Albert Pajk - Moral I Dogma Srpska Edicija

Albert Pajk

MORALI DOGMA DREVNOG I PRIHVAĆENOG ŠKOTSKOG OBREDA SLOBODNOG ZIDARSTVA Beograd 2015. Pod Zaštitom i uz Saglasnost Regularne Velike Lože Srbije

Naslov originala: MORALS AND DOGMA OF THE ANCIENT AND ACCEPTED SCOTTISH RITE Albert Pike, First edition 1871. 5631. Izdavač: Regularna Velika Loža Srbije Preveo i priredio: Br Vojislav (Jovana) Jovanović, RVLS, □ Singidunum Br. 16; 3°; 14°. Lektor: Minja Lagator Stampa: Stojkov štamparija, Novi Sad Tiraž: 300 ISBN 978-86-80312-00-2 Prvo izdanje, 2015.

MORAL I DOGMA LOZA SAVRŠENSTVA

Paucius via cognita spiritus est! Seneka Prave tajne Masonerije se nikad ne govore, čak ni iz usta u uvo. Jer, prave tajne Masonerije su izgovorene u tvom srcu i iz njega, u srce tvog Brata. Jezik koji namje dat zagovor, nikada ne sme da ih izgovori one se izgovaraju samo pri iskazivanju te dobrote i Ijubavi koje čovek ima prema svom prijatelju, koje prevazilaze sva druga osečanja. Southem California Research Lodge Fraternal Review, maj 2004.

SADRŽAJ 757 INDEKS PREDGOVOR NVM RVLS RANKA VUJAČIĆA Poštovani čitaoci, S obzirom na to da sam najveći deo svog masonskog života proveo u tzv. Plavoj ili Jovanovskoj Masoneriji i smatram da je dobro poznajem, njenu sadržinu, principe i rituale, kao i nekoliko bočnih redova čiji sam pripadnik, želeo bih da napomenem da sam već odavno zainteresovan za Škotski Obred. Ta veza između Plave Masonerije i Škotskog Obreda je direktna, nerazlučiva ili, kako Br Albert Pajk kaže, nemoguće je napraviti prvi sprat bez temelja. U istom smislu, Plava Masonerija je dubok izvor koji odašilje iz sebe potoke, a oni se račvaju, dalje šire i od Nje nastaju reke. U prilog toj čvrstoj vezi je i odluka A. Pajkova da Moral i Dogmu započne sa i° i završi sa 32 . To najbolje govori o njoj. 0

Prirodom svog rada u Plavoj Masoneriji, došao sam do bližih i sadržajnih saznanja o ŠO. Kako sam dobijao sve više kvalitetnih informacija, taj interes je, vremenom, rastao. Kada sam se upoznao s Pajkovim radovima, prvo s delom Morals and Dogma, shvatio sam ubrzo, čitajući, da se ta knjiga gotovo lepi za prste i Dušu. I nekih neprospavanih noći. Ovo je knjiga za sve Masone, jedan potpun i opštemasonski udžbenik u kojem autor razmatra osnovne elemente, principe i pravila Slobodnog zidarstva, detaljno ih analizira i daje ezoterična i suštinska objašnjenja koja se retko nalaze, ili ih uopšte nema u masonskim priručnicima. Čitanje dela Alberta Pajka otvorilo mi je nove vidike i perspektive. Nema potrebe da Pajka ovde ocenjujem ili veličam, jer njegov rad dovoljno govori za sebe i svojim veoma snažnim stilom, karakterističnim za moćnog autora, stvara utisak dubokog poznavaoca masonskih Tajni i kapilarnog poznavaoca Bratstva. Njegov talenat za poznavanje velikog broja svetskih jezika, onih koji se retko znaju, sve do severnoameričkih indijanskih dijalekata, upućuje nas na jedan redak intelekt istraživača, poliglotu i etimologa. Nemoguće je izostaviti ocenu da je on posvećeni Mason. Za mnoge će biti interesantno, pa moguće i iznenađujuće da se Albert Pajk celog svog života trudio i borio da Plavoj Masoneriji donese uzvišenost i čast koju Plava Masonerija zaslužuje. Njegov manuskript Symbolism ofthe Blue Degrees of Freemasonry, predugo je bio tajni manuskript koji je tek nedavno, veoma hrabro, objavio Br-*. Arturo de Hoyos. To je vrhunski i u potpunosti izuzetan rad u celokupnom izdavaštvu Slobodnog zidarstva. Albert Pajk je uveo rigorozne mere obezbeđenja da bi se izbegla bilo kakva mogućnost štampanja tog manuskripta koji, uz još jedan prepis, pos-toji samo u dva primerka (koji se danas nalaze u Arhivi Majke Lože ŠO u Vašingtonu i u Quatuor Coronati Ujedinjene Velike Lože Engleske u Londonu). Čak je i za čitanje tog rada uspostavljena posebna procedura, uz striktnu zabranu umnožavanja i iznošenja iz Doma Hrama, kao i uz evidenc-iju datuma, imena korisnika i odobrenja samo za nekoliko visokih Stepeni. Pomenuti naslov je potvrda Pajkovog odnosa prema Plavoj Masoneriji i njegove duboke odanos-ti njoj. Takođe, to je remek delo koje su engleska Brr.*. Robert F. Gould i .*• George W. Speth (osnivač Quatuor Coronati Lože br. 2076 u Londonu i glavne ili Prve Istraživačke Lože) prihvatili, uz brojne i najveće komplimente Albertu Pajku za otkrivanje nekih duboko složenih koncepata, celovitost razmatranja

ezoteričnog simbolizma Plave Masonerije i ,,vatrometa detalja. a

Uz ova dva dela, Albert Pajk je napisao veliki broj radova i knjiga. Za njega, kao autora, moramo imati najviše poštovanje i zahvalnost jer je, zaista, podigao Masoneriju na nivo Nauke. Imajući u vidu prethodno, uveren sam da su Brr Plave i Crvene Masonerije dobila jedno izuzet-no štivo od ogromne vrednosti. Neka im služi kao čvrst oslonac i podrška za još bolje upoznavanje sa širinom tema i oblasti koje sačinjavaju fino i predivno tkivo Slobodnog zidarstva, njegove vrline i neprolaznost. Konačno, zadovoljstvo mi je što se jedna knjiga tako širokog, ogromnog značaja za Slobodno zidarstvo, sada objavljuje. Drago mi je da se Masonerija u Srbiji konstantno kreće napred, kako po broju svojih vrlih i vrednih članova, tako i po kvalitetu i oblicima Rada. Beograd, 6015. G.I.S. Ranko Vujačić Veliki Majstor Regularna Velika Loža Srbije NAPOMENE PREVODIOCA Svelikim entuzijazmom i odgovornošću započinje se prevođenje jedne ovakve knjige koja obu-hvata neke od najskrivenijih misterija Slobodnog zidarstva. Za 95 godina postojanja Škotskog Obreda u Srbiji, njen prevod do sada nije urađen. Zašto? A uskoro ŠO Srbije slavi svoju sto-godišnjicu postojanja! Siguran sam da je taj prevod neophodan. Delo Alberta Pajka Moral i Dogma (.Morals and Dogma) prvi put je objavila 1871-2. godine Južna Jurisdikcija SAD, Majka Lože ŠO. Prevod tog dela na srpski jezik urađen je prema prvom origi-nalnom izdanju. Ove činjenice su sasvim dovoljan povod za pisanje Predgovora, obraćanje čitaocima i saopštavanja važnih opštih i tehničkih napomena kako bi se knjiga približila čitaocu, a zatim da mu se olakša čitanje. 1. Prvo na šta valja skrenuti pažnju jeste naslov dela. Doslovno preveden trebalo bi da glasi Morali i Dogma (Morals and Dogma). Ali, budući da je delo postalo najšire poznato pod posto-jećim naslovom (koji nije potpuno tačan prevod s engleskog jezika), to je i ovom prilikom zadržan već prihvaćeni naslov koji Bratstvo i Brr uobičajeno koriste: Moral i Dogma. Očigledno, novi naslov, danas, ne bi omogućio verno podudaranje s delom. Razlog je jednostavan, taj naslov je postao - Simbol. Možda će biti interesantno pomenuti i jedan detalj: pre štampanja prvog izdanja ovog dela, Albert Pajk je imao radni naslov: Dogme i Moral (Dogmas and Moral). Očigledno, Pajk je u posled-njem trenutku prelomio, ali, sadašnje rešenje je poznato i prihvaćeno. 2. Prevođenje ovog najpoznatijeg i najznačajnijeg dela ezoterične filosofije A. Pajka, započeo sam kao Učenik 6006. g. u RVLS L Vuk Karadžić Br. 5. Istrajno sam radio na prevodu, ispunjen željom i ushićenjem, tako da sam ga završio za manje od šest meseci iste godine. To je za mene bilo drago-ceno

vreme ispunjeno snagom, poletom, spoznajom i uzvišenim osećanjima koje mi je knjiga bogato prenosila. Odmičući u radu, sa svakom novom stranicom sam duhovno rastao i uživao; osećao sam se kao da pijem vodu sa izvora. Prva tri Stepena, čim su bila prevedena, gotovo u sirovom stanju, podelio sam mojoj Brr □ Vuk Karadžić Br. 5. Ali, interesovanje za objavljivanje prevedenog dela, kao da nije postojalo. Bio sam zbunjen i čekao da se dogodi nešto što će prevedeni tekst učiniti dostupnim. Za sve to vreme iščekivanja, iznova sam mu se vraćao. 3Na početku ovog prevoda Pajkovog dela Moral i Dogma, prvi put prevedenog na srpski jezik, hteo bih da ukažem na dve važne stvari koje želim da podelim s radoznalim čitaocem. Prvo, ovo je unikatni - prvi, jedinstveni i celoviti tekst o Bratstvu Škotskog Obreda. Dugo je smatrano Biblijom Obreda. Čitano je i proučavano širom sveta, kao što se čini i danas, jer ima savršeno sačuvanu važnost i svežinu, uprkos starosti od 144 godine. U njemu je izloženo gotovo sve što bi Inicirani ne samo trebalo da zna, već i da uvažava. Sastoji se od 32 poglavlja, Stepena, pri čemu prva tri pripadaju Plavoj Masoneriji, kao kamenu temeljcu celog Bratstva; pripremljeno je s ciljem da ga sva Braća pročitaju i lakše proučavaju i razumeju Rituale i Stepene, okrenuto je Bogu, nastanku sveta, čoveku, moralu, nebu i prirodi. Delo je od trajne važnosti, jer se Masonerija ne menja u svojoj plemenitoj suštini i ciljevima, naročito u svojim osnovnim postavkama i ritualima. Ona je takva od samog svog početka. U delu je reč prvenstveno o Moralu, naročito slobodnozidarskom, i tako ga treba shvatiti od samog početka, budući da je osećaj za moralnost (čitaj humanost), naše izvorno svojstvo i ljudska suština. I drugo, ono je svojevrsna uporedna studija istorije, religija, teologije i filozofije. Nadahnuto je idejom da se detaljno razmotre brojne nedoumice u ovim oblastima ljudskog duha. U njemu nema doktrina ni dogmi praktične religije, već je zasnovano na preovlađujućim intelektualnim učenji-ma, sadržanim u brojnim religijama sveta, njihovim najpoznatijim učenjima i shvatanjima suštine Boga i Sveta, kao konačnim ishodištima. Njegov cilj je pokretanje i vođenje razuma kroz istorijske, filozofske i teološke činjenice koje treba da shematizovani oblik razmišljanja uzdignu na viši nivo. 4. Sa sigurnošću se može tvrditi da je ovo Pajkovo delo istorijski najvažnije za sam početak uspostavljanja, stabilizovanja i reformisanja Škotskog Obreda u svetu. Njime je izvršeno konačno utvrđivanje i sjedinjavanje stepena, određeni su sadržina, principi, rituali itd. Skoro vek i po ono predstavlja celovito, osnovno i glavno štivo za Škotski Obred. Utrlo je put svim kasnijim piscima i razvoju ŠkotskogReda u svetu uopšte i svim Dolinama sveta. Takođe, delo se može nazvati čitankom, udžbenikom ili Biblijom Slobodnog zidarstva. Od njegovog nastanka stalno su ga pratila nepotrebna mistifikovanja i oreoli tajanstvenosti. Tome je malo i samo delo doprinelo. Jer, nekada je za Pajkovu knjigu Masonima govoreno da ona nikada ne sme da dospe u tuđe ruke i da se moramo pobrinuti da posle naše smrti ona bude vraćena Škotskom Redu. Štaviše, to je bilo zapisano na primercima neko-liko prvih izdanja. Takav stav, očigledno, nije bio dobrodošao, jer je stvorio utisak da se nešto krije, što je bilo dodatni izazov Tajne za profane. U njoj su antimasoni predano tražili sve što bi moglo da iznese na rđav glas Red i Masoneriju u celini. Pajkovo delo je, tokom dugog niza godina, bilo obavezna literatura u Škotskom Obredu. Ali, ni danas ne

postoji razlog da se ono ne čita i ne proučava u kolonama Slobodnog zidarstva. Brzopleto čitanje ovog teksta koji nije namenjen profanima (mada, zašto da ne, jer nema potrebe da se išta krije), moglo bi da dovede do njegovog pogrešnog tumačenja i razumevanja. Od prve do poslednje stranice ono je kao živo tkivo, jedna neprekinuta priča, pisana ogromnom snagom i nesvakidašnje širokim znanjem. Takođe, ne treba očekivati da se sve lako i brzo razume niti da če se u njemu nači svi izričiti ili konačni odgovori. Jednostavno, delo nije pisano da bi pružilo takve ili slične odgovore. Ipak, njegova sadržina je prekrivena najveštijim masonskim tehnikama za koje se čini da ih je upra-vo autor knjige uzdigao do savršenstva, dok su simboli, alegorije i legende prekrivene slojevima, kao u egipatskom simbolu glavice crnog luka s velikim brojem slojeva, tanjim na početku i sve debljim ka jezgru. O tome Pajk beleži: Masonerija izlaže svoje tajne, jednom i na kratko ili ih nagovesti malo nejasno, ili umeće oblak između njih i oka, koji ih maskira. Odgovori se sami nude, sami ih moramo tražiti, koliko je to moguče. I slično, neobrazovani ili nedovoljno obrazovani Masoni, gotovo su u istoj ili sličnoj situaciji kao profani čitaoci. Ako ne poseduju predznanje ili znanje, mnogo toga će im biti nejasno, a samo čitanje dela biće im velika muka i tegoba. Za profane koji pronađu kontradik-tornost u ovome, sledi objašnjenje da SZ nije tajno društvo, ali ono ima svoje tajne. }

6. Iako delo Moral i Dogma predstavlja osnovni izvor za rad Škotskog Obreda, bilo bi neispravno zaključiti kako je Pajkovo delo namenjeno isključivo Škotskom Redu. U njemu su obrađena i obja-šnjena tri stepena Plave Masonerije koji čine osnov celovite piramide Masonerije. Ta činjenica može samo dodatno da potvrdi organsku vezu između Plave i Crvene Masonerije. U protivnom, i meta-forički rečeno, njihovo razdvajanje bilo bi isto kao razdvajanje Izvora od Toka reke. Jasno rečeno, Moral i Dogma je delo koje treba svim Masonima postojano da ukazuje na njihov ispravan put. Oni koji su tek pristupili Bratstvu ili su već u njemu, sada imaju priliku da, na svom maternjem jeziku i na jednom mestu, pročitaju sve što je toliko karakteristično i važno za Bratstvo, kao i da vremenom, zahvaljujući svom stalnom radu i gradnji, spoznaju njegovu celinu kao i njegove detalje i suštinu. 7Može se postaviti pitanje: da li je Pajk otvoren i jasan u svom izlaganju? Odgovor je izričito pot-vrdan: Da, svuda u objašnjenjima istorije i u filozofskom sadržaju. Ali, izričito je odrečan u drugom delu: u zaključcima, jer ih u tekstu nema. To odsustvo je predstavljalo zgodan prostor nekim ranim i kasnijim piscima, a posebno antimasonskim, da ističu kako se ne slažu s Pajkovim zaključcima(V.). Budući da je nemoguće slagati se ili ne slagati ni sa čim, tj. sa nečim čega nema, tako da o tome, u duhu masonske prakse i tradicije, zaključak prepuštamo čitaocu. Najbolje je da svako sam donese lične zaključke prema svojim mogućnostima, opredeljenjima, ličnim razumevanjima, razmišljanjima i tumačenjima, kaže Autor i dodaje,pod uslovom daje taj neko u stanju da to učinipouzdano (budući da se zaključci profanih nikako ne mogu uvažiti kao pouzdani). Albert Pajk je čovek renesanse. Masonske. Vreme u kojem je živeo bilo je izuzetno burno u životu SZ. On je bio savremenik po važnosti vrlo opasne situacije Morgan-afere (ubijeni - ili ne -Mason), kada je politička propaganda koristila Masoneriju za svoje propagandne, političke i beskru-pulozne političke igre, napravila medijsku harangu - verovatno jednu od najvećih i najtrajnijih u tom veku. Nikada, u svojoj istoriji Masonerija Amerike nije bila u težoj situaciju i na rubu propasti. U toku Građanskog rata je, kao i Pajk, dovedena u tešku poziciju, do položaja u kojem ni jedan Mason ne bi želeo da je vidi . 1

Uvekje bio potpuno posvećen radu, radu na sebi, koristeći svoje ogromno znanje, strane jezike, talente,

pisao je i prevodio mnogo. On je tvorac autentične škole novog masonskog istraživanja koju je izveo na pravi put zrelog i ozbiljnog istraživanja i proučavanja istorije i filosofije Sistema. Od 1850. godine on je postavio standarde i svojim primerom pokrenuo mnoge autore tog vremena koji su nam danas poznati. Manje je poznato da se Pajk u velikoj meri bavio Plavom Masonerijom, i da bi ta oblast ostala nepoznata da Arturo de Hoyos (Veliki Arhivar i Veliki Istoričar ŠO SAD) nije otkrio dela u njegovoj ostavštini koja imaju izuzetno dragocenu sadržinu za taj temelj cele Masonerije. Njegova objašnjenja simbola, regalija i rituala predstavljaju pravo otkrovenje. Svaki pokušaj da se Pajk uvrsti u bilo kakvu klasifikaciju, sam po sebi je veoma nezahvalan. Reći za njega da je istoričar, filozof, teozof, sociolog, antropolog, poliglota, učitelj, pravnik, advokat, sudi-ja, pionir, pregovarač, moralista, ratnik, general, reformator, pisac, pesnik, novinar ili prevodilac, sigurno nas navodi na grešku, jer on je sve to u jednom i odjednom. Po završetku čitanja poslednje strane Pajkovog dela, sigurno je da ćemo se osećati pomalo iznevereno, da ćemo tužno uzdahnuti i reći: šteta, što nije pisao više, zašto je baš tu zastao? Možda je razlog u sledećem - Mi bismo, u stvari, trebalo da nastavimo dalje. Nama pripada zadovoljstvo što smo upoznati s delom jednog maga: analitičara istorije duhovnosti i morala i izuzetnog poznavaoca Masonerije, i stoga treba da imamo jasan put pred sobom. Čini se kao da su njemu naučne discipline iz društvenih oblasti pomoćne nauke koje on spaja s bogatim i dugim ličnim životnim iskustvom, dok njegov izuzetan staž u Masoneriji služi za obja-šnjenje i potvrdu osnovne niti sadržane u Slobodnom zidarstvu. Teologija, kosmogonije, misterije, religija, filozofija, simboli, mitovi, legende, predanja i običaji, osnovni su instrumenti koje on koristi u svim poglavljima ili stepenima na razne načine dok sagledava, iz raznih uglova, različite pojave i događaje, pri čemu su Moral, Znanje, Svetlost i Dobro, Iskrenost i Poštenje, Bratstvo i Bratska Ljubav, konačano sredstvo filtriranja, usmeravanja i donošenja suda. Pajk jasno iskazuje lično poštovanje prema svim religijama: onim od Prvih Dana i najranijih misterija do savremenih Religija. Poštuje ih i pun je entuzijazma za svaku, jer traži u svakoj Dobro i njihov doprinos, a to ponajviše govori o Slobodnom zidarstvu i njegovoj orijentaciji duhovnosti. On ne ruži nijedan oblik duhovnosti niti ga smatra sporednim, potcenjenim. Naprotiv, on o njima govori nadahnuto, dok je vatreni protivnik samo ateizma i idolatrije. Zbog toga izjavljuje - da je svaka duhovnost bolja od ateizma. Albert Pajk je i veoma žestok kritičar nepravde i nepravičnosti, neistine i neslobode, socijalne politike i ljudskih prava, demokratije i tiranije, nemorala i politike, a naročito izopačene države. Prikazao se kao vatreni kritičar korupcije, a naročito koruptivnih politika i korumpiranih političara. Dok se čitaju i tumače njegove misli o ovim temama, gotovo da se oseča kadenca napetosti, kako nam Pajk uzburkava krv svojim ritmom izlaganja. Pajk se jasno prikazao kao čovek i onaj koji utire put i pokazuje pravac. On je Veliki učitelj Morala. Svojim širokim i obrazloženim izlaganjem pribavio je Slobodnom zidarstvu, toj Kraljevskoj Umetnosti, status nauke, sa sopstvenom filozofijom, logikom, istorijom, simbolizmom i alegori-jama. Ali, možda je bolje reći da je, svojim pisanjem, izuzetnu važnost dao čitavom učenju i time visoko podigao lestvicu Slobodnog zidarstva. 10. Trebalo bi reći još nekoliko važnih napomena. Budući da je delo Alberta Pajka Moral i Dogma velikog obima, ta činjenica je mnoge odbila da ga pročitaju u celosti, do kraja. Samo su strpljivi, uporni čitaoci željni saznanja, istrajavali na tom putu. I, to je nagrađeno: Pajkov pristup je uzvišen, duboko duhovan i filozofski. On snažno odskače od današnjih knjiga i vulgarizovanog materijalis-tičkog pristupa koji

zagađuje život, pogrešno učeći kako se misli, oseća i govori, a time i postupa. Već zbog toga, Pajkovo delo je čista blagodet za najstarije Bratstvo na svetu. To je prvi, duboko utemeljen tekst o nastanku i širokoj sadržini Masonerije, čiji je obim njegovog dela prednost i očigledna korist za Slobodno zidarstvo. Važno je istaći da obim dela nije ugrozio njegov sadržaj i kvalitet. Nijedno delo o Kraljevskoj Umetnosti nije, do danas, u toj meri, tako duboko i tako prefinjeno, obuhvatilo sve oblasti i teme Bratstva. Ali, pred kraj prošlog veka ili prošlog milenijuma, već prema tome šta se smatra važnijim, ono je polako počelo da se zamenjuje jednim skraćenim izdanjem. n. Možemo se zapitati: da li je to učinjeno samo iz praktičnih razloga?! Štampanje tog Pajkovog dela je 1969. godine, dakle, mnogo godina posle prvog izdanja, bilo prekinuto s obrazloženjem da je zbog obima preveliko i naporno za čitanje. Nastalu prazninu trebalo je da popuni Clausen s Commentaries on Morals and Dogma (po obimu oko 220 str.), autor Henry Clausen, 33 , Suverenog Velikog Komandera. I to telo je, zatim, u 1988. godini, uvelo A Bridge To Light, Br Rex Hutchens, 33 , G.'.C.*. (po obimu 340 str.) kojaje davana Brr u Južnoj Jurisdikciji umesto Morala i Dogme. 0

0

Statistički podaci iz prethodnih vremena pokazuju da je veoma mali broj onih koji su Moral i Dogmu pročitali do kraja, iako i danas ima puno onih koji su pročitali, još obimniji, Marksov Kapital. Te 1969. godine, prekinuto je štampanje novih izdanja Pajkovog dela. Ali, istovremeno, postalo je jasno da Škotski obred nema zamenu za njega, nema oslonac ni težinu koje mu daje Moral i Dogma. To je razlog što je, doduše bezuspešno, tražena zamena za popunjavanje te praznine, jer se ona sve jače osećala. Dva Mudra Masona su imala snage da se vrate na početak i da vrate ono bez čega Škotski Obred, sasvim očigledno, ne bi mogao da postoji i da se razvija. To se može smatrati trenutkom Prosvetljenja, Duhovne Snage i Znanja. Pokazalo se još jednom da u Pajkovom delu Moral i Dogma ima veoma mnogo vrednih i korisnih stvari o samom Redu, Obredu, poreklu, nastanku, istoriji, sadržini i njegovoj suštini, za radoznale umove i ljude široke kulture i obrazovanja. Ovo delo nije za nestrpljive koji su željni instant znanja, jer sam Pajk navodi da su tajne Masonerije tajne za sva vremena, za koje su potrebni rad i iskustvo, i stoga, u njih ni pronicljivi profani čitalac, pažljivog i analitički močnog uma, ne može da pronikne samo čitanjem i raščlanjavanjem. Ovo nije razumljivo profanima, ali jeste članovima Slobodnog zidarstva. Oni znaju da je Masonerija složena, sastavljena je iz izvanredno bogate i duge sopstvene Istorije, Filozofije, Mitologije, Astronomije, Matematike, Geometrije, Alhemije, Hermetike i drugih naučnih disciplina i da je obavijena simbolima i alegori-jama kao osnovnim instrumentima svoje zaštite. 12. Jedno je sigurno. Albert Pajk je ovim kapitalnim delom potvrdio ime Kraljevske Umetnosti. Časni Suvereni Veliki Komander Škotskog Obreda Amerike, Ronald A. Sil (Ronald A. Seale), izno-si veliku istinu u Predgovoru knjige Masonic Formulas and Rituals (Arturo de Hoyos, izdanje Istraživačkog Društva CQ Škotskog Obreda; Vašington 2010; str. XV): Pajkje zatekao organizaciju u 'brvnari' a ostavioje u Hramu. I dodaje: Uradio jesam za nju, više nego ijedanpojedinac (dva Mudra Masona). Mnogim neprijateljima Masonerije ovo delo je služilo kao osnov za napade na Slobodno zi-darstvo. Pažljiv i studiozan um, u značajnoj meri, može se približiti masonskim suštinama, pogoto-vo ako je vešt i sposoban u tumačenju alegorija, ali svako, kada pročita ceo tekst, sasvim sigurno ne može naći ništa od

onoga zbog čega su objavljivane optužbe, a Masonerija razapeta na krst javnosti zbog navodnog satanizma i obožavanja Lucifera. Postoje i drugi brojni proizvodi mašte, strasti i netrpeljivosti. Kao i uvek, u neprijateljstvu, zavisti i mržnji, a posebno u neznanju, lako je naći po-treban razlog i povod. 13Postavlja se jedno veoma važno pitanje pri objavljivanju ove knjige, pa čak i u internom izdanju: da li su Masonske knjige dobre ili imaju loše posledice po Instituciju? Jer, najverovatnije će dospeti i do profanih. Mnogi, veoma poznati ali bojažljivi članovi Bratstva, protive se slobodi s kojom se masonske teme razmatraju u štampanom obliku. Oni smatraju da su moderni masonski pisci suviše podigli veo i da sve doktrine i instrukcije treba da budu ograničene na usmena predanja u okvirima prostora Lože. Zato, po njihovom mišljenju, pogodnost štampe postaje nekorisna za širenje mason-skog znanja. Bez obzira na to kakva su istraživanja masonskih istraživača, tim shvatanjem plodovi istraživanja bili bi ograničeni samo na uzan krug. Takvi protivnici ne prave razgraničenje između rituala i filosofije Masonerije. Poput starih sveštenika Egipta, oni bi da sve sakriju pod hijeroglife i odmah bi smatrali da se otvara Loža za javnost, kao i diskusija o štampanoj knjizi, o principima i konceptu Institucije . 2

Dr Oliver, koji je napisao više o Masoneriji od mnogih masonskih autora, kaže o ovoj temi: Smatram da je to greška u proceni da se ne odobrava objavljivanje filosofskih rasprava o temama Slobodnog zidarstva, jer takvi radovi ne samo da podstiču svet da misli da naša stremljenja nisu u stanju da izdrže ispit provere, već imaju tendenciju vraćanja u mračna vremena sujeverja, kada su čak i Svete Knjige bile zabranjivane, pod obrazloženjem da njihov sadržaj može biti pogrešno shvaćen ili izvrnut ka propagiranju nejasnih doktrina i smrtonosne prakse; i, tako bi neznanje bilo prenošeno, kao ostavština, iz jedne generacije u drugu generaciju. I Mackey, u već citiranom radu, kaže: Kada neko pročita žestoke napade protiv Masonske literature i Masonskog napretka -jerje uzaludan trud da se sakrije ispod žita svetlost koja bi trebala da bude na vrhu brda - taj se pri tome mora setiti sličnih ikonoklasta, koji su, pre više od četiri veka, imali sličan odnos prema opasnim posledicama učenja. Kako se čini, štampanje ovog dela može biti korisnije od stvarnog udžbenika, originalnog sa-držaja za ŠO. Samim tim, cilj njegovog štampanja opravdan je i dodatnom mogućnošću da će sva Brr u ŠO moći u potpunosti da se upoznaju sa Obredom koji je projektovan pre jedan i po vek. Ovo je prava prilika da se zahvalim svoj Brr. koja su me podržala i pomogla da, posle dugog čekanja, ovaj prevod ipak, konačno, ugleda svetlost dana. Iznad svega, i svih, dugujem zahvalnost i izvinjenje svojoj Porodici, supruzi M. J. i sinovima, Brr .*• S. J. 3 i •*. J. J. 3 koji su imali razumevanje i strpljenje za moje, gotovo potpuno, odsustvo iz Porodičnog života i obaveza, u dužem periodu. Njihova dragocena podrška i podstrek bili su neiz-meran izvor snage i nadahnuća da istrajem na zadatku postavljenom sebi samom. Podržavali su, trpeli i poštovali moj rad. 0

0

Sada, kada zvona Svetosavskog Hrama na Vračaru, u mom neposrednom komšiluku, otkucav-aju ponoć, pravo je vreme da okončam svoj rad. Rekoh! Vojislav (tjovana) Jovanović, maj, 5774. TEHNIČKE NAPOMENE ZA LAKŠE ČITANJE

Unastavku, iznete su tehničke napomene zbog lakšeg čitanja, razumevanja i kretanja čitaoca, u ovom prvom, na srpski jezik prevedenom delu Alberta Pajka, Moral i Dogma. 1. Albert Pajk je, u velikoj meri, koristio verzale za neke pojmove pa čak i za imenice, radi naglaša-vanja, što nije uobičajeno ni u engleskom jeziku. Takođe, obilno je koristio italik. Morao sam da uvažim ovaj zahtev, jer je on, očigledno, imao razloga za to. Lektor i prevodilac su uvažili taj njegov manir, shvatajući da autor nešto posebno naglašava ili da tome pridaje poseban značaj. I, interesant-no je još nešto, u celom delu nije koristio boldovan tekst! Kucanje i prepisivanje reči na grčkom i hebrejskom jeziku je, u početku, bilo prava noćna mora, najviše zbog prekucavanja s desna na levo na hebrejskom, ali je to kasnije postalo interesantno, pa čak i zabavno. 2. U prvom izdanju Morala i Dogme Pajk ima samo tri fusnote koje su jasno (boldovano) obeležene u ovom tekstu, kako bi bile uočljive i prepoznatljive. Sve druge fusnote predstavljaju dopunska ob-jašnjenja prevodioca, preuzeta iz referentnih izvora ili najboljih izvora do kojih se moglo doći, radi lakšeg čitanja i razumevanja. U svakom slučaju, postojala je dobra namera da se dodatno pomogne u gradnji. Takođe, veliki broj fusnota preuzet je iz pouzdanih izvora koji su dostupni u različitim medijima. To je razlog zašto je u osnovni tekst uneto čak 668 fusnota! Ta drskost prevodioca da svoje znanje uzme kao etalon za ostalu Brr, malo ga je uplašila i stvarala mu je nelagodnost prilikom rada, naročito zbog primisli da Brr mogu i da ne uvaže takav unos podataka. Ali, jednostavno, postojala je potreba da pomognem sebi, a nada se i drugima. 3U celom tekstu su razdvojene pojedine deone celine, jednoličnim grafičkim znakom, naročito one koje se odnose na jednu zasebnu celinu ili temu. I to je učinjeno kako bi se olakšalo čitanje ovog teksta. Stilu Alberta Pajka posvećena je najveća moguća pažnja, zbog očuvanja njegove rečenice, duha i smisla njegovih misli. Rečenice su mu visoko zgusnute, snažne i sređene, uprkos brojnim umecima, što dodatno zahteva posebnu usredsređenost i pažnju pri čitanju. Dakle, prevod je u potpunosti podređen Pajkovom stilu. 5Vinjete za stepene preuzete su, delom, iz originalnog dela, kao i obeležja stepena, ali neke su pozajmljene i dodate po slobodnom izboru i uverenju da će biti prihvatljive čitaocu. 6. Albert Pajk koristi izuzetno široku listu imena, geografskih mesta, pojmova, odrednica, iz bro-jnih kultura Starog veka. Njih je veoma teško, a katkad i nemoguće preneti na drugačiji način, osim u originalu. Takve reči su obeležene italikom i diakritikama. Ostala imena su preneta u skladu s njihovom upotrebom u stranim jezicima. Izuzeci, kada ih je bilo, dati su u napomenama, fusnotama ili originalu. Zbog tačnosti stranih imena i pojmova, korišćena je brojna domaća literatura sa ref-erentnim izvorima. Gde to nije bilo

moguće, strana imena i pojmovi preneti su u originalu, onako kako ih je sam autor navodio. 7Na određenim mestima uneti su izvori navoda koji su preuzeti iz Biblije, Starog i Novog Zaveta. To je učinjeno uvek i tamo gde ih je bilo lako prepoznati, u obliku: St.; N, Zavet, Gl. xx: xx stih. Takođe, data su neka kratka objašnjenja pojmova, imena i sl, koja su kucana uvek u zagradama i umanjenim fontom, kao: (tekst). 8. Na kraju je sačinjena Biografija Alberta Pajka kao kompilacija njegovog životnog puta, s Hronologijom događaja, Dužnostima i Zvanjima koje je ovaj Komander stekao. To je učinjeno ko-rišćenjem brojnih izvora i isto tolikog broja autora. Osnovni motiv za ovakav izbor i pristup jeste želja da se iznese što više detalja iz života ovog velikana Kraljevske Umetnosti. 9Napominjem da je Pajk, u svom originalnom delu, izostavio Indeks. Indeks koji prati ovaj pre-vod je blagodet tehnologije novih operativnih sistema i softvera kojima je priprema, praktično, sve-dena na čisto tehnički posao. Želeo sam da širina sačinjenog indeksa omogući Brr relativno lako i brzo orijentisanje prilikom traženja i nalaženja traženog. 10. Poseban problem bilo je davanje tačnih i preciznih naslova za nekoliko stepena. Ti problemi su rešavani, manje-više, u skladu s nazivima Stepena, onako kako su nam oni do sada poznati. Problem je iskrsao i s titulom Princ. Ona kod nas ima drugačije značenje, ali njeno prvo značen-je je Vladar. Slično se dogodilo i s titulama Provost i Zapovednik (Komander- kao ispravnije). n. Za sve greške u prevodu bilo koje vrste, ja znam, kao i Ti dragi Brate, ko je kriv. Pajk s pravom kaže na 28. stranici: Ljudi prave svoje prevode brzo naglo, netačno, sa puno grešaka, propusta i po-grešnih tumačenja. Zato molim za tolerantnost, razumevanje i pomoč. Očekujem to od sve Br. koju žeđ i želja povuku da knjigu pročitaju u celosti i pomognu dodatno da gradnja uspe. Obečavam da ih, u nekom mogućem, narednom izdanju, neće biti. I, to je naše načelo zajedničke gradnje. y

PREDGOVOR AUTORA Ovaj rad je delo Velikog Komandera, urađen pod nadzorom Vrhovnog Veća Trideset Trećeg Stepena Južne Jurisdikcije SAD, i sada se objavljuje prema njegovim uputstvima. Delo sa-drži Predavanja o Drevnom i Prihvaćenom Škotskom Obredu, s posebnim ciljem da Braća u ovoj Jurisdikćiji ćitaju i proučavaju Rituale i Stepene. Očekujemo i nadamo se da će svako imati svoj primerak i da će se upoznati sa njim; zato, kako se troškovi odnose isključivo na štampanje i povezivanje knjige, ona će se isporučivati po umerenoj ceni. Ni jedan pojedinac neće imati novčanu naknadu od nje, osim agenta prodaje.

Knjiga je zaštićena da bi se sprečilo njeno preštampavanje bilo gde, a zaštita, kao i one koje se odnose na sve druge radove za Vrhovni Savet, preneta je Poverenicima tog Tela. Bez obzira na to koliki će se profit ostvari od nje, on će biti dat u dobrotvorne svrhe. Braća Obreda u SAD i Kanadi imaće mogućnost da je kupe, a ona nije zabranjena ni drugim Masonima; ali za njih ona nije obavezna. U pripremi ovog rada, Veliki Komander je bio podjednako autor i kompilator jer je preuzeo got-ovo polovinu njenog sadržaja iz radova najboljih pisaca i filosofa ili najubedljivijih mislilaca. Možda bi bilo bolje i prihvatljivije da je preuzimao više - a pisao manje. Ipak, moguće je da je polovina teksta njegova i, ugrađujući u njega misli i reči drugih, on je stalno menjao, dodavao i često mešao u istoj rečenici svoje reči s njihovim. Kako knjiga nije namen-jena celom svetu, on je imao slobodu da sačini, iz raspoloživih izvora, Sažet Pregled Rituala Morala i Dogme, da preuredi tekst, promeni i doda reči i fraze, kombinuje ih sa svojim i koristi ih kao da su njegove, da bi radio s njima onako kako mu najbolje odgovara, da se pomogne njima kako bi ce-lina bila što vrednija za predviđeni cilj. On tvrdi, stoga, da je mala zasluga njegovog autorstva i da nije nameravao da se razlikuje njegovo od onoga što je uzeo iz drugih izvora, pri čemu je potpuno spreman da svaki deo knjige, za uzvrat, može biti smatran kao pozajmljen od starijih, boljih pisaca. Pouke ovog Teksta nisu pričesne, sve dok se ne odnose na oblast Moralnosti u domenima Misli i Istine. Drevni i Prihvaćeni Škotski Obred koristi reč Dogma u njenom istinskom značenju doktrine ili učenja; i nije dogmatska u lošem smislu ili značenju. Svako je potpuno slobodan da odbaci i ne složi se sa bilo čime iznetim u njoj i što mu se čini da je neistina ili da nije dobro. Od svakoga se traži da odmeri ono o čemu ona uči i da o njoj pošten sud, bez predrasuda. Naravno, drevne teozofske i filosofske teorije nisu unete kao deo doktrina Obreda; već zato što su važne i korisne za razumevanje onoga šta su Drevni Intelektualci mislili o tim temama i zato što ništa tako definitivno ne potvrđuje veliku razliku između naše humane i životinjske prirode, kao što je sposobnost ljudske misli da stvori takve teorije u odnosu na sebe i Božanstvo. U vezi s ovim mišljenjima, možemo reći, rečima obrazovanog Kanoniste, Ludovika Gomeza: Opiniones secundum varietatem temporum senescant et intermoriantur, aliaeque diversae vel prioribus contrariae renascantur et deinde pubescant . 3

Albert Pajk NAZIVI STEPENA

1° — Učenik

15° — Vitez Istoka ili Mača

2° — Pomoćnik

i6° — Princ Jerusalima

3° — Majstor

17° — Vitez Istoka i Zapada

4° — Tajni Majstor

18° — Vitez Ružinog Krsta

5° — Savršeni Majstor

[Princ Ružinog Krsta]

6° — Intimni Sekretar

19° — Veliki Pontif

7° — Provost i Sudija

20° — Veliki Majstor Svih Simboličkih Loža

8° — Intendant Zdanja

21° — Noahit , Pruski Vitez

9° — Izabranik Devetorice

22° — Vitez Kraljevske Sekire

4

10° — Slavni Izabranik Petnaestorice

ili Princ Libana

11° — Uzvišeni Izabranik Dvanaestorice 23° — Šef Tabernakula ili Princ Ahmet

24° — Princ Tabernakula

12° — Veliki Majstor Arhitekta

25° — Vitez Bronzane Zmije

13° — Kraljevski Svod Solomona

26° — Princ Milosti ili Trostruki Škot

14° — Veliki Izabranik, Savršeni i

27° — Suvereni Komander Hrama

Uzvišeni Mason,

28° — Vitez Sunca, Princ Sledbenik

Potpuni i Sveti Zidar,

29 — Škotski Vitez Svetog Andreje

Stari Savršeni Majstor

30° — Vitez Kadoš, Princ Crnog i Belog Orla

Usavršavanja,

31° — Veliki Inspektor, Vitez Inkvizitor

Veliki Škot Jovana VI

32° — Uzvišeni Princ Kraljevske Tajne

[Savršeni Izabranik ]

0

[Majstor Kraljevske Tajne]

SIMBOLIČKI STEPENI DREVNOG SLOBODNOG ZIDARSTVA: l” - UČENIK (Dolazeći Učenik) 2° - POMOCNIK (Pomoćnik u Zanatu) 3° - MAJSTOR (Majstor Mason)

i°, UCENIK

LeNJIR OD DVANAEST COLA I OBIČAN ČEKIĆ 5

Sila, bez kontrole ili loše upravljana, nije samo izgubljena uzalud, poput baruta koji sagori na vazduhu i pare koja nije zauzdana naukom, već, udarajući po mraku, njeni udarci mlate samo vazduh, ona trza i povređuje samu sebe. To je uništenje i rušenje. To su vulkan, zemljotres i oluja, koji nisu rast i napredak. To je oslepljeni Polifem koji nekontrolisano udara, strmoglavljuje se od siline zamaha i pada na oštro kamenje. 6

Slepa Snaga naroda je Sila koja se mora čuvati i s kojom se mora upravljati, kao i sa slepom Silom vodene pare, da bi pokretala nezgrapne čelične dizalice i velike mehaničke točkove ili da bi se izbušio i užljebio top ili istkala čipka. Ona se mora kontrolisati intelektom. Intelekt je za lju-de isto što je magnetna igla kompasu broda - njegova duša koja, usmeravajuči veliku masu drve-ta i gvožđa, uvek pokazujuči na sever. Da bi se napala uporišta svih vrsta, nastala protiv ljudskog roda u obličju praznoverja, despotizma i predrasuda, Sila mora da sledi razum i zakon. Tada, njena dela odvažnosti stvaraju trajne rezultate i tada nastaje pravi napredak. Tada nastaju uzvi-šene pobede. Misao je sila, i filosofija treba da bude energija koja ima svoj cilj, koja nalazi svoj cilj i svoje dejstvo u popravljanju čovečanstva. Dva njena velika pokretača su Istina i Ljubav. Kada su ove sile sjedinjene i kada ih predvodi Intelekt koji je upravljan vladavinom Prava i Pravde, uz spoj skladnih kretanja i napora, velika revolucija, pripremana tokom dugog perioda, biče rođena. Božanska Moć je u ravnoteži s Njegovom Mudrošću. Samo iz ovih nastaje Harmonija. Zbog pogrešnog upravljanja Silom, revolucije doživljavaju neuspehe. Zbog toga, tako česte pobune koje dolaze sa tih visokih planina koje dominiraju nad moralnim horizontom Pravde, Mudrosti, Razuma i Pravednog, sazdane od najčistijeg snega ideala nakon dugog padanja sa ste-ne na stenu, pošto su zabljesnule nebom sa svojom otvorenošću, i pošto su nabujale sa stotinama pritoka, na toj veličanstvenoj stazi pobede, iznenada nestaju u kaljuzi, kao kalifornijska reka u pesku. Marš ka napretku ljudske rase zahteva da najviši u njoj treba da zrače plemenitošću i snagom trajnih primera hrabrosti. Dela odvažnosti i sjajna istorija daju svetlost koja je vodilja čoveku. Ona su zvezde i blistavost velikog mora elektriciteta, Sile koja postoji u narodu. Stremiti i neustrašivo se izlagati riziku, umreti, istrajati, biti veran sebi, uhvatiti se u koštac licem u lice sa sudbinom, izne-naditi poraz jer se njega tako malo bojimo, suprotstaviti se nepravednim silama, poraziti opojnost pobede - to su primeri koji su potrebni narodima i svetlost koja ih napaja. Postoje neizmerne Sile u velikim pećinama zla ispod društva; u groznoj degradaciji, prljav-ština, podlost i beda, porok i kriminal zaudaraju i kipe u tami svetine ispod ljudi velikih gradova. Tu objektivnost ne

postoji, svi kukaju, traže, pipaju u tami, i žvaću sami. Ideje ne postoje, i nema pomisli o poboljšanju. Ova populacija ima dve majke, obe su, u stvari, maćehe: Neznanje i Beda. Siromaštvo je njihov jedini motiv jer oni traže samo da zadovolje golu glad. I oni, takvi, mogu da budu od koristi. Sitan pesak po kome gazimo, ubačen u peć i pročišćen u peći, pretopljen, pročišćen vatrom, može postati blistavi kristal. Takvi imaju surovu snagu čekića, čiji udarci doprinose velikoj stvari, kada on udara po liniji koju je postavio lenjir, koje drže mudrost i razboritost. Upravo ta Sila naroda, ta Titanska snaga divova, stvara utvrđenja tiranima i otelotvorena je u njihovim armijama. Zato, osobina ovakvih tiranija, kao onih zbog kojih se kaže da Rim smrdi gore pod Viteliusom nego pod Sulom . Pod Klaudijem ipod Domicijanom nastaje nakazna podlost kojaje nalik ružnoći tiranije. Grubost robovaje direktna posledica okrutne niskosti despota. Mijazma izbija iz onih koji imajuponiznu svest koja odražava njihove gospodare; javna vlastje prljava, srca tada prepuknu, svestje sužena, duše zakr-žljale. Takoje pod Karakalom, Komodusom, istoje tako i pod Heliogabalom, dokse u rimskom Senatu,pod Cezarom, osećao težak smrad nesvojstven za orlovsko gnezdo. 7

8

9

10

11 12

Sila naroda je ta koja hrani ovakve despotizme, kako one najniže tako i najbolje. Sila deluje kroz armije koje češće porobljavaju nego što oslobađaju. Despotizam tu koristi lenjir. Sila je topuz od čelika na sedlu vitezova ili biskupa u oklopu. Pasivna poslušnost pod silom održava tronove i oligarhije, španske kraljeve i Venecijanski Senat. Moć, u bilo kojoj armiji koju vode tirani, ogroman je zbir potpune slabosti. Čovečanstvo vodi rat protiv Čovečanstva, u inat Čovečanstvu. I, ljudi se voljno predaju despotizmu, a radnici prihvataju da budu prezreni, vojnici da budu bičevani; i ispada da se bitke koje su izgubile nacije, često predstavljaju kao ostvarivanje napretka. Manje sjaja, znači više slobode. Kada bubnjevi utihnu, razum ponekad progovara. Tirani koriste snagu naroda da ga okuju, potčine - tj. da podjarme narod. Tada oni oru s njim, kao što čovek čini s volovima u jarmu. Time se duh slobode i inovacije umanjuje bajonetima a principi su zaglušeni grmljavinom topova; i dok se monasi mešaju s vojnicima, crkva, militantna i pobedonosna, Katolička ili Puritanska, peva Te Deum pobedi nad ustankom. 12

Vojna sila koja nije potčinjena građanskoj vlasti, opet čekić ili topuz sile, nepovezana s lenji-rom, oružana je tiranija, rađa se kao već odrasla, kao Atina rođena iz glave Zevsa. Ona izleže dina-stiju i počinje s Cezarom da truli u Viteliusu i Komodusu. Na taj dan, ona je sklona da započne tamo gde su prethodne dinastije završile. Narod stalno ulaže svoju ogromnu snagu da bi, na kraju, završio u potpunoj iscrpljenosti. Sila na-roda se iscrpljuje kroz beskrajno odlaganje stvari koje su odavno mrtve; kroz upravljanje čovečanstvom sa balsamovanim starim, mrtvim tiranima Vere; kroz vraćanje istrošenih dogmi; kroz ponovnu pozlatu izbledelih, crvima rastočenih svetilišta; kroz ponovno osvežavanje i ulepšavanje drevnih i zabranjenih sujeverja; kroz održavanje društva sa umnožavanjem velikog broja parazita; kroz očuvanje rashodovanih institucija; kroz jačanje obožavanja simbola kao stvarnog načina spasenja; i kroz povezivanje mrtvog tela iz Prošlosti, usta na usta, sa živom Sadašnjicom. Sudbina čovečanstva je da ono bude osuđeno na večnu borbu sa fantomima, praznoverjem, netrpeljivostima, licemerjem, predrasudama, pogrešnim formula-ma za opravdavanje tiranije. Despotizam koji je postojao u prošlosti, postao je obožavan kao planina prepuna vulkanskog stenja, rogobatna i grozna i, viđena iz daljine kroz izmaglicu, izgledala je plavičasto, glatko i lepo. Pogled na samo jednu tamnicu tiranije vredi više za razbijanje iluzija i stvaranje svete mr-žnje prema despotizmu, od svih kupusara i biblioteka, da bi se usmerila sila u pravom smeru. Francuzi su morali da sačuvaju Bastilju kao trajnu pouku; Italijani nisu smeli da unište

tamnice Inkvizicije. Sila naroda je održavala Moč koja je sagradila mračne čelije i smestila žive u te granitne sepulhre . 13

Sila naroda ne može, zbog svojih neobuzdanih i nestalnih postupaka, da održi i sačuva u radu i postojanju slobodnu Vladu koja je ranije stvorena. Ta Sila mora biti ograničena, obuzdana, usme-ravana kroz različite kanale i zaobilaznim pravcima odvedena kroz ispuste, odakle treba da proiste-knu zakon, aktivnost i odluka države; kao što je mudri staroegipatski kralj preusmerio plavne vode Nila, kroz brojne kanale, primorao nabujali Nil da đubri, a ne da uništava zemlju. Mora postojati jus et norma, zakon i Pravilo ili Mera, u konstituciji i zakonu, kroz koje mora da prolazi snaga javnosti. Nastane li pukotina makar u nekoj od njih, veliki parni čekič če tada, svojim brzim i teškim udar-cima, razbiti celu mašineriju u atome i konačno, trzanjem če se i sam rasturiti, postati nepokretna i mrtva sprava, usred ruševine koju je napravio. Sila naroda ili narodna volja, u postupcima i primeni, simbolizovana čekićem, regulisana, vo-đena i delotvorna u okviru granica zakona i poretka, simbolizovana dvadesetčetvorocolnim le-njirom, ima kao svoj plod slobodu, jednakost i bratstvo - slobodu regulisanu zakonom, jednakost prava pred zakonom, bratstvo s njegovim dužnostima kao i s njegovim koristima. Sada ćete ukratko čuti o Neobrađenom ašlaru i Obrađenom ašlaru, kao delu dragulja u Loži. Za neobrađeni Ašlar se kaže da je kamen iz kamenoloma, u tom grubom i prirodnom stanju. Za savr-šeni Ašlar se kaže da je ašlar obrađen rukama radnika, dajeprilagođen radnim alatima Pomoćnika. Nećemo ponavljati objašnjenja ovih simbola koje daje Obred Jorka. Ona se mogu detaljnije naći u priručnicima. Za njih se još kaže da aludiraju na pojedinačnu samonadgradnju zanatlija - nastav-ljanjem te površinske obrade . 14

Neobrađeni Ašlar je narod, kao masa, sirov i neprepoznatljiv. Savršeni Ašlar, ili kamena kocka, simbol je savršenstva i to je država. Vladari dobijaju snagu iz saglasnosti onih sa kojima upravljaju; ustav i zakoni izražavaju volju naroda; vlada je harmonična, simetrična, efikasna - ona pravilno vlada i pravilno održava ravnotežu. Ako nacrtamo kocku na ravnoj površini, dobijamo tri vidljive stranice i devet spoljnih linija, između sedam tačaka. Cela kocka ima još tri dodatne stranice, uku-pno šest; tri dodatne linije, što znači ukupno dvanaest linija, i dodatno, još jednu tačku, ukupno osam tačaka. Kako broj 12 uključuje u sebe svete brojeve 3,5,7 i 3 puta 3, tj. 9, i sam nastaje sabiranjem svetog broja 3 sa 9; pri čemu, dve njegove sastavne brojke 1 i 2, jedinica ili monada, i dvojka ili duad, sabrane zajedno, daju isti sveti broj 3; zbog čega se on naziva savršenim brojem; i kocka postaje simbol savršenstva.

Napravljena silom, definisana lenjirom, isklesana u skladu s linijama izmere-nim Merom, iz neobrađenog kamena, ona je odgovarajući simbol Sile naroda, izražene kroz ustav i zakon Države; i sama Država sa tri vidljive stranice predstavlja tri resora - Izvršnu vlast koja izvr-šava zakone; Zakonodavnu vlast koja donosi zakone i Pravosudnu vlast koja tumači zakon, prime-njuje ga i sprovodi, između ljudi, kao i između Države i čoveka. Tri nevidljive stranice predstavljaju Slobodu, Jednakost i Bratstvo, kao trojstvo duše Države - njenu vitalnost, duh i intelekt. Iako Masonerija ne prisvaja i ne preuzima mesto religije, molitva je suštinski deo naših ceremoni-ja. Ona je težnja duše ka Apsolutnoj i Vrhunskoj Inteligenciji, Jedinom Vrhovnom Božanstvu, koje se neprikladno i pogrešno karakteriše kao ARHITEKTA. Određene osobine čoveka su usmerene prema Nepoznatom - ka misli, meditaciji i molitvi. Nepoznat nam je jedan okean, kome je svest, kompas. Misao, meditacija i molitva jesu velike misteriozne tačke - pokazivači igle. To je duhovni magnetizam koji po-vezuje ljudsku dušu sa Božanstvom. Ova veličanstvena isijavanja duše probijaju put iz senke ka svetlosti. Nerazumno je reći da je molitva apsurd, zato što je nama nemoguće da njome ubedimo Boga da promeni Svoj plan. On stvara znane i željne efekte sa instrumentima sila prirode, koje su sve Njegove sile. Naše vlastite su samo deo tih sila. Naše slobodno delovanje i volja su sile. Apsurdno, mi ne prestajemo da činimo napore da ostvarimo bogatstvo i sreću, produžimo život i održimo dobro zdravlje, jer mi ne možemo nikakvim silama da promenimo ono što je predodređeno. Ako su po-kušaji, takođe, predodređeni, naš pokušaj, učinjen našom slobodnom voljom, time nije ništa manji. Zbog toga se molimo. Volja je sila. Misao je sila. Molitva je sila. Zašto to ne bi bio Božji zakon da mo-litva, kao Vera i Ljubav, imaju svoje efekte? Čoveka ne treba shvatiti kao početnu tačku ili napredak kao cilj, bez drugih dveju velikih sila, Sudbine i Ljubavi. Molitva je uzvišena. Molitelji koji prose i galame - su za sažaljevanje. Osporiti efikasnost molitve je isto što i osporavati Sudbinu, Ljubav i naš Pokušaj. Ipak, stvoreni efekat, kada ruka pokrenuta našom voljom, baci kamenčić u okean, nikad ne prestaje; i svaka izgovorena reč ostaje zabeležena za sva vremena u nevidljivom vazduhu.

Svaka Loža je Hram, i kao celina i po svojim simboličkim detaljima. Sam Univerzum je dao čoveku model za prve hramove koji su podignuti po onom Božanskom. Uređenje Solomonovog Hrama, simbolička ornamentura koja predstavlja glavnu dekoraciju, odeća visokog sveštenika, u skladu su sa poretkom Univerzuma, prema shvatanjima u tim vremenima. Hram je imao mnogo simbola godišnjih doba, sunca, meseca, planeta, konstelacije Velikog i Malog Medveda, Zodijaka, elemenata i drugih delova sveta. Glavni Majstor te Lože Univerzuma je Hermes , čiji je predstavnik Khurum (Hiram) tj. 15

jedno od glavnih svetala Lože. Za dodatne instrukcije o simbolizmu nebeskih tela, svetih brojeva i hrama, kao i njegovih de-talja, morate strpljivo sačekati dok ne uznapredujete u Masoneriji, a u međuvremenu vežbajte svoj intelekt, sami učite o njima. Učenje i traženje tumačenja simbola Univerzuma je posao mudraca i filosofa. To je kao dešifrovanje Božjih zapisa ili pronicanje u Njegove misli. Ovo su pitanja i odgovori u našem katehizisu, u vezi sa Ložom.

Loža se definiše kao skup Masona, potpuno sjedinjenih sa svetim knjigama, ugaonikom, šesta-rom ipoveljom, tj. ovlašćenjem po konstituciji kojim se njoj dozvoljava rad. Odaja ili prostorija u kojoj se oni susreću, predstavlja jedan deo Hrama Kralja Solomona koji se takođe zvao Loža; i njega sada razmatramo. Kaže se da Ložu podupiru tri velika stuba mudrost, sila ili snaga, i lepota, koje predstavljaju Majstor, Prvi i Drugi Nadzornik; i za njih se kaže da su oni stubovi koji podupiru Ložu, jer Mudrost, Snaga i Lepota, predstavljaju savršenstvo svega i bez njih ništa ne može da postoji. Jer, kaže obred Jorka, neophodno je da tu postoji Mudrost da osmisli, Snaga da podrži i Lepota da ukrasi sve velike i važne poslove. Ne znate, kaže Apostol Pavle, da ste u hramu Božjem i da duh Božji boravi u vama? Ako ijedan čovek oskrnavi hram Božji, Bog će njega uništiti, jer hram Božjije svetost i vi ste u Njemu. (1. Korinćanima; Gl. 3:16-17). Mudrost i Snaga Božanstva su u ravnoteži. Zakoni prirode i moralni zakoni nisu samo puka upravljačka ovlašćenja Njegove Svemoćne volje; jer, tada bi On mogao da ih promeni, red bi postao nered, dobro i ispravno bi postali zlo i pogrešno; poštenje i odanost, poroci; a prevare, nezahval-nost i porok, vrline. Svemoćna sila, beskrajna i samo-postojeća, ne bi bezuslovno bila konzistentno usklađena. Njegovi zakoni ne bi bili bezuslovni za nas jer su izraz Njegove Volje; već zato što oni izražavaju Njegovu beskrajnu mudrost. Oni nisu pravedni samo zato što su Njegovi zakoni, već su oni Njegovi zakoni jer su pravedni. Iz ravnoteže beskrajne mudrosti i beskrajne snage, rezultira sa-vršena harmonija u fizici i u moralnom univerzumu. Mudrost, Snaga i Harmonija sačinjavaju jednu Masonsku trijadu. Oni imaju druga i dublja značenja koja će ti, možda, nekada, biti otkrivena. Uz jedno obično i opšte objašnjenje, možemo dodati da je mudrost Arhitekte iskazana u kombi-novanju koje samo vešt Arhitekta može da uradi, i kao što je Bog uradio svuda - na primer u drvetu, ljudskom sklopu, jajetu, ćeliji pčelinjeg saća - kombinovao je snagu s milošću, lepotom, simetrijom, proporcijom, lakoćom i ukrašavanjem. Tu su, takođe, savršenstvo govornika ili pesnika - spajanje sile, snage, energije sa ljupkim stilom, muzičkim kadencama, lepotom figura, igrom i zračenjem maštarija i mašte. U Državi, ratna i industrijska moć naroda i njihova Titanska snaga moraju biti spojene s le-potom umetnosti, naukom i intelektom, ukoliko Država želi da dostigne vrhove posebnosti i da ljudi budu potpuno slobodni. Harmonija u ovome, kao i u svemu Božanskom, materijalnom i ljudskom, rezultat je ravnoteže, privlačenja i odbijanja suprotnih sila, samo Mudrost iznad njih drži jezičak vage. Uskladiti moralni zakon, ljudsku odgovornost, slobodnu volju sa apsolutnom snagom Boga i postoja-njem zla s Njegovom apsolutnom mudrošću, dobrotom i milošću - to su velike enigme Sfinge. Vi ste ušli u Ložu između dva stuba. Oni predstavljaju par koji stoji u tremu Hrama, na svakoj strani

velike istočne kapije. Ovi stubovi su od bronze, četiri prsta deblji od ostalih, i bili su, prema najautentičnijim zapisima - onim iz Prve i Druge Knjige Careva, potvrđeni u Jeremijinoj Knjizi osamnaest lakata visine, s kapitelom visokim pet lakata. (1. Carevi; 01.7:15.; 2. Carevi; 25:17; Jeremijina Gl. 52:21-22.). Telo svakog od ovih je pet lakata u prečniku. Lakat je jednak jednoj stopi i 707/1000 delova. Telo svakog od njih je bilo nešto više od trideset stopa i osam cola visine, kapitel svakoga od njih ne-što preko šest stopa visine, a prečnik tela stuba bio je šest stopa i deset cola. Kapiteli su bili ukrašeni narovima u bronzi, prekriveni bronzanom mrežom i ukrašeni vencima od bronze; čini se da su bili imitacija oblika koštice semena lotosa ili egipatskog krina, svetih simbola Indusa i Egipćana. Stub ili kolonada na desnoj strani, prema jugu, bili su nazvani po jevrejskoj reči koja se pominje u Bibliji, Jakin (Jachin), na desnoj, a na levoj strani Boaz. Naši prevodi kažu da prvo ime znači On treba da učvrsti dok drugo znači U njemuje snaga. Ti stubovi su bili, po Khurumu - Hiramu, Tirskom umetniku, imitacija velikih stubova po-svećenih Vetru i Vatri, na ulazu u čuveni hram Malkarth, u gradu Tiru. Običaj je da u Loži obreda Jork bude nebeska mapa na jednom stubu i zemaljski globus na drugom, ali ovo nije obavezno, jer je cilj da se oponašaju oba originalna stuba Hrama. Simboličko značenje tih stubova prekidamo sada i, samo dodajemo, da dolazeći učenik drži svoj alat kod stuba Jakin, uz objašnjenje etimologije reči i bukvalno značenje ova dva imena stubova: - Reč Jakin, na Hebrejskom, je yy u obliku glagolske imenice, najverovatnije se izgovarala kao Ja-kin (pretpostavlja se da je kao mogući izgovor bio i Jakajan) značenje je On treba da učvrsti i otuda je čvrst, stabilan, uspravan; - Reč Boaz je (Baaz) n?n ili u izgovoru Baaz, što znači Jak, Snaga, Moć, Sila, Zakon, Izvor sile, Tvrđava. 3 prefiks znači sa ili u i daje reči snagu latinskog gerunda, roborando - Onaj koji ojačava. Prethodna reč takođe znači on če uspostaviti ili postaviče u uspravni položaj - od glagola fD, Kun, onje stajao uspravan. On je najverovatnije značio Aktivna i Oživljujuča Energija ili Sila; i Boaz Stabilnostj Trajnost u pasivnom smislu. Za dimenzije Lože, naša Braća Obreda Jork kažu: da su neograničene i da pokrivaju Nebeski Svod. Ka njemu, kažu oni, misao Masona je uvek usmerena i oni se, tako usmereni, nadaju da će konačno stići, uz pomoć teoloških lestvica koje je Jakov u svojoj viziji video, penjući se sa zemlje do neba. Tri su glavne prečke: Vera, Nada i Milosrđe koji nas podsećaju da imamo Veru u Boga, Nadu u Besmrtnost i Milosrđe za celo čovečanstvo. Prema tome, lestvice koje ponekad imaju devet preč-ki, vide se na crtežu, oslonjene su na zemlju, a njihov vrh je u oblacima, zvezde sijaju iznad njih. Ponekad se smatra da predstavljaju teološke lestvice koje je Jakov video u snu, oslonjene su na zemlju i sa vrhom koji dopire do Neba, sa anđelima Božjim kako se uspinju preko njih. Dodatne tri glavne prečke simbolizmu su u potpunosti novostvorene i nepodobne. Drevni preci su nabrojali sedam planeta, po sledećem redosledu: Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn. Postojalo je sedam neba i sedam sfera tih planeta. Na svim spomenicima Mitre postoji sedam oltara ili piresa posvećenih sedam planeta, kao i sedam lampi u zlatnim kan-delabrima u Hramu. Da oni predstavljaju planete, ubeđuju nas Clemens iz Aleksandrije, u njegovoj Stromata, i Filo Jevrejin . 16

17

Da bi se ljudske duše vratile svom izvoru u Beskonačnom, drevni preci su smatrali da su one morale da se uzdignu kroz sedam sfera, kao što su se spuštale kroz sedam sfera. Lestvice, kojima se one ponovo uzdižu, imaju, prema Marsilius Ficinusu u njegovim Komentarima na Ennead Plotinusa, sedam stepena 18

ili koraka. I prema Misterijama Mitre koje je preneo u Rim impera-tor, lestvice sa sedam prečki su bile simbol koji se odnosio na ovo uspinjanje kroz sfere sedam planeta. Jakov je video Duhove Božje, kako se uzdižu i spuštaju na njima; i iznad kojih je samo Božanstvo. Misterije Mitre su slavljene u pećinama, gde su ulazi bili označeni sa četiri ravnod-nevičke i dugodnevičke tačke Zodijaka; bile su predstavljene i sedam planetarnih sfera kroz koje su duše morale da prođu pri spuštanju s neba sa fiksnih zvezda u elemente koji obavijaju zemlju; i sedam kapija su bile obeležene, po jedna za svaku planetu, kroz koju one prolaze pri silasku ili povratku. Ovo saznajemo od Celsusa , preko Origena koji nam kaže da su simbolički prikazi tih kapija među zvezdama (koji se pominju i u Misterijama Mitre) bile lestvice koje dosežu od zemlje do Neba, podeljene sa sedam prečki ili nivoa, na svakoj je bila kapija, i na vrhu je osma, ona fiksne zvezde. Simbol je bio isti kao i onaj za sedam nivoa Borsipa, tj. piramide od staklaste cigle, blizu Vavilona, izgrađene u sedam nivoa, i svaki je bio u drugačijoj boji. U Mitrinim ceremonijama, kandidat je prolazio kroz sedam nivoa inicijacije, prolazio je kroz brojna jeziva iskušenja - i u njima su visoke lestvice sa sedam prečki ili koraka, bile simbol. 19

20

y

Pogledajte Ložu, njene detalje i ornamente, uz njena Svetla. Več ste čuli šta ova svetla treba da znače, veča i manja, i šta o njima kažu naša Brača obreda Jork. Knjiga Svetog Zakona, Biblija, Ugaonik i Šestar se ne nazivaju samo Velika Svetla Masonerije, več su ona tehnički nazvana Regalije Lože i, kao što več znate, smatra se da Loža ne može biti bez njih. Ovo je nekada koriščeno kao izgovor za isključivanje Jevreja iz Loža, jer, oni ne mogu da pri-hvate Novi Zavet kao svetu knjigu. Biblija je dragoceni deo Regalija Hriščanske Lože, jer je ona sveta knjiga Hriščanske religije. Hebrejsko Petoknjižje (Pentateuch) u Hebrejskoj Loži i Kuran u Muslimanskoj, takođe se nalaze na Oltaru. Zatim, Ugaonik i Šestar pravilno shvačeni, su Velika Svetla pored kojih Mason mora da prolazi i da radi. Obaveza je da kandidat uvek bude doveden do svete knjige ili knjige njegove religije, jer če se onda osečati mnogo svečanije i obavezujuče. Stoga ste bili pitani koje ste religije. Mi nemamo nika-kve druge interese u vezi s vašom verom. Ugaonik je prav ugao, sačinjen je od dve prave linije. On je prilagođen samo za ravnu površinu i pripada geometriji, merenju zemlje i trigonometriji koja ga koristi samo za površine i za zemlju koju su drevni preci smatrali ravnom. Šestar opisuje krugove i odnosi se na sfernu trigonometriju, nauku sfera i neba. Prvi je, stoga, simbol onoga što se odnosi na zemlju i telo, a potonji, na ono što se odnosi na nebo i dušu. Šestar se takođe koristi u čistoj trigonometriji kao i u postavljanju vertikale i stoga vas podsečamo da, iako su na ovom stepenu obe tačke Šestara ispod Ugaonika, vi se sada bavite samo moralnim i političkim značenjem simbola, a ne njihovim filosofskim i duhovnim značenjima, ipak, božansko se uvek prepliće sa ljudskim a ljudsko sa zemaljskim; i, postoji nešto duhovno u naj-običnijim obavezama u životu. Države nisu samo politička tela, već i političke duše. I, teško ljudima koji, tražeći samo materijalno, zaboravljaju da imaju dušu. Zatim, imamo grupe koje su okorele u dogmama, što pretpostavlja odsustvo duše i njeno postojanje samo u podsvesti i instinktu ili u obuzetosti koristima. Takva priroda nikada ne može da predvodi civilizaciju. Savijena kolena pred idolima ili dolarom, atrofiraju mišić kojim se hoda i volju koja ga pokreće. Hijeratička ili trgovačka zanesenost umanjuju sjaj ljudi, snižavaju im horizonte kroz obaranje njihovog nivoa, lišavaju ih razumevanja univerzalnog cilja, istovremeno ljudskog i božanskog, sa kojima se stvaraju misionar-ski narodi. Slobodni ljudi, zaboravljajući da imaju dušu o kojoj treba brinuti, posvećuju svu svoju energiju svom 21

materijalnom napretku. Ako dođe do rata, potčinjavaju se svom trgovačkom interesu. Građani oponašaju Državu, cene bogatstvo, pompu i luksuz kao velike stvari života. Takva nacija st-vara bogatstvo veoma brzo i nepravilno ga raspoređuje. Iz ovoga nastaju dva ekstrema: monstruozna imućnost i monstruozno siromaštvo, sva zadovoljstva pripadaju samo nekolicini, a oskudica pripa-da svima ostalima, što će reči, narodu; Privilegije, Izuzeci, Monopoli i Feudalizam nastaju iz samog Rada; loša i opasna situacija koja pretvara Rad u slepe i okovane Kiklope u rudniku, u kovačnici, u radionici, u tkačnici, na polju, u otrovnom dimu, u otrovnim isparenjima, u zagušljivim fabrikama, stvara opšti naboj i snagu neraspoloženja zbog oskudice i bede i poistovečuje veličinu Države s pat-njom svih pojedinaca. To je vrednost koja je loše postavljena, u kojoj su svi materijalistički elementi isprepletani i u kojoj ne postoje moralni elementi. Ako narod, kao zvezda, upadne u pomračenje, svetlost mu se mora vratiti. Pomračenje ne sme da se pretvori u noć. Tri manja ili Uzvišena Svetla, o kojima ste već čuli, jesu Sunce, Mesec i Majstor Lože. Već ste čuli šta naša Braća obreda Jork kažu o njima i zašto oni smatraju njih Svetlima Lože. Sunce i Mesec ni na koji način ne osvetljavaju Ložu, osim simbolički, i oni nisu svetla, već ono čiji su simboli. Čega su oni simboli, Masonima se u obredu ne govori. Ni Mesec, ni u kom smislu, nije stalni vladar noći. Sunce je drevni simbol davanja života i moći stvaranja Božanstva. Drevnim precima, svetlost je bila uzrok života; a Bog je bio izvor iz koga je potekla sva svetlost, suštastvo Svetlosti, Nevidljiva Vatra, razvijena kao Plamen, koji se manifestuje kao svetlost i sjaj. Sunce je bilo Njegova manifesta-cija i pojavna slika; Sabajci koji su obožavali Boga Svetlosti, čini se, obožavali su Sunce u kojem su videli manifestaciju Božanstva. Mesec je bio simbol pasivne sposobnosti prirode da rađa, žensko, kojem je životnu moć i ener-giju davao muškarac. On, mesec, bio je simbol Izide, Astarte, Artemis ili Dijane. Gospodar Zivota je bilo Vrhovno Božanstvo, iznad oba ova, i manifestovano je kroz oba. Zevs, Sin Saturna, postao je Kralj Bogova, Horus, sin Ozirisa i Izide, postao je Gospodar Života, Dionis, kao i Mitra, postao je nosilac Svetlosti, Života i Istine. Gospodar Svetlosti i Života, Sunce i Mesec, simbolizovani su u svakoj Loži s Majstorom i Nadzornicima. Dužnost je Majstora da podeli svetlost Braći, sam i preko Nadzornika koji su njegovi službenici. Sunce, kaže Isaija , u Jerusalimu, ne treba više da zalazi, ni mesec da se povlači; jer Gospod će biti vaša večna svetlost i dani tuge treba da prestanu. Ceo narod treba da bude pošten, on treba da nasledi tu zemlju zauvek. To je tip slobodnog naroda. 22

Naši severni preci obožavali su trojno božanstvo: Odina, kao Svemoćnog Oca, Freju, njegovu ženu, kao simbol univerzalne materije i Tor, njegovog sina, naslednika. Ali, iznad svih bio je Vrhovni Bog, Kreator svega što postoji: Večno, Prastaro, Živo i Strahotno stvorenje, Tragač u skrivenim stvarima, biće koje se nikada ne menja. U Eleuzijskom hramu (svetilište koje je bilo osvetljeno samo jednim otvo-rom na krovu, koji predstavlja Univerzum), prikazi Sunca, Meseca i Merkura su bili izloženi. Sunce i Mesec kaže poštovani Br.*. Delaunay, predstavljaju dva velika principa svih generacija, aktivnog ipasivnog, muškarca i žene. Suncepredstavlja stvarnu svetlost. Ono šalje svojeplodne zrake; oba prosipaju svoje zrake na svoje izdanke, Plamenu Zvezdu, ili Horus, i njih tri zajedno sačinjavaju Jednakostraničan Trougao, u centru kojegje veličanstveno slovo Kabale, s kojimje, kaže se, kreacija ostvarena. 23

Ornamenti Lože, ili ukrasi Lože, kaže se da su to Mozaički Pod, Nazubljeni mozaik i Plamena Zvezda. Za Mozaički Pod, naizmenična crno - bela polja ili romboidi, kaže se da predstavljaju pod u Hramu Kralja Solomona; za Nazubljeni Mozaik se kaže da su to naizmenično poređana crno-bela polja i da su to prelepo, uređena crno-bela polja, koja ga okružuju. Za Plamenu Zvezdu u centru se kaže da je simbol Božanskog Proviđenja i podseća na zvezdu koja, kako se čini, vodi mudre Ijude na Istok - na mesto Spasiočevog rođenja. No, ne sme se videti kamen u prostoru Hrama. Zidovi su po-kriveni kedrovinom, a pod - jelovom daskom. Nema dokaza da je takav pod, ili da je uopšte pod zaista postojao u Hramu, pa ni takva ivica. Nekada davno u Engleskoj, Crtaća Tabla je bila obrubljena nazubljenom ivicom; i samo u Americi se stavlja ovakva ivica oko Mozaičkog poda. Tesserce su kvadrati iii rombovi na podu. U Engleskoj, tako-đe, naizmenično slozena ili nazubljena ivica se naziva tesselated zbog toga što je imala četiri kićanke, tessels, za koje se kaže da predstavljaju Umerenost, Snagu, Smotrenost i Pravdu. Ona je nazvana Indented Trassel; ali ovo je pogrešna upotreba reči. To je mozaički pod, sa nazubljenom ivicom oko sebe. Pod, naizmenično crn i beo, simbolizuje, bez obzira da li se tako želelo ili ne, Dobre i Zle Principe iz Egipatske i Persijske vere. To je borba između Arhanđela Mihajla i Satane, Bogova i Titana, Baldera i Loka; između svetlosti i senke - koja je tama; Dana i Noći; Slobode i Despotizma; Religijske slobode i Proizvoljnih dogmi Crkve - koja misli umesto svojih posvećenika, čiji Pontif tvrdi da je nepogrešiv, a dekreti njegovog Koncila predstavljaju jevanđelja. Ivice poda, naizmenično crne i bele ploče, ako su u obliku romba, moraju obavezno biti naiz-menično poređane ili nazubljene kao kod testere; i da tako završavaju i sačinjavaju njegovu ivicu. Ona se završava s kićankama kao ukrasima na uglovima. Ako ove, kao i ivice, imaju ikakvo simbo-ličko značenje, ono je izmišljeno i proizvoljno.

Podsticanje aluzije da je Plamena Zvezda sa pet tačaka Božansko Proviđenje, takođe je odraz mašte; i da je sećanje na Zvezdu, za koju se kaže da je vodila Magie , više davanje nekog moder-nog značenja. Originalno, ona predstavlja Sirius, ili Zvezdu Psa, prethodnika plavljenja Nila; Boga Anubisa, pratioca Izide u njenom traganju za telom Ozirisa, njenog Brata i supruga. Zatim, ona je postala slika samog Horusa, sina Ozirisa koji je prikazan simbolom Sunca, tvorca godišnjih doba i Boga Vremena; Sin Izide, koji je bio univerzalna priroda, sam od prvobitne materije, neiscrpan izvor Života, varnica još nestvorene vatre, univerzalno seme svih bića. Bio je to i Hermes, takođe, Gospodar Znanja, čije je ime na grčkom ono koje se odnosi na Boga Merkura. Ona, Zvezda, postala je sveti i moćan znak ili lik Magija, Penthalpha, važan simbol Oslobođenja i Slobode, plamteći stalnim sjajem usred talasanja elemenata dobra i zla u revolucijama, obećava vedro nebo i plodno godišnje doba narodima, nakon oluja promena i nereda. 24

Na Istoku Lože, iznad Majstora, u okviru trougla je Hebrejsko slovo Yod ili, po novoj jevre-jskoj ortografiji, Yud, (■> ili <*?). U engleskim i američkim Ložama njega je zamenilo slovo G-*., kao prvo slovo od reči Bog, na engleskom (God), bez mnogo razloga jer je slovo D, inicijal od Dieu, bilo korišćeno u francuskim Ložama umesto pravog slova. Yod je u Kabali simbol Jedinstva, Vrhovnog Božanstva, prvo slovo Svetog Imena i takođe, simbol Velike Kabalističke Trijade. Da bi se razumelo njegovo mistično značenje, mora se pogledati Zohar i Siphra de Zeniutha i druge kabalističke kn-jige i duboko istraživati njihovo značenje. Dovoljno je reči da je to Stvaralačka Energija 25

Božanstva, prikazana kao tačka i da je tačka u centru Kruga beskonačnosti. Ona je, sada na ovom stepenu, simbol neiskazanog Božanstva, Apsolut, koji nema ime. Naša francuska Brača stavljaju ovo slovo YOD u centar Plamene Zvezde. U starim zapisima, naš drevni engleski Brat je rekao: Plamena Zvezda ili Sjaj u centru upućuje nas na veliko svetleće telo Sunce, koje osvetljava zemlju i rasipa svoj blagotvoran uticaj i šalje blagoslov Ijudskom rodu. Oni ga nazivaju, u nekim tekstovima, simbolom Promišljenosti. Reč prudentia znači, u svom originalnom i potpu-nom značenju, Predviđanje. Shodno tome, Plamena Zvezda je smatrana za simbol Sveznanja, ili za Svevideče Oko koje je egipatskim učenicima bilo simbol Ozirisa tj. Stvoritelja. Sa YoD-om u centru, to je kabalističko značenje Božanske Energije, iskazano kroz Svetlost, stvaranja Univerzuma. f

Kaže se da u Loži ima šest dragulja. Tri su pokretna, a tri su nepokretna. Ugaonik, Libela i Visak su od davnina zvani Pokretna znamenja, jer ona idu od Brata do Brata. Savremena inovacija je da se nazivaju nepokretnima, jer moraju uvek biti prisutni u Loži. Nepokretna znamenja su Neobrađeni Ašlar, Obrađeni ašlar ili Kamena kocka, ili u nekim ritualima kao Dupla kocka i Crtaća tabla. O ovim draguljima, naša Brača Obreda Jork kažu: Ugaonik uključuje Moralnost; Libela je Jednakost a Visak je Čestitost i Ponašanje. Šira objašnjenja nepokretnih dragulja se mogu nači u priručnicima. Naša Braća Obreda Jork kažu da u svakoj dobro upravljanoj Loži postoji predstavljena određena tačka, unutarkruga; tačka predstavlja jednogpojedinačnog Brata; Krug, kao granična linija njegovog ponašanja, unutar koje on nikada neće dopustiti daga njegove predrasude ili strasti zavedu. Ovako se ne tumače simboli Masonerije. Neki koji su bolje upoznati s tumačenjem, kažu da ta tačka u okviru kruga predstavlja Boga u centru Univerzuma. To je opšti egipatski znak za Sunce i Ozirisa i on se još uvek koristi kao astronomski znak za veliko svetleće telo. U Kabali, tačka je YOD, Kreativna Energija Boga, koja zrači svetlost u kružni prostor koju je Bog, univerzalna Svetlost, ostavio praznim, da bi u njemu stvarao svetove sažimanjem ili povlačenjem Njegove Svetlosne sup-stance sa svih strana, u jednu tačku. Naša Braća dodaju da ovaj krug, omeđen sa dve paralelne linije, predstavlja Svetog Jovana Krstitelja i Svetog Jovana Evangelistu, a na vrhuje Sveta Knjiga (otvorena). I, krećući se duž ovogkru-ga, kažu oni, mi obavezno dodirujemo te dve linije kao i Svete Knjige; i dokje Mason okružen njima prema njihovom uputstvu, nemoguće je da on može znaćajnije da zgreši. }

Bilo bi gubljenje vremena davati komentar na ovo. Neki pisci su zamislili da paralelne linije predstavljaju Tropski povratnik Raka i Jarca, koje Sunce naizmenično dotiče u letnjem i zimskom solsticiju. Ali, povratnik nije vertikalna linija i ova ideja je izmišljotina. Ako su paralelne linije ikada pripadale drevnim simbolima, imale su dublje i daleko bolje značenje. Verovatnije je da su one imale isto značenje kao dva stuba Jakin i Boaz. To značenje nije za učenike. Iskusni to mogu da nađu u Kabali. Pravda i Milost Boga su u ravnoteži, a posledica je Harmonija, jer, Jedina i Savršena Mudrost, upravlja obema. Sveta knjiga je u potpunosti jedan novi moderni dodatak simbolu, kao i zemaljski i nebeski globus na stubovima trema. Drevni simboli su tako denaturalizovani neumesnim dodacima, kao oni Izide koja rida nad slomljenim stubom koji sadrži ostatke Ozirisa u Vavilonu.

Masonerija ima svoj Dekalog ili svojih deset Zapovesti koji su Zakon za njene Inicirane. .*. Ovo su deset Zapovesti: I ©•’• [Simbol: Zemlja]: Bog je Večna, Svemoguča, Nepromenljiva Mudrost, Vrhovna Inteligencija i Neiscrpna Ljubav! Obožavaj Njega, poštuj i voli. Živi sa vrlinom, da bi Njemu iskazao poštovanje. II o.\ [Simbol: Pun Mesec]: Tvoja religija je da činiš dobro, jer je to za tebe zadovoljstvo i dužnost! Budi prijatelj mudrom čoveku i poslušaj njegove savete! Tvoja duša je besmrtna! Ne čini ništa što nju degradira! III ©•’• [Simbol: Zemlja]: Bori se neprestano protiv poroka! Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi! Ne budi sluga svom bogatstvu, već neguj sjaj mudrosti! IV o.\ [Simbol: Pun Mesec]: Poštuj roditelje! Iskaži poštovanje prema starijima! Savetuj mlađe! Štiti i odbrani mladost i nevinost! V ©•*. [Simbol: Zemlja]: Staraj se o svojoj ženi i deci! Voli svoju zemlju i pridržavaj se njenih zakona! VI o.\ [Simbol: Pun Mesec]: Prijatelj je tvoje drugo ja! Neka te nesreća ne odvoji od njega! U sećanje na njega, uradi sve što bi ućinio da je živ! VII ®.\ [Simbol: Zemlja]:

Izbegavaj i kloni se neiskrenog prijateljstva! U svemu se uzdržavaj od neumerenosti! Ne dozvoli da bilo čim izazoveš grižu savesti u svojoj duši! VIII o.\ [Simbol: Pun Mesec]: Ne dozvoli da strast postane tvoj gospodar! Ti treba da se učiš na greškama drugih! Budi popustljiv prema greškama drugih! IX ©•*. [Simbol: Zemlja]: Više slušaj, manje govori! Ponašaj se pošteno! Zaboravi uvrede! Vrati dobrim za učinjeno zlo! Ne zloupotrebi svoju moć ni svoju nadmoć! X o.\ [Simbol: Pun Mesec]: Uči, da bi spoznao čoveka, jer ćeš možda time spoznati sebe! Neka Te uvek vodi vrlina! Budi pravedan! Izbegavaj dokolicu! Ali, najveća zapovest Masonerije je ova: Volite jedan drugog! Onaj koji kaže daje na svetlosti a mrzi svoga brata, ostaje i dalje u mraku. To su moralne obaveze Masona. Ali, dužnost Masona je, takođe, da pomogne u podizanju mo-rala i nivoa inteligencije društva. Prenošenjem znanja, unošenjem novih ideja, podstiču se umovi mladih da se razvijaju; i postepenim uvođenjem aksioma i širenjem i upoznavanjem s pozitivnim zakonima, ljudska rasa se dovodi u harmoniju sa svojom sudbinom. Za te zadatke i obaveze, inicirani se prima na Zanat. Ne sme ni da pomišlja da ne može da utiče ni na šta, i da zbog toga očajava ili da postane inertan. To je isto kao i u svakodnevnom životu čove-ka. Mnoga velika dela su učinjena u malim bitkama za život. Postoji, tako nam kažu, pojedinačna odlučnost da, uz neviđenu hrabrost, odbraniš sebe, u mraku, od smrtnih napada velike nevolje i podlosti. Postoje, tako nam

kažu, uzvišene i neviđene pobede, koje niko ne vidi, koje se ugledom ne nagrađuju, koje zvuk fanfara ne pozdravlja. Život, nesreča, izolacija, napuštenost i siromaštvo su bojno polje koje ima svoje heroje neznane junake koji su ponekad veći od onih koji postaju slavni. Mason treba da se bori, na isti način i istom hrabrošću, protiv napada nevolje i podlosti kako na države, tako i na ljude. On treba da stane pred njih, licem u lice, čak i u mraku da se usprotivi ne-pravednim postupcima i glupostima u državi, protiv uzurpacije i prvih napada hidre, Tiranije. Ne postoji delotvornija rečitost od istine iznete iz ogorčenja. Mnogo je teže ljudima da sačuvaju nego da steknu svoju slobodu. Provere Istine su uvek potrebne. Uvek pravo mora da razjasni činjenicu. Postoji, u stvari, Večnost u Pravu. Mason treba da bude Sveštenik i Vojnik prava. Ukoliko njegova zemlja bude lišena slobode, on ne sme da očajava. Prigovor Ispravnog na Stvarnost nastavlja da postoji večno. Pljačkanje naroda nikada nije propisano. Vraćanje njegovih prava nije vremenski ograničeno. Varšava ne može više pripadati Tatarima kao ni Venecija Tevtoncima. Narod može da istrpi vojnu otimačinu, a pokorena Država da kleči pred drugom državom noseći jaram, zbog svojih muka i nevolja; ali, kada nevolja prođe, ako su ljudi spremni da budu slobodni, pokorena zemlja će isplivati na površinu i ponovo se uspostaviti, a Tiraniju će kazniti Istorija što je pobila svoje žrtve. Bez obzira na to šta se dogodi, moramo imati Veru u Pravdu i nadmoćnu Mudrost Boga i Nadu u Budućnost i Razumevanje za one koji su pogrešili. Bog je omogućio čoveku da vidi Njegovu volju u događanjima, kroz jedan nejasan tekst pisan nerazumljivim jezikom. Ljudi prave svoje prevode njega brzo, naglo, netačno, sa puno grešaka, propusta i pogrešnih tumačenja. Mi vidimo samo deo duž luka velikog kruga! Samo retki razumeju Božanski jezik. Najmudriji, najsmireniji, najdubljeg znanja, dešifruju hijeroglife polako. I, kada naprave svoj prevod, potreba za njim je već odavno proš-la, već tada na javnom trgu postoji dvadeset prevoda - a oni koji su najmanje tačni, najprihvaćeniji su i kao uvek, najpopularniji. Iz svakog prevoda rađa se partija, a iz svakog pogrešnog tumačenja frakcija. Svaka partija veruje, ili se pretvara da samo ona ima pravi tekst, i svaka frakcija veruje da samo ona poseduje svetlost. Frakcije su slepi ljudi koji ciljaju ispred sebe, greške su im sjajni projek-tili, pogađaju vešto, i svom žestinom koja izbija iz pogrešnog razumevanja, uvek kad se logika izgubi kod onih koji brane ispravno, i kao rupa u oklopu, ona ih čini ranjivim. Zato ćemo često biti poraženi u borbi protiv pogrešnog pred narodom. Antceus se dugo opirao Herkulesu; Hidrine glave su rasle istom brzinom kojom su odsecane. Apsurdno je reći da Greška, ranjena, zgrčena u bolovima, umire pred njenim sledbenicima. Istina pobeđuje polako. Postoji čud-novata vitalnost u Grešci. Istina, zaista u najvećem delu, puca iznad glava masa, ali, ako greška samo za trenutak padne ničice, ona se opet za tren uzdiže i još je snažnija nego ikada ranije. Ona neće nestati bez angažovanja mozga, a najgluplje i najneracionalnije greške, opstaju najduže. 26

Ipak, Masonerija koja je Moralnost i Filosofija, ne sme da ustukne pred izvršavanjem svoje dužnosti. Nikada ne znamo u kom trenutku naše napore čeka uspeh - a on nastaje - generalno, kada se to najmanje očekuje, kao ni kakve rezultate će naši napori ostvariti, ili uopšte neće. U uspe-hu ili neuspehu, Masonerija se ne sme klanjati pogrešnom, niti podleći obeshrabrenosti. Bilo je u Rimu nekoliko Kartaginjanskih vojnika, zarobljenika, koji su odbili da se poklone Flaminiusu, ali nisu imali ništa ni od Hanibalove plemenitosti. Masoni moraju imati podjednako veliku dušu. Masonerija treba da bude energija, da nalazi svoj cilj i rezultat u poboljšavanju čovečanstva. Sokrat treba da uđe u Adama i stvori Marka Aurelija ili, drugim rečima, da izmeni čoveka od uživanja u čoveka od mudrosti. Masonerija ne treba da bude samo osmatračnica, izgrađena na misteriji, sa koje se s lakoćom gleda na svet, da bez drugih rezultata bude samo zabava za radoznale. Da prinese punu šolju misli žednim usnama ljudi, da svima da istinske ideje Božanstva, da uskladi svest i nauku, sve su to oblasti Filosofije. Moralnost je

Vera u punom cvatu. Razmišljanje treba da dovodi do akcije i da ona bude apsolutno praktična, da ideal bude vazduh, hrana i piće ljudskom umu. Mudrost je sveto pričešće. Jedino pod tim uslovima ona prestaje da bude sterilna ljubav prema Nauci i postaje jedan i najviši metod s kojim se ujedinjuje Čovečanstvo i pokreće ga na planiranu akciju. Tada Filosofija postaje Religija. I Masonerija, kao Istorija i Filosofija, ima večnu obavezu, i u isto vreme jednostavnu - da se suprotstavi Caiaphasu kao svešteniku, Drakonu ili Jepheriesu kao sudijama, Trimalcionu kao do-nosiocu zakona i Tiberiju kao Imperatoru. Oni su simboli tiranije koja degradira i lomi, i korupcije koja obeščašćuje i pustoši. U radovima koji su publikovani za potrebe zanata kaže nam se da postoje tri velika načela masonske profesije, a to su Bratska Ljubav, Pomoć i Istina. Istina je da Bratska na-klonost i ljubaznost treba da upravljaju nama u svim našim odnosima i u vezama s našom Braćom i da nas plemenita i slobodna filantropija vodi prema svim ljudima. Da pomažemo ožalošćenima, posebna je dužnost Masona, a kao druga dužnost je da ne propustimo, zanemarimo ili bezvoljno i neefikasno reagujemo. Velika je istina da je Istina Božanska osobina i osnova svake vrline. Biti iskren i tražiti i spoznati Istinu, veliki su ciljevi svakog dobrog Masona. 27

28

Kao što su drevni preci radili, Masonerija naziva Umerenost, Postojanost, Smotrenost i Pravdu, četiri glavne vrline. One su podjednako potrebne narodima koliko i pojedincima. Narodi koji treba da budu Slobodni i Nezavisni, moraju imati Oštroumnost, Smotrenost i naglašenu Promišljenost, tj. sve što spada u okvire značenja reći Smotrenost. Oni moraju biti umereni u zahtevu svojih pra-va, umereni u svojim savetima, štedljivi u svojim rashodima, oni moraju biti jaki, hrabri, kuražni, strpljivi na odbijanja, neobeshrabreni nesrećama, optimisti usred nesreća, kao Rim kada je prodao polje na kojem je Hanibal imao svoj logor. Nijedan Kane, Farsalia, Pavia, Agincourt ili Vaterlo ne smeju ih obeshrabriti. Neka Senat sedi na svojim stolicama dok im Gali čupaju brkove i brade. Oni moraju, iznad svega, da budu pravedni, da se ne pokoravaju jačem ili da ratuju ili pljačkaju slabe. Oni moraju da se ponašaju pošteno sa svim narodima i s nemoćnim plemenima, da uvek imaju veru i poštenje u svoje zakonodavstvo, poštenje u svim svojim odnosima. Kada bude postojala takva Republika, ona će postati besmrtna, jer prenagljenost, nepravda, neumerenost i luksuz u prosperite-tu i očaj i nemiri nasuprot njima, uzroci su truljenja i osiromašenja naroda.

2\ POMOĆNIK 3°, MAJSTOR 4°, TAJNI MAJSTOR 7°, PROVOST1251 SUDIJA

9", IZABRANIK DEVETORICE 11°, UZVIŠENIIZABRANIK DVANESTORICE 13°, KRALJEVSKI SVOD SOLOMONA 16°, PRINC JERUSALIMA 18°, VITEZ RUŽINOG KRSTA MORAL IDOGMA 2i°, NOAHIT, PRUSKI VITEZ 23 °, SEF TABERNAKULA 24°, PRINC TABERNAKULA Zmija je bila poznat i blizak simbol u Misterijama i doktrina koja se odnosila na njih, tajna i velič 0 duši, već istraživanje o načinima za dolazak do Nije neophodno da idemo toliko daleko u traganju z Tetragrammaton488, ili neka druga rečpokrivena ovo Univerzum je bio, po sebi, smatran za nadmoćno int Cilj čoveka i svrha njegovog postojanja u ovom sve Netsach i Hod, Sedmi i Osmi Sefirot, obično se naz 29°, ŠKOTSKI VITEZ SV. ANDREJE 31°, VELIKIINSPEKTOR, VITEZ INKVIZITOR je masonska obaveza zahtevala da Predsednik deluje 1

Videti detaljnije: Albert Pikes ESOTERIKA The SYMBOLISM of the Blue Degrees of Freemasonry, Arturo De Hoyos; The Scottish Rite Research Society; str. 18-19; 2008. 2

Stav je preuzet iz prvog izdanja knjige Encyclopedia of Freemasonry... , Albert Galatin Mackey, Philadelphia: Moss & Company. 1874; str. 615. 3

Mišljenja se menjaju sa vremenom: neka ona ostare i nestanu; a neka druga, koja su drugačija ili su čak suprotna ranijim, ožive i potom sazrevaju. 4

Naziv najverovatnije potiče iz francuskog jezika, sa korenom u jevrejskom imenu Noah + francuski dodatak -ite. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, El. Ed. 5

Dvanestocolni lenjir se odnosi na radni dan, ili samo na dan, a dvadesetčetvorocolni na dan i noć. Lenjir koji je dugačak dve stope, podeljen je sa oznakama na dvadeset i četiri dela, i svaki je jedan inč dugačak. Operativni Masoni su ga koristili da uzmu potrebne dimenzije za kamen koji je trebalo da pripreme. On je usvojen kao jedan od radnih alata Dolazećeg Učenika u Spekulativnoj Masoneriji, gde bi njegova podela trebalo da predstavlja sate. Zato je njegova simbolička upotreba da ga on pouči da premeri svoje vreme tako da bi, u dvadeset i četiri sata dana, mogao da posveti osam sati službi Bogu i valjanoj osiromašenoj braći, osam sati njegovom uobičajenom zanimanju i osam sati jelu i spavanju.

Zato, u simboličkom jeziku Masonerije dvadesetčetvorocolni lenjir je simbol vremena koje je dobro upotrebljeno. Izvor: An Encyclopedia of Freemasonry, Albert G. Mackey 1874. str. 840. 6

Lik iz Odiseje, grčka mitologija - kiklop. On je bio sin Posejdona i nimfe Tose. Kada su se Odisej i njegovi ratnici iskrcali na obalu Sicilije, Polifem ih je zarobio i zatvorio u svoju pećinu da bi ih kasnije pojeo. Odisej je napio džina i oslepeo ga, za-rivši mu užareni kolac u jedino oko. Kada je Polifem ujutru otvorio pećinu da bi pustio ovce na ispašu, Odisej i šest njegovih ratnika, sakriveni ispod trbuha ovaca, uspeli su da pobegnu. Ljutiti Polifem, bez vida, svom snagom je vitlao po vazduhu ne bi li ih sprečio u begu i pobio. Od siline zamaha, nekontrolisane i ogromne snage, sam se strmoglavio niz stenovitu liticu. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, El. Ed. 7

Aulus Vitellius Germanicus Augustus, I vek. Bio je lenj i sklon uživanju, neumeren u jelu i piću, i dugovao je za svoj uspon na tron Caecini i Valensu, komandantima dve legije na Rajni. Ušao je u Italiju na čelu razuzdane i raspuštene voj-ske i Rim je, pod njim, postao sedište pobuna, masakra, gladijatorskih borbi i skupocenih i lascivnih praznovanja. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed XI. 1911; vol 28; str. 147. 8

Lucius Cornelius Sulla Felix, II vek p.n.e, vojnik i političar, reformator. Stari pisci imaju veoma negativno mišljenje o njemu, zbog despotizma, robovlasništva, surovosti i nečovečnosti i odsustva bilo kog principa dobre vladavine. Bio je eksponent deka-dentnih patricija, njegove reforme i uprava bile su beznačajne. Njegov primer je utabao put za dolazak Julija Cezara. Izvor: Ibid. El. Ed. 2006. 9

Tiberius Claudius Caesar Augustus Germanicus, I vek. Kasnije dobija naziv Britanicus, nakon osvajanja Britanije. Claudius je stalno morao da brani svoju vladavinu, što je rezultiralo smrti mnogih senatora. Prvi Imperator koji nije bio Italijan. Bio je lošeg zdravlja i prostog ponašanja. Usvojeni sin njegove četvrte žene (Agrepina, koja ga je otrovala kada je obezbedio vlast njenom sinu) bio je njegov naslednik - Neron. Izvor: Ibid. 10

Titus Flavius Caesar Domitianus Augustus, I vek. Pripadao je Flavijanskoj vojnoj dinastiji i bio poslednji u njenom nizu. Došao na vlast posle pobuna, uz pomoč Pretorijanaca. U delima starih istoričara, Tacita, Plinija i Seutoniusa, Domitian je opisan kao surov i paranoidan tiranin. Imao je jednu od najdužih vladavina Imperijom (15 godina). Izvor: Ibid. 11

Grčka reč: opoganjenje, zaraza, kužna klica u vazduhu, kužno isparenje. Izvor: Ibid. 12

Te Deum Laudamus, Hvalimo Te Bože, ili krače Te Deum. Himna Katoličke crkve, na latinskom, posvećena Ocu i Sinu i Hristu Sinu. Obično se peva na javnim proslavama. Izvor: Ibid. 13

Sepulchra - grobno mesto, grobnica ili prostorija u kojoj se sahranjuju mrtvi. Izvor: Merriam-Webster Dictionary, El. Ed. 14

Kamen, Ašlar, kakav dolazi iz kamenoloma. U spekulativnoj Masoneriji, Kamen se posmatra u dva stanja, kao simbol Učeničkog Stepena, Grubi Kamen, ili kamen u svom sirovom stanju simbolički je čovek u svom prirodnom stanju - nezna-lica, nekultivisan i poročan. Ali, kada je obrazovan, njegov ukupan uticaj u proširenje njegovog intelekta, uzdržavanjem od strasti i pročišćenjem svog života, on se tada predstavlja kao Savršeni Ašlar koji pod veštim rukama radnika biva izglačan i prilagođen za svoje mesto u građevini. Izvor: Freemason Dictionary, Albert G. Mackey, M. D. str. 17. 15

Hermes (grčki:'Ep|ifjc;) - bog sa Olimpa u mitologiji, sin Zevsa i Plejade Maia. Drugi najmlađi bog na Olimpu. On je bog vetra (zbog brzine i zbog raznošenja), trgovine, prelazaka i granica, brz i vešt, slobodno se kreće između svetova smrtnika i božanstava, kao izaslanik i glasnik bogova, on prenosi i vodi duše u novi život. Sklon je čovečanstvu. Njegovi simboli su šlem sa krilima Herma, petao, kornjača, krilate sandale, a glavno obeležje je štap sa krilima. Kod Rimljana, Hermes je po-istovećen s njihovim bogom Merkurom, uz veoma slične osobine kao kod Grka. Izvor: Greek and Roman Mythology\ Karl Pomeroy Harrington, Herbert Cushing Tolman; Boston; 1897; str. 35-41. 16

Oltar, osnova ili odar za spaljivanje tela mrtvih. Izvor: Merriam-Webster, El. Engl. Dictionary. 17

Philo, Filo (rođen 20. g. p.n.e - umro 50. g. n.e), poznat kao Filo iz Aleksandrije i kao Filo Jevrejin, bio je helenizovani jevrejski filosof, rođen u Egiptu. Jedan je od najvažnijih predstavnika Helenističkog judaizma. Njegova dela daju najjasniju sliku razvoja Judaizma u Dijaspori. Kao prvi koji je pokušao da uskladi otkrivanje vere i filosofske rezone, stekao je jedin-stvenu poziciju u istoriji filosofije, a Hrišćani ga smatraju prethodnikom Hrišćanske Teologije. Filo je spajao svoju filosofiju s filosofijama Grčke i Judaizma koje je objedinio i harmonizovao u alegorijama, a koje je naučio iz Jevrejskih i Stoičkih egzegeza. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 18

Marsilio Da Padova, Ficinus, rođen u Padovi 1280, umro 1343. godine u Minhenu. Italijanski politički filosof čiji je Branitelj Mira jedan izuzetan rad o političkoj teoriji iz Srednjeg veka, koji je uveliko uticao na moderne ideje o državi. Smatra se za prethodnika Protestantske Reformacije i arhitektu Makijavelističke države i moderne demokratije. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 19

Celsus (Grčki: Ks^aoc;), prema hrišćanskom svešteniku, ocu Origenu, živeo je u II veku, bio je grčki filosof i protivnik Ranog Hrišćanstva. Poznat je po svom literarnom radu The True Word, koji je preživeo isključivo u Origenovim radovima i citatima, u Contra Celsum. Ovaj rad je najraniji poznati rad napada na Hrišćanstvo. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Charles G. Herbermann; Vol. III; str. 1065-1070. 20

Origen (Grčki: ’npryevr|<;) ili Origen Adamantius (184-254) bio je naučnik i rani hrišćanski teolog rođen u Aleksandriji. Plodan pisac, u više oblasti: teologiji, kriticizmu, egzegezi, hermeneutici (hermeneutics - objašnjenja, tumačenja sve-tih knjiga), filosofiji, propovedanju i duhovnosti. Neki hrišćanski pisci su ga smatrali kontroverznim. Origen je, zajed-no sa uglednim pripadnicima njegove škole, Didymus Slepi i Evagrius Ponticus, bio anatemisan 553. godine od Drugog Ekumenskog Koncila u Konstantinopolju, i od tri naredna Koncila. Iz tog razloga Origen nije nikada kanonizovan od Katoličke i Pravoslavne Crkve. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Charles G. Herbermann; Vol. XI; 1907; str. 690695. 21

Odnosi se ili pripada svešteničkoj klasi; za duhovnike i za svetosti; koristi se povezano za svete stvari, posebno za način drevnog egipatskog pisanja koje je Clement iz Aleksandrije nazva iepaTiKd i koji se sastojao od skraćenih oblika hijeroglifa. Koristi se i za stil umetnosti (egipatski i grčki). Izvor: English Oxford Dictionary, El. Ed. 22

Isaija (Hebrejski: Spasje u Bogu), bio je Prorok, po kome je Biblijska Knjiga o Isaiji i nazvana (ali samo neka od prvih 39 poglavlja se pripisuju njemu), i on je dao veliki doprinos Jevrejskoj i Hrišćanskoj religiji. Njegovo proroštvo iz 742. g. p.n.e. koincidira sa početkom širenja Asirskog carstva na Zapad, koje je pretilo Izraelu, što je Isaija protumačio kao pretnju od Boga bezbožničkim narodima. Isaija je rođen početkom VIII veka p.n.e, oženio se proročicom, i imao dva sina simboličkih imena Shear-jashub i Maher-shalal-hash-baz. Izvor: Encyclopedia Britannica; Ed. 1978. godine, knjige II: 916; V: 400; VI: 961; X: 191 i 307; XIX:ii76.15. 23

Znak uvek je iza slova. To su tačke na vrhovima jednakostraničnog trougla. U matematici se koristi (retko) kada znači zato, ili sledi i u suprotnom obliku zbog toga. Smatra se, uglavnom, da pripada Masoneriji. U ezoteričnom smislu taj trougao, od tačaka ili s linijama, kada je nactran - predstavlja život, a okrenut - njegovu suprotnost. Kada ima više slova u nizu, na kraju, iza njih, ne stavlja se tačka. Postoji više tumačenja njihovog značenja. Jedno je da su one simbol Tri Mala Svetla; drugo tumačenje je da su to tri glavna oficira Lože, tj. da one predstavljaju dve tačke trougla na Zapadu s Nadzornicima, a tačka na Istoku je Starešina Lože. Prvi put ih je koristio Veliki Orijent Francuske, 12. avgusta 1774. godine, u okružnici poslatoj svim svojim Ložama. 24

Član jednog drevnog klana koji se specijalizovao za kultne aktivnosti. Magi su bili sveštenička kasta tokom Seleucidske, Parthianske i Sasanianske dinastije i delom Aveste, i najverovatnije su nastali iz njih. Njihovo sveštenstvo, veruje se, služilo je nekoliko religija, uključujući i Zoroasterizam. Od I veka pa nadalje, reč magus, u svom Sirijskom obliku (magusai) kori-šćena je za mađioničare i vračeve, uglavnom onih iz Vavilona. Sve dok je trajala Persijska imperija, postojalo je razlikovanje između persijskih Magija (za koje se znalo da imaju duboko religiozno znanje) i vavilonskih Magija koji su vrlo često smatrani pravim varalicama. Izvor: Merriam-Webster English Dictionary, 2006. El. Ed. 25

Zohar (Heb. ~i n t ; Knjiga Sjaja, glavna knjiga u literaturi Kabale i centralni deo mistične misli Judaizma. Zohar se sastoji od grupe knjiga koje obuhvataju i komentare, mistične aspekte Tore (petoknjižje Mojsija) i tumačenja Svete knjige kao i Misticizma, mitske kosmogonije i mistične filosofije. Takođe, obuhvata nekoliko knjiga, ili delova, iz Midraša, duže propovedi i diskusije o brojnim temama. Veći deo ovih knjiga sadrži izgovaranje tanna Simeon b. Yohaija (jednog od jevrejskih doktora Zakona iz prva dva veka, čija su razmišljanja zabeležena u Mishnah i Baraita) i njegovih bliskih saradnika (havrayya), ali postoje i dugački anonimni delovi. Zohar obuhvata ukupno 24 knjige. Izrazi: Kabala i Sefiroti ne postoje u glavnom korpusu Zohara, pa ni u Midrašu. Kabala je poseban deo. Izvor: Encyclopedia Judaica; Sec. Ed, Macmillan, Thompson-Gale; 2006; Vol. XXI; str. 647-774. 26

Antaeus: U Grčkoj mitologiji to je Libijski div, sin Posejdona i Geae (zemlja), brat Karibdisa i Ogigesa. Antaeus je postajao sve jači svaki put kada bi dodirnuo svoju majku, zemlju. On je izazivao svakog stranca koji je dolazio u njegovu zemlju na rvanje i, pošto je bio mnogo jači, on ih je pobeđivao i ubijao. Herkules je, na svom putu da se domogne jabuka Hesperidesa, bio izazvan na rvanje sa Antaeusom. Herkules ga je podigao sa zemlje i držao u vazduhu - dalje od njegove majke - sve dok ovaj nije umro. Antaeusov grob je bio blizu Tingisa u Mauritaniji. Izvor: Encyclopedia ofWorld Mythology and Legend, Third Edition, Anthony S. Mercatante; 2009. 27

Joseph Caiphas, poznat kao Caiaphas (Grčki: Kaiđcpcu;) u Novom Zavetu je jevrejski visoki sveštenik koji je osudio Hrista i uredio suđenje u Sanhedrinu. Vavilonski Talmud navodi njegovo prezime kao Kuppai, dok se u Jerusalimskom Talmudu pominje kao Nekifi. Mišna ga naziva kao Ha-Koph (majmun), nastaje iz igre sa njegovim imenom na hebrejskom. Izvor: Catholic Encyclopedia; Charles G. Herbermann; 2005; Vol III; str. 304-305. 28

Draco (Grčki: ApaKtov, Drakon), VII vek, bio je prvi zakonodavac u Atini u Drevnoj Grčkoj; zamenio je prethodni sistem usmenog zakona krvnog nasledstva s pisanim propisom koji donosi samo sud. Njegovi zakoni su, zbog oštrine kažnjavanja čak i najmanjih prestupa smrtnom kaznom, postali primer oštrine sprovođenja teških kazni za brojne prestupe, stvarajući izraz Drakonske kazne. Izvor. Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; William Smith; 1870; Vol. I; str. 1072.

2\ POMOĆNIK

Na drevnom orijentu sve religije su, manje ili više, bile Misterije i nisu prekidale vezu s filosoiijom. Popularna teologija, prihvatajući bezbroj alegorija i simbola za stvarne, de-generisala se u obožavanje nebeskih vrhovnika ili imaginarnih Božanstva sa ljudskim osećanjima, strastima, apetitima, žudnjama, idolima: kamenom, životinjama, reptilima... Između ostalog, crni luk je bio svetinja Egipćanima, jer su njegovi brojni slojevi bili simbol koncentričnih nebeskih sfera. Naravno da popularne religije nisu mogle da zadovolje dublje zahteve i misli, uzvi-šene zahteve Duha ili logiku razuma. One su, zbog toga, bile predavane iniciranima u Misterijama, preko simbola. Nejasnoća simbolizma, pogodnog za različita tumačenja, postigla je ono što oči-gledna i konvencionalna veroispovest nije mogla. Njihova neodređenost je potvrđivala apstraktnost teme: misteriozne teme su objašnjavane mistično; pokušavano je da se ilustruje sve ono što nije moglo da se objasni; da se izazove odgovarajuće osećanje, kada im nije bilo moguće da ideje prikažu pravilno; i da samo stvore sliku pogodnu za prenošenje i u službi koncepta, što samo po sebi nikada nije postalo očigledno ili blisko. 1

Znanje se sada prenosi knjigom i slovima, a opšte je poznato da je staro znanje prenošeno pre-ko simbola. Dakle, sveštenici su ustanovili i ovekovečili izvođenje obreda i predstava, koji nisu bili samo atraktivniji za oko od izgovorene reči, več su često bili daleko sugestivniji i bremenitiji znače-njima za razmišljanje. Masonerija, kao naslednik Misterija, još sledi stari način učenja. Njene ceremonije su kao drev-ne mistične predstave - nisu čitanje eseja, več otvaranje problema koje zahteva izučavanje i čini filosofiju najvišim tumačem. Njeni simboli su instrukcije koje ona prenosi. Predavanja su naporna, često delimična i jednostrana da bi se protumačili ovi simboli. Onaj koji bi trebalo da postane kom-pletan Mason, ne sme biti zadovoljan samo time da čuje, ili samo da razume instrukcije; on mora, pomoću njih i nakon njih da zacrta sebi taj put, da uči, objasni i da razvija ove simbole sam sebi. Samo uslovno je tačno da je Masonerija identična s drevnim Misterijama. Ona predstavlja jed-nu imperfektnu sliku njihove briljantnosti, samo ruinu njihove veličanstvenosti, jer je njen sistem doživljavao stalne promene s posledicama društvenih događaja, političkih okolnosti i ambiciozne imbecilnosti onih koji su je unapređivali. Posle napuštanja Egipta, Misterije su bile modifikovane u skladu s navikama različitih nacija kojima su prenošene, a posebno religioznih sistema zemalja u ko-jima su izvođene. Da bi se održavala uspostavljena vlast zakona i religija, postojala je svuda potreba za iniciranima. Ipak, gde god da su izvođene, nigde nisu bile spremne da podele zaostavštinu znanja sveštenika i da, od običnih ljudi, naprave suvlasnike ili vlasnike filosofske istine. Masonerija nije Koloseum, u ruševinama. Pre bi se moglo reći da je ona Rimska palata iz sred-njeg veka, naružena modernim arhitektonskim unapređenjima i sagrađena na Kiklopskim osno-vama koje su postavili Etrurci, sa mnogo kamenja uzetih iz ogromnih zdanja i hramova, iz doba Hadrijana i Antoninusa . 2

3

Hrišćanstvo predaje doktrinu Bratstva, ali se odreklo političke Jednakosti, stalnim potvrđi-vanjem poslušnosti Cezaru i onima koji su bili na vlasti. Masonerija je bila prvi apostol Jednakosti. U manastirima postoje bratstva i jednakost, ali nema slobode. Masonerija ju je dodala i zahtevala je za čoveka trostruku tekovinu: Slobodu, Jednakost i Bratstvo. To je bilo samo razvijanje prvobitne svrhe Misterija koje su morale da nauče ljude da znaju i izvršavaju svoje obaveze, za sebe i za svoje bližnje - veliki praktični cilj svih filosofa i svih znanja.

Istine su potoci iz kojih teku dužnosti; prošlo je tek nekoliko vekova od kako je nova Istina po-čela jasno da se vidi; da je taj Čovek iznad institucija, a ne one iznad njega. Prirodno je da čovek vlada svim institucijama. One su zbog njega, u skladu s njegovim razvojem, a ne on zbog njih. Ovo nam se čini jednostavnim stavom, sa kojim moraju svi ljudi, svuda, da se saglase. Ali, nekada je to bila velika nova Istina - neotkrivena sve dok vlade nisu napunile pet hiljada godina postojanja. Kada je istina obelodanjena, nastale su nove dužnosti za čoveka. Čovek je bio obavezan sam prema sebi da bude slobodan. On je nju dugovao svojoj zemlji, tražeći da i ona dobije slobodu ili da je zadrži. Time su Tiranija i Uzurpacija postali neprijatelji ljudskog roda. Čovek i sloboda, zajedno, stavili su despote i despotizam van zakona, sa vremenom i spiritualno. Sfera Dužnosti je time uveliko narasla. Patriotizam je od tada imao novo i šire značenje. Slobodna Vlada, Slobodna Misao, Sloboda Govora! Sve ove slobode su postale neotuđiva prava za one koji su ostali bez njih, ili su im bile oduzete, ili su ih preci izgubili, a imali su pravo da ih povrate. Nažalost, kako se Istine uvek pretvaraju u pogrešno, i budu neistine kada se pogrešno primene, ova Istina je postala Jevanđelje Anarhije, ubrzo pošto je prvi put propovedana. Masonerija je rano shvatila ovu Istinu, i shvatila je svoje uvećane dužnosti. Njeni simboli su po-čeli da dobijaju šira značenja. Zato je ona preuzela masku kamenorezaca i pozajmila njihove radne alate. Tako je bila snabdevena novim, odgovarajućim simbolima. Ona je prouzrokovala nastanak Francuske revolucije koja je nestala sa Žirondistima , ponovo je rođena s restauracijom poretka i podržala je Napoleona jer, iako Imperator, on je naglašavao pravo ljudi da određuju pravila i bio je na čelu naroda koji je odbijao da im se vrati stari kralj. Narod je prihvatio, sabljom, puškom i topom, veliku stvar naroda protiv Kraljevstva, za prava francuskog naroda, pa čak i da od korzikanskog generala stvori Imperatora, pošto im je to odgovaralo. 4

Masonerija je osetila da Istina ima svu moć Boga na svojoj strani, i da ni Papa ni Potentat ne mogu da joj se suprotstave. To je bila istina koja je postala važan deo velike svetske riznice, stva-ranjem nasleđa koje svaka generacija primi, uvećava ga i čuva u sebi i koje se, po potrebi, ustupa čovečanstvu, kao lično vlasništvo čoveka, dato od prirode sve do kraja sveta. I, Masonerija je to vrlo rano shvatila kao istinu da će nastavkom toka i razvijanja istine ili bilo koje ljudske briljantnosti u talentu ili napretku, nastati veći duhovni sjaj u ljudskoj rasi; da sve što doprinosi tom toku ka Istini i čini misao opredmećenom, piše se u istoj liniji s Mojsijem i s Njim koji je umro na krstu, a ima blisku intelektualnu vezu sa samim Božanstvom. Najbolji poklon koji možemo da podarimo čoveku je - čovečnost. To je ono što je Masoneriji naređeno od Boga da pokloni svojim posvećenicima, a ne sektaštvo i religijske dogme; ne osnovu moralnosti koja se može naći u radovima Konfučija, Zoroastera , Seneke i Rabisa , u Izrekama i Knjizi Propovedničkoj, ne u nekom malom i jevtinom opšte-školskom štivu, već čovečnost, nauka i filosofija. 5

6

Filosofija i Nauka nisu u suprotnosti s Religijom. Jer, Filosofija je upravo to znanje o Bogu i Duši, koje nastaje iz posmatranja iskazanih aktivnosti Boga i Duše i iz mudre analogije. Ona je intelektualni vodič koji je potreban religioznim osećanjima. Istinski religiozna filosofija jednog ne-savršenog bića nije sistem veroispovesti, već, kao što SOKRAT misli, večno traženje ili približavanje. Filosofija je taj intelektualni i moralni napredak koji religijska osećanja nadahnjuju i oplemenjuju. Što se tiče Nauke, ona nije mogla da se razvija samostalno dok je religija bila statična. Nauka se sastoji od zrelih zaključaka iz iskustva, koje sva druga iskustva potvrđuju. Ona shvata i objedinjuje sve što je

zaista vredno, kako u drevnim oblicima meditacije - onim o herojima, ili sistemu efekata i ljudske energije; i mistične teorije duhovnog, misaone zajednice. Slušaj mene, kaže Galen kao glas Eleuzijskog Hijerofanta i veruj da izučavanje Prirode misterija nije ništa manje važna od njenih ni manje prihvačena da iskaže mudrost i moč Velikog Kreatora. Njihova učenja i prikazi su bili nejasni, ali naši sujasni i nepogrešivi. 7

y

Mi smatramo da se najbolja saznanja o Duši nekog drugog čoveka mogu dobiti iz nje jer su njoj poznate sve njegove aktivnosti i njegova životna iskustva. Činjenice su suprotne, kada nam neki drugi čovek kaže šta je ta Duša rekla njihovoj, to je od malog značaja za prvu. Prve Svete knjige o ljudskoj vrsti bile su napisane od Boga na zemlji i na nebu. Ove Rukopise može da razume jedino - Nauka. Srodnost između trave i drveta, insekta i infuzorija, daju nam dublje znanje o ljubavi i veri nego što to možemo da prikupimo iz radova Fenelona i Avgustina . Velika Biblija Boga je uvek otvorena čovečanstvu. 8

9

Znanje može da se pretvori u moć, a aksiomi u pravila i dužnosti. Ali, znanje samo po sebi, nije Moć. Mudrost je moć, a njen Premijer je Pravda, čiji je savršen zakon, Istina. Stoga, cilj Obrazovanja i Nauke jeste da učine čoveka mudrim. Ukoliko ga znanje ne napravi takvim, on je izgubljen, kao voda koja se prosipa u pesak. Znati formulu Masonerije, veoma je malo vredno samo po sebi, isto ko-liko i znati mnogo reči i rečenica iz nekog afričkog varvarskog ili australijskog dijalekta. Poznavanje, čak i značenja simbola je nedovoljno, osim ako se ono ne dopuni mudrošću, kao i naše milosrđe koje dopunjava pravednost, kao što jedna hemisfera mozga dopunjava drugu. Ne gubite iz vida cilj u proučavanju Masonerije. On će doprineti vašem nivou mudrosti, a ne samo vašeg znanja. Čovek može da provede ceo život izučavajući neku oblast znanja - botaniku, konhologiju ili entomologiju , na primer, ubacujući u memoriju imena izvedena iz grčkog, sortira-jući ih i klasifikovati, a da pri tome ne bude ništa mudriji nego što je bio na samom početku. Velika je istina da o svemu što interesuje čoveka, o pravima, interesima i dužnostima, Masonerija teži da nauči svoje inicirane. 10

11

Što čovek postaje mudriji, manje će biti sklon da bude ukroćen nametanjem okova ili jarma na njegovu svest ili ličnost. Jer, s povećanjem mudrosti, on ne samo da bolje zna svoja prava, već ih da-leko više vrednuje i postaje svesniji svoje vrednosti i uvažavanja. Njegov ponos ga tada tera da čuva svoju samostalnost. On postaje sposobniji da je brani i sačuva i sposobniji da pomogne drugima u svojoj zemlji kada im ona oduzme sve, čak i postojanje, da se isto sačuva. No, samo znanje ne čini nikoga nezavisnim, niti mu omogućuje da bude slobodan. Najčešće, ono mu pomaže da bude još korisniji rob. Sloboda je kletva za neznalice i surove. Cilj političke nauke je da dokuči na koji način, kojim sredstvima i sa kojim političkim institu-cijama mogu da se obezbede i ovekoveče lične slobode; ne povlastice, ili puka prava svakom čoveku da glasa, već celovita i apsolutna sloboda misli i mišljenja, sličnu slobodi bez despotizma monarha, rulje i prelata - kao slobodu delovanja u okviru granica opšteg zakona donetog za sve; Sud Pravde, sa imperijalnim Sudijama i porotom, isto tako otvoren za sve; gde su slabosti i siromaštvo podjed-nako moćni kao što su moć i bogatstvo; gde pristup vlastima i poštovanje pripadaju svima onima koji vrede; gde je vojna moć, u ratu ili tniru, u striktnoj subordinaciji pod civilnom upravom; gde su sumnjiva hapšenja za dela koja pravo ne tretira kao kriminalna, nemoguća; gde su nepoznate Rimska Inkvizicija, Zvezdane Dvorane , Vojne Komisije; gde priručnici ratne obuke nisu na dohvat ruku deci i gde postoji pravo Slobode govora i odgovornost za sve javne aktere, civilne i vojne. 12

Ukoliko Masoneriji uopšte treba opravdanje za nametanje političkih i moralnih dužnosti svo-jim početnicima, biće dovoljno ukazati na tužnu istoriju sveta. Dovoljno je vratiti se na stranice istorije, na

poglavlje koje je napisao Tacit: one bi mogle da nam pričaju o neverovatnom i užasnom despotizmu pod Caligulom i Domitianom, Karakalom i Komodusom, Viteliusom i Maksiminom . Dovoljno je samo ukazati na jednu tačku, u vekovima nesreće, kroz koje je prošla vesela francuska nacija; dugotrajno ugnjetavanje sebičnih Burbonskih kraljeva u feudalnom periodu; u onim vreme-nima kada su seljake pljačkali i ubijali njihovi gospodari i vladari, kao ovce; kada su gospodari imali pravo prve bračne noći sa seljakovom mladom; kada je osvojeni grad bio dat na silovanje bez milosti i masakriranje; kada su državni zatvori bili pretrpani nevinim žrtvama, a Crkva blagosiljala barjake nemilosrdnih ubica i izgovarala Te Deum kraljevskoj milosti Eve od Sv. Bartolomeja. 13

Možemo prelistati stranice kasnijih poglavlja, u periodu vlasti Luja XV kada su mlade devoj-ke, jedva nešto veće od devojčica, bile otimane da bi služile njegovoj požudi; kada je Bastilja bila zatrpana odobrenjima za pogubljenje ljudi koji nisu optuženi ni za kakva zlodela, zbog muškaraca koji su uživali u zadovoljstvima lascivnih žena, a zlikovci nosili oznake plemstva; kada su ljudi bili do grla zatrpani porezima, carinama i porezom na promet; kada su Papa Nuncio i Kardinal del la Rouche-Ayman, pobožno klečeći, svaki na jednoj strani kreveta Madam du Barry, kraljeve raspušte-ne prostitutke, stavljajući joj papuče na bose noge kad bi ustajala iz preljubničke postelje. U to doba su patnja i težak rad bili način života čoveka, a ljudi bili samo dosadne životinje. Istinski Mason je onaj koji radi predano da bi pomogao svom Redu u ostvarenju naših velikih ciljeva. Ne zbog toga što Red ne može da ih ostvari sam, već stoga što i on doprinosi. I, to je još jedan od Božjih instrumenata. On je Sila i Moć; i sramota je ako Red to ne izvrši i ako treba da žrtvuje svoju decu za stvar čovečanstva, kao što je Abraham bio spreman da ponudi Isaka kao žrtvu na oltaru. On neće zaboraviti tu uzvišenu alegoriju Kurtiusovog skakanja sa kompletnim oklopom u veliki razjapljeni ponor koji se otvorio da proguta Rim. Red će Probati. Neće biti njegova greška ako nikada ne dođe dan kada čovek neće morati da se boji osvajanja ili invazija, uzurpacija, rivalstva naroda s oružjem u rukama, prekidanja civilizacijskog toka zbog kraljevog venčanja ili rođenja na-slednika tirana; podele naroda koje čini Kongres, komadanja teritorija posle pada dinastije, sukoba dveju religija - kao sudaranje glavama dva jarca u mraku, na brvnu, do beskraja: Dan, kada čovek više neće morati da strahuje od gladi, pljačkanja, prostitucije podstaknute nemaštinom, bede zbog nezaposlenosti i svih uskraćivanja mogućnosti u šumi mogućnosti; kada narodi budu okupljeni oko Istine, kao zvezde oko svetlosti, svaka u svojoj orbiti, bez dodirivanja ili sudara; i kada u svudapri-sutnoj slobodi, povezani sa zvezdama, krunisani nebeskim sjajem i sa mudrošću i pravdom u svakoj ruci, budu vladali najbolji. 14

U vašem učenju u statusu Pomoćnika morate biti vođeni Razumom, Ljubavlju i Verom. Sada nećemo diskutovati o razlikama između Razuma i Vere niti se upuštati u definisanje sva-ke od njih. No, neophodno je reći da, čak i u najobičnijim stvarima života, nama upravlja ono u šta verujemo - više nego ono što znamo: Vera i Analogija, i zatim Razum. Vreme Razuma u idejama Francuske Revolucije znamo, kao i koliko je pogrešno staviti samo Razum na tron, kao najviši prin-cip. Razum je pogrešan izbor kada su ideje večnosti u pitanju. Uz njega, mora postojati poštovanje i verovanje. Uprkos porazu vrlih, bedi zaslužnih, napretku tirana i umiranju mučenika, mi moramo verovati da postoji mudar, pametan, milostivi Bog koji voli, jedno inteligentno proviđenje, najviše od svih i brižno prema malim stvarima i događajima. Vera je neophodna potreba svakom čoveku. Jao onom koji ne veruje ni u šta! Mi verujemo da je duša drugih drugačije prirode, i da ima određene osobine, da je darežljiva i poštena,

škrta i podla, da je puna vrlina i druželjubivosti ili poročna i zle naravi, i sve to samo na osnovu kratkog, letimičnog pogleda, a bez načina da to znamo. Mi rizikujemo u poslovnom odnosu svoju imovinu zbog potpisa čoveka sa druge strane planete, koga nikada nismo videli, na osnovu verovanja da je on pošten i pouzdan. Mi verujemo da se nešto dogodilo, na osnovu tvrdnji drugih. Mi verujemo da nečija volja deluje na nekog drugog, kao i u mnoštvo drugih fenomena koje Razum ne može da objasni. No, mi ne moramo da verujemo u ono što Razum s pravom odbija kada mu se osećaj pravde po-buni, nečemu što je apsurdno ili kontradiktorno, ili što je stvar preispitivanja iskustva ili nauke ili što degradira karakter Božanstva, a što bi moglo da navede na osvetoljubivost, zlo, grubost ili nepravdu. Čovekova Vera je isto toliko njegova koliko je i njegov Razum. Njegova Sloboda se sadrži u nje-govoj veri da je slobodan i da njegova volja nije kontrolisana sa tuđom moći. Svi Sveštenici, Auguri Rima ili Grčke, nisu imali prava da traže od Cicerona ili Sokrata da veruju u narodnu apsurdnu mitologiju. Svi Imami Islama nisu imali pravo da traže od Pagana da veruju da je Gabrijel diktirao Proroku Kuran. Svi Bramani koji su ikad živeli, kada bi se skupili na jednu konklavu, kao što se okupljaju Kardinali, ne bi mogli da dobiju pravo da prisile ni jedno jedino ljudsko biće da veruje u Hindu Kosmogoniju. Ni jedan čovek, ni jedno telo ljudi ne mogu biti nepogrešivi i ovlašćeni da odlučuju o tome u šta drugi čovek treba da veruje, ni za bilo koje načelo vere. Osim onih koji je prvo prime, jer svaka religija i istina svih nadahnutih pisanja, zavisi od Ijudskog potvrđivanja i un-utrašnjeg uverenja koje se mora proveriti Razumom i mudrom analogijom Vere. Svaki čovek mora obavezno da ima pravo da prosuđuje o istini za sebe; jer ni jedan čovek ne može imati ni više, ni veće pravo da prosuđuje od nekog drugog, sa istim informacijama i inteligencijom. 15

Domitian je tvrdio da je on Gospod Bog, a njegove statue i reljefi u srebru i zlatu postojali su širom sveta. On je zahtevao da ga svi ljudi smatraju Bogom; i, prema Suetoniusu , on počinje svoja pisma ovako: naš Gospodar i Bog naređuje da se to mora uraditi tako i tako... i formalno odlučuje da niko ne sme da mu se drugačije obrati, bilo pismeno ili usmeno. Palfurijus Sura, filosof, koji je bio njegov denuncijator, optužuje one koji su odbili da priznaju njegovo Božanstvo, bez obzira koliko je i on sam verovao u to božanstvo, ali nije imao pravo da traži da ijedan Hrišćanin u Rimu ili u provincijama, čini to isto. 16

y

Daleko od toga da je Razum jedini vodič u moralu ili u nauci politike. Ljubav ili dobronamer-nost i dobrota, moraju da budu uz Razum da bi se isključili fanatizam, netolerantnost i progoni, kod svih onih čija je moralnost previše asketska i sa ekstremnim političkim principima, koji uvek vode ka njima. Mi, takođe, moramo imati veru u sebe, u naše kolege i narod, ili ćemo lako biti obeshra-breni preokretom, a naš elan ohlađen preprekama. Ne smemo slušati samo Razum. Snaga dolazi, u velikoj meri, od Vere i Ljubavi, i uz pomoć njih, čovek meri najviše domete moralnosti ili postaje Spasitelj i Iskupitelj Naroda. Razum mora da drži kormilo; ali Vera i Ljubav daju snagu motivacije. One su krila duši. Entuzijazam, generalno, nije logičko razmišljanje i bez njega, Ljubavi i Vere, ne bi bilo Rienzia, ni Tella, niti Sidnyea, ili bilo kog drugog velikog patriote čija su imena besmrtna. Da je Božanstvo bilo samo Svemudro i Svemoćno, Ono nikada ne bi stvorilo Univerzum. Genije je taj koji dobija Moć, a njegovi prvi poručnici su Snaga i Mudrost. I, najnepokorniji se savija pred liderom koji ima osećaj da razume i volju da deluje. Genije je onaj koji vlada uz Moć koja je slična Božjoj, zajedno sa svojim savetnicima, otkriva tajne ljudske misterije, seče napola svojom rečju velike čvorove, svojom rečju obnavlja ruine. Od njegovog pogleda padaju besmisleni idoli, čiji su oltari bili na svim najvišim mestima i na svim svetim mestima. Nepoštenje i imbecilnost stoje zbunjeni pred njim.

Njegovo jednostavno Da ili Ne ukazuje na greške od starina i čuju se među budućim generacija-ma. Njegova moć je neizmerna jer je i njegova mudrost neograničena. Genije je Sunce u političkoj sferi. Sila i Mudrost, njegovi službenici, su njegove orbite koje unose njegovu svetlost u mrak. Razvoj je simbolizovan upotrebom Čekića i Dleta; kao i razvoj energija i intelekta, pojedinaca i naroda. Genije može da postavi sebe na čelo neinteligentnog, neobrazovanog i bezvoljnog naroda; ali, u slobodnoj zemlji, da bi se kultivisao intelekt onih koji biraju, je postavljanje inteligentnog i genija za vladara. Svetom retko vladaju veliki duhovi, osim posle raspada i u preporodu. U perio-dima promena i rušenja, Trajni Parlamenti, Robespjeri i Marati i polu-intelektualci, najčešće drže uzde moći. Kromveli i Napoleoni dolaze kasnije. Nakon Mariusa, Sule i Cicerona, retoričara, dolazi Cezar. Veliki intelekt je, često, previše oštar za granit ovog života. Zakonodavci mogu biti sasvim obični ljudi; jer zakonodavstvo je običan posao, to je samo konačni zbir miliona umova. Moć novca ili mača, upoređena sa onom moći duha, siromašna je i jadna. U vezi na zemljištem, možete imati agrarne zakone i jednake parcele. Ali, ljudski intelekt je u potpunosti samo njegov, dat direktno od Boga, i neotuđivo je dobro. On je najmoćnije oružje od svih oružja u rukama pa-ladina . Ako ljudi razumeju Silu u fizičkom smislu, koliko će onda poštovati intelektualnu! Pitajte Hildebranda ili Lutera ili Lojolu . Oni su padali ničice pred njim, kao pred nekim idolom. Nadmoć jednog uma nad drugim, jedina je pobeda koja je vredna postizanja. Drugačija povređuje obojicu, nestaje za tren. Sirovo kakvo jeste, debelo uže konačno, ipak pada i na kraju puca. Ali, ovo nejasno podseća na moć Kreatora. Njemu nije potreban cilj kao Petru Pustinjaku. Ako je tok samo sja-jan i snažan, on će, kao nabujali potok, osvojiti srce naroda. Ne samo u rečima, već i u misaonom delovanju postoji fascinacija. Ona je odavanje poštovanja Nevidljivom. Ova moć, isprepletana s Ljubavlju, jeste zlatni lanac spušten do dna izvora Istine, ili nevidljivi lanac koji povezuje sve delove čovečanstva zajedno. 17

18

19

Uticaj čoveka na čoveka je zakon prirode, bilo zbog posedovanja velike imovine, zemljišta ili intelekta. On može da znači ropstvo, pokoravanje najtežoj ljudskoj osudi. Društvo se duhovno drži zajedno, kao nadolazeće sfere iznad nas. Slobodna zemlja, u kojoj vladaju intelekt i geniji, trajaće. Tamo gde oni služe a drugi uticaji upravljaju, život države je kratak. Sve države koje su pokušale da vladaju sobom sa svojim najmanjim, nesposobnim, ili malo uvaženim, nisu ostvarile ništa. Ustavi i zakoni, bez vladavine Genija i Intelekta, neće sprečiti propadanje. U tom slučaju, oni imaju neočeki-vani moralni pad i život u njima postepeno prestaje. Dati narodu pravo na Intelekt je jedini siguran način da se ovekoveči sloboda. Ona će podsticati aktivan odnos i zdušnu brigu onih koji se na visokim položajima, uvaženih i inteligentnih, naklo-njenih prema svom narodu i onima koji su ispod njih. Tada će politički javni život štititi sve ljude od samo-poniženosti, od prostih čulnih delovanja i niskih strasti, kroz postavljanje plemenitih ciljeva poštenog vrhovnog zakona. U cilju podizanja nivoa ljudi kroz učenje ljubavi, ljubaznosti i mudrosti, uz moć onoga koji nas uči najboljem: stvoriće se slobodna država iz Neobrađenog Kamena: ovo je veliki rad u kojem Masonerija želi da učestvuje i bude ruka od pomoći. Svi mi moramo raditi na stvaranju velikog spomenika države, Svete Kuće Hrama. Najveće vrli-ne ne smeju biti razjedinjene među ljudima, da one budu samo lična imovina pojedinaca, kao obični zanati. Svi smo na šegrtovanju kod partnera: Dužnosti i Časti. Masonerija je marš i borba za Svetlost. Za pojedinca, kao i za državu, Svetlost je Vrlina, Odvažnost, Intelekt i Sloboda. Tiranija nad dušama ili telom je mrak. Najslobodniji narodi, kao i najslobodniji ljudi, uvek su u opasnosti od povratka u robovanje. Ratovi su, gotovo uvek, kobni za Republike. Oni stvaraju

tirane i učvršćuju njihovu vlast. Oni izviru, najvećim delom, iz zle namere. Kada je malima i neukima data vlast, zakonodavstvo i administracija postaju dve paralelne serije grešaka i nesmotrenosti, koje neminovno vode u rat i nesreću i to su najbolji preduslovi za nastanak tirana. Kada država oseti da joj stopala klize unazad, kao kada se hoda po ledu, znači da je došlo vreme za velike promene. Veličanstveni tirani iz prošlosti su samo tipovi onih u budućnosti. Čovek i država će uvek prodati sebe u ropstvo, da bi zadovoljili svoje strasti i ostvarili osvetu. Opravdanje tirana uvek postoji; a kada se tiranin jednom dočepa vlasti, potreba za njegovom sigurnošću čini ga divljakom. Religija je sila koju on mora da kontroliše. Ukoliko je ona, međutim, nezavisna ili samo-stalna, njena svetilišta se mogu odupreti. Tada postaje nezakonito da narod obožava Boga na svoj način, a stari duhovni despotizam oživljava. Ljudi moraju da veruju volji Moćnog ili da umru; čak i kao vernici, svi oni imaju svoju zemlju, kuće, telo i dušu i svi će biti obeleženi kraljevim pečatom. Ja sam Država, rekao je Luj XIV seljacima, košulje na vašim leđima su moje ija mogu da ih uzmem ukoliko to želim. I dinastije su tako uspostavljene i trajaće, poput onih Cezarskih u Rimu, Cezara Konstantinopolja, Kalifa, Stjuarta, Španaca, Gota, Valonaca, sve do uništenja vrste, i završavaju se s ludacima i idioti-ma koji i dalje vladaju. Nema sloge među ljudima koja bi okončala ove užasne veze. Država se uru-šava iznutra, ali i od spoljnih udaraca i napada na njene suštinski neučvršćene elemente. Razjarena ljudska strast, uspavana ljudska tromost, tvrdokorno ljudsko neznanje, rivaliteti ljudskih kasti, to-liko su dobri za kraljeve, kao što je mač za Paladine. Svi obožavaoci su sagnuti pred starim idolom, tako da niko ne može da izađe na ulicu i izabere drugog Velikog Lamu. I tako, iscrpljena Država pliva nizvodno, zaveslajima niz tok Vremena, sve dok bura ili plima ne otkriju da je crv potrošio svoju snagu i da se raspao u zaboravu.

Građanske i religijske Slobode moraju ići ruku pod ruku, a u Progonima, dozrevaju obe. Zadovoljni mišljenjima koja su za njih pripremila sveštenstva crkve, ljudi će biti zadovoljni . Kraljevstvom po Božjem Pravu, jer Crkva i Tron međusobno podržavaju jedan drugog. Oni će me-đusobno ublažiti raskole i žetva će im biti neverništvo i ravnodušnost. I dok se bitka za slobodu bude odvijala svuda oko njih, oni će samo potonuti u apatičnu potčinjenost i još dublji trans, povremeno prekidan žestinom napada talasa gneva koji prati njihovu bespomoćnu iscrpljenost. Despotizam nije težak ni u jednoj zemlji koja je znala samo za jednog vladara, od svog samog početka. Ali, nema težeg problema od razvoja i održavanja slobodne vlade od samog naroda. Jer, nije dovoljan samo jedan kralj, svi moraju biti kraljevi. Lako je postaviti Masaniello-a koji svakih nekoliko dana pada sve niže. Slobodna vlada, međutim, nastaje polako, kao i pojedinačne ljudske sposobnosti; i kao šuma, iz središta polako prema spolja. Sloboda nije opšte pravo, kao obično pravo s rođenjem, jer ga gube oni koji ga ne koriste, kao i oni koji ga pogrešno koriste. Ona zavisi više od opštih težnji nego od bilo kakve ljudske imovine. Ona nema jedno, pojedinačno svetilište ili sveti izvor za hodočašće naroda, jer njene vode treba da izbiju na površinu zemlje slobodno, na celom tlu. 20

Oslobođena sila naroda je ona čija se snaga shvata samo u času neprijateljstva: jer, sva njegova iskušenja, žrtve i očekivanja, samo su njemu znani. Narod je naučio da misli za sebe i da deluje za sebe. Kada se porobljeni narodi ničice bace u prašinu pred orkanom, kao unezverene zveri na poljima, slobodni ljudi tada stoje uspravni pred njim, u svoj snazi jedinstva, oslonjeni na sebe, u zajedničkom oslanjanju, sa drskošću prema svima osim prema Bogu. Nisu deprimirani nesrećama, ni ushićeni uspehom.

Ova ogromna snaga izdržljivosti, trpljenja, strpljenja i podnošenja, stiče se samo stalnim uve-žbavanjem svih funkcija, kao što se stiču zdrava fizička ljudska snaga i pojedinačna moralna snaga. I maksima, isto toliko istinita koliko je i stara, glasi: večna opreznostje cena slobode. Interesantno je videti univerzalne izgovore pod kojima su tirani, u svim periodima, oduzimali slobodu narodu. U statutu Edvarda II (Kralj Engleske, nazvan tiraninom, jer nije želeo da deli vlast ni sa kim) kaže se da narod više neće birati sudije i šerifa, zbog pobuna i razmirica koje su nastale. Isti razlog je naveden davno, pre ukidanja prava narodu na izbor biskupa; i postoje primeri ovakvih neistina u još ranijim vreme-nima, kada je Rim izgubio slobodu, njegovi ogorčeni stanovnici su govorili da je njihova neuređena sloboda bolja od sramotnog spokojstva. Sa Šestarom i Lenjirom, možemo da pratimo sve geometrijske figure matematike ravnih po-vršina, ili u onome što je nazivano Geometrija i Trigonometrija, mada su obe reči neprecizne po svom značenju. Geometrija, s prvim slovom ,,G“, za koje se u većini Loža kaže da znači merenje zemlje, tj. tla - ili Premeravanje, a Trigonometrija znači merenje trouglova, ili figura koje imaju tri strane ili tri ugla. Naziv druge reči je mnogo pogodniji za nauku koja treba da bude izražena poj-mom Geometrija. Ni jedno od značenja nije dovoljno široko; jer, iako merenja ogromnih prostora površine zemlje i obala o koje se lome brodovi a nesrećni pomorci se na njima spašavaju, obe se premeravaju s triangulacijom - mada su istim metodom francuski astronomi izmerili stepen geo-grafske širine i time uspostavili podeoke na jednoj nepromenljivoj osnovi; iako preko tog ogromnog trougla koji za svoju osnovu ima liniju nacrtanu u mašti između mesta na zemlji sada, i njegovog mesta za šest meseci posle toga u svemiru, a za njegov vrh je određena neka planeta ili zvezda da bi se izračunala razdaljina od Jupitera ili Sirijusa do Zemlje; i, iako bi postojao još mnogo veći trougao, čija je osnova produžena na obe strane od nas, koja prolazi neograničeni horizont u beskonačno, a njegov vrh je beskonačno daleko iznad nas, njemu odgovara sličan beskonačan trougao - ono štoje gore je poput onogštoje dole ili beskonačno koje se podudara sa beskonačnim; ipak, Nauka Brojeva, kojoj Pitagora daje toliku važnost i čije se tajne nalaze svuda u starim religijama, a iznad svega u Kabali i Bibliji, nisu dovoljno izražene ni rečju Geometrija ni rečju Trigonometrija. Jer, ta nauka uk-ljučuje i one iz Aritmetike, kao i one iz Algebre, Logaritama, Integrala i Diferencijalnih Jednačina; uz čiju pomoć su rešeni problemi Astronomije ili Zakona Zvezda.

Vrlina je samo herojska hrabrost da se urade stvari za koje se misli da su ispravne, uprkos svim neprijateljima tela i duha, uprkos svim izazovima ili pretnjama. Čovek je odgovoran za ispravnost svoje doktrine, ali ne i za njenu čestitost. Posvećeni entuzijazam je mnogo lakši od dobrog dela. Kraj misli je delovanje; jedini cilj Religije je Etički Princip. U političkoj nauci teorija je bezvredna, ali se cilj ostvaruje u praksi. U svakom credo religijskom ili političkom, kao i u duši čoveka, postoje dve oblasti, Dijalektika i Etika; i tek kada su njih dve harmonično pomešane, nastaje savršena disciplina. Postoje ljudi koji su dijalektički Hrišćani, kao što postoji mnoštvo onih koji su dijalektički Masoni, i oni koji su etički Nevernici, budući da su etički Profani, u pravom smislu reči: - intelektualni vernici - ali su prak-tično ateisti: ljudi koji će jasno tražiti Dokaze, s čvrstom verom u svoju logiku, ali koji ne mogu da prihvate Hrišćansku ili Masonsku doktrinu, zavisno od snage ili slabosti čoveka. S druge strane, postoje mnogi dijalektički skeptici, kao etički vernici, kao što postoji mnogo Masona koji nikada nisu prošli inicijaciju; i, kao što su etici cilj i svrha religije, tako su etički vernici dragoceni. Onaj koji čini dobro je bolji od onog koji misli ispravno. 21

Ali, ne smeš da deluješ pod pretpostavkom da su svi ljudi licemeri, čije se ponašanje ne poduda-ra s njihovim osećanjima. Nijedan porok nije veća retkost, nijedan zadatak nije teži, od sistematskog licemerja. Kada Demagog postane Uzurpator, ne mora da znači da je stalno bio licemer. Samo plitki ljudi tako prosuđuju druge ljude. Cela je istina da vera veoma malo utiče na ponašanje, u religiji na pojedinca, u politici na po-našanje partije. Opšta je stvar da je Muhamedanac na Orijentu mnogo iskreniji i pouzdaniji od Hrišćanina. Jevanđelje o Ljubavi u ustima je Avatar za Proganjanja u srcu. Ljudi koji veruju u večno prokletstvo i u bukvalno more vatre i sumpora, prihvataju to kao izvesnost, u skladu s njihovom verom, umiruju svoje nagone i pri najmanjim iskušenjima ili strastima. Predodređenje upućuje na obavezu dobrih dela. U Masoneriji, pri najmanjem porastu strasti, jedan ogovara drugog iza leđa; i daleko je to od toga da je Bratstvo Plave Masonerije pravo i da su te svečane obaveze, sadržane u upotrebi reči Brat, u skladu s njom i veliki napori se ulažu da se pokaže da je Masonerija neka vrsta apstrakcije, koja prezire da se meša u svetovne stvari. Može se smatrati univerzalnim pravilom da će tamo gde postoji mogućnost izbora Mason pre dati svoj glas i uticaj, u politici i u poslovanju, manje kvalifikovanom profanom nego kvalifikovanijem Masonu. Neko će položiti zakletvu da će se suprotstaviti svakoj nelegalnoj uzurpaciji moći i potom spremno prihvatiti i postati pouzdan instrument uzurpatoru. Neko će zvati drugoga Bratom i zatim će njemu biti Juda Iskariot ili će ga napasti, kao što je Joab napao Abnera (2. Samuilo; 3:27), pod peto rebro, lažima čije se poreklo ne može dokazati. Masonerija ne menja ljudsku prirodu i ne može napraviti poštenog čoveka od rođe-nog prevaranta. 22

23

Dok ste još u pripremama i u fazi akumuliranja principa za vašu buduću upotrebu, ne zaboravite reči Apostola Jakova: Jer, akoje neko samo slušač reči, a nije izvršitelj, tajjepoput čoveka koji vidi svoj prirodni lik u čaši, i videvši sebe, odlazi svojim putem, i namah zaboravlja štaje on video; ali bilo ko, koji istražuje savršeni zakon slobode, i nastavi, koji nije samo površni slušalac, večje onaj koji radi, taj čovek treba da bude blagosloven u svom radu. Ako ti se neki čovek od onih oko tebe učini religioznim, a taj ne zauzdava svojjezik, već obmanjuje svoje sopstveno srce, religija togčovekaje uzaludna.... Vera, ukoliko taj ne radi, je mrtva i postaje samo apstrakcija. Čovek se ceni prema svom radu, a ne samo pre-ma veri... Đavoli takođe veruju, - i drhte ____Kao štoje telo bezsrca mrtvo, takvaje i vera bez rada . 24

25

U političkoj nauci, takođe, slobodne vlade se formiraju, a slobodni ustavi se uspostavljaju na osnovama neke jednostavne i inteligentne teorije. Bez obzira na kojoj teoriji su zasnovane, nema jasnog zaključka kakve su sve dok se izneta teorija ne izloži bez izvrdavanja, kroz ustavna pitanja i praksu. Odbacite takvu teoriju iz opreznosti, ili je napustite, zbog logičkih osobina, ili se njoj suprot-stavite sa strašću ili pod izgovorom njenih mana ili njene necelishodnosti, i dobićete osporavanje ili invaziju prava, zakone koji su u suprotnosti sa prvim principom, uzurpiranje nelegalne moći, ili poricanje i odricanje legitimnih autoriteta. Ne zaboravite da će razmetljiv, površan, nerazuman i uobraženi, gotovo uvek biti potrebniji, čak i u najtežoj situaciji krize, opasnosti i nesreće Države, od čoveka solidnog znanja, velikog inte-lekta i katoličke snishodljivosti, jer je takavbliži opštem narodnom i zakonodavnom nivou, što znači da najviša istina nije prihvatljiva masi čovečanstva. Kada je Solon upitan da li je on dao svojim zemljacima najbolje zakone, odgovorio je: Najbolje, koje su 26

oni sposobni da imaju. Ovo je jedna od najdubljih izreka koja je zabeležena; a ona je ipak, kao i sve velike istine, tako jednostavna da se retko shvata. Ona sadrži čitavu filosofiju Istorije. Njom se iznosi istina koja je mogla, da je tada bila shvaćena, da spasi čoveka od ogromne uzaludnosti, beskorisnog razmatranja i dovela bi ga do čistijeg puta znanja iz Prošlosti. Što znači da su sve istine samo Istine Perioda, a ne istine za sva vremena; da su bilo kakve velike činjenice koje su imale snagu i vitalnost dovoljnu da prikažu sebe stvarnim, bilo religijske, moralne, državne ili bilo koje druge koje su mogle da nađu mesto u ovom svetu, bile istine samo zajedno vreme i bile dobre u meri koliko su Ijudi bili sposobni da ih prime. Isto je i s velikim ljudima. Intelekt i sposobnost naroda imaju samo jedan aršin, onaj za velike ljude koje im Proviđenje daje, i koje oni dobijaju. Oduvek su postojali ljudi preveliki za svoje vreme ili svoj narod. Svaki narod pravi od takvih ljudi svoje idole, onoliko koliko je sposoban da ih shvati. Davanje idealne istine ili zakona nekom nesposobnom i jedva stvarnom čoveku, uvek će biti isprazan i uzaludan posao. Zakoni privlačenja vladaju u ovome, kao što vladaju u odnosu na lju-de koji su postavljeni na čelo. Mi ne znamo, za sada, kakve kvalifikacije traže ovce za svog vođu. Prema ljudima previsoke intelektualnosti masa ima isto toliko malo naklonosti, koliko i prema zvezdama na nebu. Kada se Burke, najmudriji državnik Engleske kojeg je ova ikada imala, popeo da govori, House of Commons (Donji Dom) je bio napušten kao po datom signalu. Privlačnost između mase i najviših Istina veoma je slaba. Najviša istina će, pošto je nerazumljiva čoveku iz dnevnog života, gde spada najveći broj ljudi, jer je ona znatno iznad njegovog nivoa, postati velika nerealnost i neistina za neintelektualnog čoveka. Najdublja doktrina Hrišćanstva i Filosofije biće samo brbljanje i blebetanje za Potavatomi Indijance. Narodska objašnjenja simbola Masonerije od-govaraju mnoštvu koje je nagrnulo u Hramove, pune do maksimuma. Katolicizam je bio vitalna istina u ranijim periodima, ali je zastareo pa se pojavio Protestantizam, procvetao je, pa je i on splasnuo. Zaratustrina Doktrina je bila najbolja koju su stari Persijanci bili u stanju da prime; Konfučijeva je bila prilagođena za Kineze; Muhamedova za obožavaoce Arape iz njegovog doba. Sve su religije bile istine u svoje vreme. Svaka je bila Jevanđelje, propovedali su ih Reformatori; i, ukoliko su ljudi bili toliko malo spremni da ostanu na njemu onda kada su se drugi pojavili sa višom istinom, to je bila njihova zla sreća, a ne greška. Njih zato treba sažaljevati, a ne proganjati.

Ne očekujte da lako ubedite ljude u istinu ili da ih navedete da misle ispravno. Prevejan ljudski intelekt može da razveje svoju maglu i preko najjasnije vizije. Setite se da je on toliko čudan, da traži jednoglasnost od porote; i što to isto traži od ogromnog broja ljudi u svakoj tački političke sudbine, zapanjujuće je. Teško da možete navesti dva čoveka u nekoj Skupštini ili u nekom Skupu da se slože - ponekad je teško da se neko složi sam sa sobom. Politička crkva, koja rizikuje da bude vrhovna u svemu, ima ogroman broj jezika. Kako možemo očekivati od čoveka da se složi u stvarima van spoznaje čula? Kako možemo dostići Beskonačno i Nevidljivo sa bilo kojim nizom činjenica? Pitajte morske talasiće o čemu mrmljaju između šljunka! Koliko je od ovih reči, koje dolaze sa nevidlji-ve obale, izgubljeno, poput ptica u velikim preletima? Kako uzaludno naprežemo oči kroz veliko Beskonačno! Mi se moramo zadovoljiti, kao deca šljunkom nasukanim na obali, jer nam je zabra-njeno da istražujemo skrivene dubine. Pomoćnik je posebno poučen time da ne postane pametan u svojoj sopstvenoj uobrazilji. Zanesenost

sumnjivim teorijama je gora od neznanja. Mason postaje Poniženost. Uzmimo neke tihe, trezvene trenutke života i dodajmo im zajedno dve ideje Ponosa i Čoveka; posmatrajmo njega, stvorenje svoda, kako se šunja kroz beskonačni prostor u svoj veličini njegove malenkosti! Čuči na trunčici Univerzuma, svaki vetar Neba unosi u njegovu krv hladnoću smrti; njegova duša pluta van njegovog tela kao melodija iz žica. Danju i noću, kao trun prašine na točku, on se kotrlja Nebom, kroz lavirint svetova, dok sva stvorenja Božija sjaje svuda naokolo, dalje čak i od dometa njegove ma-šte. Da li je baš on to stvorenje koje će poneti krunu slave, koje će odbaciti svoje sopstveno telo, koje se ruga svojima, koji je iznikao iz te prašine, u koju će se uskoro vratiti? Zar zaneseni čovek ne greši? Da li ne čuje? Zar ne umire? Kada on razmišlja, da li ikad zastane bar na kratko pred problemima shvatanja? Kada deluje, zar nikada ne podlegne izazovima zadovoljstva? Kada živi, da li je oslobođen bolova? Zar ga bolest ne posmatra kao svoj plen? Kada umre, može li da pobegne običnom grobu? Nasleđe čovekovo nije Ponos. Poniznost treba da boravi u njegovoj prolaznosti i da se iskupi za ne-znanje, greške i nesavršenstvo. Nijedan Mason ne bi smeo da bude neumereno željan položaja i časti, bez obzira na to koliko je si-guran da ima sposobnost da služi Državi. On ne treba da traži niti da podstiče svoju čast. Dobro je uživati blagoslove bogatstva; još je bolje podneti bez patnje njegov gubitak. Najveća dela nisu napravljena pod bljeskom svetla i na očigled naroda. Onaj kome je Bog podario ljubav prema povučenosti ima, takoreći, jedno dodatno čulo. I među ogromnim i plemenitim pojavama prirode, mi smo našli lek za rane koje smo dobili u žalosnim preokretima politike, jer povlačenje u samoću, najsigurnija je zaštita od muka života. Ali, ostavka je uzvišenija ako je što manje pasivna. Ostavka je morbidna sebičnost ako sa njom prestaje zalaganje za druge; jer, ona je dostojanstvena i plemenita kada je odraz iz kojeg proročište upućuje ono čime se daje poruka čovečanstvu; takva ostavka je pravo povlačenje koje će dobar i uman čovek želeti i tražiti. Upravo takva filosofija, koja navodi čoveka da priželjkuje spokojstvo, te-raće ga da ne prihvati beskorisnost pustinjačkog života. Veoma malu vrednost bi Lord Bolingbroke imao kod njegovih berača i orača, da su berači i orači smatrali da je on nezainteresovano gledao na razuzdanog ministra i podmitljivi Parlament. Pasulj i grahorice na njegovom poljoprivrednom imanju su mogle da ga ubede da je on tu srećniji, ali da je mnogo korisniji u javnoj službi i da treba da uloži sve svoje napore da se vrati u sferu zakonodavstva. 27

Setite se, takođe, da postoji jedno obrazovanje koje ubrzava Intelekt, a koje u srcu stvara pra-zninu i veće otvrdnjavanje nego ikada ranije. Postoje etičke pouke u zakonima nebeskih tela, u oso-binama zemaljskih elemenata, u geografiji, hemiji, geologiji i ostalim prirodnim naukama. Stvari su simboli Istina. Osobine su simboli Istina. Nauka koja ne uči moralnim i duhovnim istinama je mrtva i suva, malo je vrednija od liste nepovezanih datuma ili imena bubica i leptira. Kaže se da Hrišćanstvo počinje spaljivanjem lažnih bogova što je učinio sam narod. Obrazovanje započinje uništavanjem naših intelektualnih i moralnih idola: naših predrasuda, spoznaja, sujeta, naše bezvrednosti ili niskih ciljeva. Posebno je važno da se oslobodimo ljubavi prema materijalnim dobrima. Sa Slobodom, dolazi čežnja za svetovnim napredovanjem. U toj trci ljudi su stalno padali, ustajali, trčali i ponovio padali. Žudnja za bogatstvom i strašno poniženje siromaštvom, produ-bljuje boru na čelu mnogih. Kockar stari dok razmatra šanse. Zakonom dozvoljena kocka odvodi Mlade iz njihovog vremena i ta Mladež pravi velike hipoteke za starost. Ljudi žive, kao i mašine, pod visokim pritiskom, stotine godina sabijene su u stotinu meseci; poslovna knjiga postaje Biblija, a Knjigovodstvena Dnevna Knjiga, Knjiga Jutarnje Molitve.

Iz toga nastaju preterane ambicije i otimačina, bezdušna trka u kojoj kapitalisti stiču profit životima svojih radnika, nastaju spekulacije koje pretvaraju nacionalnu agoniju u bogatstvo i u sve ostale đavolske rabote Mamona . Sve ovo, i želja za vlašću, jesu dva stuba na ulazu u Hram Moloka . Pitanje je da li je ova druga želja, cvetajuća kroz neistine i prevare, ubitačnija od prve. U svim događanjima one su bliznakinje i savršeno usaglašene; i kada jedna preuzme kontrolu nad nes-rećnikom, njegova duša vene i raspada se i on na kraju umire. Duše polovine ljudskog roda napuste tela mnogo pre nego što ovi izumru. Ove dve pohlepe su blizanci nesreće i lepre, koje prljaju čoveka i koje se, kad god se pojave, šire po koži sve dok ne prekriju celu kožu sa kugom, od njegove glave pa sve do nogu. Čak je i živo tkivo srca potpuno oskrnavljeno. 28

29

Aleksandar Makedonski je iza sebe ostavio izreku koja je nadživela sve njegove bitke: Ništa nije plemenitije od rada. Rad pretvara običnog kralja u poštovanog kralja. I, kada je kralj zaista kralj, on je vlast za poštovanje ako daje ton manirima i moralu svoje države; i, primer ponašanja sa vrlinama kojima se vraća duh stare škole viteštva, u kojoj su mladići odgajani za prave vrednosti. Rad i plata će biti zajedno u svesti čoveka i u najvećem broju kraljevskih institucija. Jednom moramo dostići ideju stvarnog rada. Odmor koji prati rad treba da bude slađi od odmora koji sledi iza odmora. Neka nijedan Pomoćnik ne pomišlja da rad nižeg i manje uticajnog nije vredan truda. Nema nikakvih pravnih ograničenja za uticaj dobrog rada, mudrih reči ili plamenog truda. Ništa nije za-ista malo. Ko god je otvoren za dubok uticaj prirode, njemu je ovo poznato. Zaista, ništa apsolutno izvesno se ne može tvrditi u filosofiji, ništa više od opisivanja pojedinačnih uzroka i ograničenih efekata, pa uman i kontemplativan čovek upada u neprirodnu i neshvatljivu ekstazu u sagledavanju dekompozicije svih sila koje rezultiraju u jedinstvo. Sve radi za sve. Destrukcija nije nihilizacija, već regeneracija. Algebra se odnosi na oblake; zračenje zvezda pogoduje ružama; ni jedan mislilac se neće usuditi da kaže da je parfem gloga nekoristan za sazvežđa. Ko onda može da izračuna put molekula? Kako mi znamo da stvaranje svetova nije određeno padom zrnca peska? Ko, onda, razume recipročan tok i po-vršinu sažimanja neograničeno velikog i beskonačno malog; ponavljanje uzroka u bezdanu nastanka i lavine stvaranja? Crv je važan, malo je veliko, veliko je malo, sve je u obaveznoj ravnoteži. Postoje divni odnosi bića i stvari. Neiscrpna Celina, od sunca do larve, nema potcenjivanja, svi su potrebni jedni drugima. Svetlost ne nosi zemaljske mirise u plave dubine bez znanja šta će s njima. Noć šalje zvezdani sadržaj uspavanim biljkama. Svaka ptica koja leti ima nit beskonačnog u svojim kandžama. Klijanje podrazumeva izleganje meteora, udaranje lastinog kljuna - je razbijanje jajeta; i to vodi pticu napred i jednog zemaljskog crvića u susret Sokratu. Gde teleskop staje, nastavlja mikroskop. Koji od njih pruža bolju sliku? Trunka plesni je Plejada cveća, maglina je jedan mravinjak zvezda. Postoji isto takvo, ako ne još divnije, međusobno prožimanje između intelekta i materije. Elementi i principi su pomešani, kombinovani, povezani, umnoženi jedan s drugim do takvog ste-pena da se materijalni i moralni svet dovode u isti red. Fenomeni, pojave ili čuda se stalno prekla-paju. U ogromnim kosmičkim promenama, nastaju i nestaju univerzalni životi u neznanom obimu obuhvatajući sve u nevidljivu misteriju emanacija, ne gubeći san jer nikad ne spavaju; sejući žive vrste ovde, mrveći zvezde tamo, oscilirajući u jurnjavi i krivudanju. Stvarajući silu od Svetlosti i element od Misli, rasejavane i nevidljive, poništavaju sve, osim te tačke bez dužine, širine ili gustine. Sebe smanjuju sve do atomaDuše, čineći da sve cveta u Bogu, uplitanjem svih aktivnosti, od naj-viših do najnižih, u nejasnom vrtoglavom mehanizmu; povezujući let jednog insekta s kretanjem zemlje; potčinjavajući se, možda, samo

zakonu, čudnovatoj evoluciji komete na nebeskom svodu, preko kruženja infuzorije u kapi vode. Mehanizam napravljen pameću, kome je prvi motor koma-rac, a poslednji točak - Zodijak. Seljače, vodeći Bliichera pravim od dva putića, jer je drugi bio onemogućen zbog dejstva ar-tiljerije, omogućuje mu da stigne na Vaterlo na vreme i da spasi Velingtona od poraza jer bi se sve pretvorilo u povlačenje u neredu; i time je omogućeno Kralju da zatvori Napoleona na zabranjeno ostrvo usred okeana. Jedan nepošteni kovač, aljkavim potkivanjem konja, prouzrokuje tromost kon-ja i jedna karijera osvajanja sveta prestaje, a sudbine imperija se menjaju. Jedan velikodušni oficir dozvoljava zatvorenom monarhu da završi svoju partiju šaha pre nego što ga odvede do panja; u me-đu-vre-me-nu uzurpator umire, a zatvorenik preuzima presto. Jedan neuki radnik ispravija busolu ili je pakosno ili glupo doteruje, pa brod ima pogrešan kurs, talasi gutaju Cezara i novo poglavlje istorije sveta je napisano. Ono što zovemo nesrećom samo je neraskidiv lanac nedokučivih veza između svih stvari. Skakavac koji se izlegao na arapskom pesku i mali crv koji uništava pamuk, jedan od njih stvara glad na Orijentu, a drugi zatvara predionice i izgladnjuje radnike i njihovu decu u Zapadnom Svetu, uz nemire i masakre, koji su takođe u službi Boga, kao i zemljotres; i sudbine nacija zavise više od njih nego od pameti njihovih kraljeva i zakonodavaca. Građanski rat u Americi završiće se uz potrese sveta; a taj rat je možda izazvan glasom nekog neznalačkog profitera ili ludog fanatika u gradu ili Kongresu, ili nekim glupim siledžijom u nekom zabačenom seocetu. Elektricitet opšteg privlačenja, akcije i reakcije, prožima sve, planete i moljce na sunčanoj svetlosti. Faust , sa njemu sličnima, ili Luter , sa njegovim propovedima, stvorili su veće rezultate nego Aleksandar Makedonski i Hanibal. Samo jedna misao ponekad je dovoljna da se zbaci dinastija. Luckasta pesma je više pomogla da se zbaci Džejms II nego oslobađajuća presuda Biskupa. Volter, Condorset i Ruso su izgovorili reči koje će odzvanjati u svim promenama i revolucijama, tokom svih vremena. 30

31

32

33

Pamtite da je život ipak kratak, a Misao i uticaj onoga što mi radimo ili kažemo, besmrtni su; i nikakva matematika nije uspela da dokuči zakon odnosa između uzroka i posledice. Čekić nekog engleskog kovača, kujući za nekog drskog službenika, doveo je do pobune koja umalo nije prerasla u revoluciju. Reč, dobro izgovorena, rad primerno obavljen, čak slabog ili poniznog, mora da ima efekta. Manje ili više, efekat je nevidljiv i večan. Posledice velikih dela mogu nestati kao eho plača među stenama, a ono što je urađeno, čini se ljudskom sudu kao da je bez rezultata. Nesmotreno delo najsiromašnijeg čoveka može zapaliti voz koji vodi u podzemni rudnik i da neka imperija napukne od eksplozije. Moć slobodnih ljudi je često u korist pojedinca ili, čini se, nevažnog pojedinca, a to je ogromna i istinska moć. Jer, takvi ljudi osećaju jednim srcem i stoga mogu da podignu svoje bezbrojne ruke na samo jedan udarac. I, opet postoji skala za merenje uticaja različitih intelektualaca, na opšte mi-šljenje. Petar Pustinjak nije imao vlast, a kakav je posao obavio! S političkog stanovišta, postoji samo jedan princip, suverenost čoveka nad sobom. Ta suvere-nost pojedinca nad sobom naziva se Sloboda. Gde se dvoje ili nekolicina ovako suverenih udruže, nastaje Država. Ali, u takvom udruživanju nema odricanja. Svaki deo suverenosti se sjedinjuje s postojećim brojem, da bi nastalo opšte pravo. Taj deo je jednak za sve. Jednak je doprinos svih u zajedničkom suverenitetu. Ova jednakost ustupanja, koju svako daje svima, jeste Jednakost. Ovo zajedničko pravo nije ništa više, ni manje, nego zaštita za sve, koja pripada svakom. Ova zaštita svakog od svih je Bratstvo. Sloboda je vrh, a Jednakost je baza. Jednakost nije sav biljni pokrivač u ravni, društvo dugo-ko-pljastih trava i zakržljalih hrastova, susedstvo ljubomorih koje iscrpljuje jedne i druge. U građan-skom smislu ona je kad svi sposobni imaju iste šanse; u političkom - svi glasovi imaju istu težinu; i religiozno - sve

svesti imaju ista prava. Jednakost ima jedan institut - besplatno i obavezno školovanje. Mi moramo početi s pravom na pismenost. Osnovna škola je obavezna za sve; Srednja škola se nudi svima. Takav je zakon. Iz iste škole za sve, nastaje jednako društvo. Učenje! Svetlost! Sve dolazi od Svetlosti i sve se vraća njoj. Moramo da znamo misli običnih ljudi, ukoliko želimo da budemo mudri i da učinimo neko do-bro delo. Moramo da pazimo na ljude, ne toliko šta im je Fortuna dala svojim slepim starim očima, već na darove Prirode donete u njenom krilu, i način kako se oni koriste. Mi ispovedamo da smo jednaki u Crkvi i u Loži: mi treba da budemo jednaki pred Bogom kada On bude sudio na Zemlji. Mi moramo da lepo bitišemo zajedno, ovde na pločniku, u zajedništvu ili u zajednici, tih nekoliko kratkih trenutaka koji čine život. Demokratska vlada, bez sumnje, ima svoje mane, jer su je napravili i upravljaju njome ljudi, a ne Mudri Bogovi. Ona ne može biti koncizna i oštra kao despotska vlast. Kada njen bes raste, ona stvara latentnu snagu i tada i najtvrđi buntovnici drhte. No, njena unutrašnja vladavina je tolerantna, str-pljiva i neodlučna. Ljudi se okupljaju prvo da bi se razlikovali, a zatim da bi se složili. Prihvatanje, odbijanje, diskusija, rešenje - to su etape za dolazak do istine. Neprijatelj će često biti na vratima pre nego što uznemireno brbljanje preraste u hor saglasnosti. U zakonodavnoj vlasti, premišljanje često neutrališe odluku. Sloboda govora može da bude budalasta koliko i Tiranin. Uređeno društvo zahteva veću preciznost regulative, a mere svih Država koje napreduju, u sve većoj meri se mogu naći na starom đubrištu i u novim materijalima. Poteškoća leži u pronalaženju pravog puta kroz haos i konfuziju. Prilagođavanje zajedničkih prava i grešaka je, takođe, još teže u demokratijama. Mi ne vidimo i ne ocenjujemo relativnu važnost ciljeva tako lako i jasno s nivoa ravnice ili brežuljkastog tla, kao ni sa uzvišenja usamljenog vrha koji dominira ravnicom; jer, svako gleda kroz svoju sopstvenu maglu. Ponizna izborna zavisnost je, takođe, previše česta. To je isto toliko jadna stvar koliko i poni-zna zavisnost od ministara ili ljubimaca Tirana. Retkost je naći čoveka koji može da kaže jedno-stavne istine koje su u njemu, iskreno i dobronamerno, bez straha, naklonosti ili udvaranja, bilo Imperatoru, bilo Narodu. U skupinama ljudi, vera jednih u druge je gotovo uvek nedovoljna, osim ukoliko užasan pritisak nesreće ili opasnosti spolja ne stvori koheziju. Zato je stvaralačka snaga takvih skupina, generalno, nedovoljna. Glavne pobede današnjih dana, u Evropi, bile su rušenje i uništavanje, a ne unapređenje. No, Opoziv nije Reforma. Vreme mora da donese onog koji je Osnivač i Obnovitelj.

Govor se, takođe, u velikoj meri zloupotrebljava u Republici; ako je upotreba govora uzvišena, njegova zloupotreba je nitkovska i poročna. Retorika je, kaže Platon, umetnost upravljanja umovima ljudi. Ali, u demokratiji se misao najčešće sakriva u rečima, prekriva se, pa se brbljaju gluposti. Odsjaj i sjaj intelektualnih mehurića od sapunice se pogrešno shvataju kao odraz sjaja genija. Bezvredni pi-rit se stalno pogrešno smatra zlatom. Čak i intelekt se spušta na intelektualno žongliranje, balansira mislima kao što žongler balansira s krugovima u lancu. U svim Kongresima postoji neiscrpni tok brbljanja i frakcijska bučna podlost u diskusijama, sve dok božanska moć govora, kao privilegija čoveka i veliki Božji dar, ne postane ništa više od kreštanja papagaja ili kreveljenja majmuna. Onom koji je samo govornik, bez obzira

koliko on tečno govori, jalova su dela u sudnjem danu. Postoje muškarci govorljivi kao žene i isto toliko vešti u upravljanju jezikom: čuda od govorni-ka, a nikakvi stvaraoci. Previše pričanja, kao i previše razmišljanja, uništavaju moć akcije. U ljud-skoj prirodi, misao postaje savršena tek sa delom. Tišina je majka obema. Trubač nije najhrabriji među hrabrima. Čelik, a ne mesing, pobeđuje. Veliki stvaraoci velikih dela su vrlo spori i nepažljivi u govoru. Postoje ljudi koji su rođeni i stvoreni za izdaju. Patriotizam je njihova roba, a njihov ka-pital je - govor. Ali, nijedan uzvišeni duh ne može moliti kao Pavle, ni grešiti prema sebi, kao Juda. Varalice previše često vladaju u republikama; i uvek se čini da su oni u njenoj manjini; njihovi čuvari su samoimenovani; i nepravedno napreduje bolje od pravednog. Despot, poput noćnog urli-kanja lava, trenutno guši buku jezika i govora koji, iako su pravo koje je dobijeno rođenjem slobod-nog čoveka, postaju brbljanje porobljenih. Sasvim je tačno da republike, samo ponekad i slučajno, biraju svoje najmudrije ili čak manje nesposobne među nesposobnima da upravljaju njome i da donose zakone. Ukoliko bi genije, naoružan znanjem i pameću, preuzeo uzde, narod bi ga poštovao; ukoliko bi sam sebe skromno predložio da bude vlast, on bi odmah bio udaren u lice čak i ako je ona u velikim mukama, agonijama i nesrećama, a on neprocenjiv za spas te Države. Uporedite ga s razmetljivcima i površnima, uobraženima, nezna-licama i drskima, varalicama i šarlatanima, i rezultat neće biti pod sumnjom ni u jednom trenutku. Presude Zakonodavca i Naroda su poput presude porote, ponekad ispravne - slučajno. Službe su, zaista, pretrpane, kao pod pljuskom Neba, pravednim i nepravednim. Rimski Auguri, proroci koji su se smejali jedan drugom u lice zbog neznanja prostih, smejali su se, takođe, svom sopstvenom lukavstvu; ali, nije potreban Auguri da bi se narod vodio pogrešno. Oni su zavaravali sami sebe. Neka nastane Republika, da tako kažemo, vlada neće stići ni da postane manjinska, a imbecilnost će se već uzdići do najviših mesta; i plitke lagarije koje se, oćigledno i nadmeno iznose, napašće sva svetilišta. Najnemoralnija partnerstva će tada nastati, čak i u odnosu na pravni status; i najnečasnija imenovanja će stalno nastajati, iako svako takvo unapređenje ne samo da predstavlja nezasluženu uslugu, već može da natera stotine poštenih lica da se zgrče zbog nepravde. Zemlja je ozbiljno ranjena kada su takvi dovedeni u duboke fotelje, a trebalo bi da sede u mrač-noj galeriji. Svaki znak Časti, nepravedno udaren, krađa je iz Trezora Zasluga. Ipak, ulazak u javnu dužnost i napredovanje u njoj, utiče na prava pojedinaca i na prava nacije. Neopravdano davanje i zadržavanje na položajima, ne bi trebalo da bude tolerisano u demokratskim zajednicama, jer čak i najmanji trag takvog ponašanja treba da bude ravan izdaji. Uopšte nije istina da su svi građani jednaki i da imaju iste mogućnosti prilikom kucanja na vrata u traženju položaja svake javne dužnosti. Kada bilo koji čovek predstavlja sebe za službu, on ima pravo odmah da teži najvišem vrhu, ukoliko pokaže svoju podobnost - da je sposobniji od ostalih koji se nude za taj isti položaj. Dolazak na to mesto on može da obezbedi samo kroz vrata zasluga. I, kada bilo ko teži da ga dobije i kada dobije tako visok položaj, posebno ako je nepoštenim ili sumnjivim načinima dobijen, uz to ako se kasnije uspostavi da je on bio čist promašaj, tome bi trebalo odmah skinuti glavu. On je gori od svih javnih neprijatelja. Kada čovek na položaju dovoljno potvrdi sebe, svi ostali treba da budu ponosni i da mu daju dužno starešinstvo. Ukoliko se moć unapređenja zloupotrebi u velikim tokovima života, bilo da to učini Narod, Zakonodavstvo ili Izvršna vlast, nepravedne odluke moraju naterati sudiju da se odmah trgne. To nije

samo velika kratkovidost, nego je to i voljna kratkovidost da se ne može pronaći zaslu-žan. Ako se neko trudi, dugo i pošteno, on neće pogrešiti u otkrivanju dobrog, genija i kvalifikovanog; i oči i uši Štampe i Javnosti treba da ukore i osude nepravdu, gde god ona pokaže svoj grozni lik. Alati radnicima/, i ni jedan drugi princip neće spasiti Republike od uništenja, bilo od građan-skog rata bilo od truljenja. One teže propasti i stoga uradimo svi sve što možemo, kao Ijudi, da to sprečimo. Ukoliko Republike pokušavaju da upravljaju sobom sa najslabijim u njima, one će skli-znuti neizbežno u ambis udesetostručenom brzinom; nikada nije postojala Republika koja nije izišla na taj kobni put. Koliko god da su očigledne i opasne mane demokratskog upravljanja, a posledice sudbono-sne i neizbežne, potreban nam je samo jedan pogled na vladavinu Tiberiusa, Nerona i Kaligule ili Heliogabalusa i Karakale, Domitijana i Komodusa, da bismo shvatili da je razlika između slobode i despotizma toliko velika, koliko i razlika između Raja i Pakla. Surovost, pokvarenost i ludilo tirana su neverovatni. Neka onaj koji se žali na sav vrcav humor i nepostojanost slobodnog naroda, pro-čita Plinijev opis Domitijana. Ako veliki čovek u Republici ne može da dobije službu bez spuštanja na niske udarce i cvileće prosjačenje i neizmernu upotrebu laži, neka ostane u svojoj povučenosti i neka koristi olovku. Tacit i Juvenal nisu imali vlast. Neka Istorija i Satira kazne pretendente, kao što despote raspinju na krst. Osveta uma je strašna i pravična. Neka Masonerija uzme olovku i štamparsku presu u Slobodnoj Državi protiv Demagogije, a u Despotizmu protiv Tirana. Istorija nam daje primere i podsticaj. Cela Istorija od četiri hiljade godina, kr-cata je kršenjima prava i patnjama naroda, svaki period istorije nosi sve vrste protesta. Pod Cezarom nije bilo pobuna ali ih je bilo pod Juvenalom. Narastanje ogorčenja, smenjuje Grah-ove . Pod Cezarom postoji egzil u Syene, a tamo je bio i pisac Anala. Onako mračno, kako su vladali Neroni, takvima ih treba i prika-zati. Rad sa skulpturom može biti nejasan, pa u bore lica takvih treba staviti koncentrat proze koja nagriza. 34

Despoti su pomoč misaonima. Govor okovanih je užasan govor. Pisac duplira i utrostručuje svoj stil, kada gospodar narodu nametne tišinu. Tada iz njega izviri tajanstvena punoča koja filtrira misli i zamrzava ih u bronzi. Ugnjetavanje u istoriji stvara svest kod istoričara. Granitna čvrstina nekih proslav-ljenih proznih tekstova je samo kondenzovani proizvod podstaknut Tiranijama. Tiranija primorava pis-ca da skračuje obim pisanja, ali da poveča žestinu i jetkost. Ciceronov period, sličan je Verasovom (Gaius Verres (120 - 43 p.n.e.) bio je rimski magistrat, znan po lošem upravljanju Sicilijom.), ali gubi trku s Kaligulom. Demagog je prethodnik Despota. Jedan se rađa iz bedra drugog. Onaj koji se bedno ulaguje oni-ma koji imaju položaj za davanje, njih če on izdati, kao Iskariot, i pokazače jadan i žalostan neuspeh. Neka novi Janus išiba takve ljude kao što zaslužuju, i Istorija če njih prikazati besmrtnim u gadnosti, jer njihov uticaj se završava u ruševinama. Republika koristi i uvažava plitke, površne i nedostojne, 35

koji gmižu za otpatcima obećanogpoložaja, na svom kraju liju krvave suze zbog svojih kobnih grešaka. Zbog ovako velikih gluposti, najizvesniji plod je prokletstvo. Neka plemenitost svake velike duše, kondenzovana u pravednosti i istini, udari takva stvorenja kao grom! Ako ne možete da uradite ništa više, možete ih, barem, kazniti svojim glasanjem i izopštiti ih javnom osudom.

Istina je da Carevi nemaju ograničenja i da imaju u svojim rukama mogučnost da biraju naj-bolje za javne položaje. Istina je da osnivač dinastije upravo tako radi; i, kada su monarhije na svom vrhuncu, zavaravanjem i plitkošču one više ne napreduju i ne stiču moć, kao što se to dešava u Republikama. Ne blebeću svi u Parlamentu Kraljevine, kao što to rade u Kongresu Demokratije. Nesposobni se tamo ne zapažaju celog svog života. Ali, dinastije potom ubrzano trule i iščezavaju. Na svom kraju, one upadaju u imbecilnost, a glupi i razuzdani članovi Kongresa su najslabije intelektualne perjanice, za većinu kraljeva. Veliki ljudi, kao Julije Cezar, Karlo Veliki, Kromvel i Napoleon, vladali su s pravom. Oni su najmudriji i najjači. Nesposobni i imbecili koji uspevaju su uzurpatori, a strah ih čini surovim. Nakon Julija Cezara došli su Karakala i Galba, posle Čarlsa Velikog ludak Čarls VI. I Saracenska dinastija je tako nestala; Kapeti, Stuarti, Bourboni i, poslednji od ovakvih, stvoren je Bomba, Domitijanov majmun.

Čovek je po svojoj prirodi surov, kao tigrovi. Varvari, i alati tirana, i civilizovani fanatici, uživa-ju u patnjama drugih, kao što deca uživaju u izopačenosti u sakaćenju muva. Apsolutna vlast, kada se jednom uplaši za svoju bezbednost, ne može a da ne bude surova. Što se tiče sposobnosti, posle nekoliko generacija dinastije ih uopšte više ne poseduju. One posta-ju čist privid, njima upravljaju ministri, miljenici ili kurtizane, kao kod drevnih Etrurskih kraljeva, koji su dugo dremali u svojim zlatnim kraljevskim odorama, nestajući s prvim dahom jutra. Neka onaj ko ima primedbe na demokratiju pita sam sebe da li bi više voleo da Du Barry ili Pompadur vladaju u ime Luja XV, Kaligulu koji je imenovao svog konja za Konzula, Domitijana tog najsurovijeg monstruma koji ponekad pije krv svojih rođaka, a ponekad se zanima klanjem najuglednijih građana, pred čijim vratima su strah i teror čuvali stražu; tiranin strašnih shvatanja, s ponosom na licu, vatrom u očima, koji stalno traži mrak i tajanstvenost i izlazi iz svoje usamljenosti da bi bio sam. Na kraju, u slobodnim vladama, Zakoni i Ustav su iznad Nesposobnih, Sudovi ispravljaju njihovo zakonodav-stvo, a potomstvo je Velika Istraga koja donosi presudu o njima. Šta je isključivanje vrednog, intelekta i znanja iz javne vlasti, u odnosu na suđenja pred Jefrisom , tortura u mračnim pećinama Inkvizicije, Alva-kasapina iz Holandije, Eve iz Sv. Bartolomea i sicilijanske Večernje molitve ? 36

37

38

Abe Baruel, u svojim Memoarima za Istoriju Jakobizma, izjavljuje da je Masonerija u Francuskoj dala, kao svoju tajnu, reči Jednakost i Sloboda, ostavljajući svakom poštenom i religioznom Masonu da ih sebi objasni kako najviše odgovara njegovim principima; ali, zadržavamo privilegiju otkriva-nja značenja ovih reči, kako ih je interpretirala Francuska revolucija, tek na višim Stepenima. On, takođe, izuzima engleske Masone iz svojih anatema, jer je u Engleskoj Mason miroljubiv prema vlasti, bez obzira na to gde živi, ne angažuje se u zaverama čak ni protiv najgore vlade. Engleska, kaže on, se gadi Jednakosti i Slobode, zbog posledica koje je ona imala u borbama njenih Lolarda , Anabaptista (smatrali su da krštenje pripada odluci odraslih) i Prezbiterijanaca (oblik reformisanog prote-stantizma, kojim se upravlja s predstavnicima na skupu starešina), pa je iščistila svoju Masoneriju od svih sadržaja koji su težili da zbace imperije; alujoš su opstali sledbenici čiji su dezorganizacioni principi vezani za Drevne Misterije. 39

Zato što je prava Masonerija, ne uškopljena, nosila barjak Slobode i Jednakih Prava i učestvova-la u ustanku protiv svetovne i duhovne tiranije, njene Lože su bile progonjene 1735. godine, ediktima Države

Holandije. Godine 1737, Luj XV je zabranio Masoneriju u Francuskoj. Godine 1738. Papa Klement XII izdao je protiv nje čuvenu Bulu Ekskomunikacije koju je, zatim, obnovio Benedikt XIV i u 1743. godini, Savet Berna ih je takođe zabranio. Naslov Bule Klementa je bio Conventicles de Liberi Muratori, ili Osuda Slobodnih Zidara, pod kaznom ipsofacto ekskomunikacije, sa ukidanjem opro-sta koji je bio rezervisan samo za Papu, osim u trenutku smrti. I, svi biskupi, kardinali i inkvizitori bili su opunomoćeni da kažnjavaju Masone kaoprve sumnjive zajeres i da zatraže, ako je pomoć bila potrebna, od svetovne vlasti da ih prepuste civilnim vlastima da ih ubiju. Pogrešne i robovske teorije politike, takođe, završavaju u brutalizaciji Države. Prihvatanje te-orije da položaji i zapošljavanje u Državi treba da budu dati kao nagrada za usluge partiji, i one, ubrzo, postaju žrtva i plen frakcija, i nagrada pobedničkoj frakciji - lepra je u tkivu Države. Stanje opšteg blagostanja time postaje haos korupcije, živa lešina trula od sifilisa. Sve nezdrave teorije, na kraju, razvijaju sebe u jednu grešnu i gnusnu bolest i u drugim delovima tela politike. Država, kao i čovek, mora stalno da ulaže napore da ostane na putu vrlina i muškosti. Navika vrbovanja glasača i moljakanja za službu, dostižu vrhunac u korupciji za vlast i sa korupcijom u vlasti. Izabrani čovek ima prepoznatljivo poverenje od Boga, to je toliko jasno kao kada notar poveća proviziju. Država ne može da porekne izvršnost Božanskih dekreta. To ne može ni Masonerija. Ona mora da obavlja svoje dužnosti, mudro i sa znanjem. Mi moramo imati u vidu da je u slobodnim Državama, kao i u despotizmu, Nepravda, verenica Ugnjetavanja, plodni roditelj Prevare, Mržnje, Zavere, Izdaje i Neverstva. Čak i u napadanju Tiranije, moramo imati Istinu i Razum kao svoje glavno oružje. Moramo ući u tu borbu kao stari Puritanci, ili u boj sa zloupotrebama koje nastaju iz slobodne vlade, s plamenim mačem u jednoj ruci i Svetilišta Boga u drugoj. 40

Građanin koji ne može da ostvari ni najmanje ciljeve u javnom životu, ne može da ostvari ni veće. Ogromna snaga istrajnosti, uzdržanosti, strpljenja i ponašanja slobodnih ljudi, stiče se samo stalnim vežbanjem svih ovih osobina, kao što se stiče zdrava fizička ljudska snaga. Ukoliko je građa-nin kao pojedinac nema, država će u istoj meri biti bez nje. Najvažnije za slobodnu vladu je da ljudi ne budu zainteresovani samo za nove zakone, već i za njihovo primenjivanje. Nijedan čovek ne može biti spreman da prihvati i poštuje zakon, u većoj meri nego što je pomogao da on bude donesen. Posao vlade se obavlja na dobrobit ljudi i svaki saradnik treba da da savet i da pomogne. Zapamtite, takođe, da je jedan od plićaka na koji se Država nasuče i taj što slobodne Države uvek teže grupisanju građana po slojevima, stvaranju kasti, održavanjujus divinum (božanskog prava tj. onog dela građanskog prava koji reguliše odnose zajednice sa božanstvima koje je prihvatala država) porodice u vlasti. Što je država demokratičnija, ovo je sve izvesnije. Jer, kako slobodne Države napreduju u moći, postoji sve jača tendencija prema centralizaciji, ne uvek sa zlom namerom, već zbog toka doga-đaja i indolentnosti u ljudskoj prirodi. Izvršne vlasti narastaju i uvećavaju se prekomerno; a Izvršna vlast je uvek agresivna prema narodu. Vlasti svih vrsta se umnožavaju da bi se nagradili bliski, a surova snaga otpadnika i nižih slojeva rulje stiče ogroman broj pristalica, prvo u nižim organima vlasti, a na kraju i u Senatu. Birokratija diže svoju ćelavu glavu, podiže i preti olovkom, s naočarama na nosu, sa svežnjevima dokumenata. Umetnost Vlade postaje Zanat, a njen esnaf postaje sve isklju-čiviji, kao kod onih u srednjem veku. Politička nauka može da bude uveliko unapređena kao stvar razmišljanja; ali ona se nikada ne sme razdvojiti od stvarnih nacionalnih interesa. Nauka vladanja čovekom mora uvek da bude više praktič-na nego filosofska. U njoj ne postoji ista količina pozitivne ili univerzalne istine, kao kod apstraktnih nauka;

ono što je istina u jednoj zemlji, može biti veoma pogrešno u drugoj; ono što nije istina da-nas, može postati istina u narednoj generaciji a današnja istina se može preokrenuti sudom sutrašnjice. Razlikovanje povremenog od trajnog, razdvajanje povoljnog od nepovoljnog, a da se čak ostvari mogući napredak, to su pravi ciljevi politike. Ali, bez stvarnog znanja i iskustva i zajedničkog učešća sindikata, snovi doktora političkih nauka neće vredeti ništa više od doktora božanstva. Upravljanje ovakvim ka-stama, njihovim misterijama, njihovim Miramidonima i njihovim korupcionaškim uticajem, može postati isto toliko pogubno koliko i ono despotsko. Trideset tirana su trideset puta gori od jednog. 41

Dalje, postoji snažno iskušenje da upravljanje narodom postane isto toliko indolentno i tromo kao što je kod kraljeva koji nemaju ograničenja. Samo im dajte moć (kad ih pokrene kapric), da se ota-rase velikih i mudrih ljudi, da izaberu sebi male i u svemu ostalom, oni će opet upasti u indolentnost i ravnodušnost. Centralna moć koju je stvorio narod, organizovana i vešta - pa i prosvetljena, večni je tribunal stvoren radi ispravljanja grešaka i za vladavinu pravde. Ubrzo, ona će sebe obezbediti po-trebnom mašinerijom i biće spremna i sklona svakoj vrsti uplitanja, u sve. Ljudi mogu biti detinjasti celog svog života. Centralna vlast može i da ne bude sposobna da predloži najbolje naučno rešenje problema; ali, ona ima najlakše načine da sprovede neke ideje u život. Ako je cilj koji treba postići ve-liki, neophodno je veliko razumevanje; ono je neophodno za delovanje centralne moći. Ukoliko je cilj mali, aktivnost može biti zaustavljena neslaganjem. Centralna vlast mora da se umeša kao sudija i to da spreči. Ljudi mogu biti previše odbojni prema promenama, previše lenji u svom sopstvenom poslu, nepravedni prema manjini ili većini. Centralna vlast mora preuzeti dizgine kada ih narod ispusti. Francuska je postala centralizovana vlada, više apatijom i neznanjem svojih ljudi, nego tirani-jom kraljeva. Kada su parohije u unutrašnjosti date na direktno upravljanje državi i kada je za po-pravku zvonika lokalne crkve bio neophodan pisani zahtev centralnoj vlasti, ljudi su se iscrpljivali. Time se ljudi uče imbecilnosti od samog početka društvenog života. Kad centralna vlada hrani deo naroda, ona ga priprema da postanu robovi. Kada ona upravlja parohijama i poslovima u unutraš-njosti, oni su već postali robovi. Naredni korak je regulisanje rada i plata. Ipak, koliko god grešaka slobodan narod može da napravi, čak i davanjem zakonodavne moći nekompetentnima i nepoštenima, ne očajavajte zbog konačnog rezultata. Strogi učitelj, Iskustvo, pišući svoje lekcije u srcima ljudi opustošenih nesrećama i iskeženih agonijom, opametiće ih vreme-nom. Izgovaranje, kreveljenje i ogavno siromaštvo, jednog dana na glasanju prestaće da im pomaže. Imajte Veru i borite se dalje protiv svih zlih pojava i odvraćanja! Vera je Spasitelj i Iskupitelj naroda. Kada je Hrišćanstvo postalo slabo, bez koristi i bespomoćno, Arapska Restoracija i Neverništvo nastupili su kao brišući uragan. Kada je trebalo da se dogodi bitka kod Damaska, hrišćanski biskup je, u ranu zoru u svojoj odori, na čelu svog sveštenstva, s Krstom visoko podignutim u vis - nekada tako pobedničkim, došao do kapije grada i otvorio ih Armiji Hrista. Hrišćanski general, Thomas, stavio je ruku na Knjigu i rekao: O, Boze\ Ako je naša vera istinita, pomozi nam i ne prepusti nas u ruke naših neprijateljal. Ali, Khaled , Mač Božiji koji je išao iz pobede u pobedu, uzviknuo je svo-jim iznurenim vojnicima Neka niko ne spava! Biće dosta vremena za odmor u čardaku Raja, slatko će biti više se nikada ne odmarati nakon završenogposla. Vera Arapa je postala jača nego vera Hrišćana, i on je osvojio Damask. 42

Mač je u Bibliji takođe simbol Govora ili izgovaranja misli. U viziji ili apokalipsi uzvišenog progonstva u Patmos , kao protest u ime ideala, preobražaja stvarnog sveta, izgovorena je užasna sa-tira u ime Religije i Slobode i, s njenim žestokim gnušanjem prema tronu Cezara, oštar dvosekli mač izašao je iz usta Prividnog Sina Čoveka, okruženog sa sedam zlatnih svećnjaka i sedam zvezda koje je držao u svojoj desnoj ruci. Gospod, kaže Isaija,;e napravio moja usta kao oštar mač. Kaže Hosea , Ja sam ih pobedio, 43

44 45

rečima iz mojih usta. Pisac apostolskog pisma Hebreja kaže, Reč Boga je brža, močnija i oštrija od bilo kog dvoseklog mača, preseca čak nadvoje Dušu i Duh. Pišući Hrišćanima u Efesu, Pavle kaže: Mač Duhaje Reč Božja. Ja ču se boriti protiv njih sa mačem u mojim ustima, rečeno je u Apokalipsi, anđelu crkve u Pergamu. Izgovoreno u javnosti, može se snažno zakotrljati, poput velikog talasa plime; ali, i talas konačno odumire na poslednjem zrnu peska. Neki to čuju, a pamti još manje, i ono nestaje kao eho u planini, ne ostavljajući znak moći. To nije ništa za naredne generacije. Pisani ljudski govor je taj koji može da da moć i delovanje ljudskoj misli. To je ono što čini celu ljudsku istoriju samo jednim pojedinačnim životom. Pisanje na steni je isto što i pisanje na jakom pergamentu ali, neophodno je hodočašće da bi se ona videla. Tada postoji samo original, bez kopija, a Vreme uništava čak i njega. Pisati na koži ili papirusu je bilo zgodno za prenošenje, ali se sporo štampalo, pa su samo bogati mogli sebi da ga pri-ušte. Kineski stereotipan metod nije bio samo pisanje drevnih Saga od večne mudrosti, već i tekućih događanja. Proces je težio da uguši misao i da zaustavi napredak, jer postoji stalno preispitivanje u umovima mudrih, a Istina je ta koja piše poslednje reči, ne na čistim pločicama, već na škrabotina-ma koje je Greška napravila i često ih menjala. Štampanje je učinilo da slova postanu plodna. Od tada, govornici su govorili gotovo vidljivo narodima koji su slušali; a autor je pisao, kao Papa svoje ekumenske dekrete urbi at orbi i zahtevao da budu izloženi na svim trgovima; a ako, i kad, on to poželi, da budu nepristupačni ljudskom oku. Propast tiranija je od tada bila zapečaćena. Satira i pogrde postale su moćne kao armije. Nevidljiva ruka Juniusesa mogla je da baci gromove i da natera ministre da drhte. Jedan šapat ovog džina is-punjavao je zemlju sa lakoćom kao što je Demosten punio Agoru. Uskoro će biti moguće da se čuju sa suprotnih strana sveta, kao da su u susednoj ulici. Ona već putuju brzinom svetlosti ispod okeana. Ona od mase čine jednog čoveka, govori joj istim običnim jezikom i izmamljuje siguran i jedinstven odgovor. Govor prelazi u misli i odatle odmah ide u delovanje. Nacija zaista postaje jedna, s jednim velikim srcem, s istim kucanjem pulsa. Ljudi su nevidljivo postali zbliženi, kao da su već duhovna bića; i mislilac, koji je u Alpskoj usamljenosti, nepoznat ili zaboravljen od celog sveta, među tihim stadima i brdima, može da pošalje svoje reči u sva mesta i preko svih mora. 73,

Izaberite mislioce da budu Zakonodavci, i izbegavajte blebetala. Mudrost je retko govorljiva. Uskogrudi i površni su često govorljivi a često ih smatraju elokventnim. Više reči, manje misli, to je opšte pravilo. Čovek koji se napreže da kaže nešto vredno, da se pamti svaka rečenica, postaje izbirljiv i kondenzovan kao Tacit. Prosti vole rasplinutu bujicu. Ukrasi koji ne podrazumevaju snagu, isto su što i blistavi mehurići. Ni dijalektička suptilnost nije od koristi javnim ličnostima. Hrišćanska vera je nju nekada imala više nego sada; ta suptilnost je mogla da uplete Platona jer se suprotstavila besplodnim oblicima mi-stičnih znanja jevrejskih Rabina i Indijskih Mudraca. Ona nije ono što preobraća pagane. Uzaludan je posao uravnotežiti velike misli o zemlji, poput tankih slamki, na vrhu prsta u raspravi. To nije ta vrsta borbe koja čini Krst pobednikom u srcima nevernika; već je to stvarna snaga koja živi u Veri. I, postoji i politički sholasticizam, koji je prosto nekoristan. Veština suptilne logike retko ubrza rad srca ljudi, i nije ubedljiva. Pravi propovednik Slobode, Bratstva i Jednakosti stvara od toga pitanje života ili smrti. Njegove bitke, kao one Bossueta , traju do smrti. Istinska propovednička vatra je kao munja: ona trenutno unosi ubeđenje u dušu. Prava reč je istinski dvosekli mač. Poslovi vlade i poli-tičke nauke se mogu dobro voditi zdravom pameću i logikom zdrave pameti: ne zdravim razumom neznalica već onih 46

mudrih. Oštri mislioci retko uspevaju da postanu vođe ljudi. Parola ili krilatica je daleko uticajnija kod ljudi nego logika, posebno ukoliko je ona manje metafizička . Kada se pojavi politički prorok, da podstakne usnule i učmale narode i zaustavi njihovo nepovratno klizanje, da prodrma zemlju poput zemljotresa i do ludosti plitke idole na njihovim mestima, njegove reči če doći pravo iz Božjih usta i biće munjom unete u svest. Taj će razmišljati, učiti, upozoravati i vladati. Pravi Mač Duha je daleko oštriji od najsjajnijeg sečiva iz Damaska. Takav čovek vlada zemljom snagom pravde, uz mudrost i uz moć. Pri tome, čovek dijalektičke suptilnosti često vlada dobro, jer u praksi zaboravlja svoje fine teorije i koristi određenu logiku zdravog razuma. Ali, kada veliko srce i veliki in-telekt budu ostavljeni da rđaju u privatnom životu, a advokatčići, brojleri u politici, koji bi u gradovi-ma bili samo činovnici notara ili pripravnici u ozloglašenim sudovima, postaju državni zakonodavci, tada je zemlja u dubokoj staračkoj iznemoglosti, čak i ako joj ni brada još nije izrasla na licu. 47

U slobodnoj zemlji ljudski govor mora da bude slobodan a Država mora da sluša lupetanje ču-daka, kao i gakanje gusaka i njakanje magaraca, nakon razrezivanja poreza, ali i zlatna proročišta njenih mudrih i velikih ljudi. Čak i despotski stari kraljevi dozvoljavali su njihovim mudrim ludama da kažu ono što su želele. Pravi alhemičari će izvući lekcije mudrosti iz glupog brbljanja. Oni će sa-slušati šta čovek ima da kaže o bilo kojoj temi, čak i onda kada se pokaže da je on kralj svih luda. Čak i luda ponekad pogodi u cilj. Postoji neka istina u svim ljudima koji nisu prisiljeni da suzdržavaju svoje duše i da govore misli drugih ljudi. Čak i kažiprst idiota može da pokaže na veliki autoput. Narod, isto kao i Mudraci, mora da nauči da zaboravlja. Ako ne nauči novo i ne zaboravi staro, on je propao, čak i ako je bio kraljevina u trideset generacija. Odučiti se, jeste učenje; ponekad je, ta-kođe, neophodno ponovo naučiti zaboravljeno. Luda nad ludama čini tekuče ludorije još opipljivijim, kao što se moda prikazuje kao apsurd s karikaturama, koja tako vodi ka njenom zatiranju. Pajac i klovn su korisni na svojim mestima. Dovitljiv majstor i zanatlija, kao Solomon, pretražuje zemlju za svoje razmišljanje i ispravlja pogrešne stvari čudesnom umešnošću. Svet je osvojen u većoj meri glavom nego rukama. Nijedna skupština neće pričati večno. Posle nekog vremena, pošto je slušala dovoljno dugo, ona će tiho skloniti u stranu luckaste, plitke i površne, razmišljaće i baciće se na posao. Ljudska misao, posebno u narodnim skupštinama, ide pojedinačnim pogrešnim kanalima koje je teže utvrditi i slediti od nevidljive struje okeana. Ni jedno saznanje nije toliko apsurdno u njoj da ne može da dobije svoje ostvarenje. Majstor radnik mora da se bori sa ovim glupostima i čudima svojim čekićem za dve ruke. Gluposti izmiču ubodu mača i potpuno su neosetljive, čak i u petu, što je protivno logici. Buzdovan, macola, bojna sekira ili veliki dvoručni dvosekli mač moraju se boriti protiv ovih gluposti; protiv njih mač nije bolji od palice osim ukoliko taj mač nije mač podsmeha. Mač je takođe i simbol rata i vojnika. Ratovi, poput olujnog nevremena, često su potrebni da pročiste umrtvljenu atmosferu. Rat nije demon bez pokajanja i nagrade. On ponovo uspostavlja ose-ćaj zajedništva. Kada ljudi sede na svojim udobnim mestima, utopljeni u lagodnost i indolentnost uz Zavaravanje i Nesposobnost, a njihova Malenkost uzurpira sva visoka mesta u Državi, rat je krštenje u krvi i vatri, kroz koji se ona jedino može obnoviti. To je orkan koji donosi ravnotežu elemenata, slogu Sile i Mudrosti. Sve dok ove dve budu uporno razdvajane, nastavljaće se njeno popravljanje. U zajedničkom obraćanju naroda Bogu, postoji naglašavanje Njegove moći. Oni pale svetionike Vere i Slobode i žare peć kroz koju se iskreni i lojalni prenose u besmrtnu slavu. U ratu postoji prokletstvo pora-za, neugasivi osećaj Dužnosti, razvijen osećaj Časti, neizmerna ozbiljnost žrtve i posvećenost, kao i želja za pobedom. Čak i u dimu i u vatri bitke, Masoni otkrivaju svoju Braću i ispunjavaju svetu obavezu

Bratstva. Dva, ili Duad, simbol je Antagonizma, Dobra i Zla, Svetla i Mraka. To su Kain i Avelj, Eva i Lilit , Jakin i Boaz, Ormuzd i Ahriman, Oziris i Tifon . 48

49

Tri, ili Triada je najjasnije izražena s jednakostraničnim i pravouglim trouglom. Postoje tri osnovne boje zraka u dugi koje, mešanjem, prerastaju u sedam. Te tri osnovne su plava, žuta i crve-na. Trojstvo Božanstva, u jednom ili drugom obliku, ima svoje mesto u svim verama. Ono stvara, održava i uništava. Ono je stvaralačka moć, proizvodna sposobnost i posledica. Nematerijalan čovek, prema Kabali, sazdan je od vitalnosti ili života, daha života, duše ili uma i duha. So, sumpor i Merkur su veliki simboli alhemičara. Njima je čovek bio telo, duša i duh.

Četiri se izražava kvadratom, ili četvorostraničnom pravouglom figurom. Izvan simboličke ba-šte Edena tekla je reka koja se delila na četiri toka: Pison koji ide oko zemlje zlata ili svetla; Gihon koji teče oko zemlje Etiopije ili Mraka; Hidekel koji teče istočno do Asirije; i Eufrat. Zakarije je video četiri kočije kako izlaze između dve planine od bronze; u prvoj su bili crveni konji, u drugoj crni, u trećoj beli i u četvrtoj sivi: i oni su bili četiri vetra nebeska, koji idu ispred Gospoda preko cele zemlje. Jezekilje je video četiri živa stvora, svaki sa četiri lica i četiri krila, s likom čoveka i lava, bika i orla; i četiri točka koja idu na sve četiri strane. I, Sveti Jovan je video četiri stvora, puna očiju spreda i pozadi, Lava, mladog Vola, Čoveka i pticu Orla. Četiri je bio oznaka za Zemlju. Stoga, u 148. Psalmu onih koji moraju da slave Boga na zemlji, ima četiri puta po četiri (stih 8: vatra; sneg; isparenja; olujni vetar; stih 9: planine; brda; rodno drveće; kedrovi; stih 10: zveri; stoka; gmizavci; perad; stih 11: kraljevi, narodi; vladari, sudije; stih 12: momci; devojke; starci; deca), i četiri je pojedinačnih živih vrsta bića. Vidljiva priroda je opisana kao četiri četvrtine sveta i četiri ugla zemlje. Ima ih četiri, kaže stari Jevrejin, koji imaju prva mesta u ovom svetu: čovek, među životinjama; orao među pticama; bik među govedima; i lav među divljim zverima. Danijel je video četiri velike zveri kako izlaze iz mora. 50

Pet je Duad dodat na Triad. On je predstavljen Plamenom zvezdom sa pet tačaka, misterio-znom Pentalfom Pitagore. Pet je nerazlučivo povezan s brojem sedam. Hrist je nahranio svoje uče-nike i veliki broj ljudi sa pet hlebova i dve ribe, i delova je ukupno bilo dvanaest, tj, pet plus sedam, pune korpe. Ponovo ih je On nahranio sa sedam hlebova i nekoliko malih ribica i ostalo je sedam punih korpi. Pet je vidljivih malih planeta, Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn, uz dve veće od njih, Sunce i Mesec, koji sačinjavaju sedam sfera nebeskih tela. Sedam je poseban sveti broj. Bilo je sedam planeta i sfera predstavljenih sa sedam arhanđela. Sedam je boja u dugi i Feničansko Božanstvo zvano HEPTAKIS ili Bog, ima sedam zraka; sedam je dana u ne-delji a sedam i pet daju brojeve: meseca u godini, plemena i apostola. Zakarije je video zlatni svećnjak sa sedam lampi sa sedam lula za lampe, sa po jednim maslinovim drvetom na svakoj strani. Stoga on kaže, sedam očiju Gospoda će se radovati i videće visak u ruci Zerubabela . Jovan, u Apokalipsi, piše sedam po-slanica za sedam crkava. U sedam poslanica ima po dvanaest obećanja. Što je rečeno o crkvama pohvalno i pokudno, upotpunjeno je u broju tri. Refren ko ima uši da čuje itd, ima deset reči, podeljenih sa tri plus sedam i sedam podeljeno na tri i četiri i sedam poslanica su na isti način podeljene. Na pečatima, trubama i staklenim bočicama, u ovoj simboličkoj viziji, sedam je podeljeno na četiri plus tri. Onaj koji šalje svoju poruku Efesu drži sedam zvezda u svojoj desnoj ruci i prolazi pored sedam zlatnih lampi. 51

y

Za šest dana, ili u tom periodu, Bog je stvarao Univerzum i odmarao je sedmog dana. Od čistih zveri Noju ° je rečeno da uzme sedam u svoju barku; i za živinu takođe sedam; jer je za sedam dana trebalo da počne kiša. Sedaranaestog dana u mesecu, kiša je počela; sedammestog dana sedmog me-seca, barka je stigla na Ararat. Kada se golubica vratila, Noje je čekao sedam dana pre nego što bi je ponovo poslao napred; i ponovo sedam, nakon što se ona vratila sa maslinovom grančicom. Enok je bio sedmi Patrijarh, uključujuči i Adama i Lameka , koji je živeo 777 godina. 8

52 53

Bilo je sedam lampi u velikom svečnjaku u tabernakulu , u Hramu, koje su predstavljale sedam planeta. Sedam puta je Mojsije poškropio miropomazanim uljem oltar. Sedam dana je posvećeno konsekraciji Aarona i njegovih sinova. Žena nije bila čista sedam dana nakon porođaja; inficirani le-prom su zatvarani na sedam dana; sedam puta je gubavac prskan krvlju zaklane ptice; i sedam dana nakon toga morao je da provede napolju, van svog šatora. Sedam puta, u pročišćavanju gubavaca, sveštenik ih je prskao posvećenim uljem; i sedam puta je prskao kuću krvlju žrtvene ptice da bi bila očišćena. Sedam puta je krvlju zaklanog junca prskano Milosno-Mesto ) i sedam puta oltar. Sedma godina je bio Šabat odmora; i nakon sedam puta sedam godina dolazila je godina velikog jubileja. Sedam dana ljudi jedu hleb bez kvasca u mesecu Abib . Sedam nedelja se računa od trenutka kada je prvi put srp ušao u polje. Gozba u tabernakulu trajala je sedam dana. 54

55

56

Izrael je bio u rukama Midiana sedam godina pre nego što ga je Gideon oslobodio. Junac, kojeg je on žrtvovao, bio je star sedam godina. Samson je rekao Dilajli da mu poveže sedam zelenih vrbovih prutova; i ona je isplela sedam uvojaka na njegovoj glavi i nakon toga ih je obrijala. Balam je 57

rekao Balaku da izgradi za njega sedam oltara. Jakov je služio sedam godina Leahau, sedam Rachelu. Jov je imao sedam sinova i tri ćerke, što čini savršeni broj deset. On je takođe imao sedam hiljada ovaca i tri hiljade kamila. Njegovi prijatelji su sedeli s njim sedam dana i sedam noći. Njegovi prija-telji su morali da žrtvuju sedam junaca i sedam ovnova; i opet, na kraju, on je imao sedam sinova i tri ćerke i dva puta sedam hiljada ovaca i živeo je sto četrdeset godina ili dva puta sedam i puta deset godina. Faraon je video u svom snu sedam debelih i sedam mršavih krava, sedam dobrih klasova i sedam rasturenih klasova žita; i bilo je sedam bogatih i sedam gladnih godina. Džeriko je pao, kada je sedam sveštenika, sa sedam truba, pravilo ophode po gradu u sedam uzastopnih dana; jednom, svakog dana šest dana i sedam puta sedmog dana. Sedam očiju Gospoda, kaže Zakarije, idu tamo i ovamo celom zemljom. Solomon je sedam godina gradio Ftram. Sedam anđela u Apokalipsi, sipalo je u besu sedam kuga, iz sedam bočica besa. Ljubičasto-crvena zver, na kojoj sedi žena u divljini, ima sedam glava i deset rogova. Takođe, isto ima i zver koja dolazi iz mora. Sedam gromova je nadjačalo njihove glasove. Sedam anđela svirali su u sedam truba. Sedam lampi sa vatrom, sedam duhova Božjih, goreli su pred tronom; i Jagnje koje je zaklano, imalo je sedam rogova i sedam očiju. Osam je prvi kub od dva. Devet je kvadrat od tri i predstavlja se trostrukim trouglom. 9 Deset uključuje sve ostale brojeve. Posebni su sedam i tri; i zovu se brojevi sa-vršenstva. Pitagora ga je predstavio kao Tetraktis, koji je imao mnoga mistic značenja. Ovaj simbol je nekada predstavljen tačkicama ili tačkom, nekada za petama ili sa Yod u Kabali, sa slovom imena Božanstva. Deset je predstavljen na sledeći način: Patrijarha je ukupno bilo, od Adama do Noja, uključujući i njega, deset i isti je broj Zapovesti. Dvanaest je broj linija, jednakih po dužini, na kocki. To je broj: meseci, plemena i apostola; volova ispod Bronzanog mora i dragih kamena na grudnoj pločici visokih sveštenika.

1

Misterije: reč grčkog porekla (musteria), opšte prihvačena za obeležavanje različitih religija koje su primale inicirane u tajne obrede, a koji nisu bili poznati široj javnosti u Grčkoj, Rimu, Egiptu, Bliskom Istoku, Persiji... Misterije su posebne ceremonije inicijacije koje su bile ezoterične po svom karakteru i često povezane s godišnjim poljoprivrednim ciklusima. Predstavljale su posedovanje tajnih znanja koja su obezbeđivala posebne blagoslove sledbenicima (iniciranim - grč. mu-stai), kako u sadašnjosti tako i narednom životu. One su bile poseban tip kulta koji su postali vrlo rašireni i imali široku popularnost u doba Rimske Imperije u predhrišćanskom periodu. Izvor: Encyclopedia ofReligion; Vergilius Ferm, Ed. 1945; Philosophical Library, Inc. N. Y; str. 511. 2

Hadrian je obnovio Panteon i podigao Hram Veneri u Rimu. Takođe, izgradio je Hadrijanov Zid kojim je obeležena severna granica Rimske Imperije u Britaniji. Kao Imperator, Hadrian je bio humanista i Helenofil, po svom opredeljenju. Bio je jedan od Pet dobrih Imperatora. Izvor: The History of the Roman Emerors, from Augustus to the death of Marcus Antoninus; Robert Lynam, John T. White, Vol II, London 1850, str. 421-430. 3

Antoninus, rimski Imperator od 138. do 161. godine. Blage naravi, sposoban, bio je četvrti od Pet dobrih Imperatora, jer je vodio svoje carstvo u miru i napretku. Po rođenju bio je Gal, a njegov otac i dedovi su bili rimski konzuli. Bio je naslednik Hadrijana, ugušio je pobune u Rimskoj Britaniji, i 142. godine dogradio zid za 58 kilometara, kao vojnu prepreku, nazvan Antonionov Zid, da bi produžio rimsku granicu Hadrijanovog zida. Izvor: Ibid; str. 503-529. 4

Žirondisti (fr. Girondins), naziv koji je dat političkoj struji u Skupštini na sednici Skupštine, tokom Francuske revo-lucije (1791-1793). Žirondisti su bili grupe pojedinaca koji su imali zajednička i

naprednija shvatanja i principe, drugačije od drugih organizovanih partija. U početku im je naziv dat jer su svi koji su najbolje izlagali svoje stavove, bili poslanici iz Gironde. Njih je bilo dvanaest. U Skupštini su predstavljali snažnu grupu istomišljenika. Tada još nisu postali republi-kanci, ali su bili mnogo napredniji od umerenih rojalista, pariskih poslanika koji su sačinjavali večinu. Izvor: Encyclopedia Britannica; Ed. 1911; XI Ed; Vol. 12; str. 49-50. 5

Zoroaster, (ZtopođoTprn;, Zoroastres; avestanski: ZaraGushtra), takođe se naziva i Zartosht (persijski: ), je drevni iranski prorok i osnivač Zoroasterizma, religije koja je bila nacionalna u Sasanidskoj Imperiji u Persiji; i danas postoji, uglavnom, kod Parsa u Indiji. Zoroaster je generalno prihvaćen kao autentična istorijska ličnost. Njegovo učenje je izloženo u Yasna, 17 liturgijskih tekstova ili himni. Osnovni koncept Zoroastrizma je maksima Dobre Misli, Dobar Rad, Dobra dela. Osnova ljudskog postojanja je kosmička borba između Aša (Pahlavi Ahlayih), Istina i Druj (Pahlavi Druz), Zivot. Može se shvatiti i kao borba Svetla i Mraka ili Dobra i Zla. Dve suprotne strane u sukobu su Ahura Mazda (Bog) i Ahriman (Đavo). Ova religija spada u dualističke. Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, A. G. Mackey, 1874. g., str. 914-912. 6

U Judaizmu rabbi (engl: rabin) je učitelj Tore, koja se koristi pri obraćanju. Ova titula poštovanja ima svoj izvor u hebrejskoj reči 2^22 (rabi), koja znači Moj Majstor (nepravilna množinaEP33"l - rabanim). Reč majstor 22 (rav) bukvalno znači Veliki jedini. Izvor: English Oxford Dictionary, El. Ed. 7

Aelije Galen ili Klaudije Galen (129 - 199), poznatiji kao Galen iz Bergama (zapadna Turska) bio je poznati rimski lekar i filozof grčkog porekla. Kao vrlo mlad bio je veoma obrazovan i dobro upućen u glavne filosofske teorije klasične antike. Čvrsto je verovao u postojanje duše i nije prihvatao da bude uvučen u bilo kakva razmatranja od čega je ona. O hrišćanima je govorio da su zbog svog prezira prema smrti i zbog svoje askeze, sposobni da vode život filozofa, ali im je prigovorio lakovernost. Bio je čovek visoke moralnosti, tvrdio je da je pročitao Golden Words od Pitagore, noću - sam je veoma mnogo pisao o etici. Njegovi stavovi o kreaciji i neki od njegovih komentara Platona su citirani od Nemesiusa iz Emesa, koji je zasnovao svoju antropologiju na Galenovim otkrićima. Njegov uticaj na zapadnu medicinu trajao je duže od jednog milenijuma. Galenov opis anatomske građe zasnivao se na seciranju majmuna, jer seciranje ljudi nije bilo dopušteno u njegovo doba. Ipak, niko ga nije nadmašilo sve do štampanih opisa i ilustracija ljudske anatomije koje je napravio Andreas Vezalijus 1543. U 19. veku studenti medicine još su čitali Galenova dela kako bi naučili osnovne medicinske pojmove. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Sec. Ed; Donald M. Borchert, Ed. in Chief; Thompson-Gale; 2006; Vol. IV; str. 4. 8

Fran^ois de Salignac de la Mothe-Fenelon (1651-1715), bio je katolički arhiepiskop, teolog pesnik i pisac. Poznat po delu Avanture Telemaha iz 1699. Bio je tutor Luja XIV. Kao zaštitnik ljudski prava, rekao je sledeće: Narod nije ništa manje član Ijudske rase, koja je društvo kao celina, nego što je porodica član pojedinačnog naroda. Svaki pojedinac duguje neuporedivo više Ijudskoj rasi, kojaje velika otadžbina, nego pojedinačnoj zemlji u kojojje rođen. Ono štoje porodica narodu, toje narod prema opštoj zajednici; zbog togaje daleko veća štetapo narod dagrešiprema narodu, nego kad porodica greši prema

porodici. Napustiti osečanje čovečanstva nije samo odreći se civilizacije i vratiti se u varvarizam, već znači deliti u slepilu razbojnička zverstva i divljaštvo; to je ne biti više čovek, već kanibal. Izvor: Encyclopedia ofReligion, II Ed, Lindsay Jones; 2005, vol. 5. McMillan, str. 3039. 9

Aurelius Augustinus (354-430), rani hrišćanski teolog čiji su rodovi uticali na razvoj zapadnog hrišćanstva i filosofi-je. Bio je biskup u Hippo Regius. St. Jerome, smatra da je on uspostavio novu drevnu religiju. Bio je pod velikom uticaju Manihejaca u svom ranom periodu, i kasnije Neoplatonista i Plotinusa. Po njegovom prelasku u Hrišćanstvo i krštenjem 387. godine, razvio je sopstveni pristup filosofiji i teologiji, prilagođavanjem različitih metoda i drugačijih perspekti-va. Verovao je da je milost Hristova bila dragocena za ljudsku slobodu i da je iznedrila koncept prvobitnog greha i praved-nog rata. Izvor: Ibid, vol. 2, str. 624. 10

Conhologija, konhologija, u naučnoj klasifikaciji je izučavanje grupe moluske i posebno, školjki. Izvor: Introduction to Conchology; George Johnston; London. 1850; str.i. 11

Entomologija (od grčke reči evtopoc;, entomos, «ono što je isečeno na delove ili segmentisano), odatle ,,insect“ uz -Xoyia, -logia, nauka o insektima, kao grana artropodologije (grana organizama sa spoljašnjim skeletom) koja je takođe deo biologije. Izvor: Encyclopedia of Entomology, John L. Capinera; Sec. Ed. 2008; Vol. I; str. 97. 12

Nekada, Engleski sud koji je postao ozloglašen zbog svojih proizvoljnih metoda i oštrih kazni. U engleskoj istoriji to je građanski i kriminalni sud, nazvan po zvezdanoj dekoraciji plafona dvorana u Palati Vestminster u Londonu, u kojoj je održan prvi sastanak. Osnovao ga je Henri VII, 1487. godine. U Zvezdanoj dvorani je bilo 20 sudija. Ukinuo ga je, 1641. godine, Dugi Parlament. Zvezdana dvorana je postala ozloglašena pod Čarlsom I zbog presuda u korist kralja i nadbiskupa Lauda (primera radi, žigosanje na oba obraza William Prynne 1637. godine, zbog optužbe za buntovništvo). U periodu Tačerove, od 1979-90, izraz je ponovo oživeo za privatne ministarske sastanke na kojima su razrešavana pitanja između Trezora i sektora s visokim troškovima. Izvor: Euroword Dictionary. El. Ed. 2006. 13

Šire o navedenim ličnostima videti: Kornelius Tacit, Anali, ili Tacitus, Arthur Murphy. 14

Lacus Curtius, po jednoj od legendi (koju je Pajk prihvatio) 362. g.p.n.e, misteriozna rupa u zemlji u Rimskom Forumu, sada mala, zatrpana i oivičena kamenom, ali se nekada govorilo da se širi. Ime mesta je, međutim, povezano sa Curtia, vrlo starom Rimskom porodicom, poreklom iz Sabine. Priča koja se najčešče povezuje s njom je ona koju je ispričao Livy (vii. 6): Nalazeći sepred datim prororoštvom, Rim može izbeći propast samo kada Grad baci u rupu ono što su smatrali najdražim. Grad je spasao jedan mladi konjanik, po imenu Marcus Curtius, koji je shvatio da je život hrabrog mladog Rimljanina ono što su Rimljani smatrali najdražim i koji se stoga bacio u rupu, s celim oklopom i konjem, nakon čega se

zemlja zatvorila nad njim, i Rim je bio spasen. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed., 2006. 15

Auguri je bio sveštenik i zvaničnik u starom svetu, posebno u starom Rimu. Njegova osnovna uloga je bila da tumači volju bogova kroz proučavanje leta i drugih karakteristika ptica. Izraz potiče od zvaničnih rimskih Augurija čija ustavna fimkcija nije bila da proriču budućnost, već da otkriju da li bogovi potvrđuju, ili ne potvrđuju tok nekih aktivnosti, posebno vojske i politike. Rimski istoričar Livije piše: Ko ne zna daje ovajgrad osnovan tek nakon dobijanja predznaka? Sve štoje rađeno u ratu i miru, kod kuće i van nje, rađenoje tek nakon dobijanja predznaka?. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 16

Gaius Suetonius Tranquillus (oko 69-122), rimski istoričar, poznat po delu Životi Dvanaest cezara. Ova knjiga koja se bavi dvorskim i političkim događanjima, pikanterijama i skandalima iz života 11 imperatora Rima, obezbedila mu je večnu slavu. Izvor: Ibid. 17

Vitez, ratnik, vođa i pobednik. U modernim oblicima šarlemanskih romansi, to je jedan od dvanaest čuvenih ratnika na dvoru Šarlemanža, gde je Kont Paltine bio vodeći. Može se odnositi i na Vitezove Okruglog Stola. Izvor: Oxford English Dictionary El. Ed. y

18

Hildebrand ili Gregor VII, Svetac, Papa, jedan od najvećih Rimskih pontifa i jedan od najuglednijih ljudi Crkve svih vremena. Rođen je između 1020. ili 1205. u Soana, ili Ravacum, u Toskani, umro 1085. godine u Salermu; otac mu je bio stolar ili seljak; o ranom periodu njegovog života nema mnogo podataka. Njegovo ime Hildebrand ukazuje na poreklo iz Lombardije, pa čak i na plemićko poreklo iz porodice Aldobrandini, što je on odbacivao. Za njegove pristalice je značilo sjajniplamen, a onima koji ga nisu voleli je bilo Hellebrand, baklja pakla. Započeo je školovanje u Rimu, u manastiru Santa Maria na Aventinu. Oštar duh iz Ciuny (vatikanska škola) dominirao je u njemu, i verovatno je odatle poneo te uzvišene principe reforme Crkve, koje je izveo. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Vol. SIX, Spec. Edition 1909; str. 791-795. 19

Sveti Ignatius iz Lojola, takođe poznat kao Ignacio (Inigo) Lopez de Lojola (1491-1556), rođen je u zamku Lojola. Imao je samo sedam godina kada mu je umrla majka, a 1517. godine je otišao da služi u vojsci, gde je proveo dobar deo života. A, kao vojnik, bavio se svim što uz to ide - tučom i ženama. U bici protiv Francuske kod Pamplone teško je ranjen. Kada je ostatak njegove armije digao ruke i predao se, on se i dalje lavovski borio i završio tako što ga je pogodilo topovsko đule! Prošlo mu je direktno kroz noge, pri čemu je na jednoj nozi ostala otvorena rana dok je drugoj bila razneta potkolenica. Kost te druge noge je morala da se prelomi pa da se opet namešta, pri čemu su lekari laički obavili posao pa je dobar deo kosti ostao da viri. To su mu odsekli testerom, pa je ceo život hramao na tu nogu. Dok se oporavljao od teških rana, doneo je odluku da se posveti hrišćanstvu, kome je, kao i vojsci, pristupio fanatično, pa je na kraju završio kao jezuitski poglavar. Bio je glavni osnivač i prvi Vrhovni upravnik Društva Hrista, religioznog reda Katoličke crkve, koji je direktno bio u službi Pape. Članovi reda su bili nazivani Jezuiti. On je sastavio Spiritualne Vežbe. Ignatius je opisao Papu Benedikta XVI da je iznad. svih božjih Ijudi, kojije na prvo mesto u svom životu, stavio Boga...bio je čovek iskrene molitve. Bio je

izuzetno aktivan u borbi protiv Protestantskog Reformizma i podsticao stalne Kontra-reformacije. On je bio Beatizovan i zatim kanonisan u Sveca 1622. g. Zaštitnik je Guipuzcoa kao i Društva Hrista. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed, 2006. 20

Masaniello, iz Napulja, ime Tommaso Aniello, vođa narodnog ustanka protiv španske vlasti i plemstva. Kao mlad ribar, 1647. godine bio je vođa ustanka protiv novih poreza i plemstva. Ustanak je uspeo ali on, obuzet sukobom, tražio je od naroda da pokolju plemiće. Ubrzo zatim, plemstvo ga ubija. Njegov život je tema opere La Muette de Portici (1828, pod naslovom Masaniello), od D. F. E. Auber i Eugene Scribe. Izvor: Catholic Encyclopaedia, 2006, El. Ed. 21

Veština kritičkog ispitivanja istinitosti nekog stava; provera istine kroz razgovor: sinonim je za logiku primenjenu na formalno retoričko razmišljanje i logičku argumentaciju ili raspravu. Prvobitno, veštinu razmišljanja kroz pitanja i odgo-vore, prema Aristotelu izmislio)t Zeno iz Elea, a naučno je razvio Platon koji je izraz 6iaA.£KTiKr) koristio na dva načina: (a) kao veštinu definisanja ili diskriminacije ideja, (b) kao nauku koja sagledava unutrašnje odnose ideja u svetlu samo jednog principa dobrog; što se odnosi na logiku i metafiziku. Po Aristotelu izraz se odnosio samo na metod, način mogučeg mišlje-nja, kao suprotnost prikazivačkim oblicima nauke. Ovim pristupom otkrivaju se protivrečnosti ili suprotnosti u mišljenju. Ovaj izraz se koristi i kao sinonim za religioznu doktrinu. Izvor: English Oxford Dictionary; El. Ed. 22

Sanskrit Avatara, u Hinduizmu predstavlja inkarnaciju božanstva, otelotvorenje ili telesnu prezentaciju, otelotvorenje. Manifestacija ili prezentacija u svetu objakta koji se poštuje. Izvor: WebsterN. U. D, Webster Universal press, N. Y; 1977; str. 129. 23

Joab je bio glavno-komandujuči Davidovih snaga (inače sestrič Davidov) u borbi protiv pobunjenog Absaloma, jednog od Davidovih sinova koji je zauzeo veči deo Izraela u pobuni protiv oca, Davida. Ali, David nije mogao da učini ništa zlo svom sinu, pa je naredio da nijedan od njegovih ljudi ne sme da ubije Absaloma u predstojećoj bici. Međutim, kada je jedan vojnik javio da je Absolam pronađen, živ, na drvetu, Joab ga je ubio, sa svojim vojnicima, (2. Samuilo; Gl. 18:1-33). Joab je pokazao svoju surovost u izdajničkom ubistvu mogućih rivala, Abnera i Amasa. Abnera, sina Davidovog, ubio je na samim kapijama Hebrona. Između ostalih obrazloženja, naveo je da ga je ubio zbog osvete za ubistvo njegovog brata Asahela. (Abner ga je ubio ali u samoodbrani). Pravi razlog zašto je ubio Abnera je bila opasnost za njegov rang generala armije. Tokom poslednjih Davidovih dana, Joab je podržavao neuspeli pokušaj Davidovog sina Adonijaha da preuzme presto. Pogubio ga je naslednik, Kralj Solomon. Izvor: 2. Samuilova, Gl. 19:1-8. 24

Izvor: Ibid, str. 554; Gl. 2; stih 19. 25

Izvor: Ibid, str. 554; Gl. 2; stih 20.

26

Solon (oko 630-oko 560 p.n.e). Atinjanin, državnik. Spada u grupu Sedam Mudraca Grčke. On je prekinuo ekskluzivnu pripadnost vlasti aristokratiji, reformisao je i zamenio politički sistem upravljanja bogatih, uveo je nove humane zakone. Bio je veliki reformator i zakonodavac. Podelio je stanovništvo na imovinske razrede. Uveo je narodni sud, nasledno pravo i agrarnu reformu. Ukinuo je sve dugove i instituciju dužničkog ropstva. Sa zemljišnih parcela je uklonio kamenove (horoi) koji su označavali neku vrstu obaveze. Oročio je zakone koje je doneo na vađenje od 100 godina, i otputovao iz Grčke. Vratio se tek posle deset godina. Od svega urađenog, malo šta je ostalo nakon njegovog povratka. Smatra se, takođe, zna-čajnim pesnikom - elegičar. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 27

BOLINGBROKE, Ugledni Torijevac u doba vladavine Engleske Kraljice Ane i kasnije najveći politički protivnik Partiji Vigovaca koju je predvodio Robert Walpole. Bio je član parlamenta i član vlade. Džordž I ga je smenio zbog povezanosti s Jakobincima i Bolingbroke beži u Francusku (1715. g). Pomilovan je 1723. godine, ali je i dalje bio zabrinut zbog načina na koji je Walpole monopolizivao moć kroz široko podmićivanje i korupciju. Zajedno s Jonathanom Sviftom, Alexander Popom i John Gayom, Bolingbroke se borio propagantnim sredstvima protiv korumpirane vlade. Ipak, nije uspeo da obori Walpola niti da stvori snažnu opoziciju. Konačno, 1735. godine, povukao se u Francusku, gde je nastavio svoj rad u filoso-fiji i istoriji, stalno žaleći zbog nedostatka patriotizma svojih sunarodnika u borbi protiv Walpole. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. izdanje 2006. 28

Mammon, etimološki: latinski: mammona, grčki: mam, božanstvo bogatstva. Izvor: Ibid. 29

Semitski bog kome su žrtvovana deca. Izvor: Ibid. 30

Gebhard Leberecht von Bliicher (1742-1819), Grof, kasnije postao Fiirst (Princ) von Wahlstatt, bio je pruski general koji je vodio vojsku protiv Napoleona I u bici kod Lajpciga 1813. godine i Vaterloa 1815. godine. Dobio je nadimak „Maršal Napred”. Rođen je u Rostoku, Mecklenburg. Njegova familija je, još od XIII veka, bila veoma bogata, zemljoposednička, u Severnoj Nemačkoj. Vojničku karijeru je započeo u 16-oj godini i služio je u švedskoj vojsci. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Izdanje, 2006. 31

Faust je protagonist klasične nemačke legende; veoma uspešan naučnik ali nezadovoljan životom, stvara pakt s đavo-lom, menjajuči dušu za neograničeno znanje i svetovna zadovoljstva. Čuveno je Geteovo delo pod istim nazivom. 32

Martin Luther (1483-1546) bio je nemački kaluđer, profesor teologije i začetnik pokreta reformacije u Hriščanstvu, u XVI veku. Kasnije je postao poznat kao Protestantski reformator. Snažan zagovornik protiv okajanja greha novcem. Odbio je da se odrekne svojih radova na zahtev pape Lea X, 1520. godine, i Svetog Rimskog Imperatora Čarlsa V, 1521. godine, što je rezultiralo da ga papa ekskomunicira, a car da

ga stavi van zakona. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 33

Fran^ois-Marie Arouet (1694-1778) poznat pod književnim imenom Volter, bio je francuski pisac u vreme Prosvetiteljstva, istoričar, filosof, britkog jezika i napada na vladajuču katoličku crkvu; zagovarao je slobodu religije, slobo-du izražavanja i razdvajanje države i crkve; - Marie Jean Antoine Nicolas de Caritat, marquis de Condorcet (1743-1794), francuski filosof, matematičar i politikolog, čiji Condorcet metod u glasanju utvrđuje kandidata koji je dobio najviše glasova na izborima; zastupao je liberalnu ekono-miju, obavezno i jednako obrazovanje za sve, za žene i za sve rase. Po idejama je pripadao Prosvetiteljstvu. Misteriozno je umro u zatvoru nakon izbeglištva iz Francuske od francuskih revolucionarnih vlasti; - Jean-Jacques Rousseau (1712 - 1778) profesor i filosof iz Ženeve, i kompozitor. Njegova politička filosofija uticala je na francuske revolucionare, kao i na opšti razvoj moderne političke, sociološke i obrazovne misli. Izvor: Ibid. 34

Braća Gracchi (Grahus, ili Grah) - Tiberius i Gaius subili rimski plebejci i obojica su bili tribuni krajem II veka p.n.e. Pokušali su da sprovedu zemljišne reforme tako što bi se zemlja najvećih patricija zemljoposednika prerasporedila plebsu, uz još neke mere. Nakon početnog uspeha, obojica su ubijena. Suština njihovih reformi je bio pokušaj uređenja ekonomskih problema. Tiberius je postao tribun 133. g.p.n.e. Odmah je započeo zemljišne reforme. Deset godina kasnije, 123. g.p.n.e, Gaius je bio na istom položaju kao i njegov brat - tribun plebejaca. Gaius je bio praktičnijeg uma od Tiberiusa, pa je od patricija smatran za opasnijeg. Populistička vlast Grahovih je prekinuta nasilno; takvo smenjivanje je stvorilo presedan koji će se kasnije nastaviti prema mnogim rimskim vladarima. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed. 1911; Vol. XII; str. 307-308. 35

U drevnoj rimskoj religiji i mitu, Janus (lat. Ianus) je bog početka i promena, stoga i vrata, prolaza, kraja i vremena. Obično je predstavljen sa dva lica, jer gleda u budućnost i u prošlost. Rimljani su dali ime mesecu januaru (IanuariusJ u njegovu čast. Janus je predsedavao početkom i krajem sukoba, a time ratom i mirom. Vrata hrama se otvaraju u doba rata* a zatvaraju u doba mira. Izvor: Manual of Mythology Greek and Roman, Norse and Old German, Hindoo and Egyptian Mythology; Alexander S. Murray; 1895, Philadelphia: David Mckay; str. 164-166. 36

George Jeffreys, lst Baron Jeffreys of Wem. Rođen 1645. godine (?) u Actonu, Denbighshire, Wales, umro 1689. godine u Londonu. Engleski sudija, poznat po svojoj surovosti i korumpiranosti. Predsedavao je nad „Krvavim Suđenjima“ iz 1685. godine, nakon neuspešne pobune vojvode Monmoutha. Bio je zadužen za uvođenje nepopularne Rimokatoličke religiozne politike Džejmsa II. Tokom vladavine Džejmsa II uspeo se do položaja Lorda Kancelara. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed., Vol XV; 1911; str. 308-310. 37

Organizovano uništavanje katoličkih simbola i objekata proširilo se kroz holandske crkve 1566. godine. Iste godine, ili 1568 - 1648, izbile su pobune kada su Protestanti Sedamnaest provincija ustali protiv žestoke militantne religiozne policije katoličke crkve Philipa II, Španskog. Religiozni sudari kultura rasli su postepeno i prerasli u nezadrživo nasilje protiv repre-sije Habsburške Krune. Nemiri su doveli do stvaranja nezavisne države Holandije. To je bio prvi uspešan primer sukcesije u Evropi, kojim je nastala prva evropska republika modernog doba. Fernando Alva-rez de Toledo, Treči Vojvoda od Alba, umarširao je na čelu od 10.000 vojnika u Brisel. Alva je preduzeo oštre mere i ubrzo je uspostavio preki sud ili Savet za Probleme, da bi se sudilo onima koji su se suprotstavljali kralju. Izvor: Encyclopedia ofWorld History; the First Global Age 1450 to 1750; Ed. 2008; Vol III; str. 270. 38

Izvršen je masakr nad Francuzima kojim su Sicilijanci započeli revolt protiv Čarlsa I, Angevina kralja Napulja i Sicilije. Pobuna je prethodila borbi Francuske i Aragona za posedovanje Sicilije. Ime potiče od mesta pobune - crkve van Palerma, u satima večernje molitve, na Uskršnji Ponedeljak, 30. marta 1282. godine. Izvor: The Encyclopedia ofWorld History Ancient, Medieval, and Modern, VI Ed, Boston; 2001. 39

Lollard je bio politički i religiozni pokret engleske reformacije sredinom XIV veka. Izraz Lollardi se odnosi na sled-benike uglednog teologa i filosofa John WyclifFe, koji je prethodio crkvenim promenama u XVI veku. Bio je izbačen sa Oksfordskog univerziteta oko 1350. godine zbog kritikovanja tradicionalne crkve. Njegove osnovne želje su bile reformacija Zapadnog Hrišćanstva. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. izdanje, 2006. 40

Pripadnik engleskih Protestanata Puritanaca, koji su smatrali reformaciju crkve pod Elizabetom za završenu, i zahtevali dalje pročišćavanje u onome što je izvan svetih spisa i iskvarenih oblika i ceremonija zadržanih iz nereformisane crkve. Često se izraz primenjuje na one koji se odvajaju od uspostavljene crkve u oblasti rituala, doktrina, politike, za koje se smatra da su suprotni pure (eng. pure čist, Puritans - Čistunci), čistim principima Novog Zaveta. Izvor: Oxford English Dictionary; El. Ed 2006. 41

Izraz Myrmidon, podrazumeva potčinjene koji izvršavaju naređenja bez pogovora i beskrupulozno. Izvor: Webster Dictionary, X Edition; El. izdanje. 42

Khalid ibn al-Walid (aW' Cw 592-642) ili Sayf Allah al-Maslul (Izvučeni Mač Boga) je jedan od dvojice generala (drugi je 'Amr ibn al-'As) koji su imali ogromne uspehe u ekspanziji Islama. Okupirao je Yarmuk, potom Damask, koji mu se predao 4. septembra 635. godine, i kasnije, u 638. godini, i Jerusalim. Izvor: Encyclopedia ofWorld History, the Expanding ofWorld 600 c. e. to 1450; Vol II, Ed. 2008, str 433434. 43

Patmos, najmanje i najsevernije ostrvo Dodekaneza u Grčkoj. U doba Rimljana bilo je mesto progona, na kome je i Apostol Sveti Jovan, pisac IV Jevanđelja, živeo oko 95. godine n.e. Izvor: The Encyclopedia

of World History Ancient, Medieval, and Modern, Sixth Edition, Boston; 2001, New York; str. 171. 44

Hosea, isto što i Prorok Osije u Starom Zavetu. 45

Juniuses je pseudonim još uvek nepoznatog autora serije pisama poslatih Henry Sampson Woodfallovom dnevnom listu Public Advertiser, od 21. januara 1769. do 21. januara 1772. godine. Cilj je bio da se diskredituju ministri, Vojvoda od Graftona i Lord North, i skrene pažnja na politički uticaj Kralja Džordža III, koji je pokušavao da ostvari svoju ličnu vladu birajući ministre među svojim poslušnim prijateljima. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 46

Bossuet, Jacques-Benigne, rođen 1627. godine, u Dižonu, umro 1704. godine. Biskup u Parizu, najelokventniji i najuti-cajniji govornik za prava Francuske crkve protiv papskog autoriteta. Uglavnom je upamćen po svojim književnim delima i posebno posmrtnim govorima velikim ličnostima. Izvor: The Bible Works El. Ed. 2006. }

47

Reč metafizika izvedena je iz grčkih reči |i£xđ (meta, iza ili posle) i cpuoiKđ (fizika). Prvi put se upotrebljava u naslovu ne-koliko Aristotelovih radova, jer su sledili nakon radova o fizici. Prefiks meta (izvan) ukazuje da ti radovi dolaze iza ili posle poglavlja o fizici. Međutim, sam Aristotel nije nazivao teme ovih radova Metafizika: on je njih smatrao prvom filosofijom. Urednik Aristotelovih radova, Andronicus sa Rodosa, mislio je da je on rasporedio te radove nakon fizike, i nazvao ih je td |i£Ta td (puaiKa (3i(3\ia (ta meta ta physika biblia) ili knjige koje slede nakon knjiga ofizici. Latinski pisci su ovo pogrešno protumačili jer su smatrali da ona predstavlja nauku kojaje izvan fizičkog. Danas se pod metafizikom podrazumeva nešto što je apstraktno i teorijsko. Izvor. Oxford English Dictionary; El. Ed, i Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980; str. 557. 48

Ženski demon iz Jevrejskog folklora. Njeno ime i ličnost potiču od demona Mesopotamije koji se zvao Lilu (ženski rod: Lilitu). U rabinskoj literaturi Lilith je različito opisivana kao majka Adamovog demonskog izdanka nakon njegovog razdvajanja sa Evom, tj. njegove prve žene, koja ga je napustila zbog međusobnog neslaganja. Tri Anđela su bezuspešno pokušavala da je nateraju da se vrati. Zlo, kojim joj je zaprećeno, posebno protiv dece, kaže se, odstranjeno je tako što su deca nosila amulet sa imenima tri anđela. Kult koji je nastao sa Lilith održao se među Jevrejima sve od VII veka n.e. Izvor: Encydopedia Britannica, 2006, El. Ed. 49

Typhon, Tifon, u Grčkoj mitologiji, najmlađi sin Gee (Zemlje) i Tartarusa (donji Svet). On je opisivan kao grozno ču-dovište sa stotinama aždajinih glava koje je pobedio Zevs i zatvorio u podzemni svet. Najsmrtonosnije čudovište u grčkoj mitologiji. Takođe poznat i kao Div Oluje. Izvor: Ibid. 50

Prorok i sveštenik starog Izraela čiji je tekst unet u Stari Zavet pod njegovim imenom. Izvor: Ibid. 51

Zerubbabel, takođe nazivan i Zorobabel, guverner Judeje pod kojim je početa obnova Jevrejskog hrama u Jerusalimu. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 52

Noah, Noach, Noje, prema Biblijije bio deseti i poslednji prepotopski patrijarh, najviše poznat po Potopu. Tokompotopa, Nojeva Barka je najpoznatiji element priče o Noju. On se takođe pominje kao prvi poljoprivrednik i pronalazač vina uz kletvu Hama za njegovo pijanstvo. Izvor: Ibid. 53

Lamech (Leimek, hebrejski: TB ?) je ličnost iz rodoslova Adama u Postanju, pretpotopski patrijarh. On je šesta generacija potomka od Kaina, (Postanje 4:18); njegov otac je bio Metuzalem, (živeo 969 godina, pa nije čudo što je Lamech živeo 777 godina). Takođe, to je prvi poligamist koji se pominje u Bibliji, sa dve žene, Ada i Tselah (Zillah). Ne treba ga povezati sa Lamech iz Postanja Gl.5. Izvor: Encydopedia Judaica; Sec. Thompson-Gale; 2007; Ed; Vol. 12; str. 444. 5

54

Prebivalište. Tabernacle, tabernaculum, tabernakul - šator ili koliba. Ima više značenja: šator, svetilište (Hram), koji su koristili Izraeličani tokom Egzodusa; arhaično: mesto boravka ili privremeni smeštaj ili kutija za smeštaj svetih elemenata Euharista; ili ukrašena kutija sa ključem koja se koristi za čuvanje pričesnih stvari. Takođe, Sveta kuča religijskog obožava-nja ili velika zgrada ili šator koji se koristi za evangelističku službu. Izvor: Ibid. 55

Milosno Mesto: Zlatni poklopac na Zavetnom kovčegu je smatran za Božije mesto u Tabenakulu. Zato se koristi i kao naziv trona Boga na Nebu, i za Hrista kao milostvena žrtva za našegrehe. Takođe se pominje u ritualu Dana Oprosta, na hebrejskom kapporeth; na grčkom iXaorrjpiov i u Vulgata propitiatorium, propiciatorie. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 2006. 56

Abib, prvi mesec crkvenog jevrejskog kalendara, odgovara Nisanu, tj. Aprilu, po gregorijanskom. Izvor: Svet Biblije, Stari Zavet; izdanje Novosti AD; maj 2005; str. 52-53. 57

U Bibliji, Midian (*p7»: razdor; presuda) bio je sin Abrahama i njegove konkubine Keturah. Njegovi potomci, Midianiti, naselili su teritoriju istočno od reke Jordan kao i veći deo oblasti istočno od Mrtvog mora i južno prema pustinji Arabah. Tokom Egzodusa, njihova teritorija je obuhvatala i delove Sinajskog poluostrva. U Istoriji Biblije, Midian je bio tamo gde je Mojsije proveo 40 godina između vremena kada je pobegao iz Egipta, nakon ubistva Egipćanina koji je tukao jednog Hebreja i njegovog povratka da predvodi Izrealićane. Tokom ovih godina on je oženio Zipporah, ćerku Jethroa, sveštenika Midiane. Egzodus 3:1 podrazumeva da je Božje pojavljivanje u grmu koji je goreo u Horebu i da se desio u Midiani. Kako Biblija tvrdi, u kasnijim godinama Midianiti su često ugnjetavali i bili neprijateljski

raspoloženi prema Izraelićanima, delom zbog Božje kazne zbog njihove idolatrije. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed, 2006.

3°, MAJSTOR

Bukvalno shvatanje simbola i alegorija iz Orijentalnih tekstova kao i preistorijskih sadržaja, svesno je zatvaranje očiju pred Svetlošću. Prevoditi simbole površno i besmisleno, greška je maloumnosti. Svi religiozni izrazi su simbolizam. S obzirom na to da možemo da opišemo samo ono što vi-dimo, stvarni ciljevi religije su ono što je Viđeno. Najraniji instrumenti obrazovanja su bili simboli i oni su se, kao i svi drugi religijski oblici, razlikovali. I dalje se razlikuju, u zavisnosti od spoljnih uslova i slikovitosti, i u skladu su s razlikama u znanju i mentalnom sklopu pojedinca. Ceo jezik je simbolički, sve dok se primenjuje na mentalne i duhovne pojave i aktivnosti. Sve reči imaju prven-stveno materijalni smisao, bez obzira kakav on postaje kasnije, a neznalicama su duhovne besmi-slice. Povući se, na primer, je povlačenje unazad, a kada se odnosi na izjavu, simbolički je isto što i prikaz neke ruke koja je povučena unazad, da bi se izrazila ista stvar. Pravi smisao reči duh znači dah i potiče od latinske reći spiro, ili disati. Da bismo predstavili neki simbol vidljiv oku nekog drugog, nije dobro da mu prenesemo znače-nje koje taj simbol ima za nas. Filosof će, tako, dodati simbolima objašnjenja koja se primaju sluhom, radi veće preciznosti, ali koja su manje efektna i impresivna od slikane ili skulpturalne forme koju se on trudio da predstavi. Iz ovakvih objašnjenja rastu postepeno različite naracije, čiji su istinski cilj i značenje postepeno bili zaboravljeni ili izgubljeni u protivrečnostima i nepodudarnostima. I, kada su ona napuštena i Filosofija pribegla definicijama i formulama, taj jezik je postao samo kompliko-vaniji simbolizam koji pokušava u mraku da se rve sa slikom ideje koja se ne može izraziti. Zato, isto kao što je s vidljivim simbolima, tako je i sa rečima - ako ih kažemo vama, to vas ne informiše o tačnom značenju koje ima za nas. I tako religija i filosofija postaju, u velikoj meri, pitanja sporenja o značenju reči. Najapstraktniji izraz za Božanstvo, koji jezik može da da, jeste samo znak ili simbol za nešto van našeg razumevanja, i on nije ništa verniji i adekvatniji od slike Ozirisa i Višne, ili njiho-vih imena, osim što je manje razumljiv ili jasan. Izbegavamo čulnost samo da bismo pribegli prostoj negaciji. Na kraju, ipak dolazimo do objašnjenja da duh nije materija. Duh je - duh. Jedan primer simbolizma reči pokazaće vam jednu granu Masonskog istraživanja. U Engleskom Obredu nalazimo ovu frazu: fa ću uvek hail (kriti, sakriti, čuvati tajnu) uvek kriti i nikada odati; i u katehizisu je ovo: Q I hail. A •*• I conceal; i neznanje, s pogrešnim razumevanjem reči hail je umetnulo frazu, Zašto ti hail.

Ali, u stvari, radi se o reči hele, od anglosaksonskog glagola Helan, to cover - prekriti, pokriti, hide sakriti ili kriti. Ova reč je izvedena iz latinskog glagola tegere, pokriti ili prekriti krov. Nećeš ti meni ništa prekrivati, kaže Gower. Neće oni meni ništa korisno sakriti, kaže Romaunt of Rose. Prekriti kuću je česta fraza u Saseksu; a na zapadu Engleske, onaj koji pokriva kuću pločama od škriljaca naziva se Healer. Odatle, heal znači isto što i tile - po sebi simbolički, i znači prvenstveno prekriti ili pokriti kuću

ili krov, tiles, pločama, - i znači prekriti, pokriti, sakriti, kriti. Jezik je, tako-đe, simbolizam, a reči se isto tako pogrešno shvataju i pogrešno upotrebljavaju kao što su i jasniji materijalni simboli. Simbolizam je stalno težio da postane komplikovaniji. Sve sile neba predstavljane su na zemlji, sve dok nije ispletena mreža fikcija i alegorija, delimično iz umetnosti a delimično od grešaka iz neznanja koje su, ipak, greške razuma čoveka zbog njegovih ograničenih mogućnosti objašnjenja, i neće se nikada rasplesti. Čak je i hebrejski teizam involviran u simbolizam i obožavanje slika koje su, verovatno, pozajmljene od drevnih religija i dalekih regiona Azije - iz obožavanja Velikog Semitskog Boga Prirode Al ili Els i njegovo simboličko predstavljanje Samog Jehove nije čak ni bilo povezano samo s poetskim ili ilustrativnim jezikom. Sveštenici su bili monoteisti: ljudi, idolopoklonici. Postoje opasnosti koje su neodvojive od simbolizma i koje nam daju jednu impresivnu pou-ku u odnosu na slične rizike, postojeće pri upotrebi jezika. Mašta, pozvana da pomogne razumu, uzurpira njegovu ulogu ili ostavlja svog saveznika bespomoćno upetljanog u svojoj mreži. Imena koja postoje za određene stvari su pomešana s njima; sredstvo je, ipak, na kraju, pomešano s ciljem; instrument tumačenja, s objektom; i tako, simboli počinju da prisvajaju neko pojedinačno obeležje kao istine i ličnosti. Mada su, možda, bili nužan put, bilo je opasno da se s njima pristupi Božanstvu; na kojem su mnogi, kaže Plutharh, pomešavši znak za označenu stvar, upadali u smešno prazno-verje; dok su ostali, u izbegavanju jedne krajnosti, upadali u ništa manje grozan bezdan bezverja i bezbožnosti. Kroz Misterije, kaže Ciceron, mi smo naučili prve principe života, zbog čega se termin inicijaci-ja koristi s dobrim razlogom; i oni, ne samo da nas uče da živimo srečnije i ugodnije, več ublažavaju bolove smrti kroz nadu u bolji život nakon ovog. Misterije su bile Svete Drame, prikazivale su nam neke legende važne za promene u prirodi, 0 vidljivom Univerzumu u kojem se Božanstvo otkrivalo, i njihovo uvođenje je na više načina bilo prihvatljivo Paganima kao i Hriščanima. Priroda je veliki Učitelj čoveka; jer, ona je Otkrovenje Boga. Ona ne dogmatizuje i ne pokušava da nameče određenu veru ili posebna tumačenja. Ona nam predstavlja svoje simbole i ne dodaje ništa kroz objašnjenja. To je tekst bez komentara i kao što več dobro znamo, komentari i napomene su, uglavnom, ti koji vode ka greškama, jeresi i progonu. Prvobitni instruktori čovečanstva ne samo da su prihvatali lekcije Prirode, već su se, koliko god su to mogli, držali njenih metoda saopštavanja. U Misterijama, pored postojećih predanja ili svetih 1 enigmatskih recitala u Hramovima, davana su samo neka objašnjenja posmatračima, kojima je ostavljeno da sami izvedu zaključke za sebe. Nijedan drugi metod ne bi mogao bolje da posluži za sve stepene znanja i razumevanja. Upotreba univerzalnog simbolizma prirode umesto tehnikalija jezika, nagrađuje skromnog istraživača i otkriva svoje tajne svakome, u skladu s njegovim ukupnim postojećim obrazovanjem i njegovim moćima da ih shvati. Ako je njihovo filosofsko značenje bilo iznad mogućnosti razumevanja nekih, njihova moralna i politička značenja su bila dostupna svima. Ova mistika pokazuje da njihove predstave nisu bile puko čitanje lekcije, već otvaranje proble-ma. Obaveza istraživanja je bila sračunata na buđenje učmalog intelekta. Ona nije podrazumevala neprijateljski stav prema Filosofiji, jer Filosofija je veliki tumač simbolizma, iako su njene stare interpretacije često bile loše zasnovane i netačne. Prelazak sa simbola na dogmu je koban za lepotu izraza i vodi ka netolerantnosti i navodnoj nepogrešivosti. Iako su se naši preci, u predavanju velike doktrine o božanskoj prirodi Duše, u težnji da se obja-sni njena

čežnja za besmrtnošću, i u potvrđivanju njene superiornosti nad dušama životinja - koje nemaju nikakve aspiracije prema Nebu, uzaludno borili da objasne prirodu duše, upoređujući je s Vatrom i Svetlom, bilo bi dobro da razmislimo da li mi, uz sve naše poštovano znanje, imamo išta bolju ili jasniju ideju o njenoj prirodi i da li smo samo očajnički tražili izgovor, jer je uopšte nemamo. I, ako su oni grešili u vezi s njenim stvarnim mestom boravka, i shvatali bukvalno način i put njenog spuštanja, to su bile samo pomoćne stvari za veliku Istinu, i verovatno, za Inicirane, samo puke alegorije, stvorene da prenesu ideju koja je opipljiva i impresivna za um. Nisu oni ništa podesniji za podsmeh zbog njihove samo-uobraženosti i pukog neznanja, jer se bogatstvo njihovih znanja sastojalo isključivo od reči, od grudi Abrahamovih, kao boravištu tek umrlih duhova; bezdanu stvarne vatre; za večne muke duha; i od grada Novog Jerusalima, sa nje-govim zidinama od jaspisa i njegovim građevinama od čistog zlata poput jasnog stakla i njego-vih temelja na dragom kamenju i njegove kapije od jednog bisera. Znao sam čoveka, kaže Pavle, uhvaćenog na trećem Nebu... onje bio uhvaćen u Rajujerje čuo zabranjene reči, koje čovek ne može da izgovori. I, nigde antagonizam i sukob između duha i tela nije više i snažnije iznet nego u pisanju ovog apostola, nigde Božanska priroda duše nije jače potvrđena. Sa umom, kaže on, ja služim zako-nu Božjem; ali telom - zakonugreha... Svi oni, koje vodi duh Božji, su sinovi Boga... Najiskrenija oče-kivanja kreiranih čekaju na manifestaciju sinova Božijih... Kreirani će biti oslobođeni veza truljenja mesa, kojemje ono podložno, u slavno oslobođenje u decu Božju. Dva oblika vlade su pogodni za dominaciju neistine i prevare. Pod Despotizmom, ljudi su nepošteni, izdajnički i lažljivi iz straha, kao što su robovi preplašeni od biča. Pod Demokratijom, takođe, oni su sredstvo za ostvarivanje popularnosti i položaja i zbog gramzivosti za bogatstvom. Praksa če, verovatno, potvrditi da če ovi gadni i odvratni poroci ubrzano rasti po nivou i širiti se veoma brzo u Republici. Kada položaj i bogatstvo postanu bogovi ljudima, a najbezvredniji i najnepodobniji najviše teže ka prvom, i kada prevara postane magistrala za ono drugo, zemlja če zaudarati na laž, slatke obmane i podvale. Kada su položaji dostupni svima, tada će zasluge i čvrst integritet neokaljane časti dostojanstvenika postati retkost ili slučajnost. Oni koji su sposobni da dobro služe svojoj zemlji prestaju da budu razlog zašto veliki, mudri i obrazovani treba da budu izabrani da obavljaju dužnost. Druge kvalifikacije, manje časne, u većoj meri će biti na raspolaga-nju. Kada se nečija mišljenja podvrgnu opštem ismejavanju, kada se brane, kada se izvinjavaju da bi opravdavali opšte obmane; kada zastupaju smicalice i naizgled moguće; kada se udvaraju, obrlate i laskaju glasaču; kada mole, kao koker španijeli, za njegov glas, čak i ako je on urođenik koji je samo na tri koraka dalje od varvarizma; kada ispovedaju prijateljstvo s pojedincem i kada mu podmuklo zabiju nož u leđa, u trenu; kada pokreću akciju nečega što će se na kraju pokazati kao prevara; kada mu neko bude najbliži rod i kada ga se rado odrekne, bez objašnjenja, tog koji je njegov, koji nije upoznat s niskim veštinama i takvim ponašanjem njega koji je postao general, kada nije mogao da se ostvari uspeh nekim drugim časnim sredstvima - rezultat je Država kojom su upravljali i koju su upropastile neznalice i plitki mediokriteti, tašti, niski i nedozreli intelekti, s nedovoljnim i površ-nim znanjem školarca. Neveran i lažan u javnom i političkom životu, neveran je i lažan i u privatnom. To je politički manipulant, kao džokej na stazi, pokvaren do srži. U svemu će prvo videti svoj lični interes, a ko se bude na njega oslonio, treba da zna da je taj - vrbov klin. Njegova ambicija je podla, kao i on sam i, stoga, takvi će težiti da se domognu položaja podlim sredstvima, kao što će težiti da ostvare bilo koji željeni cilj, zemlju, novac ili reputaciju. Vremenom, vlast i čast se razilaze. Položaji, za koje se mali i plitki, podlaci ili varalice, smatra-ju

kompetentnim da ih preuzmu, prestaju da budu vredni ambicija velikih i sposobnih; ali, pošto ti veliki nisu takvi, oni odustaju od uključivanja, jer, oružja koja su im za to na raspolaganju, nisu dostojna da ih džentlmen uzme u ruku. Tada se običaji neprincipijelnih zagovornika iz suda odo-maćuju u Senatu, a drveni advokati se tamo prepiru, kada su sudbina nacije i životi miliona ljudi u pitanju. Države su čak preuzete od nikogovića i vođene su prevarama, a lopovluk se opravdava od zakonodavaca koji tvrde da su časni. Izborna trka se dobija krađom glasova ili partijskim protivu-slugama; a običaji iz najgorih vremena korupcije oživljavaju i šire se u Republikama. Čudno je što su se duboko poštovanje istine, ta odvažnost i iskrena lojalnost, prezir prema uskogrudosti i nepoštenoj koristi, kao i iskrena vera i pobožnost i velika srčanost, smanjivali među državnicima i narodu, kako je civilizacija napredovala, a sloboda postajala sve više opšta, i opšta patnja postajala univerzalna vrednost i pogodnost! Opšte pravo glasa je uvelo univerzalne vrednosti i pogod-nosti! U doba Elizabete, bez opšteg prava glasa ili Društva za Širenje Korisnog Znanja ili popularnih predavača, ili Liceja, državnici, trgovci, građani i mornari, bili su kao heroji koji su se samo Boga plaši-li, a ne običnih ljudi. Ni za sto, niti za dvesta godina, ni u Monarhiji ni u Republici, isti ovi neče biti veči junaci od trgovaca, prepredenih spekulanata, ulizica vlasti koji se plaše samo ljudi, a nikako od Boga. Poštovanje prema veličini izumire, zamenjuje ga prosta zavidljivost prema veličini. Svaki čovek je na jednom od brojnih puteva, bilo na putu popularnosti ili bogatstva. Postoji opšti osečaj zadovoljstva kada je veliki državnik ili general koji je na trenutak bio popularan idol, smenjen, pa zatim nesretno potonuo sa svog visokog vrha. Postaje loše, ako ne i zločin, biti iznad opšteg nivoa. Prirodno, mi s pravom pretpostavljamo da če nacija, koja je u problemima, prihvatiti savet nje-nih najmudrijih sinova. Suprotno ovome, međutim, veliki ljudi - čini se - nisu nikada tako retki kao kada su najpotrebniji, a mali ljudi nikada toliko smeli da insistiraju na grabeži položaja, isto kao što su mediokriteti, nesposobni i nadobudni žutokljunci, razmetljivci i vrlo nekompetentni - najopasni-ji. Kada je Francuska bila na vrhuncu revolucionarnih muka, njom je upravljalo telo sastavljeno od provincijalnih drvenih advokata, dok su Robespjer, Mara i Kouthon vladali u Mirabeau, Vergniaudu i Carnotu. Engleskom je upravljao Krnji Parlament , nakon što je smaknula svog kralja. Kromvel je ukinuo drugo telo, a Napoleon prvo. 1

Prevare, laži, hohštapleraj i obmane u državnim poslovima, znaci su dekadentnosti u Državi i prethodnica su konvulzije ili paralize. Siliti se nad slabima i klečati pred jakima je politika u dr-žavama kojima upravljaju sitni i mediokriteti. Trik sa vrbovanjem za položaj se ponovo pokreće u Senatu. Izvršna vlast je delilac pokroviteljstva, uglavnom onih bezvrednih i ljudi se podmićuju položajima, umesto novcem, u još veću ruinu Komonvelta. Božansko u čovekovoj prirodi nestaje, a interes, pohlepa i sebičnost, zauzimaju mesta u njoj. To je tužna i istinska alegorija koja predstavlja Odisejeve kompanjone opčinjene Circom (Kirke) koja ih je pretvorila u svinje. 2

Ti ne možeš, rekao je Veliki Učitelj, služiti Bogu i Mamonu. Kada žeđ za bogatstvom postane opšta, ona će biti shvaćena kao vrlo nepoštena i kao poštena; kao poštena, biće to žeđ za bogatsvom prevaranata, podlaca u trgovini, bezdušnih grabežljivih spekulanta, kockara akcijama i robama na berzi, što će sve zajedno ubrzo demoralisati celu zajednicu. Čovek će razmišljati o potrebama nji-hovih suseda i nedaćama u njihovoj zemlji. Baloni koji svojim prskanjem osiromašuju mnoge, uvećaće se pod lukavštinama i podlostima, zbog glupe lakovernosti, kao njegovim instrumentom i pomagačem. Velika bankrotstva drmaju zemlju kao zemljotres, čak su i daleko pogubnija; lažne asignacije, nestajanje štednje siromašnih, ekspanzija i kolaps valuta, lomovi u bankama, depreci-jacija Vladinih obveznica i hartija od vrednosti, žrtvovanje štednje i samoodricanja i problem s gubitkom štednje koja je bila iz nužde za crne 3

dane i za sahranu, dovode do okupljanja u crkvenom dvorištu, zajedno s prijateljima, u ludačke azile. Ali, prevaranti i špekulanti su sve bolji i goje se. Ako se njegova zemlja bori s opštim porezima radi svog opstanka, on njoj značajno pomaže smanjenjem cene hartije, tako da se mogu akumulirati ogromne sume uz mali trošak. Ukoliko mu je sused u problemima, on kupuje njegovu imovinu, za novčić. Ukoliko on upravlja nekim imanjem, ispostavi se, uskoro, da ono nije solventno i da su siročad - prosjaci. Ukoliko njegova banka eksplodira, ut-vrdiće se da je on već odavno preduzeo sve mere za obezbeđenje svog novca. Društvo obožava svoje kraljeve papira i kredita, kao što su Indusi i Egipćani obožavali svoje bezvredne idole i često, kad god je bilo veoma očigledno da su veoma bogati, oni su, u stvari, bili puka sirotinja. Nije čudno što čovek smatra da mora postojati drugi svet, u kome će nepravde s ovoga biti iskupljene na onom, jer vide prijatelje s uništenim porodicama koji preklinju bogate varalice da im daju milostinju kako bi obezbedili siročad od gladovanja, sve dok sami ne pronađu način da se izdržavaju.

Države su, uglavnom, gramzive na trgovinu i na teritorije. Ove druge vode ka kršenju ugovora, povređivanju slabih suseda i pohlepi prema njihovoj zemlji, za kojom se žudi. Republikanci su u ovome gramzivi i neprincipijelni koliko i Despoti, nikad ne shvataju pouke istorije da prekomerno širenje pljačkom i prevarama, ima svoje neizbežne posledice u rasparčavanju i potčinjavanju. Kada Republika počne da pljačka svoje susede, reči propasti su već napisane na njenim zidovima. Već postoji izrečena presuda od Boga za sve što je nepravedno u sprovođenju državnih poslova. Kada građanski rat pokida sve organe Republike, neka se tada Republika osvrne unazad i neka vidi da li je bila kriva za nepravde; i, ako jeste, neka se sakrije u prašini! Kada država postane obuzeta duhom trgovinske gramzivosti, izvan poštenih i pravednih grani-ca koje se postavljaju, s dužnim odnosom prema umerenom i razumnom stepenu opšteg i pojedinač-nog prosperiteta, to je nacija opsednuta đavolom trgovačke gramzivosti, strast koja je isto tako poni-žavajuća i demorališuća, koliko i gramzivost pojedinca;, kako je ova niska strast beskrupuloznija od ambicije, ona je, u još većoj meri, omražena, i na kraju stvara inficiranu naciju koju treba smatrati za neprijatelja ljudskog roda. Zgrabiti lavovski deo u trgovini uvek će, na kraju, potvrditi da je Država u ruinama, jer to nezaustavljivo vodi ka nepravdama koje čine državu mrskom; ka sebičnoj i iskvarenoj politici koja zabranjuje ostalim državama da budu prijatelji Države koja mari samo za sebe. Trgovačka gramzivost u Indiji, začetnica zverstava i velike pohlepe, odnela je mnogo više ljud-skih života od još plemenitije ambicije daljeg širenja imperije Konzulskog Rima. Nacija koja grabi da preuzme svetsku trgovinu, ne može a da ne postane sebična, kalkulantska, mrtva za plemenite impulse i saosećanja koja treba da pokreću Države. Ona će radije trpeti uvrede koje prljaju njenu čast, nego što će ugroziti svoje trgovačke interese ratom; pri tome, da bi očuvala ove interese, ona će voditi nepravedan rat, s pogrešnim i lakomislenim izgovorom, njen slobodni narod će rado pristu-piti despotima da bi se slomio trgovinski konkurent koji se drznuo da protera svoje kraljeve i izabere svog sopstvenog vladara. Hladne računice ogavne sebičnosti i sopstvenog interesa, u državama koje su pohlepne u tr-govini, uvek, na kraju, odbacuju osećanja i uzvišene impulse Časti i Velikodušnosti, s kojima su se uzdigle do moći; one su stvorile Elizabetu i Kromvela, kao zaštitnike Protestantizma na sva četiri mora Engleske, protiv krunisane Tiranije i Progona mitre; jer, da su oni trajali, zabranili bi saveze sa Carevima, Autokratama i Burbonima, kako bi vratili na tron Tiraniju Nesposobnosti, i nanovo nao-ružali Inkviziciju sa alatima za mučenje. Duša pohlepne nacije se okamenjuje, kao i duša pojedinca kojem je zlato jedini bog. Despot će povremeno imati plemenite i velikodušne impulse i pomoći će slabima protiv jakih, poštenima protiv

nepoštenih. Ali, trgovačka gramzivost je, u suštini, egocen-trična, grabežljiva, bezverna, prepredena i vešta, hladna, nije velikodušna, sebična je i kalkulantska i njom upravljaju samo lični interesi. Bez srca i nemilosrdna, ona nema osećaj sažaljenja, simpatije ili časti, pa ni nameru da zastane u nemilosrdnoj karijeri; ona lomi sve što je njoj smetnja na tom putu, kao što kobilica njene trgovačke pohlepe lomi ispod sebe žagorljive i obezglavljene talase. Rat za veliki princip, oplemenjuje državu. Rat za trgovačku supremaciju, pod nekim labavim iz-govorom, podlost je, i to veća nego što iko ukazuje, do koje nemerljive dubine niskosti čovek i države mogu da padnu. Trgovinska pohlepa ne vrednuje život čoveka ništa više od vrednosti života mrava. Trgovina robljem je prihvatljiva za narod zanesen pohlepom, isto kao što je trgovina slonovačom ili začinima, ako je profit veliki. A ubrzo nastaje velika muka spojiti se sa Bogom i umiriti svoju savest, zajedno sa onima koji su robove prodavali, kupovali ili hvatali, i osloboditi greha one koji su ih klali u hekatombima ako odbiju da prihvate naredbe njihove filantropije. 4

Pravda se ni na koji način ne sastoji u tome da se nekom izrekne prava mera nagrade koju sma-tramo i proglašavamo njegovom zaslugom, ili pravom merom kazne, koju nazivamo njegovim zlo-činom, što je, najčešće, samo njegova pogreška. Očeva pravda nije nespojiva s njegovim opraštanjem grešaka i uvreda njegove dece. Beskonačna Pravda Boga ne sastoji se u utvrđivanju tačne mere za kažnjavanje ljudskih slabosti i grehova. Previše smo skloni da uspostavljamo naše male i uske spo-znaje o tome šta je dobro i ispravno u zakonu pravde, i da insistiramo da Bog treba da ih prihvati kao Njegov zakon; da nešto premerimo našim kratkim metrom i nazovemo to Božjom ljubavlju prema pravdi. Mi stalno pokušavamo da oplemenimo našu sopstvenu primitivnu ljubav za osvetom i odmazdom, pogrešno imenujuči to pravdom. Pravda se ne sastoji u striktnom upravljanju našeg ponašanja prema drugim ljudima, sa čvr-stim pravilima zakonskih prava. Ako je postojala negde zajednica u kojoj se sve zasnivalo na strik-tnosti ovog pravila, preko njenih vrata bi trebalo napisati, kao upozorenje nesrečnicima koji traže dozvolu za ulazak u tu negostoljubivu oblast, reči za koje je Dante rekao da su napisane na velikim vratima Pakla: Neka oni koji ulaze ovde ostave svaku nadu za sobom! Nije pravedno isplatiti rad-niku u polju, fabrici ili radionici, njegovu tekuću platu i ništa više, dati mu samo najnižu tržišnu vrednost njegovog rada, sve dok nam ponovo ne zatreba kao radna snaga i sve dok je sposoban za rad; jer, kada ga bolest ili starost ophrvaju, treba li dozvoliti da on i njegova porodica gladuju; i Bog će baciti nesreću na narode u kojima deca radnika bez posla, jedu kuvanu travu s polja, a majke dave svoju decu da bi mogle da kupe hranu za sebe iz dobrotvorne pomoći dobijene za troškove sahrane. Pravila, za ono što se obično naziva Pravdom, mogu biti previše precizna shvatanjem posrnulih duhova koji su aristokratija Pakla. Pravda, lišena saosećanja, sebična je indiferentnost, ništa manje hvaljena od mizantropske izolovanosti. Postoji privlačenje čak i među oscilatorijama sa dlačicama, grupama prostih trava, armijama koje se mogu otkriti uz pomoć mikroskopa u najmanjoj trunčici đubreta u mrtvoj bari. Jer, ove se sjedinjuju, kao po dogovoru, u posebne kolonije na stranicama suda u kome se nalaze, i čini se, marširaju uspravno u redovima; i kada roj postane svestan svoje situacije, a pri tome ima potrebu da promeni svoje stanište, svaka armija drži se svog puta bez nereda i ne meša se ni sa kojom drugom, nastavljajući s velikom pravilnošću i poretkom, kao da je pod naređenjem velikog vođe. Mravi i pčele se međusobno pomažu kada im je to potrebno, na način za koji su ljudska stvorenja sklona da smatraju striktnim zakonom pravde. 5

Sigurno je da moramo malo razmisliti da bismo shvatili da čovek, pojedinačno, predstavlja samo delić

celine društva i da je nerazlučivo povezan s ostatkom svog roda. Ne samo aktivnosti, već volja i misli drugog čoveka, deluju ili ometaju njegov uspeh, upravljaju njegovim potrebama, njegovim životom i smrću, beščašćem ili čašću. Epidemije, fizičke i moralne, prenosive i kužne, javno mnjenje, opšte zablude, entuzijazam i drugi veliki elektro-fenomeni i struje, moralni i inte-lektualni, pokreću univerzalna osećanja. Glasanje jednog jedinog nepoznatog čoveka, iznošenjem sopstvene volje, neznanjem, uobraženošću ili inatom, odlučuje na izborima i dovodi Nesposobnog ili Maleckog u Senat, uvlači zemlju u rat, briše svu našu sreću, ubija naše sinove, poništava tekovine radnog veka, gura dalje bespomoćne, i ovi odlaze, uz protivljenje sveg našeg intelekta, u grob. Ova razmišljanja treba da nas nauče da je pravda i za nas i za druge, ista; da mi ne možemo da određujemo svoje dužnosti matematičkim linijama išpartanim sa ugaonikom, već moramo ispuniti s njima veliki krug koji pravi šestar; da je krug čovekoljublja granica, i da smo mi samo tačka u njegovom centru, kapi u velikom Atlantiku, atom ili čestica privučena misterioznim zakonom koji nazivamo privlačenjem prema svakom drugom atomu u masi; da fizičko i moralno blagostanje dru-gih, ne mogu biti nevažni nama; moramo da imamo direktne i trenutne interese u javnom moralu i opštoj inteligenciji, u dobrobiti i fizičkoj dobrobiti svih ljudi. Neznanje naroda, njegovo prosjačenje i siromaštvo i posledična degradacija, i surovo postupanje s njim i demoralizacija, sve su to bolesti; i mi ne možemo da se uzdignemo dovoljno visoko iznad naroda, niti da se sklonimo od njega potpu-no, da bismo izbegli mijazmično okuženje i velike magnetne struje. Pravda je posebno neophodna narodu. Nepravedna Država je prokleta od Boga, na nesreću i na propast. To je učenje Večne Mudrosti i istorije. Pravednost uzdiže državu ali nepravednost je njeno poniženje. Tronje uspostavljen uzPravednost. Neka usne Vladara izgovore rečenicu kojaje Božanska; i njegova usta neće pogrešiti u presudi!. Država koja dodaje sebi provinciju za provincijom kroz pre-varu i nasilje, nasrtanjem na slabe i pljačkanjem njihovih građana, krši svoje sporazume i obaveze iz svojih ugovora, a zakon, čast i pošteno poslovanje, zamenjuje hitnim zahtevom pohlepe i bednim naredbama politike i prevare i podlim principima korisnosti, predodređena je na uništenje; jer, u tome, kao i kod pojedinca, posledice nepravednog su neizbežne i večne. Napisana je jedna presuda protiv svega što je nepošteno, napisana je od Boga u prirodi čoveka i u prirodi Univerzuma, jer je ona u prirodi Beskonačnog Boga. Ništa nepravedno nije uspešno. Korist od nepravde je gubitak, zadovoljstvo iz nje je patnja. Velika nepravda, čini se, često napreduje, ali njeno dostignuće su poraz i sramota. Ako njena posledica prođe mimo izvršioca, ona pada na njegovu decu, i lomi ih. To je filosofska, fizička i moralna istina u formi pretnje - da Bog posećuje grešne preko dece, u trećoj ili četvrtoj generaciji onih koji su prekršili Njegov zakon. Nakon dužeg vremena, dan polaganja računa uvek dolazi, i za državu i za pojedinca; i podlac je uvek prevario sebe i potvrđuje se njegov neuspeh.

Licemerje je poštovanje koje poroci i greške odaju vrlini i pravdi. Ono je Satana koja pokušava da se obuče u anđeoske odore svetlosti. Ono je podjednako mrsko moralu, politici i religiji; čoveku i narodu. Učiniti nepravdu, pod izgovorom jednakosti i poštenja, ukoriti porok javno a činiti ga privatno, zastupati mišljenje milosrđa a oštro ga osuđivati, ispovedati principe masonskog dobro-činstva a zatvarati uši na kukanje nesrećnika i vapaj mučenika; hvaliti inteligenciju naroda a stvarati zaveru da bude prevaren i izdati ga zbog njegovog neznanja i prostote; blebetati o čistoti, poštenju i proneveriti; o časti, i odmah podlo napustiti brod koji tone; o nezainteresovanosti, a prodati svoj glas za položaj i moć; sve su to licemerja, učestala isto koliko su sramota i nečasnost. Ukrasti livreju Božjeg Suda a služiti Đavolu

istovremeno; pretvarati se da se veruje u Boga milosrđa i Spasitelja ljubavi, a proganjati one koji su drugačije vere; proždirati udovičke kuče i u sopstvenom pretvaranju izgovarati duge molitve; propovedati uzdržavanje a valjati se u kaljuzi pohlepe i strasti; propovedati poniznost a u ponosu iznenaditi i samog Lucifera ; plačati desetinu a izbegavati plačanje radnicima dodatak na skupoću po zakonu, presudi, milosti i veri; ustezati se na komarcu a progutati kamilu; olizati spoljnu stranu čaše i tanjira, i puniti ih pri svakom nuđenju, preko svake mere i umerenosti; praviti se pravdoljubiv pred ljudima a u sebi biti pun licemerja i grešnosti, to je zaista biti kao bela grobnica koja izgleda lepo spolja, ali je iznutra puna kostiju mrtvih, i prljavštine. 6

Republika prikriva svoje ambicije pod izgovorom želje i obaveze da proširi prostore sloboda i tvrdi da je njena očigledna sudbina da pripoji sebi druge Republike, Države ili Provincije, otvorenim nasi-ljem i pod nejasnim, praznim i lažnim parolama. Imperija, koju je uspostavio uspešan vojnik, zahteva svoje drevne ili prirodne granice i iznosi zahtev, a njena bezbednost je izgovor za otvorenu pljačku. Velike Trgovačke Nacije, dobivši svoja uporišta na Orijentu, iznalaze stalnu potrebu za proširenjem svojih dominiona oružjem i, pokoravaju Indiju. Veliki Rojalisti i Despotisti, bez izgovora, dele među-sobno Kraljevstvo, rasturaju Poljsku i spremaju se na prepirku oko dominiona na Mesečevom Srpu. Održavanje ravnoteže sila je samo izgovor za uništavanje Država. Kartagina, Đenova i Venecija, čisto trgovački gradovi, moraju zadobiti teritorije silom ili prevarom da bi postale države. Aleksandar mar-šira prema Indiji; Tamerlan zahteva univerzalnu imperiju; Saraceni osvajaju Španiju i prete Beču. Žeđ za Moćima nikad ne presušuje. Ona je neutoljiva. Ni ljudi, ni nacije, nikad nemaju dovolj-no moći. Kada je Rim bio gospodar sveta, Imperatori su zahtevali da budu obožavani kao bogovi. Rimska Crkva je tražila despotizam nad dušom, tokom celog njenog postojanja, od kolevke do gro-ba. Ona je davala i prodavala oproste za prošle i za buduće grehove. Ona je tvrdila da je nepogrešiva u stvarima vere. Ona je desetkovala Evropu da bi je očistila od jeretika. Ona je desetkovala Ameriku da bi preobratila Meksikance i Peruance. Ona je davala i oduzimala tronove: i, sa ekskomunikaci-jom i zabranama, zatvarala je vrata Raja čitavim narodima; Španija, ohola zbog svoje dominacije nad Indijancima, naprezala se da skrši Protestantizam u Holandiji, dok je Filip II oženio Englesku Kraljicu, i njih dvoje su želeli da pobede i vrate kraljevinu u savez sa Papskim tronom. Kasnije, Španija je pokušala da ga osvoji svojom nepobedivom Armadom. Napoleon je postavljao svoje rođa-ke i kapetane na evropske tronove i među njima je isparcelisao pola Evrope. Car vlada nekom impe-rijom više gigantski nego Rim. Istorija svih je, ili će biti, istovetna - otimanju, komadanju, uništenju. Postoji Božja presuda protiv svega što je nepravedno. Težiti pokoravanju volje drugih i uzeti im dušu za taoca, jer je to iskazivanje najviše moći, čini se da je najviši cilj ljudske ambicije. To je u korenu svih prozelitizama i propagandizama, od onog Mesmera , do Rimske Crkve i Francuske Republike. To je propovedanje poput Džošue i Mahometa. Samo Masonerija propoveda Toleranciju, pravo čoveka da se povinuje svojoj veri; pravo za sve Države da upravljaju sobom. Ona na isti način ukorava monarha koji teži da proširi svoje domi-nione osvajanjima, Crkvu koja zahteva pravo da istiskuje jeres vatrom i čelikom, i konfederaciju Država - koja insistira na održavanju unije silom i obnavljanju bratstva klanjem i potčinjavanjem. 7

Prirodno je da, kada nam je učinjena nepravda, želimo osvetu; i, da ubedimo sebe da je manje želimo zbog svog zadovoljenja, a više da bismo sprečili ponavljanje nepravde, kako izvršilac ne bi bio ohrabren svojom nepovredivošću, zajedno s koristima iz nepravedno učinjenog. Prihvatiti da budeš prevaren je isto što i ohrabrenje varalici da nastavi; a mi smo potpuno spremni da sebe smatramo Bogom danim instrumentom, izabranim da izvršimo Njegovu osvetu, zbog Njega i umesto Njega, da bismo obeshrabrili

nepravedno - čineći ga beskorisnim, a Njegovu kaznu obaveznom. Za Osvetu se kaže da je ona vrsta divlje pravde; ali, pošto se uvek izvršava u besu, nije stoga vredna velike duše koja ne sme da dozvoli da joj trezvenost bude poremećena nezahvalnošću ili podlošću. Povrede koje su nam naneli beznačajni, nedostojne su naše besne reakcije prema onima koji ih nanose, isto koliko su nedostojne i prema insektima ili zverima koji su nam naneli povrede; i kada ubijemo guju, vuka ili hijenu, to treba da uradimo bez besa i bez osećanja osvete, kao kada vadimo koren korova. I, kako je u ljudskoj prirodi izvršavanje osvete oblik kazne, neka Masoni u potpunosti preis-pitaju da li je u takvom činjenju ona Božja sila, i stoga, neka nečija osveta bude izmerena pravdom i ublažena milošću. Zakon Božji je da posledice nepravednog, surovosti i zločina, treba po sebi da budu kazna onima koji ih čine; i povređeni i onaj koji je pogrešio i ozlojeđen, isto toliko su Njegovi instrumenti za jačanje Njegovog zakona, kao što su bolesti i gnušanje javnosti, i osuda istorije i kle-tva potomstvu. Niko neće reći da Inkvizitor koji je istezao i spaljivao nevine; Španac koji je sekao bebe, žive, na komadiće svojim mačem i hranio raskomadanim udovima svoje pse; vojni tiranin koji je ubijao ljude bez suđenja; podlac koji je pokrao ili izdao svoju Državu; pokvareni bankar ili bankrotirani koji je osiromašio siročad; javni zvaničnik koji je prekršio svoju zakletvu; sudija koji je prodao pravdu; zakonodavac koji je omogućio Nesposobnima da rade i upropaste Državu - da svi takvi ne treba da budu kažnjeni. Neka budu; i neka povređeni ili oni koji saosećaju budu instrument Božje pravedne osvete; ali, uvek sa višim emocijama od puke lične osvete. Zapamtite da svaka moralna karakteristika čoveka ima svoj prototip kod stvorenja niže inte-ligencije; ona surova odvratnost hijene, divljačka grabežljivost vuka, nemilosrdni bes tigra, vešta podmuklost pantera, sve ove karakteristike postoje u ljudskom rodu i ne pokreču nikakve drugačije emocije kada se otkriju kod čoveka, nego kada se nađu kod zveri. Zašto bi pravi čovek bio besan na svoje guske koje šište, pauna koji se šepuri, na magarca koji njače i na majmuna koji imitira brbljanje i koji ima čovekoliki oblik? Uvek nam ostaje istina - daleko je uzvišenije oprostiti, nego se osvetiti; ge-neralno, u najvećoj meri, prezrimo one koji greše prema nama i imaju osećaj besa ili želju za osvetom.

U sferi Sunca, ti si u regionu Svetlosti. Hebrejska reč za zlato je Zahabh, nnT, takođe znači i Svetlost, čiji je Sunce veliki izvor Zemlji. Tako, na Velikom Orijentu alegorija Hebreja se odnosi na reku Pison (Hebr. Pishon), koja prolazi kroz zemlju Zlata ili Svetlosti; a reka Gihon kroz zemlju Etiopiju ili Mraka. Šta je svetlost, mi ne znamo ništa više od onoga šta su znali drevni. Prema savremenim pretpo-stavkama, ona nije sastavljena od svetlećih čestica izbačenih iz sunca beskonačnom brzinom; sunce je telo koje nju samo odašilje u eter koji ispunjava ceo prostor, moćnim vibrirajućim kretanjima koja se šire u obliku svetlećih talasa, do najudaljenijih planeta, dajući im svetlost i toplotu. Po drevnima, ona je isticala iz Božanstva. Za nas, kao i za njih, to je bio odgovarajući simbol za znanje i istinu. Za nas, takođe, put duše na gore, u visine, kroz Sfere, je simbolički; ali, mi tako malo znamo, kao i oni, odakle dolazi duša, kakvo je njeno poreklo i gde ona odlazi nakon smrti tela. Oni su se trudili da imaju neko verovanje i veru, neku religiju u vezi s ovim. Danas, ljudi su zadovoljni da ne misle ništa u odnosu na sve to i da samo veruju da je duša nešto izdvojeno od tela i da ga nadživljava, ali, da li ona postoji pre njega i, da to istraže - nije im stalo. Niko se ne pita da li ona emanira iz Božanstva ili je stvorena ni iz čega ili, nastaje li kao i telo ili se dobija od majke i oca. Stoga, nemojmo se smejati idejama predaka, sve dok ne dobijemo bolja saznanja; ali, prihvatimo njihove simbole kao značenje da je duša Božanske prirode, da potiče iz sfere bliže Božanstvu i da se vraća njemu kada se oslobodi zatočeništva u telu; i da se ona može vratiti tamo

kada je pročišćena od svih prljavština i greha koje su, takoreći, bili deo njene supstance, u njenoj vezi s telom. Nije čudno što se, pre više hiljada godina, kada je čovek počeo da obožava Sunce, i danas to obožavanje nastavlja među Parsima . Prvobitno, oni su gledali iznad orbite nevidljivog Boga, kada im se činilo da je Sunčana svetlost identična sa nastajanjem života, bila manifestacija i isticanje. Mnogo pre nego što su Haldejski pastiri videli svoje doline, ono je izlazilo redovno, kao i danas, ujutru, kao Bog, i ponovo nestajalo na zapadu, kao Kralj, da bi se vratilo ponovo tačno u isto vreme, sa istim zracima veličanstva. Mi obožavamo Nepromenljivost. Tu stalnost, nepromenljivost karak-tera Sunca, obožavao je čovek iz Balbeka. Njegova moč davanja svetlosti i davanja života bile su sekundarne osobine. Jedna velika ideja koja ih je navela na obožavanje je karakteristika Boga kojeg su oni videli ispoljenog u njegovoj svetlosti i maštom su videli u njemu osobinu - nepromenljivo-sti Božanstva. Ono je videlo krunisane tronove, zemljotrese koji drmaju svet i ruše planine. Iznad Olimpa, iznad Herkulovih stubova, ono je svakodnevno išlo tim putem i dolazilo je svakodnevno ponovo ujutru tim putem da posmatra hramove koji su njemu podizani u znak obožavanja. Narodi su ga personalizovali kao Bramu, Amuna, Ozirisa, Bela, Adonisa, Malkarta, Mitrasa i Apolona; i narodi koji su to radili ostareli su i izumrli. Mahovina je izrasla na kapitelima velikih stubova nji-hovih hramova, a ono je sijalo po mahovini. Zrno po zrno prašine sa njihovih hramova, raspadalo se i padalo i razvejavano je vetrovima, a ono je i dalje sjalo na ostacima stubova i po arhitravima. Krov je pao razbijajući se po stazama i ivičnjacima, a ono je sjalo u Svetinji nad Svetinjama, sa nepromen-jenim zracima. Nije bilo čudno što je čovek obožavao Sunce. 8

Postoji jedna vodena biljka, na čijim se širokim listovima kapi vode kotrljaju naokolo bez pria-njanja, kao kapljice žive. Tako se argumenti u pogledu vere, politike ili religije prevrću po površini uma. Neki argument, koji ubeđuje nekoga u nešto, nema efekat na drugog čoveka. Malo je intelekta ili duša, koji su negacija intelekta i koji imaju bilo kakvu logičku moć ili sposobnost. Postoji jedinstvena varljivosti u ljudskom umu koja čini pogrešnu logiku daleko efikasnijom u jednoj od njegovih devet desetina, koje koriste inteligentni ljudi. Čak i među sudijama, samo jedan od deset može logički da raz-mišlja. Svaki um vidi istinu, iskrivljenu kroz svoj vlastiti medij. Istina je, kod većine ljudi, kao materija u sferičnom stanju. Kao kap hladne vode na površini užarene plotne, ona igra, trese se i okreće i nikad ne dođe u kontakt s njom; i um može biti zagnjuren u istinu, kao što može ruka natopljena sumpor-nom kiselinom da uroni u rastopljeni metal, a da ne bude čak ni zagrejana potapanjem. Reč Khairum, crpn, ili Khurum ( 0"T|nHuram) je složena reč. Gesenius prevodi Khurum (Huram) preko reči plemenit ili rođen slobodan: Khur znači beo, plemenit. Takođe, znači otvaranje prozora ili očnog kapka; i Khri takođe znači beo, ili otvaranje; Khris, Oin, je sfera sunca, u Sudijama Gl. 8:13, i Jov Gl. 10:7.. Krisna je Hindu Bog Sunca. Khur, na farskom, ima bukvalno značenje - Sunce. 9

Iz Kur ili Khur, Sunce, dolazi Khora, ime za Donji Egipat. Sunce, Brajant kaže u svojoj Mitologiji, je zvano Kur; a Plutarh kaže da su Persijanci zvali Sunce Kuros. Kurios, Gospod, na Grčkom, kao Adonai', na Feničanskom i Hebrejskom, odnosi se na Sunce. Mnoga mesta koja su bila sveta Suncu i nazvana su Kuria, Kuropolis, Kurene, Kureschata i Coruusia, jesu na skitskom. Egipatsko Božanstvo nazivano je od Grka Horus bilo je i Her-Ra, ili Har-ra, ili Har-oeris, Hor ili Har, Sunce. Efan je Hindu ime za Sunce. Ari-al, Ar-es, Ar, Aryman, Areimonius, Ar, sa značenjem Vatra ili Plamen, srodne su. Hermes ili Har-mes, (Aram, Remus, Haram, Harameias), bio je Kadmos, Božanska Svetlost ili Mudrost. Mar-kuri, kaže Movers , je Mar, Sunce. 10

Na Hebrejskom Aoor, T|N, je Svetlost, Vatra ili Sunce. Cyrus, kaže Ctesias , je tako nazvano po osnovi 11

Kuros, Sunce. Kuris, kaže Hesychius, bio je Adonis, Bog-sunca, koji je zvan Kurraios, od Kurra, grad u Phocisu . Ljudi iz Kurene, poreklom iz Etiopije ili Cuthitesa, obožavali su Sunce pod imenom Achoor i Achor. 12

Mi znamo, kroz dragocena svedočenja u prastarim analima Tsura, (Tira) da je glavni praznik bio MalKarth, inkarnacija Sunca u zimskom solsticiju, održavana u Tsuru, i da je smatrana njego-vim ponovnim rađanjem ili buđenjem i slavljena je s lomačom na koju je Bog trebalo da se ponovo vrati, uz pomoč vatre, u novi život. Praznik je slavljen u mesecu Peritiusu (Barith), drugog dana koji odgovara 25. decembru. Khur-Um, Kralj Tira (Hiram), kaže Movers, prvi je izvršio ovu ceremoniju. Činjenice znamo preko Josefusa, Serviusa i iz Eneide, kao i od Dionizija iz Nonnusa (Grčki pesnik); i za koincidenciju, koja nije mogla biti srečnija, jer na isti dan je u Rimu bila Deis Natalis Solis Invicti, praznik nepobedivog Sunca. Pod ovim nazivom je Herkul, Har-acles, bio slavljen i u Tsuru. I, tako, dok je Hram bio podizan, smrt i vaskrsnuče Boga Sunca su godišnje prikazivani u Tsuru Solomonovi saveznici, a u zimskom solsticiju, na lomači Mal-Karih, Tsurski Herkules. Aroeris ili Har-oeris, ranije Horus je iz istog starog korena koji na Hebrejskom ima oblik Aur a sa prefiksom Haur, T|Nn, je Svetlost, sjaj, plamen, Sunce i njegovi zraci. Hijeroglif Mlađeg Horusa je bio tačka u krugu; a kod Starijeg - par očiju; i praznik, tridesetog dana meseca Epiphi, kada su sunce i mesec trebali da budu u istoj pravoj liniji sa zemljom, nazivao se Rođendan očiju Horusa. Na papirusima koje je objavio Šampolion, ovaj bog je nazvan Haroeri, Gospod Solarnog Duha i dobročiniteljske oči Sunca. Plutarh ga naziva Har-procrates, ali nema tragova drugog dela imena u hijeroglifskim legendama. On je sin Ozirisa i Izide i predstavljen je kako sedi na tronu koji nose lavovi; ista reč, na egipatskom, označava Lava i Sunce. Solomon je napravio veliki tron od slonovače, presvučen zlatom, sa šest stepenika, na svakom rukohvatu je bio po lav, i po jedan sa svake strane stepnika, što je činilo ukupno sedam na svakoj strani. 13

Još jednom, hebrejska reč Ti Khi, znači živeti i OKiovan, bila je, ili je trebalo da bude, uspravljen ili uzdignut u vis. Poslednja je isto kao 0"in ,0'p, room, aroom, harum, odatle Aram za Siriju ili Aromoea, Visoka zemlja. Khairum bi, zbod toga, značio uzdignut u život ili živi. Tako, na Arapskom, hrm, nekoriščeni koren, značilo je hio je visoko, načinjen velikim, egzalti-ran i Hirm što znači vo, simbol Sunca u Taurusu, u Prolečnom ekvinociju. Khurum, netačno nazvan Huram, je Khur-Om, isto kao što su i Her-ra, Her-mes i Her-acles, Heracles Tyrius Invictus, personifikacija Svetlosti i Sina, Medijatora, Iskupitelja i Spasitelja. Iz egipat-ske reči Ra dolazi Koptsko Ouro i Hebrejsko Aur, TIR, Svetlost. Har-oerim je Hor ili Har, bog bogova. Har je takođe vrelina; i hora, sezona ili čas; i otuda u nekoliko afričkih dijalekta imena Sunca Airo, Ayero, eer, uiro, ghurrah i slično. Kraljevsko ime, koje je pripadalo faraonu, bilo je Phra, što znači Pai-ra, Sunce. Legenda o borbi između Hor-ra i Seta, ili Set-nu-bi, isto što i Bar ili Bal, starija je od one o raz-doru između Ozirisa i Tifona; toliko stara, barem koliko i devetnaesta dinastija. Ona je pomenuta u Knjizi Mrtvih, kao Dan bitke između Horusa i Seta. Ovaj poslednji pomenuti mit, povezuje se sa Fenikijom i Sirijom. Telo Ozirisa je izašlo na obalu kod Gebala ili Biblosa, sto kilometara iznad Tsura. Svakako čete primetiti da se u imenu svakog ubice Khuruma, nalazi ime Boga Zla - Bal-a. Har-oeri je bio bog Vremena, kao i Života. Egipatska legenda kaže da je Kralj Biblosa pose-kao drvo tamaris koje je čuvalo telo Ozirisa i napravio od njega stub za svoju palatu. Izida, koja je radila u palati,

zaradila je pravo na stub, izvadila je telo i odnela ga. Apuleius" je nju opisao kao lepu ženu, preko čijeg božanstvenog vrata vise pramenovi guste kose sa gracioznim uvojcima; i u procesijama žene sveštenice, sa ukosnicama od slonovače, činilo se kao da oblače i ukrašava-ju kraljevsku kosu boginje. Palmino drvo i lampa, u obliku čamca, pojavljuju se u procesijama. Ukoliko simbol koji pominjemo nije samo moderan izum, on je ono na šta ukazuje.

99 Apuleius (123-180 n. e), Apelijus, Platonsista, je Rimski Berber, koji je opisao sebe kao pola-Nimfu Dijanu i polu Gaetulianu, zapamćen je po svojim Metamorphoses ili Zlatnom magarcu. Detalji o njegovom životu dolaze uglavnom iz njegove odbrane i rada pod nazivom Florida, koji se sadrži od delova preuzetih iz njegovih najboljih govora. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. Identitet legendi je takođe potvrđen i ovim hijeroglifskim prikazima, kopiranim s nekog drevnog Egipatskog spomenika, koji takođe može da vas prosvetli koliko i Lavovski hvat i Majstorski čekić.

u drevnom Feničanskom slovu 4 ^ i u Samarićanskom ^ A, AB, (dva slova koja predstavljaju brojeve 1 i 2 ili Jedinstvo i Dvojstvo), znače Otac i to je prosta imenica, zajednička svim Semitskim jezicima. Ona takođe znači i Praotac, Izvornik, Pronalazač, Glava, Glavni Vladar, Upravnik, Nadzornik, Sveštenik i Prorok. ■atf, je jednostavno Otac, kada je u konstrukciji, tj., kada je ispred druge reči, kao i u Engleskom kad je umetnut predlog ,,od“, kao Abi-Al, je Otac od Al-a. Takođe, poslednje Yod znači moj; tako da samo po sebi znači Moj Otac, ’ON, David je Moj otac, 2. Dnevnici. ii. 3. 1 (Vav), je prisvojna zamenica njegov; i Abui, *rox, (što se čita Abif) znači od mogoca (očev). Njeno puno značenje, kada je povezana sa imenom Khurum, bez sumnje je nekadajedan od slugu moga oca, ili robova. Ime Feničanskog zanatlije je, u Samuel i Kralj, [ i DTn i ]- DYVn2~ Sam. v. 5:11; 1 Carevi v. 5:15; i

Carevi 7:40]. U Dnevnicima je DTin sa dodatkom rox ’DK Dnevnici. ii. 12:13]; i ] VDK12 Dnevnici. 4:16]. f

Gotovo da je apsurd dodati reč Abif ili Abiff, kao deo imena majstoru zanatliji. Isto tako, goto-vo je apsurdno dodati reč Abi koja je titula, a ne deo imena. Josif kaže [Postanje. Gl. 14:8.], Bog me je stvorio Ab VParaah, kao otac Paraah, tj. Vezir ili Premijer. Tako je nazvan čovek Drugi Otac od Artakserksesa; i kada je Kralj Khurum upotrebio frazu Khurum Abi on je mislio da je zanatlija, kojeg je poslao Solomonu, bio glavni čovek svih šefova radnika u Tsuru. y

y

Medalja, koju je kopirao Montfakon , prikazuje ženu koja hrani dete, sa klasovima žita u njenoj ruci i legendom (Iao/IAfl). Ona sedi na oblacima, zvezda je na njenoj glavi, a tri snopa žita podižu se sa oltara ispred nje. 14

Horus je bio posrednik koji je sahranjivan tri dana, regenerisao se i pobedio zle principe. Reč Heri, na Sanskritu, znači Pastir i Spasitelj. Krišna se zove Heri, kao što je Isus zvao Sebe, Dobri Pastir. Hebrejsko Tin, Khur, znači otvor na prozoru, pećina ili oko. Takođe, znači i belo. Isto tako, znači i otvaranje, plemenito, slobodno rođen, visokorodan, na sirijskom f 2 q*1. in, takođe znači otvaranje, plemenit, slobodno rođen, plemić. D“in, Khurm znači osveštan, posvećen, na etiopskom !. To je ime grada, [Đošua , Gl. 15

19:38.]; i čovekov [Ezra Gl. 2:32 Gl. 10:31; Nemijina. Gl. 3:11]. Khirah, znači plemstvo, plemenit rod. rmn, Khirah, znači plemstvo, plemenita vrsta. Za Budu se kaže da sadrži u svojoj ličnosti suštinu Hindu Trimurti (trojstvo); i stoga se troslovni jednoslog Aum ili Ora, odnosi na njega, što je suštinski isto što i Brama-Višna-Šiva. On je isto što i Hermes, Thoth, Taut i Teutates. Jedno od njegovih imena je Heri-maya ili Hermaya, koje je očigled-no isto ime kao Hermes i Khirm ili Khrum. Heri, na Sanskritu znači Gospod. Jedan učeni Brat je stavio na dva simbolička stuba, sa desna na levo, dve reči Ihu % ¥* tffi U X73 , Ihu 'irr’ Bal: iza kojih sledi hijeroglifski ekvivalent za Boga-Sunca, Amun-ra. Da li je to koincidencija da se u imenu svakog ubice nalaze dva imena Hebrejskog Dobrog i Zlog Božanstva; kod Yu-bel je Yehu-Bal ili Yeho-Bal? i da tri poslednja sloga, a, o, m, koja sačinjavaju A-'. U.*. M.*., svetu reč Indusa, koja označava Tri Boga u Jednom, Koji život daje, Koji život održava i Koji život uništava, predstavljeni su mističkim slovom Y. Prava Akacija je, takođe, trnoviti tamaris, isto ono drvo koje raste oko tela Ozirisa. To je bilo sveto drvo kod Arapa koji su od njega napravili idola Al-Uzza, kojeg je Muhamed uništio. To je obilno rastinje, grmoliko, u pustinji Thur: i od njega je napravljen venac Kralju trnja, koji je stavljen na glavu Isusa iz Nazareta. On je pogodan simbol besmrtnosti kao i istrajnosti života; jer je poznato da, kada se ugradi u prag ulaznih vrata, koren ponovo izbacuje procvetale grane - iz praga vrata. Svaka zajednica mora da ima svoje periode proba i tranzicija, posebno ako je učestvovala u ratu. Sigurno je da će u nekom vremenu biti potpuno pod uticajem podstrekača koji su skloni najnižim oblicima

primitivne kulture - imućne korporacije; oni koji su se obogatili depreciacijom vladinih hartija od vrednosti; mali advokati, šematisti, špekulanti i avanturisti - primitivnih oligarhija koji su se obogatili nesrećom Države i nagojili na bedi naroda. Sve slike varljive jednakosti i prava čoveka tada prestaju, a nepoštena i opljačkana Država može da povrati stvarnu slobodu samo prolazeći kroz veliku izmenljivost neproverenih Ijudi pročišćenjem kroz vatru i krv. U Republici se vrlo brzo partije okupljaju oko negativnih i pozitivnih polova, u nekom mišlje-nju ili saznanju, a netolerantan duh pobedničke većine, neće dozvoliti nikakve promene u normativi ili ortodoksnosti, koju su obezbedili za sebe. Sloboda mišljenja će biti propovedana i opšte zagova-rana i svi će je zagovarati zbog opasnosti da ih ne bi izbacili iz političke zajednice oni koji drže uzde i propisuju politike koje se moraju sprovoditi. Robovanje partiji i ulagivanje njihovim popularnim kepecima, idu ruku pod ruku. Politička nezavisnost postoji samo u drevnoj državi, a ljudsko mišlje-nje izrasta iz aktivnosti koje su oni prisiljeni da čine, ili zbog sankcija. Laskanje, pojedinačno ili pre-ma narodu, korumpira kako primaoce tako i davaoce. Preterane pohvale nisu veće prema narodu, nego prema kraljevima. Čvrsto usađen na vlasti, Cezar je veoma malo zainteresovan za pohvale, su-protno slobodnoj demokratiji; njegov apetit za pohvale, neće rasti do neumerenosti, ali apetit naroda hoće, sve dok ne postane nezasit. Posledica slobode za pojedinca znači da on može da radi šta hoće, a za narod, gotovo u najvećoj meri, važi isto. Ako je narod podložan laskanju, jer mu je ono uvek prihvatljivo, a služi niskim i prostim motivima i zlim namerama, i pojedinac i narod su sigurni da kad god rade ono što žele, to bude upravo ono što, po časti i po svesti, ne bi trebalo da urade. Niko ne sme čak ni da rizikuje čestitke, jer one ubrzo mogu postati žalbe; i kako su i pojedinci i narod skloni da zloupotrebe moć, da joj laskaju, to je siguran put da je zavedu, i zaslužuje da se nazove zločinom. Prvi princip u Republici mora da bude da nijedan čovek iligrupa Ijudi, nema ekskluzivne ili posebneprihode ili privilegije od zajednice, većsamo izprihoda odjavnih usluga; da položaji u sudskoj i zakonodavnoj vlasti, ne budu nasledni. To je knjiga Istine i Mudrosti, pouka i način za proučavanje država, sadržana u jednoj rečenici i izražena jezikom koji svaki običan čovek može da razume. Ako poplava despotizma treba da prevrne svet i uništi sve institucije u kojima je sloboda zaštićena, tako da se one iz-brišu iz sećanja ljudi, ova rečenica je uvek dovoljna da pokrene vatre slobode i oživi rod slobodnih ljudi. Ali, da bi se sačuvala sloboda, mora se dodati još jedna rečenica: da slobodna Država ne dode-Ijuje vlast kao nagradu posebno ne za neke sumnjive usluge, osim ako ne teži svom vlastitom unište-nju; sve zvaničnike ona zapošljava potpuno u skladu s njihovom voljom i mogućnostima za vršenje službe u budućnosti; i stoga, najbolji i najkompetentniji su oni koje treba birati i postaviti. y

Jer, ako bi postojalo bilo koje drugo pravilo, poput onog o neprekidnom nasleđivanju, onda je ono isto toliko dobro koliko i bilo koje drugo. Ni jednim drugim pravilom nije moguće očuvati slobodnu Državu. Nikome ne treba poveriti moć donošenja zakona osim onima koji imaju dobar instinkt za nepravdu i za pogrešno, što im omogućava da otkriju pokvarenost i korupciju na njenim najtajnijim mestima; koji imaju moralnu hrabrost, mušku velikodušnost i snažnu nezavisnost što ih čine neustrašivim u izvođenju izvršilaca na svetlost dana da bi ih ukorili prezirom i indignacijom celog sveta. Takvi ljudi nikada nisu laskavci narodu. Naprotiv, uvek dođe vreme za Republiku, kada ona nije zadovoljna, kao Tiberije s jednim Seianusom , jer ona mora da ima domaćina; i kada su oni najugledniji u vođenju poslova ljudi bez reputacije, državničkog ugleda, sposobnosti ili znanja, puki partijski aparatčici koji duguju za svoje položaje prevarama i nedostatku kvalifikacija, bez ikakvih kvaliteta u glavi i srcu koji krase velikog i mudrog čoveka, i koji, u isto vreme, imaju sužene vidike i oštru netolerantnost političke zatucanosti. 16

Takvi stradaju; a svet nije pametniji za njihove reči i dela koja su izgovorili ili uradili. Njihova imena nestaju u bezdanu ništavila i zaborava; ali njihova dela gluposti ili podlosti su prokletstvo za političko telo jer se na kraju pokaže njegova ruina. Političari u slobodnoj Državi su prazni, bez srca i sebični. Njihovo vlastito napredovanje je iznad patriotizma. Oni uvek gledaju, sa prikrivenim zadovoljstvom, na razočaranja i padove uzvišenih geni-ja i vrhunskih talenata, zato što takvi zasenjuju njihove važne ličnosti i zato što takve, s integritetom i nekorumpirane časne ličnosti, stoje na njihovom putu ličnih i krajnje sebičnih interesa. Delovanje ma-lih i ambicioznih uvek je protiv velikih ljudi. Dolazak takvog na vlast može da bude gotovo doživotan. Jednog od njihovih če, možda, iakše smeniti, i svako se nada da če upravo on da ga zameni, pa tako po-stepeno dolazi do ljudske drskosti koja raste, stvarajuči najviše prostora onima koji su nepodobni i za najniže činovnike, a nesposobnost i mediokritetstvo postaju najsigurnija ulaznica za položaj u vlasti. Posledica takve politike je da sada oni, koji se osećaju kompetentnim i kvalifikovanim da slu-že narodu, s gađenjem odbijaju da uđu u borbu za vlast, jer nemoralna i jezuitska doktrina daje u politici sve dopušteno služi samo kao izgovor za svaku vrstu niskosti i pokvarenosti. A oni koji teže najvišim mestima u Državi, ne oslanjaju se na moć velikodušnog duha nego su, bez ikakvog osećaja velike duše u vođenju i pokretanju naroda ka dobrom, plemenitom i herojskom rešenju, za mudru i mušku akciju. Takvi, kao koker španijeli ustaju na svoje zadnje noge, prednjim šapama ulizički mole, ulaguju se a, u stvari, mole za glasove. Umesto da padnu na nivo ovakvih, pošteni i snažni stoje s prezrenjem po strani, prezrivo odbijaju udvaranje ljudima i do kraja se drže maksime da čovečan-stvo nema prava da zahteva od nas da služimo njima umesto sebi. y

Žalosno je videti zemlju podeljenu na frakcije, kada svaka sledi ovog ili onog velikog ili dr-skog lidera sa slepim, nerazumnim i neproverenim obožavanjem veličine. Odvratno je videti zemlju podeljenu na partije, čiji su jedini ciljevi kvarenje pobede, a čiji su lideri niski, prosti, podmitljivi i mali. Takva zemlja je u poslednjoj fazi truljenja, veoma blizu svome kraju, bez obzira koliko se činila naprednom. A ona polemiše s vulkanom i sa zemljotresom. No, izvesno je da ni jednu vladu ne može predvoditi čovek iz naroda i za narod, bez čvrstog pridržavanja onih načela koje naši rezoni prepo-znaju kao jake i zdrave. Oni moraju biti testovi za partije, ljude i merilo. I, kada se načela jednom utvrde, moraju se neumoljivo primenjivati i svi ih se moraju pridržavati, ili se izjasniti protiv njih. Ljudi mogu da izdaju; načela to nikada ne mogu. Ugnjetavanje je jedna od neizbežnih posledica pogrešno datog poverenja bezvrednim ljudima, ono nikada nije rezultat delovanja ili upotrebe zdra-vog, pravednog i dobro utvrđenog principa. Kompromisi koji dovode fundamentalne principe u sumnju, zbog toga da bi se ujedinila partija u jednom čoveku antagonističke vere, jesu prevare, a kraj im je u ruševinama, kao opravdana i prirodna posledica prevare. Kad god se čvrsto držiš svoje teori-je ili verovanja, iz toga nikada ne proizlazi kazna, ni pod kakvim okolnostima. To je Majstorska reč.

Nemojte je davati ni pri laskanju, ni pred silom ili prinudom! Ne dozvolite da vam je poraz ili progon otmu! Verujte da će onaj koji je jednom grešio u državništvu, pogrešiti ponovo; takve greške su isto toliko kobne koliko i zločin; i verujte da se politička kratkovidost ne poboljšava s godinama starosti. Uvek je više varalica nego mudrih među javnim ličnostima, mnogo je više lažnih proroka nego onih pravih, više je proroka Baala nego Jehovinih; i Jerusalim je uvek u opasnosti od Asiraca. Salust je rekao da Država, kada postane korumpirana luksuzom i besposličarenjem, može da podnese 17

teretsvojih poroka samo zbogsvoje puke veličine. Ali, čak i dok je on to pisao, Rim - o kojem je pisao, več je završio svoju maskaradu slobode. Postoje i drugi razlozi, osim luksuza i lenjosti, koji uništavaju Republiku. Ako je ona mala, njeni veči susedi je ukidaju preuzimanjem ili osvajanjem. Ako je velika, a njena koheziona sila je toliko slaba da je održi jedinstvenom, da se ona raspada na sastavne delove. Beznačajne ambicije malog čoveka je dezintegrišu. Nedostatak mudrosti u Savetu Republike pokreće teška pitanja. Uzurpiranje vlasti daje svoj doprinos, nesposobnost prati korupci-ju, oluja se pokreće i delići razdrmanog splava se razbijaju na peščanoj obali, dajući čovečanstvu još jednu lekciju na koju ono neće obraćati pažnju. Četrdeset sedma Teorema je starija od Pitagore. Ona glasi: U svakom pravouglom trouglu, zbir kvadrata baze i kvadrata nad pravim uglom, jednak je površini kvadrata nad hipotenuzom. Kvadrat broja je proizvod tog broja pomnoženog sa samim sobom. Tako je 4, kvadrat od broja 2, a9 od3.

Prvih deset brojeva su: 1, 2, 3> 4> 5> 6, 7> Njihovi kvadrati su i,

8, 9> 10;

1, 4, 9> 16, 25> 36, 49 > 64. 81, i 100; 3> 5> 7> 9> 11, 13> 15, 17> i 19.

su razlika između svakog kvadrata i onog koji mu prethodi; tako dobijamo svete brojeve 3, 5, 7 i 9. Kod ovih brojeva, kvadrati od 3 i 4, sabrani zajedno, daju kvadrat od 5; i kvadrati od 6 i 8, daju kva-drat od 10; i, ako formiramo pravougli trougao, sa osnovom od 3 ili 6 delova, sa uspravnom stranom od 4 i 8 jedinica, hipotenuza će biti 5 ili 10 delova; i ako formiramo kvadrate na svakoj strani, i te kvadrate podelimo na kvadratiće na svakoj strani kojoj oni pripadaju, sa istim jedinicama mere, njih će biti isto toliko koliko ih ima u kvadratu podignutom nad hipotenuzom, tj. koliko ih ima u druga 2 kvadrata zajedno. Egipćani su podelili svoja božanstva u Triade: Otac ili Duh ili Aktivni Princip ili Stvarajuča moč; Majka, ili Materija, ili Pasivni Princip ili Konceptivna Moč; i Sin, Ishod ili Proizvod. Univerzum, nastaje iz dva principa. To su bili Oziris, Izida i Horus. Na isti način, Platon nam daje Misao - Otac, Prvobitna Materija - Majka, Kosmos i Svet - Sin, Univerzum, pokrenut duhom. Trijada iste vrste se može naći u Kabali. Plutarh kaže, u svojoj knjizi De Iside et Osiride, Ali, bolja i božanstve-nija priroda sadrži se u tri (trijada), - ona koja postoji samo u Intelektu, u Materiji i onome što proističe iz ovih, - koju su Grci zvali Kosmos; te tri Platon obično naziva Inteligencijom, Idejom, Uzorom i Ocem; Materija je Majka,

Negovateljica i mesto i poreklo generacija; a posledica ovo dvoje je 'lzdanak i Postanje', Kosmos, reč koja podjednako označava Lepotu i Red, ili jednostavno sam Univerzum. Neće vam promaći da primetite da je Lepota simbolizovana Drugim Nadzornikom na Jugu. Plutarh nastavlja i kaže da su Egipćani upoređivali univerzalnu prirodu sa onim što su nazivali najlepšim i savršenim trouglom, kao što je uradio i Platon, s tim bračnim trouglom, kako ga je on nazvao, i koji je on preneo društvu. Zatim, on dodaje, da je taj trougao - pravougaoni trougao, i da su njegove stranice 3, 4 i 5; i zatim kaže: Moramo pretpostaviti da je vertikala napravljena po njima da bi predstavljala mušku prirodu, osnova je ženska, a na hipotenuzu treba gledati kao na izdanak od ove dve; i shodno tome, prva sasvim odgovarajuče treba da predstavlja Ozirisa, ili osnovni uslov; druga je Izida, receptivna sposobnost; i na kraju Horus, ili opšta posledica prethodne dve. Jer, 3 jeprvi broj kojije sastavljen od ne-parnog i parnog; a 4 je kvadrat čije su stranice jednake parnom broju 2; ali 5, jerje sastavljen, takoreči, izprethodnih brojeva 2 i3, i može se reći da ima podjednak odnos sa oba, kaopojedinačnim roditeljima. Sklopljene šake, (kao u rukovanju) još jedan su simbol kojim se koristio Pitagora. On je pred-stavljao broj 10, sveti broj u kome su svi prethodni brojevi sadržani, i taj broj je izražen misterioznim TETRAKTis-om , sa prikazom koji je on preuzeo od nekog Hebrejskog sveštenika iz Egipatske svete nauke i koji mora biti uveden među simbole Majstorskog stepena, gde s pravom pripada. Hebreji su ga ovako prikazali, sa slovima Božanskog imena: 104

104 Tetraktis je triangularna forma koja se sastoji od deset tačaka poređanih u četiri reda: sa 1, 2, 3 i 4 tačke u poslednjem donjem delu. Kao mistični simbol bio je veoma važan sledbenicima tajnog obožavanja Pitagorejaca. Postoje oni koji veruju da je tetraktis imao mistični uticaj na rane kabaliste. Hebrejski tetraktis, na sličan način, ima slova Tetragrammatona (četiri slova imena Boga u Hebrejskim spisima) ispisanih na deset tačaka tetraktisa, s leva na desno. Ukazivano je da je kabalistič-ko Drvo Života, sa svojih deset sfera emanacija, na neki način povezano sa tetraktisom, ali njegov oblik nije trougao. Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, A.G.Mackey, 1974, str. 1912-13. 10 Tetractys nas vodi, ne samo ka izučavanju Pitagorine filosofije o brojevima, već i prema Kabali i pomaže nam da otkrijemo Pravu Reč, da razumemo šta se podrazumeva pod Muzikom Sfera. Moderna nauka zapanjujuće potvrđuje Pitagorinu ideju u odnosu na osobine brojeva, da oni vladaju Univerzumom. Ipak, mnogo pre njegovog vremena, priroda je izvadila svoje treće-korene i svoje kvadrate. Sve Sile koje su na raspolaganju čoveku, ili su pod njegovom kontrolom, ili su subjekt na koji čovek ima

uticaj, njegovi su radni alati. Prijateljstvo i privlačenje koji povezuju srca, takođe su sila, kao i privlačenje u koheziju u kojoj se od zrnaca peska sastoji čvrsta stena. Ako bi se ovaj zakon privlačenja kohezijom odstranio, materijalni svet i sunce bi nestali u trenu u nevidljivom isparenju. Ako veze prijateljstva, privlačenja i ljubavi ne bi postojale, celo čovečanstvo bi postalo plen mnoš-tva pobesnelih divljaka i divljih zveri. Pesak očvršćava u stenu pod stalnim pritiskom okeana, a ponekad uz pomoć nepodnošljive snage vatre; i kada su nesreća i opasnost u toku u nekom poretku ili državi, članovi zajednice ili građani moraju biti daleko više ujedinjeni kohezijom međusobnog privlačenja ili međuzavisnosti. Moralnost je snaga. Ona je magnetska privlačnost srca prema Istini i Vrlini. Igla, prožeta ni-tima tajanstvenih osobina, pokazuje nepogrešivo na sever, vodi mornara bezbedno preko varljivog okeana, kroz oluje i mrak, dok na kraju njegove oči ne ugledaju milostivi svetionik koji mu šalje dobrodošlicu u sigurnu i gostoljubivu luku. Tada su srca onih koji ih vole, obradovana i njihova kuća je srećna; i njihovo zadovoljstvo i sreća nastaju samo zbog tihog, nepogrešivog, nerazmetljivog pratioca koji je bio vodič mornarima preko ustalasanih mora. No, ako bi oni lutali predaleko prema severu, ustanovili bi da igla više nije Istina, jer pokazuje na sve druge strane osim na sever. I kakav je tada osećaj bespomoćnosti kod jadnog mornara, kakva beskorisna potrošnja energije i hrabrosti! To je isto kao kada bi veliki aksiom moralnosti pao, i više ne bi bio valjan i pravi, i navodio bi ljudsku dušu da luta bespomoćno, bez očiju kao Prometej, na milost nepouzdanih i varljivih struja dubina. Čast i Dužnost su polarne zvezde Masona, Dioskuri koje on mora uvek da ima u vidokrugu, jer s njima može da izbegne katastrofalni brodolom. Svi Palinurusi (vrsta severnoameričkog zglavkara, 18

rak) su gledali, sve dok, obuzeti snom - nisu zaspali, brod više nije bio vođen u pravom smeru, potonuo je i progutalo ga je nezasito more. Isto tako, Mason koji ih izgubi iz vida i kojem više ne upravljaju njegove dobronamerne i moćne sile, izgubljen je i tone van pogleda, nestaje bez vere i neožaljen. Sila elektriciteta, analogna onoj koja postoji u privlačenju, preko koje velike misli ili prosti predlozi iznose plemenite ili podle ličnosti, trenutno pogađaju nerve nacije; sila rasta, poput vrste besmrtnosti, leži uspavana tri hiljade godina u pšeničnim zrnima sahranjenim s mumijama starih Egipćana; i sile širenja i skupljanja, iskazane u zemljotresima i tornadima, i rađanje nastanka pre-divnih dostignuća vodene pare, imaju svoju paralelu u moralnom svetu, u pojedincima i u nacijama. Rast je nužnost za nacije, kao i za čoveka. Njegov prekid je početak truljenja. U naciji, kao i u biljci, on je misteriozan, on je moćan. Zemljotresi koji raseljavaju naciju na sve strane, obaraju tronove, gutaju monarhe i republike, jer su one već odavno bile spremne za to, poput vulkanske erupcije. Revolucije imaju duboke korene u prošlosti. Iskazivanje snage je u direktnoj srazmeri s ranijim ogra-ničenjima i pritiscima. Pravi državnik mora da vidi u napretku uzroke koji će stvarati rast; a onaj koji ih ne vidi nije ništa drugo do slepi lider slepih ljudi. Velike promene u nacijama, kao i geološke promene na zemlji, spore su i stalno se događaju. Voda koja pada sa Neba u vidu kiše i rose, lagano razbija granitne planine; nagriza ravnice, ostav-ljajući brda i grebene ogoljene kao svoje spomenike; dubi doline, puni mora, širi reke i nakon pro-toka hiljada i hiljada tihih vekova, priprema veliki nanos za rast te biljke. I iz semena biljke nastaće cvet, a obilje ili oskudica letine odrediće da li će tkači i prelci iz drugih kraljevina imati posla ili će gladovati. Stoga, Javno Mnjenje je jedna ogromna snaga; i njegove struje su isto toliko promenljive i nerazu-mljive kao i one u atmosferi. Ipak, u slobodnim vladama, ono je moćno; i posao državnika je da nađe način da ga oblikuje, upravlja i usmerava. Zavisno od toga kako je usmereno, ono postaje korisno i umereno, ili

destruktivno i pogubno. Mišljenje Javnosti u civilizovanom svetu je Međunarodni Zakon; i ono ima toliko veliku snagu, mada bez određenih i fiksnih granica, da može čak da prinudi pobed-ničke despote da budu umereni i da pomognu ugnjetenom narodu u njegovoj borbi za nezavisnost. Običaj je velika sila; to je druga priroda, čak i kod drveća. Ona je toliko jaka u nacijama koliko i kod čoveka. Takođe, takve su i Predrasude koje su date čoveku i narodima kao što su strasti -kao sile, veoma vredne ukoliko se pravilno i vešto koriste, i destruktivne, ukoliko se njima nevešto upravlja. Iznad svega Ljubav prema Zemlji, Ponos prema svojoj Državi, Ljubav prema Domu, to su sile ogromne snage. Podstičite ih sve. Insistirajte na njima u vašem narodu i javnosti. Stalnost doma je neophodna za patriotizam. Kod onih koji su u migraciji, nema velike ljubavi prema zemlji. Ponos svojom Državom je samo čista teorija i himera, tamo gde se ljudi sele iz zemlje u zemlju sa ravno-dušnošću, kao što to čine Arapi koji kampuju danas ovde, a sutra tamo. Ukoliko imate Elokvenciju, to je moćna sila. Pazite da je koristite u dobre svrhe - da predajete znanje, podstičete i oplemenjujete ljude, a ne da ih zbunjujete i kvarite. Pokvareni i podmitljivi go-vornici su ubice javnih sloboda i javnog morala. Volja je sila, njene granice su još nepoznate. Sa silom Volje mi, uglavnom, vidimo spiritual-no i božansko u čoveku. Čini se da postoji sličnost između volje onog koji pokreće druge ljude i Kreativne Volje, čije se akcije čine toliko nerazumljivim. Samo čovek od volje i akcije a ne čovek od čistog intelekta, vlada svetom. y

Konačno, tri najveće moralne sile su Vera, koja je prava i istinska Mudrost i osnova svih vlada; Nada, koja je Snaga i koja obezbeđuje uspeh; i Ljubav prema bližnjima, koja je Lepota, koja sama omogućuje da nadahnuti i zajednički napor, bude moguć. Ove sile su na dohvatu ruke svakom čoveku; i ljudska udruženja, pokrenuta njima, moraju da ispolje ogromnu snagu u svetu. Ako ih Masonerija ne koristi, to je zbog toga što je prestala da ih ima. Mudrost u čoveku ili državniku, u kralju ili u svešteniku, uglavnom se sastoji u pravilnom shvatanju ovih sila; a od njenog opšteg rcerazumevanja, često zavisi sudbina nacija. Ono, od čega često zavise hekatombi života, najčešće je neuspešno odmeravanje ili loše odmerena sila neke ideje, kao što je, na primer, poštovanje zastave ili slepo pridržavanje oblika ili konstitucije vlasti! Kakve su sve greške u političkoj ekonomiji i državništvu počinjene, kao posledice precenjiva-nja ili potcenjivanja pojedinih vrednosti ili ne procenjivanja nekih od njih! Sve one su, potvrđuje se, proizvod ljudskog rada; ali, zlato ili dijamant, koje neko slučajno nađe bez rada, nije. Kolika je vrednost rada koju je utrošio ratar za svoju letinu, u poređena sa vrednošću sunčanih zraka i kiše, bez kojih njegov rad ne vredi ništa? Trgovina, koja se obavlja radom čoveka, dodaje se na vrednost proizvoda s polja, iz rudnika ili radionice, njihovim odvoženjem na različita tržišta, ali koji deo tog uvećanja pripada reci kojom je proizvod transportovan, ili vetru koji je gurao brod preko okeana? Ko može da proceni vrednost moralnosti i muškosti u Državi, vrednost morala i intelektual-nog znanja? Ove osobine su sunčani zraci i kiša za Državu. Vetrovi, sa svojom promenljivošću, ne-stalnošću i promenljivim strujanjem, pogodan su simbol za promenljive sklonosti naroda, njegove strasti, njegove herojske podstreke i njegov entuzijazam. Teško državnicima koji ne procene ovo kao vrednost! Čak i muzika i pesma, ponekad, imaju vrednost koja se ne može proračunati. Svaka nacija ima neku

pesmu s potvrđenom vrednošću, pesma koja se mnogo lakše meri brojem života nego dolarima. Marseljeza je mnogo vredela revolucionarnoj Francuskoj, ko može da utvrdi - koliko hiljada ljudi? Mir je takođe veliki element napretka i bogatstva; ta vrednost se ne može izraziti. Društveni odnosi i udruživanje ljudi u dobrotvorne Obrede imaju vrednost koja se ne može proceniti novcem. Slavni primeri iz Prošlosti naroda, sećanja i besmrtne misli velikih i mudrih mislilaca, državnika i heroja, neprocenjiva su ostavština te Prošlosti, za Sadašnjost i za Budućnost. I, sve ovo nema samo vrednost uzvišenog, i više sjajnog i neprocenjivog, već i stvarnu vrednost u novcu, jer samo tada, u saradnji s ovima ili podržan od njih, ljudski rad stvara bogatstvo. Oni su glavni element materijal-nog bogatstva, kao što je nacionalno: muževnost, heroizam, sjaj, napredak i besmrtna slava. Proviđenje je odredilo tri velike discipline: Rat, Monarhiju i Sveštenstvo i da se one mogu simbolizovati kao Kasarna, Palata i Hram, a oni mogu da obučavaju svetinu u inteligentnim i pripre-mnim kombinacijama za sve velike ciljeve društva. Vremenom, rezultati će nastati u vidu slobodnih vlada, kada vrline i inteligencija postanu osobine većine; ali koje su uz neznanje - nemoguće. Ljudi napreduju samo postepeno. Otklanjanje jedne nesreće koja tišti, uliva hrabrost da se pokuša otkla-njanje preostalih zala, čineći ljude mnogo osetljivijim na njih, ili možda osetljivijim samo prvi put. Kmetovi koji se grče pod udarcima bića, nisu ućutkani u njihovim političkim pravima; oslobođeni od ličnog robovanja, oni postaju osetljiviji na političko ugnjetavanje. Oslobođeni od moći samovolje i vođeni vladavinom zakona, oni počinju da spoznaju sam zakon i priželjkuju da se njima upravlja, ne samo zakonom, već onime što oni smatraju najboljim zakonom. I, kada se građanski ili privre-meni despotizam ukloni i opšti zakoni preoblikuju u principe prosvetljene jurisprudencije, oni će, verovatno, shvatiti da žive pod sličnim svešteničkim ili eklektičkim despotizmom i postaće spremni da naprave reformaciju u toj oblasti. Sasvim je tačno da je napredak čovečanstva spor i da se često zastajkuje i nazaduje. U kraljevinama na zemlji, ne vidimo primere povlačenja despotizma i pripreme osnova za nastanak komuna * sa samoupravom. Mi ne vidimo ni da se crkva i sveštenstvo Hrišćanstva odriču svojih starih zada-taka, upravljanja nad čovekom - s nevidljivim terorom. Nigde ne vidimo stanovništvo koje bi moglo da bude potpuno oslobođeno od takve vladavine. Ne vidimo ni da veliki religijski učitelji namerava-ju da otkriju istinu, ni sebi ni drugima; ipak, i dalje vladaju svetom, zadovoljni i prinuđeni da vlada-ju, s bilo kojom već prihvaćenom dogmom; sami su toliko obavezni u toj potrebi da vladaju, koliko narod ima potrebu za vladom. Siromaštvo u svim svojim groznim oblicima još postoji u velikim gradovima; a rak osiromašenja ima svoje korene u srcima kraljevstava. Ljudi u njima ne vide kraj u svojoj oskudici ni sopstvenu snagu da je prevaziđu, ali žive i množe se kao zveri u polju - Proviđenje je, očigledno, prestalo da brine o njima. Pamet nikad ne zalazi tamo ili se pojavljuje samo kao ne-kakav novi vid dela zla. Ratovi ne prestaju; ipak, postoje bitke i opsade. Domovi su i dalje u očaju, a suze, bes i inat stvaraju pakao tamo gde bi trebalo da bude raj. Zbog svega toga, Masonerija je još potrebnija! Toliko je široko polje njenog rada! Toliko je velika potreba da ona počne da bude odana sebi, da oživi iz svoje obamrlosti, da se pokaje za svoju obamrlost prema sopstvenoj pravoj veri. Bez sumnje, rad, smrt i seksualna strast su suštinski i stalni uslovi ljudskog postojanja a ostvare-nje savršenstva, bar u jednom milenijumu na zemlji, nemoguće je. Uvek je presuda Sudbine - velika većina mora da živi teško i ona ne može da nađe vremena da razvije svoj intelekt. Čovek, znajući da će umreti,

ne želi da žrtvuje sadašnje uživanje za bolje u budućnosti. Ljubav prema ženi ne može da izumre; a ona ima užasnu i nekontrolisanu sudbinu, olakšanu rafiniranošću civilizacije. Žena je istinska sirena ili boginja mladih. Ali, društvo može biti unapređeno; i slobodna vlada je ostvarljiva u Državama; sloboda misli i svesti nije više u potpunosti utopijska. Već smo videli da Imperatori više vole da budu izabrani opštim glasanjem; Države se, glasanjem, pretvaraju u Imperije; i Imperijama se može upravljati u duhu Republike, koja je neznatno niža od demokratije sa jednom glavom, sa jednim čovekom kao vladarem, jednim predstavnikom, umesto skupštinskih predstavnika. I, ako Sveštenstvo još vlada, ono sada izlazi pred laike da potvrde, naglašavanjem argumenata, da oni mo-raju da vladaju. Oni su obavezni da se prisete pravog razloga koji su potpuno izbacili. Shodno tome, čovek svakim danom postaje sve slobodniji, jer sloboda čovekova leži u njegovom razumu. On može da razmišlja o svom budučem ponašanju i da sagledava njegove posledice; u stanju je da široko sagleda ljudski život i da postavi pravila za njihovo stalno uvažavanje. Time se oslobađa od tiranije osečanja i strasti i može, u svakom trenutku, da živi u skladu sa svim znanjima koja su u njemu, umesto da bude vođen, kao suvi list na krilima vetra, sa svakim novim naletom. U tome leži sloboda čoveka, u vezi s potrebama uspostavljenim od svemogućeg i sveznajućeg Boga. Koliko svetlo-sti, toliko slobode. Kada imperator i crkva koriste pamet, tada imamo opšte pravo glasa. Zato, niko ne treba da gubi hrabrost i veru da će rad u svrhu Napretka biti uzaludan. Ne postoji besmisao u prirodi, u Materiji, Sili, Delovanju ili u Misli. Misao je isto toliko svrha života koliko i Delovanje; ponekad samo jedna Misao daje veće rezultate od Revolucije, pa čak i od Revolucija. Ne sme da postoji nepodudaranje između Misli i Delovanja. Prava Misao je ona u kojoj život ostvaruje svoj vrhunac. Ali, sve mudre i prave Misli pokreću Delovanje. One su generativne, kao svetlost; i svetlost i duboka senka koju stvara oblak u prolazu, darovi su proroka ljudskog roda. Znanje trudom stečeno i podsticajne navike ka zdravoj Misli - refleksivnom karakteru, sasvim sigurno moraju biti retke osobine. Većina radnika ne može da ga ostvari. Većina ljudi je na veoma niskom nivou. One su nespojive sa svakodnevnim i običnim zanimanjima u životu. Ceo svet zabluda, kao i rada, stvaraju tek jednog refleksivnog čoveka. U najrazvijenijim zemljama Evrope ima više neznalica nego pametnih, više je siromašnih nego bogatih, više manuelnih radnika, osoba s pukim stvorenim navikama, nego misaonih ljudi. Odnos je bar hiljadu prema jedan. Jednoglasnost mišljenja se na taj način ostvaruje. Ona postoji samo u masi koja ne razmišlja, i političkom i duhovnom sveštenstvu koje misli za mase, koje misli kako da ih vodi i njima upravlja. Kada čovek počne da razmišlja, on se odmah razlikuje. Veliki problem je nači vodiče koji neče tražiti da postanu tirani. Ovo je još važnije u vezi sa srcem nego u vezi sa glavom. Svaki čovek zarađuje svoj udeo u proizvodnosti ljudskog rada, neprestanom žurbom, prevarama i obmanama. Korisno znanje, časno stečeno, previše često se koristi na način koji nije po-šten ili razuman, i učenje mladih je mnogo plemenitije nego običaji starijih. Rad farmera na njegovim poljima, bogati prinosi zemlje, blagodatno i darovito nebo, čine ga poštenim, štedljivim i zahvalnim; a, ponašanje tržišta čini ga džandrljivim, zavidljivim, prepredenim i nepopustljivom cicijom. Masonerija teži da bude taj blagotvorni, neambiciozno nesebični vodič; ona je pravi razlog što se uvek, u svim velikim strukturama, čuje jasan zvuk čekiča i zveket mistrije u nekom delu građe-vine. Sa verom u čoveka, sa nadom za budućnost čovečanstva, as dobrotom ljubavi prema našim bližnjima, Masonerija i Masoni moraju uvek da deluju i podučavaju. Neka svako učini ono što naj-bolje ume. Učitelj je takođe radnik. Dragocen je kao aktivni vodič svaki onaj koji dolazi i odlazi i stvara klimu učestvovanja u bogatstvu drugog, i onaj koji deli bogatstvo svih, i taj koji čuva svetlo svetionika na brdu, takođe je na svom zadatku.

Masonerija je već pomogla u obaranju nekih idola sa pijedestala i samlela u prah veze lanaca koji su držali ljudske duše u stegama. Nisu nam potrebna uveravanja da je zaista ostvaren napredak jer, da-nas možete razmatrati s ljudima, i podsticati ih, bez opasnosti od mučenja ili lomače; nijedna doktrina ne može biti shvaćena kao istina, ukoliko je u suprotnosti sa sobom, ili s drugim istinama dobijenim od Boga. Mnogo pre Reformacije, sveštenik koji je našao svoj put ka jeresi, bez pomoći Martina Lutera, ne usudivši se ni da tihim šapatom iznese u nečije uvo svoje antipapske i izdajničke doktrine, već ih je zabeležio na pergamentu, zapečatio taj opasni dokument i sakrio ga - ugradio ga u veliki zid manasti-ra. Nije bilo ni prijatelja ni brata kome je mogao da poveri svoju tajnu niti da je prenese nečijoj duši. Bila mu je samo uteha da zamišlja da će u budućnosti neko, možda, naći pergament i da će to seme ipak biti nađeno i da neće biti izgubljeno. Šta bi bilo da je istina morala da leži uspavana do svog klijanja, kao i zrno žita u Egipatskim mumijama? Ipak, reci to, ponavljaj i ponavljaj, i neka tvoje reči budu od koristi! Ruža iz Džerika raste u peskovitoj pustinji Arabije i na krovovima sirijskih kuća. Jedva pedalj visoka, ona gubi listove posle sezone cvetanja i skvrči se u obliku loptice. Zatim je vetar iskopa i nosi, prebacuje preko pustinje, sve do mora. Osetivši vodu, ona se razvija iz loptice, širi grančice i izbacuje seme iz svojih čaura. Kada se dovoljno napiju vode, semena se raznose plimom i polažu duž obale. Mnoga semena, kao što biva i kod ljudskog roda, propadnu. Ali, mnoga ponovo raznese vetar s obale u pustinju gde, uz vodu kojom su natopljena iz mora, izlaze koreni i listovi i ruža raste u plodnu biljku koja će, kao i njeni preci, biti oduvana vetrom, nazad do mora. Ni Bog ne bi mogao da bude pažljiviji u obezbeđivanju klijanja istine koju prenosimo dalje. Baci, reče On, svoj hleb na vodu i nakon mnogo dana on će ti se ponovo vratiti. (Knjiga Propovednička, Gl. 11:1.).

Inicijacija se ne menja: do toga dolazimo ponovo i ponovo i ona je uvek ista u svim vremenima. Poslednji učenici Paskalisa Martineza su još deca Orfejeva, ali oni prihvataju shvatanja antičke filosofije, Inkarnirani svet Hrišćanstva. 19

Pitagora, veliki otkrovitelj filosofije brojeva, posetio je sva svetilišta sveta. Otišao je u Judeju gde je prihvatio obrezivanje samo da bi mogao da dobije pristup tajnama Kabaie koje su mu Jezekilja i Danijel preneli, ali ne baš bez uzdržavanja. Potom je, uz poteškoće, uspeo da primi Egipatsku inicijaciju na preporuku kralja Amasisa . Moć njegovog genija ukazala je na nesavršenost poru-ka Hijerofanta i on sam je postao Majstor i Otkrovitelj. Pitagora je ovako definisao Boga: Živa i Apsolutna Istina odevena u Svetlost. 20

21

On je rekao da je Reč bila Broj izražen Obličjem. I tvrdio je da je sve poticalo iz Tetraktisa, što će reći iz Kvaternera. Bog je, kaže on ponovo, Vrhovna Muzika, priroda iz koje potiče Harmonija. Pitagora je dao sudijama Crotonae veliki religiozni, politički i društveni recept: Nema zla koje se može više želeti od Anarhije. Pitagora je rekao: Štaviše, pošto su tamo tri božanske spoznaje i tri regiona sa razvijenom inteligencijom, tu je i trostruka reč jer Hijerarhijski poredak uvek prikazuje sebe kroz broj tri. Postoje y

obične reči hijeroglifske reči i simboličke reči. U drugim slučajevima postoje reči koje izražavaju, reči koje skrivaju i reči koje označavaju; sva hijeratička pametje u savršenom znanju ova tri stepena. y

Pitagora je prekrio doktrinu simbolima ali je pažljivo isključio personifikacije i slike koje, sma-trao je on, pre ili kasnije stvaraju idolatriju . 22

Svetu Kabalu , ili predanje o deci Setha, Avram je doneo iz Haldeje, egipatskim sveštenicima je nju predavao Jozef, obnovio je i pročistio Mojsije, sakrivena je pod simbolima u Bibliji, objasnio je nju Sveti Jovan i sadržana je u celosti, pod drevnim hieratičkim figurama, analognim onim iz cele antike, u Apokalipsi tog Apostola. 23

Kabalisti su smatrali Boga za Inteligentno, Živo i Besmrtno biče. On za njih nije otelotvorenje niti postojanje, ni apstraktno postojanje, i nije postojanje koje je moguče filosofski definisati. On je u svemu drugačiji od svega i veći od svega. Čak je Njegovo ime neizrecivo; pa ipak, to ime samo izra-žava ljudski ideal Njegovog božanstva. Šta je Bog u Sebi, to nije dato ljudima da znaju ili da shvate. y

Bog je apsolutna Vera, ali, apsolutni Razum je Biće '’mn. Ja sam to štojesam, samo je pogrešan prevod. Biče je Postajanje samo po sebi - jer Jeste. Uzrok Bića je samo Biće. Možemo se zapitati Zašto nekopostojif, to jest, Zašto takva i takva stvarpostoji? Ali, ne možemo da ne budemo apsurdni i da ne pitamo: Zašto postoji Biće?. To bi bilo kao da pretpostavljamo Biće pre Bića. Ako je Biće imalo uzrok, taj uzrok sigurno Postoji; to jest, uzrok i posledica bili bi identični. Razum i nauka nam pokazuju da oblici Postojanja i Biće održavaju jedan drugog u ravnoteži, u skladu s harmonijskim i hijerarhijskim zakonima. Ali, hijerarhija je organizovana u visinu i uvek po-staje sve više monarhistička. Ipak, pamet ne dopire ni do običnog šefa, a da se ne uzbudi bezdanom koji preostaje iznad ovog do Vrhovnog Monarha. Stoga, on je ćutljiv, i prepušta prostor Veri koju on poštuje. Ono što je sigurno, čak i za nauku i razum, jeste da je ideja o Bogu najveća, najsvetija i najkori-snija od svih stremljenja čovekovih; jer, na osnovama tog verovanja počiva moral sa svojim večnim kaznama. Ova verovanja su u čovečanstvu stvarnija od svih pojava postojanja; i da su ona bila po-grešna, priroda bi potvrdila apsurd, ništavilo bi dalo oblik životu, a Bog bi u isto vreme postojao, i ne bi postojao. Ovoj filosofskoj i nepobitnoj stvarnosti koja je nazvana Ideja o Bogu, Kabalisti su dali ime. U tom imenu sadržana su sva ostala imena. Njegov broj sadrži sve brojeve, a hijeroglifi izražavaju sve zakone i sve stvari prirode. Biće je Biće: razlog Postojanja je u Biću: na Početku je bila Reč i Reč je u logici formulisana kao Govor, izgovoreni uzrok; Reč je u Bogu i ona je Sam Bog, manifestovan u Inteligenciji. Ona je iznad svih filosofija. U ovo mi moramo da verujemo, pod kaznom da nikada ne saznamo ništa i upadnemo u apsurdni skepticizam Piroa . Sveštenstvo, čuvari Vere, u potpunosti se oslanjaju na osnove ovog znanja i u njihovom učenju, mi moramo da prepoznamo Božanski Princip Večne Reči. 24 25

Svetlost nije Duh, kako su Hindu Hijerofanti verovali da jeste; več samo instrument Duha. Ona nije telo Protoplaste (onog koji je postojao prvi), kao što su Theurgisti iz Aleksandrijske škole mislili, već prva fizička manifestacija Božanskog afflatus, tj. kreativnog impulsa, ili inspiracije. Bog ga več-no stvara, a čovek ga, po liku Boga, modifikuje i, čini se, umnožava. 112

Visoka magija je nazivana Sveštenička Umetnost i Kraljevska Umetnost. U Egiptu, Grčkoj i Rimu, ona nije mogla da ne deli dostojanstvo i dekadentnost Sveštenstva i Kraljeva. Svaka filosofija, neprijateljska prema nacionalnom obožavanju i njenim misterijama, bila je obavezno neprijateljska i prema velikim političkim moćima koje prestaju da u očima naroda budu odraz Božanske Moći. Svaka kruna je uzdrhtala, kada se sudarila s Tijarom. Pišući Dionizijusu Mlađem , u vezi sa prirodom Prvog Principa, Platon kaže: Moram da ti pišem u enigmama jer ako pismo padne u ruke nekom drugom na moru ili kopnu da ga taj ne bi razumeo. Zatim kaže on, Sve stvari okružuju njihovog Kralja; one se odnose na Njega, a On sam je uzrok svih dobrih stvari, Drugih za Druge i Trećih za Treće. 26

}

}

}

U ovih nekoliko reči nalazi se cela suština Teologije Sefirota . Kralj je Ainsoph, Vrhovno Biće i Samobitno. Iz tog centra koji je svuda, teku zraci svuda; o njemu razmišljamo na tri načina i u tri različite sfere. U Božanskom svetu (Atziluth), koji je onaj Prvog Uzroka i u kojem je sva Večnost Stvari u početku postojala kao Jedinstvo, da bi kasnije, u toku Večnosti, one bile izgovorene, dobile obličje i atribute koji ih uspostavljaju kao materiju, Prvi Princip je Jedan i Prvi i to još nije Potpuno Neograničeno Božanstvo, neshvatljivo, neobjašnjivo; osim Njemu, do tada kao manifestovanom sa Kreativnom Mišlju. Da bismo uporedili malenkost sa beskonačnim - razmišljajmo o Arkwrightu kao izumitelju tkačkog razboja, a ne kao o čoveku Arkwrightu, običnom i bez izuma. Sve što može-mo da znamo o Samom Bogu, u poređenju s Njegovom Celovitošću, samo je jedno beskrajno malo zrnce celine, u odnosu na beskonačnost Jedinki. U4

ns

U Svetu Kreacije, koji je onaj Drugog Uzroka (Kabalistička reč je Briah), Autokratija Prvog Principa je potpuna, ali mi je zamišljamo samo kao Uzrok Drugog Uzroka. Ovde se on manifestuje Binarno, a Kreativni Princip je pasivan. Konačno: u Trećem svetu, Yetzirah ili Stvaranja (oblikova-nja ili formiranja), on se otkriva u savršenoj formi, u Formi nad Formama, Svetu, Uzvišenoj Lepoti i Savršen, Stvorenom Savršenstvu. Time, ovaj Princip istovremeno postaje Prvi, Drugi i Treći, jer su Svi u Svima, Centar i Uzrok svega. Mi ovde ne slavimo genij Platona. Mi samo shvatamo tačno znanje Iniciranog. U Svetu Kreacije, koji je onaj Drugog Uzroka [Kabalistički Svet BRIAH] Autokratija Prvog Principa je potpuna, ali mi njega shvatamo samo kao Uzrok Drugog Uzroka. Tu je on manifestovan Binarno, i to je pasivni Kreativni Princip. Konačno: u trećem svetu, YEZIRAH, ili Oblikovanja, on se pokazuje u savršenom Obliku, Obliku Oblika, Sveta, Vrhunske Lepote i Sjaja, Kreiranom Savršenstvu. Princip je odjednom Prvi, Drugi, Treći, jer je on Sve u Svemu, Centar i Uzrok svega. U ovome mi ne obožavamo genija Platona. Mi shvatamo samo tačno znanje Iniciranog. Veliki Apostol Sveti Jovan nije preuzeo iz Platonove filosofije otvaranje njegovog Jevanđelja. Platon je, naprotiv, pio iz istog izvora sa Svetim Jovanom i Filom; i Sveti Jovan u početnom, prvom redu svoje parafraze, iznosi prvi princip dogme koji je zajednički za mnoge škole, ali jezikom koji posebno pripada Filu, iz čega je očigledno da ga je pročitao. Filosofija Platona, najvećeg među svet-skim Otkroviteljima, mogla je da žudi za tom Reči, sa kojom je stvoren čovek; samo Jevanđelje je moglo da je da Svetu. 27 28

Sumnja u prisustvo Bića i njegovu harmoniju, skepticizam, uprkos večnoj matematici i nepromen-ljivim zakonima Života koji čine da je Božanstvo prisutno i vidljivo svuda i uvek, kao što je Čovek znan i vidljiv zbog izgovorene reči i delovanja - zar sve ovo nije najgluplje u praznoverju i neoprostivo, kao i najo-pasnije od svih verovanja? Misao, mi to znamo, nije rezultat ili posledica organizacije materije, hemijske ili druge akcije ili reakcije njenih čestica, poput vrenja i gasnih eksplozija. Naprotiv, činjenica da je Misao manifestovana i shvaćena u ljudskom delovanju ili delovanju božanstva, potvrđuje postojanje Celovitosti, ili Jedinstva, koje misli. I, Univerzum je Beskrajno Izgovaranje jednog beskonačnog broja i

beskonačnih Misli koje ne mogu a da ne emaniraju iz jednog Beskonačnog i Misaonog Izvora. Uzrok je uvek jednak - posledici; i materija ne može da misli, ne može da uzrokuje sebe, pa ni da postoji bez uzroka, niti može ništa da stvori sile i stvari; jer u praznini ništavila ne može da bude Sila. Priznajmo samopostojeću Silu ili njenu Inteligenciju, ili jedan Inteligentan uzrok po kojem je ona prihvaćena, i odjednom: To Je Bog. Hebrejska alegorija Pada Čoveka, koja je samo posebna varijacija univerzalne legende, simboli-še jednu od najvećih i najuniverzalnijih alegorija nauke. Moralno Zlo je Neistina u delovanju, kao što je Neistina Zločin s rečima. Nepravda je suštastvo Neistine; i svaka pogrešna reč je nepravda. Nepravda je smrt Moralnog Bića, kao što je Neistina, otrov za Inteligenciju. Opažanje Svetlosti je zora Večnog Života, u Biću. Reč Božja, koja stvara Svetlost, čini se da je izgovorena od svake Inteligencije koja je sposobna da spozna Oblike i koja želi da vidi. Neka Bude Svetlost! Svetlost, u stvari, postoji, u svom stanju sjaja, samo za one oči koje gledaju u nju; i za Dušu, zaljubljenu u spektakle lepote Univerzuma i u poklanjanju svoje pažnje sjajnom tekstu Beskonačne Knjige, koja se zove Vidljivo i za koju se čini da govori, kao što je Bog uradio u zoru prvog dana, uzvišenom i stvaralačkom rečju Neka Bude! Svetlost!. Nije iza groba, već u samom životu, mi treba da tražimo razlog zašto preispitujemo misterije smrti. Spasenje i presude na večno prokletstvo, počinju ovde, dole, a ovozemaljski svet, takođe, ima svoj Raj i Pakao. Uvek, čak i ovde dole, vrlina je nagrađena; uvek, čak i ovde dole, porok je kažnjen; a ono što nas, ponekad, navodi da verujemo u nekažnjivost onih koji čine zla - jeste zato što bogati, ti instrumenti dobrog i zlog, ponekad kao da bogatstvo dobijaju slučajnošću. Ali, teško onim nepra-vednim ljudima, kada poseduju zlatni ključ! Oni njima otvaraju samo vrata grobnice i Pakla. Svi pravi Inicirani su shvatili korisnost truda i nesreće. Nesreća, kaže nemački pesnik, je pas ne-poznatog pastira koji vodi stado Ijudi. Naučiti se patnji, naučiti se umiranju, jeste disciplina Večnosti, besmrtno Iskušeništvo. Alegorični prikaz Cebesa , u kojem kao da je prikazana Danteova Božanstvena komedija u Platonovom vremenu, sačuvan je i danas, a mnogi slikari srednjeg veka su ga reprodukovali po ovom opisu, knjiga je spomenik kako filosofskog tako i magijskog. To je najkompletnija moralna sinteza i u isto vreme za Yod važnija demonstracija koju je ikada dala Velika Arkana (Tajne) - čije bi otkrivanje prevrnulo i Zemlju i Nebo. Neka niko ne očekuje da dobije objašnjenje! Onaj koji je prošao iza draperije koja krije ovu misteriju, razume da je ona po svojoj prirodi neobjašnjiva i da je ona smrt onome koji je dobije iznenada, kao i onome koji je otkrije. 29

30

Ova tajna je Povlastica Mudraca, Kruna Iniciranih koje mi vidimo kako se ponovo spuštaju pobedonosno sa Suđenja gore, u lepoj alegoriji Cebesa. Velika Arkana ga čini gospodarom zlata i svetlosti koji su, u suštini, ista stvar, on je rešio problem kvadrature kruga, on pokreće beskonač-no kretanje i on poseduje filosofski kamen. U ovome će nas razumeti samo Sledbenici. Ne postoji prekid u trudu prirode, niti jaz u njenom radu. Harmonije Neba podudaraju se s onima na Zemlji i Večni Život upotpunjava svoju evoluciju u skladu s istim zakonima, pa i za život psa. Bogje uredio sve stvari po težini, broju i meri, kaže Biblija (3. Mojsijeva, Levitska, Gl. 19:35; 36.); i ova svetla doktrina ista je kao Platonova.

Čovečanstvo nikada nije, zapravo, imalo više od samo jedne religije i jednog obožavanja. Ova univerzalna svetlost je imala svoje optičke varke, svoje varljive odraze i svoje senke; ali uvek, posle noći Greške, vidimo da se ona pojavljuje ponovo, jedna i čista kao Sunce. Veličanstvenosti obožavanja su život religije i, koliko god da je Hrist priželjkivao siromašne sveštenike, Njegovo Suvereno Božanstvo nije želelo jadne oltare. Neki Protestanti nisu shvatili da obožavanje predstavlja učenje i da mi ne smemo stvarati u mašti svetine zlog i jadnog Boga. Te pro-povedaonice koje liče na siromašno opremljene kancelarije ili krčme, a njihovi daroviti sveštenici, obučeni kao notari ili advokatski službenici, zar oni ne dovode religiju do toga da bude smatrana za čisto puritanska formalnost, a Boga kao Pravdu za Mir? Mi se rugamo Augurima. Tako je lako rugati se, a tako je teško shvatiti. Da li je Božanstvo, možda, ostavilo ceo svet bez Svetlosti cela dva veka, pa je osvetlilo samo delić Palestine i brutalne, neznalačke i nezahvalne narode? Zašto uvek napadati Boga i Svetilište? Zar se nikada nije mogao naći neko drugačiji među sveštenicima, osim varalica? Zar se nije mogao naći niti jedan pošten i ozbiljan čovek među Hijerofantima Cere ili Dijane ili Dionisa ili Apolona, Hermesa ili Mitre? Da li su svi oni tada varali, kao i ostali? Ko nas stalno vara a da se, pri tome, taj ne otkrije tokom niza vekova? - nisu li prevare besmrtne! Arago je rekao, da izvan čiste matematike, onaj koji izgovori reč ,,nemoguče , je nerazuman i nije pri zdravoj pameti. 31

u

Pravo ime Satane je, kažu Kabalisti, ono obrnuto od Yehveh; jer Satana nije crni bog, več nega-cija Boga. Đavo je personifikacija Ateizma i Idolatrije. Za Inicirane, on nije Persona, tj. Ličnost, več Sila, stvorena za uvek, ali koja može da služi zlu. I, onaje instrument Slobode ili Slobodne volje. Oni predstavljaju tu Silu, koja predvodi fizičke gene-racije, kroz mitološke i rogate oblike Boga Pana; otuda dolazi i jarac Šabata, brat Prastare Zmije i Lučonoša ili PhosphoP , od koga su pesnici pogrešno stvorili Lucifera iz legende. 32

U očima Iniciranih Zlato je kondenzovana svetlost. Oni nazivaju svete brojeve Kabale zlat-nim brojevima i moralne tehnike Pitagore njegovim zlatnim stihovima. Iz istog razloga, misteriozna knjiga Apulija , u kojoj jedan magarac zna da računa, bila je nazvana Zlatni Magarac. 33 34

Pagani su optužili Hrišćane da obožavaju jednog magarca i zaista, oni to nisu izmislili, već je ta poruga do njih doprla preko Samarićanskih Jevreja koji su, posle razmatranja Kabale u vezi sa Božanstvom s Egipatskim simbolima, takođe predstavljali Inteligenciju sa figurom Magične Zvezde koja je obožavana pod imenom Remphan, Nauka pod simbolom Anubisa, čije su ime oni promenili u Nibbas, a prostu veru ili verovanje sa figurom Thartaca, boga predstavljenog s knjigom, ogrtačem i glavom magarca. Prema Samarićanskim Doktorima, Hrišćanstvo je bilo vladavina Thartaca, slepe Vere i vulgarno verovanje podignuto u univerzalnom proročištu i namenjeno Inteligenciji i Nauci. Synesius \ biskup Ptolemaisa, veliki Kabalista ali sumnjive ispovesti, napisao je: 12

Ljudi će se uvek rugati stvarima koje se lako mogu pogrešno shvatiti, njima su uvek potrebne takve podvale. Duh, rekao je on, koji voli mudrost i koji razmišlja o Istini koja mu je najbliža, je obavezan da je maskira

i da podstakne druge da jeprihvate.... Maštaje neophodna Ijudima a Istina postaje smr-tonosna onima koji nisu dovoljno jaki da razmišljaju o svom njenom sjaju. Ako sveštenički zakoni dozvoljavaju izuzeće od rasuđivanja i alegoriju reči, ja bih prihvatio predloženu čast pod uslovom da ja budemfilosofkod kuće, a van nje da dajem izvinjenja i alegorije. U stvari, šta može biti zajedničko prostoj rulji i uzvišenoj mudrosti? Istina se mora čuvati kao tajna, a masama treba pružiti učenje koje je srazmerno njihovom nesavršenom razumu. Moralno rasulo stvara fizičku ružnoću i, na neki način, shvata ta užasnuta lica koja predanja obično pripisuju demonima. Prvi Druidi su bili prava deca Magija i njihova inicijacija je bila u Egiptu i Haldeji, što će reći, na čistom izvoru nastanka Kabale. Oni su obožavali Trojstvo pod imenom Izide ili Hesus, Vrhovnu Harmoniju; Belena ili Bela, što na asirskom znači Gospod, ime koje odgovara onom AdonaI; i Camul ili Cama'eU ime koje u Kabali personifikuje Božansku Pravdu. Pod ovim trouglom Svetlosti oni su podrazumevali božansku refleksiju, takođe, sastavljenu od tri personifikovana zraka; prvi, Teutates ili Teuth, isto što i Thoth kod Egipćana, Svet, ili oblikovana Inteligencija; zatim, Snagu i Lepotu, čija su imena bila promenljiva kao i njihovi simboli. Konačno, oni su upotpunili sveti Septenar mi-sterioznom slikom koja predstavlja napredak dogme i njeno buduće razumevanje. To je bila mlada devojka pod velom, koja drži dete u rukama; i oni su posvetili ovu sliku Devici koja ćepostati majka - Virgini Parituce. Hertha ili Wertha (Tevtonska mitologija, boginja plodnosti) mlada Izida iz Gaula, Kraljica Neba, Devica koja je trebalo da rodi dete držala je vreteno Sudbine, sa namotanom vunom, pola belom i pola crnom; jer, ona je nadgledala sve oblike i sve simbole i ona je prela odeću od Ideja. Jedan od najmisterioznijih pentakla Kabale, sadržan je u priručniku Enchiridion Lea III i predstavlja obrnut jednakostranični trougao, upisan u dvostruki krug. Na trouglu su upisane, tako da formiraju proroško Tau, dve jevrejske reči koje se vrlo često nalaze dodate na neizrecivo ime i mxnx, Alohayim (Elohim) ili Moći, i Tsabaoth ili zvezdane Armije i njihov vodeći duh; ove reči takođe, simbolizuju Ekvilibrijum Sila Prirode i Harmoniju Brojeva. Tri stranice trougla pripada-ju tim trima velikim Imenima n’in'’ T7N i Iahaveh, AdonaI i Agla. Iznad prvog je napisano na Latinskom, Formatio, iznad drugog Reformatio i iznad trećeg Transformatio. Tako je Kreacija pripisana Ocu, Iskupljenje ili Reformacija Sinu a Santifikacija, ili Transformacija, Svetom Duhu, koji su usaglašeni sa matematičkim zakonom Akcije, Reakcije i Ravnoteže. Iahaveh je, u stvari, uz osnovno značenje od četiri slova Svetog Tetragrama (ili Tetragramaton, četvoroslovno ime Boga), Geneza ili Nastanak Dogme; AdonaI realizacija ove dogme u Ljudskom Obliku, u Vidljivom Gospodaru, koji je Sunce Bog ili Savršen Čovek; i Agla (reč sačinjena od prva četiri slova reči: Ath, Gebur, Laulaim i Adonai) koja izražava sintezu cele dogme i celovitost Kabalističke nauke, jasno iskazanu hijeroglifima u kojima ovo poštovano ime sačinjava Trostruku Tajnu Velikog Rada. 35

36

Masonerija, kao i sve druge Religije, sve Misterije, Hermetizam i Alhemija, koje sakrivaju svoje tajne od svih osim od Naprednih ili Mudrih ili Izabranih, daje pogrešna objašnjenja i drugačije interpretacije simbola, kako bi zavela one koji treba da budu navedeni na pogrešan trag; da bi ih od-bila od sebe, ona od takvih sakriva Istinu koja se zove Svetlost. Istina nije za one koji nisu vredni ili sposobni da je prime, jer bi je promenili i iskrivili. Sam Bog će onemogućiti nekim ljudima da vide boje, da raspoznaju boje i da odvode mase od najviše Istine, dajući im moć da dobiju samo malo od nje, taman onoliko koliko im je

korisno da znaju. Svako doba ima svoje religije, usklađene prema postojećim mogućnostima. Učitelji, čak i u Hrišćanstvu, generalno su najveće neznalice pravog značenja onoga što preda-ju. Nema knjige o kojoj se toliko malo zna kao što je Biblija. Za većinu onih koji je pročitaju, ona je neshvatljiva, isto koliko i Zohar. I, Masonerija ljubomorno čuva svoje tajne i namerno navodi sujetne tumače na pogrešan put. Nema mesta pod suncem koje je za veće žaljenje ili istovremeno za smeh, od prizora Prestona i Webba, i da ne pominjemo kasniju inkarnaciju Dullnessa i Commonplacea, u pokušaju objašnjava-nja starih simbola Masonerije i dodavanjem njihovih poboljšanja, ili čak izmišljanja novih. Krug koji obavija centralnu tačku, a on sam je ucrtan između dve paralelne linije, prikaz koji potpuno pripada Kabalistici, a te ličnosti su dodale povrh njih Bibliju pa čak u pozadinu stavili lestvice s tri ili devet prečaga i zatim dali bljutavo objašnjenje celine, tako duboko apsurdnom sušti-nom koja je trebalo da izazove oduševljenje.

MORALIDOGMA LOŽA SAVRŠEN

1

Krnji Parlament, ostatak od Engleskog parlamenta nakon Engleskog građanskog rata. Parlament je sazvao Kralj Čarls 1,1640. godine. Opstao je protiv kraljeve volje tokom celog Građanskog rata (16421649), i sazvan je ponovo radi usvajanja Novog Modela Armije i zatim radi egzekucije nad kraljem (1649). Ostatak (sedamdeset i devet članova parlamenta) poz-natog kao Krnji Parlament, nastavio je rad do 1635, kada je Oliver Kromvel rekao Odlazite, vi varalice. Sedeli ste dovoljno dugo. Šest godina kasnije on je ponovo sazvan da bi se priveo kraju komonvelt, omogućio je Restoraciju monarhije 1660. godine, i bio je konačno raspušten. Izvor: The Greenwood Dictionary ofWorld History; John J. Butt; London; 2006; str. 290. 2

U grčkoj i latinskoj mitologiji ime jedne čarobnice koja je živela na ostrvu Aea, i koja je preobratile sve koji su pili iz njene čaše, u svinje. Često se koristi kao aluzija, na primer, za neumerenost u piću. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 2006. 3

Bubble - engl. Pojava u spekulativnom kretanju vrednosti, npr. akcija na berzama, kada dolazi do ogromnog veštačkog pada ili rasta, ponude i tražnje hartija od vrednosti i kada su mogući ogromni gubici ili dobici. 4

Velika žrtvovanja ili ubijanja. Takođe, žrtve antičkim bogovima koje su se sađržale od 100 volova ili goveda, ili žrtvova-nje ljudi sa velikim brojem ubijenih. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 5

Oscillatoria su rod filamentous cyanobacterium koje su nazvane po načinu kretanja, oscilacijama. To su plavo-zelene alge koje se nazivaju porodica Oscillaria, žive u stajaćim vodama. Izvor: Oxford Engl. Dict. El. Ed. 6

Ovde Autor po prvi put pominje Lucifera. Pogledajmo kako ga definiše Katolička Enciklopedija: Ime Lucifer je prvo-bitno označavalo planetu Veneru, opisivanjem njenog sjaja. Vulgata koristi reč takođe i za 'jutarnju svetlost' (Jov Gl. 11:17), znak zodijaka, kao i za jutro (Psalmi Gl. 109:3). Metaforički reč se odnosi na Kralja Vavilona (Isaija Gl. 14:12) kao naju-važenijeg vladara njegovog vremena, na Velikog Sveštenika Simona sina Oniasa (K. Propovednička Gl. 50:6), na njegove nenadmašne vrline, na slavu nebesku (Apokalipsa Gl. 2:28), zbog njenog sjaja; konačno na samog Isusa Hrista (2. Petar Gl. 1:19; Apokalipsa Gl. 22:16); uznetog na dan Svete Subote, pravu svetlost duhovnog života. Sirijska verzija i verzija Aquila izvode hebrejsku imenicu helel iz glagola yalal, oplakivati, žaliti; St. Jerom se slaže sa njima (Isaija Gl. 1:14), i Lucifer je ime za posrnulog glavnog anđeh koji mora da ožali gubitak prvobitne slave koja je sjajna kao jutarnja zvezda. U Hriščanskom predanju ovo značenje Lucifera je prevagnulo; Crkveni Oci smatraju da Lucifer nije pravilno ime đavola, več da samo ozna-čava stanje zbog kojeg je on posrnuo (Petavius, De Angelis, III, iii, 4). Izvor: The Catholic Encyclopedia. (1910), New York. Sličan tekst se nalazi i u: New Catholic Dictionary, Ed. Van Rees, NY, 1910; str. 575. 7

Franz Anton Mesmer (1734-1815) je pronašao da postoji prirodni energetski prenos između živih i

neživih objeka-ta, magnetizam koji je on nazvao životinjski magnetizam, a što je nazvano Mesemrizmom, iz kojeg je kasnije razvijena hipnoza. U 1766. objavio je knjigu De planetarum influxu in corpus humanum (O uticaju Planeta na Ijudsko telo), u kojoj je razmatrao uticaj Meseca i drugih planeta na ljudsko telo i bolesti. To nije bila medicinska astrologija, ali je on utvrdio da plima može svojim kretanjem, pod uticajem sunca i meseca, da utiče na čoveka. U 1843. g. James Braid, škotski lekar, je taj energetski tok nazvao hipnotizmom, ili hipnozom, jer je tehnički izveden iz magnetizma i bio je ograničen samo na određene pojave. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 8

Parsi su, verovatno, najmanja zajednica na celom svetu, jer ih ima manje od sto hiljada (podatak je od pre 150 godina -verovatno ih ima daleko manje danas). Uglavnom žive u Indiji, u Mombaju, prestonici Zapadnog Kraljevstva, i okolini. U poređenju sa drugim rasama koje sačinjavaju Indiju, oni su kap u okeanu. Reč Parsi, na persijskom jeziku znači Persijanac. Parsi je pripadnik jedne od dve Zoroasterske zajednice koje postoje širom Južne Azije. Oni su etnički različiti u odnosu na Irance, iako obe grupe potiču od persijskih Zoroasterijanaca. Njihovi slavni preci su bili močna rasa koja je naseljavala Persiju pre Hrišćanske ere. Oni kažu da imaju dokaze svoje starosti, da je njihova slava veća od svih drugih drevnih naroda, da su imali moćne vladare; imali su veliku vojnu moć; imali su uređen i civilizovan život sa obavezom da govore istinu. Njihova imperija je bila osam puta veća od Vavilonske u njenom zenitu, ili gotovo polovinu Evrope po veličini. Zoroaster je predavao da su dobro i zlo suprotne sile i da je obaveza svakoga da izabere jednu od ovih. Ta dva puta su: asha, put ispravnosti i poštenja i druj, put lažnog. Dobro je predstavljeno sa Ahura Mazdom, a zlo sa Angra Mainyu. Zoroasterska sveta Knjiga Avesta, napisana je na Avestan jeziku koji je blizak Veda Sanskritu. Izvor: History ofthe Parsis: their Manners, History...\ Vol. i. London; Macmillan and Co.1884; Gl. I; str. 1-5. 9

Heinrich Friedrich Wilhelm Gesenius (1786-1842), bio je nemački Orijentalist i kritičar Biblije. U 1810. godini postao je profesor teologije. Predavao je skoro 30 godina i postao najpopularniji profesor hebrejskog jezika i Starog Testamenta uvodeći egzegezu u Nemačku; u njegovim kasnijim godinama na predavanja mu je redovno dolazilo pet stotina studenata. Gesenius je u velikoj meri zadužio Semitsku filologiju koju je oslobodio stega teologije i religiozne zanešenosti, i uveo je strogo naučne i komparativne metode. Kao egzegez izvršio je moćan uticaj na teološko istraživanje. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 10

Movers, Franc Karl (1806-1856), Nemački Rimokatolik, teolog i Orijentalista. Bio je paroh u Berkumu, Bon, i profesor Starog Zaveta na fakultetu u Briselu. Radovi: Die Phdnizier i Phdnizische Texte erklart, doneli su mu visoku reputaciju. I dve studije Biblije, Kritische Untersuchungen iiber die alttestamentliche Chronik (1834), i esej na latinskom o Jeremiji, su bile veoma zapažene. Izvor: Encyclopedia Britannica. Ed. 1911, vol XI, str. 947. 11

Živeo u V veku p.n.e, u Cnidusu. Grčki lekar i istoričar Persije i Indije. Njegovi radovi su bili uticajni i popularni u antici. Izvor: Ibid. 12

Savremeni grčki: Fokts, oblast stare Centralne Grčke koja se širi od Korintskog zaliva prema severu. Izvor: Ibid. 13

Jean-Fran^ois Champollion (1790-1832) bio je francuski naučnik, filolog, orijentalista, čovek koji je prvi dešifrovao egipatske hijeroglife. Objavio je prvi prevod hijeroglifa sa Rosetta Stone 1822. godine, pokazavši da je egipatsko pismo bilo kombinacija fonetskih i ideografskih znakova. Izvor: Webasters New World Dictionary, 2. ed, 1974; str. 237. 14

Don Bernard de Montfaucon (1655-1741) rođen je u dvorcu de Soulatge, Department Aude, i umro u Parizu, u Opatiji St-Germain-des-Pres, u kojoj je proveo oko 40 godina života i književnog rada. Bio je francuski benediktinski monah i naučnik koji je osnovao disciplinu paleontografije (opisivanje okamenjenih ostataka biljaka i životinja iz svih vremena), i bio je urednik radova Očevi Crkve. Smatra se, takođe, da je jedan od osnivača moderne arheologije. Izvor: The Catholic Encyclopedia Vol. X; Spec. Ed. 1911; str. 539-540. y

15

Joshua - Đošua, (heb. YHWHje spasenje), sin od Nun, iz plemena Efraim, vođa Izraeličana u osvajanjima i raspodeli zemlje u Kananu. Njegovo prvobitno ime je bilo Hosea. Joshua, koji se pominje u Bibliji, je vojni komandant i Mojsijev pratilac. Pratio je Mojsija pri njegovom uzdizanju i silasku sa Planine Sinaja, bio je zadužen za bezbednost tabernakula. Mojsije ga je imenovao za svog naslednika, uz obavezu da osvoji i podeli zemlju Izraelićanima. U Bibliji je prikazan kao vojni lider i kao prorok. Izvor: Encyclopedia Judaica, Sec. Ed; Thomson-Gale, Jerusalem, Vol XI, str. 422. U Pravoslavnoj Bibliji, nosi ime Isus Navin. 16

Lucius Aelius Seianus (20. g.p.n.e.-3i. g.n.e.) bio je ambiciozni vojnik, prijatelj i intimus rimskom Imperatoru Tiberiusu. Sejanus je bio prefekt Rimske imperijalne garde, Pretoriajanaca, sve do svoje smrti. Kada se Tiberius povukao na ostrvo Kapri, 26. g.n.e, Sejanus je de decto upravljao državom. Dugo je bio najuticajniji u sistemu, i osoba koje su se svi plašili. Sejanus je iznenada pao sa vlasti u 31. g.n.e., kada je dostigao svoj vrhunac kao Konzul. Pod sumnjama zavere protiv Tiberiusa, Sejanus je bio uhapšen i pogubljen, zajedno sa svojim sledbenicima. Izvor: The Annals ofTacitus, knj. IV, VI, Edited with Introduction and Notes by G. M. Edwards, M.A, Cambridge: University Press, 1915. 17

Gaius Sallustius Crispus, Sallust, rođen 86. godine p.n.e, u blizini, sada gradića, San Vittorina, Italija umro 35. ili 34. godine p.n.e. Rimski istoričar i veliki pisac, stilista, značajan zbog svojih tekstova o političkim ličnostima, korupciji... Bio je opozicija rimskoj aristokratiji celog svog života, a kasnije postao vatreni sledbenik Julija Cezara što mu je omogućilo da stekne veliko bogat-stvo dok je bio upravitelj u Africi. Sallust je najraniji rimski istoričar čiji su radovi sačuvani. Među njima je Katilinin Rat (o zaveri u 63. g.p.n.e); Jugurtinov Rat (o rimskom ratu sa Numidijancima iz 111. g.p.n.e); i Istorije (od koje su ostali samo delovi). Sallust je bio pod jakim uticajem grčkog istoričara Thucydidesa. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI ed. 1911, Vol. 24; str. 80-81. 18

Astrološki: Dioscuri, Kastor i Poluks, sinovi blizanci Lede i braća Helenina i Klitemnestrine, koje je Zevs pretvorio u sazvežđe Đemini-Blizanci. Mitološki: Smatra se da su bili božanstva svetlosti i njihova glavna boravišta su bila u Lakoniji, Meseniji i Argosu. Njihovo obožavanje se brzo raširilo u celom Grčkom svetu, pa su svuda nazivani spasitelji u opasnosti (Soteres), ili vladari (Ana-Jces), posebno u bitkama ili olujama na moru. Njihova sestra Helen je, uz njih, bila obožava-na kao boginja zaštitnica. Ona je smatrana za boginju meseca, i u kasnijim vremenima, nazivana je ćerkom osvetničke Nemezis samo zbog njenog smrtonosnog značaja po Troju i Grčki narod. Tvrdilo se da oba Dioscurija jašu na belim konjima; Pollux je smatran i moćnim bokserom. Nakon smrti Castora, kojeg je ubio Mesenijanski junak Idas, Pollux je dobio dozvolu od Zevsa za sebe i brata, da večno provedu vreme zajedno, tako što će zajedno živeti jedan dan u donjem svetu, a naredni, na Olimpu. U umetnostima: Dioscuri se pojavljuju kao mladi jahači, odeveni samo u kratkim tunikama, i naoru-žani samo kopljima; kao junaci njihovo obeležje je bila zmija; ali, kasnije, nosili su zašiljeni ovalni šešir, sa dve zvezde, koje su ih predstavljale. Izvor: Greek and Roman Mythology, Karl Pomeeoy Hakeington, Hekbeet Cushing Tolman, Boston New York Chicago; 1897; odrednica 135, str. 105. 19

Martinez Paschalis, portugalski Jevrejin, prešao u Hrišćanstvo po maniru Gnostika iz I veka, okupio je oko sebe sled-benike po francuskim gradovima i pod uticajem tekstova Jacob Bohmea osnovao je Obred Martinizma. Njegova tajna dok-trina je bila mešavina gnosticizma, Hrišćanskog Judaizma i Kabale. U njegovom učenju volja je bila centar njegove teorije, i samo s njom se moglo dostići znanje vrhovnog Ensa. Često je menjao mesta boravka, putovao mnogo, dolazio i nestajao, prešao je okean, otišao u Santo Domingo i tamo umro. Rituali Martinizma su ostali nepoznati, ali su njegovi stepeni biii: i. Učenik; 2. Pomoćnik; 3. Majstor Mason; 4. Veliki izabranik; 5. Učenik Cohen (sveštenik); 6. Pomoćnik Cohen; 7. Majstor Cohen; 8. Veliki Arhitekta i 9. Vitez Komander. Stepeni Martinizma obiluju Mistikom. Martinizam je nazvan i Prečišćeni Obred., ošnovan je u Lionu, od Markiza de St. Martina, učenika Martinez Paschalisa, koje je taj obred reformisao. Izvori: 1) Encyclopedia of Freemasonry, Albert G. Mackey; 1874; str. 488.; i, 2) The Secret Societies ofall Ages and Countries\ Charles W. Heckethorn; London 1875; vol. 1, str. 217-18. 20

Amasis II (grč. Apaaic;) Eg. Ahmase, Ahmose, Faraon (570-526 p.n.e.) XXVI dinastije, naslednik Apriesa u Saisu. Ime AMASIS znači rođen od meseca ili mesecje rođen. Poslednji je veliki vladar Egipta pre Persijskih osvajanja. Podaci o njemu dolaze od Herodota. Kaže da je bio niskog porekla, a sa pobunom vojnika dospeo je na tron. Naime, vojska koja je poražena u Cireni je posumnjala da je kralj Apries njih izdao da bi apsolutistički vladao, sa stranom, plaćeničkom, vojskom. Apries je poslao Amasisa da smiri pobunu, a ovaj je stao na čelo vojske i nakon vojnog obračuna, kralj je zarobljen, njegova vojska poražena. Posle 3 godine, predat je narodu, koji ga je obesio. Sahranjen je u grobnici u Saisu. Amasis je kao kralj razvijao odnose sa Grčkom, i oženio se Grkinjom Ladice, ćerkom kralja Cirene. Imao je dugu vladavinu. Posebna, i lepa priča o nje-mu, odnosi se na jedan zlatni lavor za pranje nogu, koji je on iskoristio da neutrališe činjenicu svog niskog porekla, čime je pridobio poverenje naroda i priznat kao mudar čovek. Izvor: Encyclopedia Britannica; XI Ed.; Vol. I; str. 782. 21

Hierophantes, gr. - onaj kojiprikazuje svete stvari. U staroj Grčkoj vrhovnik Eleuzijskih misterija, najpoznatija misteri-ozna religija Stare Grčke. Njegov glavni posao bilo je prikazivanje, uz crkveno

pojanje, svetih simbola tokom procesija. Pri otvaranju ceremonija, on je zahtevao da je nečisti napuste što je bilo njegovo pravo i da sprovede. Obično je to bio stariji čovek sa snažnim glasom, birali su ga Eumolpide, članovi uprave grada Eleuzisa, doživotno. Pri preuzimanju službe, on je simbolično bacao svoje staro ime u more i zatim je nazivan samo Hierophantes. Tokom ceremonije nosio je povez na glavi i dugu, bogato ukrašenu ljubičastu odoru. Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, Albert G. Mackey, Philadelphia, 1874. str. 337. 22

Izraz izveden iz grčkih reči (N. Zavet) £i6a)\o\aTpđa, d'SaAov (idol) + \atpaa (služba, poštovanje ili obožavanje, latria). Obožavanje idola ili slika, prikaza u bilo kom obliku napravljenih Ijudskom rukom; ili, prinošenje žrtve u čast bo-žanstva bilo kom stvorenom objektu. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 23

Kabbalah, Kabala, je mistično predanje u Normativnom Judaizmu. Ona je prisutna u svetim jevrejskim spisima i primenjuje interaktivni pristup kojim razmatra Toru. Mistična misao i spekulacije su se posebno razvile, tokom matice Judaizma, u rabinskom periodu. Nekoliko rabina, čija se legalna vladavina smatra kao najautoritativnija, bili su takođe posvećeni mistici. Opšte je mišljenje bilo da se Kabalom mogu baviti samo jake ličnosti i visoko obrazovani. Čuvena je priča iz Talmuda koja upozorava na opasnost od upuštanja u mistične nauke. Tvrdi se za Akiva, Ben Zomu, Elisha Ben Abuyah i Assaija, da su se bavili misticizmom; Assai je poludeo, Ben Zoma je umro, Elisha ben Abuya je postao jeretik i samo je Akiva ostao netaknut Najčuveniji tekst Kabale je Zohar, koji je tekst iz 13. veka napisan najverovatnije od Moses De Leona. Zohar je bio osnovni tekst za Isaac Luria u XVI veku, najpoznatijeg i najuticajnijeg mistika. Kabalistička teo-logija i kosmologija su bile pod uticajem neoplatonističkih ideja, nastalih krajem antičkog perioda i preuzete su od strane hrišćanskih srednjovekovnih teologa. Osnovni elementi Kabale odnose se na opisivanje Boga kao Ain Sof, bezgraničnog, i razradu Sefirota, 10 emanacija iz Boga, koje su predmet meditacije mistika. Zbog prisutne velike složenosti i duhovne opasnosti, srednjovekovni rabini su smatrali da samo oženjeni muškarci iznad 40 godina starosti mogu da se bave mistič-nim naukama, jer tek tada poseduju neophodnu duhovnu i ličnu zrelost. Izvor: Encyclopedia ofjudaism, Sara E. Karesh and Mitchell M. Hurvitz, J. Gordon Melton, Series Editor, 2006; str. 300. 24

Pyrrho (oko 360 p.n.e. - oko 270 p.n.e.), grčki filosof Klasične antike koji se smatra za prvog skeptika filosofa i in-spiracijom za školu poznatu pod imenom Pironizam. Nju je osnovao Aenesidemus u I veku p.n.e. Putovao je zajedno sa Anaxarchusom u Indiju, gde je pratio gimnosofte nage filosofe, koji su ga uputili kako da meditira i filosofira na najpleme-nitiji način, da prihvati nerazumevanje (gr. akatalepsia) i nedonošenje stava (epoche); on je govorio da ništa nije ni dobro ni loše, pravedno ni nepravedno, i da u svim slučajevima ništa nije zaista istinito, jer čovek deluje po zakonima i običajima u svim slučajevima; i da svaka stvar nije više takva nego štojeste. Ovo potvrđuje osnovu da je Piro bio uvažavan u Piroizmu, i podrazumeva da je on bio prvenstveno okupiran etičkim pitanjima - što nam potvrđuje i Ciceron, a Aristokle kaže da je Piro rekao da smo mi stvoreni da ne znamo ništa, pa stoga nema potrebe da istražujemo. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, II ed; Donald B. Borchert; Thompson-Gale, 2006; Vol. I; str. 173-174. }

25

Lat. Theurgia, gr. Theoyrgia. Theoyrgos, znači raditi Božji posao. Odnosi se na Teizam i Rad. Magija je izvođena uz pomoć milosrdnih ili dobrih duhova. Takođe, znači umetnost ubeđivanja božanstva da podrži željeni cilj; natprirodne intervencije u ljudskim poslovima. (Može da znači i čudotvorac ili čarobnjak). Izvor: Encyclopedia of Freemasonry A. G. Mackey, 1874, str. 1912. }

26

Takođe poznat kao Dionizijus II, vladar Sirakuze, Sicilije, u dva perioda od 367-357. i 346-344. godine p.n.e. Dionizijus je bio sin i naslednik Dionizijusa I, ali mu je nedostajala energičnost da održi vojnu autokratiju koju je nasledio od oca. Nakon njegovog dolaska na vlast 367. godine, sklopio je mir sa Kartaginom pod nepovoljnim uslovima, zbog poraza nje-govog oca u trećem ratu sa Kartaginom (383375). Dion, bivši ministar, pokušao je da zajedno sa Platonom napravi od Dionizijusa vladara-filozofa, ali oba savetnika su bila otpuštena 366. godine. U 357. godini, Dion je izveo Dionizijusa iz kraljevine, i zbačeni vladar je pobegao u Lokri. 346. godine, oko osam godina posle ubistva Diona, Dionizijus je povratio vlast nad Sirakuzom. Po dolasku grčkog generala Timoleona sa Korinta dve godine kasnije, Dionizijus je bio primoran da se preda i povukao se u Korint. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 27

Čita se Sephira (na hebrejskom: broj), množina Sefirot ili Sephiroth, u razmatranjima ezoteričnog jevrejskog misti-cizma (Kabala), svaka od 10 emanacija ili sila u kojima se Bog, Kreator, javlja. Ovaj koncept je prvo nastao u Sefer Yetzira (Knjiga Kreacije), kao koncept 10 idealnih brojeva. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, el. izdanje. 28

Sir Richard Arkvvright (1732-1792) bio je samouk, vodeći preduzetnik tokom rane Industrijske revolucije. Njemu se pripisuje izum tkačkog razboja koji je zbog korišćenja pogona na vodu, dobio naziv vodeni razboj. Takođe, patentirao je i rotacionu mašinu za češljanje pamuka. Njegovi izumi su povezivali energiju, mašinu, poluobrazovanu radnu snagu i nove sirovine, da bi se stvorila masovna proizvodnja pređe i konca. Njegove organizacione sposobnosti su omogućile da nasta-ne moderan fabrički Sistem u njegovoj fabrici u Cromfordu. Kasnije, u njegovom životu, Arkwright je proglašen Ocem Industrijske revolucije. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed; Vol. II; str. 556-557. 29

CEBES iz Tebe, bio je učenik Philolausa i Socrata, sa kojim je bio blizak prijatelj. Platon gaje uveo, kao jednog od sagovornika, u njegov Phaedo, i jednog od prisutnih pri Sokratovoj smrti. Na predlog Sokrata, otkupio je Phaeda, koji je bio rob, i uputio ga u filosofiju. U njegovom radu EhvaČ;, koji je filosofsko objašnjenje ploče na kojoj je simbolički predstavljen ceo ljudski život, od početka do smrti, sa svim opasnostima i izazovima, za koji se kaže da je bio posvećen nekome u hramu Cronosa u Atini ili Tebi. Pisac uvodi nekoliko mladih ljudi koji razgovaraju o ploči, i jednog starca, koji im se pridružuje i objašnjava im njena značenja. Cilj ove male knjige je da pokaže da se samo kroz pravilan razvoj našeg uma i posedovanje pravih vrlina može postići prava sreća. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology, William Smith; Boston; London; Vol. 1,1849; str. 657. 30

Grand Arcanum, Velika Arkana ili Filosofski Kamen, je legendarna supstanca koja ima moć da pretvori

jevtine metale, kao što je olovo, u zlato, i da stvori eliksir koji može da podmladi ljude. Dugo je on bio sveti gral Zapadne alhemije. Prema stanovištu duhovne alhemije, onaj ko bi stvorio filosofski kamen dobio bi prosvetljenje i ostvario Veliki Rad. Alhemija je uglavnom originalni koncept i nauka koju su negovali Drevni Egipćani, na Bliskom istoku i u Grčkoj. Međutim, koncept o lakšem pretvaranju jevtinog metala u drugi koji je skuplji (srebro ili olovo u zlato) i obezbeđenje mladalačkog zdravlja, nastao je u Kini i u teoriji arapskog alhemičara Jabir ibn Hayyan u VIII veku. On je analizirao svaki Aristotelov element u odnosu na četiri osnovna kvaliteta vreline, hladnoće, suvoće i vlažnosti. Vatra je bila vruća i suva, voda vlažna, a vazduh vruć i vlažan. On je dalje teoretisao da svaki metal jeste kombinacija ova četiri principa od kojih su dva interna i dva ek-sterna. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed, 2006. 31

Fran^ois Jean Dominique Arago (1786-1853) bio je francuski matematičar, fizičar, astronom i političar, pronalazač rotacionog magnetizma. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 32

Lat. Lučonoša, gr. Phosphorus, ili Eosphoros, u klasičnoj mitologiji, jutarnja zvezda, (tj. planeta Venera u zoru); perso-nifikovan kao muški lik koji nosi baklju, Lucifer nije bio legenda, več je u poeziji bio glasnik zore. U hriščanskom dobu je smatran za ime Satane pre nego što je ovaj pao. Tako ga je upotrebio John Milton (1608-1674) u Paradise Lost, i ideja naglašava izreku ili frazu ponosan kao Lucifer. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 33

Apuleius, filozof, retoričar, platonista, poznati pisac Zlatnog Magarca i dela Metamorphoses koje govori o avanturama mladiča koji je magijom pretvoren u magarca. Izvor: Ibid. 34

Synesius (373-4i4)> biskup Ptolemais u libijskom Pentapolisu. U mladosti je postao oduševljeni Neoplatonista i učenik Hypatia u Aleksandriji. Vrativši se kuči, predvodio je ambasadu gradova Pentapolisa u carskom sudu gde je tražio povračaj od poreza i druge olakšice. Njegovo obračanje caru Arcadiusu je bilo puno saveta mudrom vladaru uz najvažniju napome-nu, da mu prvi prioritet mora biti rat protiv korupcije. Izvor: Ibid. 35

Izraz Pantacle se odnosi na magijsku primenu, na svete predmete, ceremonijalne alate i uglavnom na sveštenika u ceremonijalu Pantacle. To je obično disk sa simbolima urezanim ili ugraviranim na njemu i koristi se da bi predstavio komponente Fizičke Manifestacije, Stabilnosti, Zaštite i Namere u Radu kao i da bi se usmerilo ili upravljalo stvorenom Energijom. Smatra se da najviše odgovara Zemaljskoj Energiji. On se razlikuje od Patensa u tome što je obično zasnovan na obličju Pentagrama (ili nekom drugom tipu zvezde, sa različitim brojem tačaka). Pantakli se obično prave za Magijske Radove ili za posvećenja. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, El. izdanje. 36

Reč Elohim, na hebrejskom znači bogovi, sinovi boga, sudije, čak i službenici, anđeli, jedini sveti, zavisno od konteksta. Sastavljena je od imenice Elohim i dodatka za muški rod u množini. Izvor: Smith 's Dictionary of the Bible; H. B. Hackett, prof. and Ezra Abbot, Dr, Harvard College; Boston, 1882; str 96.

4°, TAJNI MAJSTOR

asonerija je uzastopnost alegorija koje su njeno sredstvo za prenošenje velikih pouka moralnosti i filosofije. Mnogo više ćete ceniti njen duh, njenu svrhu i njene ciljeve kako budete napredovali u više Stepene za koje ćete ustanoviti da sačinjavaju veliki, potpun i harmoničan sistem. Ako ste bili razočarani u prva tri Stepena, pošto ste ih primili, i smatrate da očekivanja nisu is-punila obećanja, da pouke moralnosti nisu nove i da su naučna uputstva ipak nepotpuna, a simboli nesavršeno objašnjeni, znajte da su ceremonije i pouke ovih stepena vekovima, sve više prilagođa-vanjem, skraćivanjem, svođene na opšte, zbog često ograničenog pamćenja i mogućnosti Majstora i Instruktora, kao i zbog prilagođavanja intelektu i potrebama štićenika i Iniciranih; da su simboli došli iz doba kada oni nisu korišćeni da bi bili otkriveni, već da bi se sakrili; kada je najobičnije učenje bilo ograničeno na nekolicinu izabranih i kada su najprostiji principi moralnosti predstav-ljali tek novootkrivene istine; da ovi antički, stari i osnovni Stepeni, sada stoje kao slomljeni stubo-vi Druidskog hrama bez krova u svojoj sirovoj i osakaćenoj veličini; takođe, u mnogim delovima su iskvareni vremenom i unakarađeni modernim dodacima i apsurdnim interpretacijama. Oni su samo ulaz u veliki masonski Hram, portiko s trostrukim stubovima. Napravili ste prvi korak preko praga, prvi korak prema unutrašnjosti svetilišta. Na putu ste koji vodi uz brdo Istine; a od vaše tajnosti, poslušnosti i vernosti zavisi da li ćete napredovati ili ostati u mestu. Ne pomišljajte da ćete postati Mason kroz učenje koje se najčešće naziva kroz vreme ili kroz upoznavanje s našim običajima. Masonerija ima istoriju, literaturu, filosofiju. Njene alegorije i obi-čaji naučiće vas mnogo, ali mnogo toga treba tražiti i na drugim mestima. Tok učenja koji sada teče, pun i širok, mora se pratiti do izvora potoka koji ispunjavaju daleku prošlost, a tamo ćete naći poreklo značenja Masonerije. Nekoliko nepotpunih pouka iz arhitekture, nekoliko opšteprihvaćenih maksima o moralu, ne-koliko nebitnih običaja čije je stvarno značenje nepoznato ili je pogrešno shvaćeno, ne može više da zadovolji istinskog istraživača za masonskom istinom. Neka se onaj koji je zadovoljan time više ne penje uz brdo. A onaj koji želi da razume harmoniju i lepotu proporcija Slobodne Masonerije, mora da čita, izučava, razmišlja, preispituje i razlikuje. Pravi Mason je vredni tragač za znanjem; i on zna da knjige i antički simboli Masonerije predstavljaju brodove koji nam dolaze natovareni in-telektualnim bogatstvom Prošlosti; i da u tovaru velikih brodova ima mnogo toga što baca svetlost na istoriju Masonerije i to potvrđuje njenu težnju da bude dobročinitelj čovečanstva, jer je nastala u kolevci našeg roda. Znanje je izvorno i istinsko ljudsko bogatstvo; jer, ono je Svetlost, kao što je Neznanje Mrak. Ono je razvoj ljudske duše i ostvarivanje razvoja ljudske duše koja, na rođenju čoveka, ne poznaje ništa i stoga se, na određen način, može reči da jeste ništa. Ona je tek seme koje u sebi ima moć da raste, da spoznaje i da se sa spoznajom razvija, kao seme iz izdanka u biljku i drvo. Ne smemo da se zadržimo na prostoj činjenici da sa učenjem čovek nadvladava čoveka, s kojim čovek nadvladava i zveri; da se sa učenjem čovek uzdiže ka nebu i da s njime izaziva njegove reakcije, gde sa telom on ne može dapriđe... i ničim

sličnim. Zato, posmatrajmo dostojanstvenost i uzvišenost znanja i učenja tamo gdeje Ijudska priroda najviše težila, a toje besmrtnost ili trajanje. Jer, ka njoj su težile genera-cije, sa podizanjem Domova i Porodica; sa zdanjima, fondacijama i spomenicima; ka njoj su težile želje za pamćenjem, slavom i slavljenjem, i kao posledica sila svih drugih Ijudskih želja. Ti naši uticaji če nas nadživeti i biče živa sila kada budemo u svojim grobovima; i ne samo da će naša imena biti upamćena; već će se naši radovi čitati, o delima če se govoriti, naša imena biče upamćena i pomi-njana kada mi budemo mrtvi, kao potvrda da ovi uticaji žive i upravljaju, upravljaće i uticaće na neki deo čovečanstva i sveta - što je težnja ljudskog duha. Tada će se videti koliko dugo će spomenici genija i školovanih biti trajniji od spomenika sile ili ruku. Zar se nisu stihovi Homera održali dvadeset i pet ili više vekova a da nisu izgubili nijedan slog nitijedno slovo, dok su bezbrojne palate, hramovi, zamkovi, gradovi, nestali ili su se urušili? Ne postoje prave slike statua Cyrusa, Aleksandra, Cezara, ne, niti Kraljeva ni velikih ličnosti iz kasnijeg doba; jer, originali ne mogu da traju a kopije mogu samo da izgube životnost i istinu. Ali, misli Ijudskog genija i znanja ostaju u knjigama, koje su oslobođene nepravde vremena ipogodne su za stalno obnavljanje. Nisu one nipogodne da se nazivaju mislima, jer onejoš uvek stvaraju i bacaju svoje seme u umove drugih, izazivajući i podstičući beskonačne akcije i mišljenja u budućim vremenima; i tako, ako je izum broda smatran uzvišenim, koji prevozi bogate i robu s jednog mesta na drugo, i približava najudaljenije regione i stvara dostupnim plodove rada drugih, koliko više treba veličati slova, koja kao brodovi, prolaze kroz ogromno more vremena i deluju da tako daleka prošlost učestvuje u mudrosti, prosvetljenju i izumima, jednih na druge. Učiti, sticati znanje, postati mudar, potreba je svake uzvišene duše; predavati to znanje, širiti ga, deliti tu mudrost s drugima, pravi je impuls uzvišene, plemenite prirode i najvredniji je rad čovekov, a ne primitivno zatvoriti to bogatstvo i staviti stražara na vrata da otera svakog žednog.

Postojao je jedan mali grad, kaže Propovednik, sin Davidov, i malo Ijudi u njemu; i u njegaje došao veliki Kralj i opseo gradić i napravio velike grudobrane ispred njega. Tadaje nađen jedan siro-mašan i mudar čovek kojije svojom mudrošću spasio grad; međutim, niko se ne seća tog siromaška. Tada, kažem ja, mudrost je bolja od snage: ipak, mudrost siromašnog čoveka je prezrena i njegove reči se nisu čule. I, ako ti se isto dogodi, moj Brate, da učiniš dobro delo i budeš nagrađen samo rav-nodušnošču i zaboravom, nemoj se obeshrabriti, ali zapamti naredni savet mudrog Kralja: U jutro posadi par semena, a uveče ne prebiri po njimajer ti ne znaš koje će uspeti, ovo ili ono, ili će oba biti jako dobra. Posej i ti semena, bez obzira na to ko če ih žnjeti. Znaj, možda ti je dato da činiš dobro i uradi tako, jer je to ispravno, nađi u svom delu dovoljnu nagradu i zadovolji se. Saznati istinu, služiti našim zemljacima, našoj zemlji i čovečanstvu - to je najuzvišenija sud-bina čoveka. Od sada i za ceo tvoj život, to treba da bude tvoj cilj. Ako poželiš da se uzdigneš do te sudbine, napreduj! Ukoliko imaš druge ili manje plemenite ciljeve i ako si zadovoljan niskim letom, stani ovde! Neka drugi izmere visinu, a Masonerija neka ispuni svoj zadatak. Ako pak hočeš da napreduješ, spremi svoju grbaču za borbu! jer, put je dug i mukotrpan. S jed-ne strane pozdravljače te zadovoljstvo i osmesi, a s druge Lenjost če te zvati da spavaš među cvećem. Spremi se da se uz tajnost, poslušnost i vernost, odupreš dražima i jednog i drugog!

Tajnost je obavezna za Masona bilo kojeg Stepena. To je prva i gotovo jedina pouka koja se prenosi Dolazećem Učeniku. Obaveza koju svi preuzimamo prema svakom živom Masonu, zahteva od nas izvršavanje najozbiljnijih i najtegobnih dužnosti prema onima koji nam nisu lično poznati, a traže našu pomoć - dužnost je ta koja mora biti izvršena, čak i po cenu života, ili su naše svečane zakletve prekršene i narušene, a mi obeleženi kao lažni Masoni i ljudi bez vere, s poukom kako je naša glupost duboka ako odamo našu tajnu onima koji, vezani za nas bez veze i opšte obaveze, mogu s njenim dobi-janjem da nas pozovu u svojoj hitnji, kada nam hitnost slučaja ne daje vreme za ispitivanje i proveru, a obaveza hitnosti nas obavezuje i primorava da ispunimo bratsku dužnost običnom prevarantu. Tajne naše Braće, kada su nam poverene ili prenete, moraju biti svete, kao one koje nam zakon naše zemlje naređuje da ih čuvamo. Od nas se ne traži da čuvamo druge, jer zakon koji smo obavezni da poštujemo, zaista jeste zakon koji proističe od jedinog izvora sile, Naroda. Edikti koji potiču iz puke samovolje želja despotske sile, nasuprot zakonu Boga ili Velikog Zakona Prirode, narušavaju ljudska prava, krše prava misli i slobodnog govora, slobodu svesti i tada je zakonito pobuniti se pro-tiv njih i krenuti na njihovo ukidanje.

Zato, poslušnost prema Zakonu ne znači potčinjavanje tiraniji; mi ne smemo, olako žrtvujući sva uzvišena osećanja, da odajemo despotizmu poštovanje uz ulagivanje. Ne smemo da podignemo svoj glas u još glasnije laskanje, kako padne svaka nova žrtva. Mi možemo da padnemo ničice pred njegova uzvišena stopala, mi možemo da ga molimo, štedro, da časno ljubimo tu krvavu ruku koja je podignuta protiv nemoćnih. Možemo i više: da donesemo oltar i podnesemo žrtvu i da molimo Boga da nas što pre uzme na Nebo. Bar to možemo da uradimo, za to imamo tužna sećanja da su bića u ljudskom obliku, s dušom, to činila. Ali, to je sve što možemo da uradimo. Možemo da nate-ramo naše jezike da budu lažljivi, naše karaktere da se saviju, prividno, u strasno obožavanje koje že-limo da iskažemo, možemo ničice da padnemo na kolena; ali, naša srca ne možemo da promenimo. Prava vrlina, ipak, mora da ima glas koji ne sme da bude zaglušen himnom i pljeskanjem; tamo gde mi zločine hvalimo kao vrline, to su ipak samo zločini, i on, od koga smo mi napravili Boga, a naj-prezreniji je u čovečanstvu; i, ako stvarno to ne osećamo, možda smo mi sami još gnusniji od njega. Ali, zakon koji je pravi izraz volje i mišljenja naroda, prihvaćen od svih i svakog pojedinca, usklađen sa zakonom Boga i velikim zakonom prirode, u skladu sa čistim i apstraktnim pravom, usaglašenim s potrebama i opštim interesom, suprotan privatnim interesima ili pojedincima - oba-vezan je za sve, jer je delo svih, volje svih, svečani sud svih i na njega nema žalbe. U ovom stepenu, moj Brate, ti ćeš posebno naučiti obavezu pokornosti prema tom zakonu. Postoji jedan pravi i stvarni zakon, dosledan pameti i saglasan prirodi, odnosi se na svakog, nepro-menljiv, večan, koji poziva na ispunjavanje obaveze i odsustvovanje nepravde, i poziva, sigurnim gla-som, koji se oseća u svoj svojoj snazi kad god se čuje. Ovaj zakon ne može biti opozvan ili oslabljen, niti njegove kazne promenjene ijednim zakonom čoveka. Sav senat, sav narod, mora da se saglasi s njegovom najvećom obaveznošću. Za njega se ne traži komentator da bi se detaljnije objasnio: nije to jedna stvar u Rimu, a druga u Atini; jedna stvar sada, a druga u budućim vremenima; već u svim vremenima i u svim nacijama, on jeste, on je bio, i biće, jedan i uvek važeći, jedan kao taj Bog, njegov veliki Autor i Donosilac koji je Opštesuveren za celo čovečanstvo, Lično Njegov. Nijedan čovek ne može da ga ne poštuje i da poleti, takoreći iz njegovih grudi, i porekne njegovu prirodu; i upravo u takvom činjenju, taj će na sebe navući najstrože kazne, čak i ako izbegne ono što se smatra kaznom.

Naša dužnost je da poštujemo zakone svoje zemlje i da budemo pažljivi da naše predrasude ili strasti, sklonosti ili naklonosti, greške ili iluzije, ne budu pogrešno shvaćene, kao naša svest. Nije retka pojava da neko predstavlja svoju svest u svim ljudskim aktivnostima, a u njegovim javnim nastupima da deluje drugačije, ali se ona ipak ne može sakriti. Odbijanje poslušnosti povinovanja pred zakonima, u mnogim slučajevima je odglumljena svest; time neposlušnost i bunt postaju svest, u njima nema znanja ni otkrovenja, ni istine ni dobročinstva, ni razuma ni religije. Svest je vezana za zakone. Prava ili sigurna svest je pravi razum sveden na praksu i upravljanje moralnim ponašanjem, dok iskrivljena svest boravi u mašti ili umišljenosti - u gomili nepravilnih principa i nedostataka - istih u svesti kao i kod deformiteta tela ili zlovolje u duhovnim sklonostima. Nije dovoljno da se svest uči samo preko prirode; ona mora da bude primljena od Boga, vođena razumom, da bude de-lotvorna u raspravi, potpomognuta alternativama, poučena zakonima i zdravim principima; i tada je ona prava; i moždaje pouzdana. Sve opšte mere pravde su zakoni od Boga i stoga one sačinjavaju opšta pravila za upravljanje svesti; ali potrebe imaju takođe veliku važnost u uređenju ljudskih po-slova i uspostavljanje ljudskih odnosa i karaktera ljudskih zakona; i te opšte mere koje se pretvaraju, poput velike reke u manje tokove, smanjuju se dalje u rečice i potočiće, sa zakonima i običajima, s odlukama i saglasnošću ljudi, uz apsolutni despotizmom potreba koje neće omogućiti savršenoj i apstraktnoj pravdi i jednakosti da budu jedino pravilo građanske vlasti u nekom nesavršenom svetu; i to moranje treba da bude zakon koji je za najveće dobro, najvećeg broja.

Kada se zakuneš Bogom, ne odlaži izvršenje. Bolje je da se ne zavetuješ, nego da ne izvršiš. Ne žuri s jezikom i ne dozvoli svom srcu da bude naglo, da izgovori išta pred Bogom: jer Bog je na Nebu, a ti si na zemlji; stoga, ne govori mnogo. Odmeri dobro ono što obećavaš; ali onda, kada obećanje i zalog svoj daš, zapamti, onaj koji ne ispuni svoje obećanje biće grešan prema svojoj porodici, prema svojim prijateljima i pred Bogom. Fides servanda est (Plautus) - Veru kojoj smo se zavetovali uvek moramo održati): Veru koju smo usvojili, moramo uvek čuvati i ovo je važilo kao maksima i aksiom čak i među paganima. Vrli Rimljanin je rekao: ili ne dopusti da ti se ono što se čini celishodnim bude lažno ili, ako jeste lažno, neka ti ne bude celishodno. Šta je u tome što, takozvano celishodno, može da ti donese, toliko vredno da ti donosi, u odnosu na ono što ti odnosi, ako te lišava imena dobrog čoveka i oduzima ti integri-tet i čast? U svim vremenima, onaj koji prekrši datu reč, bio je smatran izuzetno pokvarenim. Reč Masona, kao i reč viteza iz doba viteštva, jednom data mora biti sveta; i sud njegove Braće o njemu, kao nekome ko krši svoj zavet, treba da bude surov, kao i sud Rimskih Cenzora protiv onoga koji je prekršio svoj zavet. Dobra vera se duboko poštuje među Masonima, kao što je bilo i kod Rimljana koji su postavili njenu statuu na kapitol, odmah pored Jupitera Maximus Optimusa ; i mi, kao i oni, smatramo da uvek treba pre izabrati nesreću nego nepoštenje; i, kao kod starih vitezova - bolje je da taj što pre umre, nego da bude obeščašćen. 1

Budite verni obećanju koje ste dali, prema zavetu koji ste dali i prema zakletvi koju ste preuzeli; jer, prekršiti ijednu od njih, nisko je i nečasno. Budite odani svojoj porodici i izvršavajte sve obaveze dobrog oca, dobrog sina, dobrog muža i dobrog brata. Budite odani prijateljima; jer, istinsko prijateljstvo je od prirode, ne samo da se preživi kroz sve obrte sudbine u životu, već da se nastavi kroz večno trajanje; ne samo da se nadvlada šok suprotnih mišljenja i rika revolucije koja trese svet, već da traje i onda kada neba više ne bude i da stvori novo iz ruina univerzuma. Budi odan svojoj zemlji, voli više njeno poštovanje i čast nego bilo koji stepen svoje

popularnosti i časti; uvažavaj njen interes više nego svoj i više nego dobrobit i zadovoljstvo naroda čije je blagostanje često promenljivo. Budi odan Masonerij koja će uvek biti odana interesima dobrobiti čovečanstva. Radom, pou-kom i primerom, uzdiži zastavu masonskog karaktera, uvećaj svoju sferu uticaja, širi Njeno učenje i učini da svi ljudi znaju za Velike Apostole Mira, Harmonije i Dobre volje na zemlji među ljudima; i o Slobodi, Jednakosti i Bratstvu. Masonerija je korisna svim ljudima: obrazovanim, jer im daje mogućnost da ispolje svoje talen-te u visokim ciljevima dostojnim njihovog uvažavanja; nepismenima, jer im daje važne instrukcije; mladima, jer ih daruje korisnim poukama i dobrim primerima i navikava ih da pravilno misle o životu; ljudima sveta kojima daje uzvišeno i korisno uživanje; putnicima, omogućuje da nađu pri-jatelje i Braću u zemljama u kojima bi inače bili izolovani i usamljeni; ljudima uvaženih osobina u neprilici, pruža pomoć; mučenicima daje značajno olakšanje; dobrotvorima omogućuje da čine više dobrog, ujedinjujući se s dobrotvorima kao što je i on; i svima koji imaju dušu koja ih čini sposobni-ma da cene važnost i da uživaju u prijateljstvu zasnovanom na istim principima religije, moralnosti i filantropije. Stoga, Slobodni zidar treba da bude čovek od ugleda i svesti, koji više voli svoju dužnost od sve-ga drugog, čak i od svog života; nezavisan u svojim mišljenjima i dobrog morala; pokoran zakonu, posvećen humanosti, svojoj zemlji, svojoj porodici; ljubazan i popustljiv prema svojoj Braći, prijatelj svih vrlih ljudi i spreman da pomogne svojim bližnjima na svaki način koji je u njegovoj moći. Prema tome, hoćeš li da budeš veran sebi, svojim bližnjima i Bogu, a time, hoćeš li da učiniš čast imenu i rangu Tajnog Majstora; koji, kao i druge masonske časti, degradira ukoliko nije zaslužen.

5°, SAVRSENI MAJSTOR

Majstor khurum (Hiram) je bio vredan i pošten čovek. Poslove koje je dobijao obavljao je vredno, dobro i predano. On nije uzimao platu koju nije zaslužio. Marljivost i poštenje su vrline koje su posebno naglašene u ovom Stepenu. To su opšte i domaćinske vrline i one ne mogu izbeći našoj pažnji. Kao što pčele ne vole ili ne respektuju trutove, tako i Masonerija ne voli i ne poštuje zaludne i one koji žive po svom nahođenju, a najmanje od svih ne voli one parazitske gnjide koje žive sebe radi. Jer, oni koji su lenji postaju raskalašni i poročni; a savršeno poštenje koje bi trebalo da bude opšta karakteristika svih, mnogo je ređe od dijamanta. Raditi pošteno i postojano i raditi s verom u ono što se mora uraditi - čini se da ovih osobina nema baš previše, posebno kada se sagledavaju iz svakog ugla i kada se uključi ceo korpus moralnih zakona; pa čak i u obliku najopštijih i domaćinskih osobina - to su vrline koje pripadaju karakteru Savršenog Majstora.

Dokonost je sahrana za živog čoveka. Jer, zaludan čovek je toliko nekoristan za bilo kakav cilj Boga ili ljudi, da je on kao neko ko je umro, nezainteresovan za promene i potrebe sveta; i on živi samo da bi potrošio svoje vreme, da troši plodove zemlje. Kao štetočina ili vuk, kada njegovo vreme dođe, on umire i nestaje, a u međuvremenu je nula. On ne ore i ne nosi teret: sve što radi ili nekorisno je ili neuspešno. Veliki je posao koji svaki čovek treba da uradi u životu, ako nikada nije zaludan: i to je ogro-man put kojim čovek treba da ide s vrlinom i da nikada ne siđe sa svog puta, zbog poročne navike ili nekog kriminala; onaj koji stalno čita dobre knjige i ako mu je rad odgovoran, imaće ogroman fond znanja. Sveti Ambrozije, i po njegovom primeru Sveti Avgustin, delili su svaki radni dan u tertias (tre-ćine) poslova: po osam sati su radili za potrebe prirode i odmora, osam sati za milosrđe, pomažući drugima u izvršavanju poslova, mireći njihove neprijatelje prekorevali njihove poroke, ispravljali njihove greške, umanjivali njihovo neznanje i obavljali su poslove svoje dioceze; a preostalih osam sati provodili su u učenju i molitvi. Mi smatramo da je u dobu čoveka od dvadeset godina život dovoljno dugačak za sve ono što treba da se nauči i uradi, i u tom trenutku postoji jedna fantastična razlika između našeg doba i doba naših dedova. Ali, kada sa šezdeset godina, ukoliko smo srećni da ih dostignemo, a što se ipak doga-đa, i ako smo dobro investirali ili smo samo gubili vreme, zastajemo, osvrćemo se unazađ duž puta koji smo prešli, sumiramo rezultate i svodimo bilans stanja s vremenom i mogućnostima, i dolazimo do toga šta smo sve učinili i da je život prekratak i da smo bacili ogroman deo svog vremena. Tada, u svojoj svesti, oduzimamo iz ukupne sume naših godina časove koje smo proveli u neophodnom spavanju; radno vreme kada površinu mozga nije zatalasala ni jedna misao; dane kojih bismo se rado ratosiljali, jer nismo ostvarili neki stvaran ili imaginaran cilj za koji je sada kasno; sate, gore nego izgubljene, u glupostima i zabavi, uludo potrošenim u beskorisnim i neplodnim studijama; i mi shvatamo, već na prvi pogled, da smo mogli da naučimo i uradimo za upola manje godina od utrošenih, mnogo više od onoga što smo uradili u svih četrdeset najboljih godina. Učiti i uraditi - to je posao duše ovde dole. Duša raste isto kao što raste hrast. Dok drvo preuzi-ma ugljenik iz vazduha, rosu, kišu, svetlost i hranu koju zemlja daje njegovom korenu i s njegovom misterioznom hemijom pretvara ih u sok i vlakna, u drvo i lišće, cvet i plod, u boju i mirise, tako i duša upija znanje i božanskom alhemijom pretvara ono što nauči u svoje sopstveno bogatstvo i zatim raste

prema spolja, nezadrživom snagom i silom, kao ona koja je sakrivena u zrnu pšenice. Duša ima svoja čula, kao i telo, koja se mogu kultivisati, uvećavati i profiniti s uzrastom i u proporciji; i onaj ko ne može da ceni fino slikarstvo ili skulpturu, uzvišenu pesmu, sjajnu harmoniju, herojsku misao ili aktivnost bez lične koristi i kojem su mudrosti filosofije same gluposti i brbljanje, a uzvišene istine manje značajne od cene akcija ili pamuka, ili cilj uzdizanja uz neznanje do položa-ja, taj jedva živi na nivou običnosti i ponosi se tom inferiornošću duševnog stanja koje je, u stvari, inferiornost i nesavršenost razvoja same duše. Spavati malo i učiti mnogo; govoriti malo, a slušati i misliti mnogo; učiti da možemo biti spo-sobni da radimo, i da još više radimo, iskreno i energično, sve što se od nas traži, u obavezi prema našim zemljacima, našoj zemlji i čovečanstvu - to su obaveze svakog Masona koji želi da liči na Majstora Khuruma. Dužnost Masona, kao poštenog čoveka, jasna je i laka. Ona zahteva od nas poštenje u pogodbi, ozbiljnost u izvršavanju, jednostavnost u ugovoru i iskrenost u ponašanju. Nikad ne laži, ni u maloj ni u velikoj stvari, ni u suštini ni pod određenim uslovima, ni u rečima ni u delima: to jest - ne prihvataj pogrešno; ne prikrivaj istinu; i neka razlog tvog prihvatanja ili odbijanja bude jasan tvojim partnerima; jer, onaj koji prevari kupca ili prodavca govoreći mu šta je istina, ali s namerom da ga drugi ne razumeju, taj je lažov i lopov. Savršeni Majstor mora da izbegne one koji obmanjuju, isto kao i ono što je pogrešno. Neka tvoje cene budu usklađene s tim pravim odnosom povoljnog i nepovoljnog, koji se uspo-stavlja ugledom i zajedničkom procenom najmudrijih i najmilosrdnijih ljudi, veštih u toj proizvodnji ili robi; i takva korist, bez sramote, dozvoljena je drugima pod istim tim okolnostima. U odnosima s drugima ne radi sve što ti zakon pruža; ostavi nešto i u domenu tvoje moguć-nosti; i, ako postoji prostor za zaradu u prodaji i kupovini, ne uzimaj taj poslednji peni koji je po zakonu, ili koji ti smatraš takvim; jer, iako je to po zakonu, to nije dobro; i onaj koji može da uzme sve što može po zakonu ove godine, takođe će biti raspoložen da naredne godine uzme još nešto i van zakona. Neka nijedan čovek, zbog svog siromaštva, ne bude okrutniji ili grublji u svojim poslovnim pogodbama; već tiho, skromno, vredno i strpljivo preporučite njegovo stanje Bogu, sledeći njegovo dobro i pripišite uspeh njemu. Ne kasnite s platama najamnicima; jer svaki trenutak zadržavanja van tog vremena, nepravda je i nekorektnost koja krivi njegovo lice sve dok suze i krv ne poteknu; već mu plati onoliko koliko je dogovoreno ili u skladu s njegovim potrebama. Religiozno održavaj sva svoja obećanja i zavetovanja iako su napravljena na tvoju štetu, čak po cenu da kasnije shvatiš da si mogao da prođeš i bolje; i ne dozvoli da, s tvoje strane, ni jedan prese-dan ne bude napravljen nekim naknadnim događajem. Neka ništa ne poremeti tvoje obećanje, osim ako je to nezakonito, zakonom kažnjivo ili nemoguće; to jest, ako je i van tvoje prirode ili van tvoje građanske moći, već je u moćima nekog drugog; ili ako je to neprihvatljivo i ne odgovara tebi, a bez koristi nekom drugom; ili ako dogovorno odustaješ ili se to razumom podrazumeva. Neka niko ne uzme platu ili nadnicu za posao koji ne može da uradi, ili koji ne može sa sigurno-šću da obavi ili da ga, u nekom smislu profitabilno i s lakoćom, uspešno obavi. Neka nijedan čovek ne uzima samo za sebe ono što Bog daje s posebnom milošću, ili što Republika daje svima; jer to je protiv Pravde

i Milosrđa. Ako bi nama svaki čovek bio gori od nas, i od našeg direktnog činjenja i naših namera, to bi bilo protiv pravila jednakosti, pravde i dobročinstva. Ne činimo drugima ono što ne bismo učinili sebi; jer, tada bismo postajali bogatiji na ruinama njihovog sreće. Nije pošteno primiti bilo šta od nekog drugog, bez podjednakog uzvraćanja. Kockar koji dobije novac u igri s nekim drugim je nečastan. Ne bi trebalo da postoje takve stvari kao što su klađenja i kocka među Masonima: jer, nijedan nepošten čovek ne bi trebalo da poželi da se besplatno domogne svog što pripada nekom drugom. Trgovac koji prodaje neki loš proizvod za dobru cenu, spekulant koji nesrećom i potrebama drugih puni svoju kasu, nije fer niti je pošten, već je pokvaren, podao i nepodesan za besmrtnost. Iskrena želja svakog Savršenog Majstora treba da bude - da živi, radi i da se ponaša tako da, kada mu dođe vreme da umre, može da kaže (a njegova savest to da potvrdi) da nijedan čovek na ze-mlji nije siromašniji jer je on bogatiji; da je sve što on poseduje pošteno zarađeno i da nijedan čovek ne može da izađe pred Boga i ustvrdi, po zakonu jednakosti propisanom na Njegovom velikom sudu pravičnosti, da je kuća u kojoj je umro, zemlja koju je ostavio naslednicima, novac koji obogaćuje one žive što nasleđuju i nose njegovo ime, da je sve to njegovo a ne tuđe, a mi smo u tom forumu samo njegovi zastupnici. Jer, sigurno je da je Bog pravedan i da će snažno podržati takav zalog; a za sve što smo mi opljačkali, za sve one koje smo prevarili, od kojih smo uzeli ili zadobili nešto nekada, bez ozbiljnog razmišljanja i nadoknade, On će nama odrediti punu i odgovarajuću naknadu. Stoga, pazi da ne primiš platu, ovde ili bilo gde, koju nisi zaradio! Jer, ako je primiš, ogrešio si se o nekoga jer si uzeo ono što po Božijem sudu pravičnosti pripada njemu; i bilo da si uzeo nešto što je bogatstvo, vrednost, položaj, uticaj, reputacija, sigurno ćeš biti zadržan da podmiriš punu nadoknadu.

6\ INTIMNI SEKRETAR

Tebi se na ovom stepenu posebno predaju revnost i vernost - da budeš nepristrastan i dobro-nameran i da budeš mirotvorac u slučajevima razmirica i svađa među Braćom. Dužnost je moralni magnetizam koji upravlja i navodi na pravi masonski pravac preko uzburkanog mora života. Bez obzira na to da li zvezde časti, reputacije i nagrade sjaje ili ne sjaje, tokom dnevnog svetla ili u tmini noći nesreće i neprijateljstva, po mirnom vremenu ili oluji, taj nepogrešivi magnet mu i dalje ukazuje na pravi pravac, i ukazuje sa sigurnošću da je negde daleko luka, a ako se do nje ne stigne, nastaju brodolom i sramota. Mason prati njegov tihi nalog, kao što i mornar prati iglu kada je kopno još mnogo dana daleko od vidika i kada se okean, bez staza ili putokaza širi oko njega, prateći nalog igle bez iole sumnje da ona pokazuje na sever. Izvršavanje te dužnosti, bez obzira na to kako će ta obaveza biti nagrađena ili neće, jedina je njegova briga. I, njemu ne smeta ako u tom radu možda nema svedoka i ako će ono što on čini biti zauvek nepoznato celom čovečanstvu. Malo razmatranje će nam pokazati da Ugled ima drugačije granice od planina i okeana; i da onaj koji pod srećom smatra često ponavljanje svog imena, može da potroši ceo svoj život u njegovom propagiranju, bez ikakve opasnosti da će čeznuti za otkrivanjem novih svetova i da neće imati potrebu da pređe preko Atlantskog okeana. Stoga, onaj ko zamišlja da je svet ispunjen njegovim delima i pohvalama, trebalo bi odbije od ukupnog broja svojih hvalitelja sve one koji su ispod tog leta slave; one koji u dolini života ne čuju glasove onih u oskudici; sve one koji zamišljaju sebe previše važnim da bi ga cenili ili poštovali, koji smatraju pominjanje njegovog imena uzurpacijom njihovog vremena; sve one koji su premalo, ili previše zadovoljni sobom da bi obraćali pažnju na bilo šta što je van njih; sve one koji su okovani ža-lošću s uvek istim idejama; sve koji su sprečeni da prisustvuju njegovom trijumfu, iz raznih razloga; i sve one koji dremaju u opštoj zanemarenosti; on će ustanoviti da njegov renome ima tešnje veze s ka-menjem sa Kavkaza; i shvatiće da nijedan čovek ne može biti toliko poštovan i veliki, osim od uskog kruga svojih bližnjih. I, stoga, da ne bismo posustali u naporima ka uzvišenosti, neophodno je da, kao što je Africanus (Publius Cornelius Scipio 236-184 p. n. e, Rimski general) savetovao svoje potomstvo, uperimo pogled ka višim ciljevima i da razmišljamo o svojoj budućnosti i večnom budućem stanju i da ne primamo u svoje srce pohvale rulje, ili da usmeravamo svoje nade ka takvim nagradama koje ljudska moć može da

podari. Mi nismo rođeni samo radi nas samih; i naša država traži svoj deo i naši prijatelji traže svoj deo nas. Kako je sve ono što zemlja stvara, stvoreno zbog potreba čoveka, čovek je stvoren radi čoveka, da bi jedan drugom mogli da čine dobro. U ovome mi moramo uzeti prirodu za vodiča, moramo uneti u javne dužnosti opšte potrebe, sa reciprocitetom dužnosti; tako ponekad dobijamo, ponekad dajemo i ponekad cementiramo ljudsko društvo kroz umetnost, marljivost i kroz ličnu sposobnost. Dopustite drugima da budu hvaljeni u vašem prisustvu, i podstičite njihovu dobrotu i slavu s oduševljenjem; ali, nikako ih ne omalovažavajte, ne umanjujte im značaj, ne stavljajte im primedbe; i ne smatrajte da napredovanje vašeg Brata umanjuje vaše vrednosti. Ne osuđujte ničiju slabost pred njim da mu ne bude neugodno, i to mu ne prenosite da ga ne biste postideli; nemojte se oduševiti toliko da se to shvati kao da ga potcenjujete, i ne postavljajte sebe iznad njega; i nikada ne hvalite sebe niti kudite bilo koga drugog, osim ukoliko postoji neki dovoljno vredan cilj koji treba da se smatra svetim. Zapamtite da mi obično omalovažavamo druge trivijalnostima i sa malo razloga; i ako je neki čovek visoko pohvaljen, mi smatramo da je ponižen ako možemo da ga optužimo samo za jedan njegov greh, za glupost ili za slabost. Moramo da budemo stroži prema sebi a manje strogi prema drugima, i da uvažimo bilo šta dobro što neko može da misli, ili da kaže o nama, ali da mu navede-mo mnoge bezvredne i glupe stvari koje su, možda, još gore stvari o nama, i od kojih bi svaka, da ih je uradio neko drugi, bila dovoljna da mu se uništi reputacija. Ako smatramo ljude pametnim i mudrim, pravednim i zahvalnim, kada oni hvale i prave idole od nas, nemojmo ih nazivati neobrazovanima i neznalicama, lošim i glupim sudijama, kada našeg suseda javno hvale u najširoj javnosti. Svaki čovek je imao dovoljno grehova u svom životu, u svojoj glavi dosta problema, dosta lošeg u svojoj sreći i neuspeha u radu na svom poslu, više nego dovoljno da bi pokrenuo sopstveno pre-ispitivanje; a zainteresovanost za poslove drugih ne može biti bez zlobe i zle namere. Velikodušan čovek će pokloniti pažnju i radoznalost za lepotu i red u dobro upravljanoj porodici, i za druge vrline najboljih ličnosti; ali, za sve ono što neki ljudi kriju iza katanaca ili rešetaka, ili od čega pocrvene ili što je privatno a sramotno, tim stvarima on ne treba da se bavi niti da brine o njima.

Za isključivanje svakog čoveka iz društva Masona bila bi dovoljna primedba da on nije ne-pristrastan ni velikodušan, kako u svom radu, tako i u svojim mišljenjima o ljudima, i u njegovom shvatanju tuđeg ponašanja. Onaj ko je sebičan, grabežljiv ili kritičar, neče dugo ostati u granicama poštenja i istine, več će ubrzo učiniti nepravdu. Onome koji previše voli sebe, ne treba previše ljubav drugih; i onaj ko obično daje grube ocene, neće dugo razmišljati da donese i nepravednu osudu. Velikodušan čovek ne želi da mu se vrati više od onoga što je pozajmio; on više voli da ravno-težni saldo bude u korist drugog. Onaj ko je primio punu platu unapred, dobijenu za svoje potrebe i poslove koje je dogovorio, isto je što i rasipnik koji je proćerdao celokupno svoje bogatstvo i kuka nad praznom kasom. Onaj kome je potrebna moja usluga bez njegove zahvalnosti, uvećava moje bo-gatstvo; i onaj ko ne može da vrati uslugu, podjednako je jadan, bilo da njegova nemogućnost potiče iz bede duha, odvratnosti duše ili iz novčane nemaštine.

Ako je bogat onaj koji je investirao velike sume novca, a masa njegovog bogatstva je sadržana u obligacijama koje drugi treba njemu da plate, taj čovek je još bogatiji jer mu mnogi duguju veliko uzvraćanje dobrote i usluge. Bogat čovek ne investira svake godine iznad umerene svote novca: a one koje on nikada ne angažuje, jesu nevraćene pozajmice, dobrote bez reciprociteta, koje su stvaran i pravi iznos njegovog bogatstva. Velikodušnost i slobodan duh čine da ljudi budu humani i srdačni, otvorenog srca i iskreni, ozbiljni, s iskrenom željom da učine dobro, prijatni i zadovoljni, oni žele dobro čovečanstvu. Oni štite slabe od jakih, one koji ne mogu sami da se odbrane od gramzivosti i lukavstva. Oni su pomoć i uteha siromašnima i oni su čuvari, pred Bogom, tih nevinih i bespomoćnih štićenika. Oni cene prijatelje više nego bogatstvo i sjaj, zahvalnost više od novca ili moći. Oni su uzvišeni po Božjem primeru i njihov ugled i mesto će se naći u nebeskoj velikoj knjizi heraldike. Ne može nijedan čovek da bude više Mason nego što on može da bude džentlmen, sve dok nije velikodušan, slobodan i ne-pristrastan. Kada smo širokogrudi, to smo samo s onim što je naše lično i samo onda kada smo, pre svega pravedni; kada nam davanje oduzima luksuz ili udobnost, tada je to zaista Mason. Onaj koji je svetovan, požudan ili čulan, mora da se promeni da bi mogao da postane dobar Mason. Ako smo upravljani sklonostima a ne dužnostima; ako smo neljubazni, zajedljivi, kritičari ili nepravični u odnosima ili u međusobnim vezama života; ako smo neverni roditelj ili neverna deca; ako smo surove gazde nevernih slugu; ako smo lažni prijatelji ili loši susedi, ljuti konkurenti ili iskvareni, neprincipijelni političari ili pokvareni dileri u poslu, mi se uveliko udaljavamo od is-tinskog Masonskog svetla. Masoni moraju biti ljubazni i naklonjeni jedni drugima. Dolazeći često u iste hramove, klečeći pred istim oltarima, oni treba da osećaju to poštovanje i tu ljubaznost jedan prema drugom, koje zajednički odnos i zajednički pristup jednom Bogu treba da nadahne. Trebalo bi da postoji mnogo više duha drevnog drugarstva među nama; više razumevanja za greške jednog prema drugom, više opraštanja, više zauzimanja jednog za drugog u zajedničkom unapređenju i za bolju sreću; poput bratskih osećanja, da nas ne bude sramota kada koristimo reč Brat. Ničemu se ne sme dozvoliti da se meša u tu ljubaznost i naklonost: ni duh poslova, obuzetost, pohlepa, ni prestiž, neiskrenost i grubost u odnosima, oštrina i gorčina u konkurenciji, niskost i gadost namera; ni ta ambicija, sebičnost, podmitljivost, ljutnja, obmanjivanje, življenje u skladu s mišljenjima drugih, zavist prema tuđoj sreći, jadna sujeta prema tuđem uspehu, nepravednost, be-skrupuloznost i klevetništvo. Onaj ko mi učini uslugu, obavezao me je da mu uzvratim sa zahvalnošću. Ta obaveza ne pro-ističe iz ugovora, niti iz njegove izražene namere; već iz prirode stvari; i to je obaveza koja proističe iz duha osobe u obavezi, kojoj je mnogo prirodnije da voli svog prijatelja i da vraća dobro za dobro, nego zlo za zlo; jer, čovek može da zaboravi uvredu, ali nikad ne sme da zaboravi da vrati dobro. Onaj koji zaboravlja da učini dobro onima s kojima je povezan ljubavlju ili da voli onoga ko mu je učinio dobro, neprirodan je i monstruozan u svom ponašanju i taj misli da je ceo svet napravljen da bi njemu služio; s pohlepom, gorom od mora koje, mada prima sve reke u sebe, daje i oblacima i potocima i uzvraća ono što je njima potrebno. Naša obaveza prema našim dobročiniteljima je da poštujemo i vo-limo njihove ličnosti, da im uzvraćamo uslugu ravnopravnom merom ili u skladu s mogućnostima, ili onoliko koliko njima treba ili kako uslovi to zahtevaju; u skladu s njihovom veličinom i dobrotom. Plemenit čovek može samo da žali kada vidi razdore i razmirice među svojom Braćom. Samo prost i rđav se veseli neslozi. Najlošije u čovečanstvu je navoditi ljude da misle gore jedan o drugome, kao što štampa čini, i kao što previše često propovedaonica zamenjuje mesto s izbornom govorni-com i tribinom.

Dužnost Masona je da se trudi i učini da ljudi misle dobro o svom susedu; da umi-ruju, umesto da podstiču; da pomire one koji su ljuti ili otuđeni; da čuvaju prijatelje da ne postanu protivnici i da ubede neprijatelje da postanu prijatelji. Da bi to uradio, on mora da ima kontrolu nad svojim strastima, da ne bude nagao i brz u osveti, da ne bude hitar i nagao u uvredama, ni prek kasa se naljuti. Jer, bes je potvrđeni neprijatelj kojeg ne treba uzimati za savetodavca. On je prava oluja od koje ni jedan čovek ne može da čuje dok govori, niti da bude smiren; i ako ga blago savetuješ, na tebe ne obraća pažnju; ako ga podstičeš i budeš žustar, još više ćeš ga provocirati. To nije muški, nije ni plemenito. On čini da brak bude nepotreban i neizbežan problem; da se prijateljstva, druženje i bliskost, pretvore u nepodnošljivost. On umnožava zla pijanstva i čini da ga opijanje vinom uvuče u ludilo. On pretvara nevinu šalu u početak tragedije. On pretvara prijateljstvo u mržnju; on čini da se čovek izgubi, a njegova pamet i njegovi argumenti pretvaraju u svađu. On pretvara želju za znanjem u srditu prepirku. On dodaje drskost sili. On pretvara pravednost u surovost, a presudu u ugnjeta-vanje. On pretvara kaznu u razdraženost i mržnju prema slobodarskim institucijama. On pretvara naprednog čoveka u zlobnika, i da prema nesrećniku nema sažaljenja. Stoga, znaj, kontrolisanjem svoje naravi i upravljanjem svojim strastima, pre svega, ti si pogo-dan da očuvaš mir i harmoniju među drugim ljudima i posebno među Braćom. Iznad svega zapamti da je Masonerija kraljevstvo mira i da među Masonima ne sme da bude razmirica, već samo to uzvi-šeno ugledanje, koje najbolje može da deluje i najviše obavezuje. Tamo gde postoje razmirice među Braćom, tamo nema Masonerije; jer Masonerija je Mir, Bratska Ljubav i Sloga. Masonerija je veliko Društvo Mira sveta. Gde god ono postoji, ono se bori za sprečavanje međunarodnih teškoća i sporova; da poveže Republike, Kraljevine i Carevine zajedno u jedan veliki obruč mira i prijateljstva. One ne bi tako često i uzaludno ratovale, da su Masoni znali svoju snagu i vrednovali svoje zakletve. Ko može da sabere sve užase i jad, nagomilane u samo jednom ratu? Masonerija nije zaslepljena svojom pompom i osobinama, svojim sjajem i slavom. Rat dolazi sa svojom krvavom rukom i u naše prostorije. On vadi iz kuća desetine hiljada ljudi, one koji su tu živeli u miru i udobnosti, održavani svojim neraskidivim vezama porodice i dobrote. On ih isteruje iz domova da umru zaboravljeni, od groznice ili mraza u kužnim prostorima; da budu iskidani, pokidani, osakaćeni u žestini borbe; da padnu na krvavom polju i da se više nikad ne dignu, da umiru u gadnoj agoniji u gnusnim i užasnim bolnicama. Krici sa bojnog polja se razležu s uzdasima ožalošćenih iz hiljada usamljenih duša. U svakoj kući postoji skelet, slobodna stolica za svakim stolom. Vraćajući se, vojnici u kuće unose naj-goru tugu, inficirani onim što su videli od poroka rata. Zemlja je demoralisana. Nacionalna svest je posrnula i sa plemenitih razmena lepih obaveza prema drugim ljudima, spada na gnev i osvetu, na primitivan ponos, na naviku da meri brutalnu snagu sa brutalnom snagom, u bitkama. Bogatstva su potrošena, ona će nedostajati za izgradnju desetak hiljada crkava, bolnica i univerziteta ili za povezivanje kontinenata gvozdenim šinama. Da je to bogatstvo potonulo u moru, bilo bi dovoljno nesreće; ali, ono je uloženo u još goru namenu, potrošeno je na sečenje vena i arterija ljudskih života, a zemlja je pretvorena u more krvi. To su pouke ovog Stepena. Vi ste se zavetovali da vam one budu pravilo, zakon i vodič vašeg života i ponašanja. Ako tako radite, imate pravo, zbog vaše podobnosti, da napredujete u Masoneriji. Ako i ne budete, već ste stigli daleko.

1

Jupiter (Najbolji i Najveći) je vrhovni bog rimskog Panteona, nazivan blistavi otac. On je bog svetlosti i neba, groma i za-štitnik države i zakona. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Kathleen N. Daly, II Ed, 2009, Chelsea House, N.Y. str. 81.

7°, PROVOST11 SUDIJA

Pouka koja se odnosi na ovaj stepen je pravda, u odlučivanju i presuđivanju, u našim među-sobnim odnosima i u odnosima s drugim ljudima. U zemlji gde je suđenje s porotom poznato, svaki inteligentan čovek je podoban da bude pozvan da sudi, i to samo na osnovu činjenica, ili zbog povezivanja činjenica i zakona; i da preuzme veliku odgovornost koja pripada toj funkciji. Oni koji poseduju sposobnost za presuđivanje, trebalo bi da sude slučaj pošteno i nepristrasno, bez ikakvih ličnih razmišljanja o moči močnih, ili podmičivanju od bogatih, ili nevoljama siromaš-nih. To je glavno pravilo koje niko ne bi smeo da ospori; mada, mnogi ga se ne pridržavaju. Ipak, trebalo bi da ga više poštuju. Oni moraju da liše sebe predrasuda i predviđanja. Moraju da slušaju strpljivo, tačno da pamte i pažljivo da odmeravaju činjenice i argumente koji su im izneti. Ne smeju brzo i naglo da dolaze do zaključka, niti da formiraju svoje mišljenje pre nego što su sve čuli. Oni ne smeju odmah da pretpostave postojanje kriminalnog dela ili prevare. Ne sme da ih vodi tvrdo-glav ponos sopstvenog mišljenja, niti da primaju i prihvataju olako mišljenja i argumente drugih. Prilikom navođenja motiva za izvršeno delo, oni ne smeju pripisati delu ni najbolje ni najgore mo-tive, već samo one za koje misle da su pravi i jasni, koje bi svi mogli da povežu s njima, kao da su ga sami učinili; i, oni ne smeju da se trude da stvaraju mnogo sitnih okolnosti koje ništa ne znače kada su pojedinačno izdvojene, a zajedno imaju veću težinu, kako bi time potvrdili svoju pronicljivost i mudrost. To su jasna pravila svakom sudiji kojih on mora da se pridržava.

U našim međusobnim odnosima postoje dve vrste nepravde: prva, nepravda onih koji iznose uvre-du; i druga, nepravda onih koji imaju moć da spreče nanošenje uvrede onog koji je iznosi, pa se ne iznosi. Stvarna nepravda tako može biti učinjena na dva načina - silom ili prevarom - od kojih je sila poput lava, a prevara poput lisice - obe su potpuno grozne u društvenom smislu ali, tada je prevara još gnusnija. Svako nepravedno delo koje je jedan čovek učinio drugom, bilo da pogađa njegovu ličnost, imovinu, sreću ili njegov ugled, napad je na zakon pravde. Oblast ovog Stepena je, stoga, veoma ši-roka i velika; i Masonerija traži najbolji način primene zakona i najdelotvorniji način za sprečavanje pogrešnog i nepravednog. U tom smislu ona poučava ovu veliku i krupnu istinu - zlo i nepravda, kada su jednom učinjeni, ne mogu se ispraviti; oni su večni po svojim posledicama; jednom učinjeni, pripadaju nepovratnoj Prošlosti; nepravda koja je učinjena, sadrži sopstvenu kaznu, onoliko sigurnu koliko je prirodno da žir sadrži u sebi hrast. Njene posledice su njena kazna; nije potrebna druga i nema teže; ona je uklju-čena u izvršenje prestupa i ne može biti odvojena od njega. Nekome učinjena nepravda je povreda iz naše sopstvene Prirode; prekršajno delo protiv naše vlastite duše, ruži lik Lepog i Boga. Kazna nije izdržavanje kazne, već početak posledice. Naređeno je goniti prekršitelja, ne po nalogu Boga kao su-dije, već po zakonu donetom od Njega kao Kreatora i Zakonodavca Univerzuma. To nije proizvoljna i veštačka uslovljenost već obična i logična posledica; i stoga mora da je snosi onaj koji je uradio nešto loše, a preko njega može da važi i za ostale. To je odluka beskonačne pravde Boga, u obliku zakona.

U tome ne može biti mešanja, primesa ili odbrana s olakšavajućim elementima, sa prirodnim posledicama za nepravedno učinjeno delo. Bog se neće umetnuti između uzroka i posledice; i, u tom smislu, ne može postojati oprost greha. Delo koje je unizilo našu dušu može se okajati i može se odbaciti; ali povreda je učinjena. Posrnuće se može iskupiti dodatnim naporima, mrlja se može izbrisati gorkim borbama i žestokim patnjama; ali napori i istrajnost koji su mogli da uzdignu dušu na najuzvišenije visine, sada su istrošeni; samo se vraća ono što je ona izgubila. Uvek mora da postoji velika razlika između onoga koji samo prestaje da čini loša dela i onoga koji je uvek činio dobra dela. Sasvim je sigurno da če mnogo skrupulozniji posmatrač svog ponašanja i daleko pažljiviji u či-njenju, biti onaj koji veruje da takva činjenja neminovno vode ka svojim prirodnim posledicama koje ne prate posledične obaveze, od onoga koji veruje da če ga pokajanje i izvinjenje trenutno osloboditi lanca posledica. Naravno da ćemo činiti manje loših stvari i nepravdi, ukoliko je kazna fiksna i ugra-đena u naše duše, jer sve što je učinjeno, učinjeno je nepovratno; čak ni Svemočni Bog ne može učiniti da učinjeno bude neučinjeno, pa svako naše činjenje mora da preuzme svoj pripadajući plod, u skladu s večnim zakonom - mora ostati zauvek, neizbrisivo, upisano na tablama Univerzalne Prirode. Ako si se ogrešio o nekog, možeš da osetiš žaljenje, kajanje i odlučnost u opredeljenju protiv svake takve slabosti, ubuduće. Možeš, onoliko koliko je to moguće, da se vratiš u zemlju iz koje si došao. To je dobro. Možda će ti povređena strana oprostiti jezikom i ljudskim rečima; ali delo je učinjeno; čak ni sve snage Prirode, čak i da one rade potajno za tebe, ne mogu učiniti da to bude neučinjeno; posledice po telo, posledice po dušu, iako nijedan čovek ne može da ih oseti, ali one su tu zapisane u analima Prošlosti i moraju odjekivati tokom svih vremena. y

Pokajanje za loše činjenje rađa, kao svako drugo delo, svoje sopstvene plodove, plodove proči-šćenja srca i popravljanja u Budućnosti, ali ne utiče na Prošlost. Izvršenje lošeg dela je nepovratno delo; ono onemogućava duši da čini dobra dela ubuduće. Posledice ne mogu biti izbrisane; ali njiho-vim smerom se ne treba baviti. Izvršeno loše i zlo, mada neizbrisivo, ne mora da vuče u očaj, već ka energičnijim naporima. Pokajanje je vredno kao što je uvek bilo; ali ono vredi samo radi nepokole-bljivosti u Budućnosti, a ne da bi se zataškala Prošlost. Čak i treperenje vazduha, kada se pokrene ljudskim glasom, ne prestaje da postoji sa zvukom koji ga je pokrenuo. Njegova brzo nestajuća snaga postaje nečujna za ljudsko uvo. Ali, talasi vazduha koji su nastali na taj način, idu površinom zemlje i okeana i za manje od dvadeset časova svaki atom atmosfere preuzeće te neograničeno male količine kretanja kroz bezbrojne kanale koji su pokrenuti i koji će nasta-viti uticaj na svom putu daljeg postojanja. Vazduh je jedna ogromna biblioteka na čijim je stranicama zauvek zapisano sve što je čovek ikada rekao, ili čak prošaputao. U njemu, u njegovim nepostojanim, ali nepogrešivim slovima, izmešanim s najranijim, kao i s poslednjim znacima moralnosti, ostaju zauvek zabeleženi neostvareni zaveti, neispunjena obećanja; ovekovečeni u kretanju svake čestice, sve u jedin-stvu, kao svedočanstvo promenljive ljudske ćudi. Bog čita ovu knjigu, koju mi ne možemo. Zemlja, vazduh i okean, večni su svedoci dela koje smo mi učinili. Nijedan pokret izazvan prirodnim uzrocima ili posredstvom čoveka, nije zauvek izbrisan. Trag svake kobilice koja je ikada presecala površinu okeana, ostaje zauvek zapisan u budućim kretanjima svih narednih čestica koje dolaze na njihovo mesto. Svaki zločinac, po zakonima Svemoćnog, bezuslovno je povezan s posto-janjem njegovog zločina; jer svaki atom njegovog smrtnog tela, kroz kakve god pomene njegove čestice mogu da prođu, ostaće u njemu u svakoj kombinaciji i zadržaće izvedeni pokret tog istog mišićnog rada kojim je zločin izvršen.

Šta ako naše sposobnosti budu unapređene u budućem životu tako da budemo sposobni da uočimo i pratimo neizbrisive posledice naših praznih reči i loših dela, čineći naše žaljenje i bol večnim, kao što su i same posledice? Ne može se zamisliti strašnija kazna za uzvišeni intelekt, nego da vidi da je uzrok pogrešnog, uz shvatanje da će on nastaviti svoje delovanje večno, pokrenut sam po sebi veoma davno. Masonerija, sa svojim učenjem, teži da spreči čoveka u činjenju nepravde, pogrešnog i nasilja. Iako ne teži ka uzurpaciji mesta religije, ipak je njen moralni kod viši od drugih principa zakona zajednice; ona osuđuje i kažnjava prekršaje koje zakoni ne kažnjavaju, a javno mnjenje ne osuđuje. U masonskim zakonima, varati i preterivati u trgovini, u kafani, u politici, smatra se ništa manjim grehom od krađe; ni namerna laž nije manja od krivokletstva, ni kletva od pljačke, niti zavođenje od ubistva. Masonerija posebno osuđuje ona nepravedna delovanja kojima počinilac navodi druge ljude ili naše članove da u njima učestvuju. Takvi mogu da se pokaju, takvi mogu, tek posle velike borbe da se vrate na put vrline; njihov duh može ponovo da zadobije čistotu misli, ali uz mnogo mučenja i posle teškog razdora; ali, slabije biće, koje takvi odvuku na stranu, koje su oni učinili učesnikom u svojoj krivici, ne može da krene putem ka svom popravljanju, jer je njegov pravac ka dnu (dok takvi misle da je to samo prvi korak na niže), oni to ne mogu da provere pa su prisiljeni da se uvere - kakav oproštaj greha može da ih čeka tamo? A Tamo je njihova večita kazna, njihova neizbežna kazna koju nikakvo pokajanje i nikakva milost ne mogu da ublaže. Budimo pravedni i u suđenju motivima drugih ljudi. Mi malo znamo o stvarnim vrednostima ili nedostacima svakog našeg člana. Retko možemo sa sigurnošću da kažemo: ovaj čovek je više kriv od drugog ili čak da je ovaj čovek veoma dobar ili vrlo poročan. Često, iza fasade sjajne reputacije, žive najprostiji ljudi. Teško da ima ijedan među nama koji nije, u nekom trenutku svog života, bio na ivici izvršenja zločina. Svako od nas može da se osvrne unazad i da, uzdrhtao, vidi trenutak kada su njegove stope bile na ivici klizave stene koja nadvisuje ponor krivice; ali, da je izazov bio malo brži ili trajao malo duže, a siromaštvo pritisnulo malo jače, ili da je malo više vina, pri našem smanjenom prosuđivanju, u većoj meri poremetilo naš intelekt i da je narasla strast, mi bismo sleteli u ponor, da se više nikad ne uzdignemo. Možda možemo biti u stanju da kažemo - Ovaj čovekje lagao, onje krao, on je falsifikovao, on je proneverio novac koji mu je poveren; a taj čovek je prošao krozzivotsa čistim rukama. Ali, ne mo-žemo reći da se taj nije dugo borio, mada neuspešno, protiv izazova pod kojima je drugi podlegao bez otpora. Mi možemo da kažemo samo ko ima najčistije ruke pred Ijudima, ali ne i ko od njih ima najčistiju dušu pred Bogom. Možemo biti u stanju da kažemo ovaj čovek je učinio brakolomstvo, a taj čovek je oduvek bio neporočan. Ali, ne možemo reći da je nevinost nekog, možda, posledica njegovog hladnog srca, nedostatka motiva, prisustva straha, niskog nivoa izazova; čak ni da je padu drugog prethodila žestoka unutrašnja borba, izazvana nesavladivom pomamom da se iskupi najpo-svećenijim kajanjem. Velikodušnost, kao i tvrdičluk, mogu samo da doprinose urođenoj prirodi; i u očima Neba, dug život dobročinstva u jednom čoveku može da iziskuje manje napora i može da pokaže manje vrline i manje žrtvovanja interesa, nego nekoliko retkih skrivenih dela dobrote, uči-njenih iz dužnosti od odbojne i nesimpatične prirode drugog. Moguće je da postoje stvarne zasluge, puno napora u samopožrtvovanju, puno uzvišenih elemenata i moralne veličine u životu neuspeha, greha i sramote, nego u karijeri koja je, u našim očima, čeličnog integriteta. Kada osuđujemo ili sažaljevamo posrnulog, kako znamo da mi, izazvani kao on, ne bismo pali isto kao i

on, možda čak brže i s manje otpora? Kako možemo znati šta bismo mi uradili da smo nezaposleni, uz bolesnu ženu, mršavu i gladnu, sa dušom bez topline i decu koja gladna čekaju hleb? Mi ne posrčemo jer nam iskušenje nije prevelikol Onaj koji jeste posrnuo, može biti iskren u srcu isto koliko i mi. Kako mi znamo da naše kćerke, sestre, žene, mogu da se odupru napuštenosti, poti-štenosti, bedi i izazovima koje žrtvuju vrlinu njihove siromašne i napuštene sestre u razuzdanost i sramotu? One, verovatno, nisu posrnule, jer nisu bile do kraja pod istim iskušenjima! Pamet nas usmerava da se molimo da ne upadnemo u takvo iskušenje. Ljudska pravda mora uvek biti neizvesna. Koliko je pravosudnih ubistava izvršeno u neznanju o postojanju fenomena ludila! Koliko je ljudi obešeno za ubistva za koja oni nisu bili ništa više ubice u duši od porote koja je presudila i sudije koji ih je osudio! Može se s pravom sumnjati da je sprovo-đenje ljudskih zakona, u svakoj zemlji, ogromna gomila nepravdi i grešaka. Bog kipti, ali ne kao što čovek kipti; i u najrazuzdanijem zločincu, crnom kakav jeste pred celim svetom, možda je preostalo malo svetla koje gori u uglu njegove duše, čije bi crnilo odavno prešlo u one koji se ponosno šetaju pod suncem s neokrnjenom sjajem, samo da su bili iskušani i izazvani kao siroti izgnanik. Mi čak ne poznajemo spoljni život čoveka. Mi nismo kompetentni ni da osuđujemo njegova činjenja. Ne znamo ni polovinu slabosti i vrlina, čak ni kod naših najbližih. Ne možemo sa si-gurnošću da kažemo ni za svoje najbliže prijatelje da nisu izvršili određeni greh i prekršili neku Zapovest. Neka svaki čovek preispita svoju vlastitu dušu! Za koliko su naših najboljih i naših naj-gorih dela i osobina naši najbliži bili nesvesni!? Za koliko vrlina nam svet ne daje potvrdu da ih zaista posedujemo ili za koje poroke nas osuđuju, a kojima mi ne robujemo! Samo mali deo naših loših činjenja i misli izađe na svetlost dana; a za naša dobra dela iskupljenja, najveći deo je poznat samo Bogu. Stoga, budimo pravedni pri suđenju drugim ljudima. Moramo preuzeti prerogative suđenja drugima samo kada nas dužnost na to tera, jer, mi smo gotovo sigurni da grešimo, a posledice gre-šaka su veoma ozbiljne. Nijednom čoveku ne treba težnja ka vlasti u pravosuđu; jer, preuzimajući njih, mi preuzimamo najozbiljniju i najneprijatniju odgovornost. Ipak, vi ste je preuzeli; mi je svi preuzimamo; čovek je uvek spreman da sudi i uvek je spreman da osudi svog suseda jer, u tom sta-tusu on istovremeno oslobađa sebe. Vodite taj posao oprezno i milosrdno, da ne biste, u donošenju osude za kriminal, napravili lošije delo od onoga koje sami osuđujete, a posledice moraju biti večne. Greške, zločini i budalaštine drugih ljudi nisu nevažne za nas jer one formiraju deo naše mo-ralne discipline. Rat i prolivanje krvi, negde daleko, i prevare koje ne pogađaju naše materijalne interese, ipak nas dodiruju u našim osećanjima i uznemiruju naše moralno blagostanje. Sve to oz-biljno pogađa naša misaona srca. Oči javnosti mogu biti nezainteresovane za jadnu žrtvu poroka i ta olupina od čoveka može da pokrene mnoge na podsmehe i ismejavanje. Ali, za Masona, to je stanje svete humanosti koja je pred njim; taj je jedno grešno ljudsko biće; to je samo jedna utučena, usamljena i napuštena duša i njegove misli koje okupiraju tog sirotog jadnika sigurno su mnogo dublje od ravnodušnosti, podsmešljivosti ili prezira. Sve ljudske prekršaje, ceo sistem nepoštenja, iz-vrdavanja, nadmudrivanja, zabranjenih slabosti i golicljivih spletkarenja u kojima se ljudi bore jedni s drugima, misaoni Mason će shvatiti ne samo kao scenu zlih muka i sukoba, već kao važne sudare besmrtnih umova, za ciljeve koji su uveliko veći i važniji od njihovog pojedinačnog postojanja. To su tužni i nepotrebni sukobi i mogu se tretirati s potpunim negodovanjem; ali, to negodovanje se mora pretopiti u sažaljenje. Jer, ulozi s kojima ovi igrači igraju, nisu oni koje oni zamišljaju, oni koji se vide. Na primer, ovaj čovek igra da bi dobio nizak položaj, i dobija ga; ali pravi ulog koji je on uneo su snishodljivo ulizištvo, nemilostivost, kleveta i prevara.

Dobri ljudi su previše ponosni na svoju dobrotu. Oni su poštovani; Sramota im se ne približava; njihovo držanje ima težinu i uticaj; njihova odeća je bez mrlja; otrovni dah kleveta nikada ne pada na njihova poštena imena. Kako im je lako da pogledaju s prezirom dole na siromašne i degradirane pre-stupnike; da prođu pored njih uzvišenim korakom; da podignu krajeve svoje odeće oko takvih kako ih ne bi uprljali u dodiru s njima! Ipak, Veliki Majstor Vrline ne radi to već se spušta na običan odnos s običnima i grešnima, sa samarićanskom ženom, sa izgnanikom i Pariahom iz hebrejskog sveta. 2

Mnogi ljudi misle o sebi da su bolji u poređenju s tuđim grehovima! Kada posmatraju svoje su-sede i njihove loše naravi ili ponašanja, oni često osećaju tajno likovanje koje uništava njihove vlasti-te pretenzije ka mudrosti i umerenosti, pa čak i na vrline. Mnogi uživaju zbog grehova drugih; i to je čest slučaj kod onih koji rado prihvataju upoređivanje svojih vlastitih vrlina sa susedovim greškama.

Moć plemenitosti se premalo viđa u svetu; potiskuju se uticaji sažaljenja, moći ljubavi, kontro-liše se umerenost naših strasti, impresivna uzvišenost tog savršenog karaktera u kojem se prepliću ozbiljno nezadovoljstvo s tugom i sažaljenjem za prekršioca. Mason bi trebalo tako da tretira svoju Braću koja skrenu s puta. Ne sa gorčinom, ni dobrodušnom neusiljenošću, ne sa svetovnom ravno-dušnošću, niti sa filosofskom hladnoćom, ne sa popustljivom svešću koja prihvata kao dobro sve ono što je potvrdilo javno mnjenje; već sa milošću, sažaljivom ljubaznošću i ljubavlju prema njemu. Ljudsko srce se neće voljno prikloniti onome što je slabo i pogrešno u ljudskoj prirodi. I, uko-liko nam ono u tome popusti, to mora da bude popuštanje samo za ono što je božansko u nama. Poročnost mog suseda ne može da seporedi s mojom poročnosti; ni njegova pohotljivost, na primer, s mojim besom protiv njegovih poroka. Moje greške nisu instrument koji će sprečiti njegove greške. I zato, nestrpljivi reformatori i optužujući propovednici, kao ni žestoki kritičari, besni roditelji ili razdraženi rođaci, uglavnom ne uspevaju u svom delu da promene zabludelog. Moralni prekršaj je bolest, bol, gubitak, beščašće u besmrtnom delu čoveka. On je, po sebi, krivica i beda dodata na krivicu. Takođe je, po sebi, nesreća; i pored toga, on donosi nesreću neodo-bravanja od Boga, gnušanje svih ljudi s vrlinina i gnušanje same duše. Postupaj s verom, ali oprezno i pažljivo sa ovim zlom! On nije stvar sitne provokacije, niti ličnog sukoba, niti sebični nadražaj. Govori pažljivo sa svojom grešnom Braćom! Bog njih sažaljeva: Hrist je umro radi njih: Proviđenje čeka na njih: Nebo će im se smilovati; i Nebeski duh je spreman da ih dočeka s radošću. Neka tvoj glas bude u jedinstvu sa svim silama koje Bog ima za njegov oporavak! Ako te neko prevari i likuje u tome, on je taj kojeg treba najviše sažaljevati kao ljudsko biće. On je dublju ranu načinio sebi nego tebi. On je taj, a ne ti, kojegće Bog nagraditi pomešanim nezadovoljstvom i sažaljenjem; a Njegov sud bi trebalo da bude tvoj zakon. Od svih brojnih blagoslova Svete Planine, nijedan nije za tog čoveka; ali za milostivog, mirotvorca i progonjenog, oni se slobodno sipaju. Svi mi imamo slične strasti, sklonosti i iskušenja. U svima nama postoje elementi koji mogu biti deformisani u stalnoman procesu moralne degradacije, sve do najgoreg zločina. Jadnik, kojeg gomila proklinje prilikom izvođenja na stratište, na egzekuciju, nije ništa gori od svakog pojedinca koji bi uradio isto što i on, u istim uslovima. Njega zaista treba osuditi, ali ga treba i duboko žaliti.

Ne postaje se slab i grešan kada smo osvetoljubivi, čak i prema najgorim zločincima. Mi dugujemo mnogo dobrom Proviđenju Boga jer nam dodeljuje mnogo više koristi za vrlinu. Svi mi imamo vrline, one se mogu povečavati do istih visina. Možda smo mogli, kao što su neki, da padnemo i od manjeg iskušenja. Možda smo učinili dela koja su, u odnosu na iskušenja ili provokacije, manje prihvatljiva od njegovog velikog zločina. Tiho sažaljenje i tuga prema žrtvi, trebalo bi da se prepliču s našim gnu-šanjem za krivicu. Čak i gusari koji ubijaju hladnokrvno na otvorenom moru, ljudi su poput mene ili tebe. Siročad u detinjstvu ili prosti i raspusni i razuzdani roditelji, detinjstvo bez prijatelja, loše druš-tvo, neznanje i nedostatak moralne kultivacije, izazovi grešnih zadovoljstava ili satiruče siromaštvo, blizina poroka, prezreno i razoreno ime, prazna i propala ljubav, očajnička sreča - sve su to elementi koji bi, možda, naveli svakoga od nas da razvijemo jedra ka debelom moru i krvavu zastavu opšteg pr-kosa; da vodimo ratove s našom vrstom; da živimo život i umremo smrču nepoštovanog i nemilosrd-nog gusara. Mnoge važne niti sa čovečanstvom zahtevaju od nas da ga sažaljevamo. Njegova glava se nekad poćivala na majčinim grudima. On je nekada bio predmet sestrinske ljubavi i kućno mezimče. Možda će se njegova ruka, iako često crvena od krvi, nekad pred oltarom poklopiti s drugom ljublje-nom rukom. Sažaljevajte ga onda; njegovu razorenu nadu i njegovo smrvljeno srce! Dobro je da slaba i grešna bića poput nas to urade; trebalo bi da osete zločinca, da ga osete kao slabost, kao izazvano, a trebalo bi, takođe, i kao spaseno biće. Možda je tako kada Bog meri čovekove zločine. Možda će On uzeti u obzir izazove i iskušenja i suprotne okolnosti koje su ga dovele do toga i mogućnosti za moralnu kulturu okrivljenog. I, može se desiti da su naši sopstveni prekršaji teži od onoga što mi mislimo, a da oni koje je ubica počinio budu lakši od onih po ljudskom sudu. Stoga, neka pravi Mason nikada ne zaboravi svečanu naredbu koju je neophodno da vidi u sva-kom trenutku svog užurbanog života: Ne sudi, osim ako se ne sudi tebi: za svaku kaznu koju odmeriš drugom, ista će, zauzvrat, biti odmerena tebi. Ovo je pouka za Provosta i Sudiju.

8", INTENDANT ZDANJA

ovom stepenu VAM se daju važne pouke: niko ne može da napreduje u Drevnom i Prihvaćenom Škotskom Obredu ako se učenjem nije približio Masonskom znanju i ju-risprudenciji. Stepeni ovog Obreda nisu za one koji su zadovoljni samo radom i ceremoni-jama i koji ne teže da istražuju rudnike mudrosti, zakopane ispod površine. Vi i dalje napredujete prema Svetlosti, prema zvezdama koje sjaje u daljini i koje su simbol Božanske Istine, date od Boga prvom čoveku, sačuvane usred promena u predanja i učenju Masonerije. Koliko ćete dalje napredo-vati, zavisi samo od vas. Ovde, kao i svuda u svetu, Mrak se bori protiv Svetlosti, a oblaci i senke se ubacuju između vas i Istine. Kada budete prožeti moralnošću Masonerije, kojom već jeste i kojom ćete uskoro biti još punije obuzeti, kada budete naučili da primenjujete sve vrline koje ona poseduje, kada vam one postanu bliske kao vaši Kućni Bogovi - tada ćete biti spremni da primite njenu uzvišenu filosofsku poruku i utvrdite na kom vrhovnom tronu sede Svetlost i Istina. Korak po korak, čovek mora da napreduje prema Savršenstvu; i svaki Masonski Stepen trebao bi da bude jedan od tih koraka. Svaki je razvoj posebne dužnosti, a na sadašnjem vam se govori o milosrđu i čovekoljublju - da vam Braća budu primer vrline, da oni isprave vaše sopstvene greške i da težite da ispravite one kod vaše Braće. Kao i u svim Stepenima, i na se ovom susrećete sa simbolima i imenima Božanstva, istinskim znanjem njihovog karaktera i osobina, što je oduvek bio glavni cilj u Masoneriji - da ih ona saču-va od zaborava. Da shvatimo Njegovu beskonačnu veličinu i dobrotu, da se direktno oslonimo na Njegovo Proviđenje, da duboko poštujemo i uvažavamo Njega kao Vrhovnog Arhitektu, Kreatora i Zakonodavca univerzuma - to je prva Masonska dužnost. Baterija ovog Stepena i pet krugova koja ste napravili oko Lože, aludiraju na pet tačaka drugar-stva i treba da vas, u mislima, jasno podsećaju na njih. Ići po bratskom nalogu ili za bratovo dobro, čak i

bosonog po oštrom kamenju; da ga se setite pri svojim darovima Božanstvu; da ga zakopčate u svom srcu i da ga zaštitite od zlobe i zlih reči; da ga pridržite pre nego što se saplete i padne; i da mu date mudar, pošten i prijateljski savet - to su dužnosti jasno zapisane na stranicama Božjeg velikog kodeksa zakona i prva naredba Masonerije. Prvi znak Stepena je izražavanje uzdržanosti i poniznosti kojima istražujemo prirodu i osobine Božanstva; drugi je duboko strahopoštovanje i poštovanje sa kojim shvatamo Njegov sjaj; i treći je tuga sa kojom mislimo o svom nedovoljnom ispunjavanju ličnih obaveza i našeg nesavršenog pridr-žavanja Njegovih zakona. Veoma poštovana čovekova osobina jeste da traga i drži se Istine. Stoga, kada smo opušteni, bez obaveza i briga, poželimo da vidimo, čujemo i naučimo nešto; cenimo znanje, bilo da je nejasno ili sjajno, kao neophodno sredstvo za srećno življenje. Istina, Jednostavnost i Iskrenost se najbolje slažu s prirodom čovečanstva. Bez obzira na to od čega se vrline sastoje, od Mudrosti i shvatanja Istine ili od očuvanja Ljudske Zajednice, davanja svakom čoveku ono što mu pripada i prihvatanje i poštovanje pravila, ili od veličine i čvrstine nekog uzdignutog i nesputanog uma ili poštovanja reda i regularnosti u svim našim rečima i svim našim aktivnostima - u njima su sadržani Uzdržavanje i Trezvenost. Masonerija je, u svim vremenima, religiozno čuvala tu svetlu veru iz koje teče uzvišena Posvećenost, osećaj Bratstva korisnih dobrih dela, duh povlađivanja i mira, slatkih nada i stvarne utehe; i istrajnosti u ispunjavanju najbolnijih i teških zadataka. Ona ih je oduvek zagovarala sa ža-rom i upornošću; i zato ona danas radi revnosnije nego ikada ranije. Masonski govor se retko kad izgovori, a da se ne iskaže neophodnost i prednost ovakve vere i, da se pri tome posebno ne poziva na dva osnovna principa religije koji čine sve religije - ljubav prema Bogu i ljubav prema susedu. Masoni nose u svojim grudima te principe porodice i društva. Dok Sektaši iz ranijih vremena slabe religijski duh, Masonerija, sačinjavajući jedan veliki Narod širom planete, korača pod velikom za-stavom Milosrđa i Dobročinstva i čuva taj osećaj, širi ga u njegovoj čistoti i jednostavnosti, kakav je oduvek postojao u dubinama ljudskog srca, kao što je postojao čak i pod najdavnijim oblicima obožavanja, kada su niska i prosta praznoverja zabranjivala njihovo prihvatanje. Masonska Loža treba da podseća na košnicu, u kojoj svi članovi rade zajedno i revnosno za zajedničko dobro. Masonerija nije stvorena za hladne duše i uske pameti koje ne shvataju svoju uzvišenu misiju i uzvišeno apostolstvo. U Masoneriji se izriče anatema protiv mlakih i nepredu-zimljivih. Masonerija bi trebalo da uteši u nesreći, da popularizuje znanje, da uči o svemu što je istina u čistoj religiji i filosofiji, da navikne čoveka da poštuje poredak i osobine života, da pokaže put stvarnoj sreći, da se pripremi za taj srećni period, kada svi delovi Ljudske Porodice, ujedinjeni vezama Tolerancije i Bratstva, treba da budu samo jedno domaćinstvo - to su aktivnosti koje mogu dobro da podstaknu oduševljenje, pa čak i entuzijazam. Sada nećemo iznositi šire ili detaljnije ove ideje, već ih samo kratko pominjemo, kao napomenu na osnovu koje možete razmišljati po sopstvenom nahođenju. Ukoliko odavde nastavite da napre-dujete, one će vam biti razvijane, objašnjene i otkrivene. Masonerija ne daje nepraktične i ekstravagantne pouke, naravno, jer ako bi one bile takve, bile bi zanemarene. Ona ne traži od svojih iniciranih ništa što je nemoguće, već što je njima lako da izvr-še. Njena učenja su, u najvećoj meri, veoma praktična; njene zakone može ispuniti svaki pravedan, ponosit i pošten čovek, bez obzira koje je vere ili veroispovesti. Njen cilj je da ostvari najveće pojedi-načno dobro, ne tražeći pri tom da čovek postane savršen. Ona se ne upušta u domen religije, niti se upušta u

misterije regeneracije. Ona podučava onim istinama koje su zapisane prstom Boga u srcu čoveka, onim shvatanjima dužnosti koje su bile iskovane kroz meditaciju promišljenih, potvrđene od dobrih i mudrih, i žigosane, kao srebro, s odgovorom koji se može naći u svakom neiskvarenom umu. Ona ne dogmatizuje, niti uzaludno zamišlja da se dogmatska izvesnost sigurno može ostvariti. Masonerija se ne bavi omalovažavanjem ovog sveta ili svih njegovih lepota, njegovih uzbud-ljivih stvari i detalja, njegovih slavnih dela, njegove plemenite i svete ljubavi; niti nas nagovara da udaljavamo svoja srca od ovozemaljskog života, kao praznog, prolaznog i bezvrednog i da se usme-rimo samo prema Nebu, kao jedinoj sferi koja zaslužuje ljubav zaljubljenih ili razmišljanja mudrih. Ona podučava čoveka da ima visoke obaveze koje bi trebalo da ispuni i važnu sudbinu koja bi trebalo da se ostvari na ovoj zemlji; da ovaj svet nije samo prolaz ka drugom i da je ovaj život, mada ne naš jedini, celovit i konkretan za koji se mi ovde moramo brinuti; da je Sadašnjost polje našeg rada, a Budućnost je za teoriju i verovanje; da je čovek poslat na zemlju da živi na njoj, da uživa, da je prou-čava, da je ulepša i uradi sve što može. To je njegova zemlja, kojoj bi trebalo da posveti svoju ljubav i svoj trud i tu bi trebalo njegov rad i trud da se pokažu. To je njegova kuća, a ne šator, njegov dom, i ne samo škola. On je poslat na ovaj svet da ne bi stalno žudeo za drugim, sanjao i pripremao se za taj drugi; ali, i da bi obavio svoju dužnost i ispunio svoju sudbinu na zemlji; da bi uradio sve što je u njegovoj moći da je unapredi, da je pretvori u sliku uzdignute sreće za sebe, za one oko njega i za one koji će doći posle njega. Njegov život ovde je deo njegove besmrtnosti; a ovaj svet je, takođe, među zvezdama. Masonerija nas uči da čovek bude na najbolji način spreman za Budućnost kojoj se nada. Ono što nije viđeno, ne može više imati mesto u našem preferiranju boljeg, od Viđenog i Bliskog. Zakon našeg postojanja je Ljubav prema Životu, briga za njega i njegovu lepotu; ljubav prema svetu u koji je naša sudbina ugrađena, zajedno s interesima i naklonošću prema zemlji. Nije to telesna ljubav; niti ljubav prema bogatstvu, slavi, lakoći, moći, ni sjaju. Nije nisko koristoljublje, već ljubav prema Zemlji, kao bašti u kojoj je Stvoritelj rasuo takva čuda lepote; kao dom čovečanstva, arena njegovih sukoba, slika neograničenog napretka, mesto boravka mudrih, dobrih, voljenih i dragih; mesta sa mogućnostima razvoja bilo grehova, patnje i tuge ili najuzvišenijih strasti, uzvišenih vrlina i nežnih osećanja. Oni koji se trude da ubede čoveka da treba da prezire ovaj svet i sve što je u njemu, čak i ako žive u njemu, uzaludno ulažu trud. Bog nije preuzeo savtaj bol u stvaranju, oblikovanju, upotpunjavanju i obožavanju sveta da bi oni koje je On stvorio, živeli u njemu i prezirali ga. Biće dovoljno, ako ga oni vole samo umereno. Beskorisno je pokušavati da se uguše sva uzbuđenja i strasti koje su, i uvek će biti, neodvojive od ljudske prirode. Sve do kraja sveta, poštovanje vrlina i marljivosti imaće po-štovanje u svetu, postojaće ambicije, rivalstvo i nagon ka najboljim i najuspešnijim ljudima u njemu; i, ako ih ne bude, više divljaštva, poroka i slabosti pokriće svaku državu sveta, mnogo više njih će patiti nego što ih je sada. Samo oni koji osećaju dubok interes i privrženost za ovaj svet, radiće na njegovom unapređenju. Oni koji potcenjuju ovaj život, prirodno postaju svadljivi i nezadovoljni i gube interes za blagostanje svojih zemljaka. Služiti njemu, i time što izvršavamo svoju dužnost Masona, moramo biti svesni da je cilj vredan truda; i moramo biti zadovoljni ovim svetom u koji nas je Bog uveo, sve dok On ne dozvoli da se preselimo u bolji. On je ovde s nama i ne misli da je ovo bezvredan svet. Ozbiljna je stvar oklevetati i uterivati u laž ceo svet i govoriti o njemu kao o prebivalištu za mu-kotrpan rad, za siromašne, neznalice, neuke i prezrenu vrstu. Takvi bi diskreditovali svoju porodicu, krug svojih

prijatelja, svoje selo, svoj grad, svoju zemlju. Svet nije bedan i bezvredan; nije nesreća, već nešto o čemu treba razmišljati da bismo bili - ljudi. Ako je život bezvredan, i besmrtnost je ta-kođe bezvredna. U samom društvu, u tom živom mehanizmu ljudskih odnosa koji se širi celim svetom, postoji i lepša unutrašnja suština koja ga zaista pokreće, kao što i svaka snaga, teška ili ekspanzivna, po-kreće bučnu manufakturu ili brze osovine i vagone. Čovek-mašina žuri tamo i ovamo širom zemlje, širi svoje ruke na sve strane, da radi, da trguje u bezbrojnim radionicama i fabrikama; i gotovo uvek motiv koji ga pokreće jeste nešto što stvara utehu, privrženost i nadu u društveno postojanje. Mehanizam često radi s poteškoćama, teško vuče, škripi i cvili pod jakim naporima. Suština finih motiva se meša s lošim i prostim sastojcima, često se zaglavljuju, kvare se, drmaju i remete slobod-ne i uzvišene aktivnosti društvenog života. Ali, onaj koji sve to shvata cinično i koji gubi fin osećaj opšteg društvenog dobra zbog njegovih deformacija, nije ni zahvalan ni mudar. Zato što mogu da budem prijatelj, što mogu da imam prijatelja, pa makar on bio jedini na svetu; ta činjenica, čudesno dobrom srećom, može da nam se suprotstavi svim patnjama naše društvene prirode. Zato postoji mesto na zemlji, kao što je dom, to sklonište i svetilište sa zidovima obloženim radošću, gde možemo da se suprotstavimo svim nedaćama života. Zato što neko može da bude pošten, društveni čovek, da iznosi svoje istinske misli, usred buke kontroverzi i ratovanja mišljenja; ta unutrašnja činjenica, nadjačava sve činjenice koje dolaze spolja. U vidljivim pojavama i delovanju društva, često odbojnom i zbunjujućem, skloni smo da izgu-bimo pravi smisao njegovih nevidljivih blagoslova. Kao što u Prirodi ništa nije grubo ni očigledno, ni vlaga i padavine, čak ni polja i cveće - koja su toliko lepa, tako nije vidljiv ni duh mudrosti i lepote koji ih prožimaju; isto tako u društvu, ono što je nevidljivo, a time neuočljivo, jeste ono što je najlepše. Šta pokreće čoveka na mukotrpan rad? Ako bi čovek mislio samo na sebe, on bi odbacio koplje i sekiru i požurio u pustinju ili bi tumarao svetom kao kroz divljinu i pretvorio bi svet u pustinju. Njegova kuća koju on ne viđa možda samo jednom ili dva puta dnevno, nevidljiva je veza sa svetom. To je dobra, jaka i plemenita vera koju ljudi imaju jedan u drugog, koja daje najuzvišeniji karakter u poslovanju, razmeni i trgovini. Prevara nastaje u žurbi poslovanja; ali, ona je izuzetak. Poštenje je pravilo; i sve prevare na svetu ne mogu da pokidaju veliku vezu ljudskog poverenja. Ako bi to biio moguće, trgovina bi sklopila svoja jedra na svim morima i svi gradovi sveta bi se pretvorili u ruine. Sama priroda čoveka na drugoj strani sveta, kojeg nikada ne vidite, kojeg nikada nećete ni videti, smatraćete dobrim zbog veza s hiljadama drugih. Najupečatljiviji deo političke države nije vlada, niti ustav, ni zakoni, ni izvršnost, ni pravna moć; već univerzalna volja ljudi da se sa njima upravlja opštim blagostanjem. Uklonite to ograničenje, nijedna vlada na svetu ne bi opstala ni jedan sat.

Od brojnih učenja Masonerije, jedno od najvrednijih je da ne potcenjujemo ovaj život. Nije prihvatljivo da, kada razmišljamo o sudbini koja čeka čoveka na zemlji, natapamo suzama njegovu kolevku; već bi trebalo da, kao Jevreji, pozdravimo život deteta sa radošću i da taj dan bude praznik. To je suprotno onima koji ispovedaju da su proveli ovaj život i ustanovili njegovu malu vred-nost, što je definitivno promenilo njihovo mišljenje da je on više jadan nego srećan; jer, njegova zanimanja su dosadna, njegove staze su često zbunjujuće, njihova prijateljstva su prekinuta ili su njihovi prijatelji već pomrli, njihova zadovoljstva izbledela, čast potamnela, njihov put je utaban, poznat i glup.

Masonerija smatra da znak velike pobožnosti prema Bogu nije ponižavanje, čak ni preziranje, jer to stanje je On odredio nama. Ona ne uspostavlja apsurdne tvrdnje za postojanje drugog sveta, ne samo kroz poređenje, već kroz tvrdnje o njemu. Ona smatra da su oba delovi jednog sistema. Ona smatra da čovek može da stvara mnogo i u ovom i u drugom svetu, istovremeno. Ona ne uči svoje inicirane da imaju još bolje mišljenje o drugim delima i postavkama o Bogu, a da pri tome misli suprotno. Ona ne gleda na život kao na veliko gubljenje vremena; niti smatra svoje angažovanje bezvrednim sitnicama za besmrtna bića; ne govori svojim članovima da skrste ruke na grudi, u znak omalovažavanja svog statusa i vrste; naprotiv, ona gleda trezveno i vedro na svet kao na pozorište vrednih aktivnosti, uzvišenog sadržaja racionalnog i bezazlenog užitka. I pored svih zala, život je blagosloven. Negirati ovo znači uništiti osnovu svih religija, prirodnih i otkrivenih. A osnova svih religija je zasnovana na čvrstom verovanju da je Bog dobar; i, ako je ovaj život zlo i kletva, ovakvo verovanje se ne može racionalno prihvatiti. Da spustimo našu satiru na čo-večanstvo i ljudsko postojanje, i posmatramo čovečanstvo i ljudsko postojanje kao loše i odvratno; da gledamo na ovaj svet kao na prebivalište jedne jadne vrste, moguće je samo u šali i lakrdiji. Smatrati ovu zemlju tamnicom ili zatvorom, koja nema blagoslov da ga pruži već da se beži od nje, gašenje je prvobitnog svetla vere, nade i sreće, uništavanje osnove religije i temelja Istine o dobroti Boga. Da je zaista tako, onda ne bi bilo važno šta je sve istina ili šta nije; razmišljanje bi bilo uzaludno i vera takođe; i sve što pripada čovekovom uzvišenom biću bilo bi spaljeno u ruinama mizantropije, tuge i očaja. Naša ljubav prema životu je da se istrajno, u zlu i patnji, njega držimo; da pripadamo svom domu, mestu u kojem smo rođeni, bilo kom drugom mestu, bez obzira koliko ponizan, ružan ili oskudan on bio, i sve to nam pokazuje koliko su nam važne veze srodstva i društva. Beda ostavlja impresivniji utisak na nas od sreće; jer, ova poslednja nije navika naših umova. Ona je čudan, neo-bičan gost i mi smo u većoj meri svesni njene prisutnosti. Sreća živi s nama, a mi je zaboravljamo. Ona nas ne uzbuđuje, niti remeti red i pravac naših misli. Velika agonija je samo neka epoha u našem životu. Sećamo se svojih nevolja, pamtimo oluje i zemljotrese jer su oni van redovnog toka stvari. To su događaji nesreće, zapamćeni zbog svoje izuzetnosti; a istovremeno svi periodi napretka su ostali nezapamćeni. Mi beležimo i pamtimo vremena nesreća; ali mnogi srećni dani i nezabeleženi periodi zadovoljstva prođu, nezapamćeni u knjizi sećanja ili u skraćenim analima naše zahvalnosti. Malo smo spremni i još manje sposobni da izvučemo iz tamnog sećanja naših proteklih godina mirne mo-mente, lepa osećanja, sjajne misli, tiha sanjarenja, gomile lepih osećanja u kojima je život proticao, noseći nas gotovo bez svesti u svojim grudima, jer nas je nosio mirno i nežno. Život nije samo dobar; on je sjajan - po mišljenju miliona. Slava svih ljudskih vrlina ga ode-va. Sjaj posvećenosti, milosrđa i heroizma su u njemu; krune hiljada mučeništva su nad njegovim obrvama. Sjaj duše sija kroz ovaj vidljivi i ponekad mračan život; kroz sve njegove obavezne muke i rad. I najskromniji život može da oseti vezu sa Beskonačnim Izvorom. Postoji nešto moćno u krhkoj unutrašnjosti tog čoveka; nešto od besmrtnosti u ovom kratkotrajnom i prolaznom biću. Um poseže na sve strane, do beskonačnog. Njegove misli lete daleko, daleko u bezgranično, nemerljivo, besko-načno; daleko u veliku, nejasnu i plodnu budućnost; i postaju moći i uticaji u drugim vremenima. Upoznati njegovog predivnog Tvorca, preuzeti svu mudrost sa Večnih Zvezda; odneti gore čovekovo poštovanje, zahvalnost i ljubav Vladaru Svih Svetova; biti besmrtan u našim uticajima projektova-nim za daleku i sporo dolazeću Budućnost - čini život najvrednijim i najslavnijim. Život je predivno delo Boga. Život je svetlost koja izbija iz mraka praznine; sila probuđena iz inertnosti i nemoći, stvorena ni iz čega; i suprotnost rasplamsava čudo i ushićenje. On je tok iz be-skonačno

natapajuće dobrote, od trenutka kada je prvi put šiknuo prema svetlu, tok koji se utapa u okean Večnosti koji Božanstvo stvara i kojem pomaže. To je veličanstven i uzvišen dar. Kad je mlad, jasno se čuje zadovoljstvo u njegovim mladim glasovima i oseća se radost života; radost je u njiho-vim nesigurnim koracima mladosti, duboko zadovoljstvo je u snažnoj zrelosti i mir i spokojstvo su u starosti. Postoji u njemu i dobro za dobre - vrlina za verne i pobeda za hrabre. Postoji čak i u ovom poniznom životu beskonačnost za one čije su želje bez granica. Daju se blagoslovi na njegovom rođe-nju; postoji nada u njegovoj smrti i večnost u planovima. Tako je zemlja koja vezuje mnoge u lance za Masona mesto polaska i cilj besmrtnosti. Mnoge ona sahranjuje u kršu mračnih briga i iscrpljujuće taštine. Ali Masonu, ona je brdo za razmišljanje gde se Nebo, Beskonačnost i Večnost prostiru pred njim i oko njega. Za uzvišene umove, čiste i vrle, ovaj život je početak Neba i deo besmrtnosti. Bog nam je ukazao na jedan lek za sva zla sveta, a to je zadovoljan duh. Mi se možemo pomiriti sa siromaštvom i lošom srećom, ukoliko posedujemo trpeljivost i smirenost koje su u srazmeri s njima. Nijedan čovek nije siromašan koji ne misli tako o sebi; ali, ako u dobroj sreći, iz nestrpljenja želi još, on objavljuje svoju oskudicu i svoje prosjačko stanje. Ova vriina zadovoljnosti je bila jezgro svih starih moralnih filosofija i najšire je korišćena za ukupan tok naših života, i jedini je instrument da se olakšaju problemi sveta, nevolje ili loše stanje. Najveća razumnost je povinovati se Božanskom Proviđenju koje upravlja celim svetom, i koja nam je tako naređena u upravljanju Njegovom velikom porodicom. Ispravno je da Bog deli svoje poklone onako kako Njemu odgovara; i ako gunđamo na ovo, moguće je da ćemo u nekom narednom neraspoloženju imati probleme, kada nas On ne načini anđelima ili zvezdama. Mi sami činimo svoju sreću dobrom ili lošom. I kada Bog pusti Tirana na nas ili boleštinu ili nemilost ili nesreću, ako se plašimo da umremo ili ne znamo kako da ostanemo strpljivi ili smo ponosni ili požudni, tada nas pritiska teška nesreća. Ali, ako znamo da se upravljamo plemenitim principima i ne plašimo se toliko smrti koliko nečasne radnje, i smatramo da je nestrpljenje veće zlo od groznice, i da je ponos najveća sramota kao i najveća glupost, a da je siromaštvo mnogo poželjnije od mučenja pohlepe, mi i dalje imamo istu pamet i osmehujemo se obrtima sreće i zle Sudbine. Ako si izgubio svoju zemlju, ne gubi i svoju nepokolebljivost; i ako moraš da umreš pre ostalih ili pre nego što to očekuješ, ipak, nemoj umreti s nestrpljenjem. Jer, nijedna prilika nije loša onom koji je zadovoljan i čoveku ništa nije jadno, osim ako je ona nerazumna. Nijedan čovek ne može da natera drugog da bude njegov rob, osim ako taj nije prvo sam postao rob života i smrti, zadovoljstava ili muka, iz nade ili straha; upravljaj ovim strastima i ti ćeš biti slobodniji nego Parthijanski kraljevi . 3

Kada nas neprijatelj kritikuje, gledajmo na njega kao na nepristrasnog govornika o našim greš-kama; jer, on će nam biti iskreniji nego što će to biti naš najdraži prijatelj, i stoga mu možemo oprostiti njegov bes, i morali bismo da uvažimo otvorenost njegovog kazivanja. Kada je umoran, vo korača u skladu sa mogućnostima; i ako ga ne grdimo, već nas on primorava da idemo oprezno, i hodamo bez straha od naših neprijatelja, to je bolje nego da se uljuljkamo u ponos i neopreznost. Ako izgubiš posao u javnoj službi, nađi svoje utočište u poštenom penzionisanju, budi nezain-teresovan za moguću korist u inostranstvu ili za svoju sigurnost u svojoj zemlji. Kada severni vetrovi duvaju snažno i kada setno padaju kiše, mi ne sedimo i ne plačemo; već se branimo od njih toplom odećom ili dobrom vatrom i suvim krovom. I, kada oluja zle sreće udara po našem duhu, možemo je pretvoriti u nešto što je bolje, ako se rešimo da tako uradimo; staloženost i strpljenje mogu da nas štite od njenog burnog i nemilosrdnog šibanja. Ako time razvijemo svoje strpljenje i stvorimo priliku za herojsko trpljenje, nastalo je dovoljno dobrog da nam se, u velikoj meri, nadoknade sve privremene patnje; jer, tako mudar

čovek nadjačava svoju sudbinu i ima veći uticaj na svoje zadovolj-stvo nego sve konstelacije i planete sa nebeskog svoda. Ne upoređuj svoje stanje s onim iznad sebe. Da bi obezbedio svoje zadovoljstvo, pogledaj na hi-ljade onih s kojima nikada i ni za šta ne bi prihvatio da menjaš svoju sreću i zadovoljstvo. Vojnik ne sme da misli da je neuspešan ukoliko nije poput Aleksandra Velikog ili Velingtona; ni jedan čovek ne treba da misli o sebi kao o neuspešnom jer ne poseduje bogatstvo koje ima Rotšild (Rothschild). Neka se onaj iz prvog primera veseli što nije ponižen, kao mnogi generali koji su morali da siđu s konja pred Napoleonom; i onaj u drugom primeru, da nije prosjak onaj koji gologlav, na zimskom vetru, drži svoj dronjavi šešir za milostinju. Možda postoje mnogi koji su bogatiji i mnogo srećniji, ali ima i hiljade onih koji su veoma jadni, u poređenju s tobom. Posle najgoreg napada Sreće, ostaće nešto za nas - vedro držanje, vedar duh i dobra svest, Proviđenje od Boga, naša nada u Nebo, naše milosrđe za one koji su nas povredili; verovatno i volje-na supruga i mnogi prijatelji koji će žaliti, i neki koji će nam olakšati patnju; i svetlost i vazduh i sve lepote Prirode. Mi možemo da čitamo, govorimo i da razmišljamo; da imamo i dalje te blagoslove; mi bismo trebali da budemo u ljubavi s tugom i mrzovoljom da bi sve one nestale, umesto što više volimo da sedimo na šaci trnja. Uživajte u blagoslovima ovog dana, ako ih Bog šalje, i one zle podnosite strpljivo i smireno; jer, samo ova ilovača je naša: mi smo mrtvi za juče, a za sutrašnji dan nismo još ni rođeni. Kada se naše blagostanje nasilno promeni, naš duh ostaje nepromenjen. Blagoslovi imuniteta, zaštite, slobode i integriteta, zaslužuju zahvalnost celog života. Mi smo pošteđeni od hiljade nesreća, od kojih će nas svaka, ako nas pogodi, načiniti neosetljivim na našu trenutnu muku i zadovoljnim da je primimo u zamenu za neku drugu, još težu muku. Odmerite svoje želje prema svom bogatstvu i uslovima, a ne svoje bogatstvo prema vašim že-ljama: neka vas vode vaše potrebe, ne vaša mašta i priroda, ne loši običaji i ambiciozni principi. Nije zlo biti siromašan, već biti poročan i nestrpljiv. Da li je bolja ona životinja koja ima dva ili tri brda za pašu, od male pčele koja se hrani rosom ili slatkim sokom i živi od onoga što padne svakog jutra iz skladišta Neba, oblaka i Proviđenja? Postoje neki primeri sudbina i dobra stanja koja ne mogu da postoje uz neke druge; ali, ako želiš baš te, moraš se odreći drugih, i ako nisi zadovoljan sa jednim, gubiš korisnost oba. Ako žu-diš za učenjem, moraš imati slobodno vreme i penzionerski život; ako želiš čast države i političko uvažavanje, moraš biti stalno u javnosti i sticati iskustvo i raditi svakakve poslove i čuvati celo društvo i nikada da nemaš svoje slobodno vreme. Da bi bio bogat, moraš biti štedljiv; da bi bio popularan, moraš biti darežljiv; ako si filosof, moraš prezirati bogate. Ako bi da budeš slavan kao Epaminonados , prihvati i njegovo siromaštvo, jer ono dodaje sjaj njegovoj ličnosti i zavist prema njegovoj sreći i njegovoj vrlini, bez kojih njegova slava ne bi mogla da bude tako sjajna. Ako želiš da imaš reputaciju mučenika, moraš prihvatiti i njegov progon; ili, ako bi hteo da budeš dobrotvor sveta, moraš prihvatiti nepravdu sveta; ako si zaista veliki, moraš očekivati da vidiš da rulja više voli malog čoveka nego tebe. 4

Bog vrednuje kao jednu od Njegovih slava, to što On donosi dobro iz zla; stoga, to je bio razlog da mi treba da verujemo u Njegovo upravljanje Njegovim svetom na način kako On želi; i da mi treba samo strpljivo da čekamo dok ne nastane promena ili dok se ne otkrije razlog. Zadovoljstvo Masona ne sme biti, ni na koji način, samozadovoljna sebičnost kao onog koji, sam

zadovoljan, postaje ravnodušan prema neprilikama drugih. Uvek će u ovom svetu postojati gre-hovi koje treba oprostiti, patnja koju treba ublažiti, tuga koja traži saosećanje, potrebe i siromaštvo koje treba olakšati, i brojne prilike za iskazivanje stalnog milosrđa i dobročinstva. I, onaj koji sedi nezainteresovan usred svega toga, uživajući više u svojoj udobnosti i luksuzu, naspram onih koji su gladni i u bedi strašnog siromaštva i potresnoj bedi svojih bližnjih, možda nije zbog toga srećan, ali je sebičan i bezosećajan. Najtužniji prizor od svih na zemlji je onaj o čoveku koji je lenj, a živi u luksuzu, pri čemu je čvrst i škrt prema vapajima onih koji mu se u oskudici uzalud obraćaju, a mučenici kao da ga mole na nekom njemu nepoznatom jeziku. Čovek kojeg nagli bes podstakne na nasilje i kriminal, nije ni upola dostojan da živi. On je bezverni sluga koji je izneverio ono što mu je od Boga povereno, za siro-mašne i za one koji pate među njegovom Braćom. Pravi Mason mora biti i mora imati pravo da bude zadovoljan sobom; i on to može kada ne živi samo za sebe, već i za druge, za one kojima je potrebna njegova pomoć i koji imaju potrebu za njegovim saosećanjem. Milosrđe, rečenoje veoma lepo,je veliki kanal, kroz koji Bogprenosi svu Svoju milost na čovečan-stvo. Jer, mi dobijamo oprost za naše grehe u proporciji sa našim praštanjem našoj brači. Ovoje pra-vilo naših nada i mera naših htenja u ovom svetu; i na dan smrti i suda, velika rečenica o čovečanstvu treba da bude preneta u skladu sa našom milostinjom, kojaje drugi deo milosrđa. Sam Bogje Ijubav; i svaki stepen milosrđa koji bitiše u namaje učešče Božanske prirode.

Ove principe Masonerija pretače u praksu. Ona očekuje od vas da nadalje budete vođeni i upravljani njima. Ona ih posebno uliva onima koji angažuju rad drugih, zabranjujuči im da otpu-štaju kada nezaposlenost znači gladovanje; ili kada primaju radnike ili radnice na posao po tako niskoj ceni rada da, posle velikog naprezanja u radu, oni mogu samo da mu prodaju svoju krv i život, istovremeno s radom svojih ruku. Namera je da ovi Stepeni prenesu mnogo više od morala. Simboli i ceremonije Masona ima-ju više od jednog značenja. Oni pre skrivaju nego što iznose Istinu. Oni je samo nagoveštavaju, i njihovo promenljivo značenje se može otkriti tek kroz razmišljanje i izučavanje. Istina nije samo simbolizovana Svetlošću, jer je zrak svetlosti deljiv na zrake različitih boja, pa se isto tako može deliti na vrste. Delokrug Masonerije je da uči svim istinama - ne samo o moralu - već političkim i filosofskim, pa čak i religijskim istinama, dokle god se one odnose na velike i suštinske principe, u svakoj od njih. Sfinga je bila simbol. Kome je ona otkrila svoje najdublje značenje? Ko zna simbolič-ko značenje piramida? U nastavku, vi ćete saznati ko su glavni neprijatelji ljudskoj slobodi, simbolizovani sa ubicama Majstora Khuruma (Hirama); i u njihovoj sudbini videćete nagoveštaj za koji se iskreno nadamo da će stići one neprijatelje čovečanstva, protiv kojih se Masonerija toliko dugo borila.

1

Provost, najčešće značenje je dekan, upravnik ili načelnik, nadzornik, univerzitetske ili verske zajednice, poglavar, pa čak i crkvenjak. Sama reč ima veliki broj različitih značenja i nije u savremenoj upotrebi. Francuskog je porekla (Prevot), i datira iz XI veka, kada je Capetian dinastija tražila način kako da vrši pravdu u kraljevstvu. Provosti su tada prikupljali porez, naplaćivali kazne, bili su vojni komandanti po oblastima i niže sudije u njima. Zbog pronevera i sl, kasnije su dobijali platu od vladara (XVII vek). U XVI veku su obavljali samo sudijske funkcije. U protestantskom sveštenstvu Nemačke, on je sveštenik glavne crkve grada ili oblasti. Naziv se pojavljuje i u Šekspirom delu Mera za meru, gde je provost zatvorski nadzornik, ili čuvar zatvora. U Američkoj Revoluciji su upravo imali taj naziv i funkciju, kada su bili poznati po svojoj že-stini prema dezerterima i pijanim vojnicima. S obzirom na problem definicije reči, najsigurnije je zadržati originalni naziv. Izvori: Oxford Dictionary; Encyclopedia Britannica\ i

Euroword Dictionary. 2

Pariah (Tamilski paraiyar, množina od paraiyan), naziv za najveću od nižih klasa u Južnoj Indiji, bukvalno značenje je (nasledni) dobošar, ili bubnjar, od parai veliki bubanj koji se koristi na nekim praznicima. Izvor: Oxford English Dictionary El. Ed. y

3

Parthia (srednje-persijski: Ashkanian) je bila civilizacija smeštena na severoistoku današnjeg Irana, koja je na vrhuncu svoje moći pokrivala oblasti današnjih država: Jermenije, Iraka, Gruzije, Istočne Turske, Istočne Sirije, Turkmenistana, Avghanistana, Tađikistana, Pakistana, Kuvajta, Persijskog Zaliva obale Saudi Arabije, Bahreina, Katara i UAE. Parthiom je upravljala bogata Arsacid dinastija, koja je vladala objedinjenim iranskim platoom. To je bila treća dinastija drevnog Irana (nakon MeDijana i Achaemenida). Parthia (u najvećoj meri sa inovacijom teške konjice) je bila najveći neprijatelj Rimskog Carstva na Istoku i ograničila je napredovanje Rima samo do Kapodokije (Istočna Anadolija). Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 4

Epaminondas, rođen oko 410. pre Hrista, umro 362, u boju u Mantineia. Rođen je u osiromašenoj aristokratskoj poro-dici. Kao Tebanski državnik i vojni strateg razbio je dominaciju Sparte među grčkim državama. Izbavio je svog najboljeg druga iz zatočeništva Aleksandra Velikog, istakao se kao veliki ratnik i strateg. Sa njegovom pogibijom prekinut je lanac svih konstruktivnih aktivnosti u politici Tebe. Bio je toliko siromašan da je bio sahranjen o trošku opštine. Izvor: The Bible Works VII Edition, El. izdanje. y

9", IZABRANIK DEVETORICE

PRVOBITNO OSNOVAN DA NAGRADI VERNOST, POSLUŠNOST I POSVEĆENOST, OVaj Stepen je bio pOSVe-ćen hrabrosti, predanosti i patriotizmu; i vaša obaveza koja vam je data, dužnost je koju ste vi preuzeli. Ona je sumirana u prostom ovlašćenju - Zaštiti ugnjetene od ugnjetača i posvetiti sebe časti i interesima tvoje Zemlje. Masonerija nije ni spekulativna ni teorijska, već je eksperimentalna; nije sentimentalna, nego je praktična. Ona zahteva samoodricanje i samokontrolu. Ona ima strogo lice prema ljudskim poroci-ma i ulazi u mnoge oblasti naših stremljenja i zadovoljstva. Ona probija kroz oblast nejasnih oseća-nja; van oblasti gde su moralisti i filosofi ispleli svoje fine teorije i uspostavili svoje prelepe maksime, u samu dubinu srca, ukorava naše malenkosti i beznačajnosti, prigovara nam za naše predrasude i strasti, ratuje protiv armija naših poroka. Ona ratuje protiv strasti koje iskaču iz grudi sveta sa finim osečanjima, sveta velikih izreka i lošeg ponašanja, dobrih maksima i loših dela; čije mračne strasti ne samo da su suzdržavane sa običajima i ceremonijama, već su sakrivane čak i od sebe, sa velom lepih osećanja. Ovaj užasni solecizam je postojao u svim dobima. Rimokatolički sentimentalizam je često prikrivao nevernost i poroke; Protestantska neposrednost je često hvalila spiritualnost i veru, prenebregavala ružnu is-tinu, iskrenost i darežljivost; i ultra-liberalna Racionalistička prefinjenost ponekad se uzdiže prema nebu u svojim snovima, a valja se u kaljuzi svojih zemaljskih dela. 1 2

Možda postoji svet masonskih osečanja; i svet sa malo, ili nimalo, Masonerije. U mnogim umo-vima postoji nejasan i opšti osečaj masonskog milosrđa, darežljivosti i nepristrasnosti, ali taj osećaj ne vidi praktične i aktivne vrline, ni uobičajenu ljubaznost, samopožrtvovanje ili velikodušnost. Masonerija oko njih je kao hladna, mada brilijantna svetlost koja sjaji i vrtloži se na Severnom nebu. Postoje povremena svetlucanja plemenitih i muških osećanja, prolazni sjaj i trenutni odsjaji pravič-nih i uzvišenih misli koji osvetljavaju Nebo njihove mašte, ali nema životne topline u srcima i stoga, oni ostaju hladni i sterilni kao i Arktik ili antarktički region. Oni ne rade ništa; oni ne ostvaruju pobedu nad sobom; oni ne ostvaruju napredak; oni su i dalje u Severoistočnom uglu Lože, kao kada su prvi put stajali u njemu kao Učenici; i oni ne unapređuju Masoneriju, kroz kultivaciju, opredelje-nje, odlučnost i redovnost, kao što unapređuju svoje sopstveno imanje, profesiju ili znanje. Njihova Masonerija postoji samo uopšteno i kao neodređen osećaj, žalosno lišena rezultata; osim na rečima, u formulama (tj. propisima ili pravilima) i u finim procesijama. Većina ljudi ima osećanja, ali ne i principe. Prva su osobina privremenih senzacija, a potonja je stalna i kontrolisana impresija dobrote i vrlina. Prva su generalna i nevoljna, koja se ne uzdižu do karaktera vrline. Njih svako ima. Ona nastaju spontano u svakom srcu. Potonji su pravila delovanja, oblik i kontrola našeg ponašanja; i na njima Masonerija insistira. Mi podržavamo ispravno i proterujemo neispravno. To je stara priča o ljudskim nedostacima. Niko ne podstiče niti hvali nepravdu, prevaru, ugnjetavanje, žudnju, osvetu, zavist ili klevetu; pa ipak, koliko li je onih koji osuđuju takve osobine, a sami ih imaju? Nije retkost za onog čiji se gnev zapali nekom pričom o poročnoj nepravdi, surovom ugnjetavanju, prostoj kleveti ili bedi nanetoj razuzdanom nebrigom, da njegov bes plane, zbog povređenih i oštećenih žrtava nepravde; i da taj bude, na isti način, nepravedan ili da ugnjetava ili zavidi, ili nehaje, ili da bude neodgovoran zago-vornik u priči o nekim drugim.

Siromašan čovek je često krajnje ogorčen zbog pohlepe ili neposto-janja brige javnosti za druge. Veliki Propovednik je lepo rekao: Stoga, nema praštanja tebi. O, Čoveče, ko god si ti kad su-diš, jer kad nekom drugom sudiš, ti sam sebe okrivljuješ, jer onaj koji sudi, pravi istu grešku °. Iznenađujuće je videti kako čovek može da govori o vrlini i časti, a da ga u obe sopstveni život de-mantuje. Interesantno je videti sa kakvom divnom lakoćom mnogi loši ljudi citiraju Sveto Pismo. 13

Čini se kao da je to uteha njihovoj lošoj savesti da koriste lepe reči; i da ulepšavaju loša dela sa svetim tekstom, prilagođenim njihovoj potrebi. Često, što čovek više govori o Milosrđu i Toleranciji, on ih ima sve manje; što više govori o Vrlini, sve mu je manje do nje ostalo. Usta govore o obilju srca, ali to je sasvim suprotno od onoga što on radi. Poročni i osećajni često izražavaju i čulima osećaju jako gađenje prema poroku i pohotljivosti. Licemerje nije tako retko kao što se misli. Ovde, u Loži, vrlina i porok su samo teme za razmišljanje i osećanja. Jako su male mogućnosti da se ijedna od ovih ispoljava u njoj; i Masoni potvrđuju ovaj stav sa lakoćom i spremnošću; jer, one ne spadaju tu. Lako je i sigurno, razumeti u vezi sa ovim stvarima. Ali sutra, kada udahnu atmosfe-ru koristi iz svetskih poslova i konkurencije i kada se strasti ponovo uskomešaju s takvim šansama nedozvoljenog zadovoljstva, sve njihove fine emocije o vrlini, sve njihovo gnušanje na sebičnost i osećajnost, istopiće se kao jutarnji oblak. Dok su u njoj, njihove emocije i osećanja su iskrene i stvarne. Ljudi mogu biti stvarno zainteresovani na određeni način za Masoneriju, iako su potpuno lišeni ikakvih vrlina. To nije uvek licemerje. Ljudi se najčešće mole vatreno i iskreno i imaju, pri tome, stalno osećaj krivice za dela koja su loša i prosta, sebična i nepoštena, tako da su jedva nešto gori zločini od njihovih, oni koji su zapisani u sudskim presudama. Čovek, generalno, može da bude vrsta dobrog čoveka: pa ipak, on može da bude vrlo loš čovek kao pojedinac: dobar u Loži i loš u svetu; dobar u javnosti i loš u svojoj porodici; dobar kod kuće i loš na putu ili u stranom gradu. Mnogi ozbiljno žele da postanu dobri Masoni. Oni tako kažu i oni su iskreni. Ali, ako tražite od pojedinca da se odupre određenim strastima, da žrtvuje određeno za-dovoljstvo, da kontroliše svoj apetit na nekoj svečanosti ili da smiri svoj temperament u razgovoru, ustanovićete da on ne želi da bude dobar Mason, u tom konkretnom slučaju, jer nije u stanju da se odupre svojim najgorim impulsima. Dužnosti života su više od života. Zakon nameće svakom građaninu da on više ceni hitnost potrebe svoje države, nego bezbednost svog života. Ako je čoveku naređeno, kaže jedan veliki pisac, da donese pušku ili municiju radi oslobađanja nekog od Kraljevih gradova koji su u opasnosti, tada on ne može, u bilo kakvoj opasnoj oluji, ni da pomisli da ih baci preko ograde broda; jer, postoji izre-ka koju su imali stari Rimljani, kada im je ista situacija sa nepogodom onemogućila da se iskrcaju: Necesse est ut eam non vivam: nužnoje da seja odazovem: nije obavezno daja treba da preživim. y

Kako je neprijatno otišao onaj koji umre, a da nije razmišljao o sjaju na Nebu! On je drvo bez plodova koje živi i širi se i samo je smetnja na zemlji, jer nije ostavio ni jedno seme, nekoga ko će uraditi neki dobar posao nakon njega! Ne mogu svi živeti isto, ipak, svi mogu da ostave nešto, u skla-du sa svojim mogućnostima i svojom vrstom. Ovakvi su mrtva i uvela zrna žita iz kojih neće nići ni jedan izdanak. Teško će naći put ka Nebu onaj koji želi da tamo ode sam. Marljivost nije nikada neplodna. Ako ona ne donese radost kroz profit, ona će ipak oterati nesreću s

tvojih poslovnih vrata. Postoji neka vrsta dobrog anđela koji čeka na Vrednoću koja uvek donosi lovorike u svojoj ruci, da je kruniše. Kako je bezvredan bio onaj čovek koji nikad nije uradio ništa i koji je samo živeo i umro! To što mi imamo slobodu da radimo bilo šta, treba da shvatamo kao dar milostivog Neba; to što imamo um koji nas ponekad navodi da dobro koristimo tu slobodu, veliki je poklon od Božanstva. Masonerija je akcija, a ne inertnost. Ona zahteva od iniciranih da Rade, aktivno i iskreno u korist svoje Braće, svoje zemlje i čovečanstva. Ona je zaštitnik ugnjetavanih i uteha nesrećnima i jadnima. Ona je utoliko vrednija i poštovanja, ako je instrument napretka i reforme, a manje uži-vanja zvanja, položaja i uzvišenih titula koje se u njoj mogu dobiti. Ona je zastupnik običnih ljudi u stvarima koje se odnose na najveće interese čovečanstva. Ona ne podnosi drsku snagu i bezočnu uzurpaciju. Ona sažaljeva siromašne, ožalošćene, neutešne; ona teži podizanju i poboljšanju neukih, nastradalih u životu i degradiranih. Njena predanost svojoj misiji tačno će se uočiti obimom njenog zalaganja i načinima koje po-kreće da unapredi ljude na najširoj osnovi i da im pruži bolje uslove; najvažniji od njih, iz njenog domena je da pomogne u obrazovanju dece siromašnih. Jedan inteligentan narod koji je obavešten o svojim pravima, vrlo brzo će postati svestan svoje snage i neće još dugo biti ugnjetavan; ali, ako ne postoji zdrava i vrla populacija, postojeći ukrasi na vrhu piramide društva biće jadna kompenzacija za nedostatak čvrste osnove. Nikad nije dobro da narod počiva na krilu neznanja: i ako je ikada postojalo doba u kome je javni mir bio obezbeđen odsustvom znanja, to doba je prošlost. Pospano neznanje ne može da ode na počinak, a da ga ne zaprepasti fantom i ne uznemiri užas. Uzdizanje mase naroda je najveća garancija za dobijanje opšte slobode, a njegovo zapostavljanje jednog dana dovešće do toga da učtivost, rafiniranost i znanje koji su akumulirani samo u višim redovima bogate klase, nestanu kao suva trava na vreloj vatri narodnog besa. Nije masonska misija da se angažuje u zaverama i konspiracijama protiv građanskih vlada. Ona nije fanatični propagandista nijedne vere ili teorije, ona ne proglašava sebe za neprijatelja kra-ljeva. Ona je apostol slobode, jednakosti i bratstva, ali ona nije više sveštenik republikanizma nego ustavne monarhije. Ona ne stvara komplikovane saveze ni sa jednom sektom teoretičara, sanjalica ili filosofa. Ona ne prihvata njih kao svoje inicirane, jer jurišaju na javni poredak i sve zakonske autoritete koji istovremeno predlažu lišavanje umirućeg od oprosta religije. Ona je daleko od sekti i vera, u svom mirnom i jednostavnom poštovanju, ista je pod svakom vladom. Ona je uvek ista, kao i kad je nastala u kolevci ljudskog roda, kada još ni ljudska noga nije kročila na tlo Asirije i Egipta, dok još ni jedan kolonista nije prešao preko Himalaja u Južnu Indiju, Medeju ili Etruriju. Ona ne daje svoju naklonost anarhiji i raspuštenosti; i nema iluzije o slavi ili ekstravagantnom oponašanje drevnih raspaljivanja neprirodnih želja za ideal Utopijske slobode. Ona uči da su česti-tost života i trezvenost navika jedina sigurna garancija za tolerantnost političkih sloboda, i najveći je vojnik svetosti zakona i prava na svest. Ona prihvata kao tačno da potrebe, kao i apstraktno pravo i idealna pravda, imaju svoj udeo u donošenju zakona, upravljanju poslovima i regulisanju odnosa u društvu. Ona zaista shvata da potrebe vladaju u svim poslovima čoveka. Tamo gde su jedan čovek ili nekoliko pripadnika ljudske rase, slaboumni, degradirani i nesposobni za samokontrolu, na nižoj skali humanosti, nepodobni da im se povere najviši prerogativi građanstva, veliki zakon potreba, radi mira i sigurnosti zajednice i zemlje - ona zahteva da takvi budu pod kontrolom onih sa većim intelektom i razvijenijom mudro-šću. Ona ima poverenje i veru

da će Božja volja, u pravom času, izvršiti Njegov veliki i mudri cilj; i ona je spremna da čeka dokle god sasvim jasno ne vidi svoj put ka nekom izvesnom dobru. Ona se nada i strpljivo čeka dan kada će ceo ljudski rod, čak i najniži, biti uzdignut i postati podoban za političke slobode; kada će, kao i sva zla koja postoje na zemlji, siromaštvo, ropstvo ili ponizna zavisnost, prestati i nestati. Ali, ona ne zagovara revolucije onima koji su zadovoljni kralje-vima, niti ustanicima koji nestaju u nesrećama i porazu ili zameni jednog tirana drugim ili mnoštva despota, s jednim. Gde god je narod sposoban da bude slobodan i da upravlja sobom, ona zdušno teži da ga podr-ži, i prema njemu su okrenute sve njene simpatije. Ona se gadi tirana, nezakonitih ugnjetača, vojne uzurpacije i svakog onog koji zloupotrebljava zakonitu moć. Ona se mršti na surovost i na okrutno zapostavljanje prava čovečanstva. Gnuša se na sebičnost poslodavaca i koristi svoj uticaj da olakša opterećenja koje oskudica i zavisnost nameću radnicima. Ona podržava ljudskost i dobrotu koje čovek duguje čak i najsiromašnijem i najnesrećnijem bratu. Nikad se ne može desiti, ni u jednoj zemlji sveta pod Nebom, da ona zagovara tolerisanje suro-vosti, da slabi moralnu mržnju za krivicu ili da podriva i brutalizuje ljudski um. Strah od kazne neće nikada napraviti od Masona saučesnika u korumpiranju njegovih zemljaka, ili učitelja izopačenosti i divljaštva. Ako bi negde (kao što se ranije događalo), tiranin trebalo da pošalje satiričara njegove ti-ranije na sud pravde, da bude osuđen i kažnjen kao klevetnik, Mason će, ako je član porote u takvom slučaju (mada je u neposrednoj blizini stratišta isprskanog krvlju nevinih, i u dometu čujnog polja zveckanja bajoneta s kojim je trebalo da se preplaši sud), spasiti neustrašivog satiričara iz tiranskih kandži i isteraće njegove oficire napolje iz suda, poražene i osramoćene. Čak i da su svi zakoni i slobode bili bačeni pod noge Jakobinskih ) demagoga ili militantnih bandita, a veliki zločini počinjeni, arogantno, protiv svih koji su bili zaslužni predstavnici javnog poštovanja; čak i da je narod, odbacujući zakon urlao, poput mora, oko sudova pravde i zahtevao krv onih koji su, tokom privremene opsednutosti ludilom i pijanim delirijumom, rizikovali da njemu postanu mrski, Masonski porotnik bi pravim rečima, muški izgovorenim, ili nepopularnim stvari-ma, učinjenim hrabro, nezaplašen ovim od jedne ili višeglave tiranije, poslušao naloge same dužno-sti, i stao s plemenitom čvrstinom između ljudskih tigrova i njihove ustremljenosti na svoje žrtve. 3

Mason bi radije proveo svoj život skriven u najdubljoj zabiti i dubokoj povučenosti, hraneći svoj um samo vizijama i maštom o dobrim delima i plemenitim akcijama, nego da bude postavljen na najsjajniji tron univerzuma, gde bi bio lišen svog delovanja i mogućnosti da od svake dobre prilike napravi veliku stvar; što bi za njega bilo ništa drugo do najveća kletva. I, da mu je bilo omogućeno da stupi, samo jednom nogom u bilo koji veliki, i hvale vredan projekt; i da je ućestvovao lićnom imo-vinom i ličnom svešću, u bilo kojoj meri, u olakšanju jarma siromaštva i zavisnosti ili izbavljenju ne-vinih od ugnjetavanja; i da je svojim zemljacima pomogao u obezbeđenju tog najvećeg blaga, mira; i, da je bio uključen u pomirenje, jednih sa drugim, različitih delova njegove sopstvene zemlje, kao i u pomirenje ljudi sa vladom koju su sami izabrali; i, da je učio građane da traže za sebe zaštitu u zakonima vlastite zemlje, a svoju nagradu da je imao u dobrobiti svojih zemljaka; i da je, na taj način, stekao svoje mesto među najboljim ljudima i njihovim najboljim delima, tada bi on mogao da zatvori knjigu, iako bi radije pročitao još po neku stranicu. To bi od njega bilo dovoljno. Nije uzalud živeo. Masonerija uči da je sva moć delegirana radi dobrobiti, a ne na štetu Naroda; kada ona odstupa od prvobitnog cilja, njena čvrstina je razbijena, i pravednost mora da se obnovi; taj otpor prema uzurpiranoj sili nije samo dužnost koju čovek duguje sebi i svom komšiji, već je dužnost koju on

duguje svom Bogu, u odbrani i održavanju svog statusa koji mu je On dao u kreaciji. Ovaj princip ne može sirovost neznanja da uguši, ni slabost da poništi. On čini da je patnja čoveka bedna kada on treba da reaguje; i težeći da održi za sebe svoje prvobitno mesto, dato od Proviđenja, on sa prezrenjem odbija arogantnu drskost Tirana i brani nezavisnost vrste čiji smo deo. Mudar i dobro informisan Mason neće prestati da bude poklonik Slobode i Pravde. On će biti spreman da stavi sebe u njihovu odbranu, gde god je to potrebno. One ne mogu biti sporedne stvari za njega, jer je njegova sloboda kao i sloboda nekog drugog čoveka, sa čijim je zaslugama i osobi-nama upoznat, povezana s borbom koja predstoji; ali, njegova privrženost će biti uzrok, kao stvar čovekova, a ne samo stvar zemlje. Gde god su narodi koji razumeju vrednost političke pravde, i koji su spremni da je brane, to je njegova zemlja; i gde god on može u najvećoj meri da doprinese širenju ovih principa i stvarne sreće čovečanstva, to je njegova zemlja. On i ne želi ni jednoj zemlji neke druge pogodnosti, već samo pravdu. Pravi Mason poistovećuje poštovanje svoje zemlje sa svojim vlastitim. Nema toga što će više doprinosi lepoti i sjaju nečije zemlje, nego čuvanje njenih građanskih i verskih sloboda od svih neprijatelja. Svet nikada neće voljno dozvoliti da izumru imena onih rodoljuba koji su, u raznim vremenima primili na svoja prsa nasrtaje drskih neprijatelja na grudi njihove zemlje. One, takođe, doprinose, u ništa manjoj meri, lepoti i sjaju te zemlje. U njoj, kao i svuda, pravda bi trebalo uvek da bude sprovođena, a ne odbačena, prodata, ili bilo kome ukinuta; moraju se imati u vidu interesi siromašnih, oni ne smeju da gladuju, da budu bez krova nad glavom i da na sav glas vape za poslom; dete i slabašna žena ne smeju da budu iscrpljivani, čak i kalfe ili robovi ne smeju biti plaćeni samo hranom i isceđeni i nemilosrdno kažnjavani. Najveći Božji zakoni milosti, humanosti i sažaljenja, moraju svuda biti primenjivani, ne samo po propisima, već i po snazi javnog mjenja. I da se onome koji radi, često uz psovku i prekor, i često uz nezainteresovanost i apatiju, stvore srećni uslovi da taj veliki Božji zakon bude svuda i potpuno primenjen; jer on nije ništa manji patriota od onoga koji podmeće svoje grudi neprijateljskom čeliku kao vojnik svoje zemlje. Hrabrost se ne smatra sjajnom samo na bojnom polju i usred sudara oružja, ona pokazuje svoju snagu u svim sukobima i protiv svakog napada. Onaj koji se bori protiv surovosti, ugnjetavanja i sta-rih zabluda koje kaljaju njegovu zemlju, bori se za čast svoje zemlje; a njena čast je isto toliko važna koliko i njeno postojanje. Neprijateljstva zbog ovakvih uvreda, koje obeščašćuju nečiju zemlju, često su, takođe, pogibeljna i teže pogađaju od onih neprijateljskih na bojnom polju; zasluge su jednake, a nagrada možda i veća. Drevnim Grcima i Rimljanima kojima se svi mi divimo, teško da je ijedna druga vrlina bila toliko cenjena kao što je iskorenjivanje tirana, a sve zbog te ogromne ljubavi prema slobodi koja ih je načinila brzim u potezanju mača i koja im je davala snagu da ga upotrebe. S lakoćom su završavali započeto, uz opšte ushićenje, radost i veselje svih; oni nisu ulazili u ovakve poduhvate kao u opasne i rizične, već kao u nešto slavno, u čemu se vrlina može iskazati; s njom su nezaustavljivo dovodili do trenutne promene i nagrade; oni su iznad svojih obrva nosili vence lovorika i ostali su u sećanju po neprolaznoj slavi. Ali onaj koji napada stare zablude, uvažavane, možda, praznovernim poštovanjem i oko kojih stoje stari zakoni, kao bedemi i bastioni da ih brane; onaj koji osuđuje dela svireposti i besa pre-ma čovečanstvu, koja svakog izvršioca čine njegovim ličnim neprijateljem, može se učiniti ljudima među kojima živi da ga posmatraju sa sumnjom, kao napadača jednog uspostavljenog poretka stva-ri, i da su njegovi napadi samo prekršaji, a zakone koje napada, samo njihovo kršenje; takav čovek teško može da traži nagradu u

sadašnjosti a iznad njegovih obrva neće stajati venac od lovorika. I, iako se suprotstavlja mračnom mnoštvu odavno stečenih ili prihvaćenih mišljenja, sujeverja, osuda i strahova kojih se mnogi ljudi više plaše nego jedne armije sa strašnim barjacima, Mason pobeđuje i izlazi iz borbe kao pobednik; ali, ako on i ne pobedi ili ako bude poražen i zbrisan moćnom strujom predrasuda, strasti i interesa, u svakom od ovih slučajeva, uzvišenost duha koju pokazuje, znači mu mnogo više od osrednjosti slave. Predugo je živeo onaj koji je doživeo uništenje svoje zemlje; a onaj koji može da uživa u životu posle takvih događaja, bolje da uopšte nije živeo. Ne zaslužuje dalje da živi onaj ko je zadovoljan zbog nesreća koje obeščašćuju i užasa koji sramote, i scena bede, siromaštva i brutalnosti koje su unakazile njegovu zemlju; ili grozne zlobne i podle osvete koje od nje čine temu za ismevanje svim plemenitim narodima; i onaj koji se ne trudi da je izleči ni da to spreči.

Ne događa se tako često da je zemlja u ratu, ni da svako ima privilegiju da ponudi svoje srce kao metu neprijateljskom metku. Ali, u patriotskom radu u miru, u sprečavanju, lečenju i gušenju zla, ugnjetavanja, nepravednog, grubosti i sramote, svaki Mason može da se pridruži; i svako može da pomogne u nečemu i da deli ponos i slavu za ono što je unapređeno. Velikih imena u istoriji ljudske misli je malo i ona se lako mogu nabrojati; ali, hiljade i deseti-ne hiljada provodi svoje dane u pripremama za ubrzanje promena, u sakupljanju i nagomilavanju materijala koji su zapaljivi i daju vrelinu, kada se vatra sa neba spusti na njih. Bezbrojni su vojni intendanti i izviđači, inženjeri i zanatlije koji su na putu razvoja svog intelekta. Mnogi idu dalje na drugačiji način, oni nivelišu put kojima vozila treba da prođu i seku prepreke koje bi smetale njiho-vom napretku; i oni imaju svoju nagradu. Ako rade vredno i predano u svom pozivu, ne samo da če osetiti to tiho zadovoljstvo koje marljivost, na najnižim poslovima uvek stvara, nego če i znoj sa nji-hovih obrva biti sladak i zaslađivač za sve ono što tek sledi. Ali kada na kraju pobeda bude ostvarena, oni če doči po svoj deo slave. Čak i ako je to bio osrednji vojnik koji se borio na Maratonu ili Kings Mountain , on če postati deoničar slave tih dana; i u krugu svoje porodice biče tretiran kao pred-stavnik svoje brače-heroja, i moči če da ispriča takve priče koje če izmamiti suzu na obraz njegove žene i zbog kojih če zasijati oči njegovog sina, sa željnom i iskričavom žudnjom. Ili, ako padne na frontu i ako njegovo mesto, pored vatre i za stolom kod kuče, ostane prazno, to mesto biče sveto; i o njemu če se često govoriti u dugim zimskim nočima; i susedi če njegovu porodicu smatrati srečnom, jer je imala heroja koji je pao u odbrani svoje zemlje. 4

Zapamtite da se dužina života ne meri satima i danima, več onim šta smo uradili za zemlju i za ljudsku rasu. Beskoristan život je kratak, ako traje i sto godina; ali onaj Aleksandrov je bio dug kao život hrasta, iako je umro u trideset petoj godini. Možemo da uradimo mnogo za nekoliko godina a možemo da ne uradimo ništa za ceo život. Ako samo jedemo, pijemo i spavamo, i puštamo da sve ide oko nas kako ide; ili ako živimo samo da bismo povečali bogatstvo ili dobili položaj i nosili titule, isto je kao da nismo ni živeli; i nemamo nikakvo pravo da očekujemo besmrtnost. Ne zaboravite, stoga, ono čemu ste se posvetili u ovom Stepenu: branite slabost od snage, bra-nite onog bez prijatelja od močnog, ugnjetavanog od ugnjetača! Budite uvek oprezni i pažljivi pre-ma interesima i poštovanju vaše zemlje. I neka Vam Veliki Arhitekta Univerzuma da tu Snagu i Mudrost koja če vam omogučiti dobro i verno izvršavanje ovih visokih dužnosti!

io\ SLAVNIIZABRANIK PETNAESTORICE

OVAJ STEPEN JE POSVEĆEN ISTIM CILJEVIMA KAO I STEPEN IZABRANIKA DEVETORICE i takođe Toleranciji i Velikodušnosti protiv Fanatizma i Proganjanja, političkog i religijskog, kao i Obrazovanju, Instruisanju i Prosvetljenju od Pogrešnog, Varvarizma i Neznanja. Ovim ciljevima ste nepovratno i za uvek posvetili svoju ruku, svoje srce i svoj intelekt; i kada god se u vašem prisustvu otvori Poglavlje ovog Stepena, vi ćete se, najozbiljnije, podsetiti svojih zaveta datih ovde, pred oltarom. Tolerancija je shvatanje da svaki čovek ima ista prava na svoje mišljenje i veru, kao što mi imamo pravo na svoje. Velikodušnost je shvatanje da nijedno ljudsko biće, u sudaru i konfliktu su-protnih vera i veroispovesti, ne može sa sigurnošću da kaže šta je istina; ili da je on sigurno poseduje i da svako treba da oseća, da je sasvim moguće, da je onaj drugi podjednako pošten i iskren prema sebi i da, uprkos tome što ima suprotno mišljenje, može posedovati istinu i da sve, u šta neko čvrsto i dosledno veruje, jeste istina za njega - takvi su smrtni neprijatelji fanatizma koji proganja zbog mišljenja i koji pokreće krstaše protiv bilo čega, što u svojoj mašti svetosti, smatra da je suprotno zakonu Božjem ili istinitosti dogme. I, obrazovanje, instruisanje i prosvetljenje su najsigurniji način kojima se fanatizam i netolerantnost mogu učiniti bespomoćnim. Pravi Mason se ne podsmeva iskrenom ubeđenju i vatrenoj odbrani onoga koji veruje da je nešto istina i pravda. Ali, on apsolutno odbacuje pravo svakom čoveku da prisvoji prerogative Božanstva i da osuđuje tuđu veru i mišljenje, i da taj zaslužuje da bude kažnjen kao jeretik. On ne odobrava opredeljenja onih koji ugrožavaju mir i tišinu velikih država i najveće interese svoje rase s povlađivanjem imaginarnoj i prividnoj filantropiji - s luksuzom oko nje koja se mahom sadrži u povlačenju svoje odeće k sebi da bi se izbegao kontakt sa svojim zemljacima, i da prikazuje sebe svetijim nego što jeste. Jer, on zna da su takve budalaštine često nesrećnije od ambicija kraljeva; i da su netolerantnost i zatucanost bile mnogo veća kletva za čovečanstvo od neznanja i greške. Bolje je bilo kakva greška, nego proganjanje! Bolje bilo kakvo mišljenje, nego lomljenje palca, sprava za mučenje i lomača! On takođe zna koliko je neopisivo apsurdno da biće koje je samo sebi misterija, kao što je i sve oko njega, muči i ubija druge zato što oni ne misle kao što on misli u odnosu na najdublju od ovih misterija - a to je da on

razume ono što je potpuno van shvatanja progonitelja ili progonjenog. Masonerija nije religija. Onaj koji od nje pravi religijsko verovanje, falsifikuje je i denaturalizu-je. Braman, Jevrejin, Musliman, Katolik, Protestant, svaki od njih ispoveda svoju posebnu religiju, regulisanu zakonom, vremenom i klimom, i naravno da svi žele da je očuvaju, jer ne mogu imati dve religije; jer, društveni i sveti zakoni koji su prilagođeni za primenu, manirima i predrasudama pojedinih zemalja, delo su čoveka. Ali, Masonerija podučava i čuva svoju čistotu i glavne principe starih, prvobitnih vera, koji se nalaze u osnovi svih religija. Sve što je ikada postojalo imalo je za svoju osnovu istinu; i sve istine su prekrile greške. Prvobitna istina, data od Spasitelja, bila je vrlo brzo iskvarena, pomešana i spojena s maštom, još kada je data prvom iz naše rase. Masonerija je univerzalna moralnost koja je pogodna za stanovnike svih klima, za ljude svake vere. Ona ne podučava nikakvim doktrinama, osim onim istinama koje teže direktno dobrobiti čoveka; a oni koji su pokušavali da je usmere prema beskori-snoj osveti, političkim ciljevima i jezuitizmu, nimalo je nisu pomerili ka svojim ciljevima, stranim njenom čistom duhu i pravoj prirodi. Čovečanstvo je preraslo žrtvovanja i mitologije iz detinjstva sveta. Pa, ipak, lakše je ljudskoj lenjosti da zadrži ove pomoći i da odbije da ide napred. Neavanturistički nomadi iz Tatarske divljine, čuvaju svoje stado na istim malim pašnjacima na kojima su ovce prvi put naučene da pasu, dok je napredan čovek lutao uvek napred na sveža polja i novu ispašu. Ovaj poslednji je pravi Mason; najbolji i zaista jedini dobar Mason je onaj koji sa moćima privređivanja stvara životno delo; ponositi zanatlija, trgovac ili farmer, čovek sa snagom misli, pravde ili ljubavi, onaj čiji je ceo život jedno veliko delo izvršavanja masonskih dužnosti. Prirodna upotreba snage od snažnog čoveka ili mudrosti od mudrog čoveka, jeste da obavlja posao snažnog ili mudrog čoveka. Prirodno polje rada Masonerije je praktični život; korišćenje svih sposobnosti u pravim sferama i za njihove prirodne funkcije. Ljubav prema Istini, pravdi i velikodušnosti su atributi od Boga, koji se moraju pojaviti u životu obeleženi ovim kvalitetima; to je jedina obavezujuća zapovest Masonerije. Suština nečijeg ubeđenja, onog koji pristupa Redu, koji prihvata obavezu i pomaže u ceremonijama, od iste je vrednosti u nauci kao i u Masoneriji; prirodan oblik Masonerije je dobrota, moralnost, življenje istinskog, pravednog, dopadljivog, samouverenog života, sa motivima dobrog čoveka. To je iskreno pokoravanje Božjem zakonu.

Dobar Mason čini dobro delo kada je to moguče i zato što je to moguče; iz ljubavi prema duž-nosti i ne samo zato što zakon, donet od čoveka ili Boga, nalaže njegovoj volji da to uradi. On je veran svom umu, svojoj savesti, srcu i duši i ne oseča potrebu da radi drugima ono što ne bi želeo da drugi rade njemu. On če se odreči u korist svog brata pored njega. Njegova želja se kreče u istoj liniji sa obavezama i obe su povezane. Ne gledaju u njega uzalud ugnjetavani ili prezreni. Takve ljude možete naći u bilo kojoj Hrišćanskoj sekti, Katoličanstvu i Protestantizmu, u svim velikim religioznim delovima civilizovanog sveta, među Budistima, Muslimanima i Jevrejima. Oni su dobri očevi, uzvišeni građani, nezamenljivi u svojim poslovima, ljubazni u njihovom dnevnom životu. Vi vidite njihovu Masoneriju u njenom radu i delovanju. Ona se pojavljuje u svim oblicima njihovih ak-tivnosti, pojedinaca, domaćina, društvenim, eklektičkim ili političkim. Prava Masonerija unutra mora biti moralnost spolja. Ona mora da postane eminentna moralnost, koja je filantropija. Pravi Mason ne voli samo svoje bližnje i svoju zemlju, već celo čovečanstvo; ne voli samo dobre, već takođe i grešne, među svojom Braćom. On ima više dobrote 5

nego što kanali njegovog dnevnog života mogu da podrže. On juri po bankama, po vodu - da zalije hiljadu žednih biljaka. Nezadovoljan dužnos-tima koje su njegove, on izlazi da nađe nove; ne samo predano, već on ima žeđ da radi ispravno, da širi svoju istinu, svoju pravdu, svoju velikodušnost, svoju Masoneriju, širom sveta. Njegova životna dužnost je ispovedanje njegove Masonerije, objavljene u večitoj dobroj volji - čoveka. On ne može da bude progonitelj. Ni dabar ništa prirodnije ne gradi, ni ptica rugalica ne peva svoju divlju, zaglušujuću, melodiju, kao što pravi Mason živi u svom iepom spoljašnjem svetu. Iz večnog potoka nabujali tok kreće da ubr-za u dolini novo zelenilo i da savršena lepota eksplodira u cvetanju. I tako, Masonerija obavlja posao koji treba. Mason ne uzdiše i ne jeca i ne pravi grimase. On živi na pravi način. Ako je njegov život, a čiji nije, obeležen greškama i grehovima, on ore na pustom mestu sa svojim pokajanjem, seje novo seme i stara pustinja cveta kao ruža. On nije ograničen na šematizovane načine mišljenja, akcija ili osećanja. On prihvata ono što njegov um smatra istinskim, što njegova savest odredi da je ispravno, što njegovo srce smatra velikodušnim i plemenitim; sve ostalo on odbacuje daleko od sebe. Uostalom, kada bi mu drevni i najuvaženiji na Zemlji zatražili da im se pokloni, njegova tvrda kolena bi se sa-vila samo po zahtevu njegove ljudske duše. Njegova Masonerija je njegova sloboda pred Bogom, ne njegova veza sa čovekom. Njegov um se ponaša po univerzalnom zakonu intelekta, njegova svest je u skladu sa univerzalnim moralnim zakonom, njegove sklonosti i njegova duša su po univerzalnom zakonu svih i time je on jak uz snagu Boga, u svom četvorostrukom obraćanju Njemu. Stare teologije, filosofije i religije iz drevnih vremena, nam ne nedostaju. Dužnosti života se moraju izvršiti; treba da ih izvršavamo pomirljive svesti, po zakonu Boga, ne ateistički, da sebično volimo samo našu korist. Postoje gresi trgovine koji se moraju ispraviti. Svuda su moralnost i filan-tropija neophodni. Postoje greške pred nama koje ćemo napraviti i njihovo mesto za popunjavanje novim istinama, koje će zračiti sjajem neba. Postoje velika zla i velike nepravde, u Crkvi, u Državi, u domaćem, društvenom i javnom životu, koje treba ispraviti i prevazići. Masonerija ne može, u našem vremenu, da se odrekne širokog puta života. Ona mora da ide dalje, otvorenim putem, mora se pojaviti i na trgu krcatom ljudi i pričati im o svojim delima i svom životu, ubedljivije nego ijedna usta. Ovaj Stepen je u najvećoj meri posvećen Toleranciji; on uliva na najsnažniji način tu veliku ideju vodilju Drevne Umetnosti - da verovanje u jednog Istinskog Boga i moralan život uz vrline, predstavlja jedini religiozan zahtev neophodan da čovek bude Mason. Masonerija je oduvek čuvala veoma živo sećanje na užasne i neprirodne muke koje su korišćene da se slome novi oblici religija ili da se ugase stari. Ona nosi u svom sećanju nemilosrdno uništava-nje svih ljudi, svih polova i doba, jer je njihova nesreća bila to što divljački vojnici Mojsije i Đošua nisu znali Boga Jevreja ili što su ga obožavali pod pogrešnim imenom. Ona pamti lomljenje palca i sprave za mučenje, vešala i lomače, žrtve Dioklecijana i Alve, Covenantersa Nekonformista , spaljivanje Servetusa i vešanje nedužnog Kvekera. Ona pamti Cranmera , kako drži svoju ruku, koja više ne vara, u vatri, sve dok mu ruka ne otpadne u sveproždirući žar. Ona pamti progone Petra i Pavla, mučeništvo Stefana, suđenje Ignjatu, Polikarpu, Justinu i Irineju; i zatim, za uzvrat, muke jadnih Pagana pod Hrišćanskim imperatorima, kao i Papista u Irskoj i pod Elizabetom i otečenim Henrijem; rimsku devicu golu pred lavovima; mladu Margaret Graham vezanu za kolac u dubokoj vodi, ostavljenu da se udavi, koja peva himnu Bogu dok joj pobesnela voda ne pređe preko glave; i sve to, u svim dobima, sa mučenjem glađu i golotinjom, opasnostima i zatvorima, spravama za mu-čenje, lomačama i mačem - sve njih ona vidi, i ježi se od duge liste zverstava nad ljudima. I, takođe, ona pamti ugnjetavanje koje se još uvek sprovodi u ime religije - zatvaranje čoveka u Hriščanski zatvor u Hriščanskoj Italiji jer je čitao m

6 7

y

8

9

Hrišćansku Bibliju; i gotovo u svim Hrišćanskim državama, zakoni zabranjuju slobodu govora u stvarima koje se odnose na Hrišćanstvo; i vešala pružaju svoju ruku iznad propovedaonice. Vatre Moloka u Siriji, gruba sakaćenja u ime Astarte, Sibile, Jehove; varvarstva mučenja Pagana od vladara; i još veća mučenja koje je rimsko-gotsko Hrišćanstvo u Italiji i Španiji bacilo na svoju sabraću; satanska svirepost onih u Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji, Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i Americi, svedoci su, ali nedovoljno jaki da upozore čoveka na neizrecivo zlo koje je usledilo iz greša-ka i tumačenja u stvarima religije, i posebno uvlačenjem Boga Ljubavi u surove i osvetoljubive strasti grešnog čovečanstva i koje čine da krv ima sladak ukus u njegovim nozdrvama i da jecanje u agoniji bude prijatno njegovim ušima.

Čovek nikada nije imao pravo da uzurpira prerogative Boga i da osudi i kazni drugog zbog njegovih verovanja. Kao rođeni u Protestantskoj zemlji, mi imamo takvu veru. Da smo otvorili svo-je oči pri svetlosti pod senkom Svetog Petra u Rimu, mi bismo postali verni Katolici; kao rođeni u jevrejskoj četvrti Alepa, mi bismo prezirali Hrista kao varalicu; u Konstantinopolju, mi bismo uzvi-knuli Alah il Alah, Bogje veliki a Muhamed je prorok! Mesto rođenja i obrazovanje nam daju našu veru. Malo njih veruje u bilo koju religiju pošto su preispitali dokaze njene autentičnosti i doneli formalan sud, na osnovu procene i svedočanstava. Nijedan čovek, od deset hiljada ljudi, ne zna ništa o dokazima njegove vere. Mi verujemo u ono što su nas učili; a oni koji imaju najmanje činjenica na kojima je zasnovana njihova vera, najfanatičniji su. Činjenice i svedočanstva nisu, osim u veoma retkim slučajevima, osnova za veru. To je komandni zakon Božje Ekonomije, beskompromisan i nesavitljiv kao što je i On - da čovek treba da prihvati, bez pitanja, verovanje onih među kojima je on rođen i odgajan; da je vera tako postala deo njegove prirode, nasuprot tome što se opire svim či-njenicama; i on neće verovati čak i ako je sam došao do njih, pre će dopustiti da religiozna verovanja koja su narasla u njemu, budu meso njegovog mesa i kost njegove kosti. Ono što je istink za mene, nije istina za nekog drugog. Isti argument i činjenice koje pogoduju nekom umu, nemaju uticaja na nekog drugog. Ova razlika je u čoveku već pri njegovom rođenju. Nijedan čovek nema pravo da smatra da je on u pravu, jer drugi čovek, podjednake inteligencije i podjednako dobro informisan, ima u potpunosti drugačije mišljenje. Svako misli da je nemoguće da drugi budu iskreni i svako isto tako podjednako greši. Štaje Istina? osnovno je pitanje, najsugestiv-nije koje je ikad postavljeno nekom čoveku. Mnoga verovanja prošlih i sadašnjeg vremena se čine nerazumljivim. Ona nas prenu pri novom letimičnom pogledu u ljudsku dušu, tu misterioznu stvar, sve misteriozniju koliko više shvafamo da ona deluje. Sa njom je čovek superiorniji u odnosu na sebe u intelektu i učenju; pa ipak, on iskreno veruje u nešto što je za mene previše apsurdno da bi bilo vredno pobijanja; i ja ne mogu da zamislim, i iskreno ne verujem, da je on pri sebi i pošten. A ipak, onje oba. Njegov razum je isto toliko savršen koliko i moj i on je pošten isto koliko i ja. Obožavaoci ludaka su realnost, za njega. Naši snovi su stvarnost dok traju; a za Prošlost, nisu ništa manje nestvarni nego što je naš rad tokom našeg radnog vremena. Nijedan čovek ne može da kaže da je bio u posedu istine kao nekog predmeta. Kada čovek razmatra mišljenja koja su dijame-tralno suprotna, a svako je pošteno, ko je taj koji će da odluči koji od ovih poseduje Istinu; i kako može bilo ko od njih da kaže, sa izvesnošću, da je on taj koji je ima? Mi ne znamo šta je istina. Ono u šta mi u sebi verujemo i osećamo kao apsolutno sigurno, da je naše sopstveno verovanje - pravo, što najčešće nije zaista ni najmanji dokaz činjenice i to nam se čini tako sigurnim i nespornim, da nismo sposobni u to da posumnjamo. Nijedan

čovek nije odgovoran za svoju veru; već samo za njenu čestitost. Stoga, nijedan čovek nikada nije imao pravo da progoni drugog zbog njegovog verovanja, jer ne mogu da postoje dva suprotna prava. I, ako jedan može da progoni drugoga, jer je ovaj sam za-dovoljan što je verovanje onog drugog pogrešno, drugi ima, iz istog razloga, podjednako uverenje i pravo da njega progoni. Istina do nas dolazi izmenjena i obojena našim predrasudama i našim unapred stvorenim predubeđenjima, koja su isto toliko stara koliko i mi i jaka kao božanska snaga. Ona dolazi do nas kao što voda dolazi do nas kroz cev, krivu i savijenu. Jedan argument potone i ubeđuje um nekog čoveka, dok u nekom drugom odskače kao loptica od slonovače koja pada na mermer. Nije to zasluga čoveka što ima konkretnu veru, sjajnu, zdravu i filosofsku, što je moguće, kada je nju upio u sebe sa majči-nim mlekom. Ona nema veću vrednost od njegovih predrasuda i njegovih strasti. Iskreni Musliman ima isto toliko prava da nas proganja koliko i mi da proganjamo njega. Zato, Masonerija mudro zahteva - verovanje, ali ne više od onog u Jedno Veliko Svemoćno Božanstvo, Oca i Čuvara Univerzuma. Ona je ta koja uči svoje kaluđere da je tolerantnost jedna od glavnih dužnosti svakog dobrog Masona, sastavni deo tog milosrđa bez koga smo mi prazna slika pravih Masona, više zvučna truba i milozvučno čembalo. Nijedno zlo nije tako namučilo svet kao netolerantnost religijskih mišljenja. Ljudska bića su zbog njega ubijana na razne načine, iako su zajedno zaživele, one stvaraju nacije od ljudi; ostavljene da žive i da rastu, udvostručile bi populaciju civilizovanog dela planete, u kojem će civilizovani deo, uglavnom, voditi religijske ratove. Bogatstvo i ljudski rad koji su u njima nestali, zbog njihove zle ćudi, mogli bi od zemlje da naprave vrt u kojem bi ljudi mogli da budu srećni, kao u Edenu. Nijedan čovek se ne pridržava u potpunosti masonskog zakona kojim se tolerišu oni čija su reli-gijska mišljenja suprotna njegovim vlastitim. Mišljenje svakog čoveka je njegovo privatno vlasništvo a pravo svih ljudi da upražnjavaju svoje - je savršeno isto - za sve. Puko tolerisanje i uviđavnost prema nekom suprotnom mišljenju, je stav da je ono jeretičko; i traži se pravo da se on proganja, ako je to potrebno; i, tvrdi se da je naša tolerantnost prema njemu, naša zasluga. Masonska vera ide dalje od toga. Ona smatra da nijedan čovek nema nikakva prava da se, na bilo koji način, meša u religijska mišljenja drugog. Svaki čovek je apsolutno nezavistan u svojim vlastitim verovanjima i to verovanje je apsolutno strana stvar svima koji nemaju isto verovanje; i, ako je uopšte bilo ikakvih razloga za proganjanje, ono bi u svim slučajevima bilo obostrano ispravno; jer, jedna strana ima ista prava kao i druga da uradi što i sudija u svom sudu: Bog je jedini sudija koji može doneti odluku o tome. Tom velikom Sudiji, Masonerija upućuje celu stvar na nadležnost; i širokim otvaranjem svojih vrata, ona poziva da tamo uđu, u miru i harmoniji, Protestanti, Katolici, Jevreji i Muslimani i svaki čovek koji istinskom vrlinom i moralnim životom voli svoju braću, koji pomaže bolesnima i ugroženima, koji veruje u Jednog, Svemoćnog, Svemudrog, Sveprisutnog Boga, Arhitektu, Stvoritelja i Čuvara svih stvari, čijim se univerzalnim zakonom Harmonije večno pokreće ovaj Univerzum, veliki, ogroman, beskrajni krug neprekidnih nizova Smrti i Života: neka svi Masoni odaju njegovom Zabranjenom imenu najdublje poštovanje! za hiljade njegovih blagoslova nama, osećamo najiskreniju zahvalnost za do sada, od sada, i za navek!

Mi možemo u velikoj meri da budemo tolerantni u međusobnim religijama, jer u svakoj veri ima sjajnih

moralnih pravila. Daleko u Južnoj Aziji, Zaratustra uči ovu doktrinu: Na samom početku svogputa Vernik treba da okrene svoje misliprema Ormuzdu i da mu ispove-di, iz dubine svogsrca, daje on Kralj Sveta; on treba daga voli, da mu odajepoštovanje i da mu služi. On mora da bude čestit i milosrdan, da prezire zadovoljstva tela i da izbegava ponos, oholost i poroke u bilo kom obliku i posebno neistinu kojajejedan od prvobitnih grehova za koju čovek može biti kriv. On mora da zaboravi uvrede koje su mu nanete i da se ne sveti. On mora da poštuje uspomenu na svoje roditelje i rođake. Noču, pre prepuštanja snu, on mora žestoko da preispita svoju savest i da se pokaje za svoje grehe koji ga slabe ili zlu sreču kojagaje primorala da ih učini. f

Od njega se tražilo da mora da se moli za snagu da se očuva u Bogu i da zatraži oproštaj za svoje grehe. Njegova dužnost je da prizna grehe Magnusu ili svetovnom čoveku koji je poznat po svojim vriinama, ili Suncu. Post i mršavljenje su bili zabranjeni; i suprotno tome, njegova obaveza je bila da, na odgovarajući način, neguje telo i održava njegovu snagu, da bi njegova duša mogla biti dovoljno jaka da se odupre Geniju Mraka; da može još pažljivije da čita Božansku Reč i ima više hrabrosti da obavlja plemenita dela. I na severu Evrope, Druidi su smislili posvećenje prijateljima, oproštaj za recipročna nepra-vedna dela, ljubav za zasluženu pohvalu, opreznost, čovečnost, gostoprimstvo, poštovanje prema starima, nebrigu za budućnost, umerenost, prezir prema smrti i galantan odnos prema ženi. Čujte ove maksime Hava Maal, ili Uzvišene Knjige Odina: Ako imaš prijatelja, posećuj ga često; jer, put će zarasti u travu i ubrzo će ga i drveća prekriti ukoliko ne ideš često njime. Onje odani prijatelj koji, ako ima dva hleba, jedan daje svom prijatelju. Nikad ne budi prvi da prekineš prijateljstvo sa nekim prijateljom; tuga cedi srce onog ko nema nikog daga uteši i da mu da savet. Nepostoji čovek od vrlina koji nema nekeporoke, niti loš čovek koji nema neke vrline. Sretanje onaj koji dobija pohvale i dobru volju Ijudi; jer sve što zavisi od volje drugogaje rizično i neizvesno. Bogati beže u trenu; oni su najnestalniji od svih prijatelja; stada i krda nestaju, roditelji umiru, prijatelji nisu besmrtni a i ti si smrtan;ja znam samojednu stvar da tkanina ne umire, ni sud kojije dat o preminulom. Budi čovečan prema onima koje srećeš na putu. Ako si pozvao gosta sebi u kuću, daj mu vatru da se ogreje; čoveku koji je putovao planinama, treba hrana i suvo odelo. Ne rugaj se starima; jer reči, pune značenja, često dolaze iz bora starosti. Budi umereno mudar i ne previše obazriv. Neka niko ne traži da zna svoju sudbinu ako želi da spava mirno. Nema gore bolesti od nezadovoljstva svojom sudbinom. Proždrljiv jede svoju sopstvenu smrt; i mudar čovek se smeje gramzivosti budale. Ništa više ne povređuje mlade od prekomernog pića; što više neko pije, sve više gubi svoju pamet; ptica zaborava peva onima koji se truju i izmamljuje njihove duše. Čovek lišen ra-zuma veruje da će on uvek živeti ako izbegne rat; ali, ako ga mimoiđe koplje, ni starost mu neće biti milostiva. Bolje živi dobro, nego dugo. Čim čovek zapali vatru u svojoj kući, smrt dolazi pre nego što ona izgori. Ovako govore knjige Indusa: Poštuj svog oca i majku. Nikad ne zaboravi koristi koje si od njih imao. Uči dok si ti mlad. Budi pokoran zakonima svoje zemlje. Budi u društvu vrlih Ijudi. Ne govori o Bogu osim sa uvažavanjem. Živi u dobrim odnosima sa zemljacima. Budi na pravom mestu. Negovori loše ni o kome. Ne rugaj se nikome sa telesnim manama. Ne zlostavljaj zarobljenog neprijatelja. Teži da stekneš dobro mišljenje o sebi. Prihvati savet mudrog čoveka. Što više neko uči, sve više stiče sposobnost učenja. Znanje je najtrajnije bogatstvo. Takođe, budi ćutljiv i neznalica. Prava primena znanjaje da razlikuješ dobro od zla. Ne budi uzrok sramote tvojim roditeljima. Ono što naučiš kao mlad, traje kao zapis na kamenu. Mudarje onaj koji

poznaje sebe. Neka ti knjiga bude najbolji prijatelj. Kada proslaviš sto godina, pre-stani da učiš. Mudrostje čvrsto zasađena, čak i na uzburkanom okeanu. Ne varaj nikoga, čak ni svoje neprijatelje. Mudrost je bogatstvo koje svuda ima svoju vrednost. Govori blago, čak i siromašnima. Slađeje oprostiti nego izvršiti osvetu. Kockanje i svađa vode prema bedi. Nema istinske vrednosti bez primene vrline. Poštovanje svoje majkeje odavanje najveće počasti Božanstvu. Nema mirnogsna bez čiste savesti. Slabo razume svoj interes onaj koji nepoštuje svoju reč. Pre dvadeset četiri veka ovo je bila Kineska etika: Filosof (Konfučije) je rekao: San! Moja doktrina je jednostavna i laka da se razume. Tseng-Tseu je odgovorio: To je sigurno. Filosof, poštoje izašao, učenici su sepitali štaje njihov učitelj mislio da kaže. Tseng-Tseuje odgovorio. Doktrina našegprofesora se sadrži uglavnom da budemo čestiti u srcu i da volimo svogsuseda kao što volimo sebe. Jedan vek nakon Konfučija, jevrejski zakon kaže: Ako ijedan čovek mrzi svogsuseda... treba i ti njega da mrziš jer je on mislio da to uradi i svom bratu... Boljije sused kojije bliži, nego brat kojije daleko... Ti treba da voliš suseda kao sebe. y

U istom, petom veku pre Hrista, Sokrat, Grk, je rekao: Ti treba da voliš svogsuseda kao sebe. Tri generacije pre toga, Zaratustra je rekao Persijancima: Ponudite molitvu zahvalnosti Gospodu, najiskrenijem i najčistijem Ormuzdu , vrhovnom i obožavanom Zakonu, koji izjavljuje svom Proroku Zerduštu: Pazi da ne učiniš nešto drugom što ne želiš da drugi učine tebi; uradi ono Ijudima, što sam sebi želiš da ti drugi urade. 10

Ista doktrina je odavno predavana u školama Vavilona, Aleksandrije i Jerusalima. Paganin je rekao fariseju Hilelu da bi on bio spreman da prihvati Jevrejsku religiju, ako bi mogao da objasni sebi, u nekoliko reči, suštinu svetog zakona Mojsijevog. To što ne bi voleo da uradiš sebi, kaže Hillel, ne čini susedu. Tuje ceo zakon: ostatakje samo komentar. Ništa nije prirodnije, kaže Konfučije, ništa više jednostavno, od principa moralnosti kojih seja držim i tu korisnu maksimu prenosim tebi... To je čovečnost; što če reči, univerzalno milosrđe među svom našom rasom, bez razlika. To je čestitost; to jest, iskrenost duha i srca, koja čini da neko traži istinu u svemu i želije, bez obmane sebe ili drugih. Toje, konačno, iskrenost ili dobra vera; što če reči, da otvorenost otvara srce, mirnoča zbog samopouzdanja isključuje svaku prevaru i svako prerušavan-je, kako na rečima tako i u delima.

Da širimo korisno znanje, radi unapređenja intelektualnog pročiščenja, kao sigurnu preteču moralnog unapređenja; da ubrzamo dolazak velikog dana, kada zora opšteg znanja treba da odagna lenje, viseče magle neznanja i grešaka, čak i iz osnove velike društvene piramide, to je zaista veliki zahtev, u kome čak i najveći talenti i vlasnici vrlina mogu uveliko da povuku napred, spremni da i sami ponesu svoj deo. Iz

redova Masona moraju da krenu napred oni koje genijalnost, a ne pore-klo, krase, da otvorimo svim redovima hram nauke i da svojim vlastitim primerom učinimo da najskromniji čovek postane željan da se popne uz stepenice koje više nisu neosvojive i da izađe kroz otvorena vrata na svetlost sunca. Najviše intelektualno napredovanje se savršeno poklapa sa dnevnim brigama i mukama radni-ka. Nesebično prenošenje uzvišenih naučnih istina treba da bude dato na raspolaganje svakom delu čovečanstva. I, kao što je filosofija učila u svetim grobovima Atine i pod Portikom i u starim hramo-vima Egipta i Indije, tako i u našim Ložama, Znanje se mora podeliti na Naučnu misao i Pouke, da bude poput Sokratovog i Platonovog, i Agassizovog i Cousinovog* . 39

0

Pravo znanje nikad nije dozvoljavalo zbrku ili nevericu; ali, njegovo napredovanje je prethod-nica slobodoumlja i prosvetljene tolerantnosti. Bilo ko da se ovoga plaši, neka se dobro trese; jer mogu biti veoma sigurni da je taj dan vrlo blizu i da zato moraju da ubrzaju let, zlog duha tiranije i progona koji je veoma dugo lovio u mraku, koji sada nestaje. I, treba se nadati da če uskoro doči vreme kada ljudi neče više trpeti da budu vođeni sa povezom preko očiju i u neznanju, i da neče više doprinositi podlim principima suđenja i postupcima prema njihovim zemljacima, koji nisu u skladu sa stvarnim zaslugama njihovih dela, več če biti u skladu sa slučajnom i nenamernom podudarnošču s njihovim uverenjima. Uvek kada se s največim poštovanjem raspravljamo s onima koji se po svesti razlikuju od nas, jedini praktični efekat razlika koje če nastati je da se prosvetli neznanje na jednoj ili drugoj strani, zavisno na kojoj ono nastaje, da ih uputimo, ako je neznanje njihovo, i sebe, ako je naše; tako da na kraju ipak bude neka vrsta jednoglasnosti koja treba da nastane među razumnim osobama - da ona budu saglasna, iz potpune ubeđenosti posle najslobodnijeg razgovora. Elu od Petnaest mora da preuzme vođstvo nad svojim zemljacima, ne u lakomislenu razonodu, ne u ponižavajuču zabavu slavoljubive prostote; več radi stvarnog plemenitog zadatka prosvečenja masa zemljaka, pri čemu njegovo ime neče biti poštovano, ne prostačkim sjajem ili otmenim razme-tanjem, več iskazivanjem poštovanja koje je najvrednije u našoj racionalnoj prirodi; i biće povezano sa širenjem znanja i zahvalnosti koja se dobija od onih koje je njegovo mudro dobročinstvo spasilo iz neznanja i poroka. Mi njemu kažemo, rečima velikog Rimljanina: Čovek ni na koji način neprilazi blisko Božanstvu sem kada onopruža tu mogućnost čoveku. Da služiš i činiš dobro što većem broju IjudU i od toga nema ničeg većeg u tvojoj sreći, da to možeš, i ništa nijefinije u tvojoj prirodi, od želje da to činiš. To je prava meta za cilj svakog čoveka i Masona koji, ili visoko ceni zadovoljstvo čiste sreče, ili postavlja pravu vrednost za visoku i neokaljanu slavu. I, ako dobrotvorima čovečanstva, kada se odmaraju od svojih uzvišenih radova, treba da bude omogučeno da beskonačno uživaju na drugom svetu, kao zaslužena nagrada za njihovu vrlinu, privilegija da vide dole blagoslove s kojima su njihov napor i milosrđe, a možda i njihovmučan rad i patnje, ostavili pečat njihovog pređašnjeg postojanja, oni neče, u stanju uz-višene čistote i mudrosti, biti osnivači močnih dinastija, osvajači novih imperija, Cezari, Aleksandri i Tamerlani; niti Kraljevi i Kancelari, Predsednici ili Senatori, oni koji su uglavnom živeli za svoje partije, a samo sticajem okolnosti za svoju zemlju, koji su često žrtvovali radi sopstvene veličine ili za svoje frakcije dobrobit svojih zemljaka - oni neče biti ti koji će biti zadovoljni razmišljanjem o spomenicima za njihovu veličanstvenu slavu; već će biti oni koji će uživati u oduševljenju i marširati ka toj pobedi, koju mogu da prate posredne posledice njihovog prosvećenja dobročinstvima za poboljšanje uslova svoje vrste i da se raduju u mislima jer su promene konačno, možda posle mnogo godina, 11 12

ostvarene, koje u očima ni starost ni tuga ne mogu da potamne - kada Znanje postaje Moć - a Vrlina postoji u toj Imperiji - Sujeverje je zbačeno i Tiranin oteran, jer je to, čak i u veoma malom stepenu, ipak na neki način, plod, dragoceniji što je skuplji, pa i kad je kasno dobijen, ipak je trajan i plod je njihovog vlastitog samoodricanja, napornog rada i naprezanja, to je njihov vlastiti prilog milosrđa i pomoći da obrazuju, pametno darovanih, nastao i iz lišavanja i rizika sa kojim su se ovde sudarali. Masonerija ne zahteva od svojih Iniciranih i sledbenika ništa što je neizvodljivo. Ona ne traži da oni preduzmu ekspediciju na plemenite i uzvišene vrhove teorijske, imaginarne i nepraktične vrline, visoke, hladne i daleke, kao što su večnim snegom prekrivena ramena Chimborazoa ili su tako neosvojivi kao njegovi. Ona traži da bude urađeno samo ono što može biti urađeno. Ona ne prevazilazi ničije mogućnosti i ne traži ni od koga da ide van njegovih mogućnosti i sposobnosti. 13

Ona ne očekuje od nekoga, čiji posao ili profesija donose jedva nešto više od oskudice za njega i njegovu porodicu i čiji je radni dan ispunjen njegovim dnevnim obavezama, da napusti ili zapostavi svoj posao od kojeg on i njegova porodica žive, da posveti sebe i svoje sposobnosti širenju znanja među ljudima. Ona ne očekuje od njega da štampa knjige za narod ili da podučava i predaje, na štetu njegovog privatnog posla ili da finansira fakultete i koledže, gradi biblioteke i pretvori sebe u statuu. Ona zahteva i očekuje da svaki od nas uradi nešto u skladu sa svojim sposobnostima; i, nema Masona koji ne može da uradi nešto, ako ne može sam, onda u saradnji i zajednički. Ukoliko Loža ne može da pomogne u finansiranju škole ili akademije, ona ipak može da uradi nešto. Ona može da obrazuje makar jednog dečaka ili devojčicu ili dete nekog siromašnog ili po-kojnog Brata. I, nikada se ne sme zaboraviti, da u najsiromašnijem detetu koje se čini prepušteno neznanju i poroku, može čučati vrlina Sokrata, intelekt Bekona ili Bossueta , genije Šekspira, moć da doprinese čovečanstvu kao Vašington; i da sa njegovim spasavanjem iz blata, u koje je zapalo, i njegovim obrazovanjem i razvojem, Loža koja to uradi može biti direktno i trenutno sredstvo da-vanja svetu takve radosti kao ona koju je dobio John Faust, dečak iz Mentza, koji če održati slobodu zemlje i promeniti sudbine čovečanstva i napisati novo poglavlje u istoriji sveta. 14

Jer, mi nikada ne možemo znati važnost stvari koju uradimo. Ćerka Faraona nije mnogo raz-mišljala šta ona čini za ljudsku rasu, ogromne, nezamislive posledice koje su nastale od njenog mi-losrdnog dela, kada je otrgla dete iz ruku Jevrejke u poplavi koja je nagrnula na obale Nila i odlučila da ga odgaji kao da je njeno vlastito. Koliko često je neki akt milosrđa, koji ne košta mnogo, dao svetu velikog slikara, velikog mu-zičara, velikog pronalazača! Koliko često je takvo neko delo razvilo odrpano dete u dobročinitelja roda! Od kakvih se, očigledno nevažnih uslova, ispostavilo da zavisi sudbina največih svetskih osva-jača. Ne postoji zakon koji ograničava korist koja se vrača, za neko dobro delo. Mali prilog udovici ne samo što je mio Bogu, več može da stvori isto tako velike rezultate, koliko i skupa ponuda veoma bogatog čoveka. Najsiromašnije dete, potpomognuto dobročinstvom, može dospeti da predvodi ar-mije, da upravlja senatom, da odlučuje o miru i ratu, da naređuje resorima; i njegove velike i pleme-nite reči mogu postati zakon, mnogo godina posle toga, za milione još nerođenih ljudi. Ali, mogućnost da se ostvari veliko delo često se ne pruža svima. Više je nego ludo da neko leži lenjo i u neaktivnosti, i da očekuje da mu nešto slučajno padne s neba, čime će njegovi uticaji posto-jati večno. Taj može da očekuje da se to desi, samo kao posledica jednog, ili mnogih, ili svih slučajeva u dugačkom nizu dela. On može da očekuje da doprinese svetu samo ako kao čovek postigne ostale rezultate:

kontinuitetom, upornošću, čvrstom i stalnom navikom da radi na prosvećenju sveta, s uvećanjem svojih mogućnosti i sposobnosti. A to je, u svim slučajevima, stalnim radom, dovoljnim zalaganjem u radu, dovoljnim raspoloži-vim vremenom za njegovo obavljanje uz stalne muke i uz stalnu priležnost, a ne uz opsenarstvo, da se obezbedi snaga za glavni cilj na sjajan način. Tako je Demosten, rečenicom po rečenicom, izgovarao svoje besmrtne govore. Tako je Njutn probijao svoj put penjući se po stepenicama geometrije, do mehanizma Neba i Le Verrier je dodao planete našem Solarnom sistemu. Veoma je pogrešno mišljenje da oni, koji su nam ostavili najznačajnije spomenike intelekta za sobom, nisu bili ništa drugačiji od svoje rase, već su imali samo drugačije talente; da su oni skretali pažnju na sebe samo svojim talentom, i gotovo nikad svojom marljivošću; odnosno, istina je da je najupornija primena tih opštih sposobnosti koje svi posedujemo, zaslužna za slavu koja sada širi sećanje na njih i na njihovo ime. 15

16

Ne smemo pomišljati da je vulgarizovanje genija da on mora biti prosvetljen na bilo koji drugi način osim direktnim nadahnućem s Neba; ne treba prevideti njegovu usredsređenost prema cilju, njegovu posvećenost nekom jednostavnom ali velikom cilju, njegovu strpljivost u radu, a ne grčevitu i neprirodnu agoniju već, postepenost - malo po malo, koliko snaga uma može da primi; uz nago-milavanje brojnih sićušnih napora, koji su energetski predivni, umesto nekoliko velikih i gigantskih koji bi, možda, bili potpuno neodgovarajući način; s njima, on sam stvara velike rezultate koji pišu trajni zapis na licu zemlje i u istoriji naroda i čoveka. Mi ne smemo da previdimo da ovi elementi kojima geniji duguju za najbolje i najveličanstvenije uspehe, niti da pomišljamo da kvaliteti, kao što su strpljenje i marljivost i uporna vrednoća, koji su inače široko rasprostranjeni, nemaju udela u potvrđivanju tako jasnog isticanja dobročinitelja svoje vrste. Ne smemo da zaboravimo da veliki rezultati obično nastaju objedinjeni kroz brojne pokušaje i napore; jer, oni su nevidljive čestice pare, svaka posebna i drugačija od ostalih koje, dižući se iz okeana i svojih zaliva i uvala, sa jezera i reka i širokih močvara i naplavljenih ravnica, odlaze kao oblaci i destilisani se vraćaju na zemlju u rosi i padaju u mlazevima kiše i snega na široke ravnice i brda i čine veliki plovni tok koji je arterija krvotoka zemlje. Tako i Masonerija može da uradi mnogo ako svaki Mason bude spreman da uradi svoj deo i ako njihovi zajednički napori budu usmereni mudrim savetima ka opštem cilju. Stvaranje moćnih stvari ujednom trenutkuje za Boga i Svemoćnog, a postepenost rasta ka velikomje pravac koji je On namenio čoveku. Ako je volja Masonerije iskrena prema svojoj misiji, a Masoni svojim obećanjima i dužnostima, ako i ona i oni rade ozbiljno i nepokolebljivo za snažan povratak na put dobročinstva, pamteći da su naši doprinosi stvar milosrđa i obrazovanja, tada zaslužuju najveću čast kada se nečega lišavamo, kada se odričemo udobnosti ili luksuza da ih napravimo - ako dajemo pomoć za ono što je nekad bio veliki san Masonerije, za unapređenje ljudi, ne grčevito, spazmatično, već uredno i stalno, kao dizanje pare i toka potoka i kao što se sunce diže i zvezde izlaze na nebu, tada možemo biti sigur-ni da će veliki rezultati biti ostvareni i veliki posao urađen. I tada će se, sasvim sigurno, videti da Masonerija nije jalova ili impotentna, niti degenerisana i klonula u konačnu trulež.

1

Solecizam, jezička greška, naročito protiv pravilnog izgovora i sintakse; fig: greška protiv prirodnih zakona (naziv potiče po kilikijskom gradu Soli - grčki: Saloi - čiji su stanovnici svoj antički maternji jezik kvarili sa stranim uticajima. Znači fig. suprot-nost ili nekonzistentnost. Izvor: Leksikon stranih reči i izraza, Jub. izdanje; Milan Vujaklija; Prosveta Beograd 1996/97 str. 832. 2

Veliki Propovednik je Sv. Pavle, a tekst pod navodnicima je citat iz Poslanica Rimljanima, Sv. Pavle Gl. 2, stih 1. 3

Jakobinci su se borili protiv kraljevine za centralizovanu Republiku, uz moć uspostavljenu na federalnom nivou. Na samom početku Francuske Revolucije izraz se odnosio na sve pristalice revolucionarnog opredeljenja, posebno je korišćen da opiše Jakobinski Klub, revolucionarnu, krajnju levicu političkog pokreta. Ime je nastalo po Dominikanskom manastiru u kojem su se oni sastajali, u Rue Saint Jacques (lat. Jacobus) u Parizu. Oni su bili centar francuske revolucije. Sastanci su im bili tajni i na početku su učestvovali Mirabeau, Sieyes, Barnave, Petion, Lamethi, Robespierre, d’Aiguilloni, i dr. Svi ovi su bili izaslanici. Cilj kluba je bio definisanje: 1. naprednih pitanja u vezi Nacionalne Skupštine; 2. Uspostavljanje skupštine i donošenje ustava (sa pravima čoveka); i dr. Predsednik kluba je biran svakog meseca. Svako ko je odstupao od postavl-jenih ciljeva bio je izbačen. Do avgusta 1790. godine, bilo je 152 kluba širom Francuske, a u 1791. g. bilo ih je još više širom cele Francuske, kada su predstavljali ogromnu društvenu snagu. Izvor: The Encyclopedia Britannica, Eleventh Edition; N. Y; 1911. Vol. XV, str. 117-119. 4

Ad.i: Marathon, dolazi iz legende Pheidippidesa, glasnika pobede. On je bio poslat sa bojnog polja Maratona u Atinu da prenese poruku da su Persijanci poraženi, u avgustu ili septembru 490. p.n.e. Legenda kaže da je pretrčao razdaljinu bez zaustavljanja, upao u skupštinu, objavivši veviKrjKafiev (nenikekamen), Pobedili smo, i potom je izdahnuo. Ad 2: Bitka kod King s Mountain 1780. godine bila je odlučujuća bitka između Patriota i Lojalista u američkoj Revoluciji. Bila je ključni moment u ratu Juga zbog iznenađujuće pobede nad Lojalistima u nizu pobeda nad lordom Cornwallisom, što je Patriotima u ogromnoj meri uzdiglo moral. Zbog pogibije Fergusona i poraza Lojalista, Corrmvall je posle krvave bitke protiv slabije vojske bio prinuđen da se preda i da promeni svoj plan za osvajanje Severne Karoline i da se vrati sa vojskom u Južnu Karolinu. Izvor: Encyclopedia Britannica, 1911; ad 1) str. 673; Vol. XVII; ad 2) Vol. XV; str. 819; 5

Eklektiđzam (grčka reč - odabiram, koji odabira),yi/: način mišljenja kada neko ne stvara svoj sopstveni sistem, nego bira iz drugih sistema ono što mu izgleda tačno i odgovarajuče, pa zatim od toga gradi celinu i sistem. Izvor: Leksikon stra-nih reči i izraza, Milan Vujaklija; Prosveta; Bgd; 1980; str. 260. 6

Pokušaj da se liturgija čita na engleskom u Edinburgu, po naređenju Čarlsa, stvorio je velike nemire u St. Gilesu. Nakon toga, usledila je organizacija škotskih Presbiterijanaca da se odupru episkopaciji. U februaru 1638. godine, potpisana je Svečana Liga i Ugovor (stoga i naziv Covenantori) u odbranu reformisanja religije. U novembru, generalna skupština u Glazgovu je ukinula episkopiju, uspostavila liturgiju i kanone i Škotska Crkva je dobila konačan oblik. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 7

Nekomformisti, izraz u Engleskoj i Velsu u Zakonu o Uniformnosti iz 1662. godin, odnosi se na Protestantsku Crkvu koja se nije konformisala sa upravom i običajima uspostavljene crkve Engleske. 8

Michael Servetus (Miguel Serveto Conesa) (1509-1553), bio je španski teolog, lekar, kartograf, renesansni humanista, matematičar, astronom i meteorolog, koji se bavio geografijom, ljudskom anatomijom, medicinom i farmakologijom, pre-vodima, poezijom i izučavanjem Biblije na originalnim jezicima. Učesnik je Protestantske reformacije i kasnije je razvio Hristologiju bez Trojstva. Osudile su ga Katolička i Protestantska Crkva, bio je utamničen u Ženevi i spaljen na lomači kao jeretik, po naređenju Protestantskog Crkvenog Upravnog Veća grada Ženeve. Izvor: Michael Servetus, His Life and Teachings; Carl Theophilus Odhner; Filadelfija;i9io; str. 12-20. 9

Thomas Cranmer (1489-1556) nadbiskup Kanteberija, održao je tajno sudsko donošenje odluke kojom se Henrijev brak sa Katarinom poništava i ukida i potvrđuje Henrijev tajni brak sa Anne, kao regularan. Zbog toga, morao je da plati kaznu od 10.000 maraka Rimu. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 10

Ahura Mazda je na avestanskom jeziku ime za uzvišeno božanstvo drevne proto-indo-iranske religije koja

je če-sto nazivana od Zarathustre, da je nestvoreni kreator svega (Bog). Na novo iranskom jeziku koriste se varijeteti imena Hourmazd, Hormuzd i Ormazd. Zoroastersku veru opisuju njeni sledbenici kao Mazdayasna, obožavanje Mazda. U pre-danju Zaratrusta, obožavanje manjih božanstava je obožavanje Ahura Mazda, jer su sva božanstva manifestacija Kreatora. Centralni koncept Zoroaster shvatanja Ahura Mazda je koncept asha (Vedik rta), bukvalno istine i u širem smislu, isti zakon univerzuma, koji upravlja životom ljudi Zaratustre, nomadskih pastira stepa centralne Azije. Za njih je asha bila pravac svega vidljivog, kretanja planeta i astralnih tela, promena godišnjih doba, dnevni život pastira kojim upravljaju re-dovne vidljive pojave kao što su izlazak i zalazak sunca. Sve fizičke kreacije (geti) su bile proizvod glavnog plana, sadržanog u Ahura Mazda, a kršenje poretka (druj) je bilo nasilje protiv kreatora, a time i prema Ahura Mazdi. Izvor: Encyclopedia of Religion, Sec. Ed, Mac Milan. Thompson-Gale, 2005, str. 6997. 11

Agassiz, Jean Louis Rodolphe (1807-1873), sin sveštenika. Švajcarac, istaknuti lekar, prirodnjak, botaničar, geolog, (pe-lentolog), svog vremena. Studirao u Lozani, Cirihu, Hajdelbergu i Minhenu. Doktorirao filosofiju u Erlangenu. Protivnik Darvinizma. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed. 1911; Vol I, str. 367-368. 12

Victor Cousin (1792 - 1867), sin pariskog časovničara, francuski filosof. Predlagač Škotskog Realizma Zdravog Razuma. Ostvario je veliki ugled sa reformom školstva u Francuskoj. Problemi u francuskoj politici su se umešali u njego-vu karijeru, pa je tokom 1814-1815. bio na strani rojalista. U doktrini principa Razuma leži značaj njegovog učenja. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Ed, 2006; Vol. 2; str. 578-581. 13

Chimborazo je najviša planina u Ekvadoru, visoka 6.i6ym, deo je Anda. Prema nekim geografima, Chimborazo je najviši vrh na svetu (ako se gleda udaljenost od središta Zemlje, a ne nadmorska visina). To je zbog toga što Zemlja nije pravilna kugla, nego je spljoštena na polovima, a ispupčena na ekvatoru. Zbog tog ispupčenja (koje je oko 20 km) vrh Chimborazo, koji se nalazi gotovo na samom ekvatoru, najudaljeniji je od središta Zemlje, i viši od Mont Everesta. Izvor: Encyclopedia Britannica, El.Ed. 14

Bossuet, Jacques-Benigne (1627-1704) francuski biskup i teolog, član Francuske Akademije Nauka, poznat po svo-jim velikim oratorskim sposobnostima i propovedima koje je sastavljao. Izvor: Encyclopedia Britannica, 1911; Vol. IV; str. 287-289. 15

Ser Isaac Newton (1642-1727) engleski naučnik, fizičar i matematičar, koji se generalno smatra za najuticajnijeg na-učnika svih vremena i ključnom figurom naučne revolucije. Kroz izvođenje Keplerovih zakona o kretanju planeta, kroz matematičke analize gravitacije, Njutn je otklonio sve sumnje u heliocentrični model kosmosa. Projektovao je i izgradio prvi upotrebljiv teleskop i razvio je teoriju boja na osnovu posmatranja da prizma dekomponuje belu svetlost u druge boje, vidljivog spektra. Uspostavio je i definisao empirijski zakon hlađenja i izučavao brzinu zvuka, i radio je na mnogim drugim oblastima. Bio je veoma pobožan čovek. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed; Vol. XIX; str. 583-592.

16

Urbain Jean Joseph Le Verrier, Francuz; (1811-1877) bio je matematičar koji se specijalizovao za nebesku mehaniku i najviše je poznat po utvrđivanju orbite Urana i otkriču Neptuna. Izvor: Heroes ofScience. Astronomers. E. J. C. Morton; N.Y. E. & J. B. Young and Co; 1882; str. 295-207.

11°, UZVIŠENIIZABRANIK DVANESTORICE ILI PRINC AMETH

[IZABRANIK DVANAESTORICE]

užnosti princa ametha su da bude ozbiljan, odan, pouzdan i iskren; da štiti ljude od nelegalnih obmana i iznuda; da se bori za njihova politička prava i da shvati, koliko može da, u stvari, oni nose teret i opterećenje koje uvećava prihode Vlade. 1

Moraš biti iskren prema svim ljudima. Moraš biti otvoren i iskren u svim stvarima. Moraš biti ozbiljan u radu u svemu što je tvoja dužnost. Nijedan čovek se ne sme pokajati što se oslonio na tvoju odlučnost, hrabrost, na tvoj poziv i na tvoju reč. Značajna osobina koja karakteriše Masona je njegova naklonost prema svojoj rasi. U ljudskom rodu on prepoznaje veliku porodicu, povezanu sa njim nevidljivim vezama, i ogromnu mrežu okol-nosti, ispletenu i istkanu od Boga. Osećajući tu naklonost, njegova prva masonska dužnost je da služi bližnjima. Prilikom stu-panja u Obred, on prestaje da bude izolovan i postaje jedinka u velikom bratstvu, preuzima nove obaveze prema svakom živom Masonu, kao što to čini i svaki drugi Mason prema njemu. Te dužnosti se ne odnose samo na Masone. On preuzima i mnoge druge obaveze prema svojoj zemlji i posebno prema masi običnih ljudi koji su u patnjama; jer su i oni, takođe, njegova braća i Bog ih čuje, neartikulisane, kao i njihovo jecanje u bedi. On je u obavezi da ih odbrani od ugnjetavanja i tiranskog i nelegalnog iznuđivanja, svim sredstvima ubeđivanja i uticanja, kao i drugim načinima, ukoliko to prilike i hitnost zahtevaju. On, takođe, radi na tome da ih odbrani kao i na njihovom uzdizanju. Ne laska im da bi ih zaveo, ne ulaguje se da bi njima upravljao, ne krije svoje mišljenje da bi ih zavarao, ne im govori da oni nikada ne greše i da su njihovi glasovi - glas Boga. On zna da bezbednost svake slobodne vlade, njen kontinuitet i njeno trajanje, zavise od vrlina i intelekta običnih ljudi; i sve dok je njihova sloboda takva, ne može im se dati ni oduzeti ni oružjem; sve dok je plod muške hrabrosti, pravde, trezvenosti i milosrdne vrline - ona je duboko ukorenjena u umovima i srcima velikog broja ljudi, i neće im niko prevarom oteti ono što su oni osvojili, oružjem ili institucijama. Ako ljudi, posle izlaska iz muka rata, prenebregnu podmuklost mira, on zna da su njihov mir i sloboda bili razlog ratovanja; ako je rat bio njihova jedina vrlina i njihova najviša pohvala, oni će ubrzo ustanoviti da je mir, u najvećoj meri, protivnik njihovih interesa. I to će biti još potresniji rat; i to što su

oni zamišljali pod slobodom, biće još gore od ropstva. Jer, samo znanjem i moralnošću, bez prazne brbljavosti, već iskrenošću, čestitošću i otvorenošću, čisti se horizont uma od magle grešaka i strasti koje izviru iz neznanja i poroka. Među njima će uvek biti onih koji su spremni da, kao životinje, stave svoje vratove u jaram, i uvek će biti onih koji će se, uprkos svim pobedama, pri-kloniti onome ko da najbolju ponudu, kao da su oni plen stečen u ratu; i on će im biti izdašan izvor bogatstva i moći, u narodnom neznanju, predrasudama i strastima. Narod koji ne umiri sklonost bogatih ka pohlepi, slavoljublju i senzualnosti i ne izbaci iz njih i njihovih porodica luksuz, koji ne smanji siromaštvo, ne širi znanje među siromašnima i ne radi na tome da podigne bedne iz blata poroka i niskih zadovoljstva, ne čuva vredne od gladovanja usred luksuznih proslava, ustanoviće da je gajio pohlepu, slavoljublje, sladostrasnost, sebičnost i luksuz jedne klase i da su degradacija, mizerija, pijanstvo, neznanje i iskorišćavanje drugih, mnogo tvrdo-glaviji despoti kod kuće od onih sa kojima su se sukobljavali na bojnom polju; i da će baš u svojoj utrobi stalno nositi nepoželjno potomstvo tirana. To su prvi neprijatelji koje treba savladati i time se nastavlja kampanja za Mir. Ti trijumfi su zaista teški, ali bez krvi i daleko časniji od trofeja stečenih kroz ubistva i pljačkanje. Ako nisu po-bednički u ovom zadatku, uzaludno je biti pobednik nad despotskim neprijateljem na bojnom polju. Jer, ako bilo koji narod smatra da je superiorniji, da je delotvorniji ili da ima mudriju politiku, zato što je izumeo lukav način da kroz markice i namete, radi uvećanja svojih prihoda, kroz isisava-nje krvi života osiromašenog naroda; ili da bi uvećao svoju mornaricu i vojnu silu; ili da bi se takmi-čio u lukavstvu ambasadora sa stranim državama; da kuje zaveru za gutanje stranih teritorija; ili da napravi vešte ugovore i saveze, da vlada iznurenim i malaksalim državama i bednim provincijama sa strahom i silom, samo da bi sa njima upravljao narodom umesto sjajnom pravdom, bez olakšanja uslova i popravljanja položaja namučenih masa, bez obeštećenja ranjenicima i socijalno ugroženim koji su u nemaštini, i utešio nezadovoljne, bez hitrog vraćanja svakom njegovog vlasništva - tada je taj narod uvučen u brojne velike greške i prekasno će shvatiti, kada varljiva slika o velikim koristima nestane, da su zapostavljeni siromašni, o kojima se malo razmišljalo, i da se on time samo strmogla-vio u svoju vlastitu propast i beznađe. Nažalost, svako doba ima svoje probleme, kako najteže tako i one koje je, najčešće, nemoguće rešiti; i oni primoravaju sve umne ljude na razmišljanje, bilo da je to u naseljenoj i bogatoj zemlji, blagoslovenoj sa slobodnim institucijama i ustavnom vladom - kako da se za najšire mase radničke klase obezbedi stalan posao s poštenom platom, da ne gladuju, a njihova deca da se izbave iz poroka i razvrata i da budu dovedena na nivo, ne samo elementarne pismenosti, već znanja koje će ih prila-goditi da svoje dužnosti obavljaju intelektom i da imaju privilegije slobodnog čoveka; čak i da im se poveri opasno pravo na glasanje? Pošto mi ne znamo zašto je Bog koji je beskrajno milostiv koliko i mudar, to odredio, njegov zakon se ne sme preispitivati. Čak i u civilizovanim i Hrišćanskim zemljama, najšire stanovništvo trebalo bi da bude srećno ako tokom svog života, od detinjstva do starosti, u zdravlju i u bolesti, ima dovoljno hrane i najnužniju odeću da zaštite sebe i svoju decu od stalnog mučenja gladi, nepodno-šljive hladnoće i teškog mraza; i da imaju makar najprostiji krov nad glavom. I čini se da je On doneo zakon (koji ni jedna ljudska zajednica nije mogla da ukine) da se, kada jedna zemlja postane gusto nastanjena, kapital koncentriše u rukama ograničenog broja ljudi i rad postaje, sve više i više, u njegovoj milosti, dok sam fizički rad u tkačnicama, železarama i drugim zanatima, prestaje

da bude vredniji od golog opstanka i često, u velikim gradovima i širom zemlje i, ne samo tamo, radnici idu ili puze u krpama, proseći i gladujući u nedostatku posla. I dok svaki vo ili konj mogu da dobiju posao i zavređuju da budu nahranjeni, to ne važi za čoveka. Biti zaposlen, imati priliku za rad, za bilo kakvu poštenu platu, postaje čovekov najveći životni cilj. Kapitalista može da živi bez zapošljavanja radnika i da ih otpusti kada prestanu da mu stvaraju profit. U najgorem trenutku, kada je zarada najpreča a kirije najviše, on ga otpušta, da gla-duje. Ako se nadničar razboli, on nema prihod. Kada ostari, nema penziju od koje bi se izdržavao. Njegova deca ne mogu da pohađaju školu jer, pre nego što im kosti ojačaju, već moraju da rade ili će gladovati. Čovek koji je jak i sposoban, radi za šiling ili dva ceo dan, a žena se trese nad gomilicom uglja kada se živa spusti daleko ispod nule, kada su se njena deca uspavala cvokotanjem, ona šije uz čkiljavo svetlo jedine sveće, za golu milost, prodavajući svoj život njemu koji je plaća samo kolika je vrednost njene igle. Očevi i majke čak ubijaju svoju decu da bi dobili nadoknadu za sahranu, da bi za cenu jed-nog dečjeg života mogli da nastave život oni koji su preživeli. Majušne, bosonoge devojčice čiste raskrsnice, i dok ih zimski vetar ujeda, žalosno mole za peni one koji nose topla krzna. Deca rastu u prljavoj mizeriji i brutalnom neznanju; beda prisiljava device i žene na prostituciju; žene gladuju, smrzavaju se i naslanjaju na zidove radionica, u buketima odvratnih krpa, preko cele noći, i kada pada hladna kiša, za njih nema mogućnosti da se smeste u sobu. Stotine porodica je natrpano u jednu zgradu, ispunjenu užasom, ustajalim vazduhom i pomorom; muškarci, žene i deca svih doba i boja spavaju zajedno, nabijeni u sopstvenoj prljavštini; i tako je, u velikoj i slobodnoj Republici, u njenoj punoj snazi i mladosti, svaki sedamnaesti čovek prosjak koji živi od milostinje. Kako izaći na kraj sa ovim, očigledno, neizbežnim zlom i užasnim bolestima koji su najveći društveni problem? Šta uraditi s prosjačenjem i prevelikom ponudom radne snage? Kako da traje život neke zemlje, kada brutalni i pijani polu-varvari glasaju i imaju vlast kao dar i, uz svoje odgova-rajuće predstavnike, kontrolišu Vladu? Kako, ako ne mudrošću i vlašću, kada se nemiri i sitni poroci uznose do senatorskih zločinaca koji smrde na zagađenje iz pakla, bokserski ring, burdelj i berzu, u zemlji gde je kockanje legalizovano a iskvarenost hvaljena? Masonerija će uraditi sve što je u njenoj moći, direktnim naporom i saradnjom da poboljša stanje u zemlji. Obavestiće nas, takođe, o zaštiti naroda, o unapređenju njegovih fizičkih uslova, smanjenju njegove bede snabdevanjem onim u čemu oskudevaju i podmirivanjem njihovih osnovnih potreba. Neka svaki Mason, u tom dobrom radu, učini sve što je u njegovoj moći i sve što može da uradi. Istina je, kao što je oduvek bila i kao što će uvek biti - da je biti slobodan isto što i biti pobožan, mu-dar, smiren i pravedan, štedljiv i uzdržljiv, velikodušan i hrabar; i biti protiv svega ovoga, isto je što i biti rob, a to se obično dešava voljnim pristankom i, takoreći, kaznenom pravdom Božanstva: onaj narod koji ne može da upravlja sobom i koji ne može da smanji svoje strasti, već nastavlja da robuje svojiim pohlepa-ma i porocima, upućen je na prevlast onih kojih se gnuša i mora se nevoljno potčiniti ropstvu. A ono je sankcionisano naredbom pravde i ustavom Prirode - onaj koji zbog slaboumlja ili duševne poremećenosti svog intelekta, nije sposoban da upravlja sobom, kao i maloletnik, treba da bude predat na staranje drugome. Stoga, nemojmo nikad zaboraviti da je čovečanstvo jedno veliko bratstvo; svi su rođeni da se susretnu s patnjom i tugom i zato su vezani da saosećaju jedan za drugog.

Jer, nijedan toranj Ponosa nije nikada bio dovoljno visok da bi uzdigao svog vlasnika iznad iskušenja, strahova i slabosti čovečanstva. Nijedna ljudska ruka nije izgradila zid (što nikada ne bi ni trebalo) koji bi ogradio i sprečio patnju, bol i slabost. Bolest i tuga, muke i smrt, božja su kazna koja sve izjednačava. One ne poznaju nikoga, ni velike ni male. Velike oskudice života, velike i ozbiljne potrebe ljudske duše, nikoga ne zaobilaze. Sve nas one čine siromašnim i slabim. One stavljaju pre-klinjanja u usta svakog ljudskog bića, kao i u usta običnog prosjaka. Ali, princip nesreće nije princip zla. Kad napravimo grešku, posledice nas uče mudrosti. Svi elementi, svi zakoni oko nas, služe tom cilju; i na putu kroz bolne grehe i greške, namera Proviđenja je da nas vodi do istine i sreće. Ako su nas stalne greške naučile da grešimo, ako su nam naše greške potvrdile nerazumnost; ako su nesreće izazvale da poročna zadovoljstva imalo prirodni tok da po-stanemo ponizni robovi poroka, tada će patnja biti pravo zlo. Ali, nasuprot tome, sve teži ka tome i uređeno je tako da se stvori popravljanje i poboljšanje. Patnja je disciplina vrline; i to one koja je be-skrajno bolja od sreće, jer obuhvata u sebi svu suštinsku sreću. Ona nas održava, okrepljuje i usavr-šava. Vrlina je nagrada za žestoko takmičenje u trci i teško dobijenu bitku; i dostojna je svakih muka i rana u borbi. Čovek treba da ide napred, hrabrog i snažnog srca da se sukobi s nesrećom. Mora da ovlada njome da ona ne bi bila njegov gospodar. On ne treba da izbegava iskušenje i opasnost već mora da bude čvrst u svojoj sudbini, dok mu velika reč Proviđenja ne omogući da poleti, ili potone. Uz odlučnost i hrabrost, Mason mora da obavlja svoj posao koji mu je dodeljen, gledajući, sve do kraja, kroz taman oblak ljudske nesreće, koji se uzdiže visoko i sja pred njim. Teška sudbina tuge je velika i uzvišena. Niko ne pati večno, niti pati bez razloga. To je propis Božje mudrosti i njegove beskonačne ljubavi da nam pruži beskrajnu sreću i slavu. Vrlina je istinska sloboda; nije slobodan onaj koji se klanja svojim strastima; niti onaj u oko-voma koji služi svom plemenitom gospodaru. Primeri su najbolje i najtrajnije pouke; vrlina je najbolji primer. Onaj koji je učinio dobra dela i uspostavio dobre prioritete, u potpunosti je sre-ćan. Vreme neće nadživeti njegovu vrednost. On, zaista, živi nakon smrti, njegova dobra dela su njegovi stubovi sećanja; i svaki dan dodaje po jedno zrno na njegovu gomilu slave. Dobra dela su semena koja nakon setve daju stalnu žetvu; i pamćenje dobrih dela je trajnije od spomenika u mermeru. Život je škola. Svet nije ni zatvor ni kazna, ni mesto lakoće, ni amfiteatar za igru i spektakle, već mesto učenja i discipline. Život je dat radi moralnog i duhovnog vežbanja; i ceo tok škole života je obrazovanje radi vrline, sreće i budućeg postojanja. Periodi života su njegovi ispiti; sva ljudska stanja, njegovi oblici, a sve ljudske aktivnosti su njegove pouke. Porodica je osnovno odeljenje te moralne obuke; razni krugovi društva su njegove scene napredovanja, a Kraljevine i Republike su njegovi univerziteti. Izobilje i Siromaštvo, Veselja i Tuge, Svadbe i Sahrane, održavane ili prekinute životne veze, pogodne i povoljne ili neželjene i bolne, sve su to pouke. Događaji nisu slepo i nehatom povezani zajedno. Proviđenje ne obrazuje jednog čoveka i ne brani drugog od strašnog suđenja zbog svojih pouka. Ono nema bogate ljubimce ni siromašne žrtve. Isti događaj se događa svima. Isti kraj i isti plan pogađaju i podstiču sve ljude. Uspešan čovek je pohađao školu. Možda shvata da je to velika stvar i da je on važna ličnost; ali, on je bio samo učenik. Možda misli da je on Glavni i da ne mora ništa da radi, osim da komanduje i naređuje; ali uvek je iznad njega postojao Glavni, Gospodar Života. On ne gleda na naše sjajno stanje ili mnoge izgovore, na pomoć i primenu našeg naučenog, već na naše spoznavanje samog sebe. On vidi siromašne i bogate na isti način; i ne vidi razliku između njih, već samo njihov napredak. Ako smo se u svom blagostanju naučili umerenosti, trezvenosti, otvorenosti, skromnosti i za-hvalnosti

prema Bogu i dobroti prema čoveku, tada nam je moguče da budemo poštovani i nagra-đeni. Ako smo se naučili sebičnosti, ličnoj samoljubivosti, nepravednom činjenju i poroku, ako smo zaboravili i prevideli svoju, manje srečnu Braču i rugali se Proviđenju Boga, tada smo bezvredni i nečasni, iako smo odgajeni u obilju, ili smo stekli svoje stepene u liniji od stotinu plemenitih pre-daka; i onda smo, zaista, pred Nebom i misaonim ljudima, kao žrtve prosjačenja i bolesti, kao da ležimo u žbunju, pored puta ili na đubrištu. Najobičnija ljudska pravednost ne gleda na školu, več na učenika; i pravednost Neba neće gledati van te ocene. I siromašan čovek je, takođe, u školi. Neka vodi računa da uči i da se ne žali. Neka se drži svog integriteta, svoje iskrenosti i dobrote svoga srca. Neka se čuva od zavidnosti i robovanja i neka čuva svoje samopoštovanje. Patnje tela nisu ništa. Neka bude svestan dirindženja i degradacije. Dok ojačava svoje sposobnosti, ako to može, neka bude još spremniji za unapređenje svoje duše. Neka bude spreman, iako siromašan, pa čak i ako je bio uvek siromašan, da nauči veliku lekciju siromaštva kroz moralnu čvrstinu, veselost prirode, zadovoljstvo i najveće poverenje u Božje Proviđenje. Uz te osobine, kao i uz strpljenje, smirenost, samopouzdanje i dopadljivo ponašanje, skroman dom može biti, mada tesan, mnogo draži i uzvišeniji od najuzvišenije palate. Neka on, iznad svega, vodi računa da ne izgubi svoju nezavisnost. Neka ne potcenjuje sebe, kao stvorenje koje je siromašnije od siromašnog, lenjo, bespo-moćno ili prezreni prosjak, zavisnog od dobrote drugih. Svaki čovek treba da izabere da ima Boga za svog Gospodara a ne čoveka; i neka ne napušta tu školu, bilo zbog nečasnosti ili primanja milostinje, osim ako i sam ne upadne u to stanje, gore od beščašća, u kojem neće imati poštovanje za sebe. Veze Društva nas uče da volimo jedni druge. Jadno je ono društvo gde se odsustvo fine ljuba-znosti nadoknađuje pedantnom pristojnošću, gracioznom otmenošću i uglađenom neiskrenošću; gde ambicije, ljubomora i neverica vladaju umesto jednostavnosti, poverenja i ljubaznosti. Isto tako, socijalno uređena država koja je okrenuta miru, uči nas skromnosti i dobroti; a iz zapostavljanja i neobraćanja pažnje na druge, nepravde i odbijanja sveta da nas uvažava, mi se uči-mo strpljenju, da budemo jači u odnosu na mišljenja društava, da ne budemo cinični i ogorčeni, već dobri, otvoreni, a ipak dopadljivi.

Smrt je veliki Učitelj, surov, hladan, neumoljiv, neumitan; njoj ni sva snaga sveta ne može da odoli i da je otera. Dah koji napušta usne Kralja ili prosjaka, koji tek pomera miran vazduh, ne može da se otkupi, niti da se vrati nazad na trenutak, ni svim bogatstvima Imperija. To je pouka koja podučava našu slabost i nemoć o jednoj Beskrajnoj Moći iznad nas! To je zastrašujuća pouka koja nikada ne postaje bliska. Ona luta zemljom, u strašnoj misteriji, i spušta svoju ruku na svakog. To je univerzalna pouka koja se dobija svuda i od svakog čoveka. Njene pouke dolaze svake godine i sva-kog dana. Protekle godine su prenatrpane tužnim i uzvišenim sećanjima na nju; i prst smrti ispisuje svoj rukopis na svakom zidu ljudskih naselja. Ona nas uči Dužnostima - da uradimo svoj deo dobro, da ispunimo zadatak koji nam je dat. Kada neko umire i kada je umro, ostaje samo jedno pitanje: Da lije on živeo dobro? Nema nikakvog zla u smrti, osim onih koje život daje. Postoje teške lekcije u školi Božjeg Proviđenja; i škola života je pažljivo prilagođena u svim svo-jim

tegobama i obavezama, prema ljudskim moćima i sklonostima. Nema ekstravagantnosti u nje-nom učenju; niti je išta urađeno radi sadašnjih efekata. Ceo tok ljudskog života je sukob s teškoćama; i ako je pravilno usmeren, on je napredak ka poboljšanju. Nikada nije kasno za čoveka da uči. Ne delimično, već sve, jer život jeste škola. Nikad ne dođe vreme, čak ni u dubokoj starosti, da se može odložiti žudnja za sticanjem znanja ili radostima u radu. Čovek korača putem života, u strpljenju i patnji, ponekad u mraku; jer, iz strpljenja dolazi perfekcija, iz borbe pobeda nastaje, iz oblaka mraka zasija munja koja otvara put večnosti. Neka Mason bude veran u školi života i svim njenim poukama! Ne dozvolite da ne nauči ništa, niti da ne mari zbog toga da li uči ili ne uči. Neka godine ne pređu preko njega samo kao svedoci njegove lenjosti i ravnodušnosti; ili da ga vidite revnosnog u sticanju svega, osim vrline. Ne dozvo-ljavajte mu da radi samo za sebe, da zaboravi da je najskromniji čovek koji živi - njegov brat, i da on ima potrebu za njegovom naklonošću i dobrim uslugama; i da ispod grube odeće koja se nosi u radu, mogu kucati uzvišena srca isto kao i kucanje srca vladara zvezda. Bogkoji vagapo duši, ne položajima, Voli i sažaljeva i mene i tebe; Jer Njemu su beznačajne naše razlike Kao one kod šljunka na obali mora. }

Ni ostale dužnosti koje su uključene u ovaj Stepen, nisu od manje važnosti. Masonu se vrlo rano kaže Istina je Božanski atribut i temelj svake vrline; otvorenost, pouzdanost, iskrenost, direktnost i čestito poslovanje, samo su različiti oblici u kojima Istina iskazuje sebe. Pokojnog, odsutnog, ne-vinog i one koji mu veruju, nijedan Mason neće svesno prevariti. Svima njima on duguje uzvišenu pravdu, u kojoj im je najsigurnije iskušenje ljudske Nepristrasnosti. Samo će ga najnepošteniji od svih ljudi prevariti, kaže Ciceron, i taj ne bi bio oštećen da mu nije verovao. Plemenita dela koja su pobeđivala u svim narednim vremenima, stvorili su ljudi od poštenja i prave hrabrosti. Čovek koji je uvek pošten, moralan je i mudar, sa time poseduje najboljeg čuvara zaštite: jer, zakon nema snagu da napadne moralnog, niti sreća može da sruši mudrog. Osnova Masonerije su moralnost i vrlina. Izučavanjem prve i ispoljavanjem druge, ponašanje Masona postaje besprekorno. Kako je blagostanje čovečanstva njen glavni cilj, nepristrasnost je jed-na od prvih vrlina koja se zahteva od njenih članova, jer je ona izvor pravde i dobročinstva. Sažaljevaj nesreće drugih, uz skrušenost ali bez niskosti; uz dostojanstvo, ali bez arogancije; odreci se svakog osećanja mržnje i osvete; pokaži svoju velikodušnost i slobodoumlje, bez šepurenja i bez rasipništva; budi neprijatelj poroka; odaj dužno poštovanje mudrosti i vrlini; poštuj nevinost; budi pošten i strpljiv u nemaštini i nesreći i, skroman u napretku; izbegavaj svaku neregularnost koja prlja dušu i oboljeva telo - ispunjavanjem ovih pravila, Mason će postati dobar građanin, odan suprug, dobar otac, poslušan sin i pravi brat; poštovaće prijateljstvo i sa žarom će ispunjavati dužno-sti koje mu vrlina i društveni odnosi nameću. Zato što nam Masonerija zadaje ove dužnosti, ispravno je i važno da ih nazivamo na pravi način, radom. Onaj koji zamišlja da postane Mason samo dobijanjem prva dva ili tri Stepena, i ako može, s obzirom na to da je lako zakoračio na ovaj mali uspon, time dostojno da nosi čast Masonerije, bez rada ili naprezanja, bez samoodricanja ili žrtvovanja, i da nema šta da se uradi u Masoneriji, samo je ludo zavaravanje.

Da li je istina da ništa nije preostalo da se uradi u Masoneriji? Da li neki Brat vodi sudsku parnicu protiv drugog Brata u istoj ili drugoj Loži, u odnosu na stvar koja bi se mogla lako izmiriti u masonskom porodičnom krugu? Da li je duel, ta grozna ostavština varvarizma (inače zabranjen među Braćom našim osnovnim i društvenim zakonom), nestao sa tla na kome se nalazimo? Da li se Masoni visokog ranga religiozno uzdržavaju od njega; ili se, priklanjanjem korumpiranom javnom mišljenju, potčinjavaju njegovoj arbitraži, uprkos skandalima koji se čine prema Bratstvu, čime poništavaju snagu svoje zakletve? Zar Masoni više ne formiraju milostivo mišljenje o svojoj Braći, zar ne daju grube osude protiv njih, pri čemu sebi sude jednim aršinom, a drugoj Braći, drugim? Ima li Masonerija ikakav, dobro regulisan, sistem milosrđa? Da li je uradila ono što je trebalo da uradi za stvar obrazovanja? Gde su škole, njene akademije, njeni koledži, njene bolnice i ambulante? Da li se političke suprotnosti sada rešavaju bez nasilja i gorčine? Da li se Masoni uzdržavaju od klevetanja i denuncijacija svoje Braće koja se razlikuju od njih u religijskom ili političkom mišljenju? Koji veliki društveni problemi, ili korisni projekti, privlače našu pažnju u našim razgovorima? Gde se u našim Ložama redovno prenose prava uputstva Braći? Zar naša okupljanja ne prolaze u diskusiji o minornim stvarima rada, uređivanju pitanja Bratstva i pitanjima čiste administracije i prijema i napredovanja Kandidata, nakon čijeg prijema ne ulažemo napore za njihovo obrazovanje? U kojoj Loži su naše ceremonije objašnjene i rasvetljene; one se kvare vremenom, sve dok se njihovi pravi detalji jedva mogu prepoznati; i gde su one velike, proste istine, o uzdizanju misli, koje je Masonerija sačuvala svetu? Mi imamo visoki dignitet i zvučne titule. Da li su njihovi vlasnici sposobni da prosvetle svet u vezi s ciljevima i svrhom Masonerije? Potomci Iniciranih, koji ste vladali imperijama, da li vaš uticaj ulazi u svakodnevni život, da li deluje efikasno i da li je na strani dobro regulisanih i ustavnih sloboda? Vaše debate bi trebalo da budu samo prijateljski razgovori. Vama treba sloga, jedinstvo i mir. Zašto, onda, među vama opstaju ljudi koji podstiču rivalitet i Ijubomoru; zašto dozvoljavate ve-like i grube suprotnosti i ambiciozne pretenzije? Kako se vaše reči i vaša dela slažu? Ako je vaše Masonstvo na nuli, kako možete uticati na druge? Stalno hvalite jedan drugog, izjašnjavate se potpuno i izričete euloge (visoke pohvale) Redu. Svuda predstavljaš da si ono što bi trebalo da budeš i nigde ne vidiš sebe kakav jesi. Da li je istina da su sve naše aktivnosti dela odavanja poštovanja vrlini? Preispitaj se u dubini svog srca; preispitujmo sebe nepristrasno i dajmo odgovore na naša sopstvena pitanja! Možemo li da potvrdimo utešnu či-njenicu - da uvek i potpuno izvršavamo svoje dužnosti, ili ih barem izvršavamo polovično . 7

Napustimo to naše čudno samo-laskanje. Budimo muškarci, ako ne možemo da budemo mu-draci! Zakoni Masonerije, pored njihovog sjaja, ne mogu u celosti da promene ljudsku prirodu. Oni prosvetljuju

čoveka, ukazuju na pravi put; oni mogu da ga vode ka njemu samo uz smanjen žar stra-sti i potčinjavanje sebičnosti. Jao nama, ako su oni pobeđeni - Masonerija je zaboravljena. Posle stalnih, međusobnih pohvala tokom celog života, uvek postoje sjajna Braća koja će, nad našim sandukom, iskazivati neograničeni hvalospev. Svako od nas kad umre, bez obzira koliko je njegov život bio koristan, sadržao je sve vrline, kao pravo dete nebeskog svetla! U Egiptu, među na-šim starim Majstorima, gde je Masonerija bila više poštovana od sujete, niko nije mogao da dobije pristup svetom utočištu groba, dok nije prošao kroz najozbiljnije procenjivanje. Ozbiljni tribunal donosio je odluku za svakoga, čak i za kraljeve. Oni su govorili mrtvom: Bez obzira koja tije struka dao si doprinos svojoj zemlji svojim radom! Šta si uradio sa svojim vremenom i životom? Zakon te istražuje, tvoja zemlja te čuje Istina sedi na tvom suđenju! Vladari su dolazili tamo da bi im se sudilo, praćeni samo svojim vrlinama i svojim porocima. Javni tužilac je preispitivao istoriju života mrtvog čoveka i osvetljavao bljeskom baklje istine sva njegova dela. Ako je bilo dosuđeno da je vodio loš život, sećanje na njega je bilo prokleto u prisustvu nacije, a njegovo telo nije imalo pravo na nastavak poštovanja. Kakva pouka stare Masonerije sinovima naroda! }

}

Da li je istina da je Masonerija iscrpljena, da je ona uvenula akacija i da ne daje hlad; da Masonerija više ne maršira kao avangarda Istine? Nije. Da li je sloboda postala univerzalna? Da li su neznanje i predrasude nestale sa zemlje? Da li više ne postoje neprijatelji među ljudima? Da li pohle-pa i neistina više ne postoje? Da li tolerancija i harmonija prevlađuju među religijskim i političkim sektama? Da li postoje nezavršeni poslovi za Masoneriju koji treba da se završe, veći od dvanaest zadataka Herkulesa: da napreduje odlučno i čvrsto, da prosvetli umove naroda, da rekonstruiše društvo, da reformiše zakone, da unapredi javni moral. Večnost pred njom je toliko beskrajna kao i ona iza nje. Masonerija ne može biti verna sebi ako prestane da bude Masonerija.

12 ", VELIKI MAJSTOR ARHITEKTA

( (

elike dužnosti koje nam se prenose s poukama o radnim alatima Velikog Majstora Arhitekte, zahtevaju veoma mnogo od nas. Podrazumeva se da već postoji sposobnost da se one izvršavaju verno i potpuno, i navode nas da razmislimo o dostojanstvu ljudske pri-rode i ogromnim silama i mogućnostima ljudske duše. Za ovu temu tražimo vašu pažnju na ovom Stepenu. Počinjemo da se uspinjemo sa zemlje prema Zvezdama. Oduvek je ljudska duša težila prema svetlosti, prema Bogu i Beskonačnom. To se posebno do-gađa u njenim nesrećama. Reči dopiru veoma plitko u dubine tuge. Misli koje se u tišini prevrću u njoj, odlaze u tišinu Beskonačnog i Večnog, i nemaju smisao. Mnoge su misli tamo, koje ni jedan jezik nikada nije izgovorio. Njima ne nedostaje toliko ljudsko saosećanje, koliko pomoć sa visina. Postoji usamljenost u dubokoj tuzi koju samo Božanstvo može da olakša. Sam um se bori s velikim problemom nesreće i traži rešenje od Beskonačnog Proviđenja Neba, i time se direktno usmerava prema Bogu. Postoje mnoge stvari u nama kojih, očigledno, nismo svesni. Da bismo vratili učmalu svest u život i time poveli dušu gore, prema Svetlosti, postoji jedna pripomoč za svakog velikog sveštenika ljudske prirode, bilo da je njegovo sredstvo pero, olovka ili jezik. Mi nismo svesni intenziteta i stra-hota života u nama. Zdravlje i bolest, radost i tuga, uspeh i razočaranje, život i smrt, ljubav i gubitak, sve su to poznate reči našim usnama, ali mi ne znamo do koje dubine one dopiru u nama. Čini se da nikad ne znamo šta svaka stvar znači ili koliko je vredna, dok je ne izgubimo. Brojni organi, nervi, vlakna u našem telu, tiho obavljaju svoj rad godinama i mi smo potpuno nesvesni kolika je vrednost tog rada. I, tako sve traje dok še ne povredimo, kada ustanovimo tu vrednost i shvatimo koliko je bila važna za našu sreču i udobnost. Nikada ne shvatamo potpuno značenje reči vlasništvo, lakoća i zdravlje; bogatstvo značenja dragih reči roditelj, dete, voljena i prijatelj, sve dok ta stvar ili lice ne nestanu; sve dok, na mesto svetlosti, vidljivog biča, ne dođe ružna senka usamlje-nosti, gde ničega nema, gde mi uzaludno širimo ruke i naprežemo oči u mraku sumorne praznine. Ipak, u toj praznini, ne gubi se objekat koji smo voleli. On postaje za nas samo više stvaran. Naša prizivanja Božje milosti, ne samo da zasijaju kada nas one napuste, več se prenose u trajnu stvarnost; i ljubav i prijateljstvo dobijaju svoj večni pečat pod hladnim utiskom smrti.

Nejasna svest o beskonačnoj misteriji i uzvišenosti, leži u svim banalnostima života. Postoji odvratnost oko nas, ali i veličanstvenost, u svim našim malim poslovima. Grubi seljak sa Apenina, usnuo pored stuba u veličanstvenoj Rimskoj crkvi, čini se da ništa ne čuje i ne vidi, već samo sanja o stadu koje napasa ili o zemlji koju obrađuje u brdima. Ali, horska simfonija je u njegovim ušima, a pozlaćene lukove nejasno vidi kroz poluzatvorene kapke.

I tako duša, koliko god da je okupirana stvarima dnevnog života, ne može sasvim da izgubi osećaj gde je, šta je iznad i oko nje. Prostor njenog stvarnog angažovanja može biti mali; staza njenih koraka je utabana i poznata; ciljevi koji je vode, kratkotrajni su i pomalo istrošeni dnevnom upotre-bom. To je moguće, usred takvih stvari u kojima svi mi živimo. I mi živimo, tako, naše male živote, ali Nebo iznad nas je svuda i blisko je nama; i Večnost je pred nama i iza nas; i sunce i zvezde su tihi svedoci i posmatrači iznad nas. Mi smo obavijeni Beskonačnošću. Sile Beskonačnosti i Beskonačan prostor se prostiru svuda iznad nas. Svod straha Misterije se prostire iznad nas i nijedan zvuk ga nikada ne probija. Večnost je ustoličena usred Nebeskog bezbroja zvezdanih visina; nijedna izgo-vorena reč nije nikad došla iz tih dalekih i tihih prostora. Tamo gore, to je uzvišeno veličanstvo, oko nas se ono širi svuda do beskonačnosti; i ispod njega je ova mala borba za život, ovi svakidašnji sudari, ovaj uzavreli mravinjak Vremena. Ali, iz tog mravinjaka - razgovora na ulici, prijatnih zvuka muzike i veselja, komešanja i jurnja-ve mnoštva, uzvika radosti i krika agonije, uzdiže se tiha, svuda prisutna Beskonačnost; jer, takođe, usred komešanja i galame vidljivog života, iz dubine grudi postojećeg čoveka, dolazi jedan prekli-njući krik, preklinjući jecaj, jedna molba, neizgovorena i neizreciva, za otkrovenjem, uzaludna i u gotovo nemoj agoniji preklinjanja užasnog svoda straha misterije da stane, i zvezde koje gore kotrlja-ju talase smrtničkih muka, da progovore; da ustoličeno veličanstvo ovih najviših visina progovori; da misteriozno i uzdržano nebo priđe bliže i da nam kaže šta ono zna; da nam pruži informacije o voljenima i izgubljenima; da znamo šta smo i gde to idemo. Čoveka okružuje kupola njemu neshvatljivih čuda. U njemu, i oko njega je ono što treba da ispuni njegov život veličanstvenošću i svetošću. Po malo uzvišenosti i svetosti bljesnulo je sa neba na njega ovde dole, u srcu svakog koji živi. Ne postoji biće koje je toliko nisko i napušteno da nema u sebi neku osobinu te svetosti; nešto što je, možda, u neskladu s njegovim opštim ugledom, što on krije od svih oko njega; neko svetilište u njegovoj duši u koje niko ne može da uđe; nešto sveto što postoji, gde je sećanje deteta ili slika poštovanog roditelja, ili uspomena na čistu ljubav ili eho neke reči dobrote, nekad izgovorene njemu; eho koji nikada neće prestati. Život nije negativno, površinsko ni puko bitisanje u ovom svetu. Naše korake večno progone misli koje su daleko van njihovog dometa, što su neki smatrali kao reminiscenciju na stanje pre po-stojanja. One su u svima nama, na toj utabanoj i ugaženoj stazi ovog svetovnog hodočašća. Ima ih, na njoj, mnogo više nego u svetu u kome mi sada živimo. Nije ceo život da se samo proživi. Neviđena i beskrajna sadašnjost je ovde; osećaj nečeg većeg od onoga što imamo; traganje, kroz sve ogromne praznine života, za dobrom koje sledi iza njega; vapaj duše za objašnjenjem; sećanje na mrtve, stalni kontakt s nekim vibrirajućim nitima u ovom velikom tkivu misterije. Ne samo da svi imamo bolji nagoveštaj, već smo sposobni za mnogo veće stvari od onih koje su nam poznate. Pritisak u nekoj stvari od velike važnosti, može u nama da stvori moć vanzemaljskih predrasuda našeg duha; i Nebo se tako odnosi prema nama, s vremena na vreme, budeći u nama te dobre stvari. Teško da, u ovom svetu, postoji porodica tako sebična, u njoj bi, ako bi jedan bio osuđen da umre, i kad bi trebalo njega izabrati - jednog, bilo apsolutno nemoguće za njene članove, roditelje i decu, da odrede ko bi to bio; već bi svako rekao Ja ću da umrem, jer ja ne želim da biram. I, u koliko takvih slučajeva bi, ako bi se nešto takvo ekstremno zahtevalo, jedan ili dvoje istupili na-pred, oslobođeni gadnih zamki obične sebičnosti i rekli, kao što su rekli otac Rimljanin i sin: Neka nesreća padne na mene! Postoje velike i bolje stvari u svima nama, nego što svet to shvata ili koje mi zapažamo; samo treba da ih malo potražimo. To je samo jedan deo naše masonske kulture - da nađemo te osobine moći i uzvišene posvećenosti, da

oživimo ove izbledele utiske plemenitosti i sa-mo-žrtvovanja, gotovo potrošena zaveštanja Božje ljubavi i dobrote prema našim dušama; i da nas podstaknu da se prepustimo njihovom upravljanju i nadzoru. U svim uslovima, ljude pritiska jedan nepristrasan zakon. U svim situacijama, u svom bogat-stvu, velikom ili malom, pamet odaje njihov karakter. Oni su, u stvari, ono šta znače u osećanju onih koji je imaju, a ne ono što su sami po sebi. Kralj može da bude zao, degradiran, jadan; rob časti, straha, pohotljivosti i sa svakom vrstom niskih strasti. Seljak može biti pravi Monarh, pravi gazda svoje sudbine, slobodno i uzvišeno biće, viši od Vladara u sreći, viši od Kralja u časti. Čovek nije mehurić na moru svoje sudbine, bespomoćan i neodgovoran za plimu događaja. U nekim, ili drugačijim situacijama, različiti ljudi daju potpuno drugačije rezultate. Iste poteškoće, tuga, siromaštvo ili nesreće koje lome jednog čoveka, jačaju drugog i čine ga još jačim. To je pravi atribut i sjaj čoveka, da on može da prevaziđe okolnosti svog stanja radi intelektualnih ili moralnih ciljeva svoje prirode, i to je snaga i upravljanje svojom voljom, koja ga uveliko razlikuje od zveri. Snaga moralne volje koja je razvijena još u detinjstvu, nov je element njegove prirode. To je nova snaga koja stupa na scenu kao upravljačka snaga, dodeljena od Neba. Nikada, ni jedno ljudsko biće, nije potonulo toliko nisko da nije imalo, s Božjim darom, snagu da ustane. Jer, njemu Bog koman-duje da ustane i on je siguran da može da ustane. Svaki čovek ima snagu i treba da je koristi da sam stvara sve situacije, kako bi iskušenja i pokretački podsticaji jačali njegove vrline i sreću; i on je tada daleko od toga da bude samo biće okolnosti, jer on ih stvara i upravlja njima, terajući ih da budu ono što jesu, ili zle ili dobre, njemu kao moralnom biću. Život je onakav kakvim ga napravimo i svet je onakav kakvim ga sami pravimo. Oči veselog i oči melanholičnog čoveka su uperene u istu stvar, ali veoma su različiti aspekti koji ih vode ka njoj. Za prvoga, sve je lepota i zadovoljstvo; talasi okeana se kupaju u svetlu a planine su prekrivene svetlom dana. Za njega je život - trenuci radosti zbog svakog cveta i svakog drveta koje se ljulja na povetarcu. Ima tu svega, mnogo više nego što mu oči vide; prisustvo istinske radosti na brdu i u do-lini i svetlu, žuboru vode. Drugi, bulji u istu scenu i sve mu izgleda tupo, tmurno i mučno. Žuborenje potoka je za njega zvučni haos; rika mora ima besan i preteći naglasak; svečana muzika borova peva rekvijem njegovoj odbegloj sreći; veselo svetlucanje mu udara u oči i smeta mu. Veliki voz godišnjih doba promiče pred njim kao pogrebna povorka; on ga vidi i nervozno se okreće od njega. Oko prika-zuje ono što vidi; uši stvaraju sopstvenu melodiju i disonancu, spoljni svet odražava unutrašnji svet. Neka Mason nikada ne zaboravi da su život i svet onakvi kakve ih mi pravimo našom društve-nom prirodom, kroz naše prilagođavanje, ili kroz naš nedostatak prilagođavanja društvenim uslo-vima, odnosima i ponašanju sveta. Za sebične je hladan i bezosećajan; za smione, drske i nadmene - da traže više nego što mogu da prime; zavidljivi su uvek uplašeni da neće dobiti dovoljno; oni koji su nerazumno osetljivi na dobro ili loše mišljenje drugih, na sve prekršitelje društvenih zakona, grube, nasilne, nepoštene i čulne - kod svih ovih, društveni uslovi s njihovim stvarnim prirodama, ispoljiće zbunjenost, razočaranje i patnju, u skladu s njihovim različitim prirodama. Dobrodušni osećaji neće nadvladati sebičnost; oni hladnog srca moraju očekivati da se susretnu sa hladnoćom; ponosni sa ohološću, strašću, s besom; a nasilni sa grubošću. Oni koji zaboravljaju prava drugih, ne smeju biti iznenađeni ako su ih njihovi najbliži zaboravili; i, oni koji se razumom spuste najniže, ne treba da se čude što drugi nisu zainteresovani da nađu njihovu posrnulu čast i uzdignu je u sećanje i poštovanje u svetu. Prema pažljivima, mnogi će biti pažljivi; prema ljubaznima mnogi će biti ljubazni. Dobar čovek će shvatiti da postoji dobrota u svetu; pošten čovek će shvatiti da postoji poštenje u svetu, a čovek

od principa će shvatiti principe i integritet u svesti drugih. Nema blagoslova koje um neće pretvoriti u najgrđe zlo; ni iskušenja, koja se ne mogu pretvoriti u uzvišen i božanski blagoslov. Nema izazova iz koga napadnuta vrlina ne može da izvuče snagu, umesto da padne pred njim, pobeđena i potčinjena. Istina je da izazovi imaju veliku snagu i da vrlina često posrne; ali snaga ovih izazova ne leži u njima, već u slabosti naše sopstvene vrline i u slabosti našeg sopstvenog srca. Mi se previše oslanjamo na snagu naših bedema i bastiona i dozvoljavamo neprijatelju da nam se približi, kroz rov i istovremeno, kako njemu odgovara. Ponuda za nepoštenu korist, uz osećaj krivice, čini poštenog čoveka još poštenijim, a časnog čoveka još časnijim. Ona tada uzdiže njegovu vrlinu u najviše visine neodobravanja. Dobra prilika, sigurna mogućnost, izazovna šansa, postaju poraz i sramota za iskušenika. Pošten i ponosit čovek ne čeka da mu se iskušenje pre-više približi i da mu posvećujemo bateriju na poslednjoj paraleli. Za nečistog, nepoštenog, lošeg, iskvarenog i čulnog, prilike nastaju svakog dana, u svakoj situ-aciji, u mašti i u svakoj misli. On je spreman da kapitulira i pre prvog nagoveštaja približavanja ka njoj; i on ističe belu zastavu kada neprijatelj napreduje prema njegovim bedemima. On stvara šanse ili, ako se šansa ne pokaže, zle misli dolaze i on širom otvara vrata svog srca, sa dobrodošlicom do-čekuje sve te zle posetioce i prima ih sa izdašnom ljubaznošću. Svetski poslovi preokupiraju, korumpiraju i degradiraju nečiji um, dok kod drugih hrane i ne-guju uzvišenu nezavisnost, integritet i plemenitost. Zadovoljstvo je otrov za neke i samo blagotvorno osveženje za druge. Nekima je svet velika harmonija, kao uzvišeni efekat muzike s beskonačnim modulacijama; za druge, to je velika fabrika, sudar i zveket njegove mašinerije koja galami u njego-vim ušima, dovodeći ga do ludila. Život je, u suštini, ista stvar za sve one koji u njemu učestvuju u potpunosti. Ipak, neki se uzdižu u vrlini i slavi; dok se drugi podvrgavaju istoj disciplini i uživajući iste privilegije, tonu u sramotu i prokletstvo. Potpun, iskren i pošten napor ka poboljšanju, uvek je uspešan i najveća je sreća. Uzdahnuti duboko zbog ljudske nesreće, odgovarajuće je samo u detinjstvu uma; i beda uma je, uglavnom, vlastita greška; određena, od Proviđenja Boga koje kažnjava i ispravlja njegove greške. Na dugi rok, um će biti srećan u srazmeri s njegovom vernošću i mudrošću. Kada je nesrećan, on je posadio trnje na svoj put; uzima ga i kuka na sav glas; a to kukanje je samo glasno priznanje da je trnje koje tu raste, on zasadio. Neka vrsta i stepen duhovnosti postoje, u najvećem delu, čak i u najobičnijem životu. Ne mo-žete završiti nijedan posao, bez neke vere u čoveka. Ne možete čak ni iskopati jamu, bez oslanjanja i bez shvatanja konačnog cilja. Ne možete misliti ili rezonovati, pa čak ni koraknuti, bez unutrašnjeg verovanja duhovnim principima vaše prirode. Sva dopadanja i veze, nade i interesi života, grupišu se u duhovnom; i vi znate da će svet, ukoliko se te veze pokidaju, upasti u haos. Veruj da postoji Bog; da je On naš otac; da On ima očinski interes za naše blagostanje i unap-ređenje; da nam je On dao moć da izbegnemo greh i propast; da nas je On predodredio za budući život beskrajnog napretka prema savršenstvu i znanju o Njemu - veruj u ovo, kao što treba da ve-ruje svaki Mason i možeš živeti mirno, istrajavati strpljenjem, odlučno raditi, lišavati se nečega sa zadovoljstvom, imati čvrstu nadu i biti pobednik velike bitke života. Isključimo li bilo koji od ovih principa, šta nam preostaje? Kaži, da nema Boga ili da nema otvorenog puta nadi, reformi i pobedi, da nema Neba, da nema odmora za umorne, da nema doma u grudima Božjim za namučene i ne-utešne duše; ili da je Bog samo jedna ružna slepa Šansa koja ranjava u mraku; ili nešto što je, kada pokušamo da ga definišemo, ništa, bezosečajna, bestrasna, Uzvišena Apatija, kojoj su sve stvari, dobre i zle, sporedne; ili ljubomorni Bog koji osvetnički

posečuje grehe očeva, i kada su očevi dece jeli kiselo grožđe, deci trnu zubi; da je jedna neobuzdana vrhovna Volja koja je odredila da je isprav-no imati vrline i da je pogrešno lagati i krasti, jer je On želeo tako a ne suprotno, zadržavajuči moč da preokrene zakon; ili da je nestalno, kolebljivo, nestabilno Božanstvo, ili surovi, krvožedni, divlji Hebrej ili Puritanac; i da smo mi samo pokušaj igre šanse i žrtve očaja, bespomočne usamljene luta-lice, zaboravljene ili proklete i omražene planete zemlje, okružene mrakom, u borbi s preprekama i teškočama, mučenici za zabranjene uspehe i prazne nade, poremečeni sumnjama i zavedeni lažnim sjajem svetla; lutalice bez puta i bez izgleda, bez doma; osuđeni i napušteni mornari u mraku na uzburkanom moru, bez kompasa ili kursa, kojima se nijedna zvezda ne pojavljuje, bacani bez krme usred oluje, besnim talasima, bez blagoslovene luke u daljini ka kojoj nas zvezda vodilja poziva do-brodošlicom u njenu sigurnost, i na odmor.

Religiozna vera ovako predavana od Masonerije nezamenljiva je za ostvarenje velikih ciljeva života; i, morala je, stoga, da bude tako oblikovana da bi bila njen deo. Mi smo stvoreni za ovakvu veru; i mora da postoji nešto, negde, za nas, da u to verujemo. Ne možemo rasti zdravo, niti živeti srečno, bez nje. Zato je ona prava. Kada bismo iz svake duše isključili sve principe kojima nas uči Masonerija, veru u Boga, u besmrtnost, u vrlinu, u suštinsku iskrenost, ta duša bi potonula u greh, jad, mrak i propast. Kada bismo mogli da isključimo sav razum iz ovih istina, čovek bi trenutno potonuo na nivo životinje. Nijedan čovek ne može da trpi i da bude strpljiv, da se bori i da pobedi, da se unapređuje i da bude srečan, nasuprot svinjama koje su bez svesti, bez nade, bez oslanjanja na pravdu, mudrost i milostivog Boga. Mi moramo, neminovno, da prihvatimo veliku istinu koju daje Masonerija i da živimo s njom, da bismo živeli srečno. Uzdam se u Boga je izjava Masonerije protiv verovanja u svi-repog, besnog i osvetničkog Boga, koga se plaše i ne poštuju Njegova biča. Društvo je, sa svojim velikim odnosima, isto tako kreacija Neba kao što je i sistem Univerzuma. Ako bi se ta veza gravitacije, koja drži sve svetove i sisteme zajedno, istovremeno ukinula, univer-zum bi uleteo u divlji i bezgranični haos. I, ako bi mi prekinuli sve moralne veze koje drže društvo zajedno; ako bi mogli da prekinemo svako poverenje u Istinu i Integritet jednog autoriteta iznad svih i u njegovu svest, to bi nas trenutno uvelo u nered i strašnu anarhiju i propast. Vera koju mi preno-simo je stoga stvarni princip stvari, sigurna i istinita koliko i gravitacija. Vera u moralni princip, u vrlinu, i u Boga, je isto tako neophodna za usmeravanje čoveka, kao što je i instinkt za životinju. I zato, ova vera, kao princip čovekove prirode, ima misiju kao istinski autentična u Božjem Proviđenju, kao princip instinkta. Zadovoljstva duše, takođe, moraju da zavise od određenih principa. Oni moraju da uvažavaju dušu, njene sklonosti i odgovornosti, svest i osečaj autoriteta iznad nas i to su principi vere. Nijedan čovek ne može da pati i da bude strpljiv, da se bori i osvaja, poboljšava i bude srečan bez svesti, bez nade, bez oslanjanja na pravednog, mudrog i milo-stivog Boga. Mi moramo, iz potrebe, prihvatiti veliku istinu koju daje Masonerija i živeti sa njom, da bi živeli srećno. Sve u Univerzumu ima utvrđene i određene zakone i principe za svoje akcije; zvezde u orbiti, životinje u njihovim aktivnostima, fizički čovek u svojoj funkciji. I on, slično tome, ima svoje utvrđene i određene principe kao duhovno biće. Njegova duša ne umire zbog nedostatka podrške i usmerenja. Za racionalnu dušu postoji obilna nagrada. Sa visokog bora, koji se povija pod udarima mračnih oluja, čuje se krik mladog gavrana; i bilo bi jako čudno kada ne bi bilo odgovora na krik i poziv duše, mučene oskudicom, tugom i agonijom. Potpuno odbacivanje celog moralnog i religioznog verovanja bi zbrisalo principe ljudske prirode, kao suštinske za njega, kao težnju prema zvezdama, instinkt u životu životinja, cirkulaciju

krvi u ljudskom telu. Bog je zapovedio da život bude društveno stanje. Mi smo članovi građanske zajednice. Život te zajednice zavisi od moralnih uslova. Duh javnosti, inteligencija, ispravnost, umerenost, ljubaznost i unutrašnja čistota, će njega pretvoriti u srećnu zajednicu i njoj dati napredak i kontinuitet. Široko rasprostranjena sebičnost, nepoštenje, neumerenost, slobodoumlje, korupcija i kriminal, učiniće je jadnom i doneće joj raspadanje i brzu propast. Ceo narod živi jedan život; jedno moćno srce kuca u njegovim grudima; to je veliki puls postojanja koji kuca. Jedna struja života teče u desetinama hiljada isprepletanih kapilara i kanala, kroz sve domove ljudske ljubavi. Jedan zvuk, kao onaj od mnoštva vode, ushićenih jubileja ili žalobnih uzdaha, dolazi iz zajednice domova celog naroda. Javnost nije nejasna apstrakcija, niti treba ono što je urađeno protiv te Javnosti, protiv javnog interesa, zakona ili vrline, da u manjoj meri pritiska svest. Ona je samo ogromna suma pojedinačnih života; okean suza, ambijent uzdaha ili veliki zbir svih radosti i zadovoljstva. Ona pati s patnjama miliona, raduje se s radošću miliona. Kakav ogroman kriminal čini - privatno lice ili lice iz javno-sti, sila ili ugovarač, zakonodavac ili sudija, sekretar ili predsednik - onaj koji se usudi da uvredom i nepravdom, napadne nedra Javnog Blagostanja, da ohrabri podmitljivost i korupciju i sramotnu prodaju izbornih glasova ili položaj; da seje razdor i da slabi veze sloge koje povezuju ceo Narod! Kako je velika nepravda onoga koji se, s porocima poput noževa oceubice, drzne da probode to moć-no srce, u kojem teče okean postojanja! Koliko je različitih interesa koji leže u vrlini svakog od onih koje mi volimo! Samo i jedino u njegovoj vrlini, nagomilano je neizmerno bogatstvo. Koliko nam je stalo do brata ili prijatelja, u odnosu na to koliko nam je stalo do njegove časti, vernosti, njegovog ugleda, njegove dobrote? Kako je dostojanstveno poštovanje roditelja! Kako je svet njegov dobar glas! I trun, koja može da padne na dete, je poput sramote za čast roditelja. Bezbožnik ili Hrišćanin, svaki od njih, želi da njegovo dete dobro napreduje; i zasipa ga svom svojom roditeljskom ljubavlju, samo s jednom željom, da bi ono moglo da napreduje dobro; da ono moze da bude dostojno pažnje prema njemu i voljno preuzetim mukama; da bi ono moglo da ide putem časti i sreće. Na tom putu ono ne može da napravi nijedan korak bez vrline. Takav je život, u svojim relacijama. Hiljade veza ga grle, kao fini nervi fine organi-zacije; kao žice nekog instrumenta s divnim melodijama koji lako može da ostane bez zvuka, ili da se slomije, nasiljem, sebičnim slabostima ili iz besa.

Kada bi život mogao, bilo kakvim procesom, da postane neosetljiv na bol i zadovoljstvo; kad bi ljudsko srce bilo tvrdo kao ljuti kamen (adamant), tada bi pohlepa, vlastoljublje i čulnost, mogli da urežu svoj put u njemu, da stvore svoju utabanu stazu, i tada se niko ne bi čudio ili bunio. Ako bi mogli da budemo strpljivi pod teretom samo svetovnog života; ako bi mogli da nosimo taj teret onako kako ga životinje nose; tada bi mi, kao zveri, mogli da okrenemo sve svoje misli prema zemlji; i nijedan poziv sa velikog Neba iznad nas, ne bi nas poremetio u našem tegobnom hodu i zemaljskom kursu. Ali, mi nismo bezosećajne zveri koje mogu da odbace zahtev pameti i svesti. Duša je sposobna za pokajanje. Kada nas pritisne teško razdvajanje od života, mi jecamo, patimo i tugujemo. Tuga i agonija traže drugačije pratioce od svetovnosti i bezbožništva. Mi nismo spremni da nosimo taj teret straha, strepnje, razočarenja i brige u srcu, bez ikakvog cilja ili potrebe. Nespremni smo da patimo, bolujemo i mučimo se, danima i mesecima da nemamo utehu i radost i da budemo nesrećni i žalosni, bez potrebe ili

nagrade; da kompenzujemo svoje najdragocenije blago, samu patnju srca; da prodamo životnu krv svog urušenog zdravlja, upale obraze, gorke suze i jecanje u mukama - za ništa. Ljudska priroda, slaba, osećajna i sažaljiva, ne može da podnese patnju ni za šta. Ljudski život je veliko i uzvišeno davanje. Pateći, uživajući, voleći, mrzeći, nadajući i bojeći se, čovek je prikovan za zemlju. Uprkos tome, istražuje udaljene kutke univerzuma, ima moć da raz-govara s Bogom i sa Njegovim anđelima. Oko tog velikog dela postojanja, zavese Vremena su navu-čene; ali postoje otvori u njima koji nam omogućavaju da zavirimo u večnost. Bog gleda dole i vidi ovu scenu ljudskog iskušenja. Mudri i dobri su se pojavljivali u svim vremenima, svojim učenjem i svojom krvlju. Sve što postoji oko nas, svaki pokret u prirodi, svaki plan i namera Proviđenja, svako posredovanje Boga, usmerava se u jednu tačku - ispravnost čoveka. I, čak ako bi duhovi preminulih i dragih mogli da dođu u ponoć kroz zabravljena vrata naših domova, i kad bi mrtvački pokrov mo-gao da prođe kroz prolaze naših crkava i preseli se u naše masonske Hramove, njihovo učenje ne bi bilo ništa ubedljivije i impresivnije od užasne stvarnosti života; i tada, sećanja na proćerdane godine, te duhove propuštenih prilika, ukazujući na našu svest i večnost, stalno bi uzvikivala u našim ušima, Radi dok dan traje! Jer u noći komete smrti, niko ne može da radi. Nema znakova javne žalosti za nesreću duše. Ljudi jecaju kada telo umre; i kada je ono odneto na konačno počivalište, oni ga prate s tugom i procesom žaljenja. Ali za dušu koja je umrla, nema jadikovanja, a za izgubljenu dušu, nema čina sahrane. Pa ipak, duša i telo čoveka imaju vrednost kakvu ništa drugo nema. Obe su vredne pažnje ka-kve ništa drugo nije vredno; i za jednog usamljenog pojedinca, one moraju imati vrednost kakvu ništa drugo ne poseduje. Nagomilana bogatstva u srcu, nedokučive misli duše koje treba istražiti kao široko i bezgranično carstvo Misli, jesu, kao teret trgovačkog broda, sa ljudskim nadama i najboljim osečanjima, svetlije od zlata i draže od blaga. O umu se, zaista, malo zna ili istražuje. On je sve što čovek trajno jeste, njegovo unutrašnje biče, njegova božanska energija i besmrtna misao, njegove neograničene sposobnosti i beskrajne težnje; pa ipak, od male je vrednosti koliko, u stvari, vredi. Retki su oni koji vide Bratski um kod drugog, zbog dronjaka kojima ga njegova siromašnost pokriva, ispod velikog tereta života, usred velikog pritiska svetovnih muka, nemaštine i tuge. Malo je njih koji ga shvataju i pozdravljaju, u toj poniža-vajučoj bedi i osečaju da su uzvišenost zemlje i početak sjaja Neba, ovde. Ljudi ne osečaju vrednost svoje vlastite duše. Oni su ponosni na svoju mentalnu moć; ali unu-trašnju, duhovnu, beskrajnu vrednost njihovih vlastitih umova, oni ne uočavaju. Siromašan čovek, primljen u palatu, iako je uzvišeno i besmrtno biće, kakvo jeste, oseća se kao sasvim obična stvar usred sjaja koji ga okružuje. On vidi tovare bogatstva dok prolazi pored njih, i zaboravlja unutrašnje i večno dostojanstvo svog sopstvenog uma u siromašnoj i degradirajućoj zavisti; oseća se kao niže biće, jer su drugi iznad njega, ne po umu nego po merenju materijalnog. Ljudi poštuju sebe u meri prema sopstvenom bogatstvu, visinom ranga u vlasti, uzvišenosti po mišljenju sveta, sposobnosti da donesu više glasova ili po bliskosti miljenika naroda ili Moći. Razlika među ljudima nije toliko u njihovoj prirodi i suštinskoj sposobnosti, već u talentu ko-municiranja. Neki imaju sposobnost govora da obuhvate rečima svoje misli. Neki ljudi, manje ili više, osećaju ove misli. Sjaj genija i zanos vrlina, kada su na pravi način iskazane, šire se i dele među mnogim ljudima. Kada govorništvo i poezija govore; kada slavne umetnosti, vajarstvo, slikarstvo i muzika dobiju čujni ili vidljivi oblik; kada patriotizam, dobrota i vrlina govore izuzetnom snagom, hiljade srca zasjaju velikom

radošću i ekstazom. Da nije tako, ne bi bilo govorništva; jer govorništvo je ono na šta srca drugih reaguju; to je veština i moć da se navedu nečija srca da reaguju. Niko nije toliko mali ili degradiran, da ga ponekad ne dotakne lepota dobrote. Nijedno srce nije sačinjeno od tako običnog materijala ili čak lošeg što neće, ponekad, reagovati svakim svojim delom na poziv ča-sti, patriotizma, dobrote i vrline. Siromašni afrički Rob će umreti za gospodara ili gospodaricu ili u odbrani dece koju on voli. Siromašna, izgubljena, prezrena, napuštena, izgnana žena će, bez očekiva-nja nagrade, negovati one koji umiru naokolo, njoj potpuni stranci, u zaraznom i užasnom pomoru. Lopov će preskočiti zapaljene zidove da bi spasao dete ili ženu, njemu nepoznate, iz sveproždi-ruće vatre. Najslavnija je ova sposobnost! Moć komuniciranja s Bogom i Njegovim Anđelima; refleksija Nekreirane Svetlosti; ogledalo koje može da pokupi i upije u sebe sav moralni sjaj Univerzuma. Samo duša je ta koja može da da neku vrednost stvarima ovog sveta; i samo kroz pravo uzdizanje duše iznad svih drugih stvari, mi možemo na pravi način, ili ispravo, da sagledamo svrhu ove ze-mlje. Ni skiptar, ni tron, ni tok vremena, ni velika imperija, ne mogu se uporediti sa čudima i veliči-nom jedne misli. A nju, od svih stvari koje su stvorene, razume samo Tvorac svega. Samo ona je ključ koji otključava sva bogatstva Univerzuma; moć koja vlada Kosmosom, Vremenom i Večnošću. Samo ona, pod Bogom, jeste Suvereni Davalac čoveku božjeg zakona i sjaja koji leži u oblasti domašaja posedovanja ili dometa mogućnosti. Vrlina, Nebo i Besmrtnost ne postoje, niti će ikada postojati za nas, osim što postoje i postojaće, u našem shvatanju, osećanju i misli slavnog uma. Moj Brate, u nadi da si slušao i razumeo Instrukcije i Predavanje na ovom Stepenu i da imaš uvažavanje svoje sopstvene prirode i velikih sopstvenih sposobnosti duše za dobro i zlo, nastaviću da ti prenesim preostale pouke ovog Stepena. Hebrejska reč, u staro-hebrejskom i samarićanskom slovu, zabranjenom na Istoku, iznad pet stubova je Adonai, jedno od imena Boga, obično se prevodi kao Gospod; njega su Hebreji, u čitanju uvek zamenjivali sa Pravim Imenom koje je njima neizrecivo. Pet stubova, sa pet različitih stilova arhitekture, naše su simboličko podsećanje na podelu na pet principa Drevnog i Prihvaćenog Skotskog Obreda: 1 - Toskanski, za tri plava Stepena, ili prvobitnu Masoneriju. 2 - Dorski, neizrecivi Stepeni, od četvrtog do četrnaestog, uključujući i njega. 3 - Jonski, petnaesti i šesnaesti, ili Stepenovi drugog hrama. 4 - Korintski, od sedamnaestog do osamnaestog, ili oni novog zakona. 5 - Kompozitni, filosofski i viteški Stepeni, pomešani, od devetnaestog do trideset drugog, uključujući i njega. Severna Zvezda, uvek fiksirana i nepromenljiva za nas, predstavlja tačku u centru kruga ili Božanstvo u centru Univerzuma. To je poseban simbol dužnosti i vere. Njoj i sedam drugih, koje stalno kruže oko nje, data su mistična značenja koja ćeš saznati kasnije, ako ti bude dozvoljeno da napreduješ, kada se upoznaš

s filosofskim doktrinama Hebreja. Jutarnja Zvezda koja se rađa na Istoku, Jupiter, nazivan na hebrejskom Tsadoc ili Tsydyk, Cidik, nama je samo simbol stalnog primicanja zore savršenstva i masonske svetlosti. Tri velika svetla Lože su za nas simboli Snage, Mudrosti i Dobročinstva Božanstva. Ona su takođe simboli prva tri Sefirota , ili Emanacije Božanstva; prema Kabali, Kether, svemoćna božanska volja; Chochmah, božanska intelektualna snaga koja stvara misao ili sposobnost učenja i Binah, božanska intelektualna sposobnost za njeno stvaranje. Dva poslednja, u prevodu Mudrost i Razumevanje, jesu aktiv i pasiv, pozitiv i negativ, koje još ne pokušavamo da ti objasnimo. To su stubovi Jakin i Boaz koji stoje na ulazu u masonski Hram. 2

U sledećem aspektu ovog Stepena, Glavni Arhitekata [m D'an, Rab Banaim], simbolizuje šefa ustavno izvršnog poglavara i šefa slobodne vlade. Taj Stepen nas uči da nijedna slobodna vlada ne može da traje dugo, ako narod prestane da za svoje sudije bira najbolje i najmudrije od svojih držav-nika. I, kada se takvi izaberu, oni stvaraju frakcije ili se prljavim interesima biraju mali, neplemeniti, mračni kojima se prepušta sudbina zemlje. Postoji, konačno i božansko pravo za upravljanje; i njega stiču najsposobniji, najmudriji, najbolji u svakoj zemlji. Savetje moj i zdrava pamet; ja sam razum, ja sam sila; preko mene kraljevi vladaju, a vladari proglašavaju zakone; preko mene vladaju vladari, i poglavari, čak i sve sudije na zemlji . 3

Za sada, moj Brate, neka ovo bude dovoljno. Mi ti želimo dobrodošlicu među nas, u ovaj miran kutak vrline, da učestvuješ u našim privilegijama i da deliš našu radost i našu tugu.

1

Ameth - ime, i na hebrejskom je emet, Istina, što znači da je titula Uzvišeni Izabranik Dvanaestorice, Princ Ameth, u stvari Princ Istine. 2

Sephirot, Sefirot, (niT?Q), jednina: Sefira, ( HTD^brojanje na hebrejskom ili numeracija). Sefiroti u Kabali su deset atributa Boga (shvaćenog kao fpO l’K TNAur En Sof, Neograničena Svetlost, Svetlost Bez Kraja), kroz koje on može da prikaže sebe univerzumu i čoveku. Ove emanacije se manifestuju kako u fizičkom delu univerzuma, tako i u metafizičkom. Kabala razlikuje četiri različita sveta ili ravni: Atziluth (T 7 ’X$) ili Svet Emanacija; na ovom nivou svetlost Ain Sofa zrači i još je spojeno sa izvorom. Beri>ah (nxn?) ili Svet Kreacije, na ovom nivou, prvi je koncept kreacije ex-nihil i bez ikakvog je oblika ili forme. Ovde se mogu nači Anđeli najvišeg Nivoa. Jecira (HTS’) ili Svet Formacije (ili Kreacije) na ovom nivou stvoreno biće dobija oblik i formu. Asiyah> (TtyS7) ili Svet Akcija (ili delovanja) i na ovom nivou kreacija je završena. Međutim, to je još duhovni nivo. Na poslednjem nivou postoji^zičfa' Asija koji uključuje sve fizičke svetove s njegovim stvorenjima. Svaki od ovih svetova je progresivno veći i svi su dalje pomereni od svake pobožnosti, među njima, deseti Sefirot se manifestuje u svima njima. Izvor: Rabbi Aryeh Kaplan, Innerspace, Introduction to Kabbalah, Meditation and Prophecy; Edition Abraham Sutton; 1991; str. 44-57. ,

,

3

Izreke (Priče Solomonove), Gl. 8:i4;i5;i6

13°, KRALJEVSKI SVOD SOLOMONA

a li su legenda i istorija ovog stepena istorijska istina ili su samo alegorija koja sadrži ■ ^ I u sebi dublju istinu i dublje značenje, nećemo sada razmatrati. Da li je to legenda ili mit, J moraš sam da se opredeliš. Reč koja je sada Hebrejima zabranjena za izgovaranje, u opštoj upotrebi je još od Abrahama , Lota, Isaka, Jakova, Labana, Rebeke, pa čak i od plemena koja nisu bila hebrejska, pre Mojsijevog vremena, i ona se ponovo, po stoti put, vraća kroz lirske izlive Davida i drugih hebrejskih pesnika. 1

Znamo da je Hebrejima vekovima bilo zabranjeno da izgovaraju Sveto Ime bilo gde da se ono pojavljuje i čitali su reč Adona'i (Gospod) umesto njega; i kada su ispod njega počeli da ispisuju ma-soretske tačke koje predstavljaju samoglasnike, postavljene su u ovoj drugoj reči. Smatralo se da posedovanje pravog izgovora ukazuje na onog koji ima izuzetnu i natprirodnu snagu; i sama Reč, kad bi je neko izgovrao, smatrana je kao amulet, zaštita protiv lične opasnosti, bolesti i zlih duhova. Znamo i da je sve to bilo prazno sujeverje, prirodno za proste ljude, koje je nestajalo kako je čovekov intelekt bivao prosvetljeniji, i da je za Masona potpuno bezvredno. Uočljivo je da ova spoznaja svetosti Božanskog Imena ili Kreativne Reči, bila zajednička svim drevnim narodima. Drevni Persijanci (koji su bili među najstarijim emigrantima iz Severne Indije) smatrali su da je Sveta Reč HOM bremenita misterioznom silom i mislili su da je sa njenim izgo-varanjem nastao svet. U Indiji je bilo zabranjeno izgovaranje reči Aum ili Om, Sveto Ime Jednog Božanstva, iskazanog u Brami, Višni i Šivi. Ta praznoverna mišljenja u vezi s delovanjem Reči i zabranom njenog izgovaranja, nisu mo-gla da sačinjavaju ni jedan deo čiste prvobitne religije, kao ni ezoteričnu doktrinu koju je prenosio Mojsije i čije je celovito znanje bilo ograničeno samo na Inicirane; osim ako je sve bilo samo jedan ingeniozan izum za sakrivanje nekog drugog imena ili istine, a tumačenje i značenje o tome preneto samo nekolicini izabranih. Ako jeste tako, opšte shvatanje Reči izniklo je u misli naroda (kao i druge greške i legende kod svih drevnih naroda), iz prvobitne istine simbola i alegorija, pogrešno tumače-nih. I, uvek se događalo da su alegorije koje je trebalo da budu točkovi prenosa istine mudrih, bile greške, ili su gajile greške, jer su bukvalno prihvatane. Pre nego što su izmišljene masoretske tačke (što se desilo nakon početka hriščanske ere), iz-govaranje reči na hebrejskom jeziku nije moglo biti poznato iz slova kojima su one bile napisane. Stoga, bilo je moguće da se ime Božanstva zaboravi i izgubi. Sigurno je da pravi izgovor nije ono što je predstavljeno sa rečju Jehova; i zato to nije pravo ime Božanstva, ni Neizreciva Reč. Drevni simboli i alegorije uvek su imali dvostruko značenje, a ponekad i više od dva, jedno koje je služilo kao omot za drugo. Tako je izgovaranje reči bilo simbol, taj izgovor i sama reč po sebi su nestali, pa je znanje o pravoj prirodi i atributima Boga potamnelo u umovima Jevrejskog naroda. To jejedna interpretacija - istinita, ali ne prava i ne apsolutna. Rečeno je, figurativno, da su ljudi zaboravili ime Boga, kada su izgubili to znanje i obožavali paganska božanstva, palili im tamjan na oltarima i predavali Moloku svoju decu kroz vatru.

Pokušaji drevnih Izraeličana i Iniciranih da dokuče Pravo Ime Božanstva, njegov izgovor i gubitak Prave Reči, samo je alegorija u kojoj je prikazano opšte neznanje prave prirode i atributa Boga, sklonost ljudi Judaha i Izraela da obožavaju druga božanstva i pogrešno i omalovažavajuče mišljenje o Velikom Arhitekti Univerzum koje su svi zajednički posedovali, osim nekoliko naju-važenijih ličnosti. Čak je i Solomon sagradio oltar i podnosio žrtve Astarti, boginji Tsidunum i Malcumu, Aamunitskom bogu, i gradio je oltare Kamusu, Moabitskom božanstvu i Maleku, bogu Beni-Aamuna. Prava priroda Boga bila im je nepoznata, kao i Njegovo ime; i oni su obožavali tele Jeroboama, kao što su radili u pustinji, a koje im je napravio Aron, Aarun, (Aaron). Mase Hebreja nisu verovale u postojanje samo jednog Boga sve do kasnog perioda u njihovoj istoriji. Njihove rane i narodne ideje o Božanstvu bile su primitivne i bezvredne. Čak i kada je Mojsije primao zakone na Planini Sinaj, oni (narod) su primorali Arona da im napravi figuru egi-patskog boga Apisa, zatim su pali ničice na zemlji i obožavali ga. Uvek su bili spremni da se vrate obožavanju bogova Mizraima; i ubrzo, posle smrti Đošue, postali su sledbenici obožavanja lažnih bogova svih okolnih naroda. Vi ste načinili, rekao im je prorok Amos, govoreći o njihovom četrde-setogodišnjem putovanju kroz pustinju s Mojsijem, šator za vaše idole Maleka i Kaiuna, vaše idole, zvezdu vašeg boga, koji ste vi načinili sebi. Među njima, kao i među drugim narodima, koncepciju Boga stvorili su razni pojedinci u skla-du sa svojim intelektualnim i duhovnim sposobnostima; jadan i nesavršen, Bog je darovan sa najo-bičnijim i nesavršenim atributima čovečanstva, od ljudi neznalica i prostih; a kao čist i uzvišen od vrlih i bogato nadarenih. Ti koncepti su postepeno unapređivani i postajali pročišćeni i uzvišeni, onoliko koliko je narod napredovao u civilizaciji - bili su najniži u istorijskim knjigama, izmenjeni u proroškim zapisima, a svoje najviše uzdizanje su imali kod pesnika. Kod svih drevnih naroda postojala je jedna vera i jedna ideja Božanstva za prosvećene, inteli-gentne i obrazovane i druga, za obične ljude. U tom pravilu ni Hebreji nisu bili izuzetak. Jehova je za mase ljudi bio kao bogovi narodima iz okruženja, s tom što je on bio poseban Bog, prvo u porodici Avrama (Isaka i Jakova), a kasnije Narodni Bog; i, kako su oni verovali, močniji od ostalih bogova iste prirode koje su obožavali njihovi susedi - Koje među Baalima poput tebe, O Jehova? - objašnjava celu njihovu veru. Bog ranog Hebrejstva razgovarao je sa Adamom i Evom u vrtu uživanja, dok je šetao u sutonu dana; on je razgovarao s Kainom; sedeo je i jeo sa Abrahmom u njegovom šatoru; taj patrijarh je tražio vidljivi znak, pre nego što bi poverovao u njegove iznete tvrdnje; on je dozvolilo Avramu da zatraži objašnjenje od njega i da ga izazove da promeni svoju prvobitnu odluku u vezi sa Sodomom; on se rvao sa Jakovom; on je pokazao Mojsiju svoju ličnost, mada ne i svoje lice; diktirao je precizno Izraelcima zakone i dimenzije tabernakula i njegove opreme; insistirao je i oduševio se žrtvovanjem i paljenicama; bio je ljut, ljubomoran i osvetoljubiv, kao što se pokazalo, bio je i neodlučan; on je pri-hvatio Mojsiju da razmisli o svojoj čvrstoj opredeljenosti da potpuno uništi njegov narod; zapovedio je izvođenje najšokantnijeg i najgnusnijeg dela surovosti i varvarstva. On je otvrdnuo srce Faraona; on se pokajao za zlo koje je izgovorio da će učiniti narodu Ninive; i on to nije uradio, što je izazvalo gađenje i bes Jonaha . 2

Takva su bila opšta mišljenja o Božanstvu. Pošto ni sveštenici nisu imali bolja, malo su se bri-nuli da promene takva mišljenja; ali, ni opšta inteligencija nije bila dovoljno narasla da bi im omo-gućila da stvore neki viši koncept o Svemoćnom. Ali> takve ideje nisu postojale kod nekolicine intelektualaca i prosvećenih među Hebrejima. Izvesno je

da su oni imali znanje o pravoj prirodi i atributima Boga; kao što je ista ta klasa ljudi imala kod drugih naroda - Zaratustre, Menu, Konfučija, Sokrata i Platona. Njihove doktrine, međutim, u ovim oblastima bile su ezoterične. Oni ih nisu prenosili širokom broju ljudi, već samo nekolicini najbližih, kao što su prenošene u Egiptu i Indiji, Persiji i Fenikiji, u Grčkoj na Samotraki, i u Većim Misterijama, Iniciranima. Prenošenje tih znanja i drugih tajni, među kojima su neka izgubljena a neka ugrađena pod drugim imenima, sačinjavalo je ono što danas nazivamo Masonerijom ili Slobodnom ili Otvorenom - Masonerijom. To znanje je bilo, u određenom smislu, Izgubljena Reč, koja je bila znana Velikom Elektu (Izabraniku), Savršenim i Uzvišenim Masonima. Bilo bi glupo pretendovati da su obli-ci Masonerije bili isti u tom periodu kao što su danas. Sadašnje ime Reda, njegove titule i imena Stepena koji se koriste, nisu tada bili poznati Čak i Plava Masonerija ne može da utvrdi svoju pravu istoriju, sa njenim sadašnjim Stepenima, dalje od 1700. godine,pa ni do tada. Ali, bez obzira na ime, znalo se u ovoj ili drugoj zemlji, Masonerija je postojala kao što i danas postoji, ista po duhu i po srcu, ne samo kada je Solomon gradio hram, već i vekovima pre - čak pre nego što su prve kolonije emigrirale u Južnu Indiju, Persiju i Egipat, u kolevci ljudskog roda. Vrhovni, Samobitni, Večni, Svemudri, Svemoćni, Beskrajno Dobri, Sažaljivi, Dobronamerni i Milosrdni Stvoritelj i Čuvar Univerzuma, sve je to isto, bez obzira na to kojim imenom se naziva, za intelektualce i prosvećene ljude svih nacija. Ime je bilo ništa, samo simbol i predstavljanje hije-roglifom lika i atributa. Ime Al predstavljalo je udaljenost od čoveka, njegovu nepristupačnost; Bal i Bala, njegovu moć; Alohim, njegove razne moći; Ihuh, postojanje i stvaranje stvari. Ni jedno od njegovih imena, ni među Orijentalcima, nisu bila simboli božanske beskonačne ljubavi i nežnosti i sveobuhvatne milosti. Poput MALOCH-a ili MALEK-a, on je bio samo svemoćni monarh, strahovi-ta i nekontrolisana Volja; kao AdonaI, samo atribut Gospod i Gospodar; kao AL Shadai, močni i Uništitelj. Glavni cilj misterija je bilo prenošenje prave i ispravne ideje u vezi sa Božanstvom. I, preko njih, Khurum Kralj i Khurum Majstor su im prenosili saznanja o njemu i njegovim atributima; i preko njih, preneta su Mojsiju i Pitagori. Stoga, ništa vas ne sprečava da legendu ovog Stepena, kao i onu Majstorskoj, smatrate alego-rijom koja je nastavak znanja o Pravom Bogu u svetilištima inicijacije. Podzemne lukove možete pretpostaviti kao mesta inicijacije koja su u drevnim ceremonijama bila, uglavnom, pod zemljom. Hram Solomonov predstavlja simboličku sliku Univerzuma i liči, u svojoj postavci i opremi, na sve hramove starih naroda koji su upražnjavali Misterije. Sistem brojeva je bio tesno povezan sa njiho-vim religijama i obožavanjima i prenet je u Masoneriju; mada su ezoterična značenja, sa kojima se brojevi koriste kod nas, bremenita i nepoznata većini koja ih koristi. Posebno su korišćeni oni bro-jevi koji su imali vezu s Božanstvom, predstavljali njegove atribute ili se uklapali u sistem spoznaje sveta, u vremenu i prostoru, i stvarali manje ili više osnovu tog sistema. Oni su smatrani kao sveti brojevi, jer su bili izraz poretka i inteligencije, prikaz Samog Božanstva. Svetinja nad Svetinjama u Hramu je imala oblik kocke; kada je nacrtana na ravnoj površi, na njoj se vide 4 + 3 + 2 = 9 linija i tri stranice ili površi. Ona odgovara broju četiri kojim su drevni pred-stavljali Prirodu, jer je to broj supstanci ili opipljivih oblika i elemenata, glavnih taćaka i godišnjih doba i sekundarnih (izvedenih) boja. Broj tri je svuda predstavljao Vrhovno Biće. Zato je, smatrali su drevni Masoni, ime Božanstva bilo ugravirano na trouglastoj ploči koja je ulegnuta unutar kocke od ahata, i prenose nam da je istinsko znanje o Bogu, Njegovoj prirodi i Njegovim atributima, za-pisano od Njega na stranicama velike Knjige Univerzalne Prirode i da je mogu pročitati svi koji su obdareni neophodnim

intelektom i inteligencijom. To znanje o Bogu, tako zapisano i čiji je tumač bila Masonerija tokom svih vremena, jeste Majstorska Masonska Reč. Unutar Hrama, celo njegovo uređenje bilo je mistički i simbolički povezano sa istim tim si-stemom. Svod ili plafon, ozvezdani nebeski svod kojeg podupire dvanaest stubova, predstavljaju dvanaest godišnjih meseci. Pervaz koji ide oko stubova je Zodijak, a svaki od dvanaest nebeskih znakova pripadaju pojedinačnom stubu. Mesingano more nosi dvanaest volova, po tri su okrenuta na svaku od glavnih tačaka kompasa. U našem dobu svaka Masonska Loža predstavlja Univerzum i širi se (tako su nam rekli), od me-sta izlaska do mesta zalaska sunca, od Juga do Severa, od površine Zemlje do Neba i od njega do cen-tra globusa. U njoj su predstavljeni sunce, mesec i zvezde; tri velike baklje na Istoku, Zapadu i Jugu stvaraju trougao, dajući svetlost; i, kao što Delta ili Trougao okačena na istoku, sadrži Neizrecivu Reč, pokazuje matematičkom jednakošću uglova i stranica, lepe i harmonične proporcije koje do-miniraju u celini i u detaljima Univerzuma; i kako ove stranice i uglovi predstavljaju po svom broju tri, Trojstvo: Snagu, Mudrost i Harmoniju, oni dominiraju građevinom tog predivnog zdanja. Ta tri Velika svetla, takođe, predstavljaju veliku misteriju tri principa, kreacije, nestajanja ili razaranja i reprodukcije ili regeneracije, i posvećena su u svim verama, njihovim brojnim Trojstvima. Postolje osvetljeno stalnim plamenom iznutra, simbol je svetla Razuma, datog čoveku od Boga, kojim mu je omogućeno da čita Knjigu Prirode, zapise o mislima i otkrovenja atributa Božanstva. Tri majstora, Adoniram, Joabert i Stolkin , tipovi su Pravog Masona koji traže znanje iz čistih pobuda, kako bi se bolje pripremili da služe i koriste svojim bližnjima; dok nezadovoljni i drski 3

Majstori, koji su sahranjeni u ruševinama lukova, predstavljaju one koji teže da steknu znanje za ciljeve koji nisu sveti, da steknu moć nad svojim bližnjima, da zadovolje svoj ponos, svoju taštinu ili svoje slavoljublje. Lav koji je čuvao Kovčeg i držao u svojim ustima ključ za njegovo otvaranje, figurativno je predstavljao Solomona, Lava Plemena Judaha koji je sačuvao i preneo ključ pravog znanja o Bogu, Njegovim zakonima i o najdubljim misterijama morala i fizičkog Univerzuma. Enok, [ llinKhanoc], rečeno nam je, šetao je s Bogom tri stotine godina, posle čega nije ostario preko šezdeset pete godine - šetaoje s Bogom i nije ostario više, jer gaje Bog uzeo“ (Postanje, Gl. 5:23). Njegovo ime je na hebrejskom označavalo Iniciranje ili Inicijator. Legenda o stubovima, granitnim, mesinganim ili bronzanim koje je on podigao, verovatno je simbolička. Onaj bronzani koji je ostao nakon poplave, trebalo je da simbolizuje misterije, čiji je Masonerija legitimni naslednik - i od najranijih vremena bila je čuvar i mesto čuvanja velikih filosofskih i religioznih istina, nepoznatih celom svetu koje su predavane, s vremena na vreme, u neprekinutom toku tradicije i ugrađivane u simbole, znake i alegorije. Legenda o ovom Stepenu je, delimično, ispričana. Nije toliko važno da li je baš istorijska. Jer, njena vrednost se sadrži u poukama koje daje i u dužnostima koje nalaže onima koji ih primaju. Parabole i alegorije iz Svetih Spisa nisu ništa manje vredne od istorije. Naprotiv, one su važnije, jer drevna istorija malo govori a istina je prikrivena i simbolizovana kroz legende i mitove. Postoje dublja značenja, prikrivena u ovim simbolima Stepena koja su povezana s filosofskim sistemom

Hebrejskih Kabalista, o kojem ćete učiti kasnije, ukoliko budete srećni da napredujete dalje. Ona se otkrivaju na višim Stepenima. Lav, [aeoa ,eoa, Arai, Araiah, što takođe znači oltar] još drži u svojim ustima ključ enigme sfinge. Postoji jedna primena ovog Stepena, koju sada imate pravo da znate i koju ćete, verovatno, ot-kriti i sami - setite se da je Majstor Khurum simbol ljudske slobode.

Nije dovoljno da ljudi samo dobiju slobodu. Oni moraju da je osiguraju. Ne smeju da je daju na čuvanje, niti može da je čuva, iz zadovoljstva, bilo koji čovek. Glavni element Kraljevskog Svoda ve-likog Hrama Slobode je osnovni zakon ili ustav; kao izraz čvrstih obaveza misli naroda, ugrađenih u napisanim dokumentima ili kao rezultat sporog rasta i vekovne konsolidacije, kako u ratu tako i u miru, on ne može odjednom da se promeni ili prekrši bez kazne, jer je svet, kao Kovčeg Svetog Saveza Boga, kojeg niko ne može da dodirne i da ostane živ. Trajan ustav, zasnovan na poštovanju, koji izražava volju i sud i sačinjen prema instinktima i ustaljenim normama mišljenja naroda, uz nezavisno sudstvo, izborno zakonodavstvo sa dva ogran-ka, uz odgovornu izvršnu vlast prema narodu i uz pravo suđenja sa porotom, garantuje slobodu narodu, ukoliko narod poznaje vrlinu i umerenost, bez preterivanja i bez žudnje za osvajanjima, dominacijom i glupostima vizionarskih teorija nedostižne perfekcije. Masonerija uči svoje Inicirane da stremljenja i zanimanja ovog života, njihove aktivnosti, želje i genijalnost, uz unapred predodređena događanja prirode koja su data od Boga, doprinose Njegovom velikom delu u stvaranju sveta; i da to nije u suprotnosti s velikim ciljem života. Ona uči da je sve lepo u svoje vreme, na svom mestu i u određenoj funkciji; da sve što je u čovekovoj moči da uradi, ako je pravilno i s verom urađeno, prirodno je da mu pomaže da dobije svoje spasenje. Ako poštuje prave principe svojih dužnosti, on će biti dobar čovek. Samo kroz zapostavljanje i neizvršavanje oba-veza koje su mu namenjene od Neba, lutajući u beskorisnoj zabavi ili kršenju njegovog dobrog i uzvi-šenog duha, on postaje loš čovek. Svrha života je velika priprema Proviđenja, i ako čovek sebe vodi ka njemu, ne trebaju mu crkve i propisi, osim za odavanje religiozne pažnje i zahvalnosti Njemu. Jer, postoji religija teškog rada. Nije rad u svemu težak, on nije puko istezanje udova i napre-zanje žila. On ima svoje značenje i svrhu. Srce uliva životnu krv u radnu ruku i topla prijatnost pokreće i meša se sa čovekovim radom. Tu je i ljubav prema domu. Mučan rad se odvija na polju ili se obavlja u gradovima ili upravljanju krmom trgovine preko širokih okeana; ali dom je njegov centar; i tamo on uvek odlazi sa svojom zaradom, sa sredstvima za održavanje i uđobnost drugih; sa svetim ponudama u mislima svakog pravog čoveka, kao žrtvom u zlatno svetilište. Mnoge greške su učinjene tokom mučnog života; mnoge grube i nagle reči izgovorene; ali rad ide dalje, uz umor, napor i gorčinu, kao što to obično biva. Jer, u tom domu su bolesti, ili bespomoćna odojčad, nežno detinjstvo ili nemoćna žena koja ne sme da oskudeva. Ako muškarac nema drugih podsticaja osim sebičnosti, prizor rada koji vidimo oko nas, neće postojati. Advokat koji pošteno i iskreno iznosi svoj slučaj, sa osećajem samopoštovanja, poštenja i save-sti da bi pomogao sudu u donošenju pravilnog zaključka, ubeđen da Božja pravda u sudu postoji i ima religiozni nastup, daje tom danu religiozni sadržaj ili neki drugačiji nastup, jer pravo i pravda nisu deo religije.

Bilo da je (ili da nije) tokom celog tog dana samo jednom uložio žalbu, pismenu ili usmenu, po svojoj savesti; bilo da je jednom govorio o religiji i Bogu ili da nije; ako je postojao unutrašnji cilj, svesna namera i želja, ta sveta pravda trebalo bi da trijumfuje; tog dana on je vodio dobar i religiozan život i dao suštinski doprinos religiji života i društva, stvari jednakosti čoveka s čovekom i istinite i prave akcije u svetu. Da bi bile religioznog sadržaja na masonski način, knjige ne bi trebalo da budu knjige propove-di, pobožne službe ili molitve. Sve što prenosi čista, uzvišena i patriotska osećanja ili podučava srce lepoti vrline i sjaju vođenja ispravnog života, podudara se sa religijom Masonerije, i to su Jevanđelja literature i umetnosti. Jevanđelje se propoveda u mnogim knjigama i slikama, u brojnim pesmama i bajkama, revijama i novinama; i to je bolna greška i jadna uskogrdost, neshvatanje onog što daju ove široko rasprostranjene sile Neba - ne videti i ne pozdraviti dobrodošlicom ove mnogoruke pomoćnike, u velikoj i dobroj stvari. Svetilišta Boga ne govore samo sa propovedaonice. Postoje, takođe, i religije društva. Poslovanje je mnogo više od prodaje, razmene, cena, plaća-nja; u njemu je sveta vera čoveka u čoveku. Kada stvorimo savršeno poverenje u integritet nekog drugog, kada osećamo da nas on neće izneveriti sa pravog, otvorenog, jasnog, savesnog kursa ni zbog kakvog izazova, njegov integritet i savesnost su prikaz Boga u nama; i kada verujemo u njega, to je veliki i pošten akt, kao kada verujemo u ispravnost Božanstva. U veselom društvu i zabavi, meša se i navire dobro raspoloženje života. Ako toga ne bi bilo, ova-kva mesta okupljanja bila bi sumorna i odbijajuća kao što su pećine i jazbine za zlikovce i pljačkaše. Kada se prijatelji sretnu, ruke toplo stisnu i oči ljubazno i zadovoljno sjaje, postoji religija između njihovih srca; i svaki voli i obožava Istinu i Poštenje koje je u onom drugom. To nije propis, niti lični interes, niti sebičnost koja širi takav šarm tog susreta, već korona svetlosti i lepog uzbuđenja. Isti sjaj lepih želja, odnosa poštovanja i srdačnog uvažavanja, sija kao meki natkriveni svod neba, nadnetog nad nama i preko celog sveta; preko svih mesta gde se ljudi susreću i šetaju ili naporno rade; ne samo preko ljubavnih gnezda i supružničkih oltara, ne samo preko domova čistote i pažnje; već preko svih izbrazdanih dolina, radionica i prašnjavih autoputeva i gradskih pločnika. Nema izlizanog kamena na stazama, ali ga ima na oltaru od darova zajedničke dobrote; ni drvenog stuba ili metalne ograde na koje se nisu oslonila srca koja kucaju s ljubavlju. Ako igde ima bilo kojih drugih elemenata u matici života koja teče kroz ove kanale, to je sigurno ovde i svuda, poštena, srdačna, neizreciva ljubav.

Svaka masonska Loža je hram religije i njena učenja su poruke za religiju. Jer, u njoj su usađene nepristrasnost, poštovanje, tolerancija, posvećenost, patriotizam, istina, veliko saosećanje prema onima koji pate i žale, sažaljenje za posrnule, milost za grešne, olakšanje za one kojima nedostaju Vera, Nada i Milosrđe. U njoj susrećemo kao Braća da naučimo, upoznajemo i volimo jedan drugog. U njoj pozdravljamo jedan drugog sa zadovoljstvom, blagi za tuđe greške, pažljivi prema obostra-nim osećanjima, spremni da olakšamo međusobne nedostatke. To je prava religija koja je otkrivena drevnim patrijarsima; koju je Masonerija predavala tokom mnogih vekova i koju će ona nastaviti da zagovara dok vreme traje. Ako u nju uđu nedostojne strasti ili sebičnost, oštra ili osvetnička ose-ćanja, nedopadanje ili mržnja, to su uljezi i nisu dobrodošli, nepozvani su stranci i nisu nam gosti.

Naravno, postoje brojna zla i niske strasti, mnogo mržnje, prezira i neljubaznosti svuda u sve-tu. Ne možemo odbijati da vidimo zlo koje postoji u životu. Mi vidimo Boga u svetu. Postoji dobro usred zla. Ruka milosti vodi bogatstvo u čatrlju bede i tuge. Istina i jednostavnost žive usred mnogih prevara i lukavstva. Dobro srce postoji ispod lepe odeće, kao i ispod dronjaka. Ljubav steže ruku ljubavi, uprkos postojanju zavisti i krupnih razlika; poverenje, sažaljenje i simpatija drže dugu noćnu stražu pored kreveta bolesnog suseda, usred okolnog jada i postojeće bede. Posvećen čovek ide od grada do grada da leči one koji su podlegli užasnoj zarazi koja ponavlja svoje periode misterioznog marša. Žene dobrog roda, nežnog vaspitanja, neguju ranjene vojnike u bolnicama, pre nego što to postane moda. I siromašna izgubljena žena koju Bog voli i sažaljeva, neguje ranjene vojnike s pažnjom i velikim heroizmom. Masonerija i njeni srodni Redovi uče ljude da vole jedan drugog, da nahrane gladne, obuku gole, smeste bolesne i sahrane mrtve bez prijatelja. Svuda Bog nalazi i blagosilja dobar rad, misao sažaljenja i srce koje voli. Postoji jedan element dobrog u svim legitimnim poslovima ljudi i božanski duh koji diše u svim njihovim legitimnim aktivnostima. Tlo po kojem oni gaze, jeste sveto tlo. Postoji prirodna religija života koja se poklapa, bez obzira na to koliko je disonantnih tonova s religijom prirode. Postoje lepota i sjaj u Čovečanstvu, u čoveku, i one pripadaju, bez obzira na pomešanost razlika, ljubavi prema lepoti krajolika, ustalasanim brdima i čudesnom sjaju zvezdanog neba. Ljudi mogu biti puni vrlina, napredovati i biti religiozni u poslu kojim se bave. Upravo zato taj posao postoji. I sve njihove društvene relacije, prijateljstva, ljubavi i porodične veze napravljene su da budu svete. One mogu biti religiozne, ne iz neke vrste protesta ili otpora nekolicini zvanja, već zbog usklađenosti s njihovim pravim duhom. Ta zvanja ne isključuju religiju, već nju zahtevaju, zbog svoje sopstvene perfekcije. Oni mogu da budu radnici koji su religiozni, bilo u polju ili fabrici; religiozni doktori, pravnici, vajari, pesnici, slikari i muzičari. Oni mogu biti religiozni u svim teškim poslovima i u svim radostima života. Njihov život može biti religija; široka zemlja je njihov oltar; njihov tamjan istinski dah života; njihova vatra gori Nebeskom svetlošću. Za naš siromašan i krhki život vezana je moćna misao koja s prezrenjem odbacuje uzak raspon svih vidljivih postojanja. Duša uvek teži napolje i traži slobodu. Ona gleda napred kroz uske i rešet-kaste prozore razuma, ka širokoj neizmerljivoj kreaciji; ona zna da oko nje, i ispod nje, leže prostrte beskonačne i večne staze. Sve u nama i van nas mora da podstakne naše umove ka divljenju i čudu. Mi smo misterija koja je sadržana u misteriji. Veza između uma i materije je misterija; kao i ta predivna telegrafska komunikacija između mozga i svakog dela tela, moć akcije - voljom. Svaki običan korak je više od priče u zemlji mašte. Snaga kretanja je isto toliko misterija kao i moć mišljenja. Pamćenje i snovi su nejasan eho mrtvih sećanja i gotovo su neobjašnjivi. Univerzalna harmonija iskače iz beskrajne složenosti. Pokretačka sila svakog koraka koji napravimo u svom stanu, delimično doprinosi poret-ku Univerzuma. Mi smo povezani vezama misli, pa čak i materije i njene sile, s celim bezgraničnim Univerzumom i svim prošlim i budućim generacijama čoveka. Najsitniji objekat pred našim očima izaziva naš interes koliko i privreda najudaljenije zvezde. Svaki list i svaka vlat trave ima u sebi tajne koje nikakvo ljudsko proniranje ne može da dokuči. Nijedan čovek ne može da objasni principe života. Nijedan čovek ne može da zna kakva je snaga sekrecije. Obe su neshvatljive misterije. Na šta god stavimo ruku, stavljamo je na zaključana ne-dra misterije. Zakoračimo

gde god želimo i mi gazimo po čudima. Morski pesak, buseni na polju, vodom isprani kamen u brdima, grube mase stena na koje stalno nailazimo, u svim pravcima su s rukopisom koji je stariji i daleko značajniji i uzvišeniji od svih drevnih ruševina i svih porušenih i zapaljenih gradova, koje su ostavile starije generacije na zemlji; jer, to je rukopis Svemoćnog. Veliki posao u životu Masona je da čita knjige tih učenja i da shvati da život nije mukotrpan fizički rad, več osluškivanje svetilišta. Stara mitologija je samo list u toj knjizi. Ona je naselila svet duhovnim prirodama, nauka ga olistala i još nam prikazuje istu priču o čudima. Trebalo bi i nadalje da budemo onoliko srečni koliko smo čisti i pošteni i ništa srečniji od toga koliko nam naš karakter to dozvoljava. Naš moral, kao i naš mentalni karakter, nije nastao u jed-nom trenutku; on je navika našeg uma, rezultat mnogih misli i osečanja i truda, povezanih zajedno s mnogim prirodnim i jakim vezama. Veliki zakon Retribucije ili kazne ili zaslužene kazne, jeste da sva naredna iskustva treba da budu pod uticajem svih postoječih osečanja; svaki buduči trenutak postojanja mora da odgovora za svaki sadašnji trenutak; jedan trenutak, posvečen poroku ili izgu-bljen za lično popravljanje, zauvek je žrtvovan i izgubljen; jednočasovno kašnjenje da se stane na pravi put, vratiče nas daleko unazad u večno traženje sreče; i na svaki greh, čak i najboljeg čoveka, tako se mora odgovoriti, jer ako nije u skladu s punim namerama njegovog napuštanja zla, treba da je u skladu s pravilom nepopustljivosti poštenja i nepristrasnosti. Zakon kazne pritiska svakog čoveka, bez obzira na to da li on misli o njemu ili ne. On ga proga-nja u svim tokovima života, ritmom koji nikada ne popušta i ne umara se; korakom koji se ne sapliče niti umara, i okom koje nikada ne spava. Kad ne bi bilo tako, Božja vladavina ne bi bila objektivna; ne bi postojala diskriminacija, ni dominacije morala, ne bi bilo svetla za misterije Proviđenja. Bilo šta da čovek seje, samo to če, i ništa drugo, i da žanje. To što mi radimo, dobro ili zlo, tužno ili veselo, što radimo danas i što čemo raditi sutra; svaka misao, svaki osećaj, svaka akcija, svaki događaj; svaki sat koji prođe, svaki trenutak disanja - sve je to doprinos stvaranju karaktera, po kojem će nam se suditi. Svaka čestica uticaja koja ide ka stvaranju te gomile - našeg karaktera, u tom budućem, strogom ispitivanju biće prosejana iz mase; i čestica po čestica, iz toka vremena, neće dati potreban doprinos ukupnoj našoj radosti i mukama. I tako, svaka prazna reč i svaki izgubljeni sat daće svoj odgovor na suđenju. Stoga, povedimo računa šta sejemo. Zao izazov dolazi do nas, kao prilika za nepravedno sti-canje koristi, jedno isprazno zadovoljstvo, bilo u sferi poslovanja ili zadovoljstva ili društva ili usa-mljenosti. Mi ga iskoristimo i sadimo seme gorčine i tuge. Sutra će ono biti preteće otkriće. Uzrujani i uzbuđeni, mi skrivamo greh i zakopavamo ga u dubinu neistine i hipokrizije. U grudima, gde ono leži sakriveno u plodnom tlu srodnih poroka, taj greh ne umire, već uspeva i raste; i jedno po jedno zlo se okuplja oko prokletog korena, sve dok iz tog jednog semena iskvarenosti ne iskoči u duši sve što je užasno, sa običnim lažima, pokvarenjaštva ili poroka. Gnušajući se, često padamo, korak po korak, sve niže, ali strašna sila nas pokreće dalje. I pakao duga, bolesti, sramote ili pokajanja, oku-pljaju svoje senke oko naših koraka čak i na zemlji, i samo su početak žalosti. Zla dela mogu biti učinjena u samo jednom trenutku, ali savest nikad ne umire, sećanja nikad ne spavaju, krivica nikad ne može da postane nevinost i pokajanje nikad ne može da pruži spokojstvo. Budi oprezan, ti koji si lukavstvom naveden na zlo! Budi oprezan šta ostavljaš za budućnost! Budi oprezan jer ćeš biti u arhivu večnosti! Ne greši prema svom susedu! Nemoj ga povrediti jer će

on zbog toga patiti, ne budi njegov bol kojeg ni godine ne mogu da izleče! Ne provaljuj u dom nevi-nosti da ga lišiš blaga. Iako je prošlo mnogo godina preko tebe, jecaj njegove patnje još nije zamro u tvojim ušima! Ne gradi usamljeni tron vlastoljublja u svom srcu; ne budi preokupiran prevarama i sebičnim planovima; manje usamljenosti i potištenosti če biti na tvom putu ako se on prostire u daleku budućnost! Ne živi beskorisnim životom, ne vodi grešan ili uvredljiv život! Jer, za taj život je vezan nepromenljiv princip neprekidne kazne i element Božjeg dela koji nikad neće istrošiti svoju silu, već će ona nastaviti večno da se odvija zauvek. Ne budi zaveden! Bog je stvorio tvoju prirodu, kako bi odgovarala budućnosti. Njegov zakon nikada ne može biti ukinut, Njegovom sudu se ne može pobeći; i zauvek će biti istina da Sve što čovek poseje, to će morati da žanje.

14°, VELIKIIZABRANIK, SAVRŠENII UZVIŠENI MASON POTPUNII SVETI ZIDAR, STARI SAVRŠENI MAJSTOR USAVRŠAVANJA, VELIKI ŠKOT JOVANA VI

[Savršeni Izabranik]

" A SVAKOM POJEDINAČNOM MASONU JE DA SAM OTKRIJE TAJNE MASONERIJE, razmišljanjem o njenim simbolima i mudrim razmatranjem i analizom onoga što je rečeno i urađeno u radu. Masonerija ne podučava svoje tajne. Ona ih izlaže, jednom i kratko ili ih nagovesti, malo nejasno, ili umeće oblak između njih i oka koji ih maskira. Traži i naći ćeš, znanje i istinu. Praktični cilj Masonerije je fizičko i moralno poboljšanje i intelektualno i duhovno unapre-đenje pojedinaca i društva. Nijedno od toga ne može se ostvariti bez širenja istine. Neistine u dok-trinama i zablude u principima, najveći su krivci za bedu čoveka i nesreću naroda. Javno mišljenje je retko kada u pravu; uvek će postojati važne istine koje u tom mišljenju treba da zamene brojne greške, apsurde i štetne predrasude. Postoji nekoliko istina koje je javno mnjenje podjednako mrze-lo i proganjalo kao jeresi, kao i nekoliko grešaka koje su mu, istovremeno, izgledale kao istine koje zrače iz direktnog prisustva Boga. Takođe, postoje moralne bolesti u čoveku i u društvu, čije lečenje zahteva hrabrost, razboritost i opreznost, jer su one više plod pogrešne i pogubne doktrine, morala, politike i religije, nego sklonost ka porocima. Većina masonskih tajni same se pokazuju, otkrivaju se bez govora onom koji delimično shvata sve Stepene, srazmerno sa njihovim sticanjem; i posebno onima koji su uznapredovali do najvi-ših Stepena Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Obreda. Obred podiže krajičak vela, čak i na stepenu Učenika, jer se u njemu obznanjuje da je Masonerija izvor poštovanja Boga. Masonerija radi na poboljšanju društvenog poretka kroz prosvećenje ljudskog uma, podgreva-jući njihova srca s ljubavlju prema dobrom, svojim nadahnutim, velikim principima ljudskog brat-stva. Ona zahteva od svojih sledbenika da njihov jezik i dela potvrđuju princip prosvetljenja jednog na drugog, da kontrolišu svoje strasti, da se užasavaju poroka i sažaljevaju poročnog čoveka, kao onog koji je ugrožen žalosnom bolešću. Ona je univerzalna, večna, nepromenljiva religija, kao da ju je Bog usadio u srce univerzalnog čovečanstva. Nijedna vera koja nije izgrađena na ovim temeljima, nije duže trajala. Ona je osnova, a sve druge su nadgradnja. Čista religija, ne oskrnavljena pred Bogom i Ocemje ovo: obilaziti siročad bez oca i udovice u njihovoj žalosti i očuvati sebe neuprljanim od sveta. Nije li to čvrstina koju sam ja izabrao, da raskinem lance s grehom, da skinem teške terete i da dozvolim da ugnjetavani budu slobodni i da ti raskineš sve jarmove? (Prorok Isaija, Gl. 58:6). Službenici ove religije su svi Masoni koji je shvataju i koji su joj posvećeni; njihovo žrtvovanje Bogu su dobra dela, odricanje niskih i razuzda-nih strasti, žrtvovanje ličnih interesa na oltaru čovečanstva; i stalan trud ka ostvarivanju moralnog savršenstva za koje je čovek sposoban. Da mu čast i dužnost budu čvrst svetionik koji će voditi brod života kroz olujno more vremena; da uradi ono što je pravedno, ne zato što će mu to obezbediti uspeh, doneti nagradu ili izmamiti aplauz ili zato štoje to najbolja politika, promišljena ili najkorisnija, već zato što je to pravo i što zbog toga mora biti

urađeno; da neprestano vodi rat protiv greške, netolerantnosti i poroka i da, pri tome, sažaljeva one koji greše; da bude tolerantan, čak i prema netolerantnosti, da podučava one koji ne znaju i da radi na preobraćanju poročnih - samo su neke od dužnosti Masona. Dobar Mason je onaj koji može da vidi i da gleda smrti u njeno lice, sa istom pribranošću kojom sluša njenu priču; koji može da izdrži sve napore svog života i da pri tome njegova duša podržava telo da podjednako prezire bogatstvo kada ga ima i kada ga nema, odnosno, da ne bude tužniji ako je ono u kasi njegovog suseda, niti raspoloženiji ako ono sja sa njegovih zidova. Dobar Mason se ne uzdiže velikim bogatstvom koje je stekao, niti očajava kada mu ono nestane; koji može da gleda na tuđu njivu mirne duše i sa zadovoljstvom, kao da je ona njegova vlastita, čak i svoju da gleda i obrađuje kao da pripada nekom drugom; koji ne troši svoja dobra rasipnički i uludo, niti ih čuva sebično, kao cicija; koji ne meri korist po težini i broju, več pameču i okolnostima onoga koji ju je stekao; koji nikad ne misli da je njegovo milosrđe skupo, ako je primalac vredna osoba. Dobar Mason ne čini ništa zbog tuđeg mišljenja već iz svoje savesti, koji je pažljiv u svojim mislima kao i svom ponašanju, kako na pijaci tako i u pozorištu; koji ima strahopoštovanje u sebi koliko ceo jedan skup; koji je milostiv i veseo sa svojim prijateljima, a milostiv i spreman da oprosti svojim neprijateljima; koji voli svoju zemlju, brine o njenoj časti i poštuje njene zakone; koji se trudi da, pre svega, obavlja svoju dužnost i da poštuje Boga. Takav Mason može smatrati da je njegov život bio dostojan čoveka i može prebrojati svoje mesece i godine, ne prema putanji sunca, već prema Zodijaku i krugovima svojih vrlina. Ceo svet je samo jedna republika u kojoj je svaka nacija porodica, a svaki pojedinac njeno dete. Masonerija, na svaki način, ne bežeći od brojnih dužnosti koje različitosti država nameću, teži da stvori nove ljude, sastavljene od ljudi mnogih nacija i jezika, koji će biti povezani međusobno veza-ma nauke, morala i vrline. Suštinski filantropska, filosofska i napredna, ona ima za osnovu svoje dogme i čvrsto verovanje u postojanje Boga i njegovo proviđenje i u besmrtnost duše; jer, njen cilj je širenje moralnih, poli-tičkih, filosofskih i religijskih istina i korišćenje svih vrlina. U svim dobima, njena deviza je bila Sloboda, Jednakost, Bratstvo, uz ustavnu vladu, zakon, poredak, disciplinu i subordinaciju prema legitimnoj vlasti vladi, a ne prema anarhiji. Ali, ona nije politička partija ni religiozna sekta. Ona obuhvata sve partije i sve sekte da bi formirala među svima njima široko bratsko udruženje. Ona ceni dostojanstvo čovekove prirode i pravo čoveka na takvu slobodu - kao da je on podoban za nju; i, ona ne poznaje ni jedan razlog zbog kojeg bi jednog čoveka cenila manje od drugog, osim zbog neznanja, prostote, zločina ili potrebe subordinacije prema volji zakona i vlasti. Ona je filantropska, jer prihvata veliku istinu da su svi ljudi istog porekla, da imaju iste interese i da bi trebalo da sarađuju zajedno u istom cilju. Zato ona uči svoje članove da vole jedan drugog, da pružaju zajedničku pomoć i podršku u svim okolnostima života, da dele međusobno patnje i tugu, kao i svoju radost i zadovoljstva; da čuvaju reputaciju, poštuju mišljenja i budu savršeno tolerantni za obostrane greške u stvarima vere i verovanja. Ona je filosofska jer predaje velike Istine koja se odnose na prirodu i postojanje Uzvišenog Božanstva i postojanje i besmrtnost duše. Ona oživljava Akademiju Platona i mudro Sokratovo uče-nje. Ona stalno ponavlja maksime Pitagore, Konfučija i Zaratustre, i s punim poštovanjem podržava uzvišenu pouku o

Njemu koji je umro na Krstu. Drevni su smatrali da je celo čovečanstvo bilo pod uticajem dva suprotna principa, Dobra i Zla, od kojih je Dobro teralo čoveka ka Istini, Nezavisnosti i Posvećenosti; a Zlo ka Lažnom, Servilnom i Sebičnom. Masonerija predstavlja Dobre Principe i stalno ratuje protiv Zlih. Ona je Herkules, Oziris, Apolon, Mitra i Ormuzd, u večnoj i smrtnoj zavadi s demonima neznanja, brutalnosti, pro-stote, lažnog, ropstva duše, netolerancije, sujeverja, tiranije, zla, oholosti bogatstva i zatucanosti. Kada su despotizam i sujeverje, snagom blizanaca zla i mraka, zavladali svuda i učinili se ne-pobedivim i besmrtnim, ona je izumela, da bi izbegla proganjanje, misterije, tj. alegorije, simbole i znake, i prenela je svoje doktrine kroz tajni oblik u inicijacije. Održavajuči svoje drevne simbole i delom svoje drevne ceremonije, ona pokazuje, u svakoj civilizovanoj zemlji, svoju zastavu na kojoj su zapisani njeni veliki principi živim slovima svetlosti; i ona se smeje nedoličnim naporima kralje-va i papa da je slome kroz ekskomunikaciju i zabrane. Čovekovi stavovi prema Bogu sadržače samo onoliko jasnu istinu koliko je ljudski mozak sposoban da je primi, bilo da je ta istina stvorena vežbom razuma ili mu je preneta otkrovenjem. Neophodno je da njih dve budu ograničene i pomešane, kako bi bile shvatljivo prenete ograniče-nom ljudskom intelektu. Pošto je on ograničen, mi ne možemo imati tačnu ili adekvatnu ideju Beskonačnog, i pošto je um materijalan, ne možemo dati jasan koncept Duhovnog. Mi verujemo u to i znamo za beskonačnost Prostora i Vremena i spiritualnost Duše; ali ideja o toj beskonačnosti i duhovnosti nam izmiče. Čak ni Svemočni ne može da ulije koncept beskonačnosti u naše umove: ni Bog ne može da ga ulije, a da se pre toga u potpunosti ne promene uslovi našeg postojanja, celo-kupno i ukupno znanje o Njegovoj prirodi i atributima u ograničenim sposobnostima ljudske duše. Ljudska inteligencija ne može da ga primi, niti ljudski jezik da ga izgovori. Vidljivo je, obavezno, mera nevidljivog. Svest pojedinca se sama otkriva. Njegovo znanje ne može da pređe granice njegovog bića.. Njegovi pojmovi o drugim stvarima i drugim bićima su samo njegovi pojmovi. Oni nisu te stvari ili bića u sebi. Postojeći princip postojećeg Univerzuma mora biti Beskonačnost; sve dok su naše ideje i pojmovi konačni i odnose se samo na konačna bića. Božanstvo nije cilj znanja, već vere; njemu se ne može prići razumevanjem, već moralnim oseća-jem\ ono se ne može shvatitu već osetiti. Svi pokušaji da se obuhvati Beskonačno u pojmu Konačnog su, i moraju biti, prilagođavanja slabostima čoveka. Sakrivena od ljudskog shvatanja u nejasnosti, u kojoj se ukroćena mašta sa strahopoštovanjem povlači a Misao beži u nižu svest, Božanska Priroda je tema o kojoj čovek ne može mnogo da dogmatizuje. Ovde filosofski Intelekt postaje najbolnije svestan svoje vlastite nepotpunosti. Pa ipak, čovek u ovom najviše dogmatizuje, klasifikuje i opisuje Božje atribute, stvara svoju mapu Božje prirode i spisak Božjih kvaliteta, osećanja, impulsa i strasti; i zatim, obesi i spali svog brata, koji je, dogmata koliko i on, napravio drugačiju mapu i listu osobina. Obostrano uvažavanje nije ponižavanje. Njegov Bog je inkarnirano Božanstvo. Nesavršenost uvodi svoja ograničenja u ne-ograničeno i odeva Nezamisliv Duh Univerzuma u oblike koju su na dohvat čula i intelekta, i izvodi ih iz te beskonačne i nesavršene prirode koja je sama Božja kreacija. Svi smo mi, mada ne podjednako, u zabludi. Očuvane dogme svakog od nas nisu, kako se za-dovoljno nadamo, čista istina o Bogu; već jednostavno naš sopstveni oblik greške, naše nagađanje istine, izlomljeni

delovi zraka svetlosti koji su nam pali na pamet. Naši mali sistemi imaju svojih pet minuta i potom prestaju da postoje; to su samo slomljeni zraci o Bogu; a On je više od njih. Savršena istina nigde nije moguća. Mi nazivamo ovaj Stepen - Savršenim; pa ipak, ono što on uči je nesavršeno i nepotpuno. Ipak, mi se nećemo opustiti u traganju za istinom, niti se zadovoljno i prećutno složiti s greškom. Naša je dužnost da uvek idemo napred u istraživanju. Iako je apsolutna istina nedostižna, količinu grešaka u našem pristupu je, ipak, moguće menjati i stalno smanjivati; i tako, Masonerija je stalno nastavljanje borbe prema svetlosti. Nisu sve greške podjednako bezopasne. One koje najviše povređuju, jesu one koje uvode bez-vredne pojmove prirode i atribute Boga; i to je ona koju Masonerija simbolizuje preko neznanja Prave Reči. Prava reč Masona nije potpuna, savršena, apsolutna istina u odnosu na Boga; već najviši i najplemenitiji koncept Njega koji naš um može da stvori: i ta reč je neizreciva, jer jedan čovek ne može da prenese drugom svoj sopstveni pojam Božanstva; jer pojam svakog čoveka o Bogu mora biti proporcionalan njegovoj mentalnoj kultivizaciji, intelektualnoj snazi i moralnoj nadmoćnosti. Bog je, kako ga čovek shvata, odraz slike samog čoveka.

Koncepcija Boga kod svakog čoveka mora da se razlikuje zavisno od njegove mentalne kultivi-zacije i mentalne snage. Ako se iko zadovoljavaprostom slikom u odnosu na onu koju njegov intelekt može da shvati, tada se on zadovoljava onim što je pogrešno za njega, kao što je zapravo pogrešno. Ako je preniska za njegov domet, on mora da oseća da je ona pogrešna. I, ako mi, devetnaest vekova nakon Hrista, prihvatamo pojmove koji su devetnaest vekova pre Njega i ako je naš pojam o Bogu isti kao kod neznalica, ograničenih, osvetoljubivih Izraelićana, tada mislimo gore o Bogu i imamo uniženo, lošije i još ograničenije shvatanje o Njegovoj prirodi, nego što je naša sposobnost koju nam je On podario, u stanju da stvori. Najviša slika koju možemo da stvorimo je najpribližnija istini. A, ako prihvatimo bilo koju nižu, mi prihvatamo jednu neistinu. Osećamo da je to uvreda i nepoštova-nje prema Njemu, ako mislimo o Njemu kao surovom, kratkovidom, kapricioznom i nepravednom; kao ljubomornom, ljutom i osvetoljubivom Biću. Kada preispitujemo svoje pojmove o Njegovom karakteru, ako možemo da ga shvatimo kao uzvišen, plemenit, dobronameran, slavan i veličanstven karakter, tada nam je to poslednje pravi koncept Božanstva - jer ne može se zamisliti ništa što je sjajnije od Njega. Da bi se religija domogla novca i uticaja od što veće mase čovečanstva, mora nužno da pri-hvati ovakav obim grešaka i da se spusti daleko niže ispod standarda postojećih ljudskih sposob-nosti. Religija koja je tako čista i uzvišena da bi mogla da je prihvatiti samo većina kultivisanih ljudskih pameti, neće biti razumljiva i efikasna za manje obrazovani deo čovečanstva. Ono što je Istina za filosofe, neće biti Istina niti će imati efekte istine, za seljaka. Religija masa mora da bude manje tačna od religije rafiniranih i refleksivnih, ne toliko po svojoj suštini koliko po svojim oblicima, ne toliko u duhovnim idejama koje leže prikrivene na njenom dnu, koliko po simboli-ma i dogmama u koje su ugrađene ideje. Najistinitiju religiju, u mnogim tačkama, ne bi shvatile neznalice, niti bi bila utešna za njih, a neće im biti ni vodilja i podrška. Doktrine Biblije često nisu izražene jezikom striktne istine, već onim koji najviše odgovara grubom i neznalačkom narodu, i praktičnoj suštini doktrine. Savršeno čista vera, oslobođena svih spoljnih primesa, kao sistem uzvišenog teizma i uzvišenog morala, naići će na premalo spremnosti u običnom umu i srcu, da bi je trenutno prihvatila masa čovečanstva; i, Istina možda ne bi doprla do nas, da nije pozajmila krila od Greške.

Mason smatra Boga za Moralnog Guverenera, za Stvarnog Stvoritelja, kao bliskog Boga, ne samo kao nekog dalekog u bezgraničnom prostoru, u daljini Prošle ili Buduče Večnosti. Mason sma-tra da On ima pažljiv i vrhovni predvodnički interes prema svetu koji utiče na srca i delovanje ljudi. Za njega, Bog je veliki Izvor Sveta Života i Materije; i čovek, sa svojim izvanrednim telesnim i mentalnim okvirom je Njegovo direktno delo. On veruje da je Bog načinio čoveka s različitim intelektualnim sposobnostima i da je nekima podario veču intelektualnu snagu, kako bi videli i pronikli u istine koje su sakrivene od mase ljudi. Kada je to Njegova želja, on veruje da čovečanstvo treba da napravi veliki korak napred ili da postigne neko veliko otkriče. On stvara intelekt sa više nego običnim značajem i snagom, da izrodi novu ideju i veći smisao Istine, od vitalnog značaja za Čovečanstvo. Verujemo da je Bog tako uredio stvari, u ovom lepom i harmoničnom, ali misteriozno uprav-ljanom Univerzumu, kako bi veliki umovi nastajali, jedan za drugim sukcesivno, s vremena na vre-me, jer su takvi neophodni da bi otkrili čoveku istine koje su potrebne, kao i količinu istine koja će se roditi. On uređuje stvari tako što će priroda i tok događaja poslati čoveka u svet, obogaćenog visokom mentalnom i moralnom organizacijom, u kojem se velika istina, uzvišeni zrak duhovnog svetla, spontano i neizbežno uzdiže. Šta god da je bio Hiram, on je uzor, možda za nas jedan izmišljeni uzor čovečanstva u najvi-šoj fazi; primer šta čovek može i šta bi trebalo da postane, tokom vekova, u svom napredovanju ka ostvarivanju svoje sudbine; jedan pojedinac, darovan moćnim intelektom, uzvišenom dušom, veliki organizator i savršeno izbalansirano moralno biće; važno, kakvo čovečanstvo može da bude i kakvo mi verujemo da će biti nadalje u Božjem dobrom vremenu, i da su mogućnosti rase zaista stvarne. Mason veruje da je Bog stvorio ovaj divni i zbunjujući svet s ciljem i s planom. On smatra da svaki čovek koji je poslat u ovaj svet i, posebno, svaki čovek sa izraženim sposobnostima, ima duž-nosti koje treba da izvrši - da ispuni svoju misiju, da krštenje bude kršteno ; da svaki veliki i dobar čovek ima neki deo Božje istine koju on mora da prenese svetu i koji nosi taj plod u svojim grudima. U pravom i jednostavnom smislu, on veruje da svi pravi, mudri i umni treba da budu nadahnuti i da oni usmeravaju napredak i uzdizanje čovečanstva. Ta vrsta nadahnutosti, kao Božja sveprisutnost, nije ograničena samo na nekoliko potvrđenih pisaca među Jevrejima, Hrišćanima ili Muslimanima, već takvi postoje u ljudskoj rasi. Ona je posledica pravog korišćenja naših sposobnosti. Svaki čovek nju poseduje, Bog je njen izvor i Istina je jedina provera. One se razlikuju po stepenu, kao i po umnoj nadarenosti, moralnom bogatstvu duše i stepenu kultivizacije onih nadarenih i sposobnih. One nisu ograničene ni na jednu sektu, starosnu dob ili naciju. One su široke kao svet i opšte kao Bog. One nisu date nekolicini ljudi, u samom detinjstvu čovečanstva, da imaju monopol nad nadahnućem i da zabrane izlazak Boga iz duše. Mi nismo rođeni u istrošenom i raspalom svetu. Zvezde su lepe kao na svom početku; najdrevnija Nebesa su sveža i jaka. Bog je još svuda u prirodi. Gde god srce kuca, gde god Vera i Pamet imaju svoje svetilište, tu je Bog, kao što je prvobitno bio u srcima vidovnjaka i proroka. Ni jedno tle na zemlji nije toliko sveto kao što je srce dobrog čoveka i, ništa nije tako puno Boga. To nadahnuće nije dato samo obrazovanima, velikim i mudrim, već svakom vernom Božjem detetu. Kao što otvoreno oko upija svetlost, tako oni čistog srca vide Boga i taj koji istinski živi, oseća Njega kao prisutnog u svojoj duši. Svest je istinski glas Božanstva. 4

Masonerija, oko čijih oltara su Hrišćani, Hebreji, Muslimani, Bramani, sledbenici Konfučija i Zoroastera, može da ih okupi kao Braću i sjedini u molitvi Bogu koji je iznad svih Baalima , mora obavezno da prepusti svakom od svojih Iniciranih da potraže osnovu svoje vere i nade prema ispisanim tekstovima njihove vlastite religije. Za sebe, ona nalazi dovoljno tih konačnih istina koje su zapisane Božjim prstom u srcu čoveka, na stranicama knjige prirode. Shvatanja religije i dužnosti, iskovana kroz meditaciju sposobnih, potvrđena kroz vernost dobrih i mudrih, obeležena žigom, kao srebro, uz odgovor koji se nalazi u svakom neiskvarenom umu, prenose se Masonima svake vere i mogu biti ih svi prihvatiti. 5

Mason ne teži dogmatskoj izvesnosti, niti uzaludno zamišlja da je takva izvesnost ostvarljiva. On razmišlja da ako ne postoji pisano otkrovenje, on se može sa sigurnošću osloniti na nade koje ga nadahnjuju i na principe koji ga vode, na osnovu dedukcije razumom i ubeđenjima instinkta i svesti. On može da nađe sigurnu osnovu za svoja religijska verovanja u tim zaključcima intelekta i ube-đenju srca. Jer, razum mu potvrđuje postojanje i atribute Boga; i ti duhovni instinkti koje on oseća, jesu glas Boga u njegovoj duši, i oni unose u njegovu misao osećaj njegove veze s Bogom, ubeđenost u dobročinstvo njegovog Stvoritelja i Čuvara i nadu u buduće postojanje; i njegovi razum i svest, nepogrešivo ukazuju na vrlinu kao najviše dobro, opredeljeni cilj i svrhu ljudskog života. On izučava čuda Neba, strukturu sistema i Zemljine revolucije, misteriozne lepote i prilago-đenost za postojanje životinja, moralni i materijalni sastav ljudskog bića, tako plašljivog i divno načinjenog, i zadovoljan je što Bog Postoji; i zato što je Mudro i Dobro Biće autor zvezdanog neba nad njim i moralnog sveta unutar njega; i njegov um nalazi odgovarajuću osnovu za nadu, njegovo obožavanje, njegove principe i akcije u dalekom Univerzumu, u sjajnom nebeskom svodu, u dubo-koj, punoj duši, koja buja neizrecivim mislima. To su istine koje će svaki misaoni um, bez oklevanja, prihvatiti, koje se ne mogu prevazići i koje on nije sposoban da unapredi; ali, koje su pogodne da, kada im se pokori, zemlja zaista bude Raj a čovek samo nešto niži nego što su anđeli. Bezvrednost ceremonijalnih obreda i potreba ak-tivne vrline; ojačavanje čistote srca kao obezbeđenje za čistotu življenja, upravljanje mislima, kao začetnikom i predvodnikom ponašanja; univerzalnom filantropijom, koja zahteva od nas da volimo čoveka i da činimo drugima samo ono što mi smatramo da je ispravno, pravedno i plemenito, da i oni učine nama; opraštanjem uvreda; uz neophodnost samopožrtvovanja u izvršavanju dužnosti; uz poniznost; iskrenu otvorenost i da budemo takvi kakvi jesmo; za sva ova uzvišena uputstva ne trebaju čuda, niti glas iz oblaka, da ih preporuće našoj odanosti ili da nas uvere u naše božansko poreklo. Ona nalažu poslušnost sa vrlinom sklonosti ka čestitosti i lepoti; i bila su, i jesu, i biće zakon u svakom dobu i svakoj zemlji sveta. Bog ih je otkrio čoveku na samom početku. Masonu je Bog naš Otac na Nebu, i biti Njegovo dostojno dete, već je dovoljna nagrada miro-tvorcima; Čije lice videti, najveća je nada onog sa čistim srcem; Mason je uvek spreman da podrži Njegove prave sledbenike, prema Kojem je naša žarka ljubav - naša dužnost, poniznost, strpljivost i odanost; Čije je najdostojanstvenije poštovanje iskreno, s milostivim srcem i milosrdnim životom; u Čijem stalnom prisustvu mi živimo i radimo, Čijoj milosnoj volji otkazujemo samo u našoj smrti koja je, nadamo se i verujemo, samo ulazak u bolji život; i Čiji mudri zakoni zabranjuju čoveku da spusti svoju dušu u skute Elizijuma da bi lenstvovao. 6

Kada su u pitanju naša osećanja prema Njemu i naša ponašanja prema čoveku, Masonerija uči malo o tome sa kojim čovekom treba da se razlikujemo, i veoma malo o tome s kojim možemo da se ne slažemo.

On je naš Otac, a mi smo svi braća. Ovo je nedokučivo samo neznalicama i nezaintere-sovanim, i, u istoj meri, onima koji su u potpunoj dokolici i onima koji su najobrazovaniji. Za to, nije nam potreban Sveštenik da propoveda, ni vlast da potvrdi; i, ako bi svaki čovek uradio samo ono što je u skladu sa tim, to bi isteralo varvarstvo, surovost, netolerantnost, bezobzirnost, perfidnost, sitničavost, osvetu, sebičnost i sve njima srodne poroke i niske strasti, ispod granica sveta. Pravi Mason iskreno smatra da je Vrhovno Biće stvorilo svet i da upravlja njime i, takođe, ve-ruje da Ono upravlja njime sa zakonima koji su, koliko mudri, pravedni i blagotvorni, toliko čvrsti, postojani i neumoljivi. On veruje da su njegove patnje i muke nametnute od Njega radi njegovog popravljanja, radi njegovog jačanja, izgrađivanja i razvoja; jer je to nužna posledica delovanja zako-na, najboljih koji se mogu izmisliti za sreću i pročišćenje vrste i za stvaranje prilike i mogućnosti za delovanje i ispoljavanje svih vrlina, od malih i najobičnijih, do plemenitih i najuzvišenijih; pa, možda, i ne samo njih, već onih koje su najbolje prilagođene za stvaranje ogromnih, velikih, sjajnih i večnih planova Velikog Duha Univerzuma. On veruje da mu je unapred predodređeno delovanje prirode koje mu je, s nepokolebljivom mirnoćom toka promenama godišnjih doba, donosilo muke, i sipalo blagoslove i sunčane zrake na mnogim drugim stranama; da su ga neumoljive kočije Vremena koje su ga slomile ili izmrcvarile svojim zadatim tokom, pritiskale na ispunjavanje tih svetih i moć-nih ciljeva koji su mu donosili, čak i kao žrtvi, čast i nagradu. On ima takav stav o Vremenu, Prirodi i Bogu, i pored toga, on nosi svoje breme bez gunđanja ili nepoverenja; jer je to deo sistema, najboljeg mogućeg, zato što njime upravlja Bog. On ne veruje da je njega Bog ispustio iz vida, dok je nadzirao tok velike harmonije Univerzuma; i da nije bilo predviđeno, kada je Univerzum kreiran a njegovi zakoni doneti i drugi nizovi njegovih predodređenih delovanja, da je u velikom nastupanju ovih do-gađaja on trebalo bolno da pati i trpi bedu. On veruje da je njegovo pojedinačno dobro ušlo u Božja razmatranja, kao i veliki rezultati ka kojima sve stvari teže. Verujući u to, on je uzvisio svoju vrlinu, najviše, u odnosu na pasivne nadmoći koje čovečan-stvo može da postigne. On nalazi svoju nagradu i oslonac u shvatanju da je spreman i samopožr-tvovan saradnik Kreatora Univerzuma; i biće uzvišene svesti, dostojno i sposobno, za tako uzvišen koncept, ali sa tako tužnom sudbinom. On tada ima potpuno pravo da bude nazvan Veliki Izabrani, Savršeni i Uzvišeni Mason. On je zadovoljan da padne na početku bitke, ako bi njegovo telo bilo samo stepenica za buduća osvajanja čovečanstva. Nije moguće da nas je Bog, Koji jeste, a mi smo sigurni da je savršeno dobar, odredio da patimo u bolu muka, sve dok ne dobijemo od njega antidot za zlo koje je u nama, ili da je takav bol neopho-dan deo plana Univerzuma koji je kao celina dobar. U oba slučaja, Mason ih prima sa pokornošću. On ne bi da pati, osim ako je tako naređeno. Bilo koje da je vere, ako veruje da Bog postoji i da On brine za Svoja stvorenja, on ne može da sumnja u to; ni da to nije bilo naređeno, niti da nije bolje za njega ili za neka druga lica ili stvari. Prigovarati i jadikovati su gunđanja protiv Božje volje i gora su od neverovanja. Mason, čija je misao izlivena u plemenitijem kalupu nego što je kod onih s neznanjem ili ne-mislećih i koji je ispunjen pobožnim životom - više ceni istinu od ostalih, a mir Neba više nego mir Edena. Njemu uzvišeno biće posvećuje ozbiljniju pažnju jer zna da čovek ne živi samo u uživanju ili zadovoljstvu već da, uz stalno prisustvo Božje moći, mora da ostavi za sobom nadu za bilo kakav drugi odmor ili spokojstvo, osim one koja je poslednja nagrada duge agonije misli; on se mora odreći svih nada bilo kakvog izgleda za Nebo, osim onih kojima su muke avenija i portal; on mora da se potpaše , da podesi svoju lampu , za rad koji se ne sme uraditi traljavo. Ako ne želi da živi u već nameštenom smeštaju iz predanja, on mora da izgradi svoju kuću, svoj sopstveni sistem vere i misli, za sebe. 7

8

Nada u uspeh, a ne nada u nagradu, trebalo bi da bude stimulativna i pokretačka snaga. Naš cilj treba da bude naša nadahnuta misao, a ne mi. Sebičnost je greh, ne privremen, već za sva vremena. Okrenuti se prema večnosti, nije nebeska mudrost. Mi moramo naporno da radimo i da umremo, ne za Nebo ili Blaženstvo, već za Dužnost.

Veoma je čest slučaj da moramo da udružimo svoje snage sa snagama hiljada drugih, kako bi doprineli izvršavanju neke velike stvari; da predano oremo zemlju ili sadimo seme za daleku žetvu ili da pripremimo put za budući dolazak neke velike promene. Količina rada koju svako pridodaje konačnom uspehu, deo je cene koju pravednost treba da dodeli svakom, kao njegov poseban deo, ali on se nikada ne može precizno odrediti. Možda će se nekolicina od onih koji su uvek radili strpljivo, u potaji i tišini da bi izvršili neke političke ili društvene promene, koje su želeli iz svojih ubeđenja, konačno potvrditi kao ogromna usluga čovečanstvu, a oni će živeti da bi videli efekte promene ili da podrže njihovo stvarno ostvarenje. Samo nekolicina njih je bila u stanju da shvati vrednost svojih napora i doprinosa u ostvarivanju uspeha u željenim promenama. Mnogi će sumnjati da li zaista ovi napori imaju ikakav uticaj; a obeshrabreni će prestati sa svim daljim aktivnostima. Da ne bi bio ovako obeshrabren, Mason mora da radi na uzdizanju i pročišćenju svojih moti-vfl, kao i na marljivom negovanju ubeđenja, u istinsko uverenju da u ovom svetu ne postoje takve stvari kao što je neuspešan trud; da iz svakog rada nastaje korist; da svaki iskren rad, u korisnoj i nesebičnoj stvari, obavezno prati, uprkos svim neželjenim pojavama, odgovarajući i proporcio-nalan uspeh; da nijedan hleb bačen u vodu neće biti u celosti izgubljen ); da ni jedno posađeno seme u zemlju neće izostati da proklija u pravo vreme i u pravom obimu; i da, bez obzira na to kolika nam je, u trenucima utučenosti, uvećana sklonost da sumnjamo, ne samo da li će naša stvar trijumfovati već da li smo mi doprineli njenoj pobedi jer uvek postoji Jedan Koji nije samo video svaki rad koji smo mi obavili, već Koji može da nam iskaže tačan stepen u kojem je svaki vojnik doprineo ostvarivanju velike pobede nad društvenim zlom. Nijedan dobar rad koji je izvršen nije u potpunosti uzaludan. 9

Veliki Izabranik, Potpuni i Sveti zidar, Stari savršeni majstor usavršavanja, Veliki Škot Jovana VI, neće nipošto zaslužiti tu časnu titulu ukoliko nije imao tu snagu, volju, samo-održivu energiju, tu Veru koja se ne hrani na zemaljskoj nadi. Koji nikad ne pomišlja na pobedu, već se, zadovoljan svojim ostvarenjem, bori, jer on mora da se bori, radujući se toj borbi čak i da uz radost, padne. Za sve Augeanove štale Sveta, za nagomilane nečistoće i mizerije vekova, potrebna je moćna reka da ih u potpunosti opere; svaka kapljica koju pridodamo uvećava reku i ojačava njenu snagu, do nivoa koji je Bog odredio, a ne čovek; i onaj, čiji je trud veliki i predan, neče biti uvređen što njegove pridodate kapljice nisu uočljive u ogromnoj masi vode za čiščenje đubreta; suprotno tome i zbog te količine, one neče same, beskorisno, isteći. 10

Pravi Mason neće brinuti da njegovo ime treba da bude upisano kao prilog koji on unosi u riznicu Boga. Ako je radio u čistoj nameri za dobru stvar, dovoljno mu je da zna da je sigurno do-prineo njenom uspehu; i da je stepen njegovog doprinosa vredan nezamislivo male pažnje; i još više, svest da je na taj način pomogao, koliko god to bilo neuočljivo i nezapaženo, dovoljno mu je, čak i ako je to njegova jedina nagrada. Neka svaki Veliki Izabranik, Potpuni i Sveti zidar, Stari savršeni majstor usavršavanja, Veliki Škot Jovana VI, čuva svoju veru. To je njegova dužnost. Ona je briljan-tna i neugasiva svetlost koja sja na

simboličkom pijedestalu od alabastera, na kome stoji savršena kocka od ahata, simbol dužnosti, sa uklesanim božanskim imenom Boga. Onaj koji vredno seje i žanje dobar je radnik i vredan angažovanja. Ali, onaj koji seje ono što će drugi žnjeti i koji neće ni znati ni mariti za sejača, radnik je uzvišenog reda i vredan još uzvišenije nagrade.

Mason ne nagovara druge na asketsko potcenjivanje ovog života, kao da je to nevažan i bezvre-dan deo ljudskog postojanja; jer, za to su potrebna osećanja koja su neprirodna i koja bi, ako bi kao takva ipak postojala, bila morbidna ili, ako bi bila izneta, bila bi pogrešna; već, on zagovara da radije gledamo na budući život kao na kompenzaciju za društvena zla, a ne na njihovo izlečenje u ovom životu; isto se odnosi za izazov vrline i društveni napredak. Život je realan, ozbiljan i pun dužnosti koje treba izvršiti. On je početak naše besmrtnosti. Samo oni koji osećaju dubok interes i ljubav prema ovom svetu radiće odlučno na njegovom unapređenju; oni, čiji se ciljevi i težnje prenose ka Nebu, lako se pokoravaju bedama zemlje, beznađem, smatrajući ih odgovarajućim i naređenim; i teše sebe idejom popravljanja do koje će, jednog dana, dospeti i oni. Tužna je istina da su oni koji su najposvećeniji duhovnom i dubokom razmišljanju i stvaranju vladavine religioznih pravila u svojim srcima, najčešće apatični prema poboljšanju ovih svetskih sistema i u mnogim slučajevima potpuno nezainteresovani za zlo, i neprijateljski raspoloženi prema političkim i društvenim reformama, jer odvlače ljudsku energiju od večnosti. Mason ne ratuje sa svojim instinktima ili nagonima, ne iscrpljuje telo do iznemoglosti i bole-sti, i ne omalovažava ono što vidi da je lepo, jer zna da je to lepo i oseća da je to neizrecivo drago i fascinantno. On ne zapostavlja prirodu koju mu je Bog dao, da bi se borio za neku drugu koju mu On nije darovao. Mason zna da je čovek poslat u svet, ne samo kao duhovno, već kao složeno biće, napravljeno od tela i uma, i da je to telo koje mu odgovara i koje mu je neophodno u materijalnom svetu, potpuno njegovo i s pravom njegov pripadajući deo. Njegov život se vodi uz puno uvažavanje te činjenice. On ga se ne odriče krupnim rečima i priznaje ga kao njegovu slabost, uz neizbežne padove. On veruje da njegova duhovnost dolazi tek u narednoj fazi njegovog bića, kada dobije du-hovno telo; njegovo sadašnje telo će biti odbačeno u smrti; i da, namera je Božja, on upravlja njime i da ga kontroliše, da ono ne bude zapostavljeno i prezreno od njegove duše, pod kaznama, s teškim posledicama. Mason nije nezainteresovan za sudbinu svoje duše nakon njenog postojećeg života, za njeno trajno i večno postojanje, i za pojavni oblik u kojem će to postojanje biti u potpunosti razvijeno. To su za njega teme od najdubljeg interesa, za najuzvišenije i vrlo rafinirano razmišljanje. One mu oduzimaju veliki deo odmora; i, on postaje blizak s tugom i nesrećama ovog života, jer su njegove nade - razočarenja, a njegova vizija sreće je ovde izbledela, jer ga je život istrošio u trci s vremenom, u kojem je izmučen i radom istrošen, a breme godina postalo preteško njegovim ramenima, pa ravnoteža želja postepeno skreće u korist narednog života; i on se tada priklanja svojim uzvišenim razmišljanjima sa čvrstim opredeljenjem, za koje mu ne treba povod,i on neće ni da čuje ni za kakvu zabranu. To su utešne privilegije za častoljubive, istrošene, iscrpljene i ucveljene. Njemu razmišljanje o Budućnosti osvetljava Sadašnjost i razvija viši deo njegove prirode. On se s pravom trudi da poštuje oba, zahteve Neba i zemlje u svom vremenu i mislima, kako bi uspostavio njihov pravi odnos za izvršavanje dužnosti i uklopio se u interese ovog sveta, kao i za pripremu za bolji, za kultivizaciju i pročišćenje svog sopstvenog karaktera i za javnu službu njegovim zemljacima.

Mason ne dogmatizuje već razmatra i iznosi svoja sopstvena ubeđenja, on daje slobodu svima da rade to isto; i nada se da će doći vreme, čak i nakon protoka vekova, kada će svi ljudi sačinjava-ti veliku porodicu braće i kada će postojati samo jedan zakon, zakon ljubavi koji će vladati celim Božjim Univerzumom. Veruj ako možeš, moj Brate; ako Univerzum nije po tebi bez Boga i ako čovek nije kao životinja koja iščezava, već da ima besmrtnu dušu, mi ti želimo dobrodošlicu među nas, da nosiš, kao što mi no-simo, ponizno i svestan svojih nedostataka i mana, titulu Veliki izabranik, Savršeni, i Uzvišeni Mason. Nije to bez tajnog značenja što je taj izabranik od dvanaest, bio broj Apostola Hrista i što je sedamdeset dva bio broj njegovih Učenika: što se Jovan obratio s prekorom i pretnjom Sedam Crkvi, što je to broj Arhanđela i Planeta. U Vavilonu je bilo Sedam nivoa Bersippa, piramida od sedam spratova, i u Ekbatanu Sedam koncentričnih ograda, svaka drugačije boje. Teba je, takođe, imala Sedam kapija i isti taj broj se ponavlja u potopu. Sefirota ili Emanacija je deset po broju, tri u jednoj i sedam u drugoj grupi, pa ti obnovi mistične brojeve Pitagore. Sedam Amschaspanda ili planetarnih duhova je prizvalo Ormuzda: Sedam nižih Rishis iz Hindustana je spaseno s domaćinom njihove porodice u barci: i Sedam uglednih ličnosti su se same vratile s bri-tanskim pravednim čovekom Huom, iz doline žalosnih voda . Bilo je Sedam Heliadce, čiji je otac Helas, ili Sunce, jednom prešao more u zlatnoj čaši; Sedam Titana, deca starog Titana, Kronos ili y

11

Saturn; Sedam Coribantesa\ i sedam Kabirija , sinova Sydyka\ Sedam prastarih Nebeskih duhova Japanaca i Sedam Karfestera koji su izbegli iz potopa i postali roditelji novog roda, na skupu u Mont Albordiju. Sedam Kiklopa, takođe, sagradilo je zidove oko Tirinsa (grad u Staroj Grkoj, 15 km. od Mikene). 12

Celsus, kako je citirao Origen, kaže nam da su Persijanci simbolima predstavili dvostruko kre-tanje zvezda, fiksnih i planetarnih i prolaz za Duše kroz njihove sukcesivne sfere. Oni su podigli u svojim svetim pećinama, u kojima je mistični obred Mitrine Inicijacije izvođen, nešto što on opisuje kao visoke lestvice, sa Sedam prečki od kojih je svaka za Sedam kapija ili portala, prema broju od Sedam glavnih nebeskih tela. Kroz njih prolaze kandidati, sve dok ne dostignu na sam vrh; i ovaj prolaz je nazvan transmigracija kroz sfere. Jakov je video u svom snu lestvice oslonjene na zemlju i njihov vrh dosezao je do Neba, Malaki Alohim (Anđeo Božji) se uspinjao i spuštao njima a iznad njih je stajalo Ihuh, (yhvh) Lično pred-stavljajući Sebe da je Ihuh-Alhi Abraham, IHWH Bog Abarahamov. Reč koja je prevedena kao le-stvice, je nbo, Salam, od bbo, Salal, uzdignut, podignut, podići se, egzaltiran, nakupljen na gomilu, Aggeravit. n^bo, Salalah, znači gomila, bedem ili bilo kakva druga gomila zemlje ili kamenja ve-štački nastala; i y*70, Salaa ili Salo je stena ili klif ili velika gomila i ime grada Petre. Ne postoji stara Hebrejska reč koja označava piramidu. Simbolično brdo Meru se uzdiže na Sedam stepenica ili nivoa; i sve piramide i svi veštački tu-mulusi ° i brežuljci razbacani po ravnici, bili su imitacije tih neobičnih i mističnih brda, za potrebe obožavanja. Ova su bila Visoka Mesta, tako često pominjana u Hebrejskim knjigama, na kojima su idolatristi prinosili žrtve stranim bogovima. 13

Piramide su ponekad bile četvrtaste a nekad okrugle. Sveta Vavilonska Kula Magdol, kula], posvećena velikom Ocu Bal, bila je jedno veštačko brdo, piramidalnog oblika, sa sedam stepenica, napravljena od cigala i svaki red stepenika je imao drugačiju boju, predstavljajući Sedam Planetarnih sfera u odgovarajućoj boji svake planete. Sam Meru, govorilo se, samo je planina sa tri vrha, što je simbol Trimurti. Velika Pagoda u Tanđeru je imala šest spratova, okružena hramom kao sedmim, i na ovome su bila tri kopljasta vrha ili kule. Jedna drevna pagoda u Deoguru (Indija) bila je ovalna, okružena kulama i sadržavala je mistično jaje i trozubac. Herodot nam kaže da je 14

Hram Bala u Vavilonu bio toranj sastavljen od sedam kula i da je počivao na osmoj koja je bila os-nova. One su se postepeno smanjivale od dna prema vrhu; i Strabo nam kaže da je to bila piramida. Faber misli da su Mitrine lestvice bile, u stvari, piramida sa sedam spratova i da je svaki sprat imao uska vrata ili otvor. Kroz svaka od ovih vrata prolazili su kandidati da bi dostigli vrh i zatim se spuštali kroz slična vrata na suprotnoj strani piramide; Na ovaj način je bilo predstavljeno uzdizanje i spuštanje Duše. Svaka Mitrina pečina i svi najstariji hramovi predstavljaju Univerzum koji su obično nazivali Hramom i boravištem Božanstva. Svaki hram je bio svet u minijaturi; i tako je ceo svet bio jedan veliki hram. Najstariji hramovi su bili bez krova; i stoga Persijanci, Kelti i Skiti, nikako nisu voleli veštački pokrivene građevine. Ciceron kaže da je Xerxes (Kserkses) spalio Grčke hramove, jasno iznoseči da je ceo svet bio jedan Veličanstveni Hram i Boravište Vrhovnog Božanstva. Macrobius kaže da su celi Univerzum mnogi opravdano smatrali Hramom Boga. Platon kaže da je pravi Hram Božanstva - svet, a Heraklit iznosi da je Univerzum, išaran sa životinjama, biljkama i zvezdama, jedini pravi Hram Božanstva. 15

Da je ceo Solomonov Hram bio simbolički, pokazano je, ne samo kroz kontinuitet stalnog ponavljanja svetih brojeva i astroloških simbola u njegovim istorijskim opisima več, takođe, i u detaljima imaginarno rekonstruisane građevine, viđene od Jezekilje u njegovoj viziji. Apokalipsa kompletira sliku i pokazuje Kabalističko značenje celine. Symbola Architectonica je nađena u najsta-rijim drevnim građevinama; i ove matematičke figure i instrumenti, prihvačeni od Templara i iden-tični sa onima sa gnostičkih pečata i Abraxa \ povezuju njihovu dogmu sa Haldejskom, Sirijskom i Egipatskom Orijentalnom filosofijom. Tajnu Pitagorine doktrine brojeva sačuvali su kaluđeri sa Tibeta, Hijerofanta iz Egipta i Eleuzisa, Jerusalima i cirkularni Tekstovi Druida; i oni su posebno blagosloveni u toj misterioznoj knjizi, Apokalipsi Svetog Jovana. 16

Svi hramovi su bili okruženi stubovima, sa prikazima svih konstelacija, znakova Zodijaka ili ciklusa planeta; i svaki je bio mikrokozma ili simbol Univerzuma, gde je tavanica ili krov, bio zvezdani svod Neba. Prvobitno su svi hramovi bili otvoreni na vrhu, i nebo im je bilo krov. Dvanaest stubova označavali su pojas Zodijaka. Bez obzira na to koliko je bilo stubova, oni su svuda bili mistični. U Abury , Druidski hram prikazuje sve cikluse na svojim stubovima. Oko hrama u Chilminaru u Persiji, Baalbecu i Tukhti Schlomohu u Tatariji, na granici s Kinom, stajalo je četrdeset stubova. Na svakoj strani hrama u Pcestumu bilo ih je četrnaest, opisujuči Egipatski ciklus mračnih i svetlih stra-na meseca, kao što ih je opisao Plutarh; svih trideset osam koji su ga opasivali, opisuju dva meteorska ciklusa koji se tako često nalaze u Druidskim hramovima. 17

Pozorište koje je izgradio Scaurus \ bilo je okruženo sa 360 stubova, a Hram u Meki i onaj u Ionai u Škotskoj, sa 360 kamenova. l6

18

MORALIDOGMA POGLAVLJE ROSE CROIX

15\VITEZ istoka ili mača vaj stepen, kao i svi drugi u Masoneriji, simbolički je. Iako je zasnovan na istorijskoj isti-I 1 ni i potvrđenim predanjima, on je samo alegorija. Glavna pouka tog Stepena su Odanost m u izvršenju Dužnosti, Odlučnost i Istrajnost pod teškoćama i Upornost. Masonerija je angažovana u svom krstaškom ratu protiv neznanja, netolerantnosti, fanatizma, sujeverja, bezobzirnosti i grešaka. Ona ne plovi s pasatnim vetrovima po ravnom moru, uz posto-jani povetarac, u sigurnu luku dobrodošlice; već se susreće sa strujama i mora da prevaziđe mnoge suprotne struje, pobočne vetrove i smrtne opasnosti. Glavna prepreka njenom uspehu su apatija i nedostatak vere sopstvene sebične dece, tromost, lenjost i indiferentnost sveta. U jurnjavi i lomovima i žurbi života, posla, vreve i gužve politike, tihi glas

Masonerije se ne čuje i zanemaren je. Prva pouka koju shvata onaj koji se angažuje u velikom poslu reforme ili dobročinstva jeste - da su ljudi, u suštini, bezbrižni, mlaki i ravnodušni prema svemu što ne spada u njihove lične i trenutne interese ili blagostanje. Svi veliki poslovi čoveka u borbi za savršenstvo pripadaju pojedincu, a ne udruženoj snazi mnogih. Entuzijasta koji zamišlja da može samo svojim zanosom da nadahne mnoge oko sebe ili tek nekolicinu da se udruže s njim kao saradnici, bolna je greška; i najčešće, njegovu ubeđenost u sopstvenu grešku, prate obeshrabrenost i gnušanje. Kada uradi nešto sve sam, plati sve sam i prepati sve sam i kada, uprkos svim preprekama i smetnjama, veliki posao bude obavljen i postigne uspeh, on tada vidi one koji su mu se protivili ili su ga hladno gledali u toj aktivnosti, kako traže i uzimaju sve pohvale i nagrade, što je obična i gotovo redovna pojava dobročinitelja te vrste. Onaj koji teži da služi, da koristi drugima i unapredi svet, kao plivač je koji se bori s jakom mati-com, u reci koja ga šiba besnim talasima, pod vetrom. Često talasi urlaju iznad njegove glave, bacaju ga i vuku nazad. Većina ljudi se prepusti snazi matice i pluta na njoj do obale ili budu prebačeni u brzake; samo poneki, srčani i hitrih ruku bore se do konačnog uspeha. Učmalost i dremež najviše razjedaju i ometaju maticu napretka, poput čvrste stene ili nekog mrtvog, drveta, usađenih u čvrsto dno, a svuda oko njih reka vri i vrtloži: Masoni koji sumnjaju, oklevaju i koji su obeshrabreni, koji ne veruju u sposobnost čoveka da se unapređuje i koji nisu izlo-ženi nikakvim radnim mukama, ni radu u interesu za dobrobit celog čovečanstva, čekaju da drugi sve urade, čak i ono čemu se oni podsmevaju i suprotstavljaju, i uz to još sede i aplaudiraju, ne radeći ništa. Moguće je da se bave prognozom neuspeha.

Bilo je dosta takvih prilikom obnove gradnje Hrama. Bilo je proroka zla i nesreće - mlakih, nezainteresovanih i ravnodušnih; onih koji su stajali sa strane i podsmevali se i onih koji su mislili da Bogu čine uslugu ako ponekad aplaudiraju. Bilo je gavrana koji su graktali sa zlom slutnjom i gunđala koja su propovedala pogrešnost i uzaludnost tog pokušaja. Svet je sastavljen od takvih i njih je uvek bilo u izobilju, kao što ih ima i sada. Ali, i pored sumorne i obeshrabrujuće nade u vezi sa projektom, uz mlakost i gorko suprotstav-ljanje spolja, naša drevna Braća su istrajala. Pustimo ih neka nastave dobar posao i kad god nam je, kao i njima, uspeh dalek i neizvesan, setimo se da je jedino pitanje koje možemo postaviti, kao pravi ljudi i Masoni: Štaja treba da uradim? A ne kakav će biti rezultat i naša nagrada ako obavimo zadatak. Radimo s Mačem u jednoj i sa Mistrijom u drugoj ruci! Masonerija uči da je Bog Očinsko Biće i da vodi brigu o svojim stvorenjima, kao takav je pred-stavljen s titulom Otac koja, kao ideja, nije poznata ni u jednom od sistema Paganizma, i ne po-dučava ni u jednoj teoriji filosofije. Jer, On se brine, ne samo za sjajna bića iz drugih sfera, Sinove Svetlosti, stanovnike Nebeskih svetova, već i za nas, sirote, neznalice i bezvredne. On ima sažaljenje za naše greške, oprost za krivicu, ljubav za čiste, znanje za skromne i obećanje besmrtnog života za one koji mu veruju i slušaju ga. Bez verovanja u Njega, život je jadan, a svet je mrak, Univerzum je lišen sjaja, intelektualna veza s prirodom je prekinuta, lepota življenja je izgubljena, velika je nada da smo izgubljeni; a um, kao zvezda izbačena iz svoje putanje, luta beskonačnom pustinjom svog koncepta, bez lepote, cilja, sudbine ili kraja. Masonerija nas uči da, od svih događanja i kretanja koja nastaju u svetovima univerzuma i u večnom

trajanju vremena, nema ni jednog, ni najmanjeg koji Bog nije predvideo u večnosti. Uz svu jasnost trenutnog praćenja, sve ih sjedinjava kako bi čovekova slobodna volja mogla da bude Njegov instrument, kao i sve druge sile prirode. Ona nas uči da je On stvorio dušu čoveka sa ciljem; da, stvorena u proporciji s njim i obliko-vana u svakom svom delu beskrajnom veštinom, kao emanacija iz Njegovog duha njena priroda, potreba i oblik su vrline. Ona je tako stvorena, oblikovana, tako skrojena, precizno uravnotežena i tako izvrsno proporcionalna u svakom svom delu, da je greh koji uđe u nju - mizerija; poročne misli koje padaju na nju su kao kapi otrova, a zle želje, kada se pojave na njenom tananom tkivu, stvaraju kužne mrlje, smrtne kao one od boleština na telu. Ona je stvorena za vrline, a ne za poroke, za čisto-tu, konačni odmor i sreču. Ništa manje uzaludan nije pokušaj da planina potone na nivo doline, da se talasi besnog mora okrenu od svoje obale i prekinu da udaraju o nju, da zvezde stanu na svojim utvrđenim stazama, nego da se promeni bilo koji zakon naše sopstvene prirode. Jedan od tih zako-na, izgovoren Božjim glasom i koji struji kroz svaki nerv i tkivo, kroz sve sile i elemente moralnog sadržaja koje nam je On dao, jeste da moramo biti pošteni i vrli. Kada smo pred izazovom, moramo se odupreti, moramo upravljati svojim razuzdanim strastima i držati čvrsto svoje emocionalne sklo-nosti. Ovo nije diktat neke proizvoljne želje ili nekog krutog i nepraktičnog zakona, već je to deo velikog, čvrstog zakona harmonije koji drži Univerzum zajedno; nije neka puka odredba proizvoljne volje, već diktat Beskonačne Mudrosti. 19

Znamo da je Bog dobar i da je ono što On radi, dobro. Kada to znamo, radovi kreacije, pro-mene života, sudbine večnosti, sve se to pokazuje prostrto pred nama, kao oprosti i saveti beskrajne ljubavi. Kada to znamo, onda znamo i da se ljubav Boga bavi temama, kao što je i On, izvan svih misli i mašte dobrog i veličanstvenog; i jedini razlog zašto mi to ne razumemo jeste - što je to previše veličanstveno za nas da bismo razumeli. Božja ljubav vodi računa o svima i niko nije zanemaren. Ona nadgleda sve, brine za svakoga, čini mudre promene za sve, za sva doba, za rano detinjstvo, za detinjstvo i za zrelost, u svakoj prilici ovog života ili onog na drugom svetu; brine za nedostatke, slabosti, radosti, tugu pa čak i za greh. Sve je dobro i zdravo i pravo i tako će biti zauvek. Kroz večno vreme svetlost Božje dobrote će sjati i nadalje, otkrivajući sve, obuhvatajući sve, nagrađujući sve koji zaslužuju nagradu. Tada ćemo videti ono u šta sada možemo samo da verujemo. Oblak će se dići, proći ćemo kroz vrata misterije i puna svetlost će zauvek sjati; ta svetlost je simbol one koja je u Loži. Tada će ono što je bilo uslovljeno iskušenjima, doneti pobedu. Ono što je tištalo naše srce, ispuniće nas zadovoljstvom, i mi ćemo osetiti da je tamo, kao i ovde, prava i istinska sreća - učiti, napredovati i unaprediti. A to se ne može desiti ako počinjemo sa greškom, neznanjem i nesavršenstvom. Mi moramo proći kroz mrak, da bismo došli do svetlosti.

1

Sve navedene ličnosti su iz Starog Zaveta: Abraham je prvi od tri Patrijarha Izraela; njegova priča se nalazi u Postanju u glavama 11-25. Bog je od njega tražio da napusti rodnu Mesopotamiju i za uzvrat mu je dao ovu zemlju, porodicu i kao nasledstvo Obečanu zemlju; Lot, nečak Abrahamov, Postanje 11-14 i 19, zajedno je putovao sa stricom; Isak, jedini sin Abrahamov, sa ženom Sarom, jedan od trojice Patrijarha; Jacob (Jakov) bio je treći Patrijarh s kojim je Bog napravio za-vet, i praotac plemena Izraela koja su dobila imena po njegovim potomcima; Laban, šurak Isakov i šurak i ujak Jakovljev; Rebeka, žena Isakova, i majka Jokova i Esaua. Rebeka i Isak su jedan od četiri parova sahranjenih, prema verovanju, u Pećini Patrijarha, zajedno sa Adamom i Evom, Abrahamom i Sarom i Jakovom i Leom. David, otac Solomonov. 2

Jonah, prorok iz severnog kraljevstva Izraela, lik iz Knjige o Jonahu (Jone) čuven po tome što ga je progutalo morsko čudovište, kit ili riba (u zavisnosti od prevoda). Biblijska knjiga o Jonahu je takođe ponovljena uz nekoliko značajnih ra-zlika u Kuranu (Kuran 37:139-144; 37:145-148). Izvor: 2 Carevi Gl. 14:25; Jone Gl. 1:2; 1:17; 3; 3:5-10; 4:9-11: Mateja 12:39-41. 3

- Adoniram, zadužen za seču kedrova na planini Liban tokom gradnje Solomonovog Hrama. Takođe, pominje se u I Carevi Gl. 5:13,14; bio je Davidov četvrti sin; i takođe oficir ili službenik na dvoru Kralja Solomona. Adoniram je na hebrejskom, NTnx, spoj od ]nN, ADON, Gospodar, i oin, HiRaM, visina, i znači Gospodar visina. To je reč od velikog značaja. Često se koristi među svetim rečima u svim Obredima. - Joabert: Ovo je, prema legendi, bilo ime omiljenog Solomonovog šefa koji je bio izložen nezadovoljstvu Hirama iz Tira u nekim situacijama, ali mu je to kasnije oprošteno. Zbog velike privrženosti koju je pokazao prema liku svog gospodara, bio je postavljen za zajedničkog Sekretara Solomona i Hirama u njihovim privatnim odnosima. Kasnije ga je Solomon unapredio i imenovao ga, s Titom i Adoniramom, u Starešinu i Sudiju. Pokazao se kao uspešan u naporima da dovede neke izdajnike do zaslužene kazne i, mada je svojom žurbom razljutio kralja, kasnije mu je oprošteno i konačno je dobio

najvišu nagradu koju je Solomon mogao da mu pruži, Izabranika, Savršenog i Uzvišenog Masona. Ime očigledno nije Hebrejsko ili je možda pretrpelo brojne izmene, jer se ono, u svom sadašnjem obliku, ne može pratiti u hebrejskim izvorima. Lenning kaže (Encyclopadie) daje ono Johaben, ili još pravilnije, Ihaoben, koje on tumači kao Sin Boga; ali teško če se nači takvo značenje prema prihvačenim pravilima hebrejske etimologije. - Stolkin. U stepenima Izabranika to je ime jednog od onih koji su imenovani da traže zločince iz legende na trećem Stepenu. Nemoguće je pratiti izvođenje iz bilo kog hebrejskog korena. Moguće je da je to anagram, čak i da je ime jednog od prijatelja kuće Stjuart. - Sva tri imena je veoma teško identifikovati i dati im korektna ili tačna porekla i značaj. Ali, od male je vrednosti njihova istorijska tačnost. Tekst o trojici pomenutih, preuzet je iz: Encyclopedia of Freemasonry, Albert G. Mackey, 1874. 4

Krstiti krštenjem, Jevanđelje po Luki, Gl. 12: 50, ne krštenje sa vodom, jerje On već bio kršten sa njome, ne sa Duhom, kojije takođe većprimio izvan svake mere... 5

Baalim (idoli, gospodari), množina od Baal. Odnosi se i na feničanskog boga Baala i posebno Hananaca. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. izdanje. 2006. 6

Elizijum, mesto savršene sreće. Izvor: Euroword, El. Ed. 7

Po Jovu, Gl. 38:3. 8

Po Mati, Gl. 25:7. 9

Knjiga Propovednikova, Gl. 11:1. 10

Peti, od dvanaest zadataka Herkulesa, bio je da očisti Augenove štale za jedan dan. Razlozi za ovaj zadatak su bili dvostruki: prvo, svi prethodni zadaci su bili uzdizanje Herkulesa u očima ljudi, dok je ovaj trebalo da ga degradira; drugo, stoka koja je dobijena kao božanski poklon bila je imuna na bolesti. Stoga, količina đubreta i prljavštine koja se nagomilala u prljavim štalama činila je ovaj zadatak nemogućim. Herkules je, međutim, uspeo da ga izvrši tako što je preneo reke Alpheus i Peneus da isperu sve đubre. Pošto se Augeas nije držao dogovora, Herkules ga je ubio, njegovog sina postavio na njegovo mesto i nakon toga osnovao Olimpijske igre. Izvor: Dictionary ofGreek and. Roman Biography and Mythology, William Smith; Vol II; str 393-398. 11

Ovaj deo teksta je citat iz The Origin of Pagan Idolatry Ascertained from Historical Testimony..., Volume 2, str. 92, George Stanley Faber.

12

U grčkoj mitologiji, Kabiri, Cabiri, ili Cabeiri (gr. Ka(3£ipoi, Kabeiroi), bili su grupa tajanstvenih podzemnih božansta-va. Oni su obožavani u misterioznom kultu na Samotraki. Najčešće su prikazivani kroz dva lika: starca Axiocersusa i sina Cadmilusa. Tokom vremena, uloga i članstvo u Kabirijima se značajno promenila, tako da je uključen i par žena (Axierus i Axiocersa) a blizanci su često zamenjivani sa Kasotorom i Poluksom koji su bili obožavani kao zaštitnici mornara. Broj Kabirija je značajno varirao, ponekad je bilo samo četvoro (često par žena i par muškaraca) a poneka i više, kao što je cela rasa Kabirija. Diodorus Siculus kaže da su Kabiri bili Idaioi dactyloi (Idajski Daktili). Indijski Daktili su bili rasa božanskih bića priključeni Majci Boginja, Planini Ida u Frigiji, posvećena boginjama. Zapisao je da su Kabiri bili karkinoi (krabe). Cabeiri, kako su ih Karkinoi očigledno smatrali, za amfibijska bića. Oni su imali klešta umesto ruku koja su koristili kao hvataljke u radu sa metalima. Izvor: Britannica Concise Encyclopedia, Revised and Expanded Edition, 2006, str. 306. 13

Etimološki - latinski: veštačka izvisina nasute zemlje, nasip, mada i grobna zemlja-humka, verovatno potiče od tumere nagomilano. Izvor: Euroword Dictionary, E1 Ed.. 14

Thanjavur, nekada Tanjore, je grad koji je bio centar Oblasti Thanjavur, na jugu Indije, države Tamil Nadu. Veruje se da je naziv Thanjavur izveden iz Tanjan, legendarnog demona Hindu mitologije. Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed. 2006. 15

Xerxes I, persijsko ime, staro persijski 16

Reč Abraxa (ili Abracsax ili Abracax) bila je izgravirana na nekim antičkim kamenima, nazvanim zbog toga Abraksasovim kamenima, koji su koriščeni kao amuleti ili zaštita. Ime je pronađeno u grčkom Magičnom Papyrii i reč se možda odnosi na reč abracadabra, mada postoje i druga objašnjenja. Ime se takođe nalazi i u Gnostičkim tekstovima kao što je Jevanđelje o Egipćanima. Abraksas je tokom vekova smatran za egipćanskog boga. Abraksas takođe predstavlja Boga i Satanu u jednoj celini i dvostruku prirodu svog suštastva. Izvor: Euroword Dictionary, El. Ed. 17

Avebury neolitski Druidski spomenik u kamenu, poseduje tri kruga kamena oko sela Avebury u Wiltshire, na jugu Engleske. 18

Marcus Aemilius Scaurus, bio je oficir u doba trećeg Mitraidskog rata (74-61. p.n.e) i kao kvestor (pomiritelj) Pompeja, poslat je u Judeju da nađe rešenje između Hyrcanusa i Aristobulusa. Scaurus je doneo odluku u korist poslednjeg, jer mu je ponudio više novca. Po povratku u Siriju, Pompej je preinačio odluku ali je ignorisao optužbu za podmićivanje protiv Scaurus i imenovao ga je za zapovednika oblasti. Ista situacija se ponovila sa Aretasom, kraljem Nabataeanaca, kada je primio 300 talanata da bi mu obezbedio imovinu. Ovaj događaj je ovekovečen na kovanom novcu Scaurus - Aretasa

je klečao pored kamile, i pružao ruku sa maslinovom grančicom u preklinjanju. 58. godine p.n.e. Scaurus je slavio Igre kada je napravljen velelepni stadion za 80.000 gledalaca, i pozorište. 56. godine p.n.e. Scaurus je postao pretor (pravosudni organ) i guverner Sardinije. Po povratku u Rim bio je okrivljen za iznude. Ciceron i petorica slavnih su ga branili, i on je oslobođen. Ali, sličnu grešku je napravio Scaurus pri imenovanju jednog kandidata za konzula i bio je optužen. Izbegao je iz Rima, i više nema nikakvih zapisa o njemu. Izvor: Encyclopedia Britannica; XI ed; 1911; Vol. 24; str. 305. 19

Emanacionizam objašnjava poreklo i strukturu stvarnosti kroz pretpostavku savršenog i transcendentnog, neprirod-nog principa, iz koga sve proizilazi kroz proces nazvan emanacija (grčki aporroia, probole, proodos; latinski emanatio), koji se može uporediti sa isticanjem ili zračenjem. Emanacija je bezvremenska i stoga se može nazvati procesom samo figurativno. Njen izvor se ne umanjuje, tako da Emanacijom izvor ostaje i dalje nepromenjen; ali, kako se proces nastavlja, svaka od novostvorenih stvari postaje sve manje savršena. U ova tri smisla emanacionizam je suprotan evolucionizmu jer je evolucija vremenski proces u koji je uključen sam princip i u kojem je tok ka savršenstvu predviđen. Emanacionizam je, takođe, suprotan kreacinizmu, u kojem princip stvara ostatak realnosti, od koje se on apsolutno razlikuje, bilo iz ničega ili transformacijom prvobitne, haotične materije iz kosmosa. Postoji određena bliskost između emanacionizma i panteizma, osim, što ovaj drugi zagovara bliskost principa i njegovog proizvoda. Neki filosofi poistovećuju emanacionizam sa panteiz-mom. Emanacionizam predstavlja važan deo u nekoliko filosofskih i religioznih doktrina, mada je u religijskim vrlo neja-san. Religijska emanacija se pojavljuje u mnogim gnostičkim sistemima i najupadljivija je u Pistis Sophia (vera - mudrost) i u nekim rukopisima Valentinusa. Ali, ni u jednom od ovih, princip ne objašnjava poreklo svega što je van najvišeg principa. Dalje, emanacija se pojavljuje u ovim spisima kao rezultat nekih razmišljanja i volje. Ona ne stvara apstraktne principe, kao Plotinus, već samo osnovu mitoloških likova - prvi proizvod emanacije, prema Valentinusu, su trideset Aeona - koji sačinjavaju kosmičku dramu. Dalje, ono što ostaje u pozadini Plotinusovog učenja postaje važno u Gnosticizmu; naime, neka delovanja volje, koja stvaraju emanacije, su posledica greške ili mane. Fizički svet je stvoren kao jedan proizvod ema-nacije, Demijurg. Demijurg je zao po sebi i njegova kreacija, svet, jedno je zlo mesto u kojem čovek nalazi sebe zarobljenim i iz koga mu Gnose pokazuju put ka njegovom Spasenju. Izvor Encyclopedia of Philosophy, Second Edition, Donald M. Borchert, Editor in Chief, 2006 Thomson Gale, Volume III; str. 188-189.

16°, PRINC JERUSALIMA

Mi više ne očekujemo da će se obnoviti hram u jerusalimu. Za nas je on postao samo simbol. Za nas je ceo svet Božji Hram, kao što je i svako pošteno srce. Uspostavljanje Novog Zakona širom sveta i Vladavinue Ljubavi, Mira, Dobrote i Tolerancije, jeste ob-navljanje tog Hrama, milog Bogu, u podizanju na kojem je sada angažovana Masonerija. Nema više potrebe obnavljati Jerusalim radi obožavanja, prinošenja žrtve i prolivanja krvi da bi se umi-lostivilo Božanstvo. Ljudi mogu pretvoriti šume i planine da budu njihove Crkve i Hramovi i da obožavaju Boga posvećenom zahvalnošću i milosrdnim radom i sa koristima za svoje bližnje. Gde god ponizno i skrušeno srce tiho nudi svoje poštovanje, pod natkriljenim drvećem, na otvorenom, kao i na livadi ili na padini brda, u klancu ili u gradskim strmim ulicama, tu su Božja kuća i Novi Jerusalim.

Prinčevi Jerusalima više ne sede kao magistranti da sude ljudima, a njihov broj nije ograničen samo na pet. No, njihove dužnosti su, u suštini, iste i njihove oznake i simboli zadržavaju svoje staro značenje. Pravda i Jednakost su i dalje njihove karakteristike. Pomiriti zavađene i prevazići spor, povratiti prijateljstvo i mir, smanjiti nepoverenje i omekšati predrasude, to je njihov konkretan po-sao; i, oni znaju da su mirotvorci, blagosloveni. Njihovi amblemi su već objašnjeni. Oni su deo jezika Masonerije; isti su sada kao i kada ih je Mojsije naučio od egipatskih Hijerofanta. Ipak, mi se pridržavamo duha Božanskog zakona, onog istog koji je prenet našoj drevnoj Braći, kada je Hram obnovljen a knjiga zakona ponovo otvorena: Donesi poštenu presudu; i neka svaki čovek pokaže milost i saosećanje prema svom bratu. Ne kinji udovicu i siroče bez oca, stranca, i siromaha; i neka niko od vas ne smišlja u svom srcu zlo prema svom bratu. Neka svaki čovek govori istinu o svom susedu; donesi presudu Istine i Mira, prvo u svojoj kući; ne daj lažnu zakletvu; jer sve te, Ja mrzim, (Zaharije; Gl. 8:16517) rekaoje Gospod. Neka oni koji imaju moć, vladaju s poštenjem a Prinčevi s rasuđivanjem. I, neka onaj kojije su-dija, bude kao zavetrina i zaštita od vetra i zaklon od oluje; kao reka vode na suvom mestu; kao senka velikestene ispucaloj zemlji. Tada grešnog čoveka više ne treba nazvati slobodnim; ni tvrdicu, milosti-vim; i radpravde treba da bude mir; a posledica pravde, mir i sigurnost (Isaija; Gl. 32:r,2;s:i7); i mudrost i znanje treba da budu sigurnost tvojih vremena (Isaija; Gl. 33:6). Ti živipošteno igovori pošteno; preziri korist iz ugnjetavanja, otresi sa svojih ruku zagađenje korupcije; ne zatvaraj uši na kukanje ugnjeta-vanih, niti zatvaraj oči da ne bi video zlodela velikih; i boravićeš na visini, a tvoje mesto odbrane će biti vojno utvrđenje od kamena (Isaija; Gl. 33:15-36).

Ne zaboravi ova uputstva iz starog Zakona (Ponovljeni Zakon; Gl. 6:17); i posebno ne zaboravi, dok napreduješ, da je svaki Mason, bez obzira na to koliko je skroman, tvoj Brat i da je vredan čovek, ravan tebi! Uvek pamti da je Masonerija - rad, i da je mistrija samo simbol Stepena u ovom Savetu. Rad, kada

se dobro shvati, plemenit je i oplemenjujući i trebalo bi da razvija čovekov moral i duhovnu prirodu, a ne da se smatra sramotnim ili nesrećom. Sve oko nas je, po svom usmerenju i uticajima - moral. Vedro i sjajno jutro, kada otrgnemo naše svesno postojanje iz zagrljaja sna; kada nas prikaz Smrti Boga sa zida pozove u novi život, i ponovo nam da postojanje, a Njegova milost nas posećuje u svakom sunčanom zraku i zadovoljnoj misli, i poziva na zahvalnost i zadovoljstvo; tišina te rane zore, smirena tišina, uvek nam stvara nadu. Sveti sumrak, njegov prohladni povetarac, njegove produžene senke, njegove hladovine, to je miran i trezven čas. Sparno podne i neprozirna i ozbiljna ponoć, i Proleće i pitoma Jesen, i Leto koje nam otvara kapije i donosi uvek obnovljena čuda sveta, i Zima koja okuplja naša srca uveče - sve ovo, kako prolazi, dodiruje i pokreće duhovni život u nama i upravlja tim životom ka dobru ili zlu. Lenja kazaljka sata često pokazuje na nešto u nama, a gnomon (senka na brojčaniku sunčanog sata) često pada na savest. Život u radu nije stanje inferiornosti i degradacije. Svemoćni nije stvorio ljudsku sudbinu u tihoj hladovini, usred lepe šumice i ljupkih brežuljaka da ona bude bez obaveza, da ne radi ništa, već samo da ustane, jede i da potom leži i odmara se. On je naredio da Rad mora biti obavljan u svim oblastima života, u svakoj proizvodnoj oblasti, u svakom poslovnom gradu i na svakom talasu svih okeana. I, to je On uradio, jer mu je bilo zadovoljstvo da da čoveku predodređenu sudbinu, s višim ciljem nego indo-lentni odmor i neodgovorno i beskorisno zadovoljstvo, i zato što je za razvijanje energije takve prirode, rad neophodan i potreban element. Možemo se, takođe, zapitati zašto nije učinio da dva i dva budu šest, kao i zašto On nije mogao da razvije ove energije bez instrumenta rada. Obe stvari su nemoguće. Ovome nas Masonerija uči, kao velikim istinama, kao velikom moralnom kamenu međašu koji mora da vodi i daje pravac celom čovečanstvu. Ona uči svoju decu, napaćenu radom da je slika njihovog dnevnog života u celosti duhovna, da su sva trpljenja njihovih muka, vlakna koje upredaju i robe koju razmenjuju, stvorena sa duhovnim ciljem i da njihova dnevna sudbina može biti njiho-va sfera za najuzvišenije unapređenje. To što mi radimo u periodima odmaranja, naše odlaženje u crkvu i čitanje knjiga, stvoreno je posebno da pripreme naš um za aktivnosti Života. Moramo da slušamo, čitamo i da razmišljamo, da bismo mogli da se ponašamo pošteno; i aktivnost Života je, sama po sebi, veliko polje za duhovno unapređenje. Nema posla u industriji ili poslovanju, u polju ili šumi, na keju ili na brodskoj palubi, u kancelariji ili menjačnici koji nema svoj duhovni cilj. Nema brige ili ljutnje u našem dnevnom radu, ali su posebno uvedene u našu narav - da gajimo strpljenje, smirenost, odlučnost, istrajnost, ljubaznost, nepristrasnost i velikodušnost. Nema nijednog alata ili alatke za težak rad, ni izgaranja u radu koji nisu deo velikog duhovnog instrumentarijuma. Sve relacije u životu - roditelja, deteta, brata, sestre, prijatelja, saradnika, onih koji vole ili koje vole, muža i žene, moralne su, kroz svaku postojeću vezu i prožimajući nerv koji ih povezuje zajed-no. Oni ne mogu da izdrže ni jedan dan, ni sat, a da umom ne proveravaju dušu u njenoj iskrenosti, vernosti, popustljivosti i nepristrasnosti. Veliki grad je široka scena moralnih događaja. Nema u njemu sirene koja nema svrhu, možda dobru ili lošu, ali ipak moralnu. Nema izvedene aktivnosti bez motiva, a motivi su posebna nad-ležnost morala. Oprema, kuća i nameštaj simboli su onoga što je moralno, i oni na hiljade načina služe za dobra ili za loša osećanja. Sve što pripada nama, što nam služi za udobnost ili luksuz, budi u nama emocije, ponos ili zahvalnost, sebičnost ili taštinu; misao o ličnom zadovoljstvu ili milosnom prisećanju na siromašne i napuštene.

Sve deluje i utiče na nas. Veliki Božji zakon saosećanja i harmonije je moćan i neizmenljiv, kao i Njegov zakon gravitacije. Rečenica koja sadrži plemenite misli uskomeša našu krv; detetov plač i dreka nas brinu i užasavaju, i podstiču na aktivnost. Svet duhovnih stvari, uticaja i odnosa, leži svuda oko nas. Svima nam se nejasno čini da je baš tako; i, samo taj svet živi dražesan život, poput genijalnog ili poetskog nadahnuća koje se sjedinjava s duhovnim slikama oko njega; čuju se glasovi duha u svakom zvuku, vide se njegovi znaci u svakom prelaznom obliku stvari i osećaju se njegovi impulsi u svim akcijama, strastima i bićima. Veoma blizu nas leže rudnici mudrosti; nesumnjivo, svuda su oko nas. Postoji tajna u svakoj i najprostijoj stvari, čudo u najobičnijoj, šarm u najglupljoj. Svi smo mi prirodni tragači za čudima. Putujemo daleko da bismo videli veličanstvenost sta-rih ruina, dostojanstvenost prastarih planina, velike vodopade i galerije umetnosti. I, pored toga, svetska čuda su svuda oko nas; čudo zalaska sunca, večernja zvezda, magija proleća, cvetanje drveća, čudne transformacije moljca; čudo Beskrajnog Božanstva i njegovo beskrajno otkrovenje. Nema lepšeg sjaja od onog koji uspostavlja svoj jutarnji presto na zlatnom Istoku; nema kupole tako uzvi-šene kao što je kupola Neba; nema lepote tako prave kao što je zelena, rascvetana, površina zemlje; nema mesta, koliko god bilo obogaćeno svetinjama iz drevnih vremena, kao što je dom koji je tih i okružen skromnim zidovima i krovom. I, sve su to samo simboli stvari koje su daleko veće i više. Sve su one samo odeća za duh. U tu ode-ću vremena umotana je besmrtna priroda: u tom prikazu okolnosti i oblika, stoji otkrivena čudesna stvarnost. Neka čovek samo bude, kao što jeste, živa duša koja je u vezi sa sobom i sa Bogom, i njegova vizija postaje večnost, njegov boravak, beskonačnost; njegova kuća - grudi sveobuhvatne ljubavi. Veliki problemi Čovečanstva nastali su u najskromnijim, ali i u najvišim prebivalištima. Ljudsko srce kuca ispod prosjakovog kaftana, gabardena, i ono ne bije ništa manje od onog ispod Vladarske odore. Lepota ljubavi, šarm prijateljstva, svetost Tuge, Heroizam Strpljenja i uzvišena Samopožrtvovanost, i njima slične vrline, čine da život zaista bude uzvišen život i naša snaga. To su neprocenjiva blaga i sjaj čovečanstva, i to nisu stvari slučajnosti. Sva mesta i sve scene su slično odevene sjajem i šarmom vrlina, kao što su ova. Milion prilika će nastati za sve nas, na svakodnevnoj stazi naših života, u našim domovima i s našim prijateljima, kada se možemo ponašati plemenito kao da smo, celog života vodili armije, sedeli u senatu ili posećivali bolesne u mukama. Menjajući se svakoga časa, stvoriće se milioni pri-lika u kojima možemo obuzdati strasti, ukrotiti svoja srca nežnošću i strpljenjem, napustiti vlasti-te interese u korist nekog drugog, izgovarati reči ljubaznosti i mudrosti, podići posrnule, hrabriti klonule i bolesne duhom i olakšati i ublažiti malaksalost i gorčinu njihove moralne sudbine. Za svakog Masona, biće dovoljno prilike za to. One ne mogu biti ispisane na njegovom grobu, ali će biti zapisane duboko u srcima ljudi, prijatelja, dece, rođaka oko njega, u knjizi velikih računa i njihovom večnom uticaju, na velikim stranama Univerzuma. Braćo moja, ka takvoj sudbini moramo da stremimo! Tim zakonima Masonerije svi moramo težiti i pridržavati ih se! Tako će naša srca postati pravi hramovi Živog Boga! I, neka On podstakne naš žar, podrži naše nade i obezbedi nam uspeh!

i7°, VITEZ ISTOKA I ZAPADA

OVO JE PRVI OD FILOSOFSKIH STEPENA DREVNOG I PRIHVAĆENOG ŠKOTSKOG OBREDA i pOČetak kursa instrukcija koje će vam potpuno otkriti srce i unutrašnje misterije Masonerije. Ne očajavajte što vam se često činilo da ste na tački postizanja najdublje svetlosti pa ste, ne jednom, bili razočarani. U svim vremenima, istina je bila sakrivena pod simbolima i često ispod niza uzastopnih alegorija: tu je trebalo veo za velom da bude skinut, pre nego što se pojavi prava Svetlost i suštinska istina. Ljudska svetlost je samo nesavršen odraz zraka Beskrajnog i Božanstva. Približićemo se drevnim Religijama koje su nekad vladale umovima ljudi i čije ruine ometaju jednostavnost velike Prošlosti, kao slomljeni stubovi Palmire (Grad u Centralnoj Siriji, oko 215 km. severoistočno od Damaska, grčki naziv, smatra se da je u njemu nastao sistem pisanja) i Tadmora (isto što i grad Palmira, latinski naziv) i koji leže kao prepreka na pesku pustinje. Pred nama se uzdižu stare, čudne, misteriozne vere i zaveti, prekrivene maglom i antikom, maskirane nejasno i nedefinisano duž linije koja razdvaja Vreme od Večnosti; i čudni oblici, divlji, zapanjujuće lepote, pomešani u ogromnom skupu figura monstruoznih oblika, grotesknim i užasnim. Religija koja je predavana od Mojsija i koja je, kao i zakoni Egipta, uvela princip ekskluzivnosti, pozajmljivala je, u svim periodima svog postojanja, od svih vera s kojima je dolazila u kontakt. Jedno vreme, učenje mudrih i obrazovanih, obogatilo je nju divnim principima religija Egipta i Azije, i ona je promenila, na čuđenje Naroda, sve što je bilo pogrešno i zavodljivo u paganskim manirima i su-jeverju. To je bila jedna stvar u doba Mojsija i Aarona, a druga u doba Davida i Solomona i naredna, u vremenu Danijela i Fila. U vreme kada se Jovan Krstitelj pojavio u pustinji, blizu obala Mrtvog mora, svi stari filosof-ski i religijski sistemi približavali su se jedni drugima. Njihova opšta malaksalost je usmerila sve umove ka tihoj integraciji doktrina što je, uz ratne ekspedicije Aleksandra Velikog i drugih, uz više mirovnih događaja koji su usledili, uz uspostavljanje brojnih Grčkih dinastija i velikog broja Grčkih kolonija u

Aziji i Africi, trasiralo opšti pravac. Nakon mešanja različitih naroda, što je rezultiralo na tri četvrtine globusa s ratovima Aleksandra, doktrina Grka, Egipta, Persije i Indije, bile su svuda isprepletane. Sve prepreke koje su nekada razdvajale narode, srušene su; i dok su Narodi sa Zapada rado povezali svoju veru sa onima na Istoku, oni sa Orijenta su žurili da nauče tradiciju Rima i le-gende Atine. Dok su filosofi Grčke koji su svi bili, manje ili više, Platonisti (osim učenika Epikura), su preuzimali verovanja i doktrine sa Istoka, Jevreji i Egipćani su, pre svih ostalih naroda, pristupili eklektizmu koji je obuzeo njihove učitelje, Grčku i Rim. 1

Pod istim uticajem tolerancije, čak i onih koji su prihvatili Hrišćanstvo, isprepletano je staro i novo, Hrišćanstvo i Filosofija, Apostolska učenja i predanja Mitologije. Čovek od intelekta, posveće-nik jednom sistemu, retko ga zamenjuje za drugi i pored sve njegove čistote. Ljudi prihvataju vere onakve kakve su im ponuđene. Shodno tome, razlike između ezoterije i egzoterične doktrine , ne-zapamćene u drugim verama, lako su dobijale uporište među mnogim Hrišćanima. Većina je sma-trala, čak i tokom propovedanja Pavla, da su pisanja Apostola bila nekompletna i da su sadržavala samo klicu naredne doktrine koju valja primiti iz ruku filosofa, da je nedostajalo ne samo sistemsko uređenje, već i svi sadržaji koji su bili sakriveni u njima. Pisanja Apostola, kažu oni, u njihovom obraćanju čovečanstvu, iskazivala su samo delove vulgarne vere, ali su prenosila misterije znan-ja jedino uzvišenijim umovima, Izabranicima. Misterije su predavane iz generacije u generaciju u ezoteričnoj tradiciji, i ovoj nauci misterija dali su ime rvtboic; [Gnosis]. 2

Gnostici su izvukli svoje vodeće doktrine i ideje od Platona i Fila, Zend-Aveste i Kabale i Svetih knjiga Indije i Egipta; i time su uveli u grudi Hrišćanstva kosmološke i teozofske teorije koje su predstavljale veći deo drevnih religija na Orijentu, objedinjenih sa egipatskim, grčkim i jevrejskim doktrinama, koje su Neoplatonisti, isto tako, prilagodili za Zapadni Svet (Ocident). (To je četvrtina neba ili regiona neba u kojem sunce i druga nebeska tela zalaze, ili ona četvrtina ili odgovarajuči region na zemlji; izraz se sve ređe upotrebljava). 3

4

Emanacija svih duhovnih bića iz Božanstva, progresivna degeneracija tih bića iz emanacije u emanaciju, spasenje i povratak svega u čistotu Kreatora; i, nakon ponovnog uspostavljanja prvobitne harmonije svega, srećno i u potpunosti božansko stanje svega u grudima Boga - to su bila funda-mentalna učenja Gnostika. Genije sa Orijenta, svojim razmišljanjem, prosvetljenjem i intuicijom, propisao je svoje doktrine. Njihov jezik je odgovarao njihovom poreklu. Pune imaginarnog, ona su imala svu veličanstvenost (ne i konzistentnost) i svu pokretljivost figurativnog stila. Vidi (kaže se) svetlost koja proizilazi iz beskrajnog centra Svetlosti i svuda širi svoje blagotvor-ne zrake; kako duhovi Svetlosti emaniraju iz Božanske Svetlosti. Vidi, svi potoci koji napajaju, ulep-šavaju, đubre i pročišćavaju Zemlju, izlaze iz jednog okeana; isto tako iz grudi Božanstva proizilazi mnogo potoka koji čine i popunjavaju Univerzum inteligencija. Vidi brojeve, svi izlaze iz jednog osnovnog broja, svi liče na njega i svi su sastavljeni iz njegove suštine, a ipak su beskrajno različiti; i izgovoreni, rastavljeni na puno slogova i elementa, svi se nalaze u Osnovnoj Reči, a ipak su beskrajno različiti. Tako i svet inteligencije proizilazi iz Osnovne Inteligencije i one sve liče na nju, a ipak, daju beskonačnu različitost postojanja. Gnosticizam je oživeo i iskombinovao stare doktrine Orijenta i Ocidenta; i našao je u mnogim pasusima Jevanđelja i u Pastoralnim Poslanicama ovlašćenja da tako bude. Sam Hrist je govorio u poređenjima i alegorijama, Jovan je pozajmio enigmatski jezik od Platona, a Pavle se često upuštao u nerazumljive hvalospeve koji su bili jasni samo Iniciranima. Prihvaćeno je da kolevku Gnosticizma, najverovatnije, treba tražiti u Siriji, pa čak i u Palestini. Većina

njihovih tumača je pisala u toj iskvarenoj formi grčkog jezika koju su koristili Grčki Jevreji i u Septuagintu i u Novom Zavetu; i postojala je zapanjujuća sličnost između njihove dve doktrine i onih Judo-Egipatskih Fila iz Aleksandrije (koja je bila sedište tri škole, istovremeno filosofska i religiozna grčka, egipatska i jevrejska). 5

Najmističniji grčki filosofi, Pitagora i Platon (potonji je nastavljač doktrine prvog), putovali su, prvi u Egipat, a drugi u Fenikuju, Indiju i Persiju, predavali ezoteričnu doktrinu i pravili ra-zliku između iniciranih i profanih. Vladajuće doktrine Platonizma nalazile su se u Gnosticizmu. Emanacija Inteligentnih iz grudi Božanstva; ići što dalje od pogrešnog puta greha i patnje duha koji odvode daleko od Boga i zarobljavaju u materiji; uzaludni, dugi i stalni napori da se stigne do znanja Istine, i ponovi ulazak u prvobitno jedinstvo s Vrhovnim Bićem; veza čiste i uzvišene duše sa ira-cionalnom dušom, centrom zlih želja; anđeli ili demoni koji borave na planetama i upravljaju njima, imaju samo nesavršeno znanje o ideji vodilji u kreaciji; regeneracija svih bića s njihovim povratkom u Koapoc; vor|t6c; [Kosmos noetos], svet Inteligencije, odnosno u njihovo Glavno, Vrhovno Biće (kao jedini mogući način ponovnog uspostavljanja te prvobitne harmonije kreacije, koju je Pitagora smatrao za muziku nebeskih tela) - to su bile sličnosti dva sistema, i u njima otkrivamo neke od ideja koje formiraju deo Masonerije; u kojoj su, u sadašnjem osakaćenom stanju simboličkih Stepena, one maskirane i pokrivene maštom i apsurdnošću ili prikazuju sebe kao slučajni nagoveštaj, preko kojih svi prelaze bez uočavanja. Razliku između ezoterije i egzoterične doktrine (razlika je čisto Masonska) koja je bila oduvek, pravili su Grci. Ona je ponovo nestala u sjajnim vremenima Orfeja i misterije Teozofije su nalažene u svim njihovim predanjima i mitovima. Nakon perioda Aleksandra, ona se vratila naredbama, dogmama i misterijama, u svim školama u Egiptu i Aziji, kao i u Drevnoj Trakiji, Siciliji, Etruriji i na Atici.

Jevrejsko-grčka Škola u Aleksandriji je poznata samo po dvojci svojih Predvodnika, Aruistobulusu i Filu koji su bili Jevreji iz Aleksandrije u Egiptu. Pripadajući Aziji po svom rođenju, Egiptu po mestu života i Grčkoj po jeziku i studijama, oni su nastojali da pokažu da su sve istine usa-đene u filosofiju drugih zemalja, transplantacije iz Palestine. Aristobulus je govorio da sve činjenice, kao i detalji Jevrejskih Svetih knjiga, imaju puno alegorija u kojima se skrivaju najdublja značenja, i iz njih je Platon preuzeo svoje najfinije ideje. Filo koji je živeo vek nakon njega, sledeći istu teoriju, nastojao je da pokaže da je hebrejsko pisanje, s njihovim sistemom alegorija, bilo pravi izvor svih religija i filosofskih doktrina. Prema njemu, bukvalno značenje je samo za proste. Ko god je medi-tirao o filosofiji, pročistio sebe vrlinom i uzdigao se razmišljanjem o Bogu i intelektualnom svetu i dobio takvo nadahnuče, probija veliku opnu značenja, otkriva potpuno drugačiji poredak stvari i iniciran je u misterije, iz kojih elementarne ili bukvalne instrukcije daju samo nesavršenu sliku. Istorijska činjenica, figura, reč, slovo, broj, verski obred, običaj, poređenje ili vizija proroka, prekri-vaju najdublju istinu; i onaj ko ima ključ nauke, objasniće sve u skladu sa svetlošću koju poseduje. Ponovo vidimo simbolizam Masonerije i traženje Kandidata za svetlom. Neka čovek sa skuče-nim misaonim mogućnostima odstupi, kaže on, I neka pokrije uši. Mi prenosimo božanske misterije onima koji suprimili svetu inicijaciju, onima koji su istinski pobožni i koji ne robuju praznom hvata-nju sa zamkama za reč ili prerano donose mišljenje o paganima.

Za Fila, Vrhovno Biće je bilo Prvobitna Svetlost ili Arhetip Svetlosti, Izvor iz kojeg proizilaze zraci koji osvetljavaju Duše. On je, takođe, bio Duša Univerzuma i kao takav delovao u svim njegov-im delovima. On, po Sebi, popunjava i određuje Njegovo celo Biće. Njegove Moći i Vrline popun-javaju i ispunjavaju sve. Ove Moći [Grčki: Auvapeic;, dunameis] su Duhovi odvojeni su od Boga, te Ideje su personifikovane od Platona. On je bez početka i živi u prototipu Vremena [aieov, aion]. Njegova zamisao je Reč [Aoyoc;], obličje koje je još sjajnije od vatre koja nije čista svetlost. Taj Logos boravi u Bogu (Jovan, Gl. 1:1) jer Vrhovno Biće stvara za sebe, u Svojoj Inteligenciji, tipove i ideje svega što će postati stvarnost u ovom Svetu. Logos je sredstvo kojim Bog deluje u Univerzumu i može se uporediti s govorom čoveka. Kako je Logos Svet Ideja [Koapoc; vo^toc;] sa kojim je Bog stvorio vidljive stvari (Jovan Gl. i:3;io), On je najdrevniji Bog, u poređenju sa Svetom koji je novije proizvodnje. Logos, Glavna Inteligencija čiji je On glavni predstavnik, nazvan je Arhanđel, tip i predstavnik svih duhova, čak i smrtnika. On je, takođe, nazvan čovekoliki-tip čoveka i prvobitni čovek, Adam Kadmon (Prvi Adam-čovek). Samo Bog je Mudar. Mudrost čoveka je samo odraz i prikaz od Boga. On je Otac a njegova Mudrost je majka kreacije: jer, on je sjedinio Sebe sa Mudrošću [Socpia, Sophia] i predao joj klicu kreacije, a ona je dala materijalni svet. On je stvorio samo idealni svet i uslovio je da materijalni svet bude stvoren po njegovom tipu, po Njegovom Logosu koji je Njegov govor i istovremeno Ideja o Idejama, Inteligentni Svet. Inteligentni Grad je samo Misao Arhitekte koji je posredovao kreaciji, prema planu za Materijalni Grad. Reč nije samo Kreator, već ona zauzima mesto Vrhovnog Bića. Kroz Njega deluju sve Moći i Atributi Boga. S druge strane, kao prvi predstavnik Ljudske Familije, On je Zaštitnik čoveka i njegov Pastir. Bog daje čoveku Dušu ili Inteligenciju (koja je postojala pre tela) i koju on sjedinjuje s telom. Od Boga dolazi Princip razuma kroz Reč, i on je duhovno povezan s Bogom i s Rečju; ali, u čoveku postoji i jedan neracionalni Princip, sa sklonostima i strastima koje stvaraju nered, koji emanira iz nižih duhova koji ispunjavaju vazduh kao službenici Boga. Telo, preuzeto iz Zemlje i iracionalni Princip koji ga oživljava istovremeno sa racionalnim Principom, omraženi su od Boga, dok je ra-cionalna duša koju mu je On dao, takoreći, zarobljenik je u tom zatvoru, tom mrtvačkom sanduku koji on okružuje. Postojeće stanje čoveka nije prvobitno stanje, kada je on bio zamisao Logosa. On je posrnuo iz svog prvog stanja. Ali, on može da uzdigne sebe ponovo, prateći uputstva Mudrosti [Eocpia] i Anđela koje mu je Bog dodelio da mu pomognu u oslobođenju od veza sa telom i kroz suprotstavljanje Zlu, postojanju koje je Bog dozvolio - da bi mu obezbedio način za iskazivanje njegove slobode. Duše koje su pročišćene, ne Zakonom već kroz Svetlost, uzdižu se u Nebeske regione da uživaju u potpunoj sreći. One koje ustraju u zlu, idu iz tela u telo, izvorišta strasti i zlih želja. Poznatu fizionomiju takvih doktrina razumeće svako ko pročita Epistolu Svetog Pavla koja je pisana nakon Fila, a ovaj je živeo do vladavine Kaligule i bio je savremenik Hrista. Mason je upoznat i sa doktrinama Fila: da je Vrhovno Biće centar Svetlosti čiji zraci ili ema-nacije, prožimaju Univerzum; jer, to je Svetlost za kojom se traga na svim masonskim putovanji-ma i čiji su, sunce i mesec, samo simboli u našim Ložama; Svetlost i Mrak, glavni neprijatelji od početka Vremena, osporavaju jedan drugom carstvo nad svetom, što mi simbolizujemo s kan-didatom koji luta u mraku i dovodi se pred svetlost; da svet nije stvoren od Vrhovnog Bića, već od potčinjene sile (koja je samo Njegova Reč [Grčki Aoyoc;]) i po uzorima (koji su samo njegove ideje), uz pomoć Inteligencije, ili

Mudrosti [Grčki Zocpia] (koja je jedan od Njegovih Atributa, u kojoj vidimo okultno značenje neophodnosti vraćanja „Reći“); i naša dva stuba Snage i Mudrosti (koji su, takođe, dve paralelne linije koje omeđuju krug koji predstavlja Univerzum); da je vidljivi svet odraz nevidljivog sveta; da je suština Ljudske Duše odraz Boga i da je ona postojala pre tela; da je cilj njenog zemaljskog življenja da se odvoji od tela ili svoje sepulchre, i da će se ona uzdići u Nebeske regione kada bude očišćena; u svemu tome mi vidimo (gotovo zaboravljeno u našim Ložama), značenje oblika pripreme kandidata za učeništvo, i njegovu proveru i pročišćenje na prvom Stepenu, saglasno Drevnom i Prihvaćenom Škotskom Obredu. Filo nije uneo u svoj eklektizam Egipatske i Orijentalne elemente. Ali, bili su drugi Jevrejski Učitelji u Aleksandriji koji su ih unosili. Jevreji iz Egipta su bili pomalo ljubomorni a malo protivni onima iz Palestine, posebno nakon podizanja svetilišta u Leviju od Visokog Sveštenika Oniasa ; i zato su obožavali i veličali ove mudrace koji su, kao i Jeremija, postojali u Egiptu. Mudrost Solomona koja je napisana u Aleksandriji, u vreme Svetog Jeremije, pripisana je Filu; ali, ona sadrži principe koji odstupaju od njegovih. Ona personifikuje Mudrost i između njene dece i Profanih, povlači istu liniju razdvajanja koju je Egipat već odavno predavao Jevrejima. To razdvajanje je postojalo na početku Mojsijeve vere. Sam Moshah (Mojsije) bio je iniciran u misterijama Egipta, jer je na to bio prisiljen, kao usvojeno dete ćerke Faraona, Thouoris, ćerke Sesostris-Ramsesa koja je, kako njena grobnica i spomenici pokazuju, po pravu njenog detinjastog supruga, Regenta Donjeg Egipta ili Delte, vladala u vreme rođenja Hebrejskog Proroka, sa prestonicom u Heliopolisu. Ona je bila, kao što reljefi na njenoj grobnici ukazuju, i Sveštenica Hathor i Neith, dve velike drevne boginje. Kao njen usvojeni sin, Moshah je živeo u palati skoro četrdeset godina, i tokom tog perioda jedva da se upoznao sa svojom braćom Jevrejima, jer je zakonom Egipta bila nametnuta Inicijacija; i mi nalazimo u mnogim njegovim odredbama nameru očuvanja, linije razdvajanja između običnih ljudi i Iniciranih, koju je on spoznao u Egiptu. Moshah i Aharun, njegov brat, i celokupno Veliko Sveštenstvo, Savet 70 Starešina, Salomoh i nizovi Proroka, poznavali su te više nauke; i Masonerija je od te nauke, barem, linijski naslednik. Ona je opšte poznata kao Znanje Reči. 6

Amun koji je s početka bio Bog samo donjeg Egipta, gde je Moshah odgojen [ta reč je na he-brejskom Mojsije i znači Istina], bio je vrhovni Bog. On je nazivan Nebeski Bog, koji baca Svetlost na skrivene stvari. Bio je izvor božanskog života, čiji je simbol crux ansata ; i izvor svih moći. Objedinjavao je sve atribute koje je Drevna Orijentalna Teozofija pripisivala Vrhovnom Biću. On je bio 7i\r)pa)pa, Pleroma , ili Izobilje stvari jer ih je držao sve u Sebi; i Svetlost, jer, on je bio Bog-Sunca. Bio je nepromenljiv usred svega neviđenog u njegovim svetovima. On nije kreirao ništa, ali sve je teklo iz njega i svi ostali Bogovi su bili samo manifestacije. 7

8

Njegov živi simbol je bio Ovan kojeg možete videti predstavljenog u ovom Stepenu na knjizi sa sedam pečata na tabli za crtanje. On je uzrok kreacije sveta kroz Prvobitnu Misao [Euvoia, Ennoia], ili Duh [nvsupa, Pneuma] koji je izašao iz njega njegovim glasom ili iz Reči; i čija je Misao ili Duh personifikovana s Boginjom Neith. Ona je, takođe, bila božanstvo Svetlosti i majka Sunca, a Praznik Lampi je slavljen u njenu čast u Saisu. Kreativna Moč, naredna manifestacija Božanstva, pristupa kreaciji zato što je u njoj Božanska Inteligencija kojaje stvorila iz svoje Reči Univerzum, predstavljena je simbolom jajeta koje izlazi iz usta Knefa. Iz tog jajeta dolazi Phtha, prikaz Vrhovne Inteligencije kako je shvaćena u svetu, i tip je te manifestovane u čoveku; takođe je glavna sila Prirode ili krea-tivne i produktivne Vatre. Pure ili Re (Ra) Sunce, ili Nebeska Svetlost čiji je simbol O, tačka unutar kruga, bio je sin Phtha; a Tiphe, njegova žena ili nebeski svod sa sedam nebeskih tela, oživotvorena duhom ili geniima koji upravlja njima, bila je predstavljena na brojnim spomenicima, odevena u plavo ili žuto, sa odećom poprskanom zvezdama koje prate sunce, mesecom i sa pet planeta; i

ona je bila tip Mudrosti, a Duhovi Sedam Planeta Gnostika, uz nju, upravljali su Podlunarnim svetom. U ovom Stepenu koji je sto godina bio nepoznat onima koji su ga izvodili, ti amblemi su se odnosili na stare doktrine. Jagnje, žute draperije poprskane zvezdama, sedam stubova, svećnjaci i pečati - svi oni su preuzeti ili su vraćeni kod nas. Lav je bio simbol Athom-Re, Velikog Boga Gornjeg Egipta. Soko je bio simbol Ra ili Phtha. Orao je bio simbol Mendesa, a Bik simbol Apisa, i ova tri se vide ispod platforme na kojoj stoji naš oltar. Prvi Hermes je bio Inteligencija ili Reč Boga. Podstaknut sažaljenjem prema rasi koja živi bez zakona i želeći da je poduči da emanira iz Njegovih grudi i da joj ukaže na put kojim treba da ide (knjige koje je prvi napisao Hermes, a isto se odnosi i na Enokove, o misterijama božanske nauke, sa svetim slovima, bile su nepoznate onima koji su živeli nakon potopa), Bog je poslao ljudima Ozirisa i Izidu, u pratnji Thotha, inkarnacijom ili zemaljskim ponavljanjem prvog Hermesa koji je naučio ljude umetnostima, nauci i ceremonijama religije; i potom se uzdigao na Nebo ili na Mesec. Oziris je bio Glavni Bog. Tifon je, poput Ahrimana , bio glavni i izvor svega što je zlo u moralnom i fizičkom poretku. Kao Satana kod Gnostika, on je povezan s Materijom. 9

Novi Platonisti pozajmili su ideje iz Egipta ili Persije, a Gnostici su ih preuzeli od njih - da je čovek, u svom zemaljskom bitisanju, uspešan pod uticajem Meseca, Merkura, Venere, Sunca, Marsa, Jupitera i Saturna, sve dok ne stigne do Elzijumskih (Rajskih) polja; i ta ideja je ponovo simbolizo-vana sa Sedam Pečata.

Jevreji iz Sirije i Judeje su bili direktni prethodnici Gnosticizma; i u njihovoj doktrini bilo je mnogo orijentalnih elemenata. Ovi Jevreji su imali dva različita perioda na Orijentu, imali su bliske odnose koji su ih približili doktrinama Azije i posebno Haldeje i Persije, gde je bilo njihovo prinudno boravište u Centralnoj Aziji, pod Asircima i Persijancima. Kada su postali meta Selucidce i Rimljana, došlo je do njihovog dobrovoljnog rasejanja preko celog Istoka. Živeli su gotovo dve trećine veka, a mnogi i duže nakon toga, u Mesopotamiji, kolevci njihovog roda; govorili su isti jezik, a njihova deca su odgajana sa onima iz Haldeje, Asirije, Medeje i Persije i dobijala su svo-ja imena od njih (kao što slučaj sa Danijelom pokazuje, koji je nazvan Bceltasatsar). Prihvatili su mnoge doktrine od svojih zavojevača, a njihovi potomci, kao Azra i Nahamaiah, pokazuju nam da nisu želeli da napuste Persiju, kada im je to bilo omogućeno. Oni su imali posebno pravosuđe, guvernere i sudije koji su bili pripadnici njihovog naroda. Mnogi od njih su imali visoke položaje, a njihova deca su školovana sa onima iz najvišeg plemstva. Danijel je bio prijatelj i saradnik Kralja i šef Škole Mudraca sa Istoka - Magija iz Vavilona, ako se može verovati knjizi koja nosi njegovo ime i uz poverenje za događaje koji se iznose veoma figurativnim i maštovitim stilom. Mordekai je, takođe, zauzimao visok položaj, ništa manje nego Premijer, a Esther ili Aster, njegova rođaka, bila je Monarhova supruga. 10

Magiji iz Vavilona su bili tumači figurativnog pisanja, tumači prirode i snova - astronomskih i božanskih; iz njihovog uticaja nastale su među Jevrejima, nakon njihovog izbavljenja iz ropstva, brojne sekte, nova objašnjenja, mističke interpretacije u punoj njihovoj maštovitosti i beskrajnoj nastranosti. Aion Gnostika, Ideje Platonove, Anđeli Jevreja i Demoni Grka, sve ovo se podudara s Feroureima Zaratustre. Veliki broj jevrejskih porodica trajno je ostao u tim novim zemljama, a jedna od njihovih naj-čuvenijih

škola bila je u Vavilonu. Oni su se ubrzo zbližili s doktrinom Zaratustre koja je, sama po sebi, bila mnogo starija od doktrine Kurosa. Pozajmljivali su iz sistema Zend-Avesta, i kasnije davali veliki značaj svemu što je moglo da se uskladi sa njihovim vlastitim verovanjem. Ti dodaci staroj doktrini brzo su se prenosili, kroz stalne trgovačke odnose, u Siriju i Palestinu. U Zend-Avesti, Bog je Neizmerno Vreme. Nikakvo poreklo se Njemu ne može pripisati: On je potpuno obavijen Svojom slavom, Njegova priroda i atributi su sasvim nepristupačni čovekovom in-telektu, tako da On može biti samo objekt tihog Poštovanja. Kreacija je nastala emanacijom iz Njega. Prva emanacija je bila prvobitna Svetlost i iz nje nastaje Kralj Svetlosti, Ormuzd. Uz Reč, Ormuzd je stvorio čist svet. On je njegov čuvar i sudija; Biče koje je Sveto i Nebesko; Inteligencija i Znanje; Prvorođeni u Vremenu bez granica; i koji poseduje sve Moči Vrhovnog Biča. Ipak, striktno govoreči, on je Četvrto Biće. On je imao Ferouere, tek pred-postojeće Duše [je-zikom Platona, tip ili ideal]; i za Njega se kaže da je On postojao od početka, u prvobitnoj Svetlosti. Ali, pošto je ta Svetlost bila samo element a Njegov tip Ferouera on je, običnim jezikom rečeno, Prvorođeni od Zerouane-Akherene. Pogledajte, ponovo, Reč u Masoneriji; Čovek, za crtaćom ta-blom ovog Stepena; Svetlost, prema kojoj Masoni putuju. On je stvorio, po sopstvenoj prilici, šest Duhova ili Zaštitnih duhova, zvanih Amshapandi koji. su okruživali njegov Tron. Oni su njegova čula za komuniciranje sa duhovima nižih bića i sa čovekom - da prenose njihove molitve, preklinjanja Njegovih ljubljenih i da im služe kao model čistunstva i savršenstva. Tako, imamo Demiourgos Gnosticizma i šest Zaštitnih duhova koji mu pomažu. To su Hebrejski Arhanđeli Planeta. Imena ovih Amshapanda su Bahman, Ardibehest, Schariver, Sapandomad, Khordad i Amerdad. Četvrti, Sveti Sapandomad, stvorio je prvog čoveka i ženu. Zatim je Ormuzd stvorio 28 Izeda, među kojima je Mitra glavni. Oni nadgledaju, sa Ormuzdom i Amshaspandima, sreću, čistotu i postojanost sveta koji je pod njihovom upravom; i oni su, takođe, modeli čovečanstvu i tumači ljudskih molitvi. Sa Mitrom i Ormuzdom, oni čine pleromu (ukupan broj) od 30, koji se podudara sa trideset Aionsa Gnosticizma i ogdoadi, dodecadi i decadi Egipćana. Mitra je bio Bog-Sunce, dozvan i ubrzo povezan sa njim, i postao je objekt specijalnog obožavanja koji je prevazišao i samog Ormuzda. Treći red čistih duhova je još brojniji. To su Feroueri, misli Ormuzda ili ideje koje je on smislio, pristupajući kreaciji stvari. Oni su, takođe, superiorniji od čoveka i štite ga tokom njegovog života na zemlji, i pročistiće ga od zla pri njegovom uskrsnuću. Oni su njegovi starateljski zaštitni duhovi, od pada do potpune regeneracije.

Ahriman, drugorođeni u Prvobitnoj Svetlosti proizišao je iz nje emanacijom, čist poput Ormuzda; ali, ponosit i ambiciozan, krenuo je s ljubomorom prema Prvorođenom. Zbog njegove mržnje i ponosa, Večnost ga je proklela da boravi 12.000 godina u delu kosmosa gde zraci ne do-piru - u crnom carstvu mraka. U tom periodu, borba između Svetlosti i Mraka, Dobra i Zla, biće završena. Ahriman, uz prezrenje prema predaji, započeo je borbu protiv Ormuzda. Prema dobrim duho-vima koje je

stvorio njegov brat, on je suprotstavio ogromnu vojsku Zlih. Sedmorici Amshaspanda suprotstavio je sedam Archdeva, uz pridodatih sedam planeta; prema Izedima i Feroureima, jed-nak broj Devsa koji su doneli svetu sva moralna i fizička zla. Otuda dolaze Siromaštvo, Bolesti, Nečistoća, Zavidnost, Jad, Pijanstvo, Lažljivost, Nesreća i njen užasni niz. Alika Ahrimana je bila Aždaja, koju su Jevreji pobrkali sa Satanom i Zmijom Iskušenja. Nakon vladavine od 3000 godina, Ormuzd je u šest perioda stvorio Materijalni svet, stvarajući sukcesiv-no postojanja Svetlosti, Zemlje, biljkaka, životinja i Čoveka. Ali, Ahriman je istovremeno stvorio zemlju i vodu; pošto je mrak već bio jedan od elemenata, Ormuzd nije mogao da istisne njegovog Tvorca. I, oba su se saglasila da naprave čoveka zajedno. Ormuzd je načinio, svojom Voljom i Rečju, Biće koje je bilo tip i izvor univerzalnog života za sve što postoji pod Nebom. On je uneo u čoveka čist princip ili Život, po ugledu na Vrhovno Biće. Ali, Ahriman je uništio taj čist princip, čim je on bio stvoren; i kada je Ormuzd, od njegove oporavljene i pročišćene suštine, načinio prvog čoveka i ženu, Ahriman ih je zaveo, izazvao ih je vinom i voćem, i žena je prva popustila. Tokom tri poslednja perioda, svaki od po 3.000 godina, Ahriman i Mrak su često trebali da budu pobednici. Ali, čistim dušama je pomogao Dobri Duh; Pobeda Dobrog je proglašena od Vrhovnog Bića i period te pobede nastaće neminovo. Kada svet bude najviše pogođen zlom (koje će padati po njemu od strane duhova prokletstva), doći će tri Proroka da donesu olakšanje smrtnicima. Sosiosch , glavni od te trojice, regenerisaće zemlju i vratiti joj prvobitnu lepotu, snagu i čistotu. On će suditi dobrima i zlima. Nakon opšteg uskrsnuća dobrog, on će ih predvoditi do kuće večne sreće. Ahriman, njegovi zli demoni i svi loši ljudi će, takođe, biti pročišćeni jakim mlazem tečnog metala. Zakon Ormuzda će zavladati svuda; svi ljudi će biti srećni i, uživajući nenadmašno blaženstvo, pe-vaće sa Sosioschom zahvalost Vrhovnom Biću. 11

Te doktrine, s detaljima koji su, u skromnoj meri, pozajmljeni od Farisejskih Jevreja, bolje su prihvaćene od Gnostika koji su mislili na obnavljanje svih stvari, njihov povratak u početno čisto stanje, sreću onih koji će se spasti i njihov prijem na proslavu Nebeske Mudrosti. Originalne doktrine Zaratustre su došle iz Baktrije, indijske provincije u Persiji. Zato je prirodno što one uključuju hinduističke ili budističke elemente. Osnovna ideja Budizma je da je materija potčinjena inteligenciji i inteligencija se oslobađa od ropstva. Možda je, ponešto, došlo u Gnosticizam i iz Kine. Pre haosa koji je prethodio rađanju Neba i Zemlje, kaže Lao-Tse, postojaloje jedno Biće, neizmerno i tiho, nepokretno i večno aktivno - majka Univerzuma. Ja ne znam njeno ime, ali ja nju nazivam rečju - Razum. Čovekje imao svoj tip i model na Zemlji; Zemlja na Nebu, Nebo u Razumu i Razum u sebi. Ovde se ponavljaju pojmovi Gnostika kao Feroueri, Ideje, Aioni Razum ili Inteligencija ['Evvoia], Tišina [Ziyr|], Reć [Aoyoc;] i Mudrost [Zocpia].

Prevladavajući sistem kod Jevreja, nakon njihovog zarobljeništva, bio je Pharoschim ili Farisej. Bez obzira na to da li je njihovo ime izvedeno od Parsa ili sledbenika Zoroastera ili iz nekog drugog izvora, sigurno je da su oni, u svojoj doktrini, pozajmili mnogo od Persijanaca. Kao i oni, Jevreji su tvrdili da imaju ekskluzivno i misteriozno znanje, nepoznato masama. Jevreji su, kao i Persijanci, smatrali da je stalni rat vođen između Carstva Dobrog i carstva Zla. I jedni i drugi su pripisali greh i čovekov pad demonima i njihovim vođama; i, prihvatili su posebnu zaštitu za pravedne od nižih bića, predstavnika Jehove. Sve njihove doktrine o ovim temama bile su, u osnovi, iz Svete Knjige, ali pojedinačno razvijene;

i Orijent je, očigledno, bio izvor iz koga su te teme preuzete. Oni su nazvali sebe Interpretatorima (Tumačima); ime ukazuje na ekskluzivno posedovanje stvarnog značenja Svetih Knjiga, zbog tradicije usmenog predanja koje je Mojsije primio na Brdu Sinajskom, a koje su generacije Iniciranih prenosile, kako oni tvrde, nepromenjene, do njih. Njihova prava odežda, njihovo verovanje u uticaj zvezda, u besmrtnost i transmigraciju duše , njihov sistem anđela i njihova astronomija, bili su u potpunosti strani. 12

Sadukizam je nastao iz jedne čisto jevrejske opozicije prema stranim učenjima i prema izme-šanosti doktrina koju su prihvatili Fariseji, a koje su bile najrasprostranjenije u narodnom verovanju. 13 14 15

Konačno, stižemo do Esena i Terapeuta \ za koje je ovaj Stepen posebno zainteresovan. Međusobno preplitanje orijentalnih i ocidentalnih rituala Persije i Pitagore koje smo istakli u dok-trini Fila, nesumnjivo su iz vere ove dve sekte. lSo

l8

One su se mnogo manje razlikovale u metafizičkim spekulacijama nego u jednostavnim me-ditacijama i u moralnom ponašanju. Ali, ova potonja je uvek koristila Zaratustrine principe, jer su oni bili neophodni da oslobode dušu od okova i uticaja materije; to je vodilo ka sistemu apstinencije i slabljenja koji je potpuno bio suprotan drevnim Hebrejskim idejama, jer su bili skloni fizičkim zadovoljstvima. Generalno, život i ponašanje ovih mističnih društava, kako ih Filo i Josefus opisuju i posebno njihove molitve u zoru, liče na Zend-Avestina uputstva za odanog vernika Ormuzdu; njihova pona-šanje se i ne mogu drugačije objasniti. Terapeuti su boravili u Egiptu, u blizini Aleksandrije, a Eseni u Palestini, u blizini Mrtvog Mora. Ali, postojala je, ipak, snažna koincidencija u njihovim idejama, odmah uočljiva po prime-sama stranog uticaja. Jevreji iz Egipta, pod uticajem Aleksandrijske škole, trudili su se, generalno, da načine svoje doktrine usklađene sa tradicijama Grčke; i, odatle dolaze, u doktrinama Terapeuta, kako je rekao Filo, mnoge sličnosti između Pitagorinih i Orfičkih ideja, s jedne strane, i ideja Judaizma s druge strane; dok su Jevreji iz Palestine (pošto su imali manje komunikacija s Grčkom), prezirali njihovo učenje i pre prihvatali Orijentalne doktrine koje su pili sa izvora, i njihovi odnosi s Persijom su bili bliski. Ta privrženost je jasno iskazana u Kabali koja je više pripadala Palestincima nego Egiptu, mada je u Egiptu bila rasprostranjenija; i omogućila je Gnosticima neke izvanredne teorije. 16

Značajna je činjenica da je Hrist često govorio o Farisejima i Sadukistima. On nikada nije po-menuo Esene jer je, među njihovim i Njegovim doktrinama, postojala velika sličnost u mnogim tačkama, ili je čak bila potpuna. Zaista, oni nisu pomenuti, niti ikada nagovešteni, nigde u Novom Zavetu. Jovan, sin Sveštenika koji je služio u Jerusalimskom Hramu i čija je majka bila u srodstvu sa Aharunom (Aaron), bio je u pustinji do dana njegovog pojavljivanja u Izraelu. On nikada nije pio vino niti jaka pića. Odeven u krzno i opasan kožnim pojasom, jeo je samo hranu koju pustinja daje i propovedao u oblasti oko reke Jordan. Krstio je pokajnike radi oslobođenja od greha, tj. od obave-znog pokajanja potvrđenog reformacijom. On je učio ljude poštenju i slobodi, a državne činovnike i sudije jednakosti i poštenom odnosu, solidarnosti, miru, istini i zadovoljstvu; učio ih je da ne čini nasilje nikome, da nikog lažno ne optužuju i da svi budu zadovoljni svojom platom. Spojio je nuž-nost vođenja vrlog života i pogrešnost verovanja u njihovo poreklo od Abrahama. On je optužio Fariseje i Sadukiste da su generacija zmija, kojoj preti bes Božji. On je krstio one koji su

ispovedili svoje grehe. Propovedao je u pustinji, a time i u zemlji gde su Eseni živeli, i ispove-dao je istu doktrinu. Bio je uhapšen čak pre nego što je Hrist počeo da propoveda. Mateja (apostola i Jevanđelista) ga pominje, bez uvoda i objašnjenja, kao da je njegova istorija bila opšte poznata: U ovim danima, kaže on, došaoje Jovan Krstitelj kojije propovedao u divljinama Judeje. Njegovi učenici su često postili, jer ih nalazimo s Farisejima koji su dolazili Isusu da pitaju zašto Njegovi učenici ne poste tako često kao oni; i on nije optužio njih, jer je Njegova navika bila da optužuje Fariseje; ali im je odgovorio ljubazno i s pažnjom. Iz svog zatvora, Jovan je poslao dva učenika da utvrde kod Hrista: Da li si ti onaj koji treha da dođe ili mi čekamo nekog drugog? Hrist ih je uputio na Njegova čuda umesto odgovora i rekao je ljudima da je Jovan prorok, čak i više od proroka, i da nikada nije rođen veči čovek od njega, ali da je najskromniji Hrišćanin viši od Njega. On im je potvrdio sebe kao Eliasa (prorok), onog koji treba da dođe. Jovan je priznao Irodu da je njegov brak sa ženom njegovog brata nezakonit. Zato je bio uhap-šen i na kraju pogubljen, da bi njoj udovoljio. Njegovi učenici su ga sahranili, a Irod i ostali su mislili da se on digao iz mrtvih i pojavio ponovo u ličnosti Hrista. Svi ljudi su smatrali Jovana za proroka. Hrist je smirio Sveštenike i Starešine kada ih je upitao da li je on nadahnut. Plašeći se da će povećati bes naroda, oni su odgovarali da nije. Hrist je izjavio da je on došao na pravi način i da niži slojevi njemu veruju, nasuprot Sveštenicima i Farisejima. Tako je Jovan od koga je Irod često tražio savet, i prema kome je taj monarh pokazivao veliku pažnju), čija je doktrina značajno prevladala među ljudima i javnim službenicima - poučavao veru stariju od Hrišćanstva. To je bilo jasno jer je veliki deo Jevreja koji su prihvatili njegovu doktrinu, bili više Fariseji nego Sadukisti i skromni, obični, ljudi. Oni su, stoga, morali biti Eseni. Jasno je, takođe, da je Hrist pristupio Krštenju kao svetom ritualu, dobro poznatom i dugo upražnjavanom. Shvatao je, kaže on, da mora da ispuni sve što je pravo. U 18. glavi knjige Dela Apostola nailazimo na ovo: I jedan Jevrejin, po imenu Apollos, rođen u Aleksandriji, govorljiv čovek i močan poznavalac Svetih Knjiga, dolazi u Efes. Taj čovek je bio upu-ćen kao od Gospoda, i, kako je bio vatren po svom duhu, on je govorio i mislio stalno o stvarima Gospoda, poznavajući samo krštenje Jovanovo; i onje počeo da govori žestoko u sinagogi; kojeg su, kada suga čuli Akvila i Priscila, uzeli kod sebe i preko njega shvatili i tumačili Boga daleko savršenije. Prevodeći ovo iz simboličkog i figurativnog jezika na običajan smisao za grčki tekst, čita se ovako: I jedan Jevrejin, po imenu Apollos, Aleksandrijac po rođenju, jedan govorljiv čovek i široko obrazovan, došao je u Efes. On je naučio u misterijama istinske doktrine u odnosu na Boga; i, kako je bio vredan pregalac, on je govorio i mislio stalno o istinama u odnosu na Božanstvo i nije dobio nijedno drugo krštenje osim od Jovana. On nije znao ništa u odnosu na Hrišćanstvo, jer je živeo u Aleksandriji i upravo je došao u Efes; mada je moguće da je bio učenik Fila i Terapeuta.

To je, u svim vremenima, kaže Sveti Avgustin, hriščanska religija, koju znati, i ispovedati je, predstavlja najsigurnije i stvarno dobro, koja je nazvana po tom imenu, a ne prema svojoj suštini, kojeje Njegovo ime;jer, suština po sebi koja se sada zove Hrišćanska religija, zaista jeste bila poznata Drevnima, i nije bila manjkava ni ujednom trenutku odpočetka Ijudskog roda, sve do vremena kada je Hrist došao u fizičkom obliku, od kada je prava religija koja je i pre toga postojala, počela da se naziva Hrišćanskom; i

ona je, u našim danima, Hrišćanska religija, ne zato što je bila manjkava u prošlim vremenima, većje ona kasnije dobila to ime. Prvi učenici su nazivani Hrišćanima u Antioku (drevni grčki grad istočno od reke Orontes, na samom jugu Turske), kada su Barnabas i Pavle počeli da propovedaju tamo.

Lutajući ili Putujući Jevreji, ili Ekzorcisti koji su pretpostavljali da umeju da koriste Sveto Ime u isterivanju zlih duhova, bili su, bez sumnje, Terapeuti ili Eseni. I desilo se čitamo dalje u Delima Apostola u Gl. 19:1-4; da dokje Apolos (Jevrejski Hrišćanin iz Aleksandrije, savremenik Pavla, više puta po-menut u Novom Zavetu) bio u Korintu, Pavle je prošavši kroz gornje delove Male Azije, došao u Efes i, poštoje našao neke učenike,pitao ihje: 'Da li steprimili Sveti Duh od kako stepostali Vernici'? Oni su mu odgovorili 'Mi nismo do sada ćuli da postoji neki Sveti Duh'. Onda ihje on zapitao 'Pa gde ste onda vi kršteni?' Oni su odgovorili: 'U fovanovom krštenju'. Tadaje rekao Pavle: 'Jovanje zaista kr-stio mnoge sa krštenjem pokajanja govoreći Ijudima da treba da veruju u Njega koji tek treba da dođe nakon njega (Jovana) a to je Isus Hrist.' Kada su oni ovo ćuli, bili su odmah kršteni u ime Gospoda Isusa. y

y

Ova vera, ispovedana od Jovana i gotovo Hrišćanska, mogla je da bude samo doktrina Esena. Nema sumnje da je Jovan pripadao toj sekti. Jer, sve na to jasno ukazuje: mesto gde je propovedao, njegova stalna i teška dijeta, doktrine koje je poučavao. Nema ni jedne druge sekte kojoj bi mogao da pripada, i ni jedna nije bila tako brojna kao njegova, osim Esena. Iz dva pisma upućena Pavlu i braći u Korintu, saznajemo da je to grad Luksuza i Korupcije, kao i da je tamo bilo sporenja među njima. Rivalske sekte su već oko 57. godine naše ere, podigle tamo svoje barjake, kao sledbenici Pavla, Apolosa ili Kefasa (Cephas, Sv. Petar). Neki od njih su osporili otkrovenje. Pavle ih je ubeđivao da budu dosledni prema doktrinama kojima ih je podučavao i poslao je Timotija (Pavlov prijatelj) da im osveži pamćenje. Prema Pavlu, Hrist bi trebalo da dođe ponovo i stavi kraj svim ostalim silama Kneževa i Moćnika, i konačno Smrti. Tada bi On ponovo bio spojen s Bogom - koji bi tada bio sve u svemu. Maniri i ceremonije Esena su bili simbolički. Oni su imali, prema Filu Jevrejinu, četiri Stepena; članovi su bili podeljeni na dva Reda, Praktici i Teraputici. Teraputici su bili kontemplativna i me-dicinska Braća, a Praktici aktivni, praktični, poslovni ljudi. Oni su bili Jevreji po rođenju i imali su veću sklonost jedan za drugog od članova mnogih drugih sekti. Njihova bratska ljubav je bila jaka. Ispunjavali su hrišćanski zakon Volite jedan drugog i prezirali bogate. Među njima nije bilo ni jed-nog koji je imao više od drugog. Imovine su im bile pomešane, svi su imali samo jedno nasledstvo i bili su - braća. Njihovo duboko poštovanje prema Bogu je bilo izuzetno. Pre izlaska sunca, nikada nisu izgovorili nijednu reč o profanim stvarima, već su se molili molitvama koje su dobili od svojih praočeva. U zoru, i pre nego što nastane svetlost, njihove molitve i himne su se uzdizale ka Nebu. Oni su bili izuzetno odani i stvarni Službenici Mira. Imali su misteriozne ceremonije i inicijacije u svojim misterijama; Kandidat je obećavao da će zauvek imati veru u sve ljude, posebno u one koji su na vlasti, jer niko ne dobija vlast bez Božje pomoći. Bez obzira na to šta su govorili, sve je bilo čvršće od zakletve; ali, oni su izbegavali zakletve i smatrali ih gorim od lažnog svedočenja. Bili su jednostavni u svojoj ishrani i načinu života, posto-jano su

podnosili torturu i prezirali su smrt. Razvijali su nauku medicine i bili veoma vešti u njoj. Smatrali su dobrim znakom oblačenje u belu odeću. Imali su svoje sudove i donosili prave presude. Držali su se Šabata rigoroznije od ostalih Jevreja. Njihov glavni grad je bio Engadi, blizu Mrtvog Mora i Hebrona (Engadi je bio oko 50 km jugoi-stočno od Jerusalima, a Hebron oko 30 km južno od njega). Josephus i Eusebius su govorili o nji-ma kao o drevnoj sekti; i oni su, bez sumnje, bili prvi među Jevrejima koji su prihvatili Hrišćanstvo, sa čijom verom i doktrinom su njihova načela imala mnogo sličnosti i u velikoj meri bila - ista. Plinije ih je smatrao za veoma drevan narod. 17

18

U svom posvećenju, okretali su se prema izlasku sunca, kao što su se svi ostali Jevreji okretali prema Hramu. No, oni nisu bili idolatristi, jer su se čvrsto, svesnom odanošču, držali Mojsijevog zakona. Svu imovinu su držali zajedno i prezirali bogate, a ono što im je nedostajalo, obezbeđivali su preko Kuratora ili Snabdevača. Tetraktis, sastavljen od kružnih tačaka umesto Yod (e), bio je otkriven njima. Kako je to bio Pitagorejski simbol, očigledna je njihova veza sa školom Pitagore. Ali, njihov neobičan oblik više podseća na simbole Konfučija i Zaratustre. Verovatno je prihvaćen dok su bili zatvorenici u Persiji; time se objašnjava njihovo okretanje prema Suncu u molitvi. Njihovo ponašanje je bilo trezveno i neporočno. Predavali su se vrhovnoj upravi guvernera koga su postavili iznad sebe. Sve vreme su provodili u radu, razmišljanju i molitvi; najpriležnije su se od-nosili prema svakom pozivu za pravdu i čovečnost i svakoj moralnoj dužnosti. Verovali su u sjedinja-vanje s Bogom. Pretpostavljali su da su duše ljudi posrtale zbog nesrećne sudbine, iz regiona čistote i svetlosti, u telo koje preuzimaju; tokom njihovog trajanja i dalje su ih smatrali sužnjevima, kao da su u zatvoru. I zato nisu verovali u vaskrsnuće tela, već samo u vaskrsnuće duše. Verovali su i u buduće stanje nagrade i kazne; zanemarivali su ceremonije ili spoljne oblike naložene u zakonima Mojsija da se smatraju obožavanjem Boga; smatrali su da reči zakonodavca moraju biti razumljive na misteriozan i sakriven način, a ne prema njihovom bukvalnom značenju. Oni nisu podnosili žrtve, osim kod kuče; i kroz meditaciju su se trudili (u meri u kojoj je to bilo moguče) da izdvoje dušu od tela i da je vrate Bogu. Eusebius u potpunosti prihvata da su drevni Terapeuti bili Hrišćani; i da su njihovi drevni spisi bili naša Jevanđelja i Poslanice. Eseni su bili kao Eklektička Sekta Filosofa koja je prihvatala Platona sa najvišim uvažavanjem; oni su verovali da je prava filosofija največi i spasonosan dar Boga smrtnicima, da je bila raznošena, u različitim delovima, svim Sektama; i da je, sledstveno tome, svaki mudar čovek dužan da je pre-uzima sa mesta gde je bila raznešena, i da je tako objedinjenu, upotrebi za uništavanje suverenosti bezbožništva i poroka. Važne proslave Solsticija, Eseni su poštovali sa velikim uvažavanjem; kao što se moglo pretpo-staviti, na osnovu toga što su duboko poštovali Sunce, ne kao Boga, več kao simbol svetlosti i vatre; kao izvor, za koji su Orijentalci pretpostavljali da je Bog. Oni su živeli u uzdržavanju i apstinenciji i imali su objekte koji liče na manastire ranog Hriščanstva. Tekstovi Esena su bili puni misticizma, parabola, enigmi i alegorija. Oni su verovali u ezoterič-na i egzoterična značenja Svetih Knjiga; i, kao što smo več rekli, imali su potvrdu za njih, u samim Svetim Knjigama. Oni su ih našli u Starom Zavetu, kao što su ih Gnostici našli u Novom. Hriščanski pisci, pa čak i sam Hrist, prihvataju kao istinu da sve Svete Knjige imaju unutrašnje i spoljašnje zna-čenje. Tako je rečeno u jednom od Jevanđelja:

Tebije dato da znaš misterije Kraljevstva Božjeg; ali Ijudima koji su izvan, sve ove stvari su date u parabolama; kada vide, oni će gledati ali neće razumeti, a kada čuju, neće moći da razumeju... I, učenici dolaze i kažu njemu, Zašto govoriš istinu u parabolama? On im odgovara i kaže: Zato što je vama dato da znate misterije Kraljevstva Neba, ali ne i njima . 19

U 4. Glavi Poslanice Galatejcima, govoreči o najprostijim činjenicama Starog Zaveta, Pavle ističe da to nisu alegorije. U 3. Glavi druge Epistole Korinčanima, on potvrđuje sebe kao sveštenika Novog Zaveta, imenovanog od Boga; Ne po slovu, već po duhu; jer slovo ubija. Origen i Sveti Georgije su smatrali da Jevanđelja ne treba uzimati u njihovom bukvalnom smislu; i Athanasius nas upozorava da ako bismo mi razumeli svetopisanjeprema slovima, mi bismo upali u ogromno bogohuljenje\ 20

Eusebius kaže - Oni koji upravljaju Svetim Knjigama, filosofiraju s njima i tumače njihov buk-valni smisao kroz alegorije. Izvori našeg znanja za Kabalističke doktrine su Sefer Yetzirah i Zohar. Prva se pojavila u dru-gom veku, a potonja nešto kasnije; obe sadrže materijale koji su znatno stariji od njih. U njihovim najkarakterističnijim elementima, one se vračaju unazad u vreme izgnanstva. U njima, kao u učenji-ma Zaratustre, sve što postoji proizilazi iz izvora beskrajne Svetlosti. Pre svega je postojao Drevniji od Dana, Kralj Svetlosti. Ta titula se često daje Kreatoru u Zend-Avesti i u zakoniku Sabajaca. Ovako izložena ideja ima vezu s panteizmom Indije. Kralj ili svetlost, Drevni je Sve Što Jeste. On nije pravi uzrok svih Postojanja; on je Beskonačni [En-Sof]. On je On: nema ničega u Njemu što Mi možemo nazvati Ti. U Indijskoj doktrini je Vrhovno Biće ne samo pravi uzrok svega, već jedino stvarno Postojanje: sve ostalo je iluzija. U Kabali, kao i u persijskim i gnostičkim doktrinama, On je Vrhovno Biće nepo-znato svima, Nepoznati Otac. Svet je njegovo otkrovenje i postoji samo u njemu. Njegovi atributi se umnožavaju u njemu, sa različitim prilagođavanjima, i u različitom stepenu, tako da Univerzum jeste Njegov Sveti Sjaj: on je samo Njegov Ogrtač; ali On mora biti duboko poštovan u tišini. Sva bića su pro-izašla iz Vrhovnog Bića: što su bliža njemu, ona su savršenija; što su dalje na skali, manja im je čistota. Zrak Svetla, izbačen iz Božanstva, uzrok je i princip svega što postoji. On je istovremeno i Otac i Majka Svega, u najuzvišenijem smislu. On prožima sve i bez njega ništa ne može da postoji. Iz ove dvostruke Sile, sastavljene iz dva dela reči I .*• H .*• U H ••• proizilazi Prvo Rođeni od Boga, univerzalni Oblik, u kojem su sadržana sva bića; Persijski i Platonovski Arhetip stvari, ujedinjen s Beskonačnim prvobitnim zrakom Svetlosti.

Taj, Prvo Rođeni je Kreativna Sila, Održavalac, i živi princip Univerzuma. On je Svetlost Svetlosti. On poseduje tri Prvobitne Sile Božanstva, Svetlost, Duh I Život [Otoc;, nveupa i Ztov]. Kako je on primio ono što je dao, Svetlost i Život, oni se podjednako smatraju kao generativni i ra-đalački Princip, Prvobitni Muškarac, Adam Kadmon. Kao takav, on je otkrio sebe u deset emanacija ili Sefirota koji nisu deset različitih bića, niti čak bića uopšte; već izvori života, sudovi Svemoćnog i tipovi Kreacije. Oni su: Suverenost ili Volja, Mudrost, Inteligencija, Dobrodušnost, Strogost, Lepota, Pobeda, Sjaj, Stalnost i Imperija. To su atributi Boga; i ova ideja kojom Bog otkriva Sebe i Svoje Atribute, zatim da ljudski um ne može da opazi ili spozna Samog Boga u njegovom radu, već samo njegov način manifestacije Sebe,

jeste duboka Istina. Mi znamo o Nevidljivom samo što nam Vidljivo otkriva. Mudrost je nazivana Nous i Logos [i Nouc; Aoyoc;], Intelekt i Reč. Inteligencija, izvor miropo-maznog ulja, istovetna je Svetom Duhu u Hrišćanskoj Veri. Lepota je predstavljena zelenom i žutom. Pobeda je Yahovah-Tsaboath, stub na desnoj strani, stub Jakin: Slava je stub Boaz, na levoj strani. I, tako, naši simboli se pojavljuju ponovo i u Kabali. I, ponovo Svetlost, predmet našeg rada, pojavljuje se kao kreativna snaga Božanstva. Krug je, takođe, bio poseban simbol prve Sefire, Kether ili Krune. Nećemo, dalje, pratiti Kabalu u njena četiri Svetova Duha, Atziluth, Briah, Yetzirah i Asiah, ili emanacije, kreacije, oblikovanja i fabrikacije, gde je jedan niži od drugog, i nastaje jedan iz drugog, gde jači uvek obavija slabiji. Nećemo pratiti ni njenu doktrinu - da u svemu što postoji, nema ničega što je u potpunosti materijalno; da sve dolazi od Boga i da On sve stvara isijavanjem; da sve opstaje s Božanskim zracima koji prodiru kroz kreaciju; i sve je ujedinjeno u Duhu Božjem koji je život života; dakle, sve je Bog; Postojanja koja borave u četiri sveta, prva niža prema sva-kom narednom u proporciji prema udaljenosti od Velikog Kralja Svetlosti: takmičenje između dobrih i zlih Anđela i Principa, trajaće dok Večni On ne odluči da ga prekine i ponovo uspostavi prvobitnu harmoniju; četiri posebna dela Duše Čoveka; i seljenje nečistih duša, dok ne postanu dovoljno pročišćene da mogu zajedno sa Duhom Svetlosti da razmišljaju o Vrhovnom Biću čiji Sjaj ispunjava Univerzum. Reč se takođe nalazi u Feničanskoj Veri, kao i u svim drugim verama u Aziji. Božja Reč je stvo-rila svet, planetarna Božanstava su je napisala zvezdanim slovima, preneta je od Demi-Bogova kao duboka misterija, u višu klasu ljudskog roda, da bi je oni preneli čovečanstvu. Verovanje Feničana je emanacija iz tog drevnog obožavanja Zvezda, koji su samo u veri Zaratustre povezani s verovanjem u jednog Boga. Svetlost i Vatra su najvažniji predstavnici Feničanskog verovanja. Postoji i rasa dece Svetlosti koja su obožavala Nebo s njegovom Svetlošću, smatrajući ga Vrhovnim Bogom. Sve proizilazi iz Jednog Principa, kao i Prvobitna Ljubav koja je Pokretačka Snaga Svega i koja vlada svime. Svetlost, u svom jedinstvu sa Duhom, predstavlja prenosioca ili simbol Života svega i prožima sve. Stoga, ona se mora poštovati i slaviti svuda, jer ona vlada i upravlja svuda. Haldejski i Jerusalimski Parafrazisti (oni koji su prevodili Svete tekstove po smislu a ne bukvalno) su se trudili da prevedu frazu Debar-Yahovah ['»mn TT)], Reč Božja, ličnost, gde god da se sretnu s njom. Fraza i Bogstvori čoveka je u Targumu / Svet IHUH-aje stvorio čoveka. 21

U Postanju Gl. 28:2o;2i, gde Jakov kaže: Ako Bog [ D* n ?N mmlHiH Alhim], bude sa mnom ... tada če Ihuh biti moj Alhim /rnn *Č>, Uhih Ihuh Li Lalhim]; i ovaj kamen če biti Božja Kuča ,

l

(Heb.). [n* m rrn □m*?«, Ihuh Bith Alhim]; Onkelos to parafrazira: Ako reč Ihuh treba da bude od pomoči meni... tada če rečIhuh biti moj Bog. ,

22

U Postanju Gl. 3:8, za Glas Gospoda Boga crrfrN rrn\ imamo Glas Reči od iHUH-a. Iz Mudrosti, Gl. 9:1, O Bože mojih Otaca i Gospode milosti! Koji si stvorio sve stvari tvojom rečju ev \6yov oov. U Mudrosti, Gl.18:15, Tvoja Svemoćna Reč [Aoyoq] palaje sa Neba.

Filo govori o Reči kao biću istom kao Bog. Na nekoliko mesta on je naziva Sevrepoq Odoq Aćyoq Drugim Božanstvom; skcov rov Oecov, Prikaz Boga: Božanska Reč koja je stvorila sve stvari: enapxoq je zamena za Bog; i slično. Kada je Jovan započeo da propoveda dugo je agitovano, među Sveštenicima i Filosofima na Istoku i Zapadu, o velikim pitanjima koja se odnose na večnost ili kreaciju materije; o neposrednom i posrednom stvaranju Univerzuma od Vrhovnog Boga; o poreklu, cilju i konačnom uništenju zla; o odnosima između intelektualnih i materijalnih svetova i između Boga i čoveka; i stvaranju, padu, iskupljenju i vraćanju čoveka u njegovo prvobitno stanje. Pošto se razlikovala od svih drugih Orijentalnih vera, pa čak i od Alohaističke legende (od Alohajim, jedno od imena Boga) kojom počinje prva knjiga Postanja, Jevrejska doktrina je pripisala stvaranje direk-tnoj akciji Vrhovnog Bića. Teozofi drugih Istočnih Naroda umetnuli su više posrednika između Boga i sveta. Postaviti između njih samo jedno Biće, i očekivati stvaranje sveta samo kroz jednog posrednika, za njih je bilo ponižavanje Vrhovnog Veličanstva. Prostor između Boga koji je savršena čistota, i mate-rije koja je prosta i nečista, bio je za njih previše veliki da bi ga izbrisali samo jednim potezom. Čak ni na Ocidentu, Platon i Filo ne bi mogli tako da osiromaše Intelektualni Svet. Tako je Cerinthus iz Efesa, uz većinu Gnostika, Fila, Kabalu, Zend-Avestu, Puranu , i celi Orijent, mislio da je razdaljina i suprotnost između Vrhovnog Bića i materijalnog sveta, pre-velika, da bi se Vrhovnom Biću pripisalo stvaranje materijalnog sveta. Niža bića koja emaniraju ili koja su stvorena od onog Drevnijeg od Dana, Centralne Svetlosti, Početnog ili Prvog Principa (Apxn), jednog, dva, ili više Principa, Postojanja ili Inteligentnih Bića, zamišljali su neki ili većina (bez ikakvog trenutnog stvaralaćkog udela Velikog Nepokretnog, Tihog Božanstva) kao trenutnu kreaciju materijalnog i mentalnog univerzuma. 23

24

Već smo govorili o mnogim spekulacijama u vezi s tim. Za neke, svet je stvoren s Logos-Om ili uz Reč, prvom manifestacijom ili emanacijom iz Božanstva. Drugima je početak kreacije bio kroz emanaciju zraka Svetlosti, kreiranjem principa Svetlosti i Života. Prvobitna Misao, kreirajući niža Božanstva, stvara neprekidan niz Inteligencija, ili lynges Zaratustre, njenih Amshaspanda, Izeda i Ferouera, Ideja Platona, Aione Gnostika, Anđele Jevreja, Nou Demijurga, Božanski Razum, Moći ili Sile Fila i Alohayima, Sile ili Vrhovne Bogove iz starih legendi, kojom započinje knjiga Postanja; ovim i mnogim drugim posrednicima, obogaćena je kreacija. Nikakva ograničenja nisu postavljena Izmišljanju i Mašti. Razne Apstrakcije su postale Postajanje i Stvarnost. Atributi Boga, personifiko-vani, postali su Moći, Duhovi i Inteligencija. Bog je Bio Svetlost Svetlosti, Božanska Vatra, Apstraktni Intelekt, Koren ili Klica Univerzuma. Simon Magus , osnivač Gnostičke vere i mnogi rani Jevrejski Hrišćani, prihvatali su manifestaciju Vrhovnog Bića, kao Oca ili Jehovu, Sina ili Hrista i Svetog Duha, i to su bili samo drugačiji načini Postanja ili Sile [Suvđpeic;] istog Boga. Drugima, oni su bili, kao i mnoštvu Nižih Inteligencija, st-varna i vidljiva bića. 25

Orijentalna mašta otkrila je u kreaciji Nižih Inteligencija Moći Dobrog, Zla i Anđela. Govorili smo već kako su ih zamišljali Persijanci i Kabalisti. U Talmudu je, svaka zvezda, svaka zemlja, svaki grad, gotovo i svaki jezik, imao Princa Neba kao svog Zaštitnika. Jehuel nije čuvar vatre, ni Mihajlo vode. Sedam duhova pomažu svakom od njih; čuvari vatre, bili su Seraphiel, Gabriel, Nitriel, Tammael, Tchimschiel, Hadarniel i Sarniel. Njih Sedam su predstavljeni četvrtastim stu-bovima ovog Stepena, dok stubovi Jakin i Boaz predstavljaju anđele vatre i vode. Ali, stubovi nisu simboli samo njih.

Po Basilidesu, Bog je bio bez imena, nekreiran, na početku je sadržavao i sakrivao u Sebi Obilje Svog Savršenstva; i kada ih je On predstavio i manifestovao, nastalo je mnogo pojedinačnih Postanja i sva su slična Njemu, i dalje i uvek samo Njemu. Eseni i Gnostici Istoka i Zapada, zajedno su izmi-slili veru da su Ideje, Koncepti ili Manifestacije Božanstva bile tako pune Kreacija, toliko pune Bića, sva su Bog, ništa nije van Njega, ali mnogo više nego što mi danas podrazumevamo pod rečju ideje. One su emanirale iz, i ponovo su spajane u Bogu. One su bile poput posrednih postojanja između naših modernih ideja i inteligencija ili ideja, uzdignutih na nivo dobrih duhova-giniija, Orijentalne Mitologije.

U teoriji Basilidesa, personifikovani atributi Božanstva bili su nporro^ovoc; ili Prvo Rođeni, Nav<; [Nous ili Um]: iz njega emanira Aoyoq [Logos, ili REČ] iz nje Opavaic; [Phronesis, Intelekt]: iz njega Zocpia [Sophia, Mudrost]: iz nje Auvapic; [Dunamis, Moć]: i iz nje AiKaioauvr) [Dikaiosune, Poštenje] kojem su kasnije Jevreji dali ime Eiprjvr) [Eirene, Mir ili Staloženost], kao suštinsku karakteristiku Božanstva i harmoničnu posledicu svih Njegovih savršenstava. Ukupan broj neprekidnih nizova emanacija je bio 365, iskazan od Gnostika na grčkom pismu, kroz mističnu reč Abpasai [Abraxas] koja je označavala Boga kao manifestovanog ili ukupnost Njegovih manifestacija; ali ne Samog Vrhovnog i Tajnog Boga. Ove tri stotine šezdeset i pet Inteligencija sačinjavaju zajedno Izobilje ili Mnoštvo [ITXf]pcopa] Božanskih Emanacija. Kod Ofitijaca, sekte Gnostika, postojalo je sedam nižih duhova [niži od Ialdabaotha Demijurga ili Stvarnog Kreatora]: Michael, Suriul, RaphaeU GabrieU Thauthabaoth, Erataoth i Athaniel, i Dobri Duhovi zvezda nazvani Bik, Pas, Lav, Medved, Zmija, Orao i Magarac, koji su ranije postojali u sazvežđu Raka i bili simbolizovani tim životinjama; kao i Ialdabaoth, Iao, Adonan, Elon, Oran i Astaphan, koji su bili Dobri Duhovi Saturna, Meseca, Sunca, Jupitera, Venere i Merkura. y

Reč se pojavljuje u svim tim verama. Ona je Ormuzd - Zaratustre, En sof - Kabale, Nous -Platonizma i Filoizma i Sofija - Demijurga ili Demijurg - Gnostika. I sve te vere, priznavajući različite manifestacije Vrhovnog Bića, smatrale su da je Njegov iden-titet bio nepromenljiv i stalan. To je bilo Platonovo razlikovanje između Bića, uvek istog [to ov], i stalnog toka stvari koje se neprestano menjaju - Postanje. Verovanje u dualizam, u neko od njegovih oblika, bilo je opšte. Oni koji su smatrali da je sve emanacija iz Boga, težili su Bogu i ponovnom ulasku u Boga, verujući da između tih emanacija posto-je dva suprotna Principa, Svetlost i Mrak, Dobro i Zlo. Ono je prevagnulo u Centralnoj Aziji i Siriji, dok je u Egiptu preuzet oblik iz grčkih spekulacija. U prvoj, prihvaćen je drugi Intelektualni Princip, aktivan u svom Carstvu Mraka, potpuno suprotan s Carstvom Svetlosti. Tako su ga i Persijanci i Sabinjani shvatali. U Egiptu, taj drugi Princip je bio materija, reč koju je koristila Platonova škola, s njenim jadnim atributima, Praznina, Mrak i Smrt. U njihovoj teoriji, materija je mogla da oživi samo na niskoj komunikaciji sa principom božanskog života. Ona se odupire uticajima koji bi je produhovili. I, Moć opiranja je Satana, pobunjena Materija, Materija koja ne postoji u Bogu. Za mnoge su postojala samo dva principa - Neznani Otac ili Vrhovni i Večni Bog koji živi u centru Svetlosti, srećan u savršenoj čistoti svog Bića, i drugi, večna Materija, ta inertna, bezoblična, mračna

masa koju su oni smatrali majkom, izvorom svih zala i boravištem Satane. Za Fila i Platoniste, postojala je Duša sveta koja kreira vidljive stvari i koja je aktivna u njima, kao posrednik Vrhovne Inteligencije, shvatajući u sebi ideje koje je Njemu prenela Inteligencija, i koje ponekad uzdižu Njegove koncepte, ali ih On izvršava bez njihovog shvatanja. 26

Apokalipsa ili Otkrovenje, bez obzira na to ko je napisao, pripada Orijentu i drevnoj antici. Ona prikazuje ono što je starije od nje. Ona slika najjačim bojama ono što su Orijentalni geniji ikad zamislili završnu scenu velike borbe Svetlosti, Istine i Dobrog protiv Mraka, Grešaka i Zla; perso-nifikovanu u onu između Nove Religije, s jedne strane, i Paganizma i Judaizma, s druge strane. To je specifična primena drevnog mita o Ormuzdu i Duhovima (Genii, dobri duhovi) protiv Ahrimana i njegovih Devsova; i on, Ormuzd, slavi konačnu pobedu Istine protiv zajedničkih snaga čoveka i demona. Ideje i imaginacije su pozajmljivane iz svakog ćoška, a aluzije koje se nalaze u njima su dok-trine iz svih vremena. Mi stalno podsećamo na Zend-Avestu, Jevrejski Kodeks, Fila i Gnose. Sedam Duhova koji okružuju Tron Večnog, na otvaranju Velike Drame, igraju veoma važnu ulogu; prvi instrumenti Božanske Volje i Osvete, svuda su Sedam Amshaspandsa Parsizma; i Dvadeset četiri Drevnih koji nude Vrhovnom Biću prvo zavetovanje i prvo iskazivanje poštovanja, što nas podseća na Misteriozne Glavare Judaizma, nagoveštaj Eona Gnosticizma, i na reprodukciju dvadeset četiri Duha stvorenih od Ormuzda i zatvorenih u jednom jajetu. 27

Hrist iz Apokalipse, Prvo Rođeni u Kreaciji i Uskrsnuću, uveden je sa karakteristikama Ormuzda i Sosioscha iz Zend-Aveste, Ainsopha iz Kabale i Carpistesa [Kap7ti6xr|(;] Gnostika. Da pravi Inicirani i Verni postaju Kraljevi i Sveštenici, ideja je, istovremeno, Persijska, Jevrejska, Hrišćanska i Gnostička. I, da je Vrhovno Biće, istovremeno Alfa i Omega, početak i kraj - On koji je bio, i jeste, i koji će doći, tj. Vremenski neograničen - Zaratustrina je definicija iz Zerouane-Akherene. Ponor Satane je takav da ni jedan čovek ne može da ga izmeri; njen trijumf je povremen kroz prevaru i nasilje; njeno biće je okovalo lancima jedan Anđeo; njena presuda i njen pad u more meta-la; njena imena su Zmija i Aždaja; ceo sukob je s Dobrim Duhovima ili nebeskim armijama protiv zla; puno je takvih ideja i obeležja koja se nalaze i u Zend-Avesti, Kabali i kod Gnostika. Mi čak nalazimo u Apokalipsi pojedinačne ideje Persije, koje smatraju niže vrste životinja kao brojne Devsove ili transportna sredstva Devsova. Čuvanje zemlje od strane dobrih anđela, obnova zemlje i neba i končani trijumf čistog i svetog čoveka, samo su one iste pobede Dobrog nad Zlom, koje je ceo Orijent tražio. Zlato i bela odeća dvadeset četiri Mudraca su, kao i u Persijskoj veri, znaci uzvišenog savršenstva i božanske čistote. Ljudska misao je radila, borila se i mučila vekovima da objasni sebi šta je osećala, bez priznanja da je to - neobjašnjivo. Ogromna gomila zbrkanih apstrakcija lebdela je u mašti, kompozicije reči koje nemaju nikakvo stvarno značenje, i jedan nerazmrsiv lavirint suptilnih finesa - jedini je rezul-tat svega toga. Ali, jedna velika ideja bi uvek isplivala i stajala visoko i nedodirljivo iznad ustalasanog haosa konfuzije. Bog je veliki, dobar i mudar. Zlo, bol i tuga su privremeni, za mudre i korisne ciljeve. Oni moraju biti u skladu s Božjom dobrotom, čistotom i beskrajnom savršenošću, i mora da postoji mo-del za njihovo objašnjenje; jedino kad bismo mogli da ga nađemo; ali, na svaki način ćemo se truditi da uspemo u tome. Konačno, Bog će pobediti i Zlo će biti zbačeno. Sam Bog može to da uradi i On će to da uradi, kroz Emanaciju iz Sebe, primajući ljudski oblik, i tako će iskupiti svet.

Vidite cilj, kraj, rezultat velikih spekulacija i spora oko reči u antici; potpuno poništenje zla i povratak Čoveka u njegovo prethodno stanje, kroz Spasitelja, Mesiju, Hrista, inkarniranu Reč, Razum ili Moć Božanstva. Ovaj Spasitelj je Reč ili Logos, Ormuzd iz Zaratustre, Ainsoph iz Kabale, Nous iz Platonizma i Filoizma; On koji je bio na početku s Bogom i koji je bio Bog, iz njega je nastalo sve. Da su na Njega, u najvećoj meri, gledali svi ljudi Istoka, prikazano je u Jevanđelju po Jovanu i Pismima Svetog Pavla (u kojima je malo šta potrebno da se kaže kao dokaz da takav Spasitelj treba da dođe); ali, sva ener-gija pisaca je posvećena na ukazivanje da je Isus bio taj Hristos koga svi narodi iščekuju: Reč, Mesija, Miropomazani ili Jedan Posvećeni. U ovom Stepenu je simbolizovano veliko takmičenje između dobra i zla i anticipirano pojavlji-vanje i dolazak Reči ili Spasitelja, kao i misteriozna ezoterična mišljenja Esena i Kabalista. Iz običaja, prethodno navedenih, imamo samo letimičan uvid u drevne pisce, ali mi znamo da su to oni jer su njihove doktrine, predavane od Jovana Krstitelja, u najvećoj meri nalikovale onima veće čistote i veće bliskosti savršenstvu koje je predavao Isus; i da nije samo Palestina bila puna Jovanovih učenika, već i da se nisu usudili da ospore Jovanovu nadahnutost i Sveštenstvo i Fariseje ; i da se njegova doktrina proširila na Malu Aziju i imala preobražaj u luksuznom Efesu kao što je, takođe, bilo u Aleksandriji u Egiptu, i oni su spremno prihvatili hrišćansku veru, o kojoj čak, pre toga, nisu ništa čuli. 28

Ove stare kontroverze su izumrle a stare vere su izbledele u ništavilu. Ali, Masonerija još živi, snažna i živahna, kao kada je filosofija predavana u školama Aleksandrije i pod Portikom; ona predaje onu istu, staru istinu o kojoj su Eseni razmišljali na obalama Mrtvog Mora i onu koju je Jovan Krstitelj propovedao u Pustinji; istine su postojane kao Božanstvo i nesporne kao Svetlost. Te istine su prikupili Eseni iz starih doktrina Orijenta i Ocidenta, iz Zend-Aveste i Vede , od Platona i Pitagore, iz Indije, Persije, Fenikije i Sirije, iz Grčke i Egipta i iz Svetih Knjiga Jevreja. Zato nas zovu Vitezovima Istoka i Zapada, jer doktrina dolazi sa obe strane. I, te doktrine, kao žito izdvojeno od kukolja, Istina izdvojena od Grešaka, Masonerija je nagomilala u svom srcu i kroz vatru progona, oluje i nesreće, donela ih i predala nama (odbacujući sve divlje i nekorisne teorije Zend-Aveste, Kabale, Gnostika i Škola). 29

Taj Bog je Jedan, nepromenljiv, bezuslovan, beskrajno pravedan i dobar, ta Svetlost koja će konačno pobediti Mrak - Dobro pobeđuje Zlo i Istina je pobednik nad Greškom - to je religija i Filosofija Masonerije. Korisno je izučavati ove teorije i maštarije; znajući u kakve se sve nekorisne i neplodne radove može uvući um, pa time možete više vrednovati i ceniti čiste, uzvišene, univerzalno prihvaćene isti-ne koje su, u svim vremenima, bile Svetlost kojom je Masonerija vođena na svom putu; Mudrost i Snaga, kao večiti stubovi koji su podržavali, i nastaviće da podržavaju svoj sjajni i veličanstven Hram.

1

Originalno Francuski eclecticisme. Označavana, na primer u Arhitekturi, upotrebu motiva i elemenata iz različitih stilova, perioda, i geografskih područja. Izbor i kombinovanje detalja iz različitih izvora je karakteristika Viktorijanske Arhitekture; na primer, J. F. Bentlijeva skica za Westminster Cathedral, London, 1895-1903, je u Vizantinskom stilu, tj, donošenje odluke na osnovama onoga što je najbolje umesto da se sledi jedna doktrina ili stil - eklektički metod. Izvor: Euroword Dictionary, El. Ed. 2

Pojam ezoterije se odnosi na doktrine ili praksu ezoteričnih znanja ili drugačije rečeno, na kvalitet stanja opisivanja kao ezoteričnog ili nejasnog. Ezoterično znanje je ono koje je specijalizovano ili više po prirodi, dostupno samo užem kru-guprosvetljenih i iniciranih, ili visoko obrazovanim ljudima. Stvari koje se odnose na ezotericizam su poznate kao ezoterije. Neka tumačenja ezoterije su veoma široka i uključuju čak i nekonvencionalne i nenaučne sisteme verovanja. Naspram ovom pojmu, egzoterično znanje je znanje koje je poznato javnosti. Izvor: Merriam-Webster Dictionary, El. Ed. 11. 3

Gnosticizam (grčki, Gnosis, znanje) podrazumeva širok raspon religioznih tehnika učenja koje su bile veoma raširene na Heleniziranom Bliskom Istoku u I veku naše ere i koje su tobože davale znanje o sakrivenim istinama o ukupnoj stvar-nosti i koje su bile pravi ključ za spasenje čoveka. Većina tih škola i sekti su bile bliske Hrišćanstvu, mada je smatrano da od-stupaju od njegove doktrine. Međutim, Gnosticizam je izrodio prve primere jeresi u istoriji Hrišćanstva, jer je sloj koji ga je prekrivao često bio

tanak i ponekad providan, tako da su nehrišćanski tekstovi lako izlazili na svetlost zbog njihove slabosti i najčešće su to bili tekstovi Gnostika. Literatura ukazuje na potpuno sinkretističko poreklo, po kojem su jevrejska, iranska, vavilonska, egipatska i druga Orijentalna predanja bila međusobno izmešana sa grčkim konceptom na krajnje proizvoljan način. Posledica toga je bilo preuzimanje gotovih, navodno ezoteričnih, istina Hrišćanskih pouka koje su predstavljane kao nadmoćne (Mani) ili čak neprijateljske (Mandaeans) u odnosu na njihove. Ovaj sinkretizam se odnosi uglavnom na spoljni deo i ne isključuje - u stvari treba da maskira - veoma originalno unutrašnje jedinstvo misli drugačijih od svih različitih istorijskih elemenata sadržanih u njihovim prezentacijama. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Second Edition Donald M. Borchert, 2006 Thomson-Gale, Vol. IV. str. 97. 4

Zend-Avesta, smatra se kao sveti deo Zoroastrianizma, sadrži njegovu kosmologiju, zakone i liturgije i učenje proroka Zoroastera (Zarathushtra). Drugi deo reči, Avesta, je sve što je ostalo od mnogo većeg broja rukopisa, očigledno transfor-misani Zoroaster, sa drevnim predanjem. Za ogromne rukopise u originalu, kaže se da su bili uništeni kada je Aleksandar Veliki osvojio Persiju. Postojeća Avesta je sastavljena od ostataka i standardizovana je pod Kraljem Sasanianom (III-VII vek). Avesta se sastoji iz pet delova. Njeno religijsko jezgro je kolekcija pesama ili himni Gathas, za koje se smatra da su glavne prave reči Zaratsustre. One čine srednji deo glavne liturgije kanona Yasna, koja sadrži ritual pripreme i žrtve haoma. Visp-rat je manji hturgijski deo koji sadrži odavanje poštovanja brojnim Zoroastrskim duhovnim vođama. Vendidad ili Videvdat, je glavni izvor Zoroastrskih zakona, ritualnih i pojedinačnih. Takođe, poštovanje stvaranja prvog čoveka Yima. Yashti su 21 himna, mitološki bogate, sa raznim yazatas (anđelima) i drevnim herojima. Khurda Avesta (ili Mala Avesta) je grupa manjih tekstova, himni i molitvi, za posebne prilike. Zend-Avesta bukvalno znači interpretacija Aveste. Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed. 2006. 5

Latinski naziv za grčki prevod Starog Zaveta, ili prevod sedamdesetorice prevodilaca, ili skraćeno LXX, (kao i slovo G). 6

Onias IV, ime sina Oniasa III i njegov naslednik za položaj Visokog Sveštenika. On se s pravom nadao da će nasle-diti oca, ali, razočaran izborom Alcimusa, odlazi u Egipat za pomoć protiv nepravde na dvor Ptolomeja, inače njihovog neprijatelja. 154. godine p.n.e, uz dopuštenje Ptolomeja VI (Philometor), on gradi u Leontopolisu hram koji je, iako znat-no manji, bio po uzoru onog iz Jerusalima, i nazvan je po njegovom imenu. Izvor: Encyclopedia Judaica; Sec. Ed. 1901.; Thomas-Gale; Vol. XV; str. 432. 7

Ankh (izgovara se ahnk, simbol je), je egipatski hijeroglif za život. Kao simbol, označava večni život, a kada se prinese nosu mrtvog faraona obezbeđuje mu njegovo večno postojanje. Mnoga božanstva ga nose, posebno Atum, bog sunca Heliopolisa i, kada sedi, Sekhmet, bog rata Memfisa sa glavom lava. Ankh je bio SKIPTAR i atribut boga PTAH. Na hramo-vima on je obezbeđivao božansku zaštitu preminulima. Koptska Crkva ga je usvojila kao oblik krsta pod latinskim nazivom crux ansata, što znači krst sa drškom. Izvor: Illustrated Dictionary Of Symbols In Eastern And Western Art, James Hall, Icon Editions, 1995, str. 1. 8

Pleroma (gr. 7iXr|pu)pa, na lat. Plenitudo, supplementum, pleroma) je gnostički filosofski koncept; Odnosi se na uku-pnost božanske moći. Sama reč znači izobilje, punoću ili potpunost, potiče od reči 7tXr|p6a) (Ja osećam) sličnapuno i koristi se u Hrišćanskoj teologiji u Gnosticizmu, i od Sv. Pavla (Kološanima Gl. 2:9) i još 17 puta se pominje u Novom Zavetu. Pomenuti Sv. Pavle je nju prvi koristio i u pomenutoj Poslanici gde se ne daje nikakvo njeno objašnjenje, što ukazuje da je ona već bila u upotrebi od lažnih učitelja, protiv kojih je on pisao. Lighfoot kaže da ona ima feničansko poreklo, a na jevrejskom je predstavljena sa N*?D. Sama reč ima relativan smisao, sa mnogostrukim značenjima i nijansama, zavisno od objekta na koji se odnosi ili od antiteze kojoj se suprotstavlja. Tako, podrazumeva se ispunjavanje praznog prostora, upotpunjavanje neke ne potpunosti ili upotpunjenost. To je Potpunost kojom Sin Predstavlja Oca, potpunost života koja Njega čini predstavnikom, bez drugih moći posredovanja, i vladarom celog univerzuma; i to je potpunost moralnog i intelektualnog savršenstva koje se prenosi od Njega čoveku; ona je usklađena sa postepenim rastom ljudskih sposobnosti i isto se odnosi na Crkvu, kao Njegovog predstavnika na Zemlji. Upotpunjavanje je potpuno, kao što glava upotpunjava telo. U Gnostičkom sistemu povezana je sa Grčkom filosofijom, u osnovnom smislu - potpunosti. Izvor: Dictionary ofthe Bible, Including the Biblical Theology; James Hastings; NY; 1902; Vol. IV; str 1-2. 9

U Zoroastrianizmu, Angra Mainyu je na Avestan jeziku ime hipostazije za zlog duha. U Vendidadu, u tekstovima meditacije Magija, najmlađeg dela Aveste, Angra Mainyu je sve-uništavajuća Satana, izvor svih zala u svetu, poput Ahura Mazda, i postoji otkako postoji svet. Ahriman je stvorio bolesti u nameri da ljudi umiru ranije. On je učinio svoje najveće zlo kada je vatri dao boju, a koja je bila čista kada je stvorena od Ahura Mazde i dodao joj je dim. Na Sudnji Dan on će biti ožaren od Spenta Mainyu i nestaće iz postojećeg sveta zauvek. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 10

Stalno neprijateljstvo između Selucidce-a iz Sirije i Ptolemiesa iz Egipta držalo je Palestince pod dominacijom jedne ili druge strane. Ptolemeji su vladali Palestinom sve do III veka. 198. godine p.n.e, Antiochus III iz Sirije (iz Selucidae) porazio je egipatsku vojsku na severu Palestine, uspostavio vlast nad celom Palestinom i započeo helinizaciju Jevreja. Antiochus IV Epiphenes (175-163 p.n.e) je došao na vlast 175. p.n.e. On se mešao u imenovanje sveštenika u Jerusalimu i uveo grčke običaje u Jerusalim. Nakon poraza u borbi sa Egipčanima, okrenuo je svoj bes prema Jevrejima, uništio zidove Jerusalima, poharao hram i pretvorio ga u svetilište Zevsa. Izvor: History ofthe Nations, Background History to Daniels Revelation I. W. D. Barlow, October 1998, str. 5. i 6. 11

Sosiosch: U Zoroasterizmu, Roditelj sveta, koji će doći na belom konju sa tornadom od vatre. Prema Avesti (Yast 19:89), on će biti rođen u blizini jezera Kasava; doći će iz regiona zore, da bi oslobodio svet od smrti i truljenja, od pokvare-nosti i korupcije, - mrtvi će ustati i nastaće večni život. Ovo proroštvo se slaže s dolaskom Maitreya-Bude, ili Kalki-avatara Višne, koje se ponavlja i u Jovanovom Otkrovenju. Takođe, on je Spasitelj, Čuvar Zemlje tokom vremena mraka i noći. On je aspekt Ahura Mazde, poslušnosti; Smatran je za uvo koje čuje vapaje čoveka i zajedno sa Mitrom i Rashnu, sudijama koje su merile duše u podzemnom svetu. Kod Indusa on je: Rudra, Varuna, Craosa, Craosa, Sosiosch, Sosioch, Sosiosch, Sraoscha, Sraoscha; kod Grka: Oromasdes, Zeus; kod Armejaca: Aramazd, kod Gruzijaca: Armaz, kod Muslimana: Jibril ili Jibril... Izvor: Babylon Dictionary, El. Ed, i Encyclopedia ofMythology.com.

12

Transmigracija duše je filosofija reinkarnacije, verovanja u život nakon smrti, da se duša prenosi (ili transmigrira) u naredni živi oblik i ponovo rađa. Povezana je sa verovanjem da karma (ili akcije) duše, iz jednog od života, opredeljuje buduće postojanje. To je verovanje Hinduističke tradicije, a kod grčkih filosofa to je animizam, teosofija, antroposofija i dr, uključujući Kabalu i male hrišćanske grupe. Izvor: Encyclopedia ofReligion, Thomson Gale, Sec. Ed. 2005. str. 7186. 13

Sadukizam, hebrejski: Tzedoq, član jevrejske svešteničke sekte koja se razvijala skoro dva veka sve do uništenja Drugog Hrama u Jerusalimu. Ne zna se mnogo o poreklu Sadukista i njihovoj istoriji, ali je njihovo ime, moguće je, izvedeno od Zadok, koji je bio visoki sveštenik u doba kraljeva Davida i Solomona. Sadukisti su imali hijerarhiju Hrama dva veka pre Hrista. Sadukizam je bio partija visokih sveštenika, aristokratskih porodica i trgovaca bogatog dela stanovništva. Oni su potpali pod uticaj Helenizma, težili su ostvarivanju dobrih odnosa sa rimskim vladarima Palestine i, generalno, su imali konzervativan stav prema Judaizmu. Njihovi rivali, Fariseji, zahtevali su vlast nad pobožnošću i obrazovanjem, Sadukisti su tražili vlast nad rađanjem i društvenom i ekonomskom pozicijom. Tokom dugog perioda borbe ove dve strane - koja je trajala sve do 70. godine nove ere, kada su Rimljani uništili Jerusalim - Sadukisti su upravljali Hramom i sveštenstvom. Sadukisti i Fariseji su bili u stalnom sukobu, ne samo oko brojnih detalja rituala i Zakona, već i oko suštine i nivoa Božjeg Otkrovenja prema jevrejskom narodu. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 14

Essenes, greh, sekta Esena, bili su sledbenici u religioznom smislu življenja u Judaizmu koja je cvetala od II veka pre Hrista do I veka naše ere. Najvažniji izvor podataka o njima je istoričar Josefus iz I veka. Jedan od njihovih rituala bio je ritual pročišćavanja vodom, kišnicom koja je skupljena i čuvana. Skripte iz MrtvogMora, nađene u Kumranu, se u najširem krugu naučnika, ali ne i od svih, smatraju kao rad Esena i da odražavaju sliku njihovih verovanja. Izvor: Ibid. 15

Therapeutae (znači isceljitelji a po Filu, sluge Pseudo-Dionizija) i Therapeutridae (žene članice sekte) bili su rani pre-hri-šćanski mešoviti red koje je helenizovani jevrejski pisac Filo iz Aleksandrije poznavao iz ličnih kontakata. Bili su osnovani na brdašcetu pored jezera Mareotis kod Aleksandrije. Postojalo je mnogo zajednica Terapeuta i u drugim oblastima, navodi Filo, kako u Grčkoj, tako i u varvarskim zemljama koje su volele da uživaju u svemu što je bilo savršeno dobro. Izvor: Ibid. 16

Pored grupnih inicijacija, postojale su ceremonije za pojedince sa dubljim religijskim zahtevima. Takve ličnosti su se nazivale Orfici, po Orfeju, grčkom heroju sa nadljudskim muzičkim veštinama, koji je, verovatno, bio pisac svetih dokume-nata; ovi zapisi su nazivani Orfike i oni su obrađivali teme pročišćenja nakon života. Mnogi Orfici su imali snažan osećaj prema grehu i krivici. Oni su verovali da postoji božanski deo u čoveku - njegova duša - ali da je ona obavijena telom, i obaveza je čoveka da oslobodi dušu od tela. Ovo se moglo ostvariti načinom života Orfika koji je uključivao apstinenciju od mesa, vina i seksualnih odnosa. Nakon smrti duša ide na suđenje. Ako je čovek živeo na pravi način, njegova duša će biti poslata na livade blagoslovenog Elizijuma, ali ako je radio loše njegova duša će biti kažnjena na različite načine i, verovatno, poslata u pakao. Nakon perioda nagrade ili kazne, duša će

inkarnirati u novom telu. Samo duša koja je živela pobožno tri puta, može se osloboditi novog ciklusa. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 17

Titus Flavius Josephus (37 -100 n.e), rođen kao sin sveštenika u Jerusalimu, koji je tada pripadao Rimu, kao Joseph ben Matityahu (Hebrejski: inTinft p HOP Yosefben Matityahu), bio je rimski Jevrejin, naučnik, istoričar, pisac hagiograf. Josephus prestavlja sebe kao Grka Iosepos (Icbar|7Toc;), sin Matijasa, i etničkog Jevrejina. Napisao je i zapisao Jevrejsku Istoriju, sa posebnim naglaskom na prvi vek i Prvi jevrejsko-rimski rat, uključujući i opsadu Masada, koju neki kritičari smatraju za pro-rimsku propagandu. Najvažniji njegov rad je The Jewish War (oko. 75), Jevrejski rat, i Antiquities of the Jews (oko 94) Drevnost Jevreja. The Jewish War govori o jevrejskom revoltu protiv rimske okupacije (66-70). Antiquities ofthe Jews, govori o istoriji sveta iz perspektive Jevreja, naizgled namenjena rimskoj publici. Ovi radovi daju važan uvid u prvi vek Judaizma i pozadinu ranog Hrišćanstva. Izvor: Dictionary of Greek and. Roman Biography and Mythology, William Smith; Vol. II; Boston; 1870; str. 608-614. 18

Eusebius (260/265 - 339/340) (takođe nazivan Eusebius iz Cezareje i Eusebius Pamphili) bio je rimski istoričar, hrišćanski egzegez i polemičar. Postao je biskup u Cezareji, u Izraelu, 314. godine p.n.e. (koja je tada imala oko 100.000 stanovnika) i zajedno sa Pamphilusom, bio je istraživač u oblasti Biblijskog kanona, smatran je za izuzetnog i najobrazovanijeg Hrišćanina svog vremena. Napisao je Demonstrations ofthe Gospel, Preparations for the Gospel, i On Discrepancies between the Gospels, studije o biblijskim tekstovima. Kao Otac Crkvene Istorije nastala je Ecclesiastical History, On the Life ofPamphilus, Chronicle and On the Martyrs. Izvor: Ibid. str.114-119. 19

Citat je iz Novog Zaveta, Po Marku, Gl. 4:11-12; i po Mateju Gl. 13:19. 20

Gregorije iz Nyssa (335-395), bio je biskup Nyssa (moguće, grad i prestonica oblasti Nev^ehir u Centralnoj Anadoliji) od 372. do 376. godine i od 378. sve do svoje smrti. Poštovan je kao Svetac u Pravoslavnoj, Rimo-katoličkoj, Luteranskoj i Anglikanskoj crkvi. Bio je veliki erudita i teolog, dao je značajan doprinos doktrini Trojstva i Nikejskoj veri. Gregorijevi fi-losofski radovi su bili pod uticajem Origena. Bio je kao teolog i čvrst pristalica Trojstva, pod jakim uticajem neoplatonizma Plotiniusa, i verovao je u univerzalno spasenje pod uticajem Origena. Izvor. A Dictionary ofChristian Biography; Literature, Sects and Doctrines; Vol. II; str. 761-768. 21

Targum (aramejski: prevod, ili interpretacija), svaki od nekoliko prevoda hebrejske Biblije ili dela nje na aramejskom jeziku. Reč se prvobitno odnosila na prevod Starog Zaveta na bilo koji jezik, a kasnije je označavala samo aramejski pre-vod. Kao prevod, Targum u velikoj meri odražava rabinsku interpretaciju Tankha. Izvor: Encydopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 22

Onkelos (hebrejski: Ol^pnN) je ime čuvenog preobračenika (prozelit) u Judaizam u Tananskom periodu (35-120). Smatra se piscem Targum Onkelos (oko 110. godine). Onkelos se pominje nekoliko puta u

Talmudu. Prema jevrejskim predanjima, on je bio ugledni građanin, rimski plemič, nečak rimskog imperatora Titusa, tj. po drugom izvoru Hadrijanov. Kaže se da ga je Hadrian, oko 128. godine, imenovao na dužnost koja je bila povezana sa obnovom Jerusalima kao Aelia Capitolina. Njegov prelazak je tema jeden storije, da je on prvo konsultovao duhove trojice preminulih neprijatelja Izraela, da bi video koliko će Izrael napredovati u narednom svetu, (Gittin 56b). Prvi je bio njegov ujak Titus, koji je bio okrivljen za uništenje Drugog Hrama; drugi je bio vidovnjak Balaam, koga je unajmio Balak, kralj Moaba, da prokune Izrael; i treći je bio Yeshu, ime koje se koristi za one koji su vodili Jevreje niza stranu, ka idolatriji, konkretno idolatrista i raniji učenik rabina Joshua ben Perachiah u Hasmoneanskom periodu kao i kralja Manasseh, Judaha. Prema predanju, Onkelos je autor njegovog Targuma, tj. Targum Onkeloesa kao prikaz zvflmaiogtumačenjapshata (ili osnovnih značenja) Tore, kakva je dobijena od rabina Eliezera. Ovo je pomoglo da se status oba Onkelosa i njegovog Targuma kanonizuje u jevrejsko predanje. Izvor: Encyclopedia Judaica; Sec. Ed; Thomson-Gale; Vol. XV; str. 433-434. 23

Cerinthus (grčki: KrjpivGoc;) - (100. godine) je bio gnostik po nekima, a po drugima rani hriščanski jeretik po stavovi-ma ranih Crkvenih Otaca. Među protivnicima učenja Sv. Jovana je i Cerinthus. Suprotno proto-ortodoksnom Hriščanstvu, Cerinthusova škola je sledila jevrejske zakone, koristila je Jevanđelja kao za Jevreje, poricala da je Vrhovni Bog stvorio materijalni svet i poricala božanstvo Isusa. U definisanju kreatora sveta kao demijurga, prihvatio je Platonovu filosofiju i prethodio je Gnosticima. On je pokušao da objedini kroz zbrku Hrišćanstva, Gnosticizma i Judaizma, a njegova glavna po-sebnost je bila pokušaj da Isusa predstavi kao čoveka, a Hrista kao jednog ceona koji je ušao u Isusa. Priroda te doktrine je dovoljno jasna i suprotna je poukama Sv. Jovana. Izvor: A Dictionary ofChristian Biography, Literature, Sects and Doctrines; Vol. I; str. 447-449. 24

Purana (Sanskrit: *JTT T, znači drevni ili stari) ime za žanr ili grupu žanrova u literaturi Hinduizma. Njene opšte teme su istorija, tradicija i religija. Ona je obično pisana u obliku priča o odnosima između dva lica. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. IJ

25

Ime Simon Magus, poznato i kao Simon Čarobnjak i Simon iz Gitta, je u Starom veku korišćeno u Hrišćanstvu i po-drazumevalo je lice koje je identifikovano kao samarićanski proto-Gnostik. Takođe je korišćeno od drevnih Hrišćana da označi lice koje je osnovalo svoju sopstvenu religijsku sektu. Kao figura, koristi se da prikaže prvog jeretika. On je ponudio Apostolima novac da bi dobio čudotvorne osobine. Simonizam je greh, zbog plaćanja položaja ili uticaja u crkvi. On je optužen za antinomianizam, koji je teološka doktrina da se s verom i Božjom milošću Hrišćanin oslobađa svih zakona (čak i moralnih standarda kulture). Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 26

Duša sveta, lat. anima mundi, je u filosofiji izraz koji označava univerzalni duh ili dušu koja deluje kao organizovani princip. Dok su mnogi rani grčki filosofi sagledavali svet kao jedan princip, Platon je bio prvi koji je tvrdio da taj koncept sadrži iste odnose prema svetu kao i ljudska duša prema telu. Friedrich Wilhelm Josef von Schelling ga je koristio kao objedinjeni princip, za uporedni organski i neorganski život. Duša sveta je dominirajuča u filosofiji Azije. Hinduizam je religija čija teorijska osnova je duša sveta, koja se naziva Brama. Izvor: The Columbia Encyclopedia, William Bridgewater and Elizabeth

Sherwood, N. Y, str. 1854, Sec. Ed. 1950. 27

Pahlavi Amshaspand u Zoroastrizmu, su bilo koje od šest božanskih bića ili arhanđela koje je stvorio Ahura Mazda, Mudri Gospod, da bi mu pomogli u upravljanju kreacijom. Trojica su muškarci i tri su žene. Oni su sluge njegovoj Moći protiv zlog duha Ahrimana. Oni su večno davanje dobrog i obožavaju se pojedinačno i kaže se da se spuštaju da bi pomagali putem svetlosti. Svaki ima svoj mesec, praznik i cvet, i upravlja po jednim elementom poretka sveta. Od ovih šest najvažniji su Vahishta i Vohu Manah. Asha Vahishta (Avestan: Sjajan Poredak ili Istina) je zakonski poredak kosmosa prema kojem se stvari dešavaju. On ne upravlja vatrom, svetinjom Zoroastrijanaca koja je unutrašnja priroda stvarnosti. Posvećenicima on osvetljava put pravde i duhovnog znanja. Vohu Manah (Avestan: Dobar Um) je duh božanske mudrosti, prosvetljenja i ljubavi. On je čuvao Zaratustrinu dušu pred tronom neba. On dočekuje dušu blagosiljanih u raju. Vernici teže da dovedu Vohu Manah u svoje živote na zemlji dubokom ljubavlju prema bližnjima. On upravlja domaćim životinjama. Khshathra Vairya (Željena Vlast), upravlja metalima. Spenta Armaiti (Blagorodno Posvećenje) je duh posvećenja i vere, vodi i čuva vernike. On upravlja zemljom. Haurvatat (Celovitost ili Savršenstvo) i Ameretat (Besmrtnost) se često pominju kao sestre. One upravljaju vodom i biljkama. Izvor: Babylon Dictionary, El. Ed. 28

Pharisees ili Fariseji, hebrejski Dncms prushim, su bili zavisno od vremena, politička partija, društveni pokret i filosofska škola među Jevrejima u eri Drugog Hrama (536. godine pre Hrista - 70. godine naše ere). Nakon uništenja Drugog Hrama, sekta je obnovljena kao Rabinski Judaizam koji je propisivao norme, tradicionalni Judaizam i njegove oblike. Prvo pominjanje Fariseja je od strane Josefusa, pri opisivanju „četiri škole misli“ (Esena, Sadukista, Sicarii i Zelota). Ove su pokretale otpor prema Rimskoj Imperiji. Josefus tvrdi da su imali široku podršku običnih ljudi. Bili su opozicija Sadukistima i često dolazili u sukobe. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 29

Reč veda znači znanje i izvedena je iz korena vid (sanskrit za znati). Veda su najvažniji pisani tekstovi Hinduizma, po-znati kao Sanatana Dharma i predstavljaju veliku zbirku tekstova koji potiču iz Drevne Indije. Veda, smatrana za šruti (ono što se čuje) je deo govorne tradicije u obliku predavanja učenicima. Veda je jedan od najstarijih preživelih rukopisa na svetu. Vedanta i Mimamsa škole Hindu filosofije tvrde da je Veda apaurusheya (ne-autorizova), tj. nemaju ljudsko ni božansko poreklo i večni su u prirodi. Po Hindu tradiciji, mudri Vedavyasa podelio je Veda na Rig-Veda, Yajur-Veda, Sama-Veda i Atharva-Veda u vreme početka Kali Yuga. Izvor: Ibid.

18°, VITEZ RUŽINOG KRSTA

[Princ Ružinog Krsta] SVAKO OD NAS STVARA SEBI TAKVO PREDSTAVLJANJE SIMBOLA I CEREMONIJA Za OVaj Stepen koje je U skladu s njegovom verom i njenim ispovedanjem, onako kako smatra da je najbolje. S pojedi-načnim interpretacijama mi nemamo ništa. To je isto kao s Legendom o Majstoru Khurumu, u kojoj neki vide osudu i patnje Hrista, drugi nesreću Velikog Majstora Hrama; neki onu o Carlsu I, Kralju Engleske, a ostali kao godišnje spuštanje Sunca u zimskom Solsticiju u regione mraka, što je osnova brojnih drevnih legendi. Ceremonije ovog Stepena imaju drugačija objašnjenja; svako ih razume na svoj način i biva uvređen svakim drugim tumačenjem. Ni na koji drugi način Masonerija ne bi mogla da poseduje taj svoj karakter Univerzalnosti; taj karakter koji je poseban od samog njenog nastanka, a koji omogućava da dva Kralja, obožavaoci različitih Božanstva, sede zajedno kao Majstori, dok su zidovi prvog hrama podizani; i da čovek iz Gebala koji se klanja Feničanskom Bogu, radi pored Hebreja, kojima su ti Bogovi bili odvratni i da zajedno sede u istoj Loži kao Braća. 1

Već ste naučili da ove ceremonije imaju jedan opšti značaj - za sve, i za svaku veru koja veruje u Boga i besmrtnost duše.

Prvobitni čovek nije bio u Hramovima napravljenim ljudskom rukom. Bog, rekao je Stefan, prvi Mučenik, ne boravi u Hramu koji je napravljen rukom . Na otvorenom prostoru, pod ogromnim misterioznim nebom, u velikom Svetskom Hramu, oni su iznosili svoje zakletve i zahvalnost i obo-žavali Boga i Svetlost; za njih je Svetlost bila vrsta Dobrote, kao što je mrak bio vrsta Zla. 2

Svi u Antici su razrešili enigmu postojanja Zla, s pretpostavljenim postojanjem Principa Zla, Demona, posrnulih Anđela, Ahrimana, Tifona, Šive, Loka ili Satane koji su prvi posrnuli i potonuli u mizeriju i mrak, koji su prouzrokovali da čovek posrne i tako uveli greh u svet. Svi su verovali u budući život koji će se ostvariti pročišćenjem i iskušenjem; u stanju ili naizmeničnom stanju nagra-de i kazne, sa Medijatorom ili Spasiteljem koji će uništiti Zle Principe i Vrhovno Božanstvo koje će se otkriti Njegovim stvorenjima. Opšte verovanje je bilo da će On biti rođen od Device i prepatiti bolnu smrt. Indusi ga nazivaju Krišna, Kinezi Kioun-Ce, Persijanci Sosiosch, Haldejci Dhouvanai, Egipćani Har-Oeri, Platon ga naziva Ljubav a Skandinavci, Balder. Krišna, Hindu Spasitelj, odgajan je i obrazovan među pastirima. U doba njegovog rođenja, Tiranin je naredio da se sva muška deca pobiju. On je pravio čuda, kaže njegova legenda, čak je po-dizao i mrtve. On je oprao noge Braminu i bio pokornog i poniznog duha. Bio je rođen od Device; spušten je u Pakao, ustao ponovo, uzdigao se do Neba, naložio njegovim učenicima da predaju nje-govu doktrinu i preneo im je dar da čine čuda. 3

Prvi masonski Zakonodavac, na koga je naše sećanje sačuvano u istoriji, bio je Buda koji je, više od

hiljadu godina pre Hristove ere, reformisao religiju Manousa (Mani). On je pozivao sve ljude u Sveštenstvo, bez razlikovanja kasti, one koji su su sećali da su nadahnuti od Boga da bi podučavali ljude. Oni koji su se priključili, formirali su Društvo Proroka pod imenom Samaneani. Prihvatili su postojanje jedinog nekreiranog Boga, u čijim grudima sve raste, sve se razvija i menja. Obožavanje tog Boga počivalo je na poslušnosti svih bića koje je On stvorio. Njegovi praznici su bili praznici Solsticija. Doktrina Bude obuzela je Indiju, Kinu i Japan. Sveštenici Brame, proričući mračnu i krvavu veru, ostrašćenu Sujeverjem, udružili su se protiv Budizma i, uz pomoć Despotizma, uništili njegove sledbenike. No, njihova krv je podstakla novu doktrinu koja je stvorila novo Društvo pod imenom Gimnosofisti ; i mnogo njih, koji su pobegli u Irsku, posadili su tamo svoju doktrinu i podigli ovalne kule, od kojih još po neka postoji, čvrsta i neuzdrmana, kao vidljivi spomenik dalekih vremena. 4

Feničanske Kosmogonije, kao i sve druge u Aziji, bile su Reč Boga, planetarna Božanstva zapisana zvezdanim slovima i preneta od Demi-bogova kao duboka misterija, sjajnim Intelektima Čovečanstva, da bi bile propagirane od njih među Ijudima. Njihove doktrine podsečaju na Drevne Sabajske i, pošto je to ista vera kao Hirama Kralja i njegovog imenjaka Umetnika, one su interesantne za sve Masone. Po nji-ma, Prvi Princip je bio polumaterijalan, polu-duhovni, mračan vazduh, oživljen i zaštičen duhom; i haos i nered, prekriven debelim mrakom. Iz ovoga je izašla Reč i iz nje kreacija i postojanje; i odatle je ljudska rasa, deca svetla koja su obožavala Nebo i njegove Zvezde kao Vrhovno Biče, i čiji su različiti bogovi bili samo inkarnacija Sunca, Meseca, Zvezda i Etera. Chrysor je bio vatrena moč Prirode, a Ball i Malakarth predstavljanje Sunca i Meseca, pri čemu ova poslednja reč, na hebrejskom, znači Kraljica. 5

Čovek je posrnuo, ali ne pod izazovima zmije. Jer, kod Feničana, zmija je smatrana sastavnim delom Božanske Prirode i bila je sveta, kao što je bila i u Egiptu. Verovalo se da je ona besmrtna (osim kad je nasilno ubijena), da ponovo postaje mlada u svojoj starosti, ulazeči ili progutavši sama sebe. Otuda je zmija u krugu, koja drži svoj rep u ustima, bila simbol večnosti. Sa glavom sokola, ona je bila Božanske Prirode i simbol sunca. Odale, jedna Sekta Gnostika uzela je zmiju za svog dobrog Duha i stoga je bronzanu zmiju odnegovao Mojsije u Pustinji, koju su Izraeličani gledali i uz nju živeli. Pre haosa koji je prethodio rađanju neba i Zemlje, kaže Kinez Lao-Tse, postojaloje jedno ogro-mno biće koje je stalno bilo aktivno - majka Univerzuma. Ne znam ime tog bića, ali ga označavam rečju Razum. Čovek ima svoj uzor na zemlji, zemlja na Nebu, Nebo u Razumu i Razum u sebi. ]a sam, kaže Izida, Priroda, roditelj svih stvari, suverena u odnosu na sve Elemente, prvobitni potomak Vremena, najuzvišenije Božanstvo, prva od Nebeskih Bogova i Boginja, Kraljica Senki, op-šte voljena, koja izbacuje iz svog štapa bezbrojnu svetlost Neba, lekoviti vetar mora i žalosnu tišinu mrtvih; njeno Božanstvo sejedino poštuje u celom svetu u mnogim oblicima, uz različite rituale i pod brojnim drugim imenima. Egipćani koji su vešti u drevnim znanjima, obožavaju me uzprave ceremo9 nije i zovu me mojim pravim imenom, Kraljica Izida. Hindu Veda ovako definiše Božanstvo: Onaj koji nadmašuje govor i kroz čiju moćje govor izražen, znaj daje On Brama; a ne oneprolazne stvari koje čovek obožava. Onaj koga Intelekt ne može da shvati i samo Onaj, kažu mudraci, kroz čiju Snagu se može razumeti

priroda Inteligencije, znaj daje On Brama; a ne one prolazne stvari koje čovek obožava. Onaj koji ne može da bude viđen organom vida i kroz čiju moć organ zagledanje vidi, znaj da je On Brama; a ne one prolazne stvari koje čovek obožava. Onaj koji se ne može čuti organom za slušanje i kroz čiju moč organ za slušanje čuje, znaj daje on Brama; a ne one prolazne stvari koje čovek obožava. Onaj ko ne može da se oseti organom za miris i kroz čiju moč organ za miris miriše, znaj daje On Brama; a ne one prolazne stvari koje čovek obožava. Kadaje Bog odlučio da stvori Ijudsku rasu kaže Arius , Onje stvorio Biće kojeje on nazvao Reč, Sin Mudrost, s ciljem da ovo Biće može da da postojanje čoveku. Ova Reč je Ormuzd iz Zaratustre, Ainsoph iz Kabale, Nauc; Platona i Fila, Mudrost ili Demiourgos Gnostika. 6

y

}

To je Prava Reč, znanje, koje su naša drevna Braća videla kao neprocenjivu nagradu za svoj rad na Svetom Hramu: Svet Života, Božanski Razum u komeje bio život a taj Život - Svetlost čoveka, koja je dugo sjala u mraku i mrak nju nije shvatao; Beskrajan Razum koji je Duša Prirode, je besmrtan, na koga nas Reč iz ovog Stepena podseća, i da njoj verujemo u potpunosti i poštujemo nju, posebna je dužnost svakog Masona. Na početku, kaže se u izvodu iz jednog veoma starog rada kojim Jovan počinje svoje Jevanđelje, Bilaje Reč i Rečje bila u Bogu i Rečje bila Bog. Sve stvarije On stvorio i bez Njega nema ničega što on nije stvorio. U njemuje bio Život i životje bio Svetlost čoveka; i svetlostje zasjala u mraku i mrak njoj nije bio ravan (Jovan, Gl. 1:1-5.). Zna se da su navedene reči iz jednog još starijeg rada. I, Philostrogius (Arijanac) i Nicephorus su tvrdili sledeće - kada je Imperator Julijan preuzeo obnovu Hrama, kamen je nošen gore da bi se pokrio ulaz u duboku četvrtastu pećinu; i kada je jedan od radnika spušten konopcem u nju, našao je na centru poda četvrtasti stub, na kojem je ležaia knjiga, uvijena u fino laneno platno; u njoj je krupnim slovima bio ispisan gore navedeni pasus. Šta god da je to bilo, jasno je da je Jovanovo Jevanđelje bilo polemika protiv Gnostika; i, tvrdeći na samom početku da postoji doktrina stvaranja kroz Reč, on je tada upućivao na sebe da bi pokazao i naglasio da je ta Reč bila Isus Hrist. I prva rečenica, na današnjem jeziku, glasila bi ovako: Kada proces emanacije, kreacije ili evolu-cije nastojanja nižih Bića od Vrhovnogpočne, nastaje Reč i ona postoji: i ta reč [zpoc, rov Oeov] je bila bliska Bogu; tj. trenutna ili prva emanacija iz Boga: i toje bio Sam Bog, nastao ili manifestovan u tom konkretnom obliku i akciji. I, kroz tu Reč kreirano je sve što jeste. - I tako, Tertulian kaže da je Bog stvorio Svet ni iz čega, pomoću Svoje Reči, Mudrosti ili Moći. Za Fila Jevrejina, kao i za Gnostike, Vrhovno Biće je bilo Prvobitna Svetlost ili Arhetip Svetlosti - Izvor odakle zraci emaniraju i prosvetljuju Duše. On je Duša Sveta i kao takav deluje svuda. On Sam ispunjava i ograničava celovito svoje postojanje i njegova moć ispunjava i prodire u sve. Njegova Slika je Reč (Logos), oblik koji je mnogo sjajniji od vatre koja nije čista svetlost. Ta Reč boravi u Bogu; jer, ona je u Njegovoj Inteligenciji kojom Vrhovno Biće oblikuje Sebi Tipove Ideja za sve ono što postaje stvarnost u Univerzumu. Reč je Sredstvo - Točak - preko koga Bog deluje na Univerzum; Svet Ideja s kojim je Bog

stvorio sve vidljive stvari; još Drevniji Bog u odnosu na Materijalni Svet; Glavni i Opšti Predstavnik svih Inteligencija; Arhanđel, kao tip i predstavnik svih duhova, čak i onih Smrtnika; Tip Čoveka; sam prvobitni čovek. Ove ideje su pozajmljene od Platona. I, ova Reč nije samo Kreator [od Njegaje sve stvoreno što postoji], već ona deluje umesto Boga i kroz nju deluju sve Moći i Atributi Boga. I takođe, kao prvi predstavnik ljudske rase, on je zaštitnik Čoveka i Njegov Pastir, Ben HAdam ili Sin Čovekov. Stvarni oblik Čoveka nije njegov prvobitni oblik, onaj u kome je on bio slika Sveta. Njegova razuzdana strast je njega dovela do pada iz njegovog početnog uzvišenog stanja. No, on može da se uzdigne ponovo, ako se pridržava učenja Nebeske Mudrosti i Anđela koje mu je Bog dodelio kao po-moć, da bi izbegao zamke tela, i kroz hrabru borbu protiv Zla, čije je postojanje Bog dozvolio samo da bi mu stvorio način da izrazi svoju slobodnu volju. Vrhovno Biće Egipćana je bio Amun, tajni i skriveni Bog, Neznani Otac kod Gnostika i Izvor Božanskog Života i svih sila, lzobilje svega, koji sadrži sve stvari u Sebi, iskonska Svetlost. On ne stvara ništa, već sve proizlazi iz Njega i svi drugi Bogovi su njegova manifestacija. Iz Njega, izgova-ranjem Reči, proizilazi Neith, Božanska Majka svih stvari, Prvobitna Misao, Sila koja stavlja sve u pokret, Duh prisutan svuda, Božanstvo Svetlosti i Majka Sunca. Od ovih Vrhovnih Bića, Oziris je bio uzor, Izvor svega Dobrog u moralu i fizičkom svetu i stalni neprijatelj Tifona, Genija Zla, Satane u Gnosticizmu, sirove materije koja je bila u stalnoj zavadi s duhom koji je poticao iz Božanstva. I nad kojim će Har-Geri, Spasitelj, Sin Izide i Ozirisa, konačno da zavlada. U Zend-Avesti Persijanaca, Vrhovno Biće je Vreme bez limita, Zeruane Akherene. Nikakvo pore-klo Njemu se ne može odrediti; jer, On je obavijen sopstvenim Sjajem i Njegova Priroda i Atributi su nepristupačni ljudskoj Inteligenciji; njen cilj je da On bude samo u miru obožavan. Kreacija je započinjala kroz emanaciju iz Njega. Prva emanacija je bila Prvobitna Svetlost i iz nje, te Svetlosti, nastao je Ormuzd, Kralj Svetlosti koji je, kroz Reč, stvorio Svet u svoj njegovoj čistoti, čiji je on Čuvar i Sudija, Sveto i Posvećeno Biće, Inteligencija i Znanje, Sam, Vreme bez limita, vladar nad svim silama Vrhovnog Bića. U ovoj Persijskoj veri, kako je predavana mnogo vekova pre naše ere, i otelotvorena u Zend-Avesti, postojao je u čoveku čist Princip koji je proizilazio iz Vrhovnog Bića, stvoren Voljom i Rečju Ormuzda. Njemu je pridodat jedan nečist Princip, nastao iz spoljnih uticaja Ahrimana, Aždaje ili Principa Zla. Izazvani od Ahrimana, prvi čovek i žena su posrnuli; i za dvanaest hiljada godina doći će do rata izme-đu Ormuzda i njegovih Dobrih Principa sa Ahrimanom i Zlom kojem je on dao postojanje. Ali, čistim dušama pomaže Dobri Duh. Pobeda Dobrog Principa je određena dekretom Vrhovnog Bića i pobednički period neizostavno će doći. U trenutku kada zemlju, u najvećoj meri, bude svladalo zlo, i kada je dovedu u to stanje Duhovi propasti, tri Proroka će se pojaviti da donesu pomoć smrtnicima. Sosiosch, Glavni od njih, obnoviće svet i vratiti mu njegovu prethodnu Lepotu, Snagu i Čistotu. On će suditi dobrima i posrnulima. Nakon opšteg uskrsnuća Dobrog, čist Duh će ih uputiti u boravište večne sreće. Ahriman i njegovi zli Demoni i ceo svet, biće pročišćeni u mlazu tečnog, gorućeg metala. Zakon Ormuzda će vladati svuda: svi ljudi će biti srećni: svi će uživati večitu sreću i ujedinjeni sa Sosioschom, pevaće u slavu Vrhovnog Bića. Ove doktrine, uz neke modifikacije, prihvatili su Kabalisti i nakon njih i Gnostici. Apollonius iz Tyana ° kaže: Mi ćemo odavati najviše obožavanje Božanstvu kada tom Bogu koga mi 2

2

}

zovemo Prvim, koji je Jedan i odvojen od ostalih i tek posle koga mi priznajemo druge ne nudimo nikakve darove i nepalimo vatre Njemu i ne posvećujemo Njemu nikakve materijalne stvari; jer njemu ne treba ništa ćak ništa ni od svihpriroda koje su daleko uzvišenije od naših, što one mogu da mu daju. U njegovom vidokrugu, kratko rećeno nema nićega što bi bilo nečisto, zemlja ne rađa biljke vazduh ne udišu životinje. U našem obraćanju Njemu mi moramo koristiti samo uzvišenu reč onu ja mislim koja se ne izgovora ustima, već tihom unutrašnjom rečju duha... Od Najslavnijeg od svih Bića mi moramo tražiti blagoslove sa onimeštoje najslavnije u nama; a toje duh, kome ne treba nikakav organ. y

y

y

y

y

y

y

y

y

y

Strabo kaže: Ovo Vrhovno Suštastvo je to koje obuhvata sve nas vodu i zemlju, to što mi zove-mo Nebo, Svet, Prirodu stvari. Ovo Najviše Biće treba da bude obožavano, bez ikakve vidljive slike, u svetoj šumici. U tim povlačenjima posvećenik treba da legne da spava i da očekuju znake Boga u snovima. y

y

Aristotel kaže: Prenetoje u mitskom obliku iz najranijih vremena potomstvu, da postoje Bogovi, i da Božanstvo obuhvata celu prirodu. Sve, uz ovo, dodatoje u mitskom stilu, s ciljem ubeđivanja sveti-ne, a u interesu zakona i potreba države. Zato su Ijudi dali Bogu Ijudski oblik, pa su ga čak predstavili kroz likove drugih bića, u nizu u komeje mašta imala mnogo više udela. Ali, ako iz svega ovoga mi izdvojimo izvorni princip i posmatramo samo njega, naime, da su prva Suštastva Bogovi, shvatićemo daje to božanski rečeno; i pošto je verovatno da su filosofija i umetnosti bile u više navrata, onoliko koliko je to moguće, izgubljene i ponovo pronađene, takve doktrine su mogle da budu sačuvane do naših vremena kao ostaci drevne mudrosti. Porfirije kaže: Sa slikama, usmerenim prema čulima, drevni su predstavili Boga i njegove moći -sa vidljivim oni su predstavljali nevidljivo onima koji su naučili da čitaju i to nevidljivo oni su mogli da čitaju kao u knjizi raspravu o Bogovima. Ne treba da nas čudi ako neznalice smatraju da slike nisu ništa više od drveta ili kamena; jer, upravo zato, oni koji su nepismeni ne vide ništa više u spomeniku od kamena, ništa u stolovima več u drvetu, a u knjigama, samo materijal papirusa. 7

y

y

Apollonius iz Tyana je smatrao da rođenje i smrt postoje samo pojavno; da ono što se izdvoji iz jedne supstance (jednog Božanskog Suštastva) i što je zahvaćeno materijom, čini se da je rođeno; i da ono, opet, što izbavi sebe iz veza sa materijom i ponovo se ujedini s Božanskim Suštastvom, čini se da umire. Postoji, u pravom smislu, smena između vidljivog i nevidljivog postajanja. Pravilno reče-no, u svemu postoji samo jedno suštastvo koje samo deluje i istrajava, kroz nastajanje svih stvari, za sve; Večni Bog, prema kome ljudi greše, kada ga lišavaju onoga što se s pravom može pripisati samo Njemu, i prenose to drugim imenima i licima. Novi Platonisti su zamenili ideju o Apsolutnom, sa Vrhovnim Suštastvom - kao prvim, najpri-rodnijim principom - koji prethodi svim postojanjima; o kojem se ništa određeno ne može predvi-deti; kojem se ne mogu pridodati ni svest ni samo preispitivanje jer, ukoliko bi to moglo, odmah bi predstavljalo svojstvo, razlikovanje između subjekta i objekta. To Vrhovno Suštastvo se može spo-znati samo kroz intelektualnu intuiciju Duha, sa svojim uzdizanjem i prevazilaženjem sopstvenih ograničenja. Ovaj čisto logički tok, kao način kojim je čovek mislio da dospe do koncepcije nečeg tako apsolut-nog, ov, obavijen je i spojen određenim misticizmom koji je, sa uzvišenim stanjem osećanja, preneo toj apstrakciji ono što bi um trebalo da prihvati kao stvarnost. Stapanje Duha sa tim super-postojanjem (to eneKTeiva tr|c; ouaiac;) da bi se potpuno identifikovao sa njim ili, takvim otkrovenjem ovog poslednjeg, duhom uzdignutim iznad sebe, smatrano je za najviši cilj koji duhovni život može da dostigne.

Ideja o Bogu Neoplatonista je bila ona o Jednom Čistom Iskonskom Suštastvu, izdignutom iznad svih pluraliteta i svih postajanja; jedinom istinskom Biću; nepromenljivom, večnom [Eic; u)v evi T(I) vuv to aei 7ie7i\r|pa)Ke Kai povov ean to KaTa toutov ovtu)(; cuv.]: iz njega su sva Postojanja emanirala u nekoliko gradacija - svet Bogova, kao najbliži i najličniji Njemu, jer je On prvi i šef svima. U tim Bogovima, to savršenstvo koje je u Vrhovnom Suštastvu bilo unutrašnje i neispoljeno, širi se i postaje poznato. Oni služe da pokažu u različitim oblicima sliku Vrhovnog Suštastva, do kojeg se ni jedna duša ne može uzdići, osim kroz najuzvišeniji uzlet kontemplacije, i to nakon što se oslobodi svih veza sa čulima svih drugih osećaja. Oni su posrednici između čoveka (zbunjenog i ošamućenog mnogostrukostima) i Vrhovnog Jedinstva. Filo kaže: Onaj koji ne veruje u natprirodno, kao stvarno natprirodno, taj ne poznaje Boga, i nikada nije težio ka Njemu; jer, u suprotnom, on bi razumeo, kada samo baci pogled i vidi taj zaista veliki i sa strahom nadahnut prizor, čudo Univerzuma, da su ta čuda (Božije proviđenje u vođenju Njegovog naroda) samo dečje igre za Božansku Moč. Ali, stvarna čuda postaju prenebregnuta kroz njihovu svakodnevnu prisutnost. Svakodnevno, nasuprot čudu, iakojepo sebi beznačajno, ipak, kroz našu Ijubav prema novotarijama, pokreču nas sa ushičenjem. Nasuprot antropopatizmu u Svetim Jevrejskim Tekstovima, Aleksandrijski Jevreji su težili da pročiste ideju o Bogu od svih primesa Čoveka. Isključivanjem svake ljudske strasti, ona je uzdi-zana do nečega što je lišeno svih atributa i bila je savim neprirodna; i samo Biče [ov], Bog, po sebi, Apsolutno u Platonizmu, zamenjeno je za ličnost Božanstva [vnn] iz Starog Zaveta. Uzdizanjem u vis, iznad svih kreiranih postojanja, isključujuči sebe iz Razuma, um doseže do intelektualne intuicije tog Apsolutnog Bića, kod koga, međutim, ne može da predvidi ništa osim postojanja, i ostavlja po strani sve druge odrednice kao neodgovarajuće uzvišenoj prirodi Vrhovnog Suštastva. 8

Filo pravi razliku između onih koji su, u pravom smislu, Sinovi Boga i koji su razmišljanjem uzdi-gli sebe do najvišeg Bića ili su stekli znanje o Njemu, u Njegovim trenutnim samo-manifestacijama, i onih koji znaju Boga samo kroz posredno otkrovenje, kroz njegovo delovanje - kako On Sebe ispoljava u kreaciji - u otkrovenju koje je još prekriveno velom u slovu Svete Knjige; ukratko, onih koji se samo drže Logosa i smatraju da to jeste Vrhovni Bog; oni su pre sinovi Logosa, nego Pravog Bića [ov]. Bog, kaže Pitagora, nije stvar razuma ni stvar strasti, već nevidljivu samo inteligentni i vrhunski intelekt. U njegovom telu, Onje kao svetlost i u Svojoj duši On liči na istinu. Onje univerzalni duh koji prožima i širi sebepreko celeprirode. Sva bića primaju svoj život od Njega. Postoji samo jedan jedini Bog koji, kao što su neki spremni da zamisle, sedi iznad sveta, iznad kruga Univerzuma. Ali, budući daje On sve u svemu, On vidi sva bića koja ispunjavaju Njegovu neizmernost. Onjejedini Princip, Svetlost Neba, Otac svih. On stvara sve, On naređuje i upravlja svime. Onje Razum, Život i kretanje svih bića. Ja sam Svetlost sveta. Onaj koji Mene sledi neće ići u Mraku, već će imati Svetlost Života. Tako kaže osnivač Hrišćanske vere, kako nam prenosi Njegove reči Apostol Jovan. Bog se, kažu Svete Knjige Jevreja, pojavio Mojsiju u Plamenu Vatre, izgrma koji nije izgoreo . On se spustio na Brdo Sinajsko, kao dim iz peći (St. Zavet; Egzodus Gl.i9:i8.). 9

Onje išao ispred dece Izraela, po danu, na stubu od oblaka, i, po noći, na stubu od vatre, da bi im dao svetlost (Knj. Nemijina, 9:12.). Pozovi po imenu svogBoga, rekaoje Elija Prorok Svešteniku Baala, a ja ću pozvati po imenu Adonai; i Bog koji odgovori vatrom, taj nek bude Bog (1. Carevi 18:24.).

Prema Kabali, kao i prema doktrini Zoroastera, sve što postoji je emaniralo iz izvora besko-načnog svetla. Pre svih stvari postojalo je Prvobitno Biće. Drevni Bog, Drevni Kralj Svetlosti, titula jako velika, jer je često davana Kreatoru u Zend-Avesti i u Zakoniku Sabajaca i ona se pojavljuje i u Jevrejskoj Svetoj Knjizi. Svet je bio Njegovo Otkrovenje, Božje otkrovenje; i postoji samo u Njemu. Njegovi atributi su u njemu stvoreni s raznim modifikacijama i u različitim stepenima: tako da je Univerzum Njegov Sveti Sjaj, Njegov ogrtač. On mora da bude poštovan u tišini i savršenstvu sadržanom što bližim pristupanjem Njemu. Pre stvaranja svetova, Prvobitna Svetlost je ispunjavala prostor, tako da nije bilo praznine. Kada je Vrhovno Biće, postojeće u ovoj Svetlosti, odlučilo da pokaže Svoja savršenstva ili da ih ma-nifestuje u svetovima, Ono se povuklo u Sebe, stvorilo oko Sebe prazan prostor i izbacilo svoju prvu emanaciju, zrak svetlosti; uzrok i princip svega što postoji, ujedinjujući kreativnu i misaonu moć koja prožima sve i bez koje, ni za trenutak, ništa ne može da postoji. Čovek je posrnuo, zaveden Zlim Duhovima koji su najdalje od Velikog Kralja Svetlosti; onima iz četvrtog sveta duha, Asija, čiji je šef bio Belial. Oni vode neprestani rat protiv čiste Inteligencije drugih svetova koje su, kao Amšaspandi, Izedi i Feroueri iz Persije, čovekovi tutori i zaštitnici. Na početku, sve je bilo jedinstvo i harmonija, puno iste božanske svetlosti i savršene čistote. Sedam Kraljeva Zla je palo i Univerzum je zapao u probleme. Tada je Kreator uzeo od Sedam Kraljeva prin-cipe Dobrog i Svetlosti, i podelio ih između četiri svetova Duha, dajući u prva tri Čistu Inteligenciju, ujedinjenu ljubavlju i harmonijom, dok je četvrti udostojio samo slabom čkiljavom svetlošću. I dok se sukob između ovih i dobrih anđela nastavlja do određenog vremena, Duhovi obavijeni tamom će žudeti i uzalud se truditi da upiju Božansku svetlost i život; tada će Večni On doći da ih popravi. On će ih izbaviti iz velikog sloja materije koja ih zarobljavala, oživeće i ojačati zrak svetlosti ili duhovnu prirodu koju su oni sačuvali i ponovo će uspostaviti, u celom Univerzumu, prvobitnu Harmoniju koja je bila njegov sjaj. Marcion , Gnostik, kaže: Duša Pravog Hrišćanina koja je dobijena u detinjstvu od Vrhovnog Bića, kojemje ona dugo bila strana, prima od Njega Duh i Božanski život. Onaje večna i usmeravaga sa ovim darom u čist i sveti život, poput onogBožjeg i ako tako vodi svoj rani život, u milosrđu, čistoti i pobožnosti, ona ćejednog dana biti oslobođena svog materijalnog omotača, kao zrelo žito oslobođeno odpleve i poput mlade ptice uzleteće izsvoje Ijuske. Kao anđeo, ona će deliti sjaj Boga i savršenog Oca, preodevena u vazdušasto telo ili organ, i biće načinjena poput Anđela Neba. 10

Ti vidiš, moj brate, kakvo je značenje masonske Svetlosti. Ti vidiš zašto je Istok Lože, mesto gde je inicijal Imena Božanstva [e] iznad Majstora umesto Svetlosti. Svetlost, kao suprotnost u odnosu na mrak, jeste Bog koji je suprotnost Zlu; i ta Svetlost je pravo znanje o Božanstvu, Večnom Bogu, ka kojem su Masoni u svim vremenima težili. I, dalje, Masonerija čvrsto maršira prema toj Svetlosti koja sija u velikoj daljini, ka Svetlosti tog dana kada će Zlo, pobeđeno i nestalo, izbledeti i nestati zauvek, a Život i Svetlost biti jedan zakon Univerzuma i njegov element večne Harmonije. Stepen Ružinog* [Krsta]nas uči tri stvari: - bezuslovnom jedinstvu, nepromenljivosti i dobroti Boga;

besmrtnosti Duše; i, konačnom porazu i uništenju zla, nepravednog i pogrešnog, od strane Spasitelja ili Mesije koji će doći, ukoliko se već nije pojavio. One zamenjuju tri stuba starog Hrama, sa tri koja su vam već objašnjena - Verom [u Boga, čovečanstvo i samog sebe], Nadom [u pobedu nad zlom, unapređenje Čovečanstva i zadgrobni ži-vot] i Milosrđem [otklanjanjem oskudica, tolerantnošću za greške i krivicu drugih]. Biti pouzdan, biti pun nade, biti popustljiv - to su, u dobu sebičnosti, s obzirom na mišljenje o ljudskoj prirodi i s obzirom na oštre i gorke kazne, najvažnije masonske Vrline i prava potpora svakom masonskom Hramu. I, to su stari stubovi Hrama pod drugačijim imenima. Jer, mudar je samo onaj koji sudi drugima milostivo, snažan je samo onaj koji ima nadu, i nema lepote kao što je čvrsta vera u Boga, našu Braću i nas. Druga odaja, odevena u crninu, stubovi Hrama slomljeni i oboreni, a braća pognuta do naj-dublje utučenosti, predstavljaju svet pod tiranijom Principa Zla; gde je vrlina prognana, a porok nagrađen; gde dobri gladuju bez hleba, a poročni žive raskošno i oblače se u purpurne i fine tkanine; gde drsko neznanje vlada a obrazovani i geniji služe; gde Kralj i Sveštenik gaze po slobodi i pravima svesti; gde se sloboda krije u pećinama i planinama, a potkazivanje i servilnost se kote i napreduju; gde se plač udovice i siročeta koji gladuju u oskudici hrane i cvokoću od zime, uspinje do samog Neba iz miliona jadnih udžerica; gde ljudi koji žele da rade - gladuju, oni i njihova deca i žene očajnički traže posao, kada nakljukani kapitalisti zaustave njihove fabrike; gde zakon kažnjava onu koja izgladnela, ukrade veknu hleba i onu koja pušta zavodnika da ode slobodno; gde uspeh partije opravdava ubistvo, nasilje i pljačku, bez kazne; gde onaj koji je mnogo godina varao i ugnjetavao lica siromašnih, postaje bogat, dobija položaj i poštovanje u životu a nakon smrti divnu sahranu i sjajan mauzolej - ovakav svet, u kome od njegovog stvaranja, rat nikada nije prestajao, u kojem ljudi nisu zastali u tužnom zadatku mučenja i ubijanja svoje braće; i iz čijeg vlastoljublja, pohlepe, zavidnosti, mržnje, strasti i drugih preostalih Ahrimanovih i Tifonovih arsenala, prave Pandemonium : taj svet, potonuo u greh, zaudarajući na prostotu, ječi od tuge i mizerije. Ako neko u njemu prepozna i žalost Zanata za Hiramovu smrt, žalost Jevreja za pad Jerusalima, mizeriju Templara u ruinama njihovog Reda i za smrt De Molea ili agoniju sveta i muke i nesreće u smrti Spasitelja, pravo je sva-koga da to oseća. 11

Treća odaja predstavlja posledice greha, poroka i pakla napravljenog od ljudskih srca, njihovih vatrenih strasti. Ako neko u tome prepoznaje takođe neki Had Grka, Gehennu Hebreja, Tartarus Rima ili Pakao Hrišćana, ili samo agoniju pokajanja i mučenje postiđene svesti, njegovo je pravo da to oseća. Četvrta odaja predstavlja Univerzum, oslobođen od drske dominacije i tiranije Principa Zla, u sjaju istinske Svetlosti koja dolazi od Vrhovnog Božanstva; tada greha i nepravde, boli i žalosti, pokajanja i mizerije, više neće biti nikada; tada će veliki planovi Beskrajne Mudrosti biti ostvareni i tada će sva Božja bića, videvši da su vidljiva zla, pojedinačne patnje i nepravde bile samo kapi koje su otišle da uvećaju reku beskrajnog dobra, spoznati koliko je ogromna snaga Božanstva i da su Njegova dobrota i dobročinstvo beskrajni koliko i Njegova moć. Ako neko prepoznaje u tome vrstu čudne misterije, bilo koje vere ili veroispovesti, ili aluziju na neki događaj iz prošlosti, njegovo je pravo da to prepozna. Neka svako razume te simbole onako kako mu najbolje odgovara. Svima nama oni tipiziraju opšta pravila Masonerije - njene tri glavne vrline, Veru, Nadu i Milost; bratsku ljubav i univerzalno dobročinstvo. Mi radimo ovde u tom cilju. Ovim simbolima nije potrebno drugo tumačenje. Dužnosti naše Drevne braće Ružinog^su bile da ispune sve obaveze prijateljstva, vedrine, milosrđa, mira, slobode, umerenosti i neporočnosti, i da s velikom pažnjom izbegavaju nečistotu, oholost, mržnju, bes i svaku drugu vrstu poroka. Oni su preuzeli svoju filosofiju iz stare Teologije Egipćana, kao što su Mojsije

i Solomon uradili, i pozajmili svoje hijeroglife i brojeve od Hebreja. Njihova glavna pravila su bila profesionalni rad u milosrdnoj medicini bez naknade, da unapređuju stvari vrline, da razvijaju nauku i deluju na čoveka da živi kao u prvobitnom vremenu sveta. Nevažno je istraživati od kada postoji ovaj Stepen, ni kakve je drugačije obrede koristio u ra-zličitim zemljama i u različitim vremenima. On je veoma star. Njegove ceremonije se razlikuju po geografskim dužinama i širinama, i postoje različite interpretacije. Ako bismo istraživali sve ra-zličite ceremonije, njihove simbole i njihove formule (principe, pravila), videli bismo da sve pripada prvobitnim i suštinskim elementima reda, i da su uvažavani u svakom svetilištu. Svi rade, s vrlinom, kako bi stvorili rezultat. Svi rade, kao mi, na iskorenjivanju poroka, pročišćenju čoveka, na razvoju umetnosti i nauke i olakšanju muka čovečanstva. Niko ne prihvata sledbenika u svoje uzvišeno filosofsko znanje i misterioznu nauku, dok taj ne bude pročišćen na oltaru simboličkih Stepena. Od kakvog su onda značaja razlike u mišljenjima, u odnosu na godine i genealogiju Stepena, razlike u izvođenju ceremonijala i liturgija ili nijansama boja na zastavama pod kojom su sva plemena Izraela marširala, ako svi obožavaju Sveti Svod simbo-ličkog Stepena, prvog i neizmenljivog izvora Slobodnog zidarstva; ako svi poštuju naše nepromen-ljive principe i ako su s nama, u velikom cilju naše organizacije?

Ako su, bilo gde, Braća posebnih religijskih verovanja bila isključena iz ovog Stepena, to samo pokazuje koliko svrha i plan Masonerije mogu biti pogrešno shvaćeni. Jer, kad god su vrata, bilo kog Stepena, zatvorena prema onom koji veruje u Boga i besmrtnost duše, uz druge principe njegove vere, taj Stepen nije više masonski. Ni jedan Mason nema pravo da tumači simbol ovog Stepena nekom drugom, ili da mu uskrati ove misterije, ako on neće da ih prihvatiti sa objašnjenjem i do-datnim komentarima. Čuj, brate moj, naše objašnjenje simbola ovog Stepena i tada mu daj tumačenje za koje ti misliš da je odgovarajuće. Krstje bio sveti simbol od najranijih vremena. On se nalazi na svim trajnim spomenicima sveta, u Egiptu, u Asiriji, u Hindustanu, u Persiji i na Budističkim kulama u Irskoj. Za Budu se kaže da je umro na njemu. Druidi su isekli jedan hrast u njegovom obliku i čuvali ga kao svetinju i gradili svoje hramove u tom obliku. Pokazujuči na četiri strane sveta, on je bio simbol univerzalne prirode. Bio je na krstolikom drvetu, za koje je Krišna rekao da je izdahnulo - probušeno strelama. On je obožavan u Meksiku. Ali, posebno značenje u ovom Stepenu dali su mu Drevni Egipčani. Thoth ili Phtha je predstav-ljen na najstarijim spomenicima kako nosi Krst Ansata ili Ankh [Tau krst, s prstenom ili krugom na sebi]. On se može videti na duploj ploči Shufua i Noa Shufua, graditeljima največih Piramida, u Vadi Meghari, na poluostrvu Sinaj. To je bio hijeroglif života i, sa trouglom kao prefiksom, značio je davalac života. Nama je, stoga, on simbol Života - onog života koji nastaje emanacijom iz Božanstva i onog Večnog Života kojem se svi nadamo kroz našu veru u Božju beskrajnu dobrotu. Ruža je stari drevni sveti simbol za Auroru i Sunce. Ona je simbol Zore, uskrsnuča Svetla i obnavljanja života, tj.zore prvog dana i još konkretnije - uskrsnuča; a Krst i Ružu zajedno treba tumačiti hijeroglifski, kao Zoru Večnog Života, kojoj se svi narodi nadaju dolaskom Spasitelja.

Pelikan koji hrani svoje mlade je simbol velike, darežljive i blagotvorne prirode, Spasitelja posr-nulog čoveka i one humanosti i milosti koja treba da izdvaja Viteza ovog Stepena. Orao je bio živi Simbol Egipatskog Boga Mendesa ili Menthra, od koga je Sesostris-Ramses napravio jednog sa Amun-Re, Bogom Tebe i Gornjeg Egipta, predstavnikom Sunca (reč Re znači Sunce ili Kralj). Šestar, s krunom na vrhu označava da pravednost i nepristrasnost nepromenljivo upravljaju njegovim ponašanjem, uprkos visoko dostignutom rangu Viteza Ružinog Krsta u Masoneriji. Reči INRI, napisanoj na Crux Ansata [“¥*] iznad Majstorovog sedišta, pripisuju se mnoga zna-čenja. Hriščani koji su Inicirani, ponizno u njemu vide inicijale imena na krstu na kojem je Hrist patio - Jesus Nazarenus Rex Iudceorum. (Isus iz Nazareta, Kralj Jevreja) Mudraci iz Davnina su ga po-vezali s jednom od največih tajni Prirode, univerzalne regeneracije. Oni su ga tumačili ovako: Igne Natura renovar integra; (cela priroda se obnavlja vatrom) Alhemičari ili Hermetici Masoni su optuženi za ovaj aforizam: Igne nitrum roris invenitur (rosa šalitre se dobija vatrom). I, Jezuiti su optuženi, jer su dodali ovaj neobičan aksiom, Iustum necere reges impios. (Ispravno je svrgnuti ili odstraniti zle ili jere-tičke kraljeve, vlade ili vladare). Četiri slova su inicijali hebrejske reči koje predstavljaju četiri elementa Lammim, more vode; Nour, vatru; Rouach, vazduh i Lebeschah, suvu zemlju. Kako sam pročitao, tako prenosim vama. Krst t je bio znak Kreativne Mudrosti ili Logos, Sin Boga. Platon kaže: „On je iskazao sebe Univerzumu ufiguri slova X. Moć narednog VrhovnogBogajeprikazana u obliku Krsta Univerzuma . Mitra je obeležio svoje vojnike sa Krstom. X je znak za 600, misteriozni krug Inkarnacija. u

% Mi stalno vidimo Tau i Reš, [P],ujedinjene s njim. Ova dva slova (na staro samaričan-skom), kakva nalazimo u Arijusu, znače - prvo je za 400, drugo za 200-600. To je Palica Ozirisa, takođe i njegov monogram koji su Hriščani prihvatili kao Znak. Na medalji Constantinusa nalaze se taj znak i natpis In hoc in signo victor eris (u ovom znaku ćeš pobediti). Jedan natpis Egipćani su koristili kao Znak njihovog Boga Canobusa , T ili i jedan i drugi, podjednako. Vaishnavas iz Indije ima isti Sveti znak Tau, koji oni, takođe, obeležavaju Krstovima, ovako +, ili trouglovima ovako Odore sveštenika Hornsa su bile prekrivene ovakvim krstovima*, a tako je i na odeći Lame sa Tibeta. Sekta Jaina ima znak ^ +. Uočljiv znak Sekte Xaca Japonicus je To je Znak Fo, identičan 12

sa Krstom Hrista. U ruševinama Mandore , u Indiji, između drugih mističnih simbola je i mistični trougao i isprepletani trouglovi $ . Oni se mogu naći i na drevnim novčićima, iskopanim iz ruševina Oojein i u drugim drevnim lokalitetima Indije. 13

Ušli ste ovde, usred tmine i u senci, odeveni u odelo tuge. Tugujte s nama, zbog lošeg stanja ljudske rase, u ovoj dolini suza, nesreće čoveka i agonije naroda, mraka zbunjenih duša, utučenih sumnjom i zebnjom! Nema ljudske duše koja nije ponekad tužna. Nema misaone duše koja ponekad ne očajava. Nema, možda, ni jedne koja ne misli o nečemu van potreba i interesa tela i koja je ponekad, osećajući krivicu što tako radi, preneražena i užasnuta strašnim pitanjima koja joj se tiho šapuću iz njene unu-tarnje dubine. Čini se da je neki Demoni muče sumnjama, da je slamaju očajem, pa se ona pita da li su, nakon svega, njena ubeđenja istinska a njena vera dobro učvršćena; da li je, zaista, sigurno da Bog Beskrajne Ljubavi i

Dobročinstva vlada Univerzumom ili je to samo neka velika, nemilosrdna Vera gvozdene Nužnosti, sakrivena u neprobojnoj tmini, i kojoj ljudi i njihove patnje i tuga, njihove nade i radosti, njihove ambicije i dela, nemaju nikakav značaj ili važnost, ni koliko moljac koji se igra na sunčanim zracima; ili to Biće zabavlja Svoju ogromnu taštinu i glupost, patnjama i izobli-čavanjem beznačajnih insekata koji čine Čovečanstvo, i dokono zamišlja da oni liče na Svemoćnog. Ko smo mi, pita Templar, samo lutke u kutiji? O Svemoćna sudbino, povlači naše konce nežno! Igraj s nama milostivo na našoj jadnoj maloj pozornici. Nije li, šapuće Demon, samo prekomerna sujeta čoveka ta kojaga navodi da se njemu dopada da je on po Intelektu, privlačnosti i strastima, kao Bog, kao štoje bilo na samom početku, kadaje naveden da veruje dajeste, u svom telesnom obličju i sa organima, prava slika Božanstva? Nije li sam njegov Bog, njegova senka, projektovana na gigantski ekran na oblacima? Zar on ne stvara sebi Boga po sebi, uz dodavanje samo beskonačnih nastavaka na svoje mogućnosti, moći i strasti? Koje, pita Glas, koji neće zauvek biti samo tihi šapati, ikada bio u potpunosti zadovoljan svojim vlastitim primedbama u odnosu na svoju prirodu? Ko je ikada pokazao sebi, s razumevanjem koje je uzdiglo verovanje do izvesnosti, daje on bio besmrtan duh koji samo privremeno boravi u domu, obavijen svojim telom, i da će živeti zauvek, nakon što će ono istruliti? Ko je ikada pokazao ili čak mogao da pokaže, daje intelekt Čoveka drugačiji od onog mudrijih životinja, osim po nivou? Ko je ikada učinio više sem štoje izgovorio gluposti i nešto bezvredno u odnosu na razliku između instinkta psa i razuma Čoveka? Konj, pas i slon su svesni svog identiteta kao što smo i mi. Oni piju, sanjaju, pamte, prepiru se međusobno, smišljaju, planiraju i misle. Sta su intelekt i inteligencija čoveka već intelekt životinje ali na višem stepenu ili u većoj količini? U stvarnom objašnjenju jedne misli psa, sve metafizike će biti kondenzovane. I, sa još užasnijim upozorenjem, pita Glas: U kom su odnosu mase Ijudi, ogromni rojevi Ijudske rase, potvrdili sebe, bilo kao mudrijim ili boljim od životinja u čijim očima sija viša inteligencija nego u njihovim glupim, neinteligentnim očnim jabučicama. U kojoj meri su onipokazali sebe vrednijim ili boljim za besmrtan život? Da li bi on bio nagrada od ikakve vrednosti za ogromnu većinu? Da li oni pokazuju, ovde na zemlji, ikakvu sposobnost da se poboljšaju, ikakvu spremnost za stanje postojanja u kome neće puzati pred moćima, kao hrtovi koji drhte pred šibom, ili tiranisani kao nemoćna slabost bez odbrane; da oni neće mrzeti, proganjati, mučiti, ubijati; da neće trgovati i spekulisati, varati, pre-variti lakovernog i prevariti prisnog i kockati i uspevati i prezirati u svojoj samouverenosti oskudicu drugih i zahvaljivati Bogu što oni nisu kao što su drugi Ijudi? Od kakve bi, za ogroman broj Ijudi, bila vrednost Neba, gde oni ne bi mogli da lažu i klevetaju i rade proste poslove sa unosnim prihodima? S tugom gledamo oko sebe i ćitamo mračne i žalosne zapise iz davno umrlih i zlih vremena. Više od osamnaest vekova je potresana spektralna zona Prošlosti otkako je Hrist, propovedajući Religiju Ljubavi, bio razapet na krst, da bi ona postala Religija Mržnje; a Njegove Doktrine još nije prihvatilo kao prave, čak ni nominalno, četvrtina čovečanstva. Od Njegove smrti, neizmerna gomi-la ljudi je živela i umrla u potpunoj neverici svega što mi smatramo suštinskim za Spasenje! Koliko se ogromno mnoštvo duša nagomilalo, otkako se mrak idolatrijskog praznoverja uspostavio na ze-mlji, debeo i neprobojan, pred večnim Tronom Boga, da primi njegovu Presudu? Religija Ljubavi je potvrdila da je, u dugih sedamnaest vekova, bila i Religija Ohrabrenja i be-skrajno više Religija Proganjanja, više nego Muslimanstvo, njen nepobeđeni rival. Jeresi su rasle brže nego što su Apostoli umirali; i Bog je mrzeo Nicolaitane , dok je Jovan, u Patmosu, najavljivao Njegov dolazeći 14

gnev i svako je, kako je sticao moć, proganjao drugog, sve dok tle celog hrišćanskog sveta nije nakvašeno krvlju i odebljalo od mesa i zabelelo se od kostiju mučenika, a ljudskom geni-jalnošću bio je do kraja oporezovan, da bi se pronašli novi modeli kojim se mučenje i agonija mogu produžiti da bi bili još bolji. S kakvim pravom, šapuće Gias, ovi divljaci nemilosrdno proganjaju životinje kojima patnje i mu-čenje drugih jadnih vrsta, predstavlja najveće zadovoljstvo i masa takvih brine se samo dajede, spava, da se obuče i valja u telesnim zadovoljstvima, a najbolji među njima se svađaju, mrze, zavide i uz retke izuzetke, vode računa samo o svom sopstvenom interesu - s kakvim pravom oni pokušavaju da obmanu sebe u ubeđenju da oni nisu životinje, kao što su vuk, hijena i tigar, jer su nešto plemenitijeg duha kojije opredeljen ka besmrtnosti, varnici suštinske Svetlosti, Vatri i Razumu, kojije Bog? Kakvu drugu besmrtnost osim ove sebičnosti, može ovo stvorenje da uživa? Za kakvu druguje on sposoban? Zar besmrtnost nepočinje ovde i zarživot nije njen deo? Kako će smrtpromenitiprostu prirodu primi-tivne duše? Zašto druge životinje koje samo nejasno imitiraju bludničenje, divljaštvo, Ijudsku surovost i žeđ za krvlju, nemaju isto pravo koje ima i čovek, da očekuju uskrsnuće i Večno postojanje ili Nebo Ljubavi? Svet se poboljšava. Čovek prestaje da proganja - kada broj progonjenih postaje prevelik i jak i kad potčinjavanje traje dugo. Nestajanjem tog izvora zadovoljstva, čovek isprobava ingenioznost svoje okrutnosti na životinjama i drugim živim bićima koja su ispod njega. Lišavanje drugih bića života koji im je Bog dao, i to ne samo da bismo mogli da jedemo sveže meso, već iz čiste divljač-ke razuzdanosti, prihvatljiva je aktivnost i zabava za čoveka koji se ponosi sobom jer je Gospodar Stvaranja i malo je niži od Anđela. Ako ne može više da koristi sprave za mučenje, vešala, klešta i lomaču, može da mrzi, ubija i oduševljava se u mislima da će on, odmah posle toga, luksuzno uživati u blaženosti neba, gledati sa zadovoljstvom agoniju onih koji su, s pravom, propali jer su se usudili da misle suprotno od njega o temi koju obojica uopšte ne razumeju. Tamo gde armije despota prestaju da ubijaju i svete, armije Slobode zauzimaju njihova mesta i belo i crno se mešaju: ubijanje, paljenje i otimanje. Svako doba ponovo uvodi zločin, kao i glupo-sti prethodnika, i rat opravdava nasilje i pretvara plodnu zemlju u pustinju, i Bogu se zahvaljuje u Crkvama za krvava kasapljenja i nemilosrdna uništavanja, čak, i kada su nabrekli od pljačke, kruni-sani lovorom i dobijaju ovacije. Od celog čovečanstva, ni jedan od deset hiljada nema drugačijih potreba, osim svakodnevnih životinjskih potreba. U ovom vremenu, kao i u drugim, svi ljudi (osim nekolicine) rođeni su da budu zveri u ogradi, saradnici i kolege konju ili volu. Potpune neznalice, čak i u civilizovanim zemljama, oni misle i rezonuju kao životinje pored koje, i s kojom, rade. Za njih su Bog, Duša, Duh i besmrtnost samo reči, bez ikakvog realnog značenja. Za njih devetnaest od dvadeset u Hrišćanskom svetu, Bog je samo Bel, Molok, Zevs ili u najboljem slučaju Oziris, Mitra ili Adonai ali pod drugim imenom, obožavan sa starim paganskim ceremonijama i rutualnim obredima; to je statua Zevsa sa Olimpa koji je obožavan kao Otac u Hrišćanskoj crkvi koja je bila Paganski Hram; to je Statua Venere koja postaje Devica Marija. Jer, uglavnom, čovek u svom srcu ne veruje da je Bog pravedan ili milostiv. Oni se plaše i drhte od njegovih munja i užasavaju se njegovog gneva. Najviše je onih koji samo misle da veruju da postoji drugi život, iskušenje i kazna za greh. Ipak, ništa manje neće proganjati never-nike i Ateiste koji ne veruju u ono u što oni sami zamišljaju da veruju, jer im je to neshvatljivo, u njihovom neznanju i nedostatku mozga. Za veliku većinu ćovećanstva, Bog je samo odraz slike u beskrajnom prostoru, zemaljski Tiranin na svom Tronu, samo mnogo jači, neshvatljiviji i vrlo ne-umoljiv. Da bi usmerio Čovečanstvo, Despot treba samo da bude onakav kako je zamišljan Bog, po opštem shvatanju 15

koje je postojalo u svim vremenima. U velikim gradovima, niži sloj stanovništva je podjednako bez vere i bez nade. Ostali imaju, u najvećem delu, samo puku veru, nastalu obrazovanjem i sticajem okolnosti, a ne kao stvarnu i moralnu osobinu poštenja kao što je u Muslimanstvu. Tvoja imovina će biti sigurna ovde, rekao je Musliman, Ovde nema Hrišćana. Filosofski i naučnički svet svakim danom, sve manje i manje, veruje. Vera i Razum nisu u suprotnosti, već su u ravnoteži; već su u antagonizmu i neprijatelji su jedan drugome; rezultat koji nastaje iz toga je mrak i očaj skepticizma, otvoren i poluprikriven u racionalizmu. Više od tri četvrtine čovečanstva još kleči, kao kamile, da bi preuzelo tovar i krotko ga prenelo svom tiraninu. Ako se, kojim slučajem, Republika uzdigne, poput zvezde, ona juri da se uspostavi u krvi. Kraljevi ne moraju ratovati da bi je sklonili sa svog puta. Dovoljno je samo da je ne diraju i ona će ubrzo staviti ruku nasilja na samu sebe. I, kada narod koji je dugo porobljen, otrese svoje perje, može s nevericom da upita: Da li će se prevarant radovati Nekoj prevari Slobode, samo da bi se domogao Kroz mahnitost, omraženu svakom razumnom, zakona, Vlasti i Imperije ? 16

Svuda u svetu rad je, u nekom obliku, rob kapitala kojeg treba hraniti samo dok može da radi; ili još bolje, samo onoliko dok je njegov rad profitabilan za vlasnika ljudi, kao imovine. Ima gladova-nja u Irskoj, štrajkova i gladovanja u Engleskoj, pauperizam i rentijerstvo u Njujorku, mizerija, beda, neznanje, napuštenost, brutalnost poroka i besramnost, užasno prosjačenje. Ovde šnajderke gladuju i smrzavaju se; tamo majke ubijaju svoje dete, da bi ostala deca mogla da prežive, uz hleb kupljen iz socijalne pomoći za sahranu; i devojke iz susedstva se prostituišu za hranu. Ova ošamućena rasa, kaže Glas, nije zadovoljna što vidi da je njeno mnoštvo zbrisano velikim epidemijama nepoznatog uzroka, s pravdom i mudrošću koju ljudski um ne može da shvati. Ona mora stalno da bude u ratu. Otkako su se ljudi podelili u plemena, ni jednog trenutka ceo svet nije bio u miru. Uvek su ljudi bili angažovani u međusobnom ubijanju. Uvek su armije živele od muka seljaka i rat je iscrpljivao resurse, trošio energiju i prekidao napredak Države. Ona sada ostavlja nerođenom potomstvu užasan dug, hipoteke na svu imovinu i krije Državnu sramotu i ljagu nepo-štenog nepriznavanja. Ponekad, zlokobne vatre rata istovremeno upale pola Kontinenta; kao da su se svi Tronovi uje-dinili da primoraju narod da ponovo prihvati omraženu i odvratnu dinastiju ili, kad Država ne priznaje drugoj Državi pravo da rasturi loš savez i stvori sebi posebnu vladu. Tada, ponovo, zasjaju i nestanu plamenovi, a vatra tinja u pepelu, da bi se opet zpalila, sa obnovljenim i pojačanim besom. Ponekad, nadolazeća oluja lebdi nad nekom manjom oblašću; ponekad se njena svetla vide, kao plamen svetionika na brdu, i kao da obuhvata ceo svet. Nema mora, ali se čuje urlanje topova; nema reke, ali teče crvena od krvi; nema doline, ali drhti, podrhtava od kopita nastupajućih eskadrona; nema polja, ali je nađubreno krvlju mrtvih; i svuda ljudi ubijaju, lešinari žderu, a vuci zavijaju u uvo umirućeg vojnika. Ni jedan grad nije pošteđen mučenja granatama i šrapnelima; i nijedan čovek ne propušta užasnim bogohuljenjem da zahvali Bogu Ljubavi za pobedu i pokolj. Te deum se još peva za Evu od Bartolomea i Sicilijanske Vesperse . Ljudska ingenioznost je skroz istrošena i sve njene inventivne moći usmerene su na stvaranje paklene mašine za uništavanje kojom ljudsko telo može biti, još brže i efikasnije slomljeno, razbijeno, pokidano i unakaženo; i licemerno Čovečanstvo, pija-no od krvi i natopljeno krvlju, vrišti do Neba zbog pojedinačnog ubistva, odajući zahvalnost osveti koja nije ništa manje nehrišćanska, ili da zadovolji 17

pohlepu koja je niska kao i one koje podstiču Đavoli u dušama Nacije. Kada smo zadovoljno razmišljali o Utopiji i Milenijumu, i kada smo počeli da verujemo da čovek, i pored svega, ipak nije tigar koji je, istovremeno, polu-pitom i kojem miris krvi neće pro-buditi divljaka u njemu, istovremeno smo bili preneraženi zbog nestvarnog sna, da je tanka maska civilizacije, pocepana nadvoje, i s prezirom - odbačena. Odlazimo na spavanje kao seljak sa slapova lave na Vezuvu. Planina je bila tako dugo ćutljiva da smo poverovali da su se njene vatre ugasile. Oko nas su grozdovi i zeleno lišće maslina koje treperi na svežem noćnom vazduhu. Iznad nas sijaju mirne i strpljive zvezde. Iznenadna eksplozija nove erupcije nas budi, tutnja podzemlje ispod nogu, ubodi vulkanskih munja paraju grudi neba; i, mi vidimo, zaprepašteni, izmučenog Titana kako baca svoju vatru među blede zvezde, njegovo veliko drvo dima i oblaka, crveni potok juri niz njegove bokove. Tutanj i vika Građanskog rata je svuda oko nas: zemlja je Pandemonijum ; čovek je poput 18

Divljaka. Velike armije se kotrljaju duž užasnih talasa i ostavljaju iza sebe dim i golu pustoš. Pljačkaš je u svakoj kući, grabi čak i zalogaj hleba sa usana gladne dece. Sede kose je duplo više zbog krvi, a nevino devojaštvo uzalud vrišti na Pohot - tražeći milost. Zakoni, Sudovi, Ustavi, Hrišćanstvo, Milost i Sažaljenje, nestaju. Čini se da je Bog abdicirao i da Molok vlada umesto Njega; dok Štampa i Propovedaonica likuju zbog opšteg ubijanja, i mačem i upaljenom buktinjom podstiču zatiranje Pobeđenih, pljačke i ubistva daju za pravo ljudskoj zveri da se moli za zahvalnost Hrišćanskim Senatima. Trgovačka pohlepa umrtvljuje nerv osećanja Država i čini ih gluvim za zahteve poštenja, im-pulse plemenitosti, pozive onih koji pate pod nepravdom. I, na drugim mestima, univerzalna težnja ka bogatstvu skida Boga sa prestola i plaća božansko poštovanje Mamonu i Baalzebubu. Sebičnost dostiže vrhunac: steći bogatstvo, postaje smisao života. Hulje u legalizovanom kockanju i mutnim radnjama postaju epidemija; podmuklost je dokaz oštroumnosti; vlast je samo plen uspešne partije; Zemlju, kao Actceon raskidali su sopstveni psi i hulje koje je ona pažljivo odnegovala za njihov zanat, i najhalapljivije je pljačkaju kada je ona u najtežoj situaciji. 214

I pita Glas, 5 kojim pravom biće - koje je uvek angažovano u opštoj pljački i ubijanju, i koje je samo sebe radi, napravilo Boga, traži da bude više od divlje zveri, čijije prototip? Senke užasne sumnje padaju na dušu koja je željna ljubavi, poverenja i sigurnosti; tada mrak koji je okružuje, postaje njen simbol. Ona sumnja u istinu Otkrovenja, u svoju sopstvenu duhovnost, u samo postojanje milostivog Boga. Ona se pita, da li je uzaludno nadati se bilo kakvom napretku Čovečanstva prema savršenstvu i, kada ono uznapreduje u nekom smislu, da li tada nazaduje u nekom drugom, u smislu kompenzacije; nije li napredovanje u civilizaciji povećanje sebičnosti; ne vodi li sloboda obavezno ka razularenosti i anarhiji; da li siromaštvo i poniženje masa obavezno nastaje nakon porasta stanovništva i trgovačkog i proizvodnog napretka. Ona se pita, nije li, možda, čovek igračka slepe i nemilosrdne Vere; nisu li svi filosofi prevaranti i sve religije fantastične kreacije ljudske taštine i uobraženosti; i, iznad svega, kada je Razum napušten kao vodič, da li vera Budista i Bramana ima iste zahteve za nezavisnost i razumevanje, nerazumno poverenje, kao sve druge. Razum se pita nisu li, posle svega, očigledne i opipljive nepravde ovog života, uspeh i napre-dak Lošeg, nesreće, ugnjetavanja i mizerija Dobrog - osnova svih verovanja u buduće postojanje? Sumnjajući u čovekovu sposobnost za beskonačan razvoj ovde, on sumnja u tu mogućnost - bilo gde; ako Razum ne sumnja da Bog zaista postoji i da je pravedan i dobrodušan, on nikako ne može da utiša stalni, povratni šapat da su beda i nesreće čoveka, njihovi životi i smrti, njihov bol i tuga, njihovo zatiranje ratom i

epidemijama - fenomeni bez višeg dostojanstva, značaja i važnosti u očima Boga, nego one stvari, iste prirode koje se događaju drugim organizmima od materije; i da su ribe, u drevnim morima, nestale u milijardama da bi stvorile mesta za druge vrste, u reljefnim oblicima kao fosili koji svedoče o njihovoj agoniji; koralni planktoni, životinje, ptice i gamad, koje je čovek pobio, imaju isto pravo kao i on na negodovanje pri nepravdi i na oprost od Boga i na traženje be-smrtnosti života u novom Univerzumu, kao kompenzaciju za njihove patnje i muke i prevremenu smrt na ovom svetu. 19

Ovo nije slika projektovana maštom. Mnogi misaoni umovi su sumnjali i očajavali. Koliko nas može reči da je naša vlastita vera toliko zasnovana i potpuna, da nikada ne čujemo ove bolne šapate u duši? Trostruko blagosloveni su oni koji nikad ne sumnjaju, koji neumorno preživaju u zadovolj-stvu kao stoka ili dremaju pod opijatima slepe vere; u čijim dušama se nikad ne odmara ta Gadna Senka koja je odsustvo Božanske Svetlosti. Da bi objasnili sebi postojanje Zla i Patnje, Drevni Persijanci su zamislili da postoje dva Principa ili Božanstva u Univerzumu, jedno Dobro i drugo koje je Zlo. I oni su stalno u sukobu jedan s dru-gim u borbi za prevlast i naizmenično se smenjuju. Iznad oba, za Mudre, bilo je jedno Vrhovno, za njih Svetlost koja če na kraju nadvladati Mrak, Dobro - Zlo, pa će se čak Ahriman i njegovi Demoni razrešiti svojih poročnih i zlobnih priroda i primiće opšte Spasenje. Nije im palo na pamet da je po-stojanje Zlog principa, uz saglasnost Vrhovnog Svemoćnog, velika poteškoća i ostavili su postojanje Zla neobjašnjeno isto kao do tada. Ljudski um je zadovoljan ako može da skloni poteškoću samo korak dalje od sebe. On ne može da veruje da svet ne počiva ni na čemu, već je pobožno zadovoljan misleći da je on rođen na leđima ogromnog slona koji stoji na leđima velike kornjače. S tom kornja-čom, vera je bila zadovoljna i bila je veliki izvor sreće za mnoštvo koje je moglo da veruje u Đavola, sposobnog da smanji odijum prema Bogu, jer je bio tvorac Greha. Ali, nije svima dovoljna Vera da se prevaziđu velike poteškoće. Oni kažu sa Molitvenikom -Gospode! fa verujem! - ali poput ovih, oni su prinuđeni da dodaju - Tipomozi mojem neverovanjul Razum mora da bude u saradnji i usklađen s Verom ili oni ostaju i dalje u mraku sumnje - najmi-zernijem stanju od svih, u ljudskom umu. Oni koji brinu samo za svoj interes i korist u ovom životu, nisu zainteresovani za ove velike Probleme. Životinje ih takođe ne razmatraju. To je karakteristika besmrtne Duše - ona mora da traži zadovoljenje sebe u svojoj besmrtnosti i da razume tu veliku enigmu, Univerzum. Hotentot i Papuanac nemaju taj problem i mučenje sa ovom sumnjom i teorijama, i njih ne treba zbog toga smatrati niti mudrim niti srećnim. Svinje su, takođe, nezainteresovane za tu veliku zagonetku Univerzuma i srećne su što su potpuno nesvesne da je to ogromno Otkrovenje i Manifestacija u Vremenu i Prostoru - jedna Misao Beskrajnog Boga. 20

21

Uzdiži i veličaj Veru, kao što ćemo i mi, i reci da ona počinje tamo gde Razum prestaje, da ona ima osnovu bilo u Razumu, Analogiji, Svesti ili u ljudskom potvrđivanju. Vernik Brame, takođe, ima razumljivu Veru u ono što se nama čini pogrešnim i apsurdnim. Njihova Vera ne počiva na Razumu, Analogiji ili Svesti, već na potvrđivanju njihovih Duhovnih učitelja i Svetih Knjiga. Muslimani, ta-kođe, veruju na osnovu pozitivne potvrde Proroka; i Mormoni mogu da kažu Ja verujem u ovo, jer je to nemoguće. Nijednoj veri, koliko god to bilo apsurdno ili ponižavajuće, nisu nedostajale osnove, potvrde i potvrđivanja, knjige, Čuda i dokazivanje neoborivih tvrdnji koje su korišćene kao osnova za Veru u svim vremenima; i savremena čuda su bolje potvrđena, stotinama puta, od onih drevnih. I tako, posle svega, Vera mora da izbija iz nekog izvora u nama, pri čemu se dokaz za ono u šta treba da

verujemo, ne prenosi našim čulima jer ona nam, ni u kom slučaju, neće biti potvrda za istinitost onoga u šta se veruje.

Svest, ili nasleđe i unutrašnja ubeđenja, ili instinkt koji je božanski usađen, za razne stvari, jeste najviši Mogući dokaz, ako ne i jedini stvarni dokaz, o istinitosti određenih stvari, ali samo za istine određene vrste. Ono što mi nazivamo Razum, to jest, naše nesavršeno ljudsko rasuđivanje, sigurno će nas od-vesti od Istine kada su u pitanju nevidljive stvari i, posebno, od onih koje su Beskonačne, ako se opredelimo da verujemo samo u ono što on može da nam prikaže, ili ako nećemo da verujemo u ono što on, kroz svoj proces logike, pokaže da je kontradiktorno, nerazumno ili apsurdno. Njegov metar ne može da izmeri svod Beskonačnosti. Na primer, Ljudskom razumu su, Beskonačna Pravda i Beskonačno Milosrđe ili Ljubav, u istom Biću, nekonzistentni i nemogući. Može se pokazati da jedno obavezno isključuje drugo. Pošto je Kreacija imala svoj početak, može se, takođe, pokazati da je Večnost prošla pre nego što je Božanstvo počelo stvaranje, tokom koje je Ono bilo neaktivno.

Kada posmatramo nebo u vedroj noći, bez meseca, koje svetluca sa zvezdama, i kada znamo da je svaka fiksna zvezda samo jedna od milijarde drugih Sunca i da svaka, verovatno, ima svitu svojih svetova, i da su sve naseljene živim bićima, mi razumom osećamo sopstvenu nebitnost u Stvaranju, i istovremeno shvatamo da se u mnogo toga, što su u različitim vremenima bila naša verovanja, uopšte nikada nije moglo verovati iako su priroda, veličina i udaljenost do ovih Sunca i našeg Sunca, Meseca i Planeta, bili poznati Drevnima, kao što su i nama. Njima su sva svetla svoda bila stvorena samo zato da bi davala svetlost zemlji, kao i njihove lampe i sveće u domovima. Zemlja je trebalo da bude jedini nastanjeni deo Univerzuma. Svet i Univerzum su bili srodni termini. Čovek nije imao nikakvu predstavu o veličini i udaljenosti ne-beskih tela. Ali Mudraci jesu, u Haldeji, Egiptu, Indiji, Kini i Persiji, i stoga su oni uvek imali jedno ezoterično ubeđenje, mada samo u misterijama, koje je bilo nepoznato prostima. Ni jedan Mudrac, u bilo kojoj zemlji, Grčkoj ili u Rimu, nije verovao u popularne vere. Njima su Bogovi i Idoli Bogova bili samo simboli i simboli velikih i misterioznih istina. Prosti ljudi su zamišljali da je pažnja Bogova bila stalno usmerena na zemlju i čoveka. Grčka Božanstva su živela na Olimpu, jednoj beznačajnoj planini na Zemlji. Tu je bio Zevsov Sud, na koji je Neptun dolazio iz Mora, a Pluton i Persefona iz mračnog Tartarusa iz nedokučivih dubina grudi Zemlje. Bog je sišao sa Neba na Sinaj i izdiktirao zakone za Hebreje Svom slugi Mojsiju. Zvezde su bile čuvari smrtnika čije su sudbine i sreča trebale da se pročitaju u njihovim kretanjima, konju-gacijama i opozicijama. Mesec je bio Mlada i Sestra Suncu, na manjoj razdaljini od Zemlje i poput Sunca, načinjen samo na polzu čovečanstvu. 22

Ako velikim teleskopom Lorda Rossea istražujemo ogromne magline Herkulesa, Oriona i Andromede, i zatim ih posmatramo izdvojeno od brojnih Zvezda kojih ima više nego peska na oba-li; ako pomislimo da je svako od ovih Sunca, sa svojom svitom svetova i s rojevima života - poput našeg, ili mnogostruko veče od našeg, i ako odemo dalje u mašti i potrudimo se da predočimo svu veličinu beskonačnog svemira, 23

ispunjenog sličnim suncima i svetovima, čini nam se da možemo biti - neverovatno beznačajni. Univerzum koji je izgovorena Reč Boga, beskonačan je po obimu. Nema praznog prostora van kreacije, ni na jednoj strani. Univerzum koji je Misao Boga, koja je izgovorena, nikada nije bila ne-izgovorena, jer Bog nikad nije bio neaktivan; niti je Bio, bez mišljenja i kreiranja. Oblici kreacije se menjaju, sunca i svetovi žive i umiru kao lišče i insekti, ali Univerzum je po sebi beskonačan i večan, jer Bog Jeste, Bio je i uvek Će Biti i uvek je mislio i stvarao. Razum je sklon da prihvati da je Vrhovna Inteligencija, beskonačno močna i mudra, stvorila ovaj bezgranični Univerzum; ali nam, takođe, kaže da smo mi nevažni u njemu koliko zoofiti i entozoa ili kao nevidljive čestice pokrenutog života koji pluta vazduhom ili gamiže u kapljici vode. Osnova naše vere počiva na umišljenom interesu Boga za našu rasu, interesu koji se lako us-postavio kada je čovek verovao da je on jedino inteligentno biče, vredno posebne i budne pažnje i zabrinutosti Boga koji ima samo ovu Zemlju na koju treba da pazi i da nadgleda njeno održavanje, i koji je bio zadovoljan da stvori, u celom beskrajnom Univerzumu, samo jedno jedino biče, koje ima dušu, a ne neku životinju - najgrublje je uzdrmana jer se Univerzum širi i produžava oko nas; mrak sumnje i neverice nam se mučno usađuje u Dušu. Oblici s kojima se, obično, trudimo da zadovoljimo svoje sumnje, samo ih povećavaju. Objasniti nužnost uzroka kreacije, isto je što i objasniti nužnost uzroka za taj uzrok. Argument iz plana i obli-ka, samo odbacuje problem još jedan korak dalje. Oslonac sveta na slonu i slon na kornjači i kornjača na - ničemu.

Kada nam se kaže da životinje imaju samo instinkt i da Razum pripada samo nama, to nas ni na koji način ne zadovoljava, jer postoji ogromna razlika između nas i njih. Ako nam mentalni fe-nomeni, iskazani od životinja koje misle, sanjaju, pamte, svađaju se, planiraju, smišljaju, kombinuju i prenose svoje misli jedna drugoj, kao da se ponašaju racionalno usaglašene, ako se njihova ljubav, mržnja i osveta mogu shvatiti kao rezultati organizacije materije, kao boja ili miris, posluže za hi-potezu o nematerijalnoj Duši da bi se objasnio fenomen iste vrste (samo više savršen, manifestovan od ljudskih bića) - vrhunski je apsurd. Da organizovana materija može da misli ili uopšte da oseća, je velika i nerazrešena misterija. Instinkt je samo reč bez značenja koja, inače, znači inspiracija. On je ili sama životinja ili Bog u životinji, koja misli, pamti i rezonuje; i instinkt, prema opštem prihva-tanju termina, bio bi najveća i najdivnija misterija - ništa manje od direktnog, trenutnog i stalnog upućivanja na Božanstvo - jer životinje nisu mašine ili automati koji se pokreću oprugama i maj-mun je samo glupi Australijanac. Moramo li uvek da budemo u ovom mraku neizvesnosti i sumnje? Zar ne postoji mogućnost izlaska iz lavirinta osim slepom verom koja ne objašnjava ništa, i u mnogim verama, drevnim i sadašnjim, dovodi Razum u protivljenje i vodi nas ka verovanju, bilo u Boga bez Univerzuma, Univerzum bez Boga ili u Univerzum koji je po sebi Bog? Čitamo u Hebrejskim Dnevnicima da je Solomon, mudri Kralj, bio uzrok što su dva ogromna bronzana stuba postavljena ispred ulaza u Hram; prvi je nazvan Yakayin (Jakin) a drugi Bahaz (Boaz); te dve reči se pojavljuju u našoj verziji kao Snaga i Uspostavljanje (1. Carevi; Gl. 7:2i> i 2. Dnevnici, Gl. 3:17). Masonerija Plave Lože ne daje objašnjenje tih simboličkih stubova; ni Hebrejske Knjige nas ne upućuju da su oni simbolički. Iako nisu dati kao simbolički, oni se često objašnjavaju kao takvi.

Ali, pošto smo sigurni da je sve unutar Hrama bilo simbolika i da je cela konstrukcija trebalo da predstavlja Univerzum, možemo slobodno zaključiti da su stubovi na ulazu, takođe, imali simbo-ličko značenje. Bilo bi zamorno ponavljati sve interpretacije koje su mašta i glupost pronašle za njih. Ključ za njihovo istinsko značenje nije nemoguće otkriti. Savršeno i večno razlikovanje dva os-novna pojma kreativnog silogizma, da bi se omogućilo prikazivanje njihove harmonije analogijom suprotnosti, drugi je veliki princip te okultne filosofije prikrivene pod nazivom Kabala, i pominjane sa svim svetim hijeroglifima u Drevnim Svetilištima i u ritualima, koje su mase Iniciranih, Drevne i savremene Slobodne Masonerije - veoma malo shvatile. Zohar iznosi da se sve u Univerzumu ponaša po misteriji Ravnoteže, to jest, Ekvilibrijuma. Pored Sefirota ili Božanske Emanacije, Mudrost i Razumevanje, Ozbiljnost i Dobrota ili Pravda i Milost, Pobeda i Sjaj - jesu parovi. Mudrost ili Intelektualna Generativna Energija, i Razumevanje ili Sposobnost oplođenja od stra-ne Aktivne Energije i stvaranja razumevanja ili misli, simbolički se predstavljaju u Kabali kao muško i žensko. Isto je s Pravdom i Milošću. Snaga je intelektualna Energija ili Aktivnost; Uspostavljanje ili Stabilnost je intelektualna Sposobnost za stvaranje, pasivna. Postoji i Moć generisanja i Sposobnost za stvaranje. Uz Mudrost, kaže se, Bog stvara i kroz Razumevanje, uspostavlja. Postoje dva stuba u Hramu, siiprotni kao Muškarac i Žena, kao Razum i Vera, Svemoć i Sloboda, Beskrajna Pravda i Beskrajna Milost, Apsolutna Moć ili Snaga da se uradi čak i nešto što je najnepravednije i glupo, i Apsolutna Mudrost, koja čini nemogućim da se tako nešto uradi; Pravo i Dužnost, oni su bili stubo-vi intelektualnog i moralnog sveta, monumentalni hijeroglif protivrečnosti ili suprotnosti, neopho-dan velikom zakonu kreacije. Prema svakoj Sili mora da postoji Otpor da je podrži, za svaku svetlost - senka, za svako Kraljevstvo Oblast kojom se vlada, za sve potvrdno - odrečno, ili suprotno ili negacija. Kabalistima je Svetlost Aktivni princip a Mrak, ili Senka (koji je analogan njoj) - Pasivni Princip. Zato su oni od Sunca i Meseca napravili simbole dva Božanska Pola i dve kreativne snage; ženi su pripisali Izazov i prvi greh, a zatim i prvi podvig, materinski podvig za iskupljenje, jer tako mi vidimo - iz samih grudi, samog mraka, ponovno rađanje Svetlosti. Praznina privlači Zasićeno; i isto tako ona je provalija siromaštva i bede, Prividno Zlo, prividna praznina ništavila života, pro-lazna pobuna stvorenja, i večno privlači kuljanje okeana bića, obilja, sažaljenja i ljubavi. Hrist je upotpunio Iskupljenje na Krstu spustivši se u Pakao. Pravda i Milost su suprotnost. Ako je svaka beskonačna, njihovo zajedničko postojanje se čini nemogućim. I, ako bi one bile jednake, jedna ne može čak ni da poništi drugu, niti sama da zavla-da. Misterije Božanske Prirode su iznad našeg ograničenog shvatanja; ali takve su i misterije naše konačne sudbine. I, izvesno je da su cela harmonija prirode i kretanja, rezultat ravnoteže suprotnih ili naspramnih sila. Analogija suprotnosti daje rešenje za najinteresantniji i najteži problem moderne filosofije - ko-načnu i stalnu usklađenost Razuma i Vere, za preispitivanje Vlasti i Slobode u Nauci i Verovanju, o Savršenstvu u Bogu i nesavršenstvu u Čoveku. Ako su nauka ili znanje - Sunce, Verovanje je Čovek; to je odraz dana u noći. Vera je velom ogrnuta Izida, Dopuna Razuma koja u senci prethodi ili sledi Razum. Ona, Vera, emanira iz Razuma, ali ne može nikada da se pobrka s njim niti da bude poisto-većena s njim. Kada Razum povredi Veru, ili Vera Razum, to je pomračenje Sunca ili Meseca; kada se to desi, Izvor Svetlosti i

njegova refleksija istovremeno su beskorisni. Nauka nestaje sa sistemima koji su samo puko verovanje; i Vera podleže rezonovanju. Dva Stuba Hrama koji podupiru zdanje, moraju ostati razdvojeni i biti paralelni. Čim bi se pokušalo silom da se privuku, kao što je uradio Sampson, oni bi se srušili i cela građevina bi pala na glavu ne-promišljenog čoveka ili revolucionara, koga su lično ili nacionalno nezadovoljstvo unapred predali smrti. Harmonija je rezultat naizmenične nadmoći sila. Kad god je nema u vladi, vlada je neuspešna, jer je ona tada ili Despotizam ili Anarhija. Sve teorijske vlade, koliko god da je teorija prihvatljiva, završavaju u jednom ili u drugom. Vlade koje treba da traju, nisu pravljene u zaključanom sobičku Lockea ili u Shaftesburiju , u Kongresu, ni Dogovorno. Sile koje se čine suprotnim, koje su zaista suprotne, u Republici same stvaraju promene i život. Sfere se drže u svojoj orbiti i napravljene su da se obrću harmonično i nepogrešivo, podudaranjem koje izgleda kao suprotnost, ili kao dve suprot-ne sile. Ako je centripetalna sila jača od centrifugalne a ravnoteže sila nema, navala Sfera prema Centralnom Suncu razbiće ceo sistem u paramparčad. 24

Čovek je slobodna sila, mada je Svemogući nad njim i svuda oko njega. Da bi bio slobodan da čini dobro, on mora biti slobodan i da učini zlo. Svetlosti je neophodna Senka. Država je slobodna kao i pojedinac u svakoj vladi koja je dostojna svog imena. Država je manje moćna od Božanstva, i zato je sloboda pojedinačnog građanina sledstvena njenoj Suverenosti. To su suprotnosti, ali ne i antagonizmi. I, u nekoj Uniji Država, sloboda Država je sledstvena Supremaciji te Zemlje. Kada neka od njih ostvari trajnu prevlast nad drugom i one prestanu da budu in equilibrio, njeno propadanje se nastavlja ubrzanjem, povećava se kao kod tela u padu, sve dok slabiji ne bude uništen i zatim, kada ne bude nikakvog otpora koji bi se pružio jačem, ona uleće u propast. I, kada ravnoteža Razuma i Vere, u pojedincu ili Državi, i naizmenična premoć nestane, u zavi-snost da li je jedan ili drugi trajni pobednik, rezultat je Ateizam ili Praznoverje, nepoverenje ili slepa lakovernost; a Sveštenici bilo Nevere ili Vere, postaju despotski. Koga god Bog voli, njega On kažnjava (Pavle, Posl. Jevrejima, Gl. 12:6), izraz je koji formuliše celu dogmu. Iskušenja života su blagoslovi života, za pojedinca ili Naciju, ukoliko jedan od njih ima Dušu koja je zaista vredna spasenja. Svetlost i mrak, rekao je Zaratustra, su večne osobine sveta. Svetlost i Senka su svuda i uvek su u proporciji; Svetlost je razlog postojanja Senke. Samo preko isku-šenja, kroz agoniju žalosti i oštro iskazivanje suprotnosti, taj čovek i Država uspostavljaju inicijaciju. Agonije Vrta Gethesemane i one na Krstu, na Kalvariji, prethodile su Uskrsnuću i bile su sredstvo Spasenja. Kroz taj napredak, Bog stavlja Čovečanstvo na muke. 25

Stepen Ružinog * je posvećen i simbolizuje konačnu pobedu istine nad neistinom, slobode nad ropstvom, svetlosti nad mrakom, života nad smrću i dobra nad zlom. Velika istina koju nam on prenosi jeste da je, uprkos postojanju Zla, Bog beskrajno mudar, pravedan i dobar; da u stvarima sveta, vođenim bez pravila dobrog i pogrešnog, koja su nam poznata u našim uskim vidicima, ipak je sve ispravno, jer je to delovanje Boga; i sva zla, sve misterije, sve nesreće, samo su kapi u velikoj matici koja čisti, kojom On upravlja ka velikom i veličanstvenom zadatku; da će, u predviđeno vre-me, On iskupiti i obnoviti svet i Princip, a Moć i postojanje Zla će tada nestati; i sve će to biti urađeno na takav način i instrumentima koje On odabere da primeni; bilo sa vrlinama Spasitelja koji se već pojavio, ili Mesije, na kojeg se još čeka, iz Njegove reinkarnacije ili od nekog nadahnutog proroka, što nije na nama Masonima da odlučimo. Neka svako procenjuje i veruje za sebe.

U međuvremenu, mi radimo da bismo ubrzali dolazak tog dana. Morali iz antike, zakoni Mojsija i Hrišćanstva, su naši. Mi prihvatamo svakog učitelja Morala, svakog Spasitelja, kao brata u ovom velikom poslu. Orao je nama simbol Slobode, Uspeha i Jednakosti, a Pelikan, Čovečanstva i našeg Reda Bratstva. Radeći za ovo, sa Verom, Nadom i Milošću, kao našim oklopom, mi ćemo čekati, strpljivo, konačnu pobedu Boga i potpunu manifestaciju Reči Boga. Nijedan Mason nema prava da umesto drugoga, u okviru zidova masonskog Hrama, meri ste-pen poštovanja koji treba da oseća prema bilo kojem Reformatoru ili Osnivaču bilo koje Religije. Mi ne učimo verovanje ni u jednu pojedinačnu veru, kao što ne učimo ni neverovanje. Bilo koje visoke atribute je Osnivač Hrišćanske Vere mogao da ima ili ih nije imao, po našem verovanju, niko ne može da spori da je On propovedao i vršio čistu i uzvišenu moralnost, čak i uz rizik da, u krajnjem slučaju, izgubi Svoj život. On nije bio samo dobročinitelj ljudi bez nasleđa, već uzor za čovečanstvo. Predano je voleo decu Izraela. Njima je On došao i samo njima je On propovedao o Jevanđelju koje su Njegovi učenici kasnije predali i strancima. On bi se radovao da je oslobodio iza-brane Narode iz njihovih duhovnih veza neznanja i degradacije. Kao onaj koji voli celo čovečanstvo, položio je svoj život za emancipaciju Njegove braće. On treba da bude svima, Hrišćanima, Jevrejima i Muslimanima, biće zahvalnosti i obožavanja. Rimski svet je osetio noćnu moru nastupajućeg raspada. Paganizam, čije su Hramove uzdrmali Sokrat i Ciceron, rekao je svoje poslednje reči. Bog Hebreja je bio nepoznat van granica Palestine. Stare religije nisu uspele da pruže sreću i mir svetu. Brbljivi i svadljivi filosofi su zbrkali sve ideje čoveka, sve dok nisu posumnjali u sve i izgubili veru u sve: u Bogove, i njihovu dobrotu i milosrđe, u vrline čoveka, i u sebe. Čovečanstvo je bilo podeljeno u dve velike klase, gospodare i robove; moćne i prezrene, visoke i niske, tirane i rulju; čak su prvi bili zasićeni servilnošću potonjih koji su, u ma-laksalosti i očaju, potonuli na najniži nivo degradacije. I, gle! Kada je, glas, u beznačajnoj Rimskoj Provinciji Judeji, najavio novo Jevanđelje - novu Božju Rečslomljenima, mučenicima i iskrvarenom čovečanstvu, Slobodu Misli, Jednakost svih ljudi u očima Boga, univerzalno Bratstvo, novu doktrinu, novu religiju - progovorile su stare Prvobitne Istine još jednom! Čovek je još jednom naučen da pogleda u vis ka svom Bogu. Ne više u Boga sakrivenog u nepro-bojnoj misteriji i beskrajno dalekog od ljudskih osećanja koji se pojavljuje samo u intervalima mraka da razbije i smrvi čovečanstvo, već u Boga, dobrog, blagotvornog i milostivog koji više voli stvorenja koje je On napravio, nemerljivom i neprolaznom ljubavlju; Koji oseća prema nama i saoseća sa nama i šalje nam bol, oskudicu i bolest koji mogu samo da nam služe da razvijemo u nama vrline i veli-čanstvenost, kao prednost da zauvek živimo s Njim. Isus iz Nazareta, Sin Čovekov je tumač novog Zakona Ljubavi. On poziva k Sebi sve ponižene i siromašne, Parije (bilo koja osoba degradirana ili prezrena klasa, otpadnik od društva, ili u Indiji, pripadnik najniže kaste) sveta. Prvom rečenicom koju On izgovara, blagoslovi svet i najavljuje novo Jevanđelje: Blagosloveni su oni koji oplakuju nekogjer će oni biti utešeni. On sipa ulje utehe na svako slomljeno i iskrvareno srce. Svaki mučenik je Njegov obraćenik. On deli njihovu tugu i saoseća sa svima u njihovoj patnji. On podiže grešnika i Samarićanku, i uči ih da se nadaju oproštaju. On pomiluje ženu uhvaćenu u preljubi. On ne bira svoje učenike među Farisejima ili Filosofima, već među niskim i poniženim, čak i ribaru iz Galileje. On leči i hrani siromašne. On živi među siromašnima i među prijateljima. Propatite malo, deco,

rekao je On, da dođete k meni;jer takvoje kraljevstvo neba! Neka su blagosloveni skromni,jer njihovoje kraljevstvo neba; neki su pokorni,jer oni će naslediti Zemlju; milostivi, jer će oni dobiti milost; čisti u srcu, jer oni će videti Boga; mirotvorci, jer oni će biti nazvani deca Boga! Prvo se iz-miri sa svojim bratom i zatim prinesi njemupoklon na oltar. Daj onom koji od tebe traži i njega ti ne od-bij! Voli svoje neprijatelje; blagosiljaj one koji te kunu; i moli se za one koji te nemilosrdno iskorišćavaju i progone! Sve ono što bi i ti, a što Ijudi rade tebi, uradi njima takođe; jer, to je zakon i Proročanstvo! Onaj koji ne nosi svoj krst i koji ne ide za Mnom, nije vredan Mene. Novu zapovest vam dajem, da vi volitejedan drugog: kao što sam fa voleo vas, da vi tako volite jedan drugoga: po tome će svi znati da ste vi moji učenici. Veće Ijubavi za čoveka nema od ove, da čovek položi svoj život za svogprijatelja. Jevanđelje Ljubavi je on zapečatio Svojim Životom. Surovost Jevrejskog Sveštenstva, neznalački bes rulje i Rimska indiferentnost prema varvarskoj krvi, zakovali su ga za krst i On je otišao izgova-rajući blagoslov čovečanstvu. Umirući na takavnačin, On je zaveštao Svoje učenje čoveku kao neprocenjivo nasleđe. Izopačeni i pokvareni, oni su bili osnova za mnoge vere, pa su čak postali opravdanje za netolerantnost i pro-gone. Mi, ovde kod nas, učimo ih njenoj čistoti. To je naša Masonerija; jer njoj, svi dobri ljudi, svih vera, mogu da pristupe. Takav Bog je dobar i milostiv, voli i saoseća sa stvorenjima koja je On stvorio; taj Njegov prst je vidljiv u svim kretanjima morala, intelekta i materijalnog univerzuma; mi smo Njegova deca, Njegova roditeljska briga i pažnja; svi ljudi su braća, njihove oskudice treba da nadomestimo, da oprostimo njihove grehe, da tolerišemo njihova mišljenja, njihove uvrede da zaboravimo; da čovek ima besmrtnu dušu, slobodnu volju, pravo na slobodu mišljenja i delovanja; da su svi ljudi jednaki pred Bogom; da mi najbolje služimo Bogu humanošću, pokornošću, ljubaznošću, dobrotom i dru-gim vrlinama koje mogu prosti i uzvišeni da upražnjavaju; ovo je novi Zakon, Reč, za kojom je svet čeznuo i čekao dugo; i svaki pravi Vitez Ružinog^će poštovati uspomenu na Njega koji je propove-dao i gledao blagonaklono čak i na one koji Njemu pripisuju karakter daleko iznad njegovih vlastitih razumevanja ili verovanja, čak do granice smatranja Njega Božanstvom. Čujmo Fila, Grčkog Jevrejina: Misaona duša se različito usmerava, ponekad ka misaonoj plod-nosti a ponekad ka jalovosti, iako stalno napreduje, prosvetljena je s prvobitnim idejama, zracima koji emaniraju iz Božanske Inteligencije, kad god se uzdiže prema Vrhovnom Blagu. Kada se, u su-protnom, spušta i kadaje ujalovosti, onapada u domen onih inteligencija koje se nazivaju Anđeli... jer, kada je duši uskraćena svetlost Božja koja nju vodi ka znanju stvari, ona ne uživa više od slabe i sekundarne svetlosti kojejoj ne daju razumevanje stvari, već samo reči, kao u ovom nižem svetu... ...neka se sitne duše povuku i neka zapečate svoje uši! Mi prenosimo božanske misterije samo onima koji suprimili svetu inicijaciju, onima koji imaju istinsku pobožnost i koji nisu robovi praznog sjaja reči ili doktrinapagana... ... O, vi Inicirani, vi čije su ušipročišćene, primite ovo u svoje duše, kao misteriju koja se ne sme nikada izgubiti! Nemojteje otkriti Profanima! Čuvajteje i držite u sebi, kao nekvarljivo bogatstvo - ne kao zlato ili srebro, već mnogo dragocenije od svega drugog; jer, toje znanje Velikog Uzroka i Prirode, i iz nje su rođena oba. I, ako sretnete nekogkoje Iniciran, zaspajtega vašim molitvama, da vam on ne zataji druge nove misterije koje možda on zna i ne zastajte sve dok ih ne dobijete! Za mene, mada sam ja bio iniciran u Veliku Misteriju Mojsija, Prijatelja Boga, ipak, kada sam video Jeremiju, ja sam ga prepoznao ne samo kao Iniciranog, već kao Hijerofanta; ija sam pristupio u njegovu školu.

Kao i on, i mi prepoznajemo sve Inicirane kao svoju Braću. Mi ne pripadamo ni jednoj veri ni školi. U svim religijama postoji osnova Istine; u svima je čista Moralnost. Sve čemu uči glavno načelo Masonerije, mi poštujemo; sve učitelje i reformatore čovečanstva - mi poštujemo i cenimo. Masonerija, takođe, ima svoju misiju koju treba da ispuni. Uz njenu tradiciju koja doseže u naj-ranija vremena, uz njene simbole koji dopiru dalje i od monumentalne Egipatske istorije, ona poziva sve ljude, iz svih religija da pristupe pod njene zastave i da se bore protiv zla, neznanja i pogrešnog. Vi ste sada njeni vitezovi, njoj na usluzi - posvećen je vaš mač. Možete li se pokazati kao dobar voj-nik za vrednu stvar!?

1

Grad Biblos, (pi(3Aoc;) danas Jubayl, ili Jebeil, a u Bibliji nazvan Gebal, drevna luka, na oko 20 km severno od Bejruta, Liban; to je najstariji grad na svetu koji je stalno naseljen. Ime grada Byblos je grčki naziv; Grci su papirusu dali ime byblos, ili byblinos; i izvožen je u Aegeanu iz Biblosa. Otuda potiče i engleska reč Bible koja je izvučena iz Byblos kao papirus-na knjiga. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 2

Citat iz NovogZaveta; Dela Apostolska, Gl. 7: 48. 3

Pripadnik više klase ili sveštenstva u Indiji. Izvor: Oxford Engl. Dictionary, El. Ed. 4

Gimnosofist je ime (znači nagifilosofi) koje su Grci dali nekim starim indijskim filosofima (sekta), a koji su primenjivali asketizam do tačke kada su smatrali da hrana i odeća predstavljaju smetnju čistoti misli. I u odnosu na bol, Aleksandar Veliki je bio zapanjen kada je video da članovi sekte ne odaju ni najmanji zvuk na bol pri njihovom samo-povređiva-nju. Izvor: Bibliotheca Classica: Dictionary ofall Principal Names and Terms, History, Theology, Mythology of Antiquity; J. Lempriere D. D. (Tenth Amer. Ed,), NY W. E. Dean, Printer & Publisher, 1838. g. str. 455. 5

U drevnoj mitologiji: biće koje je delimično božanske prirode, koje nastaje iz odnosa božanstva sa smrtnima ili čoveka i koji je uzdignut na nivo boga; manje ili niže božanstvo. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 6

Arius (Staro Grčki: ’Apeio<;, 250 ili 256-336) je bio Hrišćanin, asketski hrišćanski biskup, poreklom iz Libana, i sve-štenik u Aleksandriji u crkvi Baucalisa. Njegovo učenje o prirodi Glavnog Boga je naglašavalo Očevo božanstvo iznad Sinovljevog, i on se protivio Trojstvu, što ga je dovelo da bude glavna tema Prvog Nikejskog Sabora, koji je predvodio Car Konstantin 325. godine. Iako su svi radovi Ariusa nestali, kritičarski radovi opisuju njegovu teologiju kao vreme pre postojanja Sina Božjeg, kada je samo Bog ili Otac postojao. Iako izraz Arijanizam ukazuje da je Arius bio tvorac stava koji nosi njegovo ime, debate oko ove teme su postojale i zadržale su se sve do VII veka. Ali, on nije bio ni prvi, Arius ih je samo podstakao, a Eusebius ofNicomedia je više decenija pre njega zastupao takav stav. Pa ipak, zastupnike ovog stava nazivaju Arijancima. Izvor: Encyclopedia of Religion, Second Edition; Lindsay Jones, Ed. Chief; 2005; Vol I; str. 478-479. 7

Apollonius iz Tiana (Staro-grčki AjroMdmoc; 6 Tuaveut;; 15-ioo.g) bio je grčki filosof Neopitagorejac. Veoma malo se zna o njemu. Kao filosof i orator iz I veka u vreme Hrista, bio je upoređivan s Hristom, od strane Hrišćana u IV veku. Pre njegovog rođenja bilo je predskazano da će on biti neko veoma poseban, da neće biti smrtno već božansko, što je Vrhovno biće prenelo majci. Rođen je čudom, i postao veoma napredan. Kao stariji, poručivao je ljudima da žive nematerijalnim životom, već duhovnim. Njegovi učenici su bili ubeđeni da je nadahnut od božanstva. Navodno je stvarao čuda, lečio bolesne, isterivao demone i podizao mrtve. Doveden je pred Rimski sud, ipak, nakon svog pogubljenja, vratio se da bi ubedio svoje učenike da nije umro, već da živi u nebeskom kraljevstvu. Tyana (Ssaro-grčki: Tuava) drevni grad u regionu Anadolije u Kapodokiji, Turska. Bio je prestonica Neo-Hetitskog kraljevstva u I milenijum p.n.e. Izvor: A Dictionary of Christian Biography, Literature, Sects and. Doctrines; William Smith, Henky Wage, London; vol. I. A-D; 1877; str. 135-140. 8

Anthropopatia, antropopatija, pripisivanje ljudskih osećanja bogu ili stvarima. Izvor: Euroword Dictionary, el. izdanje 2006. 9

Citat iz Starog Zaveta; Izlazak; Gl. 3:2. 10

Marcion, Gnostik, (II vek) smatran je učiteljom koji je puno putovao. Poznat je po tome što je predlagao dva boga. Prvi bi bio Kreator i Sudija, a drugi bi bio predstavljen kroz učenje Hrista. Smatrao je Pavla za jedinog pravog Apostola. Crkva je njega i njegovo učenje, tokom svoje istorije, smatrala za najveću pretnju sa kojom su se oni suočili do tog vremena, tako da Marciona Katolička crkva još uvek smatra za jednog od najvećih jeretika. Izvor: The Gnostics, The First Christian Heretics: Sean Martin, Prvo izdanje 2006, str. 46. 11

Pandemonium, izraz je nastao od Miltona u smislu prestonica Pakla, a kovanica: Pan-demon-ium=mesto svih demo-na. Izvor: Webster's New Universal Dictionary; N.Y, 1977. godine, str. 1292. 12

Conopus, Conobus, Kanopus - grad udaljen oko dvadeset stradija (oko 30 km) istočno od Aleksandrije,

glavne luke za grčko-egipatsku trgovinu, pre nastanka Aleksandrije, u zapadnom delu ušća (Kanopska ili Heraklitska) strane Nila. Prvobitno ime grada je bilo Karob, a Herodot kaže da je tu bilo prihvatilište za izbegle robove. U Grčkoj mitologiji, Canopus je bio kormilar na brodu Kralja Menelaja, iz Sparte, tokom Trojanskog rata. Opisan je kao mlad i lep čovek, ko-jeg je volela Theonoe, egipatska proročica, ali on nikada nije odgovorio na njena osećanja. Prema legendi, dok je bio na egipatskoj obali, ujela ga je zmija, i on je umro. Njegov gospodar mu je na tom mestu podigao spomenik, odmah pored Nila, gde je kasnije nastao grad Canopus. Osiris je bio poštovan u Canopusu u vrlo neobičnom obliku, u vazi sa ljudskom glavom, koja je poistovećena sa Canopusom, kormilarom Menelaja koji je tu sahranjen: ime joj je dato zbog jedne drevne zbrke u nerazumevanju, za vazu sa ljudskom i životinjskom glavom, u kojima su čuvani ostaci utrobe nakon balsamovanja. U Rimskoj epohi grad je polako propadao. Interesantno je još jedno značenje imena Canopus, da je to dom Boga dugoveč-nosti. Izvor: Encyclopedia Britannica; XI Ed; 1911; Vol. VI; str.174. 13

Mandore, drevni grad u Indiji, iz IV. veka, oko 9 km., severno od Jodhpura, u indijskoj državi Rajasthan. 14

Nicolaitanes su bili sekta u II vekii, koja je dva puta pomenuta u Knjizi Otkrovenja u Novom Zavetu. Pripisuje se da je postojala kao klasa koja je ispovedala Hrišćanstvo, koja je težila da uvede u crkvu lažne slobode ili raspuštenost. Prema svešteničkim zapisima, sekta je sledila Nikolaitanesa, jednog od sedam Deacona (đakona) izabranih da vode ranu crkvu u Jerusalimu. Poput Gnostika, oni su tražili tajna mistična iskustva. Verovali su da su takva znanja u potpunosti dovoljna za Izbavljenje. Nikolaitanci su namerno činili blud i nemoralna ponašanja kako bi skrenuli pažnju na njihov poseban načina života. Izvor: Smith, William: A Dictionary of the Bible. Vol. II, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library, izdanje 1884. g; str. 692. 15

Ateizam je takav sistem misli koji je formalno suprotan teizmu. Od samog početka njegove upotrebe, sam termin je dosta nejasno korišćen, najčešće kao epitet u suprotstavljanju svakom sistemu koji je dovodio u pitanje tadašnje popularne bogove. Tako je i Sokrat bio optužen za ateizam kao i Diagoras koga je Ciceron nazvao ateistom, a Demokrit i Epikur su takođe svrstani u istom smislu u bezbožnike (bez poštovanja prema bogovima). Takođe, rani Hrišćani su bili poznati kao pagani i ateisti jer su osporavali paganske bogove; od tada, povremeno, razne religije i filosofski sistemi su iz sličnih razloga, smatrani ateističkim. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Vol I; Spec. Ed; The Enc. Press; NY, 1907, str. 40. 16

Odlomak strofe iz zbirke Poems, Alfred Tennyson, 1830. godine. Originalno, reč je braggart, koja znači hvalisavac ili razmetljivac, ali i igrač kartaške igre, slične pokeru. 17

Vespers, najsvečanija Služba dana, sastavljena od Psalma koji su nazvani Luccernale. Cassian opisuje da je ova služba postojala i kod Egipatskih sveštenika i kaže da su recitovani psalmi i čitane dve pouke. Jedna je bila iz Starog a druga iz Novog Zaveta. Svaki psalm je pratila kratka molitva. Služba je držana oko pet ili šest sati popodne i paljena su sva svetla. Upotreba tamjana, sveća i drugih svetala tom

prilikom, podsećaju na jevrejski obred koji je pratio večernju žrtvu. Izvor: The Catholic Encyclopedia, vol. XV, Special edition under the auspices of the Knights of Columbus Catholic Truth Committee; Encyclopedia Press, INC. NY, 1912. g; str. 381. 18

Pandaemonium je prestonica Pakla, upotrebljena u Miltonovoj epskoj poemi Paradise Lost. Reč Pandcemonium, koju je iskovao John Milton, dolazi od grčke reči nav, sa značenjem sve ili svi, i Saifidviov, mali duh, mali anđeo, ili, kako Hrišćani tumače mali demon, i poslednja je demon. Ona se grubo prevodi kao Svi Demoni, ali se takođe može tumačiti kao llav-daifiov-siov, mesto svih demona. Izvor: English Oxford Dictionary, El. Ed. 2006. 19

Actaeon ( Aktcuiov), u grčkoj mitologiji sin sveštenika Aristeusa i Autonoe iz Beotije, ćerke Cadmusa. Bio je slavni Tebanski heroj, obučen za borbe, kao i Ahil, od kentaura Chirona. Zbog uvrede Artmeis, ona ga je u besu proklela i Actaeon se od lovca postao lovina. Pretvoren je u jelena i njegovi besni psi su ga raskidali na komade. Izvor: Encyclopedia of Classical Mythology\ Arthur Cotterel; Hermes House; 2006; str.13. 20

Hottentot, Hotentot, jedna od dve vrste Khoisanid rase (druga su Sanidi ili Bušmeni), prepoznatljivi po malom rastu, žuto mrkoj koži, gustoj kovrčavoj kosi. Oni su mešavina Bušmana i Hamita potomaka nekih Bantu mešavina, i uglavnom žive u Severo-zapadnoj Africi. Izvor: English Oxford Dictionary, El. Ed. 2006. 21

Papuanac, starosedeoci Papue, ostrvo u istočnom delu Papua Nove Gvineje, severno od Australije. Izvor: Ibid. 22

U klasičnoj Grčkoj mitologiji ispod Neba i Zemlje je Had, a Had je Tartarus, ili Tartaros (grčki Taptapoc;, duboko me-sto). To je duboko, tmurno mesto, jama ili ambis korišćeno kao tamnica za mučenje i patnju. Iako se za sve mrtve govorilo da idu u Had, Bog je slao najgore smrtne grešnike i nemoralne neprijatelje u Tartarus na večnu kaznu. U Gorgiasu, Platon je (oko 400. p.n.e.) napisao da su duše suđene posle smrti i one koje su dobile kaznu, poslate su u Tartarus. Kao mesto kazne, ono se može smatrati Paklom. Klasičan Had, s druge strane, je daleko sličniji sheolu (grob) iz Starog Zaveta. Novi Zavet pominje Tartarus po imenu gde on znači mračna tamnica u kojoj su zatvoreni pobunjeni anđeli. Poput ostalih osnovnih elemenata (kao što su zemlja i vreme), Tartarus je takođe božanstvo. Izvor: Enc. Britannica, Concise Enc., ed. 2006. str. 1875. 23

U laboratorijama, spektroskopski teleskopje dobio svoje mesto pored klatna, i timeje u opservatoriji on postao naizbežan instrument preciznosti, drugi po značaju u modernim vremenima, odmah uzgigantski reflektujući teleskop, sa 72 inča metaU nim ogledalom, kojije bio izum Lorda Rosse, William Parsons, u Irskoj u 1845”. Izvor: The New Cambridge Modern History’, 1960; vol. X; str. 58.

24

Shaftsbury je mali grad u Dorsetu i jedan je od najstarijih gradova u Engleskoj, danas je bez veće važnosti. Nema refe-renci za grad Locke i verovatno ga Autor pominje zbog njegove minornosti. 25

Gethesemane, \geth-se-m -ne\, vrt naspram doline Kidron na Brdu Maslina (Heb, Har ha-Zetim, tj. cedilište semena i ulja), milju dug greben prema Jerusalimu, je mesto na kojem se Isus Hrist, sa svojim učenicima, poslednji put pomolio pred raspeće. Reči ceđenje ulja ukazuju da je mesto bilo zasađeno sa maslinama. Prema Sv. Marku, Spasitelj je imao običaj da ovde dolazi radi odmora; i Sv. Jovan piše: Juda je takođe znao, koji ga je izdao, ovo mesto; jer je Isus često zalazio ovde sa učenicima (Jovan, Gl. 18:1). Izvor: Encyclopedia OfWorld Religions, Britannica 2006, str. 375. c

MORAL IDOGMA 221 VEĆE KADOŠA

1

19", VELIKIPONTIF

ravi Mason radi u korist onih koji će doći posle njega i za napredak i unapređenje ljudskog roda. To je premala ambicija koja zadovoljava sebe u granicama jednog života. Svi ljudi koji zaslužuju da žive, zaslužuju da prežive svoje sahrane i da žive posle toga, zbog dobra koje su ućinili za čovečanstvo, a ne da budu izbledele slike u pamćenju ljudi. Većina želi da ostavi iza sebe nešto što će nadživeti i njih i njihova naredna potomstva. To je instinktivan podsticaj dobijen od Boga i često postoji i u najgrubljim ljudskim srcima, i najsigurniji je dokaz besmrtnosti duše i su-štinske razlike između čoveka i najmudrije životinje. Zasaditi drveće koje će, nakon naše smrti, biti nadstrešnica deci, isto je toliko prirodno kao i voleti senku onog koje su naši očevi zasadili. Prost nepismeni seljak, bolno svestan svoje inferiornosti, najsiromašnija majka udovica, dajući svoju krv života onima koji plaćaju samo za njen rad u vrednosti njene šivaće igle i konca, mučiće se i štedeti na sebi da bi obrazovala svoje dete, kako bi ono imalo viši status u svetu od njih - i od takvih nastaju najveći svetski dobročinitelji. Po svom uticaju koji ga nadživljava, čovek postaje besmrtan, pre opšteg uskrsnuća. Spartanska majka, dajući svom sinu štit, kaže Sa njim ili na njemu\ Nakon toga, ona deli vlast u Lakedemonu (Sparta) sa zakonodavcem Likurgusom (Lycurgus); i ona je donosila zakone koji su je nadživeli; i ona je nadahnula Spartanske vojnike da, nakon rušenja zidova Atine, pomognu Aleksandru da osvoji Orijent. Udovica koja je dala Marionu zapaljenu strelu da bi spalio njenu vlastitu kuću, da ista ne bi služila kao sklonište neprijatelju njene mlade zemlje, kuća u kojoj je ona ležala na muževljevim grudima i u kojoj su njena deca rođena, donosila je efikasnije zakone svojoj državi od onih iz Loke ili Saftesbarija, nego što

su doneli mnogi drugi Zakonodavci, jer je njena Država dobila svoju slobodu. Egipatskim Kraljevima i Monarsima Asirije i Fenikije, od male je važnosti bilo što je sin Jevrejke, nahoče, usvojeno od ćerke Sesostris Ramzesa, ubio Egipćanina koji je maltretirao Hebrejskog roba i pobegao, zatim, u pustinju gde je ostao četrdeset godina. Ali, Mojsije koji bi, u suprotnom, možda, postao Regent Donjeg Egipta, poznat nama samo po tablicama na grobu ili spomeniku, postao je osloboditelj Jevreja i poveo ih iz Egipta do granice Palestine i napravio zakone za njih, iz kojih je izrasla Hrišćanska vera; i tako je on uticao na sudbinu sveta. On i stari Rimski advokat, sa Alfredom od Engleske, Saksonskim Plemićima i Normanskim Baronima, starim sudijama, sekretarima i kre-atorima kanona, izgubljenim u magli i senci prošlosti, naši su zakonodavci i mi poštujemo zakone koje su oni uspostavili. Napoleon je umro na pustoj steni u svom egzilu. Njegove kosti je Kraljev sin preneo u Francusku i one počivaju u Hdpital des Invalides, u velikom gradu na Seni. Njegove misli još uvek vladaju Francuskom. On, a ne Narod, zbacio je Bourbone i oterao poslednjeg Kralja iz kuće Orelansa u izgnanstvo. On, iz svog kovčega, a ne Narod, glasao je za krunu Napoleona III., (nećak Napoleona Bonaparte); i on, a ne Generali Francuske i Engleske, predvodio je njihove zajedničke jedinice protiv svirepog Severnog Despotizma. Muhamed je objavio Arapskim idolatristima novu veru. Postoji samojedan Bog i Muhamed je njegov Apostol, kao Mojsije i Hrist. Mnogo godina bez pomoći, a zatim uz pomoć svoje porodice i nekolicine prijatelja, potom brojnih učenika i na kraju s jednom armijom, on je predavao i propo-vedao Kuran. Religija divljih Arapskih entuzijasta, preobraćala je vatrena Plemena Velike Pustinje, proširila se preko Azije, izgradila Saracenske Dinastije, osvojila Persiju i Indiju, Grčku Imperiju, Severnu Afriku i Španiju i pokrenula veliki talas njihove ostrašćene vatrene vojske protiv utvrđenja Severnog Hrišćanstva. Zakon Muhameda još vlada četvrtinom ljudske rase; i Turci i Arapi, Mavri i Persijanci i Indusi, još poštuju Proroka i vatreno se mole licima okrenutim prema Meki; a on, iako nije živ, vlada i upravlja najvatrenijim delom Orijenta. Konfučije još donosi zakone u Kini a misli i ideje Petra Velikog upravljaju Rusijom. Platon i osta-li veliki Mudraci Antičkog vremena još upravljaju kao Kraljevi Filosofije i imaju dominaciju nad ljud-skim intelektom. Veliki Državnici iz Prošlosti još predsedavaju u Savetima Država, Burke se još vije u Donjem Domu; i Berryer-ovi sonarni tonovi će još dugo odjekivati u Komori Zakona Francuske. Uticaji Webstera (američki političar i Mason) i Calhouna (američki političar u doba Građanskog Rata), su-protstavljeni međusobno, podelili su američke države i doktrina svakog od njih je zakon i svetilište koje govori iz Svetinje nad Svetinjama za njegovu vlastitu Državu i sve koje su pridružene njoj: veru koju su propovedala i objavila ta dvojica, izašla je kroz usta topova i osveštana je rekama krvi. 2

Dobro je rečeno - dok je Tamerlan (Veliki tatarski emir i vojskovođa i ratnik, strah i trepet Azije) gradio svoju piramidu od pedeset hiljada ljudskih lobanja i dok je pokrenuo svoje armije dalje od kapija Damaska da bi išao u nova osvajanja i izgradio druge piramide, jedan mali dečak se igrao na ulicama Mentza, sin siromašnog zanatlije, čija je važnost na skali ljudskih biča bila, u odnosu na Tamerlanovu, kao zrno peska prema najvećem brdu ili zemlji; ali Tamerlan i sve njegove raspuštene legije koje su zbrisale Istok kao oluja, otišli su i postali senke; dok je štampanje, predivni izum John Fausta, dečaka iz Mentza, ostvario veći uticaj na ljudske sudbine i zbacio više tronova i dinastija nego sve pobede krvavih osvajača od Nimroda do Napoleona. 3

Pre mnogo vremena, Hram koji je izgradio Solomon s našom Drevnom Braćom, pretvorio se u ruševinu kada su Asirske Armije srušile Jerusalim. Sveti Grad je bio masa udžerica koje su pokrivale predeo ispod Crescenta; Sveta Zemlja je bila Pustinja. Kraljevi Egipta i Asirije koji su bili savreme-nici

Solomona, zaboravljeni su i njihove istorije su samo priče. Drevni Orijent je razlupana olupina, izbledela na obalama Vremena, Vuk i Šakal lutaju između ruševina Tebe i Tira, a krhotine vajarstva drugog Hrama i palate Vavilona i Ninive iskopane su iz ruševina i odnete u strane zemlje. Tih i miran Red, čiji je Veliki Majstor bio sin siromašne feničanske udovice, sa Kraljevima Izraela i Tira, nastavio je da raste po statusu i ugledu, presecajući besne talase vremena i oluje proganjanja. Vreme nije osla-bilo široke osnove, nije uništilo njegove stubove, nije narušilo lepotu harmoničnih proporcija. Tamo gde su sirovi varvari, u vreme Solomona, naseljavali negostoljubivu divljinu, u Francuskoj, Engleskoj i u Novom Svetu koji nije bio poznat Jevrejima ili Gentilima , Red je sagradio novi Hram i učio je milione Iniciranih onim poukama iz mitova, dobroj volji i toleranciji, o zavisnosti od Boga i povere-nju u čoveka, koje je on naučio kada su Hebreji i Giblemiti radili, rame uz rame, na padinama Libana i Sluga Jehovin i feničanski Obožavatelji Bela, sedeli sa skromnim zanatlijom u savetu Jerusalima. 4

Smrt je ta koja vlada. Živi samo slušaju i pokoravaju se. I, ako Duša vidi, nakon smrti, šta se događa na zemlji i posmatra bogatstvo onih koje voli, tada se njena najveća sreća sastoji u prizoru shvatanja svog blagotvornog delovanja koje se širi iz jednog perioda u drugi, kao što rečice prera-staju u reke i pomažu u oblikovanju pojedinaca, porodica, Država i Sveta; i s druge strane, njena najgora kazna je da vidi svoje zle uticaje koji izazivaju mizeriju i jad i pogađaju ljude još dugo nakon što sve njeno postane prašina, i kada su joj i ime i pamćenje, zaboravljeni. Mi ne znamo ko upravlja našim sudbinama među Mrtvima. Cela ljudska rasa je povezana s tim uticajima i osećanjima koji, u punom smislu, sačinjavaju ljudsku veru. Čovečanstvo je celina, u kojoj je čovek samo delić. Ono što su drugi ljudi u Prošlosti uradili, rekli i mislili, sačinjava ogromnu gvozdenu mrežu okolnosti koja utiče i upravlja nama. Mi preuzimamo svoju veru na poverenje. Mi mislimo i verujemo, kako nam je Stari Gospod Misli naredio; a Razum je bespomoćan pred Autoritetom. Možemo napraviti ili poništiti pojedinačan ugovor, ali Misli mrtvih Sudija Engleske koji žive (iako je njihov pepeo hladan već vekovima), stoje između nas i onoga što bismo želeli da uradimo, i oni nam to potpuno zabranjuju. Mi bismo da uredimo svoju zemlju na određeni način, ali zabrana engleskog parlamenta, njena izražena Misao kada je prvi ili drugi Edvard vladao, vraća se sa ehom, niz aveniju vremena, i govori nam da ne treba da koristimo moć za ponašanje po sopstvenoj volji. Mi bismo da dobijemo određenu prednost nad drugima, a misao starog Rimskog pravnika koji je umro pre Justinijana, ili tog velikog Rimskog govornika Cicerona, poništava ili čini našu nameru ništavnom. To delo Mojsije zabranjuje,takođe, i Alfred. Mi bismo prodali svoju zemlju, ali određeni znaci na prolaznom papiru govore nam da su naši očevi ili davni preci naredili drugačije; i ruka mrtvih koja se pruža iz groba, sa gestom pretećeg prsta, zabranjuje otuđenje. U grešci i grehu, misli ili želji naše pokojne majke izgovorene još dok smo bili deca, reči koje su nestale u vazduhu posle smrti i tokom mnogih godina bile zaboravljene, bljesnu u našem sećanju i sprečavaju nas snagom kojoj se ne možemo odupreti. Zato, mi slušamo pokojne; i živi bi trebali, kada smo mi umrli, da nas poslušaju i u dobru i u zlu. Misli iz Prošlosti su Zakoni Sadašnjosti i Budućnosti. Ako efekti onoga što govorimo i radimo ne opstanu posle našeg života, nevažno je. To, što će živeti posle naše smrti, kao deo velikog tela zakona koje su uveli preminuli, jedino je delo vredno izvršenja, jedina Misao vredna pomena. Želja da se uradi nešto što je od koristi svetu, kada do nas, tamo gde čvrsto spavamo u grobu, ni pohvala ni pogrde neće stići, najplemenitija je želja koju poseduje čovek. To je ambicija iskrenog i pravog Masona. Znajući za spor proces kojim Božanstvo donosi velike rezultate, on ne očekuje da žanje ono što je sejao, u svom životnom veku. To je nepromenljiva vera i

uzvišena sudbina velikog i dobrog, s retkim izuzecima - raditi i prepustiti drugima da pokupe žetvu tvog rada. Onaj koji čini dobro samo radi sticanja naklonosti ili zahvalnosti, blagodarnosti ili reputacije i svetske slave, poput onoga je koji pozajmljuje svoj novac samo da bi ga, posle nekoliko meseci, dobio nazad sa kamatom. Biti isplaćen za najviše usluge klevetom, ogovaranjem ili ruganjem ili, u najboljem slučaju, glupom indiferentnošću ili hladnom nezahvalnošću, često se dešava. Ali, to nije neuspeh, osim za one kojima nedostaje razum da vide ili da poštuju uslugu, ili plemenitost duše da zahvale i hvalospevom nagrade dobročinitelja takve vrste. Njegovi uticaji žive i velika Budućnost će imati sluha; bilo da priznaje ili odbacuje zakonodavca. Miltiades je bio srećan što je izgnan; i Aristides , što je bio prokazan, jer su se ljudi plašili kada čuju da je nazvan Pravedni. Nije Spasitelj bio nesrećan, već samo oni koji su mu uzvraćali za neprocenjiv dar koji je On podario, i za mukotrpan život koji je imao za njihovo dobro, s Njegovim zakucavanjem za krst, kao da je On bio rob ili zločinac. Progonitelj umire i truli, a Potomstvo izgo-vara njegovo ime s kletvom: ali, sećanje na žrtvu koju je on nenamerno stvorio, slavno je i besmrtno. 5

6

Ako nije radi kletve ili progona, Mason koji želi da pomogne svom rodu mora da vidi apatiju i hladnu ravnodušnost kod onih u kojima traži dobro, kao i kod onih koji bi trebalo da traže dobro u drugima. Ali, kada su tromost i plitkost Ljudske Pameti razbijene i odbačene kao olujom, kada u predviđeno vreme dođe veliki Spasitelj i kada se nova Vera pojavi i poraste natprirodnom energi-jom, tada je napredak Istine sporiji od rasta hrastova i onaj koji sadi ne treba da očekuje da će žnjeti. Spasitelj je na Svojoj samrti imao dvanaest učenika i jedan ga je izdao, a jedan ga je napustio i odre-kao ga se. Nama je dovoljno da znamo da će plod doći onda kad treba. Kada, i ko će ga brati, nama nije ni od kakvog interesa da znamo. Naš je posao da posadimo seme. Božje je pravo da podari plod onom kome On želi; i ako to nismo mi, naš rad je tada utoliko plemenitiji. Da posadimo ono što će, možda, drugi žnjeti; da radimo i sadimo za one koji će naseljavati zemlju kada mi budemo mrtvi; da sagledamo svoje uticaje u dalekoj budućnosti i živimo izvan svog vremena; da vladamo kao Kraljevi Misli nad ljudima koji još nisu rođeni; da blagoslovimo slavnim darovima Istinu, Svetlost i Slobodu onih koji neće ni znati ime onoga ko im je to dao i koje neće ni interesovati u kom je zaboravljenom grobu njegov prah - to su prave obaveze Masona i najpoželjnija sudbina čoveka. Sve velike i blagotvorne aktivnosti Prirode nastaju polako, često neopaženo i po načinu i po obimu. Samo je rad na rušenju i uništavanju nasilan i brz. Vulkan i Zemljotres, Tornado i Lavina, izbijaju iznenada, strašnom energijom i uništavaju neočekivanom snagom. Vezuv i Pompeja i Herkulanum, tokom noći; i Lisabon je oboren pred Bogom u trenu kada se zemlja zatresla i uzdrh-tala; Alpsko selo je nestalo i zbrisano jednim udarcem lavine; drevne šume su padale kao trava pred kosačem, kada je tornado naleteo na njih. Zaraza je ubijala hiljade dnevno; a oluja u noći zasula je peskom razbijene brodove. Tikva, Kikijon, Proroka Jonaha rasla je i osušila se tokom noći. Ali, pre mnogo godina, pre nego što su Normanski Osvajači stali nogom za vrat iscrpljenoj Saksonskoj Engleskoj, neki lutajući varvari, sa kontinenta tada nepoznatog svetu, iz puke dosade, rukom ili nogom, prekrili su zemljom hrastov žir i prošli bezbrižno dalje, na svom putu u mutnu Prošlost. Taj je umro i zaboravljen; ali žir je ležao tamo mirno, a moćna sila u njemu je delovala u mraku. Nežni izdanak je rastao lagano u vis; i hranjen svetlošću, vazduhom i čestim rosama, izbio je svoje male listiće i živeo, a jelen ili bik nisu hteli da taru svoje rogove na njemu i da ga smrve. Prolazile su godine, izdanak je postao mlado drvo a njegovo listovi su dolazili i odlazili, u Proleće i Jesen. I dalje su godine prolazile, a Vilijem, Normansko kopile, rasparčao je Englesku svojim Baronima, a mlado drvo je i dalje raslo, rosa je hranila njegovo lišće, a 7

ptice gradile svoja gnezda među njegovim granama, u nizu mnogih generacija. I dalje su dolazile i prolazile godine, i Indijanski lovac je spavao u hladu mladog drveta, Ričard Lavlje Srce se borio u Akri i Askaloni, a Džonovi smioni Baroni su izborili Veliku Povelju Slobode ; i, mladica je postala drvo koje je i dalje raslo i pružalo svoje velike grane svuda naokolo, i podiglo glavu još više prema Nebu, sa jakim korenom, i prkosilo je olujama koje su urlale i jurcale kroz njegove grane; i kada je Kolumbo zaorao svojim kobilicama nepoznatim Zapadnim Atlantikom a Kortez (Španac, osvajač L. Amerike, odgovoran za uništenje carstva Acteka) i Pizaro (Španac, istraži-vač, porazio i masakrirao Inke u Peruu) okupali krst u krvi; i Čistunac, Hugenot , Vitez i sledbenik Penna , 8

9

10

uočio zaklon i mesto za odmor van okeana, Veliki Hrast je i dalje stajao, duboko usađen, ponosan, visoko dominirajući nad celom šumom, nehajan za sve vekove koji su projurili nakon divljeg Indijanca koji je ukopao žir u šumi - jako i zdravo staro drvo, sa širokim krugom senke velike površine, bilo je pogodno za gradnju broda da ponese gromove topova Velike Revolucije širom sveta. Pa ipak, da je neko sedeo i stalno posmatrao, od trenutka kada je krhki izdanak krenuo na svoj put prema svetlu, sve dok orlovi nisu sagra-dili svoja gnezda na njemu, on nikada ne bi video drvo ili da izdanak raste. Mnogo vekova ranije, pre nego što su Haldejski Pastiri posmatrali zvezde ili kada je Shufu (vero-vatno je slovna greška, na arapskom Khufu - je faraon 4. dinastije) gradio Piramide, mogao je neko da plovi na jedrenjaku sa 74 topa tamo gde su sada hiljade ostrva, prelepi ukrasi površine Indijskog okeana, i gde merači dibine ne mogu da dosegnu do morskog dna. Ali, ispod ovih talasa bila su mnoštva ma-jušnih postojanja, van moći Aritmetike da ih izbroji; svako savršeno živo stvorenje bilo je stvoreno od Svemoćnog Kreatora i oblikovano od Njega za posao kojim bi trebalo da se bave. I, ona su radila ispod vode, svako svoj dodeljeni posao, u potpunom neznanju koji im je cilj Bog odredio. Ona su živela i izumirala, neizbrojiva i gotovo beskonačna u nasleđivanju generacija, svaka je dodavala svoj doprinos u ovom gigantskom radu koji se odvijao pod Božjom naredbom. Tako je On odredio da se stvori veliki Kontinent i ostrva; korali, biljke i životinjice i dalje žive i rade, pošto su stvorile stenu koja podupire dolinu Ohaja. Bog je izabrao da stvara. Gde je sada čvrsta zemlja, nekada je urlao veliki prvobitni okean. Vekovima i milenijumima, majušne ljuske bezbrojnih infuzorija i okamenjena tela nagomilanih fosila u njegovim dubinama, pod ogromnim pritiskom vode, očvrsli su u krečnjak. Uzdizani polako iz dubina Njegovom rukom, ti kameni grebeni podupiru tlo svih kontinenata, stotinama metara debljine; i mi, na ovim ostacima bezbroj mrtvih, zidamo grobove i palate, kao što su Egipćani koje zovemo drevnim, zidali svoje piramide. Na sva široka jezera i okeane, Veliko Sunce gleda pažljivo i s ljubavlju, a nevidljiva para se stalno diže u vis, njemu u susret. Ni jedno oko, osim Božjeg, ne posmatra je dok se uzdiže. Tamo, u gornjem sloju atmosfere, ona se kondenzuje u maglu i skuplja u oblake koji lebde i plivaju u vazduhu. Oni plove sa svojom strujom, lebde iznad okeana i kotrljaju se u velikim masama oko kamenitih ramena golemih planina. Dodatno kondenzovani promenom temperature, padaju na žednu zemlju i vlagom prskanju ili sipaju tešku kišu ili otvaraju svoja nedra u besnom Ekvatoru. Prskanje kiše i olujne kiše prolaze, oblaci nestaju i svetle zvezde ponovo sijaju na nebu, nad zadovoljnom zemljom. Kišne kapi tonu u zemlju i skupljaju se u podzemnim rezervoarima, teku podzemnim kanalima i žubore u po-tocima i izvorima; i sa planina i dolina, srebrnaste niti vode započinju svoj dug put prema okeanu. Ujedinjavanjem, one se proširuju u potoke i rečice, zatim u reke i na kraju u Nil, Gang, Dunav i Amazon ili Misisipi, kotrljajući se između svojih obala, moćne veličanstvene i nezadržive, stvaraju ogromne aluvijalne doline koje postaju žitnice sveta, koje oru hiljade trgovačkih kobilica i služe kao prostrani putevi i kao neprelazne

granice neprijateljskim narodima; uvek vraćajući okeanu kapljice koje se dižu u pari i spuštaju u kiši i snegu, obasipajući ravnice i uzvišene planine; prouzrokujući povlačenje, kilometrima dugo, u strmoglavoj trci prema njihovoj velikoj plimi. Tako biva i sa ukupnim ljudskim radom. Poput nevidljivih čestica pare, zajedničkim spajanjem i kombinovanjem, stvaraju se magla i oblaci koji padaju kao kiša na žedne kontinente i blagosiljaju velike zelene šume i široke travnate prerije, ustalasane doline i polja od kojih ljudi žive; neizmerna celina kapi koje srećna zemija pije, skupljene su u potoke i rečice, da izjednače planine i uzvise rav-nice i da napoje velika jezera i nemirne okeane; tako sva Ljudska Misao, Govor i Dela, sve ono što se uradi i kaže, misli i propati na Zemlji, spojeno zajedno, teče dalje u širokoj, nemirnoj struji prema onim velikim rezultatima koji su određeni voljom Boga. Mi gradimo sporo a uništavamo brzo. Naša Drevna Braća su izgradila Hramove Jerusalima, pali su brojni udarci tesanja i oblikovanja kedrovine, kamena i izrezbareni su isprepletani ukrasi, da bi na kraju nastali Hramovi. Kamen po kamen, zajedničkim snagama i velikim trudom Učenika, Pomoćnika i Majstora, podignuti su zidovi; krov je polako uzdizan i oblikovan; mnogo godina je prošlo i Zgrade su završene, sve je bilo na svom mestu i spremno za Poštovanje Boga, veličanstveno u sjaju sunca u atmosferi Palestine. Tako su oni izgrađeni. Jednim pokretom ruke sirovog, varvarskog Asirskog kopljaša ili pijanog Rimljanina ili Gotskih Legionara Titusa, pokrenutog bezosećajnim impulsom brutalne volje, bačene su plamene baklje; i bez dodatnog ljudskog učešća, samo nekoliko kratkih časova bilo je dovoljno da sve izgori i pretvori svaki Hram u zadimljenu masu crne, neu-gledne ruševine. Zato, budi strpljiv, moj Brate i čekaj! Odluka je Božja: Pravo da radimo, pripada nama. Zato, ne malaksavaj, ne budi umoran od dobrog rada! Ne budi obeshrabren ljudskom apatijom, ne gadi se njihovih grešaka, ne budi umoran od njihove ravnodušnosti! Ne haj za prinose i rezultate; već gledaj šta sve treba da se uradi i uradi to, ostavi rezultate Bogu! Vojniče Krsta! Zakleti Viteže Pravde, Istine i Tolerancije! Dobri i Pravi Viteže! budi strpljiv i radi! Apokalipsa, taj uzvišeni Kabalistički i proroški Zbir svih okultnih likova, deli svoje slike na tri Septenarije; nakon svake je tišina na Nebu. Postoji sedam Pečata koje treba otvoriti, u stvari, potreb-no je znati Sedam misterija i sedam prepreka koje treba prevazići, Sedam truba da se oglase i sedam čaša da se isprazne . 11

Za one koji dobijaju devetnaesti stepen, Apokalipsa je Apoteoza (obožavanje ili veličanje) te uzvi-šene Vere koja stremi ka samom Bogu i prezire svu pompu i radove Lucifera. Lucifer, Lučonošal Čudno i neobično ime dato Duhu Tame! Lucifer, Sin Jutra! Da li je on taj koji nosi Svetlost, čijim sjajem zaslepljuje slabe, osečajne ili sebične Duše? Ne sumnjajte, jer predanja su puna Božanskih Otkrovenja i Nadahnuča; i Nadahnuče nije iz jednog Vremena niti iz jedne Vere. Platon i Filo su, takođe, bili nadahnuti. Apokalipsa je, zaista, isto toliko nejasna knjiga koliko i Zohar. Napisana je hijeroglifima, s brojevima i slikama, a Apostoli su se često obračali inteligenciji Iniciranih.

Neka onaj koji ima znanje, razume! Neka onaj koji razume, izračunal govorili su često, nakon neke alegorije ili pominjanja nekog broja. Sveti Jovan, omiljeni Apostol i Čuvar svih tajni Spasioca, nije to napisao da bi svi razumeli. Sefer Jecira , Zohar i Apokalipsa su najcelovitija otelotvorenja u Okultizmu (mističko značenje, sakriti ili prekriti). Ova literatura sadrži više značenja nego reči; njihovi izrazi su figurativna poezi-ja i precizni su koliko i brojevi. Apokalipsa sažima, upotpunjava, prevazilazi sve Nauke Avrama i Solomona. Vizije Jezekilje, sa reke Chebar (reka Khabur, najveća pritoka Eufratu na sirijskoj teritoriji) i no-vog Simboličkog Hrama, sa podjednako misterioznim izrazima, prekrivenim u brojkama enigmat-skih dogmi Kabale i njenih simbola, isto toliko teško se razumeju kao i oni Slobodne Masonerije. 12

Septenari (broj sedam i sve što je u vezi s njim) je kruna svih Brojeva jer objedinjuje Trougao Ideje i Kvadrat Forme. Što su veliki Hijerofanti bili više na mukama da prikriju svoju apsolutnu Nauku, to su više tra-žili da dodaju veličinu i prošire broj svojih simbola. Velike piramide, s trouglastim iskošenim stra-nama i kvadratnom osnovom, predstavljale su njihovu Metafiziku, zasnovanu na znanju o Prirodi. Znanje Prirode je, za svoj simbolički ključ, imalo gigantski oblik te ogromne Sfinge koja je utonula u svoje duboko ležište u pesku i stražarila u podnožju Piramida. Sedam velikih spomenika nazvani su Čudima Sveta; oni su veličanstvene uspomene na Sedam linija koje su sačinjavale Piramide i na Sedam mističnih kapija Tebe. Filosofija Inicijacije u Septinar kod Drevnih, može se sumirati ovako: Tri Apsolutna Principa su samo Jedan Princip; četiri elementarna oblika su samo jedan; svi zajedno formiraju Jednu Celinu, sastavljenu od Ideje i Forme. i° Biće Je Biće U Filosofiji, jedinstvo Ideje i Bića ili Istinitost; u Religiji, prvi Princip, Otac. 2° Biće Je Stvarno. U Filosofiji, jedinstvo Znanja i Postojanja ili Stvarnosti; u Religiji, Logos Platona, Demijurg, Reč. 3° Biće Je Logičnost. U Filosofiji, jedinstvo Razuma i Stvarnosti; u Religiji, Proviđenje, Božanska Akcija koja čini Dobro stvarnim, što u Hrišćanstvu nazivamo Sveti Duh. Jedinstvo svih sedam boja je Bela, analogni simbol Dobra: odsustvo svih je Crna, analogni simbol Zla. Postoje tri osnovne boje, Crvena, Zuta i Plava, i četiri dopunske, Oranž, Zelena, Indigo i Ljubičasta; i sve njih je Bog pokazao čoveku u dugi i one imaju svoju sličnost, u moralu i u intelektu-alnom svetu. Isti broj, Sedam, stalno se ponavlja u Apokalipsi, sastavljen je od zbira brojeva tri i če-tiri; i ovi brojevi se odnose na poslednjih Sedam Sefirota, tri odgovaraju Dobrodušnosti ili Milosti, Trezvenosti ili Pravdi i Lepoti ili Harmoniji; i njih četiri su: Netsach, Hod, Yesod i Malhut, Pobeda, Sjaj, Stabilnost I Dominacija. Isti brojevi, takođe, predstavljaju prve tri Sefire, Keter, Hohma i Binah, ili Volju, Mudrost i Razumevanje koje su, uz Daath ili Inteligenciju ili Misao, takođe, četiri, pri čemu se Daath ne smatra

Sefirom, ne kao Božanstvo u akciji ili kao sposobnost, energija ili atri-but, već kao Božanska Aktivnost. Sefiroti se, generalno, u Kabali shvataju kao da predstavljaju ljudski oblik, Adama Kadmona ili Makrokozmu . Tako uređeni, univerzalni zakon Ravnoteže je trostruko poznat. Iz te Božanske Inteligencije, Aktivne, Muške Energije i Pasivne Sposobnosti da stvara Misli, rezultira aktivnost Mišljenja. Iz Dobrodušnosti i Trezvenosti, proističe Harmonija; iz te Pobede ili beskrajnog nadvladavanja i Sjaju (Slavi), pošto je Beskonačna, može se učiniti da zabranjuje postojanje prepreka i protivljenja, rezultira Stabilnost ili postojanost koja je savršena Suverenost beskonačne Volje. 13

Poslednjih devet Sefirota su objedinjeni i istovremeno teku dalje, iz prvog od svih, Keter, ili Krune. Svaki je, takođe, uzastopno isticao iz onog koji mu prethodi, a ipak je još bio povezan s njim. Volja Božja uključuje Njegovu Mudrost, a Njegova Mudrost je njegova Volja, posebno razvi-jena za delovanje. Ova Mudrost je Logos koji kreira, pogrešno shvaćen i personifikovan od Simon Magnusa i kasnijih Gnostika. Njenim izgovaranjem, slovo Yod stvara svetove, prvo u Božanskom Intelektu kao Ideju koja, zatim, po obliku nastaje stvoreni Svet, Univerzum materijalne stvarnosti. Yod [e] i He [a] dva slova Neizrecivog Imena manifestovanog Božanstva, predstavljaju Muško i Žensko, Aktivnu i Pasivnu Ravnotežu i Vav [i] upotpunjava Trojstvo i Trilateralno ime ’m, Božanski Trougao koji uz ponovljeno He postaje Tetragramaton . 14

Tako, deset Sefirota sadrže sve Svete Brojeve, tri, pet, sedam i devet i savršeni Broj Deset i sao-brazni su Tetraktisu Pitagore. Biće Je Biće, rrntf UHN rrnK, Ahayah Asar Ahayah. Ono je Princip Početka. Na početku je bila, što će reći, Je, Bila i Biće, Reč, što će reći Razum koji govori. Ev apxn r| O A6yo<;! v

Reč je razlog verovanja i ona je, takođe, izraz Vere koja čini Nauku živom stvari. Reč, A6yoc;, je Izvor Logike. Isus je Inkarnirana Reč. Usaglašenost Razuma sa Verom, Znanja sa Verovanjem, Autoriteta sa Slobodom, postala je u modernim vremenima istinska enigma Sfinge. Mudrost je ta koja je, u Kabalističkim Knjigama Izreke (Gl. 3:19) i Propovednička, Kreativna Sila Boga. U drugim hebrejskim spisima ona je 7:n mm, Debar lahavah, Reč Božja. Kroz Njegovu izgovorenu reč, Bog nam otkriva sebe; ne samo u vidljivoj i nevidljivoj, već u intelektualnoj kreaciji, kao i u našim ubeđenjima, svesti i instinktima. Otuda su određena verovanja svih ljudi univerzalna. Ubeđenje svih ljudi da je Bog dobar, vodi ka verovanju u Đavola, posrnulog Lucifera ili Lučonošu, Šejtana-Neprijatelja, Ahrimana i Tifona, kao jedan pokušaj da se objasni po-stojanje Zla i da ono bude konzistentno sa Beskrajnom Moći, Mudrošću i Dobrodušnosti Boga. Ništa ne nadmašuje i ništa Njemu nije ravno, Zaključak je svih doktrina Starog Sveta, kao što je kratke napomene isklesao Hermes na Kamenu, poznate pod nazivom Ploče od Emeralda: Jedinstvo Postojanja i Jedinstvo Harmonije, uzdizanja i spuštanja, progresivne i proporcionalne lestvice Reči; ne-promenljiv zakon Ravnoteže i proporcionalan napredak univerzalnih analogija; odnos između Ideja i Reči, davanje mere u odnosu između Kreatora i Kreiranih, neminovna matematika Beskonačnog, potvr-đena merama jednog ugla Konačnog - sve ovo je izraženo kroz pravilo Velikog Egipatskog Hijerofanta:

Ono što je Superiorno je kao ono što je Inferiorno, i ono što je Dole je kao ono što je Gore, da stvara Čuda jedinstva.

2o",VELIKI majstor svih simboličkih loža Pravi mason je praktičan filosof koji pod religioznim simbolima, tokom svih vremena pri-hvaćenim sa mudrošću, na osnovu planova trasiranih od prirode i razuma, gradi znanjem moralno zdanje. On mora da pronađe, u simetričnim odnosima svih delova ovog racional-nog zdanja, princip i pravilo svih svojih dužnosti, izvor svih svojih zadovoljstava. On unapređuje svoju moralnu prirodu, postaje bolji čovek i utvrđuje da, u zajedništvu s vrlim ljudima, okupljenim sa zajedničkim i jasnim stavovima, ima mogućnost da višestruko uveća svoja dela dobročinstva. Masonerija i Filosofija, iako nikako nisu jedna te ista stvar, imaju isti predmet i nameću sebi isti cilj: poštovanje velikog Arhitekte Univerzuma, upoznavanje i bliskost s čudima prirode i sreću čovečan-stva ostvarivu stalnim angažovanjem svih vrlina. Tvoja je posebna dužnost, kao Časnog Velikog Majstora Svih Simboličkih Loža, da pomogneš povratak Masonerije u njenu prvobitnu čistotu. Ti si postao instruktor. Masonerija je dugo lutala u greškama. Umesto da se unapređuje, ona se degenerisala iz svoje prvobitne jednostavnosti, i naza-dovala je ka sistemu izobličenih gluposti i neznanja koji je, u nemogućnosti da stvori lepu mašinu, stvarao jednu komplikovanu. Pre manje od dvesta godina, njena organizacija je bila jednostavna i potpuno moralna, njeni simboli, alegorije i ceremonije su se mogle lako razumeti, a njen cilj i svrha bili jasno shvatljivi. Ona je, potom, svedena na veoma mali broj Stepena. Njene konstitucije su bile poput one Društva Esena, napisane još u prvom veku naše ere. Tu se moglo naći prvobitno Hrišćanstvo organizovano u Masoneriji, škola Pitagore bez nesklada i apsurda; Masonerija koja

je jednostavna i istinska, u kojoj nije bilo nikakvog mučenja uma da bi se otkrila razumna tumačenja; Masonerija koja je i religiozna i filosofska, vredna dobrih građana i prosvetljenih filantropa.

Inovatori i izumitelji su urušili tu prvobitnu jednostavnost. Neznanje se uključilo u rad stva-ranja Stepena, a tričarije i gluposti i kojekakve misterije, apsurdi ili gadosti, uzurpirali su mesto masonskoj Istini. Slika užasnih osveta, ubodi nožem i krvave glave, pojavile su se u miroljubivom Hramu Masonerije, bez ikakvih objašnjenja njihovog simboličkog značenja. Zaveti, van svake uskla-đenosti sa svojom svrhom, šokirali su kandidate i zatim postajali smešni i u potpunosti nepoštovani. Probe radi, sveštenički pomoćnici napravili su probu i ograničili se da je izvrše samo do određene tačke koja, kad bi bila užasna, kad bi bila prava; ali, pošto je bila samo proba, izmenjena je i izazi-vala je samo čuđenje i smeh. Osam stotina Stepena, ove ili one vrste, bilo je izmišljeno; Bezverje i Jezuitizam predavani su pod maskom Masonerije. Rituali, čak i oni uvaženih Stepena koje su prepisivali i osakatili neznalice, postali su bezvredni i trivijalni, a reči toliko izmenjene da nije bilo moguće prepoznati mnoge od njih. Kandidati su dovođeni u stanje degradacije i trpljenja uvreda koje nije mogao da toleriše čovek sa duhom i čašću. 15

I zbog toga je većina Stepena koje potvrđuju Drevni i Prihvaćeni Škotski Obred i, pre njega, Obred Savršenstva, izašla iz upotrebe, tako da rituali skoro nisu bili ni prenošeni, pa su postali prazni i beznačajni. Ovi Obredi su ličili na one stare palate i baronske zamkove čiji su različiti delovi, izgrađeni u dalekim i u različitim periodima koji su se po planovima i prema ukusima uve-liko razlikovali, stvarali neskladnu i neusaglašenu celinu. Judaizam i viteštvo, sujeverje i filosofija, filantropija i ludilo, i žeđ za osvetom, čista moralnost i nepravda i nelegalna osveta, mogli su se naći čudesno pomešani i objedinjeni, ruku pod ruku u Hramovima Mira i Sloge; i, ceo sistem je bio jedna groteskna mešavina neskladnih stvari, kontrasta i kontradikcija, šokantne i fantastične ekstrava-gantnosti, suprotne elementima dobrog ukusa i finih koncepcija prekrivenih i naruženih apsurdima stvorenim neznanjem, fanatizmom i besmislenim misticizmom. Prazna i sterilna pompa koju je, zaista, bilo nemoguće održavati i u kojoj niko nije mogao da nađe bilo kakav smisao, uz grozna i izmišljena objašnjenja koja su bila ili glupa trivijalnost ili im je bio potreban tumač; kao i zvučne titule, proizvoljno shvaćene, za koje izumitelji nisu udostojili da daju bilo kakvo objašnjenja koje bi opravdalo sve njihove ludosti u prihvatanju privremenih rango-va, moći i titula plemstva - zasmejavale su svet, a Inicirane dovele da se osećaju sramotno.

Neke od ovih titula smo zadržali, ali one kod nas imaju značenje potpuno konzistentno sa Duhom Jednakosti, osnovom čvrstog zakona postojanja cele Masonerije. Vitez je, kod nas, onaj koji posveti svoju ruku, svoje srce i svoj um Nauci Masonerije, koji posvećuje sebe Zakletim Vojnikom Istine; Vladar je onaj koji teži da bude Vođa (Glavni), prvi, lider među sebi ravnima, u vrlini i u do-brim delima; Suveren je onaj koji, kao jedan iz nekog reda čiji su svi članovi Suvereni, jeste Vrhovni samo zato što su takvi zakoni i konstitucije kojima on služi i po njima se, kao i sva druga Braća, upravlja. Titule Moćni, Suvereni, Mudar i Uvaženi, ukazuju na moć Vrline, Inteligencije i Mudrosti, kojoj ovi moraju da teže da bi uspeli, i na taj način se visoko uzdižu glasanjem njihove Braće; i sve druge naše titule i nazivi imaju svoje ezoterično značenje, izraženu skromnost i jednakost, kako bi oni koji ih primaju, mogli da ih u potpunosti razumeju. Tvoja je dužnost, kao Majstora Lože, da uputiš Braću da su to veoma velike i

nepromenljive pouke, da one uče uzvišenim i nužnim osobi-nama, neophodne onima koji njima teže, a da nisu samo beskorisne drangulije izlizane u smešnim imitacijama iz vremena kada su Plemići i Sveštenstvo bili gospodari, a ljudi robovi; da su, u celoj pravoj Masoneriji, Vitez, Pontif, Vladar i Suveren, samo prvi među jednakima, i da su kecelje, odeća, medalje, samo simboli i amblemi vrlina, neophodni svim dobrim Masonima. Masoni kleče, ne da bi molili za dozvolu ili dobili odgovor, ne čoveku kao superiornom koji je samo njihov brat, već svom Bogu; njemu se oni obraćaju za pravičnost svojih namera i od njega traže pomoć u ispunjavanju svojih zaveta. Niko nije degradiran kada savije svoja kolena pred Bogom na oltaru ili kada prima čast Viteštva kao Bayard i Du Guesđin dok kleči. Klečanje za druge svrhe, Masonerija ne zahteva. Bog je dao čoveku glavu da se rodi uspravan, da držanjem bude uspravan i veličanstven. Mi se okupljamo u našim Hramovima da prenosimo to osećanje koje potvrđuje tu uzvi-šenost držanja koje pošten i uspravan čovek treba s pravom da ima, i mi ne zahtevamo od onih koji žele da budu primljeni među nas da sramno savijaju glave. Mi poštujemo čoveka, jer poštujemo sebe, i čo-vek može da izrazi uzvišene ideje kao ljudsko biće, slobodno i nezavisno. Ako je skromnost vrlina, po-niženje i ponižavanje čoveka su prostota; jer, postoji plemenit ponos koji je najrealnija i čvrsta osnova vrline. Čovek se može poniziti pred Beskonačnim Bogom, ali ne pred grešnim i nesavršenim Bratom. 16

Kao Majstor Lože, treba da budeš izuzetno pažljiv i da ne dozvoliš da se ni jedan kandidat, na bilo kom Stepenu, ne ponizi degradacijom bilo koje vrste, kao što je bila česta praksa na nekim Stepenima. Pridržavaj se ovog sigurnog i nepromenljivog pravila, u kojem nema izuzetaka; prava Masonerija ne zahteva od čoveka ništa što Vitez i Gospodin ne mogu, časno i bez osećaja besa ili poniženosti, da prihvate.

Vrhovni Savet Južne Jurisdikcije Sjedinjenih Država je u potpunosti preduzeo neizbežnu i odavno odlaganu obavezu revizije i reforme rada i rituala za trideset Stepena koji su pod njego-vom jurisdikcijom. Zadržavajući suštinu Stepena i svih značenja kojima članovi prepoznaju jedan drugog, on je istražio i razvio ideju vodilju za svaki Stepen, odbacio detinjarije i apsurde kojima su mnogi od ovih bili unakaženi i napravio je od njih povezani sistem moralnih, religijskih i filosof-skih uputstava. Savet je shvatio da sektaši bez vere nepravilno koriste stare alegorije, zasnovane na događajima koji su detaljno dati u hebrejskim i hrišćanskim knjigama, a koji su preuzeti iz Drevnih Misterija Egipta, Persije, Grčke, Indije, Druida i Esena, kao način komuniciranja sa Velikim mason-skim istinama; jer, ona koristi legende Krstaša i ceremonije redova Vitezova. On više ne prihvata zločin i zlu osvetu. On ne dozvoljava Masoneriji da izvršava ubistva, pa čak ni osvetu smrti Hirama, Čarlsa I, ili Žaka De Molea i Templara. Drevni i Prihvaćeni Škotski Obredje sada postao ono što je Masonerija na početku trebalo da bude - Učitelj Velike Istine, nadahnuta uspravnim i prosvetljenim razumom, čvrsta i konzistentna mudrost i opredeljena i širokogruda filantropija. To nije više sistem sastavljen iz različitih delova, lišen razmišljanja, slučajnosti, neznanja i možda motiva koji vode ka ponižavanju; sistem neprilagođen našim potrebama, našem ponaša-nju, našim idejama ili svetskoj filantropiji i opštoj toleranciji Masonerije ili manjem broju onih čiji doprinosi treba da budu posvećeni olakšanju unesrećenih a ne samo prazna predstava; nema više heterogenosti u celini Stepena, šokantnih po svom anahronizmu i kontradiktornostima, nepode-snih da šire svetlost, znanje, moralne i

filosofske ideje. Kao Majstor, ti ćeš podučavati one koji su ispod tebe i prema njima ćeš imati dužnost da im raspodeliš znamenja mnogih Stepena, onda kada ona treba da budu razdeljena, i uvek kada se iz-daci pomešaju sa dužnošću milosrđa, radi olakšanja i sa blagonaklonošću, tada, nemoj oklevati da angažuješ one imućnije koji su u stanju da priskoče i pomognu. Potrepštine svih Stepena se mogu obezbediti uz skromne izdatke; i na svakom je Bratu odluka da nabavi ili ne nabavi, kako mu drago, odelo, znamenja i medalje bilo kog Stepena, osim 14,18, 30 i 32. Mi ne prenosimo nikome istinu ni iz jedne legende koju pripovedamo. One su za nas samo poređenja ili parabole i alegorije, koje se odnose i sadrže masonske instrukcije i prenose korisne i vredne pouke. One predstavljaju različite faze ljudskog uma, njegove napore i borbu da se shvate priroda, Bog, upravljanje Univerzumom i dozvoljeno postojanje tuge i zla. Da bi nas one poučile mudrosti i lažnom, u težnji da objasnimo sebi ono što nismo sposobni da razumemo, mi reproduku-jemo razmatranja Filosofa, Kabalista, Mystagogue i Gnostika. Svako od nas ima slobodu da prime-ni naše simbole i ambleme kako misli da su najpribližniji istini i razumu sa njegovom sopstvenom verom, a mi dajemo samo ona tumačenja koja svi mogu da prihvate. Naši Stepeni se mogu davati u Francuskoj i Turskoj, Pekingu, Isfahanu, Rimu ili Ženevi, u gradu Penu ili Katoličkoj Luizijani, kao stvar apsolutne odluke ili građana Slobodne Države, od Sektaša i Teista (podrazumevaju se samo jedno-božci!). Poštovati Božanstvo, smatrati sve ljude braćom, kao decu koja su podjednako draga Njemu - Vrhovnom Kreatoru Univerzuma, i učiniti sebe korisnim društvu i sebi sa svojim radom, naša su učenja za naše Inicirane u svim Stepenima. 17

Propovednik Slobode, Bratstva i Jednakosti, ona traži da one budu dostignute kroz osposoblja-vanje ljudi da ih prihvate, sa moralnom snagom inteligentnog i prosvećenog Naroda. Ona ne pravi zavere i konspiracije, ne priprema nezrele revolucije i ne podstiče narod na bunu protiv ustavnih vlasti; već shvata veliku istinu da sloboda zahteva preduslove za slobodu, kao što posledica prati aksiom, ona teži da pripremi čoveka da upravlja sobom. Tamo, gde postoji domaće ropstvo , ona podučava izvornu humanost za poboljšanje uslova njihovog ropstva i ublažavanje kazni i umerene discipline; o čemu uči sve, od Učenika do Majstora, 18

kao što uči druge zaposlene kod drugih ljudi, u rudnicima, industriji i radionicama, obzirnosti i humanosti prema onima koji zavise od svog rada u svojoj egzistenciji i prema onima za koje nezapo-slenost znači gladovanje, a preterani rad znači groznicu, uništenje i smrt. Kao Majstor Lože, ti moraš da poučiš ovim dužnostima svoju Braću. Nauči zaposlene da budu pošteni, uredni i odani kao i poštovani i poslušni prema svim ispravnim naređenjima; ali, takođe, uči onog koji zapošljava da svaki čovek ili žena koji žele da rade, imaju pravo da imaju posao. Isto tako, stari i nejaki i oni koji zbog bolesti ili slabosti, gubitka uda ili telesne snage, nisu sposobni za rad, imaju pravo da budu nahranjeni, odeveni i zaštićeni krovom od surovih klimatskih uslova. Nauči ga da čini gadan greh protiv Masonerije i pred licem Boga, ako zatvara svoju radionicu ili fa-briku ili prestaje da radi njegov rudnik, jer mu oni više ne obezbeđuju ono što on smatra dovoljnim profitom i kada otpušta svoje radnike i radnice, oni tada gladuju; ili kada smanjuje plate muškarcima ili ženama do tako niskog nivoa da oni i njihove porodice ne mogu da se obuku i ishrane i da imaju životni prostor; ili ih iznuruje kada moraju da mu daju svoju krv i život, u zamenu za njegovo saža-ljenje i njihove plate. I, da je njihova dužnost kao Masona i Braće da, bez pogovora, traže od njega da i dalje zapošljava one koji bi patili zbog gladi i zime ili se odali krađi i poroku; i da im plati poštenu platu, iako će time smanjiti svoj godišnji profit ili čak umanjiti svoj kapital; jer, Bog mu je pozajmio njegovo bogatstvo i načinio ga Njegovim deliocem

milostinje i predstavnikom da ga on investira. Ili, možda, puki simboli moralnih vrlina i intelektualnih kvaliteta, alata i oruđa Masonerije, pripadaju isključivo u prva tri Stepena? Oni, takođe, služe da podsete Masona koji je napredovao dalje, da je njegov rang zasnovan na skromnom radu u simboličkim Stepenima, što je pogrešan naziv, pošto su svi Stepeni simbolički. Svi Inicirani su nadahnuti pravom idejom Masonerije i razumom koji je u suštini Rad; oba uče i sprovode Ljudski Rad, i to je sve simboličko. Tri vrste rada su neophodne za održavanje i zaštitu čoveka i društva: ručni rad, koji posebno pripada u prva tri stepena; rad sa oružjem, simbolizovan Vitezovima ili viteškim Stepenima; i intelektualni rad koji pripada Filosofskim Stepenima. Mi smo sačuvali i umnožili one simbole koji imaju pravo i duboko značenje, i odbacujemo mnoga stara i besmislena objašnjenja. Mi nismo sveli Masoneriju na hladnu metafiziku koja progoni sve ono što pripada domenu mašte. Neznalice, i oni koji su zaista samo polu pametni, a prepametni u svojoj vlastitoj sujeti, mogu da napadnu naše simbole sarkazmom; ali, ti simboli su ipak umni velovi koji prekrivaju Istinu, poštovanu od svih koji znaju značenje, kojima se pogađa u samo srce čoveka, a nje-gova se osećanja osvajaju. Veliki Moralisti često pribegavaju simbolima, sa ciljem da ih objasne ljudima bez njihovog odbijanja. No, mi smo bili oprezni da ne dozvolimo našim simbolima da budu nejasni, tako da im nisu potrebna nepraktična i nasilna tumačenja. U našem dobu i u prosvećenoj zemlji u ko-joj živimo, nama ne treba da se obavijamo u tako čudne i neprobojne velove, da bismo sakrili i sprečili tumačenja umesto njihovog prenošenja; ili da stvaramo sumnju da smo mi sakrili značenja koja daje-mo samo najpouzdanijim sledbenicima, zato što su ona protiv dobrog poretka ili blagostanja društva. Dužnosti Klase Instruktora, tj. Masona sa Stepenima od 4. do 8, uključujući i njega, praktične su i usavršavaju mlađe Masone u rečima, znacima i oznakama, i drugim obeležjima Stepena koje su oni primili; da im objasne značenje različitih simbola i da im protumače moralne instrukcije koje Stepeni nose. I, samo na osnovu sagledavanja njihove umešnosti, njihovim se učenicima može do-zvoliti da napreduju i dobiju povećanje plate. Direktori Radova, ili oni sa 9,10. i 11. Stepena, treba da obaveste Skupštinu o regularnosti, aktiv-nosti i pravom smeru radova u nižim Stepenima i šta treba uraditi radi njihovog napretka i korisno-sti. U Simboličkoj Loži oni su konkretno zaduženi da stimulišu predanost radnika, da ih podstaknu i angažuju na novim poslovima i zadacima za dobrobit Masonerije, njihovu zemlju i čovečanstvo, i da im daju bratski savet ako ne ispune svoju dužnost, ili ako bude potrebno, da primene na njih strogi Masonski zakon. Arhitekti, ili oni na 12, 13. i 14. Stepenu tre^a da budu izabrani samo od Brače koja su do-bro instruisana u prethodnim Stepenima; oni su predani u radu i sposobni da razgovaraju o toj Masoneriji, razjašnjavajući je i diskutujući o jednostavnim pitanjima moralne filosofije. I, jedan od njih, na svakom sastanku, treba da je pripravan da održi lekciju, prenese korisno znanje ili da da dobar savet Braći. Vitezovi, sa 15. i 16. Stepena, nose mač. Oni su obavezni da spreče i isprave, onoliko koliko je u njihovoj moči, sve nepravde, kako u svetu tako i u Masoneriji; da zaštite slabe i da dovedu ugnjetača pred pravdu. Njihov rad i pouke moraju biti u tom duhu. Oni bi trebalo da ispitaju da li Masonerija (onoliko koliko mora i može), ispunjava svoje glavne ciljeve, a to je da pomaže nesrećnima. Da bi to mogli da urade, oni moraju da imaju predloge koje će ponuditi u Plavoj Loži računajući da ostvare taj cilj, da stave tačku na zloupotrebe i da spreče ili isprave nemar. Oni u Ložama, koji su ostvarili rang Viteza, najpogodniji su da budu imenovani za Delitelja Milostinje (oficir) i zaduženi da doznače i obznane kome

je ona potrebna i ko je ovlaščen za milosrđe u Obredu. U više Stepene bi trebalo da budu primljeni samo oni koji su dovoljno čitali i dovoljno upoznati da mogu diskutovati o velikim pitanjima filosofije. Od takvih se bira Besednik Lože, kao i oni za Savet i Čapter. Oni su zaduženi da predlože neophodne mere kojima će Masonerija potpuno ispu-njavati duh svoje institucije, kako u dobrotvornim ciljevima, tako i u širenju svetlosti i znanja; takvi su neophodni da isprave zloupotrebe koje su se uvukle i dela protiv pravila i opšteg duha Obreda, i koji će težiti da ostvare da ona bude, kao što je predviđeno, veliki Učitelj Čovečanstva. Kao majstor Lože, Saveta ili Čaptera, tvoja dužnost će biti da uliješ u svest svoje Braće ove stavo-ve opšteg okvira i pojedinaćnih delova Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Obreda\ njegov duh i oblik; njegovu harmoniju i regularnost; dužnosti oficirima i članovima; i konkretne pouke koje bi trebalo da se nauče na svakom Stepenu. I posebno ne smeš da dozvoliš da stvaranje nekog tela, kojem ćeš predsedavati i zaključiva-ti, bez usmeravanja misli Braće na masonske vrline i dužnosti koje su predstavljene na Crtaćoj Tabli tog Stepena. To je imperativna dužnost. Ne zaboravi ono što je, pre više od tri hiljade godina, Zaratustra rekao: Budi dobar; budi Ijubazan, budi čovečan i milosrdan; voli svoje bliske, uteši po-vređene; oprosti onima koji su te uvredili. Nemoj zaboraviti da je pre dve hiljade i tri stotina godina, Konfučije ponovio, takođe citirajući jezik onih koji su živeli pre njega: Voli suseda, kao sebe; Ne radi drugima ono što ne bi voleo da drugi rade tebi; Oprosti uvrede. Oprosti svom neprijatelju, izmiri se s njim, daj mu pomoć, pozovi se na Boga i umesto njegal Moralnost tvoje Lože neka ne bude manja od moralnosti persijskih ili kineskih filosofa. Podstiči svoju Braću na učenje i nerazmetljivost, kao praksu moralnosti u Loži, bez obzira na vreme, mesto, religiju ili ljude. Podstiči da vole jedan drugog, da budu posvećeni jedan drugom, da budu verni zemlji, vladi i zakonima: jer služiti zemlji, otplata je dobrog i svetog duga; Da poštuju sve oblike obožavanja, tolerišu sve politike i religijska mišljenja; da ne okrivljuju, a još manje osuđuju religije drugih; da ne govore tako da prave preobraćene već da budu zadovoljni ako oni imaju religiju Sokrata, obožavanje Kreatora, religiju dobrog rada i zahvalnost za Božje blagoslove; Da se bratime sa svim ljudima; da pomažu svima koji su nesrećni i da sa radošću odlože svoje vlastite interese za one prema Redu; Da stalna pravila njihovog života budu - da misle dobro, govore dobro i da se ponašaju dobro; Da rangiraju Mudraca iznad vojnika, plemića ili vladara, i da uzmu mudrog i dobrog za svoj uzor; Da shvate da se njihove profesije i ponašanje, njihovo učenje i delovanje, uvek slažu; da njihov moto bude: uradi ono što moraš da uradiš; neka rezultati budu ono što će biti. Takve su, moj Brate, neke od dužnosti te službe ka kojoj si ti težio da budeš sposoban da ih izvršavaš. Obavljaj ih dobro, i takvim radom stvori sebi čast i napreduj u velikoj stvari Masonerije, Čovečnosti i Napretka.

1

Kadosh je izvedena reč od hebrejske reči koja znači sveti ili posvećeni. Kadosh i Vitez Kadoš se često skraćuje u Masonskim dokumentima kao i ,,K ••• K D-*. H-’.“ Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, Albert G. Mackey, M. D., Philadelphia: Moss & Company. Ed. 1874.; str. 392. 2

Antoine Pierre Berryer (1790-1868) francuski advokat i parlamentarni orator. Bio je dvanaesti izbrani član, na mestu broj 4, u Francuskoj Akademiji. Izvor: Encyclopedia Britannica Dictionary; izdanje XI, 1911; vol. III; str.809-810. 3

U Bibliji i po legendi, Nimrod (hebrejski tiberijski hebrejski Tlizpa Nimrod), sin Cusha, unuk Hama, praunuk Noja, bio je monarh Mesopotamije i moćni lovac pre Jehove. On se pominje u tablici Naroda, u Prvoj Knjizi Dnevnika i u Knjizi Micah. U Bibliji je loše prikazan; a u kasnijim tumačenjima Josefusa i rabina on je ličnost bezbroj legendi. Među ovima, najveća je da je on graditelj Vavilonskih kula ili da je on taj koji je osnovao, sa Semiramidom, misterioznu religiju Vavilona. Takođe, smatra se osnivačem prve imperije nakon Potopa. Njegovo Kraljevstvo su sačinjavali gradovi: Vavilon Uruk, Akkad, Calneh, Nineveh, Resen, Rehoboth-Ir i Calah, u zemlji Šinar ili Zemlji Nimroda. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Vol II; Spec. Ed.; Enciclopedia Press; NY, 1907, str. 741. 4

Reč Gentile potiče od latinskog gentilis, može biti prevod za hebrejsko goy ili reči nochri. U upotrebi

najčešće znači pagan a u Bibliji se podrazumevaju ne-Jevreji. Izvor: Merriam Webster's Dictionary, el. izdanje. 5

Miltiades (umro oko 488. p.n.e), pobednik na Maratonu. Prema Herodotu, Miltiadesa su izgnali Skitski osvajači, ali ga je vratio Doloncians. Pri približavanju Persijanaca, Miltiades je postavljen za desetog atinskog generala i njegov je savet bio vrhovnom komandantu Kalimakusu - da se bitka održi na Maratonu. Po njegovom povratku u Atinu smenio ga je Ksantipus, sa optužbom da je on prevario narod i samo zahvaljujući svojim starim zaslugama, uspeo je da bude kažnjen da plati samo 50 talanta. Izvor: Encyclopedia Britannica, 1911; Vol XVIII; str. 479-450. 6

Aristides (II. Vek n. e.) Atinski filosof, jedan od najranijih hrišćanskih Apologeta. Njegova Apologyfor the Christian Faith razmatra harmoniju kreacije i prirodu božanskog bića. Delo je smatrano izgubljenim ali je celovito rekonstruisano krajem XIX veka. Izvor: Encyclopedia Britannica, Concise Enc., ed. 2006. str. 102. 7

Jonah, u Starom Zavetu Jona, pomenut u Jona Gl. 4:6. , je prorok. Bog je stvorio kikajon“ biljku i postavio je iznad Jonaha, kako bi mu pravila senku nad glavom. I, Jonah je bio presrećan. Ali, Bog je ujutro narednog dana stavio crva u kikajon, koji ju je izjedao i ova se osušila. Bog je zatim pustio jak istočni vetar pa je sunce jako udaralo u glavu Jonaha i ovaj se zateturao i rekao:. Bog mu je odgovorio: Ti si čak i na smrt Ijutzbog kikajona. Tebije žao kikajona jer ti nije funkcionisao, nije porastao, jer je nastajao i nestajao tokom noći; i zar ne bi trebalo daja budem Ijut zbogNinive? 8

Magna Carta Libertatem, na Latinskom, ili Velika Povelja Slobode, doneta je u Engleskoj 1215. godine. Magna Carta je ostvarila najveći uticaj na široke istorijske procese koji su doveli do vladavine ustavnog prava, koje postoji i danas. Magna Carta je nastala prvenstveno zbog neslaganja između Pape Inokentija III i Engleskog kralja Jovana i njegovih barona oko prava Kralja. Magna Carta je zahtevala od kralja da se odrekne određenih prava, da poštuje određene pravne procedure i prihvati da volja kralja bude vezana za zakone. Ona je izričito potvrdila neka prava kraljevih podanika, slobodnjaka ili neslobodnih, pravo Habeas Corpus, što znači, uvođenje prava protiv nezakonitog utamničenja. Izvor: Encyclopedia Britannica; el. ed. 2006. 9

Poreklo naziva nije u potpunosti definisano. Postoji pretpostavka da potiče od imena Besan^on Huguesa, vođe Konfederativne Partije iz Ženeve. Hugenoti su bili Francuski Protestanti koji su u većini sledili učenja John Calvina, i koji su, jednim delom, zbog progona morali da pobegnu iz Francuske u XVII XVII veku. Protestantska Reformacija, započeta je sa Martinom Luterom u Nemačkoj 1517. g. i u Francuskoj je preuzela Kalvinizam. Srednja i visa klasa u Francuskoj su najviše prihvatale novu veru zasno-vanu na spasenju kroz pojedinačnu sudbinu, bez potrebe umetanja crkvene hijerarhije, i veri i pravu da samostalno tumače Svete Knjige, što ih je dovelo u direktan teološki sukob sa Katoličkom Crkvom i kraljem Francuske. Ubrzo, oni su osuđeni za jeres, donet je Opšti Edikt koji je zahtevao isključenje jeretika (Hugenota) u 1536. g. Uprkos tome, Protestantizam je nastavio da se širi i oko 1555. g, osnovana

je prva Hugenotska Crkva u Parizu, na osnovama Kalvinizma. Pristupanje je raslo, i sukobi sa Katoličkom Crkvom i Državama su uvećani. Godine 1562. oko 1200 Hugenota je bilo ubijeno u Vasseyu, čime je pokrenut verski rat koji će opustošiti Francusku u narednih 25 godina. Uredbom iz Nanta, Henrija IV u aprilu 1598, Verski Rat je završen, i Hugenoti su dobili određana prava. Opozivom Edikta iz Nanta od Luja XIV, 1685. godine, obnovljeni su progoni Hugenota, pa su mnogi po-begli u druge zemlje. Proglasom Edikta o Toleranciju 1787. godine delimično su povraćena građanska i verska prava Hugenotima u Francuskoj. Tokom nečasnog Bartolomejskog masakra u noći 23/24 avgusta 1572. preko 8000 Hugenota, uključujući admirala Gaspard de Coligny, guvernera Picardy i vođe i zastupnika Hugenota, je ubijeno u Parizu. Slična dramatična događanja posto-jala su i u drugim zemljama, posebno u Škotskoj. Veliki broj vernika je pobegao u okolne ili druge zemlje, a najveći deo preko Atlantika u S. Ameriku. Izvor. Encyclopedia Britannica, XI Ed; 1911; Vol. 13; str 864-869. 10

William Penn (1644-1718) Englez, filosof i Kveker, osnivač Pensilvanije. 11

Otkrovenje Jovanovo, Glave: 8:1; 5:1; 1:20; 15:1; 8:2; 21:9. 12

Sefer Jecira je, bez sumnje, najstariji i najmisteriozniji od svih Kabalističkih tekstova. Prvi komentari na ovu knjigu napisani su u X veku, a sam tekst je već kao vrlo star, citiran još u VI veku. Pisani tragovi o ovom radu pojavili su se u I veku, dok predanja u vezi sa njim sa sigurnošću govore o njenom postojanju čak i u Biblijskim vremenima. Toliko je stara ova knjiga, da njeno poreklo i tačno vreme nastanka više nisu dostupni istoričarima. U potpunosti smo zavisni od predanja u odnosu na njenog autora. Isto toliko je misteriozan i sadržaj ove knjige. Ako je njen pisac želeo da bude nejasan, on je u tome u potpunosti uspeo. Samo kroz najpažljiviju analizu, sa izučavanjem svake reči sa njihovim paralelama u Biblijskoj i Talmudskoj literaturi, ta izmaglica nejasnosti počinje da se probija. Izvor: Sefer Yetzirah, Dr Aryeh Kaplan: Book of Creation, Wieser Books, San Francisko, 1997; str, ix. 13

Makrokozma i mikrokozma su drevni grčki neo-platonistički projekat sagledavanja iste stvari koja se održava na ra-zličitim nivoima kosmosa (makrokozma je nivo Univerzuma) a najniži nivo je (mikrokozma ili pod-pod-atomski ili čak metafizički nivo). U ovom sistemu srednja tačka je čovek, koji objedinjuje kosmos. Izvor: Theories of Macrocosms and. Microcosms in the History of Philosophy, George Perrigo Conger, NY; Columbia University; 1922; str.: 8-20. 14

Tetragramaton (grčki: T£Tpcrypđ|i|iaTou; reč od. četiri slova je uobičajeno ime za Boga na hebrejskom, koje se izgova-ra sa slovima (u Hebrejskom pismu): ''(Tod) n(heh) T (Vau) n (heh) ili Tin (čita se s desna na levo = YHVH i izgovara YHWH). To je lično ime Boga. Izvor: Encyclopedia Britannica. El. Ed. 2006. ,

15

Društvo Isusa, (lat. Societas Iesu, S.J, SJ ili SI) je hrišćansko religiozno društvo muškaraca Katoličke crkve. Članovi Društva su nazivani Jezuiti (Isusovci). Društvo se angažovalo na propovedanju Jevanđelja

i apostolskoj službi u 112 država na šest kontinenata sveta. Delovali su kroz obrazovanje (osnivali škole, fakultete, univerzitete i semeništa), intelektualno istraživanje i kulturno uzdizanje. Francis Xavier iz Lojole je bio osnivač, neposredno nakon što je bio ranjen u borbi i doži-veo preobraćanje. On je sastavio Spiritual Exercises (Duhovne Vežbe) da bi pomogao drugima da slede učenje Isusa Hrista. Cilj ovog Reda je bio dvostruk: da se promoviše spasenje i perfekcija pojedinačnih Jezuita i čovečanstva, a borba protiv Protestantizma je bila glavni zadatak Jezuita sve do polovine XVTT veka, iako to nije bio cilj pri osnivanju društva. Posle 1814. godine, Društvo se raširilo širom sveta i uveliko uvečalo svoje redove u odnosu na 1773. 1965 g. ukupno je imalo 36.038 članova i 8.393 člana u SAD. Često, Jezuiti se nazivaju i Božji Vojnici. Društvo je učestvovalo u Kontra-Reformaciji na primeni odluka Drugog Vatikanskog Koncila, i uspelo je da ostvari svoj cilj u Kontra-Reformaciji. Inkvizicija je delovala u Francuskoj, Italiji, Španiji i Portugalu, i bila je posebno aktivna posle Reformacije; ona je kasnije proširena i na Ameriku. Njena suđenja su bila tajna, pod mukama i kaznama koje su bile od globe, preko bičevanja i zatvora, do smrtnih kazni -spaljivanjem. Tokom delovanja Španske Inkvizicije, sve do njenog ukidanja 1834. g. suđeno je oko 60.000 slučajeva. Rimska Inkvizicija je uspostavljena 1542. radi borbe protiv rastućeg Protestantizma. Inkvizicija, ili Sveta Služba (preimenovana je u Svetu Kongregaciju za Doktrine vere u 1965. g.), se još uvek bavi svešteničkom disciplinom. Izvor: Encyclopedia of Religion, Sec. Ed.; Lindsay Jones, Ed. Chief; Macmillan, Thompson-Gele; 2005; str. 4367 i 4842-4843. 16

Pierre Terrail, de Bayard (1473-1524) je bio francuski vojnik, opšte poznat Chevalier de Bayard. Potomak je plemićke porodice iz koje su mnogi članovi poginuli u bitkama tokom dva veka. Vekovima nakon svoje smrti, poznat je kao vitez bez straha i mane. On sam je veoma voleo ime koje su mu dali njegovi savremenici zbog njegove veselosti i dobrote, le bon chevalier, ili Dobri Vitez. Bayard je bio heroj slavne bitke trinaest francuskih vitezova protiv istog broja nemačkih, i zbog svoje ogromne energije i srčanosti. Jednom prilikom on je sam odbranio most Garigliano protiv 200 Španaca, podvig koji mu je doneo takav renome da je Papa Julius II pokušao da ga pridobije za svoju službu - ali bezuspešno. Godine 1508. on se ponovo istakao u opsadi Đenove od Luja XII, a 1509. godine, Kralj ga je imenovao Kapetanom konjice i pešadije. Izvor: The Story ofChevalier Bayard, by E. Walford; ed. Sampson Low and Marston, London, 1868. g, gl. VI-VII, str. 44-67. - Bertrand du Guesclin (1320-1380) je bio bretanjski Vitez i francuski vojni komandant, tokom Stogodišnjeg rata. Rat sa Engleskom je obnovljen 1369. godine i Du Guesclin je povratio Poitou i Saintonge i proterao Engleze u Britaniju, u peri-odu od 1370-1374. Suprotstavio se konfiskaciji Bretanje Čarlsu V, 1378. g. Vešt taktičar, lojalan i disciplinovan ratnik, Du Guesclin je povratio veći deo Francuske od Engleza, pre nego što je umro u ekspediciji u Languedoc. Sahranjen je u Saint-Denis, u grobnici Kralja Francuske. Njegovo srce se čuva u bazilici Saint-Sauveur u Dinan. Igrom sudbine, porodica du Guesclin je ostala u Francuskoj do Francuske revolucije, kada je jedan deo giljotiniran, a drugi deo je pobegao u Englesku, gde i dalje živi. Izvor: Bertrand du Guesdin Constable OfFrance His Life And Times, Enoch Vine Stoddard, A.M, M.D; P. Putnams Sons N.Y.-London, 1897, str. 101-118. 17

Mystagogue je ličnost, sveštenik koji inicira druge u mistična verovanja i mističnu umetnost, razume i prenosi mistič-na učenja. Obučeni su u crne mantije s kapuljačom i sa znanjima iz starih dana kada se kora zemlje još nije ohladila. Izvor: Eleusinian Mysteries, Dudley Wright, ed. The Theosophical Publishing House, Unwin Brothers, Limited, The Gresham Press, London, str. 67-69. 18

Ovo je lični, autentičan masonski i politički stav Autora u vezi s ropstvom. Iz ovog pasusa se jasno vidi njegov stav prema ropstvu, za koji su ga neki žestoko optuživali. Izvesno je da se odnosi na period ropstva u SAD. Istorija ropstva u SAD (1619-1865) započela je odmah nakon što su se engleski kolonisti naselili u Virdžiniji i ono je trajalo sve do usvajanja 13-tog Ustavnog Amandmana SAD. Pre široko rasprostranjenog robovanja, postojao je sistem vezanog rada poznatog kao ugovor-no ropstvo, koje je najčešće trajalo četiri do sedam godina za belce i tamnopute. Od 1662. godine uspostavljanje ropstva po odluci suda se odnosilo uglavnom na Afrikance i Ijude Afričkog porekla i povremeno na američke domoroce. Krajem XVII veka ropstvoje bilo daleko češće u Južnim kolonijama nego u Severnim. Od 1640-ih pa sve do 1865, Ijudi Afričkog porekla su legalno porobljavani u postojećim granicama današnjih SAD, uglavnom od strane belaca, ali i domorodaca Amerikanaca i slobodnih crnaca. Najveći broj robovaje bio na Jugu SAD; približno jedna američka porodica od četiri člana imalaje robove sve do Gradanskog rata. Skoro 95% cnaca živeloje najugu SAD, čineći jednu trećinu stanovništva, a samo i%je bio na severu zemlje. Pobedom Severa u Građanskom ratu, robovska radna snagaje bila zabranjena na Jugu, a velike plantaže pamuka na Jugu postale su daleko manje unosne. Plantažerska aristokratija je zatim nestala. Oko 12 miliona cnih Afrikanaca dovedeno je brodovima u obe Amerike od XVII do XIX veka. Izvor: Istorija SAD, Henri Bemford Parks, izdanje RAD, Beograd, 1985. g, Gl. X, str. 224-239.

2i°, NOAHIT, PRUSKI VITEZ

Uovom Stepenu, ti si posebno zadužen da budeš skroman i ponizan, a ne razmetljiv i ispunjen uobraženošću. U svom mišljenju, ne budi mudriji od Božanstva, ne traži mane u Njegovom radu, ne trudi se da poboljšaš ono što je On uradio. Budi, takođe, skroman u odnosima sa svojom Braćom, ne podstiči zle misli kod njih i nemoj im pripisivati zle namere. Hiljade novina su preplavile zemlju svojim beznačajnim listićima, užurbano i neprestano okupirane u zajedljivosti prema motivima i ponašanju čoveka i partija i u navođenju čoveka da misli gore o drugom; dok je, avaj, teško naći i jednu da je ikada, čak i slučajno, radila na tome da jedan čovek misli bolje o nekom drugom. Spletkarenje i lažno optuživanje, nikada nisu bili toliko drsko neobuzdani, ni u jednoj zemlji, kao što je to danas u našoj zemlji. Ni najviša naklonost ka uzdržanosti, ni najuzvišenije ponašanje nenametljivosti, nisu štit od njihovih otrovnih strela. Najuglednija javna služba se bavi samo po-grdama i uvredama, mnogo revnosnije i mnogo beskrupuloznije, kada se taj koji se njima bavio, predstavi kao kandidat za glasove birača. Zlo je postalo opšte i široko rasprostranjeno. Ni jedan čovek, ni jedna žena, ni jedno domaćin-stvo nije sveto niti sigurno od te nove Inkvizicije. Ni jedno delo nije toliko čisto ili toliko vredno da ga beskrupulozni ulični prodavac laži, koji živi od toga što hrani pokvareni i morbidni apetit javno-sti, neće proglasiti zločinom. Ni jedan motiv nije toliko nevin ili toliko hvaljen da ga on ne prikaže kao sramotu. Novinarstvo zaviruje u unutrašnjost privatnih kuća, pilji u detalje privatnih tragedija greha ili sramote, namerno izmišlja i vredno distribuira neproverene i neosnovane laži - da bi zara-dili novac onima koji rade taj posao ili da bi uticali na trenutni odnos u ratu mašte. Nije nam potrebno uvećanje ovih zla. Ona su očigledna svima i svi imaju pritužbe na njih, a dužnost Masona je da uradi sve u svojoj moći kako bi ih smanjio ili potpuno otklonio. Kada greške i grehovi drugih ljudi ne pogađaju naše bliske ili nas direktno, i kada nije potrebna naša osuda - tada nas se to ne tiče; a novinari nisu opunomoćeni Cenzori Morala. Nemamo obavezu da prenosemo drugima svoje neslaganje sa pogrešnim, nerazumnim ili neumesnim ponašanjem svakog čoveka. Nekog bi bila sramota da izađe na ugao ulice i glasom uzvikuje za novčić. Na ovom svetu niko ne sme da piše ili govori neistinito protiv drugih. Svaki čovek treba dosta toga da uradi, da pazi i čuva sebe. Svima nam je već muka od velikog Lazaretta : i novinarsko i polemičko pisanje stalno su nas podsećali na scenu u jednoj maloj bolnici, kada smo, sa užasom, čuli kako se pacijenti šaljivo obraćaju jedan drugom zbog svojih nedostataka i mana: kako se jedan, izmršaveo zbog tuberkuloze, ruga drugom koji je otečen od hidropsije (vodena bolest, oticanje organiz-ma); kako se jedan smeje zbog raka lica drugog, a ovaj ostalima zbog tetanusa ili razrokosti; dok na kraju, pacijent u delirijumu groznice, iskače iz kreveta i kida zavoje sa rana svojih drugara; i ništa se nije moglo videti, osim grozne mizerije i osakaćenosti. Toliko je užasan taj rad u kojem su novinari i politička zaslepljenost i polovina sveta, van Masonerije, angažovani. 1

Generalno, kritika koja se odnosi na ljudska dela, od onih koji su sami sebe imenovali i ovlastili za Čuvare Javnog Morala, je nezaslužena. Ona, često, nije samo nezaslužena, već dela zaslužuju po-hvalu umesto kritike; i kada ova poslednja nije zaslužena, ona je uvek preterana i time, nepravedna. Mason će se upitati - kakav je duh tih ljudi koji mogu tako prostački da se rugaju čoveku, čak i kada je on posrnuo. Kada bi imali bar malo plemenitosti u duši, oni bi sažaljevali njegovu nesreću i pustili koju suzu

žalosti zbog njegove gluposti ili nesreće. Ali, pošto su oni samo ljudi a ne pravi gadovi, Priroda je napravila veliku grešku prema ljudskom telu i unesrećila ga tako surovom dušom - da teži da uveća patnju i nesreću koja je već neizdrživa. Kada Mason čuje za bilo kog čoveka da ga javno preziru, on to treba da ima u vidu i da saoseća s njegovom nesrećom, a ne da ga čini još nesrećnijim. Zatrovati mu porugama ime koje je već osramoćeno, isto je kao i onom koji je kažnjen na bičevanje, zameniti ili staviti na bič metalne žice; i svakom normalnom umu, to je nehumano i nečovečno. Čak i čovek koji napravi i prizna svoje greške, često ima miran dom, vlastiti kamin, nežnu vo-ljenu suprugu i nevinu decu koja, verovatno, ne znaju ništa o njegovim starim greškama i padovima, prošlim i okajanim; ili, ako i znaju za njih, oni ga vole još više jer je, pošto je smrtan - grešio, i kako je po liku Božjem - on ih je okajao. Svaki taj udarac na njenog supruga i njihovog oca, razdire čiste i nežne grudi njegove supruge i njegovih ćerki, i nisu dovoljni da zaustave ruku surovog novinara i njegovih istomišljenika; i on ih zatim, usled sužene svesti, ubija u svojoj kući, ustreptale i nevine, nežnih grudi; i potom izlazi u velike arterije grada, gde struja života pulsira, drži glavu uspravno i obraća se drugarima da ga pohvale i da mu se dive za viteško delo koje je uradio - zabadanje noža iz jednog i drugo srce, koja su bila nežna i njemu predana. Ako tražiš uzvišeno i uspravno držanje, najčešće ga možeš naći kod prostih ljudi. Arogancija je seme koje uvek raste na đubrištu. Ona zaudara iz tog tla i iz njega dobija svoju visinu i širinu. Biti skroman i prirodan s pretpostavljenima je dužnost; sa jednakima, ljubazan; s podređenima, pleme-nit. Nema tako velike arogancije kao što je ukazivanje na tuđe greške i promašaje onifi koji ne razu-meju ništa osim prostih stvari i koji preuzimaju na sebe da blate zasluženu slavu. Prekor javnosti je kao gađanje u krdo jelena koje ne samo da ga ranjava da izgubi krv, već ga otkriva psima, njegovim neprijateljima. Zanimanje špijuna je oduvek smatrano nečasnim, a sada, uz retke izuzetke, onaj koji nešto objavljuje i njegove pristalice, postaju stalni špijuni aktivnosti drugih ljudi. Njihova zloba čini ih brzim na oku, spremnim da uoče grešku i objave je, i uz izmene, iskrive čak i one stvari u kojima je počinilac imao poštene namere. Poput krokodila, oni ljigave put drugima, da bi se ovi okliznuli i pali; i kada se to desi, hrane svoju zlobu krvlju posrnulog. Oni uveliko uzdižu poroke drugih ljudi da bi ih svet video takve, i sklanjaju njihove vrline pod zemlju, da ih niko ne zapazi. Ako ne mogu da ranjavaju dokazima, oni će izneti one verovatne; i ako ne mogu ništa i na osnovu njih, isfabrikovaće laži, kao kad je Bog stvorio svet ni iz čega. Tako upropašćuju dobru prirodu nečije reputacije znajući da će im većina verovati, jer tvrdnje lakše dobijaju poverenja, nego što demanti mogu da ih opovr-gnu. I takva laž putuje brže od orlovog leta, dok demant šepa za njom puževim korakom i zastaje, i nikad ih ne prestigne. Štaviše, Demant je suprotan moralu novinarstva, da se dozvoli da se laž ospori na mestu gde se ona izlegla. I, čak ako je ta velika usluga za demant omogućena, jednom pokrenuta kleveta teško odumire, a demant ne uspeva da stekne ni uporište ni poverenje. Ovo doba je, mimo svih drugih, doba obmana. Jednom biti osumnjičen za dvosmislenost, do-voljno je da se blati ugled gospodina; ali, sumnjičenje je sada postalo čudna osobina kod partijskih pristalica ili lidera, pa se uvek i bojažljivo iznosi istina. Laži su deo redovne municije u svim kampa-njama i kontroverzama, dragocene su u odnosu na njihovu korisnost i efikasnost; i one su na zaliha-ma, imaju svoju tržišnu cenu, poput šalitre i sumpora; ali su i smrtonosnije od njih. Da su ljudi bolje prosuđivali nesavršenost čovečanstva, imali bi manje neodobravanja. Neznanje glasnije iznosi omalovažavanje, nego znanje. Mudriji ljudi više vole da znaju, nego da kažu. Cesta omalovažavanja su samo greške nemilostivog uma, u njima nema rasuđivanja, iz njih dolaze

najteže osude; jer, da ima ličnog preispitivanja, sve osude bi bile dobronamernije. Čak i ako prepoznamo po-roke u ljudima, teško možemo sebe prikazati na plemenitiji način ako ih, iz milosrđa, ne sakrijemo; osim ako to nije laskavo ubeđivanje da s njima nastave. I, to je najniži nivo na koji čovek može da se spusti - da njegov jezik kleveće kvalitetnog čoveka. Postoji samo jedan zakon za Masona u ovoj stvari. Ako postoje vrline i on je prozvan da govori o onom koji ih poseduje, neka ih iznese nepristrasno. I, ako postoje poroci, pomešani s vrlinama, neka bude zadovoljan da svet to treba da sazna iz usta nekog drugog, a ne od njega. Jer, ako onaj koji čini zlo ne zaslužuje milost, njegova žena, njegovi roditelji, njegova deca ili neka druga nevina lica koja ga vole, Veoma je zaslužuju. Postupak ubice da ubada bespomoćnog za nagradu koju plaća pojedinac ili grupa, danas se osuđuje isto kao i pre sto godina u Veneciji . Tamo gde nam nedostaje iskustvo, Milosrđe nam nalaže da mislimo najbolje i da prepustimo ono što ne znamo Istraživaču Srca; jer greške, sumnje i zavist, često povređuju neokaljanog; i najmanje opasnosti ima u milosrd-nom objašnjenju. 2

I konačno, Mason treba da bude pokoran i skroman prema Velikom Arhitekti Univerzuma, da ne sumnja u Njegovu Mudrost, da ne stvara svoj nesavršeni osećaj Pravog, naspram Sopstvenog Proviđenja, da ne pokušava brzopleto da istražuje Misterije Božje Beskonačne Suštine i nedokučivih planova i onih Velike Prirode koji nam nisu dati da ih razumemo. Neka se drži što dalje od lažnih filosofa koji teže da objasne sve, bez priznanja da postoji Bog koji je odvojen i izdvojen od Univerzuma - a koji je njegovo delo!; koji uzdižu Univerzalnu Prirodu u Bogu i obožavaju samo nju, čime isključuju Duh i ne veruju ni u kakav dokaz osim u onaj telesnih čula; koji logičkim formulama i veštim spajanjem reči prave stvarnog, živog, vodećeg i zaštitničkog Boga koji nestaje u bledoj izmaglici čiste apstrakcije i nestvarnosti, i koji je sam po sebi logička formula. Ne treba mu dopustiti da bude daleko od teoretičara koji kude kašnjenje Proviđenja i zaleću se da uspore redosled događanja koje je ono uvelo; koji zapostavljaju praktično, da bi se borili s nemogućim, koji su mudriji od Neba; koji znaju cilj i svrhu Božanstva, preče i direktnije načine nje-govog delovanja, nego što bi On želeo da primeni; koji se neće složiti s velikom harmonijom stvari Univerzuma, već sa raspodelom imovine na ravne časti, sa potčinjavanjem volje jednog čoveka volji drugog, sa prinudnim radom i sa gladovanjem, bedom i siromaštvom. Neka on ne provodi svoj život, kao što to oni čine, u gradnji Vavilonske Kule i pokušajima da promene ono što je fiksno u nepromenljivom zakonu Božjih odredbi. Koristeći Vrhovnu Mudrost Proviđenja, neka bude zadovoljan što veruje da je taj tok događaja pravilno određen od strane Beskonačne Mudrosti da ide (mada mi to ne možemo videti) ka velikom i savršenom rezultatu; neka bude zadovoljan što prati pokazan put od strane tog Proviđenja i što radi za dobro ljudske rase i na način koji je Bog izabrao da to dobro bude efikasno: i, iznad svega, neka ne gradi Vavilonske Kule verujući da će se uzdizanjem popeti toliko visoko da će Bog nestati ili će biti prevaziđen od velike monstruozne čvrste materijalne sile ili samog bljeska logičke formule; već, neka stoji (čak i više) skromno i ponizno na zemlji i nek gleda sa strahopoštovanjem i poverenjem prema Nebu, i bude zadovoljan što je tamo pravi Bog; ličnost a ne formula; Otac i zaštitnik koji voli i simpatiše i sažaljeva njih; i da su večni putevi kojima On vlada svetom beskrajno mudri, bez obzira na to koliko je on daleko iznad nemoćnog shvatanja i ograničenih vidika čoveka.

c

22°, VITEZ KRALJEVSKE SEKIRE ILI PRINC LIBANA

Naklonost prema velikoj klasi radnika, poštovanje za sam rad i odlučnost da se obavi dobar posao u našem vremenu i našoj generaciji, to su pouke ovog Stepena i one su čisto masonske. Masonerija je načinila radnog čoveka i njegove glavne saradnike Herojima svo-jih glavnih legendi, a njega, prijateljom Kraljeva. Ova ideja je toliko jednostavna i istinita, koliko je i uzvišena. Od početka do kraja, Masonerija je rad. Ona obožava Velikog Arhitektu Univerzuma. Ona pamti izgradnju Hrama. Njeni glavni simboli su radni alati Masonerije i Zanatlija. Ona čuva ime prvog radnika u bronzi i gvožđu u jednoj od svojih lozinki. Kada se Braća susretnu, oni su na radu. Majstor je nadzornik koji daje zanatu posao i daje prave instrukcije. Masonerija je apoteoza Rada.

To su ruke hrabrih, zaboravljenih ljudi koji su napravili ovaj veliki, naseljeni, uređeni svet, svet za nas. Sve je to rad i zaboravljeni rad. Pravi osvajači, kreatori i večni vlasnici svake velike i civilizo-vane zemlje, svi oni su njene herojske duše, svaka u skladu sa svojim mogućnostima; svi ljudi koji su ikada oborili šumsko drvo, isušili močvaru ili osmislili mudar plan i uradili ili rekli istinu ili hrabru stvar, su u njemu. Samo pravi rad, urađen s verom je večit, čak poput Svemoćnog Osnivača i Samog Stvoritelja Sveta. Svaki rad je uzvišen, lak život nije ni za jednog čoveka, niti za bilo kog Boga. Svemoćni Stvoritelj nije kao neko ko je, u prastarim vremenima napravio svoju mašinu Univerzuma, pa seo i od tada gleda kako se ona okreće. Vera u Nevidljivog, Po Imenu Neizrecivog, Upravnog Božanstva, svuda prisutnog u svemu što mi možemo da vidimo, i rad i patnja, suština je svih i svake vere. Život svih Bogova nam se predstavlja kao Uzvišena Ozbiljnost - Beskonačna borba s Beskonačnim radom. Naša najviša religija je nazvana Obožavanje Žalosti. Za Sina Čovekovog nema plemenite krune, iznošene, nego je njegova kruna od trnja. Čovekova najviša sudbina nije da bude srečan, da voli prijatne stvari i da ih nalazi. Njegova prava nesreča bila bi kada on ne bi mogao da radi i da ispuni svoju sudbinu

kao srećan čovek. Dani prolaze brzo i dolazi noć, kada u njoj ni jedan čovek ne može više da radi. Ta noć, jednom dolazi i naše sreće i nesreće nestaju, postaju kao stvari koje nikada nisu ni postojale. Ali, rad nije prestao i nije nestao. On opstaje, ili postoji stalna potreba za njim, tokom beskrajnih Vremena i Večnosti. Bez obzira na to kakvu moralnost i inteligenciju, strpljenje, postojanost, savesnost, istrajnost, umnost, energiju, jednom rečju, bilo kakvu Snagu da čovek ima u sebi, ona će biti zapisana u Radu koji on obavlja. Raditi je, u stvari, postavljanje naspram Prirode i njenih nepogrešivih i večnih zako-na koji će dati pravu presudu za njega. Najplemenitiji Ep je moćna Imperija koja je polako građena zajednički, moćnim nizom velikih herojskih dela, velikom pobedom nad haosom. Dela su veća od reči. Ona imaju život, nem, ali nesporan; i rastu. Ona ispunjavaju prazninu Vremena i čine je plod-nom i vrednom. Rad je istinski simbol Boga, Arhitekte i Večnog Stvoritelja, plemeniti rad koji će i dalje biti Kralj ove Zemlje i sedeti na najvišem Tronu. Ljudi bez dužnosti i činjenja su kao drveće niklo na ivici pro-valije, sa čijih je korena otpala sva zemlja. U Prirodi nema ni jednog čoveka koji nije Mučenik. Ona se ruga čoveku koji sedi i krije se od svakog rada, obaveza, opasnosti, težine, pobede - iza koje stoji rad, i onome čiji ceo posao i borbu obavljaju drugi umesto njega; i postoje ljudi koji se ponose time što im, čak ni na pamet ne pada - radno vreme. Pa, nemaju ga ni svinje. Predvodnik ljudi je onaj koji stoji na teretnim kolima s ljudima, koji se isprsi na opasnost pred kojom ustuknu svi ostali i, ako je ne pobedi, on će je prožderati. Herkules je obožavan zbog dva-naest radnih zadataka. Ruski Car je postao brodograditeljski radnik i radio je svojom sekirom na dokovima Saardama (Petar Veliki); i nešto je nastalo iz toga. Kromvel je radio, Napoleon takođe; i svi su uticali na nešto. Postoji večna plemenitost, čak i nešto sveto u radu. Niko i nikad ne sme da bude neradnik i zaboravan prema svojim važnim obavezama, jer uvek postoji nada u čoveku koji istinski i predano radi; dok u samoj Dokolici postoji večni Očaj. Čovek usavršava sebe radom. Džungle su iskrčene. Umesto njih nastaju dobra, zasađena polja i veličanstveni gradovi; i uz to i sam čovek prestaje da bude loša, muljevita i bolesna džungla i pustinja. Čak i u najmanje vrednom radu, cela duša čoveka se objedinjuje u neku vrstu prave harmonije u momentu kada počinje da radi. Sumnja, Prezir, Tuga, Griža savesti, Indignacija, pa čak i Očaj, nestaju gunđajući duboko u svojim pećinama kad god čo-vek odlučno prione na svoj posao. Rad je Život. Iz dubine srca radnika uzdiže se Bogom dana Sila, Sveta Nebeska Životna suština, udahnuta u njega od strane Svemoćnog Boga; i podstiče ga na sve plemenito čim počne da radi. U njemu se čovek uči Strpljenju, Hrabrosti, Istrajnosti, Otvorenosti za svetlost, spremnosti da shvati da je grešio, odlučan da radi bolje i da se unapređuje. Samo kroz rad čovek se može naučiti vrlinama. Nema Religije u stagnaciji i neaktivnosti; već samo u aktivnosti i delovanju. Postoji duboka istina u izreci starih sveštenika laborare est orare \ Najbolje se moli onaj koji voli sve stvaru kako velike tako i male; i može li čovek voleti ako ne radi iskreno u korist bića koja on voli? 24

Radi i u njemu imaj blagostanje - je najstarije Jevanđelje; nepropovedano, nejasno ali je ne-iskorenjeno i traje večno. Nastajanje nereda, bilo gde, večni je neprijatelj; treba ga napasti, potčiniti i napraviti red iz njega - da više ne bude sadržina Haosa, već Inteligencije i Božanstva u nama; napasti neznanje, glupost i brutalno odsustvo misli, gde god da postoji, uništavati ga mudro i neumorno, ne odmarati se dok smo živi i dok ono živi, u ime Boga, to je naša dužnost kao Masona koja nam je naređena od Najvišeg Boga. Čak i On, Njegovim neizgovorenim glasom, mnogo jačim od gromova Sinaja ili snage urlanja Orkana, nam to govori. I buduće doba, i stari Grobovi, s njihovim prahom, govore nam. Duboko Kraljevstvo Mrtvih, Zvezde na svom večnom kursu, ceo Svemir i sve Vreme, tiho i stalno nas upozoravaju da moramo stalno y

da radimo, sve dok postoji danas. Rad, širok kao Zemlja, ima svoj vrhunac na Nebu. Naporan rad, bilo uz znoj na obrvama, ili umom ili srcem, jeste obožavanje - najplemenitija stvar do sada pronađena pod Zvezdama. Neka posustali prestanu da misle da je rad kletva i prokletstvo dato od Božanstva, jer Bez njega ne bi postojao istinski sjaj u ljudskoj prirodi. Bez njega i bola i tuge, gde bi bile ljudske vrline? Gde bi bili Strpljenje, Istrajnost, Pokornost, Energija, Izdržljivost, Postojanost, Hrabrost, Nepristrasnost, Samopožrtvovanje, bez najplemenitije osobine Duše? Neka se ne žali onaj koji naporno radi i, neka se taj ne oseća poniženim! Neka pogleda svoje drugare u Božjoj Večnosti; oni žive tamo. Čak i u slabom ljudskom sećanju oni žive dugo, kao Sveci, kao Heroji i kao Bogovi; oni sami preživljavaju i naseljavaju neizmernu samoću Vremena. Za prvobitnog čoveka, kakvo god dobro nastalo koje se spustilo na njega (prosta je činjenica da se to uvek događa), bilo je direktno od Boga; bilo kakva njegova dužnost koja je bila pred njim, bila mu je propisana od Vrhovnog Boga. Za prvobitnog čoveka, u kojem je postojala Misao, ceo ovaj Univerzum je bio Hram opšteg Obožavanja života. Dužnost je stalno uz nas i zabranjuje nam da budemo dokoni. Da radimo rukama ili mozgom, u skladu s našim sposobnostima i našim mogućnostima, da uradimo ono što je pred nama, daleko je časnije nego položaj i titula. Orači, tkači i graditelji, izumitelji i ljudi od nauke, pesnici, advokati i pisci, svi stoje na jednom istom točku i čine jedno veliko, neizbrojivo mnoštvo koje teče od samog početka sveta; svaki od njih ima pravo na našu podršku i poštovanje, svaki kao čovek i kao naš Brat. 3

Dobro je što je zemlja data čoveku kao mračna masa, na kojoj treba da radi. Bilo je dobro i da mu se daju sirove i neugledne materije rudnih ležišta i šuma, da ih pretvori u sjaj i lepotu. Bilo je do-bro, ne zbog tog sjaja i lepote, već što je proces njihovog stvaranja bolji nego što su one same po sebi; jer, delovanje je plemenitije od uživanja; radnik je veći i daleko vredniji u časti, nego u dokoličarenju. Masonerija zastupa plemenitost rada. On je Nebesko veliko naređenje za ljudsko unapređenje. Ono je kršeno vekovima i Masonerija želi da ga ponovo podigne. Kršeno je, jer su ljudi naporno radili samo kada su morali, prihvatajući rad kao neku vrstu ponižavajućeg moranja; i najviše su želeli da - pobegnu od njega. Ljudi ispunjavaju veliki zakon rada, ali ga krše duhom; oni ga ispunjavaju mišićima, ali ga krše umom. Masonerija uči da svako ko je dokon, mora da pohita na neko polje rada, fizičkog ili mentalnog, kao izabranu ili željenu scenu svog unapređenja. Ali, čovek nije podstican da to uradi pod učenjem jedne nesavršene civilizacije. Naprotiv, on je sedeo, prekrštenih ruku, blagosiljao i veličao sebe u svojoj dokolici. Vreme je da ovaj stid od teškog rada prođe. Stideti se teškog rada, mračne radionice i prašnjavih radnih površina, jake ruke umrljane korisnošću časnijom od one u ratu; prljave i od vremena pohabane odeće, na kojoj je Majka Priroda utisnula sunce i kišu, vatru i paru, njene vlastite heraldičke znake; stideti se tih znamenja i titula, i biti ljubomoran na lepršavu garderobu imbecil-ne dokolice i taštine - sve to je izdaja Prirode, greh prema Nebu, kršenje Velike Nebeske Naredbe. Težak Rad, rad mozga, srca ili ruku, jedina je prava ljudska i neiskvarena plemenitost. Rad je daleko blagotvornija služba nego što to ljudsko neznanje shvata, ili što njegovo protiv-ljenje priznaje. Čak i kada je cilj tog rada sakriven od njega, to nije prosto argatovanje. Rad je samo vežbanje, disciplina, razvoj energija, negovanje vrlina, škola unapređenja. Od siromašnog dečaka koji skuplja grančice za peć svoje majke, do snažnog čoveka koji obara hrastove ili upravlja brodom ili parnjačom, svaki težak ljudski rad, sa svakim iscrpljujućim korakom i svakim hitnim zadatkom, obećava mudrost daleko iznad njegove mudrosti i ispunjava smisao koji je daleko iznad njegovog shvatanja.

Veliki zakon ljudske delatnosti je ovaj: marljivost, bilo da je pokrenuta rukama ili umom, pri-menom naše sile u nekom zadatku, radi postizanja nekog rezultata, leži u osnovi svih ljudskih unap-ređenja. Mi nismo dovedeni na ovaj svet kao životinje da instinktivno pasemo bilje na livadi i da po-tom legnemo i lenjo se odmaramo, već smo dovedeni da kopamo tlo i oremo more; da poslujemo u gradovima i radimo u industriji. Svet je velika i prihvaćena škola marljivosti. U nekom izmišljenom stanju društva, čovečanstvo je podeljeno u dokoličare i klasu koja radi; ali to nije podela Proviđenja. Rad je velika ljudska funkcija, njegova posebna sudbina i njegova privilegija. Od postojanja čo-veka kao jedne životinje koja samo jede, pije i spava, do radnika koji rukom ingenioznosti sipa svoje misli u modle Prirode, oblikujući je u oblike i vlakna po potrebi i pretvarajući je za ciljeve unapre-đenja i sreće najveći je korak u privilegiji. Zemlja i Atmosfera su čovekova laboratorija. Lopatom i plugom, u rudarskom oknu, u pe-ćima i kovačnicama, s vatrom i parom; usred buke i brzih obrtaja sjajnih mašina i na otvorenom prostoru, na tihim poljima, čovek je stvoren da uvek radi, da uvek eksperimentiše. I, kako su on i sva njegova boravišta za odmor i težak rad nastajala zajedno sa sfernim nebom, sjajnim Nebom svuda oko njega, sa svojom beskrajnom slikom dubine koja je privlačila njegove misli, uvek u svim njegovim svetovima filosofije u univerzumu intelekta, čovek mora da bude radnik. On je ništa, on može da bude ništa, on ne može da postigne ništa, da ispuni ništa, bez rada. Bez njega, čovek ne može da ostvari svoje uzvišeno unapređenje, niti običnu sreću. Dokoni moraju da ulove sate kao svoj plen. Njima je Vreme neprijatelj, odeven u oklop; oni moraju da ga ubiju ili sami da umru. Ono nikada nije govorilo i nikada neće govoriti nijednom čoveku da ništa ne radi, da bude izuzetak u pažnji i naporu, da dangubi, da šeta i da se veseli sam. Ni jedan čovek ne može da živi na taj način. Bog je doneo zakon protiv toga koji ljudska snaga ne može da poništi, niti ljudska ingenioznost da izbegne. Ideja da treba steći imovinu u periodu od deset ili dvadeset godina, koja će biti dovoljna za osta-tak života; da se kroz neki dobar posao ili veliku spekulaciju, sav rad celog života sabije u mali deo uloženog truda; da se veštim vođenjem veliki deo potreba ljudskog postojanja oslobodi teškog rada i samoodricanja - velika je greška, zbog lošeg shvatanja istinske prirode poslovanja i potrebe ljudskog t

v

blagostanja. Zelja za nagomilavanjem bogatstva radi obezbeđenja lakog života i zadovoljstva, kroz bežanje od rada i samoodricanja, potpuno je pogrešna, mada je vrlo često prisutna. Za Masona je bolje da živi dok živi, i da uživa u životu kako on protiče: da živi bogatiji i da umre siromašniji. Najbolje od svega je da izbaci iz misli prazan san o budućoj ležernosti i zadovoljstvu; da se usmerava ka pravljenju jednog velikog posla za ceo život, kao školu svog zemaljskog obrazova-nja; da ubedi sebe da ga samostalnost (ako je uopšte ostvari), neće spasiti od rada. Da bi bio srećan čovek, za njega je najbolje da zna da uvek mora biti radan, telom ili duhom, ili ijednim i drugim, i da razuman rad njegovih sposobnosti, telesnih i duhovnih, ne treba shvatiti kao puki težak rad, već kao dobru disciplinu, mudru odluku, obuku u njegovoj osnovnoj školi postojanja, ka uzvišenijim težnjama i sferama viših aktivnosti u budućem životu. Postoje razlozi zašto Mason može uzvišeno, pa čak i iskreno da priželjkuje bogatstvo. Ako može da ima lepu palatu koja je, sama po sebi, delo umetnosti, sa stvarima koje su napravili uzvišeni geniji; ako je prijatelj i pomoć poniznima; ako može iskreno da govori tamo gde narušeno zdravlje ili zla sreća snažno pritiskaju, da ublaži ili ostane u gorkim satima koji vode do ludila ili do groba; ako može da stane između

tlačitelja i njegovog plena i da zahteva da se okovi i tamnica skinu s njegove žrtve; ako može da izgradi velike institucije za učenje i akademije umetnosti; ako može da otvori izvore znanja za narod i skreće njegove tokove u prave kanale; ako može više da čini dobrog za siromašne nego da im podeli kalendarčiće, da zaista misli na njih i napravi im planove za njihovo uzdizanje u znanju i vrlini, umesto stalnog otvaranja starih rezervi i izvora za njihovo snabdevanje; ako ima dovoljno srca i duše da uradi sve to ili samo deo; ako mu bogatstvo bude samo način za de-lovanje, olakšanje napora i postizanje uspeha radom - tada on može s pravom, brižno i skromno da želi bogatsvo. Ali, ako ono ništa ne radi za njega, već samo služi lakoći i zadovoljstvu, i ako on stavi i svoju decu u tu istu, lošu školu, tada nema nikakvog razloga da ga želi. Šta je u svetu slavno, a da nije proizvod rada, bilo tela ili uma? Šta je drugo istorija, već nje-gova arhiva? Šta su blaga genija i umetnosti, ako nisu njihov rad? Šta su obrađena polja, no njegov težak rad? Šta su trgovački centri, gradovi u razvoju, bogate imperije sveta, nego samo riznice rada. Piramide Egipta, zamkovi i kule i hramovi Evrope, sahranjeni gradovi Italije i Meksika, kanali i pruge kod Hrišćanstva, samo su staze moćnih koraka rada, širom sveta. Bez njega, drevni svet ne bi postojao. Bez njega, ne bi bilo sećanja na prošlost i ne bi bilo nade za budućnost. Čak i krajnja indolentnost počiva na bogatstvu koje je rad, u nekom vremenu, stvorio i obje-dinio. Onaj koji ne radi ništa a pri tome ne gladuje, i dalje ima svoj značaj, jer on je živ primer da je neko u nekom vremenu radio. Masonerija takvima ne odaje počast. Ona slavi Radnika, Trudbenika koji proizvodi i ne troši sam, onog koji pruža ruku i dodaje u riznicu ljudske utehe, a sam ne uzima. Ona poštuje onog koji ide napred, bez obzira na opšte okolnosti u kojima vodi svoju bitku, i koji se ne sklanja kukavičkom slabošću, iza jastuka straha. Ona poštuje snažne mišiće muške hrabro-sti i odlučnosti i hrabro srce, oznojene obrve i namučeni mozak. Ona poštuje velike i lepe usluge čovečanstvu, muški težak rad i ženin posao; očinsku marljivost i majčinsku pažnju i brigu; učenje mudrosti i strpljivo učenje; čelo koje vodi Državu i brojne ruke koje naporno rade u radionicama, na polju i studijama, svojim tihim i korisnim pokretima. Bog nije stvorio svet bogatih, već svet siromašnih ljudi; ili barem ljudi koji moraju naporno da rade za svoje izdržavanje. To je najbolji uslov za čoveka i velike sfere ljudskog unapređenja. Kad bi ceo svet mogao da bude bogat (svaki čovek ima ista prava koliko i drugi, pri svom rođenju); ako bi sadašnja generacija mogla da nagomila sve neophodne potrepštine za narednu, kao što neki ljudi to žele za svoju decu - tada bi svet mogao biti uništen jednim potezom. Celokupna industrija bi stala, ako bi prestala potreba za njeno postojanje; sva unapređenja bi stala bez potražnje za proizvodnjom; isparila bi bogatstva, a štete kojima bi se tada suprotstavio zdrav duh društva, izrodile bi opšti ras-pad i uleteli bismo u opštu razuzdanost; i svet bi potonuo, iskvaren kao Herod , u grob vlastitih gnusnih poroka. 4

Gotovo sve plemenite stvari koje su postignute u svetu, ostvarili su siromašni ljudi - siromaš-ni naučnici, siromašni profesionalci, zanatlije i umetnici, siromašni filosofi, pesnici i ljudi genija. Određena pribranost i trezvenost, umerenost i odmerenost, određeni pritisak okolnosti, dobri su za čoveka. Njegovo telo nije napravljeno za luksuz. Ono se razboli, tone i umire pod njim. Njegov um nije napravljen za zabavu. On postaje slab, mlitav i zakržljao u takvim uslovima. I, onaj koji mazi i ugađa svom telu luksuzom, a svoj um zabavom, zaveštava posledice umovima i telima svojih naslednika, bez bogatstva koje je bilo njegov uzrok. Jer bogatstvu, bez zakona nasleđivanja očevine da mu pomogne, uvek je nedostajala energija samo da sačuva svoje riznice. Ono nestaje u njegovoj imbecilnoj ruci. Trećoj generaciji, gotovo neizostavno, kolo sreće ide naniže i tada shvata nužnost potrebne energije da se ponovo podigne, ako to uopšte može; i ta generacija nasleđuje, kao što je to oduvek bilo, telesne bolesti i mentalne slabosti, duševne poroke svojih predaka, a ne nasleđuje njego-vo bogatstvo. Pa ipak, gotovo svi

mi ne prihvamo da uputimo svoju decu ili da obezbedimo unucima da budu upućeni na ovaj put zadovoljstva, luksuza, poroka, degradacije i uništenja; na to nasledstvo naslednih bolesti, bolesti duše i mentalne kuge. Ako je bogatstvo trošeno na unapređenje mentalne kulture, za aktivnosti filantropije bilo gde i za brojne namene; ako je ono uvećalo broj studenata umetnosti i izgradilo institucije za učenje oko nas; ako je ono, na svaki način, podizalo intelektualni karakter sveta, teško da ga je bilo mnogo. Ali, ako je njegov najviši cilj bio težnja i ambicija da se nabavi skupcen nameštaj, priređuju skupe zabave i grade luksuzne kuće, i da to bude u službi sujete, ekstravagancije i razmetanja, teško da ga je bilo premalo. U određenoj meri, ono je moglo biti u službi elegancije i luksuza, dobrog gostoprimstva i fizičkog uživanja, ali samo u skladu s njegovim ciljevima. Lišeno svih viših ciljeva i ukusa, kada ponestaje, ono ide prema propasti i zlu. Ova propast se ne odnosi samo na pojedince i na porodice. Ona stoji, kao strašan svetionik, u iskustvima Gradova, Republika i Imperija. Pouke prošlosti u vezi s tom temom su snažne i ozbiljne. Istorija bogatstva je oduvek bila istorija pokvarenosti i padova. Nikad nisu postojali ljudi koji su mogli da izdrže iskušenje. Malo je verovatno da bezgranična bogatstva pružaju sliku ljudi muške energije, čvrstog samoodricanja i uzvišene vrline. Sigurno ne tražite čvrstinu, vitalnost i snagu ze-mlje, njene najuzvišenije talente i vrline, njene mučenike patriotizma i religije, njene ljude koji su prošli dane propasti i nesreća među decom lakog življenja i luksuza. U velikom maršu čoveka na zemlji, stalno smo viđali da obilje i luksuz propadaju brže od bede i patnje i mučnog odgajanja. To je zakon koji je sudio velikoj povorci imperija. Sidon i Tir, čiji su tr-govci imali bogatstva vladara; Vavilon i Palmira, prestonice azijskog luksuza; Rim, nakrcan plenom iz celog sveta, preplavljen svojim vlastitim porocima brojnijim od zbira svih njegovih neprijatelja; svi ovi i njih mnogo više, primeri su destruktivnih tokova ogromnih i neprirodnih bogatstava; i čovek mora, kako postaje bogatiji, da bude darežljiviji i dobrodušniji, a ne samo sebičan i mlitav, jer će istorija modernih bogatstava pratiti tužne vozove primera iz prošlosti. Svi ljudi žele uvažavanje i osećaju potrebu za neki plemeniti cilj u životu. Takve ličnosti su naj-srećnije i najzadovoljnije kada ga ispune, jer imaju u vidu najuzvišenije ciljeve. Umetnici, zanatlije i pronalazači, svi koji traže principe ili razvijaju lepotu u svom radu, čini se da, uglavnom, uživaju u njemu. Ratar koji radi na ulepšavanju i naučnoj kultivizaciji svoje imovine, srećniji je u svom radu od onog koji ore sopstvenu zemlju za puko preživljavanje. Ovo je upozoravajuće svedočenje da nas sopstvena priroda tera da sve naše ljudske delatnosti moraju ispunjavati visoke zahteve naše prirode. Nagomilavanje bogatstva nikad ne daje takvo zadovoljstvo kao dovođenje najobičnije mašine u sta-nje perfekcije; pogotovu kada to bogatstvo teži pokazivanju i razmetanju, pukom luksuzu, dokolici, i zadovoljstvima, a nije u cilju filantropije, olakšanja rođacima ili plaćanja pravednog duga ili, kao sredstvo da se ostvari neki drugi veliki ili plemeniti cilj. Postojanje mnoštva poslova je povezano bolnim ubeđenjem da su oni bez odgovarajućeg cilja i da ne daju nikakvu zadovoljavajuću počast. Zašto uopšte raditi, ako svet neće saznati da je takvo biće ikad postojalo i kada ne može ovekovečiti svoje ime na platnu ili u mermeru, u knjigama ili uzvišenoj elokvenciji i državništvu? Odgovor je da svaki čovek ima posao koji treba sam da obavi i koji je uzvišeniji od svakog posla genija; i da treba da radi na uzvišenijem materijalu od drveta ili mermera - na svojoj vlastitoj duši; time će ostvariti najvišu plemenitost i najveću veličinu poznatu na zemlji ili Nebu, čime može da postane veći od

umetnika, pisca i svog života, što je daleko više od govora, ako je taj elokventan. Veliki pisac ili umetnik samo prikazuje kakav bi svaki čovek trebalo da bude. On prikriva šta bi on trebalo da radi. On prikriva veličinu duše i predstavlja nam samo moralnu lepotu, velikodušnost, postojanost, ljubav, posvećenost, opraštanje. On prikazuje vrline, preporučuje ih našem uvažavanju i oponašanju. Otelotvoriti to prikazivanje u naše živote je praktična realizacija ovih velikih ideja umetnosti. Velikodušnost Heroja, slavljenih na istorijskim i poetskim stranama; nepromenljivost i vera mučenika Istine; lepota ljubavi i pobožnosti koje isijavaju sa platna; izdvajanje Istine i Dobrog, koje svetlucaju sa usana Elokventnog, u svojoj suštini, samo su ono što svaki čovek može da oseti i izvrši u svakodnevnim događanjima života. Rad vrline je uzvišeniji od svakog rada genija, jer plemenitija je stvar biti heroj nego opisati jednog, izdržati mučeništvo, oslikati ga, raditi dobro, zalagati se za njega. Delovanje je veće od pisanja. Dobar čovek je uzvišeniji cilj za razmatranje od velikog pisca. Postoje samo dve stvari vredne življenja: radi ono što je vredno da bude zapisano i piši ono što je vredno da se pročita; a više od obe stvari je - raditi. Svaki čovek mora da uradi plemenitiju stvar nego što ijedan čovek može da uradi ili opiše. Postoje široka polja za hrabrost, vedrinu, energiju i poštovanje ljudskog postojanja. Neka ni jedan Mason ne misli da je njegov život sveden na prosečnost ili beznačajnost, beskoristan ili uzaludan težak rad ili za ciljeve koji su manji od besmrtnosti. Niko ne može reći da su velike nagrade života za neke druge, i da on ne može ništa da uradi. Bez obzira na to koliko veličanstveno i plemenito neko delo pisac može da opiše ili slikar da oslika, ono će biti još plemenitije ako ti odeš i uradiš ono što neko opisuje, ili da budeš model koji drugi slikaju. Najuzvišenija stvar koju je neko opisao, nije ništa velikodušnija od one koju možemo da ura-dimo u svakodnevnom životu; u izazovu, u nesreći, ožalošćenosti, u ozbiljnom približavanju smrti. U velikom Proviđenju Boga, u velikoj zapovesti našeg postojanja, za svakog čoveka postoji otvorena sfera za plemenita dela. Nije to samo u onim izuzetnim situacijama, kada su sve oči uprte u nas, kada su sve naše energije uzdignute i sva naša budnost pokrenuta, i kada se od nas traže najveći napori vrlina; to je češće u tišini i osami, usred naših poslova u našim domovima; u iscrpljujućoj boleštini kojoj se ne prigovara; u nesebično iskazanom poštenju koje ne pita za cenu; u jednostavnoj nepri-strasnosti, skrivajući svoju ruku kojom se odriče sopstvena prednost, u korist drugog. Masonerija teži da oplemeni običan život. Njen je zadatak da zalazi u mračne i neistražene situ-acije običnih ponašanja i osećanja; da prikaže, ne običnu vrlinu nekog izuzetnog života, već izuzetnu vrlinu običnog života. Šta je urađeno i nastalo u senci privatnosti, na tvrdoj i utabanoj stazi dnevnih briga i teškog rada, koja je puna neproslavljenih žrtvovanja, u patnji i, ponekad, ponižavajućoj patnji koja nosi pred svetom vedro lice; u dugoj borbi duha, u suprotstavljanju bolu, siromaštvu i zapostav-ljenosti, nošenim u najtananijim dubinama srca - šta je tu učinjeno, rođeno, skovano i ostvareno, najviši je sjaj i to treba da nosi najsjajniju krunu. U knjizi Masonskog života jedna svetla reč je napisana iz koje, na sve strane, sja neizrecivo blistanje. Ta reč je Dužnost. Obezbediti da svi radnici imaju stalan posao i za to svoju pravednu nadoknadu; pomoći u ubrzanju dolaska tog vremena kada niko neće patiti zbog gladovanja ili siromaštva, i kad je neko spreman i sposoban za rad, a ne može da nađe posao zato što je napadnut bolešću usred posla - to su delovi tvoje dužnosti kao Viteza Kraljevske Sekire. I, ako uspemo da napravimo kutak Božje kre-acije, malo plodniji i vedriji, malo bolji i vredniji Njega, ili da učinimo da jedno ili dva ljudska srca budu malo mudrija, više

čovečna i optimističnija i srećnija, mi smo obavili posao vredan Masona i prihvatljiv od Oca Neba.

1

U XIV veku, rast pomorske trgovine i saznanje da se kuga prenosi brodovima koji se vraćaju sa Levanta dovela je do ustanovljavanja Karantina u Veneciji. Smatralo se da brodovi treba da budu izolovani određeni period, dok se pokažu znaci bolesti na ljudima ili na robi. U početku je taj period bio 30 dana, trentina, ali je kasnije produžen na 40 dana, quarantina. Izbor ovog broja dana bio je zasnovan na periodu koji su Hrist i Mojsije proveli u izolaciji u pustinji. Godine 1423. Venecija je osnovala Lazaretto, karantinsku stanicu, na istoimenom ostrvcetu u blizini grada. Venecijanski primer je postao mo-del za sve druge evropske zemlje i osnova za široku primenu karantina narednih nekoliko vekova. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 2

Pominjanje Venecije (ne odnosi na velelepnost Renesanse i sva čuda lepota nastalih u tom periodu u književnosti, sli-karstvu, skulpturi, crkvama, palatama, raznim građevinama i objektima, a isto važi i za Firencu, Rim...) u ovom kontekstu, u Renesansnom periodu u Italiji, podrazumeva nekolicinu velikih porodica Bordžije, Mediči, Sforca... koje su se borile za prevlast, očigledno zbog blaga, vlasti i dominacije. U tom periodu protivnici su ubijani nožem, otrovom (često arsenikom), davljenjem i sl. To su, takođe, bila mesta velikih poroka, zavera i posebno, tokom vladavine pape Aleksandra VI, izvršen je veliki broj ubistava i zločina, obljube, krađe, podmičivanja i ubistava. Borba Bordžija za vlast je iskazana u namerama za preuzimanje Papstva u Vatikanu, kada je došlo do užasnih međusobni obračuna, sukoba i zločina. Cela ta slika tadašnjih događanja, najviše liči na Danteov Pakao. 3

Laborare est Orare u prevodu raditije moliti se ili slobodnije: u raduje spas je moto koji potiče iz Regula Benedicti, knjige preporuka koje je napisao Sv. Benedikt iz Nurisa (480-547) monasima koji su živeli u zajednici opatija. Nakon VII veka prihvaćen je i u ženskim zajednicama. Tokom 1500 godina on se zadržao i bio pravilo svim Hrišćanima u manastir-skom životu. Moto je prihvaćen i u Slobodnom zidarstvu. Izvor: Catholic Dictionary Containing Account of the Doctrine, Discipline, Rites, Ceremonies, Councils, and Religious Orders ofthe Catholic Church; William Addis, Thomas Arnold, sixth ed.; NY; 1887: str. 73. y

4

y

y

Herod (Hebrew: Oi“Tp > Hordos Grčki:'Hpa)6r)<;, Herodes), (73/74-4. p.n.e.) poznat kao Herod Veliki i Herod I, bio je Rimski kralj Judeje. Opisan je kao ludak kojije pobio svoju porodicu i veliki broj rabina, zlotvor judejskog naroda, spreman da učini svako zlodelo da bi zadovoljio svoju bolesnu ambiciju i, ironično, najveći graditelj u jevrejskoj istoriji. Poznat je i po gradnji ogromnih zdanja širom Judeje, i po dogradnji Drugog Hrama u Jerusalimu (Herodov Hram), gradnji luke u Cezareji, tvrđavama Masada i Herodium. Najviše podataka o njemu zabeležio je Josefus. Izvor: Encyclopedia Judaica, Sec. Ed.; Macmillan, Thomson-Gale; 2007; Vol IX; str 32-38. n

y

23 °, SEF TABERNAKULA

Kod većine drevnih naroda, uz javna poštovanja postojala su, takođe, i privatna koja su nazivana Misterije. U njih su dospevali samo oni koji su bili pripremljeni kroz određene ceremonije koje su nazivane inicijacije. Najrasprostranjenija drevna obožavanja su bila obožavanja Izide, Orfeja, Dionizija, Cere i Mitre. Mnogi varvarski narodi su preuzeli znanja o Misterijama u čast ovih božanstva od Egipćana, pre nego što su ona stigla u Grčku; čak su i na britanskim ostrvima Druidi slavili Dionizija, kojeg su preuzeli od Egipćana. Eleuzijske Misterije su slavljene u Atini u čast Cere i potisnule su, kao što se često dešava, sve ostale. Mnogi susedni narodi su zapostavili svoje da bi slavili Eleuzijske; i za kratko vreme, cela Grčka i Mala Azija napunile su se Iniciranima. One su se proširile po celoj Rimskoj Imperiji, pa čak i 1

2

van njenih granica, u tim svetim i veličanstvenim Eleuzijskim Misterijama rekao je Ciceron, u njih su bili inicirani Ijudi iz najudaljenijih zemalja sveta. Zosimus kaže da su one obuhvatile celu ljudsku rasu, a Aristid ih naziva zajedničkim hramovima celog sveta. 3

U Eleuzijskim proslavama su postojale dve vrste Misterija, Veće i Manje. Manje su, u stvari, bile vrsta priprema za Veće i svima je bilo dozvoljeno da učestvuju u njima. Obično su to bili učenici starosti tri ili četiri godine. Clemens iz Aleksandrije kaže da se ono što je predavano u Većim Misterijama odnosilo na Univerzum i da je bilo upotpunjavanje i usavršavanje svih instrukcija; u njima su stvari viđene ona-kve kakve jesu i kakve su bile, a Priroda i njen rad su bili objašnjavani. Drevni su govorili da su Inicirani srećniji na samrti od drugih smrtnika; i dok će duše Profanih, po napuštanju svojih tela, biti bačene u blato i ostati sahranjene u tami, dotle će one Iniciranih od-leteti na Srećna Ostrva, boravište Bogova. Platon kaže da je cilj Misterija bio da se duša ponovo vrati u svoju prvobitnu čistotu i u pre-đašnje stanje savršenstva, koje je izgubila. Epiktetus je rekao: Sve što se nalazilo u njima bilo je uspostavljeno od strane Majstora, radi podučavanja čoveka i popravljanja morala. 4

Proklus je smatrao da inicijacija uzdiže dušu iz materijalnog, čulnog i čisto ljudskog života, u zajedništvo i nebeski susret s Bogovima, a da različitost stvari, oblika i vrsta koje su prikazane Iniciranima, omogućava da budu prva generacija Bogova. 5

Čistota morala i uzdizanje duše bile su obavezne za Inicirane. Od kandidata se tražilo da nema mrlje u reputaciji i da ima savršene vrline. Nakon ubistva svoje majke, Neron se nije usudio da pri-sustvuje proslavi Misterija; i Antonije je predstavljao sebe kao Iniciranog, jer je to bio najsigurniji način da se potvrdi njegova nevinost za smrt Avidija Kasija . 6

Inicirani su smatrani kao jedini srećni ljudi. Samo od nas zavisi, kaže Aristofan, sjaj blagotvor-ne zvezde dana. Mi primamo zadovoljstvo iz uticaja njenih zraka; mi koji smo inicirani, izvršavamo, umesto ostalih građana i stranaca, svako moguče delo pravde i pobožnosti. I, stoga, nije iznenađujuće što se vremenom, inicijacija smatrala neophodnom, kao i kasnije krštenje za Hrišćane, i što je zabra-na pristupu Misterijama bila smatrana za beščašće. y

Čini mi se, kaže veliki govornik, filosof i moralista, Ciceron, da Atina, od svih mnogih sjajnih pronalazaka, božanskih i veoma korisnih za Ijudsku porodicu, nije stvorila ništa tako veliko i uporedi-vo sa Misterijama, koje su divlji i žestok život zamenile humanim i uljudnim ponašanjem. Sa dobrim razlogom se koristi reč inicijacija; jer se kroz nju mi u realnosti učimo prvim principima života; i ona, ne samo da nas podučava da živimo na način mnogo utešniji i prihvatljiviji, več zamenjuje smrtne bolove sa nadom u bolji život nakon ovoga. Mesto porekla Misterija nije poznato. Pretpostavlja se da su one došle iz Indije, preko Haldeje u Egipat i odatle prenete u Grčku. Gde god da su nastale, njih su izvodili svi drevni narodi; i, kao što to obično biva, Tračani, Krićani i Atinjani su se ponosili autorstvom i čvrsto insistirali na tome da u svojim Misterijama nisu preuzeli ništa od bilo kod drugog naroda. U Egiptu i na Istoku, sve religije su bile, čak i u svom najpoetičnijem obliku, manje ili više, misteriozne; i glavni razlog zašto je u Grčkoj prihvaćeno ime i oblik Misterija, bio je taj što su plitke narodne teologije manje ispunjavale nego što je sama religija, u širem smislu, bila u stanju da pruži. One su bila praktična uputstva koja su nedostajala narodnim religijama, za zadovoljavanje dubljih misli i zahteva uma. Neodređenost simbolizma je, možda, dopirala tamo gde mnogo opipljivije i opšte priznate vere nisu mogle. Prethodne vere su svojom neodređenošću iskazivale nejasnost svog cilja; one su tretirale misteriozne stvari mistično; težile su da prikažu ono što se nije moglo objasniti i da pobude odgovarajuće osećanje, ako već nisu mogle da razviju odgovarajuću ideju; i, da načine samo prilagođenu sliku koja odgovara konceptu koji, sam po sebi, nikad nije postao jasan i nije bio blizak niti prihvatljiv. Umesto uputstva koja sada prenosimo knjigama i pismima, u starom načinu prenosa su posto-jali simboli; i, sveštenik je morao da izmisli ili stalno da ponavlja rituale i prikaze koji nisu bili samo privlačniji za oko od reči, već su umu često bili sugestivniji i bogatiji značenjima. Kasnije, institucija je postajala sve više moralna i politička, a manje religiozna. Javni zvaničnici u Egiptu, oblikovali su ceremonije u političke svrhe; mudraci koji su ih prenosili iz Egipta u zemlje Azije, Grčku i na Sever Evrope, bili su kraljevi ili zakonodavci. Glavni zvaničnik je vodio sve u Eleuzijskim, i bio je predstavljen kao zvaničnik koji je ličio na Kralja, dok je sveštenik imao podre-đenu ulogu. Moći koje su poštovane u Misterijama bile su, zaista, Bogovi-Prirode; ni jednom od njih se nije moglo obraćati kao običnom heroju, jer su njihove prirode bile super-herojske. Misterije koje su, u stvari, mnogo svečanije ispoljavane od religije drevnog pesništva, predavale su doktrinu Teokratije ili Božanskog Jedinstva, koju čak ni pesništvo nije potpuno sakrivalo. Misterije nisu bile ni u ka-kvom otvorenom sukobu s narodnim religijama, već su samo mnogo ozbiljnije prikazivale svoje simbole, odnosno, deo sebe u znatno svečanijem obliku. Suština svih Misterija, kao i svih politei-zama, sastoji se u ovome: to je koncept nedodirljivog Bića, jedinog, večnog i nepromenljivog, i onog Boga Prirode, čije se višestruke moći trenutno otkrivaju čulima u neprekidnom krugu kretanja; život i smrt su razdvojeni i bili su posebno simbolizovani. One su ponudile sledbenicima večan problem da bi podstakle radoznalost, i pripomogle su zadovoljenju opšte prožimajućeg religioznog osećanja koje, ako ne postane hrana za proste i razumne, nalazi kompenzaciju za ushićenje u kon-templaciji obožavanja nejasnog. Priroda je oslobođena od dogmatizma i od tiranije; i najraniji instruktori čovečanstva, ne samo da su usvojili njene pouke već su se, u meri koliko je to bilo moguće, doslovno pridržavali njenog načina prenošenja. Oni su nastojali da ostvare razumevanje okom; i najveći deo svih religijskih sa-znanja je prenošen na ovaj drevni i najimpresivniji način izlaganjem ili prikazivanjem. Misterije su bile sveta drama, iznosile su velike legende o promeni Prirode, o vidljivom Univerzumu u kojem je božanstvo

otkrivano i čiji je smisao na više načina bio podjednako pristupačan za Pagane, kao i za Hrišćane. S druge strane, postojeća predanja ili sveti recitali u hramu, davali su samo minimalna objašnjenja učesnicima kojima je ostavljeno da, kao u školi prirode, izvuku sopstvene zaključke. Metod indirektne sugestije, kroz alegoriju ili simbol, daleko je uspešniji instrument za prenos instrukcija od običnog didaktičkog jezika; jer, svi smo mi, po navici, ravnodušni prema onome što se dobija bez napora: Iniciranihje malo, iako mnogi nose njihov Thyrsus .1, bilo je nemoguće davati pouke prilagođene za svaki stepen svesti i sposobnosti, osim kada su one bile uobličene s primerima iz Prirode, ili su u većoj meri predstavljale samu Prirodu, primenom njenog univerzalnog simboliz-ma umesto tehnikalija jezika koje pozivaju na beskrajna istraživanja, i koje, ipak, nagrađuju skro-mnog istraživača i otkrivaju tajne svakome, u skladu s njegovim prethodnim saznanjima i moćima da ih shvati. 7

Čak i da je bilo nedostataka u nekoj od zvaničnih ili službenih izjava o tim važnim istinama (koje su i u kultivisanom dobu često smatrane nepodobnim, osim pod velom alegorija i koje, u većoj meri, gube svoje dostojanstvo i vrednost, jer se primaju mehanički, kao dogme , predstave u Misterijama su, svakako, sadržale sugestije pa čak i pouke koje su, po mišljenju kompetentnih svedoka i mnogih drugih, prilagođene da uzdignu ličnost gledalaca, omoguče im da naslute svrhu postojanja, kao i načine poboljšanja, da bi živeli bolje i umrli srećniji. 8

Za razliku od religija iz knjiga ili vera, te mistične prestave i priredbe nisu bile čitanje pouka već otvaranje problema, bez uvođenja izuzetaka u istraživanju, bez neprijateljstva prema filosofiji; naprotiv, filosofija je bila veliki Mistagog ili Najviši Tumač simbolizma, mada su tumačenja Grčkih filosofa starih mitova i simbola, u brojnim slučajevima, bila loše utemeljena, dok su kod drugih bila ispravna. Nije bilo boljih načina da se pokrene uspavani intelekt, od tih impresivnih predstava koje su se mu upućivale kroz maštu i koje su ga, umesto da ih odbaci kao rutinu propisane vere, pozivale da istraži, uporedi i prosudi. Zamena simbola sa dogmom je isto tako opasna po lepotu izraza, kao što je zamena vere sa dogmom opasna za istinu i blagotvornost misli. Prva filosofija se često vraćala na prirodne načine učenja; i za Sokrata se kaže da je izbegavao dogme, nastojeći radije, poput Misterija, da probudi i razvije umove njegovih slušalaca idejama koje su već imali, a ne da ih ispunjava gotovim, već pripremljenim mišljenjima.

Masonerija i dalje sledi drevne načine učenja. Njeni simboli su instrukcije koje ona daje; i pou-ke su, često, samo parcijalni i delimični napori da se protumače ti simboli. Onaj koji želi da postane jedan celovit Mason, ne sme da bude zadovoljan samo time da čuje ili razume pouke, već mora, uz pomoć njih ili kada su namenjene posebno njemu - da studira, tumači i razvija simbole za sebe. Najranije spekulacije su se trudile da prikažu daleko više nego što su mogle jasno da prenesu; i nejasni utisci uma, stvoreni u misterioznim analogijama fenomena, njemu su bili najprihvatljiviji najsnažniji prilazi. Misterije, kao i simboli Masonerije, bile su samo prikazivanje velike sličnosti s Prirodom; kao i one koje nisu otkrivale nove tajne onima koji su bili, ili nisu bili, pripremljeni ili sposobni da tumače njihov smisao. Svuda u drevnim Misterijama, u celokupnom simbolizmu i ceremonijama Hijerofanta, posto-jala je jedna

ista mitska ličnost koja, poput Hermesa ili Zaratustre, sjedinjuje Ljudske Atribute s Božanskim, i koja je sama Bog, čije je obožavanje ona uvela, i učila sirove i proste ljude začetku civilizacije pod uticajem pesme, i povezivala sa simbolom njegove smrti, simboliku te Prirode, naj-suštinskije utehe religije. Misterije su obuhvatale tri najveća učenja Drevne Teosofije. One su se bavile Bogom, Čovekom i Prirodom. Dionizije, za čije se Misterije govorilo da ih je osnovao Orfej, bio je Bog Prirode, ili vlage (koja je život Prirode), koji u mraku priprema povratak života i vegetacije, ili koji je sam Svetlost i Promena koja razvija različite podvrste. Teološki, on je bio isto što i Hermes, Prometej i Posejdon. Na Egejskim ostrvima on je Butes, Dardanus, Himeros ili Imbros. Na Kritu, on se pojavljuje kao Iasius ili Zevs, čije je obožavanje ostalo prekriveno pod običnim oblicima misterija (otkrivajući pro-fanoj znatiželji simbole) koje su, ako su o njima razmišljali bez udubljivanja, morale biti shvaćene pogrešno. U Aziji, on je s dugim ogrtačem Bassareusa (drugo ime za boga vegetacije, Dionizija) zajedno sa Sabaizmom iz Frigijskih Coribantesa ; sa mističnim Iacchus, odojčetom ili sinom Cere i sa raskomadanim Zagreusom , Persefoninim sinom. 9

10

U simboličkim oblicima, Misterije su prikazivale JEDNOG, čija je Višestrukost prikaz beskraj-nog, i sadržavale su moralnu pouku, pripremljenu da vodi dušu kroz život i da je ohrabri u smrti. Priča o Dioniziju zaista ima suštinski značaj. On nije bio samo kreator sveta, već čuvar, oslobodilac i Spasitelj duše. Bog, u svemu, bio je posledično personifikovana manifestacija svega u mnoštvu, promenljivost godine, život koji nastaje u bezbrojnim oblicima. Duhovna regeneracija čoveka simbolizovana je u Misterijama kroz drugo rođenje Dionizija, kao izdanka ili potomka iz Najvišeg; i sile i simboli te regeneracije bili su elementi koji su uticali na periodično pročišćenje prirode - vazduh, iskazan kroz mističnu vejalicu ili spravu za vejanje žita (za razdvajanje pleve i žita); vatra, simbolizovana sa bakljom; vodica za krštenje, a voda nije samo za pročišćavanje svih stvari, već izvor porekla svega. Ova saznanja, uneta u ritual, ukazivala su na reformaciju duše i navikavanje na moralnu čistotu koja je zvanično zahtevana u Eleuzijskim misterijama. Pojedinac je samo bio pozvan da pristupi, onaj koji je bio čistih ruku i darovitog govora, bez ikakvog zagađenja i čiste savesti. Srećan je čovek kažu inicirani Euripid i Aristofan, onaj koji pročišćava svoj život i koji ponizno posvećuje svoju dušu u thiasosu Boga. Neka on pazi na svoje usne da ne izgovori profanu reč: neka on bude nepristrasan i ljubazan prema strancima i prema svojim susedima; neka se on ne uplete ni u kakve poročne stvari da ne bi postale glup i mučan deo u njegovoj duši. Daleko od toga da je mistični ples thiasos nečist, zli govornik, buntovni građanin, sebični lovac na korist, izdajnik; svi ovi su mnogo bliži neredu Titana nego regulisanom životu Orfika ili Curetanskom redu Sveštenika Idcean (planina Ida na Kritu) Zevsa. 11

Uzdignutim iznad sfere običnih sposobnosti i u nemogućnosti da prihvati ono što ga prevazila-zi, sledbeniku se čini da postaje božanski onoliko koliko manje postaje čovek; kao da postaje demon ili bog. U mašti, inicirani su već ubrojani u blažene. Samo su oni uživali pravi život, istinski Sunčani sjaj dok su pevali himne svom Bogu, pod mladom šumicom koja je predstavljala Elizijum, bili su stvarno obnovljeni ili regenerisani pod veselim uticajem svojih plesova. One koje Proserpina vodi u njenim Misterijama, govorilo se, koji su primili njene instrukcije i duhovnu hranu, odmaraju se od svog rada i ne znaju više za muke. Srećni su oni koji prisustvuju i shvataju ovu svetu ceremoniju! Njima je poznato značenje ove zagonetke postojanja kroz shvatanje njenog cilja i završetka, kakoje propisao Zevs; oni učestvuju u dobrobiti mnogo većoj i trajnijoj nego štoje zrno dobijeno od Cere;jer, oni su uzdignuti na lestvici intelektualnogpostojanja i dobijaju slatku nadu da uteše y

sebe na svojoj samrti. Nema sumnje da su, u početku, ceremonije inicijacija bile retke i jednostavne. Kako su velike istine prvobitnog otkrovenja bledele iz sećanja masa Naroda, a poročnost se rasprostirala na zemlji, one su morale da sprovedu diskriminaciju - da se zahteva duži period probe i pozitivne provere kandidata, da se one šire oko nečega što su, na samom njihovom početku, pre bile škola instrukcija nego misterije, s velom tajnosti i pompom ceremonija, radi uzdizanja misli i utiska njihove vredno-sti i značaja. Bez obzira na to kakve su predstave o Misterijama mogli da stvore kasniji pisci, posebno Hrišćanski, one su morale da ostanu čiste, ne samo na početku već tokom dugog vremena; i doktri-ne prirodne religije i morala, koje su u njima prenošene, bile su od najveće važnosti; jer su vrli, kao i najučeniji i najveći filosofi antike, govorili o njima najuzvišenijim rečima. A da su one, na svom kraju, postale degradirane previsokim ciljevima i time iskvarene - to znamo. Obredi inicijacije su postepeno postajali sve komplikovaniji. Izmišljani su znaci i znamenja kako bi se po njima Deca Svetla mogla međusobno lako prepoznati. Kako se broj Iniciranih poveća-vao, izmišljeni su razni Stepeni, s namerom da se u unutrašnjim odajama Hrama nađe samo neko-licina bliskih kojima su poverene najvrednije tajne, i koji su mogli uspešno da upravljaju uticajem i moćima Reda. Misterije su, prvobitno, trebalo da budu početak novog života razuma i vrlina. Inicirani ili ezoterični, učeni su doktrini Jednog Vrhovnog Boga, teoriji smrti i večnosti, skrivenim misterijama Prirode, izgledima konačnog povratka duše u stanje savršenstva iz koga je ona posrnula, njenoj be-smrtnosti i oblicima nagrade i kazne nakon smrti. Neinicirani su smatrani Profanima, bezvrednim javne službe ili ličnog poverenja, ponekad obeležavani kao Ateisti i predodređeni za večnu kaznu nakon groba. Svi su bili inicirani u manjim Misterijama; samo nekolicina je prisustvovala većim, u kojima je stvaran duh i gde su većina njihovih tajnih doktrina bile sakrivene. Veo tajnosti je bio neprobojan, zapečaćen zakletvom i najužasnijim i najjezivijim kaznama. Samo kroz inicijaciju je bilo moguće steći znanje o Hijeroglifima kojima su zidovi, stubovi i plafoni Hrama bili ukrašeni i za koje se vero-valo da su preneti Sveštenicima kroz otkrovenje od nebeskog božanstva, a mladi svih uzrasta su bili veoma željni da ih odgonetnu. Ceremonije su izvođene u gluvo doba noći, uglavnom u prostorijama ispod zemlje ali ponekad i u središtu ogromne Piramide, uz upotrebu svakog sredstva koje je moglo da pokrene i uzbudi kandidate. Bezbrojnim ceremonijama, divljim i romantičnim, užasnim i prijatnim, postepeno je dodavano nekoliko izražajnih simbola prvobitnih obreda, pod kojima je bilo primera da je užasnuti aspirant, ili kandidat, drhtao od straha. Piramide su, verovatno, korišćene za inicijacije, kao i jame, pagode i lavirinti; jer, ceremonije su zahtevale mnogo odaja i ćelija, duge prolaze i bunare. Glavno mesto u Egiptu za Misterije je bilo ostrvo Philce (File) na Nilu, gde je postajao veličanstven Hram Ozirisu, a njegove mošti su, govorilo se, bile očuvane.

Sveštenici, ta izabrana i posebna klasa u Egiptu, Indiji, Fenikiji, Judeji i Grčkoj, kao i u Britaniji i Rimu i u bilo kom drugom mestu gde su Misterije bile znane, koristili su svoje prirodne nagone da stvaraju šire tkivo vlastite moći. Čistunstvo bez religije je održavano veoma dugo. Rang i ugled su pobedili prvobitnu jednostavnost. Nemoralan, prazan, drzak, pokvaren i podmitljiv čovek, uz sve to, odeven je u odeždu

Boga da bi služio Đavolu; luksuz, porok, netolerantnost i ponos, izbacili su umerenost, vrlinu, ljubaznost i poniznost i zamenili oltar kojem je trebalo da budu sluge, tronom sa koga oni vladaju. Ali, Kraljevi, Filosofi i Državnici, mudri, veliki i dobri kojima su primani u Misterije, za dugo su odložili njihovo konačno samouništenje i suzbijali prirodne želje Sveštenstva. I, stoga je Zosimusovo mišljenje - da je zapostavljanje Misterija nakon Dioklecijanovog odlaska, bilo glavni razlog propa-danja Rimske Imperije; i, da Prokonzul Grčke 364. godine nije zatvorio Misterije, uprkos zakonu Imperatora Valentijana, ljudi ne bi bili dovedeni u očaj, zbog njihovog neizvođenja; od njih je, kako su verovali, zavisilo blagostanje celog čovečanstva. One su izvođene u Atini sve do VIII veka, u Grčkoj i Rimu još nekoliko vekova nakon Hrista, a u Velsu i Škotskoj sve do XII veka. Stanovnici Indije su, u početku, imali Patrijarhalnu religiju. Čak i kasnija obožavanja Višne, bila su vesela i društvena, uz pratnju slavljeničkih pesama, razdraganog plesa, zvonjavu cimbala, uz prolivanje mleka i meda, uz kićenje vencima i mirisima aromatičnog drveća i biljnih smola. Tamo su, verovatno, Misterije i započete i u njima su, pod alegorijama, prenošene prvobitne istine. Zbog ograničenja ovog prikaza, ne možemo da damo detaljnije opise ceremonija inicijacije; i koristimo zato opšti jezik, osim tamo gde još nešto od ovih Misterija postoji u Masoneriji. Inicirani je bio opasan konopcem od tri struka, i tako utrostručen da čini tri puta tri i zvao se zennar. Otuda dolazi i naša upotreba konopca. On je bio jedan simbol njihovog Božanstva Tri u Jednom, sećanje koje smo sačuvali kroz tri glavna oficira koji presedavaju u našim Ložama i tri kraja Univerzuma kojeg naša Loža predstavlja - pod, naša tri manja svetla, naša tri pokretna i tri nepo-kretna znamenja i tri stuba koji podupiru naše Lože. Indijske Misterije su slavljene u podzemnim pećinama i isklesanim špiljama u čvrstoj steni; i Inicirani su obožavali Božanstvo, simbolizovano solarnom vatrom. Kandidatu je, nakon dugog luta-nja u mraku, zaista trebala Svetlost, a obožavanje kojem je on učen, bilo je obožavanje Boga, Izvora Svetlosti. Ceo Hram Elefanta (ostrvo, 10 km. istočno od Mombaja, ostrvo mnogih pećina sa skulpturama) možda najstariji na svetu, isklesan u steni od 135 stopa, korišćen je za inicijacije, mada su postojale i pe-ćine šire površine u Salsette (ostrvo na zapadnoj obali Indije, glavni grad Mombaj), sa preko 300 odaja. Periodi inicijacije su bili usklađeni povećanjem mesečevih mena ili njihovim smanjenjem. Misterije su deljene na četiri koraka ili Stepena. Kandidat je mogao da primi prvi korak tek u osmoj godini života, kada je bio opasan zenarom. Svaki Stepen je prenosio po nešto od perfekcije. Neka čo-vek koga vode, kaže Hitopades (Hitopadesha je zbirka priča u Sanskritu u prozi i stihu, napisana u XII veku), ispoljava vrlinu kad poseduje jedan od tri ili četiri religiozna stepena; neka on bude u miru sa svim stvorenim stvarima i takva sklonostje izvor vrline. Nakon niza drugih ceremonija koje se, uglavnom, odnose na jedinstvo i trojstvo Božanstva, kandidat je dovođen u lanenoj odeći bez šavova i bio je pod pažnjom Bramana sve dok ne napuni dvadeset godina, stalno učeći i uvežbavajući najteže vrline. Tada su ga podvrgavali najžešćoj probi za drugi Stepen, u kojem je posvećen sa znakom krsta koji je, pokazujući na četiri strane kompasa, poštovan kao glavni simbol Univerzuma od mnogih religija antike, a Indijci su ga poštovali kao oblik, u svojim hramovima. Kandidatu je tek tada dopušten ulaz u Svetu Pećinu koja je zaslepljivala svetlošću, gde su, u sku-poj odeći, sedela tri glavna Hijerofanta, na Istoku, Zapadu i Jugu, i predstavljali Indijsko Božanstvo Tri u

Jednom. Ceremonije su tamo započinjale himnom Velikom Bogu Prirode i zatim je sledio stih: O Moćno Biće! Veće od Brame! Mi se klanjamo pred Tobom kao prvobitnom Kreatoru! Večnom Bogu Bogova! Palati Sveta! Ti jesi Nepromenljivo Biće, različito od svih prolaznih stvari! Ti si iznad svih Bogova, Drevno Apsolutno Postojanje i Vrhovni Branitelj Univerzuma! Ti si Vrhovna Palata; i iz tebe 0, Beskonačna formo, proizišao je ceo Univerzum na sve strane. Kada mu je tako predata prva velika prvobitna istina, kandidat je pozvan da da zvaničnu izjavu da će biti poslušan i popustljiv prema svojim nadređenima; da će održavati svoje telo čistim; kon-trolisati svoj jezik i pokazati pasivnu poslušnost u primanju doktrina i tradicija Reda; i čvrstu ne-prikosnovenost čuvanja tajni u njenim skrivenim i tajanstvenim misterijama. Tada bi ga poprskali vodom (otuda i naše krštenje), a određene reči, nama sada nepoznate, šapatom su mu rečene na uvo; 1, oslobođen svoje obuće, vođen je da tri puta obiđe oko pećine. Odatle potiče i naše pravilo da nismo nagi, ni odeveni; a reči, njemu saopštene, bile su lozinke za taj Indijski Stepen. Sveštenici Gimnosofista su došli sa obala Eufrata u Etiopiju i doneli svoju nauku i svoje dok-trine. Njihova Škola je bila u Meroe (Drevni grad na istočnoj obali Nila, 6 km severoistočno od Kabushiya u Sudanu), a njihove Misterije su praznovane u Hramu Amuna, obnovljenom za njihovo svetilište. Etiopija je tada bila moćna Država, civilizovanija od Egipta i imala je teokratsku vladu. Iznad Kralja bio je Sveštenik koji je mogao da ga ubije, u ime Božanstva. Egipat se sastojao samo od Tebaida. (Tebaid, grčki naziv, je region drevnog Egipta koji se sastojao od 13 noma na jugu Gornje Egipta, od Abidosa do Asuana). Srednji Egipat i Delta su bili zaliv Mediterana. Nil je postepeno formirao ogromnu močvaru koja je kasnije isušena ljudskim radom, stvaranjem Donjeg Egipta; i njime je, mnogo vekova, uprav-ljala Etiopska Sveštenička Kasta Arapskog porekla koja je kasnije zamenjena ratničkim dinastijama. Veličanstvene ruševine Axouma (velika arheološka lokacija, pod zaštitom UNESCO, nekada prestonica Axouma, zemlje koja se nalazila u Etiopiji), sa njegovim obeliscima i hijeroglifima, hramovima, brojnim grobnicama i piramidama svuda naokolo Meroe, mnogo su starije od piramida u blizini Memfisa. Sveštenici, naučeni od Hermesa, uneli su u okultne knjige i hermetičke nauke svoja vlastita otkrića i otkrovenja Sibile. Oni su izučavali najapstraktnije nauke, pronašli su čuvenu geometrijsku teoremu koju je kasnije Pitagora naučio od njih, izračunali eklipse i napravili, devetnaest vekova pre Cezara, Julijansku godinu. Spustili su se i na istraživanja životnih potreba, kao što su potrepštine za život, i svoje rezultate su dali ljudima; usavršili su fine umetnosti i pokrenuli entuzijazam kod ljudi koji je stvorio avenije Tebe, Labirinte, Hramove Karnaka, Denderah (grad u Egiptu, na Nilu), Edfou (grad na zapadnoj obali Nila, poznat kao Behdet u Antici) i Philae (ostrvo na Nilu), monolitne obeliske i veliko Jezero Moeris (jezero na oko 80 km od Kajra), iz koga je nađubrivana cela zemlja. Mudrost Iniciranih u Egiptu, visoka nauka i uzvišena moralnost koje su propovedali, kao i njiho-vo ogromno znanje, podstakli su nadmetanje najuglednijih ljudi, bez obzira na rang i bogatstvo i naveli ih, uprkos izvođenju komplikovanih i užasnih iskušenja, da traže pristup u Misterijama Ozirisa i Izide.

Iz Egipta, Misterije su prešle u Fenikiju i prihvaćene u Tiru. Oziris je promenio svoje ime i po-stao je

Adonis ili Dionis, ali i dalje kao predstavnik Sunca. Te Misterije su kasnije uspešno uvedene u Asiriju, Vavilon, Persiju, Grčku, Siciliju i Italiju. U Grčkoj i Italiji, Oziris je dobio ime Bako, a Izida - Cerera, Sibila, Rea i Venera. Bar Hebraeus kaže: Enokje bio prvi koji je izmislio knjige i mnoge različite stvari za pisanje. Antička Grčkaje tvrdila daje Enok isto što i Merkur Trismegistus (Hermes) i onje učio sina čoveko-vog veštini gradnje gradova i donošenju nekih važnih zakona... Onje otkrio znanje Zodijaka i kurs Planeta; i ukazao sinovima čovekovim da oni treba da obožavaju Boga, da poste, da se mole, da treba da dajuprilog, zavetne darove i desetak. Onje proklinjao lošu hranu ipijanstvo i ukazao na praznike žrtvovanja Suncu i na svaki od Zodijačkih znakova. 12 13

Manetho je izveo svoju istoriju iz stubova koje je otkrio u Egiptu i u kojima su načinjeni zapisi Tota, ili prvog Merkura, sa svetim slovima i dijalektom; oni su, nakon potopa, prevedeni sa dijalekta na grčki jezik i ležali u nišama Egipatskih Hramova. Ti stubovi su nađeni u podzemnim pečinama blizu Tebe i pored Nila, nedaleko od zvučnog kipa Memnona na mestu zvanom Siringes (koje je opisano kao određene krivudave odaje pod zemljom); napravili su ih, kaže se, oni koji su bili vešti u drevnim ritualima i koji su, predvidevši dolazak potopa i plašeči se da se sećanje na njihove ceremo-nije ne uništi, sagradili i izumeli skloništa, iskopana uz ogromne napore, na više mesta. 255

Iz grudi Egipta izbio je čovek ispunjen mudrošću, pogodan za tajna znanja Indije, Persije i Etiopije, pod imenom Thoth ili Phtha, koje su mu dali sugrađani, Taaut kod Feničana, Hermes Trismegistus kod Grka i Adris (Idris ili Enok, u Islamu) od strane Rabina. Činilo se da ga je Priroda izabrala za svog ljubimca i nagradila svim kvalitetima da ga osposobi da upravo nju izučava i potpuno poznaje. Božanstvo je, možemo reći, usulo u njega nauke i umetnosti - da bi on uputio u njih ceo svet. Hermes je izmislio mnoge neophodne stvari za upotrebu u životu i dao im prigodna imena; učio je čoveka da zapisuje svoje misli i organizuje svoj govor; uspostavio neophodne ceremonijale za obožavanje svakog Boga; pratio je pravce kretanja zvezda; izmislio je muziku, različite telesne vežbe, aritmetiku, medicinu, umetnost rada s metalima, liru sa tri žice; usaglasio je tri tona glasa, oštrinu, uzetu od jeseni i dubinu uzetu od zime i umerenost od proleća (tada su postojala samo tri godišnja doba). On je bio taj koji je naučio Grke načinima tumačenja odnosa stvari, pa su mu stoga dali ime Epprjc; (Hermes), koje znači tumač ili prevodilac. On je uveo u Egipat hijeroglife, izabrao određeni broj osoba koje je smatrao sposobnim da budu čuvari njegovih tajni i sposobnim da dospu do samog trona i prvih dužnosti u Misterijama; obje-dinio ih je u celinu, stvorio od njih Sveštenike Živog Boga, uputio ih u nauku i umetnosti i objasnio im simbole koje su oni prekrili. Egipat, 1500 godina pre vremena Mojsija, obožavao je u Misterijama Jednog Vrhovnog Boga, nazvanog Jedini Nekreirani. Pod njim je odavano poštovanje i za još sedam glavnih božanstva. Hermesu koji je živeo u tom periodu, moramo pripisati prikrivanje ili prekrivanje (tajnost) velom indijskog obožavanja, koje je Mojsije otkrio, ili obelodanio, ne menjajući ništa u zakonima Hermesa, osim mnoštva njegovih mističnih Bogova. Egipatski Sveštenici su smatrali da je Hermes, umirući, rekao: Do sada samja živeo u izgnanstvu iz moje prave zemlje; sada, ja se vraćam njoj. Ne plačite za mnom; ja se vraćam u nebesku zemlju u koju svi odlazimo po svom redu. Tamo je Bog. Ovaj život je samo smrt. To je, upravo, vera starih Budista ili Samaneanaca koji su verovali da, s vremena na vreme, Bog šalje Budu na zemlju da preobrati čoveka i odvrati ga od poroka, a zatim ga vraća na put vrline. 14

Među naukama koje je Hermes predavao, bile su i tajne koje je on prenosio Iniciranima samo pod uslovom da se obavežu užasnim zavetom - da ih nikada ne otkriju, osim onima koji, nakon dugog iskušavanja, budu utvrđeni kao pouzdani da ih naslede. Čak su i Kraljevi zabranjivali njihovo otkrivanje pod smrtnom kaznom. Ova tajna je nazvana Sveštenička Umetnost i uključivala je alhe-miju, astrologiju, magizam (magiju), nauku o duhu, itd. On im je dao ključ za Hijeroglife svih tih nauka koje su smatrane svetim, i taj ključ je čuvan sakriven na najtajnijem mestu Hrama. Najveća tajnost koju su, dugi niz godina, poštovali inicirani Sveštenici, i uzvišene nauke koje su ispovedali, uslovile su da one budu poštovane i uvažavane širom Egipta, i da ih drugi narod smatra školom i svetilištem nauka i umetnosti. Misterije koje su ih okruživale snažno su podizale radoznalost. Orfej je, može se reći, preobrazio sebe u Egipćanina. On je bio iniciran u Teologiju i Fiziku. I, napravio je tako celovite ideje i rezonovanje u svom učenju, da su njegove Himne radije izgovarali egipatski sveštenici nego grčki pesnici; i on je bio prvi koji je doneo u Grčku egipatske priče. Pitagora, uvek žedan učenja, pristao je čak da bude obrezan u nameri da postane jedan od Iniciranih; i okultne nauke su mu bile otkrivane u najtajnijem delu Hrama. Inicirani su pojedine nauke, pošto su poučavani pričama, enigmama, alegorijama i hijeroglifi-ma, pisali na misteriozan način, kad god je u njihovom radu dotaknuta tema Misterija, i nastavili su sakrivanje nauke pod veo mašte. Kada je Cambyses uništio brojne gradove i kada je uništavanje gotovo celog Egipta 528. godine naše ere odvelo večinu Sveštenika u Grčku i na druga mesta, Inicirani su poneli sa sobom svoje nauke i nastavili da ih predaju enigmatično, uvek zavijene u nejasnost priča i hijeroglifa; sa ciljem da prosto krdo, gledajući, ne vidi ništa i slušajući, ne shvati ništa. Svi pisci su koristili taj izvor; ali te Misterije, sakrivene ispod bezbroj neočekivanih slojeva, završile su u rađanju mnoštva apsurda koji su se iz Grčke raširili celim svetom. 15

U Grčkim Misterijama koje je pokrenuo Pitagora, postojala su tri Stepena. Pripremna petogo-dišnja apstinencija i ćutanje je bilo obavezno. Ako bi se ispostavilo da je kandidat strastan i neume-ren, svadljiv ili željan ovozemaljske slave i uvažavanja, on je bio odbačen. U svojim predavanjima, Pitagora je prenosio znanja matematike, kao sredstva kojima je potvr-đivao postojanje Boga uz opservacije i rezonovanja; gramatike, retorike i logike - da bi kultivisao i unapredio razum; zatim, aritmetike, jer je otkrio da se najveća korist za čoveka sadrži u nauci broje-va i geometriji; takođe, muzike i astronomije - jer je otkrio da čovek najviše njima duguje za znanja o onome što je stvarno dobro i korisno. Pitagora je smatrao da pravi način za stvaranje znanja o Božanstvu leži u pročišćenju duše od njene nesavršenosti, u traganju za istinom i u primeni vrlina, čime je oponašao savršenstvo Boga. On je mislio da je njegov sistem prazan ako ne doprinosi isterivanju poroka i uvođenja vrline u um. Mislio je da su dve najbolje stvari bile: govoriti istinu i međusobno se pomagati. Konkretno, on je ulivao Mirnoću, Umerenost, Postojanost, Obazrivost i Pravednost. Smatrao je da besmrtnost duše, Svemoć Boga i potreba za ličnom svetošću, kvalifikuju čoveka za pristup u Društvo Bogova. U ovome, mi smo dužnici Pitagori za konkretan oblik instrukcija u Stepenu Pomoćnika; i taj Stepen je

samo jedna nesavršena reprodukcija tih pouka. Od njega smo, takođe, dobili brojna naša objašnjenja simbola. On je zaslužio priznanje širom Istoka i Zapada, jer je smatrao da Kretanje po-činje na Istoku i da se nastavlja prema Zapadu. Za naše Lože se kaže da su od Istoka do Zapada, jer Majstor predstavlja izlazeće Sunce i stoga mora biti na Istoku. Piramide su, takođe, bile izgrađene na četiri glavne strane. I izreka da se naše Lože uzdižu do Neba, dolazi iz Persijskog i Druidskog običaja, jer oni nisu imali u svojim Hramovima krovove već nebo. Platon je razvio i produhovio Pitagorinu filosofiju. Čak i Eusebije Hrišćanin priznaje da je on stigao do trema Istine i da je stajao na samom pragu.

Druidske ceremonije su, bez ikakve sumnje, došle iz Indije, a Druidi su poreklom Budisti. Reč Druid, kao i reč Magi, označava mudrog ili obrazovanog čoveka; i oni su nekada bili filosofi, zvanič-nici i duhovnici. Postojala je iznenađujuća uniformnost u Hramovima, Sveštenstvu, doktrinama i obožavanju Persijskih Magija i Britanskih Druida. Bogovi Britanije su bili isti kao Kabiri sa Samotrake. Oziris i Izida su se pojavljivali u njihovim Misterijama, pod imenom Hu i Ceridwen\ i, kao kod primitivnih Persijanaca, njihovi Hramovi su bili ograđen prostor od velikog neobrađenog kamenja, od kojih je samo poneki preostao, i obični ljudi su se odnosili prema njima sa strahom i poštovanjem. Oni su bili, uglavnom, kružni ili ovalni, a neki u obliku kruga kojem je pridodata ogromna zmija. Krug je bio Istočnjački simbol Univerzuma kojim vlada Svemočno Božanstvo čiji je centar svuda, i njegova periferija nije nigde. I jaje je bilo opšti simbol sveta. Neki od Hramova su imali bočne delove, a neki su bili u obliku krsta; oni s bočnim delovima odnosili su se na Knefa, Božanstvo Krilate Zmije u Egiptu; otuda i ime Navestock , gde jedan takav postoji. Hramovi u obliku krsta se mogu naći u Irskoj i u Škotskoj. Dužina jedne od ovih građevina u obliku zmije bila je oko pet kilometara. 16

Sjajni periodi za inicijacije u Druidskim Misterijama su bili kvartali godine, u ekvinociju i sol-sticiju. U davnim vremenima kada su one bile organizovane, to je bilo u vreme koje odgovara 13. fe-bruaru, 1. maju, 19. avgustu i 1. novembru. Vreme godišnjih proslava je bilo krajem maja, a pripreme ceremonijala su započinjale u ponoć 29. aprila. Kada se inicijacije završe, vatre se raspaljuju po gru-pama kamenja, megalitskim spomenicima po ostrvu, i gore cele noći da nastane rađanje majskog dana, proslava koja je bila u čast Sunca. Inicijacije su izvođene u ponoć; i, postojala su tri Stepena. Gotske Misterije je Odin preneo sa Istoka na Sever. S obzirom na to da je bio veliki ratnik, oblikovao ih je i promenio da odgovaraju njegovom cilju i naravi njegovog naroda. On je postavio u proslavi dvanaest Hijerofanta koji su izgledali kao Sveštenici, Savetnici Države i Sudije, na čije odluke nije bilo žalbi. Veoma je poštovao brojeve tri i devet i pretpostavlja se da je i sam bio Indijski Budist. Na svakih tri puta tri meseca, tri puta po tri žrtve su prinošene trojici u jednom Bogu. Goti su imali tri velike proslave; najveličanstvenija od njih je bila u zimskom solsticiju i pro-slavljana je u čast Tora, Vladara Moći Vazduha. Kako je to najduža noć u godini i ona nakon koje sunce dolazi severnije, ona je bila sećanje na Kreaciju i oni su je nazivali majka noći, kao onu u kojoj se dogodilo stvaranje sveta i svetlosti iz prvobitnog mraka. To je bila Yule, Juul ili Yeol svetkovina koja je kasnije

postala Božić. Na ovoj svetkovini inicirani su bili slavljeni. Tor je bio Sunce, Egipatski Oziris i Knef, Feničanski Bel ili Baal. Inicijacije su bile u velikim zamršenim pećinama, a takve su bile sve pećine Mitre, u prostranim podzemnim odajama odakle su kandidati izvođeni na svetlost. Joseph je, bez ikakve sumnje, bio iniciran. Nakon što je on rastumačio Faraonov san, Monarh ga je postavio za Predsednika vlade, dozvolio mu da se vozi u drugim kočijama iza njega, dok je ispred njega oglašavano Abrech! obilazeći Egipatsku zemlju. Osim toga, Kralj mu je dao novo ime, Tsapant-Paanakh i oženio ga sa Asanat, ćerkom Potai Paranga, Sveštenika Ana ili Hieropolisa, gde je bio Hram AthomRea, Velikog Boga Egipta; time ga je skroz naturalizovao. On ne bi mogao da ugovori taj brak, niti da primi to visoko poštovanje, da prvo nije bio iniciran u Misterijama. Kada su njegova braća došla u Egipat po drugi put, Egipćani sa njegovog dvora nisu mogli da obeduju s njima, jer bi to moglo biti poniženje (mada su oni jeli sa Josefom, jer on nije smatran za stranca, već jednim od njih); i kada je on vratio svoju braću i uvažio ih dizanjem svog pehara, rekao je: Ne znate vi da čovek poput mene poseduje moć prepoznavanja?, što je ukazivalo da su Egipćani visokog ranga inicirani u Misterijama i kao takvi iskusni u okultnim naukama. (Postanje Gl. 41:25-45; Gl. 43:33; Gl. 44:15.) 17

Najverovatnije je i Mojsije bio iniciran: jer, on nije samo odgojen na dvoru Kralja, kao usvojeni sin Kraljeve ćerke, pre nego što je napunio četrdeset godina; već je bio upućen u sva znanja Egipćana, i nakon toga oženjen ćerkom Yethru, Sveštenika An-a. Strabo i Diodorus su mislili da je i on sam bio Sveštenik Heliopolisa. Pre nego što je otišao u Pustinju, postojao je prisan odnos između njega i Sveštenstva; i on je uspešno regrutovao (Josefus nas o tome obaveštava), armiju koju je Kralj poslao protiv Etiopljana. Simplicius tvrdi da je Mojsije primio od Egipćana, u Misterijama, doktrinu koju je predavao Hebrejima; i Klemens iz Aleksandrije i Filo kažu da je on bio Teolog i Prorok i tumač Svetih Zakona. Manetho, citiran od Josephusa, kaže da je on bio Sveštenik Heliopolisa i da je njego-vo pravo i originalno ime (egipatsko) bilo Asersaph ili Osersiph. I, u instituciji Hebrejskog Sveštenstva, u moćima i privilegijama, kao i u imunitetu i svetosti koje im je preneo, on je skoro u potpunosti oponašao Egipatske institucije, učinivši javnim obožava-nje tog Božanstva koje su Egipatski Inicirani obožavali lično; i uporno se trudio da zadrži ljude da se ne vrate u stare mešavine haldejskog i egipatskog sujeverja i obožavanje idola, jer su oni uvek bili spremni i skloni da to urade; čak se i Aharun, nakon njihovog bučnog nezadovoljstva, vratio oboža-vanju Apisa, kao liku Egipatskog Boga od kojeg je on napravio zlatno tele (Izlazak, 3252-4.). Egipatski Sveštenici su podučavali u svojim većim Misterijama da postoji samo jedan Bog, Vrhovni i Neprikosnoven koji je isplanirao Univerzum Svojom Inteligencijom, pre nego što je stvo-rio Svoju Moć i Volju. Oni nisu bili Materijalisti ni Panteisti, već su smatrali da Materija nije večna ili da je stvorena od Njega, istovremena s velikim Prvim Uzrokom. Poučeni od osnivača njihove Religije, ali sa većom savršenošću te prvobitne istine koje su od Egipćana prešle Jevrejima i sačuvane kod ovih poslednjih kod Esena, rani Hrišćani su, takođe, pri-mili instituciju Misterija; usvojili su kao svoj cilj izgradnju simboličkog Hrama, čuvali su stare svete knjige Jevreja kao svoje svete knjige i osnovne zakone, prekrili su novim velom inicijaciju sa he-brejskim rečima i formulama koje su se, iskvarene i izobličene od vremena i neznanja, pojavile u mnogim našim Stepenima. Takva je, moj Brate, doktrina prvog Stepena o Misterijama, ili Šefa Tabernakula, u koji si ti sada primljen i tvoje moralne pouke su: posvećenje službi Bogu i besprekorna odanost i stalni napor za blagostanje čoveka. Ti si ovde primio samo naznake pravog cilja i svrhe Misterija. Nadalje, ako ti bude dopušteno da napreduješ, ti ćeš doći do njihovog daleko većeg razumevanja i uzvišenih doktrina

koje one podučavaju. Budi zadovoljan, stoga, onim što si video i čuo i strpljivo čekaj dolazak veće svetlosti.

1

Videti šire: Novi Šestar, El. Bilten, RVLS br. LXVI; septembar 6013. g. s, god. VIII, objavljena je, u tri broja, u nastav-cima, knjiga: Eleuzijske Misterije i Obredi, Dudley Wright, London 1919. g. u redakciji Urednika NŠ Br ••• Bratislava Bate Stamenkovića i lektora Br ••• Saše Jelenkovića, u prevodu ovog prevodioca. 2

Ceres, Cerera, u rimskoj religiji boginja rasta jestivih biljaka - povrća, slavljena je sama ili zajedno s boginjom zemlje Tellus. Ubrzo nakon stvaranja ovog kulta, Ceres je zamenjena Demetrom, i on se proširio na Siciliju i Veliku Grčku. Po savetu Sibilinih Knjiga, Cerin kult i Libera, uvedeni su u Rim (prema predanju u 496 p.n.e.) da bi se ublažila glad. Hram, koji je izgrađen na brdu Aventine u 493. g. p. n. e. Postao je centar religioznih plebejaca i političkih aktivnosti, kao i raskoš-nih umetničkih radova. Uništen je u požaru u 31. godine p. n. e. i obnovljen od Avgustusa. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, El. Ed. 3

Zosimus, rođen je u Grčkoj i bio je Papa od 417. do 418. pod imenom Sv. Inoćentije I. U njegovoj kratkoj vladavini bio je uvučen u sukobe sa Galima, u Africi, i sa Pelagijanizmom, jeretičkom doktrinom, koja je umanjivala ulogu božanske molitve u spasenju čoveka. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, El. Ed. 4

Epiktetus, bio je grčki mudrac, filosof Stoik. Rođen je kao rob u Hierapolis, u Frigiji. Izvor: A Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; William Smith; 1880; Vol. II; str. 31-33. 5

Proclus Eutychius, Grčki IIpOK^oc;, istoričar i gramatičar koji je živeo u II veku, rođen je u Sicca u Africi. Bio je učitelj Marka Antonija. Njega pominje Trebellius Pollio kao najobrazovanijeg čoveka i gramatičara svog vremena. U znak zahval-nosti, Antonije ga je imenovao za konzula. A Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology\ William Smith; 1880; Vol. III; str. 533. 6

Gaius Avidius Cassius (130-175. n. e) bio je sin imperatora Hadrijana. Avidius je vodio pod imperatorom Verusom ratove protiv Parčana (161-166). Dospeo je u Mesopotamiju, zbacio Seleucia, i uništio kraljevsku palatu u prestonici Ctesiphon na reci Tigru. Postao je guverner Sirije u 166. godini; pod Marcus Aureliusom (vladao 161-180); godine 172. ugušio je ustanak seljaka u Egiptu i postao vrhovni komandant Rimskih Snaga na istoku. U proleće 175. godine, Avidius je proglasio sebe za imperatora, kada je dobio pogrešno obaveštenje da je Marcus umro, dok je vodio rat na Dunavu. Markus je krenuo odmah na Istok, ali nije morao da nastavi dalje; Avidiusa su ubili njegovi vojnici, jer se saznalo da je vest bila lažna, a njegova glava je doneta Marcusu. Izvor: ibid. 7

Thyrsus, štap koji je nosio Dionizije, bog vina, i njegovi sledbenici (Bako, Maenads). U ranoj grčkoj umetnosti Bako je prikazivan kako drži grane loze ili bršljena, ali nakon 530. p. n. e. štap kojem je dato ime thyrsus je počeo ispravno da se primenjuje i prikazivan je kao levkasta motka, sa segmentima, nalik na bambus, (narthex), ponekad s listovima bršljena ubačenim u šuplji deo. Za Bakoa se kaže da je nju koristio kao oružje. Naučnici smatraju da je ona bila simbol plodnosti. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 8

Grčka reč dogma (6ćypa, mn. 6oypaTa) u prenosnom smislu znači ono što izgleda, ili se čini, dobrim. Nju su koristili grčki pisci za javnu vlast i za načela ili principe različitih filosofskih škola. Takođe, ova reč se koristiti za bilo koje čvrsto ili slično verovanje, obično ukazujući da je verovanje uslov ili barem znak pripadanja sekularnoj ili češće religijskoj grupi. Reč se može odnositi na neko verovanje koje počiva na posebnim - često božanskim - osnovama; i da je svaki član sveti-ne, koji umanjuje ili menja verovanje, jerefrTc; i da povreda tih vrednosti zaslužuje najveću kaznu. Osnovni smisao dogme je onaj koji postoji u Hrišćanstvu. Druge religije imaju svoja drugačija pravila i načela, ali samo Hrišćanstvo zaslužuje pažnju po tri osnove. Prvo, njegove dogme su daleko brojnije i složenije nego kod drugih vera: Judaizam zahteva samo izgovaranje Shema, a Islam zahteva prihvatanje Kalima. Drugo, Hrišćanska dogma je imala mnogo važnih tačaka sukoba sa Zapadnom sekularnom Filosofijom. Treće, Hrišćanski Teolozi su dali reči dogma tehničko, precizno značenje. (Nema ničega što bi se s pravom moglo nazvati dogmom u religijama Istoka. Osmostruki put Budizma nije teistički put spasenja i nije vera. U Hinduizmu postoje brojni različiti pogledi na Boga i Apsolutnog i ni jedan od njih nije ortodoksan). Sva glavna hrišćanska tela su se složila da je dogma u suštini formulacija verovanja na osnovama Svetih Rukopisa. Bog je otkrio sebe u događajima o kojima svedoči Biblija i u Biblijskim prikazima. Uloga dogme je da izrazi značenje ovih otkrovenja u pojmovnom smislu. Hrišćani se razlikuju u svojim gledištima po broju i autoritetu dogmatskih definicija. Rimokatolički teolozi smatraju da su definicije, date od dvadeset

ekumenskih veća crkve, nepogrešive. Dalje, oni smatraju da je sam Papa, kada govori ex catedra, nepogrešiv u stvarima vere i morala i smatraju da se dogma (na primer, dogma o Bezgrešnosti za-čeća) može opravdati kao logički razvoj iako nedostaje osnova u svetim knjigama. Drugi Hrišćani se suprotstavljaju ovim tvrdnjama. Pravoslavna crkva smatra da samo sedam veća jesu ekumenska i nepogrešiva. I Martin Luter i Anglikanski reformatori kažu da sva Veća mogu da pogreše. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Second Edition Donald M. Borchert, Ed. in Chief; 2006. Thomson-Gale; Vol. III; str. 96. 9

Potiče od Coribantes, latinsko ime za sveštenicu Sibile, frigijsku boginju prirode, koja je plesala divlje, i prevodi se, u bukvalnom smislu, kao: divlje ili mahnito. Izvor: Concise Oxford English Dictionary (Eleventh Edition) elektronsko izdanje. 10

U Orfičkoj legendi Dionizije - pod imenom Zagreus - bio je sin Zevsa i Semele. Po naredbi Here, bebu Zagreus tj. Dionizija su raskomadali, skuvali i pojeli zli Titani. Ali, njegovo Srce je spasila Atina, i njega (sada Dionizije), vratio je u život Zevs, kroz Semelu. Zevs je gađao Titane munjama i njih je progutala vatra. Iz njihovog pepela je nastao prvi čovek, kojeg su zaposele zle priroda Titana i božanska priroda bogova. Dionizije je prvobitno bio Bog plodnosti i vegetacije, po-sebno vina. Obožavanje Dionizije je stalno obavljano u Maloj Aziji, posebno u Frigiji i Lidiji. Naredna faza mita o Dioniziju potiče iz opažanja odumiranja vegetacije u zimu, da bi se omogučilo da se on tokom zime preseli u podzemni svet. Ovo su posebno negovali Orfički pesnici, i on je dobio ime Zagreus (raskomadan na delove), i kada više nije bio Tebanski bog, već sin Zevsa i Persefone. Dionizije je imao moć da podstakne i stvori ekstazu, a njegov kult je imao posebnu važnost za umetnost i književnost. Izvođenje tragedija i komedija u Atini su biii delovi praznika Dionizija i Lenaea. Poštovan je i sa lirskim poemama nazvanim ditrijambi. U rimskoj književnosti je njegova priroda bila pogrešno shvatana, pa je često prika-zivan kao razuzdani i veseli Bako, sa pijankama. Sledbenici kulta su uključili duhove plodnosti, kao što su satiri i seleni, i u njihovim praznicima je falus je imao posebno mesto. On je često preuzimao oblik raznih životinja. Njegovi lični atributi su bili lišće bršljena, štap (tirsus) i kantharos, veliki vrč sa dve drške. U ranoj umetnosti bio je predstavljen kao bradat čovek, dok je kasnije prikazivan kao mladić, i bio feminizovan. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. VIII; str. 286-290. 11

U Grčkoj mitologiji i religiji, thiasus (grčki: thiasos) slavljeničko društvo, procesija, radi proslave praznika nekog od bogova uz pevanje i igru (posebno Dionizija i Bakoa). Thiasarach je vođa procesije (Gr. 0iaođpxr|O- Procesije Dionizija su često izvođene. Mnogi mitovi Dionizija su povezani s njegovim povratkom u obliku procesije. Najveća je bila nakon njegovog trijumfalnog povratka iz Indije, koja je podstakla simbolički koncept Rimskih trijumfa, i bio je opisan do de-talja u Nonnus Dionysiaca (najduži Ep na svetu, iz antičkih vremena, sa 48 knjiga i 21.000 heksametra). U ovoj procesiji Dionizije sedi u kočijama koje vuku velike mačke - lavovi i tigrovi. Thiasos na moru je Posejdonova procesija, prikazuje se u trijumfalnoj svadbenoj procesiji sa Amfrititom, uz pratnju morskih nimfi i morskih konja (lavova). Izvor: Oxford English Dictionary el. edition. >

y

12

Bar Hebraeus, Arapski Ibn Al-Tbri (sin Jevreja), ili Abu al-Faraj, njegovo latinsko ime je Gregorius

(rođen 1226. go-dine, u Melitene, Armenija, umro 1286, u Maragheh, Iran), srednjevekovni sirijski filosof velikog obrazovanja u nauci i filosofiji, dao značajan doprinos sirijskoj književnosti u uvođenju arapske kulture. Bio je biskup (već u 20-oj godini života), isposnik-pustinjak, otac mu je bio Jevrejin koji je prešao u Hrišćanstvo. Njegovo obrazovanje i politička veština u velikoj meri su unapredili odnose između Muslimana i Hrišćana. Tokom Muslimanske vladavine u XIII veku, vodio je pomirljivu politiku, zalažući se kod Arapa za toleranciju, kod kojih je radio kao lekar. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 13

Egipatski sveštenik koji je napisao istoriju Egipta na grčkom, verovatno za Ptolomeja I (305-282). Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed. 2006. 14

Samaneanci, sekta u Indiji, sa zagrobnom doktrinom koja je na osnovama metafizike uspostavila mizantropski sistem samoodricanja i lišavanja, uspostavila je princip da je telo samo zatvor u kojem živi duša u zaprljanom stanju; da je život samo san, iluzija, i da je svet mesto prelaska u naredni, u život bez ograničenja; upražnjavali su post, pokajanje, obredno pranje, kontemplaciju i osamu. Oni se nisu plašili smrti. Sv. Klement iz Aleksandrije ih je nazvao Semna ili Sarman, i on otkriva poreklo tog imena u grčkoj reči aepvoc;, sa značenjem Uvaženi. Porfirije ih naziva imenom Samancei, koje je jako slično sa schamman (shraman), koje se još koristi u Indiji i odnosi se na filosofe. Prema Sv. Klementu, iz Aleksandrije i Sv. Jeromu, Samancei obuhvata doktrinu nekih Budista koje su njihovi sledbenici rangiraju poput boga, i za kojeg su verovali da je rođen od device. Izvori: 1) The Ruins: or a Survery ofthe Revolutions ofEmpires; Constantin-Fran^ois Chasseboeuf, Marquis de Volney;i789; Gl. XI; str. 282.; i 2) Samaneen, Louis, chevalier de Jaucourt Encyclopedie ou Dictionnaire raisonne des sciences, des arts et des metiers, 14:590-592 (Paris, 1765). t

15

Živeo je u VI veku p.n.e. Bio je vladar Anshana oko 600-559 p.n.e. Cambyses je bio sin Cyrusa I i nasledio je svog oca u Anshanu (severozapadno do Susa u Elamu) kao vazal kralja Astyagesa iz Media. Prema Herodotu, Cambyses je bio oženjen ćer-kom Astyagesa, s kojom je izrodio sina Cyrusa II Velikog. Izvor: Herodotus: The History ofHerodotus; Vol I, Book II. str. 246-250. 16

Navestockje parohija u Borough u Južnom Saseksu, na Istoku Engleske, oko 5 km severozapadno od grada Brentwooda 17

[Fusnota 1. Albert Pajk : Egipatska reč, znači poklonite se.]

24°, PRINC TABERNAKULA

Simboli su bili gotovo univerzalni jezik drevne teologije. Oni su bili najočigledniji metod učenja; jer, kao i sama priroda, oni su usmeravali razumevanje preko oka (i najdrevniji izrazi koji se odnose na prenos religioznih znanja, naglašavaju okularno prikazivanje). Prvi učitelji čovečanstva primenili su taj metod prikazivanja; on je uključivao beskrajno bogatstvo jezgrovitih hijeroglifa. Te pouke iz drevnih vremena su bile zagonetke Sfinge i izazivale su radoznalost svojom neobičnošću, uz visok lični rizik proizvoljnog tumačenja. Sami Bogovi, govorilo se, otkrivaju svoje namere mudrima, ali budalama je njihovo učenje nerazumljivo. I Kralj Delfijskog Proročišta je re-kao da one ne otkrivaju, niti da, s druge strane, sakrivaju već da, nedvosmisleno, nagoveštavaju ili ukazuju. Drevni Mudraci, varvarski i Grčki, uključivali su u svoja prenosna značenja slične besmisle-nosti i enigme; njihove pouke su prenošene kroz vidljive simbole ili kroz „alegorije i nejasne izreke drevnih“, zbog čega su Izraelićani smatrali, kao svoju svetu dužnost, da značenja prenose, u nepro-menjenom stanju, narednim generacijama. Znaci objašnjavanja koje koristi čovek, bilo kao simbo-ličke objekte, radnje, simboličke ili mistične ceremonije, bili su poput mističnih znaka i nagoveštaja, bilo iz snova ili iz nečeg nevažnog, koji su se činili da su, možda, važni u pretpostavljanju namera Bogova; za oba je bila neophodna pomoć živahnog uma i veština u tumačenju. Samo ispravnim opažanjem analognih problema prirode, Predskazivač je mogao da shvati volju Neba, ili kada pouke Mudrosti postanu jasno manifestovane Mudracima. Misterije su bile serije simbola; i sve što segovorilo u njima, sastojalo se od dodatnih objašnjenja aktivnosti ili prikazivanja; serije svetih komentara, objašnjenja za uspostavljene simbole, uz veoma malo samostalnih predanja koja sjedinjuju fizička ili moralna razmišljanja i u kojima su elementi ili planete bili glumci, a kreacija i kruženje sveta pomešani sa sećanjima na drevne događaje; i sa još mnogo toga, priroda je postala sopstveni tumač kroz medij proizvoljnih simboličkih instrukcija, pa su stavovi drevnih o relaciji između čoveka i božanstva, dobili veoma uzbudljive oblike. Oduvek je postojalo blisko savezništvo između dva sistema, simboličkog i filosofskog, u alego-rijama spomenika iz svih vremena, u simboličkom pisanju sveštenika svih naroda, u ritualima svih tajnih i mističkih društava; postojao je konzistentan niz, jedna nepromenljiva uniformnost principa koji su dolazili iz čvrstog, ogromnog, propisanog i istinitog spajanja delova, harmonično ukloplje-nih samo u njima. Simbolička instrukcija se nameće svojom stalnom i uniformnom upotrebom u antici; i ona je zadržala svoj uticaj tokom svih vremena, kao sistem misteriozne komunikacije. Božanstvo, u svom otkrovenju čoveku, primenilo je upotrebu materijalnih prikaza radi pojačanja uzvišenih istina; i Hrist je podučavao simbolima i alegorijama. Misteriozno znanje Druida bilo je ugrađeno u znake i simbole. Taliesin (Bard, škotski pesnik), opisivajući svoju inicijaciju, rekao je: Tajne su mi saopšti-li drevne Zene Divovi (
Inicijacija je bila škola u kojoj je predavana istina o prvobitnom otkrovenju, postojanju i atri-butima jednog Boga, besmrtnosti Duše, nagrade i kazne u budućem životu, fenomenima Prirode, umetnosti, naukama, moralnosti, zakonima, filosofiji i filantropiji, i onome što mi danas podrazu-mevamo pod psihologijom i metafizikom, o životinjskom magnetizmu i drugim okultnim naukama. Sve ideje Sveštenika Hindustana, Persije, Sirije, Arabije, Haldeje i Fenikije, bile su poznate egi-patskim Sveštenicima. Racionalna indijska filosofija, nakon širenja na Persiju i Haldeju, omogućila je nastanak

egipatskih Misterija. Smatramo da je u Egiptu upotreba Hijeroglifa prethodila lakše razumljivim simbolima i brojevima (za minerale, životinje i kraljevstvo vegetacije) koje su koristili Indijci, Persijanci i Haldejci, da bi izrazili svoje misli; i ta primitivna filosofija je bila osnov za mo-dernu filosofiju Pitagore i Platona. Svi filosofi i zakonodavci koji su doprineli da Antika bude slavna, bili su učenici inicijacije; i sve korisne modifikacije u religijama različitih naroda, u koje su ih oni poučavali, duguju njihovoj insti-tuciji za dalje širenje Misterija. U haosu opšteg sujeverja, te Misterije su same bile dovoljne da spreče čovekov povratak u apsolutnu brutalnost. Zaratustra i Konfučije su izveli svoje doktrine iz Misterija. Klemens iz Aleksandrije, govoreći o Većim Misterijama, kaže: Ovde se završavaju sve instrukcije. Priroda i sve stvari su viđene ipoznate. Da su moralne istine prenošene samo Iniciranima, Misterije nikada ne bi zaslužile, niti dobile veličanstvenu slavu najprosvećenijih ljudi Antičkog doba od Pindara, Plutarha, Izokrata, Diodora, Platona, Euripida, Sokrata, Aristofana, Cicerona, Epikteta, Marka Aurelija i drugih filosofa koji su bili protiv Svešteničkog Duha, ili istoričara posvećenih istraživanju Istine. Ne: sve nauke su u njima predavane; i one su usmeno i pismeno prenošene, jez-grovito, i dosežu do prvog doba sveta. Sokrat govori, u Platonovom Fedonu : Sasvim je jasno da oni koji su uspostavili Misterije ili tajna druženja iniciranih, nisu bili niske ličnosti koje su se u ranim vremenima upinjale da nas nauče, kroz enigme, da če onaj koji treba da pristupi nevidljivoj religiji bez pročišćenja, biti bačen u ambis; dok će onaj koji stigne tamo očišćen od svih mrlja ovogsveta i ispunjen vrlinama, biti pušten u bora-vište Božanstva... Inicirani su sigurni da će dospeti u društvo Bogova. 1

Pretekstatus, Prokonzul Akaje (deo Grčke u Korintskom Zalivu), čovek ispunjen svim vrlinama, konstatovao je u IV veku da bi Grcima ukidanje ovih Svetih Misterija koje povezuju zajedno celu ljudsku rasu, načinilo njihove živote neodrživim.

Inicijacija je smatrana mističnom smrču; silaskom u podzemni region, svako zagađenje, nesa-vršenost i iskvarenost zlog života, pročiščava se vatrom i vodom; i tada se savršenom Epoptu kaže da je regenerisan, novo-rođen, vračen u prvobitno stanje života, svetlosti i čistote, i stavljen pod Božansku Zaštitu. U tim proslavama je prihvaćen novi jezik, kao i jezik hijeroglifa, poznat jedino onima koji su primili najviše Stepene. I, samo njima su, u potpunosti, pripadala učenja, moralnost i politička moć kod svih naroda koji su upražnjavali Misterije. Na najvišim stepenima je znanje o hijeroglifima bilo tako uspešno sakriveno od svih drugih (osim za nekolicinu odabranih), da je vremenom njihovo značenje potpuno izgubljeno, tako da niko više ne može da ih protumači. Ako su isti hijeroglifi korišćeni na višim, kao i na nižim Stepenima, oni su imali drugačije, manje razumljivo i figurativno značenje. U nekim kasnijim vremenima se pretendovalo da su sveti hijeroglifi i jezik bili isti sa onim koji su koristila Nebeska Božanstva. Sve što je moglo da uzdigne Misterije inicijacije je dodavano, dok samo ime ceremonije nije dobilo čudnu privlačnost, pa je čak prizivalo užasan strah. Najveće oduševljenje je izražavano rečju koja je označavala prolazak kroz Misterije. Sveštenstvo je posedovalo jednu trećinu Egipta. Veći deo svog uticaja ono je steklo kroz Misterije, i nisu štedeli sredstva da impresioniraju ljude u punom smislu svoje važnosti. Predstavljali su im Misterije kao

početak novog života razuma i vrline. Iniciranima ili ezoteričnim učesnicima govoreno je da se unapred raduju najvećim nadama koje se odnose na večnost, razumevanje svih skrivenih misterija Prirode, da će povratiti svoje duše u prvobitno stanje savršenstva koje je čovek izgubio i da će, nakon njihove smrti, ponovo biti rođeni na nebeskom zdanju Bogova. Doktrine budućeg stanja nagrade i kazne bile su važan element u Misterijama; verovali su, takođe, da one obezbeđuju mnoge zemaljske sreće i dobru sudbinu, kao i da su apsolutno sigurne od najraspro-stranjenijih opasnosti na zemlji i na moru. Onima koji su odbili da budu inicirani odavana je javna sramota. Smatrani profanima, nedostojnim javnog zaposlenja ili ličnog poverenja i da su, kao grešni, prokleti na večnu kaznu. Odavati tajnu Misterija i pri tome nositi odeću iniciranog u obredu, ili se izrugivati Misterijama, bilo je isto što i izložiti se smrti od ruke javne osvete. Izvesno je da su, sve do vremena Cicerona, Misterije zadržale mnogo od svog pravog karaktera svetosti i čistote. U kasnijem vremenu, koliko znamo, Neron se, nakon izvršenja užasnog zločina, nije usudio, čak ni u Grčkoj, da se uključi u proslavu Misterija; pa ni mnogo kasnije Konstantinu, Hrišćanskom Imperatoru, nije dozvoljeno da to uradi, zbog toga što je ubio svoje rođake. Svuda, i u svim njihovim oblicima, Misterije su bile pogreb i slavile su mističnu smrt i vraćanje u život neke božanske ili herojske ličnosti: a detalji legende i način smrti se razlikovao u različitim Zemljama gde su Misterije izvođene. Njihova objašnjenja pripadaju kako astronomiji tako i mitologiji; i Legenda o Majstorskom Stepenu je samo drugačiji oblik one iz Misterija, koja doseže unazad, u jednom ili drugom obliku, do najstarijih vremena. Da li je Egipat stvorio legende ili ih je pozajmio od Indije ili Haldeje, sada je nemoguće znati. Ali, Hebreji su dobili misterije od Egipćana i naravno, bile su bliske s njihovim legendama i poznate onima koji su u Egiptu Inicirani, Jozefu i Mojsiju. Bila je to priča (ili pre istina prekrivena alegori-jama i brojkama) o Ozirisu, Suncu, Izvoru Svetlosti i Principu Dobrog i Tifonu, Principu Mraka i Zlu. U svim istorijama o Bogovima i Herojima, ležala je pouka i skriven astronomski detalj i istorija delovanja vidljive Prirode; i oni su povratno, takođe bili simboli viših i dubljih istina. Niko, osim sirovog i neprosvećenog intelekta, nije mogao zadugo da smatra Sunce i Zvezde i Moći Prirode, za Božanstvo ili da su oni pogodni za Obožavanje od Ljudi; i da će ih oni smatrati takvim sve dok svet traje i zauvek ostati neznalice velikih Duhovnih Istina, koje su bile njihovi hijeroglifi i izrazi. Kratak pregled Egipatskih legendi će poslužiti da pokažemo ideju vodilju na kojoj su Misterije među Hebrejima bile zasnovane. Oziris, za koga se kaže da je bio drevni Kralj Egipta, bio je Sunce a Izida, njegova žena, Mesec. Njegova istorija pripoveda na poetičan način i figurativnim stilom, godišnji put Velikog Svetlećeg Tela Neba kroz različite Znake Zodijaka. U odsustvu Ozirisa, Tifon, njegov brat, pun zavisti i zlobe, hteo je da preuzme od njega tron; ali njegov plan je Izida sprečila. Tada je on odlučio da ubije Ozirisa, što je i uradio, ubedivši ga da uđe u mrtvački sanduk ili sarkofag koji je odmah bacio u Nil. Nakon velike potrage, Izida je našla telo i sakrila ga u dubokoj šumi; ali Tifon, našavši ga tamo, isekao ga je na četrnaest delova i razbacao ih na sve strane. Nakon detaljne pretrage Izida je pronašla trinaest delova, a četrnaesti su pojele ribe (polni organ). Ona ga je zamenila drvenim i sahranila telo na ostrvu Philce, gde se nalazi hram izne-nađujuće veličanstvenosti, podignut u čast Ozirisa.

Izida je, uz pomoć svog sina Orusa, Horusa i Har-oeri-ja, zaratila s Tifonom, ubila ga i vladala slavno, i po svojoj smrti bila ponovo sa svojim suprugom, u istoj grobnici. Tifon je predstavljen kao rođen na zemlji; gornji deo tela mu je bio prekriven perjem, rastom je dopirao do oblaka, ruke i noge su mu bile prekrivene krljuštima, zmije su izlazile iz njega na sve strane i vatra je sijala iz njegovih usta. Horus koji je pomogao u njegovom ubijanju, postao je Bog Sunca, pandan grčkom Apolonu; i Tifon (Tiphon) je samo anagram za Piton, (eng. - python) najveću zmiju koju je udavio Apolon. Reč Tifon, poput Eva, označava zmiju i život. Po svom obliku zmija simboliše život koji kruži u celoj prirodi. Kada se, pred kraj jeseni, Žena (Virgo) u konstelaciji čini (iznad haldejske sfere) da petom lomi glavu zmije, ova figura predskazuje dolazak zime, tokom koje se život povlači iz svih bića i više ne kruži prirodom. To je razlog što Tifon, takođe, predstavlja zmiju, simbol zime koja je, u Katoličkim Hramovima, obavija zemljin Globus, koja je na vrhu nebeskog krsta, simbola spasenja. Ako je reč Tifon izvedena iz Tupoul, ona označava drvo koje rađa jabuke (maZe, zle), kao Jevrejski uzrok pada čoveka. Tifon je onaj koji zamenjuje i predstavlja ljudsku strast koja isteruje iz naših srca pouke o mudrosti. U Egipatskoj Priči, Izida je napisala svetu reč da bi obavestila čoveka a Tifon ju je izbrisao istog trenutka pošto je ona napisala. U moralu, njegovo ime znači Ponos, Neznanje i Neistina. 261

Kada je Izida prvi put našla telo koje je plutalo obalom blizu Biblosa, žbun erike (Erika je rod sa oko 700 vrsta cvetnih biljaka iz porodice Ericaceae) ili tamarisa, zakačio je i obavio telo u drvo; i odatle potiču naši izdanci mladica akacije u proleće. Izida je, takođe, imala pomoć Anubisa, u obliku psa, u svojoj potrazi. On je bio Sirijus ili Zvezda Pas, prijatelj i zastupnik Ozirisa, izumitelj jezika, gramatike, astronomije, merenja, aritmetike, muzike i medicinske nauke. Bio je prvi koji je napravio zakone i predavao je poštovanje Bogova i gradnje Hramova. U Misterijama se zakucavanje tela Ozirisa u sanduk ili kovčeg, nazivalo aphanizam, ili nesta-nak [Sunca u Zimskom Solsticiju, ispod Tropskog pojasa putanje Jarca], a oporavak različitih delova tela od strane Izide, Euresis ili pronalaženje. Kandidat bi prolazio kroz ceremoniju predstavljanja ovih, u svim Misterijama gde god su postojale. Glavni deo priče je bio isti u svim zemljama; i ugled-na Božanstva su svuda bili muškarac i žena. U Egiptu su to bili Oziris i Izida; u Indiji Mahadeva i Bhavani, u Fenikiji Thammuz (ili Adonis) i Astarte, u Frigiji, Atis i Sibila, u Persiji, Mitra i Asis, u Samotraki i Grčkoj, Dionizije ili Sabazevs i Rea, u Britaniji, Hu i Ceridwen i u Skandinaviji, Woden i Frea; i u svakom mestu ta Božanstva su predstavljala Sunce i Mesec. Misterije Ozirisa, Izide i Horusa, čini se da su najčešće bile uzor svih drugih ceremonija ini-cijacije uspostavljenih među različitim narodima sveta. To su Atis i Sibila, slavljene u Frigiji; Cere i Persefone u Eleuzisu i na mnogim drugim mestima u Grčkoj, bile su samo njihove kopije. To saznajemo od Plutarha, Diadorusa Siculusa, Loctantiusa i drugih pisaca. U odsustvu direktnog do-kazivanja, neophodno je izvoditi zaključke iz sličnosti događanja sa ovim Božanstvima; jer, drevni su smatrali da je Cera kod Grka bila isto što i Izida kod Egipćana, a Dionis ili Bako isto što i Oziris. U legendi o Ozirisu i Izidi, kako nam kaže Plutarh, ima mnogo detalja i okolnosti pored onih koji su ovde kratko pomenuti te ih ne moramo ponavljati. Oziris je oženio svoju sestru Izidu i jav-no radio s njom na unapređenju mnogo ljudi. On ih je naučio zemljoradnji, dok je Izida izumela zakone. On je gradio hramove Bogovima i uspostavio njihovo obožavanje. Oboje su bili zaštitnici zanatlija i njihovih korisnih pronalazaka. Uveli su upotrebu gvožđa kao odbrambenog oružja i za primenu u poljoprivredi, i zlatom su 2

ulepšavali hramove Bogova. On je išao dalje sa armijom da bi pokorio ljude civilizaciji, učeći ih da gaje lozu i seju žito, za hranu. Njegov brat Tifon ga je ubio kada je sunce bilo u znaku Škorpije, što će reći, u Jesenjoj Ravnodnevici. Oni su bili rivali u polaganju prava na tron Egipta, kaže Synesius (Hrišćanin, biskup u IV-V veku, grada Ptolemaisa u Libijskom Pentapolisu), kao i na Svetlost i Mrak, borili su se oduvek za vlast na zemlji. Plutarh dodaje da je u vreme kada je Oziris ubijen, mesec bio pun; i stoga je to bilo u znaku suprotnom od Škorpiona, to jest, u Biku, znaku Mladog Ekvinocija ili Proletne ravnodnevice. Plutarh nas uverava da su one trebale da nam predstave te događaje i detalje da je Izida uspo-stavila Misterije, u kojima su oni predstavljeni slikama, simbolima i religioznom ceremonijalom, kojima su one imitirane i u kojima su date pouke o pobožnosti, i utehe za nesreće sa kojima se susre-ćemo ovde dole. Oni, koji su institucionalizovali Misterije želeli su da ojačaju religiju i uteše ljude u njihovoj tuzi sa uzvišenim nadama koje su bile u religioznoj veri, čiji su principi predstavljeni njima prekriveni pompeznim ceremonijalima i pod svetim velom alegorija. Diodorus nam govori o poznatim stubovima podignutim blizu Nysa, u Arabiji koji su, govo-rilo se, bila dva groba Ozirisa i Izide. Na jednom je bio sledeći natpis: Ja sam Izida, Kraljica ove zemlje. Ja sam primila instrukcije od Merkura. Niko ne može da uništi zakone koje samja donela. Ja sam najstarija ćerka Saturna, najstarijeg od svih Bogova. Ja sam žena i sestra Ozirisa Kralja. Ja sam naučila smrtnike da koriste žito. Ja sam majka Orusa Kralja. U moju čast bio je izgrađen grad Bubaste. Raduj se, O Egipte, raduj se, zemljo koja si mi dala rođenje!... I, na drugom, je bilo sledeće: Ja sam Oziris Kralj, kojije vodio svoje armije u sve delove sveta, u najgušće naseljene zemlje Indije, Severa, Dunava i Okeana. Ja sam najstariji sin Saturna: ja sam rođen iz brilijantnog i veličanstve-nogjajeta i moje suštastvo je istog porekla sa onim od kojegje sastavljena svetlost. Nema mesta u Univerzumu gde se ja nisam pojavio, da pružim svoju dobrotu i svoja otkrića. Ostatak teksta je nečitljiv. Da bi imala pomoć u traženju tela Ozirisa i u čuvanju svoje bebe Horusa, Izida je povela sa sobom Anubisa, sina Ozirisa i njegovu sestru Nefete. Kao što je rečeno, on je bio Sirius, najsvetlija zvezda na Nebu. Pošto ga je našla, otišla je u Biblos i sela pored izvora, gde je saznala da se tu zau-stavio sveti kovčeg sa telom Ozirisa. Tužna i tiha, sedela je lijući potok suza. Kod nje je došla žena sa dvora Kraljice Astarte, razgovarala s njom, očešljala joj kosu i namazala je divnim parfemom ambrozije. Kada je Kraljica saznala za to, zaposlila je Izidu da pazi na njeno dete u palati, čiji je jedan od stubova bio napravljen od erike ili tamarisa, obraslog oko sanduka u kojem je bio Oziris (koji je Kralj odsekao u šumi, ne znajući za to, i u stubu je još bio sanduk). Taj stub je, kasnije, Izida zatražila i iz njega je izvukla sanduk i telo, koje je kasnije uvijeno u fino platno i namazano mirišljavim uljem koje je ona donela. Nesvesna onoga što je unela, Plava Masonerija još ima među svojim amblemima ženu koja pla-če nad slomljenim stubom i drži u ruci grančicu akacije, mirte ili tamarisa, dok Vreme, tako kažu, stoji iznad nje i češlja uvojke njene kose. Ne moramo ponovljati bljutavo i trivijalno objašnjenje ove predstave o Izidi koja plače u Biblosu, nad polomljenim stubom u Kraljevoj palati, u kojoj je telo Ozirisa, dok Horus, Bog Vremena, sipa ambroziju po njenoj kosi.

Ništa iz ove priče nije istorijsko. To je alegorija ili sveta priča koja sadrži značenje poznato samo onima koji su inicirani u Misterijama. Svi delovi su astrološki, sa značenjem koje je još dublje od objašnjenja

koje je dato i koje je sakriveno dvostrukim velom. Misterije, u kojima su ovi događaji predstavljeni i objašnjeni, bile su kao one Eleuzijske, za koje je Pausanias (koji je bio iniciran, kako kažu Grci, u najdrevnijim vremenima), smatrao da su najosmišljenije i da vode čoveka prema po-božnosti. I Aristotel kaže da su one bile vrednije od svih religijskih institucija i da su se, stoga, zvale misterije par ekselans; i Eleuzijski Hram je smatran kao opšte svetilište celog sveta, gde su religije unele zajedno sve što je bilo najimpresivnije i najveličanstvenije. Cilj svih Misterija je bio da inspirišu čoveka pobožnošču i da ga uteše u teškom životu. Ovakva uteha je donosila nadu u srečniju budučnost i prelaz nakon smrti u stanje večne sreče. Ciceron kaže da Inicirani nisu samo dobijali pouke koje su im činile život mnogo prihvatlji-vijim, več su izvlačili iz ceremonija srećne nade za trenutke smrti. Sokrat je govorio da su oni koji su bili toliko srećni da im se dozvoli pristup Misterijama, imali pri smrti najveće nade za večnost. Aristides je rekao da one Iniciranima ne daju samo utehu u postojećem životu i način spasenja od velike težine njihovih muka već, takođe, dragocenu prednost prelaska nakon smrti u srećnije stanje. Izida je bila Boginja Saise (ili, Sa el-Hagar, je bio drevni Egipatski grad na zapadnoj delti Nila) i čuveni praznik Svetlosti je slavljen u njenu čast. U njemu su proslavljane Misterije, u kojima je predstavlja-na smrt i kasniji povratak u život Boga Ozirisa, u tajnoj ceremoniji i scenskoj prezentaciji njegovih muka, nazvanim Noćne Misterije. Kraljevi Egipta su često obavljali funkcije Sveštenstva; i oni su bili inicirani u svetu nauku čim bi preuzeli tron. Tako je u Atini, Prvi Zvaničnik ili Glavni Kralj, upravljao Misterijama. To je bio prikaz jedinstva koje je postojalo između Sveštenstva i Kraljevstva u tim ranim danima kada su zakonodavci i kraljevi tražili u religiji moćan politički instrument. Govoreći o razlozima zašto su životinje pretvarane u božanstva u Egiptu, Herodot kaže: Ako bi trebalo da objasnim ove razloge, bio bih doveden do otkrivanja onih svetih stvari koje konkretno želim da izbegnem i koje, zbog obaveze, ne bih smeo da otkrivam uopšte. I, nastavlja: Egipćani imaju u Saisu grobnicu određene ličnosti, koju mislim da ne smem da imenujem. Onaje iza Hrama Minerve. (Ovu poslednju su tako nazvali Grci, a bila je, u stvari, Izida, čiji je često citiran enigmatski zapis Ja sam što sam bila, ijesam, i biću. Nijedan smrtnik mejoš nije otkrio). I, Herodot ponovo kaže: Na ovom jezeru su predstavljeni događaji koji su se desili noću, koje ne smem da navedem. Egipćani ih nazivaju svojim Misterijama. Imajući to u vidu, istovremeno kada ja priznajem da sam dovoljno upoznat, osećam da samprinuđen da ćutim. O ceremonijama koje su, takođe, u čast Cere,ja takođe ne smem da rizikujem dagovorim, ništa dalje, zbog obaveze prema religiji, ili koliko mi religija dozvoljava. Lako je videti šta je bio veliki cilj inicijacije i Misterija i njihov prvi i najveći plod (kao što to potvrđuju svi iz antike) - da se civilizuju divlje horde, da se ublaži njihovo vatreno ponašanje, da se uvedu među njih društveni odnosi i da se vodi daleko vredniji način života čoveka. Ciceron smatra da je osnivanje Eleuzijskih Misterija najveća od svih koristi koje je Atina dala drugim zajednicama. Njeni efekti su bili, kaže on, da se civilizuje čovek, ublaži njegovo divlje i vatreno ponašanje i da se nauči pravim principima morala koji iniciraju ljude u jedinu vrstu života vrednijeg za njih. Isti filosofski govornik, u istom paragrafu u kojem apostrofira Ceru i Proserpinu, kaže da čovečanstvo duguje ovim Boginjama prvi element moralnog života, kao prvi način podrške fizičkom životu; znanje zakona, regulaciju morala i onih primera civilizacije koji su unapredili ponašanje čoveka i gradova. U Euripidovoj tragediji Bako kaže Pentheusu da nastanak nove institucije (Dionizijevih Misterija) 3

zaslužuje da bude poznat i da je jedna od njenih velikih prednosti što one zabranjuju sve nečistoće; pošto su one bile Misterije Mudrosti, o njima bi bilo nesmotreno govoriti licima koja nisu inicirana i da su one uspostavljene među Varvarima koji u njima pokazuju veću mudrost od Grka, koji ih još nisu primili. To je dvostruki cilj, politički i religijski - jedan nas uči našim dužnostima prema čoveku, a drugi o tome šta smo obavezni prema Bogovima; ili, kako poštovati Bogove pridržavajući se onoga što smo obavezni prema zakonima, što se nalazi u jednoj vrlo poznatoj Virgilijevoj rečenici koju je on pozajmio iz ceremonija inicijacije: Nauči me da poštujem Pravdu i Bogove. Tu veliku pouku, koju je Hijerofant preneo Iniciranima, nakon što su videli opis Podzemnog regiona, Pesnik nju postavlja posle njegovog opisa različitih kazni koje trpe poročni u Tartarusu, i odmah posle opisa one Sizifa. Slično tome i Pausanias, pri završetku opisa kazni Sizifa i Danajevih ćerki, u Hramu u Delfima, iznosi sledeće zapažanje: da su zločin ili nepobožnost sa kojima se u najvećoj meri zaslužuje ova ka-zna, bilo preziranje koji su oni iskazali prema Eleuzijskim Misterijama. Iz te opaske Pausaniasa (koji je bio Iniciran), lako se vidi da su Eleuzijski Sveštenici, koji su predavali dogmu kazne u Tartaru, među velike zločine za koje se zaslužuje takva kazna, uključivali nepoštovanje i zanemarivanje Svetih Misterija; čiji je glavni (ali ne i jedini) cilj učenja Svetih Misterija bio - da usmeravaju čoveka ka pobožnosti, i time da on poštuje pravdu i zakone, kao glavni cilj njihove instutucije, ako ne i je-dini, i prema kojima su potrebe i interesi same religije bili podređeni; jer je ova poslednja bila samo sredstvo koje sigurnije vodi ka pravdi; jer je sva sila religioznih mišljenja bila u rukama zakonoda-vaca, kako bi oni bili sigurniji da če time biti više poštovani. Misterije nisu bile samo jednostavno oročišćenje i zapažanja nekih proizvoljnih principa i ce-remonija, niti način da podsete čoveka na ranije stanje rase pre civilizacije, već su one vodile čoveka ka pobožnosti kroz instrukcije o moralu, kao i prema budućem životu; što je u prvim ranim danima, ako ne i od samog početka, predstavljalo glavni deo ceremonijala. U ceremonijama su korišćeni simboli i koji su se odnosili na poljoprivredu, kao što je Masonerija sačuvala klas žita kao simbol i u jednoj od njenih reči; ali njihova glavna oblast se odnosila na astronomske pojave. Bez sumnje, mnogo je rečeno o stanju brutalnosti i degradacije u koje je čovek po-tonuo pre institucije Misterija; ali, aluzija je bila više metafizička na neznanje neiniciranih, nego prema divljem životu najranijeg čoveka. Veliki cilj Misterija Izide kao, uostalom, i svih Misterija, bio je najviše i suštinski - politički. One su bile težnja da se unapredi naša rasa, da se unaprede ponašanje i moral i da se održi društvo sa jačim vezama od onih koje stvaraju ljudski zakoni. Došlo je do malaksalosti u drevnim naukama u pronalaženju mudrosti i svih mogućnosti da se zakonodavstvo učini savršenim; filosofija koja nikada nije težila da obezbedi sreću čoveku, kroz pročišćenje njegove duše od strasti koje mogu da mu smetaju i koje su nužna posledica nastanka društvenog nereda. I, očigledno je da su to bile aktiv-nosti genija u primeni svih nauka, dubokog poznavanja srca čoveka i načina njegovog potčinjavanja. Još je veća greška ako se misli da su one bile pronalasci šarlatanstva i način obmanjivanja. One su se, možda, tokom vremena, degenerisale u obmanjivanje i pretvorile u škole s lažnim idejama; ali, nisu bile takve na početku; ili su, možda, najmudriji i najbolji ljudi iz antičkog doba izrekli namerno tu laž. Same alegorije tih Misterija, Tartarus i njegove kazne, Minos i druge sudije mrtvima, vreme-nom su pogrešno shvaćene i postale lažne, jer su i bile takve; dok su na početku bile istinske, jer su shvatane samo kao proizvoljne forme u kojima je istina bila sakrivena.

Cilj Misterija je bio da čoveku obezbede pravu sreću na zemlji preko vrline; i u tom smislu su ga učili da je njegova duša besmrtna i da greška, greh i porok moraju nužno da stvore, kroz oštar zakon, nastajanje posledica. Sirova prezentacija fizičke torture u Tartarusu bila je samo slika stvarne, neizbežne, večne posledice koja nastaje po Božjem zakonu za greh i porok koji je učinjen. Pesnici i sveštenici su radili na propagiranju doktrina besmrtnosti duše i na određivanju kazne za greh i porok; da bi stekli poverenje ljudi, pesnici su ih učili besmrtnosti kroz svoje pesme, a o grehu i poroku, učili su ih sveštenici u hramovima; i oni su ih preobukli ljupkošću, neke poezijom, a druge spektaklima i magičnim iluzijama. Pomoću svih sredstava umetnosti, oni su oslikavali sreću čoveka od vrlina nakon smrti, i užase strašnih zatvora namenjenih za kaznu poročnih. U hladovini svetilišta, ova oduševljenja i užasi su bili iskazani kao spektakli i Inicirani su prisustvovali religioznim dramama, pod imenom inicijacije i misterije. Zainteresovanost je uzdizana kroz tajanstvenost, kroz težak način dobijanja pristupa i proverama kroz koje je trebalo proći. Kandidata su zabavljali raznolikim okruženjem, pompom dekoracije i raznolikim dodacima. Poštovanje je podsticano ozbiljnošću i uvažavanjem glumaca i veličanstvenošću ceremonijala; i strah i nada, tuga i oduševljenje, naizmenično su pokretani.

Hijerofanti, ljudi od intelekta, koji su dobro razumeli prirodu ljudi i umetnost njihovog kon-trolisanja, koristili su sve mogućnosti da ostvare cilj i da daju značaj i impresivnost njihovim cere-monijama. Iako su prekrivali te ceremonije velovima Tajanstvenosti, više su voleli predstave kada ih Noć natkrili svojim krilima. Nejasnost se nadovezivala na impresivnost i doprinosila iluziji; i oni su je koristili da stvore efekat na zapanjenog Iniciranog. Ceremonije su izvođene u pećinama sa slabim svetlom, a gusta šuma je zasađena oko Hrama, da bi dočarala tamu koja utiče na um, religioznim strahom. Sama reč misterije, prema Demetrius Falereusu , bila je metaforički izraz koji je označavao taj-ni strah koji su tama i mrak izazivali. Vreme određeno za njihove proslave je, gotovo uvek, bila noć; i, one su se obično nazivale nokturalne ceremonije. Inicijacije u Misterije na Samotraki su izvođene noću, kao i one o Izidi, o kojima Apuleius govori. Euripid kaže, kroz Bakoa, da su ove Misterije bile proslavljane noću, jer postoji nešto u noći uvaženo i zadivljujuće. 4

Ljudsku radoznalost ništa ne uzdiže kao Misterije, sakrivene stvari koje oni žele da znaju; i ništa tako ne uvećava radoznalost, kao prepreke koje im se postavljaju da ne mogu da se prepuste zadovoljenju želja. Iz ovoga su stekli korist Zakonodavci i Hijerofanti, privlačenjem ljudi u njihova svetilišta i podsticanjem da traže i da prime pouke od kojih bi se, inače, nezainteresovano okrenuli, da su im samo prenete. U duhu misterija, bili su uvereni da oponašaju Božanstvo koje Sebe sakriva od naših čula, i krije od nas konce kojima Ono pokreće Univerzum. Oni su priznavali da su najviše istine sakrili pod veo alegorija, kako bi još više zainteresovali čoveka i podstakli ga da istražuje. Tajanstvenost, u koju su ukopali Misterije, imala je upravo taj cilj. A one, kojima su misterije otkri-vene, vezivali su za sebe najstrašnijim zavetima, da ih nikada ne otkriju. Njima nije bilo dozvoljeno čak ni da govore o ovim važnim tajnama s drugima, osim sa iniciranim; i kazna smrću je bila za-prećena svakom indiskretnom kad bi ga otkrili ili kada bi se utvrdilo da je u Hramu neinicirani; i svakog ko je izneverio ove tajne, svi su izbegavali, kao da je ekskomuniciran. Hijerofant Evrimedon je optužio Aristotela za bezbožništvo, jer je podneo žrtvu duši pokojne žene, u skladu sa obredom koji je korišćen u obožavanju Cere. On je bio prinuđen da pobegne na Kalkis, i da bi iščistio iz svog sećanja ovu mrlju, naručio je, svojevoljno, da se podigne Statua toj Boginji. Sokrat,

umirući, žrtvovao se Eskulapu, da bi se oslobodio sumnje za Ateizam. Ucena je stavljena za glavu Diagorasa , jer je on otkrio Tajnu Misterija. Andocides je bio optužen za isti prekršaj, kao i Alcibiades i oba su privedena da odgovaraju pred inkvizicijom u Atini, gde je Narod bio Sudija. Eshil, Tragičar, bio je optužen da je izneo Misterije na pozornicu i razrešen je optužbe tek pošto je dokazao da nikada nije bio iniciran. 5

6

7

Upoređujući Filosofiju sa inicijacijom, Seneka je rekao da su najtajnije ceremonije mogle biti poznate samo sledbenicima: ali, mnoge od ovih pouka su bile poznate čak i Profanima. Takav je bio slučaj s doktrinom o budućem životu i stanjem nagrada i kazni nakon groba. Drevni legislatori su prekrivali ovu doktrinu pompom i misterioznim ceremonijama, mističnim rečima i magijskom prezentacijom, da bi utisnuli u umove istine koje su im predavali, jakim uticajem ovakvog scenskog pristupa na čula i maštu. Na isti način, oni su predavali poreklo duše, njen pad na zemlju, prolazak kroz sfere i kroz elemente, i njen konačni povratak na mesto porekla - kada je, tokom trajanja njene sjedinjenosti sa zemaljskom materijom, sveta vatra (koja sačinjava njeno suštastvo), oslobađa od mrlja, a njen sjaj, bez stranih čestica koje je lišavaju njene prave prirode, vuku na dole i odlažu njen povratak. Ove metafizičke ideje koje su mase Iniciranih shvatali uz poteškoće, bile su prikazane figurama, simbo-lima i alegorijama; jer, ni jedna ideja nije tako apstraktna a da čovek ne želi da joj da izraz i prevede je sebi u razumnu sliku. Privlačnost Tajanstvenog je bila uvećana željom za dobijanje prijema. Prepreke i odlaganja su udvostručavale želju i radoznalost. Oni koji su žudeli za inicijacijom Sunca u Mitrinim Misterijama u Persiji, prolazili su kroz brojna iskušavanja. Oni su započinjali lakim iskušavanjima i dolazili do veoma surovih stepena, na kojima je život kandidata često bio ugrožen. Grigorije Nazianzen ih naziva torture i mističke kazne. Niko ne može biti iniciran, kaže se u Suidas , pre nego što je pokazao, na najtežim iskušenjima da poseduje dušu sa vrlinama, kontrolu svakih vrsta strasti, a što je pri takvim iskušenjima bilo nemoguće. Postojalo je dvanaest glavnih iskušenja; a u nekima ih je bilo i više. 8

9 10

Iskušenja Eleuzijskih inicijanata nisu bila tako užasna, ali su bila žestoka; naročito odlaga-nja, u kojima je kandidat držan po nekoliko godina (sećanje na ovo se održalo u Masoneriji zbog prolaska dugog vremena između dva Stepena), ili intervali između pristupa manjim i inicijacije u većim Misterijama, bili su vrsta torture nad radoznalošću, s namerom da uzbude inicijanta. Tako su egipatski Sveštenici stavili na probu Pitagoru, pred pristup spoznaji tajni svete nauke. On je us-peo, svojim neverovatnim strpljenjem i hrabrošću, da pređe preko svih prepreka i da dobije pristup njihovom društvu i njihovim poukama. Jevreji i Eseni nikoga nisu prihvatali sve dok ne bi prošao provere ili nekoliko Stepena.

Oni koji su pre toga bili samo sugrađani, inicijacijom su postajali Braća, povezana bližim veza-ma nego do tada, kroz religijsko bratstvo koje ih je ujedinjavalo mnogo snažnije; i slabi i siromašni su mogli mnogo lakše da zatraže pomoć od moćnih i bogatih, sa kojima im je religiozno udruživanje donelo blisko prijateljstvo. Inicirani je smatran za ljubimca Bogova. Samo njemu, nebo je otvaralo svoje bogatstvo. Srećan tokom života, vrlinom i dobrotom neba mogao je da obeća sebi večnu sreću nakon smrti. Sveštenici Ostrva Samotrake obećali su povoljne vetrove i uspešna putovanja onima koji su bili inicirani. Njima je obećano da će im se Kabiri, Kastor i Poluks, Dioskuri - blizanci, pojaviti kada oluja besni i dati

im mirno i glatko more: i Scholiasti Aristofanesa kažu da su ovi inicirani u Misterijama bili samo ljudi koji su imali privilegiju da izbegnu velika zla i iskušenja. 269

Inicirani u Misterijama Orfeja, nakon što je bio pročišćen, smatran je za otpuštenog iz carstva zla i prenet u stanje života koje mu je davalo najsrećnije nade. Ja sam izronio iz zla, on je bio obavezan da kaže, i domogao sam se dobrog. Oni koji su inicirani u Eleuzijskim Misterijama verovali su da je Sunce sjalo čistim sjajem samo za njih. I, kao što vidimo u slučaju Periklea , oni su laskali sebi da su ih Ceres, ili Cerere, i Proserpina, inspirisali i dali im mudrost i tajnu i utehu. 11

Inicijacija je neutralisala grehe i otklanjala nesreću; nakon ispunjavanja srca čoveka radošću tokom života, ona mu je davala najsjajniju nadu u trenutku smrti. Za nju smo zahvalni Eleuzijskim Boginjama, kaže Sokrat, što ne vodimo divlji život ljudi iz ranog perioda; njima smo zahvalni i za lepe nade koje nam je inicijacija davala za trenutak smrti i za celu večnost. Dobrobit koju stičemo iz ovih uvaženih ceremonija, kaže Aristides, nije samo sadašnja sreća, rađanje i oslobađanje od starih zla, već slatka nada koja postoji u trenutku smrti, za prelaz u daleko srećnije stanje. I, Theon kaže da je doprinos Misterija najfinija od svih stvari i izvor najvećeg blagoslova. Sreća koja nam je obe-ćana tamo nije bila ograničena na ovaj život smrtnika, već se nastavljala nakon groba. Tamo zapo-činje novi život, tokom kog Inicirani treba da uživaju u sreći, bez ikakvih dodataka ili ograničenja. Corybantesi su obećavali večni život Iniciranima u Misterijama Sibile i Atisa. 12

13

Apuleius opisuje Luciusa (dok je još bio u obliku magarca) kako ovaj upućuje svoje molitve Izidi, o kojoj govori kao identičnoj s Cerom, Venerom, Dijanom i Proserpinom i, kao onoj koja, istovremeno, obasjava zidove mnogih gradova svojom ženskim sjajem, i zamenjuje njihovu drhtavu svetlost sjajnim zracima Sunca. Ona mu se pojavljuje kao vizija prelepe žene preko čijeg božanskog vrata visi duga gusta kosa u predivnim loknama, govoreći mu: Roditelj Univerzalne prirode uslišava tvoj zahtev. Gospodarica Elemenata, inicijalna klica rađanja, Vrhovno Božanstvo Kraljica pokojnih duhova, prvi građanin Neba i opšti tip svih Bogova i Boginja, tvojom molitvom odobrovoljena, uz tebe je. Ona vlada samo svojim migom oka, blistavim visinama nebeskog svoda, lekovitim povetarcem oke-ana; tihim žalosnim dubinama donjih senki; tojedno i Jedino Božanstvo, pod brojnim oblicima, obo-žavanoje od brojnih naroda na Zemljipod mnogim imenima ipod različitim religioznim obredima. y

I upućuje ga kako da nastavi, na njen praznik, da bi ponovo dobio svoj ljudski lik: Tokom celog toka preostalog tvog dela života, sve do poslednjeg daha sa tvojih usana, ti si posvećen meni i mojim potrebama... Pod mojom zaštitom tvoj će život biti srećan i sjajan: i kada tebi ti dani isteku, ti ćeš se spustiti u senke dole i naseliti Eleuzijska polja, tu, takođe, čak i u podzemnoj hemisferi, stalno ćeš obo-žavati mene, blagonaklonog zaštitnika: ijoš više, ako se, kroz istrajnu poslušnost, religioznu posvećenost služenju meni i neprikosnovenu čistotu, tipotvrdiš meni kao vredan stvor božanske milosti, tada ćeš osećati uticaj moći koju samo ja posedujem. Broj tvojih dana će bitiprodužen iznad Svakodnevnih pravila vere. U procesiji praznika, Lucije je video Boginju, s pratiljama sa obe strane koje sa češljevima od slonovače u svojim rukama, činilo se po pokretima njihovih ruku i savijanim njihovim prstima, da češljaju i uređuju Boginjinu veličanstvenu kosu. Posle toga, obučeni u laneno platno, dolazili su ini-cirani, kosa ženeje bila vlažna od mirisa i prekrivena providnim velom, ali Ijudi, takoreći, zemaljske zvezde u velikoj religiji, bili su potpunosti obrijani i njihove ćelave glave jasno su sijale. Nakon toga došli bi Sveštenici, obučeni u laneno platno. Prvi je nosio lampu u obliku broda, koja je odašiljala svetlost iz rupice u sredini; drugi, mali oltar, treći, zlatno palmino drvo, a četvrti je nosio

figuru u levoj ruci, na otvorenom i raširenom dlanu predstavljajući time simbol pravednosti i poštenja, pri čemu je leva ruka, koja je sporija nego desna i manje vešta za upotrebljavanje, bila odgovarajući simbol. Pošto je Lucius povratio svoj ljudski oblik, zahvaljujući milostivoj Izidi, Sveštenik mu je rekao: Nesreća ne može pasti na one kojeje naša Boginja izabrala dajoj služe i na one koje njena veličan-stvenost štiti. I, ljudi su potvrđivali da je on bio srećan jer je odmah nakon njegovog načina rođenja, mogao da preuzme dužnost Svetog Službenika. Kada je on predložio Glavnom Svešteniku da ga inicira, dobio je odgovor da nema niti jednog među iniciranim, tako slabog uma ili toliko sklonog svom sopstvenom uništenju, koji bi se, bez dobi-jenog posebnog naređenja od Izide, usudio da izvrši njenu službu brzo i neosveštano i da time izvrši delo koje bi mu sigurno donelo užasnu kaznu. Jer, nastavio je Glavni Sveštenik kako su vrata donjih senki i briga za naše živote u rukama Boginje - ceremonija inicijacije u Misterije je, takoreći, da se pretrpi smrt, uz neizvesnost vaskrsenja. Zbog togaje Boginja, po mudrosti svog Božanstva, običavala da izabere ličnost kojoj tajne njene religije mogu sa sigurnošću biti poverene, samo onu kojaje dospela do kraja puta života, da može kroz njeno Proviđenje da bude ponovo rođena i da može da započne življenje novogpostojanja. Kada je konačno taj dospeo da bude iniciran, odveden je u najbliže kupalište i nakon kupanja, Sveštenik je prvo zatražio oproštaj od Bogova, zatim ga skroz isprskao najčistijom i najbistrijom vodom i odveo ga nazad u Hram. Apuleius kaže: Tu, nakon dobijanja nekih uputstava koje smrtni jezik ne sme da otkrije, on je naredio meni da narednih deset dana suzbijem svoj apetit, ne jedem životinjsku hranu i da ne pijem vino. Kada je prošlo tih deset dana, Sveštenik ga je odveo duboko u unutrašnjost Svetilišta. I, tu, mar-Ijivi čitaoče nastavlja on i pola od avanture če ti biti dovoljno zbunjujuće da saznaš sve štoje rečeno i urađeno, a što mije dozvoljeno da otkrijem, ja ću ti reći;jer, kad tije već dozvoljeno da čuješ, ti treba i da znaš. Ipak, iako otkrivanje dodaje kaznu za nalet ishitrenosti mogjezika kao i tvojim ušima, ipak ja ću ti, iz bojazni da se ti previše mučiš sa religijskom čežnjom i da trpiš bol stalnog odlaganja, reći istinu uprkos svemu. Zato slušaj šta ću ti reći. Ja sam se približio konačištu smrti; sa jednom nogom prešao sam prag Proserpinine Palate. Bio sam prenet kroz elemente i vraćen nazad. U ponoć sam video jaku svetlost sjaja sunca. Stajao sam u prisustvu Bogova, Bogova Neba i Bogova Donjih senki; da, stajao sam blizu i obožavao ih. I, sada, nisam li rekao tebi takve stvari koje, čuvši ih, ti ih sigurno ne možeš razumeti; ipošto si iznad shvatanja Profanih, mogu da ustvrdim - da nisam učinio prekršaj. Pošto je prošla noć i već zarudelo jutro, uobičajene ceremonije su dovedene do kraja. Tada je on blagosloven sa dvanaest epitraha koji su stavljeni na njega, obučen je, krunisan je palminim lišćem i prikazan ljudima. Ostatak dana je slavljen kao njegov rođendan i protekao je u praznovanju; i po-sle trećeg dana, ista religiozna ceremonija je ponovljena, uključujući molitveni doručak, tek nakon njegaje bio kraj ceremonije. Godinu dana kasnije on je bio obavešten da se pripremi za inicijaciju u Misterije Velikog Boga, Vrhovnog Oca svih ostalih Bogova, nepobedivog Ozirisa. Jer, kaže Apuleius: Iako postoji čvrsta veza između religija oba Božanstva i čak je suštastvo oba božanstva identično, ceremonije svake inicijacije su značajno drugačije. Ako uporedimo sa ovim primerom naredni jezik u molitvi Luciusa, pri obraćanju Izidi, moći ćemo da zaključimo kakve su doktrine predavane u Misterijama, u odnosu na Božanstvo: 0 Sveti i Stalni Čuvaru

Ljudske Rase! uvek spremna da sačuvaš smrtnike Tvojom milošću i da pružiš Tvoju slatku majčinsku pažnju nesrećnima u mukama; Tvoja dobrota nikada ne miruje, ni danju ni noću, ni tokom, čak, ni najmanje jedinice trajanja; Ti, koja pružaš tvoju desnu ruku koja nosi zdravlje ze-mlji i moru radi zaštite čovečanstva, da rasprostreš oluje života, da razrešiš nerazmrsive zamršenosti mreže sudbine, da umanjiš navalu sreće i zaustaviš zle uticaje zvezda - Bogovi na Nebu Te obožavaju, Bogovi Donjih senki ti odaju Tri poštovanja, zvezde slušaju Tebe, Božanstvo se raduje u Tebi, elementi i nadolazeća godišnja doba služe Tebi! Na tvoj mig vetrovi duvaju, oblaci se skupljaju, semena rastu, pupoljci cvetaju; u potčinjenosti Tebi zemlja se okreće i sunce nama daje svetlost. Ti si Ta koja uprav-LJA UNIVERZUMOMI GAZIŠ TARTAR SvOJIM STOPALIMA. I on je, zatim, iniciran u noćnim Misterijama Ozirisa i Serapisa, i nakon toga u Cerinim u Rimu; ali, o ceremonijama u ovim inicijacijama, Apuleius ne kazuje ništa. Pod Euklidovom vladavinom , vanbračna deca i robovi su bili isključeni iz inicijacije; isto is-ključenje se odnosilo na Materijaliste ili Epikurejce koji su osporavali Proviđenje i sledstveno tome, korisnost inicijacije. Vremenom, prirodnim napretkom, procenjeno je da će se vrata Elizijuma otvo-riti samo Iniciranima čije su duše pročišćene i obnovljene u svetilištima. Ali, s druge strane, nikad se nije smatralo da je sama inicijacija dovoljna. Od Platona saznajemo da je za dušu bilo potrebno da ona bude pročišćena od svih mrlja, i da je pročišćenje neophodno kao i izražavanje vrline, istine, mudrosti, snage, pravde i umerenosti. 14

Ulaz u Hramove je bio zabranjen svima koji su izvršili ubistvo, čak i ako je ono bilo iz nehata. Tako su tvrdili Isocrates i Theon. Mađioničari i Varalice koji su od trikova stvorili zanat i varalice koje su se ponašale kao da su opsednute zlim duhovima, bile su isključene iz svetilišta. Svi greš-ni ljudi i kriminalci su bili odbijani. Lampridius (rimski istoričar) tvrdi da je pred početak proslave Misterija javno obaveštavano da niko ne mora da traži dozvolu za ulazak, osim onih kojima vlastita savest to ne zabranjuje i onih koji su bili sigurni u svoju nevinost. 15

Od Iniciranog je zahtevano da njegovo srce i ruke budu očišćeni od svih mrlja. Porfirije kaže da ljudska duša na samrti treba da bude rasterećena svih strasti mržnje, zavisti i drugog; jednom rečju, da bude čista onoliko koliko se zahteva da bude u Misterijama. Naravno, nije iznenađenje da oceu-bice, krivokletnici i slični, koji su izvršili zločine protiv Boga ili čoveka, nisu mogli biti primljeni. U Misterijama Mitre, iniciranima je ponavljana pouka u vezi s temom Pravde. I, velike moral-ne pouke u Misterijama, kojima su težili svi njihovi ceremonijali, izražene su samo u jednom stihu Virgilija izvršavati Pravdu i obožavati Božanstvo; čovek je tako podsećan na pravdu, povezanu s pravdom Bogova koji su zahtevali i kažnjavali njeno kršenje. Inicirani je mogao da očekuje usluge od Bogova, samo dok je poštovao prava društva i čovečnosti. Aristofanov (plodan Grčki pisac i ko-mediograf) hor Iniciranih peva: Sunce gori čistim svetlom samo za nas koji, primljeni u Misterije, shvatamo zakonepobožnosti u našim odnosima sa strancima i starim sugrađanima. Inicijacija je, kao nagrada, davana za ispoljavanje društvenih vrlina. Nije bilo dovoljno samo biti iniciran. Moralo se i biti veran zakonima inicijacije koji su stvarali obavezu čoveku, u odnosu na svoju vrstu. Bako nije dozvoljavao nikome da učestvuje u Misterijama, osim ljudima koji su ispunjavali uslove pobožnosti i pravde. Razumevanje, iznad svega, i uteha za nesreće drugih, bile su dragocene vrline, za koje su se inicirani upinjali da ih ostvare. Juvenal (rimski pesnik) kaže: Prirodaje stvorila kompenzaciju, jer nasje obdarila suzama. Osečajnost je najvrednija od svih naših osobina. Kojije čovek stvarno vredan baklje Misterija; samo onakav kakav Sveštenik Cere traži da on bude, da on ne smatra zlo drugih, kao nešto potpuno strano njemu.

Svi koji nisu uložili napore da se pobedi zavera, i oni koji su, nasuprot tome, potpomagali neku; oni građani koji su izdali svoju zemlju, koji su napustili neko prestižno mesto ili položaj, ili osudili Državu, ili se predali neprijatelju; svi koji su snabdevali neprijatelja novcem; i generalno, svi koji nisu ispunili svoje dužnosti kao pošteni ljudi i dobri građani, bili su isključeni iz Eleuzijskih Misterija. Da bi se dobio pristup njima, moralo se živeti pravično i sa dovoljno dobre sreče da Bogovima ne bi bili omraženi. Društvo Iniciranih je bilo, u suštini i prema stvarnom cilju svoje institucije, društvo ljudi sa vrlinama, koji su radili na oslobođenju svoje duše od tiranije strasti i razvijanja klica svih društve-nih vrlina. I, to je bilo značenje ideje (koja je kasnije pogrešno shvaćena) da je ulazak u Elizijum bio dozvoljen samo Iniciranima: jer, ulazak u svetilište je bio dozvoljen samo onima koji su posedovali vrline i sam Elizijum je bio kreiran samo za duše s vrlinama. Prava priroda i detalji doktrine u vezi sa budućim životom, nagradom i kaznom u njemu, koja je razvijena u Misterijama, u dobroj meri je bila neodređena. Malo je direktnih informacija o tome sa-čuvano. Bez sumnje, u ceremonijama je postojala scenska prezentacija Tartarusa i suđenja mrtvima, koje podsećaju na ono koje nalazimo kod Virgilija; ali gotovo da nema sumnje da su te prezentacije objašnjene kao da su alegorije. Nema svrhe da ovde ponavljamo opis dat u Elizijumu i Tartarusu. To je van naše teme. Mi smo zainteresovani samo za veliku činjenicu da su Misterije predavale doktrinu besmrtnosti duše i da, u nekom obliku, patnja, bol, pokajanje i agonija, uvek prate greh kao njegova obavezna posledica. Ljudski ceremonijali su, zaista, samo nesavršeni simboli; i naizmenično krštenje u vodi i vatri, sa svrhom pročišćenja za besmrtnost uvek se, u ovom svetu, prekidaju u trenutku svog predviđenog završetka. Život je ogledalo koje odražava samo da bi nas obmanulo, niz koji se stalno prekida i kida, jedna urna koja se stalno dopunjava, a ipak se nikad ne napuni. Sve inicijacije su samo uvod u veliku promenu smrti. Baptizam - krštenje, miropomazanje, balsamovanje, sahrane sa spaljivanjem u vatri, pripremni su simboli, kao inicijacija Herkulesa pre silaska u Senke, i ukazuju na mentalne promene koje moraju da prethode obnovi postojanja. Smrt je istinska inicijacija kojoj je spavanje uvod, ili njena manja misterija. Ona je poslednji obred koji ujedinjuje Egipćane s Bogovima i koja daje isto obećanje svima koji su dostojno spremni za nju. Telo je smatrano zatvorom duše, ali ona nije osuđena na večno izgnanstvo i zatvor. Otac Svetova dozvoljava da se njeni okovi raskinu i obezbedio je, u skladu s Prirodom, način da ona ipak pobegne. To je bila doktrina najdrevnije antike, i ona je takva deljena sa Egipćanima, Pitagorejcima, Orficima i tim posebnim Bakovim Mudracem Učiteljem Duše, Silenusom (pratilac i tutor boga vina Dionizija) - da je smrt daleko bolja od života; da stvarna smrt pripada onima koji su, još na zemlji, utopili u Lethe svoje strasti i čari i da pravi život započinje tek kada je duša emancipovana za svoj povratak. 16

S obzirom na to da upravlja životom i smrću Dionis je, u najuzvišenijem smislu, Liberator: oslobodilac; jer on, kao i Oziris, oslobađa duše i vodi ih ka njihovom seljenju nakon groba, čuvajući ih od rizika da ponovo ne padnu pod ropstvo materije ili nekih nižih životinjskih oblika, u čistilište Metempsicosis ; i uzdizanjem i usavršavanjem njihove prirode kroz disciplinu pročišćavanja u nje-govim Misterijama. Velika završnica svihfilosofija je Smrt, kaže Sokrat, otvoreno citirajući tradicio-nalne i mističke izvore; onaj koji se bavi filosofijom na pravi način izučava kako da umre. 17

Sve duše su deo Univerzalne Duše, čija celovitost je Dionusos; i stoga je on taj koji, kao Duh Duhova vraća zabludeli duh njegovoj kući i prati ga kroz proces pročišćenja, kako stvarno, tako i simbolički, u

njegovom zemaljskom prenosu. On je, nedvosmisleno, Mistes ili Hijerofant, veliki Duhovni Posrednik u Grčkoj religiji. Sama ljudska duša daipovioc;, Bog u Ijudskoj prirodi (umu)> sposobna je da se sopstvenom sna-gom izbori za kanonizaciju u Heroja, da načini sebe besmrtnom čineći dobro i razmišljajući o lepom i ispravnom. Seljenje na Srećna Ostrva (Elizijum) može da bude shvaćeno samo mistično; sve što je zemaljsko mora da umre; Čovek, poput CEdipus (Edipa), ranjen je još na svom rođenju (kralj, njegovotac, kada je saznao za proročanstvo, klinovima je probio i povezao zajedno oba stopala bebi, i ostavo je na padini brda da umre... ne bi li sprečio proročanstvo), njegov pravi raj može da postoji tek nakon groba. Dionis je umro i spustio se u senke. Njegova strast je bila velika Tajna Misterija; jer, Smrt je Velika Misterija postojanja. Njegova smrt, kao tipična Smrt Prirode ili njeno periodično propadanje i uspostavljanje, bila je samo jedan simbol od mnogih palingeneze (rtaAr^evsaia) ili drugog rođenja čoveka. Čovek vodi poreklo iz elementarnih Sila ili Titana [Elohim] koji su se hranili na telu Panteističkog Božanstva, kreirajući Univerzum kroz samo-žrtvovanje, podsećanje na pričesni običaj te misteriozne patnje ; i dok su jeli živo meso žrtve, čini se da su bili okrepljeni svežim da-hom iz izvora univerzalnog života, da prime novi zavet regenerisanog postojanja. Smrt je prethodni deo života; seme umire da bi rodilo biljku, sama zemlja se razgrće sa strane i umire na rođenju 18

19

Dionisa . Otuda značaj falusa, ili njegovog manje uvredljivog oblika - obeliska koji se izdiže kao simbol vaskrsnuća iz groba sahranjenog Božanstva u Lerni (grčki grad na istočnoj strani Peloponeza, severno od Argosa) ili u Saisu. 20 21

Dionusos - Orfej je sišao u Senke da bi povratio izgubljenu Devicu Zodijaka, da vrati svoju majku na nebo kao Thyone (drugo ime za Semelu u grčkoj mitologiji); ili drugim rečima - da konzumira važan događaj ženidbe s Persefonom, kako bi obezbedio, poput svog oca (Zevsa) brakovima Semele (majka Dionisova, dete sa Zevsom) ili Danae (majka Persejeva, sa Zevsom), neprestanost Prirode. Njegova podzemna dužnost je umrtvljavanje godine, zimski aspekt u smenama bika i zmije, čije povezane serije smena sačinjavaju tok Vremena i u kojoj su, praktično rečeno, surovost i tama uvek roditelji lepote i svetlosti. Upravo taj aspekt, mračan na trenutak, ali svetao u iščekivanju, razmatran je u Misterijama; prisustvovanjem u njima, ljudski mučenik je utešen žestokim mukama Bogova i smenjivanjem ži-vota i smrti, izraženim odgovarajućim simbolima, kao što su žrtva ili potonuće Bika, gašenjem i ponovnim paljenjem buktinja koje su, naizmenično, pokretale emocije žalosti i radosti u toj igri strasti, koja je postojala od početka Prirode i koja prati sve njene promene. Veće Eleuzijske Misterije bile su slavljene u mesecu Boedrominu, kada je seme zasađeno u zemlju i kada godina, približavajući se svom kraju, podstiče um na ozbiljna razmišljanja. Ti prvi dani ceremonijala su prolazili u tuzi i u nespokojnoj tišini, u postu i okajavanju ili u službi pod-nošenja žrtve. Iznenada, scena se menja: tuga i jadikovanje nestaju, vedro ime Iachus prenosi se od usta do usta, slika Boga s krunom od mirte i sa upaljenom bakljom, nosi se u veseloj procesiji od KepapiKOc; (Keramikusa, deo Atine unutar, i van, drevnih zidina grada) do Eleuzisa gde će, tokom naredne noći, inicijacija biti završena uvođenjem otkrovenja. Prva scena je Tipovaoc;, u pronaosu, spoljnom dvorištu svete ograde, gde usred mrkle tame, ili tokom meditiranja Boga, samo zvezda osvetljava Noćnu Misteriju, u kojoj oni sami nose neugašene baklje i gde su kandidati zastrašivani užasnim zvucima i bukom, dok su grupisani i s mukom tražili svoj put u tamnoj pećini, pod sjajem nestalnog meseca; scena koja s pravom podseća na prolaz 2So

kroz Dolinu Senki Smrti. Jer, po nepro-menljivom zakonu primerenom u suđenju Psyche, (ypvyf\ duša na grčkom) ljudi moraju da prođu kroz užas podzemnog sveta, pre nego što dosegnu do visina neba. Najzad, vrata adytuma se otvaraju, veštačka svetlost se rasipa iz osvetljene statue Boginje i opčinjeni uzdasi i zvuci, pomešani sa pe-smom i igrom, uzbuđujuća saopštenja dovode do zanosa vrhunske sreće, očekujući, onoliko koliko osetljiva mašta može da oslika, predstojeće sjedinjavanje s Bogovima. y

22

Zbog nedostataka direktnih potvrda o detaljima u ceremoniji ili njihovih značenja, smisao ce-remonija se mora izvoditi iz osobina božanstva koje se posmatra, iz njegovih pratećih simbola i mitova, ili iz direktnih svedočenja o opštoj vrednosti Misterija.

Najobičnije pojave vegetacije (kao što smrt semena daje rađanje biljke), povezujući uzvišene nade sa najobičnijim pojavama, bile su jednostavne ali ipak lepe formule predstavljene u velikim misterijama, u gotovo svim regionima, od Zend-Aveste do Jevanđelja. Kod Proserpine, božanska moć je kao seme koje truli i uništava se; kod Artemis, ona je princip njegovog uništenja; ali Artemis Proserpina je takođe Cote Soteria, Spasitelj koji vodi Duh Herkulesa i Hiacintusa na Nebo. Mnogi drugi amblemi su korišćeni u Misterijama, kao golubica, venac mirte i drugi, posebno značajni za život koji nastaje iz smrti i kao jedinstven uslov umiranja, ipak, besmrtnog čoveka. Užasi i kazne Tartara, kakvi su opisani u Faedu (Platonovo delo) i Eneidi, (Virgilijevo delo) sa svim ceremonijama presuda Minosu, Eacusu i Rhadmanthusu, bili su predstavljeni, nekad više i nekad manje celovito u Misterijama; s namerom da impresioniraju umove Iniciranih, kao velika pouka - uvek moramo biti spremni da se pojavimo pred Vrhovnim Sudijom, čistog srca i bez mrlja; kao Sokratovo učenje u Gorgiasu (Platonovo delo). Jer, za dušu koja je umrljana zločinima, kaže on, spuštanje u Senke je najgore zlo. Pridržavati se Pravde i Mudrosti, smatra Platon, naša je obaveza da bismo mogli, jednog dana, da se uputimo tim uzvišenim putem koji vodi prema nebu i da izbegne-mo sva zla kojima je duša izložena u tom podzemnom putovanju od hiljadu godina. I tako, u Faedu, Sokrat podučava da moramo težiti da ovde dole oslobodimo svoje duše strasti, s ciljem da budemo spremni za naše pojavljivanje kada nas Sudbina pozove, u Senke. Misterije su uključivale velike moralne istine, obavijene u fabulu pomoćnim sredstvima impre-sivnih spektakla kojima su, izvedenim u svetilištima, umetnost i prirodna magija dale sve svoje što je impresivno. One su težile da ojačaju čoveka na užase i smrt i užasnu ideju o potpunom uništenju. Smrt, kaže autor dijaloga, pod naslovom Axiochus , uključena u Platonov rad, samo je prelaz u srećnije stanje, ali čovek je morao živeti valjano da bi ostvario taj najsrećniji rezultat. Tako je ova doktrina besmrtnosti duše bila uteha samo za one koji su posedovali vrline i bili religiozni ljudi; dok je svima ostalima bila pretnja i očaj, okupirala ih užasom i strahom koji su uznemiravali njihov duševni mir, tokom celog života. 23

Jer, materijalni užasi Tartara, alegorijski za Inicirane, bili su stvarni za mase Profanih; a Inicirani nisu tačno ni mnogi, u kasnijim vremenima, da razumeju alegoriju. Zatvor sa trostrukim zidovima, s kojima se osuđena duša prvo sreće, oko koga su vitlali vatreni talasi Phlegethona, (vatrena reka koja opasuje Had) u kojoj su se bučno valjale, ogromne, plamene stene; velika vrata sa stubovima od tvrdog kamena koja niko drugi ne može da razvali osim Bogova; Tisiphone, njihova čuvarka, u krvavim haljinama; bič koji odjekuje po isečenim telima jadnika i nesrećnika, njihovo žalobno je-canje, izmešano u užasnoj harmoniji sa zveckanjem njihovih lanaca; Furije, bičuju grešne zmijama; užasan pakao gde Hidra urla iz svojih

stotinu glava, alava da proždere; Tityus, (div, sin Zevsa) iscr-pljen, čijom se utrobom hrani surovi lešinar; Sizif, stalno kotrlja svoj kamen; Ixion na svom točku; Tantal, mučen večnom žeđu i glađu, usred vode s najlepšim voćem koje mu dodiruje glavu; Danajeve ćerke u svom večnom uzaludnom poslu ; zveri koje grizu i otrovni reptili koji ubadaju; i proždirući plamenovi koji pale tela koja se obnavljaju u beskonačnoj agoniji - sve ovako okrutno impresioniralo je ljude užasnim posledicama greha i poroka, i podsticalo ih da slede put poštenja i vrline. 24

25

Da su u ceremonijama Misterija ti stvarni užasi Iniciranima objašnjeni samo kao puki simboli nezamislivih mučenja, kajanja i agonije koji kidaju nematerijalnu dušu i muče besmrtnu dušu, oni bi bili samo slabi i nedovoljni po obliku i meri, kao i druge stvarne slike i simboli koji ne uspevaju da približe sve ono što je van shvatanja naših čula; a ozbiljni Hijerofant, prikazi, dramatičan užas, pogrebna žrtva, dostojanstvene misterije, ozbiljna tišina svetilišta, nisu ništa manje impresivni, jer su bili poznati samo kao simboli koji su, sa stvarnim prikazivanjem i slikama, navodili maštu da bude vodilja intelektu. Takođe je prikazivano da, osim za najteže grehe, postoji jedna mogućnost za okajavanje; i bili su izvođeni pokušaji s vodom, vazduhom i vatrom, s kojima se, tokom godina, duša može pročistiti i uzneti prema regionu večnosti; taj uspon bio je, manje ili više, tegoban i naporan, jer su sve duše, uglavnom, oskrnavljene velikim teretom svojih greha i poroka. U ovome je skicirana doktrina (ko-liko su je uvažavali Inicirani - ne znamo) da bol i tuga, nesreća i kajanje, kao neizbežne posledice koje dolaze od greha i poroka, kao efekat, nastaju iz uzroka; da sa svakim grehom i svakim delom poroka duša zaostaje i gubi osnovu za napredovanje prema savršenosti, i da tako izgubljena osnova nikada u stvarnosti neće biti očišćena tako da bi taj greh bio kao da nikada nije izvršen; ali, u toku svog večnog postojanja, svaka duša će biti svesna da svako delo poroka ili pokvarenosti koje se učini na zemlji, još više povećava razdaljinu između sebe i konačnog savršenstva. Mi vidimo ovu svetlucavu istinu u doktrini koja je predavana u Misterijama - iako manji i obič-ni prekršaji mogu biti okajani pokorom, pokajanjem, delima dobročinstva i molitve, teški zločini su bili smrtni gresi, van domašaja svih takvih izlečenja. Eleuzijske su zatvorile svoje kapije Neronu; i Paganski Sveštenici su rekli Konstantinu da, među svim njihovim oblicima pokajanja, nema ni jednog koji je toliko moćan da bi mogao da spere s njegove duše crne mrlje ubistava njegove žene i njegova višekratna krivokletstva i ubistva.

Cilj drevnih inicijacija je bio da se ublaži priroda čovečanstva i da se usavrši intelektualni deo u čoveku, priroda ljudske duše, njeno poreklo, njeno odredište, njeni odnosi prema telu i univerzalnoj prirodi, sve što je činilo deo mistične nauke; i one su o njima davale delimične pouke koje su bile namenjene Iniciranima. Jer, verovalo se da inicijacija vodi ka njihovom usavršavanju, i sprečavanju da se božanski deo u njima pretovari sa prostom i zemaljskom materijom, da se on ne potopi u mrak i time spreči njen povratak u Božanstvo. Iniciranima duša nije bila samo puki koncept ili apstrak-cija, već stvarnost koja uključuje u sebe život i misli, ili tačnije, od čijeg suštastva se živi i misli. Ona je bila materija; ali nije bila sirova, inertna, neaktivna, beživotna, nepokretna, bezoblična, materija bez svetlosti. Smatralo se da je aktivna, misleća; njeno prirodno stanište je u najvišim regionima Univerzuma, odakle se ona spušta da osvetli, da oblik i kretanje, da oživi, zaživi i nosi sa sobom prostiju materiju; i iz nje, ona neprestano teži da se ponovo uzdigne, da se što pre oslobodi veza s tom materijom. S tom supstancom, božanskom, beskrajno finom i aktivnom, suštinski sjajnom, duša čoveka je oblikovana, i samo s njom, sjedinjenom i organizovanom u njihovim telima, čovek je živeo.

To je bila doktrina Pitagore koju je on naučio kada je primljen u Egipatske Misterije; i to je bila doktrina svih onih koji su, kroz ceremoniju inicijacije, mislili da pročiste svoje duše. Virgilije daje duhu Anchisesa da poduči Eneja; i sva pokajanja i očišćenja korišćena u Misterijama bila su samo inteligentni simboli kojima je duša trebalo da se očisti od svojih poročnih mrlja i nečistoće, i oslo-bodi od tereta svog zemaljskog zatvora, kako bi mogla da se uzdigne, nesmetano, do izvora iz koga je došla. Iz toga je iznikla doktrina transmigracije duše koju je Pitagora predavao kao alegoriju; oni koji su dolazili nakon njega, prihvatali su je bukvalno. Platon je, poput njega, izvukao svoju doktrinu sa Istoka i iz Misterija i latio se prevođenja jezika simbola koji je u njima korišćen, u jezik Filosofije, kako bi argumentom i filosofskom dedukcijom dokazao da to što svest oseća, Misterije prenose simbolima kao nespornu činjenicu - besmrtnost duše. Ciceron je uradio isto; i sledio je Misterije u predavanju da su Bogovi bili smrtni ljudi koji su, samo zbog svojih velikih vrlina i značajnih dela, zaslužili da njihove duše, nakon smrti, budu uzdignute u taj uzvišeni rang. U Misterijama je predavano, preko alegorija i značenja koja nisu obznanjivana, osim nekolicini izabranih ili možda tek kasnije, kao prava stvarnost - da duše mrtvih grešnika prelaze u tela onih životinja kojima su njihovi poroci najviše ličili; predavano je, takođe, da duše mogu da izbegnu tu transmigraciju, često uspešno za mnoge, kroz upražnjavanje vrlina koje će ih razrešiti i osloboditi od kruga narednih stvaranja, i vratiti odmah ka svom izvoru. Zbog toga se Inicirani nisu ni za šta drugo tako žestoko molili, kaže Proclus, (grčki filosof, Neoplatonista) kao za ovu veliku sreću koja će ih, spasavajući od velike imperije Zla, vratiti u njihov pravi život i usmeriti na mesto konačnog mirova-nja. Na ovu doktrinu su se, verovatno, odnosile one figure životinja i monstruma koje su prikazivane Iniciranom, pre nego što bi dobio dozvolu da vidi svetu svetlost za kojom je uzdisao. Platon je rekao da duše neće znati cenu svojih zla, sve dok ih promena sveta ne vrati u njihovo prvobitno stanje i pročisti od mrlja koje su nakupile zagađenjem od vatre, zemlje i vazduha. I, on je smatrao da njima neće biti dozvoljeno da uđu na Nebo, sve dok ne iskažu sebe ispoljavanjem vrline u nekom od tri različita tela. Maniheanci su smatrali da ih ima pet: Pindar, isti broj kao kod Platona i kod Jevreja. 26

I Ciceron je govorio da su drevni proroci i tumači volje Bogova, u svojim religioznim ceremoni-jama, poučavali da mi okajavamo zločine iz prethodnih života i da se zbog toga ponovo rađamo. To je predavano u Misterijama, da duša prolazi kroz nekoliko stanja i da su bolovi i muke ovog života, samo okajavanje prethodnih grešaka. Doktrina transmigracije duše je nastala, kako nas obaveštava Porfirije, kod Persijanaca i Magija. Ona je postojala na Istoku i na Zapadu još od najdrevnijih vremena. Herodot je nju pronašao među Egipćanima koji su utvrdili da je period kruga seljenja iz jednog ljudskog tela, kroz životinje, ribe i ptice, u drugo ljudsko telo, tri hiljade godina. Empedokle je čak smatrao da duše idu i u biljke. Najplemenitija među njima je bila lovor, kao što je među životinjama bio lav; obe su bile posvećene Suncu kojem će se, kako se smatralo na Orijentu, duše sa vrlinama vratiti. Kurdi, Kinezi i Kabalisti, imali su istu doktrinu. Tako, Origen kaže da se Biskup Synesius (kasnije je bio iniciran), ovako molio Bogu: O, Oče, daj da moja duša, spojena sa svetlom ne bude ponovo zagnjurena u zagađenje zemlje! Isto su i Gnostici mislili, pa čak su i Učenici Hristovi istraživali da li je čovek koji je rođen slep bio, u stvari, kažnjen za neki greh koji je izvršio pre svog rođenja. U svojoj čuvenoj alegoriji u kojoj razvija doktrine podučavane u Misterijama, Virgilije iznosi doktrinu koju je prihvatila većina drevnih filosofa, o pred-postojanju duše u večnoj vatri iz koje one emaniraju, vatra koja oživljava zvezde i kruži u svakom delu Prirode; i o pročišćavanju duše, kroz vatru, vodu i

vazduh, o kojima on govori - tri su oblika prisutna u Bakovim Misterijama, kao sim-boli prelaska duše u druga tela. Odnosi ljudske duše prema ostatku prirode, bili su glavni ciljevi izučavanja Misterija. Čovek je doveden, licem u lice, s celom prirodom. Svet i sferni omotači koji ga okružuju, bili su predstavljeni mističnim jajetom, uz prikaz Sunca-Boga, čije su Misterije slavljene. Čuveno Orfičko jaje posvećeno je Bakou u njegovim Misterijama. Ono je bilo, kaže Plutarh, slika Univerzuma koji rađa sve i sadrži sve u svojim grudima. Zapitaj, kaže Macrobius inicirane u Misterijama Bakoa, koji uvažavaju sa posebnim poštovanjem svetojaje. Okrugli i gotovo sferičan oblik njegove ljuske koja ga zatvara sa svake strane i ograničava u sebi principe života, simbolička je slika sveta; i svet je univerzalni princip svih stvari. 27

Taj simbol je pozajmljen od Egipćana koji su, takođe, posvetili jaje Ozirisu, semenu Svetlosti, samorođenom, kaže Diodorus, iz tog čuvenog jajeta. U Tebi, na Gornjem Nilu, ono je predstavljano kako se izleže iz njegovih usta i uzrokuje da iz njega izađe prvi princip toplote i svetlosti ili Bog-Vatre, Vulkan ili Phtha. Ovo jaje se može naći čak u Japanu, između rogova čuvenog Mitrinog Bika, čiji su atributi pozajmljeni od Ozirisa, Apisa i Bakoa. Orfej, akter Grčkih Misterija, koji ga je preneo iz Egipta u Grčku, osveštao je taj simbol; i, pou-čavao je da materija, nestvorena i bezoblična, postojeća tokom večnosti, neorganizovana, kao haos, sadrži u sebi Principe sveg Postojanja, zbrkane i pomešane, svetlost sa mrakom, suvo sa vlažnim, toplo sa hladnim; iz kojih ona, nakon mnogo vremena, dobija oblik ogromnog jajeta, stvara najčisti-ju materiju ili prvu supstancu, a njen ostatak je podeljen na četiri elementa, iz kojih su nastali nebo i zemlja i sve druge stvari. Ovu veliku Kosmogonijsku ideju on je predavao u Misterijama; i tako su Hijerofanti objašnjavali značenje mističnog jajeta koje su Inicirani videli u Svetilištu. 28

Cela Priroda je, u prvobitnoj organizaciji, bila predstavljena onome koji je želeo da se uputi u njene tajne i inicira u njene misterije; i Klemens iz Aleksandrije s pravom kaže da su inicijacije bile stvarna fiziologija. Tako i Phanes , Bog-Svetlosti, u Misterijama Novog Orfika, izlazi iz jajeta i haosa: i Persijanci su, takođe, imali veliko jaje Ormuzda. Shanconiathon nam govori da je Feničanska teologija, mate-rija haosa, preuzela oblik jajeta; i dodaje: To su pouke kojeje Sin Thabiona, prvi Hijerofant Fenikije, pretvorio u alegorije, u kojima se fizika i astronomija graniče i koje se predaju drugim Hijerofantima, čijaje dužnost da upravljaju orgijama i inicijacijama; i koji, težeči da izazovu zapanjenost i poštova-nje smrtnika, verno prenose ove stvari njegovim naslednicima i Iniciranima. 29

U misterijama je, takođe, predavana podela Univerzalnog Uzroka na Aktivni i Pasivni uzrok; simboli za ovo dvoje, Ozirisa i Izidu - bili su nebo i zemlja. Ta dva Prva Uzroka, u kojima je po-stojao veliki Univerzalni Prvi Uzrok na početku stvari, podelio je sebe pa su postojala dva velika Božanstva, čije je obožavanje, prema Varrou (izuzetno plodan rimski pisac), bilo prenošeno Iniciranima na Samotraki. Kao što se mislilo, kaže on, u inicijaciji u Misterijama na Samotraki, Nebo i Zemlja su smatrani kaoprva dva Božanstva. Oni su moćni Bogovi, obožavani na tom ostrvu i njihova imena su posvećena u knjizi naših Augura (visoki sveštenik u doba Antike). Jedan od njihje muško a drugije žen-sko; i oni imaju isti odnos jedan prema drugom kao što duša ima prema telu, vlažnost prema suvom. Curetes sa Krita, izgradili su jedan oltar za nebo i Zemlju čije su Misterije proslavljali u Knososu, u šumarku čempresa. 30

Ta dva Božanstva, Aktivni i Pasivni Princip Univerzuma, obično su simbolizovani genera-tivnim

delovima muškarca i žene kojima, u davnim vremenima, nikakva ideja nepristojnosti nije davana; Phalus i Cteis su simboli stvaranja i reprodukcije i kao takvi se pokazuju u Misterijama. Indijski Lingam je bio jedinstvo oba, kao što su bili čamac i jarbol i tačka u krugu; svi oni su izra-žavali istu filosofsku ideju Jedinstva dva velika Uzroka Prirode koji su istovremeno, jedan aktivan a drugi pasivan, u stvaranju svih bića; i simbolizovani onim što mi danas nazivamo Gemini, Blizanci, u tom drevnom periodu kada je Sunce bilo u tom Znaku u Mladom Ekvinociju i kada su oni bili Muško i Žensko; Falus je preuzet od reproduktivnog organa Bika i tada je, pre oko dvadesetpet hiljada godina pre naše ere, otvarao ravnodnevnicu i postao Drevnom Svetu, simbol kreativne i reproduktivne Moći. U Eleuzijskim Misterijama inicirani su započinjali, kaže Proclus,sa uveđenjem dva velika uzro-ka prirode, Neba i Zemlja, na koje su stalno bacali poglede, obraćajući se svakom pojedinačno u svojim molitvama. I, oni su smatrali svojom dužnošću da tako rade, dodaje on, jer su videli u njima Oca i Majku svih generacija. Skup ta dva predstavnika Univerzuma nazvan je, u teološkom jeziku, brakom. Optužujući Valentinijance (Valentinianizam je gnostički hrišćanski pokret, osnovan ga Valintinus u II veku) jer je Valintinus pozajmio te simbole iz Eleuzijskih Misterija, Tertullian (plodan Hrišćanski pisac iz Kartagine, rani Apologeta), njemu ipak, priznaje da su u tim Misterijama oni objašnjavani sa pristojnošću, kao predstavnici sila prirode. On je bio premalo filosof da bi shvatio uzvišeno ezote-rično značenje tih simbola koje će vama, ako napredujete dalje na drugim Stepenima, biti otkriveno. Hrišćanski Očevi su zadovoljili sebe otkrivanjem ovih simbola i ismevanjem njihove upotrebe. Ali, kako oni iz davnih vremena nisu imali nepristojne ideje u vezi s njima, jer su podržani od naj-mlađe nevine mladeži i žena od vrline, bilo bi daleko mudrije od nas da težimo pronicanju u njihovo pravo značenje. Nisu samo Egipćani, kaže Diodorus Siculus (slavni grčki istoričar, čuven po svom radu Bibliotheca historica), već su i svi ostali narodi koji su posedovali ovaj simbol (falus), čini se, odavali počast Aktivnoj Sili univerzalnog stvaranja svih živih stvorenja. Jer, iz istog razloga, što saznajemo od geografa Ptolomeja, na isti način je poštovan princip i među Asircima i Persijancima. Proclus pri-mećuje da su u podeli Zodijaka na dvanaest velikih Božanstava po drevnoj astrologiji, šest znakova dodeljena muškom, a šest ženskom principu. Postoji još jedna podela u prirodi koja je u svim vremenima pogađala sve ljude, i koja nije za-boravljena ni u Misterijama - podele Svetlosti i Mraka, Dana i Noći, Dobra i Zla; koje se mešaju i međusobno sudaraju, jure ili prate jedna drugu u celom Univerzumu. Veliko Simboličko Jaje jasno podseća Inicirane na ove velike podele sveta. Razmatrajući dogmu Proviđenja, i onu o dva principa Svetlosti i Mraka, za koje mi smatramo da su osnov Drevne Teologije, o Orgijama i Misterijama, kako među Grcima tako i među Varvarima - doktrinu čije je poreklo, kako Plutarh kaže, izgubljeno u noći vremena, i navodi kao podršku svom mišljenju, čuveno Mistično Jaje učenika Zoroastera i Iniciranih u Mitrinim Misterijama. Iniciranima u Misterijama Eleuzisa je prikazan spektakl o ta dva principa, kroz naizmenične sce-ne Tame i Svetlosti koje su promicale pred njihovim očima. U najdubljem mraku koji su pratile iluzije i užasna priviđenja, dolazilo je najsjajnije svetlo, čiji je sjaj bljeskao oko kipa Božanstva. Kandidat, kaže Dion Chrysostomus (grčki govornik, nazvan Zlatousti) je ulazio u misteriozni hram, zapanjujućih razmera i lepote, u kojem su bile prikazane mnoge mistične scene; tamo su njegove uši bile pobuđene mnogim zvucima, a Tama i Svetlost su naizmenice prolazile pred njim. I, Themistius (grčki državnik, filosof, reto-ričar, nazvan Blagoglagoljivi) na sličan način opisuje Iniciranog, pred ulazak u taj deo svetilišta u kojem se nalazi Božanstvo - da je on ispunjen strahom i religioznim poštovanjem, ustreptao, nesiguran u kom pravcu da krene kroz duboku tminu koja ga okružuje. Kada je Hijerofant otvorio vrata unutrašnjeg svetilišta i uklonio prekrivku koju je sakrivalo Božanstvo, on je nju prikazao Iniciranom, svu

obasjanu blistavom božanskom svetlošću. Tamna senka i zatamnjena atmosfera koje su okruživale kandidata, nestaju; on je ispunjen vidljivim i visokim entuzijazmom koji podiže njegovu dušu iz duboke utučeno-sti u koju je bio doveden; i najčistija svetlost probija duboki mrak. U odlomku teksta istog pisca koji je sačuvano Stobceus, (grčki antologičar) saznajemo da je Inicirani, sve do trenutka dok se ne obavi njegova inicijacija, morao da bude besprekoran; bio je zbunjivan svim vrstama prizora; zapanjenost i užas su obuzimali njegovu dušu; on je podrhtavao; hladan znoj je curio s njega, sve do trenutka dok mu se ne prikaže najsjajnija Svetlost - sjajna scena Elizijuma, gde on vidi ljupku livadu zasvođenu čistim nebom i svetkovinu koja se praznuje igrom; gde on čuje harmonične glasove i veličanstveno pevanje Hijerofanta; i vidi sveti spektakl. Tada, potpuno slobodan i oslobođen od vlasti svih zla, on se meša s gomilom Iniciranih i, okićen cvećem, slavi s njima svete orgije, u sjajnom carstvu nekog, možda, u mestu boravka Ormuzda. U Misterijama Izide, kandidat je prvo prolazio kroz mračnu dolinu senki smrti; zatim kroz mesto koje predstavlja elemente zemaljskog sveta, gde se dva principa sudaraju i povezuju; i na kraju mu se dozvoljavao ulaz u osvetljeni deo, gde sunce, svojim najjasnijim svetlom, proteruje senke noći. Tada je sam oblačio kostim Boga-Sunca ili Vidljivi Izvor Večne Svetlosti, u čijim je Misterijama iniciran i prolazio kroz carstvo mraka, prema svetlosti. Kada dospe do praga palate Plutona, on se uzdiše u Empyrean (Najviše Nebo) u grudi Večnog Principa Svetlosti Univerzuma, iz koga sve duše i intelekti, emaniraju. Plutarh potvrđuje da je teorija o dva Principa bila osnova svih Misterija i da su bili posvećeni u religioznim ceremonijama Misterija Grčke. Oziris i Tifon, Ormuzd i Ahriman, Bako i Titani i Divovi, svi predstavljaju ove principe. Fanes, sjani Bog koji je izašao iz Svetog Jajeta, i Noć, nose žezlo u Misterijama Novog Baka. Noć i Dan su bili dva od osam Bogova obožavanih u Misterijama Ozirisa. Boravište Proserpine kao i Adonisa, tokom šest meseci svake godine, bilo je u gornjem sve-tu, boravištu svetlosti, i šest meseci u donjem ili boravištu tame, alegorijski predstavljaju istu podelu Univerzuma. Veza različitih inicijacija sa Ravnodnevnicom, koja odvaja Carstvo Noći od Carstva Dana, i određuje trenutak kada jedan od ovih principa počinje da dominira nad drugim, pokazuje da su se Misterije odnosile na stalno takmičenje između dva principa svetlosti i mraka, gde su oni naizme-nično pobednici i pobeđeni. Sam cilj koji su oni predložili, pokazuje da je njihova osnova bila teorija dva principa i njihov odnos s dušom. Miproslavljamo veličanstvene Misterije Cere i Proserpine, kaže Imperator Julijan u Jesenjem Ekvinociju, da bismo obezbedili kod Bogova da duse ne dožive zle akcije Sila Mraka koje su tada u dolasku i vladaju Prirodom. Salust Filosof daje gotovo istu primedbu u vezi sa odnosom duše i periodičnih nastupanja svetlosti i mraka tokom godišnje revolucije; i uverava nas da su se misteriozni praznici Grčke odnosili na iste. I, u svim objašnjenjima Macrobiusa (rimski pisac, autor Saturnalija, V. vek) o Svetim Pričama koje se odnose na Sunce, obožavanom pod imenom Ozirisa, Horusa, Adonisa, Bakoa i dr, mi stalno podrazumevamo da se oni odnose na teoriju o dva Principa, Svetlosti i Tame i na pobedu jednog nad drugim. U aprilu je slavljena prva pobeda dana nad dužinom noći, dobijena od svetlosti; i bile su ceremonije žaljenja i radosti, kaže Macrobius, jer je njihov cilj, smena godišnjeg upravljanja svetom. Sve ovo nas, prirodno, dovodi u tragični deo tih religioznih scena, i u alegorijsku istoriju ra-zličitih doživljaja Principa, Svetlosti, naizmeničnih pobednika i pobeđenog, u borbama vođenim s Mrakom tokom svakog godišnjeg doba. Ovde dolazimo do najmisterioznijeg dela drevnih inicija-cija, i najinteresantnijeg Masonima koji oplakuju smrt svog Velikog Majstora Khir-Oma, Hirama. Preko nje,

Herodot (Herodot, iz Halikarnasa 484—425. p.n.e. je antički grčki pisac i otac istorije) prebacuje, uz poštovanje, veo misterije i tišine. Govoreči o Hramu Minerve ili o Hramu Izide, koja je nazvana Majka Boga-Sunca i čije su Misterije nazvane Izidine, u Saisu, on govori o grobu u Hramu, iza Kapele pored zida i kaže: To je grobnica čoveka, čije poštovano ime me obavezuje da čutim. U okviru Hrama postoji veliki obelisk od kamena (phalli,) i ovalno jezero sa popločanom obalom sa kamenom i okru-ženo ogradom. Čini mi se daje isto toliko veliko koliko i ono u Delosu (gde su proslavljane Misterije Apolona). U ovom jezeru Egipčaniproslavljaju, tokom noči, ono što oni nazivaju Misterijama, u koji-ma se prikazuju patnje Boga 0 kojima sam govorio malopre. Ovaj Bogje bio Oziris, kogaje ubio Tifon koji se spustio u Senke i kojije bio vračen u život; o čemu sam več ranije govorio. Ovaj paragraf nas podseća na grobnicu Khir-Oma, njegovu smrt i njegovo uskrsnuće iz groba, simboličko vraćanje u život; i na bronzano More u Hramu u Jerusalimu. Herodot dodaje: Ja neču reči ništa u vezi sa ovim Misterijama, sa kojima sam u največem delu upoznat. Samo malo ću reći 0 ini-cijacijama Cere, poznate među Grcima kao Thesmophoria. Ono što ću reći neće uticati na poštovanje kojeja dugujem religiji. Athenagorus citira taj stav da bi pokazao da nije samo statua, već i Grob Ozirisa bio prika-zivan u Egiptu, kao i da su prikazivane njegove tragične patnje; i primećuje da su Egipćani imali žalobne ceremonije u čast njihovih Bogova, čiju su smrt oni oplakivali i kojima su kasnije prinosili žrtve, kada su prešli u stanje besmrtnosti. 31

Međutim, nije teško, povezivanjem različitih detalja koje imamo iz različitih Svetilišta, da se shvati ko je bio ta ličnost i koji je bio cilj ovih tajnih ceremonija. Mi imamo samo nagoveštaje, ali ne i detalje. Znamo da su Egipćani obožavali Sunce, pod imenom Ozirisa. Nesreće i tragična smrt tog Boga je alegorija koja se odnosila na Sunce. Tifon, kao i Ahriman, predstavljali su Tamu. Patnje i smrt Ozirisa, u Noćnim Misterijama, bile su mistične slike fenomena Prirode i sukob dva velika Principa koji dele carstvo Prirode, a koji, u najvećoj meri, utiču na naše duše. Sunce nije rođeno, i ne umire, i ne vraća se u život; i recital o ovim događajima bio je samo jedna alegorija, prikrivanje više istine. Horus, sin Izide, isto što i Apolo ili Sunce, takođe je umro i ponovo je vraćen u život i svojoj majci; i sveštenici Izide su slavili te velike događaje, kroz naizmenične praznike žalosti i radosti. U Misterijama Fenikije, uspostavljenim u čast Thamuza ili Adonisa, takođe je Sunce, spektakl njegove smrti i vaskrsnuća, prikazivano Iniciranima. Kako saznajemo od Meursiusa i Plutarha, prikazivana je figura tela mladog čoveka. Cveće je bilo nabacano preko njega, žene su ga oplakivale; grobnica je bila podignuta njemu. I, ti praznici, kako saznajemo od Plutarha i Ovidija, preneti su u Grčku. 32

U misterijama Mitre, Boga-Sunca u Maloj Aziji, Armeniji i Persiji, smrt tog Boga je oplakiva-na i njegov povratak u život praznovan je sa najvećim izrazima sreće i veselja. Kako saznajemo od Julijana Firmikusa , telo je prikazivano Iniciranima i predstavljalo je mrtvog Mitru; i posle toga, objavljeno je njegovo vaskrsnuće; i oni su tada pozivani da se vesele jer se mrtvi Bog vratio u život, i kroz svoje muke, obezbedio im je spasenje. Tri meseca pre toga, slavljeno je njegovo rođenje, pod simbolom bebe, rođene 25. decembra, ili osmog dana pre Kalendsa u januaru. 33

34

U Grčkoj, u Misterijama istom Bogu, poštovanom pod imenom Bako, prikazivana je njegova smrt (Titan ga je ubio); njegovo spuštanje u Pakao, ponovno uskrsnuće i njegov povratak u nje-gov Princip ili u čisto boravište, odakle se spustio da se ujedini s materijom. Na ostrvima Chios i Tenedos, (ostrva u Grčkoj)

njegova smrt je predstavljana žrtvom čoveka, u stvari žrtvovanjem. Sakaćenje i patnje istog Boga-Sunca, poštovanog u Frigiji pod imenom Atis, izazivalo je tragič-ne scene koje su bile, kako saznajemo od Diodor Sikulusa, predstavljane svake godine u Misterijama Sibile, majke svih Bogova. Jedna slika je tamo nastala, na kojoj je predstavljeno telo mladog čoveka, preko čijeg groba su prolivane suze i kojem su odavane pogrebne počasti. Na Samotraki, u Misterijama Kabiri ili velikih Bogova, bila je predstavljana samo smrt jednog od njih. Ovo ime je dato Suncu, jer su Drevni Astronomi dali ime Bogovima Cabiri ali i onima sa Samotrake dvojici Bogova u Konstelaciji Blizanaca koje su drugi nazivali Apolo i Herkules, dva imena za Sunce. Athenion kaže da je mladi Cabirus ubijen, isto kao i Dionizije ili Bako kod Grka. Pelsagi, drevni stanovnici Grčke koji su naselili Samotraku, slavili su Misterije čije je poreklo bilo nepoznato; i oni su obožavali Kastora i Poluksa kao zaštitnike plovidbe. Grobnica Apolona je bila u Delfima, gde je njegovo telo položeno, pored Pitona, Polarne Zmije koja svake godine najavljuje dolazeću jesen, hladnoću, mrak i zimu, koja ga je ubila i nad kojom Bog trijumfuje 25. marta, pri njegovom povratku u Ovna u Proletnjoj Ravnodnevici. Jupiter Ammon, Sunce u Ovnu (Aries), prikazan je na Kritu sa atributima tog znaka ravnodnevi-ce, Ovan (Ram) - taj Ammon je, kaže Martianus Capella, (Martianus Minneus Felix Capella, prozni rimski pisac, kasne Antike, jedan od prvih koji je razvijao sistem sedam slobodnih umetnosti koje su promenile obrazovanje Srednjeg veka) isto što i Oziris, Adoni, Adonis, Atis i drugi Bogovi-Sunca koji su, takođe, imali grobnice i religiozne inicijacije; i jedna od glavnih ceremonija sastojala se u oblačenju Iniciranog u belu jagnjeću kožu. U tome vidimo poreklo kecelje od bele ovčje kože, koja se koristi u Masoneriji.

Sve ove smrti i vaskrsnuća, simboli sahrane, godišnjice žalosti i radosti, spomen grobnice po-dignute na raznim mestima za Bogove-Sunca, poštovane pod različitim imenima, imale su samo jedan cilj - alegorijsku naraciju događaja koji su se dogodili dole, u Svetlosti Prirode, toj svetoj vatri iz koje, čini se, naše duše emaniraju, ratujući s Materijom i mračnim Principom koji boravi u njoj, uvek u neslozi s Principom Dobrog i Svetlosti koje obasipa Vrhovno Božanstvo. Sve ove Misterije, kaže Klemens iz Aleksandrije, koje nam prikazuju ubistva i same grobnice, sve te religiozne trage-dije, imaju zajedničku osnovu, različito dekorisanu; i ta osnova je zamišljena smrt Sunca, Duše i Svetosti, principa života i kretanja u sublunarnom Svetu i izvorište je naše inteligencije, koja je samo deo Večne Svetlosti koja blista iz te Zvezde, svog glavnog centra. Na Suncu, govorilo se, Duše se mogu pročistiti i od njega oporaviti. Ono je predstavljalo jedna od vrata za dušu, kroz koja, teolozi kažu, a prenosi nam Porfirije, ona može da se ponovo uzdigne prema domu Svetlosti i Dobra. Zbog toga je, u Eleuzijskim Misterijama, Dadoukos (prvi oficir na-kon Hijerofanta, koji je predstavljao Veliki Demijurg ili Stvoritelja Univerzuma) postavljen u unutrašnjosti Hrama i tamo primao kandidate i predstavljao je Sunce. Smatralo se, takođe, da su smene kroz koje prolazi Otac Svetlosti, imale uticaj na sudbinu duša; pošto su od iste supstance kao što je i on, one dele njegovu sudbinu. Ovo saznajemo od Imperatora Julijana i

Salusta Filosofa. One pate, kada on pati; one se raduju, kada on trijumfuje nad Silom Mraka koja se suprotstavlja njegovoj vlasti i ometa sreću Duša kojima ništa nije toliko strašno, kao što je mrak. Plod patnje Boga, oca svetlosti i Duša, kojeg su ubile Glavne Sile Mraka, i njegovo po-novo vraćanje u život, iskazivano je u Misterijama. Njegova smrt stvara tvoje Spasenje, kaže Visoki Sveštenik Mitre. To je bila velika tajna ove religiozne tragedije i njen očekivani plod - uskrsnuće Boga koji, povrativši Sebe u Njegovom dominionu nad Mrakom, sjedinjuje u Sebi, sa Njegovom pobedom, te vrle Duše koje su, po svojoj čistoti, bile dostojne da dele Njegov sjaj i koje se nisu suprot-stavljale božanskoj sili koja ih je privlačila ka Njemu, kada je on nju ovako pokorio. Iniciranima su prikazivani i spektakli glavnih sila Univerzalnog Uzroka i podele sveta, sa de-taljima njihovih delova koji su bili uređeni na najpravilniji način. Sam Univerzum, po sebi, dao je čoveku model prvog Hrama podignutog Božanstvu. Uređenje Solomonovog Hrama, simbo-lički ukrasi koji su predstavljali glavnu dekoraciju i odeču Visokog Sveštenika, kao i Klemens iz Aleksandrije, Josefus i Filo, tvrdi se - svi su bili usklađeni sa poretkom sveta. Klemens nas obavešta-va da je Hram sadržavao mnogo simbola o godišnjim dobima, Suncu, Mesecu, planetama, konstela-ciji Medveda, Velikog i Malog, zodijaka, elemenata i drugih delova sveta. U svom opisu Odore Visokog Sveštenika, Josefus negoduje protiv optužbi za nepobožnost, izne-tih protiv Hebreja od strane drugih naroda, zbog potcenjivanja Neverničkih Božanstava; i on iznosi da je to pogrešno, jer je u izgradnji Tabernakula, u odori Žreca, i u Svetim sudovima, ceo svet, na neki način, bio predstavljen. Od tri dela, kaže on, na koliko je Hram podeljen, dva su predstavljala Zemlju i More, otvorene za sve ljude, a treči, Nebo, Božja kuča, bilo je rezervisano samo za Njega. Dvanaest vekni hleba označavaju dvanaest meseci u godini. Svečnjak je predstavljao dvanaest znakova kroz koje Sedam Planeta idu na svojim putanjama. I sedam svetala su od tih planeta: draperije u četiri boje, četiri su elementa; tunika Visokog Sveštenika je zemlja; (Hijacint) svetlo plava je Nebo; Ephod sa četiri boje, celina prirode; zlato je Svetlost; grudna pločica u sredini, Zemlja u centru sveta; dva Sardoniksa (varijetet ahata), korišćeni su kao kopče, su sunce i mesec. Dvanaest dragih kamenova na grudnoj pločici bili su složeni u grupama od po tri, kao Godišnja Doba, dvanaest meseci i dvanaest znakova Zodijaka. Čak su i vekne hleba bile aranžirane u dve grupe sa po šest, poput zodijačkih znakova iznad i ispod Ekvatora. Klemens, uvaženi Biskup Aleksandrije i Filo, usvojili su sva ova objašnjenja. 35

Hermes naziva Zodijak Velikim Šatorom - Tabernakulom. U Stepenu Kraljevskog Svoda u Američkom ritualu, Tabernakul ima četiri draperije različitih boja i svaka od njih ima svoj barjak. Te četiri boje su Bela, Plava, Crvena i Ljubičasta, a barjaci nose prikaze Bika, Lava, Čoveka i Orla, i te konstelacije su bile poznate 2500 godina pre naše ere, s njihovim ravnodnevičkim i dugodnevičkim tačkama, i svakoj pripada po jedna od četiri zvezde: Aldebaran, Regulus, Folmalhaut i Antares. Na svakoj od tih draperija ispisane su po tri reči i svaka grupa Zodijaka koje pripadaju jednoj od ovih Zvezda, ima po tri znaka. Četiri znaka, Taurus, Leo, Scorpio i Aquarius, nazvani su fiksrii znaci i prigodno su postavljeni na četiri draperije. Prema Klemensu i Filu, Heruvim je predstavljao dve hemisfere: njihova krila, brzi tok nebe-skog svoda i vreme koje nadolazi u Zodijaku. Jer; Nebo leti, kaže Filo, govoreći o krilima Heruvima 36

koji su bili krilate prezentacije Lava, Bika, Orla i Čoveka; dva od ovih, sa ljudskom glavom, krilati bikovi i lavovi, u velikom broju su nađeni u Nimrodu i prihvaćeni kao blagotvorni simboli, kada je Sunce ulazilo u Bika u Mladom ekvinociju i Lav u Letnjem Solsticiju; i kada je on, takođe, ulazio u Škorpiju, zbog čijeg lošeg uticaja Aquilla, orao, biva zamenjen u jesenjem ekvinociju, a Aquarius (Vodolija) u

zimskom solsticiju. I, Klemens kaže da svećnjak, sa sedam kraka, predstavlja sedam planeta koje su uređene i po-ređane da održavaju tu muzičku proporciju i sistem harmonije, u kojoj je Sunce bilo u centru i spoj celine. One su postavljene po tri, kaže Filo, kao planete koje su iznad i one koje su ispod sunca; između ove dve grupe postoji grana koja je predstavljala njega, medijatora ili moderatora nebeske harmonije. On je, u stvari, četvrti ton na muzičkoj skali, kako je primetio Filo, a Marines Capella opevao u svojoj himni Suncu. 37

U blizini svećnjaka postojali su i drugi simboli koji su predstavljali nebo, zemlju i vegetativne stvari, iz čijih nedara se uzdiže para. Ceo hram je bio umanjena slika sveta. Postojali su i svećnjaci sa po četiri kraka, sa simbolima elemenata i godišnjih doba; sa dvanaest, kao simboli Zodijačkih zna-kova; pa čak i sa tri stotine i šezdeset, brojem dana u godini, bez dodatnih dana. Imitirajući čuveni Hram u Tiru, gde su bili veliki stubovi posvećeni vetrovima i vatri, Tirski umetnik je postavio dva stuba od bronze na ulazu u trem hrama. Ovalno bronzano more nosile su četiri grupe bikova, svaka sa po tri, okrenutih na sve četiri strane kompasa, predstavljajući bikove Mladog ekvinocija i, u Tiru su bili posvećeni Astarti; njoj je Hiram, kaže Josefus, izgradio hram i ona je na glavi nosila šlem sa likom bika. I, Solomonov tron, s bikovima koji su ukrašavali naslone za ruke i koji je bio postavljen na lavovima, kao oni Horusa u Egiptu i Sunca u Tiru, na sličan način su podsećali na Proletnji ekvi-nocij i Letnji Solsticij. Oni koji su u Trakiji obožavali sunce, pod imenom Saba-Zevs, grčkog Bakchos-a, Bakoa, izgra-dili su, kaže Macrobius, hram na brdu Zelmisso, čiji je okrugli oblik predstavljao svet i sunce. Kružni otvor na krovu propuštao je svetlost i stvarao sliku sunca u unutrašnjosti svetilišta, gde se činilo da ono blješti kao sa vrha Neba i da razbija mrak unutar hrama, koji je predstavljao simbol sveta. U njemu su predstavljani patnje, smrt i uskrsnuće Bakoa. Tako je i Eleuzijski Hram bio osvetljen sa prozorom na krovu. Svetilište, tako osvetljeno, Dion upoređuje sa Univerzumom, od koga se razlikuje samo po veličini i u njemu je velika svetlost pri-rode bila veoma značajna i mistički predstavljana. Prikazi Sunca, Meseca i Merkura bili su, takođe, izloženi (poslednji je bio isto što i Anubis koji je pratio Izidu); i oni su još tri svetla Masonske Lože; osim onog za Merkur, koga je zamenio Majstor Lože, što je apsurdna zamena. Eusebius navodi da su glavni Sveštenici u Eleuzijskim Misterijama bili prvi Hijerofant, odeven sa atributima Velikog Arhitekte (Demiourgos - Platonov naziv za Boga) Univerzuma. Nakon njega, dola-zi Dadoukos ili nosilac baklje, predstavnik Sunca; zatim nosilac oltara, predstavnik Meseca, i na kra-ju Hieroceryx nosilac caduceusa , koji je predstavljao Merkura. Nije bilo dozvoljeno da se različiti simboli i misteriozne raskošne svečanosti inicijacije otkriju Profanima; i zato mi ne znamo atribute, simbole i ukrase ovih i drugih oficira, o kojima se Apulije i Pausanius nisu usudili da govore. 197

y

Jedino znamo da je sve što je postojalo tamo, bilo predivno. Sve što je rađeno u njima trebalo je da zadivi Inicirane, i da oči i uši budu podjednako ushičene. Hijerofant, uzvišena visost plemeni-tih osobina, ozbiljan i uvažen, prijatnog i zvučnog glasa, seda na tron, obučen je u dugačku odoru koja se vuče po zemlji, jer je Pokretački Bog Prirode bio, smatralo se, sadržan u Njegovom radu i sakriven velom koji nijedan smrtnik ne može da skine. Čak je i Njegovo ime bilo sakriveno, kao i Demijurgovo koje je bilo neizrecivo. Dadoukos je, takođe, nosio dugi ogrtač, imao je dugu kosu i povez preko čela. Callias, dok je obavljao tu dužnost, u borbi u velikom danu na Maratonu, sa znacima svoje dužnosti, bio je otet od strane Varvara da bude njihov Kralj. Dadoukos je predvodio procesiju Iniciranih i bio je odgovoran za Pročiščenja.

Nije nam poznata funkcija Epibomosa ili pomočnika za oltarom, koji je predstavljao Mesec. Ta planeta je bila dom duša i jedan od dva velika doma za duše, i jedna od dve velike kapije kroz koju su se duše spuštale i uzdizale. Merkur je bio zadužen za provođenje duša kroz te kapije; i na putu od Sunca ka Mesecu, on je prenosio duše. On ih je prihvatao ili odbijao, prema tome koliko su bile čiste, i stoga je Hieroceryx> ili Sveti Glasnik, koji je predstavljao Merkura, imao kao svoju dužnost da isključi Profane iz Misterija. Isti oficiri su se nalazili i u procesiji Iniciranih u Izidinim Misterijama, koje je opisao Apuleius. Svi su obučeni u odore od belog lana, čvrsto stegnute oko grudi i tesne sve do stopala; nastupali su redom: prvi koji nosi lampu u obliku čamca, drugi je nosio oltar i treči je nosio zlatno palmino drvo i kaduceus. Oni su ista ona tri oficira u Eleuzijskim, koji prate Hijerofanta. Zatim, još jedan je držao otvorenu ruku i sipao mleko na zemlju iz zlatnog suda, u obliku ženske dojke. Ruka je predstavlja pravdu, a mleko je aludiralo na Galaksiju Mlečni put, zajedno sa spuštenim i oporavljenim dušama. Sledili su dvojica drugih, jedan noseči sito, a drugi vazu s vodom, simbole pročiščenja duše kroz vazduh i vodu; i treči, za pročiščenje sa zemljom, predstavljenom sa prikazom životinje koja je obra-đuje, krava ili vo, nosio je treči oficir. 38

Potom je sledio sanduk ili kovčeg, veličanstveno dekorisan, u kome je bila slika organa za re-produkciju Ozirisa ili, možda, od oba pola; simboli prvobitne generativne i stvaralačke Moči. Kada je Tifon, kaže Egipatska priča, isekao telo Ozirisa na komade, bacio je njegove genitalije u Nil, gde su ga ribe prožderale. Atis je osakatio sebe, kao što su to uradili i njegovi Sveštenici kasnije u njegovom oponašanju; i Adonisa je vepar ranio u taj deo tela; pri čemu je sve ovo predstavljalo gubitak Sunčeve oživljujuće i generativne sposobnosti, kada je ono dolazilo u Jesenji ekvinocij (Škorpion, koji na sta-rim spomenicima ugriza te delove Mladog Bika) i spuštalo se prema regionu mraka i Zime. Tada, kaže Apuleius, dolazi onaj koji nosi u svojim grudima stvar koja uveseljava srca tih nosilaca, poštovano obličje Vrhovnog Božanstva, koje nema sličnosti sa čovekom, stokom, pticom, zverima niti ijednim živim stvorom: poseban pronalazak, poštovan i uvažavan kao nov; divan, neizreciv simbol reli-gioznih misterija koji treba posmatrati u dubokoj tišini. Onakva kakvaje bila, ta njegova figura je bila mala urna od izglancanog zlata, izbušena veoma stručno, zaobljena na dnu iprekrivena svuda okolo sa predivnim hijeroglifima Egipčana. Pisak nije uzdignut, alijejako izdužen, isturen kao duga cevčica; dok je na drugoj strani postojala drška koja, najednom produženju, nosi na samom krajuguju koja obavija svoje telo u navojima i istura u uvis svoj izbrazdani, krljuštima prekriven i raširen, vrat. Uvaženi basilisk ili kraljevski znak Faraona, često se pojavljuje na spomenicima - obavijena zmija, sa glavom visoko uzdignutom iznad obavijenog tela. Basilisk je bio Feniks iz plemena-zmija; vaza ili urna je bila, verovatno, posuda, oblikovana kao krastavac sa izduženim piskom, pri čemu su na spomenicima predstavljeni sveštenici Egipta, kako iz njega liju mlazevi iz crux ansata ili Tau Krsta i skiptra, preko kraljeva. 298

U Mitrinim Misterijama, sveta pećina koja predstavlja uređenje celog sveta, korišćena je za prijem Iniciranih. Zoroaster je, kaže Eusebius, prvi uveo običaj konsekracije pećina. One su, ta-kođe, bile osveštane na Kritu Jupiteru; u Arkadiji, Mesecu i Panu, i na Ostrvu Naksosu, Bakou. Persijanci su u pećinama, gde su održavane Misterije Mitre, smeštali sedište tog Boga, Oca Stvaranja ili Demijurga, blizu tačke ekvinocija u Proleće, sa Severnim delom sveta na njegovoj desnoj strani, i Jugom, na njegovoj levoj strani.

Mitra je, kaže Porfirije, vladao ekvinocijama sedeći na Biku, simboličkoj životinji Demijurga, i nosio je mač. Ekvinociji su bili vrata kroz koja su duše ulazile i izlazile, između hemisfere svetlosti i mraka. Mlečni put je, takođe, bio predstavljen i prolazio je u blizini svih ovih vrata; i to je, u drevnoj teologiji, nazvano put duša. To su, prema Pitagori, čitave trupe duša koje sačinjavaju taj svetli pojas. Prema Porfiriju, ruta koju su duše sledile ili bolje rečeno, njihov marš napretka prema svetu, vodio je između fiksnih zvezda i planeta; u Mitrinim pećinama nisu samo prikazani zodijački znaci i druge konstelacije, i obeležene kapije na četiri tačke ekvinocija i solsticija Zodijaka, na kojima su duše ulazile i bežale iz sveta generisanja, i kroz koje su išle ovamo i onamo, između kraljevstva svetla i tame; već su one predstavljale sedam planetarnih sfera kroz koje su morale da prođu, pri spuštanju fiksnih zvezda sa neba u elemente koji obavijaju zemlju; i obeležene su i sedam kapija, po jedna za svaku planetu, kroz koju one prolaze, pri spuštanju ili povratku. 39

Od Celsusa iz Origene saznajemo da je simbolički prikaz tog prolaza između Zvezda (koji je korišćen u Misterijama Mitre) predstavljen lestvicama koje dosežu od zemlje do Neba i koje su po-deljene u sedam prečaga ili nivoa, gde svaka od njih ima svoja vrata ili prolaz; a na samom vrhu je osma koja vodi do fiksnih zvezda. Prva kapija je bila Saturnova, od olova, zbog njegove teške priro-de, i njom je simbolizovano njegovo sporo kretanje. Druga, od kalaja, bila je Venerina, simbolizovala je njen meki sjaj i laku prilagodljivost. Treća, od bronze, bila je Jupiterova, simbol njegove čvrstine i suve prirode. Četvrta je bila Merkurova, od gvožđa, i izražavala je njegovu neuništivu aktivnost i mudrost. Peta, od bakra, bila je Marsova, izražavajući njegova povlačenja i promenljivu prirodu. Šesta je bila od srebra, Mesečeva, i sedma, od zlata, bila je Sunčeva. To nije pravi poredak Planeta. On je misteriozan, kao i onaj za dane u nedelji koji su im posvećeni i koji počinju subotom i unazad. idu do nedelje. Toje bilo uslovljeno, kaže Celsus, određenim harmonijskim odnosima, onih na četvr-toj prečagi. Dakle, postojala je bliska veza između Svete Nauke i Misterija i drevne astronomije i fizike. Veliki spektakl u Svetilištima bio je onaj o poretku Poznatog Univerzuma ili spektakl o samoj Prirodi, koji su okupirali dušu Iniciranog, kao što je ona okupirana pri prvom spuštanju kroz plane-tarne kapije, i s kapijama ekvinocija i solsticija duž Mlečnog puta da bi bila, po prvi put, zatvorena u svoj zatvor-kuću materije. Ali, Misterije su, takođe, predstavljane kandidatima, kroz razumljive simbole, nevidljive sile koje pokreću ovaj vidljivi Univerzum i kroz vrline, osobine i moći koje pri-padaju materiji i održavaju divan poredak koji u njemu postoji. O svemu tome nas obaveštava Porfirije. Svet, prema filosofima antike, nije bio čisto materijalna i mehanička mašina. Velika Duša, prisutna u svemu, oživljavala je sve članove ogromnog tela Univerzuma; i Inteligencija, isto tako velika, upravljala je svim njegovim kretanjima i održavala večnu harmoniju koja je rezultirala iz nje. Jedinstvo Univerzuma, predstavljeno simboličkim jajetom, sadržalo je u sebi dve celine, Dušu i Inteligenciju koje su prožimale sve njegove delove; i one su za Univerzum bile oživljena i inteligentna bića, kao što su inteligencija i duša života, bile za individualnost čoveka. Doktrinu Jedinstva Boga, u tom smislu, podučavao je Orfej, a dokaz je njeghva himna ili pa-linodama "; čije su delove citirali mnogi Očevi, kao što su Justin, Tatian, Klemens iz Aleksandrije, 2

40

Ciril i Theodoret, a sve je pominjao Eusebius, citirajući Aristobula. Doktrina Logosa (reč) ili Noos (intelekt), njena inkarnacija, smrt, uskrsnuće ili preobražaj; njeno spajanje s materijom, njena podela u vidljivom svetu koji ona ispunjava, njen povratak u početno Jedinstvo i cela teorija odnosa

prema poreklu duše i njenoj sudbini, bila je predavana u Misterijama i veliki cilj u njima. Imperator Julijan objašnjava Misterije Atis i Sibile istim metafizičkim principima, poštujući demijuršku Inteligenciju, njeno spuštanje u materiju i njen povratak u prvobitno poreklo, proširu-jući svoja objašnjenja sa onima iz Cerinih. I, na sličan način, Salust Filosof usvaja Božju sekundarnu intelektualnu Silu koja se spušta u generativnu materiju da bi je organizovala. Te mistične ideje su, prirodno, bile deo svete doktrine i ceremonija inicijacije, čiji je cilj bio, primećuje Salust, ujedinjenje čoveka sa Svetom i Božanstvom; i, konačni uslov savršenstva iz koga je nastajalo, prema Klemensu, razmišljanje o prirodi, o stvarnim bićima i o uzrocima. Definicija Salusta je ispravna. Misterije su izvođene kao način za unapređenje duše - da ona spozna svoju dostojanstvenost ili da se podseti na svoje plemenito poreklo i besmrtnost i, posledično tome, na svoj odnos prema Univerzumu i Božanstvu. Ono što se podrazumevalo pod stvarnim bićima, bila su, u stvari, nevidljiva bića, duhovi, (ge-nii, dobri duhovi), osobine ili moći prirode; sve ono što nije bilo deo vidljivog sveta, nazivano je svojom suprotnošću, očiglednim postojanjem. Teorija o Duhovima (Genii), ili Moćima Prirode i njenim Silama, personifikovanim, sačinjavala je deo Svete Nauke inicijacije i tog religijskog spek-takla, sa različitim bićima prikazanim u Svetilištu. Ona je rezultirala iz verovanja u proviđenje i vrhovni nadzor Bogova, što je bila primarna osnova za inicijaciju. Upravljanje Univerzumom od strane Potčinjenih Duhova (kojima je on poveren i preko kojih su dobro i zlo podeljeni svetu), bila je posledica te dogme, predavane u Misterijama Mitre, u kojima je pokazano čuveno jaje, postojeće kod Ormuzda i Ahrimana; pri tome su obojica upravljali sa dvadeset četiri Duha za dodeljivanje dobra i zla koji su postojali u njima; oni su bili podređeni dvanaestorici Vrhovnih Bogova, šestorici na strani Svetlosti i Dobrog i šestorici na strani Mraka i Zla. Ova doktrina o Duhovima, opunomoćenicima Univerzalnog Proviđenja, bila je tesno poveza-na s Drevnim Misterijama i prihvaćena u žrtvovanjima i inicijacijama kod Grka i Varvara. Plutarh kaže da su se Bogovi, preko Duhova koji su posrednici između Njih i čoveka, približili smrtnima u ceremonijama inicijacije, u kojima im Bogovi naređuju da pomažu i da dele blagoslove i kazne. Tako, nije Božanstvo, već su Njegovi službenici, ili Princip i Moć Zla, smatrani tvorcima poroka, greha i patnje; i pošto su se Duhovi ili Anđeli razlikovali po karakteru, kao i ljudi, neki su donosili dobro a neki zlo; neki su Nebeski Bogovi, Arhanđeli, Anđeli, a neki su podzemni Bogovi, Demoni i posrnuli Anđeli. Na čelu ovih poslednjih bio je njihov Šef, Tifon, Ahriman ili Šejtan, Zli Princip koji je, nakon što je napravio nered u prirodi i stvorio probleme čoveku na zemlji i moru i izazvao najveća zla, konačno kažnjen za svoje zločine. Upravo te događaje i incidente, kaže Plutarh, Izida je trebalo da prikaže u ceremonijama Misterija, koje su uspostavljen kao njeno sećanje na tugu i lutanja, u kojima je davala prikaz i prezentaciju u njenim Svetilištima, u kojima su, takođe, bila dozvoljena ohrabrenja za pobož-nost i uteha u nesreći. Dogma Proviđenja, kaže on, upravljanje Univerzumom preko posrednika koji održavaju vezu čoveka sa Božanstvom, bila je posvećena u Misterijama Egipćana, Frigijaca i Tračana, Magija i Učenika Zoroastera; to je jasno u njihovim inicijacijama, u čijim su ceremonijama postojale žalosti i sahrane. To je bio suštinski deo pouka dat Iniđranima - da ih nauče odnosima njihovih sopstvenih duša sa Univerzalnom Prirodom, najvišoj lekciji od svih, koja je trebala da podari poštovanje čoveku u njegovim očima, i da ga nauči o njegovom mestu u Univerzumu stvari. Očima Iniciranih bio je izložen ceo sistem Univerzuma u svim njegovim delovima; i pečina je bila ukrašena i obložena sa svim atributima Univerzuma. U taj svet tako organizovan, snabdeven dvostru-kom

silom, aktivnom i pasivnom, koji je podeljen između svetlosti i mraka, koji je pokretala živa i inteligentna Sila, kojim su upravljali Duhovi ili Anđeli koji vladaju njegovim različitim delovima, i čija su priroda i karakter daleko uzvišeniji, ili niži, u meri sa posedovanjem večeg ili manjeg dela tamne mate-rije - u taj svet se spušta duša, emanacija večne vatre, prognana iz sjajnog regiona iznad sveta. Ona ulazi u tu mračnu materiju (u kojoj su neprijateljski Principi, svaki podržavan svojim vojnicima Duhova, u stalnom sukobu), da se potčini jednoj ili više organizacija u telu koje je njen zatvor, sve dok se konačno ne vrati na mesto svog porekla, svoje izvorno mesto, iz koga je tokom ovog života bila u izgnanstvu. Ali, preostala je jedna stvar - predstaviti njen povratak, kroz konstelacije i planetarne sfere, ka njenom izvorišnom domu. Nebeska vatra, kažu filosofi, duša sveta i vatre, jedan univerzalni princip koji kruži gore iznad Neba, u regionu beskonačno čistom i u potpunosti svetlom, sama po sebi čista, jednostavna i nepomešana, iznad sveta je po svoj posebnoj svetlini. Ako se i jedan njen deo (recimo, ljudska duša) spusti, duša to radi protiv svoje prirode, podstaknuta nerazumnom željom intelekta, podmuklom ljubavlju za materijom koja je prouzrokovala da se ona spusti, da sazna šta se događa ovde dole, gde su dobro i zlo u sukobu. Duša, jednostavna supstanca, kada nije povezana s materi-jom, zrak ili čestica Božanske Vatre, čiji je dom na Nebu, uvek se okreće prema tom izvorištu, dok je sjedinjena s telom i bori se da se vrati. Podučavajući ovo, Misterije su težile da podsete čoveka na njegovo božansko poreklo i da mu ukažu na načine za povratak tamo. Velika nauka stvorena i dobijena u Misterijama, predstavljala je znanje o ljudskom Ja, o plemenitosti njegovog porekla, veličini njegove sudbine i nadmoćnosti nad životinjama koje nikad ne mogu da steknu to znanje, a na koje je on ličio tako dugo, kao da nije shvatao, tokom svog postojanja, snagu i dubinu vlastite prirode. Radom i patnjom, vrlinom i pobožnošću i dobrim delima, duši je omogućeno da se, konačno, oslobodi od tela i uzdigne stazom Mlečnog Puta, kroz kapiju Jarca i kroz sedam sfera, do mesta odakle se ona, nakon mnogo postepenih i naizmeničnih krugova i opčinjenosti, spustila. I, tako je teorija o sferama i o znacima i inteligencijama koje vladaju tamo, uz ceo sistem astronomije, bila povezana s tom dušom i njenom sudbinom; tako je podučavala u Misterijama, u kojima su razvijeni veliki principi fizike i metafizike kao i o poreklu duše, njenom stanju ovde dole, njenom mestu i njenoj budućoj sudbini. Grci su postavili datum uspostavljanja Eleuzijskih Misterija na 1423. godinu p.n.e, tokom vlada-vine Erechtheusa u Atini. Prema nekim piscima, njih je institucionalizovala sama Cera; a prema drugima, Monarh koji ih je doneo iz Egipta, gde je, prema Diodorusu sa Sicilije, on bio rođen. Jedno drugo predanje kaže da ih je Orfej uveo u Grčku zajedno sa Dionizijevim ceremonijama, tako što je kopirao Misterije Ozirisa, a prve su kopirane iz Izidinih. 41

Izidine Misterije nisu obožavane samo u Atini i tamo doživele metamorfozu u Cerine. Beotičani su obožavali Velike ili Kabiri Cerine, na skrovitim mestima u svetom šumarku, u koje niko, osim Iniciranih, nije mogao da uđe; i ceremonije su tamo slavljene i sveta predanja njihovih Misterija su bila povezana sa onim Kabiri na Samotraki. I, u Argosu, Fokidi, Arkadiji, Ahaji, Meseni, Korintu i mnogim drugim delovima Grčke, Misterije su izvođene i svuda su otkrivale svoje Egipatsko poreklo i svuda su sadržavale i ponav-ljale svoje opšte elemente; ali one u Eleuzisu, na Atici, objašnjava nam Pausanius, još od najranijeg vremena Grci su smatrali superiornijim u odnosu na sve druge, kao što su bili Bogovi u odnosu na obične Heroje. Slične ovome bile su Misterije Bona Dea, Dobra Boginja, čije ime, kažu Ciceron i Plutarh, nije smeo

niko da zna; one su slavljene u Rimu, od samog nastanka tog grada. Te Misterije su izvodile samo žene, čiju je tajnost bezbožnički prekršio Klodius. One su održavane u Kalendsu u maju i, prema Plutarhu, veči deo ceremonijala je uveliko podsečao na Misterije Bakoa. Misterije Venere i Adonisa pripadale su, uglavnom, Siriji i Fenikiji, odakle su prenete u Grčku i na Siciliju. Venera ili Astarte je bila Veliko Žensko Božanstvo Feničana, kao što su Herkules, Melkarth ili Adonis, bili njihovi Glavni Bogovi. Adoni, nazivan na Grčkom Adonis, bio je ljubavnik Venere, usmrčen ranom u bedro (ranio ga je divlji vepar u hajci, lovu), a cvet, nazvan anemone, iznikao je iz njegove krvi. Venera je preuzela telo i dobila od Jupitera blagoslov da njen ljubavnik provodi s njom šest meseci svake godine, a drugih šest meseci da bude u Senkama s Proserpinom. To je alegorični prikaz alternativnog mesta Sunca u dve hemisfere. U tim Misterijama njegova smrt je predstavljana i oplakivana, a po završetku oplakivanja, objavljivani su njegovo uskrsnuče i uzdi-zanje na Nebo. Jezekilje govori o praznicima Adonisa pod imenom Thammuza, Asirskog Božanstva, koga sva-ke godine žene oplakuju, sedeči pred vratima svojih kuča. Ove Misterije, kao i ostale, održavale su se Proleće, u Proletnom Ekvinociju, kada je Adonis vraćen u život. U to vreme, kada su one institu-cionalizovane, Sunce (Adon, Gospod, ili Glavni) je bilo u Znaku Bika, prebivalištu Venere. On je bio predstavljen s rogovima, a himne Orfeja, u njegovu čast, pominjale su ga kao Boga sa dva roga, kao što je Argos Bako bio predstavljen s kopitima bika. Plutarh navodi da su Adonis i Bako smatrani za jedno te isto Božanstvo i da je to mišljenje za-snovano na velikoj sličnosti između Misterija za ta dva Boga. Misterije Bakoa su bile poznate kao Sabajske, Orfičke i Dionizijeve Misterije. One dosežu u najstarija vremena kod Grka i neki su ih pripisivali samom Bakou, a drugi, Orfeju. Sličnost u cere-monijalu između opservacija uspostavljenih u čast Ozirisa u Egiptu i onih u čast Bakoa u Grčkoj, mitološka tradicija dva Boga i simboli koriščeni na proslavama za oba, dovoljno potvrđuju njihov identitet. Ni ime Bako, ni reč orgije nisu koriščene u njegovim svetkovinama, niti su svete reči, korišćene u njegovim Misterijama, bile Grčke, već su bile stranog porekla. Bako je bio Orijentalno Božanstvo, obožavano na Istoku i njegove orgije su slavljene tamo mnogo pre nego što ih je Grčka prihvatila. U najstarijim vremenima on je bio obožavan u Indiji, Arabiji i Baktriji. Bako je poštovan u Grčkoj s javnim proslavama i u jednostavnim i u komplikovanim Misterijama, drugačijim po ceremonijalu na raznim mestima, što je bilo prirodno, jer je njegovo obožavanje dospelo u Grčku iz raznih krajeva sveta i u različitim periodima. Oni koji su slavili kom-plikovane Misterije, bili su neupućeni u mnoge reči koje su korišćene, kao i u mnoge simbole koje su oni poštovali. U Sabajskim praznicima, na primer (potiče od Saba-Zevs, jedno orijentalno ime njihovog Božanstva), reči Evoi, Saboi koje su korišćene, nisu bile Grčke. I zmija od zlata je bacana na grudi Iniciranih, kao aluzija na priču da je Jupiter, u obliku zmije, imao vezu s Proserpinom i dobio s njom Bakoa, bika; otuda potiče enigmatska izreka, ponavljana Iniciranima, da je bik oplodio zma-ja ili zmiju i da je zmija, za uzvrat, oplodila bika koji je postao Bako. To je, u stvari značilo da Bik (Taurus, koji je tada otvarao Proletni Ekvinocij, i Sunce koje je bilo u tom Znaku, figurativno pred-stavljeno sa samim Znakom, Bako je bio Dionizije, Saba-Zevs, Oziris i dr.) i Zmija, drugo sazvežđe, zauzimaju relativnu poziciju na Nebu, i kada se jedno uzdiže, drugo se spušta i, obratno. 1

Platonov Phaedo (OcuSurv) ili Platon o Duši je peti dijalog o poslednjim trenucima Sokrata koji sadrži i

trenutke same njegove smrti. Izvor: Odbrana Sokratova i smrt. Izvor: BIGZ, Beograd 1985. godine 2

[Fusnota 2. Albert Pajk: [Hebrejski:] Tsapanai, sa značenjem zmija.] 3

Pentheus je ličnost u Euripidovoj tragediji Bacchantes, koja je zasnovana na mitskoj priči o Kralju Tebe Pentheusu i njegovoj majci Agave, i njihovoj kazni od boga Dionizija (koji je, inače, njihov rođak) jer je kralj odbio da se u njegovo kraljevstvo uvede obožavanje ili poštovanje Dionizija i njegovi obredi. Bako, ili Dionysus, stekao je protivnike i opoziciju, čak i u svoj zemlji, kao i u primeru Pentheusa, Kralja Tebe, koji se suprotstavljao orgijama koje je Dionysus uveo među žene Tebe i, pošto je otkriven da posmatra jednu od tih ceremonija, bio je pobrkan s jednom od životinja za kojom je organi-zovana potraga, i bio je ubijen, greškom, - od strane svoje majke. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI ed.; Vol VIII; str. 287. 4

Demetrius iz Phaleruma (350-280. godine p.n.e), atinski filosof, orator, učenik Theophrastusa i jedan od prvih Perapatetika. Bio je i uvaženi državnik; kralj Makedonije, Cassander, imenovao ga je za guvernera Atine, i vladao je deset godina. Uveo je važne reforme i pravni sistem. Prognali su ga kraljevi neprijatelji 307. godine p.n.e i otišao je u Tebu; a 297. g. p.n.e. u Aleksandriju. Napisao je brojne radove o istoriji i retorici i brojne književne kritike. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 5

Diagoras Ateista iz Melosa (Aiay6pac; 6 Mr)\io<;) bio je grčki pesnik i sofista u V veku p.n.e. Tokom celog perioda antike smatran je ateistom. On jeste govorio protiv grčke religije i kritikovao Eleuzijske Misterije, ali nema potvrde da je stvarno bio ateista. Atinjani su ga optužili za nepobožnost i morao je da napusti grad. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; Vol 1; str. 997-1000. 6

Andocides Av6oKi6r|<;, Andokides; 440-390. g. p.n.e, bio je pisac govora, političar i senator u Atini i jedan od 10 besednika Atine. Četiri puta je proterivan iz Atine, iz različitih razloga, od korupcije i laži, do najopasnijeg, zbog huljenja na Eleuzijske Misterije, što je bio najteži prekršaj. Gubio je građanska prava, i sa abolicijom se vratio. Callias ga je optužio da je hulio na Eleuzijske Misterije i time je prekršio najoštriji zakon tog vremena. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; London, 1853. g. Vol I; str. 168-170. 7

Alcibiades, AA.Ki(3ia6r|(; KAeivou ZKapPum6r|c;, (450-404. g, p.n.e) bio je strateški savetnik, vojni komandant i politi-čar. Pobegao je u Spartu nakon što su njegovi politički protivnici podigli tužbu zbog svetogrđa. Jedne noći, tokom priprema za vojnu ekspediciju, hermai, glave boga Hermesa na stubovima, bile su unakažene u celoj Atini, što je shvaćeno kao loš predznak pred vojnu misiju. Plutarch kaže da je Androcle, politički vođa, doveo lažne svedoke koji su nabedili Alcibiades i njegove prijatelje, i da je profanisao Eleuzijske Misterije. Njegovi protivnici su zahtevali da Alcibiades bude odmah izvede-na pred sud, dok su drugi zahtevali da se po povratku sa misije održi suđenje. Alcibiades je posumnjao u njihove namere, i zahtevao je da odmah izađe na sud, pod smrtnom pretnjom, samo da bi oprao svoje ime.

Zahtev je odbijen, flota je ot-plovila, a optužbe nisu razrešene. Na kraju, sve optužbe su povučene. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; London, 1853. g. Vol 1; str. 98-101. 8

Grigorije Nazijanski (grč. rpr|y6pioc; NaCiav(r|voc;, oko 330-389), sin, poznat i kao Grigorije iz Nazijanza (rprpyopioc; 6 Na(iav(rjvoO ili Grigorije Teolog (Iprp/opioc; 6 @eoA.6yoc;) bio je jedan od ranih crkvenih otaca, Patrijarh i, uz Vasilija iz Cezareje i Grigorija Niskog, jedan od trojice velikih Kapadokijaca. Njegova odbrana doktrine o Svetom trojstvu (tj. Boga kao Oca, Sina i Svetoga Duha) učinila ga je jednim od največih branitelja ortodoksije u njenom sukobu sa arijanstvom. Izvor: Ibid. Vol II, str. 310. 9

Suda ili Souda (Iou6a Souda), velika Vizantinska enciklopedija iz X veka o Mediteranskom svetu. Simony-Tournon (Souidas, Soudas) je autor najvažnijeg Grčkog leksikona ili enciklopedije. O njemu se gotovo ništa ne zna, osim da je ži-veo sredinom X veka, u Konstantinopolju i da je bio svešteničko lice, posvećeno književnom radu. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Charles G. Herbermann, Vol. XIV; str. 709. 10

Scholium, množina: scholia (komentar; predavanje) je gramatički, kritički ili komentar objašnjenja, koji se unosi na marginama teksta. Onaj koji pravi skolia je skoliast. Drevne skolie su jedan od najvažnijih izvora informacija o mnogim aspektima starog sveta, literature, istorije... da bi se čitale obavezno je znanje latinskog ili starogrčkog. Izvor. Merriam-Webster Dictionary, el. ed. 11

Perikle: riepiK\f|<; okružen slavom; (495-429. g., p.n.e) bio je najugledniji i najveći grčki državnik, govornik i general Atine tokom Zlatnog Doba, posebno u periodu Persijskih i Peloponeskih ratova. U mladosti se plašio ljudi, ali, kao vojnik se pokazao kao neustrašiv ratnik. Njegova politička karijera je trajala preko četrdeset godina. Aktivno je težio ka ostva-rivanju njegove plemenite ideje ujedinjenja svih grčkih država u jednu konfederaciju. Na unutrašnjem političkom planu njega karakteriše dobar način kako se troše javni prihodi. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology\ London, 1853. g. Vol. III; str. 192-200. 12

Theon, sa Samosa, grčki slikar iz perioda Aleksandra Velikog, pominje se od Quintiliana kao dobar umetnik druge klase. Ako možemo da poverujemo nepovezanim pričama koje su njegove, stil ovog slikara je bio snažno prikazivanje života ili kako Brunn (Kunstlergeschichte, ii. 253) navodi, teatralna prezentacija akcije. Njegovi likovi izlaze iz slike! On je birao podesne scene, kao što je ludilo Oresta i vojnika koji žuri u bitku. Jedan drugi slikar Theorus, se takođe pominje kojeg Brunn smatra istog sa Iheonom. Izvor: Encyclopedia Britannica; XI ed.; Vol. XXVI, str. 785. 13

Ad 1). Corybantes. Koribantesi čuvari boginje Sibile, koji su je pratili u njenim divljim plesovima i muzici sa tam-burine. Ponekad se identifikuju sa Kritskim Curetes, koji su čuvali dete Jupitera, lupajuči kopljima o štitove da bi mu odvratili pažnji a ono prestalo da plače. Na taj način oni su izbegavali

mogućnost da ga njegov otac, Saturn, pronađe. Ad 2). Corybantes, sinovi Apola i Muze Thalie, mitski pratioci drevnih Orijentalnih i Grčko-Rimskih božanstava Velike Majke Bogova. Oni su često pobrkani sa Kritskim Curetes (koji su čuvali Zevsa da ga ne bi pronašao njegov otac Kronos) i bili su prepoznavani po svojem azijatskom poreklu i po divljim orgijama u njihovim obredima. Zapisi o Koribantesima se razlikuju, a njihova imena i broj su drugačiji od jednog do drugog pisca. Oni su, sasvim sigurno, imali mistični kult, i najvažniji deo njihovog rituala je bio divlji ples, za koji se tvrdilo da ima povoljne efekte po mentalno ozdravljenje. Moguće je da su prvobitno bili sveštenici ili lekari u drevnim vremenima. Smatra se da su oni izmislili bubanj. Izvor: Encyclopedia Britannica; 2006; El. Ed. 14

Eucleides (EuK\đ6r|c;) je bio vladar Atine pred kraj petog veka p.n.e. Doprineo je ponovnom uspostavljanju demokra-tije tokom njegovog perioda vladanja (403-402. p.n.e). 15

Isocrates, IaoKpcn:r|c; (436-338) je bio drevni grčki orator u Atini, i učitelj, čiji su tekstovi važni istorijski izvori o inte-lektualnom i političkom životu Atine. Škola koju je on osnovao se razlikuje u svojim ciljevima od Akademije Platona. Bila je veoma popularna i pohađali su je najugledniji ljudi iz svih delova grčkog sveta. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 16

U klasičnom grčkom, Lethe (Xr|0£) bukvalno znači zaboravnost ili zaborav. U grčkoj mitologiji Lethe je jedna od ne-koliko reka Hada. Piti vodu iz reke Lethe dovodi do potpunog zaboravljanja. Neki drevni Grci su verovali da duše moraju da popiju vodu iz ove reke pre reinkarnacije, kako se ne bi sečale svog prethodnog života. Lethe je takođe bila i nimfa ćerka Erisa (Prepirka u Hesiodovoj Teogoniji). Vodena nimfa Lethe je verovatno pre posebna personifikacija za zaboravnost nego ukazivanje na reku koja ima njeno ime. Druga reka Mnemosina je suprotno od Lethe, da će oni koji su pili vodu iz nje setite se svega i povratiti sveznanje. Iniciranima je rečeno da če oni imati mogućnost izbora nakon smrti da piju iz jedne od ovih reka. Izvor: Euroword Dictionary, El. Ed. 17

Metempsychosis je filosofski izraz na grčkom jeziku koji se odnosi na verovanje u transmigraciju duše, posebno na njene reinkarnacije nakon smrti. Nakon smrti duša započinje novi ciklus postojanja u biljnom ili životinjskom telu, ili na prelazak duše iz jednog tela u drugo. Uglavnom, izraz se koristi u kontekstu grčke filosofije. Drugi izraz koji se ponekad koristi kao sinonim je Palingenesia. Izvor: Ibid. 18

Religiozno verovanje ili filosofska teorija da su Bog i Univerzum isto (podrazumeva se odbacivanje ličnosti i transcen-dentalnost Boga); doktrina, da je Bog sve i da je sve Bog. Panteisti ne veruju u posebnog telesnog ili antropomorfnog boga. Izvor: Oxford Electronic Dictionary, El. Ed. 19

Dionisov problem sa Herom još nije bio gotov. Ona je bila ljubomorna i organizovala je da ga Titani ubiju. Titani su ga raskidali na komade. Ali, Rea ga je vratila u život. Nakon ovoga Zevs je obezbedio zaštitu i predao ga planinskim nimfama na odgajanje. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Third Edition 2009,1992. by Kathleen N. Daly, str. 46.

20

Dionysus, Dionysos ili Dionysius - Dionis (starogrčki: Aitbvuaoc; ili Aiovuao«;); u grčkoj i rimskoj mitologiji Trakijski bog plodnosti, vina, predstavlja i božanstvo društvenih i blagotvornih uticaja. Smatra se promoterom civilizacije, zako-nodavcem i ljubiteljem mira, kao i glavnim božanstvom poljoprivrede i pozorišta. Nimfa Nysa ga je odnegovala i stvorila besmrtnim, po naređenju Hermesa. Dionis je imao neobično rođenje koje je stvorilo probleme u njegovom boravku u Panteonu Olimpa. Njegova majka je bila smrtna žena, otac Zevs. Zevsova žena Hera, ljubomorna i sujetna Boginja je sa-znala za ovo još u doba trudnoče Semele. Pojavivši se kao stara dadilja, Hera se sprijateljila sa Semelom, koja joj se poverila. Hera se pravila da u to ne veruje i usadila je seme sumnje u glavu Semele u vezi sa Zevsom. Zainteresovana, Semela je tražila od Zevsa da joj se pokaže kao Bog. Iako je Zevs nju molio da to ne traži, ona je insistirala i on se složio. Međutim, smrtni umiru čim vide boga. Zevs je spasao fetus Dionisa, unevši ga u svoje bedro. Uskoro se Dionis rodio. Po ovoj verziji Dionis je rođen od dve majke (Semele i Zevsa) pre svog rođenja, pa odatle potiče epitet dimetor (dve majke) ili dvaput rođen. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Ihird Edition 2009,1992 by Kathleen N. Daly, str. 46. 21

U Grčkoj mitologiji Iacchus (ili Iacchos, IakchosjrldK^oc; je epitet Dionosusa, koji je posebno povezan sa Misterijama u Eleuzisu gde je on smatran za sina Zevsa i Demetre. Iacchus je bio Nosilac baklje u procesiji u Eleuzisu, i ponekad je smatran za glasnika božanskog deteta Bogova, koji je rođen u podzemlju, a ponekad kao obično dete. Iacchus je nazivana zvezda koja donosi svetlost u našim noćnim obredima, povezujuči se sa Siriusom i Sothis. Izvor: Essay on the Mysteries of Eleusis; M. Ouvaroff; London; 1817; str. 92. 22

Adytum je latiniziran oblik grčkog ‘<x6utov: ne ulazi u unutrašnjost svetilišta u drevnim hramovima, gde je pristup bio zabranjen svima osim činećim sveštenicima. Najčuveniji aditum u Grčkoj je bio u Hramu Apolona u Delfima. Izvor: Merriam Webster Dictionary, el. izdanje. 23

Axiochus (grčki: A^io^oc;) je Sokratov dijalog koji se pripisuje Platonu, ali se, takođe, smatra da on nije autor. Rad po-tiče iz Helenističke ere I vek p.n.e. Najverovatnije je da je autor bio Platonista, ili moguće Neopitagorejac. Njegov oblik čini deo literature utehe koja je bila popularna u Helenističkoj i Rimskoj eri, ali je neobičan jer se obraćanje u njemu usmerava na nekoga ko je na samrti pre nego na nekog ko je izgubio nekoga ko mu je drag. U dijalogu Axiochus je na samrti, i hvata ga strah od daljeg toka, bez obzira na to što je blisko upoznat sa argumentima koji su ga upućivali na prezir prema strahu od smrti. Sokrat je pored njegove postelje, teši ga sa mnogim učenjima da bi mu pomogao da ispusti dušu i da blagosilja smrt jer će duša biti slobodna da ode na bolje mesto. Izvor: New General Biographical Dictionary; Hugh James Rose; London; 1857; vol. I.; str. 126-128. 24

U Grčkoj mitologiji Ixion (l£uov) je bio kralj Lapitsa, i njegovo ime znači Vatreni (Peritihoos). Odbio je da plati otkup za devojku (ženu), ubio je svog tasta... i pošto je postao omražen, živeo je kao odmetnik, svi su ga izbegavali. Kao ubica svog tasta postao je prvi čovek koji je kriv za ubistvo rođaka u grčkoj mitologiji. Samo po ovoj osnovi sledila mu je naj-strašnija kazna. Pokušavao je da se udvara Heri, supruzi Zevsa, koji ga je zbog toga teško kaznio. Bio je izbačen sa Olimpa, i raskomadan gromom Zevsa.

Zevs je naredio Hermesu da veže Ixiona za krilati vatreni točak koji se uvek okreće. Tako, Ixion je bio večno vezan za goreći solarni točak, i okretao se po celom svodu, ali, kasniji mit, i dalje sa vatrenim točkom, ga je prebacio u Tartar. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed.; 2006. 25

Pedeset Danajevih ćerki su se udale za pedeset sinova Danajevog brata blizanca. Sve su ubile svoje muževe u noći ven-čanja, osim jedne, i bile su osuđene da provedu večnost u nošenju vode u situ ili perforiranoj kofi. U klasičnim predanjima one predstavljaju uzaludnost ponavljanja posla koji se ne može završiti. Izvor: Encyclopedia of Greco-Roman Mythology, Mike Dixon-Kennedy; S.B. California, 1998; str. 103. 26

Manichaeism (na današnjem persijskom 0^' Ayin e Mani) je bila jedna od najvećih drevnih religija iranskog po-rekla. Mada je njen organizovan oblik danas uglavnom ugašen, oživljavanje je pokušano pod imenom Neo-Maniheizam. Maniheizam je osnovan od Mani-ja (oko 216-76), sirijskog vizonara judohrišćanskog porekla koji je živeo u Persijskoj Mesopotamiji. Maniheizam se brzo širio Rimskom Imperijom u III i IV veku n. e. i postao najprogonjenija jeres od stra-ne Rimskih hrišćanskih imperatora. Ova religija je uspostavila svoje centre u Siriji, Egiptu, Severnoj Africi i Rimu. U Augustinu iz Hippoa imala je najčuvenijeg preobraćenika. Izvor: Manichaean Texts from the Roman Empire, Iain Gardner and Samuel n. c. Lieu, Cambridge University Press, 2004, str. 11. 27

Ad. 1: Jaje je simbolizovalo verovanje u grčkoj Orfičkoj religiji da univerzum potiče iz srebrnog jajeta. Prva emanacija iz jajeta, opisana u jednoj drevnoj himni (Phanes-Dionisova), personifikacija svetlosti. Orfičko jaje je u drevnom Grčkom orfič-kom predanju je kosmičko jaje iz koga se izleglo praiskonsko hermafroditsko božanstvo Phanes/Prvokreirani (na brojne na-čine poistovećen sa Zevsom, Panom, Metisom, Erosom, Erikepaiosom i Bromiusom) koji su zatim kreirali druge bogove. Jaje je obično prikazivano sa zmijom koja je obavijena oko njega. Izvor. Encydopedia Britannica; El. Ed. 2006. Ad. 2: Orfički Kult, u Grčkoj i Rimu, tvrdi da su afilovali legendarnog pevača Orfeja. On je različito prikazivan kao osnivač misterija u Eleuzisu i Dionizijevim, a prisvajali su ga kultovi u Sparti i Frigiji. Za Orfičko jaje se u mnogim religijama i mističnim kosmogonijama, univerzalno kaže da su božanstva rođena iz jajeta. Hindu svet poznaje Hiranya-garbha i, kada se ono ispili, Brama, bog sunce, izlazi iz njega. Egipatsko solarno božanstvo Ra je takođe rođeno iz jajeta, kao i blizanci iz Grčke mitologije Kastor i Poluks. Prema učenjima Orfičkog Kulta, Bog, nekreirani, kreira sve stvari... [i] bezoblična masaje oblikovana u oblikjajeta, iz kojegsu proizilazile stvari. Izvor: Dictionary ofMysticism and the Occult; Nevill Druiy; Harper & Row, 1985; str. 73. 28

Kosmogonija je svaka teorija koja se odnosi na stvaranje ili poreklo univerzuma ili o tome kako nešto u stvarnosti postaje ili nastaje. Reč je nastala od grčke reči Koapoyovia (ili Koapo^ovia), od KĆonoq kosmos svet, i koren je u ^fvopai/ y£yova roditi se, nastati. U posebnom smislu u nauci o svemiru i astronomiji odnosi se na teorije o nastanku Sunčanog sistema. Izvor: Merriam Webster Dictionary, El. Ed. 29

Phanes, u grčkoj mitologiji (svetlost) Protogonus (prvorođeni) je bilo iskonsko božanstvo pro-kreacije i

stvaranja novog života; često se izjednačuje sa Erosom i Mitrom i naslikano je kao hermafroditsko božanstvo koje izlazi iz kosmičkog jajeta, obavijenog zmijom. Bio je vladar svih bogova. Izvor: Routledge Dictionary of Gods and Goddesses, M. Lurker, 2004. g. str.152. 30

U grčkoj mitologiji Curetes (KouprjTeO je legendarni narod, kojeg pominje još Homer, koji je učestvovao u sporu oko Kaledonijskog Vepra. Strabo pominje da su Curetes imali različita mesta porekla i identitet (n.pr. Acarnanianci, Aetolianci, sa Krita, ili iz Euboeae). Međutim, on je rasvetlio identitet Curetesa i smatrao ih je isključivo kao Aetoliance. Dionysius iz Halicarnassusa njih pominje pod starim imenom Aetolianci. Postoji još jedno tumačenje, naime, koje nije povezano sa prethodnima, da su bili čuvari Rehea. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI e.; 1911; Vol. VII; str. 637. 31

Athenagorus, Grčki: A0r|vcry6pac; 6 AGrjvaloc;; (133-190), filosof, Otac Crkve i protivnik Nikejskog Hrišćanstva, apo-logeta, autor Odbrana Hrišćana, i Uskrsnuće Tela. Njegovo ime znači Atinjanin, i sebe je predstavljao kao Atinjanin, Filosof i Hrišćanin; družio se sa svim filosofima svog vremena. Vrlo često koristi Platonove stavove da bi potvrdio svoje. Postoje određeni dokazi da je bio Platonista pre svojeg prelaska u Hrišćanstvo. Prema onome što on ističe u vezi Boga, Logosa i Božanskog razuma, on očigledno meša dogme Paganizma sa doktrinama Hrišćanstva. Izvor: Classical Dictionary: of Principal names ofGreeks and Romans; N.Y. Harper & Bro; 1841; str 226. 32

Johannes Meursius (van Meurs) (1579-1639), bio je holandski intelektualac i antikvar. Doktorirao je Pravo u Orlensu. Predavao je grčki i latinski jezik i bio profesor Istorije. Napisao veći broj dela iz oblasti istorije, klasike i rasprava o jezicima. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI ed; Vol XVIII; 1911; str. 315. 33

Firmicus, Maternus Julius, latinski pisac, živeo u vreme Konstantina Velikog i njegovih naslednika.Godine 346. na-pisao je rad pod naslovom De erroribus profanarum religionum koji je posvetio Constatniusu i Constansi, sinu i ćerki Konstantina, koji još postoji. U prvom delu knjige (Gl. 117) on napada lažne ciljeve obožavanja u Orijentalnim kulto-vima; u drugom delu (Gl. 18-29) razmatra brojeve, formule i obrede koji su povezani sa misterijama. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed.; 1911.; Vol X; str. 423. 34

Kalends (caldens) je naziv koji su Rimljani dali za prvi dan narednog meseca, koji je trebalo da bude dan mladog meseca. Kako su Kalendsi bili uvek prvi dan u mesecu, dva druga dana su Ide i Nones, koji nisu bili uvek isti dan u mesecu. Kalends je bio u mladom mesecu, Ide u punom mesecu i Nones je padao između ova dva. Najduži period meseca, oko dve nedelje, padao je između punog meseca i početka narednog meseca. Bio je to dan za obračun i isplate rata dužnika za kredit. Danas bi ti bilo: tri dana nakon Kaldensa bio bi 4. u mesecu. Da bi se utvrdio Kaldens u tekućem mesecu potrebno je izračunati koliko je dana ostalo u tekućem mesecu, i dodati na taj broj 2. Na primer, 22. april je deseti kalends u maju, jer je preostalo 8 dana iz aprila, na koje se dodaje još dva, i zbir je 10. Izvor: Ciclopedia: Or, an JJniversal Dictionary ofArts and Sciences; E. Chambers; London; 1728; Vol. I; str. 173.

35

Ephod je jedan od osam ritualnih delova odela koje su nosili Izraelićani a kasnije jevrejski visoki sveštenici u jevrejskom hramu u Jerusalimu. Mada se ponekad prevodi i kao kecelja ephod je bio najsličniji suknji sa dve naramenice za koje je bila prive-zana zlatna grudna pločica i opasač da se veže spreda. Visoki sveštenici su nosili plavu odeću, tuniku i pantalone ispod ephoda i pretpostavljalo se da je odeća bila razdvojena spreda, da se omogući lakše kretanje. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Izdanje. 36

Cherub, u Jevrejskoj, Hrišćanskoj i Islamskoj literaturi je krilato nebesko biće sa ljudskim, životinjskim ili ptičijim karakteristikama, koje je nosilac trona božanstva. Lik je preuzet iz drevne Bliskoistočne mitologije i ikonografije, gde ova nebeska bića opslužuju važne liturgije u hijerarhiji anđela. Najverovatnije je da pojam potiče od Akadianskog keribu, ili kjribu (od glagola karebu, značenja moliti se, ili blagosiljati). U Judaizmu, Cherub (ZTHD, kherubim), u Starom Zavetu, opis Heruvima naglašava njihovu natprirodnu pokretljivost i njihovu kultnu ulogu kao nosilaca trona Boga. U Hrišćanstvu, heruvimi su rangirani kao najviši red anđela i kao nebeski pomoćnici Boga, koji ga poštuju. U Islamu su poznati kao karjbiyjn> heruvimi koji stalno poštuju Boga ponavljaju Slava Alahu i borave u miru u oblasti neba koje je nedostupno napadu đavola ili zla. Izvor: Britannica: Encyclopedia Of World Religions, izdanje 2006, str. 197. 37

Martianus Minneus Felix Capella, bio je prozni pisac, pisao je na latinskom, u Kasnoj Antici, jedan od najranijih po-kretača sedam slobodnih umetnosti, i postavio je osnove ranog srednjevekovnog obrazovanja. Živeo je i radio, kao pravnik, u Kartagini. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 38

Caduceus, (Tna grčkom KrjpuKeio štap glastiika) je štap koji je nosio Hermes u Grčkoj mitologiji. On je štap dobio od Apola u zamenu za liru. Štap je imao magične moči nad živim i nad mrtvima. Isti štap su nosili glasnici Iris i Here. To je kratak štap prvobitno prekriven sa dva izdanka maslinovih grančica, a kasnije je udvojen sa dve zmije, i ponekad na vrhu ima krila. Kod Rimljana je često prikazivan da se nosi u levoj ruci Merkura, glasnika bogova, kao i od vodiča mrtvih, koji je bio i zaštitnik trgovaca, pastira, kockara, lažova i lopova. Izvor: Encydopedia Britannica, XI edition, 1911. g; str. 932. 39

Basilisk ili Bazilisk. Čuveni reptil, zmija ili aždaja, takođe nazivan cockatrice (dvonožna aždaja sa glavom petla), na-vodno se zmija ispilila iz malog deformisanog kokošijeg jajeta; drevni pisci su iznosili da je njegovo šištanje teralo sve ostale zmije, i da su njegov dah, pa čak i sam pogled bili smrtonosni. [Tako je nazvan, kaže Plinije, Stariji, zbog pege, koja je ličila na krunu, na njegovoj glavi; srednjevekovni pisci su mu dodali ’krestu i dijademu’.]. Izvor: Oxford English Dictionary; El. Ed. 40

Palinoda je oda u kojoj pesnik odustaje od nekog osećanja ili stava koji je iznet u nekoj ranijoj. Reč je nastala od grčke reči palin opet i ode pesma; latinski ekvivalent je recantata. Prva palinoda je u pesmi

Stesichorusa (grčki: horovođa) iz VII veka p. n. e. U njoj on pravi prepev ranije izjave da je za Trojanski rat bila kriva samo Jelena. Smeo prepev ove palinode je veoma visoko uvaža-van u antičkom svetu i pokrenuo je legendu: navodno, nakon što je napisao prvu poemu o Jeleni, Stesichorus je oslepeo. Tek posle prepeva pesnik je povratio svoj vid. Izvor: Encyclopedia ofthe ancient Greek World, Revised edition David Sacks, 2005; str. 330. 41

Erechtheus, mitski kralj Atine. Atinjani su sebe nazivali Erechtheidai ili Sinovi Erechtheusa. Kaže se, u legendi, da je bio sin Aurore i da ga je odgajila Atina. Njegovu vladavinu karakteriše rat sa Eleuzisom, koji je dobio, uz žrtve jedne ili sve tri njegove ćerke, i na kraju bitke, kao pobednik, kaže se, ubio ga je Posejdon trozupcem, iz osvete zbog žrtvovanja ćerki. Ima jako malo podataka o njemu, i samo nešto više o njegovom sinu, nasledniku trona. Izvor: Encyclopedia Britannica; Vol. IX; 1911; str. 735.

Zmija je bila poznat i blizak simbol u Misterijama Bakoa. Inicirani su ih hvatali rukama, kao što je to činio Orphiucus na nebeskom globusu i Orpheotelestes, ili pročistitelj kandidata, činio je isto, uzvikujući (zbog čega je Demosten podsmehivao JEschinesu /Eskinesu/ jer je javno radio na čelu jedne žene isto ono, što je i njegova majka radila iznad glave jedne koju je ona oponašala, uzvi-cima): Evoi, Saboi, Hyes Atte, Atte, Hyes ! 1

Inicirani su u ovim Misterijama očuvali ritual i ceremonije koje su prenete sa prvobitnom jednostavnošću, iz najranijih vremena i ponašanja prvog čoveka. Pitagorina pravila su se u njima po-štovala. Poput Egipćana koji su smatrali vunu nečistom, oni nisu sahranjivali Inicirane u vunenoj odeći. Uzdržavali su se od podnošenja krvavih žrtvi, živeli su na voću ili povrću i na neživotinjskoj hrani. Oponašali su život misaonih Sekti Orijenta, čime su se približili spokojstvu prvog čoveka koji je živeo bez muka i zločina i sa dubokim mirom u grudima. Jedna od najdragocenijih prednosti koja je obećavana Inicijacijom, bila je dovođenje čoveka u vezu sa Bogovima, kroz pročišćenje njegove duše od svega što ugrožava to zadovoljstvo i zamračuje zrake božanske svetlosti koji se šalju svakoj duši sposobnoj da ih primi, što je predstavljalo njihovu čistotu. Jedan od stepena inicijacije bio je stanje inspiracije koje su sledbenici obavezno morali da postignu. Inicirani u Misterijama Jagnjeta, u Pepuzi u Frigiji, ispovedali su se da bi bili inspirisani i proricali, tvrdilo se, da duša kroz te religiozne ceremonije, pročišćena od svih mrlja, može da vidi Bogove u ovom životu i naravno, u svim uslovi-ma, nakon smrti. Svete kapije Hrama, u kojem su ceremonije inicijacije održavane, otvarane su jednom godiš-nje i ni jedan stranac nikad nije imao dozvolu da uđe. Noć je bacala svoj veo na ove veličanstvene Misterije koje nisu smele biti nikome otkrivene. U njima su bile predstavljene patnje Bakoa koji se, poput Ozirisa, spustio u pakao i uzdigao ponovo; a sirovo meso bilo je razdeljeno Iniciranima, i svi su ga jeli, u sećanje na smrt Božanstva koje je Titan iskidao na komade. I te Misterije su slavljene u Prolećnom Ekvinociju. Glavni simbol je bio simbol stvaranja, da bi izra-zio aktivnu energiju i generativnu moć Božanstva, a inicirani su nosili vence i krune od mirte i lovora. U ovim Misterijama aspirant je držan u strahu i mraku tri dana i tri noći; i tada je uveden u Acpaviapouc; ili ceremoniju koja je predstavljala smrt Bakoa, identične mitološke ličnosti sa Ozirisom. To se postizalo njegovim zatvaranjem u teskoban prostor da bi on, u osami i mraku, oz-biljno razmišljao o stvarima kojima je pristupao i da bi njegov um bio pripremljen da primi uzvišene i misteriozne istine o prvobitnom otkrovenju i filosofiji. To je bila simbolička smrt a rođenje nakon ovoga, regeneracija; nakon nje, on je zvan 6icpvr|c; ili dvaput rođeni. Dok je bio zatvoren u teskobnom prostoru ćelije, do njega su dopirali zvuci potrage za Tifonom, zbog raskomadanog tela Ozirisa i po-trage Ree ili Izide za njim; on je čuo glasan plač i imena tog Božanstva, preuzetih iz Sanskrita. Zatim se objavljivalo da je telo nađeno i aspirant se izvodio napolje, uz uzvike, radost i klicanje. Nakon toga on je prolazio kroz predstavljeni Pakao i Elizijum. Zatim, kaže jedan stari pisac, oni se zabavljaju himnama i igrom, uzvišenom doktrinom svetogznanja i sa divnom i svetom vizijom. I, sada, pošto su postali savršeni i inicirani, oni su Slobodni; i više nisu pod ograničenjima; već, kru-nisani i pobednički, oni šetaju gore i dole u prostoru blagoslovenih, razgovaraju sa čistim i mudrim Ijudima i slave svete Misterije sa zadovoljstvom. Njih su učili Prirodi i cilju Misterija i načinima kako da postanu poznati, i dobijali su ime Epopti; bili su potpuno upućeni u prirodu i atribute Božanstva i doktrinu budućeg stanja i upoznati s jedinstvom i atributima Velikog Arhitekte Univerzuma i s pravim značenjem priča u vezi sa Bogovima Paganizma - velika Istina koja je bila često ponavljana, da je Zevs prvobitni Izvor svih stvari, da postoji samo Jedan Bog, Jedna moć i Jedna vlast iznad svih. I, nakon celovitih

objašnjenja mnogih simbola i amblema koji su ih okruživali, oni su bili otpušteni uz varavarske reči Koy£ (konx) i Opna^, (ompax) iskvarene reči iz Sanskrita, Kansha Aom Pakscha, što znači, cilj naših želja, Bog, Tišina, ili Obožavanje Božanstva u Tišini. Među korišćenim simbolima, bio je štap Bakoa kojim je on jednom, govorilo se, udario o tle i on se pretvorio u zmiju; i sledeći put, on je udario po vodi dve reke, Orontes i Hydaspes, voda se povukla i on je prešao na drugu stranu suvih nogu. Voda je dobijana, tokom ceremonije, udaranjem štapa po kamenu. Bakoisti su krunisali njihove glave sa zmijama, nosili ih u vazama i korpama, i pri Eupr|aic;, ili pronalaženju tela Ozirisa, jedna živa zmija ubacivana je u aspirantova nedra. Misterije Atisa u Frigiji i Misterije Sibile, njegove ljubavnice, kao i njihovo obožavanje, veo-ma su ličile Misterijama Adonisa i Bakoa, Ozirisa i Izide. Njihovo Azijsko poreklo je univerzalno prihvaćeno i, sa velikom verovatnoćom, preuzeto je iz Frigije koja se od davnih vremena sporila sa Egiptom oko vlasništva. Oni su, više od svih naroda, mešali alegorije sa svojim religioznim oboža-vanjem i bili veliki pronalazači priča; i njihova sveta predanja za Sibilu i Atisa, za koje su svi tvrdili da su Frigijski Bogovi, bila su veoma drugačija. U svemu, kako saznajemo od Juliusa Firmikusa, oni su predstavljeni alegorijom pojava prirode i nizovima fizičkih činjenica, pod velom predivne istorije. Njihovi praznici su slavljeni u ekvinociju. Započinjali su žalošću, oplakivanjem, jecanjem i tuž-nim uzdasima za smrt Atisa i završavali su se radošću pri njegovom povratku u život. Nećemo ovde razmatrati različite verzije legendi Atis i Sibele, date od Julius Firmikusa, Diodorusa, Arnobiusa , Lactantiusa , Serviusa , Svetog Avgustina i Pausaniasa. Dovoljno je da kažemo suštinu: Sibila, Frigijska Princeza koja je izumela muzičke instrumente i igru, bila je zalju-bljena u mladić Atisa; on je, možda, u napadu besa, osakatio sebe (ili ga je ona osakatila u njenom napadu ljubomore) i on je umro nakon toga, i kao Adonis, vraćen u život. To je ta feničanska mašta kao i za Boga-Sunca, samo izražena na drugačiji način, u drugačijem obliku i s drugačijim imenima. 2

3

4

Sibila je obožavana u Siriji, pod imenom Rhea. Lucian kaže da je Lidijski Atis tamo usposta-vio njeno obožavanje i sagradio joj hram. Ime Rhea se, takođe, pominje u drevnim kosmogonija-ma ° Feničana od Sanchoniathona. To je bio Lidijski Atis, kaže Lucian, koji je posle sakaćenja, prvo osnovao Misterije Rhea i prenosio ih Frigijcima, Lidijcima i ljudima Samotrake da ih slave. Rhea je, poput Sibile, predstavljena kako je vuku lavovi, a ona nosi bubanj i krunisana je cvećem. Prema Varu, Sibila je predstavljala zemlju. Ona je preuzela karakteristike od Minerve, Venere, Meseca, Dijane, Nemesis i Furije; bila je obučena u drago kamenje i njen Visoki Sveštenik je nosio odeću purpurne boje i tijaru od zlata. 5 6

3

6

7

Velike Praznik Sirijskih Boginja, kao Majke Bogova u Rimu, proslavljan je u Proletnom Ekvinociju. Upravo u tom ekvinociju, slavljene su Misterije Atisa i u njima je Iniciranima prenošeno da očekuju nagradu u budućem životu. Opisano im je Atisovo bekstvo od Sibilinog ljubomornog besa, njegovo skrovište u pećini u planinama i samoosakaćenje u trenutku delirijuma, u kojem na-stupa njegov sveštenik koji ga oponaša. Slavljenje Atisovih patnji održavalo se tri dana; u prvom se prolazilo kroz žalost sa suzama, nakon čega je dolazilo bučno radovanjeu kojem je, kaže Macrobius, Sunce obožavano pod Atisovim imenom. Ceremonije su bile alegorijske i samo su se neke od njih, prema Imperatoru Julijanu, mogle objasniti, ali većina je ostala sakrivena i prekrivena velom miste-rije. Upravo taj simbol je nadživeo njihova objašnjenja ikao što su mnogi radili u Masoneriji, nezna-njem i naglošću zamenili su ih novim.

U jednoj drugoj legendi, koju dobijamo od Pausaniasa, Atis umire (ranjen kao Adonis od div-ljeg vepra u organe reprodukcije); to je sakaćenje kojim se završavaju sve legende. Borovo drvo, pod kojim je, kako se navodi, on umro, bilo mu je sveto; i ono se nalazi među mnogim spomenicima, uz bika i ovna, u njegovoj blizini; jedan je znak uzdizanja Sunca a drugi uzdizanja Meseca. Obožavanje Sunca pod imenom Mitre pripadalo je Persiji, jer je to ime odatle došlo, kao izraža-jan simbol tog poštovanja. Persijanci, poštovaoci Vatre, smatrali su Sunce za najsjajniji dom oplođe-ne energije tog elementa Ono je davalo život zemlji i kruži svakim delom Univerzuma, čija je duša. To obožavanje prelazi iz Persije u Armeniju, Kapodokiju i Ciliciju (sam jug današnje Turske), mnogo pre nego što je bilo poznato u Rimu. Misterije Mitre cvetale su više od svih drugih u carskom gradu. Obožavanje Mitre počelo je da prevladava pod Trajanom. Hadrian je zabranio te Misterije, zbog grubih scena u ceremonijalima, jer su prinošene ljudske žrtve i proricanje budućnosti je traženo u njihovim drhtavim crevima. One su se ponovo pojavile, u većem sjaju nego ikada, pod Komodusom koji je svojom rukom žrtvovao čoveka u Mitrama; i nastavile su da se obavljaju pod Komodusom i njegovim naslednicima; Sveštenici Mitre bili su po celoj Rimskoj Imperiji, a spomenici ovog oboža-vanja pojavili su se čak i u Britaniji. Mitri su posvećivane pećine, u kojima je postojalo mnoštvo astronomskih simbola i u kojima su sprovođeni surovi ispiti nad Iniciranima. Persijanci nisu gradili hramove, ali su odavali poštovanje na vrhovima brda i u ograđenim pros-torima od neotesanog kamena. Oni su se gnušali slika i pravili su od Sunca i Vatre svoje simbole Božanstva. Jevreji su to pozajmili od njih i predstavili Boga kako se pojavljuje Avramu u plamenu vatre, a Mojsija kao vatru na Horebu i na Sinaju. Kod Persijanaca je Mitra, predstavljen Suncem, bio nevidljivo Božanstvo, Roditelj Univerzuma, Medijator. U pećinama inicijacije Zoroastera, Sunce i Planete su predstavljeni dodatno, sa pupolj-cima od zlata, kao i Zodijak. Sunce se pojavljivalo izlaskom iza leđa Bika. Tri velika stuba, Večnost, Plodnost i Sila, podržavali su krov i celina je bila simbol Univerzuma. Kao i Mojsije, Zoroaster tvrdi da je razgovarao s Božanstvom, licem u lice, kao čovek s čo-vekom, i da je dobio od Njega sistem čistog obožavanja da bi ga preneo samo onima s vrlinama i koji će se posvetiti učenju Filosofije. Njegov sjaj se proširio širom sveta, a učenici su mu dlazili iz svih zemalja. Čak je i Pitagora bio njegov učenik. Nakon iskušeništva, kandidat je ulazio u pećinu gde je primljen sa vrhom mača uperenim na levu stranu njegovih golih grudi, čime je neznatno povređen. Krunisan je maslinom, namazan balsamom od benzoina (smola od azijskog drveta, snažnog i lepog mirisa, izmirna) i dodatno pripremljen, pročišćen vodom i vatrom, prolazio je kroz sedam nivoa inicijacije. Simbol ovih nivoa su bile visoke lestvice sa sedam grupa prečaga. U njima je prolazio kroz brojne teške testove, u kojima je mrak bio glavni deo. Video je prezen-taciju poročnih u Hadu, i na kraju je izlazio iz mraka na svetlost. Primljen je u mestu koje je predstavljalo Elysijum, u sjajnom skupu iniciranih, gde je Veliki Magus predsedavao, obučen u plavo. Kandidat je imao obavezu tajnosti i bile su mu poverene Svete Reči, od kojih je glavna bila Neizrecivo Ime Boga. Tada su mu objašnjeni svi detalji njegove inicijacije. Rečeno mu je da su ga ove ceremonije približile Božanstvu i da treba da obožava svetu Vatru, dar tog Božanstva i Njegovo vidljivo prebi-valište. Objašnjeni su mu sveti likovi, poznati samo iniciranim i upućen je u odnos stvaranja sveta i pravog

filosofskog značenja vulgarne mitologije. Posebno su mu objašnjene legende o Ormuzdu i Ahrimanu i simboličkom značenju šest Amshaspanda koji su stvoreni od Ahrimana: Bahman, Gospodar Svetlosti, Ardibehest, Genije Vatre, Shariver, Gospodar Sjaja i Metala, Stapandomad, Izvor Korisnosti, Khordad, Genije Vode i Vremena i Amerdad, zaštitnik Vegetacije Sveta. I, konačno, objašnjena mu je prava priroda Vrhovnog Bića, Kreatora Ormuzda i Ahrimana, Apsolutnog Prvog Uzroka, nazvanog Zeruane Akherene.

U Mitrinim inicijacijama bilo je nekoliko stepena. Prvi, kaže Tertullian, bio je Vojnik Mitre. Ceremonija prijema sadržala se u predstavljanju kandidatu, koji je imao mač - krune. Ona je stav-ljana blizu njegove glave i on ju je odbijao, govoreći: Mitra je moja kruna. Tada je postajao vojnik Mitre i imao pravo da naziva druge Inicirane vojnicima ili drugovima po oružju. Otuda potiče titula Drugari u Stepenu Royal Arch u Američkom Obredu. Tada je on prošao, kaže Porfirije, kroz Stepen Lava - sazvežđe Leo, domicil Sunca i simbol Mitre koji se može naći na mnogim spomenicima. Ovakve ceremonije su u Rimu nazivane Leontic, Lavlje i Heliac, Sunčeve; i Coracia ili Hiero-Coracia, Gavrana, ptice koja je posvećena Suncu, i njen znak stavljen na Nebo ispod Lava, sa Hidrom, takođe se pojavljuje na spomenicima Mitre. 8

Odatle je kandidat prelazio na sledeći Stepen, gde su Inicirani nazivani Perses tj. deca Sunca. Iznad njih bili su Očevi, čiji je šef Pater Pathratus, ili Otac Očeva. Inicirani su, takođe, nosili titulu Orlova i Sokolova, ptica posvećenih Suncu u Egiptu; Orao je bio posvećen Bogu Mendes a Soko simbolu Sunca i Veličanstva. Malo ostrvo Samotraka dugo je bilo čuvar određenih veličanstvenih Misterija i mnogi su od-lazili tamo, iz raznih krajeva Grčke, da bi bili inicirani. Govorilo se da su ih osnovali i uspostavili drevni Pelasgi, inače rani kolonisti iz Azije u Grčkoj. Bogovi koji su obožavani na tom ostrvu i u tim Misterijama nazivali su se Kabiri (orijentalna reč, potiče od Cabar veliki). Veliki Varro naziva Bogove Samotrake Moćnim Bogovima. Na arapskom, Venera je nazivana Cabar. Varro kaže da su Velika Božanstva, čije su Misterije tu održavane, bile Nebo i Zemlja. One su bile simbol Aktivne i Pasivne Moći ili Principi univerzalnog stvaranja. Dva blizanca, Kastor i Poluks, ili Dioscuri, ta-kođe su nazivani Bogovima Samotrake; i zapis na margini strane (skoliast) Apolloniusa, citirajući Mnaseasa (iz Patara, grčki pisac, geograf i istoričar, III. vek) navodi imena Cere, Proserpine, Plutona i Merkura, kao četiri Kabiri Božanstva obožavana na Samotraki, kao Axieros Axiocersa Axiocerusus i Casmillus. Merkur je tamo bio, kao i svuda, službenik i glasnik Bogova; i mladi služitelj za oltarom i deca koja su radila u Hramovima, nazivana su Merkuriesi ili Casmilli, jer su bili u Toskani, od Etruraca i Pelasgija (preci Grka) koji su obožavali Velike Bogove. y

y

}

Tarquin, (dvojica sa istim imenom su bili kraljevi Rima, V. i VI. vek p.n.e) Etruskanac, bio je Iniciran u Misterijama Samotrake; i Etrurija je imala svoje Kabiri kao što je imala i Samotraka. Obožavanje Kabiri se raširilo sa tog ostrva na Etruriju, Frigiju i Malu Aziju. Verovatno su došle iz Fenikije na Samotraku, jer se Kabiri pominju od Sanchoniathona, a reč Cabar pripada Hebrejskom, Feničanskom i Arapskom jeziku. Dioskuri, Božanstvo koje je zaštitnik Plovidbe, zajedno s Venerom, uneti su u Misterije Samotrake. Sazvežđe Auriga ili Phaetona (konstelacija, i u grčkoj mitologiji, sin sunca), takođe je pošto-vano tamo sa impresivnim ceremonijama. Kada se podigla oluja u Argonautskoj ekspediciji, Orfej (već Iniciran u ovim Misterijama), predložio je da pristanu na Samotraku. Tako su i uradili, oluja se stišala i oni su tu inicirani

u Misterije i ponovo otplovili sa sigurnošću u srećan put, pod pratnjom Dioskuri, zaštitnika mornara i plovidbe. Ali, mnogo više od toga je obećano Iniciranima. Hijerofanti sa Samotrake su učinili da cilj nji-hovih inicijacija bude nešto neizmerno veće - posvećenje čoveka Božanstvu, zavetovanje na vrline i obezbeđenje nagrada koje Božanska pravda čuva za period nakon njegove smrti. Ovo je, iznad svega drugog, činilo te ceremonije poštovanim i podsticalo je svuda snažno poštovanje prema njima i veliku želju da se dobije pristup njima. U početku je to uzrokovalo da se ostrvo smatra Svetim i da ga poštuju sve nacije. Kada su bili gospodari sveta, Rimljani su mu ostavili slobodu i zakone. To je bio azil za nesrećne i svetilište koje je bilo nepovredivo. Na njemu su ljudi bili razrešeni od zločina ili ubistva, ali samo za ona koja nisu izvršena u hramu. Deca mlađeg uzrasta su, takođe, inicirana i odevana u posvećene ogrtače, sa purpurnim opa-sačima i krunom od masline i sedela su na tronu, kao i ostali Inicirani. U ceremonijama je pred-stavljena smrt najmlađeg u Kabirima kojeg su ubila braća i zatim pobegla u Etruriju (deo centralne Italije), noseći sa sobom kovčeg, ili sanduk, u kojem su bile njegove genitalije; i tamo su Falus i sveti kovčeg bili poštovani. Herodot kaže da su Samotrački Inicirani razumeli svrhu i poreklo ovog uva-žavanja koje je odavano Falusu, i zašto je on prikazivan u Misterijama. Klemens iz Aleksandrije navodi da su Kabiri podučavali Toskance da ih poštuju. One su bile posvećene u Heliopolisu u Siriji, gde su Misterije Božanstva imale mnogo sličnosti s Misterijama Atis i Sibile. Pelasgi su ih povezali s Merkurom, a pojavljuju se i na Mitrinim spomenicima; svuda i uvek kao simbol moći Sunca koje život daje u Proletnoj Ravnodnevici.

U Indijskim Misterijama, dok je kandidat pravio svoja tri kruga, uvek bi zastao kada stigne do Severa i rekao: Ja ponavljam primer Sunca i pratim njegov pravac. Plava Masonerija je zadržala Kruženje, ali je izgubila objašnjenje zašto je u Misterijama kandidat obavezno predstavljao sunce koje se spušta Južno prema regionu Zlog Principa, Ahrimanu, Sibili i Tifonu (mrak i zima), gde će fi-gurativno biti ubijen i nakon nekoliko dana se uzdići iz mrtvih i započeti da se uzdiže prema Severu. Zatim je oplakivana smrt Sita ° ili smrt Came kojeg je ubio Isvara i predao ga, u kovčegu, talasima, poput Ozirisa i Bakoa, tokom kojih je kandidat zaplašivan fantomima i užasnom bukom. 3

9

Kandidat je nakon toga morao da personifikuje Višnu i da izvede njegove avatare - inkarnacije ili dela. U prva dva stepena, upućen je u alegoriju legende o Potopu: prvo bi napravio tri koraka pod pravim uglom, predstavljajući tri velika koraka koje je napravio Višnu u toj reinkarnaciji; i otuda se tri koraka na Majstorskom Stepenu završavaju pod pravim uglom. Kada se ispuni devet reinkarnacija, kandidat je naučen potrebi za verom, kao uzvišenijoj od podnošenja žrtve, delima milosrđa, ili o smrtnosti mesa. Zatim je upozoren na pet zločina i davao je čvrstu obavezu da ih nikada neće počiniti. Tek tada je uveden u pripremljenu prezentaciju raja, u Društvo Članova Reda, veličanstveno ukrašenog, sa Oltarom u vatrenim plamenima, kao simbolom Božanstva. 9

Potom je dobijao novo ime, odeven je u belu odeću i nosio tijaru i dobija znake, znamenja i po-uke. Na njegovom čelu je napisan krst i jedan, u istoj liniji, ili Tau Krst, na njegovim grudima. Dobio je sveti pojas, brojne amulete ili talismane i zatim je snabdeven Svetom Rečju ili Uzvišenim Imenom koje su znali

samo inicirani, Tro-slovnu reč A. U. M.. Nakon toga je kandidatu objašnjeno mnoštvo amblema; arkana nauke sakrivena ispod njih i različite vrline, među kojima su mitološke figure bile puke personifikacije. I, on bi tako naučio zna-čenje tih simbola koji su za neovlašćenog bili lavirint nerazumljivih figura. Treći Stepen je bio život usamljenosti, kada deca Iniciranog postanu sposobna da rade za sebe. Kandidat odlazi u šumu radi molitve i čišćenja, i živi samo na povrću. Za njega se tada kaže da je ponovo rođen. Četvrti stepen je bio apsolutno sjedinjavanje sa svetom, introspekcija i samokažnjavanje, za koje se mislilo da dovodi do Savršenstva, a duša spaja sa Božanstvom. Na drugom Stepenu, Inicirani je učen o Jedinstvu sa Svemoćnim, sreći patrijarha, uništenju u Potopu, poročnosti srca i potrebi posrednika, nestabilnosti života, konačnom uništenju svih krei-ranih stvari i uspostavljanju sveta u još savršenijem obliku. Oni su poučavali Večnost Duše, objaš-njavali značenje doktrine Metempsihoze i prihvatali doktrinu stanja buduće nagrade i kazne; i oni su iskreno dokazivali da gresi mogu biti okajani samo pokajanjem, popravljanjem i dobrovoljnim ispaštanjem, a ne samo kroz ceremonije i žrtvovanja. 10

Misterije su kod Kineza i Japanca došle iz Indije i bile su bazirane na istim principima i sa slič-nim ritualima. Ime koje je davano samo Iniciranima bilo je O-Mi-To-Fo, i u njemu prepoznajemo originalno ime A:U:M koje je, mnogo kasnije, povezano sa Fo, Indijskim Budom, da bi se pokazalo da je on, po sebi, bio Veliko Božanstvo. Jednakostranični trougao je bio jedan od njihovih simbola; i takvo je bilo i mistično Y. Oba su aludirala na Tri u Jednom Bogu, i ovo poslednje je bilo neizrecivo ime Božanstva. Prsten koji su po-državale dve zmije, bio je - simbolično - svet, zaštićen moćima i mudrošću Kreatora i to je poreklo dve paralelne linije (u tom vremenu su one zamenile dve zmije), koje podržavaju krug u našoj Loži. Kod Japanaca je period iskušenja i provere za najviši Stepen trajao 20 godina. Glavne karakteristike Druidskih Misterija liče na Misterije Orijenta. Ceremonije su započinjale sa himnama suncu. Kandidati su bili svrstani po grupama od po tri, pet i sedam, zavisno od njihovih kvalifikacija; vođeni su devet puta oko Svetilišta, od Istoka prema Zapadu. Kandidat je polagao mnoge ispite, među kojima je jedan imao direktnu vezu s legendom Ozirisa. Stavljen je u čamac i poslat na more, pri čemu je zavisio samo od sebe i svoje prisebnosti da stigne bezbedno na drugu obalu. Smrt Hu-a je bila predstavljena na njegovom prijemu, uz sve spoljne znake tuge i žalosti, dok je on bio u potpunom mraku. Susretao se s mnogim predmetima, morao je da dokaže svoju hrabrost i da izloži život pred naoružanim neprijateljem. Predstavljene su mu brojne životinje i na kraju, kada dobije potpunu svetlost, dobijao je uputstva od Arh-Druida o Misterijama o moralnom Poretku. Podstaknut je da bude hrabar u ratu, učen je velikim istina-ma o besmrtnosti duše i budučem stanju, svečano mu je naređeno da ne zaboravi na poštovanje Božanstva i da čvrsto upražnjava moral, kao i da izbegava lenjost, zadovoljstvo i besmislice.

Aspirant je dostizao samo do ezoteričnih znanja u prva dva Stepena. Treći je sticalo samo malo njih, i to ljudi od ranga i ugleda, tek nakon dugog pročišćenja i izučavanja svih umetnosti i nauka po-znatih Druidima, u samoći, devet meseci. To je bila simbolična smrt i sahrana u ovim Misterijama. Opisano putovanje na otvorenom moru, u malom čamcu prekrivenom kožom, uveče, 29. apri-la, bio je poslednji ispit i završna scena inicijacije. Ukoliko bi pao na ovom ispitu, on je odbacivan, sa zadovoljstvom. Ukoliko bi uspeo, nazivan je triput-rođeni i bio je dostojan svih počasti Države i dobijao bi sva uputstva u filosofskim i religioznim doktrinama Druida. Grci su ih takođe nazivali E7torrTr|<;, Tpryovo<; triput-rođeni; i u Indiji, savršenstvo je pripisiva-no Jogijima koji su ostvarili mnogostruka rođenja. Opšte karakteristike inicijacije kod Gota bile su iste kao i u svim Misterijama. Duga iskušenja, post i poniženje, kružne procesije, predstavljanje kretanja nebeska tela, mnogi strašni testovi i ispi-ti, spuštanje u podzemne regione, ubijanje Boga Baldera od strane Zlog Principa, Loka, stavljanje njegovog tela u čamac i putovanje preko vode; i, ukratko, Istočnjačka Legenda, pod drugačijim ime-nima i uz neke varijacije. I Egipatski Anubis se pojavljivao u njima, kao pas koji čuva kapije smrti. Kandidat je zatvaran u improvizovanu grobnicu i nakon puštanja iz nje, polazio je u potragu za telom Baldera (Bog svetlosti, radosti, čistote, lepote, nevinosti i pomirenja. Sin Odina i Frige), nalazio ga, vraćao u život i posedao ga za tron. Bio je zavetovan na golom maču (što je još običaj u Rit Moderne) i zapečatio je svoju zakletvu pijući medovinu iz Ijudske lobanje. Tada su mu prenete drevne prvobitne istine (koje su preživele napade vremena) i on je bio infor-misan, u odnosu na generacije Bogova, o stvaranju sveta, potopu i uskrsnuću, u čemu je Balderovo uskrsnuće bilo uzor. Obeležen je sa znakom krsta i dat mu je prsten kao simbol Božanske Zaštite i simbol Savršenstva; odatle je običaj davanja prstena Aspirantu na 14. Stepenu. Tačka u Kruga i Kocka, bili su simboli Odina, i oni su mu, takođe, objašnjeni; i na kraju, priroda Vrhovnog Boga autora svega što postoji, Večnog, Drevnog, Zivog Uzvišenog Bića, Tragača u tajnim stvarima, Bića koje se nikad ne menja, u odnosu na koga je Odin Osvajač bio nepristojno upoređenje; i Triune, Bog Indusa je bio kopiran, kao Odin, Svemoćni Otac, Frea (Rhea ili Phre), njegova žena (simbol, univerzalne materije) i Thor, njegov sin (Posrednik). Ovde prepoznajemo Ozirisa, Izidu i Hora ili Horusa. Oko glave Thora postavljeno je dvanaest zvezda u krugu, koje kao da pokazuju svoje istočnjačko poreklo. Kandidat je, takođe, poučavan o konačnom uništenju sveta i nastanku novog, u kome če hrabri i oni sa vrlinama uživati trajnu sreču i ushičenje. Kao način da obezbedi veliku sreću, rečeno mu je da upražnjava čvrst moral i vrline. Inicirani je bio pripremljen da primi velike pouke svih Misterija, kroz duga iskušenja ili kroz apstinenciju ili neporočnost. Od njega se tražilo da posti mnogo dana i da bude uzdržljiv, da pije tečnosti koje će mu smanjiti strasti i održavati ga neporočnim. Pročišćenje je, takođe, bilo važno, jer je simbolička čistota bila neophodna duši da bi mogla da se

oslobodi veza s materijom. Obavljane su svete kupke i pripreme za krštenje, kao i očišćenje, po-tapanje, čišćenje prskanjem i pročišćenja svake druge vrste. U Atini, oni su kupani u Ilissusu koji je stoga postao sveta reka; i pred ulazak u Eleuzijski Hram, svi su morali da operu ruke u činiji s vodom pročišćenja, smeštene odmah pored ulaza. Čiste ruke i čisto srce su bili neophodni za sve kandidate. Apuleius se prao sedam puta u moru, što je simbolika Sedam Sfera kroz koje Duša mora da prođe da bi se ponovo uzdigla; i Indusi su morali da se okupaju u svetoj reci Gangu. Klemens iz Aleksandrije citira pasus Manandera , koji govori o pročišćenju trostrukim prskanjem solju i vodom. Sumpor, smola i lovor su, takođe, služili za pročišćenje, kao i vazduh, voda i vatra. Inicirani u Heliopolisu u Siriji, kaže Lucian (bio je retoričar i satiričar i pisao je isključivo na grčkom jeziku, iako je bio rodom Sirijac), žrtvovali su sveto jagnje, tadašnji simbol Ariesa/Ovna , a koji je kasnije postao znak prolećne ravnodnevnice; jeli su to meso kao što su i Izraeliti radili na Pesah, a zatim dodirivali svoju glavu i stopala sa njegovom i klečali na ovčijem runu. Potom su se kupali u toploj vodi, malo je i pili, i spavali na zemlji. 11

12

Postojala je razlika između manjih i većih Misterija. Pojedinac je morao nekoliko godina da provede u manjim, pre nego što bi bio primljen u veće koje su bile samo priprema za drugo Predvorje Hrama, dok je u Eleuzisu to bilo Svetilište. U manjim Misterijama, oni su pripremani da prime svete istine koje su im prenošene u većim. Inicirani u manjim su jednostavno nazivani Mistes, ili Inicirani, a oni u većim Epopti, ili Vidovnjaci. Jedan drevni pesnik kaže da su prvi bili nesavršena senka drugih, kao što je spavanje u odnosu na Smrt. Nakon prijema u prve, Inicirani je podučavan poukama moralnosti i osnovama svete nauke. Najuzvišeniji i tajni deo bio je rezervisan za Epopte koji su videli istinu u njenoj potpunosti, dok je Mistes video samo kroz veo i kroz simbolički filter, radi uzbuđenja i zadovoljenja radoznalosti. Pre prenošenja prvih tajni i osnovne dogme u inicijaciji, sveštenik je zahtevao od kandida-ta da položi strašnu zakletvu da nikada neće otkriti tajnu. I on je davao zakletvu, molitve i žrtve Bogovima. Kože žrtvenice su posvećivane Jupiteru, bile su raširene po zemlji i on je stajao bosim stopalima na njima. Tada su mu rečene neke enigmatske formule, kao odgovori na pitanja, kako bi bio upoznat. Zatim je postavljen na tron, opasan purpurnim pojasom i krunisan sa cvećem ili grančicama palme ili masline. Ne znamo tačno koliko je vremena trebalo da prođe između prijema u manje i veće Eleuzijske Misterije. Većina pisaca smatra da je to pet godina. Sigurno je bio znak pažnje i uvažavanja - kada je Demetrius postao Mistes i Epopt, istovremeno, na istoj ceremoniji. Kada je, na kraju, dobio dozvolu za Stepen Savršenstva, Inicirani je dovođen licem u lice sa celom prirodom i naučen da je duša sve u čoveku, da je zemlja samo njeno mesto izgnanstva a Nebo njen rodni kraj; da bi se duša rodila, za nju se prvo mora umreti; i da je smrt za nju povratak u novi život. Tada je on ulazio u svetilište. Ali, nisu mu davana sva uputstva istovremeno, već postepeno, tokom više godina. Postojale su mnoge prostorije, kroz koje je on napredovao po stepenima i između kojih su bile guste draperije. U unu-trašnjem svetilištu, kaže Proclus, bile su Statue i Slike, prikazujući oblike tobožnjih Bogova. I, kada je, konačno, pao i poslednji veo, sveti prekrivač spada sa slike Boginje i ona se pojavljuje u svom svo-jem sjaju, okružena božanskom svetlošću koja ispunjava celo svetilište, zaslepljuje oči i ulazi u dušu Iniciranog. Tako je simbolizovano konačno otkrovenje prave doktrine, kako prirode Božanstva i duše, tako i odnosa svake prirode prema materiji. Ovo je izvođeno sa strašnim scenama naizmeničnog straha i radosti, svetlosti i mraka, od blje-ska munje i udara groma, utvara i sablasti ili magijskih iluzija koje trenutno deluju na oči i uši. U svojoj pesmi o otmici Proserpine, gde aludira na ono što je prikazano u Misterijama, Claudian (Claudius Claudianus /370 - 404. g/, rimski pesnik koji je pisao isključivo u heksametru) opisuje: Hram je uz-drman, uzvikuje

on žestoko sevaju munje, kojima Božanstvo objavljuje svojeprisustvo. Zemljapodrh-tava i užasna buka se čuje usred ovog užasa. Hram Sina Cecropsa (ime može da se odnosi na dva kralja Atine) odzvanja sa dugim trajanjem buke; Eleuzispodiže svoje svete baklje; čuju se zmije Triptolemusa kako sikču; i strahotne Hekate se pojavljuju iz daljine. 313

13 14

Proslavljanje Grčkih Misterija se nastavljalo i trajale su, prema sigurnom izvoru, devet dana. Prvog dana susreću se Inicirani. To je dan punog meseca, meseca Boedromiona (po kalendaru koji se koristio u drevnoj Atici), na kraju znaka Ovna i blizu Plejade i mesta njihovog uzdizanja ka Biku. 15

Drugog dana bila je procesija na moru, radi pročišćenja kupanjem. Trećeg dana svi se okupljaju s darovima, pokajničkim žrtvama i drugim religioznim obredima, kao što su post, oplakivanje, uzdržavanje i dr. Cipal je žrtvovan i napravljene su ponude od žita i sa živim životinjama. Četvrtog dana, oni nose u procesiji mistični venac od cveća (koji predstavlja upravo onaj koji je Proserpina ispustila kada ju je uhvatio Pluton) i Krunu Ariadne na Nebu. Ona se vozi na pobed-ničkim kolicima koja vuku volovi i prati ih žena koja nosi kutiju ili kovčeg, obavijen u purpurnu tkaninu, u kojoj se nalazi zrnevlje susama, piramidalni keks, so, narovi i misteriozna zmija i, možda, mistični falus. Petog dana je veličanstvena procesija baklji, kao komemoracija traganja Cere za Proserpinom. Inicirani nastupaju po troje u lesi i svaki nosi baklju, dok se na pročelju procesije nalazi Dadoukos. Šesti dan je bio posvećen Iakchosu, mladom Bogu-Svetlosti, sinu Cere (koji je odgajan u svetili-štu i koji nosi baklju Boga-Sunca). Hor, Aristofanes ga naziva sjajnom zvezdom koja sija u noćnim inicijacijama. On je doveden iz svetilišta, krunisan je sa mirtom, i nošen je od kapije Ceramicusa do Eleuzisa, svetim putem, uz igru, svete pesme, svakim znakom radosti i mističnim kricima Iakchousa. 16

Sedmog dana su bile gimnastičke vežbe i borbe, a pobednici su krunisani i nagrađeni. Osmog dana bila je proslava Eskulapa . 17

Devetog dana pravljene su čuvene pijanke za dušu preminulih. Prema Athenceusu (Grčki retori-čar i gramatičar), veštenici bi napunili dve vaze, stavili jednu na Istok i jednu na Zapad, prema kapiji dana i noći, i prevrtali ih izgovarajući formulu misteriozne molitve, prizivajući Svetlost i Mrak, dva velika principa prirode. Tokom tih dana niko nije smeo da bude uhapšen, niti da podnese tužbu za bol ili za smrt, ili za veliku kaznu; nikome nije bilo dozvoljeno da prikaže veliko bogatstvo ili sjaj, da se iskaže ili bude ravan sa ovom svetom pompom. Sve je bilo za religiju. Takve su bile Misterije, i takva je bila Drevna Misao koja, u razbacanim i veoma iscepkanim delićima, dolazi do nas. Ljudski um još razmišlja o velikim misterijama prirode, i dalje nalazi da ideje, anticipirane od strane drevnih (čije najdublje misli tek treba istražiti), nisu u njihovoj filosofiji, već u njihovim simbolima, s kojima su se trudili da izraze velike ideje koje su se uzaludno borile da budu izgovorene rečima koje su oni videli kroz veliki krug pojava - Rođenje, Život, Smrt ili Dekompoziciju, i Novi Život iz Smrti i Truljenje - za njih, najveće misterije. Pamtite, dok proučavate njihove simbole, da

su oni imali dublji osećaj za ta čuda nego što ga mi imamo. Njima je transfor-macija crva bila veće čudo od zvezda; i otuda je siroti, ćutljivi skarabej, ili buba, bila sveta za njih. Njihove vere su kondenzovane u simbolima ili izražene u alegorijama koje su oni razumeli, ali nisu uvek bili sposobni da objasne rečima; jer, postoje misli i ideje koje se ne mogu izraziti rečima ni u jednom jeziku kojim je čovek ikad govorio.

25°, VITEZ BRONZANE ZMIJE

OVaj Stepen Je Filosofski I Moralni. Osim što nas poučava potrebi reformacije i pokajanju, kao načinima sticanja milosti i oproštaja, on je posvečen i objašnjavanju simbola u Masoneriji, posebno onih koji su povezani s drevnim i univerzalnim legendama, od kojih je ona o Khir-Om Abiju (Hiram Abifu) samo varijacija. Legende koje prikazuju ubistvo ili smrt i vračanje u život, kroz dramu u kojoj likovi Ozirisa, Izide u Horusu, Atisa i Sibile, Adonis i Venere, Kabiri, Dionizija i mnogih drugih, predstavljaju aktivne i pasivne Moči Prirode, poučavaju Inicirane u Misterijama da je načelo Zla i Mraka samo privremeno a da će načelo Svetlosti i Dobrog, biti večno. Maimonides kaže: U danima Enosa, sina Setovog, Ijudi su upali u bolne greške paje čak i sam Enos upao u njihovu zanesenost. Njihovo razmišljanje je bilo, s obzirom na to daje Bog uvažavao vrlo visoko nebeska tela i koristio ih kao Njegove službenike, daje to, očigledno, bila Njegova volja da ona treba da dobiju, od Ijudi, isto poštovanje, kao službenici velikog vladara, pravednu zaslugu od strane svih. Zadivljeni ovim saznanjem, oni supočeli dagrade hramove Zvezdama, da imprinose žrtve, da ih 18

obozavaju, u uzaludnom očekivanju da će one umilostiviti Kreatora svih stvari. Napočetku, oni zaista nisu smatrali da Zvezde treba da budu jedina Božanstva, ali su obožavali zajedno sa njima Gospoda Boga Svemoćnog. Tokom vremena, međutim, to veliko i poštovano Ime bilo je potpuno zaboravljeno i ceo Ijudski rod nije održavao nikakvu drugu religiju osim idolatrijskog obožavanja Domaćina Neba. Prva učenja u svetu su sadržana, uglavnom, u simbolima. Mudrost Haldejaca, Feničana, Egipćana, Jevreja ili Zaratustre, Sanchoniathona, Pherecydes iz Syrusa , Pitagore, Sokrata, Platona i svih drevnih koja du 19

došla do naših ruku, je simbolika. To je bio način, kaže Serranus u Platonovom Simpozijumu drevnih Filosofa, da predstave istinu određenim simbolima i skrivenim slikama. Sve što se može reći a što se odnosi na Bogove, kaže Strabo, moralo je biti kroz iznošenje starih mišljenja i priča; običaj drevnih je bio da obavijaju u enigme i alegorije svoje misli i razgovore koji su se odnosili na Prirodu, pa ih stoga nije lako objasniti. Kao što ste na XXIV Stepenu naučili, Braćo moja, drevni Filosofi su smatrali da duša čoveka ima svoje poreklo na Nebu. To je bilo, Macrobius kaže, uspostavljeno mišljenje među svima njima; i oni su smatrali da je to jedina prava mudrost jer duša, dok je zajedno s telom, uvek teži svom izvoru i stremi da se vrati mestu sa kog je došla. Ona je boravila među fiksnim zvezdama, sve dok se, zave-dena željom oživljenog tela, nije spustila i postala zatvorenik materije. Od tada, ona nema nikakvu drugu mogućnost osim sećanja, i stalno stremi prema svom mestu nastanka i svom domu. Načini njenog povratka moraju se tražiti u njoj samoj. Da bi se ponovo uspela u vis do svog izvora, ona mora da boravi i da se pati, u telu. Misterije su prenosile veliku doktrinu božanske prirode i žudnju za besmrtnošću duše, pleme-nitost njenog porekla, sjaj njene sudbine, njenu superiornost nad životinjama koje nemaju težnju prema nebu. Ako su se duše uzaludno borile da bi izrazile svoju prirodu, upoređujući se sa Vatrom i Svetlošću - ako su one pogrešile i prema svom stvarnom mestu boravišta i načinu svog spuštanja i puta kojim su se spuštale i uzdizale jureći između zvezda i sfera, to su bili samo delovi Velike Istine stvoreni kao alegorije da učine da ideja bude impresivnija i, takoreći, opipljivija ljudskom umu. Dozvolite da, u cilju razumevanja ovih drevnih Misli, prvo pratimo dušu u njenom spuštanju. Sfere Neba fiksnih zvezda bile su taj Sveti region i ta Elizijumska Polja, kao prirodno stanište duša i mesto na koje su se one ponovo uzdizale, kada su se oporavile i vratile u svoju prvobitnu čistotu i jednostavnost. Iz tog svetlosnog regiona, duše su kretale dalje na svom putu prema telu; na to odre-dište nisu stizale sve dok nisu prošle kroz tri degradacije, označene imenom Smrt, i kroz nekoliko sfera i elemenata. Sve duše su ostajale u vlasništvu Neba i sreće, dokle god su bile dovoljno mudre da izbegnu zagađenost tela i da se sačuvaju od bilo kakvih kontakata s materijom. Ali, one koje su sa tog uzvišenog boravišta (u kojem su kružile u večnoj svetlosti), sa žudnjom gledale na fizičko telo i ka onome što mi na zemlji zovemo život, a koji je za dušu stvarna smrt; i one koje su gajile prema njemu potajnu želju - te duše, žrtve svoje požude, postepeno su privučene ka nižim regionima sveta, samom težinom misli i zemaljskom žudnjom. Savršeno bestelesna, duša se ne predaje odjednom velikom omotaču tela, već postepeno, malo po malo, sukcesivno i neosetnim prelaskom, i u srazmeri kako se pomera, sve dalje i dalje, iz jednostavne i savršene supstance u kojoj je prvo boravila. Ona prvo okružuje sebe telom sastavljenim od supstance zvezda; nakon toga, kako se spušta kroz neko-liko sfera, večnom materijom sve prostijom, i tako se postepeno spušta u zemaljsko telo; njen broj degradacija ili smrti postaje isti kao onih iz sfera kroz koje ona prolazi. Galaksija, kaže Macrobius, se ukršta sa Zodijakom na dve suprotne tačke, u Raku i Jarcu, koje su povratničke tačke putanje Sunca, i obično se nazivaju Kapije Sunca. Te dve tačke putanje, pre nje-govog vremena, podudarale su se sa ovim sazvežđima, a u njegovo vreme, s Blizancima i Strelcem, zbog precesije ravnodnevnice; ali znaci Zodijaka su ostajali nepromenjeni, i Mlečni put je prelazio u znaku Raka i Jarca, ali ne u tim konstelacijama. Kroz ove kapije, duše su morale da se spuste na zemlju i uzdignu ka Nebu. Macrobius kaže u svom San Scipia - jedna je nazvana Kapija Čoveka, a druga, Kapija Bogova. Rak je bio prvi, jer su se duše spuštale preko njega na zemlju; zatim sledi Jarac, jer su se preko njega uzdizale na svoja mesta besmrtnosti i postajale Bogovi. Iz Mlečnog Puta, prema Pitagori, razdvajaju se pravci prema dominionu

Plutona. Sve dok ne napuste Galaksiju, nije se smatralo da su započele spuštanje prema zemaljskim telima. Odatle, one su odlazile i njoj su se vraćale. Sve dok ne stignu do znaka Raka, nisu je još napustile, i dalje su bile Bogovi. Kada su stigle do Lava, započele su šegrtovanje za svoje buduće stanje; i, kada stignu do Vodolije, znaka koji je u opoziciji Lavu, one su najdalje otišle od ljudskog života. Spuštajući se sa nebeskih granica, gde se Zodijak i Galaksija spajaju, duša gubi svoj sfernični oblik koji je u potpunosti Božanske Prirode, i izdužuje se u kupu, kao što se tačka izdužuje u liniju. Do tada nedeljiva monada , deli sebe i postaje duad, tj. jedinstvo postaje podela, poremećaj i sukob. Ona počinje da oseća zbrku koja vlada u materiji, s kojom se sjedinjuje, postajući, takoreći, zagađena gutljajima proste materije; za to pijanstvo, između Lava i Raka, simbol je čaša Bakoa, a za njih je to čaša zaborava. One se okupljaju, kaže Platon, na poljima oproštaja, da ispiju tu vodu iz reke Ameles (isto kao i Lethe, ali reka nepromišljenosti ili bezumlja) koja primorava čoveka da sve zaboravi. Ova fikcija se, takođe, nalazi kod Virgilija. Ako duše, kaže Macrobius, unete u telo zadržavaju sve znanje koje su stekle o božanskim stvarima tokom svog boravka na Nebu, Ijudi se neće razlikovati u mišljenjima prema Božanstvu; pa neke od njih zaborave više, a neke manje od onoga što su one naučile. 20

y

Mi se smejemo ovim predstavama drevnih, ali moramo naučiti da sagledavamo kroz te mate-rijalne slike i alegorije, ideje, borbu za izražavanje krajnosti, velike neizgovorene misli koje su oni prekrivali i obavijali. Bilo bi nam bolje da razmotrimo da li smo mi sami pronašli bolji put za pred-stavljanje porekla duše sebi, i za njen ulazak u ovo telo koje je njoj toliko strano; da li smo, zaista, ikad mislili o tome, ili nismo prestali da mislimo, iz očajanja.

Najviši i najčistiji deo materije koja hrani i sačinjava božansko postojanje, jeste onaj koji pesnici nazivaju nektarom, piče Bogova. Niža, poremečena i prostija je ona koja skrnavi dušu. Drevni su je simbolizovali kao Reku Lethe, mračni tok zaborava. Kako mi objašnjavamo to što duša zaboravlja svoje prethodno znanje, i kako usklađujemo krajnje odsustvo sečanja na njeno prethodno stanje, na njenu suštinsku besmrtnost? Mi, u stvari, najčešče sa strahom, izbegavamo svaki pokušaj da to sebi objasnimo. Povučena na dole, težinom stvorenom tim opijajučim gutljajem, duša pada duž Zodijaka i mlečnog puta u niže sfere i u svom spuštanju ne samo da preuzima, u svakoj od sfera, novi sloj ma-terijala koji čini svetla tela planeta, već dobija te drugačije osobine i sposobnosti koje će ispoljavati tokom bitisanja u telu. Na Saturnu, ona stiče moć razmišljanja, inteligenciju ili ono što se naziva osobinama razuma. Od Jupitera prima moć delovanja. Mars joj daje srčanost ili hrabrost, radinost ili preduzimljivost i plahovitost. Od Sunca dobija osećaje i maštu koji stvaraju osećanja, percepciju i misao. Venera joj daje podsticaj žudnji. Merkur joj daje osobinu izražavanja i iskazivanja onoga što misli i oseća. I, pri ulasku u sferu Meseca, ona dobija moć stvaranja i rasta. Ova lunarna sfera je najniža i najprostija za božansko telo i prva i najviša za zemaljsko telo. I, duša je tu preuzela lunarno telo, dok je, takoreći, sediment nebeske materije i prva supstanca animalne materije. Nebeska tela, Nebo, Zvezde i drugi Božanski elementi, uvek teže ka uspinjanju. Kada duša stigne u region u kome boravi smrtnost, ona cilja prema zemaljskom telu i smatra se da umire. Neka niko, kaže Macrobius, ne bude iznenađen što tako često govorimo o smrti ove duše koju, ipak, nazivamo besmrtnom. Ona nije poništena, nije uništena takvom smrću, već je samo lišena svojih prerogativa besmrtnosti na #

neko vreme; jer kasnije, kada bude pročišćena od poročnih mrlja naku-pljenih tokom veze, ona ponovo uspostavlja sve svoje privilegije i vraća se u svetlosno boravište svoje besmrtnosti. Na njenom povratku, ona se oporavlja kroz svaku sferu kroz koju se uzdiže, a strasti i zemaljske osobine otpadaju i ispadaju iz nje: Mesečeve - sposobnost da uvećava i umanjuje telo; Merkurove - obmane, arhitekture zla; Venere - zavodničku ljubav prema zadovoljstvu; Sun;eve - strasti za veličinom i vlašću; Marsove - hrabrost i neustrašivost; Jupiterove - tvrdičluk i Saturna - lažljivost i lukavstvo: i konačno, oslobođena od svega, ona ulazi naga i čista u osmu sferu najvišeg Neba. Sve to se uklapa u doktrinu Platona - da duša ne može ponovo da uđe u Nebo, sve dok je revo-lucije Univerzuma ne vrate u njeno prvobitno stanje i pročiste je od efekata njenog kontakta s četiri elementa. Ovo mišljenje o prapostojanju duša, kao čistim i nebeskim supstancama, pre sjedinjavanja s na-šim telima koja nastaju i oživljavaju njihovim spuštanjem sa neba, potiče iz drevne antike. Savremeni Rabin, Manasseh ben Israel , kaže da je to oduvek bilo verovanje Hebreja. Ono je bilo identično kao i kod večine filosofa koji su prihvatali besmrtnost duše i stoga je ona prenošena u Misterijama; jer, kako Lactantius kaže, oni nisu mogli da shvate kako je moguće da duša treba da postoji nakon tela, ako nije postojala pre njega i ako njena priroda nije bila nezavisna od tog tela. Istu doktrinu su prihvatili većina obrazovanih Grčkih Otaca, kao i mnogi Latinski. Takvo verovanje bi uveliko prevladavalo i u današnjem vremenu, kada bi čovek uopšte mislio o toj temi i kada bi istraživao be-smrtnost duše koja uključuje njeno prethodno postojanje. 21

Neki filosofi smatraju da je duša bila zarobljena u telu, pod kaznom za njene grehe učinjene u prethodnom stanju. Kako su oni to usklađivali sa nesvesnošću te duše, u njenom prethodnom stanju ili sa grehom koji je tada učinjen, ne objašnjava se. Drugi su smatrali da Bog, samo svojom voljom, šalje dušu da nastani neko telo. Kabalisti su ujedinili dva mišljenja. Oni su verovali da postoje četiri sveta - Atziluth, Briah, Yetzirah i Asiyah, svetovi emanacije, kreacije, oblika i materijalni svet, jedan iznad drugog i svaki naredni mnogo savršeniji od prethodnog, u odnosu na njihovu pojedinačnu prirodu i prirodu bića koja ih naseljavaju. Sve duše su na početku u svetu Atziluth, Vrhovno Nebo, boravište Boga i čistog i besmrtnog duha. One koje se spuštaju iz njega i bez sopstvene greške, po Božjem nalogu, darovane su božanskom vatrom koja ih čuva od zaraze materije i vraća ih na Nebo, čim je njihov zadatak izvršen. One koje su se spustile dole kroz sopstvenu grešku, idu od sveta do sveta, neosetno gube svoju ljubav prema Božanskim stvarima i za svoju samosvesnost; sve dok ne stignu u svet Asiyah, na koji padaju zbog svoje sopstvene težine. To je čist Platonizam, zadeven sli-kama i rečima neobičnim za Kabaliste. To je bila doktrina Esena, koji, kaže Porfirije, veruju da se duše spuštaju iz najsuptilnijeg etera, privučene telima i zavodljivošću materije. To je, u suštini, bila doktrina Origena; i ona im je preneta od Haldejaca koji su u velikoj meri izučavali teoriju Neba, sfera i uticaja znaka i sazvežđa. Gnostici su odredili da se duša uspinje i spušta kroz osam Neba i u svakom od ovih postoje odre-đene Moći koje se suprotstavljaju njihovom povratku i često ih vraćaju na zemlju, kada nisu u pot-punosti pročišćene. Poslednja od ovih Moći, najbliža sjajnom boravištu duša, bila je zmija ili aždaja. U drevnoj doktrini, neki Duhovi (zaštitna božanstva ili Genii) su bili zaduženi za sprovođenje duša u tela kojima su namenjena i za njihov izlazak iz tih tela. Prema Plutarhu, to su bile dužnosti Proserpine i Merkura. Kod Platona, bliski Duhovi su prisustvovali na rođenju čoveka, pratili ga i pa-zili na njega

celog njegovog života i na smrti upućivali na sud Velikom Sudiji. Ovi Duhovi su mediji komunikacije između čoveka i Bogova, a duša je uvek u njihovoj blizini. Ta doktrina je predavana u Proročištima Zoroastera i ovi Duhovi su bili Inteligencije koje su boravile na planetama. Tajna nauka i misteriozni simboli inicijacije bili su povezani sa Nebom, Sferama i Sazvežđima. Tu vezu mora izučavati svako ko razume drevnu misao, kako bi bio u stanju da protumači alegorije i istraži značenja simbola, iz kojih su se stari mudraci trudili da izvedu ideje koje su ih mučile, da bi mogli, makar nedovoljno i nepotpuno, da ih izraze rečima koje su samo slike onih stvari koje se mogu shvatiti i koje su u carstvu čula. Mi nismo u mogućnosti da potpuno poštujemo osećaje kojima su drevni cenili Nebeska tela niti ideje koje su njihovim zapažanjima o Nebu davale podstrek, jer ne možemo da se stavimo u njihov položaj, gledamo na zvezde njihovim očima u mladosti sveta, niti da se lišimo znanja koja čak i najobičniji među nama ima - da cenimo Zvezde i Planete i ceo Univerzum Sunca i Svetova, kao beživotnu mašinu i skup besmislenih orbita, koje nas zadivljuju samo po veličini, kao časovnik ili neki planetarujum. Mi se čudimo i zapanjeni smo Moćima i Mudrošću (većini ljudi se to čini samo kao Beskonačna Oštroumnost) Stvoritelja; oni su se divili tom Radu, oni su ga obogatili Životom i Silom i misterioznim Moćima i moćnim Uticajima. Memfis, u Egiptu, bio je na geografskoj širini 29 5” severno i geografskoj dužini 30° i 18’ istočno, a Teba, u Gornjem Egiptu na širini 25 45’ severno i dužini 32 i 43' istočno. Vavilon je bio na širini 32° 30’ severno i dužini 44° 23 istočno: dok je Saba, drevna Sabajska prestonica, bila na oko 15° širine severno. 0

0

Kroz Egipat protiče velika reka Nil, nadolazi iznad Etiopije, njen izvor je u potpuno nepozna-zom regionu, u staništu vreline i vatre, i njen pravac je od juga prema severu. Poplave Nila su for-mirale aluvijalna zemljišta u Gornjem i Donjem Egiptu, koje su nastavile da se podižu sve više i da đubre tlo svojim naslagama. U početku, kao u svim novo formiranim zemljama, ti aluvijalni nanosi (koji su nastajali svake godine i uvek u istom godišnjem periodu), bili su nesreće, sve dok odvodima, branama, isušivanjem i veštačkim jezerima za navodnjavanje, poplave nisu postale blagoslov i na koje se čekalo sa radošću (mada su nekada dočekivane sa užasom). Na naslagama, preostalim od Svete Reke, čim bi se ona povukla u svoje obale, muškarci su sadili semena; i bogata zemlja i sjajno sunce davali su im obilne žetve. Vavilon je ležao na Eufratu koji protiče sa jugoistoka prema severozapadu. On je bio blagoslov, kao i sve reke na Orijentu zbog neplodne zemlje kroz koje teku; ali njihove brze i neizvesne poplave, donosile su i užas i nesreću. Za drevne koji još nisu izumeli astrološke instrumente i koji su gledali Nebo očima dece, ova zemlja je bila ravna površina nepoznatih granica. O njenim granicama postojala su teoretisanja, ali ne i znanje. Njene neravne površine bile su površine neregularnosti. Da je to, u stvari, bio globus i da je bilo nečeg živog ispod njene površine ili na šta se ona oslanja, oni nisu imali pojma. Svakih dvadeset četiri časa sunce je izlazilo iznad istočnog oboda sveta i putovalo preko neba, preko zemlje, uvek prema Jugu, ponekad bliže a ponekad dalje od tačke iznad glave; i tonulo je na zapadnom obo-du zemlje. Sa njim je dolazilo svetlo i posle njega sledio je mrak. I svakih dvadesetčetiri časa pojavljivalo se drugo telo na Nebu, koje putuje nebom, koje je bilo vidljivo, uglavnom noću, ali ponekad čak i kad sunce sija, koje liči kao da prati sunce na većoj ili manjoj razdaljini; ponekad srpasto i zatim rastuće prema punoj orbiti, koje odašilje srebrnu svetlost; i ponekad više a ponekad manje Severnije od tačke iznad glave, u istim granicama sa Suncem.

Okruženim gustim mrakom duboke noći, kada je sve oko njega nestajalo, čoveku se činilo da je sam uz crne senke koje ga okružuju, i osećao je svoje postojanje praznim i ništavnim, osim što mu je sećanje prizivalo slavu i sjaj svetlosti. Sve je mrtvo za njega a on je, takoreći, takav za Prirodu. Kako li je njemu bila strašna i zaprepašćujuća misao, strah, užas, da će možda mrak biti večan i da se dan nikada neće vratiti; da li mu je to ikada palo na pamet, dok se gust mrak zatvarao pred njim kao zid? Šta ga to može navesti da voli, da radi, da se aktivira u radu, prijateljstva i zajedništva s velikim svetom koji je Bog rasprostro svuda oko njega i koji, možda, nestane u mraku? Svetlost ga vraća sebi i prirodi koja mu se učinila izgubljena. Zato je prirodno što je prvobitni čovek smatrao svetlost za princip svog stvarnog postojanja, bez koga bi život bio samo jedna muka i očaj. Tu nužnost za svetlošću i njenom stvarnom stvaralačkom energijom, osećali su svi ljudi, i ništa nije bilo opasnije za njega od nestajanja svetlosti. Ono je postalo njegovo prvo Božanstvo, jedan zrak koji sija u mraku i menja mučan haos, i deluje da čovek i ceo Univerzum nastaju iz njega. I, svi pesnici su zamišljali Kosmogonije i pevali su (o poreklu i nastanku sveta); takva je bila prva dogma Orfeja, Mojsija i Teologista. Svetlost je bila Ormuzd, koga su obožavali Persijanci, a Mrak Ahriman, poreklo svih zala; Svetlost je bila život Univerzuma, prijatelj čoveka, supstancija Bogova i Duše. Za njih je nebo bilo veliki, čvrsti, polukružni svod, hemisfera od nepoznatog materijala i nepo-znate daljine iznad ravne površine zemlje; i preko njega su putovali Sunce, Mesec, Planete i Zvezde. Sunce je za njih bilo veliki globus od vatre, nepoznatih dimenzija i nepoznate razdaljine. Mesec je bio masa meke svetlosti, a zvezde i planete svetlucava tela, naoružana nepoznatim i natprirodnim uticajima i moćima. Bilo je nemoguće da se ubrzo ne shvati - da su regularni intervali dana i noći jednaki, kao i da su ista dva intervala, merena istim rasponom vremena kada prolaze između dve poplave i između povrat-ka proleća i žetve. Nije bilo moguće a da se ne primeti da promene meseca nastaju redovno; da isti broj dana uvek prođe između prvog pojavljivanja njegovog srebrnog srpa na Zapadu uveče, i da su njegove pune orbite podizanja na Istoku u isto vreme, i ponovo, između toga i nove pojave srpa, na Zapadu. Ubrzo je primećeno i da Sunce prelazi Nebom na različitim linijama svakog dana, da je dan najduži a noći najkraće kada je linija njegovog prelaska najdalje na Severu, a dani najkraći i noći najduže, kada je linija bila najdalje prema Jugu; da je njegovo napredovanje prema Severu i jugu sa-vršeno pravilno, stvarajući četiri perioda koji su uvek isti - kada su dani i noći jednaki, u Proletnjem i Jesenjem Ekvinociju, a kada su dani najduži, u Letnjem Solsticiju, i zatim, kada su najkraći, u Zimskom Solsticiju. Sa Proletnjim ekvinocijem, ili oko 25. marta po našem kalendaru, oni su utvrdili da nepo-grešivo tačno nastaju blagi vetrovi, da se vraća toplina, jer se Sunce okreće severnije u odnosu na središnju tačku zemlje na svom putu; vegetacija nove godine počinje da buja i impuls ka ljubavnim akcijama pokreće se kod životinjskog sveta. Tada su Bik i Ovan, domaće životinje koje su najvrednije poljoprivrednicima i simboli snažne generativne moći, oporavili snagu, ptice se pare i grade svoja gnezda, semena proklijavaju i trava raste, a drveće se zaodeva zelenim lišćem. U Letnjem solsticiju, kada je Sunce dostiglo najvišu tačku severne granice na svom putu, dolazi velika vrelina i vreli ve-trovi i malaksalost i iscrpljenost; tada se vegetacija suši, ljudi čeznu za svežim povetarcem proleća i jeseni i hladnom vodom vetrovitog Nila ili Eufrata, koje i Lav traži daleko od svog brloga u pustinji. Jesenji ekvinocij tada donosi zrele plodove i žetvu, voće na drveću, vino i lišće počinje da opada i hladne večeri pritiska ledeni vetar. Princip Moći Mraka nadvladava onaj Svetlosti, vodeći Sunce dalje prema Jugu, kada noći postaju duže od dana. I, u Zimskom solsticiju zemlja postaje naborana mrazom,

drveće je bez lišća i Sunce dostiže najjužniju tačku na svom putu, kao da okleva da li da nastavi svoje spuštanje i prepusti svet mraku i očaju, ili da se okrene i vrati na svoju putanju prema severu, vraćajući sezonu sađenja, proleća i zelenog lišća i cveća i svih divota života i ljubavi. I zato je, prirodno i nužno, vreme podeljeno - prvo na dane, a zatim na mesečeve mene, mesece i godine; i sa tom podelom i sa kretanjima Nebeskih tela koja su ih obeležavala, bila su pridružena i povezana sva ljudska fizička uživanja i lišavanja. U svojim trošnim boravištima, poljoprivrednici su potpuno, ili u najvećoj meri, bili u milosti elemenata i promena godišnjih doba. Prvobitni ljudi Orijenta bili su najviše zainteresovani za povratak periodičnih fenomena, ta dva velika svetla tela Neba, od čije je redovnosti i urednosti zavisilo sve njihovo blagostanje. Pažljivi posmatrač je uskoro primetio da su manja svetla na Nebu bila čak urednija od Sunca i meseca i da su, nepogrešivom sigurnošću, predskazivala svojim uzdizanjem i zalaskom, periode povratka različitih pojava i godišnjih doba, od kojih je zavisilo fizičko blagostanje svih ljudi. Oni su ubrzo osetili potrebu za razlikovanjem pojedinačnih zvezda ili grupa zvezda, i davanja imena, kako bi međusobno mogli da se razumeju, u odnosu na njihovo označavanje. Potreba je stvorila da njihovo označavanje nekada bude prirodno a nekada izmišljeno. Uočivši da je, u okviru jedne godine, obnavljanje i periodično pojavljivanje proizvodnje na zemlji bilo uvek povezano, ne samo s putanjom Sunca, već i sa uzdizanjem i zalaskom određenih zvezda i sa njihovom pozicijom u odnosu na Sunce (koje je njima bilo centar za sve ostale nebeske zvezde), prirodno je što su pove-zali nebeske i zemaljske stvari koje su, u stvari, već bile povezane. Tako su počeli da daju određena imena zvezdama ili grupama zvezda, u odnosu na one zemaljske stvari koje su im se činile povezane s njima; i, da bi kompletirali celinu, onima koje su još opstale pod ovim imenima, nadevali su proi-zvoljna i pomodna imena. Tako su Etiopljani iz Tebe ili Sabe davali imena Nilu pod kojima je on započinjao poplave: Zvezda Plavljenja, ili onaj koji sipa vodu (Aqurius). One Zvezde, među kojima je bilo Sunce kada je došlo do Severne putanje i započelo da se povla-či prema Jugu, nazvane su, zbog ovog kretanja povlačenja, Rak (Cancer). Kada se Rak približavao u jesen, srednja tačka između Severnog i Južnog ekstrema na njegovom putu, dani i noći, postajali su jednaki; i Zvezde koje su između njih tada nalazile, nazvane su Zvezde Ravnoteže (Libra). One zvezde, kada je Lav izlazio iz pustinje zbog žeđi i dolazio na Nil da je umine, zvale su se Zvezde Lava (Leo). Zvezde, među kojima je Sunce bilo u doba žetve, nazvane su Devica, skupljačica, noseći Snop Pšenice (Virgo). A one, među kojima je Sunce bilo u februaru, kada ovca donosi svoje mlade, nazvane su Zvezde Ovna (Aries). Zvezde u martu, kada je bilo vreme oranja, nazvane su Zvezde Bika (Taurus). Zvezde kada su vreli i užareni vetrovi dolazili iz pustinje, sa otrovnicama i reptilima, nazivane su Zvezde Škorpiona (Scorpio).

Uvidevši da je godišnji početak narastanja Nila uvek bio praćen pojavom prelepe Zvezde koja je u tom periodu pokazivala sebe u pravcu izvora te reke i činilo se da upozorava muškarce da budu oprezni i da se ne iznenade poplavom, Etiopljani su to ponašanje Zvezde uporedili s ponašanjem Životinje koja lajanjem upozorava na opasnost i, nazvali su je Pas (Sirius). Kako je i astronomija počela da se proučava u sve većoj meri, zamišljeni likovi praćeni su širom Neba i dodeljivane su im različite Zvezde. Glavne među njima bile su one koje su ležale na pravcu ko-jim je Sunce putovalo, dok se penjalo prema Severu i silazilo prema Jugu, i koje su ležale u okvirima granica i pružale se na podjednakoj distanci na svaku stranu linije jednakih noći i dana. Ovaj pojas, krivudajući kao zmija, nazvan je Zodijak i podeljen je na dvanaest znakova. U Proletnoj ravnodnevici, 2455 godina pre naše Ere, Sunce je ulazilo u znaku sazvežđa Taurus, ili Bika; prošavši kroz njega, ono je započinjalo, u Zimskom solsticiju, da se uspinje prema Severu, kroz znak Vodolije, Ribe i Ariesa; i pri ulasku u prvi, ono se nalazilo na najnižoj tački svog puta prema Jugu. Od Bika, ili Taurusa, ono prolazi kroz Blizance i Raka i dolazi do Lava, kada dolazi na stanicu na svom putu Severnije. Tada, kroz Lava, Devicu i Vagu, ono ulazi u Scorpio u Jesenjem ekvinociju, i nastavlja prema jugu kroz Scorpio, Strelca (Sagittarius) i Jarca (Capricornus) prema Aquariusu, stanicama njegovog puta prema Jugu. Putanja kojom ono putuje kroz ove znakove postaje Ekliptika, a ona kojom prolazi kroz dva ekvinocija, Ekvator. Oni nisu znali ništa o nepromenljivim zakonima prirode; i kad god je Sunce, sve više, započi-njalo svoje približavanje prema Jugu, oni su se, sve manje, bojali da će ono nastaviti dalje i postepeno nestati zauvek, ostavljajući zemlju da njom vladaju večni mrak, oluje i zima. Potom su se radovali kada je Sunce započinjalo ponovno uspinjanje, posle Zimskog solsticija, boreći se protiv zlih uticaja Vodolije i Ribe, i sa dobrodošlicom je sačekano u Jagnjetu (Aries). I, kada je u Proletnom ekvinociju ušlo u Bika, bili su još srećniji i sigurniji da će im dani ponovo biti duži od noći, da je došla sezona sejanja i da slede Leto i žetva. I tugovali su kada, poale Jesenje ravnodnevnice, zli uticaji otrovnog Škorpiona i osvetoljubivog Strelca i prljavog i zlom obeleženog Jarca, povuku Sunce na dole, prema Zimskom solsticiju. Govorili su da je ono tada ubijeno i da je otišlo u carstvo tame. Ostajući tu tri dana, ponovo se uzdizalo i opet uspinjalo severnije na nebu, da nadoknadi zemlji za tamu i mrak Zime (koja usko-ro postaje simbolika za greh, zlo i patnju), kao što su Proleće, Leto i Jesen postali simboli sreće i besmrtnosti. Ubrzo, oni personifikuju Sunce i obožavaju ga pod imenom Oziris i pretvaraju legendu o njego-vom spuštanju među Zimske Znake, u priču o njegovoj smrti, njegovom padu u podzemne regione i njegovom uskrsnuću. Mesec postaje Izida, žena Ozirisa; a Zima, kao i pustinja ili okeani u kojima Sunce nestaje, po-staje Tifon, Duh ili Princip Zla koji ratuje protiv Ozirisa i ubija ga. Putanjom Sunca kroz dvanaest znakova, nastaje legenda o dvanaest radnih zadataka Herkulesa i inkarnacija Višne i Bude. Otuda i legenda o ubistvu Khuruma (ili Hirama), predstavnika Sunca, od strane

trojice Pomoćnika iz zanata, simbola tri Zimska znaka, Jarca, Vodolije i Ribe, koji su ga napali ispred tri kapije Neba i ubili ga u Zimskom Solsticiju. Otuda potraga devet Pomoćnika iz zanata (preostalih devet znakova), za njim, i njegovo pronalaženje i uskrsnuće. Otvarajući novu godinu, Nebeski Bik bio je Kreativni Bik Indusa i Japanaca, koji je svojim rogovima razbio jaje iz koga je nastao svet. Zato je bik Apis obožavan od Egipćana i prikazivan kao zlatno tele od Aarona u pustinji. Zato je krava bila sveta za Induse. Zato, iz svetih i blagotvornih zna-kova Bika i Lava, nastaju krilati lav sa ljudskom glavom i bikovi u palatama u Kouyounjiku (Niniva) i Nimrodu, poput onih koji su bili Heruvimi koje je Solomon namestio u Hramu; i zato su dvanaest bronzanih volova, na kojima je postavljen oval od bronze. Nebeski Lešinar ili Orao, uzlazeći i zalazeći zajedno sa Škorpijom, zamenjivan je s njom u mnogim slučajevima, zbog Škorpijinog zlog uticaja. I, tako su četiri velika perioda godine obeležena Bikom, Lavom, Čovekom (Vodolijom) i Orlom; oni su bili po uvaženom ukusu Ephraima, Judaha, Reubena i Dana (Jevrejska plemena, sa tim znacima na barjacima); i još se pojavljuju na grbu američke Royal Arch Masonerije. Kasnije je Ovan ili Jagnje postao predmet obožavanja, kada je po svom redu otvarao ekvinocij, da bi izvukao svet iz zimske vladavine mraka i zla. Oko centralne i jednostavne ideje godišnje smrti i uskrsnuća Sunca, ubrzo se pojavilo mnoš-tvo slučajnih detalja. Neki su izvučeni iz astronomskih fenomena, dok su drugi bili samo poetički ukrasi i izumi. Pored Sunca i Meseca, drevni su, takođe, videli prelepu Zvezdu koja sija mekim, srebrnastim sjajem i koja uvek prati Sunce, na maloj daljini, kada ono izlazi ili kada njemu prethodi. I druge dve, jedna crvene boje i boje besa, i još jedna više kraljevska i sjajnija od svih, rano su počele da privlače pažnju svojim slobodnim kretanjem među fiksnim starosedeocima Neba; a ova druga posebno zbog svog neobičnog sjaja i regularnosti kojom se rađa i zalazi. To su bile Venera, Mars i Jupiter. Merkur i Saturn se nisu mogli uočiti u ranim danima sveta, sve dok astronomija nije počela da dobija pro-porcije nauke. U projekciji nebeskih sfera astronomskih sveštenika, Zodijak je bio sazvežđe, poređano u kru-gu, prikazujući svoje polovine u dijametralnoj suprotnosti; i za hemisferu Zime se govorilo da je suprotna, naspramna, oprečna, prema hemisferi Leta. Nad anđelima hemisfere Leta, vladao je kralj (Oziris ili Ormuzd), prosvetljen, inteligentan, kreativan i blagotvoran. Nad posrnulim ili zlim duho-vima, genii, hemisfere Zime i demonima ili Devsovima podzemnog carstva mraka i tuge, i njihovih zvezda, takođe je vladao jedan glavni. U Egiptu, Škorpija je vladala prva, kao znak odmah pored Vage, i dugo je bila znak Zime; i zatim, Polarni Medved ili Magarac, zvan Tifon koji jepoplava, zato što su kiše plavile zemlju kada je to sazvežđe dominiralo. U Persiji, kasnije, to je bila zmija koja je, personifikovana Ahrimanom, ili Zlim Principom, religije Zoroastera. Sunce ne stiže, u istom trenutku, svake godine, u tačku ravnodnevice na ekvatoru. Objašnjenje ovog ranijeg dolaska je da ta tačka pripada nauci astronomije, i zato vam je predajemo na razmišlja-nje. To nazivamo precesija ekvinocija, način da Sunce stalno menja svoje mesto u zodijaku, u svakom prolećnom ekvinociju; tako da su sada znaci zadržali imena koja su imali 300 godina pre Hrista, ali se ne podudaraju sa sazvežđima; Sunce je sada u sazvežđu Ribe, a tada je bilo u znaku Ariesa. Godišnja razlika u merenju je nešto više od 50 sekundi [50” 1.]. Period potpune Revolucije u Ekvinociju je 25.856 godina. Precesija iznosi 30° ili jedan znak (zodijaka), u rasponu od 2155,6 godina. I, pošto

sunce sada ulazi u Ribi u prolećnom ekvinociju, ono je ulazilo u Arijes u tom periodu, 300 godina pre Hrista, i u Bika 2455 pre Hrista. I, podela Ekliptike, sada nazivana Bik, leži u sazvež-đu Arijes; dok je znak Blizanaca u sazvežđu Bika; 4610 pre Hrista, sunce je ulazilo u Blizance u Prolećnom ekvinociju. U dva perioda, 2455 i 300 godina pre Hrista i sada, ulasci sunca u ravnodnevicu i dugodnevicu po znacima, bili su kako sledi: U 2455. p. n. e. Prolećni ekvinocij Letnji solsticij Jesenji ekvinocij Zimski solsticij ulazi u Bika iz Arijesa ulazi u Lava iz Raka ulazi u Škorpiju iz Vage ulazi u Vodoliju iz Jarca 300 godina pre Hrista iz Ribe iz Blizanaca iz Device iz Strelca Prolećni ekvinocij Letnji solsticij Jesenja ekvinocij Zimska solsticij ulazi u Aries/Ovan ulazi u Raka ulazi u Vagu ulazi u Jarca U1872. iz Vodolije iz Bika iz Lava iz Škorpije. Prolećna ekvinocij Letnja solsticij Jesenja ekvinocij Zimska solsticij ulazi u Ribu ulazi u Blizance ulazi u Devicu ulazi u Strelca Mešanjem znaka sa uzrocima, nastaje obožavanje sunca i zvezda. Ako sam ja gledao na sun-ce, kad sjaji, i na mesec, koji hodi u sjaju; i srce se moje potajno prevarilo i ruku moju su poljubila moja usta, i to bi bilo bezakonje za Sudije, jer bih se odrekao Boga kojije gore, kaže Knjiga o Jovu . Verovatno ni mi nismo, u celini, mnogo mudriji od ovih jednostavnih ljudi starog vremena. Jer, sve što znamo o efektima i uzrocima, jeste da jedna stvar regularno ili slučajno sledi iza druge? 22

I, pošto helikalno dizanje Siriusa prethodi dizanju sunca na Nilu, smatralo se da ga ono uzrokuje; i za druge zvezde se, takođe, na isti način, mislilo da uzrokuju veliku vrućinu, ciču zimu i kišne oluje. Pretpostavlja se da je religiozno strahopoštovanje prema Zodijačkom Biku (Taurusu), od sa-mog početaka bilo prilično široko, možda čak i u celoj Aziji; lanac planina ili region Kavkaza na-zvan je po njemu i on je i dalje poznat pod nazivom Planine Taurus, koje se šire od Južnih krajeva Indijskog

Potkontinenta, pa skoro do Evrope i Istočnih delova Afrike. Očigledno je da ovo potiče iz onih dalekih vremena, kada je kolura prolećne ravnodnevice prelazila preko zvezda na čelu sa znakom Taurusa (među kojima je bio Aldebaran , u periodu kada je zasijala svetlost umetnosti i pismenosti, što potvrđuju svi drevni spomenici orijentalnih naroda. 23

24

Proslava praznika prvog mladog meseca, počinjala je kada je godina otvarana sa Suncem i Mesecom u Taurusu. Arapska reč Al-De-Baran, znači glavna ili vodeća zvezda; i ona je mogla biti tako imenovana, samo kada je zaistapredvodila, ili vodila sve ostale. Godina je tada započinjala sa Suncem u Taurusu; i sve drevne skulpture, u Asiriji i Egiptu, gde se Bik pojavljuje s lunetom ili srpastim rogovima i diskom sunca između njih, direktne su aluzije na važne praznike prvog mladog meseca godine. David peva: Duni u trubu u Mladom Mesecu; u pravo vreme, na našem svečanom prazniku; jer ovoje pisani zakon Izraela i zakon od Boga Jakova. Ovoje on naložio Josefu da potvrdi, daje izašao iz zemlje egipatske. Poštovanje koje je Taurusu odavano, nastavljeno je još veoma dugo kroz precesije ravnodne-vice, a kolure proletne ravnodnevice dolazile su i prolazile kroz Arijesa. Kinezi još imaju hram, nazvan Palata rogatog Bika; i isti simbol je poštovan u Japanu i u celom Hindustanu. Cimbriani (Kimbriani, severno nemački bavarski dijelekt ili pripadnik naroda Zimbern) su nosili bronzanog bika sa sobom, kao prikaz svog Boga, kada su pregazili Španiju i Gale; i prikaz Kreacije, s Božanstvom u obliku bika, kako razbija ljusku jajeta rogovima, predstavljen je Taurus, početak godine i pucanje simboličke ljuske povratka godišnje orbite i nova godina. 25

Teofilus navodi da je egipatski Oziris trebalo da bude mrtav ili odsutan pedeset dana u sva-koj godini. Landseer (pisac Sabcean History) misli da je to bilo zato što su Sabajski sveštenici navikli da vide, na nižim geografskim širinama Egipta i Etiopije, prve ili glavne zvezde Seljaka (Bootes) kako tonu ahronično (jedna u ranu zoru i druga u prvi sumrak), ispod Zapadnog horizonta, kada započinju svoje oplakivanje ili daju signal drugima da oplakuju; i kada se ova vrlina plodnosti pre-nese proletnom suncu, razvratne pijanke postaju njihovo posvečenje. 26

27

Pre nego što su kolure proletnje ravnodnevice prešle u Arijes i nakon što su napustile Aldebaran Hyades , Plejade su sedam ili osam vekova bile vodeće zvezde Sabajske godine. Tako na spomeni-

28 29

i

i28

cima nailazimo na disk i polumesec, simbole sunca i meseca zajedno, da se pojavljuju naizmenično - prvi na glavi, a zatim na vratu i leđima Zodijačkog Bika i, od nedavno, na čelu Ovna. Dijagramski lik ili simbol koji se još koristi da označi Taurusa V, jeste krug sa srpom, simbol koji nam je ostao još iz dalekih vremena, kada je ova važna veza u Taurusu označavala istovremeni začetak Sabajske godine i ciklusa Haldejskih Sarosa . On je bio visoko uvažavan znak, da je čak postao njegov karakteristični simbol. Na bronzanom biku iz Kine, srp je zakačen na leđima Bika, poput oblaka, i izrezbareno udubljenje je napravljeno kao mesto za povremene ulaske kruga sunca, kada se solarno i lunarno vreme podudaraju i poklapaju, na početku godine i lunarnog ciklusa. Kada se to dogodi, godina ne započinje sa zvezdama na glavi Bika, več kada kolura proletne ravnod-nevice prođe preko sredine ili kasnijih stepena sazvežđa Taurusa; a Plejade su bile, u Kini, kao i u Kanaanu, zvezde vodilje godine. 30

Srp i disk zajedno, predstavljali su spajanje Sunca i Meseca; i kada se uspostavi nad glavom Zodijačkog Bika, započinje ciklus nazvan kod Haldejaca Saros i Metonik kod Grka; i na njih alu-dira Jov, kroz frazu 31

Mazzaroth u ovom godišnjem dohu, što če reči, da su prvi novi Mesec i novo Sunce godine potpuno usklađeni, a to se događa jednom u osamnaest godina, i to delimično. 32

Na sarkofagu Aleksandra, pojavljuje se isti taj simbol na čelu Ovna koji je, u vreme tog monar-ha, bio njegov glavni znak. I na skulpturama u hramovima u Gornjem Nilu, pojavljuju se srp i disk, ali ne na glavi Bika, več na čelu Ovna ili Ovnoglavog Boga, koga je Grčka Mitologija nazvala Jupiter Amon, pravo Sunce u Arijesu. Ako sada, za trenutak, pogledamo pojedinačne zvezde koje sačinjavaju i koje su bile blizu posmatranog sazvežđa, možemo nači nešto što če nas povezati sa simbolima Drevnih Misterija i Masonerije. Treba uočiti sledeče: kada je Sunce u nekom sazvežđu, ne vidi se nijedan deo tog sazvežđa, osim pred sam izlazak Sunca i neposredno nakon njegovog zalaska, kada se vide samo njihove ivice, dok su sazvežđa na suprotnoj strani od Sunca, i dalje vidljiva. Kada je Sunce u Biku, odnosno kada Bik zalazi sa Suncem, Škorpion izlazi dok ono zalazi, i ostaje vidljiv tokom noči. I, ako Bik izlazi i zalazi sa Suncem baš danas, on če, šest meseci od tada, izlaziti na zalasku i zalaziti na izlasku sunca; jer zvezde dobijaju od Sunca po dva sata svakog meseca. Vraćamo se u vreme kada su ga posmatrali haldejski ovčari i seljani Etiopije i Egipta, Poput mleka beo bik sa zlatnim rogovima predvodi novorođenu godinu, i vidimo na vratu Taurusa, Pleiadas, a na njegovom licu Hiades kojeje samojedno iz obilja Grčkih imena i čiji šef je sjajni Alderbaran; dok je jugozapadno to nasjajnije od svih sazvežđa, Orion sa Betelgueuxom na njegovim ramenima, Bellatrixom (treća najsjajnija zvezda u konstelaciji Oriona) na njegovom levom ramenu, Rigelom (najsjajnija zvezda u konstelaciji Oriona) na levom stopalu i na njego-vom pojasu su tri zvezde poznate kao Tri Kralja, a sada kao Jard ili Lakat (ili aršin). Orion je, govori dalje legenda, progonio Plejade; i da bi ih spasao od njegovog besa, Jupiter ih je stavio na Nebo, gde ih on još juri, ali uzalud. One su sa Arcturusom (najsjajnija zvezda na severnoj hemisferi) i Grupom iz Oriona, pomenute u Knjizi Jova. Obično su nazivane Sedam Sestara i govorilo se da ih je bilo sedam, pre pada Troje, mada ih je sada samo šest vidljivih. }32

Pleiadas su tako nazvane po grčkoj reči koja znači jedriti ili ploviti. U svim vremenima one su smatrane kao znak godišnjih doba. Virgilije kaže da su im mornari dali ime „Plejade, Hyades i Severna Kola: Pleisadas, Hyades, Claramque Lycaonis Arcton. I, Palinarus kaže, 33 34

Arcturum, pluviasque Hyadas, Geminosque triones, Armatumaque auro circumsplict Oriona, (Izučavaj Arcturus i kišne Hyades i Blizance Tri-u-Jednom, i Oriona, obloženog zlatom). Taurus je bio vladar i vođa nebeskog doma preko dve hiljade godina; i kada se njegova glava nađe sa Suncem pri kraju maja, Škorpion se vidi kako izlazi na Jugoistoku. Pleiades su ponekad nazivane Virgilice, ili Device Proleća, jer je Sunce ulazilo u ovu grupu zvez-da u sezoni cvetanja. Njihovo Sirijsko ime je bilo Succoth ili Succothbeneth, izvedeno iz halejdske reči koja označava razmišljati ili posmatrati.

Hyades su pet zvezda u obliku slova V, lT jugoistočno od Pleiadesa. Grci su ih nabrojali sedam. Kada je proletnja ravnodnevica bila u Taurusu, Alderbaran je predvodio zvezdani roj i dok je on izlazio na Istoku, Arijes je bio na 27 visine. 0

Kada je on bio u blizini meridijana, Nebo je prikazivalo njihovo veličanstveno pojavljivanje. Kapela je bila nešto dalje od meridijana, prema severu, a Orion još dalje od nje, južno. Procyon, Sirius, Kastor i Poluks uzdizali su se gotovo do pola horizonta prema meridijanu. Regulus je upravo izašao iznad ekliptike. Devica se još ljuljuškala ispod horizonta. Fomalhaut je bio na pola puta prema meridijanu na jugozapadu; i prema severozapadu su bila sjajna sazvežđa Perseja, Kefesa, Kasiopeje i Andromede, dok je Pleiades upravo prošla meridijan. Orion vide svi stanovnici naseljene zemlje. Ravnodnevička linija prolazi kroz njegov centar. Kada se Alderbaran uzdiže na Istoku, Tri Kralja u Orionu ga slede; i kako Taurus zalazi, Škorpion, od čijeg ujeda umire Orion, uzdiže se na Istoku. Orion se uzdiže oko 9. marta. Njegovo uzdizanje je završeno velikim kišama i olujama, i to vreme je pomorcima najteže. U Bodtesu^, nazvanom na starogrčkom Lycaon, od lukos, vuk, i od Hebreja, Calab Anubach, Pas koji laje, jeste Velika Zvezda Arcturus koja je, kada Taurus otvara godinu, analogna s godišnjim dobom karakterističnim sa velikim vručinama. Zatim dolaze Blizanci, dve ljudske figure, u likovima sjajnih zvezda Kastor i Poluks, Dioskuri i Kabiri sa Samotrake, zaštitnici plovidbe; dok su južno od Poluksa sjajne zvezde Sirius i Procyon, veči i manji Pas, a još dalje prema jugu je Canopus u Brodu Argo. Sirius je, očigledno, največa i najsjajnija zvezda na nebu. Kada je proletna ravnodnevica bila u Taurusu, on se uzdizao prema Suncu to jest, nešto pre njega (u letnjem solsticiju, kada Sunce ulazi u Lava oko 21. juna, petnaest dana pre plavljenja Nila). Helikalno uzdizanje Canopusa je, takođe, bio predznak nadolaženja Nila. Procyori je bio prethodnica Siriusa i uzdizao se pre njega. 35 36 37

36

Nema značajnih Zvezda u Raku. U Zodijaku Esne i Dendera i u većini astroloških ostataka Egipta, znak ovog sazvežđa je bila buba (Scarabceus-skarabej) koja je zbog toga postala sveta, kao i simbol kapije kroz koju se duše spuštaju sa Neba. U vrhu Raka je grupa Zvezda koje su ranije nazva-ne Proesepe, Jasle ili Korito, i sa svake strane ove male Zvezde, dve su nazivane Aselli, mali magarci. U Lavu su sjajne Zvezde, Regulus, direktno na ekliptiđ, i Denebola u Lavljem repu, a jugoi-stočno od Regulusa je lepa zvezda Cor Hydr^. 38

Borba između Herkulesa i Nemejskog lava, bila je njegov prvi zadatak. To je bio prvi znak kroz koji je Sunce prolazilo nakon spuštanja ispod Letnjeg solsticija; posle kojeg se ono borilo da se po-novo uzdigne. Nil je plavio u ovom znaku. On stoji kao prvi u Zodijaku Dendera i nalazi se i u Indijskim i u Egipatskim Zodijacima. Na levoj ruci Device (Izida ili Cera) je lepa Zvezda Spica (klas žita) Virginis, malo južnije od ekliptike. Vindemiatrix, manje veličine, na desnoj je ruci; i severozapadno od Spice, u Bootesu (se-ljak, Oziris) je

sjajna zvezda Arcturus . 39

Podela prvog Decana Device, kaže Aben Ezra, predstavlja Devicu sa raspuštenom kosom, kako sedi u stolici, sa dva klasa žita u ruci i doji bebu. U jednom Arapskom rukopisu, u Kraljevskoj Biblioteci u Parizu, nalazi se slika sa Dvanaest Znaka. Ta slika Device je mlada devojka s bebom, pored nje. Ta Devica je bila Izida i u tom prikazu ona nosi bebu (Horusa) u rukama, prikazana u svom hramu, uz sledeći zapis: Ja sam sve što jeste, što je bilo i što će biti (Izlazak, 01.3:13-14.); i plod koji vam ja nosim je Sunce. 40 41

y

Devet meseci nakon što Sunce uđe u Virgo, ono ulazi u Blizance. Kada Škorpija počinje da se uzdiže, Orion zalazi; kada Škorpija dolazi do meridijana, Lav počinje da zalazi, Tifon vlada, Oziris je ubijen i Izida (Devica), njegova sestra i supruga, prati ga do groba, jecajući. Devica i Bootes, zalazeći prema Suncu u jesenjoj ravnodnevici, predavali su svet studenim sazvežđima i uvodile ga u Zlo, predstavljeno sa Orphiucus-om ° Zmijom. i4

y

U trenutku Zimskog solsticija, Devica se uzdiže helikalno i Sunce (Horus) je u njenim nedrima. U Libri, Vaga, postoje četiri Zvezde druge i treće magnitude (koje će biti razmatrane kasnije). To su Zuben-es-Chamali, Zuben-el-Gemubi, Zuben-el-krabi i Zuben-el-Gubi. U blizini poslednje je sjajna i zla Zvezda ANTARES u Škorpiji. U Škorpiji, Antares je zvezda i° veličine i veoma crvena, i ona je bila jedna od četiri velikih Zvezda, Fomalhaut , u Cetusu , Aldebaran u Taurusu, Regulus u Lavu i Antares koji je prvo-bitno poklapao sa solsticijumskim i ekvinocijskim tačkama i bio vrlo uočljiv astronomima. Ovaj znak je ponekad predstavljan Zmijom, a ponekad Krokodilom, ali najčešče Škorpijom, i taj poslednji se nalazi na Mitrinim Spomenicima i u Zodijaku Dendera. Smatran je prokletim znakom i sa ula-skom Sunca u njega, započinjala je vladavina Tifona. 42

43

U Strelcu, Jarcu i Vodoliji nema Zvezda koje su značajne. Blizu Ribe (Pisces) je sjajna Zvezda Fomalhaut. Smatra se da ni jedan znak u Zodijaku nema gori uticaj od ovoga i da je on indikativan za Nasilje i Smrt. I, Sirijci i Egipčani su prestajali da jedu ribu iz straha i gađenja; i kada je gađenje trebalo predstaviti kao nešto mrsko ili izraziti mržnju Hijeroglifima, oni su crtali ribu. U Aurigi je najsjajnija Zvezda Capella koja, po Egipčanima, nikada ne zalazi. 44

U stalnom kruženju iznad Severnog Pola je Sedam Zvezda, poznatih kao Veliki Medved, Ursa Major koje su oduvek, u svim vremenima, bile stvar opšteg posmatranja. One su obožavane od Sveštenika Bela, Magija iz Persije, Ovčara Haldeje i Feničanskih moreplovaca, kao i astronoma Egipta. Njih dve, Merak i Dubhe , uvek pokazuju na Severni Pol.

45

46

Feničani i Egipčani, kaže Eusebius, bili su prvi koji su pripisali božanstvenost Suncu, Mesecu i Zvezdama i smatrali ih isključivim uzrokom stvaranja i uništenja svih biča. Od njih, ona se raširila u sva poznata mišljenja, kao i na stvaranje i spuštanje Bogova, širom sveta. Samo su Hebreji gledali iznad vidljivog sveta prema nevidljivom Kreatoru. Svi ostali na svetu smatrali su Bogove kao svetla tela koja sijaju sa svoda, nudili im žrtve, klanjali se pred njima i nisu uzdizali svoje duše ni svoje obožavanje

iznad vidljivog neba. Haldejci, Kanaanci i Sirijci, među kojima je živeo Avram, radili su isto. Kanaanci su posvetili konje i kola Suncu. Stanovnici Emesa u Fenikiji obožavali su ga pod imenom Elagabalus; i Sunce, kao i Herkules, bilo je veliko Božanstvo kod Tiraca. Sirijci su obožavali, sa strahom i užasom, Zvezde sazvežđa Ribe i posvećivali im slike i prikaze u svojim hramovima. Sunce, kao Adonis, bilo je obožavano u Biblosu i oko planina Libana. Postojao je veličanstven Hram Sunca u Palmiri koji su porušili vojnici Aureliana, a on ga je obnovio i ponovo posvetio. Pleiades, pod imenom Succoth-Beneth, obožavali su Vavilonski kolonisti koji su naselili zemlju Samarićana. Saturn, pod imenom Remphan, bio je obožavan među Koptima. Planeta Jupiter je obožavana kao Bel ili Baal; Mars kao Malec, Melech, ili Molok; Venera kao Ashtarot ili Astrarte i Merkur kao Nebo, među Sirijcima, Asircima i Kanaancima. Sanchoniathon kaže da su najraniji Feničani obožavali Sunce koje su smatrali jedinim Gospodarom Neba i poštovali ga pod imenom Beel-Samin, što znači Kralj Neba. Oni su podiza-li stubove elementima, vatri i vazduhu ili vetru i obožavali ih; i Sabaizam ili obožavanje Zvezda, cvetao je svuda u Vaviloniji. Arapi, uvek pod vedrim nebom, obožavali su Sunce, Mesec i Zvezde. Abulfaragius (Sirijski i Arapski pisac; 1226 -1286.) nas tako obaveštava da svako od dvanaest Arapskih Plemena preuzima po jednu Zvezdu kao svog zaštitnika. Pleme Hamyar je posvećeno Suncu, Pleme Cennah Mesecu, Pleme Misa je bilo pod zaštitom prelepe zvezde u Biku Aldebaran, Pleme Tai pod Canopusom, Pleme Kais, pod Siriusom, Plemena Lachamus i Odamus, pod Jupiterom, Pleme Asad, pod Merkurom itd. Saraceni, u vreme Heracliusa , obožavali su Veneru koju su zvali Cabar, ili Velika; i oni su se zaklinjali Suncem, Mesecom i Zvezdama. Shahristan, jedan Arapski pisac, kaže da su Arapi i Indusi, pre njegovog vremena, imali hramove posvećene sedam Planeta. Abulfaragius kaže da su sedam velikih prvobitnih naroda (od kojih potiču svi ostali) - Persijanci, Haldejci, Grci, Egipćani, Turci, Indijci i Kinezi, svi bili Sabaisti i obožavali Zvezde. I poput Haldejaca, svi su se molili, okre-ćući se prema Severnom polu, tri puta dnevno, pri izlasku, u podne i pri zalasku Sunca, klanjajući se tri puta pred Suncem. Oni su prizivali Zvezde i Inteligencije koje ih naseljavaju, nudili im žrtve i nazvali fiksne zvezde i planete, bogovima. Filo kaže da su Haldejci smatrali zvezde kao suverene gospodare poretka sveta i nisu tražili, izvan vidljivih uzroka, nikakvo nevidljivo i inteligentno biće. Smatrali su Prirodu za veliko božanstvo koje je pokazivalo moć kroz svoju aktivnost Sunca, Meseca, Planeta i Fiksnih Zvezda, u neprekidnom nizu revolucija godišnjih doba i kao zajedničku aktivnost neba i Zemlje. Veliki praznik Sabajaca je bio kada je Sunce dospelo u proletnu ravnod-nevicu; imali su još pet praznika, kada je pet manjih planeta ulazilo u znak u kojem su one imale svoje uzdizanje. 47

Diodorus Siculus nam kaže da su Egipćani razlikovali dva velika Božanstva, primarno i večno, Sunce i Mesec, za koje su mislili da upravljaju svetom i iz kojih sve prima svoju hranu i rast, kao i da je od njih zavisio sav veliki posao nastajanja i savršenstvo svih efekata koji nastaju u prirodi. Mi znamo da su dva velika Božanstva Egipta bili Oziris i Izida, najveći predstavnici prirode; prema drugima, to su Sunce i Mesec, a prema nekima, Nebo i Zemlja ili aktivni i pasivni princip stvaranja. Od Porfirija saznajemo da su Charemon, obrazovani sveštenik Egipta i mnogi drugi ljudi od znanja u tom narodu, govorili da Egipćani priznaju za bogove zvezde koje sačinjavaju Zodijak i sve ono što, svojim izlaskom ili zalaskom, označava njegove podele; zatim potpodele znakova na dekane, horoskop i zvezde koje su ih predvodile i koje su nazivali Moćnim Gospodarima Neba. Uvažavajući Sunce kao Velikog Boga, Arhitektu i Vladara Sveta, oni nisu objasnili samo priču o Oziris i Izidi, već generalno sve svoje svete legende o zvezdama, njihovom pojavljivanju i nestanku, po njihovom uzdizanju, po njihovim fazama

meseca i povećanju i smanjenju njihove svetlosti; na-predovanja Sunca, podele vremena i neba na dva dela (jedan deo je pripisan mraku a drugi svetlosti); po Nilu i, konačno, po svim važnim fizičkim uzrocima. Lucian kaže da je bik Apis, svetinja Egipćana, bio slika Nebeskog Bika ili Taurusa i da je Jupiter Ammon, s rogovima ovna, bio slika sazvežđa Arijes. I Klemens iz Aleksandrije nas uverava da su četiri svete životinje, nošene u procesijama, bile simboli četiri znaka glavnih tačaka koje su odre-đivale godišnja doba u ravnodnevicama i dugodnevicama, i delile na četiri dela godišnji tok sunca. Oni su, takođe, obožavali vatru, vodu i Nil koji su, kao reku, nazivali svojim Ocem, Čuvarom Egipta, svetom emanacijom Velikog Boga Ozirisa; i, u svojim himnama, u kojima su ga nazivali krunisanim bogom s prosom (ovo žito je predstavljeno na pschent-u, delu odeće za glavu njihovih kraljeva) koji im sa sobom donosi obilje. I drugi elementi su obožavani kod njih; a Veliki Bogovi, čija su imena nađena zapisana na drevnim stubovima, bili su: Vazduh, Nebo, Zemlja, Sunce, Mesec, Noć i Dan. I, ukratko, kao što Eusebius kaže, oni su smatrali Univerzum za veliko Božanstvo, sastavljeno od mnogo bogova, različitih delova sebe. Isto obožavanje Nebeskih Gospodara proširilo se na svaki deo Evrope, u Malu Aziju i među Turke, Skite i Tatare. Drevni Persijanci su obožavali Sunce kao Mitru, takođe i Mesec, Veneru, Vatru, Zemlju, Vazduh i Vodu; i pošto nisu imali statue i oltare, podnosili su žrtve na visokim mestima Nebu i Suncu. Na sedam drevnih pyrea (lomača) oni su palili tamjan za Sedam Planeta i smatrali su elemente za božanstva. U Zend-Avesti nalazimo obraćanje Mitri, zvezdama, elementima, drveću, planinama i svakom delu prirode. Prizivan je Nebeski Bik, s kojim Mesec sjedinjuje sebe; i četiri velike zvezde, Taschter, Satevis, Haftorang i Venant, velika Zvezda Rapitan, i druga sazvežđa koja nadziru različite delove zemlje. Magiji, kao i mnoštvo drevnih naroda, obožavali su vatru više od svih ostalih elemenata i moći prirode. U Indiji su bili obožavani Gang i Ind, a Sunce je bilo Veliko Božanstvo. Obožavali su takođe i Mesec i održavali mu svete vatre. Na Cejlonu su bili obožavani Sunce i Mesec, i druge planete; i na Sumatri, Sunce, pod imenom Iri, a Mesec je nazivan Handa. I, Kinezi su izgradili Hram Nebu, Zemlji i giniijima vazduha, vode, planina, zvezda, zmajeva i planeti Mars. Slavni Lavirint je izgrađen u čast Suncu; i njegovih dvanaest palata, kao dvanaest moćnih stu-bova Hrama u Hieropolisu, prekrivenih simbolima koji se odnose na dvanaest znakova i okultnih osobina elemenata, bili su posvećeni dvanaestorici bogova ili zaštitiničkim Duhovima (Ginii), zna-cima Zodijaka. Figure piramide i obeliska koje su oblikom podsećale na plamen, uslovile su da ovi spomenici budu posvećeni Suncu i Vatri. I, Timceus ) iz Locrie kaže: Jednakostranični trougao ulazi u kompoziciju piramide koja ima četiri jednake stranice i jednake uglove i koja po obliku podseča na vatru, najsuptilniji i najpokretljiviji od svih elemenata. Ovi objekti su podignuti u čast Sunca, nazvanom u jednom natpisu na obelisku (prevedenom sa Egipatskog od Hermapiona) koji se može naći kod Ammianus Marcellinusa i koji glasi: Apolo močni, Sin Božji, On kojije stvorio svet, pravi Gospod krune, koji poseduje Egipat i ispunjava ga Svojim sjajem. 48

49

Dve najčuvenije podele Neba, sa sedam, što je broj planeta i na dvanaest, što je broj znakova, nalaze se na religioznim spomenicima svih naroda drevnog sveta. Dvanaest Velikih Bogova Egipta susreću se svuda. Njih su prihvatili Grci i Rimljani; i Rimljani su pripisali po jednog od ovih, sva-kom znaku Zodijaka. Njihovi znaci su se mogli videti u Atini, gde je po jedan oltar bio podignut za svakog; i oni su bili obojeni i stajali su u portiku. Narodi sa Severa su imali svojih dvanaest Azes, ili Senat od dvanaest velikih bogova, među kojima je Odin bio glavni. Japanci su imali isti broj i kao Egipćani, podelili su ih u

klase, sedam - koji su bili najstariji i pet - koji su naknadno pridodati; oba ova broja su dobro poznati i posvećeni u Masoneriji. Nema jačeg dokaza opšteg obožavanja zvezda i sazvežđa, od uređenog šatora Hebreja u Pustinji i alegorija u odnosu na dvanaest Plemena Izraela, pripisanih hebrejskoj legendi o Jakovu. Hebrejski šator je bio pravougaon, sa šesnaest podela, u kojima su četiri centralna dela bila ispunjena prika-zima četiri elementa. Četiri podele, na četiri ugla pravougaonika, prikazivale su četiri znaka koje astrolozi nazivaju fiksnim i koje oni smatraju za objekte na koje utiču velike Kraljevske Zvezde, Regulus u Lavu, Alderbaran u Taurusu, Antares u Škorpiji i Fomalhaut, u ustima Ribe, na koju pada voda koju sipa Vodolija; među sazvežđima prikazana je Škorpija sa hebrejskim znamenjima, sa ne-beskim Lešinarom ili Orlom koji izlaze u isto vreme s njom i njen su paranatelon . Ostali znaci su prikazani sa četiri lica i po paralelnim i unutrašnjim podelama. 50

Postoji zapanjujuća koincidencija između karakteristika koje je Jakov pripisano njegovim sino-vima i znakovima u Zodijaku ili planetama koje imaju svoje prebivalište u ovim znacima. Reuben je upoređen s tekućom vodom, kao nepouzdan koji ne može da bude bolji; i on odgova-ra Vodoliji, njegov steg je čovek. Voda koju sipa Vodolija, istače prema Južnom polu, i to je prvi od četiri Kraljevska Znaka koji se uzdižu iz zimskog solsticija. Lav (Leo) je barjak (plemena) Judaha; i Jakov ga upoređuje s tom životinjom, čije je sazvežđe na Nebu domicil Sunca; Sa hvatom Lava iz Plemena Judah, kada sa onim učenika ili pomoćnika - Vodolija u Zimskoj Dugodnevici i Rak u proletnoj ravnodnevici - nisu uspeli da ga podignu, Khurum je bio podignut iz groba. Ephraima na čijem stegu se pojavljuje Nebeski Bik, Jakov upoređuje s volom. Dan koji ima za svoj znak Škorpiju, upoređuje je sa Cerastes-om ili rogatom zmijom, sinonimom u astrološkom jezi-ku za lešinara ili orla s kandžama; i ta ptica je često zamenjivana na barjaku Dana, umesto otrovnog škorpiona, zbog užasa koji taj gmizavac stvara i koji je simbol Tifona i njegovog zlog uticaja; zbog čega je Orao, kao njegov paranatelon (izlaskom i zalaskom u isto vreme s njim), bio prirodno kori-šćen umesto njega. Otuda četiri čuvene figure na svetim slikama Jevreja i Hrišćana i u Masoneriji Kraljevskog Svoda (Royal Arch) - Lav, Vo, Čovek i Orao, četiri stvorenja Apokalipse koje su preuzete od Jezekilje, i u čijem poštovanju i hvalospevu su oni prikazani i vide se kako se okreću oko plamtećih krugova. y

Ovan, stanište Marsa, šef nebeskih Vojnika i dvanaest Znakova, jeste element plemena Gad koje je Jakov okarakterisao kao ratnike, glavare njegove armije. Rak, u kome je zvezda nazvana Aselli, ili mali magarci, prikaz je na zastavi Issachara, koga Jakov poredi s magarcem. Jarca su stari predstavljali s repom od ribe i astronomi su ga nazvali Sin Neptuna, jer je znak sina, tj. plemena, Zebulon, za koga Jakov kaže da boravi na obali mora. Strelac koji juri Nebeskog Vuka, simbol je Benjamina, koga Jakov poredi s lovcem; i u to sazve-žđe Rimljani su ubacili boravište Dijane, lovca. Devica ima boravište u Merkuru, nošena je na zastavi Naphtalija, čiju govorljivost i agilnost Jakov uveličava; obe su atributi Kurira Bogova.

Za Simona i Levija on govori kao ujedinjenima, kao što su dve ribe koje čine Sazvežđe Ribe, koje su njihov heraldički simbol.

Platon je, u svojoj Republici sledio podelu Zodijaka i planeta. Isto je uradio Lycurgus u Sparti i Cecrpos u Atinskoj Zajednici Država. Chun kineski zakonodavac, podelio je Kinu na dvanaest Tcheou i posebno obeležio dvanaest planina. Etrurci su podelili sebe na dvanaest Kantona. Romulus je imenovao dvanaest Lictora (lične sluge). Bilo je dvanaest plemena Ishmael i dvanaest učenika Hebrejskog Reformatora. Novi Jerusalim Apokalipse, ima dvanaest kapija. y

y

Souciet, kineski pisac, govori o palati sačinjenoj od četiri zgrade, čije su kapije gledale prema četiri strane sveta. Ona na Istoku, bila je posvećena mladom mesecu u Proletnjim mesecima; ona na Zapadu, Jeseni, ona na Jugu, Letu i ona na Severu, Zimi; i u toj palati Imperator i njegovi plemići najvišeg ranga žrtvovali su jagnje, životinju koja je predstavljala Sunce u proletnjoj ravnodnevici. Kod Grka, napretkom Choruse i njihovih pozorišta, prikazivana su kretanja Neba i planeta i oponašane su Strofe i Antistrofe i, kaže Aristoxenes \ kretanje Zvezda. Broj pet je bio sveti za Kineze, kao broj planeta bez Sunca i Meseca. Astrologija je osveštala brojeve dvanaest, sedam, tri-deset i tri stotine šesdeset; i svuda je sedam, broj planeta, bio sveti broj kao i dvanaest - znakovi me-seca, orijentalnih ciklusa i delova horizonta. (Govorićemo više o njima kasnije, na jednom drugom Stepenu, kao i o drugim brojevima, kojima su drevni pripisivali misteriozne moći). 51

52

Znaci Zodijaka i Zvezda pojavljivali su se na mnogim drevnim novćićima i medaljama. Na jav-nim pećatima Locrianaca, Ozoles je bio Hesperus, ili planeta Venera. Na medaljama Antiocha na Orontesu bili su ovan i polumesec; i Ovan je bio posebno Božanstvo Sirije, pripisano njoj u podeli Zemlje na dvanaest znakova. Na novćićima Cretana bio je ravnodnevički Bik, i takođe se pojavljivao na novčićima Mamertinsa i Atine. Strelac se pojavljivao na persijskim. U Indiji se pojavljivalo dvanaest znakova na starim novčićima. Škorpija je bila izgravirana na medaljama Kralja Comagena, a Jarac na onima Zeugma i na drugim mestima. Na medaljama Antoninusa su nađeni gotovo svi znaci Zodijaka. Astrologija je korišćena kod svih drevnih naroda. U Egiptu, knjiga Astrologije je nošena sa uva-žavanjem u religijskim procesijama; u njima je nošeno i nekoliko svetih životinja, kao simbol ravnod-nevice i dugodnevice. Ista nauka je cvetala kod Haldejaca i u celoj Aziji i Africi. Kada je Aleksandar osvojio Indiju, astrolozi Oxydracesa (živeli u pećinama, nagi; gotovo ništa se ne zna o njima) su došli do njega da mu izlože tajne njihove nauke Neba i Zvezda. Bramani koje je konsultovao Apollonius, naučili su ga tajnama Astronomije, ceremonijama i molitvama kojima se umilostivljuju bogovi i saznavala budućnost iz zvezda. U Kini, astrologija je podučavala načine upravljanja Državom i porodicom. U Arabiji se smatralo da je ona majka nauka; i stare biblioteke su pune arapskih knjiga o ovoj navodnoj nauci. Ona je cvetala i u Rimu. Konstantin je imao svoj iscrtan horoskop od astrologa Valensa. Bila je nauka i u srednjem veku, pa čak i do današnjih dana nije zaboravljena niti zamrla. Katarina de Mediči ju je jako volela. Luj XIV je pratio svoj horoskop i obrazovani Casini (Giovanni Domenico Cassini, 16251712) bio je francusko-italijanski astronom, matematičar i inženjer) započeo je svoju karijeru kao astrolog. Drevni Sabajci su uspostavili praznike u čast svake planete, na dan kada ona dolazi na svoje mesto egzaltacije ili kada dostiže određeni stepen u pojedinom znaku Zodijaka, u kojem je astro-logija utvrdila 53

njeno mesto egzaltacije; to je mesto na Nebu gde je njen uticaj trebalo da bude najjači i gde je ona delovala na Prirodu najvećom energijom. Mesto egzaltacije Sunca je bilo u Arijesu zato što, dostižući tu tačku, ono budi celu Prirodu i pokreće toplotom život svake klice vegetacije. Stoga je najzvaničniji praznik kod svih naroda, tokom dugog niza godina pre naše ere, bio utvrđen u vreme njegovog ulaska u taj znak. U Egiptu, on je nazivan Praznik Vatre i Svetla. To je bila Pasha, kada je uskršnje jagnje klano i pojedeno kod Jevreja i Neurouz kod Persijanaca. Rimljani su više voleli domicil od egzaltacije i slavili su praznike planeta pod znakom koji je bio njihova kuća. U ovom su Haldejce sledili Sabajci, jer su više voleli egzaltaciju, ali ne i Egipćani. Saturn je od davnina, zbog vremena potrebnog za njegovu revoluciju, smatran najudaljenijom, a Mesec najbližom planetom. Nakon Meseca, dolazili su Merkur i Venera, zatim Sunce i potom Mars, Jupiter i Saturn. I, izlazak i zalazak Fiksnih Zvezda i njihove konjugacije sa Suncem i njihovo prvo pojavljivanje (kada su se pomaljale iz njegovih zraka), utemeljili su ovu epohu praznika uspostavljenih u njihovu čast; i Sveti Kalendari drevnih su redovno, prema njima, usaglašavani. U Rimskim igrama u cirkusu (stadion), bila su slavlja, u čast Sunca i ukupne Prirode, zatim u čast Sunca, Meseca, Planeta, Zodijaka, Elementa i najočiglednijih delova i moćnih sila Prirode, koji su bili personifikovani i predstavljani, a putanja Sunca na Nebu je oponašana na Hipodromu; kola Sunca su vukla četiri konja različitih boja, predstavljajući četiri elementa i godišnja doba. Putanje su bile od Istoka prema Zapadu, kao krugovi u Loži i to sedam puta, da bi odgovarali broju od sedam planeta. Kretanje Sedam Zvezda koje nadolaze oko polova, takođe je tako predstavljeno, kao i onih iz Kapele koje, približavanjem Suncu u trenutku kada ono dostiže Plejade, u Taurusu, najavljuju početak godišnje revolucije Sunca. Presecanje Zodijaka i kolura u Ravnodnevičkim i Dugodnevičkim tačkama, fiksirana su četiri perioda, od kojih je svaki od ovih, kod jednog ili više naroda - a u nekim slučajevima kod istog naroda u različitim periodima, uzeto za početak godine. Neki su prihvatili Proletnu ravnodnevicu, jer tada dan počinje da nadvladava noć i svetlost ostvaruje pobedu nad mrakom. Ponekad, Letnja dugodnevica je bila prihvatljivija, jer je tada dan najduže trajao i bio na vrhuncu svoje slave i savr-šenstva. U Egiptu, postojao je drugi razlog, tada reka Nil započinje da preliva i tada započinje pri-bližavanje Sirijusa Suncu. Neki su više voleli Jesenju ravnodnevicu, jer je tada žetva završena i nade za novu žetvu su stavljene u grudi zemlje. A neki su više voleli Zimsku ravnodnevicu, jer je tada dan najkraći i od tada počinje njegovo produžavanje. Za Sunce se figurativno govorilo da umire i da se ponovo rađa u Zimskoj dugodnevici; održa-vane su igre u Cirkusu, u čast nepobedivog Boga-Sunca, i Rimska godina, uspostavljena ili reformi-sana od Nume , upravo je tada započinjala. Mnogi ljudi u Italiji započinjali su svoju godinu, kaže 54

Macrobius, baš u to vreme; i bila je predstavljana sa četiri doba čoveka, postepenim napredovanjem periodičnog povećanja i smanjenja dana i svetlosti Sunca; nalik onome kao kada je beba rođena u Zimskoj ravnodnevici, mladić u Proletnoj ravnodnevici, snažan muškarac u Letnjoj dugodnevici i starac u Jesenjoj ravnodnevici. Ova ideja je pozajmljena od Egipćana koji su obožavali Sunce u Zimskoj ravnodnevici, sa figu-rom bebe. Slika Znaka, u kojem započinje svako od četiri godišnja doba, postao je oblik pod kojim je pred-

stavljano Sunce u nekom godišnjem dobu. Kožu Lava je nosio Herkules, rogovi Bika su ukrašavali čelo Bakoa, i jesenja zmija uvijala je svoje krugove oko statue Serapisa, 2500 godina pre naše ere. Ovi Znaci se poklapaju sa započinjanjem Godišnjih Doba. Kada ih druga sazvežđa zamene na tim tačkama, kroz precesiju Ravnodnevice, ovi atributi se zamenjuju. Tada Ovan predaje rogove glavi Sunca, pod imenom Jupitera Ammona. On više nije izložen vodi Vodolije, kao Bako, ni zatvoren u urnu kao Bog Canopus, već je u Štalama Augeasa ili Nebeske Koze. On tada ostvaruje svoju pobedu, uzjahuje magarca, u sazvežđu Raka koji zauzima tačku dugodnevice Leta. Drugi pripisuju slike Sunca preuzete od konstelacija koje, svojim izlaskom i zalaskom, fiksiraju tačke početka godine i začetka njene četiri glavne podele. Prvo je Bik, a nakon njega Ovan (koga su Persijanci nazivali Jagnje) smatran za regeneratora Prirode, kroz njegovo sjedinjavanjem sa Suncem. Svaki od njih je, pojedinačno, bio simbol Sunca koje pobeđuje zimski mrak i popravlja nered Prirode, i koji se svake godine regeneriše pod ovim Znacima, nakon što Škorpija i Zmija od Jeseni donesu nestašice, nesreću i mrak. Mitra je predstav-ljen kako sedi na Biku; i ta životinja je bila prikaz Ozirisa; dok je Grčki Bako naoružao svoje pročelje rogovima i prikazivan sa svojim repom i kopitima. Konstelacije su, takođe, postale vredne pažnje poljoprivrednicima. One su, kroz svoj izlazak ili zalazak, ujutru ili uveče, ukazivale na dolazak perioda obnovljene plodnosti i novog života. Najslavljenija u antičko vreme i najviše posmatrana bila je Kapela, ili dete Amalthee , čiji je rog smatran za najavu obilja i čije je mesto iznad ravnodnevičke tačke ili Taurusa i Plejade, i koja već dugo predskazuje Godišnja Doba i uvećava mnoge poetske priče. 55

Prvobitna Rimska godina započinjala je u Proletnjoj ravnodnevici. Jul je ranije bio pod imenom Quintilis, kao peti mesec, a avgust Sextilis, šesti mesec, Septembar je i dalje sedmi mesec, Oktobar osmi i tako dalje. Persijanci su započinjali svoju godinu u isto vreme i proslavljali svoje velike pra-znike Neurouz kada je Sunce ulazilo u Arijes, a Sazvežđe Perseus (Persej) se uzdizalo - Persej je prvi doneo na zemlju nebesku vatru i posvetio je u njihovim hramovima; i sve ceremonije koje su tada izvođene, podsećale su čoveka na obnavljanje Prirode i pobedu Ormuzda, Boga-Svetlosti, nad sila-ma Mraka i Ahrimanom, njihovog Šefa. Zakonodavac Jevreja fiksirao je početak godine u mesecu Nisan, u Proletnjoj ravnodnevici. U tom godišnjem dobu Izraelci su izašli iz Egipta i oslobođeni svojih dugotrajnih veza; u sećanje na taj Izlazak ili Egzodus, oni su jeli Uskršnje jagnje u ravnodnevici. I, kada su Bako i njegova armija dugo marširali kroz vrelu pustinju, oni su bili predvođeni od Jagnjeta ili Ovna do prelepih livada i do Potoka koji je navodnjavao Hram Jupitera Ammona. Jer, za Arape i Etiopljane, čije je veliko Božanstvo bio Bako, ništa nije bilo toliko savršeno kao Elizijum, kao Zemlja koja obiluje potocima i rečicama. Orion koji je na istom meridijanu sa Zvezdama Taurusa, umro je od uboda nebeskog Škorpiona (koji izlazi dok ovaj zalazi), kao što umire Bik Mitre u Jesen. I među Zvezdama koje se poklapaju s Jesenjom ravnodnevicom, nalazimo one zle duhove koji su uvek u ratu protiv Principa dobrog i koji uzimaju od Sunca i Neba plodonosnu moć koju ovi šalju zemlji. Sa Proletnjom ravnodnevicom koja je draga mornarima kao i poljoprivrednicima, dolazi Zvezda koja, zajedno sa Suncem, otvara plovidbu i vlada uzburkanim morem. Tada Blizanci za-ranjaju u solarnu vatru ili nestaju pri zalasku, idu dole za Suncem u grudi vode. I, ova zaštitnička Božanstva pomoraca, Dioskuri ili Šef Kabiri sa Samotrake, plove s Jasonom da uzmu zlatno runo ovna ili Arijesa, čiji izlazak ujutru

najavljuje ulazak Sunca u Taurusu, kada Nosilac-Zmije, Jason, izlazi uveče, i, zajedno s DioskuriBlizancima, smatra se njihovim bratom. I, Orion, sin Neptuna i najmoćniji kontrolor uzburkanog okeana, najavljujući mirno ili uzburkano more, uzdiže se posle Taurusa, radujući se nastupajućoj novoj godini. Letnji solsticij nije bio ništa manje važna tačka na Sunčanoj putanji od Proletnjeg ekvinocija, posebno za Egipćane kojima ona nije samo označavala kraj, ili trenutak produženja trajanja dana i dominacije svetlosti i maksimuma elevacije Sunca, već i godišnje ponavljanje fenomena, tako obič-nog za Egipat rast Nila koji uvek (prateći Sunce na njegovoj putanji) kao da raste i opada kako dan postaje duži ili kraći, i koji je bio najniži u Zimskom solsticiju i najviši u Letnjem. Činilo se da Sunce upravlja njegovim narastanjem; i vreme njegovog dolaska u Dugodnevičku tačku, kada do-lazi do prvog rasta Nila, Egipćani su izabrali za početak godine koju su zvali Godina Boga i Period Sothiaca ili period Sothis, Zvezde Psa koja, izlazeći ujutro, određuje taj period, tako važan za ljude Egipta. Ova godina je zvana sunčana ili solarna godina i Kanikularna godina; i ona se sastojala od 365 dana, bez ostatka; tako da je na kraju četiri godine, ili 3 puta 365 dana, što je ukupno 1460 dana, bilo potrebno da se doda još jedan dan kako bi se završila revolucija Sunca. Da bi to ispravili, neki Narodi su svake četiri godine, kao što mi radimo sada, sastavljali godinu od 366 dana. Ali, Egipćani su više voleli da ništa ne dodaju godini od 365 dana, koja je na kraju 120 godina, ili 30 puta 4 godine, bila kraća 30 dana ili za ceo mesec; što će reći, trebao im je dodatan mesec da bi se izvršilo 120 re-volucija Sunca, tačno onoliko koliko ih je bilo izbrojano. Naravno, započinjanje 121 godine se ne bi poklapalo s Letnjom dugodnevicom, već bi njoj prethodila jedan mesec; tako da, kada Sunce stigne u tačku Dugodnevice (gde ono s početka zalazi i gde se mora vratiti), da bi se u stvarnosti napravilo 120 godina, ili 120 kompletnih revolucija, prvi mesec bi se tada, u 121 godini, već završio. Kada bi se početak nove godine vraćao za 30 dana svakih 120 godina, ovo započinjanje godine nastavljalo bi da se smanjuje i, na kraju 12 puta 120 godina, ili 1460 godina, vratilo bi se na dugodnevičku tačku početka tog perioda. Tada bi Sunce napravilo samo 1459 revolucija, mada bi ih bilo 1460 izbrojanih; i da bi se nadoknadila godina, bilo bi potrebno dodati još jednu godinu. Tako, Sunce ne bi napravilo 1460 revolucija sve do kraja 1461 godine od po 365 dana - svaka revolucija, u stvarnosti, ne bi bila tačno 365 dana, već 365 dana i M. Ovaj period od 1461 godine, kada svaka godina ima po 365 dana, vraća započinjanje Solarne go-dine na Dugodnevičku tačku, pri izlasku Sirijusa, nakon potpunih 1460 Solarnih revolucija, nazvan je u Egiptu period Sothiac, tačka odlaska koja je bila u Letnjoj dugodnevici, prvo zauzeta od Lava a zatim od Raka, pod čijim znakom je Sirijus koji otvara taj period. Porfirije je govorio da je u ovom Dugodnevičkom Novom Mesecu, propraćenom izlaskom Seta ili Zvezde Psa, početak godine bio fiksan i da su u njoj stvorene sve stvari, takoreći, bio je to prirodan sat sveta. Nije Sirijus sam određivao period podizanja Nila. Vodolija, njena urna i mlaz koji je isticao iz nje, u opoziciji znaku Letnje Dugodnevice u kojem je bilo Sunce, započinjala je uveče nastupanje Noći i primala je pun Mesec u svoju urnu. Iznad nje i s njom, dizalo se stopalo Pegasusa (Pegaz); on je udario njime tamo gde voda izlazi, a koju piju Muze. Znalo se da su oni, Lav i Pas - najavljivači i da prouzrokuju poplave i stoga su bili obožavani. Dok je Sunce prolazilo kroz Lava, voda je duplirala nivo i sveti izvori su lili mlazove kroz glave lavova. Hidra, izlazeći između Sirijusa i Lava, proširila se na tri znaka. Njena glava se uzdizala sa Rakom, a rep sa stopalima Device i početkom Vage; i poplave su trajale dok je Sunce prolazilo celom njenom dužinom. Naizmenična borba svetlosti i mraka za poziciju lunarnog diska, gde je svaki od njih bio pobed-nik i

pobeđeni - naizmenično, upravo podseća na ono što je prošlo nad zemljom delovanjem Sunca i njegovog puta, od jedne do naredne Dugodnevice. Lunarna revolucija predstavljala je isti period svetlosti i mraka, kao i godina, i bila je predmet zdrave religijske mašte. Iznad Meseca, kaže Plinije, sve je čisto i ispunjeno večnom svetlošću. Tu se završava kupasti vrh senke koju projektuje zemlja, i koja stvara noć; tu prestaje boravište noći i mraka; do njega se prostire vazduh; ali, tu ulazimo u čistu supstancu. Egipćani su pripisali Mesecu demijurg, ili kreativnu snagu Ozirisa koji je ujedinio sebe sa njim u uzroku, kada mu je Sunce prenelo principe generisanja koje je on, kasnije, rasejao u vazduhu i po svim drugim elementima. Persijanci su smatrali da je Mesec bremenit sa Nebeskim Bikom, prvim znakom uzroka. U svim vremenima, Mesec je smatran kao neko ko ima veliki uticaj na vegetaciju i rođenje i rast životinja; to verovanje postoji široko i sada; i taj uticaj je smatran misterioznim i ne-objašnjivim. Nisu samo astrolozi, već su i Prirodnjaci poput Plinija, Filosofi kao Plutarh i Ciceron, Teolozi poput Egipatskih Sveštenika i Metafizičari poput Proclusa, verovali u ove lunarne uticaje. Egipćani su, kaže Diodorus Siculus , usvojili dva velika boga, Sunce i Mesec, ili Ozirisa i Izidu, koji vladaju svetom i upravljaju njegovom administracijom i deljenjem godišnjih doba... Takva je priroda ova dva velika Božanstva - da prenose aktivnu silu oplođenja kojom se stvaraju generacije bića; Sunce, toplotom i duhovnim principom formira dah vetrova, a Mesec, kroz vlažnost i suvoću; i oba, sa silom vazduha koja im je zajednička. Ovim blagotvornim uticajem sve se rađa, raste i živi. Zbog toga se to ogromno telo, u kojem postoji priroda, održava zajedničkim silama Sunca i Meseca i njihovih pet kvaliteta, principa duhovnosti, vatre, suvoće, vlage i vazduha. 56

Pet osnovnih moći, elementi ili kvaliteti elemenata, sjedinjeni su sa Suncem i Mesecom u Indijskoj teologiji: vazduh, duh, vatra, voda i zemlja; istih pet elemenata imali su i Kinezi. Feničani, poput Egipćana, smatrali su Sunce, Mesec i Zvezde za sam uzrok stvaranja i uništavanja, ovde dole. Mesec, poput Sunca, stalno je menjao stazu kojom je prelazio Nebo, krećući se tamo-amo izme-đu gornje i donje granice Zodijaka; njegova različita mesta, faze i aspekti i njegov odnos sa Suncem i sazvežđima, bio je plodan izvor mitoloških priča. Sve planete su imale svoje, kako su ih astrolozi nazivali, kuće u Zodijaku. Kuća Sunca je bila Lav, a Meseca Rak. Ostale planete su imale dva znaka: Merkur je imao Blizance i Devicu, Venera - Bika i Vagu, Mars - Ovna i Škorpiju, Jupiter - Ribu i Strelca i Saturn - Jarca i Vodoliju. Iz te podele zna-kova nastali su i brojni mitološki simboli i priče, i mnoge su nastale po mestima egzaltacije planeta. Dijana iz Efesa (Ephesus, u kojem je njen Hram i jedno je od sedam svetskih čuda), Mesec, imala je sliku raka na svojim grudima, jer je u tom znaku Mesec bio u domicilu; i lavovi su nosili tron Rogatog, Egipatskog Apolona, personifikovano Sunce, iz istog razloga. Egipćani su posvetili bikasti oblik ska-rabeja Mesecu, jer je on imao svoje mesto egzaltacije u Biku; i iz istih razloga je Merkur predstavljao Izidu sa šlemom, po obliku, na glavu bika. U daljoj podeli Zodijaka svaki znak je deljen na još tri dela, po io° svaki, nazvanim Dekani (Decan). Tako je u celom Zodijaku bilo 36 delova, među kojima su sedam planeta dobile nove znake. Svaka planeta je imala isti broj Dekana, osim prve koja je, pošto je otvarala i zatvarala seriju planeta pet puta za redom, neizostavno morala da ima jedan Dekan više. Ta potpodela je izmišljena tek pošto je Ovan otvorio Proletnju Ravnodnevicu; i shodno tome, Mars je (pošto ima kuću u Ovnu), otvarao i zatvarao seriju Dekana. Planete su sledile jedna drugu, neprekidno pet puta, u sledećem poretku: Mars, Sunce, Venera, Merkur, Mesec, Saturn, Jupiter, Mars itd, tako da je svaki znak bio pripisan za tri planete, i svaka je zauzimala po 10 stepeni. Dekanima je bio dodeljen Bog, ili Duhovi, ukupno njih 36, od kojih je jedan,

govorili su Haldejci, došao dole na zemlju na deset dana i onda se vratio ne Nebo. Takva podela nalazi se i kod Indijskih sfera, Persijanaca i kod Varvara koje opisuje Aben Ezra . Svaki Duh Dekana imao je ime i posebne karakteristike. Oni su učestvovali i poma-gali u efektima koje su stvarali Sunce, Mesec i druge planete i bili zaduženi za upravljanje svetom; 57

1

Kao i u drugim stvarima, Atinjani su uvek pokazivali prijemčljivost prema stranim običajima, i oni su ih prikazivali u onome čime su poštovali bogove. Oni su prihvatali mnoge strane svete ceremonije, konkretno one iz Trakije i Frigije, zbog čega su bili ismejavani u komedijama. Platon pominje Bendideana, a Demosthen frigiske obrede, u kojima oni daju primer AZschinesa i iznose njegovu majku podrugivanju ljudi; prvo zbog toga što je bio prisutan kada je njegova majka podnosila žrtvu, i drugo zbog čestih učešća u grupi Bahanalista u proslavama njihovih praznika i uzvikivanja Evoi, Saboi, Hyes Attes i Attes Hyes, jer su ti uzvici pripadali obredima Sabajaca i Velikoj Majci. Izvor: Strabo, Geographica; str. 10.3.14. 2

Arnobius (nazvan Afer, i ponekad Stariji) je rani Hrišćanski pisac, bio je učitelj retorike u Sicca Venerea, Severna Africa, tokom vladavine Dioklecijana. Sv. Jerom kaže da je njegov prelazak u Hrišćanstvo nastao u jednom snu; isti pisac dodaje da biskup, kojem je on izneo san, odbio da ga prihvati i tražio je neki dokaz, iz kojeg je nastala rasprava Adversus Gentes. Njegova velika rasprava od sedam knjiga, Adversus Gentes, zbog koje je on stekao naziv Hrišćanskog Apologete, čini se da je nastala iz želje da odgovori na pritužbe protiv Hrišćanstva, da su postojeće nesreće i katastrofe nastale zbog ljudske ne pobožnosti, i da su započele od uspostavljanja njihovih religija. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI izdanje; Vol. II; 1911; str. 632. 3

Lucius Caecilius Firmianus Lactantius je bio rani Hrišćanski pisac (240-320) koji je bio savetnik prvom Rimskom Hrišćanskom Imperatoru Konstantinu I. Vodio je njegovu religioznu politiku kako se razvijala, i bio je tutor njegovom sinu. Zbog njegove lepote stila pisanja nazvan je Hrišćanski Ciceron. Izvor: ibid. Vol. XVI; str. 55. 4

Servius Honoratus, Maurus, rimski gramatičar i komentator Virgilija u IV veku. On je jedan od likova u Saturnalijama Makrobiusa, gde ga on prikazuje kao pagana. Smatran je jednim od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Zaslužuje po-štovanje jer se usmerio protiv dominantnih alegorijskih metoda izlaganja. Ali, trajna vrednost u njegovim radovima je očuvanje mnogih činjenica o Rimskoj istoriji, religiji i jeziku. Izvor: Ibid. Vol. XXIV; str. 699. 5

Lucian, Lucianos (120-180, Atina) starogrčki retoričar i satiričar. Kao mlad putovao je kroz zapadnu Malu Aziju. Pisac eseja, u kojima je sa izuzetnom britkošću i zajedljivošću kritikovao lažne i učestale neistine u književnosti, filosofiji i sva-kodnevici. Takva su njegova dela Charon, Dijalozi Mrtvih, Istinita Istorija, i Nigrinus, u kojima ismeva sve aspekte ljudskog ponašanja. Najbolje njegovo delo je Kako napisati istoriju. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 6

Etimološki, Grčki: kosmogonia; reč dolazi od grčke reči Koapo^ovia (ili Koapo^evia), od Koapoc; kosmos, svet i kore-na Yi(y)vopai/Y£Y hiti rođen, izaći ili nastati. U kontekstu svemira i astronomije, izraz se odnosi na teorije stvaranja Solarnog Sistema i Stvaranje sveta ili univerzuma; Kosmogonija je svaka teorija koja se odnosi na postanak ili poreklo univerzuma ili na verovanje u poreklo nastanka stvarnosti. U kontekstu svemira i astronomije, izraz se odnosi na teorije stvaranja Solarnog Sistema. Izvor: Euroword Dictionary, El. Izd. ova

7

Nemesis, u Grčkoj mitologiji, (Nćgeau;) je boginja Rhamnous u njenom svetilištu u Rhamnousu, severno od Maratona, bila je duh božanske odmazde i besa protiv onih koji iskazuju nepoštovanje (arogantnost pred bogovima). Bila je veoma popularna u Rimu, među vojnicima. Drugo ime je Adrasteia, koje znači neizbežna. Ime Nemesis se odnosi na grčku reč vepetv [nemein], koja znači dati ono štoje obaveza. Izvor: Encyclopedia of Greco-Roman Mythology; Mike Dixon-Kennedy, 1998, str. 216. 8

Domicil, latinska reč od domus, kuća ili dom, domicillium, zavičaj, stalno mesto postojanja, prebivalište, stan). Izvor: Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza; Prosveta, Beograd, str. 239. 9

Sita (Seeta ili Seetha brazda, ili bora) je centralna ženska ličnost u epu Ramajana. Ona je družbenica Hindu boga Rame (avatar za Višnu) i avatar je Lakshmi, boginju bogatstva i suprugu Višne. Ona je poštovana kao uspostavljeni stan-dard za sve vrline žene svih Hindu žena. Sita je znana zbog svoje posvećenosti, samo požrtvovanja, hrabrosti i čistote. Izvor: Myths ofthe Hindus & Buddhists, Margaret E. Noble; NY; Henry Holt; 1914. 10

Metempsychosis, Gr. peTepij/u^toaK;, je filosofski izraz na grčkom jeziku koji se odnosi na transmigraciju duše, po-sebno na njenu reinkarnaciju nakon smrti. To je doktrina koja je bila popularna u brojnim religijama na Istoku kao što je Hinduizam i Jainizam u kojima pojedinac inkarnira iz jednog tela u drugo. Drugi izraz koji se ponekad koristi je Palingenesia. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 11

Menander (342-291 p.n.e.), grčki dramski pisac, glavni predstavnik Nove Komedije, rođen je u Atini. Menander je napisao preko 100 komedija, ali prema oceni Caecilius iz Calacte bio je plagijator. Ali, kasnije je postao omiljeni pisac Antike. Menander je imao brojne Rimske plagijatore i imitatore. Njegove maksime, uglavnom u jednom stihu, su kasnije objedinjene, i od njih je napravljen moralni priručnik za škole. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. XVIII; str. 109. 12

Aries, Ovan, (simbol T) jedno od sazvežđa Zodijaka, u koji sunce ulazi 21. marta. Leži između Ribe na zapadu i Taurusa na istoku. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 13

313 Jedno vrlo neobično božanstvo koje ima više zaštitničkih i, s druge strane, zlih i strahotnih funkcija.

Hesiod (Theogony, 14

kaže daje ona kći Titana Persesa i Asterie, Hecate je glavno božanstvo koja vlada magijskim umetnostima i vračanjem, i u toj sprezi onaje majka svih vidovnjaka Circe i Medeae. Kao podzemna moć, obožavana je u Samotračkim Misterijama. U noćima s mesecom, mogla se videti na raskrsnicama (stoga je njeno ime'EKcn:r|, na latinskom Tre-via) kakojepratepsi Stiksa igomile mrtvih. Stoga, u poslednjem danu meseca, jaja i ribe se daruju njoj. Crni štenci i crna ženska jagnjad (obično su crne žrtve podnošene podzemnim božanstvima) su njoj podnošeni. Stubovi poput Hermae (obično stub sa nečijim likom, bez trupa, nazvani su Hecataea, postavljani su u Atini na raskrsnicama i pred vratima, radi odbijanja zlih duhova). U njenim šest ruku su bile baklje, ponekad zmije, ključ (podzemnog sveta), bič ili nož; njena omiljena životinjaje bio pas, kojije žrtvovan njoj - što ukazuje na njeno ne-helensko poreklo. Nasuprot ovom karakteru, bila je jedno od glavnih božanstava Atinskih domaćinsta-va i zaštitnički bog napretka i dnevnih blagoslova porodice. Izvor. Encyclopedia Britannica; XI Ed.; 1911; Vol. XIII; str. 193. 15

Grčki Pleiades, Plejada, poznate takođe kao M45 ili Sedam Sestara - ime za otvoreni roj zvezda u sazvežđu Taurus. Spada među najbliže Zemlji od svih otvorenih rojeva, najpoznatije i najuočljivije golim okom. U Astronomiji je to roj koji je udaljen oko 400 svetlosnih godina, star samo par miliona godina. Zvezde Plejade su i dalje okružene tragovima odraza nebule iz koje su formirane, što se vidi na fotosima sa dugom ekspozicijom. Takođe, u našem jeziku, znači grupa od 7 slavnih ljudi (književ-nika, filozofa i dr), nazvana po 7 Atlantovih kčeri (Plejade); naročito: 7 tragičnih pesnika koji su se, u III veku pre n. e. javili u Aleksandriji za vreme Ptolomeja filozofa; grupa od 7 francuskih pesnika, u XVI veku, koja je radila pod vođstvom Ronsara i Di Belea i težila da uvede u pesništvo antički duh i antičke oblike. Izvori su kombinovani: The Astronomy Encyclopedia Patrick Moore; 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 312; i Encyclopedia Britannica; XI Ed; 1911; Vol XXI; str. 835. 16

Aristophanes, ApiOTO(pdvr|c;, (oko 446 - 386 p.n.e), Aristofan, bio je pisac komedija u drevnoj Atini. Britanika navodi da je gotovo bio dečak kada je napisao svoju prvu komediju pod naslovom Zvanice. Jedanaest od njegovih pedeset i četiri je sačuvano gotovo u potpunosti. Ovih jedanaest, sa delovima nekih drugih dela, daju pravu sliku i primere o žanru komičnih dela poznatih kao Stare Komedije, i one služe da definišu ovaj žanr. Takođe, one obuhvataju period od trideset i šest godina. Poznat je i kao Otac Komedije i Princ Drevne Komedije, i za Aristofana se kaže da je prikazao život u drevnoj Atini na daleko ubedljiviji način od svih drugih pisaca. Njegove snage ismevanja su se plašili svi njegovi savremenici i drugi pisci iz ovog žanra. Mada su tragedije i komedije imale svoje zajedničko poreklo u proslavama Dionisa, tragedije su prethodile komedijama nekih pedeset godina u Atini. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. II; str. 499. 17

Grčki, Acnc\ri7Ti6c;, Latinski, Asclepius, bog medicine i lečenja u drevnoj grčkoj religiji. On predstavlja aspekt lečenja medicinskih umetnosti; njegove ćerke su Hygieia (Higijene, boginja/personifikacija zdravlja, čistote i održavanja zdrav-lja; Iaso (boginja ozdravljenja od bolesti), Aceso (boginja procesa ozdravljenja), Aglaea/Aigle (boginja lepote, sjaja, slave, veličanstvenosti i ukrašavanja), i Panacea (boginja univerzalnih lekova i pomoći). On je povezivan sa Rimsko-

Etrurskim bogom Vediovis. Bio je sin Apola, delio je sa njime epitet Paean (Izlečitelj). Štap Eskulapa, sa dvostruko obavijenim zmi-jama, ostao je simbol zdravstva i medicine i danas. Lekari i pomoćnici koji služe ovom bogu su poznati bili kao Terapeuti Eskulapa. Izvor: The Encyclopedia Of Mythology Arthur Cotterell; Hermes - House; 2006; str. 24. }

18

Maimonides, Moses, ili Mosheh ben Maimon () »(’PB’fc p ^7^1135-1204), rabin, kodifikator, astronom, filosof i kraljevski lekar, nazivan je RaMBaM (d«3B"i - Hebrejski akronim za RabbeinuMosheh Ben Maimon - u prevodu: Naš Rabin/Učitelj Moše Sin Maimona), bio je najugledniji srednjevekovni španski, Sefardski jevrejski filosof i najplodniji i najuticajniji poznavalaca Tore. Rođen je u Kordobi, u Almoravidskom Carstvu, veče na Pashu i umro je u Egiptu. Bio je rabin, lekar i filosof, u Maroku i Egiptu. Izvor: Encyclopedia Judaica, Sec. Ed. Vol. XIII; str. 381-397. 19

Pherecydes iz Sirosa, grčki filosof i filosof teolog. Živeo i radio u VI veku p.n.e. Ubrajan je među 7 Mudrih Ljudi, bio je učitelj Pitagore. Pored Cadmusa iz Mileta, prvi je grčki prozni pisac. Njemu se pripisuje da je tvorac doktrine Metempsihoze (transmigracije duše), dok Ciceron i Avgustin tvrde da je on bio prvi koji je predavao besmrtnost duše. U njegovoj kosmo-gonijskoj raspravi o prirodi i bogovima, Heptamychos, govori o prvobitnim principima koji su etar, vatra, vazduh, voda i zemlja. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911, Vol. XXI; str. 366. 20

Monada (od grčkog monas - jedinka), 1. osnovna elementarna supstanca koja odražava poredak sveta i iz kojeg proi-zilaze materijalne osobine. Giordano Bruno u De Monade, numero etfigura liber (1591; O Monadi, Broju, Pojavi) opisuje tri osnovna tipa: Bog, duša i atom. Gottfried Wilhelm Leibniz u Monadologia (1714) u njegovom sistemu metafizike, kaže da je monada osnovna supstanca koja sačinjava univerzum ali im nedostaje duhovni dodatak i stoga su nematerijalne. Svaka monada je jedinstvena, neuništiva, dinamična, jedinka i sličan duši, čije osobine su funkcija njene percepcije i sklonosti. Monade nemaju nikakve slučajne veze sa drugim monadama, ali su savršeno sinhronizovane jedna sa drugom od Boga još u prvobitnoj harmoniji. Stvari materijalnog sveta su jednostavne pojave zbira monada. Izvor: Encydopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje; i, 2. Osobina metafizičke celine iz koje materijalne osobine izviru. Izvor: Eurovvord Dictionary, El. Izdanje 2006; i EB. El. Ed. 2006. 21

Manoel Dias Soeiro (1604 - 1657), poznatiji po svom Hebrejskom imenu Menasseh ben Israel (bfrnizr p mw&), bio je Portugalski rabin, kabalista, pisac, diplomata, štampar i izdavač, osnivač prve Hebrejske štamparije u Amsterdamu u 1626. godine. Njegova porodica je imala probleme sa Inkvizicijom. Bio je učitelj Spinoze! Napisao je brojne radove a na Engleskom je opstao samo jedan De termino vitae o prapostojanju, besmrtnosti duše (Nishmaih hayim) i reinkarnaciji. Bio je prijatelj Rembranta koji ga je naslikao, i njegov portre se nalazi u Londonskom Muzeju. Izvor: Encyclopedia Judaica; II., ed., Thompson-Gale, 2007; Vol. 13. str. 454. 22

Knjiga o Jovu, Gl. 31. stih 26, 27, i 28. 23

Colure - kolura. Veliki krug na Nebeskoj Sferi koji prolazi kroz dve nebeske ose. Ravnodnevička kolura prolazi kroz nebeske ose i zimski i letnji Solsticij. Svaki od dva velika kruga koji presecaju jedan drugog pod pravim uglom na polovima i dele dugodnevicu i ekliptiku na četiri jednaka dela, jedan prolazi kroz dugodnevičku tačku a drugi kroz ravnodnevičku tačku ekliptike. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 89. 24

Aldebaran (Alpha Tauri) Najsjajnija zvezda u konstelaciji Bika, Taurusa. Njeno Arapsko ime je pratilac. Aldebaran je zvezda klase divova, sa magnitudom 0.9. iako se pojavljuje na nebu kao deo roja zvezda Hiades, ona u stvari nije član tog roja zvezda, jer leži upola bliže, na daljini od 65 svetlosnih godina. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary of Astronomy; Jacqueline Mitton; Cambridge University Press, 2007; str. 7. 25

Ad. 1. Cimbrianski rat (113-101 p.n.e.) je vođen između Rimske republike i germanskih plemena Kimbrija i Tevtonaca, koji su migrirali sa Jutlandskog poluostrva u oblasti Rimskog Carstva, i sukobljavali su se sa Rimom i njegovim savezni-cima. Kimbrijanski rat je bio prva ozbiljna pretnja Rimu, nakon Punskih Ratova. Iz nepoznatih razloga, između 120-115. p.n.e. Kimbri su napustili svoje teritorije oko Baltika. Zajedno sa Tevtoncima, koji su im se pridružili, 113. g. p.n.e, došli su do Dunava. Tada je upućen poziv Rimu da pomogne da se ovi ratnički raspoloženi narodi zaustave i odbiju. U svojim pohodima, sa oko pola miliona ljudi, ratnika, krenuli su na Španiju i Gale, ali su doživeli katastrofalan poraz, koji je nasli-kao Alexandre Gabriel Decamps. Izvor: The History ofRome; Theodor Mommsen; Macmillan And Co. London; 1901; Vol. IV; str. 24-25; 66-72; 147. Ad. 2. Postoji i Cimbrian (ili Tzimbrisch) jezik iseljenika, odnosi se na nekoliko gornje-nemačkih dijalekata u Severnoj Italiji, čije tačno poreklo nije poznato. lzvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 26

Theophilus iz Edesse (grad u današnjoj Turskoj) živeo od 695-785. g, takođe poznat kao Theophilus ibn Tuma i Thavvafil, bio je Grčki astronom, astrolog i naučnik u Mesopotamiji. 27

Bootes, ime potiče iz Egipta, jedno od 88 modernih sazvežđa i 48. po redu koje je upisao Ptolomej. Bootes se naziva i Čuvar Medveda, jer se čini kao da pazi na Malog Medveda. Sadrži četiri najsjajnije zvezde na noćnom nebu. Ne postoje sjajni objekti u toj konstelaciji. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 59. 28

Aldebaran, na arapskom ( u'j^'al-dabaran) znači pratilac, je najsjajnije sazvežđe Taurusa i jedna od najsjajnijih zvez-da na noćnom nebu. Pošto je smeštena u predelu glave Taurusa, tj. Bika, ona je nazivana Bikovsko Oko i na engleskom ima smisao centra mete. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philip’s, Octopus Publishing Group, str. 7-8. 29

Reč dolazi od grčke reči Huades, verovatno od osnove Hys, što je - prase. Hyades (^Yd6s<;) je zvezda

na otvorenom nebu locirana u sazvežđu Taurusa. Njene najsjajnije zvezde čine oblik slova V zajedno sa crvenim gigantom Aldebaranom, koji ne pripada toj grupi. Hyades, na 151 svetlosnu godinu od Zemlje, je najbliža grupa zvezda (isključujući Velikog Medveda). Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 189-200. 30

Saros. Vreme koje je potrebno za seriju lunarne i sunčeve eklipse pre nego što se ona ponovi. Saros traje 6585 dana (18 godina). Nakon ovog perioda Zemlja, Sunce i Mesec se vraćaju na istu relativnu poziciju. Naredne eklipse i pojedinačne saros serije nastaju oko 8 časova kasnije i padaju gotovo 120 stepeni dužine (bilo severne ili južne) dalje na zapad. Ovo je bilo poznato Vavilonskim i Maja astrolozima kao i graditeljima Stonhendža. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary of Astronomy, Jacqueline Mitton; str. 300. 31

Saros, ciklus koji traje oko 18 godina 10.3 dana nakon kojeg Sunce, Mesec i NODES iz mesečeve orbite se vraćaju goto-vo u istu relativnu poziciju. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 355. 32

Značenje reči Mazzaroth je sazvežđe kod Hebreja a kod astrologa se odnosi na Zodijak. Smatralo se da je ona proroško predskazanje dolaska Mesije. Izvor: Stellar Theology and Masonic Astrology, Robert Hewitt Brown, str. 45.- Takođe, reč se pominje u Knjizi Svetog Zakona u Jovu, Gl.: 38: stih 31-32. 33

Svetlo žuto-crvena promenljiva zvezda, 527 svetlosnih godina od zemlje, u konstelaciji Oriona. Izvor: Oxford. English Dictionary; El. Ed. 34

Palinurus, u Virgilovoj Eneidi, kormilar je na Enejinom brodu. 35

Bootes pripada familiji konstelacija Ursa Major, zajedno sa Ursa Major, Ursa Minor, Draco, Canes Venatici, Coma Berenices, Corona Borealis, Camelopardalis, Leo Minor i Lynx. Grci su ga nazivali konstelacija Arctophylax (posmatrač ili čuvar medveda). Bootes se obično smatra za Pastira koji drži štap i ima dva psa na uzici, kako goni Ursa Major oko pola. Poreklo imena nije jasno, ali, ovu konstelaciju prati nekoliko mitova. Po jednom, Bootes predstavlja orača koji vodi volove koji su bili vezani za polarne ose, u konstalaciji Velikog Medveda, Ursa Major, sa dva psa koji pripadaju konstalaciji Canes Venatici. Bootes deluje, drugim rečima, da se nebo okreće. Druga legenda je da je Bootes poistovećen sa Atlasom zbog pozicije ruku konstalaciji koje su blizu polarnih zvezda. Za Bootes se takođe kaže da je izmislio plug, zbog čega je zaslužio mesto na Nebu. Naredni mit poistovećuje konstelaciju Veliki Medved Ursa Major sa pričom o Arcasu, sina Zevsa i Calliste, koga je odgajio majčin deda, Lycaon. Kada je Zevs obilazio Lycaona, ovaj mu je poslužio njegovog sina za večeru, da bi proverio da li je on zaista bog, za njegovim stolom. Iz osvete, besni Zevs je pretvorio Lycaona u vuka. U

međuvremenu, Arcasovu majku Callistu, Zevsova ljubomorna supruga Hera je pretvorila u medveda. Jednom, kada je nije prepoznao u šumi, Arcas je počeo da je goni. Callista se sakrila u hram, mesto koje nije smelo da bude oskrnavljeno, i suočila se sa kaznom smrti. Zevs je, međutim, odlu-čio da ona treba da bude postavljena na nebo, kao i njen sin: ona je postala Ursa Major a on, Bootes. Naredna grčka legenda poistovećuje Bootes sa Icarius (Ikarusom) odgajivačem loze kojeg je bog Dionizije naučio da pravi vino. Kada su Ikarusovi prijatelji probali vino, oni su se napili, pa su poverovah da ih je ovaj otrovao i ubili su ga. Kada je Ikarusov pas Maera doveo njegovu ćerku Erigone do njegovog tela, ona se obesila u očaju a pas je uginuo od žalosti. Zevs je njih preobratio u konstelacije: Ikarus je postao Bootes, Erigona je pretvorena u konstelaciju Virgo, a pas je postao ili Canis Major ili Canis Minor, zavisno od izvora. Izvor: Više izvora: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006; Cambridge Illustrated Dictionary ofAstronomy; Illustrated Dictionary ofAstronomy, Ancient Astronomy-An Encyclopedia of Cosmologies and Myth; Astronomy Encyclopedia. 36

Canopus, (Kolo, Carinae, Alpha Carinae) najsjajnija zvezda u južnoj konstelaciji Carine, i druga najsjajnija zvezda na noćnom nebu posle Sirijusa. Takođe, u grčkoj mitologiji, Canopus je bio kormilar flote Kralja Menelaja. Argo Navis (ih samo Arg) je bila velika konstelacija na južnom nebu koja ja podeljena u tri konstelacije. Ona je predstavljala Argo, brod koji je koristio Jason i Argonauti u Grčkoj mitologiji. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary ofAstronomy, Jacqueline Mitton; str. 50. 37

Procyon (Alpha Canis Minoris). Najsajnija zvezda u konstalaciji Canis Minor. Sa magnitudom od 0.38, to je peta najsjajnija zvezda na nebu, udaljena 11.25 svetlosnih godina. Njegova orbita traje 41 godinu. Ime Procyon dolazi iz Grčke i znači ispred Psa. Ono se odnosi na činjenicu da se Procyon uzdiže ispred zvezde Psa. Izvor: Ibid, str. 278. 38

Denebola (Beta Leonis) zvezda magnitude od 2.1, treća najsjajnija zvezda u konstelaciji Lava. Udaljena je 36 svetlosnih godina. Ime Denebola dolazi od Arapske reči i znači lavlji rep. Izvor: Ibid. Str. 85. 39

Arcturus (Alpha Bootesu) najsjajnija zvezda u konstelaciji Bootesu i četvrta najsjajnija na nebu. Ona je narandžasti Džin, oko 37 svetlosnih godina daleko. Ime Arcturus je grčkog porekla i znači čuvar medveda, jer se odnosi na činjenicu da Arcturus kao da prati velikog Medveda naokolo severnog nebeskog pola. Izvor: Ibid. str.19. 40

Astrološki: šef ili vladar deset delova, ili deset stepeni u zodijačkim znacima. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 41

Ophiuchus je velika konstelacija smeštena oko nebeskog polutara. Njeno ime potiče od grčke reči Ocpiou^oc; nosi-lac-zmija, i obično je predstavljena sa čovekom koji hvata zmiju, koja predstavlja konstelaciju Zmija. Izvor: Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics. Ed 2001; str. 333.

42

Fomalhaut (Alpha Piscis Austrini), najsjajnija zvezda u Piscis Austrinus. Ime dolazi iz Arapskog jezika i znači riblja usta. Fomalhaut je zvezda prve magnitude 1.2 i udaljena je 25 svetlosnih godina. Infracrveno posmatranje pokazuje da je obavijena sa ogromnim oblakom prašine, 370 astronomskih jedinica u prečniku, iz koga se formiraju planete. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary ofAstronomy Jacqueline Mitton; str. 120. y

43

Cetus (Kit ili Morsko čudovište). Velika konstelacija u regionu nebeskog ekvatora. Kaže se da predstavlja mitološko morsko čudovište koje je pretilo Andromedi, preko Cetusa, i često je prevođeno kao kit. Sve osim jedne od njenih zvezda su niže od treće magnitude. Najuočljivija zvezda u Cetusu je nestalna. Izvor: Ibid; str. 61. 44

Capella (Alpha Aurigae), najsjajnija zvezda u konstelaciji Auriga, magnitude 0.1. Ona je spektoskopski binarno mere-na udaljena 42 svetlose godine. Obe su članice binarnog sistema i predstavljaju Džinove zvezde. Capella, latinskom, znači mala koza. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary ofAstronomy, Jacqueline Mitton; str. 50. 45

Merak (Beta Ursae Majoris), jedna od dve zvezde Velikog Medveda, u Ursa Maior nazvane Pokazivači. Zvezde u Plugu su bile obeležene pre sa pozicijom nego po redosledu sjaja. Stoga je ona, u stvari, peta zvezda po sjaju u konstelaciji, sa ma-gnitudom od of 2.4. Merak je udaljen 79 svetlosnih godina, a njeno ime potiče iz arapskog i znači bedro. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary of Astronomy, Jacqueline Mitton; str. 220. 46

Uz Merak, Dubhe iz Velikog Medveda je poznata kao Pokazivač jer linija između njih pokazuje na Polaris. Ursa Major sadrži grupu galaksija koje pripadaju lokalnom Super-klasteru, uključujući i relativno sjajnu galaksiju M81. Izvor: Ibid. str. 365. 47

Heraclius (Flavius Heraclius Augustus, na Grčkom: 0\đ($io<; HpđK\£io<;, (575 - 641) Vizantinski car, od 610 do 641. g. Uveo je grčki jezik kao zvanični jezik u Istočno Carstvo. Na vojne napade Sassanida je odgovorio odmah. U prvoj bici je doživeo neuspeh, pa je persijska vojska dobila prolaz do Bosfora. Potpun poraz su zaustavili jaki bedemi i mornarica Konstantinoplja. Zbog toga je Persijski Kralj Khosrau II bio zbačen i pogubljen odmah nakon sklapanja mira. U reli-gijskim stvarima Heraclius se pamti kao vodeća sila u preobraćanju ljudi koji su migrirali na Balkansko poluostrvo. Na njegov zahtev Papa Jovan IV (640-642) je poslao hrišćanske učitelje kao misionare u Dalmaciju. On se borio protiv šizme u Hrišćanskoj Crkvi. Međutim, njegov koncept jedinstva je odbijen. Izvor: The Cambridge History of Christianity Early Medieval Christianities, 600-1100 ed. Michael Angold: 2000; str. 70-79. 48

Timaeus, grčki: Ti|icuo<;, jedan od Platonovih dijaloga, uglavnom u obliku dugih monologa od strane glavnog lika, na-pisan oko 36o.g. p.n.e. U njemu se iznose razmišljanja o prirodi fizičkog sveta i ljudskih bića. On sledi iza dijaloga Critiasa. Govornici u dijalogu su Sokrat, Timaeus iz Locri, Hermocrates i Critias. Neki naučnici veruju da se ne radi o Critiasu iz grupe od Trideset Tirana, već o dedi Platona koji se isto tako zvao. 49

Ammianus Marcellinus (325/330 - 391) rođen u Grčkoj plemićkoj porodici, postao rimski vojnik i istoričar. Napisao je drugo najveće istorijsko delo koje je preostalo iz Antike (prvo napisano od Procopiusa). Njegov rad, hronika napisana na latinskom, o istoriji Rima od 96-378. g, predstavlja najvažniji istorijski materijal za period 353-378. g, pod naslovom Rerum gestarum libri (Hronika događaja), i sastojala se od 31 knjige, od kojih je samo 18 poslednjih sačuvano. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 50

Paranatellon (grčki), Uzdiže se u vis sa...; astrološki izraz koji se primenjuje na određene dodatne Zodijačke konstela-cije koje izlaze u isto vreme. Izvor: Oxford English Dictionary. El. Ed. 51

U Antičkoj Grčkoj, to je bila grupa pevača i igrača o religioznim praznicima i u dramskim predstavama, ili je pesma pevana od strane hora. U Atičkim tragedijama, choruses su bili aktivni gledaoci koji su saosećali sa sudbinama likova, i koji su iznosili osećanja, tokom pauza između činova, u vezi sa moralnim i religioznim osećanjima pokrenutim u drami ili predstavi. Izvor: English Oxford Dictionary, El. Ed; 2006. 52

Aristoxenus, (živeo u IV veku p.n.e), grčki Peripatetik, filosof i najveći autoritet za teoriju muzike u antičkom sve-tu. Aristoxenus je rođen u Tarentum (sada Taranto) u Južnoj Italiji i studirao je u Atini kod Aristotela i Theophrastusa. Interesovala ga je etika koliko i muzika i napisao je mnoga dela, ali većina njegovih radova je izgubljena. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 53

Egzaltacija, potiče od latinske reči exaltatio, uzdizanje, uznošenje, veličanje, slavljenje; ushićenje, duhovni polet... Izvor: Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza; Prosveta; Beograd, 1980. 54

Numa Pompilius (753-673 p.n.e; vladao od 715-673 p.n.e) bio je legendarni drugi kralj, nasledio je Romula. Bio je Sabinjanin poreklom i mnoge važne religiozne i političke institucije se pripisuju njemu. Numu su Rimljani slavili zbog mudrosti i pobožnosti. Zbog uvođenja Jupitera, smatralo se da je imao direktne veze sa brojnim božanstvima, posebno sa nimfom Egeria, koja ga je naučila da bude mudar zakonodavac. Plutarch ukazuje da je on igrao na sujeverje da bi sebi stvo-rio auru straha, kako bi kultivisao i učinio ponašanje mnogo drugačijim, humanim prema neprijatelju, poslušnim prema zakonima i pravilnom životu, među ratobornim ranim Rimljanima. Numa je podigao hram Janusu. Janus kao indikator mira i rata: kada je obezbedio mir Rimu, vrata hrama su zatvorena, i bila su zatvorena tokom cele njegove vladavine. To je izuzetak u celoj rimskoj istoriji. On je uveo reformu kalendara, prilagodio

solarnu i lunarnu godinu, i uveo mesece Januar i Februar. Podelio je zemlju siromašnima i uspostavio zanatske Gilde u Rimu; I, podelivši ceo narod na nekoliko zanata i trgo-vinu, osnovaoje kolegijume muzičara, zlatara, stolara, zidara, tesara, obućara, kožara i lončara, i svakije imao svoje sudove i savete, kaže Plutarh. Izvor: Parallel lives ofnoble Grecians and Romans; str. 106-129. 55

Amalthea, A(idX0sia, u Grčkoj mitologiji je pomajka, i koza, Zevsa koja ga je dojila svojim mlekom u pećini na Planini Ida na Kritu. Kada je bog odrastao, napravio je svoj štit protiv gromova (aigis) od njene kože i rog obilja (keras amalthesis ili kornokopija) od njenog roga. Astrološki: Amaltheaje svrstana među zvezde u konstalaciji Kapra — grupu zvezda oko Kapele, na ruci Aurige, vozara. Koža na ruci bez sumnje predstavlja olujni aigis - štit Zevsa, koji je u klasičnoj umetnosti ponekad pri-kazan kao prevez preko ruke. Izlazak Kapele je značio dolazak olujnog vremena Grcima. Pošto, reč aigis označava obe: olujno vreme i kozju kožu, otuda nastaje njihova veza u mitu. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology\ str. 26. 56

Diodorus Siculus, (živeo u I. veku p.n.e. u Agyriumu, Sicilija), grčki istoričar, pisac univerzalne istorije, Biblioteke (po-znata na Latinskom kao Bibliotheca historica), koja je obuhvatala raspon od doba mitologije do 6o.g. p.n.e. Diodorus je živeo u doba Julija Cezara, putovao je u Egipat tokom 60-57 p.n.e. i proveo je nekoliko godina u Rimu. Poslednji period koji je on obradio odnosi se na 21. godinu p.n.e. Njegova istorija se sastojala od 40 knjiga, od kojih su samo 1-5 i 11-20 postojeće. Bibliotheke je neprocenljiva s obzirom na to da ne postoji ni jedan drugi izvor sa kontinuitetom. On nije uvek citirao njegove autoritete, pa ipak knjige koje su opstale su i dalje od najveće važnosti za Grčku istoriju. Izvor: Encyclopedia Britannica, E1 Ed. 2006. 57

Rabin Abraham Ben Meir Ibn Ezra ( N“iTy pN Dn“QNili y«nxn takođe poznat kao Abenezra, 1089-1164, iz Tudele, Navara, Španija. Bio je jedan od najuvaženijih i najobrazovanijih Jevreja i pisac Srednjeg veka. Bio je vrhunski poznavalac filosofije, astronomije i astrologije, matematike, poezije, lingvistike i egzegeze; zvali su ga Mudri, Veliki i Uvaženi Doktor. Najveći broj njegovih radova se odnosio na komentare Biblije, ali je napisao i radove iz astronomije, astrologije, matematike, i drugih oblasti. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006.

i doktrina koja se odnosila na njih, tajna i veličanstvena, bila je od najveće važnosti. Ove principe, kaže Firmicus, inspirisane Božanstvom, drevni nisu poveravali nikome, već samo Iniciranima, pa čak i njima s velikom rezervom i nekom vrstom straha, i to tek kada ih pažljivo prekriju ili obaviju nejasnim velom, kako ne bi mogli da postanu jasni profanima. S tim Dekanima bili su povezani paranateloni, ili one zvezde izvan Zodijaka koje izlaze i zalaze u istom trenutku, sa nekoliko razmaka od po io° od svakog znaka. Kako je od davnina bilo samo četrdeset osam nebeskih figura ili sazvežđa, od kojih su dvanaest činili Zodijak, znači da je van Zodijaka bilo trideset šest asterizma (zvezdica), paranatelona nekolicini od trideset šest Dekana. Na primer, kada Jarac zalazi, Sirijus i Prosion, ili Veliki i Mali Pas se dižu; oni su bili Paranateloni Jarca, iako su bili na velikoj udaljenosti na nebu od njega. Uzdizanje Raka je bilo poznato zbog zalaska Korone Borealis i uzdizanja Velikog i Malog Psa, njegova tri paranatelona. Izlasci i zalasci Zvezda se uvek pominju zbog veze sa Suncem. U toj povezanosti postoje tri vrste, kosmička, akronička i helička, koje je važno da razlikuju oni koji žele da razumeju ta drevna učenja. Kada bilo koja Zvezda izlazi ili zalazi, pod istim stepenom istog znaka Zodijaka koji tada zauzi-ma Sunce, ona tada izlazi i zalazi simultano sa Suncem i to se naziva kosmičko izlaženje ili zalazak. Ali, zvezda koja tako izlazi, ne može se nikada videti, zbog svetla koje je ispred nje, a Sunce je ostavlja iza sebe. Zato je neophodno, da bi se znalo mesto u Zodijaku, posmatrati zvezde koje izlaze tik pre, ili zalaze tik posle Sunca. Za zvezdu koja je na Istoku kada započinje noć, i na Zapadu kada se noć završava, kaže se da izlazi i zalazi ahronično. Zvezda koje se ovako uzdiže ili zalazi je u opoziciji Suncu, izlazi na kraju večernjeg sumraka i zalazi u jutarnjem osvitu; to se događa svakoj Zvezdi samo jednom godišnje, jer Sunce ide sa Zapada prema Istoku, u odnosu na Zvezde, po jedan stepen dnevno. Kada se neka Zvezda uzdiže ujutro sa završetkom noći, ili kada zalazi kada noć započinje, kaže se da izlazi i zalazi helikalno, jer se čini da je Sunce (Helios) dodiruje svojom svetlom atmos-ferom. Zvezda se tako ponovo pojavljuje nakon nestanka (često i po nekoliko meseci), i od tada ona izlazi jedan sat ranije svakog dana, postepeno se pomaljajući iza Sunčanih zraka, i tek posle tri meseca, ona prethodi Suncu za šest sati i izlazi u ponoć. Zvezda zalazi helikalno kada više nije vidljiva iznad zapadnog horizonta, nakon sunčevog zalaska, i dan nastaje kada one prestaju da budu vidljive, dok zalaze na Zapadu. One su nevidljive, sve dok Sunce ne ode toliko daleko prema Istoku da ih ne zasenjuje svojom svetlošću; i tada se one ponovo pojavljuju, ali na Istoku, oko sat i po pre izlaska Sunca, i to je njihov helikalni izlazak. U tom intervalu događaju se kosmički izlazak i zalazak. Pored odnosa konstelacija i njihovih paranatelona s kućama i mestima egzaltacije Planeta, i s nji-hovim mestima u pripadajućim Znacima i Dekanima, Zvezde su trebale da stvaraju drugačije efekte, u skladu s tim kako izlaze ili zalaze, i shodno tome, kako su to radile kosmički, ahronički ili helikal-no; i, takođe, shodno različitim godišnjim dobima u kojima su se te pojave događale; ove razlike su pažljivo označene na starim Kalendarima, i mnoge stvari u drevnim alegorijama se odnose na njih. Sledeća, i najvažnija podela Zvezda je na dobre i loše, blagotvorne i zloćudne. Kod Persijanaca, ove prve iz Zodijačkih Sazvežđa su bile od Ovna do Device, uključujući i nju; a potonje, od Vage do Ribe, uključujući i nju. Odatle su nastali dobri Anđeli i Duhovi i zli Anđeli i Devsovi, Zli Duhovi,

Đavoli, Posrnuli Anđeli, Titani i Džinovi iz Mitologije. Ostalih trideset šest Sazvežđa su podjednako podeljena, po osamnaest na svakoj strani, ili, sa onima iz Zodijaka, dvadeset četiri. Simboličko jaje koje je izašlo iz usta nevidljivog Egipatskog Boga Knefa, poznato je u Grčkim Misterijama kao Orfičko jaje; iz njega je izašao Korejski Bog Chumong , i Egipatski Oziris i Fanes, Bog i Princip Svetlosti; iz koga, kada ga je razbio Sveti Bik Japanaca, nastaje svet. I, Grci su ga posta-vili na stope Bako Tauri-Cornusa; Magično Jaje Ormuzda, iz koga dolaze Amshaspandi i Devsovi, bilo je podeljeno na dve polovine i podjednako podeljeno između Dobrog i Zlog Sazvežđa i Anđela. Zvezde Proleća, npr. Ovan i Bik, Auriga i Kapela, bile su blagotvorne zvezde, dok su Zvezde Jeseni, kao Vaga, Škorpija, Zmija Orhiucus i Zmaj iz Hesperidesa, bile tipovi i subjekti Zlog Principa i sma-trane zlonamernim uzrocima zlih efekata koji nastaju u Jesen i Zimu. Tako su objašnjene misterije putovanja ljudske duše kroz sfere, kada se spuštaju na zemlju u Znaku Zmije i vraćaju u Carstvo svetla u Jagnjetu ili Biku. 1

Kreativno delovanje Neba je iskazano, i sva njegova demijurška energija je razvijena, najvećim delom u Proletnjoj Ravnodnevici, na koju se odnose sve priče koje predstavljaju pobedu Svetlosti nad Mrakom, s pobedom Jupitera, Ozirisa, Ormuzda i Apola. Uvek je pobednički bog uzimao obličje Bika, Ovna ili Jagnjeta. Zatim, Jupiter otima od Tifona njegove gromove, zbog čega je to zlo Božanstvo bilo opsednuto sobom tokom Zime. Tada Bog Svetlosti nadvladava svog neprijatelja koji je predstavljen sa ogromnom Zmijom, i onda se zima završava; Sunce, sedeći na Biku i u pratnji Oriona, sja na Nebu. Cela priroda se raduje ovoj pobedi; i Red i Harmonija se svuda ponovo us-postavljaju, na mestu užasne konfuzije koja je vladala dok je dominirao tmurni Tifon, a Ahriman nadvladao nad Ormuzdom. Smatralo se da Univerzalna Duša Sveta, pokretačka snaga Neba i Sfera, ispoljava svoju krea-tivnu energiju, uglavnom, kroz medij Sunca, tokom njegove revolucije duž znakova Zodijaka. S tim njegovim znacima se sjedinjuju paranateloni koji modifikuju svoj uticaj, i usklađuju i prenose sim-boličke atribute Velikom Svetlećem Telu koje upravlja Prirodom i riznicom njenih najvećih moći. Delovanje Univerzalne Duše Sveta ispoljava se u kretanjima Sfera i iznad svega Sunca, u naizme-ničnim izlascima i zalascima Zvezda, i u njihovom periodičnom povratku. Preko njih su objašnjive sve metamorfoze Duše, personifikovane u Jupiteru kao i Bakou, Višni ili Budi, i svi brojni atributi koji su joj pripisani; kao i obožavanje životinja koje su bile posvećene u drevnim Hramovima, kao predstavnici Nebeskih Znakova na zemlji, za koje se smatralo da ih primaju, kroz prenošenje zraka i emanacija koje teku ka njima, iz Univerzalne duše. Svi stari Obožavatelji Prirode, Teolozi, Astrolozi i Pesnici, kao i najugledniji Filosofi, smatrali su da su mnoge Zvezde živa i inteligentna bića ili večna tela, aktivni uzroci efekta ovde dole, oživljene živim principom i upravljane inteligencijom koja je, sama po sebi, samo jedna emanacija iz života i univerzalne inteligencije sveta. I, mi shvatamo da su, u hijerarhijskom poretku i raspodeli njihovih večnih inteligencija, one znane pod imenima Bogova, Anđela i Duhova, što su ista grupisanja i podele kao što su drevni pravili za vidljivi Univerzum i za njegove delove. I, čuvena podela na sedam i na dvanaest koja se odnosi na planete i znake Zodijaka, nalazi se svuda u hijerarhijskom poretku Bogova i Anđela i drugih Službenika koji su sadržavali tu Božansku Snagu koja pokreće i vlada svetom. Ove i druge Inteligencije koje su pripisane i osatlim Zvezdama, imale su apsolutnu dominaciju nad delom Prirode, nad elementima, životinjama i kraljevstvima vegetacije, nad čovekom i njego-vim delovanjem, njegovim vrlinama i porocima, i nad dobrom i zlom koji dele između sebe njegov život. Patnje njegove duše i bolesti tela, i ceo čovek, zavisni su od neba i duhova koji tamo borave, koji prisustvuju njegovom

rođenju, prate njegovu sreću tokom života i dobijaju njegovu dušu, ili aktivni ili inteligentni deo, kada ona treba ponovo da pristupi čistoti života uzvišenih Zvezda. I, u celom velikom svetu, svuda su rasejani delovi univerzalne Duše koja stvara kretanje svega što se čini da se samo kreće, daje život biljkama i drveću, upravlja stalnim i odlučnim planom organizuje i ra-zvija njihove klice, daje pokretljivost tekućoj vodi i održava stalno kretanje, pokreće vetrove i menja njihov smer ili ih umiruje, smiruje i uzburkava okeane, skida lance sa oluja, bljuje vatru iz vulkana ili sa zemljotresima drma u korenu ogromne planine i osnove celih kontinenata, snagom koja, zbog toga što pripada Prirodi, predstavlja misteriju čoveku. I, ove nevidljive Inteligencije, kao zvezde, raspoređene su u dve velike grupe, pod imenom dva Principa, Dobrog i Zla, Svetlosti i Mraka; Ormuzd i Ahriman, Oziris i Tifon. Zli princip je bio pokretačka moć sirove materije. Personifikovan Ahrimanom i Tifonom, on ima svoje pristalice i armije Devsova i Duhova, Posrnulih Anđela i Zloćudnih Aveti koji su vodili stalan rat s Dobrim Principom, Principom Imperijalne Svetlosti i Sjaja, Ozirisom, Ormuzdom, Jupiterom ili Dionisom, s njegovim svetlim sledbenicima Amshaspandima, Izidom, Anđelima i Arhanđelima; rat koji se nastavlja od rođenja do smrti, u duši svakog čoveka. Do sada smo, na XXIV Stepenu, izneli glavne događaje iz legende o Ozirisu i Izidi, i oni postoje samo da bi se istakli astronomski fenomeni koji su pretvoreni u mitološke činjenice. Sunce, u Proletnoj ravnodnevici, kao zvezda podsticaja stvaranja plodova, svojom toplinom podstiče generacije i sipa na ovozemaljski svet sve blagoslove Neba; blagotvornu dobrotu, starateljski duh nad celom vegetacijom, podstiče na usporenoj zemlji nove aktivnosti i njeno veliko srce (dugo zamrznuto tokom Zime i njenog mraza), dok iz njenih grudi ne grunu zelenilo i mirisi proleća, pretvarajući je u radost ozelenjenih šuma, travnatih livada i oživelih cvetnih dolina, s nagoveštajem obilne letine žita, voća i rujnog grožđa u njihovim pravom vremenu i godišnjem dobu. Ono je tada nazivano Oziris, Suprug Izide, Bog Negovanja i Dobročinitelj Čoveka i sipalo je na njih i na zemlju probrane blagoslove Božanstva. Nasuprot njemu je Tifon, njegov neprijatelj u Egipatskoj Mitologiji, kao što je Ahriman bio neprijatelj Ormuzdu, Dobrom Principu, u teologiji Persijanaca. Prvi stanovnici Egipta i Etiopije, kako nas obaveštava Diodorus Siculus, videli su u Nebu dva prva uzroka stvari ili Velikog Božanstva - jedno je Sunce, koga su zvali Oziris, a drugo je Mesec, koga su zvali Izida; i njih su smatrali uzrokom nastanka svega na zemlji. Ova ideja, saznajemo od Eusebiusa, bila je ista kao kod Feničana. Isključivo od ta dva Božanstva zavisilo je ponašanje na zemlji. Sva podlunarna tela primala su od njih hranu i rast tokom godišnje revolucije, kojom su upravljali, u različitim godišnjim dobima na koje je ona bila podeljena. Smatralo se daje civilizacija dugovala Ozirisu i Izidi otkriče poljoprivrede, zakona, umetnosti svih vrsta, religiozno obožavanje, hramove, izum slova, astronomiju, telesne umetnosti i muziku, i time su oni bili dobročinitelji svata. Oziris je putovao da bi civilizovao zemlje kroz koje je prolazio i prenosio im svoje vredne izume. On je podizao gradove i učio čoveka da obrađuje zemlju. Žito i vino su bili njegovi prvi darovi čoveku. Evropa, Azija i Afrika učestvovale su u blagoslovima koje je on davao, a najudaljeniji regioni Indije pamte ga kao jednog od svojih največih bogova. Saznali ste kako ga je Tifon, njegov brat, ubio. Njegovo telo je bilo isečeno na komade i sve ih je prikupila Izida, osim rasplodnog organa koji je bačen i posvečen u reci koja je svake godine

đubrila Egipat. Ostale delove je Izida sahranila i iznad njih podigla spomenik. Nakon toga, ona je ostala sama, noseči svoju muku s blagoslovom. Lečila je bolesne, vraćala vid slepima, vraćala oduzete i čak, dizala iz mrtvih. Od nje je Horus, ili Apolo, naučio proroštvo i medicinu. Tako su Egipćani prikazivali blagotvorne aktivnosti ova dva svetla lika koji su iz grudi eleme-nata stvorili sve životinje i čoveka i sva tela koja su rođena, rasla i umrla u večnom krugu stvaranja i nestajanja ovde dole. Kada je Nebeski Bik otvarao novu godinu u Proletnjoj ravnodnevici, Oziris je, ujedinjen s Mesecom, prenosio semena plodnosti koje je on raznosio vazduhom i tako ispunio generativni prin-cip koji je stvarao događanja u univerzalnoj vegetaciji. Apis, predstavljen kao bik, bio je živa i jasna slika Sunca ili Ozirisa kada je, zajedno sa Izidom ili Mesecom u Proletnjoj Ravnodnevici, u sadejstvu s njom, sve što živi pokretao na stvaranje. Ta spona Sunca s Mesecom u Proletnoj ravnodnevici, u sazvežđu Taurus, zahtevala je da Bik Apis ima na svom ramenu znak koji podseća na Polumesec. I, oplođujući uticaj ova dva prosvetitelja izražavan je slikama koje bi nam se sada činile prostim i skaradnim, ali koje tada nisu bile pogrešno shvatane.

Sve što je dobro u Prirodi dolazi od Ozirisa - poredak, harmonija i pogodna temperatura godiš-njih doba i nebeski periodi. Od Tifona dolaze olujne strasti i nepravilni impulsi koji uzbunjuju živo-tinjski i materijalni deo čoveka, bolesti tela i nasilni impulsi koji povređuju zdravlje i remete sistem; neumerena klima, poremećaji godišnjih doba i eklipsi. Oziris i Tifon su bili Ormuzd i Ahriman Persijanaca; principi dobra i zla, svetlosti i mraka, uvek u ratu za upravljanje Univerzumom. Oziris je bio oličenje generativne moći. To je izražavano kroz njegov simbolički status i kroz znak, u koji je ulazio, u Proletnjoj Ravnodnevici. On je posebno unosio princip vlažnosti u Prirodu, generativni element svih stvari; i reka Nil i sva vlaga smatrani su kao emanacija iz njega, bez koga ne bi bilo vegetacije. Oziris i Izida su bili Sunce i Mesec, što nam potvrđuje mnogo drevnih pisaca, od Diogena Laertiusa , Plutraha, Luciana, Suidasa, Makrobiusa, Martianusa Capellae i drugi. Ozirisova moć je simbolizovana jednim Okom na vrhu Skiptra. Grci su Sunce nazivali Oko Jupitera i Oko Sveta, i ono je Svevideće Oko u našim Ložama. Proročište u Klarosu (Claros, gr. KXapoc;, lat. Clarus, svetilište na Jonskoj obali, gde je bio hram Apola) nazivalo ga je Kralj Zvezda i Večne Vatre koji rađa godinu i godišnja doba, daje kišu i vetar i donosi osvit i noć. I, Oziris je bio prizivan kao Bog koji boravi na Suncu i koji je oba-vijen njegovim zracima, nevidljiva i večna snaga koja oblikuje podlunarni svet preko Sunca. 2

3

Oziris je bio, u stvari, isti Bog poznat pod imenima Bako, Dionis i Serapis . Serapis je stvaralac pravilnosti i harmonije sveta. Bako je sa Cerom (poistovećena od Herodota sa Izidom) prenosio sve blagoslove; i, iz dve emanacije u Prirodi, sve je lepo i dobro. Prva daje klicu i princip svakog dobra; druga je prima, zadržava je kao nasleđe, i ovo je funkcija Meseca u teologiji Persijanaca. U svim teologijama, persijskoj ili egipatskoj, Mesec deluje direktno na zemlju; ali njega je u prvoj oplodio Nebeski Bik, a u drugoj Oziris, s kojima se on sjedinjuje u Proletnjoj Ravnodnevici, u znaku Taurusa koja je žiža njegovog najvećeg uticaja na zemlju. Sila Ozirisa, kaže Plutarh, prenosi se preko Meseca. On je pasivni uzrok u odnosu na njega i aktivan uzrok u odnosu na zemlju kojoj prenosi klice plod-nosti dobijene od njega. 4

U Egiptu je prvo pokretanje vode Nila nastajalo u Proletnjoj Ravnodnevici, kada je novi Mesec nastao pri ulasku Sunca u sazvežđe Taurus. I tako je smatrano da reka Nil prima svoju moć đubrenja iz zajedničkog delovanja ravnodnevice Sunca i mladog Meseca, koji se sreću u Taurusu. Oziris je če-sto zamenjivan s Nilom, a Izida sa zemljom; i smatralo se da Oziris deluje na zemlju i da njoj prenosi svoje emanacije, kroz Mesec i reku Nil; odatle potiče priča da je njegov generativni organ bio bačen u tu reku. Tifon, s druge strane, bio je princip neplodnosti i nerodnosti; sakaćenje Ozirisa je značilo da suša deluje da se Nil povuče u svoje korito i smanji u Jesen. Svuda osim u Egiptu, Oziris je bio simbol osvežavajućih kiša koje su padale da olakšaju zemlji, a Tifon gorućeg vetra Jeseni, olujnih kiša koje upropašćuju cveće, biljke i lišće, simbol za hladne dane i sve što povređuje Prirodu i što kvari i stvara uništavanje. Ukratko, Tifon je princip zle prirode, mraka, donjeg sveta, od koga dolaze zemljotresi, pomet-nja u kretanju vazduha, goruće vreline, munje, vatreni meteori, kuge i zaraze. Takav je i Ahriman Persijanaca; i ovaj bes Zlog Principa protiv Principa Dobra i Svetlosti, bio je predstavljen u svakoj kosmogoniji, u puno različitih oblika. Suprotno tome, kroz posredništvo Izide, Oziris ispunjava materijalni svet srećom, čistotom i redom, preko kojih se održava harmonija Prirode. Govorilo se da je on umro u Jesenjoj ravnodnevici, kada se Taurus, ili Plejade, uzdizao uveče, i da se uzneo u život u Proleće kada je vegetacija bila pokrenuta novim aktivnostima. Naravno da će se dva znaka, Bik i Škorpija, najčešće pojavljivati u mitološkoj istoriji Ozirisa, jer su oni označavali dve ravnodnevice 2500 godina pre naše ere. Odmah iza njih su druge konstelacije, blizu ravnodnevice, koje su ograničavale trajanje plodnih aktivnosti Sunca. Trebalo bi se, takođe, podsetiti da je Venera, Boginja Stvaranja imala za svoj domicil Taurus, kao i da je Mesec imao tamo svoje mesto egzaltacije. Kada je Sunce bilo u Škorpiji, Oziris je izgubio život i plodnost koju je, pod obličjem Bika, pre-nosio Zemlji, preko Meseca. Tifon koji je bio u Škorpiji (s rukama i stopalima prekrivenih zmijama, s mestom boravka u egipatskim planisferama ), zatvorio ga je u sanduk i bacio u reku Nil, u 17° Škorpije. Pod tim znakom, Oziris je izgubio život i muževnost; i on ih je povratio u Proleće, kada je dobio vezu s Mesecom. Kada je ušao u Škorpiju, njegova svetlost se smanjila, Noć je nastavila svoju dominaciju, Nil je opao u svom koritu, zemlja je izgubila zelenilo a drveće svoje lišće. Stoga se na Mitrinim Spomenicima vidi da je Škorpija ujela ravnodnevičkog Bika za testise, na kojem sedi Mitra, Sunce i Bog Generacija; na istim spomenicima vidimo dva drveta, jedno prekriveno mladim lišćem i u njegovom podnožju malog bika i baklju koja gori; i drugo puno voća, a u njegovom pod-nožju Škorpiju i baklju naopako okrenutu i ugašenu. 361

Ormuzd ili Oziris, blagotvoran Princip koji svetu daje svetlost, bio je personifikovan Suncem, očiglednim izvorom svetlosti. Mrak, personifikovan Tifonom ili Ahrimanom, bio mu je prirodni neprijatelj. Mudraci Egipta opisali su obavezni i večni rivalitet ili neprijateljstvo ovih principa koji uvek gone jedan drugog i svrgavaju se sa prestola u svakoj godišnjoj revoluciji, i, u određenom perio-du, jednog u Proleće pod Bikom, a drugog u Jesen pod Škorpijom, prema legendarnoj istoriji Ozirisa i Tifona (koju nam je dao Synesius, s detaljnim objašnjenjem Diodorusa). U toj istoriji takođe su personifikovane Zvezde u sazvežđu Orion, Kapela, Blizanci, Vuk, Sirijus i Herkules, čije izlaženje i zalaženje označava pojavljivanje jedne ili druge Ravnodnevice. Plutarh nam daje poziciju Sunca i Meseca na Nebu, u trenutku kada je Ozirisa ubio Tifona. Sunce je, kaže

on, bilo u znaku Škorpije, u koji je ušlo u Jesenjoj Ravnodnevici. Mesec je bio pun, i posledično, kako se uzdizao na zalasku Sunca i bio u sam znaku Taurusa (koji, suprotno od Škorpije, izlazi kad i Mesec a zalazi zajedno sa Suncem), kao što je Mesec, šest meseci pre toga, bio uparen ili u konjunkciji sa Ozirisom, Suncem, primajući od njega te klice univerzalnog đubrenja koje je Sunce prenosilo Mesecu. To je bio znak kroz koji se Oziris prvo uzdizao u svoje carstvo svetlosti i dobrog. Mesec se dizao sa Suncem na dan Proletne ravnodnevice; ostajao je šest meseci u osvetljenoj hemisferi, uvek prethodeći Suncu iznad horizonta tokom dana, sve do Jeseni, kada je Sunce ulazilo u Škorpiju; Bik je tada bio u njegovoj opoziciji, izlazio je kada Mesec zalazi i završavao je svoj ceo put iznad horizonta tokom noći; prethodeći, izlaskom uveče, početak dugih noći. Otuda, u tužnim ceremonijama sećanja na smrt Ozirisa u procesijama, nošen je zlatan bik prekriven crnom tkani-nom, kao predstavljanje mraka u čiji je poznati znak Oziris ulazio i koji je trebalo da se prostire preko Severnih regiona, dok je Sunce, produžavajući noć, trebalo da bude odsutno i da svi budu pod dominacijom Tifona, Principa Zla i Mraka. 5 6

Izlazeći iz znaka Taurusa, Izida, kao Mesec, polazi da traži Ozirisa kroz sve više znake; u svakom od njih ona je postajala pun Mesec i u narednim mesecima, od Jesenje do Proletnje Ravnodnevice, nalazila ga je u svakom. Pratićemo je u njenom alegorijskom lutanju. Ozirisa je ubio Tifon, njegov rival, s kojim je bila u zaveri Kraljica Etiopije koja je, kaže Plutarh, stvarala vetrove. Paranateloni Škorpije, znak koji je bio zauzet Suncem kada je Oziris ubijen, bile su Zmije i reptili koji su davali atribute Zla Duhovima i Tifonu koji je i sam imao oblik zmije u Egipatskoj planisferi. I, u podeli Škorpije, nalazi se Cassiopeia, Kraljica Etiopije, čija moć donosi olujne vetrove. Oziris se spustio u senke podzemnog regiona. Tu je uzeo ime Serapis, identično s Plutonom i pre-uzeo njegovu prirodu. Zatim je udružen sa Serpentarius-om - identičan vEsculapisu (Eskulapu) - čije je obličje uzeo prelaskom u niže znake, gde je dobio ime Pluton i Ades (isto što, ili, skraćeno od: Had). Tada je Izida jecala zbog Ozirisove smrti, a zlatni bik, prekriven crnim florom, nošen je u pro-cesiji. Priroda je žalila gubitak svoje Letnje veličanstvenosti i dolazak carstva noći, povlačenje vode koja je bila plodonosna u proleće, nestanak vetrova koji su donosili kišu od koje je rastao Nil, skra-ćenje dana i upropašćivanje Zemlje. Tada je Taurus, direktno u opoziciji Suncu, ušao u vrh kupaste senke koju projektuje zemlja i zbog koje je Mesec u potpunosti zamračen, stvarajući noć, Bik izlazi i spušta se kao da je prekriven velom, dok ostaje iznad našeg horizonta. Telo Ozirisa, u sanduku ili kovčegu, bačeno je u reku Nil. Pan i Satiri, blizu Chemmisa , otkri-vaju njegovu smrt, objavljuju je svojim plakanjem i svuda nastaju tuga i zbunjenost. Tada Taurus, sa punim mesecom, ulazi u vrh kupaste senke i ispod njega je Nebeska Reka, najispravnije nazvana Nil i ispod, Perseus, Bog Chemmisa i Auriga, vodi kozu, sam, poput Pana, čija je žena Aiga, nazvana koza. 7 8

Tada je Izida krenula u potragu za telom. Prvo je naišla na neku decu koja su to videla, dobila od njih informaciju, i za uzvrat im je dala dar proroštva. Drugi pun Mesec se desio u Džeminiju (Blizanci), koji su upravljali proročištem Didymusa \ od kojih je jedan bio Apolo, Bog Proroštva. 36

Izida saznaje da je Oziris imao, mada greškom, vezu s njenom sestrom Nephete, što je utvrdila našavši krunu od lišća lotosa, koju je ova zaboravila. Iz te veze rodilo se dete koje je Izida, uz pomoć svojih pasa, tražila, našla, odgajila i vezala za sebe, pod imenom Anubis, njen odani čuvar. Dolazi treći pun Mesec u Raku, domicil Meseca. Paranateloni iz tog znaka su kruna Ariadne ili Proserpine, napravljena od lišća melilot-a (lotos; meli je med i lotus), Procyon i Veliki Pas (Canis Maior), jedna zvezda koja je

nosila ime Zvezda Izida, dok je Sirius bio uvažavan u Egiptu pod imenom Anubis. Izida se uputila u Biblos, i sela je nedaleko od izvora, gde ju je našla žena iz Kraljevskog Dvorca. Pozvala ju je da dođe na Dvor, gde je Izida postala negovateljica njegovog sina, Kralja Biblosa. Četvrti pun Mesec je bio u Lavu, domicilu Sunca ili Adonisa. Paranateloni ovog znaka su tekuća voda Akvarijusa i Kefa, Kralja Etiopije zvanog Regulus ili samo Kralj. Iza njega se uzdiže Cassiopeia, njegova žena, Kraljica Etiopije, Andromeda, njegova ćerka i Perseus, njegov zet, svi paranateloni delom u ovom znaku, a delom u Devici. Izida je noću dojila dete, ne iz grudi, već iz vrha svog prsta. Ona je spalila sve njegove smrtne delove tela, i tada, preuzevši oblik lastavice, odletela do velikog stuba palate, napravljenog od drveta tamaris koje je obraslo oko tela Ozirisa, i koje je i dalje sadržavalo njegovo telo u sebi. Peti pun Mesec se dogodio i Devici, koji Eratosthenes naziva tim imenom. 9

Pošto je izvukla sveti kovčeg, Izida je iz Biblosa isplovila na brodu s najstarijim Kraljevim sinom, prema Boutosu (drevni grad Tell al-Fara’in /Faraonova grobnica/, sada Desouk, 95 km istočno od Aleksandrije u Delti Nila), gde je bio Anubis koji je čuvao njenog sina Horusa; i, izjutra, ona je isušila reku, podigavši snažan vetar. Po iskrcavanju, sakrila je sanduk u šumi. Tifon je, loveći divljeg vepra po mesečini, otkrio i prepoznao telo svog rivala i isekao ga na četrnaest delova, što odgovara broju dana između punog i mladog Meseca, tokom kojih Mesec gubi svakog dana po jedan deo svoje svetlosti koja je, na početku, ispunjavala ceo mesečev disk. Šesti, pun Mesec, bio je u Vagi, u podelama kojima je razdvo-jena Devica od Nebeskog Broda, Perseja, sina Kralja Etiopije i Bootesa , za koga se kaže da je čuvao Horusa. Reka Oriona koja zalazi ujutro, takođe je paranatelon Vage, kao što su Veliki Medved ili Divlji Vepar sa Erymanthusom (Veliki Vepar, sa istoimene planine, jedan od zadataka Herkulesa) i Zmaja sa Severnog Pola, ili poštovani Piton, od koga su pozajmljeni atributi Tifona. Sve ovo je okruživalo pun Mes.ec u Vagi, poslednjem među Superiornim Znacima i koji prethodi mladom Mesecu Proleća, koji treba da se obnovi u Biku i da u njemu bude ponovo sjedinjen sa Suncem. 10

Izida je sakupila razbacane delove tela Ozirisa, sahranila ih i posvetila je falus, nosila ga s pom-pom u Pamylia , ili u proslavama Proletnje Ravnodnevice, istovremeno kada je slavljeno sjedinje-nje Ozirisa i Meseca. Tada se Oziris vratio iz senki, da bi pomogao svom sinu Horusu i svojoj ženi Izidi protiv sila Tifona. On se, tako, ponovo pojavio, kažu neki, u obličju vuka, ili kako kažu drugi, u obličju konja. Četrnaest dana nakon što je bio pun u Vagi, Mesec ulazi u Taurus i sjedinjuje se sa Suncem čiju vatru, posle četrnaest dana, nastavlja da akumulira na svom disku od mladog do pu-nog Meseca. Zatim se sjedinjuje sa svim mesecima u tom superiornom delu sveta, gde svetlost uvek vlada s harmonijom i redom; i on pozajmljuje od njih silu koja treba da uništi klice zla koje je Tifon zasadio svuda u prirodi tokom zime. Ovaj prelaz Sunca u Taurus, čije je atribute ono preuzelo na svom povratku iz niže hemisfere ili senki, obeležen je izlaskom Vuka i Kentaura uveče sa helikalno postavljanim Orionom, zvanim Zvezda Rogovi, i koja se od tada sjedinjuje sa Suncem u Proleće i u njegovoj pobedi nad mrakom ili Tifonom. 11

Tokom nestanka Ozirisa i nakon što je sakrila sanduk na mesto gde ga je Tifon pronašao, Izida se sjedinila s tim zlim neprijateljem; ozlojeđen na nju, njen sin Rogati (Horus) lišio ju je drevne dija-deme. Kasnije se ona ponovo spojila sa Ozirisom, pred sam njegov napad na Tifona, ali Merkur joj je dao, umesto dijademe, šlem u obliku glave bika. Tada se Horus, kao moćan ratnik, kako je opisivan Orion, borio i pobedio Tifona koji je, u obliku Zmije ili Zmaja sa Pola, ubio njegovog oca. I, kod Ovidija, Apolo uništava istog Pitona kada se I0 , fascinirana Jupiterom i pretvorena u junicu, sme-stila u znak Nebeskog Bika, gde je ona postala Izida. Ravnodnevička godina završava se u momentu kada su Sunce i Mesec, u 12

Proletnjoj Ravnodnevici, sjedinjeni sa Orionom, Zvezdom Horusa koja se nalazi na Nebu ispod Bika. Novi Mesec postaje ponovo mlad u Biku i prikazuje se kao srp, po prvi put, u narednom znaku, Blizancima, domicilu Merkura. Tada Orion, objedinjen sa Suncem, s kojim izlazi, požuruje Škorpiju, svog rivala, u senke noči, uzrokujuči da ona zalazi kada god se on pojavi na istočnom horizontu, sa Suncem. Dan se produžava i klice zla se postepeno uništavaju; i Horus (od Aur; Svetlost) pobedonosno nadvladava simbolički, jer je nasledio karakteristike Ozirisa, večno obnavljanje Sunčeve mladosti i kreativnu snagu u Proletnjoj Ravnodnevici. Takve su koincidencije astronomskih fenomena s legendom Ozirisa i Izide - dovoljne su da pokažu poreklo legende, i kako vremenom postaju prenatrpane svim ukrasima, karakterističnim za poetske i figurativne genije Orijenta. Ne samo u ovoj legendi, več i u legendama svih drevnih naroda, pojavljuju se Bik, Jagnje, Lav i Škorpija ili Zmija, i linija obožavanja Sunca koja se provlači u svim religijama. Svuda, čak i u našem Redu, opstaju ravnodnevički i dugodnevički praznici. Naše tavanice i dalje sjaje s malim i velikim svetlećim telima Neba i naša svetla, po broju i mestima, imaju astronomske pozicije. U svim crkva-ma i kapelama, kao i u Paganskim hramovima i pagodama, oltar je na Istoku; i bršljan na istočnim prozorima starih crkvi je Hedera Helix (bršljen) Bakoa. Čak i krst ima astrološko poreklo; i naše Lože su pune drevnih simbola.

Učeni pisac Sabcean Researches (Sabajska istraživanja), Landseer, iznosi drugu teoriju u vezi s legendom o Ozirisu, u kojoj sazvežđe Bootes ima ključni deo. Pošto ni jedna zvezda nije bila vidljiva u isto vreme sa Suncem, on napominje da su njegovo pravo mesto u Zodijaku, u bilo kom vremenu, mogli utvrditi samo Sabajski astronomi kroz njihovo posmatranje zvezda i njihov helikalni i akro-nički izlazak i zalazak. Bilo je mnogo sunčanih praznika među Sabajcima, između ostalih i deo je poljoprivrednih; i propratni znaci ovih praznika bili su izlazak i zalazak zvezda Poljoprivrednika, Mečkara ili Lovca, Bootes. Njegove zvezde su bile, među Hijerofantima, uspostavljeni nočni indi-katori ili znaci mesta Sunca u ekliptici u različitim godišnjim dobima godine, i praznici su nazvani Aphaniam ili nestanak, drugi je bio onaj o Zetesis, ili traženje Ozirisa ili Adonisa, to jest, Bootesdi. Povratak određenih zvezda, povezan s njihovim'pripadajućim godišnjim dobom, prolećem (ili vremenom semena) i žetvom, činio se drevnima (koji još nisu otkrili postepene promene koje nastaju iz očiglednog kretanja zvezda po geografskoj dužini, a koja su nazvana precesijom ravnodnevice) da su večna i nepromenljiva; kao i da ova periodična vraćanja treba predstaviti, ne samo u prostim ne-beskim proročištima najavljivanjem približavanja tih važnih promena, od kojih će napredak, pa čak i samo postojanje čoveka, uvek zavisiti; i najstarija među Sabajskim sazvežđima, čini se, da su bila astronomski Sveštenik, Kralj, Kraljica, Poljoprivrednik i Ratnik i da se ova češće vraćaju u Sabajski vidokrug nego bilo koje drugo sazvežđe. Kralj je bio Cepheus ili Chepheus Etiopije, Poljoprivrednik, Oziris, Bako, Sabazeus, Noah ili Bootes. Poslednjem znaku Egipćani su bili nacionalno, tradicio-nalno i večno zahvalni, jer su smatrali da iz Ozirisa nastaju najveća i najslađa zemaljska uživanja. Zvezde Poljoprivrednika su bile signal za stalne poljoprivredne radove u kojima je godišnja proi-zvodnja zavisila od tla; i one su dostojanstveno dolazile da bi bile hvaljene i pozdravljane. U Egiptu i Etiopiji, one su bile blagotvorne zvezde zemaljske plodnosti, i redovno su im podnošene žrtve, molitve i zaveti pobožnih Sabajaca. Landsir (Landseer) kaže da su zvezde u Bootesu, računajući naniže i uključujući sve one do 5. veličine

(magnitude) kojih ima dvadeset i šest i koje su, navodno akronički nastupale u nizu, stvorile priču o Tifonovom sečenju Ozirisa na dvadeset šest delova. Postoji mnogo više zvezda od ovog broja u tom sazvežđu (ali ne više od poklonika Ozirisa) koje su u čistoj atmosferi Sabajske klime, oni mo-gli da vide i bez teleskopa. Plutarh kaže da je Oziris bio isečen na četrnaest delova, Diodorus, na dvadeset šest; u odnosu na ove kao i na celu legendu, Lendsirove ideje se razlikuju od obično usvojenih i one su sledeće: Tifon je, misli Lendsir, bio okean, za koji su drevni verovali da okružuje Zemlju i u kojem se sve zvezde, po svom redosledu, pojavljuju da bi potonule (moguće da je to bio personifikovan Mrak kojeg su drevni nazvali Tifon. On je lovio po mesečini, kaže stara legenda, kada se sreo sa Ozirisom). Drevna Saba je, najverovatnije, bila blizu dužine od 15° severno. Axoum (Axum ili Aksum je grad u severnoj Etiopiji, prestonica kraljevine Axum. To je najstariji grad koji je stalno naseljen u Africi) je bio skoro na 14°, a zapadna Saba ili Meroe je bila severnije od nje. Pre četrdeset osam vekova, vodeća zvezda godine, Aldeberan, imao je ujutro, na dnevnom svetlu, u Proletnjoj Ravnodnevici, elevaciju od oko 14 stepeni, dovoljnu za njega da ne bude spržen, to jest, da se pojavi iz Sunčanih zraka, kako bi mogao da se vidi. Drevni su davali dvanaest dana zvezdi prve veličine da se pojavi iz sunčanih zraka; i bilo je sve manje sumraka što se išlo južnije. 13

U istom periodu, polarna zvezda nije bila Cynosura , već Alfa Draconis ; i zvezde su izlazile i zalazile pod drugim stepenima kosine nego danas. Zbog konstrukcije globusa sa okretanjem polova i mogućnostima svakakvog prilagođavanja u odnosu na kolure, Landseer je ustanovio da, u tim dalekim vremenima, na dužini 15° severno, 26 zvezda u Bootesu, ili čak 27, kada se uključi Arcturus, ne zalaze akronički u neprekidnom nizu, već nekoliko njih zalaze istovremeno u parovima, i šest po tri, istovremeno; tako da je bilo samo četrnaest odvojenih zalazaka ili zalazaka kojima je pripa-dalo četrnaest mesta (na koliko komada je isečen Oziris, prema Plutarhu). Kappa, Iota i Theta , u uzdignutoj zapadnoj ruci, nestajale su zajedno i poslednje. One su zaista oivičile horizont, pa su bile nevidljive na toj niskoj širini tri ili četiri dana - kako se navodi u nekoliko verzija; dok je Zetesis, ili potraga trajala, žene Fenikije i Jerusalima su oplakivale to Čudo, Thammuza ; posle čega su se one iznenada pojavile, ispod i istočno od Draconisa. 14

15

16

17

I, istog jutra nakon akroničnog polaska poslednje zvezde Poljoprivrednika, Aldebaran je izlazio helikalno i postao je vidljiv na Istoku ujutru pre dana. I tačno u trenutku helikalnog izlaska Arcturusa, izlazila je Spica Virginis. Prva je bila blizu Poljoprivrednika, a druga blizu Device; i Arcturus je možda bio deo Ozirisa koji Izida nije spojila sa ostalim delovima tela. U Dedanu i Sabi, bilo je trideset šest dana od početka aphanizma , tj. nestanka ovih zvezda, u odnosu na helikalni izlazak Aldebarana. Tokom tih dana (ili četrdeset u Medini, ili nekoliko više u Vavilonu i Biblosu), zvezde Poljoprivrednika neprestano su nestajale iz vidokruga, tokom crepusulu-ma ili kratkotrajnog jutarnjeg osvita u ovim Južnim podnebljima. One su nestajale tokom promene ugla dolaska zore koja je, za drevne, bila poseban period za posmatranje zvezda. 18

Zato je određeno četrdeset dana žalosti za Ozirisom, prema periodu povratka Zvezda. Kada je i poslednja nestala iz vidokruga, nastupalo je proleče i Sunce je izlazilo sa sjanim Aldebaranom, Taurijskim vođom Gospodara Neba; i ceo Istok se radovao i praznovao.

Sa izuzetkom Zvezda k (Kappa), e (Iota) i 6 (Theta), Bootes nije započinjao ponovno pojavljiva-nje u Istočnoj četvrtini Neba, nego tek nakon prolaza od četiri meseca. Tada su se Zvezde Taurusa spuštale prema Zapadu, a Devica je izlazila helikalno. Na toj širini su, takođe, zalazile Zvezde Velikog Medveda (nazvane Svod Ozirisa); i Benetnasch, poslednja od njih, vraćala se na Istočni ho-rizont sa ovima, na glavi Lava, nešto pre Letnje Dugodnevice. Za oko mesec dana, sledile su Zvezde Poljoprivrednika; glavne u njemu Ras, Mirach i Arcturus, bile su veoma blizu u svom istovremenom helikalnom izlasku. Tako su Zvezde Bootesa izlazile na Istoku odmah nakon Vindemiatrixa i kao da su bile pod blagim uticajem njegovih zraka; on je imao svoj godišnji tok napretka, bio je okrenut prema Orijentu jednu četvrtinu godine i dostizao svoju meridijansku visinu zajedno s Devicom. I, kako su se Zvezde Vodene Urne uzdizale i Vodolija počinjala da izliva svoje godišnje poplave, on se spuštao Zapadnije, a prethodio mu je Svod Ozirisa. Na Istoku, on je bio znak te sreće u kojoj se Priroda, Velika Boginja pasivne proizvodnje, radovala. Sada, na Zapadu, dok se spuštao prema Severozapadnom horizontu, njegova generativna snaga je postepeno opadala. Solarna godina je starila, i dok su se njegove Zvezde spuštale ispod Zapadnog Talasa, Oziris je umirao i ceo svet je bio u žalosti. 19

Drevni Astronomi su videli sve Simbole Masonerije u Zvezdama. Sirijus još sija u našim Ložama, kao Plamena Zvezda (VEtoile Flamboyante). Sunce je i dalje simbolizovano tačkom u okvi-ru Kruga i ono, zajedno s Mesecom i Merkurom ili Anubisom, predstavlja tri Velika Svetla Lože. Ne samo s njima, već tim likovima i brojevima, iskazanim od Zvezda, pripisane su neobične i božanske moći. Obožavanje koje postoji prema brojevima ima svoj izvor u njima. Tri Kralja u Orionu su u pravoj liniji i podjednako su udaljeni jedan od drugog, dve krajnje Zvezde su odvojene sa po 3 i svaka od ove tri je udaljena od one najbliže njoj i° 30’. I, kako je broj tri neobičan učenicima, tako je prava linija prvi princip Geometrije, jer ima dužinu, a nema širinu; i kako je ona samo nastavak tač-ke i simbol Jedinstva, a time i Dobrog, onda razlomljena ili podeljena linija predstavljaju Dvojstvo ili Zlo. Blizu ovih Zvezda su Hyades, pet po broju, dodeljene Pomoćnicima; i blizu njih Pleiades, s majstorskim brojem sedam; i tako se ova tri sveta broja, posvećena u Masoneriji, kao što su bili u Pitagorinoj filosofiji, uvek pojavljuju zajedno na Nebu, kada Bik, simbol plodnosti i stvaranja, sija među Zvezdama, a Aldebaran predvodi Rojeve Neba (Tsbauth). 0

Algenib u Perseju i Almaach i Algol u Andromedi, sačinjavaju pravougli trougao, ilustru-jući 47. Problem i prikazuju kvadrat Velikog Majstora na nebu. Denebola u Lavu, Arcturus u Bootesu i Spica u Devici, sačinjavaju jedan jednakostranični trougao koji je univerzalni simbol Savršenstva i Božanstva, s Njegovim Trojstvom Beskonačnih Atributa, Mudrosti, Moći i Harmonije; i taj drugi, generativnue, održavajuće i uništavajuće Moći. Tri Kralja čine, s Rigelom u Orionu, dva trougla u jednom; i Kapela i Mankalina u Aurigi, sa Bellatrix i Betelgueux u Orionu, sačinjavaju dva rav-nokraka trougla sa (3 Tauri, koji je podjednako udaljen od svakog para; dok prva četiri sačinjavaju paralelogram - produženi kvadrat koji se tako često pominje u našim Stepenima. 20

21

22

Julius Firmikus, u svom opisu Misterija, kaže: Ali, u tim sahranama i oplakivanjima koje se sla-ve godišnje u čast Ozirisa, njihovi branitelji zamišljaju fizički uzrok. Oni nazivaju semenke plodova, Ozirisom; Zemlju, Izidom; prirodnu vrelinu, Tifonom; i, zato što su semenke zrele zbog prirodne to-plote i sakupljane radi života čoveka i pošto se odvajaju od svog braka sa zemljom i što se sade ponovo kada se Zima približava, to bi trebalo da bude smrt Ozirisa: ali, kada plodovi, iz blago podstaknute zemlje, počinju da sejavljaju novim stvaranjem, to je pronalaženje Ozirisa. Nema sumnje da su truljenje vegetacije i opadanje lišća, simboli umiranja i potvrda delovanja one Moći

koja pretvara Život u Smrt, s ciljem da nastane novi Život iz Smrti - bili smatrani znacima Smrti koja, činilo se, obuzima celu Prirodu, kao što su izbijanje listova, pupoljaka i cveća u proleće, bili znak vraćanja života. Ali, to su bili sekundarni znaci i odnosili su se na Sunce kao prvi uzrok. To je bila njegova figurativna smrt koja je oplakivana, a ne njihova; i s tom smrću, kao i s njihovim povratkom u život, mnoge zvezde su bile povezane. Već smo ranije aludirali na odnose koje imaju dvanaest znakova Zodijaka u legendi Majstorskog Stepena. Neke druge koincidencije mogu dati dovoljno podsticaja kao opravdanje za dalje razmatranje. Khir-Om (Hiram) je bio napadnut na Istočnoj, Zapadnoj i Južnoj Kapiji Hrama. Dve ravnod-nevice su nazvane, videli smo kod svih drevnih, Kapija Neba, a Sirijci i Egipćani su smatrali da Riba (sazvežđe blizu Vodolije i u njemu jedna od Zvezda Fomalhaut) prikazuje nasilje i smrt. Khir-Om (Hiram) je ležao nekoliko dana u grobu; i, u Zimskoj Dugodnevici pet do šest dana, dužina dana se nije bitno promenila. Tada je Sunce započelo ponovo da se penje severnije, pa se za Ozirisa kaže da je ustao iz mrtvih; tada je Kir-Om ustao, snagom privlačenja Lava koji ga je čekao u Letnjoj dugodnevici i povukao ga k sebi. Imena trojice ubica su, možda, preuzeta od tri Zvezde koje smo već pominjali. Uzalud ćemo tražiti u hebrejskom ili arapskom jeziku imena Jubelo, Jubela i Jubelum. Ona otelotvoruju jedan krajnji apsurd i nisu vredna pažnje u tim jezicima. Niti su imena Gibs Gravelot, Hobhen i slična, u Drevnom i Prihvaćenom Obredu, išta prihvatljivija ili boljeg značenja u bilo kom jeziku. Ali, tada, sa precesijom Ravnodnevice, Sunce je bilo u Vagi u Jesenjoj Ravnodnevici, i srelo je u tom znaku (gde je započinjala vladavina Tifona), tri Zvezde koje su sačinjavale trougao, Zuben-es Chamali na Zapadu, Zuben-Hak-Rabi na Istoku i Zuben-El-Gubi na Jugu, pri čemu je ova poslednja bila neposredno ispod povratnika Jarca, i time u oblasti Mraka. Iz ovih imena, bila su iskvarena imena onih ubica. U Zuben-Hak-Rabi možemo videti prvobitno Jubelum Akirop; iz Zuben-El-Gubi - Jebelo Gibs, a vreme i neznanje su čak promenili reči Es Chamali u - Gravelot. y

Izida, personifikacija Meseca, tužna, tražila je svog supruga. Devet ili dvanaest Pomoćnika (Rituali se razlikuju i prema broju) u belim keceljama, poslati su da traže Khir-Oma, u legendi Majstorskog Stepena; ili, u ovom Ritualu, Devetorica Izabranih Vitezova, Nine Knights Elu. Duž putanje Meseca putuje i devet sumnjivih Zvezda, preko kojih moreplovci određuju svoju geografsku dužinu na Moru: Arietis, Aldebaran, Poluks, Regulus, Spica Virginis, Antares, Altar, Fomalhaut i Marlab. Za njih se može reći da prate Izidu u njenoj potrazi. U Obredu Jorka poslato je dvanaest Pomoćnika da traže telo Khir-oma i ubica. Njihov broj se podudara s brojem Plejada i Hiadesa u Taurusu, i među tim Zvezdama je pronađeno Sunce kada je Svetlost počela da dominira nad Mrakom i kada su održavane Misterije. Te Zvezde, već smo poka-zali, privlačile su od početka pažnju astronoma i pesnika. Plejade su bile Zvezde okeana za nepro-svećene mornare, i Device Proleća koje su najavljivale sezonu cvetanja. y

Pošto je sada vidljivo samo šest Plejada, broj dvanaest je, možda, uz njih, dobijen iz Zvezde Aldebarana, i još pet drugih, daleko sjajnijih, od bilo kojih drugih Zvezda iz Hijadesa, iz istog tog regiona Neba, i koje su uvek pominjane u vezi sa Plejadama: Tri Kralja u pojasu Orion, Bellatrix i Betelgueux na njegovim ramenima; najsjajnije su po sjaju zvezdanih rojeva. Možeš li ti, pita Jov, pojačati slatke uticaje Plejada ili oslabiti veze Oriona? (Jov, Gl. 38:31). I, u knjizi

Amosa nalazimo ove zvezde povezane s pobedom Svetlosti nad Mrakom: Traži Njega kaže Prorok, kojije stvorio Sedam Zvezda (drugo ime Plejade) i Oriona I Pretvorio senku smrti u jutro. (Amos: Gl. 5:8.). y

Jedna stara legenda u Masoneriji kaže da je pas odveo Devetoricu u pećinu gde je Abiram bio sakriven. Bootes je od davnina zvan Celeb Anubach, Pas Koji Laje. Bio je personifikovan kao Anubis koji je nosio glavu psa, i pomagao Izidi u njenoj potrazi. Arcturus, jednu od njegovih Zvezda, vatreno crvenu, kao da je usijana ili užarena, uvek je Jov (Gl. 9:9) povezivao s Plejadama i Orionom. Kada je Taurus započinjao godinu, Arcturus se uzdizao odmah iza Sunca, u periodu Zimske Dugodnevice, i činilo se da ga traži po mraku; i šezdeset dana kasnije, on počinje uzdizanje s njim u istom satu; i Orion, takođe, u Zimskoj Dugodnevici, izlazi u podne i tokom noći, što je izgledalo kao da traga za Suncem. Osvrnimo se ponovo na vreme kada je Sunce ušlo u Jesenju Ravnodnevnicu. Tu je devet zna-čajnih Zvezda koje dolaze na meridijan gotovo u isto vreme, izlaze kada Vaga zalazi, što se čini kao da jure to Sazvežđe. To su Kapela i Menkalina iz Charioteera, Aldebaran iz Taurusa, Bellatrix Betelgueux i Tri Kralja i Rigel iz Oriona. Aldebaran prolazi meridijan prvi, pokazujući svoje pravo na ovu posebnu titulu Lidera. Nigde na nebu, bliže meridijanu, nema tako sjajnih Zvezda. I, odmah iza njih, ali dalje na Jugu, sledi Sirijus, Zvezda Pas koji pokazuje Devetorici izabranih put do ubicine pećine. Pored podele na znake uzdizanja i spuštanja (odnose se na napredovanje duše na gore i na dole), ove poslednje, iz Raka u Jarca i u uzdizanju iz Jarca u Raka, postoji još jedna podela koja nije ništa manje značajna - na šest superiornih i šest inferiornih znakova. Prvi, 2245 godina pre naše ere, iz Taurusa u Škorpiju i 300 godina pre naše ere, iz Arijesa u Vagu; i potonji, 2455 godina pre naše ere iz Škorpije u Taurus i 300 godina pre naše ere iz Vage u Arijes. O njima smo već govorili, kao o dve Hemisfere ili Kraljevstvima Dobra i Zla, Svetlosti i Mraka; Ormuzda i Ahrimana, kod Persijanca i, Ozirisa i Tifona, kod Egipćana. Kod Persijanaca, prvih šest Dobrih Duhova (Ginii) koje je stvorio Ormuzd, upravljali su u pr-vih šest znaka, Arijes, Taurus, Blizanci, Rak, Lav i Devica, i u šest zlih Duhova, ili Devsova, stvore-nih od Ahrimana, u šest preostalih: Vagi, Škorpiji, Strelcu, Jarcu, Vodoliji i Ribi. Duša je bila srećna i zadovoljna u Carstvu prvih šest; i osećala je zlo, kada bi prolazila ispod Balansa ili Vage, sedmog znaka. Duša je ulazila u kraljevstvo Zla i Mraka kada je prelazila u Sazvežđe koje je dolazilo na-kon Jesenje Ravnodnevice; ponovo je ulazila u oblast Dobrog i Svetlosti, kada se vratila u Proletnu Ravnodnevicu. Gubila je svoju sreću od Balansa-Vage i povratila bi je u Jagnjetu. To je nužna posle-dica premisa, i ona je potvrđena od autoriteta i simbola koji još postoje. Govoreći o Praznicima ili Radovanjima, proslavljanim u Proletnjoj ravnodnevici i Praznicima Žalosti, posvećenim silovanju Proserpine u Jesenjoj Ravnodnevici, Salust Filosof kaže da su prvi bili slavljeni, jer je to tada bilo pogodno, takoreći, za povratak duše prema Bogovima; da je to vreme (kada je princip Svetlosti povratio svoju nadmoć nad Mrakom ili dani nad noćima), najpodesnije za dušu koja je težila da se ponovo uzdigne ka ovom Principu, i da je onda, kada Mrak i Noć ponovo postanu pobednici, najpogodnije za spuštanje duše u podzemne regione. Iz tog razloga, stari astrolozi su, kao što Firmicus tvrdi, fiksirali lokalitet reke Stiks (Styx) na 8° Vage. I, on smatra da se pod Stiksom alegorijski misli na zemlju. Imperator Julijan daje isto objašnjenje, ali je potpunije razrađeno. On tvrdi da su poštovane Cerine i Proserpinine Misterije slavljene u Jesenjoj Ravnodnevici, zato što se u tom periodu godine čovek plašio

bezbožnosti i mračnih sila Zlih Principa, koje tada započinju da osvajaju, što bi moglo da načini štetu njegovoj duši. To su bile mere opreza i način obezbeđenja, zamisao koja je bila ne-ophodna u trenutku kada je Bog Svetlosti prelazio u suprotan ili protivnički region sveta; dok je u Proletnjoj Ravnodnevici bilo manje razloga za strah, jer je tada taj Bog bio prisutan u tom delu sveta, povratioje te duše Sebi, i prikazao je Sebe kao njihovog Spasitelja. On je nešto ranije razvio teološku ideju o privlačnoj sili koju je Sunce primenjivalo na duše, privlačilo ih k sebi i uzdizalo u svoju svetlu sferu. On pripisuje taj efekat njemu na praznik Atisa koji je bio mrtav i vračen u život, ili na praznik Radosti, koji na kraju trečeg dana uspeva da ožali tu smrt. Ispitujući zašto su te Misterije slavljene u Proletnoj Ravnodnevici, napominje da je razlog očigledan - pošto nam Sunce prilazi bliže u tački Ravnodnevice Proleća, povećava se dužina dana, pa se taj period čini najpogodniji za te ceremonije. Osim toga, postoji i velika sličnost između supstance Svetlosti i prirode Boga; Sunce ima tu okultnu moć privlačenja i svojom toplinom privlači materiju prema sebi, čineći planetu da buja i raste itd; i, zašto ono ne bi moglo, svojim božanskim i čistim delovanjem svojih zraka, da primami i privuče k sebi srećne duše? I, kako je svetlost jednaka Božanskoj prirodi i pogodna za duše, boreći se za njihov povratak Prvom Principu, i kako se ta svetlost sve više uvećava u Proletnjoj Ravnodnevici, kada dani dužaju nad mrakom i noći, i kako Sunce ima jednu privlačnu moć, pored vidljive energije svojih zraka, sledi da su duše privučene solarnom svetlošću. On dalje ne objašnjava; jer, kaže, to pripada misterioznoj doktrini, van domašaja prostog i znano je samo onima koji razumeju način delovanja Božanstva, poput haldejskih pisaca koje on citira, koji su razmatrali Misterije Svetlosti ili Boga sa sedam zraka. Pošto su duše emanirale iz Principa Svetlosti, Drevni su smatrali da one dele svoju sudbinu ovde dole i ne mogu biti nezainteresovane niti nepogođene revolucijama Velike Svetlosti, alternativ-nog pobednika tokom svake Solarne revolucije. To je potvrđeno u jednom istraživanju nekih Simbola korišćenih u Misterijama. Jedan od ču-venih je bila Zmija, poseban Simbol i u ovom Stepenu. Kosmogonije Hebreja i Gnostika, označavaju tog reptila kao tvorca sudbine Duša. Ona je bila posvećena u Bakovim i u Eleuzijskim Misterijama. Pluton je prevazišao vrline Proserpine pod obličjem zmije; i, poput Egipatskog Boga Serapisa, uvek je slikan kako sedi na zmiji ili s reptilom obavijenim oko sebe. To se vidi na Mitrinim spomeni-cima sa prenetim atributima Tifona, Egipćanima. Sveti basilisc (guja) obavijen oko štapa, sa gla-vom i izdignutim vratom, bio je kraljevski znak Faraona. Dve (zmije) su bile obavijene oko njega, i okačene, visile su sa oslanjanjem na krilatom Globusu na Egipatskim Spomenicima. Na pločici, u jednoj od grobnica u Tebi, Bog sa kopljem probada glavu zmije. Na pločici Hrama Ozirisu u File (ostrvo na Nilu) je jedno drvo, s čovekom na jednoj strani i ženom na drugoj, a ispred žene je uzdi-gnut basilisc, zmija sa rogovima na glavi i diskom između njih. Glava Meduze je bila okružena sa krilatim zmijama koje, kada se glava ukloni, ostaje Hijerogram (sveti zapis) ili Sveti Broj Ophitesa ili Obožavatelja Zmija. I, zmija, u vezi sa Globusom ili krugom, nalazi se na svim spomenicima svih Drevnih Naroda. Iznad Vage (za čiji znak se govorilo da se duše spuštaju ili padaju kroz njega), na Nebeskom Globusu je Zmija, uhvaćena od Serpentariusa, Nosača Zmija. Glava reptila je pod Koronom Borealis, Severne Krune, i Ovidije ju je nazvao Libera, ili Proserpina; i dva Sazvežđa se uzdižu, s Vagom, iza Device (ili Izide), čija stopala počivaju na istočnom horizontu na izlasku Sunca na dan Ravnodnevice. Kako se Zmija širi iznad oba ova znaka, Vage i Škorpije, ona je bila kapija kroz koju se duše spuštaju, sve vreme dok dva znaka, naizmenično, označavaju Jesenju Ravnodnevicu. Na ovo aludira Zmija koja je u Misterijama Bakoa Saba-Zevsa ubacivana u nedra Iniciranih. I otuda dolazi enigmatski izraz, Zmija ugrožava Bika i Bik Zmiju, aludirajući na dva neprijatelj-ska

sazvežđa koja se podudaraju u dve ravnodnevice (jedno od njih izlazi a drugo zalazi), ona su bila u dve tačke neba kroz koje prolaze duše, u uzdizanju ili spuštanju. Sa Jesenjom Zmijom, duše padaju; i one se ponovo obnavljaju od Bika na kojem Mitra jaše i čije su atribute Bako-Zagreus i Egipatski Oziris preuzeli u njihovim Misterijama, u kojima su, ubistvom Bika i njegovom vraćanju u život, predstavljeni pad i regeneracija duša. Kasnije regenerisano Sunce preuzima atribute Arijesa ili Jagnjeta; i u Misterijama Ammona, duše su regenerisane prolaskom kroz taj znak, nakon što su pale kroz Zmiju. Nosač Zmija, ili Orhicus, bio je Eskulap, Bog Lečenja. U Eleuzijskim Misterijama, to Sazvežđe je bilo smešteno u osmo Nebo; i u osmom danu tih Misterija slavljen je praznik Eskulapa koji se, takođe, nazivao Epidaurus ili praznik Zmije Epidaurusa. Zmija je bila sveta Eskulapu i povezana ,na brojne načine, s mitološkim avanturama Cere. I žrtve livenice za Duše, sipanjem vina na zemlju i pogledima prema kapijama Neba (one za dan i one za noć), odnosile su se na uzdizanje i spuštanje Duša. Cera i Zmija, Jupiter Ammon i Bik, učestvovali su u Misterijama Bakoa. Pretpostavimo da je Arijes ili Jupiter Ammon, na zalasku Sunca na Zapadu - tada će Devica (Cera) biti na istočnom horizontu i u njenom nizu Kruna, ili Proserpina. Pretpostavimo da Taurus zalazi, tada je Zmija na Istoku - i obratno; tako da Jupiter Ammon, ili Sunce u Arijesu, uslovljava Krunu da izlazi nakon Device, u nizu u kojem dolazi i Zmija. Ako postavite recipročno Sunce u neku drugu ravnodnevi-cu, s Vagom na Zapadu, u konjunkciji sa Zmijom ispod Krune, videćete Bika i Plejade u izlasku na Istoku. Tako se objašnjavaju sve priče o nastajanju Bika iz Zmije i Zmije iz Bika, ujedom Škorpije za testise Bika na Mitrinim Spomenicima; i, da je Jupiter napravio Ceri dete, ubacivši u njene grudi testise Ovna. U Misterijama rogatog bika Bakoa, oficiri su držali zmije u rukama i uzvikivali glasno Eva! - što je opšte orijentalno ime za zmiju i jedan naziv (ili ime), za konstelaciju u koju su Persijanci stavili Evu i Zmiju. Arapi je zovu Hevan, sam Ophiucus, Hawa, a brilijantnu zvezdu na njenoj glavi, Ras-al-Hawa. Upotreba ove reči Eva, ili Evoe, naterala je Klemensa iz Aleksandrije da kaže da su sveštenici u Misterijama prizivali Eve, s kojom je zlo uvedeno u svet. Mistično sito za žito, okruženo zmijama, korišćeno je u Bakovim proslavama. U Isaičkim Misterijama udvojene zmije su bile isprepletane oko ručke mistične vaze. Ophites je hranio zmiju u misterioznom sanduku, iz kojeg su vađene kada su slavljene Misterije i dozvoljavali su da gmižu oko hleba. Rimljani su čuvali zmije u Hramovima Bona Dea i Eskulapa. U Apolonovim Misterijama, prikazano je proganjanje Latone , od strane zmije Pitona. U Egipatskim Misterijama zmaj Tifon je progonio Izidu. 23

Prema Sanhroniatonu, Taaut, tumač Neba čoveku, dao je neke božanske osobine prirodi ažda-je i zmija, u čemu su ih sledili Feničani i Egipčani. One imaju više vitalnosti i veću spiritualnu snagu od bilo kog drugog živog stvora; imaju vatrenu prirodu, iskazanu brzinom kretnji, bez udova, uje-daju izuzetnom brzinom i snagom i imaju mnogo oblika i ponašanja. Kada ostare, odbacuju starost i podmlađuju se, povećavaju se po veličini i snazi, u određenom periodu godina. Egipatski Sveštenici su hranili svete zmije u hramovima u Tebi. Taaut je, u svojim radovima, razmatrao misterije u vezi sa zmijama. Sanchoniathon kaže, u jednom drugom radu, da je zmija besmrtna i da

ponovo ulazi u sebe, što je, prema nekim drevnim teolozima, posebno onih iz Indije, bio atribut Božanstva. On, takođe, napominje, da zmija nikad ne umire, osim nasilnom smrću. Feničani su nazivali zmiju Agathodemon (dobri duh); a Knef je bio Bog-Zmija Egipćana. Egipćani su, Sanchoniathon kaže, predstavljali zmiju sa glavom sokola zbog brzog leta te ptice; i glavni Hijerofant, sveti tumač, dao je veoma misteriozno objašnjenje tog simbola, rekavši da je zmija božanski stvor i da, otvarajući svoje oči, osvetljava svojim zracima ceo prostor prvorođenih, a kada ih zatvori, ponovo je mrak. U suštini, zmija sa sokolovom glavom, duh svetlosti ili dobri duh, bila je simbol Sunca. y

U hijeroglifskim karakterima, zmija je bila slovo T ili DJ. To se videlo na kamenu iz Rosette . Rogata zmija je bila hijeroglif za Boga. 24

Prema Eusebiusu, Egipćani su predstavljali svet plavim krugom, s mestimičnim plamenovima, iz kojih se uspuzala zmija sa sokolovom glavom. Proclus kaže da su one predstavljale četiri četvrtine sveta s krstom (i dušu sveta, ili Knef), sa zmijom u krugu koja ga je opasivala krugom. Kod Anaxagorasa možemo pročitati da Orfej kaže da su voda i sud koji ju je stvorio, bili prvo-bitni principi stvari i da su zajedno davali postojanje oživljenom biću - koje je bilo zmija, s dve glave (lava i bika), između kojih je bila figura Boga čije je ime bilo Herkules ili Kronos; da je od Herkulesa došlo jaje sveta koje je stvorilo Nebo i zemlju, deleći sebe na dve hemisfere, i da je taj Bog Fanes koji je izašao iz jajeta, bio u obliku zmije. Egipatska Boginja Ken je prikazana kako stoji naga na lavu, držiće dve zmije u ruci. Ona je isto što i Astarte ili Ashtaroth kod Asiraca. Hera, obožavana u Velikom Hramu u Vavilonu, držala je u svojoj desnoj ruci zmiju za glavu; i blizu Rhea, takođe, bile su dve velike srebrne zmije koje su tamo obožavane. Na skulpturi iz Kouyunjika (drevni grad Asirije na Tigrisu, na suprotnoj strani je danas Mosul, Irak), dve zmije su postavljene na polovima, blizu oltara s vatrom, pored kojeg stoje dva evnuha. Na oltaru je sveta vatra, a bradata figura vodi divlju kozu na žrtvovanje. Zmija Hrama u Epidaurusu je bila sveta Eskulapu, Bogu Medicine i 462. godine, nakon izgrad-nje grada, odneta je u Rim zbog zaraze. Feničani su predstavljali Boga Nouma (Knefili Amun-Knef), sa zmijom. U Egiptu je Sunce koje su podupirale dve guje, bilo amblem Horhata, dobrog duha; i zmija s krilatim globusom postavljana je iznad vrata i prozora Hramova, kao zaštitnički Bog. Antipater iz Sidona naziva Amuna slavnom Zmijom i Cerastes (rod sev.afričke zmije) često je balsamovana u Thebaidu. Na drevnim Tirskim novčičima i Indijskim medaljama, zmija je predstavljana obavijena oko debla drveta. Piton, Zmijsko Božanstvo, bilo je enigmatski poštovano; i tronožac u Delfima je bio troglava zmija od zlata. Portali u svim Egipatskim Hramovima su dekorisani sa svetim simbolom (hierogramom) Kruga i Zmije. Nalaze se, takođe, i na Hramu Naki-Rustan u Persiji, na pobedničkom svodu u Pechinu u Kini, nad vratima velikog Hrama Chaundi Teeva, na Javi, na zidovima u Atini i u Hramu Minerve u Tegi. Meksički hierogram je oblikovan sa dve ukrštene velike Zmije, koje opisuju krug svojim telima i svaka ima ljudsku glavu u ustima.

Svi Budistički krstovi u Irskoj imali su urezane zmije na sebi. Venci sa zmijama se nalaze na stubovima drevnih Hindu Hramova u Burwah-Saugoru. Kod Egipčanima je zmija (kada je izdužena), bila simbol Božanske Mudrosti, a s repom u usti-ma, bila je simbol Večnosti. U ritualima Zoroastera, Zmija je bila simbol Univerzuma. U Kini je prsten između Zmija bio simbol sveta kojim vlada mudrost Kreatora. Bacchanali (slavljenici i učesnici praznika Bakoa) su nosili zmije u rukama ili oko glava. Zmija obavijena oko Jajeta, bila je običan simbol za Induse, Egipčane i Druide. Ona se odnosila na stvaranje Univerzuma. Zmija s jajetom u ustima bila je simbol Univerzuma koji u sebi sadrži klicu svih stvari koje Sunce razvija. Osobine koje poseduje Zmija, odbacivanje kože i očigledno obnavljanje u mladost, činilo ju je simbolom večnosti i besmrtnosti. Sirijske žene je još koriste za bajanje protiv oskudice, kao što su radili posvečenici Mitre i Saba-Zevsa. Prvi civilizatori sveta, Fohi, Cecropi i Erechtheusi, bili su poluljudi, po-luzmije. Zmija je bila čuvar Atinskog Akropolja. Nakhustan , bronzana zmija divljine, prihvačena je među Hebrejima kao simbol moči lečenja. Budi ti, kaže Hrist, mudar kao zmije i bezopasan kaogolubice. 25

Zmija je često bila simbol zle namere i neprijateljstva. Čini se da je među simbolima Siva-Roudra bila moć pustošenja i smrti. Ona je propast za Aepytusa \ Idmona , Archemourusa i Philocratesa ; ona nagriza koren drveta života u Eddasu i ujeda za petu nesretnu Euridiku . Kod Hebrejskih pisaca, generalno, ona je vrsta zla, a naročito u Indijskoj i Persijskoj Mitologiji. Kada se More uzburka kod Planine Mandar, obavijajući se oko Kosmičke Zmije Vasouki da stvori Amirta ili vodu besmrtnosti, zmija povraća užasan otrov koji se širi i inficira Univerzum, ali ga Višna učini bezopasnim tako što ga proguta. Ahriman, u obliku zmije, napada kraljevstvo Ormuzda i ranja-va Bika, simbola života, i on umire. Zato je postojala religiozna obaveza kod svakog sledbenika Zoroastera da uništava reptile i druge nečiste životinje, posebno zmije. Moral i astronomski značaj Zmije bili su povezani. To je postala maksima ZenAvesta - da je Ahriman, Princip Zla, napravio veliku zmiju Zime koja je napadala kreaciju Ormuzda. 38

26 27

28

29

30

Zmijski prsten (zmija savijena kao prsten) je bio poznat simbol vremena; da bi pokazali kako vre-me dramatično proždire samo sebe, egipatski sveštenici su hranili zmije u podzemnim odajama, takoreći u Zimskom domu sunca, s masnoćom bikova, iz obilnog roda godine. Zimski zmaj je pro-terao Ammona, zlatnog ovna, na Planinu Casius. Devicu iz Zodijaka je za petu ujela Zmija (koja sa Škorpijom izlazi odmah iza nje), te je med, simbol čistote i spasenja, smatran za protivotrov za ujed zmije; pčele Aristceusa , simbol prirodne rasprostranjenosti, uništavane su moćima zmije i regene-risane u utrobi Proletnog Bika. 31

Bog-Sunce je konačni pobednik. Krišna lomi glavu zmije Kalije; Apolo uništava Pitona i Herkules ono čudovište, Lernaena, čiji je otrov zagnojio Philoctetesovo stopalo, iz Mopsusa, iz Chirona ili Strelca. Herkules je još kao dete ubijao smrtonosne zmije, oduvek omražene od bogova, kao što Sv. Đorđe u Engleskoj i Arhanđel Mihajlo, ratuju protiv hidri i aždaja. Orijentalci su verovali da su eklipse sunca i meseca bile prouzrokovane napadima demona u obliku aždaja i trudili su se da preplaše i oteraju uljeze uzvicima i pretnjama. To je bio prvobitni Leviatan ili Vijugava Zmija iz starina, proburažena u davnini močima Jehove, i okačena, kao sjaj-ni trofej, na nebu; 32

verovalo se, takođe, da će Moć Mraka zauvek proganjati Sunce i Mesec. I, kada ih konačno pobedi, ona će ih uvezati zajedno, i sprečiti ih da sijaju dalje. U poslednjem Indijskom Avataru , kao i u Eddasu , od zmije koja povraća vatru, očekuje se da uništi svet. Zmija nad-gleda kraj godine, kada sprečava dolazak do Zlatnog Runa Arijesa i tri jabuke, ili godišnja doba, Hesperidesa i predstavlja groznu prepreku kretanju Boga-Sunca. Veliki Uništitelj zmija se po-vremeno ženi s njima; Herkules je sa severnom aždajom začeo tri pretka Scythia (Skita); jer Sunce, čini se, u jednom trenutku izlazi pobednički iz nadmetanja s mrakom, a u drugom zalazi u njegov zagrljaj. Severno sazvežđe Drako, čiji vijugav vetar, poput reke, teče kroz studenog medveda, astro-nomski je pojas Univerzuma, kao što zmija obujmi zemljino jaje u Egipatskim hijeroglifima. 33

34

35

Persijski Ahriman je nazivan Stara zmija, lažov od početaka, Vladar Mraka i lutalica i gore i dole. Aždaja je bila poznat simbol vode i velikih reka; i bilo je prirodno da po pastirskim Azijskim Plemenima, moćni narodi aluvijalnih ravnica u njihovom susedstvu, koji su obožavali aždaju ili Ribu, sebe simbolizuju sa oblikom aždaja; i da bude pobeđena od superiorne moći Hebrejskog Boga, kao što je on osakatio i uništio monstruoznog Leviatana. Ophioneus (Ophion /’Ocpicuv/, zmija, nazivana i Ophioneus /Ocpioveuc;/ vladala je svetom sa Eurynome dok ih nisu zbacili Kronos i Ree), u drevnoj Grčkoj Teologiji, ratovao je protiv Kronosa i bio nadvladan i bačen u odgovarajući element, u more. Tako je on postao Bog-Mora Oannes ili Aždaja, Leviatan, vodena polu-kreacija, aždaja koja je povra-ćala poplave nakon napada na ženu u Apokalipsi, aždaja koja je pretila da proždere Hesione i 36

Andromedu ; i koji je vremenom postao važan Herkulesa i Jonahu; i u potpunosti mu je odgovara-lo ime Rahab koga je Jehova, preko Jone (Jonaha), zaustavio i pobedio. 37 38

393

U Proleće, godina Bog-Sunca se pojavljuje kada Mitra ili Evropa jašu na Biku; ali, na suprotnoj polovini Zodijaka, on jaše na simbolu voda, krilatom konju Nestorovom ili Posejdonovom, a Zmija koja izlazi helikalno u Jesenjoj Ravnodnevici, zauzimajući sa otrovnim uticajem hladno sazvežđe Strelca, objašnjava se kao reptil na putu koji ujedapete konja, tako dajahačpada unazad. Ista ta zmi-ja, Oannes Aphrenos ili Musaros Syncellusa, bio je Midgard Zmija koju je Odin udavio u moru, ali ona se toliko uvećala da je mogla da obavije ceo svet. 39

Ovi Azijatski simboli u nadmetanju između Boga-Sunca i Aždaje mraka i Zime, nisu bili uvede-ni samo u Zodijak, već i u krug domaćih evropskih legendi; pa su se tako oba, Thor i Odin, borili sa aždajama, kao što se Apolon borio s Pitonom, velikom krljuštavom zmijom, Ahil sa Scamanderom i Bellerophon sa Chimaerom. U apokrifnoj knjizi o Ester, aždaja najavljuje dan mraka i tame; Sv. 40

41

Đorđe iz Engleske, problematični Princ Kapodokije, prvobitno je bio samo varijacija Mitre. Kaže se da je Jehova posekao Rahaba i ranio aždaju. Ovo poslednje nije samo zemaljsko uništenje aždaje iz dubina mora, već, takođe, lidera udružene zavere na nebu, pobunjenih zvezda koje, prema Enoku, nisu došle u pravo vreme i njen rep je vukao treći deo Glavnog Neba i bacio ga na zemlju. Jehova je podelio more svojim moćima i razmrskao glavu Aždaji u vodi. I, prema jevrejskom i persijskom ve-rovanju, Aždaja je, u kasnijim danima u doba Zime, imala kratak period dozvoljene nekažnjivosti, pošto je to period najvećih patnji za ljude na zemlji. Ali, ona je bila konačno vezana ili uništena u ve-likoj bici Mesije, ili, kako se čini iz izraza kojim Rabini nagoveštavaju da će ona biti pojedena od ver-nih, poput Ahrimana ili Vasouki i, na kraju, biti apsorbovana od udruženih sa Principom dobra. 42

Blizu slike Ree, u Hramu Bela u Vavilonu, bile su dve velike zmije od srebra, kaže Diodorus, svaka je težila trideset talanta . U istom hramu je bila slika Juno (sestra i supruga Jupitera, vr-hovnog rimskog boga), kako desnoj ruci drži glavu zmije. Grci su Bela nazivali Beliar, i Hesychius objašnjava da ta reč 43

znači aždaja ili velika zmija. Iz knjige o Belu i Aždaji, saznajemo da je u Vavilonu čuvana velika, živa zmija kojoj su se ljudi divili. Asirci, Imperatori Konstantinopolja, Parčani, Skiti, Saksonci, Kinezi i Danci, svi su nosili zmiju na zastavi, pa je i među preuzetim znacima Aureliana od Zenobiae (Zenobia /240- 275/ Arapska Kraljica Palmirskog Carstva u Siriji, koju je pobedio Aurelian) bila ta zastava, Persici Dracones. Persijanci su pred-stavljali Ormuzda i Ahrimana sa dve zmije, kako se bore oko zemaljskog jajeta. Mitra je predstavljan sa lavljom glavom i ljudskim telom, obavijen zmijom. U Sadderi (Zoroasterski sveti tekst, Vendidad-Sade) je sledeće uputstvo: Kada ubiješ zmije, ti ćešpostupitipo Zen-Avesti i stoga ćeš steći veliku zaslu-gu;jer toje isto kao da si ti ubio veoma mnogo đavola. Zmije koje obujmljuju prsten ili globus i koje izlaze iz globusa, česti su znaci na persijskim, egi-patskim, kineskim i indijskim spomenicima. Višna je predstavljen kako se odmara sa obmotanom zmijom oko sebe, čiji ovoji oko tela liče na kanap. Mahadeva je predstavljen sa zmijom oko vrata, jedna je u njegovoj kosi, i sa grivnama od zmija na obe ruke. Bhairava sedi na zmiji a njena glava se uzdiže iznad njegove. Parvati (Družbenica Šive. Sati je ponovo rođena kao ćerka velike planine Himalaji, kada je njeno ime bilo Uma, drugo ime je Parvati) ima zmije (Lava) oko svog vrata i struka. Višna je Duh Očuvanja, Mahadeva je Šiva, Zli Princip, Bhairava je njegov sin, a Parvati njegov pratilac. 44

Kralj Zlih Demona je imenovan u Hindu Mitologiji, Naga, Kralj Zmija, u čijem imenu nalazimo Hebrejsku reč Nachash, zmija. Na Kašmiru je bilo sedam stotina mesta gde su izgravirane slike zmija obožavane; na Tibetu je največi Kineski Zmaj ukrašavao Hram Velikog Lame. U Kini je zmaj bio na grbu i carski simbol, u svim hramovima su postojale njegove skulpture, na grbovima i na kućnom nameštaju i izvezeni na garderobi velikih plemića. Car ga je nosio na svojim štitnicima oklopa, bio je izgraviran na nje-govom skiptaru i dijademi i na svim vazama imperijalne palate. Kinezi su verovali da postoji zmaj izuzetne i suverene snage na Nebu, u vazduhu, u vodi i u planinama. Za Boga Fohi se govorilo da je imao oblik čoveka koji se završava repom zmije; ta kombinacija će biti potpunije objašnjena u narednom Stepenu. Zmaj i zmija su 5. i 6. znak Kineskog Zodijaka; i Indusi i Kinezi veruju da su u svakoj eklipsi, sunce ili mesec zadržani od strane velike zmije ili zmaja, zmije Asootee kod Indusa, koja obavija globus i sazvežđe Draco, na koje se, takođe, odnosi rat na Nebu, kada se Mihajlo i njegovi Anđeli bore protiv zmaja. Sanchoniathon kaže da je Taaut bio autor obožavanja zmije među Feničanima. On je obavio konsekraciju, kaže on, vrste zmajeva i zmija; i Feničani i Egipćani su ga sledili u njegovom prazno-verju. On je bio prvi koji je napravio sliku Coelus; to jest, koja je predstavljala Glavnu Zvezdu na Nebu sa vidljivim simbolima i bila je, verovatno, ista kao Egipatski Tot. Na Tirskim novčićima iz doba Aleksandra, zmije su predstavljene na mnogim mestima i u položajima, obavijene oko drveća, uspravne ispred oltara i smrvljene od Sirijskog Herkulesa. Sedmo slovo egipatskog alfabeta, zvano Zeuta ili Život, bilo je sveto po Thothu i oblikovano kao zmija koja stoji na svom repu; i to Božanstvo, Bog lečenja, poput Eskulapa, kome je zmija bila posve-ćena, oslanja se na čvornovit štap oko kojeg je obavijena zmija. Izidine pločice koje opisuju Misterije Izide, pune su zmija u svakom delu, kao njeni simboli. Asp, ili guja, bila je njoj posebno posvećena i mogla se videti na glavi njene statue, na kapama njenih sveštenika i na tijari Kralja Egipta. Serapis je ponekad predstavljen sa ljudskom glavom i zmijskim repom; i na jednoj gravuri prikazana su dva manja Boga s

njim, jedan kao zmija s bikovskom glavom i drugi kao zmija, s glavom lava koja sja i zrači svetlost. Na jednom drevnom sudu, žrtveniku, nađenom u Danskoj, koji ima nekoliko delova, predstav-ljena je zmija kako proganja dečaka koji kleči, napada ga, on se povlači pred njom, usrdno je moli i ubeđuje. Istovremeno, to nas podseća na Sunce u novoj godini, predstavljeno s detetom koje sedi na lotusu, i na odnos Sunca u Proleće sa Jesenjom Zmijom, koja ga proganja, i u konjunkciji sa njim. Ostale figure na ovom sudu pripadaju Zodijaku. Osnova tronošca Pitijinih Sveštenica bila je troglava zmija od bronze, čije telo, obavijeno u krugovima, postaje šire prema zemlji, formirajući konični stub, dok tri zmijske glave, raspoređene u trouglu, podržavaju tronožac koji je od zlata. Sličan znak su postavili na stub u Hipodromu u Konstantinopolju osnivači tog grada; kaže se da je jednu glavu razbio Muhamed Drugi, udarcem gvozdenog topuza. Britanski Bog Hu je nazvan Zmaj-Vladar Sveta, njegove kočije su vukle - zmije, a njegove sluge su u obličju guja. Druid u pesmi o Taliessin (Zbirka drevne Velške poezije) kaže: Ja sam Druid, Ja sam Arhitekta, Ja sam Pr'orok, ja sam Zmija (Gnadi). Kočije Boginje Ceridwen (U velškoj srednjovekovnoj legendi Seridven je bila čarobnica) su, takođe, vukle zmije. U elegiji Uther Pendragon, pojavljuje se ovaj pasus sa opisom religioznih obreda Druida: Dok Svetilište svesrdno priziva The Gliding King (Kralja koji jezdi), pred kojim se povlači Jedan Dobri, pred zlom kojegpokriva veliko kamenje; dok se Zmaj kreće naokolo po mestima na kojima se nalaze sudovi sa livenicom, pri čemu su livenice u Zlatnim Rogovima, i tu odmah otkrivamo mistiku i nejasnu aluziju na Jesenju Zmiju koja goni Sunce duž kruga Zodijaka, do nebeske čaše ili kratera i Zlatnih rogova Virgilijevog mlečno-belog Bika; i nekoliko redova dalje, nalazimo Sveštenika koji preklinje pobedničkog Beli-ja, Boga-Sunca Vavilonaca. Sa Zmijom na Drevnim Spomenicima, vrlo često je prisutan i Krst. Zmija na Krstu je bila Egipatska Zastava. On je stalno postojala kod velikih Stepenica Ozirisovog Hrama na ostrvu File; i na piramidi u Gizi predstavljene su dve klečeće figure kako podižu Krst, na čijem se vrhu nalazi uz-dignuta zmija. Crux Ansanta je bio Krst sa obavijenom zmijom iznad njega; i to je, možda, najčešći od svih simbola na egipatskim spomenicima, koji nose u ruci sva Božanstava ili Sveštenici. On je bio, kako saznajemo preko spomenika, u obliku gvozdenih povezanih šiljaka koji su služili za brzo pribijanje za tlo konopca kojim su mlade životinje bile vezane i ograničene u prostoru; i pošto je služio za potrebu Pastira, postao je i Kraljevski simbol za Kralja Pastira. Krst, poput Tevtonskog ili Malteškog, oblikovan sa četiri izdubljene linije u krugu, takođe je veoma čest na Spomenicima, i predstavlja Ekvator i Kolure. Kaduceus je nosio Hermes, ili Merkur, takođe Sibila, Minerva, Anubius, Herkules Ogmius, Bog Kelta, a personifikovano Sazvežđe Device je bilo štap s krilima, sa dve isprepletane zmije. Na početku, on je bio običan Krst, simbolizovao je ekvator i ravnodnevičku Koluru, i četiri elementa koji potiču iz jednog centra. Taj Krst, sa krugom na vrhu, i onaj sa polumesecom, postali su simbol Vrhovnog Božanstva, ili aktivne snage stvaranja i pasivne moći stvaranja spajanjem - i on odgova-rao Totu, ili Merkuru. Zatim je zadobio unapređen oblik, ruke Krsta su pretvorene u krila, a krug i polumesec su oblikovale dve zmije kako izlaze iz štapa, praveći krug preplitanjem jedne s drugom, dok su njihove glave sačinjavale rogove srpa; u tom obliku se mogao videti u rukama Anubisa.

Trostruko Tau PH, u centru kruga i trougla @, simboliše Sveto Ime i predstavlja Svetu Trijadu, Stvaranje, Održavanje i Moći Uništenja, kao i tri velika svetla Masonerije. Ako Masonskoj tački u okviru Kruga, i dvema paralelnim linijama, dodamo jedan Tau Krst, dobijamo Drevni Egipatski Trostruki Tau. Stub u obliku tog krsta, sa krugom preko njega, koristili su Egipćani za merenje rasta nivoa reke Nil. Tau i Trostruki Tau PH mogu se naći u mnogim Drevnim alfabetima. Sa Taom, T, ili Trostrukim Taom, fl, mogu se povezati, unutar dva kruga, dvostruka kocka ili savršenstvo, ili savršeni ašlar. Crux Ansanta se može naći na skulpturama Khorsabada (drevni grad u Iraku); na slonovači iz Nimroda, iz istog perioda, nosio ga je Asirski Monarh; nalazi se i na stubovima kasnog Asirskog perioda. Pošto jednostruko Tau, T, predstavlja jednog Boga, bez sumnje bi Trostruki Tau (čije se poreklo ne može pratiti), trebalo da predstavlja Trojstvo njegovih atributa, tri Masonska stuba, Mudrost, Snagu I Harmoniju. Prorok Jezekilja, u 4. stihu devete glave kaže: /, Gospod reče njemu: Idi usred grada, idi usred Jerusalima i obeleži sa slovom Tau čelo svih onih koji uzdišu i oplakuju sve one grozota koje su ura-đene u njemu. Isto tako latinski prevod Biblije (Vulgata) i, verovatno, najstariji primerci Septuaginta (prevod sedamdesetorice, sa hebrejskog, Starog Zaveta na Koine grčki jezik, ili numerički akronim: VLL na latinskom) prevode ovaj stav. Ovaj Tau je bio u obliku krsta ovog Stepena i bio je simbol života i spasa. Samaričanski Tau i etiopski Tavvi su očigledni prototipovi grčkog x; i saznajemo od Tertuliana, Origena i Svetog Jeroma, da je hebrejsko Tau bilo od davnina pisano u obliku Krsta. U drevnim vremenima, znak Tau je stavljan na one koje su sudije proglasile nevinim, kao sim-bol nevinosti. Vojni komandanti su ga stavljali na vojnike koji su bili nepovređeni na bojnom polju, kao znak njihove sigurnosti da su pod Božjom Zaštitom. On je bio sveti simbol Druidima. Uklonivši sa drveta deo njegovih grana, dobijali su oblik Tau Krsta, čuvali ga pažljivo i posvećivali ga u svečanoj ceremoniji. Na drvetu su duboko usecali reč Thau, pod kojom su podrazumevali - Boga. Na desnoj ruci Krsta, napisali su reč Hesus, na levoj Belen ili Belenus i u sredini tela Tharamis. Ovo je predstavljalo svetu Triadu - Trojstvo. Sigurno je da su Indusi, Egipćani i Arapi odavali poštovanje znaku Krsta, hiljadama godina pre pojave Hrista. Svuda je on bio sveti simbol. Indusi i Keltski Druidi izgradili su mnogo Hramova u obliku Krsta, u čijim se ruinama i sada vidi, posebno u Hramovima drevnih Druida u Classernissu, na Ostrvu Lewis u Škotskoj. Kružnica je napravljena od dvanaest kamenova, a na svakoj strani (istočno, zapadno i južno) su po tri. U centru je bila slika Božanstva; i na severu put od dva puta devetnaest kamenova, s jednim na ulazu. I Nebeska Pagoda u Benaresu je u obliku krsta, kao i Druidska podzemna špilja u New Grange u Irskoj. Statua Ozirisa u Rimu imala je isti simbol. Izida i Cera su ga, takođe, nosile; pećine inicijacije su bile konstruisane u tom obliku, s piramidom iznad Sacelluma. (U drevnoj rimskoj religiji sacellum je bio mala svetinja. Reč je deminutiv od sacer - sveto, koje pripada Bogu). Krstovi su urezivani u kamenove Hrama Serapisa u Aleksandriji; i mnogo Tau Krstova se može videti na skulpturama Alabastrona (provincija u Gornjem Egiptu) i Esne, u Egiptu. Na novčićima, sim-bol

Egipatskog Boga Knefa je bio Krst unutar Kruga. Crux Ansanta je bio poseban znak Ozirisa i njegov skiptar se završavao s tom figurom na vrhu. On je bio i simbol Hermesa i smatran je Uzvišenim Hijeroglifom koji poseduje misterioznu moć vrline i kao amulet koji stvara čuda. Sveti Tau je pronađen u rukama figure oblikovane slično mumiji, na prednjem delu nogu redo-va Sfingi, na velikom putu koji vodi iz Luksora do Karnaka. Sa Tau Krstom, Kabalisti su izražavali broj 10, savršeni broj koji označava Nebo, i Pitagorin TetractyU ili neizrecivo ime Boga. Tau Krst se, takođe, nalazi na kamenima ispred vrata Hrama Amunotha III u Tebi koji je vladao u isto vreme kada su Izraelci osvojili Kanaan. I Egipatski Sveštenici su ga nosili u svim svetim procesijama. Tertulian (koji je bio iniciran), obaveštava nas da je Tau bio napisan na čelu svakog lica koje je prihvaćeno u Mitrinim Misterijama. Pošto jednostavni Tau predstavlja Život, i kada mu je pridodat Krug, kao simbol Večnosti, on je predstavljao Večni Život. Na Inicijaciji Kralja, Tau je, kao simbol života i ključ Misterija, stavljen na njegove usne. U Indijskim Misterijama Tau Krst je, pod imenom Tiluk, bio napisan na telu kandidata, kao znak da je krenuo na put Svetih Misterija. Na uspravnoj ploči Kralja, pronađenoj u Nimrodu, nalaze se imena trinaest Velikih Bogova (među kojima su Yav I Bel); i svi su, kao znak na levoj ruci, imali krst sa dva klinasta karaktera. Krst se pojavljuje na Drevnoj Feničanskoj medalji nađenoj u ruševinama Citiuma (ili Kitium na grčkom, bio je prestonica Kipra, u blizini je današnje Larnake); na veoma starom obelisku Budizma blizu Fernsa u Ross-shire; na Budističkom Okruglom Tornju u Irskoj, i na sjajnom obelisku iz istog peri-oda u Forresu u Škotskoj. Na fasadi hrama u Kalabche u Nubiji (oblast između gornjeg Egipta i Sudana) su tri carske figure, i svaka od njih drži Crux Ansata. Kao i Podzemni Mitrin Hram u New Grange u Irskoj, Pagode Benaresu i Mathura, bile su u obliku Krsta. Veličanstveni Budistički Krstovi su uspravljeni i još stoje u Clonmacnoise, Finglasu i Kilcullenu u Irskoj. Na spomenicima Budizma, u Indiji, Cejlonu ili Irskoj, takođe nalazimo Krst, jer Buda ili Buddha je bio predstavljan kao da je razapet na krstu. Sve planete koje su bile poznate Drevnima, poštovane su po Mističnom Krstu u konjunkciji sa solarnim ili lunarnim simbolima; Saturn po Krstu iznad polumeseca, Jupiter po krstu ispod polu-meseca, Mars po krstu koji leži uokviren krugom, Venera po krstu ispod kruga i Merkur po krstu na vrhu kruga, i on sa polumesecom. Ravnodnevice Raka i Jarca, dve kapije Neba su dva stuba Herkulesa, ispod kojih Sunce nikad nije putovalo. Oni još postoje u našim Ložama, kao dva velika stuba, Jakin i Boaz, i kao dve paralelne linije koje povezuju krug, s tačkom u centru, simbolom Sunca, između dva povratnika Raka i Jarca. Plamena Zvezda u našim Ložama, več smo to rekli, predstavlja Sirius, Anubiujsa ili Merkura, Čuvara i

Vodiča Duša. I naša Drevna engleska Brača su je smatrala simbolom Sunca. U starim Poukama oni kažu: Plamena Zvezda ili Sjaj, u centru, odnosi se na veliko Svetleće telo, Sunce, koje osvetljava Zemlju, koje svojim blagim uticajem odašilje blagoslove čovečanstvu. U ovim poukama se, takođe, kaže da je ona je simbol Prudentnosti. Reč Prudencija, u originalu, znači Foresight -Predviđanje, Promišljenost. I, u skladu s tim, Plamena Zvezda je smatrana simbolom Sveznanja ili Svevidečeg Oka koje je Drevnima bilo Sunce. Čak je i Bodež Izabranika od Devetorice, onaj koji je korišćen u Mitrinim Misterijama i koji je, sa svojim crnim sečivom i crnim balčakom, bio simbol dva principa Svetlosti i Mraka. Kao Cerere ili Cera (što saznajemo od Eratosthenesa) i Izida je bila, kao Sazvežđe Device, predstavljeno kao žena koja drži klas žita. Različiti simboli (koje je prate u opisima Apuleiusa) jesu zmije sa obe strane, zlatna vaza s dvostrukim zmijama oko drške i životinje koje nastupaju u procesiji - medved, majmun i Pegaz; oni su predstavljali Sazvežđa koja, izlazeći sa Devicom (kada na dan Proletne Ravnodnevice ona stoji na Orijentalnoj kapiji Neba, sva sjajna od zraka punog Meseca), izgledaju kao da putuju s njom u jednom nizu. Pehar, posvećen Izidinim Misterijama i Eleuzisu, bio je Sazvežđe Krater ili Pehar. Sveti sud u ceremonijama Izide ima svoju kopiju na Nebu. Odeća sa Olimpa koja je prikazana Iniciranima, veličanstveni ogrtač, prekriven figurama zmija i životinja, ispod kojeg je bilo dvanaest drugih odevnih delova, koji su nošeni u svetilištu, aludiraju na zvezdano Nebo i dvanaest znakova; dok je sedam uvodnih potapanja u more aludiralo na sedam sfera, kroz koje duša prolazi da bi stigla ovde dole, i zauzela svoj dom u telu. Tokom poslednja tri veka koji su prethodili Hrišćanskoj eri, Nebeska Devica je zauzimala ho-roskop ili Orijentalnu tačku, i onu kapiju Neba, kroz koju se Sunce i Mesec uzdižu iznad horizonta u dve ravnodnevice. Ona ga je ponovo zauzimala u ponoć, u Zimskoj dugodnevici, u trenutku kada započinje godina. Tako je ona suštinski bila povezana s nastupanjem vremena i godišnjih doba, sa Suncem, Mesecom i sa danom i noći, u glavnim periodima godine. U ravnodnevicama su slavljene i veće i manje Cerine Misterije. Kada su duše, pri spuštanju, prošle Vagu, u trenutku kada je Sunce zauzimalo tu tačku, Devica je izlazila ispred njega; stajala je na kapiji dana i otvarala ih njemu. Njene sjajne Zvezde, Spica Virginis i Arcturus, u Bootesu, severozapadno od nje, najavljivale su njegov dolazak. Kada se Sunce vraćalo u Proletnjoj ravnodnevici, u trenutku kada su duše bile stvorene, ponovo je Nebeska Devica bila ta koja je predvodila nastupanje znakova noći; i u njenim zvezdama se, u tom mesecu, pojavio lepi pun Mesec. Ona je, naizmenično, uvodila noć i dan koji su počeli da se skraćuju po dužini trajanja; i predvodila je duše, pre nego što su stizale do kapije Pakla. U prolasku kroz ove znake, duše su prolazile pored Stiksa u 8. stepenu Vage. Ona je bila čuvena Sibila koja je inicirala Eneasa (Enej) i otvorila mu put u niže regione. 45

Ovaj neobičan slučaj Konstelacije Device, uslovio je da ona uđe u sve svete priče u vezi sa pri-rodom, pod različitim imenima i u najrazličitijim oblicima. Ona često uzima ime Izida ili Mesec koji je, kada je pun u Proletnjoj Ravnodnevici, sjedinjen s njom ili je ispod njenih stopala. Imajući za svoj domicil i egzaltaciju u znaku Device, Merkur (ili Anubius) je bio, u svim svetim pričama i Svetilištima, nerazdvojni partner Izide, bez čijeg saveta ona ništa nije radila. Taj odnos između simbola i misterioznih recitala inicijacija i Nebeskih tela i poretka sveta, bio je još jasniji u Misterijama Mitre koji je obožavan kao Sunce u Maloj Aziji, Kapodokiji, Armeniji i Persiji i čije su Misterije otišle u Rim u isto vreme kada i Sulla (Rimski diktator, vojskovođa i državnik). Ovo je u

potpunosti potvrđeno u opisu Mitrine pećine, u kojoj su postojala dva kretanja Neba, fik-snih Zvezda i Planeta, Sazvežđa, osam mističnih kapija sfera i simbola elemenata. Na slavljeničkom spomeniku te religije, nađenim u Rimu, bila je Zmija ili Hidra pod Lavom, kao i na Nebu, nebe-ski Pas, Bik, Škorpija, Sedam Planeta, predstavljeni sa sedam oltara, Sunce, Mesec i simboli koji se odnose na Svetlost, Mrak i na njihovo smenjivanje tokom godine, gde je svaki imao svoju pobedu od šest meseci. Misterije Atisa su slavljene kada je Sunce ušlo u Arijes, a među simbolima je bio i ovan u pod-nožju oborenog drveta. Ako nije u celosti, jeste u velikom delu istina da je Mnogobožački Panteon, sa svojim mno-gobrojnim različitim imenima i personifikacijama, bio samo jedno mnoštvo, u kojem su poreklo njegovih nesvesnih alegorija, fizički fenomeni i glavna Nebeska Tela, bili njegovi osnovni tipovi. Slavne slike Božanstva koje su sačinjavale fehovino Mnoštvo, bile su Božanske Dinastije ili prave teokratije koje su vladale ranim svetom; i ljudi iz zlatnog doba, čiji su pogledi čeznuli za opštenjem s nebom i koji su gledali vladare nebeskih zraka kako donose Zimu i Leto smrtnicima, mogli su reči, s poetskom istinom, da žive u direktnoj komunikaciji s Nebom i da se kao Hebrejski Patrijarsi, viđaju s Bogom licem u lice. Tada su Bogovi uveli vlastito obožavanje čovečanstvu; tada je Oannes, Oe (Sumerski bog vode, stvoritelj čoveka, umetnosti, zanata, nauka i izvor mudrosti) ili Vodolija, izlazio iz Crvenog Mora da preda nauku Vaviloncima; svetli Bik je bio opunomočenik za Indiju i Krit; Svetlost Neba, personifikovana u Vagi i Ceri, zakitila je Beotske brežuljke vinogradima i dala snopove žita Eleuzisu. Deca čovekova su bila spajana ili ženjena, u nekom smislu, za one sinove Boga koji su pevali na svetkovinama stvaranj. Nebo je zasuto bezbrojnim Zvezdama koje su se uzbuđenoj mašti usamljenih haldejskih znatiželjnika činile kao živa inteligencija, pa se ono moglo uporediti sa gi-gantskim lestvicama kojima se, pri izlasku i zalasku zvezda, Anđeosko osvetljavanje činilo kao da se one uzdižu ili spuštaju između zemlje i Neba. Prvobitno otkrovenje je nestalo iz čovekovog sečanja. Ljudi su obožavali Stvorenja umesto Stvoritelja i, smatrajući da su sve zemaljske stvari povezane s večnim nitima harmonije i osećanja sa nebeskim telima, oni su objedinili nov pristup astronomiji, astrologiji i religiji. Ovakvim dugim lutanjem u greškama, na kraju su prestali da gledaju na Zvezde i na spoljnu prirodu kao na Bogove i usmerili su svoju pažnju na mikrokozmu ili svoj uski svet. Ponovo su se upoznali s Pravim Vladarem i Voditeljem Univerzuma i iskoristili stare priče i prazno-verja kao simbole i alegorije koje su prenosili, i pod kojima su sakrivali velike istine koje su izbledele iz sećanja većine ljudi.

U hebrejskim rukopisima, izraz Nebeski Domaćini uključuje, osim savetnika i emisara Jehova, i nebeska sjajna tela i zvezde koje su na Istoku smatrane za žive inteligencije i koje upravljaju ljudskim blagostanjem i patnjama. One su poistovećene sa još većim uvažavanjem otelotvorenih glasnika ili anđela, koji izvršavaju Božanske dekrete i čija je prevlast na Nebu u misterioznom odnosu i vezi s moćima i dominacijom nad zemljom. U Jovu su Jutarnje Zvezde i Sinovi Boga poistovećeni i prepoznati; oni se pridružuju istom horu za veličanje Svemoćnog; obostrano su spremni za radost, šetaju u sjaju i odgovorni su za nečistoću i nesavršenstvo u vidokrugu Boga. Ime Elohim (jedno od brojnih imena Boga u Hebrejstvu), prvobitno nije uključivalo samo inostrane oblike praznoverja, već i sve one rojeve sa Neba koji su, kroz pesništvo, otkriveni pastirima iz pustinje, u jednom trenu, kao ratnicima u taborima, i u drugom, u trci u vatrenim kočijama ili krilatim glasnicima koji se uzdižu i spuštaju svodom neba, da bi preneli čovečanstvu volju Boga.

U Bereshith Rabba, (knjiga koja je sastavni deo Midraša) u Postanju, kaže se: Večni je otrgnuo Avrama i njegov naraštaj iz dominacije zvezda; po prirodi, Izraelci su bili sluge zvezdama i rođeni su pod njihovim uticajem, isto kao što su bili i bezbožnici; ali, zaslugom zakona dobijenim na Brdu Sinaj, oni su postali oslobođeni od ponižavajućeg služenja. Arapi su imali sličnu legendu. Prorok Amos eksplicitno smatra da Izraelci u pustinji nisu obožavali Jehovu, već Moloka ili Boga-Zvezdu, ekvivalent Saturnu. Bogovi E1 ili Jehova nisu bili samo planetarni ili solarni. Njihov simbolizam, poput onog za svako drugo Božanstvo, koegzistirao je s prirodom i sa umom čoveka. Ipak, astrološ-ki karakter je pripisan čak i Jehovi. On je opisan kako sedi na vrhu Univerzuma, predvodi Velikane Neba i govori im nepogrešivo po imenima i broju. Njegove zvezde su Njegovi sinovi i Njegove oči koje idu celim svetom, nadgledajući šta čovek radi. Zvezde i planete su, na određen način, bili anđeli. U Farisejskom predanju, kao i u frazeologiji Novog Zaveta, Glavni na Nebu se iskazuju kao Armija Anđela, podeljena u pukove i brigade, pod komandom imaginarnih šefova, kao što su Massaloth, Legion, Karton, Gistra i drugi. Svaki Gistra je kapetan nad 365.000 zvezda, od neizmernog broja zvezda. Sedam Duhova koji stoje pred tronom (napominje nekolicina Jevrejskih pisaca), za koje se generalno smatralo da su izvedeni iz Persijskih Amshaspanda, bili su sedam planetarnih inteligen-cija, prvobitan model zlatnog svećnjaka sa sedam grana pokazan od Boga Mojsiju na Božjoj Planini. Zamišljano je da zvezde vode borbe na svom putu protiv Sisera . O nebu se govorilo kao da ono drži zemlju pod dominacijom, da vlada njome sa znacima i zapovestima i da sadrži elemente astrološke mudrosti, što je u velikoj meri bilo razvijeno kod Vavilonaca i Egipćana. 46

Hebreji su smatrali da svaka nacija ima svog anđela čuvara i svoju lokalnu zvezdu. Jedan od šefova Nebeske Moći, s početka Jehova, Lično u liku Sunca stoji na vrhu Neba, nadgleda i upravlja svim stvarima, a kasnije je jedan od anđela ili podređeni Duh iz Vavilonske ili Persijske mitologije, bio patron i zaštitnik njihove vlastite nacije, Vladar koji je pazio na decu Naroda (Danilo, Gl. 12:1.). Nesloge na zemlji su praćene ratovima na nebu, i nijedan narod nije imao posetu Svemoćnog, bez odgovarajuće kazne date anđelu zaštitniku. Posrnuli Anđeli su, takođe, bili pale Zvezde. I prva aluzija na zavade među duhovnim moćima u ranoj Hebrejskoj Mitologiji, kada su Rahab i njegovi saveznici bili pobeđeni, kao Titani u bici protiv Bogova, čini se da pokazuju pobunjenike Duha kao deo vidljivog neba, gde su Visoki na Vrhu kažnjeni ili okovani, kao primeran znak Božanske moći i pravde. Govorilo se - Bog meša more Svojim moćima i Svojim poimanjem, On je uništio Rahab-Ra, Njegov dah čisti lice Neba, Njegova ruka probada zlu zmiju... Bog ne odustaje od svoggneva; pred Njim se klanjaju saveznici Rahaba (Jov; Gl. 26:12 i 13; 9:13.). Rahab je uvek predstavljao morsko čudovište. Verovatno su neke od tih užasnih aždaja iz le-gendi, u svim mitologijama, bile neprijatelji Neba i demoni eklipse, u čijem je stomaku (koji je sim-bolično nazivan stomak Pakla), bio Herkules, kao i Jonah koji je proveo u njemu tri dana i na kraju uspeo da izađe, uz gubitak svih dlaka. Chesil, pobunjenički džin Orion, predstavljen je u Jovu kao prikovan na nebu i upoređen je sa Ninusom ili Nimrodom, mitskim osnivačem Ninive (Grad Ribe) moćnim lovcem, koji je ubijao lavove i pantere pred Gospodom. Rahabovi saveznici su vero-vatno Visoki Bogovi na Visokom Nivou, u Chesilimu ili sazvežđu u Isaiji (Isaija, Gl. 14:12), Gospodari Neba ili Nebeske Moći, među kojima su postojale ludosti i nepokornosti. 47

Ja vidim, kaže Pseudo-Enok, sedam zvezda poput velikih plamtećih planina i kao Duhove, koji me preklinju. I, anđeo reče: Ovo mesto, sve do kraja Neba i Zemlje, biće zatvor Glavnog na Nebu, za Zvezde. To su Zvezde koje su prekoračile Božju zapovest pre nego štoje došlo njihovo vreme; jer neke se nisu pojavile u svom pravom godišnjem dobu; stoga ihje on, uvređen time, okovao sve do

poslednjeg trenutka isteka njihove kazne do neznanegodine. I, opet: Ovih sedam Zvezda su one koje suprestupile zapovest Najvećeg Boga i koje su okovane sve dok broj dana kazne za njihov prekršaj ne prođe. Jevrejski i rano-hrišćanski pisci gledali su na obožavanje Sunca i elemenata sa određenim povlađivanjem. Justin Martir i Klemens iz Aleksandrije priznaju da je Bog postavio zvezde za prave objekte paganskog obožavanja, u nameri da se širom sveta održi neka prihvatljiva spoznaja o raci-onalnoj religiji. To se činilo kao središna tačka između Mnogoboštva i Hrišćanstva; i prema njoj su uspostavljeni određeni simboli i obredi i čini se da su dovedeni s njima u vezu. Dolazak Hrista je najavljen sa Zvezdom na Istoku; i Njegovo rođenje je proslavljeno u najkraćem danu Julijanskog Kalendara, u danu kada su u Persiji i Egiptu održavani pomeni na Mitru i Ozirisa, kada su ovi pono-vo pronađeni. Tada su klicanjem Gospodaru na Nebu, odane sluge Sunca, okružile, kao u onoj pro-letnjoj zori kreacije, kolevku Njegovog rodnog mesta i tada, po rečima Ignacija, zvezda, neizrecivog sjaja, zasjalaje na Nebu, da bi uništila moć magije i veze poroka i slabosti; jer, Sam Bog se pojavio, u obličju čoveka, radi obnavljanja večnog života. No, bez obzira na to koliko je beskonačan varietet zamerki koje su pomogle da se razvije sazna-nje o Božanstvu, i da ono očigledno zadobije svoje mesto, kroz zamenjivanje obožavanja kreatura za ono obožavanja kreatora delova tela za onu dušu Univerzuma, ipak sama spoznaja je bila ona o suštinskom jedinstvu. Ideja o jednom Bogu, o kreativnom, produktivnom, svevladajućem jedin-stvu, postojala je od najranijeg početka izražavanja misli; i taj monoteizam iz prvobitnih vremena, deluje u svakoj narednoj epohi (ako već nije u postojećoj), pojavljuje se samo kao pozornica za na-predak degenerisanja i zastranjivanja. Svuda, u starim verama, susrećemo se sa idejom vrhovnog ili vodećeg Božanstva. Amun ° ili Oziris predvode među brojnim bogovima Egipta; Pan, s muzikom iz svoje frule, upravlja horom konstelacija, kao što Zevs vodi svečanu procesiju nebeskih trupa u astronomskoj teologiji Pitagore. Usred te beskrajne različitosti mišljenja o svim drugim temama, kaže Maksimus Tyrius , ceo svet jejedinstven u verovanju u jednog svemoćnog Kralja i Oca svih. 4

3

48 49

Uvek postoji Suverena Moć, Zevs ili Deus, Mahadeva ili Adibeva kojima pripada održavanje reda u Univerzumu. Među hiljadama bogova Indije, doktrina o Božanskom Jedinstvu nikada nije ispuštena iz vida; i eterični Jupiter, obožavan od Persijanaca još u doba mnogo pre Ksenofanesa ili Anaksagorasa, čini se krajnje razumljiv i nezavisan od planetarnih ili elementarnih potpodela, kao Beskonačni Jedini ili Velika Duša, u Vedama. Ali, jednostavnost verovanja patrijarha nije isključivala upotrebu simboličke prezentacije. Um nikad ne miruje zadovoljan samo pukim osećajem. Taj osećaj uvek teži da stekne preciznost i traj-nost kao ideju, kroz neko spoljno prikazivanje svoje misli. Čak i ideje koje su iznad i van čula, kao što su sve ideje o Bogu, zahtevaju pomoć čula u svom izražavanju i prenošenju. Odatle dolaze svi oblici predstavljanja i simboli koji sačinjavaju spoljno odelo svake religije; pokušaj da se izrazi religijski osećaj koji je suštinski jedan, i ta uzaludna borba za odgovarajuće spoljno predstavljanje, težnja je da se kaže jednom čoveku, da mu se naslika ideja koja postoji u umu drugog, i suštinski je nemoguće izraziti je ili opisati rečima koje imaju smisleno značenje. Dakle, ideja koja je, možda, ista kod svih, njeno izražavanje i iskazivanje, beskonačno je različito i grana se u beskrajnu različitost vera i sekti. Svaki religiozni izraz je simbolizam, jer možemo da opišemo samo ono što vidimo, a određene stvari religije se ne vide. Najraniji instrumenti obrazovanja su bili simboli; i, oni, kao i drugi reli-giozni oblici, bili su različiti i dalje se razlikuju u zavisnosti od spoljnog okruženja, mašte, znanja i mentalne strukture.

Predstavljanje vidljivog simbola oku nekog drugog čoveka, ne obaveštava ga o značenju koje taj simbol ima za tebe. Zato su filosofi ubrzo dodali ovim simbolima objašnjenja koja su usmerena na sluh, što je bilo sumnjivo zbog svoje preciznosti, ali i manje efektno i manje impre-sivno od slikarske ili vajarske forme, koje su oni prezirali. Iz ovih objašnjenja, postepeno je rastao broj različitih priča, čiji su pravi cilj i značenje vremenom zaboravljeni. I, kada su takve priče sasvim napuštene i filosofija pribegla definicijama i formulama, njen jezik je bio samo dodatno prečišćeni simbolizam, koji se hvatao u koštac s pokušajima da naslika ideje koje je nemoguće izraziti. Jer, na-japstraktniji izraz za Božanstvo koji jezik može da pruži, samo je znak ili simbol za neku nepoznatu stvar, i ništa istinitiji niti pogodniji od imena Oziris i Višna, osim što je manje čulan i jasan. Reći da je On Duh, isto je što i reći da On nije materija. Šta je duh, mi možemo da definišemo samo na način kako su to radili Drevni, posredno, kao u očaju, za neku uzvišenu materiju, kao što su Svetlost, Vatra ili Eter. Nijedan simbol Božanstva ne može biti podoban niti trajan osim u relativnom i moralnom smi-slu. Ne možemo da uzdignemo reči jer one imaju samo čulno značenje, iznad smisla. Da ga nazove-mo Moć, Sila ili Inteligencija, samo bismo sebe obmanjivali u verovanju da koristimo reči koje imaju značenje za nas, a nemaju nikakvih, ili barem ništa veće od antičkih vidljivih simbola. Nazvati Njega Suverenim, Ocem, Velikim Arhitektom Univerzuma, Proširenjem, Vremenom, Početkom, Sredinom i Krajem, čijeje lice okrenuto na sve strane, Izvorom života i smrti, samo je predstavljanje simbola dru-gim ljudima koje, uzaludno, prenosimo njima - iste nejasne ideje s kojima se čovek, u svim dobima, bezuspešno borio da ih izrazi. I, može se sumnjati da smo uspeli u prenošenju ili stvaranju u našim umovima, iole jasnije i potpunije prave ideje o Božanstvu, sa svim našim metafizičkim pojmovima u logičkim suptilnostima, nego što su to sirovi drevni uspeli, koji su se mučili da simbolišu i tako izraze Njegove atribute, kroz Vatru, Svetlost, Sunce, Zvezde, Lotus i Skarabej; svi oni su obeležja nečega, manje ili više sposobna, osim po smislu, koji se nikako ne može izraziti.

Primitivni čovek je shvatao Božansko Prisustvo u različitim pojavljivanjima, bez gubitka svoje vere u to jedinstvo i Nadmoć. Nevidljivi Bog, iskazan samo na jednoj od svojih mnogih vidljivih strana, nije prestajao da bude njegov Bog. On ga je prepoznavao u večernjem povetarcu u Edenu, u oluji na Sinaju, Kamenu Beth-Ela (drevni grad u Palestini, biblijski grad, severno od Jerusalima. Nekada poznat pod imenom Luz a sada Baytin) i identifikovao ga s vatrom ili gromom ili nepokretnom stenom koja je obožavana u Drevnoj Arabiji. Njemu je slika Božanstva bila odraz u svemu što je bilo važno u postojanju. On je video Jehovu, poput Ozirisa i Bela, u Suncu kao i u Zvezdama koje su bile Njegova deca, Njegove oči, koje idu celim svetom i vide Sveto Tlo Palestine od započinjanja godine do njenog kraja. On je bio sveta vatra Planine Sinaj; zapaljeni žbun Persijancima, tim Puritancima Paganizma. Bilo je sasvim prirodno što je Simbolizam ubrzo postao komplikovan i što su sve moći neba predstavljene na zemlji, sve dok se mreža mašte i alegorija nije istkala, da ih domišljatost čoveka ni-kada ne razmrsi. Hebrejski Teizam je, sam po sebi, postao umešan u simbolizam i obožavanje slika kojima su sve religije oduvek težile. Već smo videli šta je simbolizam Tabernakula, Hrama i Svoda. Hebrejski establišment je tolerisao, ne samo upotrebu simboličkih sudova, odora i heruviuma, na Svetim Stubovima i Serafima (red nebeskih anđela Boga), već i simboličke prezentacije Samog Jehove koji nije bio nedostupan, čak ni pesnicima i ilustrativnom jeziku. Među Adityas (U Hinduizmu, Adityas znači od Aditi, odnosi se na potomstvo od Aditi.

U kasnijem Hinduizmu, Aditya, u jednini, znači, sunce.) kaže Krišna u Bagvat Ghiti, Ja sam Višna, zrakasto Sunce među Zvezdama; među vodama, Ja sam Okean; među planinama, Himalaji; i među planinskim vrhovima, Meru“. Psalmi i Isaija su puni sličnih pokušaja da nametnu umovima ideju Boga, pripisujući Njemu čulne osobine. On jaše na oblacima i sedi na krilu vetra. Nebo je Njegov letnjikovac i iz Njegovih usta izlazi svetlost. Čovek ne može da obožava čistu apstrakciju. Njemu je potrebna neka vidljiva forma u koju on može da udene svoje mišljenje i prikloni im svoja osećanja. Ukoliko ne stvore i ne izrezbare ili ne oslikaju vidljivi prikaz, onda oni imaju nešto nevidljivo, nea-dekvatno i neuverljivo, u svojim umovima. Neskladno i monstruozno u Orijentalnim prikazima, dolazilo je iz želje da se otelotvo-ri Beskonačno, da bi se pojačani, pojedinačni i neodgovarajući simboli saznanja o Božanskim Atributima, preneli shvatanju. Možda bi trebalo da shvatimo da mentalno činimo istu stvar i da u sebi stvaramo prikaze koji su isto tako neprikladni ako o njima prosuđujemo svojim ograničenim shvatanjem i da, ukoliko obavimo analizu toga, dobijamo jasnu ideju o masi beskonačnih atributa koje pripisujemo Božanstvu; pa čak i o Njegovoj beskrajnoj Pravdi, beskrajnoj Milosti i Ljubavi. Možemo slobodno da kažemo, rečima Maksimusa Tyriusa: Ako, u želji da stvorimo neko neja-sno shvatanje Univerzalnog Oca, Neimenovanog Zakonodavca, čovek traži oslonac samo u rečima ili imenima, kao u srebru ili zlatu, životinjama ili biljkama, planinskim vrhovima ili tekučim rekama, gde svaka od ovih pripisuje najvredniju i najlepšu stvar imenu Božanstva i, sa spremnošču onoga koji voli, pridodaje sa ushičenjem svaku običnu reč Voljenom, zašto onda uopšte ukidati opštu praksu primene simbolizma, kojaje zaista neophodna, jer umu često treba uzbuđenje mašte da bi pokrenuo svoju aktivnost iz njegovog monotonog stanja? Samo pustimo mašti na volju da radi svoj posao i da stvori božansku ideju sajasnočom i istinom u mentalnom oku; ukoliko se ovo postigne, bilo umetno-šču Fidije, poezijom Homera, Egipatskih Hijerofanta ili Persijskim elementom, mi ne treba da cepid-lačimo zbog spoljašnjih razlika ili da tugujemo zbogprividnog bogatstva nepoznatih vera, sve dok je velika suština sačuvana, Da su ljudi stvoreni da pamte, da razumejuida vole. Naravno, dok su ljudi smatrali Svetlost i Vatru kao nešto duhovno, što je iznad sveopšte kvarlji-vosti i izuzeto od truljenja svih materija, dok su gledali na Sunce, Zvezde i Planete kao da su sastav-ljene od finijih elemenata i da su velike i misteriozne inteligencije, beskrajno superiornije u odnosu na čoveka, kao da su živa Postojanja, obdarena velikim moćima kojima vrše ogroman uticaj, ovi elementi i tela su im prenosili (kada su korišćeni za simbole Božanstva), daleko adekvatniju ideju nego što oni mogu nama da prenesu, ili što možemo da ih shvatimo. Sada su ta Vatra i Svetlost nama bliske kao što su vazduh i voda, a Svetleća Nebeska Tela su beživotni svetovi poput našeg. Možda su im oni davali ideje tako podesne kao što ih mi često dobijamo iz pukih reči, sa kojima se trudimo da simbolizujemo i u glavnim crtama prikažemo neizrecive misterije i beskonačne atribute Boga. Istina je da postoje opasnosti neodvojive od simbolizma, koje su jednake njegovim predno-stima, ali, koje daju impresivniju poruku u odnosu na slične nejasnoće pri upotrebi jezika. Mašta, pozvana da potpomogne razumu, uzurpira njegovo mesto i ostavlja svog saveznika bespomoćno upetljanog u sopstvenoj mreži. Imena koja se odnose na stvari, pobrkana su s njima, značenja su po-brkana sa ciljem, način interpretacije sa stvarima; i tako simboli počinju da stiču samostalnu vred-nost kao istine ili lica. Iako je to, možda, bio nužan pravac, on je bio opasan da se s njim priđe bliže Božanstvu, u kojem su, kaže Plutarh, mnogi, uzimajuči pogrešan znak za označenu stvar, upadali u smešno praznoverje; dok su drugi, izbegavajući jedan ekstrem, upadali u ništa manje užasnu prova-liju ne-religije i ne pobožnosti.

Svi veliki Reformatori su ratovali sa ovim zlom, duboko osećajući intelektualni neuspeh koji nastaje iz degradirane ideje o Vrhovnom Biću. I, oni su tražili postojanje svog vlastitog Boga ili nje-govog karaktera koji je drugačiji od ciljeva drevnog praznoverja; isključivali su iz Njegovog imena sve što je neprosvećeno, laičko, kao i simbole i prikaze koji su profanisali Njegov Hram. Ali, oni nisu uvideli da oni najviši, koji mogu da budu pod uticajem ljudskih težnji, treba da budu zamenjeni zna-čenjima koja su relativno korektna, sa drugima, čija je neistinitost uočena i da zamene sveukupan simbolizam sa nekim čistijim. Svaki čovek, nesvestan ovoga, obožava zamisao svog vlastitog uma; jer, ceo simbolizam, kao i svi jezici, ima subjektivan karakter ideja koje on predstavlja. Epiteti koje dodeljujemo Bogu samo izazivaju vizuelne ili intelektualne simbole u umu. Načini i oblici ispolja-vanja osećanja poštovanja, koji čine religiozna osećaja, nepotpuni su i postupni; svaki izraz i simbol iskazuje samo delimičnu istinu, ostavljajući uvek mogućnost za unapređenje ili modifikaciju i, za uzvrat, treba da bude zamenjen drugim, mnogo pogodnijim i shvatljivijim. Idolatrija se sastoji u mešanju simbola sa prikazanim, zamenom materijalnog za mentalni cilj obožavanja, kada je viša duhovnost postala moguća; jedna loše procenjena prednost inferiornog u odnosu na superiorni simbol, jedna neadekvatna i čulna koncepcija Božanstva i svaka religija i sva-ka ideja o Bogu - jeste idolatrijska sve dok je nesavršena i dok se ne zameni slaba i privremena ideja u hramu tog Neotkrivenog Boga koji može biti poznat samo delimično, i koji može biti poštovan, čak i od najprosvećenijih među Njegovim obožavaocima, samo u proporciji s njihovim ograničenim moćima razumevanja i njihovog zamišljanja o Njegovom savršenstvu. Poput verovanja u Božanstvo, verovanje u besmrtnost duše je više sporedno sredstvo, podrška samosvesti, nego dogma koja pripada bilo kom konkretnom vremenu ili zemlji. Ono daje večnost čovekovoj prirodi i naizgled izmiruje njegove tobožnje anomalije i kontradikcije; ono ga čini jačim u slabosti i savršenim u nesavršenosti; ono mu daje odgovarajući cilj za njegove nade, energiju, vrednost i uvažavanje u njegovim stremljenjima. Verovanje u besmrtnost je paralela sa verovanjem u beskonačno, u večni Duh, jer je ono, uglavnom, kroz svest o dostojanstvu uma uvek u nama, koga mi učimo da uvažava očiglednosti Univerzuma. Potkrepiti i, što je moguće pre, saopštiti ovu nadu, bio je veliki cilj drevne mudrosti, izražen u obliku poezije ili filosofije, kao što je bilo i u Misterijama i kao što je u Masoneriji. Život koji se uzdi-že iz smrti je bio velika misterija, čiji je simbolizam sa oduševljenjem predstavljen na hiljade ingeni-oznih načina. Priroda je pretraživana da bi se potvrdile velike istine koje, kako se činilo, prevazilaze sve ostale darove mašte ili su bile njena suština i cilj. Te potvrde su sa lakoćom nalažene u maslina-ma i lotosu, u zimzelenoj mirti iz Mystce i u Polidorusovom grobu, u mrtvoj ali samoobnavljajućoj zmiji, divnom moljcu koji se pojavljuje iz ljušture crva, pojavi klijanja, izlasku i zalasku sunca i zvezda, pomračenju i rastu meseca i u spavanju, kao maloj misteriji smrti. Priče o rođenju Apolona iz Latone i o mrtvim herojima, poput Glaukusa , vaskrslog u peći-nama, bile su alegorije prirodnih alternacija života i smrti u prirodi, alternacija koje su bile samo sredstvo očuvanja njihove nevinosti i čistote neoštećenih u svom postojanju, čija ukupnost pred-stavlja dostojanstvenu mirnoću, prekor ljudskom preterivanju i njegovom očaju. Tipične smrti Boga-Prirode, Ozirisa, Atisa, Adonisa i Hirama, bile su duboke ali utešne misterije; isceliteljska opčinjenost Orfeja bila je povezana s njegovim uništenjem, a njegove kosti koje su bile obećani zalog plodnosti i pobede, bile su, kroz prelepo lukavstvo, često sahranjivane u svetim područjima njego-vih besmrtnih ekvivalenta. 50

Grčki filosofi su, u svojim doktrinama koje se odnose na pitanje besmrtnosti duše, iznosili samo neznatne

detalje u obliku simboličkih sugestija, pre nego što bi ih, svako od njih pojedinač-no, prenosio drugima. Egipat i Etiopija su o tome učile od Indije, u kojoj je, kao i na svim drugim mestima, poreklo doktrine bilo tako daleko i nemoguće pratiti, koliko i samo poreklo čoveka. Svoj prirodni izraz ona nalazi u jeziku Krišne, u Bagvat Ghita: Ja nikad nisam bio nepostojeći, ni ti, ni ovi vladari Zemlje; mi nećemo nikada prestati da budemo... Duša nije stvar za koju ćovek može da kaže, onaje bila, ili da će možda biti, ili da će biti ubuduće; jer onaje stvar koja se ne rađa; onaje od pre postanka, nepromenljiva, večna i ne može se uništiti u ovom smrtnom svetu. Prema dogmi iz antike, porođajne muke oblika života su serije migracija pročišćenja, kroz koje ih božanski princip ponovo uzdiže, ka ujedinjenju s njihovim izvorom. Opijene iz Dionizijevog bokala, zaslepljene u ogledalu postojanja, duše, delići ili iskre Univerzalne Inteligencije, zaboravljaju svoje urođeno dostojanstvo i prelaze u zemaljski okvir koji su strasno želele. Najčešći tip pada duha je iskazan tonjenjem Sunca i Zvezda iz gornje u donju hemisferu. Kada one dospeju do kapija pravog carstva Dionizija, Boga ovog Sveta, scene priviđanja i preobraženja, njihova individualnost postaje odevena sa materijalnim oblikom; i, pošto su pojedinačna tela poređena sa odećom, svet je bio ode-ven Univerzalnim Duhom. Telo je bilo poistovećeno sa vazom ili urnom, kao posudom za dušu, a svet kao ogromna posuda koja prima Božanstvo koje se spušta. U drugoj sceni, staroj koliko i Kripte Magija i denuncijacije Jezekilje, svet je bio veoma slabo osvetljena pećina, gde su senke postajale stvarnost i gde je duša zaboravljala svoje nebesko poreklo zbog sklonosti prema materijalnim fas-cinacijama. U sledećoj sceni, period otelotvorenja Duše je kao kada se isparenje kondenzuje i kada vazdušni element preuzima prost oblik vode. Ali, ako para pada na vodu, smatrano je, voda ponovno stvara paru koja se uzdiže i ukrašava Nebo. Ako je naše smrtno postojanje smrt duha, naša smrt je, možda, obnavljanje njegovog živo-ta; kao što su fizička tela izdignuta iz zemlje u vodu, iz vode u vazduh, iz vazduha u vatru, tako se može čovek uzdiči u Heroja, i Heroj u Boga. U kretanju Prirode, da bi povratila svoje izgubljene osobine, duša mora da prođe kroz seriju iskušenja i seljenja. Scena ovih iskušenja je Veliko Svetilište Inicijacije, a njegovi osnovni posrednici su elementi. Dionizije, kao Suveren Prirode ili personifika-cija čulnog sveta, zvanični je Sudija Misterija i vodič duše koju uvodi u telo i izvodi iz njega. On je Sunce, taj oslobodilac od elemenata, i njegovo duhovno posredništvo je nastalo sa nekim prikazom po kojem je načinjen Zodijak, kao pretpostavljeni put duša u svom spuštanju i njegovom povratku, a Rak i Jarac su kapije kroz koje one prolaze. Dionizije nije bio samo Kreator Sveta, več čuvar, oslobodilac i Spasitelj Duše. Uveden je u svet usred munja i gromova, postao je Oslobodilac koji je slavljen u Misterijama Tebe, oslobodio je ze-mlju iz Zimskog lanca, upravlja noćnim horom Zvezda i nebeskom revolucijom godine. Njegov sim-bolizam su bili neiscrpni prikazi koji su upotrebljeni da popune zamisao zvezdanog Zodijaka; on je bio Proletnji Bik, Lav, Ovan, Jesenja Koza, Zmija; ukratko, promenljivo Božanstvo, posledična personifikovana manifestacija, sve u svemu, promenljiva godina, život koji prelazi kroz bezbrojne oblike; suštinski ni prema kome inferioran, ipak menja se sa godišnjim dobima i prolazi kroz njiho-vo periodično raspadanje. On posreduje i zauzima se za čoveka, i usklađuje Univerzalno Nevidljiv Um sa individualizo-vanim duhom, čiji je on moćni Perfekcionista; on je apsolutno savršenstvo koje on ostvaruje - prvo, kroz elementarne promene teških iskušenja ili proba, naizmeničnom vrelinom Leta i kišama Zime, iskušavanjem besmrtne Prirode; i drugo - simbolički, kroz Misterije. On ne drži samo pehar stvaranja, već i pehar mudrosti ili inicijacije, čiji je uticaj suprotan onom prethodnom, primoravajući dušu da se grozi svojih materijalnih veza, i da žudi za svojim povratkom. Prvi je bio Pehar Potpunog Zaborava,

dok je drugi, Urna Vodolije, ispijen sa povratkom duha, i sa povratkom Sunca u Zimsku Dugodnevicu, simbolička zamena svetovnih utisaka s povraćenim sećanjem na sjajne prizore i uži-vanja njenog predpostojanja. Voda leči i pročišćava; i urna iz koje ona teče, smatralo se, vredna je da bude simbol Božanstva, kao i za Oziris-Canopusa koji je živom vodom navodnjavao tle Egipta; i simbol Nade koja će usrećiti boravišta umrlih. Drugo rođenje Dionizija, kao uzdizanje Ozirisa i Atisa iz mrtvih, i uzdizanje Khuruma, tip je duhovne regeneracije čoveka. Psyche (Duša) je, poput Ariadne, imala dva ljubavnika, jednog zemalj-skog i jednog besmrtnog. Besmrtni prosac je Dionizije, Eseni-Fanes (Orfički bog svetlosti, nije Eros) iz Orfike, postepeno uzdignut napretkom misli iz simbola Senzualnosti u nosioca baklje na Svadbama Bogova; Božanski Uticaj koji je fizički nazvan svet u postojanju i koji budi duše iz Stiksovog transa, vraćajući ih sa zemlje na Nebo. Naučne teorije drevnih, razvijene i iznete u Misterijama o poreklu duše, njenom spuštanju, kratkom boravku ovde dole i njenom povratku, nisu bile samo suvoparna razmišljanja o prirodi sveta i o inteligentnim bićima koja postoje tamo. To nisu bile jalove spekulacije o poretku sveta i 1

Prema Korejskoj mitologiji to je Bog Sunca, Otac Chumong i sin boga Neba. Osnivač kraljevine Koguryeo 37. g., p.n.e. Sin Haemosu i Yuhwa (najstarija ćerka božanstva voda Habaek). Haemosu (božanstvo sunca) oplodilo je Yuhwa i ona je izrodila jaje ispod levog pazuha. Kralj je shvatio da to nije prirodno i pokušao je da uništi jaje. Prvo ga je stavio u štalu, ali su svi konji izbegavali da nagaze jaje. Zatim ga je odneo u planinu, ali su ga sve životinje čuvale. Čak i u oblačnim danima zrak sunca je uvek sijalo na njega. Na kraju, on je odustao, i vratio jaje Yuhwa. Kada se iz jajeta ispilio dečak, Chumong se pojavio. Samo nakon mesec dana počeo je da govori. Požalio se svojoj majci da ne može da spava zbog muva koje su mu napadale oči. Zatražio je od nje da mu napravi luk i strele, što je ona uradila. Chumong je uzeo luk, i sa svakom strelom je pogađao muvu u letu. Izvor: Babylon Dictionary, El. Ed., (Encyclopedia Mythica). 2

Diogenes Laertius (Aio^evr^c; AaepTioc;,) živeo u III veku, bio je biograf grčkih filosofa. Sačuvano je njegovo delo Životi i Mišljenja i Izreka Uglednih Filosofa, koje je glavni izvor za istoriju grčkih filosofa. Rad je kompilacija i izvodi najvažnijih biografskih detalja, najvažnijih zaključaka i doktrina, i objašnjenja najvažnijih dela. Postoje citati stotinu autora, a njegovi pravi izvori, uglavnom, nisu navedeni. Delo se sastoji iz deset delova, podeljeno na Jonsku i Italijansku granu, (knjige II-VII; i VIII) i nepoznati filosofi (knjige IX-X). Nedostaje knjiga VII. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 3

Martianus Minneus Felix Capella,(V vek), potiče iz Severne Afrike, advokat u Kartagini. Njegov najvažniji rad nema naslov (izgubljen je), ali u rukopisu stoji De nuptiis Philologiae et Mercurii za prve dve knjige, a ostalih sedam imaju: De arte grammatica, De arte dialectica, De arte rhetorica, De geometrica, De arithmetica, De astrologia, i De harmonia. Njegov rad u prozi i poeziji je dao osnovu i izvršio najveći kulturni uticaj za uvođenje sistema slobodnih umetnosti. Izvor: Ibid. 4

Grčko-egipatsko božanstvo, grčki Dionis, sunce koje je prvo uvedeno u Memfisu, gde je ovaj kult

slavljen zajedno sa Apisom, svetim bikom Egipćana. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 5

361 Planisfera je mapa zvezda koja se može prilagoditi da prikazuje noćno nebo za određenu širinu, vreme i datum. Sadrži kružne mape koja je u svom centru fiksirane za neprovidan krug na kome se nalazi okrugli otvor ili rupa i može se rotirati u odnosu na donji krug. Ivice otvora predstavljaju horizont. Pošto izgled noćnog neba zavisi od mesta, tj. širine, na kome stoji posmatrač, planisfere su štampane po širinama. Vreme se nalazi na obodu a datumi su odštampani na okviru zvezdane mape. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, str. 6

7

Chemmis ili Khemmis, prestonica ili Chemmite, noma (departman) u Ptoiemejevom Gornjem Egiptu. Izvor: Encyclopedia Britannica, EI. Ed.2006. 8

Didyma (AiSupa) Didymus je bilo drevno grčko svetilište na obali Jonije. Postojao je hram, ili svetilište Apolu, Didymaion. Na Grčkom, didyma, znači blizanac. Pored Delfi, Didyma je bilo najpoznatije svetilište u Helenskom svetu, koje se prvi put pominje kod Grka u Homerovim Himnama Apolu, zdanju koje prethodi pismenosti pa čak i helenskoj kolonizaciji Jonije. Ruine Didymusa se nalaze nedaleko na severozapadu od sadašnjeg grada Didim u Ajdin Provinciji u Turskoj. Izvor: Encyclopedia Iranica; El. Ed. 9

Eratosthenes iz Cyrene (276 — 194, p.n.e.), studirao je filosofiju kod Stoika Aristona i Akademika Arcesilausa u Atini. Za njega se kaže da je prvi nazvao sebe Philologos (u smislu prijatelj učenja). Uspostavio je osnove za matematičku geogra-fiju u njegovoj Geographica, u tri toma. Njegov najveći uspeh je bio u premeravanju Zemlje. Eratosthenes je bio jedan od najobrazovanijih ljudi antike i pisao je o velikom broju tema. Takođe, kaže se za njega da je umro od dobrovoljnog izglađi-vanja, jer mu je pretilo potpuno slepilo. Izvor: Encyclopedia Britannica; XI edition, 1911; Vol. I; str. 733. 10

Bootes (Pastir) Konstelacija na severnom nebu, kojom dominira sjajna narandžasta zvezda Arcturus. Obično se kaže da predstavlja Pastira koji jaše na Medvedu, koji je susedna konstelacija Ursa Maior. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary of Astronomy\ Jacqueline Mitton; 2007; str. 41. 11

U odrednici o Ozirisu u Izvora fusnote, kaže se: Papirus Salt obrađuje ovu ceremoniju. Plutarh, kao što je očigledno u On Isis and Osiris, znao je za Ozirijske Pamylia praznike, koji su uključivali i procesiju u kojoj je bio slavljen falus boga. Taj praznik je slavljen u Aleksandriji u avgustu na rođendan Ozirisa“. Izvor: Encyclopedia ofReligion, Second Edition Lindsay Jones, Editor in Chief; 2005; Vol. X; str. 6920. 12

U grčkoj mitologiji je to ćerka Inachusa, boga reke Argos. Po imenom Callithyia, Io je smatrana za prvu sveštenicu Here, žene Zevsa. Zevs se zaljubio u nju i da bi je zaštitio od gneva Here, pretvorio je u belu junicu. Hera je ubedila Zevsa da joj da belu junicu i poslala je Argus Panoptes (Svevidećeg) da pazi na nju. Zevs je zbog toga poslao boga Hermesa, koji je uspavao Argusa i ubio ga. Hera je tada poslala obada da ometa Io, koja je stoga bežala po celoj zemlji, prešla Jonsko More, preplivala moreuz koji se tada zvao Bosfor (značenje je Volovski Prelaz) i konačno stigla u Egipat, gde je povratila svoj raniji oblik i postala majka Epaphusu. Io je stoga smatrana egipatskom boginjom Izidom a Epaphus za Apisa, svetog bika. Ovaj deo legende povezuje Io sa sirijskom boginjom Astarte. Oba dela, egipatski i sirijski, u stvari, odražavaju zamenu istočnih sa grčkim bogovima. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 13

Meroe je ime drevnog grada na istočnoj obali Nila, oko 200 km severoistočno od Kartuma (danas u Sudanu). Izvor: Encydopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 14

U Grčkoj mitologiji: (Kuvoaoupa), Cynosura je bila nimfa na planini Ida, na Kritu. Od VI veka p.n.e, pa nadalje, legende koje se odnose na konstelacije su često koriščene od istoričara i pesnika. Cynosura (zajedno sa Helike) je negovala Zevsa dok je bio sakriven od njegovog oca Kronosa. U znak zahvalnosti Zevs je nju postavio na nebo kao konstelaciju Mali Medved (Ursa Minor); prema narodnom verovanju etimologija ovog mita je da Kynosoura znači kuvoc; oupđ pseći rep. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. VII; str 692. 15

Thuban (Alpha Draconis) je zvezda (ili zvezdani sistem) u sazvežđu Drako, sa vizuelnom magnitudom od 3.67, udalje-nosti od 309 s. g., relativno nevidljiva zvezda na noćnom nebu Severne Hemisfere. To je bila zvezda severnog Pola oko 2800 p.n.e.. Ime potiče od Arapskog thuba'n, i znači zmija. Izvor: The Astronomy Encyclopedia (General Editor Patrick Moore) 2002, by Philips, Octopus Publishing Group, 2002., str. 405. 16

Mač Oriona, zvezde Theta i Iota su u konstalaciji Orion, koja leži ispod tri sjajne zvezde koje sačinjavaju pojas mitološ-kog lika Oriona. Kutija za dragulje je ime koje je dato klasteru zvezda Kappa Crucis. Klaster Kappa Crucis (NGC 4755) otvoreni klaster zvezda na jugoistoku konstelacije Crux, prvi je otkrio Nicolas Lacaille u 1751-52. Klaster, takođe poznat kao Kutija za draguljeje dobio ime zbog šarenih zvezda. Spada u mlađe zvezde a Kappa Crucis Klaster je udaljen 7600 svetlo-snih godina. Iota Aquarids Minor Meteor, pokazivač, je aktivan tokom jula i avgusta, sa vrhom oko 6. avgusta. Meteori su opšte brzi i mutni. Izvor: Philip s Astronomy Encyclopedia; Mitchell Beazley, 1987; 2002; str. 210; 215. 1

17

U Mesopotamskoj religiji, bog plodnosti, koji poseduje moć davanja novog života u prirodi u proleće. Ime Sirijskog Božanstva, istog identiteta sa Feničanskim Adon ili Adonisom, čiji su godišnji praznici započinjali sa mladim Mesecom. Ili, deseti mesec jevrejskog građanskog i četvrti svetog kalendara koji ima 29 dana i podudara se sa junom i julom. Izvor: Encyclopedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje.

18

Aphanism (grčki &(pavi(co, skrivati, tajiti). Na svakoj inicijaciji u drevnim Misterijama, postojala je scenska prezenta-cija smrti ili nestanka nekih bogova ili heroja, čije su se avanture smatrale legendama Misterija. Taj deo ceremonije inicija-cije, koji se odnosi i predstavlja smrt ili nestanak, nazivan je aphanizam. Masonerija, koja ima u svojim ceremonijama obli-ke koji su po uzoru na drevne Misterije, takođe ima aphanizam na trećem stepenu. Izvor: An Encyclopedia of Freemasonery Albert G. Mackey, M. D. 1874, str. 79. 19

Epsilon Virginis (e Vir, e Virginis) je Bayerova oznaka za zvezdu sazvežđa Device. Njeno ime je Vindemiatrix, reč nastaje iz grčkog i latinskog i znači berač grožđa. Magnituda ove zvezde je +2.8, tako da je treća najsjajnija u Devici. Vindemiatrix je udaljen od Zemlje oko 109,6 svetlosnih godina. Izvor. Astronomy Encyclopedia; Gen. Ed. Patrick Moore, str. 432. 20

Algenib (Gamma Pegasi) je jedna od četiri zvezda koje obeležavaju uglove kvadrata Pegaza. One su iz A i B grupe zvezda sa 2.8 magnitude, i udaljene su 335 svetlosnih godina. Naziv potiče iz Arapskog i znači bok. Zvezda Alpha Persei, više poznata kao Mirfak, se ponekad naziva takođe Algenib. Izvor: Cambridge Illustrated. Dictionary of Astronomy; Jacqueline Mitton; 2007; str. 7. 21

Almaach: Gamma Andromedae je treća najsjajnija tačka svetlosti u konstelaciji Andromeda. Takođe, poznata je i pod drugim nazivima: Almach i Almaach, Almaack, Almak, Almaak, ili Alamak). Izvor: Philips Astronomy Encyclopedia; Mitchell Beazley. 1987., London; str. 9. 22

Algol (Zvezda Demon; Beta Persei) Ekliptičan binarni sistem u konstelaciji Perseus, jedna je od najpoznatijih pro-menljivih zvezda. Algol se menja u magnitudi od 2.2 do 3.5 u periodu od 2.87 dana. Naziv Algol potiče iz Arapskog i znači Ijudožderska glava. Kod Hebreja Algol je nazvan Rosh ha Satan ili Satanima Glava. Latinski naziv potiče iz XVI veka i bio je Caput Larvae Utvarina glava. Hipparchus i Plinije su razdvojili ove inače spojene konstelacije. Izvor: Ibid. str. 8. 23

U Grčkoj mitologiji (grčki: Ar|Tcb, AaTib), ili Lato na Dorskom grčkom, a u Rimskoj mitologiji Leto, je ekvivalent Latona, kao oblik latinizacije ovog imena: ona je ćerka Titana Coeusa i Phoebe, a Zevs je bio otac njenih blizanaca, Apolona i Artemide. Leto je morala da se krije da je u drugom stanju i tražila je mesto za rođenje Apolona i Artemide, jer je Hera bila ljubomorna, i izdala je zapovest da se ona ne sme poroditi na zemlji. Konačno, Latona je našla jedno ostrvo koje nije bilo vezano za okeansko dno pa tako nije ni smatrano zemljom i tu se porodila. Kada su Apolon i Artemida odrasli, ona se povukla sa Olimpa. Izvor: Encyclopedia ofGreek and Roman Mythology Luke Roman and Monica Roman, 2010, str. 294. }

24

Zapis na crnom bazaltnom kamenu; njime su nastale prve mogućnosti dešifrovanja egipatskih

hijeroglifa. Radi se o zapisu na steni iz 197. g. p.n.e, nađenom blizu grada Rosetta u Egiptu 1799. g. Na njemu je dat isti tekst na tri pisma: grčkom, hijeroglifskom i u demotičkom zapisu, koji je postao ključ za druge egipatske tekstove. Zapis je otkrio tokom Francuske revolucije jedan Napoleonov oficir u Delti Nila i oteli su ga Britanci 1801. g. Demotic (od 6r||iOTiKĆ popularno za brzo pisanje) je kurzivno pismo nastalo iz egipatske hijeratike, kojim je daleko lakše pisati nego hijeroglifima. Izvor: Euroword Dictionary El. Ed. }

25

Ad. 1: Rabin Chia, sin Abba, kaže: Kada su naši preci u divljini bili spaseni od smrti gledanjem u bronzanu zmiju, (Mojsije na napravio zmiju od bronze, u divljini, da bi izlečio narod kojeg su izjedale zmije) to nije bila zmija koja ubija ili štiti. Toje bila istinska molba Ocu na Nebu. Da li bronzana zmija ima moć da ubije ili da podari život? Ne; ali dokje Izrael okrenutpremagore, prema Velikom Ocu na Nebu, on će nam davati život. Ad. 2: U Carevima 2; G1:i8:i-4, Jezekilja nju naziva Nakhustan, a Daničić Neustan. Izvor: The Sacred Books And Early Literature Of The East; Volume III; Ancient Hebrew The Remains ofThe Talmud; Prof. Charles F. Horne, 1917; str. 245. 26

Aepytus, mitski kralj Arkadije. Za njega se kaže da je umro tokom potere na planini Sepia kada ga je ujela zmija otrovnica. Njega pominje i Homer. Izvor: Dictionary Greek and. Roman bibliography and mythology; Vol. I.; London, i853.g.; str.35. 27

U Grčkoj mitologiji Idmon je bio prorok Argonauta. Idmon je prorekao svoju smrt u ekspediciji Argonauta ali se ipak pridružio njoj, ubio ga je divlji vepar u Mariandini, u Bitiniji, a ne zmija. U 559 p.n.e., građani Megara su (današnji Eregli), sagradili hram na mestu gde je bio sahranjen. Izvor: Greek Legends Told By Mary Agnes Hamilton; Oxford At The Clarendon Press 1916; str.: 97 i 101. 28

Jednog dana negovateljica Hypsipyle je šetala sa malim Opheltes u naručju. Naišla su sedmorica Argivskih generala koji su išli na Tebes, i zapitali je gde je najbliži zdenac. Hypsipyle je spustila Opheltesa na zemlju u prostirci napravljenoj od divljeg celera, i otišla je sa njima da im pokaže mesto. Dok je bila odsutna, zmija je udavila Opheltes. Amphiaraus, prorok, protumačio je kao znak da če rat protiv Tebesa biti neuspešan. Nakon ovog slučaja, generali su obavili sahranu Opheltesa i organizovali su, na licu mesta, sportske igre u njegovu čast: to je bio početak čuvenih Nemejskih Igara. Dete je posthumno preimenovano u Archemoros (predznak smrti) u skladu sa proroštvom Amphiarausa. Izvor: Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, William Smith, 1870. Vol. I; str. 265. 29

Philoctetes (Grčki:
U Klasičnoj Grčkoj mitologiji Euridika (Eupu6iKr|) je bila nimfa i jedna od čerki Alopa, boga

Svetlosti. Bila je žena Orfejeva. Euridika je često veselo igrala i svirala u dolinama. Jednog dana Aristaeus je nju video i pojurio je za njom, a ona je stala na zmiju koja ju je ujela i ona odmah je umrla. Potresen, Orfej je pevao toliko žalosno da su mu svi bogovi i nimfe rekli da ode u Podzemni svet i da je odatle vrati, što je on sa zadovoljstvom učinio. Izvor: Dictionary ofGreek And Roman Biography And Mythology. William Smith, Vol. II; str. 109-110. 31

Aristaios ili Aristceus (Ancient Greek: AapioaioO, bio je niži bog, bliskipratilac stada, i heroj kulture kome se pripisuje pronalazak mnogih korisnih zanata, uključujuči i pčelarstvo. Bio je sin Apola i Cyrene, koja je bila lovac. Izvor: Dictionary ofGreek And Roman Biography And Mythology; Smith; 1870; Vol. I; str: 289. 32

Leviathan (jvf? uvrnuti, obavijeni) bilo je biblijsko, morsko čudovište. Reč Leviatan postala je sinonim za bilo koje veliko morsko čudovište ili stvorenje. Izvor: Merriam Webster Dictionary, El. Ed. 33

U Hinduizmu, avatar (u Sanskritu 3^rTR avatara spuštanje) je promišljeno spuštanje božanstva na Zemlju ili spu-štanje Vrhovnog Biča, Vishnu u Vaishnavites), što se uglavnom smatra reinkarnacijom, ali tačniji prevod je pojavljivanje ili još bolji, manifestacija. U Sikizmu, svaka duša koja je uzeta ili koja je rođena na zemlji se naziva avatar. Ova reč ima mnogo različitih značenja u Hindu religiji i filosofiji. Izvor: Puranic Encyclopaedia A Comprehensive Dictionary with Special Reference to the Epic and Purariic Literature, Vettam Mani, 1975; str: 78-83. 34

Pojam Edda (Edda, množ. Eddur) se odnosi na Stare nordijske Poetske Edde i Prozne, koje su napisane na Islandu tokom XIII veka na islandskom jeziku, mada imaju materijal iz drugih izvora predanja, koji se odnose na Vikinšku eru. Te knjige su glavni izvor za srednjevekovnih predanja Islanda i skandinavskih zemalja. Reč edda po jednoj teoriji znači velika baba koja se pojavljuje poemi Rigspula. Druga kaže da ona potiče stare Norske poezije. Treča, da potiče od kulturnog centra pod nazivom Oddi. Izvor.Encyclopedia Britannica, ed. 1911; Vol VIII; str 921.. 35

U grčkoj mitologiji Hesperides (EoTiepiSec;) su nimfe koje neguju blaženi vrt sa zlatnim jabukama, koje one čuvaju uz pomoć aždaje čuvara. To je bio poslednji Herkulov zadatak. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Kathleen N. Daly, Third Edition, 2009, str. 69. 36

Hesione je bila Trojanska princeza, ćerka Laomedona, Prijamova sestra i supruga kralja Telamona iz Salamisa. Apolo i Posejdon su bili ljuti na kralja Laomedona, jer je on odbio da isplati ono što je obećao za izgradnju zida oko Troje. Apolo je poslao kugu a Posejdon morsku aždaju da unište Troju. Proročište je reklo da je spasenje moguće samo ako Laomedon da svoju ćerku Hesionu morskoj aždaji, pa je kralj nju privezao, nagu, za stenu u blizini obale. Herkules se upra-vo vratio sa ekspedicije na Amazonke, i video je na steni, obećao

je da će je spasti pod uslovom da mu kralj preda njegove predivne konje koje je dobio od Zevsa, kao nagradu za kidnapovanje Ganimeda. Laomedon je prihvatio i Herkules je ubio morsku aždaju, po nekim zapisima, nakon što je bio progutan od nje, i pošto je u njenoj utrobi proveo tri dana, i izašao ali bez dlake na telu. Izvor. Mythology Greek and Roman; Friedrich Nosselt; London; 1885; str. 176. 37

U grčkoj mitologiji Andromeda je bila ćerka Cepheus i Cassiopeia, kralja i kraljice severne afričke kraljevine Etiopije. Njena majka Cassiopeia se hvalila da je njena ćerka lepša od Nereidse, nimfe-ćerke boga mora Nereus, koju su često viđali u pratnji Posejdona. Da bi kaznio kraljicu zbog njene arogancije Posejdon, brat Zevsov, i bog mora, poslao je morsku aždaju Cetus da opustoši obale Etiopije uključujući i kraljevstvo kraljice. Očajni kralj je upitao Proročište Apola, koje mu je saopštilo da neće biti odlaganja sve dok kralj ne žrtvuje svoju ćerku Andromedu. Ona je bila okovana za stenu, naga, na obali. Persej se vratio nakon što je ubio Gorgonsku Meduzu. Kada je video okovanu Andromeda, on je prišao Cetusu dok je bio nevidljiv (nosio je Hadesov šlem), i ubio morsku aždaju. Oslobodio je Andromedu, i oženio se njome iako je bila obećana drugom. Tomom svad-benog dana, obećani, rival Perseju, u sukobu je bio okamenjen jer je video glavu Gorgonske meduze. Izvor: Ibid. str. 260-262. 38

Po Jevrejskom predanju Rahab je monstrum haosa u Starom Zavetu, primer neprijateljstva prema Bogu, (Jov 9:13; 26:12). U obličju je morskog čudovišta, aždaje iz vode, vladar mora. Rahab je bio, Anđeo drzak i ponosan, zadužen za uzburkivanje vode i stvaranje velikih talasa; bio je takođe zadužen za urlanje mora. Prema nekim izvorima, on je bio anđeo čuvar Egipta i ovo mesto je često pripisano drugim anđelima kao što su Belial, Mastema, Samael i Uzza. Izvor: The Routledge Dictionary ofGods and Goddesses, Devils and Demons; Manfred Lurker, 2004; str. 159. 39

Odnosi se u Skandinavskoj mitologiji na svet naseljen živim ljudima, nasuprot Asgardu, boravištu bogova. Takođe je atribut za oblast mora, oblast zmija. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 40

Scamander (ZKapavSpoc;; SavGoc;), u Grčkoj mitologiji je bio rečni bog, sin Oceanusa i Tethys, prema Hesiodu. Smatra se da je Scamander bio sin Zevsa. Borio se na strani Trojanaca tokom Trojanskog Rata, nakon što ga je grčki heroj Ahil uvredio. Scamander je takođe pokušao da ubije Ahila tri puta, ali se ovaj spasio samo zahvaljujući zalaganji-ma Here, Atine i Hephaestusa. U ovom kontekstu, on je personifikovan sa rekom Scamander koja teče iz planine Ida, preko ravnice, do grada Troje. Ubio ga je bog Xanthus. Izvor: Dictionary ofGreek And Roman Biography And Mythology; Smith; 1870; Vol. III; str: 734. 41

Bellerophon, grčki BeAAepocpcov je heroj u Grčkoj mitologiji. On je najveći heroj i ubica monstruma, uz Kadmusa i Perseja, pre dana Herkulesa, čija je najveća pobeda bila ubistvo Chimere, monstruma kojeg je Homer opisao sa lavljom glavom, guščijim telom i zmijskim repom: njegov dahje dolazio iz u užasnim eksplozijama goruće vatre. On je ime je dobio po plemiću kojeg je ubio, Bellerus. Kaže se da je ubio svog brata, Deliades, Peiren, ili Alcimenes. Da bi se očistio od greha ubistava, pobegao je kod Proetusa, čija se žena Anteia zaljubila u njega; ovaj to nije prihvatio, i ona ga optužuje kod muža sa zahtevom da ga

ubije. Proetus ga šalje kod svog tasta Lobatesa, kralja, Lycia, sa zapečaćenim pismom i zahtevom da ga on ubije. Lobates ga šalje da ubije monstruma Chimaeru, siguran u njegov neuspeh. Bellerophon je uzjahao Pegaza, i podigao se u vazduh. Ubio je Chimaeru sa visine, strelama. Na kraju, Kralj mu daje svoju ćerku za ženu, i postao je njegov naslednik na tronu. Izvor: Dictionary ofGreek And Roman Biography And Mythology; Smith; 1870; Vol. I; str: 480-481. 42

Vasuki (Sanskrit: dl^cRl, cii^q) je zmija demon, jedna od zmija Hindu i Budističke mitologije. On je veliki kralj zmija demona i ima dragulj na glavi (Nagamani). Manasa, druga zmija, je njegova sestra. Vasuki je Šivina (Uništitelj) Zmija. 43

Talant, je stara mera za masu. Ona odgovara masi vode u zapremini jedne amfore ili oko jedne kubne stope. Ukupna težina se kreće oko 27 kg ili oko 60 engleskih funti. U datom slučaju ukupna težina iznosi oko 810 kilograma. Izvor: Merriam-Webster Dictionary, El. Ed. 44

Bhairava (strašni ili užasni) je zastrašujuća manifestacija Šive, čiji znak su bili dugački očnjaci. Ponekad nazivan Kalaraja, Gospodar Vremena, i smatralo se da upravlja svetom i vremenom. Smatra se da simbol lingam potiče od njega. Izvor: Encyclopedia ofHinduism; Constance A. Jones and James D. Ryan; N.Y; 2007; str. 74. 45

Po grčkom predanju Aeneas je ličnost iz Homerove Ilijade, u priči o Trojanskom ratu. Aeneas je bio jedan od grčkih vođa, njihov največi ratnik, posle Hektora. Bio je pošten i moralan čovek pa su ga nazivali pobožni jer je poštovao bogove i bio poslušan prema njihovim zapovestima. Zauzvrat, bogovi su ga voleli. Neki od najmoćnijih bogova su bili njegovi zaštit-nici: Apolo, Posejdon i Afrodita, a to mu je obezbedila majka, koja je bila boginja. Inače, njegov lik postoji u obe mitologije, grčkoj i rimskoj. Izvor: UXL Encyclopedia ofWorld Mythology\ Gale; 2009; Vol. 1; 12. 46

Sisera, hebrejski mo^O. Pominje se u Bibliji (1. Carevi, 1:27; 9:15,. kao i u Sudijama, na pet mesta). Bio je kapetan Jabinove armije koja je bila uništena od armije Baraka u ravnici Esdraelon. Njegovo ime je hetitsko ili hurijansko. Smatra se i egipatskim, od Ses-Ra, Sluga od Ra. Izvor: International Standard Bible Encyclopedia, Internet izdanje. 47

Ninus, osnivač Nineve. Za njega se govorilo da je sin Belusa ili Bel, koji je za 17 godina osvojio celu zapadnu Aziju uz pomoć Ariaeus, kralja Arabije, i napravio je prvu imperiju. Tokom opsade Baktre upoznao je Semiramis, ženu svog oficira, Onnesa, koju je preuzeo i oženio. Dar tog braka je bio Ninias, tj. Ninevite. Nakon smrti Ninusa, Semiramis, koja je optužena da ga je izazvala, podigla mu je spomenik hram-grobnicu, 9 nivoa visoku, 10 široku, blizu Vavilona, odakle potiče priča o Piramu i Thisbi. Prema Kastoru sa Rodosa (oko 167. g) njegova vladavina je trajala 52 godine. Priča o Ninusu i Semiramis je dobila brojne oblike nakon I veka kao Helenistička romansa nazvana Ninus Romansa, Priča o Ninus i Semiramis i sl. Izvor: Encyclopedia Britannica, El Ed.

48

Amun (ili Amon, Amoun, Amen, ili retko Imen, grčki Ammon i Hammon, egipatski Yamanu) je ime Božanstva u Egipatskoj Mitologiji, koje se postepeno uzdizalo i postalo najvažnije, da bi na kraju u potpunosti nestalo. Amunovo ime je prvi put zabelezeno u egipatskim zapisima kao imn, što znači Sakriveni. Izvor: Egyptian Mythology A to Z, Third Edition, 2010. Pat Remler. str. 13. 49

Maximus iz Tira (grčki: Mđ£ipo<; Tupioc;; živeo krajem II veka), znan i kao Cassius Maximus Tyrius, bio je grčki re-toričar i filosof, koji je duže živeo u Atini a manje u Rimu, nominalno je bio Platonista, ali u suštini Eklektik i prethodnik Neoplatonizma. Poznat je po tome što kaže, da duša u velikoj meri nosi veliki sličnost sa božanstvom; ona je delimično besmrtna i, kada se oslobodi zaprljanosti tela, postaje demon; život je san duše, iz kojeg se budi u smrti. Izvor: Encydopedia Britannica; XI Ed.; Vol. XVII; str. 927. 50

Glaucus je bio grčki bog mora, sin Anthedona i Alcione. Prema Ovidiju, Glaucus je započeo život kao običan smrtnik ribar, koji je živeo u boeotijskom gradu Anthedonu. On je slučajno otkrio magičnu biljku koja je mogla da ribu koju je on ulovio, vrati u život i odlučio je da je i on proba na sebi. Biljka ga je učinila besmrtnim ali su počela da mu rastu peraja umesto ruku i riblji rep umesto nogu, što ga je primoralo da zauvek živi u moru. Glaucus je bio na početku zabrinut zbog ovoga, ali Oceanus i Tethys su ga lepo primili i bio je dobro prihvaćen od njih i božanstava mora i od njih je naučio umet-nost proricanja. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Third Edition, 1992 Kathleen N. Daly, str. 60.

0 duši, već istraživanje o načinima za dolazak do velikog obećanog cilja - savršenosti duše i, kao nužna posledica, do morala i društva. Ova Zemlja, njima nije bila dom Duše, već njihovo mesto izgnanstva. Nebo je bilo njihov dom i tamo su one rođene. Nebu duša mora neprestano da okreće svoj pogled. Čovek nije zemaljska biljka. Njegovi koreni su na Nebu. Duša je izgubila svoja krila, zagušena je sa gustinom materije. Ona će se oporaviti kada oslobodi sebe od materije i započne svoj let u visine. Materijalno biće, po njihovom mišljenju i mišljenju Svetog Petra, jeste princip svih strasti koje smetaju razumu, zavode intelekt i prljaju čistotu duše. Misterije su naučile čoveka kako da umanji delovanje materije na dušu i da se povrati u prethodno stanje, kao u svoj prirodni dominion. Da se mrlje koje su tako sakupljene, ne bi održale nakon smrti, korišćena su pročišćenja kao što su post, okajanje, kupanje, pranje i natapanje vodom, uzdržljivost i iznad svega, inicijacija. Mnoge od ovih stvari su bile na početku simboličke, kao materijalni znaci koji su ukazivali na moralnu čistotu ne-ophodnu za Inicirane; ali one su kasnije počele da se tretiraju kao realno korisni razlozi te čistote. Efekat inicijacije je trebalo da bude isti kao onaj u filosofiji - da pročisti dušu od njenih strasti, da oslabi vlast tela nad božanskim delom čoveka i da mu unapred pruži ovde dole, sreću poput sreće koju će jednog dana uživati i njegovu buduću viziju Božanskog Bića. I, stoga, Proclus, kao i drugi Platonisti, smatra daMisterije i inicijacije izvlače dušu izsmrtnogi materijalnogživota, da bisepono-vo spojila sa bogovima; i, da sledbenicima rasteraju senke neznanja, sa sjajem Božanstva. Takvi su bili dragoceni plodovi poslednjeg Stepena Mistične Nauke - videti Prirodu u njenim izvorima i poreklu, 1 postati blizak sa uzrocima stvari i sa stvarnim postojanjima. Ciceron kaže da duša mora da uvežbava sebe u izvršavanju vrlina, kako bi se brzo vratila na svoje mesto porekla. Ona bi trebalo, dok je zatočena u telu, da oslobodi sebe kontemplacijom o su-periornom biću i da se, na neki način, razdvoji od tela i čula. One koje ostanu zarobljene, potčinjene svojim strastima i kršenju svetih zakona religije i društva, ponovo će se uzneti na Nebo tek nakon što budu pročišćene, kroz dug protok vremena. Inicirani su bili obavezni da se oslobode od svojih strasti, da oslobode sebe od smetnji čula i materije da bi mogli da se uzdignu u razmišljanju o Božanstvu, ili o toj bestelesnoj i nepromenljivoj svetlosti u kojoj žive i postoje uzroci stvorenih vrsta. Mi moramo, kaže Porfirije, pobeći od svega čulnog, da bi duša mogla sa lakoćom da seponovo spoji s Bogom i da živi sretno s Njim. A Hierocles kaže: Ovoje veliki zadatak inicijacije - da podsetimo dušu štaje stvarno dobro i lepo i da nam to bude blisko, kao i njoj; daje oslobodimo od bolova i muka koje ona trpi ovde dole, u lancima materije kao u mračnom zatvoru; da njoj olakšamo povratak u nebeski sjaj i da je smestimo na Srećna Ostrva, kroz njeno vraćanje u prethodno stanje. Otuda, kada čas smrti dođe, duša, oslobođena svog smrtnog odela, koje ona ostavlja iza sebe kao ostavštinu zemlji, ona će se živahno uzneti prema svom domu među zvezdama, gde će zadobiti svoje prethodno stanje i približiti se Božanskoj prirodi onoliko koliko čovek to može. 1

Plutarh upoređuje Izidu sa znanjem, a Tifona sa neznanjem koje zatamnjuje svetlost svete doktrine, a čiji bljesak osvetljava dušu Iniciranog. Nema poklona od bogova, smatra on, koji je to-liko dragocen kao znanje o Istini i onog o Prirodi bogova, jer nam naše ograničene sposobnosti ne dozvoljavaju da se uzdignemo do njih. Valentianus je nazivao inicijaciju Svetlost. Inicirani, kaže Psellus , postaje Epopt, tek onda mu je dozvoljeno da vidi Božansku Svetlost. Klemens iz Aleksandrije, oponašajuči jezik Iniciranih u Misterijama Bakoa, poziva ove Inicirane koje naziva slepim, poput Tiresiasa , da dođu i vide Hrista Koji če ih osvetliti većom slavom od Sunca i uzvi-kuje: O, Misterije, zaista najsvetije! O, čista Svetlosti! 2

3

4

Kada baklja Dadoukosa sja, Nebo i Božanstvo se prikazuju pred mojim očima! Ja sam iniciran i postao sam sveti! To je bio pravi cilj inicijacije - biti sveti i Videti tj. imati pravu i vernu sliku Božanstva, znanje Koje je bilo Svetlost u Misterijama. Iniciranima na Samotraki je bilo obećano da će oni biti čisti i pravi. Klemens kaže da su krštenjem iluminirane duše odvedene do čiste svetlosti sa kojim se ne meša mrak, niti išta materijalno. Inicirani postaje Epopt i nazivan je Seer (vidovnjak, prorok). Zivela, Novorođena Svetlosti! uzvikivali su Inicirani u Misterijama Bakoa. Takvim su se smatrali potpuni efekti inicijacije. One su osvetljavale dušu zrakom Božanstva i postale su joj, takoreći, oko kojim (prema Pitagorejcima) ona razmišlja o oblasti Istine. Svojim mi-stičnim apstrakcijama, ona se uzdizala iznad tela, čije je delovanje vremenom poništavala, da bi po-novo bila svoja i sebe potpuno okupirala sa Božanstvom i načinom kako da počne da liči na Njega. Sužavanjem oblasti čula i strasti nad dušom, i njenim oslobađanjem od tela i od jadnog robova-nja njemu, stalnim upražnjavanjem svih vrlina, praktičnih i kontemplativnih, naša drevna Braća su nastojala da se prilagode za povratak u nedra Božanstva. Neka naši ciljevi, kao Masona, ne padnu is-pod nivoa njihovih. Mi koristimo simbole koje su i oni koristili; i, predajemo iste velike, glavne dok-trine koje su oni podučavali, o postojanju jednog inteligentnog Boga, i o besmrtnosti duše čoveka. Ako nam se detalji njihove doktrine o duši, čine da su na ivici apsurdnosti, uporedimo ih sa opštim znanjem iz naših dana i - zaćutimo! Ako nam se čini da su oni smatrali simbol, u nekim slučaje-vima, kao simbolizovanu stvar, i obožavali znak kao da je on po sebi samo Božanstvo, razmislimo koliko su nedovoljne naše vlastite ideje o Božanstvu, i kako mi obožavamo te ideje i slike oblikovane i skrojene u našoj svesti, a ne samo Božanstvo: i, ako smo spremni da se nasmejemo važnosti koju su oni davali osvećenju i postu, zastanimo i preispitajmo se - da li ista nemoć ljudske prirode postoji i danas, koja uslovljava da obredi i ceremonije budu smatrane za stvarno efikasne u spasenju duše. I, zapamtimo, zauvek, reči jednog starog pisca kojima zaključujemo ove pouke: Zadovoljstvo je stajati na obali i videti brodove kako se Ijuljaju na moru; zadovoljstvo je stajati na prozoru zamka i gledati bitku i događanja ispod njega; ali ni jedno zadovoljstvo nije uporedivo sa stajanjem na tlu nadmoćne Istine (brdo, na komeje vazduh uvek čist i miran, za ovu potrebu nije nam neophodno) i videti greške i lutanja, magle i bes dole u dolini; tako da ovaj prizor uvek bude uz sažaljenje, a ne sa naduvenošću ili ohološću. Sigurnoje da Nebo iznad Zemljegura Ijudsku misao prema dobročinstvu, ka osloncu u Proviđenje i Da se okrenemo ka polovima istine.

^------ .

26“, PRINC MILOSTI, ili TROSTRUKI5 ŠKOT

Dok ste bili prekriveni mrakom, čuli ste od Slavne Prošlosti ponavljanje njenih drevnih doktrina. Niko nema pravo da prigovori, ako Mason Hrišćanin vidi u Krišni i Sosioschu , Mitri i Ozirisu predskazanje Božanske Reči koja, prema njegovom verovanju, postaje čovek koji umire na krstu da bi spasio posrnulo čovečanstvo. Taj ne sme da zameri ako je drugi čuju ponovljenu, kroz Reč voljenih Učenika, koja je bila na početku s Bogom i koja je bila Bog Koji je sve stvorio, kroz sam Logos Platona i Reč, ili izgovorenu Misao, ili prvu Emanaciju Svetlosti, ili Savršeni Razum Velikog, Tihog, Vrhovnog, Nestvorenog Božanstva u kojeg su svi verovali i svi ga obožavali. 6

Mi ne potcenjujemo važnost nijedne Istine. Mi ne izgovaramo ni reč koju bilo ko, bilo koja vera, može da smatra nepoštovanjem. Mi ne kažemo Muslimanu da je za njega važno jedino da veruje da postoji samo jedan Bog, i potpuno je nevažno da li je Muhamed bio Njegov Prorok. Mi ne kažemo Hebreju da je Mesija kojeg on očekuje bio rođen u Vitlejemu pre skoro dve hiljade godina i da je on jeretik, jer on u to neće da veruje. Isto tako, mi ne kažemo iskrenom Hrišćaninu da je Isus iz Nazareta bio samo čovek poput nas i da je Njegova istorija samo lažno oživljavanje jedne stare legende. Da učinimo išta od toga, izvan je naše nadležnosti. Masonerija iz svih vremena je za sva vremena; ni iz jedne religije, već u svima ona nalazi svoje velike istine. Za svakog Masona postoji Bog, Jedan, Vrhovni, Beskonačan u Dobroti, Mudrosti, Promišljenosti, Pravdi i Čovekoljublju; Kreator koji Uređuje i Štiti sve. Kako, ili preko kojih posrednika On stvara i deluje i kako On otkriva i pokazuje Sebe, Masonerija ostavlja verama i Religijama da to ispitaju. Za svakog Masona duša čovekova je besmrtna. Da li ona emanira iz Boga i da li se vraća Njemu, i kakav je način njenog postojanja posle zemlje, neka svako sudi za sebe. Masonerija nije stvorena da bi to razrešila. Svakom Masonu Mudrost ili Inteligencija, Sila ili Snaga i Harmonija ili Sklad i Lepota, su Trojstvo atributa Boga. U suptilnosti Filosofije, koje se odnose na njih, Masonerija se ne meša, niti odlučuje u pogledu realnosti pretpostavljenih Postojanja koja su njene Personifikacije, niti da li je Hrišćansko Trojstvo takva personifikacija ili Stvarnost od najveće važnosti i značaja. Za svakog Masona Beskrajna Pravda i Dobronamernost Boga daju potpunu sigurnost da će Zlo biti konačno skinuto s trona, a Bog, Istina i Lepota, vladati, pobediti i biti večni. Ona prenosi kako oseća i zna da Zlo, Bol i Tuga postoje kao deo mudrog i blagotvornog plana i da deluju pod okom Boga, čiji će rezultat biti savršenstvo. Da li je postojanje zla pravilno objašnjeno u ovoj ili onoj veri, preko Tifona Velike Zmije, preko Ahrimana i njegovih Armija Poročnih Duhova, Giganta i Titana koji ratuju protiv Neba, preko dva postojeća Principa o Dobru i Zlu, preko Sataninog izazova i pada Čoveka, preko Loka i Zmije Fenris (iz skandinavske mitologije), izvan je domena odlučivanja Masonerije i nije joj potrebno da istražuje. Nije u njenom Delokrugu da određuje kako konačni trijumf Svetlosti i Istine i Dobra nad Mrakom i Pogrešnim i Zlom treba da se ostvari, ni da li se Spasitelj, voljen i tražen od svih naroda, pojavio u Judeji, ili tek treba da dođe. Ona poštuje sve velike reformatore. Ona u Mojsiju vidi Zakonodavca Jevreja, u Konfučiju i Zoroasteru, u Isusu iz Nazareta i u Arapskim ikonoklastima Velike Učitelje Moralnosti i Eminentne Reformatore, možda i više od toga, i dozvoljava svakom bratu u Redu da prisvoji svakog od ovih sa tako visokim, čak i Božanskim Karakterom, onako kako mu njegova Vera i Istina nalažu.

Dakle, Masonerija ne veruje nijednoj neistini i ne podučava neverovanje ni u jednu religiju, sve dok ta vera sama ne uruši svoje uzvišene vrednosti Božanstva, degradira Njega do nivoa strasti čovečanstva, ospori veliku sudbinu čoveka, porekne dobrotu i dobronamernost Vrhovnog Boga, na-padne one velike stubove Masonerije, Veru, Nadu i Milosrđe, ili podučavanje besmrtnosti, i ignoriše stalne dužnosti Obreda. Masonerija je poštovanje Boga, ali takvo da u njemu svi civilizovani ljudi mogu da se nađu, jer ona ne prihvata da objasni ili dogmatski reši one velike misterije koje su iznad slabašnog.razumeva-nja našeg ljudskog intelekta. Ona veruje u Boga i Nada se; ona Veruje, kao dete, i krotka je. Ona ne povlači mač da primora druge da prihvate njena verovanja ili da bude srećna sa svojim nadama. I ona strpljivo Čeka da shvati misterije Prirode i Boga Prirode, u budućem životu. Najveće misterije Univerzuma su stalno prisutne oko nas; tako banalne i obične nama da ih ni-kada ne primećujemo i ne razmišljamo o njima. Mudar čovek nam govori o zakonima koji regulišu kretanje sfera, koje, sijajući u velikom krugu i okrećući se oko svojih osa, uvek jure nezamislivom brzinom kroz beskrajni Svemir, dok mi, atomi, sedimo ovde dole i umišljamo da je sve ovo stvoreno zbog nas. One nam govore o centripetalnim i centrifugalnim silama, gravitaciji i privlačenju i svim drugim zvučnim terminima, izmišljenim da bi se sakrio nedostatak značenja. Postoje u Univerzumu druge sile, osim ovih mehaničkih. Zamislimo da su ovde dve malecke semenke, nebitno različite po izgledu, i dve veće. Dajte ih obrazovanom Mudracu, Hemičaru koji će nam reći kako kiseonik sagoreva u plućima, da se biljke hrane fosforom i ugljenikom, alkalima i silicijumom. Neka ih on rastavi na delove, analizira, izmuči na sve načine koje on zna. Čist rezultat za svako od ovih je malo šećera, malo fibrinogena, malo vode ugljenika, kalijuma, natrijuma i sličnog - nebitno je šta sve. Mi ih sve zakopavamo u zemlju i mala kiša ih ovlaži i Sunce sine na njih i tanani izdanak izbija i raste; i kakvo čudo je taj rast - sila, moć, sposobnost kojom malo i slabašno izbija, da ga mali crv može odseći jednim potezom vilice, izvlači iz zemlje vazduh i vodu, različite elemente koji su tako naučno katalogizovani, s kojima ona povećava svoj rast i uzdiže se takoreći neprimetno prema nebu. Jedno raste da bude vitko, nežno, nejakog stabla, meko na dodir, poput običnog korova; drugo je snažan grm drvenastog tkiva, naoružan trnjem i dovoljno jak da prkosi vetrovima; treće je nežno drvo koje može da uništi mraz i na koje cela šuma gleda s visine, dok drugo širi svoje grane i ne mari za mraz i led, ni za sneg koji mesecima leži u njegovom korenju. Ali, gle! Iz tvrde crne zemlje, bezbojnog vazduha i providne kišnice, hemija semena je stvorila boje četiri različite nijanse zelene koja oboji lišće što izlazi u proleće na našim biljkama, našem grmlju, drveću. Nešto kasnije izlaze cvetovi - žive boje ruža, prelep sjaj karanfila, umereno crveni jabuke, sjajno beli cvetovi pomorandže. Odakle dolaze boje lišća i cveća? Kakvim hemijskim pro-cesom su oni izvučeni iz ugljenika, fosfora i krečnjaka? Ima li većeg čuda od pravljenja nečega ni iz čega? Otkinite cvet. Pomirišite sjajni parfem; svaki je savršen. Odakle su oni došli? Kojom kombina-cijom kiselina i alkala može hemijska laboratorija da ih stvori . 7

I sada s ona dva drveta dobijamo voće: rumene jabuke i zlatne pomorandže. Uberite ih - otvo-rite ih! Tkivo i vlakna su potpuno drugačiji! Ukusi su potpuno drugačiji, a miris svakog od njih je drugačiji od mirisa njegovog cveta. Otkud ukus i ovaj novi miris? Malo zemlje, vode i vazduha dovoljno je da se

stvore različiti ukusi za svaku voćku, drugačiji miris ne samo za svaku voćku, već i za svaki njihov cvet. Da li je još problem odakle dolaze misao i volja i opažanje i svi fenomeni uma, ili odakle dolaze boja, miris, ukus voća i cvet? I, gle! U svakoj voćki su nove semenke, svaka darovana istom čudnovatom snagom da se re-produkuje svako s istom čudnovatom snagom upakovanom u njemu da se ponovo razvije. Sile koje su živele tri hiljade godina u zrnu žita nađenom u zavojima Egipatske mumije, sile o kojima obrazovani, nauka i mudrost ne znaju ništa više od onoga što znamo o prirodi i zakonima delovanja Boga. Šta mi možemo da znamo o prirodi i kako možemo da razumemo moći i načine delovanja ljudske duše kada su veliko lišće, biserno beli cvet i zlatna voćka pomorandže - čuda potpuno van našeg razumevanja? Mi samo skrivamo svoje neznanje u oblacima reči. Reči su prečesto samo kombinacija zvukova bez ikakvog sadržaja i značenja. Šta je centrifugalna sila? Tendencija da se ide u određenom smeru! Koja eksterna sila tada stvara tu tendenciju? Koja sila pokreće magnetnu iglu prema severu? Koja sila pokreće mišiće koji podižu ruku, kada volja određuje da ona treba da se pokrene? Kada nastaje sama volja? Da li je to spontani - prvi uzrok ili je to posledica? Ovo su takođe čuda, neobjašnjiva kao što je stvaranje ili postojanje i samoposto-janje Boga. Ko će da nam objasniti strast, zlovolju, bes, pamćenje i dopadljivost malog kanarskog carića? A ko svest o identitetu i snu psa? Moć razuma slona? Čudesne instinkte, strasti, vladu i javnu politiku i načine prenošenja misli mrava i pčele? Ko nam je omogućio da razumemo, sa svim ovim naučenim rečima, kako toplota dolazi do nas sa Sunca i svetlost s udaljenih Zvezda, koja je krenula na svoj put prema zemlji odnekle, u vreme kada su Haldejci započeli gradnju Vavilonske Kule? Ili, kako slika ili prikaz nekog predmeta dolazi i fiksira se u dužici oka i kada je tamo, kako to čisto ništa, nesuštastvena slika, postaje pretvorena u čudnovatu stvar koju mi nazivamo Vid? Ili, kako talasi u atmosferi, udarajući po timpanu uha -tanušni, nevidljivi talasi, stvaraju podjednako čudnovatu pojavu Sluha i postaju urlanje tornada, udarci groma, moćan glas okeana, cvrčanje zrikavca, nežni, slatki opažaji izvanrednih drhtaja i varijacija carića i ptice rugalice ili magičnih melodija Paganinija s instrumenata?

Naša čula su misterije za nas i mi smo misterija sami sebi. Filosofija nas nije naučila ničemu o prirodi naših oseta ili čula, našem opažanju ili percepciji, našim spoznajama, poreklu naših misli i ideja, već rečima. Bez napora ili ikakvog nivoa razmišljanja koje nikad ne traje dugo, čovek može da postane svestan ličnog identiteta u sebi, odvojenog i drugačijeg od svog tela i uma. Mi mučimo sebe u težnji da steknemo neku ideju o sebi, mučimo sebe do iscrpljenosti. Ko je omogućio da shvatimo da, pri susretu s drugim telom, slika u oku, talasanje vazduha delujući na uvo, pojedinačne čestice koje ulaze u nozdrve i, dolazeći u kontakt s nepcima, nastaju osećaji u nervima i iz njih opažaj u umu o životinji ili čoveku? Šta mi znamo o Supstanci? Čovek čak sumnja da ona postoji. Filosofi nam kažu da našim ču-lima možemo spoznati samo atribute supstance, obim, čvrstoću, boju i slično, ali ne samu tvar koja postoji, čvrstu, crnu ili belu. Kako onda možemo da znamo atribute Duše, njene misli i njena opa-žanja, a kamoli samu Dušu koja opaža i misli.

Kako čudesna misterija postoji u toploti i svetlosti, a mi ne znamo kako se, do određene gra-nice, koja je uska u poređenju s beskonačnim, van nje na sve strane šire beskrajni prostor i crnilo nezamislivog mraka i snaga nepodnošljive hladnoće! Zamislite samo moćnu Silu neophodnu za održanje toplote i svetlosti u centralnoj tački nečeg tako beskrajnog, čiji je mrak kao onaj u ponoć, prema kojoj hladnoća Arktika ne predstavlja ništa. Ipak, Bog je svuda. I kakve misterije su efekti toplote i hladnoće na čudesnu tečnost koju nazivamo vodom! Kakva misterija leži u svakoj pahulji snega i u svakom kristalu leda i u njihovoj konačnoj transformaciji u vidljivu paru koja se uzdiže iz okeana, ili sa zemlje i koja lebdi iznad vrhova planina! Kakvu masu čuda nam je zaista otkrila hemija! Zamislite samo da neki zakon koji je doneo Bog bude odjednom ukinut, onaj o privlačenju ili spajanju, ili o koheziji na primer, ceo materijalni svet, sa svojim čvrstim granitom i dijamantom, žilama zlata i srebra, oknima i porfirima, svojim ogromnim ležištima uglja, našim skeletom i svakim rebrom i kostima ove naizgled neuništive zemlje, sve bi se trenutno raspalo, sa svim suncima i svetovima širom Univerzuma Boga, u retku i nevidljivu paru si-ćušnih čestica ili atoma, raširenih čitavim beskrajnim prostorom i s njima bi svetlost i toplota nestali. Samo Božanstvo bi ostalo, kao što su verovali Drevni Persijanci, večna Svetlost i Besmrtna Vatra.

Misterije Božjeg Velikog Univerzuma! Kako mi, sa svojim ograničenim mentalnim vizijama, možemo da očekujemo da ih dosegnemo i da ih shvatimo! Beskrajni Svemir, koji se širi svakog dana, bez granica, beskonačno Vreme, bez početka i kraja i Mi, Ovde i Sada, u centru svakoga od njih! Beskonačnost sunaca, od kojih je nama najbliže, najmanje po veličini viđeno kroz najmoćnije tele-skope - svako sa svojom svitom svetova, beskrajnim brojem takvih sunaca, tako dalekih da njihova svetlost ne može da stigne do nas, putuju beskrajnim vremenom, dok je svetlost koja je dopirala do nas, s nekih za koje mi mislimo da ih vidimo, na svom putu je pedesetak vekova. Naš svet se okre-će oko svoje ose i juri večno na svom putu oko sunca i ono, sunce i ceo sistem, okreće se oko neke centralne, velike tačke i ta sunca, zvezde i svetovi, zauvek blješte pri neverovatnim brzinama kroz neograničeni prostor. Tada, u svakoj kapi vode koju popijemo, u svakom zalogaju većine naše hrane, u vazduhu, na zemlji, na moru, postoji neverovatna celina živih stvorenja, nevidljivih golim okom, neverovatno malih, živih, koji se hrane, možda svesni svog identiteta, sećanja i instinkta. Takve su neke od misterija velikog Univerzuma Boga. I mi, čiji je život i svet u kojem živimo i od kojeg živimo, ipak smo samo tačka u centru beskonačnog Vremena: mi, koji hranimo mikroskop-ske organizme ovde i na kojima povrće raste, željni smo saznanja o tome kako je Bog stvorio ovaj Univerzum, da razumemo Njegove Moći, Njegove Atribute, Njegov Način Postojanja i Delovanja; željni smo da znamo plan prema kojem nastaju svi događaji, taj plan koji je dubok koliko i Sam Bog; da saznamo zakone kojima On upravlja Njegovim Univerzumom; rado bismo da Ga vidimo igovori-mo s Njim licem u lice, kao što čovek govori sa čovekom: i mi upadamo u neverstvo, jer ne razumemo. On nam zapoveda da volimo jedan drugog, da volimo svog suseda kao sebe, a mi se svađamo i sporimo, mrzimo i ubijamo jedan drugog, jer ne možemo da imamo isto mišljenje o Suštastvu Njegove Prirode, pa ni o Njegovim Atributima. Da li je On postao čovek kojeg je rodila žena i bio razapet na krst, da li je Sveti Duh od iste supstance kao i Otac ili je samo od slične supstance, da li je nemoćni starac Božji Zamenik, da li su neki izabrani od večnosti da budu spaseni, a drugi da budu prokleti i kažnjeni, da li je kazna za poročne posle smrti - večna, da li je ova doktrina ili neka druga jeretička ili ispravna?

Natapamo svet krvlju, iseljavamo regione, pretvaramo plodnu zemlju u pustinje sve dok nismo, zbog religioznih ratova, proganjanja i krvoprolića, pretvorili Zemlju, koja je mnogo vekova obilazila oko Sunca, u grobnicu koja se puši i zaudara na usirenu krv, krv ubijene braće od braće, zbog različitog mišljenja, koja je natopila i zagadila sve njene vene, dok je nismo ko-načno pretvorili u užas pred njenim sestrama u Univerzumu. I, da su svi ljudi bili Masoni i pokoravali se masonskom umerenom i plemenitom učenju, taj svet bi bio raj, ali su netolerantnost i proganjanje napravili od sveta pakao. Jer, to je Masonska vera: Verovati u Božju Beskonačnu Dobronamernost, Mudrost i Pravdu, Nada u konačnu pobedu Dobra nad Zlom, i u Savršenu Harmoniju kao konačan rezultat svih sloga i nesloga Univerzuma: i budi Milosrdan kao što je Bog, prema nevernim, grešnim, lažnim i posrnulim ljudima, jer svi sačinjava-mo veliko bratstvo.

INSTRUKCIJA. Prvi Nadzornik .*• Brate Drugi Nadzorniče, da li si ti Princ Milosti? Drugi Nadzornik •*. Video sam Deltu i Sveta Imena na njoj i ja sam Ameth kao i ti, u Trostrukom Zavetu, čiji znak nosimo. Pitanje .*. Koja je prva Reč na Delti? Odgovor •*. Neizrecivo Ime Božanstva, prava misterija koja je poznata samo Amethu. Pitanje Šta tri strane delte znače nama? Odgovor Nama i svim Masonima, tri Velika Atributa ili Razvoja Suštastva Božanstva su -Mudrost, ili Misaona i Stvaralačka Moć, u kojoj su, dok još nije bilo ničega osim Boga, Plan i Ideja Univerzuma je oblikovana i oblikovana: Sila, ili Izvršna i Stvaralačka Moć, koja trenutno deluje, stvorila je Tip i Ideju koju je zamislila Mudrost; i Univerzum i sve Zvezde i Svetovi, Svetlost i Život, Čovek i Anđeli i sva živa stvorenja su postala; i Harmonija ili Održavajuća Moć, Poredak, i Lepota, održavaju Univerzum u svom Stanju i čine zakon Harmonije, Kretanja, Proporcije i Napretka. -Mudrost je osmislila plan, Snaga ga je izvela, Harmonija ga podržava i čuva - Masonsko Trojstvo, tri Moći i jednom Suštastvu. Tri stuba koja podupiru Univerzum - Fizički, Intelektualni i Duhovni - čiji je Masonska Loža tip i simbol - dok Hrišćanskim Masonima oni predstavljaju Trojstvo koje nosi zapis na Nebu, Otac, Reč, Sveti Duh, pri čemu su sva tri Jedan. (Jovan 2: Gl. s;7.). Pitanje .*. Šta tri grčka slova na Delti I •*. H •*. Z (Jota, Eta i Sigma) predstavljaju? Odgovor •*. Tri Imena Vrhovnog Božanstva među Sirijcima, Feničanima i Hebrejima. Ihuh [Yhwh]; Samopostojanje ... Al Bog-Prirode ili Duša Univerzuma... Shadai Vrhovna Moč. }

Takođe, tri od Šest Glavnih Atributa Boga su među Kabalistima - Mudrost [IEH], Intelekt, (NouO kod Egipćana, Reč (Ao^oc;) kod Platonista i Mudrost, (Eocpia), kod Gnostika: ... Veličanstvenost [Al], čiji je Simbol bila lavlja glava... i Pobeda i Slava [Tsabaoth] koji su dva stuba Jakin i Boaz, koji stoje u Portiku Hrama Masonerije. Za Hrišćanskog Masona to su prva tri slova imena Sina Božjeg Koji je umro na krstu da bi spasio čovečanstvo. }

Pitanje Koji je prvi od Tri Zaveta, čiji znak mi nosimo? Odgovor Onaj koji je Bog napravio sa Nojem; kada je On rekao: Ja neću višeproklinjati zemlju zbog čoveka, neću uništiti sve živo kao što sam učinio. Dok Zemlja postoji, vreme setve i žetve, hlad-noće i vrućine, Zime i Leta i dana i noći, neće nestajati. Ja dajem Moj zavet tebi, tvojem semenu posle tebe i svakom živom stvoru. Celo Čovečanstvo neće biti uskraćeno za vodu za plavljenje, ali neće biti poplava koja će uništiti zemlju. Toje znamenje mojeg zaveta: Ja sam namestio Moj luk u oblaku, i on će biti znamenje zaveta između Mene i zemlje, jedan većni zavet između Mene i svakog živog stvora na zemlji. (Postanje Gl. 8: 21-22; i 9: 9-23.). Pitanje •*. Koji je drugi od Tri Zaveta? Odgovor .*. Onaj koji je Bog napravio sa Avramom kada je rekao: Ja sam Apsolutno Nestvoreni Bog. Ja ću napraviti zavet između Mene i tebe i ti ćeš biti Otac Mnogih Naroda i Kralj će izaći iz tvojih slabina. Ja ću dati Moj Zavet između Mene i tebe i tvojih potomaka posle tebe, do najdaljih genera-cija, kao jedan večni zavet; i, Ja ću biti njihov Bog i daću ti zemlju Kanaana na večno posedovanje. (Postanje; Gl. 17:4, 7 i 8.). Pitanje .*. Koji je treći Zavet? Odgovor •*. Onaj koji je Bog napravio sa svim ljudima, preko Njegovih proroka kada je rekao: Ja ću skupiti sve narode ijezike i oni će doći da vide Moj Sjaj. Ja ću stvoriti novo Nebo i novu zemlju; stara će biti zaboravljena, i ona se nje više neće sećati. Sunce više neće sijati danju, neće ni Mesec sijati noću; već će Gospod biti večna svetlost i sjaj. Njegov Duh i Njegova Reč će ostati sa Ijudima zauvek. Nebo će nestati kao para i zemlja će ostariti kao odeća i oni koji budu na njoj, će umreti; ali moje spasenje će biti večno i moja pravičnost nikada neće prestati; i biće Svetlost među neznabošcima i spas do kraja zemlje. Iskupljeni od Gospoda će se vratiti i večna radost će biti na njima, a tuge i žalosti će nestati. (Isia Gl. 66:18, i 22-23; i> Otkrovenje Gl. 21:1.). Pitanje ••• Koji je simbol Trostrukog Zaveta? Odgovor a Trostruki Trougao. Pitanje •*. Čega je on još simbol nama? Odgovor .*• Trojstva Atributa Božanstva i trostruke suštine Čoveka, Principa Života, Intelektualne Snage i Duše ili Besmrtne Emanacije iz Božanstva. Pitanje Koja je prva velika Istina Svetih Misterija? Odgovor .*• Ni jedan čovek nije video Boga - nikada. On je Jedan, Večni, Svemoćni, Svemudri, Beskonačna Pravda, Milostiv, Dobronameran i Saosećajan, Kreator i Zaštitnik svega, Izvor Svetlosti i Života, Istovremeno postojanje sa Vremenom i Prostorom, Koji misli i Mišlju stvara Univerzum i sve žive stvari i dušu čoveka: To Je - Postojanost, dok je sve osim toga, neprestano stvaranje. Pitanje ••• Koja je druga velika Istina u Svetim Misterijama? Odgovor Duša Čoveka je Besmrtna, ne kao rezultat organizacije, ni celovitog načina delova-nja materije, ni neprekidnog niza pojava i opažaja, već Postojanja, jednog i identičnog živog duha, varnice Velike

Centralne Svetlosti koja je ušla i boravi u telu i koja će biti odvojena posle smrti i iz njega vraćena Bogu koji je nju dao; koja se ne raspršava niti nestaje posle smrti kao dah ili dim, koja se ne može uništiti već koja i dalje postoji i ima aktivnost i inteligenciju, čak onakvu kakva je posto-jala u Bogu pre nego što je obavijena telom. Pitanje .*. Koja je treća velika Istina u Masoneriji? Odgovor Impuls koji podstiče na pravilno ponašanje i odvraća od zločina, nije samo stariji od naroda i gradova, već je jednak s Božanskim Bićem Koje vidi i vlada Nebom i zemljom. Nije Tarquin manje kršio taj Večni Zakon, mada tokom njegove vladavine možda nije bilo pisanih zakona protiv tih kršenja u Rimu, jer, princip koji nas navodi na pravilno ponašanje i upozorava na krivicu, proističe iz prirode stvari. On nije počeo da biva zakon onda kada je prvi put napisan, niti potiče iz njega, već je vršnjak samoj Božanskoj Inteligenciji. Posledica vrline nije da se ona izvrši i time nestane; ponašanje vredno hvale mora da ima dublje korene, motive i podsticaje - da bi dobilo pečat vrline. 7

Pitanje Koja je četvrta velika Istina u Masoneriji? Odgovor .*. Moralne istine su isto toliko apsolutne koliko i metafizičke. Čak ni Božanstvo ne može da učini da nastanu posledice bez uzroka ili pojave bez sadržaja. On ne bi mogao da uradi ništa pogrešno ili loše, kad bismo se mi držali svoje date reči da volimo istinu i da smirimo svoje strasti. Principi Moralnosti su aksiomi kao i principi u Geometriji. Moralni zakoni su nužni od-nosi koji teku između prirode i stvari i njih nije Bog stvorio, već su u potpunosti postojali u Bogu. Njihovo kontinuirano postojanje ne zavisi od delovanja Njegove Volje. Istina i Pravda su Njegovo Suštastvo. Nije naša dužnost da poštujemo Njegov zakon zato što smo mi slabi, a Bog svemoćan. Mi možemo biti primorani, ali nismo obavezni da se pokoravamo jačem. Bog je princip Moralnosti, ali ne samo zbog Njegove puke volje koja, izdvojena od svih drugih Njegovih atributa, ne bi bila ni pravedna, ni nepravedna. Bog je izraz Njegove volje, sve dok je volja po sebi izraz večne, apsolutne, nekreirane pravde koja je u Bogu, koju Njegova volja nije kreirala, ali koja se izvršava i obznanjuje, kao što naša volja zabranjuje, obznanjuje i izvršava ideju dobrog, koja je u nama. On nam je dao zakon Istine i Pravde, ali On nije samovoljno postavio taj zakon. Pravda je bitna u Njegovoj volji, jer se sadrži u Njegovoj inteligenciji i mudrosti, u samoj prirodi Njegovoj i unutrašnjem suštastvu. Pitanje •*. Koja je peta velika Istina u Masoneriji? Odgovor .*• Postoji suštinska razlika između Dobra i Zla, šta je pravo, a šta nije pravo i uz ovu razliku dodaje se da je svako inteligentno i slobodno stvorenje apsolutno obavezno da se prilagodi onom što je dobro i pravo. Čovek je inteligentno i slobodno biće - slobodno, jer je on svestan da je to njegova dužnost, i zato što mu je dato da bude njegova dužnost da poštuje naloge istine i pravde i zato on mora obavezno da ima snagu da tako radi, što podrazumeva moć da ne radi tako; da je sposoban da shvati razliku između dobra i zla, pravde i nepravde, uz prateću obavezu da se prirodno pridržava te obaveze, nezavisno od prilike ili pozitivnog zakona, da takođe bude sposoban da se odupre izazovima koji ga podstiču na zlo i nepravdu i da se pridržava svetog zakona večne pravde. Tim čovekom ne upravlja nezadrživa Zla Kob ili neumoljiva Sudbina, on je slobodan da bira između Zla i Dobra, Pravde i Ispravnog, Dobrog i Lepog, koji su suštastvo Božanstva, kao i Njegova Beskonačnost, i zato je to zakon za čoveka, jer, mi smo svesni svoje slobode ponašanja, kao što smo svesni svog identiteta i kontinuiteta svog postojanja i imamo isti dokaz za jedno kao i za drugo i, ako

bismo sumnjali samo u jedno, ne bismo bili sigurni u oba, a onda je sve nerealno, možemo da osporimo svoju slobodnu volju i slobodno delovanje samo ako su zasnovane na prirodi nemogučih stvari. To bi moglo da znači da osporavamo Svemogučeg Boga. Pitanje ••• Koja je šesta velika Istina Masonerije? Odgovor .*• Potreba za pokazivanjem moralnih istina je dužnost. Moralne istine, neophodne razumu, obavezne su za volju. Moralna obaveza, kao i moralna istina koja je njena osnova, je apso-lutna. Kako nužne istine nisu manje ili više nužnost, tako ni obaveze nisu ni manje ni više obavezne. Postoje stepeni važnosti među različitim obavezama, ali nijedan u samoj obavezi. Mi nismo skoro obavezni ili gotovo obavezni. Mi smo potpuno obavezni ili uopšte nismo. Ako bi postojalo samo jed-no mesto pribežišta, gde bismo mogli da pobegnemo od obaveze, onda ona prestaje da postoji. Ako je obaveza apsolutna, ona je nepromenljiva i univerzalna. Jer, ako ona od danas ne može da bude za sutra, ako je nešto obavezno za mene nije obavezno za tebe, obaveza bi se razlikovala po sebi i bila bi promenljiva i uslovna. Ova činjenica je princip sve moralnosti. Da svako delo suprotno istinitom i pravdnom, zaslužuje da bude suzbijeno silom i kažnjeno kada je izvršeno, podjednako iako ne po-stoji bilo kakav zakon ili pogodba za njega: taj čovek prirodno prepoznaje razliku između valjanosti i nedostataka dela, kao i između pravde i nepravde, poštenja i nepoštenja i on oseća, iako nije naučen tome i u odsustvu zakona ili pogodbe, da je pogrešno da porok bude nagrađen ili da prođe neka-žnjeno i da vrlina bude kažnjena ili nenagrađena i da Božanstvo, koje je beskrajno pravedno i dobro, mora da sledi kao nužan i nepromenljiv zakon da kazna mora da bude rezultat za Greh, kao njegova neizbežna i prirodna posledica i naravoučenije, a ne samo samovoljna osveta. Pitanje .*. Koja je sedma velika Istina u Masoneriji? Odgovor .*. Nepromenljivi zakon Boga zahteva da, uz uvažavanje apsolutnih prava drugih, bu-demo nepristrasni, da bi mi trebali da činimo dobro, da budemo milosrdni i da uvažavamo zahteve velikodušnih i plemenitih osećaja duše. Milosrđe je zakon, jer naša svest nije zadovoljna i nema olakšanje ako nismo umanjili nečiju patnju, zabrinutost i oskudicu. To je davanje da onaj kojem se daje nema pravo da dobije ili zahteva. Biti milosrdan je naša obaveza. Mi smo Darodavci Božije darežljivosti. Ali, obaveza nije tako precizna i nefleksibilna, kao što je obaveza da budemo pravedni. Milosrđe nezna ni za pravila ni za ograničenja. Ono je iznad svih obaveza. Njegova lepota se sadrži u njegovoj slobodi. Onaj koji ne voli, ne poznaje Boga; jer Bog jeljubav. Ako volimo jedan drugog, Bog je u nama i Njegova Ijubavje usavršena u nama. Bogje Ijubav; i onaj kojije u Ijubavi onje u Bogu i Bogje u njemu. Biti u obavezi bliskosti jedan s drugim, u bratskoj ljubavi, ublažiti potrebe onom koji oskudeva i biti darežljiv, slobodouman i gostoljubiv, da ni jednom čoveku ne vratiš zlo za zlo, da se raduješ dobroj sreći drugih, da saosećaš s njima u tuzi i nesreći, da živiš miroljubivo sa svim ljudima i za uvredu vratiš - dobrotom i ljubaznošću, to su uzvišeni nalozi Moralnog Zakona, predavani od najranijih dana sveta u Masoneriji. Pitanje •*. Koja je osma velika Istina u Masoneriji? Odgovor .*. Da zakoni kojima se upravlja i reguliše Univerzum Boga su zakoni kretanja i harmonija. Mi vidimo samo pojedinačne, poremećaje stvari, i sa svojim slabim i ograničenim sposobnostima i vizijom ne možemo da razaznamo njihove veze, pa ni moćan sklad koji pretvara očigledne suprotnosti u savršenu harmoniju. Zlo je jedino očigledno, a u stvarnosti je sve dobro i savršeno. Jer, patnja i tuga, proganjanje i muke, nesreće i siromaštvo, bolest i smrt, samo su sredstva u kojima se samo plemenite vrline mogu razvijati. Bez njih i bez greha i greške, pogrešnog i nasilja, ne

mogu postojati posledice bez odgovarajućeg uzroka, ne može postojati strpljenje pod patnjama i nedaćama, razboritost u poteškoćama, umerenost da bi se izbegli ispadi, hrabrost da se suprotsta-vimo opasnosti, istina, kada je opasno govoriti istinu, ljubavi kada se susrećemo s nezahvalnošću, milosrđe prema nesrećnicima i onima kojima je ono potrebno, uzdržavanje i opraštanje povređenih, tolerantnost prema pogrešnim mišljenjima, milosrdne osude i objašnjenja ljudskih motiva i dela, patriotizm, heroizm, čast, samoodricanje, ni plemenitost. Te i mnoge druge vrline i uzvišenosti neće moći da postoje, čak će i njihova imena biti nepoznata, a jalove vrline koje još postoje, teško da zaslužuju ime, jer, život će biti jedna zapovest, smrt, nizak nivo iznad kojeg nijedan uzvišeni element ljudske prirode ne može da ispliva i ljudi će ležati u stalnoj lenjosti i zaludnosti, samo u bezvrednom poricanju, umesto da budu hrabri i snažni borci protiv strašnih legija Zla i surovih Tegoba. Pitanje ••• Koja je deveta velika Istina Masonerije? Odgovor ••• Velika vodeća doktrina ovog Stepena je - da su Pravda, Mudrost i Milost Božja kao beskonačnost, kao savršenstvo, i da se ni u najmanjem svom delu međusobno ne sukobljavaju, ne isključuju jedna drugu već sačinjavaju Veliko Savršeno Trojstva Atributa, tri, a ipak jedan: da, pošto je princip nagrade i kazne apsolutan, onda svako dobro delo zaslužuje da bude nagrađeno, a svako loše da bude kažnjeno i da je Bog isto toliko pravedan koliko je On dobar; pa ipak, u ovom svetu su stalni povratni slučajevi u kojima su zločini i surovost, ugnjetavanje, tiranija i nepravda uspešni, a zadovoljni, bogati i samouspostavljeni vladaju i upravljaju uživajući sve blagoslove Božjeg dobročinstva, dok su vrli i dobri - nesrećni, jadni, siromašni, utamničeni, umiru od hladnoće i gladi, robovi su ugnjetavanja i instrumenti i žrtve zlikovaca koji vladaju tako da bi ovaj svet, ako u njemu nema postojanja izvan njega, bio jedno veliko pozorište pogrešnog i nepravde. To navodi da je Bog potpuno ravnodušan prema Njegovom obaveznom zakonu nagrade i kazne, iz čega sledi da mora da postoji naredni život u kojem će ono što je očigledno pogrešno biti ispravljeno, da sve moći ljudske duše teže beskonačnom i da su njihov nesalomivi instinkt besmrtnosti i univerzalne nade u naredni život potvrdile sve vere, svi pesnici i predanja, da uspostavlja njegovu izvesnost, da čovek nije siroče, on ima Oca blizu sebe i da mora doći dan kada će Svetlost i Istina i Ispravno i Dobro biti pobednici, a Mrak, Grešno, Pogrešno i Zlo, biti uništeni i nepoznati zauvek, da je Univerzum jedna velika Harmonija u koju je, prema verovanju svih naroda, duboko usađena u svim srcima iz prvobitnih vremena, Svetlost koja će konačno nadvladati Mrak, a Princip Dobra, Zlo. I bezbroj duša, koje su emanirale iz Božanstva, pročišćene i oplemenjene kroz borbu ovde dole će se ponovo vratiti u savršenu sreću, u grudi Boga. Tada kršenje Njegovih zakona više neće biti moguće. Pitanje •*• Koja je, onda, ta velika pouka koja nam se prenosi, kao Masonima, u ovom Stepenu? Odgovor •*• Da ka tom stanju i kraljevstvu Svetlosti, Istine i Savršenstva, koji su apsolutno izve-sni, svi dobri ljudi na zemlji teže i, ako tamo postoji zakon iz čijeg delovanja niko nije izuzet, kojim se njihova tela obavezno predaju tami i prašini, tamo postoji još jedan zakon, ništa manje izvestan niti manje moćan, koji upućuje njihov duh u stanje Sreće, Sjaja i Savršenstva, u grudi njegovog Oca i njegovog Boga. Točkovi Prirode nisu napravljeni da mogu da idu unazad. Sve gura prema Večnosti. Od rođenja Vremena, uspostavljen je snažan tok koji nosi sve sinove čovekove prema tom bezgra-ničnom okeanu. U međuvremenu, Nebo privlači sve što je srodno njegovoj prirodi, obogačuje sebe preuzimajuči sa Zemlje i sakupljajući u svoje ogromne grudi sve što je čisto, stalno i božansko, ne ostavljajući ništa vatri da sve na kraju uništi, osim sirove materije koja stvara požudu; dok sve što je odgovarajuće bude preuzeto iz ruševina sveta, da ukrasi Grad Večnosti.

Neka se svaki Mason stoga pokori glasu koji ga poziva tamo. Težimo stvarima koje su iznad i ne budimo zadovoljni svetom koji uskoro treba da nestane i koji ćemo morati brzo da napustimo, pri čemu ne smemo da zaboravimo da se pripremimo za onaj na koji smo pozvani da u njemu bo-ravimo, večno. Dok nas sve u nama i oko nas podseća na približavanje smrti, istovremeno nas uči da ovo nije naš odmor, da ubrzamo pripreme za naredni svet i iskreno molimo za tu pomoć i snagu od našeg Oca koji jedini može da zaustavi taj poguban rat koji su naše želje vodile predugo s našom sudbinom. Kada želje i sudbine idu u istom smeru, a te Božje volje postanu neizbežne u našem iz-boru, sve će neizbežno postati naš izbor, sve će pripadati nama; život će se otarasiti svoje taštine, a smrt će biti lišena svojih užasa. Pitanje •*. Koji su simboli pročišćenja neophodni da bismo postali savršeni Masoni? Odgovor Umivanje čistom vodom ili krštenje, jer pranje tela je simbolično pročišćenje duše, stoga ono pomaže telesnom zdravlju, a vrlina je zdravlje duše, dok su greh i porok, njena bolest: -Miropomazanje ili trljanje uljem, jer smo s njima odvojeni i posvećeni službi i svešteništvu Lepog, Istinitog i Dobrog; - i belom odećom, simbolom otvorenosti, čistote i istine. Pitanje .*. Koji je nama glavni simbol čovekovog konačnog spasenja i regeneracije? Odgovor .*. Bratska večera s hlebom, koji hrani, i vinom, koje osvežava i razgaljuje, simboli su za vreme koje će doći, kada celo čovečanstvo treba da bude jedno veliko harmonično bratstvo; i prenosi nam ove velike pouke: pošto se materija večno menja, a ne uništi se ni jedan njen atom, nije racionalno očekivati da mnogo plemenitija duša ne nastavlja da postoji posle groba. Mnogo hiljada onih koji su umrli pre nas mogu da tvrde da su s nama zajednički vlasnici čestica od kojih su sastav-ljena naša smrtna tela, jer materija uvek stvara nove oblike; i da su tela odavno umrlih, praotaca pre i posle Potopa, kraljeva i običnih ljudi svih doba, rastavljena na svoje sastavne elemente, raznosili su ih vetrovi preko kontinenata i da oni stalno ulaze i postaju deo boravišta novih duša, stvarajući nove veze saosećanja i bratstva između svakog čoveka koji živi i cele njegove rase. I tako, u hlebu koji jedemo i vinu koje pijemo noćas može da uđe, i postane deo nas, istovetna čestica materije koja je nekad bila deo materijalnog tela pod imenom Mojsije, Konfučije, Platon, Sokrat ili Isus iz Nazareta. U istinskom smislu, mi jedemo i pijemo tela pokojnih; i ne može se reći da u tome ne postoji nijedan atom u našoj krvi ili telu koji je tuđe vlasništvo za koji se ne bi mogla neka druga duša sporiti s nama. Ona nas uči, takođe, beskrajnom dobročinstvu Boga koji nam šalje vreme za setvu i žetvu, svako u svom godišnjem dobu, i čini da Njegove kiše padaju a Njegovo Sunce sija i za dobro i za zlo: dajući nam nezahtevane Njegove bezbrojne blagoslove, ne tražeći pri tome od nas ništa za uzvrat. Jer, tu nema anđela smeštenih u karaulama stvaranja da pozovu svet na molitvu i žrtvu; ali On daruje svoje dobročinstvo u tišini, kao dobar prijatelj koji dolazi noću i ostavlja nam svoje darove na vra-tima, da ih mi nađemo ujutru, odlazi tiho i ne traži zahvalnost, ne prekidajući svoju službu pažnje našoj nezahvalnosti. I, tako, hleb i vino nas uče da naša Smrtna Tela nisu više Mi od kuće u kojoj živimo ili odela koje nosimo, ali Duša je JA, Jedna, istovetna, nepromenljiva, besmrtna emanacija iz Božanstva, da se ona vraća u Boga i da je večno srećna, onda kada On to hoće. Dok naša smrtna tela nestaju, vraćaju se u elemente iz kojih su nastala, njihove čestice ulaze i izlaze u večnom stva-ranju. Za našu jevrejsku Braću ova večera je simbolična Pasha: za Hrišćanskog Masona, pojedena od Hrista i Njegovih Učenika, kada je, proslavljajući Pashu, On razlomio hleb i dao im ga rekavši: Uzmite! Jedite! Ovoje Moje telo, i dajući im čašu, On reče: Pijte do dna! Toje Moja krv Novog Zaveta, kojaje prolivena za mnoge druge radi spasenja od greha (Mateja, Gl. 26:26, 27,28), čime se simbolizuje savršena harmonija i sjedinjenje Njega i odanih; i Njegova smrt na krstu, radi spasenja čoveka.

Istorija Masonerije je istorija Filosofije. Masoni ne nameravaju da uspostave sebe za instruktore ljudske rase, ali, kao što je Azija stvorila i sačuvala Misterije, Masonerija je, u Evropi i Americi, do-bivši regularnost za svoje doktrine, duh i akciju, razvila moralne osobine koje čovečanstvo može da preuzme od nje. Mnogo konzistentnija i mnogo jednostavnija po obliku procedure, ona je ukinula brojne alegorijske panteone drevnih mitologija i sama je postala nauka. Niko ne može da ospori da je Hrist predavao uzvišenu moralnost. Volite jedan drugog (Jovan, Gl.i3:34); oprostite onima koji vas s prezrenjem iskorišćavaju i progone (Mateja Gl. 5:11); budite čisti u srcu (Mateja, Gl. 5:8); budite smerni, pokorni, zadovoljni; ne stičite bogatstvo na zemlji, već na Nebu (Mateja, Gl. 6:19-20); potčinite se legalnim vlastima iznad vas (Marko, Gl. 12:17); budite kao ona mala deca, ili nećete moći da budete spaseni,jer takvi su u Kraljevstvu Neba (Luka, Gl. 18:16); oprostitepokaj-niku i ne bacite kamen nagrešnog, ako ste i vigrešili (Jovan, Gl. 8:7). Radite drugima ono što biste želeli da oni rade vama, (Mateja, Gl. 7:2) takva, ne baš teško razumljiva pitanja teologije, bila su Njegova jednostavna i uzvišena predavanja. Rani Hrišćani sledili su njegove stope. Prvi propovednici vere nisu mislili na dominaciju. Potpuno okupirani Njegovom izrekom da među njima treba da postoji prvi, onaj koji će služiti s najvećom privrženošću, oni su bili ponizni, skromni i milosrdni i, oni su znali kako da prenesu ovaj duh iz unutrašnjosti čoveka u crkvama pod njihovom upravom. Te crkve su bile na početku spontani skupovi svih Hrišćana koji su naseljavali istu oblast. Čista moralnost, pomešana s religio-znim zanosom, bila je osobina svih i izazivala je divljenje čak i kod njihovih progonitelja. Sve je bilo zajedničko među njima, njihova radost i njihova tuga. U tišini noći, oni su se sretali radi uputstava i da se zajedno mole. Njihove omiljene proslave ili bratske zakuske, završavale su ovo sjedinjavanje, na kojem su sve razlike u društvenim položajima i rangovima bile izbrisane u prisustvu očinskog Božanstva. Njihov glavni cilj je bio da čoveka naprave boljim, vraćajući ljude na jednostavno pošto-vanje, čija je osnova bila univerzalna moralnost; da prekinu s onim brojnim i surovim žrtvama koje su svuda krvlju natapale oltare bogova. Time je Hrišćanstvo popravljalo svet i poštovalo predavanja svog osnivača. Ono je dalo ženi njen pravi status i uticaj; ono je uredilo porodični život i dalo mo-gučnost pristupa robovima na njihove omiljene praznike, postepeno ih uzdižući iz ugnjetavanja pod kojim je polovina čovečanstva stenjala vekovima. To je, u svojoj čistoti kakva je predavana od Samog Hrista, bila prava prvobitna religija, kao ona koju je Bog preneo Patrijarsima. To nije bila nova religija, već ponovni prikaz najstarije od svih, i njena prava i savršena moralnost je moralnost Masonerije, kao što je moralnost svih vera antike. U ranim danima Hrišćanstva postojala je inicijacija poput onih kod pagana. Pojedinci su bili prima-ni samo pod specijalnim uslovima. Da bi dostigli celovito znanje doktrine morali su da prođu tri stepe-na instrukcija. Inicirani su uvek bili podeljeni u tri klase; prva SlušaocU druga Početnici (ili Katekumeni) i treća Verni. Slušaoci su bili vrsta novopridošlih, koji su kroz određene ceremonije i određena uputstva bili pripremani da prime dogme Hrišćanstva. Delovi ovih dogmi su bili poznati Početnicima koji su, posle posebnih pročišćenja, bili kršteni ili inicirani u Božansku generaciju (theogenesis), ili u večnim misterijama te religije, inkarnaciju, rođenje, strast i uskrsnuće Hrista, bili su inicirani samo Verni. Ove doktrine i proslave Svetih Sakramenata (zaveta), posebno Pričesti, održavane su u dubo-koj tajnosti. Te Misterije su bile podeljene u dva dela. Prvi je bio nazvan Grupa Početnika, drugi Grupa Vernih. Proslave Mitrinih Misterija su takođe bile nazivane skupovima, a ceremonije su bile iste. Tu su se mogli naći svi zaveti Katoličke Crkve, čak i dah krizme. Sveštenici Mitre su obećavali Iniciranima oslobođenje

od greha kroz ispovest i krštenje, i budući život, u sreći ili mizeriji. Oni su slavili pričest s hlebom, prikaz uskrsnuća. Krštenje novorođene dece s miropomazanjem, ispoveda-nje greha - sve je to pripadalo Mitrinim ritualima. Kandidati su prečišćavani nekom vrstom kršte-nja, znak im je utiskivan na čelo, davani su im hleb i voda i izgovarane mistične reči. Tokom progona u ranom periodu Hrišćanstva, Hrišćani su se skrivali u ogromnim katakom-bama koje su se prostirale kilometrima u svim pravcima ispod grada Rima za koje se smatra da su bile etrurskog porekla. Tu, usred proširenja lavirinta, u dubokim pećinama, skrivenim sobama, kapelama i grobnicama, progonjeni su nalazili sklonište i tu su izvodili svoje ceremonije Misterija. Basilideani , hrišćanska sekta koja se pojavila posle vremena Apostola, upražnjavala je Misterije prema starim egipatskim legendama. One su simbolizovale Ozirisa sa Suncem, Izidu sa Mesecom i Tifona sa Škorpijom i nosili su kamene kristale na kojima su bili ti amblemi, kao amuleti ili talismani, da ih zaštite od opasnosti; na njima su takođe bile sjajne zvezde i zmija. Oni su bili kopirani sa talismana Persije i Arabije i davani su svakom kandidatu na njegovoj inicijaciji. 8

Irenceus nam kaže da su Simonianci, jedna od najranijih sekti Gnostika, imali Sveštenstvo u Misterijama. 9

Tertulian nam govori da su Valentinci, najslavnija od svih Gnostičkih škola, imitirali ili, tačni-je, da su deformisali Eleuzijske Misterije. Irinej nam to objašnjava u nekoliko interesantnih poglavlja 0 Misterijama koje su izvodili Marconsiansi ; i Origen nam daje više informacija o Misterijama Ophitesa; i nema sumnje da su sve Gnostičke sekte imale Misterije i inicijacije. Svi oni tvrde da imaju tajnu doktrinu koja im je dolazila direktno od Isusa Hrista, drugačiju od one koja je u Jevanđeljima 10

1 Epistolama i močnija od njih, koja je po njihovom mišljenju bila jedva shvatljiva za običan svet (ezoterična). Tu tajnu doktrinu oni nisu prenosili svima i u velikoj sekti Basilideanaca jedva da ju je svaki hiljaditi znao, kako saznajemo od Irineja. Mi znamo samo za imena najviših klasa u njihovoj Inicijaciji. Oni su bili zvani Izabranik ili Elus [EkAektoi] Stranac na Svetu [£evoi ev Koafid)]. Oni su imali bar tri Stepena - Materijalni, Intelektualni i DuhovnU Manje i Veće Misterije; i onih koji su dobili najviše Stepene bilo je veoma malo. Krštenje je bilo jedna od njihovih najvažnijih ceremonija i Basilidejanci su proslavljali 10. janu-ar kao godišnjicu, dan kada je Hrist bio kršten u Jordanu. Oni su imali ceremoniju ležanja na rukama, kao način pročišćenja i jednu mističnu proslavu, simbol onoga u šta su oni verovali - da će ih nebeska Mudrost jednog dana prihvatiti u potpunosti [n\rjpto|ia]. Njihove ceremonije su bile više nalik na ceremonije Hrišćanstva nego na one u Grčkoj, ali oni su izmešali sa njima ono što je bilo pozajmljeno od Orijenta i Egipta. I, predavali su proste istine, pomešane sa celinom fantastičnih grešaka i mašte.

Disciplina (učenje), tajne je podrazumevala skrivanje (occultatio) određenih principa i ceremo-nija. Tako kaže Klemens iz Aleksandrije.

Da bi izbegli progon, rani Hrišćani su bili primorani da primenjuju velike mere predostrožnosti i da održavaju sastanke Vernih (bliskih pragu vere) po kućama i privatno, pod velom mraka. Okupljali su se noću i držali straže zbog uljeza ili lažne braće, profanih lica, koji su mogli da ih dovedu do hapšenja. Oni su razgovarali figurativno i upotrebljavajući simbole, cowans da i oni koji prislušku-ju ne bi razumeli. Među njima su postojali pripadnici povlašćene klase ili Reda, koji su bili inici-rani u nekim Misterijama s kojima su bili povezani snažnom obavezom da ih neće otkriti, čak ni razgovarati o njima, osim s onima koji su je dali pod istom pretnjom kazne. Zvali su se Braća, Verni, Nadzornici Misterija, Upravnici, Posvećenici Tajne i Arhitekti. 11

U Hierarhiae, pripisana Svetom Dionisu Areopagitu, prvom Biskupu Atine, predavanje Sakramenta, kaže se, bilo je podeljeno na tri Stepena: proćišćenje, inicijacija i okonćanje ili savršen-stvo; i ono je predstavljalo, deo ceremonije sticanja vida. U Apostolskim Predavanjima, pripisanim Biskupu Rima Klemensu, opisuje se rana crkva i kaže se: Ova pravila se moraju odmah preneti svim Ijudima, jer se u njima sadrže Misterije. Ona govore o Deakonskoj obavezi da čuvaju vrata na koja nijedan neinicirani ne sme da uđe bez po-sledica. Ostiarii, ili vratari, držali su stražu i obaveštavali druge na vreme za molitvu i okupljanje crkvenih tela i, tajnim signalima u vremenima progona, obaveštavali su one unutra, da ih upozore kako bi izbegli opasnost. Misterije su bile otvorene samo za Poverljive i Verne i nikakvi posmatrači nisu bili dozvoljeni na skupovima. 12

Tertulian, koji je umro 216. godine, kaže u svojoj Apology: Niko nije primljen u religiozne Misterije bez zaveta na ćuvanje tajne. Mi se pozivamo na vaše Trakijske i Eleuzijske Misterije; i mi posebno primenjujemo oprez, jer ako bismo ih pokazali nevernima, mi ne samo da bi isprovocirali Nebo, već bi navukli na svojuglavu najveću surovost Ijudskog nezadovoljstva. I, treba li da nas stranci provale? Oni neznaju ništa osimglasina ijeresi. I, do daljnjeg, ti Profani su zabranjeni u svim svetim Misterijama. Klemens, Biskup Aleksandrije rođen oko 191. godine, kaže, u svojoj Stromata, da on ne može da objasni Misterije, jer bi time, prema staroj izreci, stavio mač u ruke detetu. On često upoređuje Disciplinu Tajne sa neznabožačkim Misterijama, sa njihovom unutrašnjom i skrivenom mudrošću. Kad god bi rani Hrišćanin bio u društvu sa strancima koje su oni ispravno zvali Profani, oni nikada ne bi govorili o svojim zavetima (Sakramentima), već su ukazivali jedan drugom na to šta su mislili sa simbolima i tajnim lozinkama i u direktnoj komunikaciji uma s umom i kroz enigme. Origen, rođen 134. ili 135. godine, odgovarajući Celsiju, kojem je zamerao što Hrišćani kriju doktrine, kaže: Ukoliko se suštinske i važne doktrine iprincipi Hrišćanstva otvoreno predaju, ludost je zamerati im tojer su tamo i stvari koje su teško shvatljive; jer, toje zajedničko Hrišćanskim sledbe-nicima kao štoje bilo onim filosofima u čijem učenju su neke stvari bile egzoterične, a neke ezoterične: dovoljnoje reći daje tako bilo i kod nekih učenika Pitagore. Formule (pravila, principi) koje su prvobitne crkve proglašavale u trenucima proslava Misterija, bile su: Odlazi, ti Profani! Neka Katekumeni i oni koji nisu primljeni ili nisu inicirani, izađu. Archelaus, Biskup iz Cascare u Mesopotamiji, koji je 178. godine vodio raspravu s Manihejcima, kaže: Ove Misterije, koje crkva predaje sada onom koji je prošao kroz uvodni Stepen, nisu uopšte objašnjene

neznabošcima; nisu otvoreno predavane Katekumenima, jer je najveći deo onoga što je rečeno sakriveno izrazima kojima Verni [Iharoi], koji imaju znanje, dobijaju dodatne informacije, a oni koji nisu upoznati s njima, nemaju nikakvu štetu.

Kiril, Biskup Jerusalima, bio je rođen 315. godine i umro je 386. U svom Cathetsis on kaže: Gospodje govorio uglavnom u parabolama Njegovim slušaocima; ali svojim učenicima Onje poverlji-vo objašnjavao parabole i alegorije koje je govorio javno. Sjaj slaveje samo za one koji su prosvećeni: nejasnost i mrak su deo koji pripada nevernicima i neznalicama. Upravo tako crkva otkriva svoje Misterije onima koji su napredovali iznad klase Katekumena. Mi upotrebljavamo nejasne termine s drugima. Sv. Basil, Veliki Biskup Cezare, rođen 326. i umro 376, kaže: Mi smo primili dogme koje su nam prenete napisane, a one koje su došle do nas preko Apostola su pod misterijama usmenog predanja; samoje nekoliko stvari dato nama u nepisanom obliku, da ne bi prosti, previše bliski s našim dogma-ma, izgubilipoštovanjeprema njima... Toje nešto 0 čemu neiniciranima nije dozvoljeno da razmiš-Ijaju; i kako to može ikada biti napisano i da cirkuliše i da se širi među narodom? Sv. Đorđe Nazianzen, Biskup Konstantinopolja, rođen 378. kaže: Ti si 0 Misterijama čuo onoliko kolikoje nama dozvoljeno da šapnemo u uvo drugima; ostalo će tebi bitipreneto privatno; i to ti moraš da zadržiš za sebe... Naše Misterije nisu napravljene da bi bile poznate strancima.

Sv. Ambrozije, Nadbiskup Milana, koji je rođen 340, a umro 393. kaže u svom radu De Mysteriis: Sve Misterije se moraju kriti, čuvati uposvećenoj tišini da ne bi nesmotreno bile otkrivene Profanima... Nije svakome dato da razmišlja 0 dubini naših Misterija... One se ne smeju izložitipogledima onih koji ne smeju da ih vide, niti da ih prime oni koji ne mogu da ih sačuvaju. I, u jednom drugom radu se kaže: Greši prema Bogu onaj koji otkriva bezvrednima Misterije koje su njemu poverene. Opasnost nije samo u nepoštovanju istine, već u kazivanju istine, ako on iznese njene delove onima od kojih treba da budu sakrivene... Pazi da ne baciš bisere svinjamal (Mateja, Gl. 7:6)... Svaka Misterija mora da bude čuvana tajno takoreći prekrivena tišinom, da ne bi olako bila predata ušima Profanih. Vodi računa da neoprezno ne otkriješ Misterijel Sv. Avgustin, Biskup Hippoa, rođen 347. i umro 430. godine, kaže u jednom svom javnom na-stupu: Kada smo ispratili Katekumene, mi smo zadržali samo tebe da budeš naš slušalac; jer, osim svih onih stvari koje obično pripadaju Hrišćanima, mi ćemo ti objasniti uzvišene Misterije koje niko nije ovlašćen da čuje, osim onih koji, prema saglasnosti Majstora, imaju ovlašćenje za to... Kada bi-smo ih iznosili svima, mi bismo ih izdali. On tada govori o Zavetnom Kovčegu i kaže da on označava Misterije ili tajne Boga, pod senkom anđela slave i uvažavanim, zato što su skrivene. Sv. Hrizostom i Sv. Avgustin govore o inicijaciji više od pedeset puta. Sv. Ambrozije piše onima koji su inicirani i njihova inicijacija nije bila samo puko krštenje ili pristup crkvi, već se odnosila na inicijaciju u Misterije. Krštenima i iniciranima Misterije religije su bile otkrivane. One su bile skrivane od Katekumena kojima je bilo dozvoljeno da slušaju čitanje Svetih Tekstova i redovne raz-govore, dok su Misterije bile rezervisane samo za Verne, o kojima se pred Katekumenima nije razgo-varalo. Kada su

službe i molitve završene, Katekumeni i gledaoci su ih napuštali i odlazili. Hrizostom , Arhiepiskop Konstantinopolja, rođen je 354, a umro 417. godine, kaže: Ja zelim da govorim otvoreno, ali se ne usuđujem zbog onih koji nisu inicirani. Stoga moram da se snađem tako što ću da maskiram izraze, iznosiću ih na prikriven naćin... Tamo gde se svete Misterije održavaju, uklanjaju se svi neinicirani i zatim se zatvaraju vrata. On tu pominje davanje saglasnosti iniciranih; stoga navodi on>ja ovaj deo preskačem ćutanjem, jerje zabranjeno govoriti 0 takvim stvarima pred Profanima. Palladius (Biskup) o životu Hrizostoma beleži veliku pobunu zbog protesta protiv njega njegovih neprijatelja koji su probili svoj put u penetralia, gde su neinicirani gledali ono što im nije bilo dozvoljeno da vide. Hrizostom pominje iste okolnosti u njegovoj epistoli Papi Inokentiju . 13

y

14

Sv. Kiril iz Aleksandrije, koji je postao Biskup 412. Godine, a umro 444, govori u svojoj sedmoj knjizi protiv Julijana: Ove Misterije su tako duboke i tako uzvišene da ih mogu shvatiti samo oni koji su prosvećeni. Ja, stoga, neću pokušavati da govorim 0 onome štoje za divljenje u njima, da to ne ot-krijem neiniciranima, jer bih prekršio zapovest ako nečistima odam ono štoje čisto, niti bih da bacim biserepred one koji neće ceniti njihovu vrednost... Ja bih rekao mnogo više da nisam uplašen da su me čuli oni koji nisu inicirani, jer Ijudi su skloni da potcenjuju ono što ne razumeju. I, neznalice, nesvesne slabosti svojih umova, osuđuju ono što bi morale da poštuju. Theodoret, Biskup Cyropolisa u Siriji, rođen 393. godine, postao je Biskup 420. U jednom od njegova tri Dijaloga, on poziva Nepromenljivog, uvodi Orthodoxusa i kaže: Odgovori mi, molim te, na mističan ili nejasan načinjer, možda su prisutne ličnosti koje nisu inicirane u Misterijama. I, u nje-govom uvodu o Jezekilji, posmatrajući tajnu praksu na početku Hrišćanske ere, kaže: Ove Misterije su tako veličanstvene da moramo da ih čuvamo s najvećom pažnjom. Minucius Felix, jedan ugledni pravnik u Rimu, koji je živeo 212. godine i pisao u odbranu Hrišćanstva, kaže: Mnogi od njih (Hrišćana) znaju se međusobno prema znacima i znamenjima (notis et insignibus) i oni uspostavljaju prijateljstvo jedan s drugim, gotovo pre nego što su se upoznali. Latinska Reč tessera originalno znači četvrtasta pločica od drveta ili kamena, koja je upotrebljavana za pravljenje mozaičkih staza. Kasnije je označavala tablicu po kojoj se svašta pisalo i kockicu za igranje. Ona se najčešća upotrebljavala za označavanje komada metala ili drveta u četvrtastom obliku, na kojem je bila zapisana lozinka neke Armije. Otuda tessera postaje značenje same lozinke. Postojala je i tessera hospitalis, komad drveta prerezan na dva dela, kao zalog prijateljstva. Svaka strana je imala po jedan deo i zavetovala se na vernost Jupiteru. Prekršiti teseru, smatralo se, umiranjem ili prestankom prijateljstva. Rani Hrišćani su je upotrebljavali kao Znak, lozinku prijateljstva. Kod njih je bila uglavnom u obliku ribe i pravljena je od kosti. Na njenom aversu je bila napisana reč ’l^Obc;, s inicijalima koji su na grčkom zamenjivali reči, Ir|aouc; Xpr)axoc; ©eou Yioc; ZcoTr|pr|, Isus Hrist, Sin Sunca, Spasitelj. Sveti Augustin (u de Fide et Symbolis) kaže: Ovoje vera koja se s nekoliko rečipredaje Pridošlici, koja je u simbolima; tih nekoliko reči su poznate svim Vernima, koje od vernika mogu biti upučene Bogu. I, kada su tako poslate, oni mogu da žive na pravi način; živeči na pravi način, oni mogu da pročiste svoje srce i sa čistim srcem mogu da razumeju ono u šta veruju. 15

Maksimus Taurinensis kaže: Tesera je simbol i znak kojim se međusobno razlikuju Vernici i Profani.

Postoje tri Stepena u Plavoj Masoneriji i spajanjem dveju reči od po dva sloga, sjedinjavanjem binarnih, nastaju tri, svaka sa po tri sloga. Postoje tri Velika Majstora, dva Kralja i Khir-Om -Zanatlija. Kandidat dobija pristup s tri kucanja i dobija tri povratna otkucaja kao odgovor Brače. Postoje tri glavna oficira Lože, tri svetla za oltarom, tri kapije Hrama - na Istoku, Zapadu i Jugu. Tri svetla predstavljaju Sunce, Mesec i Merkur; Ozirisa, Izidu i Horusa; Oca, Majku i Dete; Mudrost, Snagu i Lepotu; Hakamah, Binah i Daath; Gedulah, Geburah i Tepareth. Kandidat pravi tri kruga u Loži: tri su ubice Khir-Oma i on je bio ubijen sa tri udarca dok je pokušavao da pobegne do jedne od triju kapija Hrama. Uzvikivanje na njegovom grobu je ponovljeno tri puta. Postoje tri dela Hrama i tri, pet i sedam Stepenika. Majstor radi s Kredom, Ugljenom i Sudom od Gline (čup); postoje tri pokretna i tri nepokretna dragulja. Trougao se pojavljuje među simbolima: dve paralelne linije koje omeđuju krug povezane su na vrhu, kao što Stubovi Jakin i Boaz simbolizuju ravnotežu koja objaš-njava velike Misterije Prirode. Ovo stalno ponavljanje broja tri nije slučajno, ni bez dubokog značenja i možemo ga nači kod svih Drevnih Filosofa. Egipatski Bogovi su sačinjavali Triade, treči član u svakoj proističe iz prethodna dva. Tako ima-mo Triade Tebe, Amuna, Maut i Kharso; one Philae, Oziris, Izida i Horusa; i Elephantine i Catarcts, Nepth, Sate i Anouke. Oziris, Izida i Horus bili su Otac, Majka i Sin. Potonji je bio Svetlost, Duša Sveta, Sin, Protogonos ili Prvodobijeni. Ponekad je ova Triada bila smatrana za Duh, ili za aktivni Princip ili Generativnu Moč; Materija ili Pasivni Princip ili Produktivna sposobnost i Univerzum, koji nastaje iz ova dva Principa. U Egiptu, takođe, nalazimo ovu Triadu ili Trojstvo; Ammon-Ra, Kreator; Oziris-Ra, Darodavac Plodnosti; Horus-Ra, (Bog Vremena, onaj koji upravlja vremenom dana i noći) - Onaj Koji Zatamnjuje Svetlost; simbolizovani su Letnjim, Jesenjim i Proletnjim Suncem. Jer, Egipćani su imali samo tri godišnja doba, tri ulaza u Hram i zbog različitih efekata Sunca u ova tri godišnja doba, Božanstvo se pojavljivalo u tri oblika. Feničansko Trojstvo su sačinjavali Ulomos, Chursorus i Jaje iz kojeg nastaje Univerzum. Haldejsko Trojstvo se sastojalo od Bel (Persijsko Zervana Akherana), Oromasdes i Ahriman; Principi Dobra i Zla na isti način proističu iz Oca, njihovom ravnotežom i naizmeničnom prevagom stvaraju harmoniju. Svaki je trebalo da vlada, po redu, u jednakim periodima, dok konačno Princip Zla ne postane dobro. Haldejska i Persijska proročišta Zaratustre imaju kao Triadu, Vatru, Svetlost i Ether. Orfej je slavio Triadu Phanesa, Urana i Krona. Corry kaže da su Trojstvo Orfika sačinjavali Metis, Fanes i Ericapaeus; Volja, Svetlost ili Ljubav i Život. Acusilaus kaže da se ona sastoji od Metis, Eros iJEther. Volja, Ljubav i Ether. Phereycides iz Sirosa da su to Vatra, Voda i Vazduh ili Duh. U dva prethodna odmah prepoznajemo Ozirisa i Izidu, Sunce i reku Nil. Poslednja tri od Persijskih Amshaspanda su bili Bahman, Gospod Svetlosti, Ardibehest Gospod Vatre i

Shariver Gospod Sjaja. Oni nas istovremeno upućuju na Kabalu. Plutarh kaže: Bolja i božanska priroda sastoji se od tri; Shvatljivosti (tj. ona koja postoji u intelektu do tada) i Materije; Norjroq fYXrj, i ono što proizilazi iz njih, što su Grci nazivali Kosmos, a Platonje nazivao Shvatljivost, Ideja, Uzor, Otac; Majka, Hraniteljka i gnezdo i mesto stvaranja, i od njih dvoje nastaju Izdanak i Postanje. U Pitagorinim izvodima se kaže: Stoga, pre nego štoje Nebo stvoreno, postojali su Ideja, Materija i Bog Demiourgos (stvoritelj ili aktivni element) prethodnih. Onje napravio Nebo iz materije, savrše-no, tek rođeno, s dušom i intelektom i predstavljao je božanstvo. Platon nam daje Misao, Oca, Prvobitnu materiju, Majku i Kosmos, Sina, izdanak dva Principa. Kosmos je Univerzum s dušom. Za kasnije Platoniste, Triada je bila Moć, Intelekt i Duh, Filo predstavlja Sanchoniathone kao Vatru, Svetlost i Plamen, tri Sina Genosa, ali ovo je aleksandrijska, a ne feničanska ideja. (Markus) Aurelius kaže da je Demijurg, ili Kreator, trostruk i tri Intelekta su tri Kralja: On koji postoji, On koji poseduje, On koji nadgleda. Prvi je onaj koji postoji po svom suštastvu; dru-gi postoji u prvom i sadrži ili poseduje Univerzum stvari; sve što kasnije nastaje, treći, nadgleda ovaj Univerzum stvoren i oblikovan intelektualno i tako imaju odvojena postojanja. Treći postoji u Drugom i Drugi je u Prvom. Najstarija zapisana doktrina Trojstva je ona Bramana. Večno Vrhovno suštastvo, nazvano Parabrahma, Berhm, Paratma, stvorilo je Univerzum samostvaranjem i prvo je pokazalo sebe kao Bramu, Stvaralačku Moć, zatim kao Višnu, Moć Održavanja i konačno Šivu, Uništavajuću i Regenerativnu Moć; tri su Načina na koja Vrhovno Suštastvo otkriva sebe u materijalnom Univerzumu, ali koja ubrzo postaju smatrana za tri različita Božanstva. Ta tri Božanstva oblikuju Trimurti, ili Triadu. Persijanci su primili od Indusa doktrinu o tri principa i promenili je u princip Života koji je bio individualizovan Suncem i principom Smrti, koja je simbolizovana hladnoćom i mrakom; paralela sa smrtnim svetom u kojem se stalna i naizmenična borba između svetlosti i mraka, života i smrti, činila samo jednom fazom velike bitke između dobrog i zlog principa, otelotvorenih u legendi o Ormuzdu i Ahrimanu. Mitra, Medejski reformator, bio je prizivan posle njegove smrti i odenut je atributima Sunca pošto su različite astronomske pojave bile figurativno objašnjene kao stvarni do-gađaji iz njegovog života. Na isti način je bila sačinjena i istorija Bude kod Indusa. Trojstvo Indusa je postalo kod Etiopljana, tj. Abisinaca Nef-Amon, Pta i Neit - Bog Kreator, čiji je simbol bio ovan - Materija, ili prvobitno blato, i koje je simbolizovano globusom ili jajetom i kao Misao, ili kao Svetlost koja sadrži klicu svega; trostruka manifestacija u jednom i istom Bogu (Athom), viđenom u tri aspekta, kao kreativna moć, dobrota i mudrost. Ostala božanstva su ubrzo izmišljena, među njima je Oziris, predstavljen Suncem, Izida, njegova žena Mesecom ili Zemljom, Tifon, njegov Brat, Princip Zla i Mraka, i Horus, koji je bio sin Ozirisa i Izide. I, Trojstvo Ozirisa, Izide i Horusa postalo je, potom, Glavni Bog i objekt obožavanja Egipćana. Drevni Etrurci (rod koja je emigrirao iz Rhaetianskih Alpa u Italiju, duž čijeg puta postoje otkriveni dokazi njihove seobe i čiji jezik niko nije uspeo da pročita), priznavali su samo Vrhovnog Boga, ali, oni su imali prikaz Njegovih različitih atributa i hramove prema ovim prikazima. Svaki grad je imao Narodni Hram, posvećen s tri velika atributa Boga: Snaga, Plodnost i Mudrost, ili Tina, Talna i Minerva. Narodno

Trojstvo je uvek bila Trijada pod jednim krovom i, isto je bilo i u Egiptu gde je jedan Vrhovni Bog sam bio prihvaćen, ali je bio obožavan kao Trijada, pod različitim imenima u svim Nomama (oblastima). Svaki grad u Etruriji mogao je da ima onoliko bogova i kapija i hramova koliko je želeo, ali tri svete kapije i jedan Hram za tri Božanska Atributa, bile su obavezne gde god je zakon Tagesa (ili Taunt ili Thoth) postojao. Jedina kapija koja je ostala u Italiji, iz starih vremena, neuništena jeste Porta del Circo at Volterra; i ona ima tri glave, tri Narodna Božanstva, jed-nu na glavnom kamenu veličanstvenog luka i po jednu iznad svake strane na vrhu bočnih stubova. Budisti smatraju da Bog Indusa Sakya, nazvan u Cejlonu Gautama, u Indiji pored Ganga Somonakodom, i u Kini Chy-Kia ili Fo, sačinjava Trojstvo (Triratna) od Bude, Dharma i SANGA -Inteligencija, Zakon i Jedinstvo ili Harmonija. Kineski Sabajci predstavili su Vrhovno Božanstvo sastavljeno od Chang-Ti, VrhovnogSuverenog; Tien, Neba i Tao, JJniverzalnog Vrhovnog Razuma i Principa Vere\ i od onog Haosa, neizmerne tiši-ne, neizmerljive praznine, bez vidljivog obličja, samog, beskonačnog, nepromenljivog, koji se kreće u krug u neograničenom prostoru, bez promena ili zamene, kada oživljen Principom Istine - emanira sva Bića, pod uticajem TAO, Principom Vere, koji stvara jednog, jedan je stvorio dva, dva su stvorila tri i tri su stvorila sve što postoji. Slavono-Vendi stvaraju Trojstvo kroz tri glave Boga Triglava; i Prusi, kroz Tri u Jednom Bogu, Perkoun, Pikollos i Potrimpos, Božanstvu Svetlosti i Gromova, Pakla i Zemlje, njenih plodova i životinja. I Skandinavci sa Odinom, Freaom i Thorom. U Kabali, ili hebrejskoj klasičnoj filosofiji, Beskonačno Božanstvo je van domašaja Ljudskog Intelekta i bez Imena, Oblika ili Granica, bilo je predstavljeno kako razvija Sebe s ciljem da kreira i kroz samoograničavanje na deset emanacija ili isticanja, nazvanih Sefiroth, ili zraci. Prvi od ovih, u svetu Atziluth, tj. koji je u Božanstvu bio Kether, ili Kruna, jeste taj preko kojeg shvatamo Božansku Volju ili potentnost. Zatim dolaze, kao par, Hakemah i Bainah, uobičajeno prevođeno kao Mudrost i Inteligencija, prvi je nazivan Otac, a potonji Majka. Hakemah je aktivna Moć ili Energija Božanstva, kojom On stvara u sebi Shvatanje ili Razmišljanje, i Bainah, pasivna Sposobnost iz koje, delovanjem Moći, proističe Shvatanje. To Shvatanje je nazvano Daath i ona je Reč, Platona i Gnostika; neizgovorena reč, u Božanstvu. U tome je poreklo Trojstva Oca, Majke i Svetog Duha i Sina ili Reči. Naredno Trojstvo je sastavljeno od četvrte Sefire, Gedulah ili Khased, Blagonaklonosti ili Milosti, takođe nazivano Otac (Aba)\ od pete, gevurah, Trezvenost ili Striktna Pravda, takođe na-zvana Majka (Imma) i od šeste, Sin njihov, ili Tiphereth, Lepota ili Harmonija. Sve, kaže Zohar, proističe u skladu s Misterijom Ravnoteze, to jest, kroz ravnotežu Suprotnosti; i tako iz Beskrajne Milosti i Beskrajne Pravde, u ravnoteži, proističe savršena Harmonija Univerzuma. Beskrajna Moć, koja je Bez Zakona i beskrajna Mudrost, u Ravnoteži takođe stvaraju Lepotu ili Harmoniju, kao Sin, Izdanak ili Ishod - Reč, ili izgovaranje Misli Boga. Moć i Pravda ili Trezvenost su isto\ Mudrost i Milost ili Blagonaklonost su isto u beskrajnoj Prirodi Božanstva. Prema Filu iz Aleksandrije, Vrhovno Biće, Prvobitna Svetlost ili Arhetip Svetlosti, ujedinjuje se s Mudrošću [Zocpia], majkom Stvaranja, stvara u Sebi sve vrste stvari i deluje na Univerzum kroz Reč [Aoyo<;.. Logos], koja boravi u Bogu i u kojoj se sve Njegove moći i atributi razvijaju sami; to je doktrina, koju je on pozajmio od Platona.

Simon Magus i njegovi učenici smatrali su da je Vrhovno Biće, Centar Svetlosti, bilo prvostvoreno, tri para sjedinjenih Postojanja, oba pola, [EuCu^icic;;... Suzugias], koji su poreklo svih stvari: Razuma i Inventivnosti; Govora i Misli; Računanja i Razmišljanja; [Nouc; ETtivoia, Ocovrj i Evvoia, Ao^iapoc;; i Ev0upr|ar)<;;. . . Nous i Epinoia, Phone i Ennoia, Logismos i Enthumesis]; od kojih je Ennoia ili Mudrost bila prvo stvorena i Majka je svega što postoji. Ostali Učenici Simona, i uz njih većina Gnostika, prihvatajući i izmenivši doktrinu, smatrali su da nArjpiojia . . Pleroma, ili Obilje Vrhovnih Inteligencija, ima na svom čelu Vrhovno Biće koje je sastavljano od osam Eonsa [Aicovrjc;.. Aiones] različitih polova; ...Dubina i Tišina; Duh i Istina; Reč i Život; Čovek i Crkva: [BuGoc;; i Eiyn; riveupa i AAr)0eia; Ao^oc;; i Ztor|; ’Av0pcoTroc;; i’EKKArjaia .... Buthos i Sig9 Pneuma i Aletheia; Logos i Zoe; Anthropos i Ekklc^sia]. Bardesanes, čijih su se doktrina Sirijski Hrišćani dugo pridržavali, smatrao je da je nepoznati Otac, srećan u Ispunjenosti Njegovog Života i Savršenstva, prvo stvorio sebi Suprugu [Zu(uyoc;... Suzugos] koju je On smestio u Nebeski Raj i koja je postala, s Njim, Majka Christosa, Sina Živog Boga, tj. (ostavljajući po strani alegoriju), da je Njegova Večita zamisao, doneta u tišini Njegovih zakona, bila Misao da otkrije Sebe kroz Biće koje će biti Njegova slika ili Njegov Sin; zatim, za Sinom su sledili njegova Sestra pa Supruga, Sveti Duh i oni su stvorili četiri Duha elemenata, muško i žensko, Maio i Jabseho, Nouro i Rucho; zatim, Sedam Mističnih Parova Duha, Nebo i Zemlju i sve što postoji; zatim sedam duhova koji vladaju planetama, dvanaest koji upravljaju Sazvežđima Zodijaka i trideset šest Zvezdanih Inteligencija koje je on nazvao Deakonima; dok je Sveti Duh [Sophia Achamoth], koji je bio i Sveta Inteligencija i Duša fizičkog sveta, prešao iz Plerome u materijalni svet i u njemu oplakivao njenu degradaciju, sve dok Christos, njen prethodni suprug, dolazeći k njoj sa Božanskom Svetlošću i Ljubavlju, nije poveo na put pročišćenja i ona ponovo ujedinila sebe s njim kao prvobitnim Suprugom. Basilides, Hrišćanski Gnostik, smatrao je da postoje sedam emanacija iz Vrhovnog Bića: Prvorođeni, Misao, Reč, Razmišljanje, Mudrost, Moć i Pravičnost, [npcoTO^ovoc;, Nouc;, Aoyoc;, Opovr|ai<;, Zocpia, Auvapuc; AiKaioauvr|] Protogonos, Nous, Logos, Phronesis, Sophia, Dunamis Dikarosune; iz kojih emaniraju druge Inteligencije po redu, ukupno do tri stotine šesdeset pet; one su od Boga manifestovane i sačinjavaju Obilje Božanskih Emanacija ili Boga Abraksasa iz kojeg je Misao [ili Intelekt, Nouc;.. Nous] sjedinila sebe, kroz krštenje u Jordanu, sa čovekom Isusom, slugom [Aicikovoc;... Diakonos] ljudske rase. Ali, ona nije patila s Njim i, učenici Basilidesa su mislili da se Nouc;, pokazao samo ljudima i da je Simon iz Cyrene (Mateja, Gl. 27:32; Marko, Gl. 15:21; Luka, Gl. 23:26) bio razapet na krstu umesto njega i uzdigao se na Nebo. 16

Basilides je smatrao da se iz neotkrivenog Boga, koji je na vrhu sveta emanacija i koji se uzdiže iznad svih koncepcija ili imena ['O dKaTOVopacrroc;, đppr)TOc;], razvilo sedam živih, samo sebi svojstvenih, večno aktivnih hipostaziranih moći: Prva: Intelektualne moći Prva Nous Druga Logos Treća Phronesis Četvrta Sophia Nou<; Um. Aoyoc; Razum.

Opovr|ai<; Moć Mišljenja. Zo^ia Mudrost. Druga: Aktivna ili operativna moć Peta Dunamis Auvapuc; Moć, upotpunjuje cilj Mudrosti. Treća: Moralni atributi Šesta Dikaiosune AiKaioauvr| Svetost Moralne Perfekcije. Sedma Eirene Etpf|vr| Unutrašnje Spokojstvo. Ovih sedam Moći (Auvdpsu;... Dunameis) sa Glavnom Osnovom iz koje su se razvile, sačinjava-le su u njegovoj šemi npđ)Tr| OySod<; [Prote Ogdoas] Prvu Oktavu, koren svih Postojanja. Iz te tačke duhovni život je nastavio da stalno iz sebe razvija brojne gradacije postojanja, svaka je niža ali još uvek slična, antetipu (naredni po prethodnom) i svaka naredna je viša. On je pretpostavio da ima više od 365 ovih regiona ili gradacija, izraženih mističnom rečju A(3pa£a<; [Abraksas]. A(3pa£;a<;, je ovako prikazan, s uobičajenim načinom računanja grčkih slova numerički----a,i. (3, 2. p, 100. a, 1. £;, 60. a, 1. <;, 200=365 koji je cela Emanacija-Svet, kao razvoj Vrhovnog Bića. U sistemu Basilidesa, Svetlost, Život, Duša i Dobro su bili naspram Mraka, Smrti, Materije i Zla, tokom celog trajanja Univerzuma. Prema Gnostičkom shvatanju Bog je bio predstavljen kao postojeći, nepojmljiv i izvor svih savršenstava; nedokučiv Bezdan ((3u0oc;... buthos), prema Valentinusu, uzdignut iznad svih mogućnosti opisivanja, o kojem se, rečeno na pravi način, ništa ne može predvideti: aKaTovćpaoTOc; kod Basilidesa i o)v kod Fila. Iz ovog neshvatljivog Suštastva Boga, trenutni prelaz na konačne stvari je nezamisliv. Samoograničenje je prvi početak davanja života od Boga - prvo prenošenje života skrivenog Božanstva u manifestaciju i iz toga proističu sve dalje unutrašnje samonastajuće manifestacije Božanskog Suštastva. Iz te prvobitne veze u lancu života razvija se, na prvom mestu, mnogostrukost moći ili atributi svojstveni Božanskom Suštastvu, koji su, sve do te Njegove prve samospoznaje sebe, bili skriveni u Bezdanu Njegovog Suštastva. Svaki od ovih atributa predstavlja celo Božansko Suštastvo pod jednim konkretnim aspektom i na svaki se, stoga, u tom smislu, naziv Bog, može s pravom primeniti. Ove Božanske Moći razvijajući sebe u samopostojanju, postaju zbog toga klice i principi svih daljih razvoja života. Život sadržan u njima razvija se i individualizuje sve više, ali na takav način da uzastopni stepeni ove evolucije života stalno tonu, duh postaje slabiji što su one dalje od prve karike u nizu. Prvu manifestaciju oni su nazvali 7ipć)Trj KaTd\r|\|/u; čauTou [prote katalepsis heautou] ili 7tp(I)TOv KaTaAr|7tT6v tou 0eou [proton Katalepton tou Theou]; koja je hipostatično predstavljena u vouc; ili X6yo(;, [Nous ili Logos] (razumu ili reči). Kod Aleksandrijskih Gnostika, platonističko saznanje o uAr| [Hule] prevladava. To je mrtva, nebitna granica koja ograničava spolja evoluciju života u njenom postepenom procesu progresije, čime Savršeni stalno ispoljava sebe u sve manje Savršenom. Ovaj uArj je opet predstavljen različi-tim prikazima - u jednom trenutku kao mrak koji postoji pored svetlosti, u dugom kao prazni-na [KĆptupa, K£vov... 17

Kenoma, Kenon] i kao suprotnost Izobilju, [nArjpcupa ... Pleroma] u Životu Božanstva, ili kao senka koja prati svetlost ili kao haos ili troma, nepokretna, bara. Ta materija, mrtva po sebi, ne poseduje po svojoj vlastitoj prirodi unutrašnji tok, jer, njoj je stran život svake vrste i ne smeta Božanstvu. Kako, međutim, evolucije Božanskog Života (suštastvo razvija iz sebe svaku narednu emanaciju) postaju slabije, one se sve više udaljavaju od prve karike u nizu; i kako njihove veze s prvom postaju slabije pri svakom narednom stvaranju, pojavljuje se u poslednjem koraku evolucije nesavršen, defektan proizvod koji, nesposoban da održi svoju vezu s lancem Božanskog Života, tone iz Sveta Eona u materijalni haos; ili, prema nekim saznanjima, nešto drugačije iskazano (prema Orphitesu i Bardesanesu), kap iz punoće Božanskog života preliva se preko ivice u prazninu. Radi toga, mrtva materija, izmešana sa živim principom, koji njoj nedostaje, prva dobija oživljavanje. Ali, istovremeno, takođe, božanstvo, živo, postaje oskrnavljeno zbog mešanja s haotičnom masom. Postojanja dalje umnožavaju sebe. Tu nastaje podređen, defektan život. Postoji osnova za novi svet, kreacija ulazi u postojanje izvan granica sveta emanacije. Ali, s druge strane, pošto je haotični princip materije stekao vitalnost, sada se javlja aktivnija suprotnost prema sličnosti Bogu kao otvoreno negativna, slepa, ne božja priroda-moči, koja se tvrdoglavo opire uticaju Božanstva; otuda, kao proizvod duha od u\r|, (od Ttveupa uAikov... Pneuma Hulikon) je Satana, zli duh, poročan čovek u kojem nema ničeg razumnog ni moralnog principa, ni jednog principa racionalne volje, već samo slepa strast koja raste. Među njima postoji isti sukob, kao što šema Platonizma podrazumeva, između duše, pod vođstvom Božanskog razuma [vouc;... Nous] i duše koja se slepo opire razumu između Ttpovoia [pronoia] i avayrj [anage] Božanskog Principa i prirodnog. Sirijski Gnostici su uveravali u postojanje aktivnog i turbulentnog kraljevstva zla ili mraka, koje, svojim približavanjem kraljevstvu svetlosti, izaziva izmešanost svetlosti s mrakom, nečeg bo-žanstvu sličnog, s nečim nesličnim njemu. Čak i među Platonistima neki su mislili da je zajedno s organizovanom, inertnom materijom, substratumom telesnog sveta, od početka postojala slepa, divlja motivišuća sila, jedna ne-božja duša, kao njen izvorni motiv i aktivni princip. Kako je neorganska materija organizovana u teles-nom svetu, s moćima oblikovanja od Božanstva, isto tako, od te iste moći, zakon i razum su preneti toj turbulentnoj, iracionalnoj duši. Tako je haos u\r| bio transformisan u jedan organizovani svet, a ta slepa duša u racionalni princip, svetovnu dušu, oživljujući Univerzum. Kako iz poslednjeg prois-tiče sve što je racionalno, duhovni život u čovečanstvu, isto tako iz prvog proizlazi sve što je iracio-nalno, sve što je pod slepim zanosom strasti i sklonosti i svi zli duhovi su njegovi potomci. 18

U jednom smislu svi Gnostici su bili saglasni: svi su smatrali da je postojao svet koji je isključivo emanirao iz živog razvoja Boga, kreacije koja je proistekla direktno iz Božanskog Suštastva, daleko uzvišenija od bilo koje vidljive kreacije stvorene Božjom moći oblikovanja i uslovljena već postojećom materijom. Oni su se saglasili da tvorac ovog višeg sveta nije bio Otac onog višeg sveta iz emanacije, već Demijurg [A£pioupyoc;], biće srodne prirode s Univerzumom kojim je upravljano i vladano i koje je daleko inferiornije od onog višeg sistema i njegovog Oca. Ali neki, polazeći od ideja koje su dugo dominirale među nekim fevrejima u Aleksandriji, smatrali su da je Vrhovno Božanstvo stvorilo i da je upravljalo svetom Svojim upravljačkim duhom, preko anđela. Na čelu tih anđela bio je jedan koji je imao uvid i kontrolu nad svima. Stoga je nazivan

Arhanđelom i Guvernerom-Upravnikom Sveta. Tog Demijurga su oni upoređivali sa oblikovanim, oživljenim svetovnim duhom Platona i Platonista [SeuTepoc; 0eoc;... Deuteros Theos; 0soc; ^evrjTo^; Theos Genetos], koji, dalje, prema Timceusu Platona, teži da predstavi Ideju Božanskog Razuma u onome što postaje (za razliku od onog koji jeste) zemaljsko. Taj anđeo je predstavnik Vrhovnog Boga, na nižem nivou postojanja; on ne deluje nezavisno, već samo prema idejama koje je pokrenulo Vrhovno Božanstvo. Baš kao i oblik, svetovna duša Platonista stvara sve stvari po nadahnuću ideja njemu prenetim od Vrhovnog Razuma [Nouc;... Nous—the 6 sgti (toov... ho esti zoon—; Tta-pd6eiypa... paradeigma, Božanskom Razumu, hipostaziranom]. Ali, te ideje prevazilaze njegovo ogranićeno suštastvo; on ne može da ih razume; on je samo njihov besvesni organ i stoga ne može da shvati sav obim smisla rada koji on izvodi. Kao organ pod vođstvom višeg nadahnuća, on otkriva istinu višu nego što on može da shvati. Masa Jevreja nije priznavala anđele preko kojih je, u svim Teofanijama Starog Zaveta, Bogprikazao Sebe, jer oni nisu znali za Demijurga u njegovoj stvarnoj vezi sa sakrivenim Vrhovnim Bogom koji nikad ne prikazuje Sebe u čulnom svetu. Oni su pobrkali tip i arhetip, simbol i ideju. Ona se nije uzdigla dalje od Demijurga. Oni su ga uzeli kao da je Samo Vrhovno Biće. Ali, duhovni čovek među njima, suprotno njima, jasno je uvideo, ili je samo nadahnut, ideje koje su samo skrivene pod Judaizmom; one su se uzdizale iznad Demijurga, do znanja Vrhovnog Boga i stoga su bili Njegovi pravi obožavatelji [0epaTteuTai... Therapeutai]. 19

Drugi Gnostici, koji nisu bili sledbenici Mojsijeve religije, koji su u nekom ranijem periodu za-okružili sebi jednu orijentalnu Gnosu, smatrali su Demijurga za biće apsolutno neprijateljsko prema Vrhovnom Bogu. On, Demijurg, i njegovi anđeli, uprkos njihovoj ograničenoj prirodi, želeli su da uspostave svoju nezavisnost: oni nisu tolerisali tuđu vlast u svom regionu, tj. kraljevstvu. Ko god se iz više prirode spusti u njihovo kraljevstvo, oni su želeli da ga odmah zatvore tamo, da se ne bi uzdigao iznad njihovih uskih ograničenja. Verovatno je u tom sistemu kraljevstvo Demijurgovih Anđela najvećim delom odgovaralo onim lukavim Zvezdama-Duhovima koje su želele da oduzmu od čoveku slobodu, da ga obmanu raznim umećima prevara i koje sprovode tiransku vlast u ovom svetu. Sledstveno tome, u sistemu Sabajaca, sedam Planeta-Duhova i dvanaest Zvezda-Duhova Zodijaka, koje niču iz neregularne veze između prevarenih Fetahila i Duha Mraka, imaju važnu ulogu u svemu što je loše. Demijurg je ograničeno i ograničavajuće biće, ponosno, ljubomorno i osvetoljubivo i takav njegov karakter je iskazan u Starom Zavetu, koji, smatrali su Gnostici, upravo iz njega dolazi. Oni su pripisali tom Demijurgu, bez obzira na to kakav je on bio u ideji Boga i kakav je njegov karakter, i kako je on predstavljen u Starom Zavetu, da je njima on bio pokvaren. Protiv njegove volje i vladavine uXr| stal-no se opirao, buneći se bez kontrole protiv kraljevstva u kojem je on, Koji oblik daje, trebalo da up-ravlja i da on zbaci nametnuti jaram i uništi rad koji je započeo. Isto ljubomorno biće, ograničeno u svojim moćima, vladajući despotskom vlašću, oni su zamišljali da su videli u prirodi. Ono isto tako teži da kontroliše klijanje božanskih semena života koje je Vrhovni Bog Svetosti i Ljubavi, koji nema nikakve veze s bilo čim u čulnom svetu, rasuo među ljudima. Takvog savršenog Boga prepoznala je i obožavala u Misterijama samo nekolicina duhovnih ljudi. 20

Jevanđelje Svetog Jovana je u velikoj meri polemika protiv Gnostika čije su različite sekte, da bi se rešili veliki problemi: stvaranje materijalnog sveta od jednog nematerijalnog Bića, pad čoveka, inkarnacija, oprost i obnova duha zvanog čovek, dozvolile veliki niz inteligencija koje intervenišu u nizu duhovnih operacija koje su oni označavali imenima Početak, Svet, Jedini Stvoreni, Zivot, Svetlost i Duh: na grčkom ApKr|, A6yoc;, Movo^evrjc;, Zcor|, Od)c;and Ilvcupa [Arche, Logos, Monogenes, Zoe, Phos i Pneuma]. Sveti Jovan, na početku svog Jevanđelja, protivi se da je Isus Hrist bio taj koji je po-stojao na Početku, da je On bio Reč Boga kojom je sve stvoreno, da je On bio Jedini Božji

Izdanak, Život i Svetlost, i da on širi među ljudima Sveti Duh (ili Proviđenje), Božanski Život i Svetlost. I Pleroma [nXr|pu)|ia], Mnoštvo ili Izobilje, bili su omiljeni izrazi Gnostika, a Istina i Milost su bili Gnostički Eoni. Simonianci, Doketesi i drugi Gnostici takođe su držali da Eon Isusa Hrista nikad nije bio stvarno, već samo prividno u ljudskom telu, ali Sveti Jovan odgovara da je Reč zaista postala Telo i da boravi među nama i da su u Njemu bili Pleroma i Istina i Milost. U doktrini Valentinusa, obrazovan Hrišćanin u Aleksandriji, Bog je bio Savršeno Biće, Bezdan [BuOoc;... Buthos], koji nijedna inteligencija nije mogla da dokuči, jer ni jedno oko ne može da dopre do nevidljive i neizrecive visine na kojima On boravi i nijedan um ne može da shvati trajanje Njegovog postojanja. On je oduvek postojao; On je Prvobitni Otac Početka [npoTTcmopand npoap^f)... Propator i Proarche]: on će uvek Biti i nikad neće stariti. Razvojem Njegovog Savršenstva stvoren je svet. Pošto je prošlo beskonačno vreme u mirovanju i tišini, On je manifestovao Sebe Svojom Mišlju, izvoru svih Njegovih manifestacija i koja je dobila od Njega klicu Njegovih kreacija. Biće Njegovog Bića, Njegova Misao ['Evvoia... Ennoia] takođe je nazvana Xapic;; [Charis], Milost ili Radost i Ziyf| ili ApprjTOV [Sige ili Arreton], Tišina ili Neizrecivi. Njegova prva manifestacija je bila Nouc; [Nous], Inteligencija, prvi od Eona, početak svih stvari, prvo otkrovenje Božanstva, Movo^evfjc; [Monogenes], ili Prvo Stvoreni. Zatim Istina [AXf|0eia... Aletheia] njegov pratilac. Njegove manifestacije su bile Reč [A6yoc;.. Logos] i Život [Ziof|... Zoe]; i njene, Čovek i Crkva [AvGporcoc; i’EKK\r|(ha... Anthropos i Ekklesia]: i iz ovih, ostalih dvanaest, šest su bili Nada, Vera, Milosrđe, Inteligencija, Sreča i Mudrost, ili na hebrejskom Kesten, Kina, Amphe, Ouananim, Thaedes i Oubina. Harmonija Eona, boreći se da zna i da se ujedini s Prvobitnim Bogom, bila je ometena i da bi se povratila i obnovila Inteligenciju [Nouc;] je stvora Hrista i Sveti Duh, Njegovog pratioca koji ih je vratio u njihovo prethodno stanje sreće i harmonije. Oni su tada oblikovali Eon Isusa kojeg je rodila Devica, sa kojim se Hrist sjedinio krštenjem i koji je, s Pratiocem Sophia-Achemoth , spasao i iskupio svet. 21

Markosianci (Markosianci su bili gnostička sekta, osnovama u Lionu, i istočnoj Evropi od drugog do četvr-tog veka) su mislili da je Vrhovno Božanstvo stvoreno Njegovom rečju A6yoc; [Logos] ili Mnoštvom Eona. Njegovo prvo izgovaranje bio je slog od četiri slova od kojih je svako postalo biće, Njegovo drugo od četiri, Njegovo treće od deset i Njegovo četvrto od dvanaest. Trideset ukupno, sačinjavaju (Grčki): nAr|pa)[ia [Pleroma]. Velentijanci i drugi Gnostici razlikovali su tri vrste postojanja: 1. Božansku klicu života, uzdignutu po svojoj prirodi iznad materije i sklonu mudros-ti Zo(pia [Sophia], svetovnoj duši i Pleromi - duhovnim prirodama, (puaac; TTveufiaTiKoi [Phuseis Pneumatikai]; 2. Prirodu, koja potiče iz života, odvojena od prethodne sa mešavinom uAr| - fizičke prirode, (puaeu; tpu^ucoi [Phuseis Psuchikai] sa kojom počinje savršeno novi red postojanja, slika tog višeg uma i sistema, u podređenom stepenu, i konačno, 3. Bogu ne-slična ili Hilična Priroda koja se opire svim popravljanjima i čija je težnja samo da uništava - priroda slepe požude i strasti. Priroda TiveupaTiKOv [pneumatikon] duhovnog je suštinski odnos s Bogom (opouaiov T(I) 0ečp... Homoousion to Theo): zato je život u Jedinstvu, nedeljivom, apsolutno jednostavan (ouaia eviKf] [iovoei6f]c;... Ousia henike, monoeides).

Suština \|/uxikoi [psuchikoi] (mentalnog ili intelekta) je raskid s raznovrsnošću, mnogostrukošću koje se, međutim, podređuju višem jedinstvu, preko kojeg sebi omogućujemo da budemo vođeni, prvo nesvesno, a potom svesno. Suština u\iko'i [Hulikoi] (materije-materijalnog) (kojoj je Satana vođa) direktno je suprotna sva-kom jedinstvu; to je razorenost i razjedinjenost po sebi, bez imalo saosećanja, bez sklonosti udruži-vanju radi bilo kakvog jedinstva; ujedno, težnja za uništenjem svih jedinstava da se proširi prostor njegovog sopstvenog razdvajanja sa svime i razbije sve u paramparčad. Taj princip nema moć da uspostavi bilo šta, već samo negativno, on je nesposoban da stvara, proizvodi, da oblikuje, već samo da razara i da se raspada. Po Marcusu, učeniku Valentina, ideja o Aoyo(; tou ovtoc; [Logos Tou Ontos], o Reči, manife-stuje skriveno Božansko Suštastvo, u Kreaciji, bila je ispredana do najtananijih detalja - budući da je celokupna kreacija, po njegovom mišljenju, bila stalno izgovaranje Neizrecivog. Način na koji se klice božanskog života [aTieppaTa TiveupaTiKa . . . spermata pneumatika], koje leže zatvorene u Eonima, neprekidno razvijaju i individualizuju sve više, predstavljene su kao svojevoljno uprošćava-nje nekoliko imena Neizrecivog, u njihovih nekoliko glasova. Jedan eho Plerome pada na dole u u\rj [Hule] (materiju) i nastaje stvaranje nove, ali niže kreacije. Jedna formula pneumatskog krštenja kod Gnostika ide ovako: UImenu, kojeje skriveno od svih Božanstva i Moći (Demijurga), Ime Istine [AXrj6eia [Aletheia] samomanifestacije Buthosa kojeje Isus iz Nazareta stavio u svetlosne zone Hrista, živog Hrista, preko Svetog Duha, radi spasenja anđela -Ime kojim sve stvari ostvaruju savršenstvo. Kandidat tada kaže: fa sam uspostavljen i iskupljen; Ja sam iskupljen u svojoj duši sa ovogsveta, i od svega što pripada njemu, kroz ime mn\ kojeje iskupilo Dušu Isusa sa živim Hristom. Skup tada kaže: Mir (ili Spasenje) za sve na kojima ovo ime počival. Manihejci (Maniheizam je velika religija koju je osnovao Mani, iranski prorok (216-276) u Sasanijanskoj Imperiji) su smatrali da Dečak Dionizije, kojeg je Titan raskomadao na delove, prema Misterijama Bakoa jednostavno predstavlja Dušu koju je progutala moć mraka - božanski život koji je mate-rija iskidala na deliće - taj deo svetlog suštastva prvobitnog čoveka [7ipd)xoc; avSpcorroc; [Protos Anthropos] iz Mani, Ttpđcov đvGpomoc; [Praon Anthropos], po Valentincima je Adam Kadmon iz Kabale i Kaimorts [iz Zendaveste], kojeg su progutale moći sile mraka; Svetovna Duša, pomešana s materijom - semenom božanskog života, koja je pala u materiju i stoga je morala da prođe proces pročišćavanja i razvoja.

Grčki: rvcooic;, Gnose, Karpokratesa i njegovog sina Epifanesa sastojale su se u znanju o jed-nom Vrhovnom Prvobitnom biću, najvišem jedinstvu, iz kojeg emanacijom nastaju sva postojanja i kojem ona teže da se vrate. Neki duhovi, koji vladaju nad nekoliko delova Zemlje, suprotstavljaju se ovoj univerzalnoj težnji ka jedinstvu i iz njihovog uticaja, njihovih zakona i postavki, proističe sve što ometa ili ograničava prvobitno jedinstvo koje je osnova prirode, kao spoljna manifestacija tog najvišeg Jedinstva. Ti duhovi nastoje da zadrže u svojoj oblasti duše koje, emanirajući iz najvišeg Jedinstva i koje je još uvek prisutno u njihovoj prirodi, prešle su u telesni svet, gde su zatvorene u telima da bi, pod njihovoj oblasti, bile zadržane unutar kruga seljenja. Iz tih duhova narodne religije razni narodi vode svoje poreklo. Ali duše koje, iz sećanja na svoje prethodno stanje, uzleću uvis u razmišljanju o tom višem 22

Jedinstvu, dosegnu do takve savršene slobode i spokoja da kasnije ništa ne može da ih uznemiri ili ograniči, i uzdižu se nadmoćno iznad narodnih božanstava i religija. Kao primere za takve vrste oni navode Pitagoru, Platona, Aristotela i Hrista. Oni nisu pravili razliku iz-među potonjih i mudrih i dobrih ljudi svih naroda. Oni su smatrali da svaka druga duša koja može da se vine do istih visina razmišljanjem, može biti smatrana ravnom Njemu.

Ofitesi započinju svoj sistem s Vrhovnim Bićem koje je dugo bilo nepoznato ljudskoj rasi i još uvek većem broju ljudi; BuBoc; [Buthos], ili Temeljitost, Izvor Svetlosti i Adam Kadmon, Prvobitni Čovek kojeg je stvorio Demijurg, ali usavršen prenošenjem Duha njemu, od Vrhovnog Boga, [Ilveupa... Pneuma]. Prva emanacija je bila Misao Vrhovnog Božanstva ['Evvoia... Ennoia], koncept Univerzuma u Misli Boga. Ova Misao, takođe nazivana i Tišinom (Zryr|- Sige), izrodila je Duh [Ilveupa... Pneuma], Majku Živih i Mudrost Boga. Zajedno s tim Prvobitnim Postojanjem, postojala je i Materija (Voda, Mrak, Bezdan i Haos), večna kao i Duhovni Princip. Buthos i Njegova Misao, sjedinjena s Mudrošću, načinila je nju plodnom kroz Božansku Svetlost i ona je stvorila savršeno i nesavršeno biće, Christosa, i Drugu i slabiju mudrost, Sophia-Achamoth, koja, upavši u haos, ostaje uhvaćena u njemu, postaje iznurena i gubi sve svoje znanje o Vrhovnoj Mudrosti koja je nju rodila. Spajanjem kretanja u Haosu, ona je stvorila Ialdabaoth , Demiourgosa, Predstavnika Materijalne Kreacije i zatim se uzdigla prema svom prvom mestu na skali kreacije. Ialdabaot je stvorio jednog anđela koji je bio prema njegovom liku i on je drugi, i tako dalje, redom, njih šest posle Demijurga. 23

24

Sedmi je bilo refleksija, ili odraz jednog u drugom, pa ipak drugačiji, koji naseljavaju sedam uda-ljenih regiona. Imena tih šest tako stvorenih bila su: Iao, Saboath, Adonai, Eloi, Oral i Staphai. Ialdabaot, da bi postao nezavisan od svoje majke i da bi bio smatran za Vrhovno Biće, napravio je svet i čoveka, po svom sopstvenom liku; a njegova majka je uslovila da Duhovni Princip pređe iz njega u čoveka koji je tako stvoren i od tada je sukob između Demijurga i njegove majke, između svetlosti i mraka, dobra i zla, koncentrisan u čoveku; i lik Ialdabaota, odražen na materiji, postao je Zmija-Duh, Satana, Zla Inteligencija. Eva, koju je stvorio Ialdabaot, s njegovim Sinovima je imala decu koja su bila anđeli, poput njih. Sofija je ukinula duhovnu svetlost čoveku i svet se predao uticaju zla; sve dok Duh, podstaknut molbama Mudrosti, nije podstakao Vrhovno Biće da pošalje Hrista da ga izbavi. Primoran od njegove Majke, suprotno njegovoj volji, Ialdabaot je uredio da čovek Isus bude rođen od Device i Nebeskog Spasioca, spojen sa svojom Sestrom, Mudrošću, spustio se kroz regione sedam anđela i u svakom se pojavio u obliku njihovog šefa, ali skrivajući svoj vlastiti oblik i ulazi sa svojom sestrom u čoveka Isusa na krštenju u reci Jordanu. Ialdabaotje, utvrdivši da taj Isus uništava njegovo carstvo i ukida obožavanje njega, primorao Jevreje da ga mrze i da Njega razapnu na krst; i pre nego što se to desilo, Hristos i Mudrost su se uzneli u nebeske regione. Oni su povratili Isusa u život i dali Njemu eterično telo u kojem je On ostao osamnaest meseci na zemlji i primio je od Mudrosti savršeno znanje [Tvtoaic;... Gnosis] koje je preneo malom broju Njegovih Apostola. Potom se uzdigao u prelazni region u kojem je boravio Ialdabaot, gde, neznan njemu, On sedi na njegovoj desnoj strani, preuzima od njega Duše Svetlosti pročišćene od Christosa. Kada više ništa iz Duhovnog sveta ne bude stvar Ialdabaota, iskupljenje će biti završeno, i kraj sveta, i doći će do Potpunog povratka Svetlosti.

Tatian je usvojio teoriju Emanacije, Eona, postojanja Boga tako uzvišenog da dozvoljava Sebi da bude 25

poznat, ali pokazuje sebe preko Inteligencija koje emaniraju iz Njegovih grudi. Prva od ovih bio je Njegov duh [Ilveupa... Pneuma], Sam Bog, Misleći Bog, Bog koji uspostavlja Univerzum. Druga je bila Reč [Aoyo<;... Logos], koja više nije samo Misao ili Ideja, već Kreativno Izgovaranje, manifestacija Božanstva, koja proističe iz Misli ili Duha, Prvorođena, tvorac vidljive kreacije. To je bilo Trojstvo sastavljeno od Oca, Duha i Reči. Elxa‘ites je usvojio Sedam Duhova Gnostika, ali on ih je nazvao Nebo, Voda, Duh, Sveti Anđeli Molitve, Ulje, So i Zemlja. 26

Mišljenje Doketesa u vezi s ljudskom prirodom Isusa Hrista bilo je najopštije koje je postojalo u Gnosticizmu. Oni su smatrali da je inteligencija Superiornog Sveta previše čista i da je toliko antagonistička prema materiji, da bi bila spremna da se sjedinjuje s njom i smatrao je da Hrist, Inteligencija prvog reda, prikazujuči se na zemlji nije postao pomešan s materijom, već je uzeo sebi samo pojavno telo ili, u najgorem, koristio ga je kao omotač. Noetus je nazvao Sina prvim Izgovaranjem od Oca; Reč, ne od Njega, kao Inteligencije, i ne-povezana s telom, stvarni Sin već Reč, i savršeni Jedini-Rođeni; svetlost je emanira iz Svetlosti, voda koja teče iz svog izvora; zrak koji proizlazi iz Sunca. 27

Pavle sa Samosate (biskup) je mislio da je Isus Hrist bio sin Josifa i Marije, ali da su Reč, Mudrost ili Inteligencija Boga, Nouc; [Nous] Gnostika, sjedinile sebe s Njim, tako da je za Njega moglo da se kaže da je istovremeno Sin Boga i Sam Bog. Airus , je nazvao Spasitelja prvom kreacijom, koja ne-emanira iz Boga, već je stvarno kreiran direktnom voljom Boga, pre vremena i doba. Prema Crkvi, Hrist je bio iste prirode kao Bog. Prema nekim disidentima, bio je iste prirode kao čovek. Airus je prihvatio teoriju analogne prirode za oba. Kada je Bog odlučio da stvori Ljudsku rasu, On je stvorio Biće koje je nazvao Reč, Sin, Mudrost [A6yoc;, Yioc;, Zocpia... Logos, Uios, Sophia] kako bi možda On dao postojanje čoveku. Ta Reč je Ormuzd Zoroastera, En Sof Kabale, Nouc; [Nous] Platonizma i Filoizma i Zocpia ili Aepioupyo<; [Sophia ili Demiourgos] Gnostika. On je razlikovao Nižu Mudrost, ili ćerku, od Više Mudrosti. Ova potonja je bila u Bogu, svojstvena Njegovoj prirodi i nju je nemoguće preneti ijednom stvorenju. Druga, s kojom je Njegov Sin stvoren, prenela je sebe Njemu i stoga je Samo Njega bilo moguće zvati Reč i Sin. 28

Manes , osnivač Sekte Manihejaca, koji je živeo i bio uvažavan među Persijskim Magijima, okoristio se doktrinama Scythianusa, Kabalista ili Jevrejskih Gnostika, u vremenu Apostola i, po-znajući one Bardesanesa i Harmoniusa, izvukao je svoje doktrine iz Zoroasterizma, Hrišćanstva i Gnosizma. On je tvrdio da je IIapđK\r|TO(; [Parakletos] ili Onaj koji daje utehu (Utešitelj), u Smislu Učitelja, oruđe Božanstva, ali, ne onaj Svete Duše ili Svetog Duha, i započinje svoju Epistola Fundamenti rečima: Manes, Apostol Isusa Hrista, izabran od Boga Oca; Vidi Reči Spasenja kako emaniraju iz živog i večnog izvora. Glavna ideja njegove doktrine je bila Panteizam , koju je on izveo iz njenog izvora u regionima Indije i oblasti Kine: da je uzrok svega što postoji, Bog, i na kraju da je Bog, sve, u svemu. Sve duše su jednake - Bog je u svemu, u čoveku, u životinji i biljkama. Postoje dva Boga, jedan Dobra i drugi Zla, oba su nezavisni, večni glavari odvojenih Carevina i po svojim sop-stvenim prirodama, neprijateljski su jedan prema drugom. Zli Bog, Satana, jeste Duh same materije. Dobri Bog je beskrajni njegov Nadređeni, Istinski Bog, dok je drugi samo glavar svega ostalog što je Neprijatelj Boga, koji, na kraju, mora da se pokori Njegovoj Moći. Sama Carevina Svetlosti je večna i prava i ta Carevina je veliki lanac Emanacija, sve povezane s Vrhovnim Bićem koje čini da se one manifestuju. Svako On, u različitim oblicima, predodređeno je samo za jedan cilj - pobedu Dobra. U svakom od On leži hiljade skrivenih, neizrecivih 29

30

bogatstava. Sjajan u svojoj Slavi, neshvatljiv u Svojoj Veličini, Otac je sjedinio u Sebi te srećne i slavne Eone [Aicovec;... Aiones], čiju Moć i Broj nije moguće odrediti. To je Spinozina Beskonačnost Beskonačnih Atributa Boga. Dvanaest Glavnih Eona, iznad svih, bili su Dobri Duhovi (Genii) dvanaest Sazvežđa Zodijaka, nazvani od Manesa - Olaminima. Satana, takođe, Gospod Carstva Mraka, imao je svoju Armiju Eona ili Demona koji emaniraju iz Suštastva i, odražavaju manje ili više njegov lik, ali su podeljeni i neharmonični međusobno. Rat između njih doveo ih je do granica Oblasti Svetlosti. Oduševljeni, oni su želeli da je osvoje. Ali, Glavni Nebeskog Carstva, stvorio je Moć koju je postavio na granice Neba da zaštiti njegove Eone i da uništi carstvo Zla. To je bila Majka Života, Duša Sveta, jedna Emanacija iz Vrhovnog Bića, previše ćista da bi neposredno došla u kontakt s materijom. Ona je ostala u najvišem regionu pa je rodila Sina, Prvog Čoveka [Kaiomorts, Adam-Kadmona, npd)Toc; AvGpamoc; [Protos Anthropos,] i Hivil-Zivah, Zend-Aveste, Kabale, Gnostika i Sabaizma], koji je zapoćeo borbu sa Silama Zla, ali, pošto je izgubio deo svog sjaja, svoje Svetlosti, svog Sina i mnoge duše rođene iz Svetlosti, koje je prožderao mrak, Bog mu je poslao u pomoć živi Duh ili Sina Prvog Čoveka [Yioc; AvBpcoTiou... Uios Anthropou] ili Isusa Hrista. Majka života, opšti Princip Božanskog Života i prvi Čovek, Prvobitno Biće, koji otkrivaju Božanski Život, previše su uzvišeni da bi bili povezani s Carstvom Mraka. Sin Čovekov, ili Duša Sveta, ulazi u Mrak, postaje njegov zarobljenik da bi iscelio i omekšao njegovu divljačku prirodu. Božanski Duh, pošto je vratio Prvobitnog čoveka u Carstvo Svetlosti, uzdigao je iznad sveta taj deo Nebeske duše koji je ostao neoštećen nakon što se pomešao s Carevinom Mraka. Smeštena u regionu Sunca i Meseca, ta čista duša, Sin Čoveka, Iskupitelj ili Hrist, deluje da oslobodi i privuče k Sebi onaj deo Svetlosti ili Duše Prvog Čoveka koji se pomešao sa materijom, i kada se to završi, svet će prestati da postoji. Da bi sačuvao zrake Svetlosti koji su ostali među njegovim Eonima koji uvek žele da pobegnu i da se vrate, kroz njihovo grupisanje, Vladar Mraka, uz njihov pristanak, stvara Adama, čija je duša bila od Božanske Svetlosti, data od Eona, a njegovo telo od materije, tako da je pripadao obema Carevinama - Svetlosti i Mraka. Da bi sprečili da svetlost pobegne odjed-nom, Demoni su zabranili Adamu da jede voće znanja dobra i zla s kojim bi on spoznao Carevinu Svetlosti i Carevinu Mraka. On je obećao, a jedan Anđeo Svetlosti ga je podstakao da pogazi obeća-nje i dao mu je sredstvo za pobedu. Ali, Demoni su stvorili Evu koja ga je zavela aktom Senzualnosti koji ga je oslabio i vezala ga ponovo za materiju. Ovo se ponavlja u slučaju svakog čoveka koji živi. Da bi oslobodio dušu, zatvorenu u mraku, Princip Svetlosti ili Genije Sunca, spreman da iskupi Intelektualni Svet čiji je on tip, došao je da manifestuje Sebe ljudima. Svetlost se pojavila u mraku, ali mrak to nije shvatio, prema rečima Svetog Jovana. Svetlost nije mogla da se sjedini s mrakom. Ona je samo stavila na sebe pojavu ljudskog tela i uzela je ime Hrista u Mesiji, samo da prilagodi sebe jeziku Jevreja. Svetlost je obavila svoj zadatak, okrenuvši Jevreje od obožavanja Zlog Principa i Pagane od obožavanja Demona. Ali, Glavni Carstva Mraka je uredio da Ga Jevreji razapnu na krst. Ipak, On je samo naizgled patio i Njegova smrt je bila svim dušama simbol njihovog oslobođenja. Ličnost Isus je nestao, umesto Njega viđen je samo krst od Svetlosti, nad kojim je nebeski glas progovorio: Krst od Svetlosti se zove Reč, Hrist, Kapija, Radost, Hleb, Sunce, Vaskrsnuće, Isus, Otac, Duh, Život, Istina i Milost. Kod Priscilijanaca su postojala dva principa - jedan Božanstva i drugi Prvobitne materije i Mraka. Oba su večna. Satana je sin i gospodar materije, a podređeni anđeli i demoni su deca materi-je. Satana je stvorio i upravlja vidljivim svetom. Ali, duša čoveka proizlazi iz Boga i iste je supstance kao ona u Bogu. Zavedena zlim duhovima, ona prolazi kroz različita tela i tek kad je pročiščena i unapređena, ona se uzdiže do Boga i biva ojačana Njegovom svetlošču. Ove moći zla drže čovečan-stvo pod zavetom i, da bi se ono oslobodilo njega, Spasitelj, Hrist Spasitelj je došao i umro je na krstu okajanja, čime je 31

poništen pisani zavet. On, kao i sve duše, bio je od iste supstance kao Bog, manifestacija Božanstva, ne postajući druga ličnost, nerođen, poput Božanstva, ništa drugo sem Božanstvo u drugom obličju. Beskorisno je pratiti dalje ove nastrane misli i mi stajemo na granicu oblasti trista šesdeset pet hiljada emanacija Mandaltesa iz Prvobitnog Svetla, Fira ili Ferhoa i Javara i vraćamo se sa zadovolj-stvom jednostavnoj i uzvišenoj veri Masonerije. Ovo su bila neka od drevnih saznanja koja se odnose na Božanstvo i dovedena su u vezu s onim što je izloženo u prethodnim Stepenima. Ovo Predavanje daje stvarnu sliku drevnih spekulacija. Od samog početka, pa sve do sada oni, koji su pokušavali da reše velike misterije kreacije materijalnog univerzuma kroz Besmrtno Božanstvo, uvlačili su se između ova dva, između Boga i čoveka, različi-te manifestacije ili oblike emanacije ili personifikovanih atributa ili predstavnika Velikog Vrhovnog Boga koji koegzistira s Vremenom i istovremeno sa Prostorom. Univerzalno verovanje Orijenta je bilo da Vrhovno Biće nije Samo stvorilo zemlju i čoveka. Deo kojim započinje Knjiga Postanja, koji se sastoji od prvog poglavlja i tri prva stiha drugog, pripisuje kreaciju ili, pre, stvaranje ili oblikovanje sveta iz materije koja je već postojala u zbrci, ne u Ihuh-u, već Alhim-u, dobro poznatim kao Podređenom Božanstvu, Sile ili Manifestacije, kod Feničana. Drugi deo odlomka to pripisuje Ihuh-Alhim-u, a Sveti Jovan pripisuje kreaciju Aoyoc; ili Reči i izjavljuje da je Hrist bio ta Reč, kao i Svetlost i Život, druga emanacija iz Velikog Iskonskog Božanstva kojem su druge vere pripisale delo kreacije. 32

Neko apsolutno postojanje, potpuno nematerijalno, ni na koji način nije dostupno našim ču-lima; uzrok, ali ne posledica, nikad nije postojao, već je postojao tokom beskonačne večnosti, pre nego što je išta drugo postojalo osim Vremena i Prostora, potpuno je van domašaja naših ideja. Um čovekov se zamorio u spekulacijama o Njegovoj prirodi, Njegovom suštastvu, Njegovim Atributima i završio je u tome da nije ništa pametniji nego što je bio na početku. U nemogućnosti da zamisli-mo nematerijalno, mi se osećamo kao na moru i izgubljeni smo kud god da krenemo van domena materije. Ipak, mi znamo da postoje Moći, Sile i Uzroci koji po sebi nisu materija. Mi njima dajemo imena, ali šta su one u stvari i šta je njihovo suštastvo, mi o tome ne znamo ništa. Srećom, ne sledi da mi ne treba da verujemo ili čak da znamo ono što ne možemo da objasnimo sebi ili ono što je van domašaja našeg shvatanja. Da smo verovali samo onome što je naš intelekt mogao da shvati, izmeri, razume i ima posebne i jasne ideje o tome, mi ne bismo verovali gotovo ni u šta. Čula nisu svedoci koji nama daju dokaz o najuzvišenijim istinama. Naš najveći problem je što jezik nije dovoljan da izrazi naše ideje, jer naše reči se odnose na stvari, a one su slike o tome šta je suštinsko i materijalno. Ako upotrebimo reč emanacija, naš um se nevoljno okreće prema nečemu materijalriom, isticanju neke druge stvari koja je materijalna i ako odbacimo ovu ideju materijalnosti, ništa nam ne ostaje od emanacije, osim jedne nestvarnosti. Reč stvar po sebi nam sugeriše da je ona materijalna u okviru spoznaje i prosuđivanja čulima. Ako isključimo iz nje ideju ma-terijalizma, ona se nama predstavlja kao ne-stvar, kao jedna nedokučiva ne-realnost koju um uzaludno pokušava da shvati. Postojanje i Bitisanje su izrazi koji imaju istu boju materijalnosti, i kada govorimo 0 Moći i Sili, um odmah zamišlja jednu fizičku i materijalnu stvar koja deluje na drugu. Isključite tu ideju, i Moć ili Sila, razdvojene od fizičkih karakteristika, čine se nerealnim kao i senka koja igra na zidu, koja je po sebi samo odsustvo svetlosti, kao što je nama duh samo ono što nije materija.

Beskonačni prostor i beskonačno vreme su dve primarne ideje. Mi ih formulišemo ovako: do-daj telo na telo i sferu na sferu, sve dok te mašta nosi i, ipak, ostaće iznad toga praznina, nezauzet Prostor, bezgraničan, jer je to praznina. Dodajte događaj na događaj u neprekidnom nizu, zauvek 1 uvek i postojaće tu, pre i posle, Vreme u kojem je bilo i u kojem neće biti događaja i takođe, beskonačno, jer i onoje, takođe, praznina. Dakle, ove dve ideje o bezgraničnom prostoru i beskraju vremena, čini se da sadrže ideju da su materija i događanja ograničena i konačna. Mi ne možemo da zamislimo beskrajnost svetova ili događaja, već samo njihov beskonačan broj jer, dok se mi mučimo da zamislimo njihovu beskonač-nost, misao večno dolazi uprkos svim našim naporima - da mora da postoji prostor u kojem nema svetova; da mora da je postojalo vreme kada nije bilo događaja. Mi ne možemo da shvatimo da je ova zemlja, koja se vrti milionima i milionima kilometara, milionima puta neprekidno, još uvek u centru prostora, ni kako to, ako smo mi živeli milione i mili-one vekova, da smo još uvek u centru večnosti - sa isto toliko prostora s jedne strane koliko i s druge, sa isto toliko vremena pred nama koliko i iza nas, odnosno, da to kao da nam govori da se svet nije pomerao, niti da smo mi uopšte živeli. Ne možemo da shvatimo da jedan beskonačni niz svetova, dodavanih jedan za drugim, nije veći od beskonačnog niza atoma, ili da beskonačni niz vekova nije duži od beskonačnog niza sekundi pošto su oba poput beskonačnosti, i da stoga niz jednog ne sadrži ni više ni manje jedinica od drugog. Mi nemamo sposobnost da oblikujemo u sebi ikakvu ideju o onome što je nematerijalno. Mi koristimo reč, jer ona nama izražava samo ideju o odsutnosti i negaciji materijalnosti i kada ona nestane, ostaju nam samo Prostor i Vreme, beskonačnost i bezgraničnost. Mi ne možemo da stvorimo predstavu o posledici bez uzroka. Mi možemo samo da verujemo, zaista to znamo, bez obzira koliko daleko moramo da idemo nazad duž lanca efekata i uzroka, da on ne može da bude beskonačan; ali mi moramo na kraju doći do nečega što nije posledica, već prvi uzrok. Ipak, ta činjenica je bukvalno van našeg razumevanja. Um odbija da shvati ideju Samopostojanja, postojanja bez početka. Kao što ni očekivanje da kosa koja raste na našoj glavi razume prirodu i besmrtnost duše. 1

Hierocles iz Aleksandrije (živeo oko 430. g.), Neoplatonista-filosof. Hierocles je odbacio mnogostrukost celina koju je uvela Atinska škola Neoplatonista. Njegovo učenje o moralu i psihologiji je mešavina Platonovih, Aristotelovih i eleme-nata Stoika. Njegova teorija kreacije čini se da je bila pod hriščanskim uticajem. Njega ne treba mešati sa Neoplatonistom Hieroclesom koji je bio Stoik, u I, veku, i koji je čuven po knjizi Elements ofEthics. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 2

Valentinus, (živeo u II veku), egipatski religiozni filosof, osnivač Rimske i Aleksandrijske škole Gnosticizma, sistema religioznog dualizma (verovanje u rivalska božanstva dobrog i zla), uz doktrinu spasenja gnostika. Valentijanski pristup je bio najveći izazov u II i III., veku hrišćanskoj teologiji. Izvor: Encydopedia Britannica, El. Ed. 2006. 3

Michael Psellus (1018-1078), vizantinski filosof, teolog i državnik, zagovarao je platonizam kao idealno odgovarajući hrišćanskoj doktrini, pokrenuo je obnovu klasičnog znanja koje je kasnije uticalo uveliko na nastanak Renesanse u Italiji. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 20o6.g. 4

Tiresias, iz Tebe, u grčkoj mitologiji, bio je slepi prorok, koga je oslepela Atina jer ju je video nagu dok se kupala; čuven je po tome što je bio transformisan u ženu na sedam godina. Mitologija tvrdi da je bio sin pastira Everesa i nimfe Chariclo. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z, Third Edition, 1992, Kathleen N. Daly, str. 141. 5

Originalna engleska reč u naslovu je Trinitarian: ono što se odnosi na Trojstvo, koji pripada Trojstvu, doktrina Trojstva, sledbenik te doktrine ili koji pripada redu svetog Trojstva. Izvor: English Oxford Dictionary; El. Ed.; 6

... Posle toga dolazi kod Du Perona ovo važno proročanstvo; Treće imeje Sosiosch. On će biti rođen na kraju era. On će doneti Zakon iz 24 dela; on će zaustaviti sunce trideset dana i trideset noći i cela zemlja će prihvatiti zakon Zoroastera. Posle njega če doči do uskrsnuća. Razumemo daje to 0 ćemu nas knjige Parsija obaveštavaju, porodica zakonodavca. Ovo poslednje imeje ime sina koji treba da bude rođen od čiste device bez mrlja, posle čega će se pojaviti plamteća zvezda koja će sijati čak i u podne nesmanjenim sjajem. Izvor: Vie de Zoroastre, Francuski prevod Zend-Aveste, od Du Perron, Pariz 1771, tom I. str. 45. ... Od Abulpharagiusa, saznajemo da je proroštvo povezano sa pojavom zvezde i posetom Magija. Izvor: Christian Religion, to the year two hundred; Charles B. Waite; Chicago 1881; str.168. 7

Lucius Tarquinius Superbus, sedmi i poslednji kralj Rima. Vladao od 534. do 509. p.n.e.. Rimsko predanje kaže da je bio sin> ili unuk Lucius Tarquinius Priscus, i zet Serviusu Tulliusu. Tarquin je navodno ubio tasta Tulliusa i uspostavio je apsolutni despotizam. Odatle potiče njegova titula Superbus Nadmoćni. U vladavini bezakonja pobijeni su mnogi senatori. Navodno, grupa senatora je pokrenula bunu čiji je uzrok bio to što je Tarquinov sin Sextus silovao plemkinju Lucretiu. Tarqiun je proteran iz Rima, a monarhija u Rimu je zbačena. Vladavina Tarquina se karakteriše kao oblik prave tiranije koja je prouzrokovala ukidanje monarhije. Izvor: Encyclopedia Britannica, 1911; Vol. XXVI; str. 921. 8

Basilides, osnivač škole Gnosticizma, poznate kao Basilideanci. Verovatno je bio učenik Menandera u Antiohiji, pre-davao je u Aleksandriji, u domu rimskog imperatora Hadrijana i Antoniusa Piusa. Basilideanci su tvrdili da su prihvatili doktrinu od Glaucusa, učenika Svetog Petra. Sekta je imala tri stepena, materijalni, intelektualni i duhovni - i imali su alegorične statue, muškarca i ženu. Doktrina sekte je bila vrlo slična onoj Ophitesa i takođe je bila slična Jevrejskoj Kabali. Članovi su nosili kamenčiće s različitim simboličkim oblicima kao što je glava peradi ili zmije. Basilideanci su obožavali vrhovnog boga Abraxasa (Abracax) i tvrdili da je Isus Hristos bio samo priviđenje koje je na zemlju on poslao: Božja misao se spustila na Isusa poput golubice na Jordan. Izvor: Encyclopedia Britannica, E1 Ed. 2006. 9

Irenaeus, Irinej, (130-202) je bio biskup Lugdunuma u Galiji, koji je sada Lion u Francuskoj. Njegovi zapisi su nastali u ranom razvoju Hrišćanske Teologije i on je priznat kao svetac od obeju Hrišćanskih Crkava i obe ga priznaju za oca Crkve. On je bio rani i važan apologeta Hrišćanstva. Bio je učenik Polikarpa, koji je i sam bio učenik Jovana Evangeliste. Izvor: Ibid. 10

Marcosianci su bili Gnostička sekta koju je osnovao Marcus, radila je u Lionu i Južnoj Evropi, od II do IV veka. Žene su imale poseban status u ovim zajednicama; one su smatrane proročicama i učestvovale su u upravljanju Pričesnim obre-dima. Izvor: A Dictionary ofCristian Biography, Literature, Sects and Doctrines, Vol III, Boston 1880. str. 824. 11

Cowan, eng.: uljez ili njuškalo, koji prisluškuje: u SZ je pojam blizak pojmu profano lice i upotrebljava se da označi one koji Nisu Masoni, ali bi želeli da znaju, zidar koji radi na slaganju kamena bez vezivanja malterom. Onaj koji je samouk, bez obuke u zanatu, nedostojan je zidarskog posla, i onaj koji nije iniciran u tajne Slobodnog zidarstva. U slengu, to je zmija, radoznalac-šunjalo-uljez. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 12

Reč deacon (i deaconesš) potiče od grčke reči diakonos (6ičikovoc;), koja se prevodi kao poslužitelj, pa time i Dvernik. Deaconi su službe u Hrišćanskoj Crkvi, dužne da pomažu svešteniku, posebno u pričestima, da obilaze bolesne... - đakon. Izvor: Ibid. 13

Sveti Jovan Chrysostom, rani Hrišćanski Arhiepiskop, tumač Biblije u Konstantinopolju; žar i jasnost njegovih propo-vedanja, prijemčivog za običan svet, pa je dobio titulu Jovan zlatousti. Njegov period arhiepiskopata je bio buran, umro je u egzilu. Njegovi zemni ostaci su vraćeni u Konstantinopolj 438. g. Kasnije je, posthumno, proglašen za doktora, učitelja Crkve. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 14

Papa Innocent I. (Latinski, Innocentius I; umro 417. g) bio je poglavar Katoličke Crkve od 401. godine do smrti, 417. godine. Njegov biograf u Liber Pontificalis kaže da je Innocent bio rođen u Albanu, kao sin Innocentiusa, ali njegov savre-menik Jerome kaže za njega da je bio sin prethodnog Pape, Anastasiusa I, što je verovatno jedinstven slučaj da sin nasledi oca u papstvu. Njegov praznik je 28. juli, zapamćen po tome što je osudio Pelagijanizam, jeres koja se odnosi na ulogu molitve i slobodne volje. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 15

Sveti Augustin (latinski: Aurelius Augustinus Hipponensis, Tagasta 354- 430. g.) je severnoafrički pisac, teolog i utica-jan hrišćanski učitelj. Koristi Platonovu filozofiju za izražavanje hrišćanskih ideja. Bio je sin rimskog činovnika - Patricija i majke hrišćanke (sv. Monika). Kao dečak pokazivao je izuzetnu oštroumnost. Obrazovao se u Madauri i vratio se kući kad je imao 16 godina. U 19. godini započeo je istraživanje maniheizma. U 383. g. preselio se iz Kartagine u Rim, a godinu kasnije u Milano, gde se ponovo susreo s hrišćanstvom. U svojoj autobiografiji opisuje kako je jednog dana, dok je sedio u vrtu,

začuo dečji glas: Uzmi,čitaj\ pa je odsutan duhom uzeo Poslanicu sv. Pavla apostola Rimljanima i pročitao sledeće:.... zaodenite se Gospodinom Isusom Hristom i u brizi za telo ne pogodujte požudama. (Rimljanima 13,13-14). Pročitavši to, sav potresen odlazi do biskupa Ambrozija i sluša njegove propovedi. Godine 387. odlučio je da se krsti. Naredne godine vraća se u Severnu Afriku i u 391. godini se zaredio, gde je 395. godine izabran za hiponskog biskupa. Tamo ostaje do smrti, 430. godine. Kroz celo svoje učenje, Augustin je naglašavao potrebu preobraćenja kao osnovnu poruku evanđelja. Postao je poznat po svojoj jasnoći i znanju. Pisari su beležili njegove govore, koji su kasnije prepisivani i deljeni drugim biskupima. Njegova su učenja spoj ljubavi prema Bogu i žudnje za Njegovim boljim poznavanjem, pa svi Hrišćani mogu da prihvate njegovo učenje. U Augustinovoj filozofiji Bog ima središnje mesto i On je uzrok i svrha svega, svemoguć je, premudar i predobar. Sve dobro potiče od Boga, a zlo je samo nedostatak dobra. Zastupao je voluntarno gledište - volja je bitna moć, čovekova je volja i odluka slobodna - nezavisna od svesti. Zastupnik teocentrizma - Bog stvara svet odlukom svoje volje. Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed.; 2006. 16

Simon iz Kirone, grčki Jevrejin. Čovek kojeg su Rimljani primorali da nosi Hristov Krst kada Isus više nije mogao i kada je Hrist odveden na raspeće, što je opisano u tri Jevanđelja. Simonov rodni grad je bio Cyrene u Libiji, (u Bibliji je imenovan kao Kirona). Kirona je bila grčka kolonija, i bio je rani centar Hrišćanstva sa oko 100000 Jevreja iz Judeje koji su se naselili u njoj tokom vladavine Ptolomeja Sotera (323-285 pne). Simon iz Kirone je bio prvi sveti Hrišćanin! Imao je dva sina - Aleksandera i Rufusa. Basilidejanskih Gnostici veruju da je Simon patio umesto Hrista. Izvor: Cyclopedia of Biblical, Theological and Ecclesiastical Literature; John McLintock and James Strong; NY; 1894; Vol. IX; str 754-755. 17

Hylic od grčkog uAiko za materijalno ili hulikos od materije je suprotno psihi, od grčkog r| \|/uxn psyche, duša. Prema viđenju Gnostika Hylic, takođe nazivan Somatikom (od acbpa, soma telo ili od tela), bio je najniži red od tri tipa čoveka. Preostala dva bili su Psiha i Pneumatic (od grčkog Ttveupa, duh). Tako je čovečanstvo uključivalo bića s materijalnim veza-ma, duhovima u kojima boravi materija i bez materije, koja su slobodne ili nematerijalne duše. Smatralo se da su Somatici kao potpuna veza s materijom. Materija, materijalni svet, sagledava se kao zlo u viđenju sveta Gnostika. Materijalni svet je stvoren od pobunjenih anđela kao zamka za duhovne Ennoia. Dužnost duhovnog čoveka je bila da izbegne materijalni svet uz pomoć skrivenog znanja (gnosis). Somatici su bili u ljudskom obliku, ali kako su bili usmereni na materijalni svet, kao što je ishrana, spavanje, spajanje i uteha, smatrani su prokletstvom. Pneumatik je video sebe kako beži od prokletstva materijalnog sveta kroz tajno znanje. Somatici su smatrani za nesposobne za razumevanje. Radi razumevanja ove dinamike vidi, na primer, Jevanđelje po Judi, za koje se veruje da je gnostički tekst, gde je Hrist utvrđen kao Pneumatic i drugi učenici kao negnostici, kao Somatici. Izvor: The Gnostic Bible, Willis Barnstone and Marvin Meyer. Boston, 2003; str. 114, 309, 326, 791 i 809. 18

Od vremena Platona, jedno od osnovnih saznanja u filosofiji bila je supstanca— čije postojanje ne zavisi ni od čega drugog. Za Locke, supstanca neke stvari je skrivena u supstratumu u kojem su osobine stvari od kojih zavisi njeno posto-janje. Hume je odbacio takvo saznanje i smatrao je da ideja supstance, ukoliko je usklađena s nečim stvarnim, potiče iz iskustva. Dalje, stvari koje su raniji filosofi smatrali supstancama, u stvari su nista osim zbira jednostavnih ideja koje su obje-dinjene u mašti i nose određeno ime. Zlato,

Hume uzima za primer, nije ništa, već zbir ideja o zutom, topljivom, kovljivom, itd.. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 19

Na grčkom Jheo (bog) i phainein (pokazati), theofanija - znači prikazivanje Boga čoveku ili prikazivanje božanstva u čulnom obliku. Izvor: Encydopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 20

Fethil, kod nazarenskih Gnostika je graditelj materijalnih svetova. U Codex Nazareanus, Abatur, Otac, otvara kapiju i ulazi u mračnu vodu (haos) i gleda nadole, u nju. Mrak odražava sliku na kojoj se pojavljuje sin ili emanira Logos ili Demijurg, Fetahil. Pošto je Fetahil tako nastao da bi stvorio svetove manifestacije, Codex ga opisuje da se utopio u ambisu praiskonskih stvari ili materije (haosu), spoznavši svoju nemoć da je stvori. Usled toga Duhovi (Gnostički Majka) se po-javljuje i sjedinjuje s Karabantesom, kosmičkom Kamom (erotski bog) koji je sadržan u praiskonskoj materiji, stvarajući tako sedam zvezda. One su, međutim, nesavršene koje predstavljaju takođe sedam glavnih znaka, potomka jedne astralne zvezde odvojene od božanskog izvora (duha) i materije, i kaže: Neka nastane zemlja, samo kao boravište moći koje su nestale. Zaronivši svoju ruku u haos, on ga zgušnjava i stvara našu planetu (SD1U95). Izvor: Babylon 9, El. Ed. Gr. Dictionary. 21

Valentinianizam je Gnostičko-hrišćanski pokret, osnovao ga je Valentinus u II veku. To je bio najveći Gnostički po-kret s veoma raširenim uticajem u starom svetu. Irenaeus kaže da je početak bio Pleroma (potpunost ili punoća). U centru Plerome je bio Otac, ili Bythos, početak svih stvari, koji je posle Eona vremena mirovanja u tišini projektovao trideset Eona, nebeski arhetip, koji predstavljaju petnaest parova, syzygies, supružnika. Među njima je bila i Sophia, slaba, radoznala i strasna, što je nju odvelo iz Plerome u svet manjkavih ljudi. Sophia je najmlađa od Eona. Znajući za mnoštvo Eona i moć svog roditelja, ona se vraća u dubine kod Oca i traži da se emulira nastanak izdanka bez bračnog odnosa, ali ima samo abortus i bezobličnu masu. Zbog toga ona je izbačena iz Plerome, u prvobitni niži nivo materije. U tom sistemu Gnostika, s padom Sophie nastaju dve pojave. Viša Sophia ostaje u gornjem svetu posle ovoga, i posle proterivanja i njenog pokajanja. Ali, njen prevremeni izdanak Sophia Achamoth, uklonjen je iz Plerome, i ona postaje heroina u ostatku drame. Ta posrnula Sophia, postaje kreativna snaga sveta. Sophia Achamoth, ili Niža Mudrost, ćerka Više Mudrosti, postaje majka Demijurga koji je poistovećen s Bogom u Starom Zavetu. Sophia je uvek bila u apsolutnom centru sistema, i u nekom smislu, bila je predstavnik vrhovnog ženskog principa. Izvor: Plerome de Valentin, Histoire critique du Gnosticisme; Jacques Matter, 1826, Vol. II, Plate II. Str.152. 22

Carpocrates iz Aleksandrije je bio osnivač rane Gnostičke sekte u prvoj polovini II veka. Kao i o mnogim drugim gnostičkim sektama, i o Karpokratesu, u najvećoj meri saznajemo preko pisaca Crkvenih Otaca, od Irnineusa iz Liona i Klementa iz Aleksandrije. Kako su se ovi pisci žestoko opirali Gnostičkim doktrinama, postavlja se pitanje o njihovom nepristrasnom pristupu kada se koriste kao izvori. Iako se neki podaci o Karpokratesu razlikuju u detaljima, ipak su sagla-sni u slobodoumnosti ove sekte. Njegovo učenje je bilo zasnovano na Platonizmu pomešano s hrišćanstvom. Zastupao je tezu da je postojao Otacsvih na samom početku. Izvor. The New Schaff-HerzogEncyclopedia ofReligious Knowledge;

Samuel Macauley Jackson; NY; 1908; Vol. II.; str. 423. 23

(Ophites), Ofiti ili Ofiani (Gr. ophianoi ocpiavoi, od Gr. ophis ocpic; zmija) su bili članovi hrišćanske gnostičke sekte koju je Hipolitus iz Rima (170-235) opisao u izgubljenom radu Syntagma. Sada se smatra da se drugi zapisi o tim Ofitima, od Pseudo-Tertuliana, Philastriusa i Epiphaniusa iz Salamisare, uglavnom oslanjaju na izgubljenu Syntagma Hipolitusa. Moguće je da je jedan sektaš pod imenom Hipolitus izumeo Ofite kao generički izraz za nešto što je on smatrao jeretskim spekulacijama koje se odnose na zmiju Postanja Mojsija. Osim Hipolitusovih izvora, Origen i Klement iz Aleksandrije ta-kođe pominju ovu sektu. Sektu je pomenuo i Irenaeus u Against Heresies. Pravi karakter i priroda sekte se ne može utvrditi. Pominjanje zmije, po kojoj su oni dobili naziv, ne pojavljuje se ni kod jednog od njih. Čini se da su se više bavili paganskim sujeverjem, da su imali više misteriozan karakter nego što su bili škola filosofije. Izvor: The New Schaff-HerzogEncyclopedia ofReligious Knowledge\ Samuel Macauley Jackson; NY; 1908; Vol. VIII.; str. 243. 24

Ialdabaoth, na semitkom bukvalno znači dete dođi ovamo. Gnostički mitovi prepričavaju da je Sophia (grčki: mu-drost), Demiurgova majka i roditeljski aspekt božanske Plerome, zaželela da stvori nešto van božanske ukupnosti i bez božanske saglasnosti. U ovom nezrelom delu odvojene kreacije, ona je rodila monstruoznog Demijurga i, pošto je bila po-stiđena svojim delom, ona ga je umotala u oblak i postavila mu tron u njemu. Demijurg, izolovan, nije slušao svoju majku, niti ikoga drugog i zaključio je da postoji samo on, pošto je bio neupućen u više nivoe stvarnosti koji su bili njegovo mesto rođenja. Opisujući ove događaje Gnostički mit je pun zapetljanih nijansi koje prikazuju odstupanje gledišta božanstva u ljudskom obliku; ovi procesi nastaju kroz posrednika Demijurga koji, pošto je ukrao deo moći od svoje majke, počinje da stvara kreacije nesvesnim oponašanjem superiornih regiona Plerome. Tako Sofijina moć postaje zatvorena u materijalnom obliku čovečanstva, sama uhvaćena u materijalni univerzum: cilj Gnostičkog pokreta je bio simbolično buđenje ovom varnicom, koja je omogućavala povratak u superiornu, nematerijalnu stvarnost koja je bila njegov primarni izvor. Pod imenom Nebro, Yaldabaoth je nazvan jedan anđeo u lažnom Jevanđelju po Judi. On je prvo pomenut u delu Kosmos, Haos i Donji Svet kao jedan od dvanaest anđela koji će se roditi da bi vladali haosom i podzemljem. On dolazi s Neba, njegovo lice sija vatrom i njegova pojavaje umrljana krvlju. Nebrovo ime znači otpadnik. Nebro stvara šest anđela pored anđela Saklas, koji su njegovi pomoćnici. Ovih šest zatim stvara narednih dvanaest anđela i svaki zauzima po jedan deo neba. Izvor: The Gnostic Bible, Willis Barnstone and Marvin Meyer. Boston, 2003; str. 676-77; 691; 693-94; 696-700; 713-16. y

25

Tatian Asirac (120-180) je bio rani asirski hrišćanski pisac i teolog. Njegov najbolji rad je Diatessaron, Biblijska pa-rafraza harmonije četiri jevanđelja koja su postala standardni tekstovi jevanđelja u sirijskim crkvama sve do V veka, kada su zamenjena sa četiri jevanđelja Peshitta verzije (nazivana Sirijskom Vulgatom). Tatian je rođen u Siriji, školovan u Grčkoj, puno je putovao i živeo u Rimu gde se prvi put susreo sa Hrišćanstvom, postao Hrišćanin i bio je učenik Justinov. Napustio je Rim i osnovao svoju školu u Mesopotamiji. Napustio je i hrišćanstvo i predavao je enkratitičku jeres (zabrana braka, post, zabrana mesa ...) Eusebius kaže da je Tatian osnovao ovu jeres. Sam za sebe je govorio da je izučavao paganske kultove. Izvor: The New Schaff-Herzog Encyclopedia ofReligious Knowledge; Samuel Macauley Jackson; NY; 1908; Vol. XI.; str. 274.

26

Sekta, Gnostičkih Ebionitesa (jevrejska reč, siromasi), pominje se u komentarima jeresi od Ranih Crkvenih Otaca. Ime sekte potiče od imena navodnog osnivača sekte: Elchasi (H\xaaT, kaže Hipolitus), Elksai CHAŠai) Epiphanius), ili Elkesai (EXx£aai Eusebius i Theodoret). Njena religijska učenja su bila gruba mešavina paganskih praznoverja Hrišćanskih doktrina i Judaizma. Hippolytus (Philosophumena, IX, 13-17) nam kaže da je pod Callistusom (217-222) jedan prevarant pod imenom Alcibiades, rođen u Apamei u Siriji, došao u Rim i doneo knjigu za koju je rekao da je doneta iz Parthia (severoistok Irana) od poštenog čoveka pod imenom Elchasaija. Sadržaj je otkrio jedan anđeo devedeset šest milja visok, šesnaest milja širok, i dvadeset četiri milje preko ramena, čije su stope bile četrnaest milja duge, četiri široke i dve milje duboke. To je bio Sin Boga, i pratila ga je njegova sestra, Sveti Duh, istih dimenzija. Izvor: Catholic Encyclopedia; Charles G. Herbermann; 2005; Vol. V.; str: 822-823. 27

Noetus, starešina crkve u Maloj Aziji, (oko 230. g.), rođen u Smirni, (ili možda u Eleuzisu), postao je ugledni predstav-nik posebne vrste Hrišćanstva koja se sada naziva modalističkim monarhijanizmom ili patrijarhizmom. Njegovi stavovi, koji su ga doveli do ekskomunikacije iz Pravoslavne Crkve, poznati su uglavnom preko tekstova Hippolytusa, njegovog savremenika u Rimu, gde se nastanio i imao veliki broj sledbenika. Prihvatao je četvrto Jevanđelje, ali je njegove stavove o Logosu prihvatao kao alegorijske. Njegov učenik Cleomenes je smatrao da je Bog nevidljiv i vidljiv; kao vidljiv on je Sin. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed. XI; 1911; Vol. XIX.; str. 732. 28

Arius (Apeioc;, 250 ili 256-336) je bio starešina crkve u Aleksandriji. Njegovo učenje o prirodi Glavnog Boga, naglaša-vajući božanstvo Oca nad Sinom, i njegovo suprotstavljanje Trinitarjanskoj Hristologiji, koje ga je učinilo veoma poznatim u rcligijskom smislu, on je nametnuo kao temu Prvom Saboru u Nikeji, koji je okupljen od Rimskog Cara Konstantina 325. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI. Ed; 1911; Vol II.; str: 542-544. 29

Mani je bio Persijanac iz Ekbatana. Veruje se da je rođen 215. ili 216. g. Dobio je dobro obrazovanje, uglavnom od svog oca Fatak, Babak ili Patak. Maniheizam je bila stroga religija, koja je podučavala samoograničavanje, samosvest, hrabrost i poštenje; ona je obezbeđivala duhovni mir kroz oprost za grehe i neutralisanje onih, za one, koji su bili inicirani u ove misterije. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed 1911; vol. XVII; str. 572-578. 30

Panteizam: (od Grčke reči pan, sve; en, u; theos, bogu) je doktrina the koja poistovečuje univerzum s Bogom ili Boga s univerzumom. Izraz panteista je prvi upotrebio John Toland 1705. g., i odmah su ga prihvatili francuski i engleski pisci. Iako je izraz novijeg vremena, taj sistem misli ili stanja uma, može se pratiti u Evropskoj i Istočnoj filosofiji još u davnim vremenima. Panteizam je gotovo sigurno pretpostavljao jedan konkretniji i manje sofisticirani koncept Boga i univerzu-ma. On je predstavio sebe, istorijski, kao intelektualnu pobunu u odnosu na poteškoće koje se odnose na pretpostavke teističkih i politeističkih sistema i filosofiju, kao pokušaj da razreši dualizam jedinstava i razlika, misli i proširenja. Tako, pobožni Indusi, suočeni s nemogućnošću da dobiju savršeno znanje čulima i razumom, nalaze božansku savršenost u svojoj kontemplaciji o dva beskonačna božanstva (Brama). U Grčkoj, ideja 0

fundamentalnom jedinstvu, pored pluralite-ta pojava, postojao je, mada nejasno, u umovima ranih fizičara (Jonska Škola), ali prvi mislilac koji se vrlo rano usmerio na problem, bio je Ksenofan. Nasuprot Indusima, Ksenofan je težio panteizmu više iz protesta protiv antropomorfskih politeizama tog vremena, koji su se njemu činili neodgovarajućim za uzdizanje jednog od brojnih oblika konačnog po-stojanja umesto Beskonačnog. Time je Ksenofan prvi put uspostavio vrhovnog Boga, čiji je striktni panteizam poisto-vetio univerzum s Bogom, dok je izraz pankosmizam bio često korišćen radi poistovećenja Boga s univerzumom. Ova praktična svrha imala je malu vrednost, dve ideje su bile apsekt iste stvari; oba, Ateizam i Akosmizam su korišćeni kao kontradiktornosti. Interesantna je o ovoj temi jedna anegdotska izjava: U pismu Jacobiju od 6. januara 1813. Gete kaže: ja sam kao pesnik i umetnik politeista, kao prirodnjak i naučnikja sam panteista, i kao moralna osobaja sam Hrišćanin. Izvori: 1. Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. XX; str. 682-683.; i 2. The Brill Dictionary ofReligion Edited by Kocku von Stuckrad, 2006; str. 1466. 31

Prisđllian, rani hrišćanski biskup u Avili, Španija (340-385), prvi jeretik koji je iskusio najtežu kaznu. Pogubljen je 385. godine u Triru, današnja Nemačka, a tada Belgija. Živeo je kao rigorozni asket i osnovao je Priscilianizam, neortodoksnu doktrinu koja je opstala i u VI veku. Smatra se da je ova jeres nastala iz doktrina Gnostika i Manihejaca. Pobornik ove dok-trine bio je i Marcus, Egipćanin iz Memfisa. Pokret je funkcionisao kao kvazi tajno društvo. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. izdanje, 2006. 32

[Fusnota 3: Albert Pajk. Supstanca, ili Vrlo Svoja, čija manifestacija je AIohayim.]

Nije neophodno da idemo toliko daleko u traganju za misterijama; mi nemamo pravo da ne verujemo ili da sumnjamo u postojanje Velikog Prvog Uzroka po sebi, bez posledice, jer ne možemo to da razumemo. Čak ni reči koje koristimo ne izražavaju to nama na pravi način. Mi protrljamo iglu kratko vreme, mračnu, inertnu masu gvozdene rude koja je ležala u zemlji mnogo vekova. Nešto je time preneto gvožđu - mi to zovemo vrlinom, moćima, ili osobinom - i zatim je uravnotežimo na stožeru. I, gle! Vučen nekom nevidljivom, misterioznom silom, jedan pol se okreće prema Severu i zatim ista Moć održava isti pol danima i godinama i ostaće tako, možda, sve dok postoji svet i ponesite tu iglu gde god hoćete i bez obzira koje se more ili planina postavi između vas i Severnog Pola sveta. Ta moć, koja se tako ponaša i koja pokazuje mornarima kurs na uzburkanom okeanu, kada zvezde ne sijaju više dana uzastopno, ona spasava brod od brodoloma, porodice od užasa i one koji plove na njemu od iznenadne smrti, a od čijih života zavisi vera nacije i mir u svetu. Zato, Napoleon nikada ne bi stigao u luke Francuske na svom povratku iz Egipta, ni Nelson ne bi doživeo da se bori i pobedi na Trafalgaru. Ljudi zovu ovu Moć Magnetizam i zatim samozadovoljno misle da su je objasnili, a, ipak, oni su samo dali novo ime nepoznatoj stvari, da bi sakrili svoje neznanje. Šta je ova divna Moć? Ona je stvarna, aktivna Moć; nju mi poznajemo i vidimo. Ali, šta je njeno suštastvo, ili kako ona deluje mi ne znamo, ništa više od onoga što znamo o Suštastvu ili načinu delovanja Kreativne Misli i Reči Boga. Dalje, šta je to što nazivamo galvanizam i elektricitet koji se razvijaju delovanjem s malo kiseli-ne na dva metala, uz pomoć magneta, obilazi se svet u sekundi, kojima se prenose Misli iz zemlje u zemlju koje upravljaju poslovima pojedinaca i nacija? Um nije stvorio spoznaju o materiji koja će nju uključiti; i ime, koje im mi možemo dati nama ne pomaže da razumemo to suštastvo i postojanje. To je Moć, poput Misli i Volje. Mi ne znamo ništa više. Šta je sila gravitacije koja deluje da sve što je na zemlji teži ka njenom centru? Kako ona pruža svoje nevidljive ruke prema nepredvidivim kamenim meteorima, hvata ih na njihovoj munjevitoj putanji i baca ih dole, u grudi zemlje? To je moć. Mi ne znamo ništa više. Šta je ta toplota koja ima tako divnu ulogu u delu svetske ekonomije - ta kalorija, prisutna svuda, u nama i van nas, stvorena sagorevanjem i brzim kretanjem? Da li je ona supstanca, predmet, duh ili nematerijalno, sama Sila ili Stanje Materije? I šta je svetlost? Supstanca, kažu knjige - materija koja putuje do nas sa sunca i zvezda, svaki zrak se može razdvojiti kroz prizmu u sedam karakterističnih boja i sa karakterističnim čudnim kvalitetima i delovanjem. I, ako jeste supstanca, šta je njeno suštastvo i kakva moć je svojstvena njoj, s kojom ona putuje neizračunljivo mnogo kilometara i stiže do nas deset hiljada godina ili više nakon što je otišla sa zvezda? Sve ove moći su podjednako misterije. Prenesite jaku hladnoću kapi vode u centru lopte od gvožđa i lopta će se raspasti kako se voda zamrzava. Zatvorite malo istog tog čistog elementa u cilindar koji ni Enclaudus ni Tifon ne bi mogli da pokidaju na parčiće i prinesite visoku tempera-turu i ogromna snaga skrivena u vodi rasturiće ga na atome. Izdanak iz maleckog semena, izdanak tako mekan i nežan da bi ga čak i povetarac ubio, napreduje kroz tvrdu zemlju do dubine od više stopa s energijom koja je potpuno nerazumljiva. Kakve su ove moćne sile, zaključane u malom se-menu i kapi vode? 1

Štaviše, šta je Život po sebi, sa svim njegovim čudima, moćnim energijama - ta snaga koja održava toplotu u nama i sprečava da naša tela, koja se raspadaju tako brzo bez nje i razlažu na svoje prvobitne

elemente - Život, to stalno čudo, priroda i suštastvo od kojeg su bežali svi filozofi i sve njihove disertacije u vezi s njim su puko brbljanje? Nije čudno što su drevni Persijanci mislili da su Svetlost i Život jedno isto; obe emaniraju iz Vrhovnog Božanstva, arhetipa svetlosti. Nije čudno što su oni u svom neznanju obožavali Sunce. Bog je udahnuo duh života čoveku - ne materiju, već emanaciju iz Njega, ne kreaturi koju je On napravio, ne određeno postojanje već Moć, poput Njegove vlastite Misli; i svetlost, oni produhovljeni drevni, takođe nisu smatrali stvorenjem, prostom materijalnom supstancom, već čistom emanaci-jom iz Božanstva, besmrtnom i neuništivom kao što je On. Šta je, u stvari, Stvarnost? Naši snovi su isto tako stvarni, dok traju, kao i događanja pre-ko dana. Mi vidimo, čujemo, osećamo, delujemo, osećamo zadovoljstvo i osećamo bol, tako živo i stvarno u snu, kao i kada smo budni. Događanja i promene tokom godine su strpane u okvir jedne sekunde: i san koji je zapamćen je isto tako realan kao i prethodna događanja u životu. Filozofi nam kažu da mi nemamo spoznaju same supstance, već samo njenih atributa: i onda, kada vidimo ono što nazivamo blokom od mermera, naši opažaji nam daju informaciju samo o ne-čemu dodatnom, čvrstom, obojenom, teškom i slično, ali ne o samoj stvari po sebi, kojoj ovi atributi pripadaju. Ipak, atributi ne postoje bez supstance. Oni nisu supstanca, već pridevi. Ne postoji takva stvar ili supstanca kao što su tvrdoća, težina ili boja, po sebi, izdvojena iz bilo kog drugog predmeta, koja se kreće prvo ovamo, zatim tamo, dodajući sebe malo ovom ili onom predmetu. Ipak, kažu oni, atributi nisu stvari. Tako Misao, Volja i Percepcija nisu duša, već njeni atributi; i mi nemamo saznanja o samoj duši, već samo o njoj, njenim manifestacijama. Ne o Bogu; već samo o Njegovoj Mudrosti, Moći, Veličanstvenosti, Istini i drugim atributima. Pa, ipak mi znamo da postoji materija, duša u našem telu i Bog koji živi u Univerzumu. Uzmimo, zatim, atribute duše. Ja sam svestan da Ja postojim i Ja sam ista, identična ličnost koja sam bio pre dvadeset godina. Ja sam svestan da moje telo nisam Ja, da ako se moje ruke odseku, ta osoba koju Ja nazivam Mene, i dalje će ostati, kompletna, celovita, identična kao i pre. Ali, ja ne mogu da tvrdim, ni najintenzivnijim ni najdužim razmišljanjem, šta sam ja, gde u svom telu posto-jim, da li sam ja tačka ili oblikovana supstanca. Ja nemam moć da to ispitam i istražim. Ja postojim, biću, mislim, opažam. Ja To znam, i ništa više. Ja mislim plemenitom i uzvišenom Mišlju. Šta je Misao? Ona nije Materija, a nije ni Duh. Ona nije Stvar, već Moć i Sila. Ja zapisujem na papiru neke obične znake koji predstavljaju tu Misao. Nema Moći ili Vrline u tim znacima koje ja zapisujem, već samo Misao - koju znaci prenose drugima. Ja umirem, ali Misao i dalje živi. To je Moć. Ona deluje na čoveka, uzbuđuje ga do oduševljenja, inspiriše patriotizam, upravlja njegovim ponašanjem, kon-troliše njegova opredeljenja, upravlja životom i smrću. Reči koje ja izgovaram samo su određen sled i pojedinačni zvuci koji konvencionalnim uređenjem prenose drugima Nematerijalnu, Nedodirljivu, Večnu Misao. Činjenica da Misao nastavlja da postoji jedan tren nakon što se pojavi u duši, potvr-đuje njenu besmrtnost; jer, ne postoji ništa shvatljivo što može da je uništi. Izgovorena reč, pošto je samo zvuk, može da nestane u vazduhu, i napisana, pukim znacima, može biti spaljena, obrisana i uništena: ali Misao po sebi još uvek živi i mora da živi zauvek. Ljudska Misao je tada stvarno Postojanje, Sila i Moć, sposobna da deluje i upravlja materijom kao i um. Nije li postojanje Boga, koji je nematerijalna duša Univerzuma i čija je Misao, otelotvo-rena ili neotelotvorena u njegovoj Reči, Beskonačna Moć Kreacije i stvaranja, uništenja i očuva-nja, isto tako

razumljiva kao i postojanje Duše, da Moći te Misli oblikuju veru i utiču na Sudbinu Čovečanstva? Ipak, još uvek ne znamo kada ta Misao dolazi, ni šta je ona. Ona nije Ja. Mi je ne oblikujemo, ne formiramo i ne izrađujemo. Ona nije naš mehanizam niti naš pronalazak. Ona se čini svojevoljnom, bljeskavom takoreći, u duši, čini tu dušu nehotice instrumentom njenog načina izgovaranja svetu. Ona dolazi iz nas i čini se strancem u nama, koji traži dom. Samo donekle možemo da objasnimo moćnu silu ljudske Volje. Snaga Volje, poput Misli, čini se stihijskom, kao posledica bez uzroka. Okolnosti je provociraju i služe kao njen povod, ali je ne stvaraju. Ona niče u duši, poput Misli, kao voda koja šiklja uvis u mlazu. Da li je ona manifestacija duše, koja samo čini očiglednim ono što se odvija unutar duše ili je jedna emanacija iz nje, koja izlazi i deluje spolja, koja je sama po sebi kao stvarno Postojanje, kao da ona jeste priznata Moć? Mi možemo da posedujemo samo naše neznanje. Izvesno je da ona deluje na druge duše, upravlja nji-ma i upućuje ih, oblikuje njihovo delovanje, propisuje zakone za čoveka i društvo, pa ipak, ona nije materijalna ni vidljiva i zakoni koje ona piše samo informišu jednu dušu šta se dogodilo u drugoj. Bog je stoga misterija, kao i sve oko nas, kao što smo mi sami sebi misterija. Mi znamo da postoji i da mora da postojati Prvi Uzrok. Njegovi atributi, nakalemljeni Njemu, jesu nerealnost. Kao što boja i nijanse, težina i tvrdoća, ne postoje odvojeni od materije, kao posebna postojanja i suštastvenost, duhovna ili nematerijalna, tako ni Dobrota, Mudrost, Pravda, Milost i Dobrodušnost Boga nisu nezavisna postojanja, personifikovana kao što ljudi to čine, već atributi Božanstva, pri-devi Jednog Velikog Suštastva. Ali, mi znamo da On mora da je Dobar, Istinit, Mudar, Pravedan, Dobrodušan, Milostiv i, u svemu tome, svi Njegovi drugi atributi su Savršeni i Beskonačni jer, mi smo svesni da je ti zakoni koje nam je uvela sama priroda stvari, neophodni, i bez kojih bi Univerzum bio zbrka, a postojanje Boga neverovatno. Oni su Njegovo suštastvo i potreba, kao što je Njegovo postojanje. On je Živa, Misleća, Inteligentna Duša Univerzuma, Stalna i Ne Promenljiva [Egtcoc; .. Estos] Simona Magusa; Jedan - koji je uvek Postojeći [To Ov... To On] Platona, kao suprotnost stalnom dolasku i odlasku, ili Postanju, Genesis, stvari. I, kao što Misao Duše, koja emanira iz Duše, postaje čujna i vidljiva u Rečima, tako i Misao BOGA, izbija u Njemu, besmrtna kao i On, onda kada je jednom formulisana - besmrtna je bila i pre, jer je u Njemu, izgovara sebe kroz Reč, svoju manifestaciju i načinom prenošenja i njom stvara Materijalni, Mentalni, Duhovni Univerzum, koji poput Njega, nikada ne počinje da postoji.

Ovo je stvarna ideja Drevnih Naroda: Bog, Svemoćni otac i Izvor Svega. Njegova Misao izra-žava ceo Univerzum i spremnost za njegovu kreaciju. Njegova Reč, izgovarajući tu Misao, postaje Kreator ili Demijurg, u kojoj su bili Život i Svetlost, a ta Svetlost je Život Univerzuma. Nije ta Reč nestala samo jednim činom Kreacije i pošto je nameštena velika mašina da radi i njoj uvedeni zakoni njenog kretanja i napredovanja, rođenja i života, promena i smrti, ona ne pre-staje da postoji, niti, potom, ostaje u inertnoj dokolici. Jer, misao boga živi i besmrtna je. Otelotvorena u Reči, ona nije samo kreirana, već ona održa-va. Ona upravlja i kontroliše Univerzum, sve sfere, sve reči, sva dela čovečanstva i svih živih i neživih stvorenja.

Ona govori u duši svakog čoveka koji živi. Zvezde, Zemlja, Drveće, Vetar, univerzalni glas Prirode, umerenost i lavina, urlanje mora i strašni huk vodopada, rezak grom i tihi šapat potoka, pesma ptica, zov ljubavi, govor čoveka, sve je alfabet u kojem ona prenosi sebe čoveku i obaveštava ga 0 volji i zakonu Boga, Duši Univerzuma. I, tako je, zaista, Reč je postala telo i boravi među ljudima. (Jovan, Gl. 1:14.) Bog, neznani Otac [IlaTf]p A^vcootoc;... Pater Agnostos], poznat je nama samo po Njegovim Atributima, Apsolutno Ja Jesam: Misao Boga ['Evvoia...Ennoia] i Reč [Ao^oc;... Logos], Manifestacija 1 izražavanje Misli... Pogledaj Pravo Masonsko Trojstvo; Univerzalna Duša, Misao u Duši, Reč, ili izražena Misao; Tri U Jednom, Trostruki Ecossaise . 2

Ovde Masonerija zastaje i ostavlja Iniciranima da sami izvedu i razviju te velike Istine na takav način da svaka može da bude usklađena s razumom, filozofijom, istinom i njegovom religioznom verom. Ona odbija da bude Sudija među njima. Ona je nezainteresovana, kada neko umeće svoje posrednike između Božanstva i Materije i personifikuje Božje manifestacije i atribute, do bilo koje tačke kada njegov razum, njegova ubeđenja ili njegova mašta, zahtevaju. Tako, Indusi nam kažu da su Parabrama, Bram i Paratma bili prvo Tri u Jednom Bogu, otkri-vajući Njega kao Bramu, Višnu i Šivu, Kreatora, Čuvara i Uništitelja... Egipćani o Amun-Re, Neith i Phtha, Kreator, Materija, Misao ili Svetlost’, Persijanci za njihovo Trojstvo od Tri Moći u Ormzudu, Izvoru Svetlosti, Vatre i Vode; Budisti o Bogu Sakya, Trojstvu sastavljenom od Bude, Dharma i Sanga Inteligencija, Zakon i Jedinstvo ili Harmonija; Kineski Sabajci u čijem Trojstvu su Chang-ti, Vrhovni Suvereni, Tien, Nebo; i Tao, o Univerzalnom Vrhovnom Razumu i Principu svih stvari, koji su stvorili Jednog; taj, dva; dva, tri; i tri, sve što postoji... Tako, Slaveno-Vendi su simbolizovali njegovo Trojstvo s tri glave Boga Triglava; Drevni Prusi su ukazivali na njihovo Trojstvo Bogova, Perkoun, Pikollos i Porimpos, Božanstva Svetlosti i Groma, Pakla i Zemlje; Drevni Skandinavci na Odina, Freu i Thora i stari Etruskanci na Tinu, Talnu iMi-nervu, Snagu, Obilje i Mudrost... Tako, Platon nam govori o Vrhovnom Dobru, Razumu ili Intelektu i Duši ili Duhu, a Filo o Arhetipu Svetlosti, Mudrosti [Eocpict] i Reči [Aoyo<;]; Kabalisti govore o trojstvu Sefirota... Tako nas učenici Simona Magusa i mnoge sekte Gnostika zbunjuju sa Eonima, Emanacijama, Moćima, Mudrošću Vrhovnog i Nižeg, Ialdabaothom, Adam-Kadmonom, čak i sa tri stotine šezdeset pet hiljada emanacija Maldaitesa ... I tako pobožni Hriščanin veruje da Reč boravi u Moralnom telu Isusa iz Nazareta i da je patio na krstu; i da je Sveti Duh bio sipan na glave Apostolima i da sada inspiriše svaku pravu Hrišćansku Dušu... Dok sve ove vere dokazuju svoje tvrdnje na osnovu ekskluzivnog posedovanja Istine, Masonerija podučava svojim starim doktrinama i ništa više od toga... Taj Bog je Jedan. Da, Njegova Misao izgovorena Njegovom Rečju, stvara Univerzum i čuva ga s onim večnim zakonima koji su izraz te Misli da Duša Čoveka, udahnuta u njega od Boga, jeste besmrtna kao što su Njegove Misli; da je čovek slobodan da čini zlo ili da izabere dobro i da je odgovoran za svoja dela i da podleže kazni za svoje grehe; da su

sva zla, pogrešno i patnje samo privremeni nesklad u jednoj velikoj harmoniji i da će blagovremeno On predvoditi beskrajno usklađivanje ka velikom, harmoničnom, konačnom akordu i kadenci Istine, Ljubavi, Mira i Sreće, koji će zvoniti zauvek i navek pod Svodom Neba, među svim Zvezdama i Svetovima i u svim dušama čoveka i Anđela.

27°, SUVERENI KOMANDER HRAMA

Ovo je prvi od pravih viteških stepena Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Obreda. On zau-zima to mesto u Registru Stepena između 26. i poslednjeg od Filosofskih Stepena, da bi, kroz prekid njihovog kontinuiteta olakšao ono što bi moglo da, na određeni način, postane iscrpljujuće; i takođe, da vas podseti, dok ste angažovani u razmatranju i apstrakcijama filosofije i vere, da bi Mason, takođe, trebalo da nastavi da bude angažovan u aktivnim dužnostima svoje borbe u životu. On nije samo Moralista i Filosof, već Vojnik, Naslednik onih Vitezova iz Srednjeg Veka koji su, dok su nosili Krst, takođe vešto rukovali Mačem i bili Vojnici Časti, Odanosti i Dužnosti. Vremena i okolnosti se menjaju, ali Vrline i Dužnosti ostaju iste. Zla, protiv kojih se treba boriti, dobijaju drugačije oblike i razvijaju se u drugačijim oblicima. Postoji ista potreba za istinom i lojalnošću sada, kao i u danima Friedricha Barbarosse . 3

Osobine, religiozne i vojne, pažnja prema bolesnima i ranjenima u Bolnici i ratu protiv Nevernika na bojnom polju, su sada razdvojene; ali iste dužnosti koje treba obaviti u drugačijem obliku, nastavljaju da postoje i da nas sve zaokupljuju. Nevina devica više nije ostavljena na milost sirovog Barona ili razvratnog čoveka pod oružjem; ali, čistoti i nevinosti i dalje trebaju zaštitnici. Rat, očigledno, nije više prirodno Stanje Društva; i, za većinu ljudi, on je samo jedna prazna obaveza da prihvate da oni neće uzmicati pred neprijateljem; ali, ta uzvišena dužnost i obaveza važi i dalje za sve ljude.

Istina, u aktivnostima života, u profesiji i razmišljanju, je ređa sada u ovim danima nego u vremenima viteštva. Neistinitost, ili obmana, je postala moneta i čak ima određen stepen uvaža-vanja; jer, ona ima svoju stvarnu vrednost. Ona je zaista veliki Porok Vremena - ona i njena sestra bliznakinja, Nečasnost. Čovek, radi većeg političkog položaja, propoveda raznorazne principe koji su mu pogodni i profitabilni. U baru, sa propovedaonice i u holovima institucija zakona, ljudi se bune protiv svojih ubeđenja, i sa onim što oni nazivaju logikom, dokazuju, uz zadovoljstvo drugih, ono u što i sami ne veruju. Neiskrenost i dvoličnost su vredni njihovim vlasnicima, kao vrednost na zalihama, koje donose određene prihode; i to više nije istina nekog mišljenja ili principa, već je neto profit koji se može ostvariti iz njih, koje su mera njihove vrednosti. Štampa je veliki sejač neistina. Oklevetati političkog protivnika, pogrešno predstaviti sve ono što on kaže i, ako je to nemoguće, izmisliti za njega ono što on nije rekao; pustiti u javnost sve naj-prostije klevete protiv njega, su nužnost da bi se on porazio - to su tako česte pojave da su prestale da pobuđuju pažnju ili komentare, uz sve manja iznenađenja i manje izazivanje gađenja. Bilo je vreme kada bi Vitezovi radije umrli nego izgovorili laž ili prekršili svoju Vitešku reč. Vitez Zapovednik Hrama oživljava stari Viteški Kod (Pravilo, ili Princip) i posvećuje se starom Viteškom obožavanju Istine. On ne sme da ispoveda mišljenje koje nije njegovo, zbog bilo kakve koristi ili pro-fita, ili iz straha od neprihvatanja ljudi. Nema prikrivanja ili iskrivljavanja rečenog ili urađenog od drugih ljudi, nema klevetanja čak ni neprijatelja, nema lažnih govora i činjenica iz bilo kog drugog razloga, ni pod kakvim izgovorom, on ne sme da uprlja svoj dobar ugled. Na Čapteru (skupština ili skup) i van njega on mora da govori Istinu i samo Istinu, ni manje ni više ili neka ne govori uopšte. Čistoti i nevinosti, na svakom mestu, Vitez Zapovednik duguje zaštitu, kao i starima; od drskog nasilja ili od onih, koji su više krivi nego ubice, koji veštinom i prevarom žele da ubiju dušu; i protiv siromaštva i destrukcije koja navodi mnoge da prodaju svoju čast i nevinost za hranu. Ni u jednom vremenu sveta čovek nije imao bolje mogućnosti nego sada da pokaže one uzvi-šene vrline i onaj plemeniti heroizam koji je tako razlikovao tri velika vojna i religiozna Reda, u njihovoj mladosti, pre nego što su postali iskvareni i izopačeni prosperitetom i moćima. Kada zastrašujuća epidemija uništi grad, i smrt se udiše sa vazduhom koji čovek diše; kada je jedva dovoljno živih da pokopaju mrtve - većina ljudi beži iz užasnog straha, da bi se kasnije vratili i tu živeli, kao poštovani i uvaženi, kada opasnost prođe. Ali, stari Viteški duh posvećenosti, neu-strašivosti i preziranja smrti još živi i nije ugašen u ljudskom srcu. Svuda se može naći nekolicina onih koji će stajati čvrsto i odlučno na svojim mestima, koji će se suprotstaviti i prkositi opasnosti, ne zbog novca, ne da bi bili poštovani zbog toga, ne da bi branili samo svoje domove, već zbog či-ste humanosti i da bi nepogrešivo ispunili nalog svoje dužnosti. Oni neguju bolesne dišući kužnu atmosferu bolnice. Oni obilaze domove nemaštine i jada. Uz nežnost žene, ublažavaju bolove umi-rućih i održavaju svetlost života obolelog. Oni obaavljaju poslednje tužne poslove mrtvima i ne žele drugu nagradu osim saglasnosti vlastite savesti. Ovi su pravi Vitezovi sadašnjeg doba: takvi su kapetani koji ostaju na svom mestu na brodu do poslednjeg čamca njihovog razbijenog broda, natovarenog do gornje ivice prelivanja vode u njegovu unutrašnjost; daleko od njih, smireno tone s njima u misteriozne dubine okeana - navigator koji stoji za kormilom dok se nestašni plamičci vijore oko njega i sagorevaju njegov život vatrogasac koji se penje uz plamene zidove i skače u vatru da bi spasao imovinu ili život onih koji nisu njegov rod ni porod, čak ni obični poznanici - takvi i drugi poput njih - svi ljudi koji su na mestima

svoje dužnosti, stoje muški; da umru, ako treba, ali da ne napuste svoje mesto: jer, oni su, takođe, zakleti da ne uzmaknu pred neprijateljem. Izvršavanju dužnosti i dela heroizma poput ovih, ti si se posvetio, moj Brate, postajući Vitez Zapovednik Hrama. Vojnik Istine i Odanosti! Zaštitnik Čistote i Nevinosti! Borac protiv Kuge i Zaraze! Negovatelj Bolesnih i Onaj Koji Sahranjuje Mrtve! Vitez, koji više voli Smrt od napuštanja Dužnosti! Dobrodošao u nedra ovog Reda!

28°, VITEZ SUNCA, PRINC SLEDBENIK

og je stvoritelj svega što postoji, Večan, Vrhovni, Živi i Strahotno Biće, od Koga Ništa u ^ Univerzumu Nije Sakriveno. Ne pravite od njega idola i vidljivu sliku, već radije obožavajte Njega u dubokoj osami u izdvojenom šumarku, jer, On je nevidljiv i ispunjava Univerzum kao svoju dušu i, ne živi u Hramu. Svetlost i Mrak su Večna stanja Sveta. Bog je sastavni deo svega što postoji i Otac je svih Bića. On je večan, nepomerljiv i Samopostojeći. Nema granica Njegovoj moći. U jednom pogledu On vidi Prošlost, Sadašnjost i Budućnost; i procesiju graditelja Piramida, i nas i naše najdalje Pretke, kako sada prolaze ispred Njega. On čita naše misli čak pre nego što ih mi sami spoznamo. On vlada kre-tanjem Univerzuma i svi događaji i revolucije su kreacije Njegove volje. Jer, on je Beskonačni Um i Vrhovna Inteligencija. Na početku Čovek je imao Reč, i Reč je bila od Boga; i, iz žive moći koja je bila u, i sa tom Reči, prenetoj čoveku, došla je Svetlost njegovog postojanja. Neka ni jedan čovek ne izgovori Reč, jer sa njom

je Otac stvorio svetlost i mrak, svet i sva živa stvorenja! Haldejci, na njihovim ravnicama, su me obožavali, kao i Feničani, ti zaljubljenici u more. Oni su meni izgradili hramove i kule i palili meni žrtve na hiljade oltara. Svetlost je njima bila božanska i oni su me smatrali Bogom. Ali, Ja sam ništa - ništa; i Svetlost je kreacija neviđenog Boga koji je prenosio istinsku religiju Drevnim Patrijarsima: Uzvišenu, Misterioznu, Apsolutnu. Čovek je stvoren čist; i Bog mu je dao Istinu, kao što mu je On dao i svetlost. On je izgubio istinu i pronašao greh. On je zalutao u dubok mrak; oko njega su zauvek plutali Greh i Sramota. Duša koja je nečista, grešna i zagađena sa zemaljskim mrljama, ne može se ponovo sjediniti s Bogom, sve dok se kroz dugo iskupljenje i brojna pročišćenja, ona ne išćupa iz starih nesreća; i dok Svetlost ne pobedi Mrak u Duši i skine ga sa trona.

Bog je Prvi; neuništiv, večan, Nekreiran, Nedeljiv. Mudrost, Pravda, Istina i Milost, i Harmonija i Ljubav su u njegovom Suštastvu, kao i Večnost i Beskonačno Širenje. On je tih i usklađen s Razumom i poznat Dušama kroz sam Razum. U Njemu se iskonski sadrže sve stvari i iz Njega su se razvile sve stvari. Jer, iz Njegove Božanske Tišine i Mirovanja, nakon beskrajnog protoka vremena, razvila se Reč ili Božanska Moć; i zatim s njom, Moćan, ogroman, stalno delujući, nemerljiv INTELEKT; i iz Reči je razvijeno bezbroj sunca i sistema koji sačinjavaju Univerzum; i vatra i svetlost i munjevita Harmonija, koja je harmonija sfera i brojeva; i iz Intelekta, sve Duše i intelekti ljudi. Na Početku Univerzum je bila samo Jedna Duša. On je bio Sve, sam s Vremenom i Prostorom i Beskonačan kao i ovi. — On je imao ovu misao: Ja sam kreiram Svetove i, gle! Univerzum i zakon o harmoniji i kre-tanju, koji njime upravljaju, izraz su misli Boga, i pticu i zver i sve živo uz tog Čoveka: i svetlost i vazduh i misteriozni tok i dominaciju misterioznih brojeva! — On je imao ovu misao: Ja Kreiram Čoveka čija če Duša biti moj lik i ona če vladati. I, gle! Čovek, sa čulima, instinktom i umom, koji razmišlja! — Pa ipak nije Čovek! Već životinja koja diše, vidi i misli; sve dok nematerijalna iskra iz Božjeg Beskonačnog Bića nije ušla u ljudski mozak i postala Duša; i gle!, Čovek Besmrtnik! Tako, trostruk, plod Božjih misli, je Čovek, koji vidi i čuje i oseća; koji misli i rezonuje; koji voli i koji je u harmoniji s Univerzumom. Pre nego što je svet odrastao, prvobitna Istina je izbledela iz ljudske Duše. Čovek se zapitao: Šta samja? kako sam nastao i odakle samjal I kudaja to idem? I Duša je, gledajući unutar sebe, želela da shvati da li je to ja bila samo materija, njena misao i razum i njene strasti i sklonosti ili samo rezultati materijalne kombinacije, ili materijalno Biće koje obavija nematerijalni Duh... i dalje je ona želela, samopreispitivanjem, da sazna da li je Duh samo pojedinačno suštastvo, s izdvojenim besmrtnim osećajem ili zanemarljivi deo Velikog Prvog Principa koji prodire u Univerzum i u beskrajnost pro-stora, koji leluja poput svetlosti i toplote... i tako je ona tumarala dalje usred lavirinta grešaka i, ona je izmislila beskorisne filozofe koji su se valjali u kaljuzi materijalizma i senzualizma i mahali svojim krilima uzaludno u vakumu apstrakcije i idealnosti.

Još dok je na prvim hrastovima izbijalo lišće, čovek je izgubio savršeno znanje o Jednom Pravom Bogu, o Drevnom Apsolutnom Postojanju, Beskrajnom Umu i Vrhovnoj Inteligenciji i plutao je bes-pomoćno na otvorenom okeanu nagađanja. Zatim, duša je uznemirila sebe u želji da shvati da li je taj materijalni Univerzum bio samo posledica slučajne kombinacije atoma ili delo Beskonačne, Nekreirane Mudrosti... da li je Božanstvo bilo koncentrisano, a Univerzum jedna proširena nema-terijalnost ili da li je On bio pojedinačno postojanje, Svemoguće, Večno, Vrhovno Suštastvo, koje upravlja materijom svojom voljom ili je nju pokorio nepromenljivim zakonima kroz večnost i Kome su, Njemu Samom, Beskonačnom i Večnom, Vreme i Prostor nepoznati. Sa svojim konačnim i ogra-ničenim vizijama, ljudi su želeli da shvate izvor i objasne postojanje Zla, Bola i Tuge, i tako su oni sve dublje i dublje lutali u mraku i izgubili se. Za njih nije više postojao nikakav Bog, več samo veliki, glupi, bezdušni Univerzum, pun samo amblema i simbola. Stoga, vi ste u nekim Stepenima koje ste več prošli, čuli dovoljno o drevnim obožavanjima Sunca, Meseca i drugih svetlećih tela na Nebu i o Elementima i Moćima Univerzalne Prirode. U određenoj meri vi ste se upoznali sa personifikacijama Heroja koji su patili ili su bili pobednici, sa ličnostima Bogova i Boginja sa ljudskim karakteristikama i strastima i sa celinom legendi i priča koje samo alegorijski predstavljaju njihove izlaske i zalaske, njihove putanje, konjunkcije i opozicije, njihove domicile i mesta egzaltacije. Možda ste pretpostavljali da smo, poput mnogih koji su pisali o ovim temama, nameravali da vam predstavimo ovo obožavanje kao najdrevnije i prvobitno obožavanje prvog čoveka koji je živeo. Da vas razuverimo, ako je takav bio vaš zaključak, mi smo naveli da Personifikacije Velikih Svetlećih Tela na Nebu, pod imenima pod kojima su bila poznata najstarijim narodima, da bismo pokazali da su stare prvobitne istine koje su bile poznate Očevima našeg roda, pre nego što je čovek počeo da obožava vidljive manifestacije Vrhovne Moći i Veličanstvenost i Pretpostavljene Atribute Univerzalnog Božanstva u Elementima i u svetlucavim armijama koje Noću, redovno nastupaju i sjaje na plavom polju neba. Sada tražimo vašu pažnju za dalji razvoj ovih istina, nakon čega ćemo dopuniti ono što smo već ranije rekli u odnosu na Glavno Svetleće Telo Neba, s objašnjenjem imena i karakteristika o nekoliko imaginarnih Božanstava koja ga predstavljaju među drevnim narodima.

Athom ili Athom-Re je bio Glavni i Najstariji Vrhovni Bog Gornjeg Egipta, obožavan u Tebi; isto kao Om ili Aum kod Indusa, čije je ime bilo neizrecivo i koje je, kao i kod kasnijih Naroda, bilo Biće kojeje bilo ijeste i koje će doći, Veliki Bog, Veliki Svemogući, Sveznajući i Svuda Prisutan, Najveći u Univerzumu i Gospod; čiji je simbol bio savršena sfera, pokazujući da je on prvi, srednji, poslednji i bez kraja; glavni od svih Bogova Prirode i svih personifikacija Moći, Elemenata i Sjajnih Nebeskih Tela; simbolizovan Svetlom, Principom Života. Amun je bio Bog-Prirode ili Duh Prirode, nazivan tim imenom ili Amun-Re i bio je obožavan u Memfisu i Donjem Egiptu, u Libiji, kao i u Gornjem Egiptu. On je bio Libijski Jupiter i predstav-ljao je inteligentnu i organizovanu silu koja sebe ispoljava u Prirodi, kada su intelektualni tipovi ili oblici tela otkriveni čulima u poretku sveta, kroz njihovo sjedinjavanje sa materijom, čime su stvorene generacije tela. On je bio isto što i Knef, iz čijih usta izlazi Orfikovo jaje iz koga je nastao Univerzum. Dionusos, Dionizije je bio Bog-Prirode kod Grka, kao što je Amun bio kod Egipćana. U Narodnoj

legendi, Dionizije je, kao i Herkules, bio Tebanski Heroj, rođen od smrtne majke. Obojica su bili sinovi Zevsa i obojicu je proganjala Hera. Ali, u Herkulesu je Bog podređen Heroju, dok je Dionizije, čak i u poeziji, zadržavao svoj božanski karakter, isto kao i Iacchus, vrhovnog genija (čuvara) Misterija. Personifikovan u Sunce u Taurusu, kao što su njegova bikovska kopita pokazivala, on je spasio zemlju od surove vladavine Zime, predvodio je moćan hor Zvezda i nebesku revoluciju godine, s promenama godišnjih doba, i prolazila je kroz svoje periode truljenja. On je bio Sunce, nazivan i od Eleanaca koji su mu se obraćali sa nupi^evrjc;, (Pirogenes-onaj koji se rodio iz vatre) i najavio je svetu, usred grmljavine i sevanja, Moćnog Lovca Zodijaka, Zagreusa, Zlatnog ili rume-nolikog. Misterije su predavale doktrinu Božanskog Jedinstva i taj Moćni Čija je Jedinstvo prividna misterija, ali je u stvari istina, bio je Dionizije, Bog-Prirode, ili vlage koja je život Prirode, koja pri-prema u mraku, u Hadu ili Iasionu, povratak života i vegetacije ili je sama svetlost i promena koja izaziva njenu raznolikost. Na Egejskim Ostrvima on je bio Butes (Argonaut), Dardanus (sin Zevsa i Elektre), Himeros (sin Afrodite i Aresa) ili Imbros; na Kritu se on pojavljuje kao Iasius (sin Zevsa i Elektre) ili čak kao Zevs, čije je obožavanje kroz orgije ostalo neotkriveno u običnim oblicima misterija, i koje, ako su bile prenošene radoznalosti profanih, sa simbolima koji nisu bili ispravno protumačeni od neukih, sigurno su bile pogrešno shvaćene. 4

On je bio isto što i raskomadani Zagreus, Sin Persefone, jedan Drevni Podzemni Dionizije, ro-gati potomak Zevsa iz Sazvežđa Zmije, kojem je otac poverio grom i munju, i koji je bio obavijen zaštitničkim plesom Curetesa . Veštom zavodljivošću Here, Titani su iskoristili neopreznost njegovih stražara i raskomadali ga, ali, Pallas (u Gr. Mitologiji titula boginje Atine) je sastavila još uvek drhtavo srce svog oca, i njoj je Apolo naredio da sahrani ostatke na Parnasu. 5

Dionizije je, kao i Apolon, bio vođa Muza, grob jedneje sledio obožavanje druge. One su bile iste, a ipak drugačije, suprotne, pa ipak su se samo dopunjavale u različitim delovima iste drame i čini se da su mistične i herojske personifikacije Boga-Prirode i Umetnosti poticale iz nekih dalekih perioda i iz zajedničkih izvora. Njihova različitost je u bila više formalna nego suštinska i, od vre-mena kada je Herkules iniciran od Triptolomeusa ili kada je Pitagora prihvatio Orfičke Principe, obe ideje su težile da se ponovo spoje u jednu. Govorilo se da su Dionizije i Posejdon prethodi-li Apolonu u Proroškoj službi i Dionizije je opstao kao uvažen u Grčkoj Teologiji kao Izlečitelj i Spasitelj, Tvorac Života i Besmrtnosti. Široko rasprostranjeni Pitagorejci, Sinovi Apolona, odmah su se predali Orfičkoj Službi Dionizija i postoje indicije da je oduvek postojalo nešto Dionizijsko u obožavanju Apolona. Dionizije je Sunce, on je taj oslobodilac od elemenata; njegova duhovna meditacija mu je dala iste prikaze koji su učinili da Zodijak bude pretpostavljena linija puta Duhova u njihovom spuštanju i njihovom povratku. Njegovo drugo rođenje, kao izdanak od najvišeg, jeste tip duhovne regene-racije čoveka. On je, kao i Apolon, bio vođa Muzama i bio je izvor inspiracije. Njegova vladavina nije zahtevala neprirodna poniženja: njegov jaram je bio lak i njegovi razdragani horovi, zajedno s radošču i strogošću samo su podsećali na zlatno doba kada je zemlja uživala večno proleće i kada su izvori s medom, mlekom i vinom šikljali iz njenih nedara na dodir thyrsusa . On je Oslobodilac. Poput Ozirisa, on oslobađa dušu i vodi je ka njenom preseljenju posle groba, čuvajući je od rizika ponovnog pada u ropstvo materije ili neke niže životinjske forme. Sve duše su deo Univerzalne duše, čija sveukupnost je Dionizije i on vraća grešni duh njegovom domu i prati ga u procesu pročišćenja, stvarno i simbolički, u njegovoj zemaljskoj prolaznosti. On je umro i spustio se u Senke i njegove patnje su bile velika tajna Misterija, jer smrt je velika misterija postojanja. On je besmrtni tužitelj Psyche (Duše), Božanski uticaj kojim je stvoren fizički svet i koji, budeći dušu iz transa koji izaziva Stig (mitska reka podzemlja, mutna) nju vraća sa zemlje na Nebo. 6

O Hermesu, Merkuru Grka, Thothu kod Egipćana i Taautu kod Feničana, već smo dovoljno rekli. On je bio izumitelj slova i Oratorstva, krilati glasnik Bogova, koji nosi Kaduceus i obavijen je zmijama i u našem Savetu on je predstavljen Besednikom. Indusi su Sunce zvali Surya, Persijanci Mitra, Egipćani Oziris, Asirci i Haldejci, Bel. Skiti i Etrurci i drevni Pelasgi zvali su ga Arkaleus ili Herkules, Feničani Adonai ili Adon, a Skandinavci Odin. Iz imena Surya, koje su Indusi dali Suncu, Sekta koja ga je obožavala nazivana je Souras. Njihovi slikari opisuju njegove kočije kako ih vuče sedam brzih pastuva. U Hramu Viswerwara, u Benaresu, postoji jedan drevni primerak skulpture, veoma dobro urađen u kamenu, koji njega predstavlja kako sedi u kočijama koje vuče konj sa dvanaest glava. Njegov kočijaš, koji je ispred njega, jeste Arun [od iOT, Aur Crepusculum ], ili Zora, i među njegovim brojnim nazivima je dvanaest koji označavaju njegove uvažene moći u svakom od dvanaest meseci. Te moći se nazivaju Adityas i svaka od njih ima određeno ime. Često se pretpostavljalo da se Surya spustio na zemlju u ljudskom obliku i da je ostavio porod na zemlji, što je bilo takođe prisutno i u pričama Indije, Haldejaca i Grka. On je često imenovan kraljem Zvezda i Planeta, što nas podseća na Adon Tsbauth (Gospod Zvezdanog Svoda), hebrejske rukopise. 7

Mitra je bio Bog-Sunce Persijanaca. U pričama se kaže da je bio rođen u grotlu ili pećini, u Zimskoj Dugodnevici. Njegovi praznici su bili slavljeni u tom periodu, u trenutku kada je sunce po-činjalo da se vraća prema Severu i da povećava dužinu dana. To je bio veliki Praznik religije Magija. Rimski Kalendar koji je objavljen u vreme Konstantina i baš u tom periodu obožavanje Mitre je po-čelo da osvaja Zapadni Svet, koji je fiksirao taj dan na 25. decembar. Njegove statue i prikazi su bili s posvetom: Deo-Soli invicto Mithre - Nevidljivom Bogu-Sunca Mitri. Nomen invictum Sol Mithra... Soli Omnipotenti Mithrae. Njemu su, zlato, tamjan i mirta, posvećivani. VU kaže Martianus Capella u svojoj himni Suncu, koji živite na Nilu obožavate njega kao Serapisa, a obožavaoci izMemfisa kao Ozirisa; u svetim obredima Persije ti si Mitra, u Frigiji - Atis i u Libiji klanjaju ti se kao Ammonu i u Feničanskom Biblosu kao Adonisu; i tako ceo svet obožava tebepod različitim imenima. y

Oziris je bio sin Heliosa (Phra), božanski izdanak istorodan sa zorom i istovremeno inkarnacija Knefa ili Agatodsemona, Dobrog Duha, sa svim mogućim njegovim manifestacijama, kako fizičkim tako i moralnim. On predstavlja, na jasan način, milosrdan aspekt svih visokih emanacija i u njemu je razvijen koncept Bića koje je u potpunosti dobro, iz čega je nastala potreba uvođenja neprijateljske moći, kao suprotnost njemu, koja je nazvana Seth, Babys ili Tifon, i koje bi bile odgovorne za štetne uticaje na Prirodu. S pojavama u poljoprivredi, za koje se smatralo da su izumi Ozirisa, Egipćani su povezali najviše istine svoje religije. Duša čoveka je bila kao seme skriveno u zemlji, a pitanje smrti, slično prethod-nom, povezano je s njegovim mračnim počivalištem, uz neminovno očekivanje restauracije života iz njega. Oziris nije bio samo dobročinitelj živima, on je takođe bio Had, Serapis i Rhadamanthus, monarh mrtvih. Prema tome, smrt je, prema mišljenju Egipćana, bila samo drugo ime za obnav-ljanje pošto je njihov Bog ista ona moć koja im je neprestano obnavljala život Prirode. Svako telo, propisno balsamovano, nazivano je Oziris i u grobu je trebalo da bude sjedinjeno sa Božanstvom, ili barem dovedeno u bliskost. Jer, kada je Bog inkarnirao, radi koristi čoveku, shodno Njegovom pretpostavljenom karakteru, On je trebalo da pokaže sve uslove vidljivog postojanja. U smrti, kao i u životu, Izida i Oziris su bili model i prethodnici čovečanstva; njihove sephulre su postojale u hramo-vima Nadmoćnih Bogova; ipak, iako su njihovi y

ostaci, možda, bili položeni u Memfisu ili Abydusu, njihova božanstva nisu bila obeščašćena i ona su ili sijala kao nebeska svetleća tela na nebu ili su, u neotkrivenom svetu, upravljala budućnošću bestelesnih duhova čija smrt ih je dovodila bliže njima. Spoznaja o umirućem Bogu, koja je veoma česta u Orijentalnim legendama o kojima smo već dosta govorili u prethodnim Stepenima, bila je prirodna posledica bukvalnog tumačenja oboža-vanja prirode jer priroda, koja kroz promene godišnjih doba, čini se, prelazi u umiranje, bila je ranim religioznima trenutna slika Božanstva a, u kasnijem periodu, ista ta za promenljivog Boga, čiji su atributi bili viđeni ne samo u njegovoj vitalnosti već i u promenama. Nevidljivi Pokretač Univerzuma je u žurbi poistovećen s njegovom očiglednom promenljivošću. Misaono Božanstvo, ponuđeno iz drame prirode, bilo je obožavano u obredima u kojima je poštovano i simpatisano. Periodi žalosti za Jesenjom ravnodnevicom i radost na povratku Proleća, bili su gotovo opšti. Frigijci i Paphlagonianci (stanovnici drevne oblasti u Anadoliji), Beotičani čak i Atinjani, svi su oni bili, manje ili više, skloni ovakvim opservacijama; Sirijske gospođice su naricale Thammuzu ili Adonisu, smrtno ranjenom zubom Zime, simbolizovanom sa divljim veprom, njenim vrlo čestim simbolom. I ovi obredi i oni Atisa i Ozirisa, bili su očigledno sugerisani zaustavljanjem vegetacije, kad je Sunce, spuštajući se sa svojih visina bilo, činilo se, lišeno svoje generativne moći. Oziris je biće slično Sirijskom Adoniu i priča o njegovoj sudbini koju mi ne moramo ovde da ponavljamo, jeste narativni oblik narodne religije Egipta, u kojoj je Sunce heroj a poljoprivredni kalendar - moral. Vlažna dolina Nila, koja duguje svoju plodnost godišnjim plavljenjima, pojavljuje se, naspram okolne pustinje, kao život usred smrti. Plavljenje je bilo događaj u očiglednoj zavisnosti od Sunca, a Egipat, okružen neplodnim pustinjama, bio je kao u jezgru goruće kadionice, bio je ženska moć, zavisan od uticaja personifikovanih u njegovom Bogu. Tifon, njegov brat, tip tame, suše i neplodnosti, bacio je njegovo telo u Nil i taj Oziris, dobro i Spasitelj, umire u 28. godini života ili vladavine, i u 17. danu meseca Athora, tj. 13. novembra. Izvedeno je, takođe, da on umire tokom vreline ranog Leta, kada je, od marta do jula, zemlja bila spržena neizdrživom vrućinom, vegetacija je suva i tromi Nil iscrpljen. Iz te smrti on se uzdiže kada Sunce u Dugodnevici donese poplave i tada je Egipat ponovo ispunjen mirtom i klicanjem koje prethodi drugoj žetvi. Iz njegove Zimske smrti on se uzdiže s ranim cvećem Proleća i tada se slave radosni festivali pronađenog Ozirisa. I tako je ponos Jemsheeda, jednog od persijskih heroja-Sunca ili personifikovane solarne godine, naglo uništio Zohak (jedna zla ličnost u Iranskoj mitologiji), tiranin sa Zapada. On je viđen raskomadan, sa ribljom kosti, razbacan na sve strane i trenutno se svetlost Irana pretvorila u tminu. Ganimed i Adonis, isto što i Oziris, pohitali su svom svojom snagom i lepotom; prerana smrt Linusa za kojim je bolno naricala drevna Grčka, bila je kao smrt persijskog Siameka (Zoroasterizam, sin Mahre i Mahrane, osuđen na Pakao do uskrsnuća, zbog grehova roditelja), Bitinianskog Hylasa (bio je mladić koji je služio kao pratilac rimskog Herkulesa) i egipatskog Manerosa, Sina Menesa ili Večnog. Elegija nazvana Maneros pevana je na egipatskim gozbama, a unutar malenog Sarkofaga naokolo je nošeno obličje da podseti prisutne na njihov kratak boravak i postojanje. Prelepi Memnon je, takođe, umro u svom najlepšem dobu, čija prerana smrt je bila oplakivana u Iconiumu (gradu u drevnoj Turskoj), živeo je 365 godina, broj dana u solarnoj godini što je samo tren kada se uporedi s dugovečnošču njegovih patrijarških rođaka. 8

9

10 11

Priča o Ozirisu je odražena u onim Orpheusovim i Dionisa Zagreusa i, verovatno, u legen-dama Absyrtusa i Peliasa , JEsona, (JEson je bio otac Jasona i Promachusa sa Polymelom, ćer-kom Autolycus. Neki izvori kažu da je majka njegove dece bila Alcimede ili Amphinome. Aesonova ma-jka, Tyro, imala je dva sina Neleusa i Peliasa, s bogom mora Posejdonom, Thyestes °, Melicertes , Itys (Itys, 44S

12

13

14

sin Tereusa i Procne. Pošto su Procne i njena sestra Philomela želele da se osvete Tereusu, one su ubile Itysa i poslužile njegovo meso na svečanom ručku) i Pelopsa . Io je nesrećna Izida ili Niobe i Rea oplakuje svog raskomadanog Gospoda Hiperiona i smrt svog sina Heliosa, udavljenog u Eridanusu. Iako su Apolo i Dionis besmrtni, oni su umrli pod drugim imenima, kao Orpheus, Linus ili Hyacinthus. Sepulhra Zevsa je prikazivana na Kritu. Hyppolytus je bio priključen (MOŽDA BOLJE S P O J E N) božanskim počastima s Apolonom i nakon što je bio raskomadan poput Ozirisa, vraćen je u život sa Peonianskom travom Dijane i držan je u tmini i mraku svetog groba Egerie . Zevs je napustio Olimp da bi posetio Etiopljane; Apolo se podvrgao ropstvu Admetusa (u Gr. mitologiji Admetus: ’AdprjToc; neu-krotivi ili neukroćeni, kralj Pherae u Tesaliji, naslednik oca Pheresa po kojem je grad dobio ime. Admetus je bio jedan od Argonauta i učestvovao je u Kalidonijskom lovu na Vepra. Njegova supruga je ponudila svoju smrt u zamenu za njegov život); Theseus (Tezej), Peiritihos* , Herkules i drugi heroji, spustili su se u Had na neko vreme; umirući Bog-Prirode pokazao se u Misterijama, žene na Atici su postile, sedeći na zem-lji, tokom Thesmophoria i Beotinjanke su naricale spuštanje Core - Proserpine, u Senke. 15

16 17

54

18

No, smrt Božanstva, kako su je shvatali Orijentalaci, nije bila nekonzistentna s Njegovom besmrtnošću. Privremeno spuštanje Sinova Svetlosti je samo jedna od epizoda u njihovom beskrajnom kontinuitetu; i, kako je padela na dane i godine pogodnija od Beskonačnosti, nagle smrti Phaethona ili Herkulesa samo su prekidi u istom procesu Feniksovskih procesa stalne regeneracije, u kojima duh Ozirisa živi večno u nizu Memfijskog Apisa . Svaka godina potvrđuje oživljavanje Adonisa, i ćilibarske suze koje su prolili Heliadesi (sinova Sunca) zbog prerane smrti njihovog brata, su zlatna kiša puna ogromne nade, sa kojom se Zevs spušta iz bronzanog svoda Neba u nedra osušene zemlje. 19

20

Bal 0^3), predstavnik ili personifikacija sunca, bio je jedan od Velikih Bogova Sirije, Asirije i Haldeje i njegovo ime se nalazi na spomenicima u Nimrodu i često se pominje u hebrejskim rukopisima. On je bio veliki Bog-Prirode Vavilonaca, Moć vreline, života i stvaranja. Njegov simbol je bilo Sunce, a on je prikazivan kako sedi na biku. Sav pomoćni inventar u njegovom velikom hramu u Vavilonu, je opisao Herodot, i ponavlja se sa detaljnom istovetnošću, u sličnom obimu, u hebrejskom tabernakulu i hramu. Samo je zlatna statua nedostajala da bi sličnost bila potpuna. Reč Bal ili Baal, kao i reč Adon, označavaju Gospoda ili Majstora. On je takođe bio Vrhovno Božanstvo Moabita, Amonita i Kartaginjana i generalno Sabajaca; Gali su obožavali Sunce pod imenom Belin ili Belinus. I Bela se nalazi među Keltskim Božanstvima na drevnim spomenicima. Severni preci Grka su čvršćim običajima i na muževniji način poštovali religiozni simbolizam od razneženih zanesenjaka na Jugu, i dodelili su u svom Perseusu, Herkulesu i Mitri, osobine koje su oni više cenili i upražnjavali. Kod gotovo svih naroda može se naći postojanje mitskih bića čija su snaga ili slabost, vrline i nedostaci, manje ili više slično opisani kao staza Sunca kroz godišnja doba. Postojao je tako, kod Kelta, Tevtonaca, Skita, Etruraca, Lidijski Herkules čije su sve legende nastale po modelu onog grčkog heroja. Herodot je našao da je ime Herkulesa dugo bilo poznato u Egiptu i na Istoku i da je ono prvobitno pripadalo mnogo višoj ličnosti nego što je postojeći moderni heroj poznat u Grčkoj kao Sin Alcmena. Hram Herkulesu u Tiru je bio, navodi se, izgrađen 2300 godina pre vremena Herodota i Herkules, za čije se grčko ime ponekad smatralo da ima feničansko poreklo, znači Lutalica, tj. skitnica i dečja kolica na zemlji, kao i Hiperion na nebu, bio je zaštitnik i uzor onih čuvenih navigatora koji su prenosili njegove oltare s obale

na obalu širom Mediterana i do kraja Zapada, gde je Arkaleus izgradio grad Gades (Kadiz, Španija) i gde je večni plamen goreo u njegovu čast. On je bio direktni potomak Perseja, svetlećeg deteta mraka, otkrivenog u podzemnom svodu od bronze; i on je bio prikaz Persijskog Mitre, koji je odgajao svoje simbolične lavove iznad kapija Mycence i doneo je mač Jemsheeda u borbu protiv Gorgona na Zapadu. Mitra se slično opisuje u Zend-Avesti kao moćni heroj, brz trkač, čije prožima-juće oko obuhvata sve, čija ruka nosi batinu radi uništenja Darooda (lažnog i prevare). 21

Hercul Ingeniku, (konstelacija Herkules - onaj koji kleči) spušten na jedno koleno, uzdiže svoju batinu i razbija glavu Zmije, bila je, poput Prometeja i Tantala, jedna od varijacija aspekata borbe i spuštanja Sunca. Pobede Herkulesa su samo iskazivanje Solarne moći koje se stalno moraju ponavljati. Na dalekom Severu, među Hiperborejcima , desilo se da je on skinuo svoju Lavlju kožu, legao da spava i posle nekog vremena izgubio svoje konje iz zaprege. Od tada je taj Severni region tame nazivan mesto smrti i oživljavanja Adonisa, taj Kavkaz čiji je vrh tako uzvišen, koji se činio poput Indijskog Meru, bio je oba, cilj i početak kretanja Sunca, postao je, u mašti Grka, konačno stvaranje svih stvari, dom Zime i umiranja, vrh luka koji povezuje donji i gornji svet i, sledstveno tome, pravo mesto za proterivanje Prometeja . Ćerke Izraela, jecajuči za Thammuzom, to nam prenosi Jezekilja, gledale su na Sever i čekale njegov povratak iz tog regiona. To je bilo dok je Cybele s Bogom-Suncem bila odsutna kod Hiperborejca, u toj Frigiji koju je on napustio i koja je stoga pa-tila od užasa gladi. Delos i Delfi su čekali na povratak Apola iz Hiperboreje i Herkules je zbog toga doneo masline na Olimp. Za sve Masone Sever je bio nezaboravno mesto mraka, a od velikih svetala u Loži, ni jedno nije na Severu. 22

23 24

4ćl

Mithras, bog-heroj, rođen iz stene (IIsTpo^evric;), najavljivao je povratak Sunca u Proleće, kao Prometej koji je, okovan na svojoj litici, nagoveštavao nastavljanje Zime. Persijski svetionik na vrhu planine predstavljao je Božanstvo Rođeno iz kamena, brižljivo čuvano u najvrednijim hramovima; a vatrena sahrana Herkulesa bila je sunce koje umire u slavi iznad Zapadnih brda. Ali, iako se u pro-laznim manifestacijama trpe patnje ili se umire, živa i večna moć se uvek oslobađa i spasava. To je bio glavni atribut Titana, da će on ponovo ustati nakon što padne jer, oživljavanje Prirode je sigurno koliko i njeno opadanje, a smene su stvar određivanja moći koje upravljaju obema. Bog, kaže Maksimus Tirius, nije poštedeo Svog sopstvenog Sina (Herkulesa), nije Njega ni izuzeo od nesreća koje povremeno postoje u čovečanstvu. Tebanski potomci Jove (Jupitera) imali su svoj udeo u bolu i iskušenju. Savladavanjem zemaljskih poteškoća onje potvrdio svoje srodstvo sa Nebom. Njegov životje bio stalna borba. On se onesvestio pred Tifonom u pustinji i u započinjanju Jesenjeggodišnjeg doba (cum longae redit hora noctis), (godišnje doba dugih noći) spustio sepod vođstvom Minerve u Had. Onje umro; alijeprvo zatražio inicijaciju od Eumolpusa , da bi nagovestio to stanje religioznih priprema koje treba da predvode trenutnu promenu. Čak i u Hadu onje spasio Theseusa (Tezeja) i uklonio kamen s Eskulapa, reanimirao je beskrvni duh i odvukao na svetlost dana monstruma Cerberusa,potvrđujući dajepravedno smatran za nepobedivog, poštoje sam bio simbol samog Vremena; onje pokidao lancegroba (jer Busiris je personifikovani grob ) i pobednikje na kraju kao i napočetku svoje karijere, prihvaćen, posle njegovih radova, u odmorište nebeskog zdanja, da zauvek živi sa Zevsom u zagrljaju večne Mladosti. 25

26

Među starim Germanima se kaže za Odina da je nosio dvanaest imena i da je imao 144 imena osim ovih.

On je bio Apolo Skandinavije i predstavljen je u Voluspi kao sudbinom odabran da ubija monstruozne zmije. Tada, Sunce će biti ugašeno, zemlja će biti istopljena u okeanu, zvezde će izgubiti svoj sjaj i sva Priroda će biti uništena da bi se ponovo obnovila. Iz grudi vode novi svet će se pojaviti odeven u bujno zeleno bilje, žetve će biti i tamo gde nije bilo sađeno i zlo će nestati. 27

Slobodna mašta drevnih, kojom su tkali mrežu svojih mitova i legendi, bila je osveštana verom. Ona nije, kao savremena misao, bila podeljena na mala svetilišta pozajmljenih verovanja, van kojih je sve ostalo bilo obićno i nečisto. Mašta, razum i religija kružile su oko istih simbola; i u svim njiho-vim simbolima postojalo je ozbiljno značenje, koje mi ne možemo da dokučimo. Oni nisu izmišljali priče na isti dosadan način na koji mi, sputani konvencionalnostima, čitamo njihove. U naporu da tumačimo stvaranje ideja, ideje kao i razum, moraju da nam budu vodilje: i veliki deo savremenih kontroverzi nastaje iz dubokih zabluda u razumevanju drevnog simbolizma. Tim drevnim narodima, ova zemlja je bila centar Univerzuma. Za njih nisu postojali drugi sveto-vi, naseljeni živim bićima, da bi se podelila briga i pažnja Božanstva. Za njih je svet bio velika ravnica, nepoznata, možda nedokučivih granica, a Sunce, Mesec i Zvezde su putovali iznad njih samo da bi im dali svetlost. Obožavanje Sunca postalo je osnova svih religija antike. Njima su svetlost i toplina bile misterije kao što su, zaista, još uvek i nama. I, kako je Sunce stvaralo dan, a njegovo odsustvo noć, kako je ono putovalo prema Severu, Proleće i Leto su ga pratili. Kada se ono ponovo okrenulo prema Jugu, Jesen i surova Zima i hladnoća i duge mračne noći zavladale bi svetom... Kako je njegov uticaj stvarao lišće i cveće i dozrevao žetvu, donosio redovne naplave, ono im je postalo najinteresantniji objekt ma-terijalnog Univerzuma. Njima je ono bilo urođena toplota tela, vatra prirode. Stvaralac Života, topline i zažarenja, ono im je bilo pravi uzrok svih stvaranja, jer bez njega nije bilo nikakvih kretanja, posto-janja, oblika. Ono je njima bilo ogromno, neodvojivo, besmrtno i svuda prisutno. Ono je bilo njihova potreba za svetlom i njihova kreativna energija, što su osećali svi ljudi; i ništa nije bilo užasnije za njih od njegovog odsustva. Njegov blagotvorni uticaj uzrokovao je identifikaciju s Principom Dobra i tako su Brama Indusa, Mitra Persijanaca i Atho, Amun, Pta i Oziris Egipćana, BEL Haldejaca, Adonai Feničana, Adonis i Apolon Grka, postali samo personifikacija Sunca, regenerativni Princip, slika plodnosti koja održava i podmlađuje postojanje sveta. Isto tako, borba između Dobrog i Zlog Principa bila je personifikovana, kao što je bila ona između života i smrti, uništenja i ponovne kreacije, kroz alegorije i priče koje su poetski predstavljale očigledan pravac kretanja Sunca kojeg je, spuštajući se prema Južnoj Hemisferi, figurativno rečeno, zarobio i ubio mrak ili genije Zla. Vraćajući se ponovo prema Severnoj Hemisferi, činilo se, međutim, da je ono pobednik i da se uzdiže iz groba. Ta smrt i uskrsnuće bili su takođe figurativni za sled dana i noći, smrti, koja je nužnost života, i života koji se rađa iz smrti; i svuda su drevni ipak videli borbu između dva Principa koja su vladala svetom. Svuda je ovo takmičenje bilo ugrađeno u simbole i izmišljene istorije u koje su genijalno bili utkani svi astronomski fenomeni koji su postojali, nastavljali ili sledili različita kretanja Sunca i promene Godišnjih doba, približavanje ili povlačenje poplava. Tako je rasla do velikih visina i neobičnih proporcija istorija nadmetanja između Ozirisa i Tifona, Herkulesa i Juno, Titana i Jupitera, Ormuzda i Ahrimana, pobunjenih Anđela i Božanstva, Zlih i Dobrih Duhova i drugih tema, koje nalazimo ne samo u Aziji, več i u Severnoj Evropi, pa čak i među Meksikancima i Peruancima u Novom Svetu, koje su u svim pravcima, na sve moguče načine raznosili feničanski putnici koji su donosili civilizaciju i umetnost. Skiti su naricali nad smrću Acmona , Persijanci za onu Zahoka kojeg je porazio Pheridoun, Indusi Soura-Parama za ubistvo od Soupra-Muni, kao što su i Skandinavci uradili Balderu , pokidan na komade od slepog Hothera. 28

29

Primitivna ideja beskrajnog svemira postojala je u prvom čoveku, kao što postoji i u nama. Ona, i ideja o beskrajnom vremenu, prve su dve urođene ideje. Čovek ne može da shvati kako stvar može da bude pridodata stvari ili da događaj sledi iza događaja, večno. Ideja če se uvek vraćati i bez obzira koliko dugo će se velika količina dodavati na veliku količinu, mora da postoji jedna prazni-na bez granica, u kojoj je ništa. Na isti način ideja o vremenu bez početka ili završetka, se nameće. Vreme, bez događaja, takođe je praznina i ništa. U toj praznini prostora, prvobitni ljudi su znali da tamo nema svetlosti ni topline. Oni su ose-ćali, ono što mi znamo kroz nauku, da mora da tamo postoji neprobojni mrak i velika hladnoća, koji se ne mogu ni zamisliti. U to ništa, mislili su oni, spuštaju se dole Sunce, Planete i Zvezde, kada zađu iza Zapadnog Horizonta. Mrak je za njih bio neprijatelj, zlo, nejasan užas i strah. Ono je bilo otelotvorenje zlog principa i iz njega je, govorili su oni, mrak bio stvoren. Kada se Sunce naginjalo prema Jugu, prema toj praznini, oni bi uzdrhtali od užasa i kada, u Zimskoj Dugodnevici, ono opet započne svoje napredovanje prema Severu, oni su se radovali i praznovali, kao što su radili u Letnjoj Dugodnevici, kada se ono obično pojavljivalo s osmehom njima u svom ponosu sa svog mesta. Od tada, te dane su slavili svi civilizovani narodi. Hrišćani su od njih napravili svoje crkvene praznike i dodelili ih dvojici Svetih Jovana. Masonerija je učinila isto.

Nama, kojima je ogromni Univerzum postao samo velika mašina, a ne nagon prema velikoj Duši, već satni mehanizam sa nezamislivim proporcijama, ali ipak beskrajno manji od beskrajnog, i čiji samo deo mi, s našim orerijumom (žičana konstrukcija za predstavljanje sunčanog sistema, položaja i kretanja) možemo da ga predstavimo. Mi, koji smo izmerili razdaljine i dimenzije i shvatili specifičnu gravitaciju i odredili orbite meseca i planeta; mi, koji znamo razdaljinu do sunca i njegovu veličinu izmerili smo orbite sjajnih kometa i razdaljine fiksnih zvezda, i znamo da su ova sunca poput našeg sunca, svako u svojoj sviti svetova i sa svima se upravlja nepogrešivim, mehaničkim zakonima i spolja uvedenim silama, centripetalnom i centrifugalnom. Mi, koji smo s našim teleskopima raz-vrstali galaksiju i nebulu (maglinu) na druge zvezde i grupe zvezda otkrili smo nove planete, ali, otkrivajući prvo njihove zapanjujuće sile s onima koje su nam već poznate saznali smo da su sve one, Jupiter, Venera i vatreni Mars, Saturn i druge, kao i svetli, umereni i stalno menjajući Mesec, samo mrak, bezizrazni i nejasni oblaci grudvi poput naše zemlje, a ne nebeska tela sjajne vatre i nebeska svetlost. Mi, koji smo premerili planine i bezdane na Mesecu, sa sočivima koja bi mogla da otkriju hram Solomona, da je stajao tamo u svojoj staroj slavi; mi, koji više ne zamišljamo da zvezde uprav-ljaju našom sudbinom i koji možemo da izračunamo eklipse Sunca i Meseca, unazad i unapred, za deset hiljada godina; mi, s našim ogromno unapređenim saznanjima o moćima Velikog Arhitekte Univerzuma, ali i s našim potpuno materijalističkim pogledom na taj Univerzum. Mi ne možemo, čak ni u najmanjem stepenu, osetiti, mada možemo delimično i nesavršeno da zamislimo, kako su se ova velika, prvobitna, u duši jednostavna deca Prirode osećala Prema Zvezdanom Svodu, tamo na padinama Himalaja, na Haldejskoj ravnici, u Persijskoj i Medinskim pustinjama i na obalama čudne Reke Nil. Njima je Univerzum bio živ - impuls sa silom i moćima, misteriozan i van njihovog razu-mevanja. Njima on nije bio mašina, veliki sistem satnog mehanizma, već veliko živo stvorenje, ar-mija stvorenja s osećanjem ili neprijateljska prema čoveku. Njima je sve bilo misterija i čudo i zvezde koje su treperile odozgo govorile su njihovim srcima gotovo jasnim govorom koji se čuje. Jupiter, s njegovim kraljevskim sjajem, bio im je Imperator zvezdanih legija. Venera je gledala s ljubavlju na zemlju i blagoslovila je; Mars, s njegovom rumenom vatrom, pretio im je ratom i nesrećama, i Saturn, hladan i dostojanstven, hladio ih i ograničavao. Stalno promenljivi Mesec, odani pratilac Sunca, bio je stalno čudo i lutalica; Sunce je, po sebi, bilo vidljiv simbol kreativne i

generativne moći. Njima je zemlja bila velika ravnica preko koje sunce, mesec i planete nadolaze, njegove sluge, da joj obezbede svetlost. Mislili su da su blagotvorne bile neke zvezde koje su nosile Proleće i plodo-ve i cveće, a neke, odani čuvari, koje su ih savetovale o predstojećim poplavama, periodima oluja i nevremena, neke glasnici zla, koje stalno predskazuju, a oni su ih smatrali za one koje ih uzrokuju. Njima je eklipsa bila slutnja ili predskazanje zla, a njen uzrok skriven u misterijama i natprirodnom. Redovni povratak zvezda, dolazak Arcturusa, Oriona, Sirijusa, Pleiades i Aldebarana i putovanje Sunca, bio im je svojevoljan, a ne mehanički. Kakvo čudo im je postala astronomija kao najvažnija nauka da oni, koji su je spoznali, postaju vladari. Ta ogromna zdanja, Piramide, kula hrama Bela i drugi spomenici širom Istoka, da li su bili izgrađeni iz astronomskih pobuda? I kakvo je to čudo, u njihovoj velikoj detinjastoj jednostavnosti, da su oni obožavali Svetlost, Sunce, Planete i Zvezde i personifikovali ih i predano verovali u istorije koje su pripremljene za njih, u tom dobu kada je sposobnost za verovanje bila beskrajna kao što je, ako samo razmislimo, još uvek i kao što će uvek biti?

Ako se dosledno držimo bukvalnog istorijskog smisla, antika će biti potpuno neobjašnjiv, uža-san haos, a svi Mudraci poremećeni umom; i tako bi bilo s Masonerijom i sa onima koji su je insti-tuisali. Ali, kada su ove alegorije objašnjene, one prestaju da budu apsurdne priče ili samo lokalne činjenice i postaju pouke mudrosti za celo čovečanstvo. Niko ne može da sumnja, kad ih prouči, da sve one dolaze iz zajedničkog izvora. I, grdno greši onaj koji zamišlja da zato što je mitološkim legendama i pričama antike pripi-sano da osnovu imaju u pojavama na Nebu i da su svi Paganski Bogovi samo imena data Suncu, Zvezdama, Planetama, Zodijačkim znacima, Elementima, Moćima Prirode i samoj Univerzalnoj Prirodi, da je zbog toga prvobitni čovek obožavao Zvezde i druge stvari, žive i nežive, i da se njemu činilo da one poseduju i iskazuju moć ili uticaj, očigledan ili izmišljen, na ljudsku sreću i na ljudsku sudbinu. Uvek i u svim narodima, dosežući u najdublju antiku do koje svetlosti istorije ili svetlucanja iz predanja dopiru, nalazimo, iznad svih bogova koji personifikuju svetleća nebeska tela i elementi, i onih koji personifikuju urođenu Moć univerzalne prirode, još viša Božanstva, tiha, nedefinisana, ne-shvatljiva, Vrhovna, Jednog Boga iz Kojeg sve ostalo proističe ili emanira ili je sve iz njega stvore-no. Iznad BogaVremena Horusa, Boginja-Meseca ili Boginja-Zemlje Izida i Boga-Sunca Ozirisa kod Egipćana, bio je Amun, Bog-Prirode i iznad njega, opet, beskrajno Neshvatljivo Božanstvo, Athom, Brehm, tihi, samokontemplativni Iskonski Bogovi koji su bili Izvor za Bramu, Višnu i Šivu kod Indusa. Iznad Zevsa, ili pre njega, bili su Kronos i Ouranos. Iznad Alohaima bio je veliki Bog-Prirode Al i još iznad njega Apstraktno Postojanje, Ihuh - On koji JESTE, KOJIJE BIO i KOJI ĆE BITI (Postanje: Gl. 3:14; Otkrovenje Gl. 1:4). Iznad svih u Persijskim Božanstvima bilo je Neograničeno Vreme, ZeruaneAkherene; i iznad Odina i Tora bilo je Veliko Skandinavsko Božanstvo, Alfadir. Obožavanje Univerzalne Prirode, kao Boga, bilo je previše blisko srodnom obožavanju Univerzalne Duše, da bi bilo instinktivna vera svih divljih naroda ili sirove rase čoveka. Zamisliti svu prirodu, sa svim njenim očiglednim nezavisnim delovima, kako stvara jednu jedinstvenu celinu koja je po sebi celina, zahtevalo je veliko iskustvo i sposobnost generalizacije koju nisu imali sirovi necivilizovani umovi i bila je samo korak niže od ideje o Univerzalnoj Duši. Na početku, čovek je imao Reč i ta Reč je bila od Boga i iz žive Moći prenete čoveku u toj Reči i s njom, nastala je Svetlost Njegovog Postojanja.

Bog je napravio čoveka po svom liku. Kada je, posle velikog niza geoloških promena, On pri-premio zemlju da bude njegov dom, On je stvorio njega, postavio ga u onaj deo Azije, u čemu se svi stari narodi slažu, koji nazivaju kolevkom ljudske rase, odakle je kasnije širenje ljudske rase teklo prema Indiji, Egiptu, Persiji, Arabiji i Fenikiji. On je preneo njemu znanje o prirodi svog Kreatora i o čistoj, prvobitnoj neoskrnavljenoj religiji. Neobične i posebne osobine i stvarno suštastvo prvo-bitnog čoveka, njegova prava priroda i sudbina, sadržani su u njegovoj dopadljivosti Bogu. On je utisnuo Svoju sopstvenu sliku u ljudsku dušu. (Postanje Gl. 1:26\tj). Ta slika je bila u nedrima svakog pojedinačnog čoveka i čovečanstva u celini, uveliko izmenjena, oslabljena i naružena, ali njene stare, polu-izbrisane crte se još uvek mogu naći na svim stranicama prvobitne istorije i to utisnuto nije potpuno izbrisano, i svaki um koji razmišlja može da je otkrije u svojoj unutrašnjosti. O prvobitnom otkrovenju čovečanstvu i o prvobitnoj Reči Božanske Istine, nalazimo jasna ukazivanja i razbacane tragove u svetim predanjima, svih prvobitnih Naroda; tragovi koji se, kada se izdvojeno posmatraju, pojavljuju kao razbijeni poslednji ostaci, misteriozni i hijeroglifski karak-teri, na moćnim zdanjima koja su bila uništena i njihovi delovi, poput onih na starim Hramovima i Palatama Nimroda, nezgrapno štrče na zdanjima koja su mnogo vekova mlađa. Iako je usred stalno rastuće degeneracije čovečanstva, ova prvobitna reč otkrovenja bila iskrivljena sa izmešanim doda-cima različitih grešaka i prekrivena i nejasna zbog bezbrojnih i raznovrsnih maštovitosti, neraskido-vo zbrkanih i razobličenih gotovo do nemogućnosti prepoznavanja, ipak, duboka analiza će otkriti u paganizmu mnogo sjajnih tragova o prvobitnoj Istini. Jer, stari Paganizam je imao podlogu svuda u Istini i kada bismo mogli da izdvojimo to čisto naslućivanje prirode i jednostavne simbole prirode koji su sačinjavali podlogu celog Paganizma iz smeše grešaka i dodataka mašte, onih prvih odlika hijeroglifa iz instinktivne nauke prvog čoveka, ustanovili bismo da se oni slažu s istinom i stvarnim znanjem o prirodi, da se dobija slika slobodne, čiste, razumljive i konačne filosofije života. Borba, koja će nadalje biti večna, između Božanske volje i prirodne volje u dušama ljudi, za-počela je odmah posle kreacije. Kain je ubio svog brata Avelja i prišao je ljudima u deo zemlje s rasom bezbožnika koji su zaboravili i izazvali pravog Boga. Ostali Potomci Zajedničkog Oca roda, ženili su se međusobno ćerkama Kainovih Potomaka: i svi narodi su sačuvali sećanje na tu podelu u ljudskoj porodici na prave i grešne, u svojim izmenjenim legendama o ratovima između Bogova sa Džinovima i Titanima. Potom nastaje naredna slična podela, Potomci Seta sami čuvaju pravu prvobitnu religiju i nauku i prenose je potomcima sa drevnim simboličkim karakterima, na spome-nicima u kamenu; i mnogi narodi su sačuvali u svojim legendama sećanje na stubove Enoka i Seta. Tada je svet, iz svog iskonski srećnog stanja i obilja upao u idolatriju i varvarizam, ali svi narodi su sačuvali sećanje na to staro stanje. I pesnici, u tim ranim danima jedini istoričari, zapamtili su redosled perioda zlata, srebra, bronze i gvožđa. U protoku ovih vremena, sveto predanje je išlo različitim pravcima ka svakom od najdrevnijih naroda i u njihovom prvobitnom izvoru, kao i u zajedničkom centru, njihovi različiti tokovi su opa-dali. Neki su širili, u blagonaklonim regionima sveta, plodnost i život, ali drugi su se ubrzo izgubili i nestali u suvom pesku ljudskih grešaka. Tek što su duhovna i Božanska Reč bile prvobitno prenete od Boga čoveku, ona je postala ne-razumljiva. Posle čovekovog povezivanja s njegovim Kreatorom, veza je prekinuta, čak je i dnevni jezik upao u nered i zbrku. Jednostavna i Božanska Istina je prekrivena raznim osećanjima i maštom i sahranjena je pod

nejasnim simbolima ili je iskrivljena u užasne fantome. Da bi idolatrija napredovala treba da, ono što je početno poštovano, kao simbol višeg princi-pa, postane postepeno pomešano ili poistovećeno sa samim objektom, i da on bude obožavan, sve dok ta greška ne dovede do još većeg oblika degradacije idolatrije. Rani narodi su primili mnogo iz prvobitnog izvora svetog predanja, ali taj naduvani ponos, koji se čini svojstvenim ljudskoj prirodi, navodio je svakoga da predstavi ove delimične ostatke iskonske istine kao posebnu imovinu za sebe. Tako su oni, precenjujući svoju vrednost i svoj sopstveni značaj, kao posebni miljenici Božanstva koje je upravo njih izabralo za svoj omiljeni narod kojem će preneti ove istine. Da bi ove ostatke u što većoj meri prisvojili, oni su ih reprodukovali kroz posebne oblike, omotavali ih simbolima, skrivali ih u alegorije i izmišljali su priče da bi bile njihovo posebno, lično vlasništvo. I, umesto da čuvaju u prvobitnoj jednostavnosti i čistoti ove blagoslove prvobitnog otkrovenja, oni su ih prekrivali poet-skim ukrasima i sve je dobilo izgled fabule, sve dok detaljnim i ozbiljnim istraživanjem ne otkrijemo istinu koju očigledno ta priča sadrži. Buduči da su ovo bili oprečni elementi u nedrima čoveka, staro nasleđe ili nasleđena iskon-ska istina, koja je njemu saopštena od Boga u prvobitnom otkrovenju, i greh, ili osnova za greh, u njegovom degradiranom mišljenju i duhu sada okrenutom od Boga prema prirodi, divlje voče je lako izbijalo i raslo bujno i bogato, jer Božanska Istina više nije čuvana s ljubomornom pažnjom, nije očuvana u svojoj drevnoj čistoti. Ubrzo, to isto se dogodilo svim Istočnim narodima, posebno Indusima, Haldejcima, Arapima, Persijancima i Egipćanima kod kojih su mašta, kao i veoma dubo-ka ali ipak senzualna osećanja, bila veoma snažna. Severno nebo, vidljivo njihovim očima, poseduje daleko najveća i najsjajnija sazvežđa i ona su bila više živa u utiscima koje takva tela ostavljaju na njih, nego kod današnjeg čoveka. Kod Kineza, patrijarhalnih, jednostavnih i svetovnih ljudi i pojedinaca, žudnja za idolatrijom je u dugom periodu napravila veoma mali pomak. Oni su izumeli pisanje tri ili četiri generacije nakon potopa i oni su dugo i u velikoj meri sačuvali sećanje na prvobitno otkrovenje. Manje su ga prekrivali maštom nego delićima koje su drugi narodi zapamtili. Oni su bili među onima koji su bili najbliže izvoru svetih predanja i mnogi pasusi u njihovim starim zapisima sadrže značajne tragove večne istine, o Reči prvobitnog otkrovenja, nasleđe stare misli, što nam potvrđuje njihovu izvornu uzvišenost. Ali, među drugim ranim narodima, divlji entuzijazam i senzualna idolatrija prirode su ubrzo prevazišli jednostavno obožavanje Svemoćnog Boga i ostavili su po strani ili izobličili čisto verovanje u Večni Nekreirani Duh. Velike sile i elementi prirode i vitalni principi stvaranja i rađanja kroz sve generacije, zatim nebeski duh ili nebeski Svod, svetlucava armija Zvezda i veliko Sunce i misteriozni, uvek promenljivi mesec; (sve ovo, stari narodi su smatrali ne samo svetlim globusom ili telom od va-tre, već oživotvorenom, živom supstancom i nadmoći nad čovekovom verom i sudbinom); zatim su Ginii i zaštitnički duhovi, pa čak i duše mrtvih, dobili božansko obožavanje. Životinje, predstavlja-jući zvezdana sazvežđa, prvo poštovane samo kao simboli, postale su obožavane kao bogovi. Nebo, zemlja i delovanje prirode bili su personifikovane i izmišljene ličnosti osmišljene su da predstavljaju uvod u nauku i umetnosti i delove starih religioznih istina. I dobri i zli principi su personifikovani i postali su objekti obožavanja. Pri tom, kod svih su sijale srebrne niti starog prvobitnog otkrovenja. Sve bolje upoznavanje sa starim orijentalnim zapisima čini se da sve više potvrđuje verovatnoću da su svi oni bili emanacija iz jednog izvora. Istočne i zapadne padine Paropismusa (lanac planina) ili Hindukuša, čini se da su bile naseljene jednorodnom iranskom rasom, sličnom po navikama, jeziku i religiji. Najranija Indijska i Persijska Božanstva u najvećem delu bila su simboli nebeskih svetala,

smatrano je da su njihovi predstavnici u večnom ratu s moćima Zime, oluje i mraka. Religija oba naroda je bila iskonsko obožavanje okolne prirode, posebno manifestacije vatre i svetlosti, koincidencija je prevelika da bi se smatrala slučajnošću. Bog Deva, ime je izvedeno iz korena div, sijati, Indra, poput Ormuzda ili Ahura-Mazde je svetli svod; Sura ili Surya, Nebesko ime za Sunce, ponovljeno u Zendu uz reč Huere, Sunce, otuda Khur i Khorshid ili Corash. Uchas i Mitra je Vedski kao i Zend Božanstva i Amschaspandi ili besmrtni Jedini Sveti iz Zend-Aveste i može se porediti sa sedam Rishes ili ZvezdaBog Vede, iz sazvežđa Medved. Zoroasterizam, kao i Budizam, bio je inovacija u odnosu na staru religiju i među Parsima i Braminima mogu se naći primeri poremećaja kao i poklapanja. Iskonsko obožavanje Prirode, u kojem su bile kombinovane koncepci-je Univerzalnog Postojanja i stalnost akcije, dobilo je drugačiji pravac razvoja, u skladu s razlikama između Indijske i Persijske misli. 30

Ranim pastirima Pendžaba, (region sa pet reka, sada podeljenih između Indije i Pakistana) tada nazivanom Zemlja sa sedam Reka, njihovoj intuitivnoj i nadahnutoj mudrosti (Veda) mi dugujemo za ono što je možda najdrevnije živo religiozno prelivanje u sve jezike, apostrofiranje živih bića kroz fizičke stvari njihovog obožavanja. Prvo, u ovom nizu Božanstva, je Indra, Bog plavetnila ili svetlucanja neba, zvano Devaspiti, Otac Devasa ili Elementarna Moć, koji je izmerio krug neba i brzo napravio osnovu Zemlje, idejni domen Varoune, Sveobuhvatnog, koji je gotovo isto toliko veliki, jer obuhvata vazduh, vodu, noć, prostor između Neba i Zemlje; zatim Agni, koji živi na vatri žrtvovanja, u porodičnom ognjištu, i u munjama na nebu, koji je veliki Medijator između Boga i Čoveka; Uschas ili Zora, koji predvodi Bogove ujutro da naprave svoj dnevni obred opijanja sa Somo-m od Prirodinih ofertorija , koju samo Sveštenik može da napravi kao najpravilniju sim-boličku imitaciju. Zatim dolaze razni BogoviSunce, Adityas ili Solarni Atributi, Surya Nebeski, Savitri Praotac, Pashan Hranitelj, Bagha Srećni i Mitra Prijatelj. 31

32

Pristupanje Večnog Bića radu u kreaciji predstavljeno je kao venčanje, njegova prva emanacija - nastanak je univerzalna majka za koju se smatralo da je možda već postojala u njemu od Večnosti ili metafizičkim jezikom rečeno da je bila njegova sestra i njegova supruga. Ona je možda unapre-đena da bude Majka Indijskog Trojstva, za Božanstvo s Njegova tri Atributa: Kreacija, Očuvanje i Promena ili Regeneracija. Najpopularniji oblici, ili manifestacije Višne Zaštinika, bili su njegovi neprekidni avatari (in-karnnacije) ili istorijsko otelotvorenje koje je predstavljalo Božanstvo koje dolazi iz neshvatljive mi-sterije Njegove prirode, otkrivanjem Sebe u onim kritičnim epohama koje, u fizičkom ili moralnom svetu, obeležavaju novi početak napretka i poretka. Boreći se protiv moći Zla u raznim delovima Prirode i u neprekidnim periodima vremena, Božanstvo, mada promenljivo u obličju, u stvarnosti je uvek isto, bilo da se posmatra u korisnim poljoprivrednim ili društvenim otkrićima, u uobiča-jenim pobedama nad rivalskom verom ili u fizičkim promenama nejasno iznetim kroz predanje, ili nagovešteno u teoriji kosmogonije. Kao što se Rama, Epski heroj naoružan mačem, batinom i strelama, prototip Herkulesa ili Mitre, rvao kao i Hebrejski Patrijarh sa Moćima Mraka; tako je Krišna-Govinda, Božanski Pastir, koji je Glasnik Mira, zagospodario svetom muzikom i ljubavlju. Pod ljudskim oblikom on nikada nije prestajao da bude Vrhovno Biće. Budale (kaže on u Bhagavad Ghita), nisu upoznate s mojom Vrhovnom Prirodom, preziru me u ovom Ijudskom obličju, dok Ijudi snažnog uma, prosvetljeni Božanskim Principom, mene uvažavaju u sebi kao neiskvarenog i, iznad svega, služe me čistog srca. Ja nisam prihvačen od svih kaže on ponovo,;er sam sakriven natprirod-nom moči kojaje u meni; ipak, meni su poznate sve stvari prošlosti, sadašnjosti i one koje če biti; Ja sam postojao pre Vaivaswate i Menou. Ja sam Najviši Bog, Kreator Sveta, Večni Poorooscha (Govek-Svet ili Čuvar SvetaJ. I, kako po svojoj sopstvenoj prirodi, nisam nepodložan rođenju i smrti, ja sam Gospod svih stvorenih stvari, iako je veoma često u ovom svetu vrlina oslabljena pa nju nadvladava nepravda, vrlo često se Ja manifestujem ija se otkrivam s vremena na

vreme, da bih spasao pravdu, da uništim krivicu i da učvrstim nesigurne korake vrline. Onaj ko me prihvata ovakvog, pri napuštanju ovog smrtnog okvira, ne ulazi u drugi, več on ulazi u mene; i mnogi koji su mi verovali več su ušli u mene i bili pročiščeni močima mudrosti. Ja pomažem onima koji idu mojim putem, pa me čak i služe.

Brama, kreativna sila, žrtvovao je sebe kada je on, spustivši se u materijalne oblike, postao sjedinjen sa svojim delom i njegova mitološka istorija je bila isprepletana sa onom Univerzuma. Tako, mada duhovno spojen s Vrhovnim i Gospodom svih stvorenja (Prajapati), on je delio nesavršenost i iskvarenost niže prirode i, pošto je skliznuo u mnogostruke i prolazne oblike, može se reći, kao za Grčkog Uranusa , da je bio unakažen i propao. Tako je on posedovao dvojstvo karaktera, be-zoblični oblik, besmrtan i smrtan, postojanje i nepostojanje, mirovanje i kretanje. Kao Inkarnirana Inteligencija ili Reč, on je preneo čoveku ono što je bilo otkriveno njemu od Večnog, jer je on Duša kreacije kao i njeno Telo, u kojem je napisana Božanska Reč onim živim slovima čiji je prerogativ samosvestan duh, da protumači. 33

Osnovni principi religije Indusa sastojali su se u verovanju u postojanje samo Jednog Bića, be-smrtnost duše i buduće stanje nagrade i kazne. Njihova uputstva za moralnost preporučuju vrlinu kao obavezu za sticanje sreće čak i u prolaznom životu i njihova religiozna doktrina čini njihovu sreću u budućem stanju zavisnom od nje. Osim njihove doktrine seobe duša (transmigracije), njihove dogme mogu biti sažete u sledećem: 1. Postoji Jedan Bog, od Kojeg nastaju sve stvari i Kojem se sve moraju vratiti. Njemu oni uvek daju sledeće izraze: Univerzalno i Večno Suštastvo, ono koje je oduvek postojalo i uvek će postojati, ono koje oživljava i koje prodire u sve. On koji je svuda prisutan i prouzrokuje da nebeska tela nadolaze u istom smeru koji je On odredio njima. 2. Trostruka podela Principa Dobra, u smislu Kreacije, Održavanja i Obnove kroz promenu i smrt, i 3. Neophodno postojanje Principa Zla, iskorišćenog kao protivteža dobronamernom cilju prvog, u njihovom izvršavanju od Devata ili Potčinjenih Giniija, kojima je poverena kontrola nad raznim delovanjima u prirodi. I to je bio deo njihove doktrine: Jedno veliko i neshvatljivo Bićeje samo postojalo tokom Večnosti. Svešto vidimo kao i mi sami, deoje Njega. Duša um ili intelekt bogova i čoveka i svih osećajnih stvorenja, pripadajući su delovi Univerzalne Duše kojoj smo svi u utvrđenim vremenima sudbinski određeni za povratak. Ali, um smrtnih bićaje oduševljen jednom neprekinutom serijom iluzija koje oni smatraju za stvarne, sve dok se ponovo ne sjedine u velikom izvoru istine. Od tih iluzija, prva i najbitnija je indi-vidualnost. Njenim uticajem, kadaje odvojena od svog izvora, duša postaje neupućena u svoju vlastitu prirodu, poreklo i sudbinu. Ona smatra sebe za izolovano postojanje i više nije iskra Božanstva, kao veza a beskonačnim lancem jednim beskrajno malim ali obaveznim delom velike celine. y

y

y

y

y

y

y

y

Njihova ljubav prema slikovitosti navela ih je da personifikuju ono što su osmislili za neke od atributa Boga, možda radi predstavljanja stvari tako da budu bolje prilagođene za razumevanje prostih, pre nego nejasna ideja neopisivog, nevidljivog Boga. Stoga su izmislili Bramu, Višnu i Šivu ili Išvaru. Oni su bili predstavljani u različitim obličjima, ali se simboli ili vidljivi znaci Brihm ili Brehm, Svemoćnog, ne mogu naći. Oni su smatrali veliku misteriju postojanja Vrhovnog Vladara Univerzuma za nešto što je izvan mogućnosti ljudskog poimanja. Svako stvorenje podareno sposob-nošću mišljenja, smatrali su oni, mora da bude svesno postojanja Boga, prvog uzroka, ali pokušaj da se objasni priroda tog Bića ili da se na svaki način asimilira s našim, oni su smatrali ne samo dokazom lažnog, već ekstremnog ili krajnjeg

bezbožništva i nepobožnosti. Naredni izvodi iz njihovih knjiga poslužiće nam da pokažemo kakva su bila prava načela nji-hove vere: Ovaj Univerzum prožima samo jedan Vrhovni Vladar čak i svaki svet u celom krugu prirode... Postoji jedan Vrhovni Duh kojeg ništa ne može da pomeri mnogo brži od misli čovekove. Taj Vrhovni duh se krećepo svojoj volji, alije nepokretan. Onje daleko od nas alije ipak uz nas; on prožima ceo sistem svetova a ipak dalekoje van njega. Čovek koji shvata da sva bića postoje čak i u Vrhovnom Duhu i da Vrhovni Duh prožima sva bića ne gleda ni jedno biće s prezrenjem... Sva duhovna bića su ista vrsta s Vrhovnim Duhom... Čista i prosvetljena duša preuzima svetlosni oblik, bez mase tela bezprostog tela, bez vena ili žila neoskrnavljen, nezakužen grehom; onaje zrak iz Beskrajnog Duha koji zna Prošlost i Budućnost koji prožima sve koji postoji bez uzroka već po sebi kojije stvorio sve stvari kakvejesu, u y

y

y

y

y

y

y

y

y

y

najstarijim vremenima. Taj sveprožimajući Duh, koji dajesvetlost vidljivom Suncu, čakje iste vrste kao Ja, mada po meri beskrajno viši. Neka se moja duša vrati besmrtnom Duhu Boga i neka se tada moje telo, koje završava u pepelu, vrati prahu! O, Duše, koji prožimaš vatru, vodi nas pravim putem u bogatstvo lepote. Ti, O, Bože, poseduješ sva bogatstva znanja! Ukloni svaku nakapanu mrlju s naših dušal Iz kog korena niče smrtni čovek, kada ga obori ruka smrti? Ko može da učini da on nikne u po-novno rođenje? Bog koji je savršena mudrost, savršena sreća. On je konačno utočište čoveku koji je samovoljno darovao svoje bogatstvo, kojije bio čvrst u vrlini, koji zna i obožava tog Jedinog Velikog... Obožavajmo nadmoć tog Božanskog Sunca, Božanstvo, koje osvetljava sve, koje ponovo stvara sve, iz kojegsve nastaje, u kojegse svi moraju vraiti, kojega mi prizivamo da pravilno usmeri naše razume-vanje, u našem napretku prema njegovom svetom sedištu... Ono što su Sunce i Svetlost ovom vidljivom svetu, to je istina za inteligentni i vidljivi Univerzum... Naše duše stiču određeno znanje, kroz medi-taciju o svetlosti Istine, koja proizlazi iz Bića svih Bića... To Biće bez očiju vidi, bez ušiju sve čuje; ono zna sve što možemo da znamo ali nema ni jednog koji zna njega; njega mudri zovu Veliki, Vrhovni, Prožimajući Duh... Savršena Istina, Savršena Sreća, nema mu ravnog, besmrtni, apsolutna celina, ko-jeg ni govor ne može da opiše, ni um da shvati: sveprožimajući, sve-nadmašujući, oduševljava svojom bezgraničnom inteligencijom, bez ograničenosti vremena i prostora; bez stopala, trči brzo; bez ruku, a obuhvata sve svetove; bez očiju, svenadzirući; bez ušiju, svečujni; bez inteligentnog objašnjenja, ra-zume sve; bez uzroka, prvi od svih uzroka; svevladajući, svemoćan, Kreator, Zaštitnik, Stvoritelj svih stvari: takavje Jedini Veliki. Tako nam kazuju Vede. Može li moja duša, koja se upinje visoko u vremenu kada sam budan da, kao večna varnica, koja, čak i u mom spavanju, da se tako slično uzdigne, da odleti u veliku daljinu, poput emanacije Svetlosti iz Svetlosti, da bude sjedinjena u dubokoj meditaciji s Duhom najvećeg stepena blaženstva i u najvećoj meri inteligentnim! Može li ta moja duša, kojaje sama prvobitni dar dodeljen svim stvorenjima... koja je zrak savršene mudrosti, kojaje neugasiva svetlost usađena unutar stvorenih tela, bez koje se ne može učiniti nijedno dobro delo... u kojoj se, kao besmrtnom suštastvu, sadrži sve štoje prošlo, štoje sadašnje i što će biti dalje... da bude sjedinjena predanom meditacijom s Duhom najvećeg stepena inteligencijel Biće nad Bićimaje fedini Bog, večan i svuda prisutan, Koji sadrži sve. Nepostoji Bogosim Njega... (Isaija; Gl. 44:6; 45:5). Vrhovno Bićeje nevidljivo, neshvatljivo, nepokretno, bez lika i oblika. Njega niko nikada nije video; vreme Njega nikada ne dotiče; Njegovo suštastvo prožima sve; sve je izvedeno iz Njega. (Jovan. Gl. 1:18; i Prva Posl. Sab. Jovan, 4:12.).

Dužnost dobrog čoveka, čak i u trenucima njegove propasti, sastoji se ne samo u opraštanju, već čak i u želji za dobrobit njegovog uništitelja; poput sandalovog drveta koje u trenutku svog obaranja ostavlja miris na sekiri kojagaje posekla. Vedanta i Nyaya filosofi prihvataju Vrhovno Večno Biće i besmrtnost duše, mada se njihove i ideje Grka o ovim temama razlikuju. Oni govore o Vrhovnom Biću kao večnom suštastvu koje 471

34

prožima prostor, i daje život ili postojanje. U tom univerzalnom i večno prožimajućem duhu, Vedanti su pretpostavljali četiri modifikacije, ali, kako one ne menjaju njegovu prirodu bilo bi pogrešno pri-pisati svakoj od njih drugačije suštastvo, i isto tako bilo bi pogrešno, kažu oni, zamisliti da su razne modifikacije kojima Sveprožimajuće Biće postoji ili iskazuje Svoju moć, da su pojedinačna postojanja. Kreacija nije smatrana trenutnim stvaranjem, već samo manifestovanjem onoga što postoji večno u jednom Univerzalnom Biću. Nyaya filosofi veruju da duh i materija jesu večni; ali oni ne smatraju da je svet u svom sadašnjem obliku postojao večno, već da je postojala samo prvobitna materija iz koje on nastaje kada je pokrene svemoćna Reč Boga, Inteligentni Uzrok i Vrhovno Biće, Koje je stvorilo kombinaciju ili sjedinjavanje koje sačinjavaju materijalni Univerzum. Iako oni veruju da duša jeste emanacija iz Vrhovnog Bića, oni su je razlikovali od tog Bića, od njegovog individualnog postojanja. Istina i Inteligencija su večni atributi Boga, a ne, kažu oni, pojedinačne duše koja je sumnjičava pre-ma znanju i prema neznanju, zadovoljstvu i bolu. Stoga su Bog i one, drugačije. Čak i kada se vrate u Večnost i zadobiju večnu sreću, one bez sumnje ne nestaju. Mada, sjedinjene s Vrhovnim Bićem, one nisu upijene u njega ali, ipak, zadržavaju apstraktnu prirodu definitivnog i vidljivog postojanja. Raspadanje sveta, kažu oni, sastoji se u uništenju vidljivog oblika i kvaliteta stvari; ali nje-govo materijalno suštastvo ostaje i iz njega nastaje novi svet stvaralačkom energijom Boga; i tako Univerzum umire i obnavlja se u većnom nizu. Jainas, (Jainizam, indijska religija koja propisuje put nenasilja prema svim živim bićima) sekta iz Mysoere (grad na jugu Indije, Mysore) i iz drugih mesta, kaže da se drevna religija Indije i celog sveta sastojala u verovanju u jednog Boga, čisti Duh, nedeljiv, sveznajući i svemoćni, da Bog, pošto je dao svim stvarima njihovo mesto i način delovanja, a čoveku dovoljan deo razuma ili razumevanja, da ga vodi u njegovom ponašanju, ostavlja mu delovanje slobode volje, bez obzira na to što on nije mogao biti smatran odgovornim za svoje ponašanje. Menou, Hindu zakonodavac, obožavan, nevidljiv, materijalno Sunce, ali toje božanstvo i neu-poredivo veća svetlost, da upotrebimo iste reči iz uvaženog teksta Indijskog Svetog Pisma, koji osvet-Ijava sve, oduševljava sve, iz kojeg sve proizlazi, kojem se sve mora vratiti i samo on može da obasja naše intelekte. Ovako on započinje ta načela: Neka se čujel Ovaj Univerzumje postojao samo u prvoj božanskoj idejujoš nerazrađenoj, kao daje sadržan u mraku neuočljiv, koji se ne može definisati, koji se ne može razumeti razumom, i neotkriven otkrove-njem, kao daje ceo utonuo u san. y

Tada, Jedina Samo-postojeća Moć, Ne otkrivajući Sebe, stvara ovaj svet prepoznatljivim, s pet elemenata i svim drugim principima prirode, pojavljuje se u nesmanjenoj slavi šireći Svoju ideju ili rasterujući tminu.

Onaj, Kojeg samo razum može da prepozna, čije suštastvo nema večne organe, koji nema vidljive delove, koji postoji u Večnosti, čak i On, duša svih bića, Koga nijedno biće ne može da shvati, isijavaoje. On, poželevši da stvori različita bića iz Svoje sopstvene Supstance, prvo je svojom mišlju stvorio vode.... Iz njega (tačnije na hebrejskom mrr), koji je prvi uzrok, a ne stvar čula, postojeći svuda u supstanci, koji ne postoji u našem opažanju, bezpočetka ili kraja [ A i O .*• ili I ••• A •*. O •*•], stvoren je božanski muškarac slavljen u svim svetovima pod imenom Brama. Tada, sumirajući različite stvari stvorene od Brame, on dodaje: On, misleći na Bramu [Aoyoc;, Reč], čije su moći neshvatljive, pošto je ovako stvorio Univerzum, ponovo je apsorbovan u Vrhovni Duh, zamenjujući vreme stvaranja za vreme odmora. Antareya Aranya, jedna od knjiga Vedaa, daje ovakvu prvobitnu ideju kreacije: Na početku, Univerzum je bio samo Duša: ništa više, aktivna ili neaktivna. Tada je On imao svoju misao: Ja ću stvoriti svetove; i takoje On stvorio ove različite svetove; vazduh, svetlost, smrtna bića i vode. On je imao ovu misao: Vidite svetove; Ja ću stvoriti čuvare ovih svetova. Tako je On uzeo vodu i oblikovao je biće odeveno u Ijudski oblik. Pogledao ga je i to biće tako osmišljeno, sa ustima otvore-nim kaojaje, govor muje prolazio kroz njih i izgovoraje izbijala vatra. Nozdrve otvorene i kroz njih je prolazio dah disanja i kroz njih je vazduh prolazio. Oči otvorene; iz njih je dolazio svetlosni zrak i iz njegaje stvoreno sunce. Uši su postavljene sa strana; u njimaje sposobnost da se čuje i iz slušnog prostora... i, nakon što je telo čoveka bilo upotpunjeno čulima; On, Univerzalna Duša, razmišljao je ovako: Kako može ovo telo da živi bez Mene? Onje ispitivao kroz koje delove tog tela On može da uđe u njega. Rekaoje Sebi: Ako je bez Mene ovaj Svet artikulisan, dah izlazi i vid vidi; ako sa slušanjem čuje, kožom oseća, i: mozak razmišlja, gutanjem guta i generativni organi ispunjavaju svoje funkcije, šta sam onda Ja? I, razdvojivši šavove lobanje, Onje ušao u čoveka. Vidite velike osnovne prvobitne istine! Bog je jedna beskonačna Večna Duša ili Duh. Materija nije večna niti samopostojeća, već je stvorena mišlju Boga. Posle materije, svetovi, zatim čovek, koji kao da misli: i konačno, nakon dodeljivanja čula i misaonog mozga, deo, varnica, samog Boga ulazi u čoveka i nastaje živi duh u njemu. Veda ovako detaljno opisuje nastanak sveta: Na početku, postojao je jedan Bog. Postojaoje u Sebi. On, nakon štoje prošla večnost u kontem-placiji o Njegovom sopstvenom postojanju, zaželeoje da manifestuje Svoju savršenost iz Sebe; i stvorio je materiju sveta. Tako su nastala četiri elementa ali su onijoš uvek bili pomešani u zbrci i haosu, On je disao nad vodom koja je prerasla ujednu ogromnu loptu u obliku jajeta i, razvijajući sebe, onaje postala svod i krugNeba koji obuhvata zemlju. Napravivši zemlju i tela životinja, ovaj Bog, suštastvo kretanja, dao im je, da bi oživeli, deo svog vlastitog Bića. Zato su duše svega što diše deo univerzalne duše, nijedna od njih ne umire, ali svaka duša samo menja svoj oblik kad prelazi u različita tela. Od svih oblika, onaj koji se najviše dopada Božanskom Bićuje Čovek, kao najpribližniji Njegovom savr-šenstvu. Kada se čovek potpuno oslobodi svojih osećanja i čula, upije sebe u duboko razmišljanje, on počinje da razaznaje Božanstvo i postaje deo Njega. Drevni Persijanci su na više načina ličili na Induse - po jeziku, poeziji i poetskim legendama. Njihova osvajanja su ih dovela u kontakt s Kinom i oni su porazili Egipat i Judeju. Njihovi stavovi o Bogu i religiji su bili više slični stavovima Hebreja nego bilo kog drugog naroda; i zaista, kasniji narodi su

pozajmili od njih neke važne doktrine, koje mi najčešće smatramo kao suštastveni deo iskonske hebrejske vere. O Kralju Neba i Ocu Večne Svetlosti, o čistom Svetu Svetlosti, o večnoj Reči kojom je sve stvoreno, o Sedam Moćnih Duhova koji stoje odmah pored Trona Svetlosti i Svemoćnog i slavi ovih Glavnih na Nebu, koji okružuju taj Tron, o Poreklu Zla i Principu Mraka, Monarhu pobunjenih duhova, neprijateljima svega dobrog, oni su uveli načela vrlo slična onima kod Hebreja. Prema egipatskoj idolatriji oni su osećali najjače užasavanje i pod Cambysesom pravi-li su redovne planove za njeno zatiranje do kraja. Xerxes je, kada je napao Grčku, uništio Hramove i podizao vatrene kapele duž celog puta njegovog marša. Njihova religija je bila duhov-no uzvišena, a zemaljska vatra i zemaljsko žrtvovanje bili su samo znaci i simboli drugačije posvećenosti i veće moći. 35

36

Dakle, fundamentalne doktrine drevne religije Indije i Persije bile su na samom početku više od jednostavnog obožavanja prirode, njenih čistih elemenata i njene iskonske energije, svete vatre i iznad svega Svetlosti, vazduha, ne onog vazduha niske atmosfere, već čistijeg i svetlijeg vazduha Neba, daha koji oživljava i prožima dah smrtnog života. To čisto i jednostavno duboko poštovanje prirode, možda najdrevnije, mnogo više je prevladavalo u prvobitnom i patrijarhalnom svetu. Ono nije bilo prvobitna deifikacija prirode, ni osporavanje suverenosti Boga. Ovi čisti elementi i prvobitno suštastvo kreirane prirode, ponudilo je prvim ljudima, koji su bili još uvek u čvrstoj vezi s Božanstvom, ne samo izgled sličnosti, ne puku fantastičnost prikaza ili poetsku figuru, već prirodan i pravi simbol Božanske moći. Svuda u hebrejskim rukopisima čista svetlost ili sveta va-tra koriste se kao prikaz sveprožimajuće i sveuništavajuće moći i svemoći Božanstva. Njegov dah je bio prvi izvor života i tanani šapat povetarca obaveštavao je proroka o Njegovom trenutnom prisustvu. Sve stvari su potomstvo jedne vatre. Otac je načinio savršenstvo u svim stvarima, i njih je predao Drugom Umu, koji su Ijudi svih naroda nazivali Prvim. Mehanizmi Prirode su u sadejstvu s intelektualnom svetlošću Oca; jer, on je Duša koja krasi veliko Nebo, i ono je ukrašeno po ugledu na Njega. Duša, pošto je ona sjajna vatra, kroz moć Oca, ostaje besmrtna i ona je učiteljica života i ona daje kontinuitet svetu. Jer, vatra, kojaje pre svih, nije zaključala svoju moć u materiji svojim delovanjem, već mišlju, jer je izumitelj vatrenog sveta um iznad svih umova, koji je prvi iznikao iz uma, prekrivajući vatru vatrom. Otac je izrodio Svetlost! jer, Ona sama, pošto je iz Očeve moći dobila suštinu intelekta, u stanju je da razume um Oca i da usadi u sve izvore i principe sposobnost razumevanja, i stalno nastavlja neprekinut, nadolazeći, tok kretanja . Takav je bio jezik Zoroastera, otelotvorenje starih Persijskih ideja. 37

I, taj drevni mudrac je isto tako govorio za Sunce i Zvezde: Otac je stvorio ceo Univerzum s vatrom i vodom, zemljom i etrom, koji hrani sve. On je fiksirao mnoštvo nepokretnih zvezda, koje će večno mirovati, nepo prinudi i nevoljno, već zbog želje da ne lutaju, vatra kojaje prekrivena vatrom. On je okupio sedam neba sveta i njima je okružio zemlju sa sfernim Nebima. U njemu je postavio sedam živih postojanja, preuredio je njihovu postojeću zbrku u pravilne orbite, šest od njih su planete, a Sunceje postavio u centar, kao sedmo. U sam centar iz kojegsu sve linije koje se rasprostiru na sve strane, jednake, a samo rotirajuće sunce, koje se okreće oko glavnog centra, vazda teži da doda cen-tralnu i sveprožimajuću svetlost, vuče za sobom i Mesec. I, uz ovo, Zoroaster dodaje: Ne meriteputovanja Sunca, i nepokušavajte da ih svedete na pravilo, jer njega vodi večna volja Oca, i nije zbog vas. Ne trudite se da razumete nepredvidivi put Meseca, jer on zauvek ide pod obavezom dužnosti i napredovanje Zvezda nije nastalo da bi bilo ko od vas imao ikakve koristi.

Ormuzd kaže Zoroasteru, u Boundeheschu : Ja sam onaj koji drži Zvezdama Poprskano Nebo u večnom prostoru, taj kojije napravio ovu sferu, kojaje nekad bila sahranjena u mraku, ja sam nju preplavio svetlošću. Kroz meneje Zemlja postala čvrst i trajan svet - zemljapo kojoj hoda Gospodar sveta. Ja sam taj koji stvara svetlost Sunca, Meseca i Zvezda, koja probija oblake. Ja sam napravio seme žita iz kojeg, sahranjeno u zemlji, niču nova... Ja sam stvorio čoveka čije je oko svetlost, čiji je život dah iz njegovih nozdrva. Ja sam uneo u njega neugasivu moć života. 38

Ormuzd ili Ahura-Mazda, sam je predstavljao prvobitnu svetlost, drugačiju od one nebeskih tela, ipak tako neophodnu za njihovo postojanje, i izvor njihovog sjaja. Amschaspandi (Ameschapenta, besmrtni Jedini Sveti), svaki pojedinačno je upravljao posebnim delovima prirode. Zemlja i Nebo, vatra i voda, Sunce i Mesec, reke, drveće i planine, čak i veštačka podela na dan i godinu, bili su pominjani u molitvama kao ono što boravi u Božanskom Biću i svako od njih je zasebno vladalo u nekoliko svojih sfera. Vatra, konkretno, ta najenergičnija od besmrtnih sila vidljivi predstavnik osnovne svetlosti, nazvana je kao Sin Ormuzdov. Sunce, Arhimagus, taj plemeniti i najjači predstavnik božanske prirode, koji iskoračuje kao Osvajač s vrha užasnog Alborja da bi vladao svetom koji on osvetljava s trona Ormuzda, bio je obožavan zajedno s drugim simbolima pod imenom Mitra, dobročinitelj i prijateljski Dobri duh, kojem su se, u pes-mama, obraćali u Zend-Avesti, koji nosi imena koja su mu dali Grci, kao Nepobedivi i Medijator. Prvo ime zbog njegovih svakodnevnih sukoba s mrakom jer je on najaktivniji saveznik Ormuzda i potonje ime, pošto je bio medij preko kojeg se izabrani Nebeski blagoslovi prenose čoveku. On je bio nazvan oko Ormuzda, blistavi Heroj koji vodi svoj pobednički put, đubri pustinju, uzvišeniji je od svih Izeda ili Yezatasa (niži Genii koje je kreirao Ahura Mazda), koji nikad ne spava i zaštitnik je zemlje. Kada je neprijateljska aždaja opustošila moje provincije, kaže Ormuzd, i svladala ih glađu, tadajuje oborila snažna ruka Mitre, zajedno s Devsovima iz Mazanderana. (Kaspijska provincija na severu Irana, najgušće naseljena oblast u Iranu, čiji su duhovi služili Ahura-Mazdu). Svojim ko-pljem i njegovom besmrtnom batinom, Nespavajuči Glavni bacioje Devsove u prašinu, kada se kao Medijator umetnuo da čuva Grad od zla. y

39

Ahrimana su neke Parsi sekte smatrale starijim od Ormuzda, kao što je mrak stariji od svetlo-sti; on je u ranim dobima sveta zamišljan kao nepoznato Zloćudno Biće, a pad čoveka je pripisan u Boundeheschu, jednom njegovom otpadničkom obožavanju, iz kojeg su ljudi bili preobraćeni kroz uzastopne proroke s kojima se prekida sa Zoroasterizmom. Mitra nije samo svetlost, već i inteligencija. To svetleće telo, mada rođeno u tmini, ne samo da će rasterati mrak, već će pobediti smrt. Borba kroz koju će se njegov cilj ostvariti, uglavnom će se izvoditi kroz Reč, tu večnoživu emanaciju Božanstva, kroz vrlinu zbog koje svet postoji, a čije su otkrivene formule, neprestano ponavljane u liturgijama Magija, samo reči. Šta da činim, uzvikuje Zoroaster, O, Ormuzde, ogrezli u svetlosti, da ratujem s Daroodj-Ahrimanom, ocem Zakona Zla, kako onda da stvorim čoveka čistog i svetog .. Ormuzd mu je odgovorio: Pozovi se, O Zorosateru, na pravi zakon Slugu Ormuzdovih; pozovi se na Amschaspande koji su širili obilje kroz sedam Keshvvara; pozovi se na Nebo, Zeruana-Akarana, ptice koje lete visoko, brzi vetar, Zemlju; pozovi se na moj Duh, na mene koji sam Ahura-Mazda, najčistiji, najjači, najmudriji, bolji od svih biča, na mene koji imam najveličanstvenije telo,, koji sam kroz čistotu Duše Vrhovni, čija Dušajeste Sjajna Reč; i ti, i svi Ijudi, pozovite se na menejerja sam to naredio Zoroasteru. 7

Ahura-Mazda je po sebi živa Reč; on je nazivan Prvorođeni od svih stvari, sam lik Večnog, sama svetlost

- same svetlosti, Kreator koji je kroz moč Reči, koju nikad ne prestaje da izgovara, stvorio za 363 dana Nebo i Zemlju. Za Reč se u Yashni kaže da je postojala pre svega i da je po sebi 40

Yazata , personifikovani objekt molitve. Ona je otkrivena Sraoschu u Homa i ponovo je, pod Gushtaspom , manifestovana u Zoroasteru. 41

42

43

44

Između života i smrti, između sunčane strane i senke, Mitra je primer Prvobitnog Jedinstva iz kojeg potiču sve stvari i u kojem če, kroz njegovu meditaciju, sve suprotnosti konačno biti apsorbo-vane. Njegova godišnja žrtva je Uskršnje jagnje Magija, simboličko pokajanje ili zaloga moralne i fizičke regeneracije. On je kreirao svet na početku i pri završetku svake naredne godine on oslobađa bujicu života da bi ojačao novi ciklus postajanja, kao što će na kraju svih stvari on izneti isrpan zbir eona kao hekatombe pred Boga, oslobađajući, završnom žrtvom, Dušu Prirode od njenog prolaznog okvira, da bi započela svetlije i čistije postojanje. Iamblichus (De Mys. viii. 4.) kaže: Egipćani su bili daleko od toga da sve pripišu fizičkim uzro-cima; oni su razdvojili život i intelekt od fizičkog bića kako kod čoveka tako i u Univerzumu. Oni su prvo postavili intelekt i razum, kao samopostojeće, i iz njih su oni izveli kreirani svet. Za Izvor (ili Začetnika) stvorenih stvari, oni su postavili Demijurg, i usvojili su životnu silu, i na Nebu i pod Nebom. Oni su postavili Čist Intelekt iznad i ispod Univerzuma i drugi (tj. Misao koja je otkrivena u Materijalnom SvetuJ, da se on sastoji od jedne kontinualne misli koja prožima Univerzum, dodelili ga svim njegovim delovima i sferama. Ideja Egipćana - ona o Božanstvu kao nematerijalnom i teško shvatljivom duhu koji prolazi kroz svoje manifestacije i koji je neumoran u tom činjenju - postojala je kod svih transecendentalnih filosofija. 45

y

Zapisana mudrost u kanonskim svicima Hermesa brzo je preneta u ta transcendentalna znanja, sa svim onim što je ljudska radoznalost ikada otkrila. Za Tebance se posebno kaže da su prihvatili biće bez početka ili kraja, zvano Amun ili Amon-Knef, sveprožimajući Duh ili Dah Prirode, ili možda čak još uzvišeniji objekt religioznih misli, čije ime je bilo zabranjeno i da se pomene. Takvo biće bi u teoriji bilo na čelu tri reda Bogova, kako nam prenosi Herodot, ta bića su smatrana za pro-izvoljnu klasifikaciju sličnih ili jednakih bića, poređanih po sukcesivnim emanacijama, u skladu s procenom njihovih različitih dostojanstava. Osam Velikih Bogova, ili najviša klasa, verovatno su bili manifestacije iz emanacije Boga u nekoliko delova i moći Univerzuma, svaki od ovih je sadrža-vao celo Božanstvo. U drevnim Hermetičkim knjigama, prema navodima Iamblichusa, nalazi se i sledeći stav koji se odnosi na Vrhovno Biće: 46

Pre svega što postoji i pre svih početaka postoji samojedan Bog, čak i pre prvogBoga i Kralja koji ostaje ravnodušan u usamljenosti svog sopstvenog Jedinstva: jer, ništa nije bilo osmišljeno intelektom kojije utkan u njega, ni bilo šta drugo; ali, onje uspostavljen kao primer Boga kojije dobar, kojije svoj sopstveni otac, samostvoren i koji ima samo jednog Roditelja. Jer, on je nešto štoje veče i što prethodi, izvorje svih stvari i osnova stvari osmišljenih intelektom, a to su prve vrste. I, iz ovog Jednog, samo-nastalog boga, koji je prouzrokovao sebe da daje svetlost; zbog čegaje on svoj otac i samostvoreni. On je oba, početak i bog bogova i onje Monada, sam, iz Jednog, pre supstance i početka supstance; jer, iz njega potiču stvarnost i supstanca, zbog čegaje on takođe, nazivan početkom stvari nastalih intelek-tom. Dakle, to su najstariji počeci svih stvari, koje Hermes stavlja ispred eteričnih i nebeskih Bogova. Chang-Ti, ili Vrhovni Gospod ili Biče, drevna kineska vera kaže da je onprincip svega što postoji i Otacje svega živog. Onje večiti, nepromenljiv i nezavisan. Njegova moč nepoznajegranice: Njegov

vid podjednako vidi Prošlost, Sadašnjost i Budučnost iprodire čak i unutrašnje kutke srca. Nebo i zemlja su pod njegovom upravom: svi događaji, sve revolucije (nebeskih tela) su posledica njegovog delovanja i volje. On je čist, svet i nepristrasan; poročnost vređa njegov vidik, ali on sa zadovoljstvom jednim okom motri na dela vrline čoveka. Strog, a ipak pravedan, on kažnjava porok na primeren način, čak i Vladare i često obara grešne, da bi krunisao poštovanjem čoveka koji se povodi za svojim sopstvenim srcem i koje ga uzdiže iz mraka. Dobar, milostiv i pun sažaljenja, on oprašta poročnima koji iskažu kajanje; ijavne nesreće i neregularnost godišnjih doba samo su korisna upozorenja koje njegova očin-ska dobrota daje čoveku da ga pokrene, da se promeni i popravi. y

Upravljani razumom beskrajno više nego maštom, ti narodi, koji su naseljavali Daleki Istok i Aziju, nisu upali u idolatriju sve do perioda posle Konfučija, dva veka posle rođenja Hrista, kada je religija Bude, ili Fo, prenošena tamo i ovamo po Indiji. Njihov sistem je dugo bio usmeren ka čistom obožavanju Boga, na osnovama njihovog moralnog i političkog postojanja zasnovanog na zdravom, ispravnom rezonu, doslednim istinskim idejama Božanstva. Oni nisu imali lažne bogove ili pri-kaze, a njihov treči Car Homa-Ti je podigao Hram, verovatno prvi koji je ikada podignut Velikom Arhitekti Univerzuma. I, mada su oni podnosili žrtve različitim zaštitiničkim anđelima, oni su njih ipak poštovali ali beskrajno manje nego Xam-Ti ili Chang-Ti, Suverenog Gospodara Sveta. Konfučije je zabranio stvaranje prikaza ili prezentacije Božanstva. On nije stvarao nikakvu ideju o Svojoj ličnosti; ali je smatrao Sebe za Moč ili Princip koji prožima celu Prirodu. I, Kinezi su oblikovali Božanstvo pod imenom Božanski Razum. 47

Japanci su verovali u Vrhovno Nevidljivo Biče, koje nisu predstavljali slikama niti ga obožavali u Hramovima. Oni su ga nazivali Amida ili Omith i govorili su da je ono bez početka i kraja; da je ono došlo na zemlju gde je ostalo hiljadu godina i postalo Spasitelj našeg posrnulog roda, da ono sudi svim ljudima i dobri če živeti večno, dok če loši biti osuđeni na Pakao. Chang-Ti je predstavljen, kaže Konfučije, opštim simbolom vidljivog nebeskog svoda, kao i pojedinačnim simbolima Sunca, Meseca i Zemlje, jer preko njih mi uživamo darove Chang-Tia. Sunce je izvor života i svetlosti, a Mesec osvetljava svet noću. Posmatrajući kretanje ovih svetlećih tela, čovečanstvo može da razlikuje vreme i godišnja doba. Drevni su, sa stanovišta povezivanja delovanja sa njegovim ciljem, kada su uspostavili praksu podnošenja žrtve Chang-Tiju, fksirali dan u Zimskoj Ravnodnevici, jer je Sunce, pošto je prošlo kroz dvanaest mesta određenih očigledno od ChangTija kao njegova godišnja boravišta, započinjalo svoj novi krug slanja blagoslova celoj Zemlji. On je rekao: TEENje univerzalniprincip i bogat izvorsvih stvari... Chang-Tije univerzalniprincip postojanja.

Arapi nikad nisu imali poetski, visoko obredan i naučno iskovan sistem Politeizma . Njihova istorijska predanja su imala mnogo analogija s Hebrejskim i podudarala se u mnogim tačkama sa njima. Predanja siromašnije vere i jednostavno Patrijarhalno obožavanje Božanstva, čini se da nika-da nije potpuno nestalo kod njih, pa idolatrija nije stekla značajnija uporišta sve do pred vreme Muhameda koji je, usvajajuči staru prvobitnu veru, predavao ponovo doktrinu o jednom Bogu, dodajuči da je on bio Njegov Prorok. 48

Čini se da su do masa Hebreja dolazili, kao i do drugih naroda, samo delovi o prvobitnom otkrovenju. Oni (Hebreji), sve do zarobljavanja među Persijancima, nisu marili za metafizičke spe-kulacije u odnosu na Božansku Prirodu i suštastvo, mada je očigledno, iz Psalma o Davidu, da je određeni deo njih sačuvao znanje o Božanstvu, koje je bilo u potpunosti nepoznato masama naroda, i ta manjina izabranih predstavljala je medij za prenos određenih istina za kasnija vremena. Kod Grka i učenih Egipćana, sve visoke ideje i ozbiljne doktrine o Božanstvu, njegovoj Suverenoj Prirodi i Bezgraničnoj Moći, Večnoj Mudrosti i Proviđenju koje upravlja i sve usmerava ka njihovom pravom kraju, Beskrajna Misao i Vrhovna Inteligencija, koja stvara sve stvari i koja je uzdignuta da-leko iznad spoljašnje prirode - sve ove uzvišene ideje i plemenite doktrine, tumačili su manje ili više savršeno Pitagora, Anaksagora i Sokrat, i razvijali su na sjajan, najlepši način Platon i filosofi koji su ga nasledili. Čak i u narodnoj religiji Grka mnoge stvari su bile sposobne za uvođenje dubljeg zna-čenja i višeg duhovnog značaja; iako su se one činile samo kao retki tragovi drevnih istina, nejasno predskazanje, nijansa tonova i trenutni bljesak koji otkriva verovanje u Vrhovno Biće, Svemoćnog Kreatora Univerzuma i Oca celog Čovečanstva. Mnoge prvobitne istine je Pitagori preneo Zoroaster koji ih je primio od Indusa. Njegovi učenici su odbacili upotrebu Hramova, Oltara i Statua i smejali su se neuverljivosti onih naroda koji su zami-šljali da Božanstvo izvire iz ljudske prirode, ili da je imalo bilo kakve bliskosti s njom. Vrhovi najviših planina bili su njihova mesta izabrana za podnošenje žrtve. Himne i molitve su bile oblik njihovog glavnog obožavanja. Vrhovni Bog, koji ispunjava krug Neba, bio je objekt Kojem su se oni obraćali. U tom smislu nam svedoči Herodot. Oni nisu smatrali Svetlost u većoj meri kao stvar za obožavanje, već kao najčistiji i najjači simbol i prvom emanacijom iz Večnog Boga i smatrali su da čoveku treba nešto vidljivo ili opipljivo da bi uzdigao svoju misao do stepena obožavanja dostojnog Božanskog Bića. Postojala je iznenađujuća sličnost između Hramova, Sveštenika, doktrina i obožavanja Persijskih Magija i Britanskih Druida. Ovi poslednji nisu obožavali idole u ljudskom obliku, jer su smatrali da Božanstvo, pošto je nevidljivo, mora biti obožavano tako da se ne vidi. Oni su prihvatili Jedinstvo Božanstva. Njihova prizivanja su bila usmerena ka Jednoj Sve-zaštitničkoj Moći i oni su ubeđivali da ova moć nije materija, već da ona obavezno mora biti Božanstvo. Tajni simboli, korišćeni da izraze to ime, bili su O. I. W. Verovali su da je zemlja pretrpela opšte uništenje vodom i da će je ponovo uništiti vatra. Oni su prihvatili doktrine besmrtnosti duše, budućeg stanja i sudnjeg dana, koji će biti izvedeni po principu ljudske odgovornosti. Oni su čak zadržali neke ideje o oprostu čovečanstvu kroz smrt Medijatora. Oni su sačuvali predanje o Potopu, izmenjeno i lokalizovano. Ali, oko ovih delova prvobitne istine oni su istkali mrežu idolatrije, obožavanja dva Niža Božanstva pod imenima Hu i Ceridwen, muško i žensko (bez sumnje Oziris i Izida) i usvojili su doktrinu transmigracije. Rani stanovnici Skandinavije su verovali u Boga koji je bio Stvaralac svega što postoji; Večno, Drevno, Živo i Strahotno Biće, Tragač u tajnim stvarima i Biće koje se nikada ne menja. Idoli i vid-ljive prezentacije Božanstva prvobitno su bile zabranjivane i preporučivano je da se On obožava u usamljenosti i osami u šumama, jer se govorilo da on u njima boravi, nevidljiv i u savršenoj tišini. Druidi su, kao i njihovi Istočni preci, imali najsvetiji odnos prema neparnim brojevima koji, praćeni unatrag, završavaju u Sjedinjavanju ili Božanstvu, dok su parni brojevi završavali ni u čemu. Posebno poštovan bio je broj 3. Brojevi 19 (z+3+3 ): i 21 (7x3) bili su brojevi koji su uzimani u obzir pri građenju njihovih hramova, koji se uvek pojavljuju u njihovim dimenzijama i u broju i razdaljini velikih 2

kamenova. Oni su bili isključivi interpretatori religije. Upravljali su svim žrtvovanjima, ni jedno privatno lice nije moglo da ponudi žrtvu bez njihove dozvole. Oni su posedovali moć ekskomunikacije i bez njihove saglasnosti nije se mogao objaviti ni rat - ni mir. Oni su čak imali moć izvršavanja kazne smrću. Propovedali su da poseduju znanje magije i obavljali su gatanje kao javnu uslugu. Oni su negovali mnoge liberalne nauke i posebno astronomiju, najomiljeniju nauku Orijenta; u njoj su stekli veliko iskustvo. Oni su smatrali dan za izdanak noći i zato su noću pravili svoje proračune umesto danju, i mi, od njih, još uvek u Engleskom jeziku se koristi reč dvonedeljno i sen’night * , ili nedelju dana. Oni su poznavali podelu neba na sazvežđa i konačno, oni su se ponašali najmoralnije, jer su imali najsvetiji odnos prema toj posebnoj Masonskoj vrlini, Istini. 4

6

U Islandskoj Prose Edda nalazi se sledeći dijalog: Kojeprvi ili najstariji od Bogova? Na našem jeziku (engleskomj on se zove Alfadir (Otac SvihJ; ali u drevnom Asgardu on ima dvanaest imena. Gdeje taj Bog? Kakvaje njegova moć? I, štaje on uradio da pokaže svoju slavu? On živi u svim vremenima, on upravlja svim područjima i upravlja svim stvarima, velikim i malim. Onje stvorio Nebo i zemlju i vazduh i sve stvari koje uz to sada postoje. Onje stvorio čoveka i dao muje dušu koja će živeti i nikada neće umreti, dok će telo istrunuti ili biti spaljeno do pepela. I sve štoje čestito, boraviće u mestu zvanom Gimli ili Vingolf, a poročni će ići u Hel i odatle u Niflhel kojije dole, u devetom svetu. Gotovo svi neznabožački narodi, koliko znamo o njihovim mitologijama, verovali su u Jednog Vrhovnog Svevladajućeg Boga, čije ime nije bilo dozvoljeno izgovoriti. Kada se mi uzdignemo, kažeMuller, do najviših vrhovagrčke istorije, ideja o Bogu kao Vrhovnom Biću stojipred nama kao prosta činjenica. Osim ovogobožavanja JednogBoga, Oca Neba, Oca čoveka, u Grčkoj nalazimo i Obožavanje Prirode. Iskonski Zeiu; je bio Bog Bogova, nazivan od Grka Sinom Vremena, što znači da nije postojao Bog pre Njega, već da je On bio Večni. Zevsje, kaže se u tekstu Orfika, Početak, Zevsje Sredina; iz Zevsa su napravljene sve stvari. I Plejade iz Dodona kažu: Zevsje bio, Zevsjeste. Zevs će biti; O veliki Zevse! Zevc, rjv, Zeuc; EOTiv, Zeuc; eaaeiai* d) pe\đ\rj Zeu: i onje bio Zeuc;, kuSkjtoc;, peyiaTo<;, Zevs, Najbolji i najveći. Parsi, zadržavajući drevnu religiju koju je predavao Zaradisht (jedan od naziva Zoroastera), kaže u njihovom katehizmu : Mi verujemo samo u jednog Boga i ne verujemo ni u šta osim u Njega; u onogKojije stvorio Nebo, Zemlju, Anđele... Naš Bog nema lik ni oblik, boju ili obličje, nije najednom mestu. Nema nikogpoput Njega, naš um ne može da shvati Njega. 49 50

1

Enceladus, na Grčkom EyK£A.a6o<;) je šesti najveći mesec Saturna. Otkrio ga je 1789. William Herschela. Sve do mi-sije Voyager 2, koji je prošao u njegovoj neposrednoj blizini 1980-tih, veoma malo se znalo o njemu. Izvor: Cambridge Illustrated Dictionary of Astronomy, Jacqueline Mitton, 2007, str. 105. 2

Eccosaise, francuski naziv za Škota 3

zabrinut zbog problema u Svetoj Zemlji nego zbog osvajanja Barbarose. Posle sklapanja mira s njim, Frederick se zaveto-vao u Majncu da će 1188. krenuti s Krstom u Svetu Zemlju. Krenuo je u Treći Krstaški rat 1189. s ogromnom vojskom za to doba (istoričari kažu da ima preterivanje u vezi s njenim brojem) zajedno s Francuzima i Englezima. Procena je da je imao 15.000 vojnika i 3000 vitezova. Krstaši su prošli kroz Mađarsku, Srbiju i Bugarsku, došli u Vizantiju, u jesen 1189. Te armije su pristigle preko Anadolije, imale su značajne pobede u bitkama, osvojile Aksehir i porazile Turke u Iconiumu, i ušle u Ciliciansku Armeniju. Nadolaženje velike armije je zabrinulo Saladina, i on je započeo okupljanje snaga za odbranu. Sticajem okolnosti, 10. juna 1190, Imperator Frederick se udavio u reci Saleph (poluostrvo Teseli u Turskoj). Izvor: The Catholic Encyclopedia, Charles G. Herbermann; 2005; Vol. VI; str. 545-549. 4

Drevna oblast koja se podudara sa sadašnjom regijom Elis (H\ic;-Elea). Nalazi se na jugu Grčke, na Peloponeskom poluostrvu, na severu od Akaje, istočno od Arkadije, južno od Messenia, i zapadno od Jonskog mora. Prve Olimpijske igre su organizovale u Eleanu, Olimpija, Elisa u VIII veku p.n.e. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 5

Sinovi Apolona i Muze Thalie, (boginja pravde, istine i sreće) mitski službenici drevnog orijentalnog i Grčko-rimskog božanstva Velike Majke bogova. Često se identifikuju ili mešaju s kritskim Kretan, Curetes, (koji su čuvali Zevsovu bebu da je ne nađe njegov otac Kronos) i razlikovali su se samo po svom azijatskom poreklu i po njihovim izražajnim obredima s orgijama. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 6

U grčkoj mitologiji tirsos (thyrsos) je bio štap, sveti rekvizit, u religioznim ritualima i festivalima. Bio je napravljen od ogromne mirođije, prekriven lišćem bršljana i lozom, a na vrhu i završetkom sa šišarkom bora. T[hyrsus je sastavni simbol šume i farme. Smatralo se da je on bio falus plodnosti, gde je mirođija predstavljala telo penisa, a šišarka seme. Pripadao je Dioniziju (ili Bakou) i njihovim sledbenicima, Satirima i Maenadsima. Ponekad se stavlja u čašu vina, takođe simbol Dionizija, stvarajući muško-žensku kombinaciju. Izvor: Encyclopedia Britannica. El. Ed. 2006. 7

Crepuscular (latinski sumrak) se u zoologiji koristi kao reč za životinje/insekte koje se pojavljuju pred zoru pre sunca ili pre noći. Izvor: Webster's New Universal Dictionary, NY., 1977, str. 429.

8

Ganymede, Gr. Ganymedes, Lat. Ganymedes, u grčkoj legendi on je sin Trosa (ili Laomedona), kralja Troje i majke Dardanie. Homer, u Ilijadi, opisuje Ganimeda kao najlepšeg smrtnika. Zbog njegove neobične lepote, nošen je od bogova ili od Zevsa, prerušen u orla ili, prema zapisu Cretana iz Minosa, bio mu je peharnik koji je služio Heru. Zevs mu je dao besmrtnost. Kao kompenzaciju, Zevs je njegovom ocu dao ergelu besmrtnih konja. Kasnije, Zevs ga je postavio na nebo kao konstelaciju Akvarijus. Izvor: Encydopedia ofthe ancient Greek World, David Sacks; 2005; str. 136. 9

Linus, ili Linos, u Grčkoj mitologiji je personifikacija oplakivanja; ime potiče od ritualnog povika ailinon, refrena iz tužbalice. Dve glavne priče vezane za Argos i Tebu, nastale su da bi se objasnilo poreklo žaljenja (za nekim). Prema priči iz Argosa, prepričanoj u II veku, od putnika Pausaniasa, Linusa, dete Apola (boga svetlosti, istine i proroštva) i Psamathe (ćerka Crotopusa, kralja Argosa) napustili su na rođenju i raskomadali su ga na delove psi. Iz osvete, Apolo je poslao Poinea, ili osvetničkog duha, koji je poubijao decu Argosa. Heroj Coroebus je ubio Poinea i praznik, Arnis, nazvan dan ubijanja pasa bio je uveden za ubijanje pasa lutalica, nuđenje žrtvi i oplakivanja za Linusom i Psamathe (koju je ubio njen otac). U tebanskoj verziji, prema Pausaniasu, Linus je bio sin Muze Uranie i muzičara Amphimarusa, koji je bio veliki muzičar. On je ispevao pesmu Linusu, ali je bio pogubljen od Apola zbog tvrdnje da je ona ista kao njegova. Kasnija, po-lu-burleskna priča, izneta u V veku p.n.e. od Apolodorusa, kaže da je Linus bio učitelj muzike grčkog heroja Herkulesa i da ga je ovaj ubio pošto je pokušao da ga ispravi. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 10

Memnon, u Grčkoj mitologiji sin Tithonus (ovaj je bio sin Laomedona, legendarnog kralja Troje) i Eos, boginje Zore. On je post-homerovski heroj, koji je posle smrti Trojanskog ratnika Hektora, otišao da pomogne svom ujaku Prijamu, po-slednjem kralju Troje, protiv Grka. Pokazao je izuzetnu hrabrost ali ga je ubio Grčki ratnik Ahil. Prema predanju Zevs, kralj svih bogova, bio je dirnut do suza od Eose i dao je besmrtnost Memnonu. Njegovi saborci su pretvoreni u ptice, nazvane Memnonidi, dolazili su svake godine da se bore i oplakuju nad njegovim grobom. Borbu između Ahila i Memnona su često predstavljali grčki umetnici. Suze boginje za sinom se mogu videti u jutarnjoj rosi! Izvor: Ibid. 11

Absyrtus, ili Apsyrtus, kada je Medea pobegla sa Jasonom, ona je uzela svog brata Absyrtus sa sobom i, pre nego što je njen otac uhvatio, ona je ubila brata i raskomadala ga na delove, kako bi dobila na vremenu dok otac pokupi sve delove. Mesto na kome se to dogodilo je Tomi i smatra se da potiče od reči temno, iseći. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, El. Ed. 12

Jednog dana Posejdon, ispunjen pohotom prema Tyro, i prerušen u boga reka Enipeusa, kojeg je ona volela, sjedinio se s njom i tako su rođeni Pelias i Neleus, blizanci. Tyro je ostavila njene sinove na planini da umru, ali, njih je našao pastir, koji ih je odgajio kao svoje. Pelias, u Gr. mitologiji je postao kralj Iolcosa u Tesaliji koji je dao zadatak svom polu-nećaku Jasonu da donese Zlatno Runo. Homer kaže da su Pelias i Neleus bili blizanci Tyre (ćerke Salmoneusa, osnivača Salmonijske dinastije u Elisu) od boga mora Posejdona. Te blizance koji su ostavljeni na planini posle rođenja, našao je čuvar konja. Kasnije Pelias se domogao trona i najurio je Neleus, koji je postao kralj u Pylosu. Kasnija legenda kaže

da se Jason vratio sa Zlatnim Runom i njegovom ženom Medeom, čarobnicom, i da se osvetio Peliasu tako što je ubedio njegove ćerke, osim Alcestise, da iseku svog oca i skuvaju ubedivši ih da će on time povratiti svoju mladost. Izvor: Greek Mythology Systematized, S. A. Scull; 1880; str. 239. 13

U grčkoj mitologiji Thyeste (Gr.: ©ućoTrjO je bio sin Pelopsa i Hipodamije, Kralja Olimpije, i otac Pelopije i Aegistusa. Thyestesa i njegovog brata Atreusa proterao je njihov otac zato što su ubili svog polubrata, Chrysippusa, u želji da obezbede tron na Olimpiji. Sklonili su se u Mikenu, gde su nasledili tron u odsustvu kralja Eurystheusa, koji se borio u Heracleidae. Eurystheus je smatrao da je njihova vladavina privremena, ali je ona postala stalna, jer je on poginuo u sukobu. Izvor: Greek Legends, Mary Agnes Hamilton II; Oxford; 1916; str. 165-166. 14

Melicertes, u Grčkoj legendi je sin Boeotijanskog vladara Athamasa i Ino, ćerke feničanskog vladara Cadmusa. Inu je progonio njen suprug, koga je Hera poludela zato što je Ino odgajila bebu Dionizija, i koja je bacila sebe i Melicertesa u more s visoke stene između Megare i Korinta. Oboje su bili pretvoreni u morske bogove: Ino u Leucotheau, a Melicertes u Palaemona. Telo Melicertesa je delfin odneo Isthmus na Korint i spustio ga ispod jednog bora. Tu ga je našao njegov ujak Sizif, koji ga je odneo u Korint i po zapovesti Nereids (morskih nimfi) osnovao je Isthmianske Igre i žrtvovanja u njenu čast. Izvor. Encyclopedia Britannica, XI. Ed.; Vol XVIII; str. 94. 15

U Gr. mitologiji Pelops (Gr. ne\oy, od pelios: mrak; i ops: lice, oko) je bio kralj Pisa na Peloponezu. Njegov otac, Tantalus, je bio osnivač Kuće Atreusa preko Pelopsovog sina sa tim imenom. Pelops, legendarni osnivač Pelopidske dinastije u Mikeni na grčkom Peloponezu, koji je najverovatnije dobio ime po njemu. Pelops je bio unuk Zevsa, kralja bogova. Prema brojnim zapisima, njegov otac Tantalus, skuvao je i poslužio (skuvanog) Pelopsa bogovima na gozbi. Samo Demeter, ojađena zbog gubitka svoje ćerke, nije mogla da ga prepozna i učestvovala je u tom obedu. I pošto su bogovi za-htevali da se telo vrati, ramena, Demeterin deo, je nedostajao; boginja je dala kao zamenu ramena od slonovače. Posle tog strašnog zločina Tantala, Hermes je vratio u život Pelopsa. Bio je obožavan u Olimpiji, gde se njegov kult razvio u osnovni mit Olimpijskih Igara, u najvažniji izraz jedinstva, ne samo na Peloponezu ostrvu Pelopsa, već svih Helena. U svetilištu u Olimpiji, podzemnim noćnim satima nuđene su žrtve livenice, svaki put tamno-likom Pelopsu u njegovoj žrtvenoj jami (bothros), pre nego što su bile ponuđene narednog dana, u svetlosti dana, nebeskom bogu Zevsu. Boravio je nedugo na Olimpu, pa se vratio na zemlju, otišao u Elis, i zaprosio ruku Hippodamie. Izvor: Ad.i) Greek Mythology Systematized; S. A. Scull. 1880.; str. 86-90; 192-196.; Ad. 2) Encyclopedia Britannica, El. Ed; 2006. 16

Egeria, rimska boginja potoka i voda; smatra se takođe, božanstvom koje štiti trudnice. Egeria je imala dar proroštva. Kasnije, Rimljani su je smatrali za jednu od vodenih nimfi, poznatu kao Camenae. Sledbenici su joj odavali poštovanje u mestu u blizini brda Caelian u Rimu. Najveći njen mit kaže da je ona bila savetnik Numi Pompiliusu, vladaru Sabine i dru-gom kralju Rima, odmah posle osnivača grada Romula i Rema, i njegova ljubavnica i supruga. Numa je nju pozivao na javna okupljanja, gde se ona pojavljivala u raskoši, donoseći radost i veselje. Takođe, kaže se da su se oni sastajali tajno, noću, kod groba blizu potoka, na kome su se kasnije okupljali njeni obožavatelji (grob se nalazi ispred Porta

Capena, u Rimu, što pominje Virgilije u Eneidi 7.775). Tu je ona njemu pokazivala kako da on poštuje bogove i kako da na pravi način traži od njih pomoć. Kaže se, takođe, da je njen dar proroštva njoj omogućavao da pomogne kralju da razvije pravedne i dobre zakone zbog kojih je postao slavan. Samo ime Egerija ima smisao uzdizanja iz mrtvih. Izvor: Greek and RomanMythology A to Z; Thrd. Ed.; Kathleen N. Daly; 2009; str 49. 17

Pirithous je bio sin nebeskog Ixiona ili Zevsa. Piritous je čuo glasine o Tezejevoj hrabrosti i snazi u borbi i on je želeo da to potvrdi. On je ukrao Tezejevo stado stoke na Maratonu i Tezej ga je progonio. Piritous je uzeo oružje i onu su se sukobili i postali su oduševljeni jedan s drugim i zavetovali su se na prijateljstvo. Bili su zajedno u grupi s herojima koji su progonili Kalidonijskog Vepra, mitsko biće iz Homerovih priča. Tezej i Piritous su se zavetovali da ukradu ćerke Zevsa. Tezej je odabrao Jelenu iz Sparte i zajedno su je kidnapovali u njenom dobu od 13 godina, što je bilo nedovoljno za ženidbu. Piritous je odabrao još opasniji zadatak: lično, Persefonu. Oni su ostavili Jelenu kod Tezejeve majke Aethrae i otputovali su u donji svet Persefone i njenog supruga Hada. Kada su zastali da predahnu, ustanovili su da ne mogu da ustanu sa stene kada su videli Furije koje su se pojavile pred njima. Herkules je oslobodio Tezeja ovih muka, zakovanih stopala na steni, pri čemu se zemlja tresla kada je pokušao da odvoji Piritousa. Njegov greh je bio preveliki prema jednom od najvećih bogova da uzme njegovu ženu, ostao je večno u podzemlju. Izvor: Greek and Roman Mythology A to Z; Third Edition; 2009; str. 140. 18

U grčkoj religiji, to je drevni praznik koji je održavan u čast Demetere Thesmophoros i slavile su ga žene u mnogim krajevima grčkog sveta. Značenje imena Demeter Thesmophoros, mada još uvek nejasno, je darodavac blaga ili bogatstva ili stvari koje se polažu na tlo. Slavljenice su bile udate žene. One su upražnjavale neporočnost nekoliko dana i apstinirale od uzimanja određene hrane. Praznovan je tri dana, a na Atici pet. To su bili dani u oktobru od 12-14. Izvor: Ibid. 19

Phaethon, Lik iz Grčke mitologije. Poznat kao sin Okeanske Climene i solarnog božanstva Apola ili Heliosa. Majka je rekla sinuko mu je otac. Sin je pitao oca za neki dokaz u vezi sa suncem koji bi ga uverio da je on zaista njegov otac. Bog mu je to obećao i sve što poželi. Sin je insistirao da mu dozvoli da vozi sunčana kola jedan dan. Preuzeo je kola ali nije bio u stanju da upravlja konjima. Zemlja je bila ugrožena da izgori cela, i da bi sprečio nesreću, Zevs ga je ubio gromom. Izvor: Encyclopedia ofthe ancient Greek World; David Sacks; 2005; str. 147. 20

Apis, na Grčkom; na Egipatskom Hap, Hep, ili Hapi, sveti bik, božanstvo koje je obožavano u Memfisu. Kult Apisa ima svoje poreklo još u prvoj dinastiji (oko 2925 - i oko 2775 p.n.e.). Kao i ostala božanstva bikova, na početku je verovatno bio bog plodnosti s naglaskom na žita i stado, ali je postao povezan sa Ptah, najvećim božanstvom ere Memfisa, kao i sa Ozirisom (kao User-Hapi) i Sokaris, bogom mrtvih i podzemnim svetom. Apis-Atum bio povezan sa solarnim kultom i često je predstavljan sa sunčanim diskom između rogova. Veliki deo onoga što nam je poznato o njemu dolazi nam od drevnih Grčkih i Rimskih pisaca. Bio je crn i beo, i razlikovao se od drugih po posebnim obeležjima. Drevni pisci kažu da je on rođen iz zraka svetlosti s neba, a neki drugi kažu da mu je muški roditelj bio Apis bik. Kada bi sveti bik uginuo, tele je postajalo njegova zamena i bilo je smešteno u Apieionu, delu hrama, u Memfisu.

Njegovi sveštenici su izvlačili iz njegovog ponašanja i obeležja kao predskazanja, a svetilište je bilo od posebnog značaja. Kada bik ugine bio je sahranjen s velikom pompom u Saqqarah, u podzemnoj odaji koja je nazvana Serapeum. Verovatno je u Memfisu nastalo obožavanje Serapisa (od grčkog oblika Osorapis, i spajanjem sa Osiris i Apis u lik istočno Grčkog boga) pod Ptolemejem I, Soter (305-282 p.n.e.). Iz Aleksandrije ono se proširilo i postalo jedan od najrasprostranjenijih Istočnih kultova u Rimskoj Carevini. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 21

Koncept Gorgona je star koliko i klasična Grčka mitologija Perseja i Zevsa. Veruje se da su postojale čak pre 6000 godina pne., kao keramičke maske Sesklo kulture... Reč se prevodi kao užasno ili strašno. Njihova imena su bila Euryale, Medusa i Stheno, a samo Medusa je bila smrtna. Gorgoneia su se pojavile u grčkoj umetnosti u VIII veku p.n.e, i prikazane sa zmijama u kosi, kao krilati ženski monstrumi ćerke Phorcosa i Ceto, sestre Graiae, sa kljovama kao kod vepra, bradate, s rukama od bronze i butinama kao u kobile. Monstrum iz Libije je bila zver koja je žderala otrovne biljke, imala je krastavo telo i dugu kosu koja je prekrivala lice. Ako bi uzdigla svoju klimavu glavu njen zadah je izazivao drhtavicu kod svih u nje-noj blizini. Samo pogled na ove monstrume ili na Meduzu, mogao je da pretvori čoveka u kamen. Njihovo mesto boravka je bilo u najdaljoj strani zapadnog okeana, u Libiji. Zbog tog strašnog izgleda Gorgone su stavljane na zdanja i zgrade radi zaštite. Izvor. The Dictionary ofMythology, J. A. Coleman; 2007; str. 424. 22

Hyperboreanci, (Gr.: 'Y7i£p(3op£(i)oi,) u Gr. Religiji, mitski narod direktno povezan s obožavanjem Apola u Delfima I Artemis u Delosu. Hiperborejci su dobili ime po Boreas, severni vetar, i njihova postojbina se nalazi u rajskom regionu na da-lekom seve iznad severnog vetra. Oni su živeli 1000 godina; ako bi poželeli da skrate taj period, oni su prekrivali sebe vencima i bacali se sa stene u more. Prema Herodotu, nekoliko Hiperborejskih devica je poslato s darovima u Delos, ali, darovi su dati, i device su umrle. Potom, Hiperborejci su uvili svoje darove u vlažnu slamu i zatražili od svojih suseda da ih predaju, od naroda do naroda, dok nisu bili isporučeni u Delosu. Grci su smatrali da je Borean, bog Severnih vetrova (jedan od Anemoi, ili Vetrova) živeo u Trakiji, i stoga Hiperborejci ukazuje na oblast koja leži na severu Trakije. lzvor. Encyclopedia Britannica; XI Ed.; 1911; Vol 14; str. 846. 23

Prometejeva večna kazna je da bude okovan za stenu Kavkaza, planinu Kazbek, čiju jetru svakog dana kljuca orao (koji je sam Zevs) i koja se tokom noći regeneriše jer je on besmrtan. Mnogo godina kasnije, Herkules je ubio orla i oslo-bodio je Prometeja lanaca. Za njega se kaže da je bio kreator čovečanstva, pravio je ljude od blata, i bio njihov spasitelj jer je ukrao vatru s neba i dao je čoveku. Za ovaj čin nipodaštavanja, Zevs ga je okovao za stenu na 30.000 godina. Izvor: The Dictionary ofMythology, J. A. Coleman; 2007; str. 846. 24

Cybele, boginja prirode drevnih naroda Male Azije. Kod Grka je to Rea, a kod Rimljana je Ops. Izvor: Webster Dictionary, El. Ed. 25

Eumolpus, mitski predak svešteničkog klana Eumolpids u Eleuzisu (grad u antičkoj grčkoj i mesto

održavanja Eleuzijskih Misterija). Njegovo ime znači dobar ili dobar pevač i bio je personifikacija nasledne funkcije klana. Postoje tri tumačenja njegovog postojanja: 1. da je bio sjajan pevač, sin Posejdona i Kione; posle mnogo avantura postao je Kralj Trakije i ubijen je dok je pomagao Eleuzijcima u ratu protiv Erectheusa iz Atine; 2. Jedan od začetnika Eleuzijskih Misterija, sin Zemlje (Gea) i oca Keryxa i mitski prethodnik glasnika Kerykesa i 3. Zbog toga što su Orfej i njegovi sledbenici bili tesno povezani.s misterijama svih vrsta, verovalo se da je Eumolpus bio sin, otac ili učenik Muza. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 26

U Grčkoj mitologiji Busiris, Egipatski Kralj, sin Posejdona (boga mora) i Lyssianasse, ćerka Epaphus, (legendarnog Kralja Egipta). Nakon što je Egipat bio pogođen devetogodišnjim gladovanjem, Phrasius, vladar Kipra, je došao u Egipat i rekao da glad neće proći sve dok se ne pokloni žrtva Zevsu. Kasnije, Herkules koji je stigao u Egipat iz Libije, bio je uhvaćen i doveden pred oltar. Herkules je, međutim, pokidao svoje lance i ubio Busirisa i njegovog sina Amphidamasa. Mada neki grčki pisci kažu da je Busiris egipatski kralj i naslednik Menesa (Prvi kralj Egipta) ime Busiris je verovatno raniji i manje precizan grcizam nego Oziris, kao ime, za egipatskog boga Usire. Svi hramovi Ozirisa su nazivani P-usiri (Busiris), a glavni grad je bio u centru Delte, prestonici devete (Busirite) nome, oblasti u Donjem Egiptu. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 27

Voluspa, racionalan opis kosmogonija, tj, to je Pesma Proroka, neka vrsta proročkog sadržaja, koji obuhvata zapise 0 kreaciji, poreklu čoveka i zla, kao i zaključke sa predikcijama 0 uništenju i obnavljanju univerzuma, uz opis budučeg boravišta sreće i bede. Priču su ispričali prastari mudraci koji su bili uzdignuti od prvobitnih divova: Na početku nije bilo ničeg osim Ginnungagapa, praznine ispunjene magičnom silom. Tri boga, Odin i njegova dva brata, uzdigli su zemlju, verovatno iz mora, u koje će ona, na kraju, potonuti. Sunce je sijalo po neplodnim stenama i zemlju je obujmilo zelenilo... Izvor: ibid. 28

(Ach(e)mon), Acmon. Ima više objašnjenja: Ad.i: sin Oceanusa i Thea, blizanac sa Basalusom. On i Basalus su bili pozna-ti kao Cercopes, (Cercopes, rep bila su neposlušna ili obesna šumska stvorenja koja su živela u Termopilu ili u Euboei, koja su samo tumarala svetom i svuda varala. To su bila dva brata, često se imena razlikuju, Passalus i Acmon, Basalas i Achemon, Olu s i Eurybatus, ili Sillus i Triballus, zavisno od konteksta, ali uvek znana kao sinovi Theia i Oceanusa). On i njegov brat su ukrali neko oružje od Herkulesa, koji ih je kasnije uhvatio i preneo na svojim ramenima, uvezao s glavama na dole za njegovu veliku batinu. Za njih se kaže da ih je Zevs pretvorio u majmune. Ad. 2: Acmon, jedan od Dactila, u nekim tekstovima je Acmon. (Dactili Idini prsti. Bića koje je kreirao Anchiale ili Rhea kao služinčad Kronusu. U nekim zapisima bila su trojica, (Acmon, Celmis i Damnameneus), dok ih je u drugim bilo pet - Epimedes, Heracles, Idas, Jasius i Paeonius - kaže se da su razvili posao s gvožđem. I, neki drugi kažu da ih je bilo šest muškaraca i pet žena, ili čak trideset dvoje koji su bacali čini i dvadeset koji su ih otklanjali. Naredno tumačenje je da su Dactili (AćktiAoiprsti) bili arhaična mitska rasa, mala falična muška bića, povezana s Velikom Majkom, bilo kroz Sibilu ili Rhea. Njihov broj varira, ali često ih je bilo deset duhova, kao tri Curetes, Kabiri ili Koribantesa, pa su često zamenjivani. Ili, Dactili su bili drevni kovači i isceljitelji. U nekim mitovima oni su sa Hephaestusom, i oni su prenosili znanje o radu s metalima, matematiku i alfabet ljudima. Ad. 3: Grčki ratnik. Bio je jedan od onih koji je otišao u Italiju sa Diomedesom, i pošto je ranio Afroditu u Trojanskom ratu, ona ga je pretvorila u pticu. Ovo poslednje tumačenje odgovara kontekstu koji autor prenosi. Izvor. The Dictionary

of Mythology, J. A. Coleman; 2007; str. 16; 266. 29

Baldr ( Balder, Baldur) je bog svetlosti i čistote u mitologiji Severa, i on je sin boga Odina i boginje Frigge. On ima brojnu braću među kojima su Tor i Vali. Balderov brat, slepi bog Hoder je greškom ubio svog brata Baldera kopljem koji mu je dao Loki, sin jednog od divova (u nekim verzijama mita se kaže da je to uradio lukom i strelom, koje je on nanišanio Hoderu). Zbog ovoga, Odin i div Rindr su stvorili Vali koji je u jednom danu odrastao do zrelosti i ubio Hodera. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed; 2006. 30

Parsee, Parsi, članovi monoteističke sekte Zoroasterizma u Persiji, sada nastanjuju zapadnu Indiju. Izvor: Euroword Dictionary, El. Ed. Ver. 1.1. 2006. 31

Soma, ili Haoma (Avestan), u drevnom indijskom kultu poštovanja neidentifikovana biljka čiji je sok bio glavna žrtva u Vedskim žrtvovanjima. Naziv potiče od Proto-Indo-Iranskog sauma. Opisuje se da se u pripremi cedi sok iz nekih sta-bljika planinskih biljaka, koje su bile hipostazirane da bi bile kao psihodelične pečurke, kanabis, Peganum harmala, Plavi Lotos, ili efedra. U oba, Vedskom i Zoroastrskom predanju, ovo piće je poistovećeno s biljkom i takođe personifikovano kao božanstvo. Izvor: Encyclopedia Britannica, El-Ed. 32

Eng.: Offertory: ponude na skupovima verske službe. Deo Eucharista kada se hleb i vino nude Bogu. Izvor: Euroword Dictionary ver. 1.1., el. ed. 33

Uranus nije voleo svoje potomke i sakrio ih je u Geino telo. Ona je tražila od njih osvetu, ali je samo Kronos (Titan) pristao. Sa harpe (scimitar, ili kratki mač) on je odsekao Uranove testise kada je on prišao Gei. Iz kapljica krvi Urana, koje su pale na nju, rođeni su Furies, Divovi i Meliai (nimfe). Otpali testisi su plutali morem, stvarajući belu penu, iz koje je izni-kla boginja ljubavi, Afrodita. Uranus je takođe imao druge supruge: Hestia, Nyx, Hemera, i Clymene. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 34

Vedanta je škola filosofije u okviru Hinduizma, koja se odnosi na prirodu stvarnosti. Reč Vedanta je sastavljena od veda tj. znanje i anta, zaključak i odnosi se na Vrh Veda. Ona je najranija sveta literatura Indije. Odnosi se na Upanišade (Upanishade), koji su razrada Vede, i škola koja je iznikla iz izučavanja (mimamsa) o Upanishadama. Vedanta se takođe naziva i Uttara Mimamsa, ili zrelo ili više istraživanje i često je povezano s Purva Mimamsa, tj. prethodnim istraživanjem. Purva Mimamsa, obično i jednostavno nazivana Mimamsa, bavi se objašnjenjima žrtvovanja vatrom Veda mantri, dok Vedanta objašnjava ezoterično učenje Aranyakas (šumskih rukopisa) i Upanishade, sastavljenih u VI veku p.n.e. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed.; 2006. 35

Cambyses ili Cambese (grčki: Kafi($ucrr)<;; Staro-persijski Kambujiya) je ime tri člana Achaemenidske linije drevne Persije. Cambyses I iz Anshana, bio je sin Cyrusa I i vladao je Anshanom od 600. do 559. godine p.n.e. Nakon što je nasledio oca, ubio je svog brata Smerdisa. Bio je Persijski kralj, iz dobre porodice, za koga je kralj Astyages iz Medeje udao svoju ćerku Mandane. Potomak iz ovog braka bio je sin Cyrus II. Cambyses II je bio sin i naslednik Cyrusa II (ili Cyrusa Velikog) i vladao je Persijom od 530. do 522. p.n.e. Osvojio je Egipat i napravio pustoš u toj zemlji. Uništio im je mnoge lokalne religiozne običaje i kaže se da je poludeo. Umro je u Siriji. Izvor: Euroword 1.1. El. Ed. 36

Xerxes Veliki (persijski: Khšayarša) bio je Persijski Imperator Shahanshah (vladao od 485-465. p.n.e) poreklom je iz Dinastije Achaemenida. Xerxes (Hep^r|<;) je grčki prevod za Persijski tron sa značenjem Vladar Heroja. Bio je Kralj Persije po nasleđivanju oca Dariusa. Godine 480, na čelu velike armije koju je podržavala feničanska mornarica, prešao je na Dardanele preko mosta koji je napravljen od čamaca. Osvojio je i zapalio Atinu ali je persijska flota bila poražena u Salamisu i Xerxes je bio primoran da se povuče. Njegov general Mardonius je zaostao u Grčkoj, i bio je potučen od Grka u Plataea 479. g. p.n.e.. Xerxes je ubijen u dvorskim intrigama. Izvor: Ibid. 37

U citiranom delu teksta, A. Pike prenosi delove iz knjige Ancient Fragments, Isaac Cory, 1832. g. London, u kojoj Cory daje sadržaje, posebno fragmente koje je uspeo da spase od zaborava, od više drevnih pisaca, kao kanone po oblastima sta-rog sveta iz starih Svetih Knjiga: Haldeje, Fenikije, Egipta... i sa str. 241-254, Pajk preuzima iz poglavlja Zoroaster izabrane rečenice, stvarajući od njih integralan i kompaktan tekst. Praktično, svaka od rečenica bi trebalo da bude pod navodnica-ma, jer su izvedene iz različitih paragrafa, izvora ili pisaca. Može se sa izvesnošću konstatovati da je autor u značajnoj meri koristio ovaj izvor da bi pokazao izvorne sličnosti vera u ovom delu teksta. 38

Boundehesch: Zendavesta je sveta knjiga Persijanaca. Boundehesch, znači onaj koji je bio stvoren na samom početku — tj, uzrok stvaranja, sadrži doktrinu Kosmogonije onako kako je predavana Persijancima i Haldejcima. Knjiga je pripisana Zoroasteru i može se sa sigumošću smatrati da je njen autor. U sistemu Boundehesch, takođe, prvi put se pojavljuje u Orijentalnom učenju ideja moralnog dobra i zla u sukobu sa svetom i o ljudskoj sudbini koja je suštinski uslovljena moralnim karakterom i ponašanjem. Izvor: A Critical History ofPhilosophy - Asa Mahan 1883. FirstAlethea In Heart, 2002. Vol. I. str. 171-173. 39

Alborj, ili Arborz, planina, visoka 5610 m, na severoistoku Irana, najviša planina u Zapadnoj Aziji. 40

Yasna ili lasna (Avestanski dužnost ili obožavanje, slično sanskritskom Yajna) je ime za osnovnu liturgijsku zbirku tek-stova Avestaas, kao i ime za glavni Zoroasterijanski čin obožavanja kada se ovi stihovi čitaju. Yasna ili Izeshne, prvenstveno je naziv ceremonije u kojoj se čita cela knjiga i izvode

odgovarajuće liturgijske radnje. U svom redovnom obliku ove cere-monije se izvode ujutro. /zvor:Encyclopedia Britannica, ed. 1911; Vol 28; str. 1039. 41

Yazata na Avestanskom jeziku je reč za Zoroasterijanski koncept. Reč ima široku lepezu značenja ali generalno ozna-čava (ili je epitet za) božanstvo. Izraz bukvalno znači dostojan obožavanja ili dostojan dubokog poštovanja. Yazate zajedno predstavljaju dobre silepod Ormuzdom, pri čemu je ovaj poslednji Najveći od svih koncepta (yazatas). Izvor: Ibid. 42

Sraosha, na Avestan jeziku je ime u Zoroasterijanskom yazata (konceptu) za Poslušnost ili Pokoravanje, što je takođe i bukvalno značenje njegovog imena. Sraosha se često smatra za Glas Svesti, koja se poklapa s Pokoravanjem i njegovom ulogom kao Učitelja Deane. Deane je osnova obeju, Poslušnosti i Religije. U Gathas, osnovna funkcija Sraosha je širenje religije Ahura Mazde u čovečanstvu, onako kako je sam Sraosha nju naučio od Ahura Mazde. Izvor: Ibid. 43

Homa, u Hinduizmu, asuras (na Zoroasterskom su ahuras) su demoni koji su suprotni devas (bogovima). Obe kla-se su se takmičile za homa, ili amrta (sveto piće koje daje moć), ali je bog Višnu (Zaštitnik), inkarnirao u prelepu ženu (Mohinl), koja je pomogla bogovima, tako da su samo oni mogli da piju amrta, i oni su imali moć nad demonima. Među brojnim klasama Hindu asuras (demona) su nagas (zmije demoni); Ahi (demoni suše); i Kamsa (arhdemon). Izvor: Ibid. 44

Gushtasp ili Hystaspes, (VII i VI vek p.n.e.), zaštitnik i sledbenik iranskog proroka Zoroastera. Sin Aurvataspa (Lohrasp) iz porodice Gushtasp, bio je lokalni vladar (kavi) u zemlji koja se zvala na Avestanskom (u Zoroasterskoj sve-toj knjizi) Aryana Vaejah, koja je verovatno bila Veća Korasmianska država koju je zbrisao Achaemenidski kralj Cirus II Veliki, sredinom VI veka p.n.e. Izvor: Ibid. 45

Iamblichus, poznat kao haldejski, (oko 245 - 325. g, grčki Iđ|i(3\ixoc;), Sirija [sada Liban] - oko 330), sirijski filosof, naj-značajnija figura Neoplatonističke škole i osnivač Sirijske grane. Iako su samo njegovi manji radovi sačuvani osnovni ele-menti Iamblichusovog sistema se mogu razumeti iz delova učenja Proclusa iz V veka. Napisao je, na Grčkom, raspravu po-znatu pod Latinskim nazivom De Mysteriis. Drugi njegovi radovi su: On the Pythagorean Life; The Exhortation to Philosophy, or Protrepticus; On the General Science of Mathematics; On the Arithmetic of Nicomachus; and Theological Principles of Arithmetic. Bio je neoplatonista-filosof, koji je odredio pravac kasnijim Neoplatonistima i Zapadnom Paganizmu. Najviše je poznat po svojim radovima o filosofiji Pitagorejaca. Izvor: Encyclopedia Britannica. El. Ed., 2006. 46

Verovanje da postoji tajna, drevna mudrost, koja nam je preneta u zapisima koji tačno opisuju delovanje prirod-nih i natprirodnih svetova i da će ovladavanje ovim tekstovima dati jedno uzvišeno razumevanje i upravljanje prirodom. Verovanje je bilo opšte u doba renesanse i postojalo je i u XVII veku. Tajna mudrost se poistovećuje s pisanjem Hermes Trismegistusa, Hrišćanskih Rosenkrojcera, Kabale,

neoplatonista, ritualne magije, egipatskih hijeroglifa, ili u bilo kojoj kombinaciji navedenih. Sledbenici su bili Điordano Bruno, John Dee i Robert Fludd. Izvor: Euroword Dictionary, elektron-sko izdanje. 47

Konfučije (K’ung-Fu-tze, 551-479 p.n.e, rođen je tokom zime), Veliki kineski mudrac, bio je kineski učitelj, politi-čar, filosof u periodu Proleće - )esen Kineske istorije. Filosofija Konfučija naglašava pojedinačnu i vladarsku moralnost, korektnost društvenih odnosa, pravdu i otvorenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nosili s brojnim drugim školama u eri Stotinu Škola Misli, ali su pred Legalistima tokom Kjuin (Qin) Dinastije izgubili primat. Posle pobede Hana nad Chuafterom, Konfučijanska misao je dobila zvaničnu dozvolu za dalji razvoj u sistem koji je poznat kao Konfučijanizam. Mencius, jedan od njegovih najboljih učenika, kaže da se Konfučije pojavio u krizi nacionalne istorije. Svetje, kaže on, po-srnuo i upao u truljenje, a pravi principi su nestali. Deformisani putevi i ugnjetavanje bili su široko rasprostranjeni. Ministri su ubijali svoje vladare, a sinovi njihove očeve. Konfučijaje uplašilo ono štoje video i latio seposla reformacije. Njegovih vernih učenikaje bilo više od^ooo, a među njimaje bilo između 70 i 80 onih kojeje on opisao kao mislioce izuzetnih sposobnosti. On je izmislio zlatno pravilo, kroz izučavanje ponašanja ljudi i njihove mentalne konstrukcije. Više puta ga je ponavljao: Ono što ne želiš da rade tebi, ti ne radi drugima. Izvor: Encyclopedia Britannica; Ed. XI; 1911; Vol. VI; str 907-912. 48

Postoje brojne definicije pojma Politeizam. Ovde su date dve, jedna vrlo kratka i jasna, nešto starija, i druga novija i duža: Ad. 1.) Politeizam (Gr., polys, mnogo; theos, bog), verovanje i, posledično, obožavanje mnoštva bogova, kao što su religije drevnih Asiraca, Vavilonaca, Indusa, itd.; takođe, personifikacije prirodnih sila ili pojava u mitologiji Grčke i Rima. Izvor: Windle, Religions Past and Present;i927. str.201.; i Ad. 2.)... pojam označava prihvatanje i obožavanje mnoštva bogo-va, suprotno monoteizmu, koji je verovanje u jednog boga. Ovaj potonji koncept teološke apologete i kulturološki evoluci-onisti iz XIX veka smatraju za viši oblik vere koju potiskuju savremeni naučni ateisti. Da bi se razumeo politeizam, mora se shvatiti da osnovna komponenta teizma, znači verovanje u „bogove”, kao drugačije tipove moći ili natprirodnih bića (duhova, duhova predaka). Nažalost, razmatranje politeizma ne može da ignoriše smisao i značenje koje su Grci posebno imali za reč theos jer, to je grčki izraz koji je imao uticaj na većinu zapadnih razmatranja u ovoj temi. Jasno je da japanski kami (čiji je broj, po Šinto predanju, 800,000) i grčki theos nisu u potpunosti isti; ipak, u ovom tekstu, uz rizik da upadne-mo u preterano uprošćavanje, držaćemo se standardne Zapadne upotrebe. Istorijske ili pre pseudo-istorijske teorije koje se odnose na poreklo politeizma, su bile veoma bliske stavovima evolucionista koje karakteriše rani Religionswissenschaft. Primitivno čovečanstvo je bilo svesno svoje zavisnosti od mnoštva moći koje su često shvatane kao pojedinačna nema-terijalna (duhovna) bića—na primer, duhovi preminulih ljudi, posebno predaka — ili kao natprirodne celine. Jedan od mnogih oblika upravljanja ovim svetom duhova je bio šamanizam, nivo prvobitnih verovanja i ritualna izvođenja koja su nazvana polidemonizmom. Ponekad su se mnogo važnije ličnosti pojavljivale u tim sistemima, posebno u vezi s poreklom i počecima svih stvari (prvi preci, narodni heroji, začetnici bogova), ali takve ličnosti nisu uvek bile centralne u stvarnom životu kultova zajednica. Čak su i začetnici bogova pomerali sebe ka višim nebesima, i ostajali neaktivni. Iako više nije opšteprihvaćen, taj stav je iznet ovde jer su ga istovremeno naučnici smatrali vrstom religioznog razvoja, s poslednjom i konačnom fazom u monoteizmu. Prema tom shvatanju animizam i polidemonizam postaju politeizam, i ovaj poslednji izrasta (kako i zašto, čini se da niko ne zna) u monoteizam. Suprotan stav je poznat kao Ur-Monoteistička škola (okupljena oko Wilhelma Schmidta i takozvane Bečke Škole koja je branila i Kulturkreiselehre) tvrdi da je monoteizam bio prvobitna vera čovečanstva i da su polidemonizam i politeizam razvijeni kao ljudska degeneracija iz

mnogo nevinijeg stanja. Element teološke apologetike u teoriji je očigledan (mada po sebi ta činjenica ne sadrži nikakve argumente ni za ni protiv njegove validnosti). U stvari, to je antropološko obnavljanje tradicionalne teološke doktrine da su Adam i njegovi potomci bili očigledni monoteisti, ali da je u nekom trenutku između Adama i Nojea, i ponovo posle Nojea, uspostavljeno kvarenje. Srednjovekovnu fevrejsku verziju o ovom procesu izneo je u detaljima Moše Maimonides. Politeističko čovečanstvo je po-novo prevedeno u monoteizam s božanskim otkrovenjem ili sa zrelijim filosofskim razmišljanjima. Postoji jedan element istine u ovoj poslednjoj tvrdnji jer, iako nema dokaza o bilo kakvoj evoluciji iz politeizma u monoteizam, čini se istinitim da se monoteizam pojavljuje bilo kao iznenadni ili kao revolucionarni razvoj, (na primer, ne može se ukazati ni na kakav politeizam u drevnoj Izraelićanskoj religiji) bilo na monističku tendenciju (kao u kasnoj fazi drevnog Rima ili neke druge oblike u Indijskoj religiji), čija posledica umnožavanja bogova (božanskih moći ili manifestacija) je obuhvaćena pod jednim superiornim, sveobuhvatnim principom {Jedan, Sve, braman, i tako dalje). Izvor: Encyclopedia Of Religion, Second Edition, Lindsay Jones, Editor In Chief; 2004; Vol. XI; str. 7315-9. 49

Fortnight je jedinica za vreme, jednaka s dvesedmice, tj, 14 dana, ili tačnije 14 noći. Izraz se koristi na Britanskim Ostrvima, iz staroengleskog wertiene niht, što znači četrnaest noći.; Seofon nihta, ili sennightje staroengleski izraz za sedam dana i noći, nedelju dana. Izvor: Merriam Webster, elektronsko izdanje 2003. 50

Katehizam (larrri^ismoc; grčki), osnovni tekst sa instrukcijama i principima, u obliku pitanja i odgovora; zbirka objaš-njenja doktrina, koje se koriste u Hrišćanstvu radi lakšeg pamćenja. Obično su usmeni i najčešće pod vođstvom starešine, učitelja ili sveštenika, koji imaju odgovore. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed.

Tetragrammaton , ili neka druga rečpokrivena ovom, bila je zabranjena za izgovaranje. Ali, da njeno izgovaranje ne bi bilo izgubljeno među Levitima , Visoki Sveštenik je nju izgovarao jednom godišnje u Hramu, 10. dana Meseca Tisri, u danu velike proslave okajanja. Tokom te ceremonije, ljudi su bili instruisani da stvaraju veliku buku, kako Svetu Reč ne bi mogao da čuje niko ko nema pravo na nju, jer bi svako, kažu Jevreji, trenutno pao mrtav. 1

2

Veliki Inicirani Egipta, još pre vremena Jevreja, radili su istu stvar u odnosu na reč Izida; koju su oni smatrali za svetu i neprenosivu. Origen kaže: Postoje imena koja imaju prirodnu moč. Takva su ona koja su Mudraci upotreblja-vali među Egipčanima, Magiji u Persiji i Bramini u Indiji. Ono štoje nazivano Magijom nije uzaludan i imaginaran akt, kao što su Stoici i Epikurejci smatrali. Imena Sabaoth i Adonai nisu načinjena radi kreacije biča, več su pripadala misterioznoj teologiji koja ide unazad sve do Kreatora. Od Njega dolazi vrlina ovih imena, kada su ona uređena i izgovarana u skladu s pravilima. Hindu reč Aum predstavljala je tri Moći zajedno u njihovom Božanstvu: Brama, Višna i Šiva, ili Kreatorske, Zaštitničke i Uništavajuće Moći: A, kao prva; U ili O-O, druga; i M, je treća. Ova se reč nije mogla izreći, osim preko slova: jer njeno izgovaranje u jednoj reči, govorilo se, pravi zemljotrese, pa čak se i Anđeli Neba tresu od straha. Reč Aum, kaže Ramayan (veliki i slavni Hindu ep), predstavlja Biče nad Bičima, Jedna Supstanca u tri obličja; bez oblika, bez kvaliteta, bez strasti: Ogromno, Neshvatljivo, Beskonačno, Nedeljivo, Nepromenljivo, Bestelesno, Neodoljivo. Jedan stari pasus u Purani (drevni Hindu tekstovi koji veličaju razna božanstva, prvenstveno božanstvo Trimurti Boga kroz priče o bogovima) glasi: Svi rituali određeni u Vedi, žrtvovanje vatri i druga svečana pročiščenja, proči če i nestati, ali ono što nikada neče proči je reč A 0-0 •*. M •*. jerje ona simbol Gospodara svih stvari. Herodot kaže da Drevni Pelasgi nisu gradili hramove i nisu obožavali idole i da su imali sveto ime Božanstva, koje nije bilo dozvoljeno da se izgovori. Klarijansko Proročište, koje je bilo nepoznato antici, kada je upitano koje od Božanstava ima ime IAO, ono je odgovorilo upečatljivim rečima: Inicirani su obavezani da kriju misterioznu tajnu. Znaj da to IAOjeste Veliki Vrhovni Bog koji vlada nad svime. Jevreji su smatrali da je Pravo Ime Boga bilo nepovratno izgubljeno zbog neupotrebe i smatrali su njegov izgovor Misterijom koja će biti otkrivena pri dolasku Mesije. I, oni su pripisali njen gubitak zabrani primene Masoretskih tačaka na sveto Ime, zbog čega je znanje o pravim samoglasnicima zaboravljeno. Čak je i rečeno, u Gemari od Abodah Zara, da je Bog dozvolio da slavne hebrejske učene ljude spali Rimski Imperator, jer su ih čuli kako izgovaraju Sveto ime s tačkama. 3

Jevreji su se plašili da bi neznabošci mogli da dođu u posed Imena i stoga su ga oni, u svojim kopijama Svete Knjige pisali samarićanskim slovima, umesto hebrejskim ili haldejskim, kako nepri-jatelji ne bi mogli da ga zloupotrebe, jer su verovali da je ono sposobno da stvara čuda i držali su da su čuda u Egiptu, koja je učinio Mojsije, učinjena vrlinom ovog imena koje je bilo urezano na njego-vom štapu i da će svako lice koje poznaje pravi izgovor, biti u stanju da to uradi kao što je on uradio.

Josefus kaže da je ono bilo nepoznato sve dok ga Bog nije preneo Mojsiju u divljini i da je ono bilo izgubljeno zbog poročnosti čoveka. Sledbenici Muhameda imaju predanje da postoji sveto ime Božanstva koje poseduje predivne sposobnosti i da je jedini način da se neko upozna s njim preko bića koje je inicirano u Misterijama Ism Allah. H O .*• M.’. je bio prvi stvaralac nove religije među Persijancima i Njegovo Ime je bilo neizrecivo. AMUN je među Egipćanima bilo neizrecivo ime, osim za Sveštenike. Stari Germani su obožavali Boga s dubokim poštovanjem, ali se nisu usudili da mu daju Ime ili da Ga obožavaju u Hramovima. Druidi su izražavali ime Božanstva slovima O ••• I .*• W •••. Kod svih naroda prvobitne antike, doktrina besmrtnosti duše nije bila samo moguća hipoteza koja je zahtevala tegobno istraživanje i široku argumentaciju da bi se stvorila ubeđenost u njenu istinitost. Njoj ne možemo lako dati ime Vera; jer je to bila životna izvesnost, poput osećanja nečijeg vlastitog postojanja i identiteta i onoga što stvarno postoji. Njen uticaj na sve zemaljske poslove mo-tiviše na uzvišenija dela i poduhvate nego što bilo koji zemaljski interes može da motiviše. Čak i doktrina transmigracije duše, univerzalna među Drevnim Indusima i Egipćanima, poči-vala je na osnovama starih prvobitnih religija i bila je povezana sa čisto religijskim osećanjem. Ona je uključivala i ovaj plemeniti element istine: ako je čovek pošao niza stranu i odlutao daleko od Boga, on mora da učini mnogo napora da preduzme dugo i bolno hodočašče pre nego što će moći da se sjedini s Izvorom Savršenstva i čvrsto ubeđenje i potpuna izvesnost da ništa loše, nečisto ili oskr-navljeno sa zemaljskim mrljama, ne može da uđe u čist region savršenih duhova, a time ne može da bude večno sjedinjeno s Bogom, zbog čega duša mora da prođe kroz dugo iskušenje i brojna proči-šćenja pre nego što ona može da dostigne taj blaženi kraj. I kraj, i cilj svih ovih sistema filosofije, bio je konačno spasenje duše od starih nesreća, užasnih sudbina, užasne kobi, da bude osuđena da luta kroz mračne regione prirode i kroz razne oblike sirove kreacije, da stalno menja zemaljske oblike do njegovog sjedinjavanja s Bogom, koje su oni smatrali za uzvišenu sudbinu mudrih i vrlih duša. Pitagora je dao teoriji o transmigraciji duše ono značenje koje su joj mudri Egipćani dali u svojim Misterijama. On nikada nije mislio na tu doktrinu u tom bukvalnom smislu u kojem je ona bila shvatana u narodu. O toj bukvalnoj doktrini ni najmanji trag se ne može naći u tim njegovim preostalim simbolima, ni u njegovim uputstvima koje je sakupio njegov učenik Lisias. On je smatrao da čovek uvek ostaje, po svom suštastvu, onakav kakav je bio stvoren i da može da se degradira samo porokom i da oplemeni sebe samo vrlinom. Hierokles, jedan od njegovih najpredanijih i najpoštovanijih učenika, slikovito potvrđuje da je onaj koji veruje da će duša čovekova posle njegove smrti ući u telo životinje, zbog njegovih poroka, ili postati biljka zbog njegove gluposti, obmanut i da je apsolutna neznalica večnog oblika duše koja se nikada ne menja. Pošto on uvek ostaje čovek, kaže se da može da postane Bog ili životinja, kroz vrlinu ili porok, mada on ne može da postane ni jedno ni drugo, ni išta drugo po prirodi, već samo u nalikovanju njegovih sklonosti prema njihovim.

I Timceus iz Locria, jedan drugi njegov učenik, kaže da bi se obespokojili ljudi i sprečili u iz-vršenju zločina, njima je prećeno neobičnim ponižavanjem i kaznama. Čak su potvrđivali da će njihove duše preći u nova tela - kukavica će preći u telo jelena, otimač u telo vuka, ubica u telo neke još surovije životinje, a duša nečistog sladostrasnika u telo divljeg vepra. Takođe, ta doktrina je objašnjena u Phcedo . Lisiasovi dani, oni nakon što duša očišćena od svojih zlodela napušta telo i vraća se na Nebo, ona više nije predmet promene ili smrti, već uživa večnu sreću. Prema Indusima, ona se vraća i postaje deo univerzalne duše koja oživljava sve. 4

Indusi su smatrali da se Buda spustio na zemlju da bi uzdigao sva ljudska bića u savršeno stanje. On će na kraju uspeti i svi, uključujući i njega, biće spojeni u Jedinstvo. Višna će suditi svetu u sudnjem danu. Svet će izgoreti u vatri, Sunce i Mesec će izgubiti svoj sjaj, Zvezde će pasti i Novo Nebo i Zemlja će biti kreirani. Legenda o padu, ili posrtanju Duhova, nejasno je i iskrivljeno sačuvana u Hinduskoj Mitologiji. I, njihova predanja su prihvaćena, ona su poštovana, kao i neprekidan niz prvih predaka čovečanstva ili Svetih Patrijarha prvobitnog sveta, pod imenom Sedam Velikih Rishis , ili mudraca drevne an-tike, iako su oni prekrili njihovu istoriju oblakom magle i mašte. 5

Egipćani su smatrali da je duša bila besmrtna i taj Oziris je trebalo da sudi svetu. I ovako glasi Persijska legenda: Posle Ahriman će vladati svetom do kraja vremena, Sosiosch, obećani Spasitelj, će doći i poni-štiti moć Devsova fili Zlih DuhovaJ i podići mrtve i suditi na sudnji dan duhovima i ćoveku. Nakon toga, kometa Gurzsher će biti baćena dole, i opšta velika vatra će nastati, koja će progutati ceo svet. Ostaci zemlje će zatim potonuti u Duzakh (na Persijskom, pakao) i postati u tri perioda mesto kazne za poroćne. Zatim, postepeno, svi će bitipomilovani, ćak i Ahriman i Devsovi i biće im dozvoljeni regioni blazenstva i tako će tamo nastati novo Nebo i nova Zemlja. U doktrinama Lamaizma takođe nalazimo, nejasne i delimično skrivene u mašti delove prvo-bitne istine. Jer, prema toj veri, Sudnji dan će biti pre Eslik Khana (bog podzemlja ili smrti): dobri će biti prihvaćeni u Raju, a loši proterani u pakao, gde će biti osam regiona vatre i osam regiona mraza.

U Misterijama, bez obzira na to gde su izvođene, predavana je istina prvobitnog otkrovenja, postojanje Jednog Velikog Bića, beskrajnog, koje prožima ceo Univerzum, Koje je tamo obožavano bez sujeverja i Njegova predivna priroda, suštastvo i atributi, prenošeni su Iniciranima dok su prosti pripisivali Njegov rad Potčinjenim ili nižim (sekundarnim) Bogovima, personifikovanim i odvoje-nim od Njega u najvećoj nezavisnosti. Ove istine su bile skrivane od običnog naroda, kao gustim velom prekrivene i Misterije su izvođene u svakoj zemlji, i zaista, tako da nisu vređale narodna verovanja, istine, umetnost i nauku, i mogle su da budu znane samo onima koji su bili sposobni da ih razumeju i da sačuvaju istinsku nepromenjenom doktrinu, koju, narodi skloni praznoverju i idolatriji nisu ni u jednom dobu bili u stanju da učine, što nam mnoga neobična zastranjivanja i praznoverja sadašnjice potvrđuju, ništa više danas nego nekada.

Potrebno je samo da ukažemo na doktrine tako velikog broja sekti koje su degradirale Kreatora po rangu i pripisivale Njemu strasti čovečanstva, što nam dokazuje da sada, kao i uvek, stare istine moraju biti prenete samo nekolicini ili će one biti prekrivene maštom i greš-kama i nepovratno biti izgubljene. I, kako je Masonerija identična s Drevnim Misterijama, to je samo uslovno, ona je samo prikaz nesavršene slike njihovog sjaja, samo ruine njihove veličine i sistem koji je pretrpeo napredne pro-mene, kroz plodove društvenih događaja i političkih okolnosti. Pošto su napustile Egipat, Misterije su prilagođene običajima različitih naroda kojima su prenete. Iako su prvobitno bile više moralne i političke nego religiozne, one su ubrzo postale baština takoreći, sveštenika i zaista religioznih, premda su u stvarnosti ograničavale svešteničku moč u učenju inteligentnih laika glupostima i ap-surdnostima vera svetine. Njih su, stoga, obavezno menjali religiozni sistemi zemalja u koje su pre-nete. U Grčkoj, one su bile Misterije Cere, u Rimu Bona dea, Boginje Dobrote, u Galiji Škola Marsa, na Siciliji Akademija Nauka, kod Hebreja učestvovale su u obredima i ceremonijama religije koja je stavila svu moč vlasti i sve znanje, u ruke Sveštenika i Levita. Pagode u Indiji, povlačenje Magija iz Persije i Haldeje i piramide Egipta, nisu više bili izvori iz kojih je čovek pio znanje. Svaki narod, koji je iole bio obavešten, imao je svoje Misterije. Nakon nekog vremena, Hramovi Grčke i Škola Pitagorina izgubili su svoju reputaciju i Slobodna Masonerija je zauzela njihovo mesto. Masonerija, kada se pravilno protumači, postaje istovremeno interpretacija velike knjige priro-de, predavanje fizičkih i astronomskih pojava, najčistije filosofije i mesto čuvanja, u kojem se, kao u Trezoru, čuvaju u sigurnosti sve velike istine prvobitnog otkrovenja, koje čine osnovu svih religija. U modernim Stepenima tri stvari se moraju razumeti: Zamisao iskonskih vremena, Katalog, ili spi-sak pravih uzroka Univerzuma i Knjiga u kojoj je zapisan moral svih naroda s pravilima po kojima moraju da upravljaju sobom, ako žele da budu prosperitetni. Kabalistička doktrina je dugo bila religija Mudraca i Naučnika, zato što, poput Masonerije, ona stalno teži duhovnoj perfekciji i stapanju vera i Naroda Čovečanstva. U očima Kabalista, svi ljudi su njihova brača i njihovo relativno neznanje je njima samo povod da ih upute. Postojali su primeri Kabalista među Egipčanima i Grcima, čije je doktrine prihvatila Pravoslavna Crkva i među Arapima ih je bilo mnogo, čiju mudrost nije omalovažavala ni Srednjovekovna crkva. Mudraci su ponosno nosili ime Kabalista. Kabalisti su otelotvorili plemenitu filosofiju, čistu, ne misterioznu, več simboličku. Ona je predavala doktrinu Jedinstva Boga, umetnost znanja i objašnja-vanja suštastva i delovanja Vrhovnog Biča, o duhovnim močima i prirodnim silama i određivanju njihovog delovanja kroz simboličko prikazivanje, kroz uređivanje alfabeta, kombinacije brojeva, in-verzijom pisma u pisanju i skrivenim značenjima za koja su oni tvrdili da ih nalaze u njima. Kabala je ključ okultnih nauka. I Gnostici su rođeni iz Kabalista. Nauka o brojevima nije sadržavala samo osobine aritmetike, več i svu uzvišenost, sve propor-cije. S njom, mi smo došli do otkriča Principa Prvog Uzroka stvari, koji se danas naziva Apsolutni. Ili Jedinstvo - taj najuzvišeniji termin ka kojem cela filosofija usmerava sebe, ta preka potreba ljudskog uma, ta vodilja oko koje je ona prisiljena da grupiše svoje ukupne ideje. Jedinstvo, taj izvor, taj centar svih skladnih poredaka, taj princip postojanja, ta centralna tačka, nepoznata po svojoj suštini, več manifestovanjem svojih posledica. Jedinstvo, taj uzvišeni centar prema kojem se lanac uzroka obavezno uzdiže, bilo je veličanstvena Ideja kojoj se sve ideje Pitagorine približavaju. On je odbio naziv Mudrac koji znači onaj koji zna. On je izmislio i prihvatio za sebe naziv Filosof j sa zna-čenjem onaj koji voli da uči tajne i okultne stvari. Astronomija, koju je on misteriozno predavao, bila je astrologija. Njegova

nauka brojeva je bila zasnovana na Kabalističkim principima. Pravi principi Drevnih, i samog Pitagore, čiji stvarni principi nisu uvek bili shvatljivi, nikad nisu nameravali da brojevima pripišu apstraktna obeležja, nijednu posebnu vrlinu. Ali, Mudraci Antike su bili saglasni u prihvatanju Jednog Prvog Uzroka (materijalnog ili duhovnog) u postojanju Univerzuma. Iz toga, Jedinstvo je postalo simbol Vrhovnog Božanstva. Ono je bilo načinjeno da izrazi, da predstavi Boga, ali bez pripisivanja ijedne božanske ili natprirodne vrline prostom broju Jedan. Pitagorine ideje u vezi s pojedinim brojevima konkretno su izražene u narednoj LEKCIJI O KABALISTIMA. Pitanje-*. Zašto si zatražio da budeš primljen kao Vitez Kabale? Odgovor .*. Da znam, preko brojeva, uvaženu harmoniju između prirode i religije. Pitanje Kako si ti najavljen? Odgovor •*. Sa dvanaest kucanja. Pitanje .*. Šta ona znače? Odgovor .*• Dvanaest osnova naše zemaljske i duhovne sreće. Pitanje .*. Šta je Kabalista? Odgovor .*. Čovek koji je učio, kroz predanja, Svešteničku Umetnost i Kraljevsku Umetnost. Pitanje •*• Šta znači deviza, Omnia in numeris sita sunt? Odgovor •*. Da sveje skriveno u brojevima. Pitanje .*. Objasni mi to. Odgovor •*. Hoću, bar sve do broja 12. Tvoja mudrost će razaznati ostalo. Pitanje .*• Šta označzvajedinstvo u broju 10? Odgovor .*. Bog, stvara i oživljava materiju, izražena je sa o, koja, sama, nema nikakvu vrednost. Pitanje .*. Šta ta jedinica znači . 7

Odgovor •*. U moralnom poretku, Reč inkarnira u grudima device - ili religiji... U fizičkom, to je duh otelotvoren u devici zemlji - ili prirodi. Pitanje •*. Šta podrazumevaš pod brojem dva . 7

Odgovor •*• U Moralnom smislu, čovek i žena... U fizičkom, aktiv i pasiv. Pitanje •*• Šta podrazumevaš pod brojem 3? Odgovor •*. U moralnom smislu, tri teološke vrline... U fizičkom tri principa tela.

Pitanje •*• Šta podrazumevaš pod brojem 4? Odgovor •*• Četiri glavne vrline... Četiri osnovne osobine. Pitanje .*• Šta podrazumevaš pod brojem 5? Odgovor •*. Suštinu religije... suštinu materije. Pitanje .*. Šta podrazumevaš pod brojem 6? Odgovor .*. Teološku kocku... Fizičku kocku. Pitanje .*• Šta podrazumevaš pod brojem 7? Odgovor .*. Sedam sakramenata... sedam planeta. Pitanje .*. Šta podrazumevaš pod brojem 8? Odgovor .*• Mali broj Elus-a... Mali broj mudrih ljudi. Pitanje •*• Šta podrazumevaš pod brojem 9? Odgovor .*• Uzdizanje religije... Uzdizanje materije. Pitanje •*• Šta podrazumevaš pod brojem 10? Odgovor .*• Deset zapovesti... deset naloga prirode. Pitanje •*• Šta podrazumevaš pod brojem 11? Odgovor •*. Umnožavanje religije... umnožavanje prirode. Pitanje .*• Šta podrazumevaš pod brojem 12? Odgovor ••• Dvanaest Članova Vere, dvanaest Apostola, temelj Svetog Grada, koji je propovedao celom svetu o našoj sreći i duhovnoj radosti... Dvanaest aktivnosti prirode: dvanaest znakova Zodijaka, osnova Primum Mobile \ (Prvopokrenuti) proširen na ceo Univerzum za našu zemaljsku sreću. 49

Rabin (Predsedavajući Sanhedrina ) dodaje: Iz svega što si rekao rezultira da jedinica razvija sebe u 2, upotpunjava se u tri interno, i tako stvara 4 eksterno. Odatle se, kroz 6, 7, 8, 9, vraća na 5, polovinu od sfernog broja io, da bi se uzdigla, prolazi kroz 11, do 12 i da bi uzdigla sebe, brojem 4 puta 10, do broja 6 puta 12, konačnog izraza i vrha naše večne sreće). 6 7

Pitanje .*. Šta je generativni broj? Odgovor .*• U Božanstvu, to je jedinica; u stvorenim stvarima, broj 2: Pošto Božanstvo, 1, rađa 2, a u kreiranim stvarima 2, rađa 1. Pitanje •*. Koji je najvelićanstveniji broj?

Odgovor .*. 3, jer on oznaćava trostruko božansko suštastvo. Pitanje .*. Koji je najmisteriozniji broj? Odgovor •*. 4, jer on sadrži sve misterije prirode. Pitanje .*• Koji je najokultniji broj? Odgovor .*. 5, jer se nalazi u sredini serije. Pitanje Koji je najblagotvorniji (najzdraviji) broj? Odgovor 6, jer on sadrži izvor naše duhovne i telesne sreće. Pitanje •*. Koji je najsrećniji broj? Odgovor ••• 7, jer nas on vodi do desetice, savršenog broja. Pitanje .*. Koji broj treba najviše želeti? Odgovor •*. 8, jer onaj koji ga poseduje, viši je od Mudraca. Pitanje Koji je najuzvišeniji broj? Odgovor .*• 9, jer preko njega se religija i priroda uzdižu. Pitanje Koji je najsavršeniji broj? Odgovor ••• 10, jer on uključuje jedinstvo koje je stvorilo sve i nulu, simbol materije i haosa, odakle je sve proizašlo. U njegovim brojevima sadrže se stvoreno i nestvoreno, početak i kraj, moć i sila, život i nihilizacija. Proučavanjem ovog broja, mi utvrđujemo relacije svih stvari, moć Kreatora, znanje o stvorenom, Alfe i Omege božanskog znanja. Pitanje •*. Koji je broj umnožavanja? Odgovor •*. n, jer kada postoje dve jedinice, mi dolazimo do umnožavanja stvari. Pitanje •*. Koji je najčvršći broj? Odgovor .*. 12, jer je on osnova naše duhovne i zemaljske sreće. Pitanje •*• Koji je omiljeni broj religije i prirode? Odgovor •*. 4 puta 10, jer nam on omogućava da odbacimo sve nečisto, da večno uživamo u broju 6 puta 12, koji je izraz i vrh naše sreće. Pitanje •*. Koje je značenje kvadrata? Odgovor •*. On je simbol četiri elementa sadržana u trouglu, ili simbolu tri hemijska principa: te stvari ujedinjene stvaraju apsolutno jedinstvo u prvobitnoj materiji.

Pitanje .*. Koje je značenje centra u obimu kruga? Odgovor •*. On označava univerzalni duh, oživljavajući centar prirode. Pitanje .*. Šta podrazumevaš pod kvadraturom kruga? Odgovor •*. Istraživanje kvadrature kruga ukazuje na znanje o četiri prosta elementa, koji su po sebi sastavljeni od elementarnih duhova ili glavnih principa, a krug, iako je ovalan, sastavljen je iz linija, koje se ne vide vidom, i vide se samo u umu. Pitanje •*• Koje je najdublje značenje broja 3? Odgovor •*. Otac, Sin i Sveti Duh. Iz akcije ova tri rezultira trougao u kvadratu i iz sedam uglova dekada ili savršeni broj. Pitanje .*. Koji je najnejasniji broj? Odgovor .*• Nula - simbol haosa, bezobličan spoj elemenata. Pitanje •*• Šta četiri mota Stepena označavaju? Odgovor •*. Da mi treba da čujemo, vidimo, budemo tihi i uživamo u svojoj sreći.

Jedinica je simbol identiteta, jednakosti, postojanja, očuvanja i opšte harmonije; Centralne Vatre, Tačke u Krugu. Dva, ili duad je simbol različitosti, nejednakosti, podele, odvajanja i preokreta. Broj 1 označava živog čoveka (telo koje stoji uspravno) jer je čovek jedino živo biće koje poseduje tu osobinu. Dodajući mu glavu, mi imamo Slovo P, znak Očinstva, Kreativne Moći i daljim doda-vanjem, R, označavamo čoveka u pokretu, koji ide, Iens, (od Lat. eo, onaj koji hoda), Iturus, (od Lat. onaj koji će da krene). Duad je poreklo suprotnosti. To je nesavršeno stanje u kojem, prema Pitagorejcima, biće pada kada se odvoji od Monade ili Boga. Duhovna bića koja emaniraju iz Boga, obavijena su u duad i stoga primaju varljive prikaze. Kao i prethodno, broj Jedan je označavao harmoniju, poredak ili Dobar Princip (Jedan i Jedini Bog, izražen na latinskom sa Solus, odakle potiču reči Sol, Soleil, simboli ovog Boga), broj Dva izražava suprotnu ideju. Tu je nastalo kobno znanje o dobru i zlu. Sve dvostruko, lažno, suprotno jedinoj i samoj stvarnosti, izraženo je Binarnim brojem. On je takođe izražavao to stanje suprotnosti u kojem priroda postoji, gde je sve dvostruko - noć i dan, svetlost i tama, hladnoća i toplota, mokro i suvo, zdravlje i bolest, pogrešno i istina, jedan i drugi pol, itd. Stoga su Rimljani posvetili drugi mesec u godini Plutonu, Bogu Pakla i drugi dan tog meseca manes, mrtvima. Broj Jedan kod Kineza označava jedinstvo, harmoniju, red, Dobar Princip ili Boga; Dva, nered,

licemerje, pogrešno. Ti ljudi, u najranijim vremenima, zasnivali su ceo svoj filosofski sistem na dve osnovne brojke ili linije, jedna prava i neslomljena i druga slomljena ili podeljena na dve. Njihovim udvostručavanjem, stavljajući jednu ispod druge i utrostručenjem, stavljajući tri jednu ispod druge oni su napravili četiri simbola i osam Koua (kineska reč za heksagram), koji su se odnosili na prirodne elemente i osnovne principe svih stvari i služili su se simbolikom ili naukom da ih izraze. Platon naziva jedinstvo i dualitet prvobitnim elementima prirode i prvim principom svih postojanja. I najstarija sveta knjiga Kineza kaže: Veliki Prvi Princip je stvorio dve ujednačenosti i različitosti ili primarna pravila postojanja ali dva primarna pravila ili dve suprotnosti, sa imenima Jin i Jang, ili mirovanje i kretanje, stvorila su četiri znaka ili simbola i četiri simbola su stvorila osam Koua ili dalje kombinacije. y

Tumačenje Hermetičkih priča pokazuje, kod svih drevnih naroda, njihovih glavnih bogova, prvo, 1, Kreirajuću Monadu, zatim 3, zatim 3 puta 3,3 puta 9 i 3 puta 27. Ova trostruka progresija ima za osnovu tri doba Prirode, Prošlost, Sadašnjost i Budućnost, ili tri stepena univerzalnog stvaranja... Rođenje, Život, Smrt... Početak, sredina i kraj. 495

Monad je bio muško, jer njegova aktivnost ne stvara promenu u njemu, već samo iz njega. On je predstavljao kreativni princip. Duad, sa suprotnim rezonom, bio je žensko, stalno promenljiv dodavanjem, oduzimanjem ili umnožavanjem. On predstavlja materiju sposobnu za oblikovanje. Jedinstvo Monade i Duada stvaraju Triadu, označavajući svet napravljen kreativnim principom iz materije. Pitagora je predstavio svet s pravouglim trouglom, u kojem su kvadrati nad dvema kra-ćim stranicama jednaki i, sabrani zajedno, jednaki su kvadratu na dužoj strani. Kao i svet - kada je načinjen, bio je jednak kreativnom uzroku i materiji koja je dobila oblik. Ternar je prvi koji je sastavljen od različitih brojeva. Triad, misteriozni broj, koji ima tako ve-liki udeo u tradiciji Azije i filosofiji Platona, prikaz je Vrhovnog Bića, uključuje u sebe vrednost prva dva broja. On je bio za Filosofe najsjajniji i omiljeni broj, misterioznog tipa, poštovan od cele antike i posvećen u Misterijama. Zbog toga postoje samo tri suštinska Stepena kod Masona koji obožavaju, u trouglu, najveličanstveniju misteriju, onu o Svetoj Trijadi, objektu njihovog poštovanja i izučavanja. 8 9

U geometriji, linija ne može da predstavi telo koje je apsolutno savršeno. Ništa više ni dve linije ne mogu da sačine savršenu figuru. Ali, oblik od tri linije, s njihovim sečenjima, daje Trougao ili prvu figuru koja je potpuno savršena i stoga je on služio, i još uvek služi da predstavi Večnost, Koji je, beskrajno savršen po svojoj Prirodi, kao Univerzalni Kreator, prvo Biće i sledstveno tome, prvo Savršenstvo. Četvorougao ili Kvadrat je savršen baš kao što i izgleda i drugo je savršenstvo, ali ne može ni na koji način da predstavi Boga, Koji je prvo. Treba uočiti da ime Boga na latinskom i francuskom (Deus, Dieu) ima za svoje prvo slovo Deltu ili Grčki Trougao. To je razlog, kod drevnih i savremenih, za posvećivanje Trougla, čije su tri strane simboli tri Kraljevstva ili Prirode ili Boga. U centru je he-brejsko Yod (prva slova od *>mn), Oživljavajući Duh Vatre, generativni princip, predstavljen slovom G, prvim slovom imena Božanstva na jeziku Severa i njegovo značenje je Stvaranje. Prva strana trougla, data na izučavanje Učeniku, jeste mineralno kraljevstvo, simbolizovano -korpom za prenos rude n.

Druga strana, tema za meditiranje Pomoćnika, biljno je kraljevstvo, simbolizovano sa Schib .*• (klas žita). U tom kraljevstvu počinje Stvaranje tela; i zato je GAOTU, sa svojim zracima, u vidiku očiju sledbenika. Treća strana, je posvećena životinjskom Kraljevstvu i upotpunjuje uputstvo Majstora, simboli-zovana je sa Mach (Sin Truljenja). Broj 3 simboliše Zemlju. To je broj zemaljskih tela. Broj 2, gornja polovina od 3, simboliše svet vegetacije, a donja polovina je skrivena od našeg pogleda. Tri se takođe odnosi na harmoniju, prijateljstvo, mir, slogu i umerenost i bio je tako visoko cenjen među Pitagorejcima da su ga nazivali savršenom harmonijom. Tri, četiri, deset i dvanaest bili su sveti brojevi među Etrurcima, kao što su bili među Jevrejima, Egipćanima i Indusima. Ime Božanstva, u mnogim narodima, sastojalo se od tri slova: kod Grka I A .*• Q •*.; kod Persijanaca H ••• O M .*. kod Indusa Aum; kod Skandinavaca I ••• O ••• W .*.. Na uspravnoj pločici Kralja, pronađenoj u Nimroudu, pet od trinaest imena Velikih Bogova sastoje se od po tri slova, kao - Anu, San, Yav, Bar 1 Bel. Kvaternar (četiri ili grupa od četiri) je najsavršeniji broj, i koren je drugih brojeva i svih stva-ri. Tetrada, izražava prvi matematički stepen. Četiri predstavlja, takođe, generativnu snagu iz koje nastaju sve kombinacije. Inicirani su ga smatrali simbolom Kretanja i Beskonačnog kao i da pred-stavlja sve što nije telesno i čulno. Pitagora ga je preneo učenicima kao simbol Večnog i Kreativnog Principa, pod imenom Kvaternar, Neizrecivo Ime Boga, koje označava Izvor svega što je dobilo po-stojanje, i koje je, u hebrejskom jeziku, sastavljeno od četiri slova. U Kvaternaru nalazimo prvi ceo broj, univerzalni simbol besmrtnosti, piramidu. Gnostici su tvrdili da se celo zdanje njihove nauke oslanja na kvadrat čiji su uglovi... Ziyi), Tišina: Bu0oc; Temeljnost: Nooc;, Inteligencija: i AXrj0£ia, Istina. Jer, ako Trougao, prikazan brojem 3, sačinjava trougaonu osnovu piramide, to je jedinstvo koje ima svoju tačku ili vrh. Lisias i Timaeus iz Locria (grad u Kalabriji, jug Italije) kažu da ni jedna stvar ne može biti imeno-vana, a da ne zavisi sa kvaternarom kao svojim korenom. Postoji veza, prema Pitagori, između bogova i brojeva, koja sačinjava vrstu Proročanstva nazvanog Aritmomansija . Duša je broj: ona se sama kreče, ona sadrži u sebi kvaternarski broj. 10

Materija koja je predstavljena brojem 9, ili 3 puta 3 i Besmrtni Duh ima kao svoj glavni hijero-glif kvaternar ili broj 4, Mudraci su govorili da Čovek, kada krene niza stranu i postane upetljan u nerazmrsivi lavirint, iduči od četiri do devet, jedini put koji on može da izabere, da bi izbegao ove varljive puteve, i ona nesrečna skretanja, i ponor zla u koji je upao, jeste da mora da se vrati svojim koracima, i da ide od devet do četiri. Dovitljiva i mistična ideja koja je uzrokovala da Trougao bude poštovan, primenjena je na izgled 4 (4). Govorilo se da ona izražava živo biče, ja, nosioca Trougla A, simbola Boga, tj. čoveka koji nosi u sebi Božanski princip.

Četiri je bio božanski broj. Odnosio se na Božanstvo i mnogi Drevni Narodi su davali Bogu ime od četiri slova, kao što su Hebreji mi, Egipčani Amun, Persijanci Sura, Grci 0eoi i Latini Deus. To je bio i Tetragramaton Hebreja, a Pitagorejci su ga zvali Tetraktis i davali su svoje najsvečanije zakletve sa njim. I, takođe, Odin je među Skandinavcima, Zeyi među Grcima. Ptha među Egipčanima, Thoth među Feničanima, As-Ur i Nebo među Asircima. Ova lista se može širiti u nedogled. Broj 5 je smatran misterioznim, jer je bio sastavljen od binarnog broja, Simbola Lažnog i Dvostrukog i od Ternara, koji je tako neobičan po svojim rezultatima. On je tako energično izra-žavao stanje nesavršenosti, reda i nereda, sreče i nesreće, života i smrti, koje mi vidimo na zemlji. Misterioznim Društvima on je dao zastrašujuću sliku Zlog Principa, unošenjem problema u niži red - rečju, Binarno delovanje u Ternaru. U drugom aspektu on je bio simbol braka, jer je sastavljen od 2, prvog istog broja i 3, prvog nejednakog broja. Tako je, Juno , Boginja Braka, kao svoj hijeroglif imala broj 5. 11

Dalje, on ima jednu osobinu broja 9, onu da obnavlja sebe, kada se množi sam sa sobom tako da je uvek 5 na desnoj strani proizvoda. To je rezultat koji vodi ka njegovoj upotrebi kao simbolu materijalne promene. Drevni su predstavljali svet s brojem 5. Razlog koji je izneo Diodorus je da on predstavlja ze-mlju, vodu, vazduh, vatru i eter ili duh. Otuda poreklo tievte (5) i nav, Univerzum, kao celina. Broj 5 označava univerzalnu suštinu i simbolizuje, kroz svoj oblik c;, živo suštastvo, oživljavajući duh, koji vijuga (serpentat) kroz celu prirodu. U stvari, ova domišljata brojka je jedinstvo od dva grč-ka akcenta \ postavljena iznad samoglasnika koji moraju da postoje ili koji se ne naglašavaju. Prvi znak ‘ nosi ime moćnog duha i označava Vrhovni Duh, Duh Boga koji se naglašava (spiratus) dahom čoveka. Drugi znak’ je nazvan srednji duh i predstavlja podređeni duh, duh koji je čisto ljudski. 4

Trostruki trougao, figura od pet linija koje se spajaju u pet tačaka, bila je za Pitagorejce simbol Zdravlja. To je i Pentalfa Pitagore ili Pentankl Solomona. Imaju pet linija i pet uglova, i to je, Masonima, obris ili poreklo Zvezde s pet tačaka, i simbol Drugarstva. Broj 6 je bio, u Drevnim Misterijama, poseban simbol prirode. Predstavljao je šest dimenzija svih tela, šest linija koje sačinjavaju sva tela, šest linija koje sačinjavaju njihov oblik to jest, četiri linije pravaca, prema Severu, Jugu, Istoku i Zapadu; sa dve linije visine i dubine, koje odgovaraju zenitu i tački suprotnoj zenitu (najnižoj tački, podnožju ili nadiru). Mudraci su primenjivali senar kao simbol za fizičkog čoveka, dok je njima septenar ili sedmica, bila simbol besmrtnosti duha. Hijeroglif za senar (dvostruki jednakostranični trougao) je bio simbol Božanstva. Šest je simbol zdravlja i simbol pravde, jer je on prvi savršeni broj, to jest, prvi čiji jednaki delovi (1/2,1/3,1/6 ili 3, 2 i 1) sabrani zajedno, čine njega. Ormuzd je stvorio šest dobrih duhova, a Ahriman šest zlih. S njima se predstavljaju šest letnjih i šest zimskih meseci. Ni jedan broj nije bio toliko opšteuvažavan kao Septenar, tj. Sedam. Svoju slavu on duguje, bez sumnje,

planetama kojih je ukupno sedam. On pripada takođe svetim stvarima. Pitagorejci su smatrali da je sačinjen od brojeva 3 i 4; od čega, iz prvog, po njihovom shvatanju, nastaje slika tri materijalna elementa i iz drugog, principi svega što nije telesno i osećajno. On je njima predstavljao, s tog stanovišta, simbol svega što je savršeno. Sedam je smatran brojem koji je sastavljen od 6 i jedinice koja služi da označi nevidljivi centar ili dušu svega, jer ne postoji ni jedno telo čijih šest linija stvaraju oblik, bez sedme unutrašnje tačke kao centra i nastalog tela, s kojom spoljne dimenzije stvaraju samo privid, tj. iluziju. Brojne upotrebe septenara navele su drevne mudrace na upotrebu tog simbola. Osim toga, oni su uzvisili osobine broja 7, da on ima, u smislu oblika nezavisnosti, savršenstvo jedinice: jer ako se jedinica zanemari, pošto nju ni jedan broj ne stvara, sedam ne nastaje ni od jednog broja koji se sadrži u rasponu brojeva od 1 - 10. Broj 4 zauzima mesto aritmetičke sredine između jedinice i 7, podjednako je daleko od 1 koliko i od 7, razlika u oba smera je 3. Broj 7 je Egipćanima simbolizovao život i stoga je slovo Z kod Grka bilo inicijal za glagol Zcuo, Ja živim, i Zei)<; (Jupiter), Otac Života. Broj 8, ili oktar (oktagon), sastavljen je od svetih brojeva 3 i 5. Od nebesa i sedam planeta i sfera fiksnih zvezda ili večnog jedinstva i misterioznog broja 7, sastavljena je ogdoade , broj 8, prvi treći stepen jednog broja i smatran je svetim u aritmetičkoj filosofiji. 12

Gnostička ogdoada je imala osam zvezda koje su predstavljale osam Kabirija sa Samotrake, osam egipćanskih i feničanskih principa i osam bogova Xenokratesa, (Ksenokrat) osam uglova kamene kocke. Broj 8 simbolizuje savršenstvo, i njegova brojka 8 ili ukazuje na večnost u pravilnom pravcu Univerzuma. 00

On je prvi treći stepen (2 x 2 x 2) i označava prijateljstvo, opreznost, misaonost i pravdu. On je bio simbol iskonskog zakona koji je regulisao da su svi ljudi jednaki. Devet, novar, je trostruki ternar. Ako su broj tri posebno uvažavali drevni mudraci, ovaj, od tri puta tri, nije bio ništa manje poštovan, jer, po njima, svaki od tri elementa koji su sačinjavali naša tela je trostruk: voda sadrži zemlju i vatru, zemlja sadrži vatrene i vodene čestice i vatra se umiruje kapima vode, a zemaljska tela joj služe da bi se hranila. Ni jedan od ova tri elementa se ne može potpuno odvoji od drugih, jer sva materijalna bića su sačinjena od ova tri elementa, u kojima je svaki element trostruk, pa se figurativno može označiti brojem tri puta tri, koji je postao simbol svih stvaranja tela. Otuda potiče pojam o devet slojeva, koji je dat materiji. Svako materijalno uvećanje, svaka kružna linija, ima za svoj predstavljajući znak broj devet kod Pitagorejaca. Oni su posmatrali osobine koje poseduje ovaj broj, njegovo neprekidno i stalno reprodukovanje, pri svakom množenju, čime stvara umu vrlo jasan simbol materije, koja se uvek uspostavljala pred očima, nakon što je prošao i kroz hiljadu deljenja. Broj 9 je bio posvećen Sferama i Muzama. To je znak obima svake kružnice, jer krug od 360 stepeni je jednak 9, što će reći, 3 + 6 + o = 9. Ipak, drevni su posmatrali ovaj broj s nekom vrstom užasa. Smatrali su ga zlom slutnjom, simbolom nepostojanosti, promene, i simbolom slabosti u ljud-skim aktivnostima. Zato su oni izbegavali sve brojeve gde se devetka pojavljuje, pa čak i 81, proizvod umnožavanje 9 samim sobom, ili dodavanjem 8 + 1, kada se opet pojavljuje broj 9.

Kako je cifra 6 bila simbol zemaljskog globusa, oživljenog božanskim duhom, figura broja 9 simbolizovala je zemlju pod uticajem Zlog Principa, čime se pokreće strah. I, prema Kabalistima, brojka 9 simbolizuje generativno jaje ili lik malog, loptastog bića, sa čije donje strane teče njegov duh života. £nnead °°, koja označava skup od 9 stvari ili lica je prvi kvadrat od neparnih brojeva. 5

Svi su svesni pojedinačnih osobina broja 9 koji, pomnožen sam sobom ili bilo kojim drugim brojem, daje rezultat čiji je konačan zbir uvek 9 ili je uvek deljiv sa 9. Broj 9, pomnožen sa bilo kojim od običnih brojeva, stvara aritmetičku progresiju, svaki broj je stoga sastavljen od dve brojke i predstavlja važnu činjenicu, na primer: 1........2........3.......4........5........6........7........8........9.......10 9......18......27......36......45......54......63......72......81......90 Prvi red brojeva daje regularan niz, od 1 do 10.

13

Drugi red ponavlja taj niz udvostručen, on prvo raste do prvog broja, doi8, i zatim opada od drugog broja do 81. Sledi, iz interesantne činjenice, da polovina brojeva koji sačinjavaju ovu progresiju predstavlja-ju, u inverznom toku, brojeve druge polovine: I,

9... 18..

.27... 36... 45 = 135 = 9..

90... 81..

..72...63...54 = 360 = 9

99 99

99 99 99

9 =8i..

81 = 6561 = 18 =

9.....9x2 = 18...... ,...i8 = 324 = 9-

9x3 = 27..

27 = 729 = 18 =

9.... 9x4 = 36..... • •• 6 = 1296 = 18 = 9-

2

:

i

1 + 3 + 5 =45 =9

495 ^ = 18 = 9*

2

2

2

2

3

i tako dalje sa svakim množenjem sa 9 - recimo 45, 54, 63, 72, itd. • • tako 9x8 = 72

72* = 5184= 18 = 9-

i dalje: 18

27

36

72

18

27

36

72

144 =

9

189

= 18

18 =

9

54

= 9

324 = !

9-18 = 9

729

= 18

9

18

= 9

216

= 9

144

= 9

108

= 9

504

= 9

= 9

1296

= 18 = 9

5184

= 18

= 324 = 9

9 -

= 81

108 108 864 =

18

108 =

9

11664 =

18 = 9

Isto tako i kvadrati: 27 = 729 X 729 = 18 = 2

2

= 9 324 729 6561 = 18 = 9 1458 = 18 = 9 5103 = 9 1296 = 18 = 9 646 = 18 = 9 972 = 18 = 9 6561 6561 39366 32805 39366 18 27 18 27

2

81

2

= 6561 = 18 = 9 :

9 9 9 9 43.046.721 = 27 = 9 531441 = 18 = 9 104976 = 27 = 9 Broj 10, ili Denar, desetina, je mera svega i dovodi pomnožene brojeve u jedinstvo. On po-seduje sve numeričke i harmonijske odnose i sve osobine brojeva koji mu prethode, on završava Abakus ili Pitagorinu tablicu. Misterioznim Društvima ovaj broj je predstavljao skup svih čuda Univerzuma. Ona su ga pisala sa 0, (Grčko Theta) što če reči Jedinica u sredini Nule, kao centar kruga ili simbol Božanstva. Oni su u ovoj brojci videli sve što je vodilo ka razmišljanju, a centar, zrak i obim, predstavljali su im Boga, Čoveka i Univerzum. 501

Ovaj broj je bio, među mudracima, znak sloge, ljubavi i mira. Masonima je to znak jedin-stva i čvrste vere, jer je izražen povezivanjem ruku ili Majstorskim hvatom i bio je predstavljen Tetraktisom Pitagore. Broj 12, kao i broj 7, slavljen je obožavanjem prirode. Dve najčuvenije podele neba, ona na 7, koja je broj planeta i ona na 12, koja je Znak Zodijaka, mogu se naći na religijskim spomenicima svih na-roda Drevnog Sveta, čak i u najudaljenijim mestima Istoka. Iako Pitagora ne govori ništa o broju 12, on je ipak, ništa manje, sveti broj. On je prikaz Zodijaka i sledstveno tome Sunca koje njime vlada. Takve su drevne ideje u odnosu na ove brojeve koji se tako često pojavljuju u Masoneriji, i pravilno shvaćeni, kao što su ih stari Mudraci shvatali, oni u sebi imaju mnoštvo sadržajnih pouka. Pre nego što uđemo u zaključnu pouku Masonske Filosofije, zadržaćemo se nekoliko trenutaka da vam ponovimo Hrišćansko tumačenje Plavih Stepena. Na Prvom Stepenu, kaže ono, primenjuju se tri simbola. Prvi: Čovek je, posle pada, bio ostavljen nag i nezaštićen zbog opravdane ljutnje Božanstva. Sklona zlu, ljudska rasa je teturajući se slepo napred u gustu tminu bezverja, i ubrzo je snažno ve-zana povodcem prirodnim i grešnim mislima. Moralnu iskvarenost pratio je fizički jad. Oskudica i smrt su napale zemlju. Rat, Glad i Zaraze, dopunili su veliku mericu zla, i preko oštrih, neumoljivih kamenova nesreće i nevolje, čovek je mučno radio sa bosim i krvavim stopalima. Zbog ovog stanja zaslepljenosti, siromaštva, mizerije i veza, Spasitelj je došao da bi ga izbavio, čime je simbolizovano i stanje kandidata, kada je prvi put doveden pred vrata Lože. Drugi: Uprkos smrti Spasitelja, čovek može da bude izbavljen samo kroz veru, pokajanje i pro-menu. Da bi se okajao, on mora da oseća oštar ubod savesti i kajanja, poput uboda mača u svoje gru-di. Njegovo poverenje u njegovog vodiča, za kojeg mu je rečeno da ga sledi i da se ne plaši opasnosti, njegovo poverenje u Boga, dato mu je da ga ispoveda i vrh mača, koji je pritisnut na njegovu levu stranu golih

grudi, simboli su vere, okajanja i poboljšanja, neophodnih da ga dovedu do svetlosti života u Hristu, na Krstu Razapetog. 501 Abacus je drevna alatka za računanje, ime je feničanskog porekla, korišćena je vekovima pre usvajanja pisanog mo-dernog numeričkog sistema računanja koji je još uvek široko rasprostranjen u Aziji i Africi, i upotrebljavaju ga trgovci i službenici. A.G. Mackey, u Enciklopediji SZ, Vol I; 1914; str. 2; 91; Kaže da je taj: izraz u poslednje vreme u Sjedinjenim Državama korišćen pogrešno, da označi službeno osoblje Velikog Majstora Templara. Reč nema takvo značenje, jer abakus je ili alatka, koja se koristi za olakšavanje aritmetičkih proračuna ili je, u arhitekturi, najviša kamena ploča iznad stuba i njegovog kapitela. Službenici Velikog majstora su bili baculus... Treći: Nakon što se pokajao i promenio, i obavezao sebe na službu Bogu kroz čvrsto obećanje i obavezu, svetlost Hrišćanske nade sinula je kroz tamu srca poniznog pokajnika i sja na njegovom putu ka Nebu. I, ovo je simbolizovano kroz kandidatovo izvođenje na svetlost, nakon što se oba-vezao Uvaženom Majstoru, koji je, u tome, simbol Spasitelja i koji ga izvodi na svetlost, uz pomoć braće, kao što je On mislio na Svet uz pomoć Apostola. Na Drugom Stepenu postoje dva simbola: Četvrti: Hrišćanin preuzima novu obavezu prema Bogu i svojim bližnjima. Prema Bogu, to su ljubav, zahvalnost i poštovanje i jedna jaka želja da služi i veliča Njega; prema svojim bližnjima, ljubaznost, saosećanje i pravdu. To preuzimanje dužnosti činjenja dobrih dela, simbolizovano je Pomoćničkim dužnostima sa kojima, povezan kao Učenik samo na tajnost i postavljen u najsever-nijem uglu Lože, on se spušta kao Pomoćnik u društvo Braće i obavezuje se na aktivne dužnosti dobrog Masona. Peti: Hrišćanin, pomiren u Bogu (2. Korinćanima, Gl. 5:20.) vidi svet u drugačijem svetlu. Ovaj veliki Univerzum nije više za njega samo puka mašina, navijena i nameštena pre šest ili šesdeset miliona godina i ostavljena da radi u večnosti, vrlinom i zakonom mehanike, uspostavljena na sa-mom početku, bez dalje brige ili Božje zainteresovanosti, već je taj mehanizam njemu sada postao velika emanacija iz Boga, proizvod Njegove misli, ne samo mrtva mašina već živa stvar nad kojom Bog stalno vrši nadzor i čiji svaki pokret trenutno stvara Njegovu akciju - zakonom harmonije, koji je suštastvo Božanstva, s kojim ono deluje u svakom trenutku. I, harmonija je simbolizovana nesa-vršenom instrukcijom koja se daje na Stepenu Pomoćnika, iz nauke i konkretno iz geometrije koja je svojim prvim slovom povezana u umu Masona sa Samim Bogom, jer to isto slovo, zabranjeno na Istoku, predstavlja oba. Astronomija, ili znanje o zakonima kretanja, i harmonija, koja upravlja sfe-rama, samo su deo šire nauke geometrije. Ona je tako simbolizovana, jer ovde, na Drugom Stepenu, kandidat po prvi put dobija instrukciju koja nije moralne prirode. Postoje takođe dva simbola na Trećem Stepenu, što, uz 3 sa prvog i 2 sa drugog, daje 7. Šesti: Kandidat, nakon što prođe kroz prvi deo ceremonije, zamišlja sebe Majstorom i iznenađuje se kada je obavešten da to još uvek nije i da je neizvesno da li će to ikada biti. Njemu se govori o teškom i opasnom putu koji tek treba da pređe i kaže mu se da od tog puta zavisi da li će postati Majstor. To je simbolizovano onim što je naš Spasitelj rekao Nikodemusu , da, uprkos tome što je njegova moralna snaga bez zamerke, on ne može ući u Kraljevstvo Neba osim ako se ne rodi ponovo: simboličnim umiranjem i ponovnim dolaskom na svet s regeneracijom, čist poput bezgrešne bebe. 14

Sedmi: Ubistvo Hiramovo, njegova sahrana i njegovo podizanje od Majstora simboli su smrti, sahrane i

uskrsnuća Spasitelja, ali i smrti i sahrane grešnog, običnog čoveka i njegovog ponovnog dizanja u novi život ili ponovno rođenje, direktnim delovanjem Spasitelja, jer, Moralnost (simboli-zovana hvatom pridošlog Učenika) i Filosofija (simbolizovana hvatom Pomoćnika), nisu uspeli da ga podignu. Tim snažnim Lavljim hvatom iz Kuće Juda, koji se nikada ne može prekinuti, kojom je Hrist, iz kraljevske linije te Kuće, prigrlio celu ljudsku rasu i obuhvatio ga njegovim širokim rukama čvrsto i strasno kao što Braća grle jedan drugoga s pet tačaka bratstva. Kao dolazeći Učenici i Pomoćnici, Masoni su naučeni da ponavljaju sjajan primer onih Masona koji su radili na građevini Hrama Kralja Solomona i da čvrsto i duboko usade u svoje srce onaj kamen-temeljac principa pravde, umerenosti, mirnoće, mudrosti i milosrđa koji uspravljaju tim Hrišćanskim karakterom koji ni sve oluje nesreće, ni sve sile iskušenja Pakla ne mogu da nadvlada-ju. Tvakva osećanja su plemenita bliskost, najveće poštovanje koje se može odati Velikom Arhitekti i Velikom Ocu Univerzuma i koje čini srce živog hrama izgrađenog Njemu i, kada razuzdane strasti počnu da pokoravaju i upravljaju rasuđivanjem, ta njihova neumerenost se uklanja čekićem samo-kontrole i tada se svako delovanje i svaki princip pravilno ispravlja i usklađuje s pravouglim lenjirom mudrosti, nivoom humanosti i libelom pravde. Dva stuba, Jakin i Boaz, simboli su duboke i izričite vere u Boga i Spasitelja koji je Hrišćanska snaga, i onih dobrih dela preko kojih samo ta vera može biti uspostavljena i načinjena operativnom i uspešnom za spasenje. Tri stuba koji podupiru Ložu su simboli Hrišćanske Nade u buduće stanje sreće, Vere u obeća-no i božanski karakter i misiju Spasitelja i Milostivi Sud drugih ljudi. Tri ubice Khir-Oma (Hirama) simbolizuju Pontija Pilata (Rimski upravnih Judeje, koji je sudio i osudio Hrista), Caiaphasa Visokog Sveštenika i Judu Iskariota, i tri udarca koja su mu zadata su izdaja ovog poslednjeg, odbijanje zaštite Rima od Pilata i osuda od Visokog Sveštenika. Oni takođe simbolizuju udarac u uho, bičevanje i krunu od trnja. Dvanaest pomoćnika, poslatih u potragu tela, jesu dvanaest učenika koji se kolebaju da li da veruju da će se Spasitelj podići iz mrtvih. 15

Majstorska reč, pretpostavljena kao izgubljena, simbolizuje Hrišćansku veru i religiju, smatra-nu iskvarenom i uništenom kada je Spasitelj razapet, nakon što je Iskariot izdao Njega, a Petar ga napustio i kada su ostali učenici sumnjali da će se On podići iz mrtvih. On se ipak digao iz Svog groba i brzo prošao preko civilizovanog sveta. Tako je ono što je bilo smatrano izgubljenim - nađeno. Ona takođe simbolizuje Samog Spasitelj. Reč koja je bila na početku - koja je bila s Bogom i koja je bila Bog, Reč života, koja je stvorila meso i boravila među nama i koja je smatrana izgubljenom dok je On ležao u grobu tri dana, a Njegovi učenici kojijoš nisu znali da On mora da ustane izgroba, sumnjali su, i kada su za to čuli bili su zbunjeni i uplašeni, i dalje su sumnjali kada se On pojavio među njima. Grm akacije koji je stavljen na grob Khir-Oma je simbol uskrsnuća i besmrtnosti. To su bila objašnjenja naše hrišćanske braće, opravdana, poput svih onih drugih masonskih, koja treba s poštovanjem uvažavati. ZAVRŠENE INSTRUKCIJE. U Masoneriji ne postoji težnja ka nepogrešivosti. Nije na nama da namećemo nijednom čoveku u šta će da veruje. Što se nas tiče, mi smo se ograničili u instrukcijama za nekoliko Stepena da vam izloži-mo velike

misli koje su iskazane u različitim vremenima sveta, ostavljajući vama da odlučite prema ortodoksnosti ili heterodoksnosti svake i prema proporciji istine koju svaka sadrži, ako ih uopšte ima. Mi nećemo razmatrati druge pravce u izlaganju o ovim zaključnim Filosofskim instrukcijama u kojima nameravamo da se bavimo najvišim pitanjima koja su ikada mučila ljudski mozak - s postojanjem i prirodom Boga, sa postojanjem i prirodom ljudske duše, i sa odnosima božanskog i ljudskog duha prema samom materijalnom Univerzumu. Nema važnijih pitanja od ovih za jedno in-teligentno biće, nijedno, koje za pojedinca ima direktniji i veći lični interes i, do poslednjeg slova, za Škotsku Masoneriju, zbog čega mi tražimo da ozbiljno i pažljivo razmišljate. Jer, ono što ćemo sada izneti ovde, biće samo kompletiranje i zaokruživanje onoga što smo već rekli u nekoliko prethodnih Stepena u odnosu na Staru Misao i Drevne Filosofe, pa se nadamo da ste uočili, kao i da niste zabo-ravili naše prethodne pouke bez kojih bi sve bilo nesavršeno i samo delimično. U svojoj ideji da nagradi odanog i inteligentnog zanatliju, prenošenjem znanja o Stvarnom Svetu, Masonerija je sačuvala zaista veliku istinu, jer ona unosi pravilo da ideja kojom čovek formi-ra Boga jeste uvek najvažniji element u stvaranju njegove misaone slike Univerzuma i u njegovom konkretnom i praktičnom ponašanju i delovanju prema Crkvi, Državi, Zajednici, Porodici i u nje-govom ličnom, privatnom, životu. Uvek će postojati ta ogromna razlika u ponašanju ljudi u ratu i miru, u tome da li veruju u Vrhovnog Boga kao surovo Božanstvo, očarano žrtvama i krvlju, ili Boga Ljubavi, i pojedinačnoj misaonoj slici o načinu i dometu Božje vlade, kao i prirodi i stvarnosti nje-gove vlastite slobodne volje i posledične odgovornosti, gde potrebe imaju veliki uticaj u oblikovanju pravca njegovog života i opštenja. Svakog dana vidimo ogroman uticaj narodnih ideja o Bogu. Sve velike istorijske civilizacije ljudske rase izrasle su iz narodnih ideja koje su stvarane o Bogu, ili su bile tesno povezane s ovim idejama. Narodna Teologija, koja je na početku bila samo apstraktna ideja u glavama filosofa, ubrzo je iskazala sebe sa zakonima i u kaznama za zločin, i u njima, u crkvama, ceremonijama i svetim tajnama, praznicima i proslavama, venčanjima, krštavanju i sahranama, u bolnicama, školama i društvenom milosrđu, i u odnosima između muža i žene, roditelja i deteta, u svakodnevnom radu i dnevnim molitvama svakog čoveka. Kako je svet napredovao u razvoju, on jeprerastao svoje drevne ideje o Bogu, koje su bile samo privremene i okvirne. Čovek koji ima višu predstavu o Bogu od onih oko njega i koji odbija da njiho-va predstava jeste Bog, veoma je blizu toga da ga ljudi, koji su mnogo manji vernici u Boga, nazivaju Ateistom. Hriščani, koji su govorili da Paganski idoli nisu Bogovi, Narod je smatrao Ateistima i shodno tome - ubijani su. I Hrista iz Nazareta su Jevreji razapeli kao nevernog bezbožnika. Postoji samo, formalni Ateizam koji je osporavanje Boga pod uslovima, ali ne u stvarnosti. Čovek kaže, Nema Boga, to jest, nema Boga koji je samostvoren, ili koji nikada nije začet, več koji je uvek Bio i koji je oduvek postojao, koji je uzrok postojanja, koji je Misao i Proviđenje Univerzuma, i zato poredak, lepota i harmonija sveta materije i uma ne pokazuju ni jedan plan ili cilj Božanstva. Ali, kaže on, Priroda - podrazumevajući pod tim sveukupnost postojanja - koja je moćna, aktivna, mudra i dobra, Priroda je samonastala ili je oduvek postojala i bila je uzrok svom sopstvenom posto-janju, misao Univerzuma i Proviđenje za sebe. Očigledno je da postoji plan i svrha kojom poredak, lepota i harmonija postoje ali sve je to plan i svrha prirode. U takvim slučajevima, apsolutno poricanje Boga je samo formalno, a ne suštinsko. Osobine Boga su prihvaćene i potvrđene kao stvarne, i to je samo puka promena nazivanja onoga koji te osobine ima, Priroda, a ne Bog. Pravo pitanje je da li postoje takve Osobine koje mi nazivamo Bogom, a ne, konkretno

ili pojedinačno ime kojem mi dodeljujemo te osobine. Neki čovek može da ga naziva po zbiru svih njegovih osobina Prirodom, drugi Nebom, treći Univerzumom, četvrti Materijom, peti Duhom, šesti Bogom, Theosom, Zevsom, Alfadirom, Alahom ili kako mu god drago. Svi priznaju postojanje Bića, Moći ili ENS-a ° , pod tako različitim imenima. Ime je najmanje važno. 5

4

Pravi Ateizam je poricanje postojanja ikakvog Boga, stvarne ili moguće ideje o Bogu. On ne prihvata da postoji ikakav Um, Inteligencija ili Ens, koji je Uzrok i Proviđenje Univerzuma, i bilo koja Stvar ili bilo kakvo Postojanje, Duša, Duh i Biće, koje s razlogom ili intelektom stvara Poredak, Lepotu, a time Harmoniju u tome, i stalan i pravilan način delovanja unutar toga. Ateizam be-zuslovno mora da opovrgne da postoji ikakav zakon, poredak ili harmonija ili bilo kakav stalan oblik delovanja u svetu, jer, potpuno je nemoguće da ijedno ljudsko stvorenje shvata, bez obzira na to koliko se pretvara da shvata išta od ovoga, osim posledice delovanja Inteligencije koja je zaista drugačija od svog uzroka koji uopšte nije stvar već ime za potpuno neshvatljiv uzrok. Pravi ateista mora da porekne postojanje Osobina Boga, da porekne postojanje uma ili Univerzuma, bilo kakvo samosvesno Proviđenje, ikakvo Proviđenje uopšte. On poriče postojanje bilo kakvog Bića ili Uzroka Konačnih stvari, koje je samosvesno, moćno, mudro, pravedno, koje voli i koje je verno sebi i svojoj vlastitoj prirodi. On mora da negira da postoji ikakavplan u Univerzumu ili u ijednom njegovom delu. On, stoga, mora da smatra ili da je materija večna ili da potiče od sebe, što je apsurd, ili da je nastala od Inteligencije ili makar od Uzroka. Tada on priznaje Boga. Nema sumnje da je izvan dometa naših sposobnosti da zamislimo kako nastaje materija - kako ona počinje da postoji u prostoru u kojem ranije nije bilo ničega ili je postojao samo Bog. Ali, isto tako je van dometa naših sposobnosti da zamislimo da je ona večna i «eorganizovana. Smatrati da je ona večna, bez misli i volje, da određeni oblici u njoj - seme, stena, drvo, čovek, solarni sistem - da sve to na-staje bez prethodnog planiranja ili da je stvoreno slučajno ili iznenadnim spajanjem atoma materije koja nema ni misao ni volju i da ona pokazuje da nema misli, plana, svrhe ni proviđenja - apsurd je. Ne treba osporavati postojanje onog što mi ne shvatamo umom - plana, cilja, Proviđenja - več da insistiramo da ove reči treba da imaju drugačiji smisao od onog koji je ljudski rod njima dao. One bi trebalo da znače nepoznate stvari za koje ljudski rod nema ime jer za takve stvari on nema nikakvu predstavu, kao i da nikada nije postojala stvar kao što je plan i da je ta reč besmislica ili da Univerzum postoji u skladu s planom. Reč nikada nije značila, i nikada ne može da znači, bilo koju drugu stvar osim one koju Univerzum pokazuje. Isto je za reč cilj; isto je i za reč Proviđenje. One ne znače ništa, one su samo ono što Univerzum potvrđuje. 16

y

Ubrzo je shvačeno da osporavanje Svesne Moči, uzroka čoveka i njegovog života i Proviđenja ili Uma i Inteligencije, koji organizuju čoveka u odnosu prema svetu i svet u odnosu prema čoveku, ne mogu da zadovolje instinktivnu potrebu Ijudske prirode, ili da budu činjenice materijalne prirode. Nije se dugo čekao odgovor da bi se reklo, ako je uopšte ikada rečeno, da se Univerzum kreće u pot-punoj praznini i da on, nijedan um iz, ili van njega, nije znao odakle je, gde je, niti išta bliže, da je taj čovek lutao Univerzumom, znajući jako malo o njemu, i ništa o tome odakle je i gde je. Nije bilo Uma, Proviđenja, Moći, koji bi znali išta više. Ništa nije vodilo i usmeravalo čoveka u ovom kretanju ili Univerzumu koji je u haosu valjanja Vremena. Reći muškarcu i ženi vašj heroizam, vaša hrabrost, vaše samoporicanje, sveje to ništa. Tvoja plemenitost ti neče dati nikakvo dobro, ti ćeš umreti i tvoja pleme-nitost neće dati nikakvu korist čovečanstvu, jer, u svemu tome nemaplana iliporetka u ovim stvarima. Sve dolazi i prolazi iznenadnim spajanjem atoma. Sve to nije, i nikada neće zadovoljiti ljudski um. Zaista, teorija o Ateizmu je postojala. Govorilo se: Smrt je kraj. Ovo je svet bez Boga. Ti si telo bez duše. Postojiš Ovde, ali nema Budućeg života za tebe. Umri i vrati se u svoj pepeo. Čovek je od kostiju,

krvi, utrobe i mozga; misaoje materija: nema duše u mozgu, ništa, osim nerava. Mi možemo da vidimo male zvezde magline Orinovogpojasa, tako su daleke da svetlosti treba sto hiljada godina da dođe od njega do zemlje, putujući brzinom od dvanaest miliona milja u minuti. Nema Raja na toj njegovoj strani: ti vidiš sve do onde, nema ni trunke od Raja. I misliš li da ga ima izvan njega i ako ga ima, kada bi da stigneš? Nema Proviđenja. Priroda je slučajno sudaranje atoma, misao je slučajna funkcija materije, slučajan rezultat slučajnog rezultata, nasumični pogodak iz velikog topa vetrova Univerzuma, slučajno napunjenog, naciljanog slučajno i ispaljenog slučajno. Svari se događaju, one se ne nameštaju. Postoji sreća i zla sreća, ali nema Proviđenja. Umri u prašinil Da li sve ovo zadovo-ljava ljudski instinkt besmrtnosti koji nas primorava da čekamo, s neizrecivim iščekivanjem, da se spojimo ponovo s našim dragima koji su otišli pre nas i sa čovečanstvom u večnom životu? Da li to zadovoljava našu moćnu glad i žeđ za besmrtnošću, naše nestrpljivo čekanje da priđemo bliže i da znamo više o Večnom Uzroku svih stvari? Čovek nikada ne bi bio zadovoljan verovanjem da ne postoji um koji misli na čoveka, da nema svesti koja će da uvede večne zakone, da nema srca koje voli one koje niko i ništa na zemlji ne voli ili ne mari za njih, da nema volje u Univerzumu koja će urediti narode na mudar način, pravdom i ljubavlju. Istorija nije - hvala Bogu! mi znamo da nije - slučajno nagomilavanje događaja, ili da je Priroda od - atoma. Mi ne možemo da verujemo da nema plana ni cilja u Prirodi, koji vode naš odlazak i dolazak, da postoji moćno kretanje, ali da ono ne vodi nikud, da su sva lepota, mudrost, dopadanje, pravda, moralnost u svetu, samo slučajnosti i da mogu nestati sutra. Svuda, širom sveta, postoji heroizam koji je neuzvraćen ili se plaća nesrećom; porok na tro-nu, korupcija na visokim mestima, plemenitost u bedi ili čak u lancima, nežna posvećenost žene nagrađena je sa brutalnom nebrigom ili još brutalnijom zloupotrebom i nasiljem. Svuda oskudica, beda, prekovremeni rad, čak i maloletnika. Njima je vera Ateizam - telo bez duše, zemlja bez Neba, i kakav Pandemonijum ćemo napraviti od sveta! Intelekt Ateiste nalazi će materiju svuda, ali, neće Kauzalno i Kreativno usmereni Um. Njegov moralni osećaj neće naći Nepristrasnu Volju, Lepotu Moralne Uzvišenosti, bez Svesti koja izvršava nepromenljivi zakon pravde, nema duhovnog Poretka ili duhovnog Proviđenja, već samo materi-jalna Vera i Slučajnost (šansa). Njegova osećanja će naći u njima samo fizičke stvari koje će on voleti i, njemu su mrtvi koji su bili voljeni i koji su umrli juče, poput duge koja je juče živela na trenutak i zatim nestala. Njegova duša, leteći kroz ogromnu Prazninu i osećajući mrak na svojim krilima, tražeći Duše svih, koja odjednom postaje Razum, Savest i Srce svega što jeste, neće naći Boga, već Univerzum u neredu, bez Beskonačnog, bez Razuma, bez Svesti, bez Srca, stvari bez Duše, ništa za poštovanje, za uvažavanje, za ljubav, za obožavanje, za poverenje, već samo jedna Ružna Sila, tuđa i strana nama, koja obara one koje volimo i čini nas pukim crvima na vrelom pesku sveta. Nijedan glas sa Zemlje neće mu progovoriti da ga uteši. To je surova majka, ta velika Zemlja, koja proždire svoje mlade - Sila i ništa više. S neba mu se ne osmehuje ljubazno Proviđenje sa svih svojih hiljadu zvezdanih očiju; i u olujama zlo nasilje, sa njihovim mačem od munja, probadaće mrak tražeći čo-veka, da ga ubije. Nijedan čovek nikad nije bio, i ne bi mogao da bude, zadovoljan time. Dokazi o Bogu su urezani u Prirodi tako duboko i tako duboko utkani u tkivo osnove ljudske duše, da Ateizam nikad nije po-stao vera, mada je on ponekad sticao oblik teorije. Religija je prirodna za čoveka. Instinktivno on se okreće Bogu, poštovanju i oslanjanju na Njega. U Matematici Neba, zapisanoj u sjanim dijagramima od vatre, on vidi zakon, poredak, lepotu, harmoniju bez kraja; u etici malih naroda koji naseljavaju pobrđa i brdašca on vidi isto. U celoj Prirodi, živoj i neživoj, on vidi dokaze o Stvaranju, Volji, jednoj Inteligenciji i Bogu -

Bogu koji je milosrdan i koji, koliko voli, koliko je mudar, milostiv i popustljiv, toliko je i moćan. Čoveka, okruženog materijalnim Univerzumom i svesnog da ovo materijalno okruženje deluje u korist njegove sreće i njegove sadašnje sudbine, čoveka koji je uvek suočen sa sjajem zvezdanog neba, pravilnim nastupanjem godišnjih doba, fenomenom izlaska sunca i mesečine i svim očigled-nim dokazima inteligencije i stvaranja, svuda i stalno pritiskaju i obasipaju svim mogućim pitanji-ma u vezi s prirodom i uzrokom ovih fenomena koji mu se stalno ponavljaju, i on zahteva odgovor i odbija da bude ostavljen bez odgovora. Ipak, nakon što proteknu vekovi, ona i dalje pritiskaju ljudski um i traže rešenje, a ta ista velika pitanja se - možda još uvek uzaludno - postavljaju. Napredujući ka periodu kada je čovek prestao da gleda na pojedinačne delove i individualne sile Univerzuma kao na bogove - kada je došao do toga da na njih gleda kao na celinu, ova pitanja, među najranijim, postavila su mu se i zahtevaju da imaju odgovore: Da li je ovaj materijalni JJniverzum samopostojeći ilije stvoren? Da lije večan, ilije nastao? I tada su se, po redu, u ljudskom umu nagomilala i druga brojna pitanja: Da li je ovaj ukupan i ceo Univerzum samo skup slučajnih kombinacija materije ili je rezultat rada intelekta, kojije delovao po planu? Ako postoji jedna takva Inteligencija, štaje i gdeje ona? Da lije materijalni Univerzum po sebi jedno Inteligentno biće? Da lije on poput čoveka, duša i telo? Da li Priroda funkcioniše po sebi ili po-stoji uzrok izvan nje koji deluje na nju? }

Ako postoji lično Bog, odvojen od materijalnog Univerzuma, kojije stvorio sve stvari, Sam ne-kreiran, da lije on telesan ili bestelesan, materijalan ili duhovan, duša Univerzuma ilije ona potpuno van njega? akoje On Duhovan, štaje onda duh? Da lije Vrhovno Božanstvo bilo aktivno ilije bilo u miru i pre kreacije, i akoje bilo mirno tokom prethodne večnosti, koja ga je potreba Njegove prirode pokrenula da stvori svet? Ili je to možda bio samo Njegov hir koji nije imao motiv? Da lije materija postojala zajedno s Njim, ilije bila apsolutno kreirana od Njega iz ničega? Da li juje On kreirao, ilije samo oblikovao, dao oblik i izgled haosu većpostojećem, kojije postojao zajedno s Njim? Da lije Božanstvo direktno kreiralo materiju, ilije kreacija bila rad nižih božanstava, emanaci-jom iz Njega? Akoje On dobar ipravedan, odakle to dolazi, poštoje znao sve, da lije On dozvolio da tuga i zlo postoje i kakopomiriti s Njegovom milosrdnošću i mudrošću napredakporoka i nesreću vrline u svetu? I tada, kao i samom čoveku, vraćaju se ova pitanja, kao što nastavljaju da nam se vraćaju svima: Štaje to u nama što misli? Da lije Misao samo rezultat materijalne organizacije, ili, da li u nama postoji duša koja misli, odvojena odpostojanja u telu? Akoje tačno ovo poslednje, da lije večna i nestvo-rena, a ako nije, kakoje stvorena? Da lije drugačija od Božje ilije emanacija iz Njega? Da lije ona nera-zlučivo vezana za besmrtnost ilije to samo po sudbini, jerje Bog tako želeo? Da li mu se ona vraća da bi bila sjedinjena s Njim i da li ona postoji zauvek, odvojena od Njega, sa svojim postojećim identitetom?

Akoje Bogpredvideo i prethodno pripremio sve što se događa, kako to da čovek ima ikakvu slo-bodnu volju ili najmanju kontrolu nad stanjem? Kako se može išta uraditi protiv volje Beskonačno Svemoćnog, i, ako se sve događa prema toj volji, zašto postoje pogrešno i zlo, zašto se beskonačnom Mudrošću i Beskonačnom Moći nije opredelio da ih spreči? Štaje osnova moralnog zakona? Da ligaje Bogdoneo samo radi svog ličnog zadovoljstva i akoje-ste tako, zar On ne može, kadagod topoželi, daje ukine? Ko može da nas ubedi daje On neće ukinuti i učiniti ispravno pogrešnim i vrlinu porokom? Ilije moralni zakon potreba Njegoveprirode i akojeste, ko ga donosi? Zar to ne pokazuje moć, poput stare Potrebe, kao moćniju od Božanstva? I, blisko povezano s tim, postavlja se veliko pitanje o Budućem Životu, o narednom Životu, o Sudbini duše i hiljadu drugih usputnih i sporednih pitanja o materiji, duhu, budućnosti i Bogu, koja su stvorila ceo sistem filosofije, celu metafiziku i sve teologije, od početka sveta. Stav stare filosofske misli o ovim velikim pitanjima, već smo dovoljno obradili. S doktrinom Emanacije Gnostika i Orijenta, mi smo se potrudili da vam ih približimo i da vas s njima upoznamo. Doveli smo vas licem u lice s Kabalistima, Esenima i Filom Jevrejinom. Pokazali smo da je, ikako je veći deo starije mitologije poticao iz dnevnih i godišnjih ponavljanja pojava na nebu. Izneli smo vam drevna saznanja kojima su se oni trudili da objasne sebi postojanje i prevlast zla i u određenom stepenu upoznali smo vas s njihovim metafizičkim idejama o prirodi i Božanstvu. Ostaje da se uradi još mnogo više nego što je u našoj moći da učinimo. Mi stojimo na obali velikog okeana Vremena. Pred nama se pruža, u kovitlacima nestala sjajna Prošlost i njeni talasi, dok se valjaju do naših nogu duž ustalasanog žutog peska, donose nam, s vremena na vreme, iz dubina tog bezgraničnog okeana, školjku, nekoliko komadića alge grubo otkinute sa svojih grana i poneki ovalni oblutak, i to je sve; od svih ogromnih bogatstava drevnih misli koje leži sahranjene u njoj. Dozvolite još jednom i poslednji put da duž obale tog velikog okeana pokupimo nekoliko osta-taka Prošlosti i čujemo moćne glasove koji dolaze u isprekidanoj muzici s razlomljenim i isprekida-nim ritmom, šapućući nam iz velikih grudi Prošlosti. Obredi, veroispovesti i legende, izražavaju direktno ili simbolički, neke vodeće ideje kojima bi Misterije Bića trebalo da budu objašnjene kroz Božanstvo. Komplikovanost mitskih genealogija (pore-kla ili pedigrea) praktična su potvrda misteriozne prirode Svemoćnog Božanstva. One su predstavljale, svojom lepom ali besplodnom maštom, prve napore uma da se uspostavi veza s prirodom: cveće fan-tazije je bacano pred mladalačke korake Psyche, (duše) kada se ova prvi put upustila u nameri da se bavi besmrtnim objektom njene ljubavi. Teorije i spoznaje su, sa svim njihovim različitostima istine i pogrešnog, mašinerija manje ili više uspešna, usmerene ka istom cilju. Svaka religija je, na početku, bila embrion filosofije ili bar pokušaj da se nepoznato objasni umom i tek kada je filosofija, sa svojim suštinskim napretkom prerasla svoje prve tekovine, tada je religija postala odvojena pojava koja je negovala, kao nepromenljive dogme, saznanja koje je filosofija već napustila. Razdvojena od filosofije, ona je postala arogantna i fantastična, izjavljivala je da je ona već postigla ono što je njen izvorni prethodnik oduvek uzaludno pokušavao; i pronalazila je, u njenim inicijacijama i Misterijama, sve što se njenom suženom shvatanju činilo kao nedostajuće da bi obnovila dobrobit čovečanstva, sredstva pročišćenja i okajanja, lekove za bolesti, prave, koji leče poremećaje duše, i da umilostive bogove. Zašto bismo pokušavali da ograničimo ideju Vrhovnog Uma s nekom proizvoljnom granicom ili da je isključimo iz okvira verodostojnosti, bilo koju koncepciju Božanstva, koja, ukoliko je nesavršena i

nepodobna, može biti samo nešto sličnija našoj sopstvenoj? Ime Boga, kaže Hobbes , se koristi ne da shvatimo Njega.jerje on nepojmljiv, većda bi mogli da poštujemo Njega. Veruj u Boga ipoštuj ga, kaže Grčki pesnik, ali Njega ne istražuj; istraživanjeje neplodno, zaželi da ne otkriješ koje Bogjer; sa željom da znaš, ti vređaš Njega kojije izabrao da ostane nepoznat. Kada mi pokušavamo, kaže Filo da istražujemo suštastvo Apsolutnog Bića mi upadamo u bezdan zbunjenosti ijedina korist koja može nastati iz takvih istraživanja je ubeđenje u njihovu apsurdnost. 17

Ipak, čovek, iako neznalica o sastavu prašine po kojoj gazi, pokušavao je i još uvek pokušava da spekuliše o prirodi Boga i da dogmatski definiše u veri subjekt koji je u najmanjoj meri u domašaju njegovih sposobnosti, pa čak da mrzi i proganja one koji neče da prihvate njegovo mišljenje kao istinu. Ali, iako je spoznaja Božanskog suštastva nemoguča, koncepcije koje su načinjene radi njego-vog poštovanja su interesantne, kao indikatori intelektualnog razvoja. Istorija religije je istorija ljud-skog uma; i koncepcije koje su načinjene od njega o Božanstvu, uvek su u pravilnom odnosu prema njegovom moralu i intelektualnim znanjima. Prva je sadržaj i mera drugog. Ogranićeno poimanje Boga, koje se sastoji u apstrahovanju prostog i konačnog, prema Filu, jedini je način kojim je moguće čoveku da dostojno pojmi prirodu Boga. Nakon što su iscrpljeni va-rijeteti u simbolizmu, mi upoređujemo Božansku Veličinu s ljudskom malenkošću i primenjujemo izraze koji su potpuno potvrdni, kao što su Beskonaćni, Svemogući, Svemudri, Svemoćni Većni i slič-ni, koji u stvarnosti znače samo osporavanje, u odnosu na Boga, onih ograničenja koja ograničavaju sposobnosti čoveka i tako mi ostajemo zadovoljni imenom koje je samo obični konvencionalni znak i priznanje našeg neznanja. y

Hebrejsko mn i grčko To ON izražavaju apstraktno postojanje, bez spoljnih manifestacija ili razvoja. Istu takvu prirodu imaju i definicije, Bogje sfera ćijije centar svuda, a periferija nigde; Bog je Taj koji vidi sve, a Onje neviđen; i konačno, Proklus i Hegel - To prj ov - .. .ono što nema spoljno i pozitivno postojanje. Većina tih takozvanih ideja ili definicija Apsolutnog je samo zbirka negacija iz kojih, pošto ništa ne utvrđuju, ništa i ne znače, i ništa se iz njih ne spoznaje. ,,

Bog je prvo viđen u nebeskim telima i u elementima. Kada je ljudska svest o svojoj sopstvenoj inteligenciji sazrela i kada je čovek postao ubeđen da je početna sposobnost misli bila nešto što je suptilnije čak i od najsuptilnijih elemenata, on je preneo taj novi koncept na objekte svog obožava-nja i definisao mentalne principe umesto fizičkih. On je u svim slučajevima stvarao lik Boga prema svom sopstvenom i što god da uradimo, ni najvećim naporima ljudske misli ne može da se shvati ništa više od supremacije intelekta. Tako se on uvek vraćao na neki poznati tip uzvišenog čovečan-stva. On je na početku definisao prirodu, a potom sebe. Večna težnja religioznog osećanja čoveka bila je da postane sjedinjen s Bogom. Od najranijih početaka, želja i njeno ispunjenje bile su istovremene, bez obzira na veru. Što je koncepcija Božanstva bila uzvišenija, spoznaja Njegovog zemaljskog prisustva ili blizine, bila je zapuštanija; i poteškoća u shvatanju Božanskog Upravljanja, zajedno sa zaslepljujućim praznovernim zlom, koje je iznicalo iz njegovih pogrešnih tumačenja, ugrozilo je potpuno verovanje u njega.

Čak i svetla Neba, koja su kao sjajni moćnici neba> ranije bila budni orijentiri poljoprivrede na zemlji, sada, nejasno i iz daljine, sjaje a Uriel ° se više ne spušta po sunčanom zraku. Ali, prava promena je nastala u brzom uzdizanju čovekovih vlastitih sposobnosti, a ne u Božanskoj Prirodi jer, zvezde nisu ništa udaljenije sada, nego što su bile kada se pretpostavljalo da počivaju na ramenima Atlasa . Ipak, lagan osećaj razočaranja i poniženja podstakao je prvo buđenje duše, kada je razum, gledajući gore prema Božanstvu, bio zadivljen vrtoglavim osećanjem da je - posrnuo. 5

6

18 19

Ali, nada oživljava u očaju i svako saznanje koje je ikada napredovalo iznad najelementarnijih koncepcija, stvaralo je potrebu pokušaja da se ispuni jaz, pravi ili imaginarni, u razdvajanju čoveka od Boga. Da bi se to postiglo, taj veliki zadatak je prepušten poeziji, filosofiji i religiji. Odatle dolaze personifikacije Božjih atributa, događaji i manifestacije, kao Moći, Inteligencije, Anđeli, Emanacije; kroz koje je, uz tajanstvene osobine unutar sebe, čovek mogao da dovede sebe u vezu s Bogom. Različiti rangovi i redovi mitskih bića koja upravljaju različitim delovima prirode, izmišljani od Persijanaca, Indusa, Egipćana ili Etruraca, imali su svoj udeo u planu da se čovek dovede što bliže Božanstvu. Oni su konačno dali mogućnost pristupu jednoj ranijoj sličnoj misli koja je bila manje živopisnog simbolizma, a Božanstva i Demoni Grčke i Rima bili su zadržani ali sa izmenjenim imenima, kada su njihove dužnosti prenete na Svece i Mučenike. Pokušaji kojima se razum nekada trudio da obuhvati nepoznato preko mosta metafizike, kao što su idealistički sistemi Zoroastera, Pitagore ili Platona, bili su samo više rafinirani oblici poetskih iluzija koje su zadovoljavale proste, a čovek je i dalje bacao pogled unazad sa čežnjom prema izgubljenom zlatnom dobu kada su njegovi preci komunicirali licem u lice s Bogovima i nadao se da će umilostivivši Nebo, možda moći da ubrza svoje obnavljanje na ostrvima Dalekog Zapada, pod skiptarom Kronosa, ili u centralizaciji političke vlasti u Jerusalimu. Njegova iskrena nada je prevazilazila čak i užase groba jer, Božanska moč je bila isto toliko beskonačna koliko i ljudsko iščekivanje, a Egipčani, propisno sahranjeni u Libijskim Katakombama, pretpostavljali su da su pod vođstvom Hermesa več na putu za Srečno Boravište gde če biti obezbeđeno savršeno pridruživanje i sjedinjenje s Bogom. Setimo se šta smo još rekli na drugim mestima o starim idejama koje se odnose na Božanstvo i, uz što manje ponavljanja, dozvolite da se još jednom vratimo na Drevne pesničke i filosofske umove i potrudimo se da razumemo šta su mislili i kako su rešavali velike probleme koji su oduvek mučili ljudski intelekt. Podela Prvog i Vrhovnog Uzroka na dva dela, jedan Aktivan, a drugi Pasivan, Stameni Posrednik Univerzuma, ili Hermafroditski Bog-Svet, jedna je od najstarijih i najraširenijih dogmi filosofije ili prirodne teologije. Gotovo svi drevni narodi su njoj dali mesto u svom obožavanju, svo-jim misterijama i ceremonijama. Ocellus Lucanus koji je, kako se čini, živeo posle Pitagore, otvorio je svoju školi u Italiji, pet ili šest stotina godina pre naše ere, u vreme Solona, Talesa i drugih Mudraca koji su studirali u Školama Egipta, ne samo da je spoznao večnost Univerzuma i njegov božanski karakter kao nestvorenog i neuništivog biča, već je pravio razliku između Aktivnih i Pasivnih uzroka u onome što je on nazvao Velikom Celinom ili hermafroditskim Bićem koje shvata sva postojanja, kao i uzroke i posledice, i to je sistem koji je pravilno uređen, savršen i potpun, sa svim Prirodama. On je dobro razumeo liniju koja razdvaja postojanje večno istog, od onih koji se večno menjaju, prirodu nebeskih tela od prirode zemaljskih, onih koji su uzrok od onih koji su posledica, onih koja Nastaju - razlika koja prirodno pogađa 20

svakog čoveka koji misli. Mi ćemo citirati samo delove iz njegovog teksta. On je smatrao da su Nebeska tela prva i najpleme-nitija; ona se sama kreću i uvek rotiraju, bezpromene oblika ili suštine. Vatra, voda, zemlja i vazduh se neprestano menjaju, ne svoja mesta, već i oblik. Zatim, kako u Univerzumu postoji stvaranje i uzrok stvaranja - kako stvaranje nastaje tamogde postoje promene i pomeranje delova, a uzrok tamogdepostoji stabilnost prirode, oćiglednoje da onpripada uzroku stvaranja, da sepokreće i da deluje, i na onoga na koga deluje, da bi nastao i bio pokretan. Po njegovom shvatanju, sve iznad Mesecaje bilo boravište bogova, a sve ispod je boravište Prirode i nesklada. Ona upravlja umiranjem onoga štoje stvoreno, onim nastajanjima koja su stvorena. Kakoje svet nestvoren i neuništiv, kako on nema poćetak i neće imati kraj, obavezan je princip koji upravlja stvaranjem drugih, a ne sebe, i onaj koji upravlja sobom iz sebe, postojali su istovremeno. Prvi je u celosti iznad Meseca i posebno sunce. Potonji je podlunarni svet. Od ova dva dela je-dan je aktivan, drugi je pasivan - jedan božanski i uvek isti, drugi je smrtni i u stalnoj promeni, sve što nazivamo svet ili univerzum sastavljeno je. Ovo je u skladu s principima egipatske filosofije koja je smatrala da su čovek i životinje oduvek postojali zajedno sa svetom, da su bili njegova posledica, večna kao i on. Glavna podela prirode na aktivne i pasivne uzroke, njen sistem stvaranja i uništenja i istovremenost ova dva velika principa, Neba i zemlje, sjedinjenih radi stvaranja svih stvari, prema Oceliusu, zauvek će postojati. Dovoljno je, zaključuje on, što se tiče Univerzuma, stvaranja i uništavanja koja nastaju u njemu, načina na koji on postoji, načina na koji če on uvek postojati, kroz večne osobine ova dva principa, jedan koji se uvek kreče, drugi koji se uvek pomera; jedan uvek upravlja, drugim se uvek upravlja. Bio je to kratak prikaz doktrine ovog filosofa čiji je rad jedan od najstarijih sačuvanih do današnjih dana. Tema koju je on obradio okupirala je u njegovo vreme pažnju ljudske misli, pe-snici su pevali o kosmogonijama i teogonijama, a filosofi su pisali rasprave o rođenju sveta i ele-mentima njegovog sastava. Kosmogonije Hebreja su pripisane Mojsiju, one Feničanske pripisane su Sanchoniatonu ; Grčke je sastavio Hesiod, Egipćanske Atlantes i Cretan, sačuvao je Diodorus Siculus. Delovi teologije Orfeja podeljeni su između različitih pisaca. Knjige Persijanaca ili njihov Boundehesh, i teozofa Indusa, predanja Kineza i naroda Macassar , kosmogonijsko pevanje koje Virgilije stavlja u usta Iopasu iz Kartagine i onog starog Silenusa, prva knjiga Metamorfoze Ovidija, sve to potvrđuje drevnost i univerzalnost ovih fikcija u vezi s poreklom sveta i njegovim uzrocima. 21

22 23

Na čelo uzroka prirode postavljeni su Nebo i zemlja i njihovi najočigledniji delovi, sunce, me-sec, fiksne zvezde i planete i, iznad svega Zodijak, svrstani su među aktivne uzroke stvaranja, a među pasivnima je nekoliko elemenata. Ovi uzroci nisu poređani samo po progresivnom poretku njihovih energija, Nebo i zemlja su bili predvodnici svojih lista, ali različiti polovi su im na neki način bili pripisani i analogne karakteristike prema načinu na koji oni učestvuju u univerzalnom stvaranju. Ocellusova doktrina je svuda bila opšta doktrina, svima je bilo prirodno da prave istu razliku. Egipćani su isto uradili pri izboru životinja u kojima su prepoznavali te simboličke osobine, da bi simbolizovali oba pola Univerzuma. Njihov bog Knef, iz čijih usta izlazi Orfičko jaje, iz čega autor Clementine Recognitions stvara hermafroditsku figuru, sjedinjujuči u sebi dva principa čiji su Nebo i zemlja oblici, i koji ulaze u organizaciju svih bića koje nebo i zemlja rađaju njihovim spajanjem, 511

dajući novi simbol dvostruke moći, aktivne i pasivne, koju su drevni videli u Univerzumu i koju su oni

simbolizovali jajetom. Orfeus, koji je školovan u Egiptu, pozajmio je od teologa iz te zemlje misteriozne oblike kojima je nauka o prirodi bila prekrivena, i preneo je u Grčku simboličko jaje, s njegovom podelom na dva dela ili uzroka kroz predstavljenu figuru hermafroditskog bića koje ga iz sebe izbacuje i iz kojeg su sačinjeni Nebo i zemlja. Indijski Bramini izrazili su istu ideju kosmogonije statuom, radi predstavljanja Univerzuma, koja sjedinjuje u sebi oba pola. Muški pol je prikazan suncem, centrom aktivnog principa, a ženski mesecom, u sferi iz koje, spuštajući se sve niže, počinje pasivni deo prirode. Lingam je sve do da-našnjih dana poštovan u Indijskim hramovima i bio je, s obzirom na to da predstavlja sjedinjavanje generativnih organa oba pola, njihov simbol. Indusi su oduvek imali najviše poštovanje prema ovom simbolu večnog stvaranja prirode. Grci su isti taj simbol univerzalne plodnosti prihvatili u njihovim Misterijama i on je bio prikazivan u njihovim svetilištima Eleuzisa. On se pojavljuje među skulptu-rama u svim indijskim hramovima. Tertulian optužuje Valentince da su prihvatili običaj njihovog obožavanja, običaj, kaže on, preneo je Melampus iz Egipta u Grčku. Egipčani su posvetili Falus u Misterijama Ozirisa i Izide, kako saznajemo od Plutarha i Diodorusa Siculusa, i potonji nas uverava da je taj simbol bio posvečen ne samo kod Egipčana, već kod svih naroda. Sasvim je izvesno da je tako bilo kod Persijanaca i Asiraca i on je bio svuda smatran simbolom generativne i produktivne moći svih živih bića. U tim ranim vremenima, dela Prirode i svi njeni predstavnici bili su sveti, kao i ona sama. 24

25

Jer, sjedinjavanje Prirode sa sobom je častan brak u kojem je sjedinjavanje čoveka i žene bilo prirodna slika i njihovi organi su bili izražajni simboli dvostruke energije koja manifestuje sebe na Nebu i na zemlji, sjedinjavajući se radi stvaranja bića. Nebo, kaže Plutarh, činilo se čoveku da ispunja-vafunkciju oca, a Zemlja majke. Prvo ispunjava zemlju plodnom kišom, a zemlja, drugo, primajući je, postaje plodna i rađa. Nebo, koje pokriva i grli zemlju svuda, njen je potentan suprug, sjedinjen s njom da bi je učinio plodnom, bez kojeg bi ona usahla u večnoj sterilnosti i bila sahranjena u hladu haosa i noći. Njihovo sjedinjavanje je njihov brak; njihovo stvaranje su delovi ili njihova deca. Nebo je naš otac, a Priroda Velika Majka svih nas. Ova ideja nije bila dogma jedne sekte već opšte mišljenje svih Mudraca. Prirodaje bila podelje-na, kaže Ciceron, na dva dela,jedan aktivan i drugi koji se predavao njenoj akciji, kojije ona primala i koji ju je menjao. Prethodni je smatran za Silu, a potonji za materijal na kome Sila iskazuje sebe. Makrobius ponavlja gotovo doslovno Ocelliusovu doktrinu. Aristotel je nazvao zemlju plodnom majkom, sa svih strana opasanu vazduhom. Iznad nje je Nebo, prebivalište bogova i božanskih zvez-da, kao i njihovog sadržaja ili vatre koja se neprestano kreće u krugovima, božanska i nepromenljiva i subjekt koji se ne menja. Ispod nje su priroda i elementi koji se mogu podražavati, moguće je delo-vati na njih, koji su kvarljivi i smrtni. Synesius je rekao da je stvaranje nastajalo u onim delovima Univerzuma koje mi naseljavamo dok su uzroci stvaranja počivali u delovima iznad nas, odakle su se nama spuštale klice za nastajanje efekata ovde dole. Proklus i Simplicius su smatrali Nebo Aktivnim uzrokom i Ocem, u odnosu na zemlju. Prvi kaže da je Svet, ili Celina, samo jedna Životinja, ono što je učinjeno u noj, uradila je sama; isti Svet rea-guje i deluje na sebe. On ga je podelio na Nebo i Stvaranje. U prvom, kaže on, smešteni su i pripremljeni konzervativni uzroci stvaranja, koje kontrolišu Dobri Duhovi i Bogovi. Zemlja, ili Rea, uvek pridružena Saturnu u stvaranju, majka je posledicama kojima je Nebo Otac. Materica, ili nedra, koja prima energiju oplodnje od Bogova, rađa naraštaje. Veliki posao stvaranja se odvija, kaže on, prvenstveno delovanjem Sunca i zatim Meseca, tako da Sunce jeste prvobitni izvor energije, kao otac i šef muških bogova koji sa-činjavaju njegov dvor. On prati dalje akcije muškog i ženskog principa kroz

sve delove i podele prirode, dajući prvom izvor stabilnosti, a drugom onu različitost i mobilnost. Nebo je zemlji, kaže on, isto što i muškarac ženi. Kretanje neba je to što kroz svoju revoluciju daje semenu podsticaj i moć, čije emanacije, primljene na zemlju, nju čine plodnom i uzrokuju da se stvaraju životinje i biljke svake vrste. Filo kaže da je Mojsije shvatio ovu doktrinu o dva uzroka, aktivnog i pasivnog, ali je učinio da prvi bude u Umu ili Inteligenciji koja je van materije. Drevni astrolozi su podelili dvanaest znakova Zodijaka na po šest muških i šest ženskih i pripisali im po šest muških i ženskih Velikih Bogova. Nebo i Zemlja, ili Ouranos i Ghe, bili su među najdrevnijim narodima prva i najdrevnija Božanstva. To nalazimo i u feničanskoj istoriji Sanchoniathona i u grčkoj Genealogiji Bogova koju je napravio Hesiod. Gde god da se oni žene, njihovim spajanjem nastaju naredni Bogovi. Na početku, kaže Apollodorus, Ouranos ili Nebo, bioje Gospod celog Univerzuma: onje uzeo za ženu Ghe ili zemlju, i imao s njom mnogo dece. Oni su bili prvi Bogovi Cretansa i pod drugim imenima, Armejaca, što saznajemo od Berosusa i od Panchaia, s jednog ostrva južno od Arabije, kako je preneo Euhemerus. Orfeus je načinio Božanstvo, ili Veliku Celinu, muško i žensko, jer, kaže on, ona ne može da stvori ništa sve dok se ne sjedine stvarajuće sile oba pola. On je Nebo nazivao Pangenetor, Ocem svih stvari, najdrevnijim Bićem, početkom i krajem svega, koji sadrži u Sebi nepromenljivu i neiscrpnu silu Potrebe. Ista ideja nastala je na surovom Severu Evrope. Skiti su načinili zemlju da bude žena Jupiteru, a Germani su je obožavali pod imenom Herta. Kelti su obožavali Nebo i Zemlju i govorili su da bi bez prvog druga bila sterilna i da je njihov brak stvorio sve stvari. Skandinavci su uvažavali Bora ili Nebo i dali su Furturu, njegovom sinu, Zemlju za ženu. Olaus Rudbeck dodaje da su njihovi preci bili ubeđeni da je Nebo ušlo u rođački brak sa Zemljom i sjedinjavanjem njegovih sila s njenima, stvorene su životinje i biljke. Taj brak između Neba i Zemlje dao je Azesa, Duha čuvenog u teologiji Severa. U teologiji Frigijaca i Lidijanaca (stanovnici Kraljevstva u Anadoliji), Asn je bio rođen u bra-ku Vrhovnog Boga sa Zemljom i Firmucus nas obaveštava da su Frigijci pripisali Zemlji nadmoćnost nad ostalim elementima, i nju su smatrali Velikom Majkom svih stvari. 26

Virgilije peva oplođenju radosne zemlje od Etera, njenog supruga, koji se spušta niz njene grudi oplođujući je kišom. Columella peva o ljubavi Prirode i njenom braku s Nebom i godišnjem začeću u prolećno doba. On opisuje Duh Života, dušu koja oživljava svet, zapaljenu Ljubavnom strašću, sjedinjenu s Prirodom i koja je i sama deo Prirode i puni svoje grudi novim stvaranjima. Ovo sjedi-njavanje Univerzuma sa sobom, ovu obostranu akciju dva pola on naziva velikom Tajnom Prirode, Misterijom Sjedinjavanja Neba i Zemlje, zamišljenom u Svetim Misterijama Atisa i Bakoa. Varo nam kaže da su velika Božanstva, obožavana na Samotraki, bila Nebo i Zemlja i smatrana su za Prvi Uzrok ili Prvobitnog Boga, da kao muški i ženski predstavnik, jedan drugom prenosi odnos koji Duša i Princip Kretanja nose telu ili materiji koja ih prima. To su bili i bogovi koji su obožavani u Misterijama na Islandu, kao što su bili i u orgijama u Fenikiji. Svuda je sveto telo Prirode bilo prekriveno velom alegorija koje su ga skrivale od profanih i bilo je omogućeno da ga vide samo mudraci koji su smatrali da je vredno da ono bude objekt njihovog izučavanja i istraživanja. Ona je pokazala sebe onima koji su je zaista voleli, njen duh i istinu, i ona je bila nedostupna ravnodušnima, nemarnim za greške i neznalicama. Mudraci Grčke, kaže Pausanias nikada nisu pisali drugačije nego na enigmatski način, nikad uobičajeno i direktno. Priroda, kaže Sallust Filosof, treba da bude opevana samo najeziku koji oponaša tajnost njenih procesa i

delovanja. Onajepo sebi enigma. Mi vidimo samo tela u pokretu, a sile i nagoni kojije pokreču su sakriveni od nas. Pesnici inspirisani Božanstvom, najmudriji filosofi, svi teolozi, šefovi inicijacija u Misterijama, čak i bogovi obznanjujući svoja proročanstva, pozajmljivali su figurativni jezik alegorija. Egipčani su, kaže Proklus, više voleli takav način učenja i govorili su o velikim tajnama Prirode, samo u mito-loškim enigmama. Gimnosofisti u Indiji i Druidi Gala, pozajmili su nauci isti enigmatski jezik i sa istim stilom pisali su Hijerofanti Fenikije.

Podela stvari na aktivne i pasivne uzroke vodi ka onoj podeli na dva Principa, Svetlosti i Mraka, povezana i podudarna s njima. Jer, Svetlost dolazi iz večne supstance koja sačinjava aktivni uzrok, a mrak iz zemlje ili velike materije koja sačinjava pasivni uzrok. Kod Hesioda Zemlja, sjedinjava-njem s Tartarom, rađa Tifona, Vladara Moći ili Duha Mraka. Ali, ona sjedinjava sebe s Eterom ili Ouranosom, (nebom) kada rađa Bogove Olimpa ili Zvezde, decu Zvezdanog Ouranosa. Svetlost je bila prvo Božanstvo obožavano od ljudi. Njemu oni duguju za sjajne spektakle Prirode. Ono predstavlja emanaciju iz Kreatora svih stvari, upoznaje sva naša čula s Univerzumom kojeg mrak krije od naših očiju i, takoreći, daje nam postojanje. Mrak, takoreći, smanjuje celu pri-rodu do ništavila i gotovo potpuno uništava čoveka. Prirodno je, stoga, što su zamišljene dve supstance suprotne prirode, svakoj od njih svet je po-tčinjen, jedna doprinosi njegovoj sreći, a druga njegovoj nesreći. Svetlost uvećava njegovo uživanje; Mrak ga lišava: prvi je njegov prijatelj, potonji njegov neprijatelj. Jednom su pripisani svi atributi dobra, drugom, svi atributi zla i stoga reči Svetlost i Dobro postaju sinonimi, kao i reči Mrak i Zlo. Čini se da Dobro i Zlo ne mogu da teku iz istog izvora, kao što ne mogu Svetlost i Mrak, pa čovek prirodno razmišlja o dva Uzroka ili Principa, različite prirode i suprotne u njihovim delovanjima, jedan koji rasipa svetlost i Dobro, a drugi Mrak i Zlo širom Univerzuma. Ovo razlikovanje dva Principa prihvatili su svi Teolozi i predstavljalo je glavnu osnovu svih religija. Ono je, kao osnovni element, ušlo u svete priče, kosmogonije i drevne Misterije. Mi ne treba da pretpostavljamo, kaže Plutarh, da su Principi Univerzuma beživotna tela, kao što Demokrit i Epikur misle, da je materija, koja je lišena osobina, organizovana i uređena jednim Razumom ili Proviđenjem, Suverenom nad svim stvarima, kao štosu Stoici smatrali, jer nije moguće da jedno Biće, dobro ili zlo, bude uzrok svega, isto toliko koliko Bog nipošto ne može da bude zao. Harmonija Univerzuma je kombinacija suprotnosti, poput žica na liri ili one na luku, kada se ili zatežu ili ot-puštaju. Dobro, kaže Euripid, nikad nije odvojeno od Zla. Oba se moraju pomešati, da bi sve moglo da ide dobro. Ovo mišljenje, kao i ono o dva principa, nastavlja Plutarh, bilo je u celoj antici. Od Teologa i Zakonodavaca ono seprenosi na Pesnike i Filosofe. Njihov autorje nepoznat, ali mišljenje se samopo sebi nametnulo tradicijom cele Ijudske rase iposvećenoje u misterijama i žrtvovanjima, kako kod Grka, tako i kod Varvara, i u tom pogleduje shvaćeno kao dogma suprotnih principa u prirodi, koja, kroz njihovu suprotnost, stvara mešavinu dobra i zla. Mi moramo da priznamo dva suprotna uzroka, dve suprotne moći koje vodejedna desno, a druga levo i tako upravljaju našim životima, kao što to rade u podlunarnom svetu, kojije stoga subjekt mnogih promena i neregularnosti svake vrste. Jer, ako ne može da postoji posledica bez uzroka i ako Dobro ne može da bude uzrok Zla, apsolutno je neophodno da postoji uzrok Zla, kao što postoji i za Dobro. Ova doktrina, dodaje on, bilaje opštepri-hvaćena među svim narodima i posebno kod onih koji su imali najveću reputaciju u mudrosti. Svi su prihvatili dva boga, sa različitim zanimanjem, jedan koji čini dobro i drugi koji čini zlo u prirodi. Prvi je nazvan Bog, a potonji Demon. 27

28

Persijanci ili Zoroaster, nazvali su prvog Ormuzd, a drugog Ahriman. Za njih su govorili da je prvi priroda Svetlosti, a drugi Mraka. Egipćani su nazvali prvog Oziris, a drugog Tifon, njegovog večnog neprijatelja. Konačno, Hebreji su, po povratku iz persijskog zatočeništva, imali svoja dobra Božanstva i Đavole, zle i zlonamerne Duhove, koji su se uvek suprotstavljali Bogu i Šefu Anđela Mraka, jer je Bog njima bio Svetlost. Reč Satana na hebrejskom znači jednostavno Neprijatelj. Haldejci su, kaže Plutarh, imali svoje dobre i zle zvezde. Grci su imali Jupitera i Plutona i svoje Džinove i Titane, kojima su pripisani atributi Zmije koja je Plutona, ili Serapisa, bila obavila i zbog toga se smatralo da su Tifon, Ahriman i Satana kod Jevreja imali taj oblik. Svi narodi su imali neki ekvivalent. Narodi Pegu (Bago, provincija u Mijanmaru) su verovali u dva Principa, jedan Dobar drugi Zao, s težnjom da ublaže delovanje ovog drugog, pri čemu su smatrali da nije neophodno da obožavaju prvog, jer je on nesposoban da učini išta zlo. Ljudi sa Jave, sa Moluccasa, sa Zlatne Obale, Hotentoti, ljudi s Tenenarife i Madagaskara i Divlja Plemena Amerike, svi su poštovali i težili da odvrate bes i umilostive dobru volju Zlih Duhova. Ali, među Grcima, Egipćanima, Haldejcima, Persijancima i Asircima, doktrina dva Principa je bio celovit i pravilno uređen teološki sistem. On je bio osnova za religiju Magija i za Egipat. Pisac jed-nog drevnog rada, koji je pripisan Origenu, kaže da je Pitagora naučio od Zarastha, Magusa iz Vavilona (isto, možda, kao i Zerdusht ili Zoroaster), da postoje dva principa svih stvari, pri čemu je jedan otac a drugi majka, prvi je Svetlost, a drugi je Mrak. Pitagora je smatrao da su Zavisnici od Svetlosti bili topli-na, suvoća, svetlost, brzina, a od onih Mraka - zima, težina i sporost i da je svet izvukao svoje postoja-nje iz ova dva principa, kako iz muškarca tako i iz žene. Porfirije je zamislio dve suprotne moći - jednu dobru, koju je nazvao Jedinstvom, Svetlošću, Desnom, Jednakom, Stabilnom, Ispravnom, i drugu zlu, koju je nazivao Binarnom, Mrakom, Levom, Nejednakošću i Iskvarenošću. Ove ideje je on primio na Orijentu, jer je on boravio dvanaest godina u Vavilonu studirajući s Magijima. Varro kaže da je on prihvatio dva principa svih stvari - Konačni i Beskonačni, Dobri i Zli, Život i Smrt, Dan i Noć. Belo je bilo, smatrao je on, priroda Dobrog Principa, a Crno Zlog Principa; to su Svetlost i Mrak, Toplota i Zima, Suvo i Vlažno, pomešano u jednakim delovima. Leto je bilo trijumf toplote, Zima hladnoće, i da njihovo podjednako kombinovanje stvara Proleće i Jesen. Prvo je stvaralo bujnost i pogodnost za zdravlje, a drugo pogoršanje svega i nastajanje bolesti. On je primenio istu ideju na izlazak i zalazak sunca i poput Magija, smatrao je da je Bog ili Ormuzd, u telu svetlost, a u duši - istina. Aristotel je, poput Platona, prihvatio da princip Zla boravi u materiji i u njenoj večnoj nesavršenosti. Persijanci kažu da su Ormuzd, rođen iz čiste Svetlosti, i Ahriman, rođen od mraka, uvek bili u ratu. Ormuzd je stvorio šest Bogova: Dobročinstva, Istine, Dobrog Poretka, Mudrosti, Bogatstva i Nevinu Radost. Oni su nastali iz velikog broja emanacija iz Principa Dobrog, uz puno blagoslo-va datih čoveku. Ahriman je stvorio šest Devsova, protivnika šest emanacija iz Ormuzda. Tada je Ormuzd načinio sebe tri puta većim nego što je bio do tada, uzneo se visoko iznad sunca, onoliko koliko je i sunce iznad zemlje, i ukrasio je nebo zvezdama od kojih je sastavio Sirijus, stražara ili dobrog čuvara. Zatim je stvorio dvadeset četiri Božanstva i postavio ih u jedno jaje gde je Ahriman takođe stavio dvadeset četiri drugih koje je sam stvorio, koji su slomili jaje i tako pomešali Dobro i Zlo. Prema Magijima, u dva perioda od po tri hiljade godina, svaki od dva Principa će biti pobed-nik, a drugi pobeđen, zatim će tri hiljade godina svaki morati da bude zadovoljan drugim, svako će uništavati dela drugoga posle čega će Ahriman poginuti, a čovek će dobiti i imati transparentno telo i uživaće neizrecivu sreću, kaže Theopompus . 29

Dvanaest velikih Božanstva postoje kod Persijanaca, šest Amshaspandsa i šest Devsova, pore-đanih tako da su prvih šest pod transparentnom Svetlošću i drugih šest pod Mrakom i to su dva-naest Znakova Zodijaka ili Meseci u godini. Prvih šest vrhovnih znakova ili oni Svetlosti ili Proleća i Leta, koji počinju s Arijesom i drugih šest nižih ili Mraka ili Jeseni i Zime, koji počinju s Vagom. Omeđeno Vreme, kao suprotnost Vremenu bez granica ili Večnosti, jeste Vreme nastalo i mereno nebeskim revolucijama. Ono je sadržano u periodu podeljenom na dvanaest delova, a svaki deo je podeljen na hiljadu delova. Persijanci su to nazivali godinom. Tako je godišnji krug, koji Sunce prelazi, bio podeljen na 12.000 delova ili svaki znak na 3.000, i tako, svake godine, Princip Svetlosti i Dobrog trijumfuje u 3.000 godina, pa onaj Zla i Mraka takođe 3.000, i konačno, zajedno uništavaju jedan drugoga za 6.000 godina. Zodijak je tako podjednako podeljen između njih. I, prema Ocellus Lukanusu, Pitagorinom učeniku, glavni uzrok svih podlunarnih efekata je boravio u Zodijaku i iz njega su tekli dobri ili loši uticaji planeta koje su se obrtale u njemu. Dvadesetčetiri dobra i dvadesetčetiri zla Božanstva, zatvorena u jajetu, su četrdeset osam sazvežđa drevne sfere, podjednako podeljene između kraljevstva Svetlosti i Mraka, u zakrivljenoj nebeskoj sferi koju su ona međusobno delila, i ona je zatvarala svet i planete i bila je mistika svetog jajeta Magija, Indusa i Egipćana - jajeta koje je izlazilo iz usta Boga Knefa, koje je predstavljeno kao Orfičko Jaje u Misterijama Grčke, koje je izlazilo iz Boga Chumong iz Coesiana i iz egipatskog Ozirisa i Boga Fanesa Modernih Orfika. Princip Svetlosti - jaje je slomio Sveti Bik Japanaca i iz njega se izlegao svet. Kod Grka je ono postavljeno pred stopala Bakoa, Rogatog Boga iz kojeg Aristofan kaže da se pojavljuje Ljubav, koja, uz Noć, organizuje Haos. Time Vaga, Škorpija, Zmija Orfiucusa i Aždaja Hesperidesa, postaju zloćudni Znaci i Zli Duhovi i cela priroda je bila podeljena između dva principa, i između predstavnika ili delimičnih uzroka podređenih njima. Zato postoje Mihajlo i njegovi Anđeli i Satana i njegovi posrnuli drugari. Zato su i bili ratovi Jupitera i Džinova, u kojima se Bogovi Olimpa bore na strani Boga-Svetlosti, pro-tiv mračnog potomstva zemlje i Haosa, rat koji je Proklus smatrao simbolizovanjem otpora mraka i haotične materije prema aktivnoj i blagotvornoj sili koja daje organizaciju. Ta ideja se delimično pojavljuje u staroj teoriji dva Principa, jedan je urođen u aktivnoj svetloj supstanci Neba, a drugi u inertnoj i mračnoj supstanci materije, koji se opire redu i dobru koje Nebo prenosi njoj. Oziris pobeđuje Tifona, a Ormuzd Ahrimana, kada su, u Prolećnoj Ravnodnevici, kreativna aktivnost Neba i njegova demijurška energija, najsnažnije manifestovane. Tada princip Svetlosti i Dobra pobeđuje princip Mraka i Zla i svet se raduje, spasen od zime i zimskog mraka kroz blago-tvorne Znake u koje Sunce ulazi pobednički i raduje se zbog svog uskrsnuća. Iz doktrine dva Principa, Aktivnog i Pasivnog, izrasla je ona o Univerzumu, oživljena Principom večnog Života i Univerzalne Duše, iz koje svako izolovano i privremeno biće dobija pri rođenju ema-naciju koja se prilikom smrti tog bića vraća svom izvoru. Život materije, isto tako, pripada prirodi koliko i sama materija i kao što se život manifestuje kretanjem, izvori života moraju biti obavezno iz svetlih i večnih tela i iznad svega s Neba koje se obrće i koje ih vrti sa sobom u brzom toku, i koje je brže od svih ostalih kretanja. I vatra i toplota imaju tako veliku analogiju sa životom, dok se hlad-noća, kao odsustvo kretanja, čini najvažnijom karakteristikom smrti. Shodno tome, životna vatra koja sija sa Sunca i stvara toplotu koja oživljava sve, smatrana je principom organizacije i života svih podlunarnih bića.

Prema ovoj doktrini Univerzum ne treba smatrati u kreativnoj i večnoj akciji samo kao neku ogromnu mašinu koja se pokreće ogromnim oprugama i koja je primorana na stalno kretanje, koja se, emanacijom periferije, širi iz centra, deluje i reaguje u svim mogućim pravcima i neprestano po-navlja sve različite oblike koje materija ima. Takvim odnosom prema njemu, on bi bio shvaćen samo kao hladna i čisto mehanička aktivnost i energija koja nikada ne može da stvori život. Suprotno tome smatralo se da bi Univerzum trebalo shvatiti kao jedno ogromno Biće, večno živo, uvek u kretanju, u večnoj aktivnosti koja je njemu svojstvena osobina i koje se, nepotčinjeno spoljnim uzrocima, prenosi na sve njegove delove i koje povezuje sve zajedno i stvara od sveta stvari kompletnu i savršenu celinu. Red i harmonija vladaju unutar njega i deo su njega, a oblik različitih planova stvaranja organizovanih bića čini se da je usađen u njegovu Vrhovnu Inteligenciju, izvoru svih drugih Inteligencija, koje on prenosi zajedno sa životom čoveku. Ništa ne postoji van njega i on se mora smatrati principom i uslovom svih stvari. Nije bilo razloga da Keremon kaže da su Drevni Egipćani, izumitelji svetih priča i obožavatelji Sunca i drugih svetlosnih tela, u Univerzumu videli samo mašinu bez života i bez inteligencije, kako u njegovoj celini tako i u njegovim delovima i da je njihova kosmogonija bila čist Epikurizam kojem su potrebne samo materija i kretanje da bi se organizovao svoj svet i upravljalo njime. Takvo mišl-jenje obavezno isključuje sva religiozna poštovanja. Gde god ustanovimo postojanje poštovanja, tu moramo da identifikujemo inteligentna Božanstva koja to obožavanje primaju i koja su osetljiva na poštovanje njihovih poštovalaca, a ni jedan drugi narod nije bio toliko religiozan koliko Egipćani. 30

Naprotiv, njima je beskrajno, nepromenljivo i Večno Biće, nazvano Bog ili Univerzum, bilo uzvišenije od mnoštva svih života i inteligencija podlunarnih bića, svih i beskrajno malih i privre-menih delića njega, u mnogo nižem stepenu i daleko manjoj veličini. Ona su njima bila, na neki način, poput Okeana iz kojeg izviru potoci i reke, koji se isparavanjem vraćaju u njegove grudi, du-žim ili kraćim putem, i posle dužeg ili kraćeg razdvajanja od ogromne mase njegove vode. Mašina Univerzuma je bila, po njihovom mišljenju, poput one čovekove, pokrenuta Principima Života koja je sadržala u sebi večnu aktivnost i kružila u svim njegovim delovima. Univerzum je bio živo i oživ-ljeno biće, poput ljudi i drugih životinja, ili su oni pre bili takvi jer je Univerzum bio suštinski takav, i što je samo u nekoliko trenutaka preneo svakom po jedan beskonačno mali delić njegovog večnog života, udahnutog od njega u inertnu i prostu materiju podlunarnih tela. Kada se on povuče, čovek ili životinje umiru i sam Univerzum, živeći i obrćući se oko olupina njihovih tela u svom večnom kretanju, stvara i oživljava nova tela, vraćajući njima večnu vatru i suptilnu supstancu koja oživljava sebe i koja je, ugrađena u njegovu ogromnu masu, bila njegova univerzalna duša. To su bile drevne ideje o ovom Velikom Bogu, Ocu svih bogova ili Sveta, o tom Biću, Principu svih stvari, pri čemu On nije bio ništa drugo do sam po sebi Princip - Univerzalni uzrok koji je na-zivan Bogom. Duša Univerzuma, večna poput njega, beskrajna kao i on, krajnje aktivna i moćna u svojim različitim delovanjima, prožima sve delove tog beskrajnog tela, nalaže pravilna ili simetrična kretanja sferama, prožima te elemente aktivnostima i redom, učestvuje u svemu, organizuje sve, oživljava i čuva sve - to je bio Bog-Univerzum kojeg su drevni obožavali kao Vrhovni Uzrok i Boga Bogova. Anchises, u Eneidi, podučava Eneasa ovoj Pitagorinoj doktrini koju je on naučio od svojih Majstora, Egipćana, u vezi s Dušom i Inteligencijom Univerzuma, iz koje naše duše i inteligencija, kao i naši životi, i životi životinja nastaju emanacijom. Nebo, Zemlja, More, Mesec i Zvezde, kaže on, pokreću se principom večnog života koji održava njihovo postojanje. Velika inteligentna duša, koja prožima svaki

deo ogromnog tela Univerzuma i koja učestvuje u svemu, ustalasava ga svojim večnim kretanjem. Ona je izvor života svih živih stvari. Sila, koja oživljava sve emanacijom iz večne vatre koja gori na Nebu. U Georgici , Virgilije ponavlja istu doktrinu i to, prilikom smrti svake životinje, život koji ju je oživeo, deo univerzalnog života, vraća se Principu i izvoru života koji kruži u sferama Zvezda. 31

Servius predstavlja Boga kao aktivni Uzrok koji organizuje elemente u telu, oživljava dahom ili duhom, koji, šireći se kroz materiju ili elemente, stvara i rađa sve stvari. Elementi sačinjavaju sup-stancu naših tela, a Bog stvara dušu koja oživljava ta tela. Iz nje dolazi nagon životinja, iz nje dolazi njihov život i on kaže: i, kada one umru, život se vraća iponovo ulazi u Univerzalnu Dušu, a njihova tela u Univerzalnu Materiju. 32

Timaeus iz Locria i Platon, njegov komentator, pišu o duši Sveta, razvijajući doktrinu Pitagore koji je mislio, kaže Ciceron, da je Bog Univerzalna Duša, koja postoji svuda u prirodi i da je naša Duša samo njena emanacija. Bogje jedan, kaže Pitagora, kako ga citira Justin Mučenik: On nije, kao što neki misle, van sveta, većje u njemu i u potpunosti. On vidi sve što nastaje, stvara sva besmrtna bića, onje tvorac njihovih moći i delovanja, porekla svih stvari, Svetla Neba, Oca, Inteligencije, Duše i Gospodarje svih sfera. Bog je, prema Pitagorinom shvatanju bio samo Jedan, jedina supstanca čiji su se delovi nepre-kidno širili po celom Univerzumu, bez izdvajanja, razlike ili nejednakosti, poput duše u ljudskom telu. On je odbacio doktrinu spiritualista koji su odstranili Božanstvo iz Univerzuma, tako da On postoji izdvojen od Univerzuma, koji time postaje ništa više od materijalne stvari, na koju deluje Apstraktan Uzrok, Bog, izdvojen od njega. Drevna Teologija nije odvajala Boga od Univerzuma. Ovo nam potvrđuje Eusebius, govoreči da je samo mali broj mudraca, kao što je Mojsije, tražio Boga, ili Uzrok svega, Izvan svega toga, dok su Filosofi Egipta i Fenikije, stvarni tvorci svih starih Kosmogonija, postavili Vrhovni Uzrok u sam Univerzum i u njegove delove, tako da, po njihovom shvatanju, svet i svi njegovi delovi jesu u Bogu. Svet ili Univerzum je bio tako upoređen s čovekom; Princip Života, koji ga pokreće, s onim koji pokreće čoveka; Duša Sveta s dušom čoveka. Stoga je Pitagora nazvao čoveka mikrokozmom ili malim svetom, ili svetom u malom, kao da čovek poseduje u malom sve kvalitete koji postoje u velikom obimu Univerzuma. Sa svojim razumom i inteligencijom on učestvuje u Božanskoj Prirodi i sa svojom osobinom promene u druge supstance, rasta i reprodukovanja sebe, učestvuje u elemen-tarnoj Prirodi. Tako je on načinio Univerzum velikim inteligentnim Bićem, poput čoveka - jedno ogromno Božanstvo, koje ima u sebi ono što i čovek ima u sebi, kretanje, život i inteligenciju i pored toga, večno održavanje postojanja, koje čovek nema i, kao da ima u sebi večnost kretanja i života, a time Vrhovni Uzrok svega. Svuda postojeća, ova Univerzalna Duša ne deluje, po mišljenju Pitagorinom, svuda podjednako niti na isti način. Najviši deo Univerzuma, budući da je on njegov poglavar, činio se njemu kao nje-govo glavno boravište i tamo je upravna moć za ostatak sveta. U sedam koncentričnih sfera boravi večni red, plod inteligencije, Univerzalna Duša koja se kreće, u stalnom i pravilnom toku i skladu, besmrtna tela koja sačinjavaju harmoničan sistem neba. Manilius kaže: Ja pevam nevidljivoj i moćnoj Duši Prirode, toj Božanskoj Supstanci koja posto-ji svuda na Nebu, Zemlji i u Vodi okeana, koja predstavlja vezu koja drži sve zajedno i sačinjava jedno veliko telo Univerzuma. Ona uravnotežuje sve Sile i harmonično uređuje različite relacije brojnih članova sveta, održava u njemu život ipravilno kretanje, podstičega, kao posledicu akcije živogdaha ili samog duha koji boravi u svim njegovim delovima, kruži u svim kanalima univerzalne prirode, munjevito reaguje na svim 33

tačkama i daje oživljenim telima odgovarajući izgled organizovanosti sva-kog... Ovaj večni Zakon, ova Božanska Sila koja održava harmoniju sveta, koristi Nebeske Znake da organizuje i vodi oživljena bića koja dišu na zemlji i daje svakom od njih karakter i navike koje mu najviše odgovaraju. Kroz delovanje ove Sile Neba vladaju uslovi na Zemlji i njena polja koja obrađuju seljaci. Ona nama daje ili uzima od nas vegetaciju i žetvu ona čini da veliki okean prelazi svojegra-nice u naletima, ipovlači se u njih splimom i osekom. y

y

Tako, nisu više samo preko pesničke mašte nebo i zemlja postali oživljeni i personifikovani i smatrani živim postojanjem iz kojeg sva ostala postojanja proizlaze. Pošto oni sada žive svojim sopstvenim životom, večnim životom poput njihovih tela, svako je darovano životom i možda du-šom, poput onih koje ima čovek, delič univerzalnog života i univerzalne duše. I ostala tela koja oni sačinjavaju i koja oni sadrže u svojim grudima, žive samo kroz njih i s njihovim životom, kao što embrion živi u materici svoje majke, kao posledica i oblik života koji mu je prenet i koji majka uvek održava kroz aktivnu moć svog sopstvenog života. Takav je univerzalni život sveta, reprodukovan u svim bićima koji njihov nadređeni deo stvara u njihovom podređenom delu, što je, takoreći, matrica sveta ili bića koju nebo rađa u svojim grudima. Duša sveta je kaže Macrobius, sama priroda (kao što je i duša čoveka sam čovek), ona uvek deluje kroz nebeske sfere koje ona pokreče i koje samo prate neprikosnoven impuls koji ona daje nji-ma. Nebo sunce veliko središte stvaralačke moči znaci, zvezde i planete deluju samo uz aktivnost duše Univerzuma. Iz te duše, kroz njih nastaju sve razlike i promene podlunarne prirode čiji su nebo i nebeska tela samo sekundarni uzroci. Zodijak je sa svojim znacima, jedno postojanje besmrtno i božansko, organizovano od univerzalne duše i stvara, ili prima u sebe sve različite emanacije različitih moći koje sačinjavaju prirodu Božanstva. y

y

y

y

y

y

y

y

y

Ova doktrina, koja je dala nebu i sferama živu dušu, svakoj po deo univerzalne duše, izu-zetno je stara. Ona je postojala kod starih Sabajaca. Predavali su je Timaeus, Platon, Speusippus, Iamblichus, Macrobius, Marko Aurelije i Pitagora. Onda, kada su ljudi dodelili dušu Univerzumu, koji sadrži u sebi celinu životinjskih života i pojedinačnih bića, pa čak i zvezda, oni su istovremeno pretpostavili da je ta duša suštinski inteligentna i da je izvor inteligencije svih inteligentnih bića. Tada je Univerzum njima postao ne samo oživljen već i inteligentan i tu inteligenciju dobijali su različiti delovi prirode. Svaka duša je bila prenosno sredstvo i, takoreći omot inteligencije koji je sebe povezao s njom, i nije mogla da bude ni na jednom drugom mestu. Bez duše nije mogla da postoji inteligencija i kako je postojala univerzalna duša, izvor svih duša, univerzalna duša je bila nadarena univerzalnom inteligencijom, izvorom svih pojedinačnih inteligencija. Duša sveta je tako sadržavala u sebi inteligenciju sveta. Svi predstavnici prirode, u koje je ulazila duša, dobili su takođe deo te inteligencije a Univerzum je bio, u svojoj celovitosti i po delovima, ispunjen inteligencijom i moglo je biti smatrano da ima isto toliko emanacija iz suverene i univerzalne inteligencije. Kad god je božanska duša delovala kao uzrok, nastajala je i inteligencija i tako su Nebo, zvezde, elementi i svi delovi Univerzuma, postali mesta isto toliko brojnih božanskih inteligencija. Svaki, i najmanji deo velike duše je postajao parcijalna inteligencija, i što je više bila odvojena od proste materije, to je ona bila aktivnija i inteligentnija. Svi stari obožavatelji prirode, teolozi, astrolozi, pesnici i najuvaženiji filosofi, pretpostavljali su da su zvezde oživljena i inteligentna bića ili večna tela, aktivni uzroci efe-kata ovde dole, koje princip života oživljava i kojima inteligencija upravlja, koje su bile samo emana-cija iz univerzalnog života i inteligencije sveta i deo nje. 1

Grčki: T£TpaypdppaTov; reč od. četiri slova se odnosi na Hebrejsko ime za Boga, koje se piše na hebrejskom: •» (yodh) n (heh) 1 (Vau) n (heh) ili nm’’ (čita se s desna na levo) = YHVH. To je Uvaženo lično ime za Boga Izraela. Izvor: INNERSPACE, Introduction to Kabbalah, Meditation and Prophecy, Rabbi Aryeh Kaplan, 1990, Glava II, str. 17. 2

Levites - Levis. Levijevi potomci, od trečeg sina Jakova i njegove prve žene, Leah. Prema Jevrejskoj tradiciji Levis (’f? Pridodati) je član Hebrejskog plemena Levi. Leviti su bili jedini od Izraelitskih plemena koji su dobili gradove, ali ne i plemensku teritoriju kada je Džošua poveo Izraelite u zemlju Kanaana. Pleme Levi je imalo posebnu religioznu dužnost za Izraelite i imalo je političku odgovornost. Osim toga, bili su uglavnom muzičari, sudije, zanatlije itd. Za uzvrat, od plemena s teritorijama se očekivalo da daju desetak Levitima, posebno desetak poznat kao Maaser Rishon ili Leviski Desetak. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 3

Gemara (ili u transliteraciji Gemora, Gemarah ili, ređe, Gimarah; od Aramejske reči gamar); bukvalno, u širem smislu je učiti ili učiti po predanju, a u užem smislu je upotpunjavanje ili predanje. Sastavni je deo Talmuda. Prvi deo Talmuda je Mišna, kompilacija usmenog zakona i rabinskih analiza i komentara na Mišnu zajedno s Tanakh (hebrejskl Stari zavet). Pošto je Judah HaNasi (c. 200. g.), odštampao Mišnu rad je bio iscrpno izučavan iz generacije u generaciju rabina u Vavilonu i Izraelu. Njihovi razgovori su zapisani u serijama Knjiga koje su postale Gemara, koje, kada se spoje s Mišnom sačinjavaju Talmud, pri čemu je Gemara drugi deo Talmuda. Izvor: Encydopaedia judaica; Second Edition; Thompson-Gale; Jerusalem; Vol. 7, str. 423. 4

Platonov Phaedo je jedan od velikih dijaloga njegovog srednjeg perioda, zajedno s Republikom i Simpozijumom. Phaedo je takođe peti i poslednji dijalog koji govori o poslednjim Sokratovim danima i samom činu njegove smrti. (Prva četiri su Euthyphro, Apologia, Crito i Meno). Dijalozi su ispričani iz ugla jednog od Sokratovih učenika Phaeda iz Elisa. Pošto je bio prisutan kada je Sokrat umro, Phaedo prenosi dijalog na Echecratesa, kolegu filosofa. Izvor: Encyclopedia Of Philosophy; 2 edition, 2006, Thomson Gale, Vol. VII; str. 43. 5

Rishi je Hindu svetac ili mudrac, iskonski pesnik ili pevač koji je nadahnut božanstvom. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed.. 6

Samo-kreirani vrhovni izvor svih bića. U Aristotelovoj filosofiji, samo-pokrenuto biće koje stvara sva kretanja. Izraz koji su upotrebljavali drevni Grčki filosofi, preuzet je kao koncept, prihvaćen od Hrišćana i postao je osnova jedne verzije kosmološkog argumenta za postojanje Boga. Prema njemu, svaki događaj je posledica serije uzroka koji se moraju završa-vati u prvom uzroku, koji je Bog. Ovaj stav je dobio svoj klasični oblik od Tome Akvinskog. Odbacili su ga mnogi kasniji mislioci, počev od Davida Hjuma i Imanuela Kanta. Izvor: Merriam Webster Dictionary, El. Ed.

7

Sanhedrin (hebrejski:”’P"nrtfO; grčki: auvćdpiov, synedrion, sedeti zajedno otuda i reč skup ili savet). Veliki Sanhedrin obično predstavlja vrhovno političko, religiozno i sudsko telo. Sastavljen je od ukupno 23 sudije koji su po Bibliji morali da postoje u svakom gradu. Kada je Hram u lerusalimu postojao, (pre njegovog uništenja u 70. g. p.n.e.), Veliki Sanhedrin se održavao u Holu Istesanog Kamena tokom dana, osim pred praznike i na Šabat. Izvor: Encydopaedia Judaica, Second Edition, Volume 18.; San-Sol, Kether P. H. Ltd, 2007; str. 21-24. 8

Hermetičke Priče je samo deo naslova knjige The red. book ofAppin, Stories ofMiddle Ages, with Other Hermetic Stories, and allegorical Fairy Tales, with interpretations by the author of Alchemy and the Alchemists; Swedenborg, N.Y., i863.g. tj. Crvena Knjižica Appina: alegorijske Bajke iz Srednjeg veka i druge Hermetičke priče, s tumačenjima pisca knjige Alhemija i Alhemisti Swedenborga, hermetičkog filosofa. Pisac je nepoznat, ali je moguče da su to klasične bajke. Knjiga ima devet bajki sa snažnom alegorijskom sadržinom, koja se ne može na prvi pogled prepoznati. Autor A. P. pravi samo paralelu s ovim delom i tumačenjima koja prate bajke. 9

Od latinske reči ternarius, od terni. Odnosi se na Tern. Posedovanje tri jedinice ili komponente ili elemente. Sinonimi su trostruk, utrostručen, tripleks (kao dupleks... stan). Triplo; sve što se sastoji od tri, trojica; s osnovom tri. Izvor: English Oxford Dictionary; El. Ed. 10

Proricanje preko brojeva (pogrešno nazvano Arithmomancy). Takođe, nazivana aritmansija, od Grčke reči arithmos (broj) i manteia (proricanje) je izvođena od drevnih Grka, Haldejaca i Hebreja; njen naslednik je numerologija. Imena su posebno važ-na u aritmomansiji. Brojevi koji se dobiju po obradi imena povezuju se s karakterom subjekta, zdravljem, društvenim životom, finansijama itd. Pitagora je verovao da celim Univerzumom vladaju brojevi i da se sve može objasniti brojčanim izrazima. Takođe i Platon. Jedan od metoda za predikciju pobednika na Olimpijadama u Grčkoj ili na gladijatorskim takmičenjima bio je preko ispitivanja numeričkih vrednosti imena takmičara. Legenda nam kaže da je Aritmomansija korišćena da predskaže Ahilovu po-bedu nad Hektorom u trojanskom ratu. Izvor. Occultism & Parapsychology Ed. J. G. Melton; Gale Group; 2001; Vol. I; A-L; str. 87. }

11

Juno (latinski: Ivno) je bila najveća rimska boginja, pandan grčkoj Heri. U Latinskoj mitologiji je bila žena Jupitera; bila je boginja braka, porođaja, mladih devojaka i svetlosti. Bila je izuzetno lepa, ljubomorna, itd. Ona je bila drevno i centralno božanstvo, bila je sestra i supruga vladara svih bogova, Jupitera i majka Hebe, Vulkana i Marsa, najvažnijih Rimskih božanstava. Bila je i član Trojstva Kapitola, zajedno s Jupiterom i Minervom. Izvor: Encyclopedia of Greco-Roman Mythology; Mike Dixon-Kennedy; 1998; str.181. 12

Ogdoade, broj osam, najviši je duhovni nivo gnostičke misli. Poznat je i kao Pleroma. Kao grupa ili zbir ili serija osmi-ca, u gnosticizmu je to grupa od osam božanskih bića ili eona i koristi se da označi nebeski region. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed.

13

£«neada (grčki ’Evvecu;, znači devet) sastoji se od grupisanja devet božanstava. Drevni Egipćani su imali višestruke Enneade. Tekstovi iz Piramida pominju Velike Enneade, Manje Enneade, Dualne Enneade, množinske Enneade, čak i Sedam Enneada. Neki Faraoni su uspostavili Enneade koje su sadržale i njega. Najvažnija Egipatska Enneada, tzv. Velika Enneada (ili Heliopolis Enneada) sastojala se od Atum, prvog boga, njegove dece Shu i Tefnut i njihovih naslednika Geb, Nut, Oziris, Izida, Set i Nephthys. Izvor: Dictionary Babylon 9.; El. Ed. 14

Nicodemus (grčki: NiKodruioO ili Svetac sa Svete Planine je bio Farsi i član Sanhedrina (Savet najviše vlasti), koji je prema navodima u Jevanđelju po Jovanu učinio uslugu Hristu. On se tri puta pominje u Jevanđelju: prvi put kada je slušao Isusa na propovedi; drugi put kada je donošen zakon koji se odnosi na hapšenje Hrista tokom Praznika u Tabernakulu i poslednji put posle Raspeća kada je pomogao Josifu iz Arimathea u pripremi tela Hristovog za sahranu. Jevrejska Enciklopedija navodi da je on bio veoma bogat i ugledan građanin, čak i vladar, da je živeo u Jerusalimu. Kaže se, u ovom izvoru, da je noću posećivao Hrista, da ga niko ne bi video ili prepoznao kao njegovog učenika. Njegov identitet se poklapa s Nicodemusom ben Gorioniom iz Talmuda, popularnim svecem zapamćenim po čudotvornim moćima; i, time se može objasniti navođenje nebeskih stvari u Hristovom razgovoru s njim. Izvori: Conybeare, Studia Biblica, IV (Oxford, 1896), 59-132; i, Le Camus, La vie de N.-S. Jesus-Christ (Paris, 1883),Vol. I, 251 sqq.; i II, 24 sqq., 577 sqq., tr. Hickey (3 vols., New York, 1906-08). 15

Yehosef Bar Kayafa (hebrejski 12 ^DilT,) (u prevodu Joseph, sin Caiaphas, takođe poznat kao Kajafa koji se po-minje u Novom Zavetu; Jovan, GL: 18:13-14,) bio je visoki sveštenik od 18. do 37. g. n. e, imao je ključnu ulogu u suđenju i ubistvu Isusa Hrista. Kajafa je optužio Hrista za bogohuljenje, prestup koji je bio kažnjavan smrću po jevrejskom zakonu. Ali Sanhedrin, ili Visoki Savet, čiji je on bio predsednik, nije imao autoritet da izvršava smrtne kazne nad ljudima. Zato se Kajafa obratio rimskom guverneru, koji je mogao da izvrši smrtnu kaznu. Kajafa je pokušao da ubedi Pilata da je Isus predstavljao pretnju za stabilnost Rima, i morao je da umre da bi se sprečila pobuna. Dante stavlja Kajafu u 6. od 8 krugova Pakla gde se nalaze licemeri i kažnjavaju u narednom životu. Njegovo službovanje je bilo duže od bio kojeg tokom perioda vladavine Rima, što ukazuje na to da je bio uspešan i dobar diplomata. Pošto su on i Pilat bili zajedno u periodu vlasti deset godina, verovatno je da su uspešno sarađivali. Posle smrti Hrista, Kajafa je nastavio da progoni njegove sledbenike, iako su Kajafa i ostatak ljudi koji su razapeli Hrista, bili samo mali deo jevrejskog naroda, delovi teksta koji se odnose na umešanost Kajafe su među onima koji citiraju oni koji traže Biblijsko opravdanje za antisemitizam. Izvor: Adi: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. i Ad 2: The Catholic Encyclopedia; Charles G. Herbermann; 2005; Vol III; str. 304-306.; Ad 3: Dante Aligijeri, Božanstvena Komedija. 16

Latinski, Ens, znači stanje postojanja, bez kvalifikacije: biće, celina naspram atributa ili osobina i kao takav Ens se često navodi u Hrišćanskoj srednjovekovnoj religiji i filosofiji. Izvor: Collins National Dictionary; ed. 1974. g.; str. 175. 17

Thomas Hobbes (1588-1679) engleski filosof, savremenik i prijatelj Bekona, Herberta iz Cherburyja, Bena Johnsona; njegova čuvena knjiga Leviathan, objavljena je 1651. G. i „stvorilaje osnovu zagotovo celu Zapadnu političku filosofiju. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Second Edition; Donald M. Borchert, Chief Ed.; str. 50. 18

Uriel je jedan od arhanđela po hrišćanskom i jevrejskom predanju. Vodeći je anđeo, koji se ne pojavljuje u Knjizi Svetog Zakona. Na Hebrejskom, ime znaći Bogje moja Svetlost ili moja vatra. U nekim Jevrejskim predanjima Uriel je po-nekad anđeo groma i zemljotresa ili vatre, ili GEHENNE (dolina pod Jerusalimom, gde su bacana deca u vatru kao žrtvo-vanje bogu Moloku - prenosno Pakao); on je upozorio Lameka na kraj sveta i dao je Ezri moć proroštva. U apokaliptičnim, kabalističkim i okultnim radovima, Uriel je bio izjednačavan ili zamenjivan s Nurielom, Uryanom, Jeremielom, Vretilom, Sarielom, Surielom, Puruelom, Phanuelom, Jehoelom, Jakovom, Ezrailom ili Azraelom i Israfilom ili Raphaelom. Izvor: New Catholic Encyclopedia, Sec. Ed. Vol. 14., Thomson Gale, 2002, str. 343. 19

Druga generacija Titana, sin Iapetusa i Klimene; brat Prometeja i Epimetheusa, otac Plejade i Hesperidesa. Njegovo ime znači veoma izdržljiv, a njegova dužnost - kazna, Hesiodova, zato što je predvodio Titane koji su se pobunili protiv bo-gova - bila je da drži nebo na svojim ramenima. (Ovaj zadatak se takođe nalazi u Hetitskoj mitologiji, gde je džin Upelluri, robovao radom). Homer kaže da je Atlas bio morsko biće koje je držalo stubove koji su razdvajali nebo i zemlju. Atlas je, ta-kođe, čuvao Vrt Hesperidesa. Kada je Herkules bio poslat da donese Zlatne Jabuke iz vrta Hesperidesa, on je zamolio Atlasa da mu ih donese dok on bude držao nebo na kratko. Rasterećen svog tereta, Atlas je pokušao da ga prevari da ovaj preuzme teret za stalno, nudeći mu da on odnese jabuke Eurystheusu lično. Herkules se složio, ali je zamolio Atlasa da na tren pre-uzme nebo dok se on namesti i prilagodi svoj položaj. Ali, čim je nebo vraćeno na Atlasova ramena, Herkules je zgrabio jabuke i pobegao što je brže mogao. Izvor: Encyclopedia of Greco-Roman Mythology, 1; Mike Dixon-Kennedy; 1998; str. 59. 20

Ocelus Likanus, Pitagorejac, filosof rođen u Lucaniji u V veku p.n.e, najverovatnije je bio Pitagorin učenik. Stobaeus je saču-vao delove rada riepi vćpou (koji je najverovatnije njegov) ali je na dorskom dijalektu, a njegovo delo je poznato pod naslovom O Prirodi Univerzuma. Delovi ovog rada se nalaze u radovima Stobaeusa, ali su na Dorskom. On je bio zastupnik doktrine da je univerzum nekreiran i da je večan. Njegova podela je na onu s tri postojanja - bogovi, čovek i demoni, i na kraju da ljudska rasa sa svim svojim institucijama (porodica, brak i sl, moraju biti večne). U njoj zastupa asketski oblik života, sa stanovišta savršene reprodukcije rase i njeno prihvatanje svega što je uzvišeno i lepo. Izvor. Encyclopedia Britannica; XI Ed.; 1911; Vol XIX; str. 988. 21

Sanchuniathon ili Sanchoniathon ili Sanchoniatho ili Sankunyaton, je slavni, drevni feničanski pisac, čija su tri velika rada izgubljena, od kojih su ostali samo skraćeni delovi i rezimei u grčkom prevodu Fila iz Biblosa, prema navođenju katoličkog biskupa Eusebiusa iz Cezareje. Ovih nekoliko delova obuhvataju najširu literaturu izvora feničanske religije na grčkom i latinskom. Izvor: Encydopedia Britannica El. ED., 2006.

22

Macassar, Mangkasar je lokalna prestonica Južne Sulawesi, Indonezija. Od 1999. godine grad je promenio ime u Ujung Pandang. Izvor: ibid. 23

Klementinska literatura (takođe zvana Clementia, Pseudo Klementinski Spisi, Propoved Petra Kerygmata Petrou -itd.), je ime dato religioznoj romansi da bi obuhvatilo smisao zapisa koje je napravio Klement, (koga neki poistovećuju sa Papom Klementom I i Domicianovim rođakom Titus Flavius Klemensom), raspravu o Apostolu Petru, kroz uvažavanje okolnosti pod kojima je Klement došao da bude Petrov saputnik. Ova romansa dolazi do nas u dva oblika: jedan oblik je nazvan Clementine Homilies, koja se sastoji od 20 knjiga i postoji u originalu na Grčkom; druga se zove Klementinova Spoznaja, čiji je Grčki original izgubljen ali postoji u prevodu Rufinusa (umro 410). U izvođenju filosofske i dogmatske rasprave, koja predstavlja največi deo obeju knjiga, upletena je priča koja se, imajuči u vidu vreme nastanka, može opisati kao verodostojna i romantična. Neznatne razlike postoje u obema knjigama. Priča se odnosi na Jovana Pravednog, Biskupa Jerusalima i obraća se kroz ličnost samog Klementa. On počinje detaljima njegovog religioznog preispitivanja, njegovih sumnji u besmrtnost, njegovu ljubav prema celibatu itd. Klement saznaje u Rimu za propoved čoveka iz Judeje koji govori o čudima Hrista. Spoznaja identifikuje ovog čoveka kao Barnabasa. Klement brani ovog govornika od rulje i sledi ga u Palestinu. Izvor: Cyclopedia ofBiblical, Theological, and Ecclectial Literature; John M’Clintock, Vol. II., - 1891; str. 375-7. 24

Lingam (Linga, Shiva linga, znači znak, ili oznaka) je simbol obožavanja Hindu boga Šive, a yoni je ženski ekvivalent. Postoje razne interpretacije porekla i simbolizma lingama. Tantra smatra da je Šivin lingam regenerativni aspekt materijal-nog univerzuma. Izvor: Euroword Dictionary, El. Ed. 25

U Grčkoj mitologiji Melampus, Melampous, prorok koji je kao dete dobio razumevanje jezika ptica od dveju zmija koje su mu, dok je on spasavao, liznule uvo. Kasnije, on je pomogao svom bratu Biasu da oženi Pero, ćerku kralja Neleusa iz Pylosa. Prema jednoj drugoj legendi, Melampus je izlečio ludilo ćerki Proitusa, vladara Tirynsa; on i Bias su tada ože-nili obe ćerke. Prema Pausaniasu, postojalo je svetilište Melampusu u Aegostheni (Megarid) i godišnji praznici. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 26

Olaus Rudbeck (poznat kao OlofRudbeck Stariji, da bi se razlikovao od sina, (1630 -1702) Švedski naučnik i pisac, profe-sor medicine na Upsali, i rektor. Rudbeck je poznat prvenstveno po svom doprinosu u dve oblasti: ljudskoj anatomiji i lingvi-stici, ali je bio dobar u muzici i botanici. Napisao je knjigu pod naslovom Atlantica, ili Atland eller Manheim, o jezicima i po-vezanosti jezika i mitova. Otac i sin su bili upućeni u brojne jezike i prethodili su kasnijoj sistematskoj studiji Indo-Evropskih Jezika, i naučnim dokazima za jezike koji su daleko jedni od drugih, geografski i istorijski, ali da oni imaju duboke zajedničke korene; Rudbeck je posebno imao široka znanja u oblasti astronomije. Osnivač Nobelove Nagrade je bio njegov potomak, preko njegove ćerke, koja se udala za jednog njegovog studenta, Petera; iz porodice Nobelius. Biljke roda Rudbeckia su ime-novane od botaničara Carolus Linnaeus u čast oba Rudbecka. Izvor. Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006.

27

Democritus, (460-370. g. p.n.e.), Grčki filosof, centralna ličnost u razvoju atomske teorije univerzuma. Ima jako malo informacija o Demokritu i uveliko su nepouzdana predanja: izgleda da je bio bogati građanin Abdere, Trakija; mnogo je putovao po Istoku; doživeo je duboku starost. Prema Diogenesu Laertiusu, on ima 73 rada, ali je samo malo toga opstalo do današnjih dana i to u fragmentima, uglavnom rasprave o etici. Zastupao je tezu da se fizički svet može razumeti u od-nosu na atome koji se kreću u praznini. Opšte odbacivanje praznine vakuma, međutim, značilo je da ova ideja nije postala temelj korisne nauke sve do Dekarta (1596-1650); i, kako je on verovao u skupove atoma, on je zamislio da su sastavljeni od čestica različite veličine. Iako Dekart nije uspeo da izvede kvantitativne posledice iz atomizma, njegovi naslednici, sve do danas, smatraju da je to jedna od najvećih ideja u fizici. Izvor: Encyclopedia of Philosophyi 2.nd. ed.; Donald M. Borchert; McMillan, Thomson-Gale; 2006; Vol. 9; str. 635. 28

Epicurus, (Samos 341-270, Atina), Grčki filosof, osnivač etičke filosofije običnog zadovoljstva, prijateljstva i povuče-nosti. Osnovao je filosofski pravac koji je trajao od IV veka p.n.e. do 4. veka n. e. Epikurejci, tako su nazivani njegovi isto-mišljenici, i njihova ideja sigurno nije bila nova. Shvatanje da je sve sastavljeno iz materije ili tačnije rečeno, od sićušnih i neprobojnih atoma ili nevidljivih materijalnih čestica je obrađivano od Leucippus i Democritusa još pre Hrišćanske ere, i predavana je od Epikurijanaca vekovima. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, D. M. Borchert; McMillan, ThompsonGale; 2nd. Ed.; 2006; vol 3. str.10. 29

Theopompus, grčki istoričar i retoričar rođen u Chiosu oko 380. p.n.e. Dva puta je proteran iz rodnog grada, prvi put kao mladić i zatim u 323. p.n.e, posle smrti Aleksandra Velikog, kao vođa aristokratske stranke. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 30

Chaeremon iz Aleksandrije, egipatski Stoik, istoričar, pisac, sveštenik koji je nasledio Apiona kao upravnika velike biblioteke u Aleksandriji. Chaeremon je postao slavan zbog njegovog obrazovanja i bio je pozvan da bude tutor Neronu u Rimu. Njegova maksima je bila Sreća, a ne mudrost, upravljaju stvarima čoveka. Izvor: Pauly-Wissowa, (1899), S.V. Chairemon; Zion, 1963, str. 223-7. 31

Georgics, (poema) nastala 37. i 30.g. p.n.e. je drugi Virgilijev rad. Navodno, tema rada su ruralni život i poljoprivreda, i spada u didaktičke poeme. To je sjajan izgovor za povratak tradicionalnog seoskog života u Italiji. Seneka je kasnije rekao (poema) je napisana ne da bi uputila seljake već da oduševi čitaoce. Praktični saveti (o oranju, sađenju, držanju stoke i pčelarstvu) su dati s očiglednim dubokim poznavanjem prirode i s unetim sjajnim poetskim temama o lepoti Italije. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 32

Maurus, Servius Honoratus, živeo u IV veku, bio je gramatičar, komentator i kritičar, učitelj i pisac dragocenih ko-mentara o Virgilu. Izvor: Ibid.

33

Marcus Manilius, poslednji je od rimskih didaktičkih pesnika. On je napisao Astronomica, nezavršenu poemu o astro-nomiji i astrologiji oko 14. ili 27. godine n. e. Sledeći stil filosofa Lucretiusa, Virgilija i Ovidija, Manilius naglašava vladu sveta kroz proviđenje i delovanje božanskog razuma. On koristi svoju izvanrednu sposobnost za opevanje astronomskih proračuna do krajnosti, često idući nepotrebno u složene konstrukcije u svojim stihovima. Glavna poenta u poemi leži u privlačnim uvodima u svakoj knjizi i u mitološkim i moralističkim digresijama. Izvor: Ibid.

Univerzum je bio, po sebi, smatran za nadmoćno inteligentno biće. Takva je bila doktrina Timaeusa iz Lokrija. Duša čovekova je bila deo inteligentne duše Univerzuma, stoga je i sama bila inteligentna. Njegovo mišljenje je bilo isto kao i velikog broja drugih filosofa. Cleanthes \ učenik Zenona , smatrao je Univerzum za Boga ili za nekreirani i univerzalni uzrok svih nastalih pos-ledica. On je pripisao dušu i inteligenciju univerzalnoj prirodi, a toj inteligentnoj duši, po njegov-om mišljenju, pripadalo je božanstvo. Iz nje, inteligencija čoveka je bila jedna emanacija i delila je njegovu božanstvenost. Chrysippus , najsuptilniji od svih Stoika, postavio je dušu u univerzalni razum, koji čini dušu i inteligenciju prirode, tu božansku silu ili suštastvo Božanstva, koju je on pripisao svetu koji je pokrenula univerzalna duša koja obuhvata svaki njen deo. 52

1 2

3

Jedan sabesednik u Ciceronovom delu De Natura Deorum, formalno ukazuje na to da je Univerzum obavezno inteligentan i mudar, jer je čovek, koji je bezgranično mali deo njega, inteli-gentan. Ciceron tvrdi isto i u svojoj besedi o Milo-u . Fizičari su došli do istog zaključka do koga su došli i filosofi. Oni su pretpostavljali da kretanje suštinski pripada duši, a smer pravilnog i oba-veznog kretanja, inteligenciji. I, kako oba, kretanje i red, postoje u Univerzumu, oni su smatrali da mora da postoje u njemu duša i inteligencija koje ih pokreću i da se ona ne može razlikovati od njegove, jer ideja o Univerzumu je samo skup svih pojedinačnih ideja svih stvari koje postoje. 4

Argument je bio da su Nebo i Zvezde, koje čine njen deo, oživljeni, jer oni poseduju deo Univerzalne Duše; oni su inteligentna bića, jer ta Univerzalna Duša, čiji samo deo oni poseduju, su nadmoćno inteligentni i oni dele Božanstvo sa Univerzalnom Prirodom, jer Božanstvo boravi u Univerzalnoj Duši i Inteligenciji, koji pokreću i upravljaju svetom, i svaka od njih ima svoj udeo. Ovim procesom logike, Ciceronov sagovornik pripisuje Božanstvo Zvezdama, kao oživljenim bi-ćima darovanim osećajnošću i inteligencijom i sastavljenim od plemenitog i najčistijeg dela večne supstance, nepomešane s materijom nepoznate prirode i koje suštinski sadrže svetlost i toplotu. Otuda on zaključuje da postoji toliko mnogo bogova, nadmoćne inteligencije u odnosu na dru-ga postojanja, što korespondira s tim uzvišenim visinama u kojima se oni kreću tako savršeno pravilno i u zadivljujućoj harmoniji sa spontanim kretanjem i slobodom. Zato ih je on načinio Bogovima, aktivnim, večnim i Inteligentnim Uzrocima, a naseljene oblasti Neba, domaćinima Večne inteligencije, nebeskim Duhovima ili Anđelima, koji dele univerzalno Božanstvo i sjedinje-ni su s njim u upravljanju Univerzumom, a dominacija se ispoljava nad podlunarnom prirodom i nad čovekom. A, Mi hoćemo da pokretačka sila planeta postane mehanički zakon, koju definišemo kombina-cijom dveju sila, centripetalnom i centrifugalnom, čije poreklo ne možemo da objasnimo, ali može-mo da izračunamo. Drevni su smatrali da ih je pokrenula neka inteligentna sila koja ima svoje po-reklo u prvoj i univerzalnoj Inteligenciji. Da li je baš tačno da smo mi bliži istini nego što su oni bili, ili, da li znamo šta naše centripetalna i centrifugalna silajesu i šta je sila? Po nama, celo Božanstvo deluje na kretanje svake planete, kao što Ono čini da životna snaga teče u tankoj vlati trave, kao i u elementima krvi u najsitnijim venama nevidljivih mikroskopskih delova. Po Drevnima, Božanstvo svake Zvezde je bilo samo deo Univerzalnog Boga, Duše Prirode. Svaka Zvezda i Planeta, po njima, kretala se sama po sebi usmeravana svojom vlastitom posebnom inteligencijom. Ovakvo mišljenje Achilles Tatiusa, Diodorusa, Chrysippusa, Aristotela, Platona, Heraklidesa iz Pontusa, Teofrastusa, Simpliciusa, Makrobiusa i Proculusa, da u svakoj Zvezdi postoji besmrtna duša, deo Univerzalne Duše i Inteligencija kao celina, bilo je mišljenje Orgeusa, Plotinusa i Stoika - a bilo je zaista i kod brojnih Hrišćanskih filosofa. Pa i Origen je isto mislio, i Avgustin je smatrao da je svaku vidljivu stvar u svetu nadgledala neka Anđeoska Moć. I Kozma, Kaluđer, verovao je da je svaka Zvezda bila pod vođstvom Anđela; i autor Octateucha , napisanog u 5

vreme Imperatora Justina, kaže da se one kreću impulsima prenetim njima od Anđela stacioniranih gore, u svodu. Da li su zvezde oživljena bića, bilo je pitanje o kojem Hrišćanska antika nije donosila odluku. Mnogi Hrišćanski doktori su verovali da one to jesu. Sveti Avgustin okleva, Sveti Jerom sumnja, jer Solomon nije pripisao dušu Zvezdama. Sveti Ambrozije ne sumnja da one imaju dušu; Pamphilus kaže da mnogi iz Crkve ve-ruju da su one razumna bića, dok mnogi misle drugačije ali, ni jedno ni drugo mišljenje nije bilo jeretičko. Tako je Antička Misao, iskrena i ozbiljna, izrodila ideju o prirodnoj Duši u Univerzumu i u njegovim ostalim delovima. Naredni korak je bio da se izdvoji ta Duša iz Univerzuma i da joj se da spoljno i nezavisno postojanje i personalizacija. Još uvek svepostojeća, ona je u svakom centi-metru prostora i u svakom deliću materije, a ipak nije deo Prirode, već njen Uzrok i njen Kreator. Ovo je bilo neko srednje rešenje između dveju doktrina ili Panteizma (i one, da je sve Bog, i Bog je u svima nama i On je sve), s jedne strane i Ateizma (ono da je sve priroda i da ne postoji drugi Bog), s druge strane. Ove doktrine, posle svega, iako su svedene na njihove najprostije uslove, čini se da su iste. Mi samozadovoljno čestitamo sebi na priznavanju ličnog Boga, jer je to koncept koji je naj-pogodniji ljudskim osećanjima i izvan je mistifikacija Panteizma. Ali, Božanstvo ostaje Misterija, uprkos svim dodcima koje simbolizam, organskog ili neorganskog stvaranja, može da pruži. I sama personifikacija je, po sebi, simbol, isto toliko podložan lošem razumevanju, ako ne i više nego bilo šta drugo; jer je sklon da se degeneriše u puki odraz naših sopstvenih slabosti i time svaka naša po-zitivna ideja ili koncept, kojim možemo u našim umovima da stvorimo sliku o liku Božanstva, može da bude beskrajno neodgovarajući. Duh Vede (ili veoma starih svetih Indijskih Knjiga), kako su ga shvatili najstariji kao i najnoviji istraživači, izvesno je panteistički monoteizam - jedan Bog i On sve u svemu. Brojna božanstva, brojna koliko i molitve upućivane njima, koja su svedena samo na titule i atribute i sve je, konačno, samo u Jednom. Mašinerija personifikacija je shvatana čisto kao način upotpunjavanja manjkavosti jezika, i Mimansa je s pravom smatrala sebe jedinom koja tumači pravo značenje Mantri , kada iznosi da na početku nije bilo ničeg osim Misli, Kreativne Misli Njega, koji je postojao od početka i disao bez udisanja. Ideja, koja je ustanovljena u Mantrama, dogmatski je branjena i razvijena je u Upanischadasu. Filosofija Vedanta, prihvatajući misteriju Jednog u Mnoštu kao fundamentalnu stvar vere, očuvala je ne samo Božansko Jedinstvo, već istovetnost materije i duha. Jedinstvo koje ona zagovara odnosi se na misli. Misao je Univerzalni element, Jedan Bog, Velika Duša, Mahatma . On je materijal i efikasan uzrok i svet je sklop u kojem je on mreža i tkač. On je Makrokosmos, univerzalni mehanizam nazvan Pooroosha, čiji su glavni članovi Vatra, Vazduh i Sunce. Njegova glava je svetlost, njegove oči sunce i mesec, njegov dah vetar, njegov glas je otvorena Veda. Sve proi-zlazi iz Brame, kao mreža iz pauka i trava iz zemlje. 6

7

8

Ipak, sama nemogućnost jezičkog izražavanja porekla materije iz duha, jeste ono što Hindu fi-losofiji daje izgled materijalizma. Iako Bezoblično, Božanstvo postoji u svim oblicima. Njegov sjaj se pojavljuje u Univerzumu kao odraz sunca u vodi, koji je ipak, a ipak nije, svetlost po sebi. Sve materi-jalne sile i pojave, predmetni svet, u velikoj meri su predstave ili fantazme, spoznajno predstavljanje neznanja. One, međutim, zauzimaju središnji prostor između stvarnosti i nestvarnosti, one su ne-stvarne, jer ništa ne postoji osim Brame. Ipak, u nekom stepenu su realne, onoliko koliko predstav-ljaju njegovu spoljnu manifestaciju. One su samoindukovano opredmećenje Božanstva, pod kojim Ono predstavlja Sebi celinu oživljene i neoživljene Prirode, stvarnost trenutka, raznovrsnost pojava koje uspešno zaokružuju jedan Panteistički Duh.

Veliki cilj razuma je da generalizuje, da otkriva jedinstvo u mnoštvu, poredak u očiglednoj konfuziji, da odvaja slučajno od prolaznog, stabilno od univerzalnog. U razmišljanju o prirodi i nejasnom, ipak, bliska intuitivna opažanja opšte uniformnosti plana među beskrajnim promenama delovanja i oblika, uzdiže taj osećaj svečanog i punog poštovanja, koji, zajedno s intelektualnom aktivnošću, može očigledno da sazri u filosofiji. Svest o sopstvenom identitetu koegzistira s našim postojanjem. Mi ne možemo da shvatimo svoje mentalno postojanje bez nje. To nije stvar refleksije ili logike, i nije rezultat opservacije, ekspe-rimenta i iskustva. To je Božji dar, kao što je instinkt, i ta misaona duša koja zaista jeste ličnost koja smo mi i drugačija od našeg tela, najbolji je i najčvršći dokaz postojanja duše. Mi imamo istu svest o Moći od koje smo zavisni, kojom možemo da definišemo i stvorimo ideju ili predstavu o duši, ono-liko koliko možemo, a koju ipak osećamo i stoga znamo da postoji. Pravu i tačnu ideju o toj moći, o Apsolutnom Postojanju iz kojeg sve proizlazi, ne možemo da joj uđemo u trag ako pod prava i tačna podrazumevamo adekvatnu ideju, jer za takvu nismo sposobni zbog naših ograničenih sposobnosti. I, ideje o Njegovoj prirodi, pravoj, onoliko koliko smo sposobni da ih usvojimo, mogu se ostvariti direktnom inspiracijom ili istraživanjima u filosofiji. Ideja o univerzalnom je prethodila shvatanjima bilo kojeg sistema i njihovim objašnjenjima. Ona se više osećala, nego što je bila shvatana i bila je mnogo pre nastanka veličanstvene koncepcije, na kojoj počivaju sve filosofije, preuzete iz promišljenih istraživanja tog analitičkog razvoja koji je mogao, na pravi način, da se nazove tim imenom. Osećanje, kada je prvi put shvatio samosvesni um, bilo je, kaže Platon, Božiji dar kojije čovečanstvupreneo neki Prometej ili oni drevni koji su živeli bliže bogovima nego našem vlastitom degenerisanom ja. Um je izveo zaključak iz svojih prvih iskustava o opštem Uzroku ili Prethodniku, kojem je ubrzo dao ime i personifikovao ga. To je bio stav iz teore-me, nejasan u proporciji s njenom opštošću. Onaje objašnjavala sve stvari osim sebe. To je bio pravi uzrok, ali je on bio neshvatljiv. Trebalo je da prođu vekovi da priroda teoreme bude pravilno shva-ćena i pre nego što je čovek, prihvatajući Prvi Uzrok više kao stvar vere nego nauke, bio spreman da ograniči svoja istraživanja na one bliže veze postojanja i nasleđivanja, koje su zaista u okviru dometa njegovih znanja. U prvi mah, i za duže vreme, intelekt je napustio stvarni za prenagljeno stvoren idealan svet, pa je mašta preuzela mesto razumu, pokušavajući da smesti konstrukciju u najopštiju i neadekvatnu koncepciju, pretvaranjem njenih simbola u stvarnost i njihovim zamenjivanjem s hiljadama proizvoljnih obličja. U poeziji je ideja Božanskog Jedinstva postala, kao i u Prirodi, nejasna zbog mnogostrukog simbolizma, a spoznajna transcedentalna filosofija se oslanjala na stavove o prirodi koji su bili jedva nešto dublji od onih prvobitnih simbola. Ipak, ideja o jedinstvu je bila više nejasna nego što je bila ugašena i Xenophanes (filosof, teolog i pesnik) se pojavio kao neprijatelj Homeru, samo zato što je ovaj snažno insistirao na monoteističkom elementu koji je bio zapostavljen u poeziji. Prva filosofija je ponovo potvrdila jedinstvo koje je poezija izgubila; ali, budući da je bila nedorasla da istražuje njegovu prirodu, ona ga je ponovo spokojno prepustila svetu sličnih senzacija i postala zavedena u materijalizam, razmatranjem konceptualne celine ili Prvog Elementa kao neko pročišćenje materije, nepromenljivu po svom suštastvu, iako je ona subjekt promene kvaliteta i oblika u večnom nepre-kidnom nizu prividnog propadanja i regeneracije, upoređujući je s vodom, vazduhom ili vatrom, kako su se sve trudile da pročiste doktrinu svog prethodnika ili su bili pod uticajem različitih vrsta teoloških predanja. U filosofskim sistemima, Božanska Aktivnost, podeljena između pesnika i narodnih verovanja s personifikacijama, u kojima je ideja silaska zamenila onu o uzroku ili o panteističkoj evoluciji, vraćena je, bez potpodela ili uzdržavanja, na prirodu kao celinu; prvo, kao mehanička sila ili ži-vot\ kasnije kao

sveprožimajuća duša ili sklonost mišljenju i, na kraju, kao spoljašnja usmeravajuća Inteligencija. Jonsko oživljavanje panteizma je bilo materijalističko. Pokretačka Snaga je postala neodvojiva od materijalnog elementa, suptilnog, ali ipak vidljivog sastojka. S oblikom vazduha ili vatre, princip života je bio povezan s najočiglednijom materijalnom mašinerijom prirode. Sve je, govorilo se, živo i puno bogova. Čuda vulkana, magneta, oseke i tok plime, bili su najvažniji pokazatelji disanja ili kretanja Velike Životinje Sveta. Neuočljivi eter Anaksimenesa nije imao nikakve posebne kvalitete, drugačije od atmosferskog vazduha s kojim se lako mogao pobrkati, pa čak i Beskonačni Anaksimandera , mada lišen ograničenja kvaliteta ili kvantiteta, bio je samo jedan idealan haos, lišen njegove surovosti i osporavanja. On je bio neograničeno skladište Pleroma (izobilja), iz kojih je izveden beskrajni krug fenomenalnih pojava. Pokretačka Sila je bila prepoznata u materijalnom, ali se nije jasno razlikovala od materijalnog. Prostor, Vreme, Oblici, Brojevi i druga obična obličja ili osobine koje postoje samo kao atributi, bili su tretirani kao supstance ili makar kao da poseduju stvarnu vezu sa stvarima kojima pripadaju, i sva stanja materijalnog postojanja su smatrana kao da su izašla iz Pitagorine Monade. 9

10

Elejski filosofi nisu posmatrali koncepcije samo kao celine, već isključivo kao celinu, koja sama poseduje stabilnost i izvesnost, a stvarnost je bezuspešno tražena u pojavama. Jedina realnost je bila Misao. Sva stvarna postojanja sw, govorili su oni, mentalna postojanja; nepostojanje, budući daje nepojmljivo samim timje nemoguće, a postojanje ispunjava širok raspon mišljenja i neodvojivo je od svog izvršavanja; misao i njen objekt sujedno. 11

Ksenofan, ili Xenophanes, je koristio dvosmislen jezik primenjujući ga na materiju isto tako dobro kao i na psihu, a ni za jednu nije bio posebno podoban. Drugim rečima on je iskoristio materi-jalne slike da bi iskazao neko neodređeno značenje. U objavljivanju univerzalnog boga, on se obratio nebu kao vidljivoj manifestaciji, nazivajući ga sferičnim. Termin je pozajmio iz materijalnog sveta. On je rekao da se Bog ne kreće i da se kreće, da je ograničen i da nije ograničen. On čak nije ni po-kušavao da izrazi jasno ono što nije moglo jasno da se pretpostavi priznajući, kaže Simplicius, da je takva spekulacija bila iznad fizike. Permenides je primenio slično sredstvo upoređujući metafizičko božanstvo sa sferom ili toplotom, skupinom ili kontinuitetom i tako nenamerno isključio njegove osnovne atribute. Atomistička škola , deleći Sve na Materiju i Silu, smatrala je materiju nepromenljivom u njenom konačnom određenju, mada beskrajno promenljivom u njenim posledičnim oblicima. Pripadnici te škole su ukazivali na to da sve različitosti nastaju iz raznih kombinacija atoma, ali njima nije bio po-treban pokretač ni upravljač atoma, izvan njih. Nema univerzalnog Razuma osim Večne Mehanike Neminovnosti, kao one kod Pesnika. Čak, sumnjivo je da li je ikada postojalo vreme kada se za razum moglo reći da je potpuno usnuo, da je stranac u svom vlastitom postojanju, osim u ovom, očiglednom materijalizmu. Najranija razmišljanja o spoljnjem svetu, koja ga dovode u jedno zamišl-jeno spajanje s nama, pridaju, bilo u elini ili u delovima, osećaj i volju koji pripadaju našim vlastitim dušama. 12

Anaksagora (Anaxagoras) je prihvatao da postoje najsitnije elementarne čestice, što je pri-hvatao i Empedokle čijim kombinacijama nastaju svi materijalni fenomeni. Ali, on je smatrao da je Pokretačka Snaga - Um, pa ipak, iako je on jasno shvatao nemogućnost da napreduje sa ilustracija-ma ili definicijama van okvira osnovne vere, ili prostu negaciju materijalnosti, on ipak, nije mogao potpuno da pobegne od težnje da prikaže prirodu te ne-materije ili uma, sa simbolima izvedenim iz tih fizičkih razmatranja koja su ga opredelila da ih svrsta u izdvojenu kategoriju. Bilo kao ljudski razum ili kao regulatorni Princip prirode, on je smatrao da je um drugačiji od svega ostalog po karakteru i efektima, i da se zbog toga mora obavezno razlikovati po suštinskom sastavu. Um nije bio Materija ni Sila spojena s materijom, ni 13

istovetna s njima već nezavisni i generički drugačiji, posebno u ovome, bio je izvor svih kretanja, razdvajanja i spoznaja, nešto potpuno jedinstveno, čisto i nepomešano i kako nije bio ometen nikakvim posrednim uticajem koji bi ograničio nje-govo nezavisno delovanje, imao je Vrhovnu Vlast nad svim stvarima, nad vrtlogom svetova kao i nad svim onim što bitiše u njima. On je najpronicljiviji i najmoćniji, meša se s drugim stvarima, mada se druge stvari ne mešaju s njim. On obavlja univerzalnu kontrolu i spoznaju i uključu-je Neminovnost Pesnika, kao i nezavisnu moć misli koju mi primenjujemo u sebi. Ukratko, to je samosvesna moć preneta na Univerzum i uzdignuta u Vrhovnom Spoljnom Umu koji vidi, zna i upravlja svim stvarima. Tako su Panteizam i Materijalizam zajedno izbegnuti i materija, koja je tako beskonačno ra-znovrsna, kao što nam je čula prikazuju, bila je zadržana u vezi s jedinstvom prenetim vladajućoj moći odvojenom od nje. Ta moć ne bi mogla da bude Prvi Pokretač da je sama ona bila pokretna, ni Svevladajuća, da nije bila odvojena od onoga čime upravlja. Da je uređujući Princip bio inheren-tan materiji, bilo bi nemoguće računati na postojanje haosa. Da je bio nešto spoljno, tada bi stara Jonska doktrina o početku postala bi mnogo lakše shvatljiva, jer je to bila epoha u kojoj je Uređujuća Inteligencija počela da deluje. Ali, ova veličanstvena ideja svevladajućeg nezavisnog uma, upetljala je poteškoće koje su se pokazale nesavladivim, jer ona je dala materiji, u obliku haosa, jedno nezavisno i večno samoposto-janje i time uvela dualizam uma i materije. U Um ili Inteligenciju, Anaksagora je uključio ne samo život i pokretljivost, već i moralne principe plemenitog i dobrog i verovatno je upotrebio izraz zbog pogrešne popularne upotrebe reči Bog, koja je bila manje podložna lošem tumačenju, čime je po-sebno naglasio svoju ideju. Njegov princip Inteligencije je ostao praktično podložan mnogim istim nedostacima kao i Neminovnost pesnika. To je bio predosećaj za veličanstvenu ideju koju je zaduže bilo nemoguće objasniti i sprovesti, koja još nije bila shvatljiva, pa čak nije ukazivala na otvoreni pravac kojim bi se njoj možda moglo prići. Um ne može u metafizici da ide dalje od svoje samodeifikacije. U pokušaju da ide dalje, on samo uvodi apoteoze svojih vlastitih suptilnih koncepcija i tako tone ispod nivoa koji je već dostigao. Stvarnost, koju Platon nije mogao da shvati u fenomenima, otkrio ju je u sopstvenom umu i bez ok-levanja, kao što su oklevali stariji Teosofisti, preneo je njenu kreaciju među bogove. On, poput većine filosofa posle Anaksagore, učinio je da Vrhovno Biće bude Inteligencija, ali u drugom smislu ostavio je Njegovu Prirodu nedefinisanom ili pre, beskonačnom kroz mnoge definicije, u konceptu koji nejasno pluta između Teizma i Panteizma. Iako je prikazao demorališuće tendencije u poeziji, bio je previše mudar da bi pokušao da ih zameni drugim predstavama pozitivne vrste. On je s pravom re-kao da spiritualne stvari mogu biti jasne samo kroz figure i da su oblici alegoričnih izražavanja, koji su u tom sirovom dobu bili prihvatani nesvesno, bili namerno izabrani od filosofa kao najpogodniji prenos za teološke ideje. Kako su elementi simbolizma bili postepeno isključivani, koliko je to bilo moguće, radi dolaska do fundamentalne koncepcije, religiozna osećanja koja su po navici povezana s njima, činilo se da isparavaju u tom procesu. I, još su samo zagovornici Monoteizma, Ksenofan (Xenophan) i Heraklitus (Heraclitus) jedini govorili protiv stvaranja bogova u ljudskom obličju. Oni nisu pokušavali da ogole prirodu od njenog božanstva, već da ožive religiozno razmišljanje iz razorenog simbolizma jednim čistijim. Oni su nastavili obožavanje koje se, u pozadini poezije, održalo za Sunce i Zvezde, Vatru ili Ether. Sokrat je ničice padao pred izlazećim svetlećim telima i večnim sferama, koje su se činile kao da dele isto religiozno poštovanje Ksenofana, sačuvane su za drugorazredna i postojeća Božanstva u Školama Peripatetika i Stoika . 14

15

Neviđeno biće ili bića, otkrivena samo Intelektom, postala su tema filosofije i njihovi još drev-niji simboli, ukoliko nisu bili javno diskreditovani, bili su preneti s nejasnom opštošću, kao bića koja su poštovana, s čijim problematičnim postojanjem moramo biti zadovoljni onim što nam je preneto od onih drevnih, koji su, pretpostavljajući da su, kao njihovi potomci, morali biti dobro upoznati sa svojim vlastitim precima i familijarnim vezama. I Teizam Anaksagore je bio još više rušilački, ne samo za Mitologiju, već i za celu religiju spoljašnje prirode. On je bio poziv iz spoljnog sveta na svest duhovnog dostojanstva unutar čoveka. U Aristotelovim doktrinama svet se kreće bez prekida, uvek se menja, a ipak ostaje uvek isti, poput Vremena, Večnog Sad, ne znajući za odmor ni za smrt. Postoji princip koji čini dobrim odsustvo istovetnosti, povećanjem približnosti; propadanje pojedinačnog uz jedno večno obnavljanje oblika u kojem se manifestuje materija. Ovo pravilno večno kretanje podrazumeva Večnog Pokretača, ne neku inertnu Večnost, kao što je Platonov Eidos , već onog koji uvek deluje - da Njegovo suštastvo deluje, jer u suprotnom, on nikada ne bi mogao da deluje, i postojanje sveta bi bila neka slučajnost, jer, šta je to trebalo, u tom slučaju, da ga navede da On odluči da deluje posle duge neaktivnosti? On ne može biti delimično u delovanju ni delimično moćan, to jest, u stanju mirovanja i neodlučan da li da deluje ili da ne deluje, jer čak ni u tom slučaju kretanje ne bi bilo večno, već slučajno i neizvesno. Stoga, On je potpuno u delovanju, jasnom, aktivnom trajanju i, iz istog razloga, potpuno nemateri-jalan. Tako je Aristotel izbegao ideju da je Bog neaktivan i da je večno sam u dubokoj samokon-templaciji celu večnost i da zatim, iz nekog nepoznatog razloga ili iz nekog nepoznatog motiva, odjednom započinje da deluje prema spolja i da stvara. On tada, međutim, prihvata suprotan rizik stvaranja rezultata Njegovog delovanja, da materija i Univerzum, koegzistiraju s Njim ili, drugim rečima, da poriče da je ikada postojalo vreme kada je njegovo spoljno delovanje započelo. 537

Prvi Uzrok, kaže on, nepokrenut, pokreće sve. Delo je bilo Na početku, i Univerzum postojaše zauvek; jedan dosledan uzrok upravlja njegovim kontinuitetom. Jedinstvo Prvog Pokretača potiče iz Njegove nematerijalnosti. Da On nije sam Sebe pokrenuo, serije kretanja i uzroci kretanja, bili bi neograničeni. Stoga, nepokrenut i Sam nepromenljiv, sva kretanja, čak i ono u kosmosu, potekla su od Njega. On je neophodan. On ne može da bude drugačiji nego što jeste i, samo kroz nužnost Njegovog bića možemo da računamo na ovo postojanje večnih odnosa koji nauku o Biću čine mo-gućom. Aristotel se, tako,oslonio naizgled lično na Boga, ne na Biće iz delova i strasti, kao što je Bog Hebreja ili Bog mase obrazovanih ljudi u našem sadašnjem vremenu, već na Suštinskog Poglavara svih kategorija bića, jednu Individualnost s Inteligencijom, oživljenu Anaksagorinom dogmom pro-istekle iz razrađene i duboke analize Prirode, nešto poput onog živog jasnog Principa koji su stari pesnici, pre materijalističkih kosmogonista u Noći Haosa, otkrili u Ouranosu ili Zevsu. Ubrzo je, međutim, vizija personaliteta povučena i dolazimo do tačke kulminacije misli u kojoj se realno meša s idealnim, gde su moralno delovanje i objektivna misao (to jest misao koja se odnosi na bilo šta van nje) kao i materijalno telo, isključeni, i gde božansko delovanje u svetu zadržava svoj veo ne-probojne misterije, i gde najviši stepen ingenioznosti istraživanja pokazuje samo kontradiktornost. Iz ove krajnosti, niz efikasnih uzroka razrešava sebe u Konačnom Uzroku. To što se kreće, a samo je nepokretno, može da bude samo nepokretljivost Misli ili Oblika. Bog je kako suštinski i efikasan, i konačan uzrok. Jedan Oblik koji obuhvata sve oblike, jedno dobro koje uključuje sve dobro, radi brige o Univerzumu, pokreće svet kao stvar ljubavi ili racionalna želja koja pokreće pojedinca. On je svoj ili samostvoreni Finalni Uzrok koji nema kraja izvan Sebe. On nije moralni faktor, jer kada bi On bio, On bi bio samo jedan instrument za stvaranje nečeg još višeg i većeg. Njemu se može pripisati samo jedna vrsta delovanja, delovanje uma ili misli, koji je trenutno sve delovanje a, ipak, sve mirovanje. Ono što nazivamo najvećim zadovoljstvom koje odlikuje javu i uzbuđenje, i koji daje misaoni šarm da se nadamo i pamtimo, kod Njega je večito. Njegovo postojanje je 16 17

neprekidno uživanje onoga što je najuzvišenije, a koje kod nas traje samo trenutno. Božanska osobina aktivne i ipak spokojne samokontemplacije, karakteristika inteligencije je superiorna sposobnost božanskog uma. Njegova misao, koja je Njegovo postojanje, biće koje je, nasuprot našem, bezuslovno i potpuno delotvorno. Ako bi On mogao da dobije ikakvu zahvalnost ili radost iz onoga što postoji van Njega, onda bi On mogao da bude nezadovoljan i povređen time i bio bi nesavršeno biće. Pretpostaviti da On oseća zadovoljstvo iz bilo čega spoljnog, pretpostavlja nedovoljno ranije uživanje i sreću, neku vrstu zavisnosti. Čovekovo Dobro je izvan njega, ali nije tako s Božijim. Večno delovanje koje stvara život sveta je večna želja za dobrim. Cilj Apsolutne Misli je Apsolutno Dobro. Priroda je sve u kre-tanju, a Misao sve u mirovanju. U kontemplaciji o tom apsolutnom dobru, Konačnost može samo sama da razmišlja i tako, kada se svi materijalni poremećaji isključe, sva posebna obeležja subjekta i objekta nestaju u potpunoj identifikaciji i Božanska Misao je mišljenje o misli. Energija uma je život, a Bog je ta energija u njegovoj čistoti i savršenstvu. Stoga je On sam po sebi život, večan i savršen i ovim se sumira sve što se misli pod izrazom Bog. Ipak, posle celog ovog transcendentalizma, sama suština misli sadrži se u njihovoj mobilnosti i moći prenošenja s objekta na objekat i mi ne možemo da shvatimo nijednu misao bez objekta van nas, o kojem razmišljamo, ili o bilo kojoj aktivnosti u čistoj samokontemplaciji bez spoljnjeg delovanja, kretanja ili manifestacije. Platon se trudi da pokaže kako božanski principi dobrog postaju ostvareni u Prirodi. Aristotelov sistem je samo slično preuzimanje da bi se potvrdilo kako cela Priroda teži konačnom dobru. Platon je smatrao Dušu za Princip podsticanja i dao je njegovom Božanstvu da stvara, to jest da se njegove ideje pretvaraju u stvarnost, kao slobodna, inteligentna Sila. Aristotel, za kojeg je Duša nepokretni centar iz koga kretanje proizlazi i prema kojem je usmerena, zamišlja sličnost sa nepokrenutim Bogom. Božanstvo Platona stvara, nadzire i raduje se u opštoj radosti Njegovih bića. Ono, Aristotelovo je savršenstvo čovekove intelektualne aktivnosti proširene na Univerzum. Kada on stvara, Božanstvo kao da je večno delo samokontemplacije, svet nije isključen iz Njegove spoznaje, jer On razmišlja o njemu u Sebi. Odvojen i van sveta, On se ipak misteriozno meša s njim. On je univerzalan kao što je i poseban; Njegova moć je neophodna i opšta, a ipak stvara materijalno i dobro u pojedinačnom. Platon je težio da pokaže kako se Božanski Princip Dobra ostvaruje u Prirodi; Aristotelov si-stem u velikoj meri ima sličnu težnju da dokaže kako cela Priroda teži konačnom dobru. Platon je smatrao Dušu za princip pokretanja, i uspostavio je da njegovo Božanstvo shvata, tj. pretvara u real-nost svoje ideje kao slobodna i inteligentna Sila. Aristotel, kojem je Duša nepokretni centar iz kojeg pokretanje proističe, i kojoj ono teži, analogno shvata nepokretnost Boga. Božanstvo Platona kreira, nadzire i raduje se opštem veselju Njegovih kreiranih. Božanstvo Aristotelovo je perfekcija čovekove intelektualne aktivnosti proširena na Univerzum. Kada on stvara svoje Božanstvo da bude večno delovanje u samokontemplaciji, svet nije isključen iz Njegove spoznaje, jer On razmišlja o njemu u Sebi. Odvojeno i van Sveta, On se ipak misteriozno meša u njega. On je univerzalan kao što je i je-dinstven. Njegovo posredovanje je neophodno i opšte i takođe čini stvarno i dobro u pojedinačnom. Kada je Platon dao još neuobličenom svetu život životinja Jonijaca i dodao mu Anaksagorinu Inteligenciju, odbacivši divlji princip Nužnosti, i kada je inteligenciji dodao Dobročinstvo i užas Wardoura , Silu i Snagu, učinjene potčinjenoj Umerenosti i Dobroti, činilo se da je svaki napredak bio nemoguć i da Božanstvo ne može biti ništa više od Mudrog i Dobra. 18

Ali, razmišljanje o Dobru podrazumeva i razmišljanje o njegovoj suprotnosti, o Zlu. Kada je Bog smatran za Dobro to nije bilo stoga što je Zio bilo nepoznato, već zato što je ono bilo namerno isključeno iz Njegovih atributa. Ali, ako bi Zlo bilo izdvojeno i nezavisno postojanje, šta se onda do-gađa s Njegovim

prerogativima Jedinstva i Nadmoćnosti? Da bi se rešila ova dilema, preostalo je da se ono (zlo) vrati na nešto što je manje ili više blisko nejasnostima iz drevnih vremena: dati iskreno priznanje o neznanju, osporiti potpunu realnost zla, poput Platona i Aristotela ili, kao Speusippus , (za kojeg je ono večno, direktno suprotno postojanju (dobrog)), pretpostaviti da je jedna od ovih spoznaja zaista privremeno bila neophodna u situaciji ograničenog znanja, ali zbog koje je već toliko njih bilo diskreditovano napretkom filosofije, ili, okrenuti se, najkraće rečeno, originalnom kon-ceptu o Apsolutnom, tj. jednom Biću, u kojem su sve misterije objašnjene i pred kojim se ovaj nez-godan princip svodi samo na tačku zamućenosti okeana Večnosti za koji se može reći da u suštini vere više i ne postoji. 19

Ali, apsolutno, kao da je bilo blisko nepostojanju. Materija i zlo nametali su se previše uporno, stalno i ubedljivo da bi mogli da se odbace ili odstrane kroz suptilnosti Logike. Uzaludno je bilo po-kušavati spajanja sveta u Bogu, dok svet iskustva iskazuje suprotstavljanje, nesavršenost i promen-ljivost, umesto nepromenljivosti svog izvora. Filosofija je bila samo drugo ime za neizvesnost i kada je um uspešno deifikovao Prirodu i njene vlastite koncepcije, bez ikakvog praktičnog rezultata, osim mučnog iznurivanja, kada je stvarnost, koju je on tražio u sebi ili izvan sebe - činilo mu se da uvek izvrda njegovom razumevanju - intelekt je, zavedenom svojim visokim letovima, težio napretku i odmoru u ciljanju na istinu niže, ali primenljivije vrste.

Platonovo Božanstvo je Biće usklađeno s ljudskim osećanjima. Ono je Otac Sveta kao i njegov Kreator, tvorac samo dobra, ali ne i zla. Zavistje, kaže on, sklonjena daleko od nebeskih bića a čove-ku, akoje voljan da sepotrudi, dozvoljeno je da stremi ka zajednici s uzvišenim članovima iz slatkog društva Neba. Bogje ideja ili Suštastvo Dobrote, samo Dobro [rd <xyadćv]; s dobrotom je On kreirao Svet i dao muje najveću savršenost koju je ovaj mogao da primi, kreirajući ga, koliko je bilo mogu-će, po Sebi. Uzvišeni tip sveukupne izvanrednosti je stvar ne samo poštovanja, već i Ijubavi. Drevni Mudraci su već nagovestili u enigmama da je Bog Tvorac Dobra, da je kao Sunce na Nebu, ili kao što je Eskulap (^Esculapius) na zemlji, On Izlečitelj, Spasitelj i Izbavitelj, Uništitelj i onaj koji odvraća od Zla, koji uvek izleči nesreću koju ubaci Hera, neobuzdana ili iracionalna moć prirode. Platon samo s više uvažavanja iznosi dogmu antike kada je spoznao Ljubav kao najvišu i najve-ću milostivost bogova, koja daje prirodi okrepljujuću energiju obnovljenu umetnošću medicine nad telom, pošto je Ljubav veliki izlečitelj Univerzuma - ^Esculapius, kojem je Sokrat želeo da podnese žrtvu u času njegove smrti. Figurativna ideja, preuzeta iz poznatih slikovitih prikaza, stvorila je taj mio aspekt božanske veze sa Univerzumom koji je upućivao na rano prihvatanje osećanja, sve dok se ona, uzdizana s pročišćenjem i napretkom mentalne kultivacije, nije konačno uspostavila onoliko čvrsto, s potpunim prihvatanjem kroz razumevanje, koliko je ranije prihvatana sa simpatijama. Čak su i sirovi Skiti, Vizantinci i Skandinavci Boga nazivali Ocem; svi narodi su tragali za svojim precima, manje ili više, na Nebu. Hiperborejski Olen , jedan od najstarijih simbola religiozne antike Grčke, predstavio je Ljubav kao Prvorođenu u Prirodi. Ko će da rizikuje da kaže u kojem vremenu je Bog bio prvo zaslužan i istinski poštovan ili kada je čovek prvo počeo nepogrešivo da oseća nemu elokvenciju prirode? U nejasnoj fizici mističkih Teologa, koja je prethodila grčkim filosofima, Ljubav je bila Veliki Prvi Uzrok i Roditelj Univerzuma. Zevs, kaže Proclus, kada je pristupio poslu kreiranja, promenioje Sebe u oblik Ljubavi i Onje postavio pred sebe Afroditu, princip Jedinstva i Univerzalne Harmonije, da ozrači svojom svetlošću sve. U dubinama Njegovog misterioznog bića, Onje sadržavao princip Ijubavi u Sebi; u Njemu su kreativna 20

mudrost i blagosiljana Ijubav, sjedinjene. ... Od prvih Dana njegova božanska Ijubavje postojana, Njegovo divljenje; i sve do kraja vremena, I ono čemu se On divio i voleo, Njegov osmeh životaje pretvorio u postojanje" . 21

Mislioci sa visokodostojnog Istoka, koji su shvatili ideju o Večnom Biću kao nadmoćnom u svim stanjima i promenama, koje u njegovoj samodovoljnosti uživa u mnoštvu uzvišenih i poje-dinačnih blagoslova, bili su navedeni da istraže očiglednu protivrečnost činjenica kreacije sveta. Zašto je On, pitaju se oni, kome ništa nije bilo potrebno izvan Njega da bi ispunio svoje već posto-jeće Savršenstvo, istupio je iz Svog neotkrivenog i savršenog postojanja, i postao otelotvoren u pro-menljivu prirodu? Rešenje za ovaj problem bila je Ljubav. Veličanstveno Biče je videlo lepotu svoje koncepcije, koja je boravila u Njemu samom od početka, Maia , ili ljupkosti Prirode, odjednom je postala klica strasti i izvor svetova. Ljubav je postala univerzalni roditelj, kada je Božanstvo, ranije daleko i neshvatljivo, postalo idealno izdvojeno u biče koje voli i koje se voli. 22

I ovde se, opet, ponavlja drevna poteškoča: da je u bilo kom ranijem periodu je ova kreacija na-stala, več je jedna večnost pre toga prošla, tokom koje Bog, boraveči osamljen u Svom besprekornom jedinstvu, nije imao nikakav objekt za Svoju ljubav. I sama ta reč ljubav implicira nam postojanje nečega prema čemu se ljubav usmerava. Pošto mi ne možemo da shvatimo ljubav pri nepostojanju nečega što bismo da volimo, opet se vračamo na tu tačku da ako je ljubav božje suštastvo, a On je ne-promenljiv, da je ista potreba Njegove prirode, pod pretpostavkom da je ona prouzrokovala kreaciju, morala oduvek da postoji u Njegovom postojanju bez objekta koji bi On voleo - nemoguča, i tako, taj Univerzum je sigurno morao da koegzistira u Njemu. Pitanja: kako i zašto postoji zlo u Univerzumu?; Kako njegovo postojanje uskladiti sa postoje-čom mudrošču i dobrotom svemoćnog Boga i, koliko je čovek slobodan akter ili je upravljan neu-moljivom potrebom ili sudbinom, su dvostrana. Na jednoj strani su to pitanja o osobinama i atribu-tima Boga; jer moramo izneti zaključak o Njegovoj moralnoj prirodi iz Njegovog načina upravljanja Univerzumom i ta pitanja su stalno podrazumevala razmatranje Njegove intelektualne prirode; i na drugoj - ona se direktno odnose na moralnu odgovornost i stoga na sudbinu čoveka. Pošto su sva pitanja važna za obe strane, bila su široko razmatrana u svim periodima sveta i nema sumnje da su pritiskala čoveka više nego sva druga pitanja, i bez sumnje su podsticala čoveka da se trudi da spo-zna duboku misteriju Prirode i način Postojanja i delovanje jednog neshvatljivog Boga. I uz ova pitanja, iskrsavaju i neka druga: da li Božanstvo upravlja Univerzumom čvrstim i nepromenljivim zakonima ili posebnim Proviđenjem i posredovanjem, tako da On bude podstaknut da promeni svoj pravac i rezultate ljudske aktivnosti sa njihovim molitvama i preklinjanjima? Sam Bog je svemoćan, ali ljudska duša je u svim dobima potvrđivala svoj zahtev da bude smatrana delom Božanske. Čistota duha, kaže Van Helmont , iskazanaje kroz energiju i efikasnost volje. Bogje svojom beskonačnom voljom kreirao Univerzum i ista ta moć, u manjem stepenu, ograničena manje ili više 23

spoljnim preprekama, postoji u svim duhovnim bićima. Što više ulazimo u antiku, to molitve više dobijaju oblik inkantacija i taj oblik je još uvek u velikom stepenu zadržan, pošto su obredi javnog poštovanja generalno smatrani, ne samo kao izraz poverenja ili poštovanja, stvarnim spiritualnim delovanjima čiji se efekat može tražiti samo u umu vernika, već, kao delo iz kojeg se neki direkt-ni spoljni rezultati anticipiraju, ostvaruju ili postižu neki željeni cilj, zdravlje ili bogatstvo ili nat-prirodne darove za telo ili izuzeća od opasnosti ili osvete od neprijatelja. Molitva je bila sposobna da promeni ciljeve Neba i da učini da se Devsovi tresu od straha nad bezdanom. Ona je imala prinudni uticaj na bogove. Ona je podsticala magnetnu privlačnost duha sa duhom. I Hindu i Persijske liturgi-je, upućene ne samo Samom Božanstvu već i Njegovim različitim manifestacijama, bile su smatrane celovitim i neophodnim ponavljanjem žive ili kreativne Reči koja je na početku uticala na božansku volju, i koja je od trenutka do trenutka, podržavala univerzalni okvir svojim večnim ponavljanjem. U pričama o Posrtanju ili Padu čoveka postoji Hebrejski oblik objašnjavanja velike moralne mi-sterije, porekla zla i posledičnog isterivanja iz Neba. Slična ideja, različito modifikovana, postojala je u svim drevnim verama. Svuda je čovek bio na samom početku nevin i srećan i posrnuo je s izazovima i svojom sopstvenom slabosti iz svog prvog stanja. Tako je uspostavljena nepotvrđena veza uvećanog znanja sa povećanjem bede, i konkretno, velika kazna smrću je bila usaglašena sa Božanskom Pravdom. Manje važna od ovih velikih bila su i pitanja: Zašto je zemlja prekrivena trnjem i korovom? Odakle potiče oblačenje, stid od polnog odnosa ili strasti? Odakle je prinuda rada i kako opravdati degradirano stanje žene na Istoku ili stanje gađenja koje je tako široko prisutno na Istoku prema Plemenu Zmije? Hipoteza o posrnuću, kojoj su bile neophodne neke od modifikacija, u svim sistemima, iz razlo-ga očigledne nesavršenosti u radu Savršenog Bića, bila je, u Istočnjačkoj filosofiji, neizbežan pratilac i uslov ograničenog ili individualnog postojanja; jer, za Dušu, koja je smatrana delom Univerzalnog Uma, moglo se reći da je igubila svoje dostojanstvo kada se odvojila od svog izvora, prestajanjem da bude deo integralnog savršenstva. Teorija o ponovnom sjedinjavanju je usklađena sa prihvaćenim razlogom njene degradacije. Da bi se vratila u svoje prethodno stanje, njena individualnost je morala da nestane; ona je morala da bude emancipovana kroz ponovljeni povratak u Beskonačnog, svojim povratkom ili popravljanjem svega u Bogu, da bi bila unapređena ljudskim naporom u duhovnoj meditaciji ili samopokajanjem i upotpunjena kroz magičnu transformaciju smrti. I, kao što je čovek posrnuo, smatralo se, da su i Anđeli Zla posrnuli iz svog prvog stanja iz kojeg je poput čoveka trebalo da budu obnovljeni pod Božjom voljom, i tada bi vladavina zla trebalo da bude prekinuta zauvek. Na ovaj veliki cilj svi Drevni Teolozi su ukazivali i tako su se svi oni trudili da usklade postojanje Greha i Zla sa savršenom i nespornom mudrošču i dobročinstvom Boga.

Čovekova razmišljanja su neraskidivo vezana za slobodu i odgovornost. Čovek preuzima svoj lični status moralnog činioca kada sa osečajem ograničenosti njegove prirode nastaje svest o slobodi i dužnostima koje prate to razmišljanje, a osečaj dužnosti i sposobnosti da ih izvršava. Pretpostaviti da je čovek oduvek zamišljao sebe da nije slobodni činilac sve dok nije ubedio sebe u to verovanje, bilo bi isto što i pretpostaviti da je on niži od životinje, jer on, poput njih, jeste svestan slobode da deluje. Samo iskustvo ga uči da je ta sloboda delovanja ograničena i upravljana i, kada ga ono što je spoljno sputava i ograničava njegovu slobodu delovanja, on se instinktivno buni protiv toga, kao po-grešnog. Pravilo dužnosti i nagomilano iskustvo izvode iz poznavanja uslova spoljnjeg sveta u kojem se ispoljavaju sposobnosti i tako problem čoveka uključuje i one iz Prirode i od Boga. Našu slobodu, mi to shvatamo

kroz iskustvo, odredio je neki akter koji je izvan nas, naša sreća je tesno zavisna od odnosa spoljnog Sveta i od moralnog karaktera njegovog Vladara. Tada, odjednom, iskrsava sledeći problem: Bog Prirode mora biti Jedan u Njegov karakter se ne može sumnjati da je on drugačiji, osim dobar. Odakle onda dolazi zlo o kojoj svest mora obavezno da prethodi ili da prati čovekov moralni razvoj? Ljudsko mišljenje o ovoj temi je bujalo i teklo izme-đu dva kontradiktorna ekstrema, od kojih se jedan čini kao nekonzistentan s Božijom Svemoći, a drugi s Njegovim dobročinstvom. Ako Bog, kaže se, jeste savršeno mudar i dobar, onda zlo mora da izvire iz nekog nezavisnog i neprijateljskog principa: ako su, sa druge strane, svi činioci podređeni Jednom, teško je, ako zlo zaista postoji, ako uopšte postoji takvo nešto kao što je Zlo, izbeći greh i pripisati Bogu da je njegov Tvorac. Priznavanje moralnog i fizičkog dualizma u prirodi je bilo suprotno doktrini Božanskog Jedinstva. Mnogi Drevni mislioci su smatrali da je apsurd zamišljati jedno Vrhovno Biće, poput Homerovog Jove (Jupitera), koje raspodeljuje dobro i zlo iz dve urne. Oni su ga zato zamenili, kao što smo već videli, doktrinom o dva posebna i večna principa. Neki su nalazili da uzrok zla pripada nesavršenosti materije i mesa, bez objašnjenja zašto Bog nije njegov uzrok, dok su drugi personifiko-vali neophodan činilac i maštovito izmislili Princip Zla, pitanje čije je poreklo zaista uključivalo sve poteškoće prvobitnog problema, ali čije postojanje, kada je jednom postalo kao dato, bilo je dovoljno kao popularno rešenje misterije, jer se očekivalo da poteškoće više neće postojati kada se odgurnu samo za jedan korak dalje, kao poteškoća zamišljanja da svet stoji na jednom slonu, koja je trebalo da nestane onog trenutka kada se kaže da slon stoji na kornjači. Jednostavnije i verovatno jedno starije saznanje, smatralo je samo jednog Boga za Tvorca svega. Ja stvaram svetlost, kaže Johova i stvaram tamu; Ja sam uzrok napretka i stvaram zlo; Ja, Gospod, činim sve te stvari. Celo čovečanstvo, kaže Maksimus Tyrius , složilo se dapostoji samojedan Univerzalni Kralj i Otac i da su mnogi bogovi Njegova Deca. Nema ničeg nemogućeg u pretpostavci da je prvobitna ideja bila da postoji samo jedan Bog. Nejasan osećaj Jedinstva Prirode, pomešan s nejasnim opažajem sve-prožimajućeg Duhovnog Suštastva, bio je naglašen u najranijim manifestacijama Ljudskog Uma. Svuda je postojalo nejasno sećanje, nesigurno i ograničeno, na prvobitnu istinu koju je Bog dao prvom čoveku. 24

Božanstvo je u Starom Zavetu svuda predstavljano kao direktni tvorac Zla jer je dodelilo čove-ku zao i lažljiv duh, otvrdnjujući srce Faraona zlobom, kažnjava sve ljude zbog greha jednog čove-ka. Primitivna koncepcija surovosti koja nadvladava Božanstvu milost, može jedino da se opravda nameravanim činom ljudskog žrtvovanja, koji je i izveden, od Abrahama i Jephthaha . Nije bila retkost, u svim dobima ili zemljama sveta, da su ljudi shvatali postojanje Boga, bez ikakvog pret-hodnog vrednovanja Njegovog dostojanstva. Uzroci za oba, za dobro i zlo, odnose se na određene misteriozne centre kojima svako dodeljuje one atribute kakvi odgovaraju njegovom vlastitom inte-lektu i napretku civilizacije. Odatle potiče pripisivanje osećanja surevnjivosti i zavisti Božanstva. Odatle su uvredene Eskulapove veštine lečenja i Prometejeva krađa vatre (od Bogova). Sam duh Prirode, personifikovan u Orfeju, Tantalu ili Phineus , trebalo je da kroz njih budu ubijen, priko-van ili oslepljen, jer su ovi previše slobodno objavili Božanske Misterije čovečanstvu. Ta Božanska Zavidnost još postoji, u izmenjenom obliku, i menja se zavisno sa okolnostima. Kod Hesioda, ona se pojavljuje u najnižem obliku ljudske zloćudnosti . U Bogu Mojsija to je ljubomora za kršenje autokratske moći, potvrda za političku izdaju, pa čak i kazne, predviđene za obožavanje drugih bogova, često su se činile da su pre naređene iz ljubomornog odnosa u Božanstvu prema Njegovoj vlastitoj veličini, nego zbog nemoralnosti i degradirane prorode samog 25

26

27

28

obožavanja. Kod Herodota i drugih pisaca ona pridobija više filosofski oblik, kao striktna privrženost moralnoj ravnoteži u upravljanju svetom, u kažnjavanju ponosa, arogancije i drskih zahteva. Bog deluje proviđenjski u Prirodi kroz pravilane i univerzalne zakone, sa stalnim načinom de-lovanja i tako vodi računa o materijalnim stvarima bez kršenja njihovog ustrojstva, delujući uvek u skladu s prirodom stvari koju je On napravio. To je činjenica kroz zapažanje da, u materijalnom i ne-svesnom svetu, On deluje na njegovu materijalnost i nesvesnost, ne protiv njih; u životinjskom svetu, kroz njihovu životinjsku i delimičnu svest, ne protiv njih. Tako, u proviđenjskom upravljanju svetom, On deluje po pravilnim i univerzalnim zakonima i stalnim načinima delovanja i time vodi računa o ljudskim stvarima bez poremečaja njihovog ustrojstva, deluje uvek usklađeno s čovekovom priro-dom, ne protiv nje, radi u ljudskom svetu na način ljudske svesti i delimične slobode, ne protiv nje. Bog deluje po opštim zakonima za opšte namene. Privlačenje gravitacije je dobra stvar, jer ona drži svet zajedno i ako je toranj Siloam zbog nje pao na zemlju, ubio osamnaest ljudi Jerusalima, taj broj je ipak previše mali da se zamisli prema mnoštvu miliona ljudi koje drži taj zakon gravita-cije. Gn se ne može ukinuti za njihovo dobro, da bi se održao toranj, niti bi on mogao da ostane na snazi a i da toranj opstane. 29

Teško je shvatiti Savršenu Volju, a da je pri tome ne pomešamo sa nekim sličnim mehanizmom; jer jezik nema reč za spajanje Neumoljivosti sa Moralom, koju su stari pesnici personifikovali posebno u Ananki ili Eimarmeni i Zevsu. Kako spojiti sa razumevanjem Savršenu Slobodu 30

31

Vrhovnog i Sve-suverenu Volju Boga sa neelastičnom potrebom, kao delovima Njegovog Suštastva, da On treba i mora da nastavi da bude, u svim Njegovim velikim atributima, na primer, pravde i milosti, da On jeste sada, i da će uvek biti, i u nemogućnosti da On menjanja Njegovu prirodu i da postane nepravedan, nemilosrdan, surov i ćudljiv ili da ukine Njegove velike zakone morala koji čine zločin pogrešnim, a ponašanje s vrlinom ispravnim? Jer, sve što nam je blisko znano o Slobodnoj Volji jeste to njeno hirovito ispoljavanje koje ose-ćamo i kod drugih ljudi i zato, saznanje o Vrhovnoj Volji, koja je i dalje vođena tim Nepogrešivim Zakonom, pa čak iako nam je taj zakon samonametnut, on je uvek u opasnosti da bude ili lišen svoje suštinske osobine Slobode, ili degradiran tom pogrešno nazivanom Potrebom u nešto što je čak manje moralno i bez intelektualnog digniteta zbog promenljivog toka ljudskog ponašanja. Tek kad uzdignemo ideju o zakonu iznad pristrasnosti ili samovolje, otkrivamo da samo-na-metnuta ograničenja od Vrhovnog Uzroka sačinjavaju niz određenih alternativa koje regulišu mo-ralna opredeljenja koja su pravi izvor i obezbeđenje ljudske slobode, i sumnja nam se vraća, da li mi ne postavljamo zakon iznad Samog Boga, ili, da li zakoni, koji su samouvedeni, ne mogu da budu i samoukinuti, i ako ne mogu, koja ih to sila sprečava? Homerov Zevs, kao i onaj Hesiodov, jeste niz suprotnosti, kombinacija snage sa slabošću, mu-drosti sa ludostima, univerzalnog očinstva sa uskim porodičnim ograničenjima, svemoćne kontrole nad događajima sa potčinjavanjem nadmoćnoj sudbini - Sudbina je reč preko koje se teološki pro-blemi vraćaju u prvobitnu nejasnost iz koje im se moć ljudskog uma pokazala nesposobnom da se spase, kao što su i napori muve uhvaćene u paukovu mrežu da uradi išta više od dodatnog uplitanja.

Najstarija spoznaja Božanstva bila je više nejasna nego odbojna. Očigledna degradacija je nastala tek kasnije. Bog prirode odražava promenljivi karakter godišnjih doba, menjajući ih od mračnijih do svetlih. Naizmenično, živahna ili umirena, zrela obiljem koje ona zatim ukida, priroda se čini neobjašnjivo hirovitom i, mada je sposobna da odgovori na sve najviše zahteve moralnih osećanja kroz opšte shvatanje njenih misterija, više je sklona da sa pristrasnim ili prenagljenim stavom postane tajanstvenija u Šivi, Saturnu, ili Mexitli , zaštitnicima žestokih orgija ili okrvavl-jenih oltara. Sve starije pesničke personifikacije pokazuju tragove ovih dvosmislenosti. Ona nije u celini nemoralna niti je samo blagotvorna. 32

Ni jedan narod nikada nije sa predumišljajem prikazao svoje bogove zlim ili krivim bićima. Prosta pobožnost koja je pripisala poreklo svih stvari Bogu, prihvatila ih je sve kao dobronamerne, verujući i nadajući se u svemu. Vrhovni Vladar je na početku bio poštovan s bespogovornim oboža-vanjem. Još nisu postojale iznenađujuće suprotnosti, a kontradiktornosti nisu još počele da stvaraju sumnju u Njegovo dobročinstvo, ili nisu stvorile od čoveka nezadovoljnika u Njegovom upravljanju. Strah je mogao da izazove zbunjenost, ali nije mogao da ukine nadu, a još manje da pokrene nena-klonost. Tek kasnije, kada su apstraktna saznanja počela da postaju slična stvarnosti i kada su nove ili mnogo očiglednije ideje poprimile nove dimenzije za njihovo izražavanje, postalo je neophodno da se učvrste konačne prepreke između Dobrog i Zla. Kao objašnjenje za moralno zlo, bilo je neophodno smisliti neki novi celishodan način koji pogoduje pobožnosti i samozadovoljstvu izumitelja, kao što je razvratnost žena ili nekog ko je dru-gačiji od Boga, Tifon ili Ahriman, koji nastaju bilo kroz podelu Bogova na klase ili kroz ukidanje Drevnih Božanstava i njihovo prerastanje u Devsove ili Demone. Kroz slične nedostatke, Orijentalci su izumeli sklonost kvarljivosti mesa i materijalnog. Hebreji su preneli Satani sve nezakonito i ne-moralno i grčka razmišljanja, povremeno prihvatajući starija i isprobana shvatanja, odvraćala su od pribegavanja iznošenju klevete za bića iz njihove mašte i pokazano je da ona moraju da zahvale sama sebi za svoje nesreće, dok su njima dobre stvari bile dobrovoljni darovi, a ne otimanje od Neba. Homer je već dao Zevsu da uzvikne na Skupu na Olimpu Bolno je čuti kako ovi smrtnici optužuju Bogove; oni misle da zlo dolazi od nas, ali oni sami njima daju bezrazložan povod sa svojim vlastitim razuzdanim ludorijama. Toje čovekova greška, kaže Solon u vezi sa društvenim zlom njihovog vre-mena, a ne greška Bogova što nastaju uništenja. I Euripides, posle ozbiljne rasprave o poreklu zla, dolazi do zaključka da se čovek ponaša pogrešno, ne zbog nedostatka prirodno dobrog osećaja i ose-ćanja, već zbog toga što, znajući šta je dobro, on ipak iz raznih razloga zapostavlja njegovu primenu. I, na kraju, dospevši do najviše istine Pindar, Hesiod, ^shylus, (Eshil) ^sop (Ezop) i Horacije nam kažu: Sve vrline su za borbu; život nije scena odmora, več energične akcije. Patnjaje samo drugo imeza sticanje iskustva, dodeljena lično odZevsa, onogkoji dajesva razumevanja, začetnika uputsta-va, učitelja života. Onje označio kraj zlatnogperioda. Onje dao otrov zmijama i zverstvo vukovima, on je skinuo med sa lista i zaustavio curenje vina u potocima. Onje sakrio element vatre i načinio da sredstva za život budu oskudna i neizvesna. Ali, u svemu ovome, njegov ciljje bio dobronameran - nije hteo da uništi život, več daga poboljša. Toje bio blagoslov čoveku, a neprokletstvo, da bude osuđen da zarađuje svoj hleb znojem sa svojih obrva;jer, ništa veliko i sjajno nije ostvareno bez rada. Neškodljive i male vrline nisu cenili ni bogovi ni čovek, jer, škrtost prirode se opravdava njenim močnim efektima u uzdizanju uspavanih osobina i primoravanju čovečanstva na pronalaženje korisnih umetnosti kroz razmišljanje i misao. Drevni Reformatori religija proglašavali su obožavanje idola korenom svih zala i bilo je mnogo rušitelja

ikona u različitim vremenima sveta. Njihova maksima se još uvek drži u potpunosti jer, obožavanje idola, to jest bujna mašta, ako nije izvor sveg zla, ipak je uzrok mnogih i ona široko do-minira sada, kao što je uvek bilo. Ljudi su oduvek prihvatali obožavanje slikovitih maštarija iz svoje sopstvene mašte. Ljudska mudrost je uvek ograničena i pogrešna, čak i ispravno mišljenje je samo nešto posred-no između neznanja i znanja. Normalno stanje čoveka je stanje napretka. Filosofija je vrsta putova-nja, uvek se uči i nikad ne stiže do ideala savršenstva istine. Mason bi trebalo, kao i mudri Sokrat, da prihvati skromnu titulu Ijubitelja mudrosti; jer on mora uvek da teži nečemu mnogo sjajnijem nego što on jeste, nečemu što je izvan njegovog dometa, što on želi da učini večno svojim vlastitim. Filosofska senzualnost postala je tako pridružena poetskoj i religijskoj, pod jasnim imenom Ljubavi. Pre rođenja Filosofije, Ljubav je imala ograničeno i neodgovarajuče uvažavanje. Ona, najmoćnija i starija od svih bogova, savremenik sa postojanjem religije i sveta, koja se zaista oseća bez svesti, ali nije bila vredna poštovanja i nije direktno slavljena u himnama ili paenima . U starim danima neznanja, teško da je bila shvatana. U nadi da bi ona mogla da izvrši svoj pravi uticaj na re-ligiju i filosofiju, bilo je neophodno da Bog Prirode prestane da bude Bog užasa, personifikacija same Moći ili proizvoljne Volje, čista i odlučna Inteligencija, donosilac zla i neumoljiv Juda. Filosofija Platona, u kojoj je ova optužba postala zauvek uspostavljena, bila je izrazito izmirenje s Ljubavlju. Kod njega, inspiracija Ljubavi je prvo obasjavanje svetlom umetnosti i njeno davanje čovečanstvu i ne samo umetnosti samog postojanja, već nebeske umetnosti mudrosti, koja podržava Univerzum. Ona inspiriše i stvara dela i uzvišenu samosvest. Bez nje ni Država ni pojedinci ne bi mogli da urade ništa lepo ni veliko. Ljubav je naš najbolji vodič, saveznik, privrženik i spasitelj, ukras i otac svih stvari, ljudskih i božanskih i ona s božanskom harmonijom večno teši umove čoveka i bogova. 33

Čovek je sposoban za višu Ljubav, koja, venčavajući um sa umom i sa Univerzumom, iskazuje sve što je najuzvišenije u njegovim osobinama i uzdiže ga iznad sebe. Ova viša ljubav nije ni smrtna ni besmrtna, već moć koja je između ljudske i Božanske, koja ispunjava moćni međuprostor i povezuje Univerzum za-jedno. Ona je najvažnija među onim nebeskim emisarima, koji prenose bogovima molitve čoveka i vraća nazad čoveku darove bogova. Onaje večno siromašna i dalekoje od toga da bude lepa kao štoje čovečan-stvo zamišlja, jer je zapuštena i nemoćna. Ona leti nisko iznad zemlje, beskućnik i bosonoga, spava pred vratima bezpokrivača, ipo ulicama, bez nadstrešnice, i posedovalaje, dosada, tu majčinsku prirodu jer je pratilac mladih. Ipak, deleći ono štoje od njenog oca, ona večno kombinuje da dobije stvari koje su dobre i lepe, onaje bezstraha, nagla ijaka, uvek pronalazi neke noveputeve, striktno obazriva i puna inventivne dovitljivosti. Filosofje kroz celo svojepostojanje moćni čarobnjak i suptilni sofista. Ideal cilja Platonizma, kao nauke, bio je da se u razmišljanju dopre do onoga o čemu zemlja ne daje jasan prikaz ili odgovarajuće upoređenje, do Vrhovnog Prototipa svih lepota, čistog i neza-gađenog s ljudskom izmešanošću mesa ili izgleda, do samog Božanskog Prauzroka. Onom, koji je toliko osposobljen, dato je to isključivo pravo da iznese ne samo proste slike i senke vrline, već samu vrlinu, pošto je bio upućen ne u senke, već u istinu i pošto je doneo i izneo i odgajio potomke vrline, taj postaje prijatelj Boga i, onoliko koliko ta privilegija može da pripadne bilo kom ljudskom biću, dobija besmrtnost. Sokrat je verovao, kao i Heraklit, u Univerzalni Razum koji prožima sve stvari i sve umove i koji posledično otkriva sebe u idejama. On je stoga tražio istinu u opštem mišljenju i spoznao je, u kontaktima uma sa umom, jednu od najvećih prednosti mudrosti i najmoćnije sredstvo napretka. On je vero-vao da je prava mudrost ostvariva ideja i da su moralna ubeđenja uma, te večne instinkte

umerenosti, svesnosti i pravde, usadili u njega bogovi i da ne mogu da obmanu, ako se pravilno tumače. Ovaj metafizičkipravac,kojijedatfilosofiji,završiojeuvizionarskoj nastranosti. Pretpostavljajući da je istinu moguće otkriti u misli, on je nastavio da tretira misli kao istine. Time je on postao ido-latrija predstava, što je on smatrao ili utvarom koja je isparila iz ciljeva, ili kao delovi božanske misli pre postojanja; čime je on, kreirajući svoju sopstvenu mitologiju i bežeći iz jednog ropstva samo da bi sebe ponovo zarobio u drugo. Teorije i saznanja su bez izuzetaka stvarale i branile pogrešne bogove ili ,,idole“ filosofije. Jer, reč idolon znači slika, predstava ili prikaz, a pogrešna slika uma o Bogu je isto toliko idol koliko i pogrešno predstaviti Njega sa deblom. Ulazeći bez straha u problem univerzalnog bića, prva filosofija je pokušavala da pruži jezgrovito i odlučno rešenje za svaku sum-nju. Da bi to uradila, ona je bila obavezna da pripremi najobuhvatnije pretpostavke i, poput poezije, već je ispunila tako ogromnu prazninu između čoveka i božanskog, personifikacijom Božanstva kao čoveka, a filosofija se poklonila, pre neophodnog razmišljanja, božanskoj slici u umovima istraživa-ča koji su, u obožavanju svojih vlastitih saznanja, sami nesvesno definisali sebe. Tako je priroda bila potčinjena opštim saznanjima, a saznanja vrlo često, rečima. U sudaranju neusklađenih mišljenja, filosofija se postepeno svela na sramno ispoljavanje pot-pune nesposobnosti i okrivila je skepticizam za svoj zastoj ili intelektualni pad. Ksenofan i Heraklit su žalosno priznali nezadovoljavajuće rezultate svih borbi filosofije u prihvatanju univerzalnosti sumnje i nezaboravan napor Sokrata da oporavi poraženog zaštitnika istine, završio je na sličan način. Obožavanje apstrakcija nastavljeno je s greškom koja je personifikovala Zlo ili je deifikovala Sreću i, kada je mistična filosofija prepustila svoje mesto mističnoj religiji, ona nije promenila svoju prirodu, već samo ime. Veliki zadatak, na dovođenju spoljnog sveta i njegovih principa u domen intelekta, i da pomirenje koncepcija vrhovne nepromenljive moći bude potvrđeno razumom, uz isključivanje ljudskih osećanja, ostao je neobavljen. Opšta ideja cilja i pravilnosti u prirodi, bila je nagoveštena opštom pojavom najranije misli. Drevni su spoznali utvrđeni prirodni poredak, božanske zakone, iz kojih su ljudske institucije tre-balo da budu izvedene i da zakoni, veličani na Nebu, budu potom otkriveni zemlji. Ali, božanski zakon je bio tek nešto više od sličnih rešenja u ljudskim zakonima, uzetih u prostom smislu proi-zvoljne volje ili delimičnih odredbi. Oni su bili više pretpostavljani, nego sto su bili otkriveni i posta-li su nepoučni zbog svoje nerazumljivosti. Pod takvim okolnostima, malo je značilo da li se smatra da Univerzumom upravlja slučajnost ili razum, jer, razum je, ako se pogrešno razume, bio praktično isto što i prvo (slučajnost). Mnogoje bolje, kaže Epikur složiti se sapričama izprošlosti, nego priznati okrutnu potrebu naučnika, kao i kada Menander govori o Bogu, Slučajnosti i Inteligenciji, kao teško prepoznatljivim. Zakon koji nije prepoznat kao takav, označava se kao Slučajnost. Uočen je, ali ne i shvaćen. On postaje Potreba. Mudrost Stoika se ogledala u tvrdoglavoj potčinjenosti nečijoj pro-izvoljnoj zapovesti, dok se kod Epikurejaca ogledala u prednosti dobijenoj manje ili više spretnim upravljanjem podjednake tiranije drugih. Neznanje ne shvata nikakvu potrebu, samo se prepušta tiranskoj moći iako ta moć nije po-tvrđena nikakvim propisom i paradoksalno je, to što se uz dozvoljavanje zla, sama razmeće da je neograničena, svemoćna i savršeno dobra. Malo znanja, preuzimajući identitet Vrhovnog Uzroka uz obavezno postojanje savršenog razuma, izostavlja analizu ili tumačenje o njemu, ostavlja um u lancima, zarobljen u asketskom fatalizmu Stoika. Slobodna volja, u sprezi s univerzalnom vladavi-nom Slučajnosti (Šanse), ili Fatalizmom i Potrebom, u sprezi sa Sveznajućim i čvrstim i nepromen-ljivim Zakonom - varijante su između kojih se ljudska misao večno kolebala. Supernaturalisti , razmišljajući o 34

Biću koje deluje impulsivno, mada s nadljudskom mudrošću i imajući u vidu da će najbolji udvarač biti najbolji podanik, kombinuju kontradiktorna sredstva, nekonzistentno mešaju tvrdnju slobodnog delovanja s umanjenom snagom službe molitve. Pri tome priznaju, prema rečima obrazovanog nadbiskupa, da ako ostvarenje onoga za šta molimo zavisi od prethodnih, prirodnih i neophodnih uslova, našim željama će biti udovoljeno ništa manje slučajnošću nego ponuđenim moli-tvama, koje su stoga uzaludne. Poslednja faza je ona u kojoj se religija akcije uspostavlja kao legitimna razumevanjem njenih pravih namera i uslova. Čovek postaje moralno slobodan tek kada su obe spoznaje - Šanse i ne-shvatljive Potrebe - ukinute Zakonom. Zakon, kako je primenjen na Univerzum, znači da je uni-verzalan, proviđenjem pripremljen, čije uslove može prepoznati i neograničeno primenjivati ljudska inteligencija. Osećaj slobode nastaje kada se nezavisnost pojedinca razvije prema njegovim vlastitim zakonima, bez spoljnih kolizija ili prepreka, a uz prinudu, kada se kosi ili ga ograničavaju druge Prirode, ili tamo gde postoji u kombinaciji sa spoljnim silama, individualna sila je prinuđena na novi pravac. Moralni izbor ne bi opstao kao bezbedan, ili čak ne bi uopšte postojao ako je povezan s uslovima koji utiču na njegov izbor. Dužnost pretpostavlja inteligentno i sigurno pravilo, jer bi nesi-gurno pravilo bilo neshvatljivo, a ako je neshvatljivo, ne bi postojala odgovornost. Nijedan nepoznat zakon ne može biti obavezujući, a onaj Rimski Imperator je bio s pravom proklet, jer se pretvarao da je ozvaničio svoje kaznene zakone tako što su bili objavljivani na tako visokim mestima da niko nije mogao da ih pročita. Čovek upravlja rezultatima, samo kroz izbor iz kontingenta mogućnosti koje najviše odgova-raju njegovim ciljevima. U odnosu na apsolutnu ili božansku moralnost, u smislu konačnog uzroka ili cilja tih svestranih zakona koji se često čine strogi prema pojedincu, jer su apsolutno kruti i parcijalni u odnosu na univerzalne, misaona aktivnost mora naći pribežište u veri. Neodložna i očigledna svrha često, u srazmeri sa širom i nepoznatom, ima tako mali udeo da bi se srazmerno ap-sorbovala ili izgubila. Kiša koja u mom kraju pada van sezone, ubija moje nade za bogatu žetvu, ali bez nje ne bi mogla da bude blagoslovena i potpomognuta žetva drugih vrsta bilja u celoj susednoj oblasti. Očigledna svrha iznenadne snežne oluje, ili neočekivana promena pravca vetra koji mene mogu koštati života ako sam im izložen, samo su mali deo u odnosu na velike posledice koje mogu da nastanu iz oluje ili vetra nad celim kontinentom. I uvek, dobro ili loše, koji se u trenutku učine nepomirljivo i ćudljivo raspoređeni, jedno se odupire, dok se drugo ublažava objašnjenjem. U svetu mnoštva jedinki, svetu akcije i delovanja, svetu proizvodnje kroz sukob interesa i sudare strasti, sva-ka oblast rada je mogućnost za iskazivanje muških i plemenitih moralnih vrlina. Čak ni Svemogući ne može da učini da se za zadovoljstvo i udobnost uvek pita samo jedan čovek. Stoga, obrazovani um ubrzo počinje više da poštuje moralnu nadmoć sistema zakona od onog s hirovitim delovanjem i, kako se darmar sredstava i ciljeva sve više dovodi u inteligentan oblik, dok se parcijalan ili naizgled dobar, rado napušta zbog nezainteresovanosti i opštosti. Shvata se da samouzdržavanje ne podrazumeva samožrtvovanje. Pravo značenje onoga što se čini da je Potreba, nije neka proizvoljna Moć, već su Snaga i Sila, koje su u službi Inteligencije. Pošto nas je Bog napra-vio ljudima i smestio nas u svet promena i večnog obnavljanja, s ogromnim kapacitetom i obiljem mogućnosti za racionalno uživanje, mi shvatamo da je pogrešno gunđati jer mi nismo anđeli koji naseljavaju svet u kojem su promene i sukobi interesa i sukobi strasti, nepoznati. Misterija sveta ostaje, ali je dovoljno isčišćena da podstiće poverenje. Prinuđeni samo da pri-znamo da kada bi svaki čovek radio samo ono što najbolje može i samo ono što zna, nama ne bi tre-bao bolji svet od ovoga. Čovek je, okružen potrebama, slobodan, ne u nepopustljivom opredeljenju izdvojene volje, jer, iako se potpuno slaže sa zakonima prirode, on je u stanju da, proporcionalno svom znanju, prilagođava

sebi uslove njihovog delovanja i da tako očuva uobičajenu usklađenost između njihove snage i svoje sopstvene. Takva su samo neka od suprotnih mišljenja antike i mi smo vam samo u određenoj meri izložili tu sliku Antičke Misli. Verno, koliko je to moguće, ona nam pokazuje Čovekov Intelekt koji se odu-vekborio da izađe izvan uskih granica kruga u kojem ga njegova snaga i kratkovidost ograničavaju, i mi ga i dalje nalazimo kako stalno putuje u krugu, kao neko ko je izgubljen u šumi, da bi se ponovo susreo s istim nepredvidivim i nerešivim poteškoćama. Nauka, sa svojim brojnim instrumentima, Astronomijom, posebno sa njenim teleskopima, Fizikom sa mikroskopima, Hemijom sa njenom analizom i kombinacijama koje su nam u velikoj meri uvećale ideju o Božanstvu, otkrivajući nam u ogromnoj meri Univerzum u oba smera, njegov zvezdani sistem i njegovo nevidljivo mnoštvo si-ćušnog životinjskog sveta, dajući nam nove i divne Sile ili Supstance koje nazivamo Elektricitetom, očiglednom vezom između Materije i Duha. Uz sve to, samo Božanstvo nam je postalo još neshvat-ljivije i mi zaključujemo da, u razmišljanju, samo reprodukujemo, ponovo i ponovo Antičku Misao. Gde, onda, usred svih ovih suprotnih mišljenja, leži Prava Reč Masona? Moj Brate, većina pitanja koja su ovako mučila čovekov um, nisu u dometu Ljudskog Intelekta da ih razume, ali bez razumevanja, kao što smo objasnili ranije, mi možemo i moramo da verujemo. Prava Reč Masona treba da se traži u sakrivenim i dubokim značenjima Neizrecivog Imena Božanstva, prenetog od Boga Mojsiju, čije značenje je odavno izgubljeno zbog obimnih mera obez-beđenja da bi se ono sakrilo. Pravi izgovor tog imena je, u stvari, bio tajna, u koji je bila uključena i još dublja tajna njegovog značenja. U to značenje je uključena zaista cela istina koju možemo znati, u odnosu na prirodu Boga. Dugo poznat pod imenima: Al, Alschadai, Alohayim i Adonai; ili, kao Glavni ili Komander svih Nebeskih Armija, kao agregat svih Sila [Alohayim] Prirode, kao Moćni, Pobednički, Rival Bala i Ozirisa, kao Duša Prirode, Sama Priroda, Bog koji je bio samo personifikovani Čovek, Bog sa ljudskim strastima, Bog Pagana ili Bezbožnika, ali samo pod drugačijim imenima, On razmatra u razgovoru s Mojsijem ime vnnpHUH] i kaže Njemu, mnN mnN [Ahih Ashr Ahih], Ja Sam Što Jesam. Ispitajmo sada ezoterično ili unutrašnje značenje ovog Neizrecivog Imena. mn [Hih] je imperfekt glagola Biti, gde je mm [Ihih] prezent, Nm [Ahi—X budući da je lična zamenica Ja dodatak] u prvom licu, kroz apokopu ; i m[lHi] je treće lice. Glagol ima sledeće oblike ... preterit, prošlo svršeno vreme, treće lice, muški rod jednine, mn[Hm], je postojao - postojao je; treće lice, plural mi [Hiu] ... prezent, treće lice, muški rod jednina mm [Ihih], jednom Kim [Ihua], sa apokopom, m* ,mN [Ahi, Ihi] ... infinitiv, T’m,mn, [Hih, Hiu] ... imperativ, drugo lice, muški, jednina. mn [Hih], ženski. "in [Hui]... particip, muški, jednina. mn [Huh], Ens-Postojati ... Postojanje. 35

,,

1

Glagol se nikada ne koristi kao čisto logička copula (veza-kopča lat.) ili reč za povezivanje - bio, bila, itd, ali se koristio kod Grka, Latina i Engleza. He uvek podrazumeva postojanje, sadašnjost. Oblikprezenta takođe uključuje buduće značenje... biti ili možda biti ili postojati. I, mn i Nin [Huh i Hua], haldejski oblici imperfekta vremena glagola, isti su kao i hebrejsko mn i mn [Huh i Hih] i znači bio, postojao, postao. Sada, mn i nm [Hua i Hia] su lične zamenice [Muške i Ženske], On, Ona. Tako u Postanju Gl. 4:20; postoji fraza mn Nin [Hua Hih], On Je Bio: i u Knj. Levitska, Gl. 21:9; nN icn mnN [Ath Abih Hia], Njen

Otac. Ova ženska zamenica, međutim, često se piše kao Nin [Hua] i mtf [HiA] pominje se samo jedanaest puta u Pentateuhu. Ponekad, ženski oblik znači Ono; ali ta zamenica je generalno u muškom obliku. Kada bilo koje od ,1 ,n, ili X, [Yod, Vau, He, ili Alef] završava reč i nema samoglasnik koji, bilo da odmah prethodi ili ga sledi, obično se odbacuje; kao u ’U [Gi], za [Gia], dolina. Tako Km-Nin [Hua-Hia], On-Ona, može se ispravno napisati m -n [Hu-Hi]; ili sa transpozicijom (premeštanjem) slova, uobičajenim za Talmudiste, m-in [ili-Un], to je Tetragrammaton ili Neizrecivo Ime. ,)

U Postanju, Gl. 1:27, rečeno je: I, takoje Alhim stvorio čoveka po Svom liku: po liku Alhima stvo-rioje He njega: Muško i Žensko stvorio ihje He. Ponekad, reč je ovako izražena u trouglu: n n 1 n ■> n n i n •» Saznajemo da je ovakvo označavanje Neizrecivog Imena bilo, među Hebrejima, simbol Kreacije. Misteriozno sjedinjavanje Boga s Njegovim stvorenjima bilo je u slovu n, koje su oni smatrali Predstavnikom Svemoćne Moći i da omogućuje onom koji poseduje Ime da stvara čuda. Lična zamenica N'in [Hua], He, često se koristi po sebi, da se izrazi Božanstvo, Lee (Samuel Lee, autor A Lexicon, Hebrew, Chaldee, andEnglish, (1844)) kaže da se u takvim slučajevima Ihuh, Ih ili Alhim, ili u nekom drugom imenu Boga, tako shvataju, ali nema potrebe za time. Ono znači u takvim slu-čajevima Muško, Generativan ili Kreativni Princip Moći.

Postojala je opšta praksa kod Talmudista da skrivaju tajna značenja i izgovor reči kroz preme-štanje i obrtanje mesta slova. Obrtanje slova u reči je bilo, zaista, u antici veoma često i svuda. Tako od Neitha, ime Egipatske Boginje, Grci, pišući unatrag, stvaraju Atine, ime Minerve. Na arapskom imamo Nihid, ime za pla-netu Veneru, koje kada se reč obrne daje Dihan na grčkom, u persijskom Nihad je Priroda, što je Ser William Jones pisao takođe kao Nahid. Strabo nas obaveštava da je aramejsko ime Venere bilo Anaitis. Tien, Nebo na Kineskom, obrnuto je Neit, ili Neith, obožavano je u Saisu u Egiptu. Obrnuto Neitha, uz ispušteno i i dodato jedno e, i dobijamo, kao što je ranije rečeno, Athene. Mitra je bilo ime Venere kod drevnih Persijanaca. Herodot, koji nam ovo kaže, takođe nas obaveštava da je njeno ime kod Skita bilo Artim pasa. Artim je Mitra, obrnuto. Tako, obrtanjem reči, Grci su stvorili Artim pasa, Dijanu. Jedno od značenja Rama na sanskritu je Karma, Božanstvo Ljubavi. Obrnimo ovo i dobijamo Amar i promenom auo, Amor, što je latinska reč za ljubav. Verovatno da je glagolu Amare, njegovo najranije izgovaranje bilo Amar; a ne Amor. Tako Dipaka na sanskritu, jedno od značenja je i Ijubav, obično se pisalo kao Dipuc. Ovo obrnimo i dobijamo, dodajući 0 na kraj reči, latinsku reč Cupido. Na arapskom, obična slova rhm, izgovorena rahm, znače sanduk, sažaljenje, milost; i kada se obrnu,

dobijamo mhr, na persijskom Ijubav i Sunce. Na hebrejskom imamo Lab, srce i u Haldeji, Bal, srce, pri čemu su osnovna slova b i / za oba. Persijska reč za glavu je Sar. Obrnuta, ona postaje Ras na arapskom i hebrejskom, Raish u Haldeji, Rash, kod Samarićana i Ryas kod Etiopljana - sva sa značenjem glava, šef i dr. Na arapskom imamo Kid, u smislu vladanja, regulacije, član sporazuma, obligacija, koja obrnuta, postaje uz do-dato e, grčko dike pravda. Na Koptskom imamo Cholm, kruna. Obrnuto, dobijamo na hebrejskom, Molok ili Malec, Kralj, ili onaj koji nosi krunu. U Kou-onen, ili najstarijem kineskom spisu, hijeroglifsko O ili Ge [He ili Khi, s početnim slovima koja su promenjena], bilo je Sunce: na persijskom, Gwar i na Turskom Giun. Yue [o], Uh i na turskom Ai. Pamti se da je u Egiptu i na drugim mestima, Sunce originalno bilo ženskog roda, a Mesec muškog. U Egiptu loh je bio mesec: i u praznicima Bakoa, oni su stalno uzvikivali Euoi Sabvi! Euoi Bakhe! Io Bakhe! Io Bakhe! Bunsen nam daje sledeće lične zamenice za on i ona: 36

On

Ona

Hrišćanski Aramejski ....... .......Hu....... .... Hi 37

Jevrejski Aramejski............ .......Hu....... .... Hi Hebrejski.......................

.......Hu’....... ....Hi’

Arapski........................

.......Huwa.... .....Hiya

Tako, Neizrecivo Ime ne samo da sjedinjuje Veliku Filosofsku Ideju da je Božanstvo, Ens, (Latinska reč za Biće), To On, (Hebrejska reč za Biće), Apsolutno postojanje, da je ona ta s kojom Suštastvo treba da Nastane, jedina Supstanca Spinoze , Biće, koje nikad nije moglo da ne postoji, kao suprotno onom koje samo nastaje, ne Priroda ili Duša Prirode, već ono što je stvorilo Prirodu i ideja Muškog i Ženskog Principa, u svom najvišem i najdubljem smislu, u razumu kojim je Bog prvobitno shvatio u Sebi sve što postoji: da materija nije postojala zajedno s Njim ili nezavisno od njega, da on nije samo oblikovao i uobličio prvobitni haos u Univerzumu već da je Njegova Misao manifestovala sebe spolja u tom Univerzumu, koji je tako nastao a da pre toga nije postojao, osim kao shvaćen u Njemu, da su Generativna Moć ili Duh i Produktivna Materija oduvek, od drevnih smatrani Ženskim Principom, u stvari bile u Bogu i da je On Bio, da Jeste i da Će uvek biti, u Kome sve drugo živi, kreće se i ima svoje postojanje. 38

To je bila velika Misterija Neizrecivog Imena. Taj pravi raspored njegovih slova i naravno, nje-govo pravo izgovaranje i značenje, ubrzo su postali izgubljeni za sve osim za izabranu nekolicinu, na koje je ona bila ograničena. Bila je skrivana od običnih ljudi, pa je Božanstvo, metafizički tako nazvano, postalo lično i shvatljivo i bilo im je stvaran Bog u kojeg su verovali jer je to bilo u dometu njihovih sirovih sposobnosti. Diodorus kaže da je ime koje je Mojsije dao za Boga bilo IAD. Teodorus kaže da su Samarićani nazvali Boga Iabe , a Jevreji IAO. Filo iz Biblosa daje oblik IEYO, a Klemens iz Aleksandrije Iaoy. Makrobius 39

kaže da je ono bilo jedan prihvaćeni aksiom među Paganima, da je troslovno IAD bilo sveto ime Vrhovnog Boga. I, Klarijansko proročište kaže: Shvati ti da IAO jeste veliki Vrhovni Bog, koji vlada nad svime. Slovo I je označavalo Jedinstvo, a A i D, su prvo i poslednje slovo grčkog alfabeta. Odatle potiče vrlo čest izraz: ]a sam Prvi i ja sam poslednji, i osim Mene nema drugog Boga. Ja sam A i O, Prvi i Poslednji. Ja sam A i O, Početak i Završetak, koji Jeste, koji je Bio i koji će Biti: Svemoćni. Jer, u ovome mi vidimo u glavnim crtama veliku istinu, Bog je sve u svemu - Uzrok i Posledica - početak, ili podsticaj ili Generativna Moć: Završetak ili Rezultat ili ono što je stvore-no, jer je On u stvarnosti sve ono što jeste, sve što je ikada bilo i sve što će uvek biti. U tom smislu, ništa osim Njega ne postoji večno, večno zajedno s Njim, nezavisno od Njega i samopostojeće ili samostvoreno. I tako, značenje izraza, Alohayim, DTČ?# imenica, množina koja se koristi u odnosu na kreaciju kojom počinje Postanje, s jedinstvenim glagolom i s imenom ili titulom Ihuh-Alhim, mrr koja se pojavljuje prvi put u 4. stihu Druge Glave iste knjige, postaje jasno. Alhim trn^Kje ukupno jedinstvo manifestovane Kreativne Snage ili Moći Božanstva, Njegovih Emanacija i Ihuh-Alhim mrrje Apsolutno Postojanje, ili Suštastvo ovih Moći i Sila, čije su one Aktivne Manifestacije i Emanacije. Ovo je bila duboka istina skrivena u drevnim alegorijama i sakrivena od svih pogleda, dvostru-kim velom. Ovo je bilo ezoterično značenje stvaranja i produkcije kosmogonija Indusa, Haldejaca i Feničana i Aktivne i Pasivne Moći Muškog i Ženskog Principa - Neba i stvaranja njegovih Svetlećih Tela i nastanka Zemlje. Sve je skriveno od neznalačkih pogleda, kao nešto iznad njihovog shvatanja, doktrina u kojoj materija nije večna, ali gde je Bog jedino pravo Postojanje, Apsolutno, iz Kojeg sve nastaje, Kome se sve vraća i iz Kojeg svi moralni zakoni izbijaju, ne iz odnosa stvari, već iz Njegove Mudrosti i Suštastvene Pravde, kao Svemoćnog Zakonodavca. I, ova Prava Reč, tačno izgovorena, izgubljena je, jer je njeno značenje bilo izgubljeno, čak i među Hebrejima, mada mi još uvek nalazi-mo ime (njeno stvarno značenje je bez sumnje), u Hu, kod Druida i Fo-Hi, kod Kineza. Kada razmišljamo o Apsolutnoj Istini, Lepoti ili Dobru, ne možemo da se trenutno zaustavimo u apstrakciji ijedne od njih. Primorani smo da dovedemo u vezu svaku od ovih s nekim živim i materijalnim Bićem, u kojem ona imaju svoju osnovu, nekom biću koje je prvi i poslednji princip svake. Moralna istina, kao i svaka druga univerzalna i suštinska istina, ne može da ostane samo puka apstrakcija. Apstrakcije su nestvarnost. U nama, moralna istina je prosto skrivena. Mora da negde postoji Biće koje ne samo da razmišlja o njoj, već je stvara. Ona ima sledeće karakteristike: ona nije samo, pred očima naše inteligencije, univerzalna i neophodna istina, već obaveza za našu volju. Ona je Zakon. Mi ne donosimo taj zakon sami. On je nametnut nama zbog nas: njegov princip mora da bude izvan nas. On zahteva zakonodavca. On ne može da bude biće na koje se zakon primenjuje, ali mora biti onaj koji poseduje u najvišem stepenu sve osobine moralne istine. Moralni zakon, univer-zalan i nužan, obavezno ima za svog tvorca suštinsko biće - sastavljeno od pravde i milosrđa, njegov autor mora da bude biće koje poseduje obilje oba. Pošto sve lepe i sve prave stvari ističu sebe, one ukazuju na Jedinstvo koje je apsolutna Istina, i to Jedinstvo, na apsolutnu Lepotu, tako se svi moralni principi ujedinjuju u jedan princip, koji je Dobro. Tako, mi sami dolazimo do koncepcije Dobra po sebi, do Apsolutnog Dobra, koje je iznad svih pojedinačnih dužnosti i definisano sa ovim dužnostima. Ovo Apsolutno Dobro mora da bude obavezni atribut Apsolutnog Bića. Nije moguće da postoji nekoliko Apsolutnih Bića - jedno u ko-jem su Apsolutna

Istina i Apsolutna Lepota, koje je drugačije od onog u kojem je Apsolutno Dobro. Apsolutno obavezno podrazumeva apsolutno Jedinstvo. Istina, Lepota i Dobro nisu tri različita su-štastva, već su jedno isto suštastvo, shvaćeno u svom osnovnom atributu - različite faze koje, u našim očima, sadrže Apsolutno i Beskonačno Savršenstvo. Manifestovana u Svetu Ograničenog i Relativnog, ova tri atributa su odvojena jedan od drugog i različita su u našoj svesti koja ne može da shvati ništa što nije raščlanjeno. Ali, u Biću iz Kojeg oni emaniraju, oni su nedeljivo sjedinjeni i to Biće, istovremeno tri u jednom, Koje objedinjuje u Sebi savršenu Lepotu, savršenu Istinu i savršeno Dobro, jeste Bog. Bog je obavezno princip Moralne Istine i lične moralnosti. Čovek je moralna ličnost, što će reći onaj koji je nadaren razumom i slobodom. On je sposoban za Vrlinu i Vrlina kod njega ima dva glavna oblika, poštovanje prema drugima i ljubav za druge, pravdu i milosrđe. . Kreacija, biće, ne može da poseduje stvarne i suštastvene atribute koje Kreator ne poseduje. Posledica može da crpi svoju stvarnost i postojanje samo iz svog uzroka. JJzrok sadrži u sebi, bar ono što je suštinsko u posledici. Karakteristika posledice je inferiornost, umanjenje, nesavršenstvo. Zavisna i izvedena, ona nosi u sebi obeležja i uslove zavisnosti i njena nesavršenost potvrđuje savr-šenost uzroka, inače, u posledici bi bilo nešto imanentno, bez uzroka. Bog nije logičko Biće čija se Priroda može objasniti dedukcijom i kroz algebarske jednačine. Kada se izvode osnovni atributi, atributi Boga se izvode jedan iz drugog, po modelu Geometrista i Sholastika i mi time ne dobijamo ništa osim apstrakcije. Moramo isplivati iz ove prazne dijalek-tike, da bismo došli do pravog i živog Boga. Prvo saznanje koje imamo o Bogu, ono o Beskrajnom Biću, nije nama dato a priori, nezavisno od svih iskustava. To je naša svest o sebi, istovremeno o Biću i ograničenom Biću, koja nas istovremeno uzdiže do koncepta o Biću, principu našeg pos-tojanja i Njega bez ograničenja. Ako nas postojanje primorava da se vratimo uzroku koji ima isto postojanje u nekom neograničenom stepenu, svi suštinski atributi postojanja koje mi imamo, pod-jednako zahtevaju svaki po jedan beskonačan uzrok. Bog tada nije više Beskonačno, Apstraktno, Neodređeno Biće čiji se razum i srce ne mogu dohvatiti, već stvarno Biće, odlučno kao i mi, moralna ličnost poput nas i izučavanje naše sopstvene duše će nas voditi, bez posezanja za hipotezama, ka konceptu o Bogu kao uzvišenom i onom koji ima vezu s nama. 40

41

Ako je čovek slobodan, Bog mora da bude isto tako. Bilo bi neshvatljivo da samo biće ima tu predivnu moć da upravlja sobom, da ima izbor i slobodnu volju, a da Biće, koje je njega stvorilo, tre-ba da bude subjekt potrebe za razvijanjem, u Kojem je uzrok u Njemu Samom, neka vrsta apstrak-tne, mehaničke, ili metafizičke moći, slabije od ličnog, dobrovoljnog uzroka što mi jesmo, i o kojem mi imamo najjasniju svest. Bog je slobodan jer smo i mi, ali on nije slobodan kao što smo mi. On je istovremeno sve što mi jesmo i sve što mi nismo. On poseduje iste atribute kao i mi, ali proširene do beskonačnosti. On poseduje tada beskonačnu slobodu sjedinjenu u jednoj beskonačnoj inteligenciji i, kako je Njegova inteligencija nepogrešiva, oslobođena od neizvesnosti promišljanja i trenutno opaža gde je Dobro, tako se Njegova sloboda izvršava spontano i bez napora. Kao što pripisujemo Bogu tu slobodu, koja je osnova našeg postojanja, isto tako pridodajemo Njegovom karakteru, po našem vlastitom, pravednost i milosrđe. U čoveku, to su vrline, u Bogu, to su Njegovi atributi. Što je u nama tegobno osvajanje slobode, Njemu je to Njegova sama priroda. Ideja o pravednom i poštovanje koje se odaje pravednom, znaci su uvažavanja našeg postojanja. Ako je poštovanje pravednog samo suština pravde, Savršeno Biće mora da poznaje i da poštuje prava najnižih Njegovih stvorenja jer im je On dodelio ta prava. U Bogu postoji suverena pravda, koja do-deljuje svakom ono što je zaslužio, ne prema varljivom izgledu, već prema ispravnosti stvari. I, ako čovek, ograničeno biće, ima

moć da zaboravi na sebe, da zaboravi svoju vlastitu ličnost, da voli dru-gog poput sebe i posveti sebe njegovoj sreći, poštovanju i savršenstvu, Savršeno Biće mora da ima, u nekom beskrajnom stepenu, tu nepristrasnu nežnost, tu Milost, Vrhovnu Vrlinu ljudske ličnosti. U Bogu postoji beskonačna nežnost prema Njegovim stvorenjima, manifestovana u Njegovom dava-nju postojanja nama, koje je On možda mogao da nam uskrati i, čini se da svakog dana ona nastaje sa bezbrojnim znacima Njegovog Božanskog Proviđenja. Platon je dobro razumeo tu ljubav Boga i izražava je ovim velikim rečima: Govorimo o uzroku kojije naveo Vrhovnog Reditelja Univerzuma da stvori i uredi taj Univerzum. On je bio dobar i on, kojije dobar bioje bez ikakvih zlih namera. Izuzetakje to stoje On želeo da stvorene stvari treba da budu, kolikoje moguće, poput Njega. Hrišćanstvo zauzvrat kaže: Bogje toliko voleo čoveka da muje dao Svogjedinog Sina (Jovan, Gl. 3:16). y

Nije ispravno izjavljivati, kao što se često čini, da je Hrišćanstvo na neki način otkrilo ovo ple-menito osećanje. Mi ne smemo da unižavamo ljudsku prirodu da bismo uzdigli Hrišćanstvo. Antika je znala, opisala je i primenjivala milosrđe, čiji prvi znak, toliko dirljiv i hvala Bogu! tako opšti - je dobrota, a njen najuzvišeniji je - heroizam. Milosrđe je posvećenost drugima i užasno nerazumno je smatrati da je ikada postojalo vreme u svetu kada je ljudska duša bila lišena tog dela svog nasleđa, moći posvećivanja. Ali, sigurno je da je Hrišćanstvo širilo i popularizovalo tu vrlinu i da, pre Hrista, ove reči nisu nikad bile izgovorene: VoliBližnjeg Svoga, Kao Sebe Samog (Mateja, Gl. 12-31). Milosrđe pretpostavlja Pravdu. Onaj ko voli svog brata taj poštuje i pravo svog brata, ali on čini i više, on zabo-ravlja svoje vlastito. Egoizam prodaje ili uzima. Ljubav se uzdiže kroz davanje. U Bogu, ljubav je ono što je u nama, ali kod Njega ona je u beskonačnom obimu. Bog je neiscrpan u svom milosrđu, kao što je neiscrpan u Svom Suštastvu. Taj Beskonačno Svemoćni i Beskonačno Milosrdni, koji, zadivljujuće dobrom voljom, izvlači iz grudi svoje beskrajne ljubavi koristi koje neprestano daje svetu i čovečan-stvu, a nas uči da što više dajemo - to više imamo. Kako je Bog sav pravda i sve dobro, On ništa ne može da poželi što nije dobro i pravedno. Kako je Svemoguč, šta god On želi On može da uradi i, sledstveno tome, On radi. Svet je delo Boga: on je stoga savršeno napravljen. Ipak, postoje poremećaji u svetu, koji pobijaju pravdu i dobrotu Boga. Princip koji je neraskidivo vezan sa samom idejom dobrog, govori nam da svaki moralni faktor zaslužuje nagradu kada radi dobro i kaznu kada radi loše. Ovaj princip je univerzalan i nužan. On je apsolutan. Ako se ne primenjuje u ovom svetu, to je pogrešno ili je svet loše uspostavljen. Ali, dobra dela ne prati uvek sreća, ni loša dela, nesreća. Ta činjenica je, međutim, češće mnogo očiglednija nego što je tačna. Ipak, vrlina koja je rat protiv strasti, puna poštovanja ali i puna tuge i patnje, ima poslednju za svoj uslov, ali je patnja, koja sledi posle poroka, teža i vrlina više doprinosi zdravlju, snazi i dugovečnosti, iako mirna savest koja prati vrlinu stvara unutrašnju sreću konač-no, javno mnjenje generalno odlučuje ispravno o ljudskim karakterima i nagrađuje vrlinu uvažavanjem i pažnjom, a porok prezrenjem i sramotom. Na kraju krajeva, pravda ipak vlada u svetu, a najsigurniji put ka sreći je i dalje put vrline, ali postoje izuzeci. Vrlina nije uvek nagrađena, ni porok nije kažnjen u ovom životu. Činjenice u ovom problemu su sledeće: Prvo, Princip nagrade i kazne u nama je potpun; svako dobro delo mora da bude nagrađeno, svako zlo mora jednom da bude kažnjeno. Drugo, Bog je pra-vedan jer je

svemoćan. Treće, u ovom svetu postoje pojedinačni slučajevi, kontradiktorni potrebama i univerzalnom zakonu nagrade i kazne. Šta je rezultat? Odbaciti dva principa - da je Bog pravedan, i da je zakon o vrlini i manama apsolutan - jeste uništavanje osnove celog zdanja ljudske vere.

Upražnjavati ih je kao prihvatanje da postojeći život treba prekinuti i nastaviti na nekom dru-gom mestu. Moralna osoba, koja se ponaša dobro ili zlo, i očekuje nagradu ili kaznu, povezana je s telom, živi s njim, služi se njim, zavisi od njega u nekoj meri, ali ona nije ono. Telo je sastavljeno od delova. Ono se smanjuje ili uvećava, ono je deljivo gotovo do beskonačnosti. Ali, to nešto koje ima svest o sebi, kaže: Ja, Meni, koje oseća sebe slobodnim i odgovornim, takođe oseća da je nesposobno za deljenje, da je ono bićejedno ijednostavno; da Ja ne može biti prepolovljeno, da ako se ud odseče i baci, da nijedan deo Mene ne odlazi s njim, da ono ostaje identično sebi pod mnoštvom pojava koje se jedna za drugom manifestuju. Ovaj identitet, nedeljivo i apsolutno jedinstvo ličnosti, je njegova duhovnost, samo suštastvo ličnosti. On nije ni u kakvom slučaju hipoteza koja treba da se potvrdi, da se duša razlikuje suštastveno od tela. Pod dušom podrazumevamo ličnost, ne kao odvojenu od svesti i atributa koji je sačinjavaju misli i volje. Postojanje bez svesti je apstraktno biće i nije ličnost. Ličnost je ta koja je identična, jedna, jedinstvena. Njeni atributi je razvijaju, ne dele je. Nedeljiva, ona je nerazlučiva i može da postane besmrtna. Ako apsolutna pravda nalaže ovu besmrtnost, ona ne zahteva nemoguće. Duhovnost duše je uslov i potrebna osnova besmrtnosti; zakon nagrade i kazne je njegova direktna demonstracija. Prva je metafizička, druga je moralni dokaz. Dodajmo ovoj težnji sve moći duše prema Beskonačnom, i princip konačnih uzroka, i dokaz besmrtnosti duše je potpun.

Bog je stoga, u Masonskoj veri, Beskonačna Istina, Beskonačna Lepota, Beskonačna Dobrota. On je Svetinja nad Svetinjama kao Tvorac Moralnog Zakona, kao Princip Slobode, Pravde i Milosrđa, Delilac Nagrade i Kazne. Takav Bog nije apstraktni Bog, već jedna inteligentna i slobodna ličnost Koja nas je stvorila po Sopstvenom liku, od Koga mi dobijamo zakon koji upravlja sudbinom i Čiji Sud mi čekamo. Njegova ljubav nas inspiriše u našim delima milosrđa. Njegova pravda upravlja našom pravdom i pravdom našeg društva i zakona. Mi stalno podsećamo sebe da je On beskonačan, jer, u suprotnom bismo degradirali Njegovu prirodu. Ali, On bi postojao u nama i da Njega nema, da Njegova beskonačna priroda nema oblike slične nama, oblike našeg vlastitog razuma i duše. Kako mi volimo Istinu, Pravdu i Plemenitost Duše, moramo da znamo da je to Bog kojeg mi volimo, u ovim posebnim oblicima, i da moramo da ujedinimo sve njih u jedan veliki čin pot-pune pobožnosti. Morali bismo da osećamo da stalno dolazimo i odlazimo, usred ogromnih sila Univerzuma, koje su same Sile Boga, da se mi, u našem učenju, kada dosegnemo do istine, suprot-stavljamo misli Boga. Kada shvatimo ispravno, mi saznajemo volju Boga koja je izložena kao pravilo za upravljanje Univerzumom i kada osećamo nesebičnu ljubav, treba da znamo da mi učestvujemo u osećanju Beskonačnog Boga. Tada, kada mi poštujemo moćne kosmičke sile, to neće biti slepa Vera u nekom Ateističkom ili Panteističkom svetu, već u Beskonačnog Boga s kojim ćemo se suočiti i osećati i poznavati. Tada ćemo biti svesni razuma Boga, svesni Božje svesti, osetljivi na njegova osećanja, i naše vlastito postojanje će biti u beskonačnom biću Boga.

Svet je celina koja ima svoju harmoniju, jer, Bog, koji je Jedan, ne može da napravi ništa što nije potpuno i harmonično delo. Harmonija Univerzuma odgovara jedinstvu Boga, kao što je neodre-đen kvantitet nepotpun znak beskonačnosti Boga. Reći da je Univerzum Bog, isto je što i priznati samo postojanje sveta, a poreći Boga. Dajte mu ime koje god želite, ali to je u osnovi ateizam. Sa druge strane, pretpostaviti da je Univerzum Božja praznina i da je On potpuno odvojen od njega, neodrživa je i gotovo nemoguća apstrakcija. Razlikovanje nije razdvajanje. Ja ih razlikujem, ali ne razdvajam sebe od svojih osobina i posledica. Tako, Bog nije Univerzum, mada je On svuda prisu-tan, duhom i istinom. Nama, kao i Platonu, apsolutna istina je u Bogu. Ona je Sam Bog u jednoj od Njegovih faza. U Bogu su, kao njihovom izvorištu, nepromenljivi principi stvarnosti i razumevanja. U Njemu, stvari trenutno dobijaju svoje postojanje i svoju razumljivost. Učestvovanjem u Božanskom razumu naš razum dobija nešto od Apsolutnog. Svako rasuđivanje razuma obavija obavezno istina i svaka oba-vezna istina pretpostavlja nužnost Postojanja. Tako, iz svakog pravca - metafizike, estetike i moralnosti iznad svega, mi se uzdižemo do istog Principa, opšteg centra i najviše osnove svih istina, sve lepote i svega dobrog. Istina, Lepota, Dobro samo su različita otkrovenja istog Bića. Tako dolazimo do praga religije u zajedništvu s velikim filosofima koji su sve proglasili Bogom i, istovremeno, sa religijama koje su prekrile zemlju i koje sve počivaju na svetim temeljima prirodne religije. Na toj religiji koja nam otkriva prirodnu sve-tlost datu svim ljudima, bez pomoći pojedinačnog otkrovenja. Sve dok filosofija ne dospe u religiju, ona je ispod svih verovanja, čak i onih najnesavršenijih, jer ona barem daje čoveku Oca, Svedoka, Utešitelja, Sudiju. Sa religijom, filosofija povezuje sebe sa čovečanstvom, koje, od jedne do druge tač-ke sveta, stremi prema Bogu, koja veruje i nada se u Boga. Filosofija sadrži u sebi opštu osnovu svih religioznih verovanja. Ona, takoreći, pozajmljuje od njih njihove principe i vraća ih njima obavijene svetlošću, uzdignute iznad neizvesnosti i obezbeđene od svih napada. Iz potrebe Njegove Prirode, Beskonačno Biće mora da kreira i da čuva Smrtna bića i Smrtnim bićima mora, u njihovim oblicima, da pruža i da im prenosi iz Svoje vlastite vrste. Ne možemo da razumemo nijednu konačnu stvar koja postoji bez Boga, kao Beskonačne osnove za nju, pa ni o Bogu koji postoji bez nečega. Bog je neophodan logički uslov za svet, njemu potreban uzrok, svet je neophodni logički uslov za Boga, Njemu potrebna posledica. U skladu je sa Njegovom Beskrajnom Savršenošću da kreira i da zatim održava, čuva i blagosilja sve ono što On stvori. To je zaključak mo-derne metafizičke nauke. Tok filosofije se iscrpljuje od Aristotela do Hegela, i prekida se zaključno s njim, zatim se ponovo okreće ka prastarim poteškoćama. Ako je u Njegovoj prirodi da kreira - ako ne možemo da shvatimo Njegovo postojanje, kao samog, bez kreiranja, bez kreiranog, tada bi ono što je On stvorio bilo koegzistirajuće s Njim. Da je On mogao da postoji i jedan trenutak, a da ne kreira, On je to takođe mogao, u bezbroju večnosti. I, tako, ponovo, vraća se posredno do nas stara doktrina o Bogu, Duši Univerzuma koja koegzistira s njim. Jer, ono što je On stvorio ima početak, i bez obzira na to koliko davno je kreiranje nastalo, jedna večnost je već protekla. Raspon između počinjanja i rcepočinjanja je beskonačan. Ali u neke stvari možemo biti sigurni. Mi smo svesni sebe - ako ne sebe kao supstance, onda barem kao Moći da postojimo, da radimo, da patimo. Svesni smo sebe, ne sebe kao da smo potpuno samonastali ili da smo samopostojeći već samo kao zavisni, prvo u postojanju i od tada, uz večnu podršku. Među osnovnim idejama svesti, koje su neodvojive od nje, i kao atomi samosvesti, nalazimo ideju o Bogu. Pažljivo ispitana od intelekta koji je istražuje, to je ideja o Bogu kao beskonačnom, savršeno moćnom, mudrom, pravednom, svevolećem, svetom i apsolutnom biću bez granica. Ona je nas stvorila,

sve nas, podržala nas, podržala sve, načinila naše telo, ne jednim činom, već serijom činova postojanja tokom neizmernog protoka godina - jer ljudsko telo je rezultanta svih kreiranih stvari - načinila je naš duh, našu misao, svest, dopadljivosti, dušu, volju i svima dala prirodni način za delovanja, dala svakom više njegovih ciljeva. Samosvest nas tako vodi ka svesti Boga ili bar ka svesti beskonačnog Boga. To je najviši dokaz našeg vlastitog postojanja i to je najviši dokaz o Njemu. Ako uopšte postoji Bog, On mora da bude sveprisutan u prostoru. Iza svake Zvezde On mora da postoji, kao što je On ovde. Ne može da postoji čestica u sunčanom zraku, ni mala ćelija života koju tek mikroskop pokazuje u semenoj spori mahovine, a da On nije tu. Takođe, On mora da je svuda prisutan u vremenu. Nema ni jedne sekunde vremena pre nego što zvezde počnu da svetle, da Bog nije u toj sekundi. U najudaljenijim nebeskim tačkama u Orionovom pojasu i u svakoj od miliona zvezda koje ljudi naseljavaju nema ni kvadratnog centimetra krečnja-ka gde Bog nije prisutan. On je u najmanje zamislivom ili čak u nezamislivo malom deliću vremena, i u svakoj sekundi njenog ogromnog i nezamislivog trajanja. Njegovo Ovde podudara se s Celim Kosmosom, Njegovo Sada je vršnjak sa Svim Vremenima. 42

Kroz ceo ovaj Kosmos, u svom tom Vremenu, Njegovo Biće se širi, rasprostire se nepodeljeno, deluje, ne trošeći se. Bog je, u svoj svojoj Beskonačnosti, savršeno moćan, mudar, pravedan i voli ceo svet. Njegovo postojanje je beskonačna aktivnost stvaranja i Njegovo davanje sebe Svetu. Biće sveta je postajanje, kreiranje bića i nastavljanje. Tako je sada, tako je bilo pre neizračunljivo i nezamislivo mnogo miliona doba. Sve ovo je filosofija, neizbežni zaključak ljudskog mišljenja. To nije mišljenje Koleriđža ili Kanta , već njihove nauke, ne onoga što su oni nagađali, već onoga što su znali. 43

44

U moći tog boravka Boga u materiji, mi kažemo da je svet Njegovo otkrovenje, njeno postojanje je prikaz Njega. On je u Svom radu. Mnogostruke aktivnosti Univerzuma su samo Njegov oblik de-lovanja, i sve materijalne stvari su u vezi s Njim. Sve raste, kreće se i živi u Njemu, samo preko Njega i samo na taj način. Neka se On izvuče iz prostora ispunjenog bilo čime, i taj prestaje da postoji. Neka on izvuče bilo koju osobinu Njegove prirode iz bilo čega i to prestaje da postoji. Sve mora da bitiše u Njemu, on je u svemu i prevazilazi sve. Neuspeh imaginativnih religija da postanu filosofija, ne sprećava da filosofija koincidira s pra-vom religijom. Filosofija, ili pre njen objekat rada, božanski poredak Univerzuma je intelektual-ni vodič neophodan religioznim osećanjima. Dok istražuje prave odnose konačnog, ona ostvaruje stalni napredak i samokorigujuću meru savršenog zakona Jevanđelja Ljubavi i Slobode, i načine uvođenja duhovnosti te otkrivene religije. Ona uspostavlja zakon razjašnjavanjem njegovih uslova, ona navodi duh da vidi svoj put popravljanja života i povećanja sreće. Dok je religija bila stacionarna, nauka nije mogla da deluje sama i kada je obema dopušteno da budu napredne, njihov interes i cilj su postali poistovećeni. Aristotel je počeo da pokazuje kako religija može da bude uspostavljena na intelektualnim osnovama; ali osnova koju je on postavio bila je previše uska. Bekon, dajući fiiosofiji konačan cilj i metod, dao joj je istovremeno sigurniju i samorastuću osnovu za njen dalji rast. Naš stav je da su intelektualna bića okružena ograničenjima i pošto su ova poslednja stalna, ona imaju za inteligenciju praktično vrednost zakona u čijem istraživanju i primeni je sadržan taj prividno be-skrajni galop intelektualnog i moralnog napretka koji pokreće i oplemenjuje osećanje religije. Titula Sveca je obično čuvana za one koji su se hvalili preziranjem filosofije, zbog čega se vera saplitala, a osećanja su je pogrešno vodila, sve dok znanje nije postalo, po količini i kvalitetu, dovoljno prisutno da pročisti veru i obezbedi korisno

usmerenje znanja. Nauka se sastoji od onih zrelih zaključaka iz iskustva, koji potvrđuju sva druga iskustva. Ona nije kruti sistem koji nije sklon reviziji ili promeni, već napredno razmišljanje između neznanja i mudrosti, delimično formulisano od Platona, čiji je direktni cilj sreća, a podsticaj najviša vrsta lju-bavi. Nauka razume i sjedinjuje sve što je zaista vredno u starim šemama meditacije - heroike - ili sistema akcije i pokušaja, i mistične teorije duhovnog, kontemplativnog zajedništva. Slušajte mene, kaže Galen, kao glas Eleuzijskog Hijerofanta, i verujte da izučavanje misterija Prirode nije manjeg značajno od njihovih nisu ništa manjepogodne da pokažu mudrost i moč Velikog Stvoritelja. Njegove pouke i prikazi su bili nejasni, ali naši sujasne i nepogrešivil y

Nauci dugujemo to što nijedan čovek više nema pravo da sebe smatra centralnom tačkom oko koje se okreće ceo Univerzum života i kretanja - zbog čije ogromne važnosti i za čiju udobnost, čak luksuznu lagodnost i zadovoljstvo je ceo Univerzum napravljen. Sa jedne strane, ona je nama poka-zala beskrajni Univerzum zvezda i sunca i svetova s nemerljivim udaljenostima od jedne do druge, u čijem veličanstvenom i uzvišenom prisustvu tonemo i naš svet čak pada u beznačajnost dok nas je, sa druge strane, mikroskop doveo u vezu s novim svetovima organizovanih živih bića, nadarenih osećajem, nervima, apetitom i instinktima, u svakoj suzi i svakoj kapi ustajale vode. Nauka nas uči da smo mi samo infinitezimalna veličina velike celine koja se širi na sve strane oko nas, iznad i ispod nas, beskonačna u svojoj složenosti, i koju samo beskonačna mudrost može da shvati. Beskonačna mudrost je uredila beskonačnu smenu bića, uvođenjem potrebe rađanja, ras-padanja i smrti, i načinila najuzvišenije vrline mogućim, obezbeđujući te sudare, suprotnosti, isku-šenja i tegobe bez kojih čak ni imena za njih nikad ne bi bila izmišljena. Znanje je pretvorivo u moć (latinska fraza: Scientia potentia est) a aksiomi u pravila za korisnost i obavezu. Moderna nauka je društvena i komunikativna. Ona je moralna koliko i intelektualna, moć-na, a ipak miroljubiva i nepristrasna, povezujući čoveka sa čovekom i njih s Univerzumom ispunja-vajući detaljno obaveze i negujući podstreke vrline i, obezbeđivanjem jakih dokaza o konzistentnosti i identitetu svih interesa, uvodi saradnju umesto rivalstva, velikodušnost umesto ljubomore i teži, daleko moćnije od svih drugih oblika, da shvati duh religije lečenjem okorelih bolesti koje, ako ih pratimo do njihovog stvarnog porekla, nalazimo ukorenjene u neznalačkoj pretpostavci o blagoj oštrini Proviđenja i posledičnoj pohlepi sebičnih ljudi da omeđuju ono što je navodno oteto od njih, za sebe, ili da pre ukradu jedan od drugog, umesto da u miru uživaju u svom. y

Mi, verovatno, nikada nećemo dospeti do tih viših oblika koji sadrže prave razlike u stvarima, uključujući potpuno otkriće i tačan izraz njihove prave sadržine i suštine. Mi ćemo zauvek biti neuspešni u otkrivanju najopštije i najjednostavnije prirode, vrhovnih ili najdubljih zakona. Naši najširi aksiomi objašnjavaju brojne fenomene, ali isto tako su, u istom stepenu, činili i principi ili elementi starih filosofa, i krugovi i epicikli drevnih astronoma. Ni jednom slučaju kauzalnosti ne možemo pripisati celinu svih uslova, to ne možemo iako ipak možemo da ih reprodukujemo u praksi, možemo da ih sve mentalno razlikujemo, bez znanja suštine stvari uključenih u njih. Zato, ne smemo nesvesno da pripisujemo tu apsolutnu sigurnost aksiomima koje su drevni religiozni pri-pisali verama, ni da dozvoljavamo umu koji uvek teži da izdvoji sebe i njegovo prihvatanje da zabo-ravi prirodu procesa kojim je on zamenio naučno opštim tekovinama, i da se tako, sa jednim, kao i sa drugim, uspostavi osnova za samozavaravanje njihovom pedantnom i praznovernom upotrebom. 45

Sumnja, koja suštinski prethodi svim napredovanjima i otkrićima, mora da prati na svim nivo-ima čovekov napredak. Njegov intelektualni život je večiti početak priprema za rođenje. Sposobnost sumnjanja i preispitivanja, bez kojih bi ta upoređivanja i rasuđivanja bila beskorisna, po sebi je božansko preimućstvo razuma. Znanje je uvek nesavršeno ili je celovito samo u prikazu beskonačne trke u kojoj otkriće umnožava sumnje, a sumnja vodi ka novom otkriću. Ponos nauke nije toliko u njenim očiglednim rezultatima, već u njenoj poznatoj nesavršenosti i sposobnosti neograniče-nog napretka. Prava religiozna filosofija nekog nesavršenog bića nije sistem vere, već, kao što je Sokrat mislio, beskrajno traženje ili približavanje. Konačnost je samo drugo ime za zbunjenost ili poraz. Nauka se raduje religioznom osećanju, bez rezerve, i razvija nedokučivu misteriju o Jednom Vrhovnom u eksplicitnom i praktičnom Obliku, koji ne objašnjava Njegovo Suštastvo, koje je pot-puno van domašaja nama i više nego što naše sposobnosti mogu da se uzdignu, već Njegovu Volju, i tako podstiče beskrajni entuzijazam večnim akumuliranjem novih ciljeva za osvajanje. Mi smo odavno shvatili da je to znanje korisno, počinjemo da shvatamo da je to moral i na kraju, shvatićemo da je on religijski. Bog i istina su nedeljivi; znanje o Bogu je imovina zaštitničkih svetilišta istine. Srazmerno tome koliko su misao i cilj pojedinca naučeni da se konformišu s pravilima ispravnog, propisanih od Vrhovne Inteligencije, toliko će njegova sreća više napredovati, a svrha njegovog postojanja biti ispunjena. Novi život se tako pokreće u njemu; on više nije izolovan, već je deo večne harmonije oko sebe. Njegova greš-na volja je preusmerena pod uticajem više volje koja nju obaveštava i oblikuje na putu njene prave sreće. Moć čoveka da nasluti vidljive istine samo je uslovna privilegija; mentalna nadahnutost, poput fizičke, prolazi kroz razređeni medij. Ipak, čak i kada je istina stečena takoreći kroz intuiciju, ona je bila prividna ili barem nesavršena, opijena iznenadnim otkrićem, ona je uvek saopštavana kao pot-puna, pouzdana i božanska. I, mada je ljudska slabost uvek morala da se vraća čistom i savršenom izvoru, otkrovenja koja su nekad bila široko prihvatana i visoko cenjena zbog posedovanja suštin-skog sadržaja, ona su i ovekovečila ne samo sebe već i masu izvedenih oblika slučajno povezanih s njima, dobijala su legalnost pod njihovim imenima. Magle greške su se zgusnule pod senkama propisa, sve dok slobodna svetlost nije ponovo rasterala noć vekova, spasavajući pravo bogatstvo iz praznoverja koje je trulilo i nestajalo u njihovim dodacima.

Čak i Varvarima je Priroda otkrila moćnu silu i čudesnu mudrost, i stalno im je ukazivala na Boga. Nije čudno što su ljudi obožavali nekoliko stvari iz sveta. Svet materije je otkrovenje straha za divljaka Severnih podneblja. On se tresao pred svojim božanstvom na tronu od leda i snega. Munje, oluje, zemljotresi preplašili su prostog čoveka i on je u neobičnom video božanstvo. Velike stvari Prirode stalno su upućivale ljude da misle o svom Tvorcu. Alpi su veliki oltar Evrope, noćno nebo je čovečanstvu bilo svod hrama, ozvezdan, i svuda naokolo sa upozorenjem da poštuje, da ima poverenje i da voli. Sveti spisi za ljudsku rasu su propisi na zemlji i na Nebu. Ni jedan organ, ni jedno Imaj Milosti ne dodiruje srce kao zvonko talasanje neizmerno veselih morskih ili okeanskih talasa. Svake godine stari svet se zaodeva novom nevestinjskom lepotom i slavi Belu Nedelju (Uskrs), kada se u lepo Proleće svaki grm i drvo odenu novom slavom. Jesen je dug dan Svih Svetih (1. novembar, kao dan svih svetaca); a žetva je Misa Svih Svetih Čovečanstva (svih blagoslovenih). Pre nego što je ljudska rasa krenula na dole, niz padine Himalaja, da bi zauzela Aziju, Haldeju i Egipat, čovek je obeležavao svaki presudan trenutak godine, dugodnevicu i ravnodnevicu, i slavio verske praznike u njima. Čak i tada i uvek 46

od tada, materijalno je bilo, i oduvek je bilo, element ko-munikacije između čoveka i Boga. Priroda je puna religioznih pouka za misaonog čoveka. On dekomponuje materiju Univerzuma ne upuštajući se u njegove sile. On rešava fenomene ljudske istorije, ne dirajući samo besmrtni duh, on proučava zakon, način delovanja tih sila i tog duha, koji stvara materijalni i ljudski svet i ne propušta da ga ispuni poštovanjem, poverenjem, bezgraničnom ljubavlju beskonačnog Boga koji je izmislio te zakone materije i uma i njima održava ovaj divni Univerzum stvari i čoveka. Nauka ima svoj Novi Zavet, a lepota Filosofije je duboko dirljiva. Nepobožan astronom je lud. Bliskost trave sa drvećem daje nam dublju pouku o ljubavi i poverenju nego što mi možemo napabirčiti iz pisanja Fenelona i Augustina. Velika Biblija Boga je uvek otvorena za čovečanstvo. Večno cveče Neba čini se da ostvaruje uticaj ljupkosti na kratkotrajna cvetanja na zemlji. Veliku propoved je Isus propove-dao na planini koja je Njemu propovedala kao što je On ljudima, a Njegove stilske figure su bile prve prirodne figure o činjenicama. 47

Ako več sutra treba konačno da nestanem, onda ču naći utehu za danas i težiti osobinama koje ne traju duže. Moji očevi će meni biti samo kao tlo iz kog moj kukuruzni hleb raste; mrtvi, oni su mi samo istruleli humus, njihova sećanja me malo interesuju. Potomci? Uopšte ne marim za buduće generacije čovečanstva! Ja sam samo jedan atom u stablu drveta i ne interesuju me ti koreni dole, ni grane gore. Ja ću zasejati samo seme koje će mi doneti žetvu danas. Strast može da donese moj zakon danas, a moja slavoljubivost da ga ukine sutra. Ne želim da znam nijednog drugog zakonodavca. Moralnost će nestati i koristoljublje će je zameniti. Heroizam će nestati i umesto njega nastaće div-ljačka surovost vukova, brutalno lukavstvo lisice, grabežljivost lešinara i izazov bogova od divljeg bika, ali, neće hladna, ledena hrabrost koja, zbog istine i ljubavi, čvrsto gleda u oči lica smrti i ide napred spremna da bude ubijena. Dopadanje, prijateljstvo, filantropija biće samo divlja mašta jed-nog manijaka, pogodan objekt za podsmehe, za smeh ili sažaljevanje. Ali, znajući da ćemo živeti večno i da Beskonačni Bog voli sve nas, možemo da posmatramo sva zla sveta i da vidimo da se samo sat pre svitanja pomalja svetlost. Čak i mi možemo zapaliti malu sveću da osvetlimo mrak dok još traje i da pomognemo sebi dok ne dođe dan-proleća. Večno jutro sledi iza noći: duga prekriva ramena svakog oblaka koji lije kišu dole da nastane cveće na zemlji i biseri na moru. Život se diže iz groba, duša ne može biti zadržana u ropstvu mesa. Ni jedan osvit nije beznadežan i nesreća je samo prag uzbuđenja. Iznad celog, velikog i širokog haosa ljudskih grešaka, prelepo sija mirna, jasna svetlost prirod-ne ljudske religije, otkrivajući nam Boga kao Beskonačnog Oca svih, savršeno moćnog, mudrog, pravednog, koji nas voli i savršeno svetog. Lepota naokolo prekriva sve strane Univerzuma, kao Velika Biblija Boga. Materijalna priroda je njen Stari Zavet, milionima godina star, debeo od večnih istina pod našim nogama, svetluca večnom slavom iznad naših glava; Ljudska Priroda je Novi Zavet od Beskonačnog Boga, svaki dan otkriva novu stranicu dok Vreme okreće listove. Besmrtnost stoji, čekajući da pruži nadoknadu za svaku nenagrađenu vrlinu, za svaku obrisanu suzu, svaku tugu, za svaku molitvu, svaku čistu nameru i emociju srca. I, iznad svega, iznad Prirode, Materijalne i Ljudske, iznad ovog Moralnog Života i iznad večne Prošlosti i Budućnosti, beskonačna Ljubav i lju-baznost Boga Oca, dolazi, obuhvatajući sve i blagosilja sve što je ikada postojalo, što jeste i što će biti. Sve je misao Beskonačnog Boga. Priroda je Njegova proza, a čovek Njegova Poezija. Nema Slučajnosti, nema Sudbine već Božje Veliko Proviđenje, koje grli ceo Univerzum u svojim grudima, hrani ga večnim trajanjem života. U prošlim vremenima je postojalo zlo koje ne možemo da razumemo, sada, postoje zla

koja ne možemo da otklonimo, ni da ih uskladimo sa savršenom Božjom dobrotom, ni po jednoj teoriji našeg slabašnog intelekta mi to ne možemo da razumemo. Postoje patnje, besmislice i gresi u celom čovečanstvu, u svakom narodu, u svakom čoveku i svakoj ženi. Oni su svi bili predviđeni Božjom Beskonačnom mudrošču, sve su predviđene Njegovim beskonačnim močima i pravdom i svima je odana Njegova beskonačna ljubav. Verovati u suprotno, bilo bi verovanje da je On stvorio svet da bi zabavio svoju dokonost besmislicama i agonijom čovečanstva, kao što je Domitijan imao običaj da muči i sakati insekte u agoniji. Tada bismo stvarno mogli očajnički da se sjedinimo u tom užasnom uzvikivanju Hajnea Avaj, Božja Satira pada mi teško! Veliki Tvorac Univerzuma, Aristofan Nebeski, sagnut pokazuje, snagom koja drobi, meni, mal-eckom, zemaljskom, nemačkom Aristofanu kako je moj vickasti sarkazam, u poređenju s Njegovim samo tužni pokušaj, i kakojadan samja nisko ispod Njega, u humoru, u kolosalnoj rugalici. 48

Ne, ne! Bog se time ne zabavlja s ovakvim obimom ljudskih patnji. Svet nije ni Ovde bez onog Narednog Života, telo bez duše, haos bez Boga, ni prokleto telo od duše Ovde, sa još gorim Narednim Životom, svet sa Bogom koji mrzi više od polovine stvorenja koje je On stvorio. Nema Divljih, Osvetoljubivih i Zlih Bogova. Postoji samo Beskonačni Bog koji je svuda viđen kao Savršeni Uzrok, svuda kao Savršeno Proviđenje koje nadmašuje sve i uz to boravi svuda sa savršenom moči, mudrošču, pravdom, svetlošču i ljubavlju, obezbeđujući za budućnost blagostanje svakome i za sve, koji predviđa i brine za svaki mehurić koji pukne u velikom nizu ljudskih života i ljudskih istorija. 1

Cleanthes (301-232), filosof Stoik, uneo je religiozni žar u učenje Zena, njegovog učitelja, naglašavajući verovanje da je univerzum živa celina i da Bog oživljava sve u univerzumu. Napisao je 50tak radova, od kojih su ostali samo fragmenti. Na početku je bio je bokser. Samo sa četiri drahme je došao u Atinu gde je slušao predavanja Kratesa zatim Zena-Stoika, izdržavajuči se kao nosač vode za bašte tokom noći. Njegova moć strpljivog trpljenja ili možda njegove sporosti, donela mu je nadimak Magarac-, ali je zbog njegovih visokih moralnih vrednosti poštovan toliko da je posle smrti Zena 263. godine, on postao šef škole. Ipak, on je nastavio da sebe izdržava radom svojih ruku. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 2

Zenon iz Citiuma, Kipar; (334-262 p.n.e.) Grčki mislilac. Bio je osnivač Stoičke škole filosofije, koju je predavao u Atini. Ova škola je stavljala najveći naglasak na dobrotu, mir u umu kroz život s vrlinama i u skladu s prirodom. Ova fi-losofska škola je bila dominantna u Helenskoj eri pa sve do Rimske. Zenona su opisali kao preplašenog, tamnoputog, koji je živeo skroman život - asketski. Ovo se poklapa s uticajem škole Cinika, i u određenoj meri je bilo prisutno u njegovim učenjima u školi Stoika. Bio je Cratesov učitelj, pokazivao je ogromnu sklonost ka filosofiji, ali uz veliku urođenu skro-mnost da bi prihvatio bezobraznost Cinika. Odbio je Atinsko državljanstvo, da ne bi ispao neveran prema zemlji u kojoj je rođen. O njegovoj smrti Laertius iznosi detalje: kada je izašao iz škole sapleo se i pao, slomio je nožni prst. Udario je pesnicom zemlju i citirao je rečenicu iz Niobe: Dolazim, Dolazim, zašto me ti zoveš? I, umro je na mestu, zadržavši svoje disanje. Tokom života Zenon je uživao veliko poštovanje za njegovu filosofiju i pedagoška predavanja. Između ostalog, dobio je Zlatnu krunu, a grobnica je izgrađena u njegovu čast zbog njegovog uticaja na mlade. Sledeći ideje Akademika, Zenon je podelio filosofiju na tri dela: Logiku (velika oblast koja uključuje retoriku, gramatiku, i teorije o ličnoj percepcijii mišljenja); Fiziku, (ne samo nauku, već božansku prirodu univerzuma); i Etiku, (cilj kojim se postiže sreća, ispravnim načinom života u skladu s prirodom). Izvori: Ad 1) Stoics and Sceptics: four lectures delivered

in Oxford; Edwyn Bevan, 1913. (Lecture I.; str.13-46; Ad 2) Encyclopedia of Philosophy; Donald M. Borchert; vol IX; str. 869-891. 3

Chrysippus iz Soli (280-207. p.n.e, Xpuai7T7roc; 6 Io\euc;) bio je Cleanthesov učenik i naslednik i šef Stoičke škole. Poštovan kao drugi osnivač Stoicizma, pokrenuo je uspehe Stoicizma kao najuspešnije škole u doba Grka i Rimljana. Plodan pisac, govorilo se da dnevno napiše 50 redova i pošto je bio dobar sagovornik, Chrysippus je često preuzimao dru-gu stranu u raspravama. Od oko 700 pisanih radova ni jedan nije preostao osim delova sačuvanih kod Cicerona, Seneke i drugih. Pričalo se da je Chrysippus dao vino magarcu da pije i da je umro od smeha pošto ga je video kako pokušava da jede tričarije, mada se sumnja u verodostojnost priče. Izvor: Ibid. 4

Milo, Titus Annius, umro 48. g. p.n.e, rimski političar i pristalica Optimatesa i ljuti protivnik Publius Clodiusa. Milo je organizovao grupe plaćenika i gladijatora i vodio ih u sukobe protiv Klaudija u Rim od 57. do 52. p.n.e. Kao Tribun 57, Milo je snažno pomagao zahtev za opoziv Klaudija koji je prognao Cicerona. Izvor: Ibid. 5

Octateuch je serija od prvih osam knjiga Starog Zaveta. 6

Mimansa, sanskrit Mimansa (Razmišljanje ili Kritičko preispitivanje), jedan je od šest ortodoksnih sistema (darshans) Indijske filosofije. Najverovatnije najstarija od njih je Mimansa koja je osnovna za Vedantu i ima ogroman uticaj na us-postavljanje Hindu zakona. Cilj Mimanse je da prenese pravila tumačenja za Vede i da obezbedi filosofsko opravdanje za pridržavanje Veda rituala. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 7

Mantras u Hinduizmu i Budizmu ili Mantra, sveti izgovor (slog, reč, ili stih), za koji se smatra da poseduje mističko i duhovno delovanje. Različite mantre se ili izgovaraju glasno ili tiho i interno ili u mislima, ili se ponavljaju neko vreme ili samo jednom. Mnoge mantre su bez ikakvog značenja, ali se smatra da imaju duboko delovanje i značaj i da pročiščavaju duhovnu mudrost. Jedna od najmočnijih i opštekorišćenih mantri u hinduizmu je sveti slog OM (AUM). Mantre su i dalje važne u Hindu religiji, ritualima i ceremonijama. Inicijacija kod Hindu sekti podrazumeva da guru tajnu mantru šapuće u uho iniciranog. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 8

Mahatma je sanskrit za Veliku Dušu. Ovaj epitet se obično dodeljuje uglednim ljudima poput Mohandas Karamchand Gandhi. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 9

Anaximenes iz Mileta (585-525. p.n.e.) bio je filosof i savremenik Anaksimandera, njegov učenik i prijatelj. Smatra se prvim filosofom zapadnog sveta. Smatrao je da vazduh, koji je različite sadržine,

predstavlja izvor svih postojanja. Sve je vazduh, na različitim nivoima gustine i pod uticajem toplote on se širi i od hladnoče koja ga skuplja po zapremini, on stvara nekoliko faza postojanja. Proces je postepen i nastaje u dva pravca, zavisno od toga da li toplota ili hladnoča preovlađuju. Na taj način je stvoren veliki disk zemlje. Slična kondenzacija je stvorila sunce i zvezde; a vatreno stanje ovih tela nastaje zbog brzine kojom se kreću. Izvor: Chamberss Encyclopcedia Vol. I.; str. 231. 10

Anaximander, Gr.: AvaČ;ipavSpo<; Anaximandros; 610-546. p.n.e.) bio je grčki filosof pre pojave Sokrata, živeo u Miletu, Jonski grad, danas na teritoriji Turske. Pripadnik je Miletske škole i bio je učenik Talesa iz Mileta. Nasledio je učitelja i bio je drugi učitelj škole, u kojoj su bili Anaximenes i možda Pitagora kao njegovi učenici. On je bio prvi filosof koji je zapisao svoja učenja, čiji su samo delovi sačuvani. Bio je rani zagovornik nauke i sagledavao je i pokušavao da objasni različite as-pekte univerzuma, njegovo poreklo. Tvrdio je da prirodom upravljaju zakoni, isti i za ljudsko društvo, i da sve što pomera ravnotežu prirode ne traje dugo. Anaximanderov doprinos filosofiji se odnosi na brojne discipline: u astronomiji je poku-šao da opiše mehaniku nebeskih tela u odnosu na Zemlju. U fizici njegova je postavka da je neodređeno (orapeiron) bilo izvor koji je odveo grčku filosofiju do novog nivoa koncepcijske apstrakcije. U geometriji, uveo je gnomon (onaj koji zna i ispituje) u Grčku. Napravio je mapu sveta što je uveliko doprinelo razvoju geografije. Carl Sagan iznosi da je on bio prvi naučnik koji je izvodio najranije zapisane naučne eksperimente. Izvor: History ofGreek Philosophy Thales to Democritus: B. A. G. Fuller, NY; 1923; str. 86-94. 11

Eleatici su bili škola filosofa pre Sokrata u Elei, grčkoj koloniji u Kampanji, u Italiji. Grupu je osnovao tokom ranog V veka p.n.e, Parmenides. Ostali članovi su bili Zenon iz Elea i Melissus iz Samose. Parmenides je smatrao da je nastajanje postoječih stvari, njihovi promenljivi oblici i kretanje, samo kopija pojedinačne večne stvarnosti (Biča), što je dalo osnovu za Parmenidesov princip daje sveje ujednom. Iz tog koncepta o Biču on je otišao dalje pa kaže da su sve tvrdnje o pro-menama ili ne-Biču, nelogične. Zbog toga što je on uveo metod osnovnih zahteva o izgledu logičkog koncepta Biča, on se smatra jednim od osnivača metafizike. Izvor: Ibid. 12

Možda jedna od najznačajnijih škola koju su osnovali Leucippus iz Mileta i Democritusa iz Trakije 440. p.n.e. Iz čisto filosofskih razloga i bez eksperimentalnih dokaza, oni su razvili spoznaju da se materija sastoji od nevidljivih i neuništivih atoma. Atomi su u neprestanom kretanju u okolnoj praznini i sudaraju se međusobno, slično s modernom kinetičkom teorijom. Potreba uvođenja praznog prostora između atoma pokrenula je, međutim, pitanja na koja nije bilo odgovora. Aristotel je odbacio ovaj pristup. Ideja je opstala i pojavila se 400 godina kasnije kod pesnika Lucretiusa, u delu De rerum natura (O Prirodi Stvari). Izvor: Ibid. 13

Anaxagoras, (Anaksagora; znači: gospodar skupa; 510-428. p.n.e.) bio je grčki filosof iz presokratove ere. Rođen je u Clazomenae u Maloj Aziji; bio je prvi filosof koji je preneo filosofiju iz Ionije u Atinu. Pokušavao je da naučno objasni eklipsu, meteore, dugu i sunce, koje je on opisao mnogo detaljnije i šire od Peloponezaca. Ono što je novo u Anaksagorinoj teoriji nisu delovi njegove kosmogonije, več principi na kojima je on nju zasnovao ili postavio. Prvo, on je prihvatio prin-cip Nenastajanja - koji je ranije bio

uredio Parmenides - prema kojem ništa ne nastaje iz onoga čega nema. Anaksagora sledi princip Univerzalne Mešavine, u kojoj tvrdi da je sve pomešano sa svime. Zatim, drži se principa Konačne Deljivosti, prema kojem ne postoje mineralne čestice materije - nema atoma. Konačno, prihvata princip Predominacije, da svaki spoj materije pokazuje osobine materije koja je predominantna u njoj. Tako, ako ima više vode od soli u mešavini, ljudi shvataju da je to voda; ali, ako ima više soli nego vode, oni shvataju da je to so. Prema Diogenesu Laertiusu i Plutarhu, on je pobegao u Lampsacus zbog nesporazuma s učenikom Perikleom. Anaksagora je čuven po tome što je uveo kosmologijski koncept Nous (Um), kao jedine naredbodavne sile. On je smatrao materijalnu supstancu kao beskonačno mnoštvo nepromenlji-vih osnovnih elemenata, smatrajući sva postojanja i nestajanja kao mešavinu stvaranja i odvajanja. Izvor. Encyclopedia of Philosophy; Donald M. Borchert; Vol. I.; str.181. 14

Peripatetička škola u Grčkoj je bila filosofska škola. Njeno učenje je proizašlo iz učenja njenog osnivača Aristotela, a Peripatetik je naziv za njegovog sledbenika. Škola je dobila naziv iz Peripatos ili peripatoi (nepinaroi, kolonade) po Liceju u Atini gde su se njeni članovi okupljali. Slična grčka reč peripatetikos (TiEpiTraTrjTiKoO se odnosi na šetanje, i zato je češće korišćen šetači. Po Aristotelovoj smrti, nastala je legenda da je on bio peripatetik učitelj, da je on predavao dok je šetao - i naziv Peripatetikos je zamenjen prvobitnim Peripatos. Škola datira iz 335. p.n.e, kad je Aristotel počeo da predaje u Lyceumu. To je bila neformalna institucija. Njeni članovi su izvodili filosofska i naučna istraživanja. Aristotelovi naslednici Ophrastus i Strato su nastavili tradiciju istraživanja filosofskih i naučnih teorija, ali posle sredine III veka škola je počela da odumire, a oporavak je trajao sve do Rimske ere. Kasniji članovi škole usmerili su se na očuvanje i komentarisanje Aristotelovih radova umesto da ih razrađuju i proširuju, i škola je počela da odumire da bi nestala u V p.n.e. mada je škola nestala, a izučavanje Aristotelovih radova su nastavili pripadnici škole tokom kasne Antike, Srednjeg Veka i Renesanse. Posle pada rimskog carstva radovi Peripatetika su izgubljeni za zapad, ali su na istoku bili ugrađeni u ranu islamsku filosofiju koja će imati veliku ulogu u oživljavanju Aristotelovih doktrina u Evropi u Srednjem Veku i Renesansi. Izvor: A Dictionary of Classical Antiquities, Mythology, Literature and Art; Oscar Seyffert; London; 1901; str. 67-70; 472. 15

Stoicizam je škola helenske filosofije koju je u Atini osnovao Zenon iz Citiuma početkom III veka p.n.e. Naziv je na-stao od obojene Stoa (ili portika) u Atini, gde je Zenon držao predavanja. Stoici su mislili da destruktivne emocije nastaju iz grešaka u donetom sudu, i da mudraci, ili lica s moralnim i intelektualnim savršenstvom, neće podleći takvim emocijama. Stoici su se bavili aktivnim odnosom između kosmičke određenosti i ljudskih sloboda i verovanjem da vrlina održava volju (nazvanu prohairesis) koja je u saglasnosti s prirodom. Zbog toga, Stoici su prikazivali svoju filosofiju kao način života i smatrali su da je najbolji indikator pojedinačne filozofije ljudi nečija filosofija, ne ono što on kaže - već kako se ponaša. Kasniji Stoici, kao što su Seneka i Epictetus, naglašavali su da pošto je vrlina dovoljna za sreću da su mudraci imuni na nesreću. Ovo verovanje je slično značenju fraze: stoički hladan, iako se smatralo da fraza ne uključuje radikalnu moralnost. Stoici su smatrali da samo mudraci mogu biti smatrani potpuno slobodnim i da su sve moralne devijacije podjednako neis-pravne. Od svog osnivanja, stoicizam je bio popularan u Grčkoj i širom Rimske Imperije, uključujući i Imperatora Marcusa Aureliusa, sve do kraja paganske filosofske škole 529.g. kada je po naredbi Justiniana I njihov paganski karakter smatran suprotnim Hrišćanskoj veri. Izvor: Ihid, str. 604. 16

537 Karakterističan izraz koji se odnosi na spoznajni i kognitivni ili intelektualni karakter kulturološke ili društvene grupe. Reč je Grčka, sinonim je za ideju, a etimološki je vezana za viziju ili vidljivu formu. Eidos je Antropološki pojam: nešto što se shvata ili se intuitivno spoznaje i ona se vezuje za Platona. Eidos u Platonizmu je Ideja, a kod Aristotela je oblik, suština 17

vrsta (genus). Ispoljava se kao oblikovanje u umu, kao koncepcija ili kao oblik nastao kroz intuiciju. Takođe, Eidos je spoznajni deo intelektualne strukture koji je nastao s kriterijumima uverljivosti i logikom koja je primenjena u mišljenju i delovanju, i osnovna ideja s kojom se oni s istom spoznajom povezuju i tumače iskustvo: logička struktura. Eidos je vidljiv uvek kada grupno ponašanje iskazuje intelektualni napor slične vrste. Spoznaju nečega čovek može da razume samo kroz sličnost ili analogiju. Izvor: Kompilacija iz: Merriam Webster Dictionary, El. Ed.; Oxford English Dictionary i Routledge History of Philosophy; IV Ed.; 2010; Vol. II; str. 29. i 171. 18

Jedna tragična i strašna sudbina jednog dvorca: Posle pada porodice Lovell koja je pružala podršku Ričardu III, dvo-rac je konfiskovan 1461. g. i prošao je kroz vlasništvo niza ljudi dok ga nije kupio Ser Tomas Arundel iz Lanherne 1544. Arundeli su stara porodica s velikim imanjima u Viltširu. Zamak je konfiskovan kada je Ser Tomas, tvrdi Rimokatolik -bio pogubljen zbog izdaje 1552., ali je 1570. dvorac otkupio njegov sin Ser Metju Arundel. Arundeli, predvođeni Tomasom Arundelom, prvim Baronom Arundela iz Vardoura, kasnije postao poznat kao najaktivniji Katolik u Engleskoj u doba Reformacije je, prirodno, bio s Rojalistima u Engleskom Građanskom Ratu. Tokom tog rata Tomas Arundel, drugi ba-ron Arundel Wardoura, je bio van dvorca po kraljevom nalogu i tražio je od svoje supruge Ledi Blanche Arundel (stare 61 g) da brani dvorac s garnizonom od 25 profesionalnih ratnika. I, 2. maja 1643. ser Edvard Hangerford je s 1.300 ljudi Parlamentarne Armije, zahtevao ulazak da bi proverio da li u njemu ima Rojalista. Nije dobio saglasnost pa je započela opsada. Posle pet dana zaprečeno im je potpunim uništenjem. Ledi Arundel se odlučila na predaju, zamak je preuzet pod komandom Pukovnika Edmunda Ladloua. Lord Arundel je umro od rana posle bitke u Lansdouvne, a njegov sin, Henry III, Lord Arundel je postavio opsadu pred svojim dvorom, razrušio njegov najveći deo i primorao Parlamentarni garnizon da mu se preda u martu 1644. 19

Speusippus (408-339.g p.n.e.) drevni Grčki filosof. Speusippus je bio Platonov nećak koji je posle smrti Platona nasle-dio Akademiju i ostao na njenom čelu narednih osam godina. Posle infarkta, on je, međutim, predao stolicu Ksenokratu. Iako je bio naslednik Platona u Akademiji, često je menjao Platonova mišljenja. Odbacio je Platonovu Teoriju o Oblicima, i gde god je Platon uneo Boga kao vrhovni Princip, Speusippus je zagovarao da je Bog možda tek drugi. Predavao je Platonov dogmatizam i kasnije je postao Skeptik. Nastavio je tok Akademije ka prikazivanju stvarnosti kroz matematiku što je raz-ljutilo Aristotela. Izvor: Routledge Encyclopedia of Philosophy, London and New York: Routledge (1998); str. 8239. 20

Olen (Gr. ’n\r|v) je bio legendarni rani pesnik, bard, vidovnjak i pisac himni iz grada Licije, u zemlji Hiperborejaca, koji je došao u Delos gde su njegove himne slavile prve službenice Apola na ostrvu gde je rođen bog, i one druge, i bile su deo kulta u Delosu u vreme Herodota. Delfijska proročica Boeo

pripisuje njemu uvođenje kulta Apola i pronalazak epskog metra. Mnoge himne, nomes (obične pesmice s horom koji je pratilo igranje u kolu), i svetilišta, pripisana Olenu, su očuvani u Delosu, mestu rođenja Apola. Legenda, koja se posebno pripisuje njemu, bila je ona o Apolovom boravku među Hiperborejcima. U njegovim himnama on je slavio Opis i Arge, dve devojke, Hiberborejke koje su osnovale kult Apola u Delosu i u himnama Eilythyia, rođenje Apola i Artemis i osnivanje svetilišta u Delosu. Njegovo, verovatno, pore-klo iz Liciana, podržava stav da je kult Apola bio uvezen u Grčku. Njegova poezija je bila sveštenička. Izvor: Encydopedia Britannica, 1911; Vol. XX; str. 77. 21

The Pleasures of Imagination, Mark Akenside; London; 1806. Book I.; str. 15. 22

MAIA> Pleiades (sazvežđe, zvezdani klaster), mitskih sedam sestara (u Taurusu i Hyadesu), trepere visoko na nebu severne hemisfere u jesen i zimu. Maia je jedna od sedam mitskih sestara, najstarija ćerka Atlasa i Pleione. (Prema drugom izvoru, Euroword Dictionary, ćerka Titana Oceanusa i Tethyse nazivana je i morska nimfa. Odnosi se na bilo koju od oke-anskih nimfi koje su ćerke Oceanusa i Tethyse u grčkoj mitologiji). Maia zrači 660 puta više energije od Sunca, na površini je oko 12,600 Kelvina. Udaljena je od zemlje 385 svetlosnih godina. Izvor: A Smaller Classical Dictionary of Biography, Mythology, and. Geography. William Smith, 1896 NY. str. 312. 23

Jan Baptist van Helmont, rođen 1580, Belgija [Brisel], umro 1644, u Vilvoorde. Bio je lekar, filosof, mistik i hemičar u Španiji, Holandiji i Belgiji, koji je spoznao postojanje inertnih gasova i pronašao je ugljendioksid. Izvor: Jhe Encydopedia Britannica, El. Ed. 24

Cassius Maximus Tyrius (Maksimus iz Tira), bio je grčki retoričar i filosof u doba Antoninesa i Commodusa, II vek p.n.e. Poput sofista iz njegovog doba putovao je mnogo i držao predavanje gde god je mogao. Iako je nominalno bio Platonista, u suštini je bio Eklektik i prethodnik Neoplatonista. Iza njega je ostao 41 rad o teologiji, etici i drugim filosof-skim temama. Po njemu, Bog je Vrhovno Biče, nedeljivo i mada nazivano brojnim imenima, Njemu se moglo priči samo razumom. Izvor: Encyclopedia Britannica (XI ed. Vol. XVII.). ed. 1911., str. 927. 25

Jephthah je ličnost iz Starog Zaveta, jedan od sudija u Izraelu u periodu od šest godina između osvajanja Kanaana i prvog kralja. Jephthah je živeo u Gileadi i bio je član Plemena Manasseh. Rodila ga je bludnica i kasnije je bio vođa bande avanturista. Ime Jephthah je skraćenica od Yftah-Yah ili Yftah-El (Bog otvara/može da otvori ... matericu). Kada je Bog rekao Abrahamu da žrtvuje Isaaca, to je bio samo test Vere i On nije želeo da dođe do izvršenja. Jephthah je svojom voljom, a da Bog to nije tražio od njega, dao zavet da će ponuditi kao žrtvu svoju ćerku za žrtvu ako bude pobednik u bici. Na kraju, zavet je morao da bude izvršen i da bi Bog ukazao na dva smrtna greha: pobedu i osvetu. Tako, suprotno Abrahamovoj žrtvi kojom bi se prekinulo potomstvo, Jephthahova žrtva bi prekinula njegovo potomstvo pre nego što je počelo (njegova ćerka, kada je saznala da treba da bude žrtvovana, zatrudnela je pre braka (Sudije 11:37). P°d nazivom Jephthah, postoji mesto, Isus Navin Gl. 15:43, i Gl. 19:14, 27. Izvor: Encyclopedia Judaica; Macmillan Thompson-Gale; 2007; Vol. XI; str. 122.

26

Tantal (Tantalus) je Grčka mitološka ličnost, poznata po tome što je osuđena na večnu kaznu u Tartaru. On je morao da stoji u vodi ispod krošnji voćki s niskim granama, s plodovima koji su uvek izbegavali da ih on dohvati, a voda je uvek bežala kad god je on pokušavao da pije. 27

U grčkoj mitologiji Phineas ili Phineus, Fineas je bio slepi Kralj Trakije, sin Agenora, koji je imao dar proricanja. Zevs, besan što je Phineas obelodanio mnoge planove bogova, kaznio ga je time što ga je stavio na jedno ostrvo s postavljenim stolom s hranom. Pri tome, on nije mogao ništa da jede zbog jedne harfistkinje, poročne, krilate žene, koja mu je otimala hranu iz ruku. Ovo se nastavljalo sve dok nije došao Jason s njegovim Argonautima. Ovaj je poslao krilate heroje Boreadse na nju, koji su uspeli da oteraju monstruma ali je nisu ubili, zbog molbe boginje duge Iris koja je obećala da Fineas neće više biti uznemiravan. Govorilo se da je zbog zahvalnosti Boreadima, Fineas rekao Argonautima kako da prođu Symplegades. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology, Vol III., Boston, 1870; str. 336. 28

Keres (Kr)pec;-duhovi smrti i propasti) su verovatno bile zli ženski dusi pušteni iz Pandorine kutije da prenesu čo-večanstvu kugu. Hesiod njih pominje indirektno u zapisu o tom događaju. On ih opisuje kao kakoi (zlo), nosoi (bolest i kuga) i lugra (nesreća). Izvor: Prelomena To The Study OfGreek Religion, Arturo et Margaritae Verrnall, Cambridge, 1908; str. 161-172. 29

Soloam, nekadašnje izraelsko naselje, staro preko 5000 godina je sada arapsko mesto Silwan u Istočnom Jerusalimu i južno od Starog Grada. Drevna zajednica koja je nastala oko zmije-kamena, Zoheleth, gde je Adonijah imao svoje svetkovine u vreme Solomona, u prostoru basena Siloama gde je Isus izlečio slepog čoveka od rođenja (Jevanđelje po Jovanu) i legendarnog tornja Siloama, čiji je pad bio znak opomene (Jevanđelje po Luki). Izvor: The Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 30

U grčkoj mitologiji Ananke (AvcryKr|) je personifikacija potrebe, nepromenljiva potreba vere, naslikana kako drži vreteno. Ananke je u Grčkoj literaturi personifikovana potreba ili nužnost. U Homerovom vremenu ta personifikacija još nije postojala, ali u posthomerovom periodu i bogovi su priznavali da su ograničeni u svojoj slobodi delovanja. Ananke je značajna u kasnijoj literaturi i teološkim spekulacijama, posebno u mističnom kultu Orfizma, ali u potpunosti postoji tek u kultu Korinta, gde je ona obožavana zajedno s Bia (Moć ili Sila). Zbog njene nepromenljive prirode, bilo je besmisleno davati njoj darove i žrtve - Ništa nijejače od grozne Potrebe kaže grčka poslovica. U mitologiji Rima, ona je bila nazvana Necessitas (potreba). Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 31

HEIMA’RMENE, personifikacija sudbine. [MoiRAE.]. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology, Smith - Boston 1870; vol. 2, str. 370. 32

Mexitli je jedno od imena acteškog boga rata Huitzilopochtli. U nazivu Mexitli kao i u drugim imenima Acteka, slovo x ili j je isto kao i glas š; zato, Mexitli i Meksiko bi pravilno trebalo izgovarati Mešitli, Mešiko. Ali Španski konkvistadori ga nisu kao takvog prihvatili. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI ed.; 1911; vol. 18; str. 329-330. 33

Paean, ili Paen, pesma ili pohvala pobedi. Himna ili zahvalnost Apolonu (izvedena iz imena Paian, koje je bilo Homerovo ime za lekara bogova. Izvor: Concise Oxford English Dictionary, 1990-2000, Microsoft Corp, elektronsko izdanje. 34

Supernaturalizam, naziv škole u modernoj Protestantskoj teologiji. Striktno govoreći, ovaj naziv je pogrešan, jer po definiciji Bog, koji je subjekt cele teologije je iznad prirode. Izraz je dobio svoje posebno značenje kao posledica sukoba tradicionalnih s naturalistima u doba racionalizma. Protiv napada Socinianaca, Deista i Neologista na ortodoksnu teolo-giju neki od njihovih protivnika su ukazali na: 1. Da se centralno verovanje Hrišćanske vere, iako je razumljivo, ne postiže samim razmišljanjem, ali se ipak njena istinitost potvrđuje proroštvima i mirakulima; 2. Biblija je božanski inspirisan i nepogrešiv izvor, iz kojeg se znanje i potvrde činjenica jasno izvode. Pascal je prvi razvio tu liniju apologetika. Zbog insistiranja na supernaturalističkim događajima, ova škola je kasnije nazvana supernaturalizmom. Takođe, to je verovanje u van-ovo-svetovnu oblast ili stvarnost, opšteprisutnu u svim religijama. Izvor: An Encyclopedia of Religion, Vergilius Ferm; Philosophical Library, NY., 1945; str. 750-751. 35

Izostavljanje, gubitak zvuka ili jednog ili više glasova na kraju reči. 36

Christian Charles Josias, Baron von Bunsen (1791-1860) Nemački diplomata, pisac i naučnik. Službovao je u Rimu, Vatikanu, Londonu i Švajcarskoj kao ambasador gde je proveo ostatak života. Pri dolasku na tron Prusije Frederick William IV je napravio veliku promenu u Bunsenovom životu. Nakon njihovog prvog susreta postali su bliski prijatelji za ceo život i razmenjivali su mišljenja i ideje u prepisci. Ranke je ova pisma objavio 1873. Književni rad je bio njegova najveća preo-kupacija. Otkriće dva drevna manuskripta dok je boravio u Londonu, jedan kraći tekst Epistles of St Ignatius, i drugi rad On All the Heresies, Bishop Hippolytus, naveli su ga da napiše Hippolytus and. his Age: Doctrine and Practice ofRome under Commodus and Severus (1852). Radio je na prevodu Biblije s komentarima, Bibelwerk. (Danas postoji moćan softverski pa-ket za pretraživanje Biblije i s komentarima, pod istim naslovom, verovatno po istoj ideji). U radu, Egypts Place in Universal History dao je rekonstrukciju hronologije Egipta, zajedno s odnosom jezika i religije, te zemlje, Njegove ideje iz ove oblasti je izneo u celosti u radu, objavljenom u Engleskoj pre njegovog odlaska iz Londona, u dva toma: Outlines ofthe Philosophy of Universal History as applied to Language and Religion (2 vol., 1854). Najveći njegov rad Bibelwerkfur die Gemeinde (Biblijski Komentari) je objavio, samo prvi deo, 1858, na kome je radio gotovo 30 godina; Smrt ga je sprečila da ga završi. Bibelwerk je objavljen posthumno (prvi, drugi i peti deo), a rad je završen po njegovoj ideji i rukopisima od Hollzmanna i Kamphausena, u devet tomova u periodu 1858-70^. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed, 1911; Vol. IV; str. 799. 37

Od Aram; posebno se odnosi na severnu granu Semitske porodice jezika, uključujući Sirijski i Haldejski. Aramejski jezik ima istoriju dugu 3.000 godina. To je bio jezik administracije carevina i jezik obožavanja božanstva. To je originalni jezik u velikim delovima biblijskih knjiga Danijela i glavni jezik Talmuda. Verovalo se da je Aramejski bio Hristov mater-nji jezik. Savremeni aramejski se danas govori kao prvi jezik u mnogim razbacanim zajednicama među Asircima. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 38

Baruch Spinoza, rođen kao Benedito de Espinosa (1632-1677) — ili Benedict de Spinoza—je bio holandski filosof. Misao i snaga Spinozinog rada nisu spoznati tokom njegovog života. On je u XVIII veku postavio temelje Prosvetiteljstvu i mo-dernom biblijskom kriticizmu uključujući i savremeni koncept ja, sebe, i univerzuma, i smatran je za najvećeg racionalistu XVII veka. Njegov najveći rad je posthumno objavljena Etika, u kojem se suprotstavio Dekartovom dualizmu uma i tela i koji mu je doneo priznanja zapadnih filosofa. U Etici, Spinoza je napisao poslednje nesumnjivo remek delo na Latinskom, u kojem su se fine teorije srednjovekovne filosofije konačno okrenule protiv sebe i potpuno raspale. Ipak, od kako je nazvan jeretikom, Spinozini sudari s vlastima su postajali sve veći. Na primer, upitan od dva člana iz njegove sinagoge, odgovorio je da Bog ima telo i da se o tome u svetim spisima ne kaže ništa drugačije. Kasnije su ga napali na stepenicama sinagoge, nožem i uzvicima jeretik. Imao je radikalne teološke stavove koje je iznosio u javnosti. Kao filosof, kaže za njega Steven Nadler, biograf: Nema sumnje daje on govorio samo 0 onim idejama koje će se kasnije pojaviti u njegovim filosofskim radovima. U tim radovima, Spinoza poriče besmrtnost duše; snažno odbacuje shvatanje o proviđenjskom Bogu— Bogu Abrahama, Isaka i Jakova i tvrdi da ni zakoni nisu bukvalno dati od Boga i da oni nisu više obavezujući za Jevreje. Spinoza je ukazivao da Bog postoji i da je apstraktan i da nije otelotvoren. Spinoza je shvatao Boga i Prirodu kao dva imena iste stvarnosti; uglavnom, kao jedno, fundamentalno suštastvo, koje je osnova univerzuma i čiji su niži oblici-jedinke u stvari načini i modifikacije, da su sve stvari određene s Prirodom da postoje, i da stvaraju posledice, i da se taj složen lanac uzroka i posledica može shvatiti samo delimično. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, Second Edition; Donald M. Borchert, Ed. in Chief; 2006; Vol. IV; str. 169-193. 39

Samarićani ili Šamerim (čuvari, kako su oni sebe zvali) su bili podeljeni u dve grupe: Dositeane i Sabaje. Sabaji su kasnije postali poznati kao Kushaniyya, današnji Samarićani su iz te grupe. Kushaniyya su odbijali da izgovaraju božansko ime i zamenjivali su ga izrazom Shema (Aramejsko za IME). Dositeani su, s druge strane upotrebljavali božansko ime ali, pošto oni više ne postoje, nije moguće znati kako su ga izgovarali. Mnogi naučnici tvrde da je izgovor božanskog imena Yahweh tačno, zbog objašnjenja Samarićana zapisanih na Grčkom, koji pišu to ime kao YaBe. Samarićani najčešće izgovaraju heth, veth, waw, pe ife kao b. Ali, ovi naučnici ne uspevaju da shvate da Samarićani, kao i rabini, zamenjuju Ime drugom rečju kada naiđu na Ime zapisano u Tori. Samarićani, nasuprot rabinima, ne čitaju Adhonai kada naiđu na Božje Ime, već YaBe ili na Samarićanskom izgovoru YaFe (Lepi). Izvor: Encyclopedia Britannica: ed. 1911; Vol. XXVI; str. 769. 40

Za drevne grčke matematičare geometrija je bila krunski dragulj u njihovoj nauci s kojom su ostvarivali potpunost i savršenstvo metodologije koju ni jedna grana nauke nije mogla da ostvari. Oni su proširili obuhvat geometrije na mnoge druge vrste geometrijskih slika, krivih linija i površi; oni su promenili njenu metodologiju pokušaja i nagađanja u logičku dedukciju; shvatili su da geometrija izučava večne oblike ili

apstrakcije u kojoj su fizički oblici samo sličnost i približnost; razvili su ideje aksiomske metode koje se koriste i danas. Velika imena u ovoj oblasti su bili: Tales iz Mileta, jedan od 7 mudraca sveta i za koga Aristotel kaže da je prvi grčki filosof; Platon, osnivač Akademije u Atini, i onaj koji je razliko-vao čistu i primenjenu matematiku; Pitagora, za kojeg Aristotel kaže da je njegova teorija pokrenula matematiku; Euklid, Aleksandrijac, pisac 13 knjiga o geometriji i teoriji brojeva; Arhimed iz Sirakuze, veliki matematičar i savetnik kralja Hiero; i dr. Izvor. Greece Geometry from Thales to Euclid; George Johnson Allman; London; 1889. 41

Sholasticizam je metod kritičke misli koji je dominirao u učenju akademika, sholasta ili predavača u srednjovekovnim školama i univerzitetima Evrope od 1100-1700. i program primene tog metoda jasnog izražavanja dogme u jednom rastu-ćem pluralističkom kontekstu. Poreklo se može locirati u Hrišćanskim manastirskim školama i ranim evropskim univerzi-tetima. Prvi univerziteti su bili u Italiji, Francuskoj, Španiji i Engleskoj, krajem XI veka. Na njima su izučavane umetnosti, zakoni, medicina i teologija. Sholasticizam nije toliko filosofija ili teologija koliko metod ili oblik učenja, jer on stavlja naglasak na dijalektičko razumevanje za proširenje znanja kroz zaključivanje i razrešenje suprotnosti. Sholastička misao je takođe poznata po rigoroznoj konceptualnoj analizi i pažljivom utvrđivanju suprotnosti, u razrešenju vere razuma. Izraz je korišćen da označi i metod i sistem. Primenjivan je na teologiju kao i na filosofiju. Sholastička teologija je drugačija od Patrijarške teologije s jedne strane, i pozitivne teologije s druge. Obrazovani su pravili razliku između theologia speculativa sive scholastica i theologiapositiva. Kao program, sholasticizam je započeo kao pokušaj harmonizacije delova srednjovekov-nih Hriščanskih mislilaca: da se harmonizuju brojni autoriteti s njihovim znanjima, i da se pomire Hrišćanska teologija s klasičnom i antičkom filosofijom, posebno Aristotela ali i Neoplatonizma. Remek delo T. Akvinskog Summa Theologica, je smatrano kao vrh sholastičke, srednjovekovne i Hrišćanske filosofije, koje je Akvinski počeo da piše dok je bio uprav-nik škole studium provinciale u Santa Sabina u Romu, koja je prethodnik pontifskog Univerziteta . Najvažniji predstavni-ci sholasticizma su Thomas Aquinas, Anselm od Canterberija, Peter Abelard, Alexander Hales, Albertus Magnus, Duns Scotus, William Ockham, Bonaventure i dr. Izvor: The Catholic Encyclopedia, Charles G. Herbermann Vol XIII; 2005 str. 1209.; i, Encyclopedia Svetog T. Akvinskog, Angelicum Britannica; XI Ed.; 1911; Vol. XXIV; str. 346. 42

Orionov Pojas se sastoji od tri svetle zvezde Alnitak, Alnilam i Mintaka. Preko njih se najlakše zapaža konstelacija Orion. Ove zvezde leže gotovo u pravoj liniji, pa se mogu shvatiti i kao pojas lovca. Alnitak je trostruki zvezdani sistem, istočno, na pojasu Oriona, 736 svetlosnih godina od zemlje. Oko 100.000 puta je sjajniji od Sunca. Alnilam je na oko 1340 svetlosnih godina daleko od zemlje i oko 375.000 puta je sjajniji od sunca. Inače je velika, plava, super zvezda. Mintaka je udaljena oko 915 svetlosnih godina, i oko 90.000 puta sjajnija od Sunca. To je dvostruka zvezda. Obe zvezde kruže jedna oko druge svakih 573 dana. Na Arapskom Alnilam znači niska bisera, Mintaka znači pojas. Ove tri zvezde se takođe nazivaju i Tri Kralja, ili Mudraca. Izvor: Cambridge lllustrated Dictionary of Astronomy; Jacqueline Mitton; 2007; str. 9. 43

Coleridge, Samuel Taylor 1772-1834, engleski lirski pesnik, kritičar i filosof. Njegova Lirika i Balade, napisana zajedno s Williamom Wordsworthom, oglasila je nastanak pokreta engleskog romantizma, a njegova Biographia Literaria je naj-važnije delo opšte literature kritike nastalo u engleskom romantičarskom periodu. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje.

44

Immanuel Kant, (1724 - 1804) nemački filosof, koji se opšte centralnom figurom moderne filosofije. Smatrao je da ljudski koncept i kategorije strukturišu naš pogled na svet i njegove zakone i da je razum izvor moralnosti. Njegova misao i dalje ima najveći uticaj na današnja razmišljanja posebno u oblasti metafizike, epistemologije, etike, političke filosofije i estetike. Kantov najvažniji rad Kritika Čistog Uma (1781), težio je da razum, zajedno s iskustvom, ispuni prostor neuspešne tradicionalne filosofije i metafizike. Nadao se da će prekinuti jedan period spekulacija u kojima su objekti izvan iskustva shvatani da podržavaju ono što je on video kao neplodne teorije, uz suprotstavljanje skepticizmu mislilaca kao što je Dejvid Hume. Najvažniji elementi njegove Kritike Čistog Uma su Duša, Svet i Bog; i posebno, u vezi sa kosmologijskom koncep-cijom, početka i Kraja Sveta, Jedinstva ili Nejedinstva vrhunskih čestica Stvari, Slučajnosti kroz Slobodu ulu kroz potrebe Prirode. Bio je povučen i tih čovek, nikada nije odlazio iz svog grada i nije se ženio. Izvor: Chamberss Encyclopedia; Vol. V.; 1878.g.; str. 772. 45

Latinski epicyclus, grčki; epi - na + cyclos - krug. Odnosi se na krug koji se obrće oko (unutar ili spolja) drugih kru-gova; time se stvara epicikloid ili hipocikloid. To je krug čiji je centar na obimu većeg kruga. Izvor: Euroword Dictionary, El. ed. 2006. 46

Upotrebljena je reč miserere, na latinskom imaj milosti u imperativu, prva je reč u 55. Psalmu Davidovom u Bibliji i 51. Psalmu u Vulgati, koja znači Imaj Milosti prema meni, može da predstavlja muzičku obradu tog Psalma, ili zahtev za milošću, pa čak i odeća koju nosi pokornik ili pokajnik. Ovde se odnosi na muzičku obradu - pesmu. Izvor: English Oxford Dictionary; El. Ed.. 47

Fran^ois de Salignac de la Mothe-Fenelon, šire poznat kao Fran^ois Fenelon (1651 -1715), plemić, bio je francusko-ro-manski Katolik, nadbiskup i teolog, pesnik i pisac, liberalnog opredelenja. Danas se pamti prvenstveno kao jedan od naj-većih zagovornika kvajetizma (religijski misticizam) koji je nastao 1688. i čiji je on bio vođa, i po grubom napadanju fran-cuske monarhije. Papa mu je zabranio knjige i oduzeo mu njegovu diocezu. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 48

Christian Johann Heinrich Heine (1797-1856) je bio novinar, esejista i jedan od najvećih nemačkih pesnika romanti-čara sa svetskom reputacijom. Pamti se uglavnom po njegovim lirskim pesmama, čuvena je njegova Buch der Lieder (1827), od kojih su mnoge muzički obrađene od velikih nemačkih kompozitora. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006.

Cilj čoveka i svrha njegovog postojanja u ovom svetu, nije samo sreća, već sreća u vrlini i vrlina u misli, jer, vrlina u ovom svetu je uslov i za sreću u narednom životu, a uslov vrline u ovom svetu je patnja, manje ili više česta, kraća ili duža u trajanju, više ili manje intenzivna. Uklonimo li patnju, više nema pomirenja sa sudbinom ili humanošću, nema više samopožrtvovanja, nema veće posve-ćenosti, nema veće herojske vrline, nema većeg uzvišenog morala. Mi smo podvrgnuti patnji, stoga što smo osećajni što moramo da budemo vrli. Ukoliko ne bi postojalo fizičko zlo, ne bi postojala mogućnost vrlina i svet bi bio loše prilagođen sudbini čoveka. Očigledan nered fizičkog sveta i zlo koje proizlazi iz njega, nisu nered i zlo koji nastaju uprkos moći i dobroti Boga. Bog ne samo da dozvoljava On ih želi. Njegova je volja da u fizičkom svetu tre-ba da postoje uzroci dovoljni za bol čoveka, da bi mu omogućio priliku za pomirenje sa sudbinom i hrabrošću.

Sve što je sklono vrlini, sve što daje moralnoj slobodi više energije, sve što može da služi višem moralnom razvoju ljudske rase, dobro je. Patnja nije najgore stanje za čoveka na zemlji. Najgore stanje je moralna brutalizacija koju će odsustvo fizičkog zla izazvati. Spoljašnje ili unutrašnje fizičko zlo povezuje sebe s objektom postojanja, koji treba da ispuni moralni zakon ovde dole, bez obzira na posledice, sa čvrstom nadom da vrlina nesrećne volje neće biti neuspešna da bi bila nenagrađena u narednom životu. Moralni zakon ima svoje nagrade i kazne, u sebi. On nema obaveze prema onom zakonu nagrade i kazne koji ga upotpunjava, jer nije njegova osnova. Ali, iako princip nagrade i kazne ne mora da bude opredeljujući princip delovanja vrline, on se snažno podudara s moralnim zakonom, jer, on vrlini nudi moćnu osnovu za utehu i nadu. Moralnost je prepoznavanje dužnosti u njenoj obaveznoj harmoniji sa dobrotom; harmonija mora da ima svoje ostvarenje u narednom životu, kroz pravdu i svemoć Boga. Religija je onoliko prava koliko i moralnost, jer onda kada se moralnost prihvati, njene posle-dice se moraju prihvatiti. Celokupno moralno postojanje je sadržano u ovim dvema rečima koje su međusobno usklađe-ne: Dužnost i Nada. Masonerija uči da je Bog beskrajno dobar. Koji motiv, koji razlog i, moralno govoreći, koje mogućnosti treba da nastanu da Beskrajna Moć i Beskrajna Mudrost postanu drugačije osim do-bre? Same naše tuge, objavljujući gubitak onih koji su nam neprocenjivo dragi, pokazuju Njegovu Dobrotu. Biće koje nas je stvorilo inteligentnim ne može Samo da bude bez inteligencije i On, Koji nas je stvorio takvima da volimo i žalimo za onima koje volimo, mora da poseduje ljubav prema stvorenjima koja je stvorio, među Njegovim beskonačnim atributima. Usred svih naših tuga mi pronalazimo utočište u uverenju da On nas voli, da nas neće, iz hirovitosti ili ravnodušnosti, i još manje iz pukog besa ožalostiti i naneti nam bol, da nas On ne ukorava da bismo bili kažnjeni, što je po Njegovom univerzalnom zakonu posledica našeg ponašanja, već da bismo imali korist od toga i da On ne može da pokaže toliko puno ljubavi za Svoja Stvorenja time što ih neće kažnjavati, iskuša-vati, suditi i disciplinovati. Mi imamo veru u Beskonačnog, veru u Božju Beskonačnu Ljubav i to je ta vera koja nas mora spasiti.

Ni dodeljivanja patnje i velike žalosti od Božjeg Proviđenja, nisu glasnici srdžbe, nijedno od njegovih stanja nije indikator Božjeg Besa. On nije sposoban da bude Besan, od svakog takvog ose-ćanja viši je nego što su zvezde visoko od Zemlje. Loši ljudi ne umiru zato što ih Bog mrzi. Oni umi-ru jer je za njih najbolje da im se to desi, i za njih loše kakvi jesu, bolje je da budu u ruci beskrajnog Boga, nego na bilo kom drugom mestu. Mrak i tmina leže na putu ljudi. Oni se sapliću o poteškoće, zavode ih izazovi i zbunjuju proble-mi. Oni su zabrinuti i preplašeni. Bol, žalost i tuga se često skupljaju oko koraka njihovog zemaljskog hodočašća. Sve je to neizbrisivo zapisano u ljudskim srcima. Ne može se izbrisati, ali Masonerija to vidi i razume pri novoj svetlosti. Ona ne očekuje da ova zla i suđenja i patnje budu uklonjene iz naših života, ali da će velike istine verovanja u nekom trenutku prihvatiti svi ljudi, da su one samo sredstva, izabrana od beskrajne mudrosti radi pročišćenja srca i ojačavanja duše koja je tekovina besmrtnosti, a svet njegova škola. Masonerija ne propagira nijednu veru osim svoje vlastite, najjednostavnije, i Uzvišenog Jedinog. Tu univerzalnu religiju, koja je naučena od Prirode i Razuma. Njene Lože nisu ni jevrejski, musli-manski ni hrišćanski, Hramovi. Ona stalno ponavlja uputstva moralnosti svih religija. Ona obožava karakter i preporučuje učenja velikih i dobrih iz svih vremena i iz svih zemalja. Ona izvlači dobro, a ne zlo, istinu, a ne grešku iz svih vera i usvaja ono što je u njima dobro i istinito. Iznad svih velikih učitelja moralnosti i vrlina, Masonerija poštuje ličnost Velikog Majstora Koji je, pokoran volji i svog i našeg Oca, umro na Krstu. Svi moraju da priznaju da, kada bi svet bio ispu-njen bićima poput Njega, velika zla društva bi istog trenutka nestala. Uz sve to prinude, povrede, se-bičnost i osveta i sve pogrešno i najveće patnje života, nestale bi istovremeno. Ove ljudske godine bile bi srećne i večno doba svih vremena bi prolazilo u sjaju i lepoti, i još uvek tužna muzika Čovečanstva koja se čuje u celom svetu, čas s naglaskom tuge, čas u zamišljenoj melanholiji bi se promenila u himnu, zvučala kao Marš Vremena koji je izleteo iz srca sveta. Kad bi svaki čovek savršeno oponašao tog Velikog, Mudrog i Dobrog Učitelja, odenutog u svu Svoju veru i sve Njegove vrline, kako bi krug Životnih zala i suđenja bio sužen! Čulne strasti bi uzalud napadale srce. Siromaštvo ne bi više uspešno izazivalo čoveka da se ponaša pogrešno, a rado-znalost da ga navodi da radi u žurbi. Ambicija, koja širi pred čovekom svoja Kraljevstva i svoj Tron zvanja i časti, ne bi podstakla nikog da ispadne iz njihovog velikog saveza. Povreda i uvreda bi se stidele oprosta. Oče, govorili bi ljudi, oprosti im, jer oni ne znaju šta rade (Po Luki; Gl. 23:34). Niko ne bi tražio da se obogati tuđim gubitkom ili na njegovu štetu. Svaki čovek bi osećao da cela ljudska rasa jeste njegovo bratstvo. Sve tuge, mučenja i patnje bile bi uminule sa savršenom verom i potpu-nim poverenjem u Beskonačno Dobrog Boga. Svet oko nas bio bi nov, kao i Nebo iznad nas, jer ovde i tamo i svuda, kroz veliku slavu i sjaj Univerzuma, svi ljudi bi shvatili i osećali prisustvo i brižnu pažnju voljenog Oca. Bez obzira na to u koju veru Mason veruje i crkvu i čuda i misije s Neba, on mora da prizna da su Život i Njegov karakter, Koji je predavao u Galileji, i delovi Njegovih učenja, koje smo nasledili sa-čuvane, vredni za sva oponašanja. Taj Život je nesporno i nesporivo Jevanđelje. Njegovo učenje se ne može zaobilaziti i odbacivati. Svi moraju da priznaju da je sreća pratiti i oponašati Njega. Niko nika-da nije imao prema Njemu istinsko osećanje nepoštovanja, ni u besu nije optužio Njega za sofistiku, nije video besmrtnost uljuljkan u Njegovim doktrinama, međutim, oni mogu da sude o onima koji su nasledili Njega i tvrdili da su Njegovi apostoli. Božanstvo ili čovek, nadahnut, ili onaj koji je samo reformisao Esene, može da se saglasi da je Njegovo učenje mnogo uzvišenije, čistije, mnogo manje izmešano sa greškama i

nesavršenostima, mnogo manje na zemlji zemaljsko, nego ono Sokratovo, Platonovo, Senekino ili Muhamedovo ili bilo kog drugog velikog moraliste i Reformatora sveta. Ako su naši ciljevi bili u potpunosti kao Njegovi, bez brige za sebe i samoživo zadovoljstvo, ako su naše misli, reči i dela bile potpuno korišćene za veliki rad dobročinstva u korist naše vrste - istin-ski rad koji smo postavili ovde da ga obavimo - kakav je bio Njegov. Ako je naša priroda bila tako plemenita i nežna kao Njegova i ako su društvo, zemlja, rođaci, prijateljstva i dom, bili toliko dragi nama kao što su bili Njemu, trebalo bi odmah da budemo oslobođeni barem preko polovine teškoća, bolesti i bolova u našim životima. Iskrena sklonost prema poštenju, umesto ličnog interesa, iskreno lično unapređenje i lično poboljšanje, umesto stalnog podsticanja dobrog mišljenja od drugih, iskre-ni ciljevi i namere, umesto neodgovarajućih ciljeva kojima se teži i pristupa sporednim i nepoštenim putevima, oslobodiće naša razmišljanja o brojnim neprijatnim i iritirajućim pitanjima. Masonerija ne zahteva da oponašamo Njega, da se odričemo plemenitih i lepih sklonosti naših karaktera, sreće, naših očekivanih nagrada ljubavi i poštovanju od ljudi, da preziremo sebe, da se odreknemo samopoštovanja, pravednog i razumnog osećanja naših vrlina i zasluga, naše sopstvene ispravnosti prema sopstvenim vrlinama, već da se odreknemo naših poroka, strasti, naših zabluda samoobmanjivanja laskanjem sebi, da se odreknemo svih naših prednosti nad drugima, koje jačaju samo žrtvovanjem našeg unutrašnjeg integriteta ili uz brižnost i malo suzdržavanja u ponašanju, da izaberemo i sačuvamo bolji deo sebe i da se čuvamo i pustimo da se lošiji deo brine sam o sebi, da sačuvamo dobru svest i da pustimo da mišljenja dolaze i prolaze kako im drago, da se odreknemo visokog samopoštovanja i da loša samozadovoljnost nestane. Da sačuvamo unutrašnju sreću i da nadmoćnost nad drugima ima podređeno mesto, da odbacimo našu sebičnost i tu večnu zebnju šta sve treba da imamo i šta će ljudi misliti o nama i da budemo zadovoljni celinom Božijih velikih milosti i da tako budemo srećni. Prevelika opčinjenost sobom i razmišljanje o sebi, uvek je kamen spoticanja jer pokreće pitanja, zamke i poteškoće oko nas, zatamnjuje put Proviđenja i čini svet mnogo manje srećnim mestom za nas nego što bi on mogao da bude. Isto kako je On predavao, tako i Masonerija podučava privrženost našim rođacima, nežnost prema našim prijateljima, ljubaznost i opraštanje prema slabijima, sažaljenje prema onima koji pate, oprost našim neprijateljima. Posedovanje srdačne prirode i nežnog karaktera kao odela našeg života, za podnošenje bola i muke i agonije, čak i smrti, smireno i svetom lepotom. Ona nas ne uči da se oblačimo u odela uzdržanosti i ponosa, da ne marimo za svet kao da on nama ne znači ništa, da se povlačimo iz društva u naše misli, jer to nije dobro i da shvatimo kako strpljivo možemo živeti u granicama našeg sopstvenog sveta ili u tihoj zajednici s knjigama moćnih koji su umrli. Ni jedan čovek do sada nije našao mir ili svetlost na taj način. Svaki odnos mržnje, prezira ili zanemarivanja prema čovečanstvu pun je neprijatnosti i uznemirenosti. Ne treba da bude ničega drugog u vezama ljudi već da se oni vole, da poštuju međusobne vrline, sažaljevaju i trpe njihove greške i oproste im uvrede. Mržnja prema sopstvenim neprijateljima ne pomaže, ubistvo još manje. Ništa ne može po-moći u celom Univerzumu, kao sažaljenje, oproštaj i ljubav prema njemu. Ako bismo imali Njegovo plemenito i srdačno ponašanje, Njegovu ljubav i samilost za sve te greške i uvrede, koliko mnogo muka bi, u nama i van nas, nestalo! Koliko depresivnih ljudi bismo mogli da utešimo! Koliko problema u društvu bismo mogli da razrešimo! Koliko neprijateljstva da ublažimo! Koliko čvorova misterija i nerazumevanja bismo mogli jednom rečju, izgovorenom u pro-stoj i sigurnoj istini, da razmrsimo! Koliko bi teški putevi postali laki i koliko bi mučni putevi postali lakši! Mnoga usamljena mesta postala bi srećna; mnoga mračna mesta bila bi ispunjena svetlošću.

Moralnost ima svoje aksiome, kao i druge nauke, a ti aksiomi su, na svim jezicima, s pravom nazvani moralnim istinama. Moralne istine, po sebi su podjednako sigurne kao i matematičke isti-ne. Uzmimo na primer depozit (novčani, kapara), predstava o njegovom čuvanju je nešto što se po-drazumeva kao obavezno, kao i u ideji trougla koji povezuju tri ugla, i kao što su tri njegova ugla jednaka s dva prava ugla. Vi možete da prekršite taj status depozita, ali radeći to i ne pomišljate da menjate prirodu stvari ili da činite da ono što je po sebi depozit, postaje vaša vlastita imovina. Te dve predstave isključuju jedna drugu. Vi stičete lažnu sličnost imovine i sve navale strasti, svi sofizmi 0 interesu, ne mogu da preokrenu suštinu njihovog razlikovanja. Zato je moralna istina tako strik-tna i zapovedna, jer, kao i sve istine, ona je to što jeste i postoji kao takva da nikome ne povlađuje u njegovom ćefu. Uvek je ista i uvek prisutna, bez obzira na to koliko nam se malo ona sviđa, ona neumoljivo osuđuje, glasom koji se uvek čuje, ali koji se ne uvažava uvek od nerazumne i grešne volje koja želi da spreči njeno postojanje, osporavajući, ili pre praveći se da osporava, njeno postojanje. Moralne istine se razlikuju od drugih istina po njihovim posebnim karakteristikama: čim ih shvatimo, one postaju pravilo našeg ponašanja. Ako je istina da je depozit načinjen da bi bio vraćen njegovom pravom vlasniku, on mora biti vraćen. Obaveznosti verovanja u istinu dodaje se potreba njenog primenjivanja. Potreba primene moralne istine je nužnost. Moralne istine, neophodne razumu obavezne su 1 za volju. Moralna obaveza, poput moralne istine kao osnove je apsolutna. Jer, neophodne istine nisu više ili manje neophodne i obaveza nije samo više ili manje obavezna. Postoje stepeni važnosti između različitih obaveza, ali nema gradacije u samoj obavezi. Neko nije malo obavezan ili veoma obavezan, već jepotpuno obavezan, ili nije uopšte. Ako bi i postojalo samo jedno mesto gde bi mogla da se izbegne obaveza, ono bi odmah prestalo da postoji. Ako je obaveza apsolutna, ona je nepromenljiva i univerzalna. Jer, ono što je obaveza za danas, ne može biti obaveza za sutra, ako je nešto obaveza za mene ne mora da bude obaveza za nekog dru-gog, obaveza koja je drugačija po sebi je relativna i moguća. Ova činjenica o apsolutnoj, nepromen-ljivoj i univerzalnoj obavezi izvesna je i očigledna. Dobro je osnova obaveze. Ako njega ne bi bilo, obaveza nema osnovu, a to je nemoguće. Ako neko delo mora da bude urađeno, a neko drugo ne mora, onda, očigledno, mora da postoji suštinska razlika između ta dva dela. Ako jedno nije dobro, a drugo je loše, obaveza koja nam je nametnuta je proizvoljna. Učiniti da Dobro bude posledica, nečega, bilo čega, je isto što i da se ono poništi. Ono je prvo, ili je ništa. Kada zapitamo poštenog čoveka zašto je on, uprkos njegovim hitnim potrebama, poštovao nepovredivost depozita, on odgovara, jer je to bila njegova dužnost. Upitan zašto je to bila njegova dužnost on odgovara zato što je to ispravno, to je pravedno, to je dobro. Van toga nema drugog odgo-vora koji se može dati i tu takođe ne postoji pitanje koje se može postaviti. Niko ne dozvoljava da mu obaveza bude nametnuta bez davanja razloga za nju: ali kada je prihvaćena, ta obaveza je zapoveđena pravdom, um je prihvata jer je on dostigao princip van kojeg nema ničega da se istražuje, pravda postaje svoj vlastiti princip. Osnovne istine sadrže svoj vlastiti razlog, a pravda, suštinska razlika između dobra i zla, prva je istina moralnosti. Pravda nije posledica, jer mi ne možemo da se uzdignemo ni do jednog principa koji je iznad nje.

Moralna istina nameće sebe čoveku i ne emanira iz njega. Ona ne postaje subjektivnija time što se nama pokazuje kao obavezna, nego što nam se istina prikazuje kao potreba. U samoj prirodi istine i dobro je da moramo da tražimo razlog potrebe i obaveze. Obaveza je zasnovana na potrebi razlikovanja između dobra i zla i ona je po sebi osnova slobode. Ako čovek ima obaveze, on mora imati sposobnost za njihovo izvršavanje, da se odupre želji, strasti i ličnom interesu, da bi ispoštovao zakon. On mora da bude slobodan, stoga je on takav ili je ljudska priroda u suprotnosti sa sobom. Izvesnost obaveze uključuje nužnu izvesnost slobodne volje. Volja je ta koja je slobodna, mada ponekad ta volja može biti uzaludna. Moć da se nešto uradi, ne sme se poistovetiti sa snagom želje. Moć može biti ograničena, a volja je suverena. Spoljni efekti mogu biti sprečeni dok sama odlučnost po sebi ne može. Uz ove suverene moći volje, mi smo svesni. Osećamo, pre nego što ona postane opredeljenost, silu koja može da opredeli sebe na jedan ili drugi način. Istovremeno, kada ja hoću ovo ili ono, ja sam podjednako svestan da mogu da poželim i su-protno. Istovremeno, podjednako sam svestan da sam ja gospodar svoje odluke, da mogu da je pro-verim, da s njom nastavim dalje, da je ponovo imam. Kad je delovanje prestalo, svest o moči koja ga je stvorila, nije. Svest i moć ostaju, iznad svih manifestacija moći. Stoga, slobodna volja je najvažnija i uvek zamenjuje atribut same volje. Istovremeno, kada procenjujemo da je slobodna volja uradila dobro ili loše delo, mi vršimo još jedno procenjivanje, isto tako neophodno kao i prvo, da, ako je učinila neko dobro, ona zaslužuje nagradu, i ako je uradila nešto loše, kaznu. To procenjivanje se može izraziti manje ili više uočljivo, pošto je pomešano s manje ili više jakim osećanjima. Ponekad, to će biti samo lepo osećanje pre-ma delovanju vrline ili umereno neprijateljstvo prema onome koji je zgrešio, ponekad oduševljenje ili ozlojeđenost. Procenjivanje nagrade i kazne je tesno povezano s procenjivanjem dobra ili zla. Nagrada je prirodno pravo da budemo nagrađeni. Kazna je prirodno pravo koje drugi imaju da nas kazne. Ali, bilo da je nagrada primljena ili da li je kazna izvršena ili nije, zasluga ili kazna podjed-nako postoje. Kazna i nagrada su zadovoljenje za zaslugu i negativnu ocenu, ali ih ne sačinjavaju. Uklonimo li prvu, ona druga postoji. Uklonimo li poslednju, više nema stvarnih nagrada ili kazni. Kada prost čovek dobije naše zasluženo priznanje, on je stekao samo izgled nagrade, samo mate-rijalnu korist. Nagrada je u suštini moral i njena vrednost je nezavisna od njenog oblika. Jedna od onih jednostavnih kruna od hrasta kojom su rani Rimljani nagrađivali heroizam, bila je vrednija od svih bogatstava sveta, kada je bila znak zahvalnosti i izraz poštovanja naroda. Nagrada u skladu sa zaslugom je dug, bez zasluge, ona je samo milostinja ili krađa. Dobro je dobro po sebi, i treba da bude urađeno bez obzira na posledice. Rezultati dobra ne mogu biti drugačiji osim uspešni. Sreća, odvojena od dobra je samo činjenica kojoj nije dodata nikakva mo-ralna ideja. Kao posledica nečeg Dobrog, ono ulazi u moralni poredak, upotpunjuje ga i kruniše. Vrlina bez sreće i zločin bez bede, jesu kontradiktornosti i nered. Ako vrlina podrazumeva žrtvu (tj. patnju), večna pravda zahteva da žrtva, velikodušno prihvaćena i hrabro rođena, treba da ima kao nagradu istu sreću koja je žrtvovana i, ona takođe zahteva da zločin bude kažnjen nesrećom, za zločinačku sreću koju je taj pokušao da stekne. Ovaj zakon koji dodaje zadovoljstvo i tugu za dobro ili zlo, generalno se ispunjava čak i ovde dole. Jer, red vlada ovim svetom i zato svet traje. Da li je taj poredak ponekad poremećen? Nisu li sreća i tuga uvek poremećene u proporcionalnom odnosu sa zločinom i vrlinom? Apsolutan sud o Dobru, apsolutan sud o obavezama, apsolutan sud o nagradi i kazni, nastavlja da deluje, nepovrediv i nezastariv i mi ne

možemo drugačije nego da verujemo da On, Koji je usadio u nas osećaj i ideju o redu, da ga u Sebi nema i da će On, pre ili kasnije, ponovo uspostaviti svetu harmoniju vrline i sreće na Njegov način. Sud o Dobrom, tj. odluka da je neka stvar dobra, a da neka druga nije - prosta je činjenica i jasna je po sebi. Prema njenom bliskom nalikovanju na prosuđivanje istine i lepog, ona nam poka-zuje tajnu sklonost prema moralnom, metafizici i estetici. Dobro, tako posebno sjedinjeno s istinom, razlikuje se od nje, samo zato što se ona ostvaruje u praksi. Dobro je obavezno. Oni su dve nevidljive, ali ne i identične ideje. Ideja o obavezi počiva na ideji o Dobru. U toj bliskoj vezi, prva pozajmljuje od potonje njen univerzalni i apsolutni karakter. Obaveznost dobrog je moralni zakon. To je osnov ukupne, cele moralnosti. S njim mi razdva-jamo sebe od morala ličnog interesa, koristi, i moral u osećanjima. Mi priznajemo postojanje ovih činjenica i njihov uticaj, ali im ne pridajemo isti rang. Moralnom zakonu, prema shvatanju čoveka, odgovara sloboda delovanja. Sloboda je izvedena iz obaveze, i to je nesporno i očigledno. Čovek je, kao slobodan i subjekt obaveza, moralna ličnost i to uključuje ideju o pravima. Ovim idejama je dodata ona o nagradi i kazni, koja uvodi razlikovanje dobra i zla, obaveze i slobode i stvara ideju o nagradi i kazni. Osećanja nemaju baš nevažnu ulogu u moralnosti. Svi moralni sudovi su povezani s osećanji-ma koja ih prate. Iz tajnih izvora entuzijazma, čovek će izvući misterioznu vrlinu koja od njega stva-ra heroja. Istina prosvetljava i obasjava. Osećanja greju i podstiču na delovanje. Lični interes takođe ima svoj udeo i nada u sreću je Božje delo i jedan od moćnih motiva ljudskog delovanja. Takvo je zadivljujuće racionalno postojanje moralnog sastava čoveka. Njegov Vrhovni Cilj je Dobro, njegov zakon je Vrlina, koja mu često nameće patnju, koja deluje da on nadmašuje sva druga kreirana bića poznata nama. Ali, ovaj zakon je grub i suprotan je instinktivnoj želji za srećom. Zbog toga, njega je Milosrdni Tvorac njegovog bića uneo u njegovu dušu, pored oštrog zakona dužnosti, slatku, predivnu silu, osećanja. Generalno, on je dodao sreću vrlini i, uz izuzetke, jer takvi postoje, postavio je Nadu na kraj puta koji on treba da pređe. Postoji jedna tačka u kojoj se moralnost dodiruje s religijom. Uzvišena je potreba Čovečanstva da vidi u Bogu vrhunski mudrog Zakonodavca, Svedoka koji je uvek prisutan, nepogrešivog sudiju vrline. Ljudski um, koji se uvek uspinjao prema Bogu, smatrao bi osnove moralnosti previše nesta-bilnim da on nije postavio u Bogu prvi princip moralnog zakona. Želeći da moralnom zakonu damo religiozni karakter, upadamo u rizik da iz njega preuzmemo njegov moralni karakter. Mi ga može-mo potpuno predati Bogu da Njegova volja bude u neograničenom stepenu. Ali, volja Boga, odakle izvodimo moralnost s namerom da joj damo autoritet, sama nema moralni autoritet, osim što je nepristrasna. Dobro dolazi iz volje samog Boga, ali iz Njegove volje, samo onoliko koliko je ona izraz Njegove mudrosti i pravde. Večna Pravda Boga je jedini osnov Pravde, onako kako nju Čovečanstvo razume i sprovodi. Dobro, dužnost, nagrada i kazna odnose se na Boga, kao što se sve odnosi na Njega, ali one nemaju ništa manje pravu očiglednost i autoritet. Religija je kruna Moralnosti, a ne njena osnova. Osnova Moralnosti je u njoj. Moralni zakonik Masonerije je još širi od onog koji je razvila filosofija. U odnosu na zahteve Prirode i na zakon Boga, on dodaje imperativnu obavezu ugovora. Pri ulasku u Red, Inicirani pove-zuje sebe sa svakim Masonom u svetu. Jednom uključen među decu Svetlosti, svaki Mason na zemlji postaje njegov Brat i duguje mu obavezu, ljubaznost i bratsko saosećanje. Svakom od njih on se može obratiti za pomoć u nuždi, zaštitu od opasnosti, saosećanje u tuzi, pažnju u bolesti i pristojnu sahranu. Nema Masona na

svetu koji nije obavezan da mu pruži pomoć, kada je on u opasnosti, čak i ako postoji verovatnoća da izgubi svoj život u spasavanju njegovog. Nijedan Mason ne može da ga prevari ni za kakvu vrednost ni u čemu, svesno, i neće dozvoliti ni da mu je učine drugi, ukoliko može to da spreči. Nijedan Mason ne može da govori loše o drugom u lice, ni iza njegovih leđa. Svaki Mason mora da čuva njegove tajne i da mu pomogne u njegovom poslu, da brani njegov lik kada je ovaj nepravedno napadnut i da zaštiti, uteši i pomogne njegovoj udovici i njegovim siročićima. Ono što hiljade drugih duguju njemu, on duguje svakom od njih. On se svečano obavezao da uvek bude spreman da izmiri ovaj sveti dug. Ako ne uspeva to da uradi on je nečastan i krivokletnik i to je besprimerna niskost u njemu da primi dobru uslugu pod lažnim razlogom, da dobije ljubaznost i uslugu pruženu njemu s poverenjem i iščekivanjem da će i on za uzvrat uraditi isto i zatim izneveriti, bez velikog razloga, ta opravdana iščekivanja. Masonerija takođe smatra da će on, svojim svečanim obećanjem za čistiji život, plemenitom darežljivošću, još savršenijim milosrđem, mišljenjem i delima, biti tolerantan, univerzalan u svojoj ljubavi za svoju rasu, vatren u svojoj revnosti u korist čovečanstva za napredak i unapređenje humanosti. Takve su, mislimo, Filosofija i Moralnost, takva je Prava Reč Majstora Masona. Svetom je, verovali su drevni, upravljalo Sedam Nižih Uzroka, univerzalnih sila, poznatih Hebrejima pod zajedničkim imenom Elohim. Ove sile, slične i suprotne jedna drugoj, stvaraju ravnotežu svojim suprotnostima i regulišu kretanje sfera. Hebreji su ih nazivali Sedam velikih Arhanđela i dali su im imena, svakom od njih, koja su bila kombinacija drugih reči sa Al, po pr-vom feničanskom Bogu Prirode koji je smatran za Princip Svetlosti, predstavljali su ih kao Njegove manifestacije. Drugi narodi pripisali su ovim Duhovima upravljanje sa Sedam Planeta još tada poznatim, i dali im imena njihovih velikih božanstava. 1

Tako u Kabali, poslednjih Sedam Sefirota sačinjavali su Atik Jomin, Drevne Dane, a ovi, kao i Sedam planeta koje su paralela sa Sedam boja izdvojenih kroz prizmu i Sedam nota muzičke oktave. Sedam je sveti broj u svim teogonijama i svim simbolima, jer je sastavljen od 3 i 4. On predstav-lja magičnu moć u svoj svojoj snazi. On je Duh kojem pomažu sve Elementarne Moči, Duša kojoj služi Priroda, Sveto Carstvo o kojem govore Clavicles (ključevi) Solomona , simbolizovane ratni-kom, krunisanim, koji nosi trougao na svom oklopu i stoji na kocki u koju su upregnute dve Sfinge, jedna bela i druga crna, koje vuku u suprotnim pravcima, s okrenutim glavama koje gledaju unazad. 2

Poroka je Sedam, kao i vrlina i potonje su simbolizovane od drevnih sa Sedam Nebeskih tela, tada poznatih kao planete. Vera, kao suprotnost arogantnom Samopouzdanju, bila je predstavljena Suncem. Nada, neprijatelj Gramzivosti s Mesecom; Milosrđe je suprotnost Luksuzu s Venerom; Sila, jača od besa s Marsom; Mudrost, suprotnost Lenjosti s Merkurom; Umerenost, suprotnost Proždrljivosti sa Saturnom; i Pravda, suprotna Zavisti s Jupiterom. Kabalistička knjiga Apokalipse predstavljena je kao zapečaćena sa sedam Pečata. U njoj nalazi-mo Sedam Geniia (Duhova) Drevne Mitologije i doktrina, skrivenih ispod njenih amblema je čista Kabala koja je izgubljena još od Fariseja pred dolazak Spasitelja. Slike koje slede u ovom čudesnom epu imaju toliko mnogo pentakla čiji su ključevi 3, 4, 7 i 12. Heruvim (Čeruvim, po Daničiću i Vuku), ili simbolički bik kojeg je Mojsije stavio na kapiju Edenskog sveta, drži zapaljeni mač, on je Sfinga s telom bika i ljudskom glavom. Na staroj Asirskoj Sfingi je zbog toga hijeroglifima prikazana borba i pobeda Mitre. Ova naoružana Sfinga predstavlja zakon Misterije

koja stražari na vratima inicijacije, da odbije Profane. Ona takođe predstavlja veliku Magičnu Misteriju, sve elemente koje je broj 7 izražavao, ali još uvek ne dajući svoju konačnu reč. Ta neizreciva reč Mudraca iz Aleksandrijske škole, ta reč koju su hebrejski Kabalisti napisali ^nin [IHUH] i prevodili sa xnninx, [Ararita ] izražava trojstvo Potčinjenog Principa, dualizam sred-njeg i Jedinstvo prvog Principa na kraju i, takođe, spajanje broja 3 s brojem 4 u reči sastavljenoj od četiri slova s jednim triplikatom i dva ponavljanja - ova reč se izgovara Ararita. 3

Samoglasnika u grčkom jeziku ima Sedam ukupno i korišćeni su da predstave Sedam planeta. Tsadok (Hebrej, Saturn) ili Sydyc bio je Vrhovni Bog u Fenikiji. Njegovih Sedam Sinova su vero-vatno bili Sedam Kabirija i on je bio Heptaktis, Bog Sedam Zraka. Kronos, grčki Saturn, (Filo daje Sanchoniathonu da kaže), imao je sedam sinova i sa Astartom Sedam ćerki, Titanidese. Persijanci su obožavali Ahura Mazdu ili Ormuzda i Šest Amshaspanda, prva tri od njih su bili Gospodari Carevine Svetlosti, Vatre i Sjaja. Vavilonci Bala i Bogove; Kinezi Shangti i Šest Glavnih Duhova i Grci Kronosa i Šest velikih Muških Bogova, njihovo potomstvo, Zevs, Posejdon, Apolon, Ares, Hefes i Hermes; dok je ženskih božanstava bilo, takođe, Sedam. Rea, žena Kronosova, Hera, Atina, Artemis, Afrodita, Hestia i Demetra. U Orfičkoj Teogoniji, Gaia je rodila četrnaest Titana, Sedam muških i Sedam ženskih, Kronos je bio najmoćniji među muškim i kako se broj Sedam pojavljuje u ovima, devet sa tri, ili trostruki trougao, on se nalazi i u tri Mcerae ili Sudbine, tri Centimanes i tri Kiklopa, izdancima iz Ouranosa i Gaiae ili Neba i Zemlje. Metali, kao i boje, smatrano je da ih je Sedam, i metali i boje su bili pripisani svakoj planeti. Od metala, zlato je pripisano Suncu, a srebro Mesecu. Palata Deioces u Ecbatanu (letnja rezidencija vladara u staroj Persiji) ima Sedam kružnih zidova različitih boja, dva unutrašnja grudobrana su prekrivena sa srebrnastom, i sijaju. I, Sedam Sfera Borsippa (Barsip i Til-Barsip ili Birs Nimrud, koji je poistovećen sa Nimrodom, sada je arheološka lokacija u Provinciji Vavilon, Irak) predstavljene su sa Sedam Spratova, svaki je drugačije boje, kao toranj ili odsečena piramida Bela u Vavilonu. Faraon je video u svom snu, koji mu je Josif protumačio, Sedam klasova pšenice na jednoj sta-bljici, punih i dobrih, i potom Sedam uvenulih klasova, tankih koje je razvejao Istočni vetar i Sedam tankih klasova proždire Sedam dobrih klasova; i Josif je protumačio da to znači Sedam godina obilja koje će zameniti Sedam godina gladi. U vezi s tim Ebn Hesham povezuje da je kišna poplava izbacila iz sepulkre u Jemenu telo žene koja je na vratu imala ogrlicu od Sedam niski bisera i na rukama i gležnjevima narukvice, sedam na svakoj, s tekstom na pločici koja pokazuje da su, posle bezuspešnih pokušaja da kupi pšenicu od Josifa, ona, Tajah, ćerka Dzu Shafera, i njen narod, umrli od gladi. 4

Čujmo ponovo reči jednog sledbenika, koji je duboko prostudirao misterije nauke i koji je pisao, kako Drevno Proročanstvo kaže, u enigmama, ali koji je znao da teorija mehaničkih sila i materi-jalnosti najmoćnijih predstavnika Božanstva, ne objašnjavaju ništa i ne mogu da zadovolje nikoga! Pod velom svih hijeratičkih i mističnih alegorija drevnih dogmi, pod pečatom svih svetih ru-kopisa iz ruina Ninive ili Tebe, na izlizanim kamenima drevnih hramova i na potamnelim lici-ma sfingi Asirije ili

Egipta, u monstruoznim ili divnim slikama koje svete stranice Vede prevode za vernike Indije, u čudnim simbolima naših drevnih knjiga alhemije, u ceremonijama prijema, izvođenim u svim misterioznim Društvima nalazimo tragove doktrine, svuda iste, i svuda pažljivo skrivene. Okultna filosofija, čini se da je bila bolničarka ili kuma svim religijama, tajna poluga svih intelektualnih sila, ključ svih božanskih nejasnoća i apsolutna Kraljica Društva, u vremenima kada je postojao ekskluzivitet rezervisan samo za obrazovanje Sveštenika i Kraljeva. Ona je vladala u Persiji Magijima koji su nestali jednog dana, kao što su nestali gospodari sveta, jer su zloupotrebili svoje moći. Ona je obdarila Indiju najdivnijim tradicijama i jednom neverovatno luksuznom poezijom, doteranom, i sa užasima u njenim simbolima; ona je civilizovala Grčku zvu-cima lire Orfeja; ona je sakrila principe nauke i ceo napredak ljudskog duha, u smelim proračunima Pitagore; bajke su krotile svojim čudima, a istorija, kada je ona preuzela da sudi o ovim nepoznatim silama, ograničila je sebe pričom. Ona je tresla ili slabila carstva svojim proročanstvima. Primorala je tirane da poblede na svojim tronovima i vladala svim umovima radoznalošću ili strahom. Za tu nauku, kažu mase, ništa nije nemoguće. Ona komanduje elementima, poznaje jezik planeta i upravlja kretanjima zvezda. Mesec, na njen glas pada s Neba zaudarajući na krv, mrtvi ustaju iz svojih grobova i oblikuju sudbonosne reči vetrom koji huji kroz njihove lobanje. Ova nauka, upravljač Ljubavlju ili Mržnjom, može po svom nahođenju da dodeli ljudskom srcu Raj ili Pakao. Ona raspolaže, po želji, svim oblicima i daje lepotu ili deformitete onako kako želi: ona redom menja, putanjom Kruga, čove-ka u zver i životinju u čoveka. Ona čak dodeljuje Život ili Smrt i može da daruje svojim sledbenicima bogatstvo pretvaranjem metala, i besmrtnost svojom suštinom i eliksirima, spajanjem zlata i svetlosti. Takva je bila magija, od Zoroastera do Manesa, od Orfeja do Apoloniusa Thyaneusa, kada je uspostavljeno Hriščanstvo, pobedničko nad sjajnim snovima i gigantskim aspiracijama Aleksandrijske škole, javno je slomilo ovu filosofiju svojim anatemama i primoralo je da postane okultnija i mnogo misterioznija nego ikada ranije. Ipak, na dnu magijskog, bila je nauka, kao što je u osnovi Hriščanstva bila ljubav; i u Evangelističkim Simbolima vidimo inkarniranu Reč, koju su u svom detinjstvu obožavala tri Magija, koje je vodila zvezda (trojstvo i znak mikrokozme) i dobijali su od nje zlato, tamjan i mirtu. Naredno misteriozno trojstvo, pod simbolom iz kojeg su alegorički sadržane najveće tajne Kabale. Hrišćanstvo nije trebalo da mrzi magiju, ali ljudsko neznanje se uvek plaši nepoznatog. Nauka je bila primorana da sakrije sebe, da izbegne ostrašćene agresije slepe ljubavi. Ona je sakrila sebe u nove hijeroglife, sakrila svoje napore, prerušila svoje nade. Tada je stvoren žargon alhemije, stalna obmana za prosto stado, pohlepno za zlatom, živi jezik za prave učenike samog Hermesa. Pribegavši Masoneriji, alhemičari su izmislili Stepene i delimično su otkrili njihovu doktrinu svojim iniciranima, ne kroz jezik u njihovim inicijacijama, već kasnije usmenim instrukcijama, jer njihovi rituali su, za onoga ko nema ključ, nerazumljiv i apsurdan žargon. Među svetim knjigama Hrišćanstva su i dva rada za koje se nepogrešiva crkva pravi da ih ne razume i nikada nije pokušala da ih objasni - proročanstvo Jezekilje i Apokalipsa (Otkrovenje); dva kabalistička clavicle (ključa), rezervisana bez sumnje na Nebu, za izlaganje kraljeva Magija. Zatvoreni sa Sedam pečata za sve odane Hrišćanske vernike i savršeno jasne za nevernike inicirane u okultnim naukama. Za Hrišćane, i po njihovom mišljenju, naučni i magični Solomonovi ključevi su izgubljeni. Ipak, sigurno

je da, u oblasti inteligencije kojom upravlja Reč, ništa što je zapisano nije izgubljeno. Samo ono što čovek prestane da razume više ne postoji za njega, makar kao Reč; i tada ono ulazi u oblasti enigme i misterije. Misterioznog osnivača Hrišćanske Crkve pozdravile su u Njegovoj kolevci tri Magije, što će reći hijeratička (sveštenička) ambasadora iz tri dela poznatog sveta i iz tri antagonistička sveta okultne filosofije. U Aleksandrijskoj školi, Magija i Hrišćanstvo gotovo da su se držali za ruke pod pokroviteljstvom Ammonija Sakosa i Platona. Hermesova Dogma je nađena gotovo u potpunosti u spisima koji se pripisuju Dionisu Areopagitu . Sinesius prati plan studije o snovima, koju je često pominjao 5

6

Cardan , i komponuje himne koje mogu da služe u liturgijama Crkve Swedenborga, ako crkva ilu-minata može da ima liturgiju. 7

Ovoj epohi vatrene apstrakcije i ostrašćenih sporova oko reči, pripada filosofska vladavina Julijana, jednog iluminatusa i Iniciranog u prvom redu, koji je verovao u sjedinjavanje s Bogom i u univerzalnu Dogmu Trojstva, koji nije žalio ni za čim iz starog sveta osim tih veličanstvenih simbola i tako gracioznih prikaza. On nije bio Paganin, već Gnostik, inficiran alegorijama grčkog politeizma i čija je nesreća bila da kaže da je ime Isus Hrist manje zvučno od Orfejevog. Možemo biti sigurni da im Religija i Filosofija postanu posebne oblasti, mentalna aktivnost tog perioda će napredovati brže od njegove Vere i, da je, mada navike mogu da usporavaju ovu posled-nju na neko vreme, njena vitalnost prošla. Neznalice, koje su povele rano Hrišćanstvo pogrešnim putem, zamenjujući veru naukom, po-štovanje iskustvom, fanatičko stvarnošću, i inkvizitori, koji su toliko dugo vodili rat protiv Magizma - do istrebljenja, uspeli su da zamotaju u tamni mrtvački pokrov drevna otkrića ljudskog uma tako da mi danas pipamo po mraku da bismo ponovo našli ključ za pojave u prirodi. Ali, sve prirodne pojave zavise od prostog i nepromenljivog zakona, predstavljenog filosofskim kamenom i njegovim simboličkim oblikom, oblikom kocke. Ovaj zakon, izražen u Kabali brojem 4, snabdeo je Hebreje svim misterijama njihovog božanskog Tetragrama. Sve je sadržano u toj reči od četiri slova. To je Azoth Alhemičara, Thot Bohemista , Taro Kabalista . Ona daje Sledbenicima poslednju reč ljudske Nauke i Ključ Božanske Moći, ali samo onaj ko razume kako da pomogne sebi u tome, shvata potrebu da je nikad ne otkrije. Da je Edipus , umesto što je ubio, zarobio Sfingu i odveo je u Tebu, upregnutu u njegove kočije, on bi postao Kralj, bez incesta, nesreće ili progona. Da je Duša, kroz potčinjavanje i milovanje, ubedila Ljubav da otkri-je sebe, ona je nikada ne bi izgubila. Ljubav je jedna od mitoloških slika velike tajne i veliki učesnik, jer ona izražava istovremeno akciju i strast, prazninu i celinu, strelu i ranu. Inicirani ovo razumeju i, da ne bi čuli profani, Masonerija nikada ne kaže previše. 8

9

10

11

Kada su Nauku u Aleksandriji bile nadvladale fanatične ubice Hypatije °, ona je postala Hrišćanska, ili pre, ona se prikrila, prerušena u Hrišćanstvo s Ammoniusom, Sinesiusom i piscem knjiga o Dioniziju Aeropagitu. Tada je bilo potrebno dobiti oprost sa čudima uz pojavu praznoverja, a od nauke, jezikom galame. Hijeroglifsko pisanje je ponovo oživelo i pantakli i slova su izmišljena, i oni su objedinili celu doktrinu u znak, celu seriju tendencija i otkrovenja u jednu reč. Šta je bio cilj aspiranata u znanju? Oni su tražili tajnu velikog rada ili filosofskog Kamena, ili večnog kretanja, ili kvadrature kruga, 12

ili univer-zalne medicine; formule, koje su ih često spasavale od proganjanja i opšteg neprijateljstva, izlažući ih nadležnim glupanima i svaki od njih, objasnio je jednu od sila velike magične tajne. Ovo je trajalo sve do vremena Romana De la Rose koji je, takođe, objasnio misteriozno i magičko značenje poeme Dantea, pozajmljene iz Visoke Kabale, tog ogromnog i skrivenog izvora univerzalne filosofije. 13

Nije čudno što čovek zna malo o močima ljudske volje i što ih nedovoljno ceni, pošto on ne zna ništa o prirodi volje i njenom načinu delovanja. Da njegova volja može da pokrene ruku ili da pri-mora drugu da ga posluša, da njegove misli, simbolično izražene pisanim znakom, mogu da utiču i navedu drugog čoveka da ga posluša, to su misterije isto tako neshvatljive njemu, kao ona da volja božanstva može da utiče na stvaranje Univerzuma. Moči volje još uvek su uglavnom neodređene i nepoznate. Da li se mnoštvo dobro poznatih pojava može pripisati moči same volje ili magnetizmu neke druge prirodne sile, to je tačka koja je i dalje nerazjašnjena, ali svi prihvataju da je koncentrovani napor volje u svakom slučaju neophodan za uspeh. Da su fenomeni stvarni, u to ne treba sumnjati, osim što se poverenje više ne sme dati ljudskom svedočanstvu. Ako su oni stvarni, onda nema razloga za sumnju u njihovo ranije pojavljivanje, od mnogih sledbenika, od moči koje su tada bile nazvane magičnim. Ništa nije bolja potvrda za to od izuzetnih dostugnuća Bramina. Nijedna religija nije podržana s jačim svedočenjem; niko nikada nije čak ni pokušao da objasni šta može s pravom biti nazvano njihovim čudima. Koliko dugo, u ovom životu, um i duša mogu delovati nezavisno od tela, niko ne zna. Da volja može da deluje uopšte bez telesnog kontakta, i fenomen sna, misterije su koje zbunjuju najmudrije i najobrazovanije, čija su objašnjenja samo Vavilonske kule s rečima. Čovek još uvek malo zna o silama prirode. Okružen, kontrolisan i upravljan od njih, dok uza-ludno misli o sebi da je nezavistan, ne samo od svoje rase, već od univerzalne prirode i njenih be-skrajnih mnogostrukih sila, on je rob tih sila, sve dok ne postane njihov gospodar. On ne može da ignoriše njihovo postojanje pa ni da im jednostavno bude sused.

Postoji u prirodi jedna veoma moćna sila, kojom bi, kada bi jedan čovek mogao da je poseduje i kada bi znao kako s njom da postupa, mogao da napravi revolucionarne promene i promeni lice sveta. Ova sila je bila poznata drevnima. Ona je univerzalna sila, čiji Vrhovni zakon jeste ravnoteža; pomoću nje, ako bi nauka mogla da nauči kako da je kontroliše, bilo bi moguće promeniti poredak Godišnjih doba, stvarati noću pojavu dana, poslati misao u jednom trenu oko sveta, izlečiti ili ubiti na daljinu, dati našim rečima univerzalni uspeh i činiti da one odjekuju svuda. Ova sila, koju je delimično i slučajno otkrio učenik Mesmer, upravo je ono što su Sledbenici u Srednjem veku nazivali elementarnom materijom velikog rada. Gnostici su smatrali da ona sačinjava celo telo svetog duha i da je obožavana u tajnim obredima Šabata ili Hrama, pod hijeroglifskim fi-gurama Bafometa ili hermafroditske koze iz Mendesa (Eliphas Levi navodi da je Koza iz Mendesa, najverovatnije na osnovu Herodotovog zapisa, bog grada Mendesa bio nacrtan s kozjom glavom i nogama. Herodot ukazuje da su jarčevi bili poštovani od građana Mendesa).

Postoji Životni Princip sveta, sveobuhvatna sila, u kojoj su dve prirode i dvostruki tok, ljubav i ljutina. Ovaj fluid iz ambijenta prolazi kroz sve. To je zrak izdvojen od sjaja Sunca, privučen težinom atmosfere i centralnom silom privlačenja. To je telo Svetog Duha, sveobuhvatna Prirodna sila, Zmija koja guta sopstveni rep. S ovim elektromagnetskim eterom, tom životnom i sjajnom toplinom, i drevni i alhemičari su bili upoznati. O ovoj prirodnoj sili, ta faza modernog neznanja nazvana fi-zičkom naukom, govori veoma nepovezano, ne znajući ništa o njoj, a kamo li o njenim efektima. I teologija je mogla da joj doda sve svoje tobožnje definicije duha. U stanju mirovanja, ona se ne može osetiti ni jednim ljudskim čulom, pomeranjem ili u pokretu, niko ne može da objasni njen način delovanja i, da bi bila nazvana fluidom i da bi se govorilo o njenim tokovima, samo je prekrivanje velom dubokog neznanja pod oblakom reči. Sila privlači silu, život privlači život, zdravlje privlači zdravlje. To je zakon prirode. Ako dvoje dece živi zajedno i uz to spavaju zajedno, pri čemu je jedno slabašno, a drugo snažno, snažno će apsorbovati slabo i to će prvo umreti. U školama neki učenici apsorbuju intelekte druge dece i u svakom krugu ljudi nađe se neki pojedinac koji sam poseduje volju ostalih. Povodljivost bujici je vrlo česta. Pojedinca ponese gomila, u moralu i fizički. Ljudska volja ima gotovo apsolutnu moć u određivanju nečijeg ponašanja, a svako spoljno pokazivanje volje utiče na spoljne stvari. Tissot pripisuje većinu bolesti poremećajima u volji ili izmenjenim uticajima volja drugih. Mi postajemo subjekt volje drugih analogijom naših sklonosti i još više našim nedostacima. Podsticanje slabosti nekog pojedinca je kao posesivnost i stvaranje od njega instrumenta u cilju istih grešaka ili izopačenja. Ali, kada su dve prirode, slične po slabostima, potčinjene jedna drugoj, nastaje efekat neke vrste zamene jačeg sa slabijim i pravo preuzimanje uma jednog od drugog. Slabiji se često oti-ma, pokazujući otpor i zatim tone niže nego ikada, do zavisnosti. 14

Svi mi imamo neku značajnu manu kao osobinu, zbog koje nas neprijatelj može pobediti. Kod nekih je to sujeta, kod drugih nemarnost, a kod mnogih - egoizam. I, neka ga lukavi ili zli duh uhva-ti on je izgubljen. Tada ti postaješ, ne budala, ni idiot, već sasvim sigurno ludak, rob nekog impulsa spolja. Tada imaš instinktivni užas prema svemu što bi te moglo vratiti razumu i ne želiš čak ni da slušaš prigovore koji se ne slažu s tvojim ludilom.

Čuda su prirodne posledice izuzetnih uzroka. Trenutno delovanje ljudske volje na telo, ili barem onih delovanja bez vidljivih sredstava, stvara čudo u fizičkom poretku. Uticaj na volje ili intelekte, iznenada ili u nekom datom vremenu, koji je dovoljan da zarobi mi-sli, menja i najčvršću odlučnost, parališe najnasilnije strasti, stvara čudo u moralnom poretku. Opšta greška u odnosu na čuda je smatrati ih za posledice bez uzroka, kao nedoslednost priro-de, kao iznenadne izmišljotine Božanske mašte i čovek ne razmišlja da bi čudo takve vrste razbilo sveopštu harmoniju i da bi ponovo uvuklo Univerzum u Haos.

Postoje čuda koja su nemoguća i za Samog Boga: to su apsurdna čuda. Ako bi Bog mogao da bude apsurd samo na trenutak, ni On ni Univerzum ne bi postojali ni trenutak posle toga. Očekivati od Božanske Slobodne Volje neki efekat čiji je uzrok nepoznat ili ne postoji, naziva se iskušavanjem Boga. To je isto što i strmoglaviti nekoga u prazninu. Bog deluje Svojim radom, na Nebu preko anđela, na zemlji preko čoveka. U vrhu ljudskih koncepcija čovečanstvo kreira Boga i čovek misli da je Bog napravio njega po svome liku, jer on pravi Njega po svom. Delokrug čoveka je telesna priroda, vidljiva na zemlji i, ako on ne vlada planetama ili zvezdama, on bar može da proračuna njihovo kretanje, da izmeri njihove razdaljine i da identifikuje svoju volju s njihovim uticajem. On može da modifikuje atmosferu, da deluje do neke tačke na godišnja doba, da izleči onog kojeg je napala bolest i da prenese bolest drugim ljudima, da sačuva život i da uzrokuje smrt. Samostalnost u razumu i volji je najveća moć data čoveku, koju on može da poseduje i kroz tu moć nastaje ono što mnoštvo obožava pod imenom čuda. Moć je mudra upotreba volje koja čini da sama Sudbina služi da se ostvare ciljevi Mudraca. Svemoćnost je najapsolutnija Sloboda i ta apsolutna Sloboda ne može da postoji bez savršene ravnoteže. Stubovi Jakin i Boaz takođe su neograničena Moć i Sjaj Savršenstva Božanstva, sedmi i osmi Sefirot Kabale, iz čije ravnoteže rezultira večno trajanje i Stabilnost Njegovih planova i ra-dova, i taj savršeni Uspeh i nedeljiva, neograničena Dominacija, koji su deveti i deseti Sefirot i iz kojih je Solomonov Hram, u veličanstvenoj simetriji, uzdignut bez zvuka ijedne metalne alatke i koji je naš simbol. fer, Tvojeje, kaže Najsavršeniji Molitelj Kraljevstvo, i Moć, i Slava, za sva vremena! Aminl (Po Mateju, Gl. 6:13.). Apsolutni je samapotreba Postojanja, nepromenljiv zakon Razuma i Istine. On je taj Koji Jeste. Ali, Taj Koji Jeste, na neki način je pre Onog Koji Jeste. Sam Bog nije bez razloga postojanja. On ne postoji slučajno, On ne bi mogao da nije postojao. Njegovo Postojanje je tada neophodno, ono je potreba. On može da postoji samo u vrlini Vrhovnog i neizbežnog Razuma. Taj Razum, tada, je Apsolutan, jer moramo da verujemo u Njega, i ako bismo verovali, naša vera bi imala razumsku i čvrstu osnovu. U našem vremenu se govori da je Bog Hipoteza, ali Apsolutni Razlog nije sam: on je suštastvo za Postojanje. Sveti Toma (Akvinski) kaže: Stvar nije pravedna zato što je Bog želi, Već Je Bog Želi Jer Je Ona Pravedna. Da je Toma izvukao sve posledice iz ove fine misli, otkrili bismo pravi Filosofski Kamen, magični eliksir, da pretvorimo sva suđenja sveta u zlatnu milost. Zapravo, kao što je neophodno za Boga da Bude, isto tako je neophodno za Njega da je pravedan, pun ljubavi i milostiv. On ne može da bude nepravedan, nemilosrdan. On ne može da ukine zakon dobrog i lošeg, zasluge i kazne, jer moralni zakoni su isto apsolutni kao i fizički zakoni. Postoje i nemoguče stvari. Kao što je nemoguče da dva i dva budu pet, a ne četiri, kao što je nemoguče napraviti nešto da postoji i da ne postoji u isto vreme, tako je nemoguče za Božanstvo da zločin pretvori u nagradu i da voli i pohvaljuje zločin. Nemoguče je stvoriti Čoveka savršenim, s njegovim telesnim čulima i sklonostima, niti načiniti da njegovi nervi budu osetljivi na zadovoljstvo, ali ne i na bol. Stoga, prema ideji Svetog Tome, moralni zakoni su predstavljanje Božanske Volje, samo zato što su oni odluke Apsolutne Mudrosti i Razuma i Otkrovenja Božanske Prirode. Samo u njima se sadržipravo Božanstva da ih donosi i zato, samo s njima mi dobijamo izvesnost u Veri da Univerzum jeste u

Harmoniji. Verovanje u Razum Boga i u Boga Razuma, jeste stvaranje Ateizma nemogučim. Idolatristi su stvorili Ateiste. Analogija daje Mudracu sve sile Prirode. Ona je ključ Velike Arkane, korena Drveta Života, nauke o Dobru i Zlu. Apsolutni je Razum. Razum Jeste, po Sebi. On Jeste jer On Jeste, a ne zbog toga što to mi tako pretpostavljamo. On Jeste, tamo gde ništa ne postoji, ali nije moguče da išta postoji bez Njega. Razum je Potreba, Zakon, Pravilo svih sloboda i pravac svake Inicijative. Ako Bog Jeste, On Postoji po Razumu. Koncepcija o Apsolutnom Božanstvu, izvan, ili nezavisno od Razuma je Idol Crne magije, Fantom Demona (u smislu: nešto što se očigledno oseća ali nepostoji jizički). Vrhovna Inteligencija je obavezno racionalna. Bog, u filosofiji, ne može biti ništa više od Hipoteze, ali Hipoteza koja je u dobrom smislu nametnuta Ljudskom Razumu. Personifikovati Apsolutni Razum, je određivanje Božanskog Ideala. Potreba, Sloboda i Razum! Gledaš veliki i Vrhovni Trougao Kabalista! Sudbina, Volja i Moć! To je magični ternar koji se, u ljudskim stvarima, podudara s Božanskim Trouglom. Fatalizam je neizbežno međusobno povezivanje, u uzastopnosti posledica i uzroka, po datom redosledu. Volja je moč koja usmerava sile Intelekta, i da bi pomirila slobodu ličnosti s potrebom za stvarima. Dokaz iz ovih premisa moramo izvući sami za sebe. Svako od nas to radi. Traži, kažu Sveti Spisi, i naći ćeš (Po Mateju, Gl. 7:7.). Pa, razgovor nije zabranjen i bez sumnje to će biti razmatrano na tvom saslušanju na drugom svetu. Potvrđivanje, negacija, razgovor - i s njima se dolazi do istine. Istraživanje velike Misterije Univerzuma i traženje rešenja za njegove mnogostruke enigme, najvažnija je upotreba Misli i predstavlja osnovnu razliku između Čoveka i životinje. Shodno tome, u svim vremenima Intelekt se trudio da razume i objasni Prirodu Vrhovnog Božanstva. Da su jedan Razum i jedna Volja stvorili i da upravljaju Univerzumom, to bi bilo previše oči-gledno da bi odmah bilo prihvaćeno od filosofa u svim vremenima. Drevne religije su tražile da umnožavaju bogove. Priroda Jednog Božanstva i način na koji je Univerzum imao svoj početak, pitanja su koja su oduvek bila sprava za mučenje kojom je ljudski intelekt bio mučen: i njima su se bavili uglavnom Kabalisti. Istina je da, na neki način, ne možemo da imamo stvarna saznanja o Samom Apsolutnom, samom Božanstvu. Ono što se podrazumeva pod stvarnim znanjem, mi stičemo samo preko naših čula. Ako su videti i čuti, znanje, mi nemamo ništa od naše vlastite duše, elektriciteta, magnetizma. Mi vidimo i osećamo i probamo kiseline ili alkale i znamo nešto o osobinama svakog od njih, ali, samo kada ih koristimo u kombinaciji s drugim supstancama, i saznavajući njihove posledice, tada stvarno počinjemo da poznajemo njihovu prirodu. Kombinacije i eksperimenti Hemije daju nam znanje o prirodi i moći većine životinjskih i biljnih supstanci. Kako su ove spoznate proverom na-šim čulima, možemo delimično da znamo samo po tome, ali Duša, naša ili nečija druga, budući da je van takvih spoznaja, može se shvatiti samo po aktivnostima i rečima koje su njene posledice. Magnetizam i elektricitet, kada miruju,

podjednako su van nadležnosti čula i kada su u delovanju, mi vidimo, osećamo, čujemo, probamo ukusom i mirisom, samo njihove posledice. Ne znamo šta su oni, već samo šta čine. Možemo da znamo atribute Božanstva samo kroz Njegove manifestacije. Tražiti išta više od toga je traženje, a to nije znanje već nešto drugo, jer za to mi nemamo ime. Bog je Moć i mi ne znamo ništa o samim Moćima, već poznajemo samo njihove posledice i akcije i što nam Razum prenosi analogijom.

U ovim kasnijim danima, radeći na izbegavanju svih materijalnih ideja u odnosu na Božanstvo, toliko smo zamutili naša saznanja o Bogu da uopšte nemamo ideju o Njemu. U borbi da Njega sma-tramo čisto nematerijalnim Duhom, stvorili smo reč Duh, kao sinonim za ništa, i samo možemo da kažemo da je on Nešto, s određenim atributima kao što su Moć, Mudrost i Inteligencija. Da Njega uporedimo sa Svetlošću, sada bi bilo ne samo nefilosofski, već bi bilo ravno Ateizmu. Shvatamo potrebu da opravdavamo i sažaljevamo drevne za njihove neadekvatne i velike ideje Božanstva, izražene kroz sagledavanje Njega kao Principa-Svetlosti, nevidljivo suštastvo ili supstancu iz koje ističe vidljiva Svetlost. I dalje, naši sveti spisi stalno govore o njemu kao Svetlosti i stoga Tebajcima i Kabali se može oprostiti što rade to isto, posebno zato što oni nisu smatrali Njega za vidljivu Svetlost poznatu nama, već za Praiskonski Okean Etera iz kojega ističe svetlost. Da li je Pre kreacije Božanstvo boravilo samo u Mraku, ili je bilo u Svetlosti? Da li je Svetlost postojala zajedno s Njim ili je bila kreirana posle večnosti mraka? Ako je postojala s Njim, da li je proistekla iz Njega, popunjavajući prostor kao što ga je On popunjavao, On i Svetlost istovremeno popunjavaju isti prostor i svaki prostor? Milton kaže, izražavajući hebrejsku doktrinu: 15

Živela, Sveta Svetlosti, izdanku Neba prvorođenog, Ili iz Većnog, većni zraku! Smem li tebe nazvati nevinim, jer Bogje Svetlost. I nigde, samo u nedostižnoj Svetlosti Živiš još od Večnosti; boraveći u Njemu, Sjajno isticanje iz sjajnog Suštastva nekreiranog. Svetlost je> kaže Knjiga Druschim ili Uvod u Kabalu, lznad svih stvari i Najuzvišenija i Bezgranična i nazvana je Beskonačna, može se shvatiti bez spoznaje ili spekulacije; a njena SAMA SUŠTINA je očigledno povučena i nepristupačna bilo kakvom razumevanju. Ona je Bila pre svih stvari stvorena, kreirana, formirana i načinjena Emanacijom; i ona nije bila Vreme, Predvodnik ili Početak, jerje ona oduvek postojala i ostaje zauvek, bez početka i kraja. Pre isticanja Emanacija, i kreacije kreiranih stvari, Vrhovna Svetlostje bila beskonačno raširena i ispunjavala je celo Gde tako da, u odnosu na Svetlost, ni vakuum nije mogao daje shvati i nijedan prazan prostor, več je Sve bilo ispunjeno Svetlošču Beskonačnog, tako pruženom da u svakom smislu nema

kraja, pošto ničega nije bilo, osim te pružene Svetlosti, koja je, određenom prostom i pojedinačnom jednakošću, bila svuda prisutna, sama po sebi. Ainsoph ( po TN) je nazvan Svetlost, kaže se u Uvodu u Zohar, jer je nemoguće izraziti ga nekom drugom rečju. p

Spoznavanje Boga kao stvarnosti, a ne kao samu nesupstancu ili ime, koja uključuje nepostoja-nje, Kabala je Njega, poput Egipćana, zamišljala kao najokultniju Svetlost, Aur; ne naše materijalno i vidljivo Svetlo, već Supstanca iz koje teče Svetlost, vatra, srodna toploti i plamenu. Iz tog Svetla ili Etera, Sunce je bilo Tebancima jedina manifestacija ili isijavanje i ono je obožavano kao takvo, a ne kao vrsta dominacije i moći. Bog je bio Phos Noeton, Svetlost spoznajna samo Intelektu, Princip-Svetlosti, Svetlost-Ether iz kojeg emaniraju duše i kojem se one vraćaju. Svetlost, Vatra i Plamen kod Feničana su bili sinovi Kronosa. Oni su trojstvo u haldejskim Proročištima, manifestovani u plamenu koji izlazi iz nevidljive Vatre. Aor Božanstvo, Zayo Svetlost, Sjaj i Blistavost Kabale. Među prva tri Persijska Amšaspanda, Gospodarima Svetlosti, Vatre i Sjaja, mi prepoznajemo Aor (TIX), Zohar (irnr), i Zayo (vr), Svetlost, Sjaj i Blistavost, u Kabali. Prvi od njih je nazvan Aor Mupala, (Iteno mx) Divna ili Skrivena Svetlost, neotkrivena, ne prikazana - koja je Keter, (nro) prva Emanacija ili Sefirot, Volja Božanstva: drugi je Nestar, (nno^) sakrivena - koja je Hokamah, (noon) tajna Sephirah ili Intelektualni Potencijal Božanstva: i treći je Metanotsats, (prunft) blješta-nje - koje je Binah, (nro) treći Sefira, ili intelektualna stvaralačka sposobnost. Drugim rečima, one su bile Sama Supstanca svetlosti u Božanstvu: Vatra, koja je ta svetlost, ograničena i snabdevena atributima, tako da ona može biti otkrivena, ali još ostaje neotkrivena, i njen sjaj ili isijavanje, ili svetlost koja izlazi iz vatre. Masonerija je traganje za Svetlošću. To traženje nas vodi direktno nazad, kao što vidite, do Kabale. U toj drevnoj i malo shvaćenoj izmešanosti apsurda i filosofije, Inicirani će naći izvor mnogih doktrina i mogu, sa vremenom, doći do razumevanja Hermetičke filosofije, Alhemičara, svih antipapskih Mislilaca Srednjeg veka i Emanuela Swedenborga . 16

Hansavati Rich, slavna strofa iz Sanscrit Stanza, kaže: On je Hansa (Sunce), boravi u svetlosti; Vasu, atmosfera boravi u svodu; prizivač bogova (Agni), boravi na oltaru (tj. oltarskoj vatri); gost (vernik), boravi u kuči (kučna vatra); stanovnik među Ijudima (kao svest); stanovnik najsjanije sfere (Sunce); stanovnik u istini; stanovnik na nebu (vazduh); rođen u vodi, u zraku svetlosti, u stvarnosti (manifestaciji), na Istočnim planinama; Istina (po sebi). Na početku, kaže himna iz Sanskrita, uzdigao se Izvor zlatne svetlosti. On je bio jedini rođeni Gospod od svega štojeste. Onje stvorio zemlju i nebo. Koje BogKojem mi nudimo naše žrtve? On koji život daje, On koji daje snagu, Čiji blagoslov svi sjajni bogovi žele, Čija senka je besmrt-nost, Čija senka je smrt. Koje Bog... itd . 7

On od Kogaje nebo sjajno, a zemlja za nas, On kroz Kogaje Nebo uspostavljeno, štaviše, najviše Nebo, On, kojijepremerio svetlost u vazduhu, Ko je Bog... itd . 7

On, pred Kojim Nebo i zemlja, stoječi čvrsto po njegovoj volji, gledaju uvis ka njemu uzdrhtali u sebi, On, Kome izlazeče sunce sijapred njim. Koje Bog... itd 7

Gde god da teški vodeni oblaci odlaze, tamo gde bace seme ili upale vatru, tu niče On, Koji je jedini život sjajnih bogova. Koje Bog... itd. 7

Reč Boga je, kaže Indijska filosofija, sveobuhvatna i nevidljiva svetlost, shvatljiva čulima, koja šalje svoj sjaj Suncu, Mesecu, planetama i drugim Zvezdama. Filo je naziva Sveopšta svetlost, koja gubi deo svoje čistote i sjaja spuštajući se iz intelektualnog u čulni svet, manifestujući sebe prema spolja, iz Božanstva. I Kabala predstavlja da je tako malo Beskonačne Svetlosti isteklo u kružnu prazninu pripremljenu za kreaciju u Beskonačnoj Svetlosti i Mudrosti, koliko je moglo da prođe kroz kanal koji je poput linije ili konca. Sefiroti su, emanirajući iz Božanstva, bili zraci Njegovog sjaja. Haldejska Proročišta kažu: Intelekt Stvoritelja, pokrenut na delovanje, rečju, stvarao je u Sebi kroz intelekt, univerzalne oblike i obličja, koji, kada nastanu, teku iz Jednog Izvora... Stogaje Božanstvo, oličeno kao Suvereno, pre stvaranja celovitog Univerzuma, uspostavilo jedan inteligen-tan i nepromenljiv univerzal, odrediloje oblik koji postoji u Univerzumu i taj Univerzum oblikovan i upriličen, vidljivo ulepšan s beskrajno mnogo različitih vrsta i oblika, postao je Izvor ili fontana iz koje se jedan Intelektualni koncept i oblici iz Stvoriteljovog izvora, nižu jedan za drugim, usa-glašeni s uvek prolaznim Vremenom i blisko povezani s Prvobitnim Eterom ili Vatrom. Ipak, ovi univerzalni i Prvobitni Tipovi (Univerzali) i Ideje proisticali su iz prvog Izvora Stvoriteljove Moči, savršenepo sebi, i njen su deo. y

Haldejci su nazvali vrhovno božanstvo Araor, Otac Svetlosti. Smatrali su da iz Njega teče svetlost iznad sveta, koja osvetljava nebeske regione. Ta Svetlost, ili Vatra, smatrana je Simbolom Božanskog Suštastva, koja se širi u niže duhovne prirode. Zato haldejska proročanstva kažu: Otac je uzeo od Sebe, i nije ograničio Njegovu pravu vatru na svoju intelektualnu moč... Sve stvari su rođene izjedne vatre. Tebajci su smatrali da su sva niža intelektualna bića bila emanacije iz Vrhovnog Božanstva i zato Proklus kaže: Progresija bogovaje ista i stalna, nastavlja se na niže preko razumnih i skrivenih jedinki iprekida se u poslednjem delu Božanskog uzroka. Nemoguće je govoriti jasno o Božanstvu. Bilo ko da pokuša da iskaže njegove atribute uz po-moć apstrakcija, taj sebe dovodi na suprotno i istovremeno gubi uvid u svoju ideju lutajući kroz divljinu reči. Nagomilavati Superlative na Superlative, i nazvati Njega najboljim, najmudrijim, naj-večim, samo je preterivanje u osobinama u čoveku. Da postoji samo jedan Bog i da je On Savršeno i Dobronamerno biće, Razum nam to pravilno potvrđuje, ali o Božanskoj Prirodi, o Supstanci Božanstva, o načinu Njegovog postojanja ili obliku kreacije Njegovog Univerzuma, ljudski um nije sposoban da stvori pravu sliku. Mi ne možemo da učvrstimo jasnu ideju o Svemoćnom, Sveznajućem, o Beskonačnosti ili Večnosti, ali nemamo prava da pripisujemo Njemu inteligenciju, niti jedan drugi naš mentalni kvalitet, bez obzira na to koliko je uveličan, ili da pripišemo naša čula Njemu i naše telesne organe, kao što su Hebreji činili u svojim spisima. Mi zadovoljavamo sebe negiranjem svega što predstavlja postojanje u Božanstvu, jer smo spo-sobni da shvatamo postojanje. On nam tako postaje iogičko ništa, Ne-Ens. Drevni nisu uviđali ni-kakvu razliku između njega i Ateizma i težili su da zamisle Njega kao nešto realno. To je potreba Ljudske Prirode. Teološku ideju ili pre ne-ideju, o Božanstvu, nisu prihvatali ili uvažavali ni neobra-zovani. Za njih, Bog će uvekbiti Otac Koji je na Nebu, Monarh na Njegovom Tronu, Biće sa ljudskim osećanjima i ljudskim sažaljenjem, besan na njihove greške, popustljiv na njihova kajanja, prijemčiv na njihove skrušene molitve. Čovečanstvo, daleko više od Božanstva, Hrista čini da mase Hrišćana obožavaju Njega, daleko više nego što obožavaju Oca.

Svetlost Supstance Beskonačnogje Kabalistički izraz. Hrist je bio, prema Svetom Jovanu: Svetlost kojaje obasjavala svakog čoveka kojije došao na svet i Svetlostje bila život čoveka. Svetlostje sjala u mraku: i mrakje nije shvatio (Po Jovanu, Gl. 1:9). Drevne ideje u odnosu na Svetlost su, verovatno, bile sasvim korektne kao i naše vlastite. Čini se da oni nisu pripisivali Svetlosti nijedan od kvaliteta materije. Ali, moderna Nauka je definiše kao poplavu čestica materije koja teče ili su izbačene sa Sunca i Zvezda i koje se kreću kroz prostor da bi stigle do nas. U teorijama mehanike i sile, koja je sila privlačenja, ili odbijanja na Suncu, ili na naju-daljenijoj Zvezdi, bi ovde mogla da prenese ili odvede ove neopipljive, bestežinske, beskonačno male čestice, uočljive samo pogledom, tako daleko kroz prostor? Šta se dogodilo s ogromnim ukupnim brojem čestica koje su dospele na zemlju od trenutka kreacije? Da li su one povećale njenu masu? Zašto Hemija ne može da ih detektuje i analizira? Ako je svetlost materija, zašto ona može da putuje samo u pravoj liniji? Ni jedna karakteristika materije ne pripada Svetlosti ili Toploti, ili plamenu, ili Galvanizađji, Elektricitetu i Magnetizmu. Električna varnica je svetlost i ista je kad je stvorena kremenom, kada se odbije čestica čelika. Gvožđe, istopljeno ili zagrejano, širi svetlost i insekti, infuzorije i raspadanje drveta je emituju. Toplota se stvara trenjem i pod pritiskom da bi je objasnila, nauka nam govori o latentnoj Kaloriji, predstavljajući nam je kao postojanje bez poznavanja osobina i kvaliteta. Koji kvalitet materije omogućava svetlost, isijavanje s Neba, cepanje hrasta? Koji kvalitet materije njoj omogućava da načini krug oko zemlje u vremenu sekunde? Mi, velike neznalice o prirodi ovih moćnih sila Božanske Moći, skrivamo naše neznanje rečima koje nemaju značenja i mi možemo s pravom da se zapitamo zašto Svetlost ne može biti isijavanje iz Božanstva, kao što su ga prihvatile sve religije u svim Vremenima Sveta. Sve zaista dogmatske religije su proistekle iz Kabale i vraćale su se njoj: sve naučno i veliko u religiji sanja o tom prosvetljenju, Jacob Boehme , Swedenborg, Sveti Martin i drugi, pozajmljivali su iz Kabale, sva Masonska udruženja duguju njoj za svoje Tajne i svoje Simbole. 17

Sama Kabala osveštava savez Univerzalnog Razuma i Božanske Reči, ona uspostavlja, kroz pro-tivtežu dve sile koje su očigledno suprotne, večitu ravnotežu postojanja; ona sama miri Razum s Verom, Moć sa Slobodom, Nauku s Misterijom. Ona ima ključ za Sadašnjost, Prošlost i za Budućnost. Biblija, sa svim alegorijama koje sadrži u sebi, izražava, na jedan necelovit i velom prekriven na-čin, samo religioznu nauku Hebreja. Doktrina Mojsija i Proroka, u osnovi identična s onom drevnih Egipćana, takođe je imala spoljno značenje i svoje velove. Hebrejske knjige su bile pisane samo da bi se vratilo sećanje na predanja i one su bile pisane Simbolima, nerazumljivim Profanima. Pentateuch i proročke poeme su samo osnovne knjige o doktrinama, moralu ili liturgiji, a prave tajne i tradi-cionalna filosofija su pisane tek kasnije, pod velovima koji su još manje propustljivi. Takvo je bilo drugo rođenje Biblije, nepoznate, ili još više neshvaćene od Hrišćana, zbirka, kažu oni, monstruo-znih apsurda, spomenik, kažu sledbenici i eksperti, u kojoj je sve što su geniji filosofije i oni religije ikada stvorili ili zamišljali o uzvišenom, blago je okruženo trnjem, dijamanti u grubom i mračnom kamenu. Čovek je ispunjen poštovanjem ulaskom u Svetilište Kabale, kada vidi doktrine koje su tako logične, tako jednostavne, i istovremeno tako savršene. Neophodno jedinstvo ideja i znaka, posveće-nje najosnovnije stvarnosti kroz prosta slova, Trojstvo Reči, Slova i Brojeva, prosta filosofija koliko i alfabet, duboka i beskrajna kao Reč, teoreme daleko složenije i sjajnije od onih Pitagorinih. Teologija se sabira

računanjem na prstima ruke, jedna Beskonačnost koja može da stane na dlan šake jedne ruke bebe, deset brojeva i dvadeset dva slova, trougao, kvadrat i krug - to su svi elementi Kabale. To su osnovni principi pisane Reči, odraz te izgovorene Reči koja je stvorila svet! Ovo je doktrina Kabale sa kojom ćete, bez sumnje, težiti da se upoznate, kao i s Kreacijom. Apsolutno Božanstvo, za Kabaliste, nema ime. Izrazi koji se koriste za Njega su TiN, Aor Pasot, najprostija (ili čista) Svetlost, nazvana TN, Ayen Soph, ili Beskonačna, pre bilo koje Emanacije. Jer, tada nije bilo prostora ili ispražnjenog mesta, većje sve bila beskonačna Svetlost. Pre nego što je Božanstvo stvorilo ijedan Ideal, nekakvu ograničenu i jasnu Prirodu, ili ijedan oblik bilo čega, On je bio sam, bez lika ili obličja, i nije mogla da postoji spoznaja ili shvatanje o Njemu ni na koji način. On je bio bez Ideje ili Lika, i zabranjeno je stvarati Ideju ili Lik o Njemu, ni slovom He (n), ni slovom Yod 0), mada su ona sadržana u Svetom Imenu; ni drugim slovima, ili tačkom, u svetu. Ali, pošto je On stvorio ovu Ideju [ideju koja je ograničena i postoji u inteligentnoj Prirodi, kroz oblik deset Numeracija Sefirota ili Zraka] o Medijumu (posredniku), Prvom Čoveku Adam Kadmonu, On se spustio u njega, kroz tu Ideju, i On je mogao da bude nazvan Tetragramaton, da bi kreirane stvari imale spoznaju o Njemu, po nalikovanju na Njega. Kada je Beskonačni Bog zaželeo da ispusti ono što je trebalo da isteče napred, On je kontraho-vao Sebe u centar Njegove svetlosti tako da je najintenzivnija svetlost trebalo da se umanji u određe-noj meri do obima kruga i sa svih strana, u njega. I, to je prva kontrakcija, (skupljanje ili sažimanje), nazvana Tsemtsum . 18

□7K yiB7p, Adam Kadmon, Prvobitni ili Prvi Čovek je prvi Atziluthski emanant iz Beskonačne Svetlosti, uveden je u ispražnjeni Prostor i iz njega su kasnije svi ostali stepeni i sistemi nastali. On je nazvan Adamom, prethodnikom pre svih, prvim. U njega (ispražnjeni prostor) preneto je deset sfernih numeracija i potom je iz njih pravolinijski proizašlo obličje čoveka u njegovoj sefirotskoj dekadi, kao da je bio prečnik pomenutih krugova, kao da je bio ose tih sfera, koje su dopirale od njihove najviše do najniže tačke, i od njih su zavisili svi sistemi. 19

Ali, sada, kako bi Beskonačna Svetlost bila previše sjajna i veličanstvena da bi bila rođena i tra-jala, osim kroz medij tog Adama Kadmona, njena Najtajnija Priroda je to sprečavala, njena prosvet-ljavajuća svetlost je morala ponovo da emanira u mlazevima iz sebe, kroz određene otvore, takoreći, poput otvora koji su nazvani ušima, očima, nozdrvama i ustima. Svetlost koja je isticala iz ovog Adam Kadmona bila je zaista samo jedna, ali, u proporciji s nje-nom udaljenošću od mesta isticanja, i stepena njenog opadanja, ona je bila gušća. Od reči Atsil, emanirati ili isticati, dolazi reč nfPSK, Atsiloth ili Atziluth, Emanacija ili Sistem Emananta. Kada je prvobitan prostor bio ispražnjen, okolna svetlost Beskonačnog, i Svetlost poslata u prazninu, nisu dodirivale jedna drugu, ali Svetlost Beskonačnog je tekla u tu prazninu kroz liniju ili određeni uski kanal i ta Svetlost je Emanativ i Princip isticanja, ili isticanje i poreklo Emanacije. Svetlost u praznini je, međutum, niži emanat, i obe se spajaju samo onako kako je već rečeno. Atziluth znači posebno i uglavnom prvi sistem od četiri Olamotha [mrf?y], svetova ili sistema koji je stoga nazvan Atzilutskim Svetom.

Deset Sefirota opšteg Atzilutskog sistema su Nekudoth (mmp3) ili Tačke. TUtf TN, Ainsoph, ili Aensoph, ili Ayensoph, je titula za Uzrok Uzroka, njeno značenje je be-skonačni, jer ne postoje ograničenja za Njegovu uzvišenost, i ništa ne može da ga shvati. Ponekad, takođe, taj naziv se primenjuje za Keter, ili Krunu, prvu emanaciju, jer je ona Tron Beskonačnog, to jest, njegovo prvo i najviše Sedište od kojeg ni jedno nije više i, pošto Ainsoph boravi i skriven je u njemu: zato se on obradovao tom istom imenu. Pre nego štoje išta postojalo, kaže Emech Hammelech , On je, po unutrašnjoj Njegovoj volji, pred-ložio Sebi da stvori svetove... ali u to vreme nije bilo ispražnjenog prostora za svetove, već su svi prostori bilipopunjeni svetlošću Njegove Supstance, kojuje on postavio u utvrđene granice, u centar Sebe, i s tim delovima, i unutar njih, Onje, zatim, izveo njihovo sastavljanje (preslaganje ili presavijanje). 20

Šta je zatim Gospodar Volje (pnn TD), ta najsavršenija slobodna Moć, uradio? Po Njegovoj sop-stvenoj proceni, On je premerio unutar Njegove sopstvene Supstance širinu i dužinu zaokruženog prostora koji je trebalo isprazniti i u koji bi mogao da postavi prethodno pomenute svetove i tu Svetlost, koja je postojala u tom krugu koji je tako izmerio, On je sažimao i preslagao do određene mere... i tu Svetlost je On podigao iznad sebe još više tako da je nastao ispražnjeni prostor bez Prvobitne Svetlosti. Ali ceo taj prostor još uvek nije bio ispražnjen od Svetlosti. Ostaci Prvobitne Svetlosti su preo-stali na mestu na kojem je On bio; i oni se nisu povukli odatle. Pre nego što je Emanacija trebalo da istekne, a kreirane stvari budu kreirane, Vrhovna Svetlost je bila beskonačno raširena i ispunjavala je ceo prostor Gde: ničega nije bilo, osim raširene svetlosti, nazvane Aor H’ Aindoph, (*yiw rxn nx) beskonačnom Svetlošću. Kada je sazrela volja u umu Proširenog da napravi svetove i da za isticanje izgovaranjem Emanacija, i da pošalje kao Svetlost savršenstvo Njegove aktivne moći, Njegov izgled i atribute koji su bili obavezni uzrok kreacije svetova, tada je ta Svetlost, u određenoj meri sabijena, povučena je iz svih pojedinačnih pravaca u tu jednu centralnu tačku, i sa svih drugih strana je povučena, tako da je ostao određeni vakuum, nazvan ispražnjenim prostorom čiji obim je svuda podjednako bio uda-ljen od te tačke koja je bila tačno u centru prostora... određeni prazan prostor i prostor je preostao u Srednjoj-Beskonačnosti; ime je stvoreno mesto za Gde u kojem su Emanacije mogle da Postoje, da se Kreiraju, Oblikuju i Stvaraju. Ovaj svet prekrivanja (ili odevanja) - tog zaokruženog praznog prostora, uz ostatke nesaku-pljene svetlosti Beskonačnog, koji su još preostali, iznutra je prekriven Supstancom koja je najbliža Njegovoj, i njemu pripada ime Aor Penai-Al, (*7N tin) Svetlost BožjegLika. Jedan međuprostor opasuje taj veliki krug, uspostavljen između svetlosti same supstance, opa-suje krug s njegove spoljne strane i supstancu koja je sadržana unutar kruga. To se naziva Uzvišeni Sjaj (Splendor Excelsus), kao suprotnost Prostom Sjaju. Ta svetlost, ostaci prekrivanja odelom, kaže se da je, u odnosu na ostatke supstance, kao tačka u centru kruga. Ta svetlost, tačka u centru Velike Svetlosti, naziva se Auir, (T1N) Ether ili Prostor. Taj Ether, nešto prostiji od Svetlosti - nije tako Suptilan - madaje neuočljiv Čulima -naziva se Prvobitnim Etherom - koji se širi svuda; Filosofi ga nazivaju Duša Sveta.

Za Svetlost koja isijava iz Božanstva ne se može reći da je odsečena ili drugačija od Njega. Ona iz Njega isijava napred, a ipak sva nastavlja da bude savršeno jedinstvo... Sefiroti, ponekad nazivani Ličnosti Božanstva, su Njegovi zraci, preko kojih je Njemu savršeno omogućeno da manifestuje sebe. U uvodu u Knjigu Zohar kaže: Prvo povlačenje, ili sažimanje (svetlosti u Sebe)je obavljeno da bi Prvobitna Svetlost mogla da bude podignuta i prostor postao ispražnjen. Drugo sabijanje je nastalo kada su ostaci povučene Svetlosti preostali tamogde su sabijeni u tačkama i to skupljanjeje bilo učinjeno s osećanjem radosti; Božanstvo se raduje, većje ranije rečeno, zbog Njegovog Svetog Naroda koji će potom nastati; i ta radost je bila silna i uzbuđenje i veselost u Božanstvu su podstaknuti time, tako da je On isticao napred, u Svom oduševljenju i u toj uzbuđenosti stvorena je jedna apstraktna moć rasuđivanja kojaje zbirka slova na-stalih s tačkama od ostataka preostale Svetlosti u krugu. Jer, On zapisuje konačne utiske ili delimične manifestacije Njega u Knjizi, s pojedinačnim slovima. Slično, kaže se, kao kada preko vode ili vatre duva vetar, obično nastaje veliko pomeranje sa bljescima poput munje koja smeta očima, i svetlucanja i bljeskanja tu i tamo, isto tako Beskonačni se pokrenuo u Sebi i isijavao je i svetlucao u tom krugu, od centra prema spolja i ponovo do centra i to ushičenje nazivamo veseločču. Iz te ushićenosti, različito iskazane u Njemu, stvorena je sposobnost određivanja i oblikovanja slova. Iz te ushićenosti, takođe se kaže, nastalo je opredeljenje za oblike, s tim opredeljenjem Beskonačni ih je opredelio u Sebi, kao sa izrečenim: Neka ova Sfera bude predodređeno mesto, u kojem će svetovi biti stvoreni! On je, isijavanjem i blistanjem, učinio da tačke, svetlucanjem, mogu da smetaju očima poput munje. Tada je On kombinovao različite pojedinačne tačke, sve dok slova nisu oblikovana iz njih, po nalikovanju i obliku onih s kojima je Blagosloveni izneo dekrete Njegove Mudrosti. Nije moguće dostići do razumevanja kreacije čoveka, osim kroz misteriju slova, i u tim svetovi-ma Beskonačnog nema ničeg osim slova Alfabeta i njihove kombinacije. Svi svetovi su Slova i Imena, a On, Koji je Tvorac svega, nema ime. Ovaj svet prekrivanja, [tj. zaokruženog ispražnjenog prostora s tragovima sažete Svetlosti Beskonačnog, preostale posle skupljanja i komprimovanja], jeste unutrašnje prekrivanje -odevanje, koje je najbliže Njegovoj supstanci i tom prekrivanju pripada opšte ime Aur Penial, TIN), Svetlost po liku Božjem, s kojim mi treba da razumemo Svetlost Supstance. I kada je prekrivanje obavljano, On ga je povukao da bi podigao nižu polovinu... i to je bilo treće povlačenje, ili sažimanje. Na taj način On je stvorio ispražnjeni prostor za svetove koji nisu imali sposobnost da koriste veliku Svetlost prekrivanja, čiji je kraj bio lucidan i sjajan kao i sam početak. I, tako, (povlačenjem donje polovine i polovine slova), stvoreni su Muško i Žensko, to jest, on i ona, koji se spajaju. Ispražnjeni prostor, nastao ovim povlačenjem ili skupljanjem, nazvan je Auir Kadmon, (’“ip TIN ■Jlft) Prvobitni Prostor, jer je to bio prvi od svih Prostora koji nije bilo dozvoljeno zvatiprekrivenim, koje je Aur Peni-Bal, (*?T3Đ tin) Svetlost Božje Naklonosti.

Ostaci Svetlosti iz Prekrivanja su još uvek postojali. Ovaj svet pokrivanja je dobio ime onaj koji uključuje sve, čije je ime Ihuh (mrr). Pre nego što je svet u ispražnjenom prostoru stvoren, u njemu je bio On i Njegovo Ime, i samo oni, to jest, Ainsoph (TO TN) i njegovo prekrivanje. Emech Hammelech kaže ponovo: Niža polovina prekrivanja (kroz treće skupljanje), je ostavljena prazna bez svetlosti, pri prekrivanju. Ali, ostaci svetlosti su ostali na mestu koje je tako ispražnjeno... i to prekrivanje je nazvano Shekinah , Bog u boravištu, tojest, mesto gde slova 7i'Yod He, (ili muško) i m Vau He, (ili žensko), u kojem kombinacija slova boravi. 21

Taj ispražnjeni prostor je bio sređen, i nazvan je Prvobitni Prostor, a u Kabali je nazvan Auira Kadmah (nKEfip N“nx) ili Rasimu Ailah, (nN ?^ izrtzn), Prvobitni Prostor ili Uzvišeni Ostaci. To su ostaci Svetlosti Prekrivanja s kojim je isprepletano ponešto od ostataka Same Supstance. On je nazvan Prvobitni Etar, a ne ispražnjeni Prostor... Na mestu na kojem su bili još ima preostalih Svetlosnih Ostataka i stoje tamo kao nešto duhovno, ali krajnje razređeno. 1

U ovom Etheru su dve Svetlosti, to jest Svetlost Supstance, koja je uklonjena i Svetlost Prekrivanja. Postoji ogromna razlika izmeđunjih; ona od Ostataka Prekrivanja je, u odnosu na onu od Ostataka Supstance, kao tačka u centru kruga. I, kao jedino odgovarajuće ime za Svetlost Ostataka od Ainsopha (pK fpo) je AUR, (TlN) Svetlost, stoga Svetlost Ostataka Prekrivanja se ne može nazvati tim imenom i zato smo je nazvali tačka, to jest, Yod [’ ili ’J, koja je u centru Svetlosti... I, ova Svetlost, tačka u centru Velike Svetlosti, nazvana je Auir, (T1X) Ether ili Prostor. Ether je nešto prostiji od Svetlosti... Nije tako suptilan i nije uočljiv čulima... nazvan je Prvobitnim Etherom... koji se širi svuda, stoga ga Filosofi zovu Duša Sveta... Svetlost je vidljiva, mada nije opipljiva. Ovaj Ether nije ni opipljiv ni vidljiv. Uvod u Knjigu Zohar nastavlja, u Odeljku o Slovu Yod... itd.: Svetovi ne bi mogli da budu smešteni u ovom Prvobitnom Etheru, zbog njegove ogromne razre-đenosti iprevelike Svetlosti i zbog toga štoje u njemu ostao vitalan Duh Ostataka Svetlosti Ainsopha i onih od Ostataka Svetlosti Prekrivanja; takva manifestacijaje bila sprečena. Stoga je ON naredio slovu Yod, jer ono nije bilo tako sjajno kao Prvobitni Ether, da se spusti i preuzme u sebe preostalu svetlost iz Prvobitnog Etera i da se vrati gore, s tim Ostacima koji su tako sprečili manifestaciju, što je Yod izvršio. Ono je silazilo dole pet puta da ukloni vitalne Duhove Ostatke Svetlosti Ainsopha i Ostatak Svetlosti i vitalni Duh Prekrivanja iz Sfere Sjaja, da bi se od njih napravio Adam, zvani Kadmon. I, po njegovom povratku, obavljena je manifestacija u nižem prostoru i Ostatak Vrhovnog Sjaja je još ostao tamo, postojao je kao Sferični Oblik i nazvan je u Zoharu, jednostavno, Tehiru, to jest Sjaj i nazvan je Prvom Materijom... Koja je bila, takoreći, para i takoreći, dim. I, kako je dim bezobličan i neshvatljiv ni za jedan definitivan oblik, tako je ova Sfera nekako bezoblična, pošto se čini da je nekako sferična, a ipak nije ograničena. Slovo Yod, dok je bilo spojeno sa Shekinah, preuzelo je u sebe Svetlost Shekinah, ali njegova svetlost nije bila tako veličanstvena kao ona Shekinah. I, kada se ono (slovo Yod) spustilo dole, ostavilo je tu

svoju svetlost i Sjaj se sastojao od njega. Posle toga, u Yod-u su ostali samo tragovi te svetlosti, tek toliko da on nije mogao da se uzdigne do Shekinah i pridruži mu se. Zbog toga, Sveti i Blagosloveni je naredio slovu He [hebrejsko n, žensko slovo], da prenese Yod-u svoju Svetlost; i poslao je (slovo He n) dalje, da se spusti i podeli s njim svetlost u Sjaju, napred navedenom... I, kada se on (Yod) ponovo spustio u Sferu Sjaja, raširio je svuda po njoj Svetlost koju mu je prenelo slovo He. I kada se ono, Yod, ponovo uzdiglo, ostavilo je za sobom produktivnu svetlost slova He, zbog čega je stvorena naredna Sfera, unutar Sfere Sjaja i ta manja Sfera je nazvana u Zoharu Kether Ailah (nN ?*^ nro), Corona Suma, Vrhovna Kruna i, takođe, Atika De Atikin, (pp'ran npTiS) Antiquus Antiquum, Najdrevnija od Drevnih, pa čak i Ailit H' Ailut, (m^n n ?^) Causa Causarum, Uzrok Uzroka. Ali, Kruna je mnogo manja od Sfere Sjaja, tako da u okviru poslednje još uvek postoji ogro-mno nezauzeto mesto i ispražnjen prostor. 1

1

Beth Alohim kaže: Pre nego što je Beskonačni Bog, Vrhovno i Prvo Dobro, oblikovao u Sebi taj koncept, konačan i poseban, kao stvar intelekta i dao oblik i izgled jednom intelektualnom konceptu i liku, ONje bio sam, bez partnera ili društva, bez oblika ili sličnosti, potpuno bez Ideala ili Obličja... Zabranjeno je praviti ikakav lik Njegov, po bilo kakvom liku iz sveta, ni po slovu He (7\) ni po slovu Yod ni po bilo kom drugom slovu ili tački u svetu. Ali, tek pošto je On oblikovao tu Ideju, pojedinačan koncept, poseban i inteligentan, kao Deset Numeracija, za medijum prenošenja, Adam Kadmona, Prvobitnog ili Vrhovnog Čoveka, On se pre-ko tog medija spustio i to je mogao s tom Idejom, koja je nazivana imenom Ihuh, i time kreirane stvari imaju spoznaju o Njemu, kroz pravo nalikovanje Njemu. Jao onome ko napravi Boga da bude po bilo kom obliku ili atributu bilo kakvom, čak i kada bi bio po Njegovom vlastitom, i još više ako napravi Njega po Sinovima Čovekovim, čiji su elementi zemaljski i koji su trošni i nestaju! Ne može da postoji koncepcija o Njemu, osim u meri koliko On manifestuje Sebe pri pokazivanju nadmoči kroz neke atribute i s njima... Van njih ne mogu postojati atributi, koncepcije ili ideali o Njemu. On je uporediv na primer samo s Morem, popunjavanjem nekog velikog rezervoara, čije je dno na ze-mlji. Pri tome ono oblikuje sebi određena udubljenja, tako da se i to mora uračunati u dimenzije Mora. Na primer, Potok i Izvor Okeana je nešto što jejedno. Ako iz ovog Izvora ili Potoka ističe neko vrelo, proporcionalno prostoru koji zauzima More u tom polusfernom rezervoaru, kao što je slovo Yod (*>), u tome je Izvor Potoka nešto prvo, a basen koji nastaje iz njega je nešto što je drugo. Sada, neka se tu napravi neki veliki rezervoar, iskopavanjem, i neka se on nazove Okean i mi imamo treču stvar, sud [Vas]. Zatim, neka se taj veliki rezervoar podeli na sedam korita reka, to jest na sedam du-guljastih ili izduženih rezervoara, tako da iz ovog okeana voda može da teče dalje - u sedam reka, i Izvor, Basen i Okean s prethodnim, ukupno ih ima deset. Uzrok Uzroka je napravio deset Numeracija i nazivao ih Izvorom Potoka Kether, Corona, Kruna, u koje je uključena ideja kruženja, jer one nemaju završetak za isticanje Svetlosti. Zato ih je On nazvao, poput Sebe, beskonačnim, jer i one, poput Njega, nemaju sličnost ili konfiguraciju, nikakav sud ili rezervoar u koji bi mogle da budu prihvaćene, ni način kojim bi se ikakva moguća spoznaja mogla dobiti iz njih.

Posle takvog oblikovanja Krune, On je stvorio jedan manji sud, slovo Yod, i napunio ga iz tog izvora i on je nazvan Basen iz kojeg šiklja Mudrost i, manifestovan u njemu, On je Sebe nazvao Mudri, a sud je On nazvao Hakemah, (nttDii) Mudrost, Sapientia. Zatim je On uspostavio veliki rezervoar koji je On nazvao Okeanom i dao mu ime Binah, (nia) Razumevanje, Inteligencija. Time je On okarakterisao Sebe Inteligentnim ili Začetnikom. On je, zaista, Apsolutno Mudar i Inteligentan, ali Hakemah nije Apsolutna Mudrost po sebi, već je mu-dar kroz Binah, koji ispunjava Sebe iz njega, i ako bi ovaj priliv njemu bio prekinut, postao bi suv i neinteligentan. Zbog toga nastaje sedam dragocenih sudova kojima su data sledeća imena: Gedulah, (nVru), Veličanstvenost ili Dobročinstvo [ili Khased, ("ion), Milost]; Geburah, (mio^), uzdržljivost strogost ili surovost; Tephareth, (mKĐJl), Lepota; Netsakh, (mtt), Pobeda; Hod, ("iin), Slava; Yesod, (niO'’), Temelj ili Osnova i Malakoth, (mo'no), Vladanje, Upravljanje, Kraljevstvo, Dominacija ili Moć. I, u Gedulah, ( nVim), On je uzeo karakter Velikog i Blagonaklonog; u Geburah, (nmm), Ozbiljnost; u Tephareth (mNDn), Lepota; u Netsakh (mn), Nadmoć; u Hodu, (mn), Našeg Velikog Tvorca; u Yesodu, (mo*’), Pravda; sa Yesodom svi sudovi i svetovi su podržani; i u Malakoth, (mrto), On je dao Sebi titulu Kralja. U Kabali se smatra da su Te numeracije ili Sefiroti, prvobitno bile sadržane jedna u drugoj, to jest, Kether je sadržao devet ostalih, Hakemah je sadržao Binah, a Binah je sadržao poslednjih sedam. Jer, sve stvari se, kaže se u komentaru rabina Jizchaka Lorja, na neki vrlo nejasan način, sastoje ilipostoje i sadržane s, u Binah i on ih projektuje i šalje naniže, dole, vrstu po vrstu, u nekoliko svetova Emanacije, Kreacije, Oblikovanja i Fabrikacije. Sve su izvedene iz onogštoje iznad njih i nazvane su njihovim isticanjem, jer, iz moći, kojaje tamo bila njihov status, one se spuštaju u stvarnost. U Uvodu se kaže: Na mnogim mestima u Zoharu se kaže, da sve stvari koje emaniraju ili su kreirane, imaju svoj koren gore. Stoga, isto tako, Deset Sefirota imaju svoj koren gore, u svetu odevanja, od same Njegove Supstance. I, AINSOPH je imao.punu svest i razumevanje, pre njihovog stvarnog postojanja, za sve Stepene i Impersonalizacije kojesu nemanifestovanepostojale u Njemu, u vezi sa suštinom svakog, i nji-hovu nadmoć kojaje tada jačala... Kada je On došao so Sefire Malakoth (Oličenja ili Impersonalizacije), koju je on tada držao skrivenu u Sebi, zaključio je, u Sebi, da ti svetovi treba da budu povezani, jer, ljuštura za prvih devet Sefirota je tako uspostavljena, da nije bila potrebna ni odgovarajuća svetovi-ma da bi bili uokvireni njima, jer svi atributi ovih devet Sefirota se mogu pripisati Njemu, čak i ako On nikada neće delovati prema spolja; ali Malakoth, koji je Carstvom ili Nadmoći, ne bi mogao da bude prenet Njemu, osim, ukoliko bi On vladao nad drugim Postojanjima. Stoga, iz tačke Malakoth On je pretvorio sve svetove u stvarnost. Tih krugova ima deset. Potičući iz tačaka, oni su se proširili u oblik kruga. Deset Krugova, pod misterijom deset Sefirota, i između njih deset Prostora, iz čega se čini da je sfera Sjaja u centru prostora Malakoth, Prvog Okultnog Adama. Prvi Adam, u deset krugova iznad Sjaja, nazvan je Prvi okultni Adam i u svakom od tih prosto-ra stvoreno je mnogo hiljada svetova. Prvi Adam je uključen u Prvobitni Ether i nalik je svetu Briah. Opet Uvod ponavlja: prvo i drugo spuštanje Yod u ispražnjeni prostor, da bi oslabilo svetlost i da ona bude manje veličanstvena i suptilna; uspostavljanje Tehiru, Sjaja, iz svetlosti koja je preostala posle

njega, prenošenje Svetlosti njemu od ženskog slova He, njegovo isijavanje te Svetlosti u sferu Sjaja i oblikovanja u njoj, unutar sfere, u posebnoj sferi nazvanoj Vrhovna Kruna, Corona Summa, Kether, u kojoj su sadržane, moć, sve preostale Numeracije, tako da one nisu mogle da se razlikuju od nje. Tačnije kao što u čoveku postoje četiri elemenata, koji se po moćima posebno ne razlikuju, isto tako se u ovoj Coroni moći svih deset Numeracija ne mogu značajno razlikovati. Ova Kruna, dodaje se, nakon štoje uspostavljena nazvana je Uzrokom Uzroka i Najdrevnijim od Drevnih. y

Tačka, Kether, dodaje se u Uvodu, bilaje skup svih Deset... kada je prvi put emanirala, sadržala je svih Deset i Svetlost koja se raširila iz Principa Emanacije istovremeno je tekla u njih i, gledaj dva Univerzala [to jest, Jedinstva iz kojih mnogostrukost ističe kao, na primer, ideja, u Božanstvu, o Čovečanstvu kao Jedinstvu (biću), iz kojeg pojedinci treba da teku], Sud ili Rezervoar koji sadrži ovu imitiranu Svetlost, i Samu Svetlost unutar njega. I, ta Svetlostje Supstanca tačke Kether,jer Volja Božjaje Duša svega što postoji. Ainsofska Svetlost, kaže se u njemu, bila je beskonačna u svim pravcima i bez kraja ili granica. Da bi se sprečila da ističe i da puni, kvazi-ispražnjeni prostor koji je zauzeo neki beskonačno manji Sjaj, bilo je neophodno razdvajanje velikog i malog Sjaja i to razdvajanje, granica sfere Sjaja i one koja ograničava sferu Kether, bilo je nazvano Sudovi ili Rezervoari, koji su sadržavali, uključivali i držali u sebi svetlost sfere. Zamislite more bistre vode, i u centru njega sfernu masu gušće i tamni-je vode. Spoljna površina te sfere ili njena granica svuda naokolo, jeste sud koji je sadrži. Kabala smatra sudove po njihovoj prirodi pomalo neprovidnim i ne toliko sjajnim kao što je svetlost koju oni sadrže. Sadržina Svetlosti je Duša sudova i aktivna je u njima, poput Ljudske Duše u ljudskom telu. Svetlost Principa Emanacije [Ainsoph] postaje deo sudova, kao njihov Život, interna Svetlost i Duša... Ketherje emanirao sa svojom Pravom Supstancom, istovremeno kada su i Supstanca i Sud, slično kao što se plamen prenosi na pridodati ugalj, i kao što Duša ispunjava, a unutar je tela. Sve Numeracije su potencijalno sadržane u njoj. I ta mogućnost se može ovako objasniti: kada žena zatrudni, Duša je trenutno poslata u em-brion koji treba da postane beba, u kome je tada Duša, moguće, u svim delovima i venama tela, koji kasnije, kroz tu moć Duše, postaju ljudsko telo deteta koje treba da se rodi. Tada mudrost Boga zapoveda da ove Numeracije, koje su moguće u Ketheru, treba da budu pro-izvedene iz mogućnosti u stvarnost da bi svetovi mogli da nastanu i On naređuje Yodu da se ponovo spusti i da uđe i da sija u Ketheru, i da se zatim ponovo uzdigne, tako je i urađeno. Iz ovih ilumina-cija i ponovnih uzdizanja, sve druge numeracije, moguće u Ketheru, manifestovane su i izložene, ali one nastavljaju spojene zajedno i dalje, ostaju u krugu unutar Kethera. Kada je Bog poželeo da stvori druge emdnacije ili numeracije iz Kethera, dodaje se, On šalje Yod ponovo dole, u gornje delove Kethera, jedna njegova polovina ostane napolju, a druga prodire u sferu Kethera. Tada On šalje slovo Vau u Sjaj, da izlije svoju svetlost na Yod: i tako - Yod prima svetlost od Vau, njome usmerava svoje delovanje da osvetli i prenese nadolazeću veliku energiju Hakemahu koji je još uvek u Ketheru i prenosi mu sposobnost da odatle nastavi napred i da on može da sakupi i sadrži u sebi, i da tu otkrije drugih osam numeracija, koje su do tog vremena postojale u Ketheru. Kada je Sfera Kether otvorena, iz nje izlazi Hakemah da bi ostao ispod Kethera, sadržavajući u sebi sve

ostale numeracije. Sličnim postupkom Binah, osvetljen u Hakemahu drugim Yod, izlazi iz Hakemaha koji ima u sebi Sedam nižih Numeracija. I, pošto je sud Binah bio sjajan i blistav od zraka u boji safira, i gotovo da je bio iste boje kao i sud Hakemaha, takve da gotovo nije bilo nikakve razlike između njih, stoga on neće ostati mirno ispod Hakemaha, već će se uzdići i postaviti sebe na njegovoj levoj strani. I, zato što je svetlost odozgo obilato isticala i kumulira se u sudu Hakemah toliko mnogo da je isticala i prelivala se, blistajući, izvan tog suda i tekla je ulevo, prenoseći potentnost, i povećavala se u sudu Binah...Jer, Binah je žensko... Binah je stoga, kroz ovu energiju koja je uticala u nju s leve strane od Hakemaha, pod vrlinom drugog Yod, sticala takvu vrlinu i moć da se projektovala van Sedam preostalih sudova sadržanih u sebi, i zatim ih je poslala sve, kontinuirano, jedan za drugim... sve povezane jednog s drugim, kao alke u lancu. Tri tačke su prve emanirale, jedna ispod druge: Kether, Hakemah i Binah, i do tada nije bilo spa-rivanja. Ali, nakon što je promenjena pozicija Hakemaha i Binaha, tako da su bili jedan pored drugog, Kether ostaje iznad njih. Tada su spareni Muško i Žensko, ABA i IMMA, Otac i Majka, kao tačke. On, iz Kojega je sve emaniralo, stvorio je Adam Kadmona koji se sastojao od svih svetova tako da je u njemu trebalo da bude ponešto iz onih odozgo i ponešto od onih odozdo. Otuda, u Njemu je bio Nephesch (WĐ:i), [Psiha, anima infima, najniži duhovni deo čoveka, Duša], iz sveta Asiah, koji je jedno slovo He Tetragramatona; Rauch (n’n); [Spiritus, anima media, naredni viši duhovni deo, ili Duh], iz sveta Yetzirah, koji je Vau iz Tetragramatona; Neschamah, (HOT]), [najviši duhovni deo, mens ili anima superior], iz sveta Briah, koji je drugo slovo He; i Neschamah Leneschamah, (nttW:i nttW:f?), iz sveta Atsiluth, koji je Yod Tetragramatona. I ta slova [Sefiroti] su promenjena iz sfernog oblika u oblik osobe, simbol te osobe je Ravnoteža, koja je Muško i Zensko... Hakemah je s jedne strane, Binah je s druge, a Kether je iznad njih. I Gedulah je s jedne strane, Geburah s druge i Tephareth je ispod njih. Knjiga Druschim kaže da neki smatraju da su Deset Sefirota sledili jedan drugog u deset nivoa, jedan iznad drugog, u pravilnoj gradaciji, jedan povezan s ostalima u direktnoj liniji, od najvišeg do najnižeg. Ostali smatraju da su oni poređani u tri paralelne linije - jedna s desne strane, jedna s leve i jedna u sredini, tako da, počevši od najviše, spuštaju se do najniže. Hakemah, Khased [ili Gedulah] i Netsach su jedan iznad drugog, u vertikalnoj liniji, s desne strane. Binah, Geburah i Hod su s leve i Kether, Tephareth, Yesod i Malakoth su u sredini, i mnogo je onih koji smatraju da svih deset postoje u krugovima, jedan unutar drugog i svi su homocentrični (koncentrični, tj. svi imaju istu žižnu tačku). Treba takođe uočiti da Sefirotske tablice imaju još jednu numeraciju koja se ponekad naziva takođe Sephirahom, koja se naziva i Daathom, ili spoznajom (znanjem). Ona je u sredini, ispod Hakemaha i Binaha i rezultat je povezivanja ovih dveju. Adam Kadmonu, Ideji o Univerzumu, Kabala pripisuje ljudski oblik. Pri tome, Kether je cranium, glavalobanja, Hakemah i Binah su dve hemisfere mozga, Gedulah i Geburah su dve ruke, Tephareth trup, Netsach i Hod bedra, Yesod muški organ za reprodukciju, Malkuth ženski . 22

Yod je Hakemah, a He je Binah; Vau je Tephareth i poslednje He je Malkuth. Sve se može, kažu Knjige Mysterii ili O Okultaciji, sumirati ovako: Namera Boga Blagoslovenog bila je da stvori Inpersonizacije da bi smanjio Svetlost. Zbog toga, On stvara, u Makroprosoposu , Adam Kadmona, ili Arik Anpin tri Glave. Prva je nazvana Glava u kojoj nema spoznaje, druga je Glava onoga što ne postoji i treća je Sama Glava Makroprosoposa i te tri glave su Corona, Sapientia i Informatio, Kether, Hakemah i Binah, postojeće u Koroni u Svetu Emanacije ili Makroprosoposu. Te tri se nazivaju u Zoharu Atika Kadisha, Senex Sanctissimus, Najsvetiji Drevni. Ali, Sedam nižih Kraljevstava prvog Adama se nazivaju Drevniji od Dana i taj Drevniji od Dana je unutrašnji deo, ili Duša, ili Makroprosopos. 23

Ljudski um se nikada nije više upinjao da razume i objasni sebi proces kreacije i Božanske manifestacije i u isto vreme da sakrije svoje misli od svih osim od Iniciranih, nego u Kabali. Zato se mnogo toga na prvi pogled čini poput žargona. Makroprosopos ili Adam Kadmon je, to smo već rekli, ideja ili intelektualna celina celog Univerzuma, uključena i sadržana neispoljena u manifesto-vanom Božanstvu Koje još nije manifestovano u Potpunosti. Glava, Kether, bez koje nema spoznaje, je Volja Božanstva ili Božanstvo kao Volja. Hakemah, glava onoga štoje ne postojećeje Generativna Moć rađanja ili stvaranja Misli. Ipak, još uvek samo u Božanstvu, a ne u delovanju, i stoga je nepo-stojeća. Binah, potpuna ili prava glava Makroprosoposa, je produktivna intelektualna sposobnost koja, oplođena od Hakemaha, treba da stvori Misao. Ta Misao je Daath, ili pre rezultat Inteligencije, razmišljanja - Jedinstvo, iz kojeg su mnogobrojne Misli istekle. Ovo se može ilustrovati poređenjem. Bol, kod ljudskog bića je osećanje ili senzacija. On mora biti izazvan. Da bi se izazvao, mora da postoji, ne samo sposobnost da se on stvori u nervima, već i njegova moć stvaranja kroz tu sposobnost. Ta generativna Moć, Pasivna Sposobnost koja ga izaziva, je poput Hakemah, Binah i Daath. Četiri Sveta ili Univerzala, Atziluth, Briah, Yetzirah i Asiah: Emanacija, Kreacija, Oblikovanje i Stvaranje, su naredne enigme Kabale. Prva tri su u potpunosti u Božanstvu. Prvi je Univerzum kakav postoji, potencijalan, u Božanstvu, određen i zamišljen (u ideji), ali još uvek je bezobličan i nerazvijen, sve dok je sadržan u Njegovim Emanacijama. Drugi je Univerzum u Ideji, jasan u Božanstvu, ali nije definisan po obliku, prosta celina. Treći je isto Univerzum moguć u Božanstvu, nemanifestovan, ali sa definisanim obličjima - ideja razvijena s mnoštvima i pojedinačnostima, i nizom vrsta i pojedinaca, i četvrti je mogućnost nastajanja Stvarnosti, fabrikacija u Univerzumu i postajanje, kakvo postoji za nas.

Sefirote, kaže Porta Coelorum, kroz vrlinu njihovog Beskonačnog Emanatora, On njih koristi kao što radnik koristi svoj alat i koji stvara s njima, i preko njih, i oni su uzrok postojanja svega stvorenog, oblikovanog i oličenog, tako što koristi u svojoj proizvodnji određeni medij. Ali, isti ti Sefiroti, Ličnosti i Svetlostu nisu bića po sebi, već ideje, i Zraci Beskonačnog, koji, s različitim grada-cijama i ispušteni iz Vrhovnog Izvora još uvek nisu odvojeni od Njega, već On, kroz Njih, nastavlja proizvodnju i upravljanje svim Celinama, Jedini je i Savršen Uzrok Svega i opredeljuje se za ove ili druge radove, kroz ovaj ili onaj Sefirot ili Modalitet. Bog je stvorio sve stvari Svojim Intelektom i Voljom i slobodnim Opredeljenjem. On je želeo da ih stvori

posredstvom Njegovih Sefirota i Ličnosti... preko kojih On može najsavršenije da manifestu-je Sebe, i još savršenije, stvaranjem samih uzroka, i Uzroke svih Uzroka, a ne puke bezvredne efekte. Bog je stvorio, na samom Početku, sve druge uslove. Jer, kako je On Sam po Sebi Jedini jedin-stveni, i iz Jednog jedinstvenog Bića samo Jedno može trenutno da nastane, sledi iz toga da su iz Prvog Vrhovnog Beskonačnog Sjedinjenog isticala istovremeno Sva i Jedno. Jedno, tj. ukoliko ono nastaje iz Najjednostavnijeg Jedinstva i nalikuje Njemu, ali, takođe Sva, uprkos tome što proizlaze iz savršene Jedinstvenosti koja ne može da bude upoređena ni s jednom drugom Jedinstvenošću, postaju, u određenoj meri, mnoštvo, mada i dalje Apsolutna i Savršena. Emanacija je, kaže se u njemu, Stvaranje koje je nastalo od Nestvorenog, Konačno, od Beskonačnog, Mnogostrukost i Složenost od Savršenog Jedinog i Potpunog, Potentnost od onog koji je Beskonačna Moć i Delovanje, pokretno od onog što je u večnom mirovanju i zato su u jed-nom nesavršenijem i nižem obliku nego što je Njegovo Beskonačno Savršenstvo. Kako su sve stvari Prvi Uzrok, u jednom nenastajućem i Beskonačnom obliku, tako su Celine koje ističu iz Njega Prvi Uzroci, u nastajućem i konačnom obliku. Neophodno Biće, koje se sastoji od Sebe, pošto ne može da se razdvoji na mnoštvo, ipak postaje, takoreći, umnoženo s Uzrocima, u odnosu na njihovu Prirodu, ili na njihove Supstance, Sudove, i nastajanje koje im je preneto; time Jedino i Beskonačno Suštastvo, koje je uključeno ili shvaćeno u tim ograničenjima, vezama ili eksternalijama, preuzima na Sebe Konačnost dimenzija, i Samo po-staje mnoštvo, kroz mnoštvo tih omotača. Kao što je čovek [kao jedinka Čovečanstva] mikrokozma, tako je Adam Kadmon makrokozma, jer poseduje sve Kauzalnosti (uzročnosti) Prvog Uzroka... kako je Materijalni Čovek kraj i upotpunja-vanje svih kreacija, tako je u Božanskom Čoveku njegov početak. Kako niži, ili podređeni, Adam, prima sve od svih, tako nadmoćni Adam daje sve svima. Dok je prvi princip reflektujuće svetlosti, drugi je princip Direktne Svetlosti. Prvi je granica opadajuće Svetlosti drugi je njena granica uzdiza-nja. Kako se Podređeni čovek uzdiže iz najprostije materije čak do Prvog Uzroka, tako se Nadmoćni Adam spušta iz potpunog i Beskonačnog Dela, čak do najprostije i najrazređenije Potentnosti. Ternar je vraćanje dvojstva u jedinstvo. Ternar je Glavni me]u Brojevima, jer, vraćajući binarno u jedinstvo, on nadoknađuje njemu isti kvantitet s kojim je izašao iz jedinstva. On je prvi neparni broj koji sadrži u sebi paran broj i jedini-cu, koji su Otac i Majka svih Brojeva i on ima u sebi početak, sredinu i kraj. Sada, Adam Kadmon je emanirao iz Apsolutnog Jedinstva i on je po sebi jedinstvo, ali, on se ta-kođe spušta i teče naniže u svoju vlastitu Prirodu i stoga je dualitet. On se ponovo vraća u Jedinstvo koje je imao u sebi, i do Najvišeg, i stoga je Ternar i Kvaterner. I to je razlog što Suštastveno Ime ima četiri slova - tri različita i jedno od njih se jednom ponavlja (mm), pošto je prvo He (n) žena Yoda ('»), i drugo He (n) je žena Vau (l). Ti mediji koji ispoljavaju Prvi Uzrok koji je u Njemu duboko skriven su Sefiroti koji emaniraju odmah iz Prvog Uzroka i po Njegovoj Prirodi su stvoreni i upravljaju svim ostalima. Ovi Sefiroti su izašli iz Jedinog Prvog i Jedinstvenog, i manifestuju Njegovu Beskonačnu Dobrotu. Oni su

ogledala Njegove Istine i oni su kao Njegovo Vrhovno Suštastvo, Ideja Njegove Mudrosti i predstavnici Njegove volje, rezervoari Njegove Potentnosti i instrumenti kojima On deluje, Riznica Njegove Sreće, razdavaoci Njegovog Dobročinstva, Sudije Njegovog Kraljevstva, i otkrovitelji Njegovog Zakona, i konačno, Obeležja, Atributa i Njegovih Imena, Koji je iznad svih Uzroka i svega... deset kategorija, u kojima su sve stvari sadržane, univerzalna su vrsta (genera), koja sadrži sve i izgovaraju ih prema spolja... Drugi Uzrok, preko kojeg Prvi Uzrok deluje, čuva, upravlja svim stvarima, zraci su Božanstva, kojima je sve osvetljeno i manifestovano; Oblici, Ideje i. Vrste iz kojih sve stvari proizlaze, Duše i Moći, preko kojih suštastvo, život i kretanje, se daju svim stvarima; Mera vremena, preko koje je sve merljivo, bestelesni Prostori koji u sebi imaju i sadrže Univerzum, Vrhovna Monada kojoj se sve raznolikosti pripisuju i preko njih, Jedinom i Jedinstvenom i, konač-no, Spoljašna Savršenstva, teku napred i dalje su povezana s Jedinim Eminentnim Bezgraničnim Savršenstvom, Uzroci su svih zavisnih Savršenstava i tako osvetljavaju elementarne Inteligencije koje nisu pomešane s materijom, i intelektualne Duše, i Nebesku, Elementarnu, i od Elemenata stvorena tela. IDRA SUTA kaže: ON Najsvetiji Sakriveni Najstariji, odvaja Sebe i uvek je sve više odvojen od svega što postoji, ali, ipak, On zaista ne odvaja Sebe, jer sve se vezuje za Njega i On za Sve. ONje sve štojeste, Najsvetiji Najstariji od Svega, Okultan sa svim mogućim Okultacijama. y

24

Kada ON preuzme oblik, ON stvara devet Svetlosti, koje isijavaju iz Njega, pri Njegovom spolj-nom prikazivanju. I, te Svetlosti isijavaju iz Njega i odašilju plamenove i idu napred i šire se na sve strane, kao iz neke uzdignute lampe, Zraci ističu u svim pravcima, i ti Zraci, koji se tako razilaze, kada im se prilazi, stvaraju spoznaju o sebi, kao da su iz obične Lampe. Prostor u kojem se kreira određen je od Najsvetijeg Drevnog i osvetljen je Njegovim isijava-njem, koje je Svetlost Mudrosti i Početak iz kojeg manifestacije ističu. I On je usaglašen s tri Glave koje su samo jedna Glava, i te tri se pružaju u Mikroprosopos i obasjavaju sve što postoji. Tada, ova Mudrost se uspostavlja prenošenjem oblika čime nemanifestovano i bezoblično po-staje manifestovano, dobijanjem oblika i nastaje određeno isticanje. Kada je ovako ta Mudrost uspostavljena isticanjem, tada se ona naziva Otac Očeva, celi Univerzum Stvari je sadržan i shvaćen u njoj. Ta Mudrost je princip svih stvari i u njoj se nalaze početak i kraj. Knjiga Neshvatljivog, kaže Siphra de Zeniutha, opisuje ravnotežnu tačku Vage. Pre nego što je postojala Vaga, lice nije bilo okrenuto prema licu. I Komentar o ovome, kaže: Tasovi Ravnoteže su označeni kao Muško i Zensko. U Spiritualnom svetu, Zlo i Dobro su in equilibrio i ravnoteža če bitiponovo uspostavljena kada od Zla postane Dobro, kada sve bude Dobro. Takođe, ovaj drugi svetje nazvan Svetom Ravnoteže. Jer, kao i u Vagi, postoje dva tasa, pojedan na svakoj strani i zrak ili jezičak su između njih, pa su takođe, u ovom svetu resto-racije, Numeracije uređene kao uvažene ličnosti. Jer, Hakemahje na desnoj strani, na strani Gedulah, a Binahje na levoj, na strani Geburah i Kether je jezičak Vage iznad njih, u sredini. Tako, Gedulah ili Khasedje najednoj strani, a Geburahje na drugoj, i ispod njihje Tephareth; i Netsachje najednoj strani i Hdd na drugoj strani, a ispod ovihje Yesod.

Vrhovna Kruna, koja je Drevni Najsvetiji, Najskriveniji od Skrivenih, oblikovana je u okultnoj Mudrosti, od oba pola, Muškog i Ženskog. Hakemah i Binah, Majka, koju on oplođuje, kvantitativno su jednaki. Mudrost i Majka Intelekta izlaze napred istovremeno i borave zajedno, jer, kada Intelektualna Moć emanira, proizvodni Izvor Intelekta se nalazi u Njemu. Pre nego što je Adam Kadmon bio uobličen u Muško i Žensko, a stanje ravnoteže uvedeno, Otac i Majka nisu gledali jedno drugom u lice jer, Otac označava najsavršeniju Ljubav, a Majka naj-savršeniju Strogost i ona je okrenula svoje lice. Ne postoji levo [žensko], kaže Idra Rabba, u Drevnom i Skrivenom Jednom, ali Njegov totalitet je Desno [muško]. Totalitet stvari je Hua, (Nin), He, i On je sakriven sa svake strane. Makroprosopos [Adam Kadmon] nije tako blizak nama da bi nam se obraćao u prvom licu, pa je oslovljavan u trećem licu, Hua, (xm), He. O slovima ona kaže: Yod ('), je muško, He (Ti), je žensko, Vau (\), je oba. U Yodu [*’] su tri Yoda, gornji i donji vrh, a Vau (*i) je u sredini. Gornjim vrhom je označen Vrhovni Kether; sa Vau (l) u sredini, Hakemah; i sa donjim vrhom, Binah. Idra Suta kaže: Univerzum je oblikovan u obliku Muškog i Zenskog. Mudrost, prebogata svime što jeste, kada ističe i isijava napred, sija istovremeno pod oblikom muškim i ženskim. Hakemah je Otac, a Binah je Majka i tako, ovo dvoje su ravnoteža muškog i ženskog, i zato, sve stvari su, bez obzira od čega su sastavljene, u obliku muškom i ženskom; i da to nije tako, oni ne bi postojali. Ovaj princip, Hakemah, je Generator (Tvorac ili Stvoritelj) svih stvari i On i Binah se spajaju i ona sija u Njemu. Kada su oni spojeni, ona začinje i, rezultat je Istina. Yod oplođuje slovo He i dobija sina i ona, tako bremenita, rađa. Princip nazvan Ocem [Muško ili Generativni Princip] shvaćen je u Yodu koji sam ističe naniže iz energije Apsolutnog Svetog Jednog. Yod je početak i kraj svih stvari koje jesu. Tok koji teče napred je Univerzum stvari koje uvek nastaju, be'z prekida. I, nastajuči svet je stvoren iz Yoda: jer Yod sadrži dva slova. Sve stvari su uklju-čene u Yod, stoga je on nazvan Ocem svega. Sve Kategorije koje god da ističu proizlaze iz Hakemah i u njemu su sadržane sve stvari, nemanifestovane i ukupnost svih stvari, ili Jedinstvo u kojem mnoge jesu, i iz kojeg sve ističu jeste Sveto Ime Ihuh (mrr).

Prema shvatanju Kabalista, svi pojedinci su svrstani u vrste, i sve vrste u rodove, a sve što je po-sebno, u

Univerzalu, koji je jedna ideja, sažeta u svim razmišljanjima o pojedincima, ne kao skupini pojedinaca već, takoreći, jedan Ens, Celina ili Biće, idealno ili Inteligentno, ali ništa manje stvarno koje prethodi svemu pojedinačnom, sadrži sve njih, i iz kojeg su sva ona nastala u nizu. Ako vas prethodno zbunjuje, zamislite da je, pod pretpostavkom da je teorija ispravna, sve bilo prvobitno u Božanstvu i da je Univerzum proizlazio iz Njega, i da nije bio kreiran od Njega ni iz čega, iz ideje o Univerzumu, koja je postojala u Božanstvu pre njegovog isticanja, koja je morala da bude isto tako stvarna koliko i Samo Božanstvo. Cela Ljudska rasa, ili Čovečanstvo, na primer, tada je postojalo u Božanstvu, neprepoznatljivo po pojedincima, već po Celini, iz koje je Raznolikost trebalo da isteče. Sve stvarno moralo je takođe prvo da bude moguće, pre nego što je postalo stvarno postojanje i ta mogućnost ili moć bila je za Kabaliste stvarni Ens. Pre nastajanja Univerzuma, morala je da postoji potencijalnost, ili mogućnost, u potpunosti, sa svim svojim pojedincima, spojenim u prosto Jedinstvo. To je bila Ideja ili Plan Univerzuma i ona je morala da bude stvorena. Ona je morala da emanira iz Beskonačnog Božanstva i da bude iz Njega, mada ne Njegovo pravo Suštastvo. Geburah, Strogost, Sefira koja je naspramno i seksualno spojena s Gedulah, da bi stvorila Tephareth (Harmoniju i Lepotu), takođe se naziva u Kabali Presuda i u taj izraz su uključene ideje o ograničenju i uslovljavanju, koje se zaista često čine da su njen glavni smisao. Pri tome, Dobrota se isto tako često naziva Beskonačna. Tako, nejasno se smatra da u svemu što postoji, ne samo Konačno, već da, takođe, postoji i Beskonačno i da je strogost surovog zakona ograničenja, po kojem sve što je ispod ili pored Beskonačnog Apsolutnog, jeste ograničeno, omeđeno i uslovljeno, ublaženo i mo-difikovano kroz milost, koja tako ublažava da je Beskonačni, Neograničeni, Neuslovljeni, takođe, svuda prisutan i da su time Duhovna i Materijalna Priroda in equilibrio, u ravnoteži, Dobrota je svuda protivteža Zlu, Svetlost je svuda u ravnoteži s Mrakom. Iz toga ponovo rezultira Univerzalna Harmonija. U ispražnjenom prostoru, pripremljenom za kreaciju, preostao je samo mali trag ili ostaci Ainsophske Svetlosti, Svetlosne Supstance Beskonačnog. Čovek je, tako, i ljudski i božanski i očigledne suprotnosti u njegovoj Prirodi su prava ravnoteža, ako on tako želi, tako če i biti. Iz toga rezultira Harmonija, ne samo Života i Akcije, već Vrline i Savršenstva. Da bi se razumela Kabalistička ideja o Sefirotima, mora se imati na umu da su oni bili pripisani, ne samo svetu Emanacije, Atzilutha, već svakom od ostalih svetova, Briah, Yetzirah i Asiah. Oni nisu bili samo atribut Nemanifestovanog Božanstva, ne samo Njega u ograničenjima, već Njegovih stvarnih manifestacija, ili Njegovih kvaliteta koji su postali očigledni kao oblici i, oni su, takođe, bili kvaliteti Univerzalne Prirode - Duhovne, Mentalne i Materijalne, stvorena i načinjena postojanja s isticanjem iz Njega. Prema shvatanju Kabale, Bog i Univerzum su bili Jedno, i u Jedinom Glavnom, kao tipu ili izvoru, bila su uključena i obuhvaćena, i iz njega su razvijena i proizlazila, mnoštva i sve što je poje-dinačno. Gde, zaista, počinje individualnost? Da li je to Skriveni Izvor i Potok koji je individualan, Jedinka, ili je to fontana koja šiklja i puni okean, ili je sam okean, ili njegovi talasi, ili njegove kapljice ili čestice pare, koje su individue? More i Reka - svaka od njih je Jedno, ali, kapi svake od njih su mnoštvo. Drvo je jedno, ali njegovi listovi su mnoštvo, oni opadaju s mrazom i padaju na njegove korene, ali drvo i dalje nastavlja da raste i novi listovi dolaze ponovo u Proleće. Zar Ljudska Rasa nije Drvo, a, ljudi pojedinačno - listići? Kako drugačije objasniti silu volje i privlačnosti, i zavisnost jednog čoveka u svakom trenutku njegovog života od drugih, osim kroz jedinstvenost rase? Veze koje drže sve kreirane stvari zajedno su veze pojedinačnog Jedinstva i ceo Univerzum je Jedan, koji razvija sebe u raznolikosti.

Glupi komentatori iznose da Kabala seksualne karakteristike pripisuje samom Božanstvu. Nema potvrde za takvu izjavu nigde u Zoharu, ni u jednom jedinom komentaru u njemu. Naprotiv, cela doktrina Kabale je zasnovana na osnovnoj teoremi, da Samo Božanstvo jeste Beskonačno, da se prostire svuda, bez ograničenja ili završetka i stoga je bez bilo kakvog prilagođavanja. Da bi bio započet proces kreacije, bilo je neophodno Njemu, pre svega, da stvori ispražnjen prostor u Sebi. U tom cilju Božanstvo, čija je Priroda približna opisivanju Njega kao Svetlosti koja ispunjava prostor, bezobličan i neograničen, da sažima Sebe sa svih strana u tačku koja je u Njemu i tako stvara kva-zi-ispražnjen prostor, u kojem preostaju samo tragovi Njegove Svetlosti i da u tom krugu, ili sferič-nom prostoru, On izvršava Svoje Emanacije, delove Njegove Svetlosti ili Prirode i nekima od njih simbolički su pripisane neke seksualne karakteristike. Beskonačni prvo ograničava Sebe u opredeljenju da dalje deluje s isticanjem u obliku Volje. Ova Volja Božanstva, ili Božanstvo kao volja je Kether, ili Kruna, prva Sefira. U njoj su sadržane sve ostale Emanacije. Ovo je filosofska nužnost. Beskonačni nije prvo želeo i zatim je, dosledno tome ili posledično toj opredeljenosti, kreirao. Da želi, i da deluje, to mora da bude u Njemu, ne samo isto-vremeno, več je to u stvarnosti, isto... On, u svom Sveznanju, ne doznaje da li će određena aktivnost biti mudra da bi zatim, posledično tom ubeđenju, prvo odlučio da deluje, i da tada to uradi. Njegova Mudrost i Njegova Volja takođe deluju istovremeno i u Njemu, da odluči da je mudro da kreira, biloje da kreira. Tako, Njegova volja sadrži u sebi sve Sefirote. Ta volja, koja Njega pokreće da radi intelek-tualno, da misli, da uobliči Ideju o Univerzumu, pokrenula je Moć u Njemu da pobudi Intelektualnu Sposobnost da deluje, i bila je ta Moć. Njegovo Sopstvo, koje je isticalo iz Ainsopha kao Volja, sada ističe kao Generativna (stvaralačka) Moć da bi proizvela intelektualno delovanje u Intelektualnoj Sposobnosti, ili Inteligenciji, Binah. Delovanje po sebi, Misao, Intelekt, stvaranje ideje, je Daath i, kao što tekst Siphra de Zeniutha kaže, Moć i Sposobnost, Generativna i Produktivna, Aktivna i Pasivna, Volja i Sposobnost koje se ujedinjuju da ostvare taj Akt razmišljanja ili Misli ili Intelekta, uvek su u vezi. Kao što se i na drugim mestima u Kabali kaže, obe su sadržane i suštinski uključene u rezultat. I, Volja, kao Mudrost ili Intelektualna Moć, i kao Kapacitet ili Sposobnost, zaista je Otac i Majka svega što jeste, jer, za stvaranje bilo čega, bilo je apsolutno neophodno da Beskonačni treba da stvori za Sebe, i u Sebi, ideju šta je On želeo da stvara ili kreira i, kako u Njemu ne postoji Vreme, želeti je bilo stvarati, planirati je bilo želeti ili kreirati i, u Ideji mogućeg Univerzuma, univerzalni neprekidni nizovi stvari su bili uključeni. Otada je sve bilo samo evolucija i razvoj. 593

1

Najranije pominjanje sistema Sedam Arhanđela kao grupe pojavljuje se u I. Knjizi o Enoku, koja nije deo Jevrejskog Kanona, ali je dominantna u jevrejskim predanjima, gde oni nose imena Gabriel, Michael, Rafael, Uriel, Raguel, Remiel Sa rakael. Pošto ova knjiga nije više kanonska u većini Hrišćanskih Crkava, ona je navedena u Novom Zavetu (Poslanica Jude GL: 1:14-15) i mnogih ranih crkvenih Otaca. Grupa od sedam anđela Jevreja je često opisivana kao ona koja upravlja svetom anđela; oni imaju pristup Slavi Božjoj: Uriel predvodi anđeoske trupe i čuva podzemlje, (Sheol); Rafael, je zadužen za duše ljudi; Raguel, preuzima osvetu sveta svetlosti; Mihael, pazi i čuva Izrael; Sariel, njegove dužnosti nisu definisane; Gabriel vlada u Raju; Jeremiel čuva duše podzemlja. Etiopska Hrišćanska Crkva i danas smatra da je ona kanonaska. U V i VI veku Pseudo-Dionisijska ih navodi kao Mihael, Gabriel, Raphael, Uriel, Kamuel, Jofiel, i Raguel. Najranije Hrišćansko pomi-njanje je od Pape Svetog Gregorija I koji ih navodi kao Gabriela, Mihaela, Rafaela, Uriela (ili Anaela), Simiela, Orifiela i Raguela. Kasnija

pominjanja sedam arhanđela se pojavljuju u VIII i IX., veku u talismanu koji se pripisuje Auriolusu, slugi Božjem u severozapadnoj Španiji. On upućuje molitvu svim patrijarsima Mihaelu, Gabrielu, Cecitielu, Orielu, Rafaelu, Ananielu, Marmonielu (koji nosi oblake u svojoj ruci). Nakon Lateranskog Sabora 746. broj anđela je ograničen na tri, Mihael je ostao glavni, (anđeo vojnik i zaštitnik) Rafael (anđeo čuvar i iscelitelj) i Gabriel (anđeo blagovesti). Uz dodavanje epiteta Sveti ovi anđeli su postali humanizovani, pa je Mihael je postao popularan i dobio je oltare i svetinje, širom Evrope. Izvor: Catholic Encyclopedia; Charles G. Herbermann; Vol. I.; str. 348; i Encyclopedia Judaica; 2nd. Ed; 2007; Vol. II.; str. 153. 2

Solomonovi Ključevi (Latinski: Clavicula Salomonis; Hebrejski: nzOT nnoa) je priručnik za crnu magiju koji se pri-pisuje Kralju Solomonu. Najverovatnije je da datira iz XIV ili XV veka Italijanske Renesanse. On prikazuje tipične prime-re Renesansne magije. Moguće je da su Solomonovi Ključevi inspirisali kasnije radove, posebno u XVII veku priručnik crne magije koji je poznat pod naslovom Clavicula Salomonis Regis, Manji Ključevi Solomona ili Lemegeton, mada postoje znatne razlike između ovih knjiga. Mnoge slične knjige crne magije, pripisane Kralju Solomonu su bile napisane u tom periodu, pod uticajem Srednjovekovnih radova jevrejskih Kabalista i arapskih alhemičara, koji opet potiču iz grčko-rimske magije, iz kasne Antike. Prema mitologiji sadržanoj u knjizi, Kralj Solomon je napisao knjigu za svog sina Rehoboama i zapovedio mu je da je sakrije u njegovom grobu posle njegove smrti. Knjigu su, navodno, kasnije našli vavilonski mudraci, filosofi, prilikom restauracije groba Solomona. Jedan od tih ljudi je imao viziju u kojoj mu je prikazani anđeo naredio da knjigu sakrije od nedostojnih, ili profanih. Prvi deo knjige sadrži razna pevanja i napeve, bajalice, kletve za teranje demona i duhova da se zaustave i odu, i duhova mrtvih. Postoje delovi koji se odnose na način kako postati nevidljiv, kako naći lju-bav, i veći broj crteža i pentakla. Magijski sistem, koji je objašnjen u Ključevima Kralja Solomona je do krajnosti objektivan, jer je izveden iz postojanja, nezavisnog od nečije svesti o Bogu i Anđelima, koji borave na planetama. Njegov raison d'etre je pretpostavka da se njihova postojanja prizivaju od čoveka, uzvišena je mogućnost i da oni mogu biti subjekt suverene volje čoveka. Izvor: The Tree ofLife, A Study in Magic; Israel Regardie; Samuel Weiser; NY., 1932; str. 199-223. 3

Reč sastavljena od prvih slova reči ARARITA (xrmiOX), notarikon od Hebrejske fraze Achad. Rosh Achdotho Rosh Ichudo Temurato Achad, koja znači Jedanje Njegovpočetak; Jedanje Njegova Ličnost; Njegova permutacija je Jedan, ili Jedan je početak Njegovogjedinstva, početak Njegove jedinstvenosti; Njegova permutacija je Jedan. 4

Ibn Isha-q Ibn Yasa-r Ibn Khiya-r, rođen 704. u Medini i umro 767. u Bagdadu, bio je Arapski biograf Proroka Muhameda za čiju je knjigu recenziju napisao Ebn Hisham i bio je najvažniji izvor za prorokov život. Izvor: Encyclopaedia Britannica, 2006, elektronsko izdanje. 5

Ammonius Saccas, (III vek naše ere), bio je grčki filosof iz Aleksandrije koji se smatra osnivačem neoplatonizma. Odrastao kao Hrišćanin, apostat, i vratio se u Helenizam. Nema njegovih pisanih tekstova. Njegovi učenici su bili Plotinus, oba Origena (Neoplatonista Hrišćanin), i Longinus kritičar. On je imao skromno poreklo i čini se da je zarađivao za život kao nosač na dokovima Aleksandrije. Otuda i njegov

nadimak Nosač vreća (Sakkas -vreća-sakkophoros). Izvor: Erdmanns History of Philosophy, vol. I, London: Swan Sonnenschein & Co, New York: Macmillan & Co. 1890., str. 237 i 260. 6

Dionisije Areopagit, (grčki: Aiovuoioc; 6 ApeoTia^hric;) je bio atinski sudija koji je u hrišćanstvo preobraćen posle besede apostola Pavla u atinskom Areopagu. Prema Dionisiju Korintskom (koga navodi Jevsevije Cezarejski) on je postao prvi atinski episkop i kasnije je mučenički nastradao u Atini. Izvor: I.V. Popov, A. I. Pokrovski, I.V. Poiov - O Donisiju Areopagitu, Predgovor Svetog Maksima Ispovednika u delima Sv. Dionisija. Časopis: Otačnik 1/1996, str. 6 i 7. 7

Gerolamo (ili Girolamo, ili Geronimo) Cardano (latinski: Hieronymus Cardanus); (1501-1576) bio je italijanski rene-sansni matematičar, lekar, astrolog, filosof i kockar. Rođen kao vanbračno dete, i kasnije je zbog toga izbačen sa Univerziteta u Padovi. Ipak, spasio je i izlečio dete senatora Milana, a kasnije je postao profesor medicine. U fizici postoji i danas Princip koje je on postavio u projekciji. Napisao je više od 200 radova o medicini, matematici, fizici, filosofiji, religiji i muzi-ci. Kockanjem je uspeo da ispita osnovna pravila verovatnoće i u toj oblasti se smatra osnivačem. Intelektualno i moralno Cardan je jedna od najinteresantnijih ličnosti u oživljavanju nauke u Evropi. Izvor: Encyclopedia Britannica; 1911; Vol. V.; str. 314-3158

U Alhemiji, Azot(h) je ime za Živu (Hg), posebno za hipotetičnu živu filosofa, ili spiritualnu suštinu žive. Azoth je iskvareni izgovor Arapske reči za živu al-zauq. Azoth je smatran za univerzalni lek ili univerzalni rastvarač koji je tražila Alhemija (koji je sličan drugim alhemijskim idealizovanim supstancijama, alkahestu-rastvaraču, koji je poput azot(h)a bio sredstvo, cilj i vizija mnogih alhemičarskih radova). Njegov simbol je bio kaduceus, koji je prvobitno bio izraz za jednu okultnu formulu koju su tražili alhemičari, poput filosofskog kamena, postao je poetska reč za element živu. Smatralo se da ima ogromnu okultnu snagu jer sadrži prvo i poslednje slovo Grčkog, Rimskog, Hebrejskog i Arapskog alfabeta. Azoth je takođe bio naziv i za nebesku rosu. Reljef od drveta prikazuje Paracelsusa koji drži jedan štap s ovalnom površinom na kojoj je napisano Azoth. Izvor: The Encyclopedia ofMagic and Alchemy, Rosemary Ellen Guiley; Facts On File, Inc. 2006; str. 28. 9

Prvobitno značenje Bohemians-Bohemisti se odnosi na nomade, putnike i izbeglice iz Centralne Evrope. Izraz se u Francuskoj koristi za Romsku populaciju. Iz korena i karaktera ove reči za te grupe ljudi, nastao je naziv za one koji žive nekonvencionalno, bez čvrstih obaveza prema životnim obavezama ali s jakim sklonostima prema nemarnom i ugodnom životu - Boemi. Pored toga, odnosi se i na geografsku lokaciju za one koji potiču iz istoimenog dela Češke, i sledbenike Jana Husa. Izvor: Oxford English Dictionary, El. Ed. 10

Teško je sa sigurnošću pronaći pravo etimološko objašnjenje, ali uvek se ta reč - Tarot - dovodi u vezu s dva pojma, i to rečima rotacija i Tora. Tora u hebrejskom znači zakon (a Tarot izražava kosmičke zakone), a krug (time i rotacija) je potpuna, savršena celina što Tarot i jeste. Pretpostavlja se da je nastao u starom Egiptu a smisao je da izrazi rekonstruk-ciju makrokosmosa. Tarot i Kabala su dva nerazdvojna

pojma. Nemoguće je odvojiti ili posebno analizirati Tarot i Drvo Života. To je u stvari jedan sistem. Nemoguće je spoznavati jedno bez drugog. Kao kost i meso. Možemo se reći da je Tarot sredstvo izražavanja Kabale. To nisu jednostavna znanja i zato je Tarot uglavnom upotrebljavan kao sredstvo za proroštvo. Tarot ima 78 karata koje su podeljene na veliku arkanu - aduti (od 22) i manja arkana s 56 karata sa znakovima kao u običnim kartama. Tarot karte su nastale prvo u Italiji u XIV veku. Pristalice Tarota smatraju da ne postoji bolji način da se vizuelno izraze Staze Mudrosti iz Sefer Yetzirah, odnosno staze na Drvetu Života, kao i sefirotski nivoi. Pošto postoji mnogo različitih dizajna Tarota, većina od njih nije toliko kvalitetna da svu tu simboliku, recimo nekog sefirotskog nivoa, verno izrazi. Izvor: Ibid. 11

Oedipus-Edip (znači natečeno stopalo) je mitski grčki kralj Tebe. On je tragični heroj u Grčkoj mitologiji, Edip je ispunio proroštvo koje je reklo da će on ubiti svog oca i time doneti nesreću svom narodu i porodici i oženiti se svojom majkom. Storija o Edipu je tema Sofoklove tragedije Kralj Edip, koja je nastala posle Edip at Colonus i Antigone. Zajedno, ove drame čine Sofoklove tri Tebanske drame. Edip predstavlja dve trajne teme grčkog mita i drame: pokvarenost prirode čovečanstva i ulogu pojedinca u sudbini u tegobnom univerzumu. Izvor: Dictionary or Greek and Roman Biography and Mythology. William Smith, Boston; 1870; vol. III; str. 16-18. 12

Hypatia iz Aleksandrije (Grkinja: Ynajia; oko 370-415 n. e.) bila je drevni grčki filosof koja je predavala matematiku, astronomiju i astrologiju. Živela je u Aleksandriji u helenističkom Egiptu tokom gušenja paganizma od Rimske Imperije. Ona postaje slavna tek pošto ju je ubila hrišćanska rulja. Ćerka Theona, koji je nju obrazovao u filosofiji i matematici, napravila je takav napredak da je vodila Neoplatonijsku Školu Plotinusa, čiji je sistem unapredila i širila. Bila je lepa, graciozna i skromna. Bila je ubijana od predstavnika lažnog. Synesius je nju mnogo cenio, a Suidas kaže da je bila udata za Isidorusa. Sokrat kaže da je ubijena 415. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology, vol. II.; William Smith, 1867; str. 537. 13

Roman de la Rose, jedna od najpopularnijih francuskih poema kasnijeg Srednjeg veka. Uobličena je po Ovidijevoj Ars amatoria (I vek p.n.e., Art of Love), poema ima preko 21.000 redova stiha u osmercu i dvostihu, preživeo je u preko 300 manuskripta. Malo se zna o autoru prvih 4.058 redova, osim imena Guillaume de Lorris i po tome da je rođen u Lorrisu, seocetu blizu Orleansa. Guillaumov deo je napisan oko 1225-30. i to je prelepa alegorija sna s udvaranjem devici, simbo-lizovanoj s pupoljkom, u bašti koja predstavlja dvorsko društvo. Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed. 2006. Ovo umet-ničko delo, je prelepa prezentacija ljubavi i filosofije trubadura. U snu ljubavnik posećuje vrt u koji mu dozvoljava pristup Dokolica. U vrtu on nalazi Zadovoljstvo, Uzbuđenje, Kupidon (bog ljubavi) i druge ličnosti, i kasnije Ruža. Dobrodošlica mu daje dozvolu da poljubi Ružu, ali ga u tome sprečavaju Opasnost, Stid, Skandal i posebno Ljubomora, koja zagra-đuje Ružu i baca u tamnicu Dobrodošlicu, ostavljajući Ljubavnika nesrećnog. Priču, koju pisac nije dovršio, završava sa 19.000 stihova Jean de Meun, koji omogućuje Zaljubljenom da se domogne Ruže, ali tek posle mnogo napora i rasprave s Razumom, Prijateljom, Prirodom i Duhovima. U drugom delu storija je potpuno posvećena prikazivanju autorovog enci-klopedijskog znanja, za piktoreskne i poetske digresije i žestoku satiru safabliaux (kratka komedija srednjeg veka u stihu) protiv upotrebe sile prema ženama, protiv narodnog sujeverja i protiv celibata

sveštenika. Izvor: Encyclopedia Britannica; ed. 1911; Vol. XXIII; str. 510. 14

Samuel Auguste Andre David Tissot (1728-1797, Lozana) švajcarski lekar i katolik, neurolog, profesor i savetnik Vatikana. Njegov rad su kolege smatrale kao osnovu za buduću generaciju doktora. Bio je, i ostao, autoritet za migrenu. Izvor: Oxford Reference.com. 15

(A. Pike je preuzeo deo sa samog početaka Knjige III iz poeme Izgubljeni Raj). Engleski književnik Džon Milton, jedan je od velikana svetske književnosti, izuzetno obrazovan, ličnost visokog morala i mislilac. Religiozni ep Izgubljeni raj se smatra jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. Posle pogubljenja kralja Čarlsa 1,1649. Milton se potpuno posvetio politici, uglavnom je pisao prozu i tretirao je različita politička i verska pitanja. Oslepeo je 1652, a kad je monarhija obnovljena, bio je uhapšen, izgubio je veći deo imanja i do smrti 1674., pisao je samo poeziju. Slep, siromašan i razočaran, napisao je najveća dela: Izgubljeni Raj, religiozni ep u 12 poglavlja o pobuni Satane i njegovih anđela protiv nebeskog Samodršca, o padu Čoveka i obećanom spasenju. Vraćeni Raj, ep u četiri poglavlja o spasenju i Hristovoj pobedi nad Satanom, a Samson Agonistes, tragedija inspirisana biblijskom pričom o Samsonu, napisana je po uzoru na grčke tragedije. Izvor: Encyclopedia of Philosophy, II., Ed., Donald M. Borchert, Thompson-Gale, N. Y.; 2006, str. 248-252. 16

Emanuel Swedenborg (1688-1772) bio je švedski naučnik, filosof, hrišćanski mistik i teolog. Swedenborg je imao plod-nu karijeru kao pronalazač i naučnik. Kada je imao pedeset šest godina on je ušao u spiritualnu fazu u kojoj je imao isku-stva sa snovima i vizijama, što je kulminiralo u spiritualnom buđenju kada je tvrdio da je imenovan od Gospoda da napiše nebesku doktrinu i reformiše Hrišćanstvo. Tvrdio je da mu je Gospod otvorio oči tako da je od tada mogao slobodno da posećuje nebo i pakao, da razgovara s anđelima, demonima i drugim duhovima. U peostalih 28 godina života on je napisao i objavio 18 teoloških radova, od kojih je najpoznatiji Raj i Pakao (1758). Izvor: Encyclopedia of Religion, Second Edition, Lindsay Jones, Ed. in Chief; 2005; vol. XIII.; str. 8898-8901. 17

Jakob Bohme (1575 - 1624) je bio nemački hrišćanski mistik i teolog. Smatra se originalnim misliocem u Luteranskoj tradiciji a njegovo prvo delo, poznato pod naslovom Aurora, izazvalo je veliki skandal. Izvor: Encyclopedia of Philosophy; Donald M. Borchart; II izdanje Vol 1; Thompson Gale 2006. str. 6256. 18

Tsemtsum (po staroj ortografiji; po novoj je Tzimtzum, ili cimcum) na Hebrejskom znači skupljanje ili sažimanje. U svom bukvalnom smislu, koncept Tzimtzum je jasan: Bog je prvo sakupio Njegovu svetlost, stvarajući ispražnjeni prostor u kojem će se dogoditi sve kreacije. Da bi Njegova kreativna moć bila u tom prostoru, On je nju sakupio u zrak Njegove Svetlosti. Kroz taj zrak su nastale sve kreacije. Izvor: Innerspace Introduction to Kabbalah, Meditation and Prophecy, Aryeh Kaplan, press Abraham Sutton, Jerusalim 1991, strana 139. 19

Najviše Nebo se naziva Atziluth i u njemu postoji vrt. Qabbalah - Kabala, prepoznaje četiri ljudska Adama, koji posto-je i koji su na četiri odgovarajuća olamim (sveta ili planeta). Ovi Adami se razlikuju po osobinama i karakteru u odnosu na prvog ili duhovnog Adam Kadmona iz Zohara, do najnižeg ili materijalnog, zemaljskog Adama iz Knjige Postanja. Cetiri sveta ili planeta, koji postepeno opadaju u duhovnosti, opisani su kao četiri nastavka manifestacije prvobitnog Nebeskog Adama. Svaki od ova četiri sveta je podeljen na četiri i tada mi čitamo Atziluth (ili Abia) iz Atzilutha, Briah iz Atzilutha, Yetzirah iz Atzilutha i Asiah iz Atzilutha; i slično je u slučaju ostala tri. Izvor: Ibid., strana 30. 20

Emech Hammelech, poznati rabinski pisac, često citiran, zapisivao je i hebrejska predanja i običaje. Jedna od njegovih ljupkih zabeleški o običajima se odnosi na bebe ili decu: Kada se dete ili beba smeje u snu, u noći na Sabat ili u noći mladog meseca, tada se Lilitsmeje i igra s njim, tada majka, ili bilo ko drugi ko vidi da se beba smeje, treba daje dodirnepo vrhu nosa i kaže Lilit - da segubi, da to nije njen dom. To treba reći triputa i svako ponavljanje prati blago dodirivanje bebe po nosu. Toje od velike koristi za decujer Lilit može da ih uništi kodgodpoželi. (Tilith, lik iz hebrejske mitologije, iz Vavilonskog Talmuda, ženski demon, u prevodu je Noćno Stvorenje ili monstrum, pominje se u Isaija Gl. 34:14, a, u narodnim verovanjima Jevreja iz VIII - X veka, ona je Adamova žena, od istog praha kao i on, dok je Eva nastala iz njegovog rebra. U XIII veku rabin Isaac ben Jacob ha-Cohen, navodi da je Lilit napustila Adama, pošto nije htela da bude podređena njemu). Izvor: Allenš Account of the Traditions, Rites, and Ceremonies ofthe Jews, ch. x. p. 169. xvi. p. 291. 21

Shekhinah, Shechina, ili Schechina (nrDW), hebrejska reč koja znači boraviti ili smestiti se, da se označi boravište: (Hebrejski: boraviti, ili prisutnost), u Jevrejskoj teologiji je prisustvo Boga u svetu. U mnogim pasusima Starog Zaveta Shekhinah je zamena za božansko ime. U Rabinskoj literaturi Shekhinah je povezana s nekoliko drugih religioznih i teo-loških izraza. Kaže se da se Shekhinah spustila na tabernakul Solomonovog Hrama i takođe se kaže da je ona jedna od pet stvari koje nedostaju u Drugom Hramu. Postoji određana bliskost između Shekinah i Svetog Duha, ali oni nisu isto. Oba označavaju iste oblike predstavljanja božanstva, oba su povezana s proroštvima, oba se mogu izgubiti zbog greha i oba su povezana s izučavanjem Tore. Neki srednjovekovni teolozi smatrali su Shekinah za kreiranu celinu drugačiju od Boga (božanska svetlost ili slava). Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 22

Detaljnije videti u knjizi Ihe Secret Wisdom OfThe Qabalah J.F.C. Fuller, W. Rider & Co., London, 1937, str. 26. 23

Macroprosopus [od grčkog makros, veliko + prosopon, lice]. Takođe znači i Dugačko lice, Velika ili Ogromna Naklonost. Nastala u srednjem veku od Kabalista da bi preveli haldejsku frazu Arich Anpin (veliko lice), jedno od imena prve emanacije iz Stabla Sefirota, Kether, Kruna. Uopšteno, podrazumeva se Univerzum u totalitetu. Izvor: The Kabbalah its Doctrines, Development, and Literature; Christian D. Ginsburg L. D., Second Impression, London George Routledge & Sons Limited, Broadway House: 68-74 Carter Lane E.G.; 1920 str. 90; 167. 24

Reč okultno dolazi iz latinske occultus (tajiti, sakriven, tajna) i odnosi se na znanje o skrivenom. Okultizam je izučava-nje okultnog ili tajne mudrosti. Za okultiste to je izučavanje Istine, dublje istine koja postoji ispod površine: Istinaje uvek sakrivena na vidnom mestu. Postoje fizičke pojave (telekineza i levitacija) i psihičke - telepatija, magija, ESP, spirituali-zam... Direktan uvid u zapažanju okultnog ne ulazi u fizički merljive činjenice, već ulazi u misao ili duh. Izvor: Leksikon stranih reči i izraza, M. Vujaklija; Prosveta, Beograd 1966; str. 639.

Netsach i Hod, Sedmi i Osmi Sefirot, obično se nazivaju u Kabali Pobedom i Slavom. Netsach je savršeni Uspeh, koji je Božanstvo - koje prisustvuje Budućnosti i sadašnjosti, a Njegovim kreaci-jama će se ona završiti, po planu Ravnoteže, koji je On svuda primenio. To je usklađivanje Svetlosti i Mraka, Dobra i Zla, Slobodne volje i Potrebe, Božje Svemoći i Čovekove slobode i harmoničnog ishoda i završetka svega, bez kojih bi Univerzum bio neuspeh. To je sklonost Božanstva Savršenstvu, manifestovanom u Njegovoj Ideji Univerzuma i u svim oblastima svetova, duhovnoj, mentalnoj, ili materijalnoj, u tom Univerzumu, jer, to je ta Savršenost posmatrana kroz uspešnost izvršenja, koju ta dva uzrokuju ili ostvaruju i koja deluje, savršenstvo plana koji je njihov uspeh. To je nadmoć 1

Mudrosti nad Slučajnošću i ona, zauzvrat, odaje Slavu i Pohvalu Velikom Beskonačnom Planeru, čiji je plan tako Uspešan i Pobednički. Iz te dve (oblasti) koje su jedna - iz uzvišenosti i savršenosti Božanske Prirode i Mudrosti, sma-trane Uspehom i Slavom (Sjajem), kao suprotnosti Neuspehu i Izumiranju, rezultira ono što Kabala, nazivajući to Yesod, Temelj, Baza ili Osnova, karakteriše kao Generativnog člana Simboličkog ljud-skog lika s kojim su deset Sefirota predstavljeni, i iz kojih ističu Malakoth, Carstvo, Suverenitet ili Vladavina. Yesod je Stalnost i Postojanost, običnim jezikom bi se moglo reči da rezultira iz savršen-stva Ideje ili Intelektualnog Univerzala, iz kojeg se sve pojedinačno razvija. Iz uspeha tog plana, i posledične Slave ili Samodovoljnosti Božanstva, ali, ta Stabilnost i Stalnost tog Savršenstva, Uspeha i Slave, zaista Jesu, jer je Božanstvo beskrajno Mudro i Kojem će Prošlost i Sadašnjost i Budućnost uvek biti Sada, a sav prostor jedno Ovde, nije moralo da čeka na ostvarenje i odvijanje Njegovog Plana, kao što to čovek mora na rezultate nekog eksperimenta, da bi video da li će on uspeti i da tako odredi da li je stabilan i postojan ili je neuspešan i privremen. Njegova Savršenost je bila njegov Uspeh, Njegova Slava, njegova stalnost i stabilnost i Atributi Stalnosti i Stabilnosti pripadaju, kao i drugi, Univerzumu, materijalnom, duhovnom i stvarnom, kao što pripadaju i Samom Beskrajnom Biću. Ta Stabilnost i Trajnost su uzrok kontinuiteta i stvara uzastopnost. Ona je Večno trajanje i kontinuitet bez prekida i iz te neprekidne uzastopnosti, iz Smrti se rađa novi Život, iz raspadanja i razlaganja nastaje obnavljanje, Nužnost i Sudbina deluju kao posledica. To će reći da apsolutna kontrola i dominacija (Malakoth) Beskrajnog Božanstva nad svime što On stvara, je iznad svake šanse i slučajnosti i da apsolutno nepostojanje u Univerzumu, u Vremenu i Prostoru, bilo koje druge moći ili uticaji osim onih koje proizlaze iz Njega, nisu i ne mogu biti potpuno nepokorne Njegovoj volji. Ovo je posledica, rečeno ljudskim jezikom, ali u stvarnosti, Savršenstvo plana, koji je Njegov uspeh, Njegova slava i njegova stabilnost je takođe Njegova Apsolutna Autokratija i potpuno odsu-stvo Šanse, Slučajnosti ili Suprotstavljanja. I, kako Beskonačna Mudrost ili Apsolutni Razum vladaju u samoj Božanskoj Prirodi, isto kao oni deluju u njenim Emanacijama, i u svetovima ili sistemima Duha, Duše i Materije. U svakoj od njih postoji toliko malo Šanse ili Slučajnosti ili Nerazumne Vere, koliko u nemanifestovanoj Božanskoj Prirodi. Ovo je Kabalistička teorija o svakom od četiri sveta: Prvom, Božanske Prirode, ili samog Božanstva, kvantitativno ograničenog i uspostavljenog, ali nemanifestovanog u Celinama, koji je svet Emanacije; Drugi svet, prvih Celina, to jest Duhova i Anđela, koji je svet Kreacije; Treći, prvih oblika, duša, ili fizičkih priroda, koji je svet Formiranja ili Oblikovanja; i Četvrti, Materije i Tela, koji je svet Fabrikacije ili, takoreći, proizvodnje. U svakom od tih svetova, Božanstvo je prisutno u, i kroz Deset Sefirota. Prvi od njih, u svakom je Kether, Kruna, krug ili prsten, Glava. Sledeći, u toj Glavi, kao što su

dve hemisfere Mozga, su Hakemah i Binah, i njihov ishod i potomak je Daath (Znanje). Ova tri se takođe nalaze u Spiritualnom svetu i oni su univerzali u fizičkom i materijalnom svetu, stvaraju i niže Sefirote. Zatim slede, u savršenoj Ravnoteži, Zakon i Pravednost, Pravda i Milost, Božanska Beskonačna Priroda i Ljudska Konačna Priroda, Dobro i Zlo, Svetlost i Mrak, Dobrota i Strogost, Muško i Žensko opet, kao što su Hakemah i Binah, koji umiruju jedan drugog, i sa čijim intimnim sjedinjavanjem nastaju drugi Sefiroti. Ceo Univerzum i sve uzastopnosti celina i događaja bili su Beskonačnom sadašnjost, pre bilo kog čina kreacije i Njegova Dobrota i Naklonost, oplemenjujuči i prilagođavajuči zakon rigorozne Pravde i nepromenljive Kazne, Njemu omogučuju da kreira, zato, ali baš zbog njih, On nije doneo striktan i neumoljiv zakon pravde, kojim bi bio primoran da uništi, trenutno, nakon samog nje-govog početka, Univerzum, koji je On nameravao da kreira, i time bi bila sprečena njegova krea-cija. Ova Dobrota je stoga bila, takoreči, samo suštastvo i srž Stalnosti i Stabilnosti plana Kreacije i deo Same Prirode Božanstva. Kabala, stoga, Njega označava Svetlošću i Belinom kojom je Samo Suštastvo Božanstva simbolizovano. Ovo se slaže s idejom Sv. Pavla o Zakonu i Milosti, jer, Pavle je izučio Kabalu kod Rabina Gamailiela . 2

S tvom Dobrotom, Autokratija Božanske nadmoči i upravljanje se prožimaju i dopunjavaju. Prva, pretočena takoreči u drugu je integralni i suštastveni njen deo> i uzrokuje da ona rađa nepre-kidne nizove i nastavljanje Univerzuma. Jer, Malakoth je, u Kabali, žensko, matrica ili materica iz koje se rađaju sve kreacije. Vidi daljnije, Sefiroti se mogu urediti kao na narednom grafičkom prikazu. Kabala je izvorno predanje, i ona u potpunosti počiva na jedinoj dogmi Magizma, vidljivo je nama proporcionalna mera nevidljivog. Drevni, zapažajuči da je ravnoteža u fizici univerzalni za-kon, i da proističe iz očigledne suprotnosti dveju sila, zaključuju iz fizike o metafizičkoj ravnoteži, i smatrali su da je Bog, da tako kažemo, prvi živi i aktivni uzrok, to su dve osobine koje su neophodne jedna drugoj, i treba da budu tako prihvačene; stabilnost i pokretljivost, potreba i sloboda, poredak naložen od razuma i samouspostavljen od Vrhovne Volje, Pravde i Ljubavi, i posledično, Strogosti i Milosti, Milosrđa ili Dobročinstva. Ideja o ravnoteži kod svih personifikacija. Muško s jedne strane i žensko s druge, uz Vrhovnu Volju koja je takođe Apsolutni Razum, iznad te dve, koji ih održava u ravnoteži je, prema Kabali, osnova svih religija i svih nauka, izvorna i nepromenljiva ideja o stvarima. Sefiroti su trostruki trouglovi i krug, ideja o Ternaru - objašnjena kroz ravnotežu i pomnožena sa sobom u nadmo-či Ideala; tada je realizacija ove Ideje uobličena u oblasti Ideala, zatim je ostvarenje te Ideje u oblicima.

SEFIROT: GRAFIČKIPRIKAZ Jedinstvo se može manifestovati samo Binarno. Jedinstvo, po sebi, i ideja o Jedinstvu su već dva.

Ljudsko jedinstvo je napravljeno potpuno sa desnim i levim. Prvobitni čovek je imao oba pola. Božanstvo, jedno u svom Suštastvu, ima dva Suštastvena uslova kao fundamentalnu osnovu svog postojanja - Potrebu i Slobodu. Zakoni Vrhovnog Razuma zahtevaju i regulišu slobodu u Bogu Koji je obavezno razuman i mudar.

Znanje se pretpostavlja binarno. Neki cilj koji je poznat, neophodan je biću koje zna. Binarno je generator Društva i zakona. Ono je takođe broj gnosa (spoznaja ili saznanja), reč koja je prihvaćena umesto Nauke, i izražava samo ideju spoznaje s intuicijom. Ono je Jedinstvo koje umnoža-va sebe sobom da bi kreiralo i zato je taj Sveti Simbol načinio da Eva iziđe iz samih grudi Adamovih. Adam je ljudski Tetragram, objedinjen i iskazan u misterioznom Yod-u Kabale, prikazu Kabalističkog Falusa. Dodajmo ovom Yod [*’] ternar (troslovno) ime za Evu i vi stvarate ime Jehove, Božanskog Tetragrama, transcendentnu Kabalističku i magičnu reč: •»mn Tako, ono je Jedinstvo, upotpunjeno u plodnosti Ternara stvara, s njim, Kvaterner koji je ključ za sve brojeve, kretanja i oblike. Kvadrat, kada se okreće oko sebe, stvara krug jednak sebi i kružno kretanje četiri jednaka ugla, koji se okreću oko jedne tačke je kvadratura kruga. Binarno nam služi kao mera za Jedinstvo i odnos jednakosti između Gore i Dole, sačinjava s njim Ternar. Za nas, Kreacija je Mehanizam: Drevnima je to bilo Generisanje, ili Stvaranje. Jaje, iz kojeg na-staje Svet, postoji u svim kosmogonijama i moderna nauka je otkrila da su sva životinjska nastajanja - jajčana. Iz ove ideje o nastanku dolazi poštovanje koje se svuda odaje prikazu generativne moći, koja je stvorila Stauros Gnostika i filosofski Krst Masona. 3

Alef(x) je muškarac; Beth (n) je žena, Jedan je Glavni; dva je Reč. A je Aktivno; B je pasivno, Jedinstvo je Boaz i Binaran je Jakin. Dva stuba, Boaz i Jakin, objašnjavaju u Kabali sve misterije prirodnih, političkih i religioznih antagonizama. Žena je kreacija Muškarca, a univerzalna kreacija je žensko iz Prvog Principa. Kada je Princip Postojanja načinio Sebe Kreatorom, On je stvorio Emanacijom jedno idealno Yod i, da bi stvorio prostor za njega u tom obilju nekreirane Svetlosti, On je morao da izdubi jamu iz senke, odgovarajučih dimenzija koje je odredila Njegova kreativna volja i On je preneo idealnom Yod isijavanje Svetlosti. Priroda Aktivnog Principa je da širi, a Pasivnog Principa da se skupi i bude plodan. Kreacija je navika Kreatora-Reči. Da bi kreirala, Generativna Moč i Proizvodna Sposobnost se moraju

sjediniti, Binarno nastaje ponovo Jedinstvo spajanjem. Reč je Prvorođena, a ne prvokreirani Sin Boga. Sancta Sanctis, ponavljamo još jednom - Svete stvari, Svetome, i njemu koji je takav, misterije Kabale če biti svete. Traži i Ti ćeš naći, kaže Sveta Knjiga: kucaj i biće ti otvoreno (Mateja Gl. 7:7). Ako želiš da nađeš i dobiješ pristup u Svetilište, to smo već rekli dovoljno puta da bi vam pokazali put. Ako ne želiš, beskorisno je reči išta više, kao što je bilo beskorisno reči toliko mnogo. Hermetički filosofi takođe izvlače svoje doktrine iz Kabale i još više pojedinačnog iz Rasprave Beth Alohim ili Domus Dei, poznatim pod nazivom Pneumatica Kabalistica, rabina Abrahama Cohena Irira i rasprave rabina Jitzchak Loriae De Revolutionibus Animarum. 4

5

Tu filosofiju su bili sakrili Alhemičari pod svojim simbolima i u žargonu proste Hemije - žar-gon je bio nerazumljiv i apsurdan osim za njihove Inicirane, ali njen ključ je u dometu tvog dohvata i filosofija može biti vredna izučavanja. Radovi ljudskog intelekta su uvek interesantni i poučni. Biti uvek bogat, uvek mlad i nikad ne umreti: takvi su bili odvajkada snovi Alhemičara. Pretvoriti u zlato, olovo, živu i sve druge metale: imati univerzalni lek i eliksir života, to su problemi koje treba rešiti, da bi se ostvarili ovi snovi. Poput Misterija Magizma, Tajne o Velikom Radu imale su trostruko značenje: religiozno, fi-losofsko i prirodno. Filosofsko zlato, u religiji je Apsolutan i Vrhovni Razum. U filosofiji to je Istina, u vidljivoj Prirodi, Sunce; u podzemnom i mineralnom svetu, ono je najsavršenije i čisto zlato. Zbog ovoga je bavljenje Velikim Radom nazvano Potraga za Apsolutnim, a sam rad je rad Sunca. Svi Majstori Nauke potvrđuju da je nemoguće ostvariti materijalne rezultate sve dok se ne pro-nađu, u dva viša Stepena, sve analogije univerzalnog leka i filosofskog kamena. Tada, kažu oni, rad je jednostavan, lak i jevtin. U suprotnom, on beskorisno proždire bogatstva i živote istraživača. Univerzalni lek za Dušu je Vrhovni Razum i Apsolutna Pravda. Za um, matematička i praktič-na Istina, za telo Suština, kombinacija svetlosti i zlata. Prima materia Velikog Rada u Superiornom Svetu, su entuzijazam i aktivnost, u među-svetu su inteligencija i marljivost; i u nižem svetu rad, a u Nauci to su Sumpor, Živa i So, koji naizmenično isparavaju i otvrdnjavaju, sačinjavajući Azoth Mudraca. 6

Sumpor se slaže (ili podudara) s elementarnim oblikom Vatre, Živa s Vazduhom i Vodom, a So sa Zemljom. Veliki Rad je, iznad svega, kreiranje čoveka od njega samog, što će reći trud i celovito ostvarenje koje on postiže svojim sposobnostima i za svoju budućnost. On je, iznad svega, savršeno oslobođenje njegove volje koja mu obezbeđuje univerzalno carstvo Azotha i domen magnetizma, to jest, celovitu moć nad svuda prisutnom Magičnom silom.

Ova Magična sila, koju su Drevni Hermetički filosofi maskirali pod imenom Prima Materia, određuje oblike prilagodljivoj Supstanci i, Alhemisti kažu da s njom mogu ostvariti pretvaranje metala i obavljati sveopštu medicinu. Postoje dva Hermetička oblika delovanja - jedan je duhovni, drugi je materijalni - oba su za-visna jedan od drugog. Cela Hermetička Nauka je sadržana u dogmi Hermesa, koja je prvobitno isklesana, govorilo se, na ploči od emeralda (smaragda). Njene rečenice, koje se odnose na obavljanje Velikog Rada, su sledeće: Ti ćeš razdvojiti zemlju od vatre, suptilno odprostog, pažljivim radom, sa mnogo truda. On uzdiže od zemlje do Neba i ponovo spušta na zemlju, i prima sile iz stvari odozgo i odozdo. Ti ćeš sa njim steći slavu celogsveta, i stoga će sve štoje tebi nejasno, nestati iz tebe. Ovoje moćnija sila od svih sila, jer će ona prevazići sve suptilno i probiće sve štoje ćvrsto. I takoje svet stvoren. Svi Majstori u Alhemiji, koji su pisali o Velikom Radu, koristili su simbole i figurativne izraze jer su bili primorani na to da bi odbili profane od posla koji je mogao da bude opasan za njih da bi ih Sledbenici dobro shvatili i da bi otkrili sebi ceo svet analogija kojima je upravljala jedna i suverena dogma Hermesa. U njihovom jeziku zlato i srebro su Kralj i Kraljica, ili Sunce i Mesec. Sumpor je leteći Orao, Živa je čovek-Žena, krilati, bradati, postavljen na kocku i krunisan plamenima, Materija ili So je kri-lati Zmaj, Metal u vrenju Lavovi različite boje i, konačno, simbol ukupnog rada su Pelikan i Feniks. Hermetička Umetnost je stoga istovremeno religija, filosofija i prirodna nauka. Kao religija, ona je kao ona Drevnih Magija i Iniciranih u svim vremenima. Kao filosofiju, mi možemo naći njene principe u školi Aleksandrije i teoriji Pitagore, i kao nauku, moramo istražiti njene procese u škola-ma Paracelsusa, Nicholasa Flamela i Ravmonda Lullea . 7

Nauka je stvarna samo za one koji priznaju i razumeju filosofiju i religiju, i njene tokove će pri-hvatiti samo Sledbenici koji su dostigli suverenost volje i time postali Kraljevi elementarnog sveta, jer, velika sila rada Sunca je sila koja je opisana u Simbolima Hermesa, na ploči od emeralda. To je univerzalna magična moć, duhovna, vatrena, motivaciona sila. Ona je Od prema Hebrejima i Astralna svetlost prema drugima. 8

U njoj se nalazi tajna vatra, dejstvujuća i filosofska, o kojoj svi Hermetički filosofi govore s misterioznom uzdržanošću: Univerzalno seme, čiju su tajnu čuvali, oni su ga prikazivali samo kroz figuru Kaduceusa Hermesa. To je veličanstvena Hermetička arkana. Ono što su Sledbenici nazivali mrtvom materijom, bila su tela koja se nalaze u prirodi. Živom materijom su nazivali supstance prilagođene i magnetizovane naukom i voljom onoga koji radi. I, taj Veliki Rad je mnogo više od hemijskih procesa. To je stvarna kreacija ljudske reči inicirane u moći

Reči Boga. Kreiranje zlata u Velikom Radu je ostvarivano pretvaranjem i multiplikacijom. Raymond Lulle kaže: da bi se napravilo zlato, mora da se poseduju zlato i živa; i, da bi se na-pravilo srebro, srebro i živa, i dodaje: Pod živom podrazumevam onaj mineralni duh kojije tako fin i čist da ulepšava čak i seme zlata i srebra u srebru. Pod tim je on podrazumevao ili elektricitet ili Od, astralnu svetlost. So i Sumpor služe u ovom radu samo da se pripremi živa, i posebno da se sa živom asimilira i, takoreći, da se inkorporira u magnetnu silu. Paracelsus, Lulle i Flamel, čini se da su samo oni savr-šeno poznavali ovu misteriju. Veliki Rad Hermesa je, stoga, rad koji je suštinski magijski i najviši od svih, jer podrazumeva Apsolutnog u Nauci i Volji. Postoji svetlost u zlatu, zlato u svetlosti i svetlost u svim stvarima. Hermesovi učenici, pre nego što su svojim sledbenicima obećali eliksir dugog života ili prah projekcije (Izlivanje nekog sastojka u kokilu; posebno u Alhemiji, izlivanje praha filosofskog kamena /prah projekcije/ na metal u sjedinjavanju da se postigne transmutacija ili pretvaranje u zlato ili srebro, uopšte: pretvaranje metala), savetovali su im da traže Filosofski Kamen. Drevni su obožavali Sunce, pod obličjem crnog Kamena nazvanog Elagabalus ili Heliogabalus (Raskošan hram nazvan Elagabalus bio je izgrađen na istočnoj strani brda Palatino do zdanja Elagabal u kojem je bio izložen crni meteorit iz Emesa. Herod kaže: ovaj kamenje obožavan kao daje bio poslat s Neba. Na njemu je bilo nekogprojekcionog praha i znakova, koji su Ijudima izgledali, ili im se činilo dapredstavljaju sunce ...). U Apokalipsi, Vernima je obećan beli Kamen. (Otkr. Gl. 2:7). Taj Kamenje, kažu Majstori Alhemije, čista So filosofa, koja ulazi u sastav Azotha jednom tre-ćinom. Ali, Azoth je, kao što znamo, ime veličanstvene Hermetičke Sile i prava filosofska Sila. Zato oni predstavljaju njihovu So pod obličjem kubnog Kamena. Filosofski Kamen je temelj Apsolutne filosofije, Vrhovnog i Nepromenljivog Razuma. Pre raz-mišljanja o Radu s Metalima, moramo da budemo čvrsto usresređeni na Apsolutne principe Mudrosti, moramo posedovati taj Razum koji je probni kamen Istine. Čovek koji je rob predrasuda nikad neće postati Kralj Prirode niti Majstor transmutacije. Filosofski Kamen je, stoga, potrebniji od svih drugih stvari. Kako da se on nađe? Hermes nam kaže da u toj Tabli od emeralda mi moramo da odvojimo suptilno od čvrstog veoma pažljivo i krajnje oprezno. Moramo da razdvojimo svoja uverenja od vero-vanja i da napravimo savršeno jasnu razliku između domena nauke i vere. Moramo da shvatimo da ne znamo ono u šta verujemo, i ne verujemo u išta što znamo i da je time suštastvo stvari Vere nepo-znato i beskrajno, pri čemu je potpuno suprotno stvarima u Nauci. Iz toga možemo da zaključimo da Nauka počiva na razumu i iskustvu, a da Vera za svoju osnovu ima sentiment i razum. Sunce i Mesec Alhemičara se slažu u usavršavanju i davanju stabilnosti Filosofskom Kamenu. Oni su paralela sa dva stuba Hrama, Jakin i Boaz. Sunce je hijeroglifski znak Istine, jer je ono izvor Svetlosti. I grubi Kamen je simbol Stabilnosti. Zato su Srednjovekovni Alhemičari ukazivali na to da je Filosofski Kamen prvi način stvaranja filosofskog zlata, što će reći transformisanja svih vitalnih moći predstavljenih sa šest metala, u Sunce, to jest u Istinu i Svetlost. To je prva i neizbežna opera-cija Velikog Rada, koja vodi do narednog prilagođavanja i omogućava kreatorima duhovno i živo zlato, vlasnicima prave

filosofske Soli, Žive i Sumpora, da otkriju, analogijom Prirode, prirodno i materijalno, opipljivo, zlato. Naći Filosofski kamen znači prvo da smo otkrili Apsolutnog, kao što kažu svi Majstori. Ali, Apsolutno je ono što ne dopušta nikakve greške i koje je Čvrsto u odnosu na Promenljivo, to je Zakon Imaginacije, to je stvarna potreba Postojanja, nepromenljivi Zakon Razuma i Istine. Apsolutan je onaj koji Jeste. Naći Apsolutnog u Beskonačnom, u Neodređenom, kao i u Konačnom, to je Magnum Opus, (u alhemiji znači stvaranje filosofskog kamena) Veliki Rad Mudraca, koji Hermes naziva Rad Sunca. Naći nepromenljivu osnovu prave religiozne Vere, u Filosofskoj Istini i transmutaciji Metala, to je potpuno tajna Hermesa, Filosofski Kamen. Taj kamen je jedan i mnogostruk; on se dekomponuje Analizom i ponovo sastavlja Sintezom. U Analizi on je prah, prah je projekcija Alhemičara. Pre Analize, i u Sintezi, on je kamen. Filosofski Kamen, kažu Majstori, ne sme biti izložen atmosferi, niti pogledu Profanih, mora biti sakriven i pažljivo čuvan na najtajnijem mestu laboratorije i vlasnik mora uvek da ima kod sebe ključ mesta gde se on čuva. Onaj ko poseduje Veliku Arkanu je pravi Kralj i više od toga, jer on je nepodložan bilo kakvom strahu ili praznoj nadi. U svim bolestima duše i tela, samo jedan delić kamena, sitno zrno božanskog praha, više je nego dovoljno da ga izleči. Neka čuje onaj koji ima uši da čujel kaže Majstor. So, Sumpor i Živa su samo prateći elementi i pasivni instrumenti u Velikom Radu. Sve zavisi, kao što smo već rekli, od unutrašnjeg Magneta Paracelsusa. Ceo rad je sadržan u projekciji i projek-cija je savršeno prilagođena s potpunim i shvatljivim razumevanjem samo jedne reči. Postoji samo jedna važna operacija u radu i ona se sastoji u Sublimaciji, koja, prema Geberu , nije ništa drugo nego uzdizanje suve materije kroz vatru, uz njenu adheziju s odgovarajućim sudom. 9

Onaj ko želi da dopre do razumevanja Veličanstvene Reči i da ovlada Velikom Tajnom, taj mora pažljivo da čita Hermetičke filosofe i bez sumnje će postići inicijaciju, kao što su i drugi uspeli; on mora da uzme, kao ključ njihovih alegorija, prostu Hermesovu dogmu, sadržanu u njegovoj ploči od emeralda, i da sledi i da razvrstava stečeno znanje i usmerava svoj rad po redosledu koji je izložen u kabalističkom alfabetu Tarota. Ramon Lulle je rekao: Da bi se napravilo zlato, moramo prvo da imamo zlato. Ništaje napravlje-no iz ničega; mi apsolutno ne kreiramo bogatstvo, miga povečavamo i umnožavamo. Neka aspiranti u nauci dobro shvate da za žonglerske trikove i čuda ne treba pitati izvođača. Hermetička nauka, kao sve prave nauke je matematički dokaziva. Njeni rezultati, čak i materijalni, toliko su rigorozni, kao oni u matematički tačnoj jednačini. Hermetičko Zlato zaista nije samo dogma, svetlost bez Senke, Istina bez primesa za pogrešno, ono je materijalno zlato, stvarno, čisto, najdragocenije koje se može naći u rudnicima Zemlje. Ali, živo zlato, živi sumpor ili pravu vatru filosofa, treba tražiti u kući Žive. Ta vatra se hrani vazduhom: da bi se izrazila njena lepa i ekspanzivna moć, nema boljeg poređenja od onog s munjom koja je na samom svom početku suva i zemaljski dah, sjedinjen s vlažnom parom, koji samoispara-vanjem dobija

vatrenu prirodu, deluje na vlažnost sadržanu u njoj, koja je privučena k njoj i stopljena u njenu prirodu. Potom ona obrušava sebe prema zemlji, jer je privlači čvrsta materija, kao što je i sama. Ove reči, po obliku enigmatske, jasne po suštini, posebno izražavaju šta filosofi podrazume-vaju pod njihovom Živom, oplođenom Sumporom, koja postaje Gospodar i regenerator Soli. To je Azoth, univerzalna magnetna sila, veličanstvena magična sila, Astralna svetlost, svetlost života, oplođena mentalnom silom, intelektualnom energijom, kojeg oni porede sa sumporom zbog njegove sklonosti Božanskoj Vatri. Što se tiče Soli, ona je Apsolutna Materija. Bez obzira o kojoj materiji je reč, ona sadrži so, i sve soli [šalitra] mogu se pretvoriti u čisto zlato kombinovanim delovanjem Sumpora i Žive. Oni ponekad deluju tako brzo da pretvaranje može nastati u trenu ili čak za jedan sat, bez zamaranja izvršioca i gotovo bez troškova. U nekim drugim prilikama i prema više vatrostalnoj naravi atmos-ferskih medija, operacija može da traje i po nekoliko dana, nekoliko meseci, a ponekad i nekoliko godina. U prirodi postoje dva osnovna zakona, dva suštinska zakona koja, kroz protivtežu jedan dru-gom, stvaraju univerzalnu ravnotežu. To su čvrstoća i pokretljivost, analogni filosofskoj Istini i Mašti i, u Konceptu Apsolutnog, Potrebi i Slobodi, koji su samo suštastvo Božanstva. Hermetički filosofi su dali ime čvrstvo svemu što je merljivo i proračunljivo, svemu što, po svojoj prirodi, teži stalnom mirovanju i nepokretnosti; oni su nazvali nestalno sve što prirodno i spremno prihvata za-kone kretanja i oni oblikuju svoj kamen analizom, što će reći kroz isparljivost Čvrstog i zatim kroz sintezu, to jest učvršćivanje nestalnog, što su ostvarivali delovanjem na čvrsto, koje su oni nazivali njihovom solju, sumporizovanom Živom ili svetlošću života, koju je naredila i načinila svemoćnom Suverena Volja. Tako su oni ovladali celom Prirodom i njihov kamen postoji u svemu gde god se nalazi so, što je razlog da se kaže da ni jedna supstanca nije neprisutna u Velikom Radu, i da čak i najniže i očigledno proste materije mogu biti pretvorene u zlato koje je pravo u tom smislu da sve one sadrže originalni princip soli predstavljen u našim simbolima kamenom kockom. Znati kako izvući iz svih materija čistu so, koja je skrivena u njima, znači posedovati Tajnu Kamena. Stoga, to je Soni kamen koji Od, ili univerzalna astralna svetlost, dekomponuje ili rekom-ponuje: on je prost i raznovrstan, jer može biti rastopljen kao i obična so i unet u druge supstance. Dobijen analizom, možemo ga nazvati Univerzalni Sublimat (oplemenjivač ili pročistitelj): dobijen sintezom, on je prava panacea (opšti lek za sve) drevnih jer ona leči od svih bolesti duše i tela i nazvana jepar excellance lekom za celu prirodu. Kada neko, apsolutnom inicijacijom, uspe da upravlja silama univerzalne sile, taj uvek ima na raspolaganju ovaj kamen, jer njegova ekstrakcija je tada jednostav-na i olakšava rad koji je mnogo drugačiji od projekcije metala ili realizacije. Taj kamen, kada je u sta-nju sublimacije, ne sme biti izložen kontaktu s atmosferskim vazduhom, jer on može delimično da ga razloži i tada on gubi svoju moć; ni njegova isparenja se ne smeju udisati, jer su opasna. Mudraci više vole da ga čuvaju u njegovom prirodnom okruženju, sigurni kao što je i on da ekstrakcija može nastati u trenutku njihove volje, kroz samo jedno delovanje Univerzalne Sile na okruženje, koje Kabala naziva cortices, školjka, kora drveta ili ljuštura. Da bi hijeroglifima izrazili ovaj zakon mudrosti dali su njihovoj Živi, personifikovanoj u Egiptu u Harmanubisu , pseću glavu. Njihov Sumpor predstavili su Bafometovim Hramom, onom kozjom glavom koja je na zao glas iznela udruženja srednjovekovnog okultizma. 10

Poslušajmo par trenutaka same Alhemičare i pokušajmo da shvatimo skriveno značenje njiho-vih mističnih reči.

Ritual Stepena Škotskog Starijeg Majstora i Viteza Sent Andreje koji je četvrti Stepen Ramseya ° , dat je na naslovnoj strani, ili u reformisanom ili Ispravljenom Obredu Drezdena, sledeći pasus: 11 12

6

4

O kakoje veliko i slavno prisustvo Svemoćnog Boga koji veličanstveno sja između Heruvima! Kako su za obožavanje i divljenje zraci veličanstvene Svetlosti, koji isijavaju svoj sjaj i brilijantne zrake iz Svetog Kovčega Saveza i Zavetal Obožavajmo s najdubljim poštovanjem i posvećenošću veliki Izvor Života, taj Veličanstveni Duh kojije Najmilosrdniji i Blagotvorni Vladar Univerzuma i svih bića koje on sadržava\ Tajno znanje velikog Škotskog Majstora odnosi se na kombinovanje i pretvaranje različitih sup-stanci iz kojihje moguće dobiti jasnu ideju ipravo razumevanje, i ti treba da znaš da su sve materije i sve materijalne supstance sastavljene kombinovanjem tri različite supstance, izlučene iz četiri elemen-ta i te tri supstance u kombinaciji su, So, Sumpor ^ i LH-jA, Duh. Prva od ovih stvara Čvrste, druga Meke, a treća Duhovne isparljive čestice. Ove tri smeše supstanci mogu zajedno da deluju moćno i u njimaje sadržan pravi postupak za pretvaranje metala. Ove tri supstance aludiraju na tri zlatna suda, na prvomje ugravirano slovo Af.*. na drugom slovo G-*. a na trećem, nema ničega. Prvo, M-*. je početno slovo od hebrejske reči Malakh, što znači So, i drugo G*., od hebrejske reči Geparaith, (rrm)> znači Sumpor i, pošto nema reči na hebrejskom koja bi izrazila isparljiv i nedodirljiv Duh, stoga na trećem sudu nema slova. S ove triglavne supstance možeš da ostvarišpretvaranje metala, što moraš da obaviš sa pet tača-ka ili pravila, Škotskog Majstorstva. Prva Majstorska tačka nam pokazuje Bronzano More u kojem uvek mora da bude kišnica i iz te kišnice Škotski Majstor izvlači prvu supstancu kojaje So~&^; ta So mora, kasnije, da prođe sedmo-struku proceduru ipročiščenje, pre nego što budepravilno pripremljena. Ovo sedmostruko pročiščenje je simbolizovano sa Sedam Stepenika Solomonovog Hrama, i taj simbol nam daje prvu tačku ili pra-vilo Škotskih Majstora. Posle pripreme prve supstance treba izvaditi drugu, Sumpor, iz najčistijeg zlata, kojem se, zatim, mora dodati pročiščena ili nebeska So Njih treba pomešati onako kako Umetnost nalaže i zatim staviti u sud u obliku Broda, u kojem ona treba da odstoji, kao štoje Nojeva Barka plovila sto pedeset dana i potom bila dovedena do prve izmaglice, na toplom stepenu vatre, koja može da pročisti i stvori mineralnu fermentaciju. Toje tajna tačka ili pravilo Škotskih Majstora. Ako smatraš, moj Brate, da je bilo nemoguće da iko zamisli da bilo obična so ili nitrat mogu biti izvučeni iz kišnice, ili sumpor iz čistog zlata, bez sumnje ćeš sumnjati da je neki tajni smisao skriven u ovim rečima. Kabala nematerijalni deo čoveka smatra za prag koji se sastoji od Nephesh, Ruach i Neschamah, Psiche, Spiritusa i Mensa, ili Duše, Duha i Intelekta. Postoji Sedam Svetih Mesta, Sedam Neba i Sedam Tronova; i duše se pročišćavaju uzdizanjem kroz sedam Sfera. Brod je na hebrejskom Ani i ista reč znači Ja, Me ili Mene. Ritual se dalje nastavlja:

Umnožavanje supstance kojaje ovako dobijenaje treča operacija koja se završava dodavanjem živog, nestalnog Duha; koja se završava s vodom iz Nebeske Soli, , kao i sa Solju, kojajoj se mora dnevno dodavati veoma pažljivo, i mora se striktno pratiti da se ne doda ni previše ni premalo jer, ako se dodapreviše, uništava se rastuča i umnožavajuča supstanca, a akoje nje premalo, ona če se sama potrošiti i uništiti, skupiče se sama, jer nema dovoljno supstance za svoje održavanje. Ova treča tačka ilipravilo Škotskih Majstora daje nam simbolgrađenja Vavilonskog Tornja, koji su koristili naši Škotski Majstori, jer, zbog nedostatkapotrebneproporcije i harmonije taj radprestaje i radnik ne može da nastavi dalje. Zatim dolazi četvrta operacija, predstavljena Kubnim Kamenom čije su stranice i uglovi jednaki. Čim su radovi dovedeni do određene tačke multiplikacije, treba ih podvrgnuti trečem Stepenu Vatre, u kojem če ona dobiti potrebnu proporciju snage i supstance iz metalnih čestica Kubnog Kamena i to je četvrta tačka ili pravilo Škotskih Majstora. Konačno, dospevamo do pete i poslednje operacije, koja namjeprikazana s Plamenom Zvezdom. Kadaje rad obavljen spravilnom proporcijom supstance, ona sepredaje četvrtom ili najjačem Stepenu vatre, u kojoj mora da ostane tri puta po dvadeset sedam sati, sve dok potpuno ne zasjaji, pod čijim delovanjem mora da ostane sve dok ne postane svetla i sjajna tinktura u kojoj se lakši metali mogu promeniti, primenom jednog do hiljadu delova, metala. Ta Plamena Zvezda nam prikazuje petu i poslednju tačku Škotskih Majstora. Ti moraš praktično da prođeš kroz pet tačaka ili pravila Majstora i da primenom odjednog do hiljadu delov, pretvaraš i oplemenjuješ metale. Tada možeš zaista da kažeš da ste stari hiljadu godina. U besedi ovog Stepena daju se sladeći nagoveštaji kao i njihova prava značenja: Tri dela Hrama - Spoljna Dvorana, Svetilište i Svetinja nad Svetinjama - označavaju tri Principa našeg Svetog Reda, koji upućuju na znanje moralnosti, uče nas onim najpraktičnijim vrlinama koje moraju da budu primenjivane u čovečanstvu. Stoga, Sedam Stepenika koji vode do Spoljne Dvorane Hrama su simbol Sedmostruke Svetlosti koju mi moramo da posedujemo, pre nego što možemo da stignemo do nivoa znanja u kojem su sadržane krajnje granice našeg Reda. U Bronzanom Moru mi moramo simbolički da pročistimo sebe od svih zagađenja, svih grešaka i pogrešnih akcija, kao i onih obavljenih kroz grešku prosuđivanja i pogrešnog mišljenja, kao i onih namerno učinjenih, pošto nas one podjednako sprečavaju da stignemo do znanja Prave Mudrosti. Moramo potpuno da pročistimo i očistimo naša srca u najskrivenijim mestima, pre nego što mo-žemo da imamo pravi uvid u to šta je Plamena Zvezda, koja je simbol Božanstva i Veličanstvenog Shekinah , iliprisustva Boga; pre nego što se usudimo da priđemo Tronu Vrhovne Mudrosti. 13

Na stepenu Pravi Mason [Le Vrai Ma^on], nazvanom tako na naslovnoj strani njegovog Rituala 23. Stepena Masonerije, ili 12-ti u 5. klasi, Crtaća Tabla prikazuje sjajni Trougao s velikim slovom Yod u centru. Trougao, kaže Ritual, predstavlja Boga u tri Ličnosti; i veliko Yodje početno slovo poslednje reči. Taman krugpredstavlja Haos, kojije na samom početku stvorio Bog.

Krst unutar Kruga, Svetlost kao sredstvo kojimje On razvio Haos. Kvadrat, četiri Elementa u kojimaje on objašnjen. Trougao, opet, tri Principa [So, Sumpor i Ziva], kojije mešanje elemenata stvorilo. Bog kreira; Priroda stvara; Znanje umnožava. Bogje kreirao Haos; Priroda gaje proizvela; Bog, Priroda i Znanje, su ga usavršili. Oltar s Mirisima ukazuje na Vatru koju treba primeniti na Prirodu. Dva tornja su dvepeći, vlaga i suvoća, u kojima treba da se radi. Činijaje kalup od hrastovine u koji će se položiti filosofsko jaje. Dve figure koje nadvisuje Krst su dve vaze, Priroda i Umetnost, u kojima će se konzumirati dvo-struki brak bele žene s crvenim Servitorom (muški sluga, najčešće za stolom), iz čijeg braka će se izroditi Najmoćniji Kralj. Haos znači univerzalna materija, bezoblična ali prijemljiva u svakom obliku. Oblik je Svetlost zatvorena u semenima svih vrsta i njena kućaje u Univerzalnom Duhu. U radu s univerzalnom materijom, korišćenjem interne i eksterne vatre nastaju četiri elementa, Principia Principiorum i Inmediata; Vatra, Vazduh, Voda i Zemlja. Postoje četiri osobine ovih eleme-nata - toplo i suvo, hladno i vlažno. Po dva pripadaju svakom elementu: suvo i hladno Zemlji; hladno i vlažno Vodi; vlažno i toplo Vazduhu; i toplo i suvo Vatri, s kojima se Vatra povezuje sa Zemljom; svi elementi, kakoje Hermes rekao, kreću se u krugovima. Iz miksure četiri Elementa i njihove četiri osobine, rezultiraju tri Principa - Živa, Sumpor i So. Oni sufilosofski, a ne obični. Filosofska Živa su Voda i Duh, koji razređuju i oplemenjuju Sunce; filosofski Sumpor su vatra i Duša, koji ga ublažavaju i boje; filosofska So,jedna Zemlja i Telo koje ga koagulišu i učvršćuju i sve jegotovo ugrudima Vazduha. Izova tri Principa rezultiraju četiri udvostručena Elementa, ili Veliki Elementi, Živa, Sumpor, So i Staklo; dva od ovih su nestalna - Voda [Živa] i Vazduh [Sumpor], kojije uljejer, sve tečne supstance izbegavaju vatrujer se smanjuje [voda], a sagoreva drugu [ulje]; ali, druge dve su suve i čvrste, previše pametne, So je u Vatri sadržana, i čista Zemlja kojaje Staklo. Na obe Vatra nema drugih delovanja, osim što ih topi ipročišćava, osim ako se ne upotrebe tečni alkalijer, baš kao što se svaki element sastoji od dve osobine, i ti veliki udvostručeni Elementi učestvuju, svaki od dva prosta elementa ili, pravilnije rečeno, od sva četiri, zavisno od većeg ili manjeg stepena svakog - Živa učestvuje više nego Voda kojoj je ona pripisana; Ulje ili Sumpor više od Vazduha; So od Vatre i Staklo od Zemlje koja se nalazi čista i prečišćena, u centru svih elementarnih sastojaka, i poslednja se oslobađa iz drugih. Četiri elementa i Triprincipapostoje u svim Smešama, Životinjskim, Vegetativnim i Mineralnim, ali daleko su moćniji ujednom nego u drugima. Vatra im daje Kretanje, Vazduh Osetljivost, Voda hranu i Zemlja Postojanje. Četiri udvostručena Elementa stvaraju Kamen, akoje neko dovoljno pažljiv da ih snabdeva odgovarajućom količinom vatre, i da ih kombinuje u skladu s njihovom prirodnom težinom. Deset delova

Vazduha sačinjavaju jedan Vode, deset delova Vode, jedan Zemlje; i deset delova Zemlje, jedan Vatre; svi su pod Aktivnim Simbolom jednog i Pasivnim Simbolom drugog, preko kojih sepostiže pretvaranje Elemenata. Aluzija Rituala ovde se očigledno odnosi na četiri Sveta Kabale. Deseti Sefirot sveta Briah nastaje iz Malakotha, poslednje od deset Emanacija sveta Atziluth; deset Sefirota sveta Yetzirah, iz Malakotha Binaha i deset sveta Asiah, iz Malakotha Yetzirahe. Lozinka Stepena je data kao Metralon, što je iskvareno od Metatron , Čeruvim, koji je, i s njim Sandalphon , jesu u Kabali Šefovi Anđela. Aktivni i Pasivni Simboli su Muško i Žensko. 14

15

Ritual se nastavlja: Ovimje očigledno da, u Velikom Radu, moramo upotrebiti deset delova filosofske Zive najedan Sunca ili Meseca. Ovo sepostiže Rastvorom i Koagulacijom (zgrušavanjem). Ove reči znače da moramo da rastvo-rimo telo i zgusnemo duh; ove operacije se ostvaruju vlagom i suvim kupanjem. Od boja, crna je Zemlja, bela je Voda, plava je Vazduh i crvena je Vatra, u kojima su takođe skrivene velike tajne i misterije. Oprema kojaje upotrebljena u Velikom Radu sastoji se od Mokre kade, Suve kade, Vaza Prirode i Umetnosti, činije od hrastovine, latum sepientiae, Zaptivanja Hermesa , lampe, fizičke lampe i gvozdene žice. 16

Rad je završen za sedamnaest filosofskih meseci, zavisno od miksure sastojaka. Korist iz njega je dvostruka - jedna koja se odnosi na dušu a druga na telo. Prva se sastoji od spoznavanja Boga, Prirode i sebe; a ona za telo su bogatstvo i zdravlje. Inicirani povezuje Nebo i Zemlju. Nebo je Svet koji se manifestuje u Inteligenciji, podeljenje na Raj i Pakao; Zemljaje Svet manifestovan Čulima, takođeje podeljen na Nebeski i svet Elemenata. Postoje Nauke koje su posebno povezane sa svakim od ovih. Jedna je obična i zajednička, druga je mistična i tajna. Svet koji se spoznaje Intelektom ima Hermetičku Teologiju i Kabalu; Nebesku Astrologiju i onu o Elementima, Hemiju, koja svojim dekomponovanjem i odvajanjem, uz učešće va-tre, otkriva najskrivenije tajne Prirode, u tri vrste Izmešanih Supstanci. Ova poslednja nauka se nazi-va Hermetikom, ili Operacijama Velikog Rada. Rituali Stepenova Kabalističke i Heremetičke Rose* sadrže ove stavove: 17

Prava Filosofija, poznata iprimenjivana od Solomon,je osnova na kojoj je Masonerija zasnovana. Naši stari Masoni su sakrili od nas najvažnije tačke ove Božanske Umetnosti, pod hijeroglifima koji su samo enigme i parabole za sve one Nerazumne, Poročne i Ambiciozne. Najsrećniji će biti onaj koji, napornim radom, otkrije to sveto mesto čuvanja, u kojem su sve čiste i uzvišene Istine skrivene, jer taj može biti siguran daje pronašao Pravu Svetlost, Istinsku Sreću, Istinsko Nebesko Dobro. Tada se zaista može reći daje onjedan od Pravih Izabranika jer, to je jedina stvarna i Najuzvišenija Nauka kojoj smrtnik može da teži: njegovi dani će biti produženi, a njegova duša

oslobođena od svih poroka i iskvarenosti u kojeje (dodaje se: da nas uputi u pogrešnom pravcu, iz straha da previše ne otkrijemo) ljudska rasa često upadala iz neznanja. Kako simbolizam Trema (u Hramu) i jezik rituala zajedno objašnjavaju jedan drugog, ovde tre-ba napomenuti da su, u ovom stepenu stubovi hola kojih je 12 beli, prošarani crnim i crvenim. Draperije su crne i preko njih je tamnocrvena (grimizna). Iznad trona je veliki Orao, u zlatu, na crnoj osnovi. U centru baldahina je Plamena Zvezda u zlatu, sa slovom Yod (*’) u centru. Desno i levo od trona su Sunce u zlatu i Mesec u srebru. Tron je uzdignut s tri Stepenika. Trem i antre su dobro osvetljeni s deset svetala i samo jednim na samom ulazu. Boje crna, bela i crvena se pojavljuju na draperijama; i Ključ i Vaga su među simbolima. Dužnost Drugog Velikog Priora, kaže Ritual, jeste da vidi da lije Čapter hermetički zapečaćen, da li su materijali i elementi spremni, da lije Crna ustuknula pred Belom, i Bela pred Crvenom. Budi marljiv, kaže se, poput Zvezde, obezbedi svetlost Mudraca i sakrij se od Glupih Profanih i Ambicioznih, i budi kao Sova koja vidi samo noću i krije se danju odpodmukle radoznalosti. Sunce, pri ulasku u svaku od svojih kuća, treba da bude dočekano sa četiri elementa koja treba pažljivo da pozoveš da budu uz tebe, da bi ti možda pomogli u radu, jer bez njih, Kuća će biti tužna, stoga, ti ćeš njemu prirediti slavlje sa četiri elementa. Kada ono budeposetilo sve od svojih dvanaest kuća i nađe te spremnog da ga primiš, ti ćešpostati jedan od njegovih glavnih miljenika, i ono će ti dozvoliti da s njim podeliš sve njegove darove. Materija tada neće imati moć nad tobom i ti, da tako kažemo, nećeš biti samo stanovnik na zemlji, već ćeš ti njoj posle određenog perioda vratiti telo koje je njeno, da bi uzeo umesto njega neko potpuno Duhovno. Materija će tada, smatra se, biti mrtva za svet. Zato ona mora biti ponovo oživljena i pripremljena da se ponovo rodi iz svog pepela, što ćeš ti ostvariti vrlinom rasta Drveta Zivota koje nam je predstavljeno grančicom akacije. Ko god želi da nauči, shvati i bavi se ovim velikim stvarima, saznaće velike stvari, kažu Mudraci 0 tom radu, ali kad god se udaljiš od centra Kvadrata i Šestara, više nećeš biti sposoban da radiš uspešno. Još jedan Dragulj ti je potreban i, u određenim poslovima, ne može da se izostavi. To je ono što je nazvano Kabalističkim pantaklom ... On nosi sa sobom moć upravljanja duhom elemenata. Neophodno je da znaš daga upotrebiš i da ovladaš njime upornošću, ukoliko voliš nauku naših pre-daka Mudraca. 18

Veliki Crni Oraoje Kralj Ptica. On može da zapali Sunce, materijalan u svojoj prirodi, koji nema oblik a ipak kroz taj oblik razvija boje. Crnije pravi predznak rada: on menja boju i uzima prirodni oblik iz kojeg će nastati sjajno Sunce. Rođenje Sunca se uvek najavljuje njegovom Zvezdom, predstavljenom Plamenom Zvezdom koju ćešprepoznati po njenoj vatrenoj boji, i njuprati, na njenom kursu, srebrni sjaj Meseca. Sirovi Ašlarje bezobličan kamen koji tek treba da se pripremi da bi započeo filosofski rad i da bi se razvijao, u cilju promene njegovog oblika iz trouglastog u kockasti, tek pošto se iz njega izdvoje So, Sumpor i Živa uz pomoč Ugaonika, Viska, Libele i Vage i svih drugih Masonskih alatki koje mi koristimo simbolički. y

y

y

Ovde ih mi prenosimo ufilosofsku upotrebu, da bismo napravili dobro i proporcionalno zdanje kroz koje treba da napraviteprolaz za sirov materijal, sličan kandidatu koji započinje svoju inicijaciju u naše Misterije. Kada gradimo moramo da uvažimo sva pravila i proporcije jer, u suprotnom, Duh Života ne može da postoji u njima. I vi čete izgraditi veliki toranj u kojem če goreti vatra Mudraca ili drugim rečima, vatra Neba, kao i more Mudraca, u kojem Sunce i Mesec treba da se kupaju. Toje bazen Pročiščenja, u kojem če biti voda Nebeske Milosti voda koja ne kvasi ruke, več pročiščava sva nečista tela. y

y

y

Poradimo na tome da uputimo našu Braču kako bi kroz ovaj naporan rad mogli da uspeju u ot-krivanju principa života sadržanog u dubini materije, poznatogpod imenom Alkahest" . 19

Najmočnije među imenima Božanstva je Adonai. Njegova moč je da pokrene Univerzum i Vitezovi, koji bi bili dovoljno srećni da ga poseduju, s težinom i merom, dobili bi na raspolaganje sve moći koje ono poseduje Elemente i saznanja svih vrlina i nauka koje je čovek u mogućnosti da spozna. Uz njegovu moć, oni bi uspeli u otkrivanju prvobitnog metala Sunca, koji u sebi sadrži prin-cip klice i s kojim mi možemo dovesti u vezu i šest drugih metala, gde svaki od njih sadrži principe i prvobitno seme velikogfilosofskog rada. y

y

Šest drugih metala su Saturn, Jupiter, Venera, Merkur i Luna (Rimska boginja Meseca); obično poznati kao Olovo, Kalaj, Bakar Ziva i Srebro. Zlato nije uključeno, jer po svojojprirodi ono nije me-tal. Onoje u potpunosti Duh i nekvarljivo je zbog čegaje ono simbol Sunca koje upravlja Svetlošću. y

y

Oživljavajući Duh, nazvan Alkahestom, ima u sebi generativnu moć stvaranja trouglastog Kubnog Kamena i sadrži u sebi sve moći da učini čoveka u ovom svetu i u onome koji će doći, srećnim. Da bi došli do sastava tog Alkahesta, počinjemo da radimo u nauci o sjedinjavanju četiri Elementa koji treba da budu preuzeti iz tri Kraljevstva Prirode: Mineralnom Vegetativnom i Zivotinjskom gde pravila, mere, težine i ravnoteže svakog imaju svoj ključ. Zatim u naš rad uključujemo životinje vegetaciju i minerale, svako u svom pravom vremenu, što stvara prostor u Kući Sunca, gde oni imaju sve moći koje su im neophodne. y

y

y

y

Ponešto od svakog od tri Kraljevstva Prirode pripisano je svakoj Nebeskoj Kući s ciljem da sve može da se uradi u skladu s jasnim filosofskim pravilima i da sve može da bude potpuno pročišćeno u pravo vreme i napravom mestu kako bi moglo da se predstavi na svadbenom stolu Supruge i šest devi-ca koje drže mističnu lopaticu, bez obične vatre već s elementarnom vatrom koja dolazi prvenstveno kroz privlačnost i kroz varenje na filosofskoj postelji koju osvetljavaju četiri elementa. y

y

Na svečanosti Supružnika, posluženje koje je potpuno pročišćeno, servira se u Soli, Sumporu, Duhu i Ulju; odatle se uzima dovoljno svakog meseca i odmah se pomeša, na način Ravnoteže Solomona, Alkahesta, da bi se poslužili Supružnici, kada legnu na svadbenu postelju da bi na njoj stvorili svoj embrion, stvarajući Ijudskoj rasi ogromno bogatstvo koje će trajati dokle traje svet. Samo neki su sposobni da se uključi u ovaj veliki posao. Samo pravi Slobodni zidari mogu težiti njemu i čak i među njima samo retki su vredni da ga dostignu, jer većina njih je ignorantna prema Ključevima i njihovom sadržaju i prema Pentaklu Solomona, koji uči kako da radimo u velikom radu. Težina kojuje Solomon podigao na njegovu vagu bilaje 1, 2, 3, 4, 5, koja sadrži 25 puta jedinstvo, 2 pomnoženo sa 2, 3 pomnoženo sa 3, 4 pomnoženo sa 4, 5 pomnoženo sa 5 i jednom 9, tako da ovi brojevi sadrže kvadrate od 5 i 2, kub od 2, kvadrat kvadrata od 2 i kvadrat od 3.

Do sada je Ritual, s brojevima koji su u njemu navedeni, jedna aluzija na 47. problem Euklida, simbola u Plavoj Masoneriji, koji je potpuno neprikladan u njoj, a njegovo značenje je nepoznato. Osnova pravouglog trougla je 3 i uspravna strana je 4, hipotenuza je 5, po pravilu zbir ovih kvadra-ta sa dve prethodne strane, jednak je kvadratu poslednjeg, 3 x 3 je 9; i 4 x 4 je 16; 9 + 16 je 25, čiji je kvadrat 5. Trougao sadrži na svojim stranicama brojeve 1, 2 i 3. Uspravna strana je Muško; Osnova je Žensko; Hipotenuza je proizvod ovih dveju.

Učvrstiti nestabilno, u Hermetičkom jeziku znači materijalizovati duh, a Destabilizovati fiks-no znači da se spiritualizuje materija. 20

Izdvajanje suptilnog iz prostog, je prva operacija, koja je potpuno interna, i to je oslobađanje naše duše od svih predrasuda i svega poročnog. Ovo se postiže upotrebom filosofske Soli, što će reći Mudrošću; Živom, što će reći ličnom sposobnošću i radomi i Sumporom koji predstavlja životnu energiju i upornu volju. Tako uspevamo da pretvorimo u duhovno zlato takve stvari koje su čak najmanje vredne pa čak i proste stvari Zemlje. U tom smislu treba da razumemo parabole Hermetičkih filosofa i proroka Alhemije, ali u nji-hovom radu, kao i u Velikom Radu, mi moramo vešto da izdvojimo suptilno od prostog, mistično od stvarnog, alegoriju od teorije. Da biste ih čitali s užitkom i sa razumevanjem, vi prvo morate da ih razumete alegorijski u njihovoj celovitosti i zatim, spustiti se sa alegorija na stvarnost, na način koji se podudara sa analogijama iznetim u samo jednoj dogmi: Ono štojegoreje poput onoga što je dole; i ono štoje doleje poput onoga štoje gore. Rasprava Minerva Mundi, pripisana Hermes Trismegistusu, sadrži, pod najpoetičnijim i najdu-bljim alegorijama, dogmu samokreacije bića ili zakona kreacije koji rezultira iz podudaranja dveju sila, onih koje Alhemičari nazivaju Stabilnim i Promenljivim i koje su, u Apsolutnom, Potreba i Sloboda.

Kada Majstori Alhemije kažu da je potrebno samo malo vremena i troškova da se završi rad u Nauci, oni tad potvrđuju da je, pre svega, potreban samo jedan sud, kada govore o Velikoj i Jednoj peći koju svi mogu da koriste, koja je na dohvat ruke celom svetu, i koju ljudi poseduju bez znanja o njoj, oni aludiraju na filosofsku i moralnu Alhemiju. U stvari, snažna i opredeljena volja može, na kratko, da dostigne potpunu nezavisnost i svi mi imamo taj hemijski instrument, veliki i prost at-hanor ili peć koja služi za izdvajanje suptilnog iz prostog i stabilnog iz promenljivog. Ovaj instru-ment, savršen kao i ceo svet, i precizan kao sama matematika, obeležen je od Mudraca simbolom Pentagrama ili Zvezdom s pet tačaka, apsolutnim znakom ljudske inteligencije. 613

Kraj i savršenstvo Velikog Rada izražava se u alhemiji trouglom na čijem vrhu je krst, i slovo Tau, n, poslednje u Svetom Alfabetu, imaju isto značenje. 21

Elementarna vatra, koja nastaje uglavnom privlačenjem, očigledno je Elektricitet ili Električna Sila, prvobitno stvorena kao magnetizam, i u njoj je možda tajna života ili životna sila. Paracelsus, veliki Reformator u medicini, otkrio je magnetizam mnogo pre Mesmera i zastupao je do kraja ovo sjajno otkriće ili bolje reći ovu inicijaciju u magiju drevnih, koji su razumeli veličanstvenu magičnu silu bolje nego mi i nisu smatrali Astralnu Svetlost, Azoth, univerzalnim magnetizmom Mudraca, za neki životinjski ili poseban fluid, koji emanira samo iz nekih određenih, posebnih bića. Četiri Elementa, četiri simboličke životinje, i udvostručeni Principi se međusobno podudaraju i, u Hermetičkoj Masoneriji, su postavljeni na sledeći način: Azot Orao Vazđuh w . V a. > t 2 n. i cc c/j n< o < o 2 % < rr o ai pr So

Bik Zenilja Vazduh i Zemlja predstavljaju Muški Princip; Vatra i Voda pripadaju Zenskom Principu. Svakom ovom od četiri Principa pripadaju četiri filosofske ideje: Duh: Materija: Kretanje: Mirovanje. Alhemija smanjuje ove četiri stvari na sledeće tri: Apsolutno: Nepromenljivo i Nestalno. Razum: Potreba; Sloboda sinonimi su za ove tri reči. Kako su sve velike Misterije Boga i Univerzuma ovako skrivene u Ternaru, on se svuda po-javljuje u Masoneriji i u Hermetičkoj Filosofiji pod svojom maskom Alhemije. On se čak pojavlju-ju tamo gde ga Masoni ne očekuju da bi prenosio doktrinu ravnoteže Suprotnosti i rezultirajuću - Harmoniju. Sveti Jovan objašnjava Dvostruki trougao Solomona na upečatljiv način: Postoje, kaže on, tri svedoka na Nebu - Otac, Reč i Sveti Duh i tri svedoka na zemlji - dah, voda i krv. On se u tome slaže s Majstorima Hermetičke Filosofije, koji daju svom Sumporu ime Ether, njihovoj Živi naziv filosofska voda, njihovoj Soli, da je ona krv zmaja ili menstruuma (Rastvor koji se koristi u pripremi lekova, supstan-ca koja rastvara čvrste ili ih zadržava u rastvoru: rastvarač) zemlje. Krv, ili So, odgovara kao kontrast Ocu; Azothna ili Živina voda, Reči ili Logosu i dah, Svetom Duhu. Ali, stvari Visokog Simbolizma mogu dobro razumeti samo prava deca Nauke. Alhemija ima svoju Simboličku Trijadu - So, Sumpor i Živa - čovek se, po Hermetičkoj filosofi-ji, sastoji od Tela, Duše i Duha. Golubica, Gavran i Feniks su očigledni Simboli Dobra i Zla, Svetlosti, Mraka i Lepote koja rezultira iz ravnoteže ovih dveju. Ako želite da razumete prave tajne Alhemije, morate strpljivo i istrajno proučiti radove Majstora. Svaka reč je često jedna enigma i onom koji čita u žurbi sve če se činiti apsurdnim. Čak i kada oni ukazuju da je Veliki Rad pročiščenje Duše i da stoga oni rade samo s moralom, večina njih uglavnom skriva ta značenja i skriva ih od svih, osim Iniciranih. Yod (Hebrejski (*0) je nazvan u Kabali opifex, radnik Božanstva. To je, kaže Porta Caelorum, sam i prvobitan, poput jednog, koji je prvi među brojevima, poput tačke, prvo, pre svih tela. Izduženo, ono je linija, koja je Vau i ovo, pomereno u stranu, stvara površine, koje su Deleth. Tako Vau [i] postaje Daleth [l], jer kretanje ide s desna na levo i sve komunikacije su odozgo na dole. Mnoštvo Yod, to jest, ime ovog slova, izgovara se, TT, Y-0-D. Vau, [koje je 6] i Deleth [4] su 10; poput Yod-a, njihovog glavnog. Yod, kaže Siphra de Zaniutha, je Simbol Mudrosti i Oca. Princip nazvan Otac, kaže Idra Suta, shvačen je u Yod-u, koji teče naniže iz uticaja Svetog, zbog čega je Yod najokultnije od svih slova, jer ono je početak i kraj svih stvari. Vrhovna Mudrost je Yod i sve stvari su uključene u Yod, koji se stoga naziva Ocem Otaca, ili Tvorcem Univerzuma. Princip svih stvari je nazvan Kućom svih stvari zbog čega je Yod početak i kraj svega, kao što je napisano: Ti si stvorio sve stvari Mudrošću. Jer, Sve je nazvano Mudrost i u njoj se Sve sadrži, i zbir svih stvari je Sveto Ime.

Yod, kaže Siphra de Zenuita, označavajući Oca, približava se slovu He, koje je Majka i u kombi-naciji ova dva izražen je taj sjajni uticaj kojim je Binah prožet od Vrhovne Mudrosti. U imenu '»m, kaže ova, uključeni su Otac, Majka i Mikroprosopos, njihovo dete. He je zatrudnela sa Vau, stvara Mikroprosopos ili Seir Anpin. TXT) Mudrost, Hakemah, je Princip svih stvari: on je Otac Očeva i u njemu su početak i kraj svih stvari. Mikroprosopos, drugi Univerzal, potekao je iz Mudrosti, Oca, i Binah, Majke, i sastavljen je od šest Numeracija: Geburah, Gedulah i Tephareth, Netsach, Hod i Yesod; predstavljen je oblikom čoveka i govori se da je prvo zauzimao mesto koje je kasnije ispunjeno svetom Briah [Kreacije], ali je potom uzdignut u Atziluthsku sferu i primio je Mudrost, Inteligenciju i Spoznaju [Daath] od Vrhovne Mudrosti i Intelektualnosti. Vau, kroz troslovnu reč, označava ovih šest članova Mikroprosoposa. ler, ovo slovo je na-stalo posle oblikovanja Makroprosoposa, ali bez Kether, Volje, koje ostaje u prvom prototipu ili Univerzalu iako su ga delom podržale Božanska Intelektualna Moć i Sposobnost. Prvi Univerzal ne koristi prvo lice i naziva se trećim licem, mx, HUA, He, ali drugi Univerzal govori u prvom licu, koristeći reč MK ANI, Ja. Idra Rabba, ili Synodus Magna, jedna od knjiga Zohara, kaže: Stariji od. Najstarijih [Apsolutno Božanstvo] je u Mikroprosoposu. Sve stvari sujedno: sve su bile, svejesu i sve će bit,. niti će biti, nitije bilo, niti su ikad bile, promene. Ali, On je prilagodio Sebe, oblikovanjem, u oblik koji sadrži sve oblike, u formu koja uključuje sve rodove (genere). Ova forma je poput Njegovog obličja, i to nije samo ta forma već je stalno me-njajuća; zbog čega je ljudska forma, oblik svega iznad i svega ispod, koji su uključeni u nju; i zato što ona obuhvata sve što je gore i sve što je dole. Najsvetiji je tako dobio formu, i tako je Mikroprosopos uobličen. Sve stvari su jedno, u svakom od dva Univerzala; ali u drugom, Njegovi pravci su razdvo-jeni, a sud je na našoj strani, i na strani koja gleda prema nama, takođe, oni se razlikuju. Ove Tajne su poznate samo žeteocima Svetih Polja. Najstariji Drevni nije nazivan Athah (nnx), Thou, već Hua, (Kin), On, ali u Mikroprosoposu, gde je početak stvari, On nosi ime Athah i Ab, Otac. U Njemu je početak i on se naziva Thou i on je Otac Otaca. On izlazi iz Non-Ensa i stoga je van spoznaje. Mudrost je princip Univerzuma i iz nje se razdvajaju trideset dva pravca i u njima je sadržan zakon, u dvadeset dva slova i deset reči. Mudrost je Otac Otaca i u toj Mudrosti se nalaze Početak i Kraj. Zbog toga postoji Mudrost u svakom Univerzalu, jedna je gore, druga dole. U komentarima Rabina Chajim Vitala , u Siphra de Zeniutha, kaže se: Na početku emanacije Mikroprosoposje isticao iz Oca i bioje povezan s Majkom, pod misterijama slova n [He], objašnjenom kroz 17, koja su, Daleth i Vau; gde Vau označava Mikroprosopos: jer, Vauje šest (gematrijska vrednost) i ono je sačinjeno od šest delova kojiprate Hakemah i Binah. I, prema toj koncepciji, Otacje nazvan Ocem Otaca,jer izNjega ovi Očevi potiču, Dobrodušnost, Strogost i Lepota. Mikroprosoposje tada bio kao malo slovo Vau u slovu He, jer He nije imalo glavu, ali kakoje He sada bilo rođeno, tri mozga su sastavljena za Njega, kroz tok Božanske Svetlosti odozgo. 22

I, kako je svet restitucije [nakon što su sudovi Sefirota ispod Binah bili razbijeni, iz tih de-lova je zlo moglo da bude kreirano], uspostavljen po modelu Ravnoteže, tako je i on isto obliko-van kroz ljudsko obličje. Ali, Malakoth, (Regnum) (Kraljevstvo) je potpuna i posebna ličnost, iza Mikroprosoposa, i kroz vezu s njim, ova dva su nazvana čovekom. Prvi svet [Ništavnosti] nije mogao da se nastavi nije mogao da opstane, jer nije bio prila-gođen ljudima, nije imao sistem Ravnoteže, Sefiroti su bili tačke, jedna ispod druge. Prvi Adam [Mikroprosopos, kao drugačiji od Makroprosoposa, prvi Okultni Adam] je bio početak, u kojemu su deset Numeracija nastavile dalje, iz potentnosti u delo. Mikroprosopos je drugo odelo ili umetnuti medij, s poštovanjem prema Starijem Najsvetijem, čije ime je Tetragramaton i on je nazvan Alohim (Gospod); pošto je prethodno Apsolutno Saosečanje, dok u Makroprosoposu njegove svetlosti imaju prirodu Oštrine, uz poštovanje prema starijem Univerzalu. Iako su oba Saosečanje, s uvažavanjem za svetlosti Malakotha i tri niža sveta. Sva prilagođavanja Makroprosoposa potiču od prvog Adama, koji, da bi umetnuo narednu prekrivku, izaziva samo jednu varnicu da iskoči iz Sfere Oštrine, iz čijih je pet slova stvoreno ime Alohim. Sa ovom je proistekao iz mozga najsuptilniji vazduh, koji zauzima svoje mesto na desnoj strani, dok je varnica vatre na levoj. Tako se belo i crveno ne mešaju, to jest, vazduh i vatra, koji su Milost i Presuda. Mikroprosopos je Drvo Znanja Dobrog i Zla, njegova Oštrina je Zlo. Regnum, kojem je dato ime Reči Gospoda potpuno natkriljuje Nebo, kako se nazivaju šest čla-nova stepena Tephareth, i oni nastaju i jesu sačinjeni iz te nadmočne prekrivke. Jer, svako prilago-đavanje i uspostavljanje se ostvaruje prekrivanjem jer, okultacija je ovde isto što i manifestacija, ne-umerena svetlost je prekrivena, tako da, smanjena po intenzitetu i stepenu, ona može biti primljena od onih dole. Za tih šest članova, za koje se smatralo da su sadržani u Binah, kaže se da su u Svetu Kreacije kao i u Tepharethu, u onom Oblikovanja, kao i u Malakothu, u onom Fabrikacije. Pre uvođenja instituta ravnoteže, lice nije bilo naspram lica: Mikroprosopos i njegova žena isti-cali su napred leđa uz leđa, i dalje spojeni. I, isto je tamo gore - pre nego što je prvi Adam prilagođen u muško i žensko i uspostavljeno stanje ravnoteže, Otac i Majka nisu bili okrenuti licem u lice. Dok Otac označava najsavršeniju Ljubav Majka je najsavršenija Strogost. I, sedam nebeskih sinova, koji su poticali iz nje, iz Binah, izrodili su narednih sedam, svi savršena strogost, nisu imali nikakvu vezu s korenima Najsvetijeg Drevnog, tj. svi oni su umrli, uništeni su, razbijeni, ali oni su dovedeni u ravnotežu, ravnotežom Okultne mudrosti, kada je ona preobražena u muško i žensko, Oštrina i Ljubav, i oni su zatim obnovljeni i, tamo gore, dat im je koren. Otac je Ljubav i Milost, i sa čistim i suptilnim Vazduhom, ili Dobrodušnošču, oplođuje Majku, koja je Strogost i Oštrina Rasuđivanja, i proizvod je mozak Mikroprosoposa. Božanstvo je odredilo, kaže se u Uvodu u Knjigu Zohar, nastajanje Dobra i Zla u svetu, prema onome što se kaže u Isaiji: koji stvaram Svetlost i stvaram Zlo (Isaija, Gl. 45:7). Ali, Zlo je prvo bilo okultno i nije moglo da bude stvoreno i da nastane, osim kroz greh Prvog Adama. Zbog toga, On je odredio da numeracije koje su prvo emanirale, iz Dobrodušnosti na niže, treba da budu uništene i razbijene preteranim izlivanjem Njegove Svetlosti. Njegova namera je bila da iz njih stvori svetove Zla. Ali, prve tri je trebalo da ostanu i da se održe, da u parčičima ili krhotinama ne treba da budu ni Volja, Intelektualna Snaga, ni Intelektualna Sposobnost Božanstva. Poslednjih sedam numeracija su bile tačke,

kao i prve tri, svaka je postojala nezavisno, ne potpomognute druženjem, koje je bilo uzrok njihovog umiranja i razbijanja. Među njima tada nije postojala ljubav, več samo udvostručeni Strah. Mudrost, na primer, nije strahovala da se neće ponovo uzdići ka svom Izvoru u Ketheru i, isto tako, da će se spustiti u Binah. Zbog toga nije bilo sjedinjavanja između bilo kog para, osim Hakemah i Binah, i ona nesavršena, sa suprotno okrenutim licima. To je značenje izreke da je svet stvoren s Presudom koja je strah. Zato taj svet nije mogao da opstane, Sedam Kraljeva je skinuto sa svojih tronova, sve dok mu atribut Saosećanja nije pridodat, i tada je nastalo obnavljanje. Od tada nastaju Ljubav i Jedinstvo i šest delo-va su sjedinjeni u jednu ličnost, jer Ljubav je atribut Saosećanja ili Milosti. Binah je stvorio Sedam Kraljeva, ne zaredom, već sve odjednom. Sedmi je Regnum, nazvan -kamenom, kamenom temeljcem, jer su od njega građeni dvorovi tri niža sveta. Prvih šest su bili razbijeni u paramparčad, a Regnum je bio smrvljen u bezobličnu masu, da ne bi zli demoni, stvoreni od preostalih delića, dobili tela iz njih, jer, iz tih delića su nastajala tela i životna snaga [Nephesch]. Iz delića razbijenih sudova nastala su sva Zla - presude, zamućene vode, nečistoće, Zmija, i Adam Belial [Baal]. Ali, njihova interna svetlost se ponovo uzdigla u Binah, i zatim je ponovo tekla naniže u svetove Briah i Yezirah da bi tamo ostavila tragove Sedam Numeracija. Varnice velikog Delovanja razbijenih vaza spustile su se u četiri duhovna elementa - Vatru, Vazduh, Vodu i Zemlju - i iz njih u mrtve, bilje, oživljeno, i pomenuta kraljevstva, su postala Duše. 23

Selekcijom pogodne svetlosti od nepogodne i razdvajanjem dobra od zla, Božanstvo je prvo vratilo univerzalnost Sedam Kraljevstava Sveta Atziluth i posle njih u tri preostala Sveta. Iako su u ovima bila oba, dobro i zlo, ipak to zlo još nije dovelo sebe u delovanje, pošto je preostala Oštrina, mada umanjena. Neki njihov deo je bio neophodan da bi se sprečilo da se delići omotača uzdignu. Oni su takođe preostali, jer je ta veza neophodna za generisanje. Ta neophodnost postojanja Oštrine je misterija zadovoljstva i topline generativnog nagona i zbog toga postoji Ljubav između muža i žene. Da Božanstvo, kaže se u Uvodu, nije stvorilo svetove i zatim ih uništilo, tada ne bi moglo da postoji zlo u svetu i sve bi moralo da bude dobro. Ne bi postojale nagrada i kazna u svetu. Ne bi postojale ni zasluge za pravednost, jer se Dobro poznaje preko zla, ne bi postojala plodnost ili razm-nožavanje u svetu. Ako bi sva svetovna čulna pohota bila okovana makar samo na tri dana na ulazu u veliki bezdan, jaje za jedan od dana bi nedostajalo za bolesnika. U vremenu koje će doći, ono će biti nazvano Laban [p*7 - belo], jer će biti izbeljeno od svoje nečistote, i vratiće se u carstvo Izraela, i oni će molili Gospoda da im da nagon svetovne čulnosti, radi dobijanja dece. Namera Boga, kada je On kreirao svet, bila je da Njegova bića prepoznaju Njegovo postojanje. Zato je on kreirao zla, da bi im zadao bol onda kada oni učine greh, a Svetlost i Blagoslov, da nagradi ispravno. Zato čovek obavezno ima slobodnu volju i izbor, jer i Dobro i Zlo postoje u Svetu. I ovi kraljevi su umrli, kaže se u Komentaru, jer uslov ravnoteže još uvek nije postojao, nije po-stojao ni Adam Kadmon, oblikovan kao muško i žensko (Postanje, Gl. 1:27). Oni nisu bili u kontaktu ni sa čim što je bilo živo: nisu imali nikakve korene u Adam Kadmonu, nije bila ni Mudrost, koja je isticala iz Njega,

njihov koren, pa ni oni nisu bili povezivani s njim, jer su svi oni bili samo čiste milosti i najprostija Ljubav. Bili su, međutim, strogo rasuđivanje. Pošto lice nije gledalo prema licu, ni Otac prema Majci, zato su iz nje proisticale osude. Ni Makroprosopos nije bio okrenut prema Mikroprosoposu. I Regnum, (Kraljevina) poslednja numeracija, bio je prazan i ništavan. Ona nije imala ništa svoje i bila je takoreći ništa, ništa nije primala od njih. Njena potreba je bila da primi ljubav od Muškarca, jer je bila sama strogost i osuda, a Ljubav i Strogost moraju da umiruju jedna drugu da bi stvorili kreaciju i svoja mnoštva, gore i dole. Jer, ona je bila stvorena da bi mogla da bude naseljena, a kada strogo rasuđivanje vlada u njoj, ona je prazna zato što se njeni procesi ne mogu nastaviti. Ravnoteža obavezno mora da bude uspostavljena da bi tamo gore mogao da postoji koren, i da bi presude mogle biti donete i ublažene, i da postoji, a ne da ponovo nestane. Sedam Podešavanja su se spustila i sve je ušlo u ravnotežu, a igla ravnoteže je koren koji je gore. U svetu Yetzirah, kaže Pneumatica Kabalistica, označava Kether; a "’H, Hakemah i Binah; i •»m, Gedulah, Geburah i Tephareth; i tako, Vau je Lepota i Harmonija. Muškarac je Hakemah; Orao, Binah; Lav, Gedulah; i Vo, Geburah. I, misteriozni krug je time uobličen Zoharom i sa svim Kabalistima: Mihael i lice Lava su na Jugu; i desna ruka, sa slovom % je Yod i Voda; Gabriel i lice Vola na Severu, i leva ruka, s prvim , su Tetragrammaton i Vatra; Uriel i lice Orla na Istoku i dalje su 1 i Vazduh; i Rafael i lice Čoveka na Zapadu, i unatrag, poslednje su n i Zemlja. U istom redosledu, četiri slova predstavljaju četiri sveta. Rabin Simeon Ben Jochai kaže da četiri životinje Misterioznih kočija (Jezekilje, Gl,i:io), čiji su točkovi Netsach i Had, jesu Geburah, čije lice je Lavlje; Geburah, je s licem Vola; Tephareth je sa Orlovskim i Malakoth je s licem Čoveka. 24

Sedam nižih Sefirota, kaže Aisch Mezareph , predstavljaju Sedam Metala; Gedulah i Geburah su Srebro i Zlato; Tephareth je Gvožđe; Netsach i Hod su Kalaj i Bakar; Yesod je Olovo; i Malakoth će biti metalna Žena i zora Mudraca, polje na kome će biti posejana Semena Tajnih Minerala, što će reći voda od Zlata, ali u ovome su skrivene takve misterije da ni jedan jezik ne može da ih izgovori. 25

Reč Amas, sastavljena je od inicijala tri hebrejske reči koje znače Vazduh, Voda i Vatra, kojima su, kažu Kabalisti, označene Dobrodušnost, Sudska Strogost i Milost ili Saosećajnost koja posreduje između njih. Malakoth je, kaže se u Appratus , nazvan Haikal, Hram ili Palata, jer je on Palata Stepena Tephareth, koja je sadržana i sakrivena u njemu, a Haikal označava mesto na kojem je sve sadržano. 26

Radi boljeg razumevanja Kabale, setite se da je Kether, ili Kruna, tretiran kao lice, sastavljen je od deset Numeracija i nazvan Arikom Anpinom, ili Makroprosoposom: Da je Hakemah lice, nazvano Abba, ili Otac. Da je Binah lice i nazvano Majka, Imma: Da je Tephareth, uključujući sve Numeracije od Khased ili Gedulah do Yesoda, lice, nazvano Seir Anpin ili Mikroprosopos. Ovih Numeracija ima šest i predstavljene su isprepletanim trouglom ili Pečatom Solomona . 27

I Malakoth je lice, naziva se ženom Mikroprosoposa. Vau (ili Vav) predstavlja Lepotu i Harmoniju,

sastavljen je iz šest delova koji sačinjavaju Seir Anpina . 28

Supruga, Malakoth, kaže se da je iza muža, Seir, i da nema drugih saznanja o njemu. To se objašnjava ovako: svaki spoznajni objekat može se spoznati na dva načina: a priori, kada je on po-znat preko svog uzroka, ili po sebi, ili a posteriori kada je poznat po svojim efektima. Najpribližniji savršeni način spoznaje je kada intelekt poznaje samu stvar, u sebi, i kroz sebe. Ali, ako zna tu stvar po njenoj sličnosti ili ideji, ili vrstama drugačijim od nje, ili po njenim efektima i radu, spoznaja je mnogo slabija i mnogo nesavršenija. I, to je tako tek kad Regnum, supruga Seira, zna svog supruga, kada je okrenuta licem prema njemu, kada se sjedine i kada ona dobija gotovo savršeno znanje. Jer, tada su Božanstvo, kao delimično i manifestovano u Seiru i Univerzum, jedno. Vau je Tephareth, smatran je za Jedinstvo u kojem je šest članova, od kojih je on jedno. Tephareth, lepota je stub koji podupire svet, simbolizovan stubom Drugog Nadzornika u Plavoj Loži. Svet je prvo kreiran Rasuđivanjem i kako nije mogao da opstane, Milost je spojena s Rasuđivanjem i Božanska Milost je održala Univerzum. Bog je, kaže Idra Suta, stvorio sve u obliku muškarca i žene, jer drugačije postojanje i održanje stvari nije bilo moguče. Sveobuhvatna Mudrost, izlazeči i sijajuči iz Najsvetijeg Drevnog, ne sija ni-kako drugačije već samo kao muško i žensko. Mudrost kao Otac, Inteligencija je Majka, u ravnoteži su kao muško i žensko, i oni su spojeni i jedno sija u drugom. Oni stvaraju i razvijaju se u Istini. Tada, kada su spojeni, oni su Savršenstvo svih stvari i kada je Sin u njima, zbir svih stvari je u jednoj. Ove stvari su poverene samo Svetim Najvišim koji su ušli i izašli i znaju tokove Najsvetijeg Boga, kako ne bi grešili u njima, ni na desnoj ni na levoj strani. Jer, ove stvari su skrivene i Uzvišena Svetost sja u njima, kao što svetlost ističe iz sjaja lampe. Ove stvari su prenete samo onima koji su ušli, i nisu odustali, jer onaj koji nije uradio tako, bolje da nije nikad bio rođen. Sve stvari se razumeju u slovima Vau i He i sve su - jedan sistem i to su slova rn'nn Tabunah, Inteligencija.

1

SPRA DTzNIOVThA (SIPHRA DTZENIUOTHA) je prva knjiga (poglavlje) u knjizi Kabbala Denudata, the Kabbalah Unveiled, koju je s hebrejskog preveo na Latinski von Rosenroth, a na engleski S.L. Mac Gregor Mathers. Na samom počet-ku knjige se ukazuje: 1. Predanje - Skrivene Misterijeje knjiga ravnoteže i uravnoteženja; reč Dtzenioutha je teško prevesti, pa mislim da se njeno značenje najbolje izražava kao Skrivene Misterije. Objasnio sam u Uvodu kabalističko značenje reči uravnoteženje i ravnoteža, na str. 29.; 2. Predanje. - Jer, pre nego što je postojala ravnoteža, podržavanje nije uvažavalo po-dršku (pod dva podržavanja podrazumevaju se Makroposopus i Mikroprosopus); 3. i Kraljevi iz drevnih vremena su bili mrtvi, a njihove krune više nisu postojale; i zemljaje bila pusta. (Kraljevi iz drevnih vremena znači isto što i Edomitski Kraljevi; tj. oni simbolizuju svetove neuravnotežene sile, koji su, prema Zoharu, prethodili stvaranju ovog Univerzuma. Ovo sam, takođe, objasnio i u Uvodu iprvom narednom poglavlju, u kojima se prati postepenost razvoja Božanstva iz negativnog do pozitivnog postojanja; tekst opisuje vreme kadaje Božanstvo tek započelo Njegovu manifestaciju iz Svog prvobitnog negativnog oblika . Suština ovog poglavlja u pomenutoj knjizi je da je ravnoteža harmonija koja rezultira iz analognih suprotnosti. Izvor: Siphra de Zeniutha; prevod S.L. Mac Gregor Maters, London 1912. 1

2

Gamaliel stariji (Gama leal), ili Rabin Gamaliel I bio je unuk velikog jevrejskog učitelja Hillela. Bio je vodeći autori-tet Sanhedrina sredinom I veka. Umro je posle uništenja Jerusalima. U Talmudu, Gamaliel nosi titulu Raban, titulu koja se daje poglavaru Šefu (glavaru) Sanhedrina, među kojima je on prvi od sedam imenovanih vođa škole Hillel. U Knjizi Apostola Gamaliel je opisan kao Farisej i veliki poznavalac Mojsijevog Zakona. Sprečio je Sanhedrin da ubiju Svetog Petra i Apostole koji su propovedali Jevanđelja. Takođe se kaže da je bio učitelj Svetom Pavlu. Postojala je sumnja da je bio Ranohrišćanin i da su ga krstili Sveti Petar i Jovan. Bio je čak Svetac na listi Katoličke Crkve Prvog Milenijuma, ali je kasnije skinut. Izvor: Encidopedia Judaica, Thompson-Gale, Second Edition, 2007, Vol. VII; str. 364-366. 3

Ad. 1. Stauros (oraupoc;), poznat oblik za najsurovije i najsramnije kažnjavanje. Poreklo reči je feničansko, mada se sma-tra i da je grčko. Obično se prevodi kao krst, a u Bibliji je naveden kao oblik na kojem je razapet i pogubljen Hrist. Značenje reči se menjalo tokom vekova. Prvobitno Stauros je označavao: uspraviti ili stajati. U klasičnoj Grčkoj, sve do IV veka p.n.e. je značio uspravljenu motku, na koju se sve moglo obesiti. Tada se pojam nije odnosio na dve ukrštene drvene grede pod pravim uglom. Od 300. godine p.n.e. do 300. n. e. reč crraupoc; je izričito korišćena za krst, i način na koji se osuđenik

postavljao na njega. Tada je ukrštena greda postavljena poprečno i uzdignuta na oko 3 metra od zemlje, stopala su fiksirana klinovi-ma. Plutarch i Lucian su uvek prevodili reč stauros kao Krst. Čak i Latinska reč crux znači samo lomača. Početno slovo X (chi) od XpiaTo<;, (Hrist) je nekada korišćeno za Njega, i kasnije'je zamenjeno s T, (početno slovo za Paganskog boga Tammuza). U Rimu, na njega su stavljani najgori kriminalci, robovi, lopovi, pobunjenici i kolovođe, a u provincijama, po slobodnom izboru, guverneri su mučili čak i miroljubive rimske građane. Izvor: The Imperial Bible-Dictionary, Ed. Patrick Fairbairn (London, 1874.) Vol. II, p. 376; i Ad. 2. U kosmogoniji Gnostika postoje dva različita sveta, jedan je večiti svet s Bogom, koji je svet plerome, dok je drugi bio naš, fizički svet, s promenama i vremenom. Oblik koji je potpuno neobičan za Valentijanski Gnosticizam je onaj Horosa (Limiter). Ime je samo eho od Egipatskog Horusa. Neobičan zadatak Horusa je bio da razdvoji posrnule aeone iz gornjeg sveta aeona. Istovremeno on postaje (prvo, moguće, u kasnijim Valentijanskim sistemima) neka vrsta kreativne sile sveta koja u tom svojstvu pomaže u izgradnji jednog uređenog sveta iz Sophie i njenih muka. On je takođe nazvan, vrlo interesantno, Stauros (krst), koji se često odnosi na izgled Stourosa. No, ne smemo da ishitrimo u njegovom povezivanju s hrišćanskim obeležjem. Mišljenje da je stauros stariji od Hrišćanstva, pokazuje da možda postoji u tome uticaj Platonovog učenja. Platon je ranije izneo stav da je duša sveta otkrila sebe u obličju slova X (Chi); pod čime je on podrazu-mevao oblik koji je opisan na nebu s presecima orbita sunca i planetarnih ekliptika. Kako su s tom dvostrukom orbitom sva kretanja nebeskih moći određena, tako sva nastaju i sav život zavisi od njih, i time mi možemo da razumemo izjavu da se duša sveta pokazuje u obliku jednog X, neobičnog krsta. Ta mistična granica između dva sveta je bila stauros, sličan Krstu Raspeća. Kod Valentijanaca Krst takođe može da predstavlja čudesne aeone od kojih zavisi poredak i život u svetu, i tako Horos-Stauros čini se ovde da je prvi spasitelj Sophia od njenih muka, i onaj koji zapoveda kreaciju sveta koji sada započinje. Taj krst takođe predstavlja spasenje kroz patnje i oproste kroz nesreću. Ovo objašnjenje za Horosa, pored toga, nije samo puko naslu-ćivanje, već je jedna grana Valentinijanske škole, Markosijanaca, koji su odmah objasnili ovaj oblik (Irenaeus i. 17,1). Prirodno je tada da je oblik HorOs-Stauros bio često, u novije vreme, poistovećen s onim hrišćanskim Spasiteljem, i samo prelaženjem te granice duše mogu uči u kraljevstvo večnog života. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed. XI; 1911; Vol. 27; str. 582-587. 4

Herrera, Abraham Kohen De (Alonso Nunez De Abraham Irira, takođe poznat kao Abraham Irira) (oko 1570 - oko 1635), bio je reiigiozni filosof i kabalista. Potomak Marrano porodice, verovatno rođen u Portugalu i sin poslednjeg Glavnog rabina Kordobe u Španiji. Bio je učenik čuvenog kabaliste Isaac ben Solomon Luria (ili rabin Jitzhak Loria), i autor je dve kabalističke knjige: Pneumatica Kabalistica i Porte Coelorum. Izvor. Encyclopedia Judaica; sec. ed; MacMillan, Thompson-Gale; 2007; Vol. IX; str. 40. 5

Isaac (ben Solomon) Luria Aškenazi (1534-1572), široko poznat kao "ixn Ha'ART (sa značenjem Lav), po inici-jalima pnJP 3~l m7Kn Ha'ARI Hakadosh [sveti ARI] ARIZaL, bio je rabin i jevrejski mistik, u Safedu u regionu Galileje u Otomanskoj Palestini. Smatran je za oca savremene Kabale, a njegova učenja se nazivaju Lurianiska Kabala. Njegov književni rad je bio izuzetno mali, (napisao je svega nekoliko poema), ali njegova duhovna slava dovela ga je do duhovnog obožavanja i prihvatanja njegovog autoriteta. Radovi njegovih učenika spajaju njegova usmena učenja i predavanja i preto-čena su u radove. Svi Arijevi običaji su temeljno proučavani, mnogi su prihvaćeni, čak i oni koji su bili suprotni postojećoj praksi. Izvor: Encyclopedia ]udaica\ sec. ed.; 2007, MacMillan, Thompson-Gale; Vol. XIII; str. 262-267. ,

6

i

l

Filosofi su toliko visoko uvažavali Boga Kreatora, da su ga nazvali Prvobitnom Materijom, Prima Materia, posebno zbog njegove efikasnosti i misterioznosti, i davali su mu mnoga druga imena i još brojnije, različite opise, jer nisu znali kako da ga dovoljno hvale. Prima materia, materia prima ili prva materija, je svuda prisutni početni materijal koji je neophodan za alhe-mijski Magnum Opus (ih Veliki Rad) i kreaciju filosofskog kamena. To je praizvorna bezoblična osnova svih sličnih materija slična haosu ili etheru. Ezoterični alhemisti opisujuprima materia poredeći je s konceptom anima mundi. Konceptpriraa ma-teria je nekada pripisivan Aristotelu. Najraniji koreni nastanka ideje se mogu naći u filosofiji Anaksagorasa. Prva materija je svuda prisutni početni materijal koji je neophodan za alhemijski Magnum Opus i kreaciju filosofskog kamena. U užem smislu reći alhemija se definiše kao navodna umetnost ili zanat, pretvaranje prostih metala u zlato i srebro. Koncept prima materia predstavlja suštinu cele Alhemije. Alhemija je traganje za pretvaranjem prostih metala, kao što je olovo, u savršene metale, kao što su zlato i srebro. Srce alhemije je, međutim,duhovno: način lične transformacije, pročišćenje i savršenost za stanje produženog života ili besmrtnosti. Alhemiju su upražnjavali drevni Egipćani, Grci, Arapi, Indusi i Kinezi. Zapadni i Istočni sistemi imaju zajedničke elemente, iako Zapadna alhemija kasnije stavljala naglasak na fizičko pretvaranje metala. Egipćani su razvili osnove alhemije, na prima materia, tj. da je svet kreiran sa božanskom silom iz haosa. Sve stvari se mogu svesti na prvu materiju kroz solve et coagula, rastvaranjem i zgrušavanjem i njihovo pretvaranje u nešto što je mnogo vrednije. To pretvaranje je ostvarivano kroz spajanje suprotnosti. Ceo hemijski proces bio je zasnovan na pretpostavci da sve stvari u prirodi nastaju u svom najčistijem i najvišem obliku. Tako, nesavršeni metali postaju zlato, sami po sebi. Alhemija samo ubrzava proces. Prema ranim alhemičarima, sve stvari imaju hermafroditski sastav, iz dve supstance: sumpor, koji predstavlja dušu i vatren muški princip, i živa, koja predstavlja duh i vodeni ženski princip. Kasniji evropski alhemičari su dodali treći sastojak, so, koja odgovara telu. Proces pretvaranja uključuje izdvajanje ove tri suštine i rekombinuje ih u različitim oblicima. Proces mora biti obavljen i usklađen s astrološkim predviđanjima. Izvori: 1. Hidden Symbolism ofAlchemy and the OccultArts; Herbert Silberer; 2009. str. 124-152; i, Ad. 2. Encyclopedia Britannica, Ed. XI; Vol 1; str. 519-523. 7

-Paracelsus (1493-1541), Švajcarac, alhemičar, lekar, astrolog i okultista. Promenio je svoje ime u titulu ParaCelsus, što znači isti ili veći od, Celzijusa, koji je bio rimski enciklopedista u I veku i pisac rasprava o medicini. Koliko je poznato, prvi je govorio o šestom čulu i, u XV veku je postavio osnove magnetizma. Izvor: Ibid, str. Vol XIV; 306; 389); - Nicholas Flamel (1330-1417), Francuz, bio je uspešan notar i prodavac knjiga koji je postao alhemičar, prevazišao je svoju vremensku stvarnost. Legenda kaže da, pošto je zajedno sa svojom suprugom Pernellom popio eliksir života, s njom je otišao da živi na rajskim ostrvima. (str: 391; 389.); i, - Ramon Lulle (1232-1315), Španac, bio je katalanski pisac poreklom iz bogate porodice. Pisac, filosof, alhemičar. Za njega se kaže da treba da bude uvršćen u red tri Magija. (str: 306; 440; 495.); Izvor: Encyclopedia ofOccult Sciences, M. C. Poinsot; ed. 1939; Robert M. McBride Co. 8

Od, ili Odinska sila (takođe nazivana Od, Odyle, Ond, Odes, Odylic, Odyllic, ili Odems) je naziv koji je dat sredinom osamnaestog veka hipotetičnoj životnoj energiji ili životnoj sili od Barona fon Reichenbacha. Poreklo reči je vezano za ime skandinavskog boga Odina. Von Reichenbach je istraživao način na koji ljudski nervni sistem može biti pobuđen različitim supstancama, i on je koncipirao

postojanje nove sile spojene sa elektricitetom, magnetizmom i toplotom, silu za koju je on mislio da je izlazila iz većine supstanci, koje su različito uticale na različita lica. On je ovaj koncept nazvao Odinskom silom. Zagovornici ovoga su iznosili da Odinska sila obuhvata sve biljke, životinje i ljude. Pobornici Odinske sile kažu da je ona vidljiva u potpunom mraku kao obojena aura koja obujmljuje žive stvari, kristale i magnete, ali za njeno viđenje potrebni su sati provedeni u potpunom mraku, i samo vrlo osetljivi ljudi imaju sposobnost da je vide. Takođe, kažu da podseća na istočnjački koncept prana i qi. Oni, međutim, smatraju Odinsku silu nepovezanom s dahom (kao kod Indijske prana i qi u istočnjačkim borilačkim veštinama) već uglavnom kao biološka elektromagnetna polja. Fon Reichenbach nije povezao Odinsku silu s drugim vitalističkim teorijama. On je izložio koncept u detaljima u veoma dugačkom članku (poput knji-ge): Researches on Magnetism, Electricity, Heat and Light in their Relations to Vital Forces, koji se pojavio u naučnom žur-nalu, Annalen der Chemie und Physik. On kaže da: (1) Odinska sila ima pozitivan i negativan fluks, svetlu i tamnu stranu; (2) pojedinci mogu prisilno da je emaniraju, konkretno iz ruku, usta i čela; i (3) Odinska sila ima brojne mogućnosti za primenu. Izvor: The New American Cyclopaedia: A Popular Dictionary ofGeneral Knowledge; 1862; Vol. XIV; str. 20. 9

Abu Musa Jabir ibn Hayyan (arapski:) (u^ oi ujta.721-815), poznat pod latinizovanim imenom Geber, bio je ugledni arapsid alhemičar, farmakolog, filosof, astronom, astrolog i fizičar, otac Arapske hemije. Ibn Hajanu se pripisuje uvođenje eksperimentalnih metoda u alhemiju. Njegov rad je bio u največoj meri ezoteričan i šifrovan, a kod je i danas nepoznat. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 10

Harmanubis ili Hermanubis: Anubis, takođe nazivan Anpu, drevni egipatski bog mrtvih, predstavljen sa šakalom ili figurom čoveka s glavom šakala. U Ranom Dinastijskom periodu i Starom Kraljevstvu, on je imao i jednu od najeminentni-jih pozicija, gospodara mrtvih, ali g^ je kasnije zamenio Oziris. Njegova uloga se pokazuje u epitafu: On kojije nad svojom planinom (tj. nekropolisom), Gospodar Svete Zemlje ili sveta i On koji je mesto Balsamovanja, izumitelj balsamovanja koje je prvi put primenjeno na Ozirisu. U njegovoj kasnijoj ulozi on je bio sprovodnik duša i ponekad poistovećen u Grčko-rimskom svetu sa Grčkim Hermesom, u prikazu lika božanstva Hermanubis. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 11

Originalno - Elder, Engl., znači: stariji, Starešina ili stariji savetnik, doajen. Izvor: Collins World, Websters New World Dictionary, Sec. Ed., 1974, N. Y. str. 448. 12

Ramsey, Andrew Michael, poznat kao Chevalier Ramsey, rođen je u Airu, u Škotskoj 9. juna 1668. Njegov otac je bio pekar ali, kako je bio i profesor s velikom imovinom, mogao je svom sinu da pruži izuzetno obrazovanje. Pohađao je školu u svom rodnom gradu i studirao je kasnije na Univerzitetu u Edinburgu, gde je bio poštovan zbog svojih sposobnosti i zalaganja. Godine 1709. poverena su mu dva sina Erla od Wemyssa na obrazovanje. U Lejdenu (Holandija) upoznao se sa Pierre Poiretom, jednim od najslavnijih učitelja mistične teologije, i nije nemoguće pretpostaviti da je on tada bio uveden u tu ljubav prema mi-stičnim razmišljanjima koje je kasnije razvio kao izumitelj Masonskih stepena i kao osnivač Masonskog Obreda. Fenelon mu je obezbedio poziciju upravnika kod Vojvode de Chateau-Thierry i princa de Turenne. Kao nagradu za njegovu službu, postao je vitez Reda St. Lazarus, gde je primio titulu Chevalier po kojoj je bio poznat. Izabran je od Jamesa III Pretendenta za tutora njegova dva sina,

Charlesa Edvarda i Henrija, prvi je kasnije postao Mladi Pretendent, a drugi, Kardinal Jorka, koji je otišao 1724. u Rim. Godine 1728. posetio je Englesku i postao ukućanin porodice Vojvode od Argyle. Niko nije imao važniju ulogu u istoriji Slobodnog zidarstva u osamnaestom veku od Chevalier Ramseya, a uticaj njegovog mišljenja i učenja se još osećaju u visokim stepenima; i prihvaćen je u drugim Obredima, na koje je Masonerija danas razgranata. On je autor Kadoša. Sa svo-jom neobičnom teorijom Ramsey je, mnogo pre održavanja svog čuvenog govora pred Kraljem Francuske, u Loži, razvio svoj Obred, od šest stepena. Odbacujući sve veze s Putujućim Arhitektima iz Koma, do Kamenorezaca iz Nemačke i Operativnih Slobodnih zidara Engleske, on je težio plemićkom i viteškom poreklu Slobodnog zidarstva, koje, po njemu, nije bilo bratstvo zasnovano na sistemu arhitekture, već samo na vojnim moćima i religioznom entuzijazmu viteštva. U vezi s posledicama rada Ramseya u Slobodnom zidarstvu, mislim da ne mogu da postoje dva mišljenja u dobronamernom umu. On je započeo izuča-vanje Masonske nauke sa svim prednostima pravog klasičnog obrazovanja. Zaista, bio je daleko ispred svih najobrazovanijih ljudi koji su, do tog vremena, imali interes za taj Red. Njegov uticaj je bio usmeren da uzdigne duh Institucije i da pokaže svetu da je ona vredna istraživanja od obrazovanih umova. Historical Relations of the Society of Freemasonry, koja je objavljena 1738. imala je čast da bude spaljena naredne godine u Rimu od javnog izvršitelja, (dželata) po presudi Svete Kongregacije Inkvizicije. Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, Albert Galatin Mackey; 1874. g.; 627-631. 13

Shekhinah (Heb. nrDW; Šekina, boraviti) je Božansko Prisustvo, odnosi se uglavnom u rabinskoj literaturi na potvr-đivanje prisutnosti Boga u svetu. Smatra se da je nastala, i da je preuzeta iz Kabale. Shekhinah je Bog shvaćen kao svuda i uvek prisutan kao postojanje, posebno u ovosvetovnom kontekstu: On posvećuje mesto, stvar, pojeđinca ili ceo narod - otkrovenje Svetog među profanima. Ponekad se, međutim, jednostavno koristi kao alternativan način obraćanja samom Bogu, kao Sveti Jedini Blagosloveni je On ili Milostivi Jedini je On. Na primer u stihu, Za Bogom svojim ti ćeš ići ... (Knj. Propovednika 13:5), a Talmud se pita: A, da lije moguće čoveku da ide iza ŠekineL.. Ovo znači da čovek treba da emulira vr-line Svetog Blagoslovenog. Time se iskazuje samo figurativnost a ne neki poseban aspekt Boga. Najčešći oblik prikazivanja Šekine je svetlost. Takođe, upotrebljava se kao zamena za Tetragramaton. Pojavljivanje Šekine se pominje u Tabenakulu u Hramu u Jerusalimu. Takođe, kada se ljudi javno mole, kaže se kada se okupi desetoro Ijudi u molitvi, Šekinaje sa njima ili ... isa trojicomje sudija, kada oni sude; i u Talmudu se kaže, Šekina boravipored kreveta bolesnog. Onaj koji daje milostinju i ima milosrđe, dostojan je da je prima. Šekinu poseduju harizmatični pojedinci i smatra se da boravi u posebnim pojedin-cima, da boravi u mudrima i hrabrima. Jevrejski srednjovekovni filosofi su izbegavali svako antropomorfijsko tumačenje ovog koncepta, i naveliko su ukazivali da se Šekina ne odnosi samo na Boga, ni na neki deo Njegovog Suštastva, već na neke celine stvorene od Boga. Gaon, rabin kaže da je the Šekina identična sa kevod ha-Shem (Sjaj Boga), koji je posrednik izme-đu Boga i čoveka, tokom proročkih iskustava, koji ponekad dobija ljudski izgled. U Kabali, osnovni elementi kabalističkog koncepta Šekine nalaze se u ranim kabalističkim radovima, Sefer ha-Bahir, u kojem je Shekhinah bila, ili Malkhut, opisana kao kći ili princeza, ženski princip, u svetu božanskih Sefirota. Ovi motivi su bili razvijeni u kabalističkim krugovima u XII i XIII veku, i bili su izmešani s filosofskim idejama u radovima Gerona i Abrahama Abulafije; u radovima Isaka Slepog, i Jakoba i Isaka, sinovi Jakoba haKohena, Isaka Lurie.... Šekina je božanska sila najbliža kreiranom Svetu. Simbol Šekine je odavno shvatan kao jedan primer jednakosti muškaraca i žena u Judaizmu. Zohar opisuje Šekinu kao pasivan sud koji nema nikakav personalitet. Shodno tome, Šekina je poput rotirajućeg mača i za dobro i za zlo. Izvor: Encyclopaedia Judaica, Second Edition; MacMillan, Thompson-Gale, 2007; Vol. XVIII; str. 440-444.

14

Matatron, anđeo koji je imao posebnu poziciju u ezoteričkoj doktrini od tannaitskog perioda na dalje. Angeologija apokaliptične literature pominje grupu anđela koji vide lice njihovog kralja i da se nazivaju Prinčevi Naklonosti (Ethiopic Book of Enoch, ch. 40, et al.). Kada je Metatron dobio definisan obliku u literaturi, on je postao „Princ naklonosti. Metatron, je najveći od anđela u jevrejskom mitu i legendi, različito identifikovan kao Princ (ili Anđeo) Sadašnjice, kao Mihajlo Arhanđel, ili Enok, posle njegovog uzdizanja na nebo. On je slično opisan kao nebeski zapisničar koji beleži grehe i zasluge ljudi, kao čuvar nebeskih tajni, kao Božji predstavnik kod ljudi, kao niži tip Yahweh, kao arhetip čoveka, i kao onaj čije imeje poput onog njegovoggospodara. Priča u traktatu Sanhedrina takođe daje Metatronu natprirodan status. On je anđeo od Boga pomenut u Egzodusu Gl. 23:21, za koga se kaže:... iposlušaj njegovglas; ne budi nabusitprema njemu ... jerMoje imeje u njegovom. Poslednji navod je zasnovan na hebrejskoj numerologiji; tj., kada su suglasnici koji čine imena Metatron i Shaddai (Svemoćni) analiziraju sa dodeljenim numeričkim vrednostima, svako od imena ima zbir od 314. Za Elisha ben Abuyah (živeo oko 100 g.,) kaže se da je postao otpadnik pošto je imao viziju Metatrona. Izvor: Encyclopedia Judaica, Sec. Ed. Thompson-Gale; 2007; Vol. XIV; str. 132-133. 15

Sandalphon, najuzvišeniji anđeo. Ime znači zaštitnik nerođene dece. On je Arhanđel u jevrejskim i hrišćanskim sve-tim knjigama. Njegovo mesto je iza Merkabah, nebeskih kočija i Sandalphon ima uglednu ulogu u mističnoj literaturi, posebno u Midrašu, Talmudu i Kabali. Njegov opis zavisi od izvora. Uniformno je opisan kao izuzetno visok - viši je od Hadraniela. Tokom Mojsijevog boravka na Trećem Nebu, kaže se, da je ugledao Sandalphona i da ga je nazvao vi-soki Anđeo. U Vavilonskom Talmudu se kaže u Hagigah 13b, da Sandalphonova glava dostiže do neba, kao i za Israfila i Grčkog Tifona. On je takođe opisan kao član Sarima (anđeoski prinčevi), i kao Hazzan (gospodar nebeske pesme). Takođe, postoji predanje u Midrašu gde se opisuje kao brat blizanac Metatrona, a neki stari izvori kažu za njega da je to u stvari prorok Elijah promenjen i uzdignut u anđeoski status. Ibid: Vol XVIII; str. 10. 16

Hermetičko zaptivanje je ono što je neprobojno, što ne propušta ni vazduh ni vodu ili, drugim rečima, što je čvrsto za-tvoreno. Hermetički se odnosi na Hermesa, Glasnika grčkih Bogova (ekvivalent kod Rimljana, Merkur). U III veku filosof-ska škola Neoplatonista je nastala u Aleksandriji. Ona je povezala egipatskog boga Totha, boga alhemije i mističnih tajni i izumitelja magijske hermetike sa imenom Hermes Trismegistusa. U XVII veku engleski pisci su koristili pridev hermetički za stvari koje su zaključane ili tajne. Veza imena Hermesa sa alhemijom objašnjava šta se podrazumevalo pod hermetičkim zaptivanjem, i odnosi se na upotrebu fraze hermetičko zaptivanje medicine Paracelsusa, kao i na takozvanu hermetičku Masoneriju Srednjeg veka. Izvor: Encyclopedia Britannica, Ed. XI; 1911; vol XIII; str. 371373. 17

Rozenkrojcerizam je generički izraz i odnosi se na izučavanje članstva u filosofiji tajnog društva za koje se kaže da je osnovano u kasnijem periodu srednjovekovne Nemačke od Cristiana Rosenkreuza. Ono poseduje doktrinu ili teologiju izgrađenu na ezoteričnim istinama drevne prošlosti, koja je sakrivena od običnog čoveka, i koja omogućuje sagledavanje prirode, fizičkog univerzuma i spiritualne oblasti. Rosenkrojcerizam je simbolizovan Ružinim Krstom. Između 1607. i 1616. dva nepotpisana manifesto su štampana, prvi u Nemačkoj i drugi širom Evrope. To su bili Fama Fraternitatis RC (Slava Bratstva RC) i

Confessio Fraternitatis (Ispovest Bratstva RC). Uticaj ovih dokumenata, koji predstavljaju najhvaljeniji Red mističnih doktora-filosofa i promoviše Univerzalnu Reformaciju Čovečanstva, podstakao je entuzijazam koji je istoričar-ka Frances Yates nazvala Rozenkrojcersko Prosvetljenje. Rozenkrojcerizam je bio povezan s Protestanstvom i posebno sa Luteranstvom, a njihov manifest je bio suprotstavljen Rimskom Katoliđzmu i njegovoj većoj sklonosti dogmi nad em-pirizmom. Oni su pripisali svoju filosofiju i nauku Mursima (naziv za Urde ili hindustanski jezik), tvrdeći da su one bile čuvane 120 godina sve dok se intelektualna zrelost nije razvila do određenog nivoa. Rani okultni filosofi sedamnaestog veka kao što su Michael Maier, Robert Fludd i Thomas Vaughan su se interesovali za Rozenkrojcerovski pogled na svet. Prema istoričaru Davidu Stevensonu, on je uticao na Slobodno zidarstvo kada se pojavilo u Škotskoj. U kasnijim vekovima mnoga ezoterična društva su tvrdila da izvode svoje doktrine, u celini ili delovima, iz prvobitnih Rozenkrojcera. Nekoliko savre-menih društava su nastala na izučavanjima Rozenkrojcerizma i sličnih učenja. Ono što mi znamo o Društvu Rozenkrojcera su zaista samo izolovani pojedinci koji su početkom XVII veka imali zajedničke stavove (koji su ih očigledno povezivali i bili jedina veza s društvom); jer, o društvu koje održava svoje sastanke, koje ima svoje oficire, nema nikakvih tragova. Prema brojnim radovima očigledno je da su pisci koji su smatrani Rozenkrojcerima bili moralni i religiozni reformatori, i da su koristili tehnikalije hemije (alhemije) i generalno nauke, kao medij kroz koji su iznosili svoja mišljenja u kojima postoji doza mistiđzma ili okultizma, koje su poznavali, prepoznavali i širili, samo sledbenici. Izvori: Ad. 1: The Catholic Encyclopedia; Charles G. Herbermann; Vol. XIII; str. 433-436. Ad. 2: Encyclopedia Britannica; Ed. XI; 1911; vol XXIII; str. 737. 18

Odnosi se na nešto što se nosi oko vrata kao amulet ili zaštita, talisman, povezuje se s francuskom reči pentacol, pen-dacol (XIV vek) ukras, dragulj i, od korena pend - je visiti, i isto je što i pendant - privezak koji visi oko vrata. S obzirom na to da je jedan oblik pentacle i pentagram ili zvezdani - pentagon, sama reč je povezana s Grčkom reči pente (pet). Koristi se kao simbol, poseban magični privezak na kajišu, traci ili lančiču. U magiji je isto što i pentagram; često je magijski simbol, kao heksagram ili šestokraka zvezda, koja nastaje iz dva preklopljena trougla. Najčešče se pravi od kože, metala, kamena, papira.. .na kojima su urezani simboli duha ili energije, nacrtani ili urezani. Oblici ili prikazi mogu biti dati s obeju strana. Takođe, vrlo poznat znak je Solomonmov Ključ, oblik s pet tačaka. Pentakl i pentagram su u suštini sinonimi, a mogu se razlikovati ako imaju krug oko sebe ili su, bez kruga. Izvor. English Oxford Dictionary E. Ed. 19

Alkahest (ili alcahest) je pretpostavljeni univerzalni rastvarač koji ima moć da rastvori svaku supstancu, uključujući i zlato. Veruje se da je naziv dao Paracelsus (1493-1541), na osnovi reči alkal, preuzete iz Arapskog jezika. Ali, tačno poreklo reči je nepoznato. Paracelsus je pominje u Members ofMan, i kažepostoji takođe i duh alkahest, koji deluje efikasno najetru: on odbija, čuva i brani od bolesti... Oni koji žele da koriste taj lek moraju da znaju kako se on priprema. Verovao je da je on u stvari bio filosofski kamen. Mogući problem s alkahestom je da, ako on rastvara sve, kako onda može da se sačuva, a da ne rastvori sud. Izvor: The Encyclopedia ofMagic and Alchemy, Rosemary Ellen Guiley; 2006 by Visionary Living, Inc. str. 12. 20

Fenomen koji se može nazvati Hermetički jezik Hermetičkih predanja, da bi se razumeo, ne u smislu Aleksandrijske škole Gnosticizma ili na tekstove Corpus Hermeticum, ili u smislu koji je on dobio u

srednjem veku i koji je mnogo bliži njegovom praiskonskom značenju, već kada je on uobličen s duhom Egipatskih ezoterijskih predanja, pre nego što je bio pod uticajem slojeva koje su naneli Grci i Jevreji. Hermetički jezik se karakteriše po svojoj izuzetnoj preciznosti termino-logije koja ne ostavlja slobodan prostor za proizvoljnost. Imenica s pridevom posle reči i imenica s pridevom iza reči - obe definišu nešto potpuno drugo. Takođe, isto se odnosi na prost pridev. Profani izrazi u Hermetičkom jeziku se izuzetno retko koriste. Teško se može naći neki takav izraz u hemijskim izrazima. Čitalac, profani se brzo zamori dešifrovanjem her-metičkih simbola i kada naiđe na izraz obično zlato, uzdahne sa zadovoljstvom - verujući da se dokopao čvrstog tla. To je najčešći oblik greške, ali nije tako. Sve zavisi od hijerarhijskog nivoa na koji se izraz odnosi. U nekom posebnom kontekstu brzo srebro potpuno odgovara onome što se naziva u drugom kontekstu Filosofska Živa, a kontekst u kojem ovaj izraz ko-respondira s hemijskom živom je veoma teško zamisliti, i ima pogrdni smisao. Drugim rečima, istoglasice su: prosto zlato i zlato prosto se suštinski razlikuju u Hermetičkom jeziku, i taj jezik sadrži veliki broj takvih parova. Igre reči su takođe karakteristika Kabale (i Alhemijske Kabale), i u njoj predstavljaju naredni nivo čitanja hermetičkih tekstova, pri čemu je i sama reč Kabala, takođe, igra reči. Izvor. Some Traits of Hermetic language; Gleb Butuzov; 2004. 21

Ad. 1: U Alhemiji athanor je peć koja obezbeđuje jednaku i stalnu toplotu za alhemijske potrebe. Grci su smatrali da ona ne pravi probleme, jer joj nije trebalo stalno održavanje Nazivana je Filosofska peć, peć Arkane, ili narodski peć-Toranj; Ad. 2.: ... sada (uz igru reči) počinje glavni rad - venčanje, zatvor, zagrljaj, trudnoća, rođenje, preobražaj... Zatvor je filosofsko jaje. Ono je nazvano Athanor, sito, bunjište, bain-marie (dvostruko kuvanje), pećnica (sušionica), okrugla lopta, zeleni lav, zatvor, grob, burdelj, bočica, hemijski sud - retorta... Ona je kao stomak ili materica, sadrži pravu, prirodnu temperaturu (da pruži život mladom kralju). Toplina koja se koristi mora prvo da bude blaga, poput one posle zime; ona mora biti jača, poput sunca u proleće i u leto. (Flamel, str. 50 ff.) Izvor: Ad 1.: Hidden Symbolism ofAlchemy and the Occult Arts: Herbert Silberer; NY; 1971, str. 103.; i Ad. 2: Alchemy: Ancient and Modern; H. Stanley Redgrove; Sec. Ed; 1922; str. 28. 22

Rabin Chaim Vital (1543-1620), (ili Vital, Hayyim Ben Joseph), nadimak mu je bio Calabrese, pošto je njegova poro-dica bila iz Kalabrije). Postao je poznat uglavnom preko zapisivanja i uređivanja kazivanja rabina Yitzchak Luria (Ari). Bio je savršeni kabalista i pisac. S 26 godina je počeo da piše komentare na Zohar, osnovni tekst kabalista, u skladu s učenjima rabina Ramaka. Zbog smrti njegovog učitelja rabina Moshe Cordovera, pristupio je Ariju, kojem se nije previše dopadao na početku, ali je uskoro postao njegov glavni učenik. Godine 1587. Chaima je njegov učitelj rabin Moshe Alshich imeno-vao za glavnog sudiju rabinskog suda u Jerusalimu. Umro je u Damasku, u 77. godini. Najpoznatija njegova dela, pored navedenog u tekstu, su: Shaar HaHakdamot - o emanacijama i kreaciji sveta; Shaar Mamarei Rashbi - komentari o Zoharu; Shaar Ruach HaKodesh, meditacija i kabalistički običaji; Shaar HaGilgulim, objašnjenja i opisi doktrine o transmigraciji i metamorfozi. Izvor: Encyclopedia Judaica; Sec. Ed.; MacMillan, Thompson-Gale; Vol. XX; str. 546. 23

U kontekstu u kojem A. Pajk navodi, Baal je feničansko božanstvo. Obožavanje boga ili bogova s imenom Baal potiče iz XIV veka p.n.e. kod svih Semitskih naroda (potomci Shema, najstarijeg sina biblijskog Nojea). Narodi koji su govorili isti ili neke slične semitske jezike, prvo su obožavali Baala u brojnim oblicima. Reč Baal znači gospodar ili vlasnik. U drev-nim religijama to ime je označavalo sunce ili mala

sirijska i persijska božanstva. Za Baala se i dalje uglavnom smatra da je kanonsko božanstvo plodnosti. Veliki Baal je bio iz Kanana. On je bio sin Elov, visoki bog Kanana. Kult Baala je proslavljan svake godine kao njegova smrt i uskrsnuće, kao deo rituala plodnosti. Ove ceremonije su često uključivale ljudske žrtve (posebno decu) Maloku, i prostituciju u hramovima. A Belial (^tfl ??) se pojavljuje u Hebrejskoj Bibliji, u kojoj je Adam ge-neričko ime za čoveka, koji je kasnije postao personifikovan kao demon u jevrejskim i hrišćanskim tekstovima. Izraz belial ( 7y 7:ibeli-yaal) je Hebrejski pridev koji znači bezvredan. Ponavlja se 27 puta u Masoretskim tekstovima u stihovima, kao bezvredan čovek, (Knjiga Izreka Gl. 6:12.). U Novom Zavetu pojavljuje se samo jednom kada Pavle pita: Kakvaje harmonija između Hrista i Beliala? Šta vernik ima zajedničko sa nevernikom? (2. Korinćanima Gl. 6:15.). U Hebrejskim tekstovima ono postoji kao sinovi Belijala ili sinovi bezvrednog. Međutim, sinovi je fraza koja je, kao opšti idiom, sinovi destrukcije ili sinovi bezakonja. Izraz se često ponavlja u jevrejskim tekstovima Drugog Hrama, (tekstovi pod nazivom Stari Zavet Hriščana). Postoji i u Zapisima iz Mrtvog Mora (Kumranski), u sekciji Rat sinova Svetla protiv sinova Mraka. Njemu pripada pove-zanost sa silama zla, ljudskim i demonskim. Autor M&D je poistovetio identitet oba drevna božanstva sa zajedničkim imeniteljem, po Zlu. Izvor: Ad.i: Encyclopedia Mithica; i Ad. 2: Encyclopedia Judaica, Vol. IV; str. 289. 1

J

,,

24

Simeon ben Jochai, (Aramejski: ■’Knv "O pi, raban Shimon bar Yochai) autor značajne knjige misticizma Zohar. Sepher ha Zohar, smatra se da ga je on napisao, inače, bio je učenik Akibe. Rabin Simeon je osuđen na smrt oko 161. od Luciusa Verusa, jednog od regenata imperatora Marcusa Aureliusa Antoninusa. Pobegao je sa svojim sinom i sakrivao se u pećini dvanaest godina, za to vreme je razvio kompleksan simbolizam VećegLica i Manjeg Lica. Umro je dok je razgovarao s učenicima, i Lampa Izraela se ugasila. Njegovu smrt i sahranu su pratile neke natprirodne pojave. Legenda kaže da su tajne doktrine Kabalizma postojale od početka sveta, ali da je rabin Simeon bio prvi čovek kome je bilo dato da ih prenese u pisani oblik. Tek 1200 godina kasnije knjige su sjedinjene, a otkrio ih je Moses de Leon. Verovatno je, takođe, da je sam Moses de Leon sastavio Zohar oko 1305. preuzimanjem materijala zapisanih tajni od drevnih jevrejskih mistika. Izvor: Manly P. Hall, The Secret Teachings ofAll Ages; 1928; str. 314. 25

jEsch Mezareph ili vatra pročišćenja: rasprava koja se nalazi u Kabbalah Denudata, u prevodu s Latinskog od Knorr von Rosenrotha. Prema Raphael Patai i Gershom Scholem, Aesch-Mezareph datira još iz XVI ili s početka XVII veka. Originalni hebrejski tekst, ako je uopšte postojao, nije sačuvan. Rad je prvi put objavljen na Latinskom jeziku od Knorr von Rosenrotha pod naslovom: Kabbala denudata, Sulzbach, 1677-1684. Pojam znači „vatra pročišćenja" a po karakteru se odnosi na Alhemiju i Kabalu. Na str, 15., se kaže ASh MTzRP, AschMetzareph, ili vatra pročišćenja je hermetička i alhemijska kategorija i poznata je samo nekolicini, a razume je još manje. Izvor: Kabbala denudata Kabbalah Unveiled; Prevod sa latinskog S. L. Mac Gregor Mathers; Treće izdanje; The Theosophical Publishing Co. N.Y.; 1912; Str.15. 26

Porta Coelorum rabina Abraham Cohen Irirae (vidi prethodnu fusnotu) predstavlja treći deo Rosenrothovog prevoda, Apparatus in Librum Sohar, i Kabbala Denudata Unvailed (ili otkrivena, demaskirana, Kabala), pokazuje sličnost između kabalističke dogme i Platonističke filosofije.

27

Solomonov pečat, (ili Prsten Solomonov) se pripisuje srednjovekovnom Islamskom predanju, a kasnije jevrejskoj Kabali i Zapadnom oklutizmu. Često je prikazivan kao pentogram, a još kasnije kao Grb Solomonov. Taj magijski prsten je davao moć Solomonu da upravlja demonima, geniima (genii) ili da razgovara sa životinjama. On se često tretirao kao talisman ili amulet u srednjovekovnoj i renesansnoj magiji, okultizmu i alhemiji. Arapi su smatrali da je na njemu ugravi-rano ime Boga i da je dobijeno direktno s Neba. Prsten je sastavljen iz dva dela mesinga i gvožđa, i oba su se koristila da bi se pečatile komande dobrim i zlim duhovima. Heksagram ili Davidova Zvezda je simbol Judaizma i stavljena je na državnu zastavu Izraela 1948. Izvor: Encyclopedia ludaica; Vol.25; str.755-763; i, Encyclopedia Britannica; Ed XI; 1911; Vol. XVIII; str. 362-364. 28

Ze'ir Anpin (Aramejski: psiN TVfznači Manja Naklonost/Manje Lice, nazvano Mikroprosopos u „Kabbalah Denudata- Knorr von Rosenrotha) je otkriveni aspekt Boga, sadrži emocionalne atribute Sefirota: Chesed, Gevurah, Tiph ereth, Netzach, Hod i Yesod. Prikaz u Zoharu tumači njegovu ulogu u Kreaciji, gde je on, nevidljiv golim okom, ekvivalent Arichu Anpinu (Makroprosopusu) u Sefirotskom drvetu života. Siphra Dtzenioutha ga prikazuje kao otkriveno lice Boga, a Idra Rabba razrađuje Kabalistički značaj nekoliko atributa. Njen Tetragramaton IHVH (mrr), je uobičajeno ime Boga u Judaizmu. U XVI veku u Lurijanskoj doktrini ono postaje sistematizovano kao jedan od 6 Osnovnih Partzufima ličnosti Božanstva, kao deo kosmičkog procesa Tikkun Pročišćenja. Izvor: Mystical Concepts in Chassidism, An Introduction to Kabbalistic Concepts and Doctrines; Jacob Immanuel Schochet; Kehot Publication Society, Brooklyn, N.Y., 1988; str. 140-141.

29°, ŠKOTSKI VITEZ SV. ANDREJE

V Cudesno predanje, nešto nalik onom koje je povezano sa labarumom Konstantina, jeste Osveštani Drevni Krst Svetog Andreje. Za Hungusa koji je u IX veku vladao nad Piktima u Škotskoj, govorilo se da je video, u viziji u snu, pred bitku, Apostola Svetog Andreju koji mu je obećao pobedu. Kao sigurnu potvrdu, rekao mu je da će se iznad brojnih piktskih ratnika, u vazduhu, pojaviti krst istog oblika kao onaj na kojem se On patio. Trgnuvši se iz sna, Hungus je pogledao gore, prema nebu i video obećani krst, kao što su ga videle i obe armije. Posle obredne zahvalnosti Apostolu za njihovu pobedu i darivanja sa velikim poštovanjem, Hungus i Pikti su se zavetovali da će od tada, kao i svi njihovi naslednici u vremenima rata, nositi Krst Svetog Andrije kao svoj znak prepoznavanja. 1

2

John Leslie, Biskup iz Rossa, kaže da se taj krst prikazao i Achaiusu, Kralju Škota i Hungusu, Kralju Pikta, noć pre bitke između njih, i Athelstanu , Kralju Engleske, dok su bili na kolenima, u molitvi. 3

Svaki krst Viteštva, simbol je devet osobina Viteza Škotskog Svetog Andreje, jer svaki red vite-zova zahteva od svojih poklonika iste vrline i iste odlike. Poniznost, Strpljenje i Samoodricanje su tri suštinska kvaliteta škotskog Viteza Svetog Andreje. Krst, osveštan kroz krv svetih koji su umrli na njemu; Krst koji je Isus iz Nazareta nosio, i sa njim pa-dao po ulicama Jerusalima i na uzbrdici, sve do Kalvarije, na kojoj je uzviknuo: Nije Moja Volja, O, Oče! Ali neka bude Volja Tvoja, nepogrešiv je i rečit simbol za ove tri vrline. On je patio pod njim, jer se On družio i podučavao siromašne i pronašao svoje učenike među ribarima Galileje i prezrenim skupljačima poreza. Njegov život je bio Poniznost, Strpljenje i Samoodricanje. Hospitaleri i Templari su preuzeli zakletve poslušnosti, siromaštva i neporočnosti. Jagnje, koje je postalo lik na Pečatu Reda Siromašnih Vojnika Hrama Solomona, prenosi istu pouku poni-znosti i samoodricanja kao pravi prikaz, dva Viteza koji jašu na jednom konju. Veliki Komander je upozoravao svakog kandidata da se ne povede sa očekivanjem u pristupanju Reda da će uživati zemaljsku pompu i sjaj. Govorio im je da će morati da izdrže mnoge stvari i protiv svojih želja i da će biti prisiljeni da napuste sopstvenu volju i potpuno se prepuste volji svojih nadređenih. 4

Religiozne Domove Hospitalera opljačkala je Elizabeta I, ćerka Henrija VIII, jer nisu pristali da podrže njenu vladavinu. To su, inače, bili Milosrdni Domovi, bolnice i domovi za azilante, brojnu nahočad i napuštenu decu, čime su olakšavali Državi teret, obezbeđujući sve njihove potrebe, tih Božijih Gavranova u divljini, hlebom i mesom ujutru i uveče. Bila su to boravišta za putnika koji bi, još iz daljine čuo njihovo Večernje zvono kojim je pozivan na odmor i odmah na molitvu, i koji je mogao da peva Jutarnju sa Jutarnjom Zvezdom i da nastavi svoj put, vedar i odmoran. I, Vitezovi su bili jednako uvažavani kako za hrabrost u boju, tako isto i za nežnost i predanost u svom službova-nju bolesnima i umirućima. Vitezovi Sv. Andreja su se zavetovali da brane svu siročad, kao i devojke i udovice iz dobrih po-rodica. Ako bi negde čuli za ubice, pljačkaše ili velike lopove koji su ugnjetavali narod, svim svojim moćima dovodili su ih pred lice pravde. Zakletva Ružinog-Krsta ovako teče: Ako ostaneš bez sredstsva, u raznim zemljama ili drzavama gdegod da ideš ilijašući sretnešgospodina od imena i oružja, kojije izgubio svoje stvari, zbogpoštova-nja Boga i

Viteštva, u službi Kralja, ili na bilo kom drugom mestu Njegovogpoštovanja, i zbog toga se našao u neprilici, ti ćeš mupomoći i podržati ga, u onome što ti možeš; i ako ti on zatraži tvoje stvari za njegov opstanak, ti ćeš mu dati deo tih stvari, koliko god možeš, kao što ihje Bogdao tebi. Milosrđe i Velikodušnost su još važnije osobine pravog i plemenitog Viteza, i takve su bile tokom svih vremena; takva je bila i Milostivost koja je znak plemenite prirode - da se poštedi pobeđeni. Srčanost je tada, u najvećoj meri, smirena jer mora da preobrati okrutnu snagu u blago osećanje samilosti i sažaljenja; i ona nikada ne sija sjajnije, nego kada je obučena u čelik. Ratnik, sažaljiv, osvajaće i u miru i ratu; i na dvostruk način, zadobiće pobedu s čašću. Najčuveniji ljudi na svetu su imali u sebi hrabrost i saosećanje. Jedan preobraćeni neprijatelj vredi više od celog karavana zarobljenika iz Rimskog trijumfa. Vrlina, Istina i Čast su tri Najvažnije osobine Viteza Sv. Andreje. Ti ćeš voleti Boga iznad svega i bićeš nepokolebljiv u Veri, ponavljano je Vitezovima, kao njihova dužnost, i bićeš odan svom Suverenom Gospodu i veran svojoj reći i zavetu. Takođe, ti nećeš sedeti na nekom mestu gde se donosi pogrešna presuda bilo kome, prema tvom ličnom mišljenju. Zakon nema tu moć da napadne nekog sa vrlinama, uspeh ne može savladati mudrog. Samo Vrlina i Mudrost uzdižu i štite čoveka. Odelo Vrline je svetilište, tako sveto da se čak ni Vladari ne usuđuju da udare na čoveka koji je njime odeven. Ono je livreja Kraljeva Neba. Ono nas štiti kada smo nenaoružani; ono je oklop koji ne možemo da izgubimo, osim ako smo neverni sami prema sebi. Ono je zalog kojim sebi obezbeđujemo Nebo, bez koga smo samo izgnanici koji ne mogu da tra-že zaštitu. Ne postoji ni mudrost bez vrline, već samo mogućnost da ostvarimo sopstvenu propast. Mirje blizu Tamo gdeje glas Mudrosti našao dušu koja ga sluša. Usred urlika mnogo jačih od zimskih oluja, Vodomar već čuje glas proleća, Koje muje već na krilima.

5

Ser Launcelot (jedan od vitezova Okruglog stola u legendi o Kralju Arturu) je smatrao da nijedna hrabrost nije ravna Vrlini. Reč vrlina, ne označava samo uzdržanost, več u najvećoj meri muževnost, i time uključuje u sebe ono što se u staro-engleskom nazivalo souffrance (smerna trpeljivost), strpljiva istrajnost koja je poput smaragda, uvek krepka i svetleća. I, ta druga vrlina, droicture, poštenje, toliko je jaka i moćna vrlina da preko nje sve zemaljske stvari postaju nepromenljive. Čak su i naši mačevi napravljeni da nas podsećaju na Krst i ti, i kao bilo ko od nas, treba da živi da bi pokazao ko-liko čovek može da izdrži a da ne umre. Jer, ovaj svet je mesto tuge i suza, velikog zla i stalne nesreće i, da bismo stekli pravu čast u njemu, ne smemo dozvoliti da nam vrlina Viteza postane daleka, kao što su ljudi prijateljima samo uslovno potrebni; ne smemo dozvoliti da ne bude dovoljno cenjena, i da nam postane samo obično saznanje o njenom postojanju. Ne smemo gledati uzrujano ili sa ljutnjom na one koji nas vređaju. To je nespojivo sa filosofijom i posebno sa Božanskom Mudrošću koja treba da vodi svakog Vladara Sledbenika, da ne izneveri veliku brigu o zlu koje prosti ljudi, bilo da su u odelu ili u krpama, mogu da nanesu hrabrima. Pomoć Boga i ljubav naše Braće, počivaju na osnovama koje snaga mržnje ne može da sruši; sa njima i uz plemenitu

narav i uzvišenu staloženost, mi stičemo sve. Da bismo ostali čvrsti u našem pozivu Masona, da bismo sačuvali dostojanstvo naše prirode i svest o sopstvenoj časti i duhu visokog vite-štva, koji je naš ponos, moramo prezirati zla koja su samo materijalna i telesna, i time ne mogu biti ništa više od udarca ili prevare, od uvrede ili sna. Zavirimo u davna vremena i videćemo da je Ser E-----, sjajan primer Vrline, Istine i Časti i oponašajmo sa sličnom plemenitošću Drevne Vitezove, prve Hospitalere i Templare i Bayarda, Sydneya i Svetog Luisa; potsetimo se na reči Plinija , u pismu njegovom prijatelju Maksimusu: Poštuj drevnu slavu i to drevno vreme koje Ijudi poštuju na svetim mestima. Poštuj drevnost i velika dela i ne oduzimaj ni malo odpoštovanja i slobode nikome. Ako bi se oni, koji sada polažu pravo da su veliki i moćni, najobrazovaniji i najmudriji na svetu, složili da osude sećanja na herojstva Vitezova iz ranijih perioda, i da nas lažno optuže za glupost, jer smatramo da bi te drevne trebalo održati u večnom sećanju i odbraniti ih od tih zlih glasina, prihvatite takav stav smireno i ne budite postiđeni; zapamtite da će takvima koji sada tvrde da vladaju i obrazuju svet, koji danas preziru one koji su bili beskrajno veći i finije prirode od njih, doći dan kada će se za njih reći da su živeli jadan i žalostan život i da će ih svet ubrzo prepustiti zaboravu. 6

Ali, ne morate da verujete ni u ovo, potpuno drugačije doba - doba trgovine i razmene ogro-mnih bogatstava nekolicine ljudi, i sa druge strane, siromaštva hiljada; doba naprednih gradova i čatrlja sa gomilama prosjaka, crkvi sa rentiranim klupama i sa pozorištima, operom, carinarnicama i bankama; doba vodene pare i telegrafa, radnji i trgovačkih centara, proizvodnje i sindikata, trezora i berzi, dnevnih novina, izbora, Skupština i palata Pravde; doba strašne borbe za bogatstvo i stalno rvanje za položaj i moć, obožavanja koja imaju deca Mamona (bog pohlepe za bogatstvom, pomenut u Knjizi Svetog Zakona: Mata 6:24 i Luka 16:13), pohlepe zvaničnika u kojima nema ljudi starog kova koje biste poštovali, nema heroja niti viteške duše koji bi održali svoju plemenitost i smirenost u haosu konfliktnih strasti, ambicija i prostote, koje se valjaju oko njih. Vlada uvek teži da pravi zaveru protiv sloboda. Ali, kada im glasači to omoguće, ona uvek pada u ruke onih koji imaju malo plemenitog ili viteškog, kada takvi vladaju i vode narod. Činjenica je da čovek danas ima drugačije osobine, da se uvažava iz drugačijih razloga, da može imati i ime i slavu, i da ulizice i lakeji prinose žrtve ulizičke koji bi, u doba vitezova, bili prezreni zbog njihovih mana i nedostatka prave otmenosti i hrabrosti. Istina je i da takve ljude (kao i bilo koje druge), može svetina izabrati; ljude koji retko vole, primećuju ili prihvataju istinu; koji jure za bogatstvom, mrze ugnjete-ne, i koji nisu spremni da obožavaju ono što je napredno; koji vole optuživanje i mrze izvinjenja i koji su uvek spremni da slušaju i veruju zlu onih koji ne mare za njihovo dobro i ne traže od njih aplauz. Ali, nijedna zemlja ne može da bude bez starih herojskih nasleđa i obeležja, u čiju reč niko neće smeti da sumnja, čije vrline blistavo sjaje u svim nesrećama i nedaćama i usred svih izazova, i čija čast iskričavo blješti, čista i savršena kao čovek-dijamant; ne može biti bez onih koji nisu robovi ma-terijalne opterećenosti i životnih zadovoljstva, koji nisu ogrezli u trgovini, gajenju stoke, zagriženi borci samo za donošenje i jačanje regulativa za profit i izvrdavanje zakona, koji nisu zaslepljeni poli-tičkom mržnjom ili bezdušnošću, praznom taštinom večne raskalašnosti. Svaka generacija, u svakoj zemlji, zaveštaće onima koji je nasleđuju, sjajne primere i velike prikaze dela koja treba poštovati i ponavljati; takvih je bilo u Starom Rimu, čak i pod najgorim Imperatorima; kao i u Engleskoj kada je vladao Long Parlament ; takvih je bilo i u Francuskoj tokom njenih Saturnalija nereligioznosti i ubistava, i neki časni i slavni su ispunili slavne anale Amerike. 7

8

Kada se, u bilo kojoj zemlji na svetu, teži ka toj raskoši i ograničenjima kojima se upravlja nje-nim poslovima i običajima naroda, ljudi se povode da ne veruju u vrlinu i čast onih koji su dužni i nadležni da sprovode zakon. Tada bi trebalo svuda da postoji duh sumnje i prezira u sve one koji drže ili traže vlast ili koji su nagomilali bogatstva; tada laži više ne bi smele da ponižavaju ljude, a zakletve da ih ubeđuju u njihovu ispravnost, i tada, pojedinac ne može da očekuje od drugog da sačuva svoju veru u njega, da iznese svoja prava osečanja, ili da bude pošten prema bilo kome ili kada mu neko ponudi mito. Niko tada ne očekuje da ono što je rekao bude objavljeno i štampano bez dodataka, iskrivljenja i pogrešnog tumačenja - kada se javne i opšte nesreče pretvaraju u ličnu korist, štampa povlađuje raskalašnosti, propovedaonica odjekuje sa političkim harangama, dugim molitvama Bogu, dopadljivo iznetih zadivljenim slušaocima, napisanim radi objavljivanja, poput poema i političkih govora. Tada se može sumnjati u poštenje sudija, a iskrenost zakonodavaca po-staje ustaljeno izrugivanje. Ljudi mogu da sumnjaju da ni u prošlim vremenima stvari nisu bile bolje od sadašnjih, da je Manastir - Bufo Opera, a mala kapela - krčma, da su Verska udruženja velika - koliko i zgrada u kojoj se sastaju, bez trajnosti, bez svoje lepote, bez svetosti, pravi Akerusinski Hramovi, odakle prolaznik čuje iznutra samo buku, zveket i kloparanje mašinerije i gde, kada zvono zazvoni, poziva nesrečnike na posao a ne na molitvu, i gde, kaže jedan vispreni pisac, oni održavaju neprestanu hvalu Đavolu, ispred peči koja nikad ne sme da ugasne. 9

Dobro je rečeno - sve što nas odvlači od snage naših čula, šta god da sačinjava Prošlost, Daleku, ili Budučnost koja nadvladava nad Sadašnjošču, uzdiže nas do dostojanstvenosti misaonih bića. Savremeni konkurenti su nemačke banje, koje svojim razmetljivim preterivanjem i jevtinom gizdavo-šću, glupostima i sitnicama, rasporedima plesova i priprostih zabava, i plakatima sa ženskim imenima i haljinama, siromašne su zamene za Manastire i Crkve koje bi naši preci izgradili u dubokoj osami doline, zavaljene između visokih planina i šuma s visokim borovima; i ljudi skloni razmišljanju, obra-zovani i sa poetskim osećajem, bili bi zadovoljni ako bi mogli da zamene drečavi hotel, usred gradske buke i graje, ili tavernu u gradiću u unutrašnjosti, za stari, skroman Manastir pokraj puta, gde bi mogli da osveže sebe i svog konja, bez straha za čast oba, od bezobrazluka ili nevaljalstva. Umesto da plaćaju pompu, sjaj i kitnjaste ukrase, mogli bi da očitaju molitvu u Crkvi koja odjekuje božanskom harmo-nijom, i u kojoj nema klupa sa naslonom za bogate koji se, po njima, izdvajaju od ostalih; tu bi mogli da vide siromašne, srećne građane ojačane mislima o Nebu, i da razgovaraju sa obrazovanim, svetim i plemenitim ljudima, a pre nego što odu, mogli bi da se uzvise i smire svoj duh slušajući večernju pesmu. Čak je i Slobodno zidarstvo toliko uvećalo svoje članstvo da se njegove dužnosti manje poštuju od jednostavnih obećanja koje ljudi daju jedan drugom, na ulici ili na trgovima. Ono vapije za pa-žnjom javnosti i ono se udvara u ozloglašenom mnoštvu petparačkih žurnala; ono se javno prepire u njima ili, osnovano po zakonu, iznosi unutrašnje kontroverze po Sudovima. Njegovi izbori su, u nekim Orijentima, vođeni velikim žarom i žudnjom, za položaj u vlasti i upravljanju političkim borbama za položaj. I, praznom pompom, polu-vojnim uniformama i uvežbanošću, mirni građani sa sjajnim, šarenim transparentima, perjanicama i nakitom, nagizdani i razmetljivi, nude ukusu javnosti i žena, oduševljenje prema jednom Redu (koji rizikuje da se uporedi s plemenitim vitezovi-ma), herojskim vojnicima u čeliku i oklopu, odlučnim preziranjem opasnosti i smrti, koji su preneli sebe u besmrtno sećanje i osvojili Jerusalim od bezbožnika, borili se u Akri i Askalonu i bili grudo-bran Hrišćanstva protiv saracenskih legija koje su hrlile za zelenom zastavom proroka Muhameda. Da biste vi, Ser E-----, bili poštovani kao Vitez, a ne samo kao sjajan hvalisavac i Vitez od slame, morate biti odan i radan u ispoljavanju vrlina kojima se bavite na ovom Stepenu. Kako može Mason da da zakletvu da će biti tolerantan, i da odmah optuži nekoga za njegovo političko mišljenje? Kako

se zavetovati na odanost i postojanost u službi Reda, a biti mu toliko beskoristan, kao da je umro i sahranjen? Kakvu korist ima od Šestara i Ugaonika, ako su njime upravljale čulne sklonosti i niske strasti, ako su dominirale nad moralnim osećajima i razumom, životinjsko nad božanskim, zemaljsko nad duhovnim, i ako obe tačke Šestara ostaju ispod Ugaonika? Kakva je to gnusna šala nazvati ga Bratom, tog koji kleveta kod Profanih, daje novac zelenaški, vara u trgovini ili pljačka izvrdavanjem zakona? Vrlina, Istina, Čast! Imajte ove osobine i nemojte nikad izneveriti svoj zavet - i moći ćete sebe da nazovete Vitezom, kome bi Ser lohn Chandos da je živ, mogao da pruži ruku i koga bi Sveti Luis i Falkland \ Tancred i Baldassae Castiglione prihvatili, kao vrednog za svog prijatelja. 10

11

12

13

Viteštvo, kaže plemeniti Španac, jeste religiozni Red i na Nebu postoje Vitezovi u bratstvu Svetaca. Stoga, deluj ovde i u svim vremenima koja dolaze; i ubuduće, odloži na stranu sve strasti, osećanja i nezadovoljstva; odbaci sve pozive nekontrolisanih strasti i nehumanog žara; nauči da mrziš porok a ne poročne; budi zadovoljan sa izvršavanjem obaveza koje tvoje Masonske i Viteške obaveze zahtevaju; upravljaj sobom sa starim principima časti i viteštva, i budi uvek uveren da je Istina ta koja je sveta i nepromenljiva kao i Sam Bog. I, iznad svega, zapamti zauvek, zavist nije naš život, prepiranje nije naš način; nejedinstvo nije naše zdravlje, a osveta nije naša sreća. To je dobrota Ijubavi, veća od Nade, veća od Vere koja može da pomera planine; to je jedino što Bog od nas traži i ako nju posedujemo, mi ispunjavamo sve svoje dužnosti. [Od Presvetlog Br .*• Rev ••• W. W. Lord, 32 ] 0

Prinuđeni smo da prihvatimo kao tačno da ljudi, u ovom Dobu Gvožđa, obožavaju bogove drveta, gvožđa i mesinga, rad svojih ruku. Parna Mašina je najveći bog devetnaestog veka, čiji ido-latristi svuda postoje, a oni koji vladaju njenom užasnom snagom, sigurno smatraju sebe bogovima, svuda u civilizovanom svetu. Drugi je ispovedaju svuda, a mi nerado moramo da prihvatimo da je doba u kojem živimo, ipak, neplodno, da ga nisu uveličala otkrića i da smo s njima izgubili bolji svet od ovog koji smo dobili. Ako ne možemo da odemo tako daleko, kao satiričar koji kaže da je naš samo-obožavani vek - u najvećoj meri okrenuo svoja široka klovnovska leđa slavi zvezda, slažemo se s njim, kada dodaje: Po našem shvatanju Mi smo bogovi, i možemo da zatvorimo naše hramove

y

I sa upravljamo usred pare tamjana, grmljavine naših kolica; Jer odbijamo klicanje samo-priznanju y

I samo-poštovanju, Uz, na svakom koraku Idi brže O čudesno, čudesno doba!. y

y

Malo marimo što su naše plemenite duše iskovane tako plemenito kao naše gvožđe, I da li će nas anđeli preporučiti cilju našeg hodočašća . 14

Zavedeni svojim uvećanim, ali ipak nesavršenim znanjem i delimičnom vladavinom nad siro-vom snagom prirode, ljudi zamišljaju da su oni pronašli tajne Božanske Mudrosti i ne oklevaju, čak ni u mislima, da postave svoju mudrost na mesto Božanstva. Katastrofe koje su Proroci najavljivali za Tir i Sidon, Vavilon, Damask i Jerusalim, bile su posledice greha ljudi; ali, ako bi sada vatra pro-gutala ceo grad, zemljotres ga urušio ili tornado rasturio, oni bi se njima smejali kao fanaticima i sprdali se s njima što bogorade, ili bi ih optužili za Farisejsko nemilosrđe, jer odbijaju da veruju i da priznaju da postoji božanska kazna i Božji sud u ruinama, nastalim Njegovom moćnim silama. Lutajući u greškama, nauka se bori da pomeri Božje Proviđenje podalje od nas i da materijalni Univerzum zameni Njegov nadzor i brigu i stalnu pažnju, sa onim što ona naziva Silama - Silama Prirode, Silama Materije. Ona neće da shvati da su Sile Prirode različita delovanja Boga. Time ona postaje antagonistička prema svim Religijama i svim starim Verama koje su, od samog početka, osvetljavale ljudsku dušu i sačinjavale njenu svest o sopstvenom uvažavanju, njegovom božanskom poreklu i njegovoj besmrtnosti; ta Vera je Svetlost kojom je ljudskoj duši omogućeno da, takoreći, spozna sebe. Istina koja je u svim religijama, a ne samo u jednoj, osnova je svih, pa je čak i religiozna vera Masonerije u opasnosti. Jer, sve religije su dugovale svoje postojanje i sam svoj nastanak osnovama na kojima su rasle; uslov za to (koji se činio nesporan i kao aksiom), bio je da Proviđenje Boga direk-tno vlada u svim aktivnostima i promenama materijalnih stvari. Nauka je vekovima drmala svojim rukama stubove Hrama i ljuljala ih u korenu. Njeni destruktivni napori su, do sada, samo odvalili crvotočne ukrase sujeverja sa drevne strukture, i samo oborili nevažne dodatke kule neznanja, sova-ma nastanjene, i masivne nosače koji nisu ništa podupirali. Struktura će, sama po sebi, biti zbačena kada, rečeno dnevnim jezikom savremenog pisca: Ljudski razum skoči na tron Boga i mahne bakljom nad ruinama Univerzuma. Nauka se bavi samo pojavama i ona je čisto šarlatanstvo kada brblja o silama, moćima ili uzro-cima koji ih stvaraju, ili o tome kakve su stvari u suštini, o kojima nam daje samo njihova imena. Ona ne zna ništa više o tome šta su Svetlost ili Zvuk ili Miris, nego što su znali Arijanski pastiri, kada su smatrali Jutro i Vatru, Plamen, Svetlost i Toplotu - bogovima. I, takva Ateistička Nauka nije čak ni polu-nauka koja pripisuje moći i sile Univerzuma jednom sistemu prirodnih zakona, ili unutraš-njoj energiji Prirode ili uzrocima koji su nepoznati, postojećim i delujućim nezavisno od Božanstva i Natprirodne moći. Ta teorija bi, u velikoj meri, mogla da se osnaži, kad bi nauka uvek bila u stanju da zaštiti život i imovinu i, bilo čime što liči na izvesnost kojom se ona diči, da zaštiti ljudske interese, čak i od de-struktivnih sila koje čovek razvija u svojim naporima da ih potčini. Vatra, četvrti element, kakvom su je smatrali stari filosofi, njegov je najkorisniji i najprezreniji sluga. Zašto on ne može da prestane sa svojim stalnim kršenjem tog drevnog ugovora, starog koliko i Prometej, starog koliko i Adam? Zašto ne može da bude siguran da, u svakom momentu, njegov užasan sluga ne može da se uzdigne i nadvisi svog gospodara, tirana, uništitelja? To je stoga što je vatra, takođe, sila prirode koja je, u krajnjem poređenju sila, uvek nadmoćna nad čovekom. I zato što je (u drugačijem smislu od onog, u kojem je ona sluga čoveku) - ona sluga Onom Koji stvara Svoje sluge plamenom vatre i Koji je iznad prirode, kao što je priroda iznad čoveka. Postoje sile prirode koje čovek čak i ne pokušava da upozna ili da njima upravlja. Napulj ne može ništa protiv Vezuva. Valparasio samo drhti na uzdrhtaloj zemlji pred dolazak zemljotresa. Šesdeset hiljada ljudi su živi otišli u grob, kada je Lisabon sahranio svoje stanovništvo pod zemljom i morem, bez ikakvog saznanja o uzroku, bez ikakve mogućnosti upravljanja nad tom silom koja je dovela do uništenja. 15

Ali, ovde kao sluga, i u tom smislu, kreatura čoveka, rob kuhinje ili fabrike, ponizni rob iz čarobne

lampe, zaposlen u svom ponižavajućem poslu, pojavljuje se kao sićušna tačka plamena ili možda slabašna varnica, iznenada kida svoje krhke lance, beži iz svog zatvora i skače u razornom besu, kao da je iz samog srca Pakla izašla, na prokleto naselje sa pedeset hiljada ljudskih života, u kojem je svaki pojedinačni čovek, samo trenutak pre toga, smatrao sebe svojim gospodarom. I, te hrabre vatrogasne brigade, sa svojom vodenom artiljerijom, čine se da stoje pred svojim osvajačem, na toliko puno mračnih površina, su paralizovane u prisustvu svog osvajača. U drugim stvarima koje se odnose na bezbednost i zaštitu ljudi, videli smo koliko je nauka postala pouzdana, snagom malih uspeha, u ratu čoveka s prirodom, i kako teži da sebe postavi na mesto Proviđenja koje je, snagom svog trajanja, jedina apsolutna nauka. Početkom ovog veka, na primer, medicinska nauka i sanitet su ostvarili, u toku od samo nekoliko godina, veliki i divan napredak. Velika kuga koja je opustošila Evropu u XIV i XV veku i koja se povratila u XVII, kon-statovana je kao bolest koja zahteva poseban tretman, a njena večita zaraznost bila je pripisana nepoznavanju higijene i prljavim navikama u prethodnim vremenima. Naredna smrtonosna i teška kazna je, u velikoj meri, bila izbegnuta pronalaskom vakcine. Od Sangradoa do Sydenhama , od Paracelsusa do Jennera > umetnost lečenja je napravila veliki iskorak. Sposobnost bi se tada, možda, mogla opravdati da je rečeno da je čovek smrtan i da će bolesti često biti sa smrtnim posledicama; ali da više neće biti nemoćnog otpora i nepotrebnogpokolja Ijudi infektivnom bolešću bez opštih pokolja, bez karnevala užasa i velikih praznika smrti. 16 17

6}7

}

Oholo hvalisanje još nije nestalo sa usana, kada je iz misteriozne dubine najudaljenije Indije, iskočila utvara ili je to pokrenuo monstrum, daleko strašniji od svega što je ljudsko oko ikada videlo. Uz instikt, ništa slabiji od tigra iz džungle (gde je ova užasna pošast rođena), hvata njuhom krv u vazduhu, taj nevidljivi Ubica, ta strašna sila Svemoćne Moći, ta užasna Posledica nekog Dovoljnog Uzroka, njuši okuženost atmosfere Evrope i kreće na Zapad, na svoj uništavajući marš. Milioni mrtvih ostaju iza tog marša kroz Aziju, ne otkrivajući ništa. Oni su bili nenaoružani, neuki, bez podrške ili pomoći nauke, neodbranjeni sa naukom. Kolera je bila za nju nedokučivi i nepobedivi Azreal, Anđeo Smrti. Ali, ona je došla u Evropu i zbrisala hodnike nauke, kao što je zbrisala indijska sela i persijske kanate. Ona je skakala bešumno i spuštala se, uništavajući stanovništvo mnogih gradova sa visokim kulama, širokim pločnicima, čistih i dezinfikovanih gradova Zapada, kao i u Parijama Tandžora i prljavih ulica Stambola. U Beču, Parizu i Londonu, scene iz velike kuge su se ponovile. 18

Bolesnikje prebačen u svoj krevet, Starateljje obigravao oko njega, Na uzvik: Iznesite vaše mrtve napolje, Mrtvačka kolica su pred vašim vratima!

19

Da li je ovo bila presuda Svemogućeg Boga? Drzak bi bio onaj koji bi rekao da jeste, a bio bi još drskiji kada bi rekao da nije. Barem za Pariz, taj Evropski Vavilon, koliko često su se naredne reči proroka za ćerku Haldeje, damu kraljevstava, ispunile: Tvoja mudrost i tvoje znanje su tebe prome-nile i ti si rekla u svom srcu - ja sam i niko nije pored mene. Stoga će zlo doći po tebe; ti nećeš znati kada će sepodići;

nesreća ćepasti na tebe; ti nećeš moći daje skineš; beda će pasti na tebe iznenada. I za London - ličilo je to na presudu, ako je istina da je azijska kolera imala svoje poreklo u engleskoj pohlepi i surovosti (kako su sami smatrali), zbog uvođenja poreza na so. Taj porez je uveo Warren Hestings, tada Glavni Guverner Indije, i time je uskratio njeno korišćenje milionu ljudi na Istoku koji se hrane povrćem. Tako je i bolest (čija se avetinjska senka nadvijala uvek pred pragom Amerike), nastala iz pohlepe i surovosti trgovine robljem, prenosila groznicu sa Afričke obale u slič-nu klimu Zapadne Indije i Južne Amerike - žutu groznicu kod prvih i vomito negro kod drugih. 20

Trebalo bi oprezno da izvedemo zaključak, s nejakom ljudskom logikom, o moralu Svemoćnog. Bez obzira na surovost trgovine robljem ili surovost robovanja na kontinentima ili ostrvima Amerike, trebalo bi, u odnosu na pretpostavljene posledice, da budemo mudriji i da kažemo, mož-da, sa tim velikim i jednostavnim Kazuistom, Koji je dao svetu Hrišćansku religiju: Pretpostavi da su ovi Galilejci bili većigrešnici od svih Galilejaca,jer su njih zadesile takve stvari? Ili, onih osamnaest od njih, na kojeje toranj Siloama srušio i pobio njih, razmisli da li su oni bili veći grešnici od svih Ijudi koji su živeli u Jerusalimu? 21

Kazna sprečava osvetu, čak i rečima. Grad je razrušen, spaljen, uništen, napušten i zemlja upro-pašćena, ponižena, pretvorena u pustinju i pustoš, ili nosi trnovu krunu poniženja i potčinjenja, ogrnuta je svetim prerogativima i nepovredivošću mrtvih. Niska ljudska osveta radovanja njego-vom padu i propasti, trebalo bi da se prekine, postiđena kažnjavanjem u prisustvu beskonačnog Božanstva. Oproštajje mudriji od osvete, uči nas naša Masonerija, i boljeje voleti nego mrzeti. Neka onaj koji u velikoj nesreći vidi Božju ruku, ćuti i neka se plaši Njegove presude. Ljudi su veliki ili mali rastom, kako odgovara Bogu. Ali, njihova priroda je velika ili mala, ka-kva im pristoji. Ljudi nisu rođeni sa velikim ili s malim dušama. Onaj koji misli da ne može dobiti na visini, može da uveća svoju dušu. Sa nekim delom volje, on može sebe da stvori moralnim džinom, ili pigmejcem. Postoje dve prirode u čoveku, viša i niža, divna i loša, plemenita i prosta; i on može i mora, svojevoljnim opredeljenjem, da poistoveti sebe sa jednom ili sa drugom. Slobodno zidarstvo je stalan napor uzdizanja plemenite prirode nad prostom, duhovne nad materijalnom, božanske u čoveku, nad ljudskom. Ka tom intenzivnom naporu i cilju, viteški Stepenovi učestvuju i sarađuju sa onima koji primaju veličanstvene pouke moralnosti i filosofije. Velikodušnost, milostivost, popustljivost i priroda koja prašta, jesu obavezne vrline za karakter savršenog Viteza. Kada nizak i zao prin-cip u našoj prirodi kaže: Ne daj, saćuvaj svoju dobrotu za osiromašene prijatelje, ili makar bespre-korne strance, ne daj uspešnim neprijateljima, već samo prijateljima sa saosećanjem prema našim nesrećama; božanski princip, čiji je glas govorio kroz prezrenog Galilejca, kaže: Učini dobro onima koji te mrze jer; ako ti voliš (samo) one koji vole tebe kakvu ti imaš nagradu? Nisu li skupljači poreza (carinici) i grešnici isti - to jest da skupljače poreza i zle ugnjetače naoružane Rimljane i Jevrejske otpadnike, ti smatraš neprijateljem? (Mateja, 01.5:44). y

y

y

y

30°, VITEZKADOŠ PRINC CRNOG I BELOG ORLA

Mi često imamo veću korist od naših neprijatelja nego od naših prijatelja. Mi se osla-njamo samo na ono štoje čvrsto i pruža oslonac, a za svoj uspeh dugujemo suprotnosti-ma. Najbolji prijatelj Masoneriji u Americi bili su Anti-Masoni iz 1826. godine koji su, 22

istovremeno, bili njeni najgori neprijatelji. Ljudi su samo automati Proviđenja, i oni koriste dema-gogiju, fanatičnost i nitkovluk, opšte trojstvo Republika, kao svoja oruđa i instrumente da utiču na ono o čemu i ne sanjaju, i što zamišljaju da su sposobni da spreče. Anti-Masoni, izdajnici i neki krivokletnici, a neki pravi politički nitkovi, pročišćavaju Masoneriju proganjanjem i time pokazuju da su njeni dobročinitelji; jer, ono što oni progone, raste. Sadašnja popularnost Masonerije, po njihovom mišljenju, postoji zbog pojevtinjenja Stepena, zbog invazije na njihove Lože koje za mnoge više nisu svetilišta; što pokazuju njena pompa, raskoš i neumerenost. Pre oko sto godina, postalo je poznato da su pod (Kadoš) bili Templari prekriveni velom i stoga je Stepen bio zabranjen; prestankom izvođenja, postao je samo kratka formalna ceremonija, pod drugim imenom. I sada, iz groba u kome je posle njegovih ubistava trunuo, Klement V je urlao protiv naslednika njegovih žrtvi, u svečanom govoru Pio Nona protiv Slobodne Masonerije. Duhovi mrtvih Templara progonili su Vatikan i uznemirili dremež paralisanog Papstva, sasvim izumrlog, vrišteći za ekskomunikacijom i impotentnim anatemama, protiv živih. To je bila objava rata, neophodna da podigne iz apatije i inertnosti - u akciju. Neki od neprijatelja Templara trebalo bi da nam kaže tajnu tog Papskog neprijateljstva protiv Reda koje je postojalo vekovima, uprkos njihovih anatema, a koji ima svoja Svetilišta i Azile čak i u Rimu.

Biće lako, smatramo, odvojiti lažno od istine, i drsko nagađanje od prostih činjenica. Moć kojaje vladala bez antagonizma i bez konkurencije i, sledstveno tome bez kontrole, pokazala sefatalnom po Sveštenička Visočanstva; dok su Republike, sa druge strane, propadale zbog sukoba sloboda ipovlastica koje, zbog nepostojanja obaveze da sve dužnosti budu hijerarhijski sankcionisane i sprovedene, su ubrzopostaleprave tiranije, rivali jedna drugoj. Da bi sepronašao čvrst medij između ova dva bezdana, ideja Hrišćanskih Hijerofanta je bila da se stvore društva posvećena odricanju kroz svečanu zakletvu, zaštićena strogim pravilima koja bi trebala da budu upotpunjena inicijacijom i koja bi, kaojedini čuvar velikih religijskih i društvenih tajni, trebala da stvaraju Kraljeve i Pontife, bez njihovog podleganja deformacijama u Moćima. U tomeje bila tajna tog kraljevstva Isusa Hrista koji bi, iako nije sa ovogsveta, vladao svim svojim sjajem. Ova ideja je postojala pri stvaranju svih velikih religioznih redova koji su tako često bili u ratu sa sekularnim vlastima, svešteničkim ili građanskim vlastima. Njeno ostvarivanje je, takođe, bilo san disidentskih sekti Gnostika ili Iluminata koji su se pretvarali da povezuju svoju veru sa prvobitnim predanjima Hrišćanstva Svetog Jovana. Onaje, vremenom, postala pretnja za Crkvu i Društvo, kada su se bogati i razvratni Redovi, inicirani u misterioznim doktrinama Kabale, činili skloni da se okrenu protiv legitimne vlasti konzervativnih principa Hijerarhije, i zapretili celom svetu sa ogromnom revolucijom\ Templari, čija je istorija nedovoljno poznata, bili su ti užasni konspiratori. U1118. godini, njih devet Vitezova Krstaša na Istoku, među kojima su bili Geoffroi de Saint-Omer (jedan od prvobitnih Templara) i Hugues de Payens (suosnivač i prvi Veliki Majstor Viteza Hrama) koji su posvetili sebe religiji i dali zakletvu između ruku Patrijarha Konstantinopolja, sedišta Patrijarha kojeje uvek prikriveno ili javno, bilo neprijateljski raspoloženo prema Rimu, još od vremena Fotiusa . Cilj zakletve Templara je bio da zaštite Hrišćane koji su dolazili u posetu Svetim Mestima, a njihov tajni cilj je bio obnova Hrama Solomona po modelu proročanstva Jezekilje. 23

To obnavljanje, proroštvo zvanično dato od Mistika Judaizma u davnim vremenima, postalo je tajni san Patrijarha Orijenta. Hram Solomona, obnovljen i osveštan za obožavanje Katolika, postao bi, u stvari, Metropola Univerzuma; Istok bi dominirao nad Zapadom a Patrijarsi Konstantinopolja bi imali Papsku moć. Templari, ili Siromašni Ratnici Svete Kuće Hrama nameravali su da ga obnove uzevši za svoj uzor, iz Biblije, Ratnike - Zidare Zorobabelove koji su radili, držeći mač ujednoj ruci i mistriju u dru-goj. Stoga su taj Mač i ta Mistrija bili znak prepoznavanja Templara koji su često, kao što će se videti, sakrivali sebepod imenom Bratstvo Zidara. [Ovo ime, Freres Masons na francuskom, prisvojeno kroz tajni odnos prema Graditeljima Drugog Hrama, bilo je iskrivljeno u engleskom u Slobodne zidare, kao Pythagore de Crotone u Peter Gowel iz Grotona u Engleskoj. Khairum ili Khur-um (ime pogreš-no prevedeno u Hiram) od zanatlije u mesingu i drugim metalima, postaje Glavni Graditelj Haikal Kadosh, Svete Kuće/Iepoc; Aopoc;; i reći Bonai i Banaim još se pojavljuju u Masonskim Stepenima, označavajući Graditelja ili Graditelje]. Mistrije Templara, četiri okrenute jedna prema drugoj sa njihovim vrhovima ka centru, tako da njihove trouglaste ploče unutar osa ploča sačinjavaju oblik krsta (grafički prikazano ili © ), stva-raju Kabalistički pentaklpoznat pod imenom Krst Istoka. Vitez Istoka i Vitez Istoka i Zapada, imaju u svojim naslovima titula tajnu aluziju na Templare čiji su oni, od samogpočetka, bili nastavljači.

Tajna Misao Hugues de Payena u osnivanju njegovog Reda, nije bila da on uopšte služi ambici-jama Patrijarha Konstantinopolja. U tom perioduje postajala na Istoku Sekta Johanitskih Hrišćana, koji su tvrdili da su samo oni pravi inicirani u prave misterije religije Spasitelja. Oni su sepretvarali da znaju istoriju Isusa Miropomazanog i prihvatajući delimično jevrejsko predanje i priče iz Talmuda, oni su pripovedali da su činjenice iznete u Jevanđeljima samo alegorije, za koje ključ daje Sveti Jovan, kada kaže da će svet možda biti ispunjen knjigama koje bi možda biti napisane o rečima i delima Isusa Hrista; reči koje će, smatrali su oni, biti samo smešno preterivanje, ako on nije govorio o alegoriji i legendi, koje se mogu menjati i nadograđivati do beskonačnosti. Johaniti supripisali Svetom Jovanu temelje njihove Tajne Crkve i Velikog Pontifa Sekteje prisvo-jio titulu Hristos, Miropomazani ili Posvećeni i tvrdioje da nasleđuju jedan drugogod Svetog Jovana ujednom neprekinutom nizu pontifskih moći. Taj kojije u periodu osnivanja Reda Hrama, preuzimao ove maštovite prerogative, bio je nazvan Teoklet (naslednici Jovanovi, u nizu); on je znao Hugues De Payensa, on gaje inicirao u Misterije i nade u njegovu navodnu Crkvu, on gaje zaveo saznanjima o Suverenom Sveštenstvu i Vrhovnoj vlasti i konačno ga imenovao svojim naslednikom. Red Vitezova Hrama je bio od svog početka posvećen stvari opozicije prema tijari Rima i kru-nama Kraljeva, a Apostolat Kabalističkog Gnosticizma je bio ogrnut u njegovim šefovima. Jer, lično je Sveti Jovan bio Otac Gnostika i postojeći prevod njegovih polemika protiv jeretika njegove Sekte i pagana koji su odbijali da je Hrist bio Reč, potpuna je prevara ili barem nerazumevanje, celovitog Duha tog Jevanđelja. Smer i načela Reda su bila prekrivena dubokom misterijom i on je propovedao najsavršeniju ortodoksnost. Samo šefovi su znali cilj Reda; Potčinjeni su ih pratili bez ikakve sumnje. Da se steknu uticaj i bogatstvo, a zatim intrige i potreba za borbom, da se uspostavi Johanistička ili Gnostička ili Kabalistička dogma, su bili ciljevi i sredstva koji su iznošeni iniciranoj Braći. Papstvo i rivalske monarhije, govorili im, kupuju se i prodaju u ovom vremenu, postaju korumpirani i sutra će, možda, uništiti jedni druge. Sve to će postati nasleđe Hrama; Svet će uskoro doći kod nas po svoju Suverenost i Pontifat. Mi ćemo napraviti ravnotežu Univerzuma i biti vladari nad Gospodarima Sveta. Templari, kao i svi drugi Tajni Sveti Redovi i Društva, imali su dve doktrine, jednu tajnu i rezer-visanu za Majstore kojaje bila Johanizam; i drugu, javnu, kojaje bila za Rimo-katolicizam. Tako su oni zavarali neprijatelje koje su želeli da istisnu. Stogaje Slobodno Zidarstvo, primitivno zamišljeno na počecima u Dionizijevim Arhitektima ili Nemačkim kamenorescima , prihvatilo Svetog Jovana Evangelistu kao jednog od svojih zaštitnika, i zajedno s njim, iz namere da se ne pokrene sumnja Rima, Svetog Jovana Krstitelja, i time prikriveno proglasilo sebe detetom Kabale i Esenizma. 24

25

[Johanizam Sledbenika je bio Kabala ranih Gnostika koji se, kasnije, degenerisao u jeretičke oblike koje je razvio Gnosticizam, tako da je čak i Manes imao svoje sledbenike među njima. Mnogi su prihvatili njegovu doktrinu o dva Principa, a sećanje na ove se održalo na dršci noža i mozaič-kom pločniku ili na pod Lože, glupo nazvanim Mozaički pod, ukrašenim sa visećim kićankama što, u stvari, znači nazubljeni mozaik (od Latinskog tesserasa) sa belim i crnim četvrtastim pločicama, lozenge, sa obavezno nazubljenim porubom ili ivicom. I, bilo gde, na višim Stepenima, su dve boje, bela i crna, naizmenično se smenjuju, aludirajući na dva Principa Zoroastera i Manesa. Kod drugih, doktrina je postala mistični panteizam, proizašao iz one Bramina, pa je čak bila gurnuta ka

idolatriji Prirode i bila omražena od svake otkrivene dogme]. [Uz apsurdno tumačenje uspostavljene Crkve, koja je bukvalnim preuzimanjem onoga što je fi-gurativno, alegorično, i mitskog jezika koji je preuzet iz gomile orijentalnih knjiga iz različitih peri-oda, neizbežno i direktno je vodilo ka svemu ovome. Dosta kasnije, isti rezultat je usledio pogrešnim shvatanjem hebrejskih knjiga koje, kao da su bile napisane od nemaštovitih, tvrdih, pragmatičnih intelekta Engleske iz doba James I, i fanatičnom tupavošću škotskog Presbiterijanizma ]. 26

Da bi imali bolji uspeh i pridobili pristalice, Templari su shvatili sa žaljenjem, za nestalim vera-ma i podgrevali su nade za nova obožavanja, obećavajući svima slobodu svesti i novu ortodoksnost koja bi trebalo da bude sinteza svih progonjenih vera. [Apsurdno je pretpostaviti da čovek sa intelektom obožava monstruoznog idola nazvanog Bafomet, ili priznavati Mahometa (Muhamed) kao nadahnutog proroka. Njihov simbolizam, izmi-šljen još u davnim vremenima, trebalo je da sakrije ono što je moglo biti opasno da se prizna, i što je bilo, naravno, pogrešno shvaćeno od onih koji nisu bili sledbenici, a njihovim neprijateljima se činilo da je panteistički. Zlatno tele, koje je napravio Aaron za Izraelićane, bio je neki vo ispod mesinganog bazena za pranje, i Karobim za Umilostivljenje (Milosno Mesto na Zavtnom kovčegu), bili su pogrešno shvaćeni. Simboli mudrih uvek postaju idoli neznalačke rulje. Ono, u šta su Šefovi Reda čvrsto verovali i mislili, predstavljeno je Sledbenicima kroz nagoveštaje sadržane na Visokim Stepenima Slobodnog zidarstva i kroz simbole koje samo njeni Sledbenici mogu da razumeju].

[Plavi Stepeni su samo spoljno dvorište ili portiko Hrama. Deo simbola je tamo izložen Iniciranima, ali ih oni namerno navode na pogrešno tumačenje. Nije namera da ih on razume, već je namera da on zamisle da ih razume. Njihovo pravo objašnjenje je rezervisano za Sledbenike, Uzvišene u Masoneriji. Celo telo Kraljevske i Svešteničke Umetnosti je sakrivano tako pažljivo tokom vekova u Visokim Stepenima, da je još nemoguće rešiti neke od enigmi koje oni sadrže. Sasvim je dovoljno za masu onih koji se nazivaju Masoni, da smatraju da je sve sadržano u Plavim Stepenima; i onaj ko pokuša da ih otkrije, uz uzaludan rad i bez ikakve prave nagrade, krši svoju obavezu Sledbenika. Masonerija je istinska Sfinga, zakopana do glave u pesak nagomilan oko nje u proteklim vekovima]. Semena truljenja su posađena u Redu Hrama, u njegovom poreklu. Licemerstvo je smrtonosna bolest. On je osmislio sebi veliki zadatak koji nije bio sposobnosti da ga izvrši, jer nije poznavao poniznost ni lično odricanje, zato što je Rim tada bio nepobediv, i zato što kasnije Glavešine Reda nisu shvatali svoju misiju. Osim toga, Templari su, generalno, bili neobrazovani i sposobni samo za mahanje mačem, bez umeča za vladanje i bez obaveze za povezivanje sa tom kraljicom sveta, nazva-nom - Mišljenjem. [Doktrine Glavešina bi im, da su bile objašnjene masama, izgledale kao brbljanje gluposti. Simboli mudrih su idoli prostih ili kao što su hijeroglifi Egipta bez značenja Arapskim nomadima. Uvek mora da postoji opšta interpretacija za mase Iniciranih, sa simbolima koji su jasni Sledbenicima]. Lično Hughes de Payens nije imao taj fini i dalekovidi intelekt za tu veličinu cilja po kojem su se, kasnije razlikovali vojni osnivač od drugih vojika koji su postali opasni po kraljeve. Templari su bili neinteligentni, i stoga neuspešni Jezuiti. y

Njihovo geslo je bilo da postanu bogati, kako bi mogli da kupe svet. Oni tojesu postali 1312. go-dine kada su posedovali celu Evropu, sa preko devet hiljada vlastelinskih poseda. Bogatstvo je bilo sprud na kojem su se oni razbili. Postali su drski i glupavo su pokazivali svoje nepoštovanje prema religiji i društvenim institucijama koje su nameravali da zbace. Njihova ambicijaje bila fatalna po njih. Njihovi projekti su bili predosečani i sprečavani. [Rim, kojije bio više netolerantan prema jeresi nego prema poroku i zločinu, počeo je da se plaši Reda, a strahje uvek surov. Onje oduvek smatrao daje filosofska istina daleko opasnija odjeresi i nikada se nije propuštala prilika da se primeni lažna optužba, kao način da se slomije slobodna misao]. Papa Klement V i Kralj Filip le Bel dali su signal Evropi i Templari, uhvaćeni kao u neku ogromnu mrežu, bili su pohapšeni, razoružani i sprovedeni u zatvore. Nikad u istoriji nije ostvaren Coup d’Etat kojije izvršen sa tako dobrim konceptom akcije. Ceo svetje bio iznenađen i zbunjen, i zdušnoje očekivao čudna otkrića procesa kojije imao svoj eho kroz mnogo narednih vekova. Biloje nemoguće otkriti narodu zaveru Templara protiv Tronova i Tijare. Biloje nemoguće izlo-žiti im doktrine Glavešina reda. . To bi bilo kao dizanje iniciranje mnoštva što bi bilo kao iniciranje masa u tajne Majstora, i kao podizanje vela sa Izide. Povratak je, stoga, morao da se okrene ka ma-gijskom, i potkaziveće i lažne svedoke je bilo lako naći. Kada se telesne i duhovne tiranije udruže da slome žrtvu, one nikad ne oskudevaju u pogodnim instrumentima]. Templari su svesno i lažno optuženi zbogpljuvanja na Hrista i za poricanje Boga pri svom prijemu, kao i za velike skaradnosti, razgovaranje sa ženskim đavolima i za obožavanje monstruoznih idola. Kraj drameje dobro poznat i kako su Jacques de Molai i njegovi prijatelji nestali u plamenu. Ali, pre njegove egzekucije, Šef osuđenog Reda organizovao je i uspostavio nešto što će se kasnije nazivati Okultna, Hermetička ili Škotska Masonerija. U mraku svog zatvora, Veliki Majstorje stvorio četiri Metropoliten Lože, u Napulju za Istok, u Edinburgu za Zapad, u Stokholmu za Sever i u Parizu za Jug. [Inicijali njegovog imena J- B-‘. M*‘. (ovi inicijali DeMolea su, u stvari, latinizovani od Jacobus Burgundus Molensis) koji se nalaze u tom istom redosledu u prva tri Stepena, samo su jedan od mnogih internih i ubedljivih dokaza da je to bilo poreklo moderne Masonerije. Legenda o Ozirisu je oživela i prihvaćenaje, da simbolizuje uništenje Reda i uskrsnuće Khuruma, ubijenog unutar hrama, o Khurum Abai-u, Majstoru, kao mučeniku odanom dužnostima, prema Istini i Svesti, kojije pretskazivao vra-ćanje u život sahranjenog udruženja]. Papa i Kralj su ubrzopreminuli na čudan i iznenadan način. Squin de Florian ,g/avm denunci-jatorReda, bioje ubijen. Od slomljenog mača Templara, oni su napravili bodež, a njihove zabranjene mistrije od tada pa nadalje, grade samo grobove. 27

[Red je odjednom nestao. Njegova imovina i bogatstva su konfiskovana, i činilo se da je prestao da postoji. Ipak, on je živeo, pod drugim imenima i upravljan od strane nepoznatih Glavešina, ot-krivajući sebe samo onima koji su prošli serije Stepene, koji su potvrdili sebe da su dostojni da im se poveriti opasna Tajna. Savremeni Redovi koji sebe nazivaju Templarima su preuzeli ime pri čemu nemaju ni senku od tog imena]. Naslednici Drevnih Sledbenika Rose-Croix, postepeno su napuštajući strogu i hijerarhijski uređe-nu Nauku njihovih Predaka u inicijaciji, postali su Mistična Sekta, sjedinjena sa mnogim Templarima, dogme obe ove su međusobno ispreplitane, pa sami veruju da su jedini čuvari tajni Jevanđelja po Svetom Jovanu, nalazeči u njegovim recitalima alegoričnu seriju pravih obreda za potpunu inicijaciju. U stvari, Inicirani su, u osamnaestom veku, smatrali da je njihovo vreme došlo; neki su našli novu Hijerarhiju, drugi su odbacili svaki autoritet i potisnuli sve vrhove Društvenog Poretka ispod nivoa

Jednakosti. Mistično značenje Ruže, kao Simbola, trebalo bi tražiti u Kabalističkim Komentarima u Canticles . 28

Ruža je Iniciranima bila živ i cvetajući simbol otkrovenja harmonije postojanja. Ona je bila simbol lepote, života, ljubavi i zadovoljstva. Flamelje u Knjizi o Jevrejinu Abrahamu prikazao hije-roglifski znak za izvršenje Velikog Rada. Takav je i ključ Romana de la Rose. Osvajanje Ruže je bio problem ustupljen Nauci kroz Inicijaciju, dok je Religija radila na pripremi i uspostavljanju opšte, potpune i konačne pobede Krsta. Jedinstvo Ruže i Krsta, je bio problem koji je zadat Visokim Inicijacijama; i, u stvari, pošto je Okultna filosofija bila Univerzalna Sinteza, morala je da objasni sve fenomene Postojanja. Religija, koja je posmatrana isključivo kao fiziološka činjenica, je otkrovenje i zadovoljenje potreba duša. Njeno postojanje je naučna činjenica; poricati je, jednako je poricanju samog čovečanstva. Sledbenici Rose-Croix su poštovali dominantnu, hijerarhijsku i otkrivenu religiju. Shodno tome, oni nisu mogli biti više neprijatelji Papstva od legitimnih Monarhija; i, ako su kovali zaveru protiv Papstva i Kraljeva, to je bilo stoga jer su ih smatrali otpadnicima od dužnosti i najvećim po-moćnicima anarhije. Šta je, u stvari, despot, duhovni ili telesni, nego samo krunisani anarhista? Jedan od veličanstvenih pentakla koji izražava ezoteriju i neizreciv deo Nauke, jeste Ruža Svetlosti u čijem je centru ljudski oblik koji širi svoje ruke, praveći oblik krsta. Komentari i studije su se namnožili oko DANTEOVE Božanske Komedije i još niko, koliko znamo, nije ukazao na njenu posebnu prirodu. Delo velikog Ghibellina je deklaracija rata protiv Papstva, sa bestidnim otkrovenjem Misterija. Epika Dantea su Johaniti i Gnostici, jedno bezoč-no iznošenje, poput onog Apokalipse, likova i brojeva iz Kabale prema Hrišćanskim dogmama, i tajna negacija svega apsolutnog u tim dogmama. Njegovo Putovanje kroz natprirodne svetove je ostvareno kao inicijacija u misterijama Eleuzisa i T(h)ebe. On beži iz te provalije Pakla kroz vrata na kojima je ispisana ta rečenica očaja, preokretanjem pozicije glave i nogu što će reći prihvatanjem direktno suprotnog od Katoličke dogme; i zatim se on uzdiže ka svetlosti, koristeći samog Đavola kao monstruozne lestvice. Faust se uzdiže na Nebo, sa nogom na glavi pokorenog Mefistofelesa. Pakao je neprelazan samo za one koji ne znaju kako da izađu iz njega. Mi se oslobađamo od njegovih veza odvažnošću. 29

y

y

Njegov Pakao je samo negativ Čistilišta. Njegovo Nebo je sastavljeno od serije kabalističkih krugova, razdvojenih krstovima, poput Pantakla Jezekilje. U centru tog krsta cveta ruža, i mi vidi-mo simbol Sledbenika Rose-Croix, prvi put javno protumačen i gotovo nedvosmisleno objašnjen. Prvi put protumačen - jer Guillaume de Lorris (francuski pisac, XIII vek, autor Roman de la Rose, napisao 4000 stihova, ali ga nije završio) koji je umro 1260. godine, pet godina pre Aligijerijove smrti, nije završio svoj Roman de la Rose koji je nastavio Chopinela, pola veka kasnije. Zapanjujuće je otkriće da su Roman de la Rose i Divina Commedia dve suprotne forme jednog te istog rada, inicijacije u nezavisnost duha, satira na račun svih postojećih institucija i jedna alegorična formula velike Tajne Društva Rose-Croix. y

Važno ispoljavanje Okultizma koincidira sa periodom pada Templara; budući da je Jean de Meung ili Chopinel (autor, pesnik koji je nastavio pisanje epske poeme Roman de la Rose nakon de Lorrisa) say

vremenik Dantea, bljesnuo tokom najboljih godina svog života na Dvoru Phillipe le Bela. Roman de la Rose je epika stare Francuske. To je knjiga dubokog smisla, pod oblikom lakoumnosti, otkrovenje kao i ono Apeleiusa, o Misterijama Okultizma. Ruže Flamela i ona Jean de Meunga, kao i ona Danteova, rasle su iz istog kalema. Svedenborgov sistem nije bio ništa drugo do Kabala, minus princip Hijerarhije. To je Hram, bez temelja i osnove. Cagliostro je bio posrednik Templarima i stoga je pisao Slobodnim zidarima u London da je došlo vreme da započne rad na obnavljanju Hrama Večnog. On je uveo u Masoneriju novi Ritual na-zvan Egipatski i trudio se da uskrsne misteriozno obožavanje Izide. Tri slova L P .*• D na pečatu, bila su prva slova reči Lilia pedibus destrue; korak pod stopalom Ljiljana [Francuske] i Masonska medalja iz šesnaestog i sedamnaestog veka je imala na sebi mač koji seče stablo ljiljana, a reči talem dabit ultio messem, znače: ovakvu žetvu, osveta će dati. 30

31

Loža, svečano otvorena pod okriljem Rousseau, fanatika iz Ženeve, postala je centar revolu-cionarnog pokreta u Francuskoj, i Vladar kraljevske krvi je krenuo tamo da se zavetuje na grobu Jacqua de Molai da će uništiti naslednike Philippe le Bela. Registrator Reda Templara potvrđuje da je Regent, Duc d’Orleans bio Veliki Majstor strašnog Tajnog Društva i da su njegovi naslednici bili Duc de Maine, Princ BourbonConde i Duc de Cosse-Brissac. Templari su se nagodili sa Kraljem; oni su ga spasili od besa Naroda, pa je narasli bes doneo katastrofu koja je pripremana vekovima; to je bilo gubilište koje je osveta Templara zahtevala. Tajni podstrekači Francuske Revolucije su se zakleli da zbace Tron i podignu Oltar na grobu Jacques de Molai. Kada je Luj XVI pogubljen, pola posla je bilo obavljeno; i od tada, Armija Templara je usme-rila sve svoje napore protiv Pape. Jacques de Molai i njegovi saradnici su možda bili mučenici, ali njihovi osvetnici su obeščastili sećanje na njih. Kraljevina je obnovljena na gubilištu Luja XVI, crkva je trijumfovala u potčinje-nosti Piju VI, odvela je zatvorenika u Valenciju da umre od iscrpljenosti i u tuzi, ali su i naslednici Drevnih Vitezova Hrama nestali, pobeđeni u svojoj pogubnoj pobedi.

MORAL IDOGMA KONZISTORIJUM (VEĆE)

1

Labarum je bio vojni znak u kome su izložena dva grčka slova od reči Hrist (XPI£TOZ ili XptaTO<;) — (x) i Ro. Prvi put je ovaj znak koristio Rimski Imperator Konstantin I. To je duhovna zastava, takođe, poput one nošene u procesijama po imenom sveti lavaro (To Ayto Aci(3apo) kao skup ranih državnih grčkih zastava, blagoslovenih od grčke Pravoslavne Crkve, pod kojima su se Grci ujedinili, pre započinjanja grčke revolucije i82i.g., protiv Otomanske Imperije koja je okupirala Grčku u to doba. Izvor: Encyclopedia of Freeemasonry, Albert. G. Mackey, Philadelphia, Moss & Co.; 1874; str. 365 i 427. 2

Pikti su bili grupa u kasnom gvozdenom dobu i pripadali su ranim srednjovekovnim Keltskim narodima koji su ži-veli na istoku i severu Škotske. Po nazivima mesta, u kojima su živeli, i kakva je bila njihova kultura, može se nazreti kroz geografsku rasprostanjenost broča, nazivu naselja i Pitskih kamenova. Njihovo postojanje je potvrđeno u zapisima još pre perioda Rimskih osvajanja Britanije, do X veka, od kada se smatra da su se oni izmešali sa Galima. Govorili su jezikom, sada više nepostoječim, za koji se smatra da je sličan onima sa juga Britanije. Smatra se da Pikti potiču od Kaledonaca, koje pominju rimski istoričari. 3

Ad. 1: Prvi kralj Engleske koji je započeo širenje engleske kraljevine. Poznat je kao Atlestan Slavni zbog njegove milo-stivosti i lepote. Zbog njegove rastuće snage i osvajanja potpisivao se kao Monarh cele Britanije, što je izazvalo uzbunu kod njegovih vladara na granicama i 937.g. Škoti, Velšani i Danesi su se udružili protiv njega. Izvor: A Shorter History OfEngland And Greater Britain; Arthur Lyon Cross, Richard Hudson; MacMillan, 1920; str. 33. Ad 2: Unuk velikog Alfreda uzdigao se na tron Engleske 924. godine, i umro je 940. Stare Konstitucije SZ ga opisuju kao velikog zaštitnika Masonerije. Jedan od njih, Roberts MS, štampan 1722. za koji se tvrdi da je star preko pet vekova, kaže: On je započeo gradnju mnogih Opatija, Manastira i drugih religioznih zdanja, zamaka i raznih utvrđenja za odbranu kraljevstva. Onje voleo Masone, više nego nje-gov otac; onje uveliko izučavao Geometriju ipozivaoje mnoge eksperte iz nauke iz drugih zemalja, kod sebe. On imje davao velike dozvole da drže godišnje skupštine i moć da isprave greške u navedenoj nauci; i sam kralj je sazvao Opštu Skupštinu svih Masona iz kraljevstva, u Jorku i tamoje proizveo mnoge Masone, i dao imje veliku dužnost da prate sve ovakve odredbe koje se

odnose na Masoneriju, i dao im je regulativu da se nje pridržavaju. Izvor: Encyclopedia of Freeemasonry, Albert. G. Mackey, Philadelphia, Moss & Co; 1874; str. 74. 4

Vitezovi Hospitaleri (poznati kao Suvereni Red Svetog Jovana iz Jerusalima sa Rodosa i sa Malte ili Malteški Vitezovi) su organizacija koja je započela kao bolnica u blizini Salerma, koja je osnovana u Jerusalimu, 1080. godine, da bi obezbedila negu za siromašne i bolesne hodočasnike u Svetoj Zemlji. Po osvajanju Jerusalima, 1099, tokom I Krstaškog pohoda, oni su postali Katolički milicijski red, sa zaduženjem da vode brigu i odbranu hodočasnika. Zbog gubitka teritorije, Red se pomerao prvo na Rodos, pa zatim na Maltu. Jzvor: Encyclopedia of Freeemasonry, Albert. G. Mackey, Philadelphia, Moss & Co; 1874; str. 220; 303; 350-351; 403; 407-416; 433-4345

Samuel Taylor Coleridge (1772 - 1834), Devonshire, je engleski pesnik, književni kritičar i filosof, koji je zajedno sa William Wordsworthom bio osnivač Romantizma u Engleskoj i član Lake Poets. Coleridge je napisao poemu koju je posve-tio svom prijatelju i kolegi Williamu Wordsworthu (pod naslovom 7o a Gentleman) iz koje je A. Pajk preuzeo strofu (zbirka Poems). Coleridge je bio član Kraljevskog Društva za Književnost. Njegovi poznatiji filosofski i drugi radovi su: Aids to Reflection (1825); The Constitution of Church and State. Posle njegove smrti objavljeni su sledeći radovi: Table Talk (1835); Confessions ofan Enquiring Spirit (1840); Letters and Anima Poetee (1895); Low ofNations... Izvor: A Short Biographical Dictionary ofEnglish Literature, John William Cousin; 1910.; str. 89-91. 6

Gaius Plinius Caecilius Secundus (61-112), poznat i kao Plinije Mlađi, ili Drugi, je bio pravnik, pisac, istoričar i ma-gistrator Trajana, u Starom Rimu. Obrazovao ga je njegov ujak, Plinije Stariji. Plinije Mlađi, bio je nežnog zdravlja i imao je običaj da piše veliki broj pisama, mnoga su sačuvana, kao i ova o kojima A. Pajk govori, napisana prijateljima, običnim ljudima. Ona se smatraju za važne istorijske izvore tog vremena. Pisma su uvek bila uzvišenog karaktera sa biranim rečima, uvek su obrađivala jednu stvar ili problem, i završavala se u epigramskom obliku. Pisao je svima. Od Kraljeva do običnih ljudi. Pisma Trajanu (vladao 98-117), jedini su izvor za odnose između provincijalnih oblasti i centralne vlasti. Bilo je dosta imitatora njegovog oblika pisanja, kasnije, Symmachus, Apollinaris Sidoniug, Ratherius od Verone. Izvor: Encydopedia Britannica, XI Ed; vol. 21; str. 844. 7

Long Parliament je ime za parlament kojim je upravljao Charles 1,1640, posle rata Biskupa. Ime potiče iz Statuta kojim je utvrđeno da parlament može biti raspušten samo uz saglasnost svih članova. Članovi se nisu dugo složili, pa je raspušten tek posle engleskog građanskog rata 1660. Izvor: Encyclopedia of World History; 2008, by Marsha E. Ackermann; The First Global Age 1450. to 1750, Vol. III, str. 94-97. 8

Saturnalia, dolazi od reči Saturn. Kao i Volcanus, božanstva koja su bila zaštitnici poljoprivrede su takođe bila Saturnus, Consus i Ops. Saturnus ili Saeturnus je bio bog setve. Nakon ozime setve započinjale su saturnalije, slavljene u čast Saturna od 17. do 21. ili 23. decembra, sa bogatim trpezama, razmenom poklona i oslobađanjem robova njihovih uobičajenih duž-nosti. Voštane sveče su obavezno bile među poklonima, simbolizujući novi početak uvećanja svetlosti, sa nadom da će zasađena semena

uspeti. Drevno Svetilište i Hram Saturna, koji je izgradio Tarquinius Superbus, bio je smešten na uzvišici koja je vodila od Foruma do Kapitola. (Pajk ovime želi da ukaže, kroz poređenje, da je glavna ideja Francuza bila kratko-trajna socijalna revolucija u kojoj su vlast, uvaženost i oprost, prelazili na kratko onima u podređenoj poziciji. Izabran je Papa Budala, Vladar Nereda, Biskup Budalko... nazivali su ga Praznik Magaraca i sl. U tom smislu su naslednici Rimskih Saturnalija). Izvor: Greek and Roman Mythology, Karl Pomeeoy Hakeington and Hekbeet Gushing Tolman, Shewell and Sanboen, Boston-New York-Chicago; 1897; str. 152-153. 9

Acherion, reka u Thesprotia, Epir, Grčka, za koju se smatralo da je veza sa donjim svetom, jer je tekla kroz mračne ka-njone i ponirala ispod površine zemlje više puta. Bila je glavna reka u Tartarusu Hadu i račvala se u Stiks i Kokitus. Aheron je bio sin Heliosa i Gee ili Demetre. Reka je dobila ime po njemu, jer je vodom iz nje osvežio Titana u borbi sa Zevsom. Kod kasnijih pisaca njegovo ime je bilo pojam za označavanje celog donjeg sveta. Detalje je opisao Platon u Phaedu. Izvor: Dictionary ofGreek and Roman Biography and Mythology; VVilliam Smith; ed. John Murray; Vol. I; London; 1853; str. 9. 10

Bio je Srednjovekovni Engleski vitez poreklom iz Radbourne Hall, Derbyshire. Chandosje bio blizak prijatelj Edvarda, Crnog Princa, i jedan od osnivača Reda Podvezice 1348. g.. Chandos je bio plemić po poreklu, bez titule. Istoričar Froissart ga opisuje kao mudrog i punog veština, kao vojnog stratega koji je bio mozak tri najveće engleske pobede u Stogodišnjem ratu: Bitke kod Crecy, kod Poitiers i Auraya. Njegova smrt u jednoj čarki (1369) ožaljena je na obe strane. Izvori: A Genealogical and Heraldic History the landed gentry: by John Burke. vol. I. London: Henry Colburn, publisher, 1837. str. 7; i Storiesfrom Froissart; Barry St. Leger, vol I; William Clowes, 1832. g.; str. 55-67; 147-149; 154-155. 11

Falkland, Lucius Gary, Vikont (1610-1643). Dvoranin, vojnik i naučnik. Postao plemić u 1633. g. Kao član Dugog Parlamenta Engleske (bio je Rojalista) suprotstavio se diktatorskoj vlasti Lauda i Strafforda, ali je ostao dobri Anglikanac. Kada su Puritanci (suprotna strana u sukobu partija) osvojili vlast, on je podneo ostavku. Poslednji njegov pokušaj da bi se izbegao građanski rat, prihvatio je da bude Državni Sekretar Čarlsa I (1642. godine). Do konačnog tragičnog sukoba je ipak došlo, on je ostao lojalan Kralju, i zna se da je u Bici kod Newbarry-ija pronađen mrtav. Pisao je poeme i teološke rasprave tj. Discourses of Infallibility. Izvor: Dictionary ofWorld Biography, Barry Jones; E-book; 2013. 12

Tancred (1075-1112) (Tancred of Hauteville) bio je vođa Normana u prvom Krstaškom ratu. Kasnije je postao Princ Galileje, i regent Antiokije. U Konstantinopolju je bio pod pritiskom da položi zakletvu Vizantinskom Caru Aleksiusu I Komnenu, sa obavezom da će vratiti svu preuzetu zemlju Vizantiji. Iako ostale vođe nisu nameravale da poštuju svoje zave-te, Tancred je odbio da je položi. Tokom napada na Jerusalim, 1099. godine, on je zajedno sa Gastonom IV iz Bearna, tvrdio da je bio prvi Krstaš koji je ušao u Jerusalim 15. jula. Kada je grad osvojen, Tancred je dao svoj barjak grupi građana koji su pobegli na krov Hrama Kralja Solomona. Ovo je trebalo da im obezbedi sigurnost ali svi su bili pobijeni, masakrirani, Autor Gesta Francorum (Dela Franaka) beleže da kada je Tancred saznao za ovo, da je bio užasno besan. Kada je Kraljevina Jerusalima uspostavljena, Tancred je postao Princ Galileje. Izvor: Encyclopedia ofthe medieval world, Edward D. English; Facts On File, Inc.; 2005; str. 440; 537.

13

Baldassare Castiglione (1478-1529), kont Casatico, Italijanski dvorjanin, diplomata, vojnik i ugledni renesansni pisac. Papa Urbino ga je postavio za Ambasadora Rima. Imao je brojna prijateljstva, s umetnicima (Rafael) i piscima. Rafael mu je napravio portret koji se danas nalazi u Luvru. Papa Klement VII je sumnjao da je Castiglione negovao posebno prijateljstvo sa španskim imperatorom: smatrao je da je on morao da obavesti Svetu Stolicu o namerama Čarlsa V, jer je njegova dužnost bila da istraži šta Španija namerava protiv Večnog Grada. Castiglione je odgovorio Papi i Valdesu, u dva posebna čuvena pisma, iz Burgosa. U pismu Papi (od 10. decembra 1527), imamo je hrabrosti ili drskosti da kritikuje politiku Vatikana, tvrdeći da su njegove kontradiktornosti, nekonzistentnost i neodlučnost isprovocirale Čarlsa V da napadne. Van svih očekivanja Castiglione je primio Papino izvinjenje, a imperator ga je nagradio dajući mu biskupiju u Avili. Umro je u Toledu 1529. Posle njegove smrti napravljen mu je spomenik u svetilištu Svete Marije de la Gracije. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI Ed; Vol. 5; str. 474. 14

Strofa je preuzeta iz zbirke: Poems, Elizabeth Barrett Browning: Lady Geraldine’s Courtship: str. 352; N. Y; James Mille; 1862; Vol. I; str. 364. 15

Važan kulturni i poslovni centar (luka) u Čileu, vrlo trusna oblast. 16

Thomas Sydenham (1624-1689) engleski lekar, osnivač kliničke medicine i epidemiologije. Rođen u Dorsetu, u boga-toj porodici. Oksfordski student. Postao je neprikosnoven autoritet u medicini Engleske pod nazivom Engleski Hipocrat. Među njegovim otkričima je i pronalazak tzv. Sydenhamova horeja, poznata i kao St. Vitus Dance, nekontrolisana drhtavi-ca i Crvena groznica. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 17

Edward Jenner je bio engleski lekar i naučnik (rođen 1749. g) u Berkeley, Gloucestershire, koji je napravio vakcinu protiv malih boginja. Bio je treće dete sveštenika, zaljubljen u svoje rodno mesto gde je proveo najveći deo života. Za njega se govorilo da je otac imunologije i da je svojim radom spasio više života nego rad bilo kog drugog čoveka. Član Kraljevskog Društva. Umro je 1823. Izvor: The life ofEdward Jenner, Vol. I.; John Baron; London: Henry Colburn, 1838. 18

Thanjavur, ranije Tanjore, grad koji je centar oblasti Thanjavur na jugu Indije u državi Tamil Nadu. 19

Tekst, strofa, preuzeta je iz Frasers Magazine for Town and Country, Vol. IV, No XXIII; avg. 1831. jan. 1832; London; 1831. g; iz pesme The Spirit of Pestilence; str. 593-5. 20

Žuta groznica, istorijski poznata kao žuta kuga, je akutna virusna bolest. Najčešći simptomi su

temperatura, jeza, mučnina, mišični bolovi-posebno u leđima i glavobolja. Posle pet dana nastaje poboljšanje, Kod nekih, posle nekoliko dana poboljšanja, nastaju pogoršanja, temperatura, stomačni bolovi, oštećenje jetre i koža postaje žuta, uz moguće probleme sa krvarenjem i problemima sa bubrezima. Tek 1927. godine virus je izolovan, a Max Theiler je pronašao vakcinu. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 21

Siloam (Hebrejski: Shiloah ili Shiloh; Arapski: Silwan) je drevno mesto istočno od Jerusalima u blizini Sihvana, južno od Drevnog Grada. Prema Hebrejskoj Bibliji, Siloam je bio izgrađen oko zmijolikogkamena, Zoheleth, gde je Adonijah odr-žavao svoje praznike u doba Solomona. U Novom Zavetu, toranj Siloama pominje Isus Hrist kao jedan od dva primera gde je iznenadna smrt pala na ljude koji nisu zaslužili da umru i koji nisu ničim doprineli svojoj smrti. [Luka 13:1- Isaija 8:6.]. Takođe, u tom mestu izgrađen je bazen za vodu u VII veku p.n.e. a vodom iz tog bazena, Hrist je slepom čoveku povratio vid. U istom mestu iskopan je tunel koji je, zbog morfologije tla, morao da se kopa sa dve strane - i nepogrešivo precizno je spojen (dužine oko 530 m!). Oko 400-460. g. carica Evdokija je izgradila crkvu kao pomen na čuda Novog zaveta: Jovan, Gl.: 9:7-12. Izvor: Encyclopedia Judaica, Sec. Ed; 2007; Vol. XVIII; str. 477; i Smith’ s Bible Dictionary William Smith; 1884; str. 693. 22

Anti-Masonska Partija (takođe nazivana i Antimasonski Pokret) bila je prva treća partija u SAD. Ona je žestoko napala Masone. Nastala je kao zasnovana na samo jednom programu koji je pretio da ona postane najveća partija. Iako je postojala samo deset godina unela je važne inovacije u ambijent američke politike, kao što su izborni skupovi i usvajanje partijske platforme ili programa. Anti-masonska Partija je osnovana u Njujorku u 1828.g.. Bili su protivnici Slobodnog zidarstva, sa ubeđenjem da je to nepošteno i elitističko tajno društvo koje pokušava da vlada zemljom suprotno republikan-skim principima. Ovi protivnici su se okupili da osnuju političku stranku posle afere sa Morganom, jer su bili sigurni da su Masoni njega ubili. Ova ključna epizoda misterioznog nestanka Morgana 1826. (rođenog 1774-1826?), Slobodnog zidara iz Batavije, Njujork, koji je postao nezadovoljan svojom Ložom i koji je nameravao da napiše knjigu sa detaljnim otkrivanjem tajni Slobodnog zidarstva. U septembru 1826., Morgan je iznenada nestao. Štampa je uradila svoje i stvorena je nezapamće-na afera, mada su znatno kasnije novinari iz Njujorka objavili da su ga videli u L. Americi, da se tamo iznenada preselio i da se bavi poljoprivredom, ali vest, posle svega, nije bila interesantna. Albert G. Mackey, u Enciklopediji Slobodnog zidarstva kaže: Cilj ovepartije bioje da se uguši Masonska Institucija kao subverzivna dobroj vladavini, ali stvaran ciljje bilo političko veličanje Anti-Masonskih vođa koji su koristili opoziciju Slobodnom zidarstvu samo kao odskočnu dasku za njihovo lično napredovanje ka vlasti. Isti komentar se nalazi i u izvoru: Izvor: The Princeton Encyclopedia ofAmerican Political History; Richard R. John, Ira I Katznelson, Jack N. Rakove, Julian E. Zelizer 2010; Vol. I; str. 39-40« 23

Photius. Kaže se, da je biskup Michael iz Synnada, pre njegovog rođenja, prorekao da će on biti Patrijarh i da će napraviti toliko zla da je bolje da ne bude rođen. Njegov otac je želeo da ga ubije kao i njegova majka, ali je biskup rekao: Vi ne možete promeniti ono što je od. Boga dato. Pazite na sebe. Njegova majka je usnila da će roditi demona. Kada je on rođen, iguman manastira Maksimine ga je krstio i dao mu ime Photius (Prosvetljeni), rekavši: Možda će se gnev Boga skinuti sa njega. Photius iz Konstantinopolja (oko 815-897), je glavni akter velike šizme između Istočne i Zapadne crkve. Pošto je prethodno držao

visoke položaje na Vizantijskom dvoru bio je postavljen za Patrijarha u Konstantinopolju, ume-sto Patrijarha Ignatiusa, koji je ubrzo bio proteran zbog zahteva da se isprave poroci Bardasa, regenta mladog imperatora, Michael Drunkarda. Nicholas I je proglasio njegov izbor neregularnim, ali Photius je odbio njegov autoritet i osvetio se ekskomunikacijom Pape i Latina, navodeći kao glavni razlog da su oni dodali filioque u Veru (filioque-Lat, kao dodatak: / Sin, što je bio problematičan izraz u Hrišćanstvu u VIII veku. p.p.). Posle smrti Michaela III Photius je smenjen i proteran, a Ignatius je ponovo uspostavio Patrijaršiju. Photius je, međutim, uspeo, dodvoravanjem novom Imperatoru Basilu I, da organizuje jaku struju koja je posle smrti Ignatiusa zahtevala njegovo vraćanje na tron. Papa (Jovan VIII) je prihvatio, razrešio ga svih njegovih kritika i priznao ga za Patrijarha. Photius je odmah obnovio stare sporove i na Sinodu, održanom u Sv. Sofiji (879), ubedio je papu da ga vrati, gde je on ponovio sve svoje optužbe protiv Latina, posebno naglašavajući opa-snost od filioque. Ponovo je ekskomuniciran po dolasku Lea VI na tron, kada je bio smenjen i poslat u egzil, gde je i umro. Izvor: The New Catholic Dictionary, Conde B. Pallen, PHD, John J. Wynne, S. J, N. Y. 1929; str. 758-759. 24

Sveštenici Bakoa ili kako su ga Grci zvali - Dionizije, pošto su posvetili sebe arhitekturi, uspostavili su, oko 1000 godine p.n.e, bratstvo graditelja u Maloj Aziji koje su drevni pisci nazvali Bratstvo Dionizijevih arhitekata i ovom društvu je data ekskluzivna privilegija za podizanje hramova i drugih javnih zdanja. Izvor: Encyclopedia of Freemasonry, Albert. Galatin Mackey; ed. 1874.; Vol. 1; str. 222. 25

Nemački kamenoresci Srednjeg veka. Oni su svoju prvobitnu Ložu u Strasburgu smatrali prestonicom Zanata, pod imenom Haupt-Hutte ili Velikom Ložom. Izvor: Ibid. str. 333. 26

Doktrina i disciplina, upravljanje i sveštenička služba Presbiterijanaca nastale su iz učenja Kalvina, u Ženevi, i bile su veoma rano prihvačene u Engleskoj i Škotskoj. Prezbiterianizam je, u širem smislu reči, sistem crkvene vlade sa predstav-ničkim skupom zvanim prezbiterija, naspram vladi biskupa (episkopski sistem). Prezbiterianizam je praksa koja postoji u brojnim Hrišćanskim zemljama i prevladava u Reformisanim delovima Protestantskog Zapadnog Hrišćanstva. Teorijski, ne postoji biskup u Prezbiterianizmu; međutim, neke grupe imaju svog biskupa. Njihova posebnost je službovanje starijih: oni nisu sveštenstvo ali učestvuju u lokalnim pastoralnim stvarima i procesima odlučivanja na svim nivoima. Neke nji-hove crkve su ušle u zajednicu s drugim crkvama kao što su Kongregacionalisti, Anglikanci i Metodisti. Izvor: A Catholic Dictionary Containing Some Account of the Doctrine, Discipline, Rites..\ William E. Addis and Thomas Arnold; Sixth Edition. N.Y; 1887; str. 686-687. 27

Doktrina Kadoš sistema je da progoni Viteza Templara od Philipa Lepog Francuske i Pape Clementa V koliko god su ovi bili surovi i okrvavljeni u svojim delima, nisu ugasili Red, jer je on nastavio da postoji pod oblikom Slobodnog zidarstva. Tako, drevni Templari su moderni Kadoši, a graditelje Hrama Solomona je sada zamenio Jaques de Molay-om, mučeničkim Velikim Majstorom Templara; ubice koje su predstavljene s kraljem Francuske, Papom i Naffodei su potkazi-vači protiv Reda; ili se ponekad kaže da su trojica potkazivača, Squin de Florian, Noffodei i Priora od Montefauqona. Izvor: Encydopedia of Freemasonry, A.G. Mackey; 1874; str. 392-393. 28

Canticle (latinski canticulum, deminutiv od canticum, pesma) je himna po tekstu iz Biblije, bez Psalma, koje se pevaju u Katoličkoj liturgiji. Među najpoznatijima su Nunc dimittis (Po Luki, Gl. 2:29); Benedicite omnia opera (Daniel Gl. 3:57); Magnificant (Luka Gl. 1:46); i Benedictus Dominus Deus Israel (Luka Gl. 1:68). U širem smislu, pojam se odnosi i na pesme koje nisu iz Biblije kao što je Te Deum. Izvor: An Encyclopedia ofReligion; Vergilius Ferm N. Y., 1943; str. 121. 29

Guelph i Ghibelline su bile frakcije koji su podržavale Papu ili Svetu Rimsku Imperiju (respektivno), u Centralnoj i Severnoj Italiji. Tokom XII i XIII veka, razlaz između ove dve strane je imao posebno važan aspekt na interne politike ita-lijanskih gradova-država. Borba za moć između Papstva i Svete Rimske Imperije je nastala sa sukobom u 1075. g- i završio se sa Concordat ofWorms 1122. g.. Podela između Guelph i Ghibelline u Italiji, opstala je sve do XV veka. Izvor: Religious Encyclopaedia: Dictionary OfBiblical, Historical, Doctrinal And Practical Theology. Philip SchafF; 1833; Vol. II, str. 918. 30

Kont Alessandro di Cagliostro ili Giuseppe Balsamo (Sicilija, 1743-1795), najveći masonski šarlatan svih vremena, put-nik i okultista. Na Malti je bio iniciran u Suvereni Vojni Red Viteza Malte. Bavio se hemijom, alhemijom, proučavao Kabalu i magiju. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 31

U heraldici fleur-de-lis je simbol na oznakama kraljevske vojske Francuske. Izvor: Webster s New Universal Dictionary ofEnglish Language, Webster Edition 1977, str. 1048.

31°, VELIKIINSPEKTOR, VITEZ INKVIZITOR

SLUŠATI STRPLJIVO, ODMERITI S MEROM I BEZ STRASTI I ODLUČITI NEPRISTRASNO - tO SU glavne duŽ-nosti Sudije. Nakon pouka koje si do sada dobio, ne moram dalje da ih proširujem. Uvek ćeš biti jasno podsećan na njih detaljima Oltara i dekoracijom Tribunala. Sveta Biblija će te podsećati na tvoju obavezu; i da, dok ti sudiš ovde dole, tebi će biti suđeno tamo gore (Mateja Gl. 7:1,2.) od Jednog koji ne mora da iznosi, poput nekog zemaljskog sudije, tužnoj potrebi zaključivanja 0 motivima, namerama, i razlozima čoveka [iz kojih se sastoje, uglavnom, svi zločini], iz često nesigurnih i nepouzdanih svedočenja o njegovim delima i rečima; kao što ljudi u mrklom mraku napipavaju svoj put, sa ispruženim rukama pred sobom; več, pred Kojima svaka misao, osećaj, impuls i namera svake duše koja sada postoji, ili su ikada postojale, ili će ikada biti na zemlji, će, i uvek će biti, kroz ceo beskraj trajanja večnosti, prisutan i vidljiv. Tebi kao Masonu, dobro su ti poznati Ugaonik i Šestar, Visak i Libela. Na tebi je, kao Sudiji, da ti oni prenose poštenje, nepristrasnost, pažljivo razmatranje činjenica i okolnosti, tačnost u presudi i jednakost u odluci prema svima. Kao Sudija, trebalo bi da obaviš posao pošteno, i samo pošteno. Poput hrama uzdignutog sa viskom, ti se ne smeš naginjati ni na jednu stranu. Poput zgrade koja je u pravilnom kvadratu i nivelisana libelom, moraš biti čvrst i nepokolebljiv u svojim ubeđenjima u pravo i pravdu. Poput kruga napravljenog šestarom, moraš biti iskren. Na vagi pravde, moraš da izmeriš činjenice i sam zakon, ne smeš da staviš na jedan tas lično prijateljstvo ili ličnu nesimpatiju, ni strah, ni naklonost; i, kada više nema nade za preinačenje, ti moraš nemilosrdno da presečeš mačem pravde.

Poseban i glavni simbol ovog Stepena je Tetraktil Pitagore, okačen na Istoku, odakle obično sija sveta reč ili slovo, kao on, predstavljajuči Božanstvo. Njegovih devet spoljnih tačaka formiraju trougao, glavni simbol u Masoneriji, koji ima mnoga značenja koja su tebi, u najvećem delu, poznata. Njegove tri strane nama predstavljaju tri glavna atributa Božanstva koje je kreiralo, i sada, kao i uvek, podržava, drži i vodi Univerzum u njegovom večnom kretanju; tri podržava Masonski Hram, koji je sami po sebi jedan simbol Univerzuma - Mudrost ili Beskonačna Božanska Inteligencija, Snaga ili Moć, Beskonačna Božanska Volja i Lepota ili Beskonačna Božanska Harmonija, Večni Zakon, delovanjem iz kojeg beskonačan broja sunaca i svetova uvek isijavaju napred, u svojim be-skonačnim revolucijama, bez sudara ili sukoba, u Beskonačnosti kosmosa, a promene i kretanja su zakon svih kreiranih postojanja. Nas, kao Masonske sudije, trougao, kao geometrijski oblik, nalikuje na Piramide, čvrsto usa-đene kao večno brdo i pravilno usklađene sa četiri strane sveta, otporne na sve napade čoveka i vremena, koje nas uče da stojimo čvrsto kao ona, kada su naša stopala oslonjena na čvrstu istinu. Ona sadrži mnoštvo geometrijskih figura, i sve imaju dubok značaj za Masone. Trostruki tro-ugao je posebno svet, jer je oduvek bio, kod svih naroda, simbol Božanstva. Produžavanjem svih spoljnih linija Heksagona koji ih, takođe, sadrži, dobijamo šest manjih trouglova čije osnove seku jedna drugu u centralnoj tački Tetraktisa, koji je i sam uvek simbol generativne moći Univerzuma, Sunca, Brame, Ozirisa, Apolona, Bela i Samog Božanstva. Time, takođe, mi formiramo dvanaest manjih trouglova, tri

puta tri, koji sačinjavaju sam Tetraktis. Odustajem od navođenja svih geometrijskih likova koji se mogu naći u njemu, ali jedan nikako ne sme proći nezapažen. Heksagon O sam po sebi, nejasno nam prikazuje kocku koja se ne vidi na prvi pogled, i zato je on pravi simbol te vere u nevidljivim stvarima (N. Z, Jevrejima; Gl. 11:1) koja je najvažnija za spasenje. Prvi, savršeno čvrst, podseća nas na kubni kamen mukotrpnog rada i na onaj koji je sačuvao Enok i koji nas uči pravdi, tačnosti i postojanosti. Beskonačno deljenje trougla poučava o beskonačnosti Univerzuma, vremena i prostora i o Božanstvu, kao i linije koje, razilazeći se iz zajedničkog centra, stalno uvećavaju svoju razdaljinu jedna od druge kada se produžuju do beskonačnosti. Kao što one mogu biti beskonačne po broju, tako su i atributi Božanstva beskonačni; i kako one proizilaze iz jednog centra i projektovane su u prostoru, tako je i ceo Univerzum emanirao iz Boga. Zapamti takođe, moj Brate, da imaš i druge dužnosti koje moraš da obavljaš, pored ove Sudijske. Ti moraš pažljivo da istražuješ i proučavaš rad potčinjenih Tela u Masoneriji. Ti moraš da pratiš da se broj primalaca viših Stepena nepotrebno ne uvećava; da nepodobne ličnosti budu pažljivo isključene iz članstva, i da u njihovom unutrašnjem životu i razgovorima, Masoni nose potvrdu izuzetnosti naše doktrine i neizmernu vrednost same institucije. Ti moraš da ispitaš, takođe, svoje srce i ponašanje i da pažljivo paziš na sebe, da ne skreneš van linije pravca. Ako poseduješ zlovolju i ljubomoru, ako si preterano neosetljiv na tolerantnost i trpeljivost, i grub prema ljubaznom ponašanju, ako otvaraš široko svoje srce nekom, i zatvaraš vrata srca prema drugima, vreme ti je da središ svoj vlastiti hram ili u suprotnom, uzaludno nosiš ime i oznake Masona, jer još nisi odeven Masonskom prirodom. Svuda u svetu postoji prirodni zakon, to jest, stalan oblik delovanja koji se čini da pripada pri-rodi stvari i uređenju Univerzuma. Ova činjenica je univerzalna. U različitim oblastima, taj oblik delovanja nazivamo drugačijim imenima, kao zakon Materije, zakon Svesti, zakon Morala i slič-no. Pod njim podrazumevamo određeni oblik delovanja koji pripada materijalnim, mentalnim ili moralnim silama, oblik s kojim one obično deluju i u kojima je njihov ideal - da uvek tako deluju. Idealne zakone materije znamo samo iz činjenice da su oni uvek važeči. Za nas, stvarna poslušnost je jedini dokaz idealnog pravila; jer, u odnosu na ponašanje materijalnog sveta, ideal i stvarno su isto. Zakone materije razumemo posmatranjem i iskustveno. Pre iskustva o činjenici, nijedan čovek ne može da predvidi da će telo koje pada prema zemlji, uvek padati šesnaest stopa u prvoj sekundi, dvaput toliko u narednoj, četiri puta u trećoj i šesnaest puta u četvrtoj. Ni jedan način akcije u našoj svesti, ne očekuje ovakvo pravilo akcije u spoljnom svetu. Isto važi i za sve zakone materije. Idealan zakon je poznat, jer je on činjenica. Zakon je čvrst. On mora biti ispoštovan, bez oklevanja. Ni u zakonima kristalizacije, zakonima proporcije u hemijskim kombinacijama, niti u bilo kojem dru-gom zakonu Prirode, ne postoje prostori za odstupanje ili neposlušnost. Samo prvobitna volja Boga deluje u materijalnom svetu i nema sekundarne konačne volje. Nema izuzetaka u velikom opštem zakonu Privlačenja ili kohezije, koji vezuje atom za atom u telu Točkare vidljive samo uz pomoć mikroskopa. Krug po krug, sistem po sistem, stvara se jedin-stvo sveta stvari i objedinjava se ovaj svet sistema, u Univerzumu. Na početku, čini se da su postojali izuzeci u ovom zakonu odbijanja elektriciteta, kao i u rastu i dekompoziciji; ali vremenom, utvrđeno je da su svi ovi bili posebni slučajevi jednog velikog zakona privlačenja, koji deluje na različite načine. 1

Različitost efekata tog zakona, na početku, iznenađuje čula; ali na kraju, jedinstvo uzroka zapanjuje

obrazovani um. Posmatrano u odnosu na ovaj svet, zemljotres nije ništa drugo nego na-prslina koja se otvara na šetalištu u parku po suvom danu u Leto. Sunđer je porozan, poseduje male prostore između čvrstih delova; solarni sistem je samo još više porozan, jer ima veće prostore izme-đu orbita; Univerzum još više, sa još većim prostorima između sistema, koji su tako mali, u poređe-nju sa beskonačnošću prostora, isto kao oni koji su između atoma koji sačinjavaju masu najmanjih nevidljivih organizama, vidljivih samo mikroskopom, koji u milionima plivaju u kapi slane vode. Isto privlačenje održava zajedno mikroskopske organizme, sunđere, sistem i Univerzum. Sve čestice materije u tom Univerzumu povezane su jedne sa drugima i sa svim drugim česticama; i privlače-nje-kohezija, njihova je zajednička veza. U duhovnom svetu, svetu ljudske svesti, postoji takođe, zakon, jedan idealan oblik duhovne sile čoveka. Zakon Pravde je isto toliko univerzalan koliko i zakon Privlačenja, iako smo veoma malo sposobni da uskladimo sa njim sve pojave Prirode. Ševa ima ista prava, po našem shvatanju, da živi i peva, da seče okolni vazduh kako joj drago, isto koliko i soko može da maše svojim snažnim krilima na Letnjem suncu; pa ipak, soko se baca i proždire bezazlenu ševu, kao što ona proždire crva, kao što i crv proždire sitne organizme; i, koliko mi znamo, nigde nema, ni u jednom budućem stanju postojanja životinja, ikakve nadoknade za ovu očiglednu nepravdu. Među pčelama, jedna vlada, dok druge slušaju - neke rade, dok su druge slobodne. Kod mrava, vojnici se hrane radom radnika. Lav leži u zasedi i proždire antilopu koja ima isto tako pravo da živi koliko i on. Kod ljudi, neki uprav-ljaju, neki služe, kapital zapoveda a rad izvršava, i jedna vrsta, nadmoćna u intelektu, predaje sebe snazi druge koja je slabija; i još, pri tome, za sve ovo, niko ne optužuje pravdu Boga. Nema sumnje da su sve te različite pojave u skladu s jednim velikim zakonom pravde; i, jedina poteškoća je što mi ne razumemo, niti možemo da razumemo taj zakon. Veoma je lako da neki sanjalački i vizionarski teoretičar kaže da je najočiglednija nepravda to što lav proždire jelena i što orao iskida i pojede carića. Problem je, međutim, što mi ne znamo ni jedan drugi način, u skladu s planom, ustrojstvom i organima koje je Bog njima dao, kako lav i orao, uopšte, uspevaju da žive. Naša mala mera pravde nije Božja mera. Njegova pravda ne zahteva od nas da olakšavamo milioni-ma onih koji tegobno rade na svim poslovima, da emancipujemo kmeta ili roba koji su nesposobni da budu oslobođeni svakog nadzora. Nema sumnje, ispod svih malih mehurića koji su - životi, želje, volje i planovi dvesta miliona ili više ljudskih bića na ovoj zemlji (jer oni jesu mehurići, na osnovu prostora i vremena koje zauzimaju u ovom velikom i večnom moru čovečanstva), ispod svih njih, bez sumnje, počiva jedna i uvek ista sila koju oni oblikuju, u ovaj ili neki drugi poseban oblik; i svima upravlja isto očinsko Proviđenje, održavajući večnu brigu nad malim i velikim, i stvarajući različite efekte kroz Jedinstvo Sile. Sasvim je ispravno reći da je pravda ustav ili osnovni zakon moralnog Univerzuma, zakon do-brog, pravilo koje upravlja svim ljudima (kao i svim živim stvorenjima), u svim njihovim moralnim odnosima. Svi ljudski, pa i ostali poslovi, moraju biti njen subjekt i vrhovni zakon; i ono što je dobro, slaže se sa njom i stoji, dok ono što je pogrešno sukobljava se s njom i pada. Probiem je što mi uzdi-žemo svoja saznanja o tome šta je pravo i pravedno u zakonu pravde, i insistiramo da bi Bog trebao da to prihvati kao Svoj zakon; umesto da težimo da naučimo, kroz posmatranje i odraz, šta jeste Njegov zakon i zatim da verujemo da će taj zakon biti usklađen s Njegovom beskonačnom pravdom, bilo da se slaže s našim ograničenim saznanjima i pravdom, ili da se ne slaže. Mi smo previše mudri (po sopstvenom shvatanju), i uvek težimo da uvedemo svoja vlastita mala saznanja u Univerzalni Zakon Boga. Veoma je teško čoveku da dokaže (čak i uz njegov lični ponos), da je za njega ispravno ili pra-vedno da

potčini konja ili vola svojoj potrebi, dajući im, za uzvrat, samo hranu koju je Bog raspro-stro za njih, u svim zelenim dolinama i savanama sveta; ili, kako je ispravno da ubijemo i pojedemo bezazlenog jelena koji pase zeleno bilje, pupoljke i mlado lišće i pije tekuću vodu koju je Bog dao svima; ili da nastrada nežna golubica, nevini srndać ili brojna druga živa bića koja, sa tako velikim poverenjem, prihvataju našu zaštitu. Isto tako, veoma je teško dokazati da je ispravno to što neko može, svojim intelektom ili bogatstvom da naćini nečije snažne ruke njegovim slugom, za dnevnicu ili za golo preživljavanje. Razumeti ovaj univerzalni zakon pravde je jedna stvar, a pokušati da nešto premerimo svojim kratkim metrom, i da to nazvovemo Božjim zakonom pravde, jeste druga. Veliki opšti generalni plan i sistem, i veliki generalni zakon donet od Boga, stalno stvaraju ono što je za naša ograničena saznanja pogrešno i nepravedno, što je do sada čovek bio u stanju da objasni, na svoje zadovoljstvo, samo kroz hipotezu narednog postojanja u kojem će sve nejednakosti i nepravde iz ovog života biti ispravljene i nadoknađene. Po našem poimanju pravde, vrlo je nepravedno da dete bude ojađeno za ceo život deformitetima ili organskim bolestima, kao posledica poroka njihovih očeva; pa ipak, to je deo univerzalnog zakona. Drevni su govorili da je dete kažnjeno za grehe svog oca. Mi kažemo da su ti deformiteti ili organske bolesti posledica očevih poroka; ali kada se odnosi na pitanje pravde ili nepravde, to je samo zamena reči. Veoma je lako postaviti širok, generalni princip, ugraditi u njega našu vlastitu ideju o tome šta je apsolutna pravda i insistirati da sve bude usklađeno s njim i reći: sve Ijudske aktivnosti moraju biti podređene tom vrhovnom zakonu; ono štoje ispravno slaže se s njim, ostaje, a ono štoje suprotno njemu, otpada i odbacujese. Lične veze, prijateljstva ilipatriotizam, sve mora bitipotčinjeno ovoj univerzalnojgravitacijiprema večnom pravu. Problem je što ovaj Univerzum potreba - stvoren od Boga, s neprekidnim nizom uzroka i posledica i života koji se rađa iz smrti, tog neprekidnog smenjivanja i nagomilane okrutnosti, neće biti usaglašen ni sa jednim takvim apsolutnim principom ili proi-zvoljnom teorijom, bez obzira na to kojim zvučnim rečima i sjajnim frazama može biti otelotvoren ili uspostavljen. Nepraktična pravila u moralu su uvek štetna; jer, svi ljudi ne uspevaju da se usaglase s njima, ona pretvaraju prave vrline u zamišljene prekršaje protiv donetog zakona. Pravda između čoveka i čoveka i između čoveka i životinje (koja je niža od njega), jeste ta koja, u skladu sa datim odnosima od Boga (koji postoje između njih i svih postojećih okolnosti koje ih okružuju), je dobro pripremlje-na i prigodna da se primenjuje, kako sa stanovišta opšteg, tako i sa stanovišta pojedinačnog interesa. Ona nije teorijski princip sa kojim sami odnosi koje je Bog odredio nama, treba da budu proverava-ni, potvrđeni ili odbačeni. Bog je napravio ovaj veliki sistem Univerzuma i uveo je opšte zakone za upravljanje njim. Ti zakoni okružuju sve što je živo, sa moćnom mrežom potreba. Čini nam se da je On kreirao tigra s takvim organima da ne može da pase travu, već da mora da jede meso ili da gladuje. On je stvorio čoveka, takođe, mesožderom; i neke od najmanjih ptica su iste kao i tigar. U svakom našem koraku, u svakom našem dahu, dolazi do uništavanja mnoštva životnog postojanja koja, bez obzira na to koliko su mala, živa su stvorenja isto kao i mi. On je stvorio obavezu podele rada u čovečanstvu, intelektual-nog i moralnog. On je stvorio potrebu različitih odnosa društva i zavisnosti, poslušnosti i upravljanja. Ono što je tako postalo neophodno, ne može da bude nepravedno; jer, ako bi to bilo tako, onda bi Bog, veliki Zakonodavac, Sam bio nepravedan. Ukloniti zlo je legalizacija nepravde i pogrešnog pod lažnim izgovorom potrebe. Iz svih veza života izrastaju dužnosti - koje su sasvim prirodne i nesporne, kao što lišće raste na drvetu. Ako imamo pravo, kreirano po Božjem zakonu potrebe, da ubijemo jagnje da bismo

jeli i živeli, mi nemamo pravo da ga pri tome mučimo, jer to nije potrebno. Mi imamo pravo da živimo, ako možemo dobro, pravilnom primenom našeg intelekta i da iznajmi-mo ili kupimo radnu snagu radnika da oru našu zemlju, da kopaju u našim rudnicima, da obavljaju težak rad u našim radionicama; ali nemamo pravo da ih iscrpljujemo i plaćamo ispod vrednosti. Ne samo da je istina da možemo da naučimo moralni zakon pravde, zakon ispravnog, kroz iskustvo i pronicljivost; već time što nam je Bog dao moralnu sposobnost, našu svest, koja je sposob-na da spoznaje ovaj zakon direktno i trenutno, kroz njegovo intuitivno opažanje; istina je i da čovek ima, u svojoj prirodi, ugrađeno pravilo ponašanja koje je više od svega, koje je nešto najviše do čega je dostigao, - jedan ideala prirode koji sramoti njegovu stvarnu istoriju; zato što je čovek uvek bio sklon da stvara potrebu svoju sopstvenu i potrebu, potrebu društva, kao izgovor za nepravdu. Ali, to saznanje se ne sme predaleko odgurnuti predaleko, jer - ako zamenimo tu idealnost za stvarnost, tada je podjednako pravo da mi imamo u sebi jedno idealno pravilo za sebe kao ispravno i kao po-grešno, do kojeg ni Sam Bog nikada, u Svom upravljanju svetom, nije došao i koga On (možemo to reći ponizno) krši svakog dana. Mi nevolimo tigra i vuka zbog grabežljivosti i ljubavi prema krvi koje su u njihovoj prirodi; mi se bunimo protiv zakona kojim su iskrivljeni udovi i oboleli organizmi dece plodovi poroka njihovih očeva; mi čak i mislimo da Svemoćni i Sveznajući Bog sigurno nije dozvolio bol, siromaštvo i robovanje; naš ideal pravde je daleko uzvišeniji od stvarnosti Boga. On je dobar, kao što je sve ostalo dobro. On nam je dao taj moralni osećaj za mudre i korisne ciljeve. Mi ih prihvatamo kao važan dokaz za sklonost ka uzvišenosti ljudske prirode da ljudi mogu da održe ideju koja je tako uzdignuta; i da bi trebalo da težimo da je postignemo, onoliko koliko možemo, u skladu sa odnosima koje je On stvorio i u okolnostima koje nas okružuju i drže u zatočeništvu. Ako ispravno koristimo tu sposobnost svesti, ako je primenjujemo na postojeće odnose i uslo-ve, ako nju razvijemo kao i sve njene srodne moći i time izvedemo dužnosti koje, izvan tih odnosa i tih okolnosti, i ograničene i odgovarajuće kroz njih, nastaju i postaju obavezne za nas - tada shva-tamo pravdu, zakon o ispravnom, božansko pravilo ponašanja za ljudski život. Ali, ukoliko hoćemo da definišemo i ustanovimo način delovanja koji pripada beskrajno savršenoj prirodi Boga i time uspostavimo neko idealno pravilo koje je van svakog ljudskog domašaja, mi ubrzo počinjemo da prosuđujemo i proklinjemo Njegov rad i odnose koji su Njega usrećili da, u Njegovoj beskrajnoj mudrosti, kreira. Osećaj pravde pripada ljudskoj prirodi i deo je nje. Ljudi nalaze duboko, stalno i instinktivno oduševljenje u pravdi, ne samo u spoljnim efektima, već i u unutrašnjem uzroku. I, u svojoj prirodi, vole taj zakon ispravnog, to razumno ponašanje, tu pravdu, dubokom i postojanom ljubavlju. Pravda je stvar svesti i odgovara njoj onoliko koliko svetlost prija oku, a istina umu. Pravda održava pravedne odnose između ljudi. Ona održava ravnotežu između naroda, između čoveka i njegove porodice, plemena i rase, tako da se njegova apsolutna prava i njihova ne mešaju, pa se ni njihovi najviši interesi nikada ne sukobljavaju, kao što ni večni interesi jednog, ne pokazuju neprijateljstvo prema svima, ili prema bilo kom drugom. U ovo moramo verovati, ako verujemo da je Bog nepristrasan. Moramo delovati pravedno prema svima i zahtevati to isto od svih; to je opšti ljudski dug, opšti ljudski zahtev. Ali, možemo u velikoj meri da grešimo u definisanju šta je ta pravda. Privremeni interesi i ono što je u ljudskom shvatanju ispravno u čoveku, često se mešaju i sukobljavaju. Životni interesi pojedinaca često se sukobljavaju sa trajnim interesima i dobrobiti druš-tva, i može se učiniti da je prirodno pravo jedne klase ili rase, u suprotnosti sa pravom neke druge. Nije tačno ako kažemo da jedan čovek, bez obzira na to kolikoje nevazan, ne sme biti žrtvovan za

nekogdrugog, ma koliko da je taj drugi veliki za većinu, ili za sve Ijude. To nije samo zabluda, več je največa opasnost. Često pojedinac ili više njih moraju biti žrtvovani, u pravom smislu te reči, radi interesa većine. To je samo ugodna zabluda za sebične; jer ako oni ne mogu, po zakonu ili po pravdi da budu žrtvovani za opšte dobro, tada njihova zemlja nema prava da zahteva od njih samožrtvovanje; i budala je onaj koji položi život ili žrtvuje imovinu ili samo svoj luksuz, da bi obezbedio sigurnost ili napredak svojoj zemlji. Prema takvoj doktrini, Curtius je bio budala a Leonida idiot; i umreti za nečiju zemlju nije više lepo i slavno, već goli apsurd. Tada ne bi trebalo tražiti da običan vojnik bude proboden mačem ili bajonetom koji bi, inače, oduzeo život velikom komandantu od čije sudbine zavisi sloboda zemlje i dobrobit miliona koji još nisu rođeni. 2

Naprotiv, sigurno je da potreba vlada u svim čovekovim aktivnostima i da interes, pa čak i život jednog čoveka, moraju često biti žrtvovani u interesu blagostanja njegove zemlje. Uvek neko mora da predvodi izgubljenu nadu - misionari moraju da idu među divljake, stavljajući svoj život na kocku; lekar mora da se izloži zarazi za dobrobit drugih; mornar koji se spasao sa zapaljenog broda, mora da napusti i krhki čamac usred širokog okeana i skoči u hladnu vodu, ako se životi putnika mogu spasiti samo njegovim žrtvovanjem; kapetan mora čvrsto da stoji za kormilom i pusti da pla-menovi progutaju i njegov život da bi obezbedio opštu sigurnost onih koje ukleti brod nosi. Većina ljudi uvek traži da zna šta je pravedno. Cela, ogromna mašinerija koja sačinjava Državu, ceo svet Država, sa stanovišta naroda je pokušaj organizovanja, ne one idealne pravde koja pronalazi mane u Božjim zapovestima, već one praktične pravde koja se može postići u stvarnoj organizaciji sveta. Beznačajna i široko rasprostranjena građanska mašinerija koja stvara zakon i sudove, sa svim svojim službenicima i insturmentarijumom, za čovečanstvo je samo napor da se svedu na praksu teorije ispravnog. Ustavi se donose da bi se uspostavila pravda; odluke sudova se objavljuju da bi nam pomogle da mudrije prosudimo u budućim vremenima. Narod teži da okupi što više pravednih ljudi u Državne organe, da bi oni mogli da ugrade u statute njihov ukupan osećaj za ono što je pošteno. Narod želi da zakon bude otelotvorena pravda, sprovođena bez strasti. Čak i u najdivljijim vremeni-ma postojala je divlja narodna pravda, ali uvek pomešana sa strašću i sprovođena u mržnji, jer, pravda dobija sirov oblik sa sirovim ljudima, a postaje manje izmešana s mržnjom i strašću u više civilizova-noj zajednici. Svaka progresivna Država vrši reviziju svojih statuta i revolucionarizuje svoje ustave s vremena na vreme, tražeći da priđe bliže vrhunskoj mogućoj praktičnoj pravdi i poštenju i ponekad, sledeći teoretičare i sanjalice u njihovom obožavanju idealnog, unošenjem pozitivnih principa teorij-skog poštenja u zakone, stvarajući praktično nepravdu i zatim ide unazad po svojim koracima. U literaturi ljudi uvek traže praktičnu pravdu i želju da vrlina ima svoju vlastitu nagradu, a porok svoju primerenu kaznu. Ljudi su uvek na strani pravde i humanosti. Većina ima ideal pravde, koji je bolji od onoga koji ih okružuje, pravedniji zakon, jer zakon je uvek nesavršen, čak i ne dostiže do vrhovnih praktičnih stepena savršenstva. Ni jedan čovek nije tako pravedan kao što je njegova sopstvena ideja o mogućoj i izvodljivoj pravdi. Njegove strasti i njegove potrebe uvek ga navedu da potone ispod svojih ideala. Idealna pravda, koju ljudi oduvek traže i kojoj teže da se uzdignu, jeste istina, ali ona neće biti ostvarena u ovom svetu. Ipak, mi se njoj moramo što više približiti, do nivoa njene praktičnosti, kao što bi trebalo i prema idealu demokratije koja sada tečepred očima poštenih i religioznih Ijud, - pravičnija od Platonove Republike ili T. Morove Utopije, ili zlatnog doba mitskih sečanja ! samo vodeći računa da, u težnji da ostvarimo nemogući ideal i uzdignemo se do njega, ne zapostavimo da shvatimo i držimo se čvrsto stvarno mogućeg. Ciljati na najbolje, a biti zadovoljan najboljim mogućim, istinska je mudrost. Insistirati na apsolutnom poštenju i izbaciti iz kalkulacije važan i svekontrolišući eiement potrebe, ludost je običnog sanjara. 3

U svetu naseljenom ljudima s telima, i obavezno s telesnim potrebama i životinjskim strastima, nikada neće doći vreme kada će nestati obavezne oskudice, ugnjetavanje, zavisnost, strah od čove-ka, strah od Boga, osim Ljubavi. Ove ne mogu da nastanu dokle god postoje niski intelekti, slabost prema niskim porocima, nehaj, bezobzirnost, gadna najezda zaraze, rat i glad, zemljotres i vulkan, da to moranje potreba uzrokuje da čovek ima potrebu, da služi, pati, i da se plaši. Ali, još uvek se lemeš pravde vuče kroz polja sveta, iskorenjujući divlje biljke. Mi uvek nalazimo stalne i pravedne pobede poštenja. Nepravde Engleske su je koštale gubitka Amerike, najsjajnijeg dragulja u njenoj kruni. Napoleonove nepravde su ga više približile zemlji nego snegovi Rusije i odvele ga u progonstvo na zabranjenu stenu, da tamo uvene i umre. Njegov život je upozorenje koje traži od čovečanstva da bude pravedno. Mi intuitivno razumemo šta je pravda, bolje nego što možemo da je objasnimo. Šta je ona u da-tom slučaju, zavisi u velikoj meri od okolnosti, a te njene definicije su u potpunosti varljive. Često će biti nepravda prema društvu ono što bi, zbog nepostojanja razumevanja, bilo proglašeno pravednim za pojedinca. Opšta pravila za ljudska prava za ovo, ili za ono, uvek su manjkava: neretko će biti vrlo nepošteno prema samom pojedincu uraditi za njega ono što bi, za opšta pravila, teoretičari rekli da je njegovo pravo i zasluga. Drugima bi trebalo da radimo ono što bismo, pod istim okolnostima, morali da želimo i da imamo pravo da želimo, da oni rade nama. Postoje mnogi slučajevi, oni se stalno događaju, u kojima jedan čovek mora da vodi više računa o sebi nego o drugom, kao kada se dvojica bore za posedovanje daske koja će spasiti jednog, ali koja ne može nositi obojicu; ili gde napadnuti može da spase svoj sopstveni život samo ubijanjem svog protivnika. Dakle, taj mora više da voli sigurnost svoje zemlje nego živote njenih neprijatelja i ponekad, da bi je obezbedio, nju i njene nevine građane. General koji se povlači može da sruši most iza sebe, da odloži rušenje i spase veći deo trupa armije, mada on time predaje odred, bataljon ili čak deo svojih vlastitih snaga, sigurnoj propasti. Ovo nisu odstupanja od pravde mada, u nekim slučajevima kada ranjavanje ili smrt pojedinca znače bezbednost za mnoge, kada se interes jednog pojedinca, klase ili rase, zanemari u odnosu na opštu, to može da razori nekoj sanjalici ideal vladavine pravde. Ali, svako odstupanje od stvarne, praktične pravde, bez sumnje se kod nepravednog čoveka pokazuje kao nepotreban gubitak i, uz sve to, gubitak se ne iznosi u javnosti. Nepravdu, prema javnosti ili pojedincu, kao i svaki drugi greh i pogrešno, neizbežno prate njene posledice. Sebični, grabežljivi, nehumani, lažno pravedni, nemilo-srdni poslodavci i surovi gospodari zgađeni su velikom popularnom milosrdnom dušom, dok dobri i milosrdni gospodari, velikodušni poslodavci, darežljivi, humani i pravedni, imaju dobro mišljenje 0 svim ljudima, tako da zavidnost surovih gospodara prema onim milosrdnim poslodavcima, po-staje pohvala njihovim vrlinama. Ljudi poštuju sve one koji ustaju pred istinom i poštenjem i koji se nikad ne povlače. Svet gradi spomenike svojim patriotama. Četiri velika državnika, poštovaoci poštenja, simbolizovana su u kamenu i oni gledaju s visine zakonodavce Francuske dok prolaze holovima zakona, kao nemi oratori da kažu koliko nacije vole pravdu. Tako obožavamo mermerne crte lica onih poštenih sudija, Jaya i Marshala, koji gledaju tako mirno na uzavrele Klupe Vrhovnog Suda Sjedinjenih Država! Kakav spomenik je izgradio Vašington u srcu Amerike i celog sveta, ne stoga što je sanjao o neprimenljivoj idealnoj pravdi, več njegovom stalnom borbom da praktično bude pravedna! Ali, sama potreba, i največe dobro za največi broj ljudi, mogu legitimno da se umešaju u oblast nadmočne, apsolutne i idealne pravde. Vlada ne sme da potpomaže jake na štetu slabih, ne sme da štiti

kapitaliste, a da oporezuje radnike. Močan ne bi smeo da traži monopol za razvoj i uživanje; državnici ne treba da se koriste lukavstvom i dnevnim smicalicama, več svešču i poštenjem: pravda ne sme biti zaboravljena u sagledavanju interesa, a politički moral prenebregnut u političkoj ekono-miji; ne bi trebalo da imamo nacionalno domačinstvo umesto nacionalne organizacije na osnovama prava. Možemo dobro da razlikujemo apstraktno pravo od mnogih stvari, jer svako takvo pitanje ima mnogo različitih strana. Samo nekolicina ljudi ih sve vidi, a mnogi samo jednu. Ali, svi lako uočavamo surovost, nepoštenje, nehumanost, pristrasnost, podvale, prevare, kroz njihove ružne i poznate crte lica i da bismo ih znali, mrzeli i prezirali, ne moramo da sedimo u Sudu Grešaka i Žalbi da bismo preispitali i preokrenuli Božje Proviđenje. Naravno, postoje velika zla civilizacije u ovim danima i brojna pitanja čovečanstva su dugo od-lagana i ostavljana po strani. Grozni aspekt pauperizma, poniženja i poroka u našim gradovima, go-vore nam svojom rečitom tišinom ili neartikulisanim mrmljanjem da bogati, moćni i intelektualci, ne obavljaju svoju dužnost prema siromašnima, nemoćnima i neobrazovanima, i da svaka nesrećna žena koja živi, samo Nebo zna kako, šije košulje za šest penija svaku, potvrđuje nepravdu i nehuma-nost čoveka. Postoji i surovost prema robovima i još gora surovost prema životinjama, gde je svaka od tih sramotnija za njenog izvršioca i podjednako nedozvoljena zakonskim odnosima upravljanja 1 zavisnosti, koje su bile zadovoljstvo Bogu da ih stvori. Napisana je rečenica protiv svega što je nepravedno, napisana je od Boga u prirodi čoveka i u prirodi Univerzuma, jer je ona u prirodi Beskonačnog Boga. Pouzdanost u naše sposobnosti, sigur-nost u naša ubeđenja, to je pravda po sebi; živeti u poslušnosti, to je pravda prema čoveku. Pogrešno, zaista nikad nije uspešno. Korist iz nepravde je gubitak, njeno izvršenje je patnja. Nepravednost često, čini se, napreduje ali njen uspeh su poraz i sramota. Posle nekog vremena, dan obračuna uvek dolazi, kako naciji tako i pojedincu. Hulja vara samog sebe. Gulikoža, izgladnjujući telo svog brata, izgladnjuje i svoju dušu i na samrti će se naježiti na svoje veliko imanje nepravde, siromašan, go i ja-dan. Ko izbegava dužnost gubi korist. Površna osuda često pada, utemeljena pravda - nikada. Neka čovek pokuša da voli nepošteno i čini pogrešno, to izjeda kamen, a ne hleb, brzi korak pravde je za njim, prati ga nečujnim korakom, a njene gvozdene ruke su oko njegovog vrata. Ni jedan čovek ne može da je izbegne, koliko ni sebe. Pravda je anđeo Boga koji leti od Istoka do Zapada i tamo gde se natkrile njena široka krila, ona donosi savet od Boga i hrani čovečanstvo anđeoskim hlebom. Mi ne možemo da razumemo moralni Univerzum. Luk mu je dugačak, a naše oči dosežu samo donekle; ne možemo da izračunamo krivu i upotpunimo sliku vidom, ali možemo da ga predvidi-mo svešću i mi sigurno znamo da se on savija prema pravdi. Pravda neće pasti, mada se poročnost pokazuje snažnom i ima na svojoj strani Armije i Tronove moći, bogate i slavne sveta, dok je siro-mašan čovek stišnjen u očaju. Pravda neće pasti i izumreti iz sveta čoveka, niti će ono što je stvarno pogrešno i suprotno Božjem stvarnom zakonu pravde, predstaviti da postoji. Moć, Mudrost i Pravda Boga su na strani svake poštene misli i ne mogu da ne uspeju, ništa manje nego da Sam Bog može da umre. U ljudskim poslovima, Božja pravda mora da deluje u ljudskim uslovima. Ljudi su instrumen-ti Božjih principa; naša moralnost je instrument Njegove pravde koja, nerazumljiva nama, našoj suženoj viziji se čini kao da često stvara nepravdu, zbog čega se istovremeno može čuti i neljudski smeh tiranina. Pravda je pravilo ponašanja, zapisano u prirodi čovečanstva. Mi možemo, u našim dnevnim životima, u kući, polju ili prodavnici, u kancelariji ili na sudu, pomoći u pripremi puta za dobrobit pravde koja je spora, i mi ćemo se prikloniti nadi da se ona sigurno približava. Sva pravda koju ostvarimo i razvijemo, ona će

nas blagosloviti ovde i tamo gore, i na našoj samrti mi ćemo je pridodati zajedničkoj gomili čovečanstva. I, svaki Mason koji, zadovoljan da uradi ono što je mogu-će i izvodljivo, radi i ojačava pravdu, može da pomogne u produbljivanju kanala ljudske moralnosti u kojem Božja pravda teče; i da tako ruine zla, koje sada koče i ometaju tok, mogu što pre da budu zbrisane i odnete nezadrživom plimom Svemoguće Pravde. Trudimo se, moj Brate, u ovome, kao i u svemu drugome da uvek izvršavamo dužnost dobrog Masona i dobrog čoveka.

32°, UZVISENI PRINC KRALJEVSKE TAJNE

[Majstor Kraljevske tajne] Okultna nauka drevnih magija bila je sakrivena pod senkama Drevnih Misterija: ona je bila otkrivana na pogrešan način ili, bolje rečeno, izobličena od Gnostika. Nju su nasluči-vali kroz nejasnost koju su prekrivali navodni zločini Templara i, ona je nađena sakrivena u enigmama koje izgledaju neprobojno, u obredima Najviše Masonerije. Magizam je bio Nauka Abrahama i Orfeja, Konfučija i Zoroastera. On je bio dogma Nauke koja je bila urezana na kamenim pločicama Hanocha i Trismegistusa . Mojsije je njega pročistio 4

5

i ponovo sakrio, jer to je značenje reči prekriti. On ga je prekrio novim velom kada je napravio od Svete Kabale ekskluzivno nasleđe naroda Izraela i neprobojnu Tajnu njegovih sveštenika. Tebanske i Eleuzijske Misterije su sačuvale među narodima neke simbole o njima, več izmenjene, a misteriozni ključ za njih je bio izgubljen među instrumentima stalnorastučeg sujeverja. Jerusalim, ubistvima njegovih proroka i vrlo

čestim prostituisanjem s lažnim bogovima Sirijaca i Vavilonaca, vremenom je izgubio Svetu Reč koju je Prorok objavio Magijima kroz osveštanu Zvezdu Inicijacije koja je došla da ukloni iznošeni veo starog Hrama s namerom da da Crkvi novo tkivo legendi i simbola, koji se još uvek, i zauvek, skrivaju od Profanih i da bi se zauvek ta istina sačuvala samo za Izabrane. To je bilo sečanje na taj naučni i religiozni Apsolut, na tu doktrinu koja je izražena u jednoj reči, iz te Reči, konačno, koja je naizmenično gubljena i ponovo nalažena i koja je prenošena Izabranima u svim Drevnim Inicijacijama. To je bilo isto ono sećanje koje je sačuvano, moguće već oskrnav-ljeno u slavnom Redu Templara koje je, takođe, postojalo kod svih tajnih udruženja, Rose Croix Iluminata i Hermetičke Masonerije, i bilo uzrok njihovih neobičnih rituala, njihovih znakova manje ili više neoriginalnih i iznad svega, njihova zajednička posvećenost, i njihova moć. y

Gnostici su bili razlog da Hrišćani zabrane Gnose i zvanično Svetilište je zatvoreno za visoke Inicijacije. Hijerarhija Znanja je tako bila kompromitovana nasiljem uzurpirajućeg neznanja, i ra-sulo Svetilišta se preslikalo na Državu, jer uvek, voljno ili nevoljno, Kralja su podržavali Sveštenici i to je recept iz večnih Božanskih Svetilišta da Moć na Zemlji, da bi obezbedila sebi trajnost, mora da dobije od sveštenika osveštanje i njihovu moć. Hermetička Nauka, u ranom hrišćanskom periodu, može se, negovana i od Gebera, Alfarabiusa i drugih Arapa, izučavana od Glavešina Templara i otelotvorena u određenim simbolima viših Stepena Slobodnog zidarstva, tačno definisati kao Kabala u aktivnom delovanju, ili Magija Radova. Ona isto tako ima tri Stepena - religiozni, filosofski i fizičku realizaciju. 6

Njeno religiozno prisustvo je trajna osnova za pravu Imperiju i pravo Sveštenstvo koje vlada u oblasti ljudskog intelekta: njeno filosofsko razumevanje je uspostavljanje apsolutne Doktrine, po-znate u svim vremenima kao Sveta Doktrina, o kojoj Plutarh, u Raspravi de Iside et Osirde govori naširoko i misteriozno i da Hijerarhijske instrukcije treba da obezbede neprekidan niz Sledbenika među Iniciranima. Njeno fizičko prisustvo su otkriće i primena, u Mikrokozmi, ili Malom Svetu, kreativni zakon koji neprekidno naseljava veliki Univerzum. Izmeri ugao Kreacije i pomnoži taj prostor u proporcionalnoj progresiji i cela Beskonačnost će umnožiti svoje krugove ispunjene univerzumima koji će preći u proporcionalne segmente između idealnih i razvučenih krakova tvog Šestara. Zamislimo da, iz bilo koje tačke Beskonačnosti iznad tebe ruka drži drugi Šestar ili Ugaonik, linije Nebeskog trougla će obavezno se će obavezno seči one Šestara Nauke, da bi nastala Misteriozna Zvezda Solomona. Sve naučno moguće hipoteze su poslednji zraci sumraka znanja ili njegove poslednje senke. Vera počinje tamo gde iscrpljeni Razum tone. Iznad ljudskog Razuma je Božanski Razum, našoj slabosti velika Apsurdnost, Beskonačni Apsurd koji nas zbunjuje i u koji mi verujemo. Za Majstora, Šestar Vere je iznad. Ugaonika Razuma, ali oba su nad Svetim Knjigama i zajedno sačinjavaju oblik Plamene Zvezde Istine. Sve oči ne vide isto. Čak i vidljiva kreacija nije, za sve one koji je gledaju, istog oblika i iste boje. Naš mozakje knjiga koja je odštampana iznutra i spolja, i oba zapisa su, kod svih ljudi, manje ili više, izmešana ili nejasna. Prvobitno predanje tog jedinog otkrovenja je, pod imenom Kabala, sačuvalo Sveštenstvo Izraela. Kabalistička doktrina, koja je takođe bila dogma Magija i Hermesa, sadržana je u Sepher Yetzirah,

Zoharu i Talmudu. Prema toj doktrini Apsolutni je Biće u kojem Jeste Svet, Svet koji je iskaz i izraz postojanja i života. Magija je ono što jeste; ona je, po sebi, kao matematika, jer je egzaktna i apsolutna nauka o Prirodi i njenim zakonima. Magija je nauka Drevnih Magija. I Hrišćanska religija koja je nametnula tišinu lažljivim sveti-lištima, i dokrajčila prestiž lažnih Bogova, sama obožava te Magije koji su došli s Istoka, predvođeni Zvezdom, da ispoštuju Spasitelja sveta u Njegovoj kolevci. Predanje, takođe, ovim Magijima daje titulu Kraljeva jer inicijacija u Magizam predstavlja pra-vo kraljevsko poreklo i to stoga što je velika umetnost Magija nazvana od svih Sledbenika Kraljevska Umetnost, ili Sveta Oblast ili Carstvo, Sanctum Regnum. Zvezda koja ih je vodila je ista ona Plamena Zvezda čiji prikaz nalazimo u svim inicijacijama. Za Alhemiste ona je znak Suštine; za Magije Velika Arkana; za Kabaliste Sveti Pentagram. Izučavanje ovog Pentagrama je sigurno vodilo Magije do znanja Novog Imena koje je trebalo da uzdigne sebe iznad svih imena i navede da sva bića budu sposobna da u verovanju saviju kolena. Magijsko objedinjuje u istu nauku sve ono što Filosofija može da ima i što je izvesno i sve ono što je u Religiji Nepogrešivo i Večno. Ono savršeno i sigurno izmiruje te parove pojmova koji se na prvi pogled čine tako suprotnim jedan drugom: vera i razum, nauku i veru, autoritet i slobodu. Ona pruža ljudskom umu jedan instrument filosofske i religiozne izvesnosti, tačne kao što je matematika, računanje kao kod same nepogrešive matematike. Postoji jedan Apsolut u stvarima Inteligencije i Vere. Vrhovni Razum nije dopustio da sjaj ljud-skog razumevanja pokoleba čoveka u opasnosti. Postoji nepobitna različitost, nepogrešiv metod po-znavanja tih različitosti, i njihovom spoznajom, oni koji su ih prihvatili kao pravilo, mogu da daju svojoj volji suverenu snagu koja će ih učiniti gospodarima nad svim inferiornim stvarima i svim inferiornim duhovima, što će reći, načiniće ih Arbitrima i Kraljevima Sveta. Nauka ima svoje noći i svoja jutra, jer ona daje intelektualnom svetu život koji ima uređene to-kove i faze napretka. Ona je sa Istinama, kao i sa svetlosnim zracima: ništa od onoga što je skriveno se ne gubi, ali ništa od onoga što je otkriveno takođe nije apsolutno novo. Bog je sa zadovoljstvom dao Nauci, koja je odraz Njegove Slave, Pečat Njegove Večnosti. Ne u knjigama Filosofa, već u religioznim simbolima Drevnih, moramo da tražimo tragove Nauke i ponovo da otkrivamo Misterije Znanja. Sveštenici Egipta su znali, bolje nego što mi sada znamo, zakone o kretanjima i o životu. Oni su znali kako da umanje ili da povećaju akciju - reak-cijom, i unapred su predviđali ostvarivanje tih posledica, uzroka od kojih su one zavisile. Stubovi Setha, Enoka, Solomona i Herkulesa, simbolizovali su u predanju Magija ovaj univerzalni zakon Ravnoteže; i Nauka o Ravnoteži ili uravnoteženju Sila je vodila Inicirane ka toj univerzalnoj gravi-taciji oko centra Života, Toplote i Svetlosti. Tales i Pitagora su naučili u Svetilištima Egipta da se Zemlja okreće oko Sunca, ali nisu ni pokušavali da to bude opšte znanje, jer da su to uradili bilo bi neophodno otkriti jednu od velikih Tajni Hrama, taj dvostruki zakon privlačenja i radijacije ili o privlačenju i odbijanju, o mirovanju i kretanju, koji su

princip Kreacije i stalni uzrok života. Ovu istinu je ismejao Hrišćanin Lactantius , jer je znatno kasnije traženo od Papskog Rima da bude potvrđena kao lažna, uz progon. 7

I filosofi su razmišljali dok su Sveštenici, bez odgovora njima ili čak uz osmehivanja na njihove greške pisali onim Hijeroglifima kojima su stvorene sve dogme i sva poezija i tajne o istini. Kada je Istina dospela u svet, Zvezda Znanja je savetovala Magije o njoj, i oni su pohitali da obožavaju Bebu koja stvara Budućnost. Kroz Inteligenciju o Hijerarhiji i pokazanu poslušnost, po-jedinac ostvaruje Inicijaciju. Ako Vladari imaju Božansko Pravo da upravljaju, pravi Inicirani će sa zadovoljstvom to prihvatiti. Ortodoksna predanja su preneta iz Haldeje, preko Abrahama. Ona su vladala u Egiptu u vre-me Josefa, zajedno sa znanjem o Pravom Bogu. Mojsije je izneo Ortodoksnost iz Egipta i preko Tajnog Predanja Kabale mi nalazimo celokupnu Teologiju, savršenu, jedinstvenu, poput one koja je u Hrišćanstvu najveća i najbolje objašnjena od Očeva i Doktora, celu u konzistentnosti i harmoniji koja do sada nije data svetu da je razume. Zohar, koji je Ključ Svetih Knjiga otvara, takođe, sve dubi-ne i svetlost, sve nejasnoće Drevnih Mitologija i Nauka prvobitno skrivenih u Svetilištima. Istina je da Tajna tog Ključa mora biti poznata da bi se omogućilo nekom da ga koristi i da je čak najoštrijem umu, neiniciranom u ovim Tajnama, Zohar apsolutno nerazumljiv i gotovo nečitljiv. Tajna Okultnih Nauka je ona o samoj Prirodi, Tajna o stvaranju Anđela i Svetova, o Svemoći Boga. Ti treba da budeš poput Elohima, da poznaješ i dobro i zlo, rekla je Zmija iz Postanja, i Trojica od Znanja, postali su Trojica od Smrti (Postanje; Gl. 3:5). Šest hiljada godina Mučenici Znanja su mučno radili i umirali u podnožju tog drveta, koje opet može postati Drvo Života. Apsolutnog, neuspešno traženog od nerazumnih, našli su Mudraci, on je Istina, Stvarnost i Razum univerzalne ravnoteže. Ravnoteža je Harmonija koja rezultira iz analogije Suprotnosti. Sve do sada, Čovečanstvo se trudilo da stoji na jednoj nozi, ponekad na prvoj, ponekad na drugoj. Civilizacija se uzdizala i nestajala, bilo kroz anarhično ludilo Despotizma, bilo kroz despotsku anarhiju Pobune. Organizovati Anarhiju je problem koji imaju revolucionari, i koji če večno morati da rešavaju. To je Sizifov kamen koji če uvek padati nazad, na njih. Da bi postojali makar na tren, oni su, i uvek če biti, sa nesrečom primorani da improvizuju despotizam bez drugog razloga postojanja osim potre-be, i koja je, posledično, nasilna i slepa kao i Potreba. Mi bežimo od harmonične monarhije Razuma da bismo pali pod suludu diktaturu Gluposti. Ponekad su sujeverni entuzijazmi, ponekad jadne kalkulacije instinkta materijalista, odvodi-le narode na pogrešnu stranu, i Bog je na kraju podsticao svet na verovanje u Razum i razumna Verovanja. Imali smo dovoljno proroka bez filosofije, i filosofa bez religije; slepe vernike i skeptike koji liče jedni na druge i daleko su koliko jedan, toliko i drugi, od večnog spasenja.

U haosu univerzalne sumnje i u sukobu Razuma i Vere, veliki ljudi i Proroci su bili samo slabi i bolesni umetnici koji su tražili savršeni ideal dobrog, po cenu uništenja njihovih razuma i života. Živeti samo u nadi da če biti krunisani, oni su prvi koji bi trebalo da urade ono što Pitagora, na tako dirljiv način, zabranjuje u njegovim zadivljujučim Simbolima - da izlome krune i izgaze ih nogama. Svetlost je ravnoteža Senke i Jasnosti. Kretanje je ravnoteža Inercije i Aktivnosti. Vlast je ravnoteža Slobode i Moči. Mudrost je ravnoteža u Mislima koje su blistanje i zraci Intelekta. Vrlina je ravnoteža u Osečanjima. Lepota je harmoničan odnos u oblicima. Lepi životi su oni koji su uredni, a veličanstvenost Prirode je algebra lepote i sjaja. Sve što je pravilno je lepo, sve što je lepo, mora da bude pravilno. U stvari, Ništa ne postoji, nema prazne Praznine u Univerzumu. Iz gornje ili spoljnje površine naše atmosfere do površine Sunca i do površine planeta i dalekih zvezda, u raznim pravcima, Nauka je stotinama godina zamišljala da postoji prost, ništavan, prazan prostor. Upoređujući ograniče-no znanje s beskonačnim, filosofi znaju malo više od majmuna! U celom tom praznom prostoru Nauka ima svoje noći i svoja jutra, jer ona daje intelektualnom svetu život koji ima uređene to-kove i faze napretka. Ona je sa Istinama, kao i sa svetlosnim zracima: ništa od onoga što je skriveno se ne gubi, ali ništa od onoga što je otkriveno takođe nije apsolutno novo. Bog je sa zadovoljstvom dao Nauci, koja je odraz Njegove Slave, Pečat Njegove Večnosti. Ne u knjigama Filosofa, već u religioznim simbolima Drevnih, moramo da tražimo tragove Nauke i ponovo da otkrivamo Misterije Znanja. Sveštenici Egipta su znali, bolje nego što mi sada znamo, zakone o kretanjima i o životu. Oni su znali kako da umanje ili da povećaju akciju - reak-cijom, i unapred su predviđali ostvarivanje tih posledica, uzroka od kojih su one zavisile. Stubovi Setha, Enoka, Solomona i Herkulesa, simbolizovali su u predanju Magija ovaj univerzalni zakon Ravnoteže; i Nauka o Ravnoteži ili uravnoteženju Sila je vodila Inicirane ka toj univerzalnoj gravi-taciji oko centra Života, Toplote i Svetlosti. Tales i Pitagora su naučili u Svetilištima Egipta da se Zemlja okreće oko Sunca, ali nisu ni pokušavali da to bude opšte znanje, jer da su to uradili bilo bi neophodno otkriti jednu od velikih Tajni Hrama, taj dvostruki zakon privlačenja i radijacije ili o privlačenju i odbijanju, o mirovanju i kretanju, koji su princip Kreacije i stalni uzrok života. Ovu istinu je ismejao Hrišćanin Lactantius , jer je znatno kasnije traženo od Papskog Rima da bude potvrđena kao lažna, uz progon. 8

I filosofi su razmišljali dok su Sveštenici, bez odgovora njima ili čak uz osmehivanja na njihove greške pisali onim Hijeroglifima kojima su stvorene sve dogme i sva poezija i tajne o istini. Kada je Istina dospela u svet, Zvezda Znanja je savetovala Magije o njoj, i oni su pohitali da obožavaju

Bebu koja stvara Budućnost. Kroz Inteligenciju o Hijerarhiji i pokazanu poslušnost, po-jedinac ostvaruje Inicijaciju. Ako Vladari imaju Božansko Pravo da upravljaju, pravi Inicirani će sa zadovoljstvom to prihvatiti. Ortodoksna predanja su preneta iz Haldeje, preko Abrahama. Ona su vladala u Egiptu u vre-me Josefa, zajedno sa znanjem o Pravom Bogu. Mojsije je izneo Ortodoksnost iz Egipta i preko Tajnog Predanja Kabale mi nalazimo celokupnu Teologiju, savršenu, jedinstvenu, poput one koja je u Hrišćanstvu najveća i najbolje objašnjena od Očeva i Doktora, celu u konzistentnosti i harmoniji koja do sada nije data svetu da je razume. Zohar, koji je Ključ Svetih Knjiga otvara, takođe, sve dubi-ne i svetlost, sve nejasnoće Drevnih Mitologija i Nauka prvobitno skrivenih u Svetilištima. Istina je da Tajna tog Ključa mora biti poznata da bi se omogućilo nekom da ga koristi i da je čak najoštrijem umu, neiniciranom u ovim Tajnama, Zohar apsolutno nerazumljiv i gotovo nečitljiv. Tajna Okultnih Nauka je ona o samoj Prirodi, Tajna o stvaranju Anđela i Svetova, o Svemoći Boga. Ti treba da budeš poput Elohima, da poznaješ i dobro i zlo, rekla je Zmija iz Postanja, i Trojica od Znanja, postali su Trojica od Smrti (Postanje; Gl. 3:5)Šest hiljada godina Mučenici Znanja su mučno radili i umirali u podnožju tog drveta, koje opet može postati Drvo Života. Apsolutnog, neuspešno traženog od nerazumnih, našli su Mudraci, on je Istina, Stvarnost i Razum univerzalne ravnoteže. Ravnoteža je Harmonija koja rezultira iz analogije Suprotnosti. Sve do sada, Čovečanstvo se trudilo da stoji na jednoj nozi, ponekad na prvoj, ponekad na drugoj. Civilizacija se uzdizala i nestajala, bilo kroz anarhično ludilo Despotizma, bilo kroz despotsku anarhiju Pobune. Organizovati Anarhiju je problem koji imaju revolucionari, i koji če večno morati da rešavaju. To je Sizifov kamen koji če uvek padati nazad, na njih. Da bi postojali makar na tren, oni su, i uvek če biti, sa nesrečom primorani da improvizuju despotizam bez drugog razloga postojanja osim potre-be, i koja je, posledično, nasilna i slepa kao i Potreba. Mi bežimo od harmonične monarhije Razuma da bismo pali pod suludu diktaturu Gluposti. Ponekad su sujeverni entuzijazmi, ponekad jadne kalkulacije instinkta materijalista, odvodi-le narode na pogrešnu stranu, i Bog je na kraju podsticao svet na verovanje u Razum i razumna Verovanja. Imali smo dovoljno proroka bez filosofije, i filosofa bez religije; slepe vernike i skeptike koji liče jedni na druge i daleko su koliko jedan, toliko i drugi, od večnog spasenja. U haosu univerzalne sumnje i u sukobu Razuma i Vere, veliki ljudi i Proroci su bili samo slabi i bolesni umetnici koji su tražili savršeni ideal dobrog, po cenu uništenja njihovih razuma i života. Živeti samo u nadi da če biti krunisani, oni su prvi koji bi trebalo da urade ono što Pitagora, na tako dirljiv način, zabranjuje u njegovim zadivljujučim Simbolima - da izlome krune i izgaze ih nogama.

Svetlost je ravnoteža Senke i Jasnosti. Kretanje je ravnoteža Inercije i Aktivnosti. Vlast je ravnoteža Slobode i Moči. Mudrost je ravnoteža u Mislima koje su blistanje i zraci Intelekta. Vrlina je ravnoteža u Osečanjima. Lepota je harmoničan odnos u oblicima. Lepi životi su oni koji su uredni, a veličanstvenost Prirode je algebra lepote i sjaja. Sve što je pravilno je lepo, sve što je lepo, mora da bude pravilno. U stvari, Ništa ne postoji, nema prazne Praznine u Univerzumu. Iz gornje ili spoljnje površine naše atmosfere do površine Sunca i do površine planeta i dalekih zvezda, u raznim pravcima, Nauka je stotinama godina zamišljala da postoji prost, ništavan, prazan prostor. Upoređujuči ograniče-no znanje s beskonačnim, filosofi znaju malo više od majmuna! U celom tom praznom prostoru su beskonačne Sile Boga, koje deluju u beskonačnoj promenljivosti smerova, napred i nazad i ni-kad, ni na trenutak nisu neaktivne. U svemu ovome, aktivna je Svetlost tokom cele svoje večnosti, koja je Vidljiva Manifestacija Boga. Zemlja i svaka druga planeta i sfera, koje nisu Centar Svetlosti, nose svoju konusnu senku sa sobom dok lete i obasjavaju svoju orbitu; ali mrak nema svoj dom u Univerzumu. Osvetliti sferu s jedne strane isto je što i projektovati konusnu senku mraka s druge i Greška je, isto tako, Senka Istine kojom Bog osvetljava Dušu. U svom tom Ništavilu, takođe su Misteriozni i uvek Aktivni Elektricitet, Toplota i Svemočni Ether. Po volji Boga, Nevidljivo postaje Vidljivo. Dva nevidljiva gasa, spojena, akcijom sile Boga, sabijena, postaju i ostaju voda koja ispunjava velike basene mora, teče rekama i rečicama, skakuće s kamena na kamen, kaplje na zemlju u kiši ili se zabeli sa snegom i premošćuje Dunave ledom ili sija u ogromnim rezervoarima u grudima zemlje. Manifestovani Bog ispunjava sve prostore koje mi budalasto nazivamo Praznim Prostorima i Prazninom. I svuda u Univerzumu koji mi zovemo Životom i Kretanjem, postoji stalan sukob Sila ili Impulsa. Kad god taj aktivni antagonizam prestane, nastaju nepokretnost i inercija, čiji rezultat je - Smrt. Ako bi, kaže Kabala, Pravda Boga koja je Trezvenost ili Žensko, vladala sama, kreacija nesavr-šenih bića, kakav je čovek, bila bi od samog svog početka nemoguća, zbog Greha koji je urođen u Čovečanstvu. Beskonačna Pravda bi, mereći Greh sa Beskonačnošću Boga, koji je uvređen njime, morala bi odmah da uništi čovečanstvo u trenutku njegovog nastajanja; i ne samo čovečanstvo, već i Anđele, jer su i oni, kao i svi, kreirani od Boga i sve one grešne koji su ispod savršenstva. Ništa što je nesavršeno ne bi bilo moguće. Ako, s druge strane, Milost, ili Dobrodušnost Boga, Muško, nisu mudro delovali ka suprotnom, Greh bi prošao nekažnjeno i Univerzum bi upao u haos iskvarenosti. Neka Bog ukine samo jedan princip ili zakon hemijskog sjedinjavanja ili privlačenja, i anta-gonističke sile, uravnotežene u materiji, oslobođene ograničenja, trenutno bi proširile sve što mi nazivamo materijom u neopipljive i nevidljive gasove, kao što su voda ili para, kada su sabijeni u cilindru i podvrgnuti ogromnom stepenu te misteriozne sile Božanstva koju nazivamo toplotom, svojim širenjem bi se oslobodile.

Neprestane velike struje i reke vazduha teku i žure i kotrljaju se od ekvatora do smrznutih polarnih regiona i nazad - i iz njih ka sprženim ekvatorijalnim regionima. Obavezna pojava ovih velikih, ogromnih, uravnoteženih i korisnih kretanja, prouzrokovanih suprotnostima ekvatorijalne vreline i polarne hladnoće su tajfuni, tornada i cikloni koji su posledica sukoba brzih strujanja. Ova strujanja i dobroćudni trgovački vetrovi, rezultiraju iz istog velikog zakona. Bog je Svemoćan, ali posledice bez uzroka su nemoguće i ove posledice ne mogu, osim ponekad, da budu zle. Vatra ne bi grejala kad ne bi mogla i da gori ljudsko meso. Najotrovniji otrovi su najbolji lekovi, kada se daju u određenim dozama. Zlo je senka Dobrog i neodvojiva je od njega. Božanska Mudrost ograničava kroz uravnoteženost Svemoć Božanske Volje ili Moći, i rezultat je Lepota ili Harmonija. Luk se ne oslanja samo na jedan stub, već izbija iz po jednog na obe strane. Isto tako je i s Božanskom Pravdom i Milošću, i sa Ljudskim razumom i Ljudskom Verom. Ta čisto sholastička Teologija, proizašla iz Kategorija Aristotela i Knjige Mudrih Izreka Peter Lombarda , ta logika silogizma koji dokazuje umesto da razmišlja, pronalazi odgovor za sve cepid-lačeči termine, potpuno je ignorisala Kabalističku dogmu i lutala je u sumornom ništavilu mraka. Ona je bila manje filosofija ili mudrost, a više filosofski automat i odgovarala je, slično oprugama, i odmotavala svoje teze, kao vitlo. To nije bila ljudska delatnost već monotoni vapaj mašine, mrtav go-vor Androida. To je bila smrtonosna preciznost mehanizma, umesto slobodne primene racionalnih potreba. Sv. Toma Akvinski je jednim udarcem razbio celu ovu strukturu reči, nabacanih jedne na drugu, najavljujući večno Carstvo Razuma, u toj veličanstvenoj rečenici Stvar nije pravedna samo stoga štoje Božja volja većje Bog hoćejerje pravedna. Slična posledica ove tvrdnje jeste dokazivanje od većeg ka manjem: Stvar nije istinajerje Aristotel to rekao, ali Aristotel to nije mogao drugaćije da kaže osim akoje to istina. Traži onda, pre svega Istinu i Pravdu i Aristotelova Nauka će ti bitijoš bliža. 9

10

y

y

Lep je san najvećeg Pesnika da Pakao vremenom bude zatvoren, uvećavanjem Neba; da problem Zla dobije svoje konačno rešenje i da samo Dobro, potreba i pobedničko, zavladaju Večno. Persijska dogma je smatrala da se Ahriman i potčinjene sluge Zla konačno, kroz Spasitelja i Posrednika, izmire s Božanstvom i da sve Zlo nestane. Ali, nažalost, filosofi zaboravljaju sve zakone ravnoteže i traže da apsorbuju Svetlost u sjaju bez senke, a kretanje u apsolutnom mirovanju bi značilo potpuni prestanak života. Sve dok postoji vidljiva svetlost, postojaće senka proporcionalna tom Svetlu i šta god da je osvet-ljeno imaće svoju senku. Mirovanje nikada ne može da bude sreća, ako nije uravnoteženo s analognim i suprotnim kretanjem. To je nepromenljiv zakon Prirode, Večna Volja Pravde, koja je BOG. Isti razlog zahteva Zlo i Tugu u Čovečanstvu, koji uspostavljaju obaveznu gorčinu morske vode. Ovde i Harmonija može da rezultira samo iz analogije suprotnosti i ono što je dole, postoji jer po-stoji ono gore. Dubina određuje visinu i ako su doline popunjene, planine nestaju. Ako su senke izbrisane, poništena je Svetlost koja je vidljiva samo kroz postepeni kontrast svetlosti i sjaja, i opšta nejasnost če nastati ogromnim zaslepljenjem. Čak i boje u Svetlosti postoje zbog prisustva senke: to je trostruki savez dana i noći, svetla slika dogme, Svetlost stvara Senku, kao što je Spasitelj Logosom stvorio čoveka: i sve ovo počiva na istom zakonu, prvobitnom zakonu kreacije, jednom i apsolutnom zakonu Prirode, onog o razlikama i harmoničnoj uravnoteženosti suprotnih sila u univerzalnoj uravnoteženosti.

Dva velika stuba Hrama koji simbolizuju Univerzum, su Potreba (nužnost ili neizbežnost), ili sve-moguća Volja Boga, koju ništa ne može da bude nepokorno, i Sloboda, ili slobodna volja Njegovih kreatura.

Očigledno je, i našem ljudskom razumu protivno, da taj isti Razum nije nemoćan da shvati kako ove dve mogu biti u ravnoteži. Beskonačna Moć Mudrosti može tako da isplanira Univerzum i Beskonačnu Neprekidnost nizova stvari, i da ostavi čoveku slobodu da deluje, predviđajući šta će svaki on njih misliti i uraditi, a da pri tome ostavi svakom slobodnu volju i slobodno delovanje i svakog učini instrumentom pomoći u ostvarivanju opšteg uspeha. Jer, čak i čovek, predviđajući da će volja nekog drugog izvršiti određenu akciju, i nipošto ne kontrolišući niti utičući na njega, može da iskoristi tu akciju kao instrument da deluje na svoje sopstvene uspehe. Beskonačna Mudrost Boga unapred zna šta će svako da uradi, i to koristi kao instrument za ispoljavanje Njegove Beskonačne Moći koja, ipak, ne kontroliše Ljudsko delovanje da bi ukinula njegovu slobodu. Rezultat je Harmonija, treći stub koji podupire Ložu. Ista ta Harmonija rezultira iz ravnoteže Nužnosti i Slobode. Volja Boga nije ni u jednom trenu pobeđena ni preokrenuta, i to je Božanska Pobeda; pa ipak, On ne pokušava i ne primorava čoveka da čini Zlo i tako je Njegova Beskonačna Slava, nenarušena. Rezultat je Stabilnost, Kohezija i Trajnost u Univerzumu i nepodelje-na Suverenost i Autokratija Božanstva. Pobeda, Sjaj, Stabilnost i Nadmoć su poslednja četiri Sefirota Kabale. Ja Sam, rekao je Bog Mojsiju, Ono što Jesam, što sam Bio i Što ću zauvek Biti. Ali, Baš taj Bog, u Njegovom nemanifestovanom Suštastvu, shvaćen da još nije kreirao i stoga što je Sam, nema Ime. Takva je bila doktrina svih drevnih Mudraca i to je tako jasno izneto u Kabali. mn je Ime Božanstva manifestovanog u jednom aktu, aktu Kreacije, i sadržalo je u Sebi, u ideji i stvarnosti, ceo Univerzum koji treba odenuti obličjem i materijalno ga razvijati tokom večnog protoka vremena. Kako Bog nikada Nije Bio, On nikad nije mislio i Univerzum nikad nije imao početak, kao ni Božanska Misao čiji je on izraz - ništa više od Samog Božanstva. Trajanje Univerzuma je samo tačka na polovini puta beskonačne linije večnosti i Bog nije bio inertan i nekreativan tokom večnosti koja se širi van ,,

te tačke. Prauzor Univerzuma nije nikad postojao u Božanskom Umu. Reč je bila na Početku sa Bogom i Bila je Bog. I Neizrecivo Ime je to, ne od Samog Suštastva več od Apsoluta, manifestovanog kao Biće ili Postojanje. Jer, Postojanje ili Bitisanje je, kažu Filosofi, ograničenje, a Samo Božanstvo nije ograničeno ni definisano, već je sve što može da bude, i pored toga, ono je bilo i biće. Obrtanjem slova Neizrecivog Imena i njegovim deljenjem, ono postaje biseksualno, kao što nam reč n\ Yud-He ili Jah otkriva više od nejasnog jezika Kabale, i to je Najviši, čiji simbol su Stubovi Jakin i Boaz. Po liku Božanstva, kaže nam se, Bogje stvorio Čoveka; Muško i Žensko, kreirao je On : i pisac nam, simbolizujući Božanstvo preko Čoveka kaže da je žena, na početku sadržana u čoveku, izvađena iz njega. Tako je Minerva, Boginja Mudrosti, rođena kao žena i u oklopu, iz moz-ga Jupitera; Izida je bila sestra pre nego što je postala žena Ozirisu i iz Brame, Izvora svega, Samog Boga, bez pola i imena, bila je razvijena Maya, Majka svega što jeste. Reč je Prva i Jedino-rođena iz Oca; i strahopoštovanje s kojim su Najviše Misterije uvažavane, nametnuli su tišinu u odnosu na Prirodu Svetog Duha. Reč je Svetlost i Život Čovečanstva. 11

Na Sledbenicima je da razumeju značenje Simbola.

Vrati se sada sa nama Stepenima Plave Masonerije, i za tvoju poslednju lekciju primi objašnje-nje jednog od njenih simbola.

Ti vidiš na oltaru ovog Stepena Ugaonik i Šestar i pamtiš kako oni leže na oltaru svakog Stepena. Ugaonik je instrument koji je prilagođen samo za ravne površine i stoga pripada Geometriji ili merenju zemlje koja je, čini se, a činilo se i drevnima - ravna. Šestar je instrument koji ima odnos sa sferama i sfernim površinama i prilagođen je za sfernu trigonometriju ili onu granu matematike koja se bavi nebom i njegovim orbitama planetarnih tela. Ugaonik je, stoga, prirodni i odgovarajući Simbol ove Zemlje i stvari koje pripadaju njoj, koje su njene ili se odnose na nju. Šestar je isto tako prirodan i odgovarajući Simbol Neba i nebeskih stvari i nebeskih priroda. Videli ste na početku ovog teksta jedan stari Hermetički Simbol preuzet iz Materia Prima Valentinusa , štampan u Frankfurtu 1613. u raspravi pod naslovom Azoth. U njemu vidite Trougao preko Kvadrata, oba su unutar kruga i iznad njega, stojeći na aždaji, ljudsko telo s dve ruke, ali s dve glave, jednom muškom i jednom ženskom. Pored glave muškarca je Sunce a pored ženske Mesec, srpastog oblika, unutar kruga punog meseca. I ruka, na muškoj strani, drži Šestar, a ona na ženskoj drži Ugaonik. 12

Nebo i Zemlja su personifikovani kao Božanstva, čak i među Arijanskim Precima evropskih naroda, kao i među Indusima, Zendima, Baktriancima i Persijancima i Rig Veda Sanhita (kolekcija), koji imaju himne kojima se obraćaju njima kao bogovima. Oni su postojali i među Feničanima kao i među Grcima (Ouranos i Gea - Nebo i Zemlja) o kojima je pevao, kao o najdrevnijim Božanstvima, i Hesiod . 13

To je velika, plodna, lepa Majka Zemlja koja rađa, sa neograničenim obiljem darova, sve što služi potrebama, za uživanje i udobnost čoveka. Iz njenih rodnih i neiscrpnih grudi dolaze voće, ži-tarice, cveće u svojim godišnjim dobima. Od nje dolazi sve čime se hrane životinje koje služe čoveku za rad i za hranu. Ona je u Proleće zelena sa obiljem trave i drveća koje izbija iz tla i iz njenog obilja vitalnosti rađa se zeleno lišće. U njenoj utrobi se nalaze korisni i vredni minerali; njena mora vrve životom; njene reke donose hranu i navodnjavanje i planine koje šalju dole potoke koji nabujaju u reke; njene su šume koje hrane svete vatre za žrtvovanje i sjaje u srcima ljudi. Zemlja je stoga veliki Proizvođač i uvek je predstavljana kao žensko, kao Majka - Velika, Izdašna, Blagorodna Majčica Zemlja. S druge strane, to su svetlost i toplota od Sunca na Nebu i kiše, koje se čine da dolaze iz njega, koje u Proleće stvaraju plodnom ovu plodonosnu - rađajuću Zemlju, koja vraća život i toplotu u svo-je vene, rashlađenu Zimom, pokreće i oslobađa i njene potoke i rađa, kao i uvek, to zelenilo i obilje sa kojim je ona toliko bogata. Kao stvaralačka i generativna sila, Nebo i Sunce su oduvek smatrani za muško; kao generatori oplođivanja Zemlje i uzrokom da ona rađa. Hermafroditska figura, Simbol dvostruke prirode je od davnina pripisana Božanstvu, kao Generatoru i Stvaraocu, kao Brama i Maya među Arijancima, Oziris i Izida među Egipćanima. Kako je Sunce muško, tako je Mesec žensko - i Izida je bila i sestra i žena Ozirisa. Šestar je Hermetički Simbol Kreativnog Božanstva, a Ugaonik produktivne Zemlje ili Univerzuma. S Neba potiče duhovni i besmrtni deo čoveka, iz Zemlje njegov smrtni deo. Hebrejsko Postanje kaže da je Jehova oblikovao čoveka iz prašine Zemlje i kroz nozdrve mu udahnuo život. Kroz sedam planetarnih sfera, predstavljenih Mističkim Lestvicama, u Inicijacijama Mitre i onima koje je Jakov video u snu (ne sa tri, već sa sedam koraka), Duše koje emaniraju iz Božanstva, spuštaju se da bi se sjedinile sa svojim ljudskim telima i kroz tih sedam sfera one se moraju ponovo uzneti da bi se vra-tile svom poreklu i kući u grudima Božanstva.

Šestar, stoga, kao Simbol Neba, predstavlja duhovni, intelektualni i moralni deo ove dvostruke prirode Čovečanstva, a Ugaonik je, kao Simbol Zemlje materijalan, senzualan i niži deo. Istina i Inteligencija, kaže jedna od Drevnih Indijskih Sekti Filosofa, su večni Atributi Boga, a ne pojedinačnih Duša koje supodložne kako znanju tako i neznanju, zadovoljstvu i bolu; stoga su Bog i pojedinačna Duša različiti i ovo izražavanje drevnih Nyaya filosofa, u odnosu na Istinu, preneto je do nas kroz dugi tok vremena, u pouke Slobodnog zidarstva, gde čitamo da je Istina Božanski Atribut i osnova svake vrline. 14

Dokje sadržana u materiji, kažu oni, Dušaje u stanju poput bačene u zatvor i pod uticajemje zlih strasti; ali kada se, intenzivnim izučavanjem uzdigne do znanja o elementima i principima priro-de, ona doseže do mesta Večnosti; u tom stanju sreče, njena individualnost ne prestaje. Životvornost koja oživljava mrtvu strukturu, Dah života u Hebrejskom Postanju, Hindu Filosofi su generalno smatrali da iščezava iz nje, ali Duša je božanska, jedna emanacija Duha iz Boga, a ne deo tog Duha. Jer, oni su nju poredili s toplotom i svetlošću, poslatim sa Sunca, ili sa zrakom iz te svetlosti, koji ne umanjuju i ne dele svoje vlastito suštastvo. Hindu filosofi su, generalno, smatrali da životna sila koja oživljava mrtvu strukturu, ili Dah Života Hebrejskog Postanja umire s njom, ali da je Duša božanska, emanacija iz Duha Boga, ali nije deo tog Duha. Jer, oni su nju uporedili s toplotom i svetlošću, odaslanim od Sunca, ili zrakom te svetlosti koja ne umanjuje i ne deli njenu vlastitu suštinu. Bez obzira na to kako je kreirana ili odenuta pojedinačnim postojanjem, Duša, koja je samo kreacia Božanstva, ne može da zna način svog kreiranja niti da shvati svoju vlastitu individualnost. Ona ne može da shvati čak ni kako biće, koje ona i telo sačinjavaju, može da oseća bol, ili vidi, ili da čuje. Bilo je zadovoljstvo Univerzalnom Kreatoru da postavi granice raspona našeg ljudskog i ograničenog razuma, van kojih ne možemo da dosegnemo, i da budemo sposobni da shvatimo način i manir kreiranja ili generisanja Univerzuma stvari, On je bio zadovoljan da to sakrije od nas kroz neprobojan veo, dok reči, upotrebljene da izraze delo, nemaju neko drugo konačno značenje osim onog da je On prouzrokovao da taj Univerzum počne da postoji. Dovoljno nam je da znamo ono čemu nas Masonerija uči, da nismo potpuno smrtni, da Duša ili Duh, intelektualni ili razumski deo nas, jeste naše Pravo Ja, da ona nije stvar truljenja i propadanja, već je jedna i nematerijalna, da preživljava smrt tela i sposobna je za besmrtnost; da je takođe sposob-na za unapređenje i napredovanje, za uvećanje znanja o božanskim stvarima i da postaje mudrija i bolja i sve više vredna besmrtnosti; i da bi postali takvi i da pomognemo i unapredimo druge i celu našu rasu, je najplemenitija ambicija i najviši sjaj koji možemo da ostvarimo i steknemo u ovom sadašnjem i nesavršenom životu. U svakom ljudskom biću prepliću se Božansko i Ljudsko. U svakom postoje Razum i Moralni osećaj, strast koja podstiče na zlo i čulne sklonosti. Ako živišpo telu, ti ćeš umretU kaže Pavle pišući Hrišćanima u Rimu ali, ako duhom obuzdavaš dela tela, ti ćeš živeti. Jer, svi oni koje vodi Duh Boga, oni su deca Božja (Rimljanima, Gl. 8:13). Tako, žudnja telaje protiv duha i duh je protiv tela, kaže on, pišući Hrišćanima Galateje, i oni su jedan protiv drugog, tako da ti ne možeš da uradiš stvari koje bi hteo. To što radim, ja ne radim voljno, pisao je on Rimljanima,7'er ono što želim da uradim, ja to ne radim, već ono što mrzim ja radim. To više nisam ja koji to radi, već greh koji boravi u meni. Hteti, je prisutno u meni;

ali kako ućiniti to štoje dobro, ja ne znam. Jer, ja ne ćinim dobro koje želim; i zlo kojeja ne želim da ćinim, ja ćinim. Zatim, ja pronalazim zakon, da kadaja želim da ućinim dobro, zlojeprisutno u meni; jer, ja sam ushićen zakonom Boga sa ćovekom u meni, alija vidim drugi zakon u mojim udovima, koji me upozorava na taj zakon u mom umu i dovodi me u zarobljeništvo zakona greha kojije u mojim udovima... I tada, svojim umomja služim zakonu Boga, ali svojim telom zakonu greha. (Rimljanima; Gl. 7:15-23525). Život je borba, i voditi tu bitku herojski i dobro, veliki je cilj svakog ljudskog postojanja, za onog ko je vredan i podoban da uopšte živi. Preseći jaku maticu nesreće, napredovati uprkos svim prepre-kama, otrgnuti pobedu iz ljubomornog zagrljaja sreće, postati šef ili vođa među ljudima, uzdići se do ranga i moći rečitošću, hrabrošću, postojanošću, učenjem, energijom, aktivnošću, ne biti obeshrabren preokretom, nestrpljiv na svako odlaganje, zaplašen bez razloga; zadobiti bogatstvo, potčiniti čoveka našim intelektom, same elemente našom drskošću, uspeti, uspevati, bogatiti se - to je, prema opštem shvatanju, da se neko bori dobro u bici života. Čak i uspeti u poslovanju tom smelošću koja ne zastaje ni pred kakvim rizikom, odvažno se kockati s malim izgledima, oštroumljem pažljivog dilera, drskošću beskrupuloznog mahera-prevaranta, čak i podlošću berzanskog mešetara, uspuzati se na položaj na pokvaren način ili glasovima sirovih neznalica - to takođe spada među najveće uspehe života. Ali, najveća bitka, u kojoj su stvarna čast i pravi uspeh koje treba da ostvarimo, je bitka koju vode naš intelekt i razum i moralni osećaj, naša duhovna priroda, borba protiv čulnih sklonosti i zle strasti, naše zemaljske i materijalne ili animalne prirode. Samo u tome je stvarni sjaj heroizma koji treba ostvariti, samo sa njim uspeh daje pravo da trijumfujemo. U svakom ljudskom životu ta bitka se vodi; i oni koji pobeđuju u drugim oblastima, često doživ-ljavaju sramne poraze i grozna poniženja, i potpuna razočarenja i sramotne padove u tim sudarima. Čuli ste više definicija o Slobodnom zidarstvu. Najbolju i najznačajniju tek treba da čujete. Ona je rečena dolazećem Učeniku, Pomoćniku i Majstoru i ponavlja se na svakom Stepenu kojima napredujete, do ovog. To je definicija o tome šta je Slobodno zidarstvo, šta je njegov cilj i njegova prava suština i duh, i ona ima za svakoga od nas silu i svetost božanskog zakona i stvara svakom od nas uzvišenu obavezu. Ona je simbolizovana i predavana Učeniku kao i tebi, sa Šestarom i Ugaonikom, na kojima si, kao i na knjizi tvoje Religije i Knjizi zakona Škotske Masonerije, ti preuzeo tako puno obaveza. Kao Vitez, ti si je naučio preko Mačeva, simbola Časti i Dužnosti, na kojima si dao svoju zakletvu: ona ti je predata preko Vage, simbola svih Ravnoteža, i Krsta, simbola posvećenosti i samopožrtvovanja; ali, sve čemu nas ovo uči i što se sadrži, predavano je i sadržano, kod Dolazećeg Učenika, Viteza i Princa, Šestarom i Ugaonikom. Za Učenički, tačke Šestara su ispod Ugaonika. Za Pomoćnika, jedna je iznad, a druga ispod. Za Majstora, obe su dominantne i upravljaju i vladaju nad simbolom zemaljskog i materijalnog.

Slobodno Zidarstvo je potčinjavanje Ljudskog, koje je u čoveku, Božanskom; Pobeda nad Sklonostima i Strastima, Moralnim Osečajem i Razumom; stalan napor, borba i rat Duhovnog sa Materijalnim i Čulnim. Kad se ta pobeda ostvari i osigura, tada pobednik može da se osloni na svoj štit i nosi pošteno zaslužene lovorike i to je istinsko Sveto Carstvo.

Da bi je ostvario, Mason mora prvo da stekne čvrsto ubeđenje, zasnovano na razumu, da on ima duhovnu prirodu, dušu koja neće umreti kada se telo raspadne, već će nastaviti da postoji i da na-preduje prema savršenstvu kroz sve vreme večnosti i da, sve jasnije i jasnije, kako bude prilazio bliže Bogu, vidi Svetlost Božanskog Prisustva. Ovome ga uče Filosofija Drevnog i Prihvaćenog Obreda; i ona ga ohrabruje da nastavi pomažući mu da veruje da njegova slobodna volja jeste potpuno čvrsta u Božju Svemoć i Sveznanje, da on nije samo beskonačan u moći i beskrajan u mudrosti, već i beskrajno milostiv i beskrajno nežan i sažaljiv i da voli svoja slaba i nesavršena bića koja je On stvorio. Svaki Stepen Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Obreda, od prvog do trideset drugog, uči nas svojim ceremonijalima i njihovim poukama da je plemenita svrha života i najviša dužnost čoveka da neprestano teži i snažno zadobije nadmoć nad svim onim što u njemu jeste duhovno i božansko, nad onim što je materijalno i čulno tako da u njemu, kao i u Univerzumu kojim upravlja Bog, Harmonija i Lepota mogu biti rezultat prave ravnoteže. Ovome si naučen u tim Stepenima, preneto ri je u Loži Savršenstva koja posebno uliva praktičnu moralnost Slobodnog zidarstva. Biti pošten pod bilo kakvim izazovima pogrešnog, biti častan, iskren u svim rabotama, čak i ako veliki gubici treba da budu posledica; biti milosrdan kada te sebičnost izazove da stegneš šaku, i kad lišavanje luksuza i ugodnosti moraju da slede nemilosrdno delo, da sudiš pravedno i nepristrasno, čak i u svom sopstvenom slučaju, kada te niski impulsi podstiču da učiniš nepravdu da bi stekao korist ili opravdanje; da budeš tolerantan kada strast podstiče na netole-rantnost i proganjanje; da činiš ono što je ispravno, kada se nepošteno nudi obećanje za veću korist; i da ne grešiš ni prema jednom čoveku u svemu što je njegovo, bez obzira na to koliko se lako čini da okoristiš sebe - u svim ovim i drugim stvarima koje si ti obećao u ovim Stepenima, tvoja duhovna priroda je naučena i ohrabrena da potvrdiš svoju pravu nadmoć nad tvojim sklonostima i strastima. Filosofski Stepeni su te naučili vrednosti znanja, sjaju istine, nadmoći intelektualnog rada, do-stojanstvu i vrednosti duše, vrednosti velikih i plemenitih misli i time se trude da ti pomognu da se uzdigneš iznad animalnih sklonosti i strasti, ispoljavanja pohlepe i jadne borbe ambicije, i da nađeš čistije zadovoljstvo i plemenitiju nagradu u sticanju znanja, uvećanju intelekta, tumačenju svetih spisa o Bogu iz velikih stranica Knjige Prirode. I Viteški Stepeni su te navodili na isti put, pokazujući ti sjaj velikodušnosti, blagosti, praštanja uvre-de, plemenitosti, preziru prema opasnosti i ogromnim obavezama Dužnosti i Časti. Oni su te naučili da prevaziđeš strah od smrti, da posvetiš sebe velikoj stvari građanske i religiozne Slobode, da budeš Vojnik svega što je pravedno, iskreno i istinito; usred kuge da zaslužiš svoju titulu Viteza zapovednika Hrama i ni na tom - ni na bilo kom drugom mestu, da ne napustiš svoje mesto i pobegneš kukavički od neprijatelja. U svemu ovome, ti si iskazao nadmoć i pravo da dominiraš u onome što je u tebi duhovno i božansko. Prost strah od opasnosti ili smrti, odvratna ambicija žalosne pohlepe, niski porivi, ne mogu izazvati pravog Škotskog Viteza na beščašće i time učiniti njegov intelekt, razum, njegovu dušu vezanim robom njegovih sklonosti, njegovih strasti, materijalnih i animalnih, sebične i sirove u njegovoj prirodi. Nemoguće je stvoriti istinsko i pravo Bratstvo na osnovama teorije o niskosti ljudske prirode: ni zajednicu verovanja u apstraktna pravila o prirodi Božanstva, broju Njegovih ličnosti ili drugih teorema religiozne vere uspostavljanjem sistema udruživanja samo radi zajedničke pomoći, u ko-jem, u smislu određenih redovnih davanja, svako ima pravo na određene naknade u slučaju bolesti, za negu i sahranu. Ne može da postoji stvarno Bratstvo bez zajedničkih odnosa, dobrog mišljenja i uvažavanja, zajedničkog milosrđa i zajedničke olakšice za greške i neuspehe. Samo oni koji navikom nauče da misle bolje jedni o

drugima, da uvek traže dobro kod jednih i drugih i očekuju i imaju obzira i pre-laze preko zla, oni mogu biti braća jedni drugima, u punom smislu reči. Oni koji su zluradi prema drugima, koji misle jedni o drugima da su prirodno prosti i niski, da u njihovim naravima nadvla-dava Zlo i da u njima ne treba tražiti sjaj, ne mogu biti čak ni prijatelji, a još manje braća. Niko nema prava da misli loše o svojoj rasi, osim ako ne misli loše o sebi. Ako iz jedne omaške ili greške taj prosuđuje o karakteru nekog drugog i uzima samo jedno delo kao dokaz o ukupnoj prirodi čoveka i pravcu čitavog njegovog života, on mora da prihvati da se i njemu sudi na isti način i da prihvati da je ispravno da drugi tako nemilostivo osuđuju njega. Ali, takva presuda će postati nemoguća ako on bude uporno podsećao sebe da u svakom čoveku koji živi ovde, postoji besmrtna Duša koja se trudi da učini to što je dobro i pravedno; Tračak, bez obzira koliko je mali, gotovo ne-primetan, iz Velikog Izvora Svetlosti i Inteligencije uvek se uspinje uvis usred svih smetnji razuma i opstrukcija strasti, i u svakom čoveku ovaj tračak stalno ratuje protiv njegovih zlih strasti i njegovih neposlušnih sklonosti ili, ako je podlegao, taj tračak ipak nikad ne utrne i ne nestane. I, takav će tada shvatiti da to nije pobeda, već borba koja zaslužuje čast jer u ovome, kao i u svim drugim stvarima, ni jedan čovek ne može da izvojuje pobedu. Usred oblaka grešaka, neuspeha i nedostataka, on će se obratiti napaćenoj Duši, jer ono što je dobro usred zla u svakome i, verujući da je svako bolji u svojim delima i propustima nego što se čini da jeste, i da Bog brine o njemu i dalje, i da ga sažaljeva i voli, on će osetiti da, iako je grešnik, on je još njegov brat, još podoban za njegovo sažaljenje i vezan za njega neraskidivim vezama prijateljstva. Ako nema ničega od božanskog u čoveku, šta je on, naposletku, samo inteligentnija životinja? On ima nedostatke i poroke koje neke zveri imaju; po porocima on je samo zver višeg reda i teško da ima išta moralniju uzvišenost od ovih, možda nimalo, koje imaju neke zveri, ali ne u tolikom stepenu, možda čak i vrednije od ovih - plemenitost, vernost i velikodušnost. Bardesan , Sirijski Hrišćanin, u svojoj Knjizi o Zakonima Zemalja, kaže o ljudima da u onome što pripada njihovim telima oni održavaju svoju prirodu nalik životinjama, a u onome što pripada njihovim umovima, oni rade ono što žele, jer su slobodni i po moći i likom su na Boga; i Meliton, biskup Sardisa (Sardis je bio prestonica drevnog kraljevstva Lidije na mestu današnjeg Sart, Sartmahmut u Turskoj provinciji Manisi), u svojoj Besedi Antoninusu Cezaru, kaže: Neka On, večno živi Bog, bude uvek prisutan u tvojim mislima; jerje tvoj um, po sebi, sličanje Njegovom, jer je on takođe nevidljiv i neopipljiv i bez oblika... Pošto On postoji večno i ti ćeš, kada odbaciš to štoje vidljivo i kvarljivo, stati uz Njega večno, živ i obdaren znanjem. 15

Kao stvar daleko izvan našeg razumevanja i u Hebrejskom Postanju reči koje se koriste da izra-ze poreklo stvari su nejasnog značenja i sa istom nejasnošću se mogu prevesti rečima stvoren, proi-zveden, napravljen ili kreiran, pa ne moramo da debatujemo da li su Duša ili Duh čoveka zrak koji je emanirao ili je istekao iz Vrhovne Inteligencije, ili da li je Beskonačna Moć osposobila svakog za postojanje ni iz čega, pukim izvršavanjem Njegove volje i obdarila ga besmrtnošću i inteligencijom poput Božanske Inteligencije: jer, u bilo kom od ovih slučajeva može se reći da u čoveku Božansko jeste sjedinjeno sa Ljudskim. Simbol tog sjedinjavanja je jednakostranični Trougao upisan u kvadrat. Mi vidimo dušu, kaže Platon, kao što čovek vidi statuu Glaucusa , izvađenu iz mora gde je ležala mnogo godina - koju kada pogledamo, a to nije lako, ako je uopšte moguće, da bi prepoznali kakvaje bila njegova prava priroda, jer su njegovi udovi delimično slomljeni i delimično izmenjeni i naruženi delovanjem talasa, školjki, korova i šljunka, koji suje udarali, tako da on više liči na nekog strašnog monstruma nego na ono što jeste bio kada je napustio svoj Božanski Izvor. Čak i tada, mi vidimo Dušu, 16

kaže on, deformisanu sa bezbrojnim stvarima koje su je oštetile osakatile i naružile. Ali, Mason, koji poseduje Kraljevsku Tajnu, može takođe da raspravlja sa njim jer razume njegovu Ijubav prema mudrosti, o njenoj tendenciji prema udruživanju s božanskim i besmrtnim, njenim vi-šim aspiracijama borbama, mada se one možda završavaju porazom, sa poremećajima i zanosom čula i strasti da kada ona bude spasena iz materijalnog okruženja koje se sada pokazalo prejakim za nju i bude oslobođena od deformisanja i unakaženih izraštaja koji se drže na njoj, ona će opet biti viđena u svojoj pravoj prirodi i postepeno se uzdići mističnim lestvicama Sfera ka svom prvom domu i mestu porekla. y

y

y

y

y

y

y

Kraljevska Tajna, čiji si ti Princ, ako si pravi Sledbenik, ako ti se znanje čini korisnim a Filosofija ti zrači božanskom lepotom, jeste ono što Zohar naziva Misterija Ravnoteže. Ona je Tajna Univerzalne Ravnoteže: — —Ta Ravnoteža u Božanstvu, između Beskonačne Božanske Mudrosti i beskonačne Božanske Moči, iz koje rezultira Stabilnost Univerzuma, nepromenljivost Božanskih Zakona i Principa Istine, Pravde i Prava koji su njen deo, i Vrhovnog Poštovanja Božanskog Zakona od svih ljudi, kao najvišeg od svih zakona, čine deo svih zakona za ljude i države. —Ta Ravnoteža takođe, između Beskonačne Božanske Pravde i Beskonačne Božanske Milosti, čiji rezultat je Beskonačna Božanska Nepristrasnost, i Moralna Harmonija ili Lepota Univerzuma, sa njom trajanje kreiranih i nesavršenih priroda u prisustvu Savršenog Božanstva je postalo mogu-će; i za Njega kao i za nas voleti je bolje nego mrzeti i Oproštaj je mudriji od Osvete ili Kazne. —Ta Ravnoteža između Potreba i Slobode Ponašanja, između delovanja Božanske Svemoći i Slobodne volje čoveka, po kojima su poroci i niska dela i neplemenite misli i reči zločin i pogrešno, ispravno kažnjeni zakonom uzroka i posledice, iako se ništa u Univerzumu ne može dogoditi ili ura-diti nasuprot volji Boga i bez čijeg istovremenog postojanja Slobode ponašanja i Potrebe, iz Slobodne volje kreiranih i Svemoći Kreatora, ne bi mogla da postoji religija, ni jedan zakon o dobrom i lošem, nagradi i kazni, nikakva pravda u ljudskom kažnjavanju, pa ni kazneni zakoni. —Ta Ravnoteža između Dobra i Zla, Svetlosti i Mraka u svetu, koja nam potvrđuje da je sve delo Beskonačne Mudrosti i Beskonačne Ljubavi; da nema pobunjeničkih demona Zla, ili Principa Mraka, postojećih i koji su u večnoj suprotnosti sa Bogom ili Principom Svetlosti i Dobra: sa stica-njem znanja, iz čije ravnoteže možemo, kroz Veru, da shvatimo da je postojanje Zla, Greha, Patnje i Tuge u svetu, u skladu sa Beskonačnim Dobrom kao i sa Beskonačnom Mudrošću Svemoćnog. Simpatija i Antipatija, Privlačenje i Odbijanje, svaka od Sila prirode je u suprotnosti, u duši čo-veka i u Univerzumu sfera i svetova i iz akcije i suprotnosti svake pojedinačno prema drugoj, nastaje Harmonija, i taj tok, koji je Život Univerzuma i Duše, jeste sličan. One nisu antagonistične jedna prema drugoj. Sila koja odbija planetu od Sunca nije više zla od one koja privlači Planetu prema centralnom Svetlećem telu; jer, svaku je kreiralo i izvršavalo Božanstvo i rezultat je harmonično kretanje poslušnih Planeta u njihovim eliptičnim orbitama, uz matematičku tačnost i nepromenljivu regularnost i pravilnost njihovih kretanja. —Ta Ravnoteža između Vlasti i Delovanja Pojedinca, kojom se uspostavlja Slobodna Vlada, uvođenjem bezuslovnog načela Slobode sa Pokoravanjem prema Zakonu, Jednakost uz Pokornost prema Vlastima, i Bratstvo sa Subordinacijom prema Najmudrijima i Najboljima, i te Ravnoteže između Aktivne Energije

Volje Postojećih, izražene Glasanjem Naroda i Pasivnom Stabilnošću i Ispunjavanjem Volje iz Prošlosti, izražene u konstitucijama vlade, pisanim ili nepisanim, i u zako-nima i običajima, sivim od starosti i osveštanih vremenom, od prethodnika i vlasti; koja je pred-stavljena lukom koji se oslanja na dva stuba, Jakin i Boaz, koji stoje na vratima Hrama izgrađenog Mudrošću, na jednom od njih Masonerija postavlja nebeski Globus, simbol duhovnog dela naše složene prirode, a na drugom, zemaljski Globus, simbol materijalnog dela. —I konačno, ta Ravnoteža koja je moguća u nama, i na kojoj Masonerija neprekidno radi da bi je postigla kod svojih Iniciranih, i koju zahteva kod svojih Sledbenika i Prinčeva (osim ako su ne-dostojni svojih titula), između Duhovnog i Božanskog i Materijalnog i Ljudskog u čoveku; između Intelekta, Razuma i Moralnog Osećaja s jedne strane, i Sklonosti i Strasti s druge, iz kojih rezultiraju Harmonija i Lepota, dobro uređenog života. Ta moguća Ravnoteža nam potvrđuje da su naše Sklonosti i Čula, takođe Sile date od Boga, za dobre ciljeve, da nisu zli plodovi Đavola, da ih se gadimo, suzbijamo i, ako je moguće, budemo inertni i mrtvi; da nam je ona data da nam bude način da budemo ojačani i podstaknuti na velika i dobra dela i da ih mudro koristimo, a ne da ih zloupotrebljavamo; da budu kontrolisana i čuvana u datim granicama od Razuma i Moralnog Osećanja; da budu korisni instrumenti i sluge i da se ne dopusti da postanu upravljači i gospodari, koristeći naš intelekt i razum kao loše instrumente za njihovo zadovoljenje. I ta Ravnoteža nas uči, iznad svega, da poštujemo sebe kao besmrtna bića i da imamo pošto-vanje i milosrđe za druge koji su kao mi, učesnici sa nama u Božanskoj Prirodi, prosvetljeni zrakom iz Božanske Inteligencije, koji se bore, poput nas, na putu prema svetlosti, sposobni poput nas da napreduju uzdizanjem prema savršenstvu i da zaslužujemo da budemo voljeni i sažaljevani, ali da nikad ne budemo omraženi niti prezreni, da budemo potpomognuti i ohrabreni u ovoj životnoj borbi i da ne budemo odbačeni ni ostavljeni da lutamo sami u mraku, još manje da budemo zgaženi u naporima da se uzdignemo. Iz zajedničke akcije i reakcije svakog od ovih oprečnih i suprotnih parova, rezultira ono što sa njima stvara Trougao, svim Drevnim Mudracima jasan simbol Božanstva; kao sa Ozirisom i Izidom, Har-oeri, Gospodarima Svetlosti i Života i Kreativne Reči. Na uglovima jednog simbolički stoje tri stuba koja podupiru Ložu, a sami su simbol Univerzuma, Mudrosti, Snage, Harmonije ili Lepote. Jedan od tih simbola nalazi se na Crtaćoj Tabli na Učeničkom Stepenu, podučava nas ovoj poslednjoj pouci Slobodnog zidarstva. To je pravougli Trougao koji predstavlja čoveka, kao jedin-stvo duhovnog i materijalnog, božanskog i ljudskog. Osnova, izmerena brojem 3 je broj koji pripada Trouglu, predstavlja Božanstvo i Božansko; uspravna stranica, merena i izmerena brojem 4 je broj Kvadrata, predstavlja Zemlju, Materijalno i Ljudsko; i hipotenuza, izmerena sa 5, predstavlja tu pri-rodu koja je stvorena sjedinjavanjem Božanskog sa Ljudskim, Dušu i Telo; kvadrati, 9 i 16, osnovica i uspravne strane, sabrane zajedno, daju 25, čiji je kvadratni koren 5, što je mera hipotenuze. I, kako je u svakom Trouglu Savršenstva jedan je tri i tri su jedan, tako je čovek jedan, mada dvostruke prirode i on dostiže ciljeve svog postojanja samo kada su dve prirode koje su u nje-mu u pravilnoj ravnoteži, a njegov život je uspešan samo kada je i on u harmoniji i lep kao velika Harmonija Boga i Univerzuma. Takva je, moj Brate, Prava Reč Majstora Masona; takva je Kraljevska Tajna koja čini moguće, i vremenom će stvoriti pravo, Sveto Carstvo pravog masonskog Bratstva.

GLORIA DEI EST CELAVRE VERBUM . AMEN. 17

BIOGRAFIJA ALBERTA PAJKA 668

MALO JE ONIH NA ČIJA IMENA NIJE PALA PRAŠINA ZABORAVA A ZUB VREME-na ih izbrisao. I danas, 124 godine nakon njegove smrti, ime Alberta Pajka izaziva duboko poštovanje i uvažavanje za dela i doprinose koje je ostavio pokolenjima. Gradnju koju je izvršio nadmašuje sve do sada i ima najveću vrednost za Bratstvo Škotskog Obreda i Slobodnog zidarstva u celini. Njegov životni moto je bio: Voliš li život? Onda nemoj protraćiti vreme koje tije dato, jer od njegaje sačinjen život. Znamo da je Pajk spavao samo četiri sata noću. Svojih 82 godine života maksimalno je iskoristio za stvaranje. Smatrao je da je stvoren i doveden na ovu zemlju ne samo da bi postojao, već da bi stvarao. Život je smatrao velikom avanturom u kojoj pobede ostvaruju samo oni koji se bore. A on se borio. Uvek je bio pun želje za učenjem i težio je sticanju mudrosti.

Albert Pajk je bio naučnik i praktičar u oblasti pravnih nauka, kapetan i General Konfederacije, 32 godine Vrhovni Komander Vrhovnog Saveta Škotskog Obreda Južne Jurisdikcije 33 od 1859. do 1891. godine, kao i centralna figura u razvoju Masonerije u SAD i u svetu. Kao pravnik, Albert Pajk je imao važnu ulogu u razvoju ranih sudova u Arkanzasu i aktivnu ulogu u državnoj politici pre Građanskog rata. U Masoneriji, njegove najveće zasluge su u Škotskom Obredu, jer je preradio i dopunio njihove rituale, reorganizovao upravljanje i transformisao organizaciju u ono što ona danas jeste. Njegovo delo Moral i Dogma Drevnog i Prihvaćenog Škotskog Obreda davano je svakom Masonu Škotskog Obreda Južne Jurisdikcije duže od jednog veka kao osnovni priručnik, i štampano je, samo za potrebe Škotskog Obreda, u tiražu od preko 500.000 primeraka. 0

Bio je, takođe, talentovan i plodan pesnik, pisac i prevodilac sa više jezika. Bio je impozantna ličnost snažne duhovnosti, širokog znanja, prijatne spoljašnosti i pored dugačke brade i duge kose, ljubaznog izgleda, blagog glasa i veoma korpulentan, visok oko 2 metra i težak oko 140 kilograma. 18

Radi lakšeg praćenja višeslojnog života ovog velikana, njegova biografija i delo su podeljeni po karakterističnim i srodnim celinama: I Osnovni podaci: Rođen je 29. decembra 1809. godine u Bostonu, Masačusets, kao jedno od šestoro dece Bendžamina Pajka i Sare (Endrew), u engleskoj porodici. Najveći deo svog života proveo je u Arkanzasu. Pohađao je javnu osnovnu školu u Bajfildu (Bayfield), Njuberiportu (Newburyport) i Frejminghamu (Framingham). Tokom školovanja stekao je široko znanje o klasičnoj i savremenoj književnosti i latinskom, grčkom i jevrejskom jeziku. Već sa petnaest godina počeo je da radi kao nastavnik u osnovnoj školi. Položio je prijemni ispit na Harvardu kada je imao samo šesnaest godina i završio je dve godine studija u jednoj godini. Školarinu za naredne godine nije mogao da plati, pa je napustio Masačusets. U nemogućnosti da nastavi formalno školovanje, predavao je kao učitelj u školama u Njuberiportu, obližnjem Glosteru (Gloucester) i Feirhejvenu (Fair Haven). II U 22. godini krenuo je na američki Zapad da potraži sreću na drugom mestu, pri čemu je stalno ulagao veliki trud u samoobrazovanje. Od mladosti do poznih godina prevladavao je u njemu duhpionira i istraživača, kaopotka u svim njegovim aktivnostima. Tokom 1831-32. godine, odazivajući se izazovu istraživača, krenuo je na Zapad, prvo za Santa Fe (koji je tada bio u Meksiku). Priključio se jednoj ekspediciji lovaca u oblasti izvorišta Arkanzasa i Crvene reke i tokom puta ih je napustio. Nekoliko narednih godina putovao je kroz Oklahomu, Teksas i Novi Meksiko. Bio je to period njegovih najvećih muka u životu. Patio je od raznih bolesti, gladi, žeđi, visoke spoljne temperature i iscrpljenosti. Istraživao je, trgovao i živeo među Indijancima, naučio njihove jezi-ke, dijalekte i običaje. Otvorenim i prisnim druženjem s njima, stekao je poverenje koje če mu, trideset godina kasnije, tokom velikog Građanskog rata, biti od velike koristi za Konfederaciju kojoj je pripadao. Tokom jedne ekspedicije iz Novog Meksika, pristupio je grupi ljudi na putu za Njuorleans. Pošto je ostao bez konja, prepešačio je preko 500 milja i pri tome je još i zalutao. Konačno, obreo se u Fort Smitu u Arkanzasu, oko 1.000 kilometara istočno od Santa Fe i oko 950 kilometara severno od Nju Orleansa. Epilog je da je umesto u Lujzijanu, stigao u Arkanzas, a Lujzijana je ostala bez jednog uglednog građani-na. Odlučio je da se nastani u Arkanzasu i, kako je bio bez prebijene pare, zaposlio se kao učitelj. III Do tada nestalan sa mestom boravka, mladi avanturista nadahnut istraživanjima i duhom Zapada se smiruje, kompletira obrazovanje i počinje da radi kao novinar i pisac političkih tekstova, advokat i sudija. Dolaskom u Litl Rok (Little Rock), prestonicu Arkanzasa, započinje njegovpravi život.

Književne sposobnosti i osečaj za politiku uvele su ga u političku stvarnost Arkanzasa. Godine 1833. započeo je saradnju s lokalnim listom Little Rock Advocate, pišući tekstove i objavljujući pisma podrške kandidatu Robertu Kritendenu, delegatu u Kongresu. Anonimna pisma, potpisana sa Casca (onaj koji daje dobre informacije, po jednom iz grupe rimskih političara koji su ubili Julija Cezara), bila su veoma ubedljiva i stvorila su mu reputaciju pisca u celoj državi. Pisma su privukla pažnju tadašnjeg vlasnika Arkanzas Advocate, Čarlsa Bertranda, inače Vigovca koji je pozvao Pajka da radi kao pomočnik urednika i, kasnije kao urednik njegovih novina. Pajk je prihvatio posao i preselio se u prestonicu. Dok je radio za Advocate, objavio je seriju priča i poema o svojim avanturama u Novom Meksiku, koje su kasnije štampane u Proznim pričama i poemama pisanim u Zapadnoj Oblasti. Pored uređivanja novina, Pajk je imao dodatni posao u Litl Roku kao činovnik u legislaturi. Oženio se sa Mari En Hamilton, 10. oktobra 1834. godine. Imali su šestoro dece (mada ima nago-veštaja u drugim izvorima da je imao čak jedanaestoro dece). Supruga je donela u miraz značajna finansijska sredstva koja su pomogla Pajku da otkupi deo novina od Čarlsa Bertranda, 1834. godine. Naredne godine, on je postao jedini vlasnik. Dosta kasnije, prodao je list i sasvim se posvetio studi-jama i izučavanju prava. Jedan duži period proučavao je Blackstones Commentaries on the Laws of England i drugu pravnu literaturu. Shvativši da u advokaturi postoje velike mogućnosti i šanse za uspeh, Pajk je usmerio sve svoje snage u tome pravcu. (Kao primer za uspeh u sudstvu, prepričavala se, u to vreme, sledeća anegdota o suđenju trojici ubica i jednom konjokradici, negde u divljini Zapada. Pred sam početak suđenja, sudija je shvatio da nema jednog od tri obavezna porotnika. Kako je najbliži sud bilo daleko, nisu imali koga da izaberu za trećeg porotnika. Advokat odbrane je dao predlog, a sudija i advokat optužbe su se složili, ne želeći odlaganje suđenja. Naime, postavili su jednog od ubica za trećeg porotnika, a u narednom slučaju ubistva, konjokradicu za porotnika. Sva četvorica su bila oslobođena). Vremenom, Pajk je razvio advokatski posao vrlo unosnim. Među njegovim klijentima su bila i plemena sa Indijanske teritorije, Krik (Creek) i Čoktou (Choctaw) koje je on zastupao u predmetu nadoknade imovine (zemljište) od Vlade SAD. Radeći kao njihov zastupnik, Pajk je nau-čio nekoliko indijanskih dijalekata. Godine 1836. Pajku je odobren rad kao advokatu u Arkanzasu, gde je započeo svoju pravnu karijeru i otvorio praksu. Bavio se pravom u Litl Roku, objavio je osam tomova Izveštaja Vrhovnog suda Arkanzasa i napisao Statut države Arkanzas 1837. godine. Za kratko vreme, mnogo je napredo-vao i postao jedan od najboljih advokata na jugozapadu SAD. Od 1836. do 1844. godine bio je zastupnik i portparol Vrhovnog Suda Arkanzasa, zadužen za pisanje tekstova o važnim tačkama sudskih odluka, zatim je objavio i indeksirana sudska tumače-nja. Objavio je (1842. godine) priručnik za advokate Form Book Arkansas, dajući gotove modele za različite tipove predloga koji su se popunjavali na državnom sudu. Priručnik je postao opšti model za rad advokata širom zemlje, preštampavan je mnogo puta, i dugo se održao u praksi kao jedini priručnik za advokate u SAD. Reputacija advokata najvišeg ranga, donela mu je 1840. godine imenovanje za stečajnog uprav-nika propale Državne banke Arkanzasa. Kao stečajni upravnik, pokušao je da prikupi dugovanja te institucije. Zarade koje je imao u tom poslu bile su značajne, i stekao je pravo bogatstvo. Pajk je veoma brzo zasijao i pokazao svoju snagu u pravnoj oblasti, te je imenovan za pred-stavnika sudova na svim nivoima, uključujući čak i Vrhovni sud SAD. Imenovan je za advokata Vrhovnog suda Sjedinjenih Država, iste godine kada i Abraham Linkoln. Ubrzo, Pajk je postao zvanični predstavnik američkih domorodaca jer je bio sklon brzom učenju njihovih jezika, a mnoge je već dobro poznavao. Stekao je visoku reputaciju istinskog prijatelja i pravnog zastupnika 1859. godine, kada je uspeo da

obezbedi isplatu od oko tri miliona dolara nadoknade od federalne vlade za oduzeto zemljište Čoktau Indijancima. Kulminacija njegove pravničke karijere je bila 1864. godine, kada je imenovan za sudiju Vrhovnog suda SAD. Za taj period njegovog rada, na žalost, nema detaljnijih podataka. IV Advokaturom se bavio dugi niz godina sa praksama u Arkanzasu, Lujzijani, Tenesiju i u Vašingtonu. Do prekida je dolazilo samo u periodima izbijanja ratova. Prekidi zbog Meksičkog rata 1840-ih godinama i između Država 1860-ih godina, doneli su mu krupne preokrete i nova usmerenja. Kao poznata javna ličnost, Pajk se priključio 1845. godine akciji podrške protiv Meksika, koja se kasnije pretvorila u rat sa Meksikom. On je pomogao da se osnuje Garda Litl Roka, kao četa koja je bila u sastavu puka Konjice Arkanzasa pod komandom pukovnika Archibalda Yella, u kojoj je on služio kao kapetan. Pajk je veoma rano zaključio da su oficiri puka bili nekompetentni i to je preno-sio ljudima u Arkanzasu, kroz pisma u dnevnim listovima. Nakon bitke za Buena Vistu (selo u državi Koahuila, 12 km južno od Saltila u Severnom Meksiku, 23. februara 1847., u kojoj je armija SAD koristila artiljeriju da bi odbila daleko brojniju meksičku vojsku), Pajk je oštrom kritikom uništio lajtnanta Džona Selden Roena. Nakon objav-ljivanja tog otrovnog pisma u Arkanzas Gazette, Roen je zahtevao od Pajka da mu se izvini ili da mu pruži zadovoljenje. Pajk je odbio da se izvini i njih dvojca su izašla na duel blizu Fort Smita, na peščanoj obali reke Arkanzas. U toku dvoboja ni jedan nije bio pogođen, te su ih sekundanti ubedili da ga prekinu jer su obostrano dobili zadovoljenje. Poučen ličnim iskustvom o apsurdnosti učešća u dvobojima, Pajk je napravio osvrt na njih u Moralu i Dogmi, dižući glas protiv istih. Po povratku iz Meksika, Pajk je ponovo pokrenuo svoje pravne poslove. Nekoliko godina je promovisao izgradnju transkontinentalne željeznice od Nju Orleansa do Pacifičke obale, pisanjem brojnih članaka u kojima je tražio podršku za taj projekt. Preselio se u Nju Orleans 1853. godine da bi nastavio poslove oko izdavanja dozvole željeznici, ali je i dalje radio na svojim pravnim poslovima. Konačno, uspeo je da izdejstvuje dozvolu za taj željeznički projekt. Neposredno posle Meksičkog rata, Pajkova pažnja je bila usmerena na razvoj krize koja je na-stajala zbog pitanja ropstva. Dugo je bio Vigovac, a Vigovci su stalno odbijali da okončaju pro-blem ropstva. Takav stav ga je naveo da se priključi Partiji Ne znam ništa, na njenom osnivačkom kongresu, jer su programom obećavali regulisanje ovog društvenog problema i predstavljali se kao protivnici ropstva. Ali, pošto je ubrzo ustanovio da je i ona nespremna da zauzme čvršću platformu protiv ropstva, 1856. godine, na otvaranju nacionalne skupštine nove partije, pridružio se članovima Delegacije Juga pri napuštanju skupa. U međuvremenu, dok se pripremao da položi advokatski ispit u Lujzijani, preveo je sa francu-skog nekoliko knjiga zakona na engleski jezik, i vratio se u Litl Rok, 1857. godine. V Tokom pedesetih godina XIX veka nastupa nov i nadasve drugačiji period u životu Alberta Pajka u kojem se on susreče sa Slobodnim zidarstvom. U svom dotadašnjem životu i radu pokazao je upornost, misaonost, preduzimljivost i hrabrost. Sve tejasno iskazane osobine koje su dale visoke kvalitete i rezultate u oblastima prava, pisanja, pesništva i izdavaštva, advokature i ratovanja, bile bi iste da se bavio bilo čime drugim. Srečaje, i sticaj okolnosti, što se usmerio na Slobodno zidarstvo koje je zatekao u dekadentnom stanju, sa bezbrojnim stepenima, nehumanim i ponižavajučim odnosom prema novoy

pridošlima, sa grotesknim scenama u ritualima i zakletvama itd. Njegovo bogato opšte znanje, poznavanje jezika, glad za znanjem i uporan rad na čitanju i prevođenju, osećaj za ispravno i pravedno, uneli su značajne promene u Bratstvo. Na njegov životni tok, u narednom periodu, uticali su krupni istorijski događaji, ali se on uvek vraćao Masoneriji, za kojuje živeo. Interesantno je da je prvi korak pristupanja u neko Bratstvo Pajk napravio krajem četrdesetih godina XIX veka u Independent Order of Old Fellows, čiji je, kasnije, postao Veliki Majstor Lože Arkanzas u periodu od 1852-1853. godine. Početak u Masoneriji bio je, zapravo, u njegovoj 41. godini, kada je iniciran u Western Star Lodge No. 2 u Litl Roku (York), Arkanzas 1850. godine. Iste godine učestvovao je u osnivanju masonskog Sent Džon Koledža u Litl Roku. Več 1851. godine on pomaže u stvaranju Royal Archz u Arkanzasu. Pajk je dobio deset stepena Jorkškog Rituala u periodu od 1850. do 1853. godine. U Litl Roku je 1851. godine, sa još šesnaestoricom drugih, osnovao Ložu Magnolija Br. 60. Več naredne godine postao je Starešina Lože. Pristupio je Kriptičkoj Masoneriji 1852. godine i Vitezovima Templarima 1853. godine. 19

Tokom boravka u Nju Orleansu upoznao se sa dr Albertom G. Mackeyem, Generalnim Sekretarom Vrhovnog saveta Južne Jurisdikcije. Mackey mu je lično, u roku od tri dana, dodelio sve stepene Škotskog Obreda, u martu 1853. godine u Čarlstonu. Interesantan je detalj koji navode njegovi biografi - tokom života Pajk je stekao preko 130 raznih stepena!

Škotski Obred je uveden u Ameriku 1783. godine. Čarlston je bio mesto prvog Vrhovnog Saveta koji je upravljao Škotskim Ritualom u SAD, sve dok Severni Vrhovni Savet nije uspostavljen u Njujorku 1813.

godine. Granica između Južne i Severne Jurisdikcije (koja još postoji), bila je čvrsto uspostavljena 1828. godine. Mackey je pozvao Pajka da se pridruži Vrhovnom savetu Južne Jurisdikcije 1858. godi-ne u Čarlstonu, i on je izabran za Velikog Komandera Vrhovnog Saveta 33 Škotskog Obreda več naredne, 1859. godine. 0

Pajk je ostao na ovom položaju sve do smrti, a u profanom životu se bavio raznim zanimanjima. Bio je i urednik Memphis Daily Apel od februa-ra 1867. do septembra 1868, a vodio je i pravne prakse. Nešto kasnije otvorio je advokatsku kancelariju u Vašingtonu i zastupao veliki broj slučajeva pred Vrhovnim sudom. Njegova ljubav prema Masoneriji je sve više rasla. Osečajuči da ima još puno posla da obavi, prekinuo je svoju sjajnu karijeru advokata 1879. godine i potpuno se posvetio istraživanju i izučavanju Škotskog Obreda. U vreme povlačenja iz advokature, on je več bio Mason 30 godina. Pajk je osiromašio u Građanskom ratu i ostao je siromašan tokom ce-log života (razlozi i detalji su izneti u daljem u tekstu). Često je pozajmljivao novac radi podmirenja osnovnih životnih troškova od Vrhovnog saveta koji mu je, 1879. godine, dodelio doživotni godišnji prihod od 1.200 dolara. Među prvim Pajkovim velikim dužnostima u Bratstvu bila je Zamenik Inspektora Škotskog Obreda za Arkanzas, a dve godine kasnije imenovan je za člana Komiteta za reviziju rituala. Zainteresovan za stepene, ali ne i zadovoljan kako su bili predstavljeni, Pajk je rukom prepisao sve masonske stepene koji su se nalazili u biblioteci Vrhovnog Saveta da bi započeo svoj rad po kome je postao poznat. Shvatajući da je revizija rituala neophodna za opstanak Škotskog Obreda, Mackey je podsticao i požurivao Pajka da je izvrši i da sačini standardan ritual za korišćenje u svim državama Južne Jurisdikcije. U tom peri-odu, Pajk je najveći deo svog vremena posvetio upravo radu na reviziji rituala Škotskog Obreda. S revizijom se započelo 1855. godine i nakon izvršenih izmena, Vrhovni savet ju je prihvatio 1861. godine. Posle dve godine, izvršene su dve manje izmene u dva stepena, jer su se radna tela Jorkškog Rituala iz Misurija žalila da 29. i 30. Stepen otkrivaju tajne njihovog rituala. Pajk je završio reviziju rituala 1868. godine. Osim rituala za sve stepene, od 4. do 32, obradio je i napisao ceremonijale za osnivanje nove Lože, posmrtnu službu (Žalobnu Ložu), pa čak i rituale za žensku grupu, zvanu Loža Usvojenja. Bio je fasciniran simbolizmom i alegorijama stepenova Škotskog Obreda. i ubeđen da postoje dublja značenja koje je trebalo pronaći. Njegova teorija je bila da su pisci originalnog rituala Škotskog Obreda duboko sakrili značenja pod nejasnim simbolima i da se pažljivim proučavanjem mogu ot-kriti ta skrivena bogatstva. Revidirao je sve stepene i dodao bogate slojeve drame i metafore mnogim običnim ceremonijama. Njegove sposobnosti su bile shvaćene i priznate i on je brzo napredovao. Nakon samo pet godina provedenih u Škotskom Obredu, izabran je i postavljen ubrzo za Velikog Komandera (1859. godine, neposredno pred sam Građanski rat). Tek naknadno je napisao knjigu Morals and Dogma, sa dodatnim poukama i učenjima radi ši-reg objašnjenja stepena. Sama knjiga ne prati stepene, niti ih upotpunjava, već je ona ogroman tekst koji istražuje filosofiju i religiju, starih i stranih religija. Namera mu je bila da se kandidatima pruže informacije koje su im neophodne za razumevanje porekla i pozadine svakog stepena.Verovao je da Škotski Obred vuče svoje poreklo iz drevnog Egipta, Grčke i nekih drugih zemalja. Rituali koje je

Pajk napisao i uredio, izvođeni su do skoro, na isti način kao i 1860-ih godina u Južnoj Jurisdikciji. Južna Jurisdikcija je započela reviziju rituala 1995. godine i završila je 2000. godine. Danas se taj ritual naziva Revidirani Standardni Pajkov Ritual. Ono što je tada urađeno, svodi se na izbacivanje ponavljanja ne-kih rečenica, nejasnoća i nepotrebnih odugovlačenja u ceremonijama. I, u određenoj meri, uspostavljen je hronološki redosled. Svaki stepen se sada može predstaviti u okviru jednog sata, a stepeni su standardi-zovani. Pajkov jezik je u potpunosti očuvan. Pajk je u najširoj javnosti poznat po delu Morals and Dogma koje je objavljeno 1871. godine. Moral i Dogmu ne bi trebalo mešati sa Pajkovom revizijom Škotskog Rituala, jer su to posebni radovi. Walter Lee Brown piše da je Pajk želeo da Moral i Dogma bude dopuna velikom povezanom sistemu moralnih, religijskih i filosofskih instrukcija koje je on razvio u reviziji Škotskog Rituala. Moral i Dogma je dodeljivana kandidatima na prijemu za 14. stepen Škotskog Obreda, ali je ta praksa prekinuta 1974. godine. Do skoro se kandidatima davao Jhe Bridge to Light, Rexs R. Hutchensa koji navodi da žali štoje tako mali broj Masona pročitao Moral i Dogmu, a The Bridge to Light je napisan da bude most između ceremonija stepena i njihovih pouka u Moralu i Dogmi. Pajk je, takođe, reorganizovao upravljanje Vrhovnim savetom. On se smatra i za velikog misli-oca i poznavaoca masonskih simbola i rituala. Njegovo važno međunarodno priznanje je povezano sa njegovim suprotstavljanjem na Kongresu Vrhovnih Saveta (1875. godine u Lozani, Švajcarska) da se ne dozvoli Slobodnim zidarima da veruju u kreativni princip umesto u Boga. Objavio je i brojne radove o Obredu, uključujući i Značenje Masonerije, Knjiga 0 Rečima, Tačka unutar Kruga i druge. Naučio je sanskrit i preveo brojne knjige napisane na tom jeziku. Kao rezultat rada u toj

oblasti, objavio je Indo-Aryan Deities and Worship as Contained in the Rig-Veda. Pajk je u Americi smatran za uglednog i uticajnog Masona. Ali, imao je mnoge protivnike i napadače. Njegovi napadi na Rimokatoličku crkvu su katolički predstavnici shvatali kao napade američke Masonerije nakatoličanstvo. Ali, Pajkov javni odgovor Papi Leu XIII na Humanum Genus, pokazuje da on nije gajio nikakvu mržnju prema katolicizmu kao religiji, niti prema članstvu rimo-katolika u Loži. Njegova borba je bila protiv namere institucionalnog katolicizma da uguši Slobodno zidarstvo - silom. To je bila prva optužba protiv Pajka, nakon koje su usledile druge, i od brojnih napadača, jer im je on bio simbol Bratstva. VI Ratni vihori donose nesreču, gubitak dragih i bliskih, opšte nevolje i promene sudbina obič-nih Ijudi koji se ničim nisu zalagali za rat. Ratovi menjaju sudbine. Sada čemo se vratiti unazad u Pajkovoj biografiji, zbog preklapanja događaja, a da bi se sveobuhvatnije prikazala celina narednog perioda u njegovom životu tj. događanja u američkom Građanskom ratu (1861-1865) u kojem je i on učestvovao. U materijalnom pogledu, ratgaje doveo do potpunog kraha. Neposredno pred samo izbijanje Građanskog rata, Pajka je nagovorio dugogodišnji i bliski prija-telj William James Rivers da se preseli u Čarlston, u Južna Karolina, što je on učinio. Rivers je bio čuve-ni profesor za antičke jezike i Pajku je obezbedio veliki broj dokumenata, knjiga i arhiva. Drugi njegov prijatelj u Čarlstonu bio je bivši student dr Riversa, Henri Timrod, inače najbogatiji čovek Čarlstona i pesnički laureat Konfederacije koji je napisao državnu himnu Južne Karoline. Godine druženja i zajedničkog rada i saradnje su, nažalost, bile prekinute izbijanjem Građanskog rata koji je razdvojio tri dobra prijatelja. Pajk je održavao kontakte s Riversom do kraja života, ali ni jedan od ovih dobrih prijatelja se nije nikada vratio u Čarlston i nisu se više nikada sreli. Državni Savet Arkanzasa je 1861. godine imenovao Pajka za svog poverenika za Indijansku te-ritoriju i dao mu ovlašćenje da pregovara s brojnim plemenima. Zbog njegovog poznavanja proble-matike i iskustva, Konfederacijsko ministarstvo rata ga je imenovalo za Brigadnog generala u vojsci Konfederacije, avgusta 1861., i dodeljen je Ministarstvu za Indijanske teritorije. Pajk je sarađivao s plemenima koja su podržavala Konfederaciju u stvaranju jedinica. Verovao je da te jedinice mogu biti važne za zaštitu teritorija od invazije Unije. Ali, njegovo verovanje da indijanske jedinice treba da budu držane na Indijanskoj teritoriji, dovelo ga je u sukob s pretpostavljenim. U proleće 1862. godine, general Erl Van Dorn mu je naredio da povede njegovih 2.500 vojnika-Indijanaca u severozapadni Arkanzas. Iako se nije slagao sa ovim naređenjem, Pajk ga je ispunio i njegove jedinice Indijanaca, samo 900 Ijudi, pristupile su Konfederacijskim snagama na severozapadu Arkanzasa. One su 7. marta, predvođene Pajkom, učestvovale u bici kod Pea Ridge (Graškov greben, Elkhorn Tavern). I mada su pobedili u toj bici, u kontraofanzivi je njegova vojska bila pobeđena i razbežala se, a Pajk nije mogao da je ponovo okupi. Kasnije su kružile glasine da su se njegovi vojnici u povlačenju zaustavljali da bi skidali skalpove. Nakon bitke, Pajk i indijanski borci su se vratili na Indijansku teritoriju. Pajk je osudio taj zločin, ali optužba da je predvodio divljake, pratila ga je do kraja života. On je pohvalio hrabrost svojih boraca, ali je iskazivao snažno neslaganje zbog njihovog neprihvatanja postoječih ratnih pravila (izvesno je da indijanski borci uopšte nisu znali da takva pravila postoje). Naravno, njegovi borci kojima je rečeno da će braniti sopstvenu zemlju, borili su se po svojim pra-vilima i kodeksima ratovanja. Pajk nije dobio podršku od Van Dorna, jer je ovaj nastojao da se, na svaki način, ogradi od optužbi za zverstva.

Bitka u oblasti Pea Ridge u Arkanzasu, jedina je bitka u kojoj je Pajk učestvovao u Građanskom ratu. Kad je Arkanzas istupio iz Unije, Pajk je ostao u njemu. Suprotstavljao se secesiji do kraja, ali je smatrao da mu je Arkanzas dao sve što ima i da, pošto je Arkanzas istupio, njegova obaveza ostaje da bude u njemu. Pajk je nastavio da se suprotstavlja politici Konfederacije oko Indijanske teritorije, zbog čega je do-lazio u sukob s nadređenima. Nezadovoljan Pajkom, u leto 1862. godine, general Tomas C. Hindeman, zapovednik Konfederalnih snaga u Arkanzasu, pokušao je da proširi svoju nadležnost i na Teritoriju. Pajk mu je odgovorio jednim cirkularnim pismom kojim je odbio da preda nadležnost i optužio je Hindemana za pokušaj da zameni ustavnu vladu despotizmom. Nakon Pea Ridge, Pajk je bio suočen i sa optužbom general-majora C. Hindemana da su njegove jedinice skalpirale vojnike na bojnom polju, kao i za Ioše upravljanje novcem i vojnim materijalom i naredio je njegovo hapšenje. Obe op-tužbe su kasnije povučene jer nije bilo dokaza; ipak, Pajk je, suočen s pretnjom hapšenja, otišao u brda Arkanzasa i 12. jula poslao svoju ostavku na mesto Komandanta Armije. Problem između njih dvojce je dospeo pred nadležne u Ričmondu koji su odlučili u korist Hindemana i ukorili su Pajka. Kao što je rečeno, Pajk je podneo ostavku i povukao se u Grizli Uvalu (Mongomeri Okrug). Ubrzo nakon toga, uhapšen je (3. novembra) pod optužbom za nepoštovanje vojne hijerarhije (što je u vojnim zakonima smatrano ekvivalentom za izdaju). Bio je nekoliko dana u zatvoru u Varenu, Teksas, a njegova ostavka je prihvaćena 11. novembra. Pušten je iz zatvora i dozvoljeno mu je da se vrati u Arkanzas. Kada se general Robert E. Lee predao u Appomattoxu aprila 1865. godine, Pajk je, poput njega, zatražio od Predsednika Linkolna amnestiju, zbog postojanja optužbe da je podsticao američke domoroce na borbu protiv vlade. On se preselio (ili izbegao) u Kanadu da ga ne bi uhapsili, iako ga je Predsednik Džonson (Andrew Johnson) amnestirao još avgusta 1865. godine. Pajku je ubrzo dozvoljeno da se vrati: on je položio zakletvu na odanost SAD u decembru 1865. godine, ali je odbio da primi punu amnestiju, aprila 1866. godine. Iz ovoga je ispreden čitav jedan mit. Naime, ispalo je da je A. Džonson, Predsednik SAD, ina-če Majstor Mason, dao pomilovanje A. Pajku da bi mu se zahvalio za napredovanje u Masoneriji. Pristalice teorije zavere tumače da je 1867. godine Džonson kojije bio prema Pajku u obavezi i njemu zahvalan, unapređen od 4. do^2. stepena Škotskog Obreda, ili da je Džonson bio Pajkovpotčinjeni i da 1

Rotifer su male mikroskopske životinje koje, uglavnom, žive u slatkim vodama i spadaju među najmanje članice Metazoe - grupe višećelijskih oblika života u koju spada i čovek. Njihova tela su organizovana u sistem organa. Većina rotifera su oko 0,5 mm dužine, ili čak i manje, i njihova tela imaju ukupno oko hiljadu ćelija. To znači da su njihovi sistemi organa veoma prosti u odnosu na druge više oblike života. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 2

Leonidas. Kralj Sparte, čija je odbrana položaja pred napadom persijske vojske u Termopilskom klancu jedna od naj-većih priča civilizacije o heroizmu. U 480. g. p.n.e, Leonida je komandovao malom grupom grčkih snaga napadnutih od persijske armije pod vođstvom Kserksesa. Dva dana se Leonida borio i odupirao napadima; tada je naredio većem delu svoje vojske da se povuče, a on se sa 300 boraca svoje garde borio do poslednjeg čoveka. Ovaj istorijski događaj je stvorio legendu da se Spartanci nikada ne predaju. Izvor: Encydopedia Britannica, El. Ed. 2006. 3

Citat iz: Ten Sermons ofReligion, Gl: Justice and Conscience; Theodore Parker; Ed. Crosby, Nichols; N.Y; 1853; str. 83. 4

Henoch, Hanoch ili Enoch (od hebrejskog: Khanokh; grčki: evcu^, Enokh, inicirani, posvećeni, disciplinovani) je hebrejsko ime, ili Enoch (Enok) na grčkom. U Knjizi Svetog Zakona pominje se nekolicina Enoka, a ovaj o kojem autor govori je Enoch, direktni sedmi potomak u Adamovoj liniji. Enok je napravio dva stuba (od pečene cigle i drugi od bronze), njih je testirao na vodu i vatru, jer je znao da če Bog poslati pošast na zemlju. Mojsije i on su jedini koji su boravili na Nebu s Bogom. Izvor: Encyclopaedia Judaica II ed. Vol. 6, Dr Feu; Fred Skolnik, Michael Berenbaum, Jerusalem 2007; str. 441. i, Dictionary of the Bible by James Hastings, John S. Selbie, John c. Lambert, Shailer Mathews; N. Y. Charles Scribner's Sons 1909; str. 329. 5

hermetično, hermetički pečat. Takođe, može se objasniti kao čovek koji je bio sin Boga, a u kabalističkom predanju može se smatrati da je on bio vršnjak Mojsijev i u vezi sa linijom sledbenika slične mudrosti od Zoroastera do Platona Izvor:. Oxford English Dictionary, El. Ed. 2006.). 6

Abu Nasr Muhammad ibn al-Farakh al-Farabi (persijski: ^ ili Abu Nasr al-Farabi (u nekim izvorima, poznat kao Muhammad ibn Muhammad ibn Tarkhan ibn Uzlagh al-Farabi) poznat i na Zapadu kao Alfarabius, AlFarabi, Farabi i Abunaser, rođen je 878, u Turkistanu, umro u Damsku 950. Muslimanski filosof, jedan od največih mislilaca srednjo-vekovnog Islamskog sveta, največi mislilac posle Aristotela. Al-Farabijeva filosofija se napajala iz nasleđa arapskih Aristotelovih učenja u Bagdadu u X veku. Njegov največi doprinos Islamu je bilo to što je preuzeo Grčko nasleđe koje je postalo poznato Arapima, i pokazalo je da se ono može koristiti za odgovore oko kojih su se oni mučili. Al-Farabi je sma-trao da je filosofija došla do svog kraja u svetu, ali da je dobila šansu za novi život u Islamu. Smatrao je da je ljudski razum nadmoćniji od otkrovenja. Religija je davala istinu u simboličkom obliku ne-filosofima, koji nisu bili u stanju da je preuz-mu u čistijem obliku. Najveći deo radova Al-Farabija je bio usmeren na problem zahteva države. Kao što Bog vlada univer-zumom, tako bi i filosofi, kao najsavršenija vrsta ljudi, trebalo da vladaju državom; time se on obratio političkim nemirima u njegovom vremenu u razlazu filosofa i vladara. Izvor: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 7

Lactantius, Lucius Clecilius Firmianus, hrišćanski apologeta iz IV veka napisao je: Odbrana Hrišćanstva, (Defense of Christianity), važnu istoriju o progonu. Izvor: The New Catholic Dictionary; Conde B. Pallen, John J. Wynne, Charles F. Wemyss Brown, Blanche M. Kelly, Andrew A. Macerlean; N.Y. 1828, str. 537. 8

Lactantius, Lucius Clecilius Firmianus, hrišćanski apologeta iz IV veka napisao je: Odbrana Hrišćanstva,

(Defense of Christianity), važnu istoriju o progonu. Izvor: The New Catholic Dictionary; Conde B. Pallen, John J. Wynne, Charles F. Wemyss Brown, Blanche M. Kelly, Andrew A. Macerlean; N.Y. 1828, str. 537. 9

Petrus Lombardus ili Peter Lombard (1100-1160), Hrišćanski teolog i predavač u Parizu gde je predavao u školi Katedrale Notre Dame. Njegov ugled je brzo rastao i njegov rad je postao poznat pod nazivom Kanon Notre Dame. Od nje-govih radova ostalo je samo četiri knjiga: zbirka propovedi, dve biblijskih komentara i Knjiga Mudrih Izreka. Prva knjiga je istraživala Trojstvo, druga se bavila kreacijom, milošću i grehom; treća je iznosila doktrinu inkarnacije i oprosta i četvrta je obrađivala zavet i Eshatologiju (shvatanje suštinske prirode postojanja u odnosu na cilj i krajnju svrhu). Svaku propoved je započinjao citatom iz Knjige SvetogZakona i njegovim poukama, jasnim i čistim, koje pokazuju da je malo cenio egzegezu kao nauku, i one su naglašavale moralne i duhovne stavove. Njegovi tekstovi su davali studentima sistematizovan i razu-mljiv pristup hrišćanskoj doktrini. Njegova Knjiga Mudrih izreka je postala udžbenik na pariskom univerzitetu. Od tada, svi srednjovekovni teolozi su postali njegovi učenici, a oblik, metod i uvažavanje Knjige Mudrih Izreka su oblikovali teolo-giju duže od četiri stotine godina. Izvor: Encydopedia ofReligion, sec. ed., Lindsay Jones, Thompson-Gale; Vol. X; str. 7066. 10

Thomas Aquinas (Tommaso d’Aquino, 1225 - 1274), italijanski dominikanski monah, sveštenik i filosof od ogromnog uticaja i teolog, pripadnik sholasticizma. Bio je poznat i kao Doctor Angelicus, Doctor Communis, i Doctor Universalis. Njegovo prezime Aquinas potiče od oblasti njegovog rođenja u Italiji. Bio je učenik Albertusa Magnusa. Bio je zagovornik prvenstveno klasične prirodne teologije i osnivač Tomizma. Njegov uticaj na misao Zapada je izuzetno veliki, a velikim delom se oseća u razvoju moderne u prihvatanju njegovih ideja, posebno u oblastima etike, prirodnog zakona, metafizike i političke teorije. Nasuprot mnogim njegovim savremenicima, koji su mešali razum i veru, Tomas je naglašavao razlikovanje i značaj Aristotelove filosofije i nauka. Njegova striktno filosofska misao nalazi se u brojnim komentarima o Aristotelu i u pojedinačnim tekstovima. Po maniru svojih savremenika sa univerziteta, on je usvojio i prilagodio svoje sopstveno razumevanje Aristotelovim idejama, terminologiji i metodologiji u izučavanju Svete Doktrine i izložio ih u njegovom radu Summa Theologiae. Tomas je nazivao Aristotela Filosofi pokušavao je da sintetizuje Aristotelovu filosofiju na principima Hrišćanstva. Njegova najpoznatije dela su: Summa Theologica, i Summa contra Gentiles. Napisao je himnu koja je deo redovne liturgije. On je proglašen za sveca u Katoličkoj Crkvi i smatran je modelom kakav treba da bude učitelj prema onima koji uče za sveštenike. Poštovan je i kao Doktor Crkve i smatran najvećim njenim teologom. Papa Pije XI ga je nazvao Samo Naš Sin. Izvor: Encyclopedia of Religion; Scnd. Ed; MacMillan, Thomas-Gale; 2005; Vol. XIII; str. 9160-9165. 11

U teoriji Kabale smatra se da je slovo yud ( ) muškog roda, a heh (n) ženskog. Uobičajena reč za Boga na Hebrejskom Alohim (0 n 7N koja u suštini znači Gospod i čita se umesto napisanog neizrecivog imena Boga), sastavljena je od Eloah (mbtf), ženski rod, jednina, i nastavka zm, muški rod u množini, (oi). ,

,,

i

12

Valentinus (100-160) je bio najpoznatiji i dugo najuspešniji ranohrišćanski Gnostik-Teolog. On je osnovao svoju školu u Rimu. Valentinus je napisao brojne radove, ali su preostali samo fragmenti,

uglavnom u radovima Klementa iz Aleksandrije, koji sadrže Platonističke i Pitagorejske elemente. Koptski tekstovi iz Nag Hamadija obuhvataju i nekoliko onih koji očigledno potiču iz Valentinusove škole gnostika. Smatra se najuticajnijim od svih gnostika. Njegova škola se kasnije podelila na dva pravca. Prema Sv. Irineusu i nekim drugima, smatra se da je on bio učenik Theodasa koji je bio učenik Sv. Pavla. Tertullian, u Adversus Valentinianos IV, kaže da je Valentinus bio kandidat za biskupa Rima, zbog njegovih intelektualnih sposobnosti i izražajne elokvencije, ali pošto nije izabran prekinuo je sve odnose s Crkvom i razvio svoju Gnostičku doktrinu. Bio je egipatski religiozni filosof, osnivač Rimske i Aleksandrijske škole Gnosticizma, sistema religioznog dualizma (verovanje u suprotna božanstva dobra i zla) uz doktrinu spasenja sa ili kroz gnosis, ili ezoterijska znanja. Valentinijanske zajednice, koje su osnivali njegovi učenici, bile su veliki izazov za hrišćansku teologiju u II i III veku. Valentinusov sistem se razvio u Istočni i Zapadni oblik, više složenosti, mada je ranija struktura bila slična Pavlovoj mističnoj teologiji, po svom naglašavanju instrumentalizovane Hristove smrti i uskrsnuća i odnosa prema hrišćanskom rođenju/oslobođenju. Današnja učenja imaju trend ka povećanju važnosti Valentinusove doktrine i uticanju na kasnije pojavljivanje antropocentričkih oblika Hrišćanske spiritualnosti, koja je ostavila tragove u svakom periodu crkve sve do danas, s nastankom zapadnog prototipa, Pelagianizma, nazvanog po britanskom svešteniku Pelagiusu iz V veka. Izvor: Ad. 1: The Oxford Dictionary of the Christian Church, F. L. Cross; III. Ed. E. A. Livingstone Oxford University Press, 1997; str. 1676-8.; i Ad. 2.\Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 13

Hesiod, Grčkk'Haiodoc, je bio grčki pesnik, smatra se da je radio od 750. do 650. g.p.n.e, istovremeno s Homerom. On je prvi evropski pesnik koji je sebe uzeo za svoju temu, kao pojedinca koji ima posebno važnu ulogu. Drevni pisci su njemu i Homeru pripisali da su uspostavili religiozne običaje. Savremeni naučnici ga šmatraju najveći, izvorom grčke mitologije, tehnike obrađivanja zemlje u poljoprivredi, ranu ekonomsku misao, i za drevnu grčku astrologiju. Prema njegovom navo-đenju, rođen je u Beotiji. On je pisac Radova i Dana, moralne i didaktičke poeme rurainog života i Teogonije koja se odnosi na poreklo sveta i bogova. Obe poeme sadrže mit o Pandori. Izvor: Euroword Dictionary, el. Ed. 14

Navyanyaya, ili nova Nyaya - Sanskrit: Pravilo ili Metod je noviji ogranak filosofske škole. Najpoznatiji filosof Navya-Nyaya i osnivač moderne škole indijske logike bio je Gangeša. Jedna je od škola u tradicionalnoj Hindu filosofiji, koja je cvetala u prvim vekovima prvog milenijuma. Najveći doprinos Nyaya sistema je što je u njemu detaljno razrađen metod razumskih posledica. Kao i drugi sistemi, Nyaya je filosofski i religiozni sistem. Najviše se posvećuje problemu prestanka ljudske patnje i bola, a koji nastaje iz pogrešnog razumevanja stvarnosti. Oslobođenje nastaje kroz vezu, sponu, posredstvo, pravo znanje i istinu. Ono je metafizičko. Nyaya škola smatra da postoje četiri važna oblika saznanja: zapažanje (pratyaksa), izvođenje zaključka (anumana), poređenje (upamana) i dokaz (šabda). Pogrešno znanje navodi na sećanje, sumnju, grešku i hipotetički argument. Njena teorija uzroka se sastoji od: stvarnog, ili materijalnog uzroka (supstanca iz koje nastaje posle-dica); nebitnog uzroka (koji pomaže u stvaranju uzroka); i efikasnog uzroka (moći koja pomaže materijalnom uzroku da stvori posledicu). Bog nije materijalni uzrok univerzuma, jer su atomi i duše takođe večni, već je on efikasan uzrok. Izvor: Ad. 1.: The Illustrated Encyclopedia ofHinduism, James G. Lochtefeld. The Rosen Publishing Group, Inc. N. Y. 2002; str. 470.; i, Ad. 2.: Encyclopedia Britannica, El. Ed. 2006. 15

Bardaisan ili Bardesanes (154-222), sirijski gnostik i osnivač Bardaisanizma. Bio je naučnik, astrolog,

filosof i pesnik. Bardaisan je, takođe, poznat po svom znanju o Indiji o kojoj je napisao knjigu koja je izgubljena u vremenu, ali su detalji ostali kod Porfirija i Stobaeusa. Napisao je Dijalozi protiv Marciona i Valentinusa, Dijaloge Protiv Vere koji su bili kritika upućena Antoninusu, Knjigu Psalmi, Himnu 0 Duši... Sledbenici Bardaisana iz Mesopotamije su u II veku bili sekta koju je Katolička Crkva smatrala jeretičkom. Izvor: Encyclopedia Britannica, XI ed. Vol III; str 395-296. 16

Glaucus, Pontius, prvobitno je bio ribar i ronilac u Beotiji. Postao je proročki Grčki bog mora, rođen kao smrtan i preobraćen u besmrtnika pošto je pojeo magičnu biljku i skočio u vodu, gde se preobratio u boga i stekao proročki dar. Verovalo se da on uvek dolazi da spasi mornare i ribare u olujama. Druga verzija kaže da je skočio u vodu zbog ljubavi pre-ma morskoj boginji Melicertes s kojom je često identifikovan. Umetnici su ga prikazivali kao marmena, polučoveka gore, i s donjom polovinom tela kao u ribe, prekriven školjkama i morskim travama. Izvor: Encyclopedia Britannica; El. Ed. 2006. 17

Slava Božija je da sakrije Reč. 18

Ovaj odeljak Biografija i važniji detalji iz života i rada Alberta Pajka je kompilacija iz sledećih izvora: A Life ofAlbert Pike, Walter Lee Brown, University of Arkansas Press, 1997; The Life story offAlbert Pike - Fred W. Allsopp, izdanje Parke-Harper News Service, Little Rock, Ark.1920; Albert Pike a Biography, Fred W. Allsopp, Kessinger Publishing, reprint iz 1997; The American Indian as a Participant in the Civil War, Annie Heloise Abel, Smith College, 1919; Freemasonry, S. Brent Morris Dr, 33 izdanje ALPHA, Penguin Group (USA) Inc; Freemasonry, Chrisopher Hoddap 32 izdanje Wiley Publishing Inc 2005, i Albert Pike, by Charles P. Rosenberger 33 , april 1964. 0

0

0

19

Kriptička Masonerija ili Obred je: jedan od najmanjih ali najvažnijih i, svakako, jedan od najinteresantnijih obreda prema Coils Masonic Encyclopedia. Crypt je grčka reč koja znači sakriti, kriti, tajna i sl, a znači i pećina, kripta ili odaja koja je pod zemljom. Kriptički stepeni su grupisani oko priča o odajama u kojima, iz posebnih razloga, sakriveno blago ispod Hrama Kralja Solomona u Jerusalimu. Prvi put ju je nazvao tim imenom Rob Moris, veoma ugledni Mason iz 1800-ih godina. I, u Enciklopediji Slobodnog zidarstva A. G. Mackeya se kaže: Onaj deo masonskog sistema koji je usmeren na istraživanje i razmatranje Kriptičkih stepena, onaje, bukvalno, Masonerija Tajne odaje.

je masonska obaveza zahtevala da Predsednik deluje po nalozima Velikog Komandera, tj. da Pajk nije bio amnestiran sve dok Džonson nije stekao 33 . Istina je sasvim drugačija i daleko manje uzbudljiva. 0

A. Džonson je postao Majstor Mason 1851. godine u Greenwilleu u Loži Br. 119, u Tenesiju, a Vitez Templar 1859, i on nije pristupio Škotskom Obredu u vreme kada je dao Pajku amnestiju 1866. godine. Džonsonov odnos prema Pajku je bio opšti odnos poštovanja, možda čak dubokog poštova-nja, ali apsolutno bez ikakve nadređenosti ili podređenosti. Predsednik Džonson je izdao nalog 30. avgusta 1865. godine kojim je garantovao Pajku ličnu slobodu, ukoliko položi zakletvu odanosti. Ovo nikako nije predstavljalo potpunu amnestiju, jer je sva Pajkova imovina u Arkanzasu konfiskovana (njegova imovina u vrednosti od oko 20-25.000$ prodata je za 2.250$). Puna amnestija mu je ponuđena 23. aprila 1866. godine, ali je nju Pajk odbio jer da bi je prihvatio, morao bi da plati 300$ za troškove suda oko prodaje svoje imovine! Četrnaest meseci kasnije, tek 20. juna 1867. godine, stepeni Škotskog Obreda, od 4-32, dati su Džonsonu. Benjamin B. French 33 , opisuje taj događaj: Sastali smo se s Predsednikom u prostoriji koja je nazivana bibliotekom, gde nas je on pozvao da zajedno ručamo. Zatim smo ga otpratili do naredne prostorije, gde su mu preneti stepeni. Džnson nikada nije stekao 33° 0

Nameće se sledeće pitanje: Ako je Pajk imao tako jak uticaj na Džonsona, zašto mu on nije odmah dao punu amnestiju ili, zašto nije odmah delovao da sačuva Pajkovu imovinu? Apsurdno je smatrati da su Masoni mogli da deluju na Predsednika SAD da ih sluša - osim ako nismo više skloni teorijama zavere, nego istini. Nakon povratka iz Kanade u SAD, Pajk je kraće vreme radio u Memfisu, Tenesi, kao advokat i kao urednik Memphis Appeah. Zatim se 1868. godine preselio u Vašington gde je završio reviziju rituala Škotskog Obreda, obnovio praksu advokata i ostatak života posvetio Škotskom Obredu. U periodu od 1868. do 1870. godine bio je angažovan u politici i izdavao Patriot, novine Demokrata. Održavao je svoj advokatski posao u partnerstvu sa Robertom V. Džonsonom, bivšim senatorom SAD, sve do 1880. godine. Iako manje zainteresovan za poslove u Arkanzasu, jedna od njegovih poslednjih većih uloga u toj državi bila je podrška Grantovoj administraciji u kandidaturi E. Bakstera (Elisha Baxter) za guvernera, 1874. godine. VII Poseban deo Pajkove ličnosti je pisanje poezije. Može se, sasvim sigurno, reči daje tokom celogživota bio odan poeziji ipisanju i da nikada, ni u periodima ratova, nije odustajao. Poeziju je počeo da piše kao mlad čovek, i s njom je živeo do svog kraja. Još kao dečak, Pajk je napisao ove stihove o svojoj smrti: Ija, kojipevam, umreču brigom i tugom izmrcvaren, mršav i bled, I, otiči ću, s lakim poslednjim dahom, Predajući ovo izmučeno telo koje sam pozajmio. Zdravo Večno - sutra Da uživam, nadam se, večno proleće gore Iznad neba.

U svojoj 23. godini objavio je prvu pesmu Himna Bogovima. Brojne pesme su mu objavljivane u književnim žurnalima kao što je npr. Blackwood’s Edinburgh Magazine i u više lokalnih novina. Njegova prva zbirka pesama Prozne crtice i Poeme pisane u Zapadnoj Oblasti, objavljene su 1834. godine. Kasnije, sakupio je svoje brojne pesme i objavio ih u zbirci Himne Bogovima i druge pesme (1872). Nakon njegove smrti, one su ponovo objavljene u zbirci Poeme Generala Alberta Pajka (1900) i Lirika i Ljubavne pesme (1916). Pesme su mu visoko cenjene u njegovo vreme, ali su sada gotovo zaboravljene. Nekoliko tomova njegovih radova posthumno je objavila njegova ćerka. Godine 1871. završio je pisanje Morala i Dogme, s namerom da dopuni svoje revidirane rituale. Pajk je imao po malo zbunjujući običaj korišćenja reči prema njihovom tačnom značenju datom u rečniku, a ne onako kako su one obično tumačene. Tako naslov knjige Moral i Dogma u velikoj meri ima zavaravajuće i zbunjujuće značenje, jer ona nema ničeg dogmatskog u sebi. I danas mnogi smatraju da naslov Morals and Dogma zbunjuje. Stoga, u svom uvodu Pajkkaže: Drevni i Prihvaćeni Škotski Obred koristi reč Dogma u svom pravom značenju ili smislu, označavajući doktrinu, ili uče-nje> i nije dogmatska u negativnom smislu ovog izraza. Svakoje slobodan da potpuno odbaci ili se ne složi sa bilo čime u tekstu! Stara je zabluda da primerak knjige Moral i Dogma koja se smatra najvažnijom masonskom knjigom ili njenom Biblijom, mogu posedovati samo Masoni Škotskog Obreda. Prva izdanja (u peCrt- iJU £*■ <2 Č?»*v> tJL ĆVa. • / “ f

2«, <\.A /„ CLCi-t^r đEoc-t' Smr.K-«» —-o*. ^■1 • ■ /L* m )l« ttin *&+■££{£* <• . J Z--itZ.tZ-.tZ* cu Či.iy Gjpcić Cp <JL-fAvd Jvmr*eu 'k-iu.tuš^fal £kfcv/tAr ***.W<-J C-.3 riodu 1871-1881) su sadržavala upozorenje: Ezoterična knjiga; isključivo za Škotski Obred; mora se vratiti po izlasku ili smrti vlasnika. Stotine hiljada primeraka je štampano od tada, bez ikakvih ograničenja vlasnika ili korisnika knjige. Protivnici Masonerije tvrde da je nju moguće dobiti samo preko tajne izdavačke kuće i da je ona Biblija Masonerije, i da je to najbolja i opšte pri-hvaćena doktrinarna knjiga Slobodnog zidarstva. Sve te izjave su pogrešne. Ona je bila dodatak Stepenima Škotskog Obreda i gotovo nepoznata Plavim Ložama i Severnoj Jurisdikciji. Tv «. # ft 7 Kroz sve Pajkove tekstove provejava duboko raz-mišljanje i ukazivanje na analogiju principa slobode sa principima Masonerije i naglašavanje ideje pomoći Braći, otadžbini i čovečanstvu. Njegov pristup je bio da je čovek sklon svojim zadovoljstvima i lenjosti, i da se prepušta tim porivima. Kroz podsticanje i primer, on se trudio da u srcu svakog Masona uspostavi želju da doprinose nečim u životu što će ga

nadživeti na zemlji, nešto od čega će čovečanstvo imati koristi. Pajk nije, u najvećoj meri, zadužio samo Masoneriju, već i protestantizam svojim čuvenim od-govorom na encikliku Humanum Genus Pape Lea XIII. Taj odgovor je jedan od najznačajnijih dokumenata svih vremena koji bi trebalo dobro da znaju svi Slobodni zidari. On beskompromisno pobija iskrivljene navode Pape Lea koje Vatikan ni do danas nije uspeo da opovrgne ili pobije. Nikada bolji argument, u bilo kojoj stvari, nije napisan u ne-ka-toličkom svetu, kao ni u Masoneriji, a koji je prihvačen zbog svoje jasnosti i razumnosti odgovora u pobijanju neistine. Iako je Humanum Genum trebalo da bude osuda Slobodnog zidarstva ona je, u stvari, bila pogrda protiv svih ljudi i zajednica koje su se usudile da interpretiraju Božje zakone prema sopstvenim idejama i svesti, i protiv onih koji su se usudili da se razlikuju od nepogrešivog Vatikana ili bilo kog principa ili doktrine suprotne njegovoj. Pajk je u svom odgovoru ponovo razja-snio da Slobodno zidarstvo nije neprijatelj katoličke religije, i da je tvrdnja da Slobodno zidarstvo ne prihvata katolicizam - neistinita. Bratstvo i dan-danas prihvata Pajka kao najpoznatijeg Masona Škotskog Obreda na svetu i za-uvek če mu biti zahvalno za njegovo delo u Slobodnom zidarstvu i Škotskom Obredu. Zaista, Pajk je izgradio hram u srcima ljudi - hram koji ni ljudi ni sile prirode, ne mogu da unište. Izvesno je da bi Bivšem Suverenom Komanderu A. Pajku bilo drago da zna da njegov trud i rad nisu bili uzaludni, da se njegov ritual i dalje koristi, da se on visoko ceni i da je njegovo književno delo očuvano za buduče generacije. U 1859. godini data mu je titula počasnog doktora nauka na Harvardu, koju je odbio (izvor: The Phenix Manly P. Hall). Smatralo se da Pajk poseduje največu biblioteku na Jugu. U poslednjoj deceniji, on je preveo dvadeset tomova sanskrita na engleski. Njegovi prevodi Vede sadrže sedamnaest tomova, po hiljadu strana svaki i svi su pažljivo napisani, prelepim rukopisom. Pajk je nastavio s pisanjem o Slobodnom zidarstvu, prevođenjem i upravljanjem Južnom Jurisdikcijom, sve do smrti 1891. godine u Vašingtonu, u rezidenciji centrale Škotskog Obreda. Najpoznatija dela A. Pajka: - Albert Pike: Morals and Dogma - Albert Pike: Meaning ofMasonry - Albert Pike: Reprints ofOld Rituals - Albert Pike: Book ofthe Words - Albert Pike: Indo-Aryan Deities and Worship as Contained in the Rig-Veda - Albert Pike: The Point Within the Circle: Freemasonry Veiled in Allegory and Illustrated by Symbols - Albert Pike: Morals and Dogma ofthe First Three Degrees ofthe Ancient and Accepted Scottish Rite Freemasonry Umro jeuHramu Škotskog Obreda u Vašingtonu, 2. aprilai89i. godine. SahranjenjenagrobljuuOak Hilu.

Nakon njegove smrti, Harpers Weekly, od 2. maja 1891, navodi: General Albert Pajk, iz Vašingtona, verovatnoje bio najbolji poznavalac drevne Masonerije i bolji od bilo koje druge ličnosti u svetu. Na godišnjicu njegovog rođenja, 29. decembra 1944. godine, njegovo telo je preneto u kriptu Hrama. Pajk je doživeo veliko poštovanje nakon smrti. Brača su mu podigla spomenik 1901. godine u Vašingtonu i on je jedini bivši general Konfederacije ili jedina ličnost koja ima spomenik u Vašingtonu. Vlasti su dale ime prvom autoputu između Hot Springsa (Garland Oblast) i Kolorado Springsa, Kolorado, Autoput Alberta Pajka. Memorijalni Hram u Litl Roku nosi njegovo ime, a njegov dom u Litl Roku i dalje postoji i služi kao gradski Muzej umetnosti.

Dugotrajno prijateljstvo (preko tri decenije), Pajk je gajio pre-ma Albertu G. Mackeyu. U istom istorijskom periodu, istovreme-no, živela su dva barda Masonerije, dva Brata, dva životna prijate-lja, dva Alberta, čije se prijateljstvo održalo po poslednjeg trenutka - do Pajkovog čitanja nekrologa. Obojica su bili snažne ličnosti koje su ostavile svoj najdublji trag u Bratstvu, i sasvim je izvesno da su jedan drugom, kroz veliko prijateljstvo, bili dobri sagovornici, po-moč, jake potpore i, verovatno, najbolji kritičari. VIII Svojim radom i delom, Pajk je bio pravi magnet za an-ti-masonstvo. Osim Pape, ijedan kvazi novinar

i publicista, imaoje fobiju Pajka, da bi na kraju skrušeno priznao i ispričao svojujadnu istinu. AlU nije biojedini. Protivnici Slobodnog zidarstva, generalno, obično prvo hvale Pajka pre nego što iznesu listu optužbi. Omiljena polazna tačka za takve napade bila bi prvobitna pohvala: Pajk je bio genije, u mogućnosti da čita i piše na šesnaest različitih jezika... ! (Preko 150 sajtova na internetu prenosi tu rečenicu, uz napade koji slede - bez objašnjenja). Mnogo je takvih sajtova čiji autori uopšte ne brinu za ono što objavljuju, i čini se da im je stalo samo do broja poseta njihovom sajtu. U odnosu na antimasonstvo, postoji sledeća podela: Antimasonstvo i Pajk: - Optužbe za rasizam - Obožavanje Lucifera - Leo Taksil - KKK - Mazzini a) Bio je optuživan za rasizam. Tokom 1856. godine, Pajk je govorio na Skupštini Južne Jurisdikcije protiv trgovine robljem pri čemu je naišao na negodovanje prisutnih. Verovao je da ropstvo degradira i robove i robovlasnike i želeo je da se ono ukine, tj. da se učini ekonomski neodr-živim. Uprkos njegovom raspoloženju i zalaganju za ukidanje ropstva, ipak je izabrao da se bori na strani Konfederacije, zbog svoje snažne ubeđenosti u pravo države. Postojalo je široko raspostranjeno mišljenje da je A. Pajk bio rasista. Sama njegova ličnost bila je veoma složena i svakako podložna predrasudama svog vremena. Govorio je i pisao protiv ro-bovlasništva, a ipak je posedovao robove u svom domaćinstvu. Snažno je podržavao legitimnost Prince Hall Masonry. Loža Prince Hall bila je isto toliko regularna koliko i svaka druga Loža koja je osnovana i prihvaćena od nadležnih organa Bratstva. No ipak, Pajk je izjavio: Kada bih morao da prihvatim Crnce kao braću (u zajedničkoj Loži) ili da napustim Masoneriju, ja bihje napustio. Pajk je, međutim, stvorio izuzetno prijateljstvo sa Thorton Jacksonom, Velikim Komanderom Prince Hall Škotskog Obreda, i poklonio mu primerak svog rituala. b) Pajk je postao omiljena tema onima koji su želeli da dokažu da je Slobodno zidarstvo svetska zavera za revolucije ili tajno obožavanje Lucifera. Ovde smo u obavezi prema čitaocu da definišemo kritičnu reč Lucifer koja je stvorila toliko problema: Lucifer je na latinskom jeziku kovanica od dve reči - lucem ili svetlost iferre ili nosilac, što bukvalno znači nosilac svetlosti, i označava pojavljivanje zore s planetom Venerom, oglašavajući dnevnu svetlost - novi dan. Upotreba ove reči, u tom smislu, nije ista u engleskom jeziku u kojem se najčešće koriste Day Star ili Morning Star. I, na engleskom se Lucifer uvek odnosi na Satanu, iako se to ime ne odnosi na njega u Novom Zavetu. Sudbina ove knjige i ime Pajka su, odjednom, povezani sa obožavanjem Lucifera koji se u knjizi pominje samo jednom i to isključivo kao Lučonoša, u smislu nebeske geografije ili vremena.

Ali, veoma dobro objašnjenje ove zavrzlame sa Luciferom i optužbama za đavolska posla, dao je Br Dragan Jovanović, u svom prigodnom radu - ili pre istraživanju (objavljen u Zborniku Radova Godina Prva Lože Br. 16, Singidunum septembar 6oo5.g) koji je dostojan rada Quatour Coronati, pod naslovom LUCIFER (u delu Alberta PajkaJ, sledi gotovo celovit tekst (bez naših ritualnih dodataka): „Nema antimasonske diskusije bez pomena imena Alberta Pajka. Protivnici Masonerije redov-no ističu kao argument njegovu knjigu Moral i Dogma tvrdeći da je naše Bratstvo luciferijansko, od-nosno da su Masoni poštovaoci Lucifera i da smo, blago rečeno, nešto opasno od čega se treba čuvati. Pogledajmo sada stvari iz drugog ugla. Biografi opisuju Alberta Pajka kao pionira, krstaša bor-be za prava američkih Indijanaca, šaljivdžiju, reformistu, novinara, filozofa, uglednog advokata i generala iz građanskog rata... Dugo godina je bio lider Južne Jurisdikcije Škotskog Obreda. Čuveni naslov - Moral i Dogma, objavio je 1871. godine. Profani, a i mnogi Masoni, na svom početku, znaju vrlo malo ili ništa o Albertu Pajku. Od stotinu onih koji su se u Americi pridružili Masoneriji, procenjuje se da, otprilike, od 10 primeraka knjige, njih osam će je čitati, a zapravo samo trojica pročitati do kraja. Jer, kada ste poslednji put či-tali knjigu od 900 stranica? Verovatno je da će je na kraju samo jedan razumeti jer nije nimalo laka za čitanje. Uprkos tome, većina protivnika Masonerije navodi kao dokaz svojih tvrdnji o tome da Masoni glorifikuju Lucifera. Dokazje sledeći citat iz Morala i Dogme (str. 321, prvo izdanje iz 1871. g): Lucifer nosilac svetla! čudno i misteriozno ime za Duha Tame. Lucifer, sinjutra. }e li on taj koji donosi svetlost, i koji svojim blještavim sjajem zaslepljuje slabe, poročne ili sebične duše? Ne sumnjaj u to. (Lucifer, the light-bearer! Strange and mysterious name to give to the Spirit of Darkness! Lucifer, the Son of the Morning! Is it he who bears the Light, and with its splendors intolerable blinds feeble, sensual, or selfish Souls? Doubt it not!). y

Pet rečenica uzetih iz knjige od 861 stranice. Da li Vam to deluje pomalo nepošteno od samog početka? Pošto tema nije knjiga Moral i Dogma pozabavimo se pojmom Lucifera. Svi mi, ili velika većina nas, odgajeni smo u hrišćanskom duhu, i na pomen reči Lucifer, najpre pomišljamo na palog ili posrnulog anđela, Satanu, vladara pakla. Kada kažemo hrišćansko poreklo, ne misli se na versku praksu porodica iz kojih potičemo, već na kulturno naslede i oblikovanje duha u tradiciji Evrope ili Zapadnog sveta uopšte. Sve do XX veka, Crkva je kao institucija imala neizmeran značaj, a Biblija je bila knjiga o kojoj se nije smelo ni diskutovati, a kamoli dovoditi u pitanje njene pojedine stavo-ve. Većina vernika - Hrišćana, zapadnog (anglosaksonskog) sveta, Bibliju u verziji kralja Džejmsa smatraće pravom i autentičnom Božijom reči. Jedan spis Baptističke crkve tvrdi: Verujem u nepo-grešivost i trajnost Božije reči, a autorizovana verzija kralja Džejmsa iz 1611. je Bogom-vođeni verni prevod. Da li je baš tako? y

Lucifer se kao reč u istoj Bibliji, pojavljuje u četrnaestom poglavlju starozavetnog proroka Isaije, u dvanaestom stihu - i nigde više. Jedan jedini put na 1100 stranica, a u pitanju je džepni format Biblije. Citiram stih (tj. prevod): Kako pade s neba, o Luciferu, sinejutra? Kako se obori na zemlju, koji si probudio narode? (How art thou fallen from heaven, o, Lucifer, son of the morning! How art thou cut down to the ground, which didst weaken the nations!). U srpskom Jevanđelju, u prevodu Đure Daničića, pomenuti stih glasi: Kako pade s neba, zvijez-do Danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, koji si gazio narode? Drugim recima, u Jevanđelju na srpskom, reč Lucifer ne postoji!!! Prvi problem za antimason-ski stav je

da je Lucifer latinski naziv. Kako bi takvo ime pronašlo svoj put u hebrejski manuskript, u vreme kada latinski jezik nije ni postojao? Protivnici Masonerije to ne pominju. Konsultujmo Jevreje (Hebrejski Univerzitet u Sinsinatiju, Ohajo); u izvornoj verziji Starog Zaveta (na hebrejskom), pomenuti stih ne govori o palom anđelu, već o palom Vavilonskom kralju koji je tokom svog života kažnjavao decu Izrailja. Ne sadrži ni ime Satane, ni imenom ni kontekstom. Jedino objašnjenje je da su rani hrišćanski prevodioci, upotrebljavajući latinski jezik kao jezik tadašnje crkve, odlučili na svoju ruku da će to biti priča o palom anđelu, stvorenju koje se i ne pomi-nje u originalnom tekstu i kome su dali ime Lucifer. Zašto Lucifer? U astronomiji starog Rima, Lucifer je bilo ime dato jutarnjoj zvezdi - zvezdi koju danas znamo po jednom drugom latinskom imenu - Venera. Jutarnja zvezda se pojavljuje na nebu upravo pred zoru, najavljujući izlazak Sunca. Etimologija reči potiče od latinskog LUCEM FERRE, nosilac ili donosilac svetla. U originalnom hebrejskom tekstu izraz koji se koristi, opisuje cinično vavilonskog kralja kao Helal, sin Shahar-a, sto bi se dalo prevesti kao - zvezdo dana, sine zore. Prevodioci koje je angažovao militantni katolički kralji Džejms I da prevedu Biblije na engleski jezik, nisu koristili za prevod hebrejski original, već prevod koji je korišćen od strane Vatikana, poznat kao Biblia Vulgata, napravljen pretežno od strane Sv. Jeronima u IV veku. Neko ko živi u IV veku u starom Rimu, svakako ne govori o jutarnjoj zvezdi kao o Veneri, već o Luciferu (ili zvezdi Danici kod Srba). Verovatno je on pogrešno preveo metaforu zvezdo dana, sine zore kao Lucifer, a pošto se u sledećem stihu pominje i pad, tokom vekova je metamorfoza pravog značenja uzela svoj danak. Lucifer, jutarnja zvezda, postao je neposlušni anđeo, izbačen s neba, da doveka upravlja pa-klom. Teološki pisci su prihvatili ovu doktrinu i gle paradoksa - Lucifer, donosilac svetla je ironično - isto što i Satana, đavo - Princ Tame. Dakle, Lucifer je ništa drugo, do staro latinsko ime za jutarnju zvezdu, Veneru, donosioca sve-tlosti. Za neke hrišćane je ovo pomalo zbunjujuće jer za njih je jedino Hrist donosilac svetlosti, a što je i deo mnogih propovedi. U otkrovenju Jovanovom (Gl. 22:16.), kaže se: Ja, Isus, poslah anđela svojega da Vam ovaj posvedoči u crkvama. Ja sam koren i potomstvo Davidovo, i sjajnajutarnja zvez-da (ili zvijezda Danica u prevodu Đure Daničića) (I am the root and the offspring of David, and the bright and morning star). Zamislimo kako bi zvučale ove Isusove reči, kada bi reč jutarnja zvezda zamenili rečju Lucifer. Zato je to - jutarnja zvezda ili Venera ili Danica - a ne Lucifer. Oni čvrsto vezani za Bibliju kralja Džejmsa će reći: Lucifer je Satana. Tako kaže božija reč -Biblija. A drugi će reći: Ne, Lucifer je klasični rimski naziv zajutarnju zvezdu Danicu ili Veneru. A prihvatamo daje Isus jutarnja zvezda. Verovatno je božansko nadahnuće inspiracioni pokretač tekstova Starog i Novog Zaveta, ali ono zaista ne treba da preuzima odgovornost za prevode nekih najstarijih tekstova sačuvanih do danas. Pitanje kvaliteta prevoda biblijskih tekstova nije novo i ono je rezultiralo jednim skupom u ok-tobru 1946. na kojem su bili delegati Anglikanske i Škotske crkve, Baptisti, Metodisti i Kongregaciona crkva. Nešto kasnije će im se pridružiti i Prezbiterijanci, Kvekeri i posmatrači Rimokatoličke crkve. Rad na novom prevodu Biblije odvijao se direktno sa originalnih tekstova i jezika. Svaki de-legat, svake crkve, imao je pravo da izrazi svoje mišljenje i da uloži sopstvenu primedbu. Rezultat je bio Nova engleska Biblija štampana 1969/70. Sada 14. poglavlje proroka Isaije glasi: Kako pade s neba, jutarnja

zvezdo, sine jutra? Kako se obori na zemlju, koji si budio narode? Nema više pomena Lucifera, niti aluzije na posrnulog anđela. Kada je, pre više od jednog veka, Albert Pajk govorio o energijama Lucifera, on se obraćao ju-tarnjoj zvezdi - donosiocu svetlosti, što je antiteza mraka i satanističkog zla. U izvesnom smislu, Pajk snosi krivicu. Moždaje u pravu, ali to naprosto nije u redu, kažu neki. Bez obzira na dobru nameru, nije smeo da dozvoli sebi upotrebu termina koji u profanom svetu ima svoju etabliranu konotaciju, bila ona pogrešna ili ne. Morao je da računa da kod svakog Hrišćanina njegovog vremena, između reči Lucifer i Satana, postoji znak jednakosti. Ipak, sva izdanja knjige Moral i Dogma u predgovoru nose reči: ...svakoje slobodan da odbaci bilo šta u sadržaju ove knjige što mu se može učiniti neistinitim ili nezdravim. Od čitaoca sejedino za-hteva da sam odmeri štaje napisano, a do te ocene da dođe bezpredrasuda. (Everyone isfree to reject and dissent from whatsoever herein may seem to him to be untrue or unsound. It is only required of him that he shall weigh what is taught, andgive it afair hearing and unprejudiced judgment) \ l

*** c) Gabriel Antoine Jogand-Pages (1854-1907), poznatiji pod pseudonimom Leo Taksil, bio je obi-čan mešetar tekstovima zabranjene literature sa pornografskim sadržajem. Primljen je u Slobodno zidarstvo. Objavio je 1881. godine knjigu Tajne Ijubavi Pija IX. Do 1882. godine potrošio je sav svoj kredibilitet i bio izbačen iz Bratstva pre nego što je stigao dalje od Učenika. Nakon toga, ciljano, prihvatio se i povezao sa Rimokatoličkom crkvom i skovao svoju zlu osvetu svojoj nekadašnjoj Braći. Bilo je veliko iznenađenje za sve njegove kolege i za francuske katolike da se Taksil preobratio u katolicizam 1885. godine. On je ubedio sveštenika da je ubica i okajao je svoje grehe u manastiru. Nakon toga, izazvao je senzaciju jer je, pred pristupanje Crkvi, na kratko bio Mason i mogao je da otkrije njihove interne tajne! Taksil je znao da će njegov prelazak ili dolazak u katoličanstvo izazvati posebnu pažnju, jer je Papa Leo XIII bio veoma zainteresovan za Slobodno zidarstvo, čak opsednut njime. Petnaest godina pre ovog vremena, Giuseppe Garibaldi je odvojio Papsku državu od Italije. Garibaldi je bio Slobodni zidar i bilo je mnogima jasno da je on delovao kao deo masonske aktivnosti da uništi Rimo-katoličku crkvu. Godinu dana pre nego što se Taksil preobratio, Papa Leo XIII je izdao encikliku o Masonima, poznatu kao Humanum Genus. U njoj je izneo svoju za-brinutost zbog gubitka Papine zemaljske autoritarnosti. B»exttnf iMmth toH). l* MmPrro 10 ,V 13. — >vnt: 8

LE FRONDEUR HKBDOMAJDAZflB

Donze ans sous la Banuiere
MISS DIAKA VAUGHAN — LE DIABLE CHEZ LZS FRANCS-MApONS ConfArcnca de HdL. L60 TAXI f » * i* B4da 4* '* <• 04i

Kao majstor prevare, Leo započinje pisanje knjige o tome šta se, u stvari, događalo u Loži, pri čemu je suvišno reći da je u njoj od Bratstva stvorio čudovište. Posebno je uneo detalje koji će se svideti Katoličkoj crkvi, a koji su se odnosili na Majstora Lucifera kao vođu svih Masona. Dve godine je pisao o Slobodnom zidarstvu, izmišljajući taj-ne Slobodnog zidarstva - o Novom i Reformisanom Redu Paladijumu, kao užem krugu ljudi i žena koji su uprav-ljali Slobodnim zidarstvom. Paladizam je čudovište koje je izmislio Taksilov uvrnuti um. Zatim je izmislio Veliku Vladarku Paladizma, Sofiju Valder i njenog ljutog protivnika Dijanu Vaugan, koja je uspela da po-begne od zla, i sada se krije da je ne bi pronašle ubice osvetoljubivih Masona. Ovakve trivijalne priče prihvatila je katolička hijerarhija i francuska javnost. Radi čitanosti i pažnje publike, uneo je i razvratnost na inicijaciji mlade devojke u Paladizam. Teme poput obožavanja đavola, devica u ra-strojstvu, seksa, njenog bega iz svega toga, intrigirale su mase, budile pažnju i podizale tiraž. Tri godine nakon Pajkove smrti, Taksil je ubedio kardinala Abel Clarin de la Rivu da je Pajk bio Suvereni Pontif Svetske Masonerije (što je nepostojeće zvanje ili položaj), kao i Vrhovnog Konfederacijskog Saveta Masonerije Sveta (nepostojeće, takođe), i da su unutrašnji krugovi na višim stepenima Masonerije obožavali - Lucifera. Cela njegova konstrukcija laži, lakrdije i prevare postala je toliko komplikovana da je, konačno, morala da se raspadne. Taksil je najavio da će 19. aprila 1897. godine dovesti Dijanu Vaugnan na konferenciju za štampu u Pariz. Gužva je bila neopisiva, puno reportera i novinara, sveštenika i gra-đana, kada je Taksil izašao pred svetinu i priznao da je Vaugnanova bila jedan deo njegove prevare koja je trajala dvanaest godina. Završio je svoju ispovest time da sam sada izvršio svoje čedomorstvo. Paladizam je sada mrtav za uvek. Ja sam ga ubio. Celovit tekst Taksilove ispovesti štampan je u pa-riskim dnevnim novinama Le Frondeur, 25. aprila 1897. godine. (vidi faksimil) Takva pisanja su trajala, a traju i danas. Samo jedno pretraživanje imena Alberta Pajka na inter-netu, potvrdiće postojanje 610.000 adresa sajtova koji pišu i govore o A. Pajku!

e) Sledeći napad na Pajka odnosi se na članstvo u KKK (Kju Kluks Klanu), u kojem je on na-vodno, autor njihovog rituala. Tačno je da je Pajk bio general u armiji Konfederacije, da je bio čuven po pisanju rituala; bio je, takođe, na čelu jednog Bratstva. Tačno je i da mu je država konfiskovala imovinu! Sve to je bilo pogodno tle da nikne optužba da je bio i član KKK. Problem je u tome što ne postoji ni jedan jedini dokaz da je Pajk uopšte, ikada, bio njihov član. Velike Lože Kolumbije i Jukona su, nakon iscrpne istrage, zaključile: uvidom u originalnu dokumentaciju potvrđuje se da ne postoje nikakvi dokazi ili činjenice da je Pajk ikada pripadao KKK\ No, najlakši put za nametanje ,,istine“ bio je da je Pajk napisao rituale Klana. Osim toga što nema nikakvih materijalnih dokaza, sa sigurnošću se može reći da je Pajkov stil pisanja apsolutno drugačiji od stila izražavanja u ritualima KKK, jer su oni toliko plitki i detinjasti da je automatski nepotreban komentar na ove optužbe. f) Postoji još jedna vrsta izmišljenih optužbi koje se odnose na nerazumna Mazzinijeva pisma 0 predikciji naredna tri svetska rata i Pajkovoj ulozi u tome. Štedeći prostor i vreme, komentar je nepotreban - da je Pajk organizator tri svetska rata, da je predvideo fašizam i nazvao ga tim imenom 1 slično, i to u vremenu 30 godina nakon njegove smrti! Bez obzira na sve optužbe ljudi koje su, u stvari, neosnovane, na kraju možemo reći da je Pajkovo delo osnova na kojoj stoji jedna snažna, moćna građevina koju je on formirao na način da traje, usaglasio je i organizovao stepene i ceremonije, i udahnuo dušu jednoj strukturi koja je do tada imala određene slabosti. A za sam Pajkov život, život čoveka i pojedinca, čak i da se nikada nije upoznao s Masonerijom i da joj nije dao nikakav doprinos, može se reći da je bio - izuzetan. SoK-/,.\fc r Pajkov lični pečat

Kuća A. Pajka u Litl Roku (411 East Seventh Street

y

Zdanje Konzistorija Little Rock)

Deo biblioteke zdanja Vrhovnog Saveta Albert Pajkov Kabinet Velikog Komandera u Vašingtonu Škotskog Obreda kojuje Pajk koristio

Članovi Komisije za istoriju Arkanzasa. Grupa uvaženih pionira Arkanzasa, državnika i vojnika, s Pajkom u centru.

HRONOLOGIJA VAŽNIH DOGAĐAJA U ŽIVOTU ALBERTA PAJKA

1809.

U Bostonu, 29. decembra rođen je Albert Pajk, sin Bendžamina i Sare Andrjus iz Ipsviča, Masačusets.

1813. ili 1814.

1822.

Porodica se seli u Njuberiport, Masačusets. Tu je Albert pohađao osnovnu, javnu i privatnu, školu i provodio puno vremena u kući dede Bajfild-Roulija. Započinje školovanje u Harvard školi, i 1823, zbog nemogućnosti plaćanja školari-ne, napušta je.

1824-1831. Predaje kao nastavnik u školama Masačusets. 1831.

U martu, kreće na Zapad, zaustavlja se u St. Luisu.

1831. ili 1832.

10. avgusta napušta St. Luis sa pionirima i prolazi kroz Kanzas, Misuri, Novi Meksiko i Indijansku teritoriju.

1832.

10. decembra stiže u Fort Smit, Arkanzas.

1832-1833. Predaje u školi blizu Van Buren u Arkanzasu, i piše za Little Rock Advocate. Oktobra, vraća se u Litl Rok; postaje pomoćnik urednika u Advocate, i ubrzo urednik. 1833. 1834. 18351836. 1846.

Oktobra, ženi se sa Meri En Hamilton, u Arkanzasu Otkupljuje Advocate. Primljen je u advokatsku komoru. Regrutovao je konjičku jedinicu i služio u Meksičkom ratu kao kapetan. Po demo-bilizaciji vraća se advokaturi u Litl Rok.

1849.

Vrhovni Sud SAD ga prihvata za advokata.

1850. 1853-571857.

Pristupa Slobodnom zidarstvu. Bavi se advokaturom u Nju Orleansu, a zime provodi u Vašingtonu, radeći u Sudu. Vraća se

1859.

u Litl Rok. Postaje Veliki Komander Škotskog Obreda, Južne Jurisdikcije.

1861. avg.-i862. Postaje brigadni general Konfederacije.

1862-1865. 1865.

Boravi u Arkanzasu i Teksasu. Prebegao, živi u Kanadi. Prelazi u Memfis, Tenesi.

1865-1868. Seli se u Vašington u kome, sem u kratkim periodima kada je u kući u Aleksandriji (država Vajoming), živi do kraja života. 1868. 1868-1870. 1871. 1876. 1879. 1891. Urednik u Patriot-u, Vašington. Objavljuje Moral i Dogmu. Aprila 14, umire mu supruga. Napušta advokatsku praksu i potpuno se posvećuje Slobodnom zidarstvu. 2. aprila, umire u Vašingtonu. DUŽNOSTI, UNAPREĐENJA I ZVANJA ALBERTA PAJKA Sledi izuzetno dugačka lista stepena, članstva i zvanja Alberta Pajka u masonskim ložama i organizacijama, koju je sastavio William L. Boyden, 33 Uvaženi Arhivar Vrhovnog Saveta Južne Jurisdikcije: 0

U PLAVOJ MASONERIJI: ♦ Western Star Lodge No. 1, Little Rock, Ark.: - Učenik, juli, 1850

- Pomoćnik, juli, 1850 - Majstor, avgust, 1850 - Napušta Ložu 4. novembra 1852. ♦ Magnolia Lodge No. 60, Little Rock, York, član od novembra 4,1852. Uvaženi Starešina, od 27. decembra 1853; Napustio je 185? (verovatno oko 1858); Ponovo afilovan u ovu Ložu 1884. i ostao njen član sve do smrti ♦ Marion Lodge No. 68, New Orleans, La.: Afilovan 1858; napustio 1860. ♦ Kilwinning Lodge No. 341, Memphis, Tenesi: Afilovan ?, postao počasni član 24. februara 1871. ♦ Pentalpha Lodge No. 23, Washington, D. C: Afilovan 4. oktobra 1880; napustio je 1. januara 1883. U VELIKOJ LOŽI ARKANZASA: ♦ Predsednik Komiteta za primenu Masonskih Zakona od 7. novembra 1853. ♦ Predsednik Komiteta za Reviziju, Donošenje i preispitivanje Odluka Velike Lože, od 9. novembra 1853. ♦ Predsednik Komiteta za Spoljne odnose, od 11. novembra 1853. ♦ Predsednik Komiteta za Bibliotekarstvo, od 7. novembra 1854. ♦ Predsednik Komiteta za Pripremu sistema Zakona i pratećih dokumenata za upravljanje Simboličkim ložama, od 8. novembra 1854. ♦ Član Komiteta za pripremu i predlaganje Velikom Sekretaru svih regalija i zlatne palice, od 10. novembra 1854. ♦ Veliki Orator, od 7. novembra 1864. ♦ Postao član Komiteta za dobijanje dozvole Sent Džon Koledža (osnovan od strane Velike Lože Arkanzasa) 1850, ubrzo nakon što je postao Mason, i u toj dozvoli on je imenovan kao jedan od osnivača ♦ Postao Poverenik Sent Džon Koledža, 10. novembara 1853. ♦ Ponovo izabran 7. novembra 1864, i ponovo 7. novembra 1865. ♦ Predsednik Komiteta za pripremu govora Bratstvu Arkanzasa o temi Sent Džon Koledža, 11.

novembra 1853. ♦ Predsednik Sent Džon Koledža, od 18. novembra 1853. ♦ Predstavnik Velike Lože Arkanzasa na Nacionalnoj Skupštini u Čikagu, 13-14. septembra 1859. ♦ Predstavnik Velike Lože Kanzasa pri Velikoj Loži Arkanzasa, 1860. ♦ Predstavnik Velike Lože Lujzijane pri Velikoj Loži Distrikt Kolumbije, od 21. novembra 1870-1891. ♦ Veliki Predstavnik Velike Lože Donje Kalifornije (Meksiko) pri Velikoj Loži Distrikt Kolumbije, od 10. novembra 1885. ♦ Član Odbora Namesnika Američkog masonskog doma za udovice i siročad Masona, Vašington, D. C, 1859. POČASNA ČLANSTVA: ♦ Velike Lože Savezne oblasti Meksiko ♦ Velike Lože Hidalgo, Meksiko ♦ Velike Lože Jalisco, Meksiko ♦ Velike Lože Donje Kalifornije, Meksiko ♦ Velike Lože Caxaca, Meksiko, 20. februar 1886. ♦ Velike Lože Perua, 1. decembar 1884. ♦ Velike Lože Vera Kruz, Meksiko ♦ Alpha Home Lodge No. 72, Nju Orleans, 7. decembar 1869. ♦ Columnas de Hidalgo Lodge, Meksiko, Yen. Master, ad vitam, 2. decembar,+ 1881. ♦ Egalite-Humanite Lodge No. 20, Buenos Aires, Argentina, 20. avgust 1885. ♦ Hijos del Trabajo Lodge No. 83, Bacino (Barselona) Španija, 20. jun 1888. ♦ Kane Lodge No. 454, New York City, 4. septembar 1877. ♦ Počasni Uvaženi Veliki Majstor Lože Lozana, Napulj, Italija, 17. decembar, 1886. ♦ Perfect Union Lodge No. 1, Nju Orleans, 1869.

♦ Perfetto Unione Lodge, Napulj, Italija, 15. januar 1886. ♦ Stalni Majstor Albert Pike Lodge No. 55, Meksiko Siti, i svake godine ta Loža je birala ProMajstora koji je predsedavao, 15. jun 1876. ♦ Ruiz (Carlos K.) Lodge No. 2, Leon, Meksiko, 25. februar 1886. ♦ San Andres Lodge No. 9, Havana, Kuba, 21. novembar 1869. ♦ Star in the East Lodge No. 218, St. Thomas, West Indies, 31. mart 1873. ♦ Temple des Amis de Y Honneur Fran$aise Lodge, Pariz, Francuska, 5. septembar 1877. - Verdad Lodge No. 8, Seville, Španija, 29. jun 1885. DUHOVNIČKA MASONRIJA: ♦ Mark Master, 19. novembar 1850. ♦ Prethodni Majstor, 21. novembar 1850. ♦ Najuzvišeniji Majstor, 22. novembar 1850. ♦ Rojal Arč Mason, 29. novembar 1850. ♦ Visoki Sveštenik, 14. jun, 1852; napustio 14. maja 1872. ♦ Afilovan u Lafayette Chapter No. 5, Vašington, D. C. 1872. VELIKI ČAPTER ARKANZASA: ♦ Član Skupštine koji je pripremio Veliku Povelju, 28. april 1851. ♦ Veliki Visoki Sveštenik, 15. novembar 1853. ♦ Reizabran 14. novembra 1854. ♦ Predsednik Komiteta za Spoljne Odnose, 9. novembar 1852. ♦ Član Komiteta, oktobar 1861. ♦ Predsednik Komiteta za Masonske Zakone i primenu, 9. novembar 1852. ♦ Predsednik, 30. oktobar 1856. ♦ Predsednik, 3. novembar 1859. ♦ Član Komiteta, oktobar 1861.

♦ Predsednik Komiteta za Masonsku Biblioteku, 14. novembar 1853. ♦ Član Komiteta, 13. novembar 1854. ♦ Predsednik, 30. oktobar 1856. ♦ Predsednik Komiteta Velike Povelje Distrikta Kolumbije, 9. februar, 1877. ♦ Veliki Predstavnik Misisipija pri Distriktu Kolumbije. ♦ Veliki Predstavnik Nevade za Distrikt Kolumbije, 22. februar 1879. ♦ Veliki Predstavnik Oregona u Distriktu Kolumbija, 7. oktobar 1870. ♦ Predstavnik Arkanzasa Velike Povelje SAD u Čikagu, 1859. ♦ Predstavnik Distrikta Kolumbija Povelje SAD u Bafalu, N. J, 1877. ♦ Predstavnik Lujzijane Povelje SAD u Hartford Conektikat, 1856. VELIKA POVELJA SJEDINJENIH DRŽAVA: ♦ Član Komiteta za pripremu načina instalacije oficira Velike Povelje, 1856. ♦ Član Komiteta za istraživanje neusklađenosti sa Velikom Poveljom Floride, 1856. ♦ Član Komiteta za Spoljne Odnose, 1856. ♦ Predsednik Komiteta za Spoljne Odnose, 1859. ♦ Član Komiteta za regalije Rojal Arča, 1859. ♦ Predsednik Komiteta za šifre Rojal Arča, 1877. ♦ Član Komiteta za Jurisprudenciju 1877. ♦ Saveta Visokih Sveštenika Arkanzasa, 1854. KRIPTIČKA MASONRIJA: ♦ Primio Stepene Kraljevskog i Izbornog Majstora u Kolumbijskom Rojal Arču, Vašington, D. C, 22. decembar 1852. ♦ Pomagao je u stvaranju, i tri puta bio Veliki Majstor Occidental Council No. 1., u Litl Rok, Arkanzas, 5. jul 1853. ♦ Predsednik Skupa za osnovanje Velikog Saveta Arkanzasa, 6. novembar I860.

VITEZ TEMPLAR: ♦ Primio je Stepene Masona Templara u Centrali u Vašingtonu, D.C, 9. februar 1853. ♦ Prvi Uvaženi Komander Hugh de Payens Commandery No. 1, Litl Rok, Arkanzas, 20. decembar 1853, do oktobra 1856. Ostao je član sve do smrti. POČASNI ČLAN: ♦ Veliki Komander Arkanzasa, 23. april 1890. ♦ Počasni Prethodni Provincijalni Veliki Majstor i Prior Velikog Priorata Kanade, 15. oktobar 1874. ŠKOTSKI OBRED: ♦ Primio stepene od 4 do 32 u Čarlstonu, Južna Karolina, iz ruku Alberta Mekkija, Generalnog Sekretara, 20. marta 1853. ♦ Zamenik Generalnog Inspektora za Arkanzas, 31. mart 1853. ♦ Zamenik Generalnog Inspektora za Zapadni Tenesi, 12. april 1834. ♦ Suvereni Veliki Generalni Inspektor, postavljen na posebnoj sednici, Nju Orleans, Lujzijana, 25. april 1857. ♦ Specijalni Zamenik za Lujzijanu, 25. april 1857. ♦ Aktivni Član Vrhovnog Saveta 33, 20. mart 1858. ♦ Glavni Komander Velikog Sekretarijata Lujzijane, 1856-59. ♦ Izabrani Suvereni Veliki Komander, ad vitam, Vrhovnog Saveta 33 za Južnu Jurisdikciju Sjedinjenih Država i, kao takav, imenovan od strane Generalnog Sekretara Alberta G. Mekkija, 3. januara 1859. ♦ Veliki Predstavnik Vrhovnog Saveta Colona (Kuba), 26. avgust 1886. ♦ Vrhovnog Saveta Belgije, 6. mart 1874. ♦ Vrhovnog Saveta Brazila, 2. juli 1873. ♦ Počasni Veliki Majstor Veliki Komander Velikog Orijenta i Vrhovnog Saveta Brazila, 1874. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Kanade, 16. oktobar 1874.

♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Colona (Kuba). ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Egipta. ♦ Počasni Veliki Komander Vrhovnog Saveta Egipta. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Engleske i Velsa, 11. oktobar 1870. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Francuske, 27. novembar 1889. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Grčke. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Irske, 24. novembar 1870. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Škotske, 2. februar 1874. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Italije, 2. jun 1875. ♦ Počasni Suvereni Veliki Komander Vrhovnog Saveta Italije. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Meksika, 9. decembar 1878. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Nove Granade (Sjedinjene Države Kolumbije), 23. april 1866. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Severne Jurisdikcije, Sjedinjenih Država Amerike. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Perua, 9. jul 1866. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Madžarske, 1878. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Rumunije, 20. septembar 1881. ♦ Počasni Suvereni Veliki Komander Vrhovnog Saveta Rumunije, 20. septembar 1881. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Švajcarske, 3. april 1887. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Španije, 20. avgust 1879. ♦ Počasni Veliki Komander, ad vitam, Vrhovnog Saveta Santo Domingo (Dominikanska Republika), 2. april 1888. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Tunisa. Počasni Veliki Majstor Veliki Komander Vrhovnog Saveta Tunisa. ♦ Počasni član Vrhovnog Saveta Urugvaja. ♦ Počasni član Aigle Council of Kadosh No. 6, Nju Orleans, La.

DRUGA MASONSKA TELA: ♦ Provincijalni Veliki Majstor Provincijalne Velike Lože, R. S. Y. C S, za Sjedinjene Države Amerike Kraljevskog Reda Škotske, 4. oktobra, 1877, i ostao u njemu do kraja života ♦ Predsednik Udruženja Veterana Masona Distrikta Kolumbije, od njenog osnivanja 1879, do smrti ♦ Počasni Član Udruženja Veterana Masona Ilinoisa, 30. avgusta 1888. ♦ Počasni Član Udruženja Veterana Masona Pacifičke Obale, 14. jula 1887. ♦ Suvereni Magus Društva Rozenkrojcera, Vašington, 17. maj 1880. ♦ Počasni Prethodni Suvereni Magus Velikog Visokog Saveta Društva Roznekrojcera SAD ♦ Veliki Zaštitnik Reda Usvojenja (Ženska Masonerija).

Objašnjenje Medaljona sa prve i ove strane Knjige: Ovaj bronzani neobičan medaljon sa likom A. Pajka ima na sebi ušicu za traku, paje moguće daje nekada bio deo dragulja. Bez obzira na svrhu ili namenu, toje izuzetno lepa slika Pajka u visokom reljefu.

Sa prednje strane piše: Albert Pike 33°1809-1891 (godina rođenja i smrti). Na obodu medaljona piše: Dat od Frederick Webber 33 1899. 0

Na reversujeprikazan dvoglavi orao koji na vrhu ima reči: Gr. Comdr. Ad Vitam. S. C. (Suvereni Komander) Mas. Jur. USA. 1857. Medaljon je veoma težak i ima 1 4/4 inča uprečniku. Nalazi se uprivatnoj kolekciji.

Table of Contents MORALI DOGMA 2\ POMOĆNIK 3°, MAJSTOR 4°, TAJNI MAJSTOR 7°, PROVOST1251 SUDIJA 9", IZABRANIK DEVETORICE 11°, UZVIŠENIIZABRANIK DVANESTORICE 13°, KRALJEVSKI SVOD SOLOMONA 16°, PRINC JERUSALIMA 18°, VITEZ RUŽINOG KRSTA MORAL IDOGMA 2i°, NOAHIT, PRUSKI VITEZ 23 °, SEF TABERNAKULA 24°, PRINC TABERNAKULA Zmija je bila poznat i blizak simbol u Misterijama i doktrina koja se odnosila na njih, tajna i velič 0 duši, već istraživanje o načinima za dolazak do Nije neophodno da idemo toliko daleko u traganju z Tetragrammaton488, ili neka druga rečpokrivena ovo Univerzum je bio, po sebi, smatran za nadmoćno int Cilj čoveka i svrha njegovog postojanja u ovom sve Netsach i Hod, Sedmi i Osmi Sefirot, obično se naz 29°, ŠKOTSKI VITEZ SV. ANDREJE 31°, VELIKIINSPEKTOR, VITEZ INKVIZITOR je masonska obaveza zahtevala da Predsednik deluje