IT255 - VEB SISTEMI 1

Internet i World Wide Web Lekcija 01

IT255 - VEB SISTEMI 1 Lekcija 01

INTERNET I WORLD WIDE WEB Internet i World Wide Web Poglavlje 1: Kratak pregled (r)evolucije WWW Poglavlje 2: Internet mreža Poglavlje 3: WEB pregledavač – klijent strana Poglavlje 4: Web server Poglavlje 5: URL Poglavlje 6: Statički Web dokumenti Poglavlje 7: XML i XSL Poglavlje 8: Dinamički i aktivni Web dokumenti Poglavlje 9: HTTP Poglavlje 10: Proksi serveri i keširanje stranica Poglavlje 11: Vežba 1 Poglavlje 12: Domaći zadatak 1 Zaključak

Copyright © 2017 – UNIVERZITET METROPOLITAN, Beograd. Sva prava zadržana. Bez prethodne pismene dozvole od strane Univerziteta METROPOLITAN zabranjena je reprodukcija, transfer, distribucija ili memorisanje nekog dela ili čitavih sadržaja ovog dokumenta., kopiranjem, snimanjem, elektronskim putem, skeniranjem ili na bilo koji drugi način. Copyright © 2017 BELGRADE METROPOLITAN UNIVERSITY. All rights reserved. No part of this publication may be reproduced, stored in a retrieval system or transmitted in any form or by any means, electronic, mechanical, photocopying, recording, scanning or otherwise, without the prior written permission of Belgrade Metropolitan University.

www.metropolitan.ac.rs

Internet i World Wide Web UVOD Web se sastoji od ogromne kolekcije dokumenata/stranica povezanih hipervezama, a zapamćenih u fajlovima koji su locirani na hiljadama servera distribuiranim po globalnom Internetu. Internet je globalni sistem međusobno povezanih računarskih mreža koje koriste Internet Protokol (TCP/IP) za međusobnu komunikaciju. Mreža svih mreža se sastoji od miliona privatnih, javnih, akademskih, poslovnih i vladinih mreža i računara povezanih raznim tehnologijama, električnim, optičkim i bežičnim. Internet se može definisati i kao veza među računarima radi omogućavanja razmene informacija među korisnicima. Na Internetu je zastupljen širok spektar informacija i servisa, kao što su hypertext stranice na World Wide Webu, elektronska pošta, zvuk, video, telefonska i video konverzacija, itd. World Wide Web zvanično nastaje 1989. godine u CERN-u (evropskoj laboratoriji za fiziku atomskih čestica) u Ženevi. Grupa koju je vodio Tim Berners-Lee imala je za cilj kreiranje distribuiranog sistema hipertekstualnih podataka: distribuirani je označavalo da su podaci raspoređeni na različitim lokacijama (računarima), a hipertekstualni da se dodatne informacije o željenoj temi mogu dobiti jednostavnim izborom istaknutih mesta (klikom miša na istaknutu reč, frazu ili sliku). Veb je tokom svog relativno kratkog postojanja evoluirao u platformu za razvoj i korišćenje aplikacija. Današnje VA (Veb Aplikacije) su potpuno razvijeni, kompleksni softverski sistemi, a izraz „posetilac“ polako ali sigurno ustupa mesto izrazu „korisnik“ Veb sajta, što implicira visok nivo interakcije. World Wide Web (ili samo Web) je kolekcija ogromnog broja elektronskih dokumenata sačinjenih od povezanih Web stranica napisanih u HTML-u. Stranice su raspoložive korisnicima Web-a u vidu datoteka smeštenih na milionima računara distribuiranih po Internetu. Svaka stranica može sadržati pokazivače (tzv. linkove ili hiperveze) na druge stranice koje mogu biti smeštene na istom ili na nekom drugom računaru (ili, u terminologiji Web-a, Web sajtu). Web se sastoji od ogromne kolekcije dokumenata/stranica povezanih hipervezama, a zapamćenih u fajlovima koji su locirani na hiljadama servera distribuiranim po globalnom Internetu. Imajući to u vidu, ključna pretpostavka Web-a je postojanje mehanizma za imenovanje i lako lociranje stranica koji je sadržan u URL-u (Uniform Resource Locator uniformni lokator resursa) stranice.

3

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW ISTORIJA WWW Za razliku od većine drugih stvari koje su vezane za informacionokomunikacionu tehnologiju, Veb nije nastao u Americi — već u Evropi. Tačnije u Ženevi, na CERN-u. Berners–Li je napravio sve komponente koje su mu bile potrebne (HTML, HTTP, pretraživač nazvan WorldWideWeb, server i prvu Veb stranicu ikada, na kojoj je bio opisan sam projekat) da pokrene Veb. „WWW ima za cilj da omogući pravljenje veza (linkova) ka bilo kojoj informaciji, bilo gde. (...) WWW projekat je započet kako bi se omogućilo fizičarima da razmjenjuju podatke, novosti i dokumentaciju. Jako smo zainteresovani za širenje mreže na druge oblasti i otvaranje servera za druge podatke. Saradnici su dobrodošli!“ Veb kakav danas poznajemo nije ni sličan onome što je bio u svom skromnom začetku. Veb jeste razmenu fajlova učinio neposrednijom i lakšom za korišćenje nego ikada pre: svako je mogao koristiti sopstveni kompjuter da pretražuje fajlove skladištene na nečijem tuđem kompjuteru. Razdaljina nije bila bitna. Operativni sistem nije bio bitan. Format nije bio bitan. Magija koja je stajala iza svega toga bio je program zvani Veb server. Međutim, još uvek je falio efikasan alat za pretraživanje i korišćenje svih tih informacija koji bi bio prihvatljiv i manje iskusnim korisnicima. Potreba za boljim alatom na klijentu je postala stvarna, a stvarna potreba stvara tržište. I tada je nastao Veb pretraživač. Bio je to ultimativni alat za povezivanje klijenta na sve veći broj Veb stranica, koje su nicale na serverima sa svih strana. A kada se pročulo o izuzetnim karakteristikama i mogućnostima Veba, poslovni svet je obratio pažnju i zapazio: ovde imamo medijum koji može dopreti do bilo koga, bilo gde, u bilo koje vreme, sa kompjuterom. Stručnjaci u marketingu su shvatili potencijal. Prodavci su bili odmah za njima, a ubrzo je ubeđen i top menadžment. Veb je postao i suštinski javan. Odjednom, svi su imali svoju Veb adresu i počele su da niču sve složenije veb aplikacije. Definicija 1: Veb aplikacija (VA) je softverski sistem zasnovan na tehnologijama i standardima W3C konzorcijuma (eng. World Wide Web Consortium) koji pruža resurse specifične za Veb, kao što su sadržaj i usluge, kroz korisnički interfejs, Veb pretraživač. Veb je tokom svog relativno kratkog postojanja evoluirao u platformu za razvoj i korišćenje aplikacija. Današnje VA su potpuno razvijeni, kompleksni softverski sistemi, a izraz „posetilac“

4

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW

polako ali sigurno ustupa mesto izrazu „korisnik“ Veb sajta, što implicira visok nivo interakcije.

KATEGORIJE VEB APLIKACIJA Mada je prvobitno bio zamišljen kao isključivo informacioni medijum, Veb je tokom svog relativno kratkog postojanja evoluirao u platformu za razvoj i korišćenje aplikacija. Umesto Vebmastera, veliki Veb sajtovi moraju da uposle Veb menadžere, koji vode raznovrsne timove IT profesionalaca, uključujući programere, administratore baza podataka, mrežne administratore, inženjere upotrebljivosti, grafičke dizajnere, stručnjake za bezbednost i marketing. Ova evolucija može se pratiti tragom nekoliko dimenzija i iz više perspektiva: rastom broja Veb sajtova i Veb stranica; rastom broja korisnika Veba; brojem poseta; funkcionalnostima i interaktivnošću Veb aplikacija; tehnologijama korišćenim za razvoj Veb aplikacija; socijalnom i poslovnom uticaju Veba ili njihovim kombinacijama. Slika desno daje pregled različitih kategorija Veb sajtova u zavisnosti od njihove hronologije razvoja i stepena složenosti, sa primerima za svaku kategoriju. Moramo imati na umu da postoji relacija između hronologije nastanka i kompleksnosti. Novije kategorije su obično složenije, ali to ne znači da u potpunosti mogu zameniti prethodnu generaciju. Svaka od ovih kategorija ima sopstvena, specifična, polja primene. Posledično, kompleksni Veb sajtovi mogu obično biti svrstani u nekoliko kategorija odjednom. Takođe možemo primetiti da različite kategorije pokrivaju mnoge tradicionalne aplikacione domene, kao što je bankarstvo, ali su istovremeno stvorena i potpuno nova polja primjene softvera, kao što su servisi „svesni“ lokacije. Kategorije VA su: Dokument-orjentisani Veb sajtovi, interaktivne Veb aplikacije, Transakcione Veb aplikacije, Aplikacije bazirane na tok rada, saradničke Veb aplikacije, socijalni Veb, Portalski orjentisane aplikacije i Semantički Veb.

Slika 1.1 1 Kategorije Veb sajtova/aplikacija

Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

5

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW

NAJBITNIJA SVOJSTVA KATEGORIJA VEB APLIKACIJA Prikazivanje veb stranice najčešće započinje ili unošenjem URL adrese u web browser, ili preko hiperlinka koji vodi na tu stranicu (ili resurs, uopšteno). Dokument-orjentisani Veb sajtovi su prethodili Veb aplikacijama. Veb stranice su skladištene na Veb serverima kao gotovi, t.j. statični HTML dokumenti i slate su klijentu kao odgovor na njegov zahtev. Izmene na njima su se obično vršile ručno, uz pomoć odgovarajućih alata. Razumljivo je zašto je ovo brzo postalo neefikasno i skupo, pogotovo za Veb sajtove sa velikim brojem stranica. Sa druge strane, glavne prednosti ovakvih Veb sajtova su jednostavnost, stabilnost, kao i relativno brz odgovor na zahteve klijenta, jer su stranice već spremne na serveru i potrebno ih je samo poslati, bez neke prethodne obrade ili prilagođavanja. Sa uvođenjem CGI (eng. Common Gateway Interface) i HTML formi, pojavile su se interaktivne Veb aplikacije. One su, gledano iz današnje perspektive, pružale prilično ograničen nivo interakcije, ali tada — bio je to korak od hiljadu kilometara, jer su označile jednu potpuno novu ideju i fazu razvoja Veba. Veb stranice i veze (linkovi) ka drugim stranicama su se kreirale dinamički, u skladu sa korisničkim akcijama. Primeri za ovu kategoriju su virtuelne izložbe, sajtovi za vesti i sl. Transakcione Veb aplikacije su napravljene sa ciljem podizanja interaktivnosti na viši nivo. U njima je korisnik mogao ne samo da čita ponuđeni sadržaj, već i da ga menja. Ako uzmemo za primer sistem za turističke informacije, ovo bi omogućilo menjanje podataka na decentralizovan način ili rezervisanje smeštaja. Preduslov ovome bili su sistemi za upravljanje bazama podataka koji su omogućavali efikasno i konzistentno upravljanje sve obimnijim sadržajem Veb aplikacija i postavljanje strukturisanih upita. Onlajn bankarstvo, trgovina i sistemi za rezervacije pripadaju ovoj kategoriji. Aplikacije bazirane na tok rada omogućavaju upravljanje tokom rada unutar jedne ili između više kompanija, javnih službi i/ili privantih lica. Kompleksnost usluga, autonomija učesnika u procesu i potreba za robustnim i fleksibilnim tokovima rada su glavni izazovi na ovom polju. Primeri za ovu kategoriju mogu biti B2B (eng. Business-to-Business) rešenja u e-trgovini, aplikacije e-uprave u domenu javne administracije (Vlada) i sl. Dok aplikacije bazirane na tok rada zahtevaju određeno strukturiranje automatizovanih procesa i operacija, saradničke Veb aplikacije se koriste upravo u situacijama kada je potrebno omogućiti saradnju pri nestrukturiranim operacijama. Ovde je potreba za saradnjom različitih učesnika vrlo visoka. Saradničke Veb aplikacije podržavaju deljenje informacija i radnog prostora (npr. WikiWiki) u cilju generisanja, menjanja i kontrolisanja deljenih sadržaja.

VEB INŽENJERING Veb sajtovi koji nemaju softverskih komponenti, kao npr. statične HTML stranice, takođe nisu Veb aplikacije.

6

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW

Mada ga je u početku karakterisala kakva-takva anonimnost korisnika, sve je izraženiji trend transformisanja Veba usocijalni Veb, gde ljudi dobrovoljno otkrivaju svoj identitet određenoj zajednici korisnika, sa ciljem pronalaženja sličnih interesovanja sa osobama koje već poznaju i/ili upoznavanja novih osoba koje imaju slična interesovanja. Ovaj trend je toliko izražen da posedovanje profila na nekoj od socijalnih mreža (Fejsbuk, Tviter, LinkedIn i sl.) danas spada u normu. Pored svih koristi koje ovakva „umrežavanja“ donose, javljaju se i znatne opasnosti — naročito za populaciju maloletnih korisnika — te se nameće potreba za vrlo tesnom saradnjom IT inženjera i stručnjaka iz domena društvenih nauka (psiholozi, sociolozi itd.) u cilju zaštite najugroženijih korisnika ovakvih servisa. Portalski orjentisane aplikacije predstavljaju jedinstvenu tačku pristupa mnogobrojnim odvojenim, moguće i heterogenim po prirodi, izvorima informacija i servisa. Sve važnije„sveprisutne“ Veb aplikacije pružaju korisniku prilagođene usluge u bilo koje vreme, bilo gde, za bilo koji uređaj (sveprisutne). Aktuelni trendovi, međutim, će dovesti do situacije da će ovaj tip aplikacija uskoro postati dominantan na tržištu. Jedan od ovih trendova je i Semantički Veb . Cilj Semantičkog Veba je predstavljanje informacija na Vebu ne samo za ljudska bića, već i u obliku koje bi mogle da čitaju mašine. Kao i većina problema u računarstvu, ovo se rešava dodavanjem još jednog sloja „posrednika“ (semantike) između podataka koje razumeju ljudi i kompjutera. Svi koji su se bavili razvojem VA — bili početnici, bez obzira koliko dugo su pre toga projektovali ili kodirali softver. Jako mnogo dobre inženjerske prakse je bilo prosto odbačeno i zanemareno u tim „prvim danima“ razvoja VA. Na (ne)sreću, stručnjaci su (ne)blagovremeno uočili ovu tendenciju i 1996. godine se u IT svetu pojavila nova kovanica: Veb inženjering. Definicija 2: Veb inženjering podrazumeva primenu sistematičnih i merljivih pristupa (koncepata, metoda, tehnika, alata) na isplativu analizu zahteva, dizajn, implementaciju, testiranje, eksploataciju i održavanje visokokvalitetnih Veb aplikacija. Mada Veb inženjering koristi principe softverskog inženjeringa, on dodatno obuhvata i nove pristupe, metodologije, alate i tehnike, kao i smernice da bi izašao u susret jedinstvenim zahtevima sistema zasnovanih na Vebu. U mnogim aspektima, razvoj sistema zasnovanih na Vebu je mnogo više od razvoja tradicionalnog softvera.

INTEROPERABILNOST U VEB INŽENJERINGU Veb inženjering je danas dobro razvijeno i zrelo polje istraživanja, snažno povezano sa ostalim disciplinama, kao što su softverski inženjering, HCI i veštačka inteligencija. U današnje vreme VA su po složenosti dostigle nivo da je nužna primena znanja, modela i tehnika sistemske analize i dizajna složenih sistema, a VA često prerastaju u Veb sisteme (VS). Glavne karakteristike VS su: Mnogi korisnici - mnogi jezici - mnoge kulture; Različiti mehanizmi pristupa; Mnogi Korisnički agenti; Veliki obim međusobno povezanih podataka (uključujući različite medije) i procese;

7

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW

Slika 1.2 2 Veza Veb inženjeringa i ostalih disciplina

Odgovarajući prikaz (prezentacija); Napredovanje kroz aktivnosti - završiti jednu stvar pre početka drugog; Često vodi korisnika; Nadogradnja i povećanje kompleksnosti; Mnogo projektanata u timu, mnogo transakcija, složena komunikacija i upravljanje projektom razvoja; Veliki broj proizvoda iteracija / verzija /; Prilagođavanja korisnicima, personalizacija, bezbedonosna pitanja i mnogo toga još kao što je to na sledećoj slici prikazano. Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

VEB SISTEMI Iako sistematske tehnike dizajna i izrade mogu biti primenjene, ipak je neophodno proveravati međuproizvode, kao i finalnu aplikaciju. UDa bi se osigurao uspešan razvoj VS potrebno je, ali ne i dovoljno primeniti sledeće korake u dizajnu: 1. Razumeti opštu funkciju sistema i operativno okruženje, uključujući i poslovne ciljeve i uslove, poslovnu kulturu organizacije i politike upravljanja informacijama. 2. Jasno identifikovati zainteresovane strane - to jest, glavne korisnike tog sistema i njihove tipične profile, organizaciju koja treba sistem, i ko finansira razvoj. 3. Objaviti ili specificirati (početne) funkcionalne, tehničke, ali i netehničke zahteve zainteresovanih strana i zahteve ukupnog VS. Dalje, prepoznati da ovi zahtevi ne moraju ostati isti tokom projektovanja VS; poći od toga da oni treba da evoluiraju tokom vremena razvoja veb sistema. 4. Razviti arhitekturu celokupnog Veb-baziranog sistema koji zadovoljava postavljene tehničke i netehničke zahteve.

8

Poglavlje 1 Kratak pregled (r)evolucije WWW

5. Identifikovati podprojekte ili podprocese za implementaciju arhitekture sistema. Ako su podprojekti suviše složeni za upravljanje, dodatno ih podeliti (usitniti) dok ne postanu skup zadataka koji se lako realizuju. 6. Razviti i implementirati definisane podprojekte. 7. Uključiti efikasne mehanizme za upravljanje evolucijom veb sistema, promenu i održavanje. Kako se sistem razvija, ponovite ceo proces ili neke delove toga, prema potrebi. 8. Adresirati netehnička pitanja, kao što su revidiranje: poslovnih procesa, organizacionih i menadžment politika, razvoj ljudskih resursa i pravne, kulturne, i socijalne aspekte. 9. Meriti performanse sistema, analizirati korišćenje Veb aplikacije preko veb logova, razmatrati povratne informacije i sugestije korisnika u cilju poboljšanja VS. 10. Doterivati i ažurirati veb sistem kroz konstantno testiranje dizajna i implementaciju (programiranje).

9

Poglavlje 2 Internet mreža STRUKTURA INTERNETA Internet poseduje tronivovsku strukturu . Okosnica Interneta ili backbone predstavlja vršni nivo u hijerarhiji Interneta. Povezivanjem dve ili više mreža nastajeinternet (Sl. 1). Mreže se povezuju pomoću uređaja za međumrežno povezivanje (označeni slovom R na Sl. 1). Primeri ovakvih uređaja su ruteri i gateway-i. Tipično, internet čini veći broj LAN i MAN mreža povezanih u WAN. Napomenimo da treba praviti razliku između pojmova ˝internet˝ (počinje malo slovom) i Internet (počinje velikim slovom). Internet, sa malim ˝i˝, je uopšteni pojam koji se odnosi na povezivanje mreža. Internet, sa velikim ˝I˝, je ime najveće i najrasprostranjenije svetske mreže.

Slika 2.1 1 Internet mreža

Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju. Struktura Interneta Internet (sa velikim I) je gigantska mreža prvobitno kreirana povezivanjem različitih istraživačkih i odbrambenih (vojnih) mreža (kao što su NSFnet, MILnet i CREN). Od tada, na Internet su priključene brojne druge mreže – velike i male, privatne i javne. S preko 400 miliona hostova, Interent je danas ubedljivo najveća i najrasprostranjenija svetska mreža. Internet poseduje tronivovsku strukturu (Sl. 2). Okosnica Interneta ili backbonepredstavlja vršni nivo u hijerarhiji Interneta. Sastoji se od mreža kao što su NSFnet i EBONE koje prenose saobraćaj i obavljaju rutiranje za mreže srednjeg nivoa. To su mreže veoma velike propusne moći koje poput kostura drže na okupu sve razuđene delove Interneta.

10

Poglavlje 2 Internet mreža

Slika 2.2 2 Struktura Interneta

PAKETSKI PRENOS PODATAKA U komunikacionim mrežama koje pokrivaju veća geografska rastojanja, kao što je Internet, komunikacija između izvora i odredišta se ostvaruje prenosom podataka kroz mrežu. Tranzitne mreže, takođe poznate i kao regionalne, u hijerarhiji Inerneta se nalaze odmah ispod backbone mreža. Nihov zadatak je da osim za svoje hostove prosleđuju saobraćaj i između drugih mreža istog ili nižeg nivoa. Tranzijentna mreža je uvek povezana s bar dve duge mreže. Periferne mreže su lokalne (LAN) ili gradske (MAN) mreže, koje prenose podatke isključivo ka i od svojih hostova. Čak i kada su povezane sa jednom ili više drugih mreža, kroz periferne mreže nikada ne prolazi saobraćaj nemenjen nekoj drugoj mreži. Rast Interneta je veoma brz, sa stopom od 10-15% mesečno, a broj mreža koje se razgranavaju sa Internet backbone-a udvostručava se svakih 16 meseci. Internet backbone koji je 90-tih godina ima oblik ˝riblje kosti˝, danas više liči na ˝ribarsku mrežu˝ razapetu po celom svetu. Paketski prenos podataka U komunikacionim mrežama koje pokrivaju veća geografska rastojanja, kao što je Internet, komunikacija između izvora i odredišta se ostvaruje prenosom podataka kroz mrežu posrednih komutacionih čvorova, tj. rutera. Ruteri se ne bave interpretacijom sadržaja i značenja podataka, već se bave prenosom podataka od čvora do čvora na njihovom putu do krajnjeg odredišta. Na Internetu se koristi koncept prenosa podataka koji se naziva komutacijom paketa. Shodno ovom konceptu, poruke se prenose u kratkim blokovima, tzv. paketima. Dužina paketa je ograničena, a maksimalno dozvoljena dužina obično ne prelazi 1000 bajta. Duže poruke, koje se ne mogu upakovati u jedan paket, u izvornom hostu se dele na niz paketa, koji se nezavisno šalju i prenose kroz mrežu. Svaki paket ima deo za korisničke podatke i deo za kontrolne informacije. Kontrolne informacije, između ostalog, sadrže informacije koje su neophodne ruterima kako bi paket usmerili ka željenom odredištu. U

11

Poglavlje 2 Internet mreža

svakom ruteru, paket se prima, skladišti i nakon izvesnog vremena prosleđuje sledećem ruteru. Na Sl. 3 je ilustrovan osnovni princip rada komutacije paketa.

Slika 2.3 3 Komutacija paketa: datagramski pristup

KOMUTACIJA PAKETA Kod mreža sa komutacijom paketa, svaki paket se u svakom ruteru nezavisno obrađuje, a način na koji će ruter postuputi prema datom paketu ne zavisi od postupka prema prethodnim. Računar sa leve strane slike šalje poruku računaru sa desne strane. Predajni (izvorni) računar deli sadržaj poruke na niz paketa (Sl. 3(a)). Svaki paket, pored podataka iz originalne poruke, sadrži, u delu za kontrolne informacije, informaciju koja identifikuje odredišni host. Izvorni računar šalje paket po paket ruteru sa kojim je povezan. Ovaj ruter privremeno skladišti (baferuje) primljene pakete; za svaki paket, na osnovu kontrolnih informacija iz paketa, određuje kom susednom ruteru treba proslediti paket i smešta paket u red čekanja pridružen izlaznoj liniji koja vodi ka izabranom susednom ruteru. Paket ostaje u redu čekanja sve dok svi prethodni paketi iz reda čekanja ne budu poslati, a zatim se i on šalje na liniju. Na ovaj način, krećući se od rutera do rutera (Sl. 3(b)), paket konačno stiže na svoje krajnje odredište (Sl. 3(e) ). Kod mreža sa komutacijom paketa, svaki paket se u svakom ruteru nezavisno obrađuje, a način na koji će ruter postuputi prema datom paketu ne zavisi od toga kako je postupao prema prethodnim paketima. Ovaj pristup je ilustrovan na Sl. 3. Usmeravanje paketa u ruterima nije jednoznačno. Kada ruter donosi odluku na koju stranu usmeriti paket, on uzima u obzir ne samo informaciju o adresi odredišnog hosta, već i informacije prikupljene od susednih rutera koje se tiču njihovog trenutnog opterećenja, otkaza pojedinih prenosnih linija i sl. To znači da paketi sa istom odredišnom adresom ne moraju biti uvek isporučeni istom susednom ruteru (Sl. 3(c) ). Posledica ove neodređenosti je pojava da paketi koji se prenose između para hostova mogu stići do odredišta različitim putanjama i izvan redosleda u kojem su poslati. U primeru sa Sl.3, krajni ruter na putanji uređuje pristigle pakete u prvobitni redosled i isporučuje ih odredištu. (Napomenimo da je kod nekih mreža, preuređenje paketa zadatak odredišnih stanica, a ne krajnjih čvorova.) Takođe, može se desiti da neki paketi budu uništeni u toku prenosa. (Na primer, ako neki ruter otkaže, svi paketi koji trenutno borave u ruteru, biće izgubljeni.)

12

Poglavlje 2 Internet mreža

Ponovo, detekcija izgubljenih paketa i odluka kako postupiti u ovakvim situacijama je u nadležnosti krajnjih hosova. Kod mreža koje koriste opisanu tehniku komutacije, za pakete se uobičajeno koristi termin datagram. Osnovne karakteristike paketskog prenosa, koje ga čine pogodnim za primenu kod Interneta su: ? Prenosne linije se efikasno koriste, s obzirom na to da se komunikacioni kapacitet linije, koja povezuje dva rutera, dinamički, u vremenu, raspodeljuje na prenos mnogih paketa.

KARAKTERISTIKE PAKETSKOG PRENOSA Ruter uzima pakete sa početka reda čekanja i maksimalnom brzinom ih šalje na liniju. Paketi koji iz različitih pravac stižu u čvor, a koje treba dalje preneti preko iste izlazne linije, smešataju se u red čekanja pridružen toj liniji. Ruter uzima pakete sa početka reda čekanja i maksimalnom brzinom ih šalje na liniju. • Mreža sa komutacijom paketa može da amortizuje razlike u brizni prenosa podataka različitih hostova. Paketi se baferuju u ruterima, što znači da paket može biti primljen jednom, a poslat drugom brzinom. Na ovaj način, u mreži sa komutacijom paketa moguće je kombinovati spore i brze prenosne medijume, kao i hostove različitih brzina prenosa podataka. • Kod mreža sa komutacijom paketa, čak i u uslovima ntenzivnog saobraćaja, mreža prihvata nove pakete, mada je vreme prenosa paketa kroz mrežu duže. Sa povećanjem opterećenja mreže, u baferima rutera se gomilaju paketi koji čekaju da budu preneti dalje. Komunikacija između hostova nije prekinuta, mada su performanse niže. Međutim, baferski prostor u ruterima je ograničene veličine i može se desiti da pri veoma velikom opterećenju neki paketi budu izgubljeni zato što je u pojedinim ruterima baferski prostor iscrpljen. • Princip komutacije paketa omogućava uvođenje prioriteta. Ruter, umesto da se prilikom slanja paketa na izlaznu liniju drži striktnog redosleda paketa u redu čekanja, može dati prednost paketima sa visokim prioritetom. Paket visokog prioriteta biće izabran za slanje bez obzira na njegovu poziciju u redu čekanja. Na taj način, paketi višeg prioriteta prenosiće se brže kroz mrežu nego paketi niskog prioriteta. Međutim, komutacija paketa ispoljava i izvesne nedostatke: • Prolazak paketa kroz ruter unosi dodatno kašnjenje u prenosu. S obzirom na to da se paket baferuje u ruteru, pre nego što se prosledi dalje, ovo kašnjenje, u minimalnom iznosu, jednako je količniku dužine paketa i brzine prenosa preko dolazne linije - vreme koje je potrebno da se paket prenese iz jednog u drugi čvor. Na ovo vreme treba dodati vreme procesiranja paketa i vreme čekanja paketa u redu čekanja, koje je promenljivo i uslovljeno trenutnim uslovima u mreži.

13

Poglavlje 2 Internet mreža

• Ukupno vreme prenosa paketa jednako je zbiru kašnjenja paketa kroz rutere na putanji koju paket prolazi. S obzirom na to što se paketi mogu razlikovati po dužini, mogu biti preneseni različitim putanjama i mogu biti izloženi promenljivim kašnjenjenima u ruterima, sveukupno vreme prenosa paketa od datog para izvorodredište, može značajno da varira od paketa do paketa.

MREŽNE ARHITEKTURE Razmena podataka između umreženih uređaja zahteva sprovođenje veoma složenih procedura, kao što su one za uspostavljanje i održavanje komunikacione veze i sl. Ova pojava se naziva treperenje ili džiter (jitter) i može biti nepoželjna kod izvesnih aplikacija, kao što su aplikacije koje zahtevaju prenos podataka u relanom vremenu (telefonija, video, audio, ..). • Da bi se omogućilo usmeravanje paketa kroz mrežu, svaki paket sadržati i dodatne kontrolne (režijske) informacije (npr. adresa paketa u poruci i sl.). Za prenos kontrolnih informacija troši se kapaciteta prenosnih linja, čime se smanjuje raspoloživ kapacitet podataka.

osim podataka mora odredišta, redni broj deo komunikacionog za prenos korisničkih

Mrežne arhitekture Razmena podataka između umreženih uređaja zahteva sprovođenje veoma složenih procedura, kao što su one za uspostavljanje i održavanje komunikacione veze, održavanje korektne sinhronizacije između strana koje komuniciraju, pronalaženje optimalne putanje u mreži između udaljenih čvorova i još čitav niz drugih zadataka. Većina ovih procedura se realizuju u softveru (tzv. mrežni softver). Zadatak mrežnog softvera je da od krajnjeg korisnika sakrije sve detalje nižeg nivoa koji su neophodni za ostvarivanje komunikacije, pružajući mu privid direktne razmene podataka s korisnikom koji je na drugom kraju veze. (Korisnik može biti čovek, računar ili aplikacioni program). Međutim, umesto da se jedan takav softver realizuje kao monolitni modul, koji bi se bavio svim aspektima i detaljima mrežne komunikacije, on se obično deli na nezavisne, ali međusobno povezane podmodule, od kojih je svaki odgovoran za jedan specifičan zadatak ili skup zadataka. Neki zadaci su nižeg nivoa apstrakcije, kao npr., transformacija bitova u signal koji se prenosi linkom, dok su drugi višeg nivoa, kao npr., usmeravanje (rutiranje) poruka u mreži složene topologije. Iz tog razloga, podmoduli se raspoređuju u slojeve. Svaki sloj u ovakvoj vertikalnoj strukturi rešava niz problema karakterističnih za jedan nivo apstrakcije. Kao što je zadatak celokupnog mrežnog softvera da sakrije sve detalje mrežne komunikacije od krajnjeg korisnika, tako je zadatak svakog sloja da od sloja iznad sakrije sve detalje nižeg nova, koji su rešeni u tom sloju i svim slojevima ispod.

14

Poglavlje 2 Internet mreža

Tako npr., sloj koje se bavi rutiranjem poruka nije opterećen problemima koji se tiču prenosa podataka preko jednog fizičkog linka, zato što je to odgovornost nižih slojeva.

RAVNOPRAVNI (PEER-TO-PEER) SLOJEVI Treba istaći da slojevita organizacija softvera nije karakteristična samo za mrežni softver, već prestavlja jedan od bazičnih principa u računarstvu i ima suštinske sličnosti sa konceptima. Koncept slojevite organizacije mrežnog softvera ilustrovan je na Sl. 4. Broj slojeva, njihovi nazivi, sadržaj i funkcije, razlikuju se od mreže do mreže. Uopšteno govoreći, svrha svakog sloja je da pruži određeni skup usluga (servisa) višim slojevima, skrivajući od njih detalje koji se odnose na to kako su ti servisi konkretno realizovani. Na primer, sloj 3 koristi usluge sloja 2, a pruža usluge sloju 4.

Slika 2.4 4 Slojevi, protokoli i interfejsi

Treba istaći da slojevita organizacija softvera nije karakteristična samo za mrežni softver, već prestavlja jedan od bazičnih principa u računarstvu i ima suštinske sličnosti sa konceptima kao što su:˝skrivanje informacija˝, ˝apstraktni tipovi podataka˝, ˝enkapsulacija podataka˝, ˝objektno-orijentisano programiranje˝. Suštinska ideja u svim ovim slučajevima je da se na konkretni softver (ili hardver) gleda kao na komponentu koja pruža izvesne usluge svojim korisnicima od kojih su sakriveni detalji njene unutrašnje strukture, pa i sam algoritam rada. Ravnopravni (peer-to-peer) slojevi Za slojeve mrežnog softvera, osim vertikalne, karakteristična je i horizontalna povezanost (predstavljena isprekidanim linijama na Sl. 4). Mreža se sastoji od velikog broja računara (ili mašina), a na svakom od njih se izvršava funkcionalno identična kopija mrežnog softvera. Možemo razumeti da sloj n na računaru Host_1, obavlja konverzaciju sa sebi ravnopravnim (tzv. peer) slojem n na računaru Host_2. Pravila ove konverzacije se zajedničkim imenom

15

Poglavlje 2 Internet mreža

zovu protokol sloja n. U osnovi, protokol je dogovor između dve strane o načinu na koji se komunikacija odvija.

SLOJEVITOST MREŽA Skup protokola i slojeva zove se arhitektura mreže. Specifikacija arhitekture mora da sadrži dovoljno informacija. U realnosti, podaci se ne prenose direktno između peer slojeva. Umesto toga, svaki sloj prosleđuje podatke, zajedno sa odgovarajućim kontrolnim informacijama, sloju ispod, sve do sloja najnižeg nivoa (sloj 1). Ispod sloja 1 nalazi se fizički medijum, kroz koji se obavlja stvarni prenos podataka. Na odredišnoj strani, podaci prolaze kroz slojeve, ali sada u obrnutom redosledu, sve do odgovarajućeg, ravnopravnog sloja. Interfejs Između svakog para vertikalno-susednih slojeva egzistira interfejs. Interfejs definiše primitivne operacije i servise nižeg sloja koji su dostupni višem sloju. Kada projektanti mreže donose odluku o tome koliko slojeva treba predvideti i koje će funkcije obavljati svaki od njih, jedan od najvažnijih problema odnosi se upravo na osmišljavanje interfejsa između slojeva. Cilj je definisati što je moguće jednostavniji interfejs koji će činiti skup dobro-definisanih i lako razumljivih funkcija. Takav jedan interfejs treba da minimizuje količinu dodatnih informacija koje se prenose između slojeva i da omogući zamenu jedne realizacije sloja nekom drugom, a da to ne zahteva bilo kakve promene u susednim slojevima. Protokol stek Skup protokola i slojeva zove se arhitektura mreže. Specifikacija arhitekture mora da sadrži dovoljno informacija na osnovu kojih će programeri ili projektanti hardvera biti u stanju da realizuju softver, odnosno hardver, za dati protokol. Specifikacija ne sadrži detalje realizacije slojeva i interfejsa između slojeva, s obzirom da oni, budući da su sakriveni u mrežnom softveru, nisu vidljivi izvan mašine. Čak nije neophodna da interfejsi između slojeva na svim mašinama u mreži budu identični, pod uslovom da svaka mašina korektno koristi svaki sloj. Skup protokola koje se koristi u nekom sistemu, jedan protokol po sloju, naziva se protokol stek (protocol stack). Slojevitost mreža Današnje mreže su izrazito kompleksni entiteti. Kako bi se savladala kompleksnost mreža, mreže i mrežni softver se moraju kreirati hijerarhijski, uz postojanje velikog broja zasebnih, precizno definisanih, nivoa tj. slojeva. Broj slojeva se razlikuje od mreže do mreže. Na svakom sloju, sprovodi se odgovarajući protokol komunikacije. Protokol je dogovor dve strane o načinu komunikacije. Narušavanje protokola čini komunikaciju nemogućom.

16

Poglavlje 2 Internet mreža

OSI REFERENTNI MODEL OSI (Open System Interconnect) referentni model, ukazuje da se radi o modelu povezivanja otvorenih sistema, odnosno sistema koji su otvoreni za komunikaciju sa drugim sistemima. OSI referentni model OSI model prikazan je na Sl. 5 . OSI je standard uveden 1983. godine od strane međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO - International Standard Organization). Njegovo ime, OSI (Open System Interconnect) referentni model, ukazuje da se radi o modelu povezivanja otvorenih sistema, odnosno sistema koji su otvoreni za komunikaciju sa drugim sistemima. U suštini, OSI predstavlja model za razumevanje i razvoj fleksibilnih, robusnih i otvorenih mrežnih arhitektura.Open Systems Interconnection OSI- model sa 7 slojeva, standardizovan od strane ISO.

Slika 2.5 5 OSI referentni model

TCP/IP - model sa 4 sloja, prisutan u okviru Interneta. OSI model je razvijen pod okriljem medunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) i, iako se konkretni protokoli koje definiše više ne koriste, predstavlja značajan apstraktni opis mreža. Sa druge strane, TCP/IP model je takav da se njegova apstraktna svojstva ne koriste značajno, dok se konkretni protokoli intenzivno koriste i predstavljaju osnovu Interneta. Slojevi u okviru referentnih modela i njihov međusobni odnos, grafički su prikazani na slici 6 (Slajdovi TCP-IP).

17

Poglavlje 2 Internet mreža

Slika 2.6 6 TCP/IP - model sa 4 sloja

SLOJEVI U OSI REFERENTNIOM MODELU Transportni sloj je odgovoran za isporuku celokupne poruke od izvora do odredišta (tj. od-kraja-do-kraja). Fizički sloj se sastoji od osnovnih hardverskih mrežnih tehnologija. Fizički sloj ne definiše prenos logičkih paketa podataka, već načine prenosa sirovih bitova preko fizičkog linka između čvorova u mreži. Praktično, on određuje naponske nivoe u električnim mrežama, specifikacije lasera u optičkim vlaknima, specifikacije bežične mreže, itd... Data Link sloj obezbeđuje funkciju prenosa podataka među čvorovima u mreži i treba da obezbedi pouzdan prenos podataka preko fizičke mreže. Media Access Control (MAC) pod-sloj se brine o adresiranju i pristupu medijumu, dok seLogical Link Conrol (LLC) pod-sloj bavi protokolima i kontrolom protoka (detekciju i ispravljanje grešaka koji se mogu javiti na fizičkom sloju). Mrežni sloj je zadužen za rutiranje i isporuku paketa. U njegovoj nadležnosti je kako će poruka biti podeljena na pakete i tako preneta preko više fizičkih mreža. Sloj mreže odgovoran je za isporuku paketa od izvora do odredišta koji se mogu nalaziti i u različitim mrežama (nisu povezani na isti link). Ako su dva sistema povezana na isti link, obično ne postoji potreba za mrežnim slojem. Međutim, ako su sistemi povezana na različite mreže (linkove), sa uređajem za međumrežno povezivanje između njih, mrežni nivo je neophodan, a njegov zadatak je da reguliše protok paketa između dva sistema. Kada peketi prelaze granice mreža, mogu nastati brojni problemi. Fizičko adresiranje koje se koristi u drugoj mreži se može razlikovati od onoga koje važi u prvoj. Paket koji stiže iz jedne mreže može biti previše veliki da bi se u drugoj mreži preneo jednim okvirom. Mogu se razlikovati protokoli nižeg nivoa. Na sloju mreže je da reši sve ove probleme. Transportni sloj se brine o komunikacionim servisima između krajnjih tačaka. Njegov zadatak je da obezbedi connection-oriented tok podataka, pouzdanost, kontrolu toka i multipleksiranje. Transportni sloj je odgovoran za isporuku celokupne poruke od izvora do odredišta (tj. od-kraja-do-kraja). Mrežni sloj iako obezbeđuje prenos pojedinačnih paketa od izvora do odredišta, ne ˝vidi˝ bilo kakvu vezu između njih, već svaki paket tretira kao nezavisnu jedinicu; kao da je svaki paket posebna poruka, bez obzira da li je to i zaista slučaj ili ne. Takođe, sloj mreže, iako čine najviše šta može, ne garantuje da će svaki paket biti

18

Poglavlje 2 Internet mreža

isporučen. Što više, ako paket bude izgubljen, npr. zbog zagušenja rutera, mrežni sloj nikoga neće obavestiti o tome.

SLOJ SESIJE Sloj sesije obezbeđuje mehanizme za rukovanje sesijom između krajnjih aplikacija. Komunikaciona sesija se sastoji od niza zahteva i odgovora koji se javljaju između aplikacija. S druge strane, transportni sloj obezbeđuje da celokupna poruka, u izvornom obliku, bude prenesena do odredišta, namećući kontrolu grešaka i kontrolu protoka na nivou izvora i odredišta. Na primer, fajl transfer aplikacija ima zadatak da fajl proizvoljne veličine prenese od fajl servera na host koji je tražio fajl. U cilju prenosa kroz mrežu, fajl će biti podeljen na pakete, a svaki paket će se prenositi nezavisno. Neki paketi mogu biti primljeni sa greškom, a neki izgubljeni u prenosu. Zadatak transportnog sloja je da uvede strogu disciplinu u isporuci paketa kao bi fajl u prvobitnom obliku bio prenet do svog odredišta. Na Sl. 7 je prikazan odnos između transportnog sloja i slojeva mreže i sesije. Osnovna funkcija transportnog sloja je da prihvati podatke od višeg sloja, podeli ih na manje jedinice, ako je to potrebno, prosledi ih sloju mreže i osigura da svi oni korektno stignu na drugi kraj. Dodatno, sve to mora biti obavljeno efikasno i na način koji će izolovati više slojeve od eventualnih promena na nižim slojevima (uslovljenih recimo promenom hardvera mreže).

Slika 2.7 7 Transportni sloj

Suštinska razlika između transportnog i slojeva nižeg nivoa je u tome što se niže nivoi bave komunikacijom između mašine i njenih neposrednih suseda u mreži, dok transportni sloj podrazumeva komunikaciju između krajnjih mašina, koje mogu biti razdvojene većim brojem rutera. Da bi se olakšala koordinacija izvora i odredišta, na nivou transportnog sloja obično se kreira konekcijaizmeđu dve krajnje tačke komunikacije. Konekcija se može razumeti kao logička veza (ili putanja) za sve pakete koje se prenose u konkretnoj komunikaciji (sadržani u konkretnoj poruci). Sloj sesije obezbeđuje mehanizme za rukovanje sesijom između krajnjih aplikacija. Komunikaciona sesija se sastoji od niza zahteva i odgovora koji se javljaju između aplikacija. Sloj sesije omogućava korisnicima na različitim mašinama da uspostave sesiju između njih. Sesija pruža različite servise, kao što su: upravljanje dijalogom (ko i kada može da šalje podatke), kontrola pristupa zajedničkim resursima (da bi se sprečilo da dve strane u isto vreme pokušaju izvođenje neke kritične operacije) i sinhronizacija (nadgledanje dugotrajnih

19

Poglavlje 2 Internet mreža

prenosa velikih fajlova za slučaj abnormalnog prekida kako bi se po ponovnom uspostavljanju komunikacije prenos nastavio počev od tačke prekida).

PREZENTACIONI I APLIKACIONI SLOJ Aplikacioni sloj korisničkim aplikacijama pruža mrežne usluge i daje pristup informacijama na mreži. Sloj aplikacije je vršni sloj OSI modela. Odnos između sloja sesije i susednih slojeva, prezentacionog i transportnog, prikazan je na Sl. 8. Tipične funkcije sloja sesije su:Upravljanje dijalogom, Kontrola pristupa mrežnim resursima i Sinhronizacija. Prezentacioni sloj je odgovoran za isporuku i formatiranje podataka aplikacionom sloju za dalju obradu ili prikazivanje. On treba da otkloni brige aplikacionom sloju vezane za različite predstave podataka (na primer, različite kodne strane, različite enkripcije i drugo). Prezentacioni sloj je zadužen za sintaksu i semantiku informacija koje se razmenjuju između dva sistema. U sloju prezentacije se obavljaju transformacije podataka koje su neophodne kako bi se uskladili formati podataka, omogućilo racionalno korišćenje komunikacionog kapaciteta mreže i obezbedila sigurnost podataka.

Slika 2.8 8 Sloj sesije

Na Sl. 9 je prikazan odnos između prezentacionog sloja i susednih slojeva, aplikacionog i sloja sesije. Aplikacioni sloj korisničkim aplikacijama pruža mrežne usluge i daje pristup informacijama na mreži. Sloj aplikacije je vršni sloj OSI modela koji omogućava korisniku korišćenje usluga mreže. Svrha šest nižih slojeva je obezbeđivanje pouzdanog prenosa podataka. Međutim, prenos podataka, sam po sebi, nije krajnji cilj. Tek na aplikacionom nivou, mogućnost razmene podataka sa udaljenim korisnicima se uobličava u svrsishodne servise i aplikacije. Sloj aplikacije obezbeđuje interfejs i podršku za standardne servise kao što su elektronska pošta, pristup i prenos udaljenih fajlova, Web i dr.

20

Poglavlje 2 Internet mreža

Slika 2.9 9 Prezentacioni sloj

OSNOVNE FUNKCIJE SLOJEVA OSI REFERENTNOG MODELA Korisnik može biti neka druga aplikacija koja se izvršava na istom računaru. U tom slučaju, interfejs nisu tastatura, miš i ekran već skup funkcija (servis) koje su na raspolaganju korisniku. Napomenimo da korisnik ne mora biti čovek. Korisnik može biti neka druga aplikacija koja se izvršava na istom računaru. U tom slučaju, interfejs nisu tastatura, miš i ekran već skup funkcija (servis) koje su na raspolaganju korisničkom programu. Na Sl. 10 su u sažetom obliku navedene osnovne funkcije slojeva OSI referentnog modela.

Slika 2.10 10 Pregled funkcija slojeva OSI modela

21

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana KOMPONENTE I TEHNOLOGIJE U PROJEKTOVANJU VEB SISTEMA Da bi se Web implementirao na Internetu koriste se dve glavne komponente: Web pregledavač i Web server. World Wide Web (ili samo Web) je kolekcija ogromnog broja elektronskih dokumenata sačinjenih od povezanih Web stranica napisanih u HTML-u (Sl. 1). Stranice su raspoložive korisnicima Web-a u vidu datoteka smeštenih na milionima računara distribuiranih po Internetu. Svaka stranica može sadržati pokazivače (tzv. linkove ili hiperveze) na druge stranice koje mogu biti smeštene na istom ili na nekom drugom računaru (ili, u terminologiji Web-a, Web sajtu). Klikom na link, korisnik prelazi na sledeću stranicu, a ovaj proces se može nastaviti u nedogled..

Slika 3.1 1 Web - distribuirana kolekcija povezanih dokumenata

Koncept stranica koja sadrži pokazivače na druge srodne stranice naziva se hipertekstom. Web pregledavač (browser) je aplikacioni program koji korisnik (klijent) poziva da bi pristupio stranici i prikazao je. Najpoznatiji Web pregledavači suInternet Explorer, Mozilla Firefox i drugi. Web pregledavač ima ulogu klijenta koji stupa u vezu sa odgovarajućim Web serverom da bi dobio primerak navedene stranice. Pregledavač pribavlja traženu stranicu, interpretira tekst zajedno sa sadržanim komandama za formatiranje, i prikazuje ga na ekranu monitora računara ili mobilnog uređaja. Primer stranice prikazan je na Sl. 2.

22

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana

Slika 3.2 2 Primer Web stranice; (b) Stranica koja se učitava u pregledavač klikom na link Internet and Web Technologies

KLIJENT STRANA VEB SISTEMA Pregledavač pribavlja stranicu bez ikakve pomoći korisnika, a nova stanica može biti uzeta sa istog računara sa kojeg je pribavljena i prva ili sa nekog drugog računaru. Osnovni model rada Web-a prikazan je na Sl. 3. Na Sl. 3 vidimo pregledač koji na klijentskom računaru prikazuje Web stranicu. Kada korisnik klikne na liniju teksta koja je povezana sa stranicom sa servera abcd.com, pregledavač sledi link tako što serveruabcd.com šalje poruku kojom od njega traži zahtevanu stranicu. Kada dobije traženu stranicu, pregledavač je prikazuje. Ako ova nova stranica sadrži link na stranicu sa servera xyzw.com, klikom na ovaj link, pregledavač će poslati zahtev ovom računaru, i tako do u nedogled. Da bi bio u mogućnosti da prikaže stranicu, pregledač mora da razume njen format. Kako bi se obezbedilo da svi pregledači razumeju sve Web stranice, Web stranice se pišu u standardnom jeziku koji se zove HTML. Iako su pregledači u osnovi HTML interpretatori, većina pregledača poseduje brojne dodatne funkcije koji olakšavaju navigaciju na Web-u. Po pravilu, pregledavači poseduju podršku za bookmark-e, tj. kreiranje liste često posećivanih stranica.

Slika 3.3 3 Komponente Web modela pregledavač klikom na link Internet and Web Technologies

23

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana

WEB PREGLEDAVAČ – URL Za sada, dovoljno je znati da se URL sastoji iz tri dela: ime protokola (http), simboličko (DNS) ime računara na kome je stranica locirana (www.abcd.com), i ime datoteke koja sadrži stranicu. U osnovi, pregledavač je program koji može da prikazuje Web stranice i reaguje kada se mišem klikne neki objekat na stranici. Kada je objekat izabran, pregledavač prati hipervezu pridružen objektu i pribavlja izabranu stranicu. Jasno je da je za implementaciju hiperveze neophodan način za imenovanje stranica na Web-u. Za imenovanje stranica koriste se šema poznata pod nazivom URL (uniformni lokator resursa). Tipičan URL je oblika: http://www.abcd.com/products.html Pretpostavimo da je korisnik pretražujući Web pronašao link na Elektronski fakultet u Nišu: http://www.elfak.ni.ac.rs/home/index.html Sledi niz koraka koje obavlja pregledavač nakon izbora ovog linka: 1. Pregledavač određuje URL (na stranici, URL obično nije vidljiv već je ˝sakriven˝ iza teksta hiperveze)2. Pregledavač se obraća DNS serveru tražeći od njega IP adresu hosta www.elfak.ni.ac.rs .3. DNS server odgovara sa 160.99.1.14. Pregledavač uspostavlja TCP konekciju sa hostom 160.99.1.1 na portu 80.5. Preko otvorene TCP konekcije, pregledavač šalje zahtev tražeći fajl /home/index.html.6. Server www.elfak.ni.ac.rs odgovara slanjem fajla /home/index.html.7. TCP konekcija se zatvara.8. Pregledavač prikazuje tekst sadržan u falju /home/index.html.9. Pregledavač pribavlja i prikazuje sve slike iz ovog fajla.

ANATOMIJA WEB APLIKACIJE Pod pojmom Web aplikacije podrazumeva se širok skup programskih rešenja koje kao korisnički interface koriste neki Web browser. Pod pojmom Web aplikacije podrazumeva se širok skup programskih rešenja koje kao korisnički interface koriste neki Web browser. Sve Web aplikacije funkcionišu po principu klijent – server. Server predstavlja računar na kome je aplikacija smeštena i koji u zavisnosti od zahteva korisniku isporučuje traženi rezultat. Klijent može biti bilo koji Web browser ili neki specijalno napravljeni klient program koji kontaktira server da bi korisnik dobio rezultate. Elementarni oblik Web aplikacije jeste obična Internet prezentacija. Web aplikacije su obično predmet skepticizma i potcenjivanja kada su u pitanju mogućnosti realizacije nekih kompleksnih problema ili kreiranja nekog ozbiljnijeg software-a. Kompletan softwareski dio Web aplikacije smešten je na serveru, i samim tim je dostupan na korišćenje većem broju ljudi istovremeno. Aplikacija je sigurna od krađe, prepravljanja i uopšte bilo kakvog uticaja na kod u onolikoj meri u kojoj je i sam server siguran.

24

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana

Znači, nema nikakve potrebe kompatibilnosti i podešavanjima.

za

komplikovanim

instalacijama,

vođenja

računa

o

Nije potreban nikakav specijalni software za pristup aplikaciji, nema ograničenja da se mora koristiti isključivo sa jednog računara, a brzina komunikacije sa aplikacijom zavisi od brzine kojom se pristupa serveru. Klient aplikacija je Web browser (MS Internet Explorer, Mozilla,Opera) i obično je uključena u okviru OS instaliranog na korisničkom računaru. Koristeći Internet kao globalnu mrežu, on-linekupovina, elektronsko bankarstvo, informacioni sistemi u okviru firmi, turističke aplikacije i mnogi drugi složeni sistemi bazirani su upravo na Web aplikacijama. Osnovne tehnologije za izradu Web aplikacija su HTML jezik za izradu statičkih strana i Server-Side Scriptingjezici za generisanje HTML koda, odnosno, izradu dinamičkih strana. Preuzimanje i prikaz statičkih Web strane predstavlja jednu realizaciju klijent – server arhitekture, čiji su akteri Internet pretraživač i Web server. Web server predstavlja softver, koji se instalira na određenom serveru koji upravlja zahtevima za pristup određenoj Web stranici, tako što postupa po zahtevu klijenta, isporučujući sadržaj neke Web strane. Web server i pretraživač komuniciraju razmenom poruka putem HTTP.

PROCEDURA RADA WEB APLIKACIJE Rezultat rada Web aplikacije može biti Web stranica, CSS, XML, slika, video ili flash, koje Web server šalje preko Interneta do računara klijenta. Korisnik u web pregledavač unosi adresu (URL) ili popunjava obrazac. Računar korisnika šalje HTTP ili HTTPS zahtev preko Interneta Web serveru na kome se nalaze HTTP server, skripting jezik ili Web aplikacija. Web aplikacija analizira upućeni zahtev i po potrebi: • povlači i/ili obrađuje podatke • dokumenata • baze podataka • komunicira sa drugim web serverima ili web servisima • priprema redirekciju na drugi web server (primer: CDN). Rezultat rada Web aplikacije može biti Web stranica, CSS, XML, slika, video ili flash, koje Web server šalje preko Interneta do računara klijenta. Web stranice mogu biti: •Statičke - jednom formirane, više se ne menjaju. Obične HTML stranice, za čiji prikaz je dovoljan samo web pregledavač. •Dinamičke-sadržaj se menja u zavisnosti od interakcije sa klijentom Za generisanje su potrebni Web server i skripting jezik (npr. PHP). Osnovni gradivni elementi dinamičke Web aplikacije su u mnogim aspektima analogni sa dvoslojnim/troslojnim klijent/server arhitekturama. Zbog velikog broja i raznolikosti proizvoda za ovu namenu, kao i OS, nije moguće obraditi sva potencijalna rešenaja, pa je akcenat stavljen na Windows OS i njemu pripadajuće komponente SQL Server i II Server.

25

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana

Klijent-server arhitektura predstavlja jedan od danas najčešće korišćenih pristupa kod distribuirane obrade podataka. Koreni ove arhitekture nalaze se kod mejn-frejm računara i na njih priključenih terminala. Sličnost sa mejn- frejm arhitekturom jeste postojanje jednog člana sposobnog za izvršavanje zadataka koji su van mogućnosti ostalih članova mreže. Postoje, međutim, bitne razlike između ove dve arhitekture. Kod mejn-frejm arhitekture terminali nemaju nikakvu mogućnost obrade podataka, dok kod klijent-server arhitekture klijenti od servera dobijaju podatke koje, zatim, koriste u lokalnom procesu obrade. Zatim,mejn-frejm računari predstavljaju autonomne članove mreže koji za proces obrade podataka koriste lokalne resurse. Nasuprot tome, server se u vidu klijenta može obratiti drugim serverima u mreži za određeni resurs ili distribuiranu obradu.

DVOSLOJNA I TROSLOJNA KLIJENT-SERVER ARHITEKTURA Veb aplikacije najčešće koriste troslojnu klijent-server arhitekturu na takav način da osnovni klijentski deo čini Veb brauzer. Osnovna klijent-server arhitektura podrazumeva postojanje dva sloja - sloja klijenta i sloja servera (slika 4). Kod dvoslojne klijent-server arhitekture softversko rešenje se razlaže na jednu isključivo klijentsku, i jednu isključivo serversku komponentu. Primer osnovne, dvoslojne klijent-server arhitekture jeste mreža u kojoj korisnici putem aplikacija na svojim računarima pristupaju centralnoj bazi podataka. U praksi su česte i klijent-server arhitekture sa tri sloja jer se njima lakše rešavaju pitanja zaštite podataka i kontrole pristupa. Dvoslojna klijent/server aplikacijase tipično sastoji od klijentskog softvera koji implementira korisnički interfejs i komunikaciju sa bazom podataka, kao što je SQL Server, radi postizanja ažurnosti podataka. Dakle grafički korisnički intrerfejs se obavezno nalazi na klijentskoj mašini, DBMS obavezno na serveru, dok se poslovni deo sistema (sama obrada) može nalaziti ili na klijentu ili na serveru.

Slika 3.4 4 Dvoslojna klijent-server arhitektura

Na primer, Veb aplikacije najčešće koriste troslojnu klijent-server arhitekturu na takav način da osnovni klijentski deo čini Veb brauzer, srednji sloj čini aplikativni Veb server, a server baze podataka čini treći, serverski sloj (slika 5). U takvoj organizaciji srednji sloj je realizovan kao serverska komponenta, gledano sa aspekta Veb brauzera, odnosno kao klijentska komponenta, gledano sa aspekta servera baze

26

Poglavlje 3 WEB pregledavač – klijent strana

podataka. Na primeru troslojne arhitekture jasno se može steći uvid da se pojmovi „klijent" i „server" ne odnose na hardverske karakteristike računara, već na tipove procesa, ili čak njihove procedure, koji se na tim računarima izvršavaju. Ukoliko neki proces, ili jedan njegov deo, zahteva uslugu od drugog procesa (bilo na lokalnom ili na udaljenom računaru) njegovo ponašanje spada u klijentski deo klijent-server arhitekture. I obrnuto, ukoliko neki proces čeka na zahteve drugih procesa, njegovo ponašanje spada u serverski deo klijent-server arhitekture. Opšte pravilo za određivanje uloge kod klijent-server arhitekture definiše da je klijentska strana ona koja od druge strane zahteva uslugu, a da je serverska strana ona koja čeka na zahtev od druge strane i isporučuje odgovor na njega.

Slika 3.5 5 Troslojna klijent-server arhitektura

27

Poglavlje 4 Web server ITERATIVNA OBRADA ZAHTEVA Serveri sa iterativnom obradom zahteva osluškuju na dodeljenom portu čekajući na zahtev klijenta. Postoji veliki broj različitih strategija za optimalno iskorišćavanje procesorskih, memorijskih i komunikacionih kapaciteta računarskih sistema i mreža. Serveri se, u zavisnosti od načina na koji raspoređuju obradu višestrukih zahteva, dele na: 1. servere sa iterativnom obradom zahteva i 2. servere sa konkurentnom obradom zahteva. Serveri sa iterativnom obradom zahteva osluškuju na dodeljenom portu čekajući na zahtev klijenta, kao što je prikazano na slici 1.Nakon prihvatanja zahteva klijenta zahtevi ostalih klijenata se odbacuju ili čekaju u ulaznom baferu sve dok se prihvaćeni zahtev ne obradi i rezultati njegove obrade pošalju natrag klijentu.

Slika 4.1 1 Iterativna obrada zahteva

Mana iterativne obrade zahteva je u tome što takav pristup može znatno uticati na performanse u smislu broja obrađenih zahteva po jedinici vremena. Ukoliko obrada jednog zahteva u toku svog izvršenja zauzme sve resurse servera, performanse se mogu smatrati optimalnim. Međutim, ukoliko obrada zahteva oduzme dodatno vreme usled čekanja na resurs (koji nije potreban za obradu ostalih zahteva, odbačenih ili koji čekaju u ulaznom baferu), iterativni pristup pokazuje lošije performanse od konkurentnog. Glavna prednost iterativnog pristupa jeste eliminisanje problema konkurentnog pristupa internim resursima servera. Konkurentna obrada zahteva je pristup koji nudi bolje performanse od iterativnog pristupa u situacijama u kojima server obrađuje veliki broj zahteva od strane više klijenata. Poboljšanje

28

Poglavlje 4 Web server

pefromansi proizilazi iz mogućnosti obrade više zahteva paralelno. Paralelna obrada se postiže pokretanjem novog procesa (ili niti procesa, u zavisnosti od samog softvera i od operativnog sistema) za obradu svakog klijentskog zahteva (Slika 2).

Slika 4.2 2 Konkurentna obrada zahteva

KONKURENTNA OBRADA ZAHTEVA Komponente na server strani služe istoj svrsi kao i kod ručno pisanog programa i obično im se pristupa preko skript koda. Komponente za pristup serveru i bazi podataka su osnovna građa. Za ovakav pristup je potreban kompleksniji serverski softver koji se sastoji od dispečerskog dela (dela koji je zadužen za prihvatanje zahteva i pokretanje procesa njihove obrade) i dela koji je zadužen za obradu zahteva. Konkurentna obrada zahteva može u određenim situacijama pokazati slabije performanse od iterativne obrade usled trošenja procesorskog vremena na pokretanje novih procesa za obradu zahteva. Takođe, softver koji omogućava konkurentnu obradu je kompleksniji jer interno rešava konkurentni pristup sistemskim resursnima. Softver za konkurentnu obradu najčešće unapred pokreće određen broj procesa za obradu zahteva a po potrebi taj broj povećava do konfiguracione vrednosti ili ograničenja sistemskim resursima. Veb je danas najpopularniji servis Internet mreže. Naziv je dobio po prvom Veb brauzeru koji je posedovao grafički korisnički interfejs. Veb je incijalno razvijen da omogući pristup hipertekstualnim dokumentima koji su se nalazili na različitim serverima. Vremenom su se pojavili programski jezici na strani servera koji su omogućili kreiranje dinamičkih dokumenata kao odgovora na specifične zahteve klijenta, zatim tehnologije za razvoj aktivnih komponenata na strani klijenta protokoli za servisno orijentisanu arhitekturu zasnovani na Vebu i slično. Time je Veb sve više postajao platforma za razvoj mrežnih aplikacija tako da danas preti da u potpunosti zameni tradicionalne desktop aplikacije. Aplikacija se implementira u nekoj kombinaciji HTML(korisnički interfejs) i serverovog skript koda (povezuje se sa bazom podataka). Komponente na server strani služe istoj svrsi kao i kod ručno pisanog programa i obično im se pristupa preko skript koda. Komponente za pristup serveru i bazi podataka su osnovna građa Web-zasnovane aplikacije. Na serverskoj strani najosnovniji element su servisi za rad nad podacima, ali pored njih postoje i neki dodatni servisi kao što su HTTP Server(statičke stranice) ili Internet Information Server(dinamičke kao na slici 3)

29

Poglavlje 4 Web server

Slika 4.3 3 Komponente za pristup serveru i bazi podataka

OSNOVNE PREDNOSTI WEB APLIKACIJA Osnovna prednosti Web aplikacija je kompatibilnost jedne aplikacije sa različitim hardverskim i softverskim platformama (PC, laptop, tablet, Windows, Linux, Mac itd). Osnovne prednosti Web aplikacija su: • Kompatibilnost jedne aplikacije sa različitim hardverskim i softverskim platformama (PC, laptop, tablet, Windows, Linux, Mac itd). • Ažuriranje i održavanje na serveru, bez potrebe da se distribuira i/ili instalira na računarima krajnjih korisnika. • Povoljnije za korišćenje kod organizacija sa velikim brojem korisnika. • Po kvalitetu su postale ravnopravne desktop aplikacijama. HTML5 omogućava kreiranje bogatog interaktivnog okruženja u okviru web pregledavača (video, audio, vizuelni efekti). • Zauzima malo (ili nimalo) mesta na hard disku korisnika. • SaaS (Software as a service) • Neuporedivo niža cena u odnosu na desktop aplikacije. • Otežava softversko piratstvo i/ili reverse engineering. • Laka integracija sa drugim web servisima. • Omogućavaju da se program izvršava u programskim jezicima koje Web pregledavači ne podržavaju. • Daju mogućnost da se programiraju dinamičke Web aplikacije nezavisno od čitača, bez pribegavanja programiranju na strani klijenta, pomoću Java apleta, DHTML-a i ActiveX kontrola • Omogućuje klijentu podatke koji su mu inače nedostupni. • Često ostvaruje brže vreme učitavanja. • Obezbeđuje poboljšane mere bezbednosti. • Važno je napomenuti da korišćenje dinamičkih Web strana povećava opterećenje servera, naročito ukoliko njima pristupa veći broj korisnika.

30

Poglavlje 4 Web server

• Potrebna je veća inicijalna investicija u hardver web servera, koji se koriste za generisanje dinamičkih web strana. • Jezik koji se najčešće koristi za kreiranje dinamičkih strana je PHP. • PHP je stekao popularnost zbog svoje jednostavnosti i sintakse nasleđene iz programskog jezika C. • Tokom vremena jezik se proširivao i sticao mogućnosti za objektno orijentisano programiranje, naročito od verzije 5.0.

TOK KOMUNIKACIJE Ove instrukcije, kao što su PHP, JSP (Java), ASP (Visual Basic), itd., nazivamo skriptovima na strane servera (Server - Side Scripts), zato što se izvršavaju na Web serverima. Za kreiranje instrukcija čija je namena automatsko generisanje HTML koda, na osnovu parametara zahteva, koriste se različiti programski jezici i njihove varijante, kao što su PHP, JSP (Java), ASP (Visual Basic), itd. Ove instrukcije nazivamo skriptovima na strane servera (Server - Side Scripts), zato što se izvršavaju na Web serverima kao na slici 4. Za kreiranje instrukcija čija je namena automatsko generisanje HTML koda, na osnovu parametara zahteva, koriste se različiti programski jezici i njihove varijante, kao što su PHP, JSP (Java), ASP (Visual Basic), itd.

Slika 4.4 4 Tok komunikacije klijent-server

Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju. Ove instrukcije nazivamo skriptovima na strane servera (Server - Side Scripts), zato što se izvršavaju na Web serverima (Slika 5).

Slika 4.5 5 Skriptovi na strane servera (Server - Side Scripts)

31

Poglavlje 4 Web server

Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

TOK KOMUNIKACIJE-OBRADA SKRIPTA HTML- razlika između statičnog Web-sajta i dinamičke Web-aplikacije ogleda se u načinu na koji se vrši kretanje po HTML stranama. HTML- razlika između statičnog Web-sajta i dinamičke Web-aplikacije ogleda se u načinu na koji se vrši kretanje po HTML stranama (Slika 6 i 7). ->Statički HTML sajt može da se uporedi sa knjigom čiji se sadržaj i indeks ne nalazi na jednom mestu, nego su delovi raspoređeni po tekstu. -> Strane na statičkom Web-u imaju slabo definisane međusobne odnose. -> Svaka strana sadrži veze (link) prema ostalim relevantnim stranama, ali sveukupno kretanje kroz sajt je uglavnom određeno od strane korisnika. -> Web-aplikacija je više okrenuta ka zadatku nego pretraživanju. -> Veze više deluju kao meni, nego kao indeks,a moguća odredišta bilo sa koje strane ograničena su operacijama koje mogu da se izvrše sa te strane.

Slika 4.6 6 Tok komunikacije-statičke strane

Serverski skript kod - jedan od osnovnih zadataka skript koda koji se sadrži u HTML strani (ili formi) je da sakupi podatke od korisnika i prosledi ih aplikaciji na serveru. -> Jedan od prvih i najpopularnijih intrefejsa za podršku skript kodu je Common Gateway Interface (CGI) protokol. Glavni nedostaci ovog protokola su: • dinamičke strane moraju da budu u celini konstruisane programski, • obrada grešaka koja se ekskluzivno obavlja na server strani može da degradira vreme odziva kod sporih veza

32

Poglavlje 4 Web server

Slika 4.7 7 Tok komunikacije-dinamičke strane

TCP KONEKCIJE Kada korisnik ukuca URL ili klikne na hipervezu, pretraživač analizira URL i deo između http:// i sledeće kose crte tumači kao DNS ime čiju IP adresu traži od DNS servera. Sa IP adresom na raspolaganju, pretraživač uspostavlja TCP konekciju na portu 80 odgovarajućeg servera. Kroz otvorenu konekciju, pretraživač šalje komandu koja sadrži preostali deo URL-a, tj. ime fajla na kontaktiranom serveru. Server vraća nazad fajl i pretraživač ga prikazuje. Web server možemo zamisliti kao program koji neprekidno, u petlji, obavlja sledeći niz aktivnosti: 1. Prihvata TCP konekciju od klijenta (pretraživača). 2. Preuzima ime zahtevanog fajla. 3. Pronalazi fajl (na svom hard disku). 4. Šalje fajl klijentu. 5. Zatvara TCP konekciju. Savremeni Web serveri poseduju brojne dodatne mogućnosti, ali u osnovi, rad Web servera se svodi na prethodnu proceduru. Uočimo da svaki zahtev upućen od strane klijenta, podrazumeva pristup hard disku radi uzimanja traženog fajla. Prosečno vreme pristupa hard diskova velike brzine rada iznosi oko 5 ms, što postavlja ograničenje na najviše 200 zahteva/ s (i manje ako se često čitaju veliki fajlovi). Za Web sajtove sa velikom brojem istovremenih posetioca 200 zahteva/s je isuviše malo. Jedno poboljšanje koje se koristi kod svih Web servera podrazumeva da se u operativnoj memoriji računara kreira keš sa n najskorije korišćenim fajlovima. Pre nego što fajl potraži na disku, server proverava keš. Ako je fajl u kešu, tada nije potrebno pristupati hard disku jer se fajl može uzet direktno iz memorije. Iako je za efikasno keširanje potrebno rezervisati relativno veliku količinu operativne memorije kao i dodatno CPU vreme radi provere da li se fajl nalazi u kešu, ušteda u vremenu obrade jednog zahteva je obično dovoljno velika da kompenzuje dodatni trošak. Sledeći način za ubrzanje rada Web servera predviđa uvođenje multithreading (višenitni rad). Engleska reč thread se prevodi kao nit, a pojam multithreading kao višenitni rad ili rad sa više niti u isto vreme. Procesi i niti su dva osnovna mehanizma za paralelno (konkurentno) izvršavanje programa. Programi koji imaju potrebu da istovremeno obavljaju više poslova u isto vreme mogu za svaki takav zadatak da kreiraju jedan proces koji će se izvršavti uporedo sa drugim procesima. Svaki proces poseduje svoju memoriju za čuvanje svojih podataka. Nit je u osnovi sličan procesu, s tom razlikom da ne poseduje svoju spostvenu memoriju već je deli sa svim ostalim nitima kreiranim u istom programu.

33

Poglavlje 4 Web server

MULTITHREAD WEB SERVER Da bi se ostvarilo bilo kakvo poboljšanje performansi VA u odnosu na single-thread (jednonitni) model, neophodno je da sistem poseduje više više pozadinskih modula i jednog hard diska. Kod višenitnog rada server se sastoji iz jednog front-end (isturenog) pristupnog modula koji prihvata sve dolazne zahteve i k pozadinskih modula koji obrađuju zahteve (Sl. 8). Svih k+1 thread-ova pripada istom procesu i imaju pristup kešu. Kada zahtev stigne, pristupni modul ga prihvata i kreira jedan kratak zapis sa podacima o zahtevu kojeg predaje jednom od trenutno raspoloživih pozadinskih procesa.

Slika 4.8 8 Multithread Web server sa pristupnim modulom i pozadinskim modulima

Pozadinski modul najpre proverava da je fajl koji traži prisutan u kešu i ako jeste, u zapis upisuje pokazivač na fajl. Ako fajl nije u kešu, pozadinski modul započinje operaciju prenosa fajla sa diska u keš (uz eventualno izbacivanje nekih keširanih fajlova, ako u kešu nema dovoljno prostora). Nakon što je fajl prebačen u keš, zapis sa upisanim pokazivačem se vraća pristupnom moduli koji preuzima fajl iz keša i prosleđuje ga klijentu koji je uputio zahtev. Prednost opisanog mehanizma je u tome što za vreme dok su jedan ili više pozadinskih modula blokirani čekajući na završetak operacije čitanja fajla sa diska (i zbog toga ne troše CPU vreme), ostali moduli mogu biti aktivno upošljeni na obradi novih zahteva. Da bi se ostvarilo bilo kakvo poboljšanje performansi u odnosu na single-thread (jednonitni) model, neophodno je da sistem poseduje više od jednog hard diska. U idealnom slučaju, propusna moć multithreadWeb severa sa k pozadinskih modula u sistemu sa k diskova, može biti k puta veća u odnosu na single-thread server i jedan disk.

34

Poglavlje 4 Web server

MULTITHREAD WEB SERVER - POZADINSKI MODUL Savremeni Web serveri, osim vraćanja klijentu traženog fajla, obavljaju i niz dodatnih operacija. U zavisnosti od tipa pristiglog zahteva, pozadinski modul obavlja neki podskup sledećeg niza aktivnosti: 1. Određivanje imena zahtevane Web stranice iz URL-a. 2. Provera autentičnosti klijenta 3. Provera prava pristupa klijenta. 4. Provera prava pristupa Web stranici. 5. Provera keša. 6. Pribavljanje zahtevane stranice sa diska. 7. Određivanje MIME tipa koji će biti sadržan u odgovoru koji se vraća klijentu. 8. Slanje odgovora klijentu. 9. Kreiranje zapisa u log fajlu. Korak 1 je neophodan zato što primljeni zahtev ne mora sadržati stvarno ime fajla. Na primer, razmotrimo URL http://www.elfak.ni.ac.rs, kod kojeg ne postoji ime fajla. U takvim slučajevima, zahtev se odnosi na podrazumevani fajl (čije je ime obično default.html ili index.html). Takođe, pretraživač može u zahtevu da navede podrazumevani jezik korisnika (npr. Srpski ili Engleski), a da server izabere verziju stranice na tom jeziku. Korak 2 podrazumeva proveru identiteta klijenta. Ovaj korak je neophodan za stranice koje nisu dostupne svim korisnicima. U koraku 3 proverava se da li je datom klijentu dozvoljen pristup traženoj stranici. U koraku 4 proverava se da li je postoji neko ograničenje koje se odnosi na pristup samoj stranici. Na primer, pristup stranici može biti dozvoljen samo ako zahtev potiče iz određenih domena (npr. stranica može biti dostupna samo lokalnim korisnicima). U koracima 5 i 6 vrši se uzimanje stranice. Korak 7 podrazumeva određivanje MIME tipa stranice (na osnovu ekstenzije fajla, prvih nekoliko reči samog fajla ili na neki drugi način). U koraku 8, formira se odgovor koji se vraća klijentu, i na kraju u koraku 9, formira se zapis o obrađenom zahtevu i upisuje u jednu posebnu datoteku za vođenje evidencije o pristupima Web severu (tzv. log fajl). Zapis sadrži informaciju o identitetu klijenta, domenu iz kojeg je zahtev poslat, vreme prijema zahteva, ime zahtevane stranice itd.

35

Poglavlje 4 Web server

MODEL FARME SERVERA U slučajevima kada je broj zahteva koji se upućuje Web serveru u jednoj sekundi veoma veliki, jedan CPU neće biti u stanju da obradi sve zahteve, bez obzira na broj hard diskova se koriste. U slučajevima kada je broj zahteva koji se upućuje Web serveru u jednoj sekundi veoma veliki, koristi se model farme servera. Kod ovog modela, umesto jednog koristi se više čvorova (računara), od kojih svaki eventualno poseduje više diskova (Sl. 9). Pretpostavka je da svi računari uključeni u farmu servera poseduju sve Web stranice. Pristupni modul i dalje prihvata zahteve, ali ih sad distribuira različitim računarima, a ne nitima u okviru jednog računara. Na ovaj način, smanjuje se opterećenje pojedinačnih računara.

Slika 4.9 9 Farma servera

Jedan problem koji se javlja kod farme servera posledica je nepostojanja zajedničkog keša, jer svaki čvor poseduje svoju sopstvenu memoriju. Naime, može se desiti da je traženi fajl prisutan u kešu nekog čvora, a da je zahtev prosleđen čvoru kod kojeg se fajl mora pročitati sa diska. U takvoj situaciji, vreme obrade zahteva je duže nego što je to neophodno. Takođe, nakon obrađenog zahteva isti fajl će se naći u dva keša. Jedan način za ublažavanje gubitka u performansama zbog nepostojanja zajedničkog keša sastoji se u tome da pristupni modul vodi evidenciju o tome kome je poslao svaki zahtev, a da naredne zahteve koji odnose na istu stranicu šalje istom čvoru. Na taj način, pojedinačni čvorovi se ˝specijalizuju˝ za pojedine stranice tako da se ukupni raspoloživi prostor u kešu ne troši neracionalno za čuvanje svakog fajla u svakom kešu.

36

Poglavlje 5 URL UNIFORM RESOURCE LOCATOR - UNIFORMNI LOKATOR RESURSA Ključna pretpostavka Web-a je postojanje mehanizma za imenovanje i lako lociranje stranica. Web se sastoji od ogromne kolekcije dokumenata/stranica povezanih hipervezama, a zapamćenih u fajlovima koji su locirani na hiljadama servera distribuiranim po globalnom Internetu. Imajući to u vidu, ključna pretpostavka Web-a je postojanje mehanizma za imenovanje i lako lociranje stranica. Konkretno, pre nego što izabrana stranica može biti pribavljena i prikazana u pretraživaču, neophodno je odgovoriti na sledeća tri pitanja: 1. Koje je ime stranice? 2. Gide se stranica nalazi? 3. Kako se stranici može pristupiti? Odgovor na ova tri pitanja sadržan je u URL-u (Uniform Resource Locator- uniformni lokator resursa) stranice. Naime, svakoj stranici na Web-u dodeljen je URL koji se koristi kao njeno svetski jedinstveno ime. URL se sastoji iz tri dela: (a) protokol (ili šema); (b) DNS ime računara na kome je stranica locirana i (c) lokalno ime koje na jedinstveni način ukazuje na konkretnu stranicu (najčešće ime fajla na hard disku u kome je stranica zapamćena). Na primer, URL Web stranica kursa Internet i Web tehnologije na Elektronskom fakultetu u Nišu je http://es.elfak.ni.ac.rs/iw/iw.htm i sastoji se iz tri dela razdvojenih kosim crtama:protokol (http), DNS ime hosta (es.elfak.ni.ac.rs) i ime fajla (iw/iw.htm). Deo za ime fajla se sastoji od: relativna putanja u odnosu na podrazumevani Web direktorijum na serveru es.elfak.ni.ac.rs (iw/) i imena samog fajla (iw.htm). Deo za ime fajla može biti izostavljen iz URL-a (npr. samo http://es.elfak.ni.ac.rs). U tom slučaju, Web server zahtev se preusmerava na glavnu (podrazumevanu) stranicu Web sajta. Takođe, deo za ime fajla može da sadrži putanju do direktorijuma, ali ne i samo ime fajla (npr. http://es.elfak.ni.ac.rs/iw/). U takvim slučajevima, Web server preusmerava zahtev na podrazumevani fajl u tom direktorijumu (npr. http://es.elfak.ni.ac.rs/iw/index.htm). Kod mnogih Web sajtova uvedene su skraćenice za imena fajlova, koje počinju znakom ˝~˝. Na primer, ime oblika ~ana/ zamenjuje kompletnu putanju do direktorijuma korisnika ana na lokalnom računaru.

37

Poglavlje 5 URL

Kao što je već rečeno, za komunikaciju između Web klijenta (pregledavača) i Web servera koristi se TCP protokol.

TCP PROTOKOL Kada korisnik ukuca URL ili klikne na hipervezu, pregledavač analizira URL i deo između http:// i sledeće kose crte tumači kao DNS ime čiju IP adresu traži od DNS servera. Pregledavač otvara TCP konekciju sa Web serverom, koja se potom koristi za prenos zahteva od pretraživača ka serveru, a onda i za prenos odgovora (koji sadrži traženu stranicu) od servera do pretraživača. Međutim, TCP protoko se koristi samo za transport zahteva i odgovora, dok su pravila konverzacije i formati poruka koje se razmenjuju između pretraživača i Web servera regulisana posebnim aplikacionim protokolom. Šta više, ne postoji samo jedan, već se za ovu namenu mogu koristiti različiti aplikacioni protokoli koji su specijalizovani za prenos specifičnih tipova resursa. Ime protokola koji se koristi za pristup stranici navedeno u početnom delu URL-a. Delimičan spisak protokola koji se mogu koristiti kao deo URL-a, naveden je u tabeli sa Sl. 1.

Slika 5.1 1 Protokoli koji se mogu korisiti u URL-u

Protokol HTTP je osnovni protokola Web-a i koristi se za komunikaciju Web klijenta i Web servera. Više detalja o ovom protokolu biće dato u sledećoj sekciji. Protokol FTP, koji se koristi za pristup fajlovima, bio je u širokoj upotrebi i pre nastanka Web-a. I danas na Internetu postoj veliki broj FTP servera sa kojih zainteresovani korisnici mogu preuzimati najrazličitije fajlove. Šta više Web je olakšao korišćenje FTP-a, s obzirom na to da je pristup FTP serveru preko Web pregledavača lakši, od pristupa putem osnovnog FTP korisničkog interfejsa. Takođe, FTP, za razliku od HTTP, omogućava prenos fajlova u oba smera, kako od servera do klijenta, tako i od klijenta do servera. Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

38

Poglavlje 5 URL

FTP PROTOKOL URL je osmišljen ne samo da omogući korisnicima navigaciju na Web-u, već i korišćenje drugih mrežnih servisa (FTP, news, Gopher, e-mai i telent) na uniforman način. Protokol file omogućava pristup lokalnim fajlovima i prikazivanje njihovog sadržaja u pretraživaču, na isti način kao Web stranica. Ovaj pristup je sličan FTP-u, ali ne zahteva FTP server. Naravno, primenljiv je samo na fajlove koji se nalaze na lokalnom hard disku računara. Sistem vesti USENET, postojao je mnogo pre nastanka Interneta. Danas ga čini oko 30.000 grupa za razmenu vesti u kojima milioni ljudi diskutuju na najrazličitije teme tako što postavljaju i čitaju članke koji se odnose na temu konkretne grupe. Protokol news omogućava da se članku iz grupe za razmenu vesti pristupa na isti način kao i Web stranici. Gopher je protokol koji se nekada koristio u istoimenom sistemu za pronalaženje informacija na Internetu, koji se smatra pretečom Web-a. Konceptualno, Gopher je sličan Web-u, ali podržava samo tekst, a ne i slike. Danas se smatra zastarelim i nije više u upotrebi. Protokol mailtoomogućava korisnicima da putem Web pretraživača šalju elektronsku poštu. Dovoljno je u polje za unos hiperlinka upisati mailto: i e-mail adresu primaoca. Većina Web pretraživača, u ovakvoj situaciji, otvara program za slanje elektronske pošte sa popunjenim poljima za e-mail adresu. Protokol telnet, kao što znamo, koristi se za uspostavljanje konekcije sa udaljenim hostom. Slično kao u slučaju mailto protokola, upisivanjem telnet: zajedno sa IP adresom udaljenog hosta u polje za unos hipelinka, otvara program za rad TELNET protokolom.

39

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti HTML JEZIK Osnova Web-a jeste prenos Web stranica od servera do klijenta. U svom najjednostavnijem obliku, Web stranicesu statičke, tj. datoteke smeštene na nekom serveru koje ˝čekaju˝ da budu zatražene i koje se, bez bilo kakvih izmena, dostavljaju klijentu. Posmatrano na ovaj način, i za sadržaje kakvi su video i audio se može reći da predstavljaju statičke Web stranice jer se preuzimaju kao datoteke. Web stranice se pišu u jeziku koji se zove HTML (HyperText Markap Language– hipertekstualni markerski jezik). Pomoću HTML-a projektant (dizajner) Web stranica može da kreira Web stranice koje sadrže tekst, grafiku i hiperveze ka drugim Web stranicama. Pojam markap language(markerski jezik) znači da HTML služi za opis načina na koji su dokumenti formatirani, odnosno kako će biti prikazani u Web pretraživaču. HTML definiše skup komandi za formatiranje koje, ugrađene u prvobitni tekst dokumenta, daju uputstva za prikazivanje sadržaja dokumenta. Komande se nazivaju oznakama ili tagovima (od eng. tag) i uokvirene su znakovima manje od i veće od. Neki tagovi se javljaju u parovima, a odnose se na sve stavke koje se nalaze između uparenih oznaka. Na primer, u HTML-u, znači početak, a kraj teksta napisanog masnim slovima. Svaka Web stranica se sastoji iz dva dela: zaglavlje i telo. Oba ova dela uokvirena su tagovima i . Zaglavlje počinje tagom , a završava se tagom, dok telo počinje tagom i završava se tagom . Tekst unutar taga se naziva direktivom. Većina HTML tagova ima identičan format; koriste da označe početak nečega i da označe njegov kraj. Većina pretraživača poseduje opciju, obično nazvanu ˝View Source˝. Izborom ove opcije, prikazuje se izvorna verzija tekuće HTML stranice, umesto njenog formatiranog izgleda. Tagovi se mogu pisati bilo malim bilo velikim slovima. Tako, i znače isto. Formatiranje samog HTML dokumenta je irelevantno. HTML parser (deo pretraživača koji interpretira HTML) ignoriše dodatne blanko znake (razmake) i prelaske u novi red. To znači da se razmaci mogu slobodno koristiti kako bi se HTML dokument učinio čitljivijim. Međutim, prazne linije, s obzirom na to da se ignorišu, ne mogu se koristiti za razdvajanje paragrafa, već se za tu namenu moraju koristiti posebni tagovi.

ULOGA TAGOVA Za svaki tag, postoji definisani skup dozvoljenih parametara 40

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

Pojedini tagovi imaju parametre, koji se nazivaju atributima. Na primer, je tag, , sa parametrima srci alt. Vrednost parametra srcje postavljena na abc, a parametra altna slik a. S obzirom na to da su parametri imenovani, redosled navođenja parametara u tagu nije od značaja. Za pisanje specijalnih karaktera (koji ne pripadaju ASCII skupu karaktera), u HTML se koristi posebna sintaksa. Specijalni znak počinje znakom ˝&˝, а završava se znakom ˝;˝. Na primer,   označava blanko znak, è označava è, a è Irish. Za predstavljanje znakova ˝<˝, ˝>˝ i ˝&˝, koji imaju posebno značenje u HTML-u, koristi se:<, > i &, respektivno. Glavna stavka u zaglavlju HTML dokumenta je naslov, omeđen tagovima . Naslov se ne prikazuju na stranici, mada se kod nekih pretraživača prikazuje kao naslov prozora stranice. U tabeli na Sl. 1 navedeni su tagovi definisani HTML jezikom. Za ispisivanje naslova koristi se tag , gde je n ceo iz opsega 1 - 6. Tako, tag

označava glavni naslov, a

naslov namanje važnosti. Oblik u kojem će naslovi biti prikazani, shodno nihovom nivou, zavisi od pretraživača. Tipično, tekst naslova višeg nivoa (sa manjom brojnom vrednošću) ispisuju se većim i ˝težim˝ fontom. Takođe, pretraživač može da koristi različite boje za prikaz naslova različitih nivo. Obično, naslovi označeni tagom

ispisuje se većim i masnim slovima i sa barem jednom praznom linijom iznad i ispod naslova. Naslovi omeđeni tagom

ispisuju se manim fontom sa manjim razmakom iznad i ispod teksta naslova, itd. Tagovi i se koriste za označavanje teksta koji treba ispisati masnim (bold) i iskošenim (italic) slovima, respektivno.

Slika 6.1 1 Spisak najznačajnijih HTML tagova

UPOTREBA TAGOVA HTML pruža više različitih načina za kreiranje listi, uključujući i ugnježdene liste.

41

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

Liste se započinju tagom

ili
, a tag se, u oba slučaja, koristi za označavanje početka stavki u listi. Tag
označava početak nenumerisane liste. Pojedinačne stavke ovakve liste (omeđene tagovima i ) prikazuju se sa znakom• na početku. Za numerisane liste (omeđene tagom
), umesto simbolom •, stavke se prilikom ispisivanja u pretraživaču označavaju rednim brojevima. Tagovi
,

i

---

se koriste za ragraničenje delova teksta. Tag
lomi liniju teksta (prelazak u novi red). Tag

označava početak novog paragrafa, što može značiti umetanje jedne prazne linije ili uvlačenje prve linije novog paragrafa. Konačno, tag

---

prekida tekuću liniju teksta i u novoj liniji crta horizontalnu liniju celom dužinom stranice. Osim teksta, Web stranice pisane u HTML-u mogu sadržati i slike. Za umetanje slika na tekuću poziciju ne stranici koristi se tag . Ovaj tag može imati više parametara. Parametar src sadrži URL slike. HTML ne propisuje dozvoljene grafičke formate slika. U praksi, svi pretraživači podržavaju grafičke formate GIF i JPEG. Stranica može sadržati i sliku u nekom drugom formatu (npr. BMP), da li će takva slika biti i prikazana u pretraživaču zavisi od sposobnosti pretraživača da barata konkretnim formatom. Parametar taga , align, definiše poravnanje slike u odnosu na tekst (top, middle, bottom). Parametar alt omogućava da se umesto slike može prikazati tekst, ukoliko korisnik zabrani pretraživaču da prikazuje slike. Konačno, parametar ismap, ukazuje da se radi o aktivnoj slici, tj. slici mapi. Za označavanje hiperveza koristi se tagovi i . Slično tagu , tag može sadržati više parametara, kao što su href (za URL) i name (za ime hiperveze). Tekst uokviren tagovima i se prikazuje, a klikom na tekst pretraživač prelazi na novu stranicu čiji je URL naveden u parametru href. Takođe, dozvoljeno je umesto teksta navesti sliku (tag ). U tom slučaju, hiperveza se aktivira klikom na sliku. Na primer, razmotrimo sledeći fragment HTML teksta: NASA's home page , koji se u retraživaču prikazuje kao: NASA's home page.Ako korisnik klikne na ovaj tekst, pretraživač će pribaviti i prikazati stranicu čiji je URL: http://www.nasa.gov .

JOŠ O UPOTREBI TAGOVA Za svaki tag, postoji definisani skup dozvoljenih parametara, npr. za hiperveze, tabele i dr. Parametar name tag se koristi za hiperveze koje ukazuju na pojedine sekcije same stranice. Na primer, na početku mnogih Web stranica nalazi se sadržaj stranice (slično sadržaju knjige). Klikom na stavku iz sadržaja, korisnik ima mogućnost da se brzo pozicionira na odgovarajuću sekciju stranice. HTML je jezik koji evoluira. Starije verzije HTML-a, 1.0 i 2.0, nisu predviđale tabele. Podrška za tabele uvedena je u veziji HTML 3.0. HTML tabela se sastoji iz jedne ili više vrsta od kojih svaka sadrži jednu ili više ćelija. Ćelije mogu sadržati tekst, slike, ikone, fotografije, pa čak i cele tabele. Ćelije se mogu spajati u veće ćelije koje zauzimaju više kolona i/ili vrsta. Iako autor stranice ima mogućnost izvesne kontrole nad izgledom tabele (definiše poravnanje sadržaja ćelija, stil okvira tabele, margine teksta u ćeliji), konačni izgled tabele zavisi od načina na koji pretraživač interpretira HTML opis tabele. 42

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

Na Sl. 2 (a) je dat primer HTML-a koji ilustruje osnovne karakteristike HTML tabela, a na Sl. 2 (b) odgovarajući prikaz u pretraživaču. Kao što se može videti celokupna tabela je omeđena tagovima i . Tag sadrži tekst naslova tabele. Svaka vrsta počinje tagom , dok su pojedinačne ćelije označene tagom ili .. Ćelije označene tagom (Table Header) odgovaraju nslovnim ćelijama kolona, dok one označne tagom (TableData) predstavljaju unutrašnje ćelije tabele, tj. one koje sadrže podatke. Prilikom kreiranja tabela dozvoljeno je koristiti brojne atribute, kako bi se definisalo horizonalno i vertikalno poravnanje ćelija, poravnanje unutar ćelije, način crtanja okvira, grupisanje ćelija itd

Slika 6.2 2 (a) HTML tabela; (b) prikaz tabele

PRAVLJENJE FORMI Forma je uokvirena tagovima &amp;amp;amp;amp;lt;form&amp;amp;amp;amp;gt; i &amp;amp;amp;amp;lt;/form&amp;amp;amp;amp;gt;. Na Sl. 3 (a) je dat primer HTML koda koji ilustruje osnovne mogućnosti formi. Odgovarajući prikaz u pretraživaču dat je na Sl. 3 (b). Forma je uokvirena tagovima
i
. Obuhvaćeni tekst, koji nije deo nekog taga, se prikazuje kao i tekst sadržan u telu stranice. Pri tome, dozvoljeno je korišćenje svih uobičajenih tagova (npr.). Forma sa Sl. 3 (a) sadrži tri vrste box polja: polja za unos teksta, kvadrate za štikliranje i nekoliko radio dugmadi. Prvo polje u formi definiše polje za unos teksta veličine (size) 46 karaktera predviđeno za upis imena korisnika. Uneti string se pamti u promenljivoj kupac radi kasnije obrade. Tag

nalaže pretraživaču da tekst i box polja koja slede prikaže u novoj linij. Uz pomoć tag

i sličnih, autor forme može da kontroliše raspored polja i teksta na formi. Sledeća linija forme definiše polja za unos adrese i mesta stanovanja kupca. Prvo polje je veličine 40, a drugo 14 karaktera. Naredna linija predviđena je za unos podataka o kreditnoj kartici koju kupac koristi za plaćanje. Za broj kartice i datum kada ističe važenje kartice koriste se polja

43

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

za unos teksta, dok se tip kartice bira pomoću novog tipa polja, tzv. radio dugmeta. Radio dugmad se koriste kada treba obaviti izbor između dve ili više alternativnih opcija.

Slika 6.3 3 (a) HTML kod forme; (b) prikaz forme

VERZIJA HTML 4.0 U verziji HTML 4.0 uvedene u dodatne mogućnosti, kao što su podrška za olakšano korišćenje Web stranica osobama sa hendikepom, ugradnja objekata, podrška za skript jezike i druge. U slučajevima kada je Web sajt složen i sadrži veliki broj stranica koje kreiraju različiti autori koji rade za istu kompaniju, poželjno je da postoji način za unifikaciju izgleda (stila) različitih stranica. Ovaj problem se može rešiti korišćenjem kaskadnih style sheet-ova - CSS. Stranice koje se oslanjaju na pridruženi style sheet ne moraju više da sadrže isključivo tzv. fizičke stilove (kao što su npr. za bold ili zaitalic). Umesto toga, autori koriste logičke stilove definisane u style sheet-u; npr. (za normalan tekst), <em> (za naglašen tekst), <strong> (za jako naglašen tekst). Način prevođenja logičkih stilova definisan je u style sheet -u koji se referencira na početku svake stranice. Na ovaj način, sve stranice imaće identičan stil, a da bi se promenio stil svih stranica dovoljno je promeniti definiciju stila u style sheet-u. Na primer, ustyle sheet-u može biti definisano da se logički stil <strong> prikazuje u plavoj boji u italic fontu veličine 14-point-a. Ako je potrebo promeniti stil tako da se tekst označen sa <strong> prikazuje u ružičastoj boji, bold fontom veličine 18, dovoljno je izmeniti samo jednu definiciju u style sheet-u i automatski, promena će biti vidljiva na svim stranicama, svuda tamo gde se koristi ovaj stil.

44

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

Forme HTML 1.0 je omogućavo samo jednosmernu komunikaciju. Korisnik je mogao da dobije traženu stranicu od servera, ali je teško mogao da vrati nazad povratnu informaciju. Kako je sve veći broj komercijalnih organizacija počinjalo da korisni Web, tako su rasli zahtevi za dvosmernim saobraćajem. Na primer, javila se potreba za popunjavanjem narudžbenica preko Web-a, registracijom korisnika, postavljanjem upita za pretraživanje baze podataka itd. Ovi i slični zahtevi doveli su do uvođenja formi, već u verziji HTML 2.0. Forme sadrže box polja (ili dugmad) koja korisnik može da popuni traženim podacima ili učini izbor između više ponuđenih opcija i unetu informaciju vrati vlasniku stranice. Za ovu namenu koristi se tag . Ovaj tag poseduje veći broj parametara uz pomoć kojih se reguliše veličina, priroda i upotreba polja. Nejčešće se koriste polja za unos teksta, kvadrati za štikliranje, aktivne mape i dugme Submit.

JOŠ O PRAVLJENJU FORMI U pretraživaču, radio dugme se prikazuju na način koji omogućava korisniku da klikom na dugme može da izabere ili poništi izbor odgovarajuće opcije. Radio dugmad se koriste i za izbor tipa poveza. Sva radio dugmad sa istim imenom pripadaju istoj grupi. Tako, sva radio dugmad za izbor tipa kreditne kartce imaju ime ´cc´, a ona za tip poveza ime ´povez´. Parametar value (vrednost) se koristi za indikaciju koje radio dugme je izabrano. Na primer, zavisno od toga koji tip kreditne kartice je izabran, promenljiva cc dobiće jednu od dve vrednosti ˝mastercard˝ ili ˝visacard˝. Posle grupe radio dugmadi za izbor poveza, sledi opcija za isporuku brzom poštom, predstavljena tzv. kvadratom za štikliranje (checkbox). Kvadrat za štikliranje može biti uključen ili isključen. Za razliku od radio dugmadi gde samo jedno dugme iz grupe može biti izabrano, svaki kvadrat za štikliranje se postavljaju nezavisno od ostlih. Polje za unos teksta, radio dugme i kvadrat za štikliranje su tri tipa taga . Tip se navodi kao vrednost parametra type, npr. type=radio ili type=checkbox. Polje za unos teksta je podrazumevani tip i zbog toga nije nepohodo navoditi parametar type. Postoje još dva tipa taga , tipovi password i textarea. Tip password, koji se obično koristi za unos lozinke, identičan je polju za unost teksta, osim što se ne ispisuju karakteri koji se kucaju, već se svaki uneti karakter predstavlja istim znakom, npr. *. Tip textarea je takođe varijanta polja za unos teksta, koja, za razliku od osnovnog tipa može sadržati više linija teksta. Poslednje polje na formi sa slike je Submit dugme sa natpisom ˝narucivanje˝. Klikom na ovo dugme, informacije unete na formu se šalju nazad na server od kojeg je Web stranica dobijena. Submit dugme se definiše vrednošću submit parametra type. Vrednost parametra value predstavlja tekst koji se prikazuje kao natpis dugmeta. Kada korisnik klikne na Submit dugme, pretraživač pakuje informacije prikupljene sa forme u jednu dugačku liniju i šalje je serveru na obradu. Znak & se koristi za razdvajanje polja, a znak + predstavlja razmak. Na primer, za formu sa slike, linija koja se šalje serveru može biti oblika:

45

Poglavlje 6 Statički Web dokumenti

kupac=Petar+Petrovic&ulica=Beogradska+14&mesto=Nis&cardno=1234567890&istice=9/ 07&cc =mastercard&povez=tvrdi&express=on Na serveru je da protumači dobijeni string i preduzme odgovarajuće akcije.

46

Poglavlje 7 XML i XSL XML - POBOLJŠANJE HTML-A Organizacija W3C, koja se bavi razvojem Web-a i standardizacijom protokola za Web, razvila je poboljšanje HTML-a koje omogućava struktuiranje Web stranice. HTML, sa ili bez formi, ne bavi se struktuiranjem podataka na Web stranici niti razdvaja sadržaj od formatiranja. Sa pojavom naprednih Web aplikacija, kao što su aplikacije za elektronsku trgovinu (e-commerce), javila se potreba za struktuiranjem Web stranica i jasnim razdvajanjem sadržaja od načina prikazivanja (formatiranja). Na primer, zamislimo program koji pretražuje Web u potrazi za najjeftinijom knjigom ili CDom. Jedan takav program bi morao da analizira veliki broj Web stranica raznih sajtova za elektronsku trgovinu i da iz svake izdvoji naslove i cene knjiga ili CD-ova. Ako su Web stranice napisane u HTML-u, program će veoma teško moći da zaključi gde se na stranici nalazi tražena informacija. Konkretno, uvedena su dva nova jezika. Prvi, XML (eXtesible Markup Language) opisuje Web sadržaj na struktuirani način, dok drugi, XSL (eXtensible Style Language) opisuje formatiranje Web stranice nezavisno od njenog sadržaja. Budući da se radi o obimnim i složenim jezicima, u nastavku će biti izložena samo njihova osnovna ideja. Razmotrimo XML dokument sa Sl. 1. Dokument opisuje strukturu nazvanu book_list, koja predstavlja spisak knjiga. Za svaku knjigu u strukturi postoje tri polja: naslov (title), autor (author) i godina izdavanja (year). Napomenimo da XML omogućava kreiranje mnogo složenijih struktura od one prikazane na Sl. 1. Na primer, dozvoljeno je da struktura sadrži višestruka polja (npr. više od jednog autora knjige), opciona polja (npr. Naslov pratećeg CD-ROM-a), alternativna polja (npr. URL knjižare, ako knjiga nije rasprodata ili URL sajta za aukcijsku prodaju, ako je knjiga rasprodata). S obzirom na to da XML tagovi ukazuju na smisao informacije koje sadrže, XML dokument se može lako pretraživati, npr. da bi se pronašle sve knjige datog autora.

47

Poglavlje 7 XML i XSL

Slika 7.1 1 Primer Web stranice u XML-u

XSL - POBOLJŠANJE XML-A Da bi se definisao način formatiranja dokumenta, neophodan je još jedan fajl, book_list.xsl, napisan u jeziku XSL, koji će ˝objasniti˝ pregledavaču kako da prikaže podatke iz XML-a. Razmotrimo XML dokument sa Sl. 1. Dokument opisuje strukturu nazvanu book_list, koja predstavlja spisak knjiga. Za svaku knjigu u strukturi postoje tri polja: naslov (title), autor (author) i godina izdavanja (year). Napomenimo da XML omogućava kreiranje mnogo složenijih struktura od one prikazane na Sl. 1. Na primer, dozvoljeno je da struktura sadrži višestruka polja (npr. više od jednog autora knjige), opciona polja (npr. Naslov pratećeg CD-ROM-a), alternativna polja (npr. URL knjižare, ako knjiga nije rasprodata ili URL sajta za aukcijsku prodaju, ako je knjiga rasprodata). S obzirom na to da XML tagovi ukazuju na smisao informacije koje sadrže, XML dokument se može lako pretraživati, npr. da bi se pronašle sve knjige datog autora. U primeru sa Sl. 1, sadržaj svakog od tri polja, autor, naslov i godina, se tretira kao nedeljiva informacija. Međutim, ako je potrebno, recimo radi preciznije pretrage, dozvoljeno je polja razložiti na podpolja. Na primer, polje za ime autora, se može podeliti na dva podpolja, jedno za ime a drugo za prezime autora: author>

Andrew



Tanenbaum

Uvedena podela polja author omogućava pretraživanje samo po imenu ili samo po prezimenu autora. U opštem slučaju dubina podele može biti proizvoljna. Dokument sa Sl. 13 sadrži spisak od tri knjige. Međutim, sam dokument na govori ništa o tome kako jednu ovakvu Web stranicu treba prikazati u pretraživaču. ˝objasniti˝ pretraživaču kako da prikaže podatke iz XML dokumenta. Na Sl. 2 je prikazan primer XSL fajla za formatiranje XML dokumenta sa Sl. 1.

48

Poglavlje 7 XML i XSL

Slika 7.2 2 Primer XSL fajla

JOŠ O XSL–U Drugim rečima, pretraživač generiše HTML tabelu popunjenu podacima o svim knjigama iz XML dokumenta. U primeru sa Slike 14, sekcija: <xsl:value-of select=”title”/><xsl:value-of select=”author”/><xsl:value-of select=”year”/> je analogna fornaredbi iz C-a, gde prva linija odgovara zaglavlju, pet unutrašnjih linija telu, a poslednja oznaci za kraj for petlje. Kada pretraživač, koji interpretira dati XSL fajl, on prolazi jedanput kroz petlju za svaku knjigu iz pridruženog XML dokumenta i u svakom prolasku generiše pet linija oblika: naslov, autor, godina . Krajnji rezultat je isti kao da se prikazuje HTML stranica koja sadrži tabelu popunjenu podacima o tri knjige. Međutim, XML/XSL predstavlja daleko fleksibilnije rešenje. Na primer, ako je potrebno u spisak uvrstiti nove knjige, dovoljno je u XML dokument dopisati nova polja; XSL ostaje neizmenjen. (U HTML varijanti, bilo bi neophodno proširiti definiciju tabele novim vrstama). S druge strane, ako treba promeniti način prikazivanja potrebno je modifikovati XSL fajl, ali ne i XML dokument. Drugo, program koji na Web stranici traži informacije o nekoj knjizi, analizira XML dokument. S obzirom na to da XML dokument sadrži tagove koji ukazuju na smisao podataka i nije opterećen tagovima za formatiranje, njega je mnogo jednostavnije analizirati od odgovarajućeg HTML dokumenta. Treba napomenuti da iako XSL fajl sadrži neku vrstu programskih konstrukcija, Web stranice napisane u XML i XSL su i dalje statičke. Naime, kao i HTML i XSL daje samo instrukcije Web pretraživaču kako da prikaže stranicu. Naravno, upotreba XML/XSL-a podrazumeva da je pretraživač u stanju da interpretira XML i XSL, što je danas slučaj sa gotovo svim pretraživačima.

49

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti DINAMIČKI DOKUMENTI Model Web-a opisan u prethodnim sekcijama podrazumeva da klijent šalje serveru ime fajla, a server odgovara slanjem klijentu statički sadržaj traženog fajla. U početnom periodu razvoja Web-a celokupan sadržaj dostupan na Web-u bio je statički (sadržan u fajlovima koji se bez bilo kakve modifikacije transportuju do klijenta). Međutim, u novije vreme, sadržaj koji se može preuzeti sa Web-a postaje u sve većoj meri dinamički, tj. ne postoji u unapred definisanom obliku, već se kreira na zahtev. Generisanje sadržaja Web stranica može se obaviti bilo na strani servera bilo na strani klijenta. U prvom slučaju, tzv. dinamički dokumenti, Web server, po prijemu zahteva, pokreće odgovarajući aplikacioni program koji kreira dinamički dokument, a klijentu vraća izlaz programa (Sl. 1 (a)).Drugim rečima, kao odgovor na svaki zahtev klijenta, na strani severa se kreira nova verzija HTML dokumenta. Krajnje jednostavan primer dinamičkog dokumenta je preuzimanje tekućeg vremena i datuma od servera. Vreme i datum su primer dinamičke (promenljive) informacije koja se menja iz momenta u moment. Na primer, klijent može da zahteva od servera da izvrši program koji čita sistemsko vreme serverskog računara. Program konvertuje informaciju o vremenu u tekst, formatira tekst pomoću HTML tagova i generisani HTML dokument predaje Web serveru koji ga vraća nazad klijentu.

Slika 8.1 1 (a) dinamički dokument; (b) aktivni dokument

50

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

JOŠ O DINAMIČKIM DOKUMENTIMA Tradicionalni, i danas već zastareli način za procesiranje HTML formi i drugih interaktivnih Web stranica zasnovan je na sistemu koji se zove CGI (Common Gateway Interface). U drugom slučaju, tzv. aktivni dokumenti, Web stranica osim statičkog sadržaja (HTML, slike i sl.) sadrži i program koji se nakon učitavanja stranice izvršava na strani klijenta (u pretraživaču). Na primer, zamislimo da želimo da kreiramo Web stranicu koja sadrži animiranu grafiku ili interaktivni grafički interfejs. Sobzirom na to da HTML reguliše samo prikaz sadržaja stranice na ekranu pretraživača, neophodan je poseban program koji će kreirati animacije ili omogućiti neku specifičnu interakciju sa korisnikom. Takođe, jasno je da se takav jedan program mora izvršavati na računaru klijenta, tj. tamo gde se odvija interakcija sa korisnikom. Uvek kada klijent zahteva aktivni dokument od servera, server šalje kopiju dokumenta sa sadržanim program koji se po učitavanju izvršava u pretraživaču (Sl. 1 (b)). Potreba za generisanjem dinamičkih dokumenata na strani servera najlakše se može sagledati ako razmotrimo korišćenje HTML formi na ranije opisani način. Kada korisnik popuni formu i klikne na dugme Submit, pretraživač šalje serveru poruku sa sadržajem forme zajedno sa poljima koje je korisnik popunio. Očigledno, ova poruka nije ime fajla koji treba vratiti klijentu, već se sadržaj poruke prosleđuje odgovarajućem programu radi procesiranja. Obično, obrada na strani servera podrazumeva pristup bazi podataka (smeštenoj na hard disku servera) radi upisa dostavljenih podataka ili čitanja zapisa koji odgovaraju dostavljenim podacima i generisanje HTML stranice koja sadrži odgovor koji se vraća klijentu. Na primer, pošto je na Web stranici neke elektronske prodavnice, korisnik izabrao stavke koje želi da kupi i kliknuo na dugme Submit, podaci uneti na formi se šalju serveru gde se pokreće program čiji je zadatak da kreira HTML stranicu narudžbenice, koja će osim naziva i cene izabranih stavki sadržati i ukupnu cenu, PDV, ime i adresu korisnika i sl. Uz to, od programa se očekuje i da podatke o izdatoj narudžbi upiše u bazu podataka. Na Sl. 2 su prikazani koraci koji su potrebni za obradu podataka unetih u HTML formu.

Slika 8.2 2 Obrada HTML forme dinamičkog dokumenta

HTML STRANICA SA UGRAĐENIM PHP-OM CGI (Common Gateway Interface - opšti interfejs pristupa) predstavlja standardizovani interfejs koji omogućava Web serveru da ˝razgovara˝ sa pozadinskim programima.

51

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

Po pravilu, pozadinski programi su skripte napisane u jeziku Perl. Drugi uobičajeni način za generisanje dinamičkog sadržaja podrazumeva umetanje skripti unutar same HTML stranice. Kada server dobije zahtev za ovakvom stranicom, on izdvaja skript iz stranice i izvršava ga. Primer jezika koji se koristi za pisanje ovakvih skripti je PHP (Hypertext Processor). Da bi PHP mogao da se koristi, server mora da razume PHP jezik (slično kao što pretraživač mora da razume XML da bi bio u stanju da interpretira Web stranicu napisanu u XML-u).Obično, server očekuje da Web stranice koje sadrže PHP imaju nastavak .php umesto .html ili .htm. Na Sl. 3 je prikazana HTML stranica sa ugrađenim jednostavnim PHP skriptom. Osim standardnog HTML-a, stranica sadrži još i PHP skript unutar taga . Efekat ovog skirpta je generisane Web stranice koja sadrži opšte podatke o klijentu koji je zatražio stranicu. Pretraživači, uz svaki zahtev upućen serveru obično šalju i neke dodatne informacije o sebi (tip pretraživača, jezik, operativni sistem, tip klijentskog računara, ...), koje se prenose kao vrednost promenljive HTTP_USER_AGENT (deo poruke zahteva). Pretpostavimo da je listing sa Sl. 3 smešten u fajlu test.php koji se nalazi na WWW direktorijumu kompanije ABCD. Kada se korisnik obrati URL-uwww.abcd.com/test.php, server kompanije ABCD otvara fajl test.php, pronalazi u njemu PHP skript, zamenjuje ga vrednošću promenljive HTTP_USER_AGENT iz pristiglog zahteva i tako modifikovanu stranicu vraća klijentu. PHP je naročito pogodan za procesiranje formi. Razmotrimo primer HTML stranice sa Sl. 4 (a) koja sadrži formu. Jedina specifičnost ove stranice je sadržaj prve linije koja definiše da radi obrade podataka unetih u formu i vraćenih serveru treba koristiti fajl action.php. Stranica prikazuje dva tekstualna polja, jedno predviđeno za unos imena (name) a drugo za unos godine rođenja (age) korisnika.

Slika 8.3 3 HTML stranica sa ugrađenim PHP-om

JOŠ O HTML STRANICAMA SA UGRAĐENIM PHP-OM PHP je moćan programski jezik, koji se uz to i lako koristi, orijentisan na spregu između Web servera i servera baze podataka. Nakon što je korisnik popunio oba polja, klikom na dugme Submit, popunjena stranica (tačnije, linija teksta koja sadrži unete podatke) se vraća serveru. Server preuzima sadržaje polje name i age, a zatim otvara i prolazi kroz fajl action.php (Sl. 4 (b)) i izvršava svaki PHP skript na koji naiđe. Pod pretpostavkom da je korisnik u polja name i age upisao ˝Barbara˝ i ˝24˝, HTML fajl koji se vraća klijentu imaće oblik kao na Sl. 4 (c).

52

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

Slika 8.4 4 Web stranica sa formom i sa ugrađenim PHP skriptom

PHP poseduje promenljive, stringove, polja i većinu upravljačkih struktura koje srećemo u C-u. PHP jeopen source i dostupan je za slobodno korišćenje. Posebno je projektovan za rad sa Apache web serverom (koji je takođe open source). Treća tehnika za dinamičko kreiranje Web stranica je JSP (JavaServer Pages). JSP je slična PHPu, s tom razlikom što se dinamički deo stranice piše u programskom jeziku Java, umesto u PHP-u. Stranice koje koriste ovu tehniku obično imaju nastavak .jsp. Četvrta tehnika, ASP (Active Server Pages) je Microsoft-ova verzija PHP-a i JSP-a. Za generisane dinamičkog sadržaja kod ASP se koristi skript jezik Visual Basic Script(ili VB skript). Stranice koje koriste ASP, obično imaju nastavak .asp. Skript jezici kao što su CGI, PHP, JSP i ASP rešavaju problem procesiranja formi i interakcije sa bazama podataka na serveru. Svi oni su u mogućnosti da prihvate informacije unete u formu, pretraže informacije u bazi podataBojler Termorad 10 litara niskomontažnika i generišu HTML stranicu sa rezultatima obrade.

JAVA SKRIPT JEZIK Međutim, ni jedan od CGI, PHP, JSP i ASP skript jezika nije u stanju da reaguje na klik mišem ili da direktno interaguje sa korisnikom koji koristi čitač. Ni jedan od ovih skript jezika nije u stanju da reaguje na klik mišem ili da direktno interaguje sa korisnikom koji koristi čitač. Za tu namenu, neophodan je program koji će se izvršavati u samom čitač, na računaru klijenta umesto na računaru servera. Web stranica sa pridruženim programom koji se izvršava na strani klijenta naziva se aktivnim dokumentom. Postoje dva načina za kreiranje aktivnih dokumenata. Prvi način podrazumeva da se program, u obliku binarnog koda, čuva na serveru, a da u HTML stranici postoji tag u kome je navedeno 53

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

ime fajla koji sadrži program. Kada HTML interpretator u čitaču naiđe na ovakav tag, on najpre preuzima fajl programa od servera, a zatim ga izvršava. Programi ovog tipa najčešće se pišu u programskom jeziku Java. Drugi način je zasnovan na skript jeziku koji se, slično PHP-u, ugrađuje u sam HTML. Međutim, za razliku od PHP skripta koji se izdvaja iz HTML stranice i izvršava na serverskom računaru, skript namenjen klijetu iz HTML-a izdvaja čitač i izvršava ga uz pomoć odgovarajućeg interpretatora. Najpoznatiji skript jezik za ovu namenu je JavaScript. Java Java je objektno-orijentisan jezik zasnovan na C++. Za razliku od C++, i većine drugih viših programskih jezika, kompajlirani programi pisani u Javi su portabilni, tj. mogu se izvršavati na bilo kom računaru, nezavisno od tipa procesora i operativnog sistema. U terminologiji Jave, kompajlirani program se naziva bajtkôdom (bytecode). Bajtkôd ne sadrži mašinske instrukcije za neki konkretan procesor, već instrukcije koje se izvršavaju u interpretatoru za Java bajtkôd, tj. u tzv. Java virtuelnoj mašini. Bilo koji računar na kome je instalirana Java virtuelna mašina u stanju je da izvršava programe pisane u Javi. U osnovi, bajtkod predstavlja međukod, koji je po složenosti između Java izvornog koda i mašinskog koda. Virtuelna mašina izvršava bajtkod tako što u kodu identifikuje pojedinačne komande (tzv. metode) i poziva odgovarajuće funkcije pisane u mašinskom jeziku za ciljnu mašinu.

JAVA APLETI Java programi namenjeni za Web nazivaju se apletima. Apleti se čuvaju na Web serveru u fajlovima sa nastavkom .class. Aplet se uključuje u HTML pomoću odgovarajućeg taga koji predstavlja instrukciju HTML interpretatoru da od Web servera zatraži.class fajl, naveden u tagu, i prosledi ga virtuelnoj mašini gde će aplet biti izvršen. Primer jednostavnog apleta je aplet koji reprodukuje audio fajl, kao pozadinsku muziku, za vreme dok je u pregledavaču prikazana stranica. Pretpostavimo da je aplet uključen u Web stranicu sa URL-om http://www.elfak.ni.ac.rs/ da je smešten u fajlu bgsound.class, koji se nalazi na URL-u http://www.elfak.ni.ac.rs/java-apps . Tag koji uključuje aplet u HTML je sledećeg oblika:

=

Tag sadrži više atributa, sledećeg značenja. Vrednost atributa CLASSID definiše ime fajla u kome je smešten aplet. CODEBASE definiše server i putanju na kojoj se fajl nalazi. Ime fajla, ˝bgsound.data˝ u kome se čuvaju podaci koje aplet treba da procesira navedeno je u atributu DATA. Ovaj fajl sadrži podatke tipa audio/MP3, što je navedeno u atributu CODETYPE. Nakon učitavanja, aplet i prateći audio fajl se predaju virtuelnoj mašini; aplet se startuje i sadržaj audio fajla, u dekodiranom obliku, šalje u audio karticu gde se obavlja reprodukcija. Na sličan način, aplet može sadržati grafičku animaciju ili video. U tom slučaju, kao atributi taga OBJECT navode se dimenzije pravougaone oblasti na ekranu pregledavača, gde će animacija/video biti prikazani.

54

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

Java apleti se mogu razumeti i kao fleksibilna zamena za pomoćne aplikacije i plug_in-ove. Na primer, pretpostavimo da Web stranica sadrži sliku u nekom novom grafičkom formatu za koji na klijentskom računaru ne postoji podrška u vidu plug-in-a ili pomoćne aplikacije i da zbog toga slika ne može biti prikazana na ekranu pregledavača. Međutim, ako se za prikazivanje slike koristi aplet, dekoder za novi format može biti smešten u samom apletu koji se automatski preuzima sa servera prilikom učitavanja stranice u pregledavač.

ACTIVEX KONTROLE ActiveX kontrole su Microsoft-ov odgovor na Java aplete. ActiveX kontrole se, kao i apleti mogu ugraditi na Web stranicu.ActiveX kontrole su programi kompilirani za Pentium procesore i izvršavaju se direktno, bez posredovanja virtuelne mašine, kao što je to slučaj kod apleta. Zbog toga je izvršenje ActiveX kontrola značajno brže od izvršavanja apleta, a njihove mogućnosti su daleko veće, u smislu korišćenja raspoloživih softverskih i hardverskih resursa računara. Kada Internet Explorer u Web stranici primeti pozivanje naActiveX kontrolu, on je preuzima od servera, verifikuje njen identitet, registruje je na lokalnom računaru i izvršava. Međutim, pored ograničena da se ActiveX kontrole mogu koristiti samo na Pentium PC računarima, njihovo korišćenje može biti rizično u pogledu sigurnosti. JavaScript Slična funkcionalnost kao sa Java apletima se može dobiti i korišćenjem JavaScript jezika, s tom razlikom što se, slično PHP-u, JavaScript skript jezik u izvornom obliku ugrađuje u HTML stranicu. JavaScript program se smešta u poseban HTML tag, <script>. Kada HTML interpretator naiđe na tag <script> on poziva JavaScript interpretator koji izvršava sadržani skript. Uprkos sličnom imenu, JavaScript, kao jezik, nema direktne veze sa Javom. Slično drugim skript jezicima, JavaScript sadrži programske konstrukcije veoma visokog nivoa. Na primer, u jednoj liniji JavaScript programa moguće je prikazati dijalog za unos teksta, čekati da tekst bude unesen i smestiti uneti tekst u neku promenljivu. Zahvaljujući ovakvim i sličnim mogućnostima, JavaScript je pogodan za lako projektovanje interaktivnih Web stranica. Takođe, JavaScript poseduje mnoge osobine viših programskih jezika, kao što su tipovi podataka, aritmetički i logički operatori, petlje (for(), while()), funkcije itd. Kao primer programa u JavaScript jeziku, razmotrimo listing Web stranice sa Sl. 5. Slično primeru sa Sl. 4, stranica sadrži formu za unos imena i godina korisnika, a po unosu traženih podataka predviđa koliko će godina osoba imati sledeće godine. Sekcija je gotovo identična kao u primeru za PHP. Glavna razlika je u deklaraciji Submit dugmeta i naredbe dodele sadržane u ovoj deklaraciji. Ova naredba dodele kazuje pretraživaču da kao odgovor na klik dugmeta (događaj onclick) treba izvršiti JavaScript funkciju response i kao parametar preneti joj formu.

JAVASCRIPT JEZIK Sa tačke gledišta krajnjeg korisnika, krajnji rezultat oba primera (Sl. 18 i Sl. 19) je isti. 55

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

Funkcija responese()napisana je u zaglavlju HTML fajla, na mestu koje je inače rezervisano za naslov stranice, boju pozadine i sl. Ova funkcija izdvaja iz forme vrednost polja name i pamti je kao string u promenljivoj person. Takođe, funkcija izdvaja i vrednost polja Bojler Termorad 10 litara niskomontažni age, konvertuje je u ceo broj, korišćenjem funkcijeeval(), dodaje 1-cu i rezultat pamti u promenljivu years. Nakon toga, funkcija otvara novi dokument za prikaz rezultata i ispisuje četiri linije teksta korišćenjem funkcije writeln()i, konačno, zatvara dokument. Kreirani dokument je HTML fajl, kao što se lako može zaključiti na osnovu HTML tagova koje funkcija response zajedno sa ostalim tekstom upisuje u dokument. Bitno je razumeti da se načini obrade ova dva primera suštinski razlikuju. U primeru koji koristi PHP, nakon klika na dugme Submit, pretraživač izdvaja informacije iz forme i u vidu stringa ih šalje nazad serveru koji je poslao stranicu. Server prepoznaje ime PHP fajla i izvršava ga. PHP skript kreira novu HTML stranicu koja se vraća pretraživaču i prikazuje. S druge strane, u primeru koji koristi JavaScript, nakon klika na dugme Submit , pregledavač interpretira JavaScript funkciju sadržanu u samoj stranici. Ne postoji novi kontakt sa serverom, već se sve obavlja lokalno, unutar čitača. Zbog toga se rezultat obrade pojavljuju gotovo trenutno, za razliku od primera sa PHP gde postoji izvesno neizbežno kašnjenje (reda do nekoliko sekundi) dok rezultujući HTML fajl ne stigne nazad do pretraživača.

Slika - 5 Procesiranje forme pomoću JavaScript-a

PROCESIRANJE SKRIPTA Postoji razlika između procesiranja skripti na strani klijenta i strani servera prilikom upotrebe PHP i i korišćenjem JavaScript jezika. Na Sl. 6 je ilustrovana razlika između procesiranja skripti na strani klijenta i strani servera. U oba slučaja, korak 1 počinje nakon što je forma učitana u pretraživač. Korak 2 iniciran je

56

Poglavlje 8 Dinamički i aktivni Web dokumenti

klikom na dugme Submit, a nakon toga sledi procesiranje forme, koje u ova dva slučaja teče na različite načine. Ove razlike ne znače da je JavaScript bolji od PHP-a. Namena ova dva skrip jezika je potpuno različita. PHP (i srodni skript jezici) prevashodno se koriste za interakciju sa udaljenom bazom podataka. JavaScript se koristi za interakciju sa korisnikom na strani klijentskog računara. Moguće je, i uobičajeno, da Web stranica sadrži oba skript jezika, sa raspodeljenim zadacima.

Slika 8.5 6 Procesiranje skripta: (a) na strani servera (PHP); (b) na strani klijenta (JavaScript)

RAZLIČITI NAČINI PROCESIRANJE SKRIPTA Procesiranje skripta se odvija i na strani klijenta i na strani servera uz pomoć različitih skript jezika (Perl, PHP, JSP ili ASP). Slika 7 ilustruje različite tehnike za kreiranje dinamičkih i aktivnih Web stranica, o kojima je bilo reči u ovoj sekciji. Dinamičke Web stranice se generišu na strani servera, uz pomoć različitih skript jezika (Perl, PHP, JSP ili ASP), a klijent dobija standardnu HTML stranicu koju prosto treba da prikaže. Aktivne Web stranice sadrže ugrađene skriptove (pisane u JavaSctipt jeziku) ili hiperveze na kompletne programe (u vidu Java apleta ili ActiveX kontrola) koji se nakon učitavanja izvršavaju na klijentskom računaru, što omogućava kreiranje interaktivnih korisničkih interfejsa, pa čak i složena procesiranja grafičkih, audio ili video sadržaja. Web stranice napisane u XML-u se shodno pridruženom XSL fajlu u samom pretraživaču konvertuju u HTML, što takođe predstavlja neku formu aktivnog sadržaja. Konačno, plug-in-ovi i pomoćne aplikacije predstavljaju proširenja pretraživača i koriste se za prikazivanje multimedijalnih sadržaja različitih formata.

Slika 8.6 7 Razlilčiti načini za generisanje i prikazivanje Web sadržaja

57

Poglavlje 9 HTTP HTTP (HYPERTEXT TRANSFER PROTOKOL PROTOKOL ZA PRENOS HIPERTEKSTA HTTP je protokol koji se koristi za pristup podacima na Web-u. HTTP je klijent-server protokol aplikacionog sloja TCP/IP steka, koji, slično protokolima SMTP ili FTP, za transport poruka. U većini slučajeva, HTTP klijent (čitač) zahteva Web stranicu, a HTTP server (Web server) isporučuje njenu kopiju. Međutim, HTTP dozvoljava i prenos od čitača kaserveru (npr. kada korisnik serveru šalje formu). HTTP je sličan FTP-u, ali je mnogo jednostavniji jer koristi samo jednu TCP konekciju: ne postoji posebna kontrolna konekcija, a između klijenta i servera se prenose samo podaci. Takođe, HTTP je sličan SMTP-u, jer sadrži koji se prenosi između klijenta i servera liči na SMTP poruku. Uz to, za kontrolu formatiranja poruke se, kao i kod SMTP, koristi MIME. Za razliku od SMTP, HTTP poruke nisu direktno nemenjene ljudima, već ih čitaju i interpretiraju HTTP klijent i HTTP server. Trajanje veze Broj porta HTTP protokola je 80. Web server neprekidno osluškuje TCP port 80, čekajući da neki pretraživač zatraži otvaranje TCP konekcije. S druge strane, pretraživač koji želi da pribavi Web stranicu poznatog URL-a, inicira otvaranje TCP konekcije na portu 80 sa serverom čije je ime navedeno u URL-u. (Naravno, ovome prethodi interakcija sa DNS serverom radi konverzije DNS imena servera u IP adresu). Kada je TCP konekcija uspostavljena, pretraživač šalje serveru HTTP zahtev koji sadrži putanju i ime traženog fajla. Web server odgovara prenosom fajla, a po završenom prenosu zatvara TCP konekciju. Ako učitana Web stranica sadrži slike ili neki drugi dodatni sadržaj, neophodno je da pretraživač radi prenosa svakog takvog entiteta uspostavi novu TCP konekciju sa serverom. Ovakav način rada, naziva se neperzistentnom (nestalnom) vezom, i karakterističan je za prvobitne verzije HTTP protokola (konkretno verzije 0.9 i 1.0). Neperzistentni način rada je izrazito neefikasan ako se prenose Web stranice koje osim HTML-a sadrže i veći broj slika, ikona ili drugih pratećih sadržaja (što je slučaj sa većinom Web stranica koje danas viđamo na Webu). Uspostavljane TCP konekcije generiše dodatni saobraćaj u mreži i unosi izvesno kašnjenje, što ima za posledicu sporo učitavanje ovakvih Web stranica. Iz tog razloga, godine 1999. uvedena je nova verzija HTTP protokola, verzija 1.1, koja podržava perzistentne (trajne) veze klijenta i servera.

58

Poglavlje 9 HTTP

HTTP TRANSAKCIJA HTTP je klijent-server protokol kod koga se komunikaciju obavlja nizom transakcija: klijent šalje poruku zahteva, a server odgovara porukom odziva. Kod perzistentnog načina rada, čitač uspostavlja inicijalnu TCP konekciju, zatim šalje zahtev i dobija odgovor (kao kod HTTP 1.0). Međutim, nakon slanja odgovora, server ne zatvara TCP konekciju, već je ostavlja otvorenom dajući priliku čitaču da preko iste TCP konekcije uputi dodatne zahteve. Tipično, server zatvara TCP konekciju po isteku nekog zadatog vremena nakon poslednje upućenog zahteva. Na ovaj način se dodatna opterećenja usled uspostavljanja i raskidanja TCP konekcije raspodjeljuju na više HTTP zahteva/odgovora ta ko da je relativno dodatno opterećenje na nivou celokupne Web stranice značajno manje. Formati poruka HTTP predviđa dva generalna tipa poruka koje se razmenjuju između klijenta i servera (Sl. 1). HTTP poruke se sastoje od jedne ili više linija NVT ASCII teksta. Prva linija zahteva sadrži metod ili tip zahteva, a prva linija odgovora informaciju o statusu odgovora. Oba tipa poruke sadrže zaglavlje koje od tela poruke odvojeno jednom praznom linijom. Telo poruke je u oba slučaja opciono (ne mora da postoji) i koristi se za prenos sadržaja poruke. Počev od verzije 1.1 HTTP podržava MIME kodiranje sadržaja (slično kao kod SMTP protokola).

Slika 9.1 1 Formati HTTP poruka: (a) format zahteva

HTTP METODE HTTP je zamišljen opštije od prostog protokola za komunikaciju tipa zahtev/odgovor. HTTP predviđa više različitih tipova zahteva koje klijent može da uputi serveru. U terminologiji HTTP standarda tipovi zahtevi se zovu metodi. Osim osnovnog metoda GET koji služi za pribavljanje Web stranice, HTTP predviđa još nekoliko dodatnih metoda navedenih u tabeli sa Sl. 2. Metod GET zahteva od servera da pošalje traženu stranicu. (Ovde se pod stranicom misli na objekat koji može biti HTML stranica, slika, Java aplet i sl, tj. na fajl). Stanica koja se vraća ne mora da sadrži samo ASCII tekst, a za identifikaciju tip sadržaja koristi se MIME,

59

Poglavlje 9 HTTP

slično kao kod e-mail protokola. Najveći broj HTTP zahteva koji se javljaju na Web-u su upravo tipa GET. Uobičajeni oblik metoda GET je: GET ime_fajla HTTP /1.1 gde je ime_fajla ime resursa (fajla) koji se traži, a 1.1 verzija HTTP protokola koji se koristi. Metod HEAD traži od servera ne celu stranicu već samo njeno zaglavlje. Ovaj metod se može koristiti za pribavljane informacije o datumu i vremenu kada je stranica poslednji put modifikovana, za prikupljanje drugih informacija o stranici i njenom sadržaju ili prosto za testiranje validnosti URL-a (da li je na datom URL-u prisutna stranica).

Slika 9.2 2 HTTP metode

KOMANDE PUT, POST, DELETE I JOŠ NEKE HTTP METODE Metod PUT je suprotan metodu GET: umesto čitanja, ovaj metod upisuje stranicu na Web server. Uz pomoć PUT metoda moguće je postaviti Web stranicu na udaljeni Web server. Stranica je sadržana u telu PUT zahteva. Stanica ne mora biti tekst, a njen MIME tip naveden je polju Content-Type zaglavlja zahteva. Takođe, zaglavlje zahteva sadrži i podatke za autorizaciju kojima klijent dokazuje da ima pravo da izvrši zahtevanu operaciju. Metod POST je sličan metodu PUT. Za razliku od PUT, kojim se na server postavlja nova stranica (ili zamenjuje postojeća), metod POST se koristi da se u resurs (u najopštijem smislu) koji se nalazi na datom URL-u,upišu (dodaju) novi podaci. Postavljanje nove poruke na nekom Web forumu, primer je ovog tipa operacije. Međutim, u praksi metod POST, kao i PUT, se retko koristi. Metod DELETE služi za brisanje (uklanjanje) stranice sa Web servera. Kao i kod PUT, u zaglavlju zahteva tipa DELETE moraju postojati podaci za autorizaciju. Metod TRACE se koristi za testiranje veze sa serverom. Ovaj metod nalaže serveru da nazad vrati primljenu poruku zahteva. TRACE je koristan u slučajevima kada se zahtevi ne obrađuju korektno, a klijent želi da sazna da li zahtevi uopšte dolaze do servera.

60

Poglavlje 9 HTTP

Metod CONNECT nema definisanu namenu, već je rezervisan za neku eventualnu buduću primenu. Metod OPTIONS omogućava klijentu da postavi upit serveru koji se odnosi na izvesne parametre rada servera ili parametre nekog konkretnog fajla.

STATUSI HTTP PORUKE U http komunikaciji važan je trocifreni kôd statusa koji server vraća klijentu o uspešnosti obavljanja servisa koji je klijent tražio. Status U prvoj liniji svaki odgovor kojeg server vraća klijentu sadržan je trocifreni kôd statusa koji klijentu treba da ukaže da li je njegov zahtev uspešno opsluže ili nije i ako nije zašto nije. Prva cifra statusnog koda služi za podelu odziva na pet glavnih grupa (Sl. 3). Kod 1xx (x proizvoljna cifra) se retko koristi u praksi. Kod 2xx znači da je zahtev uspešno obrađen i da poruka sadrži traženi sadržaj. Kod 3xx govori klijentu da traženu stranicu potraži na nekom drugom URL-u ili u svom kešu (kasnije će biti više reči o keširanju). Kôd 4xx znači da zahtev nije opslužen, bilo zato što je u samom zahtevu uočena greška ili zato što je klijent zatražio nepostojeću stranicu. Konačno, kod 5xx obaveštava klijenta da na strani servera postoje problemi, bilo zbog greške u programu Web servera bilo zato što je server privremeno preopterećen.

Slika 9.3 3 Grupe statusnih kôdova

ZAGLAVLJE HTTP PORUKE U http komunikaciji pored trocifrenog kôda statusa slede jedna ili više linija zglavlja koji server vraća klijentu o uspešnosti obavljanja servisa koji je klijent tražio. Zaglavlja poruka Nakon linije metoda u poruci zahteva sledi jedna ili više linija zaglavlja koje sadrže dodatne informacije o zahtevu. Za svaku liniju ove sekcije se kaže da predstavlja jedno zaglavlje zahteva. Poruka odziva takođe može sadržati zaglavlja (jedno ili više). Neka zaglavlja se koriste i kod zahteva i kod odgovora. U tabeli sa Sl.4 navedena su najvažnija zaglavlja. Zaglavlje User-Agent (korisnički agent) omogućava da klijent obavesti servera o tipu pretraživača koji koristi, operativnom sistemu i drugim osobinama. Četiri zaglavlja koja

61

Poglavlje 9 HTTP

počinju sa Accept obaveštavaju servera kakav sadržaj je klijent spreman da prihvata. Prvo od ovih zaglavlja (Accept) navodi MIME tip stranice koji klijentov pretraživač može da obradi (npr. text/html). Drugo (Accept-Charset) definiše skup karaktera (npr. ISO-8859-5 ili Unicode-1-1) koji klijent prepoznaje. Treće (Accept-Encoding) definiše metod kompresije koji klijent podržava (npr. gzip), a četvrto (Accept-Language) ukazuje na prirodni jezik (npr. Srpski) koji korisnik razume. Ako server ima mogućnost izbora stranice (npr. postoji više varijanti iste stranice), on će izabrati o vratiti klijentu onu koja se uklapa u postavljene zahteve. Ako server nije u mogućnosti da udovolji zahtevima klijenta, vratiće odgovor sa postavljenim odgovarajućim kodom greške.

Slika 9.4 4 Zaglavlja HTTP poruka (delimičan spisak)

OPIS SADRŽAJA ZAGLAVLJA HTTP PORUKE Zaglavlje Host sadrži ime servera, preuzeto iz URL-a. Zaglavlje Host je obavezno jer se može desiti da za istu IP adresu budu vezana više DNS imena. Ispitivanjem sadržaja ovog polja, sever proverava da li se zahtev odnosi baš na njega. Zaglavlje Authorization je neophodno za stranice koje su zaštićene i za koje je klijent u obavezi da dokaže da ima pravo da vidi stranicu. Cookie-ima su posvećena dva zaglavlja. Preko zaglavlja Cookie klijent vraća serveru sadržaj cookie-a kojeg je ranije poslat klijentu od strane neke mašine iz domena servera. Server šalje cookie klijentu u obliku sadržaja zaglavlja Set-Cookie. Kao što znamo, klijent je u obavezi da zapamti cookie na svoj hard disk, i vrati ga serveru pri svakom narednom obraćanju. Zaglavlje Date (datum) se može koristiti u oba smera i sadrži vreme i datum kada je poruka poslata. Slede zaglavlja koja se javljaju isključivo u odgovorima koje server šalje klijentu. Zaglavlje Server omogućava serveru da saopšti svoj identitet klijentu, ako želi. Sledeća četiri zaglavlja, koja počinju sa Content - (sadržaj) omogućavaju serveru da opiše osobine stranice koje šalje. (Značenje ovih zaglavlja je analogno odgovarajućim Accept zaglavljima).

62

Poglavlje 9 HTTP

Zaglavlje Last-Modified sadrži datum i vreme kada je stranica poslednji put modifikovana. Ovo zaglavlje ima bitnu ulogu u keširanju stranica.

KOMPLETAN HTTP ODGOVOR SERVERA Zaglavlje ETag sadrži jedinstveni identifikator stranice. Server koristi zaglavlje Location kada želi da obavesti klijenta da bi trebalo da pokuša da potraži zahtevanu stranicu na nekom drugom URL-u. Ova mogućnost se koristi ako je stranica premeštena na drugu lokaciju ili ako više od jednog URL-a ukazuje na istu stranicu. Na primer, neka internacionala kompanija može nakon prijema zahteva za njenu glavnu stranicu na .com domenu, da preusmeri klijenta, na osnovu njegove IP adrese, na jednu od svojih nacionalnih ili regionalnih stranicu. Na Sl. 5 je prikazan izgled jednog kompletnog HTTP odgovora. Prva linija sadrži status odgovora, koji je u ovom slučaju pozitivan. Sledi veći broj zaglavlja, zatim jedna prazna linija i konačno sama Web stranica. Zaglavlje ETag sadrži jedinstveni identifikator stranice. Ovo zaglavlje se koristi prilikom keširanja stranica. Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

63

Poglavlje 9 HTTP

Slika 9.5 5 Primer HTTP odgovora

64

Poglavlje 10 Proksi serveri i keširanje stranica PROXY SERVER Dva tipa među-servera su: firewall i proxy server. U dosadašnjem izlaganju o Web-u pretpostavljali smo da klijent i server direktno komuniciraju razmenom HTTP poruka preko Interneta. Međutim, u izvesnim slučajevima komunikacija klijent-server ne mora biti direktna već se može ostvarivati posredstvom jednog ili više međuservera. Dva tipa među-servera su:firewall i proxyserver. Proxy server je posrednik između lokalnih (intranet) korisnika i Web-a (Sl. 1) i omogućava optimizaciju kojom se smanjuje čekanje klijenata na pribavljanje zahtevanih Web stranica. Web pretraživači u mreži koja koristi proxy server su konfigurisani tako da svoje HTTP zahteve ne upućuju direktno udaljenim Web serverima već ih šalju lokalnom proxy serveru koji u njihovo ime obavlja zahtevanu transakciju. Kada prvi korisnik u korporaciji pristupi određenoj Web stranici, proxy mora da pribavi kopiju od servera na kome se stranica nalazi. Proxy ostavlja kopiju u svom kešu i vraća traženu stranicu kao odgovor na zahtev. Kada sledeći put neki korisnik pristupi istoj stranici, proxy uzima podatke iz svog keša i ne šalje zahtev preko Interneta. Proxy serveri su bitan deo arhitekture Web-a. Osim što efektivno skraćuju vreme pribavljanja Web stranica, proxy serveri značajno redukuju saobraćaj na Internetu i smanjuju opterećenje Web servera.

Slika 10.1 1 Proksi server

KONCEPT PROKSI SERVERA HTTP sadrži eksplicitnu podršku za proxy servere. Koncept proxy servera i keširanja (Sl. 2) nije ograničena samo na korporacijski intranet, već se primenjuje i u drugim kontekstima. Na primer, proxy server ne mora biti računar na lokalnoj mreži, već može biti i proces pokrenut na PC računaru. Takođe, mnogi provajderi

65

Poglavlje 10 Proksi serveri i keširanje stranica

internet usluga (ISP) poseduju proxy server sa ciljem da svojim korisnicima ubrzaju pristup Web-u (i u isto vreme smanje protok podataka prema nadređenom ISP-u). Često, postoji hijerarhija proxy servera. Zahtev se najpre šalje lokalnom proxy serveru, koji, ako nije u stanju da opsluži zahtev, zahtev prosleđuje npr. korporacijskom proxy serveru, a ovaj proxy serveru provajdera internet usluga i tako redom sve dok se u nekom kešu ne pronađe tražena stranica. Tek ako stranica ne postoji u kešu proxy servera na vrhu hijerarhije, ona se direktno traži od Web servera, a onda prosleđuje nazad do pretraživača koji je uputio zahtev i pri tome pamti u keševima svih posrednih proxy servera. Protokol tačno određuje način na koji proksi obrađuje svaki zahtev, kako proksi treba da tumači zaglavlje, kako pretraživač pregovara sa proksijem i kako proksi pregovara sa serverom. Nekoliko HTTP zaglavlja je posebno namenjeno za proksije. Na primer, HTTP omogućava serveru da kontroliše kako proksiji obrađuju svaku Web stranicu. Server može u odgovoru da uključi zaglavlje Max_Forwardsi tako ograniči broj proksija koji obrađuju stavku pre nego što se ona isporuči čitaču. Ako server odredi samo jedan, Max_Forewards: 1, na putanji od servera do pretraživača dozvoljen je samo jedan proksi. Nula znači da je zabranjeno da proksi obrađuju stavku.

Slika 10.2 2 Hijerarhijsko keširanje sa tri proksija

KONCEPT KEŠIRANJA POMOĆU PROKSI SERVERA Eliminisanjem nepotrebnih prenosa, proxy keš smanjuje i vreme čekanja i mrežni saobraćaj. Glavni aspekt keširanja jeste privremeno čuvanje stranica (Sl. 3), a glavno pitanje tiče se vremena čuvanja stranice, tj. koliko dugo treba stavku čuvati u kešu. S jedne strane, ako se kopija predugo čuva u kešu ona može da zastari, što se dešava ako je original u međuvremenu, nakon što je kopija uneta u keš, promenjen. S druge strane, ako se kopija ne čuva dovoljno dugo, dolazi do smanjenja efikasnosti keširanja zato što sledeći zahtev mora nepotrebno da ide do servera. Pojedine Web stranice su podložne čestim promenama (npr. stranica sa rezultatima fudbalskih utakmica), dok druge mogu ostati neizmenjene u dužem vremenskom intervalu (npr. stranica posvećena Grčkoj mitologiji). Takođe, sklonost stranice promenama može da varira u vremenu (npr. stranica sa rezultatima fudbalskih utakmica se brzom menja samo dok utakmica traja, a onda ostaje neizmenjena do sledećeg kola). Takođe, neke stranice se ni u kom slučaju ne mogu keširati. To je slučaj sa dinamičkim Web stranicama koje se generišu na strani servera na osnovu postavljenog upita. HTTP dozvoljava da server kontroliše keširanje na dva načina. Prvi način se oslanja na informaciju iz zaglavlja odgovora Last-Modified kada određuje koliko dugo će stranica biti čuvana u kešu. Ako je stranica koja se upravo stavlja u keš promenjena pre jednog sata, ona će biti čuvana u kešu jedan sat. Ako je promenjena pre dva meseca, u kešu će ostati dva meseca. Iako ovaj

66

Poglavlje 10 Proksi serveri i keširanje stranica

pristup često dobro radi u praksi, on je zasnovan na predviđanjima i zato ne garantuje da će pretraživaču uvek biti vraćena ažurna kopija stranice.

Slika 10.3 3 Princip uslovnog GET zahteva

KONCEPT PROKSI SERVERA - GET ZAHTEV PROXY-JU Svakoj keširanoj stranici pridružena je informacija o datumu i vremenu kada je stranica keširana. Drugi pristup eliminiše mogućnost da pregledavač dobije zastarelu strancu, ali na račun izvesnog povećanja saobraćaja i vremena čekanja na pribavljanje stranice. Pristup se oslanja na tzv. uslovni GET zahtev, koji proxy može da pošalje serveru kako bi proverio ažurnost keširane stranice. Uslovni GET zahtev je HTTP poruka koja sadrži zaglavljeIf-Modified-Since (˝ako je modifikovana posle ...˝). Procedura je ilustrovana na Sl. 3 i odvija se na sledeći način: Pregledavač upućuje standardni GET zahtev proxy-ju (korak 1). Pretpostavimo da proxy u svom kešu ima traženu stranicu. Svakoj keširanoj stranici pridružena je informacija o datumu i vremenu kada je stranica keširana. Ova informacija je preuzeta iz poljaLast-Modified HTTP poruke kojom je originalna stranica ranije preneta od servera do proxy-ja. Pre nego što pretraživaču vrati keširanu stranicu, proxy šalje uslovnu GET poruku serveru sa upisanim vremenom poslednje modifikacije keširane kopije u zaglavlju If-Modified-Since(korak 2). Na Sl. 3 je pretpostavljeno da stranica nije modifikovana u međuvremenu, tj. od datuma i vremena navedenih u zaglavlju If-Modified-Since. Zbog toga server vraća proxy-ju kratak odgovor sa statusnim kodom 304 (Not modified - nije modifikovana) i bez tela (korak 3). Po prijemu odgovora, proxy vraća keširanu stranicu pregledavaču (korak 4). U slučaju da je zahtevana stranica u međuvremenu bila modifikovana, server će vratiti proxy-ju novu kopiju stranice, koju će proxy smestiti u keš (zajedno sa datumom i vremenom iz zaglavlja Last-Modified) pre nego što je prosledi pregledavaču. Dva pristupa za kontrolu vremena keširanja se lako mogu kombinovati. Na primer, prvih T sekundi nakon pribavljanja stranice proxy vraća regledavaču keširanu kopiju bez postavljanja pitanja serveru. Po isteku T sekundi, proxy koristi uslovnu GET poruku za proveru ažurnosti kopije. Još jedan način za poboljšanje performansi keširanja naziva se proaktivnim keširanjem. Kada proksi pribavi stranicu od servera, on je analizira i izdvaja sadržane hiperveze. Nakon toga, proksi može da pribavi i smesti u svoj keš stranice na koje ukazuju izdvojene hiperveze, za slučaj da korisnik naknadno zatraži neku od njih. Na ovaj način moguće je skratiti vreme pristupa za buduće zahteve za slučaj da korisnik izabere neki od linkova na upravo učitanoj

67

Poglavlje 10 Proksi serveri i keširanje stranica

stranici. Međutim, pribavljajući i stranice koje nikada neće biti potrebne, ova tehnika ne smanjuje već povećava saobraćaj na Internetu.

FIREWALL - SIGURNOSNI GATEWAY Administrator intraneta može da konfiguriše firwall tako da prema Internetu propušta smo TCP paketa sa odredišnim brojem porta 80 i da tako lokalnim korisnicima omogući korišćenje global Danas se na većini lokalnih, korporacijskih mreža koristi isti skup protokola kao i na Internetu (TCP/IP), a takve mreže se nazivaju intranetima. Korišćenje Internet protokola na intranet mreži ima dvojako opravdanje. Prvo, olakšan je pristup Web-u od strane računara povezanih na intranet (lokalni računari na isti način komuniciraju međusobno kao i sa udaljenim serverima). Drugo, omogućeno je spoljnim Internet korisnicima da pristupaju informacijama i servisima dostupnim na korporacijskim serverima (kao što je korporacijski Web server). Međutim, iz sigurnosnih razloga, spoljnim korisnicima obično nije dozvoljen direktan pristup korporacijskim serverima, već se ostvaruje posredstvom specijalizovanog server, tzv. firewall ili sigurnosni gateway, koji nadgleda i filtrira mreži saobraćaj. Kao što se može videti sa Sl. 4, firewall kontroliše protok informacija u oba smera (kao iz tako i u intranet). Firewall presreće i filtrira pakete koji su sa Interneta upućeni lokalnim serverima, kao i sve zahteve koji se iz intraneta šalju prema Internetu. Filtriranje se obavlja na osnovu izvornih i odredišnih IP adresama i brojevima portova sadržanim u TCP/UDP paketima ili na bazi nekih drugih kriterijuma. Firewall može biti konfigurisan tako da prosleđuje ka intranetu samo pakete koji su upućeni na određene lokalne IP adrese i/ili samo ako su paketi poslati iz nekog određenog domena, a da sve ostale poništava. Takođe, firewall može da uvede restrikcije koje se odnose na brojeve portova. Na primer, firewall može biti tako podešen da poništava sve dolazne TCP pakete sa brojem odredišnog porta 20 ili 21 i da na taj način onemogući pristup bilo kom lokalnom FTP serveru.

Slika 10.4 4 Firewall

68

Poglavlje 11 Vežba 1 UVOD U VEŽBE Cilj ove sekcije je da uvede studenta u tok samih vežbi na predmetu IT255:Šta ćemo raditi na vežbama? Šta ćemo raditi na vežbama? Na vežbama iz predmeta IT255 – Web sistemi 1 bavićemo se izradom frontend dela web sistema po specifikacijama i zahtevima kako se to obično radi i u praksi. Ovaj predmet fokusiraće se na izradu web aplikacije MetAir kroz svih 15 nedelja. Domaći zadaci studenata biće da naprave sličan sistem po uzoru na ono što su naučili na vežbama i predavanjima iz ovog predmeta. Šta je to Front end programiranje Front end programiranje ili programiranje klijentske strane predstavlja programiranje onoga što korisnik vidi a to je grafički korisnički interfejs i komunikaciju grafičkog korisničkog interfejsa sa programskom logikom (back end delom programa). Šta je to Web Framework Web Application Framework (WAF) je softverski omot oko nekog web programskog jezika koji nam omogućava podršku u izradi dinamičkih web sajtova, web aplikacija, web servisa ili resursa. Framework se pravi isključivo da olakša I omogući bolji razvoj aplikacija. Na ovom predmetu obrađivaćemo Angular JS front end framework u kombinaciji sa programskim jezikom PHP. GitHub GitHub je web aplikacija koja omogućava besplatnu kontrolu koda svima koji žele da je koriste za pravljenje aplikacija otvorenog koda. Kontrola koda (eng. Source Control) nam omogućava da lako pratimo izmene u samom kodu, radimo u timu i verzionišemo naše aplikacije. Ovo je jako dobra praksa pa ćemo kroz predmet praktikovati da sve domaće radite preko GitHub-a. Jedan GitHub nalog može da ima više repozitorijuma. Jedan repozitorijom predstavlja kontrolu koda za jedan projekat. GitHub koristi Git sistem kontrole koda pa je Git potrebno instalirati na računaru. Git funkcioniše po sistemu local -> remote. Tako da ono što izmenite kod sebe na računari ne ide odma na remote GitHub nalog već ide tek nakon Push akcije (prebacivanje fajlova na remote lokaciju). U lokalu fajl možete dodati u projekat (Add) i verifikovati ga (Commit) kada ste završili sa radom na fajlu.

69

Poglavlje 11 Vežba 1

INSTALACIJA I PODEŠAVANJE ALATA POTREBNIH ZA VEŽBE Cilj ove sekcije je da prikaže studentu kako se instaliraju i konfigurišu alati potreni za vežbe iz web sistema. Za vežbe iz web sistema potrebni su sledeći alati: • • • •

Xampp 5.5.30 Node JS (Node JS Package Manager NPM) 5.4.0 Git 2.7.0 Notepad++

Linkovi za download potrebnih alata su: https://www.apachefriends.org/download.html https://nodejs.org/en/download/ https://git-scm.com/downloads https://notepad-plus-plus.org/download/v6.8.8.html

INSTALACIJA XAMPP PAKETA U ovoj sekciji biće objašenjena instalacija XAMPP paketa Nakon preuzimanja XAMPP-a sa navedenog sajta potrebno je pokrenuti instalaciju. Nakon pokretanja instalacije otvoriće Vam se prozor instalacije. Ukoliko Vam instalacija izbaci poruku pre paljenja pritisnite OK.

Slika 11.1 Upaljena instalacija

Kada vidite ovaj ekran kliknite na dugme Next. A potom odaberite komponente koje su potrebne kao na sledećoj slici:

70

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.2 Komponente za instalaciju

Nakon biranja komponenti potrebno je da se izabare mesto instalacije XAMPP aplikacije:

Slika 11.3 Biranje lokacija za instalaciju

INSTALACIJA XAMPP PAKETA DRUGI DEO U ovoj sekciji biće objašenjen drugi deo instalacije XAMPP paketa Nakon biranja lokacije za instalaciju pritisnite dugme Next I deštiklirajte Learn more about Bitnami for XAMPP I idite opet na opciju Next. Kada je instalacija spremna za instalaciju idite na dugme Next.

71

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.4 Pokrenuta instalacija XAMPP-a (PHP I MySQL server)

Nakon uspeše instalacije XAMPP-a možete pokrenuti Apache server kao i MySQL server klikom na Fisnih dugme I otvaranjem XAMPP Control Panela.

Slika 11.5 Uspešna intalacija XAMPP-a.

Slika 11.6 Xampp Control Panel

72

Poglavlje 11 Vežba 1

INSTALACIJA GIT-A Cilj ove sekcije je da prikaže studentu kako da instalira Git na svom računaru Nakon biranja komponenti potrebno je da se izabare mesto instalacije XAMPP aplikacije: Nakon preuzimanja Git-a sa navedenog sajta potrebno je pokrenuti instalaciju.

Slika 11.7 Početni ekran instalacije za Git

Na ovom koraku potrebno je kliknuti dugme Next a potom prihvatiti licencu.

Slika 11.8 Prihvatanje lincence klikom na Next

Nakon prihvatanje licence klikom na Next potrebno je odabrati lokaciju instalacije Git-a.

73

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.9 Biranje lokacije za instalaciju Git-a

INSTALACIJA GIT-A DRUGI DEO Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira Git na svom računaru Sledeći korak je biranje komponenti koje ostavljamo na standardnim podešavanjima.

Slika 11.10 Biranje komponenti za instalaciju

Nakon biranja komponenti potrebno je da se izabare mesto instalacije XAMPP aplikacije: Nakon preuzimanja Git-a sa navedenog sajta potrebno je pokrenuti instalaciju. Nakon biranja komponenti potrebno je pritisnuti dugme Next a potom odabrati kako će se zvati folder u Start meniju za Git.

74

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.11 Naziv foldera za Git u Start meniju

Nakon ovog koraka potrebno je kliknuti na Next a potom odbrati Use Git from Windows Command Prompt

Slika 11.12 Podešavanje GIt-a da radi iz Command Prompt-a

INSTALACIJA GIT-A TREĆI DEO Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira Git na svom kompjuteru Nakon ovoga koraka potrebno je kliknuti na Next ostaviti podešavanje za encoding u tekstualnim fajlovima I opet ići na Next. Za konzolu je potrebno odabrati Use Windows default console window.

75

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.13 Biranje windows konzole za Git

Nakon ovog koraka ponavljati Next komandu do početka instalacije.

Slika 11.14 Instalacija Git-a

Nakon uspešne instalacije pojaviće se prozor na kome je potrebno pritisnuti Finish.

Slika 11.15 Gotova Git instalacija

76

Poglavlje 11 Vežba 1

INSTALACIJA NODE JS PACKAGE MANAGER-A Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira NPM na svom računaru Nakon preuzimanja Node JS-a sa navedenog sajta potrebno je pokrenuti instalaciju.

Slika 11.16 Početak instalacije NodeJS-a

Pritsnite dugme Next a potom prihvatite uslove korišćenja i opet kliknite Next.

Slika 11.17 Prihvatanje licence

Nakon prihvatanja uslova potrebno je odabrati lokaciju instalacije i opet pritisnuti dugme Next.

77

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.18 Biranje lokacije za instalaciju

INSTALACIJA NODE JS PACKAGE MANAGER-A DRUGI DEO Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira NPM na svom kompjuteru Nakon ovoga potrebno je odabrati sve komponente za instalaciju.

Slika 11.19 Odabir svih paketa

Nakon klikna Next pritisnuti opet Next i zatim Install dugme. Instalacija će početi.

Slika 11.20 Instalacija NodeJS-a je u procesu

Nakon instalacije potrebno je kliknuti Finish dugme

78

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.21 Uspešna instalacija NodeJS Package Manager-a

INSTALACIJA NOTEPAD++-A Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira Notepad++ na svom računaru Nakon preuzimanja Notepad++-a sa navedenog sajta potrebno je pokrenuti instalaciju. Prvo je potrebno izabrati jezik instalacije a potom kliknuti na dugme Next.

Slika 11.22 Početan instalacije Notepad++ aplikacije

Klikom na dugme Next otvaraju se uslovi korišćenja aplikacije pa treba pritisnuti dugme I Agree. Nakon prihvatanja uslova korišćenja potrebno je odabrati lokaciju instalacije.

79

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.23 Lokacija za intalaciju Notepad-a++

Nakon biranja lokacije potrebno je pritisnuti dugme Next a zatim ponovo Next pošto ćemo instalirati sve standardne pakete za Notepad++. Ostavićemo i ostale komponente po standaru pa treba da pritisnemo dugme Install.

Slika 11.24 Biranje dodatnih komponenti

INSTALACIJA NOTEPAD++-A DRUGI DEO Cilj ove sekcije je da studentu prikaže kako da instalira Notepad++ na svom kompjuteru Nakon odabira komponenti pritisnuti dugme Install i instalacija treba da počne.

80

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.25 Instaliranje Notepada++

Nakon instaliranja pokazaće se prozor sa informacijom o završetku instalacije gde je potrebno pritisnuti Finish.

Slika 11.26 Uspešna instalacija Notepad++-a

POKRETANJE PRVOG PHP PROJEKTA U ovoj sekciji student će naučiti kako da pokrene svoj prvi PHP projekat U C:/xampp/htdocs je potrebno kreirati folder projekta (it255) a potom kreirati unutar njega fajl index.php

81

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.27 Kreirani index.php fajl

Otvorite fajl preko Notepad++ programa desnim klikom na File pa onda klikom with Edit with Notepad++. Unutar Notepad-a napisati sledeći kod:

Nakon ovoga potrebno je da upalimo Apache server preko XAMPP Control Panel-a koji ste prethodno instalirali. Apache palimo klikom na dugme Start sa desne strane.

Slika 11.28 Startovanje Apache servera

Nakon uspešnog startovanja Apache servera potrebno je izaći na adresu http://localhost/ it255/ i ispisaće se poruku „Hello World“

KAKO POSTAVITI PHP PROJEKAT NA GITHUB U ovoj sekciji student će naučiti kako da svoj PHP projekat postavi na GitHub Kada smo postavili PHP projekat možemo ga postaviti na GitHub kako bi mogli kasnije projekat da nadogarđujemo i kako bi tu postavljali ubuduće domaće zadatke. Prvo je potrebno da upalimo Command Prompt iz Windowsa ( Ctrl + R pa cmd i Run). A potom da dođemo do foldera gde nam se nalaze naši PHP fajlovi. Ovo možemo uraditi komandom cd C:\xampp\htdocs\it255

82

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.29 Otvaranje foldera it255 preko Command Prompta

Nakon ulaska u folder treba da inicializujemo GIT repozitorijum, ovo možemo uraditi komandom git init

Slika 11.30 Kreiranje lokalnog Git repozitorijuma

Ukoliko niste ranije potrebno je da setujete promenjive za Vaš username i emejl za Git ovo uradite sledećim komandama: git config --global user.name "John Doe" git config --global user.email [email protected]

Nakon konfiguracije treba da dodamo sve fajlove u GIT repozitorijum ovo možemo uraditi komandom git add -A

Slika 11.31 Dodavanje svih fajlova na lokalni Git

KAKO POSTAVITI PHP PROJEKAT NA GITHUB DRUGI DEO U ovoj sekciji student će naučiti kako da postavi fajlove na Git-u kao aktuelne 83

Poglavlje 11 Vežba 1

Nakon ovoga potrebno je da fajlove komitujemo tj da fajlove stavimo kao aktuelne na repozitorjumu ovo radimo komandom git commit -m “Poruka komita”.

Slika 11.32 Postavlje fajlova kao aktuelnih na lokalnom Git-u

Kada završite commit treba kreirati nalog na GitHub.com i napraviti repozitorijum kako bi mogli kod da objavite na internet zbog timskog rada.

PRAVLJENJE GITHUB NALOGA U ovoj sekciji studentu će biti objašnjeno kako na GitHub nalogu da napravi repozitorijum Prvo je potrebno da odete na sajt http://GitHub.com I napravite nalog. Potom se ulogujte na nalog.

Slika 11.33 Kreiranje repozitorijuma koristeći GitHub

Kada kliknete na New Repository izaćiće Vam forma u kojoj popunjavate ime vašeg repozitorijuma i njegov opis

84

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.34 Pravljenje repozitorijuma na GitHub-u.

Kada uspešno kreirate repozitorijum dobićete Git adresu samog repozitorijuma koju treba da kopirate jer nam treba za git push funkciju koja stavlja repozitorijum na internet.

Slika 11.35 Adresa napravljenog GitHub repozitorijuma.

POSTAVKA PODATAKA SA LOKALNOG GIT-A NA UDALJENI (GITHUB) Cilj ove sekcije je da pokaže studentu kako da poveže svoj lokalni git sa udaljenim GitHub-om Nakon kreiranja repozitorijuma potrebno je da se vratimo u komandu liniju i dodamo remote repozitorijum komandom git remote add origin https://github.com/vasicvuk/it255.git (umesto ovog linka ide link do vašeg repozitorijuma.

Slika 11.36 Dodavanje udaljenog git repozitorijuma

Nakon ovoga možemo podići verziju koda na GitHub koristeći komandu git push origin master.

85

Poglavlje 11 Vežba 1

Slika 11.37 Podizanje koda na GitHub

Nakon ovoga upisati svoj Username i Password za GitHub i repozitorjum je postavljen na web.

Slika 11.38 Uspešno postavljanje na GitHub

Nakon ovoga možemo videti i uspešan commit na GitHub-u

Slika 11.39 Uspešan commit na GitHub-u

VIDEO KLIP - UVOD U PHP Uvod u PHP - video Ova lekcija sadrži video materijal. Ukoliko želite da pogledate ovaj video morate da otvorite LAMS lekciju.

PRIMER ZA SAMOSTALNI RAD Pokušajte sami da instalirate na svom računaru sve potrebna alate za razvoj početne veb aplikacije koja je rađena u okviru vežbe u ovoj lekciji.

86

Poglavlje 11 Vežba 1

Proverite da li ste sproveli sledeće aktivnosti: 1. Instalirani supotrebnisledeći alati: • Xampp 5.5.30 Node JS (Node JS Package Manager NPM) 5.4.0 Git 2.7.0 Notepad++ 2. Pokretanje prvog PHP projekta 3.Postaviti PHP projekat na GitHub

87

Poglavlje 12 Domaći zadatak 1 DOMAĆI ZADATAK BROJ 1 Za domaći zadatak student treba kući da podesi sve što je potrebno za kreiranje PHP projekta Za domaći zadatak student treba kući da podesi sve što je potrebno za kreiranje PHP projekta a potom: 1. Kreira PHP projekat sa imenom MetHotels.2. Napravi GitHub nalog: imeprezimebrojIndeksa3. Podigne kod svog PHP projekta na GitHub.4. Pokrene PHP projekat na Apache serveru5. Pošalje mail asistentu sa slikom pokrenute aplikacije kao i linkom ka GitHub repozitorijumu gde je podignut kod. Domaći treba slati asistentu na mejl: [email protected] za studente u Beogradu a na mejl [email protected] za studente u Nišu.

88

Zaključak INERNET I WORLD WIDE WEB Za izradu veb aplikacija važno je sagledati istorijat web-a, znati osnovno o dizajnu veb aplikacija i projektovanju veb sistema. Proučiti primere dobre prakse izrade veb aplikacija. U ovoj lekciji student je naučio osnovno o elementima interneta, TCP/IP protokolu i njegovoj vezi sa OSI modelom, protokoli koji se koriste, kako funkcioše web server pozivi i dostavljanje HTML-a od strane servera. Opisana je evolucija veba koja se može pratiti tragom nekoliko dimenzija i iz više perspektiva: • • • • • • •

rastom broja Veb sajtova i Veb stranica; rastom broja korisnika Veba; brojem poseta; funkcionalnostima i interaktivnošću Veb aplikacija; tehnologijama korišćenim za razvoj Veb aplikacija; socijalnom i poslovnom uticaju Veba ili njihovim kombinacijama. uspostavljanje veza Veb inženjeringa i ostalih disciplina

89