Fransoa Valter - Katastrofe Jedna Kulturna Istorija Od Xvi Do Xxi Veka

FRANSOA VALTER

KATASTROFE Jedna kulturna istorija od XVI do X XI veka

Prevela s francuskog Tamara Valčić Bulić

AKADEMSKA KNJIGA NOVI SAD

SADRŽAJ

U v od .......................................................................................................... 5 Prvi deo: Stara društva nisu društva katastrofa (XVI-XVIII v ek )............................................................................25 Prvo poglavlje: Teologija istorije .....................................................27 1. Providencijalistička paradigma....................................... 28 2. Katolici i protestanti.........................................................33 3. Kazna ili opomena?...........................................................45 Drugo poglavlje: Raznovrsna znanja.............................................. 55 1. Od Proviđenja do verovatnoća......................................56 2. Fizičko-teološka paradigma i njeni produžeci.........65 Treće poglavlje: Stvaranje slik a.........................................................76 1. Smak sveta.......................................................................... 77 2. Katastrofa spektakl, metafora jednog društva............ 86

Drugi deo: Prirodne slučajnosti i društvene pretnje (od sredine XVIII veka do početka Prvog svetskog rata). . . 97 Četvrto poglavlje: Lisabon i grom obran........................................ 99 1. Pronalazak gromobrana..................................................101 2. Zemljotres, književni motiv?........................................ 104 3. Od pošasti do katastrofe.............................................. 113 Peto poglavlje: Pošast Božja ili pošast prirodna?.......................120 1. Šta se desilo sa razumom?............................................ 121 2. Udar kolere........................................................................127

3.

Društvena uloga medijatizacije.....................................134 • Od propovedi do časopisa.......................................... 135 • Naturalistička ideologija............................................ 138 • Nemoralnost prirode...................................................143

Šesto poglavlje: Prometejska civilizacija......................................146 1. Naučna imaginacija......................................................... 147 2. Estetika katastrofe........................................................... 152 3. Novi rizici i njihovo predviđanje............................... 163 Sedmo poglavlje: Apokalipsa Prvog svetskog rata................... 170 1. Koja budućnost oko 1900?............................................ 170 2. Rat u umetnosti ............................................................. 176 3. Gde je izabrani Božji narod?........................................ 180

Treći deo: Društvo rizika i neizvesnosti (od 1918. do naših d an a) ............................................................... 187 Osmo poglavlje: Vek sumraka......................................................... 190 1. Od prirodnog alibija do nove kulpabilizacije.........190 2. Vek rata i nuklearne energije........................................ 194 • Drugi svetski rat i apsolutno z l o ............................. 197 • Kraj isto rije................................................................... 203 Deveto poglavlje: Nove kulture rizik a..........................................210 1. Od individualizovanog rizika dodruštva rizika. . . 211 2. Tabu, greh i rizik............................................................. 216 • Religioznost i sakralnost............................................ 216 • Izražena tendencija: ponavljanja............................. 220 3. Zaštita, prevencija, predostrožnost............................. 225 Deseto poglavlje: Patologije hiperorganizacije...........................235 1. Nedavna promena percepcije?................................... 236 2. Upravljanje neizvesnošću.............................................. 245 Jedanaesto poglavlje: Diseminacija strahova............................. 254 1. Umetnost k atarze...........................................................255 2. Nove planetarne opasnosti............................................ 261

3.

Kritička ekologija kao filozofija

268

Dvanaesto poglavlje: Porast alarmizma........................................273 1. Novi proroci......................................................................276 2. Nedavna h im era ............................................................. 280 3. Neokatastrofizam...........................................................283 4. Spirala nesreća................................................................. 286 Z aključak.............................................................................................297 Aneks: Događaji pomenuti u tekstu.............................................. 307 Bibliografija.........................................................................................313 Indeks geografskih odrednica.........................................................345 Indeks ličnih imena............................................................................351 O autoru .............................................................................................365

UVOD

Katastrofizam je u modi. Otkako je Žorž Kivije (Georges Cuvier) 1812. godine ustvrdio da se formiranje Zemlje može objasniti nizom kataklizmi, ovaj način mišljenja ostao je jedna od teorija u istoriji nauka, doduše prilično omalovažavana. Du­ go svedena na mitologiju, ideja po kojoj je Zemlja doživela kosmičke katastrofe velikih razmera, odskora je počela da izaziva ponovno interesovanje. Ali nas neće ovde interesovati oblast nauka o Zemlji. Neobičnija je, zaista, omiljenost ovog termina u kulturnom i ideološkom kontekstu, pošto katastrofizam nala­ že da se držimo najgoreg scenarija za budućnost. Izvesno je da upotreba ove reči u politici datira iz X IX veka, naročito u nekim socijalističkim krugovima, ubeđenim da će se sistem građanskog društva uskoro srušiti. Ipak, veoma se malo pre 1970. godine primećuje prenošenje tog izraza u polje društvenih nauka. Svo­ jom radikalnom kritikom tehnološkog društva koje se udaljilo od etike, nemački filozof Hans Jonas (Hans Jonas, 1903-1993) poprilično je doprineo zasnivanju refleksija brojnih struja koje pripadaju oblasti što se danas naziva politička ekologija1. Na svojim počecima, ova ideologija povezuje se sa sticanjem svesti o opasnosti od „nuklearne zime”, u vezi sa upotrebom atomskog oružja. Ovaj poslednji izraz je verovatno popularizovala američka studija „TTAPS” (inicijali njenih autora), objavljena 1983. Kroz modele dovoljno razrađene da bi naišli na odobrava­ nje, ona je sugerisala da čestice prašine razasute po stratosferi, usled niza nuklearnih eksplozija, navodno izazivaju filtriranje sunčevog zračenja u toj meri da prouzrokuju pad temperature, 1 Jonas Hans, Das Prinzip Veranwortung: Versuch einer Ethik fiir die technologische Zivilisation, Frankfurt a. M., 1979.

6

KATASTROFK

što bi moglo potpuno da uništi život biljaka na Zemlji2. Otada, katastrofizam stoji u najtešnjoj vezi sa ekologijom i opasnošću od katastrofa izazvanih neodgovornim delovanjem razvijenih društava. Perspektiva ove knjige jeste da dâ istorijsku dubinu ovim savremenim strahovima. Zar kontekstualizacija nije način objaš­ njenja koje koriste istoričari? Može se, tako, naći čitav niz razlo­ ga koji postojeće zabrinutosti čine razumljivim. I u prošlosti se sreću zabrinuta društva, bez obzira na reći koje su zastarele i uz nastojanje da se ne prenose često anahronični koncepti u druga vremena. Sva ta društva nastoje da formalizuju potmule pretnje koje lebde nad njima i da im daju ime. Zašto da ne pokušamo prikazati ovaj dugi niz neizvesnosti? Zašto da ne evociramo ovo proizvođenje tekstova i slika koje konstituiše kulturnu istoriju percepcije rizika?

Perspektiva kulturne istorije Kada istraživač bude čitao mnogobrojne radove koji obeležavaju ovo široko polje, jedna konstanta privući će mu pažnju. Naime, većina autora ucrtava liniju razgraničenja između ira­ cionalnog tretmana nesreća, karakterističnog za stara društva, i odmerenog i naučnog objašnjenja rezervisanog za moderna društva. Prisustvo, odnosno odsustvo religioznih referenci bi, čini se, moglo da obezbedi razgraničavanje. Ove reference su obično navedene da bi dokazale pripadnost drugom periodu, toliko se one smatraju arhaičnim crtama u potpunosti pobijenim istraživanjima. „Do X IX veka”, može se pročitati u jednoj nedav­ no objavljenoj publikaciji, ”dve konfesije tumačile su prirodne katastrofe kao, poziv na delanje, koji Bog upućuje ... Teolozi su komentarisali ove katastrofe oslanjajući se na odlomke iz Bibli­ je i nastojali su da nađu najverovatnije uzroke srdžbe Božje3.” 2 T urco R. R, Toon O. B., A ckerman T. P., Pollack J.-B. I Sagan C , „Nuclear winter : global consequences of multiple nuclear explosions”, Science, 222 (1983); str. 1283-1292. 3 To je mišljenje Pfistera Kristijana, Pfister Christian, „Surmonter les catastrophes naturelles; les stratégies de 1500 à nos jours”, u: Pfister Christian

UVOD

7

Do XVII veka, kaže nam još ovaj autor, čak se i naučnicima iz viših društvenih slojeva događalo da prihvate da je katastrofa hožansko upozorenje, pošto Bog određuje okvir u kojem ljudi mogu da se razvijaju ne izazivajući njegovu srdžbu. Takve kon­ cepcije su, navodno, počele da posustaju u veku prosvetiteljstva, potisnute u kategoriju „prevaziđenih eksplikativnih modela” sa zaostalim ponovnim pojavljivanjima u nekim prilikama4. Religi­ ozna objašnjenja su se, izgleda, delimično održala među seoskim stanovništvom do X X veka, dok su se gradske elite od XVIII veka priklonile novoj paradigmi, izrazito naturalističkoj. Napadano od strane istraživača, „tradicionalno” čitanje katastrofe je obično samo pomenuto u nekoliko redova, najčešće ironičnih5. ,,U tim davnim vremenima, svako racionalno postu­ panje sumnjivo je crkvenim licima koja drže i političku vlast”, tvrdi bez nijansiranja jedan noviji stručnjak, u pasusu koji se zove „Kratka istorija rizika i katastrofa6”. U studiji koja se smatra dobrim uvodom u istoriju mentaliteta pod Starim režimom, R. [éd.], Le Jour d’après. Surmonter les catastrophes naturelles: le cas de la Suisse en­ tre 1500 et 2000, Bern, Haupt, 2002, str. 209-255. Citati su na strani 213-214. 4 Pfister Christian und B rândli Daniel, „Rodungen im Gebirge - Überschwemmungen im Vorland: ein Deutungsmuster macht Karriere”, u: Sieferle Rolf Peter and B reuninger Helba (Hrsg.), Natur-Bilder: Wahrnehmungen von Natur und Umwelt in der Geschichte, Frankfurt/ New York, Campus Verlag, 1999, str. 297-323 (citati su na stranama 299-300). Među preostalim pojav­ ljivanjima religioznih koncepcija, ovi autori naznačuju 1834. i 1910. u helvetskom kontekstu. Teza o postepenom zamenjivanju religioznih objašnjenja katastrofa prirodnim uzrocima dobro je ilustrovana i različitim studijama: Massard -G uilbaud Geneviève, Platt Harold L. and Schott Dieter [ed.];

Cities and Catastrophes. Villes et catastrophes: réactions fa c e à l’urgence dans l'histoire européenne, Frankfurt a. M„ Berlin, Bern, Peter Lang, 2002. Ipak, Ž. Masar je sasvim svesna teškoće kada primećuje: „In modern times, religious interpretations of catastrophes have all but vanished” (isto, str. 22). 5 Dobar primer kod: Tobriner Stephen, „Safety and reconstruction of Noto after the Sicilian earthquake of 1693 - the Eighteenth-Century context”, u: Johns Alessa, Dreadful Visitations: Confronting Natural Catastrophe in the Age o f Enlightenment, New York and London, Routledge, 1999, str. 4 9 -7 7 . 6 Dauphiné André, Risques et catastrophes: observer, spatialiser, com ­ prendre, gérer, Paris, Armand Colin, 2004, str. 41. Drugi način da se problem odstrani, sastoji se u tome da se on potisne u daleku prošlost. Tako poglavlje „Séismes et religion”, jednog delà koje su napisali istoričarka seizmologije i fizičar, sadrži samo srednjovekovne primere. Videti: Guidoboni Emanuela et Poirier Jean-Paul, Quand la terre tremblait, Paris, Odile Jacob, 2004, str. 147-161.

8

KATASTROFE

Mišembled (Robert Muschembled) posvećuje samo nekoliko redova ovom pitanju, reprodukujući uobičajeni interpretativni kod7. Drugi autori sebi čak dozvoljavaju da potpuno zanemare problem8, štaviše, time se i diče: „Svaka transcendencija je poni­ štena zahvaljujući ogromnom napretku prirodnih nauka i ekspo­ nencijalnih potencijala tehnike koje ove nauke čine mogućim. Da Bog može da kazni, verovanje je koje opstaje među zaostalim stanovništvom šuma udaljenih kontinenata ili među maloumnicima multikulturalnih predgrađa velikih metropola. Niko od naših ozbiljnih savremenika ne bi dozvolio da ga uhvate u ovu zamku9.” A šta tek reći o medijatizaciji pojednostavljenih pozi­ cija koja radoznalost javnosti izražava prema svemu što se tiče prirodnih katastrofa? ’Pogođeni primitivnim snagama prirode. Upomoć, planina!’ ili još ’Upravljanje rizikom: između duhov­ nosti i tehnike’, samo su neki od naziva nedavne izložbe! Slogani omogućavaju stručnjacima za ova pitanja da se ograde od ljudi iz prošlosti, koji se smatraju „razoružanim” pred katastrofama i koji bi se zadovoljili time da mole za Božju zaštitu „pribegavajući magijskim ritualima”. Zauzvrat, savremena društva, nadmoćna 7 M uchembled Robert, Culture populaire et culture des élites dans la France moderne (XVe - XVIIIe siècles), Paris, Flammarion, 1978, str. 35: „Svi istoričari su podjednako insistirali na strahu izazvanom izuzetnim događajima: snažnim vetrom, poplavama, izuzetno oštrim mrazom, zemljotresom, kometama, itd. Jer svaki od ovih slučajeva je čudo, čudovište u smislu koje ovoj reči pripisuje to doba, a to znači raskid sa prirodnim poretkom stvari. Prirodni poredak, ili pre božanski poredak, a ’priroda’ označava ovde harmoniju stvore­ nog sveta. Svaka katastrofa može dakle da bude samo đavolska manifestacija ili upozorenje koje je ljudima uputio Svevišnji. Uopšte uzev, smatra se, srdžba božja se ispoljava na taj način.” To znači da je pionir istorije katastrofa na francuskom govornom području, Serž Brifo (Serge Briffaud) bio u pravu što je smatrao da će proučavanje prirodnih katastrofa omogućiti da se „ponovo razmotre osnove istorije predstava i mentaliteta čije je polje delovanja suviše često ograničavano na spore ritmove dugog istorijskog trajanja”, zato što istorija katastrofa omogućava da se uoči „fenomen interfejsa” i „dijalog između društvenog sistema i ekosistema” [videti Briffaud Serge, „Vers une nouvelle histoire des catastrophes”, Sources, Travaux historiques, 33 (1993), str. 3 -5 ]. 8 Slučaj Luminati Michele, Erdbeben in Noto: Krisen - und Katastrophen bewâltigung im Barockzeitalter, Diss. Zürich, Zurich, 1995. 9 B ubner Rüdiger, „Katastrophen und Katastrophenbewusstsein”, u: Becker Horst Dieter, D omres Bernd und F inck Diana von [Hrsg.], Katastrophe: Trauma oder Erneuerung?, Tübingen, Attempto Verlag, 2001, str. 4 5 -4 6 .

UVOD

9

usled „napretka tehnike i mehaničkih sredstava”, izumela su „in­ tegralno upravljanje rizikom”. Stoga treba umiriti savremenike: ’Ideja po kojoj nas pogađaju primitivne snage prirode predstavlja obični animizam!’ Što, u stvari, znači da nijedno napredno druš­ tvo ne može u tome da se prepozna10. Sociolozi su se već mobilisali da bi se oduprli nepoverenju koje pogađa „negativnom valencom” ono što neki smatraju „kul­ turom nedaća11”. Drugi su predložili da se ozbiljno uzmu u obzir interferencije kojima arhetipovi, fantazmi i slike opterećuju procenjivanje rizika12. Kako god bilo, valja reagovati na svaki oblik opšte infantilizacije društava prošlosti. Umesto tradicionalne podele koja iznosi na videlo dve velike uzastopne paradigme, od kojih jedna tumači katastrofu kao natprirodnu i egzogenu poja­ vu, a druga je predstavlja kao pojavu koja je predmet naučnog i endogenog saznanja13, mi smo više skloni hipotezi o religioznom i simboličkom kao shemi globalnog objašnjenja dugog trajanja, čije polje eksperimentisanja uveliko prevazilazi doba nazvano prosvetiteljstvom, tokom kojeg se čini da je desakralizacija sveta definitivno potisnula u prošlost horizont potvrđivanja ovog na­ čina razumljivosti. Veoma se pojednostavljuju stvari ukoliko se razum suprotstavi sujeverju a zadovolji se time da se prihvati da „iracionalna reakcija” može da se ponovo pojavi ,,u nekoj kriznoj situaciji”14. Uistinu, ontološki topos modernosti ne zamenjuje 10 Citati koji prethode uzeti su sa prezentacije izložbi organizovanih oko dvestagodišnjice katastrofe u Goldauu u Švajcarskoj (1806), jedne od najdramatičnijih u savremenoj istoriji Alpa. Videti: Musée suisse: Magazine des Musées nationaux suisses, br. 2, 2006, str. 4. 11 Gaela Klavandije nedavno je podvukla značaj imaginarnog i emocio­ nalnog u upravljanju rizicima i katastrofama. Videti : C lavandier Gaëlle, La Mort collective: pour une sociologie des catastrophes, Paris, C nrs, Éditions, 2004, str. 89. 12 Ovo je projekat zbirke Perard Jocelyne et Perrot Maryvonne [pri­ redile], L’Homme et l’environnement: histoire des grandes peurs et géographie des catastrophes, Dijon, Université de Bourgogne, 2003. 13 Ova klasifikacija oslanja se na terminologiju u: Dauphiné André, op.

cit. 14 To sugeriše Q uenet Grégory, Les Tremblements de terre aux XVIIe et XVIIIe siècles. La naissance d’un risque, Seyssel, Champ Vallon, 2005, str. 70. Ovaj autor koji, uopšte uzev, dovodi u pitanje pojednostavljujuće paradigme, ima teškoća da se od njih odvoji kada treba objasniti permanentnost religioznih referenci.

10

KATASTROFE

jednostavno pređašnji model čitanja. On se pridružuje ovom modelu, umnožavajući tako hipoteze, odnosno sredstva koja su na raspologanju društvima suočenim sa nužnošću da razumeju i objasne svet. Racionalna i religiozna čitanja, koja ne moraju biti shvaćena kao antagonistička, zajedno opstaju u dugom vre­ menskom periodu od XVI do X X veka15. Brojni radovi, naročito istoričara religioznog fenomena, doprineli su revalorizaciji heu­ rističke umesnosti takvog mehanizma16. Za mnoge među njima, krize i katastrofe su pre svega indikatori za razumevanje sveta. Kroz ovaj tip događaja se mogu konkretno shvatiti različite reak­ cije kategorija zainteresovanih aktera, njihove predstave o spoljnom svetu i smisao koji pridaju slučajnostima života17. U skladu s tim, postepeno se obogaćuju smislovi koji se pridaju prirodnim nepogodama. Opravdanost tumačenja postaje ulog, prilika za su­ parništvo između onih koji poseduju moć da proizvedu teološki, naučni diskurs ili, naprosto, narativni diskurs upravljanja. Takvo postupanje slaže se sa već starim projektom kul­ turne teorije rizika koju predlaže Meri Daglas (Mary Douglas, 1921-2007). Tokom osamdesetih godina X X veka, ova britanska antropologinja nastojala je da prenese ideju da se rizik ne može 15 O religioznom čitanju kao o globalnom eksplikativnom modelu, videti: Jakubowski-T iessen Manfred, „Mythos und Erinnerung: einige kommentierende Anmerkungen über Stàdte aus Tmmmern”, u: Ranft Andreas und Selzer Stephan [Hrsg.], Stàdte ais Trümmern: Katastrophenbewâltigung zwischen Antike und Moderne, Gottingen, Vandenhoeck i Ruprecht, 2004, str. 274-286, naročito str. 277-278. 16 Naročito upućujemo na: Jakubowski-T iessen Manfred und Leh ­ mann Hartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen: Religion in Katastrophenzeiten, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2003. Treba ponovo pročitati i pionir­ ski članak H. Lehmana o ovoj temi. Videti: Lehmann Hartmut, „Frommigkeitsgeschischtliche Auswirkungen der ’Kleinen Eiszeit’” u: Schieder Wolf­ gang [Hrsg.], Volksreligiositàt in der modernen Sozialgeschichte, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1986, str. 31-50. Videti takođe briljantnu studiju: C abantous Alain, Entre fêtes et clochers: profane et sacré dans l’Europe mod­ erne, XVIIe-XVIIIe siècle, Paris, Fayard, 2002. 17 Predlog za istraživanje dao: Lehnmann Hartmut, „Sâkularisieurung, Dechristianisierung, Rechristianisieurung, Rechristianisierung im neuzeitlichen Europa” u: Lehmann Hartmut [Hrsg.], Sàkularisieurung, Dechris­ tianisierung, Rechristianisieurung, Rechristianisierung im neuzeitlichen Eu­ ropa: Bilanz und Perspektiven der Forschung, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1997, str. 320.

UVOD

11

svesti na teoriju racionalnog izbora, već se može jàà razumeti jedino kroz referencu na realni svet i na percepciju tog sveta, po­ moću onoga što ona naziva kulturnim i društvenim zaobilaznim putem18. Čovek nije samo zaokupljen empirijskim saznavanjem sveta (putem naučnog saznanja i tehničkog umeća); on nepre­ stano mobiliše moralne i kulturne reference. Ovo podrazumeva da svako biće vrši selekciju među rizicima: ono se nekih plaši, a druge ignoriše, zavisno od svog društvenog položaja i svog sistema vrednosti. Analiza antropološkog tipa omogućava Meri Daglas da prevaziđe tradicionalno tumačenje koje tvrdi da je generacijama ljudskim rodom vladalo sujeverje i strah od natprirodnih sila, dok društva modernog doba, s druge strane prisvajaju za sebe privilegiju da percipiraju prirodu na neutralan i objektivan način. Sviđalo nam se to ili ne, podvlači autorka, koncepcija prirode kod starih društava nije potpuno različita od naše, u tom smislu što su obe u stvari društvene konstrukcije. Ako stara društva nastoje da dovedu u vezu prirodne katastrofe i različite oblike prestupa, moderna društva, sa svoje strane, spro­ vode procese selekcije rizika. A, ako do katastrofe dođe, za to se više ne okrivljuje moralna zabludelost, već greška u rasuđivanju ili slučajnosti egzistencije. Razlika je formalna, kako svedoči ova kategorična opaska antropologa: „Tvrdnja da identifikacija onog što su najveće opasnosti ne uključuje nikakav moralni sud, isto je što i plemenski konsenzus koji godišnjim dobima i zvezdama pripisuje efekat kazne19!” Ova knjiga ima ambiciju da ponudi kulturnu istoriju ka­ tastrofa i rizika, pošto je zapadno društvo veoma savesno prve iskazalo kroz slike, a one druge kroz tekstove. U ovim vreme­ nima kada se čini da je kulturna istorija veoma u modi, valja ipak precizirati sa koje se tačke gledišta govori. Prema široko prihvaćenom shvatanju, ova oblast istorije se zanima za sve obli18 D ouglas Mary, Risk Acceptability According to the Social Sciences, London, Routledge and Kegan Paul, 1986. 19 D ouglas Mary and W ildavsky Aaron, Risk and Culture: An Es­ say on the Selection of Technological and Environmental Dangers, Berkeley, Los Angeles, London, University of California Press, 1982, str. 30. Ilustracija naslovne stranice rečito govori o tome: na njoj je totemska maska postavljena pored drugog lica prekrivenog zaštitnom maskom protiv radijacije.

12

KATASTROFE

ke kolektivnih predstava, na način na koji društva predstavlja­ ju i simbolično predstavljaju sebi eksteriornost vrednostima, duhovno sistemima verovanja, intelektualno konstrukcijama ideja i pragmatično kroz tehnike, mobilišući slike ili tekstove (diskurzivne prakse) ili druga sredstva (nediskurzivna praksa). Koje su, dakle, ove raznovrsne predstave? Koja može biti njihova društvena upotreba? Koji su akteri uključeni u njihovu promo­ ciju? Zašto pojam rizika, potekao iz moreplovstva i iz igre, može danas da se primeni na ponašanja tako raznolika kao što su izgradnja kuće na obroncima vulkana, upražnjavanje seksualnih odnosa bez zaštite, ili jedenje piletine? Ovaj pristup se razlikuje od istorije kultura rizika, pod čime se podrazumeva pre celina znanja i percepcija potrebnih za praksu upravljanja rizikom (od obezbeđivanja od katastrofa do obnove)20. Zato ova knjiga nema ni najmanju pretenziju da prikaže istoriju upravljanja rizikom i katastrofama o kojoj postoji obimna literatura. Ona, takođe, ne može da pokrije celinu pitanja koja postavlja „kultura rizika”, to jest percepcije, znanja i ponašanja zapadnog društva u odnosu na rizike po životnu sredinu i društvene i teritorijalne distinkcije koje odlikuju aktualizaciju rizikâ21. Ambicija ove knjige je umerenija i valja odrediti njene granice.

20 Kulturnu istoriju rizika ilustruje naročito: C ollas Hedelland Em ­ manuelle [et al.], Pour une histoire culturelle du risque: genèse, évolution, ac­ tualité du concept dans les sociétés occidentales, Strasbourg, Éditions Histoire et anthropologie, 2004. Dobar deo studija sakupljenih u ovoj knjizi posvećen je analizi koncepta rizika, njegovom pojavljivanju i njegovoj evoluciji u za­ padnim jezicima i misli. Videti takođe: Walter François, „Pour une histoire culturelle des risques naturels”, u: Walter François, Fantini Bernardino et D elvaux Pascal [ured.], Les Cultures du risque (XVIe-XXIe siècle), Genève, Presses d’histoire suisse, 2006, str. 1-28. Ova poslednja knjiga takođe daje pre­ gled brojnih praksi koje se tiču kulture rizika određenog društva u određeno doba. Videti dobar primer za prvu polovinu X IX veka kod: I achello Enrico, La politica delle calamità. Terremoto e colera nella Sicilia borbonica, Catania, Giuseppe Maimone, 2000. 21 Polje istraživanja definisala posebno: G latron Sandrine, „Culture des risques” u: M oriniaux Vincent, [prired.], Les Risques, Nantes, Editions du Temps, 2003, str. 71-87.

UVOD

13

Želja za katastrofom Tokom dokazivanja, uvidećemo da će termin rizik biti sve više zastupljen22. Zasad, ovaj uvod govori pre svega o katastrofi kao o konkretnom i štetnom ostvarenju potencijalnog rizika. Veoma često, takođe, katastrofa otkriva rizik do te mere da je Mešine de Rišmon (Meschinet de Richemond) u pravu kada piše da se rizik u istoriji otkriva putem katastrofičnih događaja23. Po­ red toga, ako nas naša savremena osećajnost podstiče da prven­ stvo damo pojmu rizika, društva prošlosti sa svoje strane nastoje pre svega da iz svog iskustva sa katastrofama izvuku korist. Ovo pomeranje žarišta je jedan od mogućih ulazaka u problematiku: društvo rizika, odnosno naše, zamenilo je društvo katastrofa. Videćemo da ovo linearno povezivanje ne može u potpunosti da iscrpe kompleksnost. Ali jedan od predmeta istraživanja zaista jeste da se odredi pojavljivanje problematike rizika, ili tačnije, da se objasne promene u pragovima prihvatanja opasnosti (stvarne ili potencijalne), pomeranja u percepciji sa diferencijalnim hije­ rarhijama onoga što ostaje prihvatljivo, preplitanja režima istoričnosti koji su nekada davali prednost proživljenom iskustvu, a koji danas valorizuju proračunatu anticipaciju. S obzirom na početne opaske, može se učiniti da se seman­ tičko polje ograničava na takozvane prirodne katastrofe. Ipak, stvari su nešto složenije. Podsetimo prvo da ne postoji katastrofa po sebi, kao takva. Tim povodom, rado se navodi kratka rečeni­ ca švajcarskog pisca Maksa Friša (Max Frisch): „Sa katastrofama čovek može da bude suočen samo od trenutka kada ih iskusi. Priroda ne zna za katastrofe24.” Engleski jezik s pravom daje pred­ nost upotrebi izraza natural hazards, koji suprotno generičkom terminu katastrofe, eksplicitnije ukazuje na perspektivu prirodne istorije25. Šekspirov jezik veoma vešto razlikuje risk od hazard. 22 Videti objašnjenje reči i istoriju koncepta na početku VI poglavlja. 23 M eschinet D e R ichemond Nancy, „Statut et perception des catas­ trophes passées: vers une histoire des risques naturels”, ibid., str. 138-156. 24 Frisch Max, Der Mensch erscheint im Holozàn: eine Erzahlung, Frankfurt a. M„ Suhrkamp, 1979, str. 103. 25 Da bi se razjasnilo pitanje vokabulara, videti: Alexander David, Confronting Catastrophe: New Perspectives on Natural Disasters, Oxford, Uni­ versity Press, 2000, posebno str. 4-2 2 .

14

KATASTROFE

Ova druga reč označava potencijalnu pretnju koja se nadvija nad ljudska društva, dok je rizik verovatnost slučaja jednog hazarda. Ako prelazimo okean na brodu ili barci, hazard da stradamo kao utopljenici je isti u oba slučaja, ali rizik (to znači verovatnoća da če se to dogoditi) znatno je veći u drugom slučaju. Ako se ovo dogodi, govori se o disaster (katastrofi), odnosno o aktualizaciji hazarda26. Koncept odgovara dakle onome što francuski naziva opasnostima ili slučajnostima (neočekivanim događaji­ ma) prirode; on pretpostavlja pristup sa stanovišta međusobnog delovanja životne sredine i ljudskih društava27. Postoje, s jedne strane, prirodne slučajnosti, a sa druge vulnerabilnost društava, koje u izvesnim okolnostima međusobno delaju i pretvaraju se u katastrofu. Zato sadašnja istraživanja razlikuju pet karakteristika u ovom tipu proučavanja: 1) sama katastrofa (disaster), uvek ocenjena prema onome šta ljudi tom prilikom pretrpe; 2) prirodne opasnosti (hazards), kao vulkanska erupcija ili potres; 3) društvena, ekonomska, fizička, psihološka vulnerabilnost (vulnerability), to jest specifičnosti društvene grupe i konteksta koji određuju sposobnost da se predviđa, da se reaguje, da se odupre i da se oporavi od potencijalne aktualizacije neke slučaj­ nosti; 4) rezilijencija (resilience), odnosno mehanizmi i tehnički resursi koji omogućavaju da se suoči sa katastrofom ili, drugim recima, sposobnost sistema da ponovo pronađe pređašnje stanje ravnoteže; 5) kulturni resursi (culture) koji defmišu modus percepcije i davanja smisla katastrofi28. 26 Distinkcije napravljene u priručniku koji je postao klasik i koji se stalno preštampava od 1992: Smith Keith, Environmental Hazards: Assessing Risk and Reducing Disaster, London, New York, Routledge, 1992, str. 6. 27 Nemački ima istu teškoću, kao i francuski, da prevede reč hazard. Go­ vori se o Naturgefahren. Među najviše korišćenim priručnicima na nemačkom, videti: Geipel Robert, Naturrsiken: Katastrophenbewâltigung im sozialen Umfeld, Darmsstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1992. 28 Prema uvodnoj tezi priručnika Wisner Ben, B laikie Piers, Can ­ non Terry and Davis Ian, At Risk: Natural Hazards, People’s Vulnerability and Disasters, London and New York, Routledge, 2004, str. X I-X III. Autori

UVOD

15

U osnovi, reč ’katastrofa’ pripada semantičkom registru dramske umetnosti i označava nesrećan rasplet radnje29. Rable (François Rabelais) je ovu reč uveo u francuski jezik. U četiri navrata u Četvrtoj knjizi (1552), njegova upotreba evocira pri­ lično tužan ishod. Tako, kada komete nestaju u trenutku smrti neke značajne ličnosti, to znači da će se komad čiji je on učesnik na pozorišnoj sceni sveta završiti, „jer kraj i katastrofa komada se bliži30”. Za nas podesan, termin je dakle anahroničan, barem do sredine XIX veka, kada dobija opštije značenje i svoju otvo­ reno negativnu i pesimističku konotaciju. Zaista, rečnici XVII i XVIII veka prepoznaju samo smisao u pozorišnom kontekstu, uprkos načinu na koji ga upotrebljava Monteskje (Montesqui­ eu, 1688-1755) u svojim Persijskim pismima, objavljenim 1721. Lepršava neobičnost Uzbekovog i Redijevog otkrivanja Evrope dozvoljava semantičke inovacije. U pismu СХП, jedan od Persijanaca postaje svestan sporog nestajanja stanovništva Zemlje usled onoga što on naziva „najstrašnijom katastrofom koja se ikada desila”, na šta se u pismu СХШ nadovezuje njegov prijatelj, navodeći uzroke koji mogu da pogode veliki broj ljudi: „Neću ilustruju ovu metodološku tezu delom Veliki talas Kacušika Hokusaija (1830). Pet elemenata problematike su naime prisutni u ovom delu japanskog umetnika. U litera-turi na engleskom jeziku koristi se često i termin Xevent (nastao sažimanjem extreme event) da bi se time označile i prirodne katastrofe i one antropijskog i društvenog porekla. Videti na primer: A lbeverio Sergio, Jent sch Volker and Kantz Holger [izd.j. Extreme Events in Nature and Society, Berlin, Springer, 2006. 29 Možemo se zapitati da li postoji suštinski pesimizam zapadnog društva pošto je na grčkom korenu skovalo jedino termin koji predviđa negativni razvoj stvari. Zašto ne postoji reč ’anastrofa’ koja bi označavala proces koji teži srećnom ishodu? To pitanje postavlja: Claessens Dieter, „Katastrophen und Anastrophen”, u: D ombrowsky Wolf R. und Pasero Ursula [Hrsg.], Wissenschaft, Literatur, Katastrophe: Festschrift zum sechzogsten Geburtstag von Lars Clausen, Opladen, Westdeutscher Verlag, 1995, str. 66-73. 30 Rabelais François, Gargantua, Pantagruel, Le Tiers Livre, Le Quart Livre, Le Cinquième Livre, Lausanne, La Guilde du Livre, 1958. Jedan primer u uvodnoj poslanici; ostali su prolazak komete u poglavlju XXVII, zatim na kraju poglavlja XLVII; poslednji primer je na početku poglavlja LIV, kada brat Jovan i Panurgije posmatraju „ovaj žalosni završetak”: Magarije, biskup Papomahnitaša, proliva suze (str. 703). Videti takođe: B erry Alice Fiola, The Charm of Catastrophe: a Study of Rabelais’s Quart Livre, Chapel Hill, NC, UNC Dept, of Romance Languages, 2000 (North Carolina studies in the Romance languages and literatures, 267).

16

KATASTROFE

ti govoriti o tim posebnim katastrofama, tako uobičajenim kod istoričara, koje su uništile čitave gradove i kraljevstva31.” I zatim navodi kugu, sifilis i Potop! Kasnije, Volter (Voltaire) upotreblja­ va termin u njegovom dvojnom značenju. U članku „promene na kugli zemaljskoj” Filozofskog rečnika, reč katastrofa se odnosi na kataklizmična razaranja, sinonime ’revolucije’ u geološkom smislu32. Odrednica ’katastrofa’ u Enciklopediji drži se uobiča­ jene upotrebe u registru dramske umetnosti, ali druge odrednice (’potop’, ’Lisabon’, ’zemljotresi’) upotrebljavaju tu reč da označe razorne i tragične elementarne nepogode33. Ali ipak, tek će u Rečniku francuskog jezika (1863-1873) Emila Litrea (Emile Littré) biti definitivno potvrđeno novo, opštije značenje ’velike nesreće, žalosnog ishoda. Opšti rečnik XIX veka Pjera Larusa (Pierre Larousse), objavljivan između 1863. i 1876, daje tu reč kao sinonim za pokoru. Ako Brockhaus prvi put sredinom X IX veka naznačuje da se elementarna nepogoda može smatrati ka­ tastrofom, većina priručnika na nemačkom ostaju pri neutralnoj definiciji nagle promene34. 31 M ontesquieu , Lettres persanes [1721], Paris, Garnier-Flammarion, 1964, str. 180. 32 Dictionnaire philosophique portatif, Londres, [i.e.], Genève, s. n., 1768. 33 Žan-Žak Ruso u svojoj Raspravi o porekla i osnovama nejednakosti među ljudima (1754) objašnjava da bogatstvo i ’želja za uvaženjem’ mogu da dovedu do ’uspeha’ ili do ’katastrofa svake vrste’ (R ousseau Jean-Jacques, Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalité parmi les hommes, Œ u­ vres complètes, III, Paris, Gallimard, 1964, str. 189). U ovom slučaju, reč je o proširivanju fatalnog ishoda u tragediji na pozornici na život u društvu. Ovo je značenje koje preuzima Luj Pjer Anketil (Louis Pierre Anquetil, 1723-1806), kada produžava naslov svog Précis d ’histoire universelle (objavljenog krajem XVIII veka) i ’predstavljajući nedaće nacija, njihovo uvećanje, njihovo opada­ nje i njihovu katastrofu’. Ruso u pomenutom spisu (str. 168), pominje ’velike poplave ili zemljotrese’ u opštijem kontekstu onoga što naziva ’revolucijama kugle zemaljske’. 34 G roh Dieter i dr. [Hrsg.], Naturkatastrophen: Beitrage zu ihrer Deutung, Wahrnehmung und Darstellung in Text und Bild von der Antike bis ins 20. Jahrhundert, Tübingen, Gunter Narr Veriga, 2003, str. 11-33 (navedeno u uvodu str. 16). Reč je o delu: Nowack Joseph Friedrich, Über rechtzeitige Warnungen vor Naturkatastrophen: eine Erdbebentheorie, Wien, 1905. Takode skrećemo pažnju na to da je Žan РјДдмдјјцп Vorschule der Àsthetik govorio o Katastrophe der Naturi

UVOD

17

Upotreba ove reci se svakako, tu i tamo, uočava u više navrata. Jedan časopis na nemačkom je 1784. upotrebljava izveštavajući o poplavama35. Almanah iz 1800. godine govori o ’ka­ tastrofama’ koje su prouzrokovale snežne lavine36. Šire gledano, u X IX veku, termin i dalje pripada geološkom vokabularu koji ukazuje poverenje takozvanoj teoriji katastrofizma koja promene na površini Zemlje objašnjava iznenadnim kataklizmama. Ne mnogo pre X X veka u javnosti će postati uobičajena upotreba u značenju ’prirodne katastrofe’. Ovo prilagođavanje jezika se po­ tvrđuje u francuskom, u kojem se u X IX veku i dalje rado upo­ trebljava termin revolucije’ na površini zemaljske kugle, blizak prirodnjacima. Proširivanje na druge oblasti usledilo je kasno. Na primer, u medicinskoj literaturi, koncept sanitarne katastrofe ne postoji kao takav pre šezdesetih godina X X veka i tek nedav­ no nalazi specifičnu upotrebu u ’medicini katastrofa37’. Poređenje vokabulara korišćenog prilikom poplava 1856. i 1993-1994. u donjem toku Rone ilustruje ovu evoluciju. Najčešći termini sredinom X IX veka jesu: ’nesreća’ (32 puta), ’stradanje’ (17 puta), ’pokora (11 puta), ’pošast’ (8 puta), dok se reč ’ka­ tastrofa’ javlja samo dva puta. Nasuprot tome, krajem X X veka, ’katastrofa’ se pominje 22 puta, dok su ’nesreća’, ’pokora’ i pošast’ u potpunosti iščezli iz vokabulara, a ’stradanje’ je dva puta upotrebljeno, ne računajući izvedenicu ’postradali’ koja je zamenila staro značenje ’žrtve’ (reč danas rezervisana za mrtve i ranjene). Nasuprot tome, X X vek mnogo češće koristi reč ’rizik’ (u 33 navrata prema jednom primeru 1856) a takođe koristi reči ’bezbednost’ (16 prema 1) i ’zaštita (22 prema nijednom primeru)38. Semantičko obnavljanje se sasvim poklapa sa paradigmom radi35 Reč je o Ziircher Zeitung br. 39 od 15. maja 1784. Ovu upotrebu zabeležio je Poliwoda Guido N., Aus Katastrophen Lernen: Sachsen im K am pf gergen die Fluten der Elbe 1784 bis 1845, Kôln, Bôhlau, 2007, str. 30. 36 Étrennes helvétiennes, n° XVIII, 1800, str. 40 [tekst je štampan 1799], 37 Knobloch Jürgen, „Wird es in der Zukunft noch Katastrophen durch Epidemien und gefàhrliche Krankheitserreger geben?”, u: B ecker Horst Dieter, op. tit., str. 121-135. 38 Prema studiji Allard Paul, „La presse et les inondations dans la région du bas Rhône en 1840 et 1856”, u: Favier René et G ranet -A bisset AnneMarie [ured.], Récits et représentations des catastrophes depuis l ’A ntiquité, Gre­ noble, Maison des Sciences de l’Homme jj® J$ l6 @ B ije s, 2005, str.73-92.

18

KATASTROFE

kalnog razdvajanja čoveka i prirode, dominantnom u X IX veku. Priroda se tako čini kao skup snaga i pojava u čije mehanizme nauka nastoji da pronikne, a tehnika da ponudi ovladavanje njima. Na izvestan način, moglo bi se reći da pojava misli o kata­ strofi potiče od raskida čoveka sa prirodom, karakterističnog za moderno doba, pomalo kao što je nemački filozof Joakim Riter (Joachim Ritter) objasnio pojavu estetskog doživljaja prirode kao pejzaža39. Izjednačavanje katastrofe sa prirodnom nepogodom nužno se nameće svesti zapadnog čoveka. Vrlo konkretno, čini se da broj katastrofičnih događaja raste od X IX veka a materijalne posledice su sve razornije40. Bila bi to jedna od posledica agresivnih aktivnosti društava, koje brišu aspekat nepredvidljive slučajnosti da bi pretvorile katastrofu u događaj izazvan ljudskom nesposobnošću. Drugim recima, prirodna nepogoda je najpre samo potencijalno katastrofična, pošto joj prvenstveno antropične karakteristike dodeljuju ovaj status. Ona je shvaćena kao takva jedino zbog posledica koje izaziva na funkcionisanje ljudskih društava41. Od 1970-1980, antropologija, koja se prvenstveno bavi organizovanjem iskustava o katastrofi, vulnerabilnost je učinila centralnim pojmom. Pošto eksplikativni faktori počivaju više u samom društvu nego u prirodnim uslovima, ocenjivanje stepena vulnerabilnosti postalo je glavni predmet istraživanja. Kako proističe iz ekonomskih i društvenih nejednakosti, vulnerabilnost je diferencijalna i menja se u zavisnosti od društava, istorijskih perioda, načina percepcije i predstava o događaju koji se odre­ 39 Videti: R itter Joachim, Paysage: fonction de l’esthétique dans la société moderne, Besançon, Éditions de l’Imprimeur, 1997, naročito str. 79 (originalni članak na nemačkom datira iz 1963). 40 To je teza: Wijkman Anders und Timberlake Lloyd, Die Rache der Schopfung, Naturkatastrophen: Verhangnis oder Menschenwerk ?, München und Zürich, R. Piper, 1986. 41 O konceptu katastrofe u istoriji, videti: Q uenet Grégory, „La catas­ trophe, un objet historique?”, Hypothèses 1999. Travaux de l’Ecole doctorale d ’histoire de l’Université de Paris 1-Panthéon Sorbonne, Paris, 2000, str. 1 3 - 2 0 .1 B erlioz Jacques et Q uenet Grégory, „Les catastrophes: définitions, documen­ tation”, u: Favier René et G ranet -A bisset Anne-Marie [ured.], Histoire et mémoire des risques naturels, Grenoble, Publications de la MSH-Alpes, 2000, str. 19-37.

UVOD

19

đuje kao katastrofičan42. Ona takođe sačinjava predmet istorije. Često je njen pristup bio sveden na učene monografije, uvek dragocene zbog korišćenja lokalnih izvora. Brojni radovi su, po­ red toga, smeštali katastrofične pojave u širi društveni kontekst, insistirajući na njihovoj gotovo strukturalnoj osobini, značajnoj za proučavanje mentaliteta. Mislimo tu naročito na istraživanja Žana Delimoa (Jean Delumeau) o strahu i osećanju sigurnosti na Zapadu, za koje su prirodne nepogode jedne od matrica43. Njegov cilj je bio da rasvetli ulogu crkve u sveobuhvatnom procesu koji neodređenim zebnjama pridaje smisao, doprinoseći tako smiri­ vanju stanovništva. A kako ne pomenuti pionirski članak Lisjena Fevra (Lucien Febvre), u kojem je on, ima tome već četvrt veka, predlagao da se ispita potreba za sigurnošću i njene različite ma­ nifestacije u zapadnoj kulturi44? Za neke autore, želja za katastrofom je sastavni deo post­ moderne kulture, kao što je to i dužnost da se sačuva sećanje, koja joj predstavlja pandan. Emotivno ulaganje u prošlost i katastrofistička osećajnost se u praksi susreću45. Izvesno je da je plima sećanja karakteristična za režim istoričnosti od 1990-tih godina u bliskoj vezi sa velikim katastrofama X X veka, ratovima, holokaustom, genocidima. I u drugim razmerama, prisećanje je uvek rad na dubokim kulturnim i društvenim raskidima, često potisnutim a naglim. Pamćenje sadrži jednu sakralnu dimenziju koje istorija upravo pokušava da se oslobodi da bi pružila nepristrasnu, celovitu i distanciranu viziju raskida. Proučavajući alpsko društvo, An-Mari Grane-Abise (Anne-Marie GranetAbisset) umela je da istakne koliko je sećanje suštinski važan 42 Hoffman Susanna M. and Oliver -Smith Anthony [izd.], Catastro­ phe and Culture: the Anthropology o f Disaster, Santa Fe, School of American Research Press, 2002, str. 6 0 -6 2 . 43 D elumeau Jean, La Peur en Occident (XlVe-XVIIIe siècles): une cite assiégée, Paris, Fayard, 1978; D elumeau Jean, Rassurer et protéger: le sentiment de securité dans l’Occident d ’autrefois, Paris, Fayard, 1989. 44 Febvre Lucien, „Pour une histoire d ’un sentiment: le besoin de sécurité”, Annales, ESC, 11 (1956), n°2, str. 244-247. 45 Ovo je projekat zbirke članaka koje su objavili: Gray Peter and O l ­ iver Kendrick [ured.], The Memory o f Catastrophe, Manchester and New York, Manchester University Press, 2004.

20

KATASTROFE

sastojak za upravljanje prirodnim katastrofama46. Sociolog Gaela Klavandije (Gaëlle Clavandier) takođe je nastojala da uspostavi dve dimenzije ovog pamćenja. Prvo je komemorativno, kodifikovano, normirano, priznato i zvanično, vezano za spomenike i za komemoracije. Ono mora da „delà na taj način da stvori uslove za povratak redu nalik onom pre nesreće” i proističe iz „terapeutske logike” zaboravljanja na dramu, udaljavanjem od nje. Drugo se može nazvati događajnim. Reč je o skrivenom pamćenju. Ono se sastoji od dugog rada na asimilaciji, kroz izvesno ponovno preživljavanje nesreće, „rada na samom događaju, kako bi se on uspešnije prevazišao”. Takva „kolektivna saznanja o katastrofi” izazivaju nepoverenje vlasti. Ova saznanja mogu da izazovu ponašanja često ocenjena kao nerazumna, čak i opasna za aktere drame, kada se glasine priklanjaju olako utvrđenim odgovornostima47. Nedavno se ovo polje obogatilo proučavanjima u oblasti zaštite životne sredine, što omogućava da se ukrste činjenice iz oblasti prirodnih i društvenih nauka. Tako se obimna studija Manfreda Jakubovskog-Tisena (Manfred Jakubowski-Tiessen) o olujnom talasu iz 1717. može smatrati prototipom obnovljenog pristupa za moderno doba48. Nemački istoričari su takođe među prvima u Evropi zemljotresu dali status globalnog događaja49. U frankofonom svetu, društvena istorija katastrofa mnogo duguje radovima istraživača takozvane ’škole iz Grenobla’. Okupljeni oko Rene Favijea (René Favier) i An-Mari Grane-Abise, istoričari 46 Granet -Abisset Anne-Marie, „Mémoire et gestion des risques naturels: l’exemple des sociétés alpines (XIXe-XXe siècle)”, u: Walter François, Fantini Bernardino et D elvaux Pascal, op. cit., str. 117-137. Videti i: G ranet -Abisset Anne-Marie, „’Retard et en ferm em en t érudits et historiens face aux sociétés al­ pines (XIXe-XXe siècle)”, Le M onde alpin et rhodanien, ler-3e trimestres 2001, Le Temps bricolé, str.55-76; G ranet -Abisset Anne-Marie, „La connaissance des risques naturels: quand les sciences redécouvrent l’histoire”, in: Favier René et Granet-Abisset Anne-Marie [ured.], Histoire et mémoire des risques naturels, op.cit., str. 39-69. 47 C lavandier Gaëlle, op.cit., str. 181. 48 Jakubowski-T iessen Manfred, Sturmflut 1717: die Bewàltigung einer Naturkatastrophe in der Frühen Neuzeit, München, Oldenbourg, 1992. 49 Poznat je pionirski članak: B orst Arno, „Das Erdbeben von 1348: ein historischer Beitrag zur Katastrophenforschung”, Historische Zeitschrift, 233 (1981), str. 529-569.

UVOD

21

su odgovorili na zahteve lokalnih i regionalnih zajednica kojima je pretila opasnost od lavina i izlivanja reka u alpskoj sredini. Ne posebno zadovoljni ulogom onih koji samo snabdevaju starim dokumentima, a koju su im dodelili drugi istraživači iz oblasti prirodnih nauka, angažovani na projektima prevencije rizika, uspeli su ne samo da daju istinski legitimitet radu na pamćenju i na kulturama rizika, već su odigrali i ulogu organizatora u ovom šarolikom i nužno razuđenom disciplinarnom polju i privukli međunarodnu pažnju50. Drugi su zatim objavili dragocene m o­ nografije o nesrećama izazvanim poplavama i o stvaranju više­ strukog diskursa u vezi sa zemljotresima51. Ova brojna podsticajna razmišljanja omogućila su da se izbegne snažan uticaj teleološkog modela koji jednu za drugom niže hronološke redukcionističke etape. Ove etape su se olako zadovoljavale prelaskom iz društva fatalnosti u društvo sigurno­ sti; iz postepenog oslobađanja od težine prirode i neizbežnog su­ očavanja sa drugom, mnogo većom opasnošću, čovekom sâmim. Izuzetno je pojednostavljeno držati se ’tri različite faze’ na koje je, navodno, istorija izdeljena. Prva bi bila faza božanske kazne i osvete; druga, fatalističkog tipa, ostvarila bi se u prosvetitetljstvu; treća bi dovela u pitanje ljudsku odgovornost uz evoluciju koja ide od jednoznačnih (traženje žrtvenog jarca) do višeznačnih objašnjenja52. Koliko god bila pedagoška i iako nije potpuno netačna, ova hronologija zaslužuje preispitivanje i usavršavanje. 50 Videti: G ranet -A bisset Anne-Marie et B rugnot Gérard [ured.], Avalanches et risques: regards croisés d ’ingénieurs et d ’historiens, Grenoble, Publications de la MSH-Alpes, 2002. Pomenimo i: Favier René, „Sociétés ur­ baines et culture du risque: les inondations dans la France de l’A ncien Régime”, u: Favier René i Granet -Abisset Anne-Marie, op. cit. 51 Među njima vredni pažnje: B riffaud Serge et D esailly Bertrand, „La poche d’eau: l’interprétation des crues et inondations dans les Pyrénées (XVIIeXXe siècles)”, Sources. Travaux historiques, n°33, 1993, str. 39-49; Allard Paul, „Contribution à l’histoire de la notion de risque: les inondations du Rhône en terre artésienne au temps de la Révolution et du Premier Empire”, Mélanges Michel Vovelle, volume aixois, sociétés, mentalités, cultures France (XV e-XXe siècles), Aix-en-Provence, Publications de l’Université de Provence, 1997, str. 3 1 -4 0 ; a posebno velika studija: Q uenet Grégory, Les Tremblements de terre

aux XVIIe et XVIIIe siècles..., op. cit. 52 Ovo je shema koju koristi: C lavandier Gaëlle, op. cit., str. 201-203. Ali zapanjujuća podela koju na drugom mestu predlaže jedan inženjer politeh­ nike ostavlja nas zatečenim. Ovaj autor vidi sledeća doba: doba krvi u kojem su

22

KATASTROFE

Temporalnosti se, u stvari, mnogo više prepliću. Proučiti katastrofu počev od kategorija koje izgrađuje svako društvo po­ naosob u svom vremenu, odrediti pluralitet diskursa i razlikovati tipove aktera, to su ubuduće premise svakog istraživanja. Druš­ tva su, pre svega, pokušala da mnogobrojnim nepogodama daju smisao. Naučno objašnjenje, pribegavanje religioznom, estetska sublimacija, različiti oblici fikcije i grafičkog mizanscena, sve su to kulturološki načini da se izađe nakraj sa katastrofom ili da se predvidi rizik. Prvi deo knjige posvećen je takozvanom ’tradicionalnom’ društvu X V I-X V III veka i njegovom simboličkom upravljanju prirodnim nepogodama. Ovde je često korišćen termin ’pokora’. On ukazuje na to da se nesreće uklapaju u eksplikativnu shemu u kojoj delà božje Proviđenje, brižno da ukori, kazni ili popra­ vi ljude krive za neki prestup. Vladanje nad silama prirode mu pripada. Ipak, pogrešili bismo ako bismo se zadovoljili suviše prigodnim objašnjenjem. Stara društva nisu pasivno potčinjena terestričnim silama i meteorima! Između katoličke i protestant­ ske kulture postoje velike razlike u senzibilitetu; pribegavanje božanskoj intervenciji ne izmiče pri tome političkoj instrumentalizaciji, a ne treba izgubiti iz vida ni empirijska znanja o prirodnim procesima koja ističu njihovu autonomiju i fizičku kauzalnost. Sve ovo doprinosi sastavljanju eksplikativnih she­ ma o prolasku komete, o rđavoj žetvi, o epidemiji ili o poplavi, mnogo manje jednoglasnih nego što se to čini. Ostaje, ipak, da biblijske reference dominiraju ikonografijom. O svakoj poplavi sudi se prema modelu potopa iz Postanja, najmanji gradski po­ žar vezuje se za sudbinu Sodome a svaki zemljotres najavljuje Strašni sud. Stoga istorijske nesreće, kriza reformacije, ratovi u XVII veku, sve do revolucionarnih potresa s kraja XVIII veka, postaju ujedno i prilika za uvođenje metafore ’katastrofa’. Čini se da tok stvari uvek daje za pravo posmatračima koji analiziraju svoje doba kroz prizmu propadanja. ljudske žrtve morale da umanje broj katastrofa; doba suza u kome su hrišćani preklinjali Proviđenje; doba neurona, od Rusoa, kada čovek „preuzima na sebe odgovornost a njegov mozak radi pred dolazak opasnosti” (K e r v e r n Geor­ ges-Yves, Éléments fondam entaux des cindyniques, Paris, Economica, 1995, str. 7 -8 )

UVOD

23

Drugi deo otpočinje katastrofom u Lisabonu 1755. kojom se otvara novi period u percepciji rizika. U ovom periodu po­ stoje pokušaji da se razlozi za bilo kakvu nesreću pripišu čoveku, sve uz jasno ukazivanje na usku povezanost delovanja prirode i društva. Nije više Bog taj koji kažnjava, već hybris ljudskog delovanja u svetu postaje kontraproduktivan kada dovodi u opa­ snost prirodnu ravnotežu. Odstranjivanje providencijalističke dimenzije iz analize odgovara intelektualnoj eliti. Podsećanje na nužnost preventivnih napora i poštovanja društvenih normi služi interesima nosilaca ekonomskog i društvenog poretka. Ali zamena providencijalističkih uverenja logikom napretka nije do­ voljna da bi se umirili uobičajeni strahovi stanovnika iznenada pogođenih nepogodama. Povod za neiscrpne komentare, pitanje uzroka ostaje. Racionalno objašnjenje ne oslobađa nužnosti da se nastavi sa životom koji je ispunjen opasnostima. Dogodi li se ka­ tastrofa, kao u doba velike epidemije kolere oko 1830, takozvani sujeverni običaji s jedne strane (pokolj mačaka) i izlivi religiozne pobožnosti sa druge, zauzimaju značajno mesto. Pored toga, kao kontrapunkt proklamovane desakralizacije dramatičnih događa­ ja javlja se izuzetno snažan efekat estetske sublimacije. Da li se danas zna da su neverovatne nijanse narandžaste, crvene i ruži­ časte boje koje nalazimo na više zalazaka sunca Vilijema Tarnera (William Turner) daleki odjek eksplozije Tambore u Indoneziji 1815? Ili da je buktanje neba, proizvedeno kosim prostiranjem svetlosti na obalama Temze, inspirisalo slikara Vilijama Askrofta (William Ashcroft) koji ovako posredno prikazuje erupciju Krakataua (1883) u Sundskom moreuzu? U tom trenutku, niko nije mogao ni da zamisli do kog stepena uništenja će neprijatelj­ stva uskoro dovesti ljudski rod. Često najavljivana, Apokalipsa doživljava, prvi put sa svetskim ratom, svoje banalno zemaljsko, užasno, životinjsko i beskorisno ostvarenje. Treći deo objašnjava kako je zapadno društvo otišlo još dalje, o čemu svedoče Šoa i Hirošima. Da bi se dalo neko ime beskrajnom varvarstvu ljudi, za genocid jevrejskog naroda od biblijskog registra pozajmljuje se reč koja u osnovi označava prirodnu katastrofu. Samo teološki aforizmi mogu da izraze užas od ’noći’ i ’pomračenja Boga’, prema izrazu Elija Vizela (Élie Wiesel), dobitnika Nobelove nagrade za mir 1986. Bog je, na-

24

KATASTROFE

vodno, napustio svet i udaljio se iz istorije, čije je odvijanje stoga postalo potpuno nerazumljivo. Sa atomskom bombom, prvi put je na delu nezamislivo eksperimentisanje uživo sa sposobnošću ljudskog roda za samouništenje. Paradoksalno, što više tehnika ovladava načinom života, to se više vulnerabilnost povećava a neizvesnost postaje sve jača. Reč rizik’ nametnuće se tek sedamdesetih godina X X veka u diskursu od ekonomije do medicine, od individualnog do kolektivnog, od prirode do društva. Nikakvo distanciranje nije više moguće, predmet koji izaziva strah ne može više biti identifikovan: ušli smo u društvo rizika. Takozvano načelo predostrožnosti, koje se pojavilo krajem osamdesetih godina, predstavlja suštinu ovog društva čija je ideja da treba delati čak i u odsustvu izvesnih saznanja. Strah od nuklearnog zračenja tokom sedamdesetih godina, otkriće klimatskih promena i fo­ bija od industrijske katastrofe od osamdesetih godina, sve su to znaci koji pothranjuju savremene strahove. Nikada do sada apokaliptični žanr nije izazvao toliko naslova u književnosti, filmu (sa kodifikovanom fikcijom, filmom katastrofom). Kako ne biti iznenađen pažnjom koju pobuđuju naučnici kada se poigravaju najneverovatnijim projekcijama broja stanovnika, tumače sinte­ tičke slike poplavljenog kopna, videografske animacije ozonske rupe i topljenje arktičkih snegova? Nikada ekološka predviđanja nisu do te mere osvojila medijski diskurs, koristeći lakovernost publike, često nedovoljno naučno obrazovane, ali željne emocija, pa čak i fascinirane nesrećom drugih ljudi. Nedavni događaji, 11. septembar i cunami, samo su uživo i u stvarnom vremenu aktualizovali, na zaprepašćenje gledalaca televizijskih kanala, ono za šta se mislilo da je samo fikcija. Traumatizam počiva otada u srcu zapadne kulture.

PRVI DEO

STARA DRUŠTVA NISU DRUŠTVA KATASTROFA (X V I-X V III VEK) U slavnoj, silnoj rimskoj državi, Pred sami pad baš svemoćnog Cezara, Otvoriše se grobovi; mrtvaci U pokrovima kričahu, jecahu Po ulicama Rima; javiše se Komete repa vatrenog, pa rosa Od krvi, a na Suncu nesreće. A vlažna zvezda, pod čijim uplivom Stoji sve carstvo boga Neptuna, Pomrča kao o svom suđen-danu. Preteče slične strašnih događaja, I glasnike što sudbi prethode, I prologe nesreći što ide, Pokazali su i zemlja i nebo Zavičaju našem i našim ljudima. Šekspir, Hamlet, čin I, scena 1* Da Šekspir ovako niže jedan za drugim zlokobne znake u komadu napisanom između 1598. i 1602. godine, podrazumeva da je publika u stanju da razume njihov smisao. Naime, krajem XVI veka česta su pomračenja Meseca i Sunca, pogodna za predskazanja koja uzburkani politički događaji zatim kao da potvrđuju. Pored samih znakova, postoji i njihovo tumačenje. Sa te tačke gledišta, a ukratko se može izraziti jednom drugom knji­ ževnom referencom, sindrom Laokonta prolazi kroz istoriju. * Preuzet prevod iz: Viljem Šekspir, Hamlet, prev. Živojin Simić i Sima Pandurović, Beograd, Prosveta, 1981 (prim. prev.).

26

KATASTROFE

Drugo pevanje Enejide nam pripoveda o tužnoj sudbini Posejdonovog sveštenika u Troji. Laokont se, naime, usprotivio ideji da čuveni konj, kojeg su Grci napravili kao žrtveni dar Ateni, bude doveden u grad i čak je bacio koplje na njegove sapi. Za odmaz­ du za ovo svetogrđe, dve čudovišne zmije ubiče njega i njegove sinove. Trojanci su poverovali u upozorenje bogova i požurili su da uvedu konja, da bi sebi obezbedili njihovu zaštitu. Nastavak je već dobro poznat...

Prvo poglavlje

TEOLOGIJA ISTORIJE

Premeravajući prostore svetovnog i sakralnog u modernoj Evropi, Alen Kabantu (Alain Cabantous) podsetio je da su grani­ ce između jednog i drugog više intelektualna konstrukcija nego nekakva datost. Koncepcija sveta koju je razvilo hrišćanstvo od­ bacuje razdvajanje. Cela moderna epoha je, po njemu, ispunjena nerazlikovanjem ove dve oblasti. Iz ove osnovne neodređenosti proizlazi niz odgovora na pretnje egzistencije, ili tačnije „jedno razumljivo tumačenje za žitelje u iščekivanju natprirodne zaštite još nužnije od najavljenog spasa1”. Alfons Dipron (Alphonse Dupront) takođe je insistirao na pripadanju tradicionalne vizije sve­ ta božanskom, kroz kulturu prožetu ,,nad-prirodom koja postaje priroda i u kojoj ne može biti dihotomijske distinkcije između svetovnog i sakralnog”, prirodom samostvoriteljkom saloralnosti. On beleži ovo „nerazlikovanje sakralnog i svetovnog” koje odba­ cuje svaku varljivu napetost i postulira jedinstvo stvorenog sveta. Postoji „jednakost između prirode i nad-prirode, svetovnog i sakralnog, ljudskog i božanskog, u istom himničnom veličanju moći, pa čak i u strepnji ili u užasu; postoji prirodna izvesnost, podjednako životinjska i duhovna, da se može biti spasen”, verovanje koje teologija sabire u pojam Spasa.2 Dva pokreta ipak utiču na ovu početnu zabunu i tako proizvode one prostore za tumačenje koji će čitanje sveta uči­ niti unedogled složenijim. Prvo, verske reforme koje podstiču razlikovanje između onog što je sakralno i onog što nije, suprot­ stavljajući čak jedno drugom i vodeći u afirmisanje perverznog 1 C abantous Alain, Entre fêtes et clochers ..., nav. delo, str. 27. 2 D upront Alphonse, Du Sacré. Croisades et pèlerinages: images et lan­ gages, Paris, Gallimard, 1987, str. 463-464.

28

KATASTROFE

karaktera svetovnog. Naročito je tridentska reforma želela da izvrši desakralizaciju razdvajanjem sakralnog od svetovnog, te je sveštenik postao jedini čuvar sakralne delotvornosti. Ovim je ona crkvu odvojila od društva desakralizatorskim dejstvima. Zatim su, počev od kraja XVII veka, to učinile naučne revolucije, koje su doprinele objektiviranju prirodnih pojava i razlikovanju objašnjivog od onog što je vezano za vernikovo intimno isku­ stvo. Sekularizacija se upravo definiše kao svođenje religioznog na verovanje, koje se opet može izjednačiti sa nekim, zavisno od konteksta, različito shvaćenim mišljenjem3. Različita tumačenja prirodnih katastrofa vezana su za onu suštinsku opoziciju izme­ đu isključivo svetovnog stava i onog drugog, više sklonog da nađe kontinuitete između religioznih verovanja i prirodnih pojava.

1. Providencijalistička paradigma "2 Providencijalističko čitanje katastrofe je konsupstancijalno modernom dobu. Svaki događaj, naime, bilo da je individualan ili kolektivan, povoljan ili zlokoban, svrstava se u jednu logiku božanskog intervencionizma. „Povoljne radnje”, piše Kabantu, „izazivaju darove i molitve zahvalnosti [...] Isto tako, teološko čitanje nesreće uvek se pripisuje božanskom odgovoru na posto­ janje greha u svetu. Vladarski porazi, prirodne katastrofe, a još češće i svakojaki poremećaji imaju stoga natprirodno poreklo: oni su znak upozorenja a još više kazne4”. Takva percepcija vidi, dakle, u bilo kakvoj katastrofi (epidemije, meteorološke nepogo­ de, zemljotresi, vulkanske erupcije, poplave, invazije insekata ili glodara, lavine, klizanje zemljišta, olujni talasi, ratovi i požari) manifestaciju Proviđenja. Teologija reformacije pruža sjajne potvrde ove paradigme. Koliko je samo često citirana čuvena definicija po kojoj Kalvin (Calvin) vidi Proviđenje kao zapovednika lađe? Iskreno govoreći, izraz: „Bog drži kormilo sveta da bi upravljao pojedinačnim doga3 G oujard Philippe, „Les voies de la modernité ou la laïcisation de l’Europe: notes sur quelques questions de méthode et quelques problèmes”, Mélanges Michel Vovelle..., nav. delo, str. 237-246. 4 Ibid, str. 28.

ТШ)Ц)(јЦЛ ISI'DKDU

29

đajima”, dodali su kao podnaslov savremeni izdavači5. Originalni citat ne postoji u prvom izdanju na latinskom jeziku već tek u izdanju iz 1559. i njegovoj francuskoj verziji iz 1560: „Dicent, qui

non putant Deum mundi gubernacula tenere, hoc fuisse praeter communem usum”, što je prevedeno na sledeći način: „Oni koji ne misle da Bog drži kormilo sveta, reći će da je to učinjeno van opštih običaja6.” Bez obzira na to, Kalvin se zalaže za stalnu in­ tervenciju Stvaraoca u poretku sveta. Ništa nije podložno slučaju, objašnjava reformator koji se suprotstavlja ideji ,,u modi” (izraz je njegov), ideji „fortune”, koja odgovara paganskom konceptu fatum a, a čiju omiljenost među hrišćanima oštro osuđuje apostol Pavle (I Tm 6,20). A Kalvin objašnjava: „Ako neko padne u ruke razbojnicima, ili nabasa na divlje životinje; ako ga oluja baci u more; ako se na njega sruši kuća ili drvo; ako neko drugi, lutajući po pustinji, nađe čime da utoli glad; ako ga morski talasi bace u luku, čime čudom za dlaku izbegne smrt, telesni razum pripisaće fortuni sve ove susrete, kako dobre tako i loše. Ali svi oni koji će iz Hristovih usta naučiti da su vlasi na našim glavama prebrajane (Mat 10, 30), tražiće uzrok dalje, i smatraće sasvim izvesnim da događajima, koji god oni bili, upravlja tajni Savet Božji.” Za Kal­ vina je sve ono što nam može naškoditi podložno božanskoj volji koja drži Satanu na uzdi. Satana sam ne može ništa, osim ako mu Bog za to da dozvolu. U XVI poglavlju Institucije hrišćanske vere, reformator objašnjava da su grad i oluje kazne koje Bog šalje i da „nijedna kap kiše” ne padne bez njegovog pristanka. On, dakle, odbacuje ideju o jednom jedinom opštem Proviđenju, da bi insi­ stirao na stalnom delanju - Bog ne ostaje dokon - pojedinačnog Proviđenja. Slična koncepcija sreće se kod jednog teologa vernog rim­ skoj ortodoksiji, Franje Saleškog (François de Sales), biskupa u Ansiju (Annecy). Njegova Rasprava o ljubavi Božjoj sadrži 5 Calvin Jean, Institution de la religion chrétienne, prevedeno sa latin­ skog, novo izdanje, 4 delà u 4 knjige, Genève, Labor et Fides, 1955-1958, knj. I, str. 154 (poglavlje XVI, § 7). 6 V. Ioannis Calvini Opera quae supersunt omnia, edirerunt Guilielmus Baum, Eduardus Cunitz et Eduardus Reuss, 59 volumen, Brunsvigae; deinde: apud C. A. Schwzetschke et fïlium, 1863-1900 (Corpus Reformatorum, vol. X X IX -L X X X V II), vol. I; col 150 (za latinski tekst) i vol. III, col. 244 (za fran­ cuski tekst).

30

KATASTROFE

više poglavlja o Proviđenju. Nadahnut recima Knjige mudrosti (Mudr. 14,3), autor uzvikuje: „Vaše Proviđenje, o veliki večni Oče, upravlja svim stvarima7? Čak i događaji, naizgled slučajni ili neočekivani, namenjeni su edifikaciji, ponekad sa preplitanjem prirodnih uzroka. Zatim navodi primer pesnika Eshila, čiju je smrt pod ruševinama neke kuće predvideo jedan vrač. Na taj dan, naš se čovek oprezno držao usred praznog polja, a ipak je ubijen, pogođen u glavu oklopom kornjače, koji je ispustio soko iz svojih kandži! „Ро našem mišljenju”, komentariše Franjo Saleški, „ovaj slučaj bio je iznenadan; ali sa stanovišta Proviđenja, koje je gledalo sa visine i videlo suprotstavljanje uzroka, bio je to čin pravde kojim je kažnjeno sujeverje tog čoveka8.” Čak i čudovišta, podseća biskup iz Ansija, „predstavljaju deo nekog božanskog plana, da bi se izvršena delà još više uvažavala, kao što senke na nekoj slici treba da ulepšaju crtež u celini”. Malo dalje, Franjo Saleški koristi metaforu sata. Svemir je sastavljen iz raznovrsnih delanja i kretanja. Kada se nađemo pred složenim mehanizmom sata, „divimo se kakvo je to umeće bilo u stanju da poveže toliku količinu tako malih delova jedne sa dru­ gima, sa tako tačnom harmonijom, ne znajući ni čemu svaki deo služi ni sa kojim ciljem je tako sačinjen, ako nam to gospodar ne kaže, i samo uopšteno znamo da svi služe da pokažu vreme ili da zvone9”. Na isti način, svi delovi svemira, iako mi ne poznajemo posebnu svrhu svakog od njih, služe „svetoj pravdi” i Božjem „pobedonosnom milosrđu”. Kao što se to može naslutiti iz reči Franje Saleškog, tokom XVII veka najprosvetljeniji posmatrači ocenjuju da prirodni uzroci nisu dovoljni da bi se objasnio neki događaj. Ovi uzroci 7 Kurziv je u tekstu. Videti François de Sales, „Traité de l’Amour de Dieu” (1616), Œuvres, Paris, Gallimard, 1969, str. 418. Ekumenski prevod Bib­ lije (TOB) očuvao je, kao i Kalvin, pomorsku metaforu, te odlomak iz Knjige mudrosti glasi ovako: „Ali tvoje proviđenje, o Oče, drži kormilo: ti si ucrtao put na moru, sigurnu stazu među talasima, pokazavši tako da ti možeš da spaseš od svake opasnosti, čak i ako se na more isplovi bez ikakvog znanja”. Primećujemo da je u ikonografiji, brod često alegorija za ljudski život. Prikazivanja brod­ oloma treba da budu čitana u alegorijskom smislu, kao kobne opasnosti koje prete spasu duše. 8 Ibid, str. 419. 9 Ibid, str. 551.

TUOUKillA ISTOHPH

31

su za nas shvatljivi dok nam natprirodni uzroci zauvek ostaju nerazumljivi i neprozirni. Primećujemo da bi, ako se tako raz­ mišlja, Bog onda mogao biti samo genijalni pokretač - Veliki časovničar - spreman da se stopi sa Prirodom koju je uredio jednom za svagda. U ovom tipu metafore su već sadržani buduće oslobođenje sveta i uspeh sekularizovanih vrednosti. Zasad se teolozi još slažu sa varijacijama na ovu temu. Teolozi luteranske veroispovesti, na primer, zasnivaju svoja uverenja najednom versetu psalma 103 (104): „Utvrdio si zemlju na temeljima njezinim, da se pomjesti na vijek vijeka”. Drugim recima, ni prirodne pojave ni sâm đavo ne mogu da je uzdrmaju. Samo je Bog, da bi kaznio ljude, u stanju da prekrši, po svom nahođenju, uobičajeno pravilo igre koje je on sâm postavio. Uopšteno govoreći, ako teolozi prihvataju da se određeni doga­ đaji objašnjavaju prirodnim faktorima, oni više nastoje da uoče one čiji tok izmiče prirodnom redu stvari. To je, na primer, slučaj sa potresima koje beleži Biblija, naročito sa onima koje navodi Jevanđelje po Mateju u trenutku Hristove smrti10. Ako olujni talas opustoši obale Severnog mora, posmatrači odmah u tome uočavaju neku natprirodnu komponentu, jer pri­ rodne sile same ne mogu da razviju takvu snagu. Nije li to dokaz, da Bog, kao Veliki časovničar, može u svakom trenutku da odluči da nešto izmeni u funkcionisanju svog sata? Verovatnoća da će uslediti božanska kazna, dodatno je povećana u prepoznavanju najave izuzetnih pojava (hleb koji se pretvara u krv, kiše krvi, čudovišta izašla iz vode, tektonski potresi, itd.)11. Kada se veliki kit nasuče na obalu Severnog mora - epizoda koja se ponavlja četrdesetak puta tokom XVI i XVII veka - kolektivno pamće­ nje tumači ovaj događaj kao nagoveštaj katastrofe. Nekima nije trebalo mnogo vremena da bi povezali događaje u niz nesreća, kao 1601, kada se u kratkom periodu smenjuju jedno za drugim 10 Videti Matej 27,51. O opštem tumačenju, čitati: Vermij Rienk, „Егschütterung und Bewâltigung: Erdbebenkatastrophen in der Frühen Neuzeit”, u: Jakubowski-T iessen Manfred und Lehmann Hartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen: Religion in Katasrophenzeiten, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2003, str. 235-252. 11 Jakubowski-T iessen Manfred, ,,’Erschreckliche und unerhôrte Wasserflut’: Wahrnenhmung und Deutung der Flutkatastrophe von 1634”, u: Jakubowski-T iessen Manfred und Lehnmann Hartmut, op. cit., str. 179-200.

32

KATASTROFE

nasukavanje kita od 16 metara, pomračenje sunca, zemljotres i epidemija kuge. Zemlja oteta od talasa, Nizozemska, posebno nastoji da nađe načina da ublaži božju srdžbu. Strahu od potopa, opasnosti da zemlju ponovo progutaju talasi, odgovara strah da zemlju ne preplavi raskoš i greh. Da bi sebe poštedeli svake ne­ prijatnosti, pastori stoga preporučuju niz manifestacija kajanja i molitava, da ne bi prekoračili granice nebeskog strpljenja12. Sasvim očekivano, elementarne nepogode pretpostavljaju isti način postupanja. Uzmimo delo oca Buija (Bouis) koje je prvi put izašlo 164213. On nam objašnjava da do nekih nepogoda prirodno dolazi zavisno od tla, kao što je to slučaj sa olujama u planinama. „Bog ipak često dozvoljava da se one [nepogode] izuzetno dogode na drugim mestima, gde je dispozicija suprotna takvim stvarima, da bi otvorio oči grešnicima i da bi im pružio priliku da se oslone na njegovu pomoć.” U drugim slučajevima, treba kriviti Sataninu zlobu. Jedan od najboljih lekova je egzor­ cizam. Tako, kada 1596. marseljsku luku preplave delfini, opat Kavajon im naređuje da napuste to mesto a životinje, navodno, poslušno odlaze za manje od pola sata. Vek ranije i jedan sveštenik iz Berna,.suočen sa neuobičajenom najezdom gundelja, predviđa da ih izvede pred biskupa đioceze. é'ûsfiffMsffec, Ipak, ne treba nikako uzeti u obzir samo kazneni aspekt uticaja natprirodnog. Pretnje, koje za čoveka predstavljaju razulare­ ne prirodne sile, mogu biti i izraz božanskog milosrđa. Milosrđe oslobađa od pogubnih posledica i dokazuje, kada je to potrebno, da je čovekovo vladanje ovim silama neposredni produžetak božanske volje. Već se u XVII veku osvetnički starozavetni Bog uklonio pred koncepcijom koja ima više poverenja u božansku ljubav. Često je tragični događaj sveden na opomenu, a ne više na kaznu. 12 Schama Simon, L’Embarras de richesses: une interpretation de la culture hollandaise au siècle d’or, prev. sa engleskog, Paris, Gallimard, 1991, str.76-77. 13 Père BOUIS, La Chaire des Curez, 2e éd., Lyon, Benoist Bachelet, 1652. Ovo delo citirano je prema: Secondy Louis, „Quand l’Eglise faisait la pluie et le beau temps”, u: B lanchard Anne, Michel Henri et Pélaquier Élie [Actes recueillis par], Actes du Colloque organisé p a r le centre d ’Histoire moderne en 1992: Météorologie et catastrophes naturelles dans la France méridionale à l’époque moderne, Montpellier, Université Paul-Valéry Montpellier III, 1993, str. 101-110.

ТНОЦКЈЦА ISTOHDIl

33

2. Katolici i protestanti Da Bog ispoljava svoju moć kao gospodar prirode koju je stvorio, koncepcija je koju protestantska kultura obično prihvata. Drugo, suparničko tumačenje, više specifično za oblasti kato­ ličke tradicije, razvija se kao kontrapunkt providencijalističkoj viziji, izokrećući perspektivu. Ne smatra se više Bog odgovornim za katastrofu, već đavolske sile. Verovanje u đavola je verovanje u sakralnost naopačke. Pošto Bog ne može da želi zlo, samo se silama smrti (zlim duhovima) tako nešto može pripisati. Tako se objašnjavaju brojni pobožni rituali kojima je cilj da pošast otklone, prizivajući dobročinstva svetaca zaštitnika koji posre­ duju između ljudi i Boga. Između sveca i zajednice ili pojedinca uspostavlja se veza uzajamnih obaveza. U slučaju opasnosti, vernik može da uputi želju izabranom zaštitniku. Ako im je želja ispunjena, osoba ili zajednica kojih se to tiče ni u kom slučaju neće propustiti da obeleže ovo ispunjenje konkretnim izrazima zahvalnosti, molitvom, liturgijom zahvalnosti, darom ili eks 7 votom. U Španiji u XVI veku, stanovništvo okupljeno za nedeljnu misu moglo je kolektivno da se obaveže, što se ostvarivalo glasanjem dizanjem ruke ili obavezivanjem opštinskih vlasti. U Švajcarskoj, u dolini Entlebuha, pošto je jedna kapela oštećena gradom 1588, stanovnici odlučuju da kao zamenu izgrade svetilište i da svake godine hodočaste da bi molili za zaštitu protiv oluja, a to je običaj koji i danas postoji14. Smatra se da su ceremonije ili obećani znaci zahvalnosti (procesija, misa, post, statua, kapela, darivanja siromašnih...) sporazumni. Ako vernici izostave ove znake, svetac može da naškodi, a snaga njegovog kažnjavanja je proporcionalna nje­ govoj moći posredovanja15. Luter, veliki reformator, navodno se zakaluđerio da bi ispoštovao zavet dat svetoj Ani tokom oluje 1505. Ona se, kao i sveta Barbara, smatra zaštitnicom od groma, požara i nasilne smrti. Sveti Eustahije štiti od vatre a sveti Grigorije od skakavaca. I bolesti mogu biti otklonjene. Poznati su sveci posebno posvećeni borbi protiv kuge, Sebastijan i Rok, čiji 14 U crkvi Heiligkreuz u Entiebuhu (Lucern, Švajcarska) sačuvan je cik­ lus zidnih slika koje prikazuju ovaj događaj. 15 D elumeau Jean, Rassurer et protéger ..., op. cit., str. 222.

34

KATASTROFE

se kult veoma raširio na ćelom srednjovekovnom Zapadu. Oni su u stanju da ponište dejstvo uzročnika kuge. U određenim sre­ dinama, slave se drugi posrednici, naročito u regijama izloženim vulkanskim erupcijama. U Italiji, sveti Francisko Bordžija, sveti Filip Neri, a u Španiji sveti Emidio, poznati su po tome što štite od zemljotresa16. U Bazilikati, san Donato je posvećen zaštiti Lukanije. Njegovo svetilište sagrađeno je na vrhu stenovitog brega, odnosno na jednoj geološkoj formaciji koja je mnogo manja od ostatka teritorije pogođene seizmičkim potresima. Ovaj izbor otkriva empirijsko znanje o prirodnim okolnostima, veoma karakteristično za drevne spoznaje. Stanovništvo se, naime, od davnina sklanjalo na to mesto, pa i nedavno prilikom strašnog zemljotresa 1980, a i danas, procesije svedoče o zahvalnosti po­ sredniku17. Oko 1600, na obodima oblasti Aosta (Aoste) i Verčeli (Vercelli), jedna nesrećna epizoda izričito se povezuje sa zlokobnim delovanjem đavola. Pošto se pojavljuju u javnom procesu, dva demona objašnjavaju da je razlog katastrofe bilo neispunjenje zaveta, u ovom slučaju gradnja kapele. Stanovništvo, dakle, smesta ispunjava obećanje a đavoli nestaju u isto vreme kada i zastrašu­ juće pojave18. Prilikom erupcije Vezuva 1631, prve od uništenja Pompeje (Pompe!) 79. godine, prestravljeni Napuljci su masovno pohr­ lili u crkve da bi se molili za oproštaj grehova. Sveta Tajna je neprestano izložena a procesija nosi relikvije san Đenara (sveti Januarije), zaštitnika grada. Tada se svečeva krv, čuvana u bočici od njegovog mučeništva 305. godine, razredila. U tome se vidi 16 Moć koju potvrđuju gravire i brojne slike iz XVIII veka. Videti: Vin ­ tremblements de ten e en Espagne et au Portugal” u: B e nnassar Bartolomé éd., Les Catastrophes naturelles dans l’Europe médiévale et cent Bernard, „Les

moderne: actes des XV Journées Internationales d ’Histoire de l’Abbaye de Flaran 10, 11 et 12 septembre 1993, Toulouse, Presses universitaires du Mirail, 1996, str. 77-94.

17 Hauschild Thomas, „Erdbeben und das Ewige in Süditalien: zur Geophysik der Macht” u: G roh Dieter e. a. (Hrsg.), Naturkatstrophen.. op. cit„ str. 395-415. 18 Guidoboni Emanuela, „Immagini et interpretazioni di fenomeni naturali: il ’terremoto’ di Issime del 1600-1601”, Quaderni storici, 60 (1985), str. 811-838.

T H 0 l,0(il)A ISTOHIIH

35

znak da se on umešao da bi prekinuo vulkanske erupcije, kao što će prekinuti i kugu 165619. U Kataniji (Catania), relikvije svete Agate nose se u pro­ cesiji prilikom erupcija, jer se veruje kako imaju čudesnu moć da prekinu napredovanje lave. Godine 254, dve godine posle smrti svetice, stanovnici su otvorili njen grob da bi u njemu našli netaknut veo koji su zatim uperili prema talasu vrele lave20. Ota­ da, prilikom svake erupcije, vernici se okupljaju iza dragocene relikvije, kao da se Etna nje u stvari plaši, može se pročitati u tekstovima. Druga svedočanstva prenose kako je požar, izazvan erupcijom iz 1669, zaobišao i poštedeo slike svetice, pobožno sačuvane21. Pred tolikim čudima, grad Katanija poprima izgled Ninive koja se u pepelu i kostreti kaje: „Oholi ponizan biva; pohotljivac se obuzdava, vuk jagnje postaje a gavran labud...” kažu priče22. A ikonografija podrobno prikazuje događaj, na primer u drugoj polovini XVII veka, predstavljajući pod planinom od va­ tre pećinu u kojoj četa đavola užurbano radi usred jake vatre23. Ako se zaustavimo na emocionalnom šoku koji je proizveo zemljotres 1693. na Siciliji, očigledno je da različite verske mani­ festacije i pobožni rituali predstavljaju koherentan sistem uprav­ ljanja traumatizmom. Ponovni razvoj religioznosti neposredno prati katastrofu. Obnavljanje društvenog prostora odvija se oko nekoliko crkava ili samostana, po opštem mišljenju čudesno po­ šteđenih prilikom zemljotresa. Dokumenta, naravno, predstav­ ljaju uništenje ostatka gradova kao znak božanske pravde koja se okomljuje na grešnike. Ovde okretanje sakralnom postaje ele19 Epizode koje potkrepljuju slike Domenika Dargiula i Onofrija Palumba sačuvane u Napulju. 20 Iachello Enrico, La città del principe e del vulcano: rappresentazioni e identità urbane di Catania (XVI - XIX secolo), Catania, Université di Catania, 2004, str. 54. Videti takode: G iarizzo Giuseppe [a cura di], La Sicilia dei terremoti: lunga durata e dinam ičke sociali, Catania, Giuseppe Maimone Editore, 1996.

21 Te d e s c h i Tomaso, Breve raguaglio degl’incendi di Mongibello avvenuti in quest’anno 1669, Napoli, Egidio Longo, 1669. 22M a n cin o Carlo, Narrativa delfuoco uscito da Mongibello il d i undid di Marzo 1669, Messina, Giuseppe Bisagni, 1669, str. 59. 23 Videti ilustrovanu pesmu [Morabito Francesco], Catania liberata: poem a del signor D. Francesco Morabito gentil’huomo catanese, Catania, nel palazzo dell’ illustrissimo Senato, per Bonaventura la Rocca, 1669, str. 23.

36

KATASTROFE

ment društvene kohezije neophodan za rekonstrukciju24. Brojne pokajničke ceremonije funkcionišu kao proces resakralizacije gradskog prostora. Na simboličan način, one označavaju da grad ponovo zaposedaju njegovi stanovnici. Zato se prioritet daje obnovi verskih građevina (crkava, manastira, samostana, bolni­ ca), polazeći od toga da je ona preduslov povratka normalnom životu. Verske zajednice to uostalom koriste da bi se proširile u centru grada, tako da kontrolišu čak i čitava gradska ostrvca. Ovi spektakularni primeri ne treba da zaklone druge slu­ čajeve u kojima se crkvene vlasti ne ponašaju tako uzdržano. U jednom ukazu iz 1691, biskup iz Agda, Luj Fuke (Louis Foucquet), pokušava da se vrati suštini: „Pošasti sa neba, smatra on, stalno prate naše grehe.” I prelat zatim nastavlja, sa ironijom ističući preterivanje u spoljnim ceremonijama, koje navodno treba da dozovu kišu. On propoveda, međutim, primer svetaca: „Činimo, dakle, kao oni, pokajanjem i istinskim menjanjem obi­ čaja, a ne samo nekakvim spoljašnjim odvraćanjem kroz crkvene ceremonije25”. Tokom epizootijej 1732. u Gijeni, sveštenici se često opiru da se priklone onome što smatraju sujeverjima. Oni se suprotstavljaju i zahtevima parohijana da blagoslove listiće ispunjene molitvama svetom Roku, koje su seljaci imali običaj da zatim privežu oko vrata svojih goveda26. Već je Tridentski sabor pokušao da sa liste svetaca ukloni nekolicinu isuviše legendarnih figura (kao što je sveti Januarije omiljen u Napulju), ne uspevši da pomrači slavu najpopularnijih. Saborski oci nastojali su da preurede rituale, napravivši razliku između miracula i mirabilia. Ova poslednja su curiosa, odnosno posebnosti prirode. Čuda u pravom smislu ( miracula ) ostaju izu­ zetni događaji koji treba da posluže okrepljenju. Kasnije, u XVII veku, kritička istraživanja mavrista i bolandista diskredituju 24 D ufour Liliane, „La reconstruction religieuse de la Sicile après le séisme de 1693: une approche des rapports entre histoire urbaine et vie reli­ gieuse”, Mélanges de l’École française de Rome, 93 (1981), br. 2, str. 525-563. Citat je na strani 527. 25 Naveo: A zema Xavier, „Météorologie et catastrophes naturelles dans la pastorale des évêques d’Agde aux XVIIe et XVIIIe siècles”, u: B lanchard Anne, M ichel Henri et P élaquier Élie, op. cit., str. 91-100. 26 C ontis Alain, „Epizooties en Guyenne dans la première moitié du XVIIe siècle”, ibid., str. 187-212.

TKOl.OdIJA ISTOUIIH

37

narodna verovanja u sve svete nadrilekare. Tradicija i verovanje više ne idu zajedno27. Na izvestan način, crkva sama doprinosi razočaranju u svet koji se pojavljuje kao uslov sekularizacije. U tome je jedan od paradoksa katoličanstva, na koji je često uka­ zivano. Počev od poslednje trećine XVII veka, inkvizitori dovode u sumnju tradicionalne elemente dokazivanja svetosti (to znači, pojavljivanje đavola, anđela i duhova u nesvesnim stanjima), da­ jući prednost svedočanstvima. Sve što je neobično, ostavljeno je po strani. Ova reakcija je upravljena prvenstveno protiv svetosti žena kod kojih su vizije i ekstaza uvek igrale važnu ulogu. Nova koncepcija svetosti je muška i herojska: njen prototip je misionar mučenik u dalekim zemljama. Kasnije, u X IX veku, ponovo će otpočeti proces feminizacije religije sa uspehom ženskih kongre­ gacija, koje su ovaj put sve aktivne na društvenom planu (zdrav­ lje i obrazovanje)28. Koliko se može suditi, velika većina žitelja nastavlja u XVII veku da uključuje u svoj svakodnevni život mogućnost čuda i moći svetaca. Zemljotres u napuljskom kraljevstvu 1688. pruža dobar primer za to, a kontekst ovog događaja ovako opisuje puto­ pis jednog engleskog putnika: „Рге osam dana svi smo poverovali da je došao kraj Sveta. Naš grad Napulj bio je strašno uzdrman, što je trajalo samo tri minuta; ali za to kratko vreme, dogodile su se stvari kojima je verovatno upravljala neka svemoćna ruka29.” Autor putopisa ipak sarkastično komentariše: „Ako pretpostavi­ mo zajedno sa javnim mnjenjem, da ima 500 000 žitelja u Napu­ lju, i da nije bilo više od 40 nastradalih, treba da znate da je njih 499 960 koji su preživeli, spaseno uz 499 960 čuda koja su učinile Madone, Ikone i Relikvije. I tvrdim, u stvari, da nema nijedne 27 Laplanche François, „Sécularisation, déchristianisation, laïcisation en France (16e-19e siècles)”, u: Lehnmann Hartmut [Hrsg.], Sâkularisierung.. op. cit., 174-182. 28 Videti: Saurer Edith, „Sâkularisieurung, Entchristianisieurung, Entzauberung: Diskussionen in der italienischen Geschichtsschreibung”, ibid., str. 183-193. 29 Citirao: M ehlin Beate, Gestôrte Formation: Erdbebenbewàltigung in Benevent und Verwirklichung von Herrschaft im Kirchenstaat 1680-1730, Tübingen, Max Niemeyer Verlag, 2003, str. 19. Epizodu o kardinalu Orsiniju pozajmljujemo iz ove knjige.

38

KATASTROFE

osobe među njima, koja, ako zna da govori, ne imenuje Sveca ili Ikonu koja ju je čudesno sačuvala, zbog zaveta učinjenog u trenutku opasnosti.” / Ako je nemoguće dokumentovati ovaj tip informacija na osnovu narodnog iskustva, postoji srećom jedan potvrđeni slu­ čaj, slučaj kardinala Vinćenca Marija Orsinija (Vincenzo Maria Orsini), nadbiskupa Beneventa od 1686. U skladu sa tadašnjim običajima, on je svoj grad stavio pod zaštitu jednog sveca. Ovaj izbor, izrazito simboličan, pokazao se kao posebno nezgodan: zaštitništvo je na religioznom planu isto što i pokroviteljstvo u civilnom društvu. Ako se ukaže prilika, čudo do kojeg je dovelo posredovanje zaštitnika, znak je izbora i dobrog funkcionisanja odnosa klijentele, česti proces pretvaranja religioznog u društveni kapital. Drugim recima, čudo je krajem XVII veka ne samo do­ kaz božanskog milosrđa, već i instrument društvenog prestiža30. One godine kada je postao nadbiskup, Orsini je, dakle, izabrao svetog Filipa Nerija, vrsnog poznavaoca zemljotresa. Međutim, zemljotres pogađa grad 5. juna 1688. Kardinal zatrpan u ruševi­ nama svoje palate, pronađen je netaknut, dok je plemić sa kojim je u tom trenutku razgovarao, podlegao povredama. Od samog početka, Orsinijevo preživljavanje pripisano je čudu. Oko njega su navodno pronađene ikone koje su prikazivale jednu poznatu epizodu iz života Filipa Nerija. Do instrumentalizacije događaja došlo je veoma brzo. Zar kardinal nadbiskup nije čudom spasen da bi mogao da nastavi da upravlja nadbiskupijom i gradom? Zemljotres je deo Božjeg plana a Orsini je njegova ruka. Pod njegovom vladavinom, podsećaju, Benevento se već promenio. Grad je postao bolji, zbog čega je, izvesno, zaslužio da ne bude uništen već samo kažnjen. Zemljotres je sigurno božji sud, ali u pozitivnom smislu pošto on potvrđuje ulogu nadbiskupa kao spasioca gradske zajednice. U snažnom naletu revnosti, odmah se krenulo u ponovnu izgradnju. S obzirom na materijalne te­ škoće poduhvata, to što su one brzo prevaziđene, dodatna je prilika da se obnova crkvenih zdanja predstavi kao novi efekat blagonaklonosti Proviđenja.

30 O ovoj temi videti: Sallmann Jean-Michel, Naples et ses saints à l’âge baroque: (1540-1750), Paris, Presses universitaires de France, 1994.

ri:oi,o(;i)A i.s’im i)!'

39

U isto to doba, engleski posmatrač razmatra pobožne ri­ tuale sa izvesnim naslađivanjem, međusobno poredeći vrednosti posrednika na Jamajci i u Engleskoj 1692, u Kataniji i u Mesini prilikom katastrofe 1693. Na Siciliji, kaluđeri su, po njegovom mišljenju, iskoristili lakovernost stanovništva sklonog sujeverjima. U Engleskoj, zemljotres iz 1692. nije, međutim, izazvao nikakvu štetu. Autor ovog antipapističkog pamfleta, Džon Šauer (John Shower, 1657-1715), smatra da je to samo božansko upozorenje, znak koji nam omogućava da prepoznamo njegovu dobrotu i da ne izazovemo njegovu srdžbu. Bog može dakle, da kazni nepravde, na različite načine. Da bi potkrepio svoju tvrdnju, Šauer navodi primer sela od 90 kuća koje je, 1585. u Švajcarskoj, uništio zemljotres; tom prilikom samo jedna kuća ostala je sačuvana, jer se u njoj molila cela porodica. Isto tako, primećuje on, pre protestantske reformacije nedaće su stizale crkvu uopšte, a i papstvo, a od reformacije katoličke oblasti su i dalje više pogođene od onih koje su izabrale novu veru31. U zemljama reformacije, ceo kompleksni sistem utešnih rituala i intercesija zbrisan je jednim potezom. Barem zvanično, jer, u stvarnosti, manifestacije narodne vere nastaviće se više-manje tajno. Žan Delimo (Jean Delumeau) ukazuje da u Engleskoj i u Nemačkoj, početkom XVII veka, i dalje opstaje upotreba svete vodice, krštenje, voštanice, relikvije, praznici svetaca, molitve za mrtve i za duše u čistilištu, hodočašća do čudesnih izvora i druga obožavanja ostataka inače uništenih krstova na raskršćima, a sve su to ostaci papističke idolatrije koju osuđuje Luter. I, što je još gore, praznina koju uvodi protestantizam u kolektivni mentalitet popunjava se češćim obraćanjem nadrilekarima i sekularizovanoj astrologiji, što dovodi do ogromnog uspeha almanaha32. U rajn­ skim zemljama koje je proučio Bernar Vogler (Bernard Vogler), protestantske vlasti su otpočele i proces eliminacije tragova kato­ ličanstva u pogledu ikonografije, ceremonija i pobožnosti, ali ne bez otpora. Naime, reformacija „nudi u zamenu samo duhovni, prevashodno individualni život, koji, ako i odgovara mnogim 31 Shower John, Practical Reflections on the Earthquakes that have hap­ pened in Europe and A m erica..., London, Cook, James, and Kingman. Cooper; Robinson, 1750. Datum objavljivanja je znatno kasniji u odnosu na datum sastavljanja ovog podebelog pamfleta (98 stranica!). 32 D elumeau Jean, Rassurer et protéger . .., op. cit., str. 403.

40

KATASTROFE

zabrinutim dušama, ukida kolektivnu stranu i mizanscen sakral­ nog koji ostavlja utisak na čula33”. Paradoksalno, protestantizam stanovništvo čini receptivnijim za eshatološka objašnjenja. Pošto je pribegavanje posrednicima koji su u stanju da obodre ograni­ čeno, nespokojne duše su više sklone da predviđaju apokaliptične ishode34. Množenje veštica i čarobnjaka, demonovih pomagača, za­ uzima zapaženo mesto među stereotipnim osobinama rasprava 0 demonologiji u XVI veku35. Što se tiče protestantske tradicije, ona je uvek insistirala na strahu od Boga i na nužnosti da se bude pobožan. U jednom izveštaju o veštičarenju iz 1598, kalvinista Anton Pretorijus (Anton Prâtorius) osuđuje koncepciju po kojoj veštice mogu da donesu vetar i da izazovu grad, grom, munju, da zamrznu i da ometu zrenje žita, kao što mogu i da pošalju štetne insekte i bolesti, da ubiju stoku i ljude. Za njega, veštice su bez ikakve moči, jer čak ni đavo ne raspolaže kontrolom nad prirod­ nim silama; zauzvrat, on je poslao veštice da pokvare Božje delo 1 da muče ljude36. Za protivnike lova na veštice, jedino dakle Bog ima moć nad pojavama u prirodi. Čak i kada bi svi vešci i veštice bili pretvoreni u pepeo, objašnjava jedan tekst iz 1563, i dalje bi bilo grada, groma i oluja, jer su to manifestacije koje dolaze od Boga37. Drugi dokument iz 1585. opisuje magijske rituale, više 33 Vogler Bernard, Vie religieuse en pays rhénan dans la seconde moitié du XVIe siècle, 1556-1619, Lille, Service de reproduction des theses, 1974, str. 1063. 34 Ideja koju je razvio i: Vondung Klaus, Die Apokalypse in Deutschland, München, Deutscher Taschenbuch Verlag, 1988, str. 180-181. 35 Na primer, rasprava o demonologiji jezuite Petera Binsfelda de Trira, objavljena na latinskom 1589, zatim na nemačkom 1590, ili klasik Žana Bode­ na, O demonologiji vestaca (Jean Bodin, De la démonologie des sorciers, Paris, 1580). 36 O ovoj tematici videti: Lehnmann Hartmut, „Frômmigkeitsgeschichtliche Auswirkungen der ’Kleinen Eiszeit’ ”, u: Schieder Wolfgang [Hrsg.], Volksreligiositàt in der modernen Sozialgeschichte, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1986, str. 31-50. 37 Navedeno ibid., str. 40. Pa ipak, verovanje u zlokobne moći veštica veoma je rašireno u protestantskim oblastima. Ono se ponekad veoma dobro slaže sa zvaničnom protestantskom teologijom, kada se na primer smatra da su ove zlokobne moći ograničene u prostoru i vremenu. Originalnost Lehmanovog članka je što pokazuje snažnu vezu između geografije lova na veštice i regija pogođenih pogoršanjem klimatskih uslova. To je naročito slučaj u planinskim

ТИОИКјЦА I.STOKDH

41

puta ponavljane, s ciljem da se unište žetve. Oni, navodno, ne­ maju nikakvog efekta jer Bog odlučuje o ovim kaznama. Ne služi ničemu da se optužuju susedi kada je sopstveno dete bolesno, kada krava ne daje mleko ili kada tele ugine. Bilo bi bolje zapitati se o svojim greškama, nastavlja autor, insistirajući na tome da meteori imaju smisao kazne. Suprotstavljanje verovanjima o pri­ sustvu demona, jedna je dakle od konstanti luteranske pastorale. Tako 1641. jedan pastor osuđuje ideju po kojoj zli duhovi kruže na nebu, čekajući svoje vreme i izazivajući oluje. Satana i njegove sluge ne mogu da raspolažu takvom moći. Stoga se, dakle, treba držati doslovnog čitanja, naročito odlomka iz Knjige o Jovu, koji opisuje kako grom odražava brujanje glasa Božjeg i božansku volju da izaziva uragane, kao i da zatim rasprši oblake pune mu­ nja (Jb 37,2-13). Podsećajući na teškoće koje izaziva veoma oštra zima, propovednik iz toga izvlači oksimoronsku lekciju: „Studen je tu da nas upozori na plamen pakla38.” •' Specifičnost protestantskog pogleda može se uočiti u for­ mulama koje se koriste da bi se odagnale opasnosti na moru. U knjigama molitava, molitve preklinjanja se uvek obraćaju Bogu koji upravlja duvanjem vetrova, uzburkava ili smiruje talase. Magizam je odsutan iz tog uverenja da Svevišnji može da interveniše da bi smirio buru i zaštitio brodove. Ali, isto je tako korisno moliti mu se da bi se izbegle poplave, oluje, bure i da bi se tražili dobri uslovi za žetve. Analizirajući jedan luteranski hvalospev iz XVII veka koji se započinje u trenutku oluje, Delimo tvrdi da je on drugačiji od isterivanja đavola i zvonjave zvona uobičajenih u katoličkim zemljama u sličnim okolnostima. Pesma nastoji da umiri Boga: drugi običaji imaju za cilj da udalje demonske sile. Ali, kaže Delimo, sličnost se može uspostaviti na psihološkom oblastima vrlo rano pogođenim klimatskim promenama. Planine su krhki pros­ tori na kojima frekventnost nedaća nagoni na iznalaženje objašnjenja različitog karaktera. O ovoj temi, videti: B ergier Jean-François, „La grande peur dans la montagne: sur quelques aspects historiques des défis de la nature”, u: Glatz Ferenz [ed], Economy, Society, Historiography, Budapest, Mta Tôrténettudomanyi Intézet, 1989, str. 343-350. 38 Propoved pastora Johana Mikaela Dilhera u Jeni 1641. navedeno pre­ ma: Kabas Heinrich und Woytek Roswitha [Hrsg.], Predigten der Barockzeit: Texte und Kommentar, Wien, Verl. der Ôsterreich. Akad. der Wiss., 1995, str. 75.

42

KATASTROFE

planu: „Dvema liturgijama zajednička je utešna funkcija. Narod u nevolji veruje da natprirodne sile prouzrokuju oluje i nastoji da utiče na njih religioznim postupcima39.” Ravnodušni prema teološkim finesama, protestantski vernici ipak ne odbacuju upotrebu predmeta za koje smatraju da ih štite. Tokom Tridesetogodišnjeg rata, luteranski vojnici, kao i ka­ tolički, nose, jedni amajlije, drugi škapulare. Biblija, ili najčešće obični listovi sa izabranim versetima, koriste se kao znaci zaštite: pored kolevke novorođenčeta, u krevetu umirućeg, na vratima štale. Uopšteno govoreći, luteranski hvalospevi služe kao „ba­ rikade” oko hrišćanina u svim životnim okolnostima, što Žana Delimoa navodi na sledeći zaključak: „Vernici protestantskih konfesija očigledno su podstakli svoje crkve da se mole nebu za njihove veoma konkretne zemaljske brige - opasnosti na puto­ vanju, loše žetve, bolesti, epidemije, itd. Religija suviše udaljena od stvarnosti ne bi ih nimalo doticala40.” Crkve reformacije ne mogu a da ne brinu o zebnji svojih vernika; otuda ovakve reče­ nice u kalvinističkim knjigama molitava: „Ti s vremena na vreme otkrivaš svoje odluke; o Bože! Tvoj bič udara, tvoje se pošasti ponekad šire po ćelom zemljinom šaru, ne dozvoli da ostanemo neosetljivi na te stvari, učini pre da strepimo od tvojih odluka, da ih predupredimo i da ih sprečimo ozbiljnim pokajanjem41.” Razlike između konfesija se naročito karikaturalno ispoljavaju u učenom diskursu i u instrumentalizaciji religije. Kontekst verskih ratova u XVI veku povećao je uloge ovog načina učvršći­ vanja u ubeđenjima, te jedni vide u svakoj nedaći manifestaciju srdžbe božje prema bezbožnicima, a drugi se učvršćuju u oda­ nosti staroj veri ili procesu reforme koja je u toku42. Prirodne pošasti uvek imaju političke posledice. Slučaj olujnih talasa 1. 39 D elumeau Jean, Rassurer et protéger..., op. cit., str. 436. 40 Ibid., str. 448. 41 Les Psaumes de David en vers français; revus et approuvés p ar les pas­ teurs et les professeurs de l’Eglise et de l ’A cadém ie de Genève, Lausanne, Jean Zimmerli, 1764, str. 625. U jednoj drugoj molitvi, jasno se tvrdi da su bolesti, kuga, ratovi božja kazna (str. 614). 42 Proces koji je dobro dokumentovao Favier René, „Sociétés urbaines et culture du risque: les inondations dans la France d’Ancien Régime”, u: Wal ­ ter François, Fantini Bernardino i D elvaux Pascal (priredili), Les Cultures du risque..., op. cit., str. 49 -8 6 .

T H t)l,0(Л)А ISrOUDI',

43

novembra 1570, zapamćen u istoriji pod imenom Allerheiligenvloed (oluja na dan Svih svetih), rečito govori o tome. Cela obala Severnog mora, od Flandrije do Danske, pogođena je ovim ra­ zornim talasima koji se javljaju od četiri do šest puta u veku. U prvo vreme, iščitavanje privatne korespondencije ukazuje na veoma pragmatična tumačenja, usredsređena na pretrpljenu štetu i gubitke za trgovinu. Kada se izraze malo više metafizička razmatranja, ona zahvaljuju Proviđenju što nije pričinjena druga šteta, ističući pri tome da gubitak dobara nije isto što i gubitak života. Svedočanstva trgovačke elite izražavaju, dakle, uglavnom realistički stav, koji pojavu pripisuje klimatskim i geografskim okolnostima. Nemojmo zaboraviti da obodi Severnog mora pripadaju prostoru na kome se veoma rano raširila racionalnija koncepcija sveta43. O običnim žiteljima, međutim, ne znamo ništa. U časopisima i hronikama mogu se naći veoma različita tumačenja. Ona neizbežno evociraju reminiscencije Potopa kada je olujni talas shvaćen kao kažnjavanje grehova i zapovest da se život izmeni. Tako jedan pamflet iz 1571, objavljen u Strazburu, predstavlja katastrofu kao manifestaciju srdžbe božje koja se obračunava sa isuviše epikurejskim stilom života. On sadrži eksplicitne reference na epizodu potopa, ali i na Sodomu, Gomoru, Ninivu, sve pozivajući se na jedan odlomak iz Jevanđelja po Mateju: „Ali koji pretrpi do kraja, blago njemu” (Mat. 24, 13), kao i na Stari zavet: „Eda li se na rijeke razgnjevi Gospod? Eda li se na rijeke raspali gnjev tvoj...?” (Ava 3, 8)44. Treći nivo čitanja konačno, čitanje analitičara posle događa­ ja. Jezuita Famijanus Strada (Famianus Strada), na primer, napada protestante koji uništavaju relikvije i izazivaju božansku osvetu. Njegov De bello belgico (1648), slavan po svojoj zoomorfnoj karti, napisan je da bi ojačao one koji su ostali verni staroj veri i da bi 43 Progoni veštica su ovde bili vrlo rano prekinuti. Videti: Heerma Van Voss Lex, „North Sea Culture, 1500-1800” u: RODING Juliette and Heerma Van Voss Lex , The North Sea and Culture (1500-1800): Proceedings o f the In­ ternational Conference held at Leiden 21-22 April 1995, Hilversum, Verloren, 1996, str. 21-40. 44 E sser Raingard, „Fear of water and floods in the Low Countries”, u: Naphy William G. and Roberts Penny [izd], Fear in Early Modern Society, Manchester and New York, Manchester University Press, ] 997, str. 62-77.

44

KATASTROFE

zaplašio jeretike. On podrobno opisuje izuzetne znake božanske podrške45. U delu istoričara Emanuela van Meterena (Emmanuel van Meteren), prvi put objavljenom 1595, upoređena su dva ra­ zličita tumačenja: tumačenje španskih katolika, koji božju srdžbu objašnjavaju uništavanjem crkava i ikona tokom reformacije, i tumačenje protestanata pobunjenih protiv hispanskog poretka, koji vide u poplavi znak najave budućih političkih promena, to jest a posteriori čitanje proklamacije nezavisnosti Holandije i Zelanda 1572.46. Sam istoričar opisuje katastrofu kao prirodnu pojavu, čestu zimi tokom novog meseca, kada duvaju snažni severozapadni vetrovi. Ako, uopšteno govoreći, katolički istoričari tumače nesreću kao božansku kaznu, protestanti s druge strane odbacuju ovo čitanje i zahvaljuju Bogu što je narod spasao od još ozbiljnije štete. Jedna zelandska hronika iz 1644. čak optužuje za neukost gradske vlasti rastrzane svojim unutrašnjim borbama, dok je more spremno da proguta zemlju kao nekakav pobesneli lav. Žoan Žakine (Joan Jacquinet), prokatolički nastrojen, pre­ uzima sa svoje strane, u delu iz 1653, tezu o božjem besu koji kažnjava ikonoklaste. I prilikom velikog požara u Londonu 1666, Holanđani posmatraju događaj kao kaznu za zemlju sa kojom su u ratu, dok ga Englezi pripisuju papističkoj zaveri. Jedan Španac, međutim, ne propušta da primeti da je katolička kapela očuvana, što je, po njemu, znak da je namera Proviđenja bila da udari po protestantskoj jeresi47! U XVIII veku, autori i dalje pominju ovaj tip rasprave, sve zalažući se za tezu o prirodnoj pojavi. Razlike između protestantskog senzibiliteta, više sklonog da potraži u prirodnim pojavama manifestaciju božjeg otkrovenja, i katoličke percepcije koja prirodi rado pripisuje animističke ili 45 Fr ijiio ff Wilhelmus, „La fonction du miracle dans une minorité catholique; les Provinces-Unies au XVIIe siècle”, Revue d ’histoire de la spiritual­ ité, 48 (1972), str. 163-164. 46 Navedene autore citira E sser Raingard, op. cit, str. 69, 71 i 73. 47 Citirao; T homas Keith, Religion and the Decline o f Magic: Studies in Popular Beliefs in Sixteenth and Seventeenth-Century England, Harmondsworth, Penguin Books, 1978, str. 122-123. Ovaj tip „čudesnih” epizoda je opšte mesto priča o katastrofama. Tokom požara u samostanu u Avinjonu 1657, prisustvo Svete Tajne zaustavlja vatru i omogućava spašavanje biblioteke (primer naveo: Q uenet Gregory, Les Tremblements de terre..., op. cit., str. 177.

THOUKiitAisTomiii

45

demonske moći, ne smeju biti zanemarene, ali im pri tome ne treba pripisati ni preterani značaj.

3. Kazna ili opomena? Zaštitni oblici pobožnosti najintenzivnije se koriste tokom epidemija kuge, između XIV i XVII veka. Jedanaest epidemija koje je Alzas (Alsace) pretrpeo ostavile su za sobom više od 60 oltara, kapela i crkava posvećenih svetom Sebastijanu između 1439. i 1600. Od XVII do XVIII veka, oltarske slike biskupije u Manu postavljaju na scenu hijerarhiju prikazivanja koja stavlja zaštitnika od kuge na treće mesto, iza Device i apostola Petra i Pavla48. U brojnim kontekstima, sećanje na epidemiju zahteva godišnje ponavljanje rituala za umilostivljenje Boga u obliku proslave, hodočašća, čak i organizacije igre Stradanja, kao u gradu Oberamergau (Oberammergau) posle kuge 163349. Što se tiče tumačenja, mnemotehnički dijalog iz katehizma biskupije u Aženu (Agen) iz 1677. nam daje njegov ključ: „Pitanje. Zašto nam Bog šalje bolesti? Odgovor. 1) Da bi mučio naše telo i da bi ga učinio poslušnim duhu. 2) Da bi nas odvratio od ljubavi prema bićima i da bi nas preobratio sebi. 3) Da bi nas pripremio da dobro umremo50.” Do kraja dvadesetih godina XVI veka, sifilis se poistovećuje sa astrološkom katastrofom. Bog se služi zvezdama da bi zara­ zio vazduh i raširio bolesti. Na taj način, on kažnjava ljude ili im nudi priliku za pokajanje i pokoru, a kretanje zvezda inače može da izazove ne samo epidemije već i druge nedaće (oluje, gromovi, poplave i odroni)51. U ovom konglomeratu teoloških ili astroloških faktora i humoralne medicine, uspostavljanje veze 48 D elumeau Jean, Rassurer et protéger..., op. cif., str. 245. 49 Henker , Michael, D ünninger, Eberhard und B rockhoff Evamaria [Hrsg.], Hôrt, sheet, weint und liebt: Passionspeiele im alpenlândischen Raum, München, Süddeutscher Verlag, 1990. 50 Naveo: Lebrun François, Se soigner autrefois: médecins saints et sor­ ciers aux 17e et 18e siècles, Paris, Messidor/Temps Actuels, 1983, str. 11-12. 51 Velika konjunkcija planeta predviđena za februar 1524, navodno je izazvala objavljivanje 160 opuskula koje najavljuju ako ne novi potop, onda barem iminentnost smaka sveta (naveli: D elumeau Jean et Lequin Yves

46

KATASTROFE

između bolesti i seksualnosti i dalje je marginalno. Posle X YI veka, objašnjenje putem zvezda prestaje da bude umesno, iako i dalje zadržava ulogu u procenjivanju lekova. Pravi trenutak za određivanje lečenja određuje se prema sazvežđima. Na izvestan način, astrologija funkcioniše kao teologija istorije, čiji se tok tumači kao serija katastrofa (ratovi, epidemije, gladi), pri čemu slučajnost događaja i intencionalnost ljudskih delà nisu međusobno suprotstavljene. U svakom slučaju, Bog je konačno onaj koji delà. Zvezde i meteori igraju, dakle, ulogu posrednika između njega i odvijanja zemaljskih događaja52. Zbog čega anžujski biskup izjavljuje 1707. godine, tokom epidemije dizenterije: „Isparenja naših zločina su, da se tako izrazim, raši­ rila u vazduhu zlobu na koju se žalimo.” Na čoveku je zatim da pravilno upotrebi ove kosmičke veze za svoje lično uzdizanje53. Tokom epidemija, reminiscencije magijskih rituala mogu da podstaknu na simulakrume{uništavanja veštica. Tako treba shvatiti rituale sistematskih pokolja mačaka i pasa, čije su uni­ štenje tada proglasile gradske vlasti. Zabeleženo je da je tokom kuge u Londonu 1665, navodno, žrtvovano 40 000 pasa i 200 000 mačaka! Druge situacije stimulišu proročke vokacije. Religiozni ili politički progoni su deo toga. Posle ukidanja Nantskog edikta, protestanti Pustinje skloni su da tumače događaj kao iskušenje koje prethodi smaku sveta. Pošto je stigla oko 1706. u Englesku i u Škotsku, grupa koju zovu ’Nadahnuti’ predskazuje određeni broj imanentnih nesreća, među kojima su jedan požar u Londo[ured.], Les Malheurs du temps: histoire des fléau x et des calamités en France, Paris, Larousse, 1987, str. 250). 52 Videti: Tractat von dem Ursprung des Bôsen Franzos Jozefa Grinpeka (Josef Grünpeck, 1473-1532) objavljen u Augsburgu 1496. Kretanje zvezda služi Božjem planu i širi po zemlji rđava isparenja koja se uvlače u tela i izaziva­ ju bolesti. Videti: Tilmann Walter, „Die Syphilis als astrologische Katastrophe: frühe medizinische Fachtexte zur ’Franzosenkrankheit’ ”, u: G roh Dieter e. a., op. cif., str. 165-186. 53 Tako Ambroaz Pare (Ambroise Paré) u novom izdanju Rasprave o kugi ( Traité de la peste) svodi na nekoliko redova dugo uvodno poglavlje o božanskim uzrocima bolesti (što primećuju: D elumeau Jean i Lequin Yves, op. cit., str. 302). Ne treba, međutim, ići tako daleko i one koji relativizuju providencijalistička tumačenja smatrati „osvešćenim duhovima” (ibid.), jer se u uobičajenom načinu objašnjenja porekla bolesti i dalje uporedo javljaju prirodni i neobjašnjivi uzroci.

TiioUKiUA

isti

min;

47

nu i kuga. Oni određuju rokove koje prestravljeni žitelji doslov­ no shvataju, dok su im ’Nadahnuti’ davali verovatno metaforičko značenje. Ostaje da su french prophets osuđeni na stub srama na Čering Krosu decembra 170754. Slične manifestacije pokreće milenarizam pokreta Kamizara u oblasti Sevena. Ali osim filo­ zofskih ili religioznih uverenja koja događaji preuzimaju, opstaje i njihova upotreba u propagandne svrhe. Tako se povodom kata­ strofe u Limi (1746) u engleskim publikacijama primećuje izvesna naklonost prema isticanju propadanja kolonijalnog društva, utonulog u raskoš i izveštačen način života, sve uz naglašavanje bezbožnosti i razuzdane seksualnosti. U kontekstu političkih tenzija između Španije i Engleske, sve su to elementi prikladni da opravdaju kolonijalni rat i, zašto da ne, osvajanje regiona55. Istoričar Roj Porter (Roy Porter) iznosi ovu tvrdnju bez re­ toričkih uvijanja: „Kuga, lepra, sifilis i kolera, sve ove bolesti, zbog nfffiove novine i iznenadnosti, ili samo zbog njihovog epidemijskog karaktera, iako mogu da budu neobjašnjive ili neizlečive, pa čak i izuzetno onesposobljavajuće, tumače se kao žigosanje poroka ili grehova, bili ovi individualni ili kolektivni56.” Kao i druge nedaće, bolest, koju Bog želi, jeste dakle u isto vreme ukor i upozorenje. U jednom nantskom katehizmu (izdanje iz 1689), precizira se da su kazne zaslužene za greh sledeće: „ratovi, kuge, gladi, nesreće”. Bolest postaje kazna koju šalje Proviđenje da bi grešnici postali svesni rastrojenosti svog duha i srca. Čak i ako je greška individualna, kazna mora biti kolektivna u vidu epidemi­ je. U svakom slučaju, ona se mora smatrati Božjim darom da bi se popravili oni koji su njene žrtve. Kako ne podsetiti na slavni tekst Bleza Paskala (Blaise Pascal), napisan sredinom XVII veka, njegovu Molitvu Bogu za ispravnu upotrebu bolesti: „Dali ste mi 54 S chwartz Hillel, The French Prophets: the History o f a Millenarian Group in Eighteenth-Century England, Berkeley, University of California Press, 1980.

55 Walker Charles F., „Shaking the unstable empire: the Lima, Quito and Arequipa earthquakes, 1746, 1783, and 1798”, u: J ohns Alessa, Dreadful Visitations: Confronting Natural Catastrophe in the Age o f Enlightenment, New York and London, Routledge, 1999, str. 113-144. 56 Porter Roy, „The case of consumption”, u: B ourriau Janin [izd.], Understanding Catastrophe, Cambridge University Press, 1992, str. 179-203. Citat je na strani 179.

48

KATASTROFE

zdravlje da Vam služim, a ja sam ga iskoristio u sasvim profane svrhe. Sada mi šaljete bolest da biste me ukorili: ne dozvolite da je koristim da bih Vas razdražio svojom nestrpljivošću. Rđavo sam koristio svoje zdravlje a Vi ste me zbog toga kaznili: ne dajte da rđavo koristim vašu kaznu57.” Ova blizina neba i sveta ilustrovana je nedatiranom slikom Antonija Zankija (Antonio Zanchi, 1631-1722) koja prikazuje kugu u Veneciji. Pored precizne evo­ kacije mesta (kanal, palata, barke i most) i činjenica (gomilanje leševa), vidi se na njoj i posrednik kojem se pridružuje Devica Marija i preklinje Hrista, čiji je potčinjeni osvetnički anđeo58. Kuga je izazvala brojna razmišljanja. Tako je Danijel Defo (Daniel Defoe, 1660-1731) pisao o epidemiji koja je desetkovala London 1665 (A Journal o f the Plague Year, objavljen 1722), kao što je razmišljao i o razornoj oluji na jugu Engleske 1703 (The Storm, objavljen 1704). Za njega su katastrofe očigledno upozorenje preživelima. On prihvata providencijalističku doktri­ nu i smatra da Bog koristi nedaće ne samo kao lekciju, već da ponekad on može da izazove kataklizmu za moralno uzdizanje jedne osobe59. To se dogodilo Robinzonu Krusou: uveren da je Bog prvi uzrok katastrofa, na njemu je da pokuša da razume druge uzroke. On ne može svima da ovlada, što je dodatni dokaz beskrajnog poznanja Božjeg. Tumačeći svoje preživljavanje kao „niz čuda”, junak brodolomnik priznaje: „Duh su mi obuzela strašna razmišljanja tokom nekoliko meseci, kao što sam već primetio, o okorelosti i bezbožnosti mog prošlog života; a kada sam mislio na sebe, i razmatrao koje se posebno proviđenje postaralo za mene otkad sam stigao na ostrvo, i kako je Bog velikodušno prema meni postupio, ne samo time što me je kaznio manje nego što je to moja nepravednost zasluživala, već i što se postarao tako izdašno za moje preživljavanje, u meni se tada rađala nada da 57 Naveo: Lebrun François, op. cit, str. 14. 58 Ulje na platnu dimenzija 99xl35cm u Kunsthistorisches Museum-u u Beču. Pomenimo još i izrazito barokni reljef od voska na istu temu Gaetana Đulija Zumba (Gaetano Giulio Zumbo, 1656-1701). 59 S t a r r G. A., „Defoe and Disasters”, u: J ohns Alessa, op. cit., str. 31-48.

Т1Ј01,0(Л)Л ISTOKIJH

49

je moje kajanje prihvaćeno i da još nisam iscrpeo Božje milosr­ đe60.” Kuga u Marselju 1720, poslednja u zapadnoj Evropi, poka­ zuje se kao dobra polazna tačka za tradicionalna tumačenja. Ona omogućava naročito da se bolje uoči dijalektika individualnog i kolektivnog, pošto je počinjena greška uvek lična, dok kazna u svojoj aktualizaciji može kolektivno da pogodi ćelo stanovništvo. Ono je, dakle, kolektivno odgovorno za mere koje treba preduzeti da bi se umirila srdžba božja. Jedan od dvanaest lekara iz kolegijuma lekara grada, koji tada ima oko 85 000 stanovnika, ostavio je značajan izveštaj o događajima. On prvo postavlja epi­ demiju u biblijski kontekst. Uz brojna pozivanja na Stari zavet, lekar Žan-Batist Bertran (Jean-Baptiste Bertrand, 1670-1752) može da razmišlja samo o kaznenom vidu. „Nemojmo tražiti njen uzrok u zaraženosti vazduha, niti u zemaljskim plodovima, već u iskvarenosti onih koji je nastanjuju, jer su prekršili svete za­ kone61!” To ga ni najmanje ne sprečava da ponudi precizan opis mehanizma zaraze sa broda pristiglog sa vrata Levanta. On izriče neke sumnje o predznacima nesreće, ali ne može da odoli a da ih ne evocira. Sve odbijajući, kako sam kaže, da „usvoji predrasude Naroda koje se tiču pojavljivanja nebeskih znakova, koji pretho­ de velikim nedaćama ...” on navodi snažne oluje „shvaćene kao kobni znak najstrašnije smrtnosti koja je ikada viđena”. Uprkos nesumnjivoj medicinskoj stručnosti njenog autora, priča ima prvenstveno apologetski smisao. Ona se pretvara u opomenu su­ građanima da se staraju o bolesnicima, da ih ne bacaju na ulicu ili da ih ne ostavljaju nesahranjene, jer „ova zaraza i ova kuga, kojima je njihov grad pogođen, samo je način na koji je Bog hteo da na iskušenje stavi njihovo milosrđe62”. Bertranova knjiga pre­ nosi i nalog biskupa, Anrija F.-K. de Belsinsa de Kastelmorona (Henri F.-X. De Belsunce de Castelmoron), koji poziva na poka­ janje veoma jakim recima: „Bujicom naših zlodela zaslužili smo ovaj izliv iz pehara Božje srdžbe i besa. Bezbožnost, neverništvo, 60 D efoe Daniel, Vie et aventures de Robinson Crusoé, 1719, prev. P. Borel, Paris, GF Flammarion, 1989, str. 178-179. 61 B ertrand Jean-Baptiste, Relation historique de la peste de Marseille, novo dopunjeno izdanje, Amsterdam, Jean Mossy, 1779, str. 144. 62 Ibid., str. 334.

50

KATASTROFE

verolomstvo, propadanje, nečistota, čudovišna raskoš množili su se među vama63.” Prelat želi da, ničice, u pokajničkim haljinama i posuti pepelom, žitelji Marselja ubuduće slede sa pobožnošću dve nove godišnje proslave za iskupljenje svojih zlodela, a to su praznik Svetog Srca, kao i praznik Isusovog Svetog Imena. Iako su službe zabranjene u doba zaraze, biskup služi, bosonog u znak pokajanja, misu na otvorenom, na dan Svih svetih. Crkvene vlasti neće ipak popustiti pred otkrovenjem bogomoljke koja je doživela „Božje posete”, a po kojoj bi pošast odmah prestala ukoliko bi grad učestvovao u sveopštoj procesiji relikvija. Sasvim je logičan sled stvari da se, dakle, posle svake ka­ tastrofe, kakva god ona bila, iznađe upravljanje traumatizmom putem religioznog osećanja. Postoji naravno pastoral straha koji koristi izuzetne situacije, kao što to čini jedan biskup 1644. posle zemljotresa u Francuskoj: „АН ja dižem pogled gore i gledam Boga koji drži grom u ruci, i koji je spreman da ga ispusti na vas, što mi uliva još veći strah. On je učinio da grom zagrmi u ovom zemljotresu, da bi vas izvukao iz umrtvljenosti greha, i ljubavi prema stvarima ovog sveta, i ovim osećanjem on namerava da mu se vi vratite, i da pokajanjem učinite da povuče smrtnu pre­ sudu koju vam je izrekao64.” Snaga ove retorike tim je veća što su zemljotresi retki. Posle svake nedaće se, dakle, nižu procesije i pokajničke ceremonije. Iako dobro informisan, Gregori Kene (Grégory Quenet) ishitreno izjavljuje da u Parizu one nestaju u XVII veku, pošto su javne molitve, po njegovim izvorima, upražnjavane poslednji put 170965! Čini se da je ubeđenje, po kojem su katastrofe znaci srdžbe Božje, veoma snažno uzmaklo u XVII veku, pošto ga izražava samo 20-25% proučenih izvora. Ovaj uzmak se zatim povećava da bi predstavljao samo 12% slučajeva početkom XV III veka, što objašnjava nelagodnost ovog autora nekoliko stranica dalje, kada konstatuje da su usred veka nazvanog vekom prosvetiteljstva, „neki zemljotresi i dalje prilika za religiozne ceremonije66”. Radovi Rene Favijea (René Favier) potvrđuju, međutim, stalnu okrenutost božanskom kroz 63 Ibid., str. 153. 64 Naveo: Quenet Gregory, op. cit, str. 158. 65 Ibid., str. 160. 66 Ibid., str. 181.

TEOLOGIJA ISTOKIЈИ

51

ponovljene rituale u kojima se smenjuju javne molitve, izlaganje relikvija, procesije i molitve zahvalnosti po okončanju nedaća67. I, zaista, religiozne reference ostaju jedini način da se dâ smisao zabrinutosti i da se ona ograniči. Ovi rituali su toliko upisani u kulturne običaje da izvori, brižljivo prikupljajući ono što je čudno i iznenađujuće, ne smatraju obavezno i korisnim da ih pomenu. Pravo govoreći, oni ostaju veoma živi do X X veka, jer se kolektivne liturgije i molitve prirodno uključuju u društvene i kulturne konfiguracije, stvorene da bi se prevazišlo vreme krize. Trebalo bi možda napraviti razliku između tumačenja koja instrumentalizuju katastrofu kao božansku kaznu za ljudske grehove i drugih koja zadržavaju samo njen karakter upozorenja. U načelu, blagi seizmički potres je samo prvo upozorenje, ali pone­ kad se, kao upozorenje, odmah javlja snažan potres, što dokazuje duboko uznemirujuće saznanje za preživele, da se žrtve ne broje samo među grešnicima68. Posle zemljotresa koji je uništio 780 kuća u engleskoj koloniji na Jamajci 1692. godine, glavni grad, Port Rojal (Port Royal), predstavljen je kao moderna verzija Sodome ili Vavilona, simbola razvratnih gradova, svojevremeno uništenih sličnim događajem69. Tokom zemljotresa u Palermu 1726, jedan franjevac, svedok događaja, ističe u isto vreme nje­ gov karakter božje kazne, ali i ukazuje na brojne primere božje milosti, koja je čudom spasla neke žitelje. Blok kuća u kojima su stanovale prodavačice ljubavi, ostao je netaknut u inače razru­ šenoj četvrti, da bi tako prostitutkama bilo ostavljeno dovoljno 67 Favier René, „Sociétés urbaines ...” u: Walter François, Fantini Ber­ nardino i Delvaux Pascal, op. cit., str. 49-86. 68 Među najtraženijim biblijskim tekstovima, Jevanđelje po Luci 13, 1-5, gde Hrist daje primere katastrofa, da bi zaključio da druge nedaće mogu da se dogode ukoliko se ljudi ne preobrate. V. brojne primere ove tematike u: Jakubowski-Tiessen Manfred, ,,’Harte Exempel gbttlicher Strafgerichte’. Kirche und Religion in Katastrophenzeiten: Die Weihnachtsflut von 1717”, Niedersâchsisches Jahrbuch fü r Landesgeschichte, Bd, 73, 2001, str. 119-132. Takođe i: Jakubowski-T iessen Manfred, Sturmflut 1717: die Bewàltigung einer Naturkatastrophe in der Frühen Neuzeit, München, Oldenbourg, 1992, str. 92 i dalje. 69 Schnurmann Claudia, „Das Erdbeben von Jamaika (Juni 1692) im zeitgenôssichen Verstândnis des englischen Kolonialreichs”, u: Münch Paul, „Erfahrung ” als Kategorie der Frühneuzeitgeschichte, München, R. Oldengourg Verlag, 2001 (Historische Zeitschrift, Beihefte, Bd. 31), str. 249-259.

52

KATASTROFE

vremena da se javno poprave. U skladu sa ovom logikom, ma­ nifestacije religioznosti (procesije, rituali kolektivnog pokajanja) javno svedoče o posledicama božjeg upozorenja70. Preuzmimo od katastrofe u Lisabonu 1755. kanonsku interpretativnu sekvencu. Profesor univerziteta u Helmštetu (Helmstedt) i član pruske Akademije nauka, Johan Gotlob Kriger (Johann Gottlob Krüger, 1715-1759) predlaže ovu sekvencu po­ vezujući biblijske tekstove71. Po njemu, sve je bilo veoma mirno ujutro tog kobnog dana, kao da je trebalo da priroda i ljudi ukažu veću pažnju Tvorčevom gromkom glasu, najavljenom u psalmu 45 (46), 9: „Hodite i vidite djela Gospoda, koji učini čudesa na zemlji”. Zatim se ostvaruju verseti psalma 17 (18), 8 i 14: „Zatrese se i pokoleba se zemlja, zadrmaše se i pomjeriše iz temelja gore, jer se on razljuti ... Zagrmje na nebesima Gospod, i Višnji pusti glas svoj, gràd i živo ugljevlje”. Drugi publicista72 ide tako daleko da u Bibliji nalazi razlog zbog kog se u celoj Evropi osetio potres koji je uništio metropolu Taha: „Svi će se ljudi bojati i kazivače čudo Božije, i poznaće u tome djelo njegovo” (Psal, 64, 9). Zanimljivo je da se naučnici X V III veka priklanjaju ovak­ vom tumačenju najrazličitijih nedaća. Veliki Johan Jakob Šojcer (Johann Jakob Scheuchzer, 1672-1733), jedan od osvajača Alpa, komentariše uništenje Lojkerbada (Loèche-les-Bains) usled snežne lavine 1719, insistirajući na usklađenosti događaja sa verdiktom krivičnog suda Neba, koji udara po termalnim ustanovama sumnjivim po dokonosti, promiskuitetu i razvratu. Mladić zatrpan ispod podruma pronađen je osam dana kasnije. Tela izobličenog od mnogih sati provedenih pod težinom kuće, imao 70 Citirao: Verm ij Rienk, „Erschiitterung und Bewàltigung: Erdbebenkatastrophen in der Friihen Neuzeit”, u: Iakubowski-T iessen Manfred und Lehmann Hartmut, op. cit, str. 235-252. 71 Gedanken von den Ursachen des Erdbebens, nebst einer moralischen Betrachtung, Helmstedt, 1756, tekst izdao: B reidert Wolfgang [Hrsg.], Die Er­

schiitterung der vollkommennen Welt: die Wirkung des Erdbebens von Lissabon im Spiegel europaischer Zeitgenossen, Darmstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994, str. 27 -2 8 . 72 Reč je o lekaru iz Drezdena, Kristijanu Gotholdu Svenku, u: Dresdener Gelehrten Anzeigen, citirao: Lôffler Ulrich, Lissabons Fall - Europas

Schrecken: die Deutung des Erdbebens von Lissabon im deutschsprachigen Protestantismus des 18. Jahrhunderts, Berlin und New York, Walter de Gruyter, 1999, str. 189.

TH()l,0(il)A IS T O K IIIl

53

je dovoljno snage da se odvuče do crkve, da bi molio za milost pre nego što je izdahnuo73. Jedan od najsvestranijih naučnika XVIII veka, Albreht de Haler (Albrecht de Haller, 1708-1777), blizak francuskoj filozofiji i racionalizmu prosvetiteljstva, piše uopštenije 1775: „Bog koji zapoveda zemljotresima da sruše car­ stva, moru da prekrije u trenutku široke oblasti i hiljade žitelja, epidemijskim bolestima da pokose trećinu jedne nacije, isti taj Bog savršeno mudar i pravedan, koji je izbrojao dane smrtni­ cima od prvog do poslednjeg, čiji glas nas poziva, po njegovoj volji, iz ovog života koji nam je podario, delà u kažnjavanju ne­ poslušnih ljudi samo prema nepromenljivom redu svojih zakona [...] Trebalo je da narod potčinjen teokratskoj vladi, stalno ima pred očima da ove kazne nisu ni posledica slučaja, niti zakona Prirode, već sâme volje njegovog svemoćnog Svevišnjeg74.” Od XVII do XVIII veka pastoral verovatno evoluira, preba­ cujući težište sa kazne na upozorenje. U katoličkoj crkvi, jansenisti, kao uostalom i njihovi neprijatelji jezuiti, idu u tom pravcu. Što se luteranske crkve tiče, dobar primer pruža propoved druge nedelje Adventa. Jedan od kanonskih tekstova liturgije je deo Jevanđelja po Luci, u kojem je reč o „znacima” (Jevanđelje po Luci, 21 ,2 5 -2 7 ): „I biće znaci u suncu i u mjesecu i u zvijezdama; i lju­ dima na zemlji tuga od smetnje i od huke morske i valova. Ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što ide na zemlju; jer će se i sile nebeske pokrenuti. I tada će ugledati sina čovječijega gdje ide na oblacima sa silom i slavom velikom.” Sredinom XVII veka, izvesno je prihvaćeno doslovno čitanje75. U veku prosveti­ teljstva, ton je nešto drugačiji i naklonjen većoj mirnoći. Vernici 73 Scheuchzer Johann Jakob, Natur-Geschichte des Schzeizerlandes, Zürich, David Gessner, 1746, t. II, str. 343. Epizoda na koju upućuje: Rabusseau Raphaël, Les Neiges labiles: une histoire culturelle de l’avalanche au XVIIIe siècle, Genève, Presses d’histoire suisse, 2007, str. 49-52. 74 „Briefe über einige Einwürfe nochlebender Ferygeister wider die Offenbarung”, citirao: Stuber Martin, „Punition divine ou objet de recherche. L’ écho des tremblements de terre, des inondations, des épidémies et des fam­ ines dans le réseau de correspondants d’Albert de Haller”, u: Pfister Christian [izd.], Le Jour d'après. Surmonter les catastrophes naturelles: le cas de la Suisse entre 1500 et 2000, Bern, Haupt, 2002, str. 39-54. Citat je na strani 41. 75 Više primera beseda u: Kabas Heinrich und Woytek Roswitha, op. cit.

54

KATASTROFE

bi trebalo da se vesele blizini kobnog dana, smatra jedan pastor, i samo će oni koji su bez Boga biti uplašeni ovakvim čudima76.

76 Beseda pastora J. G. Rozenmilera (J. G. Rosenmüller, 1736-1815) u zbirci tekstova ovog propovednika: Rosenmüller Johann Georg, Predigten über aile Sonn- und Festtags-Evangelien, Nürnberg, Johann Gottfried Stiebner,

Drugo poglavlje

RAZNOVRSNA ZNANJA

Stalno obraćanje božanskom ne bi trebalo da prikrije os­ mišljene običaje uzbunjivanja, prevencije i organizovanja spaša­ vanja. Ne samo da stara društva nisu ostala pasivna suočena sa nepogodama, niti su ih ona samo podnosila kao zlu kob, već su izgradila značajno iskustvo upoznavanjem sopstvene teritorije. Često su u stanju da brzo delaju da bi se obuzdala opasnost i upravljalo naporima rekonstrukcije1. Važno je ovo ponavljati nasuprot brojnim predrasudama. Osim toga, kulturno upravlja­ nje rizicima počiva na pamćenju i na znanjima koja su i sama raznovrsna, te proizvode tumačenja koja su često suptilnija nego što se to čini. U studiji koja obuhvata šezdeset autobiografija i ličnih dnevnika iz XVII veka u Engleskoj, Kaspar fon Grejerc (Kaspar von Greyerz) pokazao je kompleksnost providencijalističkih re­ ferenci među elitom toga doba. On iznosi na videlo napetosti iz­ među tradicionalne norme i ličnih iskustava. Trenuci nemira ili teškoća, svojevrsni povoljni eshatološki sticaj okolnosti, podstiču pisce dnevnika da dešifruju predznake2. U drugim vremenima, autor primećuje ipak znatno opadanje verovanja u pojedinačno Proviđenje, ne usvajajući ipak funkcionalističko stanovište Kita Tomasa (Keith Thomas). Poznato je da je u svom čuvenom delu, Religija i propadanje magičnog (Religion and the Decline o f Magic), antropolog doveo u vezu opadanje magije i smanjivanje 1 Granet-Abisset Anne-Marie, „Mémoire et gestion...”, op. cit., str. 117-137.

2 Greyerz Kaspar von, Vorsehungsglaube und Kosmologie: Studien zu englischen Selbstzeugnissen des 17. Jahrhunderts, Gottingen und Zürich, Vandenhoeck und Ruprecht, 1990.

56

KATASTROFE

* vulnerabilnosti na prirodne katastrofe. Prestanak epidemija kuge i delotvornost sredstava za borbu protiv požara od kraja XVII veka verovatno su doprineli ovoj evoluciji3.

1. Od Proviđenja do verovatnoća Svi teolozi reformacije su revalorizovali ulogu Proviđenja, suprotstavljajući se magijskim verovanjima i sujeverju, odnosno animističkoj koncepciji sveta u kojem sreća ili nesreća nemaju nikakve veze sa ličnim zaslugama. Kada su obrazovani ljudi humanističke tradicije insistirali na neprozirnosti budućnosti, nikada nisu izostavljali reference na šlepu sudbinu, koristeći tradicionalnu metaforu točka sreće. Zauzvrat, moderno doba nametnulo je ideju po kojoj je svako odgovoran za svoju sudbi­ nu. Siromasi su žigosani, jer nisu bili dovoljno istrajni u svojim naporima. Rad je uslov uspeha, ali, u svim okolnostima, pribeći Proviđenju, znači podsetiti na smisao svakog događaja, bio on srećan ili nesrećan. Sa te tačke gledišta, moderno doba je i doba božanske svemoći, i nemoguće je zamisliti da je Bog odsutan iz sveta koji je stvorio4. Može se, na primer, pročitati, u jednoj propovedi iz 1580: „Svaki put kada se neka beda ili pošast obruše na ljudsko biće, to se ne događa zbog slučaja ili sudbine, niti usled prirodnog toka stvari, u šta ljudi besmisleno veruju, već putem zajemčenog Proviđenja Božanskog5.” Zahari Bogan (Zachary Bogan) tako objavljuje u Oksfordu 1653. raspravu od 600 strani­ ca, u kojoj daje sistematski pregled kažnjavanja za različite vrste greha6 a brojna su delà koja popisuju izuzetne događaje koji se pripisuju božanskoj intervenciji, s tim što su puritanci najviše skloni da vide Boga na delu kroz svakojake svakodnevne prime3 Ova teza je i u središtu dokazivanja Delumeau Jean, Rassurer et p ro­ téger..., op. cit. Poslednje poglavlje ove knjige ima rečit naziv : „Manje tegoban život i manje surov svet”. 4 Thomas Keith, op. cit., str. 130. 5 Citirano ibid., str. 91. 6 A View o f the Threats and Punishments Recorded in the Scriptures,

Alphabetically Composed with Some Briefe Observations upon Severall Texts, Oxford, H. Hall, 1653 (citirano ibid., str. 97).

RAZNOVRSNA ZNANJA

57

re7. Uobičajeno je da se reprodukuje tradicija srednjovekovnih exempla, što se ispoljava kroz svestan napor da se sa mnogo po­ jedinosti opišu trpljenja bogohulnika i krivokletnika zbog kazne. Snažnije ukorenjene u životno iskustvo, propovedi koje drže pastori u XVII veku, posle pojave katastrofičnih olujnih talasa u Severnom moru, pružaju slušaocima metafizičke ključeve za interpretaciju izrazito obeležene koncepcijom osvetničkog Boga, a u isto vreme nude i isključivo fizička objašnjenja, optužujući snažne vetrove čije poreklo ipak počiva u ljudskim gresima. Ovo dvojno tumačenje nema nikakvih dodirnih tačaka sa mirenjem sa sudbinom, tim pre što su stanovnici obalnih područja odavno navikli da ulažu ogromne napore da bi izgradili zaštitne brane. Prilikom katastrofe iz 1634, na primer, neki stanovnici nisu propustili da se okrenu protiv holandskih inženjera, odgovornih za konstrukcije koje su se pokazale preslabim, optužujući ih za nekompetentnost8. Istu opasku iznosi Manfred Jakubovski-Tisen (Manfred Jakubowski-Tiessen) u svojoj briljantnoj studiji o oluj­ nom talasu iz 1717. Razorna plima doživljava se kao božanska kazna, ali se ipak učvrstilo uverenje da ona ne bi imala tako tra­ gične posledice da brane nisu bile zanemarene9. Svedočanstva koja je prikupio K. fon Grejerc često dopri­ nose nijansiranju suviše pojednostavljenih tumačenja. Kakvog li kontrasta između dnevnika ledi Margaret Hobi (Margaret Hoby, 1599-1605), koja svoje zubobolje posmatra kao kaznu za grehe, i govora prezbiterijanskog pastora Samjuela Džika (Samuel Jeake) 1667. koji insistira na dobroti Proviđenja: „Nekada sam imao katalog grehova koje sam počinio, u nameri da se dublje ponizim. Ali, kad sada razmotrim da je Bog gustim velom sakrio 7 Vilijam Tamer (William Turner) objavljuje na primer 1697. A Compleat History o f the most Remarkable Providences, both o f Judgement and Mercy, which have Hapned in this Present Age (citirano ibid, str. 112). 8 E ssier Raingard, „ ’Em sonderlich und erschrocklich Wasserflut’. De­ saster Management in der Friihen Neuzeit” in Münch Paul, ,,’Erfahrung’ als Kategorie der Frühneuzeitgeschichte, München", R. Oldenburg Verlag, 2001 (Historische Zeitschrift, Beihefte (Neue Folge), Bd. 31), str. 217-227 (navedeni primer str. 224-225).

9 Jakubowski-T iessen Manfred, Sturmflut 1717... op. cit., str. 92 i dalje. Videti takođe primere koje navodi Jakubowski-T iessen Manfred, ,,’Harte Exempel gottlicher Strafgerichte’...”, op. cit.

58

KATASTROFE

moje prekršaje i okružio oblakom moje greške, zašto bih morao da sebi dajem priliku da oživim sećanje na ono čega Bog ne želi više da se seća10.” Ali, valja uzeti u obzir i mišljenje Rodžera Norta (Roger North, 1651-1734), koji je u nekoliko redova svo­ je autobiografije više kritički nastrojen. Ako sve mora da bude podložno Proviđenju, smatra on, nema razloga da se nastavi sa radom i gomilanjem dobara. „Istina je da ovo okretanje poseb­ nom Proviđenju u svakoj prilici, kada se povede rasprava, jeste kao rukovanje oružjem koje ne poznajemo”, objašnjava on, ne dovodeći ipak u sumnju činjenicu da Bog vlada svetom11. Kod ovog pravnika, postoji dakle dvostruko ubeđenje, ubeđenje u imanentnost svojstvenu prirodi, koja ima svoj poseban način funkcionisanja, i ubeđenje u mogućnost responsibilizacije po­ jedinca. Sa izvesnim granicama, kako to dokazuje opaska Ralfa Toresbija (Ralph Thoresby) iz Lidsa, člana Kraljevskog društva (Royal Society), koji beleži u svoj dnevnik, pri prolasku komete 1682: „ Bog nas obezbeđuje zbog svih pogoršanja koje bi ona mogla da najavi; od tada, čak i ako znam da takvi meteori potiču od prirodnih uzroka, treba prihvatiti da ih i proročanstva o sko­ rim nepogodama prate podjednako često12.” Krajem XVII veka moglo bi se činiti da je u diskursu obrazovanih usvojeno da komete pripadaju prirodnom poretku stvari. I logika Port Rojala (Port-Royal) i kritike Pjera Bela (Pi­ erre Bayle, 1645-1706) idu u tom smeru13. Poznate su Različite

misli [...] prilikom pojavljivanja komete (Pensées diverses [ ...] à l’occasion de la Comète) iz 1680, u kojima on odbacuje svaku mehaničku vezu između pojave i bilo kog događaja: „ Tako se svedočanstva istoričara svode isključivo na dokazivanje da su se pojavile komete i da je zatim došlo do poremećaja u svetu; ovo je veoma daleko od dokazivanja da je jedna od ovih dveju stva10 Citirao Greyerz Kaspar von, op. cit, str. 144. 11 Citirano ibid., str. 145. 12 Citirano ibid., str. 151. 13 Kao karakterističan se može citirati odlomak iz Arnaud Antoine et Nicole Pierre, La Logique ou l ’art de penser [1662], Paris, Gallimard, 1992, str. 311 : „Ako se nekada dogode ratovi, smrti, kuge i smrt nekog vladara posle kometa ili pomračenja, događaju se one i bez kometa i bez pomračenja. A, uostalom, ova dejstva su tako opšta i tako svakidašnja, da je veoma teško da se ne dogode svake godine na nekom mestu na svetu.”

RAZNOVRSNA ZNANJA

59

ri uzrok ili prognoza druge, osim ako se ne dozvoli nekoj ženr' koja nikada ne proturi glavu kroz prozor, u ulici Sent-Onore, a da ne vidi kako prolaze kočije, da zamišlja kako je ona uzrok prolaska kočija, ili barem da ona mora biti predznak celoj če­ tvrti, pokazujući se na prozoru, da će uskoro proći kočije14.” Na ovo tumačenje nadovezuju se brošure široko raširene. Jedna od njih, koju izdavač suptilno pripisuje nekom jezuitskom svešteniku, izriče da je kometa u stvari čudo stvorenog sveta koje Bog ljudima retko daje da vide i da mu se dive. Nijedan odlomak iz Svetog pisma ne dozvoljava da se ustvrdi da ona ima veze sa izražavanjem njegove srdžbe. Analizirajući listu kraljeva umrlih posle posmatranja takvog nebeskog tela, autor iz toga zaključuje da je reč o manjini i da se, pored toga, događaju brojne nesreće koje ne najavljuje nijedna zvezda15. Uprkos tome, uobičajene reakcije na pojavu znakova na nebu ostaju obeležene pritajenom zabrinutošću. Pomračenje iz 1654. bilo je jedna od brojnih prilika za to. Neki astronomi objaš­ njavaju da, pošto se Potop dogodio 1656 godina posle stvaranja sveta, treba očekivati 1656 godina posle Ovaploćenja novu ne­ pogodu, ovoga puta vezanu za vatru16. Što se tiče kometa iz 1680. godine (Kirhova kometa) i 1682. godine (Halejeva kometa), one su proizvele ogromnu literaturu i znatno su doprinele naučnom osvetljavanju ove pojave. Prva je, navodno, izazvala objavljiva­ nje više od 100 teoloških rasprava na nemačkom jeziku17! A ne 14 [Bayle Pierre], Lettre à M. L. A. D. C. docteur de Sorbonne, où il est prouvé, p ar plusieurs raisons tirées de la philosophie et de la théologie, que les comètes ne sont point le présage d ’a ucun malheur ; avec plusieurs réflexions morales et politiques et plusieurs observations historiques, et la réfutation de quelques erreures populaires, Cologne, P. Marteau [Rotterdam, R. Leers], 1682. Pensées diverses [...] je naziv drugog izdanja iz 1683, navedenog ovde prema ponovljenom izdanju Paris, Nizet, 1984, str. 33. 15 Underricht von dem wundergrossen Comet-Stern..., 1681. Poznat je slučaj ciriškog reformatora Ulriha Cvinglija (Ulrich Zwingli) koji smatra da kometa primećena 1531. najavljuje njegovu smrt. On je zaista i umro te iste godine. 16 Labrousse Elisabeth, L'Entrée de Saturne au Lion : l ’éclipse de soleil du 12 août 1654, La Haye, M. Nijhoff, 1974. 17 Citirao Weber Bruno, Herrlibergers Topograph: das zeichnerische Werk des Küfers Hans Conrad Nôzli (1709-1751), Zürich, Verlag Neue Zürcher Zeitung, 1993, str. 102. U ovoj knjizi objavljene su brojne ilustracije fenomena,

60

KATASTROFE

mogu se ni prebrajati propovedi koje sve pripisuju, predskazujući smisao epizodi, „ zastrašujući” znak koji treba da spreči „ večnu propast”. Naučnici koji banalizuju upozorenje, verovatno su se prevarili, isto kao i papa, car, vladari i kraljevi. Posle niza epide­ mija i tragične smrti Luja XIV, srdžba Božja bi morala odmah da se obruši na vladare, vojnike, kaluđere, kaluđerice, sveštenstvo koje izdržava konkubine, prostitutke i one koji ih posećuju. To bi bilo značenje komete za Johana Laurencijusa Langermana (Johann Laurentius Langermann, 1640-1717), propovednika u Hanauu (Hanau) početkom 1680. godine18. Drugi pastor, Kilijan Rudrauf (Kilian Rudrauf, 1627-1690), žustro kudi matematiča­ re koji smatraju da je glupo i sujeverno videti u tome božanski znak. Naprotiv, objašnjava on, biblijski tekstovi dokazuju da je svako pojavljivanje komete na nebu manifestacija srdžbe Božje koja predskazuje nesreće. Kako ljudi ne slušaju Reč, Bog mora da upotrebi snažna sredstva: rat, glad, kugu, gràd, vatru, oluju19. Sva svedočanstva moraju biti upisana u kontekst koji im pridaje neki smisao. U sasvim konkretnoj situaciji, normalna reakcija osobe izložene opasnosti jeste da traži način za spas. Postepeno distanciranje od opasnosti nekih od navedenih očevi­ daca upućuje na onu percepciju opasnosti, koja se najbolje može povezati sa rečju ’bezbednost’, a u modi je u XVII veku. Oni se diče time što misle da sada mogu da se sklone od opasnosti. Ra­ zvoj osiguranja i teorije verovatnoće snažno učestvuju u ovakvom stavu, otkrivajući istovremeno značaj promene mentaliteta. Uvođenje pomorskog osiguranja već od XIV veka, ali na­ ročito u XVII veku, sa osnivanjem Lloyd’s-a 1686. godine, često je bilo shvaćeno kao reprezentativno za ponašanja modernog čoveka, sklonog da umanji rizike i da se zaštiti od slučajnosti. Ono ide zajedno sa aktivnostima koje uvažavaju individual­ nu inicijativu i procenjuju doraslost jedinke i njenu potrebu štampane u radionici jednog izdavača povremenih publikacija željnog da isko­ risti interesovanje publike za znake i za katastrofe. 18 Langermann Johann Laurentius, Der Hanauische Bufi- und Cometen-

Prediger Joel, welcher als Ihre Hochgrdfl. Gnaden, wegen défi am 16. Decemb. Anno 1680 Abends zwischen 5. und 6. Uhren allhie zu Hanau zu erst am Himmelauffgehenden schrecklichen Cometen ..., Frankfurt a. M., 1681. 19 Rudrauf Kilian, Christliche Cometen-Predigt über den grofien greszlichen Cometen ..., Frankfurt a. M., 1681.

RAZNOVRSNA/NANIA

61

za bezbednošću. Od Srednjeg veka (u XIV veku posredstvom italijanskih trgovaca) razvija se tržište pomorskog osiguranja u velikim lukama. Primećuje se razvoj ove aktivnosti tokom dugih perioda pomorskog rata (druga polovina XVII veka, na primer), s tim što se London i Amsterdam nameću kao centri ovih uno­ snih operacija. U Francuskoj, monopol je dodeljen 1686. godine ’Opštoj kompaniji za osiguranje i velike avanture u Francuskoj’. U Londonu, ista privilegija je dodeljena 1720. London Assuran­ ce Corporation-u i Royal Exchange Corporation-u. Oko 1740, Lloyd’s Coffeehouse (kafe Edvarda Lojda [Edward Lloyd] u kojem se okupljaju brodovlasnici) u osnovi je ovih poslova, uz registar klasifikacije brodova, zasnovane na njihovom poreklu i opremi. U Nizozemskoj, prvo osiguravajuće društvo u akcijama lansirano je 1720. godine (pomorski poslovi i osiguranje od požara); na ova društva se u Hamburgu nailazi od 1765. Njihov uspeh se utvrđuje posle Sedmogodišnjeg rata kada se ponovo uspostavljaju normalni uslovi za pomorsku trgovinu. Premije vezane za ugovornu podelu rizika ustanovljene su zavisno od godišnjih doba (dakle, više su od avgusta do decembra) a njihov iznos zavisi i od političkih okolnosti20. Životno osiguranje se pominje od 1698. u Londonu, osigu­ ranje od grada u Škotskoj od XVIII veka a 1791. u Braunšvajgu (Braunschweig). Što se tiče osiguranja od požara, razvoj ovog tipa osiguranja vezan je za tragično stradanje Londona u veli­ kom požaru 1666. godine koji je opustošio dve trećine grada (oko 13 000 kuća i 87 crkava). Na kontinentu, Hamburg (1676), Berlin (1719) i Amsterdam (1771) prednjače u ovoj oblasti. Osećaj relativne sigurnosti koji pružaju takve institucije je uistinu društvena konstrukcija. Njihov uspeh dokazuje da je dostignuto izvesno vladanje rizikom, ili barem da se ovaj tip događaja pri­ pisuje materijalnim uzrocima umesto da se u njima vidi Božja ruka kazne. A, vatra je zaista bila smatrana jednom od prirodnih nepogoda, isto kao i poplave, zemljotresi, oluje ili vulkanske 20 Denzel Markus A., „Die Seeversicherung als kommerzielle Innova­ tion im Mittelmeerraum und in Nordwesteuropa vom Mittelalter bis zum 18. Jahrhundert” Ricchezza del mare , ricchezza dal mare secc. XIII-XVIII: atti della trenta-settesima settimana di studi [Prato 2005], Firenze, Le Monnier, 2006, str. 575-609.

62

KATASTROFE

erupcije. Nesporno je da su katastrofični nenamerni požari često prouzrokovani prirodnim okolnostima (grom, vulkanska erup­ cija), ili ove okolnosti barem doprinose njihovom širenju (vetar, suša) ili, pak, stvaraju povoljne uslove za njihovo rasprostiranje (zemljotres)21. Ovo ne treba u istoriji gradova da umanji značaj paljenja u nemirima ili ratovima, ili čak onih izvršenih kao ka­ zna za neposlušnost vladaru ili državnoj vlasti. Ova poslednja su bila česta do XVI veka, dok se prva mogu naći sve do danas. Da bi se zaštitilo od požara, osnovni cilj uredbi o gradnji bio je da se izbegne slučajno širenje vatre uz propisivanje odgovarajućih materijala, poštovanje razdaljine između kuća i postavljanje protivpožarnih zidova. Druga uputstva ih dopunjuju, kao na primer, obaveza čišćenja dimnjaka. Vatra je, dakle, verovatno prva oblast u kojoj su tradicionalna objašnjenja, svojstvena judeo-hrišćanskoj kulturi, počela da se povlače, zato što je bilo moguće steći konkretno iskustvo o zlonamernosti, nebrizi, materijalnim ne­ dostacima ili uočiti grom kao direktan povod neke štete. Što se tiče i ove teme, treba se uzdržati od suviše racional­ nih tumačenja. Tokom požara 1601, jedan list koji je povremeno izlazio upozorava da bi bilo veoma riskantno spekulisati i pripi­ sati ga samo casus fortuitus-u, a ne verovati u božansku kaznu. Požar u Renu 1720. godine predstavljen je kao znak božanskog nezadovoljstva, jer se Bog „ naljutio što Grinjonu de Monforu (Grignon de Montfort) nije uspeo, krivicom jansenista, pokušaj misije”; srećom za stanovnike, intervencija Device Marije je u pravi čas proviđenjem poslala kišu da bi ga zaustavila22. Izvan materijalnog razumevanja nesreće, uvođenje u sistem najrazno­ vrsnijih animističkih elemenata održalo se, čak i dosta nedavno 21 Svesna ove činjenice, pod uticajem jednog švajcarskog istraživača, neprežaljenog Martina Kernera (Martin Korner), Međunarodna komisija za istoriju gradova posvetila je svoj petogodišnji program istraživanja 1996-2000. temi uništavanja gradova. Videti Korner Martin [Hrsg.], Stadtzerstorung und Wiederaufbau, Bd. 1. Zerstôrung durch Erdbeben, Feuer und Wasser. Destruction by Earthquakes, Fire and Water, Bern, Paul Hapt, 1999; Korner Martin [Hrsg.],

Stadtzerstorung und Wiederaufbau, Bd. 2. Zerstôrung durch die Stadtherrschaft, innere Unruhen und Kriege. Destruction by the Lord’s Power, Internal Troubles and Wars, Bern, Paul Hapt, 2000; Korner Martin [Hrsg.], Stadtzerstorung und Wiederaufbau. Destruction and Reconstruction o f Towns. Bd. 3. Schlussbericht, Bern, Paul Haupt, 2000. 22 Navedeno u Delumeau Jean et Lequin Yves, op. cit., str. 375.

RAZNOVRSNA 7,NAN)A

63

(u X X veku). Tako na primer, u narodnom verovanju dugo opstaju glasine da Cigani, Jevreji i čarobnjaci imaju moć da izazovu požare23. Opasnost od vatre je, dakle, oblast u kojoj, istovremeno, osećanje sigurnosti može znatno da se poveća, a da najarhaičniji refleksi straha nastave da se ispoljavaju. Pored ovih konkretnih promena, koje ukazuju na evoluci­ ju u proceni opasnosti od požara, klasično doba je uspostavilo intelektualnu alatku koja će postepeno načiniti prevrat u per­ cepciji rizika. Reč je o teoriji verovatnoće. Pjer de Ferma (Pierre de Fermat, 1601-1663) i Blez Paskal (Blaise Pascal, 1623-1662) njene su preteče. Oni su ponudili postupke koji omogućavaju da se rese problemi sa kojima se suočavaju kockari. Paskal primenjuje ovo rasuđivanje na sopstveni život vernika, shvatajući veru ne više kao objektivnu izvesnost, već kao subjektivno uverenje vezano za izračunavanje verovatnoće. Po njemu, samo vera može da umanji neizvesnost. Paralelno sa tim, Džon Gront (John Graunt, 1620-1674) zanima se za demografske fenomene pro­ učavajući smrtovnice u Londonu. Svojim kompilacijama, on dobija intuiciju tablica smrtnosti, koje će kasnije stvoriti Edmund Halej (Edmund Flalley, 1656-1742), primenjujući na društvene činjenice svoju metodu posmatranja kometa. Statističke tablice čine čitljivom pravilnost nekog događaja i računanje omoguća­ va da se odrede teorijske mogućnosti njegovog događanja. Put koji je otvorio Gront, usavršio je Kristijan Hajgens (Christiaan Huygens, 1629-1695) koji izračunava očekivanu dužinu života24. Ovaj holandski fizičar i astronom je takođe napisao prvu raspra­ vu o teoriji verovatnoće (1657). U ovoj naučnoj klimi dobijaju svoje puno značenje opaske Logike Port Rojala (1662), kojima 23 Frank Michael, „ Der rote Hahn. Wahrnehmung und Verarbeitung von Feuersbrünsten in der Friihen Neuzeit”, in Münch Paul, „ ’Erfahrung op. cit., str. 229-247. Jevreji su uvek pogodne žrtve. Gregori Kene reprodukuje rečit dokument o zemljotresu od 18. oktobra 1738. u Karpantrasu: „ Kako su toga dana u Avinjonu pogubljena dva bednika koji su ubili jednog Jevrejina, narod, verujući da je ovo pogubljenje uzrok zemljotresa, stade da baca kamenje na Jevreje i odjuri u jevrejsku četvrt da tamo zapali požar” (Quenet Grégory, op. cit, str. 181). U X IX veku, u romanima Ežena Šija (Eugène Sue), Jevrejin je predstavljen kao ovaploćenje zala modernog društva. Posebno ga optužuju da je doneo koleru. U Nemačkoj su zabeleženi neredi protiv Jevreja trovača 1832. 24 Pressât Roland, „Christiaan Huygens et la table de mortalité de Graunt”, Mathématiques et sciences humaines, 39 (2001), br. 153, str. 29-36.

64

KATASTROFE

Antoan Arno (Antoine Arnauld, 1612-1694) i Pjer Nikol (Pierre Nicole, 1625-1695) pozivaju na razum: „ Ima na primer, mnogo osoba koje su u preteranom strahu kada čuju grmljavinu. Ako ih grom podseća na Boga i na smrt, tim bolje; ne može se previše misliti na to; ali ako samo opasnost da poginu od groma kod njih izaziva ovu neverovatnu strepnju, lako im se može pokazati da ta strepnja nije osnovana; jer od dva miliona osoba, mnogo je da ijedna umre na taj način, i može se reći da nema mnogo nasilnih smrti koje bi bile manje uobičajene od ove. Pošto, dakle, strah od zla treba da bude proporcionalan ne samo veličini zla, već i verovatnoći događaja, kako nema mnogo načina umiranja ređih od smrti od groma, nema mnogo onih koji treba da izazovu u nama manje zebnje, tim pre što ta zebnja ne pomaže da ovu opa­ snost izbegnemo25.” Zanimljiv je vokabular koji se upotrebljava u ovom odlomku: dok je reč o proporcionalnosti i o verovatnoći, reč rizik nije još česta. U ovom slučaju, Paskalovi savremenici bi pre upotrebili reči izgled ( chance ) ili slučajnost (hasard). Ovaj tip matematičkih i logičkih spekulacija veoma brzo je dobio vrlo konkretnu primenu u sektoru osiguranja, pošto je ova oblast po definiciji oblast tehnologije rizika. Rasuđivanje o verovatnoćama postaje tada praktični instrument i naročito, ovo je odlučujuće za budućnost, teži da pojam rizika učini pitanjem procene i računanja, čije ovladavanje nije svima dostupno na isti način. Pošto je rizik, odnosno verovatnoća vezana za brojčane procene, politička ekonomija i statistika će ga prisvojiti. U XVIII veku je dužnost dobre uprave da spreči događaj za koji postoje razlozi da se veruje da će se ponovo dogoditi. Sve raznolike percepcije i odlaganja ilustrovani u nave­ denim izvorima upućuju na procese koje danas u potpunosti prepoznaje sociologija rizika; ona sugeriše da se prilikom analize verovatnoće ostvarivanja neke slučajnosti uzmu u obzir barem četiri elementa26. Prvi je kognitivna stavka, odnosno da zainteresovani akter pristupi poređenjima sa stereotipima koje stvara od elemenata, sa predstavama koje je sam proizveo (na primer, način na koji se zamišljaju papisti u religioznom kontekstu 25 A rnauld Antoine i Nicole Pierre, op. cit, str. 333. 26 Ovde usvajam elemente koje je uočio P er ett i -Wattel Patrick, Soci­ ologie du risque, Paris, Armand Colin, 2000.

RAZNOVRSNA ZNANJA

65

protivreformacije ili uloga narativne matrice potopa). Kao dru­ go, procena se odnosi na ranije primere događaja, onako kako ih je očevidac sačuvao u sećanju, a to je proces u velikoj meri uslovljen načinom medijatizacije (naročito u slučaju epidemije i paničnih reakcija kanalisanih zatim kroz rituale i liturgijske ceremonije). Kao treće, percepcija je uvek deformisana izvesnim optimizmom. I zaista, procena opasnosti po sopstveni život je gotovo uvek manja od procene opasnosti po život drugih ljudi. Pojedinac ima utisak da može bolje da se suoči sa opasnošću od drugih (otuda ironične reakcije na običaje koji se smatraju arha­ ičnim). Konačno, postoji ono što se može smatrati simboličkom stavkom. Akteri nastoje da povežu pretnju sa aktivnošću grupe kojoj ne pripadaju i od koje se razlikuju. Ovaj proces se savr­ šeno jasno prepoznaje u oprečnim percepcijama konfesionalnih protivnika. Ovde određivanje žrtvenih jaraca može vrlo jasno da pruži osećanje iluzije o kontrolisanju opasnosti. U situaciji psi­ hološkog stresa uvek postoji težnja da se utvrde uzroci, naizgled jednostavni, nužni i dovoljni.

2. Fizičko-teološka paradigma i njeni produžeci Uistinu, čisto providencijalističko objašnjenje nikada nije bilo naročito prisutno u zapadnoj misli, koja se napajala aristotelizmom. Mišljenje Filastra (Philastre), biskupa Breše, u nje­ govoj Liber de haeresibus, napisanoj oko 383. godine školski je primer citiran zbog svoje izuzetnosti, a bez sledbenika: „ Jeres je misliti da zemljotres proističe ne iz Božje volje i srdžbe, već iz same prirode elemenata, čime se ignoriše ono što kaže Sveto pi­ smo27.” Emanuela Gvidoboni (Emanuela Guidoboni), stručnjak za zemljotrese, ovoj fundamentalističkoj viziji suprotstavlja citat Đanoca Manetija (Giannozzo Manetti, 1396-1459), firentinskog humaniste, koji smelo sugeriše distinkciju između prirodnih i ne-prirodnih zemljotresa. Na kraju prve knjige svoje rasprave, naučnik objašnjava da su ovi događaji „delom prirodni, kako 27 Citirali Guidoboni Emanuela i Poirier Jean-Paul, op. cit, str. 130, prema Minjoovoj (Migne) Patrologie latine, vol.12, co 1216.

66

KATASTROFE

kažu filozofi, što teolozi ne bi porekli”, a delom „čudesni, što fi­ lozofi ne bi doveli u sumnju, da ne bi izgledalo da poriču veoma veliku i bezmernu moć svemogućeg Boga”. Stavljena na indeks zabranjenih knjiga, ova rasprava je brzo nestala sa intelektualne scene28. Kao i kod drugih prirodnih pojava, prihvaćeno rešenje je ono koje nudi tomistička filozofija. Bog je prvi uzrok, a stvoreni svet skriva druge uzroke. Pa ipak, ako je verovati Gvidobonijevoj, u XVI veku se razmišljanje o poreklu zemljotresa uvek povezuje sa jeresi u tumačenju Filastra, o čijem filozofskom principu se i dalje raspravlja. Ipak, već od XVII veka i sve do sredine narednog, ulagani su značajni napori u rasvetljavanje. Istina je da naučna revolucija obeležava, za društvene kategorije koje se za nju zanimaju ili pri­ maju njene odjeke, izvesno povlačenje providencijalističkog aksi­ oma, dotad neosporavanog. Mehanička vizija sveta koju izražava čuvena metafora sata ipak nije nekompatibilna sa intervencijom Proviđenja. Tokom 1680-ih godina, Isak Njutn (Isaac Newton, 1642-1715) i dalje prepoznaje aktivnu ulogu Boga, pa čak pri­ hvata i periodičnu upotrebu kometa da bi se vaspostavila har­ monija u svemiru. Tomas Barnet (Thomas Burnet, 1635-1715) nastoji da pomiri tradiciju Potopa sa predskazanjima Apokalipse i zakonima fizike. On misli da bi veliki požar trebalo da prethodi otpočinjanju milenijuma sreće na zemlji. Ako svet može da se uporedi sa mašinom, naročito sa satom, ostaje ipak da je i naj­ manji deo tog sata, kao što to veruje Lajbnic, takođe beskrajni svet. Naučna otkrića teže da povećaju složenost sveta. Poznavanje Božje pravde i njenih tragova u srcu prirodnih pojava jeste predmet novog pristupa, teodikeje ili fizikoteologije, podložne brojnim kontroverzama, ali posebno plodonosne u Engleskoj i u Ujedinjenim provincijama29. U ogledu koji upravo 28 Manetti Giannozzo (1396-1459), De Terraemotu, prev. C. Scopelliti, Rome, Enea, 1983 (citirano u Guidoboni Emanuela, op. cit, str. 143). Videti takodje Guidoboni Emanuela, „ Riti di calamità: terremoti a Ferrara nel 1570-1574”, Quaderni storici, 55 (1984), str. 107-135. 29 Poznato je njeno ironično predstavljanje kod Voltera: Panglos predaje metafiziko-teologo-kosmolonigologiju, nauku koja pokazuje da nema posledice bez uzroka u najboljem od mogućih svetova, što je eksplicitno pozivanje na Lajbnica. „ Dokazano je, govorio je on, da stvari ne mogu da budu drugačije;

RAZNOVRSNA /.NAN)A

67

у nosi naziv Teoiiikeja (Théodicée, 1710), filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Gottfried Wilhelm Leibniz) objašnjava, suprotstavljajući se skeptičnim tezama Pjera Bela, da je Bog stvorio najbolji od svih mogućih svetova30. Termin, dakle, označava odbranu i apologiju božanske dobrote koja ne može da želi zlo ljudskom rodu. Zlo postoji, izvesno je, ali ono služi da prida najveću vrednost dobru, u nekakvoj logici sklonoj žrtvovanju. Ovaj suštinski optimizam znači da najmanja izmena prirodnog poretka stvari, čak i ako je ona potpuno iskorenjivanje nekog zla, doprinosi da se oblikuje svet manje savršen od tvorčevog. U didaktičkoj poemi Aleksan­ dra Poupa (Alexander Pope) pod nazivom Ogled o čoveku {An Essay on Man, 1733) nailazimo na čuvenu rečenicu koja sažima njegove stavove: One truth is clear, Whatever Is, is Right31. Ovde prisustvujemo vulgarizaciji Lajbnicovih teza, kao što to ilustruje književna forma koju koristi Poup - ali i u germanskoj oblasti, Albreht de Haler323- pa čak i u muzici, kada Hendl (Hàndel) preuzima kratku rečenicu engleskog pesnika na kraju drugog čina svog oratorijuma Jefta (Jephtha , 1752). U celoj Evropi, me­ đutim, Poupova formulacija pojednostavljena je u ’Sve je dobro’, za šta je u potpunosti zaslužan prevod u Volterovom Filozofskom rečniku33 (Voltaire, Dictionnaire philosophique). Nalazimo je i u jer pošto sve ima svoj cilj, sve nužno ima najbolji cilj. Primećujete da su nosevi stvoreni da bi nosili naočari, te tako imamo naočari [...] a prasići su stvoreni da bi bili pojedeni, jedemo prasetinu ćele godine: stoga, oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da je sve najbolje.” Videti Vo lt a ir e , ’Candide ou l’optimisme’, Romans et contes, éd. 1759, Paris, Gallimard, 1979, str. 146 (pogl. I). Lajbnic je, uostalom, izričito citiran na kraju priče u poglavlju XXVIII. 30 L e ib n iz Gottfried Wilhelm, Essais de théodicée, Paris, Garnier-Flam­ marion, 1969. Termin dakle označava svako opravdavanje Božanske dobrote zasnovane na odbacivanju argumenata proisteklih iz postojanja zla. Videti D elu m ea u Jean, Mille ans de bonheur, Paris, Fayard, 1995, str. 313, koji citira jedan Lajbnicov tekst iz 1697. u kojem filozof smatra da katastrofa „ čini da se napreduje prema nekoj višoj posledici, tako da na neki način dobijamo na šteti”. 31 P ope Alexander, An Essay on Man Address’d to a Friend, part I, Dub­ lin, S. Powell, 1733, str. 19. 32 H a ller Albrecht von, „Ueber den Ursprung des Übels”, D’A lbrecht Hallers Versucht von Schweiwerischen Gedichten, Bern [s.n.], 1734. 33 „Bolingbrok, Šeftsberi i Poup, njihov pokretač, ne rešavaju ništa bolje ovo pitanje od drugih: njihovo sve je dobro ne znači ništa drugo nego da svime

68

KATASTROFE

Kandidu ( Candide ) a zatim i 1776. u njegovom nemačkom pan­ danu, Belfegoru Johana K. Vezela (Belphegor, Johann K. Wezel). Na kraju priče, Belfegor, Medardus i njihovi drugovi okopavaju, srećni, svoju baštu, u zaklonu od političkih sistema i u stanju ravnopravnosti o kakvom su sanjali filozofi, ostajući ubeđeni da je „ sve dobro” i da najveći neredi na kraju dovode do boljitka. Sa mnogo ironije, autor navodi hiljade ljudskih bića nad kojima su pokolje izvršile civilizacije Centralne Amerike; njihova žrtva je, izvesno, omogućila drugim ljudima da postanu bolji34! Može se zamisliti širina intelektualne rasprave u Evropi oko Lajbnicovih i Poupovih tvrdnji. Povezivanje naturalističkog i providencijalističkog objašnjenja omogućava razvoj naučnih istraživanja. Veoma su brojni tada autori koji traže izmirenje. Po­ vodom olujnih talasa, na primer, empirijska posmatranja veoma rano dovode u međusobnu vezu mesečeve mene, pravac vetrova i plime i oseke. Više naučnih teorija nastoji da objasni fenomen morske plime i oseke po analogiji sa ljudskim telom, upoređujući ga sa kretanjem krvnog sistema sa sistolama i dijastolama, dok mehaničko objašnjenje putem talasa dolazi tek kasnije35. Posle medijskog šoka kakav je bio zemljotres u Lisabonu, neki su procenili da je Bog sigurno stvorio svet predvidevši da mesto na kome je grad bude u određenom trenutku uništeno, kao što zanatlija oprema svoj sat da bi on u podne zvonio dvanaest puta. To je zato što se u fizičko-teološkoj misli prirodne pojave u celini tumače kao nešto što je korisno i nužno za funkcionisanje sve­ upravljaju nepromenljivi zakoni, ko to ne zna? Ništa novo ne saznajemo od vas kada primećujete, kao i sva druga mala deca, da muve postoje da bi ih pojeli pauci, paukovi da bi ih pojele laste, laste da bi ih pojeli svračci, svračci da bi ih pojeli orlovi, orlovi da bi ih ubili ljudi, ljudi da bi ubijali jedni druge, i da bi ih pojeli crvi, i zatim Đavoli, najmanje hiljadu na jednog. Evo jasnog i stalnog poretka među životinjama svake vrste; svuda postoji poredak. [...]” Voltaire, „Tout est bien”, Dictionnaire .... op. cit, str. 5 4 -5 5 ). O Poupovom uticaju u Francuskoj videti Knapp Richard Gilbert, The Fortunes o f Pope’s Essay on Man in 18e Century France, Genève, Institut et Musée Voltaire, 1971, Studies on Voltaire and the Eighteenth Century, vol. 82). 34 Wezel Johann Karl, Belphegor oder Die wahrscheinlichste Geschichte unter der Sonne [1776], Frankfurt a. M. Zweitausendeins, 1982, str. 447-449. 35 Videti Jakubowski-Tiessen Manfred, „Gotteszorn und Meereswiiten. Deutungen von Sturmfluten vom 16. bis 19. Jahrhundert”, u Groh Dieter, op. cit., str. 101-118.

RAZNOVRSNA ZNANJA

69

mira. Bog više ne interveniše da bi prirodnim katastrofama ka­ žnjavao, već se samo pridržava pravila funkđonisanja koja je sam propisao. Ova pravila su veoma složena i naučnici imaju zadatak da uoče njihov suptilni red. Ovo priprema emancipaciju čoveka od božanske determinisanosti u optimističkoj viziji sveta. Ovde nije prilika da se detaljno izloži istorija fizičko-teoloških ideja. Među klasicima se može pomenuti Džon Rej (John Ray, 1627-1705). Njegova rasprava, objavljena 1691. pod nazi­ vom koji podseća na jedan verset 104. psalma, The Wisdom o f God Manifested in the Works o f the Creation, doživela je četiri iz­ danja za Rejevog života. Dva druga delà objavljena 1713. i 1715. sažimaju misao Vilijama Derama (William Derham, 1657-1755) i ubrzo su prevedena na većinu evropskih jezika. Ova delà preuzimaju propovedi držane u crkvi Sent Meri u Londonu u okviru čuvenih Boyle’s Lectures (koje nose ime po fondaciji Ro­ berta Bojla), čiji nastavljač je Đeram. Autor formalizuje čudesnu harmoniju svemira u terminima koje će zatim ponavljati svi protivnici ove teologije, kada iznose argumente protiv naturalizma: „Nadam se da sam uspeo na neki način da dokažem da Bog nije nekakav dokoni posmatrač, koji se uopšte ne zanima za uređenost Zemaljske kugle, kako to ove smele i brzoplete tvrdnje naizgled sugerišu; da naprotiv, kako je Zemlja proizvod Božan­ ske Svemoći, on nije dozvolio da ovo delo izađe nesavršeno iz njegovih ruku; da ga nije napustio da bi ga uredili Slučaj, Zakoni Gravitacije i Zemljotresi, kao i drugi slični uzroci; da divne crte i očigledni znaci njegove Mudrosti i njegove Moći, koje smo u njima otkrili, pokazuju da je zemlja delo njegovih ruku36.” U svom drugom delu, on odbacuje naročito narodna verovanja u delovanje zvezda, da bi predložio tumačenje koje uzima u obzir prirodne zakone i njihovu usklađenost sa božanskim planom: „АИ sve ovo je mašta, i samo na slabim pretpostavkama i bez ikakvog izvesnog osnova mi im pripisujemo takve posledice; kao da se ne događaju na svetu slične pošasti u drugim vremenima u kojima se nikakva kometa ne približi zemlji.” Ipak, s obzirom na 36 Derham Guillaume, Théologie physique ou démonstration de l’exi­ stence et des attributs de Dieu tirée des Œuvres de la Création, Rotterdam, Jean Daniel, Beman, 1726, str. 112 (prevod Physico-Theology or a Demonstration o f the Being and Attributes o f God, from his Works o f Creation, 1713).

70

KATASTROFE

poseban krug koji iscrtava nebesko telo, Đeram izvodi zaključak da je „nesumnjivo i lako dokazati da to može da se ostvari uz pomoć i red Božanskog proviđenja, koje, kao vladar sveta, može da se posluži ovim štetnim kuglama da bi izvršilo svoju Pravdu, zastrašujući i kažnjavajući ljude grešnike37...”. Teolog podvlači takođe da harmonija orbita sprečava da se zvezde međusobno sudaraju, što je dodatni dokaz mudrosti i budnosti arhitekte’ koji je njihov upravitelj’. Među onima koji su poslužili kao referenca u raspravi o Proviđenju u germanskim zemljama je i Johan Albert Fabricijus (Johann Albert Fabricius, 1668-1736), posebno poznat kao bibliograf erudita, stručnjak za antičku i hrišćansku književnost. Ali on je i autor rasprava o hidroteologiji (1730), o piroteologiji (1732) i o aeroteologiji (1735)38. Slične ideje prisutne su u filo­ zofiji Kristijana Volfa (Christian Wolff, 1679-1754), kao i kod matematičara Johana Fridriha Jakobija (Johann Friedrich Jacobi, 1712-1791), koji primećuje da se vulkani nalaze na planinama da bi umanjili štetne efekte isparenja, što je još jedan dokaz stvo­ riteljeve velike mudrosti. Ovaj naučnik smatra da su prirodne katastrofe vrsta prikaza u malom onoga što će se dogoditi na Strašnom sudu39. Za Johana Samuela Proa (Johann Samuel Preu (1729-1804), ključno pitanje je i dalje spoj između božanskog delanja i delanja prirodnih sila40. Ako je mehanizam zemljotresa racionalno shvatljiv, njegov spektakularni karakter pripada regi­ stru natprirodnog. To što koegzistiraju teološka i naturalistička tumačenja, ne deluje protivrečno. Do XVIII veka, religiozno čitanje nije istinski osporavano. Da bi se zaštitilo od zlokobnih posledica novih katastrofa, ade37 Derham Guillaume, Théologie astronomique ou démonstration de l’existence et des attributs de Dieu p a r l’examen et la description des deux, Paris, Chaubert, 1729, str. 99 (prevod Astro-Theology or a Demonstration o f the Being and Attributes o f God from a Survey o f the Heavens, 1715). 38 Videti Krolzik Udo, Sakularisierung der Natur: Providentia-Dei-Lehre und Naturverstàndnis der Friihaufklarung, Neukirchen-Vluyn, Neukirchener Verlag, 1988. 39 Pročitati njegovu opuskulu o zemljotresima u Breidert Wolfgang, op. cit., str. 160-185. 40 Preu Johann Samuel, Versuch einer Sismotheologie oder physikalischtheologische Betrachtung iiber die Erdbeben, Nôrdlingen, 1772.

RAZNOVRSNA /NAN[A

71

kvatna ponašanja ostaju neophodna. Vrlo konkretno, ovo znači da lokalna zajednica, okupljena oko svog pastora ili sveštenika, nužno treba da se saobrazi sa hrišćanskom etikom, ako hoće da izbegne nesreće. Prevencija zahteva besprekorno moralno vladanje, inače će Bog ponovo kažnjavati41. Izvesno je da ideja 0 osvetničkom Bogu koji kažnjava, svojstvena XVII veku, evo­ luira pod uticajem prosvetiteljstva ka pojmu Boga više očinski nastrojenog. Naročito protestantska teologija pristupa nekoj vrsti pripitomljavanja srdžbe božje. Usvojena teodikeja oslanja se na fizičku i mehaničku koncepciju sveta da bi uklonila svako objašnjenje putem iracionalnih sila i, zauzvrat, pristupa prepo­ znavanju prirodnih zakona kao savršenog Božjeg delà, ubuduće mnogo manje zastrašujućeg za čoveka42. Ona je, dakle, suštinski doprinos demitologizaciji prirode i uklanjanju tragova animizma. Prizor prirode sad je samo varijanta božanskog otkrovenja. Ali, podseća Alen Kabantu, percepcija okoline kao „natprirodne manifestacije i pokretača autentičnih religioznih ponašanja” ipak 1 dalje ne nestaje potpuno43. Francuska delimično izmiče pokretu koji približava teolo­ giju otkrovenja i prirodnu teologiju. Može se svakako pomenuti Fransoa de Salinjak de la Mot-Fenelon (François de Salignac de la Mothe-Fénelon, 1651-1715) i njegova Rasprava o postojanju

i atributima Boga (Traité de l’existence et des attributs de Dieu, 1713), u kojoj na lirski način izražava svoje oduševljenje stvore­ nim svetom: „Zemlja na kojoj se nalazimje samo tačka, u odno-^-e.. su na ovo ćelo kome se nikada ne mogu naći nikakve granice. To ćelo je tako dobro uređeno da se ne bi u njemu mogao pomeriti 41 Jakubowski-Tiessen Manfred, „Mythos und Erinnerung: einige kommentierende Anmerkungen uber Stâdte aus Trümmern.”, i Ranft Andreas und Selzer Stephan [Hrsg.], Stadte aus Trümmern: Katastrophenbewàltigung zwischen Antike und Moderne, Gottingen, Vandenhoeck i Ruprecht, 2004, str. 274-286, a posebno str. 278. 42 Neiscrpna tema luteranskog propovedništva u različitim oblicima. Na primer, činjenica da se kroz prirodu kontemplira Bog kao kroz nekakvo ogledalo, u jednoj propovedi pastora F. K. Lesera (F. C. Lesser, 1692-1754) (Lesser Friedrich Christian, Die Offenbahrung Gottes in der Natur aus des XIV Capitels derApostel Geschischte 17. ten Verse... Anno 1750. Den 7. ten MaiMonath in einer Fluhr-Predigt vergestellt..., Nordhaussen, Côler, 1750). 43 Cabantous Alain, op. cit., str. 170.

72

KATASTROFE

jedan-jedini atom, a da se ne poremeti cela ta ogromna mašina; a ona se pokreće u tako dobrom redu, da samo to kretanje produžava njenu raznovrsnost i savršenstvo. Potrebno je da ruka koju to ništa ne staje ne prestane da vodi to delo već toliko vekova, i da se ti prsti pozabave svetom, da bih se izrazio kao Sveto pismo.” I dalje: „Ne radi se o kritikovanju ovog velikog delà. Nedostaci koji se u njemu mogu naći potiču od slobodne i poremećene volje čoveka, koji ih proizvodi svojim poremećajem; ili od Božje volje, uvek svete i uvek pravedne, koja hoće čas da kazni neverne ljude, čas da, zahvaljujući zlima, vaspita dobre koje usavršava44.” Drugi beleže samo takozvane anegdotske aspekte ove rasprave, o čemu svedoče neki od aforizama opata Noel-Antoan Pliša (NoëlAntoine Pluche, 1688-1761). Prizor prirode {Le Spectacle de la nature), objavljen je 1735, a zatim je, tokom veka, doživeo više od pedeset izdanja. „Svi delovi prirode su, dakle, namenjeni za određenu upotrebu” tvrdi opat45. Istina, „meteori koji se kotrlja­ ju nad našim glavama”, kao i zemljotresi, namenjeni su izazivanju zastrašujućih efekata: „Bog, dakle, ništa nije stavio oko nas, što nam ne govori o njemu i što nas svojom dobrom prirodom ne poziva da ga volimo; ili što nas strašnom napravom ne primo­ rava da od njega strepimo46.” Tako, ne samo da ne predstavljaju ’pošasti’ u generičkom smislu nesreće „kojom je proviđenju milo da muči ljudski rod” - po definiciji reći koju će dati Didroova i D’Alamberova Enciklopedija (Diderot, D’A lembert, Encyclopé­ die) - vulkani izgledaju kao prirodni otvori koji omogućavaju vazduhu da izađe iz utrobe zemlje. Ovim izbacivanjem, oni predupređuju eventualne štete: „А ovaj vulkan koji posmatramo kao pošast zemlje u kojoj se nalazi, u Božanskim promislima je pravi spas za tu zemlju47.” Neizbežno, naučni razvoj teži takođe da ova objašnjenja zameni drugim, pa čak i da se postavi kao protivnik religioznog 44 Salignac De La Mothe-Fénelon François de, Traité de l’existence et des attributs de Dieu [Paris, A. Leclère], 1820, str. 34 i str. 134. 45 Le Spectacle de la nature ou entretiens sur les particularités de l’histoire naturelle, qui ont paru les plus propres à rendre les Jeunes-Gens Curieux, et à leur form er l’esprit, Paris, chez la Veuve Estienne et Jean Desaint, 1735, tom treći, str. 472. 46 Ibid., str. 267. 47 Ibid., str. 270.

RAZNOVRSNA ZNANJA

73

viđenja sveta. Zato je rasprava o zlu koje protivreči opštem po­ retku u prirodi tako raširena. U veku prosvetiteljstva, javno izra­ ziti svoju ironiju ili iskazati sarkazam u odnosu na strahove sa religioznim osnovama, čest je stav, odnosno način da se afirmišu sopstveni kvaliteti ili da se potraži neki vid društvenog prizna­ nja time što se odstupilo od opšteg mišljenja. Povodom reakcija na zemljotres u Bordou 1759, često se navodi dnevnik Žak-Luj Menetre (Jacques Louis Ménétra) koji se podsmeva neukom i sujevernom narodu: „Mogli su se videti samo muškarci i žene uvijeni u čaršave kako predstavljaju one prizore na kojima se vidi Strašni sud. Strah bi razvejan dolaskom dana i tada sveštenici čuše mnoge gluposti, jer su ovde glupači podjednako brojni kao i u svim drugim zemljama48.” U Volterovom Kandidu nailazimo na druge odlične primere: „Posle zemljotresa koji je uništio tri četvrtine Lisabona, mudraci iz zemlje nisu našli delotvorniji na­ čin za sprečavanje potpune propasti nego da narodu prirede lepi autodafé; univerzitet u Koimbri je odlučio da je prizor nekoliko osoba koje se peku na tihoj vatri, uz veliku ceremoniju, nepogre­ šivo sredstvo da spreče zemlju da se trese49.” Kao način da se strah ukloni, valja javno izraziti mišljenje po kojem se sve u katastrofičnom fenomenu objašnjava prirod­ nim faktorima. Vraćen u svoj kontekst, ovaj intelektualni stav se na izvestan način vezuje za savremene rituale koji se sastoje u namernom preuzimanju rizika prilikom bavljenja ekstremnim sportovima kao da bi se sebi dokazala sopstvena vrednost. U svom Sistemu prirode (Système de la nature) baron Holbah (le baron D’Holbach, 1723-1789) ulazi u frontalnu borbu sa „pre­ drasudama” i „strahovima” koje religija održava, a koje navodno fiktivno postoje samo kod lakovernih duhova. Učenik razuma nastoji samo da istrgne „grom iz ruku tih užasnih bogova koji nas zastrašuju” da bi ljudski rod prestao „da korača usred oluja” na putu koji razaznaje samo „uz sevanje munja”50. Jedna takva 48 Roche Daniel [izd.], Journal de ma vie: Jacques-Louis Ménétra, com pa­ gnon vitrier au 18e siècle, Paris, 1982, str. 67. 49 Voltaire, „Candide ...”, Romans et contes, op. cit., str. 157 (pogl. VI). 50 Pravo autorovo ime, Holbah, biće otkriveno tek u izdanju iz 1821.

[Holbach Paul Henri Dietrich, baron d’], Système de la nature ou des lois du

74

KATASTROFE

knjiga bila je osuđena na spaljivanje na lomači za „zločin uvrede ljudskog i božanskog veličanstva”! Ako se izuzmu neki buntovnički duhovi izvesne francuske inteligencije, koegzistencija dva stava, jednog providencijalističkog, a drugog naturalističkog, nastavlja se u Evropi i mnogo posle XVIII veka. Distinkcija između prvih i drugih uzroka može da se uklopi u teološku viziju sveta, ostavljajući posebno mesto igri prirodnih procesa, čiji se zakoni sve bolje i bolje razumeju. Vizija ravnoteže koju želi Stvoritelj ima svoje odjeke izvan prirodnih nauka u tumačenju društvenih pojava. Može se navesti značajna publikacija oca statistike, Johana Petera Zismilha (Johann Peter Süfimilch, 1707-1767). U svom delu eksplicitnog naziva, objavljenom 1741. godine (Božanski p o ­

redak dokazan kroz promene ljudske vrste, od rođenja do smrti i u razmnožavanju - L’Ordre divin prouvé à travers les modifi­ cations de la race humaine, de la naissance à la mort et dans la reproduction51), autor dokazuje kako epidemije čine sastavni deo božanske mudrosti da bi se regulisao broj stanovnika i us­ postavila prirodna ravnoteža u broju ljudi. Kasnije će Robert Maltus (Robert Malthus, 1766-1834) samo sekularizovati ovu ideju ravnoteže. Posle 1830. kolera će podupreti maltuzijanske teze o velikom sveopštem mehanizmu autoregulacije. Epidemija se stoga doživljava kao sredstvo demografskog pročišćavanja. Misao nastoji da se oslobodi teologije, promovišući an­ tropološke vrednosti bez hrišćanske svrhovitosti, a koje svoje opravdanje nalaze samo u prirodnom pravu. Filozofska refleksija konstruiše sisteme izvan polja biblijskog otkrovenja. Kako primećuje Alen Kabantu, „širenje deizma i teizma, temelja prirodne religije, ističe čovekovu sposobnost da živi skladno u društvu, poštujući pravila i prava vezana samo za sopstvenu prirodu52”. Neke struje već okarakterisane kao ’libertenske, po analogiji sa holandskom sektom koja je, sredinom XVI veka, slobodno tu­ m ondephysique et du monde moral, par M. Mirabaud [izdato u Londonu 1781], Paris, Fayard, 1990, tom drugi, str. 388-389. 51 Süssmilch Johann Peter, Die gôttliche Ordnung in den Veràngerungen des menschlichen Geschlechts, aus der Geburt, dem Tode und der Fortpflanzung desselben erwiesen [Vierte Ausgabe] Berlin, Verlag der Buchhandlung der Realschule, 1775-1788.

52 Cabantous Alain, op. cit., str. 257.

RAZNOVRSNA ZNANIA

75

mačila istine otkrovenja, insistiraju na Božanskom milosrđu koje uveliko prevazilazi strogost Boga. Dobrota bi morala biti, po njihovom mišljenju, osnovni atribut Vrhovnog bića ukoliko ono postoji. Zna se da je u XVIII veku libertenstvo sve više dobijalo pejorativno značenje, prešavši iz registra filozofskog ateizma u registar razvrata. Suočen sa preispitivanjem koje žustro sprovode predstav­ nici onoga što se pojednostavljeno zove naučna revolucija, go­ vor crkava se zaustavio na teologiji mirenja sa sudbinom. Ova poslednja usredsređuje očekivanja na onostrano i insistira na „prolaznoj fatalnosti zemaljskog života53”. Ako se izuzme kratko papstvovanje Benedikta XIV ( 1740-1758), Rimokatolička crkva je odbila da prihvati svaku naučnu tezu koja se, više ili manje, udaljava od fundamentalističkog čitanja priče o Postanju. Pa ipak, počev od druge polovine XVIII veka, nastaju brojne geo­ loške teorije 54.

53 Ibid., str. 258. 54 Opšti prikaz stanovišta koje nas ovde zanima, odnosno odnosa između vere i nauke, u Lindberg David C. and Numbers Ronald L. [ed.], God and

Nature: Historical Essays on the Encounter between Christianity and Science, Berkeley, University of California Press, 1986, posebno stranice 296-350.

Treće poglavlje

STVARANJE SLIKA

Sve katastrofističke procene oslanjaju se na tumačenje pred­ znaka, na osnovu kojih su stara društva razvila složeno znanje o analizi znakova. Verovatnost božanske kazne je oživljena uoča­ vanjem izuzetnih pojava: hleb koji se pretvara u krv, čudovišna rođenja, more koje izbacuje čudna bića, kiše krvi, kvarenje pijace vode, neobjašnjiva kretanja nivoa jezerske vode ili vode u bu­ narima, iznenadna pražnjenja vodenih površina. Ovo gomilanje čudesa predstavlja pravi eksplikativni sistem. Umnožavajući ko­ mete, svetlosne znake na nebu, periode hladnoće ili suše, teluričke potrese, najezde pacova i štetnih insekata, čudovišna rođenja i druge još neverovatnije događaje, Bog upozorava ljude na svoje nezadovoljstvo. Ikonografija ponekad reprodukuje ove manifestacije. To je slučaj sa iznenađujućom slikom parhelija (lažnog Sunca), sačuvanom u katedrali u Stokholmu. Ovaj optički fenomen je primećen 20. aprila 1535: šest haloa i isto toliko sjajnih sunaca na nebu, što pruža izuzetno dobru priliku reformatoru Olausu Petriju (Olaus Petri) da pridikuje kralju Gustavu Vaši (Gustave Vaša). Najčešće je ipak putem mitoloških scena božanska kazna bila opredmećena, na primer, u obliku strela koje pogađaju Niobinu decu na brdu Sipil1. Strele, mač, vatra, grom i munja takođe su često ilustrovani u alegorijama Božje srdžbe zbog poroka. U moderno doba, kao što je poznato, termin katastrofa ne upotrebljava se u svom savremenom značenju. Više je reč1 1 Tema iz Ovidijevih Metamorfoza koju naročito ilustruje Tobijas Verhaht (Tobias Verhaeght, 1561-1631) u Kažnjavanju Niobe (Muzej lepih umetnosti u Valensjenu).

STVARAN)!1,SI.IKA

77

o nepogodama, o nesrećama ili, sa teološkom konotacijom, o pošastima, bilo o kaznama ili opomenama koje odgovaraju na neki nered koji se pripisuje ponašanju ljudi. Ovaj izraz neumitno upućuje na biblijski kontekst, kontekst proroka Jezekilja koji na­ vodi „četiri strašne pošasti: mač, glad, divlje zveri i kugu” koje šalje Gospod Bog da bi kaznio zločine Izraela (Jez. 14, 21).

1. Smak sveta Tumačenje znakova i njihova važnost izazvali su mnogo­ brojne rasprave između onih koji im pridaju natprirodno znače­ nje i onih drugih koji odbacuju ovo verovanje, nastojeći da svedu „čuda” na delovanje prirodnih faktora2. Kakvo god bilo, čitanje podrazumeva upotrebu znanja kojem veliki arhetipski mitovi, sadržani u književnosti i slici, služe kao referenca. Biblijski i antički mitovi predstavljaju njihov neiscrpni repertoar. Platon lje pomenuo, u Timeju i Kritiji, da je gradu Atlanta suđeno zbog bezbožnostiJ^Okean ga je progutao prilikom velike kataklizme. ’PTaton i Aristotel pominju Deukalionov potop. Nešto kasnije, Lukrecije završava svoj De rerum natura opisom završne kata­ strofe zlih sila i njihovog pustošenja upečatljivim prizorom kuge u Atini i hrpama leševa. Uništavanje se može sresti i u epu o Gilgamešu (II milenijum pre n.e.) kao i u skandinavskoj Vôluspâ (sredina X veka). Ova kosmogonijska pesma utvrđuje german­ sku tradiciju kraja sveta, u kojoj su bogovi podeljeni između sebe ili se bore protiv prvobitnih sila, što je odjek velike borbe između dobra i zla, na fonu pesimističkog mirenja sa sudbinom. Srednjovekovni tekstovi takođe, kao oni Džona Toledskog (Jean of Toledo) ili Joakima iz Flore (Gioacchino da Fiore) u XII veku, služe kao matrica za ovu temu3. 2 Ova rasprava je živa već u XVI veku, kada se uzme u obzir religiozni kontekst i njegova politička upotreba. Videti na primer D elumeau Jean et Lequin Yves, op. cit., str. 271-272. Takođe i CÊARD Jean, La Nature et les pro­ diges: l’insolite au XVIe siècle, Genève, Droz, 1996. 3 Videti C alvet Antoine, „Prophéties, joachimisme au XlVe siècle; pluies, maladies, guerres et antidotes”, u P erard Jocelyne et P errot Maryvonne [ured.], L’Homme et l’environnement.., op. cit., str. 37-50. Suprotno onome što netačno sugeriše naziv ovog članka, reč je o XI i o XII veku.

78

KATASTROFE

Ipak, judeo-hrišćanska tradicija zasniva se na dve važne knjige: prva je Knjiga Danilova, napisana verovatno između 175. i 163. godine pre n.e. a ona izriče određeni broj proročanstava o skoroj Božanskoj intervenciji u istoriji sveta; tu je zatim i na­ ročito Apokalipsa, koju je napisao sveti Jovan na ostrvu Patmos oko 95. g. n.e. Autorove proročanske vizije o smaku sveta vode u konačnu pobedu Jagnjeta (Hrist). Sile tame - zver, zmaj i satana - poražene su. Prvo značenje reči Apocalypse svakako upućuje na „oglašavanje”, a ne na uništenje, kako se isuviše često misli. Posle kraja sveta dolazi, naime, do povratka Božjeg kraljevstva, novog Jerusalima i Jagnjetove slave. Ako se suviše doslovno drži prvog delà poruke, u potpunosti se gubi iz vida ono što tekst svetog Jovana, međutim, jasno precizira, već od prvog verseta: „Otkrovenje Isusa Hrista: Bog mu je dade da pokaže slugama svojim šta uskoro mora da se dogodi4.” U ikonografiji dve interpretativne varijante se eksplicitno prepoznaju kada se pred­ stavljaju četiri jahača iz Jovanove vizije (Ap 6, 1-8). Beli konj označava Hristovu konačnu pobedu ili trijumf hrišćanske vere. Jarkocrveni konj i jahač koji diže mač otelovljuje nasilje i rat. Crni konj koji nosi terazije nagoveštava pravdu u bedi, to jest, prema komentaru teologa Hans-Urs fon Baltazara (Hans-Urs von Balthasar, 1905-1988), „ono u šta se ulagao svaki napor da se svet poboljša, za šta se oduvek borio svaki novi ekonomski i društveni poredak5*”. Poslednji, zeleni konj, nosi smrt koja žanje zemlju srpom, što odgovara moći sudbine nad bićima. Ako je srednjovekovna ikonografija uvek insistirala na nadi u Hristov dolazak, od XV veka, zabrinjavajuća i katastrofistička vizija apo­ kalipse teži da prevagne. Jedan ođ znakova ovog povlačenja u sebe, punog zebnje zapadne svesti, jeste da će se često umetnici držati tri poslednja jahača da bi izrazili samo dramatični aspekt teme, pripisujući im nesreće rata, gladi i kuge, odnosno eshato4 Ap 1, 1. Ekumenska verzija Biblije (TOB) doslovno prevodi grčku reč apokalipsa kao otkrovenje, odnosno blistavo oglašavanje Hrista pri smaku sveta. Za različite tradicije, konsultovati više članaka u zbirci Schipper Bernd U. und P lasger Georg [Hrsg.], Apokalyptik und kein Ende7., Gottingen, Vandenhoeck i Ruprecht, 2007. 5 Balthasar Hans-Urs von, La Théologie de l’histoire, Paris, Editions Parole et Silence, 2003, str. 126.

STVARANIH SI.IKA

79

loške znake kraja sveta. Na izvestan način se precrtava kraj sveta prema odlomku proroka Amosa u Bibliji, za kojeg će Gospodov dan biti tama, a ne svetlost (Am 5, 18). Ali drugi se posvećuju više temi Hristove parusije i njegove hiljadugodišnje vladavine (milenijum) pre Strašnog suda. Ovo iščekivanje inspiriše mno­ gobrojna predskazanja koja se svrstavaju u ono što istorija naziva milenarizmom ili hilijazmom. Proizašao iz jevrejske tradicije, milenarizam insistira na epohi između sadašnjosti i budućnosti, predstavljenoj kao idealan trenutak za obnovu raja na zemlji6. Moglo se čuti da nijedan tekst nije imao toliko odjeka u umetnosti kao tekst Apokalipse. Apostol Jovan neprestano inspi­ riše umetnike i ovde nije moguće napraviti inventar ovakvih delà. Među najčešće pominjanim nalazi se, prirodno, tapiserija iz Anžea (1380), a zatim delà slikara italijanske renesanse koji su često prisvajali ovu fantastičnu temu. Neki iznenađujući crteži Leonarda da Vinčija (Leonardo da Vinci, 1452-1519) prikazuju grad usred rušilačkog vrtloga. U XV i početkom XVI veka, monumen­ talne freske strašnog suda sve su brojnije, a Mikelanđelo koji je toliko puta podražavan, samo je jedan od primera ovog motiva. Od XIV veka, igre smrti su bile kanonski žanr jednog vremena koje se naslađuje nekakvim sablasnim egzbicionizmom, kao da sveprisutnost smrti, stalni prizor propadanja, skori dolazak novih pošasti podstiču da se predupređuju, često blistavim dekorima, tragične perspektive. Piter Brojgel Stariji (Pieter Brueghel de Onde, 1525-1569) zamislio je trijumf smrti (oko 1561-1562) kao jednu masovnu scenu potpuno uzaludne borbe protiv sablasne vojske koja za sobom ostavlja samo opustošenu zemlju7. Druge biblijske i mitološke scene poslužile su kao model ne samo za nesreće nastale usled bešnjenja talasa, već i za ikonogra­ fiju požara. Poznato je da je „zapaljeni pejzaž” u XVI veku žanr koji je u modi, veoma cenjen kod kolekcionara8 Pejzaž Troje, posebno kod Adama Elshajmera (Adam Elsheimer, 1578-1610), 6 Za pogled na celinu pitanja, upućujemo na broj „Millénarismes au seuil de Гап 2000” časopisa Religiologiques: sciences humaines et religion, 20, jesen 1999. 7 Pieter Brueghel l’Ancien, Der Triumph des Todes, ulje na drvetu, muzej Prado u Madridu. 8 Na šta podseća Stoichita Victor u jednoj napomeni tematskog bro­ ja posvećenog ’Katastrofama’, Zeitschrift fü r Schweizerische Archàologie und Kunstgeschichte, 52 (1995), Heft 1, str. 1-86.

80

KATASTROFE

trajno nadahnjuje prikazivanje aktera pogođenih katastrofama. Slika grupe Eneje koji nosi svog oca Anhiza i spasava svog sina Askanija od požara, služi kao ikonografska matrica. Scena se učestalo javlja, kao i scena kažnjavanja Sodome, na primer kod Rombuta van Trojena (Rombout Van Тгоуеп, 1605-1650). Kod Luke van Lajdena (Lucas Van Leyden, 1494-1533), prokleti grad služi kao okvir za temu Lote i njenih kćeri koje beže od kazne. Na jednoj izuzetnoj anonimnoj slici u Luvru, vidi se kako vatre­ na kiša zasipa Sodomu, a u isto vreme talasi gutaju grad. Temu ilustruje sredinom istog veka Henri Met de Blés (Henri Met de Blés, 1510-1555). Što se tiče enigmatičnog majstora fantastičnog, Fransoa de Nomea (François de Nomé, 1593-1650), on se oko 1640. nadahnuo 11. poglavljem Apokalipse i ostavio je za sobom izuzetno upečatljivo nestajanje Sodome i Gomore u plamenu9. Kontekst protestantske reformacije podstiče na eshatološko razmišljanje, te Luter tumači pljačkanje Rima 1527. kao prvi znak božanske kazne protiv novog Vavilona. Među drvorezima Luke Kranaha (Lucas Cranach, 1472-1553) za vitenberški Novi zavet, na onom koji prikazuje pad Vavilona, mogu se prepoznati zdanja sa obala Tibra. Ali izvesno je da serija crteža Albrehta Direra (Albrecht Dürer, 1471-1528) uživa najtrajniji ugled. Četiri jahača nemačkog slikara predstavljaju matricu za žanr a reminiscencije Direra neumitno obeležavaju okrnjeno i očajnič­ ki zastrašujuće tumačenje Apokalipse koje je ponuđeno. I, zaista, četvrti jahač je već izgubio svoje spasonosno značenje, da bi se izjednačio sa preostala tri, nosiocima nesreće. Gravira ukazuje na to specifičnim atributima (terazije, mač, luk i vile). Drvorezi koji dopunjuju seriju nisu ništa manje upečatljivi i ispunjeni stva­ ralačkom maštom, posebno oni koji ilustruju otvaranje sedmog pečata, trube, zver i vavilonsku bludnicu. Ako Potop predstavlja, u izvesnom smislu, paradigmu apokaliptične katastrofe, zemljotres je takođe obavezna referen­ ca, istina, u pomalo izmenjenom registru. On se ne vezuje za topos kraja sveta, već za nešto ograničeniji topos teofanije. Da se Bog uvek manifestuje kroz prirodne pojave jedan je od motiva 9 Dva platna sačuvana u Muzeju lepih umetnosti u Montrealu. Česta, među najčešćim, tema koja će nadahnuti i Tarnera (Turner, The Destruction o f Sodom, 1805).

STVARANIH SI. 1КЛ

81

judeo-hrišćanske tradicije. Između ostalih, Knjiga Sudija pruža stereotipan primer za ovaj motiv: „Zemlja se zatrese, nebesa se uzdrmaše, iz oblaka se izli voda, planine pokleknuše pred Gos­ podom” (Sud. 5,4). Sličan kontekst prati hristofaniju u Novom zavetu čiji najpoznatiji odlomci jesu zemljotresi koji su usledili posle Hristove smrti na krstu (Mat. 27, 51), kao i epizoda o Pavlu i Sili u zatvoru (Djel. 16, 26). Svi ovi elementi jesu sastavni deo hrišćanske kulture. Znaci predskazanja i tragične epizode su gotovo urezani u narodno sećanje, a u tom sećanju neprestano obnavljani pastoralom i ikono­ grafijom. Zbog eshatoloških objašnjenja, nesreće velikih razmera se i dalje odnose na kraj sveta, bilo da su prirodnog porekla ili da proističu iz siline sukoba. Primeri su brojni tokom Tridese­ togodišnjeg rata u XVII veku, nedaćom do koje dolazi zajedno sa drugim pošastima, čime se najavljuje mračna konfiguracija. Teolozi nastoje da različite oblike prirodnih nepogoda postave na mesto koje im pripada u katalogu znakova predskazanja zastrašu­ jućeg ishoda. Bartolomej Holchauzer (Bartolomàus Holzhauser, 1613-1658), katolički teolog i autor vizionarskih spisa, najavljuje približavanje trostruke kazne (rat, glad i kuga). Andreas Grifijus (Andreas Gryphius, 1616-1664), šleski pesnik Tridesetogodišnjeg rata, komentariše uništenje Frajštata (Freystadt), koji je paljen tri puta zaredom 1637, 1640. i 1641101. Teolog Johan Mateus Mejfart (Johann Matthaus Meyfart, 1590-1642), profesor na Univerzitetu u Erfiirtu (Erfurt), tumači moralnu dekadenciju svog vremena kao najavu sudnjeg dana. On tome posvećuje tri pozamašne ra­ sprave. Prva, objavljena 1627. godine, opisuje nebeski Jerusalim Božjih izabranika; druga, iz 1630, posvećena je paklenoj Sodomi večnih prokletnika. Poslednja, iz 1632, nabraja na 250 stranica, nizanje znakova: sve veći broj jeresi, ratova, progona, opštu nesi­ gurnost, ali i zastrašujuće nebeske pojave i zemljotrese11. Druga 10 Holchauzer i Grifijus pominju se u H alter Ernst und Müller Martin, Der Weltuntergang: Kunsthaus Zürich 27. August - 7. November 1999, Zürich, Offizin Verlag, 1999, str. 191. Ovaj katalog izložbe čini dostupnim znatan broj slika koje obrađuju temu kraja sveta. 11 Tri teksta ponovno su izdata u istoj knjizi 1881. Videti M eyfart Johann Matthaus, Drei nützliche Tractate: der erste: Vom jüngsten Gericht; der

andere: Vom himmlischen Jerusalim; der dritte: Vom hôllischen Sodoma; aus

82

KATASTROFE

polovina XVII veka nastaviće da sakuplja predskazanja o skorom kraju sveta. Istoričari su često uočavali veze koje se stvaraju između pokretâ za revitalizaciju religioznog i kontekstâ krize. To je slu­ čaj krajem XVI veka kada luteranski propovednici insistiraju na viziji sveta u kojem se priroda promenila i izvrgnula u nered. Vremenski uslovi su zaista veoma čudni, usevi rđavo sazrevaju a stoka je desetkovana epidemijama. Sve su to znaci završnog doba zemlje, o čemu je verovanje široko rasprostranjeno početkom XVII veka. Ono što, međutim, začuđuje, jeste što se prvi put ovaj tip primedbi javlja naporedo sa početkom primetne evolucije varijacija u klimatskom okruženju, koju danas nazivamo malo ledeno doba (okvirno period od 1570. do 1850.). Kako katolička i protestantska crkva objašnjavaju rđave meteorološke uslove kao božju kaznu, one su u to doba pogoršanja klime naravno suočene sa nužnošću da objasne zašto Bog kažnjava toliko često. Za neke propovednike rešenje je da se situacija poistoveti sa iskušenjima koja treba da proprate Hristov povratak na zemlju12. Na kraju XVI veka, jedan pastor dovodi tako u vezu sled od tri epidemi­ je kuge sa desetak zemljotresa, znacima na nebu i skupoćom osnovnih životnih namirnica, faktorima koji se podudaraju da bi najavili približavanje kraja. Po njemu, ljudi ne žive podjednako dugo kao ranije; ima manje riba, manje životinja u šumama a drveće sporije raste. Njegova religiozna kultura omogućava mu da poveže autentične i veoma konkretne opservacije sa biblij­ skim reminiscencijama. Eshatološka vizija, sasvim uobičajeno, povezuje istoriju ljudskog roda sa biblijskom istorijom13. Što se tiče XVII veka, istoričar Hartmut Lehman je uočio ponavljanje jedne strašne sekvence, sastavljene od lišavanja, stra­ hova i nepogoda. Ona se poklapa sa eshatološkim očekivanjima koja su zatim prisvojili puritanizam, metodizam, pijetizam i jansenizam. Druga krizna vremena traže pojačavanje ovih referenci, den klaren Stellen der Heil. Schrift...., Hermannsburg, Veri. D. Missionshausdr., 1881. 12 Videti brojne dokumente o ovoj temi u Lehmann Hartmut, „Frommigkeitsgeschichtliche Auswirkungen...” op. cit. 13 Ibid. H. Lehman analizira jednu publikaciju iz 1595. koju je sastavio pastor Danijel Šaler (Daniel Schaller) iz Altmarka u Brandenburgu.

STVARAN)!! SI.IKA

83

sve do danas kada šiitski i hrišćanski fundamentalizam doživlja­ vaju sadašnjost kao eshatološku borbu. Ove struje se često razvi­ jaju naporedo sa nepoverljivošću prema crkvenim institucijama. Povratak religioznom bez problema može da koegzistira sa antiklerikalizmom i sa distanciranjem od različitih crkava14. Uopšteno govoreći, čini se da katastrofe igraju u realnom životu ulogu predskazanja kraja sveta. Stoga, suočeni sa opasno­ šću od vode, savremenici koji su preživeli ove nepogode govore o „malom potopu”, nasuprot biblijskom Potopu, koji bi trebalo da ostane jedinstven, pošto je Bog obećao Noju da se neće pono­ viti. Na ovo obavezivanje se često podseća, na primer 1570. posle jedne poplave: „Eto zašto su neki glupači i neznalice, nesigurni u Božje obećanje, očekivali da dođe do drugog potopa i poplave15.” Ovde ton poruge prikriva utehu što je autor pošteđen. Kada 1634. godine razorni olujni talas pustoši obale Severnog mora, jedan posmatrač komentariše događaj, naglašavajući da je rast vode bio posebno spektakularan i snažan, kao da je došlo do pravog Potopa. Zahvaljujući ovom poređenju, nastradali žitelji imaju utisak da Bog najavljuje svojima najgore. Puni poverenja u njegovu zaštitu, oni sistematski traže utočište u svetilištima, ubeđeni da su u njima bezbedni16. Do sredine XVIII veka, uprkos proboju prirodne teologije, vladajuća kosmologija uporno podvlači koliko zemlja nosi pečat prvobitnog pada. Planine i mora su „arhive katastrofe17”, ono što ostaje iza diluvijalnog potapanja koje kažnjava greh ljudi, zastrašujuća mesta koja je Bog napustio i sklonište za demone i druge čudovišne stvorove, prostori izvori zebnje. Katolicizam je, da bi oslobodio od demona ono što je preostalo posle katastrofe, 14 Lehmann Hartmut, „Jenseits der Sàkularisierungsthese: Religion im Prozess der Sakularisierung”, u Jakubowski-Tiessen Manfred [Hrsg.], Religion zwischen Kunst und Politik: Aspekte der Sakularisierung im 19. fahrhundert, Gottingen, Walstein Verlag, 2004, str. 178-190. 15 Tekst adaptiran na savremeni francuski prema Discours sur

l'éspouvantable & merveilleux desbordement du Rosne dans & à lenteur la ville de Lyon, & sur les miseres & calamités qui y sont advenues, Lyon, Benoist Rigaud, 1570 [n. p.]. 16 Esser Raingard, „Ein sonderlich und eschrôcklich Wasserflut” ..., op. cit., str. 222-223. 17 Cabantous Alain, op. cit., str. 170.

84

KATASTROFE

nastojao da sakralizuje teritoriju, uvećavajući broj bogomolja, podižući raspeća, označavajući put religioznim obeležjima. Sta­ novnici nekih alpskih dolina poverovali su da je neko povlačenje ledenog fronta dokaz efikasnosti blagoslova koji na taj način do­ prinose pročišćavanju pejzaža od demonskih sila18. To pokazuje da upućivanje na potop ostaje opšteprisutno, čak i u XVIII veku. Uzmimo na primer slučaj Imanuela Kanta (Emmanuel Kant, 1724-1804). U svojoj Teoriji neba (1755), u petom poglav­ lju drugog delà, on oživljava pretpostavku o postojanju prstena oko zemlje: „Zar se ne bi moglo zamisliti, kaže filozof, da je Zemlja nekada, kao i Saturn, bila opasana prstenom? On se verovatno tada uzdigao sa Zemljine površine kao i Saturnov prsten, i održao se dosta dugo [...] Kako je ovo lep prizor za one koji su stvoreni da nastanjuju Zemlju kao kakav raj, koliko udobnosti za one kojima se Priroda morala osmehivati sa svih strana19.” Zemlja je zatim izgubila taj prsten prilikom Potopa, jer se on razbio da bi ustupio mesto rušilačkim talasima; on se, međutim, ponovo pojavljuje u simboličkoj formi sa završnom dugom, koja pomirenje sa Bogom čini vidljivim. „Od tada je obris blede i svetle duge nestao sa horizonta, a novi svet koji nije više nikada mogao da se seti ovog prizora, a da ne oseti užas pred ovim za­ strašujućim oruđem božanske osvete, vidi izvesno u prvoj kiši, sa ništa manjim zaprepašćenjem, ovu obojenu dugu koja kao da je po obrisu reprodukovala prvu dugu, ali koja je, zahvaljujući potvrdi pomirenog neba, morala biti znak milosti i spomenik stalnog održanja zemlje od tada preobražene.” Za Kanta, svrsta­ vanje jednog suštinski važnog događaja - božanskog otkrovenja, u stvarnost prirodnih zakona, dodatni je dokaz koherencije teo­ loških i naturalističkih objašnjenja, koja on ipak želi da razlikuje: „Formalna sličnost ovog komemorativnog znaka sa označenim događajem mogla bi da preporuči ovu hipotezu onima koji se prepuštaju sklonosti da sjedinjuju u jedan jedinstveni sistem čuda Otkrovenja i obične prirodne zakone. Smatram da je, međutim, 18 Navedeno ibid., str. 174. Ovaj autor takođe govori o proceduri „ргеоbraćanja pejzaža”, odnosno o „sakralizaciji prelaznih teritorija, ispražnjenih od ljudi, a samim tim i potencijalnih nosilaca transcendencije” (str. 176). 19 Kant Emmanuel, Histoire générale de la nature et théorie du ciel [1755], Paris, Vrin, 1984, str. 140-141.

STVARANIH SURA

85

uputnije da se prolazno odobravanje koje bi takva podudaranja mogla da probude, u potpunosti žrtvuje pravom zadovoljstvu koje se rađa iz percepcije redovnog povezivanja, kada, da bi se označile fizičke istine, fizičke analogije jedne druge podržavaju.” Književnost, konačno, trajno kristalizuje stereotipe tragič­ nih i uzbudljivih scena. Johan Jakob Bodmer (Johann Jakob Bodmer, 1698-1783) autor je epskih pesama na temu potopa. Die Sundflutz (Potop, 1751) i Noah (Noje, 1751), izvesno, nisu velika delà, ali su pobudila dovoljno interesovanje da bi doprinela kulturi velikih nesreća. U delu Noje, svi elementi udružuju svoje snage da bi kaznili ljudski rod, čak i prolaskom komete. Upravo je, pored Bodmera u Cirihu, Fridrih Gotlib Klopštok (Friedrich Gottlieb Klopstock, 1724-1803) nastavio sa pisanjem svog epa Der Messias (Le Messie), čije drugo pevanje ne propušta da oživi razularene elemente. Isto tako, boraveći pored švajcarskog pesnika, mladi Kristof Martin Viland (Christoph Martin Wieland, 1733-1813) napisao je svojevrsnu didaktičku pesmu (1751) u kojoj evocira kometu kako pogađa nastanjenu planetu u blizini Zemlje. Viland zatim preuzima temu katastrofe koju je prouzro­ kovala ’kosmata zvezda u jednoj pripovesti iz 1769-177020. U istom književnom okruženju, posebno tekst pesnika Salomona Gesnera (Salomon Gessner, 1730-1788) zaslužuje da bude pomenut: „Već su se najviše kule sakrile ispod voda, a talasi su se valjali preko planina; samo je jedan vrh štrcao u stravičnoj vrevi nesrećnika koji su pokušavali da dođu do njega. Čuli su se krici onih koje je smrt gonila na zapenjenim talasima. U tom trenut­ ku, jedan se breg odvaja od planine, ruši u talase i u svom padu povlači za sobom sve nesrećnike. Sin se strmoglavljuje pružajući ruku ocu ophrvanom starošću; nejaka deca umiru progutana u naručju svojih majki. Vazduh odjekuje u daljini od stravičnih urlika ljudi koji zajedno umiru u vrtlozima mora.” Ostao je samo jedan zaljubljeni par mladih koji će takođe nestati, preklinjući: „О Bože! Oprosti nam! Mi ginemo21!” Tragična scena koju opisuje 20 Delà na koja ukazuje Briese Olaf, Die Macht der Metaphern : Blitz, Erdbeben und Kometen im Gefiige der Aufkldrung, Stuttgart Weimar, Verlag J. B. Metzler, 1998.

21 Gessner Salomon, „Ein Gemaehld aus der Syndfluth: Semira und Semin”, u Gessner Salomon, Samtliche Schriften, Zürich, Orell Füssli Verlag,

84

KATASTROFE

nastojao da sakralizuje teritoriju, uvećavajući broj bogomolja, podižući raspeća, označavajući put religioznim obeležjima. Sta­ novnici nekih alpskih dolina poverovali su da je neko povlačenje ledenog fronta dokaz efikasnosti blagoslova koji na taj način do­ prinose pročišćavanju pejzaža od demonskih sila18. To pokazuje da upućivanje na potop ostaje opšteprisutno, čak i u XVIII veku. Uzmimo na primer slučaj Imanuela Kanta (Emmanuel Kant, 1724-1804). U svojoj Teoriji neba (1755), u petom poglav­ lju drugog delà, on oživljava pretpostavku o postojanju prstena oko zemlje: „Zar se ne bi moglo zamisliti, kaže filozof, da je Zemlja nekada, kao i Saturn, bila opasana prstenom? On se verovatno tada uzdigao sa Zemljine površine kao i Saturnov prsten, i održao se dosta dugo [...] Kako je ovo lep prizor za one koji su stvoreni da nastanjuju Zemlju kao kakav raj, koliko udobnosti za one kojima se Priroda morala osmehivati sa svih strana19.” Zemlja je zatim izgubila taj prsten prilikom Potopa, jer se on razbio da bi ustupio mesto rušilačkim talasima; on se, međutim, ponovo pojavljuje u simboličkoj formi sa završnom dugom, koja pomirenje sa Bogom čini vidljivim. „Od tada je obris blede i svetle duge nestao sa horizonta, a novi svet koji nije više nikada mogao da se seti ovog prizora, a da ne oseti užas pred ovim za­ strašujućim oruđem božanske osvete, vidi izvesno u prvoj kiši, sa ništa manjim zaprepašćenjem, ovu obojenu dugu koja kao da je po obrisu reprodukovala prvu dugu, ali koja je, zahvaljujući potvrdi pomirenog neba, morala biti znak milosti i spomenik stalnog održanja zemlje od tada preobražene.” Za Kanta, svrsta­ vanje jednog suštinski važnog događaja - božanskog otkrovenja, u stvarnost prirodnih zakona, dodatni je dokaz koherencije teo­ loških i naturalističkih objašnjenja, koja on ipak želi da razlikuje: „Formalna sličnost ovog komemorativnog znaka sa označenim događajem mogla bi da preporuči ovu hipotezu onima koji se prepuštaju sklonosti da sjedinjuju u jedan jedinstveni sistem čuda Otkrovenja i obične prirodne zakone. Smatram da je, međutim, 18 Navedeno ibid., str. 174. Ovaj autor takođe govori o proceduri „ргеоbraćanja pejzaža”, odnosno o „sakralizaciji prelaznih teritorija, ispražnjenih od ljudi, a samim tim i potencijalnih nosilaca transcendencije” (str. 176).

19 Kant Emmanuel, Histoire générale de la nature et théorie du ciel [1755], Paris, Vrin, 1984, str. 140-141.

STVARAN)!1,SI.IKA

85

uputnije da se prolazno odobravanje koje bi takva podudaranja mogla da probude, u potpunosti žrtvuje pravom zadovoljstvu koje se rađa iz percepcije redovnog povezivanja, kada, da bi se označile fizičke istine, fizičke analogije jedne druge podržavaju.” Književnost, konačno, trajno kristalizuje stereotipe tragič­ nih i uzbudljivih scena. Johan Jakob Bodmer (Johann Jakob Bodmer, 1698-1783) autor je epskih pesama na temu potopa. Die Sundflutz (Potop, 1751) i Noah (Noje, 1751), izvesno, nisu velika delà, ali su pobudila dovoljno interesovanje da bi doprinela kulturi velikih nesreća. U delu Noje, svi elementi udružuju svoje snage da bi kaznili ljudski rod, čak i prolaskom komete. Upravo je, pored Bodmera u Cirihu, Fridrih Gotlib Klopštok (Friedrich Gottlieb Klopstock, 1724-1803) nastavio sa pisanjem svog epa Der Messias (Le Messie), čije drugo pevanje ne propušta da oživi razularene elemente. Isto tako, boraveći pored švajcarskog pesnika, mladi Kristof Martin Viland (Christoph Martin Wieland, 1733-1813) napisao je svojevrsnu didaktičku pesmu (1751) u kojoj evocira kometu kako pogađa nastanjenu planetu u blizini Zemlje. Viland zatim preuzima temu katastrofe koju je prouzro­ kovala ’kosmata zvezda’ u jednoj pripovesti iz 1769-177020. U istom književnom okruženju, posebno tekst pesnika Salomona Gesnera (Salomon Gessner, 1730-1788) zaslužuje da bude pomenut: „Već su se najviše kule sakrile ispod voda, a talasi su se valjali preko planina; samo je jedan vrh štrcao u stravičnoj vrevi nesrećnika koji su pokušavali da dođu do njega. Čuli su se krici onih koje je smrt gonila na zapenjenim talasima. U tom trenut­ ku, jedan se breg odvaja od planine, ruši u talase i u svom padu povlači za sobom sve nesrećnike. Sin se strmoglavljuje pružajući ruku ocu ophrvanom starošću; nejaka deca umiru progutana u naručju svojih majki. Vazduh odjekuje u daljini od stravičnih urlika ljudi koji zajedno umiru u vrtlozima mora.” Ostao je samo jedan zaljubljeni par mladih koji će takođe nestati, preklinjući: „О Bože! Oprosti nam! Mi ginemo21!” Tragična scena koju opisuje 20 Delà na koja ukazuje Briese Olaf, Die Macht der Metaphern : Blitz, Erdbeben und Kometen im Gefiige der Aufklarung, Stuttgart Weimar, Verlag J. B. Metzler, 1998.

21 Gessner Salomon, „Ein Gemaehld aus der Syndfluth: Semira und Semin”, u Gessner Salomon, Samtliche Schriften, Zürich, Orell Füssli Verlag,

88

KATASTROFE

izdanja u Bernu i Veveu, ukazuje na to kako se ovaj tip periodič­ nih publikacija drži nabrajanja upečatljivih pojedinosti, brižno izbegavajući apologetske postavke. Posebno bogat katastrofičnim događajima, broj iz 1757. godine prenosi „opšte pustošenje” brojnih regija u Valeu i dolinama Poa, Rone i Loare, pogođenim poplavama u oktobru 1755. On posvećuje tri stranice i jednu gravira „žalosnoj propasti Lisabona” 1755, ne propuštajući aneg­ dote o osobama koje su izmakle neizbežnoj smrti, „na način koji spada u Čuda”. Dve stranice izveštavaju o zemljotresima u Kadizu, u Africi, u Persiji, u Peruu i njihovim replikama u Švajcarskoj. Ako se na stranu stave retoričke formule tipa „zahvaljujući Božanskom Proviđenju”, nema nikakvog pozivanja na kaznu, niti žaljenja nad moralnim padom koji je, navodno, nepogode izazvao27. Reč je neosporno o drugom registru poimanja. Već od klasičnog doba, naime, katastrofe su bile doživlja­ vane kao spektakl, u doslovnoj primeni pozorišnog značenja reči. Novi mediji u tome nalaze svoju računicu, ali ni scenske umetnosti ne zaostaju. Muzika ih uvodi u obliku iznenađenja koja kod amatera izazivaju drhtanje. Brojne su oluje u francuskoj operi28! Ž.-B. Lili (J.-B. Lully), P. Kolas (P. Collasse), M. Mare (M. Marais), A. Kampra (A. Campra) i drugi, upotrebili su ove uz­ budljive pasaže deskriptivne muzike. Henri Persl (Henry Purcell) komponovao je muziku za A Tempest (1695) prema Šekspiru29. Pozorište koristi metaforu zemljotresa da bi predstavilo autoritet: činiti da se tresu zemlja i ljudi, atribut je ne samo bogova već i suverena. U XVIII veku, Bah (Johann Sebastian Bach) evocira na izražajan način zemljotres koji prati Hristovu smrt u Pasijiprema svetom Jovanu (1724), kao i u onoj prema svetom Mateju (1729). Vivaldi predstavlja bure i oluje u nekoliko svojih koncerta. Ope­ ra Merlinovo ostrvo (1758) Kristofa Vilibalda Gluka (Christoph Willibald Gluck) otpočinje uraganom, što je sredstvo koje kom27 Véritable Messager boiteux de Bâle, godina 1757. 28 Videti La G orce Jerome de, „Tempêtes et tremblements de terre dans l’opéra français sous le règne de Louis XIV”, u Lacombe Hervé [ur.], Le M ou­ vement en musique à l’époque baroque, Metz, Éditions Serpenoise, 1996, str. 171-188. 29 Još u XIX veku, Šekspirov komad inspiriše, među drugim kompozici­ jama, prvi stav Berliozove Fantastične simfonije i Sibelijusovu scensku muziku.

STVARANU! SI .IKA

89

pozitor ponovo koristi u prvom činu Ifigenije na Tauridi (1779). Mocart izmišlja upečatljive efekte u buri svoje Idomeneje (1781). U drugom činu ove opere, srdžba Neptuna, boga mora, tutnji i grmi. Što se tiče Jozefa Hajdna (Joseph Haydn), on završava muzičku pratnju za Sedam poslednjih reci Hrista na krstu (1785) slavnim terramoto-om (zemljotres)30. U Engleskoj, slikar Filip Žak Lauterburg (Philippe Jacques Loutherbourg, 1740-1812), stručnjak za meteore, realizovao je, od 1781, pozorište koje je prikazivalo oluje, poplave i požare, spektakle bez glumaca, oživ­ ljene zahvaljujući veštoj manipulaciji projektora i pokretnih slika (ГEidophysikon)31. Umetnici, kao Rejnolds (Joshua Reynolds) ili Gejnsboro (Gainsborough), pridružili su se ovoj neobičnoj razonodi. Čak i estetika vrta uključuje spektakl katastrofe. Često se navodi slučaj parka Desau-Verlic, u kojem je princ Leopold Fri­ drih Anhalt-Desau (Leopold Friedrich von Anhalt-Dessau) dao da se napravi između 1788. i 1794. stenovito ostrvo (Stein) sa pećinom i veštačkim vulkanom, jedinstveno u Evropi. Princ je u podnožju vulkana sagradio paviljon, nazvan Vila Hamilton, po imenu umetnika amatera i vulkanologa, kao i pozorište u antič­ kom stilu32. Čim je počelo da se interesuje za pejzaž, slikarstvo je pred­ nost dalo grandioznim mestima i pobesnelom moru, snažno doprinoseći spektakularnom prikazivanju prirodnih sila. Prikazi brodoloma cenjeni su u republikama sa pomorskom vokacijom koje upravljaju trgovačkom eksploatacijom sveta, u Nizozem­ skoj, kao i u Đenovi. Zbog svog dramskog intenziteta, pripovesti 30 H ilscher Elisabeth Th., „Gewalt der Natur in der Musik des 18. Jahrhunderts”, u Eybl Franz M., H eppner H. und Kernbauer Alois [Hrsg.], Elementare Gewalt, Kulturelle Bewàltigung: Aspekte der Naturkatastrophe im 18. Jahrhundert, Wien, WUV-Universitàtsverlag, 2000 (Jahrbuch der Ôsterreichischen Geseellschaft zur Erforschung des Achtzehnten Jahrhunderts 14-15. Band), str. 39-67. Tradicija deskriptivne muzike nastavlja se tokom epohe romantizma. Kako ne pomenuti 4. stav Betovenove Šeste simfonije (takozvane Pastoralne) ? Sredinom XIX veka, bravurozni komad orguljaša iz Frajburga, Žaka Vogta, bio je improvizacija njegove kompozicije, Oluje. Putnici bi se posebno zaustavljali da bi se divili hujanju uragana, tresku munja i tutnjanju groma. 31 H auptman William, op. cit, str. 98-99. 32 Der Vulkan im Wôrlitzer Park, hrsg. Vom Vbrstand der Kulturstiftung Dessau Wôrlitz, Berlin, Nicolaische Verlagsbuchhandlung, 2005.

90

KATASTROFE

i predstavljanja propasti Nieuw Hoorn-a 1619, kao i brodoloma Batavije 1629, učestvovali su u stvaranju nacionalnog sećanja u Ujedinjenim provincijama. Holandska umetnost neizbežno pro­ izvodi veliki broj marina, brodova u opasnosti i bura, kao kod Bonaventure Petersa (Bonaventura Peeters, 1614-1652), Jakoba Van Rojsdala (Jacob Van Ruisdael, 1628-1682), Matisa Van Platenberga (Matthys Van Plattenberg, 1608-1660) ili Alarta Van Everdingena (Allart Van Everdingen, 1621-1675) pod utiskom putovanja u Norvešku. Predstavljanje nije lišeno alegorijske poruke po kojoj brod simbolizuje ljudski život a brodolom opa­ snost po spas duše, u slučaju da čovek ne prepusti Bogu upravlja­ nje kormilom. Uprkos sporom pripitomljavanju, velike vodene površine ostaće za judeo-hriščansku kulturu mesto koje prikriva zlo i na kojem se to zlo uništava33. Tek će krajem XVIII veka reč ’prokletstvo’ napustiti teološko polje, da bi vrlo prozaično bio prikazan brod u nevolji u povesti Pavle i Virginija Bernardena de Sen-Pjera (Bernardin de Saint-Pierre, 1787). Prethodno, Firtjerov (Furetière, 1690), kao i Akademijin rečnik (1762), svrstavaju tu reč u registar pobožnosti. Tek će se u XIX veku, kod Litrea, pojaviti i u rubrici ’pomorski termin34’. Lep primer pomeranja značenja od duhovnog sveta ka fizičkim činjenicama. Vrlo prozaično, olujni talas iz 1651. i uništavanje brana u blizini Amsterdama podstiču Jana Aselijna (Jan Asselijn) na dve slike, od kojih nam prva prikazuje vodu kako ponire kroz otvo­ renu rupu u zaštitne zidove od zemlje, a druga predstavlja radove na rekonstrukciji35. Na sasvim kodifikovan način, Napuljski zaliv i Vezuv koji se puši, inspirišu brojne umetnike, među kojima je i Gaspar van Vitel (Gaspar Van Wittel, 1665-1736). U francuskom slikarstvu, koje se oprezno zaustavlja na obalama, neba ispresecana munjom, drveće u vihoru oluje i prestravljeni ljudi nalaze se tu i tamo na nekim čuvenim platnima Nikole Pusena (Nicolas 33 Videti stranice posvećene religioznim značenjima mora kod C aban -

Le Ciel dans la mer : christianisme et civilisation maritime (XVIeXlXe siècle), Paris, Fayard, 1990, str. 19-51. 34 Semantička evolucija se pominje i kod C haigneau James, „L’ horreur du vide : perceptions sociales des naufrages”, Les Cahiers de VIr s a , br. 3, no­ tous Alain,

vembre 1999, str. 8 7 - 88. 35 Dve slike sačuvane u Gemâldegalerie u Berlinu.

STVARANIH SI,1КЛ

91

Poussin, 1594-1665), Oluja (1651 ), Zima ili potop (1660-1664)36. U narednom veku, u registru manje filozofskom i prvenstveno zaokupljenom estetikom razularenih elemenata, marine Žozefa Vernea (Joseph Vernet, 1714-1789), sa svojim brodovima na­ sukanim na obalu i pocepanim jedrima, predstavljaju prototip žanra37. Verne je, međutim, morao, zbog narudžbine Pogleda na luke Francuske, da se zadovolji umirenim portretima, radeći na nebu i na svetlosti, a jedino pogled na luku u Setu (1757) izmiče ovom pravilu. Kako bilo da bilo, slikarstvo XVIII veka umnožilo je slike razularenih elemenata kao nikada do tada. Biće potrebno da se još vratimo na ovaj proces estetizacije. Zasad, dve dimenzije se čine značajnim za razumevanje: spektakularno prikazivanje, s jedne strane, i metaforička poruka sa druge, kadra da tumači smisao sudbine i razvoj sveta. U ovom okviru, da bismo dali posebno sugestivan primer, potop je samo uobičajena tema na programu takmičenja akademija. Ovaj značajan pikturalni motiv ilustrovala je u XVI veku Mikelanđelova freska (Michelangelo, 1475-1564) u Sikstinskoj kapeli ili slika Hansa Baldunga Grina (Hans Baldung Grien, 1484-1545). On se zatim nastavlja, po­ četkom XVII veka, u delima Jana Brojgela Starijeg (Jan Brueghel de Dude, 1568-1625), Adama Elshajmera, Antonija Karačija (Antonio Carracci, 1583-1618), Alesandra Turkija (Alessandro Turchi, 1578-1649) ili Johana Hajnriha Šenfelda (Johann Hein­ rich Schônfeld, 1609-1684)38. Za XVIII vek ništa nije uporedivo sa platnom velikog slikara vizionara Johana Hajnriha Fislija (Johann Heinrich Füssli, 1741-1825), pod nazivom Die Vision der Sintflut (1796-1800). Kao i Žan-Batist Renjo (Jean-Baptiste Régnault, 1754-1829) - njegovo delo Potop naslikano je oko 36 Oluja (1651), ulje na platnu 99, 5 х 132 cm u muzeju u Ruanu, Zima ili potop (1660-1664), ulje na platnu, dimenzija 118 х 160 cm u Luvru. 37 Posebno platno koje datira između 1734. i 1753, pod nazivom Marina, veće ili oluja. 38 Neka od njih navodi Lüthy Hans Armin, „Zur Ikonographie der Katastrophe in der Kunst”, Du : kulturelle Monatsschrift, 33 (1973), str. 76-117; stotinak delà je upisano u katalog izložbe u Dižonu i Lozani 2006. Videti Vi­ sions du déluge de la Renaissance au XIXe siècle, Paris, Réunion des Musées nationaux, 2006. Za opšte tumačenje, videti H ohl Hanna, Die Darstellung der Sintflut und ide Gestaltung des Elementaren, Bamberg, Rodenbusch, 1967.

92

KATASTROFE

1789 - čini se da Fisli ilustruje pesmu Salomona Gesnera koja je zahvaljujući brojnim prevodima doživela iznenađujuće širenje39. I drugi konteksti, a ne samo oni vezani za prirodne uslove, prijemčivi su i za spektakl i za analogiju. Krajem XVIII veka, doba revolucija, period u kojem dominira tumačenje istorije kao dekadencije, pruža brojne primere za to, naročito književne. Evokacija kraja sveta prisutna je u jednoj od scena Razbojnika (1781) Fridriha Šilera (Friedrich Schiller, 1759-1805). Na počet­ ku V čina, Franc evocira svoju viziju horizonta u plamenu, gde planine, gradovi i šume nestaju kao vosak u pećnici, dok vihor koji zavija briše po zemlji i dok odjekuju trube. „То je živa slika Strašnog suda!”, uzvikuje sluga Danijel. Prethodno (scena 3, čin II), kapetan Mor, vođa razbojnika, proziva Boga „osvetnika”: „Šta ti tu možeš što kuga, glad, poplave koje šalješ uništavaju pravednika zajedno sa zlobnikom? Ko može da naredi plame­ nu da poštedi blagoslovene žetve kada one uništavaju gnezda stršljena?” Nasuprot tome, svedok rastrzanosti romantičarske generacije, Žan Pol (Jean-Paul Richter Johann Paul Friedrich dit, 1763-1825), u svoj roman Siebenkas (1796) uključuje scenu smaka sveta u kojoj mrtvi Hrist objavljuje da on nije bog. Francuska revolucija doživljavana je kao ishod i aktualizacija Strašnog suda. To se vidi kod pastora grada Berna, Davida Mislina (David Miislin, 1747-1821), koji od 1792. proriče opadanje grada zbog grehova njegovih stanovnika. Po njemu, odbijanje stanovnika da se pokaju ubrzaće dolazak strašne kazne. Tako se njemu čini da se padom Republike 1798. ostvaruje njegovo predviđanje. Bern je najpokvareniji grad germanske Evrope, obu­ zet političkom pomamom40. Ovu temu raspada društva tokom Revolucije preuzeće brojni autori koji koriste metafore prirodnih sila da bi izrazili nesigurnost i gubitak tradicionalnih repera. Telurička poređenja povezuju pojavu sa džinovskim vulkanom koji guta vladare i narode, što su slike koje preuzima politička 39 Videti šta o tome kaže W uhrmann Sylvie, „Les amours des filles des hommes et des fils de Dieu : Г énigme des causes du déluge”, Vision..., op. cit., str. 105-109. 40 [Müslin David], Bern wie es war - ist - und seyn wird [Bern], [s. n.], 1798, a naročito str. 5 i 25.

STVARAN)!! !i), IKA

93

karikatura41. Već 1776. pesnik i muzičar Kristijan Fridrih Danijel Šubart (Christian Friedrich Daniel Schubart, 1739-1791) pravi aluziju na kraljevstva koja će se survati u ponor zbog „zastra­ šujućeg potresa zemaljske kugle”. Radnik-seljak iz Togenburga, Uli Breker (Uli Braker, 1735-1798) konstatuje 1790. da državno zdanje upravo trpi „zastrašujuće potrese”. Što se tiče jakobinskog prirodnjaka Johana Georga Adama Forstera (Johann Georg Adam Forster, 1754-1794), on 1792. govori o „eksploziji u Fran­ cuskoj” i o „francuskom vulkanu”. A zatim se pita: „Revolucija je uragan. Ko bi mogao da ga zaustavi?” Nemački filozof Fridrih fon Šlegel (Friedrich von Schlegel, 1772-1829) Francusku revo­ luciju smatra „gotovo sveopštim zemljotresom” (1797)42. Neki slikari su pravili aluziju na ovo, kao Žan-Pjer Sent-Urs (Jean-Pi­ erre Saint-Ours, 1752-1809) svojim Zemljotresom, na kojem je radio od 1792. do 1806, ostavivši šest slika na ovu temu43. Tu se može videti alegorija revolucionarnih događaja iako je umetnik bio naklonjen obnavljanju društvenog poretka. Scena je posebno dramatična: tlo puca a akteri, zatečeni katastrofom, upućuju preklinjuće poglede ispunjene stavom. U književnosti su Klajst, Gete i Helderlin koristili ove analogije. Tako, 1807. Hajnrih fon Klajst (Heinrich von Kleist, 1777-1811) objavljuje novelu čiju potku predstavlja apokaliptična pripovest o zemljotresu44 a upisuje se u jasno određen politič­ 41 Kao ona karikatura A. Desperea (A. Desperet) koja pokazuje reč ’sloboda’ kako izlazi iz Vezuva (u muzeju u Hamburgu). Reprodukovao WARNKE Martin, Politische Landschaft: zur Kunstgeschichte der Natur, Wien, Carl Hanser Verlag, 1992, str. 131. Tema koju očekuju duge varijacije kao na primer u recima Internacionale, koju je 1871. komponovao Ežen Potije (Eugène Pottier), sa pozivanjem na završnu borbu, „erupciju na kraju”. 42 Sve te autore citira Briese Olaf, Die Macht der Metaphern..., op. cit., str. 168-171. Pročitati takođe Fritscher Bernhard, „Die Entmoralisierung der Naturgewalten: Vulkane und politsche Revolutionen im System der Natur”, u Eybl Franz M., H eppner H. und Kernbauer Alois, op. cit, str. 217-237. 43 Ulje na platnu 142 x 185 cm. Kantonalni muzej Lepih umetnosti u Lozani. Dobar primer neoklasične žanr-scene koja se vezuje za politički kontekst. Predstavljanje ličnosti pomalo podseća na raspored grupe sa Enejom koji beži iz Troje (na primer kod Šarl-Andre Van Loa (Charles-Andre Van Loo) na slici iz 1729. u Luvru). 44 Videti dalje predstavljanje Kleist Heinrich von, Das Erdbeben in Chili [1807], Stuttgart, P. Reclam, 1993.

94

KATASTROFE

ki kontekst raspada hiljadugodišnj eg Svetog rimskog nemačkog carstva, koje je uništeno Napoleonovom voljom. Po milenarističkom tumačenju koje su dali pijetistički krugovi, Napoleon je, u stvari, antihrist uzurpator, čudovište, đavo ili zmaj, koji se pojavljuje posle hiljadugodišnje vladavine, ali samo nakratko. Car Aleksandar I (Александр I Павлович) kasnije će važiti za pobednika nad antihristom. Kod Klajsta, uverenog u kobnu pri­ rodu Francuske revolucije, dijabolizacija francuskog cara spada u vesnike poremećaja u političkim i društvenim strukturama njegovog vremena. Isto tako, 1805, u godini Trafalgara i Austerlica, opat filozof Žan-Batist-Fransoa Kuzen de Grenvil (Jean-Baptiste-François Cousin de Grainville, 1746-1805) objavljuje Poslednjeg čoveka (Le Dernier Homme), neku vrstu epske meditacije koja se smatra prvim spisom naučne fantastike. Autor zamišlja.poslcdnji dan Zemlje: „Već to najavljuju strašna predskazanja. Iz dubine pećina i špilja dopiru tužni i žalostivni zvuci; čuje se u vazduhu jeca­ nje brojnih glasova; svo lišće u šumama samo od sebe se talasa; prestrašene životinje ispuštaju urlike, daju se u beg i bacaju se u ponore. Zvona koja klati nepoznata sila šire u daljini zlokobne prizvuke smrti: reklo bi se da zvone za pokoj ljudskog roda. Pla­ nine se otvaraju i bljuju vrtloge plamena i dima. Valovi Okeana postaju modri, a iako ih vetrovi i oluje ne podižu, oni tutnje, raz­ bijaju se besno o obale, kotrljajući leševe. Sve komete koje su od stvaranja sveta zastrašivale ljude, približavaju se Zemlji i rumene nebo svojim užasnim maglinama; Sunce plače, njegov je kolut prekriven krvavim suzama45.” Grenvil, zaboravljeni autor, uveo je u književnost, a da na to nije ni obratio pažnju, temu završne katastrofe. Sa svoje strane, između 1807. i 1813, nemački revolucionar Ernst Moric Arnt (Ernst Moritz Arndt, 1769-1860) objavio je brojne političke pamflete sa apokaliptičnim prizvucima, predosećajući ipak novi svet koji bi trebalo da izađe iz ruševina, kada zemljotresi i vulkani, vatra i mač budu obavili svoj zadatak46. 45 C ousin D e Grainville Jean-Baptiste-François, Le Dernier Homme, Paris, Deterville, 1805. Navedeno ovde prema izdanju iz Pariza, Madame Veuve Barth, éditeur, 1859, str. 216-217. 46 Arndt Ernst Moritz, Geist der Zeit, zweite Auflage s. 1. s. n., 1807.

STVARANIH SI.IKA

95

Publicista Žozef Geres (Joseph Gôrrcs, 1776-1848) opisuje takođe Napoleona kao reku lave koja se izliva na Evropu. On 1814. najavljuje kometu čiji će rep od vatre zbrisati osvajača i njegov narod47. U Engleskoj, mesijanski propovednici ne propuštaju da povežu Francusku revoluciju sa proročanstvima Svetog pisma. Teolog i hemičar Džozef Pristli (Joseph Priestley, 1733-1804) vidi u tome zemljotres koji prethodi dolasku ere sreće na zemlji. Neki drugi, određeniji, identifikuju otvaranje šestog pečata Apokalipse, što je tema koju kasnije prikazuje slika Frensisa Danbija (Francis Danby, 1793-1861), An Attempt to Illustrate the Opening of the Sixth Seal, 1828. Slične reakcije se izražavaju na izmaku 1830-ih godina, kada neki mešaju političku kritiku, revolucionarne događaje i kometu iz 183248. Ovom amalgamu priklonio se Antoan Re-Disej (Antoine Rey-Dussueil), koji piše neku vrstu basne što spaja književnost i politiku. Njegov roman se može smestiti u kontekst nezavršene revolucije iz 1830. „Jedne lepe prolećne večeri, kometa se prvi put pojavila na horizontu.” Dok je kobna zvezda nastavljala svoj put, svi počeše da grade barku za preživljavanje: „Bilo je velikih, malih, krhkih, čvrstih; barka je zamenila društveni položaj.” U Londonu i Parizu, dve ogromne barke su predviđene za predstavnike vlasti: „Gospodin Gizo prisloni nos uz prozor, kao 29. jula; on stade govoriti svo­ jim sitničavim tonom, izdeli, prepolovi, razlikova, izanalizira; on reče da ljudi greše što su uznemireni; da nije uošte došao smak sveta; da nebo ima suviše duha da bi naglo raskinulo sa prošlo­ šću; da je, uostalom, u srednjem veku, hiljadite godine, zavladao isti strah i da, pošto do potopa nije došlo hiljadite godine, do njega ne može doći ni leta Gospodnjeg 1832; da je stoga kometa samo mala dopuna kometi iz 1811. Pustiše ga da kaže šta ima, oteraše njega i njegove ljude, a on ode tražeći uzroke i posledice tom proterivanju.” Drugi, opet, preuzimaju inicijativu i nastoje da stignu do Alpa: „Pohitajte, prijatelji moji, jer jednom kada dođe do smaka sveta, ako jedan od vas izbegne katastrofu, vode 47 Briese Olaf, op. cit., str. 172-173 i 304. 48 U svojoj noveli „The conversation of Eiros and Charmion” (1839), Edgar Po će takođe koristiti kontekst prolaska komete koji narušava Zemljinu atmosferu i uništava život.

96

KATASTROFE

će prekriti podnožja ovih ogromnih bregova, a ono što ostane od Alpa, majušno ostrvce, uzdići će na obali nekoliko beznačajnih vrhova. Monblan će biti drugo brdo Šomon, a na njegovom vrhu bez snegova, gajiće se zelene salate.” Kraljevi tu logoruju, osim Meterniha (Klemens Wenzel von Metternich) koji je ostao u dolinama, „pošto ga je odgurnula gomila”, da smišlja „neki novi mali kongres, da bi se osvetio narodu ako kometa slučajno ne bi podelila pravdu”49. Ali, najsnažnija oluja u trenutku udara i uništava sve, ili gotovo sve, a pripovedaču ostaje dovoljno vre­ mena da posmatra ogromne talase u jurišu na sve što je ostalo od Alpa. I u Nemačkoj su liberalne grupe instrumentalizovale zvezdu sa maglinom, povezujući ironično njen prolazak sa nužnom potrebom za korenitim političkim promenama. Tokom 1830-ih, periodična publikacija nosi naziv Der Komet50. Ovo pomeranje sa registra Prirode na registar Društva ne može da se iscrpi obič­ nom metaforom. Ono barem nagoveštava da stara društva nisu jednostrano pomirena sa katastrofom. Domišljati i višestruki načini prevazilaženja katastrofe upućuju na nešto dublje što valja još analizirati.

49 Rey-D ussueil Antoine-François-Marius, La Fin du monde: histoire du temps present et des choses à venir, Paris, Eugène Renduel, 1830, str. 239-240, 245, 248.

50 Briese Olaf, op. cit., str. 314.

DRUGI DEO

PRIRODNE SLUČAJNOSTI I DRUŠTVENE PRETNJE (OD SREDINE X V IIIV E K A D O POČETKA PRVOG SVETSKOG RATA)

I had a dream wick was not all a dream The bright sun was extinguish’d, and the stars Did wander darkling in the eternal space, Rayless, and pathless, and the icy earth Swung blind and blackening in the moonless air... Usnio sam san koji san nije sasvim bio: Sjajno se sunce bilo ugasilo, a zvezde Lutale su mračne u večnom svemiru, Bez sjaja, bez puta, a ledena zemlja Njihala se šlepa i mračna na nebu bez meseca... G. G. Byron, Darkness (1816)1

Na istoku indonežanskog arhipelaga dogodila se aprila 1815. snažna erupcija vulkana Tambora. Oblak pepela, prašine i gasovitih aerosola, koji se raširio po stratosferi, izazvao je kli­ matske posledice planetarnih razmera. Krajem juna 1815, prva posmatranja optičkih fenomena, koji su tada bili začuđujući, a koje danas tumačimo kao posledice eksplozije, zabeležena su u Evropi. Reč je o predivnim produženim zalascima sunca, uz božanstvene nijanse narandžastog, crvenog i ružičastog, koji se1 1 Allia, 1997.

Lord Byron, Poèmes, prev. Florence Guilhot i Jean-Louis Paul, Paris,

98

KATASTROFE

mogu sresti na nekoliko slika toga vremena Vilijama Tarnera (William Turner, 1775-1851). Oblak, međutim, dovoljno za­ mračuje zemljinu atmosferu da bi prouzrokovao značajan pad temperature i izazvao vlažno leto 1816. čije posledice su drama­ tične, naročito po evropsku poljoprivredu. Sumornost vremena inspirisala je pesmu Džordža Gordona Bajrona (George Gordon Byron, 1788-1824), dok je njegova prijateljica Meri Seli (Mary Shelley, 1797-1851) dobila ideju za gotički roman strave, čuve­ nog Frankenštajna. AIT, jedna druga prirodna katastrofa, znatno iranij’a, zemljotres u Lisabonu, izmenila je percepciju kosmičkih pretnji sredinom XVIII veka. Ovaj događaj otvara dug period koji če vek i po kasnije zatvoriti prava apokalipsa, prouzrokovana ljudskim suparništvima, Prvi svetski rat.

Četvrto poglavlje

LISABON I GROMOBRAN

„Ljudi misle da je to dete koje je upravo nastradalo, slu­ čajno upalo u vodu, da je tim istim slučajem ova kuća izgorela; ali slučajnost ne postoji: sve je iskušenje ili kazna, ili nagrade, ili smotrenost.” - „Ali...”, prigovara Zadig dok anđeo započinje svoj let prema desetoj sferi... Ova Volterova dobro poznata priča datira iz 17471. Činilo se tada da je sve najbolje u najboljem od svih svetova. Nekoliko godina kasnije, njegov autor ne bi mogao da ostavi Zadiga bez odgovora! I, zaista, iznenada, jedan događaj remeti ravnotežu učeno osmišljenu da bi se svet mogao razumeti. Zemljotres u Lisabonu 1755. razbija u paramparčad optimizam, ostavljajući otvoren put desakralizaciji svemira. Potres od 1. novembra od­ govara intenzitetu od 8,5 stepeni na Rihterovoj skali. Za njim sledi nagla plima, talas od 15 metara koji se razbija o ušće reke Taho. Kako je tog dana praznik Svih svetih, stanovništvo se oku­ pilo u crkvama, što je, izvesno, doprinelo povećanju broja žrtava (barem 10 000 mrtvih za nekoliko minuta!). Požari koji su tinjali pod ruševinama zatim su dokrajčili grad. Teorija božanske retribucije, po kojoj katastrofu treba smatrati pravednom kaznom kao odgovor na kažnjivo pona­ šanje, ponovo je aktuelna. Brojni su tada oni koji se, kao otac jezuita Gabrijel Malagrida (Gabriel Malagrida), bune protiv naturalističkog tumačenja događaja. Odbacujući svaki argument prirodne filozofije, jezuita objašnjava zemljotres isključivo kao neposrednu intervenciju, bez ikakvog posrednika. Bog je hteo da 1 Voltaire, „Zadig ou la destinée: histoire orientale”, 1ère ed. 1747, Ro­ mans et contes, Paris, Gallimard, 1950, str. 3-72.

100

KATASTROFE

kazni stanovnike i očekuje kajanje i pokoru2. Propovednici ne zanemaruju mogućnost da insistiraju na očiglednosti razjarene manifestacije Boga. „Bog pogađa ceo grad”, uzvikuje jedan od njih. „I on postupa tako da svi uvide udarac3!” Brojni posmatrači nastoje takođe da pronađu u Bibliji rečenice koje bi mogle najaviti ovaj događaj, vođeni onim što Lisabon simbolično pred­ stavlja, jer ekonomski značaj velikog grada čini kaznu uzornom. Kao trgovački centar sveta, nije li on mesto nužno podložno moralnim zastranjivanjima? Zar u njemu nije upravo izgrađeno novo pozorište, pouzdan znak bezbožnosti njegovih žitelja? Čak i razorni požar postaje dokaz božanskog delanja, iako ga nepo­ pravljivi optimisti tumače kao dobrodošlu vatru Božje milosti koja proždire leševe i na taj način sprečava epidemije4. Sa svoje strane, teolozi reformacije su tu crpeli antikatoličke argumente. Po njima, jedan od predskazatelja je bilo dodeljivanje kardinalske crvene odežde nadbiskupu grada. Pored toga, kako je Lisabon bio centar inkvizicije, njegovi žitelji su navodno bili posebno odani sujevernim ritualima, naročito kultu svetaca. Drugi se protive takvom tumačenju. Lisabon, po njima, nema nikakve veze sa novim Vavilonom, pošto ga suštinski otelotvoruje papski Rim. Da je božanska pravda „bila pobuđena da uništi ovaj grad”, izgleda gotovo kao nedolična tvrdnja uredniku lista Journal en­ cyclopédique: „Mi iskreno žalimo zbog elegancije koju je Autor upotrebio da bi vređao jednu dostojnu uvaženja i nesrećnu Na2 Juizo da verdadeira causa do terremoto, Lissbon, 1756. Malagridino mišljenje nije imalo sreću da se dopadne vlastima zabrinutim zbog demoralizatorskog efekta ovog tipa analiza. Jezuita je 1759. optužen za zaveru i predat inkviziciji. 3 Primer jednog luteranskog pastora naveden kod Kemmerer Arthur,

Das Erdbeben von Lissabon in seiner Beziehung zum Problem des Uebels in der Welt, Dissertation, Frankfurt a. M., 1958, str. 79. 4 Lôffler Ulrich, ,,’Erbauliche Trummerstadt?’ Das Erdbeben von 1755. und die Horizonte seiner Deutung im Protestantismus des 18. Jahrhunderts”, u Jakubowski-Tiessen Manfred und Lehmann Hartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen: Religion in Katastrophenzeiten, Gottingen, Vandenboeck und Ruprecht, 2003, str. 253-274. Ovaj članak je sažetak obimne knjige istog autora. Loffler Ulrich, Lissabons Fali - Europas Schrecken: die Deutung des Erdbebens von Lissabon im deutschsprachigen Protestantismus des 18. Jahrhunderts, Berlin and New York, Walter de Gruyter 1999. Lefler tu analizira više od 150 publikacija na nemačkom koje se tiču događaja u Lisabonu.

I.ISAHON I (iKOMOIIHAN

101

čiju, i što je istovremeno izneo apsurdne stvari5.” Ostaje mu da sa popustljivom ironijom proučava neke klerikalne publikacije: „Vidi se da je ovaj dobri Španac više pobožan nego što je Fizičar; i da gleda ova dva svojstva kao nepomirljiva; ovo neobično mi­ šljenje čini verovatno da njegovoj mašti bude lagodnije6.”

1. Pronalazak gromobrana Smatrati grom božanskim atributom, prava je književna tradicija u veku prosvetiteljstva, podjednako kod Klopštoka, Šilera, Getea, kao i kod Hajnriha fon Klajsta. Još 1810. Klajst u berlinskom periodičnom listu objavljuje kratak tekst pod nazivom Der Griffel Gottes (Božja igla). Jedna poljska grofica je sahranjena u vrtu samostana kojem je zaveštala svoja dobra. Više dana zaredom, grom se ustremljuje na nadgrobni kamen, da bi u njega urezao slova koja postepeno dobijaju značenje, odajući da je darodavka osuđena i prokleta7. Međutim, jedan faktor tehničke prirode učiniće prevaziđenom viziju po kojoj je svet prijemčiv za natprirodne i zlokobne radnje. Reč je o gromobranu, kadrom da kanališe električna punjenja oblaka, sa čijim svojstvima Bendžamin Frenklin (Be­ njamin Franklin) eksperimentiše od 1749. u Filadelfiji, malo pre nego što će u Francuskoj 1752. Toma Fransoa Dalibar (Thomas François Dalibard) i Bifon (Buffon) početi da izvode druge 5 Journal encyclopédique, Liège, février 1756, t. II, 1ère partie, str. 66-68. Članak predstavlja brošuru objavljenu 1756. u Londonu pod nazivom : Réflex­ ions physiques i morales sur les dijférens de Lima jusqu'au tems présent, Londres, 1756. 6 Ibid., 1.1, 3e partie, str. 72-75. Reč je o članku koji sažima teorije koje se tiču porekla zemljotresa i navodi više prigodnih opuskula među kojima je i ona kuđenog španskog autora, odnosno Don François-Ignace de la Croix, Avis pour

détromper la présomptueuse ignorance de ceux qui cherchent à persuader que les désastres causés par le tremblement de terre sous l’effet des éléments pour ôter la componction des âmes timorées, Madrid, 1755. 7 Eybl Franz M., „Gottes Griffel: Kleist und das Naturereignis”, u Eybl Franz M., H eppner H. und Kernbauer Alois [Hrsg.], Elementare Gewalt. Kulturelle Bewàltigung: Aspekte der Naturkatastrophe im 18. Jahrhundert, Wien, WUV-Universitâtsverlag, 2000 (Jahrbuch der Ôsterreichischen Gesellschaft zur Erforschung des Achtzehnten Jahrhunderts 14-15, Band), str. 69-87.

102

KATASTROFE

eksperimente, dok Rus Vilhelm Rihman (Wilhelm Richmann) umire pogođen gromom naredne godine prilikom rukovanja elektricitetom. Gotovo savrčmen sa katastrofom u Lisabonu, ovaj pronalazak munju čini savladljivim rizikom. Reč je o veo­ ma jednostavnoj napravi, čije funkcionisanje podrazumeva ipak precizno poznavanje kompleksnih fizičkih procesa, u stanju da u potpunosti desakralizuje pojavu koja je prestravljivala generacije ljudi! To ide dotle da se neki pitaju da li je dozvoljeno da se tako izmakne delovanju Božanske srdžbe! Problem je složen naročito kada se zna da su zvonici crkava posebno izloženi gromu, te da bi, dakle, bilo opravdano da se oni zaštite. Ali, zar postavljanje gromobrana nije izraz ljudske uobraženosti i bezočnosti prema Bogu? Pokušaj da se on razoruža i da se odvrati njegova srdžba? Tokom dugog niza godina, propovednici su predstavljali udar groma u neko religiozno zdanje kao posebno upozorenje hrišćanskoj zajednici da bi se ona moralno obnovila. Tako, kada je Crkva svetog Mihaila spaljena do temelja 1750, čak dvadeset i jedna propoved posvećena je ovoj nezgodnoj temi. Stari zavet je, izvesno, uputio brojna upozorenja Izraelu, najavljujući, naročito kroz reči proroka Amosa, kažnjavanje vatrom čitavih gradova poput Sodome i Gomore (Am 4, 11). U slučaju Hamburga, pita­ nje glasi: zašto je Bog pogodio jednu crkvu, odnosno sopstvenu kuću? Vrlo vešto, jedan pastor primećuje da događaj nije odneo žrtve, pošto su pogođeni samo mrtvi čiji su se grobovi nalazili u zdanju. Za njega je ovo znak da je Bog hteo da upozori žive! Bo­ žanski žar je uperio prstom u grehe i užase počinjene u jednom gradu koji se vlada kao Sodoma ili Gomora! On zatim ukazuje na putena uživanja, pokvarenost, raskoš, nasladu, preterivanje u bogatstvu8. Ubuduće će, dakle, biti potrebno objasniti kako postavljanje gromobrana doprinosi stvaranju sveta, pomažući električnom strujanju da brže stigne do zemlje. Ova promena u tumačenju 8 Među najžustrijim besedama, pročitati Wagner Friedrich, Der gerechte Feuer-Eifer Gottes iiber Hamburg: als die neue St. Michaelis-Kirche den 10. Merz 1750 durch einen Blitz in die Asche geleget war .... Hamburg, Philipp Ludwig Stromer, 1750. Videti takođe i raspravu A hlwardt Peter, Bronto-Theologie, oder vernünftige und theologische Betrachtungen iiber den Blitz und Donner, Greifswald-Leipzig, Weitbrecht, 1745.

I.ISA HON I (iUOMOIIHAN

103

ide u pravcu naglašavanja dobronamernog karaktera Proviđe­ nja. Bog je otac koji ne može da prestrašuje svoju decu i koji se raduje tehničkim sredstvima razvijenim da bi se odstranile prirodne opasnosti. Takav je novi diskurs prosvećenih pastora u godinama 1760-17709. To se ne odvija bez otpora. U Diseldorfu (Düsseldorf), 1781, knežev izbornik Karl Teodor (Karl Theodor von der Pfalz) bio je opremio svoj dvorac gromobranima. To­ kom jedne oluje, dve godine kasnije, više kuća u gradu bilo je pogođeno gromom i požarima. Događaj je primljen kao Božja kazna, jer se Bog rasrdio što su u dvorcu postavljeni gromobra­ ni! Stanovništvo je smatralo da je potrebno uništiti ih, te je knez morao da pozove snage reda da bi smirio duhove10. I u Francuskoj je ovaj tip rasprava bio u izvesnoj meri po­ pularan, zahvaljujući parnicama Maksimilijana de Robespjera (Maximilien de Robespierre, 1758-1794). Opštinari Sent Ornera (Saint-Omer) su 1780. naredili gosparu de Viseri de Bloa-Valeu (Vissery de Blois-Valé) da se uništi ,,Grom-o-bran” podignut na njegovoj kući. Prema njegovom advokatu, budućem jakobinskom tribunu, fizika je ipak bila „našla načina da ljude zaštiti od gromova sa Neba”. To nije bilo mišljenje tužitelja, koji su od mesnih vlasti isposlovali odluku da se instalacija sruši, uz obrazloženje da je rečeni Viseri „dao da se na njegovom dim­ njaku podigne naprava kako bi privukla grom na njegovu kuću i učinila da vatra sa Neba padne po susedstvu”. Robespjer im se suprotstavlja tvrdnjom da su gromobrani već svuda rašireni, da su veoma korisni i žali zbog upornosti protivnika: „U ovom veku, usred svetlosti koje nas okružuju, usred odavanja počasti koje je zahvalnost Društva štedro pružala Filozofu kojem duguje ovaj uzvišeni pronalazak, odlučeno je da je ona štetna po ljud­ ski rod.” Kasnije, Robespjer se vešto poigrava nivoima diskursa: on upotrebljava tradicionalnu frazeologiju da bi u potpunosti naturalizovao pojavu: „Umesto Groma, koji izmiče rukama Sve­ 9 Kittsteiner Heinz D., Die Entstehung des modernen Gewissens, Frank­ furt a. M. und Leipzig, Insel Verlag, 1991, str. 85-86. 10 Jakubowski-T iessen Manfred, „Kommentar” u M unch Paul, „Егfahrung” als Kategorie der Frühneuzeitgeschichte, München, R. Oldenbourg Verlag, 2001 (Historische Zeitschrift, Beihefte, Bd. 31), str. 261-267 (epizoda citirana na str. 266).

104

KATASTROFE

višnjeg, da bi prešao u moć ljudi, vidim samo izvesnu količinu električne materije nagomilane u oblaku, koja se, umesto da se sruči na crepove koji pokrivaju naše kuće, upućuje, iz prirodne težnje, ka metalnoj poluzi, što ih nadvisuje, i koja je sprovodi u srce zemlje.” Nije reč o čudu već o običnom zakonu prirode: „Nemojmo strepeti ni da Nebo posmatra ovu meru kao nekakav smeo pokušaj da se izaziva njegova srdžba, i da mu se oduzmu sredstva za kažnjavanje naših zločina.” Naprotiv „blagosiljajmo ovo blagotvorno Proviđenje, koje, pošto nam je dalo lekovito bi­ lje da bismo lečili svoje bolesti, danas daje električne provodnike da bi nas oslobodilo od pustošenja groma”. Pravosuđe konačno, 1783, daje za pravo gosparu de Viseriju koji je mogao da postavi svoj gromobran11. Ovi primeri ukazuju na teškoću koju istoričari ideja često zaobilaze time što objašnjenje pružaju oslanjajući se samo na naučni diskurs. Veći deo stanovništva je dosta udaljen od suptil­ nosti teologa i izvesnosti u takozvanim prosvećenim krugovima. Uprkos tome, Lisabon i gromobran ostaju dve glavne orijentacije na osnovu kojih će naturalističko i tehničko objašnjenje ozbiljno podrivati providencijalističku paradigmu, в*- и-н4&ђм.

2. Zemljotres, književni motiv? Analizirajući zemljotrese u Francuskoj, Gregori Kene je otvorio nove perspektive, definišući svoj predmet kao rezultat konstrukcije na više nivoa1112. Ova konstrukcija uključuje više­ struki proces „dovođenja u rizik” društva u specifičnom istorijskom kontekstu. Radeći na bazi podataka koja obuhvata 751 zemljotres u periodu od 1600. do 1800. godine, pažnju autora privuklo je veoma uočljivo povećanje broja poznatih zemljotresa od 1740. do 1750. Ova jednostavna činjenica već ukazuje na dve dimenzije fenomena: s jedne strane, na stvarne zemljotrese, a 11 Videti dokumente objavljene u Robespierre Maximilien, Œuvres complètes, Première partie. Robespierre à Arras. Tome II : Les Œuvres judi­ ciaires (1782-1786), par Emile Lesueur, Paris, Ernest Leroux 1913, naročito str. 141-174.

12 Q uenet Gregory, Les Tremblements de terre..., op. cit.

1.ISABON I CiKOMOItKAN

105

sa druge na njihovu više ili manje brižljivo stvorenu percepciju, preslikanu po preokupacijama savremenika, što je na izvestan način uslov njihovog postojanja! Ali istraživač želi da prevaziđe ovu suviše jednostavnu opoziciju da bi se postavio „unutar procesa izgradnje, na mestu gde odvajanje između objektivnog i subjektivnog nema smisla13”. Ova predostrožnost nije samo reto­ rička, jer, tvrdi on, katastrofa je uvek „diskurs o onom posle koji se umeće u pripovest, jer nema katastrofe koja je percipirana kao takva u trenutku kada otpočinje14”. Čitalac može samo da pri­ stane na ovaj izbor odlične metode koji se sastoji u odbacivanju reza između objektivističke perspektive i analize predstavljanja, prosto zato što realističku hermeneutiku danas široko prihvataju istoričari prijemčivi za epistemologiju. U praksi, međutim, teško je izbeći ovu podelu neophodnu za pedagogiju. Uzmimo primer sekularizacije objašnjenja. Po ovoj velikoj paradigmi, razum pruža u XVIII veku naučno objašnjenje za prirodne katastrofe tamo gde je Crkva prethodno zamenila sujeverne zebnje strahom od greha. Afirmacija jedne sekularizovane paradigme i uzmak providencijalističke vizije idu zajedno a da pri tome druga paradigma ne prepušta u potpunosti mesto onoj prvoj. Sasvim umesno, Gregori Kene razlikuje različite nivoe interpretativnih diskursa. Postoji knjiška kultura zemljotresa, paralelna sa učenim diskursom, pa čak i sa književnom vizijom, a zatim i pastoralna, koja što je bolje moguće koristi biblijske reference za ovaj tip događaja. Pa ipak, upravo zato što je kata­ strofa postala predmet naučnog saznanja ona dobij a svoj status eksteriornosti. Zato što racionalna objašnjenja napreduju, oni koji do njih ne mogu da dođu, doživljavaju se sada kao sujeverne i plašljive neznalice. Drugim recima, upravo distinkcija između materijalnog događaja i diskursa o njemu pretvara zemljotres u katastrofu, ali i u predmet analize. Od tog trenutka veća učesta­ lost katastrofičkih epizoda posle 1750. može biti shvaćena i konstruisana u diskurs. Izriče se mišljenje o verovatnoći događaja, mišljenje koje preuzimaju učena društva i periodična ili povre­ mena štampa. Došlo je vreme preterane valorizacije zemljotresa, 13 Ibid., str. 69. 14 Ibid., str. 227.

106

KATASTROFE

odnosno katastrofa je postala društveni ulog, a da se nije nužno povećala stvarna opasnost. Naime, brojne studije su pokazale da nema jednoznačne uzročnosti između brojnosti publikacija i fenomena kao što su izbijanja epidemija i faze opasnosti. Ovo je i bio slučaj sa medicinskim raspravama. Ali je to manje sa delima fikcije koja odgovaraju drugim kriterijumima, ostavljajući čak da verujemo da se katastrofističko imaginarno povećava kada se stvarna opasnost smanjuje. Razumevanje prirodnih pojava neizbežno se zasniva na analizi brojnih izvora. U slučaju zemljotresa, oni impresioniraju svojom raznovrsnošću i svojim brojem: knjigovodstva, registri opštinskih većanja, izveštaji o pastoralnim posetama, pojedinačne primedbe na margini parohijskih registara i, naravno, štampani i ikonografski izvori, rasprave naučnih društava, bezbrojne pripovesti i pokušaji analize, sve do muzičkih komada, koji zajedno sa književnošću doprinose preobražaju (ponekad) zemljotresa u razonodu. Ali, uopštenije govoreći, konfiguracije raznovrsnih znanja zadržavaju pažnju onog ko želi da odredi složeni odnos starih društava prema vulnerabilnosti. Pravne, političke, naučne i književne instance uvek daju oblik razornim fenomenima. Cela obrazovana Evropa je raspravljala o Lisabonu. Čak se i u školama postavlja pitanje o odnosima između prirodnih feno­ mena i teoloških koncepcija. Tako su u Nerdlingenu, za učenike predviđena pitanja koja se odnose na znake vremena i prirodne uzroke zemljotresa15. Kada bismo zapamtili samo Voltera, to bi značilo prikriti masovnost pojave. Izvesno je da je njegova Pesma o uništenju Lisabona, objavljena 1756, doživela dvadeset izdanja prve godine16. Volter se u njoj pita kako dobročiniteljski i pravedan bog može da dozvoli takvu nesreću i smrt nevinih žrtava: „Kakav zločin, kakav greh počiniše deca ova/Na nedrima majčinskim zdrobljena i okrvavljena?/ Lisabon, kog više nema, da Г poročniji je bio/ Od Londona, od Pariza, u naslade utonulih?” Ne možemo se, samo zato što će hrpe leševa obra15 Naveo Lôffler Ulrich, „Erbauliche Triimmerstadt...” ..., op. cit. 16 Poème sur la religion naturelle et sur la destruction de Lisbonne, par M. de V***, Paris, 1756. Poznato je da je ovaj tekst odgovor na temu konkursa koji je 1755. raspisala berlinska Akademija nauka, a to je kritika Poupovog sistema. Nagrada je dodeljena A. E Rajnhardu (A. F. Reinhard).

LISABON I GROMOBRAN

107

dovati crve u njihovim grobovima, vratiti onom „Sve je dobro!” : „Kakvog li olakšanja što crvi poješće me!/Sumorni zapisničari ljudskih beda.” Filozofov tekst se zatim proširuje u meditaciju o nesavršenosti sveta - nesavršenosti koja je nezamisliva za one koji govore da savršeno biće može da stvori samo savršen svet - i o težini ljudske sudbine. A, kaže on, mi ne znamo apsolutno ništa o našoj sopstvenoj sudbini. „Stavimo na kraj svakog po­ glavlja metafizike dva slova koja su stavljali rimski suci kada nisu razumevali slučaj: N. L, non liquet - nije jasno” napisao je on na drugom mestu, u zaključku članka „Sve je dobro” svog Džepnog filozofskog rečnika17. Volterovi spisi - Pesma iz 1756. i Kandid iz 1759. - zna­ čajno dobijaju na popularnosti zahvaljujući polemici koju njihov autor vodi sa Rusoom (Rousseau). Ovaj poslednji se uključio u debatu dugim pismom datiranim 18. avgusta 175618. Iako nije bilo predviđeno za objavljivanje, ono je ipak objavljeno 1759. Njegova sadržina otkriva suštinsku promenu, jer pridaje značaj neodgovornom ponašanju ljudskih društava. U slučaju Lisabona, Ruso gustinom naseljenosti u gradu i visinom kuća posredno objašnjava broj žrtava: „Dopustite, na primer, da priroda nije okupila ovde dvadeset Hiljada kuća od šest üi sedam spratova, i da sii stanovnici ovog velikog grada bili ravnomernije raspo­ ređeni i jednostavnije smešteni, da bi šteta bila mnogo manja, a možda i ništavna.” Rusoistička intuicija, izvesno, predstavlja preokret u percepciji rizika. Ona nas projektuje u novi period, ne tako što bi jednostrano prema ljudskom usmerila potragu za elementima objašnjenja bilo kakvog zla, već tako što iznosi na videlo međuzavisnosti koje postoje između prirode i društva. Ne kažnjava više Bog, već grozničavost ljudskih delanja u svetu 17 Pod odrednicom „Dobro, sve je” u Dictionnaire...., op. cit, str. 57. O recepciji zemljotresa u Lisabonu u evropskoj intelektualnoj debati, videti Breidert Wolfgang [Hrsg.], Die Erschütterung der volkommenen Welt: die Wirkung des Erdbebens von Lissabon im Spiegel europaischer Zeitgenossen, Darmstad, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1994. O Volteru i Lisabonu, videti prvi deo Baczko Bronislaw, Job, mon ami: promesses du bonheur et fatalité du mal, Paris, Gallimard, 1997, str. 15-89. 18 Rousseau Jean-Jacques, „Lettre de J. J. Rouseau à Monsieur de Voltaire (le 18 août 1756)”, Œuvres complètes, IV, Paris, Gallimard, 1969, str. 1059-1075.

108

KATASTROFE

postaje kontraproduktivna kada dovodi u opasnost prirodne ravnoteže. „Ne vidim”, piše filozof, „da se može tražiti izvor moralnog zla drugde do u čoveku slobodnom, usavršenom, a to znači iskvarenom”, dok je fizičko zlo urođeno stvorenom svetu. Čovek tu nema moć, osim ako pretenduje, objašnjava Ruso, „da svetski poredak mora da se izmeni prema našim ćudima, da pri­ roda mora da bude potčinjena našim zakonima, a da je nama, da bismo joj zabranili zemljotrese na bilo kojem mestu, dovoljno da tu izgradimo grad”. Iste godine kada se dogodio zemljotres u Lisabonu, Ruso je otpočeo pisanje svog Ogleda o poreklu jezika. U IX poglavlju, on pravi aluziju na ulogu prirodnih katastrofa u konstituisanju ljudskih društava: „Ljudske zajednice su u velikoj meri delo prirodnih nesreća: pojedini potopi, izlivena mora, vulkanske erupcije, veliki zemljotresi, požari koje je grom izazivao i koji su uništavali šume, sve to što je moralo plašiti i rasterivati divlje ljude sa jedne zemlje, sve to isto ih je moralo, zatim, okupljati, kako bi nadoknađivali zajedničke gubitke. Učestale nesreće na zemlji, tako česte u stara vremena, pokazuju kojim se sredstvima koristilo proviđenje da bi nateralo ljude da se zbliže19.” Ruso nesumnjivo otpočinje novi način razmišljanja o odnosima između prirode i kulture. On otkriva koncepciju ravnoteže između okoline i društva u kojoj je ljudska odgovor­ nost valorizovana. Na ovaj rez koji katastrofi pripisuje ulogu proizvođenja društvenog, što filozof Serž Maržel (Serge Margel) naziva „providencijalističkom ekonomijom katastrofe”, tek ćemo reagovati20. 19 Ovo nedovršeno delo je objavljeno posle Rusoove smrti 1781. Videti

Rousseau Jean-Jacques, Essai sur Г origine des langues, où il est parlé de la mélodie et de l’imitation musicale [1781], Œuvres completes, V, Paris, Gallimard, 1995, str. 371-429. Citat je na strani 402. Primećujemo da autor ni u kom slučaju ne koristi reč „katastrofa” već izraz „prirodna nesreća”. Ovde korišćen prevod na srpski: Žan-Žak Ruso, Ogled o poreklu jezika, prev. Dušanka Točanac-Milivojev, Sremski Karlovci - Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001, str. 83 (prim. prev). 20 M a r g e l Serge, „Le grand Déluge: pour une économie providentielle de la catastrophe”, u D elacraz i Christian D urussel Laurie [ured.], Scénario catastrophe, Gollion, Infolio éditions/Genève, musée d’Ethnographie, 2007, str. 75-95.

LISABON I GROMOBRAN

109

U kontekstu koji nas ovde posebno interesuje, pastoralno korišćenje teme je veoma poučno. Jedan primer biće dovoljan, primer Elije Bertrana (Élie Bertrand, 1713-1797), pastora fran­ cuske crkve u Bernu. Ovaj obrazovani duh, reprezentativan za duh prosvetiteljstva, kasnije savetnik poljskog kralja, vodio je prepisku sa Volterom i Lineom (Cari von Linné), i bio je član više naučnih akademija u Evropi. Među brojnim spisima, objavio je raspravu o zemljotresima u kojoj popisuje sve epizode poznate u Švajcarskoj od 563, a ima ih oko 120. Sa sasvim kalvinističkom poniznošću, on osuđuje ohole pretenzije onih koji hoće sve da razumeju: „Što se više proučava priroda, bolje se oseća da ona često izmiče našim istraživanjima21”. To ga ne sprečava da detalj­ no opiše znake koji odražavaju potres u Lisabonu, kao fontane koje se zamućuju i ponekad boje u crveno, u tri navrata nagli porast nivoa Lemanskog jezera i zvona velikog sata u Bernu koje neobjašnjivo zvoni nekoliko puta. Bertran novom izdanju svoje opuskule dodaje četiri propovedi koje je održao u sopstvenoj cr­ kvi posle potvrde potresa. Prva se suprotstavlja naturalističkom objašnjenju onih koje on naziva „filozofima”: tim „tobožnjim snažnim duhovima, koji, videći u ovim nesrećama samo prirod­ ne događaje, ne mogu uopšte da proniknu kroz gomilu sekun­ darnih uzroka da bi otkrili Boga, mudrog davaoca svega što se zbiva.” Bog je udario bez razlike na dobre i rđave kao opomenu da bi drugi izašli iz svoje „zabludelosti”, „prezira prema religiji, zanemarivanja pobožnosti, libertenstva”. A zatim precizira: „Ako se čini da Proviđenje ponekad želi da se opravda ovde na zemlji upečatljivim katastrofama, koje zaustavljaju tok zlobe, on [sic] obično udeljuje grešniku vreme da se pronađe i da se popravi; i ako on šalje dobrima nevolje, to je zato da bi ih iskušao, da bi ih usavršio i da bi im obezbedio uzvišene nadoknade22.” U prolazu se može primetiti upotreba reči „katastrofa” na sredokraći izme­ đu svog tradicionalnog značenja tragičnog raspleta i savremenog značenja ekstremne prirodne pojave. U drugoj propovedi, posle teluričkog potresa koji se osetio decembra 1755, pastor preuzima 21 Bertrand Élie, Mémoire sur les tremblements de terre avec quatre ser­ mons à cette occasion, Vevey, chez P. A. Chenebie, 1756, str. 3. 22 „La considération salutaire des malheurs publics...”, u Bertrand Élie, op. cit., str. 15-16.

n o

KATASTROFE

tematiku spasonosne opomene i ponavlja svoje reći početkom 1756, ne bez aluzija na katolike „kod kojih je plamen reči sakri­ ven ispod vela sujeverja”, da bi podstakao vernike na blagodarnost, jer žive u miru i nisu bili izloženi nesrećama. Lisabon je izazvao i nastanak značajne pedagoške literature. Možemo pomenuti didaktičke pesme švajcarskog lekara Johana Georga Cimermana (Johann Georg Zimmermann, 1728-1795)23. On insistira na raskoši i bezbrižnosti koje vladaju u gradu na Tahu na „dan njegove sudbine”, i ukazuje na katolička lukavstva koja, putem indulgencija u oblacima tamjana, zaobilaze pravo pokajanje. Još i više, tada omiljeni žanr, robinzonada, predstavlja važan opservatorijum za praćenje evolucije teme prirodnih si­ la24. Defoov Robinzon plaši se oluje i tumači raspomamljenost elemenata iz klasične perspektive retribucije i popravljanja, poverovavši više puta da mu je došao smrtni čas, pre nego što sebe umiri: „АН ako je Bog učinio sve ove stvari, on upravlja i vlada svima njima, kao i svim onim što ih se tiče; jer Biće koje je moglo da stvori sve ove stvari, izvesno mora imati moć da ih vodi i da njima upravlja. Ako je to tako, ništa se ne može desiti u širokoj oblasti njegovih delà bez njegovog znanja ili naređenja25.” Delà ovog tipa koja su se kasnije pojavila, kao Nemački Robinzon (1779) Joakima Hajnriha Kampea (Joachim Heinrich Campe), uključuju pozitivniju viziju prirodnih pojava. Kod ovog autora, otac porodice koja je doživela brodolom, objašnjava svojoj deci da Robinzon nije dobio dobro obrazovanje i da samim tim nije znao u kojoj meri je oluja velika Božanska blagodet, čija je svrha da omogući rast vegetacije. Kampe analizira i epizodu u kojoj 23 Z immermann Johann Georg, Die Zerstôrung von Lisabon: ein Gedicht, Zurich, Heidegger und Compagnie, 1756; Die Ruinen von Lisabon, Ziirich, Johann Kaspar Ziegler, 1755; Gedanken bei dem Erdbeben das den 9. Christmonat 1755 in der Schweiz verspühret worden, Ziirich, Heidegger und Compag­ nie, 1756. Pročitati analizu RECTOR Martin, „Johann Georg Zimmermanns Gedicht Die Zerstôrung von Lissabon (1756)”, u Schramm Hans-Peter [Hrsg.], Johann Georg Zimmermann, kôniglich grofibritannischer Leibarzt (1728-1795), Wiesbaden, Harrassowitz Verlag, 1998, str. 83-92. 24 O robinzonadama, videti Walter François, „Lecture symbolique d’un espace insulaire. ’Le Robinson suisse’ de J.-D. Wyss”, Geographica Helvetica, 1983, n° 3, str. 121-126. 25 D efoe Daniel, op. cit., str. 136.

USABON I GROMOBRAN

111

Robinzon, zahvaljujući gromu, uspeva da sebi obezbedi vatru. Njegove lekcije iz prirodopisa nastoje da objasne katastrofe iz perspektive racionalizacije religioznih verovanja. Uprkos Lisabonu, ovaj tip spisa ne odustaje u potpunosti od pozitivnog čitanja sveta. Pored toga, književnost kraja XVIII veka koristi prirodnu katastrofu kao dramsko sredstvo, u povestima sa moralnom ili filozofskom svrhom. Zemljotres omogućava ljubavni susret ili ostvaruje propast ljubavnika, kako u tragediji Nemca Kristijana Gotliba Liberkina (Christian Gottlieb Lieberkuehn, 1730-1761) Die Lisabonner (1758), tako i u poetskom romanu Inke (Les In­ cas, 1777) Žan-Fransoa Marmontela (Jean-François Marmontel, 1723-1799). Među brojnim primerima iz nemačke književnosti, novela Hajnriha fon Klajsta, napisana 1806, očigledno je najpo­ znatije delo. Autor smešta radnju u Santjago de Čile, uništenom 1647. u zemljotresu koji je odneo na hiljade života. Ipak, brojne pojedinosti pozajmljene su od portugalskog događaja iz nared­ nog veka26. Posle katastrofe, preživeli se okupljaju u jednoj i dalje neoštećenoj crkvi, da bi zahvalili Bogu što ih je poštedeo. Propovednik ne propušta da žigoše propadanje naravi, koje je doseglo tačku koju ni Sodoma i Gomora navodno nisu! Grad duguje samo božanskom milosrđu što nije potpuno izbrisan sa lica zemlje. Ali radnja se naročito usredsređuje na sudbinu mla­ dog para koji je prekršio moralne norme, zbog čega će devojka biti zatvorena u samostan pre nego što se porodi usred procesije kaluđerica. Dvoje protagonista ipak nekim čudom bivaju pošte­ đeni kada dođe do katastrofe, on zaštićen zatvorskim zidovima, a ona na putu prema gubilištu. U trenutku molitve zahvalnosti, dvoje krivaca mogu jedino da se nađu sa svima drugima u crkvi tog kraja. Upravo ih tu, poimence, pominje propovednik u svojoj harangi, kao primer moralne izopačenosti koja je prouzrokovala božansku kaznu. U činu pročišćenja, gomila će ih brže-bolje po­ gubiti, u kolektivnom linču koji simbolično odgovara autodafeu u Lisabonu kojem se ruga Volter. Sarkazam izbija kod Klajsta a 26 Kleist Heinrich von, Das Erdbeben in Chili 1807, Stuttgart, P. Reclam, 1993. Videti Schrader Hans-Jiirgen, „Spuren Gottes in den Trummern der Welt: zur Bedeutung biblischer Bilder in Kleists ’Erdbeben”, Kleist-Jahrbuch 1991, Stuttgart, J. B. Metzlersche Verlagsbuchhandlung, 1992, str. 34-52.

112

KATASTROFE

naročito razočaranje u Proviđenje dostiže ovde najvišu tačku. Nikada do tada, razmišljanje o teodikeji nije dovelo do tako ra­ dikalno pesimističkih pozicija. Kako je to pokazao H.-J. Šrader (H.-J. Schrader), Klajstov Bog koji pušta da se sve završi smrću, neshvatljiv je. On se prema čoveku ophodi, ne više na božanski način, već gotovo sa dozom sadizma27. Može se razumeti zašto je cenzura bečkog dvora zabranila ovaj tekst. Ako književnost ne odustaje od didaktičkog projekta koji često sadrži tradicionalnu koncepciju zla i Proviđenja, filozofija je, zauzvrat, snažno evoluirala od Lajbnica i Volfa (Wolff). Volter se zadovoljava podrugljivim odgovorom na pitanje: „Zašto ljudi imaju nos?” te se usuđuje da prozaično kaže: „Sigurno zato da bi mogli da nose naočare!” Od tada drskost postaje prikladna prilikom evokacije funkcionalnih podudarnosti. Sa mnogo iro­ nije, Hajnrih Hajne (Heinrich Heine, 1797-1856) prepušta se tome i u Harzreise (Putovanje u Harc) 1826. kada objašnjava da je drveće zeleno zato što je zelena boja dobra za oči, a da je Bog stvorio goveda da bi ljudi mogli od njih da prave supu a magar­ ce da bi se sa njima poredili, i da je, napokon, stvorio čoveka da bi supu jeo i da ne bi i on sam bio magarac28! To je zato što su se skeptični stavovi izuzetno osnažili. Tako je Kant ispravio flzičko-teološku koncepciju za koju nema opšteg zakona, pošto je Bog sve oblikovao i usmerio, prema okolnostima, najbolje moguće. Filozof smatra da prirodni zakoni koji objašnjavaju svet, na primer formiranje reljefa, moraju postojati. Istraživač, dakle, treba da proučava ove zakone, ne zato da bi cepidlačio i da bi znao da li se planine i vulkani izdižu za dobrobit ljudi ili ih Bog upotrebljava da bi ih kaznio katastrofama29. Povodom ovih poslednjih, Kant se izražava bez uvijanja: „Bila bi teška greška ako bi se uvek gledale ovakve fatalnosti kao kazna koja je dodeljena opustošenim gradovima, zbog njihovih zločina, i da se predmetom Božanske osvete smatraju oni nesrećnici na koje se izlila srdžba njegove pravde. Ovakva mišljenja su nedopustivo 27 Ibid., str. 36. 28H eine Heinrich, Die Harzreise [1826], Stuttgart, P. Redam, 1997, str. 39.

29 Büttner Manfred, Géographie und Teologie: zur Geschichte einer engen Beziehung, Frankfurt a. M., Peter Lang, 1998, str. 50.

USA BON I GROMOBRAN

113

drska, jer pretpostavljaju da se namere božanskih ukaza ispituju i da se oni tumače prema svom ličnom sudu30.” Tako je Lisabon uzdrmao razum prosvetiteljstva. Postoji nekakvo utvrđivanje nemoći da se razume logika poretka u svetu, logika teodikeje, ali i snažno uverenje o nerešivosti pitanja zla.

3. Od pošasti do katastrofe Ideja da se Proviđenje upliće u svako doba ostaje živa u najreligioznijim krugovima. Metodisti i evangelisti naročito, pri­ državaju se restriktivnog tumačenja, nastavljajući da čitaju bolest kao kaznu. Venerična bolest je posledica bluda a epizotije kažnja­ vaju vlasnike koji rđavo postupaju prema svojim zakupcima. Sve do pelcovanja, koje se odbacuje u XVIII veku, pod izgovorom da ova praksa unosi sumnju u dejstvo božanske dobrote, ili, što je još gore, nastoji da time izbegne pravedni gnev31. Nije li bezbožno da se namerno izaziva neka benigna bolest, dok postoje velike boginje da bi čoveku dale vremena da se popravi? U XIX veku, sistematsko dešifrovanje znakova i dalje ostaje uobičajeno u pijetističkim sredinama. Tako je glad iz 1816-1817. uključena u shemu najave smaka sveta. Naime, teolog Johan Albreht Bengel (Johann Albrecht Bengel, 1687-1752) najavio je u 1740-im godinama Hristov povratak za 1836. Podstaknute ovim predvi­ đanjima i poterane teškim vremenima, grupe vernika tada se sele prema Rusiji. Do Hristovog povratka bi moralo da dođe u Svetoj zemlji, ali kako im je put prema Jerusalimu zatvoren, oni traže najbliže planinsko mesto da bi u njemu čekali parusiju i misle 30 Kant Emmanuel, „Histoire et description des plus remarquables événements relatifs au tremblement de terre qui a secoué une grande partie de la terre à la fin de l’année 1755”, traduction et commentaires par J.-P. Poirier, Cahiers philosophiques, br. 78, mars 1999, str. 110. Originalni naziv je Geschichte und Naturbeschreibung der merkwürdigen Vorfdlle des Erdbebens, welches an dem Ende des 1755sten Jahres einen grossen Teil der Erde erschüttert hat (1756). 31 Thomas Keith, Religion and the Decline of Magic: Studies in Popu­ lar Beliefs in Sixteenth and Seventeenth-Century England, Harmondsworth, Penguin Books, 1978, str. 129, kao i P erronnet Michel, „Discours ecclésial, monarchique et médical sur la maladie”, Dix-huitième siècle, br. 20, 1988, str. 337-352.

114

KATASTROFE

da su je našli na jugu Ruskog carstva, u Gruziji32. Zatim se Jo­ han Mihael Han (Johann Michael Hahn, 1758-1819), popularni teolog, pokazuje kao pažljivi posmatrač abnormalnih varijacija temperature i oscilacija u zemaljskom magnetnom polju. Ubeđen da priroda ne može da uživa u takvom neredu, on smatra da će Hrist doći da stvarima povrati ravnotežu, da bi leto bilo leto a zima prava zima. I u katoličkoj Bavarskoj, poljoprivredna kriza iz 1816-1817. shvaćena je kao predznak smaka sveta. Posmatranje sunčevih pega najavljuje veliku katastrofu, jer su neki poverovali da vide oblik srpa na sunčevom disku, što je očigledan znak da će ljudski rod uskoro biti pokošen. Drugi autori tumače ceo period Francuske revolucije iz eshatološke perspektive, te je tako glad, do koje dolazi na početku Restauracije, kazna zbog sekularizacije samostana. Obnavljanje hodočašća, koja su prosvećeni biskupi XVIII veka unekoliko zanemarili, ide u istom smeru. Sâmo stanovništvo traži ponovno uvođenje ceremonija koje su prethodno crkvene vlasti ukinule. Suočena sa ovim narodnim očekivanjima, katolička hijerarhija pokazuje veliku fleksibilnost, što je stav koji se suprotstavlja većoj krutosti protestantskih sabora33. Druga slična nizanja znakova predskazanja nesreća i rituali kolektivne mortifikacije odvijače se tokom kolere 1832. U jednom sekularizovanom registru, naučni diskurs takođe brižno tumači predznake katastrofa. Kant je prihvatao da nekoliko sati pre zemljotresa nebo iznenada dobija crvenkastu nijansu, što je pojava praćena drugim varijacijama atmosferske konzistencije. Životinje obuzete strahom su na to takođe osetljive. Pre Lisabona, počev od sredine oktobra, učeni filozof je sve češće osmatrao kiše sa talogom crvene prašine, praćene žestokim poremećajima34. Više od sto godina kasnije, Rečnik (Dictionnaire) Emila Litrea, pozitivistički spomenik treće trećine XIX veka, i dalje se pita na 32 Jakubowski-Tiessen Manfred, „Apocalypse now - Endzeitvorstellungen im Pietismus”, Schipper Bernd U. und P lasger Georg [Hrsg.], Apokalyptik und kein Ende'i, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2007, str. 93-116. 33 Videti Gestrich Andreas, „Religion in der Hungerkrise von 1816/ 1817”, u Jakubowski-Tiessen Manfred und Lehmann Hartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen..., op. cit., str. 275-293. 34 Kant Emmanuel, op. cit.

LISAHON KiUOMOIIKAN

115

sledeći način: „Postoje li meteorološke pojave koje najavljuju ili prate zemljotrese, kao što su izuzetna toplota, mir, oluje, osci­ lacije barometra, elektricitet, gusta isparenja u vazduhu, bledilo ili posebna boja sunca ili zvezda35?” Što se tiče najpronicljivijih naučnika, oni već dovode u vezu pojave naizgled odvojene. Tako, kada guste magle bez padavina prekrivaju Evropu u junu 1783. godine - u Kopenhagenu, ova pojava traje od 29. maja do 26. septembra! - do te mere da se sunce ne razaznaje u podne, ima posmatrača koji ovu izuzetnu situaciju pripisuju erupciji Lakija, vulkana na Islandu, čija je kataklizmična aktivnost tada proizvela najveće izlivanje lave u istoriji. Drugi istraživači će učiniti isto za godinu 1816, bez pravog leta, tumačeći da je to posledica erup­ cije Tambore na ostrvu Sumbava u Indoneziji, 11. aprila 1815, koja je znatno poremetila difuziju sunčevih zraka. Kasnije, posle erupcije Krakataua 1883, meteorologija će moći da sistematizuje u logičan niz takvo odvijanje događaja. Jukstapozicija eshatološke religiozne tradicije i njene sekularizovane verzije drugi je način da se proveri hipoteza koju nudi R. Kozelek (Reinhart Koselleck) o promeni historiciteta. Do sredine XVI veka, istorija je istorija „iščekivanja”: ponavljana imanentnost smaka sveta, koji bi mogao da se desi u svakom trenutku, uključuje sažimanje istorijskog vremena36. Zatim, sa dolaskom modernih vremena, percepcija se menja a ljudi nastoje da ubrzaju vreme. Polje iskustva se proširuje i otvara se perspek­ tivama budućnosti koje ne reprodukuju samo ono što se uvek događalo. ,,U vreme i na mestu tako očekivanog smaka sveta otpočinje ubuduće drugo, novo vreme.” Umesto da prorokuje, novi horizont očekivanja se gradi na predviđanju i prognoze za budućnost sve više udaljavaju kraj sveta, sanjajući da ubrzaju ostvarenje promena da bi uvele novinu i napredak37. 35 Odrednica „Zemljotres” u Dictionnaire de la langue française Emila Litrea. Njegov autor, u stvari, preuzima Saussure Horace-Bénédict de, Voyage dans les Alpes, précédé d’un essai sur l’histoire naturelle des environs de Genève, tome VIII, Neuchâtel, Louis Fauche-Borel, 1796, str. 307 (poglavlje XIX: Re­

cherches à faire sur les tremblements de terre). 36 Koselleck Reinhart, Le Futur passé, contribution à la sémantique des temps historiques, Paris, Éditions de I’Ehess, 1990, str. 19-36. 37 Ono što prosvećeni, ali malo užurbani komentatori sažeto izražavaju na ovaj način: „Pojavljivanje istinski ljudske istorije, oslobođene sakralne

116

KATASTROFE

Ali, uzdržimo se od prepuštanja racionalističkoj doksi, jer istorijska realnost nije nikad jednostavna i istorija prirodnih ka­ tastrofa dokazuje da se dve perspektive mnogo češće preklapaju nego što se smenjuju. Nesporno je da se prognoza zasnovana na razumu suprotstavlja proročanstvu. Budućnost se upisuje u prostor računa, računa verovatnoća. Sa te tačke gledišta, ulazimo u vreme rizika. S jedne strane, društva su suočena sa krupnim problemom, a to je da uvažavaju legitimnost diskursa onog koji najavljuje, predviđa, analizira znake. Ali, s druge strane, XVIII vek je takođe trenutak transfera utopije prema vremenskoj perspektivi. Nije više reč o fiktivnim mestima, kao što je zemlja Dembelija, već o uhronijama^ čiji model predstavlja Godina 2440. Luja Sebastijana Mersijea38 (L’ An 2440, Sebastien Mercier, 1770). Zato su reči „hilijazam” i „milenijum” zaista skovane u XVIII veku. Pre toga, ako se vratimo unazad do svetog Avgusti­ na, nailazilo se samo na hilijaste. Po svom običaju, XIX vek zatim dodaje -izme, otkrivši na primer milenarizam i mesijanizam. U okolnostima velikih katastrofa (veliki olujni talasi 1634. ili 1717. na Severnom moru), posmatrači redovno podvlače da se događaj nalazi van njihovog horizonta iskustva. U ljudskom sećanju, ponavljaju, niko nikad nije doživeo takve događaje i datum nesreće ostaće kao referentna godina u kolektivnom pam­ ćenju, u izvorima i u radovima istoričara. Sve lokalne zajednice vaspostavljaju hronologiju dogadajâ na osnovu broja godina posle velikog olujnog talasa, razorne lavine ili požara u svom selu. Sekularizovani znaci predskazanja svrstavaju se, zauzvrat, u skraćeno polje iskustva, imajući u vidu rašireni prezir prema onome što se grubo kvalifikuje kao sujeverje. Ali dve perspek­ tive, stara kao i moderna, postavljaju sebi zadatak da prikupe istorije, i sticanje legitimiteta moderne države, kadre da ukroti religiozne grupacije, pripadaju istom procesu. Jer geneza moderne države propraćena je neprestanom borbom protiv religioznih i političkih proročanstava svakog reda” (Chateayraynaud Francis et Torny Didier, Les Sombres Précurseurs. Une sociologie pragmatique de V alerte et du risque, Paris, Éditions de I’Ehess, 1999, str. 414-415.) 38 O ovom transferu videti pionirski članak Koselleck Reinhart, „Die Verzeitlichung der Utopie” u Vosskamp Wilhelm [Hrsg.], Utopieforschung: Interdisziplinare Studien zur neuzeitlichen Utopie, Stuttgart, J. B. Metzlersche Verlagsbuchhandlung, 1982, Bd. 3, str. 1-14.

I.ISABON I GROMOBRAN

117

objektivne elemente, shvatljive empirijski ili razumom i nauč­ nom analizom. U drugoj, zbog desakralizacije, slučaj i fatalnost igraju nezanemarljivu ulogu. Ove dve perspektive ipak se ra­ zlikuju po svom ritmu i upisivanju u trajanje. Ako se stara, sva ispunjena nepogodama ili pošastima, upisivala u dugo trajanje koje obeležava njihova neizbežna i ponovljena periodičnost, modernoj je potrebno kratko vreme događaja koje pripisuje izu­ zetnost i neobičnost onome što se zbiva. Stoga će se postepeno nametnuti novi termin da bi se to izrazilo, termin katastrofa, za koji smo već napomenuli da će postati uobičajen tek u XX veku. On je neutralniji pošto teži da odredi zlo koje su prouzrokovali podjednako čovek i fatalnost (a ne više isključivo intervencija Proviđenja). Pored toga, on je sinonim za raskid, jer su novom režimu istoričnosti potrebni ubedljivi prekidi. Zaokupljen činjenicom da pošasti sada imaju status prirod­ ne katastrofe, Mišel Perone (Michel Peronnet) skovao je koncept profanizacije. Gubljenjem religioznih prerogativa, one su postale obične „pojave paroksizma”, koje racionalna i logična objašnjenja nastoje da smeste u nizanje materijalnih uzroka. Organizovana društva uvek definišu „osnovne vrednosti sa univerzalnom re­ ferencom vezane za ideju stavljanja van domašaja ili kritike ovih vrednosti zbog njihovog sakralnog karaktera39”. Od početka m o­ dernog doba, a ubrzano posle sredine XVIII veka, izgrađuju se, kao suprotnost sakralnom koje definiše hrišćanstvo, nove norme ponašanja, nove dogme, nove organizacije koje nisu više zasno­ vane na hrišćanskoj religiji ali predstavljaju celinu sekularnih, socijalnih a kasnije i demokratskih vrednosti. Tu spada i ideja da religiozne manifestacije manje pripadaju javnom prostoru i morale bi da se svedu na privatni prostor. Perone ovu evoluciju naziva tendencijom ka „profanizaciji”, a da pri tome uviđa in­ teraktivni karakter pojave: „Analizi procesa Profanizacije, počev od Sakralnosti, odgovara analiza procesa Sakralizacije počev od definicije Profanosti.” I zaista, dovoljno je pomisliti na Francusku revoluciju koja proklamuje ono što se uobičajeno naziva „neotu­ điva i sveta prava čoveka i građanina”. Zar nije reč o nekakvoj sub­ 39 P eronnet Michel, „Châtiments divins et catastrophes naturelles”, u Blanchard Anne, M ichel Henri et P elaquier Elie, op. cit, str. 259-281.

118

KATASTROFE

verziji hrišćanskog sakralnog sakralizacijom profanih vrednosti, koje su definisane u odnosu na sakralno koje je prethodilo? Zato bi bilo uputno da istoričari „smeste svoje analize unutar jednog procesa koji vodi od sakralnog, obično isključivo religijskog, do profanog, obično ne-religijskog u opšteprihvaćenom značenju termina u datom trenutku40”. Koncepti sakralizacije i profanizacije mogu uostalom da se primenjuju izvan striktno religijskog. Proces se stalno odvija izdeljen na faze resakralizacije i reprofanizacije. Tako se u istoriji prirodnih pojava, „znaci srdžbe Božje pokazuju kao znaci sakralnog, dok pojam prirodnih katastrofa obuhvata fazu profanizacije41”. Ove dve stvari nisu obavezno razdvojene niti sukcesivne. Ove opaske još uvećavaju važnost Rusoove poruke ; on, na­ ime, premešta pitanje zla da bi ga smestio u čovekovo postojanje, a čvrsta uverenja u greh smenjuju takozvana naučna objašnjenja. Kako to umesno konstatuje B. Bačko (B. Baczko), ubuduće „od­ vojena od Proviđenja, ljudska avantura mora u sebi da otkrije sopstvenu svrhu i sopstvene pokretače. Zapitanost nad poreklom i smislom zla zamenjuje tako traganje za uzrocima bezbrojnih nesreća kojima ljudi sami sebe opterećuju i u koje će možda potonuti njihova istorija42”. Sa profanizacijom, čovek je sam, bez pomoći Proviđenja i suočen sa svojom istorijom. On je sebi za­ dao ogroman zadatak da doprinese iskorenjivanju nesreća, čijim tokom namerava da ovlada i da ublaži fatalnost. Ovakve ideje su našle sličan izraz u spisima KonstantinFransoa Volnea (Constantin-François Volney, 1757-1820), filo­ zofa i orijentaliste, poznatog pod imenom koje je sebi izabrao saževši imena Volter i Feme. Prijatelj prosvetiteljstva, poslanik u doba Revolucije, proganjan pod Terorom, putovao je po Bliskom istoku i Sjedinjenim Američkim Državama. Ruševine ili Medita­ cija o Revolucijama Carstava (Ruines ou Méditation sur les Révo40 P éronnet Michel, „De la profanisation”, u M aillard Brigitte (tek­ stove sakupili), Foi, fidélité, amitié en Europe à la période moderne: mélanges of­ ferts à Robert Sauzet, t. II, Sensibilité et pratiques religieuses: amitié et fidélité, Tours, Publications de l’Université de Tours, 1995, str. 421-428. Definicija je na str. 424. 41 Ibid., str. 425. 42 Baczko Bronislaw, op. cit„ str. 382.

USABON I GROMOBRAN

119

lutions des Empires, 1791) daju reč duhu grobova i ruševina koji odgovara na pitanja putnika iznenađenog opustošenošću zemalja u kojima su nekada cvetale prve velike civilizacije. S tim ciljem, duh ga vodi u kosmos: zemlja tada otkriva sliku koju Volne po­ drobno opisuje sa istom začuđenošću kao što je bila ona prvih astronauta na Mesecu, suočenih sa neverovatnim prizorom boja mora i kontinenata. Ali, ovde je cilj filozofski: „Prestanite, dakle, o smrtnici, da optužujete fatalnost sudbine ili sudove Božanstva!” Umesto da tajanstvene uzroke ljudskih nesreća traže s one strane oblaka, neka ljudi shvate da izvor nesreća ni najmanje nije u ne­ besima već na zemlji, u samom čoveku! „Takva je, dakle, ljudska sudbina: s jedne strane, čovek je potčinjen delovanju elemenata koji ga okružuju, njega su pokorila mnoga neizbežna zla”, ali, sa druge, on „је postao zanatlija svoje sudbine”, odgovoran za svoju veličinu i za sopstvenu propast43.

43 Volney Constantin-François de Cassebœuf de Œuvres, Tome premier: Politique, morale, histoire (1788-1795), Paris, Fayard, 1989 (Corpus des œuvres de philosophie en langue française), naročito stranice 183, 187, 189, 195-197. O Volneu, videti N ordman Daniel [ured.], L’École normale de Г an III : leçons

d’histoire, de géographie, d’ économie politique. Édition annotée des cours de Volney, Buache de la Neuville, Mentelle et Vandermonde avec introductions et notes, Paris, Dunod, 1994.

Peto poglavlje

POŠAST BOŽJA ILI POŠAST PRIRODNA? Čini se, dakle, da analiza prirodnih katastrofa izmiče sva­ kom metafizičkom okovu. Istorija disciplina koje su zaokupljene budućnošću zemlje i ljudi, opisuje sa mnogo pojedinosti po­ stepenu emancipaciju znanja. Ovde ima mesta da se ona samo pomene, da bismo se podsetili. Tako je osnivač univerzitetske geografije Karl Riter (Carl Ritter, 1789-1859) doveo rasuđivanje do kraja, naznačivši na naučnom planu kraj odnosa između teo­ logije i geografske analize. Za njega se, naime, ljudsko biće nalazi pred nizom mogućnosti. Površina zemlje kao da je predodređe­ na za njegovo delovanje. Time se prevazilazi banalni mehanizam fiziko-teologa XVIII veka, pošto je čoveku ostavljena sloboda da što je bolje moguće iskoristi prirodne okolnosti. Osporavati tako fizičko-teološku tradiciju osiromašuje percepciju prirode. Izvesno je da je, kao kompenzacija, ostavljeno slobodno polje za estetizaciju prirodnih pojava, posebno kroz pojam uzvišenog. Ovaj proces omogućava promociju pejzaža, koji je sakralizovan zbog njega samog, a ne više zato što je izraz božanskog1. Ponov­ na sakralizacija prirode odvija se izvan božanske transcendencije. Uprkos tome, dve vizije (providencijalistička retributivna, s jedne strane, i naturalistička desakralizovana ili ponovno sakralizovana, s druge) nastavljaju zajedno da postoje a da pri tome ne izgledaju nužno protivrečne.

1 O procesu ideologizacije prirode i pejzaža, u vezi sa razvojem nacion­ alnih identiteta, videti Walter François, Les Figures paysagères de la nation: territoire et paysage en Europe (16-20e siècle), Paris, Éditions de I’Ehess , 2004.

POŠAST BOŽJA 11.1 p o š a s t

p r ir o d n a ?

121

1. Šta se desilo sa razumom? Posle Lisabona, u XVIII veku ispoljava se naglašeno sma­ njivanje religioznih oblika ponašanja. Ali, kultura ostaje hrišćanska a disonantne reakcije veoma marginalne. Zatim se, u XIX veku, u vezi sa ovom temom izražavaju prvenstveno pragmatični stavovi. Religiozne tradicije imaju različitu težinu, sa jačim otporima u religioznoj kulturi bliskoj pijetizmu i katolicizmu2. Ovaj poslednji posebno privlači na sebe kritiku duhova zvanih „prosvećenim”, izvan crkve ili u okviru njene hijerarhije, a koji vode žestoku borbu protiv sujeverja svake vrste. Jedan prelat se 1789. usuđuje da ustvrdi kako bi, umesto što se povećava broj ceremonija pokajanja u ledenim crkvama, gde je siromaš­ nima još hladnije nego obično, bilo bolje da se sakuplja, ugalj i podeli onima kojima je potreban3. Konkretnoj aktivnosti javne pomoći pbstradalima daje se prednost nauštrb dana pokajanja i propovedi. Ovaj tip argumentacije, kroz prividna osporavanja koja sadrži, otvara vrata za novo responsibilizujuće tumačenje društva. Osnovna zamerka, naime, upućena providencijalističkoj viziji, jeste da ona vodi u mirenje sa sudbinom i u pasivnost, dok upravo razumno tumačenje prirodnih pojava pretpostavlja od­ govorno delanje, kojim se ublažavaju posledice vulnerabilnosti. Dva načina rasuđivanja mogu da dođu u sukob, kao što su to, povodom erupcija Etne, i pokazala istraživanja koja suprotstav­ ljaju učestalost pripovesti o pokajničkim procesijama i manjak dokumenata o konkretnim pokušajima da se zakoči napredova­ nje lave, jer su takvi napori smatrani bogohulničkim4. 2 U slučaju pijetizma, evolucija je veoma naglašena. U trenutku kada dolazi do zemljotresa u Lisabonu, pastor Džon Vesli (John Wesley, 1703-1791), osnivač metodizma, objašnjava pojavu kao božansku kaznu (Wesley John, Serious Thoughts Occasioned by the Earthquake at Lisbon, London, 1756). Međutim, pijetizam jasno nijansira starozavetne pozicije početkom XIX veka, insistirajući više na edukativnoj nameri Boga koji time podseća ljude na svoje prisustvo. 3 Naveo G estrich Andreas, op. cit, str. 280. 4 Ovo je mišljenje C alvagna Simona, „Essai d’analyse des récits icono­ graphiques des éruptions de l’Etna en 1669. et 2002”, u Favier René et G ranet A bisset Anne-Marie [ured.], Récits et représentations .... op. cit., str. 327-543.

122

KATASTROFE

Uopšte uzev, religiozne reference ostaju, ali mogu imati čisto retoričku ulogu. U tom smislu treba razumeti definiciju termina „pošast” u Enciklopediji, koja insistira na metaforičkom aspektu pozivanja na božansko delanje: „Ovaj termin, shvaćen u figurativnom značenju, koristi se za sve velike nesreće kojima proviđenje voli da muči ljudski rod. Tako su kuga, glad, poplave, rđavi vladari, itd, ’Božje pošasti’5.” U vokabularu će postepeno doći do pomeranja značenja uobičajenih izraza: pošast više nije Božja već prirodna; ni silina srdžbe više nije Božja već silina srdžbe razularenih elemenata6. Ostaje otvoreno pitanje, da li je stara distinkcija između prvih i drugih uzroka i dalje delatna, i da li su ovi uzroci dovoljni da bi se pružio uvid u događaje. Iako spisi intelektualaca idu u pravcu sekularizacije percepcije, treba se uzdržati od ekstrapoliranja. Čini se očiglednim da je tradicionalna interpretativna shema veoma ukorenjena u načine mišljenja o svetu velike većine ljudi7. Od XVIII veka, dakle, elite nastoje da marginalizuju pojam kazne, da bi katastrofe analizirale iz, u izvesnom smislu, pozi­ tivnog ugla. Bog ih koristi da bi pokazao ljudima svoju moć. Neverovatne pojave mogu da se objasne prirodno, ali su tu da bi vratile ljude Bogu, da bi oni uvideli Stvoriteljevu dobrotu i moć8. U propovedi održanoj 30. marta 1783. godine, posle zemljotresa na jugu Italije, Johan Kaspar Lavater (Johann Caspar Lavater, 1741-1801) koristi apologetsku žicu, objašnjavajući kako razu­ man čovek takve događaje ne može da tumači samo kao prirodne pojave. Posle Lisabona, ovaj potres je bio najsnažniji u veku. Procenjuje se da je na Kalabriji uništeno 400 sela i da je bilo 30 000 do 50 000 žrtava. Po pastorovom mišljenju, gledanje na ovaj 5 Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, par une société de gens de lettres, mis en ordre et publié par M. Diderot [et] M. D’Alembert, tome sixième, Paris, chez Briasson [e. a.], 1756, str. 849. 6 Što primećuje Jakubowski-Tiessen Manfred, „Gotteszorn und Meereswüten: Deutengen von Sturmfluten vom 16. bis 19. Jahrhundert”, u GROH Dieter, op. cit, str. 117. 7 U ovome se distanciramo od istoriografije, a posebno od pomalo ka­ tegoričnih tvrdnji autora poglavlja D elumeau Jean et L equin Yves, op. cit., posebno str. 388-389. 8 Videti Jakubowski-Tiessen Manfred, „Gotteszorn...”, op. cit., str. 103-

118.

POŠAST BOŽJA ll.l POŠAST I'K IItO D N A f

123

događaj kao na aktualizaciju božanske svemoći nema alternati­ vu. Katastrofa mora da izazove razmišljanje slušalaca o njihovoj sopstvenoj krhkosti i smrti. To je opomena za nevernike. Svako bi morao da sebe smatra preživelim kome je ostalo još dovoljno vremena da se pokaje i preobrati. Stoga tragične događaje treba zamisliti kao štap kojim Bog zamahuje da bi nas opomenuo da se čuvamo greha9. Na iste prizvuke nailazimo i kod anžujskog sveštenika Iv-Mišel Maršea (Yves-Michel Marchais): „Hoću da verujem i rado ću to priznati, može u ovoj tužnoj katastrofi, od­ nosno uništavanju, biti onoga što nazivamo fizičkim razlozima ili prirodnim uzrocima, pošto je ova pokrajina jedna od onih koje nazivamo južnim ili izloženim najvećoj toploti sunca u nje­ govom zenitu, i čije tlo ili zemlja sadrži mnogo komada od sum­ pora, smole i drugih sagorivih ili zapaljivih materija koje mogu da prouzrokuju nesreće te vrste. Ali, ipak verujem i usuđujem se da to tvrdim, da je Bog koji uvek drži sve u svojim rukama, koji raspolaže po svojoj volji uzrocima, kao i posledicama, i koji se, kako se on sam o tome kategorički izražava, poigrava sa svim stvarima na svetu (ludens in orbe terrarum), dozvolio ovaj strašni događaj koji izlazi iz reda, hoću da kažem iz toka ili vrste svih drugih, da bi ga se plašili i obožavali. On je udario na neke kriv­ ce da bi podučio druge, i prineo je nekoliko žrtava svojoj pravdi, da bi ga preklinjali za milost10.” Opat Nikola-Silvester Beržije (Nicolas-Sylvestre Bergier), uvaženi apologeta čija se filozofska reputacija afirmisala od 1760-ih godina, autor je jednog Rečnika teologije (Dictionnaire de théologie), kompilacije koju je naručio Pankuk (Panckoucke) za Metodičku encikoplediju (Encyclopédie méthodique) i više puta izdavanog posle prvog objavljivanja 1788. Ovo delo predstav­ lja dobar opservatorijum „naprednih” pozicija Katoličke crkve o mnogim pitanjima. Njegovih osam knjiga ne sadrže nijednu 9 L avater Johann Kaspar, Predigt bey Anlass der grossen Ederschütterungen in Sizilien und Calabrien. Gehalten den 30. Marz 1783, Zürich, David Bürkli, 1783. Naveo SAUER Klaus Martin, Die Predigttàtigkeit Johann Kaspar Lavaters (1741-1801), Darstellung und Quellengrundlage, Zürich, Theologischer Verlag, 1988, str. 248. Originalni izraz je: „aufgehobene warnende Ruthe Gottes”. 10 L ebrun François, Parole de Dieu et révolution: les sermons d’un curé angevin avant et pendant la guerre de Vendée, Paris, Éditions Imago, 1988, str. 93.

124

KATASTROFE

odrednicu kao što su nepogoda, katastrofa, pošast ili zemljotres. U odrednici „amajlija”, autor napada protestantsku doktrinu ko­ ja sujeverjem naziva činjenicu da neko nosi uz sebe osveštane predmete (relikvije, krst, ikonu). Opat shvata daje teško objasni­ ti narodu pravi duh ovih znakova koji su neme molitve. Ne štiti krst sam po sebi - krstovi na raskršćima puteva ili na vrhu pla­ nina su prvo topografski reperi - ali bolje je imati raspeće nego sazvežđe, jer astrologija je „nauka lažna i besmislena11”. „Kada bi greške naroda bile neizbežne, bilo bi još bolje da on ima u izo­ bilju stvari poštovanja dostojne, a ne stvari besmislene i mrske [...]12.” Nešto dalje, on će podsetiti da je crkva zabranila upotrebu reći napisanih na ceduljama ili graviranih na medaljama da bi se zaštitilo od bolesti13. Odrednica „Demon” korisno precizira rasprostiranje božanske vlasti: „Nije ništa manje nedostojno Boga da kažnjava grešnike, ili da iskuša pravednike delanjima Demona, nego da to učini pošastima prirode. Uopšte uzev, svetla Filozofije su suviše kratka da bi se znalo ono što Bog može ili ne može da dozvoli; na njemu je da nas nauči šta on čini, i šta treba da verujemo14.” Odrednica „Čudo” je prilika da se jasno afirimiše da se „navodne” neverovatne pojave u stvari svode na „prirodne činjenice”. One, dakle, više „nemaju danas ničeg zastrašujućeg, otkad je, po jednoj učenoj teoriji, otkriven njihov uzrok; ali nekada se nije zaboravljalo da se one shvataju kao znaci srdžbe Neba, koji su najavljivali neku izuzetnu nesreću”, a opat Beržije priznaje: „Narod tako i dalje veruje15.” Zato „svaki put kada su narodi trpeli teške nepogode, oni bi zamislili da one najavljuju smak sveta16”. Ukrštajući više odrednica, čitalac će naći kod apo­ logete koherentne teorije božanskog Proviđenja. Patnja je božja kazna čija je namena da ispravlja čoveka, ali zločin nije uvek ka­ žnjen, kao što ni vrlina nije uvek nagrađena: „Božanska pravda, 11 Bergier Nicolas Sylvestre, Dictionnaire de théologie par M. l’Abbé Bergier, Chanoine de Г Église de Paris, et confesseur de Monsieur, Frère du Roi. Odlomak iz L’Encyclopédie méthodique, Toulouse, Jean-Matthieu Douladoure, 1819,1.1, str. 282. 12 Ibid., 1.1, str. 128. 13 Ibid., t. VI, str. 364. 14 Ibid., t. II, str. 514. 15 Ibid., t. VII, str. 6-8. 16 Ibid., t. V, str. 432.

POŠAST 1К)7|Л ILI I'OSAST l'UIUODNAf

125

dakle, nije uopšte povređena, kada opštom pošasti Bog obuhvati i nevine i krive, decu i odrasle, jer on uvek može da pruži odštetu svojim stvorenjima u drugom životu za ovozemaljske patnje koje su trpela u ovom17.” Ipak, opat upozorava na preteranosti naturalizma koji nužnost suprotstavlja slučajnosti, umesto da pripiše događaje Proviđenju: „Kada vetar sruši na mene crep ili škriljac, to je slučajno, iako veoma dobro znam razlog; ali taj razlog nije delao sa rasuđivanjem, a ni ja sâm nisam predviđao da će u tom trenutku delati. Ako ne postoji Bog koji bi vladao svetom, sve je posledica slučaja18.” A zatim dodaje: „Izvesno je za čoveka utešnije da dobro i zlo koji mu se događaju pripiše Bogu, nego da to pripiše u zaslugu ćudljivoj fortuni ili slepoj sudbini19.” Verovati u Proviđenje vodi, po njegovom mišljenju, u predostrožnost, pažljivost i oprez. Na francuskim selima, ritualni običaji borbe protiv đavola, koji nastanjuje nebo i rado se oglašava kroz meteore, potvrđeni su svuda još i u XIX veku. Demoni, tako, šire kugu i epizotije, upravljaju najezdama insekata i izazivaju poplave. Upotreba zvo­ njave zvona, koju proučava Alen Korben (Alain Corbin), da bi se zaštitilo od nepogoda i da bi se razbili škodljivi oblaci, snažno se održava u seoskim zajednicama. Po propisima o zvonjavi, obave­ za je zvonara da zvone po olujnom vremenu, a stanovnici se po potrebi smenjuju da bi obezbedili službu. Oni se, dakle, ne boje da prekrše instrukcije episkopata, koji se smatra prosvećenim i uzaludno nastoji u XVIII veku da ova sujeverja izbaci. Krajem XIX veka i dalje brojna svedočanstva izveštavaju o verovanjima u zaštitničko svojstvo zvona. Prilikom livenja novog velikog zvona, retko se propusti prilika da se na njega ugraviraju uobičajene formule tipa: „fugo fulmina” (rasterujem oluje) ili „daemones fugo” (rasterujem demone)20. U nastojanju da se usprotive onome što smatraju narodnim zastranjivanjima, ponekad i prisvajajući druga verovanja, kao 17 Ibid., t. IV, str. 434. 18 Ibid., t. III, str. 428. 19 Ibid., str. 429. 20 C orbin Alain, Les Cloches de la terre : paysage sonore et culture sensible dans les campagnes au XIXe siècle, Paris, Albin Michel, 1994, str. 103-111.

126

KATASTROFE

ono koje kaže da se Bog oglašava gromom upravo da bi se su­ protstavio demonima, crkvene vlasti doprinose udaljavanju od sakralnog. Ali, uopštenije gledano, na prelazu u XIX vek, rado­ vi namenjeni podučavanju, bilo da su katoličke obedijencije ili protestantskog senzibiliteta, nastoje da rašire naučna objašnjenja koja poništavaju narodna verovanja21. U udžbenicima prirodopisa, ponuđena objašnjenja zadržavaju jaku vezu sa teologi­ jom, povezujući je sa naukom, da bi se borila protiv sujeverja i paganizma. Na taj način, piše u jednom pedagoškom časopisu iz 1827, „ništa neverovatno ne može da pogodi Prirodu, te da tako poremeti poredak božanskih zakona ili ograniči Božansku moć22”. Drugim recima, treba imati poverenja u božansku mu­ drost, jer čarobne moći, kao one koje se pripisuju vešticama na metli, čarobnjacima, prenosiocima bolesti ljudima i stoci, izgo­ vorenim ili napisanim recima, sve to je iluzija. Od kraja XVIII veka, eksplikativni diskurs o pojavama kao što su grom i munja podseća da Bog ne izražava svoju srdžbu i moć kroz oluje, već da treba uvideti njihove blagotvorne strane (kiša, pročišćavanje neba, itd.) da bi se time otklonili strahovi. Proces kodifikacije oluje, koja postaje izraz Božje ljubavi, neophodan je da bi se za­ tim dekodirao u svedu naučnih elemenata i racionalnih mera, te da bi se zatim delalo s ciljem da se ljudi efikasno zaštite od groma. Samim tim, veštice se više ne mogu dovoditi u vezu sa spektakularnim manifestacijama prirodnih sila, ali je i dalje nužno preduzimati preventivne mere, kao na primer ne stati u zaklon ispod drveta. Ako je verovati ovim spisima, kada se već ne ispoljava nad silama prirode, đavolovo delovanje zauzvrat snažno utiče na ponašanje ljudi.

21 S chmidt Andreas, „Historische Deutungsmuster von Gewitter und deren Umschlag in Technik”, u Sieferle Rolf Peter und B reuninger Helga [Hrsg.], Natur-Bilder: Wahrnehmungen von Natur und Umwelt in der Geschichte, Frankfurt/New York, Campus Verlag, 1999, str. 279-296, a naročito str. 283, 285. i 289. 22 Stephani Heinrich, „Über den Natur zu schôpfenden nothwendigen Stoff zur Grundbildung des Menschen”, Der Schulfreund, 10 (1827), str. 20-37. Ovaj tekst citira S chmidt Andreas, „Wolken krachen, Berge zittern, und die ganze Erde weint...” : zur kulturellen Vermittlung von Naturkatastrophen in Deutschland 1755. bis 1855, Münster, Waxmann Verlag, 1999, str. 84-85.

POŠAST 1К)2|Л 11,1 p o š a s t p r i r o d n a ?

127

2. Udar kolere Oko 1831-1832. godine, magijski običaji ponovo se snažno vraćaju u trenutku epidemije kolere, „plave pošasti” kako su je tada nazivali. U Pruskoj, jedan propis od 1. juna 1831. o proce­ durama koje treba poštovati od same pojave bolesti, nalaže da se ubijaju psi i mačke, ali i da se živini skraćuju krila. Propis se ponovo uvodi avgusta 1831. Da li je bio primenjivan ? To uopšte nije sigurno, jer se policija i uprava izgleda nisu brinule da li će se primenjivati, iako je ostao na snazi. U ovom slučaju, suprot­ no prošlosti, narodni običaji nisu skloni da proganjaju domaće životinje, te time protivreče učenom diskursu. U isto to doba, naime, u skladu sa uverenjem da životinje šire koleru, njima se, po lekarskim propisima, zabranjuje svaki pristup sanitarnoj zoni i preporučuje se da se mačke i psi sistematski ubijaju. U Ženevi, Zdravstveni savet, u „merama koje treba preduzeti u slučaju izbijanja bolesti”, ponovo propisuje uobičajene metode u ovom tipu situacija: „Neka u kuće ulaze samo osobe koje su neophod­ ne i neka putujući trgovci, prosjaci i svi neznanci iz njih budu udaljeni. Mačke i psi moraće da budu zatvoreni ili ubijeni, pošto mogu da donesu zarazu, naročito ako je bolest u susedstvu23” To što su navedene upravo domaće životinje, dok propisi nikada ne pominju pacove, lisice i druge glodare, objašnjava se isključivo njihovim simboličkim statusom. Njihov pokolj uvek sadrži nešto od katarzičnog lova24. Uopšte uzev, istoričari su bili slabo zainteresovani za reli­ gijsku dimenziju epidemije. Inače, radoznao što se tiče narodnih oblika ponašanja, Patris Burdle (Patrice Bourdelais) se, u prola­ zu, zadovoljava jednim pasusom i izražava čuđenje: „Epidemija je čak predstavljena kao instrument nebeske srdžbe.” A zatim citira dokumente iz legitimističkih krugova: „Srdžba pravednog Boga raste i uskoro će svakog dana biti po hiljadu žrtava, zlo­ 23 Instruction relative au choléra morbus de l'Inde, adressée par le Conseil de Santé aux habitons de la ville et du canton de Genève, imprimerie de G. Fick, 1831, str. 9. 24 Briese Olaf, Angst in den Zeiten der Colera: über kulturelle Ursprünge des Bakteriums. Seuchen-Cordon I, Berlin, Akademie-Verlag, 2003. Naročito stranice 77-80.

128

KATASTROFE

čin uništenja nadbiskupije daleko od toga da je okajan.” Aluzija upućuje na pljačkanje biskupskog sedišta Notr Dama posle mise u spomen vojvodi od Berija, februara 1831. Druga svedočanstva ističu da Pariz, žarište epidemije, mora da okaje svoje grehe, jer je on grad revolucije, nereda i zadovoljstava. Pravo govoreći, au­ tor se duže zadržava na glasinama o trovanju i incidentima koji iz toga proizlaze pre nego što je i utvrđeno da je reč o bolesti. Kasnije, on beleži da biskupi „naređuju javne mise da bi se borilo protiv Božanske pošasti25”. Izvesno je da nema više one nekadaš­ nje revnosti, ali zbog događaja broj procesija smesta raste, kao u Marselju gde se više od 30 000 vernika okuplja u srcu grada26. Pomalo oklevamo da citiramo Šatobrijana (Chateaubriand) koji dramatizuje i preteruje, to je izvesno: „Crkve ispunjene ječećom gomilom, sveštenici što pevaju danju i noću molitve u stalnoj agoniji, viatikum se nosi od kuće do kuće sa voštanicama i zvoncima, zvona neprestano ispuštaju posmrtni zvon, kaluđeri s raspećem u rukama pozivaju na raskršćima narod na pokajanje, propovedajući Božju srdžbu i sud, ispoljene nad leševima već pocrnelim od vatre pakla27.” To što u Ženevi jedan pesnik odba­ cuje ideju retribucije, potvrđuje da ona još nije potpuno nestala: „Moj Bog nije onaj koji predsedava olujama,/ Koji smrt među naše svečanosti unosi, / Kojem je milo da kazni, koji vlada stra­ hom;/ [...] Prestanite da nam govorite, nerazumni kakvi jeste,/ Da je proždiruća pošast što našim glavama preti/ Gvozdeni štap koji on nad nama drži,/ I da zatrovani dah Kolere,/ Njegovog uvređenog veličanstva/ Služi nemilosrdni gnev.” Teza koju nudi naš versifikator, o osveti Orijenta kojeg je njegov osvajač pobedio, svakako je poetičnija28. Ona je, izvesno, razjarivala pastore. Jedna nemačka studija podrobno opisuje epidemiju ko­ lere u Berlinu, posvećujući više pažnje kontekstu religioznosti koja prati ovaj tip nesreće. Prirodnim katastrofama je posebno 25 B ourdelais Patrice et Raulot Jean-Yves, Une peur bleue: histoire du choléra en France 1832-1854, Paris, Payot, 1987, str. 224-228. 26 Navedeno kod D elumeau Jean et L equin Yves, op. cit., str. 425. 27 C hateaubriand François René de, Mémoires d ’outre-tombe, t. IV, Paris, Flammarion, 1982, str. 62-63. 28 Petit -Sehn Jean-Antoine, Le Choléra-morbus, Genève, A. L. Vignier, 1831.

pošast hožia

in pošast pnmonNAt

129

svojstveno da u celosti reaktiviraju registar magijskih, naučnih, religijskih, sujevernih sredstava, drugim rečima, kako ono što pripada racionalnosti, tako i ćelu skalu iracionalnih referenci29. Kolera je označena kao azijska životinja, opasna grabljivica koja pokazuje svoju preteču kandžu, pobesnela hijena. Ovakav imaginarijum omogućiće da se kasnije Robert Koh (Robert Koch, 1843-1910) metaforično opiše kao lovac na bacile koji je organizovao ekspediciju do Kalkute da bi ih savladao. Tom prilikom, nemački lekar izolovao je neprijatelja i trijumfalno ga je doveo u Nemačku, zarobljenog u želatin koji ga je očuvao. Ovo su, naime, bile reči upotrebljene prilikom govora za carev rođendan 1896. na univerzitetu u Grajfsvaldu30. Osnivaču bakteriologije pripala je i privilegija da bude predstavljen, oko 1890, kao sveti Đorđe kako savlađuje bakterijsku hidru ili posećuje u Indiji hram boginje kolere, zamišljene kao induska boginja sa više ruku31. Ovaj tip anegdote zasniva, zaista, jedan od ključnih stavova zapadnjačke percepcije rizika. On rado povezuje rizik sa medicinskim kontekstom sanitarnog rizika, smešta ga u tropsko okruženje (što je ponižavajuća i kolonijalistička vizija tropskih zemalja, neprijateljski nastrojenih prema evropskim organizmi­ ma) i predstavlja medicinu kao sredstvo par ekselans da se sa njom izađe na kraj (trijumfalistička vizija medicine). Ovaj ključ za tumačenje opstaje barem do posle Drugog svetskog rata32. Društvene logike i medicinske kategorije nisu uostalom uvek u skladu. Dve teorije su dominirale razumevanjem rizika od epidemija. Prva, aerističkog, mijazmičkog ili infekcionističkog tipa, smatra da je bolest prouzrokovana kvarenjem vazduha. Druga, nazvana kontagionističkom, počiva na uverenju da kontaminacija dolazi od kontakta sa osobama koje prenose patogene klice. I ovde se međusobno suprotstavljaju percepcija kontagionističkog tipa, karakteristična za narodnu sredinu, i 29 Briese Olaf, Angst in den Zeiten der Cholera..., op. cit., str. 69. 30 Ibid., str. 73. 31 Ibid., str. 383-384. 32 Bankoff Greg, „The historical geography of disaster: ’vulnerability’ and ’local knowledge’ in Western discourse”, u Bankoff Greg, Frerks Georg und Hilhorst Dorothea, Mapping Vulnerability: Disasters, Development and People, London, Earthscan, 2004.

130

KATASTROFE

percepcija sanitarnih vlasti koje naginju infekcionizmu. Političke i ekonomske implikacije ovih izbora su značajne: kontagionizam opravdava društvenu kontrolu i sprečavanje saobraćanja, dok infekcionizam ne dovodi u opasnost trgovačku razmenu niti ekonomske interese33. Tradicionalni koncept mijazma ponovo postaje aktuelan u vreme kolere. Jedan lekar tako zapisuje 1831. da je primećena to­ kom prethodne godine značajna promena u vazdušnom ciklusu, što bi neminovno trebalo da dovede do pojave novih bolesti34. Daju se razni saveti kako se zaštititi od kužnog vazduha, naročito uz upotrebu pročišćujuće i blagotvorne vatre koja će rasterati zle duhove i demone. U zapadnoj mitologiji, vazduh predstavlja negostoljubivo mesto pneume nenaklonjeno bogovima. Čini se da se tada javlja neka vrsta sekularizacije ove interpretacije. U stvarnosti, međutim, fumigacije protiv mijazama su ostale dosta izuzetne tokom celog trajanja uzbune oko kolere35. Vlasti više ne propisuju ovaj tip mera. Zauzvrat, lekari pristalice mijazama i dalje preporučuju ono o čemu, na primer, svedoči uputstvo da se održava kordon džinovske vatre duž Karpata, kako bi se Evropa zaštitila spaljivanjem stepe, još 1854. jedan profesor univerziteta u MinKeriu šavefuje da še, da bi se sprečile mijazmične bolesti, izravnaju bregovi, da se obaraju šume, da se grade vetrenjače, sve to da bi se omogućilo da vazduh cirkuliše, a pored toga da se održavaju vatre i da se puca iz topova. Kanonada bi trebalo da izazove hemijsku reakciju u vazduhu, neutrališući mijazme na taj način. Ako tema božanske kazne i nije dominantni diskurs, ostaje ipak da pažljivi istraživač može da prikupi prilično brojna svedočanstva. U svojoj veoma bogatoj antologiji dokumenata, Briz 33 Sa pojavom side, uvedena je druga distinkcija, između kontagioznih i transmisibilnih bolesti. Ona nije medicinski opravdana pošto su ova dva termina dugo bila sinonimi. Iz političkih razloga, ipak, postalo je neophodno, da bi se sida dedramatizovala, da se istakne razlika između njih. Time se izbegava stigmatizacija bolesnika. O ovom izrazito političkom mehanizmu videti Peretti -Watel Patrick, Sociologie du risque, Paris, Armand Colin, 2000, str. 238-244. 34 Citirao Briese Olaf, op. cit., str. 147. 35 Potvrđen, na primer, u Tulonu 1834-1835 (ibid., str. 151), ali i 1854. (D elu m ea u Jean et L e q u in Yves, op. cit., str. 474).

POŠAST HOŽJA 11,1 POŠAST l’KIKODNAf

131

(C)laf Briese) citira desetak pesama koje navode ovu argumenta­ ciju36. Kao na primer Impromptu iz 1832. Morica Gustava Bauške (Moritz Gustav Bauschke): „Nema mnogo Hristovih sledbenika u ovim danima; na Istoku, na Jugu, na Zapadu, bez mere i cilja, živi se u blatu greha37.” Ili, ovaj tekst Kristofa Kristijana Holfelda (Christoph Christian Hohlfeld) iz 1831: „Gospod se javlja za Sud; /smrt ga prati/ [...] greh donosi smrt/ a Zemlja će postati samo polje leševa38.” Osim ako pesnik ne poredi koleru sa demonom i ne pita se da li je Satana uspeo da raskine svoje okove39. Izvesno je da kolera predstavlja značajan trenutak u percep­ ciji sanitarnih nesreća. Ali i druge epidemije su privukle pažnju u XIX veku. To je slučaj sa tuberkulozom čiji se status menja. Ona koja je bila, od sredine XVI i sve do sredine XX veka, jedan od glavnih uzroka smrtnosti, postaje istinski društveni problem, ali ipak ne izaziva onako spektakularne reakcije kao što je strah od ’plave pošasti’. Usled njenog stalnog javljanja u dugom tra­ janju doživljava se kao podmukla, pošto stalno napada ljudski rod, kao da je njegov sastavni deo. Ona nije više pošast koja do­ lazi spolja, već boljka koju treba iskoreniti. Ipak, njena povećana virulencija i razumevanje njene patologije omogućavaju da se uvrsti u katalog velikih strahova, o čemu svedoči engleski izraz white pleague (bela kuga) koji joj pridodaju. Do tada, ova bolest se smatrala kaznom za preterivanja u rafiniranosti i posledicom isuviše feminizirane kulture40. U XIX veku percepcija je nešto drugačija, pošto tuberkuloza pobuđuje interesovanje naročito kao boljka karakteristična za radničku klasu. Za imućne društve­ ne kategorije, odrediti mesto ovoj bolesti predstavlja sredstvo da 36 B r ie se Olaf, Angst in den Zeiten der Colera, Das schlechte Gedicht. Strategien literarischer Immunisierung. Seuchen-Cordon IV, Berlin, AkademieVerlag, 2003. 37 „Christi Jiinger sind nicht viel/Heut’gen Tag’s zu finden; /Ost, Slid, West, ohn’Maass und Ziel/Lebt im Pfuhl der Siinden.” Citirano ibid., str. 49. 38 „Der Herr erscheint zum Weltgericht/Und mit ihm kommt der Tod .../ Die Schuld gebiert den Tod! [...] /Die Erde wird ein Leichenfeld.” Citirano ibid., str. 58-59. 39 Ibid., str. 57 (Ode an die Erde, Wilhelm Meinhold, 1831.). 40 O slici tuberkuloze, videti S o ntag Susan, Illness as Metaphor, London, Allen Lane, Penguin Books, 1979.

132

KATASTROFE

se ponovo stvore društvene barijere i da se stigmatizuju poroci narodnih slojeva. Tumačenje se, dakle, od tada koriguje i raz­ vratni narod je optužen da svoje skromne prihode namenjuje za alkohol i duvan, pa čak i da rasipa svoju energiju na razuzdanu seksualnost i masturbaciju. Konstrukcija ovog novog rizika zamenjuje, na izvestan način, staro tumačenje tuberkuloze kao me­ tafore za moralnu boljku metaforom društvene boljke. Kao što je crkva stigmatizovala porok i greh, tako i građansko društvo XIX veka osuđuje one za koje smatra da ugrožavaju i dovode u pitanje društveni poredak. Elaboracija diskursa o degradaciji rase samo je strategija ovog društva da bi samo sebe bolje zaštitilo41. Uz druge primere, lako bi bilo upustiti se u povezivanja, nagoveštavanje kontinuiteta, pa čak i ukazivanje na sve veće okretanje religioznom. Izuzetan poznavalac pomorskog stanov­ ništva, Alen Kabantu napominje da su rituali blagosiljanja mora sve češći posle 1840-1860. Brojna su svedočanstva o molitvenim obredima, kako bi se umilostivili razulareni elementi kada preti opasnost od brodoloma. Ponekad, posada baca preko ograde ikone Device i svetaca. A kapele na samoj obali obnavljaju, značajem svojih žrtvenih darova, ove krajnje pokušaje da se, po načelu milo za drago, u trenutku opasnosti zaključi trgovina sa celim nebeskim dvorom42. U jeku XIX veka, publikacije koje opisuju tragediju, a koje se prodaju u korist nastradalih, služe se opet religioznim stereo­ tipima retribucije. U trenutku požara u varoši Glarus 1861, pisac jednog takvog letka deklamuje u stihovima: „Dok sažiže Glarus k’o nekad Gomoru,/ tvoj gnev se ori u našim glasnim žicama!/ Ako je istina da plamen iz tvojih ruku liže,/ Oprosti, Bože moj, oprosti; ja ljudima težiml/Za svoju braću tvojim besom poko­ šenu; / Oni barem i dalje imaju nežnu ruku što daje [...]” Ali 41 Ovo je analiza P o r t e r Roy, „The case of consumption”, u B o u rr ia u Janin [izd.], Understanding Catastrophe, Cambridge, Cambridge University Press, 1992, str. 179-203. 42 C a b a n t o u s Alain, „Fortunes de mer”, u C o r b in Alain i R ic h a r d Hélène [ured.], La Mer : terreur et fascination, Paris, Bibliothèque nationale de France/Seuil, 2004, str. 85-86.

POŠAST Н02)Л 11,1 POSAST l'HIHOHNAt

133

dok je Jov barem bunjište imao da na njemu kopni, nastradalima preostaje samo „jad i samo suze43”. A fortiori, propovedi prave varijacije na iste teme. Uzmimo za primer poplavu početkom XX veka u Nemačkoj. Nedeljna propoved je prilika za pastora da ispuni svoju ulogu posrednika sa katastrofom. Izbor teksta (Poslanica Jevrejima svetog apostola Pavla 12, 11-12) rečit je: „Jer svako karanje kad biva, ne čini se da je radost, nego žalost; ali poslije daće miran rod pravde oni­ ma koji su naučeni njime.”** Propovednik prvo žali zbog štete, vode koje ima svuda u kućama ispunjenim žućkastim blatom i zimskom studeni, koja neće dati da se sve osuši. Ali, dodaje on odmah zatim, ima većih katastrofa, kao što je nedavno uništenje Mesine u zemljotresu. On zatim racionalizuje, objašnjavajući da su uzroci nesreće dobro poznati, a to je naglo topljenje velike količine snega koji smrznuto tlo ne može da upije. A mi znamo, objašnjava on, da je Bog prisutan i aktivan u svakom događaju. Kako to da on omogućava takva uništavanja? Stanovnici ulica poplavljenog donjeg grada nisu ništa gori od onih iz ulica gornjeg delà grada. Mesina nije bila gora od Napulja. Zašto nesreća bez razlike pogađa pravednike i nepravedne? Sve su ovo pitanja koja čovek sebi postavlja još od Jova. Pa, ipak, postoje događaji koje ne možemo da razumemo, enigme božanskog Proviđenja. Umesto da nas to muči, zašto ne bismo sledili ono što kaže Hrist? On nam omogućava da gledamo stvarnost drugim očima: umesto da vidimo samo tugu i jad, važno je da uvidimo pozitivnije strane. Ne postoji samo šteta i sećanje na strah. Zapamtimo, veli pastor, miroljubivi plod pravde i poziv na razmišljanje o smislu života. Da li smo isključivo opsednuti ovim svetom, ovim koještarijama, zadovoljstvima i razonodama? Zar nema nečeg uzvišenijeg? Osim toga, nesreća mora da nas nauči zahvalnosti za zdravlje, mir, hleb nasušni, za sve te stvari koje nam deluju kao da se podrazumevaju kada je sve u redu, ali čiju vrednost više cenimo u nesreći. Konačno, valja zahvaliti za uzlete solidarnosti koji pru43 L’Incendie de Glaris, Genève, Ch. Gruaz, 1861. * Novi zavjet, prev.Vuk Stef. Karadžić, nav. izdanje (prim.prev.).

134

KATASTROFE

žaju dokaze za čvrstinu gradske i nacionalne zajednice*44. Ovaj primer dokazuje u kojoj meri je religiozno očuvalo popularnost u psihološkom upravljanju rizicima i njihovim posledicama.

3. Društvena uloga medij atizacije Industrijskom društvu je svojstveno da se priroda pojav­ ljuje manje kao prinuda, a više kao izvor. Umesto da iščekuje dobrobiti od Boga koji obezbeđuje meteorološke uslove povoljne za žetvu, moderni čovek je pozvan da računa samo na sebe, da bi razvijao tehnike kadre da gospodare njegovom okolinom i da je sistematski iskorišćavaju45. Ali faktori koji nisu samo konjun­ kturni, doprinose procesu responsibilizacije društava. Tako je bilo u prošlosti, kao i u neposrednoj sadašnjosti, sa medijatizacijom katastrofe, čiji je cilj uvek vezan za otpočinjanje norma­ lizacije ponašanja. To je zato što izgradnja povesti o katastrofi nikada nema za cilj samo da izvesti o činjenicama. One su „prvo izraz načina na koji su društva živela sa pretnjom i načina na koji prihvataju ili odbacuju, ili tačnije prikrivaju rizik46”. One igraju ulogu društvenih indikatora i, u tom svojstvu, deo su širo­ kog procesa mizanscena i instrumentalizacije. Tako je dan posle nesreće važno pitanje ne samo da se pronađu krivci već i da se zaštitnim merama izbegne njeno ponavljanje. Upravo ovo lako opravdava nove moralne propise, kao na primer zabranu plesa ili restrikcije u vođenju krčmi, lajtmotiv crkvenih vlasti. Ova strategija takozvanog tradicionalnog društva počiva na ideji da se ublaži, ako ne i umiri božja srdžba. Ona je suštinski važna u kontekstu koji, čini se, daje prednost moralnom i psihičkom upravljanju da bi se tako dao nekakav odgovor na zabrinjavajuće pitanje: zašto? Jedino razumevanje onoga što se dogodilo, čak i * Novi zavjet, prev.Vuk Stef. Karadžić (prim, prev.) H e il m a n n Adam, Nutzen aus dem Schaden: Predigt gehalten am Sonntag, dem 7. Februar 1909 [Gottingen] s.d. 45 M e y e r Torsten, Natur, Technik und Wirtschaftswachstum im 18. Jahrhundert: Risikoperzeptionen und Sicherheitsversprechen, Münster und New York, Waxmann, 1999. 46 Fa v ier René et G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie, op. cit., str. 13. 44

POŠAST HOŽ)A ll.l POŠAST PRIRODNA?

135

ono mitsko ili simboličko, podstaći će preživele da prionu na po­ sao. Ovaj moralni tretman može imati prednost nad tehničkim merama i fizičkom i materijalnom pomoći.

Od propovedi do časopisa U jednoj takvoj konfiguraciji, medijatizacija je neophodna: ona se odvija kroz propoved i zvanični diskurs crkvenih vlasti. Posebno propovedi stavljaju „na raspolaganje vernicima predloge tumačenja ili delanja, a ne informacije koje se tiču samog doga­ đaja47”. Tehnike štampe lako uvećavaju difuziju ovih religioznih čitanja katastrofe, a porast broja štampanih propovedi uzima sve više maha u oblastima sa protestantskom tradicijom. Masovni običaji posta i molitvi, koji okupljaju ćelu parohijsku zajednicu, istovremeno pružaju opipljiv dokaz za kolektivno poboljšanje. Sredinom XIX veka, priručnici za propovedanje koji objav­ ljuju modele propovedi sadrže mudrost mirenja sa sudbinom pred prirodnim pojavama, sve izvlačeći pouke za moralno uz­ dizanje slušalaca. Ideja kazne ne evocira se mnogo. Tako jedna loša žetva može da izazove opaske o granicama ljudskog delovanja i slobodnoj igri prirodnih sila, jer Bog ih ne koristi da bi svoje odveo u propast. Ostaje, dakle, da se podigne pogled prema Nebu, da bi se na njemu besumnje videli crni oblaci, ali i vetar koji ih razgoni. Po analogiji, nagoveštava se da Bog može da od­ strani magle koje zamračuju našu sudbinu. Što se tiče nebeskih znakova, poznavanje zvezda u nauci je napredovalo tako da je ukinulo njihove zastrašujuće vidove. Nemoćan pred pramenom, prepušten borbi bez kraja sa elementima, ljudski rod zavisi od slučajnosti i okolnosti kojima ne vlada. Zemaljska blagodet je uvek krhka. Jedino će Hrist učiniti podnošljivim ove prinude, 47 Videti i G is l e r Monika, „’... et Dieu a frappé’: les tremblements de terre et leurs interprétations dans les sermons de la philosophie des Lumières” u Fa v ier René et G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie, ibid., str. 233-245. Ovaj članak nudi objašnjenje nešto drugačije od našeg što se tiče mesta naturalističkih modela.

136

KATASTROFE

te otuda nada u svet u kojem će sve biti samo mudrost i do­ brota48. Od XVIII veka, periodični listovi, a zatim i štampa, konkurišu religioznoj medijaciji i delimično je zamenjuju, uvodeći jednu drugačiju instrumentalnu logiku. Kao prvo, logiku komer­ cijalne difuzije, kako to sugeriše jedan nemački almanah iz 1812, kada se žalosti zbog suviše mirne 1811. godine. Rđava godina, jer ima malo stvari ^а priču o pokoljima, munjevitim epidemi­ jama, zemljotresima, poplavama, ubilačkim lavinama. Godina 1820. je mnogo unosnija’. U Hinkende Both-u u Raštatu, reč je 0 čudovištu koje je oluja izbacila na jednu plažu u Provansi 4. juna 1817, čudovištu koje ubija dete i otkopava mrtve najednom groblju, pre nego što ga ubije grupa vojnika i donese u Pariz, da bi ga tamo proučavali prirodnjaci. Isti list prenosi priču o ludom slonu kojeg su morali da ubiju pucnjima iz topa na ženevskim ulicama. Što se tiče Pelerenovih (Pellerin) slika u boji iz Epinala, one od kraja XVIII veka i tokom celog narednog ne propuštaju da upotrebe katastrofističku žicu, postavljajući na scenu tekstom 1 slikom ovaj „užasni” zemljotres ili onu „zastrašujuću nesreću”. Priča o izuzetnim događajima ili o prirodnim katastrofama često vodi u razmišljanje koje daje prednost dominaciji čoveka nad prirodom. Ipak, snažno osećanje da je katastrofa aktivirana kroz čitanje ima za cilj kompenzaciju strahova izazivanjem osećanja empatije sa žrtvama. Ovo je način da se zebnje uklone i izazove pozitivna reakcija. Ova kompenzacijska ponašanja koja razvija ilustrovana štampa, vode u diskreditovanje eksplikativne sheme katastrofa, zasnovane na sujeverju. Mehanizam doprinosi promociji eksplikativnog modela naučnijeg tipa, novog mita oli­ čenog u nauci. Pfenig-Magazin je ilustrovani periodični list koji izlazi u Lajpcigu od 1833. do 1855. i plod je saradnje između nemačke 48 Ovo je suštinski lekcija iz tri knjige od kojih svaka ima po oko 800 stranica, što su sve modeli propovedi koje je sakupio pastor Eduin Bauer (1816—). Videti Bauer Eduin [Hrsg.], Evangelienpredigten auf allé Sonn- und Festtage des Jahres..., Leipzig, Brockhaus, 1841; Bauer Eduin [Hrsg.], Epistelpredigten auf allé Sonn- und Festtage des Jahres..., Leipzig, Brockhaus, 1843; Bauer Eduin [Hrsg.], Predigten iiberfreie Texte auf aile Sonn- und Festtage des Jahres..., Leipzig, Brockhaus, 1844.

POŠAST BOŽJA 11,1 [’OŠAS’I l’HIHODNAt

137

filijale pariškog izdavača Bosanža (Bossange) i Brokhausa (Brockhaus) u Lajpcigu. Štampao je i do 100 000 primeraka, po mode­ lu američkih listova Penny-Papers i engleskog Penny-Magazine, a koristi ksilografsku reprodukciju. Između 1833. i 1842. u njemu se može naći deset ilustracija prirodnih katastrofa, od kojih su pet vulkani, dve peščane oluje u Sahari, jedna provala brane, jedan vodeni vrtlog i jedan odron. I veliki požari zauzimaju ovde značajno mesto. Onaj u Hamburgu, od 5. do 8. maja 1842, koji je uništio gradsko jezgro, rasplamsao je sve fantazme, ostavljajući dosta mesta za pojavu koja je za posmatrače zapanjujuća. Pod uticajem toplote, zvona crkava u plamenu spontano su počela da se njišu. Jedno od njih je odsviralo horsku pesmu „Allein Gott in der Hoh’ sei Ehr’”, što je pozitivno interpretirano kao znak da tvorevine kulture mogu i treba da se odupru sili razularenih prirodnih elemenata49. Ali štampa je i snažno sredstvo političke instrumentalizacije katastrofe. Ona izveštava, sa nizom pojedinosti, o delanju vlasti. Mizanscen epizoda, kao što su posete šefova država mestima neke nesreće, nalazi se među pažljivo pripremljenim operacija­ ma propagande. Gravira, a zatim i fotografija, o tome izveštavaju. Tako je prilikom poplave 1856. u basenu Loare i Rone, telegraf­ ska mreža omogućila brz prenos informacija. Napoleon III uvodi običaj milosrdnog putovanja, dolazeći na lice mesta da bi izrazio svoje saučešće žrtvama50. Kao što je red, scena je sačuvana za ko­ lektivno sećanje i predmet je, dakle, zvaničnog predstavljanja na platnu Žana Remona Ipolita Lazerža (Jean Raymond Hippolyte Lazerges, 1817-1867), koje se zove Nj.V. Car pruža pomoć nastradalima u poplavi u Lionu (2. juni 1856) i na platnu Ipolita Bovea (Hippolyte Beauvais, 1826-1856), Car u poseti nastradalima u poplavi u Anžeu51. U pripovestima o katastrofama, filantropske teme i naglašeno vrednovanje požrtvovanosti spasilaca sve više S c h m id t Andreas, „Wolken...” op. cit. A ll a r d Paul, „La presse et les inondations dans la région du bas Rhône en 1840 et 1856”, u Fa v ie r René et G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie, op. 49 50

cit., str. 73-92. 51 Slike na ulju veličine 200 x 301 cm i 51 x 61 cm, obe u muzeju dvorca Kompjenj.

138

KATASTROFE

odnose prevagu nad opisom patnji žrtava, odlici žanra u prvoj polovini veka.

Naturalistička ideologija Zašto se objašnjenje katastrofe prirodnim uzrocima javlja podjednako često, pa čak i zamenjuje ideju o božjoj kazni? U XIX veku, postaje sve jasnije da ovaj novi način promišljanja nesreća ima za cilj normalizaciju, ponovno uspostavljanje reda i obezbeđivanje poštovanja vrednosti privatnog vlasništva. Pljačke koje prate paniku u pogođenim regijama, moraju biti zaustavljene. Pored toga, valja brinuti o tome da se što manje ometa delovanje ekonomskih snaga. Da bi racionalizacija izbora bila prihvaćena, vlasti su stavile u prvi plan prirodne uzroke i haos u prirodi. Eto veoma suptilnog načina da se oslobode odgovornosti za događa­ je ili da se krivica prenese na druge društvene kategorije. Dosije poplava je u XIX veku u celoj Evropi omiljeni distinktivni znak ove promene stava pred nesrećama. Ovladavanje prirodom, kojem se teži, nalazi naročito pogodno tlo za primenu u projektu kontrole talasa. Borba protiv rizika od struja, naime, opsesivna je i duga preokupacija, pa se postavljanje brane shvata kao način da se zaštite ljudi i njihova staništa. A može se jasno utvrditi povećana učestalost i žestina poplava u XIX veku. Porast broja pošasti je takav da se umesno govorilo o „veku nadolaženja vode52”. Ova situacija naizgled opravdava intervencionističke tendencije inženjera hidrauličara, koji stigmatizuju nebrižljivost okolnog stanovništva, naročito onog u planinskim predelima. Kako su baseni-padine lišeni svog biljnog pokrivača, snažno ih napada erozija, a neoprezno raskrčivanje šuma na visinama sma­ tra se krivcem za povećane aluvijalne nanose vodenih tokova. Istrgnuti od planine i nošeni bujicama, materijali se postepeno talože u niskim zonama usporene struje. Oni zatrpavaju korito 52 Vischer Daniel L , Histoire de la protection contre les crues en Suisse: des origines jusqu’au 19e siècle, Berne, Office fédéral des eaux et de la géolo­ gie, 2003, str. 25. Kao primer istorije savladavanja reke, pročitati Backouche Isabelle, La Trace du fleuve : la Seine et Paris (1750-1850), Paris, Éditions de I’E hess , 2000.

po ša st

HOŽ)A 11,1 p o š a s t p r i r o d n a ?

139

reka koje moraju da teku po sopstvenim aluvijalnim nanosima. Uzdizanje koje iz toga proizlazi povećava rizik od njihovog izlivanja53. Sa ovim neumoljivim mehanizmom, vlasti imaju utisak da im je na raspolaganju ne samo racionalno objašnjenje, već i tehnička sredstva korisna za zaustavljanje opasnosti. Ova učena konstrukcija, koja na dogmatičan način koristi tehničku argumentaciju sa ideološkim ciljevima - a to je da se promoviše model društvene kontrole i upravljanja teritorijom - zasniva celokupnu dugotrajnu politiku restauracije planinskih terena. A dobro je poznato, zahvaljujući skorašnjim istraživanjima, da su katastrofične poplave XIX veka izazvane pojavom jesenje kišovitosti, vremenski veoma ograničene, a mnogo manje nego što se tvrdilo mehaničkim posledicama seče šuma u planinama54! Narodna štampa takođe reprodukuje izvesnu naturalizaciju percepcije. Ako almanasi i dalje redovno objavljuju rubrike o ve­ likim katastrofama sa ilustracijama štete i brojnim emocionalnim pojedinostima, veoma retko komentari povezuju ove događaje sa religioznim kontekstom. U najboljem slučaju, urednik pripisuje „Božjem daru” ogroman polet solidarnosti, zahvaljujući kojem dolazi do priliva novca i pomoći55. Iskušenje se, pre svega, pre­ tvara u povoljnu priliku da se ojačaju moralnost i socijalne veze, a to znači da se prevaziđu tradicionalne podele koje stvaraju podozrivost, naročito između suparničkih regija i gradova, ili izme­ đu zajednica različitih veroispovesti. Izveštavajući o spašavanju žrtava koje je zatrpala lavina, jedan almanah zaključuje: „Naš božanski Stvoritelj uveo je različite kazne da bi nas opomenuo na naše različite potrebe; zauzvrat, sve naše različite izvršene oba­ veze izvori su novih zadovoljstava za nas56”. Više nego nekakvu 53 O ovim mehanizmima videti Wa l t e r François, Les Suisses et l’envi­ ronnement : une histoire du rapport à la nature du 18e siècle à nos jours, Genève, Éditions Zoé, 1990, str. 75-82. 54 P f is t e r Christian und B r â n d l i Daniel, „Rodungen im Gebirge Überschwemmungen im Vorland: ein Deutungsmuster macht Karriere”, u S ie f e r l e R. R und B r e u n in g e r H. [Hrsg.], Natur-Bilder: Wahrnehmungen von Natur und Umwelt in der Geschichte, Frankfurt und New York, Campus Verlag, 1999, str. 297-323. 55 Česta tema prilikom velikih požara. Na primer: „Incendies, traits de générosité i d’humanité”, Véritable Messager boiteux de Berne et Vevey, 1807. 56 „Anecdotes intéressantes”, ibid., année 1808.

140

KATASTROFE

fatalnost, pripovesti teže da prikažu svesne ili nametnute izbore, koji mogu da se pokažu kao propusti u odnosu na kolektivnu eti­ ku. Tako se prilikom lomljenja glečera Gietroz 1818, inženjerima koji su preduzeli probijanje prirodne brane da bi se ispraznilo glečersko jezero, nedvosmisleno pripisuje odgovornost za to57. Tokom odrona Elma 1881, nedvosmisleno se ukazuje na „ne naročito racionalnu eksploataciju kamenjara”58. Druge prirod­ ne pojave, kao što su, recimo, olujni talasi, od tada se pripisuju meteorološkim okolnostima. Talas iz 1877. na Severnom moru prosto je saobrazan modelu koji istovremeno objedinjuje veoma nizak vazdušni pritisak, olujne vetrove i plimu punog meseca59. Događaj je čak postao i predmet univerzitetskog proučavanja60. Mehanizmi koji pojave pripisuju neodgovornom ponašanju sve su prisutniji. Prilikom zemljotresa u San Francisku 1906, opšte je poznato da je izgradnja u rizičnim zonama bila jedan od osnovnih razloga ozbiljnosti pričinjene štete. U to doba, očevici se samo marginalno pozivaju na božansku retribuciju. a kolektivni rituali pokajanja su nestali, iako stanovništvo Kineske četvrti (Chinatown) za zemljotres krivi kretanje zmaja Dej Lunga (Day Loong). Ipak, zamenjivanje Boga prirodom je i suptilno, namerno i smišljeno sredstvo, čjji cilj ništa manje nije i da prikrije dokazanu neodgovornost ljudskog delanja61. Љ-емА* н. 57 „Détails sur les désastres occasionnés par l’écoulement du lac de Mauvoisin, au fond de la vallée de Bagnes”, ibid., 1819 (sa jednom pločom). O ovoj katastrofi, videti Gard Jean-Michel, 16 juin 1818, débâcle de Giétro: exposition thématique sur la géographie, la géologie et la glaciologie de la vallée de Bagnes. Musée de Bagnes, Le Châble, Valais, 16 juillet - 9 octobre 1988, Le Châble, musée de Bagnes, 1988. 58 Véritable Messager boiteux de Berne et Vevey, année 1882. 59 Na primer, izrazito pedagoška pripovest, ali lišena ikakvih etičkih razmatranja u: E il k e r Georg, Die Nordsee-Sturmfluth vom 30/31 Jan. 1877: in ihren Ursachen und ihrem Verlaufnach den ihm zuganglichen Quellen, Emden, Haynel, 1877. 60 To je slučaj sa taksom iz 1904, predmetom jedne teze iz oblasti geografije: K r ü g e r Gustav, Über Sturmfluten an den deutschen Kusten der westlichen Ostsee: mit besonderer Berücksichtigung der Sturmflut vom 30./31. Dezember 1904, Greifswald, Abel, 1910. 61 Ova teza je u središtu knjige S t e in b e r g Ted, Acts of God: the Un­ natural History of Natural Disaster in America, Oxford, University Press, 2000 [skrećemo pažnju da je izraz Acts of God ušao u rečnik osiguranja, gde označava bez ikakve religiozne konotacije nepredviđene slučajeve. Mogu se naći refer-

POSAS'I' BOŽJA 11,1 POŠAST t»KI KODNA?

141

U nedostatku sličnih studija u Evropi, Sjedinjene Države mogu da pruže uvid u ovaj novi racionalni način upravljanja. Zemljotres koji je uništio Čarlston (Charleston) 1886, simbolizuje moralnu i ekonomsku instrumentalizaciju nesreće. Kako to objašnjava jedan beli posmatrač, imućan i obrazovan, reakcije belaca i crnaca bile su veoma različite tokom tih tragičnih doga­ đaja. Prvi su, naravno, uzdrmani, ali ne dozvoljavaju da se njihova osećanja naslute, jer fenomen pripisuju normalnoj igri prirodnih sila. Crnac, nasuprot njima, prema ovom svedočanstvu, navodno uživa, u preklinjućem stavu, ubeđen da je kazna prouzrokovana njegovim gresima. Listovi takođe izveštavaju o ovim različitim ponašanjima. Crnci puštaju da ih obuzme potištenost, dok su belci isuviše zauzeti analiziranjem uzroka događaja i rizicima od ponovnog potresa. Ilustracije u časopisima zadržavaju se na crncima u molitvi, ili onima koji igraju i pevaju religiozne pesme na opustošenim ulicama. New York Times izjavljuje daje ogorčen propovedima obojenih pastora koji proglašavaju imanentnost Strašnog suda umesto da usvoje neutralniji stav. U svom istraživanju o ovom događaju, Ted Štajnberg (Ted Steinberg) konstatuje preteranu usredsređenost na crnački emocionalizam, do te mere da to postaje glavna retorička crta reak­ cije belaca62. Lokalni list, News and Courier, na primer, objav­ ljuje uvodnik u kojem ističe probleme koje postavlja religiozna interpretacija događaja. Većina ljudi, obuzeta panikom, pripisuje situaciju Božjoj ruci i ne uzima u obzir naučna objašnjenja koja se mogu dati o zemljotresu. Autor članka smatra ovaj tip reakcija potpuno neodgovornim, u tom smislu što predstavljanje nepo­ gode kao božje kazne ima za posledicu omalovažavanje svakog napora da se korisno radi. Ljudi koji provode večeri u okupljanji­ ma i izražavaju histeričnu pobožnost, ne mogu sutradan valjano da rade. Zar ne bi bilo bolje da se nesreća tumači kao običan događaj u prirodi i da sejjnonena posao? Kroz ovu vrstu svedoence za religiozna tumačenja u Strupp Christoph, „’Nothing destroyed that cannot speedily be rebuilt’. San Francisco und das Erdbeben von 1906”, u Ranft Andreas und Selzer Stephan [Hrsg.], Stàdte aus Trümmern: Katastrophenbewaltigung zwischen Antike und Moderne, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2004, str. 132-171. 62 Steinberg Ted, op. cit., str. 13.

142

KATASTROFE

čanstava, može se uočiti kako se trgovačka elita odlučila za takvo objašnjenje nesreće koje je svodi na prepreku za dobro obavljanje poslova. Umesto da se zemljotres tumači kao pokazatelj nečega što naopako funkcioniše, odnosno rđavog moralnog ponašanja i ljudskih grehova, valja se naprotiv uveriti da je ekonomski i druš­ tveni sistem funkcionisao savršeno dobro. Tumačenje se, dakle, izokreće: prirodna nepogoda samo otkriva efikasan i pozitivan karakter onoga što je postojalo ranije i što stoga treba vaspostaviti što je moguće pre, uporno radeći u miru i disciplini. Drugačije rečeno, novo tumačenje putem prirodnih uzroka ima za krajnji cilj da siromahe natera na rad63. Empirijski se tako otkriva jedan od ključeva sociologije kulture rizika, odnosno institucionalne vlasti preokreću u svoju korist situacije koje im omogućavaju da osnaže norme i da koordiniraju delanja. Ova strategija prikriva društvenu konstrukciju katastrofe, ističući prirodne mehanizme, da bi zatim bolje obezbedila društveni mir64. I u prošlosti su neki posmatrači shvatili neumoljivi domet jedne takve ekonomske logike. Bliski socijaldemokratiji, nemački propovednici su odbili da se drže naturalističkog tumačenja fenomena. Prihvatiti samo prirodnu logiku, značilo bi, po njiho­ vom uverenju, dati prednost društvenom poretku koji su promi­ slili moćnici. Nije knjiga prirode ta koja omogućava da se nađe Bog, već društvena pitanja našeg doba, pa čak i društvene bitke za više pravde otkrivaju misterije božanskog života. Eto drugog načina da se potpuno pomeri smisao prirodnih katastrofa65!

63 Id., ibid., str. 16 i 19. 64 Ovo je jedan od temelja kulturalističkog pristupa D o u g l a s Mary, op. cit, str. 92. Ovu analizu preuzima i D a v is Mike, Ecology of Fear: Los Angeles and the Imagination of Disaster, London, Picador, 2000, naročito str. 9. Ovaj autor osvetljava veze koje se uspostavljaju između prirodnih i društvenih rizika da bi se time napajao imaginarijum katastrofe. 65 Videti na primer besedu Alberta Kalthofa (Albert Kalthoff, 1850-1906), održanu u Bremenu 1898, štampanu u R u d l o f f Ortwin [Hrsg.], Positiv-liberalradikal: Bremer Predigten um 1900, Bremen, Hauschild, 1989, str. 119-142.

I'OŠAST HOŽ)A 11 1 POSAS I l'KIIU >1>NAf

143

Nemoralnost prirode Erupcija planine Pele na Martiniku 1902. godine, ističući kontraste i unoseći nijanse, svrstava se, međutim, u interpretativnu shemu u kojoj pronalazimo sve sastojke katastrofe kakva se odigrala sredinom XVIII veka u Lisabonu. Do erupcije dolazi u četvrtak, 8. maja, u 8 časova, na Spasovdan. Crkve su pune, tim pre što su se vesnici erupcije javili gotovo nedelju dana pre toga. U tom trenutku, procenjeno je da ima više od 40 000 žrtava, ali istoričari su ovaj broj sveli na dvadesetak hiljada. Tradicija kaže da statuu Bogorodice na vrhu brežuljka Oranž (Orange) nije uništio žarki oblak, inače karakterističan za kataklizmu. Direkno pogođen, grad Sen-Pjer smatrao se Sodomom Antila, što je navodno, kako procenjuju obrazovani posmatrači, nagnalo njegove žitelje da prihvate iskušenje kao božansku ka­ znu. Opat U. Moerens prenosi, na primer, da je pre katastrofe, lokalno stanovništvo imalo veoma jasnu percepciju imanentne opasnosti: „Ako ova instinktivna predviđanja i ovaj užas nisu bili dovoljni da pobude značajan egzodus, izazvali su barem opšti povratak duSâ Bogu [...] Gomila ni danju ni noću nije prestajala da nadire u crkve [...] Može se reći da su tri poslednja dana Ponedeljak, Utorak, Sreda - koje su žitelji Sen-Pjera proveli na ovome svetu, bili za njih dani pokajanja, popravljanja, molitvi i kao kakav Triduum pripremanja za Smrt66.” Kakvog li neobičnog stepena prihvatanja rizika koje izražava snažno osećanje krivice! Izražavanje griže savesti zbog grehova počinjenih u prošlosti („izopačenih naravi”) svedoči o svesti o kolektivnom grehu koja vodi u mirenje sa sudbinom. Pored toga, s obzirom na činjenicu da mnogi žitelji nemaju mogućnosti da napuste grad, diskurs vlasti, koji teži da umanji opasnost, utvrđuje, po potrebi, mirenje sa sudbinom onih koji su predosećali tragediju. U svojoj studiji o nesrećama, Leo Irsile (Léo Ursulet), naža­ lost veoma škrto, daje izvore citiranih dokumenata. On ispravno primećuje da je punitivna koncepcija kataklizme pomirljivo objašnjenje stvarnosti, namerno šireno u periodu intenzivnih 66 Naveo U r s u l e t Léo, Le Désastre de 1902 à la Martinique (l’éruption de la montagne Pelée et ses conséquences), Paris et Montréal, L’Harmattan, 1997, str. 171.

144

KATASTROFE

borbi između Crkve i sekularnih institucija. Zato je međuna­ rodna katolička štampa preuzela na sebe ulogu prenosioca ove interpretacije. U jednom belgijskom listu, na primer, piše: „Već odavno se Martinik pripremao za uzorna kažnjavanja. Još pre godinu dana dobili smo iz usta jednog italijanskog prelata sa Antila ožalošćujuće svedočanstvo o bezbožnosti i nemoralnosti ove zemlje: ona je prava Sodoma i Bog će je kazniti67.” Nekoliko dana pre nesreće, jedan veliki pariški list prenosi epizodu koja zatim dobija svoje puno značenje. Pod nazivom „Hrist na vulkanu”, ovde se projektuje parodija krsnog puta „predstavnika slobodne misli”, koji su, na Veliki petak otišli da bace krst u razjapljeno grotlo vulkana68! Ove percepcije ostaju urezane u narodno pamćenje, kao što to otkriva istraživanje Misije za etnološku baštinu Martinika69. Prikupljena početkom 1990-ih godina, svedočanstva potvrđuju trajnost prokletstva. Prokletstvo pominju gotovo svi ispitanici. „Sen-Pjer je bio toliko zagađen da je bio bludnica”, ponavlja savremena popularna pesma kreolskog pevača Ežena Mone (Eugène Mona, 1943-1991). Još je zanimljivija ideja prisutna kod obojenih pisaca po kojoj katastrofa na izvestan način pročišćava ostrvo od njegovog belog grada! Sen-Pjer je, naime, otelovljavao postrobovlasničko društvo ispunjeno velikim tenzijama. A kada smrt trijumfuje, svi ugljenisani leševi izgledaju podjednako crni, kojeg god da su etničkog porekla! U Evropi, katastrofa planine Pele impresionirala je medije svojom iznenadnošću: ne tečenje lave, već pre nje, škodljiv tre­ nutni sloj gasa i kiša zapaljenog sumpora koje ništa nije najavlji­ valo. I zaista, izuzetan krajolik, njegova bujna tropska vegetacija, njegovi egzotični proizvodi i lepota žena davali su ostrvu status zemaljskog raja u kojem jedna takva nesreća deluje potpuno neprimereno70. Kao kontrast ovoj idiličnoj slici, depeše objavljene u štampi govore o pravom „paklu” da bi opisale erupciju. Katolička periodika dodaje moralnu crtu komentaru: „Suočavajući se sa 67 Ibid., bez navođenja izvora, str. 191. 68 Ibid., bez navođenja izvora. 69 L’ E tang Thierry, „Mémoire orale d’une ville martyre” (1991-1993). 70 Videti na primer komentare dnevnog lista kao što je Vaterland [Lu­ cent, Švajcarska], naročito od 12. maja 1902.

POŠAST BOŽ)A ILI POŠAST PRIRODNA?

145

takvom nesrećom, čovek mora da se unizi u svojoj malenkosti i svojoj nesavršenosti i da obožava neprozirne promisli božanske pravde71.” Čudesne epizode i tu zauzimaju posebno mesto. To je slučaj sa epizodom 23 pošteđene kaluđerice. Prema uredniku, njihovom samostanu „pretila je opasnost od horde četiri stotine crnja, koje je razjarivao izborni period”. Sestre su se u molitvi okupile u kapeli a zidovi zdanja su ih zaštitili72. Ipak, Sen-Pjer nije više Lisabon. U velikoj informativnoj štampi, događaj se komentariše sa ravnodušnošću i otklonom koji bi bili nezamislivi sto godina ranije. Samo manjina traži Božju ruku, dok većina konstatuje neumoljivost zakona prirode, koji, u onom što ko­ mentator određuje kao potpunu „nemoralnost”, pogađaju bez razlike73. Upotreba ovog snažnog izraza ukazuje na svojevrsno pomeranje.

71 La Semaine catholique od 24. maja 1902, str. 247. 72 Ibid., 14. jun 1902, str. 285. 73 Odlomci iz severnoameričkih novina koje navodi S t e in b e r g Ted, op. cit, str. 21.

Šesto poglavlje

PROMETEJSKA CIVILIZACIJA

Katastrofa pretpostavlja vreme pre i vreme posle. Teškoća za društva kojih se to tiče jeste da rukovode prelazom sa jednog na drugo, prevazilazeći raskid ravnoteže, pretprljeni nered i osećanje poraza pred nesposobnošću da ovladaju događajima. Ovaj društveni tretman katastrofe sadrži više lica koja sociolog Gaela Klavandije sažima na sledeći način: „Uobličiti činjenice u doga­ đaj, da bi se razmotrilo delovanje; delati u smislu socijalizacije da bi se drama koja se doživljava kao agresija spolja kulturalizovala; preuzeti brigu o žrtvama (preminulim ili ne) i ponovo izgraditi razorene teritorije da bi se izbrisao svaki morbidni trag; izgraditi normirano sećanje saobrazno projektu komemorativnog sećanja1.” U suštini, sve može da se svede na osnovni parametar a to je traženje smisla. Ovo iščekivanje podrazumeva dva isprepletena postupka. Jedan mobiliše iskustvo zasnovano na vezama između katastrofe i drugih sličnih događaja, pa čak i referencijalnog ar­ hetipa; drugi traži medijaciju koja, u najgorem slučaju, može biti zamena, a u najboljem, ako ne vinovnik, ono barem verovatni eksplikativni scenario katastrofe. I jednom i drugom postupku potrebne su reci i slike da bi se nesreća odredila, klasifikovala, da bi se uočile njene faze, i uspostavila distanca u odnosu na nju. Na taj način, uostalom, dolazi do tranformacije usled koje se neki događaj određuje kao katastrofa i prevodi iz kategorije „banal­ nog” u kategoriju „izuzetnog”. Socijalno, konstrukcija značenja se ispoljava kroz pokušaje ujednačavanja percepcije. U kojoj meri je percepcija podeljena? U koje grupe, u kojim okolnostima? Pi­ tanje mora biti postavljeno, ali istoričar ostaje najčešće nemoćan da na njega odgovori, toliko su zaobilazni načini izražavanja u 1

C la v a n d ier Gaëlle, op. cit., str. 215.

i>ROMi-i HiSKA c :iv ii,i/,A ( :цл

147

dokumentarnim izvorima onih aktera koji su iz različitih razloga imali pristupa reči i legitimnosti da budu saslušani.

1. Naučna imaginacija Preobražaj slučajnosti i potencijalne katastrofe u „rizik” po­ kazuje se kao karakterističan za proces društvenog ujednačava­ nja. Reč „rizik” potiče iz romanskih jezika, tačnije iz toskanskog rischio, a koristi se od XIII veka u pomorskom vokabularu2. Ona funkcioniše u semantičkom polju dosta bliskom onom u kojem je termin „fortuna”, koju barokni amblemi, poput onih u antič­ kom vajarstvu, uvek ikonografski prikazuju kao nekakvu plo­ vidbu. Fortuna je žena čiji su atributi kormilo, pramac ili krma; ona drži rašireno jedro čamca na razularenom moru3. Druga hipoteza termin povezuje sa arapskim rizq, odakle je navodno prešao u evropski pomorski vokubular. Tako termin srećemo kod istoričara Ibn Halduna (Ibn Khâldun, kraj XIV veka) u plurisemantičkom kontekstu, kako religioznom (dobročinstvo koje 2 Za preciznu studiju o pojavi reči i njenoj istoriji, videti L e m a ît r e Alain J., „Une nouvelle approche”, u C o l l a s -H e d d e l a n d Emmanuelle [et al], Pour une histoire culturelle du risque: genèse, évolution, actualité du concept dans les sociétés occidentales, Strasbourg, Éditions Histoire et anthropologie, 2004, str. 13-24. U istoj knjizi, pročitati saopštenja E. Collas-Heddeland, A. J. Lemaître i O. Kammerer o pojmu rizika kod Grka i u srednjem veku. Da bi se dobio prikaz kompleksnog razvoja pojma, konsultovati odrednicu u Grand Diction­ naire Universel du XIXe siecle Pjera Larusa (Pierre Larousse), Paris, 1875, t. XIII, str. 1230. Reč se izvodi iz španskog risco, greben, strma stena, što potiče od latinskog resecare; pdpreflksaj e , i od secure, šeći. Odrednica upućuje i na švedsku reč skâr, greben, od škara, sa sledećim komentarom: „Kako greben predstavlja glavnu opasnost, lako se može razumeti prenos smisla. [...] Pogibelj, opasnost, neprilika, pre moguća nego verovatna”. Ali rečnik navodi i upotrebu termina u oblasti osiguranja: „Naziv koji osiguravajuća društva daju svakom osiguranom predmetu” a zatim pominje i primer upotrebe u vojsci: „Rizik od ratova, štete koje mogu proizaći iz vojnih operacija u vreme rata”. U enciklope­ dijskom delu beleške, samo jedno značenje: „Pitanje rizika je naročito važno u odnosima prodavca sa kupcem. Ograničićemo se da ga proučimo jedino sa te tačke gledišta.” Još, dakle, nema proširenja na polje životnog okruženja. 3 Prema crtežu koji daje Frans Purbi (Frans Pourbus, 1569-1622), For­ tuna na moru na kojem čamci doživljavaju brodolom, slikano mastilom, Luvr. Ne iznenađuje što motiv ovog tipa postoji na blazonu porodice Ručelaj (Rucellai), značajne trgovačke porodice iz Firence Medičljevih.

148

KATASTROFE

Bog daje) tako i ekonomskom (u značenju prehranjivanja), uz bitnu napomenu da se reč ne može odnositi na opasnost. Ipak, dosta brzo, u zapadnjačkoj merkantilnoj upotrebi, rizik teži da usvoji negativne upotrebe reči chance i uvek je povezan sa ne­ kom opasnošću, sa predviđanjem neke štete. Do odlučujuće evolucije dolazi u XVIII veku, kada se ja­ snije afirmiše konotacija neizvesnosti: rizik uključuje eventual­ nost nekog neizvesnog događaja, u više semantičkih polja, polju prava, osiguranja, trgovine, ali i medicine. U tom smislu, veoma dobar pokazatelj je rasprava oko inokulacije: dovoljno je uporediti prihvatanje neposrednog rizika, onog nezanemarljivog, da se umre od inokulacije za dobitak očekivane dužine života u dužem trajanju, a sa druge strane daleku verovatnoću da se bolest može dobiti prirodnim putem i da se zatim od nje, eventualno, može i umreti4. Ovome nezaobilazno treba dodati i elemente takmičar­ ske igre: nadajući se da ćemo ostvariti dobit, izlažemo se riziku. Rizik se nikada ne može svesti na pojam pretnje ili opasnosti, jer opasnost je činjenično stanje, dok rizik ostaje verovatnoća. Opasnost se uvek trpi, dok rizik pretpostavlja predviđanje isho­ da. Percepcija pretnje prethodi eventualnoj proceni rizika, pri­ hvatljivog ako šanse za poraz ili za uspeh teže da se uravnoteže. Da bismo pojednostavili, recimo da se rizik smatra izračunljivim i kao takav se vezuje za oblik racionalnosti. Preuzimanje rizika prelazi u kategoriju brojčanih rasuđivanja i strategija. A. Ž. Lemetr (A. J. Lemaître) umesno vezuje termin, u njegovom mo­ dernom značenju, „za voljni čin, za odluku volje pred situacijom shvaćenom kao predviđanje, verovatnoća, situacijom koja ostaje neizvesna, ali se može pokazati kao pozitivna u svojim rezulta­ tima”. A zatim ističe da je „rizik vezan za čovekovu intervenciju koja se smatra mogućom5”. Ova semantička evolucija u XVIII veku dovodi do suštinskog razlikovanja između reči opasnost i 4 Rasprava na čiji značaj ukazuje C o l l a s -H e d d e l a n d Emmanuelle, K a m m e r e r Odile et L e m a ît r e Alain J., „Moyen Age et Temps modernes: l’ère du calcul”; u C o l l a s -H e d d e l a n d Emmanuelle [et al.], op. cit, str. 53-54. 5 L emaître Alain J., op. cit., str. 22-23. O poreklu i o evoluciji koncepta „rizika” i neophodnoj distinkciji između opasnosti i rizika, videti takođe prvo poglavlje kod Luhmann Niklas, Soziologie des Risikos, Berlin and New York, Walter de Gruyter, 1991, str. 9-40.

EKOMETB)SKA CIVILIZACIJA

149

rizik. Čini se da je reč rizik rezervisana za ekonomski kontekst, sa pozitivnom konotacijom, dok se konkurentna reč slučajnost (hasard), unekoliko diskreditovana, ograničava pa svet kocke. Nasuprot tome, što je logična posledica antropizacije rizika, prirodni događaji ne mogu da uđu u ovu kategoriju. U najboljem slučaju, posredstvom jezika osiguranja, štete vezane za prirodne nepogode bile su shvaćene kao „rizici”, većim delom vremena da bi se oni isključili iz pokrića, izuzev naravno u kontekstu pomor­ skog prevoza i u pomalo marginalnom slučaju grada. U veku Lisabona, pojave iz prirode ostaju opasnosti i nesreće. Uobičajena upotreba u vezi sa pridevom „prirodan” nametnuće se tek tokom 1960-ih! Stoga je pojam rizika pre nagovešten nego što je eksplicitan u tekstovima geografa XIX veka koji veoma malo koriste ovu reč. Kod Džordža Perkinsa Marša (George Perkins Marsh, 1801— 1882), na primer, jednog od prvih koji izražava svest o čovekovoj sposobnosti da uništava prirodu, nailazi se na ideju o odnosu između to dvoje, koju bismo rado nazvali „rizikom”, što Marš ne čini. Ovaj autor insistira na destabilizujućem delovanju društava na životnu okolinu i želi uvođenje mera koje bi je zaštitile. Nje­ mu u prilog, disciplinarna tradicija tvrdi da je formalizovala pa­ radigmu koja će i dominirati kulturom katastrofe sve do 1970-ih godina, odnosno ideju po kojoj nauka i tehnika mogu da ponude rešenja za disfunkcije koje izaziva antropično delovanje6. U XVIII veku nauke o zemlji počinju međutim da koriste, ako ne reč „katastrofa”, onda barem katastrofističku hipotezu. To što su nauke o prirodi poboljšale svoja oruđa za analizu latentni je uslov za utvrđivanje promene paradigme. Na osnovu nepo­ sredne opservacije, istraživači su krajem XVIII veka na putu da ponude prve koherentne sheme orogeneze: pucanje zemaljske kore vodi u formiranje planina. U ovaj široki okvir upisuju se vulkanizam i zemljotresi, iako će tektonska nauka čekati još ceo vek i teoriju tektonike ploča 1960-ih godina7: Pre Francuske revolucije, naučnim polemikama između pristalica neptunizma 6 S m it h Keith, Environmental Hazards: Assessing Risk and Reducing Dis­ aster, London i New York, Routledge, 1992, str. 40. 7 Sve ovo pominje se naročito u D e p a r is Vincent et L eg r o s Hilaire, Voy­ age à l’intérieur de la Terre de la géographie antique à la géophysique actuelle : une histoire des idées, Paris, CNRS Éditions, 2000.

150

KATASTROFE

i zastupnika plutonizma zajedničko je to što katastrofističkoj hipotezi pripisuju glavnu ulogu u orogenezi. One ovo objašnje­ nje svrstavaju u znanje oslobođeno svakog religioznog kontek­ sta. Tako je ženevski naučnik Šari Bone (Charles Bonnet, 1720-1793) napisao knjigu pod nazivom Filozofska paligenezija (La Paligénésie philosophique), objavljenu 1769. U njoj formuliše svoje ideje o teoriji razvoja kroz katastrofe - a da još ne koristi tu reč da bi označio ono što on naziva „revolucijom8”. Zemlja je pretrpela niz kataklizmi, a preživeli su napredovali na lestvici evolucije (ili u njegovom vokabularu, to je „talas” prema „savr­ šenstvu”). Jedina potvrđena kataklizma jeste biblijski Potop, ali prema ovom autoru, „naš Svet je verovatno pretrpeo mnoge dru­ ge revolucije pre one kojoj duguje svoje sadašnje stanje9”. Što se tiče Žorža Luja Leklera, grofa od Bifona (Georges Louis Leclerc, comte de Buffon, 1707-1788), on se ne slaže sa objašnjenjem po kojem je površina zemlje pretrpela silovite „revolucije” kao što su sveopšte poplave ili vulkanske epizode, koje su prouzrokovale iznenadno izdizanje čitavih kontinenata a u isto vreme i plavljenje velikih prostranstava. Kod Bifona, uzroci koji objašnjavaju modifikacije reljefa su uobičajeni pokreti, ili promene sporijeg ritma, one koje potiču od delovanja sporih ili „aktuelnih” uzro­ ka. Na jednoj drugoj lestvici, kosmičkoj ovoga puta, on koristi katastrofističku hipotezu. U Razdobljima prirode (Les Époques de la Nature, 1778), Bifon vidi kako se svet rađa iz džinovske kata­ klizme10. Sudar komete sa Suncem razdvaja planete, koje zatim 8 Dve reći su uostalom veoma bliske, pošto grčki koren „katastrofe” naznačuje preokret i putanju koja može da bude ciklična (videti L u k in o v ic h Alessandra, „КАТА1ТРОФН, mot grec”, De la catastrophe (avril-mai 1982), Genève, Centre d’art contemporain, 1982, str. 33-40). 9 B o n n e t Charles, La Palingénésie philosophique ou idées sur l’état passé et sur l’état futur des êtres vivants, Paris, Fayard, 2002 (Corpus des œuvres de philosophie en langue française), naročito poglavlje V šestog delà. Boneov sistem koji daje da se nasluti da bića mogu da se usavršavaju u neko buduće stanje, bio je kritikovan u njegovo vreme kao verovanje u metempsihozu i transmigraciju duša. 10 B u ff o n Louis-Marie Leclerc comte de, Les Époques de la Nature, Paris, Muséum d’Histoire naturelle, 1962. O mestu Potopa u naučnoj misli vi­ deti S e g u in Maria Susana, Science et religion dans la pensée française du XVllle siècle: le mythe du Déluge universel, Paris, Honoré Champion éditeur, 2001.

PROMKTKJSKA С 1У 11.1/,ЛСЦА

151

hiljadama godina (prema geohronološkom merenju vremena) potresaju zastrašujuće telurićke epizode. Misterija kometa i dalje zaokuplja naučne krugove. Jedan od velikih izazova jeste da se izračuna tačan datum povratka komete koju je primetio Kepler 1607. Englez Edmund Halej (Edmund Halley, 1656-1742), koji je kometi ostavio ime, predvideo je njeno ponovno pojavljivanje za 1758. A predložene i ponovo izvršene procene, pokazale su se dosta tačnim, sa mesec dana pogreške. Međutim, ovakva predviđanja ne mogu a da ne izazovu talase panike, kao na primer 1773. pošto je Žozef Ž. Laland (Joseph J. Lalande) predvideo prolazak nove komete i malu verovatnoću sudara sa Zemljom. Suočeni smo, dakle, sa paradoksom. Nauka koja sebi određuje da ljudski rod otrgne od iracionalnog straha vezanog za zvezde, održava, protivno svojoj volji, neodređene zebnje, koje još pojačava proverena tačnost računanja. Ali status komete se promenio: ona više nije najava katastrofe ili vesnik božje kazne; ona, sama po sebi, predstavlja potencijalnu opasnost, opasnost sudara konkretnog prirodnog objekta iz kosmosa sa planetom Zemljom. Dokument iz 1784. objašnjava каШШ K o m ete^ da budu proroci ne­ sreća, ali istovremeno naznačuje da bi one mogle da izazovu više štete nego što je ona koju su prethodno navodno najavljivale11! Postepeno, čak i ako se povremeno nailazi na najave kataklizme prilikom procenjenog prolaska komete (na primer, 1857. i 1872), rizici od dramatičnog ukrštanja orbita biće izuzetno umanjeni i ponekad smatrani novom vrstom sujeverja12. Oni, u svakom slučaju, daju materijal za fikcionalne priče. Druga upečatljiva figura, Žorž Kivije (Georges Cuvier, 1769-1832), branio je katastrofizam u svojoj Raspravi o revolu­ cijama površine kugle (Discours sur les revolutions de la surface du globe, 1812.)13. On pridaje „revoluciji” drugačije značenje nego što to čine astronomi, označavajući njome promene „nagle, 11 Tema koju razvija B r ie s e Olaf, Die Macht der Metaphern: Blitz, Erdbeben und Kometen im Gefiige der Aufklarung, Stuttgart und Weimar, Verlag J. B. Metzler, 1998, posebno str. 172-187. Tekst citiran sa str. 182. 12 Ibid., str. 316. 13 C u v ie r Georges, Discours sur les révolutions de la surface du globe et sur les changements qu’elles ont produits dans le règne animal, Paris, Christian Bourgois Éditeur, 1985.

152

KATASTROFE

trenutne, bez ikakve gradacije”. Ubeđeni hrišćanin, Kivije smatra da je biblijski Potop poslednja od velikih sveopštih katastrofa. Njegova ubeđenja nevešto se oslanjaju na teoriju po kojoj su se promene tokom različitih doba događale na ujednačeniji način. Od Principles of Geology Čarlsa Lajela (Charles Lyell, 1797-1875), rasprave objavljivane između 1830. i 1833. a zatim neprestano do­ punjavane, nametnuo se ovaj „gradualistički” način objašnjenja: zemaljski pejzaži i reljef objašnjavaju se sporim i nepromenljivim delovanjem prirodnih procesa. Zauzevši stav u raspravi vođenoj 1832. prilikom objavljivanja Lajelovog delà, geolog Vilijam Vevel (William Whewell) predložio je da se diferenciraju dva mišljenja koja stvaraju podelu unutar discipline i da se uoči razlika između onog što on naziva dvema sektama („two sects”), uniformitarista i katastrofista („as the Uniformitarians and the Catastrophists”). Ova binarna podela zadržala se u istoriji geologije14. Prva je bila dominantna u istraživanjiima, a uključivala je i spektakularne događaje (seizme i vulkanizam) u proces koji se odvija ciklično i uniformno (otuda naziv „uniformitarizam”). Druga je dugo bila kritikovana, ali se vraća u modu posle radova Dž. Harlen Breca (J. Harlen Bretz, 1882-1981) oko 1940. ili kosmičkih hipoteza Imanuela Velikovskog (Иммануил Великовскии, 1895-1979) u njegovoj knjizi Worlds in Collision (1950). U skorije vreme, katastrofizam je našao nove pristalice otkako negativi koje sonde NAŠE šalju sa planete Mars čine verovatnim delovanje kataklizmičnih poplava na njegovoj površini.

2. Estetika katastrofe Katastrofizam je naravno osobito romantičarska tema dok god je crni roman u modi. U tom pogledu nezaobilazna je Meri Šeli (Mary Shelley, 1797-1851), virtuoz u temama uništavanja. U Frankenštajnu (Frankenstein, 1818), čudovište na kraju nestaje u prasku razlomljenog leda, a u Poslednjem čoveku (1826) svet

14 O istoriji katastrofama u geologiji videti Pa l m e r Trevor, Perilous Planet Earth : Catastrophes and Catastrophism through the Ages, Cambridge, Cambridge University Press, 2003; B a b in Claude, Autour du catastrophisme : des mythes et légendes aux sciences de la terre et de la vie, Paris, Vuilbert, 2005.

PKOMKTEJSKA Cl VU.IZACI) A

153

podleže apokaliptičnoj epidemiji. Ovaj roman označava raskid u eshatološkoj tradiciji, uklanjajući svaku referencu na Boga. Nema nikakve nade, nikakve aluzije na život na drugom svetu u ovoj pripovesti o kraju ljudskog roda, što predstavlja značajnu etapu u sekularizaciji zapadne svesti, nezamislivoj nekoliko decenija pre toga15. „Pred mojim očima”, saopštava pripovedač Lionel Verne, „cela se zemlja prostirala kao karta. Nije više bilo nijednog mesta gde bih mogao da spustim prst i kažem: ovde će oni biti bezbedni. Na jugu, žestoka i neizlečiva, kuga je gotovo potpuno istrebila ljudski rod; oluja, poplave, zloćudni vetrovi i druge katastrofe doveli su patnju do vrhunca. Na severu, situacija je bila još i gora: manje brojno, stanovništvo je brzo opadalo, glad i kuga su vrebale preživele, koji su, onemoćali i oslabljeni, predstavljali lak plen16.” Malobrojni pošteđeni ljudi odlučuju tada da se isele. Lu­ tanje ih navodi da prođu kroz opustošenu Francusku. U Parizu oni nailaze na proroka i na šačicu izabranih koji se nadaju da će umaći opštoj nesreći, pokajavši se za svoje grehe. Ponašanje koje junak prezire i osuđuje varalicu i lakovernost njegovih pristalica: „Tako je oduvek bilo, ali danas je kontrast još upečatljiviji između čoveka koji stavlja na vagu razdiruće strahove i nerazumne nade svojih bližnjih, i onog drugog koji ima malo nade da pruži, i koji ne ume da se posluži maštom da bi raspršio strahove koje je prvi osetio17.” Sedam godina kasnije, 2100. godine, bolest je prestala. Izgubivši sve svoje saputnike, pripovedač otkriva da je sam, dok bez ijedne iluzije luta po napuštenom Rimu, on, poslednji čovek. Od same geneze delà, dramatizacija savršeno odgovara umetničkom pogledu koji prednost daje snažnim emocijama i upečatljivim slikama. Moramo se čak i zapitati da li estetika ka­ tastrofe nije način da se ponovno dâ smisao prirodnim pojavama koje su postepeno gubile svoju moć usled prividnih izvesnosti nauke. Razum je želeo da odstrani religiju, svakako, ali na sim­ boličkom planu, XVIII vek to nadoknađuje okretanjem umet15 Wa g a r W. Warren, Terminal Visions: the Literature of Last Things, Bloomington, Indiana University Press, 1982, str. 16. 16 S h e l l e y Mary, Le Dernier Homme, trad, de l’anglais, Monaco, Edi­ tions du Rocher, 1988, str. 239. 17 Ibid., str. 350.

154

KATASTROFE

nosti18. Suočena sa kulturnim nedostacima racionalnog modela prosvetiteljstva, umetnost može da izrazi suštinski relacionu ekološku estetiku. Priroda nije više samo predmet već ona delà zajedno sa subjektom koji posmatra i delà da bi on izumeo novu egzistencijalnu bliskost sa elementima biosfere. Stoga se umetnik ne zadovoljava samo time da u prirodi pronađe savršenstvo, već iz njegovog pogleda nastaju novi oblici izvan okvira estetskog. Delo sadrži znanje koje omogućava da se uhvati pokretljivost stvari i prolaznost vremena, da se razmišlja o smislu života i smrti, jednom rečju, da se mesta ponovo učine čarobnim. Ako proučimo mesto različitih teluričkih i atmosferskih elemenata u umetničkoj inspiraciji, konstatovaćemo prvo da je predstavljanje meteora inovacija XVIII veka. Oko 1779, Danac Jens Jel (Jens Jel, 1745-1802), u maloj studiji nazvanoj Tordenvejr i Alperne (Oluja u Alpima), izgleda da je jedan od prvih koji se upustio u pisanje o tome19, ali Kaspar Volf (Caspar Wolf, 1735-1783) takođe je predstavljao alpske oluje u isto vreme. Ne­ ki engleski slikari su bili izuzetno uspešni u prikazivanju oluja, udaljavajući se tako od arkadijske slike pejzaža. Među najplodni­ je umetnike koji umeju da iskoriste ovu žicu, nesumnjivo spada Filip Žak Lauterburg (Philippe Jacques de Loutherbourg, 1740­ 1812). Slikar brodoloma i pomorskih bitaka, on savršeno zado­ voljava oduševljenje koje prema ikonografiji katastrofa osećaju umetnici amateri. Sa svog putovanja u Švajcarsku (1787-1788), Lauterberg je čak doneo i veliko platno sa motivom snežne la­ vine, što je događaj težak za posmatranje in situ, a za koji se do tada činilo da prevazilazi sposobnosti umetnika (Avalanche in the Alps near Scheidegg, in the Valley of Lauterbrunnen, 1803). Pogled na planinu korisno razvija veštinu koju je crtač već stekao u dodiru sa morskim elementima20. 18 Ovo je teza koju zastupa F r ô m m in g Urte Undline, Naturkatastrophen : kulturelle Deutung und Verarbeitung, Frankfurt und New York, Campus Verlag, 2006, str. 179-180. 19 H a u p t m a n William, La Suisse Sublime vue par les peintres voyageurs 1770-1914, Milano, Electa Fondation Thyssen-Bornemisza, 1991, str. 85. 20 O ovoj temi Wa l t e r Francois, „I dispositivi intellettuali delle istruzioni per la scoperta della montagna alpina (fine XVIII-inizio XIX secolo)” u BOSSI Maurizio e G r e p p i Claudio (a cura di), Viaggi e scienza: le istruzioni

|>к о м н г 1ј )8к л с :1У11.1/л с 1)л

155

Dž. М. Vilijam Tamer (J. M. William Turner, 1755-1851) nesumnjivo je slikar reprezentativan za novi pogled na teluričke sile i meteore. Most na putu za Gotard (Storm in the Pass of St. Gotthard, 1845) ili Hanibalov prelazak Alpa (Snow Storm, 1812) izgovori su za spektakularno prikazivanje snage oluja i bura, sa­ vršena ilustracija fascinacije za ono što proizvodi prestrašenost, izvor uzvišenog. Lavina je takođe predmet jedne slike iz 1810. (The Fall of an Avalanche in the Grisons). Tarner je, uostalom, bio očaran neverovatnim mogućnostima igre elemenata i svetlosti kroz oker zemlju, crno nebo i zaslepljujući sjaj jutra posle Potopa (Shade and Darkness - The Evening of the Deluge; Light and Colour - The Morning after the Deluge), dve slike identičnog formata iz 1843. sačuvane u galeriji Tejt. Još više impresioniraju zbog apsolutnog odsustva ljudskih bića, nebo, more, pesak, pas koji sablasno zavija na plaži na slici Zora posle brodoloma (L’Aube après le naufrage, oko 1841). U periodu od 1770. do 1840, uvećava se broj pripovesti o strašnim brodolomima u kojima brodolomnici preživljavaju uz užasnu žeđ, u iskušenju su da postanu ljudožderi, ako već nisu podlegli lakomosti svojih spasilaca. Ne mogu se više izbrojati pomorske nesreće koje produžavaju naklonost prema marinama, slikarskom žanru koji je već u XVII veku u holandskom slikar­ stvu raširio prikazivanje pomahnitalih elemenata. Umetnost se naprosto oslobodila alegorijskog predstavljanja. Ovde je najzna­ čajnija preciznost dramatične pripovesti. Emocionalnu kompo­ nentu slikovito prikazuje brodolom Sen-Žerana (Saint-Géran) rađen po knjizi Pavle i Virginija Bernardena de Sen-Pjera (1737— 1814), mnogo puta ilustrovanoj tokom XIX veka. Pripovest je objavljena 1788, na osnovu epizode iz 1744. Na kraju romana, dok Virdžinija upravo treba da pristane na svoje rodno ostrvo, brod upada u oluju. Umesto da se skine i baci u more zajedno sa posadom, devojka više voli da nastrada pred očima svog dragana koji je čeka na obali. Ako u Francuskoj priča o brodolomima po­ staje pravi književni žanr tek posle 181521*, engleska književnost scientifiche per i viaggiatori nei secoli XVII-XIX, Firenze, Oslchki, 2005 (Gabinetto G. P. Vieusseux, Centro Romantico, Studi 13), str. 37-52. 21 B r o sse Monique, „Littérature marginale: les histoires de naufrage”, Ro­ mantisme : revue de la Société des Études romantiques, br. 4, 1972, str. 112-120.

158

KATASTROFE

Povećana učestalost poplava u XIX veku opravdava ponav­ ljanje motiva u slikarstvu uopšte. U Francuskoj, da pomenemo samo nekoliko primera, Pol lje (Paul Huet, 1803-1869) slika Po­ plavu u Sen-Kluu a Igar de la Tur (Hugard de la Tour, 1818-1886) iznenađuje Poplavom u Šamoniju 1855. Među drugim impresio­ nistima, Alfred Sisli (Alfred Sisley, 1839-1899) iskoristio je u Kamajeu bezbrojne varijacije koje mu nude talasi i nebo. Od ovog umetnika muzej Orse čuva Poplavu u Port Marliju i Barku za vreme poplave, dva delà iz 1876. Ali tema predstavlja i neiscrpni repertoar za popularno slikarstvo, produkcije Epinala, fajanse i, konačno, fotografiju. Pored razularenih talasa, fascinira i snaga vulkana. Otkriće ostataka Herkulanuma 1709. godine, kao i Pompeje 1748, dopri­ nosi interesovanju za antiku a ovim otkrićem otpočinje naročito dugi ciklus estetizma vulkana. U romantičarskom slikarstvu, katastrofa od 24. avgusta 79. tf.n.e. zauzima, prirodno, posebno mesto. Englez Džon Martin (John Martin, 1789-1854) posvetio je tome jedno platno oko 1822. (The Destruction of Herculaneum and Pompeii). Reprezentativan za struju cenjenu u Engleskoj 1820-1830-ih godina, ovaj umetnik je uostalom uradio mnoge slike i gravire sa katastrofičkim temama, kao u The Deluge 1828, crtežu koji predstavlja gomile koje guta more, kao i biblijske teme, kao sedam rana Egipta (1823), otvaranje Sedmog pečata (1837) ili The Great Day of His Wrath (1853). Iste antičke re­ miniscencije prate viziju kraja sveta kod Džorža Milera (George Miller, 1815-1853). U The End of the World (1830), niz antičkih hramova se ruši u džinovske pukotine, a prizorom briše rušilački uragan29. Sudbina Pompeje je u Francuskoj privukla pažnju Pjera Anrija de Valênsjena (Pierre Henri de Valenciennes, 1750-1819) u njegovoj Erupciji Vezuva (platno iz 1813), kao i Feliksa Ovrea (Félix Auvray, 1800-1833) u delu iz 1831. Ali verovatno je naj­ značajnije ostvarenje ruskog slikara Karla Brulova (Karl Brullov, 1799-1852), Poslednji dan Pompeje, džinovska slika, duga više od 6 a široka 4 metra, 1833, donela popularnost ovoj temi. Na 29 George Miller, The End of the World, ulje na platnu 88,9 x 125,7 cm, Sabin Galleries Ltd., London.

PKOMKTHJSKA CIVII.IZACIIA

159

njoj nalazimo stereotipe žanra, leš žene za koji se grčevito drži njeno dete, starca koji preklinje, mladića koji na leđima nosi sta­ rijeg čoveka, na pozadini oblaka od pepela i neba koje se crveni. Praktično u istom trenutku, 1834, izlazi roman Engleza Edvarda Bulver-Litona (Edward Bulwer-Lytton, 1803-1873), The Last Days of Pompeii, pravi evropski bestseler, koji će zatim inspirisati brojne umetnike, književnike i sineaste. Zemljotres, kao takav, ne može da se takmiči sa teluričkom fascinacijom koju pruža vulkan. S obzirom na njegov trenutni karakter, seizam teško može da predstavlja estetski predmet za umetnika. Već pomenuta slika Žan-Pjer Sent-Ursa više se zanima za prestrašenost aktera nego za samu prirodnu pojavu. Fiksirajući katastrofu u Mesini 1783, Luj-Žan Depre (Louis-Jean Desprez, 1743-1804), crtač opata de Sen-Noa (Saint-Non) za Živopisno putovanje, jednu od najpoznatijih knjiga XVIII veka, predstavlja izuzetak sa širokim alegorijskim značenjem. Neki graveri su pokušali da prikažu fantazme vezane za iskustvo katastrofe, kao što je mučna zebnja da će ih progutati otvorena zemljina utroba30. Stvari drugačije stoje sa ruševinama koje osta­ ju posle događaja, a koje su pogodne za estetsku sublimaciju. Sa Depreom, budućim scenografom kralja Švedske, slikar Žan Uel (Jean Hoüel, 1735-1813) jedan je od onih koji im je dao status posle zemljotresa u Mesini 1783: iznenada, crteži grada postaju svedoci nečega što više ne postoji. Umetnik je dužan da upotpu­ ni delo u nastajanju o antikvitetima Sicilije, mestima koja, kako objašnjava, nije trebalo da „budu odmah svrstana u tu klasu31”. 30 Na primer, gravira koja predstavlja zemljotres u Napulju 1805. i potiče iz privatne kolekcije a reprodukcija se može naći u K o z a k Jan and T h o m p so n Marie-Claude, Historical Earthquakes in Europe, Zürich, Swiss Reinsurance Company, 1991, str. 55. Francuska nacionalna biblioteka čuva jednu graviru Mesine na kojoj je prikazan trenutak kada dolazi do potresa 5. februara 1783. 31 Videti H o u e l Jean-Pierre-Louis-Laurent, Voyage pittoresque des Isles de Sidle, de Malte et de Lipari, où l’on traite des antiquités qui s’y trouvent encore; des principaux phénomènes que la nature y offre; du costume des Habitants, et de quelques Usages, Paris, 1782-1787. O ovoj temi, videti G e im e r Peter, „Messina 1783-Das Beben der Representation”, u G ro h Dieter, op. cit., str.189-200.

160

KATASTROFE

Žica lisabonskih ruševina već je bila iskorišćena za zbirke crteža veoma cenjenih kod amatera32. Nekakva sinteza prizora razularenog mora, koja obuhvata i vatru, vazduh, zemlju, pa čak i vodu (imajući u vidu njihov po­ ložaj na obali mora), vulkani su, dakle, stvarno stekli svoj status u predstavljanjima posle 1750, da bi zavladali katastrofističkom maštom tokom druge polovine XVIII veka33. Engleski antikvar Vilijam Hamilton (William Hamilton, 1730-1803) opisuje erupciju Vezuva iz 1766. i zatim objavljuje svoje opservacije34. Slikari i graveri, kao što su Vilson (Richard Wilson) ili Kozens (Alexander Cozens), idu u hodočašće na vatrenu planinu. Uspon Hamiltona na Vezuv, kao i na Etnu, postaje klasik putovanja u Italiju i učestvuje u promociji vulkana u status uzvišenog pred­ meta. Rene, Šatobrijanov lik, robovao je ovoj temi, kao i Korina u delu Madam de Stal (Mme de Staël). Za umetnike, nacrtati vulkan u erupciji, po mogućnosti noću, predstavlja vežbu vir­ tuoznosti. Džozef Rajt (Joseph Wright, 1734-1797) verovatno nije prisustvovao ovom spektaklu, ali je naslikao Vezuv više od trideset puta tokom svog putovanja u Italiju. Često su to po­ tresna delà, u kojima se javlja snažan kontrast između crvenila lave, praćenog eksplozijama, i crnog dima koji zamračuje još više plavetnilo noći, što je nesumnjivo izraz zadivljenosti pred neverovatnim prizorom (kao na primer, njegova slika Eruption of Mount Vesuvius, 1774). Neki slikari su postali stručnjaci za serijsku produkciju pogleda na Vezuv, kao i: Pjetro Fabris (Pi­ etro Fabris, 1740-1792), ilustrator Hamiltona, Pjer Žak-Voler (Pierre Jacques-Volaire, 1727-1802) ili Mihael Vutki (Michael Wutky, 1739-1822); a ovaj poslednji preduzeo je i ekskurziju na 32 L e B a s Jacques Philippe, Recueil des plus belles ruines de Lisbonne causées par le tremblement et par le feu du premier Novembre 1755. Seriju veduta analizira D o m b o is Florian, „Die versprochene Apokalypse. Kulturwissenschaftliche Notizen zum Erdbeben von Lissabon”, u E y b l Franz M., H e p p n e r H. und K e r n b a u e r Alois, op. cit., str.197-216. 33 Gregori Kene koji je pažljivo pregledao bazu Frantext daje veoma ilus­ trativnu statistiku mesta koja se odnosi na tekstualno predstavljanje različitih katastrofa: period 1755-1804 grupiše 34,5% naslova, ali beleži takođe i 43,4% primera kuge, 53,2 potresa, 57,4 % poplava, 71,7% požara, 91% vulkana (Q u e n e t Gregory, op. cit., str. 468). 34 H a m ilt o n William, Campi Phlegraei ou observations sur les volcans des Deux-Siciles, Naples, 1776-1779.

PROMUTHISKACIVII.I/At :i|A

161

Vezuv sa pomenutim Hamiltonom 1779. Sa erupcijom i nebom prošaranim munjama u pozadini, Abraham-Luj-Rudolf Dikro (Abraham-Louis-Rodolphe Ducros, 1748-1810) zadržava se na užasima brodoloma u uzavrelom moru (Erupcija Vezuva i brodo­ lom oko 1798). Naročito je upečatljiva i erupcija Joh. Kristijana Klausena Dala (Joh. Christian Clausen Dahl, 1788-1857), jer se gledalac nalazi gotovo pred kraterom. Mir Napuljskog zaliva u pozadini, kao i kontemplativni stav posmatrača u prvom planu, ističu još više silinu lave koja se topi35. Tokom celog XIX veka, erupcija ostaje klasična tema popu­ larnih vedutista i akademskih slikara, kao što je Leopold Rober (Léopold Robert, 1794-1835) koji u Rimu stvara Dan posle ze­ mljotresa (1830) na kojem se Vezuv puši u pozadini a u prvom planu, među ruševinama, naslikane su lepa Napuljka u suzama i njena beba. Antoan Toma (Antoine Thomas, 1791-1834) zami­ šlja 1822. Procesiju svetog Januarija, zvaničnog intercesora Na­ pulja u slučaju uznemirujuće aktivnosti planine36. U stvarnosti, poslednja ubilačka erupcija dogodila se još 1631. One iz 1774, 1819, 1822. i 1850. bile su samo spektakularne. Brojni slikari kao: Jakob Filip Hakert (Jacob Philipp Hackert, 1737-1807), Franc Jozef (Joseph Franz, 1774-1833), Pjetro Antoniani (Pietro Antoniani, 1740-1805), Alesandro d’Ana (Alessandro d’Anna, 1746-1810), Ksavije delà Gata (Xavier della Gatta, ?-1839), Hu­ bert Satler (Hubert Sattler, 1817-1904) i mnogi drugi, većinom anonimni, preneli su te emocije, ističući crvene izlive lave37. Ate­ ljei napuljskih gvaševa u serijama proizvode sećanja sa putovanja po Napulj skom zalivu. Stvorena sa svrhom da budu prenošena, ova delà su relativno malog formata i obrubljena crnim ivicama. U isto to vreme, Potop i dalje inspiriše umetnike, i to ne samo Tarnera, pošto su pariški i londonski saloni primili dva35 J.C.C. Dahl, Vesuvausbruch (1826), Stadelsches Kunstinstitut Frankfurt a. M. Ovaj umetnik je naslikao i patetične brodolome, naročito Schijfswrack an der Küste Finnmarks (1847), Museumsberg Flensberg. 36 A. J.-B. Thomas, Procession de saint Janvier, pendant une éruption du Vésuve (1822), Versaj, ulje na platnu 95 x 128 cm. 37 Kao na primer ovaj anonimni gvaš koji se čuva u Kunstmuseum-u u Bernu, Ausbruch des Âtnas (1872), 53 x 72,5 cm. Reč je o noćnoj kompo­ ziciji, kako to nalaže žanr. Mogu se navesti još i mnogobrojni napuljski gvaševi sačuvani u Museo dell’Osservatorio Vesuviano.

162

KATASTROFE

desetak kompozicija sa ovim motivom između 1771. i 1814. Neoklasični slikar An Luj Žirode de Rusi-Riozon (Anne Louis Girodet de Roucy-Rioson, 1767-1824) predstavlja Scenu poto­ pa na salonima 1806. i 1814. Pošto je naziv pogrešno shvaćen, morao je da objasni da je reč o biblijskom potopu, ali da treba razumeti reč u značenju „iznenadne i delimične poplave koju je proizveo grč u prirodi, kao što je nesreća koja se nedavno dogo­ dila u Švajcarskoj38”. Među drugim umetnicima, može se pomenuti i Teodor Žeriko (Théodore Géricault, 1791-1824) i njegova Scena potopa (oko Д818-1820)39. Ovu značajnu temu apokaliptične estetike više puta obrađuje Englez Frensis Danbi (Francis Dunby, 1793-1861), ali je preuzima i na zagonetan način Šari Glejr (Charles Gleyre, 1806-1874), koji predstavlja dva anđela u punom letu iznad opustošene zemlje (1856), ili pak jem enski shkar Ajvazovski 1864, koji pored toga za sobom ostavlja desetak slika brda Ararat (naročito čuvenog Noja 1889). Neki, kao Gistav Dore 1866, rade gravire za izdanja Biblije ili pristupaju neizbežnoj temi Apokalipse. To je slučaj i sa apolo­ getskom vizijom Austrijanca Eduarda Jakoba fon Štajnla (Edu­ ard Jakob von Steinle, 1810-1886), koji slika četiri jahača 1838, a prvi predstavlja Hrista pobednika, kao i sa Odilonom Redonom (Odilon Redon, 1840-1916), koji posvećuje ovoj temi šest lito­ grafija 1899. Bez biblijskih referenci ovaj put, u čuvenoj seriji koja daje poprilično crnu viziju britanskog društva, Gistav Dore (Gustave Doré, 1832-1883) uključio je 1872. vedutu uništenog Londona, kakvu bi novozelandski posetilac budućnosti mogao da posmatra, kao što se meditiralo nad ruševinama antičke Grč­ ke40. 38 Ovo Žirodeovo pismo citira W u h r m a n n Sylvie, „Le tremblement de terre entre peinture de genre et peinture d’histoire: de Jean-Pierre Saint-Ours a Leopold Robert”, Art + Architecture en Suisse, 45 (1994), br. 4, str. 330-339. Impresioniran Žirodeovim delom, slikar Žan-Pjer Sent-Urs je takođe radio na slici koja predstavlja „porodicu dovedenu do očajanja usled potopa”, upotrebivši ovaj termin i da bi označio običnu poplavu. 39 U Luvru, ulje na platnu dimenzija 97 х 130 cm. 40 Ova gravira ilustruje jedan tekst T. B. Mekoleja (T. B. Macaulay) napisan 1840. Videti DORÉ Gustave, „The New Zealender”, u B l a n c h a r d Jerrold (izd.), London: a Pilgrimage, London Grant i Co., 1872. Tema ruševina koje posećuju turisti budućnosti je primenjena u Parizu 1859. u pripovesti Ar-

l’ Kt)MKTH)SKA C IVII.IZA(: i | a

163

3. Novi rizici i njihovo predviđanje Snaga industrije toliko fascinira zato što ova delatnost odslikava prometejsku ambiciju da se postane gospodar i posednik prirode zahvaljujući nauci i tehnici. Džozef Rajt, obuzet velelepnošću Vezuva prilikom svog proputovanja Italijom, bio je jedan od prvih koji je iskoristio u slikarstvu prizor topionica i parnih mašina u engleskom industrijskom pejzažu. Kao i u slučaju vulkana, noću se najbolje manifestuje živi utisak zapanjujućeg prizora moći vatre, vode i pare, koje je čovek ukrotio za svoje potrebe. Noćni rakurs usvaja i Filip Žak Lauterburg kada slika Kolbrukdejl 1801: ovo industrijsko mesto je jedno od najvećih u Engleskoj sa oko 180 aktivnih parnih mašina. Putnici imaju uti­ sak da prolaze kroz niz kratera, minijaturnih vulkana ili pakle­ nih vizija Džona Miltona ili Dantea. Mnogo kasnije, industrijski pakao je i dalje prisutan na slici slikara anarhiste Maksimilijana Lisa (Maximilien Luce, 1858-1941) Čeličana (1895). Radnici se na njoj suočavaju sa pećnicama za topljenje metala. Treba reći da u XIX veku veliki građanski strahovi radnike u štrajku poistovećuju sa demonima poheglim iz vatre fabrika s namerom da uzdrmaju društveni poredak11. Kontekst industrijalizacije znatno proširuje polje primene pojma rizika, dok u isto vreme društvo mora da se suoči sa novim tipom katastrofa. U XIX veku se, naime, uvećava broj nesreća vezanih za upotrebu parnih mašina (železničke nesreće i eksplozije kotlova4142). Javno mnjenje otkriva užas tragedija u rud­ nicima, ali se istovremeno navikava da prihvati rizike koji izglecheopolis, A. Bonardoa (A. Bonnardot). Trebalo bi pomenuti i muzičke primere teme uništavanja kod Kamij Sen-Sansa (Camille Saint-Saëns) u njegovom oratorijumu Potop (1876), kod Olivijea Mesijana (Olivier Messiaen) u Kvatoru za kraj sveta (Quatuor pour la fin des temps, 1942), omažu anđelu Apokalipse. 41 Wa g n e r Monika, „Naturzerstôrung und Natursehnsucht in der Malerei um 1800”, u H o f f m a n n Detlef (Hrsg.), Landschaftsbilder, Landschaftswahrnehmung, Landschaft: die Rolle der Kunst in der Geschichte der Wahrnehmung unserer Landschaft, Loccum, Evangelische Akademie, 1985, str. 51-86. 42 Slikar Adolf Ditrih (Adolf Dietrich, 1877-1957) naslikao je 1935. eksploziju parne mašine jednog broda na Bodenskom jezeru, što je nesreća iz 1869. koja je, izgleda, ostavila tragove u kolektivnom pamćenju (Schijfuntergang vor Berlingen).

164

KATASTROFE

daju povezani sa nužnostima tehnološkog razvoja. Ako pratimo dokazivanje Fransoa Evalda (François Ewald), zakon iz 1890. o odgovornosti za nesreće na radu, „ovaj značajni filozofski doga­ đaj” simbolizuje uvođenje pojma rizika, time što ga ozvaničava u formi profesionalnog rizika. Industrijalizacija prirodno prou­ zrokuje ovu novu kategoriju opasnosti koje ne mogu uvek biti pripisane greškama. Nesreća se vezuje za slučajnost, štetu bez razloga, ali koju treba popraviti, pošto je društvo prinuđeno da sankcioniše zloupotrebe, odnosno ono što izlazi iz okvira norme. Društvo je tu da bi zaštitilo od rizika, otvarajući put onome što je nazvano društvo „osiguranja”. Do tada, čovek je tražio odgovor na egzistencijalna pitanja zla i fatalnosti u poznavanju Boga. On je sada primoran da ga traži „samo u aktuelnosti društvenog od­ nosa”. Ovu korenitu promenu u odnosu čoveka sa samim sobom sankcioniše zakon iz 1898. Tim povodom, Evald evocira „novi društveni pakt” koji društvo pretvara u „široko osiguranje protiv rizika izazvanog njegovim sopstvenim razvojem”. Nesreća više ne upućuje na kaznu koju određuje božansko Proviđenje niti na ne­ kakvu ljudsku nameru. Ona se svrstava u normalnost društvene veze i u međuzavisnosti ljudskih delatnosti43. Dok industrijska katastrofa doživljava između 1880. i 1930. „svoj najubitačniji period”, paradoksalno, rizik od nesreće je, čini se, tolerisan, možda usled društvenog mirenja sa sudbinom, osim ako to nije zbog banalizacije ili proste eufemizacije44. Ovaj mehanizam ilustruje ambivalentnost koju održavaju savremena društva i dalje uznemirena pred prirodnim opasnostima, ali koja s druge strane banalizuju industrijsku opasnost i valorizuju čak i individualno preuzimanje rizika. 43 Ovaj autor je napravio „genealogiju” zakona iz 1898. a zatim je na­ stavio ispitivanje onoga što postaje socijalna država u E w ald François, L’État providence, Paris, Grasset, 1986. Zakon iz 1898. je u određenom smislu konk­ retni ishod jedne želje formulisane već u Ustavu iz 1793. koji je obećavao „zaštitu” društva svakom od svojih članova. 44 Hipoteza T h e y s Jacques, „La société vulnérable” u Fa b ia n i JeanLouis et T h e y s Jacques [priredili], La Société vulnérable: évaluer et maîtriser les risques, Paris, Presses de l’École normale supérieure, 1987, str. 11. Ovaj autor objavljuje i jedan prikaz velikih nesreća i katastrofa u istoriji (str. 6-7 i 18).

I’ KOMKTKISKA CIVII.I/.ACDA

165

Ovakav rizik prihvaćen je u toj meri da se rizične aktivnosti, slobodno izabrane i bez ikakve prinude da se preživi, poigravaju s njim. Alpinizam je jedna od njih. Suprotno brojnim poduhva­ tima - riziku na putovanju otkrivanja naročito - avantura na planini može se pratiti, praktično, u direktnom prenosu i daje prilike za jaku medijatizaciju. Ilustratorima ona pruža priliku da obogate registar tragedija. Lavina koja odnosi karavan doktora Jozefa Hamela (Joseph Hamel) na Monblanu 20. avgusta 1820. dugo će biti arhetip nesreće na planini a iz nje će nastati mit Alpa ubica. „Ova torza koja se njišu, ove ruke u preklinjućim i očajničkim pokretima, ova tela zarobljena u glečeru, presečena napola, osakaćena, zar to nije tragična i živa slika prokletnika smrznutog Kokitusa Božanske komedije, bačenih na ove gleče­ re?”, pita se Šari Go (Charles Gos, 1885-1949), književnik švajcarskog porekla koji se može smatrati jednim od velikih režisera alpskog heroizma45. Aspekt koji je doprineo nastanku književ­ nog potomstva događaja iz 1820. verovatno je činjenica da tela nestalih nisu pronađena ni 40 godina kasnije, pre nego što su između 1861. i 1864. uočeni predmeti i ostaci u podnožju glečera Boson. Alpska kultura mora da se nauči jednom tipu žalosti koju već poznaju pomorske civilizacije, veoma pogođene nemoguć­ nošću da nastradali na moru dobiju pristojnu grobnicu. Na ovu epizodu se, međutim, brzo nadovezuje i zamenjuje je u sećanju nesreća na Materhornu (Mont Cervin) 186546. Pad protagonista prilikom ovog veoma medijatizovanog uspona neiscrpna je tema za almanahe i gazete. Poznati crtači ne preziru ovaj žanr, kao Gistav Dore u jednom gvašu iz 1865 (Katastrofa na Materhornu, Catastrophe du Mont Cervin, 1865). Slikar Ferdinand Hodler (Ferdinand Hodler, 1857-1920) izložiće, prilikom Svetske izlož­ be u Antverpenu, dve slike koje prikazuju pad u Alpima: platno 45 Gos Charles, Tragédies alpestres, Paris, Les Éditions de France; 1940. O aferi Amel, videti T a il l a n d Michel, „1820, première tragédie alpestre : l’avalanche de la caravane du Docteur Hamel”, u Fa v ier René et G r a n e t A b is s e t Anne-Marie, op. cit, str. 51-66. 46 Pročitati Goovu pripovest „La catastrophe de Cervin”, u Gos Charles, op. cit., str. 31-49.

166

KATASTROFE

pod nazivom Der Absturz (1894) visoko je više od 7 metara kako bi se time stvorio snažan utisak vertikalnosti47. Da bi se na izvestan način odagnali novi rizici industrijskog veka, tehnološka predviđanja se sasvim prirodno uključuju u kontekst verovanja u napredak koji sa opasnošću izlazi na kraj. Katastrofističke, očajničke perspektive premeštaju se u fikcionalne povesti. Književnost XIX veka obiluje delima u kojima nauka vodi do granica svetova, tamo gde propadanje u nekakvu onostranost vremena i priče postaje verovatno. Tako su, čak i ako se književna žica teme nikada ne iscrpljuje, u Bel-epoku sve broj­ nije takozvane naučnofantastične povesti. Kraj veka i početak narednog, snažno obeleženi nagomilavanjem predratnih pretnji, posebno su naklonjeni ovom tipu literature. Katastrofizam je jedna od njenih ključnih komponenti, uz ponavljano prisustvo tema potopa i sudara planeta ili kometa48. Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells, 1866-1946) istraživao je vreme u The Time Machine 1895, sve do agonije planete. Opisao je rat svetova (The War of the Worlds) 1898. i objavio priču o kometi (The Star, 1897). Večni Adam Žila Verna (Iules Verne, 1828-1905) jedno je od poslednjih delà pisca izvrsnog u dramaturgiji katastrofe: čovek tu ostaje nemoćan pred razularenim silama. Objavljeno tek 1910. ovo delo prikazuje dvadesetak ljudskih bića koja su preživela nadolaženje okeana i gutanje kopna. Brod u kojem su oni, nailazi na Atlantidu koja se pomalja iz talasa. Za protagoniste, jedina briga je samo da prežive. Dok to čine, oni malo-pomalo gube svoja kulturna znanja i tehničke veštine, vraćajući se u ne­ kakvo primitivno stanje. Na drugom mestu, u Hektoru Servadaku 47 Mitologija lavine i spašavanja na planini nalazi svoju ikonografiju i sa psima bernardincima odanim traganju za putnicima zatrpanim u snegu. Videti veliko platno Ernsta Lojenbergera (Ernst Leuenberger, 1856-1937) o samarićanima Velikog Sen Bernara (Die Samariter vom Gr. St-Bernhard, 1894). 48 Videti članak „Fins du monde” u V e r s in s Pierre, Encyclopédie de l’utopie, des voyages extraordinaires et de la science-fiction, Lausanne, L’Âge d’Homme, 1972, str. 325-336. Ovaj autor bez posebnog reda daje izvestan broj naziva čija hronologija potvrđuje hipotezu o zamahu žanra krajem XIX veka. Videti, takođe, za germansku oblast rečnik A l p e r s Hans-Joachim [et al.], Lexikon der Science Fiction Literatur, München, W. Heyne, 1980.

PKOMHTEJSKA Cl VH.I/.A( 3) A

167

(Hector Servadac, 1877), ovaj autor je takode ispričao kako jedna kometa u prolazu otkida komad planete Zemlje. Anglofona književnost obiluje sumračnim, često kataklizmičnim konstrukcijama49. Njen kontekst je izvesno kontekst rastuće zabrinutosti pred zagađenošću vazduha i vode u engle­ skim gradovima. Kada 1878. parobrod Princess Alice tone na ušću Temze, smrt 640 putnika glasine pripisuju, ne toliko sudaru broZa j a jednim kargom za prenos uglja, koliko nepodonošljivojjnešavini kanalizacije i hemijskih zagađivača u kojoj su se žrtve ugušile. Guste i zagušljive magle, kao Г smrad atmosfere, smatraju se vinovnicima izuzetno visoke stope smrtnosti u in­ dustrijskim aglomeracijama50. Škodljivi efekti zagađenih oblaka inspirisaće ođ tada brojne pisce. Kod Džona Ričarda Džeferisa (John Richard Jefferies, 1848-1887) jedna katastrofa opustošila je Englesku, a London, uništen kužnim isparenjima, nije više ni­ šta do velika močvara (After London, 1885). Džek London (Jack London) opisuje posledice pandemije koja se ne može kontrolisati u The Scarlet Plague (1912). U The Poison Belt (1913) sreće­ mo profesora Čelendžera Artura Konana Dojla (Arthur Conan Doyle) dok je planeta izložena opštem trovanju koje izazivaju toksični gasovi. Ilustratori i karikaturisti neprestano prave nove varijacije na temu crne i uljane vode, prekrivene mrljama zelene pene i na temu masnog mulja od katrana. Sama slika Londona ne razume se bez njegovog ugljanog poklopca, koji proizvode hiljade ognjišta, održavajući zlokobnu i smrtonosnu tamu usred dana. Na francuskom jeziku, može se čitati Poslednji čovek i Smak sveta Felisjena Šamsora (Félicien Champsaur, Le Dernier Homme, 1886; La Fin du monde, 1893) a naročito Kamij Flamarion (Camille Flammarion, 1842-1925)51. Kod ovog poslednjeg, 49 Književnost koju je dobro proučio Wa g a r W. Warren, Terminal Visions: the Literature of Last Things, Bloomington, Indiana University Press, 1982. 50 Videti M a t h is Charles-François, Les Anglais et l’environnement au XIXe siècle, Paris, Presses de l’Université Paris-Sorbonne, 2008. 51 G u is e René, „Les romans de ’fin du monde’: le problème de la mort collective dans la littérature de l’imaginaire au XIXe siècle”, E r n st Gilles (pri­ redio), La Mort en toutes lettres, Nancy, Presses universitaires de Nancy, 1983, str. 171-183.

168

KATASTROFE

nailazimo ponovo na opasnost od komete. Naučnici, spokojni, poznaju njenu tačnu putanju, dok papa i njegov sabor nastoje da pre katastrofe ljude vrate Bogu. Ako prvi žele da deluju umirujuće, drugi ne slušaju njihove savete. „Iznenada, dok je prestrašeni Ljudski rod gledao, nepomično, nemo, zadržavajući dah, sav obuzet prestravljenošću, ceo nebeski svod kao da se rascepio odozgo nadole, i iz zjapećeg otvora, učini se da se pomalja ogromna čeljust koja izbacuje snopove zelenih i jarko crvenih plamenova [... ].” Tvrdo jezgro komete tada smrvi Svetog Petra iz Rima, oslobađajući tom prilikom, prema autoru, ljudski rod od sujeverja (La Fin du monde [Smak sveta], 1894)52. Ako svet izmiče sudaru sa kometom, „događaju za pamćenje i nikada zaboravljenom”, Flamarion ipak zamišlja, u drugom delu knjige, kraj same Zemlje. Nekoliko miliona godina posle epizode sa ko­ metom, izmene uslova u životnoj okolini na Zemlji, vode u smrt usled hlađenja i isušivanja. Postepeno nestajanje atmosferske vode guši svaki život, dok Zemlja, mrtva zvezda, nastavlja da „se okreće u prostoru”. Drugi virtuoz fikcije, Emil Solari (Émile Solari) opisuje džinovski talas koji na Zemljinoj kugli ostavlja jedva tridesetak preživelih (La Cité rebâtie [Ponovo sagrađeni grad], 1907). U Ostrvu pingvina (L’Ile des pingouins, 1908) Anatol Frans (Anatole France) konstruiše veliku istorijsku fresku, u kojoj razvoj tehnič­ ke civilizacije izaziva društvene borbe, čiji je ishod samouništenje velikog glavnog grada. Žozef-Anri Roni (Joseph-Henri Rosny, 1856-1940), poznat po svom romanu o praistoriji, Rat za vatru (La Guerre du feu) napisao je stotu verziju novog potopa pod nazivom Smrt zemlje (La Mort de la terre) 1910. Recimo da je tema uništenja planete gotovo urođena ovom književnom stilu. Ne može, dakle, biti reči o davanju čak ni delimičnog prikaza ovih mnogobrojnih priča, čiji ishod, nepopravljiv, ostavlja sna­ žan utisak, bez ikakve mogućnosti pomilovanja. Svaka ljudska nada je odsutna i svaka transcendentna spasonosna referenca je odstranjena. Nekoliko navedenih naslova dovoljni su, u svakom slučaju, da bi se ukazalo na snažni razvoj žanra, znajući da će XX 52 F la m m a r io n Camille, La Fin du monde, Paris, Flammarion, 1894 (citati su na stranama 210, 229 i 361).

PROMKTE)SKA CIVII.I/ACIjA

169

vek ostvariti u realnom vremenu ljudske i moralne katastrofe koje prevazilaze svaku maštu. Granica između fikcije i realnosti pomera se i sa izumom fotografije. Dugo su novine i druge periodične publikacije, među kojima je nova popularna ilustrovana štampa, objavljivale mnoge rekonstruisane slike katastrofa. Kada ih je zamenila fotografija aktuelnih događaja, dvosmislenost slike nije suštinski otklonje­ na. Publika teži da prihvati otisak kao neoborivu činjenicu dok uvek postoji unapred utvrđeni deo fikcije. To se može uočiti u slučaju Mesine 1908, kada se potres našao na prvim stranicama sa 200 000 žrtava za dvadeset sekundi i dvadeset gradova i sela izbrisanih sa karte! Stereotipni prizori užasa na plakatima u boji ostavljaju snažan utisak, kontrastirajući sa prazninom opustoše­ nih ruševina na autentičnim crno-belim fotografijama. Druga nesumnjiva novina ovog perioda jeste pojava filma sasvim na kraju XIX veka, što uvećava efekte dramatizacije. Nika­ da se, naravno, ne daje direktan prenos katastrofe! Ipak nastojalo se da se događaji za publiku pretvore u spektakl, bez pretenzija da se rekonstruiše istinita priča, uz nastojanje da se izgrade sekvence koje izazivaju iluziju. U tome uspeva Žorž Melijes (Ge­ orges Méliès) 1902, one godine kada dolazi do reprezentativne katastrofe. Njegov film, Erupcija planine Pele, ponuđen je publici gotovo istovremeno kada i prvi igrani film u istoriji kinemato­ grafije, čuveni Put na Mesec, čiji je autor takođe Melijes!

Sedmo poglavlje

APOKALIPSA PRVOG SVETSKOG RATA

XIX vek je imao svoje velike proroke o propadanju. Među njima je, i to ne među najmanje važnim, Rihard Vagner (Richard Wagner) koji završava svoju tetralogiju Nibelunga Sumrakom bo­ gova (Die Gôtterdàmmerung), za koji je napisao muziku nedugo posle sredine veka. Uništenje sveta i iskvarenih božanstava spada u najklasičnije vizije apokaliptičnih priča, bez ikakve najave per­ spektive boljeg sveta. Nekoliko decenija kasnije, gledajući trage­ dije Prvog svetskog rata, neće se više samo mitski svet već cela jedna civilizacija strmoglaviti u ponor. Tokom istorije su oni koji su trpeli uvek doživljavali rat kao pošast. Sa nekontrolisanim ši­ renjem svetskog sukoba, upotreba semantičkog registra termina i metafora koji označavaju katastrofu i nagoveštavaju njen smisao spontano se odvija. U percepciji vremena uvek postoji prome­ na razmera. Naviknut na iznenadnost i na kratkoću katastrofe, jer se čak i trajanje epidemija skraćuje, zahvaljujući efikasnosti sanitarnih mera, Zapad se iznenada susreće sa dugim ritmom nekadašnjih pošasti. U XIX veku, mogli smo se uveriti da je ve­ lika nesreća postala trenutna i ograničena u prostoru, kao bilo kakva druga. Ovog puta, ona ponovo pogađa ćelo čovečanstvo na više godina.

1. Koja budućnost oko 1900? Završetak XIX veka i iščekivanje prelaska u godinu 1900. probudili su mnoge eshatološke strahove. Klimu koja vlada u Francuskoj od 1878. nazivaju „bolest kraja veka”. Reč je o društvenoj i kulturnoj ambivalentnoj boljci, u kojoj mogu da koegzistiraju simptomi i izvesnog optimizma, onog obnove i

171

APOKALIPSA PRVOG SVUTSKOU KATA

osećanja napretka, i istovremeno snažne pesimističke tendencije, strah od budućnosti, nesigurnost. Kada Ogist Roden (Auguste Rodin, 1840-1917) dobija 1880. narudžbinu od države za mo­ numentalna vrata Muzeja dekorativnih umetnosti u Parizu, vajar bira temu pakla iz Danteove Božanstvene komedije. Centralna figura na timpanonu je čovek koji sedi u stavu slavnog Mislioca, meditirajući o sudbini čovečanstva, dok jedan od panoa prenosi sudbinu Paola i Frančeske da Rimini, krivih što su raskinuli zavet bračne vernosti. Epizoda o dvoje ljubavnika koje odnosi pa­ kleni uragan je, uostalom, inspirisala brojna gotovo savremena delà, u slikarstvu Beklina (Arnold Bôcklin) 1893, u književnosti D’A nuncija (DAnnunzio) 1902, a u muzici Sergeja Rahmanjinova (Сергеи Рахманинов) 1904-1905. Moralna osuda izvesne razuzdane seksualnosti besumnje je u srcu umetničke meditaci­ je. Ljudske strasti postaju metafore za pad anđela vladara pakla. Prema jednom komentaru Anatola Fransa, pakao je ništa drugo do sama zemlja a sudbina čovečanstva reprodukuje vremenski tok ljudskog života, neumitno vodeći u smrt1. Rodenov portal će prvi put biti izložen izliven u gipsu na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. Jedna druga Svetska izložba, ona iz 1889, skrenula je pažnju na Polineziju kao područje na kojem još nije nastupila dekaden­ cija civilizacije. Poznato je da se slikar Pol Gogen (Paul Gauguin) sklonio na Tahiti prvi put 1891. Odatle donosi ponekad enigmatične slike, kao što je ona pod nazivom Gde si? sa Tahićankom u prvom planu. Grupa drugih umetnika, među kojima su Pjer Bonar (Pierre Bonard), Moris Deni (Maurice Denis), Pol Ranson (Paul Ranson) i Eduar Vijar (Edouard Vuillard), usvaja epitet „nabis”, od hebrejske reči koja znači „prorok”. I oni traže u vanevropskim umetnostima model za obnavljanje zapadne. Oličenje sna o svetu koji je bliži prirodi, bez prinuda, naročito moralnih, zapadnog društva, i jednog drugog načina zajedničkog života.1 B44.ua, П1УЧ*”**>,*’ЈЈ'

--

-

лЈКјКЊЛ

■

••’‘■FfcW

...........

1 Figaro od 7. juna 1900. citat Wolff-Thomsen Ulrike, „Weltende oder Zeiten(w)ende? Endzeit- und Zukunftvorstellungen in der bildenden Kunst um 1900”, u Jakubowski-Tiessen Manfred e. a. [Hrsg.], Jahrhundertwenden: Endzeit- und Zukunftvorstellungen vom 15. Zum 20. Jahrhundert, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 1999, str. 327-347. Od ove autorke pozajmljujemo informacije o Rođenu i nabisima. '

1

172

KATASTROFE

Da li Tahiti može da predstavlja model kraja veka za društvo narednog veka? Jedno takvo čitanje nije potpuno neverovatno. Uostalom ovaj kraj veka se manje doživljava kao kraj sveta, a više kao zaokret. Ta 1900. je pravi usek, primetan naročito u umetnosti koja se malo-pomalo oslobađa istoricizma. Tada cveta „Nova umetnost”, a počinje da se govori i o „avangardi”. Sa te tačke gledišta, godina 1900. je verovatno dosta različita od onoga što je bila 2000, kada je osećanje običnog kontinuiteta preovladalo u okolnom pesimizmu. I 1900. ima dovoljno sarkastičnih posmatrača koji se osmehuju na buku što se podiže oko promene veka. O tome svedoči pesma Karla Špitelera (Karl Spitteler, 1845-1924), koja će kasnije poneti Nobelovu nagradu za književnost, pod nazivom Das neue Jahrhundert, u kojoj se on iznenađuje: „Tek što se novi vek na- j zire u kalendaru, a počinju da podrhtavaju timpani, da klepeću čegrtaljke, da se udara u bubnjeve i svira u violine [...] Bože moj, novi vek, u njemu ne vidim ništa posebno, on će sam znati kojim putem da krene i nije mu potrebna sva ova halabuka.” Pa ipak, XX vek se unapred doživljava kao vek dekadencije: „Mehani-' zovani svet, bez duhovnih ideala, koji živi u ritmu ekonomskih kriza i pretnji ratovima”, ovo je dijagnoza vizionara povodom bu­ dućnosti2. Oni najavljuju društvo XX veka ispunjeno dosadom, intelektualnom prazninom, drogom, društvo koje banalizuje samoubistvo. Džerom K. Džerom (Jerome K. Jerome) napisao je 1891. svoju Novu utopiju koja opisuje društvo sastavljeno od jedinki standardizovanih po spoljnom izgledu i načinu rasuđiva­ nja. One više nemaju imena već samo brojeve! U isto doba, antisemitski sociolog Eduar Drimon (Edouard Drumont, 1844-1917) ustaje protiv slabljenja francuskog društva i sve većeg uticaja razornog kosmopolitizma, što izražava naziv jedne od njegovih knjiga, Kraj jednog sveta (1899). Zlo ne dola­ zi više iz prirode ili od zastrašujuće epidemije. Ono nastanjuje društveno telo. Vreme je pogodno za fantazme „bolesti društva”. Oko 1900. u germanskom svetu je takođe vidljiv porast broja fikcionalnih priča, ovoga puta o kraju sveta. U jednom petpa2 M inois Georges, Histoire de l’avenir, Paris, Fayard, 1996, str. 534 i dalje. Reference na Špitelera i na Dž. K.Džeroma su takođe preuzete od ovog autora.

APOKALIPSA PRVOG SVÜTSKOG KATA

173

račkom romanu, objavljenom pod ovim nazivom 1899, reč je o sudaru sa kometom do kojeg bi trebalo da dođe 14. novembra 1899. u 3h 17 minuta i 26 sekundi. Protagonisti konstruišu tada kosmičku barku u kojoj će 300 000 ljudi biti katapultirano u svemir neposredno pre odsudnog časa. U drugoj knjizi, u istom tonu, objavljenoj takođe 1899, kontekst je definitivno politički. Nemačku kao da je ošamutio socijal-demokratski režim. Kiša meteorita i katastrofe koje su sa njom povezane omogućavaju onda grupi junaka da reaguje i da spase ono što se spasti da. Evo tipa romana koji će imati dugotrajnog uspeha. Više fikcija koje povezuju prolazak komete sa političkom katastrofom i providencijalnom intervencijom heroja objavljeno je kasnije, naročito u 1930-im godinama3. Na prelazu iz veka u vek, nekoliko stvarnih spektakularnih katastrofa učvrstilo je u crnim ubeđenjima najveće pesimiste. Izrazito snažna erupcija Krakataua (Sundski moreuz između ostrva Java i Sumatra) avgusta 1883. projektuje u stratosferu pra­ šinu i aerosole koji su pomračili deo severne polulopte i smanjili prosečnu temperaturu za barem pola stepena. Prvi put u istoriji, zahvaljujući telegrafu, jedna udaljena prirodna katastrofa je brzo medijatizovana, što obeležava ulazak u novi i planetarni period percepcije prirodnih nesreća. Talas džinovskog cunamija od 41 metra se proširio sve do evropskih obala. Plamtenje neba, zbog kosog rasprostiranja večernje svetlosti na nebu ispunjenom če­ sticama, jasno se primećuje u Evropi. Prilikom erupcije Tambore 1815, slikari kao što je Tarner, bili su osetljivi na tu pojavu. U ovom slučaju, Vilijam Aškroft (William Ascroft) je, od 1883. do 1886, na obalama Temze, akvarelom i narandžastom paletom do­ čarao spektakularne zalaske sunca, slične požaru na horizontu. Na samom kontinentu, jednu železničku nesreću kao što je ona koja se dogodila jedne nedelje 1891. u Minhenštajnu (Münchenstein), u blizini Bazela, protestantski pastori smatraju opomenom za profanatore koji su zamenili nedeljnu sanktifikaciju razuzdanim dokoličarenjem! Pucanje jednog podledničkog

3 Dva pomenuta romana su Falb Rudolph i Blunt Charles, Der Weltuntergang, Berlin, 1899. i H aushofer M., Planetenfeuer, Stuttgart, 1899. Videti Briese Olaf, Die Macht der Metaphern.., op. cit., str. 322. Ovaj autor navodi sedam romana na nemačkom jeziku za period 1893-1911.

174

KATASTROFE

džepa Tet-Rusa (Tête-Rousse), jula 1892, u masivu Monblan, izbacuje veliku količinu ledene lave u ravnicu Faje (Fayet), uni­ štivši javna kupatila Sen-Žervea (Saint-Gervais) i izazvavši smrt 120 osoba. Zapitani nad značenjem ovakvih nesreća, katolički krugovi, često u defanzivi pred napredovanjem sekularne države i pretrpljenim kinjenjima ili, barem, onim što tako doživljava­ ju, reaktiviraju providencijalističke reference. Parada je takođe poslužila kada je 7. maja 1897. požar u Bazaru milosrđa u Pa­ rizu prouzrokovao smrt 120 ljudi. Ovaj tragični događaj iz crne hronike izazvao je veliku polemiku. Konzervativni krugovi nisu propustili da evociraju, ako ne mogućnost božanske kazne za republikansku i bezbožničku Francusku, onda barem opomenu opštoj apostaziji Francuza. La Croix, katolički dnevnik, upotrebio je pročišćavajuću sliku lomače, dok su se drugi pitali da li kinematografska tehnika - projektor je naime izazvao nesreću - može da ima bilo kakve veze sa poznavanjem Boga4. Na mestu tragedije, 1901, podignuta je kapela u sećanje na žrtve (NašaGospa od Utehe). Nekoliko godina kasnije, 11. avgusta 1903, požar na stanici Kuron pariškog metroa usmrtio je 84-oro ljudi. Ali naročito je tragedija u Kurijeru (Pa-de-Kale; Courrières, Pasde-Calais) ostavila snažan utisak na duhove. Požar, eksplozija rudarskog gasa, deflagracija, sve se nakupilo tog 10. marta 1906, tako da je ova nesreća postala najznačajnija rudarska katastrofa u Evropi (više od 1000 mrtvih!). Komentarišući ove događaje, jedan legitimistički dnevnik iz Bretanje nije mogao da se uzdrži, a da ne doda: „Kakvog li užasnog niza drama i pošasti! A kakvi su izazovi upućeni ovoj idolopokloničkoj nauci, koja je trebalo da nas oslobodi svih nesreća i da zemlju pretvori u novi Eden! [...] Zbunjeno ovolikim misterijama, da li će moderno društvo pristati, napokon, da se udari u grudi i da se ponizi? Da li će ono prepoznati granice svoje moći? Da li će se nakloniti pred Prvim Uzrokom5?” Ovaj tip opaski je čest u evropskoj kulturi i dalje prožetoj religioznim duhom. U južnoj Italiji, na primer, 4 Navedeno kod D elumeau Jean et Lequin Yves, op. cit, str. 488. 5 Reč je o Journal de Rennes od 11. aprila 1906. koji navodi Tanguy JeanFrançois, „Les catastrophes naturelles vues par la presse bretonne ’de droite’ entre 1870 et 1907: l’aléa humain dans le prisme politique et idéologique”, u Favier René et Granet -Abisset Anne-Marie, op. cit., str. 345-366.

APOKALIPSA PRVOG SVI'.TSKOU RATA

175

prilikom jedne poplave 1902, nadbiskup Katanije pripisuje po­ sebnoj zaštiti svete Agate činjenicu da je grad pošteđen strašne pošasti koju je Bog poslao („flagello di Dio”)6. Isto tako, posle zemljotresa, prelat smatra da se izlažemo ovakvim nesrećama usled bezbrojnih teških grešaka koje vređaju božansku pravdu7. Upotreba tradicionalne terminologije nije slučajna. Juna 1908, preko Urala, u dolini sibirske Tunguzije, pad džinovskog meteorita je opustošio nenastanjenu površinu u prečniku od pedesetak kilometara. Efekat je, navodno, bio ravan eksploziji bombe od 20 do 40 megatona TNT-a. Neki astrono­ mi nisu propustili da ukažu kako bi nekoliko sati kasnije, grad Sankt-Peterburg bio izbrisan sa karte! Tokom 1910. pri prolasku Halejeve komete na površinu izranjaju zaboravljeni strahovi. U Francuskoj ima mnogo onih koji su noć između 18. i 19. maja proveli u crkvama, drugi su, uprkos kiši, pratili pojavu na grad­ skim trgovima i pod vedrim nebom/Sutradan ujutru, svima je laknulo, izljubili su se i zaigrali na ulicama8! U Nemačkoj je bilo moguće nabaviti amajlije koje su, navodno, štitile od epidemija koje je zvezda predviđala. Ista ta 1910. godina počela je rastom vodostaja Sene, te je Pariz bio pod vodom, a time su, ujedno, aktualizovani svi fantazmi gutanja, veoma prisutni u fikcionalnoj književnosti na prelazu u XX vek i predmet brojnih pseudonaučnih predviđanja. A šta tek reći o brodolomu Titanika, u noći između 14. i 15. aprila 1912, koji se smatrao najluksuznijim i najvećim pa­ robrodom svih vremena - jednom od najviše medijatizovanih katastrofa, takođe, prototipom disaster story za igrani film? Ova katastrofa baca sumnju na najoholija ostvarenja moderne indu­ strije, omogućava moralnu kritiku neverovatnog luksuza i skreće pažnju na flagrantne društvene nejednakosti, pošto izbija na videlo da su putnici prve klase imali mnogo više šanse da preži­ ve od onih u trećoj9. Ova drama „okončala je doba tehnološke 6 Bolletino ecdesiastico della Archidiocesi di Catania, VI (1902), br. 19, str. 282-287. 7 Ibid., XI (1907), br. 21, str. 268-269. 8 O tome kod D elumeau Jean et Lequin Yves, op. cit, str. 441. 9 Guimond James, „The Titanic and the commodification of catastrophe”, u G ray Peter i O liver Kendrick [izd.], The Memory o f Catastrophe, Manches­ ter and New York, Manchester University Press 2004, str. 79-90.

176

KATASTROFE

nevinosti koje je svoje naivno poverenje polagalo u napredak bez granica” ; ona označava „kraj prometejskog sna”.101

2. Rat u um etnosti Književno stvaralaštvo iz tih godina, koje paradoksalno nazivaju Bel-epok, izražava različite oblike egzistencijalne nesi­ gurnosti. Prema Klausu Vondungu (Klaus Vondung), zastarevaju estetske strukture koje su izražavale sklad između bioloških procesa i istorijske stvarnosti života11. Iskustvo ovog sveta je sasvim drugačije prirode. Ono raskida prividne kontinuitete i fragmentira odnos prema vremenu. U ovim uslovima, narativni red pripovesti je uzdrman. Umesto da nazre nekakav izlaz posle dramatičnog preokreta, perspektive se zatvaraju. Ekspresionizam u umetnosti izražava ovu promenu i to naročito posle Prvog svetskog rata koji je istinski označio ovaj raskid. U slikarstvu, već dvadesetak godina pre nego što je izbio sukob, tema rata inspiriše brojne umetnike. Franc fon Štuk (Franz von Stuck) pušta mladog konjanika, ovenčanog lovori­ kama, da šeta po polju prekrivenom leševima na slici Der Krieg (Rat) 1894, iste godine kada je naslikan na istoimenoj slici Anrija Rusoa (Henri Rousseau). Arnold Beklin (1827-1901) daje sabla­ snu viziju sa tri apokaliptična jahača, nosioca smrti u Der Krieg (1896)12. Ovo je naziv i slike Alfreda Kubina (oko 1900), koja prikazuje hod nagog ratnika slonovskih stopala. Ali to je još i doba lica izobličenih od straha Edvarda Munka (Edvard Munch, 1863-1944). Čuveni Krik je završen 1893, u godini u kojoj umetnik započinje panoe koji predstavljaju Friz života (od kojih 1894. pano pod nazivom Strah). Neposredno pred početak neprijateljstava, tema kraja sve­ ta podstiče nastanak brojnih ostvarenja, kao što su začuđujuće Plava apokalipsa i Zelena apokalipsa slikara ruske avangarde 10 C haigneaud James, op. cit, str. 93 i 95. 11 Vondung Klaus, Die Apokalypse in Deutschland, München, Deutscher Taschenbuch Verlag, 1988, str. 309. 12 Arnold Bôcklin, Der Krieg (1896), ulje na platnu dimenzija 40 x 33 cm u Kunsthaus-u u Cirihu.

APOKALIPSA PRVOG SVl'XSKOG KATA

177

koji boravi u Parizu, Vladimira Baranov-Rosinea (Владимир Баранов-Россине) 1911. i 1913. Franc Mark (Franz Marc) slika takođe Der Krieg (slika poznata i pod imenom Tierschicksale). Vasilij Kandinski (Василии Кандинскии, 1866-1944) pravi više studija Apokalipse i završava sliku Jiingstes Gericht (Strašni sud) 1913. Iste godine, Ludvig Majdner (Ludwig Meidner, 1884-1966) ostavlja jedan potresni Apokalyptische Landschaft (Apokaliptični pejzaž). Slikar izražava svoje iskustvo haotičnog grada, nago­ milavajući oblike uništavanja i hrpe ruševina. Za njega, velika metropola demonske suštine porodice latentnu katastrofu koja će iz njene utrobe izaći čim bude sazrela13. I zemljotresi u San Francisku i Mesini čestp se tumače po ovom ključu. Književnost snažno izražava osećanje hoda ka haosu, već u godinama koje prethode sukobu. Pesnik Georg Hejm (Georg Heym, 1887-1912) napisao je svoj najpoznatiji tekst, Der Krieg, 1911. Jedan veliki grad se survava u ruševine u plamenu i u žu­ tom dimu, dok se na nebu ocrtava onaj koji donosi punitivnu vatru: „Zla sreća i vatra teku po Gomori14.” U svojoj pesmi pod nazivom Prophezeiung iz 1913, Alfred Lihtenštajn (Alfred Lich­ tenstein, 1889-1914) objavljuje: „Evo stiže - slutim/ smrtonosni vrtlog sa dalekog severa/ svuda na leševe vonja./ Zločini strašni počinju15.” Neka delà Ludviga Majdnera zamišljena su kao odjek Hejmovih predskazujućih stihova, kao njegovo Bombardovanje grada iz 1913. Motiv dekadencije je svuda u umetnosti, uključu­ jući i muziku, naročito kod Riharda Štrausa (Richard Strauss) koji prevodi libreta Huga fon Hofmanštala (Hugo von Hofmannsthal, Elektra, 1909) i isprobava nove, nelinearne forme pripovesti. Paradoksalno, većina umetnika biće iznenađena izbijanjem rata čija stvarnost uveliko prevazilazi predviđanja. Neki su uče­ stvovali u opštoj histeriji; drugi su brzo odustali. Samo u avgustu 1914. procenjuje se da u Nemačkoj ima više od milion i po ratnih pesama (Kriegsgedichte) čije mnogobrojne antologije često 13 Prema izrazu jednog kritičara navedenog u JURKAT Angela, Apokalypse -r End-zeitstimmung in Kunst und Literatur des Expressionismus, Bonn, Dissertation der Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universitat, 1993, str. 62. 14 Navedeno ibid., str. 127. ——15 Navedeno ibid., str. 219.

178

KATASTROFE

zadržavaju apokaliptični karakter16. Pošto ga je izbijanje sukoba zateklo na odmoru u Onfleru 1914, francusko-švajcarski slikar Feliks Valoton (Felix Valloton, 1865-1925) donosi sa sobom, kao utiske sa putovanja, pejzaž od zadimljenih ruševina i grada u plamenu. Scena potresa gledaoca zbog potpunog odsustva ljudi (slika iz 1915)17. Valoton ponovo obrađuje temu rata naročito u svom izuzetnom Verdenu 1917. koji opisuje kao „protumačenu sliku rata” sa crnim, plavim i crvenim eksplozijama, opustošenim prostranstvom i oblacima pare18. Umetnost funkcioniše kao snažno sredstvo prenošenja apokaliptičnih vizija, tokom samog sukoba i tokom celog perioda ekspresionizma, umetničkog pravca koji treperi uz ritmove neu­ mitne katastrofe, ali koji, u isto vreme, traži načine za revoluci­ onarnu promenu društva kroz umetnost19. Maks Bekman (Max Beckmann, 1884-1950) reprodukuje u Die Granate (Granata, 1915) neke crte kompozicije jednog raspeća Matijasa Grinevalda (Matthias Grünewald). On se 1916. godine posvećuje stvara­ nju delà pod nazivom Uskrsnuće (Auferstehung) koje će ostati nezavršeno. Ono ilustruje izlazak iz sveta opustošenog ratom i privremenu nadu da se strahovi i sumnje mogu pobediti. Isti umetnik je naslikao zemljotres u Mesini zatim brodolom Titanika, nedugo posle ovih tragičnih događaja. Kako ga smatraju degenerisanim slikarom, on će morati da se skloni u inostranstvo, gde će sa utučenošću doživeti užas nove svetske tragedije. Ovo osećanje on je izrazio kroz seriju od 27 litografija 1941-1942 na temu Apokalipse20. A fortiori, tekstovi objavljeni posle sukoba govoriće o kraju jednog sveta, pa čak i o smaku sveta. Među najupečatlji­ vijima pomenimo dramska ostvarenja Karla Krausa (Karl Kra16 Vondung Klaus, op. cit., str. 193. 17 Ulje na platnu dimenzija 115,2 х 147 cm u Kunstmuseum-u u Bernu. 18 Platno dimenzija 114 х 146 cm u Muzeju armije u Parizu. 19 Videti Jurkat Angela, op. cit. Organizovana povodom 80. godišnjice kraja rata, virtuelna izložba 110 slika 54 različita slikara može se videti na htttp://www.art-wwl.com/gb/index2.html. 20 Gassen Richard W. und H oleczek Bernhard [Hrsg.], Apokalypse : ein Prinzip Hoffnung? Ernst Bloch zum 100. Geburtstag, Heidelberg, Edition Braus, 1985 (Katalog izložbe u: Wilhelm-Hack-Museum, Ludwigshafen am Rhein 1985, str. 163 i 166).

APOKALIPSA PRVO« SVUTSKO« KATA

179

us, 1874-1936), a naročito njegovu tragediju Die letzten Tage der Menschheit (Poslednji dani čovečanstva). Delo je napisano između 1915. i 1917, a njegov naziv jasno izražava snažan uti­ sak koji je autor doživeo 1907, kada je na obroncima Vezuva posmatrao ostatke nestale civilizacije - otuda aluzija, aktualizovana prizorom evropskih ruševina, na naziv romana o Pompeji Bulver-Litona. Die letzte Nacht, tekst koji služi kao epilog, sadrži didaskalije grubo bačene na stranicu, u kojima su bojno polje, oblaci dima, noć bez zvezda, zid od plamena kao horizont, leševi i umirući, stvorenja sa neprobojnim maskama koja se pojavljuju na sceni21. Iz ovog kompleksnog teksta valja zapamtiti, ne toliko izuzetnu evokaciju užasa rata, koliko scenu tokom koje planetu Zemlju uništava bombardovanje meteorita sa planete Mars. Za­ vršna rečenica parodira reči pripisane caru Francu Jozef, koje su stavljene u Božja usta: „АИ ja ovo nisam hteo22 !” Kraus je, dakle, jedan od prvih koji predviđa da je čovečanstvo kadro da samo sebe uništi, kao da istorijom upravlja logika uništenja. Što se stila tiče, komad otelotvoruje i novi način dekonstrukcije tradi­ cionalnih dramskih kategorija svojim odbacivanjem harmonije i škrgutavim neskladnostima23. Kao da bi odagnao strašna doživljena iskustva, Oto Diks (Otto Dix, 1891-1969) objavio je 1924. pedeset crteža, pod nazi­ vom Der Krieg, koji daju veoma sirovu viziju užasa bojnih polja, rastrgnutih ili izobličenih tela, straha žrtava, apsolutnog nasilja vojnika iskeženih ili pod gas-maskama, što još više ističe njiho­ vu bestijalnost. Kasnije, u periodu od 1929. do 1932, naslikao je pod istim nazivom izuzetan triptih, po uzoru na Grinevalda, sa neverovatnom scenom u rovu na centralnom panou24. Delà iste inspiracije realizovali su Georg Gros (George Grosz) i Ernst Ludvig Kirhner (Ernst Ludwig Kirchner) u 1930-im godinama. 21 Tekstove citirao H alter Ernst und M üller Martin, Der Weltuntergang: Kunsthaus Zürich 27. August - 7. November 1999, Zurich, Offizin Verlag, 1999, str. 220. 22 „Ich habe es nicht gewollt!” Videti Timms Edward, Karl Kraus Apoca­ lyptic Satirist: Culture and Catastrophe in Habsburg Vienna, New Haven and London, Yale University Press, 1986. 23 „Actualité de Karl Kraus”, Austriaca: Cahiers universitaires d’informa­ tion sur l’Autriche, 24 (1999), br. 49. 24 Otto Dix, Der Krieg, Dresden Gemâlde Galerie.

180

KATASTROFE

3. Gde je izabrani Božji narod? Ako je umetnost jedan od načina da se upravlja krizom, ne treba zaboraviti ni tradicionalnija sredstva davanja smisla svetu. Više nego ikad, religiozne reference nalaze svoj novi razlog posto­ janja u ovoj Evropi ophrvanoj očajem. Teško je uključiti fenomen rata u svetskim razmerama u tradicionalni pastoral crkava. Kako je reč o vrsti katastrofe za koju je čovek u potpunosti odgovoran, rat se doživljava kao zlo vezano za položaj ljudi u svetu. Kroz katastrofu, božje Proviđenje uvek prenosi neku poruku. Ono opominje i kažnjava, svakako, ali odlučuje i o pobedi. Svaka od zaraćenih strana je, dakle, u iskušenju da sebi pripiše naklonost božje pravde. Već u XIX veku, veliki sukobi do kojih dolazi iz­ među nacija morali su da budu opravdani u odnosu na sudbinu a priori izuzetnu i od Boga datu. Svevišnji postaje sudija od kojeg se očekuje verdikt. Pobeda se uvek tumači kao znak pravednosti. Tako su, na primer, tokom francusko-nemačkog rata 1870, neki pastori smatrali da je Bog hteo da pokaže Francuskoj u kakav se ćorsokak strmoglavljuje narod bez Boga25. Tokom Prvog svetskog rata, ratne nesreće dovode se pono­ vo u vezu sa punitivnom apologetikom, o kojem god nacional­ nom kontekstu da je reč, uz značajne nijanse. U Italiji kardinal nadbiskup Katanije, monsinjor Đuzepe Franča Nava (Giuseppe Francia Nava), na položaju od 1899. do 1934, traži pokajanje kao iskupljenje za grehe koji su navukli „strašnu pošast rata”. On se diči i time što je izvojevana pobeda „uz pomoć Boga vojski26”. U Francuskoj, u jednoj knjizi objavljenoj 1919, monsinjor Anri Delasi (Henri Delassus), već poznat po svom stavu suprotstavljenom „modernim greškama”, ne propušta da koristi eshatološki jezik da bi razumeo neverovatnu hekatombu. „Istorija”, kaže on, „broji malo doba u kojima su opomene proviđenja bile tako upe­ čatljive i tako često ponavljane kao što su bile pre rata koji nas 25 P iechowski Paul, Die Kriegspredigt von 1870/71, Leipzig, A. Deichert’sche Verlagsbuchhandlung Werner Scholl, 1916, str. 78-85. 26 Bolletino ecclesiastico della Archidiocesi di Catania, XXI (1917), br. 23-24, str. 145-146 i XXII (1918), br. 21-22, str. 113-114.

APOKALIPSA PRVOG SVF.TSKOG KATA

181

mrvi od 19 1427”. Zatim navodi „milosrdna predskazanja” kao što su uzastopni zemljotresi 1881. i 1887. godine, dolazak filoksere, katastrofa u Kurijeru, poplave 1910, niz pomorskih nesreća, itd. Za prelata, koreni kobnog niza događaja u sveopštoj apostaziji, na koju na primer ukazuju raskoš, sekularizacija nedelje („nedelje od Boga otete i date zadovoljstvima”, razvod, neomaltuzijanizam i „mešovite škole” (zajedničko obrazovanje dečaka i devojčica). „Svaki greh traži kaznu, a kada se gresi množe u jednom narodu, naročito greh puti, oholost i blud, oni privlače na njega nacio­ nalnu kaznu. Ova kazna je rat, pošast svih pošasti28.” Nacija je, dakle, kriva ili, tačnije, arogantnost Republike i francuske države. Monsinjor Delasi se poziva na opomenu iz pisma kardinala Luja Bijoa (Louis Billot, 1846-1931) od 24. maja 1914: „Uzalud se tra­ ži brana kojom bismo se suprotstavili nadolazećoj plimi liberal­ nih ideja, najavi Potopa. Evo nas opet u danima Noja, a današnji Noje (Pije X) ne nailazi na bolji prijem od onog nekadašnjeg, tokom onih sto godina dok se barka gradila. To je ista priča. Da li će ona imati i isti rasplet? Rasplet kataklizme i obnove koja je usledila? Za mene, kataklizma se ne dovodi u sumnju a pitanje se postavlja samo oko obnove29.” Svetski rat je, dakle, kazna koja aktualizuje Jezekiljev verset: „Zasuću zemlju talasima tvoje krvi sve do planina30.” A zaključak je kategoričan: „Mi smo kažnjeni, i to kažnjeni najstrašnijom od svih pošasti, onom koja sadrži ili donosi sve druge, rat i to kakav rat! ’Poslednja pošast’, kaže Luj Vejo (Louis Veuillot), nije glad, nije kuga, nije smrt; to je čovek. Kada je čovek prepušten čoveku, tada se može reći da poznajemo Božju srdžbu.’ Mi je poznajemo31.” Ovo je tip govora koji se svuda u Evropi može sresti, kao na primer u Italiji, gde jedan autor smatra da je simbolički jezik Apokalipse našao svoju proveru u sukobu koji je opustošio Evro27 D elassus Henri, Les Pourquoi de la Guerre mondiale: les œuvres des hommes et les voies de Dieu de la Renaissance à nos jours, Livre I: La Réponse de la justice divine, Paris, Desclee de Brouwer, 1919, str. 178. 28 Ibid., str. 22. 29 Ibid., str. 40. 30 Ibid., str. 398 (navedeno bez drugih preciziranja). 31 Ibid.

182

KATASTROFE

pu32. I u Nemačkoj, u intelektualnom svetu uopšte, izražava se uverenje da rat predstavlja apokaliptični preokret koji bi trebalo da povede pobednike ka obećanoj zemlji, u kojoj bi se ostvarilo novo kraljevstvo koje Bog želi33. Na početku rata, čini se da je prihvaćeno da Nemačka, narod Božji izabranik, izvršava svoju providencijalističku misiju. Kada se jednom prevaziđe početna faza, u kojoj je za cr­ kve bitno da izraze svoju lojalnost i izvesnu dozu entuzijazma u službi otadžbine, analiza propovedi pastora i pastoralna pi­ sma katoličkih biskupa otkrivaju izvestan broj autorefleksivnih međusobnih sličnosti. Tokom prve dve godine rata, više od hiljadu propovedi objavljeno je u Nemačkoj34. Tamo katoličke propovedi ni u čemu ne zaostaju za pastorskim do te mere da bi neke izjave biskupa mogle lako da se pripišu protestantskim propovednicima u dane molitve i posta. U njima se pominju nereligiozne struje toga doba, kao i perverzije mode, umetnosti i književnosti, da bi se pozvalo na preobraćenje. Rat je opomena radi povratka Bogu; on je vreme pokajanja i ispaštanja grehova. Knjiga o Jovu: „Jer Gospod zadaje rane, ali ih i isceljuje” (Jov, 5, 18): i o Juditi - „Poverovaćemo da su Božje kazne još manje od naših grešaka” (Jud. 8, 26) - služe za meditaciju. Biskup Breslaua evocira poražavajuću odgovornost onih koji su rasplamsali rat, dodajući odmah zatim: „Ali strašna je i kazna za one čiji su bezbožnost i zločini izazvali Božju kaznu35.” Isto tako, strazburški biskup - Alzas i dalje pripada Nemačkoj - nedvosmisleno ističe: „Svaki rat je Božja kazna, ne samo za one koji su ga izazvali svo­ jom greškom, već i za one koji su u njega uvučeni protiv svoje volje. Sadašnji rat je, dakle, kazna i za našu otadžbinu. I mi u 32 Lamberti Melanio, La Guerra Europea a distanza di duemila anni, Torino, Tipografia Pontificia cav. Pietro Marietti editore, 1919. 33 Veoma prisutna ideja u seriji predavanja objavljenih pod generičkim nazivom Deutsche Reden in schwerer Zeit, gehalten von den Professoren an der Universitat Berlin, Berlin, Heymann, 1914-1917. Videti i P eters Norbert, Der Kriegdes Herrn, Paderborn, Verlag der Bonifacius-Druckerei, 1914. 34 Podatak kod Vondung Klaus, op. cit., str. 194. 35 Tekstove naveo Knôpfler Alois, „La guerre et les lettres pastorales des évêques allemands et français”, u P feilschifter Georg, La Culture allemande, le catholicisme et la guerre : réponse a l’ouvrage français „La guerre allemande et le catholicisme”, Amsterdam i Rotterdam, C. L. Van Langenhuysen, 1916, str. 273-294 (citat je na strani 289).

APOKALIPSA PRVOG SVP.TSKOG RALA

183

Nemačkoj smo grešili, mnogo i ozbiljno; i mi u Nemačkoj treba da se pokajemo, da se udarimo po grudima, da izgovorimo naše mea culpa36” U Austriji identične reference inspirišu biskupiju. Od više od 300 tekstova koje su prelati napisali povodom svetskog rata, šezdesetak evocira temu božje kazne, saobražavajući se neposredno sa apostolskom propovedi pape Benedikta XV37. Tako, pastoralno pismo biskupa za Božić 1916. osuđuje moralnu dekadenciju. Bezbožnička štampa, koja se odavno bori protiv vere i dobrih običaja, tvrde, pripremila je rat. A zatim biskupi osuđuju i nemoralnost koja se širi kroz bestidni način odevanja, pozorište i film. „Da je Bog hteo da kazni, mogao je da nađe dovoljno razloga da to učini38.” Božja kazna je dakle bila, ako pratimo biskupe, hekatomba borbi: „Kao i prema svakom poje­ dincu, i prema celim narodima postupaće se u skladu sa njiho­ vim delima” (biskupsko pismo iz januara 1919)39. Ipak, tekstovi insistiraju na božanskoj pravdi koja sasvim izvesno kažnjava, ali kaznu koristi kao poziv na pokajanje i popravljanje postradalog stanovništva. Rat postaje sredstvo moralnog pročišćenja i mora da vodi u praštanje, zato što je tu božje Milosrđe. Da bi se skra­ tilo trajanje nedaća, biskupi preporučuju molitve, mise, pričešća. Propisujući opšte pričešće za decu, dekret Benedikta XV od 30. jula 1916, ide u tom smeru da bi ublažio srdžbu božju. Ako je Bog poštedeo Ninivu, objašnjava jedan biskup, on će slušati i molitvu miliona hrišćanske dece u Evropi i okončati krvoproliće. Na neizbežnu primedbu onih koji pitaju zašto plemenite duše, a to su hiljade ljudi koji ne spadaju nužno u grešnike koje treba kazniti, uprkos svemu stradaju, biskupski tekstovi podsećaju da Bog udara nevine i krive bez razlike. A ako pogađa nevine, to je zato što bi njihovo žrtvovanje moglo da doprinese da se ubrza kraj patnje40. Biskupi su morali, veoma nevoljno, da priznaju da se ova alternativa nije ostvarila, pošto je, uprkos broju od 10 36 Dokument koji citira H ammer Karl, Deutsche Kriegstheologie (1870­ 1918), München, Kôsel-Verlag, 1971, str. 274-275. 37 Studija koju je vodio Achleitner Wilhelm, Gott im Krieg: die Thé­

ologie der ôsterreichischen Bischôfe in den Hirtenbriefen zum Ersten Weltkrieg, Wien, Bohlau, 1997, str. 416. 38 Reč je o pastoralnom pismu nadbiskupa u Gracu 1920, citirano ibid., str. 411. 39 Citirano ibid., str. 417. 40 Citirano ibid., str. 425 (tekst iz 1916).

184

KATASTROFE

miliona mrtvih i 19 miliona ranjenih, uprkos epidemiji španskog gripa, pošast nastavila svoj kobni hod u posleratnoj krizi. Znaci koji su se, prema austrijskim biskupima ponovili, politički potre­ si i revolucija, pokazuju da nemoralnost i prezir prema Bogu i dalje nisu prestali. Propaganda različitih nacija učesnica u ratu prigrabila je religiju da bi pokušala da iznese na videlo razlike u ponašanju pred katastrofom. Sa francuske strane, bilo je to delo čiji pri­ ređivač je bio rektor katoličkog univerziteta, monsinjor Alfred Bodrijar (Alfred Baudrillart, 1859-1942), pod nazivom Nemački rat i katolicizam41. Nemački neprijatelj je tu predstavljen kao obuzet pomamom za sistematskim uništenjem i optužen za od­ govornost za brojne užase. Mnogo žustrije od izjava germanskih crkava, pastoralne propovedi belgijskih i francuskih biskupa uz­ dižu patriotizam: „Hristova religija od patriotizma stvara zakon, objašnjava jedan belgijski prelat 1914: Nema savršenog hrišćanina koji nije savršeni patriota42.” U svom pastoralnom pismu od 2. februara 1915, monsinjor Tirina (Turinaz), biskup Nansija i Tula, odbija da prihvati „da su nagrada i pobeda dodeljene našim nemilosrdnim neprijateljima”. I dodaje: „Ne možemo da verujemo da će Bog lišiti svoju Crkvu pomoći, tako velikodušnu i tako odanu Francuskoj, koju nijedna nacija ne bi mogla da zameni u ovoj providencijalnoj misiji43”. Araski biskup, monsinjor Lobede (Lobbedey) u jednoj naredbi o postu 1915, nesumnjivo računa „na božju naklonost44”. Što se tiče monsinjora Minjoa (Eudoxe Mignot), biskupa u Albiju, on se krajem 1914. pita da li se „kojim slučajem, naši neprijatelji bez sve šale [smatraju] predodređenom nacijom? Da li oni ozbiljno gledaju Francusku kao zemlju Hanaana koju treba po svaku cenu obnoviti45”. Na šta se još snažnije nadovezuje 1915. godine versajski biskup: „Francuska, katolička Francuska, izabrani je Božji narod, prija­ telj Hristov, stariji sin i odani sluga svete Crkve! Istina je da je u poslednje vreme Francuska naizgled odbacila svoje krštenje i da 41 Baudrillart Alfred [ured.], La Guerre allemande et le catholicisme, Paris, Bloud et Gay, 1915. 42 Ibid., str. 230. 43 Ibid., str. 251. 44 Ibid., str. 263. 45 Ibid., str. 272.

APOKALIPSA PRVO« SVKTSKOd KA TA

185

crveni zbog svoje prošlosti. Poverovalo se da će ona definitivno odustati od svoje religiozne vokacije. Ali bila je to samo trenut­ na i površna slabost46...” Ovoj borbenoj knjizi odgovara 1916. jedna nemačka, objavljena i u francuskom prevodu, koja se, pored odgovora koje hoće da pruži na ono što Nemci smatraju klevetama, dugo zadržava na razlikama između nemačke i fran­ cuske percepcije rata47. Iz ovog proizlazi veoma jasan utisak da je providencijalistička i retributivna dimenzija katastrofe izuzetno naglašena u germanskoj kulturi, a veoma malo zastupljena u proceni nekog događaja francuskih biskupa, za koji se odgovor­ nost bez razmišljanja pripisuje germanskom varvarstvu. U tome, izvesno, treba videti uticaj reformacije, ali i odraz unutrašnje francuske situacije. Katolicizam je apsolutno morao da dokaže svoju privrženost vrednostima Nacije da bi izašao iz ostrakizma u koji ga je zatvorila sekularna Republika. Neizbežno, aktuelna apokaliptična vizija insistira na uni­ štenju sveta. Ali, rat čini zamislivim i jedan drugi aspekt smaka sveta, odnosno ostvarenje nečeg potpuno novog posle katastrofe. Može se navesti predskazujući početak ratnog romana Anrija Barbisa (Henri Barbusse), Gonkurova nagrada 1916, Vatra, dnev­ nik jedne čete: „Budućnost je u rukama robova, i jasno se vidi da će stari svet promeniti savez koji će jednog dana međusobno sklopiti oni čiji su broj i beda beskrajni.” Period između dva rata biće, sa te tačke gledišta, iznenađujući trenutak nastajanja političkih snova. Kao i u slučaju velikih revolucionarnih epizoda (Francuska revolucija, događaji iz 1848), veruje se u imanentnost promene, odnosno u sekularizaciju eshatološkog iščekivanja, izvan svake transcendentnosti. Neki se ne zadovoljavaju ovim načelom sekularizacije, tako da se na mestu božanske transcen­ dentnosti afirmiše i jedna politička varijanta transcendentnosti, ovaploćena posebno u modelu ruske proleterske revolucije i mitu revolucionarne radničke klase48. Odbacivanje Boga može da odvede u radikalnu kritiku stvorenog sveta, kao što je već ona koju je skicirao Ivan Karamazov kod Dostojevskog (Федор Достоевскии, 1880) ili u poricanje ljudske sudbine izraženo ka­ 46 Ibid., str. 278 (pastoralno pismo o postu 1915). 47 P feilschifter Georg, op. cit. 48 Ovo je teza Brokoff Jürgen, Die Apokalypse in der Weimarer Republik, München, Wilhelm Fink Verlag, 2001.

186

KATASTROFE

snije kod Albera Kamija (Pobunjeni čovek, 1951). Okriviti Boga za manjkavosti stvarnosti jedna je od komponenti kompleksne misli nemačkog filozofa Ernsta Bloha (Ernst Bloch, 1885-1977). Od 1918. u knjizi Geist der Utopie, sve do zaključka kao što je Das Prinzip Hoffnung (završene 1949. a objavljene između 1954. i 1959), ova filozofija marksističke inspiracije istražuje moguć­ nosti transformacije sveta, sekularizujući mesijanski ideal i produhovljavajući materiju49. Tokom ovog istorijskog perioda koji seže od sredine XVIII veka do tragedije Prvog svetskog rata, rizik u svim svojim obli­ cima pojavio se kao neraskidivo povezan sa modernošću. On je deo vizije sveta po kojoj je, u nedostatku željene predvidljivosti, čovek uveren da slučajnosti egzistencije proističu iz ljudskih delatnosti, a ne više samo iz dejstva prirode ili Boga. Da bi se ukratko prikazala ova specifičnost, pročitajmo još i nekoliko redova britanskog sociologa Antonija Gidensa (Antony Giddens, 1938-). U Posledicama modernosti (1990) ovaj autor objašnjava da je misao prosvetiteljstva ponikla iz religioznog konteksta, uobličavanjem stare ideje Proviđenja: „Zamenjen je jedan oblik ubeđenja (božji zakon) drugim oblikom ubeđenja (zasnovanom na našim čulima, na empirijskom posmatranju), a providencijalistički napredak zamenio je božansko proviđenje50.” Na izvestan način, to je bilo oslobađajuće jer, za Gidensa, religiozna verovanja mogu biti „ekstremni izvor anksioznosti ili očajanja - u toj meri da se mogu smatrati jednim od glavnih parametara rizika i opasnosti (doživljenih) u brojnim predmodernim konteksti­ ma”. Ali on takođe prihvata da religiozne konfiguracije „nude moralna i praktična tumačenja ličnog i društvenog života, kao i prirodnog sveta, koja predstavljaju bezbednu sredinu za vernika”. Pred skandalom zla i slučajnostima egzistencije, religija bi mogla da nastavi da igra svoju ulogu „oruđa organizacije poverenja51”. Da li će zaista biti tako posle rata i tokom XX veka? 49 O Blohovoj misli pročitati nekoliko članaka sakupljenih u Gandillac Maurice de i P iron Catherine [ured.], Le Discours utopique, Paris, Union géné­ rale d’éditions, 1978, naročito str. 119-151. 50 G iddens Anthony, Les Conséquences de la modernité, Paris, L’Har­ mattan, 1994, str. 54 (ova knjiga je prevod The Consequences o f Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990). 51 Ibid., str. 109-110.

TREĆI DEO

DRUŠTVO RIZIKA I NEIZVESNOSTI (OD 1918. D O NAŠIH DANA)

jedan drugi zlokoban simptom snažno je pogađao većinu duhova. Katastrofa, odsad perio­ dična, redovna, ulazila je u predviđanja i dobijala u statistikama sve značajnije mesto. Svakog dana mašine su pucale, kuće letele u vazduh, vozovi pre­ puni robe iskakali na bulevaru, uništavajući čitave zgrade, gazeći nekoliko stotina prolaznika i, kroz razrovano tlo, mrvili dva do tri sprata radionica i dokova u kojima su radile brojne ekipe. Anatol Frans, Ostrvo pingvina (1908) Ali naše revolucije, računajući tu i užas od nuklearnog, suočavaju nas ponovo sa metafizičkom dimenzijom. Svaka praktična aktivnost dostigla je svoju kritičnu tačku: danas sve može da nestane, civilizacija, istorija, značenje, priroda, Sve. Sol Belou, Hercog (1961) Anatol Frans (Anatole France, 1844-1924) i Sol Belou (Saul Bellow, 1915-2005), to su dva načina izražavanja zebnje pred budućnošću. Ono što je naslućivao francuski romanopisac, ak~ tualizovalo se u nepredviđenom obliku kroz apokalipsu Prvog svetskog rata. Sa američkim autorom, razmere se menjaju. Pret­ hodno zatvorena u jasne granice, pretnja o potencijalnom uni­ štenju je odsad više neodređena. U oba slučaja, nova paradigma insistira na ulozi čoveka u bilo kakvim katastrofama. Dosta ka-

188

KATASTROFE

sno, u XX veku, ovu paradigmu u potpunosti će zameniti sasvim prirodni načini razumljivosti, u kojima čovek nije imao mnogo značaja, zato što je zauzeti stav o objektivizaciji prirodnih pojava isključivao svaku koncepciju koja se mogla okvalifikovati kao antropocentrična. Ukoliko napredujemo oprezno, videćemo da je novi način čitanja katastrofe, koliko god ona izgledala sekularizovano, deo transfera religioznog, naročito ukoliko se reference postave na više politički nivo i ukoliko se sa individualnog pređe na kolektivno. Umesto da pojedinačnog čoveka optuži za greh na moralnom planu, savremena društvena vizija izriče optužbu kolektivnim greškama sadržanim u načinu života. Katastrofe su stoga prebačene u registar koji ukazuje na neodgovornost ljud­ skih delanja. Ulazimo u društvo rizika i u društvo neizvesnosti. Klasik anglofone književnosti, roman Torntona Vajldera (Thornton Wilder, 1897-1975) Most Sen Luisa Reja, pomaže da uvidimo ovu promenu paradigme. Objavljen 1927. i nagrađen Pulicerom, on evocira tragičnu epizodu s početka XVII veka. U Peruu, jedan most se ruši, povlačeći u ponor pet osoba. Misio­ nar, brat Juniper, traži u njihovim individualnim pričama neku „božansku logiku”. Za njega je rušenje „čisto ’Božji čin”’ koji mu pruža „savršenu laboratoriju”. On se upušta u široku istragu da bi precizno utvrdio iz kojih razloga su se žrtve tamo nalazile i koje veze su održavale jedne sa drugima, kako bi objasnio „zašto je Bog izabrao određenu osobu i određeni dan da bi demonstrirao svoju mudrost1”. Rezultat je izrazito subverzivan za mentalitete XVII veka, jer, očigledno, ništa u životima ovih ljudi ne ukazuje da su zaslužili kaznu koju su hipotetički moralni prekršaji na­ vodno morali, prema opštem mišljenju, neizbežno da im donesu. Neprihvatljivu zbog njenih zaključaka, istragu brata Junipera in­ kvizicija dakle osuđuje. Prenoseći problem prirodne slučajnosti u daleku prošlost, roman naravno doprinosi tome da se istaknu razlike od životnog iskustva savremenika, ali njegov uspeh, koji 1 Ova knjiga bila je 2003. godine predmet filmske adaptacije Meri Mek Gikijan (Mary McGuckian) sa Robertom de Nirom i Harvijem Kajtelom u glavnim ulogama. Ona je već bila adaptirana za ekran 1929. i 1944. Postoji takođe i adaptacija za pozorište Irine Bruk (Irina Brook), napravljena 2005. I ovde kontekst (posle 11. septembra 2001) daje aktuelnost ovom tipu refleksija.

DRUŠTVO RIZIKA I Ntil/.VKSNOSTI (OD IVIH, IH) NASlll DANA)

189

se nastavlja, pretpostavlja stalnu aktuelnost refleksije o slučaju i o nepredviđenom. U XX veku, neizvesnost, naime, postepeno i sve snažnije osvaja prostor, kako se mesto čoveka preispituje. Matematičar Rene Tom (René Thom) pita se čak da li je slučaj „išta drugo do sekularna zamena za božansku svrhovitost2”. Ova interaktivna i dijalektička vizija religioznih i naučnih interpretativnih obrazaca neophodna je da bi se izbegla svaka pojednostavljujuća perspek­ tiva. Ne prelazi se mehanički sa jedne konfiguracije u kojoj bi opasnosti dolazile iz prirode, na drugu u kojoj bi se svi rizici mogli objasniti ljudskim delanjem. Mnogo više nego linearna konstrukcija, načini procene opasnosti i strahova koji se za njih vezuju ponovo su predmet pregovora u istorijskim kontekstima koji su i sami promenljivi. Svako društvo bira svoje rizike i pono­ vo ih stvara, zavisno od kompleksnih društvenih uloga.

2 Тном René, „Halte au hasard, silence au bruit”, La Querelle du déter­ minisme: philosophie de la science d’aujourd’hui, Paris, Gallimard, 1990, str. 63.

Osmo poglavlje

VEK SUMRAKA

Savremenom društvu su potrebne slike. Više nego ikada, medijatizacija događaja kao što su erupcije ili zemljotresi kroz fotografije i film shvata se kao način da se normalizuju nesre­ će. Film katastrofa je vrlo brzo postao poseban žanr a u skorije vreme se tome naravno pridružila i televizija koja neumorno prikazuje iste pokretne slike, one od 11. septembra 2001. godine, ili, pak, talas cunamija od 26. decembra 2004. Nije reč, osim u specifičnom kulturnom kontekstu, o sudovima i upozorenjima sa moralnom težinom, već o običnim prirodnim događajima pretvorenim u spektakl. U sekularizovanoj verziji, osmišljena medijatizacija katastrofe upotpunjuje na polju smisla ulogu isprobavanu od XIX veka, a to je da se ljudi prihvate posla, da se od pasivnih subjekata koji se mire sa nesrećom pretvore u odgo­ vorne i preduzimljive aktere.

1. Od prirodnog alibija do nove kulpabilizacije Prelistavajući aktuelni katehizam Katoličke crkve, objavljen 1992. godine, u doba pontifikata Jovana Pavla II, čitalac neće naći nijednu aluziju na tradicionalnu doktrinu božanske retribucije. Zlo nikada nije kazna. U najgorem slučaju, strah od božje kazne predstavljen je kao psihološka dispozicija hrišćanina koji se nada spasu1. U izlaganjima posvećenim Proviđenju, ponovo se postavlja egzistencijalno pitanje: „Ako Bog, Otac Svevišnji, Stvo-1 1 Ova dimenzija je mnogo prisutnija u islamu u kojem se vernik smatra odgovornim za ekološku krizu i za stanje planete, za šta će morati da odgov­ ara na sudnji dan. Videti mišljenja različitih veroispovesti o ovom pitanju u C oward Harold and M aguire Daniel C. [izd.], Visions o f a New Earth: Re-

VUK SUMRAKA

191

ritelj sveta uređenog i dobrog, brine o svim svojim stvorenjima, zašto onda postoji zlo2?” Prema katoličkoj veri, nijedan zadovo­ ljavajući odgovor ne može biti dat na „sablazan zla”. Fizičko zlo potiče od nedovršenosti stvorenog sveta, u stanju napredovanja prema savršenstvu, što vera upravo naziva imenom „božanskog Proviđenja”. Što se moralnog zla tiče, njega prouzrokuje čovek, potpuno slobodan i pozvan da čini svoje izbore. On, dakle, takođe može da čini zlo, što vera naziva „grehom”. Za hrišćanina, činjenica da Bog daje „dopuštenje” za ova dva tipa zala ostaje „misterija”, odnosno znanje koje prevazilazi sposobnosti ljudskog razuma. Pred istorijskim događajima naizgled lišenim smisla, samo Bog je u stanju da spase čoveka straha pred svetom i zebnje pred sopstvenom sudbinom. Između načela vere crkvenih vlasti i referenci koje evropsko stanovništvo svakodnevno i spontano koristi, postoji naravno ponor. Videćemo kako evoluiraju refe­ rence na kulturu kazne tokom XX veka. Tematika popravljanja do kojeg dovodi božje oglašavanje i dalje je prisutna u propovedima početkom XX veka. Izvesnu uverljivost ovoj teoriji pruža zemljotres u San Francisku 1906. godine, kada se sa uživanjem insistira na tome da su gradu svoj­ stvene naslade i lako stečen novac. Ovakve reči veoma direktno upućuju na ekonomiju greha: materijalno bogatstvo, prvenstve­ no okretanje uživanju u životu, udaljavanje od Boga, sadržani u ovakvom stavu, izazivaju uzročno-posledično povezivanje grehkazna3. Ova analiza može se bez teškoća nastaviti sve do nekog skorašnjeg datuma. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, tokom 1950-ih godina, posvećeni su ambiciozni naučni radovi ovladavanju tajfunima. U naučnim krugovima se rađa ubeđenje da će se na kraju kontrolisati vreme i odvratiti uragani, što bi, uzgred, moglo da predstavlja fantastičan izvor profita. ligious Perspectives on Population, Consumption, and Ecology, Albany, State University of New York Press, 2000. 2 Catéchisme de l’Église catholique, Paris, Marne/Plon, 1992, str. 74. 3 Jakubowski-Tiesen Manfred, „Mythos und Erinnerung: einige kommentierende Anmerkungen uber Stàdte aus Trümmern”, u Ranft Andreas und Selzer Stephan [Hrsg.], Stàdte aus Trümmern: Katastrophenbewâltigung zwischen Antike und Moderne, Gôttinegen, Vandenhoeck i Ruprecht, 2004, str. 280. Ovaj autor smatra da je taj tip tumačenja prilično redak.

192

KATASTROFE

Činilo se da postupak zasejavanja oblaka (cloud seeding) otvara neograničene perspektive, a kasnije se priznalo da izmena uslova atmosferske kondenzacije, izvesno, jeste moguća, ali da ni u kom slučaju tehnika ne omogućava da se u potpunosti ovlada njenim tokom. Tokom 1960-ih godina i sve do sredine 1970-ih, naučni krugovi su verovali u taj tip kolosalnog projekta koji se može svrstati u tehnokratska zastranjivanja njihovog doba4. Tako su se razvili, u nekim regijama Pensilvanije, programi osemenjivanja s ciljem da se izbegne grad. Uslediće zatim niz sušnih nesrećnih godina. Brojni su tada zemljoradnici optuživali programe za borbu protiv grada da su na kraju u potpunosti onemogućili na­ stajanje oblaka! Reakcije seljaka su recite. Samo Stvoritelj može da kontroliše atmosferske prilike. Ako su potrebne padavine, objašnjava jedan od njih, treba pozvati prizivača kiše, ali to je bolje uraditi na kolenima nego telefonom! Početkom 1970-ih godina, u Dakoti, 40% ispitanika slažu se sa idejom da su ovi običaji suprotni Božjem planu5. Nekoliko studija nastoji da po­ kaže da su takve reakcije kasnije u manjini, čak i u Sjedinjenim Državama! Tako 1993. posle teških poplava u basenu Misisipija, samo se 18% ispitanih slaže sa odgovorom koji predstavlja kata­ strofu kao božju kaznu6. Nedavno, i u sasvim drugoj oblasti - da bi se objasnilo po­ reklo side, razmatran je izvestan broj ne-medicinskih hipoteza. Neki su tvrdili da je bolest došla sa neba. Religiozne revivalističke grupe su je pripisale osvetničkom i intervencionističkom Bogu. Tako jedan tekst ove struje preuzima tezu o božanskoj opomeni društvu koje toleriše preljubu, homoseksualnost, incest, pedofiliju, trgovinu droge i korupciju na najvišem nivou. Čak se poziva i na rane Izraela u knjizi Ponovljenih zakona, da bi se zaključilo: „Sida je jedan od brojnih znakova koji najavljuje kraj sveta; Armagedon se bliži7”. Velečasni Džeri Falvel (Jerry Falwell), evan­ 4Steinberg Ted, Acts o f God: the Unnatural History o f Natural Disaster in America, Oxford, University Press, 2000, str. 134. Autor govori o technologi­

cal hubris. 5 Ibid.., str. 146. ' 6 Ibid., str. XXI. 7Citirano u H ooper Edward, The River: a journey to the Source o f H IV and AIDS, London, Penguin Books, 2000, str. 152. Autor se poziva na Voice o f Revival, periodični list dat bez drugih referenci, ali verovatno je reč o glasilu

VUK SUMRAKA

193

gelistički propovednik čije mišljenje več dugo uvažavaju predsednici Sjedinjenih Država, takođe je dao kategoričku dijagnozu: „Sida je Božji sud pred društvom koje više ne živi po njegovim zakonima8”. Epidemija, dakle, oživljava najneracionalnije fantaz­ me, inače uobičajene za sve što se tiče seksa i krvi. U Sjedinjenim Državama 1983-1984, nekakva kolektivna histerija obuzela je neke gradske društvene kategorije koje su olako osudile manjine, žrtve „pošasti božje”, homoseksualce, toksikomane, Haićane i kriminalce. „То Bog kažnjava homoseksualce”, izjavljuju jednom novinaru. Kao što to komentariše istoričar Mirko Grmek, drev­ ni strahovi ponovo izbijaju ,,u trenutku kada je počinjalo da se veruje da su zarazne bolesti definitivno pobeđene9”. U Francu­ skoj, štampa reprodukuje ovaj diskurs, ističući da se „kao i sama bolest, punitivno tumačenje razvilo u Sjedinjenim Državama” u puritanskom kontekstu, kontekstu novog moralnog poretka ve­ zanog za reganizam10. Iako ne usvaja moralizatorsko stigmatizujuće tumačenje, štampa ipak prenosi savete homoseksualcima da promene životni stil. Ona sasvim ispravno insistira na mogućoj zarazi, što uostalom doprinosi stvaranju negativne slike, dozvo­ ljavajući nepoverenje prema drugom, za kojeg se pretpostavlja da je nosilac bolesti, dakle kriv, naročito kada se čini drugačijim, čak i ako se uvek drugima pripisuje odgovornost pozivanja na božju kaznu. Stoga je strah od side podstakao ksenofobne reak­ cije i pritiske da se sprovode restriktivnije migratorne politike. Ovaj strah je u velikoj meri raširio u javnosti pojam „rizičnih grupa’ Ono što je bilo samo statističko oruđe koje ilustruje od­ stupanje od opserviranog prošeka, postvareno je i dobija i sâmo status rizika! Dolazi, dakle, do klasifikacije onih koji se udaljaRevival Centres Church. Među „celestial” hipotezama, autor pominje i onu pripisanu britanskom astrofizičaru Fredu Hojlu (Fred Hoyle) koji pretpostavlja galaktičko poreklo virusa, odnosno da je stigao na zemlju sa parčićima ko­ mete. 8 Navedeno prema Sontag Susan, AIDS and Its Metaphors, New York, Farrar, Straus and Giroux, 1988, str. 61. 9 Grmek Mirko D., Histoire du sida: début et origine d’une pandémie actuelle, Paris, Payot, 1990, str. 79-82. 10 H erzlich Claudine et P ierret Janine, „Une maladie dans l ’espace public; le SIDA dans six quotidiens français”, Annales ESC, septembre-octobre 1988, br. 5, str. 1109-1134. Citat je na strani 1123.

194

KATASTROFE

vaju od norme pod etiketom koja može zatim da opravda sve diskriminacije. Jedno predviđanje nedeljnika ekstremne desnice Minute iz aprila 1987. čak evocira i apokaliptičnu budućnost kroz fantazmagoriju građanskog rata između zdravih i „sidaša11”. Prema rečima dnevnika Le Figaro 1985, širina rasprave u štampi oko misteriozne bolesti čini je „prvom medijskom bolešću”.

2. Vek rata i nuklearne energije Koliko god da su sadašnji strahovi novi, ne treba zaboraviti da se oni upisuju u tešku vekovnu tendenciju. U prošlom veku, naime, ona je dobila suštinski apokaliptični tonalitet i uživa u sumračnim vizijama. „Da li ste čuli za zemljotres u Lisabonu?”, pita Setembrini u Čarobnom bregu Tomasa Mana (Thomas Mann, 1875-1955), romanu objavljenom 1924. Dijalog se vodi o oholoj upornosti duha da se suprotstavi prirodi i dostojanstvu tela da se bori protiv bolesti i smrti. Tačno je da egzistencijalno pitanje zla nije nikada rešeno. Kao i mnoge druge, godine između dva rata su u potpunosti prožete pitanjima o smislu istorije, u perspektivi koja se pokazuje kao prilično pesimistična. Kako ilustrovati nji­ hov značaj? Među različitim pristupima, prebrojavanje katastrofističkih naziva u književnosti, onih u kojima je reč o smaku sve­ ta i njegovom uništenju, nije nimalo neumesno. Iako, naravno, nije iscrpno, ono daje 14 referenci za period 1870-1913, ali 41 za godine 1914-19501112. Zasnovana prvenstveno na anglofonoj književnosti, iako uočava i klasike žanra na francuskom jeziku (Flamarion, Roni, Vern, zatim Anatol Frans, pa čak i Rami), druga statistika potvrđuje tendenciju: 10 naslova pre 1870; 39 između 1870. i 1913; 85 već između 1914. i 1950. godine13. 11 Citirano prema P eretti -Watel Patrick, op. cit., str. 225. 12 Videti listu koju je ustanovio Joseph Kiermeier-Debre u H alter Ernst i Millier Martin, Der Weltuntergang: Kunsthaus Zürich 27. August - 7. Novem­ ber 1999, Zürich, Offizin Verlag, 1999, str. 71-72. 13 Prebrojavanje na osnovu književnog korpusa koji je analizirao Wagar W. Warren, Terminal Visions: the Literature o f Last Thing, Bloomington, Indi­ ana University Press, 1982.

VKKSUMRAKA

195

Ovakva delà se naravno mogu naći na svim jezicima, naro­ čito ako se usudimo da prebrojimo i naslove naučne fantastike. Postoje i razne varijante potopa, kao što je 1922. Novi potop romansijerke Node Rože (Noëlle Roger, 1874-1953), u kojem se voda penje sve do sredine Alpa. I film se u tome okušava, kao na primer onaj u režiji Abela Gansa (Abel Gance, 1889-1981), Kraj sveta (1930), u kojem je panika izazvana otkrićem da se kometa kreće prema zemlji. U ovom slučaju, ne čini nam se da ovakvi podžanrovi najbolje svedoče o klimi pomenutog perioda, već pre delà kao što je duboka i uznemirujuća knjiga Šarl-Ferdinan Ramija (Charles-Ferdinand Ramuz, (1878-1947), koji u Prisustvu smrti 1922. prikazuje kako se Zemlja približava Suncu: ,,Usled| nesreće do koje je došlo u sistemu gravitacije, Zemlja brzo pada > na Sunce i teži njemu da bi se sa njim ponovo stopila14”. Roman sadrži odjeke predskazujućih savremenih stavova vezanih za kli­ matske promene. Suočeni, naime, sa neverovatnom vešću koju donose novine, žitelji prvo odbijaju da u nju poveruju: „Ovo nije za nas, suviše je veliko: Naš svet je sasvim mali. Naš svet se proteže dokle naš pogled seže”. A zatim nešto dalje: „Većina ljudi je tako sačinjena da može da se zanima samo za neposredno i za pojedinosti; oni vole da ih zavaravaju. Malo njih diže pogled do neba, malo njih ga razume. Malo njih zna čak i da ono postoji, a tamo gore je velika naprava, zvezda više ili manje blizu, zvezda koja se stalno približava15.” Sledi potresni scenario moralne usa­ mljenosti, kada se, u sve nepodnošljivijoj teskobi, jedni za dru­ gim nižu i epidemije, požari i bune: dok kroz nasilje, krvoprolića i pljačke čovečnost potpuno nestaje. U nemačkoj kulturi česti su primeri začuđujućih događaja, a naročito citati iz Apokalipse. Zar nije simptomatično što je za amblem germanskog identiteta uzeta figura Mihajla (der Deuts­ che Michael) a po imenu anđela iz Jovanovog teksta? Tačno je i to da nemačka filozofija ne prestaje da iskazuje zebnje svog vreme­ na. Der Untergang des Abendlandes Osvalda Špenglera (Oswald 14 Ramuz Charles-Ferdinand, Présence de la mort, Lausanne, Mermod, 1947, str. 12. Priča o zvezdi koja se približava Zemlji, izazivajući zabrinjavajuće zagrevanje atmosfere, prisutna je i u Eržeovom stripu o Tintinovim avanturama Tajanstvena zvezda (Hergé, L’Étoile mystérieuse), objavljenom 1942. 15 Ibid., str. 22.

196

KATASTROFE

Spengler, 1880-1936) sadrži njihovu suštinu. Objavljen 1918— 1922, ovaj tekst zastupa tezu o cikličnom toku istorije. Zapad je, navodno, dosegao stadijum na kome opadanje, imanentno, vodi u razlaganje. U isto to vreme, u nemačkoj književnosti se množe sumračni tekstovi. Već je Tomas Man u Smrti u Veneciji (1913) evocirao dekadenciju, starost, epidemiju kolere, kobnu najavu pošasti koja će opustošiti Evropu naredne godine. Među drugim, manje poznatim tekstovima objavljenim neposredno posle rata, neki od romana Bernarda Kelermana (Bernhard Kellermann, 1879-1951) prikazuju grad i nesposobnost ljudskih planova. Brojni naslovi 1920-ih godina evociraju Potop, kao što su roman Arnolda Ulica (Arnold Ulitz, 1888-1971) Ararat (1920) ili komad Ernsta Barlaha (Ernst Barlach, 1870-1938), Die Sündflut (1924), ili pak pseudonaučna teorija Karla Brandlera Prahta (Karl Brandler Pracht, 1920) koji zastupa hipotezu o periodičnom ponav­ ljanju događaja. Kasnije, Klaus Man (Klaus Mann, 1906-1949) svom velikom autobiografskom romanu o nemačkoj emigraciji i o opoziciji Trećem rajhu daje sugestivan naziv: Der Vulkan (1939). U Doktoru Faustusu, objavljenom 1947, njegov otac, To­ mas Man, zamišlja kompozitora koji odmah po završetku Prvog svetskog rata (1919) stvara oratorijum pod nazivom Apocalipsis cumfiguris. Za ove autore, očigledno je da je nacionalsocijalistički režim jedan oblik aktualizacije Apokalipse, smeđa apokalip­ sa16.. Ü tom smislu, CehECafel Čapek (1890-1938), izumitelj reći „robot”, podrobno opisuje pod velom naučnofantastične priče sukob između čovečanstva i vodozemaca (Rat daždevnjaka, 1936) koji je, uistinu, snažna satira nacionalsocijalizma. Tokom ovog perioda i feniks, ona fantastična životinja koja je preživela kroz vekove, te gori na lomači, da bi se zatim po­ novo rodila iz svog pepela, nalazi svoju ideološku aktualizaciju. On predstavlja Nemačku koja se ponovo rađa iz svojih ruševina, 16 Kurz Gerhard, „Braune Apokalypse”, u Brokof Jürgen und Jacob Joachim, Apokalypse und Erinnerung in der deutsch-judischen Kultur des frühen 20. Jahrhunderts, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2002, str. 131-145. George L., Mosse je uostalom pokazao značaj mučenika, liturgije, harizmatičnih starešina kao što su proroci. Vidi: M osse George Lachmann,

The Nationalization of the Masses: Political Symbolism and Mass Movements in Germany from the Napoleonic Wars through the Third Reich, Ithaca/London, Cornell University Press, 1991.

VUK SUMRAKA

197

što je simbolički jezik koji vizija sveta, razvijena i postavljena na scenu u totalitarnoj ideologiji, stalno upotrebljava. Adolf Hitler je svoju knjigu Mein Kampf podelio na dva delà, kao Stari i Novi žavet. Knjiga, međutim, počinje apokalipsom, katastrofom Pr­ vog svetskog rata posle koje će uslediti pobeda u borbi između arijevaca i Jevreja. Jezik sa apokaliptičnim prizvukom sveprisu­ tan je tokom Trećeg rajha, nove hiljadugodišnje vladavine, koja mora da se afirmiše posle poslednje bitke (Endschlacht), završne pobede (Endsieg) i, naravno, konačnog rešenja (Endlosung). Va­ tra kojom je zapaljen Rajhstag i koja je uništila knjige koje su se smatrale degeneričnim, pripada apokaliptičnoj retorici nestanka Starog sveta. Ona priprema dolazak novog, sasvim imanentnog. I sve do poslednjih trenutaka režima 1945, fasciniranost ruševi­ nama i logika destrukcije učvršćuju nacističke velikodostojnike u ubeđenju da straru Evropu treba u potpunosti potopiti. Satirič­ na predratna štampa nije se prevarila kada je predstavljala Firera i njegove žbire kao jahače Apokalipse, koje nadleću eskadrile bombardera a prate ih tenkovske eskadrile17.

Drugi svetski rat i apsolutno zlo Tragični događaji su uvek oživljavali eshatološke i etičke percepcije katastrofe. Takva ponavljanja teološke paradigme još jednom pokazuju, ukoliko je to potrebno, da providencijalistički model ne može biti smešten samo u daleku prošlost. Ponašanja koja se sa njim povezuju javljaju se i do naših dana, čineći teo­ lošku shemu uspešnim modelom čak i kada se to poriče. Bili su, izvesno, potrebni upečatljivi događaji da bi se uzburkao prividni mir napadača tradicionalne vizije, ubeđenih da je zapadni svet dosegao racionalni stupanj razvitka i zadovoljnih naturalističkim objašnjenjem događaja. Ovde je verovatna hipoteza suštinski 17 Na primer, u socijalističkom časopisu Neuer Vorwârts 15. marta 1936. reprodukovan u Gassen Richard W. und H oleczek Bernhard [Hrsg.], Apokalypse: Ein Prinzip Hqffnung? Ernst Bloch zum 100. Geburstag, Heidelberg, Édi­ tion Braus, 1985 (Katalog izložbe u Wilhelm-Hack-Museum Ludwigshafen am Rhein, 1985), str. 189. O ovoj temi, videti Kurz Gerhard „Braune Apokalypse”, op. cit, str. 131-145.

198

KATASTROFE

značajne uloge Drugog svetskog rata da bi se ponovo pokrenula rasprava o zlu i da bi se definitivno prihvatila antropizovana vizi­ ja rizika. Obeležavajući zvanično odsustvo Boga iz istorije, rat je čoveka proizveo u red demijurga. Ovo, izvesno, nije prvi put da se jedan sukob prikazuje kao rezultat ludila ljudi18, ali nikada ova vizija događaja nije bila tako opšteprihvaćena. A za to postoje jaki razlozi. Aušvic je apsolutna moralna katastrofa. U situacija­ ma kao što je Holokaust, u kojima se čini da potpuno zlo odnosi prevagu, udaljenost Boga predstavlja problem. Daleko smo od avgustinovske, pa čak i kalvinističke koncepcije Proviđenja i bliži smo teologiji krsta Martina Lutera, kada istorija „рге svega, ispoljava veličinu ljudskog greha19”. Naročito posle Aušvica, teološka struja govori o „pomračenju Boga” ili o njegovoj „noći”, prema izrazu dobitnika Nobelove nagrade za mir 1986. Elije Vizela (Elie Wiesel). Bog je, navodno, napustio svet i udaljio se iz istorije, čiji tok je samim tim postao u potpunosti neproziran. Kako piše Žan-Pjer Dipui (JeSn-PIeffe Dupuy), Aušvic ostvaruje „nekakvu satansku reprodukciju teodikeje”. Ovaj autor nastoji da bude odjek rasprave povodom smisla reči ’Šoa’ (Shoah) u Bibliji20. Svi primeri upotrebe ovog termina upućuju na prirodne katastrofe. Da li je prikladno da on označava katastrofu proisteklu iz ljud­ skog varvarstva? Žan-Pjer Dipui, koji izbegava da dâ mišljenje o filološkom pitanju, jer bi ovo pomeranje značenja pre otkrilo da bi programirano ubijanje desetine miliona Jevreja moglo da se shvati kao prirodna pojava. Tako bismo se vratili na situaciju pre Lisabona, kada je prirodna katastrofa bila kazna za moralno 18 Videti slučaj Sedmogodišnjeg rata u Lôffler Ulrich, Lissabons FallEuropas Schrecken: die Deutung des Erdbebens von Lissabon im deutschprachigen Protestantismus des 18. fahrhunderts, Berlin/New York, Walter de Gruyter, 1999, str. 521. U Pruskoj rat koji počinje 1756. dovodi se u vezu sa zemljotresom u Lisabonu. Ovde je Bog dao opomenu; sada čovek ubija (desetine hiljada mrtvih u Lisabonu, ali stotine hiljada mrtvih u ratu za koji je odgovoran čovek!). 19 Bost Hubert, Théologie et histoire: au croisement des discours, Paris, Éditions du Cerf, 1999, str. 95. Videti takođe M oltmann Jürgen, „Apokalyptische Katastrophentheologien”, u Becker Horst Dieter, D omres Bernd und Von Finck Diana [Hrsg.], Katastrophe: Trauma oder Erneurung?, Tübingen, Attempto Verlag, 2001, str. 25-40. 20 D upuy Jean-Pierre, Petite métaphysique des tsunamis, Paris, Seuil, 2005, str. 70. Autor preuzima članke koje je objavio početkom 2005. u dnevniku Le

Monde.

VKKSUMRAKA

199

zlo. Aušvic, zatim Hirošima, koji ubijaju nevine, jesu posledica apsolutnog etičkog zla u koje je utonulo čovečanstvo. Kao što se može naslutiti, umetnički izraz je na upečatljiv način preneo osećanje zebnje i očaja pred raznovrsnim formama katastrofe koja tako satire više generacija ljudskih bića. Zastrašu­ juća veličina teme primorava nas da se ograničimo na nekoliko opaski. Ako bismo se zadržali samo na amblematskoj slici Pabla Pikasa (Pablo Picasso), naslikanoj na zahtev republikanske vlade za Međunarodnu izložbu u Parizu 1937, čuvenoj Gernici (Guernica), time bismo u senci ostavili znatan broj delà koja su varijacije na temu Apokalipse21. Već tokom 1930-ih godina, tu su jahači Julijusa Dieza (Julius Diez, 1870-1957), 1932, neposredno pre nego što je nacistički režim zabranio temu, ne zaboravljajući ni sliku iz Muzeja moderne umetnosti u Nju Jorku, Die Erwartung (1935-1936) Riharda Elcea (Richard Oelze, 1900-1980): na njoj je prikazana grupa ljudi koji stoje usred sive šume, a ne daju ni najmanji znak da međusobno komuniciraju, pod mračnim ne­ bom, kao u iščekivanju sutrašnjice bez budućnosti. Crteži Fransa Maserela (Frans Masereel, 1889-1972) prikazuju iskustvo koje je umetnik doživeo kada je bačen na puteve 1940, ubeđen da su iskušenja smaka sveta počela. Na gravirama Karla Resinga (Karl Rossing), da bi se ilustrovao Jovanov tekst, 1946-1947, parčići nesreće čine opipljivim. I temu Hirošime su obradili brojni slika­ ri a naročito fotografi užasa, čak i kad je kadrove i slike snimlje­ ne na mestu gde se drama odigrala cenzurisala američka vojska, a pustila ih u javnost tek tokom 1970-ih godina. U savremenijoj umetnosti, evokacija konačnog uništenja je i dalje prisutna. Je­ dan sajt beleži više od 50 delà sa motivom bombe između 1946. i 1999. godine, a posebno kreacije Roja Lihtenštajna (Roy Lich­ tenstein) i Endija Vorhola (Andy Warhol), da pomenemo samo ova dva veoma poznata umetnika, i još više od 50 drugih između 2000. i 200622! Pored umetničke medijacije, ratna katastrofa ima, prirod­ no, i svoje teološko rukovođenje. Ako pratimo pastoral različitih 21 Ova delà su delimično katalogizovali Gassen Richard W. i H oleczek Bernhard, op. cit. 22 www.firstpulseproiects.net/bombproiect/Artists2.html (stanje 18. sep­ tembra 2006).

200

KATASTROFE

crkava tokom događaja 1939-1945, nećemo naići na podjednako eksplicitne tekstove kao što su oni iz perioda Prvog svetskog rata, kada se providencijalističko tumačenje nesreća toga doba i dalje podrazumevalo. Ovoga puta, crkve nesumnjivo imaju manje manevarskog prostora, naročito u totalitarnim režimima. U Italiji, pastoralna pisma biskupa pozivaju na molitvu za naciju koja je pod oružjem, da bi zemlja koju je Bog izabrao mo­ gla da ispuni svoju istorijsku misiju civilizovanja, nasleđenu od slavnog Rima23! Ton se drastično menja posle 1945. Za nadbisku­ pa Karmela Patanea (Carmelo Patanè) zemlja je preživela „jednu od najvećih katastrofa svoje istorije”, ali ona je barem pokidala diktatorske okove koji su ugnjetavali prava ljudske ličnosti24. Dakle, novi izazov očekuje hrišćane, a to je da se suprotstave ateističkom komunizmu, znaku tame, periodu još opasnijem od samog rata25! Pisma nemačkih biskupa svode se na bodrenje vojnika u obavljanju dužnosti i molitve za pobedu i za pravedan mir. Slobodniji duhovi diskretno preuzimaju, u nacrtima svojih propovedi, velike providencijalističke teme. Prema značajnom katoličkom teologu i pioniru ekumenskog zbližavanja Matijasu Larosu (Matthias Laros, 1882-1965), rat je samo oluja nagomila­ nih grehova koja mora da vodi obnavljanju vere26. Sa svoje stra­ ne, ne bez hrabrosti, vođe luteranskih crkava vide u eshatološkoj perspektivi rizik škodljive deresponsabilizacije27. Pa ipak, nesre­ će toga doba često se prikazuju kao božja kazna: „Ovaj svet je podložan Božjem sudu ... Bog taj sud traži kroz zastrašujuće ka23 Bolletino ecclesiastico dell’ Archidiocesi di Catania, XLIV (1940), br. 5, str. 73. 24 Ibid., L (1946), br. 1, str. 2. 25 Ibid.,/LI (1947), br. 1, str. 1-19 (pastoralno pismo „А tempi nuovi armi nuove”). 26 Navedeno u M issalla Heinrich, Fiir Volk und Vaterland: die Kirchliche Kriegshilfe im Zweiten Weltkrieg, Kônigstein, Athenâum Verlag, 1978. Među metaforičnim izrazima Matijasa Larosa, beležimo onaj koji se odnosi na rat kao na ,,das zusammengeballte Gewitter der gahàuften Siinden”. 27 D iestelkamp Adolf Joachim, Das Tier aus dem Abgrund. Eine Un-

tersuchung iiber apokalyptische Predigten aus der Zeit des Nationalsozialismus; Protest und Trost, Widerstand und Missbrauch, Dessau, Zeitungsverlag Anhalt, 1993, str. 235.

VKK SUMRAKA

201

tastrofe, u kojima su podjednako pogođeni krivci kao i nevini28.” Jedan pastor preuzima odlomak iz Jovanovog teksta u kojem je reč o Anđelu ponora i o dolasku zlih sila na zemlji, da bi pokazao da je Satana sad na delu u čoveku29. Cela će Nemačka platiti, pre­ ma jednom drugom propovedniku, cenu počinjenih nepravdi, odnosno odsustvo pravne države od događaja Kristalne noći30. Rede su propovedi koje tumače dolazak Saveznika služeći se metaforom jahača Apokalipse. Rat, nesreća i smrt prethode do­ lasku Sudnjeg dana, izjavljuje jedan pastor 194331. On objašnjava da zlokobni jahači dobijaju naređenja direktno od Boga, da bi najavili kraj sveta (das Jiingste Gericht). Ali da li je on znao da su Saveznici sebe smatrah zaduženima za gotovo božansku misiju? Uništavanje koje je počinila engleska avijacija u Hamburgu, gde je u požaru smrt našlo 40 000 osoba, izvršeno je u operaciji pod šifrom „Operacija Gomora” ! Izvesno je da Drugi svetski rat aktualizuje novi oblik užasa koji je došao sa neba. Mnogi evropski gradovi platili su surov danak destruktivnom ludilu, potpuno bespomoćni pred silom bombardovanja iz vazduha. Tako su, na primer, zapaljive bombe Drezden sravnile sa zemljom 13. febru­ ara 1945, što je događaj koji po broju žrtava ostaje kao jedan od najreprezentativnijih za ovaj novi model užasa: propaganda je dugo precenjivala njihov broj (do 300 000!), a nedavna istraživa­ nja procenjuju da je broj mrtvih, i dalje ogroman, 35 000 ljudi32. Može se razumeti što u doba Staljingrada, mlada Sofija Šol (Sophie Scholl), studentkinja ilegalka, koja će biti pogubljena nekoliko nedelja kasnije, okleva: „Mnoge osobe misle da je kraj sveta blizu. U to bi se moglo poverovati zbog mnogih zastrašu28 Krause Werner und M arzhahn Wolfgang, Erfiihrte sie aus Dunkel und Angst: Predigten und Andachten Pommerscher Pastoren aus Kriegs- und Nachkriegsjahren, Leer, Verlag Gerhard Rautenberg, 1986, str. 47 (propoved za

Novu godinu pastora Vithelma Kelera (Wilhelm Kâhler) u Grosmelenu. 29 Ibid., str. 41 (propoved od 31. decembra 1941. pastora Gotholda Luševica (Gotthold Lutschewitz) u Grofi-Diibsow). 30 Propoved Julijusa von Jana (Julius von Jan) 16. novembra 1938, navedeno u D iestelkamp Adolf Joachim, op. cit., str. 251. 31 Ibid. Reč je o propovedi Edmunda Slinka (Edmund Schlink) 1943. 32 Videti H udemann Rainer i Walter François [ured.], Villes et guerres mondiales en Europe au XXe siècle, Paris, L’Harmattan, 1997.

202

KATASTROFE

jućih znakova33 ...” Izvestan broj propovedi otvoreno se svrstava u struju otpora luteranske crkve nacističkom režimu, poredeći situaciju Nemačke sa uništenjem Jerusalima. Nemački narod je izabrani narod a reformacija je bila znak njegove izabranosti; ali da li je on i dalje toga dostojan? Neki pastori su posle ovakvih insinuacija neizbežno poslati u koncentracione logore, što je, opet, protumačeno kao aktualizacija jednog Luterovog teksta, po kojem će poslednji propovednik Jevanđelja Nemačku povući za sobom u grob! Ali ako se izuzme ovih nekoliko opaski, jasno je da je opšteprihvaćeno osećanje da se Bog povukao iz istorije. Ovaj put, kao što je napisao A. J. Distelkamp (A. J. Diestelkamp), nepodnošljivi i neumitni karakter teodikeje je oslabio. Malo posle uništenja centra grada Štutgarta 1944, teolog Peter Kornel (Peter Cornehl) procenjuje da nema strašnije kazne nego da čovek bude prepušten sebi. A zatim upućuje na prvo poglavlje po­ slanice Rimljanima: „... zato ih Bog predade u pokvaren um da čine što ne valja. Da budu napunjeni svake nepravde, kurvarstva, zloće, lakomstva, pakosti; puni zavisti, ubistava, svađe, lukavstva, zloćudnosti [...]” (Rim 1, 28-29)*. Po njegovom mišljenju, to je pravi ključ koji omogućava da se shvati apokaliptična situacija sveta u ratu34. Mnogo kasnije, kada je italijanski romanopisac Eugenio Korti (Eugenio Corti, 1921—) sakupio sećanja, da bi tako sastavio veliku istorijsku fresku, čiji najveći deo se odnosi na godine rata, referenca će se nametnuti u trenutku davanja na­ ziva: II cavallo rosso (Crveni konj, 1983), simbol rata kod svetog Jovana, a knjiga se, međutim, okončava nadom u novi život, uz metaforu „drveta života”, koja je takođe preuzeta iz jovanovske povesti i označava „izlečenje nacija” (Ap 22, 2).

33 Svedočanstvo navela njena sestra Scholl Inge, La Rose blanche, Paris, Éditions de Minuit, 2006, str. 82. * Korišćen prevod Novog zavjeta Vuka Stefanovića Karadžića. (prim. prev.) 34 D iestelkamp Adolf Joachim, op. cit, str. 254.

VIÎK SUMRAKA

203

Kraj istorije Ako svetski sukob sasvim očigledno izaziva bogatu književ­ nu produkciju apokaliptičnog tipa, naročito kroz množenje pesničkih tekstova koje je nemoguće popisati, period neposredno posle rata učvršćuje u ideji o imanentnosti smaka sveta. Trebalo bi se zaustaviti na trilogiji Stefana Andresa (Stefan Andres, 1906­ 1970), Die Sinnflut (Potop, 1949,1951. i 1959), ali i na delima kao što je Heliopolis (1949) Ernsta Jingera (Ernst Jünger, 1895-1998), koja suočavaju čitaoca sa zabrinjavajućom vizijom budućnosti. Bolje je poznata prefiguracija Džordža Orvela (George Orwell, 1903-1950), Nineteen Eighty-Four (1949) ili Fahrenheit 451 Reja Bredberija (Ray Bradbury, 1920-2012), objavljen 1953. Ovaj poslednji autor koji je doprineo da se naučna fantastika uzdi­ gne na plan velike književnosti tokom 1950-ih godina, napisao je novelu The Last Night of the World (1951) koja pruža gotovo banalizovani izraz ovih strepnji. Uoči nestanka sveta (21. februar 1988), jedan običan par se pita čemu da posveti to poslednje veče i odlučuje, sasvim pometen, da čita, da sluša muziku i da ode na spavanje, kao da se ništa ne događa! Jedan od književ­ nih autora koji su obeležili ovaj žanr izvesno je američki pisac Tomas R. Pinčon (Thomas R. Pynchon, 1937-). Njegova novela Entropy (1940) zaslužuje da bude pomenuta, jer nudi nekakvu transpoziciju društva entropije termodinamike, da bi evocirala raspadanje univerzuma35. Kasnije u Gravity’s Rainbow (1973), Pinčon svoju fikciju smešta u vreme posle svetskog rata koji je bombama potpuno razorio Englesku. Tema gubitka smisla je prisutna u svetu bez iluzija pozorišta Semjuela Beketa (Samuel Beckett, 1906-1989), naročito u Kraju zabave (1957), gde Klov otpočinje dijalog sa Hamom sledećim recima: „Gotovo, sve će biti gotovo, možda će biti gotovo.” Kako se to može naslutiti iz naslova, priča Arnoa Šmita (Arno Schmidt, 1914-1079) Leviathan oder Die beste der Welten (Levijatan ili Najbolji od svih svetova, 1946), moderni je pandan Kandidu. Ovaj autor, koji je iskusio rat u Norveškoj, daje nam neku vrstu dnevnika lutanja, kada je pratio izbeglice po opusto35 O Tomasu Pinčonu, videti Freese Peter, op. cit., str. 493-559.

204

KATASTROFE

šenoj Nemačkoj. Svetom više ne upravlja Bog već univerzalni demijurg, Levijatan. Više drugih Šmitovih tekstova napisanih to­ kom 1950-ih godina, kao i romaneskna trilogija objavljena 1963. pod nazivom Nobodaddy’s Kinder, prikazuju posledice atomskog rata (Treći svetski rat) koji je, navodno, izbio 195536. Ali treba pročitati i delà koja je u isto vreme napisao Fridrih Direnmat (Friedrich Dürenmatt), sva prožeta osećanjem neumitnosti katastrofe (Der Hund 1951, Der Tunnel 1952, Die Panne 1955). Nije bez značaja ni to što je veliki sineast Ingmar Bergman Sed­ mi pečat publici predstavio baš 1957. Naziv filma sadrži aluziju na odlomak iz Jovanove Apokalipse, kada se pošasti obaraju na svet. Radnja se odvija u XIV veku u Švedskoj kojom hara kuga. Kako ne pomenuti i epopeju Gabrijela Garsije Markesa (Gabriel Garcia Marquez, 1928-) Cien anos de soledad, objavljenu 1967. Selo u Makondu u Južnoj Americi doživljava jednu za drugom pošasti, sve do potpunog uništenja u huracan biblico. Prve tenzije hladnog rata i nuklearne pretnje inspirisale su brojne pisce. Među njima je delo Elze Triole (Eisa Triolet, 1896-1970) Riđan ili ljudske namere (1953). U noveli američkog romanopisca Davida Elija (David Ely, 1927-) Time Out (1968), Rusi i Amerikanci se međusobno optužuju za nuklearnu nesreću koja je uništila Veliku Britaniju. Sve je učinjeno da bi događaj ostao tajna i ekipe naučnika su dobile zadatak da zemlju po­ novno izgrade onakvu kakva je pre bila. Zanimljivost priče je u tome što na scenu postavlja istoričara, koji mora, ne samo da napiše istoriju tog perioda, nego i da stvori arhive, da obezbedi kontinuitet kolekcija novina i časopisa, tako da u budućnosti ne bi moglo ni da se posumnja u postojanje katastrofe37! Holivud je napravio brojne filmove političke fikcije o mehanizmima nu­ klearnog rata. U Evropi, Stenli Kjubrik (Stanley Kubrick) obra36 D rews Jôrg, ,,’Wer noch leben will, der beeile sich!’ Weltuntergansansphantasien bei Arno Schmidt”, u G rimm Günter E„ Faulstich Werner und Kuon Peter [Hrsg.], Apokalypse: Weltuntergansvisionen in der Literatur des 20. Jahrjunderts, Frankfurt a. M., Suhrkamp, 1986, str. 14-33. 37 Nemoguće je popisati bogatu književnu produkciju koja koristi katastrofizam kao temu. Navodimo samo nekoliko naziva, pozivajući se na najznačajnije autore. Ostaju na svim jezicima publikacije druge kategorije, kao i nezanemarljiv broj fikcionalnih povesti za omladinu, zasnovanih na naučnim predviđanjima i katastrofičnim scenarijima.

VEKSUMRAKA

205

đuje temu sa mnogo ironije u filmu Dr Folamour, čiji originalni naziv, retko pominjan, jeste sam za sebe čitav program: Doctor Strangelove, or How I learned to stop worrying and love the bomb. Izašao 1964, ovaj film insistira na nizanju neodgovornih poteza vojničkog lobija koje bi moglo da odvede u nepopravljivo. Izvan polja književne i kinematografske fikcije ovaj put, u poslednjim decenijama XX veka, sve je više opomena o imanentnosti kraja sveta. Evangelistički i pentakostalni harizmatični pokreti, veoma aktivni u Sjedinjenim Državama, zasnovali su svoj uticaj na ovom tipu proročanstava. Naime, uspeh velikih propovednika dobrim delom je rezultat korišćenja apokaliptične žice. Reprezentativan slučaj predstavlja Hal Lindzi (Hal Lindsey), čija The Late Great Planet Earth, objavljena 1970, dostiže tiraž od gotovo 34 miliona primeraka38. S obzirom na činjenicu da su se Jevreji vratili u Obećanu zemlju, stvaranjem države Izrael 1948, jednu generaciju kasnije, a to znači oko 1988, veoma bi se lako moglo desiti, smatra Lindsi, da se istorija završi Hristovim slavnim povratkom39. Ovaj milenarizam se ponavlja u uzasto­ pnim delima ovog autora, kao na primer The 1980’s: Countdown for Armageddon (1980). Veliku teškoću u ovim spisima predstav­ lja njihov ambivalentan status, jer su proročanstva izmešana sa predviđanjima. Predviđanje podstiče da se u Jovanovom delu pronađe nekakva hronologija a samim tim da se hiljadugodišnja vladavina tumači kao scenario, dok egzegeza odavno sugeriše da se usvoji proročansko značenje, ono koje je Jovan davao istoriji svog vremena40. Zna se da je Armagedon, prema Apokalipsi po svetom Jovanu, mesto završnog okršaja između dobra i zla, oda­ kle potiče česta upotreba ove reči da bi se njome označili even­ tualni događaji smaka sveta ili katastrofe planetarnih razmera. Tekst kaže tačnije: „I sabra ih na mjesto, koje se jevrejski zove Armagedon” (Otkrovenje Jovanovo, 16, 16). Neki komentatori 38 Lindsey Hal (sa Carlson Carole C.), The Late Great Planet Earth, Grand Rapids, Michigan, Zondervan, 1970. 39 O evangelističkom milenarističkom fundamentalizmu, videti na primer Thompson Damian, The End of Time: Faith and Fear in the Shadow of the Millenium, London, Vintage, 1996, str. 139-166. 40 Videti Pr é v o st Jean-Pierre, Mers une résurgence des millénarismes? Les mouvements apocalyptiques contemporains”, Religiologiques: sciences humaines et religion, 20, automne 1999, str. 153-164.

206

KATASTROFE

upućuju na jedan odlomak iz Knjige proroka Jezekilja, gde se govori o borbi Jevreja protiv naroda Goga u zemlji Magoga (Jez. 38), a Bog odlučuje da uništi zavojevače, poslavši prirodne ne­ pogode. Ova epizoda, navodno, najavljuje završnu borbu između naroda, odakle potiče česta upotreba termina u apokaliptičnim krugovima i među filmskim radnicima. I u novija vremena, internet vrvi od sajtova koji emituju najave kraja sveta i detaljno opisuju plan Armagedonske bitke. Primera radi, stvaranje Evropske unije je Crkva Boga živoga (Living Church of God) protumačila kao ostvarenje delà Apoka­ lipse u kojem dolazi „zver”, sastavljena od grupe naroda a koju jaše žena (izjednačena sa katoličkom crkvom). Naravno, milenarizam je, od pristizanja prvih kolonista, crta religiozne kulture u Severnoj Americi. Kontinent je u izvesnom smislu sav prožet apokaliptičnom misli i njenom manihejskom percepcijom sveta. Pa ipak, sa uticajem amerikanizma i uspehom holivudskih fil­ mova, ni Evropa nije pošteđena od tih škodljivih struja. Naročitu popularnost devedesetih godina stekle su mnogobrojne grupe New Age-a, za koje je 2000. godina odlučujući trenutak, među drugim godinama „harmonijske konvergencije”. U isto vreme kada i verovanja brojnih sekti, čini se da i apokaliptična književnost dostiže svoj vrhunac krajem XX veka. Ako period od 1914. do 1950. ostavlja 41 naslov, može se prebrojati 58 delà od 1971. do 1990.41! Uništenje Los Anđelesa daje materi­ ju za 22 naziva (filmove ili novele) pre 1950, za 37 između 1951. i 1970. i za 60 između 1971. i 199042. Kao što je već ovde navede­ no, jedan popis okrenut anglofonoj književnosti daje 85 naziva za godine 1914-1950, 137 za period od dvadeset sledećih godina, 1951-1970, a tendencija se održava zatim sa 75 ostvarenja to­ kom naredne decenije 1971-198043. Ovaj razvoj žanra ponekad se dovodi u vezu sa procvatom nuklearne energije od 1970. do 41 I dalje, prema veoma približnom prebrojavanju i uz mešanje različitih žanrova koje je izvršio Joseph Kiermeier-Debre u H alter Ernst i Müller Martin, op. cif., str. 72-73. 42 DAVIS Mike, Ecology o f Fear..., op. cit., str. 276. 43 Prebrojavanje obavljeno na osnovu književnog korpusa koji je proučavao Wagar W. Warren, op. cit. Književnost na engleskom jeziku do­ minira i u pet knjiga M agill Frank N. [izd.j, Survey o f Science Fiction Litera­ ture, vol.1-5, Englewood Cliffs, Salem Press, 1979.

VEKSUMRAKA

207

1980. godine SSSR od 1977. postavlja misile zemlja-zemlja SS-20 upravljene prema evropskim gradovima (poznati kao evromisili, da bi se razlikovali od interkontinentalnih). NATO uzvraća po­ stavljanjem misila srednjeg dometa (Pershing II i američki misili za krstarice) od 1983. u Velikoj Britaniji. Porast straha od nukle­ arnog rata i nove pretnje ratom Istok-Zapađ izažvali su raspravu i žustro protivljenje u direktno umešanim zemljama, naročito u Ujedinjenom Kraljevstvu! u Zapadnoj Nemačkoj. Glavna karakteristika apokaliptične literature koja buja to­ kom 1970-1980-ih godina, jeste da ona uvek izražava koncepciju imanentnosti. Kraj sveta ne dolazi spolja već ga sama ljudska društva luče, poneta inercijom zla. Do 1970-ih godina, strahovi vezani za propadanje bili su ponekad nadoknađivani verovanjem u bolju budućnost u čistoj judeo-hrišćanskoj tradiciji. Svet bi trebalo da nestane da bi pripremio pojavljivanje novog društva, što je proročanski najavljeno naročito kroz mit o komunističkom društvu. Ovde je revolucija ovaploćivala katarzu socijalističkog raja, nužnu pre dolaska novog Jerusalima. Prvi svetski rat je još mogao, posle tragedije, da se prepusti nadi u bolji svet, jer je poverenje u postojeći poredak bilo u potpunosti izgubljeno i promena je bila potrebna. Kada je „čelična oluja” prošla (Stahlgewitter o čemu govori E. Jinger 1927), poverovalo se u moguće pomirenje čoveka i prirode44. Nasuprot tome, Drugi svetski rat je u potpunosti izbrisao eshatološke perspektive. Eksperimentisanje sa atomskom bombom u gradovima mučenicima u Japanu i eskalacija nuklearnih arsenala učvršćuju ovaj pesimizam. Jedino je zadržana destruktivna faza Apokalipse za koju je čovečanstvo jedino odgovorno. Ova referenca pothranjuje nadalje sve meta­ fore samouništenja koje ljudsko delanje čini konačno predvidlji­ vim45. Izvesno je da se nuklearna zima pojavljuje kao neiscrpni rudnik. Među glavnim tekstovima, jasno se izdvaja The Memoirs 44 Teza koju naročito zastupa rohkramer Thomas, Eine andere Mod­ erne? Zivilisationskritik, Natur und Technik in Deutschland 1880-1933, Paderborn (u.a.), Ferdinand Schôningh, 1999. 45 Ovo je teza knjige M argolina Sonja, Die gemütliche Apokalypse:

Unbotmasssiges zu Klimahysterie und einwanderungsdebatte in Deutschland, Berlin, Siedler Verlag, 1995.

208

KATASTROFE

o f a Survivor (1974) Doris Lesing (Doris Lessing, 1919-), spi­ sateljice ponekad predstavljane kao moderna Kasandra jer je napisala više sumračnih romana. Sa svoje strane, Entoni Bardžis (Anthony Burgess) izveštava o kataklizmi koja se dogodila veli­ kom gradu, prikazuje opustošene predele i intrige tehnokrata u The End of the World News (1982)46. To je i doba filma Frensisa Forda Kopole (Francis Ford Coppola) Apocalypse Now (1979) koji ide dalje od radikalne kritike apsurdnosti rata u Vijetna­ mu a može se razumeti samo u kontekstu i dalje živih strepnji od nuklearnog uništenja tokom perioda hladnog rata. Fridrih Direnmat (Friedrich Dürrenmatt, 1921-1990) takođe je stalno bio inspirisan propadanjem, naročito u poznom ostvarenju Der Winterkrieg in Tibet (1981). Radnja se odvija u svetu koji je doživeo treći svetski rat i nuklearnu apokalipsu. Autor daje da se nasluti da tragična sudbina dolazi od nepovratnih nizova, kao da su ljudska društva podstaknuta entropijom sistema. U knji­ ževnosti na nemačkom jeziku, može se zapamtiti roman Inge Merkel (Inge Merkel, 1922-) Die letzte Posaune (1985) a naročito fikcija Gudruna Pauzenvanga (Gudrun Pausenwang, 1928-), Die letzten Kinder von Schewenborn (1983). Veoma čitana u škola­ ma, ova knjiga je, izvesno, imala uticaja na scenario katastrofa. Atomska bomba eksplodira iznad Nemačke. Za preživele, nema više budućnosti već samo sadašnja stvarnost, sačinjena od bole­ sti, straha od smrti i kriminala. U frankofonoj oblasti, romani o postkataklizmi takođe po­ stoje: Rober Merl (Robert Merle, 1908-2004) u Malevilu (Malevil, 1972) opisuje preživljavanje šest muškaraca i jedne žene, zaro­ bljenih u podrumu jednog dvorca, pošto je bomba uništila svaki oblik života47. Margerit Diras (Marguerite Duras, 1914-1996) smešta Yes, možda (1968) u doba posle jedne nuklearne katastro­ fe. Ova varijanta apokaliptičnog žanra, koja istražuje mogućnosti 46 Ovaj tip postapokaliptičnih romana je karakterističan za severnoameričku književnost. Mi namerno, osim izuzetaka, ostavljamo po strani ovu kulturnu oblast. Videti Freese Peter, op. cit. 47 Kuon Peter, „Apokalypse und Abenteuer: zur Trivialisierung apokalyptischer Rede in Robert Merles Roman ’Malevil oder die Bombe ist gefallen ”, u G rimm Gunter E., Faulstich Werner i Kuon Peter, op. cit, str. 110-128. Malvil je inspirisao film Kristijana Šalonža (Christian de Chalonge) 1981 (sa Mišelom Seroom, Žakom Ditronom i Žan-Luj Trentinjanom u glavnim ulogama).

VUK SUMRAKA

209

ponovnog početka posle Armagedona, izvesno je nova u istoriji katastrofizma. Ona obeležava prelaz ka postmodernom dobu. Ako je verovati stručnjaku za analizu diskursa, Marku Anženou (Mare Angenot), „sumračna vizija” sveta prati ideološku razgradnju koja je usledila posle pada Berlinskog zida i kraha komunizma. On, naime, uočava brojne primere te misli o kraju vrednosti i raspadu repera. Intelektualci prate znake koji najav­ ljuju kraj ideologija, kraj društvenog (Žan Bodrijar [Jean Baudri­ llard]), politike, demokratije, individualizma (Michel Maffesoli), pomračenje društva, strah od propasti, uspostavljanje varvarstva i neljudskog, „mračan kraj veka” (Max Gallo), pa čak i kraj istorije, koji proklamuje američki istoričar Frensis Fukujama (Francis Fukuyama), što je teza koju preuzimaju i izvesni mediji48. U većini slučajeva, reč je o situacijama koje su proizvod katastrofičke istorijske evolucije i nedostataka ljudskog delanja, a ne o anticipacijskim ili naučnofantastičnim fikcijama, kao u prethodnim periodima. Neverovatna isprepletenost vagona železnice, koji padaju sa vijadukta što se ruši na bezimenu gomilu, prizor nastao u Direnmatovoj mašti, izražava tu novu viziju katastrofe, čiji je pokretač tehnika49. Književnost može ubuduće da koristi paroksistični događaj kao metaforu za društvo koje bankrotira, kao u komediji Hansa Magnusa Encensbergera (Hans Magnus Enzensberger, 1929-) Der Untergang der Titanic (Brodolom Titanika, 1981). Autor se uputio na hodočašće u Kubu 1969, ali on više ne veruje u revolucionarno rešenje da bi se regenerisalo zapadno društvo. Istu vrstu iskustava doživljava Krista Volf (Christa Wolf) u delu Kassandra (1983) i drugim kratkim povestima, čija politička poruka pretpostavlja najavljeno samou­ ništenje režima Istočne Nemačke50. 48 A ngenot Marc, „C’est l’éruption de la fin! Le diagnostic crépuscu­ laire: un genre culturel français des années 1980”, u TURGEON Laurier, ured., Les Entre-lieux de la culture, Québec, Les Presses de l’Université Laval, 1998, str. 29-55. 49 Reč je o gvašu pod nazivom Die Katastrophe (1966), u privatnoj kole­ kciji, delo je reprodukovano u već navedenom katalogu. 5° Videti D elisle Manon, Weltuntergang ohne Ende: Ikonographie und Inszenierung der Katastrophe bei Christa Wolf, Peter Weiss und Hans Magnus Enzensberger, Würzburg, Konigshausen i Neumann, 2001.

Deveto poglavlje

NOVE KULTURE RIZIKA

Imajući u vidu da je rizik društvena konstrukcija, varijante osetljivosti na ono što ponese to ime zaslužuju punu pažnju, jer se time saznaje u kojoj meri se on, u polju empirijske opservaci­ je, može smatrati datošću ili shvatiti kao konstruisan. U prvom slučaju, rizici postoje nezavisno od naše percepcije, što odgovara pojmu slučajnosti. Slučajnost je mogući događaj, sa većom ili manjom verovatnošću aktualizacije. U drugom slučaju, rizik je mnogo više rezultat procesa procene i ne zavisi samo od real­ nosti takve kakva ona jeste izvan naše percepcije. Kako podseća Meri Daglas, rizik „nije stvar već način mišljenja i, u tom smislu, izrazito veštačka strategija1”. On je percepcija moguće opasnosti, sa izvesnim stepenom ne samo verovatnoće već i predvidljivosti. Grupe koje su njemu izložene nastoje da same izgrade mišlje­ nje o šansama za njegovu aktualizaciju, o izloženosti određene oblasti riziku i o njegovom manje-više predvidljivom trajanju2. On uključuje mentalne predstave, odnosno prikladne sheme realnosti kolektivnog, društvenog i kulturnog karaktera koje teže da budu delatne. To znači da je rizik uvek rezultat dijalektičkih odnosa između društvenih predstava i praksi. On proističe iz 1 Rizik „is not a thing, it is a way of thinking, and a highly artificial contrivance at that”, prema D o u g l a s Mary, Risk and Blame: essays in cultural theory, London and New York, Routledge, 1992, str. 46. Ovakav stav izražava i Žan-Pol Bozone kada proširuje subjektivni karakter na pojam katastrofe: „Socijalno definisano, stanje katastrofe je dakle izrazito subjektivno: donošenje suda zavisi naravno od materijalnih interesa u igri, ali on sadrži i afektivno i imaginarno”. Videti B o z o n n e t Jean-Paul, „L’imaginaire social de la cata­ strophe: éléments de reflexion”, u CHAM’S, Enseigner les risques naturels: pour une géographie physique revisitée, Paris, Anthropos, 1994, str. 29. 2 V e y r et Yvette [ured.], Les Risques, Paris, Anthropos, 1994, str. 16.

NOVI! KULTURI! RIZIKA

211

susreta između slučajnosti i vulnerabilnosti. U tom svojstvu, on je deo procesa civilizovanja. Stoga se treba zapitati zašto su osetljivost na rizike i zahtevi za bezbednošću porasli tokom istorije. Da li se danas više nego u prošlosti živi u riziku? Ili, da li je samo osetljivost na rizike veća iz niza razloga? Među faktorima zbog kojih prevagu odnosi hipoteza o povećanju društvene vulnera­ bilnosti, ulogu izvesno igraju veoma velika sloboda da se uslovi života oblikuju po sopstvenoj volji, rastuća neprozirnost buduć­ nosti i sužavanje polja iskustva koje stiče jedan jedini pojedinac, imajući u vidu slepo poverenje koje se polaže u stručnjake. Oni pružaju sve više i više informacija koje izmiču kontroli zdravog razuma, dok publika očekuje znatno poboljšanje sopstvenog ni­ voa lične bezbednosti3. U XX veku, uopšte uzev, kulturni model percepcije rizika otvoreno se suprotstavlja racionalnom mode­ lu ekonomskog ili ekspertskog tipa. U prvom prevagu odnose vrednosti, lični sudovi, uloga individualnog iskustva. U drugom, aktuelne prednosti (to znači, perspektiva ekonomske dobiti ili nužnost da se nametne tehničko rešenje) nadjačavaju vrednosti i pretpostavlja se prihvatanje pretrpljenih i prikladno označenih rizika. Banalno rečeno, uobičajeno je u tehnokratskoj proceni ove dihotomije suprostaviti tačku gledišta običnog građanina koji se smatra nepostojanim, emotivnim i prijemčivim za iracio­ nalne glasine, a sa druge strane ekspertsku tačku gledišta. Iz ove kompleksne dijalektike nastaju raznovrsne kulture koje sjedinju­ ju najmanje tri dimenzije: rizike svojstvene samom društvenom sistemu, neodređeno opstajanje sakralnog i dominantnost predostrožnosti.

1. Od individualizovanog rizika do društva rizika Ako se izraz „prirodna katastrofa” često upotrebljava od kraja XIX veka da bi označio, ne više neverovatan događaj, već samo izuzetnu i objašnjivu krizu, tek se u 1970-im i 19803 L ü b b e Hermann, „Sicherheit, Risikowahrnehmung im Zivilisationsprozess”, Risiko ist ein Konstrukt: Wahrnehmungen zur Risikowahrnehmung, München, Bayerische Rückversicherung und Knesebeck Verlag, 1993, str. 23-41, citat je na strani 12.

212

KATASTROFE

im godinama može naići na koncept rizika u značenju iz istog semantičkog registra. Rizici u životnoj okolini jesu „proizvod date nesreće (procenjene prema verovatnoći njenog ostvarenja i njenoj destruktivnoj sposobnosti ili efikasnosti’) i štete koju ta nesreća može da nanese na datom mestu4”. Ali termin se veo­ ma mnogo koristi i u kulturnoj antropologiji, gde reč ’rizik’ čak označava sredstva koja savremeno društvo razvija da bi održalo kulturne barijere između društvenih grupa. Pojam se uključuje u perspektivu upravljanja. Vlasti izgrađuju diskurs upravljanja i kontrole, i nastoje da razviju politike koje rizik čine pravom strategijom moći. Ostaje da do današnjih dana analiza ima teškoća da istovre­ meno uzme u obzir dva sastojka koncepta, prirodne i kulturne elemente. Često se, naime, oslanjamo na dominantnu paradigmu a to je ona o odvajanju čovek/priroda. Zatim, rizik je uvek pove­ zan sa katastrofom, dok je ona samo vidljivi oblik rizika. Najzad, teško je pomiriti individualni pristup sa njegovim predstavama koje koriste simboličke dimenzije (koje najčešće počivaju na individualnim zebnjama) i kolektivni pristup lakše kvantitativno merljiv5. Iz ovog ugla, neke analize idu do banalizacije globalne percepcije našeg društva kao ’društva rizika’. Ovaj izraz ponudio je nemački sociolog Ulrih Bek (Ulrich Beck). Po njemu, velika razlika između prošlosti i našeg doba jeste u tome da se ovo poslednje „рге svega odlikuje jednim nedostatkom: nemogućnošću da se situacije koje sadrže pretnju pripišu spoljašnjim uzrocima. Suprotno svim kulturama i svim prethodnim fazama evolucije, društvo je danas suočeno sa samim sobom6”. Ne poŠtouT dakle, ništa spoljašnje u odnosu na društveni svet. Čak je i priroda do 4 D ’ e r c o le Robert, „Mesurer le risque: le volcan Cotopaxi et les popula­ tions proches”, u CHAM’S, op. cit, str. 115. 5 Ovo je mišljenje N o v e m b e r Valerie, Les Territoires du risque: le risque comme objet de réflexion géographique, Bern i New York, P. Lang, 2002, str. 233. 6 B e c k Ulrich, La Société du risque: sur la voie d’une autre modernité, prev. sa nemačkog; Paris, Aubier, 2001, str. 8. Za originalno izdanje videti Risikogesellschaft, Frankfurt a. M. Suhrkamp, 1986. O sociologiji rizika, videti B a u d o u ï Rémi, „Guerre et sociologie du risque”, Cahiers internationaux de Sociologie, 64 (2003), str. 161-174.

NOVU KUI,TUKI! RIZIKA

213

te mere sjedinjena sa njim da ne postoji više „nikakva rezerva u koju se mogu odbaciti ’kolateralne štete’ naših delanja”. Rizike proizvodi samo društvo. Prema Beku, do sredine XX veka Zapad je živeo od mo­ gućnosti distanciranja: kategorija ’drugog’ je bila sredstvo da se podignu stvarne ili simbolične barijere. Tako na primer, da bi se objasnila pojava požara u gradovima ili u selima, za to se često optužuju marginalne kategorije (lutalice, prosjaci, prostitutke, Jevreji, Cigani ili obični putnici) a nepoželjni su bili proganjani. Na taj način, svako je i dalje imao utisak da može da se zaštiti od opasnosti. Istovremeno, to je omogućavalo ekspertskom diskursu, prvenstveno medicinskog tipa, da se usredsredi na određene siromašne društvene i rasne kategorije, kadre da zaraze čitavo društveno telo, bilo veneričnim bilo tropskim bolestima. Posto­ jale su mogućnosti da se pretnje izbegnu, kako u medicini tako i u tehnici. Stoga je dominantni diskurs izneo na videlo neiscrpne mogućnosti ekonomskog rasta i razvoja, kadrog da zaštiti od rizika pauperizacije i kontaminacije. Tokom XIX i XX veka, vulnerabilnost na prirodne ka­ tastrofe postaje sporedna pojava ili se naizgled ograničava na vanevropski svet. Da li se, na primer, zna da je tokom 1990-ih godina, 99% osoba pogođenih prirodnim katastrofama živelo u oblastima izvan Severne Amerike i Evrope7 ? Ova konstatacija je dovela do promocije nove paradigme koja teži da se nametne u upravljanju katastrofama. Ta paradigma, zvana strukturalna, predlaže da se dovedu u vezu katastrofe u životnoj sredini i nivo razvoja oblasti u kojima do njih dolazi. Interesovanje, dakle, nije više okrenuto samo geofizičkim procesima, već više socio­ ekonomskim mehanizmima vulnerabilnosti8. Otuda značajna otkrića, kao na primer krajem 1960-ih godina, kada je Jakob Bjerkn (Jacob Bjerknes) dokazao da ekvatorijalna zona Pacifika sa svojim sistemom pasata utiče na režim padavina u svim trop7 B a n k o ff Greg, „The Historical Geography of Disaster: ’Vulnerability’ and ’Local Knowledge’ in Western Discourse”, u B a n k o ff Greg, F r e r k s Georg and H il h o r s t Dorothea, Mapping Vulnerability: Disasters, Development and People, London, Earthscan, 2004, str. 29. 8 S m it h Keith, Environmental Hazards: Assessing Risk and Reducing Dis­ aster, London and New York, Routledge, 1992, str. 40.

214

KATASTROFE

skim oblastima. Tačnije rečeno, mehanizam brzog zagrevanja istočnog delà ekvatorijalnog Pacifika proizvodi slabe monsune i suše u Aziji i u Africi (fenomen poznat pod imenom El Nino). Prvi put su se takođe mogle razumeti veze koje postojeTzmeSu neumoljivih mehanizama jedne samodovoljne ekonomije koja upravo nastaje krajem XIX veka i jedne od najstrašnijih gladi koja je opustošila Indiju, Brazil, Kinu i Afriku, posle planetarnih klimatskih poremećaja koje u to doba niko nije bio u stanju da proceni niti čak samo da zamisli9. Mondijalizacija rizika dobija još i druge oblike sa velikim industrijskim katastrofama. Otkada je ona u Černobilu (1986) ilustrovala kolaps nuklearne bezbednosti, nije više moguće isklju­ čiti nijednu opasnost bilo kakve vrste. Hipoteza o potencijalnoj transformaciji rizika u bezbednost, čak je i potpuno prevaziđena. Od tog trenutka se ponovo defmišu odnosi između rizika i raci­ onalnosti na osnovi koja bi se tehnokratama iz perioda 1950-ih i 1960-ih učinila arhaičnom! Prema Ulrihu Beku, individualizam modernog sveta činio je da je pojedinac nastojao da se zaštiti od opasnosti. Danas je strah postao proizvod najnaprednijeg stadijuma modernog sveta i svaki otklon je ubuduće malo verovatan. Suprotstavljenost između prirode i društva je konstrukcija XIX veka, kada je priroda još shvatana kao nešto izvan čoveka. Krajem XX veka, nasuprot tome, potpuno potčinjena i korišćena priroda pretvorena je u ’unutrašnji fenomen. Prema Beku, „na­ ličje socijalizovane prirode je socijetizacija prirodnih uništavanja koja se pretvaraju u društvene, ekonomske i političke pretnje, integrisane u sistem a tiču se do krajnosti industrijalizovanog svetskog društva10”. Industrijsko društvo i modernost uopšte, istorijski su se nametnuli uništivši svoju suprotnost, dok se postmodernost izgrađuje na autoreferencijalni način. Zato aktuelna kritika nauke, tehnike, napretka „nije suprotstavljena modernosti, već predstavlja [...] izraz njene logične evolucije11”. Čini se da živimo okončanje mita kraja istorije, po kojem je društvo, 9 Ovo je tema knjige D a v is Mike, Génocides tropicaux, catastrophes na­ turelles et famines coloniales (1870-1900 ): aux origines du sous-développement, Paris, La Découverte, 2003. 10 B e c k Ulrich, op. cit., str. 17. 11 Ibid., str. 23.

NOVE KULTURI'. К1/.1КЛ

215

postavši sasvim moderno, doseglo tačku ishodišta koju je nemo­ guće prevazići. Rizici modernosti bili su lični rizici sa kojima se trebalo suočiti prilikom avanture ili da bi se ostvarilo neko trgovačko preduzetništvo. Ova varijanta je, izvesno, dostigla iznenađujući stepen privlačnosti u bavljenju ekstremnim sportovima. Savremena situacija specifična je ipak po tome što kolektivno izlaže, bez mogućnosti izlaza, skupini globalnih rizika, naročito onoj vezanoj za eventualno samouništenje života na zemlji. Pre toga, kolektivni rizici su mogli da budu pripisani nedovoljnoj tehno­ loškoj opremljenosti. Na primer, do sanitarnih posledica dolazi zbog nedostatka vodovoda i kanalizacije u gradovima. Danas se ovi rizici pojavljuju kao implicitne posledice industrijalizacije. Priroda je postala artefakt; ona je fabrikovani proizvod. Istraživači koji je proučavaju ne poseduju čak više privilegiju „isključivo naučne pozicije”, pošto se suočavaju sa „unutrašnjom prirodom integrisanom sa procesom civilizovanja, te dakle zasićenom funkcijama i značenjima veoma malo prirodnim, a svojstvenim sistemu”12. Priroda sadrži politički potencijal čak i u rukama naučnika, koji, šta god preduzimali (i najmanje mere, bez obzira na bilo kakav vrednosni sud), time pogađaju društvo. Samim tim, „društvo rizika je društvo katastrofe. Sta­ nje izuzetnosti preti da postane normalno stanje13”, a ovaj novi stadijum obeležen je krajem opozicije priroda-društvo koja je bila odlika celokupne modernizacije. „Problemi životne sredine nisu problemi koji se odvijaju u ’okolini’, oni su neosporno - po svojoj genezi kao i po svom obliku - društveni problemi, proble­ mi čoveka, koji se tiču njegove istorije, njegovih uslova života, njegovog odnosa prema svetu i stvarnosti, njegove ekonomske, kulturne i političke organizacije14.” Ako su u prvom modernom dobu (prosta modernizacija), nauka, ekspertiza i verovatnoća omogućavali da se tretira neizvesnost, u novom modernom dobu (refleksivna modernizacija), rizik je sastavni deo društva usled nesposobnosti da se predvidi ponašanje prirode i društva. Štaviše, refleksivna modernizacija uključuje mogućnost kreativ­ 12 Ibid., str. 149. 13 Ibid., str. 43. 14 Ibid., str. 148.

216

KATASTROFE

ne destrukcije ćele epohe, one koja je sačinjavala industrijsko društvo, i kojoj je došao kraj15.

2. Tabu, greh i rizik Pretpostavljeni sledovi koji vode do pojave pojma rizika, u centar logičke sekvence stavljaju sakralnu referencu. Sekulariza­ cija koja je na delu u modernim društvima, morala je, međutim, da se oprosti od koherentnosti koja je odlikovala stara društva a koja se izražavala religijskim vokabularom. On je davao odgovo­ re na sva egzistencijalna pitanja, naročito ona koja su izazivala katastrofu ili nesreću.

Religioznost i sakralnost Kada daje hipotezu o snažnom prisustvu sakralnog u izvesnom broju savremenih kolektivnih manifestacija, Danijela Ervije-Leže (Danièle Hervieu-Léger) razaznaje u njima ne povratak religije već „dovršavanje procesa religioznog pražnjenja savremenog sveta”. Velika kolektivna iskustva sporta i rok koncerata imaju emocionalnu dimenziju kojaje jedfen od oblika sakralnosti. Ipak, pretvoriti ovo iskustvo „sakralnog sklada” u ključni osnov religije, nije zadovoljavajuće. „Sakralno i religija”, objašnjava ona, „upućuju na dva tipa različitih iskustava koja jedna druga privla­ če u većini slučajeva, ali koja mogu, u određenim slučajevima, da dođu u sukob, pa čak i da delaju u suprotnom smeru16.” Pred gubljenjem moći institucionalnih religija, mnogo se insistiralo na pojmu sakralnog, govoreći o obnovi ili o mutaciji sakralnog. Sakralno je sve što je u vezi sa traženjem smisla, ali i sa apsolutizacijom određenih vrednosti. Ako se prihvati da je celina religij­ skih referenci sačinjavala „sakralni svet” tradicionalnih društava, antropolog se usuđuje da kvalifikuje kao „sakralni kosmos indu­ 15 B e c k Ulrich, G id d e n s Anthony and L a sh Scott, Reflexive Moderniza­ tion: Politics, Tradition and Aesthetics in the Modern Social Order, Cambridge, Polity Press, 1994. 16 H e r v ie u -L é g e r Danièle, La Religion pour mémoire, Paris, Éditions du Cerf, 1993, str. 89.

NOVE KULTURU RIZIKA

217

strijskih društava”, kao „moderno sakralno” ili kao „difuzno” ili „neformalno” sakralno, sve one odgovore koje su, kao zamenu, na ista pitanja dala moderna društva”. Ona preuzima izraz Tomasa Lukmana (Thomas Luckmann) koji uvodi ’nevidljivu reli­ giju’, koncept koji se može proširiti na svaku strukturu značenja zajedničku religijama, s jedne strane, ali i različitim oblicima koji svi odgovaraju na pitanja egzistencije, s druge strane. Prema D. Ervije-Leže, sakralno izlazi iz okvira institucionalnih dispozitiva i ne može da se iscrpi u društvenim formama. Sakralno se ne može svesti na religiozno, iako je tačno da su istorijske religije predstavljale izvanredan način uključivanja sakralnog u druš­ tveno. Valja razlikovati religioznost (karakteristični elementi religioznog u sekularnom polju) i sakralnost (konstrukcija jedne sakralne dimenzije, na osnovu savremenih vrednosti, proizvodilaca značenja)17. Ovde se uspostavlja veza sa poljem rizika. Tri koncepta omogućavaju, naime, da se razume odnos društava sa onim što stvarno jeste ili se doživljava kao opasno: duvan, greh i rizik18. Dva prva jasno potiču iz konteksta reli­ gioznosti. Tabu pripada arhaično-magijskom mentalitetu koji time označava ograničavanje na ljudsku delatnost. On orijentiše radnju u kontekstu straha od Boga. Treći koncept, rizik, vezuje se za racionalni mentalitet. Čovekovo delanje se u njemu odvija sa većom fleksibilnošću. Tabu i greh sadrže binarnu opoziciju: s jedne strane je ono što je rizično, a sa druge ono što to nije. Prekršiti tabu, znači uzeti rizik na sebe; počiniti greh, znači rizikovati da se na sebe navuče Božji punitivni bes (na onom svetu ili, neposredno, u obliku bolesti, gladi, rata, itd.). Zauzvrat, rizik u pravom smislu reči pretpostavlja ravnotežu između neposrednih dobitaka i bu­ duće štete. Negativni efekti ostaju potencijalni, dok su sa tabuom i sa grehom negativne posledice gotovo izvesne! Ipak, bilo bi pre17 Ibid., str. 71. 18 O ovome pratim predloge W ie d e r m a n n Peter M., „Tabu, Sünde, Risiko: Verânderungen der gesellschaftlichen Wahrmehrnung von Gefahrdungen”, Risiko ist ein Konstrukt.... op. cit., str. 43-67. Antropološku analizu koncepta tabua obnovila je D o u g la s Mary, Purity and Danger: an Analysis of the Concepts of Pollution and Taboo, London, Routledge and Kegan Paul, 1970 (prvo izdanje je iz 1966).

218

KATASTROFE

terano uspostaviti hronološki niz između tabua i rizika. Različiti pristupi mogu da koegzistiraju, da se ukrštaju, da se sjedinjuju. Tako u proceni rizika vezanih za tehnologiju, koncepti tabua i greha ponovo postaju uticajni. To je naročito slučaj sa istaknutim ciljevima instanci koje zastupaju ideal nultog stepena rizika, što zamračuje složenost mehanizama, ali pospešuje povratak diskursa o vrednostima i promociju subjektivne ideje trajnosti, koja je već preplavila raspravu o životnoj sredini i o društvu19. Vraćamo se vidljivo diskursu o verovanjima i o dogmama kada je u pi­ tanju životna sredina. Kroz religioznost, vraćamo se sakralnom. I, zaista, rizici kojima je izloženo tehnološko društvo, u svojoj nepovratnosti, srodni su prokletstvu. Kao da je teodikeja prosto sišla na zemlju, primećuje Žan-Žak Salomon (Jean-Jacques Salo­ mon): „Kada se dogodi kataklizma, to izvesno nije ni Volterova ni Rusoova greška, već naša” jer „nema tehnološke nesreće čiji bliski uzrok nije najpre čovek”20. Za nemačkog sociologa Niklasa Lumana (Niklas Luhmann), nesreća je poprimila oblik rizika kao što je u prošlosti upućivala na magiju ili na čarobnjaštvo. Otkad je čovek ubeđen da Bog može da želi samo dobro, aktualizacija rizika je postala moderan primer pojavljivanja zla21. Čak i kada reći nisu izričito upotrebljene, izgleda da su poj­ movi tabua i greha sveprisutni u modelima upravljanja pretnjama. Primećuje se svojevrsna sakralizacija u koncepciji prirode ili u etičkim granicama koje treba postaviti u delovanju tehnike i nauke. Nove normativne definicije se nameću da bi se omeđila ekonomska i tehnička delatnost: napredne tehnologije, trajni razvoj. Pri oslanjanju na norme, a s ciljem da se zakoče ili spreče negativne pojave, sve je pitanje definicije i praga: svako društvo i 19 Pojam nultog stepena rizika uključuje naime ne samo tehničke mere već i promenu ponašanja. Na primer, ako se odnosi na drumsku bezbednost, ne samo poboljšanje vozila i puteva već i osvešćivanje vozača. 20 S a lo m o n Jean-Jacques, „De Lisbonne (1755) à Harrisburg (1979)”, Futuribles, br. 28, novembar 1979, str. 5-10 (citati su na stranama 9-10). Aluzija na Lisabon je veoma eksplidtna. Što se tiče Harisburga, reč je o referenci na nuklearnu centralu Three Mile Island u Pensilvaniji, na 15km od grada Haris­ burga, mesta na kojem je došlo do teške nesreće 1979. 21 L u h m a n n Niklas, Soziologie des Risikos, Berlin and New York, Walter de Gruyter, 1991, str. 2.

NOVIi KULTURU RIZIKA

219

svako doba različito razgraničava ono što se smatra normalnim od onoga što se čini neprihvatljivim, s tim što se normalno obič­ no povezuje sa prirodnim. Kako god bilo, ove prakse neizmerno podsećaju na tradicionalne srednjovekovne i predmoderne predstave, u kojima se modeli pobožnosti i života suprotstavljaju katalozima grešnih ponašanja i listama grehova22. Ako bi se poređenje nastavilo, izazovno je primetiti da su polise osiguranja efikasno zamenile indulgencije, osim što se dolazi u situaciju da čak i kada se veoma skupo plati, aktualizacija rizika ne može biti odložena. Ono što su stara društva smatrala manifestacijom đavola ili čarobnjaštvom, poprima oblik podmuklih hemijskih ili tehnoloških kontaminacija23. „Suštinski nemoralan” danas je ne bludni razvratnik već zagađivač koji uništava zajedničku ekološku baštinu24. Razlika je samo u tome što su ljudi prošlosti mogli da nađu utehu u crkvenoj zajednici, dok je moderni čovek prepušten neizvesnosti, čak i ako se nekad govori o tehničkim dispozitivima koji „praštaju” ljudske greške! Tačno je da je, ot­ kad su Ujedinjene nacije usvojile protokol u Kjotu 1997. godine (Konvencija o klimatskim promenama), tržište kompenzacija emisija C 0 2 doživelo eksponencijalni razvoj, i to uz upotrebu upečatljivog vokabulara: zagađivači, željni da se rehabilituju vo­ lonterskim finansijskim učešćem ili primorani da zadobiju kvote emisija, dobijaju „certifikate” koji se nazivaju i „indulgencijama za životnu sredinu”!

22 Wiedermann Peter M., op. cit, str. 59. 23 To je ono što primećuju D o u g la s Mary i W ild a v sk y Aaron, Risk and Culture: an Essay on the Selection of Technological and Environmental Dangers, Berkeley, Los Angeles, London, University of California Press, 1982, str. 10. Ovi autori takođe primećuju da poput primitivnih društava kojima je bilo potrebno da svakoj nedaći pripišu neki uzrok, moderno društvo (suprotno onome što je mislio Levi-Brul) takođe traži istragu i objašnjenje za svaku tehnološku disfunkciju (ibid., str. 31). 24 Mišljenje koje zastupa Trottmann Christian, „Millénarismes d’hier et d’aujourd’hui”, u Perard Jocelyne and Perrot Maryvonne [ured.], L’Homme et l’environnement.... op. cit., str. 115-124.

220

KATASTROFE

Izražena tendencija: ponavljanja Tabui su, u stvari, uvek bili prisutni u kontekstu krize. Može se, na primer, uočiti njihova uloga tokom kolere 1831-1832. U tom trenutku, kontagioniste su nadjačali analitičari koji se osla­ njaju na mijazmične stavove. Postoji čak i svojevrsni tabu vezan za vodu, kao da je nemoguće zamisliti njenu ulogu u množenju bakterija. Ona je pročišćavajuća, krsna, oživljujuća, nesumnjivo ima sakralna svojstva. A medicinski diskurs je snažno uslovljen ovim tabuom. Začudo, nasuprot tome, narodni diskurs lakše prihvata glasine o širenju zaraze putem vode. Epidemija je pri­ lika da se reaktivira stari fantazam o trovačima bunara i izvora, fantazam koji zvanični diskurs snažno suzbija. Uopšteno govoreći, XIX vek je ispoljio očiglednu tendenciju da tumači bolesti u etičkoj perspektivi. Ideja međugeneracijske zaraze nije ništa drugo do „sekularizovana verzija praotačkog greha, koji pogađa celokupno potomstvo bolesnika, krivog za neku moralnu grešku25”. Ova sklonost ka transpoziciji u modus religioznog objašnjenja išla je još i dalje kada su lekari pretendovali da sve patologije potiču od sifilističnog nasleđa. Iz toga proizlazi niz ponašanja neophodnih da bi se zaštitilo od nečistog dodira sa bolesnikom-grešnikom. Nestanak šolja učvršćenih lancem za javne česme, kao i savet da se toaletni papir postavi između zadnjice i sedišta javnih toaleta, vezani su za ritualne pročišćavajuće prakse bez veze sa stvarnim načinom prenošenja bolesti26. Više od vek i po kasnije, vrhunska istraživanja u biologiji, zatim genetske manipulacije i pitanje matičnih ćelija, pojavljuju se kao naučni sektori sve više obeleženi novim tabuima. Proroci tu imaju uspeha, osim ako ih ne smatraju čarobnjačkim šegrtima i satanizovanim istraživačima. U ovom slučaju, rasprave o riziku sve više poprimaju vid novog verskog rata27. 25 P e r e t t i -Wa t t e l Patrick, Sociologie du risque, Paris, Armand Colin, 2000, str. 242. 26 Primer koji navodi S o n ta g Susan, AIDS and Its Metaphors, New York, Farrar, Straus and Giroux, 1988, str. 27. 27 W ie d e r m a n n Peter M., op. cit., str. 60.

NOVE KULTURI'. RIZIKA

221

Na izvestan način, ekspertiza je zamenila astrologiju. Ova poslednja je dugo funkcionisala kao teologija istorije, kada su se sa strašću promatrali znaci sa neba. Tokom poznog srednjeg veka i početaka modernog doba, religijski eksperti su dužni da daju neko globalno objašnjenje. Da li je Bog izabrao da kazni jednu oblast ili samo jedan grad? Da li do katastrofe dolazi zbog ispaštanja grehova pojedinca, grupe ili je to primer celoj zemlji, pa čak i ćelom ljudskom rodu? Kojim se vesnicima (komete ili čudovišna rođenja) pripisuje pravo da pruže objašnjenja? Zatim, predstavnici crkava treba da kažu šta valja činiti, kakva su ade­ kvatna ponašanja da se nesreća, koje se pribojavaju, ne bi dogo­ dila, ili, ako se dogodi, da se ne bi ponovila28. I u današnje vreme, posle katastrofa, pozivaju se predstav­ nici religija i medicinski stručnjaci da bi žrtve i njihove bližnje okružili psihološkom podrškom. Cilj je, pre svega, da se spreči da oštećeni upadnu u apatiju, te im se stoga uliva hrabrost da započnu ponovnu izgradnju. Ovaj tip sposobnosti upravljanja okolnostima široko je priznat, iako mu istraživanje o rizicima i katastrofama ne pridaje naročitu pažnju. Za razliku od prošlosti, problem uzroka je, s druge strane, ostavljen ekspertima. Oni pružaju tehničko i naučno objašnjenje, ne pozivajući se ni u kom slučaju na neku transcendentnu instancu. Ukoliko tog objašnje­ nja nema, lakoverna publika zadovoljiće se opravdanjem koje se vezuje za mit ili, pak, reaktivira religijske sheme. Od 1920-ih godina do naših dana, ovakvih primera ima dosta. Nezavisno čak i od prirodnih nepogoda, teška ekonomska situacija u periodu između dva rata ponovo aktuelizuje razmi­ šljanja o opštem značenju patnje. Pastoralna pisma katoličkih biskupa stalno se okreću ovoj tematici. U Švajcarskoj, na primer, gde se jedan prelat pita zašto su teškoće skolile hrišćanske poro­ dice, a pošteđuju „one koji preziru božanske zakone”: „Otkuda, dakle, dolaze, sva ova zla? Kako sam mogao da zaslužim ovakva 28 J a k u b o w sk i -T ie s s e n Manfred i L e h m a n n Hartmut, „Religion in Katastrophenzeiten : zur Einfiihrung”, u Ja k u b o w sk i -T ie s s e n Manfred i L e ­ h m a n n Hartmut [Hrsg.], Um Himmels Willen..., op. tit., str. 7-13. Jedan drugi autor iz ove zbirke navodi za XVI vek crteže Johana Jakoba Vika (Johann Jacob Wick) u Cirihu 1570. gde se mogu videti uglednici koji ispituju znake sa neba (videti ibid., str. 151).

222

KATASTROFE

iskušenja? Čemu onda strah od Boga?” Večna pitanja na koja propovednik daje retributivni odgovor: „Mi smo u pravu kada ispovedamo i priznajemo sva zla i iskušenja života za većinu zasluženih kazni, bilo zbog 'nasm vlastitih grehova, bilo zbog grehova koji se na nas obrušavaju naslednim putem.” Ali, dodaje on, patnje su „zalog predestinacije” jer ukoliko sledimo svetog Pavla „Gospod kažnjava onog koga voli” (Jev, 12, 6)29.^ I danas se može uočiti u kojoj meri je religija popularna u psihološkom upravljanju rizicima i njihovim posledicama. Odjeci ovog tipa, koje zapadnjački mentalitet teži da smatra „prevaziđenim”, često se sreću u muslimanskom svetu. Kako izjavljuje jedan mladi Kabil, povodom poplava tokom zime 2001. u jednoj četvrti Alžira, koje su, prema zvaničnim izvorima, izazvale smrt 700 ljudi, alžirski predsednik je, navodno, rekao preživelima: „Tako vam i treba: Bog vas ovako kažnjava.” Na ova­ kve reči je, navodno, žustro reagovao jedan novinar, upitavši se u frankofonom dnevnom listu Le Matin: „Ako Bog na zlo odgo­ vara drugim zlom, koja je onda razlika između njega i mene30?” Druge reference insistiraju na onome što poprima oblik kulturne specifičnosti u tretiranju katastrofe. Le Monde 2003. ukazuje da je zemljotres u Alžiru „izazvao snažnu obnovu religioznosti”. Nesreća je tu prikazana kao božja reakcija koja ispunjava dža­ mije: „Mnogi za sebe kažu da su uvereni da je ova nesreća Božja kazna da bi se društvo vratilo češćim molitvama, smanjilo mo­ ralnu popustljivost i iskvarenosti31.” Prilikom zemljotresa na Javi 27. maja 2006, isti list prenosi reči jednog psihologa iz Džakarte: „Treba znati sa opasnošću. Ovo je apsolutni imperativ u zemlji stvorenoj na prirodnoj katastrofi. Dakle, ne treba tretirati priro­ du kao neprijatelja. Već praviti kompromise koji omogućavaju da se preživi. U protivnom, čovek poludi! Naravno, bogovi igraju 29 S ta m m le r Jacques, Ce que sont pour nous les épreuves de la Providence: lettre pastorale et Mandement de Carême..., Soleure, imprimerie de l’Union, 1921. Štamler je biskup Bazela i Lugana. Isti tip komentara kod biskupa Siona (Le Cœur de Jesus, notre consolation dans la souffrance: lettre pastorale de sa grandeur Monseigneur l’eveque de Sion pour le Careme de l’annee 1922, Sion, Chancellerie épiscopale, 1922). 30 Citirano u časopisu hrišćanske duhovnosti II est vivant! Br. 228, juni 2006, str. 5. 31 Le Monde, 24. juni 2003.

NOV li KULTURI! RIZIKA

223

suštinsku ulogu u tom smislu.” U ovom kontekstu, predsednik Sušilo Bambang fudojono (Sušilo Bambang Yudhoyono) pozvao je Javance da „dočekaju (potres) kao test koji im šalje Alah, od­ lučno i ponizno”. Svuda su bile držane panteističke ceremonije koje su okupile i animiste i muslimane da bi se time umirio bog planine32. U jesen 2005, pošto je u Sjedinjenim Državama 29. avgusta uragan Katrina opustošio Nju Orleans, neki islamski komentato­ ri insistirali su na kažnjavanju grada poznatog po svojoj velikoj seksualnoj nemoralnosti33. Zanimljivo je da i u Sjedinjenim Dr­ žavama religiozna evangelistička desnica na isti način tvrdi da je „suđenje Americi otpočelo, sa aluzijama na liberalizaciju abor­ tusa, na grešni narod grada, pa čak i na politiku Vašingtona na Bliskom istoku34.1 u" drugim prilikama, Islamski i evangelistički propovednici su najavljivali imanentnost uništenja Los Anđelesa, nove Sodome ili Gomore, naročito 1996, objašnjavajući da su mnogi opominjući znaci srdžbe božje već bili dati Kaliforniji35. Prilikom katastrofe u Jugoistočnoj Aziji (cunami 26. decembra 2004), zapadnjački komentatori su isticali da su ponovo pro­ nađene vrednosti solidarnosti, duhovnosti neodvojive od rada na žalosti (u opustošenim zemljama kao i u regijama odakle su poticali nestali turisti), nacionalno jedinstvo očvrsnuto pred ne­ srećom36. Evo, u sasvim savremenom kontekstu, novog primera nekih od funkcija katastrofe koja je često matrica solidarnosti i doprinosi kao takva da se učvrste identitetske privrženosti ili barem da se poveruje u njihovo postojanje37. Religijske reference 32 Le Monde, 1. juni 2006. 33 „Like Bangkok, New Orleans is renowned for gross sexual immorali­ ty in all forms”, može se pročitati na sajtu www.africafederation.org/newlook/ community_news/ 12th.htm pod nazivom „Magnitude of ingratitude”. 34 Primer naveden u L’Express od 3. septembra 2005, kao i u kvebeškom dnevnom listu Le Devoir od 19. septembra 2005. 35 Naveo D a v is Mike, Ecology of Fear: Los Angeles and the Imagination of Disaster, London, Picador, 2000, str. 352-253. 36 U slučaju Švajcarske mislim na govor „Nesreća ne srne da trijumfuje” (5. januar 2005) Samjuela Šmita (Samuel Schmid), tada predsednika Konfede­ racije, kao i na izjavu Kornelija Somaruge (Cornelio Sommaruga), nekadašnjeg predsednika Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (na fr. CICR). 37 Ovo je element koji jasno ističe sociolog Je u d y Henri-Pierre, Le Désir de catastrophe, Paris, Aubier, 1990.

224

KATASTROFE

predstavljaju njihov značajan sastavni deo i to ne samo u sredi­ nama koje se smatraju „tradicionalnim”. Cunami iz 2004. je ponovo aktualizovao temu kazne, koju koriste muslimanski propovednici, ne propuštajući da uzgred ukažu koliko su često zidovi džamija ostali netaknuti. Vođe evropskih neopaganističkih pokreta procenile su, sa svoje strane, da božanstva nisu zaštitila one turiste koji su se udaljili od njih u značajnom trenutku slavljenja kratkodnevice. Neki su, pak, poverovali da time pružaju dokaz za delovanje vanzemaljaca! Opisujući kulturni kontekst u pogođenim regijama, evropski dnevnici, kao Die Welt, nisu oklevali ni da pomenu punitivnu referencu u svojim velikim naslovima: „Die Strafe Gottes” [Božja kazna] ili „Die Flut als Strafe fur die Unglâubigen” [Veliki talas kao kazna za nevernike]38! Ako zanemarimo anegdotu i zloupotrebu narodne lakovernosti, upravljanje koje predlaže islam ipak je različito od onog hrišćanskog. U današnje vreme, hrišćanstvo manje insistira na kazni, a više na opomeni, kao što to tvrdi nezvanično tumačenje, u publikacijama koje se pozivaju na katoličku crkvu. To je mišlje­ nje jednog sveštenika izneto u popularnom dnevniku katoličke obediienciie, bez trunke fundamentalizma. XX vek, objašnjava članak, navikao nas je na ljudske drame koje treba da budu shvaćene kao čiste manifestacije zla koje se nalazi u čoveku. Ali sa cunamijem su okolnosti drugačije, pošto je reč o suštinski prirodnoj činjenici, čak i ako su njene posledice pogoršane ljud­ skom nebrigom. Stoga pitanje: „Ali, gde je onda Bog?” postaje sasvim legitimno. Jedna od hipoteza bila bi da je hteo da kazni čoveka. Ova postavka nije održiva, jer on želi čovekovo dobro, a istorija je dugi dijalog čoveka sa njegovSn Stvoriteljem. Zato se, nastavlja autor članka, katastrofa može razumeti samo ako se uključi treći akter, a to je zlo. Zatim autor upućuje na jevanđeosku priču o kuli Siloamskoj sa završnom Isusovom opomenom: 38 Članke u Die Welt citira Ja k u b o w sk i -T ie s s e n Manfred, „Divine Judgement or Incalculable Risk? A Natural Disaster an its Consequences”, u Wa l t e r François, Fa n t in i Bernardino and D elv aux Pascal, op. cit, str. 87-98. Referenca na vanzemaljce i na neopaganizam nalazi se kod F r ô m m in g Urte Undine, Naturkatastrophen: kultureïle Deutung und Verarbeitung, Frankfurt und New York, Campus Verlag, 2006, str. 152-153.

NOVK KUI.TURl'. Н1/1КЛ

225

„Ili onih osamnaest što na njih pade kula Siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od sviju Jerusalimljana? Ne, ka­ žem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti” (Luka 13, 4-5) Otuda se izgleda nameće sledeći zaključak : katastrofa mora biti doživljena kao Božji poziv upućen svakom čoveku da bi ga obodrio da se suoči sa borbom egzistencije, pre svega poziv na preobraćenje. Prema ovom analitičaru, zemlja koja trpi nesre­ ću kao što je cunami nije zemlja koju je Bog želeo stvarajući svet, već ona koja je bila degradirana čovekovim grehom39. Za jednog drugog posmatrača, koji reaguje na opštijem planu, ne predstav­ ljaju prirodne pošasti problem, već strah koji ih prati: „Strah, to je đavo koji vreba, tražeći sve načine da uveća zlo.” Isti uvodničar se pita nisu li nove epidemije XXI veka izraz nelagodnosti koju oseća zapadno društvo, nekakav nagon za kolektivnom smrću40. U različitim religioznim tradicijama, katastrofa dakle uvek slu­ ži da se strukturira pamćenje vremena i prostora, da se učvrsti određeni društveni i moralni poredak, da se podseti na suštinske vrednosti krhke i prolazne sudbine čovečanstva.

3. Zaštita, prevencija, predostrožnost Druge linije evolucije moraju još biti uočene. U prvo vreme, stara društva mogu nam se učiniti društvima „zaštite”. Ona tretiraju opasnost retroaktivno, odnosno „brižljivo omeđenu upravljanjem nesigurnošću i modusom podele odgovornosti između ljudskog i ne-ljudskog41”. No, od druge polovine XX veka, kolektivna percepcija prelazi iz vizije okrenute zaštiti u viziju okrenutu riziku, odnosno pojam neposrednije orijentisan 39 Prema članku C a m is a s c a Massimo, „Tsunami. La domanda resta: ma Dio dov’era?”, Giornale del Popolo [Tessin, Suisse] od 7. januara 2005. 40 Uvodnik časopisa katoličke duhovnosti Feu et Lumière, br. 249, april 2006. 41 Prema beleškama Renea Favijea. Videti naročito o ovim pitanjima Fa v ie r René et G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie [ured.], Récits et représenta­ tions..., op. cit. ; Fa v ier René [ured.] Les Pouvoirs publics face aux risques na­ turels dans l’histoire, Grenoble, CNRS-Maison des Sciences de l’Homme-Alpes, 2002; kao i Fa v ie r René i G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie [ured.] Histoire et mémoire..., op. cit.

226

KATASTROFE

prema budućnosti. Treba reći i da je staro društvo bilo suočeno sa rizicima koji su se ponavljali, dok savremeno društvo, povrh svega, mora da se suoči sa novim i neočekivanim rizicima. Prvo je uzimalo u obzir potvrđene rizike, čiji je stepen opasnosti bio određen prethodnim iskustvom i držalo se neizvesnosti slučajnog događaja. Iz predostrožnosti, savremeno društvo uzima u razma­ tranje i hipotetičke i potencijalne rizike pre njihove aktualizacije, čim neko intelektualno delanje potvrdi njihovu verovatnost42. Ova značajna distinkcija između objektivnih verovatnoča čija je distribucija poznata i iskonstruisanih verovatnoča, skorijeg je datuma. Ona smiruje i utvrđuje u uverenjima one koji smatraju da je savremeno društvo sposobno da upravlja neizvesnošću. Između dva pojmovna sistema, starog i savremenog, ima mesta za pojmove smotrenosti i prevencije. U prvoj fazi koja masovno pogađa XIX vek, naročito se govorilo o smotrenosti, vezanom za pojam sudbine i šanse, zasnovanom na slučajnosti­ ma egzistencije43. U pojedinačnim razmerama, postoje pokušaji da se budućnost uključi u sadašnjost bez pozivanja na nekakvo ovladavanje događajem. Mentalitet koji je zaokupljen time da spreči nove nesreće, uzimajući u obzir celinu grupe, može istin­ ski da se razvije tek kada zajednica u celini prevaziđe suviše do­ slovno tumačenje judeo-hrišćanske etike ili fimdamentalističko shvatanje Proviđenja. Od XVIII veka, a naročito od XIX veka, u vezi sa dihotomijom priroda/društvo, borba protiv prirodnih sila i ovladavanje njima uz pomoć nauke i tehnike sve se više doživljava kao cilj ljudske istorije44. Umesto da budu pretrpljena fatalnost, prirodne nepogode ulaze u oblast „prevencije”. Evo još jednog termina čije se značenje obogaćuje. Do početka XX veka, reč „prevencija” koristi se, pre svega, u prav­ ničkom rečniku, označavajući pravo da se izvrši određena pre­ rogativa pre nekog trećeg lica. Tek vremenom ova reč počinje 42 Često se navodi kao primer slučaj brzine iznad 20km/h za koju se mis­ lilo da je potencijalno opasna po organizam, dok je kasnije iskustvo pokazalo da se taj rizik može zanemariti. 43 Videti o ovoj temi E w ald François, Histoire de l’État-Providence: les origines de la solidarité, Paris, Librairie générale française, 1996. 44 Tema koju razvijaju D f.l o r t Robert i Wa l t e r François, Histoire de l’environnement européen, Paris, PUF, 2001, naročito stranice 15-18 i 80-88.

NOVE KULTURI; RIZIKA

227

da označava, kao što je to slučaj danas, mere koje teže da smanje rizik od nesreće ili bolesti. Dve oblasti su poslužile kao polje eksperimentisanja za praksu prevencije. Ona starija je briga da se šteta od požara umanji putem normi za izgradnju i osniva­ njem prvih osiguravajućih ustanova, u Nemačkoj i u Engleskoj već u drugoj polovini XVII veka, a u drugim zemljama tokom XVIII. Zatim se krajem XIX veka borba protiv tuberkuloze (u medicinskim ustanovama ispravno nazvanim „preventorijumi”) uključuje u kontekst u kojem su prevenciji potrebne izvesnosti nauke. Ova borba se, dakle, razvila sledeći Pasterova otkrića o zarazi, koja pokazuju da dobrobit pojedinca može da zavisi od ponašanja njegovog suseda. Dominantna do 1970-1980-ih godina, zaokupljenost prevencijom se, pre svega, odvija putem informisanja. Ona je ideal inženjera i tehničara. Politike upravljanja teritorijom su nastale u ovom pokretu. Od samog nastanka, one izgrađuju diskurs koji pruža legitimitet oslanjajući se na perspektivu katastrofe koju valja izbeći. Među najupečatljivije primere kada političke vlasti instrumentalizuju jednu zabrinjavajuću situaciju, spada slučaj erozije koju je u Sjedinjenim Državama prouzrokovao vetar45. Eolska erozija tla u polusušnim regijama Srednjeg zapada pospešuje nastanak oluja prašine. One otpočinju 1929. usled izuzetno sušne godine (od 1928) i nastavljaju se sa sve većom snagom. Posebno će se u periodu od 1934. do 1939. ova pojava preobraziti u jednu od najznačajnijih ekoloških katastrofa XX veka, uskoro poznatu kao Dust Bowl (reči „prašina” i „zdela” upućuju na metaforu koja poredi oblik Velikog kanjona Kolorada sa zdelom), dok su rušilačke peščane oluje označene imenom Black Blizzards. Američka administracija lansira niz fotografskih kampanja, čiji je osnovni cilj da ilustruju mogućnost da se Velike ravnice uskoro pretvore u pustinju. Ovakvom vizuelnom medijacijom, 45 Za predstavljanje celine, videti G e ip e l Robert, Naturrisiken: Katastrophenbewàltigung im sozialen Umfeld, Darmsstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1992, str. 138-149. B o w d en Martyn J., „The Great American Desert in the American Mind: the historiography of a Geographical Notion” u L o w en t h a l David i B o w d en Martyn J. [izd.], Geographies of the Mind: Es­ says in Historical Geosophy in Honor of John Kirtland Wright, Oxford, Oxford University Press, 1976, str. 119-147.

228

KATASTROFE

vlasti nastoje da uspostave ekonomsku politiku upravljanja i ponovne kolonizacije tla. Ona nije uvek u skladu sa tačkom gledišta ekoloških stručnjaka, zaokupljenih time da se vaspostavi prirodna ravnoteža dovedena u opasnost poljoprivrednim aktivnostima. Uobičajeni diskurs ekologa pretpostavlja, naime, da korisnici ne poznaju prirodne mehanizme i ulogu postoje­ ćeg biljnog pokrivača, kao što su šumari umeli da u to ubede u evropskim planinama krajem XIX veka46. Služba za očuvanje prirodnih resursa (Soil Conservation Service) nastojaće da pro­ širi poruku prema kojoj je zemlja previše korišćena za ispašu (overgrazed ) i upozoravajući da je hitno da se ona očuva. Dok je katastrofa već realnost, diskurs koji proizvode tehnički biroi, ilustruje ubeđenje da se ona može izbeći merama upravljanja tlom, izazivajući istovremeno buđenje svesti o njenoj imanentnoj realnosti! Administracija je, dakle, uspela da preobrazi „ustanov­ ljenu u najavljenu katastrofu47”. Ovakav stav rečito govori o suštinskoj evoluciji odmah po okončanju Prvog svetskog rata. On je pokazao, prvi put gotovo u planetarnim razmcrama, da ljudska delà imaju više negativnih pbsTediča nego prirodni događaji. Dok pesimizam vlada duho­ vima, ekonomisti uspevaju da potpuno izmene odnos prema budućnosti, poigravajući se izvesnostima. Logika prevencije, koja naime implicira pozitivnu koncepciju budućnosti, nalazi povoljan oslonac u evoluciji ekonomske doktrine. Kada Džon Mejnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883-1946) 1921. objav­ ljuje svoj Treatise on probability, predlaže da se uzme u obzir neizvesnost vezana za praktičnu iracionalnost ljudskog ponaša­ nja. Polazeći od tvrdnje da se ne mogu na pojedinačne slučajeve nužno primenjivati rezultati koji proističu iz dugog statističkog niza, on razlikuje računanje verovatnoća koje se primenjuje, na primer, u određivanju rezultata igara na sreću, od neizvesnosti koja opstaje u svim ostalim slučajevima, kada su u pitanju kon­ 46 Videti B r u g n o t Gerard et C a ssa y r e Yves, „De la politique française de restauration des terrains en montagne à la prevention des risques naturels”, u Fa v ie r René, Les Pouvoirs publics ..., op. cit, str. 261-271. 47 Videti tezu M a s u t t i Christophe, Le Dust Bowl: la politique de con­ servation des ressources et les écologues aux États-Unis dans les années 1930, Strasbourg, Université Louis Pasteur, 2004 (dokument dostupan on line).

NOVK KULTURU RIZIKA

229

kretni pojedinci. Čak i beznačajne, objektivne verovatnoće su potčinjene subjektivnoj promeni, kao da prirodna averzija prema riziku odnosi prevagu nad računanjem48. Ostaje daje percepcija rizika, uprkos Kejnsovim upozorenji­ ma, i dalje za zapadnu svest prevashodno propozicija matematič­ ke logike. Kada je neizvesnost moguće izraziti u verovatnoćama, onda smo u oblasti rizika. U suprotnom, ostajemo u neizvesnom. Ova intuicija će dobiti svoju potvrdu zahvaljujući teoriji igara Džona fon Nojmana (Johannes von Neumann, 1903-1957) koji dokazuje da neizvesnost ima korene u namerama drugih, što samim tim opravdava strategije minimizacije. Umesto da se rizik percipira kao opasnost, on se integriše kao nekakva povoljna prilika. Ipak, rizik može biti shvaćen samo ako je izražen u vero­ vatnoćama. Drugim recima, samo izračunljivi rizik postoji. Zato je uobičajena definicija katastrofe i sama prvenstveno zasnovana na brojivim faktorima. Govori se o katastrofi čim je zadovoljen jedan od sledećih kriteriiuma: najmanje 10 mrtvih; najmanje 100 osoba ^pogođenih nesrećom; događaj koji prevazilazi lokal­ ne sposobnosti reagovanja, te povlači zahtev za nacionalnom ili međunarodnom pomoći. Stvoren u Sjedinjenim Državama u 1950-im godinama, risk management počiva na statistikama, s ciljem da se identifikuju rezidualni rizici, ono što ostaje kada se primene sve razumne mere za smanjenje rizika. Kako dobijene cifre izgledaju pouzdano, pravna obaveza osiguranja protiv prirodnih katastrofa je na kraju doneta u Francuskoj 198249. Na osnovu ovog zakonodavstva, teži se zatim da se poboljša prevencija rizika izradom karata koje vizualizuju zone opasnosti (izloženost izlivanju reka i lavinama). Ako treba sprečiti poplave, poziva se na numerička znanja koja daju neku verovatnoću. Pret­ hodno izračunljivo, verovatno izlivanje mora još, da bi postojalo, 48 Videti K ey n e s John Maynard, A Treatise on Probability [1921], Lon­ don, Macmillan and Co., 1929, str. 315. 49 L e d o u x Bruno, Les Catastrophes naturelles en France, Paris, Payot, 1995, str. 344-363. Radi se o zakonu od 13. jula 1982 „koji se odnosi na obeštećivanje žrtava prirodnih katastrofa” i dekretu iz 1984. o „planovima za izloženost predvidljivim prirodnim rizicima”.

230

KATASTROFE

dobiti legitimitet „trasiranjem njegovih zona pojavljivanja” na kartografskom ozvaničenom dokumentu50. Ako se radi o tehnič­ kim merama, fiksiraju se statistički pragovi: nuklearni reaktori moraju biti zaštićeni protiv visokog vodostaja, statistički izmerenog prema okolnostima i prema granici koja bi se smela preći u prošeku jednom u 10 000 godina!51 Ove procene ograničavaju teorijsku skalu prihvatanja rizika. Sanitarna definicija koju je 1978. usvojila Svetska zdravstvena organizacija, ilustruje, uosta­ lom, eksplicitno ovu tačku gledišta: „Rizik je statistički koncept, odnosno očekivana učestalost neželjenih efekata koje proizvodi izlaganje nekom zagađivaču52.” Posledica koja iz toga proizlazi je jednostavna: kada ne postoji ništa što se može izračunati ili prebrajati, može se, a da se i ne trepne, poricati postojanje bilo kakve opasnosti! Ishod ovakve kvantitativne vizije bio je mit nul­ tog rizika53. Sleđena od straha, naša postindustrijska društva se umiruju, verujući da društveni i sanitarni sistem bdi da bi obezbedio minimalno izlaganje i najmanjem riziku, što podrazumeva gotovo nikakvu toleranciju. A neškodljivost je, po definiciji, ne­ moguće dokazati. Umesto da brinemo zbog potencijalnih rizika, mi dakle gajimo iluzije o sposobnosti stručnjaka da ih precizno izračunaju. To je novi aspekt modernog doba koje veruje da će na taj način lišiti problem njegove političke, religiozne ili ideo­ loške moći, da bi ga rasvetlio naukom i tehnikom54. Pored ovih statističkih i kartografskih osnova, vizija rizika u savremenom društvu veoma je obeležena dvama pojmovima pozajmljenim od fizike. Prvi je pojam entropije koji je 1865. 50 B o u r h is Jean-Pierre, „Du savoir cartographique au pouvoir bureau­ cratique: les cartes des zones inondables dans la politique des risques (1970— 2000)” Genèses br. 68, septembar 2007, str. 75-96. 51 I m m e n d o r f Ralf [Hrsg.], Hochwasser: Natur im Überfluss?, Heidel­ berg, C. F. Millier, 1997. 52 Navela D o u g l a s Mary, Risk Acceptability..., op. cit, str. 20. 53 B e r n s t e in Peter L., Plus forts que les dieux: la remarquable histoire du risque, Paris, Flammarion, 1998, str. 215-217. Videti i G u il h o u Xavier et L a g a d e c Patrick, La Fin du risque zéro, Paris, Eyrolles et Éditions d’organisation,

2002 .

54 Ovo dokazuje D o u g l a s Mary, Risk and Blame. Essays in Cultural Theory, London i New York, Routledge, 1992 (videti naročito prvi esej koji daje naziv zbirci, str. 3-21).

NOVU KUI.TUKH KIZIKA

231

predložio Rudolf Klauzijus (Rudolf Clausius, 1822-1888). Na­ zvan drugim principom termodinamike, on ukazuje na svojstvo energije d$ tç|i ravnoteži, svom postepenom opadanju ili svojoj disperziji u neraspoloživu energiju. Ugalj i nafta, kada sagore, neće se ponovo oformiti. Pošto je prenet u društvenu oblast, od ovog fizičkog zakona zadržavamo prirodnu tendenciju jednog sistema prema neredu, pa čak i prema nekakvoj neizbežnoj evoluciji ka opadanju, gubljenju repera, ukidanju moralnih i religioznih vrednosti, i, konačno, ka smrti. Na određeni način, može se reći da je zakon entropije neka vrsta naučne metafore hrišćanske Apokalipse u opštem značenju reci. Drugi pojam, takođe proistekao iz termodinamike, kaže da inercija sistema treba da vodi nepovratnosti promena. Ovaj princip proširen na polje društvenog implicira da izbori danas učinjeni nepovratno menjaju uslove budućih izbora. Tako je Klod Elvud Šenon (Claude Elwood Shannon, 1916­ 2001) uveo ideju entropije u teoriju informacije, pokazujući po­ sebno da što je ona redundantnija, manje prikriva sadržinu. Ovaj tip pristupa omogućava da se izmeri informacija i stepen njene nepouzdanosti, i to u svetu u kojem je ima previše, prisustvuje­ mo proporcionalnom procesu gubljenja smisla njenih poruka55. Sa svoje strane, Nikola Žoržesku Regen (Nicolas Georgescu Roegen, 1906-1994) primenio je na ekonomiju refleksiju koja ukazuje na protivrečnosti između trke za ekonomskim rastom i neizbežnog iscrpljivanja prirodnih resursa. Zato pojmovi flek­ sibilnosti, uzimanje u obzir neizvesnosti i propozicije „trajnog razvoja” u žiži rasprava vođenih u 1990-im godinama mogu biti povezane sa teorijama entropije i nepovratnosti. Šire gledano, neki su primetili daje moderno doba živelo pod prvim zakonom termodinamike koji nalaže da energija jednog sistema ostane konstantna (zakon očuvanja energije) i da se ona ne proizvodi niti uništava, već da se transformiše. Postmodernost je, zauzvrat, u znaku drugog zakona, uz dominaciju pretnji, obeležena svešću 55 O pitanjima transfera sa fizike na nauke komunikacije, videti F r e e s e Peter, From Apocalypse to Entropy and beyond: the Second Law of Thermody­ namics in Post-War American Fiction, Essen, Die Blaue Eule, 1997.

232

KATASTROFE

o propadanju, percepcijom o ograničavanju resursa i interesovanjem za okolinu56. XIX vekbioJe vek nade, a XX vek - vek gubljenja iluzija57. Konačno, treba ostaviti mesta za skorašnje teorije koje ko­ riste katastrofistički vokabular, a koji zatim prisvajaju društvene nauke. Šta otkriva „teorija katastrofa”, koju u Francuskoj ilustruje matematičar Rene Tom (René Thom)? Termin „katastrofa” narav­ no nema negativnu konotaciju koju mu pripisuje zdrav razum. U fizici, nesreće nisu abnormalne ili dramatične stvari već suštinski neophodne u složenom sistemu, u kojem, usled mnogobrojnih pozitivnih retroakcija, može da se pređe iz sistema u sistem, da se proizvede red ili nered, dakle, da dođe do nagle transforma­ cije. „Teorija haosa” omogućava da se proučavaju diskontinuiteti, raskidi i inverzije. Ona nastoji da dâ logiku ekstremnim pojava­ ma, kao što su meteorološke situacije u potpunosti nepredvid­ ljive, naročito vulgarizovani mehanizmi koji se nazivaju „efekat leptira”. Analogija sa antropičkom dimenzijom katastrofe se ovde zaustavlja58. Pa ipak, društveni odjeci su bili značajni. To je verovatno zato što se čini da jedna takva teorija ukorenjuje u naučnu objektivnost tragove okolnog pesimizma. Ekonomista F-K.Albui (F.-X. Albouy) konstatuje to sledećim recima: „Ako do radikalne transformacije može da dođe sitnim, neprimetnim promenama, sa neizvesnim efektima, ako beznačajna varijacija u početnim uslovima eksperimentalnog sistema može da dovede složenim i dakle neopisivim sledovima, do eksplozivnih efekata ili, sasvim suprotno, do implozivnih, kako onda poricati potencijalne izo­ 56 Ovo je teza K o sl o w sk i Peter, Die postmoderne Kultur: gesellschaftlichkulturelle Konsequenzen der technischen Entwickling, München, C. H. Beck, 1987, str. 12-14. 57 Mišljenje prisutno već u 1930-im godinama. Videti F r e e s e Peter, op. cit., str. 294-296. 58 Тном René, Paraboles et catastrophes, Paris, Flammarion, 1980; G l e ic k James, La Théorie du chaos: vers une nouvelle science, Paris, Albin Michel, 1989. Pod »efektom leptira’’ ppdrazumeva se zavisnost od početnih uslova koja čini da mala promena na početku procesa može da izazove ogromnu promenu na njegovom kraju. Slikovito rečeno; treperenje krila jednog lep­ tira u Pekingu stvara kretanje vazduha dovoljno da kasnije izazove oluju u Njujorku! a ,- /

NOVK KULTURI', RIZIKA

233

pačene kataklizmične efekte do kojih bi došlo kada bi se zapalila obična šibica59?” Nedavno, tokom 1990-ih godina, preventivne strategije su bile na putu da budu zamenjene politikama upravljanja rizikom, zasnovanim na „principu predostrožnosti”. Ovaj termin pojavio se od kraja 1960-ih godina u švedskom i nemačkom zakono­ davstvu. Svetska komisija za čovekovu okolinu i razvoj objavila je 1987. izveštaj Bruntland (Gro Brundtland), tekst u kojem se pojavljuje pojam trajnosti. Iste godine u Londonu, Ministarska deklaracija druge Međunarodne konferencije o zaštiti Severnog mora objašnjavala je da je „predostrožan pristup nužan”, kako bi se smanjili unosi opasnih supstanci pre nego što se uopšte i utvrde dokazi o njihovoj štetnosti60. Ali 1992. je sporazum u Mastrihtu konstitutivan za Evropsku uniju na neki način bio pokrovitelj ovog principa koji je istinski primenjen, iste godine, na konferenciji u Riju, „vrhu zemlje”, koja je medijatizovala i koncept sustainable development. Dve logike, logika predostrož­ nosti i logika dugotrajnog razvoja, uostalom, usko su povezane. Revidiran prilikom usvajanja sporazuma u Mastrihtu, Rimski ugovor kojim je Evropa osnovana sadrži izmenjeni član 174, koji zasniva politiku Unije u oblasti životne okoline „na principu predostrožnosti i preventivne akcije, na principu korektnosti, po prioritetu na izvoru, ugrožavanja životne sredine i na principu zagađivača-platiše61” . Što se Francuske tiče, ona se diči time da je bila prva zemlja koja je principu dala pravnu osnovu u zakonu od 2. februara 1995. Ovaj zakon izriče da „odsustvo izvesnosti, s obzirom na naučna i tehnička znanja trenutka, ne sme da odlaže usvajanje efektivnih i prilagođenih mera čiji je cilj da se predupredi rizik od ozbiljne i nepovratne štete za okolinu po prihvatljivoj ekonomskoj ceni”. Radi se, dakle, o podsticaju na delanje na izvoru rizika. Ovo podrazumeva aproprijaciju rizika 59 A l b o u y François-Xavier, Le Temps des catastrophes, Paris, Descartes et Cie, 2002, str. 59. 60 K o u r il sk y Phüippe i V in ey Geneviève, Le Principe de précaution, Paris, Editions Odile Jacob, 2000, str. 255. Videti takode B o u rg Dominique et S c h l e g e l Jean-Louis, Parer aux risques de demain: le principe de précaution, Paris, Seuil, 2001. 61 Citirano u B e c h m a n n Pierre et M a n su y Véronique, Le Principe de précaution, Paris, Éditions du Juris-Classeur, 2002, str. 19.

234

KATASTROFE

zainteresovanih kolektiviteta, sa idejom da je podeljena neizvesnost snažan faktor njenog smanjenja. Predostrožnost može da uzme u obzir događaje koji su „stokastički rizici rezidualnog ili odloženog tipa”, to jest, koji idu preko onog što znanja mogu da obuhvate, ali koji bi mogli da budu shvaćeni kao prihvatljivi, imajući u vidu očekivane prednosti. U kontekstu smo društvene dinamike. Predostrožnost podrazumeva predviđanje i aktivno upravljanje. Ona daje prednost vremenskoj osi, insistirajući na nepovratnosti eventualne štete. Uzima u obzir, kao jedan od parametara delanja, scenario katastrofe, doživljen kao fikcija čije ostvarenje je samo verovatno, jer rizik može da postoji a da nije obavezno stvaran! Pojam trajnog razvoja čini savremenu kvintesenciju svega toga. Primećujemo i da je, izvan ekološke bezbednosti, princip veoma brzo evoluirao da bi uključio i druge oblasti, naročito oblast sanitarne bezbednosti. Možda da bi ukazali na složenost predmeta, neki su pred­ lagali termin kindinika, od grčkog kindunos (opasnost), da bi time označili disciplinu koja izučava područje kontakta između prirode i društva u transdisciplinarnoj i sistemskoj perspektivi. U obzir su uzete konfliktne situacije, protok i mobilnosti kadre da proizvedu turbulencije i štete62. Ova nauka postavlja sebi zadatak da integriše mnogobrojne strane novih kultura rizika. Za istoričara je još važno da uoči konkretne situacije u kojima različiti oblici diskursa nalaze, ako ne svoje opravdanje, onda barem svoju aktualizaciju.

62 Dobar primer priručnika na francuskom jeziku o ovoj temi: Wa c k e r Gabriel [ured.], La Géographie des risques dans le monde, Paris, Ellipses, 2004. Povodom nauke o rizicima, autori jednog Šta ja znam? smatraju da bi „neizbežni razvoj” ove nauke morao da doprinese da se „zna bolje predvideti” i da se tako omogući „budućim generacijama da mudrije upravljaju zajedničkom baštinom, Zemljom” (D a g o r n e Andrée i D a r s René, Les Risques naturels: la cindynique, Paris, PUF, 2003, str. 7). m ann

Deseto poglavlje

PATOLOGIJE HIPERORGANIZACIJE Počev od XVIII veka, dominantni diskurs neprestano izra­ žava svoju nezainteresovanost za pojam tabua, dok rizik poste­ peno zamenjuje greh. Umesto potčinjavanja prirodnoj opasnosti, nameću se moralna obaveza lične odgovornosti i društvena obaveza da se zaštiti. Responsibilizacija je suštinski element evo­ lucije od percepcije obične opasnosti ili slučajnosti egzistencije prema istinskom shvatanju rizika. Razvijanje osiguranja upisuje se savršeno u ovaj proces, koji konačno rizik čini podnošljivim, dok je slučajnost mogla da postane parališuća. Od XIX veka, ali naročito od XX, s pažnjom koja se ukazuje degradaciji životne sredine, scenario se dodatno usložnjava. Ne ide se više u smeru razložnog ovladavanja pojavama, već se, naprotiv, tone u sve veću nepoverljivost prema tehničkim intervencijama i solucijama. Od sredine 1970-ih godina, rizici nisu više samo znak generalizacije jednog tipa racionalnog ponašanja u kontekstu nesigurnosti, već oni ukazuju na porast osećanja nepoverenja prema antropičnom delovanju i njegovim posledicama na okolinu i na društvo. Džon K. Galbrajt (John K. Galbraith) obradio je to 1977. u knjizi su­ gestivnog naziva The Age o f Uncertainty1. Pod medijskim i po­ litičkim pritiskom, novi kriterijumi se nameću, izraženi novim sloganima: umesto klasičnog „trial an error” istorije tehnika, mnjenje zahteva od sada „trial without error”. Rizici i uticaji moraju biti pažljivo izračunati pre svakog eksperimentisanja sa tehničkim rešenjima. Društvo zahteva verovatnoće koje naginju nuli2.

1 2

G a l b r a it h John K.., Le Temps des incertitudes, Paris, Gallimard, 1978. W ie d e r m a n n Peter M., „Tabu, Sünde, Risiko: Verânderungen der ges-

ellschaftlichen Wahrnehmung von Gefàhrdungen”, Risiko ist ein Konstrukt..., op. cit, str. 57.

236

KATASTROFE

1. Nedavna promena percepcije? Ako sada pokušamo da podrobnije prikažemo hronologiju procesa, shvatićemo da je reč o značajnoj promeni percepcije. Većina istraživanja se slaže oko periodizacije koja je uslovljena jednim skretanjem tendencije u deceniji 1960-1970. Do 1960-ih godina, katastrofa preti društvu. Ona pokazuje krhkost civiliza­ cije i može da se tumači kao transcendentni znak koji podseća na nadmoćnost Boga ili prirodnih zakona. Ovo poslednje je shvaćeno kao suprotno civilizaciji. Ona je akter, čovekov protiv­ nik. Ona je moćna, a čovek je slab. To neminovno utiče na efekat katastrofa. Može se pomiriti sa objašnjenjem koje neznanju o svojstvima amonijum-nitrata pripisuje prvu veliku industrijsku eksploziju u istoriji, onu do koje je došlo u hemijskoj fabrici u Opauu u Nemačkoj (septem­ bar 1921). Isto tako, kada štampa izveštava o katastrofi u Furvijeru (Fourvière) u Lionu 1930, ona povezuje događaj sa udarom sudbine. Odronjavanje koje odnosi deo četvrti Sen Žan u noći između 12. i 13. novembra 1930. uslovljeno je fatalnošću; nji­ me upravljaju samo „nepredvidljivi zakoni prirode” nad kojima čovek nema moć. Govori se o „podmuklom i nepredvidljivom delanju podzemnih voda”, o „podmuklom odronjavanju”, o „šle­ pom besu elemenata neosetljivih na ljudske patnje”3. Ponovo funkcioniše paradigma distanciranja u odnosu na prirodu: druš­ tva se oslanjaju na ideju da je civilizacija sistem spoljašnji u od­ nosu na prirodu. Drugi prizvuci upotpunjuju ovu prvu shemu. Tako, kada Sent Filiber tone 1931, na otvorenom moru, u blizini Nanta, a 500 članova socijalističkog udruženja se utapa, katolički listovi daju da se nasluti da Proviđenje nije strano ovom događaju. U prvom romanu Renea Baržavela (Rene Barjavel, 1911-1985), Pustošenje, objavljenom 1943, a koji pripoveda o 2000. godini i paralizi tehnološke civilizacije iznenada lišene struje, jedna zaista neobična scena začuđuje čitaoca. Parižani su se okupili 3 M a r t in a is Emmanuel, „La catastrophe comme construction du champ médiatique. L’éboulement de Fourvière (1930) à travers la presse écrite” u Fa v ier René et G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie, Récits et représentations.... op. cit., str. 93-114.

l‘ATOLOül)K Hll'HKORCiANIZACIIH

237

na Marsovom polju da bi prisustvovali Božičnoj misi kardinalanadbiskupa, koja je slavljena na vrhu Ajfelove kule. Dok se gomi­ la moli za svoje oslobođenje, od snažne eksplozije na Trokaderu krhotine zasipaju prisutne u molitvi, a izbijanje plamena izbacuje monstrancu iz ruku jednog od sveštenika. Ovaj poveruje da ga je Bog prokleo, poziva Satanu i baca se preko ograde. „Neopisivi strah protresa gomilu. To je pakao, to su demoni [...] Bog neće da oprosti.” Roman anticipacije koji zadržava sve tradicionalne reference, čak i ako je radnja preneta u drugo vreme. Tokom 1960-ih godina, moralni diskurs bi izgledao zastarelo. On se postepeno izgubio zato što se misli da je moguće, da bi se ovladalo prirodnim pojavama, te pojave izraziti kroz matema­ tičke modele. Ali, ima i više od toga. Od 1970-ih godina, averzija prema rizicima se do te mere produbila da se neki pitaju nije li „prvi put u istoriji”, „osećanje nesigurnosti” prevazišlo „stvarnost pretnji”4. Ulazimo u doba „vulnerabilnog društva”, u kojem kata­ strofa više nije posledica delovanja prirode na društvenu ustano­ vu, već se pojavljuje kao kolaps sistema bezbednosti koje je sam čovek izgradio, odnosno kao neka vrsta patologije organizacije. Kontekst ekonomske recesije sredinom decenije nije stran ova­ kvom preokretu. Kasnije, tokom 1980-ih godina, akcenat se čak stavlja i na haotične posledice ljudske kontrole nad prirodom. Odvija se, dakle, drugo distanciranje, koje se sastoji u tome da se napravi otklon od civilizacije kao takve, zato što ona sadrži zastrašujuću autodestruktivnu dimenziju5. Pojam „rizika” se, dakle, 1970-1980-ih godina proširio u toj meri da označava neodređeniju pretnju koja pogađa društveno telo u celini. Uzmimo jednu od prvih zbirki refleksija objavljenih na francuskom, veliki dosije sa više od 200 stranica o „riziku” u jednom broju časopisa Esprit 1965. godine. Reč i dalje iznenađu­ je, ,,reč za svaku priliku”, kako kaže urednik, koji podvlači njen 4 T h e y s Jacques, „La société vulnérable” u Fa b ia n i Jean-Louis et T h ey s Jacques [priredili], La Société vulnérable: évaluer et maîtriser les risques, Paris, Presses de l’École normale supérieure, 1987, str. 16. 5 B o r r ie s Volker von, „Naturbetrachtung und Klimaperzeption”, u D o m br o w sk y Wolf R. und Pa se r o Ursula [Hrsg.], Wissenschaft, Literatur, Katastrophe. Festschrift zum sechzigsten Geburstag von Lars Clausen, Opladen, Westdeutscher Verlag, 1995, str. 53-65.

238

KATASTROFE

neuhvatljivi, neodređeni karakter, reč koja ispoljava veliku spo­ sobnost prilagođavanja. Jedina oblast u kojoj ovo polje može biti jasno definisano jeste oblast osiguranja, kojem je posvećen prvi deo dosijea. Na drugom mestu je ekonomija, s obzirom da je ri­ zik kapitalističkog preduzeća nesumnjivo intelektualno shvatljiv. Zatim se okreće ličnijim razmišljanjima i svedočanstvima koja postavljaju dosta široke granice mogućoj ekstenziji pojma, a dosije se završava bez ikakvog zaključka, jer njegov autor priznaje da mu predmet i dalje izmiče6. Trideset godina kasnije, ista vežba koju zadaje L’A nnée sociologique daje veoma različite rezultate. Nema više nikakve sumnje u opravdanost društvene upotrebe pojma! Jedna od retkih tačaka oklevanja ostaje pitanje veza iz­ među ljudskog delanja i globalnih rizika. Ako se ova međuzavi­ snost lako prihvata zbog tehničkih opasnosti, ona ne izgleda kao izvesna kod klimatskih rizika. Tim povodom, refleksija Denija Dikloa (Denis Duclos) posebno je korisna. Ovaj autor potvr­ đuje „tokom sedamdesetih godina uporno pojavljivanje tema rizika, računanja i prevencije, a zatim i njihovu pravu poplavu u društvenom diskursu”. Prevazilazeči početno značenje ograni­ čeno na igre na sreću, pojam je proširen na sve vrste kritičnih razvoja sa globalnom vokacijom. Prema Diklou, u iskušenju smo da „obezbedimo tehnička sredstva” za neodređenu društvenu zabrinutost, udruženu oko ideje „krize”, u nameri da racionalno tretiramo pogubne činjenice i tako pružimo bezbednost. Zatim se, imajući u vidu „inflaciju” pojma, njegova umesnost osipala tokom 1980-ih godina, pre nego što se ušlo u fazu „resorpcije” i „podešavanja”, zahvaljujući takozvanim praksama „upravljanja”7. Ovde se prepoznaje uticaj modela koji je postavljen u Sjedinje­ nim Američkim Državama deset godina ranije, kroz distinkciju između analize rizika (risk analysis), upravljanja rizikom (risk management) i društvenog ocenjivanja rizičnih opcija (risk asse­ ssment). Empirijska istraživanja potvrđuju hronologiju, kao što je to nedvosmisleno dokazano povodom katastrofalnih poplava u 6 ,,Le risque”, Esprit, 33 (1965), br. 334, januar 1965, str. 1-229. 7 „Études sur le risque et la rationalité”, L’Année sociologique, 46 (1996), br. 2, str. 273-447 a naročito članak D u c l o s Denis, „Puissance et faiblesse du concept de risque”, str. 310-337.

i’A 'm i.()c;i)iin ii’iiKOKCiANiZAci|i;

239

drugoj polovini XX veka u Saveznoj Republici Nemačkoj8. Pra­ veći poređenje između poplava 1954. i onih 1997, kao i između olujnog talasa iz 1962. u Severnom moru i izuzetnih snežnih padavina u Šlezvigu (Schleswig) 1978/79, u materijalu sakuplje­ nom iz štampe izdvajaju se godine 1960-te kao prelazni period i preokret za percepciju. Dva tipa diskursa mogu da koegzistiraju i ponekad da se ukrštaju. Prvi je moralne, drugi tehničke prirode. U hamburškoj štampi se 1947. poplava i dalje opisuje kao ono što otkriva „uzaludnu borbu slabog ljudskog roda protiv moći prirode”. U germanskom kontekstu, vokabular koji pravi aluziju na rat sa prirodnim silama poprima, naravno, izuzetno snažno značenje. On neizbežno upućuje na nedavne događaje drugog svetskog sukoba, u kojem je stanovništvo pretrpelo, potpuno nemoćno, nasilje bombardovanja. Takve reference su veoma prisutne i u komentarima na događaje iz 1962, u kojima se insistira na snazi razularenih elemenata: „Priroda je pokazala čoveku koji je mislio da njome vlada, da ostaje jača od njega9.” Drugi članak objašnjava da tehnika ne može čoveka da oslobo­ di Božje ruke, sve uspostavljajući vezu sa kritičkim diskursom napretka civilizacije: „Proces civilizacije stran prirodi znači propadanje, udaljavanje od Boga i u isto vreme gubljenje znače­ nja10”. Nije beznačajno ni to što jedno društvo koje u svom eko­ nomskom rastu teži da postane duboko individualističko i da se bez primisli prepusti vrlinama socijalne države, kroz katastrofu ponovo otkriva smisao solidarnosti. Sa ovim moralnim diskursom koegzistira jedan drugi diskurs tehnokratskog tipa, koji insistira na čovekovom delanju. Tehnika, organizacija i planifikacija mogu da udalje prirodne pretnje. Već se tokom 1960-ih godina pojavljuju eksperti i njihov tvrdoglavi optimizam. Sa njihove tačke gledišta, poplava je na­ ročito prilika da se učvrsti model upravljanja talasima. Njihova tehnička rešenja su eksplicitno vezana za nadu da će se problemi zauvek iskoreniti. Tako projekat pravljenja kanala na nekoj reci 8 E n g e l s Jens Ivo, „Vom Subjekt zum Objekt : Naturbild und Naturkatastrophen in der Geschichte der Bundesrepublik Deutschland”, u GROH Dieter, op. cit., str. 119-142. 9 E n g e l s Jens Ivo, op. cit, str. 123. 10 Ibid., str. 126.

240

KATASTROFE

može da se podrži sa čvrstim uverenjem da će pretrpljeno izlivanje biti poslednje koje će morati da se istrpi. Sneg 1979. u Šlezvigu i dramatični nestanci struje koji su pratili ovu izuzetnu situaciju, izazivaju pojavu druge vrste diskursa. Nije da kolektivno sećanje ne zna da je i nekada bilo snega u izobilju. Onošto je međutim novo, jeste da stanovnici više ni§u pripremljeni za ovu slučajnost, zato što je društvo suviše zavisno od tehničkih sistema koji nisu kadri da pruže savršenu bezbednost. Događaj izaziva pesimizam u pogledu kapaciteta sistema da funkcioniše u ekstremnim uslovima. Poneko će, dakle, zastu­ pati proces povratka prirodi, dok kod velike većine preovlađuje pragmatično shvatanje, jer, pravo govoreći, nema alternative tehničkoj civilizaciji. Kroz ovaj tip reakcija, jasno se vidi da se u pitanje dovodi čovek, a ne priroda. Slična ponašanja mogu se primetiti kada je reč o lavinama u Alpima. Izvesno je da su takozvana tradicionalna društva imala puno iskustva sa ovim tipom rizika koji su uspevala da smanje, pa čak i da iskorene, o čemu svedoče prilično diskretni tragovi u arhivama11. Kada je došlo vreme turističkih putovanja na pla­ ninu, ovo znanje je često zapostavljano, zato što nije zapisano. A upravo u izgradnji staništa izvan seoskih jezgara i u korišćenju padina za zimske sportove, lavina naglo pokazuje svoje posto­ janje. Ona više nije novi rizik već aktualizacija dotad virtuelnih pretnji12. U Severnom moru prilikom pojave olujnog talasa 1973, svi su ostali iznenađeni visinom ovog razornog talasa čiji su udar 11 Ovo naročito kostatuje D e sp l a t Christian, „Pour une histoire des ris­ ques naturels dans les Pyrénées occidentales françaises sous l’Ancien Régime”, u BENNASSAR Bartolomé [izd..], Les Catastrophes naturelles dans l’Europe médiévale et moderne : actes des XVe Journées Internationales d ’Histoire de l’Abbaye de Flaran 10, 11 et 12 septembre 1993, Toulouse, Presses universitaires du Mirail, 1996, str. 115-163. Veoma se malo govori i o najsmrtonosnijim lavi­ nama do kojih je verovatno došlo u opasnim zonama tokom borbi u Prvom svetskom ratu između Austrijanaca i Italijana (citirao P o in t n e r fosef, Im Schattenreich der Gefahren : wie Naturgewalten und Zivilisationkatastrophen uns zunehmend bedrohen, Wien, Internationale Publikationen, 1994, str. 116). Može se pročitati prva priča o lavini u značajnom dosijeu dokumenata u R a b u sse a u Raphael, op. cit, 2007. 12 D e b a r b ie u x Bernard, „Le risque en montagne. Phénomène naturel ou phénomène social ?”, u CHAM’S, Enseigner les risques naturels: pour une géographie physique revisitée, Paris, Anthropos, 1994, str. 101-110.

PATOLOGIJE HIPKKOUtiANI/.AC :i)l!

241

nasipi samo delimično ublažili. Veoma eksplicitno, eksperti objašnjavaju da je povećanju visine talasa doprinelo složeno povezivanje prilikom uređenja nasipa. Ovaj diskurs žustro pre­ uzimaju organizacije za zaštitu životne okoline, koje ocenjuju da se čovek igrao čarobnjakovog šegrta i da se priroda sveti! Okol­ nosti su već 1970-ih godina povoljne za povratak antropogene percepcije uzroka katastrofa; zatim će dominantni diskurs ići tako daleko da će predložiti da se prirodi vrati njen prostor, da bi se na taj način sa njom zapečatio mir, što su stavovi o kojima svedoče zvanične reakcije na poplave iz 1997. Čovek je manipulisao prirodom, valja vaspostaviti njena prava. Priroda je ta koja deluje slabo i koja zaslužuje zaštitu! Umesto da vodi rat koji su predskazivali bardovi napretka već od XIX veka, društvo na izmaku XX veka odlučuje da se povuče i da predloži primirje sa prirodom, koja se doživljava kao pravni entitet kadar da sklapa ugovore13. To ne sprečava u potpunosti korišćenje retoričkih formula koje personifikuju i antropomorfizuju nekontrolisane elemente. Priroda „ponekad uživa u podsećanju da je ona ta koja ima poslednju reč”, komentariše tako jedan francuski dnevni list prilikom poplava na Somi (Somme) u proleće 200114. Takvi izra­ zi su se koristili u sličnim okolnostima u Italiji posle „l’aluvione” iz 1994. ili u Nemačkoj prilikom izlivanja Labe 2002. Oni su se namnožili u švajcarskoj štampi kada se jedne za drugima nižu lavine i izlivanja blata 1999-2000: „Planina je zla. Rami je to znao”; „Šta smo mi učinili prirodi da bi nam se ona ovako sve­ tila?”; „Planina je na nas udarila izdajnički, otpozadi”; „Planina je ranjena figura, koja se sveti i koja gazi”; „Zemlja se pobunila i ubija”15. t-f'« 5/vÿf.Æj, Ali, po opštem pravilu, takozvana prirodna nepogoda uvek se pripisuje ljudskoj odgovornosti. Prilikom džinovskog cunami13 O temi prirodnog ugovora, dragog globalnoj ekologiji, videti DELORT Robert i Wa l t e r François, op. cit, str. 120-121. 14 Navedeno u Fa v ier René i G r a n e t -A b is s e t Anne-Marie, Récits et représentations ..., op. cit., str. 131. 15 Pozajmljen od R ev az Françoise, „Les catastrophes naturelles : entre explication scientifique et compréhension mythique”, u D e t t w il e r Andreas i K a r a k a s h Clairette [izd.], Mythe i Science : actes du colloque „Mythe et science” du 14 au 16 mars 2002 Neuchâtel, Suisse, Lausanne, Presses polytechniques et universitaires romandes, 2003, str. 95-113 (citirani tekstovi str. 100).

242

KATASTROFE

ja u decembru 2004, koji je navodno prouzrokovao smrt 225 000 ljudi, posle prvog refleksa koji nesreću pripisuje sledu prirodnih pojava - podmorski potres izazvan kretanjem tektonskih ploča, dovodi do izlivanja talasa - komentatori insistiraju na činjenici da je katastrofa „sve samo ne prirodna16”! Prema stručnjaci­ ma Svetske meteorološke organizacije, sistem efikasne uzbune omogućio bi da se spase devet desetina žrtava ! Po njima, uzrok tragedije je odsustvo seizmografa, maregrafa i satelita, koji bi prenosili informacije, uz obučeno osoblje koje bi ih dalje odmah prosleđivalo obalskom stanovništvu, a koje bi i samo bilo obu­ čeno za hitne slučajeve. Volf Dombrovski (Wolf Dombrowsky), direktor Centra za proučavanje katastrofa u Kilu (Kiel), sa svoje strane optužuje „rđavu politiku urbanizma i uređenja teritorije”. A zatim zaključuje: ,,U tome, a ne u tektonici ploča, počiva ka­ tastrofa17.”/ Sve kulture nemaju isti senzibilitet prema prirodnim nesre­ ćama. Često se pominju suprotne reakcije Francuza i Nemaca pred događajima kao što su nestajanje šuma ili u proceni mo­ gućih rizika prilikom Černobilske katastrofe. Ulrih Bek (Ulrich Bech) upotrebio je čak sledeću formulu: „Ono što Nemci smatra­ ju zmajem, Francuzi doživljavaju kao običnog crva18.” Početkom 1990-ih godina, u nemačkom jeziku mogu se prebrojati čak 82 složenice u kojima je rizik sufiks ili prefiks19! Stoga nije uopšte neobično što se sociologija katastrofa razvila prvo u germanskom svetu. U kontekstu kontroverzi oko atomske tehnologije, upravo je Lars Klausen (Lars Clausen) uveo sociologiju katastrofa u Kil, gde ona postaje institucionalizovana disciplina u programima 16 „Ova ubilačka katastrofa je sve samo ne ’prirodna”’ ( Tribune de Genève od 6. januara 2005). 17 Tip diskursa koji uveliko usvajaju i dnevna štampa i časopisi. Ovde su navedeni citati iz Migros Magazine, br. 4 od 25. januara 2005. Podsetimo da je potres izuzetne snage (9 na Rihterovoj skali, 26. decembra 2004. na moru u blizini Sumatre) prouzrokovao talase cunamija od Indonezije do Indije, preko Tajlanda, Maldiva i Šri Lanke. 18 B e c k Ulrich, „Politisierung des Risikos: zur Technik- und Technokratiekritik in der reflexiven Moderne”, u D o m br o w sk y Wolf R. i Pa se r o Ursula, op. cit., str. 14-24. Citat je na stranicama 21-22. 19 Prema B o n ss Wolfgang, Vom Risiko: Unsicherheit und Ungewissheit in der Moderne, Hamburg, Hamburger Ed., 1995.

PATOLOGIJU HIPKKOKtiANI/.ACIJH

243

počev od 1972/1973. Zato je često reč o Kilskoj školi, jer je uni­ verzitet iz tog mesta prvi u Evropi ponudio sociološki model odvijanja katastrofe20. Sociologija rizika se u Sjedinjenim Američkim Državama nametnula ranije, od 1969. godine21. Disciplina je okrenuta procesima nastajanja katastrofa i uslovima za delanje u kriznim situacijama. Kontekst je sticanje svesti o potencijalnim tehnič­ kim manjkavostima i o ekološkim opasnostima proisteklim iz industrijalizacije i nuklearne energije. U svakom slučaju, radi se o rizicima veoma različitim od opasnosti pomenutih u prethod­ nim poglavljima. U Francuskoj, Pjer Lagadek (Pierre Lagadec) jedan je od prvih koji razmišlja o raskidu koji predstavlja današnji tehnološki rizik u odnosu na opasnosti kojima je čoveka u prošlosti izlagala vesta ljudska inteligencija. U dve uzastopne knjige, on se zapitao o izazovu koji postavljaju pred čoveka tehnološke katastrofe22. „Kada tehnologija postaje potencijalni izvor katastrofa tako oz­ biljnih kao što to danas sumnjamo, piše on 1981, ne možemo više ignorisati mnogobrojne aspekte naše odgovornosti. U igri je možda naš opstanak. U igri je svakako naša sloboda23.” Ovom autoru dugujemo što je uveo u analizu pojam „značajnog tehno­ 20 Model je poznat pod imenom Fa k k e l , ime koje je sastavljeno iz prvog slova šest stadijuma koje opisuje. Prvo je stadijum ravnoteže pre druge etape u kojoj se uočava razdaljina između javnog mnjenja i stručne savesti. Treća uka­ zuje na vreme u kojem oni koji znaju ostaju čvrsto uvereni u svoje izvesnosti. Kasnija faza obeležava početak neizvesnosti i ulazak u katastrofu, zato što niko ne veruje u legitimnost stručnjaka. Da bi se iz toga izašlo, teži se u petoj fazi autoritarnim rešenjima, određuju se žrtveni jarci i računa se na harizmu po­ jedinaca. Konačno, poslednja faza je obeležena rastakanjem društva, gubitkom vrednosti, begom jednih i smrću drugih. Proces je opisan u C l a u se n Lars, Krasser sozialer Wandel, Opladen, Leske/Budrich, 1994 (posebno str. 13-50). 21 Prema Meri Daglas, članak koji navodno obeležava pojavu ove disci­ pline 1969. izašao je u Science čija je uloga poznata u stvaranju naučne dokse. Reč je o S ta rr Chauncey, „Social Benefit Versus Technological Risk”, Science, 165 (1969), str. 1232-1238. 22 L a g a d e c Patrick, Le Risque technologique majeur. Politique, risque et processus de développement, Paris, Pergamon Press, 1981; L a g a d e c Patrick, La Civilisation du risque : catastrophes technologiques et responsabilité sociale, Paris, Seuil, 1981. 23 L a g a d e c Patrick, La Civilisation du risque... op. cit., str. 19. Među delima koja su ostavila traga, treba zatim navesti zbirku od 700 stranica članaka,

244

KATASTROFE

loškog rizika” (1979)24. Ovaj pojam vodi u promenu razmera i prirode koja pogađa prometejski i faustovski karakter industrij­ ske civilizacije. Vredi pomenuti definiciju koju je ponudio Arun Tazijef (Haroun Tazieff), državni sekretar zadužen za prevenciju sredinom 1980-ih godina. Po njemu, izraz se odnosi na „izne­ nadni i neočekivani, ponekad nepredvidljivi dolazak agresije prirodnog ili tehnološkog porekla, koja za populaciju ima kao posledicu sve tragične događaje nastale usled nagle neravnoteže između potreba i neophodnih sredstava za pomoć”. U svojim pledoajeima za kolektivnu responsibilizaciju, Lagadek ipak od­ bija da prihvati fatalnost : nesreće koje služe njegovom dokazi­ vanju (eksplozija cikloheksana u Fliksborou (Flixborough) 1974, curenje dioksina u Sevezu (Seveso) 1976. i nuklearna nesreća na Ostrvu tri milje (Three Mile Island, 1979) jednostavno otkri­ vaju „mogućnost neuspeha bez pomoći” tehnologije. Pa ipak, euforija nije potpuno odsutna usled ubeđenja ovog stručnjaka za upravljanje krizom da će u budućnosti biti moguće ovladati ovim tipom izazova. Zaista, nove vulnerabilnosti kraja XX veka značajno će izmeniti uloge. Desetak godina kasnije, i dalje se držeći tradicionalne, pot­ puno nezadovoljavajuće podele između predindustrijskog društva katastrofe i ukroćenog modernog doba, britanski sociolog Anto­ ni Gidens već predlaže pedagošku distinkciju. On naznačuje da odsad rizici proističu iz organizovanog znanja, a ne iz prirodnih slučajnosti, što ga navodi da razmotri pribegavanje fatalnosti kao marginalni ostatak sujeverja: „Kada se rizik prepozna kao rizik, on se ne doživljava na isti način kao kada preovladava pojam fortuna. Priznati postojanje rizika ili celine rizika, to ne znači samo prihvatiti mogućnost da stvari mogu da krenu po zlu, već i to da ova mogućnost može biti uklonjena25.” Ali da li je to dovoljno da bi se razumela postmodernost? Gidens sažima uslove njenog pojavljivanja u nekoliko markantnih crta a to su: mondijalizacija koje su napisali najvažniji stručnjaci na tom polju a objavljeni su u Fa b ia n i Jean-Louis et T h eys Jacques [priredili], La Société vulnérable..., op. cit. 24 L a g a d e c Patrick, „Le défi du risque technologique majeur”, Futuribles, br. 28, novembar 1979, str. 11-34. 25 G id d e n s Anthony, Les Conséquences de la modernité, Paris, L’Har­ mattan, 1994, str. 117. Knjiga je na engleskom objavljena 1991.

i’a t o i .o c ; i ) k h i i ’ hi« ) K ( ; a n i /, ac : i ) i|.

245

rizika intenzitetom koji preti ćelom čovečanstvu; mondijalizacija rizika usled povećanja broja slučajnosti; potencijalno opasne posledice „stvorene okoline” ili „socijalizovane prirode”; razvoj sredina sa institucionalizovanim rizicima (kao što su fmansijska tržišta); nemogućnost da se u izvesnost preobrati određeni broj složenih situacija; proširivanje svesti o globalnim opasnostima; priznavanje granica ekspertskih sistema. Sve su ovo pretpostav­ ljene evolucije koje pripadaju savremenosti. Suštinski, savremeno društvo je mislilo da može da umanji rastojanje između prirodne slučajnosti i društvene vulnerabilnosti, što se upravo naziva rizikom. Ali, čini se da se istovremeno sami rizici povećavaju, jer se i životna sredina i dalje posmatra kao skladište resursa, a da se pri tome ne izvode kompenzacijske radnje. Dodajmo da generalizacija osiguranja ima za negativ­ nu posledicu umnožavanje rizičnih ponašanja, kao što je, na primer, izgradnja u zonama izloženim poplavama ili lavinama. Dobro odmerene politike teže da umanje rizike pre katastrofe; druge imaju za cilj da ograniče vulnerabilnost - što anglofoni označavaju rečju mitigation - i uključuju se tokom faze uprav­ ljanja katastrofom. Neki analitičari ipak upozoravaju na rastući nedostatak otpornosti društvenih sistema. Sposobnost da se prevaziđu traumatski šokovi i da se posle nesreće krene u obnovu navodno je ugrožena logikom rentabilnosti u kratkom roku, koja podstiče da se minimizuju troškovi, odnosno da se smanji bilo cena koštanja, bilo investicije u otpornije infrastrukture26.

2. Upravljanje neizvesnošću Ono što je nazvano „krizom ludih krava”, dobar je primer ponašanja izazvanih, u okviru globalnog rizika, situacijom pot­ pune neizvesnosti. U martu 1996. godina hipoteza o prenošenju spongioformne encefalopatije goveda (ESB) na čoveka postala je javna, otprilike 10 godina posle pojave epizotije. U Velikoj Brita­ 26 Postoji veoma bogata literatura o temi politike rizika i upravljanja rizikom. Skrećemo pažnju na H a q u e C. Emdad [izd.], Mitigation of Natural Hazards and Disasters: International Perspectives, Dordecht, Springer, 2005; D a u p h in é André, op. cit.

246

KATASTROFE

niji je, naime, uočen izvestan broj smrti pripisanih novom obli­ ku bolesti nazvanoj Krojcfeld-Jakobovom, a opisanoj u njenim klasičnim varijantama od 1920. godine. Nedokazana i veoma sumnjiva hipoteza remeti dogme biologije, naročito onu o nesa­ vladivoj barijeri između vrsta. Pored ovoga, ona nekonvencional­ nim agensom prenošenja smatra protein po nazivu prion, čija je detekcija složena, pošto se on može otkriti tek prilikom autopsije žrtava koje su (srećom) veoma retke (160 slučajeva zabeleženih u Velikoj Britaniji pre 2006; 17 u Francuskoj, zaključno sa 2006). Inkrimisani prion je zaista i uočen u ljudskim tkivima oktobra 1996. i, povrh svega, smatra se neuništivim. Veoma brzo, veo­ ma uznemiravajuće brojke počele su da kruže, često pripisivane mišljenju eksperata iz oblasti mikrobiologije, bilo da se radi o stručnjaku iz Wellcome Trust-a Oksfordskog univerziteta ili do­ bitniku Nobelove nagrade za medicinu: milioni zaraženih osoba su, navodno, u fazi inkubacije (bolest može da se pojavi posle više desetina godina), stotine hiljada žrtava su navodno predviđene u godinama koje dolaze! Prestrašeni, potrošači odbacuju goveđe meso! Psihoza kontaminacije se proširuje na čitavu lepezu najrazličitijih proizvoda, od onih koji bi mogli sadržati životinjski želatin (od čokolade do ruževa za usne), sve do kože. Neizvesnost je, ipak, potpuna. Eksperti, koje mediji nepre­ stano pozivaju, ne mogu da tvrde ništa „formalno” - prema uo­ bičajenom izrazu - a povremeno su i sami protivrečni. Upetljani u složenost problema, stručnjaci su nemoćni da ohrabre javnost, usled čega je ona zbunjena i spremna da poveruje u bilo koju glasinu27. Među najviše medijatizovanim dijagnozama je otkriće da je stoka bila, protiv svoje volje, pretvorena u mesoždere, pri­ morana da konzumira životinjsko brašno (potencijalno proizve­ deno od već zaraženih obrađenih trupova) ! Biljojede pretvoriti u mesojede, a da to oni i ne znaju, predstavlja se kao perverzija 27 Kao što kaže jedan antropolog, ušli smo u „eru sumnje”. Videti K ilani Mondher, „La vache folle: une catastrophe moderne”, u Giordano Christian i B oscoboinik Andrea [ed.], Constructing Risk, Threat, Catastrophe: Anthro­ pological Perspectives, Fribourg, University Press, 2002, str. 207-216. Videti i Brunel Pierre, „La Vache folle”, Les Cahiers de l’IRSA, br. 3, novembar 1999, str. 101-108.

i>A T O i,(x;i)FJiiiM :i«)iu;A N i/.A (:i)ii

247

nerazumnog produktivizma, pa čak i deregulativnog tačerizma28. Ovaj" skandal je barem zaslužan što je sanitarne vlasti, koje žele ponovo da uspostave poverenje, naveo da preduzmu odgovaraju­ će mere, a posebno da uvedu propise o proizvodnji životinjskog brašna, zabrani njegovog korišćenja u stočarstvu i dispozitive trasabilnosti mesa. Konačno, kriza ostavlja potrošača samog sa sobom: njegove individualne procene i njegova percepcija rizika konkretno utiču na njegovo ponašanje. Konzumirati ili se uz­ državati, izabrati tip mesa ili iskoristiti pad cena, sve je pitanje subjektivne procene. Ipak, 2006. godine se čini da je epizotija na putu da nestane a da su rizici za čoveka veoma mali. Apokaliptična predviđanja britanskih naučnika su se, dakle, pokazala kao potpuno pogrešna. Ali štampa, slabo informisana, nastavlja da održava psihozu, hladnokrvno mešajući novi oblik KrojcfeldJakobove bolesti i njene druge ljudske varijante sa kategorijom degenerativnih bolesti uzročnikom brojnih smrtnih slučajeva29. Pitanje ostaje otvoreno: zašto je javno mnjenje tako osetljivo na neke strahove i potpuno neosetljivo na druge mnogo izvesnije, kao što je to danas predvidljiva klimatska katastrofa? Postoji neka vrsta nesvesnosti oko uslova sopstvene egzistencije. Većina ljudi uopšte ne brine što bez mere troši energetske resurse, zao­ kupljena samo time da sačuva svoj način života, čak i ajčb je on veoma agresivan za životnu sredinu - posebno" zagađivanje auto­ mobilima. Jedno od objašnjenja bilo bi da pojedinac ima velike teškoće da se distancira od kulturnih praksi. Koliko je distan­ ciranje u odnosu na prirodu sastavni deo zapadnjačkog odnosa prema životnoj sredini, toliko neophodan kritički otklon u od­ nosu na tehničku civilizaciju postavlja velike mentalne teškoće. Čovek se ponaša kao da se njegova sopstvena kultura pretvorila 28 P e r e t t i -Wa t e l Patrick, op. cif., str. 83. Ovaj autor posvećuje izvan­ redno i kratko poglavlje ovoj krizi, str. 80-85. 29 Dobar primer dezinformacije u besplatnom dnevnom listu 20 minutes koji daje sledeći naslov 20. marta 2007: „Dvoje mrtvih od bolesti ludih krava”. Ovaj dnevnik preuzima, u stvari, agencijsku depešu koja zaista ukazuje na dva smrtna slučaja od Krojcfeld-Jakobove bolesti zabeležena u Švajcarskoj od početka 2007. godine. Ali ista depeša je nedvosmisleno ukazivala da nijedan slučaj novog oblika bolesti (nazvane bolest ludih krava) nije nikada zabeležen u Švajcarskoj!

248

KATASTROFE

u nišu, sličnu ekološkoj niši koja obezbeđuje sigurnost30. Teško je, naime, kada je reč o procesu kao što je klimatska promena, a suprotno drugim događajima kao što je epizoda ludih krava, pri­ pisati stres vezan za emocije. Kao što je poznato, stres proizvodi reakcije koje teže da udalje od svake realističke prakse. Može li se, zauzvrat, odsustvo reakcija povezati sa gubljenjem smisla u zapadnom društvu ? Da li nas gubljenje iluzija i nedostatak per­ spektive za budućnost čine apatičnim na pretnje i da li one oslo­ bađaju odgovornosti ? To je bio slučaj u SSSR-u, gde su opasnosti od nedovoljno kontrolisanih nuklearnih instalacija stanovništvo ostavljale potpuno ravnodušnim. Ôvaj primer podvlači granice onoga Što neki zovu „pedagogija katastrofa”, ideja prema kojoj samo veliki strahovi i nepogode navode stanovništvo da prevaziđe svoju inertnost. Samo bi najava neke programirane nesreće mogla da izazove reakcije neophodne da bi ona bila sprečena. Međutim, Černobil, industrijske nesreće, klimatska promena uprkos letnjem smogu i smrti tokom letnje žege 2003. godine - jesu primeri koji nas nagone da u ovo posumnjamo31. Može se nedvosmisleno tvrditi da klimatskoj katastrofi, čiji su rizici savršeno dobro poznati, treba vremena da postane kredibilna za javno mnjenje, čak i ako se njeni znaci čine očiglednim. Neobič­ no blaga zima 2006-2007. izazvala je iznenađujući talas komen­ tara. Kao nikada do tada, dnevna štampa je širila alarmističke komentare povodom zagrevanja planete! Pa ipak, i pored toga što je sklono neaktivnosti, savremeno društvo uživa u sopstvenoj savršenoj iracionalnosti32. Da li je ono barem odustalo od lažne sigurnosti da je „sve pod kontrolom” prema zvaničnom izrazu organizacija za menadžment kriza? U to se može sumnjati. Inertnost je često u me­ đusobnoj vezi sa uvreženim verovanjem u „nulti stepen rizika”, koje su mediji veoma mnogo potvrđivali tokom prvog Zalivskog 30 Ovo je ideja koju razvija B o r r ie s Volker von, „Naturbetrachtung und Klimaperzeption”, u D o m br o w sk y Wolf R. und Pa se r o Ursula, op. cit, str. 53-65. 31 Pitanje postavljeno u debati „Pour ou contre la pédagogie des catas­ trophes”, La Décroissance. Le journal de Casseurs de pub, br. 20, mart 2004, str. 14-15. 32 D u p u y Jean-Pierre, Pour un catastrophisme éclairé: quand l’impossible est certain, Paris, Seuil, 2002, str. 143-145.

I'ATOl.OCilJH IIIPHKORCiANlZACIJK

249

rata (1990-1991), kada su američke vlasti učeno objašnjavale doktrinu „nula mrtvih” svom javnom mnjenju! Krize s početka XXI veka sa prodorom terorizma (uključujući tu i njegove nove oblike kao što su bioterorizam i sajberterorizam) pokazale su granice ovog verovanja, naročito kada odbacivanje rizika može da izazove izrazito opasne situacije među kojima atentati od 11. septembra 2001. predstavljaju kvintesenciju. To je ono što su analitičari protumačili kao „povratak Istorije” i verovatno „kraj nultog rizika”, ovog „utočišta lažnog spokojstva”33. Da bi se bolje uočili mehanizmi prihvatanja rizika, soci­ olozi su pokušali da uoče različite modele ponašanja, pošto se izbori vrše u zavisnosti od kulturnih simbola ili onoga što se uo­ bičajenije naziva vrednostima. Antropolog Meri Daglas je tako definisala četiri kulturna tipa sa suprotstavljenim osobinama, svodeći ih prvenstveno na način strukturiranja i mehanizam funkcionisanja kao grupe, pošto obe ove stavke mogu imati jaku ili slabu konzistenciju. Društvenim kulturnim ponašanjima je, naime, potrebna zajednica više ili manje strukturirane pripadno­ sti i modus aktivnosti koji može biti elastičan ili, naprotiv, veoma hijerarhizovan34. Prvi tip, u srcu društvenog sistema, odlikuje se svojim hi­ jerarhijskim i birokratskim funkcionisanjem, a administrativni aparat pruža za to paradigmatski primer. Brojnost formalizovanih pravila ide u paru sa utonulošću u rutinu, čiji je jedini cilj preživljavanje i reprodukcija sistema. Osobe ovog tipa izbegavaju svako preuzimanje rizika koje bi unelo neizvesnost i konačno dovelo u opasnost društveni poredak. Viđeno spolja, grupa ima snažnu koherentnost ili društvenu legitimnost. Drugi tip je onaj koji snažno valorizuje individualizam, blizak preduzimačima i menadžerima. Sa prvim modelom zajednički mu je način funk­ cionisanja, pošto teži da očuva pravila koja obezbeđuju razvoj tržišta. Ovde se, međutim, rizik doživljava kao povoljna prilika, a poverenje u sposobnost da se njime ovlada u kratkom vremen­ skom roku, veoma je izraženo, čak i ako on remeti mehanizam tržišta; pri tome, ne posvećuje se naročita pažnja dugoročnim 33 34

G u il h o u Xavier i L a g a d e c Patrick, op . c it . D o u g la s Mary i W ild a v sk y Aaron, op . c it .

250

KATASTROFE

posledicama, usled čega se javlja dobro poznata nesposobnost da se suoči sa ekološkim rizicima. Koliko spolja toliko i iznutra, ova grupa ima malo hijerarhijske konzistencije. Treći tip zastupljen je u društvenim, ponekad sektaškim enklavama, njihove prista­ lice (ili aktivisti) povinuju se snažnom identitetskom osećanju u odnosu na spoljni svet, ali je njihovo funkcionisanje slabo struk­ turirano. Ekolozi predstavljaju njihov arhetip. Da bi se održala, ovoj kategoriji su potrebni spoljni neprijatelji koji su jemac njene koherentnosti. Ona mora da veruje u hipotezu zavere koju kuju dva prethodna tipa i da se usredsredi na globalne rizike koji do­ vode u opasnost preživljavanje ljudske vrste (kao što je globalna klimatska promena). Konačno, poslednji preostali tip, u koji spadaju isključeni i izvršioci (radnici, ljudi zavisni od drugih), podnosi red nametnut od strane prvog tipa. Ovaj tip isključen je iz aktivnog odnosa sa rizikom, tako da osobe iz te grupe mogu da usvoje fatalistički stav. Veoma osetljive, one se naizgled mire sa sudbinom, koristeći ponekad animističke reference koje ih ostavljaju prijemčivim za zastarela znanja35. Pored toga, refleksija ne može a da ne uključi nijansirane forme percepcije vremena. Zavisno od toga da li interpretiramo rizik i njegovu aktualizaciju u katastrofi iz eshatološkog ugla (terminima propadanja u sekularizovanoj verziji) ili, naprotiv, uključujući horizont očekivanja u kojem očekivani napredak igra značajnu ulogu, ponašanja mogu biti raznolika. Ipak, savremeno istraživanje zaokupljeno je naročito diferenciranom analizom u zavisnosti od društvenih kategorija. Zato su teoretičari kao Meri Daglas veoma brzo povezali ovu problematiku sa problematikom pravde36. Tako je procenjivanje prihvatljivosti rizika na poslu pod uticajem pretpostavke po kojoj je svaki radnik eksploatisan. Jedan od najznačajnijih argumenata suptrostavljanja nuklearnoj 35 Pratimo prezentaciju ove teorije kod D u c l o s Denis, „Quand la tribu des modernes sacrifie au dieu risque (Mary Douglas et le risque comme con­ cept culturel)”, Déviance et Société, 18 (1994), br. 3, str. 345-364, kao i rezime koji daje sama autorka: D o u g l a s Mary, „Les études de perception du risque: un état de l’art” u Fa b ia n i Jean-Louis i T h eys Jacques, op. cit., str. 55-60. 36 D o u g l a s Mary, Risk acceptability ..., op. cit, str. 5. Tri prva tipa pre­ uzima i Le Breton David, La Sociologie du risque, Paris, PUF, 1995, str. 33.

|»л roi.oc;iiH i iiPUKOiuiANiZAt :цн

251

energiji jeste da je društvo suštinski nepravedno. O kojoj god situaciji da je reč, veći deo stanovništva je uvek izloženiji od naj­ imućnijeg sloja. Profesionalne bolesti pogađaju više slabo kvalifikovane radnike nego kadrove. Postoje, dakle, društvene nejedna­ kosti pred rizikom, otuda upotreba pojma „distributivne pravde”. Njena definicija je uvek vezana za neku percepciju, odnosno za osećanje pravde ili nepravde stečeno poređenjem, kada se pita­ mo ko je izložen, u kojim uslovima i prema kojim normama. Pored toga, pažnja koja se posvećuje ovim aspektima, defmisanje rizika čini sve težim i težim. Da li se on tiče pojedinca koji je sa njim suočen po svom izboru ili iz obaveze? Da li on ugrožava celinu zajednice, bilo da ova ima moć da njime upravlja ili čak i ne zna za njega? Na početku ove knjige, kao da se ovo razliko­ vanje podrazumeva, bilo je reci o prirodnim rizicima i rizicima za životnu sredinu. Malo-pomalo, polje se proširilo na sanitarne, industrijske, tehnološke slučajeve. XX vek je otkrio značaj druš­ tvenih pretnji vezanih za ideologije, za političke ekstremizme, za totalitarizme. Pa ipak, upravljanje ovim različitim pretnjama je i samo veoma različito. Lako se postiže dogovor o tome da se otpočnu napori da bi se suočilo sa ograničenom prirodnom katastrofom kao što je zemljotres. Ali kako postići konsenzus oko neodređene planetarne opasnosti koja se tiče klimatskih promena? Kako pronaći odgovarajuće mere za epidemiju čije je žarište u Aziji a čije se pogubne posledice prividno svode na katodne slike? Već je Meri Daglas ustanovila ovaj paradoks: pred potpuno novim fenomenom kao što je nuklearna pretnja, što je izuzetan izvor opasnosti, ali sa veoma slabom verovatnoćom realizacije, većina ljudskih grupa ne čini ništa. Reaguju samo, kaže ona, religiozne milenarističke sekte ili određene političke struje, one koje su nazvali „novim društvenim pokretima” veza­ nim za zaštitu životne sredine. Zatim, ova autorka uočava u kojoj meri različiti institucionalni filteri mogu da nametnu distorzije u pogledu percepcije verovatnoća aktualizacije. Drugim recima, saznanje nikada nije potpuno niti čisto empirijsko već određeno onim što britanski antropolog naziva „cultural bias” i „social

252

KATASTROFE

bias”, kulturnom i društvenom predrasudom37. Izbori koji vode tome da se prihvati ili odbaci neki rizik zavise od celine vrednosti, različitih individualnih ubeđenja, načina života, društvene organizacije i ponuđenih alternativa. Ova debata je i dalje bila veoma aktuelna prilikom uzbu­ ne povodom virusa H5N1. Poznatija pod nazivom jptičji grip ili ptičja kuga, ova bolest je prouzrokovana jednom varijantom virusa Influenza A čiji nosioci mogu biti pilići i vodene životinje. Virus je izdvojen prvi put u Hongkongu 1997. U Evropi su se tokom jeseni 2005. brzo raširila alarmistička mišljenja. Štampa, koja. ih reprodukuje, može samo zauzvrat da ustanovi da se „osećanje vulnerabilnosti uspostavilo” i da savetuje stotinama hiljada potencijalnih žrtava najavljene pandemije da „nauče, da uprkos našim znanjima i našim naporima, žive sa opasnošću”38. Ovaj primer predstavlja kvintesenciju postindustrijalističkog ri­ zika, „organskog i mutantskog”, koji se neprestano prilagođava39. „Nevidljiv i prikriven”, virus ptičjeg gripa je sličan terorizmu, čije mreže brzo mogu da se reorganizuju i da se iznova kombinuju, ravnodušne za granice, kao černobilski oblak ili ptice selice, nosioci virusa. Opasnost se bez upozorenja uvlači u intimnost privatnog života: kako prihvatiti da postoji veza između eksplo­ zije reaktora u Ukrajini i majčinskog dojenja na razdaljini od ne­ koliko hiljada kilometara ? Između virusa koji se pojavio u Kini i miroljubive živine s nekog pastirskog imanja? Ali, u isto vreme, upravljanje krizom javne vlasti razlikuje se od opšte nesvesnosti, prethodno primećene u slučaju ludih krava. Prisustvovali smo prvi put, čini se, akciji uspostavljanja principa predostrožnosti, stavu konkretizovanom, kako su izveštavali mediji, kroz skladi­ štenje zaštitnih maski, vakcina i antiviralnih lekova. O svim ovim pitanjima, dijagnoza nije nikada nediskutabilna. Ono što evoluira, zauzvrat, jeste stepen konsenzusa nauč­ 37

D o u g la s Mary i W il d a v sk y Aaron, Risk and Culture ..., op. cit.,

str. 8. 38 Citat iz uvodnika „La nouvelle peur”, objavljenom u Le Temps od 22-23. oktobra 2005. 39 Mišljenje koje su izrazili L ib a e r t Thierry i R o u x -D u fo r t Christophe, „Reflexions sur la possibilité d’une grippe”, Le Monde od 2. novembra 2005, str. 8.

PATOLOGIJE HlPF.RORC;ANI/A( :i)H

253

ne zajednice oko eksplikativnih hipoteza. Prilikom sastanka Ekspertske međuvladine grupe o evoluciji klime (GIEC) u Parizu krajem januara 2007, naučnici su se složili da ljudskim aktivnostima treba pripisati pogoršanje efekta staklene bašte a samim tim i klimatsko zagrevanje, sa verovatnoćom od čak 90%! Objavljujući „rezime namenjen donosiocima odluka”, oni su se nadali da će uspeti u operaciji lobiranja bez presedana da bi uzbunili javno mnjenje a naročito, što je novo, da bi motivisali ekonomske krugove, dovodeći u vezu predvidljivu evoluciju klime i rizik od „katastrofalne recesije” koja bi pogodila svetsku ekonomiju. Eventualnost geopolitičkih nereda, izazvanih pri­ nudnim migracijama u azijskim deltama, morala bi isto tako da umanji argumente onih koji bi, u vladinim administracijama, još osporavali dijagnozu ili se pretvarali da ne znaju za hitnost političke agende40. Ali nadasve, velika novost XXI veka, ono što se stidljivo naziva društveno odgovornom investicijom, na putu je da postane izuzetan izvor potencijalnog profita. Ne samo da kvote prava na zagađivanje postoje među aktivama koje se sma­ traju zanimljivim, već i celina obnovljivih energija - suprotno tehnologijama koje poštuju životnu okolinu, kao što su hibridni automobili - predstavljaju ono što neki već smatraju novim „ze­ lenim zlatom”. Da li je združena i odgovorna akcija na putu da zameni efekte medijske mode i stadijum pustih želja ?

40 Sastanak u Parizu bio je predmet medijskog tretmana bez presedana. Videti na primer Le Monde od 30. januara 2007. „Changement climatique : les politiques interpellés” (str. 22-23), 31. januara 2007. (str. 7), 3. februara 2007 (str. 20), jedno drugačije mišljenje u rubrici „Debate” pod nazivom „Nema naučne izvesnosti o klimi”.

Jedanaesto poglavlje

DISEMINACIJA STRAHOVA

„А šta ako ne bude kraja sveta ?” pita se nedavno autor na kraju delà koje beleži veoma brojne primere ove teme u knji­ ževnosti i u igranom filmu. Izvesno je da veliki strahovi često nastaju iz fantazama, snova i pogrešnih procena. Čini nam se da je ipak opasno uspostaviti distancu time što će se oni proterati u imaginarno, sa lažno humorističkom ravnodušnošću1. Strahovi imaju svoje mesto u društvenim konfiguracijama koje oni uzbunjuju. Strahovi snažno ispoljavaju ona odstupanja i međuprostore u kojima jedino mogu da se uoče prakse kulturne aproprijacije. Ako rat i nuklearna pretnja vladaju kolektivnim strahovima druge polovine XX veka, rizici i njihove katastrofe ne uspostav­ ljaju mehanički neki kontinuitet. Modaliteti njihove aktualizacije su drugačiji, prvo zato što su podloge za mizanscen različite. Sa­ da počinje vladavina filma a uskoro i televizije. Što se tiče formi diskursa koje daju legitimitet globalnom društvu, njima i dalje dominira nauka. Ali centralno mesto na medijskoj sceni zauzi­ maju manje fizika ili nauke o zemlji, a više nova varijanta znanja otelotvorena u ekologiji. Ona inspiriše i filozofiju u vidu političke ekologije u kojoj se afirmiše istinska misao katastrofizma.

1 Ovo je opcija koju je izabrao Boia Lucian, La Fin du monde : une his­ toire sans fin, Paris, La Découverte, 1999. Tu se mogu naći brojne književne re­ ference koje su i naše, ali će čitalac moći i da konstatuje da bi bilo iluzorno, pred tim ogromnim poljem fikcije, težiti da se bude iscrpan. Naši izbori su, konačno, dosta različiti od onih Lisjena Boje, čiji je projekat imao druge ciljeve.

PISEMINACIJA STRAHOVA

255

1. Um etnost katarze Književnost ostaje, naravno, jedno od privilegovanih sred­ stava prenošenja velikih arhetipskih vizija katastrofe. U XX veku, postoji težnja da se sačuva misterija racionalno teško objašnjivih nepogoda, time što se silama prirode ostavlja njihova autonomija. Veliki strah u planini Šarla-Ferdinanda Ramija (CharlesFerdinand Ramuz, 1878-1947), roman objavljen 1926, reprezen­ tativan je za ovu književnu žicu. Pošto je skupština sela odlučila da se popne na pašnjake Sasenera (Sassenaire), napuštenog već dvadeset godina zato što je donosio nesreću, neumitno ponovo otpočinje tragični niz događaja. Bolest desetkuje stado, ponov­ ljene nezgode iscrpljuju ljude, a na kraju odronjavanje glečera oslobađa vodeni džep i pustoši selo u nizini. Na pašnjaku, pre katastrofe, predznaci, međutim, nisu izostali : stado je tokom noći uznemireno, čuju se zvuci na krovovima brvnara. Pastiri se pribojavaju daje to On. Iako nijednom nije preciznije imenovan, čitalac razume da je u pitanju zlokobno biće koje donosi nesreću. Jedan od pastira se ipak obezbedio papirom koji bi trebalo da ga zaštiti. Pre završne katastrofe, nebo ima čudnu boju i abnormal­ no je toplo. Naravoučenije priče navodi da se zazire od planine: „А ona je zla, kada se umeša [...] Ima mestâ koja za sebe čuva, ima mestâ na koja ne dozvoljava da se dođe2...” U Kugi (1947) Albera Kamija (Albert Camus, 1913-1960), opat Panlu prvo objašnjava dolazak pošasti kao instrument kazne božje. Sveštenik će umreti a izvesnosti u koje veruje biće uzdrmane. Kada sredinom XX veka Žan Žiono (Jean Giono, 1895-1960) oživljava epidemiju kolere u Provansi oko 1830, on u velikoj meri koristi konvencije žanra. Na više mesta zabeležena je neverovatna toplota i veoma neobična svetlost koje okružuju događaje: „Kao i usred polja, u gradovima i u selima, svetlost ove toplote bila je podjednako tajanstvena kao i magla [...] Oblici su se deformisali u vazduhu, lepljivi kao sirup”. Očevici izveštavaju o neverovatnim epizodama, osobama iz čijih pora izbija krv, o nezaobilaznoj kometi, o pljusku žaba. Jedna žena videla je usred

2 Grasset. 1926.

Ramuz Conrad Ferdinand, La Grande Peur dans la montagne, Paris,

256

KATASTROFE

dana zvezde pored sunca a neka druga je čak izvadila iz uha svo­ je kćerke zmiju „koju je ubila svojom satarom a koja je, pre nego što je izdahnula, razgovetno izgovorila reci Ave Maria3”. Komad Žilijena Grina (Julien Green, 1900-1998) Sutra ne postoji (1979), odvija se u Mesini uoči zemljotresa u decembru 1908. Protagonisti drame žive u neodređenoj zebnji, rasplamsa­ noj čitanjem članka napuljske spisateljice Matilde Serao (Mathil­ de Serao) koja izjavljuje: „Napulj mora da nestane. Zato što to Bog tako hoće, on je lep, ali on je predodređen za smrt.” Mesina nije Napulj, izvesno, ali statistika potresa zabeleženih prethodne godine ne uliva poverenje. Druga ličnost išla je da gleda Zemljo­ tres dolazi, dokumentarac koji je bio na repertoaru lokalnog bioskojja. Neki su, opet, imali košmare u vezi sa uništenjem njili$$og grada, dok psi zlokobno zavijaju. I baš u trenutku kada zavesa pada, „svi ostaju nepomični, skamenjeni od užasa, zatim od potpunog mraka, a iznenadni bljesak munje prikazuje sva ta lica koja su postala bela kao maske. Čuju se krici užasa koji dopiru sa ulice4”. Ne samo književnost, već i različiti mediji u celini sači­ njavaju autonomni diskurzivni prostor za priče o katastrofi. Na taj način, oni su u velikoj meri doprineli da se omogući njeno odstranjivanje ili su barem imali katarzičnu ulogu. Posebno film ne uspeva da se oslobodi ove društvene upotrebe. U Evropi se planinarski filmovi mogu svrstati u ovaj pro­ gram. Razvijan u nemačkoj, švajcarskoj i austrijskoj kinematogra­ fiji, Bergfilm doživljava lepe trenutke između 1920-ih i početka 1940-ih godina5. U njemu se može videti prirodna i natprirodna snaga planine koja odlučuje o životu i smrti protagonista. Ne bez 3 Giono Jean, Le Hussard sur le toit, Paris, Gallimard, 1951. 4 G reen Julien, Demain n’existe pas. L’automate : théâtre, Paris, Seuil, 1985, str. 38, 41 i l 19. 5 Videti H aver Gianni, „Le citadin dans les Alpes et le montagnard en ville: échanges initiatiques dans le Bergfilm européen entre la Première et la Seconde Guerre mondiale”, Babel : langages-imaginaires-civilisations, br. 8, 2003, str. 203-214; P ithon Remy, „Image et imagerie, idylle et idéologie: le Bergfilm en Suisse et dans les pays de l’arc alpin” u M athieu Jon i Boscani Leoni Simona [Hrsg.], Die Alpen! Les Alpes! Zur europàischen Wahrnehmungsgeschichte seit der Renaissance. Pour une histoire de la perception européenne depuis la Renaissance, Bern, P. Lang, 2005, str. 391-409.

D1SKM1NACI)A STRAHOVA

257

animističkih reminiscencija, planina je lik u pravom smislu reći, virtuelno učestvuje u dijalozima i bez milosti je prema svima onima koji je ne poštuju. Stoga nema ničeg iznenađujućeg u tome što će stanovnik grada koji se zaputi u njene vrhove uprkos vodičevom savetu biti okovan ledom i umreti. Ne postoji ideja o katastrofi spektaklu koja bi uništila jedno selo, na primer. Ako su i brojne, lavine kažnjavaju samo pojedince, obično urbane stereotipne pojedince koji krše nepisane zakone. U ovom fikcionalnom normativnom prostoru, topljenje snega koje bi prekrilo ćelo selo bilo bi suprotno moralnom cilju, a to je da se ilustruje perverzija savremenog grada. To ne treba da prikrije finansijski aspekt specifičan za evropski kontekst. Suprotno Holivudu, tehnička sredstva koja su sineastima na raspolaganju sprečavaju rekonstrukciju katastrofa. Odlučujuća za planinarski film, ova prinuda doprinosi, uostalom, pojavi autorskog filma, u kojem nastaju snažna delà složene poruke. Nemački ekspresionistički filmovi 1920-ih godina pružaju za to brojne primere. Ovde mi­ slimo na Frica Langa (Fritz Lang), naročito na Metropolis (1927) po scenariju njegove životne saputnice Tee fon Harbou (Thea von Harbou, 1888-1954). Pobunu naroda robova ogromnog podzemnog grada uništiće poplava pre nego što junaci odvedu stanovnike prema svetlosti i gornjim spratovima izuzetnog teh­ nološkog grada, džinovske Vavilonske kule. „Pravi” film katastrofa je tipično američki žanr koji će neizbežno očarati široku publiku kontinenta. Pred obiljem naslova, za analizu možemo upotrebiti nekoliko primera. U filmu iz 1936, čiji scenario koristi spektakularne mogućnosti rekonstrukcije zemljotresa 1906. u San Francisku, na američki način gledalac je suočen sa nizom situacija koje nijansiraju čitavu lepezu nor­ mativnih ponašanja. Film prvo prikazuje moralni oporavak jednog sumnjivog i koristoljubivog promotera, koji se na kraju preobraća, na podsticaj svog prijatelja sveštenika: vidimo ga kako zahvaljuje Bogu posle katastrofe tokom koje je, zajedno sa svojom saputnicom, bio čudom pošteđen. Na drugom mestu u filmu, preneraženi čovek na kolenima ponavlja rečenicu: „Grešio sam”, a scena je vidno podsmešljivo intonirana. Zauzvrat, stara, veoma dostojanstvena žena izaziva kod gledaoca snažnu empatiju: „То je volja Božja”, objašnjava ona posle sinovljeve smrti. Ali, film se završava entuzijazmom gomile koja želi da obnovi grad.

258

KATASTROFE

U završnoj sceni, kamera daje sliku modernog San Franciska sa njegovim neboderima6. Svi elementi žanra već su prisutni, prema ponovljenoj shemi koja će se neprestano javljati u mnogobrojnim verzijama: nepredvidljiva katastrofa; uništenje koje kažnjava neumereno društvo, koje se prepustilo trci za uživanjem i novcem; radnja u kojoj su dobri i zli; hrabrost, solidarnost, moralno pročišćenje rđavog; vreme posle katastrofe predstavljeno kao vreme pročišćenja i obnove, u zanosu izgradnje, da bi se time odagnalo ono neumitno. Tako je u filmu Kiše dolaze (La Mousson, 1939), urađenom po romanu Luisa Bromfilda (Louis Bromfield), sineast u studiju rekonstruisao spektakularni zemljotres koji je izazvao pucanje brane. Radnja se odvija u Indiji. Zapadni čovek podsmeva se Indusu koji se moli na kiši da bi nepogode prestale, pošto je to isto činio da bi kiša počela! Maharani iz Rančipura, veoma pozapadnjačena (ona puši engleske cigarete), mudro priznaje da je pripisivanje katastrofe bogovima način da se oslobodi odgo­ vornosti. Ona čvrsto ukazuje da se od tog stava ograđuje i da je najvažnije ponovo izgraditi zemlju7. Posle rata, holivudski film katastrofa zadržao je posebno mesto u istoriji filma. Njegov doprinos amerikanizaciji je takav da to nije moguće prećutati, iako je geografsko polje ovog eseja prevashodno evropsko. Njegova hronologija je bila indeksirana u periodima snažnog konfliktnog intenziteta ili tehnoloških pro­ mena, a hipoteza je da fikcije „odražavaju”, bilo na latentan, bilo na očigledniji način „velike zebnje, fobije ili perspektive jednog izmučenog društva”8. Pošto nećemo popisivati znatan broj kine6 San Francisko, SAD, 1936, sa Klerkom Geblom, Žanet Mak Donald, Spenserom Trejsijem. Po scenariju Roberta E. Hopkinsa (Robert E. Hopkins, Otava, Kanzas, 1886 - Holivud, Kalifornija 1966). Režija Vilijam S. Van Dajk II (William S. Van Dyke, San Diego, Kalifornija, 1889 - Brentvud, Kalifornija, 1943). Godina izlaska: 1936. Na ovaj film i na sledeći, ukazao nam je istoričar filma Remi Piton (Remy Pithon). 7 Brown Clarence, The Rains Came (francuski naziv: La Mousson), SAD, 1939. sa Mirnom Loj, Tajronom Pauerom, Džordžom Brentom i Marijom Uspenskom. Po romanu Luisa Bromfilda (Mesnfild, Ohajo, 1896 - Lukas, Ohajo, 1956). Adaptacija: Filip Dan, Džilijen Jozefson (Philippe Dunn, Julien Josephson). Režija: Klarens Leon Braun (Clarence Leon Brown, Klinton, Masačusets, 1890 - Santa Monika, Kalifornija, 1987). 8 Ramonet Ignacio, Propagandes silencieuses : masses, télévision, cinéma, Paris, Gallimard, 2000, str. 95.

DISliMINACIJA STRAIIQVA

259

matografskih delà koja u jednom ili drugom trenutku uključuju scene katastrofa, zadovoljićemo se da konstatujemo da su godi­ ne sedamdesete i devedesete bile posebno bogate scenarijima u potpunosti zasnovanim najparpksizmalnpm sledu događaja. Po­ četkom 1970-ih godina, ovaj žanr je deo kulturne strategije koja zamenjuje potiskivanje kolektivnih strahova. Ovi poslednji su nastali iz ekonomske krize i političkog i moralnog nereda Ame­ rike koja živi u sumnji, naročito zbog poraza u Vijetnamskom ratu. U tipologiji se mogu razlikovati scenariji sa tehnologijom koja zakazuje pred prirodnim silama i oni sa apokaliptičnom anticipacijom. Na listi Elene Puize (Hélène Puiseux), koja je zabeležila između 1935. i 1985. godine 212 naslova samo o nuklearnoj apo­ kalipsi, više od polovine je snimljeno u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovi filmovi, nasilni, ispunjeni leševima i mutantima, ipak insistiraju „kao filigranski” na iščekivanju novog sveta. Prihvatanje rizika i nada da će se preživeti jesu preduslovi za „novu podelu karata za ljudski rod”, kada smrt bude pobeđena9. Ova formulacija ne odnosi se samo na bombu, a nameću se i drugi izvori upečatljivih naziva. Na primer Posejdonova avantura, 1972, govori o nesreći parobroda koji je prevrnuo talas iz dubina. Ovaj film za Holivud označava početak povoljnih okolnosti, eksplicitno šireći poruku moralne obnove u nevolji: „Bog voli pobednike, on ne voli pobeđene”, izjavljuje pastor u besedi na početku filma. On će u spas i povesti malu grupu izabranih, posle putešestvija kroz trup broda koji tone. Među prirodnim katastrofama, treba pomenuti Zemljotres (1974), koji još jednom evocira uništenje Los Anđelesa, kao i Lavinu (1978) sa džinovskim topljenjem leda koje ništa ne može da zaustavi, dok su na prvom mestu vulkani čije erupcije neosporno očaravaju igrani film. Od celuloidne tra­ ke Žorža Melijesa 1902, pre 1950. godine, o ovoj temi snimljeno je 11 filmova (od čega više verzija Pompeje). Devetnaest drugih dugometražnih filmova realizovano je između 1950. i 1970, a 16 drugih još do 2003. Među njima Dante’s Peak (1997) a naročito Volcano (1997) zbog erupcije usred Los Anđelesa, grada koji je 9

P uiseux Hélène, L’A pocalypse nucléaire et son cinéma, Paris, Éditions

du Cerf, 1987, str. 173.

260

KATASTROFE

nesumnjivo u srcu imaginarijuma uništenja10. U žanru „teološ­ ka strava”, izabraćemo Trilogiju prokletstva, (The Omen Trilogy, 1976-1981), čiji remake prvog delà izlazi na dan sudbonosan za pristalice satanizma, 6.06.06. Radnja detaljno prikazuje detinjstvo jednog dečkića mračnog pogleda koji je Satani ono što je Isus dragom Bogu: „Kada se elementi razulare. Kada se nebo zapali. Kada se nacije budu sukobile. Tada će se roditi Antihrist. Tako će otpočeti bitka za spas naših duša”, izveštava najava za film. Konstruisan na privlačnosti tri D (Death, Disaster, Destruc­ tion) za široku publiku, ovaj tip filmova koristi dve mistifikatorske žice koje je gledalac malo-pomalo naveden da prihvati kao osnovanu dijagnozu i životno pravilo: prvo to da su prirodni do­ gađaji nepredvidljivi i da su društva nemoćna; s druge strane, da je tehnologija rešenje za izbegavanje katastrofe11. Prema Ignjaciju Ramoneu (Ignacio Ramonet), pravljenje slika uvek funkcioniše kroz mit kraja, shvaćen kao odjek mitova porekla. Kada izvesnosti pokleknu, upisati svoju sudbinu u kolektivnu dramu jeste način da joj se ponovo dâ smisao12. Tako treba razumeti katarzičnu funkciju ove kinematografije. Recept je primenjen čak i u Matrix-u braće Vačauski (Wachowski) 1999. Posle rata iz­ među ljudi i mašina, svet je postao virtuelan a njime manipulišu mašine koje su ga potčinile, priključujući ljude za „matricu” za koju oni predstavljaju izvor energije13. Fasciniranost tehnikom je nesumnjivo značajan element, tim pre što ovi filmovi ne bi postojali bez sve većeg udela specijalnih efekata, ali je ona ne­ odvojiva i od latentnog upozorenja na moć tehnike onda kada izmiče ljudskoj kontroli.

10 Videti, naravno, već citiranu knjigu Davis Mike, Ecology o f Fear..., op. cit. 11 Zaključci jedne studije koja obrađuje 11 filmova iz perioda 1991-1998 (među kojima je Twister), koju citira D enis Hélène, La Réponse aux catastro­ phes : quand l’impossible survient, Montréal, Presses internationales, Polytech­ nique, 2002, str. 222. 12 Ramonet Ignacio, op. cit„ str. 112-113. 13 Primeéeno je da slova reći Matrix odgovaraju „Multistate Anti-Terror­ ism Information Exchange”, odnosno velikom programu Ministarstva pravde Sjedinjenih Država za kompjutersko povezivanje baza podataka!

DISKMINACIJA S TRAHOVA

261

2. Nove planetarne opasnosti Kako ne konstatovati u kojoj se meri nova procenjena silina prirodnih nepogoda, koju naučnici kvaliflkuju i tumače kao rizike pogoršane ljudskim aktivnostima, gotovo automatski dovodi u vezu sa klimatskim promenama? Uočene manifestacije poremečenosti prirodnih ciklusa smatraju se predskazateljem jedne opštije promene u životnoj sredini. Ova tema ima uspeha, kako svedoči zapažena gledanost filma Rolanda Emeriha (Roland Emmerich) Dan posle (The Day after Tomorrow, SAD, 2004). Ova fikcija ekološke anticipacije pretpostavlja da je gle­ dalac usvojio hipotezu o globalnom klimatskom zagrevanju koje je u toku. Ovde otapanje ledenih površina naglo remeti oticanje okeanskih struja u Severni Atlantik. Iz toga proizlazi brza spirala hlađenja, praćena neverovatnim stvaranjem ledenog pokrivača, koji prekriva severnu hemisferu i primorava stanovništvo da beži na jug14. Silom prilika, meteorolozi i drugi paleoklimatolozi postaju novi junaci situacije. Pred „rušilačkom snagom prirode”, važno je „ne prepustiti se utučenosti i moliti se”, savetuje sasvim banalno jedan od eksperata. Kataklizma je najavljena za pad temperatura okeanske vode, nadolaženjem izuzetnih olujnih ćelija i spektakularnim tornadima na neverovatnim geografskim širinama ... Osetljivost na životnu sredinu i na degradaciju prirodne ravnoteže, neizbežno proizvodi obimnu literaturu u kojoj se mešaju naučni diskurs i fikcija. Već početkom 1960-ih godina, Džems G. Balard (James G. Ballard), engleski pisac rođen 1930, objavio je niz apokaliptičnih romana koji opisuju uništenje sveta kroz četiri osnovna elementa hipokratske fizike : vjetar (The Wind from Nowhere, 1962),'/vodu (The Drowned World, 1962),yvatru (The Burning World, 1964) ifzemlju (The Crystal World, 1966). Pre nego što je počelo da se govori o klimatskoj promeni, ovaj autor koristi dramsku potku u kojoj se zemlja 14 Posle cunamija na Sumatri 26. decembra 2004, neka svedočanstva su opisala ovaj događaj kao aktualizaciju pomenutog fdma! U njemu se zaista i vidi kako divovski talas preplavljuje Menhetn..

262

KATASTROFE

utapa usled podizanja nivoa mora ili isušuje usled povećanja temperatura15. U pojavi savremenog odnosa prema životnoj sredini, medijatizacija nekih događaja igra nesumnjivo značajnu ulogu. Ekološke nesreće su dobar primer za to. Jedan od prvih koji je snimljen i reprodukovan u svetskoj štampi jeste brodolom Torrey-Canyon-a 1967. Mizanscen epizode ima potpuno drugači­ ju namenu nego što je bila namena prikazivanja velikih morskih nesreća XIX veka, usredsređenih na ljudsku tragediju. U ovom slučaju, posledice crne plime na obalama Kornvola (Cornouilles, Engleska), zagađene plaže i ptice ulepljene katranom pružaju šokantne slike. Otada, drugi nasukani tankeri - Amoco-Cadiz 1978, koji se raspao preko puta Porsala (Portsall), do tankera Erika 1999, da pomenemo samo bretonske obale - i, naravno, industrijske i nuklearne katastrofe - uneli su u svakodnevni vizuelni svet ono što se od 1979. zove „krupni tehnološki rizik”. Velike tehničke katastrofe prouzrokovane ljudskom nesposobnošću obeležavaju istoriju XX veka: eksplozija u Opauu (Oppau, Nemačka) 1921; pucanje brane Malpase (Frežis, Var) (Malpasset, Fréjus, Var) 1959; klizanje zemljišta na obroncima Vajonta (Vaiont, Longarone, Italija) 1963; eksplozija benzena u Fliksborouu (Flixborough, Engleska) 1974; oblak dioksina u Sevezu (Seveso, Italija) 1976. U tom gradu u Lombardiji je 10. jula 1976. eksplodirao hemijski reaktor koji proizvodi herbicide. Prostrana regija je bila kontaminirana izbacivanjem dioksina u atmosferu. Kako nezgoda nije direktno izazvala smrt ljudi, njen uticaj u javnosti bio je dosta ograničen, ali je imala zna­ čajne posledice po evropsko zakonodavstvo u oblasti prevencije tehnoloških rizika (direktiva Sevezo iz 1982). Ranije je ovaj tip nesreća prolazio nezapaženo, kao u slučajevima, nesumnjivo manje ozbiljnim, u Ludvigshafenu (Ludwigshafen) 1953, u Am­ sterdamu (Amsterdam) 1966. i u Bolsoveru (Bolsover, Velika Britanija) 196816. Zauzvrat, slike stanovnika Bopala (Bhopal, 15 O tematici prirodnih kataklizmi u naučnoj fantastici, videti A sh Brian [éd], Encyclopédie visuelle de la science-fiction, Paris, Albin Michel, 1979, str. 130-136. 16 Videti za neke među njima G unn Angus M., Unnatural Disasters: Case Studies o f Human-Induced Environmental Catastrophes, Westport, Greenwood

DISKMINACIJA STRAHOVA

263

Indija, Madija Pradeš), koji se, oslepeli, guše posle eksplozije fa­ brike pesticida Union Carbide-a u decembru 1984, najozbiljnije industrijske katastrofe u istoriji sa hiljadama mrtvih i stotinama hiljada ranjenih, skamenile su televizijske gledaoce u Evropi. Osvajanje svemira je takođe doprinelo sagledavanju krhko­ sti životne sredine. Lansiran 1966, izraz „spaceship Earth” dobiće svoje puno značenje kada televizijski ekrani budu pokazali 1969. neverovatnu viziju plave planete - naše zemlje, tako lepe i tako ranjive - viđene sa Meseca. Prvi put ljudi otkrivaju sopstvenu životnu sredinu u celini i krhku i jedinstvenu biosferu u interstelarnoj ogromnosti. Nije, dakle, slučajno što široki međunarodni program istraživanja MAB (Man and biosphere) datira iz 1970. i što se izbacuju slogani kao što je: „Imate samo jednu životnu sre­ dinu, starajte se o njoj.” Od tada, naučna zajednica je mobilisana uz bolesnički krevet zemlje, za koju se svakog dana otkriva da se razbolela od svojih ljudi17. Kulturno ukorenjeni, novi senzibili­ teti vode ponekad u šokantna zastranjivanja. Tokom Zalivskog rata 1991, zapadnjaci i Amerikanci velikog srca više su oplakivali plovuše koje u oklopu od katrana umiru na saudijskim obalama nego desetine hiljada Iračana koji su ostali pregaženi u bunkeri­ ma ili razneti u eksploziji bombe. Ali naročito će strah od nuklearne opasnosti iskristalisati tokom 1979-1980-ih godina većinu eshatoloških strahova. Ikonografija koja koristi ovu tematiku je neiscrpna. Tako pred­ stavljanje Vavilonske kule kruniše kula koja se hladi, a od Pitera Brojgela (delo iz 1556) pozajmio ju je grafičar Pjer Brauhli (Pierre Brauchli, 1942-), kao simbol neizmerne čovekove pretenzije da ovlada nesavladivim. Ovaj plakat poslužio je 1979. u Švajcarskoj za političku kampanju protiv nuklearne energije. U književnosti, uništenje životne sredine antropičkim delovanjem postaje neka vrsta toposa u pesmi Landschaft (1975) Rolfa Ditera Brinkmana

Press, 2003; a i stranice koje im posvećuje Lagadec Patrick, La Civilisation du risque..., op. cit, str. 23-89. Primećujemo da je katastrofa u Vajontu, posle Cernobila o kojem će biti dalje reći, ona koja je izazvala najveći broj žrtava u Evropi između 1970. i 2000. godine (odnosno, najmanje 2 000 mrtvih; bilans ostaje neizvestan). 17 „Priroda se razbolela od našeg društva.” To je prva rečenica kn­ jige namenjene mladima i objavljene u Italiji, Panini Giorgio R, L’ambiente dell’uomo, Milano, 1977.

264

KATASTROFE

(Rolfa Dieter Brinkmannn), nemačkog pisca koji izražava isku­ stvo ćele jedne generacije. Uprkos Bopalu, sve do eksplozije i požara u reaktoru br. 4 centrale ’Lenjin’ u Ukrajini, 26. aprila 1986, pretnja je ostala teorijska i apstraktna, udaljena i katodična. Sila atoma imala je status čuda ili čudovišta. Bez opipljivog obličja, oni ipak nisu bili odsutni iz uma ljudi koji su se neprestano pitali o njihovom postojanju. Naviknuti da veruju da je stvarno samo ono što je vidljivo, Evropljani iznenada suočeni sa onim što je od tog tre­ nutka postalo konkretno iskustvo, nesposobni su da reaguju. U Cernobilu su, dakle, delali radioaktivni elementi. Ravnodušan za granice, oblak cezijuma 137 ozračio je, u različitom stepenu, ćelinu evropskog tla. Da li su ljudi hteli to da vide? Zar nije simptomatično što su zemlje, kao što je Francuska, u potpuno­ sti potcenile širinu radioaktivnih zračenja, i to do hiljadu puta ispod realnog stanja? Očigledno je da je Služba za zaštitu od jonizujućih zračenja bila potpuno zatečena hitnošću situacije i ozbiljnošću kontaminacije francuskog tla. Nijedna značajnija preventivna mera, naročito u pogledu restrikcija konzumiranja hrane, nije preduzeta, suprotno onome što se dogodilo u Nemačkoj i u Skandinaviji18. Iz oblasti u blizini mesta na kojem je došlo do najveće ci­ vilne nuklearne katastrofe u istoriji, uprkos tajnosti u kojoj se i dalje drže činjenice i posledice, izveštaji, slike i svedočenja aktera izražavaju apsolutni strah: zabranjena zona (30 km oko centra­ le); fantomski grad Pripjat; ruševine reaktora i njegov sarkofag; indirektne, već umrle žrtve, čiji se broj nikada neće saznati; sudbina 700 000 „likvidatora”, vojnika i dobrovoljaca poslatih sa’minimalnom zaštitnom opremom da „likvidiraju posledice” požara uprkos ogromnim dozama radioaktivnosti; izgoreli, bole­ snici, izobličeni, odložena umiranja od raka, leukemije, urođene malformacije, genetske mutacije (desetine hiljada u Belorusiji, u Ukrajini, u Rusiji i drugde u svetu)... 18 Ackerman Galia, G randazzi Guillaume et Lemarchand Frederick [ured.], Les Silences de Tchernobyl: l ’a venir contaminé, Paris, Autrement, 2006; A ckerman Galia, Tchernobyl, retour sur un désastre, Paris, Buchet-Chastel, 2006.

DISKMINACQA STRAHOVA

265

U isto vreme, otpočela je era modelizacija klimatske prome­ né, kada su informatizovane tehnike obrade slika učinile ubedljivim montaže i emocionalne simulacije. U Nemačkoj, jedna od prvih, objavljena na naslovnoj strani Spiegela 1986 - kelnska ka­ tedrala potopljena do visine trema usled nadolaženja mora, dobi­ la je prilično novatorski naziv: „Die Klima-Katastrophe19”. Ipak, ono što je novo u ovom tipu anticipacija, jeste da se uopšte ne radi 0 opomeni sa religioznim osnovama već o promociji originalnog tipa proroka, autentičnih naučnika koji veruju u racionalnost moderne nauke. Još više iznenađuje medijsko preuzimanje difuzovanja naučnih informacija, kao i brzo sticanje rudimentarnog znanja u publici koje omogućava svakom da izrekne mišljenje o efektu staklene bašte i klimatskom zagrevanju. Političari u tome nalaze svoju računicu. U modi su velike međunarodne konferen­ cije na kojima šefovi država, veoma ozbiljno zabrinuti, pred šu­ mama mikrofona radio i televizijskih stanica, stoje rame uz rame sa ekspertima, često suviše usko stručnim i veoma iznenađenim svojom popularnošću. Planetarni rizik postao je predmet javne komunikacije. Ali ova medijatizacija se čini dosta retoričkom i liči na upozorenja koja izriče Kasandra, kći trojanskog kralja, Agamemnonova naložnica, a čija proročanstva nikada nisu bila ozbiljno shvaćena, što joj je omogućilo da doživi njihovu tragič­ nu aktualizaciju20. Prilikom predviđanja klimatskog rizika, teš­ koća je u tome što, uz niz procena koje se međusobno baš uvek ne podudaraju, slabi kredibilitet naučnika. Neki od njih bivali su sumnjičeni da amplifikuju katastrofizam scenarija, da bi dobili kredite za istraživanja. Drugi, umereniji, bili su pod sumnjom da su odani ekonomskim, a posebno naftnim lobijima. I sami me­ diji nastoje da objavljuju dosijee koji obezbeđuju udeo na tržištu. U ovom slučaju, gubitak poverenja bio bi ekonomski štetan, čak 1 ako se može računati na neosporan efekat mode, koja uvek po­ klanja pažnju poslednjim predviđanjima. 19 Der Spiegel, br. 33, 1986. 20 Ovo poređenje pozajmljeno je od Weingart Peter, Engels Anita und Pansegrau Petra, Von der Hypothèse zur Katastrophe : der anthropogène Klimawandel im Diskurs zwischen Wissenschaft, Politik und Massmedien, Opladen, Leske/Budrich, 2002, str. 11.

266

KATASTROFE

Povodom alarmističkih pretpostavki, jedna sociološka stu­ dija je iscrtala krivu frekvencije jedinice „klimatska promena” u političkom, naučnom i medijskom diskursu, između 1975. i 1995, na osnovu objavljenih dokumenata. Prvi uzorak je izmeren rela­ tivnom učestalošću teme u sesijama nemačkog Bundestaga; dru­ gi je dobijen na osnovu pominjanja problema u izvesnom broju naučnih časopisa a treći istim tipom procenjivanja, ovoga puta u štampi (nedeljnik Spiegel i dva velika dnevna lista). Sakupljeni korpus omogućava da se iscrta kriva obeležena nizom ciklusa od po otprilike pet godina. Prvi vrh pojavljuje se 1980. kada 25% naučnih tekstova raspravljaju o evoluciji klime. Počev od 1985, frekventnost se redovno povećava u časopisu Spiegel, da bi dosti­ gla 50% slučajeva 1992, što znači da se polovina izdanja časopisa, na ovaj ili onaj način, bavi klimom! Fenomen se objašnjava odr­ žavanjem prvog „samita o zemlji” u Rio de Žaneiru koji okuplja 175 zemalja, događaj koji priprema početak svetskog uspeha novog ključnog pojma kao što je „sustainable development”. Ali, donekle paralelni rast se primećuje u političkom diskursu (koji priprema sastanak u Berlinu iz 1995, pre onog u Kjotu iz 1997, zatim u Hagu 2000) i, naravno, specijalizovanim informativnim biltenima, čije pojavljivanje daje kvotu od više od 35% primera 1994. Godine između 1986. i 1992, predstavljaju tipično katastrofističku fazu procenjivanja. Naime, 1986. radna grupa „Energija” nemačkog udruženja fizičara objavljuje „upozorenje na opasnost od klimatske katastrofe”, poziv široko preuzet u štampi. Iako su naučni krugovi veoma brzo zamenili termin „katastrofa” onim neutralnijim - „promena”, odjeci prvog termina ostavili su ne­ izbrisiv trag. U raspravama u nemačkom parlamentu, kanonski izraz „Klimakatastrophe” i dalje će se koristiti21. Što se tiče štampe, ona brzo pretvara ono što je bila samo naučna hipote­ 21 Elementi analize su široko razvijeni u Weingart Peter, Engels Anita und Pansegrau Petra, op. cit. U knjizi je u aneksu štampana lista svih popisanih tekstova. Mnogo sažetije, analizirajući švajcarsku štampu s kraja XX veka, jedna druga studija insistira takođe na pozajmicama od apokaliptične leksike da bi se opisali poremećaji vezani za zagrevanje (videti Karakash Clairette, „Signes du temps: des prédictions scientifiques aux scenarios apocalyptiques”, u P erard Jocelyne et P errot Maryvonne, op. c it, str. 105-114).

»ISI'MINACIJA STRAHOVA

267

za u nezaobilazni scenario, kao što je to slučaj sa Spiegel-om i katedralom na naslovnoj strani. Dok se u političkom i naučnom polju nalazi zaklon iza jezika hipoteza,^štampa pretvara neproverene tvrdnje u gotovo izvesne informacije. џ J--® Prihvaćen u medijima, izraz „klimatska katastrofa” služi kao osnov za traženje političkih mera. Tokom 1990-ih godina, me­ đutim, ovi stavovi se donekle menjaju i neretko se nailazi na više rezervisane i ponekad skeptične opaske o imanentnosti nesreće. U više navrata, ipak, aluzija na najavljenu katastrofu povezana je sa pojedinačnim prirodnim nesrećama (poplave, loše vreme) kao da su u pitanju njeni predskazatelji. Na ovaj način izgrađuje se čitav niz katastrofističkih metafora u diskursu o klimi, koje doprinose povezivanju tehničkih razmatranja sa metaforičkim jezikom velikih mitova Apokalipse, Potopa i vatre. To je stoga što je klimatskom zagrevanju, koje ostaje prilično apstraktna hipote­ za, potrebno da bude objašnjeno nizom metafora, pozajmljenih od scenarija o kraju sveta. One se grade na suprotnostima iz­ među dobra i zla, i oslikavaju tragičnu perspektivu kopna koje nestaje, poplavljeno nadolaženjem vode. Popisujući sve primere koje obuhvata reč katastrofa, autori studije procenjuju da ovaj proces ,njje ništa do groizvođenje modernog mita. Metaforičke slike se razvijaju u semantičkim kategorijama srodnim sa opa­ danjem, ruševinama, užarenom pećnicom, pomračenjem sunca, a koje služe da se ocrtaju tri eshatološka scenarija. Prvi je onaj o preteranom zagrevanju koje dovodi u opasnost preživljavanje vrsta. Drugi mobilise terminologiju sukoba i revolucije. Dok je čovek nekada vodio bitku protiv životne sredine, sada treba da vodi rat za spas planete i ostvari ekološku revoluciju protiv kata­ strofe. Treći scenario preuzima događaje iz Biblije, potop s jedne strane, nesreće koje najavljuje Apokalipsa, sa druge strane. Mo­ gućnost da se spase od nesreće ostaje otvorena, pod uslovom da se hitno promeni ponašanje. Štampa koristi čak i biblijski termin ’menetekel’, preuzet iz aramejskog, a koji ukazuje na upozorenje koje samo prorok može da odgonetne - ovde to treba shvatiti u smislu stručnjaci za klimu. Hroničari se učestalo žale što se ne posvećuje dovoljno pažnje Kasandrama nauke, koje neumorno sastavljaju bilans mračne budućnosti planete. Simbolična akcija Grinpisa (Greenpeace) u proleće 2007, upisuje se kao vrhunac u

268

KATASTROFE

ovaj diskurs. Tom prilikom, sagrađena je prava Nojeva barka na obroncima brda Ararat, jer se među rušilačkim efektima plane­ tarnog zagrevanja mogu očekivati „poplave snage nikada viđene od Nojeve priče” (Deklaracija Ararata od 31. maja 2007). Kao kontrapunkt ovim alarmističkim stavovima, neki uzalud uka­ zuju na ono što smatraju pravom medijskom katastrofom oko klime22.

3. Kritička ekologija kao filozofija Ako sledimo Ogistena Berka (Augustin Berque) i Gintera Andersa (Günther Anders), dva autora uostalom veoma različita, skretanje u Japan će olakšati razumevanje ove raznovrsne i slabo strukturirane idejne struje koja vodi u opravdavanje ideoloških stavova •„katastrofističkog tipa”, često na veoma paradoksalan način, protiv volje referentnih autora. Etika životne sredine je od 1970-ih godina posebno naglašavala ljudsku krivicu, istovreme­ no rehabilitujući duhovnu, pa čak i religioznu dimenziju u tra­ ženju smisla. Ono što zasniva ovu obnovljenu etiku, procenjuje Ogisten Berk, jeste da ona usvaja tačku gledišta usredsređenu na ,,biće-ka-životu” umesto da se zatvori u ,,biće-ka-smrti” neodvo­ jivo od savremenog pojedinca (hajdegerovsko biće-ovde). Eko­ loški diskurs odbacuje fasciniranost uništavanjem i fatalnošću. Analizirajući ovaj novi pogled na svet, Berk u njemu primećuje ipak jednu neprevazilazivu kontradikciju. Ekološki holizam, naime, dodeljuje živim bićima status viši nego ljudskom rodu, „koji predstavlja samo deo onoga što čini biosferu”. Međutim, kaže on, „zaključci koji se iz toga izvode [...] a koji se u suštini svode na nužnost odgovornijeg ponašanja sa naše strane, pret­ postavljaju da je čovek upravo sposoban za takvu odgovornost; drugim recima, da je on moralni subjekat, što znači pripisati mu - implicitno - ontološki status koji do danas niko nije uspeo da na kredibilan način pripiše prirodi23”. Tačno je da trofični lanci u svom funkcionisanju nisu ni dobri ni rđavi! Protivrečnost je, da22 To je posebno slučaj sa M argolina Sonja, op. cit. 23 Berque Augustin, „Ontologie des milieux humains”, Mots Pluriels, br. 11, septembar 1999.

DlSliMINACIIA STRAHOVA

269

kle, očigledna između potčinjavanja čoveka ekologiji i mišljenja koje čoveku daje poseban status. Da bi se iz ovog izašlo, geograf se inspirisao japanskim filozofom Vacuji Tecurom (Watsujii Tetsurô), autorom knjige pod nazivom Fûdo (sredina), objavljene 1935. On u njoj nalazi argumentaciju za ontološku kritiku Hajdegera i predlaže da se ljudska egzistencija zasnuje u ponovo us­ postavljenom odnosu sa svetom, a ne nekakvim pribegavanjem bilo kakvoj transcendentnosti. U germanskoj kulturi, u kojoj ovaj tip pitanja ima veoma rano, već tokom 1970-1980-ih godina, veliku popularnost, filo­ zof Ginter Anders (1902-1992) u izvesnom smislu otelotvoruje ulogu onog koji razmišlja o katastrofi. On pripada struji koju ponekad nazivaju „filozofijom straha”. Sazrevanje njegove misli ima takođe svoje korene u Zemlji izlazećeg sunca. Delegat u Japanu 1958. na Kongresu protiv atomske bombe, kao jedan od prvih shvatio je, da je posle Hirošime i njene replike u Nagasakiju (kao u prirodnom zemljotresu!), ljudski rod preskočio provaliju, isprobavajući svoju sposobnost samouništenja24. Posle neopisivog genocida (Holokaust) on se našao suočen sa nezami­ slivom pretnjom, a to je „holocid”, njegovo sopstveno uništenje. Već 1956, Anders insistira na „prometejskom raskoraku” između moći da se delà i sposobnosti da se zamisli takav ishod, odno­ sno „apokaliptičnu zaslepljenost”25. „А mi, ljudi današnjice, koji smo prvi ljudi koji vladaju apokalipsom, mi smo i prvi koji stalno žive pod pretnjom apokalipse. Mi smo prvi titani, ali smo i prvi patuljci [...] koji su smrtni kao grupa, a ne kao pojedinci, koji nemaju više pravo da postoje do novog naređenja.” Mi smo 24 Anders Gunther, Die Atomare Drohung: radikale Überlegungen zum atomaren Zeitalter, München, 1981, str. 93. Reč je o novom proširenom izdanju knjige objavljene prvi put 1972. godine. 25 Anders 1956. upotrebljava svoj izraz „Apokalypseblindheit” u Anders Günther, L’Obsolescence de l ’homme: sur l’âm e a l’époque de la deuxieme révolution industrielle (1956), prev. sa nemačkog, Paris, Éditions Ivrea, 2001, str. 297. Originalni naslov je Die Antiquiertheit des Menschen: über die Seele im Zeitalter der zweiten industriellen Revolution, München, Beck, 1956. Za kontekst, videti Weisker Albrecht, „Expertenvertrauen gegen Zukunftangst: zur Risikowahrnehmung der Kernenergie”, u Frevert Ute [Hrsg.], Vertrauen: historische Annaherungen, Gottingen, Vandenhoeck und Ruprecht, 2003, str. 412-413. Andersova knjiga praćena je drugim tomom 1980.

270

KATASTROFE

„mrtvaci na odloženo26”. Anders prenosi u religiozni jezik nove zabrinutosti pred ljudskom moći. U pokušaju „teologije situacije u atomskom dobu”, on otkriva transcendentalnu dimenziju užasa pred onim što je čovek sposoban da učini27. Reč je, u neku ruku, o negativnoj trascendentnosti. To nema nikakve veze ni sa praotačkim grehom, pošto je ova zastrašujuća situacija šire rezultat ljudske istorije. Čak se i programirani kraj sveta, po njegovom mišljenju, razlikuje od kraja u Bibliji. Po hrišćanskoj koncepciji, čekanje ^parusije bi trebalo shvatiti u metaforičkom registru, ba­ rem ukoliko se i dalje želi sačuvati njen simbolički smisao, pošto ova iminentnost kraja sveta nije dosada dala nikakve konkretne rezultate. Zauzvrat, aktuelnost aktuelnog kraja ima autentične presedane u Hirošimi i Nagasakiju. Drugim recima, rizik nje­ gove aktualizacije je mnogo veći nego što je rizik od apokalipse judeo-hrišćanske civilizacije28! Početna apokalipsa nije više ništa do skromna metafora kada se pomalja njena nuklearna realnost! Da preuzmemo izraz Suzan Sontag (Susan Sontag) koji se odno­ si na naziv jednog poznatog filma, nije „Apocalypse Now” već „Apocalypse from now on”29! U sličnom registru filozof Hans Jonas (1903-1993) uveo je svoje refleksije, proistekle iz „heuristike straha”: „Prometej, definitivno oslobođen svojih lanaca, jer mu nauka daje do sada nepoznate snage a ekonomija neumereni podstrek, zahteva eti­ ku, koja, svojim slobodno izabranim stegama, sprečava čovekovu vlast da postane prokletstvo za njega samog.” Ovako počinje njegovo najpoznatije delo30. Autor se pita „da li vaspostavljanjem kategorije sakralnog, koja je u potpunosti uništena naučnim 26 Anders Günther, L’Obsolescence de l ’hom m e .... op. c it, str. 269. 27 Za uvod u Andersovu misao, čitati Lohmann Margrett, Philosophieren in der Endzeit: zur Gegenwartsanalyse von Günther Anders, München, Wilhelm Fink Verlag, 1996. 28 Anders Günther, „Die Antiquiertheit der Bosheit” 1966, Die Antiquiertheit des Menschen. Bd IL Über die Zerstorung des Lebens im Zeitalter der dritten industriellen Revolution, München, C. H. Beck, 1987, str. 396-410. 29 Sontag Susan, AIDS..., op. cit. 30 Jonas Hans, Das Prinzip Verantwortung: Versuch einer Ethik fu r die technologische Zivilisation, Frankfurt a. M., 1979. Citati prema francuskom prevodu Le Principe responsabilité: une éthique pour la civilisation technologique, Paris, Cerf, 1990 (ovde str. 13). Kako se iz naziva da naslutiti, knjiga je odgovor Ernstu Blohu (Ernst Bloch, 1885-1977) koji je objavio Das Prinzip Hoffnung.

1)ISUMINACI)A STUAIK)УЛ

271

Aufklarung-om, možemo dobiti etiku kadru da ukoči ekstremne moći koje posedujemo [...]31”. Jonas je podsetio i na značajnu novinu koju u društvenom polju oličava ideja nepovratnosti. U odnosu na eksteriornost, tehnološko delanje ima „prinudnu di­ namiku”, „autonomnu inerciju” koja ga čini nepovratnim32. Da­ našnji čitalac misli neizbežno na pitanja životne sredine. Takvo čitanje je bilo mnogo manje očigledno kada je svest o životnoj sredini tek počinjala da se budi tokom 1970-ih godina. U kulturnom poreklu ova dva autora, Andersa i Jonasa, nema ničeg neočekivanog. U nemačkom društvu 1970-1980-ih godina, pesimizam pred današnjicom je duboko uvrežen u men­ talitete, kao da se ova nacija uvek izražava u D-molu i uživa u neurotičnoj atmosferi, verujući u poučnost katastrofe33. Čini se da je nemačka kultura čak živela tokom 1980-ih godina u nekoj vrsti histerije kraja sveta34. Ali izgleda, uopštenije govoreći, da je tendencija da se horizont očekivanja savremenih društava poistovećuje sa programiranom katastrofom postala tokom 1970-1980-ih godina nužna komponenta zapadne kulture35. Ovo plodno tlo je ono na kojem se rađaju mračne perspektive na koje predodređuje klimatsko zagrevanje. Ova tema upravlja od kraja 1980-ih godina apokaliptičnim scenarijima. Ugledna izdavačka kuća Univerziteta u Oksfordu čak objavljuje „vodič za kraj sveta”, u kojem jedan stručnjak za geološke rizike nabraja geofizičke sce­ narije najgoreg, nezavisno i od svakog ljudskog delanja36. Drugi 31 Ibid., str. 45. 32 Ibid., str. 56. 33 Videti knjigu novinara Spiegel-a napisanu kao reakcija na ove strahove koji su sastavni deo nemačke kulture: Wiedemann Erich, Die deutschen Ângste: ein Volk in Moll, Frankfurt a. M./Berlin, 1990. 34 Ovo je ideja Klausa Vondunga i razlog za njegovo istraživanje o ovoj temi. Videti Vondung Klaus, Die Apokalypse in Deuschland, München, Deutscher Taschenbuch Verlag, 1988. Ovaj autor misli da su, pored Nemaca, državljani SAD-a i Rusi takođe skloni da daju prednost apokaliptičnoj viziji sveta. 35 Ovo je mišljenje i Sontag Susan, AIDS..., op. c it, str. 93. 36 M c Guire Bill, A Guide to the End o f the World, Oxford, Oxford University Press, 2002. Isti autor vraća se istoj temi nekoliko godina kasnije sa Surviving Armageddon, Oxford, Oxford University Press, 2005. Autor predaje na University College-u u Londonu. Naučnici se ranije nisu usuđivali da daju nazive u ovom stilu. Konvencionalniji, o istoj temi, ali mnogo bolje informisan,

272

KATASTROFE

istraživač se usuđuje da svoj pledoaje za princip predostrožnosti nazove „Apocalypse Soon?”, „Apokalipsa uskoro?”37.

jeste vodič W ildavsky Aaron, B ut is it True? A Citizens Guide to Environmen­ tal Health and Safety Issues, Cambridge, Harvard University Press, 1995. 37 H aller Stephen E, Apocalypse Soon? Wagering on Warnings o f Global Catastrophe, Montreal, McGill-Queen’s University Press, 2002.

Dvanaesto poglavlje

PORAST ALARMIZMA

Anticipacije okrenute životnoj sredini igraju, dakle, prvora­ zrednu ulogu u savremenom imaginarijumu1. Društva se osećaju posebno ranjivim. Prirodni rizik, kako je nevoljan, mnogo je teže podneti nego uobičajene, ali voljne rizike, kao što su oni koji nastaju u saobraćaju. Zašto bismo, inače, tako lako prihvatali smrtnost u saobraćajnim nesrećama? Zašto se tehnički napredak koji predstavlja automobil, ne prikazuje kao veliki rizik, imajući u vidu broj žrtava, pošto se zna da je automobil u 2005. odgo­ voran za 5 000 pogibija u Francuskoj i 40 000 u celoj Evropi? Poređenja radi, u Sjedinjenim Američkim Državama oko 1980, rizik od smrti u saobraćajnoj nesreći bio je 1 na 20 000 za jednu godinu, dok je rizik od avionske nesreće bio 1 na 10 miliona, isto onoliko koliko i da čovek bude pogođen gromom. Verovatnoća da se nastrada u zemljotresu u Kaliforniji bila je 1 na 588 000 a da se udavi prilikom poplava 1 na 455 0002! Ovakav ishod, s one strane Atlantika, kao i drugde u svetu, ostaje tip najučestalije fatalne nesreće, mnogo pre tropskog ciklona i zemljotresa. Što se tiče avionske katastrofe, njen status je nesumnjivo precenjen u percepciji javnosti, zbog slike savladanog tehnicizma koju ona kvari. Ovaj tip nesreća dobija dramatičan emocionalni naboj, kakav su u doba prekoatlantskih plovidbi nosili brodolomi, iako one nisu izazvale istu memorijalnu ikonografiju3. 1 Ovde preuzimamo nekoliko ideja ovlaš razvijenih u D elort Robert i

Walter Francois, op. cit., str. 116-121. 2 Smith Keith, op. cit, str. 9. 3 Ako se možda izuzme avionska tragedija u Andima, 1972, u kojoj je 16 nastradalih bilo spaseno 72 dana posle nesreće, pošto su preživeli u strašnim uslovima, tim pre što su jeli ljudsko meso. Ova katastrofa je bila predmet priča i filmova. U impresivnom repertoaru, Ronan Iber je zabeležio 4 300 vazdušnih

274

KATASTROFI;

Na terenu simboličkog upravljanja neodređenim zebnjama, može se konstatovati da su arhaične dimenzije procenjivanja prirodnih nesreća predmet nove mobilizacije naučnika. One se predstavljaju u različitim vidovima. „Pravi” naučnici, oni koji uprkos svemu veruju u objektivnost nauke, obično čvrsto stoje na svojim stavovima. Kako nismo još ušli u „doba neurona”, procenjuje jedan geofizičar, „fantastika i dalje ima uspeha”. Što je još gore, konstatuje isti naučnik, „na ovom našem kraju veka, neki misle na potrese kao što se nekada mislilo”! Zatim on pravi kom­ pilaciju savremenih reakcija na nesreće i navodi religiozne cere­ monije na kojima se narod čvrsto drži svojih svetih zaštitnika. Sujeverni običaji koji su, po njegovom mišljenju, pokazivali da Crkva i dalje nameće „svoju dogmu [sic] o načinu na koji treba shvatiti zemljotrese” da bi tako kontrolisala društveni poredak4. Drugi „realisti” ukazuju na perverziju svih onih koji se da­ nas i dalje odupiru naporima da „racionalizuju svet”. Oni preziru okolni pesimizam koji dočekuje svaki napredak kao dodatni izvor zabrinutosti i bune se protiv apsurdnih običaja razvijenih društa­ va, koja odvajaju ogromne sume za prevenciju pretnji, tim više medijatizovanih što su neobičnije, pa čak i pogodne za fantazme. „Tako, zaključuje jedan stručnjak ekonomista, transformacija svih opasnosti i svih pretnji u rizike - kategoriju u suštini veoma nepreciznu, ali koja se smatra objektivnijom i više naučnom - ne omogućava da se odstrani iracionalna komponenta koja prati odluku u neizvesnosti5.” Ponekad ipak, mit i naučno objašnjenje nisu obavezno protivrečni. Već pola veka klimatologija se služi dvema evoluci­ jama na različitim vremenskim lestvicama. Dugo su stručnjaci najavljivali imanentnost povratka ledenog doba i globalnog hlađenja zato što su otkrića 1950-1960 dovela do boljeg razumevanja velikih kretanja istorije zemlje u geološkim razmerama. nesreća između 1920. i 1996. Videti H ubert Ronan, Les Catastrophes aériennes de 1920 à 1996, Genève, Secavia. 1997. 4 Ova pozitivistička zbirka pozajmljena je od Soutadé Gérard, Les Trem­ blements de terre dans les Pyrénées orientales et en Catalogne: de l’imaginaire au réel, Perpignan, Librairie du Trabucaire, 1998. Citati su na stranicama 11, 54, 56, 57 i 71. 5 Albouy François-Xavier, op. cit., str. 19.

I’ORAST AI.AKMIZMA

275

Naprotiv, čini se da sa novim ekološkim preokupacijama, preovlađuje različiti ritam zagrevanja, blizak temporalnostima koje vode istoriju čoveka. Više od zaleđivanja, danas se perspektiva potopa vraća u modu6. Pokazano je kako neki naučnici upotre­ bljavaju mitove, čineći očiglednom njihovu vezu sa potvrđenim geološkim događajima, na primer, između izlivanja Crnog mora i biblijskog Potopa. Aktuelnost ovog mita i onih iz antike, kao što je Atlantida, vezana je za korišćenje iracionalnih zebnji koje uvek lako mogu da izbiju na površinu: „Konačno, medijska eksplo­ atacija klimatske varijabilnosti samo daje moderan oblik zabri­ nutostima industrijskih društava”, ocenjuje Filip Levo (Philippe Leveau)7. Kako ne misliti, naime, da je ugroženo stanovništvo porast nivoa mora (koji bi mogao biti i do 2 metra po veku) do­ življavalo kao diluvijalnu katastrofu? Otuda programirani uspeh romana iz crne serije, kao što je Park iz doba Jure (Jurassic Park) Majkla Krajtona (Michael Crichton, 1942-) koji se smatra izu­ miteljem „tehno-trilera” - objavljen 2004. pod nazivom State of Fear. Radnja polazi od stvarne konstatacije po kojoj brojni nauč­ nici prorokuju danas porast broja prirodnih katastrofa izazvanih klimatskim zagrevanjem. Ekološki teroristi pokušavaju stoga da stvore džinovski cunami, da bi pružili eklatantnu potvrdu ove teze. Na ovaj način, autor u stvari započinje snažnu optužbu pro­ tiv dominantnog diskursa vezanog za životnu sredinu, ostavljaju­ ći nam da naslutimo da je klimatska promena samo fikcija koju ne naročito skrupulozni naučnici, vezani za ekološke pokrete, sa zadovoljstvom održavaju ! U isto to vreme, renomirani i etablirani naučnici, kao što je astrofizičar Martin Ris (Martin Rees), izražavaju sumnju u pre­ življavanje ljudskog roda na izlasku iz XXI veka, toliko su puta opasnosti koje izaziva čovek ozbiljnije od svih prirodnih kata­ 6 Podsetimo da je američki medijum Edgar Kejsi (Edgar Саусе, 1877-1945), između ostalih besmislenih predviđanja, najavio počev od 1968. povratak ledenog doba sa ponovnim pojavljivanjem Atlantide, što će navodno izazvatOOÜïïr godine potpuno preoblikovanje lica zemlje. > " 7 XevÊau Philippe, „Mythe, rëférênce'àTAhtique et mémoire des catas­ trophes dans les médias scientifiques. Le déluge de la Bible à Platon. Les scien­ tifiques croientils aux mythes antiques?”, in Favier René et G ranet -Abisset Anne-Marie, Récits et représentations, op. cit., str. 145-160. Citat je na strani 157.

276

KATASTROFE

strofa! Ovakvi komentari zabrinjavaju tim više što prate evokaci­ ju posledica eventualnog pada jednog „zemlji bliskog asteroida” (velikog asteroida) na planetu8! Kako se snaći u svemu tome?

1. N ovi proroci Tačno je da je tokom poslednjih godina XX veka, dogmat­ ski alarmizam boraca za životnu sredinu bio dosta kritikovan. Ukazivanje na lažne probleme u ekologiji nalazi veliki odjek u ši­ rokoj javnosti, svedočeći o neizvesnostima i kontroverzama koje neminovno izaziva ekološki katastrofizam. U raskidu sa onim što naziva „litanijom” analiza, koje podrobno prikazuju rastuću degradaciju životne sredine, danski politikolog i statističar je svesno izabrao sistematski skepticizam. Po njemu, stvari stoje bolje, iako ne nužno i dobro. Tako, zagađenje nije novi problem koji evoluira nagore već stari problem koji ide nabolje9. U Nemačkoj, naučni novinari su se poduhvatili mitova o životnoj sredini i ponudili da zastupaju eko-optimističke pozicije, sve optužujući u jednom leksikonu ono što smatraju najvažnijim greškama eko­ logije10. Istoričar donekle upoznat sa ponovljenim upozorenjima o posledicama ljudskog delovanja na životnu sredinu, može samo da se opredeli za oprez. Ne pretendujući ni na koji način da se upliće u rezultate naučnih istraživanja iz oblasti u kojima ostaje potpuni neznalica, on ima društvenu odgovornost da podseti koliko su se neke dijagnoze a posteriori učinile preteranim ili čak neosnovanim. To je, na primer, bio slučaj sa preteranim straho­ vima od nestašice drveta u XVIII veku, kada su se opomene o iscrpljivanju resursa bile veoma namnožile. Zatim je potiskivanje 8 Rees Martin, Notre dernier siècle? 2003, prev. sa engleskog, Paris, J.-C. Lattès, 2004. 9 Objavljena na danskom 1998, njegova knjiga je prevedena na engleski. Videti Lomborg Bjorn, The Skeptical Environmentalist: Measuring the Real State o f the World, Cambridge, Cambridge University Press, 2001. 10 M axeiner Dirk und M iersch Michael, Oko-Optimismus, Düsseldorf und München, Metropolitan Verlag, 1996, kao i M axeiner Dirk i M iersch Michael, Lexicon der Oko-Irrtümer : Fakten statt Umweltmythen, München, Piper Verlag, 2002.

PORAST AI.ARMIZMA

277

drveta takozvanim zemljanim ugljem ove strahove učinilo ne­ osnovanim11. Uz to, u Evropi se površine koje prekrivaju šume neprestano povećavaju već dva veka. Kritičke, više ili manje alarmističke poruke, koje se pri­ lično ponavljaju tokom druge polovine XX veka, složenije su za dešifrovanje i uvode u igru veoma protivrečne interese. Tu su prvo oni koji ponovo otpočinju staru raspravu o kritici in­ dustrijske civilizacije. Neki slede američkog urbanistu Luisa Mamforda (Lewis Mumford, 1895-1990) koji je već od 1930-ih godina napadao štetnost primata tehnike. Žak Elil (Jacques Ellul, 1912-1994) i Žorž Fridman (Georges Friedmann, 1902-1977) u Francuskoj, već tokom 1950-ih godina, otpočinju proces protiv tehnološkog totalitarizma, kao i skorije u Nemačkoj, Rudolf Baro (Rudolf Bahro, 1935-1997), učitelj Zelenih radikala. Specifičniji za naše vreme je intelektualni pokret koji okuplja filozofe, teologe i političke mislioce koji razmišljaju o jednoj novoj etici životne sredine: od Andre Gorča (Andre Gorz, 1923-2007) u Francu­ skoj do Alfonsa Auera (Alfons Auer, 1915-2005) u Nemačkoj ili do Norvežanina Arnea Nesa (Arme Naess, 1912—), izumitelja izraza deep ecology 1973, da pomenemo samo neke od inspiratora savremenog ekološkog pokreta. Bliži prirodnim naukama, drugi proroci argumentaciju zasnivaju na novim konceptima u ekologiji. Oni često potiču iz američkih naučnih krugova, što nesumnjivo svedoči o preovladavanju prekoatlantskog modela u načinu života i u naučnim kulturama. Po svom odjeku u Evropi, dve već starije knjige zaslužuju da budu pomenute. Knjiga Ferfilda Ozborna (Fairfield Osborn, 1887-1969), objavljena 1948. i prevedena na francuski naredne godine, privlači pažnju na rizike kojima „čovekov rat protiv prirode” izlaže ćelu civilizaciju12. Ve­ oma reprezentativan za određenu književnu žicu, danas i dalje plodonosnu, jeste katastrofizam Rejčel Karson (Rachel Carson, 1907-1964) koja ukazuje, s punim pravom, na štetnost DDT-ja. 11 D elort R. und Walter Е, op. cit., str. 265-275. Videti i Schutler Anton, „Holznôte, Waldschutz und Siedlung in den Alpen vom 16. bis zum 19. Jahrhundert”, Siedlungsforschung: Archaologie - Geschichte - Géographie, 19 (2001), str. 207-218. 12 Autor, uostalom, daje veliko mesto evropskoj realnosti. O sborn Fair­ field, La Planète au pillage, Paris, Payot, 1949 (prevod Our Plundered Planet, 1948).

278

KATASTROFE

Retorika njene optužbe protiv upotrebe hemijskih proizvoda u poljoprivredi, koristi formulu, uobičajenu u književnom žanru basne, idiličnog sela koje postepeno uništavaju ljudske interven­ cije13. Ovaj tip spisa počiva obično na mitskoj hronologiji koja razlikuje dugo vreme harmonije čovek/priroda i nedavnu fazu ekološke krize: „Zašto su, posle miliona godina harmonične koegzistencije”, pita se jedan od američkih učitelja mišljenja, „odnosi između živih bića i njihove zemaljske sredine počeli da se remete14 ?” U frankofonoj oblasti, poziv Žana Dorsta (Jean Dorst, 1924-2001) još je usamljen u 1960-im godinama15, dok će mu se u narednoj deceniji pridružiti mediji, kao i međunarodne in­ stitucije. Tema, u tom trenutku plodonosna, povezuje ekološka razmatranja i ubeđenje po kojem je već prenaseljena zemljina lopta u opasnosti od demografske eksplozije. Kako piše Dorst, velike opasnosti u modernom svetu „proističu prvenstveno od nesrazmere između ljudskog stanovništva u brzoj demografskoj ekspanziji i prirodnih resursa koji su na putu ubrzanog smanjiva­ nja i propadanja, usled njihove rđave i preskupe eksploatacije16”. Ova vrsta razmatranja nije imala mnogo odjeka pre medijskog udara Kluba u Rimu. Ova veoma elitistička grupa naučnika, šefova preduzeća i ekonomista, osnovana 1968, iznenada je ste­ kla svetsku slavu prilikom objavljivanja izveštaja pod nazivom Granice rasta (Les Limites de la croissance). Izašavši u javnost 1972, dokument je odmah zadobio prestiž zbog Instituta koji je platio za ovu analizu, Massachussets Institute of Technology (MIT). Preveden na 37 jezika i objavljen u više od 12 miliona primeraka, izveštaj nudi privlačnu modelizaciju onoga što se do tada smatralo složenim i neizvesnim stanjem planete. Glavni zaključak, široko medijatizovan i čak vulgarizovan zahvaljujući aforizmu lokvanja ubice koji autori koriste kao metaforu za rast, 13 C arson Rachel, Silent Spring, Boston, Houghton Mifflin Co., Cam­ bridge, The Riverside Press, 1962. 14 C ommoner Barry, The Closing Circle, New York, A. A. Knopf, 1971 (ci­ tat prema francuskom izdanju objavljenom 1972. pod nazivom L’Encerclement, str. 15). 15 D orst Jean, Avant que nature ne meure, Neuchâtel, Delachaux et Niestle, 1965. 16 Ibid., str. 349.

PORAST AI.ARMIZMA

279

jeste da eksponencijalna ekspanzija „vodi globalni sistem do gra­ nica zemlje i do završnog sloma17”. Ovaj dokument predstavlja neku vrstu klimaksa u katastrofastičkoj literaturi. Njegova popu­ larnost počiva više na reputaciji MIT-a koji ga je elaborirao, na magiji brojčanih projekcija i na korišćenju sofisticiranog infor­ matičkog programa, nego na dubini ponuđenih teza. Dijagnoza se postavlja u pravo vreme, na početku 1970-ih godina, za koje se danas može reći da su obeležile prekretnicu u recepciji ideja iz oblasti životne sredine. Otada se čini da zapadna misao postaje mnogo receptivnija za alarmistički diskurs. Kako inače razumeti objavljivanje 1972. u britanskom časopisu The Ecologist, jednog Blueprint for Survival u kojem grupa naučnika konačno zaklju­ čuje: „Poremećaj društva i nepovratni poremećaj sistema koji podržavaju život planete neizbežni su, eventualno krajem veka, izvesno tokom života naše dece18.” Proroci novog tipa rasta i apostoli desakralizacije BNP-a sigurno ne bi imali toliko uticaja da ekonomska recesija nije stavila na dnevni red, od 1973, izvestan broj društvenih izbora. Godina 1970. bila je proglašena evropskom godinom prirode, ali kampanje sensibilizacije koje su se odvijale širom Evrope imaju verovatno manje efekta od naftne krize u jesen 1973, da bi u javnom mnjenju počeo da se vulgarizuje izvestan broj zelenih re­ fleksa, naročito što se tiče energetskog trošenja. Jedna od velikih teškoća ove nove svesti o životnoj sredini jeste da ona počiva na nejasnom alarmističkom osećanju. Suprotno starijem katastrofizmu, njegovi znaci ostaju konačno malo primetni za stanovništvo. Kometa se mogla videti na nebu, ali šta konkretno o klimatskom zagrevanju može da shvati zdravi razum, osim potvrdu večnih Komentara o godišnjim dobima koja su poremećena? Sintetičke 17 M eadows Dennis H. e. a., „Rapport sur les limites à la croissance du MIT” Halte à la croissance, Paris, Fayard, 1972, str. 287. Originalno izdanje je M eadows D.H., M eadows D. L., Randers J. and Behren W., The Limits to Growth, New York, Universe Books, 1972. 18 The Ecologist, vol. 2, br. 1, januar 1972. Videti za opšti kontekst H ünemôrder Kai F., „Kassandra im modernen Gewand: die Umweltapokalyptischen Mahnrufe der frühen 1970er jahre”, u Uekôtter Frank i H ohensee Jens [Hrsg.], Wird Kassandra heisser ? Die Geschichte falscher Okoalarme, W i­ esbaden, Franz Steiner Verlag, 2004, str. 78-97. Ovaj autor citira The Ecologist, str. 80.

280

KATASTROFE

slike potopljenog kopna, videografske animacije ozonske rupe ili uobičajeni komentari o zimama bez snega i o letnjoj žezi nisu uvek dovoljni, iako popularnost naučnih scenarija više zavisi od lakovernosti ljudi nego od stručnosti naučnika.

2. Nedavna himera Sa ove tačke gledišta, „smrt šuma” je predstavljala posebno jasan primer koji objedinjuje konkretnu opservaciju znakova i pribegavanje naučnom diskursu. Pojava kiselih kiša je, naime, u 1980-im godinama prilično doprinela da se za široku javnost konkretizuju napadi na životnu sredinu. Ove kiše su spektaku­ larne zato što se događaju i na udaljenosti od centarâ emisija, u oblastima velikih šumskih masiva, naizgled zdravim, ili u obla­ stima slabo nastanjenih planina. U Nemačkoj je krajem 1981. godine, na osnovu jednog broja Spiegela, visokotiražna štampa najavila bolest šuma. Televizija tada omogućava da se vidi nji­ hovo izumiranje, podrobno opisujući etape bolesti sve do smrti. Smrt šuma, prevod nemačkog neologizma Waldsterben, izraz je koji prodire u svakodnevicu. Državne organizacije sa kredibili­ tetom objavljuju zastrašujuće statistike: 6% smrča pogođenih u Baden-Virtembergu (Bade-Württemberg) 198T, 94% 1983! U Švajcarskoj, 4% drveća je navodno ozbiljno bolesno 1983, a sto­ pa raste na 56% 1987! Jedan poslanik SPD-a (nemačka socijal­ demokratska partija) govori čak i o ekološkoj Hirošimi19! Čak i ako je zagađenje nesporno poraslo od 1950-ih godina, trebalo je naravno zapitati se o preciznim uzrocima koji su naglo ubrzah fenomen izumiranja, a čije su manifestacije mnogo puta uočene u izloženim oblastima, čime su se Englezi i Skandinavci bavili već više godina. Oni su ukazali na štetnost sumpora, na konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj^ sredini u Stbkholmu 1972. U ovom dosijeu, instrumentalizacija uloge naučnih ekspe­ rata bila je odlučujuća. Već je dugo bilo prihvaćeno da je acidifikacija kiša prouzrokovana S02. Ali sumpor-dioksid oslobađa se veoma malo pri emisijama motora, a veoma naglašeno u indu­ 19 Citirao Wiedemann Erich, op. c it, str. 192.

PORAST А1.АНМ1/,MA

28 1

striji i kućnom grejanju. Drugim rečima, uzbuna iz 1981. počiva na očiglednom preuveličavanju delovanja ovog jedinjenja. Začudo, malo vremena posle, 1983. godine, problematika se iznenada promenila. Naučna zajednica, u sjajnom poletu jedinstvenosti, složila se u usredsređivanju pažnje na ulogu troposferičnog ozona, poteklog od fotooksidacije automobilskih izduvnih gasova. Ne zaboravljajući sasvim stvarne kisele kiše, minimizuje se uticaj oksida sumpora i oksida azota, odgovornih za odumiranje jezera, da bi se od tada ozonu pripisala glavna uloga u odumiranju šuma. Ovde je lako uperiti prst u neprijate­ lja: ugljovodonici i toksične emisije automobilskog saobraćaja. Trebalo je da prođe još nekoliko godina posle velikog straha s početka 1980-ih, da bi se uvidelo da je smrt šuma prvo bila medijski šok, pa čak i „himerična besmislica20”. Stručnjaci za šume su se uhvatili u zamku ishitrenih dijagnoza, a da ništa nije dozvoljavalo da se uporedi sanitarno stanje 1980-ih godina sa onim u deset ili dvadeset prethodnih godina. Nikakva izvesnost nije dozvoljavala uspostavljanje veze između zagađenja i štete uočene u nekim šumskim masivima. U južnoj Evropi, pre bi dugi periodi suše mogli da objasne defolijaciju i izraženu promenu boje krošnji. Kako onda ne uvideti u kojoj meri je fi­ ziološko znanje o drvenastim vrstama ostalo manjkavo? Šuma o kojoj je bilo reči u javnoj raspravi, imala je malo dodirnih tačaka sa pravom šumom, mnogo kompleksnijom a posebno biološki mnogo raznovrsnijom od sveopšte šume medijskog diskursa. Ova poslednja doživljena je kao bolesni organizam, u velikoj meri antropomorfizovan, nad čije se uzglavlje svako nadnosi i izriče svoju dijagnozu. Danas se posmatrači, međutim, ponašaju mnogo opreznije. Interferencija ekonomskih interesa takođe je neminovno morala biti pomenuta, uz isticanje zaista uznemirujućih po­ dudarnosti21. Tokom leta 1984, nemačka vlada odlučuje da će bezolovni benzin biti obavezan za nove automobile od 1. januara 1986. Ova odluka podrazumeva da se mogu komercijalizovati samo „čisti” automobili sa katalizatorom, što zahteva elektronsko 20 „Eine alberne Schimare”, prema Wiedemann Erich, op. c it, str. 192. 21 Ovo je analiza Roqueplo Philippe, Pluies acides : menaces pour l’Eu­ rope, Paris, Economica, 1988.

282

KATASTROFE

ubrizgavanje goriva. Benzin sa olovom povučen je, uostalom, sa tržišta 1. januara 2000. Očigledno je da je automobil određen za žrtvenog jarca, dok on po statistikama uopšte ne proizvodi većinu toksičnih emïsijâ. Ostaje, dakle, pitanje: zašto je ova afera izbila tako naglo? Kontekst se mogao činiti ne naročito povolj­ nim, pošto Evropa doživljava ekonomsku recesiju i pošto su u političkom smislu partije Zelenih raspolagale samo ograničenim kredibilitetom, u pogledu određenih tema, kao što je nuklearna energija, ali sigurno ne izumiranje šuma22. S punim pravom, neki su se zapitali da li je potrebno optužiti veliku ofanzivu nemačkih industrijskih krugova, koji dobro stoje na delu tržišta za kltalizovane automobile, da bi dobili evropske propise i izmenili u svoju korist uslove konkurencije. Na ovaj se način hipoteze eksperata, zasnovane na istinskoj opservaciji, pretvaraju u niz konkretnih političkih mera, čija je veza sa početnom opserva­ cijom prilično fiktivna. Waldsterben predstavlja, sa ove tačke gledišta, amblematski primer onoga što se danas usuđujemo da nazovemo lažnom ekološkom uzbunom23. Uzgred, nije ona jedina. U donekle sličnom kontekstu se od 1990. raširila legenda o „algi ubici” na Mediteranu. Neobično širenje Caulerpa taxifolia, vrste zelene fluorescentne alge egzo­ tičnog porekla, zaprepastilo je biologe. Sa naslađivanjem preneta u štampu, glasina se toliko raširila, da su neki stručnjaci u potra­ zi za renomeom prognozirali gotovo potpuni nestanak morske faune, koju će ovaj uljez ugušiti. Bilo je potrebno sedam godina da bi se ova prenaglašena procena opasnosti vratila na ono što nikada nije ni trebalo da prestane da bude, a to je laboratorijska hipoteza24. U drugim slučajevima, treba priznati, dogovaranje između naučnika, medija i donosilaca odluka bolje je funkcionisalo. Bilo je potrebno četvrt veka (1970-1995) da bi problem smanjenja debljine sloja stratosferskog ozona prešao iz statusa hipoteze u 22 Anders Kenneth und U ekôtter Frank, „Viel Lârm ums stille Sterben: Die Débatte über das Waldsterben in Deutschland”, u Uekôtter Frank i H ohensee Jens, op. c it, str. 112-138. 23 Ibid. 24 D orvidal Jérôme, „Une légende marine contemporaine: ’L’algue tueuse’”, Les Cahiers de l’IRSA, br. 3, novembar 1999, str. 109-124.

PORAST А1.АКМ1/.МЛ

283

konkretan rezultat, odnosno eliminisanje hlorofluorougljovodonika, odgovornog za formiranje antarktičke „ozonske rupe”. Uprkos nesigurnosti „dokaza”, 1987. je međunarodna zajednica uspela da se dogovori anticipacijom (ili primenom principa predostrožnosti pre vremena) i da potpiše Montrealski sporazum, koji prethodi redukciji štetnih emisija i njihovoj zabrani25. Ostaje ipak da rekonstitucija ozonskog omotača nije dosad sledila ritam na koji su računali istraživači. Fenomeni uzeti u razmatranje modelizacijom velikih klimatskih ravnoteža uvek su veoma kompleksni i pokretljivi.

3. Neokatastrofizam Očigledna i veoma aktuelna u Sjedinjenim Državama ili u Nemačkoj, debata o kredibilitetu alarmističkih upozorenja koja prenosi medijska zvučna kutija, kao i debata o statusu eksperata, izražavaju latentne zabrinutosti mnogo manje preživljavane ili barem manje izražene kao takve u frankofonom svetu. Zato je je­ dan filozof nauke kao što je Žan-Pjer Dipui (Jean-Pierre Dupuy, 1941—) sebi mogao da dozvoli lep novatorski uspeh onim što on naziva „prosvećenim katastrofizmom”. Da bi objasnio svoju tačku gledišta, on pozajmljuje od Gintera Andersa (iznenada prevođe­ nog na francuski od 1999!) parabolu o Noju. Ovaj biblijski lik je tip proroka nesreće koga nisu saslušali samo zato što je njegova poruka bila potpuno izvan sistema referenci i horizonta iskusta­ va ljudi njegovog vremena. Da bi se verovalo, treba biti kadar da se sebi predstave implikacije primljenih informacija. Prema Andersu, proročka poruka se svodi na sledeće: „Prekosutra, potop će biti nešto što je prošlo. I kada potop prođe, sve što jeste, biće kao da nikad nije postojalo. Kada potop odnese sve što jeste, sve što je bilo, biće kasno da se toga seća, jer nikoga više neće biti26”. 25 M égie Gérard, „Incertitude scientifique et décision politique: le cas ’historique’ de l’ozone stratospherique” u G odard Olivier [ured.], Le Principe de précaution dans la conduite des affaires humaines, Paris, Éditions de la Mai­ son des Sciences de l’Homme, 1997, str. 215-243. 26 Dipui citira Endzeit und Zeitende (1972) prema prevodu Simonelli Thierry, Günther Anders ; de la désuétude de l’homme, Clichy, éd. du Jasmin,

284

KATASTROFE

Francuski filozof primenjuje aforizam na klimatsko zagrevanje čije se predvidljive posledice procenjuju već više od četvrt veka. Izvesno je da naučnici ’propovedaju u pustinji’, dvosmisleno pri­ kazujući zagrevanje: kao nesigurnost dijagnoze i kao neizvesnost u pogledu delanja koja treba preduzeti da bi se smanjile emisije gasa sa efektom staklene bašte. To nije suština, objašnjava Dipui: „Naša sposobnost da sami sebe zaslepljujemo pred očiglednošću patnje i užasa jeste glavna prepreka koju prorok nesreće treba, ako ne da pređe, onda barem da zaobiđe.” On zatim citira Pri­ mo Levija koji se pitao zašto, na peronu Aušvica, Jevreji još nisu verovali u realnost istrebljenja: „Stvari čije postojanje deluje mo­ ralno nemoguće ne mogu da postoje27.” Pa ipak, reklo bi se da je naša generacija prva razumela da ide ka samouništenju i, dakle, da može sebi da postavi apsolutni moralni zahtev, a to je da ga izbegne. Od Žan-Pjer Dipuija ćemo naročito preuzeti dovođenje u pitanje dominantnog pristupa i radova matematičara. „Misli se da pretnja ima oblik rizika koji preuzimamo kladeći se u neki slučajni događaj”, objašnjava on, dok katastrofe koje nas sada za­ brinjavaju (klimatsko zagrevanje, zagađenje, opasnosti nuklearne energije i genetskog inženjeringa, nove endemije) rezultiraju iz disfunkcija koje treba odstraniti. U tradicionalnim društvima, sakralno je imalo suštinski značajnu ulogu da bi dalo smisao slučajnostima ljudskog života i da bi se suočilo sa opasnostima. Moderni čovek se oslobodio simboličkih sistema, smatrajući ih iracionalnim i arbitrarnim. „Zamenjujući sakralno razumom i naukom, on je izgubio svaki smisao za granice i, samim tim, on je žrtvovao smisao28.” Filozofova propozicija jeste da se delà birajući hipotezu fatalnosti, odnosno da se radi kao da ljudski rod mora da odvrati tok neizbežnog! S tim ciljem, Dipui sugeriše da se uzme u obzir scenario najgoreg da bi se „maksimalna šteta učinila minimalnom”, da se neizbežno ne bi dogodilo. On želi da ponudi protivtežu stavu koji se danas smatra prihvatljivim: „Ка2004, str. 85 (videti D upuy Jean-Pierre, Petite métaphysique des tsunamis, Paris, Seuil, 2005, str. 9). Simoneli je prvi u Francuskoj skrenuo pažnju na misao Gintera Andersa. 27 D upuy Jean-Pierre, op. cit, str. 12. 28 D upuy Jean-Pierre, Pour un catastrophisme éclairé ..., op. cit., str. 57.

PORAST Л1.АКМ1/.МЛ

285

tastrofa je strašna po tome što ne samo da ne verujemo da će se ona dogoditi, a imamo sve razloge da znamo da će se dogoditi, već i zato što kada se dogodi, nama se čini da ona spada u nor­ malan poredak stvari29.” Po njemu, vreme je da se obori kartezijanska dogma, pristupajući svemu onom što može biti dovedeno u sumnju kao izvesnosti da bi se donosile odluke! Razumemo da ovaj autor ispoljava veoma kritičke stavove prema principu predostrožnosti, koja treba da vodi upravljanje rizicima dok se bolje ne ovlada problemima. Po njegovom mišljenju, naučno istraživanje neće iscrpsti neizvesnosti. U stvari, komentariše on, „mi ne znamo, zato što ne možemo da znamo, uzimajući u obzir ratsux uključenost u sisteme, prirodne i tehničke, koje mi transformišemo i koji transformišu nas30”. Katastrofa ne spada više u red mogućeg, već je ona izvesna, istovremeno neverovatna i nužna! Ovde refleksija prelazi u paradoks. Pa i više od toga, ona se poigrava aporijom koju Dipui ilustruje evokacijom ne­ daća proroka Jone. Zar ovaj poslednji ne zna „da njegovo proro­ čanstvo, delujući na svet, samim tim što deluje na svet, postaje neistinito31”? Da li on može išta bolje da učini nego da ukaže na ono što bi se dogodilo da on nije izrekao proročanstvo? Po ana­ logiji sa situacijom sadašnjeg ljudskog roda, „katastrofizam” se, u smislu koji mu pridaje Dipui, sastoji u nalaženju konsenzusa oko negativnog projekta društva „koji poprima oblik utvrđene budućnosti koja se ne prihvata”32. Ovaj projekat mora da bude dovoljno katastrofistički da bi izazvao odbijanje i dovoljno verodostojan da bi podstakao na delanje. „Prosvećeni katastrofizam”, koji se pojavljuje kao nova vizija sveta, u potpunosti je uzeo na sebe ovaj paradoks. Nova vizija sveta se kladi na nastavak ljud­ skog iskustva, čiji je osnov negacija njegovog samouništenja. Ali da li će zaista biti moguće - prvi put u istoriji - izgraditi društve­ nu budućnost na temeljima anti-projekta? Ako bismo nastavili filozofovu refleksiju, mogli bismo da kažemo da ljudski rod ne treba ponovo glupo da igra na svoju 29 Ibid., 30 Ibid., 31 Ibid., 32 Ibid.,

str. str. str. str.

84. 136. 170. 197.

286

KATASTROFE

štetu završnu scenu Sumraka bogova33. U operi Riharda Vagnera, igranoj prvi put u Bajrojtu 1876, katastrofe i izdaje se nižu jedne za drugima sve dok rasa bogova na izmaku ne uništi samu sebe. Valhala gori u pročišćujućem plamenu, čime se zapečaćuje kraj sveta bogova i time ostavlja mesto za svet ljudi. Preneta u istoriju, drama se odvija kao proces hijerofanije u kojem se čovek sve više afirmiše kroz nauku i tehniku. U zapadnoj civilizaciji koja je proklamovala smrt Boga i zamenila moralni zakon sopstvenim normama, sama društva sačinjavaju ovu skupštinu bogova. Da li ji" njihov jedini izlaz nužno da sâma sebe unište? Da li bi ljudska avantura mogla da doživi poraz? Posle neverovatne smrti Boga, da li ćemo prisustvovati smrti čoveka kada „vizija zastrašujuće apokalipse napušta Bibliju, književnost i slikarstvo i ulazi u sve domove putem bioskopskih i televizijskih ekrana”? To je pitanje koje postavlja i istoričar Fransoa Fejto (François Fejtô)34.

4. Spirala nesreća U decembru 1989. Generalna skupština Ujedinjenih nacija proklamovala je devedesete godine za „International Decade for Natural Disaster Reduction”. Ciljevi su precizno određeni:„Smanjiti združenim međunarodnim delovanjem, naročito u zemljama u razvoju, gubitke u ljudskim životima, štete nanete dobrima, društvene i ekonomske poremećaje izazvane prirodnim nesrećama, kao što su zemljotresi, cikloni, cunamiji, poplave, klizišta, vulkanske erupcije, požari izazvani prirodnim uzroci­ ma, najezde skakavaca i zrikavaca, suše, dezertifikacija i druge nepogode prirodnog porekla.” Nesreća ili katastrofa? Korišćena terminologija je pokazatelj percepcije koju su savremenici stekli o događaju. Izbor reći „disaster” pre nego termina „catastrophe” u instancama Ujedinjenih nacija znači da se želi izbeći isuviše 33 „Gôtterdâmmerung” je naziv završnog pasusa zbirke Breuer Stefan, Die Gesellschaft des Verschwindens: von der Selbstzerstôrung der technischen Zivilisation, Hamburg, juni, 1992. Ovaj isti autor koristi metaforu hijerofanije za pronalazak tehnike. 34 Fejtô François, Dieu, l’hom me et son diable: méditation sur le m al et le cours de l’histoire, Paris, Buchet-Chastel, 2005, str. 225.

PORAST Л1.ЛНМ1/.МА

287

antropocentričan karakter jedne reči koja sasvim jasno upućuje na (relativnu) procenu zainteresovanih aktera. Katastrofe se uvek tiču ljudi koji ih definišu, trpe ih i izazivaju35. Prisustvo prirodne nepogode u duhovima čini se sve više nužnim za zapadne svesti. Brojni su opservatori koji procenjuju da koeficijent događaja teži da se poveća od XIX veka, ali naro­ čito da su materijalne posledice sve razornije, jer im intenzitet raste36. U ovome, eksperti se dakle uopšte ne razlikuju od javnog mnjenja, u kojem ankete pokazuju da je ono odavno ubeđeno da rizik stvarno raste37. Druga polovina XX veka se, navodno, odlikuje čak i ubrzavanjem procesa, još izraženijim posle 198038. Sedamdeset i osam većih prirodnih katastrofa pogađa 80 miliona ljudi i izaziva štetu od 10 milijardi dolara 1970. godine; 2004. zabeleženo je 384 katastrofe koje pogađaju 200 miliona ljudi i izazivaju štetu od 50 milijardi dolara. Neki eksperti zalažu se, dakle, za „svetsku ekonomiju katastrofa”, da bi integrisali ovaj eksponencijalni rast i njegove posledice: „Prirodne katastrofe se u naše vreme sigurno bolje popisuju, ali čak i kada se uzme u ob­ zir ta niska procena, broj olujnih talasa, ciklona, potresa i klizišta eksponencijalno je porastao. Što je još gore, one teže da svaki put načine više žrtava i da skuplje koštaju, makar zato što planeta broji danas više stanovnika i što oni žive u gradskim zonama sa velikom gustinom naseljenosti ili u ruševnim sirotinjskim četvr­ tima39.” Prema Crvenom krstu, broj „izbeglica iz životne sredi­ ne” dostigao je prošek od 19, 2 miliona godišnje, odnosno isto onoliko koliko i svi drugi tipovi izbeglica zajedno. Nezavisno od veće pažnje posvećene popisivanju rušilačkih epizoda, u ovome, 35 Videti uvodnu reč Roberta Delora (Robert D elort) u Bartolomé Bennassar, op. cit., str. 7-25. 36 To je teza Wirkjman Anders und Timberlake Lloyd, Die Radie der Schôpfung. Naturkatastrophen: Verhàngnis oder Menschenwerk?, München/ Zürich, R. Piper, 1986. 37 Anketa iz 1980. navedena kod D ouglas Mary and W ildavsky Aaron, Risk and Culture ..., op. c it, str. 2. 38 W isner Ben, Blaikie Piers, Cannon Terry and Davis Ian, A t Risk: Natural Hazards, People’s Vulnerability and Disasters, London and New York, Routledge, 2004, str. 62-64. 39 Ovo je mišljenje Moises N aim , venucuelanskog ekonomiste, urednika časopisa Foreign Policy, „Pour une économie mondiale des catastrophes”, Le Monde od 10. marta 2006. i

288

KATASTROFE

dakle, treba videti prvenstveno posledicu aktivnosti koje prirod­ noj katastrofi oduzimaju njen karakter nepredvidljivog događaja i svrstavaju je u nesreće izazvane ljudskom nesposobnošću. Ali, da li je reč o pravim opasnostima ili samo o modifikaciji praga tolerancije? Pitanje treba da bude postavljeno. Ranije, tokom istorije, samo su požari u gradovima pripa­ dali ovoj kategoriji u kojoj je teško odvojiti posledice prirodnih uslova od onih vezanih za tehničke izbore, za nedostatak predostrožnosti ili za odsustvo razmišljanja. U današnje vreme tra­ gična realnost velikih industrijskih nesreća („značajni tehnološki rizici”, kako ih nazivaju od kraja 1970-ih godina) potvrdila je širu prikladnost takvog načina shvatanja rizika. Sada dominiraju „man-made hazards”, neodvojivo povezani sa stepenom razvoja društava. Što se tiče povećane učestalosti katastrofa, neki autori ipak oklevaju. „Apokalipsa, kraj sveta, istorije, kraj čoveka, kraj kraje­ va jesu litanije”, konstatuje jedan ekspert koji se ne boji da ustvrdi da „prirodne katastrofe ili one ljudskog porekla beleže značajan pad da bi se stabilizovale na najnižem stupnju, koji, imajući u vidu povećanje svetske populacije, jeste sasvim izuzetan”40. Neki se zaklanjaju iza medijskog argumenta i ukazuju kako se o događajima odmah izveštava putem elektronskih sredstava ko­ munikacije sa mnoštvom slika kao dokazima, što uvećava njihov značaj. Primera radi, razumljivo je da zatvaranje, zatim ponovno otvaranje autoputa Gotard (Gothard) početkom leta 2006. posle odrona, može da bude na naslovnoj strani dnevnih listova u za­ bitima Nemačke (kao što je Thminger Tagblatt u Vajmaru): put zaista ovuda vodi Nemce kada odlaze na jug na godišnji odmor. Ono što više iznenađuje međutim, jeste bujica koja odnosi deo železničke pruge i izaziva iskakanje iz šina jedne kompozicije Sen-Bernar Ekspresa 26. jula 2006. a da povređenih nema; ta epizoda ispričana je, s fotografijama kao dokazima, u regional­ nom dnevnom listu kao što je Gôttinger Tablatt, a ovaj relativno banalan incident nema nikakvog značaja za čitaoce severne Nemačke. Kako se stanovnici industrijalizovanih zemalja poka­ zuju naročito receptivni i željni katastrofa u direktnom prenosu, 40 A lbouy François-Xavier, op. c it, str. 12-13 i 35-44.

PORAST AI.ARMI/MA

289

novine i televizija im posvećuju mesto veće nego ranije. Klima je iznenada postala ozbiljna tema dok je konverzacija o vremenu u većini jezika, bila uvek sinonim za beznačajnost. Pomislimo na iznenađujući plakat koji su 1969. istakli pobunjeni nemački studenti iz Sozialistischer Studentenbund-a. Ironični tekst - „Sie reden vom Wetter, wir nicht” - ostavlja da se nasluti da drugi neprestano govore o vremenu suprotno mnogo ozbiljnijim levičarskim aktivistima. Jasnije rečeno, to je bila aluzija na reklamnu kampanju nemačke železnice (Deutsche Ban). U pozadini nisu vozovi koji saobraćaju po bilo kom vremenu, već likovi Lenjina, Marksa i Engelsa. Poruku je lako odgonetnuti: komunistički diskurs ne obazire se na uobičajene besmislice političara koji govore samo o vremenu i odvraćaju pažnju sa pravih problema društva. U naše doba, takva poruka ne bi imala nikakvog smisla i poka­ zala bi se kao kontraproduktivna, pošto su poremećena meteo­ rologija i klimatske promene dobile suštinsku važnost. Temu u svojim kampanjama preuzimaju svi političari, naglo preobraćeni u.vrle branioce životne sredine. ' ’ Khmatolozi, sa svoje strane, insistiraju na pozitivnim as­ pektima povećane učestalosti ili barem povećanog intenziteta i posledica. Aktivne nasilne epizode El Ninja nisu vezane samo za bolju meteorološku mrežu u planetarnim razmerama. Što se tiče spektakularnih posledica oluja u regijama Evrope sa umerenom klimom, one bi se delimično mogle objasniti promenom biljnog pokrivača. Svuda se povećala površina šuma i one su sastavljene iz rđavo održavanih šumaraka koji teško odolevaju nepogodama i napadima štetočina. Osnaženi ovim saznanjima, eksperti za klimu su često kategorični u svojim zaključcima, poput ekologa Paskala Akoa (Pascal Acot): „Evo, dakle, šta je avaj! razumno očekivati u XXI veku”, odnosno „naglu klimatsku promenu” čiji scenario-katastrofa sadrži: povećanje prosečne temperature od 1,5 do 6°C; porast srednjeg nivoa mora od 1 do 3 metra; porast učestalosti i intenziteta nasilnih klimatskih epizoda; poreme­ ćaje okeanskih struja (koje mogu da izazovu hlađenje zapadne Evrope); osiromašenje biološke raznovrsnosti; vrvenje štetočina ili insekata prenosilaca parazitskih bolesti; značajne promene režima ishrane; masovne migracije da bi se pobeglo od nadola-

290

KATASTROFE

ženja okeanâ41. A zaključak je izuzetan pokazatelj postmodernih nesigurnosti: katastrofa je već tu, ali ne zna se stvarno u kom stadijumu procesa se nalazi čovečanstvo, čak i ako autor poriče svaki katastrofizam: „Neobična i neočekivana posledica pomalja se iz ovog bilansa: ako kombinujemo sve ekološke, dakle klimat­ ske inercije planete, i sve tačke bez povratka u svakom procesu degradacije ekosistemskih ravnoteža, dobijamo teorijsku rezul­ tantu, odnosno trenutak pred sobom, kada više nećemo moći da se vratimo nazad. Ne treba videti ni najmanji katastrofizam u ovoj hipotezi: ona je, avaj! više nego verovatna. Što je još gore, ako odemo malo dalje u rasuđivanju, ništa nam ne govori da tačka bez povratka nije već pređena i da je dakle definitivno, neizbežno, prekasno. Nemamo nikakvog načina da to saznamo u sadašnjem stanju nauke42.” „Posle nas potop”, rekao bi Luj XV, ne naročito zaokupljen time da sebi upropašćuje život brigom o alarmantnoj situaciji u njegovom kraljevstvu. Danas su brojni oni koji smatraju da bi do potopa zaista moglo doći tokom života sadašnjih generacija! Ovaj tip rasuđivanja je nedavno našao novo polje primene sa difuzijom informacija do sada rezervisanih isključivo za naučnike, a koje se tiču proliferacije patogenih virusa. Kao u pogledu klimatskih događaja, analitičari skreću pažnju na ubrza­ nje ritma pojavljivanja novih viralnih agenasa43. Između 1885. i 1986, identifikovano je 1 700 tih čudnih entiteta na granici živih bića koje nazivamo „vlruŠfTAL evo kako ih je 2004. zabeleženo već 6 247! Tokom tri poslednje decenije, navodno je zabeleženo 35 novih bolesti, od kojih je 26 onih za koje je utvrđeno da su 41 Pored prinudnog raseljavanja stanovništva, autor pominje i migraciju biljnih i životinjskih vrsta. Migracija drveća dostiže u najboljem slučaju ne­ koliko desetina kilometara u veku ; a zagrevanje bi moglo da zahteva 300 do 500 km pomeranja na sever ; u toj hipotezi „mnogo ekoloških sistema, kao ni mnogo biljnih i životinjskih vrsta ne bi tome odolelo”. Videti А сот Pascal, Histoire du climat, Paris, Perrin, 2003, str. 261 i 263-264. U skorije vreme, neki istraživači izneli su hjjmtezuo nestanku jpčela, što bi proizvodnju biljki zavisnih od pi^ ošeiija ptdena inyj|dima.učinflo..neizvesnom. „Ün monde sans fruits ni légumes ?” naziv je članka u Le Monde od 14. do 15. oktobra 2007. 42 А сот Pascal, op. cit., str. 278. 43 Videti dosije pod nazivom: „Les virus, champions hors norme de la mondialisation”, Le Monde od 23. marta 2006, str. 20-21.

PORAST Л 1,ЛКМ1/.МЛ

291

viralne. Ova proliferacija iznenađuje stručnjake za epidemiologiju koji nude verovatno objašnjenje za diseminaciju: efikasnost prevoznih sredstava i umnožavanje razmene između ljudskih grupa nesumnjivo pospešuju kretanje virusa. Javnost se zatim drži u neizvesnosti procenama o prenošenju nekog virusa sa životinjske vrste na čoveka. To je bio slučaj 2003. sa atipičnom pneumonijom (nazvanom i SARS, teški akutni respiratorni sin­ drom) čiji bi uzročnik mogao biti slepi miš. To je bio slučaj i 2005. sa influencom A, čiji bi virus H5N1 mogao da zarazi osobe u bliskom dodiru sa bolesnim životinjama. Nemojmo zaboraviti ni to što strahovi svake vrste napajaju široko tržište44. Rizik upućuje na nepoverenje prema tehnici i sam opravdava nova tehnološka rešenja u jednom beskrajnom procesu. Što su rizici transparentniji, to tržište više obećava. Neprekidno se oscilira između rizika i opasnosti, pošto se prvi smatra predvidljivim i merljivim, dok je opasnost manje pred­ vidljiva, što ostavlja slobodno polje za ekonomsku eksploataciju. Kako piše sociolog Ulrih Bek, istraživanje o riziku je bacil koji se održava istraživanjem o riziku, ono se uvek dalje otvara prema neizvesnosti koju bi trebalo da ograniči45. Izvan elemenata iza kojih razumska logika nastoji da se za­ kloni, treba, uzgred rečeno, jasno izneti konjunkturu specifičnu za savremeni svet, čije su karakteristike kulturnog reda vezane za kalendar ili osetljive na globalizaciju nesigurnosti. Tako je, na primer, rečeno da se sasvim teorijska i fikcionalna fasciniranost katastrofama objašnjavala odsustvom direktnog sučeljavanja sa zemljotresom, vulkanskom erupcijom i razor­ nom poplavom. To je, na primer, bio slučaj sa američkim Land Art-om koji je u 1960-im godinama čak i proklamovao da pri­ rodna katastrofa predstavlja neku vrstu estetskog iskustva: „Vo­ lim prirodne katastrofe”, objašnjava umetnik, ,,i mislim da one 44 Ponekad uz „lažno” izveštavanje, kao ovaj mejl za uzbunu koji navodno potiče od nemačkih meteoroloških službi i koji je emitovan 21. februara 2007. a koji je najavljivao dolazak snežne oluje i temperatura koje bi se spustile i na - 45°C! Kada bi poruka bila otvorena, ona bi vodila ka komercijalnom sajtu nekog preduzeća za distribuciju odeće za zaštitu od nepogoda! 45 Beck Ulrich, „Politisierung des Risikos...”, op. c it, str. 23.

I I 1 > '

292

KATASTROFE

mogu biti najviša umetnička forma koju je moguće iskusiti46.” U takvim situacijama tvorac može najbolje da uhvati energiju mesta. Instaliranje in situ je zatim izraz kompulsivne frenezije ponovnog ispisivanja pejzaža, kao neka vrsta anticipacije apokaliptičnog kraja47. Ovu pojavu evocirao je i nemački dramaturg Hajner Miler (Heiner Müller, 1929-1995), amblematska figura savremenog pozorišta, opsednut tragedijama istorije i propada­ njem čovečanstva, autor Hamlet-machine (1979). Posmatrajući „ruševine Evrope”, on izražava svoju fascinaciranost katastrofom. Godina 1945. u Nemačkoj, u kojoj više ništa nije funkcionisalo, postaje „najlepši period” i on dodaje: „Specifično zadovoljstvo pisanja počiva u uživanju u katastrofi48.” Kao i uzvišeno u umetnosti XVIII veka, rizik se poigrava dvostrukim kretanjem privlačenja i odbijanja. Užas od medijatizovane ili fikcionalne katastrofe uvek je dvosmislen. On oscilira između dobronamernog poistovećivanja za žrtvama ili, naprotiv, prihvaćenog distanciranja. On je distancirani ili trpljeni spek­ takl49. Upravo zato, kod široke publike, uprkos njihovoj proliferaciji, filmovi katastrofe, sa upečatljivim nazivima i ponavljanim dramskim koncima, i dalje imaju uspeha. „Budeći naše najdublje skrivene strahove i naše najbolje prikrivane zebnje, ovi filmovi ogoljavaju nesvesnu želju za samouništenjem. Oni omogućavaju da se zamisli sveopšta tabula rasa i bolje ponovno otpočinjanje 46 Izjava D e M aria Walter, On the Importance o f Natural Disaster, New York, 1960, citirano u Ilschner Frank, Verkorperte Zeittraume: eine Auseinandersetzung m it der Land A rt in den Werken von A ndy Goldsworthy, Richard Long und Walter De Maria, Diss. Duisburg-Essen, 2004, str. 220. Za kontekst videti WEILACHER Udo, Between Landscape Architecture and Land Art, Basel, Birkhâuser. 47 Paul Serge, „Nostalgia for the past/future: the two natures o f Land Art” u Lagayette Pierre [ured.], Nature et progrès: interactions, exclusions et mutations, Paris, Presses de l’Université Paris-Sorbonne, 2006, str. 307-322. 48 Intervju iz 1980. naveden u Grimm Gunter E., Faulstich Werner i Kuon Peter, op. cit., str. 285. Videti i Reichholf Josef H., D iefalschen Propheten: unsere Lust an Katastrophen, Berlin, Wagenbach, 2003. 49 Videti Ribon Michel, Esthétique de la catastrophe: essai sur l’art et la catastrophe, Paris, Éditions Kime, 1999, str. 36. On citira jedno pismo Dina Bucatija (Dino Buzzati) koji tvrdi: „Prisustvovao sam katastrofama takve lepote da su moju dušu ispunjavale divljenjem.”

PORAST AI.AKMIZ,MA

293

na drugim osnovama50.” Oni su nekakav revanš nad normama razuma, a istovremeno pozivaju na odgovornost: ^poremećaj ekološke ravnoteže neosporno ukazuje na grabljivu civilizaciju. Outbreak 1995. obrađuje temu pretnji biološkim naoružavanjem; Independence Day (1996) temu napada vanzemaljaca; Deep Im­ pact (1998) i naročito Armageddon (1998) Majkla Beja (Michael Bay) evociraju sudar između Zemlje i nebeskih tela. Ovaj sineast je ostvario produkciju-veliki spektakl koja, prirodno, više nema dodirnih tačaka sa biblijskim referencama sadržanim u njego­ vom nazivu. U pomenutom filmu, asteroid se kreće ka Zemlji brzinom od 35 000 kilometara na čas. Ostalo je samo nekoliko dana do fatalnog sudara. Direktor NAŠE odlučuje se stoga na operaciju poslednje šanse: on šalje ekipu u svemir da bi pokušala da izmeni putanju asteroida tako što će ga dići u vazduh51. U ovoj vrsti scenarija, spas uvek dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država! Zatim je skori ulazak u novi milenijum aktivirao psihozu mnogostrukih opasnosti. Opasnost računarskog baga, vezana za magiju datuma u kalendaru, privremeno je učvrstila duhove. Okolnosti su, pored toga, otkrile neverovatno bujanje apokaliptičkih grupa, koje se verovatno broje na stotine. Jedan autor je čak popisao 237 proročanstava koja su utvrdila godinu 2000. kao fatalni datum52. Promena zodijačke ere je pogodna za ova pred­ viđanja. Napušta se era Riba, koja se poklapa sa hrišćanstvom, da bi se ušlo u eru Vodolije, ako je verovati ezoteričnom predviđa­ nju koje je 1937. napisao Pol Le Kur (Paul Le Cour). Novo vreme trebalo bi da omogući ljudima da bolje iskoriste svoje pozitivne potencijale. Zato je španski modni kreator Pako Raban (Paco Rabanne), prorok pokreta, najavio uništenje Pariza za 11. avgust 1999, dan potpunog pomračenja Sunca. Posle konvulzija apokaliptičnog uragana, obnovljeni svet je trebalo da doživi rajsku eru, u kojoj bi svako našao svoje mesto u kosmičkoj svesti. Među grupama koje su proživljavale ovo iščekivanje, Jehovini svedoci spadaju u zastupnike najava kraja sveta i doslovnog 50 Ramonet Ignacio, op. c it, str. 115. 51 O ovom filmu, videti analizu P osner Richard A., Catastrophe: Risk and Response, New York, Oxford University Press, 2004, str. 104-105. 52 M inois Georges, Histoire de l’avenir, Paris, Fayard, 1996, str. 564.

294

KATASTROFE

tumačenja Apokalipse po Jovanu (oni sami spadaju u 144 000 navedenih izabranih), ali su tu i mormoni, novoapostoli, sajentolozi i druge novoverne grupice. Diskretnije i rasute jesu brojne teozofske zajednice, grupe templara, rozenkrojcera i raznorazni krugovi New Age-a, satanisti i drugi novopagani, animisti nepri­ jateljski nastrojeni prema hrišćanstvu kojem pripisuju odgovor­ nost za dekadenciju zapadne civilizacije. Možemo se osmehnuti (a posteriori!) na predviđanja medijuma Urijele (Uriella) koja je najavljivala Treći svetski rat za 1998, a koji je trebalo da se okon­ ča padom meteorita u Severno more, dok kiša asteroida uništava trećinu zemlje (naravno, sve je to predviđeno za godinu 1999.). Ali ostajemo nemi pred tragičnim mizanscenom kolektivnih samoubistava u sektama, kao što je ona koju je predvodio Džim Džons u Gvajani 1978. godine (912 mrtvih), davidijanaca u Vejku (Waco, SAD) 1993 (84-ro mrtvih) i pristalica solarnog hrama (1994-1997) u Švajcarskoj, Francuskoj i Kanadi (74-ro mrtvih). Stvari stoje nešto drugačije kada se urbani terorizam, koji pogađa Njujork septembra 2001, zatim Madrid 2004. i London 2005, aktualizuje, na zapanjenost gledalaca televizijskih kanala, u direktnom prenosu i u realnom vremenu, što je do tada bilo samo fikcija. Napajana američkim filmom, mašta shvata da se uništenja za koja se nismo nikada usuđivali da poverujemo da su moguća, odvijaju sada pred našim očima! Zapadni grad po­ staje vrhunski prostor iskustva kolektivne traume. Rušenje kula bliznakinja (Twin Towers), koje su 11. septembra 2001. pravo u sredinu pogodili oteti avioni, pretvara ostatak sveta u neku vrstu ikone neodređene i potencijalne pretnje, koja svakog, svuda, u svako doba može da zadesi. Nijedna strategija ne može da je ukloni. Ona predstavlja neizbežan beleg onoga što su antropolozi nazvali kulturnom traumom (cultural trauma) da bi označili tra­ gove, neizbrisive u kolektivnoj svesti i dakle u sećanju, sastavni deo traumatizovanog identiteta53. Cunami koji je opustošio jedan deo Indijskog okeana krajem decembra 2004. reaktivira i različite registre tumačenja. Zapadna štampa, videli smo to već, preuzima odgovornost za komentare 53 Videti uvodne reci Fraisl Bettina i Stromberger Monika [Hrsg]., Stadt und Trauma: Annaherungen - Konzepte - Analysen, Würzburg, Kônigshausen und Neumann, 2004.

PORAST AIAKMIZMA

295

sa Sumatre, gde stanovništvo, navodno, doživljava nesreću kao revanš prirode i božansku opomenu54. Ova je opomena, po nekim izvorima, navodno uzeta u obzir, pošto je ubrzo zatim nađen miroljubiv izlaz za neke od sukoba u kojima su bili suprot­ stavljeni gerila i vlasti. Žan Dipui rečito komentariše: „Ovi ljudi, izvesno, nisu čitali Lajbnica. To znači da je teodikeja univerzalni oblik ljudskog duha suočenog sa nesrećom55.” Ali uticaj događaja je verovatno i drugačiji. Njegova medijatizacija je bila takva „da nije apsurdno upitati se, da li ona ovoj drami ne pripisuje status prve mondijalizovane prirodne katastrofe56”. Za većinu zapadnjaka, naime, nepogoda „se pojavila tamo gde ništa nije davalo da se nasluti da može da se dogodi”. Bernar Debarbije (Bernard Debarbieux) konstatuje da je ona opustošila „mesta koja su u našim modernim imaginarijumima povezana sa turističkim rajevima i egzotičnim ambijentima”. Na izvestan način, „imaginarna geografija mnogih zapadnjaka, ona koja zemljinu kuglu deli na pakao i rajeve, prisna prostranstva i čudne prostore, ovim je uzdrmana.” Pored toga, nije pogođeno neko anonimno stanovništvo, pošto mediji daju slike i imena. I ge­ ograf zaključuje: „Ako ostanemo u registru imaginarnog, bliži smo pričama o Potopu i o Apokalipsi, koji pogađaju sva ljudska bića bez razlike, nego registru građanskih ratova ili sukoba među narodima u kojima trijumfuje heterogenost predstava.” Ostaje da televizijska strategija proizvodi i druge efekte. Dok je katastrofa jedinstvena, umnožavanje neumorno pri­ kazivanih slika jeste način da se razblaži i da se malo-pomalo obuzda užas57. Ako se izuzmu slučajevi kao što je tragedija od 11. septembra ili obezbeđivanje slika slabe rezolucije koje su snimile kamere za video nadzor, tragedije ne ostavljaju za sobom 54 Ova objašnjenja u velikoj meri preuzima zapadna štampa, dok su ona uobičajenija u lokalnoj štampi. To je bio slučaj i sa cunamijem 1998. Videti Kocher Schmid Christin, „Sissano the impact of a tidal wave”, u GIORDANO Christian i Boscoboinik Andrea, op. cit., str. 179-190. 55 D upuy Jean-Pierre, Petite métaphysique .... op. cit., str. 40. 56 To je ono što primećuje D ebarbieux Bernard u Le Temps od 5. janu­ ara 2005. 57 Strategija analizirana kod Kirchmann Kay, „Erschütterungen Beobachtungen zur (Re-) Konstruktion von Erdbeben in ausgesuchten TVFormatten”, u G roh Dieter, op. cit., str. 261-280.

296

KATASTROFE

direktne prenose. Zloupotrebljavajući voajerske nagone publike, televizija mora da kompenzuje ovo odsustvo komentarima, teh­ ničkim objašnjenjima, svedočanstvima, prizorima pustoši, čije nagomilavanje bi moglo da ima kolektivni sedativni efekat. Sve to, svedeno na dimenzije katodičnog ekrana, naizgled ne ostavlja mnogo mesta ni za estetiku ni za teodikeju, ove tradicionalne moduse kolektivnog upravljanja traumama. Pa ipak, više niko ne zna gde prolazi granica između fikcije i objektivnog saznanja. Neznanje publike u usko stručnim naučnim oblastima, kao što su rizici koji se smatraju prirodnim ili klimatske promene, graniči se sa nepismenošću. Ona favorizuje preterano divljenje diskursu eksperata, koji od toga imaju koristi i imaju težnju da stalno dosoljavaju, pojednostavljujući preko svake mere neizbežm karak­ ter apokaliptičnih scenarija. Ovi se podudaraju, a da rasuđivanje nije uvek dovoljno, sa interesovanjem za naučnu fantastiku i film katastrofu. Kako ovi žanrovi i sami počivaju na mesijanskoj vi­ ziji budućnosti, a pošto ljudski rod, razumno posmatrano, nije mogao da nestane, jer je junak uvek uspevao u spasilačkoj misiji, kredibilitet svake opomene, čiji je cilj da se utiče na promenu svakodnevnih ponašanja u oblasti energije i zagađenja, nestaje u relativizmu mišljenja58. .

]

58 Ovaj proces dobro opisuje P osner Richard A., op. c it, str. 93-109.

ZAKLJUČAK

Jedan od najboljih francuskih eksperata nedavno je pozivao na razvoj „kulture rizika” kako bi svaki građanin što je mogu­ će bolje ovladao predostrožnošću. On je zamislio obrazovne i istraživačke programe zasnovane na prevenciji, računanju verovatnoća, ekološkim disciplinama. Ovo komple^^no obrazovanje u „kindinici”, reci adaptiranoj iz starogrčkog i korišćenoj od 1987. da bi označila nauke o opasnosti, po njegovom mišljenju, ekspertizu bi učinilo dostupnijom1. Ovaj tip opaski se, izvesno, svrstava u moduse upravljanja kojima se rado pridaje magičan naziv „vladavina (gouvernance)”, što je sistem administracije ko­ jemu je cilj da umanji intervencionističku ulogu države, da bi se dala prednost dogovaranju između državnih i privatnih aktera. Podrazumevajući podeljenu odgovornost, on počiva na relativ­ nom udaljavanju vlasti od odgovornosti i često fiktivnoj valori­ zaciji individualnih mišljenja, pod velom pozitivnih interakcija. Ove tendencije ne doprinose nužno ulivanju poverenja: one se savršeno uključuju u savremenu političku doksu, koja se, svesna da su neznanje i njegovi promašaji danas dominantni oblik kon­ teksta odlučivanja, opredeljuje da racionalizaciju ostavi u stanju pripravnosti. Više se ne nastoji, kao što je to bio slučaj u prošlosti, da se utvrde uzroci disfunkcije i da se oni otklone, već se prizna­ je slučajnost; pred složenošću, zadovoljava se da se identifikuju značajne međusobne relacije. Umesto predvidljive budućnosti, vratili smo se svetu u kojem se društveni procesi pojavljuju kao neverovatni, u kojem refleksivnost mora da odnese prevagu nad racionalizacijom, da bi funkcionisala kao „neka vrsta radara” 1 Kourilsky Philippe, Du bon usage du principe de précaution: réflexions et modes d ’action, Paris, Odile Jacob, 2002, str. 36.

298

KATASTROFE

koji omogućava da se procene složene situacije2. Konkretno, savremeno društvo rizika ne liči više na socijalnu državu koju su strpljivo stvarale generacije XX veka. Nije više na društvu da sa­ čuva građane već na svakom individualno da prihvati verovatne rizike, starajući se da ne dozvoli da bude uvučen u proces vulnerabilizacije, koji, usled stalne fleksibilnosti, pogađa nezanemarljiv deo stanovnika većeg delà evropskih zemalja. Vulnerabilnost i prekaritet su zamenili pauperizaciju. Jedina izvesnost jeste stalna pretnja koja ispoljava svojevrsni novi odnos sa svetom. Otuda popularnost „principa predostrožnosti” koji je, kako smo videli, postao vulgata donosilaca odluka. A upravo istorijski pristup koji izlaže kontekste pojavljivanja snažno relativizuje umesnost ovog tipa verovanja. Kritike ne izostaju. Neki predlažu da se predostrožnost zameni rezilijencijom i pozivaju se na istoimeni princip. Drugi ističu nekoherentnost predostrožnosti zato što je rizik neodvojiv od bilo koje društvene situacije. Mere koje se preduzimaju u skladu sa svetim principom, stvaraju nove rizike, koji su i sami pod prinudom istog tog principa. Ali kako ovajj>oslednji, koji podjednako opravdava američki rat u jrak u i borbu protiv klimatskog zagrevanja, može biti kredibilan? Irački sukob otelotvoruje, stavise, tip situacija u kojima je princip predostroznosti zakazao, pošto je otkrio rizike mnogo gore nego što su oni, veoma neizvesni, koji su opravdali intervenciju. Među drugima, autor ovakvih kritika, pravnik D. R. Sanštajn (D. R. Sunstein), zalaže se stoga za mnogo uži „Anti-Catastrophe Principle” koji uzima u obzir odnos koštanja i dobiti, kao i podelu fmansijskih troškova i prinuda vezanih za njegovu primenu3. U ovom kontekstu, prepustiti se katastrofizmu danas je više od obične mode, do te mere da vlasti, obuzete narodnim emoci­ jama koje narastaju pri svakoj novoj aferi, bivaju brzo optužene za prokastrinaciju kada se svim sredstvima opiru trenutnim me2 Radar je izraz Rudolf Florence, „La réception sociologique de l’envi­ ronnement en Allemagne et en France”, u ESSBACH Wolfgang [Hrsg.], Welche Modernitât? Intellektuellendiskurse zwichen Deutschland und Frankreich im Spannungsfeld nationaler und europàischer Identitàtsbilder, Berlin, Berlin Verlag, 2000, str. 409. 3 Sunstein Cass R., Laws o f Fear : beyond the Precautionary Principle, Cambridge, Cambridge University Press, 2005, naročito str. 34 i str. 114-115.

z a k m u Cak

299

rama predostrožnosti. „Nekada se odgovornost pripisivala osvet­ ničkom Bogu”, pišu autori jednog uvoda u kindiniku, ali danas ,,u sekularizovanom veku, upravo se političari i oni koji su zadu­ ženi za upravljanje teritorijom smatraju direktno odgovornim”4. Dovoljno je, kako primećuje uvaženi uvodničar helvetske štam­ pe, da navedemo samo događaje na udarnim stranicama medija tokom 2005-2006: „Glečerska površina se topi pod uticajem planetarnog zagrevanja, rezerve vode su pri kraju, olujni talas pustoši azijske obale. Ukratko, prirodne nepogode obrušavaju se na ljude kao velike boginje na bretonsko niže sveštenstvo; životi­ nje izneveravaju poverenje koje im se ukazuje; krave su obuzete ludilom; živina oboleva od gripa; krpelji se ostrvljuju na šetače u šumi; agresivni psi seju strah. Čovek ne zaostaje za njima. In­ sistiranje sa kojim se podseća na razornu nesreću u Černobilu ne prikriva Bopal, Sevezo ili pucanje brana, kao što je Malpase u Francuskoj ili Longarone u Italiji5.” Nagomilavanje strahova zaista predstavlja deo svakodnevice naših savremenika. Ovaj tip komentara čini zastarelim sve dijagnoze koje bi se upinjale da nađu u zapadnom društvu, počev od prosvetiteljstva, jedinstveni pokret koji vodi rastućoj racionalizaciji procesa upravljanja rizicima. Začuđujuća konstatacija za društvo za koje se neprestano tvrdi da je na putu da izađe iz religije, pošto su ko­ lektivni identiteti sa religioznim karakterom ustupili mesto siste­ mima individualnih i privatnih verovanj a. Religiozna referenca, a slučaj Sjedinjenih Država u tom pogledu je atipičan, nije više potrebna da bi se razumeo svet. Religija je postala predmet podsmevanja, njena kritika je prevaziđena. Pošto je vođena borba protiv autoriteta otkrovenja čiji je ulog bio prisvajanje zvaničnog 4 D agorne Andrée i D ars René, Les Risques naturels: la cindynique, Paris, PUF, 2003, str. 121. 5 „Le règne de l’émotion”, hronika François GROS, objavljena u Le Temps 27. aprila 2006, str. 17. U Longaroneu (Veneto) 1963. godine, ogromno klizište u veštačkom jezeru izazvalo je džinovski talas koji se obrušava preko zida (a da ga nije oštetio, suprotno onome u šta veruje navedeni hroničar) i sravnjuje sa zemljom selo Longarone. Nasuprot tome, 1959, pucanje brane Malpase (Var), uzvodno od Frežisa, izazvalo je talas od 40 metara visine koji briše sve pred sobom, sve do mora. Autor je mogao da doda svojoj listi eksploziju fabrike AZF u Tuluzu 2001.

300

KATASTROFE

diskursa o uzrocima katastrofa, antiklerikalizam i ateizam su i sami postali zastareli. Pa ipak, stvari nisu tako jednostavne. „Na kraju ove knjige, pišu izdavači jednog kolektivnog delà o prehrambenim rizicima, glavna tvrdnja jeste razdvajanje između realnosti kakvu opisuje nauka i kolektivnih fantazama koji stvaraju drugu realnost, druš­ tvenu, zatim političku”; to je kao da su u našem društvu opstajala „dva velika zakona magijske misli, zakon o zarazi i zakon o slič­ nosti”, odnosno neka vrsta psihologizacije stvarnosti koja izaziva emocije6. Nedavno jedna autorka, vladin stručnjak, završava veoma pragmatičan priručnik za kulturno upravljanje rizicima kratkim pasusom o „smislu života”. Ako je katastrofa zaista „ne­ moguće koje se događa”, koje značenje dati ovim događajima? „Neke kulture, naročito putem religija, nude objašnjenja”, prizna­ je ona, i navodi muslimanski fanatizam, rešenje koje „ne samo da nije onemogućavajuće, već bi, naprotiv, omogućilo [...] da se izbegne gubljenje vremena i energije na postavljanje pitanja o uzroku neke nesreće”, i usredsredi na delanje7. Sledi osam redova o hrišćanstvu sa ovom kratkom banalnom rečenicom, koja sa­ drži poražavajuće neznanje: „Istovremeno, katastrofa, shvaćena u smislu pošasti, često označava božansku kaznu8 ...” Verovatno zato što za ovaj tip razmatranja nema prostora u naučnoj anali­ zi, ekspertkinja ide dalje ... ne zaboravljajući da navede anketu Time-CNN iz oktobra 2011, u kojoj su Amerikanci odgovarali na pitanje da li su preduzeli određeni broj radnji u danima koji su usledili posle terorističkih napada. Najčešći odgovori bili su redom: „Reći nekome da ga volimo” (79% odgovora); „Otpevati God bless America” (70%) i „Moliti se ili prisustvovati religio­ znoj ceremoniji” (67%) ! Suprotno doksi intelektualaca i urednika, istorija katastrofizma nas je naučila da dovedemo u pitanje ono što bi se moglo nazvati veberovskim Diktatom razočaranja. To se već usudio da 6 Apfelbaum Marian, ured., Risques et peurs alimentaires, Paris, Odile Jacob, 1998, str. 277. Reč je o pogovoru koji je napisala Marijan A pfelbaum a aluzija na dva zakona magijske misli nalazi se na stranici 280. 7 D enis Helene, La Réponse aux catastrophes: quand l’impossible survi­ ent, Montréal, Presses internationales, Polytechnique, 2002, str. 277. 8 Ibid.

ZAKLJUČAK

301

uradi istoričar Hartmut Lehman (Hartmut Lehmann)9. Od Maksa Vebera, objašnjava on, običaj je da se pominje razočaranje sveta (Enzauberung der Welt)10, proces kojim nemački sociolog označava uklanjanje religije, od XVIII veka, i njeno ograničava­ nje na privatnu sferu, izvan političke i ekonomske, zatim izvan škole i zdravstva. Ono što je preostalo, doživljava se kao konzer­ vativizam, tradicionalizam, pa je čak kvalifikovano kao opskurantizam ili neko drugo reakcionarno držanje. Dok je društveno bilo koekstenzivno sa religioznim u takozvanom tradicionalnom društvu, modernost pretpostavlja njihovo razdvajanje. Da li je to zaista tako? Savremeno istorijsko iskustvo pristaje uz više kritičke sta­ vove. U severnoameričkom društvu, prisustvovalo se povratku religioznog od kraja XIX veka, u toj meri da se u Sjedinjenim Državama čini da se religiozna vitalnost, društveni napredak i ekonomski razvoj uopšte ne isključuju, sa neofundamentalističkim gnusnim inkarnacijama koje su nam poznate. Imajući u vidu istoriju, evropski kontinent se čini manje prijemčivim za ova zastranjivanja, zato što se srećom seća koliko su sve ideologi­ je i svi totalitarizmi, prave političke religije, instrumentalizovali transfer religioznog ka političkom sa nezamislivim i varvarskim posledicama koje su dobro poznate. Ali druge opservacije bi tre­ balo da još podupru osećanje povratka religioznom. Odbacujući dogmatski scijentizam, neki nâucnici su se usudili da evociraju nužno „ponovno očaravanje sveta11”. 9 Lehm ann Hartmut, Sàkularisierung: der europdische Sonderweg in Sachen Religion, Gottingen, Wallstein Verlag, 2004, naročito poglavlje 9, str. 144-156. Videti i Lehm ann Hartmut, „Von der Erforschung der Sâkularisierung zur Erforschung von Prozessen der Dechristianisierung und der Rechristianisieurung im neuzeitlichen Europa”, u Lehm ann Hartmut [Hrsg.], Sàkularisierung ..., op. cit, str. 9-16. Takođe i Lehm ann H„ „Zur Bedeutung von Religion und Religiositàt im Barockzeitalter”, u Breuer D. [Hrsg.], Reli­ gion und Religiositàt im Zeitalter des Barock, Wiesbaden, Harrassowitz, 1995, str. 3-22. 10 W eber Max, „Wissenschaft als Beruf” 1917/1919, kao i „Politik als Beruf” 1919, u W eber Max, Gesamtausgabe Bd. 1/17, hg. V. M ommsen Wolf­ gang J. und Sch luchter Wolfgang, Tübingen, J.C.B. Mohr, 1992, str. 86f. 11 N icolescu Basarab, „La connaissance transdisciplinaire et le réen­ chantement du monde”, u C hazal Gérard, ured., „Le principe de précaution”,

302

KATASTROFE

O ovom procesu reevaluacije svedoči nesumnjivo kulturna istorija rizika. Preklapanja, ukrštanja, presecanja i dodavanja providencijalističkih, naturalističkih i izrazito antropičkih teza, koje bi jedno brzo čitanje svelo na običan mehanizam scijentifikacije ili sekularizacije, puštaju naprotiv da se pojavi održavanje, da ne kažemo trajnost interpretativnih shema prožetih religioznim smislom. Imamo pravo da se zapitamo, poput Detlefa Polaka (Detlef Pollack), nije li sekularizacija, konačno, jedan od velikih mitova modernosti12? Ili još i bolje, da se složimo sa Alenom Kabantuom da je desakralizacija koju prozrokuje proces laicizacije, sekularizacije i profanizacije, samo pomeranje granica sakralnog i profanog. Profano se oslanja na druge nereligijske vrednosti koje konačno nude druge oblike sakralnog na polju socijalnog i političkog13. Različite fluktuacije odnosa između profanog i sakralnog u okviru zapadnih društava bile bi onda samo opšti oblik „odvajanja od hrišćanskog sakralnog”. Takvo čitanje ne predstavlja ni na koji način deo nekakvog procesa protiv prosvetiteljstva, za koje se izvesni uvređeni inte­ lektualci pretvaraju da za njih predstavlja pretnju. Ne samo da ne treba optuživati XVIII vek za sva zla, od Revolucije do moralnog Culture scientifique: histoire et philosophie des sciences, vanredni broj, 2006, str. 7-19. 12 P ollack Detlef, Sakularisierung - ein moderner Mythes? Studien zum religiosen Wandel in Deutschland, Tübingen, Mohr Siebeck, 2003. Istina, Polak minimizuje domet modernizacije, pokazujući da se preterano isticao stepen religioznosti starih društava. Njegova analiza prvenstveno se tiče savremenog društva i skorašnjih oblika religioznosti koji više nemaju nikakve veze sa crkvama već poprimaju sinkretički i individualni karakter u kojem se mešaju verovanja N ew Age-a, ali i religija sporta ili kult prirode, muzike ili tela. Reč Sakularisierung se prevodi kao sekularizacija, dok na nemačkom (Šakularisation) pre označava prenos crkvenih dobara. Na engleskom secularization sadrži oba značenja. Videti za definiciju svih ovih pojmova Langlois Claude, „Déchristianisation, sécularisation et vitalité religieuse: débats de sociologues et pratiques d’historiens”, u Leh m a nn Hartmut [Hrsg.], Sakularisierung..., op. cit., str. 154-173. Među dvosmislenostima savremene situacije, ukazujemo na vidljivu neobičnost na koricama knjige B ourrelier Paul-Henri [i dr.], Les Catastrophes naturelles: le grand cafouillage, Paris, Osman Eyrolles Santé et Société, 2000. Iako ovo delo ne sadrži nijedan redak o religioznom upravljanju nepogodama, izdavač je došao na čudnu ideju da na korice stavi čoveka na kolenima, koji se udara u grudi u znak kajanja! 13 C abantous Alain, Entre fêtes et clochers ..., op. cit., str. 273-274.

za kiju Cak

303

nihilizma i do savremene krize vrednosti, već valja banalno konstatovati poraz programa koji je pod velom odvajanja od sakral­ nog, imao za cilj da ekskluzivno i diskriminatorski promoviše ideju progresa i da afirmiše autonomiju razuma. Odbacivanje religijskog sakralnog, naučna radoznalost, razvoj estetskog ukusa idu zajedno sa novim, nikada iscrpljenim duhovnim traganjima. Tu nastaje paradoks istorijskog istraživanja koje dovodi u pitanje hronološke klasifikacije a prvenstvo se daje „turbulenciji” diferen­ ciranih društvenih čitanja14. Umesto racionalističkih opštih mesta izvesne istorije ideja, treba podsetiti da su pluralizam i zahtev za univerzalnim vrednostima dotakli samo manjinu Evropljana, malu kulturnu i društvenu elitu koja je davala ton intelektualnim modama. Veliku većinu uopšte ne zanima moralna autonomija i kulturni relativizam, i ostaje zarobljena u uznemirujuća pitanja svakodnevnog preživljavanja, smisla života, opresivnog prisustva zla. Više nego na jasne hronološke useke, istorija društvenih predstava o riziku i o katastrofi upućuje na društvene raskide. To objašnjava stalno dodavanje kompleksnih praksi koje neprestano podstiču novi talasi, a da ipak ne odstranjuju starije realnosti. Više nego ikada, različiti društveni akteri su oni koji, u zavisnosti od svog položaja i konteksta, rekonstruišu za svoje potrebe i aktualizuju kroz odnose snaga ono što rizici i katastrofe znače. Pored istorije rizika koja prednost daje tehničkoj i upravnoj dimenziji, razlažući etape susreta između jedne slučajnosti i jed­ ne vulnerabilnosti, pristup kroz predstave ima dakle svoju pot­ punu umesnost15. A predstave ne pripadaju samo simboličkom i religioznom polju ili dijalektici sankcije i retribucije za koje pa­ storalni izvori pružaju glavne smernice. To su pokazale reference na umetnost i na književnost. Slike i simulakrumi doprinose sublimaciji anksiogene klime u trenucima krize. Katastrofa je 14 Prema izrazu koji predlaže C abantous Alain, „La turbulence des sacralités montagnardes dans l’Europe moderne”, u Brunet Serge, Julia Dom in­ ique et Lem aître Nicole [izd.], Montagnes sacrées d'Europe: actes du colloque „Religion et montagnes”, Tarbes, 30. maj - 2. jun 2002, Paris, Publications de la Sorbonne, 2005, str. 47-55. 15 Pristup za koji se zalažu i autori bliski terenu kao D uchene François, M artinais Emmanuel, M orel Journel Christelle, „Le risque comme repré­ sentation: une contribution de la géographie sociale”, u M oriniaux Vincent [ured.], Les Risques, Nantes, Éditions du temps, 2003, str. 88-105.

304

KATASTROFE

tako postala ključna tema romantičarskog perioda, ali je pratila i zebnje Bel-epoka i gubljenje iluzija u Prvom svetskom ratu. Broj­ nost delà je nesumnjivo tolika da nije bilo moguće dati makar i pregled koji bi bio ubedljiv. Ostaje mnogo toga da se uradi da bi se umetnička produkcija povezala sa društvenim praksama. Isto je i sa naučnim diskursom. Sve više i više, otkad je nauka stekla autonomiju u odnosu na teologiju, ovaj diskurs je referenca za druge diskurse koji sadrže odnose moći i društvenih praksi. Ne nastojeći uopšte da napišemo novu istoriju ideja, koja bi služila da se objektiviraju prirodni fenomeni, sveli smo nauku na status predstave čija valorizacija zavisi od mnogobrojnih odnosa snaga. To je jedini odbranjivi stav, prema društvenim fenomenima, kao i nedavni film ,,eks-budućeg predsednika” Ala Gora (Albert Arnold Gore) 2006, An Inconvenient Truth (Neugodna istina), koji neumorno izriče „neosporne istine”, „nepobitne dokaze”, oko kojih se „naučnici celog sveta slažu”, a koje ponavljaju „svi eksperti”. Lep primer gde se svet mogućeg u kojem se oblikuje naučni diskurs medijatizacijom pretvara u ostvarivanje verovatnog, bez kritičkog otklona u odnosu na projekcije, koje su, uo­ stalom, samo modelizacije. Ako je, odmah potom, isti taj A1 Gor ovenčan Nobelovom nagradom za mir 2007. za svoju kampanju sensibilizacije na opasnosti od klimatskog zagrevanja, evo necegà sto rečito govori o težnji našeg doba da politički katastrofizam izdigne u etičku vrednost. Da kulturna istorija pruža legitimitet za relativizaciju diskursa, nije jedini doprinos znanju. Poigravati se slikama i postav­ ljati jednu uz drugu, ponekad do zasićenja, fikciju i objektivno znanje, nikada ne vodi u poricanje realnosti. Baš naprotiv. Stalno suočavanje diskurzivnih praksi i njihovih referenata olakšava shvatljivost. Postaviti percepciju nesreće u njen društveni, pro­ storni i vremenski kontekst, pokazuje se i dalje kao jedini način da se izbegnu pojednostavljene suprotnosti. Prošlost nije vreme katastrofe; dugo trajanje samo strukturira postepeno obuzimanje zapadne svesti problematikom rizika i njeno normalizovanje ove percepcije. Eksperti nisu čuvari istine, a profani osuđeni da im veruju, iako je diskurs onih prvih, od svoje geneze u veku prosvetiteljstva, postepeno osvojio javni prostor. Racionalna analiza nije superiorna u odnosu na afektivno, emocionalno ili

ZAKLJUČAK

305

simboličko usvajanje, čak i ako je prihvaćeno da je moderno doba zasnovano na jednoj takvoj hijerarhiji. Na ovaj način se izgrađuje nova višestruka kultura katastro­ fe i rizika. Suprotno onome što nagoveštava većina istraživanja o ovoj temi, to „pamćenje katastrofa” ne ograničava se samo na nagomilavanje veština, odnosno skup gestova i praksi, sve razrađenijih sistema racionalnih objašnjenja, sofisticiranih dispozitiva da bi se povezale predostrožnost, ublažavanje i rezilijencija. Prihvatljivost rizika nikada nije svodiva na čisti razum ili na iracionalno. Kultura rizika crpi, u svakom slučaju, iz simboličkih resursa a traženju smisla kroz duhovne reference ostavlja značaj­ no mesto.

ANEKS

DOGAĐAJI POMENUTI U TEKSTU

Nije naravno reč o iscrpnoj listi događaja koji su u vezi sa katastrofama ili se tako doživljavaju već samo o onima koji su bili značajni za argumentaciju ove knjige. 1535. 1570. 1570. 1585. 1588. 1596. 1607. 1618. 1619. 1629. 1631. 1633. 1634. 1644. 1647. 1651. 1654. 1665. 1666. 1669. 1680. 1682. 1688. 1692. 1692.

partelij e u Stokholmu poplave Rone u Lionu olujni talas (Severno more) zemljotres u Švajcarskoj razoran grad u Entlebuhu najezda delfina u marseljskoj luci prolazak Halejeve komete početak Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) brodolom Nieuw Hoorna brodolom Batavije erupcija Vezuva epidemija kuge u Bavarskoj olujni talas (Severno more) zemljotres u Francuskoj zemljotres u Santjago de Čileu olujni talas (Severno more) pomračenje Sunca epidemija kuge u Engleskoj požar u Londonu erupcija Etne prolazak Kirhove komete prolazak Halejeve komete zemljotres u Napuljskom kraljevstvu zemljotres na Jamajci zemljotres u Engleskoj

308

KATASTROFE

1693. 1703. 1707. 1714. 1717. 1719. 1720. 1720. 1726. 1732. 1738. 1744. 1746. 1755. 1755. 1759. 1759. 1766. 1774. 1783. 1783. 1784. 1789. 1798. 1805. 1806. 1815. 1816. 1816. 1817. 1818. 1819. 1820. 1822. 1825. 1831. 1832. 1842.

zemljotres na Siciliji oluja na jugu Engleske epidemija dizenterije u Anžuju lomljenje mosta San Luis Rej (Peru) olujni talas (Severno more) lavina u Lojkerbadu (Švajcarska) epidemija kuge u Marselju požar u Renu zemljotres u Palermu epizotija u Gijeni zemljotres u Karpantrasu brodolom Sen Žerana zemljotres u Limi poplave u ravnici Poa, dolini Rone i dolini Loare zemljotres u Lisabonu prolazak Halejeve komete zemljotres u Bordou erupcija Vezuva erupcija Vezuva erupcija Lakija (Island) zemljotres na jugu Italije rast Labe revolucija u Francuskoj pad Republike Bern zemljotres u Napulju odronjavanje u Goldauu (Švajcarska) eksplozija vulkana Tambora (Indonezija) rđavi meteorološki uslovi i loše žetve (1816-1817) brodolom Meduze čudovište na plaži u Provansi pucanje glečera Gietroz (Vale) erupcija Vezuva nesreća na Monblanu erupcija Vezuva olujni talas (Severno more) dolazak pandemije kolere u Evropu (1831-1832) prolazak komete požar u Hamburgu

ANIiKS

1850. 1856. 1857. 1858. 1861. 1865. 1870. 1872. 1877. 1878. 1881. 1883. 1891. 1892. 1897. 1902. 1902. 1903. 1906. 1096. 1908. 1908. 1910. 1910. 1912. 1914. 1921. 1930. 1931. 1934. 1937. 1939. 1941.

1945.

309

erupcija Vezuva poplave u basenima Loare i Rone prolazak komete brodolom Austrije požar u varoši Glarus (Švajcarska) planinska nesreća na Materhornu Francusko-pruski rat prolazak komete olujni talas (Severno more) sudar parobroda Princess Alice sa teretnjakom za prevoz uglja odroni u Elmu (Švajcarska) erupcija Krakataua (Indonezija) železnička nesreća u Minhenštajnu (Švajcarska) ledena lava na Sen Žerveu (Gornja Savoja) požar u Bazaru milosrđa (Pariz) erupcija planine Pele (Martinik) poplave na Siciliiji požar na metro stanici Kuron (Pariz) rudarska tragedija u Kurijeru (Pa-de-Kale) zemljotres u San Francisku meteorit u Tunguskoj zemljotres u Mesini poplave u basenu Sene prolazak Halejeve komete brodolom Titanika početak Prvog svetskog rata eksplozija u Opauu (Nemačka) katastrofa na Furvijeru (Lion) brodolom Sen-Filibera početak dust bowl-г u Sjedinjenim Američkim Dr­ žavama bombardovanje Gernike (Španija) početak Drugog svetskog rata Aušvic (između 1941. i 1945. istrebljenje 1,5 miliona zatvorenika od kojih su najmanje dve trećine bili Jevreji) bombardovanje Drezdena (35 000 žrtava)

310

KATASTROFE

1945. 1945. 1945. 1953. 1954. 1959. 1962. 1963. 1966. 1967. 1968. 1972. 1973. 1974. 1976. 1976. 1978. 1978. 1979. H981. 1983. 1984. 1986. 1986. 1990. 1991. 1993. 1993. 1994. 1996. 1997. 1999. 1999.

bombardovanje Hamburga (40 000 žrtava) atomska bomba u Hirošimi (najmanje 70 000 žrta­ va) atomska bomba u Nagasakiju (najmanje 40 000 žrtava) hemijska nesreća u Ludvigshafenu poplave u Nemačkoj slom brane Malpase (Frežis) olujni talas (Severno more) klizište u Longaroneu (Italija), možda 2 000 mrtvih (?) hemijska nesreća u Amsterdamu brodolom Тоггеу-Сапуопа hemijska nesreća u Bolsoveru (Velika Britanija) vazdušna katastrofa u Andima olujni talas (Severno more) eksplozija u Fliksborouu (Engleska) curenje dioksina u Sevezu (Italija) olujni talas (Severno more) brodolom Amoco-Cadiza izuzetno velike snežne padavine u Šlezvigu nuklearna nesreća na Ostrvu Tri milje (Sjedinjene Američke Države) prvo pominjanje smrti šuma (Waldsterben) pojava side eksplozija u Bopalu (Indija), 30 000 mrtvih (?) prvo pominjanje predvidljive klimatske katastrofe Černobil, eksplozija i požar reaktora nuklearne cen­ trale pojava smrtonosne alge na Mediteranu prvi Zalivski rat poplave u donjem toku Rone (Francuska) poplave u basenu Misisipija izlivanje reke Arno (Italija) hipoteza o prenošenju goveđe encefalopatije na čoveka poplave u Nemačkoj zima praćena lavinama u Alpima (1999-2000) brodolom Erika

ANKKS

311

2001. izlivanje Some 2001. atentati 11. septembra 2001. eksplozija fabrike AZF u Tuluzu 2001. poplave u Alžiru (grad) 2002. erupcija Etne 2002. poplave u basenu Labe 2003. ubistvena žega 2003. epidemija takozvanog teškog akutnog respiratornog sindroma 2004. atentat u Madridu 2004. cunami u Jugoistočnoj Aziji (225 000 žrtava ?) 2005. atentat u Londonu 2005. uzbuna zbog ptičjeg gripa 2005. uragan Katrina 2006. zemljotres na Javi 2007. Nojeva barka Grinpisa na obroncima Ararata