Jugoslavija Uoci I Za Vreme Drugog Svetskog Rata Djoko Slijepcevic

Dr Đoko SLIJEPCEVIĆ

JUGOSLAVIJA U OČI I Z A VR EM E D R U G O G SV E T S K O G R A T A

MINHEN

1978

,,ISK R A “ Verlag unđ Druckerei GmbH 8000 Miinchen 90, Ohlmullerstr. 16 Rgb

PREDGOVOR

O Jugoslaviji i o njenim problemima uoči i za vreme Drugoga svetskog rata pisano je dosta. Najveći deo toga što je pisano potiče od faktora koji su bili neposredno zainteresovani u tim zbivanjima, što je moralo povlačiti za sobom izvesnu pristrasnost koja obezvrednjava svako objektivno istorijsko izlaganje onoga što se i kako se događalo. Ponekada je i neposredna blizina tim zbivanjima uticala na kazivanja i prikazivanja događaja koji su od istorijskog značaja. Javnost, a naročito potomstvo, ima prava na to da zna istinu o svemu tome u najviše mogućem obliku. Rešavajući se na proučavanje problema o Jugoslaviji u o č i i za v r e m e Drugoga svetskog rata stavili smo sebi u zadatak ob jek ­ tivnost kao najveći zakon koga se moramo držati. Godine uoči i za vreme Drugoga svetskog rata bile su za Jugoslaviju i za njezino stanovništvo veoma burne i opterećene zamršenim i složenim pro­ blemima. Sama činjenica da je Jugoslavija kao država prestala da postoji samo za kratko vreme rata govori za sebe. Pronaći uzroke toga, rasvetliti ih i objasniti, zadatak je veoma težak. Propast Jugoslavije u aprilu 1941. godine nije došla slučajno ni iznenada. Ona je izrasla iz niza kako spoljnopolitičkih tako isto i unutrašnjepolitičkih procesa koji su se razvijali izvan i unutar Jugoslavije. Uzrastanje ovih procesa bilo je, na izvestan način, me­ đusobno uslovljeno: između njih je postojala izvesna unutrašnja veza koja se nije prekidala ni posle sloma Jugoslavije kao države. Kada je taj slom nastao, na teritoriji Jugoslavije nastala je erupcija su­ koba brojnih suprotnosti koje su se međusobno hvatale u košlac: sve se to odražavalo u borbi za svoje, bilo grupne, bilo lične, pre­ stiže sa određenom težnjom da se u haosu, koji je vladao na terito­ riji Jugoslavije, izbori i učvrsti s v o j a vlast sa jasnom težnjom da ona bude trajna. Jedna od bitnih osobenosti grupa koje su se borile za vlast jeste, što su sve isticale da iza njih s t o j i n a r o d, i da sve ono što one rade, čine po ovlaštenju naroda iako narod, u najviše slučajeva, nije sa tim imao nikakve veze. Neodgovorno falsifikovanje volje naroda i neovlašćeno govorenje u njegove ime bilo je ustaljeno u 5

Jugoslaviji i pre početka Drugog svetskog rata. Narod je trajno bio stradalnik, onaj preko čije glave su se sukobljavali i lomili svi vihori borbe za prevlast, koja ih je sve jednako privlačila. Od sloma Jugoslavije, aprila 1941. godine, do kraja rata (for­ malno do 9. maja 1945. godine) na istorijskoj sceni borbe za vlast u Jugoslaviji nastale su, postepeno, tri grupe, koje će do kraja ostati neprijateljske jedna prema drugoj. To su, najpre, bile hrvatske u s t a š e , koje su, 10. aprila 1941. godine, proglasile svoju Neza­ visnu Državu Hrvatsku. Nešto kasnije, pod neposrednim uticajem sloma Jugoslavije, počeo je pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović da oko sebe prikuplja one oficire, podoficire i vojnike koji nisu hteli da budu zarobljeni posle kapitulacije jugoslovenske vojske. Od 22. juna 1941. godine na scenu stupa i Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), koja se decenij ama pripremala za revolucionarnu akciju u Jugoslaviji, ali je stupila u akciju tek kada više nije bilo države koja se mogla da brani. Za KPJ ostaće trajno karakteristično da se resila na oružanu akciju tek onda kada je Nemačka napala Sovjetski Savez. Pod pritiskom i okriljem višestruke neprijateljske okupacije, nastojale su sve tri ove grupe da izbore vlast nad narodom. Razlika je bila samo u tome što su ustaše bili satelit okupatora sa kojima je bila vezana njihova sudbina. Ustaštvo je bilo terorističko zavojevanje nehrvatskoga etničkog i istorijskog prostora u neuravnote­ ženom zanosu fizičkoga istrebljivanja Srba, Jevreja i Cigana. Pred ustašama je lebdeo lik jedne Velike Hrvatske, koje u tome opsegu nije nikada bilo. I KPJ i, u izvesnom smislu i meri, četnički pokret imali su, iako svaki na svoj način, u vidu želju da se Jugoslavija opet vaspostavi. Njihova i državnopravna i društvena shvatanja su se isključivala, i to je bio jedan od razloga borbe između njih. KPJ se borila za celosno razbijanje staroga društvenog i duhovno-kulturnog poretka Jrgoslavije i za puno osvajanje vlasti. To dvoje je činilo suštinu r e v o l u c i o n a r n o s t i borbe KPJ za celo vreme njenih napora za osvajanje vlasti. O nekoj vrsti ovakve revolucionarnosti kod četničkog pokreta teško da se može govoriti. Kod ovoga pokreta jače je, ako ne i sasvim isključivo, ležao akcenat na n a c i o n a l n o - o s l o b o d i l a č k o m momentu, koji se, bar u svojim predstavama o sebi, smatrao delom velike savezničke zajed­ nice, koja se borila protiv sila Osovine. Kako u shvatanjima jugo­ slovenske emigrantske vlade, tako isto i kod najvećega broja vode­ ćih lica četničkog pokreta radilo se, na prvome mestu, o vaspostavljanju Jugoslavije kao d r ž a v e , koja je bila vojnički srušena, ali je postojala i dalje u međunarodnome smislu. Ovo, razume se, ne znači da u toj vaspostavljenoj Jugoslaviji ne bi bile vršene stanovite društvene reforme koje je zahtevao duh vremena. Sigurno je, m e­ đutim, da te reform e ne bi bile r e v o l u c i o n a r n e u duhu 6

shvatanja komunističke revolucionarnosti. Tu bi se, svakako, pre radilo o evoluciji nego o revoluciji. Izvesne fraze o nacionalnoj re­ voluciji, koje su dolazile sa ove strane, imale su više propagandni karakter, nego što bi imale neku stvarno revolucionarnu sadržinu. Deo jugoslovenske stvarnosti pod okupacijom bile su i u p r a v e u okupiranoj Srbiji, Crnoj Gori i delu Slovenije, koji je bio došao pod italijansku okupaciju. Po samoj prirodi stvari i zavisno od okol­ nosti, kakve su tada bile, ove uprave nisu mogle postojati bez p r i ­ stanka okupatorske vlasti. Njihova bitna karakteristika bila je ne t e ž n j a za v l a š ć u nad narodom, nego z b r i ­ n j a v a n j e naroda u okolnostima u kojima se bio našao i pod kojima je morao da živi. Kako u komunističkom tako isto i u anglo­ američkom rečniku ove su uprave nazvane k o l a b o r a t e r s k i m , jer su mogle postojati samo sa pristankom okupatora i uz njegovo trpljenje. A još i zbog toga, što su one pretpostavljale služenje inte­ resima naroda mnogo više, nego interesima bilo protivnika Osovine bilo četničkih i komunističkih grupa, koje su se borile na terenu. Njihova saradnja sa okupatorom bila je a d m i n i s t r a t i v n e prirode sa perspektivom da prestane onoga časa kada to bude m o­ guće; a bilo bi moguće samo sa prestankom same okupatorske vlasti koju narod, tako i tako, nije želeo. Samo na jednome planu podudarali su se interesi ovih uprava sa interesima okupatora: i jedni i drugi bili su protiv borbe KPJ za osvajanje vlasti i za promenu društvenoga poretka. Nosioci ovih uprava su znali da je okupaciona vlast prolazna a da komunistička vlast ima nameru da traje, tu komunističku vlast nije želela ogrom ­ na većina naroda . .. Odnos ovih uprava pod okupatorskom vlašću prema četničkome pokretu bio je sasvim drukčiji. One su ga, tu i tamo, gde svi i kako su mogle, pomagale ali se nisu mogle identifikovati sa njim. Odlučujuće u tome odnosu bilo je pitanje respektovanja biološkoga interesa naroda, koji je išao ispred interesa savez­ nika, čiju su pobedu želeli i nosioci ovih uprava. U ovome radu učinjen je napor da se naučno rasmotri kako spoljnopolitički položaj Jugoslavije uoči Drugoga svetskog rata, tako isto i unutrašnjopolitičko stanje u zemlji iz koga su proizlazile klice raspadanja i deformisanja unutrašnjepolitičkog života zemlje. Za­ tim: neposredni povod osovinskoga napada na Jugoslaviju; njezina propast; delenje i nastajanje i međusobni odnosi tzv. pokreta otpora u zemlji; njihova međusobna borba; politika saveznika prema njima; preokreti u držanju njihove politike i uzroci tome. Iz celoga sticaja okolnosti proizilazi potreba da se ispita i prikaže p o l o ž a j s r p ­ s k o g naroda na celome prostoru Jugoslavije u toku Drugog svet­ skog rata, što neposredno zaseca i u ceo splet problema u vezi sa NDH, državom koja je, po mnogo čemu, bila različita od svih pozna­ tih državnih tvorevina: to je, koliko znamo, jedina država koja je 7

uporno vodila rat protiv više od jedne trećine svojih podanika sa jasnom odlukom da ih biološki istrebi. Jugoslavija je u toku Drugoga svetskog rata bila područje više­ struko isprepletenoga građanskog i verskog rata u kome su inter­ nacionalni uticaji igrali važnu ulogu. U izlaganju materije, koja je često vrlo komplikovana, pisac se trudio da se, u najvećoj mogućnoj meri, drži izvora i one literature koja je upotrebljiva za ozbiljno rasvetljenje problema. Nije nepoznato da je o mnogim problemima, koji ulaze i u ovu knjigu, pisano i jednostrano i sa određenom namerom da se istakne ili opravda s v o j a strana i s v o j put. Piscu je, međutim, bilo najviše stalo do toga da stvari prikaže o n a k o kako su one b i l e , k a k o su nastajale i k a k o su se razvijale. Da je u proučavanju materijala i suočenju sa njim bilo i tragičnih momenata proizilazi od tragike zbivanja na našem tlu za ovo neko­ liko godina. Ni na jednom delu Zem lje nije, za vreme prošloga rata, bilo pro­ suto toliko krvi, ni izvršeno toliko zločina kao na tlu Jugoslavije. Potomstvo ima pravo da zna kako je i zbog čega do toga došlo. Na­ ročito srpski narod ima pravo da zna k o j e , z b o g č e g a i k a k o začeo i potpalio njegovu besprimernu tragediju koja još traje. Da su u ognju te nacionalne tragedije sagorevale brojne ličnosti u zamahu svoje samožrtve i svoga herojstva samo posvedočava izuzetnost naše sudbine u jednom e poremećenom i krvožednome vremenu. Pisac se trudio da iznalazi niti istine i da se ne ogreši ni o koga, razume se, ukoliko je to ljudski moguće. Sigurno je, međutim, da mu nije bila namera da se ogreši o bilo koga: sud stvarnosti i govor činjenica respektovani su do najviše moguće mere. Pisac se trudio da da što jasniju sliku zbivanja uoči i za vreme Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i u vezi sa njom. Učinio je šta je i koliko je mogao; nema, razume se, nikakvih iluzija o tome da je učinio sve. Ovo što je uradio smatra prilogom proučavanju proble­ ma. Jugoslavije, koja je sagorela kao nacionalna država u jednome kratkome ratu. Radeći na ovoj knjizi pisac je osetio veliki n e d o ­ s t a t a k dokumentacija sa, u ovome ratu i u ovome vihoru, pobeđene strane. To je, razume se, moralo da čini pisca obazrivim prema brojnim kazivanjima onih, koji su danas u mogućnosti da o sebi i o svome radu u nedavnoj prošlosti pišu š t a i k a k o h o ć e . Pisac se trudio da respektuje i izvore i činjenice, i da se čuva od zabluda jednostranosti koje su kobne za svako naučno istraživanje.

SPOLJNOPOLITICKI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE UOCl RATA I pre nego što je počeo Drugi svetski rat, napadom Nemačke na Poljsku, 1. IX. 1939. godine, spoljnopolitički položaj Jugoslavije nije bio lak. Još pre tragične pogibije kralja Aleksandra, 9. X. 1934. go­ dine, osećalo se da spoljnopolitička uporišta Jugoslavije Francuska, Velika Britanija i Društvo naroda, slabe i da njihova stvarna snaga jenjava. Uporedo sa tim slabili su i snaga i ugled Male Antante (Čehoslovačka, Jugoslavija i Rumunija), koja je bila neka vrsta istu­ rene pozicije Francuske u ovome delu sveta. Sve članice Male Antan­ te, među njima i Jugoslavija, naslanjale su svoju spoljnu politiku na Francusku ili, bolje rečeno, vodili je prema direktivama iz Pari­ za. Nije, zbog toga, preterano tvrđenje Milana Stojadinovića da je spoljna politika Jugoslavije vođena prema uputstvima iz Quai d‘Orsay-a. „Pod takvim okolnostima, veli Stojadinović, vođenje spoljne politike Jugoslavije nije bio neki osobito težak posao. Kako se onda govorilo: „Naš mali čun bio je vezan za veliku francusku lađu"1). Vremenom je, međutim, „velika francuska lađa“ sve više skretala u italijanske vode, koje su preteći zapljuskivale obale Jugosla­ vije. „Da bi izgradili sredozemni sistem bezbednosti, Francuska je trebala i Jugoslavija i Italija da budu na njihovoj strani. A li privo­ đenje Italije u jedan opšti sredozemni pakt zahtevalo je prvo rešenje dugo postojećih razmimoilaženja između nje i Francuske. Francusko-italijanski pregovori, upravljeni delom prema izmirenju Italije sa Jugoslavijom, i drugim zemljama Male Antante, počeli su 2. marta 1934. U vreme kada su se završili, Francuzi su bili pre­ stali da pomažu Italiji u njenim naporima da spreči Nemačku da ne bi anektirala Austriju i zagospodarila Mađarskom. Kao prvi korak Francuska bi izvršila pritisak na Jugoslaviju i druge članice Male Antante da obezbedi njihovu saradnju u savezu protiv Hitlera“ 2). 1) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt. Jugoslavija između dva rata. Buenos Aires 1963, str. 360. 2) Jakob B. H optner, Jugoslavija u krizi 1934-1941, New York 1963, str. 43 (Preveo dr Caslav Nikitović).

9

Iako je Italija bila jedna od pobednica u Prvome svetskom ratu ona nije bila ipak zadovoljna odredbama Versaljskoga ugovora o miru. Naročito u odnosu na Jugoslaviju. Prema Londonskom ugovoru od 1915. godine, Italija je od jugoslovenske teritorije dobila manje nego što je tražila, i zbog toga je ostala trajno nezadovoljna i bila stecište i uporište separatističkih elemenata ne samo iz Jugoslavije, nego sa celoga Balkana (Makedonci, Kosovari., ustaše). „Jugoslovenirna je izgledalo da italijanska vlada smišlja ni manje ni više nego raspad njihove države. Oni su bili uvereni da Italijani potpiruju česte nasilne akte, koje su vršili hrvatski separatisti, pa čak i jedan atentat na kraljev život“ 3). Nije nikakva tajna, da je Benito Musolini mrzeo kralja Alek­ sandra i da je smatran za intelektualnog začetnika ubistva kralja Aleksandra. Prema Vladislavu Stakiću, čoveku koji je bio blizak knezu Pavlu i ministru Dvora Antiću, knez Pavle je, 4. marta 1941. godine, u svome poslednjem razgovoru sa Hitlerom, kada je poku­ šavao da izbegne pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, rekao Hitleru: „ .. . Dalje, naš narod ne može da zaboravi da je Musolini odgo­ voran za ubistvo kralja Aleksandra i da je Musolini bio uvek najve­ ći neprijatelj naše zem lje". Na Hitlerovo pitanje, da li zaista knez Pavle misli da je Musolini odgovoran za ubistvo kralja Aleksandra, knez Pavle je odgovorio da je to ubeđenje celoga naroda, i njegovo lično“ 4). Za celo vreme između dva svetska rata Italija je podržavala stva­ ranje i održavanje neprijateljskoga obruča oko Jugoslavije. Ovaj su obruč sačinjavali: Austrija (do prisajedlnjenja Nemačkoj), Mađar­ ska, Bugarska i Albanija. Austrija je bila opasna zbog težnje Habzburgovaca da se vrate na presto; Mađarska, Bugarska i Albanija imale su teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji i u tome su bile na istoj liniji sa Italijom, koja ih je pom agala. . . Posle pogibije Aleksandra Stamboliskog Jugoslavija je, i pored toga što je znala da zvanična Bugarska pomaže Makedonstvujušče, nastojala da pri­ voli Bugarsku na saradnju. Ta su nastojanja došla do izraza i u poseti kralja Borisa (18. IX. 1933) Beogradu i u svraćanju kralja Alek­ sandra kod Borisa (3. X. 1933) posle njegovog povratka iz Turske i, naročito, u zvaničnoj poseti kralja Aleksandra Sofiji 27. septembra 1934. godine. Svi ti, i poluzvanični i zvanični, dodiri najodgovornijih faktora obadve zemlje trebali su da pripreme Bugarsku za saradnju sa bal­ kanskim državama. Posle puča ,,Zvenara“ (Damjan Ve3čtsT i Kimon Georgijev) izgledalo je da će oživeti bugarsko-jugoskrvenska saradnja. Iako nije došlo do nekoga naročitog oživljavanja saradnje odno­ 3) Na istom mestu, str. 43. 4) Vlcidisl&v Stakić, Moji razgovori sa MuKolinijem, Minhen 1967, str. 121.

10

si su se, spoljašnje gledano, poboljšavali bez da su bugarski vrhovi bili gotovi da se odreknu svojih aspiracija na Južnu Srbiju. Milan Stojadinović tvrdi za sebe da je, ne želeći da se meša u sukob velikih sila koji se već jasno ocrtavao, nastojao da proširi saradnju sa bal­ kanskim državama i to u prvome redu sa Bugarskom, a u drugom redu sa Grčkom i Turskom. On je zagovarao uniju između Bugar­ ske i Jugoslavije: ,,A posle te unije imala je da dođe unija balkanskih država. I dok su m oji saveznici i z M a l e A n t a n t e u p i r a l i p o g l e d n a S e v e r , j a s a m s v o j u p i r a o n a J u g “ 5). Za vreme svoje posete Turskoj, oktobra 1936. godine, Stojadinović je sa Ismetom Inenijem i Ruždi Arasom raspravljao pitanje saradnje sa Bugarskom. Postavljalo se pitanje ulaska Bugarske u Balkanski pakt. Ismet Ineni je tada mislio „da to pitanje treba po­ krenuti na idućem sastanku Balkanskog sporazuma u Atini. Ako Bugarska neće, to je njena stvar, ali ona time slabi svoj položaj“ s). U to vreme postojao je bugarsko-turski ugovor o prijateljstvu i Tur­ ska nije imala ništa protiv toga da to imaju i druge države ..samo po postojećem Balkanskom paktu na tako što treba da pristanu i druge zem lje117). Kada je, na povratku iz Turske, svratio kod kralja Borisa, Stojadinović je predložio zaključenje pakta o prijateljstvu. U odnosu na Bugarsku Jugoslavija je bila već tada učinila jedan važan korak: pristala je da Bugarska može da naoruža svoju vojsku, što je Bugarskoj po Nejskom ugovoru bilo zabranjeno. Stojadinović je rekao Borisu: „Ja želim da potpišemo pakt o večnom prijateljstvu. Ta jedna reč treba da bude ceo njegov tekst. Obavestićemo o tome prethodno svoje saveznike Rumune, Turke i Grke, tako da u drugoj polovini januara možemo objaviti celome svetu da je Balkan pre­ stao biti bure baruta .. . Ako Bugari i Srbi ne poremete mir u ovome delu sveta nema ko drugi da ga porem eti118). Pakt je potpisan marta 1937. godine u Beogradu: „N jegov tekst je sadržavao samo jedan član, onako kako sam ja bio zamislio “ 9). Milan Stojadinović ističe sebe kao glavnu ličnost koja je radi­ la na sređivanju i popravljanju odnosa sa Bugarskom. Vladislav Stakić, međutim, ukazuje na to da je knez Pavle ,,i pored nepoverenja prema zvaničnim predstavnicima Bugarske, težio iskrenom prija­ teljstvu sa Bugarskom. On je verovao u ovo prijateljstvo, jer je znao da je Stambolskoga seljačka stranka ona koja je pravi odražaj bu­ garskoga naroda i koja je uvek želela prijateljsku politiku sa Jugo­ slavijom. Kneževi odnosi bili su naročito srdačni sa Dimitrovim, sa­ dašnjim šefom bugarske seljačke stranke. Knez Pavle je činio sve 5) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 363. 6) Na istom mestu, str. 439. ■<) Na istom mestu, str. 439-440. 8) Na istom mestu, str. 445. 9 Na istom mestu, str. 445.

11

što je mogao, da se zaborave stare svađe i da jugoslovensko-bugarski odnosi pođu putem pravog i trajnog prijateljstva"10). Prema sporazumu, sklopljenom u Solunu 31. jula 1938. godine, balkanske države su se odrekle upotrebe sile u rešavanju svojih međusobnih odnosa i pristale da Bugarska poveća opseg svoje vojske i otvorile put za dalju diskusiju predložene revizije Trakijske gra­ nice11). Nemačka nije, međutim, rado gledala smirivanje odnosa na Balkanu. U jednoj izjavi, datoj na Bledu 10. jula 1939. godine, Kjoseivanov je izrazio zadovoljstvo zbog dobrih odnosa sa Jugoslavijom, ali je to Nemcima bilo neprijatno. Posle napada Nemačke na Poljsku sastali su se Gafenko i CincarMarković „da izrade rešenje za bugarski problem, rešenje koje bi se svidelo članovima Sporazuma. Oni su odlučili da bi izvesni terito­ rijalni zahtevi Bugarske mogli biti rasmotreni pod tri uslova: 1. Bu­ garska mora postati deo Balkanskoga sporazuma i primiti sve oba­ veze i odgovornosti država članica. 2. Svaka država članica Spora­ zuma mora dragovoljno dati teritoriju Balkanskoj zajednici, kojom bi se zadovoljili bugarski zahtevi. 3. Bugarska vlada mora ućutkati sve agitatore koji bi povećavali zategnutost među državama Spora­ zum a"12). Savet Balkanskog sporazuma sastao se na Bledu 4. februara 1940. godine. „Tu su odlučili da pomažu politiku mira, da ostanu u d o ­ brim odnosima, da zaključe sporazume sa svim balkanskim zemlja­ ma, naročito trgovačke sporazume, i da produže važnost pakta za još sedam godina". Sredinom februara 1940. godine pala je vlada Kjoseivanova i došla vlada Bogdana Filova, koja je pošla drugim putem. Rusija, koja je jedno vreme savetovala balkanske države da zauzmu čvrst stav protiv bugarskih teritorijalnih zahteva, sada jc pomagala bugarski revizionizam. Bugarskoj je nesumnjivo bilo lak­ še da podnese ljutnju Balkanskog sporazuma nego da reskira gnjev dve velike sile. Bugari su rekli Nemcima da je Južna Dobrudža sada minimum nacionalnih aspiracija"13). Za stav Bugarske prema Jugoslaviji ostalo je tipično da ona, i po­ red zaključenja svih sporazuma, nije prestajala da rovari po Južnoj Srbiji. U jednome izveštaju Glavnog generalštaba Ministru vojske i mornarice, od 20. novembra 1938. godine, među aktivnim nepri­ jateljim a Jugoslavije pom inje se i Bugarska". . . . ,,I tako se sada", stoji u ovome izveštaju, „sticajem spoljno-političkih prilika, naša ze­ m lja našla u jednom vrlo teškom vojno-političkom položaju, okru­ žena sa sviju strana neprijateljima, vojnički najsavremenije oprem­ ljenim, od kojih Nemačka i Italija, pored savremenosti vojničke 10) n) 12) 13)

12

Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 37. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 223, 23 ) . Na istom mestu, str. 231. Na istom mestu, str. 232-233.

opreme, raspolažu još i sa nesravnjeno jačom brojnom nadmoćnošću u odnosu na našu vojsku1'14). U izveštaju, koji je general Bogoljub Ilić podneo, 10. septembra 1940. godine, generalu Milanu Nediću, tada ministru vojske i mornarice, o stanju u Južnoj Srbiji stoji i ovo: „Bugarska propaganda postoji i dalje i to kao aktivna na desnoj obali Vardara sa svima svojim odlikama i zadacima; i kao prikrive­ na i potajna na levoj obali Vardara, bez vidnih spoljnih manifesta­ cija"15). General Ilić, u produženju svoga izveštaja, ističe i uzroke neza­ dovoljstva naroda, koje je nastalo posle 1918. godine: ,,A sve ovo dalo je potstreka da se održe i dalje postoje u Južnoj Srbiji: učitelji-bugaraši i stari sveštenici-egzarhiste, koji danas preko škole i crkve pomažu aktivno bugarsku propagandu. Negde tajno, negde javno“ 16). Za ovo nezadovoljstvo, veli Ilić da ono, za sada, nije revolucionarnog karaktera, ali, ako bi se zemlja našla u stanju kakvo je bilo 1914/15. godine „mislim da bi ovaj svet pod današnjim uslovima, napustio definitivno našu državnu ideju i pokušao da se snađe u novoj situ­ aciji, koja bi mu materijalno i ekonomski bolje odgovarala . . . Za celokupno današnje stanje i raspoloženje duhova u Južnoj Srbiji k r i v a j e n a š a u n u t r a š n j a p o l i t i k a u toku 20 godi­ na, a sve ono što se danas tamo dešava, samo je odraz te politike"17). I vlada Dragiše Cvetkovića, koja je zamenila vladu Milana Stojadinovića, trudila se da održi dobre odnose sa Bugarskom: 2. fe­ bruara 1940. godine održan je u Beogradu sastanak Saveta Balkan­ skog pakta (Jugoslavija, Rumunija, Grčka i Turska). Već 3. febru­ ara 1940. obavestio je italijanski ambasador iz Berlina svoju vladu o stavu zvaničnih nemačkih krugova prema ovoj konferenciji. Isto­ vremeno održan je i sastanak diplomatskih predstavnika iz Budim­ pešte, Bukurešta, Atine i Sofije i date instrukcije da se, u odnosu na Balkan, ne vrši nikakav pritisak. U Berlinu su tada imali utisak da svi na Balkanu, čak i Turska, „koja među balkanskim zemljama strči svojim protivnemačkim držanjem, priznaje da nije celishodno da se organizuju ili pomažu akcije protiv Nemačke“ 18). Italijanski ambasador u Beogradu razgovarao je, 10. februara 1940. godine sa Cincar-Markovićem o radu Saveta Balkanskog spo­ razuma i o tome obavestio grofa Cana. Radilo se, prema njemu, sa­ mo o usklađivanju odnosa između Rumunije, Mađarske i Bugarske: „Bez obzira na ovo, beogradski sastanak nije imao drugih značajnih rezultata osim jasne odluke da se pre svega spase mir na Balkanu"19). 14) 15) 16) 17) !8) is)

Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, knj. 1. Beograd 1969, str. 69. Na istom mestu, str. 781. Na istom mestu, str. 781. Na istom mestu, str. 781. Na istom mestu, str. 565. Na isotm mestu, str. 568.

13

Turski ministar spoljnih poslova, Saradžoglu, isticao je tursku želju za neutralnošću i izrazio svoje nezadovoljstvo zbog prisustva fran­ cuskih trupa (Maxime Weygand) u Siriji, „tako i u pogledu buke koja se diže oko te armije, a koja ne odgovara ni njenoj jačini ni mogućnostima"20). Italijanski ambasador u Ankari obavestio je, 13. februara 1941. godine, grofa Gana o svome razgovoru sa Saradžogluom. Razgovarali su, veli o Balkanu. Saradžoglu je posredovao iz­ među Rumunije i Bugarske (pitanje Južne Dobrudže): „On traži for­ mulu koja bi omogućila Rumuniji da učini izvestan teritorijalni ustupak Bugarskoj, a da se to ne smatra početkom politike odricanja i ustupaka od strane Rumunije, što bi ohrabrilo druge zemlje da po­ stave teritorijalne zahteve“ 21). Početkom 1941. godine (ili krajem 1940) tražila je jedna grupa Bugara iz Sofije, indirektno preko svojih prijatelja u Beogradu, od Cvetkovićeve vlade da im pomogne pri zbacivanju kralja Borisa. Oni su pri tome postavili tri uslova: a) tražili su da se o celome pla­ nu prethodno obavesti sovjetska vlada i traži njezina moralna podr­ ška; b) da jugoslovenska vlada prema bugarskoj granici prebaci je­ dan motorizovani puk, „k oji bi zaverenici kao prijateljsku vojsku pozvali da po izvršenom udaru pređe u Bugarsku i pomogne im, ako bi kralju odane trupe iz Plovdiva, Vidina, Varne, Trnova i drugih mesta pošle prema S ofiji11; c) da naša avijacija posedne izvesne tajne bugarske aerodrome, koje bi joj zaverenici pokazali; sa tih bi ona imala da kontroliše celu zemlju i spreči eventualnu kontrarevoluci­ ju vojske, na koju, kao celinu, zaverenici nisu mogli računati"22). Zaverenici su tražili da sve ovo bude učinjeno pre nego što nemačke trupe udu u Bugarsku. „Ova poruka došla je do saznanja vlade u Beogradu. Međutim, vlada se uopšte nije htela upuštati u jedan ova­ kav vratoloman plan"23).

2

.

Jugoslovensko-turski odnosi važili su, naročito posle posete kra­ lja Aleksandra Turskoj (1933. godine) kao dobri. Poseta Milana Stojadinovića, oktobra 1935. godine, osvežila je i produbila ove odnose. U razgovoru sa Stojadinovićem Kemal Ataturk je rekao da Jugo­ slavija i Turska „treba da idu zajedno i da na tome putu istraju. Ukazao je na važnost Rusije u odnosu na Tursku, pominjući tradi­ cionalnu rusku politiku ekspanzije prema Sredozemnom moru i na 2(|) 21) 22) menti 23)

14

Na istom mestu, str. 568. Na istom mestu, str. 569. Članak: Komentari povodom jednog publicističkog pamfleta (U „Doku­ o Jugoslaviji*1, sveska 9, 1956, str. 26). Na istom mestu, str. 26-27.

sve opasnosti koje iz toga proizlilaze za Tursku. Zato Turska mora u pogledu Rusije da bude vrlo obazriva i da sa njom održava dobre veze. Što se tiče balkanskih država, Jugoslavija i Turska treba da podrže Balkanski sporazum” 24). U razgovoru sa Ismet Inenijem i Ruždi Arasom Stojadinović je rekao, „da Jugoslavija neće praviti nikakve paktove, niti će primiti na sebe obaveze, koje bi bile upe­ rene protiv Sovjetske Rusije. Ostaje otvoreno pitanje priznanja Sov­ jeta od strane Jugoslavije i obnova diplomatskih odnosa. Za sada u Beogradu preovlađuje mišljenje da ne izgleda još oportuno za Ju­ goslaviju da taj korak učini. U tom smislu govorio sam sinoć opšir­ nije i sa sovjetskim generalom Ajdelm anom “ 25). Od pada Milana Stojadinovića pa do nemačkog napada na Jugo­ slaviju (6. IV. 1941) prolazili su jugoslovensko-turski odnosi kroz jednu krizu, koja je bila posledica zaoštravanja odnosa između veli­ kih sila. I Turska je, radi osiguravanja svoje bezbednosti, morala da podešava svoje držanje prema velikim silama. Iako je bila članica Balkanskog pakta Turska je zazirala od jugoslovensko-bugarskog približavanja. Agresivnost sila Osovine naročito nemački napad na Poljsku, kao i italijanska okupacija Albanije (7. IV. 1939) primorali su Veliku Britaniju da odredi svoju politiku i svoj stav prema Balka­ nu: 13. aprila 1939. godine Grčka je primila britanske garancije. Već 12. maja 1939. godine Turska je sledila primeru Grčke, a u okto­ bru iste godine zaključila je s a v e z sa Velikom Britanijom i Fran­ cuskom, tzv. Ankarski pakt, koji je trebao da obezbedi sigurnost Balkana: „Turci su pokušavali da uvere da ovaj ugovor nije u su­ protnosti sa Balkanskim sporazumom i da se time ne radi o mešanju Engleske u Balkanski sporazum, nego o tome da Engleska, eventu­ alnim ostvarenjem garancija datih Grčkoj i Turskoj, može garantovati bezbednost Balkana"26). Pod pritiskom nastalih okolnosti Turska se, kasnije, distancirala od Ankarskog pakta koji je, ustvari, bio samo provokacija Nemačke i Italije. Zaključivanje Ankarskog pakta nije pogodovalo ni Rumuniji ni Jugoslaviji, jer je time, praktično, bio đezavuisan Balkanski spora­ zum. Cincar-Marković je zbog toga predložio povezivanje susednih država, koje bi predstavljale blok neutralnih država (prema Nemačkoj) i mogle bi se suprotstaviti britanskim planovima na Balkanu. Iz ovoga bloka bi ispala Turska, jer bi ga sačinjavale Jugoslavija, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Zbog Italije, Grčka nije bila uze­ ta u obzir. U slučaju da se ovaj plan ne bi mogao ostvariti Jugosla­ vija je bila rešena da ide sama svojim putem27). 24) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 424. 25) Na istom mestu, str. 438. 26) Johann Wiischt, Jugoslawien und das dritte Reich (Jugoslavija i Treći Rajh), Stuttgardt, 19'69, str. 116. 27) Na istome mestu, str. 117.

15

U navečerje nemačkog napada na Jugoslaviju pokušavala je Ve­ lika Britanija sama, pošto je Francuska već bila slomljena, da Tur­ sku i Grčku učini instrumentom svoje politike. Operisalo se, tada, sa Vejganovom armijom, koja je trebala da bude prebačena u Grč­ ku, ali zbog tehničkih razloga to je moglo da se izvrši u roku od tri meseca28). Pošto ni tadašnja jugoslovenska vlada nije imala defini­ tivno jasan stav prema velikim silama produženo je održavanje pre­ govora sa Turskom. Procenivši realno situaciju, i Turska se sve više opredeljivala za neutralnost, a to je, dok je bilo moguće, htela i vla­ da Cvetković-Maček. ,,Dr Maček je bio osobito zagrejan za stvara­ nje bloka neutralnih država Podunavlja i Balkana. Isticao je tu ideju svim svojim uglednim posjetiocima iz Bugarske, Mađarske, Rumunije i Grčke“ 29). Kada su, početkom marta 1941. godine, nemačke trupe ušle u Bugarsku Turska je prekinula pregovore sa Jugoslavijom. U ime jugoslovenske vlade pregovore je vodio dr Ilija Šumenković, jugoslovenski poslanik u Ankari. O tim pregovorima pisao je Sumenković Dragiši Cvetkoviću, tadašnjem predsedniku vlade: ,,U ovim razgovorima g. Saradžoglu mi je rekao da turska vlada pod zajed­ ničkom akcijom razume niz mera za koje bi se obe vlade sporazumele, a od kojih bi prva mera imala da bude zajednički demarš u So­ fiji i Berlinu. U drugom razgovoru, ministar je ostao pri svome ge­ neralnom odgovoru. Na m oje direktno pitanje: „Spada li u taj niz mera i ratna akcija, on mi je odgovorio: „Da, i rat i odmah dodao kategorički: ali treba znati da turska vojska ne može ni u kome slu­ čaju izaći iz svojih granica"30). Radilo se o tome da se pomogne Grčka kada bude napadnuta. Preko britanskog ambasadora u Beogradu Cvetković je Idnu uči­ nio ovaj predlog: „Ja sam, onda, veli Cvetković, učinio sledeći kon­ kretan predlog: u slučaju napada na Grčku (svakako osovinskog), Jugoslavija i Turska imale bi da smatraju to kao c a s u s b e l l i i odmah stupe u akciju. Odgovor Turske je glasio: Turska će bra­ niti svoje granice silom oružja, ako ma od koga bude napadnuta31) .. . Italija je napala Grčku ali su i Turska i Jugoslavija ostale mirne. Vladislav Stakić ističe, da je knez Pavle bio vrlo osetljiv u pitanju Grčke: „On je bio za rat, ali je smatrao da je nekorisno za savezni­ ke, a za Jugoslaviju i da ne govorimo, da ulazak u rat donese ver­ 28) Dr Časlav Nikitović, Jugoslavija prema Evropi od 3. IX . 1939. do 15. IV. 1941. (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 5, 1959, str. 12). 2S) Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskoga na­ roda, London 1965, str. 123. 30) Dragiša Cvetković, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941. godine. (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 55). 31) Na istom mestu, str. 56.

16

tikalnu propast zemlje. Knez je hteo da dobije u vremenu i da se evolucija rata ocrta u jasnijem izgledu1132). Odnos Jugoslavije prema Grčkoj ostao je, i posle napada Italije na nju, prijateljski. I knez Pavle i vlada bili su rešeni da ne dozvo­ le prelaz nemačkih trupa preko Jugoslavije, koje bi išle u pomoć italijanskim trupama, koje su bile tučene u Grčkoj. Ovo se vidi i iz pisma koje je, 6. januara 1941. godine, J. Metaksas poslao knezu Pavlu. „ . . . No u času, piše Metaksas knezu Pavlu, kada je sudbina Jugoslavije vezana za sudbinu Grčke, nek mi bude dozvoljeno da izrazim sa dubokim poštovanjem svoje mišljenje, da jedno odlučno odbijanje svakog nemačkog zahteva da pređe preko jugoslovenske teritorije u cilju napada na Grčku, kao i odlučan otpor svakom ovak­ vom pokušaju od strane Nemačke, učinio bi kraj teškoj situaciji u balkanskim zemljama čiji čvor, u ovome slučaju postaje Vaše V isočanstvo"33). U januaru 1941. godine Musolini je izjavio Stakiću: „Bugarska je dala svoj pristanak za prolazak nemačkih trupa, kao i za pristu­ panje Trojnom paktu. Poslednjih dana februara ili najkasnije prvih dana marta, nemačke trupe će ući u Bugarsku, zauzeti pozicije na granici. Italijansko-grčki sukob mora se likvidirati za nekoliko nedelja. Krajem marta, nemačke trupe zajedno sa italijanskim, otpočeće ofanzivu protiv Grčke. Pitanje Grčke biće za nekoliko nedelja potpuno likvidirano, Turska će ostati mirna i neutralna i to bez obzira kakvo će biti držanje Jugoslavije. Sovjetski Savez ni prstom neće mrdnuti za takozvanu zaštitu Balkanskog poluostrva“ 34). Ne samo da Jugoslavija nije dozvolila prelaz nemačkih trupa kroz Jugoslaviju (što Nemačka uostalom nije ni tražila), nego je vlada iznalazila mogućnosti da pomogne snabdevanje grčkih trupa hranom i municijom. Bombardovanje Bitolja od strane Italijana 5. novembra 1940. godine (u 12,45 časova i opet u 15,15 časova) pri čemu je bilo deset mrtvih i 23 ranjena, moglo je biti upozorenje sa italijanske strane, koja se plašila pojačanoga jugoslovenskog angažovanja na ovoj strani35). Jugoslovensko odbijanje dozvole za prelaz italijanskih kamiona za Albaniju preko jugoslovenske teritorije naročito je ogorčilo Musolinija. Kada je, 24. februara 1941. godine, Stakić po drugi put bio kod Musolinija, ovaj mu je rekao: „Knez je, po izveštaju moga ministra u Beogradu, lično zabranio prelaz kamiona sa robom preko Dalmacije i Crne gore, za Albaniju. Jeli to prijateljski?"36). 32) 33) 34) 35) 36)

Vladislav Stakić, Moji razgovori. . . , str. 117. Na istome mestu, str. 118-119. Na istom mestu. Aprilski rat 1 9 4 1 ..., str. 890-891. Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 110-111.

17

Fon Heren je, 7. decembra 1940. godine, obavestio svoju vladu o ovome slučaju. On prenosi ono što mu je Cincar-Marković o tome kazao, a on mu je rekao: „Tako se moralo raditi pošto Jugoslavija mora u principu da izbegava da se opredeljuje u italijansko-grčkome ratu time što bi pružala pomoć od značaja za vođenje rata. Na isti način je već odbijeno nekoliko sličnih grčkih zahteva. On nije mogao primiti m oje mišljenje da je u pitanju isporuka civilnih vo­ zila za koje nije potrebno tranzitno odobrenje. Isporuka 1000 kamio­ na u ratno područje očevidno služi za vojne svrhe. Pored toga, poz­ navajući stav Firera i kancelara Rajha, i ministra inostranih p o ­ slova Rajha, obzirom na položaj koji bi Jugoslavija trebala danas da zauzima, on ne može da veruje da Nemačka stvarno želi da po­ stavlja zahteve takve vrste baš u ovo vreme. Pored toga ima drugih puteva za Albaniju koji ne dodiruju jugoslovensku teritoriju1137). U decembru 1940. godine Nemačka je poslala grupu oficira u civilu u Rumuniju i Bugarsku da na terenu ispitaju situaciju u ovim zemljama. I to je, nesumnjivo, ukazivalo na pripremanje vojne akcije u vezi Grčke. Rumunija je već 23. novembra 1940. godine bila pristupila Trojnom paktu38). Odluka Nemačke da se i vojnički angažuje u Grčkoj podstaknuta je, pored obzira savezništva prema Italiji, još i time što su Britanci bili iskrcali nešto trupa u Grčku i pripre­ mali baze za dalje iskrcavanje, a Hitler je to iskrcavanje smatrao pripremanjem baze za prodor prema Rumuniji i njezinim izvorima nafte što on, razume se, nije smeo dozvoliti. Ovu, novonastalu situ­ aciju na Balkanu Hitler je, 20. novemrba 1940. godine, objašnjavao Musoliniju ovako: „D ok su se do sada rumunski petrolejski izvori nalazili očito izvan dohvata engleskih bombardera, sad se nalaze udaljeni manje od 500 km, zračne linije. Ne usuđujem se ni pomi­ sliti na posledice. Duče, jedno je sigurno, nije moguća nikakva efi­ kasna zaštita petrolejskih polja. Za prostore te vrste naša vlastita protuavionska zaštita zbog svoje vatre predstavlja jednu opasnost kao i avijacija napadača. Ako bi uništili rafineriju šteta bi bila ne­ popravljiva"39). Ser Orme Sardžent (Sir Orme Sargent) rekao je, 23. aprila 1940. jugoslovenskom poslaniku u Londonu, da će se trupe iz Sirije (fran­ cuske) iskrcati na Balkanu samo onda „ako bi druge države upale na Balkan"40), što je već bio slučaj sa italijanskim trupama. Dva dana kasnije, 25. aprila 1940. godine, skrenuo je Ričard Batler (Richard Butler) jugoslovenskom poslaniku pažnju na to, da Engleska nije prema Jugoslaviji preduzela nikakve garantije i „zato nije obavez­ 37) ss) 39) 40)

18

Aprilski rat 1941 . . . , str. 969. Na istom mestu, str. 979. Aprilski rat 1941 . . . , str. 935. Na istome mestu, str. 609.

na da u svakom slučaju napada interveniše, no postoje opšte-politički i opšte-moralni razlozi o kojima Engleska vodi računa"41). Hitler je, vidi se jasno, bio rešio da Engleze izbaci sa Balkana, ali je, zbog vremenskih prilika, odgađao napad do proleća. „Ipak sam prisiljen da sa žalošću priznam, pisao je Hitler, 20. novembra 1940. godine, Musoliniju, da je svaka kampanja na Balkanu nemo­ guća prije ožujka. Svaki pritisak ili prijetnja protiv Jugoslavije bili bi za sada potpuno uzaludni, jer srpski generalitet zna jednako do­ bro kao i mi, da svaka oružana akcija je nemoguća prije ožujka. Moramo stoga nastojati da Jugoslaviju pridobijemo za našu stvar drugim sredstvima"42). U razgovoru koji je, 29. novembra 1940. godi­ ne, imao sa Cincar-Markovićem, Hitler je „energično naglasio svo­ ju odluku da u svakom slučaju izbaci Engleze iz Grčke. Za ovu svrhu on će verovatno upotrebiti 20, a ako je potrebno 60, 80 ili čak 180 divizija"43). Hitler je, ovom prilikom, naglasio da ni Jugo­ slavija ni Bugarska „ne bi smele ni u kome slučaju da intervenišu u ratu (sa Grčkom). On (Firer) jedino želi da se unapred sporazume šta da se radi sa onim što je dobijeno nemačkom k rvlju "44). Ovom prilikom Hitler je stavio u izgled izvesno teritorijalno povećanje: „ . . . Nemačkoj izgleda korisno da se Jugoslaviji može prići i preko drugih luka, a ne samo jadranskih"45).

«>.

U politici Italije prema Jugoslaviji Mađarska je stalno igrala veoma važnu ulogu. Zajedno sa Italijom Mađarska je pomagala atentat na kralja Aleksandra. Na Janka Pusti bio je logor hrvats­ kih ustaša, gde su se oni vežbali i spremali za terorističku akciju u Jugoslaviji. Milan Stojadinović piše da je „Mađarska postala uto­ čište svih opozicionih elemenata protiv beogradskoga režima. Na­ ročito Hrvati, pristalice Ante Pavelića kao najizrazitijeg protivnika Jugoslavije, uživali su na mađarskoj teritoriji obilnu pomoć, ne samo kao politički emigranti, sa uobičajenim pravom azila, nego kao orga­ nizatori terorističke grupe, koja se na očigled mađarskih vlasti, vežbala u rukovanju oružjem, bacanju bombi, pucanjem iz revolvera. Ta hrvatska grupa živela je na jednom državnom imanju, kod varoši Nagy Kanizsa i zvala se Janka Puszta"46). 41) Na istome mestu, str. 611. 42) Na istome mestu, str. 937. 43) Na istome mestu, str. 957. 44) Na istome mestu, str. 959. 45) Na istome mestu, str. 959. 46) Milan Stojadinović, Na istome mestu, str. 357-358.

19

Dugo vremena nadali su se vodeći krugovi Mađarske da će, na strani i uz pomoć Italije, moći zadovoljiti svoje revizionističke teri­ torijalne težnje prema Jugoslaviji. Sa ovim neprijateljskim stavom Mađarske računalo je jugoslavensko, i političko i vojničko, vodstvo. Tako je ostalo i do početka druge polovine 1940. godine: mađarski vojni ataše u Rimu javlja 16. avgusta 1940. godine svome General­ štabu, da je imao razgovor sa generalom Roatom, načelnikom italijanskog Generalštaba i sa grofom Canom i tražio učešće Mađarske u ratu protiv Jugoslavije na strani Italije, ali tek onda kada se reši mađarski spor sa Rumunijom: „Pod takvim uslovima bi glavnina mađarske vojske mogla da stupi u akciju na takvom mestu i sa tak­ vim dejstvom da bi se time počeo slom Jugoslavije"47). Laslo Sabo (generalpotpukovnik Laslo Szabo) je mislio da bi i italijanske tru­ pe mogle biti prebačene u Mađarsku, izvršiti iznenadni napad na Jugoslaviju. Arbitraža u Beču, koju su sačinjavale Nemačka i Italija, rešila je, 30. avgusta 1940. godine, da Rumunija ustupi Mađarskoj dve tre­ ćine Transilvanije. Ribentrop je izjavio da je „time donesena odluka koja rešava i poslednje još otvoreno pitanje u Podunavlju"48). Ma­ đarskim zahtevima prema Jugoslaviji nije bila poklonjena nikakva pažnja. I Cincar-Marković i grof Cano demantovali su vesti, da je, ovom prilikom, bilo govora o Jugoslaviji49). U razgovoru sa Ribentropom, održanom 19, septembra 1940. godine, u prisustvu grofa Čana, Musolini je tvrdio da on nema nameru da napadne bilo Ju­ goslaviju bilo Grčku, ali je priznao da na granicama Jugoslavije ima skoncentrisano 500.000, a na granicama Grčke 200.000 ljudi: „Duče je naglasio da je u sadašnjem momentu glavna stvar rat pro­ tiv Engleza, i da on zbog toga želi da živi u miru sa Jugoslavijom i Grčkom, a pre svega ima nameru da osvoji Egipat"50). Musolini je, 10. juna 1940. godine, objavio rat Francuskoj i Velikoj Britaniji i na­ redio trupama da počnu ići na Egipat. Odluka o napadu na Grčku doneta je 15. oktobra 1940. godine, a napad je počeo već 28. oktobra 1940. godine. Italija se bila višestruko uplela u rat. Veliko interesovanje Nemačke za održanje teritorijalne celine Jugoslavije učinilo je da Musolini tada nije smeo da napadne Jugo­ slaviju. Od toga momenta počinju se popravljati odnosi Mađarske sa Jugoslavijom. Moguće je da je i tadašnje mađarsko vodstvo, pod pritiskom Berlina, počelo da hladni prema Italiji. Šefu jugoslovens­ kog Presbiroa rekao je, 11. novembra 1940. godine, grof Caki (Istvan Csaky): „Ja vidim dve mogućnosti da Italija brzo likvidira Grčku. Ja ne znam kakva će biti reakcija vaše vlade, ali ja znam šta za vas «) 4S) 43) 50)

20

Aprilski rat 1941. . . , str. 762. Na istome mestu, str. 775. Na istome mestu, str. 776. Na istome mestu, str. 784.

znači Solun, šta to za Jugoslaviju znači da bude lišena svog pri­ rodnog zaleđa. Jedna za drugom male države nestaju. Gde je gra­ nica?"51). Obrt u mađarsko-jugoslovenskim odnosima nastao je posetom grofa Čakija Beogradu, koja je bila 11. decembra 1940. godine. Ja­ kob B. Hoptner veli, da je knez Pavle, u maju 1940. godine, „poslao privatne emisare mađarskom regentu, admiralu Nikoli Hortiju, da ubrza pregovore o paktu prijateljstva1'52). Johan Višt navodi, da se Horti odlučio za razgovore sa Jugoslavijom na podsticaj Hitlera: ,,U svojim pismima Hitleru i u njegovom pismu od 28. marta 1941. godine kao i pismu Musoliniju od 3. aprila 1941. godine Horti je ponavljano isticao, da je do približavanja Jugoslaviji došlo na Hitlerovu sugestiju"53). Grof Čaki je otvoreno izjavio da će pomoću stvaranja jednog jugoslovensko-mađarskog bloka moći lakše, i jedni i drugi, da se odupru nemačkoj presiji i da pruže efikasniji otpor nemačkim zahtevima54). Ovom je prilikom sklopljen jugoslovensko-mađarski pakt, koji je bio „nesumnjiv diplomatski upseh, jer je to značilo p r v i p u t zvanično o d r i c a n j e Mađarske na sve njene teritorijalne pre­ tenzije prema Jugoslaviji"55). Zaključen je pakt o v e č n o m p r i ­ j a t e l j s t v u , koji je trajao samo do 6. aprila 1941. godine kada je, u zajednici sa Nemačkom, Mađarska napala Jugoslaviju i, kasnije, učestvovala u podeli njezine teritorije. U znak protesta i zbog osećanja povređenosti ličnoga ponosa grof Pal Teleki, predsednik ma­ đarske vlade, izvršio je samoubistvo56).

4.

Posle dugoga odbijanja Jugoslavija je, u samo navečerje rata, resila da uspostavi diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Ne bi se moglo reći da je ova odluka doneta pod uticajem propagande KPJ, koja je postajala sve agresivnija, tražeći uporno uspostavlja­ nje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Tako se u jednome proglasu CK KPJ od novembra 1940. godine zahteva „da se prekine sa dvoličnom vanjskom politikom i uspostavi prijateljska saradnja i pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom1'57). To se, dosledno dugogodišnjim nastojanjima Partije, tražilo i u Rezoluciji V zema51) 52) 53) 54) 55) 56) 57)

Na istome mestu, str. 901. Jakob B. Hoptner, Na istome mestu, str. 270. Johann Wuscht, Na istome mestu, str. 131. Vladislav Stakić, Na istome mestu, str. 76. Na istome mestu, str. 77. Časlav Nikitović, Na istome mestu, str. 14. Aprilski rat 1941 . . . , str. 965.

21

ljske konferencije KPJ, koja je držana u Dubravi, kraj Zagreba, od 19. do 23. oktobra 1940. godine. Konferencija je tražila borbu pro­ tiv k o l e b l j i v e p o l i t i k e vlade ,,i odlučno tražili o s l a ­ njanje na SSSR ostvarenjem pakta o uzajamnoj pomoći i ti­ jesne prijateljske saradnje"58). Ideološko-politički udarac, koji je jugoslovenskim komunistima zadalo zaključenje pakta između Staljina i Hitlera oni su pokuša­ vali da obesnaže izokretanjem činjenica. U trećem otvorenom pismu bosansko-hercegovačkih studenata (komunista) od 1. decembra 1939. godine stoji: „Pred snagom Sovjetske Rusije, Hitler ne samo da je odustao od napada na nju, nego je pred tim bedemom klonuo i okre­ nuo se protiv onih istih, koji su ga godinama pomagali i godinama gurali na Istok. Hitler je predložio Rusiji pakt o nenapadanju. Rusi­ ja je tu ponudu prihvatila i tako spriječila spreman napad na sebe, znajući, da engleski i francuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača"59). Potpisavanje sovjetsko-nemačkog pakta izvršeno je 23. avgusta 1939. godine i iznenadilo je i Francusku i Veliku Britaniju. Od p o­ litičara ono nije iznenadilo samo Dimitrija Ljotića, koji je, trezveno procenjujući duh i ciljeve sovjetske politike i njezin mentalitet, unapred tvrdio da neće doći do potpisivanja pakta između Sovjets­ kog Saveza, s jedne, i Velike Britanije i Francuske, s druge strane. U svome „Biltenu" od 25. jula 1939. godine L jotić je pisao: „Ali, mi smo dobro poznavali Sovjetiju, njene ciljeve, njene metode, njenu prirodu i zato smo tvrdili da do sporazuma englesko-sovjetskog ne može doći, osim kad bi Engleskoj „svraka popila mozak" pa pristala da gospodar vremena i mesta — gde će i kad će rat iskrsnuti — bude Staljin, koji ima samo jedan cilj da rat bude što pre, ali i što dalje od S ovjetije"60). Pregovori u Moskvi počeli su u martu 1939. godine. Od dana do dana očekivan je pakt London-Pariz-Moskva. Početkom avgusta zategnutost je bila na najvećem stepenu. Tada je engleskim i francus­ kim delegatima M olotov rekao u ime Staljina: „Vreme je da poša­ ljete vojnu delegaciju radi zaključenja vojnog saveza"61). Od samog početka ovih pregovora L jotić je tvrdio da do sporazuma neće doći. On je pisao: „Moskva će biti u stanju, samo, da bi gurnula Nemačku u rat, da ona sa njom sklopi sporazum. Hitler će pristati na spora­ zum u uverenju da će on prevariti Staljina. Ni jedan ni drugi ne misle iskreno, pošteno . . . Obojica, dakle, računaju da jedan drugoga izigraju. Hitler će se prevariti u računu"62). 58) Na istom mestu, str. 847. 59) Na istom mestu, str. 495. 60) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, Minhen 1961, str. 77. 61) Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 159. 62) Na istom mestu, str. 163.

22

I knez Pavle i jugoslovenska vlada su se sporo i dosta nerado odlučivali na uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Sa­ vezom. „Do pred kraj 1939. gospodin Štrandman, bivši savetnik car­ ske ruske ambasade, predstavljao je carsku Rusiju u Beogradu"63). Krajem septembra 1939. godine knez Pavle je saopštio Strandmanu „da više ne može funkcionisati kao diplomata za jednu vladu koja više ne postoji"64). To je bio jasan znak preokreta u stavu prema Sov­ jetskom Savezu, ali knez Pavle nije želeo da taj preokret bude na­ ročito upadljiv. On je govorio: „Priznati Sovjetski Savez samo ako je apsolutno potrebno i samo kada prilike u zem lji postanu mirne i redovne. Imati na umu da će budući sovjetski ministar postati sre­ dište za sve nezadovoljne elemente uključujući čak i opoziciju. On će verovatno privući i šire mase naroda svojim pravoslavljem i slovenstvom“ 65). Kontakt sa Sovjetima uspostavila je jugoslovenska ambasada u Ankari; to je uradio Ilija Sumenković preko svoga sovjetskog kolege Terentijeva. Radilo se, najpre, o uspostavljanju trgovinskih odno­ sa. I jugoslovenska i sovjetska vlada odredile su svoje delegate. Jugoslovensku delegaciju vodio je dr Milorad Đorđević, a sovjetsku Arkadije Lavrentijev. M olotov je, 8. maja 1940. godine, primio ju goslovensku delegaciju, a već 11. maja bio je potpisan prvi trgo­ vački ugovor između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tom prilikom potpisano je još nekoliko ugovora. Prema sporazumu o razmeni robe iplaćanju za 1940/41. godinu iznosila bi celokupna razmena 176.000.000 dinara66). Italijanski otpravnik poslova u Moskvi obavestio je, 13. maja 1940. godine, grofa Cana da je „očevidno da je ovaj početni korak Jugoslavije prihvaćen sa velikim zadovoljstvom. U prvom redu zbog toga što to pokazuje rastući značaj koji dobij a Sovjetski Savez u m e­ đunarodnoj politici, naročito na Balkanu. U drugom redu zbog toga što ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom tj. sa najjačom slovenskom državom na Balkanskom poluostrvu, znači ponovno osvajanje pozicija izgubljenih u ratu koje, ako danas nisu najznačajnije, mogu to postati sutra, omogućujući dalji razvoj i pru­ žajući nove mogućnosti za političko, ekonomsko i ideološko prodi­ ranje"67). Pregovori o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Jugosla­ vije i Sovjetskog Saveza počeli su krajem maja 1940. godine: 24. juna 1940. godine Terentijev i Sumenković potpisali su u Ankari spo­ razum o uspostavljanju diplomatskih odnosa „otvarajući tako pri­ 63)

64) 65) 66) 67)

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 245. Na istom mestu, str. 246. Na istom mestu, str. 245. Aprilski rat 1941 . . . , str. 633. Na istom mestu, str. 635.

23

vremeno nove puteve jugoslovenskoj diplomatiji u njenom traže­ nju mira na Balkanu"68). Za jugoslovenskoga poslanika u Moskvi bio je određen dr Milan Gavrilović (| 1. I. 1976). Već 6. jula 1940. godine stigao je u Beograd sovjetski poslanik Plotnjikov, koji je bio srdačno dočekan od jugoslovenskih komunista. U Proglasu „Klasnog sindi­ kalnog pokreta" stoji, pored ostaloga, i ovo: „Ceo naš narod vezuje svoje najlepše nade za moćni Sovjetski Savez, zaštitnika malih na­ roda, naročito danas, kada oni isti koji su se do juče igrali sudbinom naroda okrećući lice provokatora rata iz Londona i Pariza, posle bankrota te politike okreću lice na drugu stranu, pripremajući fašizaciju zemlje i nude se da budu pomagači imperijalista u borbi protiv vlastitog naroda"69). Italijanski konzul u Ljubljani, Gverini Maraldi (Gverini Maraldi) javio je, još 18. maja 1940. godine, italijanskom poslaniku u Beogra­ du: „Ponovno uspostavljanje dodira sa Sovjetskom Rusijom uspelo je da ulije izvesno poverenje ovome narodu, naročito krugovima li­ beralnim, panslavističkim i naklonjenim ekstremističkim idejama, koji na taj način vide u Rusiji jednu veliku silu, spremnu da interveniše u slučaju preteče inicijative od strane sila Osovine"70). Prema jednom izveštaju fon Herena, nemačkog poslanika u Beo­ gradu, od 28. septembra 1939. godine, još pre nego što su uspostavljeni odnosi sa Sovjetskim Savezom, knez Pavle se plašio sovjetskoga uticaja. U jednom užem krugu knez Pavle je „govorio o ruskoj eks­ panziji prema Zapadu, što kod njega izaziva zabrinutost. Kao što mi je poznato, on je neprijatelj ne samo boljševizma, nego čak i panslavizma. U vezi sa tim on je rekao da se boji uticaja Sovjetske Rusije u jugoistočnoj Evropi, koji se u Jugoslaviji može vršiti pod maskom panslavizma. On je izrazio najdublje negodovanje prema Staljinovoj politici i bio ubeđen na osnovu poslednjih analiza da je ona usmerena ka ostvarenju svetske revolucije izazivanjem svetskoga rata. On je takođe svestan da je Nemačka bila gurnuta u sov­ jetske ruke britanskom politikom "71). Nešto kasnije, 13. oktobra 1939. godine, javlja jedan inteligent­ ni posmatrač stanja u Jugoslaviji, da se jugoslovenski Dvor plaši jačanja sovjetskoga uticaja u Evropi. Dvorski krugovi, veli ovaj po­ smatrač, „ponovo pokazuju svoju nenaklonost prema svakom panslavističkom uticaju, koji takođe smatraju opasnim, jer su nerealni i romantični. Iste pak misli kao i u Dvoru postoje i kod jednog dela visokog klira Pravoslavne crkve i, prirodno, kod katoličkoga klera"72). 68) 69) 70) 71) 72)

24

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 348. Aprilski rat 1941. . . , str. 7'60. Na istom mestu, str. 625. Na istom mestu, str. 370. Na istom mestu, str. 397.

Raspoloženje širih masa bilo je sasvim drukčije. „K od njih prib­ ližavanje Rusije budi trajno latentno osećanje slovenske solidarnosti sa ruskim narodom. To što se Nemačka našla zajedno sa tim naro­ dom osećanje tih slojeva je, prirodno, simptomatična pojava. Kod jednog dela levo orijentisanog radništva to zbliženje izaziva osećanje da je po sredi saradnja obeju velikih antikapitalističkih sila protivu kapitalizma, čije je otelotvorenje Engleska. Mada se takav tok mi­ sli nije svuda probio, a naročito kod levokrilne inteligencije koja nacionalsocijalističku Nemačku još uvek smatra „neprijateljem demokratije“ ipak to shvatanje krči sebi put. Čak se i u nekim intelek­ tualnim krugovima formula „Nemci i Sloveni zajedno11 pozdravlja kao budući program, što bi za Jugoslaviju moralo važiti kao puto­ kaz. U svakom slučaju interesantno je da se kod jednog dela poli­ tičkih krugova već počinju pokazivati znaci izvesnoga novog orijentisanja. Jedna struja je u ovim novima nedvosmisleno za naslon na Nemačku radi zaštite od tobožnje opasnosti od Rusije; druga, pola­ zeći od svog suprotnog stanovišta, zalaže se za naslon na Rusiju radi zaštite od opasnosti od Nemačke . . . Međutim, ova druga struja je po svoj prilici manja1173). Nejasno je i šta je sve i kakve koristi mogla jugoslovenska vla­ da očekivati od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. Kada se našao u Moskvi Gavrilović se teško mogao da sna­ đe. Pre nego što je otišao u Moskvu Gavrilović je imao dug razgo­ vor sa fon Herenom. Nemački ministar nije govorio kroz zube. On je rekao otvoreno da je Berlin bio protiv Gavrilovićevog postavlja­ nja, uglavnom zbog njegove reputacije da je profrancuski i proengleski liberal i demokrata. Njegova prava misija, po mišljenju Nemaca, bila je da pokvari nemačko-ruske odnose. U tome slučaju, re­ kao je fon Heren, oni će ometati njegove napore svim svojim sred­ stvima1174). Kada se našao u Moskvi Gavrilović se prisno povezao sa Stafordom Kripsom (Sir Stafford Cripps), britanskim ambasado­ rom u Moskvi, koji je tražio od Višinskog „da Rusija pokuša da uzdrži Jugoslaviju od pristupanja silama Trojnoga pakta. Višinski je odbio da to učini. Njegova vlada, rekao je, ne bi mogla naći ni­ kakvu osnovu za diskusiju sa engleskom vladom ni po jednom pred­ metu van odnosa između dveju država1175). Višinski je, posle ovoga, pozvao Gavrilovića i sa njim razgovarao o pitanju pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Na Gavrilovićevo pitanje: ,,5ta bi sovjetska vlada učinila za Jugoslaviju ako bi joj trebala pomoć protiv Osovine11? Višinski je rekao da ne zna odgovor, ali će o tome razgovarati sa Staljinom i sa Molotovom. On je pozvao Gavrilovića oko ponoći da mu da njihov odgovor. Izgleda, rekao je ?3) Na istom mestu, str. 397. 14) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 249. 75) Na istom mestu, str. 330.

25

on, da će Jugoslavija potpisati Pakt. Otuda je kasno za Sovjetski Savez da učini ma šta“76), Dragiša Cvetković je isticao, da je jugoslo­ venska vlada tražila pomoć Sovjeta, naročito u oružju i materijalu, ali bez uspeha: „Kada je na tri meseca pred rat g. Plotnikov pošao u Moskvu, na specijalno traženje njegovo, predao sam mu jedan pot­ puni spisak naših potreba. Ali ne samo što taj materijal nikada nije stigao, već se ni sam ambasador nije vratio"77). U ovako gorkoj stvarnosti, koja je pritiskivala Jugoslaviju, Milan Gavrilović je napravio jednu krupnu grešku: na dosta drastičan na­ čin pokazao je svoju punu zavisnost od Kripsa i pretpostavljan je par­ tijske politike i partijskih interesa državnima. Preko Kripsa i b ri­ tanske šifre, preko britanskih ambasada u Moskvi i Beogradu, slao je izveštaje o međunarodnoj situaciji svome zameniku dr Milošu Tupanjanimu, „ali suprotno od izveštaja koje je slao svojoj vladi. Tupanjanin je bio u to vreme poznat kao ogorčeni protivnik svako­ ga sporazuma sa Nemačkom i pobornik belicističke politike. U tome cilju on je održavao tesne veze sa britanskom obaveštajnom službom, 0 čemu ima puno dokaza"78). Ovo Dragiša Cvetokvić nije izmislio, nego je sam Tupanjanin jednoga dana došao kod njega i pokazao mu depešu koju je dobio: „On mi je tada rekao da je dobio vest iz Moskve da je Rusija gotova da zaključi vojni savez sa Jugoslavijom 1 samim tim da joj pruži vojnu pomoć u slučaju nemačkoga napada, ako Jugoslavija odbije sporazum sa Nemačkom"79). Dobivši ovaj telegram (na engleskom jeziku) od Tupanjanina Cvetković je odmah o tome obavestio Cincar-Markovića. „CincarMarković se zapanjio. Nije mogao da se načudi na koji način naš ambasador opšti sa svojim partijskim prijateljima, a još više ga je iznenadila sadržina samoga telegrama. Milan Gavrilović nije nikada poslao ministru inostranih dela vest ovakve sadržine"80). U objaš­ njenju koje je Gavrilović poslao na traženje vlade bilo je „još manje veze sa saopštenjem o ruskoj ponudi o vojnom savezu i pomoći, kako je to javio dr Tupanjanin". Radilo se, vidi se jasno, o obmanjivanju i javnosti i vlade. I vlada generala Simovića, koja se bila obratila Sovjetima za po­ moć, nije postigla ništa. Momčilo Ninčić, Simovićev ministar spoljnjih poslova, obavestio je bio Gavrilovića, „da je sovjetski otpravnik poslova rekao da je njegova vlada sklona da zaključi vojni i poli­ tički pakt sa Jugoslavijom"31). Jugoslovenska delegacija, koju su sa­ 76) Na istom mestu, str. 330. t?) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara. (U „Dokumenti o Jugoslaviji“, Pariš 1955, str. 30). 7S) Dragiša Cvetković, Dr. Milan Gavrilović o 25. i 27. martu. (U „Doku­ menti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 27). 79) Na istom mestu, str. 27. 80) Na istom mestu, str. 28. 81) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 382.

26

činjavali pukovnici Božin Simić i Dragutin Savić, stigla je u Mos­ kvu 2. aprila 1941. godine i već idući dan bila primljena od Visin­ skoga. „On im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa nji­ hovom zemljom potpuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Kazao im je da će im dati odgovor idućega dana“ 82). Odgovor je bio negativan. Da ne bi pokvarili dobre odnose sa Nemačkom Sovjeti su, umesto vojnoga pakta, predložili „sporazum 0 prijateljstvu i nenapadanju". U nacrtu ovih sporazuma, u drugom članu, bilo je rečeno da „ako jedna od ugovornih strana bude na­ padnuta od neke treće države, druga ugovorna strana neće pomagati napadača dok ovaj sporazum traje“ 83). Višinski je, opet, tražio od Gavrilovića listu nabavki da bi se materijal mogao odmah poslati. Višinski je, takođe, rekao da Sovjeti misle da svome ambasadoru u Berlinu dadu instrukcije da kaže Nemcima „da oni ne žele da nezavisnost, suverenitet i integritet Jugoslavije budu ugroženi ili izmenjeni“ 84). U međuvremenu su Sovjeti izmenili stilizaciju drugoga člana nacrta sporazuma. On je, sada, glasio: ,,U slučaju da jedna strana ugovornica bude napadnuta od neke treće države, druga ugovarajuća strana će zadržati svoju političku neutralnost i prijateljst­ va"85). Gavrilović je, sada, shvatio o čemu se radi i odbio je da pri­ hvati tu izmenu što je stvorilo vrlo mučnu situaciju između njega 1 Višinskog koji je, ponovljeno, nastojao da se ovaj ugovor potpiše. Usledio je telefonski razgovor između Gavrilovića i Simovića, koji je nastojao da Gavrilović potpiše sporazum. Na pretnju Višinskog da, po naređenju svoje vlade, ipak mora da potpiše sporazum, Gavrilo­ vić mu je odgovorio: „Ja to ne moram potpisati. Moj predsednik vlade može me otpustiti i zameniti nekim drugim ali dok sam ja ovde ja neću to potpisati tako kako je “ 86). Na ponovni poziv Gavrilović je ipak otišao u Kremlj gde su ga čekali Staljin, Molotov, Višinski i dosta osoblja. Predložen mu je ponovo izmenjen član drugi, koji je, navodno, izmenjen na zahtev Staljina i Gavrilović je potpisao. Tu se desila ona poznata scena kako Staljin pravi znak krsta nad Gavrilovićem i apelu je na njegovu slovensku i pravoslavnu svest. To je bilo rano u jutru 6. aprila 1941. godine kada je Beograd već goreo u plamenu. Na zahtev Nemaca Sovjeti su otkazali jugoslovenskoj diplomatskoj misiji gostoprimstvo. „Visinski je pozvao Gavrilovića u Kremlj u usmeno ga obavestio da Sovjetski Savez 82) Na istom mestu, str. 383. 83) Na istom mestu. 84) Na istom mestu. 85 Na istom mestu. 86) Na istom mestu, str. 387.

27

ne smatra više da Jugoslavija postoji kao politička celina. Gavriloviću nije predata nikakva nota“87).

5. U godinama pred Drugi svetski rat bile su jugoslovenske vlade ozbiljno zainteresovane za poboljšanje odnosa sa Italijom, koja je godinama okupljala oko sebe neprijatelje Jugoslavije. Zna se da je i sam kralj Aleksandar imao nameru da pokuša popraviti odnose sa Italijom, ali do toga nije došlo. Veruje se, međutim, da je Musolini bio idejni začetnik ubistva kralja Aleksandra. Musolini je, to se zna­ lo, podržavao hrvatske ustaše i druge balkanske teroriste i otvoreno isticao da on kartu hrvatskoga pitanja drži u svojim rukama; i ne samo to, nego i sve druge grupe protiv Jugoslavije: Kosovare, Makedonstvujušče i mađarske revizioniste. Musolini se dugo zalagao za raspad Jugoslavije. „Ubistvo kralja Aleksandra trebalo je da zna­ či smrtni udar Jugoslaviji. To je početak politike koja se nastavila napadom na Abisiniju, da bi završila Drugim svetskim ratom. Pre napada na Abisiniju trebalo je likvidirati jednog energičnog kralja koji je bio vrlo osetljiv na svaku povredu državnoga dostojanstva Jugoslavije"88). Kada se videlo da nema solidnoga oslonca u Društvu naroda, ni na Francusku ni na Veliku Britaniju postajala je još veća potreba poboljšanja odnosa sa Italijom. Ovo tim pre što su se i Francuska i Velika Britanija trudile da Italiju privuku na svoju stranu. Kada je Milan Stojadinović došao na vlast pokušao je da ide ovim prav­ cem. To mu je, veli, otvoreno rekao i P jer Laval, ,,i ja sam o tome morao da vodim računa. Pod ponovnom opasnošću od strane Ne­ mačke, Francuskoj je bilo stalo do prijateljstva Italije"89). Tokom 1936. godine dolazila je inicijativa za približenje između Jugoslavije i Italije i iz Berlina i iz Rima. Prekretnicu je izazvao govor, koji je Musolini održao 30. oktobra 1936. godine u Milanu i u kome je rekao, „da već postoje potrebni i dovoljni uslovi moralne, političke i ekonomske prirode, da bi se odnosi stvarnog prijateljstva između Italije i Jugoslavije postavili na nove osnove"90). Već 5. no­ vembra 1936. godine Stojadinović je obavestio jugoslovenske diplo­ matske predstavnike na strani kako on ocenjuje ovaj Musolinijev govor i pisao im: „Mi nemamo razloga da budemo protivnici Italije ako ona poštuje naše državne granice, naše legalne interese i prava. 87) Na istom mestu, str. 288. (Tekst sovjetsko-jugoslovenskog ugovora na str. 418 kod Hoptaera). 88) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt . . str. 447. 89) Na istom mestu, str. 449. 9°) Na istom mestu.

28

Ekonomski interesi nas upućuju na saradnju. U vreme teškoća za nalaženje novih tržišta za naše agrarne proizvode ovaj ekonomski momenat za nas je vrlo važan“ 91). Tim putem se i pošlo. Grof Gallaco Cano, novi italijanski mini­ star spoljnih poslova, bio je uspeo da sa Stojadinovićem uspostavi dobre lične odnose što je olakšalo i jednom i drugom da iznalaze prihvatljive formule za rešavanje aktuelnih pitanja. Ćano je preko Jovana Dučića, tada jugoslovenskog ambasadora u Rimu, prvi dao inicijativu za otpočinjanje razgovora. Jovan Dučić je, posle dva sa­ stanka sa Canom, 18. i 20. novembra 1936. godine, javio Stojadinoviću, da je Čano predložio „savez na principu „osovine Rim -Berlin“ . Predlaganje saveza sa Jugoslavijom, što će ponavljati nekoliko puta do sloma Jugoslavije, iznenadilo je Dučića: „Najčudnije m i“ , piše on Stojadinoviću, „izgleda ovo: što Italija nije do sada u savezu ni sa jednom drugom državom a danas ga želi sa nama. Sa Nemačkom ima samo jedan pakt o konzultovanju za zajedničku akciju u slučaju zajedničkih interesa, ali to još nije savez“92). Dučić je mislio „da nema sumnje da je po sredi jedan prepad koji ćete V i bolje oceniti koliko stoji u interesu naše otadžbine". U isto vreme rekao je Dino Alessi, direktor lista „II Popolo“ , i lični prijatelj Musolinija, Vukašinu Zivotiću, jugoslovenskom konzulu u Trstu, 29. novembra 1936. godine, da mu je Musolini rekao, „da između Italije i Jugoslavije ne postoje teritorijalna pitanja“ i da je Dalmacija jugoslovenska. Alessi je naglasio, da Musolini misli da je Stojadinović vrlo pogodna ličnost za razgovore i da bi trebalo da Stojadinović dođe u Rim “ i oseti na licu mesta u kontaktu sa Dučeom i italijanskim narodom koliko su iskrene simpatije za njega lično i za jugoslovenski narod"93). U dogovoru sa knezom Pavlom Stojadinović je poslao u Rim dva delegata za pregovore (Milutina Pilju i Ivana Subbotića). Prema Dučićevom pismu od 17. decembra 1936. godine grof Ćano je bio zadovoljan da će početi razgovori, ali je nastojavao da razgovori počnu što pre: „Važno je da se što pre počne i da je jasno da su pre­ govori već počeli. I neka delegati dođu spremni za rešenje glavnoga pitanja1154). Bilo je već sasvim razumljivo da je Dučić pomenuo pi­ tanje hrvatskih ustaša, njihov rad u Italiji. Odgovori grofa Ćana, formalno predusretljivi, nisu bili mnogo sadržani ni ubedljivi. Tada je moglo biti u Italiji između 1000 i 2000 ustaša: „A ko se naši pre­ govori završe, rekao je Cano, kao što odista treba svesrdno želeti, onda ćemo lako naći načina da se ova žalosna gomila uputi na čas­ niji posao. Ja sam već pune tri godine nastojao u Palazo Chiggi da 81) 92) 9S) 94)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

451. 451. 452. 453.

29

se to uredi i pre svih pregovora o budućem našem prijateljstvu, ali nisam uspeo1195). Cano je, ovom prilikom pomenuo i pitanje Albani­ je i ukazao na to da je pitanje Dalmacije skinuto sa dnevnoga reda. Stojadinović ističe da je Cano želeo da se između Jugoslavije i Italije zaključi vojni savez, ali je to izbegnuto: „Shvatio je koliko je takav predlog za mene bio neprihvatljiv. Obojica smo se složili da je u stvari naš glavni cilj: predati zaboravu ranije sukobe, isklju­ čiti u budućnosti svako neželjeno iznenađenje, uspostaviti što je mo­ guće više prijateljske saradnje i povećati promet dobara1196). Iz ovih pregovora rodio se Ugovor, koji je potpisan 25. marta 1937. godi­ ne u Beogradu. Ugovor je imao š e s t članova i bio je temelj novih odnosa između Italije i Jugoslavije. Sadržaj ovoga ugovora bio je za Jugoslaviju vrlo važan. Obadve države su se obavezale „da poštuju svoje uzajamne granice, kao i primorske granice obeju država na Jadranu11 (čl. 1); ako bi nastale međunarodne komplikacije i ako bi njihovi zajednički interesi bili ugroženi, ili mogli biti, one se obavezuju da će se sporazumeti o merama koje bi trebalo preduzeti radi zaštite istih (čl. 2); obadve drža­ ve se obavezuju „da ne pribegavaju ratu kao sredstvu svoje držav­ ne politike i da će sve sporove, koji bi mogli nastupiti, rešavati na miran način11 (čl. 3). Za Jugoslaviju je, naročito, bio važan č e t v r ­ t i član ugovora: obadve se države obavezuju „da na svojoj terito­ riji ne dozvole, ni ti da pomažu na bilo kakav način, ma kakvu delatnost, koja bi bila uperena protiv teritorijalne celokupnosti ili po­ stojećeg poretka druge strane ugovornice, ili koja bi bila takve pri­ rode da bi mogla naškoditi prijateljskim odnosima obeju zemalja11. Član p e t i predviđa pojačanje privredne saradnje: ,,U tu svrhu biće zaključeni naročiti sporazum u najkraćem roku"97). Ugovor je trebao da važi pet godina. Stojadinović je mislio, da je ovaj ugovor „prevazilazio važnost običnog dvostranog ugovora, premda je on sam po sebi bio vrlo značajan1198). Prema tekstu čet­ vrtog člana Ugovora bilo je očekivati da će svaka akcija ustaša u Italiji, sa Antom Paveličem na čelu, biti obustavljena. Kao vidan dokaz svoje gotovosti da tako bude Musolini je dozvolio da ju go­ slovenska vlada pošalje u Rim svoga delegata, koji je, na tome planu, trebalo da bude u stalnoj vezi sa italijanskom policijom. Vla­ da je poslala Vladetu Milićevića. „On je tamo pratio kretanje usta­ ša, bio obavešten o mestu njihovog interniranja ili boravka i vodio evidenciju o njihovom radu“ 99). 95) 96) 97) 98) 99)

30

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

454. 456-457. 457. 458. 459.

Posle ovoga Ugovora bio je rad ustaša u Italiji otežan iako ne i onemogućen. I Musolini i grof Cano mnogo više su obećavali nego što su bili gotovi da urade. Ante Pavelić je ostao glavna karta u r u kama Musolinija protiv Jugoslavije. Stojadinović je imao iluzija, da je Ugovor od 25. marta 1937. godine, pored ostalih pitanja, raš­ čistio i pitanje odnosa sa Albanijom. Iako mu je dao obećanje da u Albaniji neće ništa preduzimati bez sporazuma sa jugoslovenskom vladom, Musolini je, kada je nastao momenat, postupio sasvim drukčije. Idući linijom svoje politike prema Italiji Milan Stojadinović je, 5. decembra 1937. godine, posetio Rim i vodio razgovore sa Muso­ lini j em i grofom Čanom. Tom prilikom Stojadinović je posetio i italijanskoga kralja Vitore Emanuela II i bio primljen od Pape Pija X I. Razgovori su vođeni na osnovu Ugovora od 25. marta 1937. godine. Prijem, koji mu je ukazan izgleda da je opsenio Stojadinovića i on je poverovao u iskrenost Musolinijevih i Canovih izjava. Njihov stav prema ustašama pokazao se kao iluzija, koja će biti skupo plaćena100). Tačno je, međutim, da se Italija Ugovorom od 25. marta 1937. godine, „odrekla svojih pretenzija na jugoslovensku teritoriju “101). Prema Stojadinovićevim Memoarima vidi se da je on, za vreme svoga boravka u Italiji, učinio jednu nacionalnu nekorektnost: U Milanu se sastao sa Milom Budakom. Na ovaj sastanak ga je odveo Alfieri. Kada se vratio u zemlju Stojadinović je dozvolio da u no­ vinama izlaze Pavelićeve slike102). Kada se vratio u Beograd Stoja­ dinović nije obavestio kneza Pavla da se sastajao sa Budakom. Tek kasnije, u pismu od 30. juna 1938. godine, Stojadinović se izvinio knezu Pavlu da je zaboravio da ga o ovome oba vesti: „Zaboravio sam Vam reći da me je u Rimu posetio M ile B udak"103). Stojadinović ni­ je knezu Pavlu rekao istinu: sastanak sa Budakom nije bio u Rimu nego u Milanu, a ,,zaboravnost“ ove vrste izgleda čudna, jer se ra­ dilo o Pavelićevom zameniku. Interesantno je da je Stojadinović i u emigraciji, u Argentini, uspostavio bio veze direktno sa Antom P avelićem i sa njim planirao rešenje srpsko-hrvatskog pitanja, što se jedva može nazvati ozbiljnim potezom. Poseta, koju je grof Cano u januaru 1939. godine (stigao na Belje 21. I. 1939) učinio Milanu Stojadinoviću trebalo je da bude shva­ ćena kao još jedan vidljiv dokaz jugoslovensko-italijanskog prija­ teljstva, ali je bila, ustvari, „Labudova pesma“ Stojadinovićeve dr­ žavničke karijere. Stojadinović je činio sve što je mogao da ovu poio°) Na istom mestu, str. 484. 101) Na istom mestu, str. 485. 102) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 53. 103) Članak: Slučaj Milana Stojadinovića. („Dokumenti o Jugoslaviji", 5, str. 30.

31

setu učini grofu Ganu prijatnom104). Grof Ćano je, ovom prilikom, nagovestio Stojadinoviću gotovost Italije da omogući Jugoslaviji iz­ lazak u Solun — „ako bi bilo ma i najmanje sumnje u pogledu slo­ bodne plovidbe Jadranom, Italija je spremna da u prvoj zgodnoj prilici omogući Jugoslaviji slobodan izlazak na Jegejsko more, pri­ pajanjem Soluna sa njegovim zaleđem Jugoslaviji"105). Grof Ćano je ponudio Stojadinoviću i učešće u Albaniji, jer mu je poverio da je Musolini odlučio da resi pitanje Albanije i ponudio Stojadinovi­ ću da Jugoslavija učestvuje u podeli Albanije: „Iskrcavanje trupa bi preuzela Italija na sebe a posle prosto ustupila jedan deo, oko Skadra, Jugoslaviji. . . Tako na Jugoslaviju ne bi pala nikakva kri­ tika agresivnosti prema jednome od svojih suseda"106). Stojadinović nije pristao na ovu ponudu, ali je znao za stav ju goslovenskog Generalštaba da sve treba učiniti da Italija ne ovlada Grčkom, “no ako bi došlo do rata, koji m i ne bismo mogli sprečiti i ako bi Italija pobedila Grčku tako da i Solun padne u ruke Italijana, onda treba na svaki način, bilo putem sporazuma, bilo po cenu sa­ moga rata, sprečiti da Italijani ovladaju Solunom. Ulazak Italijana u Albaniju i Solun značio bi zatvaranje ekonomskih pluća kroz koja diše Jugoslavija, to jest slobodan morski p u t"107). Stojadinović pominje da je grof Ćano govorio i o ulasku Jugo­ slavije u pakt Antikominterne „ali mu ja rekoh da mi to pitanje za Jugoslaviju ne izgleda nimalo aktuelno, našto on pređe preko toga bez ikakvog insistriranja"108). Ni u razgovoru Ćana sa knezom Pavlom nisu pokretana nikakva nova pitanja. Posle Čanove posete, zbog ostavke petorice ministara, Stojadinović je morao podneti knezu Pav­ lu ostavku svoje vlade čime je i završena njegova vladavina u Ju­ goslaviji. Vladislav Stakić ističe, da je Milan Stojadinović „imao firerske am bicije"109), koje knez Pavle nije hteo da trpi. „Padom Stojadinovića knez je hteo da prekine svaku vezu sa fašizmom. Na sta­ nici kada je Ćano putovao iz Beograda Stojadinovićeva uniformisana omladina pozdravljala je Ćana fašističkim pozdravom.110). Sto­ jadinović ove studente naziva „pristalicama m oje stranke", koje je „predvodio jedan mlad partijski prijatelj, takođe student univerzi­ teta, Dušan Janković, veoma borben omladinac, dobar organizator i meni veoma odan"111). Stojadinović ističe: „Našlo se ljudi — moji neprijatelji — koji su (knezu) predstavili kao početak uvođenja fa­ 1(>4) 105) 106) 107) 108) 109) 110) n 1)

32

Milan Stojadinović, Ni rat ni pa kt . . . , str. 566-574. Na istom mestu, str. 571. Na istom mestu, str. 570-571. Na istom mestu, str. 572. Na istom mestu, str. 572. Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 54. Na istom mestu, str. 55. Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 574.

šističkog režima, a neki su čak ubacili u redove oficira, da spremam stvaranje fašističke milicije koja bi zamenila redovnu vojsku*'112). Stojadinovićev pad neprijatno je delovao i u Rimu i u Berlinu, jer su obadve strane smatrale Stojadinovića svojim prijateljem, i čovekom sa kojim se moglo raditi. O uzrocima Stojadinovićevog pa­ da razgovarali su 15. aprila 1939. godine, Gering i Musolini. U Za­ pisniku, koji je vođen o tim razgovorima, stoji: „Nemačka je, me­ đutim, bila potpuno iznenađena Stojadinovićevom ostavkom. Duče je ovde dodao da je to skoro izazvalo državni udar (coup d etat) a u svakom slučaju jednu neuobičajenu parlamentarnu krizu. Feldmaršal je izjavio da su želje Britanaca bile jedan od glavnih razloga za odlazak Stojadinovića. Princ Pavle ga je žrtvovao jer je bio po­ stao suviše moćan . . . Zato se pokušalo da se Stojadinović diskredi­ tira u zemljama Osovine i da se optuži za sve događaje, što je po svoj prilici netačno. On je u svakom slučaju bio r a z b o r i t čovek i bolji partner za Italiju i Nemačku od svog beznačajnog naslednika“113). Taj „beznačajni naslednik“ Milana Stojadinovića bio je Dragiša Cvetković. On je za ministra spoljnih poslova doveo Aleksandra Cincar-Markovića, koji je bio jugoslavenski poslanik u Berlinu. I Cvetković i on su, zvanično, hteli da produže Stojadinovićevu spoljnu politiku, naročito odnos prema Nemačkoj i Italiji gde im se nije sasvim verovalo. U izveštaju grofa Čana o njegovom razgo­ voru sa Cincar-Markovićem, koji je vođen 27. m aja 1940. godine, njih je ocrtao tadašnji italijanski poslanik u Beogradu, ovako: „Predsednik Ministarskog saveta Cvetković je stari politikant. Raspolaže lukavošću koja se često sreće kod srpskog seljaka i izveštačenom vedrinom. Prvenstveno brine ga njegova veoma nestabilna situaci­ ja na vlasti, traži naklonost kneza, koji se okružio mnogo uticajnijim savetnicima nego što je on, ne ustručava se da stvara situacije koje bi mogle da kompromituju njegovog šefa. Malo se razume u spoljnu politiku i malo se njom bavi, osim ako u datom momentu ne može da izbegne. Naklonjen je mržnji i političkoj osveti"114). Za Cincar-Markovića je rečeno: „Cincar-Marković, ministar spolj­ nih poslova, je profesionalni diplomata. Sasvim staroga kova i brine se isključivo za svoju karijeru. Stoga je obuhvaćen skučenošću i osetljivošću koje parališu bilo kakvu njegovu neposrednu delatnost, a da se i ne govori o inicijativi kojom po prirodi ne raspolaže. To je čovek pun ljubaznih i srdačnih ali šturih fraza. Izvršilac je kneževih naređenja — retko uživajući poverenje svoga šefa — i izvršava ih stalno strepeći za svoj položaj. Čvrsto sputan teškom 112) Na istom mestu, str. 574. 113) Aprilski rat 1941. . . , str. 178. 114) Na istom mestu, str. 656.

33

svojom funkcijom, on nikad nije tačan, i u ovakvoj situaciji teško bi mogao biti pouzdan izvršilac“115). Za Vladka Mačeka, koji je, pored kneza Pavla, bio najvažniji faktor u Cvetkovićevoj vladi, rečeno je: „Čovek borben, preduzimljiv i snalažljiv (sigurno ne prvoga reda, mada danas vlada situa­ cijom). Veoma lukav i spreman je za „duge staze“ . Prvenstveno i moglo bi se reći isključivo zauzet hrvatskim problemima a naročito onim koji se njega tiču. Preduzima nagle poteze u spoljnoj politici kad mu izgleda da se podudaraju sa hrvatskim interesima, a drugi nek se snalaze kako znaju. Sve u svemu, on u vladi predstavlja bombu sa aktiviranim upaljačem. Međutim, opasnost je dugotrajna. Pre nekoliko meseci je izgledalo da eksplozija može uslediti svakoga časa. Maček danas predstavlja neku vrstu vestalke, koja drži upa­ ljenu buktinju i preti. Međutim, spoljni događaji su danas jači od njega11116). Za vreme vlade Cvetković-Maček koja je, ukupno uzeto, za Cvetkovića trajala od 4. februara 1939. godine do 27. marta 1941. godine, a za Mačeka od 28. avgusta 1939. do 27. marta 1941. godine, odnosi sa Italijom nisu mogli biti popravljeni. Grof Čano je pad Stojadinovi­ ća shvatio i kao ličnu uvredu i za njegovog naslednika nije imao simpatija117). Okupacijom Albanije Italija je posvedočila svoje namere da prodire na Balkan. U tim namerama sadržavala, se stvar­ no, tragedija Balkana, koji je želeo da ostane neutralan u ratu ko­ ji se već ocrtavao: „Upad u Albaniju knez Pavle je shvatio, ne sa­ mo kao zadovoljavanje italijanske taštine, već i kao zauzimanje strategijske pozicije u slučaju svetskoga konflikta"118). U takvoj, sumnjom ispunjenoj atmosferi, došla je poseta kneza Pavla Rimu. „Put u Rim bio je za kneza lično najteže iskušenje. Između njega i Musolinija ležala je sen kralja Aleksandra. Knez je morao to da proguta, državni interesi zahtevali su umirenje Italije. Nikakvi na­ ročiti razgovori nisu vođeni; sve se svelo na ublažavanje utiska usled pada Stojadinovića"119). Posle pada Stojadinovića spoljnom politikom Jugoslavije dirigovali su knez Pavle i Maček; sa njim je knez Pavle morao da se dogo­ vara. Prema inostranstvu na scenu su morali da istupaju Dragiša Cvetković i Cincar-Marković. Ako su Nemci još i mogli da svare Cincar-Markovića, grof Čano ga nije podnosio. I to bi moglo biti jedan od razloga, da je knez Pavle za sprovođenje svoje politike prema Italiji zaobilazio svoga ministra spoljnih poslova i za to upo­ trebljavao čoveka svoga ličnog poverenja. Još u oktobru 1940. godi­ U5) 116) U7) us) H9)

34

Na istom mestu, str. 657. Na istom mestu, str. 656-657. Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 56. Na istom mestu, str. 57. Na istom mestu, str. 58.

ne, pred sam početak napada na Grčku, Italija je želela povratak Stojadinovića. Boško K. Hristić, jugoslovenski poslanik u Rimu obavestio je 10. oktobra 1940. godine Cincar-Markovića o tome u jednom privatnom pismu. Grof Ćano „pomenuvši naše odnose, re­ kao je da mi može privatno reći da oni žele povratak Stojadinovića i da Berlin nema dovoljno poverenja u kneza Namesnika. Jer, posle pada Stojadinovića naša politika je u suštini bila izmenjena"120). . Više je, ustvari, bio izmenjen stav Osovine prema Jugoslaviji, koja se nalazila na raskršću: s r c e odgovornih državnika vuklo ih je prema demokrati]ama iako su one bile nemoćne, a r a z u m i stvarnost u kojoj su se nalazili, zahtevali su od njih obazrivost i, bar spoljašnje, korektan stav prema Osovini. Dok je u odnosu na Nemačku jugoslovenska vlada mogla imati jasnu situaciju, sa Ita­ lijom to nije bio slučaj. I pored svih izjava korektnosti Musolini je stalno mislio na osvajanje Balkana i na obnavljanje Rimske impe­ rije. On nije previđao da mu na tome putu stoji Jugoslavija i pre napada na Grčku nosio se mišlju da napadne na Jugoslaviju, ali je Nemačka bila protiv toga. Musolini je, isto tako, smatrao da „hr­ vatsko pitanje11 u Jugoslaviji može u svakom momentu biti upotrebljeno za razbijanje Jugoslavije. Veze sa Antom Pavelićem nisu, i pored svih obećanja, bile prekinute. U razgovoru, koji je imao sa grofom Canom, 23. januara 1940. godine, Pavelić je tražio od Italije 30.000 ljudi, koji bi upali u Kosovo i izazvali nerede. Pavelić je obe­ ćavao naslon svoje države na Italiju: „On (Pavelić) ne krije da će proglašenje NDH u uniji sa Italijom predstavljati udarac planovi­ ma germanizma, ali smatra da je podrška Italije neophodna kato­ ličkoj Hrvatskoj kako bi se osujetili nemački planovi na Jadranu1'121). Nekakav „Hrvatski nacionalni komitet" obratio se, 10. juna 1940. godine, grofu Čanu za pomoć i podršku da bi se stvorila NDH. To je bio apel na Musolinija „da nam pomogne i uputi svoju hrabru i nepobedivu vojsku za odbranu svete i pravedne stvari hrvatskoga na­ roda protiv varvarskog tlačenja Srbije i njezinih saveznika, kako bi se, pod okriljem Italije, mogla uspostaviti hiljadugodišnja nezavisna hrvatska država, koja je uvek predstavljala i predstavljaće zaštitni bedem zapadne kulture i nadiranja sa Istoka da bi se ponovo ovde učvrstio pravedan mir i obezbedio civilizovani život ne samo hrvat­ skoj naciji već i ostalim susednim narodima koji jednako trpe na ovome okrajku evropske zemlje od nametnute i veštačke političke situacije"122). Grof Ćano je primio Pavelića ponovo 10. maja 1940. godine. „Pa­ velić je pripremio za italijanski Generalštab i kartu sa tačnim naznačenjem pozicija hrvatskih ustaških odreda kao i listu njihovih 12°) Na istom mestu, str. 67. 121) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 556. 122) Na istom mestu, str. 691.

35

najvažnijih materijalnih potreba. Ostalo je samo da se utvrdi dan upada u Jugoslaviju"123). Opijen lakom okupacijom Albanije i brzim padom Francuske, Musolini je planirao napad na Jugoslaviju, koji je trebao da usledi između 10. i 20. septembra. „Poduzete su mere da se kod Hrvata održi raspoloženje za saradnju sa Italijom. Ne­ mačka intervencija sprečila ga je u ostvarenju ovoga plana"124). Umesto toga usledio je napad na Grčku. Interesantno je napomenuti da je do ovoga aktiviranja ustaške, protivjugoslovenske, akcije došlo p o s l e potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček, kojim je bila otvorena Banovina Hrvatska u ko­ joj je Maček gledao s a m o početak teritorijalnog zadovoljenja hrvatskih zahteva. Neposredno pre toga Maček je bio gotov da pri­ mi bilo nemačku bilo italijansku intervenciju. Severnoameričkom listu „The New York Times" od 2. avgusta 1939. godine, Maček je izjavio, „da će Hrvatska da se otcepi od Jugoslaviji ako se ne udo­ volji njegovim zahtevima za autonomijom"1243). Grof Cano je zabeležio u svome Dnevniku, da je Maček pregovarao sa Italijom o po­ buni u Hrvatskoj preko grofa Bombellesa i Carneutija i zato tražio pomoć od 20,000.000 dinara „radi otcepljenja od Jugoslavije"125). Ovo je, navodno, bilo još aprila 1939. godine: „Namera je bila da se pu­ tem davanja pomoći poveća kod Hrvata rasploženje za pobunu u Jugoslaviji. Težnje Italije bile su da se spreči iskreni sporazum Srba i Hrvata"126). Posle italijanskoga napada na Grčku (28. X . 1940) pojavila se p o­ treba jasnijega razjašnjavanja italijansko-jugoslovenskih odnosa. Začuđava prilično da se knez Pavle za ovo služio ličnim posrednikom a ne svojim ministrom spoljnih poslova. „Početkom i sredinom okto­ bra (1940) niko nije znao na koju će stranu Italija krenuti, koga će napasti, da li nas ili G rčku"127). U takvoj situaciji ministar Dvora, Milan Antić, stavio je u dužnost Vladislavu Stakiću, advokatu iz Beograda, da ode u Rim i potraži da se raščiste italijansko-jugoslovenski odnosi: „Od grofa Gana trebalo je da dobijem odgovor da li Italija još uvek stoji na bazi Beogradskoga sporazuma ili ne“ 128). Prvi sastanak sa grofom Ganom imao je Stakić 11. novembra 1940. godine. Grof Cano je, kao i obično, bio veoma razgovorljiv i rado je zračio optimizmom oko sebe. Rekao je: „Beogradski pakt ostaje osnova politike prema Jugoslaviji. Ali, m oja je želja da ovi pri­ 123) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 71. 124) Na istom mestu, str. 71. i24a) Na istom mestu, str. 71. 125) Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 652. 126) Na istom mestu, str. 653. 127) Vladislav Stakić, Na istom mestu, str. 80. 128) Na istom mestu.

36

jateljski odnosi, shodno odredbama Beogradskog pakta, dobiju još prisniji karakter, da uzmu oblik saveza, najšireg prijateljstva"129). Grof Ćano je pokušao da umiri Jugoslaviju zbog rata sa Grčkom i rekao: „Italijanske želje i ambicije ne idu preko linije FlorinaVodena, već samo južno od Albanije i to samo radi osiguranja Ja­ dranskoga i Jonskoga mora. Želim da vam dam osiguranje da Ita­ lija ne želi ni privremeno akamoli trajno, okupiranje Soluna. Njena akcija protiv Grčke neće nikako dovesti do zaokružavanja Jugosla­ vije, kao što želi da predstavi engleska propaganda. Naša je želja da se rat sa Grčkom što pre okonča i da Balkan ostane na miru“ 130). Sa ovakvim stavom, da je on bio iskren, Jugoslavija je mogla biti zadovoljna. To, međutim, nije bio slučaj iako je Musolini formalno isticao, da je moćna i jaka Jugoslavija potrebna Italiji. I Musolini i Čano tražili su demilitarizaciju Jadranske obale na što Jugoslavija nije mogla pristati kao što nije pristajala ni na savez sa Italijom i tako je, pored izmene mišljenja, ostalo kako je bilo. U razgovoru koji je, 29. novembra 1940. godine, imao sa Cincar-Markovićem, Hitler mu je govorio: „Između Italije i Nemačke, s jedne strane, i Jugoslavije s druge strane, može se zaključiti pakt o nenapadanju; pod izvesnim uslovima moglo bi se ići i dalje u cilju konsolidacije bezbednosti Jugoslavije. Pored toga, Jugoslavija bi dobila izlaz na Egejsko more. Na taj način bi jugoslovenski problem bio trajno rešen“ 131). Pošto prva Stakićeva poseta Rimu nije donela razjašnjenje jugoslovensko-italijanskih odnosa došlo je do njegove druge posete Rimu, koja je bila u januaru 1941. godine. Stakić veli: „Moj ponovni odla­ zak za Rim bio je potreban zbog sastanka Hitlera i Musolinija, koji je održan januara 1941. i na kome je postavljeno pitanje Jugoslavi­ je i traženo da se sa Jugoslavijom nađe modus vivendi. Tada je Hit­ ler izjavio želju da Jugoslavija ostane van rata, ali da se odnosi prodube, kako Jugoslavija ne bi predstavljala opasnost, zbog nastu­ paj uće ofanzive protiv G rčke"132). Stakić je dobio određene instrukcije, koje su, uglavnom, bile sledeće: Jugoslavija želi dobre odnose sa Italijom na bazi Beogradskog pakta; ni zbog Nemačke Jugoslavija ne može da se, po želji Italije, definitivno opredeli. S obzirom da je Italija upućena na pomoć Ne­ mačke „to je Jugoslavija primorana, pre nego reguliše svoje odno­ se sa Osovinom, da uredi odnose sa Italijom i da bude sigurna da će Italija biti dovoljno jaka da bi se Nemačka zadovoljila jugoslovenskonemačkim prijatelj stvom“ 133). Jugoslavija mora „biti vrlo oprezna 129) lso) 131) 132) 133)

Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Aprilski rat 1941.. . , Vladislav Stakić, Na Na istom mestu, str.

84. 85. str. 959. istom mestu, str. 88-89. 89.

37

i vrlo pažljiva u svojoj politici prema Nemačkoj. Jugoslavija nema razloga da se požali na držanje Nemačke prema njoj. Stav Nemač­ ke bio je uvek normalan. Nemačka se nije ogresila u politici mira prema Jugoslaviji. Nemačka, koja sa Jugoslavijom nema nikakvog naročitog ugovora o prijateljstvu, sem stvarno korektnih odnosa, imala je postojanu politiku mirnih odnosa. Nemačkoj politici prema Jugoslaviji ne može se ništa prebaciti i zameriti“134). Za Jugoslaviju bi bilo veoma važno da zna, da li je Italija u stanju da dobije saglasnost Nemačke za takvu našu politiku, i da li je Italija voljna da u tome slučaju učini korake u Berlinu, kako bi takva ponuda bila zajednička, i Nemačke i Ita lije"135). Stakiću je bilo stavljeno u za­ datak, da istakne da je Jugoslaviji nemoguće da pristupi Trojnom paktu: „Italija bi trebalo da nam pomogne da se taj mir održi, bez našeg pristupanja Paktu, jer bi i sam zahtev predstavljao za Kneza neprebrodivu krizu savesti“136). Sa ovim predlogom Stakić se pojavio pred Musolinijem i pred grofom Canom. Grof Cano ga je primio 4. februara 1941. godine u Bariju i izložio mu predloge Jugoslaviji. Grof Cano je opet pred­ lagao savez između Italije i Jugoslavije. Istoga dana posle podne Stakić je bio primljen i od Musolinija, koji se, na taj način, nepo­ sredno umešao u jugoslovensko-italijanske razgovore. I njemu je Stakić, još opširnije, razložio predloge kneza Pavla i naročito na­ glasio „da Jugoslavija ne želi da uđe u Trojni pakt zbog strahovite opozicije, naročito u srpskom delu javnosti"137). Jugoslaviji i dalje najbolje odgovora Beogradski pakt kao dalja osnova njihovih odnosa. Musolini je bio u izlaganju italijanskoga stava i opširniji i neposredniji. I on je ponudio Jugoslaviji savez i rekao: „Ja nudim Ju­ goslaviji prijateljstvo i lično ja ću nositi to prijateljstvo kao pod­ logu italijanske politike na B alkanu"138). Musolini je mislio da stanje odnosa između Jugoslavije i Italije, kakvo je bilo u tome momentu, ne može da ostane: „Jugoslavija može na dva načina da uredi svoje odnose sa Osovinom i da ostane van rata. Jedan je da pristupi Troj­ nom paktu, drugi je da na osnovu Beogradskog pakta zaključi sa­ vez sa Italijom, što bi se smatralo dovoljnim približavanjem Oso­ vini i za obezbeđenje njene sigurnosti i teritorijalnog integrite­ t a "139). Musolini je priznao, da su Hitler i on, na svome sastanku, rešavali o Jugoslaviji i da su resili da Jugoslaviji učine velike konce­ sije i da žele da ona treba da ostane izvan rata. Ovom prilikom M u­ solini je poručio knezu Pavlu nekoliko važnih stvari: da je Bugar­ 134) Na 135) Na 136) Na 137) Na !38) Na 130) Na

38

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

90. 90. 90-91. 95. 95 98.

ska pristala da uđe u Trojni pakt, da je resila da dozvoli prelaz ne­ mačkih trupa kroz svoju teritoriju; da italijansko-grčki sukob „mora biti likvidiran za nekoliko nedelja“ ; krajem marta počeee nemačkojtalijanska ofanziva u Grčkoj. „Turska će ostati mirna i neutralna i to bez obzira kakvo će biti držanje Jugoslavije. Sovjetski Savez ni prstom neće mrdnuti za takozvanu zaštitu Balkanskog poluostrva“ 140). ■ Musolini nije sakrio da je za Jugoslaviju nastao poslednji čas da se definitivno odluči. „Skrenite pažnju Knezu, rekao je on, da Ju­ goslavija treba do kraja februara da uredi svoje odnose sa Osovi­ nom, jer je za nju od velikog značaja da li će te odnose urediti pre ulaska nemačkih trupa u Bugarsku ili posle. Zbog toga, Jugoslavija treba da donese svoju odluku za desetak dana najviše"141). Musolini je, ponovo, predložio zaključenje italijansko-jugoslovenskog saveza na bazi produbljenja Beogradskog pakta. Isticao je da bi taj savez bio dovoljan korak Jugoslavije za približavanje Osovini. Na taj na­ čin Jugoslavija bi ostala izvan rata, a ne bi joj se postavio zahtev da uđe u Trojni pakt142). Musolini je, ovom prilikom, ponudio Ju­ goslaviji i izmenu stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. „To je, rekao je Musolini, naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način p o s r b i l i vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko i koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacio­ nalnu važnost“W3). Musolini je bio ponudio ako bi Knez primio nje­ gove predloge, da se lično sastane sa Hitlerom ,,i da uredim da ova moja ponuda bude zajednička ponuda Osovine"144). I Musolini je pominjao pitanje Soluna i naglašavao da Jugoslavija treba da primi tu ponudu, jer ako to ne učini Nemačka će ga zadržati za sebe. Stakić je, 9. februara 1941. godine, referisao knezu Pavlu o svo­ jim razgovorima sa Musolinijem i grofom Canom. Knez je naglasio da se Jugoslavija nalazi pred važnim i sudbonosnim odlukama, ali nije bio gotov da primi Musolinijeve i Čanove predloge: ni one o Solunu, ni one o savezu, a još manje one o premeštanju stanov­ ništva: „Ja nemam pravo, rekao je Knez, da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive više od hiljadu godina. Jugoslavija se ne može za sva vremena odreći ovih krajeva sa izrazitom jugoslovenskom većinom "145). I o samome ishodu rata, koji je već besneo, Knez je imao sasvim drukčije mišljenje od Mu­ solinija. 14°) 141) 142) 143) 144) 145)

Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 99. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 100. Na istom mestu, str. 105.

39

Iako, ni ovaj put, nije došlo do značajnijeg približavanja izme­ đu Jugoslavije i Italije, veze nisu prekidane: 24. februara 1941. go­ dine Musolini je ponovo primio Stakića, koji mu je doneo odgovor kneza Pavla: „Knez ne želi pakt, rekao je Stakić. Ja sam poslat i došao sam k Vam a da Vam objasnim stanje u Beogradu, kako bi se našlo načina da Jugoslavija ne bude prisiljena da bira između pak­ ta i nečega drugog"146). Nije jasno šta je trebalo da bude to „nešto drugo" na koje se Musolini nije ni osvrtao. On je, sada, bio mnogo odlučniji i isticao neophodnost da Jugoslavija uđe u Trojni pakt. Rekao je: „Pošto je Nemačka postavila zahtev da vi uđete u Pakt, on se više ne može potpuno isključiti iz pregovora. Ali, mojom po­ moću, može se postaviti pitanje kada da vi uđete u Trojni p a k t"147). Da bi on to mogao, i hteo uraditi, Musolini je tražio sklapanje saveza između Jugoslavije i Italije: „Jedino tako još, i n e x t r e m i s, možete izbeći Pakt, bar za izvesno vreme. A li već sada mo­ rate, da bi se umirila Nemačka i Ribentrop, obećati da ćete, kad se situacija u vašoj zemlji smiri i kada vaš narod i vaša zemlja uvide da se ne radi o kakvoj opasnosti po vašu zemlju, da ćete tada, u toj smirenoj atmosferi, učiniti taj korak: prilazak Paktu. A li požurite sa rešenjem. Sve što duže budete odugovlačili, sve ćete više biti izlo­ ženi nemačkoj presiji da priđete Paktu. Kada utvrdite sa nama od­ nose na bazi italijansko-jugoslovenskog saveza, tada neće imati mo­ gućnost da otklonite takvu nemačku presiju. Tada će to biti i m o j a stvar, a ne samo v a ša "!148). Musolini je izrazio bio želju da se sastane sa knezom Pavlom i da izmenjaju misli o svim pitanjima koja se tiču Jugoslavije i Italije. Knez Pavle nije, ni ovaj put, prihvatio Musolinijeve predloge, niti je hteo da se sastane sa njim. On je u Musoliniju gledao čoveka veoma prevrtljivog, koji sutra lako može opozvati ono što je danas obećao. Takav je, ustvari, bio i grof Ćano. Uz to ni spoljnopolitički uslovi, prema oceni kneza Pavla, nisu bili takvi da bi mu omogući­ vali popuštanje zahtevima Musolinija. „Šta bi vredeo sporazum sa jednini čovekom koji je stalno menjao svoju politiku prema nama. Musolini je danas mogao napraviti i savez sa Jugoslavijom, a sutra sam insistirati kod Hitlera da se sruši ta zemlja koju oduvek naziva Versaljskom umetnom tvorevinom. To nepoverenje nijedna Musoli­ nijeva ponuda nije mogla da otklopi. Nepoverenje zbog namere da napadne Jugoslaviju, nepoverenje zbog težnje da dominira Jadran­ skom obalom, nepoverenje zbog traženja prelaza kamiona za A lba­ niju, baš preko demilitarizovane Dalmacije, nepoverenje zbog tra­ ženja saveza, zbog bombi nađenih u Zagrebu, i to onda kada su vo­ 1«) Na istom mestu, str. 108. i*7) Na istom mestu, str. 109. 148) Na istom mestu, str. 109.

40

đeni ovi razgovori, nepoverenje zbog stalnog antijugoslovenskog sta­ va njegove politike i raznih ponuda koje je činio svim susedima Ju­ goslavije na njen račun“149).

6. • Odnosi između Nemačke, koja je posle Prvoga svetskog rata ima­ la da plaća reparacije, i kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, razvi­ jali su se postepeno. Odnosi su se, uglavnom, ograničavali na priv­ redne veze, jer Nemačka nije htela da se upušta ni u kakve intrige protiv kraljevine SHS. Sve do 25. marta 1941. godine nije između Nemačke i Jugoslavije bio sklopljen nijedan p o l i t i č k i u g o v o r . Pod uticajem izgubljenog rata i teške privredne krize u Nemačkoj su se, na unutrašnjepolitičkom planu, razvijali veoma interesantni procesi iz kojih je proizašao i Nacionalsocijalistički pokret sa A dol­ fom Hitlerom na čelu, koji je č i s t o p a r l a m e n t a r n i m p u ­ t e m d o š a o na vl as t u N e m a č k o j . Dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj izazvao je promene ne samo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji, nego se počeo snažno odra­ žavati i u međunarodnoj politici, što nije moglo ne uticati i na Ju­ goslaviju. „Udarno dejstvo nemačkog vaskrsa, 1933, prožmalo je celu Evropu. Upućeni posmatrači počeli su da zapažaju pomeranje u kontinentalnoj strukturi snaga i da opominju da se diže jedna osvetnička Nemačka“150). Osvetništvo Nemačke bilo je, na prvom mestu, usmereno protiv Francuske, što je nju prisililo da se pribli­ žava Italiji. Približavanje Francuske Italiji odražavalo se negativ­ no na francusko-jugoslovenske odnose, jer je Jugoslavija time gu­ bila podršku Francuske u svome otporu pretenzijama Italije. „Njen intiman odnos sa Italijom samo je pojačao već aktivno nepoverenje Beograda prema Francuskoj. Jugosloveni su bili sigurni da f r a n ­ cuska ne bi oklevala da odbaci interese Jugoslavije' da bi dobila italijansku potporu protiv H itlera"151). U takvoj spoljnopolitičkoj atmosferi odlučio se bio kralj Alek­ sandar da uspostavi vezu sa Nemačkom, koja se bila počela uzdizati. Franc von Papen (Franz von Papen), tadašnji nemački poslanik u Beču, javio je, 26. oktobra 1934. godine, Hitleru sadržaj jedne po­ ruke, koju mu je bio predao jugoslovenski poslanik. „U toj poruci kralj kaže: ,Putujem u Pariz jer imam savez sa Francuzima sa ko­ jima imam i dosta zajedničkih interesa, ali bez obzira na sve šta se može govoriti u Parizu, ja neču nikada učestvovati u jednoj koa­ 149) Na istom mestu, str. 115-116. 150) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 42. 151) Na istom mestu, str. 45.

41

liciji, koja bi imala da rešava sredjneevropska pitanja, ako u njoj nije zastupljena Nemačka'"152). Ilija Jukić tvrdi, da je Hitler „kralju nudio savez dva puta u toku proleća i leta 1934. godine, jer se nije s Musolinijem sporazumeo na njihovom prvom sastanku u Veneciji sredinom lipnja, da mu ovaj prepusti Austriju. Stoga je kralj poru­ čio Hitleru par dana pred polazak u Pariz da neće tamo nikako pri­ stati na obranu Austrije od njega"153). Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, presekla je dalje razvijanje ovih odnosa između njega i Hitlera. Nemci su, međutim, sačuvali i uspomenu i respekt prema mrtvome kralju: na pogrebnim svečanostima u Beogradu pojavio se lično maršal Herman Gering (Hermann Goring), prva ličnost Trećeg Rajha posle Hitlera i odao vojničku počast pred odrom mrtvome kralju154)... Kada se, kao prvi Namesnik, našao na upravi zemlje, knez Pavle je morao da se snalazi i u spletu spoljnopolitičkih problema. Ilija Ju­ kić svedoči: „ ...S a m mi je Knez ponovio ljubazno nekoliko puta da mu je glavna briga bila u mutno predratno doba kako će sprije­ čiti prije svega da se Hitler i Musolini pogode o podeli Jugoslavije i da ona bude žrtva u nizu njihovih napadaja, a ne bi mogla računati na pomoć Francuske i Engleske. Ti su napadi već počeli, kad je Hit­ ler ušao u Austriju 13. marta 1938. godine"155). Jukić navodi, međutim, da je ser Nevil Henderson (Sir Neville Henderson), koji je od 1930. do 1935. bio britanski ambasador u Be­ ogradu, savetovao knezu Pavlu „vruće i prijateljski da i on povede politiku koja neće izazivati Hitlera. Hitler je sam bio već od prije sklon postići neki politički sporazum s Beogradom da ovaj ne primi francuske prijedloge o proširenju saveza Male Antante i protiv Ne­ mačke . . . Hitler je obećao braniti interese Jugoslavije prema Italiji i drugim državama oko nje, ističući da je njezino održanje u intere­ su Nemačke. Već krajem 1937. godine govorilo se o osi London-Berlin-Beograd“ 156). Ima dosta dokaza da je Hitler stvarno uticao na držanje Italije prema Jugoslaviji, jer je on, uključenjem Austrije u Treći Rajh, stavio bio graničnu liniju prema Jugoslaviji. Na sa­ stanku, koji je grof Cano imao sa Hitlerom i fon Noj ratom (von Neurath) zaključeno je, da se Musolini približi Beogradu ,,i da će se mađarske i bugarske težnje za izmenama granica upraviti od Ju­ goslavije na druge države"157). Poseta Milana Stojadinovića Nemačkoj, januara 1938. godine, bila je u okviru ove i ovakve politike. Njegov sastanak sa Hitlerom !52) 153) 154) 155) 156) 157)

42

Na istom mestu, str. 46, bel. 5. Ilija Jukić, Pogledi na prošlost. . str. 110. Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 494. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 113. Na istom mestu. Na istom mestu.

bio je 17. januara 1938. godine u prisustvu Geringa, fon Nojrata i fon Herena, koji je tada bio nemački poslanik u Beogradu. Stojadi­ novića je pratio Aleksandar Cincar-Marković, koji je tada bio ju goslovenski poslanik u Berlinu. Stojadinovićeva poseta Nemačkoj bila je p r v a zvanična jugoslovenska poseta i prvi zvanični dodir na višem nivou sa Hitlerom. Po onome šta sam Stojadinović kaže 0 tome, „njihove su se zvezde podudarale", svideli su se jedan dru­ gome i lako su uhvatili kontakt u političkim razgovorima. Hitler je uveravao Stojadinovića da „između Nemačke i balkanskih zemalja nema nikakvih spornih pitan ja. . . Nemački interesi na Balkanu je­ dino su e k o n o m s k e prirode, a nikako p o l i t i č k e . Odnos­ no, oni su političke prirode samo utoliko što Nemačka želi konsoliđovanje Balkana iz sopstvenih, čisto ekonomskih interesa"158). Zatim je Hitler naglasio, da njegova saradnja sa Musolinijem može Jugo­ slaviji biti samo od koristi: „Nemačka želi, u svome sopstvenom inte­ resu, postojanje jake i kompaktne Jugoslavije. To uostalom želi i Italija, koja je najzad uvidela da je to za nju bolje nego podržavanje Mađarske da se proširi na Jadransko m o re"159). Hitler je, veli Stojadinović, ponovljeno tvrdio da ne želi nika­ kav politički pakt sa Jugoslavijom: „Jugoslovenske granice ostaće nepovredive, kao što je italijanska na Breneru. Uostalom, za Jugo­ slaviju je, u odnosu na Nemačku, najbolja zaštita: dobro tretiranje nemačke manjine, koja tamo živi i za koju znam da je lojalna prema jugoslovenskoj državi"160). Stojadinović je, sa svoje strane, uvera­ vao Hitlera, da smatra da je pitanje Austrije „jedno čisto unutraš­ nje pitanje nemačkoga naroda, u koje se m i nećemo mešati, a još manje ratovati, ako jedan narod želi svoje ujedinjenje"161). Iz svo­ jih razgovora sa Hitlerom Stojadinović je mislio da može izvući nekoliko pozitivnih zaključaka: „Nemačka saglasnost o italijanskojugoslovenskom sporazumu na Jadranu; odlučnost da se po svaku cenu spreči povratak Habsburga na bečki presto; garantovanje ju goslovenskih granica prema mađarskim teritorijalnim pretenzijama; nepovredivost jugoslovenskih granica u slučaju anšlusa. Ekonomska saradnja, da se Jugoslavija ojača i učvrsti"162). Stojadinović je, ovom prilikom, razgovarao i o tome da Nemačka omogući nabavku oružja 1 ratnog materijala, koje je Jugoslavija trebala. Milan Stojadinović je svoju posetu Nemačkoj smatrao svojim velikim uspehom. U odnosu na njega lično i na trenutne interese zemlje ona je to i bila. Stojadinović je polazio od čisto realističke tačke gledišta i nije se dao podvrgnuti ni francuskom ni britanskom 15a) 159) 16°) 161) 162)

Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 498. Na istom mestu, str. 499. Na istom mestu, str. 501. Na istom mestu, str. 502. Na Istom mestu, str. 501.

43

uticaju: njemu je u vođenju spoljne politike bila tuđa svaka senti­ mentalnost. On je odbio da postojanje Male Antante iskoristi protiv Nemačke za račun Čehoslovačke. Na sednici Saveta Male Antante, koja je održana u Sinai, u Rumuniji, 4. i 5. januara 1938. godine, Stojadinović je pitanje Sudeta označio kao čisto čehoslovačko-nemačko pitanje. Na sastanku na Bledu, 23. avgusta 1938. godine, Sto­ jadinović je to još jasnije istakao, a polovinom septembra iste godine to je isto rekao i knez Pavle163). U martu 1939. godine Jugoslavija nije bila gotova da brani Čehoslovačku u slučaju da bude napadnu­ ta od Mađara164). I Stojadinović je bio zadovoljan zaključcima kon­ ferencije u Minhenu (1938) na kojoj su Velika Bratanija i Francuska prihvatile rešenje pitanja Sudeta. Uz to još i ovo: bez pitanja Ju­ goslavije i Rumunije Čehoslovačka je, 16. maja 1934. godine, za­ ključila pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom sa kojim Jugoslavija nije tada imala diplomatske odnose165). Ako se svemu ovome doda i to, da je Jugoslavija bez otpora primila priključenje Austrije Trećem Rajhu, onda je jasno otkuda ja proizilazio Stojadinovićev ugled kod Nemaca. I Johan Višt veli, da su Nemci v er o v a l i Stojadinoviću i za njegovo tvrđenje da je Jugoslavija m o­ gla, da je on i dalje ostao na vlasti, proći i bez rata i bez pakta, Višt kaže da je ono imalo neke podloge („ . . . hat etwas fiir sich“ )166). Pad Milana Stojadinovića i obrazovanje vlade Dragiše Cvetkovića izazvali su razočarenje i kod Nemaca i kod Italijana. „Stojadinovićev pad u februaru 1939. godine označavao je mnogo više nego promenu ličnosti u državnom vodstvu; on je označavao duboku promenu kursa u jugoslovenskoj spoljnoj politici, kao što je to rekao Mareš, ataše za štampu u jugoslovenskom poslanstvu u Varšavi, jednom poljskom diplomati"167). Prema mišljenju Mareša, nova vlada će samo prividno isticati da se u politici, koju je vodio Stoja­ dinović, nije ništa izmenilo. Stvarno, ne samo javno mišljenje nego i vladini krugovi smatraju, da Jugoslaviji preti opasnost jedino od sila Osovine. U slučaju rata bila bi neutralnost Jugoslavije veoma kratkotrajna i ona bi odlučno napala Nemačku i Italiju"163). Dragiša Cvetković je 11. februara 1939. godine, samo nekoliko dana posle pada Stojadinovića, isticao da se on veoma divi postig­ nućima nacionalsocijalizma na socijalnom i privrednom planu i da će kurs jugoslovenske spoljne politike prema Nemačkoj ostati nepromenjen. Grof Ćano je zabeležio u svome Dnevniku, 7. februara 1939. godine, da je padom Stojadinovića jugoslovenska karta u oči­ 163) 164) 165) 16S) 167) 16S)

44

Johann Wiischt, Jugoslawien . . .. str. 118. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu, str. 118-119. Na istom mestu, str. 121-122. Na istom mestu, str. 121-122. Na istom mestu, str. 122.

ma Italijana izgubila za 90n/o169). Sigurno je da su posle pada Stoja­ dinovića i Italija i Nemačka drukčije gledale na dalje perspektive razvoja njihovih odnosa sa Jugoslavijom. Ovo tim pre, što se među­ narodna situacija sve više komplikovala i zahvatala veći broj država. Iako u očima Nemaca nije bio ni blizu ono što je bio Milan Sto­ jadinović, Aleksandar Cincar-Marković je ipak uživao njihovo poverenje. I sa njim su oni hteli da produže politiku koju su vodili sa Stojadinovićem, jer im nije, bar još tada ne, bilo u interesu da izazivaju komplikacije na Balkanu, koji je njih interesovao kao sirovinska b a z a . Primećuje se ipak da oni počinju postav­ ljati konkretnije zahteve iako ne gube strpljenje u čekanju odgo­ vora na te zahteve. Pošto se malo smirilo uzbuđenje zbog Stojadinovićevog pada, jugoslovenska vlada je pokušala oživljavanje razgo­ vora sa Nemačkom. To se desilo ubrzo posle ulaska nemačkih trupa u Prag (15. marta 1939), što je bilo jako uzbudilo ne samo jugoslovensku javnost nego i vladu. Pred kraj aprila 1939. godine Cincar-Marković je otputovao za Nemačku: 25. aprila imao je razgovor sa fon Ribentropom, a 26. aprila bio je primljen od Hitlera. Iz Z a p i s n i k a , koji je vođen o ovim razgovorima, vidi se sledeće: jugoslovenska vlada je već diskutovala pristupanje paktu Antikominterne. Cincar-Marković je bio za pristupanje, „ali Princ Regent i drugi jugoslovenski ministri bili su mišljenja da bi jedan takav korak bio preuranjen. Javno m nenje u Jugoslaviji trebalo bi da bude bolje pripremljeno11170). CincarMarković nije krio da je jugoslovensko javno mišljenje bilo uvereno „da će pre ili kasnije boljševički režim morati da popusti jednoj novoj nacionalističkoj Rusiji“171). Fon Ribentrop je napomenuo da bi o ovome trebalo raspravljati za vreme posete kneza Pavla Nemač­ koj, koja je već bila zakazana. S obzirom da je jugoslovenska vlada bila zatražila od Nemačke zajam od 200,000.000 Rajhsmaraka CincarMarković nije bio u mogućnosti da mnogo protivreči nemačkim zahtevima i predlozima172). Na prijemu kod Hitlera Cincar-Marković je stekao uverenje da je za Hitlera, kao što je i bio rekao, „jedna jaka Jugoslavija veoma značajna i on je čvrsto uveren da i Italija deli isto mišljenje, jer će ona radije gledati Jugoslaviju nego Mađarsku na Jadranskom moru. Ukoliko Jugoslavija ne učini neku naročitu grešku, ona će sigurno u Italiji imati zaštitnika za očuvanje svog integriteta, jer ova više voli Jugoslaviju nego zemlju od 25,000.000 stanovnika koja se pro­ stire od Karpata do Jadrana1'173). 169)

170) 171) 17a) 173)

istom mestu. Aprilski rat 1941. . . , Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str.

str. 187. 187. 187-188. 191.

Ova poseta Cincar-Markovića Berlinu bila je neka vrsta pripre­ me za posetu kneza Pavla Nemačkoj, koja je bila od 1. do 5. juna 1939. godine. Tu posetu kneza Pavla opisao je dosta detaljno Vladi­ mir Vauhnik. Ova je poseta veoma imponovala Hitleru i sve je či­ njeno da ona na kneza Pavla učini jak utisak. Da bi njegov bora­ vak ispao što svečaniji, nemačka vlada je utrošila 30,000.000 rajhsmaraka174). Vauhnik ističe da se knez u razgovorima sa Hitlerom pokazao kao „vrlo spreman i priseban diplomat11, i da nije primio sugestije da se okrene protiv Engleske. Knez je hvalio postignuća nove Nemačke i izjasnio se za dobre odnose i privrednu saradnju175). I o razgovorima koje je knez Pavle, 5. juna 1939. godine, vodio sa Hitlerom, vođen je zapisnik. Iz njega se vidi kakve su bile teme razgovora. Fon Ribentrop, koji je prisustvovao razgovorima, kao i Cincar-Marković, predlagao je da Jugoslavija, još u toku juna, istupi iz Društva naroda, ali taj predlog nije prihvaćen. Cincar-Marković je, dalje, isticao da je potrebno da se Balkanski pakt održi na neu­ tralnoj bazi, inače da se traži od Turske, koja je sklopila pakt sa Engleskom, da se povuče176). Hitler je isticao da je potrebno da Ju­ goslavija „jasno odredi svoju politiku prema Osovini" i to iz dva razloga: a) zbog obezoružavanja separatista i b) zbog pretenzija Ma­ đarske, koja teži ka Jadranu. Italija je, rečeno je, za Jugoslaviju: „Samo Italija mora imati garantiju da će jedna tako jaka Jugoslavi­ ja uvek slediti politiku prijateljstva prema Italiji. Ukoliko ne bude nikakva povoda za to nemoguće je predvideti kakav bi prenagljeni korak mogao jednoga dana da preduzme Duče“ 177). Cincar-Marković je objasnio zbog čega Jugoslavija ne može obećati pristupanje pak­ tu Antikominterne: „pošto se taj pakt u Jugoslaviji smatra kao upe­ ren protiv Rusije. Prema tome, za sada ovaj pakt nije popularan11178). Hitleru nije uspelo da kneza Pavla pridobije za svoju liniju. To je Hitlera veoma ljutilo. Vauhnik, koji je za vreme razgovora izme­ đu Hitlera i kneza Pavla sedeo u čekaonici, zabeležio je da je Hitler izašao iz dvorane vrlo ljut: „Mrki pogled i poigravanje nerava oko usana odavali su ga“ 179). I Jakob B. Hoptner ističe da su ovi razgo­ vori „bili veliko razočarenje za Hitlera . . . Poseta kneza Pavla bila je za Nemce neuspeh. Za Jugoslovene ova poseta imala je izvesne vaspitne vrednosti. Oni su videli snagu nemačke vojne sile i Vauhnik je mogao da da knezu Pavlu ocenu njene borbene snage. Oni su, ta­ kođe, počinjali da predviđaju šta Nemci mogu tražiti od njih. Kada je polazio, knez Pavle je rekao Vauhniku, „da pokuša da održi dobre 174) 175) 176) 178) 179)

46

Vladimir Vauhnik, Nevidna fronta. Spomeni. Buenos Aires 1965, str. 31. Na istome mestu, str. 33. Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 233. Na istom mestu, str. 234. Vladimir Vauhnik, Nevidima fronta . . . , str. 33.

odnose prijateljstva sa Nemačkom. Ja ću se brinuti sam o drugim zemljama'*180). Bojeći se, verovatno, da u Londonu njegovu posetu Hitleru ne shvate pogrešno knez Pavle je, posle ove posete, „pod izgovorom bolesti i konsultovanja lekara" otišao u Veliku Britaniju: „U kon­ taktu sa svima odgovornim britanskim faktorima, knez Namesnik izneo je svoje utiske za vreme boravka u Nemačkoj i saopštio im svo­ je mišljenje da je rat na pragu. Međutim, britanski odgovorni fakto­ ri, na čelu sa predsednikom vlade, Nevilom Cemberlenom, verovali su da Hitler neće dalje u svojim agresivnim planovima i da Sovjetska Rusija neće dopustiti nemački napad na Poljsku, iako se on već či­ nio neizbežnim11181). I za Englesku i za Francusku, kao i za sve njihove prijatelje i jednomišljenike u Evropi, leto 1939. godine bilo je leto iluzija i ra­ zočarenja: Nemačka je 1. septembra 1939. godine napala Poljsku bez da je Sovjetska Unija i pokušala da je u tome omete. Britanska i francuska diplomatija doživele su veliki neuspeh i bile od Sovjeta izigrane. „Šest meseci od marta do avgusta pregovara SSSR sa En­ gleskom i Francuskom, a za to vreme po svim evropskim zemljama, izuzev Nemačke i Osovine, demokratske stranke govore na sve m o ­ guće načine kako je pakt Engleske i Francuske sa Sovjetima goto­ va stv a r.. . Ceo svet se bio podelio pod uticajem dva tabora. Jedni vele: dobro je da se zaključi, drugi nije dobro da se zaključi. Na žalost, mi smo bili potpuno usamljeni tvrdeći: ne bojte se, taj pakt, ovaj savez Engleske i Francuske s jedne strane i Sovjeta s druge strane, neće se zaključiti. I jedini u celoj svetskoj javnosti, na žalost jedini, tvrdili smo neprestano svake nedelje: savez između Englesi Francuske, s jedne strane, i Sovjeta, s druge strane, neće se zaklju­ čiti"182). I ovaj savez nije bio zaključen. Čak ni posle toga, kada su Sov­ jeti, početkom avgusta 1939. godine, tražili da Engleska i Francus­ ka pošalju vojnu delegaciju za zaključenje vojnoga saveza. I dele­ gacija je došla. ,,U Moskvi je nastalo pregovaranje između vojnih stručnjaka, svakako u cilju da dobro upoznaju namere i snage anglofrancuske, a 22. avgusta Molotov je zaprepašćenim članovima dele­ gacije Engleske i Francuske saopštio da je sutradan, 23. avgusta, na žalost, zauzet, neće moći doći da radi sa njima, jer toga dana stiže gospodin Joahim fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha, pa će sa njim zaključiti jedan mali pakt o nenapadanju"133). 18°) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 210. 181) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razvoj međunarodne situacije između dva rata. (Glasnik SIKD ,,Njegoš“ sv. VI. decembar 1960, str. 13). 182) Dimitrije Ljotić, Obeležje spoljne politike Sovjeta. U „Svetska revolucija“, 1949, str. 139-140. 183) Na istom mestu, str. 141.

47

Zaprepašćenje kod engleske i francuske delegacije moralo je biti veliko: oni su bili izigrani, a Hitler dobio podsticaj da napadne Poljsku, koju je podelio sa Sovjetima. „Hitler je toga dana verovao da je nadmudrio ceo svet. Pokazali smo već koliko je od toga daleko. Jer je taj pakt omogućio Sovjetiji da upadne sa svoje strane u Poljs­ ku, da ovoj onemogući svaki otpor i da zauzme velike delova njene zemlje. Sad je nemoguć Hitlerov plan o zaključenju mira s Poljskom, jer je Poljska ne samo tučena, već smrvljena. S kim sada mir za­ ključiti? A kada nema mira sa Poljskom, kako da mir zaključe A ngloFrancuzi, koji su, obavezom časti, u rat zbog Poljske ušli“184). Sve ovo što se odigravalo mogli su i knez Pavle i jugoslovenska vlada samo posmatrati. Napad na Poljsku potvrdio je kneževu tezu da predstoji početak rata prema kome će se morati zauzimati stav, ali kakav? Spremnost jugoslovenske vojske za vođenje bilo kakvog rata bila je minimalna. To su znali i Glavni generalštab, i vlada i knez Pavle. U jednom I z v e š t a j u koji je Glavni generalštab, 20. novembra 1938. godine, podneo ministru vojske i mornarice, sto­ ji: „Pred ovako opremljenim susedima, ne može se ni misliti, da bi naša vojska mogla sa uspehom da se bori, ako se i sama savremeno ne opremi11185) . . . Posle analize situacije zaključeno je „da stojimo pred novim i možda sudbonosnim događajima u skoroj budućnosti.... Stoga se i za nas pitanje naoružanja i opreme naše vojske i spreme zemlje za odbranu postavlja danas ispred svih ostalih problema dr­ žavne politike11186). Na sastanku-savetovanju ministra vojske i mornarice sa člano­ vima Vojnog saveta i načelnikom Glavnog generalštaba (to je tada bio Dušan Simović) raspravljano je pitanje utvrđivanja granica što je, s obzirom na moderno naoružanje, bilo sasvim uzaludno ba­ canje novca. Na tome savetovanju Simović je isticao, „da je nemač­ ka opasnost za nas najozbiljnija, a sve ostale opasnosti dolaze iza opasnosti N em ačke"187). Beznadežnost položaja u kome se Jugoslavi­ ja tada nalazila i na tome planu, vidi se i iz referata koji je, 20. de­ cembra 1938. godine, na ovome savetovanju pročitao Milan M ilovanović, tada predsednik Vojnog saveta. ,,U slučaju uspeha naših sa­ veznika, rekao je on, m i možemo računati da i sami dobijemo svoj deo samo ako im u ratu budemo od koristi, a ako se damo brzo pri­ gušiti, onda možemo poslužiti samo kao moneta za potkusuriva­ n je "188). Težak, a do izvesne mere i tragikomičan, položaj Jugoslavije i na ovome planu bio je i u tome što su jedni vojni krugovi govorili o 184) 185) 186) i81) 188)

48

Na istom mestu, str. 145-146. Aprilski rat 1 9 4 1 . . 6 9 . Na istom mestu,. str. 79-80. Na istom mestu, str. 103. Na istom mestu, str. 115.

s a v e z n i c i m a , kojih nije nigde bilo i što su tražili naoružanje od zemlje, koju je načelnik Generalštaba (Simović) označio kao naj­ većega neprijatelja Jugoslavije. Na sastanku sa Musolinijem i gro­ fom Canom, održanom 15. aprila 1939. godine, maršal Gering ih je obavestio da Jugoslavija od Nemačke traži kredit za naoružanje u visini od 200,000.000 rajhsmaraka i to bez političkih uslova.189). Ne­ mački vojni ataše u Beogradu, Rudolf Toussaint, referisao je, 22. aprila 1939. godine, svome ministru, da je bio primljen od jugoslovenskog ministra vojske i mornarice, Milutina Nedića, k oji mu je postavio pitanje traženoga kredita. „Počeo je izjavom da mu je feldmaršal čvrsto obećao kredit od 200,000.000 i on je tada obim mogu­ ćih narudžbina bazirao na toj sumi. Nezavisno od toga on namerava da za vazduhoplovstvo naruči 50 čeških ,klemartuza‘, 50 ,dornijera 215‘, 50 ,meseršmita 109‘, a kasnije i drugih 50 ,meseršmita 109‘. Ostatak sume namenjen je za kopnene snage, naročito za oklopna kola i oklopne motocikle radi motorizacije konjice. Ministar rata ponovo je istakao da je stvar hitna, pošto Jugoslavija sada treba da nadoknadi ono što je propustila u odnosu na druge balkanske zemlje“ 190). Sa dodeljivanjem ovoga kredita išlo je teško. U razgovoru koji je Cincar-Marković, 25. aprila 1939. godine, imao sa fon Ribentropom, postavljeno je opet pitanje ovoga kredita, koji je Jugoslavija trebala za svoje naoružanje; sličan kredit ona je već bila dobila od Italije. Fon Ribentrop je obećao da će „od nadležnih funkcionera pribaviti informacije o sadašnjem stanju, tako da će tada ponovo da diskutuje s jugoslovenskim ministrom spoljnih pošlova“ 191) . . . Da je sa isporukom avijona išlo vrlo teško nije nikakvo čudo, jer se u celu stvar bila ukopčala i Italija. Načelnik nemačkog ekonomsko-političkog odelenja izveštava, 7. decembra 1940. godine, u vezi isporuke avijona, da se čeka na odluku ministra spoljnih poslova. Cela je stvar, međutim, stajala vrlo rđavo. U izveštaju načelnika ekonomsko-političkog odelenja stoji: ,,S obzirom na italijanski zah­ tev da se ne isporučuje nikakav avijonski materijal Jugoslaviji i s obzirom na jugoslovenski stav u pitanju tranzita kamiona za Alba­ niju, mi ćemo se i dalie uzdržavati od isporuke avijonskog materija­ la Jugoslaviji"192). Poverenje i Nemačke i Italije u Jugoslaviju sve više je opadalo posle pada Milana Stojadinovića. Ako je maršal Gering bio za dodeljivanje kredita Jugoslaviji, fon Ribentrop se tome odupirao. Hopt­ ner veli, da je „traženje kredita i naoružanja od strane Jugoslavije postalo futbalska lopta za ambiciozne nemačke birokrate i instru189) istom mestu, 19°) Na istom mestu, 191) Na istom mestu, 192) Na istom mestu,

str. str. str. str.

179. 180. 188. 972-973.

49

menat nemačke spoljne politike"193). I kada je ovaj kredit, u prin­ cipu, bio odobren, nije mu bila jasno određena visina. Hitler je dugo otežavao isporuku anti-avijonske artiljerije i avijona. „Najzad, po­ slao je jedan broj ,Hajnkela‘ i ,Meseršmita‘ da umiri uznemirene Jugoslovene. Docnije, kad su im trebale sirovine za ratnu indrustriju, Nemci su odlučili da naprave jednostranu pogodbu sa Beogradem. U zamenu za celokupnu jugoslovensku proizvodnju bakra, zatim za veću isporuku olova, cinka, kalaj a i kudelje, oni su obećal i da isporuče 100 aviona ,Meseršmit 120‘, protivavionskih topova ,Ško­ da, i 250 (docnije smanjeno na 100) protivtenkovskih topova ,Škoda“ ‘194). U prilikama, kakve su bile tada, nije bilo nikakvog izgleda da Jugoslavija dobije naoružanje od Amerike i Engleske. Jugoslovenski poslanik u Londonu, javio je, 1. marta 1940. godine, da je britanska vlada stavila na raspoloženje kredit od 750.000 funti za nabavku rat­ nog materijala: „Obećan nam je, tada usmeno, i jedan zajam od jed­ noga miliona za nabavku sirovina i materijala koji nije naoružanje u užem sm islu. . . Iz prve transe zajma isporučeno je do danas 12 ‘Harikena'-lovačkih aviona i 20 ,Blenhajm‘ bombardera-aviona. Šest lovačkih aviona su ukrcani na brod ,Polo‘ 25. februara za Sušak, dru­ gih 6 aviona su upakovani i čekaju na transport u konvoju u toku ovoga meseca“ 195). Knez Pavle je tražio naoružanje i od Amerike, ali je ona radila za Veliku Britaniju i Francusku. „On je isticao da, mada je bilo odličnih utvrđenja na jugoslovenskoj granici prema Nemačkoj i Italiji, nije bilo jednog jedinog teškoga topa da se postavi na ova utvrđenja. Ali pojam masovne nabavke kao sredstva obezbeđenja neutralnosti jedne države nije ulazio u kalkulaciju Stejt Departmenta i Odbora za municiju Sjedinjenih Američkih Država. Ideja eko­ nomskog ratovanja bila je stvar budućnosti“ 196). Gledana kroz prizmu stvarnih potreba Jugoslavije za pomoći u naoružanju zemlje, situacija je izgledala veoma teška. Ukoliko se, proširenjem rata, pritisak Nemačke i Italije pojačavao, utoliko se sve više približavao i čas definitivne odluke kakav stav vlada ima da zauzme. Da bi se, sa strane Velike Britanije i Francuske, situaci­ ja sasvim razjasnila, knez Pavle je odlučio da pošalje generala Petra Pešića u Francusku i Veliku Britaniju da on tamo stupi u vezu sa Generalštabovima ove dve zemlje, koje su nekada bile saveznice Srbije. Pešić je, jula 1939. godine, prvo posetio Francusku a zatim Veliku Britaniju i o tome, po svome povratku, podneo opširan izveštaj. Generalštabovi Francuske i Velike Britanije kao da nisu ima­ 193) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 224. 194) Na istom m estu, str. 224-225. 195) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 575. 196) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 226.

50

li nikakve veze sa vojnom i političkom stvarnošću u Evropi. Oni su planirali, „da se zauzme Solun i pomoću Turske zavlada istočnim delom ovoga (Sredozemnog) mora11197). U oceni borbenih kvaliteta nemačke vojske francuski Generalštab je bio u teškoj zabludi. Pešić piše da su ga uveravali da je kod Nemaca „moral vojske slab, jer su nezadovoljni diktaturom. Ima znakova da nije isključeno da u ratu izbije jače nezadovoljstvo protiv Hitlera, pa čak i revolucija“ 198). Načelnik britanskog Generalštaba, general Groth, bio je real­ niji i isticao da je potrebno da Jugoslavija, u početku, ostane neu­ tralna. Engleska vojska je bila tek u početnoj fazi formiranja i na­ oružanja pa se ni sa te strane, u dogledno vreme, ne može očekivati neka pom oć“ 199). Pešić je prikupio podatke i o stanju britanske avi­ jacije, koje je bilo takvo da se sa te strane nije moglo ništa očeki­ vati. Ubrzo iza toga desila su se još dva krupna događaja: sklapanje nemačko-sovjetskog pakta i, 1. septembra 1939, napad Nemačke na Poljsku. Jugoslovene je veoma zaprepastilo držanje Velike Britanije i Francuske u slučaju Poljske. „Za to vreme francuske i engleske di­ vizije prema Nemačkoj ostale su neaktivne i omogućile brzi pad Poljske. Prema izjavi nemačkih generala na Nirnberškom procesu, za vreme napada na Poljsku, Nemačka je prema francuskim i engles­ kim divizijama, imala samo svojih pet divizija: katastrofa Nemač­ ke bila je izbegnuta blagodareći tome što su 110 divizija francuskih i engleskih ostale potpuno neaktivne11, — izjavio je general Jodl, šef Nemačkog Generalštaba na procesu u Nirnbergu200).

197) Dragiša Cvetković, Misija generala Pešiča. (U „Dokumenti o Jugosla­ viji" Sveska 7, str. 9). 198) Na istom mestu, str. 10. 199) Na istom mestu, str. 11. 200) Na istom mestu, str. 13.

U NU TR AŠN JEPO LITIČ K O STANJE U JU G O SLA V IJI UOČI D R U G O G SV E T SK O G R A T A

Unutrašnjepolitičko stanje u Jugoslaviji uoči Drugoga svetskog rata bilo je veoma turobno i puno isprepletanih opasnosti za opsta­ nak države. Te opasnosti, spletovi suprotnosti i međusobnih borbi političkih partija, koje su se otimale oko vlasti, počelo je od samo­ ga proglašenja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 1. decembra 1918. do 6. januara 1929. godine te partije nisu mogle da reše bitne unutrašnje probleme zemlje i da ideji ujedinjenja daju životnu snagu. Kada se, i u celini i u pojedinostima, analizira rad tada postojećih političkih partija, postaje jasno da su sve one iznad ideje i interesa države i naroda uporno i dosledno sledile svoje po­ sebne i grupne interese. I u kraljevini Srbiji uoči Prvoga svetskog rata i u kraljevini SHS posle njega, političke partije su predstavlja­ le ozakonjene organe razbijanja celosnosti narodne sa objašnjenjem da preko njih i pomoću njih narod učestvuje u upravi državom i u određivanju svoje sudbine, iako se samo u izuzetnim istorijskim m o­ mentima dešavalo da se partije svesno potčine interesu celine. To je bilo u kraljevini Srbiji uoči i za vreme Balkanskih i Prvoga svet­ skog rata. „Politički ideali, pisao je Slobodan Jovanović, moraju se stva­ rati van stranaka, od ljudi koji, nezaraženi stranačkim egoizmom i slobodni od stranačke discipline, nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima. Ti će se ideali posle nametnuti strankama kao sve popularne ideje, jer, da bi samo došle do vslati, stranke pri­ staju na sve ono što biračko telo traži od njih. Na taj način vrši se podela posla između javnoga mnenja i stranaka: javno mnenje rađa ideje koje valja ostvariti; stranke uzimaju na sebe da te ideje ost­ vare"1). Ovo je interesantno teorijsko postavljanje stvari, koje se u ži­ votnoj praksi teško, ili nikako, može ostvariti. U državi SHS produ­ žile su svoj život ne samo stare političke partije iz kraljevine Sr­ bije, nego su došle i druge, nove, sa područja zemlje koja su ušla !) Slobodan Jovanović, O državi (Sabrana dela, X V I, Beograd 1936, str. 199).

52

u sastav kraljevine. Svaka od ovih političkih partija imala je svo­ ju političku prošlost i svoje interese i ciljeve, koji nisu mogli biti usklađeni onako kako je to zahtevao opšti i narodni interes. U novoj državi SHS, čiji su nastanak omogućile vojničke i poli­ tičke pobede kraljevine Srbije, nisu samo bile unesene nove poli­ tičke partije sa svojim idejama i shvatanjima, nego i suprotne ideje i teze o državi i državnosti. Teško se shvatalo da nova država nije samo proširena kraljevina Srbija sa svojim državnim i nacionalnim idejama, nego da su se u njoj našli i Hrvati i Slovenci, koji su imali svoja shvatanja i države i državnosti, koja su se teško mirila sa srp­ skom državnom i nacionalnom idejom. Suočenje tih suprotnosti pretvorilo se u tešku borbu i obračune, koji su nalazili svoje izraze i u partijsko-političkim obračunima, koji su ozbiljno ugrožavali unutrašnji mir zemlje. Te borbe i ti obračuni uobličavali su se, sve više, u borbu između Srba i Hrvata pri čemu su Slovenci bili i naj­ mudriji i najrealniji. Iako ishod Prvoga svetskog rata nije omogućio njihovo puno nacionalno ujedinjenje, oni su u kraljevini SHS, kas­ nije Jugoslaviji, shvatali realistički: bez nje i izvan nje oni bi izgu­ bili i ono slobode i samostalnosti, koje su imali u njoj. Nije naša ni namera ni zadatak da izlažemo istoriju partijskopolitičkih borbi u kraljevini SHS od 1. decembra 1918. godine do njenoga sloma aprila 1941. godine. Zadržaćemo se, nešto opširnije, na unutrašnje političkim prilikama u Jugoslaviji za vreme od neko­ liko godina uoči Drugog svetskog rata. Tragična pogibija kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, može se, u prilično velikoj meri, uzeti kao početak jedne nove faze razvoja unutrašnjopolitič­ kih odnosa u Jugoslaviji. Ozbiljno ugrožavanje i same k o n c e p ­ c i j e z a j e d n i č k e d r ž a v e Srba, Hrvata i Slovenaca, koje je bujalo od 1. decembra 1918. pa sve do 6. januara 1929. godine, prinudilo je bilo kralja Aleksandra da naredi r a s p u š t a n j e političkih partija i da proglasi s v o j u v l a s t , koju su predstav­ nici raspuštenih političkih partija nazvali, i još uvek nazivaju, „ d i k t a t u r o m k r a l j a A l e k s a n d r a “. Da su široke narodne mase oduševljeno primile ovu odluku kra­ lja Aleksandra, ima više dokaza. Jedan od njih naveo je i Dimitrije Ljotić. „Došao mi je, piše on, jedan otresit seljak iz Skobalja Smederevskog na tri dana posle objavljivanja. Pitam ga kako je prim­ ljeno. Ispriča mi kako im je sinoć na seoskom zboru pročitan Ma­ nifest, pa je bilo ljudi koji su plakali. ,Zašto*? — pitam ja — ,Ođ radosti1, odgovori mi. Ljudi vele: „Tek sad vidimo da zaista imamo kralia“ 2). Široke narodne mase, uglavnom svi oni koji nisu bili zamteresovani u borbi za vlast,videli su da, sve žučnije partijsko-političke borbe ugrožavaju i sam opstanak države. Zbog toga su ih i 2) Dimitrije Ljotić, Iz moga života. Minhen 1952, str. 79.

53

obradovale nove mere i nade vezane za uvođenje novoga stanja. U svome Manifestu od 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je rekao: „Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega narod i država imaju za sada samo šte­ te. Sve korisne ustanove u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnoga našeg državnog života, dovedeni su time u opasnost. . . Parlamentarizam, koji je kao političko sredstvo po tradicijama od moga nezaboravljenoga oca ostao i moj ideal, počele su zaslepljene političke strasti zloupotrebljavati u toj meri, da je postao smetnja za svaki plodan rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su kod naroda veru u korisnost te ustanove. Sporazumni, pa i najobičniji odnosi između stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući. Umesto da parlamentarizam razvija i jača duh narodnog i državnog jedinstva, on ovakav kakav je, počinje da dovodi do duhovnog rasula i narodnog razjedinjenja. M oja je sveta dužnost, da svim sredstvima čuvam državno i narodno jedinstvo. I ja sam rešen, da ovu dužnost bez kolebanja ispunim do kraja. Tra­ žiti leka tome u dosadašnjim parlamentarnim promenama ili u no­ vim zakonodavnim izborima, značilo bi gubiti dragoceno vreme u uzaludnim pokušajima, koji su nam odneli nekoliko poslednjih go­ dina. Mi moramo tražiti nove metode rada i krčiti nove puteve“3). Zna se da kralj Aleksandar nije laka srca doneo svoju odluku od 6. januara 1929. godine. Pokušavao je on da reši tešku unutrašnjepolitičku krizu, koja je nastala posle atentata u Narodnoj skup­ štini, 20. juna 1928. godine; vršio je konsultacije svih partijsko-političkih prvaka, ali te konsultacije nisu donele nikakvo rešenje. N je­ ga je nevolja naterala na to. U govoru, koji je držao 1931. godine prilikom otvaranja Narodnog predstavništva kralj je rekao, da je z l o u p o t r e b a „političkih sloboda i parlamentarnoga rada bila do te mere teška, da je bio doveden u pitanje napredak i razvitak cje­ lokupnog narodnoga života; nacionalna i državna cjelina bila je oz­ biljno ugrožena; prijetilo nam je duhovno rasulo i narodno razjedinjenje“4). Da kralj Aleksandar nije proglasio ličnu vladavinu 6. januara 1929. godine zbog težnje za diktaturom, može se zaključiti i iz onoga što kazuje dr Ivan Ribar o kraljevom odnosu prema Parlamentu. Ribar je bio predsednik Vidovdanske ustavotvorne skupštine, koja je primila Vidovdanski ustav 1921. godine. On veli: „ . . . A kad je došlo do vladine krize, onda je predsjednik izvejštavao kralja o par­ lamentarnoj situaciji, i na osnovu izvještaja kralj je mogao, ali nije morao, da odluči pri rješavanju krize. Tako sam se već i u Privre­ menom predsjedništvu, još prije negoli sam predsjedavao Ustavo­ 3 Navedeno kod: Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, Zagreb 1961, str. 7-8. 4) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 11.

54

tvornoj skupštini, sastajao sa kraljem, odnosno regentom, i učio ga poznati naročito po pitanju njegovih ličnih odnosa prema Parla­ mentu s kojim je dijelio vlast u ustavnoj monarhiji. Moram priz­ nati da se trudio da sa respektom govori o parlamentu i o politič­ kim strankama, koje vladaju u parlimentarnoj državi. Uvjerio sam se i o tome, kada sam povodom jedne od najtežih i dugotrajnih vla­ dinih kriza bio kod njega kada nije moglo da radi Privremeno pred­ sjedništvo zbog apstinencije opozicije. Kada sam nakon otvaranja sednice, konstatujući pomanjkanje kvoruma, zaključio ovu bez prelaza na dnevni red, a prema konzultaciji sa prvacima Demokratske stranke, koja je tada bila u opoziciji, predložio mu obrazovanje jed­ ne nacionalne vlade sa jednim od članova Srpske koalicije na čelu, sa profesorom Cvijićem, a on m i odgovorio da je protiv nacionalnih vlada, da je protiv neutralnih vlada, da je naslijedio od oca, kralja Petra, poštovanje parlamentarizma kakav vlada u zapadnim zem­ ljama i da od toga principa neće odstupiti, jer da i on voli partije i partijske ljude imati u vladi“5). Zna se, isto tako, da ni dr Vladko Maček, kao ni predstavnici hrvatskih partija nisu, u to vreme, hteli da sarađuju sa srpskim po­ litičkim strankama. Dopisniku lista „Narodni val“ dao je Maček, 10. novembra 1928. godine, izjavu: „Rekao sam već više puta, da sa beogradskim strankama više ne možemo razgovarati, jer tu nema stranaka u smislu evropske demokratije. Sve te stranke, kako god se one zvale, imaju samo jednu točku programa: vlast. Ima li uopće u Srba stranke, koja bi mogla dobiti ne većinu, nego znatan broj poslanika, ako nije u vladi. U čije ime onda bi te stranke mogle raz­ govarati? Dopisniku „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, na pitanje: da li bi on učestvovao u Skupštini „za koju bi i sama SD K smatrala da je izraz volje naroda", odgovorio: „Ne bi. Ne bi učestvovali. Mi Hrvati ni u kojoj beogradskoj Skupštini nećemo učestvovati, ni sudjelovati, jer nećemo da budemo zastup­ ljeni u ovome državnome sklopu kao stranka nego kao narod"6). Pre nego što je proglašen 6. januara 1929. godine kralj A lek­ sandar je konsultovao i Mačeka i Svetozara Pribićevića i tražio nji­ hovo mišljenje o načinu rešenja tadašnje krize. Pošto nijedan ni drugi nije hteo da razgovara sa srpskim političkim strankama, tra­ žili su intervenciju Krune. „Misao o intervenciji Krune“ , pisao je Svetozar Pribićević, 28. oktobra 1928. godine, u „R iječi", „rodila se zbog toga, što SD K nije bilo moguće da raspravlja sa sadašnjim srbijanskim strankama. Nije bilo moguće p r v o zato što je iz re­ 5) Dr Ivan Eibar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), Zagreb 1965, str. 195. e) Navedeno kod: Ljubo Boban, Iz istorije odnosa između VI. Mačeka 1 Dvora u vrijeme šestojanuarskoga režima. U „Historijski zbornik11 god. X V II, 196o, str. 58).

55

dova tih stranaka izašao ubojica. D r u g o nije bilo moguće zato što su te stranke prešle preko krvavog zločina u Narodnoj skupštini na dnevni red kao da se nije ništa dogodilo. T r e ć e nije bilo mo­ guće zato, što su poslanici tih stranaka većim dijelom izabrani poli­ cijom i ne predstavljaju pravu volju naroda". Pošto prema saopštenju Kraljeve kancelarije od 5. januara 1929. godine, vršene konsultacije partijskih prvaka nisu donele nikakve pozitivne rezultate, nego su pokazale da „postoje posve oprečna gle­ dišta na rešenje današnje krize. Ta se razlika u gledištima pojavlju­ je čak i u oceni pitanja državnoga uređenja. Zbog toga nema moguć­ nosti ni za kakvo parlamentarno rešenje koje bi garantovalo održa­ vanje punog državnog i narodnog jedinstva"7) . . . Dr Vladko Maček je shvatio kraljev Manifest od 6. januara 1929. godine kao kraljevo uzimanje inicijative za reviziju Ustava „što nije bilo nikakva izgle­ da da bi inicijativa za reviziju Ustava mogla doći iz Skupštine, od političkih stranaka"8). Zbog toga je Maček predložio kralju stva­ ranje jedne „nepolitičke vlade", koja bi mogla izvršiti preuređenje države kakvo je on predložio. Maček je, 7. januara 1929. godine, izjavio: „Kako vidite, lajbek je raskopčan. Vidovdanski ustav, koji je preko sedam godina tištao hrvatski narod, srušen je. Srušen je ne samo u svjesti naroda nego i faktično rješenjem N j. Vel. Kralja. Posve sam siguran u slogu i zrjelost, i prema tome u jakost hrvatskoga naroda pa s obzirom na veliku mudrost N j. Vel. Kralja, da će nam uspjeti da ostvarimo ideal hrvatskoga naroda: da Hrvati budu gospodari u svome domu, u svo­ joj slobodnoj H rvatskoj"9). Kralj Aleksandar je održavao veze sa Mačekom preko Mate Drinkovića i Toni Šlegela, koji su kralju pre­ nosili Mačekovo shvatanje situacije i predloge za njezino rešenje: „Smatrao je da je najbolje rješenje u tome da se formira izvanparlamentarna vlada, pa makar, prema potrebi, i diktatorska, koja bi izvršila pripreme za preuređenje države. Takva vlada bi izbore provela tek pošto bi se postigao sporazum o načinu državnoga preu­ ređenja. Cijela ta akcija i program proveli bi se pod neposrednim kraljevim rukovodstvom"10). Pogrešno je, a i činjenički netačno, smatrati p r v u šestojanuarsku vladu (1929) nekom izrazitom srpskom, čak i velikosrps­ kom, vladom. U ovoj vladi, sa generalom Petrom Zivkovićem na čelu, bila su i č e t i r i Hrvata: Stanko S vri juga, Zelimir Mažuranić, Oto Franges i Mate Drinković: „Tako se i dogodilo da su važniji privredni resori u Zivkovićevoj vladi povjereni osobama iz Hrvat­ 7) Kod: Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 63. 8) Na istom mestu, str. '65. 9) Na istom mestu, str. 65. 10) Ljubo Boban, Maček i politika HSS 1928-1941, Knj. I., Zagreb 1974, str. 32.

56

ske, među kojima su bili i predstavnici privrednoga života. Osigurav­ ši podršku u tim krugovima, kralj je želeo imati argumente kako su u vladi ravnomerno zastupljeni i H rvati"11). Slovence je u vladi predstavljao dr Korošec kome se ne može osporiti da je predstav­ ljao Slovence.12). Za Mačeka je zabeleženo da je, kada se vratio iz Beograda, pođneo vodstvu stranke izveštaj o „svojim dvjema audijencijama kod Nj. V el. K ralja povodom poslednje konsultacije. Govori tiho, povjer­ ljivo, optimistički uvjerava, kako će to novoprelazno stanje trajati vrlo kratko. N ije bio saglasan, da SH S bude zastupljena u novoj vladi, ali nije tajio zadovoljstvo, što su od Hrvata ušli u Zivkovićevu vladu dr Mate Drinković i Oton Frangeš. Oni će raditi s nama u spo­ razumu. Predavec se već nalazi kod Frangeša na dogovoru, a ja (Lj. Maštrović) odavde idem Drinkoviću da se o svemu dogovorimo u sporazumimo. Bit će još sve dobro! Treba održati mir i strplivo čekati"13). U to vreme, verujući u kralja Aleksandra, Maček je naglašavao odanost i svoju i svoje stranke zajedničkoj državi. U izjavi, koju je dao uredniku pariškoga lista „M atine", Maček je isticao, da Hrvati traže samo autonomiju: „Kakva bi šteta mogla nastati, isticao je on, da nam se dade ova autonomija? Treba li, da mi imamo želju da po­ činimo samoubojstvo, kad bismo se htjeli odijeliti od Srba. Kamo bismo išli? Zar mislite da mi imamo i najmanju želju činiti ekspe­ rimente sa našim susjedima? Naj nepobitni ja nužda i briga za našu vlastitu egzistenciju nalaže nam, da ostanemo ujedinjeni pod istim ovim kraljem, koji je i naš. Ono što mi tražimo, to je jedno­ stavno da budemo upravljani saglasno našim potrebama i od ljudi, koji ove potrebe razumiju. Na ovaj način prihvatili smo u početku sa oduševljenjem kraljev čin“14). U produženju svoje izjave Maček, dalje, ističe da se, „sa srbi­ janskim strankama" nije moglo ništa uraditi: „Zato sam uvjeren, da Kralju nije preostajalo ništa drugo, nego poništiti Vidovdanski us­ tav na način kako je učinio. Zato smo m i Hrvati primili Kraljev Manifest sim patično. . . Dne 6. siječnja stvorena je „tabula rasa". Time je put i novoj organizaciji države otvoren. Tako treba razu­ mjeti m oje riječi, koje sam rekao u prvome času: prsluk je odkopčan, kako je rekao Deak prije austrougarske nagodbe (1863) caru Franji Josifu "15). u) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), Zagreb 1973, str. 48. 12) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, Beograd 1949, str. 29. 13) Ljubo Boban, Iz istorije odnošaja. . . , str. 65-66. 14) Na istom mestu, str. 67. 15) Na istom mestu.

57

Nema sumnje: dajući svoj Manifest 6. januara 1929. godine kralj Aleksandar je mislio jedno, a Maček od toga očekivao nešto sasvim drugo, ali je i jednome i drugome bilo jasno, da je ondašnji partijskopolitički sistem onemogućavao svako ozbiljno rešenje krize u kojoj se zemlja nalazila: „Maček je pozdravio apsolutizam kralja Alek­ sandra ukoliko bi on značio početak procedure preuređenja države, a ne onako kako je taj sistem koncipirao kralj, tj. da bude prepre­ ka svakome narušavanju postojećega državnog uređenja, da bi se politika nacionalnog i državnog unitarizma provodila s još više koncekventnosti s novih idealističkih pozicija integralnog jugoslovenstva. Maček je Radićevoj paroli „kralj i narod“ davao bitno druk­ čije značenje negoli kralj . . . Narod se slobodno opredeljuje, a Kralj daje inicijativu, jer se to iz Skupštine, od političkih stranaka, ne mo­ že očekivati"16). Kao da je i Maček uviđao da je, u partijsko-političkoj praksi, tačno ono što je Dimitrije Ljotić tvrdio, da, naime, „narodni posla­ nik ima, kako bi se danas reklo, ,totalitarnu tendenciju1. On želi đa sve ima pred sobom ili pod sobom. Njemu je zgodna demokratiza­ cija, jer je tada on gospodar svoga sreza ili svoga kraja, pošto cen­ tar, blagodareći parlamentarizmu, zavisi od njega, poslanika, te mora za naknadu poslaniku sve činiti u kraju u kome ovaj interese ima“ 17).

2.

Šesti januar 1929. godine, i sve ono što je on trebalo da znači, razočarao je ne samo Mačeka, nego, skoro, i samoga kralja Aleksan­ dra i sve one koji su verovali da t i m e p o č i n j e n o v o d o b a u unutrašnje-političkom životu zemlje. „Narod je odista primio s oduševljenjem ovaj K raljev gest. On je došao tako iznenada i u tako tmurno vreme da je izgledao kao udar vetra koji razgoni sumorne oblake jednim jedinim naletom, te se iza njih ukazuje vedro i sun­ čano nebo“ 18). Tragedija i Kraljevog poduhvata i klice njegovog neuspeha bili su u tome što jednu novu i smelu zamisao nisu mogli ostvariti ljudi partijsko-političkog mentaliteta i shvatanja: „Nije se nikako slagalo jedno s drugim: 6. januar i ministri koji su do juče u onom stanju igrali najvažnije uloge. A li to je bilo kao lak oblak. Verovalo se da Kralj hoće pomoću njih nekako da akredituje 6. ja­ nuar, pošto u trenutku kada je nameravao to učiniti, nije znao kako će sam akt biti primljen. Verovalo se da će oni postepeno biti eliminisani i da će sama izgradnja novoga društvenoga uređenja biti pre16) Na istom mestu, str. 70. 17) Dimitrije Ljotić, Iz moga života . . str. 78. 18) Na istom mestu, str. 79.

58

data u ruke sasvim novih ljudi, koje će Kralj tokom prvoga perioda 6. januara odabrati"19). Tako, međutim, nije bilo. Glavni nosioci n o v o g a režima bili su s t a r i partijski ljudi, koji nisu ni umeli ni mogli da shvate novo i da misle izvan kategorija svoga psihičko-mentalnoga sklopa, koji je bio partijski. Oni su, možda, i mogli da shvate da nije bilo dobro ono kako se radilo p r e 6. januara 1929. godine, ali n o v a z a m i s a o nije mogla da nađe tlo u njihovoj svesti ni u njihovom intelektu. Ishodišta zbivanja novoga vremena, nastajanja i zamasi novih političko-društvenih strujanja, oni nisu mogli da shvate. Oni su mogli želeti i hteti da dobro rade, ali su radili rđavo: kao nosioci jednoga režima koji je bio zabranio političke partije zbog njihove nesposobnosti da vode i uređuju jednu novu državu, oni su i u no­ vom stanju mislili partijsko-politički i radili i tražili da se radi po partijskom ključu. Iz toga mentaliteta i shvatanja rodila se njihova težnja, koja je, sve više, postajala odlukom, da se, umesto višepartijskog, stvori jednopartijski sistem, jedna partija, u kojoj bi oni okupili sve one koji su hteli da budu njihove pristalice. Iz te odluke, kada su i Kralja pridobili za to, proizašao je novi Ustav, koji je ob­ javljen 3. septembra 1931. godine. Režim šestoga januara, onako kako je bio zamišljen, trajao je od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine. Iza toga je nastalo obnavljanje partijskog života koji je, iako postepeno, vraćao ununtrašnjepolitički život zem lje na sta­ nje kakvo je bilo pre 6. januara 1929. godine (ako ne i na još gore). Pored Narodne skupštine ustanovljen je i Senat. Pošto je pred javnošću ovaj Ustav objavio kralj Aleksandar, on je nazvan „oktrojisanim U stavom ", i ostao je na snazi sve do propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je stvaranje jedne nove stranke, koja se nazvala „Jugoslovenskoradikalno-seljačka demokratija“ ; odobrena je, formalno, tek 15. oktobra 1932. godine. N a svome prvom kongresu, 20. jula 1933. go­ dine, stranka je izmenila ime i nazvala se „Jugoslovenska nacional­ na stranka", ovom prilikom su doneti program i statuti stranke20). Iz ove stranke izdvojili su se, 7. aprila 1932. godine, „Narodni seljač­ ki klub" a novembra iste godine grupa Nikole Kešeljevića; 28. marta 1933. godine formiran je Narodni klub Nikole Preke (šest poslanika, disidenata H SS)21). Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS) održala je izbore 8. no­ vembra 1931. godine. Iz glavne stranke izdvojila se i Jugoslovenska narodna stranka na čelu sa Svetislavom Hođerom, koji je bio šef kabineta generala Petra Živkovića. Ova stranka, koja je dobila ime »Borbaši", trebala je da bude zvanična opozicija vladine stranke. . . 19) Na istom mestu, str. 80. 20) Dr Ferdo Culinović, Jugoslavija između dva rata, I, str. 283-284. Z1) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 94.

59

Na izborima od 8. novembra 1931. godine izabrano je 305 poslanika od kojih su 98 bili poslanici i ranije. Izbori za Senat održani su 3. ja­ nuara 1932. godine. „Senatori su birani po banovinama i to na sva­ kih 300.000 stanovnika po jedan. Izabrano je 46 senatora dok je Kralj imenovao 26 senatora tako da je Senat imao 72 člana22). Novo predstavničko telo trebalo je da radi na drugi način. Po­ sle izbora za Senat održana je u januaru 1932. godine p r v a za­ jednička sednica Senata i Skupštine. Ante Pavelić („zubar"), onaj isti koji je 1. decembra 1918. godine ispred Delegacije Narodnoga veća pročitao pred Regentom adresu, na osnovu koje je proglašeno ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, bio je pređsednik Senata, a Košta Kumanudi predsednik Skupštine23). U odgovoru na Kraljev govor rekao je Pavelić: „Grčevita vezanost za političke formacije i poglede, izrađene na plemenskim, verskim i pokrajinskim ideolo­ gijama, izazvala je težak sudar. Velika je zabluda bila da se u sva tri plemena mislilo da se može i posle ujedinjenja nastaviti onakav politički život, kakav je bio pod tuđinskom ili nezavisnom nacio­ nalnom državom. Umesto da se politička delatnost naših partija tro­ šila na unapređenje sređivanja naše države u jugoslovenskom duhu, ona je najozbiljnije zapretila i samom državnom i nacionalnom jedintsvu"25). Neuspeh 6. januara, a samim time i neuspeh krali a Aleksandra sa njegovim eksperimentom, bio je u tome što je dozvolio vraćanje na političke partije. I pre proglašenja 6. januara 1929. godine i posle toga, Dim itrije Ljotić je bio jedan od onih ljudi, koji su bili pozi­ vani od kralja Aleksandra i imali mogućnost da kralju iznesu svoja politička shvatanja i čine svoje predloge. I po svome intimnome opredelenju za organsko shvatanje sveta i života i po neposrednom iskustvu koje je imao i pre 6. januara 1929. godine i za vreme svoga učešća u vladi, Dimitrije Ljotić se bio opredelio protiv l i b e r a l n e d e m o k r a t i j e i protiv političkih partija kakve su, i pre i posle 6. januara 1929. godine, postojale u Jugoslaviji. Dimitrije Ljotić je pozdravio ukidanje tadašnjih političkih par­ tija i pokušaj kralja Aleksandra da traži n o v e p u t e v e za raz­ vijanje unutrašnjeg političkog života u zemlji. Odbijajući da i sam učestvuje u sastavljanju nove stranke Ljotić je isticao da je kraljev Manifest „osudio partizanstvo i obećao dati jedno n o v o d r ž a v ­ n o u r e đ e n j e koje, istina, nije bliže opredelio, ali koje svakako mora biti drukčije i bolje nego ono koje je M anifest osudio. Pola­ zeći odatle, nalazim da porušiti stranke koje su postojale zato što su zaista svojim partizanstvom dozlogrdile, pa sad posle toga osni­ **) Dr Ferdo čulinović, Na istom II. 2 đeo, str. 37. 45. 23) Na istom mestu, str. 45. 24) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, II, str. 104. 25 ) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 43.

60

vati n o v u s t r a n k u , u najmanju ruku znači ne dati ništa bo­ lje nego što je bilo. Razmišljao sam dovoljno o toj stvari i moram reći da stranke uopšte ne daju za savremeni državni život pogodno oruđe za dobru državnu politiku. Smatram da u č e š ć e n a r o d a u upravi državnoj m o r a b i t i t r a ž e n o n a d r u g o j o s ­ n o v i , među organizacijama koje stvarnu narodnu profesionalnu, ekonomsku, kulturnu i dobročinu aktivnost predstavljaju, a nikako među strankama, ma kako se zvale, ma kakav im program bio, i ma ko ih vodio1126). Dimitrije Ljotić je ovo svoje shvatanje bio izložio i kralju Alek­ sandru i predložio mu, da on izradi jedan U s t a v prema svojim koncepcijama o uređenju države i o političkom životu u njoj. Na­ glasio je da on smatra da partijsko-demokratski i partijski režimi „upravo jedu državu11. Rekao je dalje, da je on „za čist staleški parlamenat. Ali uviđam da ne bih sam odmah mogao s njim prodreti. Otuda bih pribegao jednom drugom parlamentu, gde bi se posla­ nici birali opštim tajnim pravom glasa, ali samu kandidaciju vrši­ le bi sreske kolegije, u koje ulaze predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i dobročinih organizacija. Partije danas žive od kandidacija. Oduzmu li se kandidacije partijama, da li se pravo kandidacija ovim drugim prirodnim, da tako kažem, organizacijama, par­ tije će se ukinuti usled nedostatka hrane1127). Kralj, koji je Ljotićeva izlaganja ne samo pažljivo slušao, ne sa­ mo da je pristao da Dimitrije Ljotić izradi projekt novoga Ustava, nego mu je rekao: „Ne mogu Vam sakriti da ste me obradovali. Onaj ko reši to pitanje, ima pravo na osobitu blagodarnost1128). Svoj pro­ jekt Ustava Ljotić je podneo kralju 28. juna 1931. godine: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim mogućnostima, pokušao da dam nacrt jedne organske ustavne i nasledne monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji živih narodnih snaga, organizovanih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva, sa političkom odgovornošću vlade samo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred saborom sa decentralizovanom samoupra­ vom1'29). Kralj Aleksandar očito nije mogao da shvati Ljotićeve ideje. U oproštajnoj audijenciji, kada je Ljotić podneo ostavku na položaj ministra pravde, kralj mu je rekao: „Ali nisam mogao primiti ono što ste predložili, čini mi se kao u maglu da idem 1130). Uticaji drugih faktora bili su jači i on je, 3. septembra 1931. godine, proglasio svoj Ustav, kojim je omogućio oživljenje partijsko-političkoga života. 26) 27) 28) 29) 30)

Dimitrije Ljotić, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu,

Iz moga života, str, 111. str. 99-100. str. 100. str. 101. str. 115.

61

Nova stranka, JNS, i one koje su iz nje nastale, primile su bile cen­ tralističko uređenje države i teoriju o jugoslovenstvu kao zajednič­ koj nacionalnosti Srba, Hrvata i Slovenaca što, opet, neće dugo tra­ jati. Ima podataka, da je i sam kralj Aleksandar bio nezadovoljan razvojem unutrašnjepolitičke situacije koja je posle nastala. Patri­ jarh Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, sačuvao nam je interesantne podatke o tome da kralj Aleksandar nije bio zadovoljan sa stanjem u zemlji i sa radom vlade ni posle izvršenih izbora 1931. godine. U audijenciji, koju je kralj dao Dožiću, 15. sep­ tembra 1934. godine, kralj mu se žalio: „Naša vlada nije kadra ništa sama da učini, pa ni jedan jedini akt. Ja sam prinuđen da sve to radim i popravljam njihove greške, koje su se toliko nagomilale, da ne dozvoljavaju da to više mirno podnosim. Mora se tražiti leka za to, i jedan novi zdravi put koji će biti u mogućnosti da te greške popravi, ako ne odmah a ono postepeno1131). Kralj Aleksandar je, kazuje Dožić, dao oštru kritiku vlade Nikole Uzunovića i podvukao da mu ona stanje u zemlji ne prikazuje tačno, nego tako kako to njoj koristi: „Pojedini ministri ovakve nakaradne vlade prosto žele da me uhvate za gušu i da me prisile da ne mogu da kontrolišem sve ono što je rađeno. I informacije koje mi podnosi kraljevska vlada Uzunovića o stanju u narodu, ne odgova­ raju realnim činjenicama. Sve je u njima na svome m estu i ulepšano kako treba da bude i kako kralj to želi. Čini se nepravda ljudi­ ma, i to prijateljima dinastije, koji su mnogo i doprinijeli svojim radom i državi i dinastiji. Ja često puta ne mogu da ih zaštitim 1132). U produženju razgovora sa patrijarhom Gavrilom, koji je bio 16. septembra 1934. godine, kralj Aleksandar je nagovestio svoj „unutrašnji plan i budući državni politički program. Sve ovo će biti potpuno na novoj osnovi izmenjeno . . . Moram da Vam priznam, da moj dosadašnji napor sa Šestim januarom nije uspeo. Imao sam nameru da stišam razbuktale političke strasti, nastale sa jednom ozbiljnom političkom krizom, koja je dovela državu do rasula. Za­ tim da sredim unutrašnje stvari u državi, kao što je izjednačenje zakonodavstva. Želeo sam da sredim naše finansije i da ekonomski koliko je god moguće, podignem standard života naročito pasivnih krajeva, koji su zahtevali bržu odluku kao što su, na primer, Crna Gora i Hercegovina. S druge strane, da se potisne šovinizam i verski fanatizam koji su činili ogromnu štetu narodu i državi. Oni su bili zasnovani na starim principima koji su bili glavni kočničari sva­ kog progresa. Kad sam video čemu vodi taj rad, nisam mogao da gle­ 31) Memoari patrijarha srpskoga Gavrila . . . , str. 123. 32) Na istome mestu, str. 124.

62

dam mirno takvu situaciju, koja je uzimala maha da zavadi narod i pocepa jedinstvo"33). Prema, dosta opširnom, kazivanju patrijarha Dožića, kralj A lek­ s a n d a r je njemu bio izložio glavne linije svoga budućega plana o unutrašnjepolitičkom sređivanju države i prilika u zemlji. Kralj je, veli patrijarh, bio u kontaktu s vođama opozicije (bar njezinim srps­ kim delom) i spremao je nešto što bi trebalo da bude najšira kon­ centracija svih vodećih predstavnika političkih stranaka. Razoča­ ran u ljude sa kojima je hteo da ostvari ideje Šestoga januara i koji su ga navukli da da Ustav od 3. septembra 1931. godine i omogući im da stvore s v o j u p a r t i j u , kralj Aleksandar je bio rešen da, posle povratka iz Francuske, pokuša nešto sasvim novo u čemu bi bilo rešeno i „hrvatsko pitanje". Detalji, kako je kralj Aleksandar nameravao da sve ovo izvrši ostali su nepoznati: „On je, veli patri­ jarh Gavrilo, nešto spremao, ali nije hteo da to javno kaže. Ostala je tajna koju je u grob poneo, kao što su bile i druge stvari u njego­ voj glavi"34).

3. Ustav od 3. septembra 1931. godine omogućio je da se, postepeno, ponovo pojavljuje sve ono što je bilo i pre 6. januara 1929. godine. Stvaranje jedne partije i iznjedravanjem drugih iz nje nije moglo doneti ništa novo u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. To što je nastajalo na unutrašnjepolitičkom planu u zemlji bilo je povampirenje onoga što je kralj Aleksandar hteo da ukloni. Javljale su se i nove grupe i nove ličnosti bez ugleda i iskustva koje su imali vođi tzv. Udružene opozicije, koja će uporno nastojati da bude smatrana pravim predstavnikom naroda, koji se čudio šta se oko njega dešava. Ni Udružena opozicija ni one stranke koje su proizašle iz JNS nisu mogle da uhvate idejni i duhovno-ideološki kontakt sa vremenom koje je nastajalo. Oni su uporno išli putem koji je bio sve više stramputica. Na idejnom i duhovno-ideološkom planu već su se susretala jaka idejna strujanja i javljali znaci borbe kakve pre nije bilo. Ljudi staroga kova i starih shvatanja, dobri i čestiti rodoljubi, nisu mogli da shvate da su snage, koje su bujale i izbijale iz podzemlja, recima i pojmovima, kojima su se služili politički ljudi, uspevali da daju i drukčiji idejni sadržaj i politički smisao. Iako je KPJ bila zakonom zabranjena i prinuđena da radi ilegalno, ona je uspevala da osvaja pozicije i na kulturnom i na društveno-političkom planu, a da to 33) Na istom e mestu, str. 138. 34) Na istom e mestu, str. 158.

63

vodeći ljudi ni iz opozicije ni iz redova onih koji su vladali ne uoče i tome se suprotstave. I pre tragične pogibije kralja Aleksandra jugoslovensko političko podzemlje ne samo da je bujalo, nego je bilo prožeto komunističkim idejama i shvatanjima. Pojmovi kao sloboda, đemokratija, međunarodna solidarnost i neko sveslovensko mašta­ nje, koje je tako vesto lansirala komunistička propaganda, delovali su u s p a v l j u j u ć e na mnoge vodeće ljude iz građanskih poli­ tičkih partija, koji su se plašili pokušaja da samostalno i originalno misle. Već prvi državni izbori od 8. novembra 1931. godine, provedeni prema novom Ustavu, pokazali su da se unutrašnjepolitički život zemlje vraća n a t r a g umesto da ide n a p r e d. U takvoj atm os­ feri počela se okupljati jedna grupa ljudi oko Dimitrija Ljotića, koji je bio jedan od svedoka neuspeha 6. januara 1929. godine i koji je odbio da učestvuje u ponovnom oživljavanju partijsko-političkoga života staroga tipa. To je bilo već 1932. godine, a dve godine kasnije bio je pokrenut list „Otadžbina11, koji je bio organ ove grupe ljudi i koji sve do 29. broja nije bio z a b r a n j i v a n ali je bio c e n z u r i s a n: ovaj je broj bio zabranjen na taj način što je slog bio rasturen u štampariji. Smatralo se, poduže, iako neopravdano, da se list štampa sa znanjem i odobrenjem kralja Aleksandra što, razume se, nije bio slučaj. Do pokretanja „Otadžbine" Ljotić je nekoliko puta bio kod kralja što je dalo povoda širenju vesti da Dim itrije Ljo­ tić treba da obrazuje vladu. U razgovorima koje je imao kasnije sa kraljem, posle davanja Ustava, Dim itrije Ljotić je imao utisak da se kralj pokajao što je to uradio: „Uveren sam da bi i ispravio, možda i sa lutanjima i s okukama i s krivinama, ali bi ispravio"35). Posle kraljeve pogibije nastala je još veća potreba povezivanja nacionalno zainteresovanih ljudi radi suprotstavljanja negativnim procesima u unutrašnjepolitičkom životu zemlje. Pored grupe oko „Otadžbine", postojale su i grupe „Zbor", „Buđenje", „Jugosloven­ ska Akcija" i „Bojovnici" iz Ljubljane36). „Boj" se u Sloveniji bio naglo počeo da širi. Njegovi članovi su se nazivali „vojnicima u ci­ vilu, koji stoje iza svoga kralja na osnovama šestojanuarskog Mani­ festa"37). Osnovna politička i nacionalna shvatanja učinila su da je došlo do međusobnog približavanja i stapanja ovih grupa, koje su, 6. januara 1935. godine, dobile o s n o v n a n a č e l a i program i zajedničko ime „ J u g o s l o v e n s k i narodni pokret Z b o r " za čijeg je predsednika bio izabran Dim itrije Ljotić: ,,U na­ šim Osnovnim načelima i Smernicama mi smo sažeto izneli osnovne 35) Dimitrije Ljotić, Iz moga života, str. 124. 36) Na istom mestu, str. 125; sravni: Metod Mikuž; Slovenci v stari Jugosla­ viji, str. 428; Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i D im itrije Ljotić, Minhen 1971, str. 16-90. 37) Metod Mikuž, Na istom mestu, str. 428.

64

stv a ri, koje predstavljaju naše poglede na našu narodnu stvarnost

i glavne ciljeve naše praktične politike1138). Vremenom su otpali neki Bojovnici, a iz grupe Zbor (Radmilo Grđić i Milan Badžak); ova dvojica su m islili da Zbor treba da ide na listu Bogoljuba Jevtića. Brojnije otpadanje bilo je 1937. godi­ ne: jedna grupa je otišla Milanu Stojadinoviću39). Radilo se, ovaj put, 0 Danilu Vuloviću, Veliboru Joniću, Đorđu Periću, Danilu Gregoriću, Milanu Vapi i Savčiću. Stojadinoviću je uspelo da privuče jednu grupu ljudi od vrednosti time što im je dao unosne položaje. Otpali su stvarno ljudi koji nisu shvatili Dimitrija Ljotića i kojima se žu­ rilo da dođu do bilo kakve vlasti što nije bio Ljotićev cilj. Stojadi­ nović se hvalio kod kneza Pavla ovim svojim uspehom, a preko njega 1 kod Hitlera. Ovo je, nesumnjivo, bio gubitak za Zbor, ali ne tako veliki. Ljotić je, sa svoje strane, ove ljude izbacio kada se doznalo šta oni rade i rekao za njih da su oni „zaboravili da mi nismo u Zboru da rešavamo svoje već da rešavamo narodne nevolje. A narodne i državne nevolje su tako velike, današnjica tako bolesna, a sutraš­ njica obećava da bolest pređe u poslednju krizu, da tu laki lekovi ne pomažu (jer teška bolest nije gde laki lek pomaže), već samo teš­ ki, gorki, oštri, opasni lekovi mogu pomoći1140). Pojava Dimitrija Ljotića na unutrašnjepolitičkoj sceni Jugosla­ vije predstavljala je nešto sasvim novo. Nije bila nova samo ličnost, nego i njen stav i ideje, koje partijsko-politički orijentisani ljudi nisu mogli da shvate. Prvo što im je bilo neshvatljivo bilo je to da se na političkoj sceni pojavio čovek, koji se ne bori za vlast. On je, s jedne strane, bio razbudilac savesti onih koji su vladali, i s druge, duh koji je tražio uzroke duboke poremećenosti stanja u zem lji i poremećenosti međusobnih odnosa ljudi oko vlasti. On je video kako se raspada jedan društveno-politički poredak i, po imperativu saves­ ti, osećao obavezu da otkriva uzroke toga raspadanja i da mobiliše otrežnjene duhove da se tome suprotstave. U predavanju „Današnji rat, sutrašnji m ir“, koje je održao u Beogradu 1936. godine, Ljotić je razotkrio brojne komponente društveno-političkoga raspadanja u Jugoslaviji. To što je on video moglo bi se nazvati rat svih protiv svih kao posledica razmaha razularenih individualizama, koji su vu­ kli svaki na svoju stranu. Ljotić je tada govorio: „Međutim, ja moram da vam kažem: i ako taj rat nikakva formalna objava nije odobrila, taj rat ima svoje mrtve, taj rat tutnji, taj rat potresa našu zemlju, taj rat ima ne jedan front nego stotinu i hiljadu malih frontova, taj rat ima svoje pustoši koje ostavlja kao i svaki rat za sobom. Ali, taj će rat imati svoj ne­ sumnjivi i sudbonosni ishod. Iz drugih ratova ima kao ishod ili poS8) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 125. ss) Na istom mestu, str. 126. 40) Na istom mestu, str. 214.

65

beda ili poraz. U ovome ratu, koji ispod trule i mirne kore prividnog mira tutnji kroz našu zemlju, iz ovoga rata samo čudom, samo ne­ obično jakom voljom onih ljudi koji vide tu opasnost može da ne do­ đe do poraza. I to ne do prolaznoga poraza iza koga će opet možda da grane kakva sloboda. Ne, iza toga poraza, ako taj poraz nastupi, onda zaista mračne i zamagljene izgledaju nade naše budućnosti. . . Savremeno ropstvo ne ostavlja ni dušu slobodnu. Savremeno rop­ stvo m elje sve, uzima i dete iz kolovke i od njega pravi po svome tipu čoveka i građanina. I zato velim, zato što je tako, zato ovaj da­ našnji izgled ovoga potmuloga, a sasvim pouzdanog rata koji besni kroz našu zemlju taj izgled na budućnost, jeste u istini vrlo zamra­ čen"41). Ovako prikazivanje tadašnje turobne jugoslovenske stvarnosti nije bilo samo subjektivno shvatanje jednog čoveka, koji je vidovito sagledao ono što je dolazio. To su, na svoj način, zapažali i neki trezveniji stranci koji su tada živeli u Jugoslaviji. Jedan francuski novi­ nar koji je živeo u Jugoslaviji, dao je svome listu ovu sliku stanja u njoj: „Ne vidim nikakvu ideju. Vidim da neko danas bude izabran na jednom programu a sutra pretrči na drugi. Vidim da ga danas biraju jedni, a sutra drugi; čim su jedni protiv njega, on pretumba na drugu stranu. Vidim da vlada bude izabrana na jednom progra­ mu, a posle padne na istome programu — jednom reči, o ovoj zem­ lji, koju volim, ne znam šta da vam kažem. Ima tako malo čvrstoga, da me je strah da vam to kažem"42). Koren svega toga, kao i onoga što je iz toga proizilazilo, Ljotić je video u duhovno-idejnoj i moralnoj razbijenosti naše tadašnje sredine: „Nema zajedničke misli kojoj mi služimo, nema naše za­ jedničke volje koja nas prožima. Mi smo razdruzgani, mi smo raz­ drobljeni, mi smo nepovezani, atomizirani, rascepkani, mi pred­ stavljamo svaki za sebe jednu volju, mi predstavljamo svaki za sebe jedan fr o n t. . . U jednoj zajednici, u jednom društvu, ako nedostaje jedna zajednička volja, jedna zajednička svest, ako jedna misao ne postane svojina svakoga od nas ili bar ogromne većine nas, onda nije dovoljno što mi pravno, nije dovoljno što mi formalno, nije dovoljno što mi, ako hoćete, stvarno živimo u jednoj zajednici. Covek je du­ hovno biće i čovek mora da oseti duhovnu vezu koja ga veže sa oni­ ma koje on zove svojom sabraćom. Nije dovoljno da govorimo jedan jezik, nije dovoljno da živimo u jednoj zemlji, nije dovoljno da nas ista pravna veza uokviruje, pa da kažemo: mi smo članovi jednoga naroda. Nije dovoljno to. Potrebno je da se oseti duhovna veza, mi­ sao, volja, osećanje između članova jedne zajednice1143). 41) Na istom mestu, str. 101. i2) Na istom m estu, str. 172.

43J Na istom mestu, str. 175-176.

66

Političke partije, onakve kakve su bile u Jugoslaviji, bile su in­ strumenti aktivnog razbijanja narodne celine. Njihovi pročelnici borili su se o k o vlasti i z a vlast i na njih su se mogle, sa pu­ nim pravom da primene reči: „velikaši, proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo11. To „carstvo11 bila je Jugoslavija kao celina. N je­ no jedinstvo i opstanak ugrožavale su međusobice političkih parti­ ja, koje su zavodile i obmanjivale narod. Ako je, kao što bi trebalo da bude, d e m o k r a t i j a v l a d a n a r o d a , onda je ona bila u Jugoslaviji više nego defektna: poslanici, koji su trebali da proizilaze iz sredine onih koje su predstavljali, nametani su od partijskih vrhova i bili birani snagom partijske discipline. Zbog toga su se oni osećali odgovornijim pred partijom nego pred narodom. Dimitrije Ljotić je sve ovo znao delom iz ličnoga iskustva, a delom iz proučavanja unutrašnjepolitičkog života u zemlji. Zbog toga on nije bio iznenađen kada su, čim se on pojavio, ustali protiv njega i staropartijci, koji nisu mogli da shvate da ih je vreme već prega­ zilo; i „liberalne demokrate", jer je liberalna demokratija politička izraz kapitalizma. I, razume se, komunisti. Za njih je Ljotić govo­ rio: „Ako naša borba pobedi oni neće pobediti, jer mi nosimo stvarne i korenite društvene popravke bez nasilja, bez nepravde i bez nes­ reća koje oni nose1144). Ljotić nije priznavao presudni, istorijski, zna­ čaj klasa i osporavao je tvrđenje da su članovi jedne klase uvek m e­ đusobno solidarni: „Klasa nije, tvrdio je Ljotić, o r g a n s k i pojam, klasa je m e h a n i č k i pojam. Ona je zavisna od toga koliko ko ima imovine, a imati imetak, imovinu, to je stvar slučaja, i u ži­ votu čovek može biti danas u jednoj a sutra u drugoj klasi“45). Dimitrije Ljotić nije bio protiv n a r o d n o g učestvovanja u vršenju vlasti. On je to, naprotiv, zagovarao i bio za jedan čisto s t a l e s k i p a r l a m e n a t i to pokušavao da objasni i kralju Aleksandru kada mu je ovaj bio poverio da izradi projekt novoga Ustava. U N a č e l i m a JNP Zbor stoji: „Narod će učestvovati u za­ konodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem pred­ stavništva koje mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja11 (VI, 4). U ,,Smernicama“ se objašnjava zadatak i uloga drža­ ve koja „ne sme da smeta onima koji, u skladu sa njenim društve­ nim i privrednim planom, rade i izgrađuju uslove. Ona treba da tak­ va pregnuća izaziva, ako ih nema — da ih podržava i sarađuje, kad se pojave. Tamo gde se takva pregnuća ne pojavljuju, država treba da ih svojom snagom zameni“ (VI, 2). O projektu Ustava, koji je izradio po želji kralja Aleksandra, Ljotić je rekao: ,,U njemu sam, vodeći računa o konkretnim moguć­ nostima, pokušao da dam nacrt jedne organske, ustavne i nasledne 44) Na istom mestu, str. 189. 45) Na istom e mestu, str. 181.

67

monarhije, nedemokratske i neparlamentarne, zasnovane na aktivizaciji životnih narodnih snaga organiziranih u ekonomska, staleška, kulturna i dobročina društva sa političkom odgovornošću Vlade sa­ mo pred kraljem, a privatnom i pred kraljem i pred Saborom sa decentralizovanom samoupravom1146). Ljotić je pisao: „Mi smo protiv parlamentarizma, ali nismo protiv parlamenta, nismo protiv punog i stvarnog učešća narodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvaran parlament. Isto smo u takvoj meri za parlament da su nam autentični i zaista iskušani parlamentarci prebacili da je u našem planu skupština isuviše jaka, jer je u njenom delokrugu samostalna i potpuna, a naročito ona je veće stvarne vrednosti nego što je danas. Dosadašnji parla­ mentarizam uopšte u svetu je sistem zbrke vlasti i potpune neod­ govornosti. Nasuprot tome, mi istavljamo načelo: potpuna stvarna vlast, a isto tako i odgovornost"47). Ozakonjenje ovoga Ustava trebalo je da dođe od samoga kralja, koji bi to uradio jednom proklamacijom. Predviđeno je bilo da kralj ovaj Ustav predloži naročitom biračkom telu, da ga ovo opštim i taj­ nim i jednakim pravom glasa usvoji ili ne usvoji. Neusvajanje ovoga Ustava od strane ovoga biračkoga tela smatralo bi se da sve ostaje po starome zakonu o kraljevskoj vlasti, sve dok ne bude donet novi Ustav. Smatrao sam da ovaj plebiscit ili referendum narodni u ovo­ me slučaju potrebnim da bi tim e i samom pitanju ukidanja prvog Ustava bila data izvesna forma ratifikacije1148). U suštini Ljotićevog shvatanja o s a l e š k o j d r ž a v i , koje on, vremenski, nije stigao da dalje razradi, leži organsko načelo ži­ vota naroda kao zajednice čiji su članovi neposredno upućeni jedni na druge: „Mi kažemo: narod jedan to je kao jedno ogromno stablo. To stablo ima na sebi razne delove koji vrše razne funkcije. Ima delova u tome stablu koji žive u zemlji lišeni svetlosti dana, lišeni dodira sa vazduhom bar u onom obilju koje grane, nadzemni delovi, imaju. Ne može stablo, ne može drvo da bude bez onih koji su u zemlji, ali neka znaju i oni nad zemljom da i oni ne mogu biti bez onih dole. Ima stabla i ima grana i lišća i cvetova i plodova. Sve ima na jednom drvetu. I u jednom narodu ima svega toga. Sve je to povezano tak­ vom jednom zajednicom sudbinskih interesa, da nije moguće okrnjiti jedan deo, a da celina pri tome ne oseti, ako ne odmah a ono vrlo brzo . . . Neka nam pomogne da razumemo ovu misao da su u jed­ rom velikom narodnom telu svi delovi tela tesno povezani jedan za drugi i nije moguće vređati, teško vređati bitne interese jednog dela, 46) Na istome mestu, str. 101. 47) Na istom e mestu, str. 193. « ) Na istome mestu, str. 101.

68

a d a se to posle, možda s interesom, ne vrati ne samo onima koji su v re đ a ti, već i onim delovima k o ji su to pasivno posmatrali"49).

Ni u N a č e l i m a i S m e r n i c i m a , ni u Ljotićevim izla­ ganjima ne može se naći ni n e g i r a n j e prava naroda da odlu­ čuje o vladanju nad sobom, niti ima z a g o v a r a n j a t o t a l i ­ t a r n e v l a s t i , bilo u kome obliku. Država je instrumenat narod­ ne sudbine, koji „isključuje potčinjavanje jednoga staleža drugom" (Načela, IV, 8). „Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi" (Načela, VI, 2). Tamo gde narod učestvuje u zakonodavstvu i gde postoje samouprave nema m e s ta diktaturi. I nadzor države, tamo gde je potreban, mora se kretati ,,u granicama okvirnih zakona" (Smernice, II, 5). Dimitrije Ljotić se, i više puta i na više mesta, jasno izražavao protiv diktature ma u bilo kome obliku. On je bio dogovorna, a ne diktatorska priroda. On je govorio: „ . . . Ne mogu veliku politiku ostvariti diktature, po tome što su prolazne, ni trustovi mozgova, jer su upućeni na malu politiku, birokrati ja, jer po prirodi svojoj nije pozvana da takvu politiku sama izaziva, ako je kao državni organ i pozvana da je provodi po tuđoj in icija tiv i. . . Nismo za diktaturu i to zato što je smatramo kao prolaznu u životu jednoga naroda, a na ­ ma treba s t a l n o o r u đ e koje će stalno biti tu, pomoću koga će moći stalno da se obavlja velika narodna politika"50). Na jednom drugom mestu Ljotić je rekao: „Strašna je diktatura ljudi koji nad sobom Boga priznaju. Kako tek mora biti strašna diktatura ljudi koji nad sobom ni Boga ne priznaju. Diktator koji nad sobom Boga ne priznaje, koji javno ispoveda svoje neverovanje, odnosno svoje verovanje da nad njim nema nikakve veće sile, to mora da je straš­ no, jer taj koji ispoveda da nema nikome ni zašto račune da polaže, taj ne zna za moralne zakone. Mi, pak, kao Sloveni i hrišćani, na tak­ vim shvatanjima ne možemo da stojimo"51). I po svojoj ličnosti i po svemu onome što je propovedao na ideo­ loškom i političkom planu Dim itrije Ljotić je bio sasvim nov i origi­ nalan u našoj tadašnjoj sredini. Njegova kritika naše ondašnje druš­ tvene i političke stvarnosti, sistema vladanja, moralno-društvenoga mentaliteta onih koji su vladali bila je jasna i nedvosmislena, ali ne pakosna. On je ukazivao na pogreške, zastranjivanja i kod nas u zemlji i u svetu oko nas, ali on se nije ni o kome nosiocu staroga mentaliteta i starih shvatanja izražavao sa nipodaštavanjem. Od to­ ga bi, samo donekle, mogao biti izuzetak Milan Stojadinović, koji je bio uobrazio da je on mogao uraditi ono što je bilo u Ljotićevom pro­ gramu, jer je na stvari gledao mehanički. Zbog toga što je, u njego­ 48) Na istom mestu, str. 177, 178. 50) Na istom mestu, str. 181. 51) Na istom mestu, str. 192-193.

69

vom shvatanju, Zbor ugrožavao njegovu vlast S to ja d in o v ić je, v id e ćemo, nemilosrdno gonio Zbor52). Političare staroga kova zbunjivale su mnoge Ljotićeve ideje i shvatanja. Između njih i njega postojala je bitna razlika: oni su mis­ lili partijsko-politički a on organski. U suprotnosti i sukobu svojih partijsko-političkih interesa oni su previđali narodnu celinu i nje­ zine interese. Zbunjivalo ih je i Ljotićevo izlaganje o staležima kao bitnim komponentama narodnoga života i organske strukture drža­ ve. Oni su previđali da su staleži stvarnost narodnoga života, a poli­ tičke partije prolazne pojave koje nestaju i prolaze a često se zalažu za nešto što sa narodnim shvatanjima i interesima nema nikakve veze. Narod sa svojim životnim shvatanjima živi i ostaje i obnavlja se sam iz sebe, a političke partije nestaju. U staleže, koji su se istorijski uobličili kroz svakodnevnu praksu života, narod je ugradio svoje životno iskustvo. U staležima nema fantaziranja o mehaničkoj jednakosti ljudi. Njima su dostupne ideje slobode i bratstva, ali im je tuđa ideja mehaničke jednakosti. Ljudi se kroz rad i stvaranje uobličavaju kao ličnosti i društveno se uzdižu kroz svoj rad i druš­ tveni doprinos koji čine. Kada se odlučio za staleško uređenje drža­ ve Dimitrije Ljotić je imao u vidu činjenicu, da postojanje staleža nije razbijalo jedinstvo naroda, a političke partije su to činile. Za­ tim: svoja i politička i nacionalna i društvena shvatanja pojedinci su mogli izražavati i lično i preko svojih staleža. Rečeno je i često isticano, da smo mi n a r o d z a d u ž b i n a r a , ali nije poznato da su političke partije podsticale narod na to, a to su, međutim, radili staleži u raznim oblicima i u razna vremena. Istorijski je utvrđeno da su, na primer, i trgovci i zanatlije, održavali naše crkvene opštine i pod Turcima i pod austro-ugarskom vlašću. Oni su imali svoj etički kodeks i brinuli o ugledu svoga staleža: izme­ đu njih je postojala utakmica u radu i stvaranju i u tome ko će biti više nacionalan i više doprinositi opštem dobru i ostvarenju nacio­ nalnih ideala. Mogla je kod njih postojati i utakmica i sukob m ate­ rijalnih interesa, ali su nacionalni ideal i crkveno-nacionalna poveza­ nost sve izravnjavali. U predratnoj političko-društvenoj stvarnosti Dim itrije Ljotić je bio nova pojava i time što je bio istinski religiozan čovek i iz svoje religioznosti crpeo tvoračku snagu i impulse. Njegova religioznost i njegov nacionalizam bili su, na jedan naročit način, organski. N je­ gova hijerarhija vrednosti bila je: Bog u Svemiru, vladar u državi, domaćin, starešina porodice, u svome domu. Kao što u porodici um esto mehaničke jednakosti postoji moralna jednakost i ravnopravnost, tako ni u državnoj zajednici ne može biti mehaničke jednakosti, ali 52) str. 20).

70

Dim itrije Ljotić, Poruka fašističkom šegrtu. (U ,,U revoluciji i ratu“,

mora biti moralne jednakosti i zagarantovanih jednakih prava. Kao gto su članovi porodice odgovorni domaćinu za ono šta i kako rade, tako je domaćin odgovoran pred vladarom, a vladar pred Bogom. Religioznost nije kod Dimitrije Ljotića bila ni poza ni politička taktika, nego delotvorno proživljavanje vere i budna savest o onome što i kako se radi. Bez budne svesti o odgovornosti nije nijedna ljuds­ ka ličnost potpuna, bez nje nije nijedan politički čovek osposobljen da vodi narod . . . Paralelno sa budnom moralnom i religioznom svešću Ljotić je imao i veoma budnu nacionalnu svest. On je aktivno učestvovao i u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kao vojnik na frontu učestvovao je u oslobođenju i ujedinjenju srpskih zemalja kao i u oslobođenju Hrvata i Slovenaca. Po crkveno-verskom i užem nacionalnom opredeljenju on je bio pravoslavni Srbin, ali je u širem smislu bio integralni hrišćanin i ubeđeni Jugosloven. Zbog toga je i rečeno u prvom članu „Načela": „Srbi, Hrvati i Slo­ venci čine jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređeni su svi posebni interesi". I, u članu IV: „Jugoslovenska narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osoben sklop, koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama". Zatim, u članu VI: „Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička ne­ minovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskog naroda". Ljotićevo jugoslovenstvo nije bilo negiranje ni srpstva, ni hrvat­ stva, ni slovenstva, nego sinteza svega onoga što je bilo najpozitivnije u njima. On je, stvarno, verovao, a tako i jeste, da je Jugoslavija naj­ bolje rešenje svih i srpskih, i hrvatskih i slovenačkih problema, koji su izvan nje nerešivi. On, pri tome, nije previđao ceo niz i splet su­ protnosti i problema koji su potresali Jugoslaviju, ali je, i ovde, gle­ dao u budućnost i apelovao na mobilizovanje svega pozitivnoga kod svih podanika Jugoslavije. Da to bude, treba, pisao je Ljotić, „naći one istine koje kao načela prožimaju čitavu našu narodno-društvenu povesnicu, od kojih, kad smo se udaljavali, m i smo padali, a koje kad smo prigrlili, mi smo se uzdizali i r a s li. . . Mi njih nemamo da izmišljamo iz svoje glave. Imamo samo svoje glave da priklonimo pred našom narodnom stvarnošću, pa ispitujući ovu bez predrasuda, odmah ćemo tamo načela uklesana pročitati, kao sa kamenih tabli­ ca"53). 4. Dimitrije Ljotić nije imao iluzija o teškoćama koje će mu stajati na putu, jer o n o što je on tražio neki nisu mogli, a neki, opet, nisu Meli da shvate. On je trasirao novi put, ali je isticao da neće biti lako 53) Dim itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 114.

71

ići tim putem: „Novi duh, novi metodi, novi put ne mogu doći i neće doći sami od sebe, već ih u naš državni i narodni život može uvesti samo istrajna, nepomirljiva i požrtvovana borba. Zato smo morali kao borci za novi duh, za nove metode i novi put, da primimo borbu pod izuzetno teškim uslovima. Jer nije borac ko ne može da primi takvu borbu“54). Front borbe pred kojim se našao Dim itrije Ljotić bio je širok i sastavljen od nekoliko komponenata. Prvi, koji su tačno shvatili D i­ mitrija Ljotića i opasnosti koje im prete od njega, bili su jugoslovenski komunisti. Kao što je i on shvatio njih i jasno prozirao nji­ hove ciljeve tako su i oni shvatili njega. Da bi onemogućili Ljotića i pred narodom, i pred javnošću uopšte, komunisti su proglasili Di­ mitrija Ljotića f a š i s t o m , a njegov p o k r e t f a š i s t i č k i m . U to vreme fašizam je bio vladajući režim u Italiji, a u Nemačkoj je bio došao na vlast nacional-socijalizam, takođe jedan pokret sa izrazito totalitarističkim smerom. Za komuniste je svaki antikomunista, svaka nacionalna i preporoditeljska misao, koja je u sebi no­ sila idejno-ideološki i moralni red i poredak bila fašistička, jer je podrivala njihove pozicije. Sami integralni totalitarci, propovednici svih oblika diktature i ograničenja lične slobode, a naročito slobode zbora i dogovora i političkoga udruživanja, komunisti su i Dimitri­ ja Ljotića i njegov pokret — koji odriču svaki oblik totalitarizma, jer autoritet, koji mora svagde postojati, razlikuju od diktature — proizvoljno i besavesno, oglasili za ono što oni niti su bili ni ti su hteli biti: za fašistički pokret sa nacionalsocijalističkim simpatijama! Pošto je, i u to vreme, bilo u našem narodu rašireno mišljenje, da su Italija i Nemačka neprijatelji našega naroda i naše zemlje, dovođenje Ljotića i njegovog pokreta u ideološku i političku vezu sa njima imalo je za cilj, da ih kompromituje. Nemajući svojih doma­ ćih argumenata za borbu protiv Ljotića i komunisti i oni liberalističko-demokratski elementi, koji su potpadali pod njihov uticaj, oporočavali su Ljotića time što su mu lepili etikete fašizma i neke srodnosti sa nacionalsocijalizmom, koje nije bilo. To je počelo od­ mah posle organizovanja Zbora i početka njegovog političkog rada. To je Ljotić odmah osetio i nedvosmisleno jasno i odlučno, kao što je on to znao i umeo, odbio sva ta potvaranja i od sebe lično i od Po­ kreta. Već 1936. godine on je našao za potrebno da izvrši jedno r a z g r a n i č e n j e između sebe lično i svoga pokreta s jedne i fa­ šizma i nacionalsocijalizma s druge strane. On je to učinio u članku: „Ni fašizam ni hitlerizam “55). Ljotić je pisao: „Naš pokret nema nikakve veze sa ovim pokretima. Prividna sličnost dolazi od istovremenog negativnog stava prema M) Dim itrije Ljotić, Iz moga života, str. 182. S5) Na istom mestu, str. 191-194.

72

liberalnoj demokratiji i pozitivnog stava prema zamisli staleškoga uređenja društva, kao i većeg oslonca političkih formi na društvene stvarnosti1'56). Dimitrije Ljotić je otvorenih oči­ ju i budno motrio šta se, na svima planovima, dešava u svetu oko nas i kod nas. U jednom govoru, održanom u Splitu, 1936. godine, Ljotić je rekao i ovo: „Ukratko: učesnici smo najveće svetske revo­ lucije koju je ikada pamćenje ljudsko zapamtilo. Ta ogromna revo­ lucija ogleda se u svemu, p a i u p o j m o v i m a l j u d i . Bilo je pojmova pre rata koji su bili izvan diskusije. Smatralo se da o neče­ mu ne treba govoriti jer je to jasno. Od iskona je tako primljeno i tako stoji. A danas nema pojma o kome se ne diskutuje i to sa veo­ ma kratkim i veoma velikim razlozima. Ljudske tvorevine, države, ustanove, zakonodavstvo, pojmovi, sve se to ljulja iz temelja, a sve to zato da bi čovečanstvo širom zem lje odgovorilo na pitanje: kako ćemo urediti život svoj11?57). U vreme kada su se na svetskom planu sukobljavali fašizam i hitlerizam, bolješevizam i ruzveltizam nije nimalo neobično da se i kod nas našao jedan čovek, rešen da se uzdigne iznad naše učmale tadašnjice i da potraži odgovore na pitanja, koja je postavljalo vreme i našem narodu; da ih potraži na našem tlu i u našem idejnom, društ­ venom i moralnom nasleđu. „Pre svega, isticao je Ljotić, naš Po­ kret je ponikao spontano, na našim društveno-političkim nevoljama. I nije nikao u glavi jednog ili drugog čoveka — ili na jednom odre­ đenom mestu, već su ljudi dobre volje, na raznim mestima i ne poz­ najući se među sobom, m isleći o nedaćama i nevoljama svoga naroda, došli u isto vreme na istu sledeću misao: ne može se sedeti skrštenih ruku, mora se prvo zauzeti jedan odlučan stav prema svima neprav­ dama i teškoćama na koje se nailazi, mora se taj stav kao zastava istaknuti i objaviti — moraju se potom pod tu zastavu sakupiti i ostali ljudi dobre volje1158). Sematično je i suviše proizvoljno dovođenje nastajanja Zbora u vezu bilo sa fašizmom, bilo sa nacionalsocijalizmom od kojih Zbor dele duboke organske i ideološke razlike. Ljotić je pisao: ,,I fašizam i hitlerizam počivaju na čisto paganskim koncepcijama staroga Rima i starih Germana. Fašizam je deifikacija — oboženje države. Fašis­ ti kažu:,Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna1. Ljotić je, međutim, tvrdio suprotno: ,Država je ljudska tvorevina potrebna ljudskoj sudbini. To je oruđe narodne sudbine, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država mora da služi1159) . . . Za hitlerizam, odnosno nacionalsocijalizam, rečeno je, da je oboža­ 56) 5?) 58) 59)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

191. 204. 191-192. 192.

73

vanje rase: ,,A gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde ono samo može biti, znači stvarno primiti jedno ateističkonehrišćansko shvatanje sveta"60). Ljotićevo shvatanje sveta i života bilo je izrazito teističko i đelotvorno hrišćansko. Posmatrani na ovome planu i fašizam i nacional­ socijalizam su mnogo više srodni sa boljševizmom, nego što bi Zbor mogao biti srodan sa njima. Ljotić je odricao diktaturu čak i onih ljudi koji „nad sobom Boga priznaju", a još više onih koji ni Boga nad sobom ne priznaju: „Nad državom i nad rasom, po našem shvatanju, postoje beskrajno veće vrednosti. I država i rasa — po na­ šem shvatanju — vrede toliko koliko ljude tim većim vrednostima približuju. Po suprotnom shvatanju država i rasa su apsolutna merila u ovome, inače, relativnom svetu, nad njima nema ni načela, ni suda, ni osude. Otuda je moguće da fašizam proglasi za svetinju svoju sebičnost, a hitlerizam svoj tevtonski bes“61). Zatim, dalje, i ovo: fašizam i hitlerizam „smatraju sebe apsolut­ nim merilima u svojim državama, isključuju sve protivnosti, ne do­ zvoljavaju stvarni nadzor nad svojim radom ni sopstvenim prista­ licama"62). I fašizam i hitlerizam „imaju težnju da traju . . . i da će bez njih država pasti u one teškoće iz koje su je izveli fašizam i hit­ lerizam"63). Kada je, 1. septembra 1939. godine, Hitler napao Poljs­ ku, Dimitrije Ljotić je, bez ustručavanja, to označio velikom pogreš­ kom. TJ svome „Biltenu" (od 24. septembra 1939. godine) Ljotić je pi­ sao: „Do 1. septembra Hitler je bio gospodar događaja u Evropi. Od toga dana, on može činiti čuda, može pokoriti jednu za drugom još dve, tri ili pet država. A li on je uhvaćen u mrežu koju je svojom rukom izatkao. Na toj mreži može pokidati tu i tamo po koju nit, pa ipak sve to zajedno je slabo da popravi nepopravimo. Razume se, može doći uvek i tu razna impoderabilija Nemačkoj u pomoć. Ali za sad su, sa gornjeg gledišta, izgledi rđavi. Od svih velikih sila danas je Nemačka najmanje slobodna u svojoj akciji. Primila je sa­ radnju Sovjetije i tu saradnju mora trpeti pod uslovima koji budu Sovjetiji godili" . . . Ljotić je razlikovao parlamentarizam, kakav je tada bio kod nas, od parlamenta kao foruma ,,i stvarnog učešća na­ rodnih predstavnika u zakonodavstvu i nadzoru nad radom vlade, već smo, naprotiv, za pravi i stvarni parlamenat"64). Ljotićevo shvatanje uloge staleža bilo je sasvim drukčije od fa­ šističkoga. „Za razliku od fašizma i hitlerizma, pisao je Ljotić, mi ih želimo istinski snažnim i slobodnim — pod jednim uslovom da se priznaju i da deluju kao delovi narodne celine, pod nadzorom svo­ 60) 61) 62) 63) 64)

74

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu. mestu,

str. 192. str. 193. str. 193. str. 193.

jih glavnih organizacija u državi. Fašizam i hitlerizam, zbog svoga gledišta na državu, staleške organizacije uvršćuju u svoje redove i nameću im svoju stranačku disciplinu. Jednom rečju, fašizam i hit­ lerizam smatraju sebe apsolutnim organima države odnosno rase, i isključuju svaku slobodu vladara, predstavništva, staleža, sudstva, vojske i štampe. Nasuprot tome, mi stojimo na gledištu da svaka opravdana funkcija u društvu mora biti potpuna i stvarna, sa istom ■takvom odgovornošću'165).

5. Da bi potkrepili svoja tvrđenja o istovetnosti, ili bar velikoj ide­ ološkoj sličnosti Zbora sa fašizmom i nacionalsocijalizmom, njegovi jugoslovenski protivnici pripisivali su Ljotiću i a n t i s e m i t i z a m u onome obliku kakav je praktikovan od strane nacionalsocijalista i, samo u izvesnoj meri, od strane fašista. Od svih jugoslovenskih i predratnih i poratnih političara Dimitrije Ljotić je bio jedini, koji je imao snage i smelosti da izvrši idejnu i nacionalno-privrednu ana­ lizu judejstva kakvo se ono bilo izražavalo i u svetu i kod nas u pred­ ratnoj Jugoslaviji. On je to radio i kao misaoni verujući hrišćanin i kao nacionalni političar, koji se osećao obaveznim, da štiti i duhovno-nacionalne i privredne interese svoga naroda. Za Srbe se, među­ tim, zna da nisu bili nikada antisemitski raspoloženi, ali se zna i to, da im knez Miloš Obrenović nije dozvoljavao da uzmu velikoga maha u trgovini zemlje. On ih je štitio, ali im nije dao da uđu u na­ rodnu privredu i da se mešaju u duhovno i kulturno uobličavanje generacija koje su nastajale pod novim uslovima u slobodi. Srbi nisu bili nikada poznati kao antisemiti. To nije bio ni Dim i­ trije Ljotić. On nije skrivao da ga jevrejski problem interesu je i u svetskim i u nacionalnim razmerama, ali antisemit nije bio. On je to u više mahova, javno ispoljavao. U „Dijalogu s Jevrejinom “ Ljo­ tić je pisao, 13. oktobra 1935. godine, i ovo: „Nisam antisemit. Nala­ zim da je takvo raspoloženje nepravično. Ali sam prema Jevrejim a oprezam i nalazim da je nepoverenje pravično i pravilno. Nisam an­ tisemit. Nalazim da su Jevreji jedno rasno-biološko-sociološko i re­ ligiozno čudo. Posmatrajući to čudo, ne mogu da ne osetim mnogo divljenja za takav narod1*66). Dimitrije Ljotić nije smatrao Jevreje gorim ljudima od ostalih. U članku „Moj odgovor Malhut Jizraelu", u stvari u odgovoru dr Dohalju, Ljotić je pisao, 13. avgusta 1936. godine: „Poznajem zna­ tan broj Jevreja. Bio sam s njima u raznim poslovnim odnosima. Po 65) Na istom mestu, str. 194. 6e) „Otadžbina" broj 84 od 13. oktobra 1935.

75

savesti ne mogu da kažem da sam među njima našao veći broj rđavih ljudi nego među ostalim narodima i verama. Sretao sam sa za­ dovoljstvom i tako ispravne i dobre ljude među Jevrejima, koje i drugi narodi u svojim redovima imaju i hoće da im broj uveličaju. Ne mogu, dakle, da primim da su zbog grešaka usamljenih pojedi­ naca izazvane mnoge oštrice jevrejskog pitanja"67). U predavanju „Drama savremenog čovečanstva11, koje je držao 25. oktobra 1939. godine u Eeogradu, Ljotić je osudio tadašnji anti­ semitizam. Analizirajući političku, ideološku i privrednu aktivnost jevrejstva u svetu Ljotić je rekao: „Ne pozivam vas da lupate jevrejske izloge,, radnje i glave. Naprotiv. To su jevtina sredstva pomo­ ću kojih Izrailj učvšćuje svoju vladavinu, budeći u svetu milosrđe prema svome ,bednom‘ položaju (bio sam uveren da će progonstvo Jevreja u Nemačkoj biti završeno preskupo za samu Nemačku). Po­ zivam vas naprotiv, da svaki izlog, radnju ili glavu jevrejsku poštu­ jete onako kao izlog, i radnju i glavu ma kod drugog građanina naše zemlje. To poštujte. Ali razbijajte, lomite, kršite planove jevrejske. Narod koji lomi izloge, radnje i glave jevrejske, a poštuje i postupa po planovima jevrejskim, taj narod je mio Izrailj u. Izrailj ga drži u svojim rukama. Drži ga na nevidjivom, ali vrlo moćnom lancu“6a). U odnosu na jevrejski problem i njegovo rešenje Dimitrije Ljo­ tić je bio zato da i Jevreji dobiju svoju državu i da se sakupe u njoj. On je, drugim rečima, bio za pomaganje cionizma kao načina da se jevrejsko pitanje reši. U odgovoru dr Dohalju Ljotić je pisao: „Mi nemamo ništa protiv, da Jevreji imaju svoj život koji će da teče mirno i dostojanstveno kao reka u svome koritu. Ne samo da nema­ mo ništa protiv toga, već bismo smatrali osobitom srećom za ostali svet kad bi jevrejska reka bila najveća i najveličanstvenija i naj­ mirnija reka na svetu. Bilo bi dobro i za Jevreie ali bi još bolje bilo za ostali svet, jer bi prestale veličanstvene i mirne reke ostalih na­ roda da se ulivaju u jevrejsko more“68). Ljotićeva kritika rada nekih jevrejskih faktora i u svetu i u Ju­ goslaviji nije bila nikakav oblik antisemitizma. Ljotić je bio čovek koji slobodno i odvažno misli, koji analizira činjenice i zbivanja u svetu i ima smelosti da iz toga izvuče zaključke. Ljotićev stav prema Jevrejim a u Jugoslaviji nije bio zasnovan ni na kakvim rasnim osno­ vama, niti je, videli smo, odobravao fizičke progone Jevreja. Ni naj­ ljući protivnici Dimitrija Ljotića i Zbora nisu mogli tvrditi ni doka­ zati da je bilo kad i bilo koji Jevrejin postradao na inicijativu bilo Ljotića lično bilo njegovoga pokreta. Za vreme Drugog svetskog rata, u jeku svirepo krvavog ,,rešavania“ jevreskog pitanja od strane na67) „Otadžbina" broj 126 od 13. avfr.v-ta 1936. 68) Dimitrije ljo tić , Drama savrcrnenoR čovečanstva, Beograd 1939. str. 93-94. 69) „Otadžbina" broj 126 od 13. avgusta 1936. g o d in e .

76

tionalsocijalista u Evropi pod nemačkom okupacijom i u okupiranoj Srbiji, sa bezbroj teško rešivih problema, Dim itrije Ljotić je bio je­ dini čovek u okupiranoj Evropi, koji je u jednome Memorandumu Hitleru odvažno protestvovao protiv progona i uništavanja Jevreja, ističući da će za sve to nemački narod morati teško da p la ti. . . Na okupiranom području Srbije, kao i na svima drugim područjima pod nemačkom okupacijom, okupaciona vlast je sebi zadržala pravo po­ stupanja prema Jevrejima, koji su istrebljivani. Administrativni organi generala Nedića nisu sa tim imali ništa; u najgorem slučaju samo pojedinci u nemačkoj službi. Interesantno je spomenuti da su Ljotiću pripisivali antisemitizam i oni organi i režimi koji su u Jugoslaviji u o č i Drugog svetskog rata donosili antijevrejske zakone; ti isti režimi su progonili i Dimi­ trija Ljotića i Zbor i progonili njihove pristalice. Ljotić se, u odnosu na Jevreje, držao na visini intelektualno-duhovnog i sociološkog rasmatranja i kritikovao ono što je u radu Jevreja u Jugoslaviji išlo upadljivo na štetu životnih interesa našega naroda: duhovno-kultuno porobljavanje; negativni uticaji na moralnom planu, umešanost u korupcije i, naročito, pomaganje komunističke i prokomunističke propagande u zemlji. Ljotić nije previđao, niti mogao previđati, či­ njenicu da je jedan znatan broj Jevreja-intelektualaca imao presu­ dnu ulogu i u rušenju nacionalnog režima u Rusiji i u učvršćivanju komunističke vlasti. U vreme, neposredno pred Drugi svetski rat, znalo se i u Jugoslaviji koliko je veliki uticaj jednoga dela Jevreja, obično bogatih intelektualaca, na širenje komunističkih ideja i shvatanja u Jugoslaviji. Ljotić je video ugrožavanja nacionalne supstance i sa te strane, a to je bilo isto toliko štetno i za narodnu budućnost opasno kao i političko i privredno porobljavanje. Ljotić je znao da je u tadašnjoj Jugoslaviji bilo privrednih grana u kojima su Jevreji suvereno dirigovali. Kao veoma drastičan primer je industrija šećera u Jugoslaviji. U „Drami savremenoga čovečanstva“ Ljotić je o tome pisao: „Ali u pitanju šećera i šećerne repe nisu merodavni, ni Kralj, ni Namesništvo, ni Vlada, ni Senat, ni Skupština, ni vojska, ni činovništvo — tu je jedini apsolutni gospodar, .Jugoslovenska indu­ strija šećer a‘“. „Na jednoj strani 50.000 seljaka sade šećernu repu, iz koje se i do­ bij a šećer. Pošto će im se računati seme, koliko će i kad se jati, kad će vaditi, kako i pod kojim uslovima prodavati, koliko će za sve to dobiti — to nije njihovo da misle, da kažu. To će rešiti Jugosloven­ ska industrija šećera. Ako im se ne dopada, neka ne seju repu — neka seju drugo što“. Na drugoj strani, 3,500.000 jugoslovenskih domova jedu šećer; kakav je šećer, koliko će ga biti i pošto će se prodavati, to nije njiho­ vo da odluče. To će rešiti Jugoslovenska industrija šećera. Ako im se ne dopada neka ne kupuju šećer, neka ga ne jedu — neka jedu drugo što. 77

A u Jugoslovenskoj industriji šećera sede pak i suvereno odlu­ čuju ovih šest nekrštenih ili pokrštenh lica: Elbogen, Elek, Lederer, Švarc, Lesić i Koen“70). Ovo je bio samo jedan sektor: „Ali tako je na svakom koraku (a ne samo kod šećera) gde god se maknete, bilo to na ma kom odeljku ekonomskog, duhovnog ili političkog života našega. Svuda po nekoliko lica u tom polju suvereno vladaju, a o pravima narodnim i državnim interesima nemaju ni potrebe da vode računa. I svuda su po pravilu: nekršteni ili pokršteni“71). To je bio deo tadašnje jugoslovenske stvarnosti. Ko normalno razuman i prosečno rodoljubiv može zameriti jednome političkom čoveku koji stvarnost, koju vidi oko sebe, naziva njezinim pravim imenom? Samo, razume se, oni koji su tom vidovitošću i smelošću bili pogođeni u svojim materijalnim in teresim a. . . Nisarn poznavao nijednoga pristalicu JNP Zbor, koji bi sebe smatrao bilo za fašistu, bilo za nacionalsocialistu. Tu oznaku njima je pripisivala KPJ, koja je i tzv. demokratskim elementima, lenjim da originalno misle, da­ vala političku argumentaciju. Pred rat je bila iskonstruisana cela zbirka neskrupuloznih opa­ danja i Dimitrija Ljotića i Zbora. Jedan izvod iz te zbirke dao je dr Ivan Ribar u svojim „Političkim zapisima11 (knj. II) a bilo je dosta i u objašnjavanju progona Zbora, koje su vršili Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Dr Ivan Ribar, otac dva „narodna heroja11 ko­ munističke partizanske borbe, Ive Lole Ribara i Jurice Ribara, koji je i u Kraljevini SHS uživao visoke počasti i položaje i sve do pred Drugi svetski rat bio član Izvršnoga odbora Demokratske stranke, izneo je obilje neistina o Zboru72). Jedna od krupnih Ribarovih ne­ istina o Zboru jeste i tvrđenje, da je Zbor dobijao svoje pristalice (ili „kadrove11 kako on kaže) iz redova Pravoslavnog bogomoljačkog pokreta i iz redova sveštenstva SPC. Zatim: da je i „od okupatora dobio ministarski položaj sa zadatkom da organizira omladinu, da je naoružava, obučava, prevaspitava, i tako opremljenu da je šalje na klanicu u borbu protiv partizanskih odreda1173). I, dalje: „.. .1 Ljotić se n a k o n o s l o b o đ e n j a Beograda kao izdajnik povlačio sa svojim drugovima nemačkim generalima, i pre­ šavši granicu Jugoslavije stupio odmah u službu naših neprijatelja1174). I još: „Zbor je imao svoj grb, na njegovom grbu n o ž , kao što su četnici imali mrtvačku glavu. Taj nož je, po tumačenju samog Ljo­ tića, predstavljao simbol vlasti, koju će on primenjivati protiv onih 7®) 71) TC) 73) 74)

78

D im itrije Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, str. 99-100. Na istom mestu, str. 101. Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. II, str. 135-163; knj. III, str. 89-92. Na istom mestu, III, str. 91. Na istom mestu.

koji se Boga ne boje, pa i za pravdu ne haju“75). Dimitrije Ljotić je međutim, sam dao objašnjenje ovoga simbola Zbora kad je rekao da „mač, silu i vlast predstavljaju: mač nad samim sobom, silu nad samim sobom, vlast nad samim sobom, pa posle tek nad drugima, — jednom rečju: predstavljaju pravdu"76). Među onima koji su primili onakva netačna obaveštenja o Dim itriju Ljotiću i o Zboru bio je i Jakob B. Hoptner, koji i Ljotića i nje­ gov Pokret prikazuje sasvim pogrešno. Dim itrije Ljotić nije, pre svega, bio nikakav fanatik u smislu za kakvoga ga oglašavaju nje­ govi protivnici. On je bio čovek trezven i realan, koji je cenio važnost i značaj činjenica i respektovao njihovu logiku. Zatim, Zbor nije bio nikakva „ultranacionalistička organizacija", a još manje pronemačka, pro-pravoslavna i antikatolička. Zbor je bio nacionalni hrišćanski pokret sa punom širinom i razumevanjem za sve priznate veroispovesti u Jugoslaviji. U Vrhovnom vodstvu Zbora nalazili su se ne samo pravoslavni, nego i rimokatolici i Muslimani kao što ih je, kasnije, bilo u Srpskom dobrovoljačkom korpusu, koji se tada m o r a o nazvati srpskim, jer okupator nije dozvoljavao upotrebu reči jugoslovenski. A što se tiče pro-nemačke orijentacije Dimitrija Ljotića, u nju nije verovala ni britanska obaveštajna. služba koja je to morala znati. U jednom poverljivom izveštaju te službe rečeno je za Ljotića: „Nije uživao poverenje Nemaca; bio hapšen 1942, a za­ tim oslobođen11 i, na kraju, „Dimitrije Ljotić bio je srpski patrio­ ta"77). Zbor nije bio nikada subverzivni pokret: postojao je legalno i javno radio iako je bio progonjen. U nizu kleveta protiv Dimitrije Ljotića i Zbora isticana je naro­ čito i izmišljena afera sa takozvanom „Tehničkom unijom" (dalje samo kao TU) koje, stvarno nije bilo. Tadašnji protivnici dobrih nemačko-jugoslovenskih odnosa označili su aferom jedan pokušaj, koji nije bio naročito umešan, da se povoljnije plasiraju jugosloven­ ski poljoprivredni proizvodi u Nemačkoj. Jakob B. Hoptner piše, sas­ vim proizvoljno, i ovo: „Kao primer i ekonomskog i političkog pro­ diranja, u februaru 1937, nemački predstavnici približili su se uprav­ nicima jugoslovenskih zemljordničkih zadruga i ponudili otkup cele njihove proizvodnje šljiva. Oni su bili voljni da plate po 2,30 dinara po kilogramu, dakle mnogo više nego što je bila tržišna cena od 1,40 dinara. Razliku između ove dve cene oni su ustupili jednoj ultranacionalističkoj organizaciji pod imenom Zbor, kojoj je bio na čelu fanatik Dim itrije Ljotić. Tako se kao rezultat ovih manipulacija, Jugoslavija našla u položaju da subvenira jednu subverzivnu organi­ zaciju"78). U pokušaju da objasni slučaj TU pisao je dr Ivan Ribar: 75) 76) 77) 78)

Na istom mestu. D. Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 27. Navedeno kod dr Milan D. Šijački, Naš put, Chicago 1969, str. 51. Jakob B. Hoptner, Jugoslavija u krizi 1934-1941..., str. 150.

79

„Nakon Stojadinovićevoga uspeha, po slomu TU u Zagrebu, koja je za račun Zbora vršila izvesne spekulativne i korumptivne poslove, zaključene u Nemačkoj, nestalo je Vapine hartije i priloga, te gar­ dista sa bukovim palicma, koji su ju rili po konferencijama; nestalo je, što je još bilo teže, vere pristalica u vodstvo Zbora“7S). Iz suočen ja činjenica, kakve su bile, proizilazi da su ova obadva tvrđenja i prikazivanja TU sasvim proizvoljna i jednostrano tenden­ ciozna. Sta je, ustvari, bila TU u Zagrebu da se jasno utvrditi iz či­ njenica, koje su bile iznete u polemici oko nje. Politički impuls za otvaranje ove diskusije, ili, tačnije rečeno, kampanje protiv Dim i­ trija Ljotića, dali su narodni poslanik Života Milanović, za koga je Milan Stojadinović tvrdio da je pripadao nekome „Specijalnom klu­ bu", i novinar Vaso Jakšić, koji je u beogradskoj „Politici" od 15. februara 1937. godine objavio članak pod naslovom „Čemu je imala da služi ,Tehnička unija* u Zagrebu? Kako se bivši komunista, a sada cionista i član Zbora Danić-Dijamantštajn, javio kao posrednik iz­ među nacionalsocijalista u Nemačkoj i Zbora g. Ljotića i kako je Danić-Dijamantštajn zamišljao da kapital Jevreji iz Nemačke pre­ nesu u Jugoslaviju1'? Protiv Živote Milanovića, koji je tvrdio da „Zbor prima novac iz inostranstva" ( = Nemačke) ,,i da nosi sobom opasnost za sve one koji mu ne pridaju važnost, jer taj Pokret se širi s kraja na kraj zem­ lje'180), Zbor je podneo tužbu sudu pa će, kao što je Ljotić tada rekao, „odluka sudska u ovoj stvari najbolje pokazati na čijoj je strani isti­ na"81). Ona, razume se, nije bila na strani Živote Milanovića. Iz vođenja kampanje protiv TU i Zbora, koji su sasvim proiz­ voljno dovođeni u vezu, može se jasno rekonstruisati cela stvar u vezi sa TU. Kada je „Politika** počela svoju kampanju dao je Dimi­ trije Ljotić jednu izjavu, koju je donela „Politika** u broju od 16. februara 1937. godine. Ljotić je izjavio, da Zbor nije primio nikakav novac: „Nikakav mi novac iz inostranstva nije nuđen, a svaki ozbi­ ljan čovek koji zna moja shvatanja, zna i to da bih svaku takvu po­ nudu odbio**82) . . . Zamisao je bila, da TU bude jedna privredna or­ ganizacija za razmenu robe sa inostranstvom, a ne samo sa Nemačkom; ona je trebala da plasira jugoslovenske agrarne proizvode na stranim tržištima što je u vrem e tadašnje privredne krize bilo od velikoga značaja za proizvođače. Dim itrije Ljotić, koji je bio na čelu nekih zadruga, odbio je odlučno da je između zadruga i Zbora postojala ikakva veza. On je tvrdio: Zadruge nemaju nikakve veze sa Zborom. Ogromni broj članova zadrugara i uprave nisu Zboraši: „To je naj­ w) 80) 81) 82)

80

Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, knj. III, str. 90. „Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 16. II. 1937. „Politika14 od 16. II. 1936.

bolje jcm stvo da se Zbor ne može koristiti materijalnim sredstvima tih zadružnih organizacija1183). TU je bila osnovana u Zagrebu b e z z n a n j a i u č e š ć a Dimitrija Ljotića. Bez da je pitao Ljotića bio je dr Juraj Korenić, tada Ljotićev zamenik, lekar po zanimanju, izabran za predsednika TU. Ćim je Dim itrije Ljotić doznao za to zatražio je od Korenića pismeno izjašnjenje i zahtevao od njega da se povuče sa toga mesta, što je K orenić i učinio. U svojoj izjavi, datoj „Poli­ tici11 od 18. februara 1937. godine Korenić je sve ovo i potvrdio. Re­ kao je: „Prvobitno je bilo zamišljeno da TU bude na čelu naš predsednik gospodin Ljotić. Međutim, on je to otklonio. Onda, na molbu zainteresovanih, preduzeo sam ja pređsedništvo TU sa još nekim drugovima iz pokreta Zbor u Zagrebu i sa nekim intelektualcim a raznih položaja i profesija i političkih uverenja**84). Korenić je rekao i to, da je bilo zamišljeno da centar TU bude u Beogradu, ali kada je Ljotić o d b i o da joj bude na čelu, onda je rešeno da bude u Zagrebu. Korenić je izjavio i to, da mu je Ljotić tražio da istupi iz TU, kada je saznao izvesne stvari i da je on to odlučio i obećao g. Ljotiću, uvidevši da bi dalje njegovo ostajanje u TU moglo eventualno da bude od štete pokretu Zbor, a i njego­ vim ličnim interesima*185). Ostavku je podneo 14. februara 1937. go­ dine. Dimitrije Ljotić je, 9. decembra 1936. godine, obavestio dr Ko­ renića da je doznao kakva je bila prošlost Milana Danića, koji je bio glavna ličnost TU; Ljotić je tada javio da neće da učestvuje u ovoj stvari. TU je bila osnovana početkom januara 1936. godine, ali je, posle otvorene kampanje, Milan Danić — alijas Alfred Dijamantštajn istupio 22. februara iz nje86). TU je bila akcionarsko društvo sa kapitalom od 500.000 dinara. U upravi su bila lica raznih političkih opredeljenja, mahom iz Zagreba. Među njima je bio i dr Ante Mudrinić, koji je, u svoje vrem e 1919. godine, bio istražni sudija u slu­ čaju Alfreda Dijamantštajna, kome je sudio Divizijski sud u Zagre­ bu, što je kao agent B ele Kuna učestvovao u pripremanju komunis­ tičke revolucije u Jugoslaviji. Kasnije je od Alfreda Dijamantštajna postao Milan Danić, koji je primio pravoslavnu veru, izdavao se za Srbina, oženio se Srpkinjom iz Sokobanje i sasvim zaturio svoj ra­ niji trag, da bi se pojavio kao vrlo umešan i okretan poslovni čovek. I spoljašnia promena bila je kod njega radikalna. U svojoj izjavi „Politici** Mudrinić je spoljni izgled Dijamantštajna 1919. godine opisao ovako: „Bio je slab, uvek neobrijan i bez kragne i kravate. Imao je kariran kaput i jahaće pantalone. Ko bi mogao i da pomisli 83) Na istom mestu. 84) „Politika" od 18. II. 1937. **) Na istom mestu.

81

da je Danić identičan sa Dijamantštajnom? Danas je on obučen po najmodernijem žurnalu, izgleda vrlo otmen i ozbiljan čovek. Koliko je on kao Dijamantštajn bio drzak i bezobrazan za vreme istrage 1919, toliko je sada bio uglađen i dostojanstven. Bar tako nam se prikazao"86). Kada je otkriven Danić se branio u jednoj izjavi „Politici", da on nije komunista i da je na Divizijskom sudu 1919. godine bio oslobo­ đen. Odbio je, takođe, da je cionista. O svome odnosu prema Zboru rekao je: „Nije istina da sam ja član Zbora, već je naprotiv istina da sam ja odobravajući nacionalni, socijalni i privredni program ove stranke na poslednjim. izborima kao n e č 1 a n glasao za listu g. Ljotića, bio kasnije primljen u članstvo, a kada sam postao zastup­ nik za inostrane poslove Zemaljskog saveza voćarskih zadruga u Beogradu, po nalogu predsednika ovoga Saveza g. D. Ljotića bio upućivan da prestajem biti članom Zbora, što sam i učinio pa sam od toga dana prekinuo svaku vezu sa ovim političkim pokretom i prestao plaćati članarinu1'87) . . . Korenić je objasnio, da je Danić bio član zagrebačke organizacije Zbora, ali da o tome n i j e b i o o b a v e š t e n D i m i t r i j e L j o t i ć i za to je m o g a o t v r d i t i d a D a n i ć n i j e b i o č l a n Z b o r a (nije to bio sa njegovim znanjem). U svojoj izjavi „Politici'1 Danić je priznao, da je TU bila njegovo delo. „TU je rezultat moga rada u zajednici sa eminentnim ličnostima tehnike i nauke, a ciljevi, smjernice i cela organizacija vršeni su javno i otvoreno pred vlastima i interesentima, JNP Zbor nema ni­ kakve veze sa ovim čisto privrednim pothvatom, a ukoliko su lič­ nosti iz ovoga pokreta sarađivale u privrednim radovima, to su uvi­ jek činili samo i jedino kao ličnosti po svome uvjerenju da sarađuju u jednoj stvari opšteg narodnoprivrednog značaja bez svih onih primjesa, koje se tako tendenciozno ovome radu pridodaju*'88). Da­ nić je odbio da je bio bilo kakav posrednik između Zbora i nacionalsocijalista. Pored svojih odgovora, objavljenih i u „Politici** i u „Pravdi'* Dim itrije Ljotić je tužio „Politiku** po zakonu o štampi. Ljotićev advokat pred sudom bio je Milan A. Fotić. U jednom pismu dr Du­ šanu Biberi, povodom njegovih članaka pod naslovom „Kraljevina Jugoslavija na raskršću 1939. godine**, koje je objavljivala „Politika** i u kojima se i Biber osvrnuo, sasvim pogrešno, na TU, napisao mu je Fotić: „Ja sam, dakle, napisao tužbu protiv .Politike* i istu pre­ dao Okružnom sudu za grad Beograd. Čim je tužba dostavljena p o ­ litici* ona je obustavila kampanju i cela stvar, ,afera sa TU* stišala se. Po Zakonu o štampi .Politika* je bila pozvata da da svoj odgovor, 86) „Politika" od 16. II. 1937. 87) „Politika" od 17. II. 1937. 88) „Politika" od 17. II. 1937.

82

ali ona to nije činila, niti se pojavila na pretresu. Bila je osuđena na kaznu, kakvu i koliku ne mogu da se setim, ali znam da je Sud naredio ,Politici1 da na istome mestu u listu, gde su izlazili inkrimisani članci, objavi sadržinu presude. ,Politika* to nije uradila. Cela stvar se stišala. Uskoro Stojadinović je uspeo da u predlog o budže­ tu unese predlog Zakonske odredbe da se sve krivice učinjene pu­ tem štampe daju zaboravu, amnestiraju11 (Kopija Fotićevoga pisma Biberu u posedu pisca). Iz cele kampanje u vezi TU proizilazi nekoliko jasnih činjenica: Dimitrije Ljotić n i j e b i o n j e z i n o s n i v a č , a kada je doz­ nao ko je Milan Danić, alijas Alfred Dijamantštajn, sasvim se dezinteresovao za nju. Voćarski savez, kome je Dimitrije Ljotić bio na čelu, zaposlio je Milana Danica 1. jula 1936. godine „stavivši mu u dužnost proučavanje i organizovanje plasiranja u inostranstvu pro­ izvoda naših organizacija zadružno-proizvođačkih**89). U vezi sa ovim Ljotić je izjavio: „Danić nije imao nikakve veze sa Zborom ni od me­ ne, ni sa mojim znanjem, nije Danić dobio nikakav politički zadatak. Preko Danica, koji je povereni mu posao dosta uspešno vršio, do­ šao sam u vezu sa predstavnicima raznih čisto ekonomskih nemač­ kih organizacija. Iz razgovora sa ovim pojavila se misao o stalnoj organizaciji bolje razmene dobara među narodima. Tako je došlo do prvih osnova TU. Po prvoj zamisli, koju sam prihvatio, to bi tre­ balo da bude jedna organizacija u koju bi ušli pravi predstavnici sviju grana naše narodne privrede. U isto vreme, u Nemačkoj bi se ostvarila slična organizacija koja bi obuhvatala predstavnike ne­ mačke narodne privrede. Između ovih dveju organizacija, vršila bi se razmena dobara, dok bi unutar u zemlji, svaka organizacija isplate odnosno naplate vršila svojim članovima u domaćoj moneti. Pri to­ me naročito ističem da je TU bila zamišljena tako, da bi se slične organizacije mogle stvoriti i u drugim zemljama, a ne samo u Ne­ mačkoj i Jugoslaviji, te da to vremenom postane tip za buduću m e­ đunarodnu razmenu. Bilo je nemoguće prema tome da TU postane neka ekspozitura Zbora, pošto su unutra trebali da budu učlanjeni predstavnici celokupne zemaljske privrede bez obzira na njihovo političko mišljenje*1893). Kada je Ljotić doznao da je Milan Danić isto što i Alfred Dija­ mantštajn, otkazao mu je službu u Savezu: „Milanu Daniću, pak na dva dana pre nego što sam prekinuo dalji rad u TU početkom decem­ bra oduzeti su poslovi koje je do tada vodio u Zemaljskom voćars­ kom savezu sa razloga što sam tada saznao za neke momente iz nje­ govog ranijega života koji mi dotle nisu bili poznati1189*3). I, dalje: 89) „Politika" od 16. II. 1937. S9a) Na istom mestu. 89b) „Pravda" od 19. II. 1937.

83

“TU je bila dok sam ja pregovore vodio, a o kojima sam obaveštavao i nadležne predstavnike državne vlasti, zamisao o organizovanju celokupne narodne privrede, bez obzira na politička mišljenja poje­ dinih privrednika koji bi ovu imali da predstavljaju. Samim tim nije mogla po mojoj zamisli da bude nikakvo sredstvo sitne partijske po­ litike pa čak ni politike Zbora“89c). Kada se obelodanilo da Dimitrije Ljotić nije bio učesnik osni­ vanja TU u Zagrebu, onda su oni koji su organizovali i režirali kam­ panju o ovome, pokušali da dokažu da je u Beogradu postojala neka tajna TU sa Dimitrijem Ljotićem na čelu, ali im ni to nije pošlo za rukom. Njihova traganja i u Trgovačkom sudu i u Trgovačkoj ko­ mori bila su bezuspešna: ,,0 postojanju beogradske filijale TU ne postoje u javnim ustanovama nikakvi dokumenti“89d) . . . Posle ovo­ ga lansirali su verziju da postoje tajne veze i počeli u celu stvar da upliću i neke odgovorne Nemce (Nojhauzena, dr Eriha Koha): izmi­ slili su da postoji tajna grupa u Beogradu (Ljotić, Danić, Bergman i Mandl), koja je radila sa sličnom grupom u Berlinu, kojoj je na čelu bio dr Erih Koh8Se). Preko ove grupe, tvrdili su oni, Ljotić prima novac za svoj pokret, i to od dobiti rada ovoga preduzeća: „Ovaj će se dobitak upotrebljavati za naročitu propagandu nacionalsocijalističkih ideja u Jugoslaviji. Međutim, ovaj fond neki poznati ljudi u Jugoslaviji hteli su da upotrebe za torpedovanje izvesnih po Zbor nepoćudnih političkih pokreta i političkih ljudi“89f). U svoje dve izjave, u „Politici" od 16. februara i u „Pravdi" od 19. februara 1937. godine, Dim itrije Ljotić je rasvetlio pozadinu će­ le ove kampanje. „Čitava ova kampanja, rečeno je u izjavi u ,Prav­ di', ima dva dela. I u njoj su udružena razna lica i razni motivi. Jed­ ni su protiv same TU, drugi su protiv Zbora. Oni koji idu protiv TU polaze od svojih m aterijalnih interesa, a oni koji idu protiv Zbora od svojih raznih interesa koje Zbor svojim radom ugrožava . . . Tu su pre svega marksisti ili još bolje komunisti koji bez pomoći sa stra­ ne, pomoći idejne, organizacijske i naročito materijalne, ne bi mogli ni jednoga dana opstati i koji znaju da im je Zbor jedini načelni a u isto vrem e i borbeni protivnik. Tu su zatim zlonamerni politikani i dobronamerni obožavaoci demokratije prema kojima je jedini uporni protivnik Zbor. Tu su zatim predstavnici onih klika i koterija s ko­ jima se Zbor dosad mnogo puta u borbi našao licem u lice i koji vrlo dobro znaju s kakvom žestinom i upornošću Zbor mrsi njihove ra­ čune počevši od zadrugarstva pa završujući za državom. Tu su naposletku predstavnici međunarodnog kapitala i drugih internacio­ nalnih struja koji su iz dosadašnjeg rada Zbora osetili da u njego­ B0c) 89d) 89e) 89f)

84

„Pravda" od 19. II. 1937. „Politika" od 17. II. 1937. Na istom mestu. „Politika" od 17. II. 1937.

voj težnji za ekonomskom, kulturnom i moralnom samostalnošću narodnom leži velika opasnost za interese koje oni predstavljaju . . . U ovome delu kampanje ne samo da se ne govori da Zbor prima no­ vac iz inostranstva nego se naprotiv tvrdi kako je Zboru nuđen novac a da sam ja to odbio. Cela kampanja našla je hrane u činjenici da sam ja, s jedne strane, predsednik Zbora, a s druge strane, predsednik mnogih zadružnih S a v eza . . . zadrugar i po poreklu i po pogledu na svet“89g). Bilo je i prirodno i logično da je jugoslovenska privreda tražila saradnju sa stranim privredama pa i sa nemačkom. Ovo su isticali i ozbiljni krugovi oko „Jugoslovenskog Lojda“, koji su u ovoj TU videli samo ono što je ona i bila, jedan nevešt pokušaj ljudi bez iskustva na ovome polju rada; i manevar jednoga veštoga čoveka, koji je zloupotrebio poverenje drugih. U broju od 17. februara 1937. godine, u članku o TU, rečeno je u ovome listu: ,,I tako od osnutka TU, o kojoj se kod nas i na strani toliko govorilo, može se reći da je posta­ la jedna za naše prilike i ljude karakteristična afera, kojoj bi pristo­ jao naslov: Tresla se brda, a rodio se Dijamantštajn“. U slučaju TU video je ovaj list i dobru lekciju za Nemce: „Ako oni hoće da sarađuju na privrednom polju, onda kod nas ima pozna­ tih privrednika, privrednih organizacija i komora i privredne štam­ pe, na čije se upute, informacije i saradnju mogu osloniti više, nego na ličnosti koje rade s Alfredom Dijamantštajnom, a ne znaju čak ni to zašto je on promijenio ime i prezime u Milan Danić . . . A li ipak ostaje otvoreno pitanje jedne neophodne potrebe da se stvori jedna organizacija za što bolju i lakšu nemačko-jugoslovensku zamjenu dobara. Afera Dijamantštajn ne sm ije i ne može da spriječi osni­ vanje jedne ovakve dobre i uz saradnju pravih privrednika vođene nemačko-jugoslovenske privredne organizacije'1. Potreba i jugoslovenske privrede i jugoslovenskih privrednikaproizvođača tražila je sređivanje i organizovanje zamene dobara i sa Nemačkom, koja je, i tada, bila najbolji jugoslovenski potrošač. Slu­ čaj Milana Danića, alijas Alfreda Dijamantštajna, pokazao je da jedan neuredan čovek može da upropasti korisnu i konstruktivnu ideju. Kada je video da to konstruktivno u ideji o TU dolazi u pita­ nje, Dimitrije Ljotić se, blagovremeno, distancirao od svega toga i nije sa ćelom „aferom" imao nikakve veze. Ima dokaza i o tome da su se nemački krugovi, u tom vremenu držali Milana Stojadinovića i da su prema JNP Zboru imali nepoverljiv odnos. Neko od Nemaca bio je napisao jedan članak o Zboru, koji je trebao da bude objavljen u časopisu „Der W eltkampf“. Re­ dakcija se, 3. oktobra 1938. godine, obratila Ministarstvu spoljnih poslova i tražila od njega m išljenje o Zboru, „da bi se članak koji i e njoj stigao mogao odgovarajuće redigovati“. Članak je stigao u 85

Političko odelenje Ministarstva spoljnih poslova 5. oktobra 1938, godine i dat je, vidi se po primedbama na aktu, na m išljenje raznim licima90). Odgovor od zvaničnog partijskoga mesta došao je 12. ok­ tobra 1938. godine. U odgovoru se kaže da Zbor stoji ,,u izrazitoj opozicije prema vladi Stojadinovića . . . Ova činjenica i još neki dru­ gi događaji izazvali su najoštrije nepoverenje predsednika vlade Stojadinovića. On je tada izrazio sumnju da je pokret Zbor od izvesnih mesta pomagan. Kod ovakvog stanja stvari, ne preporučuje se da se od strane Rajha pokazuje interesovanje za pokret Zbor“91). Činjenice pokazuju da niti su nacionalsocijalisti marili Ljotića i Zbor, niti on njih. Kao čovek koji je realno gledao na međunarodnu stvarnost svojih dana, Dimitrije Ljotić je shvatio šta se sve dešava i u Nemačkoj i trudio se da prozre pravac daljega razvoja i u Ne­ mačkoj i u Evropi. Tačno je rekao Johan Višt (Johann Wuscht), Nemac iz Jugoslavije, koji je poznavao i Ljotića lično i unutrašnjepolitičke prilike u Jugoslaviji uoči Drugog svetskog rata: „Neoprav­ dano mu se ( = Ljotiću) prigovara da je bio fašista i pristalica nacionalsocijalista. Ono što ga je pre rata sa njima povezivalo bila je nje­ gova nenaklonost prema liberalnoj đemokratiji. On je od partija tra­ žio da se same raspuste i pledirao za stalešku izgradnju društva. Od nacionalsocijalizma i fašizma delile su ga duboke ideološke razlike i pogled na svet; on je bio strogo verujući hrišćanin i kao takav od­ bacivao je odlučno kako fašizam, koji se zasnivao na neznabožačkoj koncepciji staroga Rima, isto i obožavanje države i rase na ko­ joj je izgrađen nacionalsocijalizam. U svojoj predratnoj politici za­ lagao se za potpunu, istinsku neutralnost države, i da bi se od Bal­ kana odstranili strani teritorijalni zahtevi preporučivao je saradnju balkanskih država. Prema Berlinu je tražio lojalno držanje, dokle on bude iskreno želeo mir na Balkanu. Plašio se, stvarno, samo od Italije, Mađarske i Bugarske"92). Od ove, sasvim objektivne, ocene stava i shvatanja Dimitrija Ljotića odudaraju u svemu ocene dvojice Srba, i površne i pakosne, koje su, uzete u celini, negiranje činjenica i pakosno izokretanje istine. Radoje L. Knežević, mozak 27-martovskog bespuća, napisao je o Dimitriju Ljotiću kada je on već bio mrtav i nije se mogao bra­ niti i ovo: „Dimitrije Ljotić, čovek od priznate lične ispravnosti, bio je u svojim političkim shvatanjima fanatik do te mere, da je pot­ puno bio izgubio osećanje za stvarnost u svetu i, u pogledu nacio­ nalnog morala, za granicu koja deli dopušteno od nedopuštenoga kad je narod u ratu. Pod nemačkom okupacijom, on je u Srbiji napravio krupnu grešku koju i njegov učitelj Sari Moraš (Charles Maurras) u Francuskoj. Obojica su iz ideoloških razloga kolaborirali s Nem ci90) A rchiw der Politischen A bteilung des A uswartigen Amtes, IV, 6977-0 56. 91) Na istom mestu, o 57. 92) Johann Wiischt, Jugoslawien und das Dritte Reich . . . , str. 58.

86

ma, jer im je glavno bilo da uvedu svoj sistem, sporedno na koji na­ čin. Draža M ihailović, sa svojim pokretom otpora, bio je za Ljotića jedan od neimara ovog drugog, liberalnog demokratskog sveta, čiji je slom svesrdno želeo. Sa krivoumljem, tipičnim za skoro sve fana­ tike, on je u jednom Memorandumu Nemcima tvrdio kako Mihailovića i njegovu akciju finansiraju Jevreji. To je sve što je on video od velike nacionalne borbe pod Dražom. Večito ta njegova opsesija o Reditelju iza kulisa, međunarodnom jevrejstvu kao uzročniku sve­ ga zla vi svetu. Tek kad se im aju u vidu ta morbidna shvatanja posta­ je razum ljiv rad D im itrija Ljotića i njegovih sledbenika. Nikakve granice nisu za njih postojale. I stoga, dok se Nedićev lik počinje da ocrtava kao lik žrtve koja je sebe svesno prinela na lomaču, ru­ kovodni sloj Ljotićevaca, u narodu omražen i prezren, ne može da otre sa svoga čela žig službe neprijatelju"93). Ne m anje površan u oceni ličnosti Dimitrija Ljotića, koga je ina­ če i lično poznavao, bio je dr Dragoljub Jovanović, koji se u počet­ noj fazi nastajanja Zbora i sam nudio da uđe u njega. Jovanović je, krajem 1938. godine, imao prilike da se lično upozna i razgovara sa Ljotićern u beogradskoj Glavnjači gde su obadvojica bili držani. „Sreli smo se, v eli Jovanović, u tri maha. Kad sam se prvi put vra­ tio iz internacije u Tutinu, krajem 1933. godine, govorio je ono što sam naveo o Aleksandru. U junu 1935. godine, zajedno smo se borili protiv Voje Đorđevića na zajedničkoj zadružnoj sk up štini. . . U de­ cembru 1938, a i do pravoslavnog Božića, kada su njega pustili, bili smo oko m esec dana soba do sobe u sudskom zatvoru Glavnjače. Narednik Sreten nas je šetao same u manjem dvorištu do tadašnje Jovanove pijace, tako da smo m ogli razgovarati sat pre i sat po podne “94). Sve što je Jovanović rekao o Ljotiću pokazuje da ga on ili nije hteo ili nije mogao da shvati. Ulevo orijentisan, „spolja zelen a unu­ tra crven“, ideolog i prvoborac Narodnoga fronta u Jugoslaviji, uvek u naporima da bude na vodećem mestu, Dragoljub Jovanović je sma­ trao Dim itrija Ljotića fašistom iako to Ljotić nije nikada bio. Jova­ nović ipak priznaje: , , . . . U Jugoslaviji, u celoj, kao nijedan naš političar, privlačio je pažnju savremenika, brzo postigao znatan us­ peh, u jedan m ah zaveo dosta omladine, čak i po gimnazijama, u dva maha postavio zem aljsku listu, što sve opozicione stranke nisu mogle 1931, a velikom mukom uspele 1935, nešto lakše 1938“95). Za Dragoljuba Jovanovića „Dimitrije Ljotić je bio čovek protivrečan, kontroverzan, nerazumljiv, čak nerazum an. . . Ali Ljotić je sam sebe zabluđivao, verujući da će kao nejasan biti jači, čak jak . . . 93) Radoje L. K nežević, Organizovanje otpora: ,,Poruka", broj 13 od 16. VI. 1953, str. 14. 94) D ragoljub Jovanović, Ljudi, l j u d i . . . , str. 158. 95) Na istom m estu, str. 157.

87

postao je fašist 1936. u jeku Narodnog fronta; služio je Nemcima najrevnosnije upravo posle 1942. kad su uveliko lomili zube o ruski orah; okrenuo se Draži Mihailoviću pred krah i doživeo da ga ovaj brodolomnik od b ije. . . Kad saberem sve što sam od njega čuo i o njegovim akcijama saznao mogu zaključiti da mi je ostao nejasan i nerazumljiv. Nije priznavao da je fašista ni n a c is ta .. . Za njega sa­ moga se može reći da je hteo da bude naš Hitler, ali ne i Musolini**96). Jovanović je, ipak, zapazio i posvedočio izvesne stvari, koje su drugi njegovog ideološko-duhovnoga sklopa osporavali Ljotiću: „Napadao je Sovjetski Savez kao niko pre njega, otkrivao ono što smo i mi dosta znali, ali smo tajili, verujući da je reakcija, emigran­ tska i naša, izmišljala. Kad su naši seljaci videli Ruse 1945, mnogi među njima, osobito u Smederevskom kraju, gde je njegov Bilten najviše čitan, Ljotića su nazivali „prorokom**, kad je već bio mr­ tav . . . Istina je, međutim, da je taj isti Mita Ljotić u zatvoru na mansardi u Obilićevom vencu dodavao hranu mladim komunistima koje je sretao u hodniku i znao da ne dobijaju ništa sem leba i vode. Mrzeo je komunizam, a hranio komuniste; napadao Sovjetski Savez, a ni najmanji srpski odred nije poslao protiv njega**97).

6

.

Dim itrije Ljotić i Zbor ne samo da su politički klevetani i zlonamerno lažno prikazivani i našoj i stranoj javnosti, nego su ih i f i­ zički progonili i Milan Stojadinović, i Dragiša Cvetković, i komunis­ ti i svi oni koji su,ulevo orijentisani, stajali pod njihovim uticajem. Zbor je, međutim, javno politički radio i učestvovao na izborima i 1935. i 1938. godine. Na izborima 1931. godine Ljotić nije hteo da učestvuje. Pred izbore 1938. godine, koje je vodio Milan Stojađinović, opozicija je bila ponudila izbornu saradnju i Zboru i JNS: „Još prije raspisivanja izbora između predstavnika Udružene opo­ zicije i Dimitrija Ljotića raspravljalo se o zajedničkom sudelovanju na predstojećim izborima. Ti razgovori nastavljeni su poslije raspisi­ vanja izbora. Nakon dužeg kolebanja Ljotić je odlučio da podnese samostlnu listu*198). Da li bi ovo bilo moguće ako je vodstvo Udru­ žene opozicije verovalo da je Dim itrije Ljotić fašista? U ovo vreme bila je politička akcija Zbora jaka. Dopisnik Cen­ tralnog presbiroa javlja, februara 1940. godine, o stanju na terenu i veli: „Ljotićeva akcija među omladinom vrlo dobra. Hođera se ne čuje da je živ**99). U jednom izveštaju načelnika Daruvarskog sreza, 96) 97) 98) **)

88

Na istom mestu, str. 156, 159-160. Na istom mestu, str. 159. Ljubo Bovan, Maček i politika HSS 1923-1941, str. 362. Na istom mestu, str. 182.

od 14. marta 1940. godine, o političkoj aktivnosti na terenu stoji: „ .. . Najgori i najopasniji su Ljotićevci i pristaše JNS. Ljotićevci su uporni i fanatici i ne zna se kojim putem i kako dobijaju Ljotićeve ,Biltene1, koji siju otrov u narod. Vođa Ljotićevaca ne drži skupove već u većini ide od čovjeka do čovjeka i mirno svakoga pojedinca obrađuje za zborašku ideologiju11100). Prvi izbori na kojima je i Zbor uzeo učešća bili su izbori, koji su održani 5. maja 1935. godine. To su, tzv. Jevtićevi izbori, jer ih je provodila vlada Boška Jevtića. Na tim izborima vladinoj listi Boška Jevtića bila je suprotstavljena lista Udružene opozicije. Zbor je, posle rasmatranja situacije, rešio da postavi svoju listu što je, i teh­ nički i materijalno, tražilo velike žrtve. Iako je Boško Jevtić, nosilac vlidne liste, bio ratni drug i kum Ljotićev, njegov režim je odmah počeo sa progonima Zbora. Dr Stevan Ivanić, jedan od osnivača Zbo­ ra, koji je Zbor predstavljao u Glavnom biračkom odboru, zapisao je i o tome vremenu i o tim izborima ovo: „Nastala je izborna borba. Držali su se zborovi, konferencije, sastanci. Ometali su komunisti, ali ni vlasti nisu bile naklonjene. U tim izborima, ako se dobro sećam, ovako bez potrebnih podataka, pale su prve žrtve Zbora, a kazne su bile vrlo česta stvar, jer vlasti nisu odgovarale svojim dužnostima. Pritisak protiv Zbora bio je veći nego na listu Udružene opozicije“101). Na ovim izborima Jevtićeva lista je dobila 1,746,982 (ili 60,6%) glasova, Udružena opozicija 1,076.345 (ili 37,4%), Zbor je dobio 33.549 (ili 1,2%) i Boža Maksimović 24.088 (ili 0,8%). Količnik je bio 50.000 da bi jedan poslanik mogao ući u parlamenat102). Stevan Ivanić, koji je predstavljao Zbor u Glavnom biračkom odboru, tvrdi da je Zbor dobio 35.000 glasova i da je bio utvrđen veliki broj zlo­ upotreba: „Jasno je bilo koliko je Zbor pljačkan. Jedno je pouzdano što se moglo svesti iz rada u tom odboru: Zbor je dobio na tim iz­ borima potreban broj glasova da učestvuje u podeli mandata, ali vladin aparat nije to dopustio i Zboru su mnogi glasovi opljačkani ili su mnogi glasači sprečeni da dadu svoj glas. Ja sam kao član Glavnoga biračkog odbora zabeležio veliki broj zloupotreba, ne samo u unutrašnjosti već i u samom Beogradu. Naročito sam beležio one koje su se odnosile na Zbor“103). I Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zlo­ upotreba i resila je da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine. i°0) Na istom mestu, str. 215. 101) Iz rukopisa dr Stevana Ivanića (kod pisca). 102) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 89 (I). 103) iz rukopisa Stevana Ivanića. I pisac, kao predsednik Biračkog odbora u mestu Avtovac, Hercegovina, mogao je lično utvrditi da su vlasti menjale na svoju ruku izborne rezultate kako su im oni, pod pečatom, bili predati. Izborni materijal je predavan sudu, ali to nije moglo sprečiti falsifikovanja stvarnih rezultata izbora.

89

Tražila je nove izbore na osnovu novoga izbornoga zakona i pod jed­ nom neutralnom vladom. Sa Bogoljubom Jevtićem bila su 303 po­ slanika, a kada je, 25. juna 1935. godine, on oboren sa vlasti i za predsednika vlade došao Milan Stojadinović, sa Jevtićem je ostalo samo 95 poslanika — svi drugi su prišli Milanu Stojadinoviću, koji je u svoju vladu uzeo dr Antuna Korošca i dr Mehmeda Spahu, kao i Mišu Trifunovića . . . U to vreme dr Vladko Maček je posetio Be­ ograd i bio primljen i od kneza Pavla i od Milana Stojadinovića. Ma­ ček je tada izjavio: „Nova vlada će imati prilike pokazati kani li prema Hrvatima udariti pomirljivim kursom. To može najbolje uči­ niti tako da reparira svu silu nepravdi, koje su počinjene nad hr­ vatskim narodom, naročito pak donošenje djelimice nepravednih, a djelimice nerazumno strogih političkih osuda"104). Svoj dolazak na vlast prikazao je sam Stojadinović u svojim Me­ moarima105). On je, veli, predlagao da Jevtića zameni Petar Zivković, a Zivković je predlagao da Jevtića zameni Stojadinović106). Od­ lučeno je, da Stojadinović, koji je bio ministar finansija, izazove krizu vlade što je on i učinio. Sa njim su podneli ostavke Vrbanić i Kožulj. Ovo je knez Pavle iskoristio i oduzeo mandat Jevtiću: „Od pada Jevtića pa do obrazovanja moje vlade, 24. juna, prošlo je sve­ ga četiri dana, što se može smatrati za vrlo kratak razmak vrem e­ na, kada se ima u vidu duboka promena koju je nova vlada sobom donosila. Ova brzina objašnjava se tim e što su razgovori za ovu promenu bili započeli još dok je Jevtić bio predsednik vlade. Kroz moju vilu na Topčiderskom brdu prodefilovali su razni ugledni po­ litičari. Od radikala dolazili su Aca Stanojević i Miša Trifunović, od Slovenaca dr Antun Korošec, od Jugoslovenske muslimanske or­ ganizacije dr Mehmet Spaho i dr Šefkija Behmen. Takođe su sve pripremne mere bile preduzete i moja vlada je u stvari bila obrazo­ vana pre nego što je Jevtić bio podneo ostavku"107). Milan Stojadinović se, za jugoslovenske prilike, dugo zadržao na vlasti. Od njega su mnogo očekivali i knez Pavle, i Francuska i Ve­ lika Britanija a, nešto kasnije, naročito Nem ci i Italijani. U njemu su gledali realnoga političara, koji će svoju politiku voditi bolje nego njegov prethodnik i na spoljopolitičkom i na unutrašnjepolitičkom planu. U obadva slučaja on je polazio od uverenja da će dugo ostati na vlasti i u tome pravcu je bio aktivan. Kada je došao na vlast obe­ ćavao ie da će rešiti i „Hrvatsko pitanje" što mu nije pošlo za ru­ kom. Uveren da mu postojeće partije nisu nikakva opasnost i da mu ne ugrožavaju vlast, Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na Zbor i na njegove članove i nem ilice ih gonio. U svojoj bro104) l°5) 106 ) 107)

90

Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 100. Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 332-340. Na istom mestu, str. 335. Na istom mestu, str. 341-342.

suri „Poruka fašističkom šegrtu" ( = Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: „Zboru se, zaista već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova, dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi da bi mogli izlaziti moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam sam rad zabrani11108). Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad Zbora vidi se i iz jedne izjave, koju je Stojadinović dao jednom bivšem članu Zbora. On je rekao: „Zbor ne može i ne sme raditi, jer ja hoću to što i Zbor hoće, pa je, prema tome, Zbor izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. Zbor mora biti zabranjen. „Svi drugi m ogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara go­ spoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancim a pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne na očigled sveta, kao dečji balon kad se probuši. Može i Hođera. Može i JNS. Ali Zbor ne može, jer to što Zbor hoće — i ja hoću. Pa otuda Zboru nema m e s ta . . . Ja ću na jesen im ati omladinu uniformisanu i voj­ nički obučenu. A potom na izbore1*109). Dim itrije Ljotić je isrcpno dokazao i pokazao da Milan Stojadi­ nović niti može, niti ume, hteti ono što je Zbor hteo: nedostajale su mu duhovno-m oralni preduslovi za to. On je hteo da podražava fa­ šizam i nacionalsocijalizam , ali je previđao da oni nisu nastajali d e k r e t i m a o z g o , nego izrasli i jačali o z d o. Kada se u to vreme, u m aju 1937. godine, pomišljalo da Stojadinović ide u Rim i Berlin da prouči H itlerovo i M usolinjevo delo, Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. N i naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Ber­ lin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu: misao Musolinija i H tlera1*110). Progoni su nastali, zabranjivan je rad, vršena hapšenja, uhapšen je bio i Dim itrije Ljotić, ali rad i aktivnost Zbora nisu bili umrtvljeni. U februaru 1938. godine, dok su još progoni Zbora trajali, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: „0, Milane Sto­ jadinoviću, kako si pak m ala pamet! Sva vlast koju imaš, i sva sred­ stva kojim a raspolažeš, ne mogu nas sprečiti da idemo svojim pu­ tem, — putem Zbora. „Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te Bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. 108) D im itrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 21. 109) Na istom m estu, str. 20. no) Na istom m estu, str. 19.

91

„Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti Zbor. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao Zbora je izrasla iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti, nadahnute iskustvom. ,,A rasturiti Zbor? . . . Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako m isliš da Zbor rasturiš?"111). I nije ga, razume se, mogao rasturiti. Zbor je izašao na izbore od decembra 1938. godine. Na ove izbore izašle su t r i liste: vla­ dina lista sa Milanom Stojadinovićem na čelu, lista Udružene opo­ zicije sa Vladkom Mačekom na čelu (prema sporazumu sklopljenom u Farkašiću 21. oktobra 1937) i lista Zbora sa Dimitrijem Ljotićem na čelu. Od 4,080.256 birača na izbore je izašlo 3,039.041 glasača, od­ nosno 74,48%. Prema zvaničnim podacima vladina lista je dobila 1,643.783 glasa (ili 54,09%), a po tadašnjem izbornom zakonu od ukupno 373 poslanika vladi je pripalo 306. Lista Udružene opozici­ je dobila je 1,364.524 glasova (ili 49,9%), ali su joj pripala samo 67 poslanika. Zbor je bio postavio 371 kandidata i dobio je 30.734 glasa (ili 1,01%). Preme tadašnjem izbornom zakonu nije dobio ni jednoga poslanika112). Izbori od 8. decembra 1948. godine nisu bili slobodni. Pisac, tada profesor IV Muške gimnazije u Beogradu, doživeo je, u vezi sa ovim izborima sledeće: tadašnji direktor gimnazije, Uroš Grbić, dobio je bio naređenje od Ministarstva prosvete, da svakome od nas prenese naređenje da glasa za vladinu listu. Pozivani smo jedan po jedan u direktorovu kancelariju gde nam je on, osećajući se i sam vrlo nez­ godno, saopštavao ovo naređenje na potpis. Vlada je očekivala da će svi činovnici, iz straha da ne budu otpušeni, morati glasati kako im je naređeno. Posle tih izbora Milan Stojadinović je obrazovao svoju drugu vladu, 21. decembra 1938. godine, koja nije bila dugog veka. Obo­ rena je 4. februara 1939. godine na sasvim sličan način kako je bila oborena i vlada Boška Jevtića. Tvrdi se da je to učinjeno po želji kneza Pavla kome je Stojadinović bio već dosadio. Nekoliko mini­ stara iz njegove vlade podnelo je, po dogovoru, ostavke (Dragiša Cvetković, Mehmed Spaho, dr Džafer Kulenović, Fran Snoj i dr Miho Krek). Neposredan povod za ove ostavke bio je govor, koji je održao Bogoljub Kujundžić u Narodnoj skupštini i u kome je, pored ostaloga, rekao i ovo: „Nikad neće u Bosni i Hercegovini ideja Kupinca pobeđiti ideju Soluna i K?jmakčalana“113). u l) Na istom mestu, str. 33. 112 ) Dr Ferdo Čulinović, Na istom mestu. II. str. 132. 113) Na istom mestu, str. 134.

92

Dragiša Cvetković je obrazovao svoju vladu 5. februara 1939. godine. U odnosu za Zbor nije Cvetkovićeva vlada bila bolja od Stojadinovićeve. Ako je Milan Stojadinović progonio Zbor zbog straha da mu ne ugrozi vlast i odvuče omladinu, Cvetkovićevi progoni su bili, pored ovoga momenta, nadopunjeni još sa dva nova razloga: prokomunističko-narodno-frontovskim uticajem, koji je na njega i na kneza Pavla vršio dr Mihailo Konstantinović, tadašnji ministar prav­ de; i pobednosnim hodom velikohrvatskih pretenzija, oličenih u Mačekovim zahtevima, koji su se stalno povećavali. Iako se za Dragišu Cvetkovića ne može reći da je imao nekih simpatija za komuni­ ste, može se reći da on, kao izrazito partijsko-politički čovek, nije u njima gledao ono što su oni i tada stvarno bili; on se dao umanevrisati u situaciju koju su stvorili neki njegovi levo orijentisani mini­ stri (Konstantinović, Branko Čubrilović, Srđan Budisavljević) koji su za komuniste imali više od simpatija. U Dimitriju Ljotiću i u Zboru gledao je Dragiša Cvetković oz­ biljan faktor, koji remeti njegov mir i političku romantiku sa Hrva­ tima, koja je potresala i same osnove državne celosnosti i jedinstvo naroda. To dvoje bilo je praćeno i sve jačom komunističkom propa­ gandom u zemlji, koja je bila dobila naročito jak zamah posle uspo­ stavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom. „Do sada je naša zemlja, pisao je Ljotić, imala jedinstven, odlučan, jasan i od­ ređen antikomunistički stav. Dosledno tome, ona režim moskovski ni­ je smatrala za režim ruski"114). Posle uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom to se izmenilo: „Čim je Sovjeti ja R u ­ sija1, onda, razume se, ovaj list ( = „Trgovinski glasnik") odmah po­ lazi od toga da .krv nije voda‘ i da ,samo sloga Slovene spasava1. A kako i ne bi kada se u istom listu veli da ,mi nećemo da se mešamo u unutrašnje ruske poslove'. Svaka ruska vlada koja se oslanja na volju većine, a to se ne može poreći današnjoj, predstavlja za nas Ru­ siju"115).

7. Dimitrije Ljotić je znao da nije tako. Bolje nego iko drugi u zem­ lji u to vreme, on je osećao i primao udarce komunista na terenu i, razume se, uzvraćao ih. Bio je dobro obavešten i o podrivačkoj delatnosti komunista i u društvu i u vojsci. Iz jednoga mesečnoga izveštaja štaba Primorske armijske oblasti, od 3. oktobra 1940. godine, doznajemo sliku stanja na tome terenu. Tamo se veli za teritoriju Boke Kotorske: „Jača akcija Ljotićevaca izazvala je ogorčenje komu114) Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 91. U5) Na istom mestu, str. 100.

93

ništa tako, da je između ovih došlo do fizičkog obračuna 30. avgusta u 21,15 časova na pristaništu u Kotoru. Prisutni opštinski redari pokazali su se potpuno nemoćni i nedorasli situaciji. Uhvatili su baš jednoga od napadača, koga je grupa komunista opkolila i dalje zlo­ stavljala. Dotični je čak i pritvoren, ali je na nečiju intervenciju pušten. Noću 31. avgusta do 1. septembra t.g. komunisti su po Koto­ ru na 10-12 mesta c r v e n o m masnom bojom stavili natpise: „tra­ žimo vojni savez sa SSSR, dole skupoća, smrt Ljotiću, dole rat, dole imperij alisti“116). Dalje se u izveštaju kaže: „1. septembra 1940. jedna grupa ko­ munista pevala je u selu Dragalju, opštine Risan: „Sa Balkana kliče vila, Oj Rusijo majko mila; Ej da mi je i da mogu, Lenjinovu doći grobu, I crvenu nosit robu“ (odelo) . . . po ispevanim pesmama klicali su: Ziveo Staljin, živeo Sovjetski Savez"117). Daju se, dalje, podaci o pojačanoj komunističkoj opasno­ sti i navode stihovi koji se pevaju: „Ne bojmo se braćo Musolina Dok je nama s l o v e n s k o g Staljina" i, dalje, Ne bojmo se braćo Italije Dok je nama s l o v e n s k e Rusije118). I ovo je u duhu tadašnje zvanične politike i linije KPJ. Na V. Zemaljskoj konferenciji KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, isticao je Mitar Bakić: „Pakt o nenapadanju između SSSR-a i Nemačkoj imao je snažnog političkog dejstva u vojsci. Si­ renje reakcionarne buržoaske štampe (alarme Ljotićevog „Biltena") i putem predavanja o vojsci, nastojavalo se je sramnim klevetama i lažima stvoriti mržnju protiv SSSR-a i njegove mirovne politike. Vlada i Đeneralštab i svi agenti englesko-francuskoga imperijalizma vršili su u vojsci planski i sistematski propagandu za račun Londo­ na i Pariza. Da bi odvojili komuniste od naroda širili su besramne laži i klevete nazivajući nas nemačkim špionima“119). Komandant Dravskog žandarmerijskog puka izveštava, 27. no­ vembra 1940, o političkoj situaciji na terenu: „Rad pojedinih poli­ tičkih partija i dalje je u potpunom zastoju. Veću aktivnost pokazali 116) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 809. ln ) Na istom mestu. 118) Na istom mestu, str. 810. U9) Na istom mestu, str. 825.

94

su jedino malobrojne pristalice ilegalnog pokreta Zbor, kao i ko­ munisti"120). U P r o g l a s u CK KPJ od novembra 1940. godine na­ padaju se ljotićevci i pledira za to da zemlja ne „bude uvučena u ovaj imperijalistički pokolj bilo na strani kojeg imperijalističkog blo­ ka1'121) • • . Glavni generalštab je bio obavešten o ovoj razornoj akci­ ji komunista u vojsci. U svome izveštaju Ministru vojske i mornari­ ce od 19 oktobra 1939. veli: „Dolaskom obveznika, koji su bili izlo­ ženi komunističkoj propagandi, kao i dolaskom onih u redove vojs­ ke, koji su zapojeni komunističkim idejama i kao agitatori propovedaju ih, osetilo se odmah, jer su u pojedinim jedinicama prona­ đeni razni komunistički letci. Sve pojave neposlušnosti i nezadovolj­ stva, koje su se sporadično pojavile kod izvesnin aktiviranih jedini­ ca, naročito na teritoriji IV. Armijske oblasti, kao i širenje raznih alarmantnih vesti, delo su komunističkih simpatizera i agitatora koji su ušli u redove vojske"122) . . . U izveštaju od 15. novembra 1939. stoji: „Ne treba smetati s uma da boljševički agent može biti oficir, a naročito podoficir. Kominterna je donela odluku, da se njihove ideje moraju neizostavno ubaciti u aktivne vojske balkanskih drža­ va, a najpre u jugoslovensku vojsku, te su zato votirane ogromne sume novca koje će se staviti na raspoloženje uglednim i veštim poverenicama Kominterne“123). Ministarstvo vojske i mornarice podnelo je, 26. jula 1940. godine, izveštaj o radu komunista u vojsci na teritoriji Zetske divizijske oblasti. U izveštaju se veli: „Da je rad komunista naročito 1939. i u ovoj godini jako organizovan i veoma aktivan. Njihov rad se sasto­ ji u rasturanju letaka, javnim manifestacijama, pevanju komunis­ tičkih pesama, pozdravljanju komunističkim pozdravom i naročito agitacijom među obveznicima, izazivanje neposlušnosti i uznemiravanje već i onako uznemirenog duha, zbog prilika u svetu“124). Vlada Cvetković-Maček, koja je svu svoju energiju posvećivala pitanjima Sporazuma, zatvarala je oči pred ovom stvarnošću u voj­ sci, koja je bila još teža među srednjoškolskom i univerzitetskom omladinom. Pošto je vlada želela da ne bude uznemiravana i bežala od ukazivanja na goruće probleme, zabranila je bila i rad Zbora i pohapsila nekoliko njegovih vodećih članova. U trećem pismu knezu Pavlu od 25. decembra 1940. godine Ljotić je pisao: „Do sada je uhap­ šeno preko 100 članova Zbora ili studenata zboraša. Tačan broj i spisak nemam, jer Uprava grada sistemantski onemogućava i poro­ dicama pohapšenih da znaju šta je sa njima, a kamoli m eni“125). 120) 121) U2) 123) 124) 125)

Na istom mestu, str. 949. Na istom mestu, str. 964. Na istom mestu, str. 413. Na istom mestu, str. 439-440. Na istom mestu, str. 755. Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 229.

95

U ovome pismu knezu Pavlu Ljotić se osvrnuo i na zabranu Zbo­ ra: „Izdat je komunike o zabrani i rasturanju Zbora 16. decembra 1940, a skoro dve nedelje pre toga vlast u celoj zemlji, po naređenju iz banovina, odnosno ministarstva, počele su pečatiti prostorije i od­ nositi arhive od časnika Pokreta. Nama, međutim, do danas nika­ kvo rešenje o tome nije dato. Po zakonu, pak, mi ne samo da imamo pravo na to rešenje, radi žalbe Državnom savetu, već pre nego što mi dobijemo to rešenje nijedna državna vlast ne može s nama po­ stupati kao sa zabranjenim pokretom. Prema tome, sve što je u zem­ lji do sada preduzeto prema nama kao prema zabranjenom pokre­ tu, ne samo da je formalno ništavno već su sve to radnje nezakonite i kažnjive, dok je vlast za svaku štetu ovim radnjama pričinjenu od­ govorna za naknadu iste uz svoj organ koji je štetu pričinio"126). Progoni Zbora za vreme vlade Cvetković-Maček bili su gori od onih za vreme vlade Milana Stojadinovića: bez pravne osnove bila su obadva. Cvetkovićevi i Mačekovi progoni Zbora izražavali su se na razne načine: prostorije su zapečaćavane, studentska menza za­ tvorena (istovremeno radile su slobodno četiri menze koje su bile pod kontrolom komunista), brojni su studenti bespravno pohapšeni i držani u zatvoru i onda kada su bile istekle izrečene kazne, vlasti su odbijale da daju obaveštenja o tome gde se pohapšeni nalaze, čak kada su to tražili i njihovi advokati. Neki od pohapšenih su tučeni u zatvoru; nekim licim a koja su bila u službi Opštine grada Beogra­ da nije bilo dozvoljeno da obaveste da su uhapšeni; predsednik op­ štine grada Beograda, Jevrem Tomić, izjavio je pred svedocima, da Dim itrija Ljotića treba ubiti. Zbor je napadan i kao „teroristička organizacija11 iako njegovi članovi nisu nikoga ubili, a od 1937. godi­ ne Zbor je izgubio o s a m svojih članova ubijenih na m estu puš­ kom, nožem, revolverom, bombom i kamom“127). Agenti Uprave gra­ da Beograda stalno su pratili Dim itrija Ljotića i namestili se čak i pred njegovim stanom i beležili imena lica koja mu dolaze: „Zatim je dva dana docnije upravnik grada (Drinčić) naredio agentima da mi saopšte da ni u stan niko ne sme dolaziti, pa je istog dana agent za­ branio dolazak desetorice raznih osoba, među njima i moga rođenoga brata“128). Kada je Dimitrije Ljotić, zbog ovih šikaniranja, napustio Beo­ grad i otišao svojoj kući u Smederevo za njim je pošao i agent: „Za malo je trebalo da uđe i u kuću. Ali sutradan ušao je za mnom u crkvu, i kada sam ja otišao u svoj vinograd došao je i on za mnom. Dan zatim, kad sam došao u svoju advokatsku kancelariju, tražio me je sud. Kako je sam bio nedovoljan, zatražio je pomoć, pa su došla 12e) Na istom mestu, str. 227. 127) Na istom mestu, str. 235. 128) j\fa istom mestu, str. 234.

još dva agenta iz Beograda1'129). Kada je „dara prevršila m eru“ D i­ m itrije Ljotić se sklonio u jedan manastir, gde je bio dobro čuvan. On nije bežao od progona nego od bezakonja. U trećem pismu knezu Pavlu, u kom e ga je obavestio o progonima Zbora, Ljotić je pisao: „I ja Vas m olim da gonjenje ostane, a bezakonje da prestane. Molim Vas, da gonjenje bude produženo, da bi se tako i Vi uverili da ono što danas m islite o m eni i Zboru nije istina, tj. da ste u zabludi. Ako bi Vi gonjenje prekinuli iz milosti, onda biste mogli m isliti da je tačno ono zbog čega ste nas gonili. Zato i ja i Zbor nemamo računa da se gonjenje prekine. A li neka samo bude po zakonu11130). Svoje sklanjanje Ljotić je objasnio knezu Pavlu kao svoj protest protiv bezakonja koja su vršena od strane vlasti i prema njemu i pre­ ma Zboru: „Ako, dakle, nem a nikakvih zakonskih razloga ni stvarnih potreba da dopadnem u ruke organa Uprave grada Beograda, a pra­ vno postoji osnova za njihovo izuzeće, dok s druge strane postoje razne m ogućnosti da prem a m eni Uprava grada pogazi zakon u ko zna kakvom obimu i obliku, ja sam slobodan da zaključim da je naj­ bolje da ja sam sebi potražim stan za koji ona neće znati. I toga se, uz pomoć Božiju, dosledno držim. I ne m islim takvo stanje menjati, bar koliko do m ene sto ji11131). Iz ovoga skloništa Ljotić je izašao tek posle puča od 27. marta 1941. godine. Pisac je, u to vrem e, znao da se Ljotić nalazi u jednom ženskom manastiru, ali nije znao u kome. Vezu sa njim održavao je pokojni Ljubomir Šćepanović, sveštenik, koji je bio na radu u Patrijaršiji i koji je bio moj i dobar prijatelj i stariji drug (iz Prizrenske bogo­ slovije) . . . Jedno veče, posle 27. marta 1941, negde u sumrak, poja­ vio se D im itrije Ljotić u oficirskoj uniformi na vratima moga stana (Zahumska 29): kod m ene je, tada, ordžana jedna konferencija sa njim. Pre toga, kada je M ilan Stojadinović raspisao svoje izbore, odr­ žan je u m om e stanu, u ulici Stojana Novakovića, sastanak između Dimitrija Ljotića i A ee Stanojevića; pre toga je došao kod nas moj venčani kum, Branko Stojanović, i obavestio nas o tome da će doći Ljotić sa Acom Stanojevićem . Iako je naš stan bio u parteru, Aca Stanojević, koji je došao fijakerom, s naporom se popeo uz nekoliko basamaka; bio je sasvim ostario).

8.

U vezi progona Zbora, u drugoj polovini 1940. godine, pominje se i sm enjivanje generala Milana Nedića sa položaja Ministra vojske i mornarice. O ovom e sm enjivanju generala Nedića postoji nekoliko 129) Na istom m estu. ISO) Na istom m estu, str. 235. 131) N a istom m estu, str. 236.

97

verzija. Prema kazivanju Jakoba B. Hoptnera, Nedić je bio došao u sukob sa knezom Pavlom posle bombardovanja Bitolja od strane Italijana. U svome razgovoru sa knezom Pavlom, general Nedić je, izgleda, kritikovao držanje jugoslovenske vlade: „Sa iznenađujućom otvorenošću Nedić je izrazio mišljenje, da Jugoslaviji, da je imala vestu diplomatiju, ne bi bila potrebna vojska! Kad je ovo čuo, knez Pavle je zatražio njegovu ostavku"132). General Milan Nedić postao je ministrom vojske i mornarice u vladi Cvetković-Maček gde je nasledio svoga brata Milutina Nedića. Stanislav Krakov, koji je to mogao znati, pominje Memorandum, koji je Milan Nedić, 1. novembra 1940. godine, podneo knezu Pavlu o stanju u vojsci i o naoružanju jugoslovenske armije, koje je bilo vrlo rđavo. Nedić je skretao pažnju na razne nedostatke i u vojsci i u državnoj politici: „Stalno pozivanje i otpuštanje vojnika i držanje aktivnih jedinica postalo je široko polje rada za komunističku propagadnu i propagandu ostalih subverzivnih elemenata, a time je opao moral “133). General Milan Nedić je tražio jasno opredeljenje i držanje prema zaraćenim stranama: trebalo je da se jasno zna da li se ide sa Ne­ mačkom i Italijom ili Engleskom (Francuska je već bila slomljena): „Mi ne možemo da zatvaramo oči i da previdimo stvarnost. Protiv nas se vrši očevidno strategijsko zaokružavanje, koje će se u najkraće vreme svršiti taktičkim ograničavanjem i našom sramnom kapitu­ lacijom"134). Nedić je ukazivao i na to, da Engleska nije u stanju da efikasno pomogne Grčku, a postoji mogućnost da Italija prodre do Soluna i da se tamo sastane sa Bugarima i da time završi naše stra­ tegijsko zaokružavanje. Onda će nam zapovediti da položimo oružje. Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ne može niti ozbiljno niti do­ voljno pomoći"135). Analizirajući položaj u kome se Jugoslavija u to vrem e nalazila Nedić je isticao tri mogućnosti: mobilizaciju i napad na Italijane i prodor prema Solunu i to bi značilo rat sa Osovinom koji bi za nas ispao katastrofalno; traženje pomoći od Sovjetskog Saveza (i on kaže Rusije) nije realno, jer je ona i sama ugrožena od Nemačke: „Njena vojska i njeno vodstvo mnogo je nesposobnije, i ako bi htela da nas u vojnom pogledu pomogne, neće moći, jer je Rusija daleko od Balkana11136). Ostaje pitanje regulisanja odnosa sa Osovinom. Mi­ sli da još ima vremena za to: „Prirodno je što uzimamo u obzir i ovu mogućnost. Ako se na to odlučimo šta postižemo time? Prvo, produžićemo sebi život; drugo, ograničićemo zahteve požudnih suseda 132) 133) 134) 135) lss)

98

Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 261. Stanislav Krakov, General Milan Nedić, I., str. 91. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 92. Na istom mestu.

i, najzad, ako izgubimo na kraju izvesne delove naše zemlje da bi za­ dovoljili svoje susede, u svakom slučaju nećemo izgubiti toliko kao kad bismo bili njihov neprijatelj i kada bi nam to bilo silom oteto. Naprotiv, izgleda mi da će srpski narod, pored Jugoslavije, imati najviše da plati"137). Krakov veli, da on nije l i č n o čitao Nedićev Memorandum i da je ovaj teskt „bio objavljen u jednom letku koji je bio podeljen među srpskim oficirima u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj 1941. godine"138). Zna, veli, međutim, da je ovaj Memorandum postojao, jer je o njemu čuo i lično od Nedića i od pukovnika Masalovića. Mi­ slio je da se original nalazi u ličnoj arhivi kneza Pavla ,,i u njemu je cela istina, koja meni do detalja nije poznata"139). General Milan Ne­ dić je, 8. novembra 1940. godine, prestao biti ministar vojske i mor­ narice. Toga dana izašlo je zvanično saopštenje o tome. Posle toga general Nedić je bio stavljen pod policijsku prismotru. Krakov veli, „kada sam dva ili tri dana kasnije bio došao do njega da ga vidim u njegovom stanu u Nemanjinoj ulici, gde sam na ulazu video dva policijska agenta, koje sam poznavao, ali nisam tome pridavao ni­ kakve važnosti, Nedić mi je već u samome početku, skoro posle poz­ drava rekao: „Molim te, izbegavaj da dolaziš kod mene, jer bi bilo glupo da izgubiš taj lepi položaj koji imaš (Krakov je tada bio dire­ ktor Radio Beograda). Vidiš da motre na sve koji kod m ene dolaze, kao da sam kakav opasan zaverenik, što nikada u životu nisam bio"140). U jednom komentaru izveštaja Drinskog žandarmerijskog puka od 27. novembra 1940. godine rečeno je u belešci 2 na strani 248-249, od same redakcije izdavanja dokumenata pod naslovom „Aprilski rat 1941“, knj. 1, gde se daju podaci o Ljotiću i Zboru i o izdavanju „Biltena" i ovo: „Ovaj Bilten je preko pukovnika Masalovića, štam­ pan u Ministarstvu vojske. To je dovelo do hapšenja izvesnoga broja istaknutih Ljotićevaca. Milan Nedić je, 1. novembra 1940, pod Ljotićevim uticajem podneo Memorandum knezu Pavlu u kome je sa­ držana Ljotićeva ideja o tešnjem vezivanju Jugoslavije sa H itlerovom Nemačkom. Posle toga Nedić je smenjen, Zbor zabranjen, a neki njegovi istaknuti članovi pohapšeni, jer se smatralo da se radi­ lo o zaveri radi državnoga udara i dovođenja na vlast Liotića i Ne­ dića"141). Prema izveštaju fon Herena od 25. oktobra 1940. godine u Beo­ gradu su tih dana kružile vesti o nezadovoljstvu jednog dela gene­ raliteta i o nameri da se zbaci knez Pavle, dovede kralj Petar i za­ 137) 138) 139) 14°) 141)

Na istom mestu, str. 93. Na istom mestu. ]\ja istom mestu, str. 94-95 Na istom mestu, str. 97. Aprilski rat 1941, str. 949, beleška 2.

99

vede vojna diktatura142). Nešto više od mesac dana pre toga. 29 sep­ tembra 1940. godine, podnelo je Udruženje rezervnih oficira i rat­ nika jednu pretstavku Ministru vojske i mornarice u kojoj traže, da se pazi na „važno pitanje homogenosti naše državne oružane sile, koja se homogenost može postići uklanjanjem iz starešinskoga kadra, tj. iz redova rezervnih oficira i podoficira svih pripadnika narodnih manjina i stvaranjem iz njih specijalnih r a d n i č k i h j e d i n i c a , takođe da u boračkim jedinicama ostanu samo Jugosloveni"143). Interesantno je napomenuti da je i Dim itrije Ljotić, u svome dru­ gome pismu knezu Pavlu, pisanom 30. avgusta 1940. godine, predla­ gao nešto slično. „Već više od godinu dana“, pisao je Ljotić, „pišem i govorim da ćemo se vojnički rasuti, ako se ne pristupi drugoj for­ maciji operativne vojske. U vek je u vojsci bio najvažniji duh, pa onda ostalo. Ima ljudskog materijala koji je boljeg a ima ga lošijega k v a liteta . . . Hrvati su glavni elemenat rasula u vojsci. Nikakvi palijativi za zavaravanje, za samoobmanu ne pomažu. Vojska koja ne sme da da bojevu municiju vojnicima, pokazuje najbolje svoju vrednost“144). I Ljotić je predlagao stvaranje radničkih i pomoćnih jedi­ nica od svih elemenata koji su smatrani nesigurnim u jednom mo­ gućem ratu. Posle bombardovanja Bitolja, 5. novembra 1940, u 12.45 i 15.15 časova, nastalo je uzbuđenje u vladi i u javnosti koja je to bombardovanje pripisivala Italijanima. Nešto ovo bombardovanje, a nešto i Memorandum generala Nedića knezu Pavlu bio je povod za smenjivanje generala Milana Nedića sa položaja ministra vojske i mor­ narice. „Sutradan veli se opet u jednom komentaru pozvan od kne­ za Pavla, od je, u prisustvu Cvetkovića, usmeno izložio svoje gledište u vezi sa Memorandumom, dodajući nova objašnjenja u pogledu ne­ spremnosti za rat protiv Osovine. Memorandum je sadržavao spoljnopolitički ideje Ljotića, sa kojim je Nedić održavao prisne veze“145). U komentaru se, dalje, veli: „Pošto su, tom prilikom utvrđe­ ne Nedićeve veze sa Ljotićem, kao i da je Ljotićev Bilten štampan u štamparijji Ministarstva vojske Nedić je bio smenjen i interniran, Ljotićev Zbor zabranjen, Ljotić stavljen u kućni pritvor, a članovi Zbora uglavnom su pohapšeni, jer su ondašnje političke vlasti tvr­ dile da Ljotić sa vodećim članovima Zbora i Nedić sa jednom gru­ pom oficira pripremaju zaveru da u danom momentu izvedu držav­ ni udar i sami dođu na vlast. Tako je Nedić smenjen ne zbog toga što je zahtevao oslonac na Osovinu, jer su marta 1941. to učinili knez Pavle i vlada Cvetković-Maček, već zbog toga što se u njega posumnjalo da sa Ljotićem priprema obaranje Namesništva i vlade Cvet142) 14:i) 144) 14F>)

100

Na istom mestu, str. 856. Na istom mestu, str. 791. Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 216. Aprilski rat 1941, str. 791, 879, beleška 3 na strane 896.

ković-Maček. Tome je, svakako, doprinelo i to što je knez Pavle smatrao da je jedini on pozvan da vodi spoljnu politiku u Jugosla­ viji i nije hteo da dozvoli svome ministru vojske da se meša u njego­ vu kompetenciju"146). I Cvetković i Maček plašili su se, iako neosnovano, za svoju vlast. Njihova vlada, sastavljena od heterogenih elemenata, nije imala od­ lučan stav ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici. I njima su smetali i Dimitrije Ljotić i Zbor i bili su se odlučili da ih ućutkaju i uguše. Dragiša Cvetković je posle rata, 1953. godine, pokušao da progone Zbora objasni ovako: ,,U tim danima, kada su međunarodne prilike diktovale krajnju opreznost, unutrašnji mir i koncentraciju narod­ nih snaga, Zbor pokreće svoj ilegalni Bilten, napada sporazum sa Hrvatima, kleveta najviše predstavnike vlasti, unosi zabunu u ofi­ cirske redove i konspirira sa budućim zaverenicima. Vrši isti posao, kao i ilegalni komunistički „Proleter"147). Dragiša Cvetković je ovde, zaista, „prevazišao sebe", jer nijedan od njegovih prigovora nije tačan, a upoređenje Biltena sa komunis­ tičkim „Proleterom" pokazuje da je njegova vlada samo želela da čami u žabokrečini svoje pometenosti. Cvetković je, i ovim, dao do­ kaza koliko su on i njegova vlada previđali stvarnost u kojoj se ze­ mlja nalazila. Ljotićeve veze sa vojskom i interesovanje jednoga dela oficira za njegov Bilten poticali su iz sasvim drugih razloga i imali sasvim drugi cilj — nikako onaj koji im pripisuje Cvetković.

9. Posle pogibije kralja Aleksandra (9. X. 1934) političke partije su pojačale svoj rad. Kada je kralj poginuo postojala je zvanično samo JNS sa Nikolom Uzunovićem na čelu, koji je u tome momentu bio i predsednik vlade. SDK, koalicija HSS i SDS, radila je za svoj račun odbijajući veze sa vladinom strankom. To isto, na svoj način, i JMS sa Mehmedom Spahom na čelu, i SLJS, sa dr Korošcem na čelu. Pogibija kralja Aleksandra zatekla je dr Vladka Mačeka na izdržavanju kazne u Sremskoj Mitrovici. Kada je, posle kraljeve po­ gibije, Boško Jevtić postao predsednik vlade on je preuzeo i vodstvo JNS i sa njom išao na izbore od 5. maja 1935. godine, da bi ubrzo iza toga bio oboren od Milana Stojadinovića, koji stvara koaliciju sa Korošcem i Spahom. Uspelo mu je da privuče i nekoliko radikala i nekoliko disidenata HSS (Nikola Preka, Marko Kožulj i Mile Mišković)148). 146) Na istom mestu. 147) Članak: Jugoslavija između dva rata. Unutrašnja i spoljna politika Ju­ goslavije. (U „Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 4, Pariz 1953, str. 56). H8) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 100.

101

Ne bi se moglo uzeti kao tačno Čulinovićevo tvrđenje, da se posle kraljeve smrti u unutrašnjepolitičkom pogledu nije „u svojoj suštini izmenio politički kurs, koji je, kamarila i dotle i nakon ovoga aten­ tata provodila protiv svojih protivnika u zemlji, naročito protiv ko­ munista i kasnije je ipak izvedena neka korektura toga stava prema hrvatskim federalistim a1'149). Nov je bio, pre svega, sam proces oživ­ ljavanja starih i stvaranja novih političkih stranaka. Pored JNS stvorena je Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je odo­ brena 19. avgusta 1935. godine. JRZ se opredelila protiv intergralnog jugoslovenstva i za re­ šenje Hrvatskoga pitanja: „Već 18 godina postoji u našem javnom životu jedan krupan nesporazum. Mi smo vazda bili za najšire sa­ mouprave, dok su drugi tražili autonomiju, a treći federaciju. Nitko međutim nije dao tačnu definiciju šta je tražio, a niti odredio sadržinu svojih želja. Naša osnovna ideja u tom pogledu nalazi se u našem programu. Mi smo za poštovanje t r i j u i m e n a n a š e ga n a r o d a : Srba, Hrvata i Slovenaca. Mi smo za poštovanje njihove ravnopravnosti i njihove tradicije. Mi želimo uređenje državne uprave u smislu na­ rodnih želja i potreba. Pri tome ostavljamo, da pojedina upravna po­ dručja uređuju svoje potrebne administrativne, privredne, finansijske i socijalne prilike, u koliko su u vezi sa pojedinim krajevima, a na način koji to uređivanje ne bi dovodio u suprotnost sa državom, te s njezinim ciljevima i s njezinim potrebama"150). I Milan Stojadinović, koji je bio na vlasti od 25. juna 1935. do 5. februara 1939. godine, provodio je s v o j e izbore da bi ubrzo iza toga pao sa vlasti. I on je tvrdio za sebe da je za poštovanje de­ mokratskih principa dok je u praksi bio mnogo više autokrata nego demokrata. „Moja ideja bila je, veli on, da treba težiti dvopartijskom sistemu, slično onome što postoji u SAD i u Velikoj Britaniji. Parti­ je bi obuhvatale celokupnu državnu teritoriju, sa svim njenim raz­ novrsnostima u pogledu vere, narodnosti, istorije i tradicije; bilo bi, po mom m išljenju, neophodno sredstvo da se narodno i državno je­ dinstvo sprovedu u praksi. Kako je dr Maček, sa većinom Hrvata, stajao neodstupno na stanovištu federacije, a ja opet neodstupno na principu unitarnog uređenja države, smatrao sam đa bi to mogla biti formula za obrazovanje dva politička bloka. Na jednoj strani unitaristi — JRZ i svi drugi elem enti koji stoje na toj liniji — a s druge federalisti — HSS, Davidovićevi demokrati, Pribićevićevi sa­ mostalni demokrati, Jovanovićevi zemljoradnici i sve srodne poli­ tičke grupe. Slovenci i bosanski Muslimani, pomešani sa Srbima-radikalima, a Mačekovi Hrvati izmešani sa srpskim opozicionim stran­ 149) Na istom mestu, str. 61. !50) Na istom mestu, str. 105.

102

kama, predstavljali bi odličnu kombinaciju za konačno rešenje na­ šega unutrašnjeg problema i samim tim konsolidovanje države. Pu­ tem slobodne partijske utakmice i slobodnih izbora, Jugoslavija bi dobila državno uređenje, izraženo slobodnom i suverenom voljom naroda, bez ometanja ozgo i bez ikakvog pritiska. To bi bio ujedno i put, po mome mišljenju, da se reši i Hrvatsko pitanje"151). Ko je živeo pod vladavinom Milana Stojadinovića, ko je za to vreme politički radio i ko je imao pravo glasa na izborima, taj može da zna i iz sopstvenoga iskustva, da je Milan Stojadinović sebe ovde izmislio i ispevao; za vreme njegove vladavine nije bila moguća ni slobodna politička utakmica niti su njegovi izbori bili slobodni i tajni. Prikazujući ovaj deo svoga rada, Stojadinović je izmišljao stvari. On je, istovremeno, posvedočio da nije poznavao ni suštinu Hrvat­ skoga pitanja, kako se ono tada postavljalo. Istina, u njegovoj vladi su bila dva Hrvata (najpre Nikola Preka i dr Auer, a posle njihove ostavke, Vjekoslav Miletić i dr Mile Miškulin), koji su predstavljali samo sebe. Vladavina Milana Stojadinovića bila je otežavana sa nekoliko momenata. On je, prvo, imao u Skupštini jaku opoziciju iz čije se sredine formirao „Specijalni klub“, povezanost jedne grupe aktivi­ sta iza kojih su, po Stojadinovićevom tvrđenju, stajali Boško Jevtić i Petar Zivković. U ovoj se grupi, kako Stojadinović tvrdi, nalazio i Damjan Arnautović, koji je, kako se tada zvanično tvrdilo, pokušao 6. marta 1936. godine atentat na Milana Stojadinovića u Narodnoj skupštini. Stojadinović, a po njegovom kazivanju i knez Pavle, osum ­ njičili su Petra Zivkovića da je on bio inspirator ovoga atentata sa namerom da Stojadinovića ukloni sa vlasti. Stojadinović je koristio ovu priliku da Petra Zivkovića izbaci iz vlade i da za ministra vojske i mornarice dovede armijskoga generala Ljubomira Marića, koji je tada bio načelnik Glavnog generalštaba. Stojadinović kazuje da su se i knez Pavle i on bili uplašili da Petar Zivković ne izvrši vojni udar što on nije ni nameravao. Jedan noćni pokret dva konjička eskadrona Kraljeve garde, koji su trebali da izvode vojničke noćne vežbe, držao je Stojadinovića celu noć u strahu sve dok se nije shva­ tilo o čemu se radi152). Mnoge veće i teže nezgode imala je Stojadinovićeva vlada i on pri pokušaju da se o z a k o n i Konkordat sa Vatikanom o kome se pregovaralo mnogo pre toga. Konkordat sa Vatikanom želeo je i kralj Aleksandar pa je, još za vreme njegovog života, bio izrađen jedan projekt Konkordata. Konkordat je, u ime jugoslovenske vlade, potpisao dr Ljudevit Auer, 25. jula 1935. godine. Stojadinović je, 23. jula 1937. godine, izneo ovaj Konkordat pred Narodnu skupšti­ 151) Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, str. 350. 152) Na istom mestu, str. 373-392.

103

nu, koja ga je bila primila, ali ga vlada nije iznosila pred Senat. Od 293 poslanika za Konkordat je glasalo 172. Konkordat nije iznet pred Senat zbog masovnog protesta Srpske pravoslavne crkve153). Analiza učesnika u tzv. Konkordatskoj borbi pokazala je da se u tu stvar bila umešala i partijsko-politička strast ljudi, koji su i inače bili protiv Stojadinovića. Ti elem enti su se bili okupili oko SPC, koja je imala svoje razloge protiv Konkordata. Stvorio se bio jedan širok masovni pokret protiv vlade, koji je ispred sebe bio isturio Crkvu do koje je, mnogima od njih, bilo malo stalo. „Muđutim, veli Stojadinović, svrha kritičara Konkordata nije bila da se čine oprav­ dane zamerke, već da se izazove nezadovoljstvo u narodu i dovede do pada moje vlade"154). SPC je prema svima narodnim poslanicima, koji su glasali za Konkordat, postupila vrlo oštro: svi su bili isključeni iz crkvene za­ jednice, ali to isklučenje nije dugo trajalo. „Što se tiče mojih odnosa sa SPC, veli Stojadinović, oni su se brzo normalizovali, čim sam pi­ tanje Konkordata skinuo sa dnevnoga reda“153). Izbor dr Gavrila Dožića, mitropolita crnogorsko-primorskog, koji je i ranije imao do­ bre lične veze sa Stojadinovićem, olakšao je premošćavanje jaza iz­ među SPC i Milana Stojadinovića i njegovog režima, koji je napa­ dan sa raznih strana. U svojim Memoarima Milan Stojadinović je sebe prikazao kao čoveka koji je vladao sa puno obzira prema drugim političkim par­ tijama što, razume se, nije bio slučaj. On piše: „Premda su za vreme moje vlade ostali na snazi raniji politički zakoni, njihova primena je bila sasvim liberalna. Tako je bio mogućan slobodan rad svim biv­ šim strankama, bez obzira što se to kosilo sa postojećim zakonskim propisima. Već i sama moja stranka, JRZ, koja se sastojala iz tri z a ­ branjene' plemenske pa i delimično verske stranke, bila je u su­ protnosti sa slovom zakona. Politički život je naglo uzeo svoje ranije razmere i listovi su ponovo bili puni političkih vesti. Svi su mogli nesmetano da drže zborove pod vedrim nebom, a štampa je pridavala isti značaj govorima i izjavama opozicionih političara11156). I, dalje, veli: ....... Pomenuo sam da je za tri godine moje vlade pomilovano 18.000 političkih krivaca osuđenih od ranijih diktatorskih vlada, da je u vremenu od 1929. do 1934. bilo internirano 38 uglednih politi­ čara, bivših ministara ili narodnih poslanika, a da za vreme moje vlade nije interniran niko, da se u inostranstvu nalazilo toliko odbeglih političkih emigranata iz vremena 1929. do kraja 1934, da im 153) Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 112-113. 154) M ilan Stojad in ović, Ni rat ni pakt, str. 525. 155) Na istom mestu, str. 542 i dalje kod Đ oko Slijepeević, Istorija SPC, II, Minhen 1966, str. 634-647. 156) M ilan Stojadin ović, N i rat ni pakt, str. 550.

104

se ni broja nije znalo, dok za vreme moje vlade niko nije otišao u emigraciju a vratila se ogromna većina"157). Stojadinović se hvalio da za vreme njegove vlade nije bilo kon­ centracionih logora, da nije bilo progona Jevreja niti uvođenja numerus clausus-a, niti odlaska u emigraciju: „Razlog što nisam doneo nove političke zakone, kojima bi samo bilo sankcionisano postojeće stanje, bio je taj što sam smatrao da se tako važni zakoni ne mogu doneti bez učešća i saglasnosti Hrvata. Inače bi oni svaki, pa i najli­ beralniji zakon, proglasili da je uperen protiv njih i da je stoga ne­ prihvatljiv. Bio sam čvrsto uveren da će doći vreme kada ćemo svi zajedno, a ne samo Srbi i Slovenci, doneti novo političko zakono­ davstvo, u znaku bratske lj ubavi i u duhu demokratskih tradici­ ja. Što do toga nije došlo nije moja krivica"158). Rasvetljena u svetlosti činjenica, kakve su tada bile u Jugosla­ viji, sva ova kazivanja Stojadinovića o karakteru i smerovima nje­ gove vladavine moraju se označiti bar sa 60% kao netačna. On je bio diktatorska priroda, čovek koji je bio zaljubljen sam u sebe i koji je verovao u trajnost svoje vladavine.

10

.

I pre pogibije kralja Aleksandra podzemna akciia jugoslovenskih komunista se osećala, ali nije bila tako upadljiva kao kasnije za vre­ me vladavine Boška Jevtića, Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića i Mačeka. I u tome vremenu najaktivniji nosioci komunistič­ ke propagande u Jugoslaviji bili su studenti. „Dosta je bilo teško rasvetliti učešće i ulogu pojedinih ličnosti u studentskom pokretu. Osim toga, zbog ilegalnih uslova rada, izvesne ličnosti su ostale ano­ nimne i nepotpuno osvetljene"159). Na Beogradskim univerzitetu okupljali su se studenti-marksisti u ćelijama, kružocima, klubovi­ ma i udruženjima: „Iako se može reći da studenti-marksisti nisu ostvarili osnovni uticaj među većinom studentske omladine kao što su, na primer, činile mlađe generacije studenata na Univerzitetu od sredine tridesetih godina, mora se istaći da su to bile, u odnosu na opšte akcije i aktivnosti Partije u to vreme, najmasovnije i retke, dajući već samim tim značajan otpor i udarac režimu"160). Početkom tridesetih godina ovoga veka, kada je i Milovan Đilas došao na studije u Beograd, aktivnost studenata-marksista nije bila naročito velika. Razlog je bio u tome što je povezanost studenata 157) Na istom mestu, str. 555. 15S) Na istom mestu, str. 551. 159) Milica Damjanović, Napredni pokret studenata Beogradskog univerzi­ teta, knj. I. Beograd 1966, str. 7. 16°) Na istom mestu, str. 160.

105

sa partijom, koja je bila ilegalna, a rukovodstvo joj se nalazio u inostranstvu, bila slaba — ako je uopšte i postojala. Đilas kazuje da su oni, da bi uopšte pokazali neku aktivnost tražili veze sa studentima građanskih partija, koje su bile u opoziciji šestojanuarskom režimu: ....... Istovremeno smo, veli Đilas, bili povezani sa studentima gra­ đanskih partija koji su bili bolje organizovani. Njihove su grupe bile čvrste, ali manje i neborbene. One su slušale svoja vodstva. Mi nismo imali nikakvog vodstva van nas samih. Onda smo se povezali sa radikalima. Njih je predstavljao Stojan Ivezić, koji je kasnije po­ stao komunista, ali tada je stvarno bio radikal. . . . Čak je primao platu od Stojadinovića. Znam ga kao jednog od vođa radikala na U n iverzitetu. . . Sećam se njihovog letka, koga smo rasturali mi, ova naša gru p a. . . Mi nismo imali drugi letak, nego uzmemo taj od opozicije . . . Mi smo taj letak rasturali na Univerzitetu i sećam se kako smo se bunili i protestvovali: dobićemo batine za letke koji nisu naši. Dakle, bili smo putpuno svesni da su to njihovi letci“161). Đilas, na drugom mestu, kazuje kako je posetio Stojadinovićevu ženu, koja je ležala u jednoj luksuznoj klinici, da bi od nje primio „letke buržoaskih partija11 koje je trebalo rasturati. Ivezić je, jasno je, uveo Milovana Đilasa kod Stojadinovića, koji je bio oštar pro­ tivnik šestojanuarskog režima162). I kasnije se pokazalo da je Sto­ jadinović bio na izvestan način, blokiran od komunista i filokomunista. Braća Nenađ i Dejan Popović bili su usko povezani sa Stojađinovićem. Dejan Popović, simpatizer levice, bio je urednik „Vreme­ na11 i niko osim Đilasa nije znao da je on komunista. Preko njega su dolazila pisma i važne poruke za Partiju zašto je znao još jedino Radovan Vuković163). Jače oživljavanje i masovnija delatnost komunista na Beograds­ kom univerzitetu počela je posle donošenja Ustava od 3. septembra 3931. godine. Kao njihova prva javna m anifestacija može se smatra­ ti njihov istup u trpezariji Studentskog doma „Kralj Aleksandar" u fazi pripremanja izbora Petra Zivkovića. Radilo se, stvarno, o sku­ pu studenata iz Doma i izvan Doma od kojih većina prisutnih nije znala ni k o je inicijator, ni k o su bili glavni govornici na ovo­ me skupu. Pisac ovoga dela, kao stanovnik Doma, bio je na tome sastanku i dobro je poznavao nekoliko vodećih komunista-studenata iz Crne Gore, koji su držali vatrene govore i postavljali radikalne zahteve (da bi ubrzo sami iščezli i hvatali prvi voz u pravcu Crne Gore). Zahtevali su ne samo ostavku vlade Petra Zivkovića, nego i svrgnuće kralja Aleksandra sa prestola. Situacija je bila i sasvim nova i dosta ozbiljna tako da je među nas došao i tadašnji rektor Beogradskog univerziteta Mitrović (sa Tehničkog fakulteta) i držao 161) Milica Damjanović, isto, II. Beograd 1974 , str .'61 beleška 98. Milovan Đilas, Memoar of a Bevolv.tionary, str. 44. 163) Na istom mestu, str. 267.

162 )

106

nam govor. „Rektor je u svom e govoru pokazao razumevanje prema zahtevim a studenata i dao pozitivan odgovor na njihove želje. U sličnom duhu govorio je i profesor dr Boža Marković11164). Rektor Mitrović nam je tada rekao, da bi on nama dao i topove samo kada bi ih imao. Prva uzbuna u Studentskom Domu bila je 6. novembra 1931. go­ dine; dem onstracije su bile obnovljene i 7. i 8. novembra. D em on­ stracije od 8. novembra, na sam dan izbora, bile su najogorčenije i najorganizovanije: „Na prozorima i balkonima Doma bile su izlepljene parole protiv Petra Zivkovića, protiv glasanja na izborima, pro­ tiv tiranije, policijskih žbira i špijuna. Dem onstracije su trajale od jutra do večera; na njim a su studenti govorili narodu koji se okup­ lja o . . . Posle 8 časova iz Doma je, uprkos zabrani univerzitetskih vlasti, izašlo na ulicu 24 studenta. Većina njih je pohapšena i odve­ dena u Upravu grada, u kojoj su proveli celu noć, ali su sutradan bili pušteni; jedino student m edecine, Radoje Lakić, koji je teže povređen, prenesen je na bolničko lečenje“163 Za grupu, koja je bila na čelu ovih demonstracija (Milovan Đilas, Stefan Mitrović, Đorđe i Nikola Lopičić, Boriša Kovačević, Venijamin Marinković, Jovan Marinović i Radovan Vuković) veli se danas, „da nije imala organizacionu vezu sa Partijom. Ona je koristila le­ galne m ogućnosti delovanja preko socijalne literature i bila uglav­ nom pod njenim uticajem. Preko ove literature grupa je ispoljavala svoju progresivnost, težnje, nezadovoljstvo sa postojećim društvenim poretkom itd. To nije bila neka čvrsta grupa niti je imala svoj fo­ rum i sekretara. Međutim, iako je bez jasnog programa ti prvoj fazi postojanja, ona je, ipak, za razliku od građanskih organizacija (de­ mokrati, zemljoradnici, samostalni demokrati) imala određeniji i progresivniji program i cilj“166). U svojim Memoarima pokazao je Milovan Đilas, jedan od organi­ zatora i rukovodilaca ovih demonstracija, kako su one pripremane i isvedene. I za sebe i za svoju grupu veli da ih je najviše povezivalo zajedničko interesiranje za književnost i politiku: „Mi nismo bili istoga m išljenja sa starijim komunistima, koji su odricali svaki oblik zajedničke akcije sa buržoazijom. Sada smo bili prilično začuđeni preteranom obazrivošću i konspirativnošću buržoaskih partija. Mla­ di ljudi iz buržoaskih partija, većinom deca bogatih porodica, imali su realnije poglede na politiku1*167). Đilas, dalje, kazuje, kako se go­ dinama stideo što je rasturao buržoaske letke: „Mi nismo još bili ko­ munisti, mi smo bili počeli da se takmičimo jedan sa drugim u ste164) 165) 16C) 167)

Milica Damjanović, II, str. 67. Na istom mestu, str. 67-68. Na istom mestu, str. 62. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 40.

107

penu neprijateljstva prema buržoaziji. Kasnije je ova igra dobila karakter duboke ,klasne mržnje‘“168). Da bi i spoljašnje pokazao ovo svoje urastanje u klasnu mržnju i svoje komunističko opredelenje Đilas je, u to vreme, nosio ,,rubašku“ kroja kakvu je imao i Staljin. Tadašnji krug oko njega, meni dobro poznat, bio je mnogo skromniji od njega u svome isticanju, ali niko ni od njih nije prikrivao svoje marksističko opredelenje. Đilas je, ipak, bio najinteresantniji među njima i bio najviše literat. On je prikazao kako su se demonstracije razvijale i kako su se završile169). „Niko od nas levičara nije tada shvatao pravi značaj demonstracija. Rezultati su, međutim, ubrzo postali jasni. Buržoaske partije su iz­ gubile kontrolu. U demonstracijama su one bile umerenije i nisu se mogle nigde videti“170). Milica Damjanović veli tačno, da je za ove levičare „samo postojanje Sovjetskog Saveza i komunizma kao ideje, koja se nasleđivala i prenosila s organizacije na organizaciju imala izvestan kontinuitet, bila je osnovni oslonac i orijentacija tim levo orijentisanim studentima, koji su sami sebe smatrali komunisti­ ma"m). Studentske demonstracije u novembru 1931. godine bile su i znak za uzbunu i dokaz da su i pod režimom diktature moguće demonstra­ cije. Neki krugovi nekih partija pružali su, svakako iz svojih razlo­ ga, moralnu podršku ovim demonstracijama. „Već u toku demonstra­ cija, a naročito onih koje su održane na sam dan izbora, 8. novembra, publika je mahanjem ruku bodrila demonstrante i odobravala nji­ hov revolt — kako to stoji u izveštaju Uprave grada Beograda, a tako se sećaju i mnogi učesnici. To se može dalje zaključiti na osno­ vu niza čestitki koje su studenti tih dana primili i podrške naročito od građana Beograda. Veliko priznaje studentima bilo je nesumnjivo ono koje su im odali lideri Demokratske i Zemljoradničke stranke, kada su u nacrtu svoga Osvrta na trogodišnjicu vladavine diktature zapisali da je „prvi glasniji pokret u omladini primila cela zemlja kao glas svoje savesti11172 Beogradski univerzitet postajao je sve više tvrđava studenatakomunista da bi, na kraju, potpao pod njihov uticaj •— posle doga­ đaja od 7. decembra 1931. godine, dr Čeda Mitrović podneo je ostav­ ku na položaj rektora Univerziteta, a na njegovo mesto bio je iza­ bran dr Vlada Petković (geolog), „koji je takođe pokazivao puno ra~ zumevanje za studentske zahteve i volju za saradnju sa njima"173). Nekoliko univerzitetskih profesora podržavali su studente komuni­ ,6S) 169) 17CI) 171) 172) 17S)

108

Na istom mestu, str. 44. x»j-a istom mestu, str. 49-53. Na istom mestu, str. 52. Milica Damjanović, Na istom iv; Na istom mestu, str. 6?>. Na istom mestu, str. 74.

II, str. 62.

ste iMileta Novaković, Doka Jovanović, Mihailo Ilić, Boža Marković, £>orđe Tasić. Kirilo S a v ić)174). Pokušaj Vladimira Corovića da kao rektor zavede red na Univerzitetu nije uspeo. Cela levica kao i ulevo orijentisani profesori onemogućavali su Coroviću da zavede red na Univerzitetu. Od svih tadašnjih rektora Beogradskoga univerzi­ teta on je jedini podržavao studente nacionaliste. Studenti-komunisti su tražili Čorovićevu ostavku, a 5. aprila 1936. godine dem oli­ rali su njegov stan175). Čorović je ipak uspeo da zavede „univerzitetsku policiju*1. Gene­ ralni štrajk studenata Beogradskoga univerziteta, koji je trajao mesec dana, imao je za posledicu Čorovićevu ostavku. „On je morao da ide, a poslije njega je došao za rektora dr Dragoslav Jovanović, koji je zajedno sa studentima branio autonomiju Univerziteta, spre­ čavajući policijske i žandarmske provale u prostorije Univerziteta, a naročito u historijsku fizičku salu, u kojoj su bili održavani mnogi i mnogi sastanci, predavanja i m anifestacije, na koje su dolazili i radnici**176). Levo orijentisani studenti, a delimično i studenti-komunisti dobijali su idejnu i političku hranu od levo orijentisanih intelektualaca i od levice pojedinih političkih partija. Ovo se, najviše, odnosi na Demokratsku i Zemljoradničku stranku, koje su imale svoje levo krilo, koje je postalo naročito aktivno posle VII. kongresa Komin terne na kome su bile proglašene parole Narodnoga fronta u svim zemljama. Posle VII. kongresa Kominterne, održanog 1935. godine, pojačala je i KPJ svoju ilegalnu delatnost, naročito svoju ilegalnu štampu, koja je dopirala i do građanskih političara koji su se iz nje obaveštavali o događajima u svetu177). Od Zemljoradničke stranke zalagao se za Narodni front dr Dragoljub Jovanović, koji je for­ mirao svoju posebnu stranku i imao, jedno vreme, priličan uticaj na studente se sela (sećam se: odlazili smo noću na razgovor sa njim u njegov privatni stan u Profesorskoj koloniji). Unutar Demokrat­ ske stranke bila se formirala grupa narodnofrontovaca na čelu sa dr. Ivanom Ribarom, koji je bio i član Izvršnog odbora stranke. Ovoj grupi su pripadali: Bena Milovanović, Čeda Plećević, dr Dragan Smiljanić, sa kojima je bio povezan i Života Milojković, bivši član KPJ. Plećević je, posle Majskih izbora 1935. godine „poduzeo akciju za jedinstvenu borbu unutar Udružene opozicije**178). ,,I ja sam se“, veli Ribar, „na sastancima Izvršnog odbora Demokratske stranke solidarisao sa Čedom Plećevićem i sa njim sam zajedno radio na te­ 174) 175) 176) 177) 178)

Na istom mestu, str. 74. Na istom mestu, str. 232. Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 76. Na istom mestu, str. 139. Na istom mestu, II., str. 208.

109

renu održavajući nedopuštene konferencije, pa sam tako postao i je­ dan od učesnika pomenute „Aranđelovačke akcije“179). U atmosferi narodnofrontvštine bio je krajem avgusta 1935. go­ dine, održan veliki zbor u Kragujevcu. Ovaj miting kragujevački radnici nazvalu su „zbor Narodnog fronta slobode protiv pljačke, političkog nasilja, korupcije, fašizma i rata, za hleb, mir i slobo­ du"180). Ivan Ribar je, već tada, bio instrumenat KPJ unutar Demo­ kratske partije. „Povodom njenog (KPJ) obraćanja vodstvu Udružene opozicije za saradnju na Narodnim frontom, razgovarao sam sa Davidovićem o opasnostima koje prete našoj zemlji od domaće i strane reakcije. Razume se da sam pokušavao pridobiti Davidovića za Na­ rodni front, koji bi bio sličan onome koji je već postojao u Francuskoj, a koji je omogućio francuskoj opoziciji da preuzme v la s t . . . Davidović nije bio protiv Fronta, ali su bili protivni njegovi prvi saradnici u vodstvu stranke. On lično ćutke je priznao, da ne kažem odo­ brio, moje sudelovanje na sastancima za osnivanje Fronta, na koji­ ma su sudelovali predstavnici Republičke, Demokratske i Zemljo­ radničke stranke, a s ovima još neki vanstranački levičari. Ja sam bio i u Inicijativnom odboru, a sa mnom i od strane demokrata, kao delegat dr Sm iljanić!‘181). Na zbor u Kragujevcu „došao je ogroman broj studenata, a Udru­ ženje studenata Kragujevčana učestvovalo je direktno u njegovoj organizaciji i odredilo svog predstavnika koji će govoriti na zboru. Sličnu ulogu imali su studenti i na opozicionom zboru u Šapcu, ok­ tobra iste godine"182). Studenti-kom unisti učestvovali su u organizovanju zborova Narodnoga fronta u raznim delovima zemlje, naroči­ to u organizovanju zbora na Belvederu kod Cetinja, koji je održan 26. juna 1936. godine, i na kome je bilo deset mrtvih i više od četr­ deset ranjenih lica183). Iako je većina političkih prijatelja Svetozara Pribićevića bila aktivna u SDK narodnofrontovština je bila prodrla i u njihove redo­ ve. Dvojica najaktivnijih, Sava Kosanović i Srđan Budisavljević, postali su mnogo više od toga. To im nije bilo teško učiniti posle po­ litičke i ideološke digresije, koju je učinio Svetozar Pribićević. On se, u negiranju svoje političke prošlosti, bio u emigraciji toliko pri­ bližio komunistima, da mu je „Proleter", organ KPJ, doneo nekro­ log: „Na kraju nekrologa se kaže da se na sprovodu Svetozara Pribicevića u Pragu, u ime čehoslovačke KP, oprostio sa njim senator drug Nedvjed. Na grob je bio položen i vijenac KPJ"184). „Što se ti179) 180) 1®1) 182)

Na istom mestu, III., str. 208. Na istom mestu, III., str. 34. Na istom mestu, str. 74. Milica Damjanović, Na istom mestu, II., str. 282. 183 ) Na istom mestu. 184) Na istom mestu, III, str. 43.

110

će Pribićevića, pisao je Sava N. Kosanović, u opširnom predgovoru pribićevićevoj knjizi ,Diktatura kralja Aleksandra1, lično i njegovog opšteg političkog gledanja, jasno je i bez naročitog isticanja, da bi on, da je živ dočekao 1941, svom svojom energijom i dinamičnom lič­ nošću stao uz Tita i Narodnooslobodilačku borbu. Celoga života bo­ rio se za jedinstvo, protiv šovinizma i za ostvarenje države. Bio je jasan predstavnik ideje Narodnog fronta, kome je već 1931. davao potpuno revolucionarni karakter. Vrlo je rano revidirao svoj stav prema komunistima i tražio iskrenu saradnju (Na odru Pribićevićevom u Pragu, septembra 1936, venac CK KPJ imao je naročiti značaj i zbog budućnosti i zbog ocene Pribićevićeve ličnosti)"185). Studenti-komunisti su bili glavni pokretači i organizatori raznih demonstracija i izgreda protiv vlasti. U demonstracijama, koje je partija priredila, 1. marta 1936. godine, u Radničkoj komori učestvo­ vali su, zajedno sa studentima, i radnici186). Da bi snažnije uticali na šire narodne mase studenti-komunisti su osnivali i z a v i č a j n a udruženja u provincijama pod vidom udruženja za kulturni rad187). Pod vidom zaštite demokratije i ideja slobode studenti-komunisti iskorišćavali su i unutrašnje političke i spoljnopolitičke događaje (poseta Eduarda Beneša, grofa Ćana, Ivana Delbosa, pripajanje Au­ strije Nemačkoj). Uporedo sa porastom aktivnosti KPJ pojačavala se i akcija studenata-komunista. Sa menjanjem taktike CK KPJ menjala bi se i taktika rada studenata-komunista. Studenti-komunisti su i dalje jav­ no napadali vlast i tajno je podrivali gde god su mogli. U godinama pred Drugi svetski rat zemlja je bila preplavljena prokomunističkom literaturom i komunističkom propagandnim materijalom, koji se štampao ilegalno. „Sedma sila“ , izdavačko preduzeće novinara, ob­ javljivalo je popularne stvari o Sovjetskom Savezu, kojima je vršena masovna propaganda u zemlji. Sovjetski Savez je prikazivan kao zemlja blagostanja sa jakom i nepobedivom vojskom. To je činjeno i pored toga što je i partijsko rukovodstvo KPJ dobro znalo da sve to nije bilo istina. Sam Tito je, za vreme, svoga boravka u Moskvi 1935. godine, to sve video i kasnije kazivao: „Vidio sam mnogo dok sam bio u Moskvi. Dok sam tamo radio uočio sam razne stvari koje ne valjaju, video sam mnogo karijerizma i laktaštva, razgovarao sam sa kolhoznicima, video sam kad neki kolhoznik hoće da kaže, drugi ga gurne laktom. Ljudi u Moskvi su se nekako sklanjali jedan od drugoga, ustezali se da govore, svaki čas je bilo hapšenja, nestajali su ljudi preko noći, niko nije smio da pita kuda su odvedeni. Vidio sam mnogo, mnogo nepravdi. . . Sve sam ja to tada vidio, ali uzroci 185) Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952, str. X X X V III. 186) Milica Damjanović, Na istom mestu, II. str. 282. 187) Na istom mestu, str. 282-283.

111

svega toga nisu mi bili toliko jasni kao danas, jer danas je čitava stvar otišla mnogo dalje. Ali m o j a r e v o l u c i o n a r n a d u ž ­ n o s t nalagala je tada da to ne kritikujem i da ne pomažem tuđu propagandu protiv te zemlje, pošto je SSSR bio tada jedina zemlja u kojoj je izvršena revolucija i u kojoj je trebalo da se izgradi soci­ jalizam. Smatrao sam da ne treba voditi propagandu protiv te zem­ lje, nego da mi je prva dužnost da vodim propagandu u svojoj zem­ lji za socijalizam"188). Događaji okolo Jugoslavije, a naročito italijanska okupacija Alba­ nije i ulazak Nemaca u Čehoslovačku, uticali su i na KPJ da u svo­ joj propagandi počne da se bavi i pitanjem odbrane zemlje. Eduard Kardelj je u „Proleteru'1 (za maj 1939) pisao: „Vlada Cvetkovića mora dakle u interesu odbrane nezavisnosti države da padne, a mo­ ra da ju zameni jedna zbilja narodna vlada demokrati je, nacionalne sloge i ravnopravnosti, vlada koja će raditi na poboljšavanju soci­ jalnog položaja radnog naroda i koja će zbog tog svoga rada imati sve uslove zato, da zaista postane vlada nesalom ljive narodne odbrane“18S). Jugoslovenski komunisti, a to znači i studenti-komunisti, su još tokom cele 1939. godine smatrali Francusku i Veliku Britaniju za imperijalističke zemlje. U t r e ć e m otvorenom pismu bosanskohercegovačkih studenata od 1. decembra 1939. godine veli se, „da englesko-franeuski vladajući krugovi ne žele mir, niti borbu protiv napadača . . . Stara je politika engleskih lordova, da uvlače male na­ rode u pokolj radi svojih interesa. To su oni uvijek radili, to su uči­ nili i danas kada su preko poljske nenarodne vlade uvukli poljski narod u rat, to isto oni žele da učine i s nama i s drugim balkanskim narodima — da našom krvlju sačuvamo njihova bogatstva"190). Optužujući poljsku vladu zbog toga što je Nemačka napala poljs­ ku bosansko-hercegovački studenti-komunisti napadaju istovremeno i jugoslovenske vlastodršce što „oni žele da nas povežu uz ratujuću stranu englesko-francuskog bloka i zato oni sprečavaju vođenje mi­ rovne politike saveza balkanskih država sa oslonom na Sovjetski Sa­ vez . . . Protiv narodne snage radi, kako kod nas, tako i u ostalim balkanskim zemljama, da nas uvuku u rat na strani Engleske i Fran­ cuske. Ratni huškači, agenti englesko-francuskog bloka, koji su u do­ ba stvarne opasnosti Hitlerovog fašizma za našu zemlju spokojno ćutali, šire danas štampom i svim drugim stredstvima 1 a ž o Hitlerovoj opasnosti, kako bi nas pripremili za uvlačenje u rat na englesko-francuskoj strani1*191). i83) Vladimir Dedidijer, Josip Broz Tito. Prilozi za bigrafiju. Beograd 1953, str. 240. 189) Aprilski rat 1941. . . , str. 210. !90) Na istom mestu, str. 488-489. 191) Na istom mestu, str. 492.

112

0 godišnjici izbijanja Drugog svetskog rata izdao je CK KPJ je­ dan proglas radnicima, seljacim a i građanima i oficirima i vojnici­ ma Jugoslavije. Proglas pozdravlja zaključivanje pakta između Ne­ mačke i Sovjetskog Saveza, koji je od velike koristi i za male na­ rode. Pozdravlja pripajanje Baltičkih zemalja SSSR-u kao i Zapadne Ukrajine, B jelorusije, Bukovine i Besarabije: „Pakt o nenapadanju izm eđu Sovjetskog Saveza i Nem ačke nije bio nikakva izdaja nače­ la spoljne politike Sovjetskog Saveza, kao što su to tvrdili i još da­ nas tvrde neprijatelji SSSR-a, nego naprotiv veliki uspeh ogromnih napora koje je Sovjetski Savez doprineo da bi sačuvao mir, to je u duhu dosledne politike mira, koju sprovodi SSSR, ali koju su stalno izigravali engleski, francuski i drugi imperijalisti. No to je bila ujedno i velika pobeda nad ovim podmuklim ratnim potpaljivačima i neprijateljim a SSSR-a, koji su h teli uvući ostale narode pa i SSSR u rat da vade za njih kestenje iz vatre“192). Proglas napada dalje jugoslovensku vladu zbog popuštanja nemačkim i italijanskim im perijalistim a, koji nastoje „da balkanske zem lje pretvore u svoje kolonije. Balkanskim zemljama, a u prvom redu Jugoslaviji, oni nam eću nepodnošljive ekonomske uslove. Oni diktiraju šta i koliko životnih namirnica treba Jugoslavija da izveze ne pitajući od čega će narodi Jugoslavije ove zime ž iv e ti. . . Umesto da slušaju glas naroda, koji sve odlučnije traži oslanjanje na SSSR, neodgovorni upravljači Jugoslavije sve se jače vezuju uz Rim i Ber­ lin samo da bi sačuvali vlast i protiv volje naroda. Radi toga oni se igraju sudbinom i nezavisnošću naroda Jugoslavije"193). 1 u toku 1940. godine nalazila se KPJ na vrlo klizavom spoljnopolitičkom terenu. Francuska i Velika Britanija bile su i dalje k l a ­ s n i n e p r i j a t e l j i koje je trebalo uništiti. Nemačka je, posle potpisivanja nem ačko-sovjetskoga pakta, prestala da igra neku ulo­ gu u kom unističkoj propagandi; samo je Italija bila jasno označena kao neprijatelj Jugoslavije. I pored činjenice da su i Tito i Kardelj, i oni drugi koji su živeli u SSSR-u, znali kakvo je stanje tamo, oni uporno produžuju da ističu ovu zem lju kao socijalni uzor i kao bra­ nioca mira m alih naroda. U proglasu CK KPJ od avgusta 1940. godi­ ne stoji: „Vlada Cvetković-M aček je doduše pod pritiskom naroda priznala SSSR i uspostavila diplomatske i trgovačke odnose (24. ju­ na), ali ona na delu pokazuje svoje neprijateljsko držanje prema zemlji socijalizma, jer ne dozvoljava i potajno naređuje da se za­ branjuju knjige o SSSR, a Banovina Hrvatska i pop Korošec zabraniće stvaranje društva prijatelja Sovjetskog Saveza, dočim već po­ stoje odavno i slobodno se organizuju društva prijatelja Nemačke, Italije i Engleske"194). 192) Fotokopija kod pisca. 193) Isto. m ) A prilski rat 1941, str. 772.

113

Peta Zemaljska konferencija KPJ, koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine, ističe da su zapadne (male) države i Fran­ cuska „postale u toku ove godine žrtve ratnohuškačke politike en­ gleskih i francuskih imperijalista i osvajačkih nemačkih i italijanskih imperijalista'1195). Zbog uticaja „engleskog imperijalizma“ našla se i Grčka u ratu i „postala ratno poprište razračunavanja imperija­ lističkih velesila na Balkanu"196). Tek od ovoga momenta našla je KPJ da prenošenje rata na Bal­ kan ugrožava Jugoslaviju: „Nezavisnost naroda Jugoslavije nalazi se u velikoj opasnosti. Agenti iz oba imeprijalistička bloka rade svim silama da gurnu Jugoslaviju u rat, već se počelo i sa provokacijama na granici Jugoslavije (Bitolj). Susjedne totalitarističke sile svakim danom prave sve veći pritisak na male narode na Balkanu, a naročito na Jugoslaviju tražeći da se potpuno potčini njihovim ratnim potre­ bama i ciljevima"167). U svetlosti tadašnje spoljnopolitičke situacije u kojoj se nalazila Jugoslavija, kritikovana je dotadašnja linija CK KPJ o odbrani zemlje. Ta je linija, navodno, nepravilno shvaćena: „Zbog nepravilne ocjene međunarodne i unutrašnje situacije i nerazumevanja linije CK-a po pitanju odbrane zemlje, drugovi u Crnoj Gori bacaju u aprilu 1940. godine parolu o demobilizaciji, koja je stvorila zabunu među masama i učinila velike štete Partiji, oslabila politički uticaj Partije u Crnoj Gori i otežavala organizacioni i po­ litički rad Partije u Crnoj Gori"198). Traženo je „neumorno i uporno raskrinkavanje razne ratne propagande, razne agente imperijali­ stičkih osvajača iz oba imperijalistička bloka u vladi i izvan vlade, koji rade protiv interesa naroda i ugrožavaju nezavisnost Jugosla­ vije"199). Ova politika obazrive miroljubivosti, koja zrači iz zvaničnih do­ kumenata CK KPJ, nije se odgovarajuće odražavala na držanje i rad studenata-komunista. Kada je izbio g r a đ a n s k i r a t u Spa­ ri iji jugoslovenski komunisti-stuđenti su prihvatili poziv da idu tamo i da se bore. „Kad je Partija uputila poziv za odlazak u Španiju na front borbe protiv fašizma, koji je ugrožavao nezavisnost i slobodu španskog naroda, veći broj studenata ostavio je nauku i na djelu dokazao solidarnost napredne jugoslovenske omladine s međunarod­ nom radničkom klasom"200). Tito je, po povratku iz Moskve krajem 1938. godine, na sastanku sa Milovanom Đilasom u Zagrebu, ovome poverio organizovanje slanja dobrovoljaca iz Srbije u Španiju: „Hi­ ljade ljudi bilo je spremno da ide u Španiju, samo da je bilo uslova 1S5) 196) 197) 193) 199) 200 )

114

Na istom mestu, str. 834. Na istom mestu, str. 835. Na istom mestu, str. 837. Na istom mestu, str. 844. Na istom mestu, str. 848. Dr jvan Rabir, Nt istom mestu, III, str. 79.

za to, to jest da su vlasti davale pasoše i da je bilo novaca za put“20J). I Đilas svedoći, da je on bio nadležan za slanje dobrovoljaca iz Sr­ bije u Španiju i da su među onima koje je on poslao u španiju bili i Sveta Popović i Blagoje Nešković sa ženom: „Većina je jedno­ stavno otišla za Pariz na izložbu, uspostavila lične veze i otišla za španiju. Tito mi je dao prvi novac, jedan relativno mali iznos, a Zujović drugi“202). Plan sa lađom, koja je trebalo da prihvati dobrovoljce iz Crne Gore za Španiju u Crnogorskom Primorju propao je. Organizatori toga plana, Gorkić i Adolf Muk, nisu imali uspeha. Plan je otkriven, Adolf Muk uhapšen i celu stvar otkrio policiji203). „Najveći deo ljudi koji je odlazio za Španiju nije mogao da nabavi sredstva za put. Zbog toga je Partija otpočela da skuplja dobrovoljne priloge. Posebnim putem išli su iz Jugoslavije oni ljudi koji su ranije bivali hapšeni ili bili kompromitovani kao levičari, pa im policija nije davala pasoše. Oni su se morali prebacivati iz Jugoslavije u Austriju, pa opet bez pasoša za Švaj carsku i iz Švaj carske u Francusku pa tek onda u Španiju. To je bio vrlo dug i opasan put204). Doprinos Jugoslovena komunista u španskom građanskom ratu nije bio mali. U Španiji je učestvovalo oko 1.500 Jugoslovena među kojima je bio priličan broj intelektualaca: „Gubici koje su Jugosloveni pretrpeli u Španiji bili su vrlo visoki. Skoro polovina je po­ ginula. 300 je bilo ranjeno, a 350 Jugoslovena nalazilo se posle sloma Španije u logorima na francusko-španskoj granici. Od ovih drugo­ va 300 uspeli su da pobegnu ili da se izvuku iz logora, da stignu u Jugoslaviju i da uzmu učešća u ratu 1941-45. Ovi ljudi koji su se borili za slobodu Španije stekli su dragoceno vojno iskustvo koje je bilo korisno za njihovu zemlju. Danas u Jugoslaviji, u narodnoj ar­ miji, ima 24 generala ,Španca‘, kako ih kod nas zovu, a ,Španaca‘ ima i među visokim funkcionerima državnog aparata”205).

11 .

U političko-propagandnoj aktivnosti studenata-komunista pred Drugi svetski rat naročito značaj je imala akcija „branićemo zemlju'1. To je bila parola, koju je lansirao „Studentski odbor za odbranu zemlje, koji je došao na mesto „Mirovnog odbora om ladine11. Na če­ lu „Studentskog odbora za odbranu zem lje11 nalazio se Voja Nikolić, student tehnike. Ova akcija je oživela posle ulaska nemačkih trupa 201) 202) 203) 204)

V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 253. M ilovan Đ ilas, Na istom m estu, str. 265. Na istom m estu, str. 266-268; I. Ribar, Na istom m estu, III, str. 80-81. V ladim ir D edijer, Na istom m estu, str. 254.

205) Na istom mestu, str. 275.

115

u Čehoslovačku, 15. marta 1939. godine, a dolazila je do izraza i u manifestacijama sa partijskim parolama. U propagandne svrhe ovaj odbor je izradio male trake „u obliku državne trobojke sa natpisom, ,branićemo zemlju* koje su studenti delili građanima"206). Kao i u svo­ jim drugim akcijama studenti-komunisti su i u ovoj mobilisali razne omladinske organizacije i, 22. aprila 1939. godine, održali veliki zbor u Fizičkoj sali Univerziteta. Osnovan je i Savez omladinskih orga­ nizacija za odbranu zemlje. „Ovo je u godinama uoči Drugog svets­ kog rata bila jedna od najuspelijih političkih manifestacija Partije uopšte, a napose studentskog pokreta"207). Na čelu Saveza omladins­ kih organizacija stajao je jedan Odbor u čiji je sastav ušao i Stu­ dentski odbor za odbranu zemlje. Akcioni odbor stručnih students­ kih udruženja (AOSSU), koji je rukovodio svim akcijama studenata-komunista, resio je, 25. aprila 1939. godine, da povede široku akciju za prikupljanje dobrovoljnih priloga od profesora i prijatelja za potrebe Studentskog odbora za ođbarnu zemlje — putem raznih crteža, markica i slično208). Početkom aprila 1939. godine uputio je AOSSU Glavnom gene­ ralštabu molbu, predlog i plan za vojničko osposobljavanje stude­ nata. Tražene su vojne starešine, koje će voditi vojničke kurseve, kao i oružje i vojničko odelo. Zahtevu studenata je udovoljeno i po­ lovinom maja 1939. godine počele su vežbe koje su se održavale na Banjici i trajale mesec dana. Kada su, polovinom juna, završeni ovi kursevi održana je svečanost dva dobrovaljačka bataljona, kojoj su prisustvovali i oficiri koji su studentima držali predavanja. Ovoj svečanosti su prisustvovali i general Dušan Simović, načelnik gene­ ralštaba, i general Milutin Nedić, tada ministar vojske i mornarice, „koji su zahvalili rektoru, što su studenti dobrovoljno pokazali snaž­ nu volju za odbranu zem lje i naroda"209). Komunistima je, i ovaj put uspelo, da obmanu najviše vojne fak­ tore, koji nisu mogli da shvate o čemu se radi. To je, međutim, shva­ tila policija, kojoj su metodi rada studenata-komunista bili dobro poznati. Uprava grada Beograda, odnosno upravnik Drinčić, izvestio je, 1. juna 1939. godine, Glavni generalštab o ovoj akciji stude­ nata-komunista. U izveštaju se veli: „Naši studenti marksisti ne libe se da crvenu zastavu na svojim grudima zamene državnom nacio­ nalnom trobojkom, za koju vele, da će dati i svoje živote ako je po­ trebno. Naravno, treba razumeti: samo u borbi protiv totalitarnih neprijatelja. Idući tom linijom, marksisti sa levičarskim elementima uspeli su da u svoje ruke uzmu sva važnija studentska udruženja, menze 206) 207) 2°8) 209)

116

M ilica D am janović, Na istom m estu, II, str. 333. Na istom m estu, str. 334. Na istom m estu, str. 335. Na istom m estu , str. 336.

i domove studenata i studentkinja, pa i razne fondove za pomaganje siromašnih studenata i time okupirali ceo život studenata ovdašnjeg Univerziteta zajedno sa zgradama i većinom profesora, koji blago­ naklono gledaju na levičarstvo akademske omladine11210). Od političkih ljudu tadašnje Jugoslavije prvi je bio Dimitrije Ljotić koji je shvatio pravi smisao i cilj ove komunističke akcije. U svome Biltenu od 3. maja 1939. godine Ljotić je pisao: „Komunisti su sad maskirani kao nacionalisti. Istina, tu reč ne izgovaraju, ali nose trobojku. Istina, trobojka nije dovoljna. Otuda su stavili nat­ pis: „braničemo zemlju" . . . To su sledbenici lažnoimenjaka, koji nikad pod svojim pravim imenom i sa svojim pravim licem, pred svet ne izlaze, već uvek sa lažnim imenom i sa maskom na lic u . . . Upozoravamo na ove satanske sluge, koji imaju zadatak da, za ra­ čun komunističke internacionale, uvuku našu zemlju u rat, ne za njene interese već za tuđe, a kad taj posao svrše, onda će u pozadini delovati da izazovu revoluciju". U Biltenu od 12. maja 1939. godine Ljotić je opet pisao: „ . . . Mora se paziti kome se daje oružje u ru­ ke . . . Mi znamo da danas u uputstvima komunističkim za izvršenje prevrata stoji i to: da je građanski rat u Španiji pokazao koliki je nedostatak kod marksista što nisu imali vojnički izvežbani starešinski kadar, te stoga preporučuju da se baš između komunističke omladine sprema što više vojnički obučenih ljudi, koji će naročito poznavati sem tehničkog zn an ja. . . naročito rukovanje modernim oružjem". Komunisti su znali da ih je Ljotić prozreo pa su pojačali propa­ gandu protiv njega. Milica Damjanović piše: „Ljotićevci su sve više i više počeli gubiti nerve. Oni su najgrlatije napadali politiku Parti­ je za odbranu zemlje, imajući pri tome i denuncijatorsku ulogu. Ka­ da su videli da su se komunisti ušančili i u državnu omladinsku orga­ nizaciju ,Soko‘ bili su ogorčeni i digli su uzbunu kod vlasti, ozbiljno zamerajući njenom rukovodstvu što je bilo neoprezno i dozvolilo da čak iz centrale ,Sokola' šalju depeše sokolskim župama, kojima su one pozivane da učestvuju u dočeku i priredbama grupa koje je Studentski odbor za odbranu zemlje širom zem lje slao"211). Radilo se o drastičnom obmanjivanju javnosti, koja je dugo pre toga bila izložena organizovanoj narodnofronntovskoj propagandi. „Veštim manevrom u svoje redove uvlače i pred sobom gone na rad u njihovom duhu nacionalna udruženja od Sokola pa do udruženja rezervnih oficira i ratnika; na svojim zborovima, kao dobri glumci i propagatori takmiče se u patriotizmu sa govornicima predstavnika partijskih grupa"212). Kada su se vraćali sa vežbi pevali su kao ko­ 210) Aprilski rat 1 9 4 1 . . str. 222. 2U) Mlica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 337. 212) Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929-1940, str. 60.

Beograd

1941,

117

račnicu komunističke pesme „Lanci nam se kuju kleti" i „Stvorićemo novog čoveka"213). Pored Dimitrija Ljotića podvrgnula je i Milica Topalović, supru­ ga Zivka Topalovića, ovu aktivnost studenata-komunista kritici i ukazivala na njihovu ideološku i političku nedoslednost. „Do juče je ta omladina", pisala je ona u „Radničkim novinama" od 19. maja 1939. godine, „negirala sve sem svetske revolucije (otadžbinu, poro­ dicu, patriotizam, brak, jer je ove institucije proglasila za sitnoburžujske), a danas nosi trobojke sa ,branićemo zem lju1 . . . do juče su ti revolucinarni omladinci grmeli o miru i stvarali mirovne odbore, danas nose pomenute trobojke"214). Studenti-komunisti su tada i uoči Drugog svetskog rata predstavljali manjinu studenata Beogradskog univerziteta: u školskoj godini 1940/41 bilo je na Univerzitetu upi­ sano 11.844 studenta215), a bilo je, prema zvaničnim podacima, svega 1.100 aktivnih učesnika studentskog pokreta, koji su se svojim ra­ dom toliko isticali da ih je i policija imala u svojoj evid en ciji. . ,“216). Iako su, u odnosu na broj studenata, bili manjina studenti-komu­ nisti su držali u svojim rukama sva udruženja i sve fondove i menze. Važna organizacija u njihovim rukama bila je „Samopomoć", koja im je omogućavala ne samo unosna zaposlenja studenata-komunista nego i ubiranje drugih prihoda. Nije bilo lako da neki student bude primljen u „Samopomoć11. Vukosav Radović kazuje iz svog ličnog iskustva i ovo: ,,U ovim menzama gospodari su bili studenti-komu­ nisti, kao i u svim finansijskim studentskim fondovima na Univer­ zitetu. Mnogo je bilo teškoća da nekog novajliju prime dokle ga ne isprobaju da je naklonjen komunistima"217). U studentskoj menzi, kojoj je stajao na čelu Tomaš Zižić, bila je hrana sve slabija: „Raz­ log je bio u tome što su svi članovi uprave bili partijci i veći deo novca ove menze išao je za komunističku partiju, odnosno za ma­ terijalno pomaganje studenata, članova i simpatizera Partije"218). Preko menza za povoljniju ishranu siromašnih studenata vršili su komunisti pritisak na najosetljivijem m estu studenata sa malim ili nikakvim prihodima, a preko svoje štampe listova i letaka, obra­ đivani su studenti politički i ideološki; fizički teror, koji su oni vrši­ li doprinosio je svoje; on je prenošen i u srednje škole. Glavni organ studenata-komunista „Student" (prvi broj 15. III. 1937) menjao je ime u „Naš student" (od početka 1939), zatim opet „Beogradski stu­ dent" (od 14. XII. 1939) vrbovao je studente kao što je „Reč omladi­ ne" (prvi broj 28. X. 1936) vrbovala srednješkolsku omladinu. 213 )

Na istom mestu, str. 61. 214) Kod: Milica Damjanović, Na istom mestu, str. 338. 215 ) Na istom mestu, str. 16. 216) Na istom mestu, str. 21. 217) Vukosav Radović, Od sudije do čistača, str. 142. 218 ) Na istom mestu, str. 143.

118

Rezultati ideološkog i političkog rada studenata-komunista nisu izostajali: 31. maja 1937. godine studenti Opšte studenske menze šalju „drugovima u Španiji" pozdrav u kome stoji: „ . . . Šaljemo vam pla­ mene pozdrave drugarstva koji treba da vam potvrde našu sprem­ nost da ćemo na prvi signal poći za vašim primerom"219). Dok se tako neguje plameno oduševljenje za komuniste u Španiji „protivno Uredbi o udruženjima slušalaca, komunisti izbacuju iz naziva stu­ dentskih udruženja reč „jugoslovensko". Na Univerzitetu je zamu­ kla državna himna, kralj se nikad ne spominje. Komunisti odlaze u Zenevu na međunarodni omladinski kongres, gde su zastupljeni s v i narodi Jugoslavije"220). U auli Pravnog fakulteta studenti-komunisti, pod vodstvom Mladena Paternostera, sina austrougarskog oficira, drže komemoraciju Černozemskom, ubici kralja Aleksandra.221).

12 .

Organizovane studentske grupe razbijaju nekomunističke zboro­ ve i vrše teror nad studentima nacionalistima. Na dan 28. februara 1937. godine grupa od 300 studenata-komunista pod vodstvom Josifa Baruha pokušava da omete predavanje Dimitrija Ljotića u sali bioskopa „Triglav" (u Beogradu), ali biva odbijena; zahvaljujući hrabrost i požrtvovanju studenata iz Zbora komunisti nisu ni u kom pogledu postigli uspeh: predavanje je održano222) . . . Pred vratima Rektorata napali su, 26. marta 1939. godine, studenti-komunisti jed­ nu delegaciju studenata-nacionalista pa ,.i kada je sam rektor video komunističke boksere i kame, Univerzitet još jednom ćutke prelazi preko razbojništva i ne nalazi krivca. Već 27. marta kao žrtve organizovanog komunističkog terora, stradaju dvojica nacionalista: je ­ dan neutralan i jedan iz ,Slovenskog juga*. Tom prilikom jedan na­ stavnik, Ilija Pržić, prisustvuje premlaćivanju ali okreće glavu da ne bi svedočio. Rektor, pak, ne prima iskrvavljene i pocepane naciona­ liste koji pred njegovim vratima čekaju. Sekretar Dabić udaljava ih sa ironičnom napomenom: „Napišite predstavku, pa će se već videti"223). Fizički teror nad svojim ideološkim protivnicima upotpunjavali su studenti-komunisti moralno-političkim difamiranjem. Sve one koji su bili ideološki i politički aktivni, a nisu bili komunisti, ni narodnofrontovci, oni su nazivali fašistima. Oni nisu imali smisla ni čula za ideološko-političke nijasne, a ni respekta prema pravu slo­ 219) 220) 221) 222) 223)

Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 48. Na istom mestu, str. 50. Na istom mestu, str. 31. Na istom mestu, str. 44. Na istom mestu, str. 57-58.

119

bodnih ljudi da misle i prosuđuju o ljudima, idejama i događajima kako to oni smatraju da treba da rade. Ako su idejni, psihički i fi. zički teror sastavni delovi fašizma i fašističkog shvatanja sveta i života, onda su studenti-komunisti bili njegovi izraziti predstavnici u Jugoslaviji. U predratnoj Jugoslaviji bio se formirao jedan mentalitet izat­ kan iz zbrke političkih i ideoloških teza uz nemanje snage da se kri­ tički misli i prosuđuje o zbivanjima oko nas. Problem je za prouča­ vanje pitanje kako su elementi koji su i sebe i druge ubeđivali da su demokrati i da demokratski misle, mogli da idejno i politički kas­ kaju za komunistima, koji su stvarno bili nosioci svih oblika tero­ rizma koji su pokušavali da prikriju demokratskim i slobodarskim frazama. I studenti-komunisti kaskali su za ideološko-političkom li­ nijom CK KPJ, koja je opredeljivana i određivana prema direkti­ vama iz Moskve, gde su vladala povremena čišćenja, koja su odno­ sila u nepovrat i jugoslovenske komuniste. Mnogi jugoslovenski komunisti nestali su bez traga, ali oni koji su ostali živi nisu imali snage da toj stvarnosti pogledaju u oči, pa da sa njom raskrste. Sam Tito je izjavljivao: „ . . . I meni i mnogima od nas bilo je u ono vreme jedina misao: Ne učiniti što bi škodilo cjelokupnom daljem razvitku međunarodnog pokreta. Ja sam kao i mnogi drugi mislio đa je to samo prolazna unutrašnja stvar, koja će se postepeno riješiti"224). Vladimir Dedijer je naveo ispovest komu­ niste Vlajka Begovića, koji je u februaru 1935. godine bio došao u Sovjetski Savez „radi lečenja i studija". Begović je otvoreno izneo svoje strahovite doživljaje sa NKVD kao i to kako je uspeo da iznese živu glavu iz Sovjetskog Saveza. Kada je pokušao da se izvuče iz­ javio je da želi da ide u Španiju da se bori. Rečeno mu je: „ . . . Ho­ ćeš u Španiju do pogineš kao budala. Neka idu tamo oni koji nisu sposobni za druge stvari. Ti si kulturan čovek, školovan, možeš da budeš koristan na drugom poslu i na kraju: ti si određen za rad po liniji NKVD-a i u Španiju ne možeš ići“ 225). Sami ideološki zatrovani, a držani u neznanju onoga pravoga stanja koje je bilo u SSSR-u, studenti-komunisti su trovali sredinu u kojoj su živeli i radili. Sve brojne oznake, koje su oni sebi pripi­ sivali, bilo je samo propagandno ačenje i obmanjivanje javnosti. Na Beogradskom univerzitetu su uspevali da vladaju snagom svoje organizacije i time što je partija znala šta od njih da traži. Nacional­ ni studenti bili su razbijeni i neorganizovani; i od univerzitetskih vlasti zapostavljani. Od svih rektora Beogradskog univerziteta samo je dr Vladimir Corović podržavao nacionalne studente i njihove težnje. 224) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 240-241. 225) Na istom mestu, str. 249, beleška 1, koja se produžuje.

120

Nacionalni studenti bili su organizovani u Udruženju „Sveti Sa­ va", zatim u K lubu i, bar jedno vreme, u Udruženju „Petar K očić“ oko koga su se vodile oštre borbe između dve studentske frakcije. Organ nacionalnih studenata bile su „Studentske novine", koje su počele izlaziti 7. novem bra 1934. godine. Uređivao ih je Milovan Po­ pović226). Za ove „Studentske novine" veli Milica Damjanović da ,.i pored tako jasne antikomunističke orijentacije . . . nisu zadovoljavale želje i nade režima . .. Stoga je, početkom 1936. godine, u jeku naj­ većega pritiska reakcije na napredni studentski pokret bio pokre­ nut drugi nacionalistički list „Studentski glas" (prvi broj izašao 1. februara 1936. godine). Kasnije je izlazio i „Jugoslovenski student" kao organ naionalnih studenata. Vremenom su se nacionalni studenti sve više pribirali i bolje organizovali i počeli da pružaju snažniji otpor terorističkim ispadima studenata-komunista, k oji su Beogradski univerzitet bili pretvorili u svoju tvrđavu. U knjizi „Komunizam ne Beogradskom univerzi­ tetu 1929. do 1940.“ dat je hronološki pregled razvoja ove akcije227). Kada je dara komunističkog terorističkoga pritiska bila prevršila meru bili su nacionalni studenti prinuđeni da se fizički brane. Na scenu istupaju sve više studenti Zbora, koji zajedno sa nacionalnim studentima iz drugih grupa pružaju otpor studentima-komunistima. Komunisti i danas jadikuju: „Profašistički elementi, posebno Ljoti­ ćevci, postali su veom a ofanzivni u borbi protiv studentskog pokre­ ta. Oni su se osilili i istupali sve ofanzivnije . . . okupljeni u L jotićevom Zboru i „Slovenskom jugu", počeli su od jeseni 1940. godine da vrše otvorene i veoma drske napade na narodni studentski po­ kret"228). U nizu fizičkih obračuna nacionalnih studenata sa studentimakomunistima ostala su zapamćena dva sukoba: sukob na Medicins­ kom fakultetu 22. oktobra 1940. i sukob na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine, k oji su imali i ozbiljne političke posledice. Če­ tiri godine pre toga, 4. aprila 1936. godine, došlo je pred Patološkim institutom do obračuna između nacionalnih studenata i studenatakomunista229). Tom prilikom je Slobodan Nedeljković, napadnut od komunista, smrtno ranio studenta-komunistu Žarka Marinovića. Pre Marinovića poginuo je student Mirko Srzentić (u februaru 1935). Slu­ čaj Žarka Marinovića, čije su kosti prenesene u A leju velikana, pri­ kazao je Đuro Batrićević dosta neobjektivno230). O ovim obračunima nacionalnih studenata i studenata-komunis­ ta postoje protivrečna prikazivanja sa obadve strane. Sukobu na Me­ 226) 227) *28) ***) 23°)

Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 123, beleška 231. Komunizam na Beogradskom univerzitetu 1929. do 1940, str. 24-60. Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 367-363. Na istom mestu, str. 230. „Politika11 od 20, IV. do 18. V. 1976.

121

dicinskom fakultetu, gde su studenti Zbora hteli da ometu akciju studenata-komunista medu novim studentima, pridana je manja važnost nego sukobu na Tehničkom fakultetu, koji se odigrao 23. okto­ bra 1940. godine. Za slučaj na Medicinskom fakultetu, kaže Milica Damjanović, da su se pripadnici Ljotićevog Zbora „potrudili da u što većem broju dođu na ovaj zbor, kako bi na njemu odvraćali stu­ dente od upisa, govoreći im, da se čuvaju" internacionalističkih dok­ trina i utopija", da budu „verni nacionalnom duhu" i tome slično. Oni su i fizički napadali stuđente-komuniste i njihove pristalice koji na njih nisu obraćali pažnju. Studenti su, međutim, iako je bilo dosta brucoša, i ovom prilikom pokazali visoku političku svest, jer su prozreli namere studenata-Ljotićevaca. Na zboru su se branili naj pre raznim političkim metodama i desetkama, a u izvesnim pro­ vokativnim situacijama bili su prinuđenu da daju i fizički otpor"231). Studenti Zbora prikazali su i povod za ovaj sukob i sam sukob sasvim drukčije. Povod je bio napad studenata-komunista na stu­ denta tehnike Svetolika Lazarevića ,,i to baš u momentu kada je išao da brani svoj diplomski rad, u cilju da time obeshrabre mlade nacionaliste brucoše11232). Posle ovoga napada, koji je bio početkom septembra 1940. godine, studenti-komunisti su na svim fakultetima vršili teror: „Pretnjom i otvorenim nasiljem su mlade studente Zboraše primoravali, da skidaju svoje nacionalističke značke. Ko nije hteo da to učini fizički je napadan i značka mu silom skidana"233). Studenti-komunisti su vršili samovoljne pretrese svih onih stude­ nata koji njima ne pripadaju i koje su smatrali za svoje protivnike. Takvo postupanje studenata-komunista prema nacionalnim stu­ dentima izazvalo je sukob na Medicinskom fakultetu 22. oktobra 1940. godine uveče. „Toga dana trebalo je da se održe prva preda­ vanja na tome fakultetu. Komunisti su uvek do sada običavali da prilikom prvih predavanja p r e samih profesora održe improvizovana predavanja studentima prve godine, koja su imala za cilj čistu komunističku propagandu. . . U tu svrhu došla je u amfiteatar Medicinskog fakulteta i jedna grupa od preko 50 studenata, starijih godišta većinom, sa svih ostalih fakulteta i to oprobanih komunis­ tičkih agitatora. Mladi studenti su u miru slušali govore komunis­ tičkih agitatora, ali posle njih digao se jedan nacionalista da govori. On se odmah oborio na komunističku propagandu. Mladi studenti su živo odobravali njegove reči, dok je nekolicina komunista pošavši na govornika počela da viče: dole fašisti, ua! itd. Međutim, ovi su bili brzo umireni i udaljeni iz amfiteatra, a ogroman deo studenata 2:,i) MIHch Damjanović. Na istom jX sir. 338. 232) Đocntak Jsniiz-: Komun'zam ::a Beoeradskom univerzitetu, str. 5. 233) N a is to m m estu .

'22

prve godine ostao je u amfiteatru odobravajuću burno reci nacionaliste“234). Da bi se osvetili za ovaj svoj fijasko studenti-komunisti su 23. oktobra 1940. mobilisali svoje pristalice na pojedinim fakultetima i napali nacionalne studente: „Toga dana teško je povređeno sedam stuđenata-nacionalista većinom Zboraša. Ovo premlaćivanje je u pojedinim slučajevima dostiglo stupanj masakriranja“ 235). Obraćanje nacionalnih studenata Rektoru, Ministarstvu prosvete i Upravi graca Beograda da ih zaštiti ostalo je bez rezultata. Rektor nije hteo da primi povređene studente-nacionaliste. Posle toga su se nacionalni studenti resili da se sami brane. „P o podne oko 17 časova uputila se grupa oko 250 nacionalista-studenata, skoro sve Zboraša, najpre na Tehnički fakultet. Pri samom ulazu došlo je do sukoba sa komunis­ tičkom stražom od oko 30 studenata-komunista, koji su se bokserima i palicama usprotivili ulasku studenata nacionalista u fakultet. Me­ đutim, ova grupa je bila brzo razbijena i nacionalisti studenti su ušli u fakultet, gde su se sukobili sa glavninom studenata-komunista. Došlo je do borbe (opet bokserima i palicama) u kojoj je nešto preko stotinu komunista brzo potisnuto, što na pcslednji sprat Tehničkog fakulteta, što u podrume istoga. Komunisti su, videći da su potpuno izgubili bitku, počeli upotrebljavati vatreno oružje. Nacionalisti su, videći to, u odbrani takođe upotrebili vatreno oružje. Prilikom ove borbe komunisti su gađali vojničkim karabinom. Najzad podrum je bio raščišćen, ali veći deo komunista je izbegao kroz neka vrata. U to vreme, posle skoro celoga sata, borbe, komunisti su kroz jedan sporedan ulaz dobili pojačanje. U ovoj grupi nacionalisti su prirnetili i veliki broj nestudenata. Ovo komunističko pojačanje uz sadejstvo revolvera, kiše cigala i kamenja, mahom iz naučne zbirke materijala, učinilo je juriš na nacionaliste na nižem spratu i auli, ali su bili odbijeni. Posle ovoga komunisti su se povukli sasvim gore i na brzu ruku stvorili barikadu na stepenicama prema vrhu, upo­ trebljavajući za to nameštaj univerziteta: klupe, stolice i drugo. Odatle su pucali na nacionaliste iz revolvera i gađali kamenjem i delovima nameštaj a. U međuvremenu, u trenutku ovoga juriša od strane komunističkog pojačanja i nacionalističkog protivnapada, de­ šava se i napad sa ulice na fakultet od strane studenata i radnikakomunista. I ovaj napad na ulazna vrata fakulteta nacionalisti su uspešno odbili. Uskoro, nemajući šta više da čine na fakultetu, pošto je dobar deo komunističkih krivaca za raniji fizički teror dobio svo­ je, nacionalisti su izašli sa fakulteta uz rodoljubive pokliče. Pri iz­ lasku pojedine grupe radnika i studenata komunista htele su da im prepreče put ali su ih nacionalisti brzo i lako razbili. I tada je došlo S34> Na istom mestu, str. 6. 235) Na istom mestu, str. 7.

123

do pucanja, opet inicijativom komunista. Tako su se završili krvavi događaj od 23. oktobra na Tehničkom fakultetu"230). Ovome sukobu studenata na Tehničkom fakultetu posvetila je i Milica Damjanović dosta prostora. Ona, kao što je to običaj u ko­ munističkoj istoriografiji, celu stvar prikazuje sa tačke gledišta ko­ munističke propagande. I iz toga prikaza se vidi, da je sukob bio ozbiljan: ustanovljeno je da je bilo preko 70 ispucanih metaka, a bilo je i ranjenih. Niko nije poginuo. Inicijativu za napad nacional­ nih studenata pripisuje Upravi grada Beograda što nije tačno. Pominje i Simu Kerečkog, koji je tada bio asistent na Tehničkom fakul­ tetu i, u primedbi, sasvim netačno, veli: „Sima Kerečki završio je kao četnik i politički emigrant1'237). Nažalost nije: i Sima Kerečki bio je, sa hiljadama drugih, na prevaru predat krajem maja 1945. godi­ ne od strane Engleza jugoslovenskim komunistima i bio streljan negde u Kočevskim šumama . . . Tačnije bi moglo biti ono što je iz­ javio Rektor: da su mu nacionalni studenti rekli, da su to uradili, jer „više ne mogu da trpe komunistički teror11238). Zaključak Damjanovićeve je: „D ivlji nasrtaji reakcije na napredni studentski pokret, čiji su izvršioci bili studenti-Ljotićevci i njima slične političke grupacije, usledili su, svakako, ne samo zbog toga što je napredni studentski pokret sve više jačao i van okvira Uni­ verziteta, već i zbog toga što su studenti, naročito preko svojih po­ krajinskih studentskih udruženja, delovali širom zemlje i na taj na­ čin predstavljali značajan odred svog naroda za bolji život i lepše naprednije društvene odnose. Krajnji, pakleni planovi reakcije sastojali su se u tome da se re­ žimu, državnoj, a i vrhovnoj univerzitetskoj vlasti „pruži povod da se nametnu kao arbitraža u ovome „sudaru grupa“ , — jer je ovaj spor okarakterisan kao težak i nerešiv slučaj — i da se na taj način steknu opravdani razlozi za ukidanje autonomije Univerziteta"239). Slučaju na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine po­ svetio je dr Branislav Gligorijević posebnu studiju240). U svojim rasmatranjima Gligorijević je vršio dosta opširnu „ekskurziju11 u istoriju postanka i političko-ideoloških shvatanja Zbora polazeći, razume se, sa svoje komunističke tačke gledišta, da je sve ono što je nacionalno i nekomunističko reakcionarno. I tadašnjem stanju među studentima na Beogradskom univerzitetu Gligorijević je posvetio dosta prostora, ali je stalno isticao studente-komuniste. Za njega 236) 237) 238) 239)

Na istom mestu, str. 8-11. Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369, beleška 726. Na istom mestu, str. 369. Na istom mestu, str. 370. 24 °) Dr Branislav Gligorijević, h'epad I.jotic-v aca na studente Tehničkog fakulteta u Beogradu, u oktobru 1940. i rasturanje Ljotićevog Zbora (U „Istorijski glasnik" sv. 2, god. 1963, str. 52-81).

124

su, u svim prilikama, nacionalni studenti, a naročito studenti Zboraši, napadači. On se nije ustručavao ni od falsifikovanja teksta na koji se poziva. Pominjući sukobe obadve grupe studenata u aprilu i maju 1940. godine veli: „ . .. Prema priznanju samih Zboraša ovi napadi su odbijeni s teškim gubicima po njih"241). Međutim, u tekstu na koji se G ligorijević poziva242) nema o tome ni pomena. Naprotiv. U tekstu, na koji se G ligorijević poziva, stoji: „ . . . Napad je vrlo n e z g o d n o prošao za komuniste, iako su bili mnogobrojniji“243). Gligorijević podmeće zborašima, „da su se na posebnim mestima vežbali u rukovanju revolverom, nožem i drugim hladnim oružjem''. Samo skladište oružja bilo je u Glavnom stanu Zbora u Njegoševoj ulici11244). Veli, dalje, „Zboraši su se vežbali u rukovanju oružjem u katoličkoj crkvi u Krunskoj ulici"245). Za podatke o Ijotićevcima Gligorijević se poziva na knjigu: ,,Ko su L jotićevci“ od Predraga Ivanovića, koja je kao pamflet izašla u čikagu 1954. godine (lični identitet ovoga Predraga Ivanovića je neizvestan). I u prikazu sukoba studenata na Tehničkom fakultetu G ligorijević podmeće da su nacionalni studenti vikali „hajl H itler“ i „eviva Duče“ . Milica Damzanović, međutim, veli, da su studenti Ijotićevci napadali studente komuniste uz provokatorske povike „živeo kralj Petar i Jugoslavi­ ja", „dole masoni1*, „dole Jevreji“ 246). Ko, onda, od njih govori istinu, (bar u njihovom smislu)? Objektivno: niko. Gligorijević, dalje, navodi da je među studentima zborašima u akciji na Tehničkom fakultetu bio i Slobodan Nedeljković („poznat kao ubica Žarka Marinovića zbog čega je bio osuđen na dve godine robije"247). Prema kazivanju Đura Batričevića, Nedeljkoviću je iz­ rečena presuda 26. juna 1936. godine: osuđen je na p e t godina i jedan mesec robije248) i prema tome nije mogao biti u ovoj akciji na Tehničkom fakultetu. Grigorijević, dakle, i ovde netačno navodi „činjenice". I G ligorijević tvrdi „da je napad na Tehnički fakultet izveden sa znanjem ako ne i u dosluhu sa policijskim organima i je ­ dnim delom univerzitetskih vlasti. Upad u fakultetsku zgradu iz­ vršen je sa tri strane — na glavni i na dva sporedna ulaza koji su tada bili otvoreni, a k oji se inače ne otvaraju. Za vreme napada po­ licija se povukla sa ulice i nije se pojavljivala za vreme trajanja su­ koba"249). 241) Na istom mestu, str. 61. 242) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90-91. 243) Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 90. 244) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 62. 245) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 369. 24S) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 63. 247) „Politika" od 17. IV. 1976. 248) Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 64. 249) Na istom mestu, str. 67.

125

13 .

Ovo, razume se, nije bilo tačno. Tadašnja Uprava grada Beograda, a i vlada Cvetković-Maček, bila je i prema Zboru i prema njegovoj omladini neprijateljski raspoložena. Studenti-komunisti su poku­ šali i u lecima, k oje su izdavali, da ovaj slučaj iskoriste za sebe. „Stu­ denti znaju, veli se u jedn om njihovom letku, da je njihova borba deo narodne borbe, oni znaju da je ovaj zločinački napad na njihove živote i na autonomiju Univerziteta, napad na slobodu naroda i na njegovu budućnost"249). U drugom letku se veli „Poslednji krvavi događaji na našem Univerzitetu mračna su dela protivnarodnih kli­ ka, imperijalističkih saveznika i agenata, koji našoj zemlji i našim narodima spremaju glad, rat i katastrofu"249). Studenti-komunisti su izdali četiri letka jedan za drugim. Ka­ rakteristika ovih letaka je, pre svega, osnovno neslaganje jednih sa drugim, a zatim, potpuna izvitoperenost događaja na fakultetu, a na­ ročito pravdanje poraza koji su na svaki način pokušavali da prikažu kao uspeh i pobeđu250). I studenti zboraši, koji su na sebe bili primili glavnu borbu protiv komunista, izdali su dva letka u kojima su po­ kušali da tačno prikažu kako je događaj na Tehničkom fakultetu 23. oktobra 1940. godine tekao kao i celu akciju studenata-komunista i njihove ciljeve. Oni su dokazali, da su u napadu na stuđente-zboraše „učestvovali i nestudenti, radnici dovedeni u pomoć, a naoru­ žani do zuba"251). Studenti-zboraši su isticali, da su univerzitetske vlasti „naginjale na levo", jer je to bilo „m oderno", savremeno, napredno i gledale mir­ no svaki napad komunista na sve što je nacionalno, a naročito na zboraše. Režimi su se kiselo smejali na to. Ali nisu imali hrabrosti da vide šta se krije pod imenom autonomije na beogradskom univerzitetu. Pošto niko drugi nije vršio dužnost, zboraši su morali vršiti svo­ ju "252). Studenti-zboraši su isticali da im je „draga autonomija Uni­ verziteta. Ali niko ne može da razume da autonomija bude iskorišćena od strane komunista za to, da usred prestonice ovi izgrade svo­ ju boljševičku tvrđavu i da odatle pripremaju svoj boljševički pre­ vrat, propast države i naroda"253). Novembra 1940. godine studenti-zboraši izdali su i drugi letak za javnost. Osvrnuli su se na brojna podmetanja komunista i na neistine koje oni šire o nacionalnim strudentima. Evo, samo, nekih od njih: da su protivnarodni i izdajnički; da su plaćenici; da rade sa vladom koja im je dala oružje; da uživaju direktnu pomoć vlade i njenih ministara; da je sa njima u napadu na Tehnički fakultet 25°) 251) 252) 253)

126

Komunizam na Beogradskom univerzitetu — Dodatak, str. 11-13. Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu, str. 18.

učestvovao i Omiljen Milić. Nijedno od ovih podmetanja nije bilo tačno. Pozivali su univerzitetske vlasti, „da zvanično daju svoje iz­ jave o tome: šta su čuli i viđeli, kojim su profesorima podnošeni revolveri pod grlo, ko je lomio nameštaj Univerziteta, kakav je to novac dignut i ko ga je digao?"254). Odbijajući od sebe da su, i da mogu biti, bilo čiji plaćenici oni vele: „ •. . Oni, dabogme, ne mogu da pojm e da neko nije nečiji pla­ ćenik, da voli svoj narod, da se za njega bori i žrtvuje, a da ne bude za to plaćen. To je zato jer oni sami znaju, da služeći internacioanlističkoj misli izdaju svoj rođeni narod i da su takvi još i plaćenici crve­ ne Moskve i svetskog jevrejstva, kojima i služe, da bi zato hteli da i drugome nabace da je plaćenik. I sve ostale njihove tvrdnje su ta­ kođe lišene svakog stvarnog moralnog osnova. Mnogo bi nam mesta trebalo da sve njihove laži navedemo"255). Nacionalne studente, koji su mahom dolazili sa sela i iz manjih gradova, i začudila je i ogorčila činjenica, da su među vodećim stu­ dentima-komunistima i deca bosansko-hercegovačkih begova koji nisu prikrivali svoju mržnju prema Srbima; zatim, deca bogatih trgovaca, industrijalaca i viših činovnika, čak i generala (Vera Crvenčanin, kći jednog generala). Među potpisnicima komunističkih leta­ ka i apela uvek je bio najveći broj studenata Jevreja258), što je nacio­ nalne studente zbunjivalo. Jasno je bilo da se radilo o nenacionalnim elementima, koji su bili neprijatelji jugoslovenske države. Većina njih bili su članovi SKOJ-a, a manjima članovi Partije. Milica Dam­ janović veli, da „nije bilo moguće tačno ustanoviti koliko je člano­ va KPJ bilo na Univerzitetu. Po proceni većine učesnika student­ skog pokreta računa se da je početkom 1939. godine bilo do 80 čla­ nova KPJ, što je, u odnosu na ranije godine, bilo više bar za koju desetinu. Verovatno je broj članova KPJ na Univerzitetu povećao se na preko dvesta pred aprilsku katastrofu 1941. godine"257). Ova manjina dirigovala je studentima, koji su bili učlanjeni u Udruženju pod njihovom kontrolom — u njima je bilo učlanjeno preko 6000 studenata, tačnije 60%. Od toga broja bilo je naročito aktivno 1500 do 1800 studenata . . . Mnogi od njih su zbog toga u poslednje tri go­ dine bili hapšeni i privođeni Upravi grada ili su evidentirani kao komunisti. Na takvom spisku našlo se 1100 studenata, što je čudesno velika brojka"258). Na jednom sastanku, koji je održan na Medicin­ skom fakultetu pred 6. april 1941. godine učestovalo je 50 člano­ va KPJ. Na V Zemaljskoj konferenciji KPJ oktobra 1940. godine, 254) Na istom mestu, str. 21. 255) Na istom mestu, str. 22-23. 256) Na istom mestu; str. 96 do 100 navedena su imena ovih studenata i studentkinja. 257) Milica Damjanović, Na istom mestu, II, str. 379. 258) Na istom mestu, str. 371-372.

127

„bilo je 17 delegata koji su bili funkcioneri Partije a školovani su kroz surovu borbu na Beogradskom univerzitetu. Iz studentskoga pokreta izašlo je 40 narodnih heroja"259). Klevetanja studenata-komunista da nacionalni studenti stoje pod zaštitom režima i da pružaju otpor komunistima uz pomoć poli­ cije drastično je demantovalo postupanje tadašnjeg režima prema studentima zborašima posle događaja na Tehničkom fakultetu od 23. oktobra 1940. godine. I Branislav Gligorijević veli: „Napad L jotićevaca na studente Tehničkog fakulteta uzet je kao povod za za­ branu dalje političke aktivnosti Ljotićevom Zboru. Međutim, ideja o zabrani Zbora u krugovima vlade Cvetković-Maček sazrela je mno­ go ranije"260). Oni koji su bili neposredno pogođeni ovim progonima režima, studenti Zboraši, svedoče: „Događaji od 22. i 23. oktobra imali su ogromnih posledica po studentski život. Nastalo je stra­ hovito gonjenje studenata zboraša od strane policije i Cvetkovićeve vlade. Samo u Beogradu preko stotinu ih je zatvoreno. Isto se deša­ va i u unutrašnjosti. Mnogo su kinjeni, mučeni i tučeni. Sama vlast je izmišljala svakojake verzije povodom ovog slučaja. Najzad, pošto zboraše nisu mogli optužiti sudu, ni kao strane agente, što im je na teret stavljano, a pošto nije bilo moguće dokazati ni druge krivice (prevratnička zavera), zboraši su delom proterani, a delom upućeni u koncentracioni logor u Brus (što je od vlasti nazivano „prinudni boravak"). Tamo su proveli oko tri meseca i najzad oterani u kon­ centracione logore „radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine"261). Hapšenja i progone studenata zboraša i njihovo odašiljanje za Brus opisali su dr Nikola Marinković i Boža Najdanović. I Marinković veli, da je vlada događaje na Univerzitetu uzela „za povod da likvidira narodni pokret Z b or"262). O postupanju policije prema pohapšenim zborašima Marinković svedoči: „Režim za ljotićevce u Glavnjači naglo se pogoršava. Mlađi hapšenici zajedno sa svojim istaknutim starijim drugovima premeštaju se po naređenju upravnika grada Drinčića u betonske ćelije u kojima vlada mrak. Bez pokri­ vača, bez slamarica, spavaju na golom betonu, hraneći se samo hlebom, iznenađeni oštrinom progona hapšenici hrabro podnose sve nevolje. Oni osećaju da se radi o progonima većega stila i dubljih razloga od onih na koje su oni u toku svoje borbe bili već navikli"263). 259) 260 )

261) 282) („Naša 263)

128

Na istom mestu, str. 385-386. Branislav Gligorijević, Na istom mestu, str. 67. Komunizam na Beogradskom univerzitetu, str. 24 (Dodatak). Dr Nikola Marinković, XJ novembru 1940. silom rasturen pokret Zbor borba" od 23. X I. 1941). Na istom mestu.

Režim je optuživao zboraše, ali nije mogao dokazati, „da su oni u zajednici sa nekim višim oficirima spremali udar, koji bi trebalo da zbaci kneza, a da u zemlji uvede desničarski kurs sa osloncem na sile Osovine . . . Pokušali su „dokazati" kako je Zbor primao pare iz inostranstva. Bez uspeha! Zatim su Drinčičevi agenti uspeli da „otkriju" kakve su to ,,veze“ imali zboraši sa nekim generalima. Opet uzalud! Sa koje god je strane pokušavano da se Pokret kompromituje, nigde nije mogao da bude otkriven ma i najmanji povod za takav zaključak264). Zbor je zvanično zabranjen 16. novembra 1940. godine, ali tim nije mogao biti ugušen njegov rad: „Odmah u početku progona štam­ pa se novi broj Biltena, koji se dostavlja članovima vlade, i u kome se na oštar način kritikuje vladima unutrašnja i spoljna politika. Zatim se javljaju nebrojeni leci, brošure .. . Policija uspeva da pro­ nađe jedne izdavače i hapsi ih, a već na drugom kraju države štam­ pa se ista e d icija .. . Najlepše koračnice Pokreta komponovane su u ćelijama, i nekoliko dana iza njihovog nastanka već ih pevaju mladi zboraši u celoj zemlji, na svojim tajnim sastancima"2643). Odašiljanje grupe od 120 zboraša za Brus, njihov boravak tamo i raspodelu iz Brusa na druge koncentracione logore opisao je Boža 2. Najdanović, koji je i sam bio u toj grupi265). Kada su povedeni iz Beograda, 18. januara 1941. godine, zboraši su išli u neizvesnost. Pra­ tilac interniraca dobio je u Beogradu od vlasti uputstvo: „Imate puš­ ke a u Brusu postoji groblje i onda znate valjda šta treba raditi"266). Pratioci, razume se, nisu to uradili, ali je režim u Brusu bio težak. Narod, koji je posmatrao ove ljude, slušao njihove pesme i gledao njihovo odvažno držanje, čudio se i pitao: zbog čega su ti ljudi u logoru? Dan uoči potpisivanja Trojnog pakta, 24. marta 1941. godine, za­ traženo je od njih da potpišu neka naređenja, kojima se predaju v o j­ nim vlastima koje raspoređuju na fizički rad u koncentracionim lo­ gorima, ali su oni odbili da to potpišu. Tada je vlast nad njima pre­ uzela žandarmerija. Naređenje za pokret došlo je 25. marta 1941. godine. Najdanović kazuje: „Ujutru rano svi su na okupu. Moraju pešice za Kruševac, pošto niko od strane vlasti neće da plati prevoz autobusom za bivše internirce i buduće članove koncentracionih logora"267). Pred polazak iz Brusa vlasti su im pretile da će ih uz put pobiti seljaci: „Umesto toga, privučeni pesmom, dolaze na drum sa njiva 264) Na istom mestu. Na istom mestu. 265) Boža Z. Najdanović, Sećanje povodom jedne godišnice (U „Naša borba" od 5. IV. 1942). 266) Na istom mestu. 267) Na istom mestu. 264a)

129

i vinograda, nazivaju im Boga i razgovaraju sa njima. Neki su, tamo napred, već saznali za njihov prolazak i iznosili ponude, svraćajući ih u kuće. Noć ih zatiče u Velikoj Vrbnici, selu nedaleko od Kruševca. Tu ih dočekuje sveštenik sa seljacima i priređuje im veče­ ru "268). Kada su stigli u Kruševac „jedan manji deo grupe se odvaja i od­ lazi u koncentracioni logor u Smederevskoj P alanci. .. Ostali pro­ dužuju preko Trstenika, Vrnjaca i Kraljeva za Čačak. Svuda ih do­ čekuje masa građana, prijatelja, poznanika, istomišljenika. Pesma. Suze. I opet pesma. I tu je rastanak još uzbudljiviji. Jedna polovina odlazi preko Požege, u koncentracioni logor u Ivanjici, a druga pre­ ko Valjeva i Zvornika za Srebrenicu"469). Plan je bio, da studenti zboraši, koji su učestvovali u akciji na Tehničkom fakultetu, budu u koncentracionom logoru izmešani sa komunistima: „Paklenim planom, režim je hteo da stavi mlade L jotićevce u najveća iskušenja, ubacujući ih među boljševičke elemente koji su trebali da svrše posao umesto policije"270) . . . To je bio dar režima Cvetković-Maček onima, koji su im skretali pažnju na opas­ nost od razaračke delatnosti komunista. Dva stuba ovoga režima, dr Mihailo Konstantinović i dr Branko Čubrilović, bili su prokomunisti271). Slom režima Cvetković-M aček omogućio je da se internirani zbo­ raši oslobode iz koncentracionih logora.

268)

Na istom mestu. 269) Na istom mestu. 2 70) Dr Nikola Marinković, Na istom mestu. 271) Branislav Gligorijević pogrešno veli Milan umesto Mihailo Konstan­ tinović (str. 71).

130

HRVATSKO PITANJE

.

1

Hrvatsko pitanje, a ne „hrvatsko pitanje", u kome je oličeno vi­ šestruko nezadovoljstvo većine Hrvata sa državom Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvanom Jugoslavija, bilo je i u godinama pred Drugi svetski rat jedan od elemenata, koji su na j neposredni je one­ mogućavali unutrašnjepolitičko sređivanje zemlje. Srž i stalna no­ seća snaga ovoga nezadovoljstva bila je, i ostala, mržnja protiv Srba i neki, u suštini neopravdani, strah od njih. U tome, vremenom sve isprepletanijem, kompleksu odbojnosti prema svemu što je srpsko, nataložilo se o n o austro-ugarsko, što mnogi nisu mogli prevazići. TJ okvirima Austro-Ugarske monarhije osećala se većina Hrvata la­ godnije nego u n o v o j državi, koja je nosila i njihovo ime. To je bio razlog, da se, odmah posle ujedinjenja, počelo sa povezivanjem separatističkih elemenata, koji su podržavani iz inostranstva, naročito iz Italije i Mađarske. Jugoslovenski orijenatisani elementi među Hrvatima, koji su uspeli preko Jugoslovenskog odbora da Hrvate spasu od posledica poraza Nemačke i Austro-Ugarske, omogućili su proglas ujedinjenja od 1. decembra 1918. godine, ali nisu, bar neki od njih, ostali trajno odani državi čije su stvaranje pomogli (slučaj dr Ante Trumbića). Na hrvatskoj se strani, od samoga početka, previđalo da je s r p s k a v o j s k a bila onaj faktor, koji je spasao Hrvatsko primorje od italijanske okupacije posle sloma austro-ugarske monarhije. Slom ove države, sastavljene od raznih naroda sa suprotnim nacionalnim tež­ njama, izazvao je na hrvatskom poduučju haos. U vreme rasula Austro-Ugarske monarhije, kada je trebalo braniti Dalmaciju od Italije, hrvatske trupe, koje su se naoružane vraćale sa fronta, nisu htele da je brane. Dr Ivan Ribar, koji je i lično proživeo ovo stanje, piše: ,,U V oj­ nom kabinetu provjerenika za narodnu odbranu sjedio je i glavnu riječ vodio austrijski pukovnik Kvaternik, zet Jozefa Franka, vođe frankovaca, onaj isti, koji je u docnije vrijem e prošlog rata bio m a r š a l vojske ustaškog poglavnika Pavelića. Taj isti, kao neki 131

šef V ojnog štaba, predlagao je Drinkoviću dokle bi se eventualno m oglo dopustiti jedinicama srpske vojske da zauzmu svoje strate­ gijske položaje u cilju obrane granica protiv agresije mađarskih v o j­ nih jedinica. Drinković je usvojio ovaj prijedlog bez primjedbe, os­ tavljajući granice protiv Italijana bez svake zaštite. Da su kojom srećom vojne jedinice, koje su se vraćale sa talijanskoga fronta, umjesto što su rasturane, bile raspoređene protiv prodirućih talijan­ skih okupatorskih jedinica, Narodno bi vijeće dokazalo da država SHS raspolaže vlastitom snagom, u odbrani svoga neprikosnovenog narodnog teritorija i, razumije se, ona bi time stekla pravo na priz­ nanje sa strane saveznika na konferenciji mira pri rešavanju gra­ nica111). Pokušaji Narodnoga vijeća da izvrši mobilizaciju vojnih obvez­ nika za odbranu teritorije nisu uspeli. „Međutim, veli Ribar, svi naši napori, naročito naši govori na seoskim sastancima, ostali su bez uspjeha, jer je preovladala psihoza koja se brzo prenosila iz sela u selo, iz kuće u kuću i bez dogovora: dosta je rata, a narodnoj seljačkoj državi ne treba vojska, pozivajući se na glasove koje su zarobljenici unašali u sela vraćajući se iz Rusije, pozivajući se na Brestlitovsku pogodbu o miru, a protiv rata, koju su sklopili boljševici iako je bila preteška, jer su je diktirali Nijemci kao osvajači"2). To su bili dani punoga trijumfa „zelenoga kadra" koji je bio vrlo brojan po celoj Slavoniji i Hrvatskoj i koji, podržavan od naroda, nije priznavao ničiju vlast. Ovome elementu, kao i širim narodnim masama, nije bilo razumljivo sve ono što se dešavalo oko njih. Ele­ menti jedne socijalne revolucije, pod uticajem boljševičkih ideja, bili su jače naglašeni od j u g o s l o v e s n k e i d e j e , koju mase nisu shvatale: „ . . . O jedinstvu i jugoslovenstvu govorilo se mnogo u prošlosti, a i pisalo mnogo, no sve je to dolazilo o z g o, od inte­ ligencije, većinom omladine, koja nije imala nikakve veze sa širokim narodnim masama"3). (Pisac je u to vreme kao dečak doživeo jednu grupu ovoga „ze­ lenoga kadra" na pustari Lovaš, nedaleko od Dalja. Na toj pustari, koja je bila deo imanja Karlovačke patrijaršije, bila jo smeštena jedna grupa od deset dečaka iz Gornje Hercegovine, koja je bila tamo dovedena zbog gladi u Hercegovini. Svi smo stanovali u jednoj sobi, a hranili smo se kod pojedinih porodica na pustari. Ziveli smo, ina­ če, bez nadzora kao besprizorni, lutujući ceo dan po okolini i ku­ pajući se u „Savulji". Jednoga dana pred veče naišla je jedna grupa ..zelenog kadra" sa dvoje kola, koja su bila puna bačava. Nagonili su nas da pijem o zajedno sa njima. Piće je, razume se, učinilo svoje i mi smo se izopijali. Kada smo se sutradan probudili trezni, rekli !) Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901-1963), str. 172. 2) Na istom mestu, str. 173. 3) D r Ivan Ribar, Politički zapisi, I., str. 15.

132

su nam da je došlo oslobođenje. Mi nismo znali kakvu će to imati važnost za nas). Sa hrvatske strane se nerado priznavao, i još uvek nerado priz­ naje, i značaj srpskih pobeda za oslobođenje Hrvata i doprinos srp­ ske vojske za spasavanje, bar jednoga dela, Dalmacije od italijanske okupacije 1918. godine. „Hrvatska je, pisao je Dimitrije Ljotić, ušla u Jugoslaviju više naterana ostalim pokrajinama nego sopstvenom voljom. Pored toga haos koji je nastao posle sloma i veliki soci­ jalni neredi terali su Narodno vijeće iz Zagreba da traži dolazak srpske vojske. Na posletku, nadiranje Italijana posle sloma Austrije, zahtevalo je dolazak srpskih trupa. Ta tri razloga: vojni, socijalni i politički složili su Hrvate da traže prvo srpsku vojsku, a zatim da proglase ujedinjenje države Slovenaca, Hrvata i Srba sa kraljevi­ nom Srbijom i Crnom Gorom u državu Srba, Hrvata i Slovenaca1'*). Srpska vojska je u ovo haotično vreme predstavljala na podru­ čju nekadašnje dvojne Monarhije princip reda i garant slobode. Ona je, oslanjajući se na svoje zasluge u ratu, uspela da onemogući da Italija uzme sve ono na što je polagala pravo po Londonskom ugo­ voru (od 1915). Kada se bura stišala počelo se pojavljivati ono što razlikuje srpsko shvatanje države od hrvatskoga. Tu razliku je iz­ ložio Dimitriju Ljotiću, na putu u njegovu vojnu jedinicu u Rijeci, jedan hrvatski sagovornik-intelektualac, ovako: „Naša kraljevina ni­ je nikada propala. Za nas se istorija piše u nagodbama, ugovorima, pakta konventa, — kod notarijusa. Lepo se stranke sastanu, potpišu ugovor, udare pečate i eto, to posle traje hiljadu godina, obavezno ispunjeno, neokrnjeno sve dok neki novi ugovor ne dođe da stanje promeni. Kod nas vam je tako, dragi gospodine, istorija, to su ugo­ vori. Sve što nije ugovor, nije istorija. Ne priznajemo mi to, mi Hr­ vati"5).

2. Novu državu SHS, odnosno Jugoslaviju, nije hteo veći deo Hr­ vata. U toj činjenici sadrži se suština onoga što je nazvano hrvatskim pitanjem. Posle proglašenja ujedinjena SHS ubrzo se pokazalo da ličnosti i snage koje su se zalagale za ujedinjenje ne samo da čine manjinu među Hrvatima, nego je i među njima samima nastalo di­ ferenciranje i hlađenje. Kada su se našli van opasnosti od stranoga pritiska, kako italijanskoga tako i nekadašnjeg austro-ugarskoga, Hrvati su počeli da traže vasposta vi janje svoje države o čijem su opsegu imali sasvim nerealne predstave. Oni su, i etnički i politič4) Dimitrije V. Ljotić, Iz moga života, str. 48. 5) Na istom mestu, str. 84.

133

ki, zahtevali mnogo više nego što su mogli dobiti; i što uopšte mogu dobiti. Ranija tvrđenja i verovanja da su Srbi i Hrvati jedan isti narod i da govore istim jezikom sve su češće osporavana. Paralelno sa tim bledila je i jugoslovenska ideja, koja je rođena i gajena među Hrva­ tima. Sve više je isticana hrvatska posebnost. Hrvatska državna ideja sve je više i upornije suprostavljana srpskoj državnoj ideji. Stvaranje, produbljenje i upotpunjenje jugoslovenske državne ideje dosledno je onemogućavano nastojanjima da se oživotvori hrvatska državna ideja. Bez vojničkih pobeda i vojničkog doprinosa Srbije pobedi savez­ nika, ne bi bilo moguće stvaranje države SHS. „Vojnički i politički u njenom stvaranju igrala je presudnu ulogu Srbija. Ideja koju je Srbija nosila i vodila bila je oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Tek u ratu je prihvaćena, pod uticajem hrvatskih i slovenačkih ljudi, misao o oslobođenju i ujedinjenju Hrvata i Slovenaca sa Srbima u jednu državu"G). Kada je Srbija pristala na ovo htela je da udovolji molbe i želje onih Hrvata, koji su se smatrali Jugoslovenima i koji su želeli ujedinjenje sa Srbijom. Ovi Hrvati gledali su tada u Srbiji ne samo Pijemont za ujedinjenje Srba, nego i svih Južnih Slovena. Svojim stavom i svojom širokom orijentacijom Srbija je privlačila sve one elemente koji su želeli oslobođenje od Austro-Ugarske. U pismu Nikoli Pašiću, od 21. oktobra 1914. godine, pisao je Frano Šupilo i ovo: „M oja vjera i hiljada nas, koji stojimo na načelu na­ rodnoga jedinstva, jest da mi Hrvati, Srbi i Slovenci od Triglava do Timoka sačinjavamo j e d a n i s t i n a r o d sa jednim te istim jezikom, a samo sa tri narodna imena. Nije glavno kako se jedan narod zove, nego je glavno da taj narod živi, da bude svoj, slobodan, jedinstven i da napreduje. Na temelju ove ideje zastupao sam m i­ sao da među Južnim Slovenima u Habzburškoj monarhiji Hrvati, kao neki depozitari državnopravnih ostavština moraju da imaju v o­ deću ulogu kao p r i m i i n t e r p a r e s. To se zbog raznih tuga­ ljivih i još gadnijih uzroka vanjskih i nutarnjih protivnika Slovenstva nije moglo provađati. Izvan Habzburške monarhije ta ista uloga po naravnom zakonu pripada ovoj i ovakoj današnjoj Srbiji. Stoga je ova Srbija, koja je tako liepo u zadnjih deset godina, a naročito kroz ove tri poslednje, dokazala da je dorasla ovoj misiji mora da bude ovaj državnopravni faktor koji će s a b i r a t i i s l i e v a t i Južne Slovene"7). Pada u oči činjenica, da su zagovarači jugoslovenske ideje i uje­ dinjenja Južnih Slovena sa Srbijom bili Hrvati iz Dalmacije (pre svega dr Ante Trumbić i Frano Šupilo), dok su se hrvatske mase, 6) Na istom mestu, str. 44. 7) Dragan Sepić, Pisma i memoari Frana Šupila (1914-1917), Beograd 1967, str. 9.

134

mobilisane u austro-ugarskoj vojsci, ogorčeno borile protiv Srbije. Za Hrvate uopšte, a naročito za one iz Dalmacije, bio je strah od Italije jedan od važnih motiva, koji ih je podsticao da traže saradnju sa Srbijom i njenu podršku kod saveznika. Obaveštavajući Pašića, 28. marta 1915, o svojim razgovorima u Petrogradu u vezi savez­ ničkih koncesija Italiji (u Dalmaciji), Frano Šupilo piše: „Držim da je naša obća dužnost sve učiniti da se to izbjegne a posebno nas Primoraca-Hrvata da paralelnom akcijom za obranu naših prava na Jadranu pomažemo Srbijinu misiju ujedinjenja i oslobođenja na temelju narodnoga jedinstva"8). Boraveći u Petrogradu, gde je imao prilike da razgovara sa Sazonovim, tadašnjim ruskim ministrom spolnjih poslova, i drugim važnim ličnostima, Šupilo je mogao čuti da Rusi nisu naročito zainteresovani ni za odbranu Jadrana od Italije ni za ujedinjenje Juž­ nih Slovena. Šupilo piše o tome, 11. aprila 1915. godine, Pašiću: „ . . . Druga stvar Vasiljeviću nepovjerena jest da mi je Sazonov opetovano izjavio sumnju u uspjeh zajedničkih naših ideala te kate­ gorički rekao da će Srbija dobiti liepu odštetu i doći na more, ali da je veliki naš program neostvariv. On ne veruje u njegovo postignu­ će i Rusija se toliko ne može angažovati"9). Regentu Aleksandru pi­ sao je Šupilo, 9. maja 1915. godine, o velikoj misiji Srbije kod Ju­ goslovena i isticao da je potrebno da ona energično istupi „koli na Jadranskom moru, toli s onu stranu Save onemogući kristalizaciju takovih političkih prilika, koje bi mogle u našem narodu opet raz­ buditi plamen razdora i zapriječiti potpuno stvarenje velike jugo­ slovenske ideje. Ako Srbija ovdje uspije, onda je ujedinjenje svih Jugoslovena u jednu nacionalnu i državnu snagu pitanje vrlo krat­ kog vremena i tada će ovaj daroviti narod u miru i radu moći da po­ kaže šta je kadar da priloži kulturi, uljudbi i napređku"10). U prepisci između Frana Šupila i dr Ante Trumbića dolazi često do izraza strah zbog nekih planova da se stvori, posle rata, neka s a m o s t a l n a H r v a t s k a , „koja bi imala misiju da bude klin i zublja razdora, što bi uz žrtvovanje Dalmacije i Istre bilo vrlo lako postići. Ovo mi se čini isto tako opasno kao i gubitak Primorja, koje ćemo — u najgorem slučaju — sutra od Italije brzo osvojiti, ako mi budemo složni i sređeni. A i glede Jadranskog Primorja ja sam uvje­ ren da još ipak nije sve gotovo. Na nama je sada raditi na tome da našu stvar zajedno sa Srbijom, kod Rusa sistematišemo. Kod Rusije, Srbiji treba dati zaleđa i kuraže, s kojom je prisiljavamo da istupi više nego bi inače sama sm jela"11). s) Na istom mestu, str. 58. 9) Na istom mestu, str. 67. 10) Na istom mestu, str. 78. n ) Na istom mestu, str. 87.

135

Svoj strah zbog planova da se stvori jedna s e p a r a t n a H r ­ v a t s k a izneo je Šupilo, 10. avgusta 1915. godine, u jednom pis­ mu Pašiću iz Londona. „A li bitće, veli on, jakih interesiranih fak­ tora, koji će sve učiniti, da se Hrvatska izjavi za separatizam. Tu će se eksplotirati postupak sa Dalmacijom i ostale pogrješke učinje­ ne od Rusije i saveznika joj prema Jugoslovenima, raditi će i Vatikan u službi Italije, u ime vjere, dok Svetog Sinoda nećemo imati. Stvar je teška i sve ono što sobom nameće, sve ono strašno što smo uz to­ like žrtve bili zatomili, može da među nama opet uzpostavi. Ne treba da Vam duljim i ističem, kako je ova ustanova o s e ­ p a r i r a n j u Hrvatske od Srbije za našu obću narodnu politiku puno teža negoli i samo ustupanje Primorja Italiji. Tu treba na vri­ jem e i dogovorno sve korake učiniti, da nas ne stave pred činjenice, koje bi našoj narodnoj ideji ujedinjenja Južnih Slovena zadale gro­ zan udar“ 12). Italija je, zbog svojih vlastitih interesa, zagovarala separiranje Hrvatske i ostataka Slovenije. „Separiranje, piše Šupilo Pašiću iz Londona, 17. avgusta 1915. godine, očito namijenjeno za kombina­ ciju talijansko-mađarsku. Osjećam, ako se sada, ne postave u izpravno narodno-političke granice, da bi se mogla grdno pokvariti i izazvati u budućnosti nepremostive reakcije. Onda će Italiji biti puno lakše, da stvara i izazivlje hrvatske i srpske iredente gdje im nikada mjesta ne bi smjelo biti. Ovo je pitanje isto tako važno kao i ono Macedonije, pak izvinite, ako se usuđujem naglasiti težki, zamašni, historijski, za vjekove odlučujući momenat u kome se pred ovim golemim kušnjama nalazi Srbija u provedbi velike jugoslovenske misije. Nadalje, ne popuštajte ni na sjeveru ni na jugu i naš će na­ rod dočekati velike dane i napredka i slobode"13). Na ovaj problem ukazivao je i Jugoslovenski odbor u jednom telegramu Nikoli Pašiću, poslatom iz Londona 26. septembra 1915. godine. „A li ako sile, veli se tamo, jače od naše volje i snage hoće i odluče, da se ostatak kraljevine Hrvatske iz ukupnog našega jugoslovenskoga kompleksa separira u svrhu da se posebice izjavi, on­ da se takova izjava, iz osobitih narodno-političkih razloga, ima tra­ žiti za sve ostale jugoslovenske zemlje i krajeve, da njihov votum dade emanaciju volje ukupnog našega naroda, što će stupiti na svjetlo i slobodu1114). Ista misao se ističe i u promemoriju, koji je Frano Šupilo predao Edwardu Gray-u 30. septembra 1915. godine. U njemu Šupilo predlaže, „da Srbija, u prvo vrijem e učini sve one bitne reforme, narodno-političke, ustavne i kulturne, koje će onemo­ gućiti obstanak i razvitak jedne druge, konkurentne jugoslovenske države, kao i domaći i narodni rad za nju. Drugim riečima potrebno 12) Na istom mestu, str. 99. 13) Na istom mestu, str. 102. 14) Na istom mestu, str. 106.

136

je, da se Srbija tako interno reformira, da ona jedina bude i ostane stjegonoša jedinstva Jugoslovena"15). Iako su i Šupilo i Jugoslovenski odbor Srbiju označavali kao no­ sioca ideje ujedinjenja Južnih Slovena nazire se, tu i tamo, izvestan strah od nje. U pomenutom Supilovom promemoriju Gray-u pominje se dominacija srpsko-ortodoksnog eksluzivizma, koja ugrožava ideju ujedinjenja16). I u pismu Ivu De Đuli iz Pariza, 28. juna 1916. godi ­ ne Šupilo veli, „da Srbi ovu stvar jedinstva i ujedinjenja shvaćaju sasvim jednostrano, eksluzivistički, tako da po njihovim kriterijima to za naš hrvatski, zapadni dio, ne bi bilo nikakvo oslobođenje, nego jedno novo osvajanje, u kome će se osjećati zarobljenim u srpskoortodoksnom eksluzivizmu, te neće moći (da) vriedi ništa“ 17). Šupilo je rekao Trumbiću, da oseća, da „njegove bojazni nisu pretjerane da su Srbi uobće više ekskluzivistički nego Hrvati, da teže za svojom absolutnom dominacijom, te da oni sve ono što nije pravoslavno, pa zvalo se srbsko ili hrvatsko, još uviek drže za polusvoje, skoro tuđe, i da će tu biti dosta muke, dok evolucija i nove generacije ne naprave svoje"18). I Trumbić, i Šupilo i Meštrović hteli su neko ujedinjenje sa Sr­ bijom, ali su imali pretenzije da srpskoj vladi naturaju svoja shvatanja o tome kako jugoslovensko pitanje treba da bude rešeno. Sva trojica su bili u bliskim odnosima sa engleskim zvaničnim faktorima i pokušavali su da njihova shvatanja nature srpskoj vladi. Od Sr­ bije se tražilo mnogo više nego što joj se davalo i htelo pomoći. Šu­ pilo traži od Srbije da ona „ma dobila samo hiljadu Hrvata, mora da učini da svakom Hrvatu ona bude njegova gravitaciona tačka, nje­ gova Hrvatska. To je minimum, što nam Srbija u ovoj koncepciji narodnoga jedinstva može i mora dati pred Evropom i pred cielim svietom. Inače svak svojim putem, da se do zrelieh vremena nađe­ mo na boljem sastanku. Ako ne možemo biti jedno veliko i jako, bolje da smo dvoje čitavo nego da uz malo i vrlo problematičnog ojačanja prvog drugo se rasturi, raskida, otruje i uništi"19). Iz koncepta teksta jednog promemorija, koji je bez datuma, ali se drži da je „sastavljen vjerovatno jula 1916. nakom Šupilovog istupa iz Odbora (jugoslovenskog)20), vidi se da je Pašić, u vezi svojih izjava engleskoj štampi (,,Daily Chronicle" od aprila 1916. i „The Times" od aprila 1916), izneo svoj stav prema težnjama i tezama nekolicine uglednih Hrvata, među njima i Šupila, o zadovoljenju njihovih težnji. Pašiću se prebacuje da je, kada je bila reč o hrvats15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

107. 107. 126. 126. 132. 142, beleška 2.

137

kom državnom pravu, „odmahnuo (rukom) da su to austrijski men­ taliteti i da treba gledati volju narodnu"21). U konceptu promemori­ ja se veli: „Može li se tako izrazivati o državno-pravnoj poziciji Hrvatske državnik koji je kao program proglasio narodno ujedi­ njenje i oslobođenje Hrvata i Slovenaca sa Srbima? Hrvatsko dr­ žavno pravo postojalo je davno prije Austrije, davno prije Mađara, ono se krnjilo, suzivalo, ali postojalo je u neprekidnom kontinui­ tetu kroz četrnaest vjekova i postoji i danas. Na žalost ne sjaji, tinja, ali nikada ugasnulo nije. Četrnaest stotina godina borbe Hrvata za držanje svoje državne individualnosti koja je gašena ali nikada nije ugašena, ne može se bagatelisati, kako je to učinio gospodin pro­ čelnik srbske vlade"22). Sastavljači one promemorije vele: „Jugoslovensko pitanje ne može se rešavati na temelju srpsko-ortodoksnog ekskluzivizma. Ovo može proširiti Srbiju, ali ne može osloboditi i ujediniti Hrvate i Slo­ vence"23). I, na kraju, se ističe, da ovo pokazuje kakav je „položaj Hrvatske i uobće Hrvata i Slovenaca? Kakva ih sudbina čeka, ako se ne budu borili proti ovoj politici sa svim posljedicama, koje ista name­ će? To nastojanje ima ići zatim ili da se ovo promijeni, ili da se samo na svoje srbske većine ograniči? Ovo je stanovište svih nezavisnih Hrvata, koji stoje na narodnom jedinstvu, ne isključiv ni sve članove Hrvate Jugoslavenskog odbora, osim valjda Hinkovića i Potočnjaka koji u hrvatskom narodu nemaju absolutno nikakva upliva"24). Povodom pojave nekakve brošure o rešenju jugoslovenskog pi­ tanja (čiji autor nije bio poznat) veli se za njega da je „jedino srbski ekskluzivista" i dalje: „M i imamo priličan broj Hrvata, koji dadas nipošto neće sa Srbima, ili barem neće uz uvjete, za koje sum­ njaju, ili ih se boje. To nije ništa novo vi poviesti naroda i država, nego jedna prirodna pojava kod elemenata, koji su hiljade godina zasebice živeli, koji su do juče bili u borbi, gdjegod su bili neza­ visni, a složni su bili samo ondje gdje ih je bio složio bič i grb tuđega im gospodara"25). Šupila je mučio jugoslovenski problem. Kod njega su se menjala gledišta kako ovaj problem treba da bude rešen. IJ njemu je, na mahove, Hrvat potiskivao Jugoslovena i jačalo nepoverenje prema Srbiji. On se bio razišao i sa Trumbićem kome, 26. maja 1917. godi­ ne, piše iz Londona: „Hajde ti tvojim taktom kako bolje znaš, a ja ću m ojim — samo ne zaboravi ostalo što se skupa sa Srbijom, ako se ova ne transformira, osobito sa njenim ,crnim rukama1, iz temelia, naš elemenat, Vi svi koji ćete tamo biti, biti ćete i osjećat ćete se da 21) 22) 23) 24) 25)

138

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str.

143. 143. 144. 144. 180.

ste puno gori nego parija, a nema teže službe, nego služba bratu rođenom1126). Na traženje Jovana M. Jovanovića, tada srpskog poslanika u Lon­ donu, Šupilo mu je, 22. jula 1917. godine, podneo s v o j plan o tome kako bi se „najbolje organizovala slobodna narodna država za sve jugoslovenske zem lje u kojima žive Srbi, Hrvati i Slovenci1127). Šupilo je za široku autonomiju pojedinih oblasti, koje povezuju za­ jednički poslovi (spoljni poslovi, vojska, novac, najviša nastava). On istupa ovde „kao slobodan, uvjeren, a i informiran narodni čo­ vjek. Govorim kao Hrvat slobodne misli, Jugosloven, ali — last but not least — kao Dubrovčanin. Govorim na svoju ruku i odgovor­ nost. A ipak sam puno više nego uvjeren, da tumačim poštene in­ stinkte i osećaje milijuna našega neprosvietljenog puka (ako ne i sve njegove „slobodne" inteligencije) i da tumačim dispoziciju za­ kopčanih specijalista, koji su nam skloni i koji sutra kod zelenoga stola ne bi bili protivni da nam pomognu po gornjim kriterijima1128). Posle postignutoga sporazuma u Parizu između srpske vlade i Jugoslovenskog odbora Šupilo je (f 25. IX. 1917) preko Jovana Jo­ vanovića, poslao telegram (31. VII. 1917) u kome hvali i njih i „cielo Srbstvo mučeničkog balkanskog Piemonta radi zaključaka prihva­ ćenih, koji su dapače utemeljenim načelima nadmašili m oje postu­ late. Ovim su naravno posve odpala ona gravamina, koja sam lani iznio u Jugoslovenskom odboru kao više neaktuelna, a novi postav­ ljeni temelj jest granitsko historijsko delo i ideja vodilja sadašnjo­ sti i budućnosti čitavog našega naroda, pa kakav god ga težak i trno­ vit put još čekao1129). Ovo je, izgleda, poslednji stav Frana Šupila prema Jugoslovenskom pitanju: umro je 25. septembra 1917. godine, nervno rastrojen30).

3. Kada je bila stvorena zajednička država SHS pokazalo se ubrzo da je bilo tačno ono što je Šupilo isticao u pismu Jovanu M. Jovanoviću: da ima veliki broj Hrvata koji su protiv jugoslovenskog uje­ dinjenja. Ta misao bila je okupila oko Stjepana Radića „u razdoblju od prosinca 1918. do prvih izbora u novoj državi, studenoga 1920, Hrvatska republička seljačka stranka, uz obnovljenu Hrvatsku stran­ ku prava, najviše je progonjena stranka. Ona u razdoblju postaje nosiocem ne samo socijalnog progresa, nego i glavnim pobornikom 26) 21) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

190. 200. 202. 203. X X V I.

139

hrvatske državne samostalnosti. Stare hrvatske stranke i inteligen­ cija stvorili su novu državu i stavili svoj vlastiti narod pred svršenu činjenicu. Hrvatski narod u svojoj ogromnoj većini nije nikada že­ lio državne zajednice sa Srbijom "31). Kada je Narodno vijeće u Z a ­ grebu, u drugoj polovini novembra 1918. godine, rešavalo o prisajedinjenju sa Srbijom, Stepan Radić „borio se uporno da se takav go­ lemi i povijesni zaključak ne smije donieti na vrat na nos . . . u svom povijesnom govoru pred Središnim odborom Narodnoga vijeća na 24. studenoga branio je vrlo rječito svoju tezu da nikakva dele­ gacija Narodnoga vijeća nema pravo prenijeti svoj suverenitet hr­ vatskoga naroda ili u njegovo ime zaključiti šta obveznata, ako o tome ne bi bio hrvatski narod prethodno saslušan i ne bi dao na to svoj pristanak"32). Pavle Ostović ističe, da je Stjepan Radić, koji je imao bliži kontakt sa narodom, tražio pregovore i predlagao stva­ ranje države po uzoru na Nemačku posle 1871. godine — stvaranje jedne federacije33). Trumbić je, veli Ostović, obraćao veću pažnju na opasnost od Italije, koja je, zaista, bila velika i nije tada obraćao pažnju unutrašnjim problemima34). Na izborima za Ustavotvornu skupštinu učestovali su, od strane Hrvata, pored Radićeve stranke, koja je dobila 50 manadata na 230.590 glasova, još i Hrvatska težačka stranka (Bosna), koja je dobila 7 man­ data (na 38.400 glasova), Hrvatska zajednica, dobila 4 mandata (na 25.967 glasova), Hrvatska stranka prava (frankovici) 2 mandata (10.880 glasova) i Vanstranačka lista dr Trumbića sa jednim man­ datom (na 6.581 glasova). „To je svega 68 hrvatskih mandata. Hr­ vata je bilo i u drugim partijama, naročito među komunistima i so­ cijalistima35). U radu Ustavotvorne skupštine nije učestvovala H r­ vatska republikanska seljačka stranka (Radićeva). Njeni zastupnici sastali su se odmah poslije izbora u Zagrebu, u Hrvatskoj sabornici i, na prijedlog svog predsjednika Stjepana Radića, zaključili form i­ ranje Hrvatskog narodnog zastupstva. Ovakav zaključak odgovarao je stavu stranke, koja je tada imala u svome programu seljačku, mi­ rotvornu i čovječansku republiku. Prema tome, apstinencija ove stranke bila je strogo načelna i odgovarala zahtjevima ogromne ve­ ćine hrvatskog naroda"36). Bojkotovanjem Ustavotvorne skupštine i formiranjem Hrvatskog narodnog predstavništva Stjepan Radić je pokušao da stvori h r ­ v a t s k u državu. Kraljevinu SHS on, tada, nije priznavao. Sma­ trajući se predstavnikom većine hrvatskoga naroda, što je stvarno 31) 32) 33) 34) 35) 36)

140

Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike. Buenos Aires, 1960, str. 23. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 84. P. A. Ostović, The Truth aboiM Yugoslavia, New York, 1952, str. 97. Na istom mestu, str. 98. Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, L, str. 24-25. Na istom mestu, str. 29.

i bio, Stjepan Radić traži i u inostranstvu saveznike protiv države, koju on nije primao. Kasnije je priznao i Ustav, i državu i monar­ hiju i ušao u Pašićevu vladu. Vodstvo SHS, na čelu sa Radićem, bilo je pušteno iz zatvora, ,,a Radić je došao u Beograd i učinio prvu posjetu kralju. Tom prilikom darovao je svoje dvije knjige sa svo­ jim potpisom i posvetom kralju „vladaocu i stvaraocu", a malo po­ slije ove posjete primio je portfelj ministra prosvjete i tako i on ušao u Pašićevu vladu"37). Sve je ovo bilo 1925. godine da bi se opet 1927. godine našao u opoziciji, pomirio sa Svetozarom Pribićevićem i zajedno sa njim stvorio Seljačko-demokratsku koaliciju. Partijsko-političke međusobice, borbe i uvrede, množile su se sve više. „U Skupštini se produžio stari posao, samo sada u pojača­ noj meri i na većem frontu. Pribićević i Radić bacali su svoje stre­ lice ne samo protiv Radikalne stranke, već sada i Demokratske . .. Pojedini radikalski poslanici, a i oni iz SDK, među njima i sam R a ­ dić, govorili su o krvi koja će jednoga dana da padne. Pernar, je ­ dan od prvaka i doglavnika Radićevih, naročito se isticao u dobaci­ vanju uvreda i izazivanju, pa ga je Vilder proglasio za vojvod u "38). I krv je, nažalost, zaista i pala u Narodnoj skupštini. Bila je stvo­ rena veoma teška i psihička i moralna atmosfera i u Narodnoj skup­ štini i u javnosti. Ivan Ribar priznaje: „ .. . A mora se priznati da su uz uvrede, koje su išle na adresu beogradske čaršije, padale i dru­ ge, koje su pogađale lično poslanike i ministre zbog korupcije, nemo­ rala i kriminala. Pernar i drugovi nazivali su ih lopovima, razboj­ nicima itd. . .. Na adresu Puniše (Račića) padale su uvrede. Jednoga dana, pogođen lično od Pernara, izađe Puniša na govornicu, tražeći od Pernara da povuče svoju uvredu. I umjesto da predsjednik Perić u tom momentu ili prekine sjednicu, jer je nastao tajac u posla­ ničkim klupama kada je Puniša, izazvan od Pernara, stupio na go­ vornicu, ili da pozove Pernara da se izvini, jer je u protivnom morao predložiti kaznu po poslovniku, on je pustio Punišu da produži svoj posao. Ne dobivši od Pernara zadovoljštinu izvuče Puniša parabelum iz stražnjeg džepa pantalona i uperi ga u Pernara. Metak po­ godi Pernara u lijevu stranu grudi, i on se sruši pod klupu. Tada se digne Pavle Radić, no i ovoga Puniša dočeka metkom i reče: „T e­ be baš tražim". Pavle se sruši na pod. Tada se okrene prema Stje­ panu Radiću, koji je sjedio u prvoj klupi zajedno sa poslanikom Granđom, i njega pogodi u trbuh, a Granđu rani u ruku, jer se ovaj bio stavio pred Radića da ga zaštiti. U to, s lijeve strane stenografske sobe, poleti Basariček prema Puniši vičući, ali on i ovoga sravni sa zemljom. Radića sam video kako je uz povike ,jo j‘ držeći se rukama za trbuh, izlazio iz dvorane sam, bez ičije pom oći"39). 37) Na istom mestu, str. 171-172. s8) Na istom mestu, str. 211. 39) Na istom mestu, str. 211-212.

141

Tako se tragično odigrao 20. juni 1928. godine u Narodnoj skup­ štini u Beogradu. Iz zagušljive atmosfere, kakva ja tada vladala u partijsko-političkom životu zemlje, izvrgnuo se zločin sa veoma teškim unutrašnjepolitičkim posledicama. Ceo odium pao je na Punišu Račića, koji je, nesumnjivo, kriv, bez da su uzimani u obzir psihološki momenti i plahovitost našega dinarskoga čoveka, koji se osetio uvređen u svome ljudskom ponosu. On je bio izazvan i postu­ pio je nekontrolisano u jednom momentu kada je izgubio ravno­ težu. Puniša Račić je, nesumnjivo, kriv, ali je kriva i cela ona sre­ dina i ceo onaj mentalitet koji je omogućio da psihoza u Narodnoj skupštini može doći do toga stepena. Vidi se, da su se poslanici ba­ vili više „pranjem prljavoga veša“ , nego rasmatranjem narodnih i državnih problema i briga. Osuđujući Punišu Račića, P. D. Ostović navodi i jedno strano negativno m išljenje o njemu. On navodi mišljenje Roberta Bruce Lockhart-a, koji je o Račiću rekao: „ .. . On je bio neobuzdan avan­ turista sa nekontrolisanim temperamentom i rđavim političkim ugledom, jedna vrsta oruđa koje je u službi svih balkanskih vlada. Nisam bio iznenađen kada ga je jedan beogradski šovinistički list nazvao patriotom. Bilo je jasno da je on uživao zaštitu visokih me­ sta i jednoga momenta izgledalo je moguće da on neće biti nikada izveden na sud“ 40). Puniša Račić se, međutim, sam prijavio sudu, bio suđen i osuđen na robiju po zakonima zemlje. Sa hrvatske strane se uporno ukazivalo na to, da je Puniša Račić izvršio atentat u Narodnoj skupštini po jednom unapred smišljenom planu i da su iza toga stajali važni i odgovorni srpski politički fakto­ ri. Manje više neskriveno sumnjičen je i D vor i lično kralj Aleksan­ dar da su stajali iza ovoga čina, koji niko razborit i normalan nije mogao odobriti. Previđalo se i prećutkivalo, da je često za jedan iz­ vršen zločin odgovoran ne samo neposredni izvršilac zločina, nego isto tako i oni koji su izvršenje zločina psihološki pripremili i omo­ gućili . . . Ističe se da se u to vreme po Beogradu pričalo da se sprema atentat u Skupštini i da je Sekula Drljević opominjao Stjepana Ra­ dića da taj dan ne ide u Skupštinu, ali je on to odbio. „Obećao je samo da toga dana uopće neće riječ uzeti u skupštinskim rasprava­ ma. Sjednica je počela odmah s burnim upadicama. Padale su uvrede. Predsjednik je morao prekinuti sjednicu bar za jedan sat. Već su neki zastupnici počeli akciju kod šefova klubova da se nešto učini za smirenje razdraženosti u Skupštini. Baš je jedan od tih bio kod Davidovića s tim ciljem, kad je predsjednik Skupštine Perić bez ikakve potrebe pozvao na govornicu zastupnika Punišu Račića radi osobnog razjašnjenja. Dok se kod Davidovića u klubu Demokratske stranke govorilo kako da se ozdravi atmosfera u Skupštini, u njoj su već odjekivali pucnji Račićeva revolvera, jer predsjednik Skupš­ 40) p. D. Ostovich, Na istom mestu, str. 147.

142

tine nije na vrijem e intervenisao da riješi sukob Račić-Pernar i nije oduzeo Račiću riječ kad je izustio prijetnje. On je prekinuo sjedni­ cu dok je Račić na govornici bio, odakle je mogao dobro gađati one koje je želeo ubiti"41). Dr Ivan Ribar, koji je bio očevidac ovoga svega što se desilo u Narodnoj skupštini veli: „Nastao je haos, koji su primili sa odobre­ njem svi oni koji su ga spremali, a to su bili oni koji su mirno sjedili na krajnjoj desnici u Skupštinskoj sali i održavali veze sa bjelorukcima Petra Zivkovića, inicijatorima i organizatorima zločina koji je izvršio Puniša"42) . .. Optužba Ivana Ribara je jasna; shema bi bila ova: po toj logici, kralj Aleksandar istura ispred sebe Petra Zivkovića, a ovaj poverava zadatak Puniši Račiću, koji vrši atentat. Ribarova shema ima nekoliko nelogičnosti: prvo, kralj Aleksan­ dar nije bio protiv Hrvata (oko sebe je okupljao znatan broj tada najuglednijih Hrvata); pokazalo se da kralj Aleksandar nije hteo da ukloni Radića sa kojim je, pod izvesnim uslovima, mogao operisati bolje i lakše nego sa drugima. Ako bi se uzelo da je to kralj ipak hteo ne bi zato izabrao baš Narodnu skupštinu, jer je mogao da zna kakav će odjek u javnosti imati jedan zločin izvršen u Narodnoj skupštini; da se skloni neko ko je bio nepoželjan postojao je ceo niz mogućnisti sa mnogo manjim odjekom i u javnosti i sa mnogo ma­ njim političkim posledicama. Kralj je znao da jedan ovakav postu­ pak ugrožava državu, koju je on hteo da sačuva. Oni, koji su psi­ hološki pripremali teren za jedan ovakav čin, morali su isto tako, znati da će njegovo izvršenje ozbiljno ugroziti opstanak državne celine i jedinstva naroda makar i samo prividnoga. Iza jednoga čina, kakav je bio Račićev, morali su stajati faktori, kojima je bila u inte­ resu propast Jugoslavije kao državne celine. Režiseri ove psihološke pripreme jedne nezdrave i uvredljive atmosfere, kakva je tada bila u Narodnoj skupštini, koristili su temperament jednoga plahovitog čoveka, koji nije imao šire koncepcije ni države ni nacionalnih inte­ resa. Kod njega je lični momenat dominirao nad svim drugim. Naš dinarski čovek ne da da se vređa ni po cenu lične pogibije.

4. Tragedija, koja se odigrala u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine, bez obzira na sve one koji su je psihološki pripremili, bila je velika nesreća za celu zemlju, i za Srbe, i za Hrvate i za Slovence. Pogibija Pavla Radića, kao i Đure Basaričeka, i, ubrzo iza toga, smrt Stjepana Radića, ne samo da su pogoršali odnose između Hrvata i Srba, nego su ugrozili i formalno održanje jedinstva države. Iz niza 41) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 103. 42) Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, I., str. 213.

143

izjava, koje su davali i dr Vladko Maček i Svetozar Pribićević, može se videti ne samo njihovo ogorčenje, nego i odbijanje svake saradnje sa srpskim političarima iz Srbije. Zločin jednoga egzaltiranog čove­ ka prebacivan je na Srbiju i Srbe, koji za to nisu mogli biti odgo­ vorni. Išlo se, videli smo, i tako daleko da je sa tim i Dvor dovođen u vezu. Kralj je, međutim, činio sve da se bar umeri i ogorčenje Hrvata i njihov stav prema državi. Kada je Stjepan Radić umro istupio je dr Vladko Maček kao njegov naslednik i vođa Hrvata, i kralj Aleksandar ga je primio kao takvog. Utvrđeno je da je Maček i posle Radićeve smrti sarađivao sa kraljem Aleksandrom i u Šestom januaru 1929. godine gledao jedinu mogućnost da se stanje u zemlji koliko toliko smiri. Ivan Meštrović navodi da mu je, posle Šestog januara 1929. godine, rekao i dr Ante Trumbić: „ . .. Ovo je možda jedini mogući način da se dođe do rešenja, ako Aleksandar bude uistinu imao odvažnost i ako je dovoljno širokih pogleda i ako je shvatio bit jugoslovenske ideje"43). Mate Drinković je učestvovao u stilizaciji kraljevog Manifesta od 6. januara 1929. godine, a u vladi je bilo i nekoliko Hrvata44). Ivan Meštrović, koji je o ovoj stvari razgovarao sa kraljem Aleksandrom, piše da mu je kralj rekao, da je ovo što je učinio njegov lični gest i da će sve zavisiti od toga kako će biti pomognut u tome: „Ja razumem, rekao mu je kralj, da će i Hrvati imati više poverenja u mene nego u stare političare .. . Ovo je moj gest i moja odluka, jer onako nije više išlo. Ja sam uzeo, kako ste čitali, svu odgovornost na se i svu vlast u svoje ruke i vršiću je s ciljem, da se usklade odnosi me­ đu plemenima i pokrajinama, i provede pravo narodno jedinstvo"45). Kralju Alaksandru bilo je pre svega stalo do očuvanja državnoga i narodnog jedinstva. Kada mu je javljeno da Radić ima nameru da ide u Zagreb i proglasi republiku i ocepljenje poručio mu je preko Pribićevića, „da nema ništa protiv toga da ode u Zagreb, ali da pri­ je toga dade izjavu da je za državnu cjelinu, a kako će se preurediti da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude htio pristati, a on neka onda uredi kako misli da je bolje za Hrvate. A Vama, gospodine Pribićeviću, kažem, da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. Ja ću vojski narediti da se povuče, a Vi i Radić činite šta znate, i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku"46). Pri­ bićević je, navodno, preneo ovu kraljevu ponudu Radiću sasvim netačno i iz toga je proizašlo tvrđenje da je kralj Aleksandar pretio Hrvatima am putacijom"47). 43) Ivan Meštrović, str. 183. 44) Na istom mestu, 45) Na istom mestu, 46) Na istom mestu, 47) Na istom mestu,

144

Uspomene na političke ljude i događaje, Zagreb 1969. str. str. str. str.

183. 186. 187-188. 188.

Kada je prihvatio dr Vladka Mačeka za Radićevog naslednika i za predstavnika Hrvata, kralj Aleksandar je pokušavao da sa njim rešava srpsko-hrvatske odnose, odnosno Hrvatsko pitanje u Jugo­ slaviji. Kralj je primio Mačeka 4. i 5. januara 1929. godine i sa njim razgovarao o aktuelnim problemima koje je trebalo rešavati. Ma­ ček se, pre toga, bio već plasirao kao Radićev naslednik i dao bio niz važnih izjava o odnosima Hrvata prema državi. Na komemorativnom skupu posle Radićeve smrti, održanom, 11. kolovoza 1928. godine, Maček je rekao: „Jasno je jedno, da pojam slobode Hrvat­ ske isključuje mogućnost zajednice, koja bi značila ograničenje nje­ zine slobode u korist ma kojeg drugog člana zajednice, nego jedino u korist zajednice kao takve. A li ni u korist državne zajednice ne može Hrvatska ograničiti svoje slobode preko granice koja bi znači­ la sužavanje prava slobodnoga hrvatskog naroda, da sam sobom upravlja kao ravnopravni član zajednice"43). Mesec dana kasnije, u svome govoru u Zaprešću, Maček je re­ kao: „ . . . Danas je stvar došla do toga, da je hrvatski seljački na­ rod odlučio voditi borbu do kraja, do pune svoje slobode. Kažem otvoreno, ne idemo zatim da rušimo državu, ne idemo preko držav­ nih granica, ali unutar granica ove države mora biti Hrvat jedini gospodar na hrvatskom teritoriju. Mora imati svoj Sabor, svoju vla­ du, ali i u svima ostalim poslovima, koji ostaju u državi zajednički, mora biti zagarantovana puna ravnopravnost, a ne da manjima vlada nad većinom, kao ovih zadnih deset godina"49). U izjavi, koju je Ma­ ček dao „Narodnom valu" (od 11. IX. 1928) on je bio jasniji i radi­ kalniji: „Razumije se, rekao je on, samo po sebi da to ne može biti nikakva krparija sa povećanim oblastima ili što sličnoga, nego mora potpuno doći do izražaja narodni suverenitet, koli u legislativi toli u egzekutivi, ostavivši državi samo toliko koliko je potrebno za dr­ žavno jedinstvo prema vani, no osiguravši si u tim državnim poslo­ vima garanciju protiv svake hegemonije, majorizacije, a naročito protiv bezakonog nasilja. Nije li to moguće, to razumije se neće pre­ ostati nego s v a k i s e b i . Samo to ne može biti nikakva ampu­ tacija nego rastava"50). Ima još dosta sličnih Mačekovih izjava. Na pitanje dopisnika „Vremena", sredinom novembra 1928. godine, kako on zamišlja slo­ bodnu Hrvatsku Maček je rekao: „Pojam slobodne Hrvatske razu­ mijem i ja i svi Hrvati: potpuni suverenitet u legislativi i egzekutivi. Moram da Vam kažem, da me čudi što u Srbiji ima ljudi, koji sma­ traju to rušenjem države, kao da nemaju prim jer u Velikoj Britan­ skoj imperiji, koja je baš zato tako jaka što se sastoji iz mnogo više 4S) Ljubo Boban, Iz istorije odnosa VI. Mačeka i Dvora u vrijeme šestojanuarskog režima („Historijski zbornik" god. X V III, 1965, str. 51. 49) Na istom mestu, str. 51. 50) Navedeno na istom mestu, str. 51, beleška 4.

145

manjih slobodnih, čak i nekoliko posve slobodnih država (kao Ka­ nada i Irska)51). Početkom prosinca 1828, Maček je izjavio: „Mi sto­ jim o na stanovištu godine 1918. Mi granica državnih ne možemo mijenjati, ali unutar tih granica tražimo da Hrvat bude gospodar u svojoj d om ovin i. .. Nije to s naše strane nikakva fiks ideja. Nama je glavno naš socijalni program, ali tu treba i neki okvir"52). Pred političkim aktivom HSS, na sastanku u Pakracu, Maček je na adresu Beograda rekao: „ . .. I mi se čudimo, da još uvijek ima ljudi u Beogradu, koji poručuju: šta hoćete, kažite šta hoćete da znamo. A mi smo im rekli jasno i glasno i tražimo ne samo ravno­ pravnost pojedinaca, jer to na papiru postoji danas, tražimo ravno­ pravnost pojedinih zemalja, jer samo u toj ravnopravnosti moguća je ravnopravnost pojedinca. Mi hoćemo da uz ravnopravnu Srbiju bude i ravnopravna Hrvatska, Bosna i itd.“ 53). Krajem prosinca 1928. Maček je na zboru u Križevcima rekao: „ . . . Ako uz slobodnu Hrvat­ sku bude slobodna Slovenija i Bosna i Hercegovina i Crna Gora. onda se nikad više ona klika u Beogradu neće usuditi dignuti protiv slobode stare kraljevine Hervatske. Ovo mislim da je jasno rečeno i glasno. Tko sad veli da to ne razumije, taj ili je glup ili je magarac pa neće da razumije . . . Treba srušiti sve što je od 1. prosinca 1918. građeno . . . Za hrvatski narod može vrijediti samo ono što je odlučio sam narod. Pođe li se tim putem, bit će osigurane državne granice. Ako se tim putem ne pođe, ne može se ni za državne granice garanti­ rati. Ili će Hrvati u ovoj državi imati svoju slobodnu domovinu ili države neće biti"54). Uredniku beogradske „Politike" izjavio je Maček, 31. decembra 1928. godine, da on ne traži nikakvo parlamentarno rešenje hrvat­ skog slučaja i da ga ne interesu je kakve će biti vlade u Beogradu. „Vraćam se rekao je on, na onu prispodobu sa prslukom: ako je prsluk krivo zakopčan treba ga celog raskopčati, pa zakopčati iznova . . . Onda ostaje . . . na jednoj strani Hrvatska, na drugoj Srbija, kralj i zajedničke granice. Na tome temelju treba početi sređivati među­ sobne odnose posve iznova" („Politika", 1. I. 1929). To je, slikovito rečeno, traženje vraćanja na 1918. godinu.

5. Ovakvo shvatanje unutrašnjepolitičke krize u Jugoslaviji imao je Maček kada ga je kralj Aleksandar, 4. i 5 januara 1929. godine, pozvao na razgovor. Kralj je, isto tako, konsultovao i Svetozara Pri51) Na istom mestu, str. 52. 52) Na istom mestu, str. 53. 53) Na istom mestu, str. 52. 5i) Na istom mestu, str. 54.

146

bićevića, koji je kod njega bio 4. januara 1929. godine u četiri časa posle podne55). Razgovarali su o rešavanju krize i o Mačekovim po­ gledima na nju. Maček je rekao kralju, „da se ova kriza ne da rije­ šiti bez potpunoga preuređenja države. A kada sam bio pozvan da te zaključke konkretiziram, rekao sam, da tražimo uspostavu državnohistorijskih i kulturno-historijskih teritorija sa Saborom i potpunom legislativom i egzekutivom, to jest zakonodavnom i izvršnom vlaš­ ću "56). Maček je tražio s e d a m federativnih jedinica: Slovenija, Hr­ vatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Vojvodina, Make­ donija"57). Ivan Meštrović navodi, da mu je kralj u razgovoru koji je imao sa njim, ovo Mačekovo traženje potvrdio i rekao: „Tražio mi je za tu jedinicu cijelu Trojednicu s Bokom Kotorskom te Srijem sa Zemunom. Ja dabome ne bih to ni u snu prihvatio . . . I onda, šta bi Srbi rekli kad bi hrvatska oblast graničila sa Beogradom, a ne smije se zaboraviti da sam ja Srbin. Što kažete na tu Mačekovu smje­ lost? Je li to smjelost ili izvjesna naivnost, da ne vidi stvarno stanje stvari"58). Meštrović je primetio, da to što Maček traži, traži 90% Hrvata"59). Šesti januar 1929. godine stvorio je sasvim drugo stanje stvari, koje Maček nije u početku odbijao, ali je, postepeno, zauzimao sve negativniji stav prema njemu. Protiv Šestog januara bila je ne samo SDK, nego i sva vodstva raspuštenih političkih partija iz Srbije. Ono što je njih povezivalo bilo je odbijanje Šestog januara, ali se u poli­ tičkoj taktici nisu slagali: „Prilikom svih ponuda za saradnju koje su dolazile od opozicije iz Srbije, Maček je pokretao pitanje držav­ nog uređenja. Kao prethodni uvjet za zajedničku saradnju protiv režima postavio je zahtjev da se srbijanske opozicione stranke odre­ đeno izjasne o državnopravnim pitanjima. Tek pošto bi se postignuo sporazum o preuređenju države, on bi pristao na saradnju. U pro­ tivnom, on nije želeo nikakvu zajedničku akciju s opozicijom u Sr­ biji radi obaranja režima"60). Stavljajući se na čelo borbe Hrvata protiv tadašnjega režima Maček je došao u sukob sa zakonom: bio je uhapšen 22. decembra 1929. godine i ostao u zatvoru do 14. juna 1930. „kad je od suda bio proglašen nevinim "61). Opoziciona aktivnost SDK, sa Mačekom na čelu, našla je svoj puni izraz u „Zagrebačkim punktacijama", koje 55) Svetozar Pribićević, Na istom mestu, str. 107. 56) Ljubo Bolan, Iz istorije odnosa . . . , str. 54. 57) Na istom mestu, Iz istorije odnosa . . . , str. 54. 58) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 188. 59) Na istom mestu. 6°) Ljubo Boban, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka povodom Zagre­ bačkih punktacija („Historijski zbornik'1, god. X V ., 1962, str. 12). 61) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 47.

147

je, uglavnom, stilizovao dr Ante Trumbić, a odobrio Maček i primili predstavnici SDK. I u „Zagrebačkim punktacijama" traženo je vra­ ćanje na 1918. godinu62). Na ovome sastanku učestvovao je i dr Mile Budak, koji nije pripadao HSS, ali ga je Maček primio kao pred­ stavnika Hrvatske stranke prava, koja se „tada nalazila negde izme­ đu HSS i ustaške organizacije. Za njegovo prisustvo na sastanku založio se Maček. Činio je to vjerojatno radi toga da se pokaže šira osnova i front opozicije u Hrvatskoj, a i radi toga da bi Budak i dio pravaša pridobio za HSS i time spriječio njihovu potpunu orijen­ taciju prema Paveliću1163). Puni tekst „Zagrebačkih punktacija11 objavio je i dr Ivan Ribar61). Punktacije imaju pet tačaka i, pored traženja da se stanje vrati na 1918. godinu, oštrica je uperena protiv „srbijanske hegem onije11 (u trećoj tačci), „koja se već od početka nametnula Hrvatskoj i svim našim zemljama s ove strane Drine, Save i Dunava, svojom nesposobnošću i pomoću nasilja i nemoralnih metoda, držeći u ruci svu državnu vlast, djeluje destruktivno, uništavajući moralne vrednosti, sve naše napredne ustanove i tekovine, materijalnu imovinu naro­ da, pa i njegov duhovni mir. To stanje je postiglo vrhunac pod apso­ lutističkim režimom 6. januara 1929. godine, koji je, pojačavši tu hegemoniju sa svim njenim kobnim posljedicama, još dokinuo gra­ đanske i političke slobode1165). U četvrtoj tačci traži se vraćanje „na godinu 1918. kao na izvornu tačku1166). Na osnovu toga treba da se izvede preuređenje države „isključivši prevlast jednoga ili više njenih članova nad ostalim, ima biti jedna asocijacija interesa, osnovana na slobodnoj volji njenih članova, tako da svaki član u svojoj zemlji, kao i svi udruženi u zajedničkom sarađivanju na poslovima općeg interesa zajednice, koja će se sporazumom utvrditi, budu mogli osi­ gurati i posebni pored skupnih interesa, te zajamčiti napredak i pro­ cvat moralnog i materijalnog života naroda srpskoga, naroda hrvat­ skoga i naroda slovenačkoga. Posebni interesi inovjernih manjina potpuno će se zajamčiti1167). Ljubo Boban veli da je Mile Budak potpisao ove Punktacije „kao Pavelićev predstavnik u zem lji1168). Srpska javnost, pa i opozicione stranke, saznale su za tekst Punktacija iz štampe. Dr Milan Srškić je naredio da se one objave, a „Politika11 koja ih je objavila, donela je napomenu, da ih je dobila od Mila Budaka. Punktacije su se slo­ bodno širile69) . .. I dr Ivan Ribar i Ljubo Boban ističu, da su ove 62) Na istom mestu, str. 40; dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11. 63) Dr Ljubo Boban, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), str. 106.

M) 65) 66) 67) 68) 69)

148

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, III., str. 10-11. Na istom mestu, str. 10-11. Na istom mestu, str. 11. Na istom mestu. Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . . , str. 13. Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 11-12.

Punktacije u Srbiji izazvale nezadovoljstvo. „Mnoge je, veli Ribar, zabolela uopćena konstatacija o srbijanskoj hegemoniji kao da je Srbija i srpski narod u cjelini zatočnik hegemonije, koja uništava sve moralne vrijedonosti, i tekovine i svu materijalnu im ovinu"70). Ljubo Boban veli: „Zagrebačke punktacije proizvele su vrlo loš utisak kod opozicije u Srbiji, kako zbog neslaganja s njihovim sadr­ žajem, tako još više zbog tona u kojem su bile napisane, naročito onđe gdje se govori o srbijanskoj hegemoniji. Taj dio rezolucije bio je formulisan tako da se za hegemoniju bacala krivica na c ij e 1 u Srbiju a nije se pravila razlika između Srbije i režima. Ove riječi su pobudile mučan dojam kod opozicije u S rbiji"71) . . . „Zagre­ bačke punktacije" pozdravio je CK KPJ: u jednom članku u „P ro­ leteru" istaknuta je parolu prava na samoopredeljenje hrvatskoga naroda do odcjepljenja i osnivanja s a m o s t a l n e d r ž a v e kao jednu od glavnih parola borbe protiv velikosrpske vojno-fašističke diktature, ta parola postaje svakim danom sve popularnija ne samo među Hrvatima i ostalim ugnjetenim narodima, nego i među srps­ kim radnicima i seljacim a"72) (što, razume se, nije bilo tačno). Na „Zagrebačke punktacije" osvrnuo se i Svetozar Pribićević koji, ukratko, navodi njihov sadržaj. On veli, da su one „bile dobro primljene u jednom delu demokratije u Srbiji (republikanci i zem­ ljoradnici). Drugi deo ove demokratije iznosi prim edbe"73). Pribi­ ćević je pokušao da razjasni rečenicu u kojoj se govori o vračanju na 1918. godinu: „Povratak na 1918. godinu, veli on, ne znači rastu­ ranje države. To znači da treba da se odluči o svim životnim pita­ njima države Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne da politički razvoj od 1918. do danas treba da prosto bude izbrisan. Treba ponovo odlučiti o obliku države i o unutrašnjem uređenju države. Obrazac je povra­ tak na stanje pre decembra 1918. Kad bismo se zadržali na bazi 1. decembra 1918, to bi značilo da usvajamo monarhiju i unitarizam, proglašene 1. decembra. A to ne m ožem o"75). „Zagrebačke Punktacije", a delimično i slovenačke, koje je potpi­ sao samo dr Anton Korošec, 31. decembra 1932. godine, izazvale su diskusiju o preuređenju zemlje na federalističkoj bazi. Tim proble­ mom pozabavile su se i srpske opozicione stranke. Razgovori o tome vođeni između Ljubomira Davidovića, šefa Demokratske stranke, Ace Stanojevića, šefa Radikalne stranke, i Jovana M. Jovanovića, še­ fa Zemljoradničke stranke. U pismu, koje je Ljubom ir Davidović, početkom avgusta 1933. godine, uputio Aci Stanojeviću, ističe se 70) 71) 72) 73) 74) 75)

Na istom mestu, str. 12. Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 14. Ljubo Boban, Svetozar Pribićević . u . s t r . 110. Svetozar Pribićević, Diktatura kralja Aleksandra . . . , str. 160. Na istom mestu, str. 160-161. Na istom mestu, str. 160-161.

149

postojanje kuturno-istorijskih posebnosti srpskih, hrvatskih i slovenačkih. Davidović je isticao, da iz toga „sleduje samo takvo unu­ trašnje uređenje i ima moralno opravdanje kao i izglede na trajanje koje je ustanovljeno iskrenim i pravednim sporazumom Srba, Hr­ vata i Slovenaca, tako da osigura uzajamno poverenje i ostvari jed­ nakost i ravnopravnost. Pri tome se mora uvideti da nije po sredi traženje jednakosti i ravnopravnosti za pojedince kao državljane, nego baš za posebnosti srpske, hrvatske i slovenačke"76). U svome januarskom pismu od 1933. godine članovima Partije Davidović je pisao da se „m ora isključiti uređenje koje bi sklopom tih sastav­ nih jedinica ili njihovim pravnim ustanovama već unapred bilo pro­ tivno ideji duhovne solidarnosti zbog koje su Srbi, Hrvati i Slovenci stvorili jednu državu, ali naročito još, koje bi u današnjim tako slo­ ženim, privrednim i socijalnim uslovima života, omogućile jednu jedinstvenu programsku privrednu politiku u zemlji i međunarod­ noj zajednici"17). Ljubom ir Davidović je protiv plemenskog trijalizma, jer, nijedno rešenje na plemenskoj osnovi „ne može osigurati razgraničenje koje ne bi nailazilo na ozbiljne prigovore. Zato on smatra da pored triju jedinica, okupljenih oko Ljubljane, Zagreba i Beograda, treba fo r­ mirati i četvrtu jedinicu u prelaznoj zoni srpsko-hrvatskoj, u kojoj se nerazdvojno ukrštaju plemena, vere i kulturni uticaji"78). Koncepcija Srpske zemljoradničke stranke bila je najbliža kon­ cepciji „Zagrebačkih punktacija". Samo što je ona umesto s e d a m federativnih jedinica predlagala č e t i r i : Srbija (s Vojvodinom, Makedonijom, Južna Srbija — deo tzv. Crne Gore, Peć i Sandžak); Bosna i Hercegovina sa tzv. starom Crnom Gorom, Katunskom i Ri­ ječkom nahijom, Dubrovnikom i Kotorom do Makarske; Hrvatska (Savska i Primorska banovina) i Slovenija (Dravska banovina)79) . .. Sredinom aprila 1933. godine bilo je objavljeno pismo Ace Stanojevića, koje je trebalo da iznese stav Glavnog odbora Radikalne stran­ ke: „Odnosno državnoga uređenja centralizam se pokazao kao ne­ moguć da zadovolji narodne težnje i potrebe. To se videlo naročito posle 6. januara 1929. godine. Taj sistem mora da bude napušten. Zem lju treba organizovati tako, da zdrave moralne i materijalne sna­ ge kako celine, tako i svih krajeva, nađu svoje prirodne osnove za slobodno razvijanje države preko njenog Parlamenta ostalih kraje­ va, preko njihovih predstavnika, u kojima bi oni uređivali svoje po­ trebe"80). Ova teza ukazuje na tradicionalno radikalsko shvatanje samouprava. Radikali su bili i protiv federacije i protiv konfederaci­ 76) 77) 78) 79) 80)

150

Ljubo Boban, Držanje srbijanskih . . str. 20, beleška 61. Na istom mestu, str. 21. Na istom mestu, str. 21-22. Na istom mestu, str. 26-27. Na istom mestu, str. 29.

je, „ali s obzirom na neuspeh centralizma, oni se izjašnjavaju za široke samouprave"81). Stav srpskih opozicionih stranaka, koje su za sebe tvrdile da predstavljaju narod, nije zadovoljavao ni Hrvate, ni Pribićevića, koji je poveo borbu protiv Srbije. U pismu šefovima srpskih opozi­ cionih partija, od 19. jula 1933. godine, Pribićević je tvrdio, da „naša država nije ni Jugoslavija, ni država Srba, Hrvata i Slovenaca, niti je to neko ujedinjeno srpstvo, nego je naprosto proširenje predratne Srbije. Kada se u Srbiji taj fakt neće da prizna, kako se onda može verovati, da se naše prilike mogu srediti bratskim sporazumom i do­ govorom i zašto se onda čudite, što se tzv. prečani ironički osmeškuju kada se formula o ,bratskom dogovoru' ubaci u naše diskusije"82). Nekadašnji aktivni nosilac i pobornik unitarizma, Pribićević kasnije ga je odbacio i primio hrvatske teze. „Unutrašnji sistem, veli on, bio bi još moguć do tragegdije u Skupštini 20. juna 1928. godine i po­ red sveg zastranjivanja u pravcu hegemonije; bio je moguć sve dotle dok je postojala vera, da se ona može korigirati u pravcu ravno­ pravnosti. Ta vera opredelila je Radića, da godine 1925. akceptira taj sistem"83). Glavni razlog suprotnosti između Srba i Hrvata vidi Pribićević u tome što kod Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara „ne postoji ono što je bitno u pojmu naroda, a to je subjektivna svest o narodnom iden­ titetu, nego je nepobitan fakt, da postoji srpska, hrvatska, slovenačka i bugarska svest. Prema tome naša državna zajednica može posto­ jati samo onda ako se svi posebni individualiteti u konkretnom slu­ čaju srpski, hrvatski, slovenački i bugarski integriraju u državnu zajednicu, što se može postići samo federalizmom. Inače će se ta državna zajednica raspasti"84) . . . Osvrćući se na zahteve Hrvata Pribićević je u „Pismu Srbima", krajem decembra 1933. godine, pisao: „Istorijsko je iskustvo pokazalo, da će se, pre Velebit srušiti u more i isušiti Sava i Dunav i Drava, nego što će se hrvatski narod odreći svoga imena i svoje narodne individualnosti. Pa kad Srbi to znaju —■a to je jasno svima njima bez izuzetka — onda ima samo jedan stav, koji je dostojan njihove prošlosti i koji može odgovarati njihovom osećanju pravde, pa i njihovoj političkoj mudrosti, — a to je, da priznaju Hrvatima pravo, da se sami slobodno opredele pre­ ma ideji državne zajednice sa Srbima i da odluče o svojoj buduć­ nosti. Ja sam lično za državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja bi se osnovala na načelima jednakosti i pravde, kako to traže Zagrebački zaključci od 7. novembra 1932"85). 81) S2) 8:i) 84) R5)

Na istom mestu. Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 228. Na istom mestu, str. 235. Na istom mestu, str. 235. Na istom mestu, str. 240.

151

Pribićević je ,nesumnjivo, dobro poznavao i najintimnije težnje i želje vodećih hrvatskih predstavnika. Nisu mu bile nepoznate ni teškoće da se one zadovolje. Isključujući mogućnost rata Srba sa Hrvatima zbog toga što oni neće da žive zajedno sa Srbima Pribi­ ćević savetuje: „ . . . I zato je najbolje, najmudrije i najpravednije što Srbi u pitanju odnosa sa Hrvatima mogu da učine, d a im p r u ž e b e l i l i s t , da na njemu ispišu svoje zahteve. Svaki drugi put i rešenje značilo bi večite međusobne trzavice, sukobe i ratove, koji bi se na kraju krajeva svršili katastrofom za ob oje"86). Dok se Maček izjašnjavao za z a j e d n i č k e g r a n i c e i za rešenje hrvatskog problema u n u t a r tih granica, njegovi najbli­ ži saradnici Juraj K rnjević i Avgustin Košutić, bili su radikalniji. Oni, vidi se, izdašno koriste stav Pribićevća i dele Srbe van granica Srbije od same Srbije. „M i ćemo vidjeti onakvu Srbiju, piše K o­ šutić Pribićeviću 12. maja 1933. godine, kakvu trebamo i želimo v i­ djeti, istom onda, kad će u njoj prodrijeti spoznaja, da ona može biti sasvim isključena iz sadašnje zajednice i da će se morati sama boriti za sebe, prezrena i omrznuta od svih susjeda i od cijele Evro­ pe. Samo spoznaja te realne budućnosti mogla bi rasplamsati u akci­ ju Srbijance, da spriječe takav položaj svoje zem lje"87). Košutić, tada u emigraciji isto kao i Pribićević, ističe, da Srbija mora shvatiti, „da mi ne moramo biti zajedno, bit će moguć razgo­ vor o nekoj zajednici. Oni moraju sebi i za sebe vidjeti da današnja realnost nije realnost od sutra i moraju u svojoj duši osjećati da sa nama treba razgovarati isto kao na primjer sa Sofijom kad govore 0 zajednici sa Bugarima .. . Hrvati bi morali čuti od Srbije, da ona ne nameće nikomu svoga društva; da ona ne želi biti član u prisilnom društvu i ne želi nikoga silom držati uz sebe: takav stav Srbije bio bi kadar stvoriti novu atmosferu kod hrvatskoga naroda, koja bi omogućila raspravu o zajednici sa Srbijom na bazi zajedničkih inte­ resa i onda dati zdrave i trajne tem elje za obranu tih zajedničkih interesa"88). Košutić jasno ističe, da Hrvati „žele zato propast Jugoslavije, jer su došli do uvjerenja, da inače sami idu u propast. Ne može im se doći sa pozivom, da u ovom stanju primaju kakav program, koji bi dopustio i samu sumnju, da bi Hrvati imali i najmanji, najneznačajniji kakav zajednički državni posao sa Srbijom. Hrvatima se ne smije davati nikakvih okova na ruke ili noge pa makar oni bili od pauči­ ne. Oni moraju imati istinsko uvjerenje, da oni sami svojom slobod­ nom voljom i zbog svojih vlastitih interesa donose odluku o sebi, 1 bez ikakvog nasilja primaju obavezu za svoju bolju i sigurniju bu­ dućnost. Oni moraju imati u rukama svojima svoj narodni suvere­ 86) Na istom mestu, str. 240-241. 87) Na istom mestu, str. 219-120. 88) Na istom mestu, str. 220.

152

nitet, moraju osjetiti, da neograničenom slobodom odlučuju o sebi — pravo narodnoga samoopredelenja — i da samo u tom položaju idu u sporazumevanje sa Srbima1189).

6. „Zagrebačke punktacije11, oštre izjave Mačeka, antijugoslovenski rad Krnjevića i Košutića u inostranstvu i sejanje razdora u zemlji, učinili su da je Maček, uveče 31. januara 1933. godine, bio uhapšen. „Maček je najprije bio interniran u Čajniče, u Istočnoj Bosni, zatim u ožujku (martu), prebačen u Beogradsku Glavnjaču i osuđen na tri godine robije, u travnju (aprilu) 1933. kao glavni inspirator Zagre­ bačkih punktacija. U kratkom obranbenom govoru Maček je ista­ kao da hrvatska nacija mora dobiti slobodu, bilo u granicama Jugo­ slavije bilo izvan nje. Posle osude Maček je bio prebačen u zatvor u Sremsku Mitrovicu, u svibnju (maju) 1933. Dozvoljeno mu je bilo prisustvovati očevom pogrebu, te je bio u Zagrebu pod pratnjom od 24. do 26. prosinca (decembra) 1933. Na 15. srpnja (jula) 1934. pre­ bačen je iz Mitrovičkog zatvora u bolnicu Milosrdnih sestara u Za­ grebu, gde je ostao do puštanja na slobodu, 22. prosinca 1934“ 90). Moglo bi se, kao sigurno, reći da kralj Aleksandar nije ni rado ni laka srca pristao da Maček bude uhapšen i izveden pred sud i osuđen, ali je bio u pitanju autoritet države, koji se morao štititi. Sa Mačekom, i kada je bio u zatvoru, kralj Aleksandar nije prekidao veze. Kao posrednik između njih služio je dr Ivan Šubašić91). Ivan Meštrović kazuje, da je i za vreme njegove poslednje posete kralju Aleksandru, pred svoj put u Francusku, kralj pitao, „da li bi mogli sa sigurnošću računati na to, da je Maček za jugoslovensku državnu zajednicu bez zadnje misli na otcjepljenje. Kad sam mu potvrdio, da sam ja uvjeren da je za zajednicu, iako ne za ovakvu, kralj je na to rekao. „A li svi m oji najpoverljiviji savjetnici i obaveštači tvrde, da dr Maček cilja k potpunom otcjepljenju Hrvatske. 5ta kažete na to? — upitao je kralj. Oni Vas varaju, odgovorio sam“ 92). Prema kazivanju Meštrovića, koji ovde istupa kao svedok-očevidac, kralj mu je, pri oproštaju, rekao da Maček treba da bude slo­ bodan pre nego što se on vrati iz Francuske i da želi da se s njim sastane: „Molim Vas, da se pobrinete za prvi sastanak između mene i dr Mačeka i da taj sastanak bude u Vašoj kući. Ja ću s njime rije­ šiti hrvatsko-srpski problem. Na povratku iz Francuske doći ću u Zagreb preko Splita. Uvjeren sam, da Srbi iz Srbije ne oskudijevaju 89) Na istom mestu, str. 221. 90) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 49. 91) Na istom mestu, str. 49-50. 92) Ivan Meštrović, Na istom mestu, str. 234.

153

na zdravu razumu, ali im nedostaje dobra volja za rješenje ovoga pitanja. Ja ću podijeliti zemlju na dvije polovine: srpsku i hrvatsku. Ova druga obuhvatiće Savsku, Primorsku i Vrbasku banovinu, po­ krajinu Baranju i hrvatski deo pokrajine Bačke sa Suboticom. Neke korekture če biti učinjene u Sremu, ali se u Hrvatsku neće moći uključiti Zemun, koji je preko puta Beograda, a koji dr Maček ta­ kođe traži, rekao je kralj smešeći se. Hrvatska će imati svoj vlastiti parlamenat i slat će svoje predstavnike na sastanak zajedničke de­ legacije, koja će se baviti zajedničkim poslovima. To je bio poslednji put, što sam video kralja Aleksandra1193). Ako bi se ovo kazivanje Ivana Meštrovića moglo uzeti kao tačno, a ima razloga i za i protiv, onda bi ono predstavljalo važan dokumenat u nastojanjima da se reši srpsko-hrvatski spor. Ovo, citirano, mesto iz kraljevog razgovora sa Meštrovićem, objavio je P. D. Osto­ vić na engleskom jeziku još iz Meštrovićevoga rukopisa94). Jere Jareb, osvrćući se na ovaj momenat, veli: „Jedan Mačekov suradnik u pismu autoru ove studije kaže, da je čudno, da Meštrović o ovome razgovoru nije obavijestio Mačeka posle Aleksandrove pogibije1195). Zbog čega to nije učinjeno ako je Meštrovićevo kazivanje tačno? Pogibija kralja Aleksandra zatekla je Mačeka u bolnici u Zagre­ bu. Kada je Meštrović došao u bolnicu da ga obavesti Maček je već znao šta se dogodilo . . . Rekao je Meštroviću: „Je, kak da nisam čul. Silovit on, a siloviti oni drugi. A nije se ni čuval, niti su ga čuvali. Ali ja mislim da su tu straniski p rs ti. . . Kaj bi vraga ustaše sami. Šteta ga je. On je imal kvalitete, ali do zla Boga glupe i pokvarene savetnike1196). Pogibija kralja Aleksandra nije mogla obradovati Mačeka. I on se, sa svojim problemima, našao pred novom situacijom. Dok je kralj Aleksandar bio živ održavana je između njih, kakva-takva, veza, a sada je bilo neizvesno šta dolazi. Kada ga je Meštrović upitao, da li će izjaviti saučešće kraljici Maček je odgovorio: ,.A kaj ja morem. Vidite gdi se nalazim? Ja bum napisal jednu ceduljicu mojima, da pošalju poruku u narod, da se drži mirno i da ne naseda. To bi Pepika u vešu odnes1197). Maček je, ipak, poslao kraljevskoj porodici neku vrstu saučešća. „Po svemu se čini da je točna ova verzija: liječnik Lujo Taler (Lujo Thaler) predlagao je Mačeku da kraljevskoj obitelji uputi izraze sućuti. Maček mu je odgovorio da s l u ž b e n o to ne može učiniti jer bi to moglo biti politički različito tumačeno, ali kao čovjek žali kraljevu obitelj. Čini se da se Maček složio s tim da Thaler u takvom obliku njegovu izjavu prenese kraljevskoj obi®3) 94) 95) 90) 97)

154

Na istom mestu, str. 236-237. P. D. Ostovich, Na istom mestu. ,s‘.r. 151-153. Jere Jareb, Na istom mestu, sir. f-0, beleška fi2. Ivan Meštrović, str. 231. Na istom mestu, str. 239.

telji. Thaler je, međutim, o tome obavestio vladine organe, nakon čega je kod Mačeka upućen poseban izaslanik da bi se uvjerio u točnost Mačekove izjave. Maček je potvrdio što je rekao Thaleru uz napomenu da ga nije ovlastio da sa tim upoznaje vladu"98). Temperamentni i oštri Svetozar Pribićević imao je prema kralje­ voj smrti sasvim drukčiji stav. U pismu Avgustu Košutiću, od 7. no­ vembra 1934. godine, Pribićević zamera Mačeku zbog izjave dis­ kretnog saučešća kraljevskoj porodici: „O Vlatkovim izjavama, veli on, poslao mi je Krnjević izvješće iz švaj carske štampe. Ako je tako, ipak je to jako nezgodno, i pravo da Vam kažem, bilo mi je jako ne­ ugodno, kad sam to pročitao. Ovo pišem samo za Vas i ne povlačim iz toga naravno nikakve konzenkvencije. Ali čim je on onako kazao svome ljekaru i ovlastio ga da to nadležnom mjestu saopći, pa čak i u novinama objavi, onda je to isto, kao da je to sam direktno uči­ nio “ "). Kada je Maček oslobođen iz zatvora zahvalio se Namesništvu rečima: „Zahvaljujem na kraljevskom aktu, kojim mi je vraćena sloboda, nadam se i vjerujem, da je ovaj akt prvi znak dobre volje, da se pristupi pravilnom rješenju hrvatskoga pitanja u granicama zajedničke nam države11100) . .. O tome kako je došao u vezu sa kne­ zom Pavlom posle puštanja iz zatvora Maček je kazivao dr Drago­ ljubu Jovanoviću: „Ispričao mi je kako je doneo odluku da se obrati Pavlu. Nekoliko seljaka je došlo da mu čestita Božić i oslobođenje. Pitao ih je kako bi bilo da zahvali Knezu. Odgovorili su da to treba da učini. ,On je bio kavalir, budi i ti‘. N jegov lični stranački sekre­ tar, Jakob Jelašić, je odmah sastavio telegram, i Maček ga je pro­ čitao svojim gostima. Na kraju je pisalo ,nadam se1, a seljaci su tra­ žili da doda i ,verujem‘, da će ovaj gest dobre volje ,doprineti rešenju hrvatskog pitanja u okviru zajedničke države1. Sada je Maček dodao, radi veće topline: zajedničke nam države11101). Pod vladavinom Namesništva Maček je dobio mogućnost nesme­ tane političke aktivnosti. Iako je ranije često izjavljivao, da sa srps­ kim strankama iz Srbije neće da ima kontakta i saradnje, on je sada uspostavio vezu sa njima. I više od toga: one su ga priznale za vođu Udružene opozicije i, sa njim na čelu, išle na Jevtićeve i Stojadinovićeve izbore. Uz podršku srpskih političkih stranaka Maček je postao vođa opozicije sa kojim se moralo računati. Vođe srpske opozicije bile su ljute na Mačeka što posle ubistva u Skupštini nije hteo da razgovara sa njima, nego je sve očekivao od kralja Aleksandra. Be­ ogradska „Politika11 od 3. januara 1929. godine donela je bila njihovu izjavu u kojoj se kaže: ,,A šta hoće g. Maček? Ni manje ni više nego 98) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 149. 93) Na istom mestu, str. 149. 100) Na istom mestu, str. 149. !oi) Dr Dragoljub Jovanović, Na istom mestu, str. 73.

155

da pregovara i razgovara ne sa političarima koji su pozvani da vode državne poslove odgovarajući za njih kralju prema Ustavu i zako­ nima, već sa samom Krunom! To je očigledno nemoguće, jer g. Ma­ ček nema svojstva da bi mogao da pregovara i razgovara sa Kru­ nom, znači smatrati sebe ravnim Kruni. Ako to g. Maček misli, onda to treba da kaže otvoreno, a mi sa ove strane odmah mu otvoreno kažemo da ne samo tako ne mislimo, već da ne odobravamo ni g. Mačeku da tako misli. Stranke i njihovi predstavnici dolaze i odlaze, a Kruna ostaje, i zato mora da je iznad svega". Sve se to izmenilo posle Mačekovog oslobođenja iz zatvora. Te iste opozicione srpske stranke revnosno su podizale kult i ugled Ma­ čeka. Na Jevtićevim izborima, održanim 5. maja 1935. godine, Maček je dobio 97% svih hrvatskih glasova. „To je bio pravi plebiscit u ko­ jem je hrvatski narod pokazao da ga je kraljeva diktatura samo učvr­ stila u njegovim zahtjevima da se uskrsne državnost njegove domo­ vine Hrvatske. To je bila jasna odluka hrvatskog naroda da on sma­ tra dr Mačeka svojim pravim vođom i da je dao njemu i njegovoj stranci potpuno povjerenje za rad na oživotvorenju tog progra­ m a"102). To isto je bilo i na Stojadinovićevim izborima: Maček je opet bio nosilac liste Udružene opozicije, da bi je napustio u momentu koji se njemu činio povoljnim pa sklopio sporazum sa onima protiv kojih je istupao na izborima. U junu 1935. godine Maček je posetio Beograd i počeo razgovo­ re sa Udruženom opozicijom. Razgovori nisu tada doveli do nekoga rezultata. Maček ističe različite poglede među samim srpskim stran­ kama kao glavni razlog što nije došlo do jednog temeljitog sporazu­ ma. S druge strane, on ističe njihov strah od svakog stvarnog spora­ zuma, da ne bi, popuštajući Hrvatima, bili označeni kao srpski iz­ dajnici"103). Nije se samo srpska Udružena opozicija plašila od pri­ manja preteranih hrvatskih zahteva, nego i SDS. Sava Kosanović piše, 3. maja 1935. godine, Mačeku: „Hrvatsko pitanje razriješiće se, ali ono ne smije da stvori s r p s k o p i t a n j e . Mi smo ti, koji tome treba da damo pravilan tok. Samo tu nam položaj treba olak­ šati, pogotovu kad to ne nanosi štete hrvatstvu nego naprotiv, daje mu snage u borbi — olakšati bar danas, dok je sva sila vlasti upere­ na, moralno, najviše protiv nas, i dok svakom Srbinu treba danas više moralne snage i samopregora da bude na ovoj fronti, nego Hr­ vatu. S druge strane, pojačavanje pokreta u Srbiji, koji samo ojačan, mora biti u savezu sa Hrvatima i nama, jer preko njega će doći do riješenja problema, zato, danas, ne bi bila nikakva žrtva. Sve što bi se učinilo za korist i ojačan je tog pokreta i olakšanje položaja Ljubi D avidoviću"104). ! 02) jiija Jukić, Na istom mestu, str. 112. i<*3) Jere Jareb, Na istom mestu, sir. 57. i«4) Ljubo Boban, Svetozar Pribićević, str. 163.

156

Maček je mnogo više vodio računa o tome ko mu, stvarno, može omogućiti da ostvari svoj cilj. Iz razgovora sa vođama Udružene opozicije video je, da ona ničim ne može doprineti ostvaranju njego­ vog cilja. Udružena opozicija bez vlasti, i bez izgleda da dođe na vlast, sve više je postajala jedan debatni klub. Zbog toga se Maček obratio onima, koji su držali vlast. „Tajni politički razgovori bili su taktika i sredstvo Mačekove politike. Prema onome što priča (u svo­ joj autobiografiji), najveću važnost za oživotvorenje svoje politike pridavao je Kruni. Kruni je jedino i iznosio svoje teritorijalne pla­ nove i sa njom vodio realne, a ne načelne pregovore. Sa strankama i političarima vodio je načelne diskusije. Maček nikad nije javno izložio svoju politiku, niti se za nju borio. Nije stvarao političke si­ tuacije, na koje su protivnici trebali odgovarati, nego je čekao i šutio"105). Krunu je, u ovo vreme, predstavljao knez Pavle, a druga dva namesnika nisu mnogo značila. Maček je uspostavio kontakt sa kne­ zom Pavlom i sa njime se sastao u novembru 1936. godine u Slove­ niji106). Maček je tražio promenu Ustava i federalističko uređenje države, ali knez Pavle nije na to pristao107). Milan Stojadinović, koji je tada bio predsednik vlade, dobio je bio od Kneza ovlašćenje za razgovore sa Mačekom. Rekao mu je: „Sa Mačekom možete voditi razgovore o svemu, ali samo pod uslovom da se Ustav ne menja niti da se zavodi federativno uređenje države"108). Došlo je do sastanka između Mačeka i Stojadinovića u lovačkoj kući industrijalca DeutschMaselskoga, na granici između Hrvatske i Slovenije, blizu stanice Brežice. Stojadinović veli da je ovom prilikom, rekao Mačeku: „M oja bi želja bila da se nastavi tamo gde su bili započeli Pašić i Radić 1925, koje drugi ometoše da istinski srpsko-hrvatski sporazum do kraja u delo privedu. Međutim, međunarodni položaj Jugoslavije posle smrti kralja Aleksandra bio je nesređen, neprijatelji sa sviju strana, i tako sam tim problemima morao da posvetim svoju pažnju na prvom mestu"109). Maček je, prema onome što Stojadinović kazuje, ostao pri svo­ jim shvatanjima: tražio je da se preuredi cela državna organizacija i da se od principa unitarne države pređe na federativni princip. Maček je tvrdio da se Ustav može menjati, ali to nisu hteli ni knez Pavle ni vlada sve do kraljevoga punoletstva. Stojadinović veli: „K ao Pašićev saradnik ranije, i kao predsednik vlade sada, ja sam otvo­ reno i nedvosmisleno na strani branilaca sadašnjeg državnog ure­ đenja. Meni lično apsolutno je nemoguće da svoj stav sada menjam. 105) i°6) 107) 108) 1°9)

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 78. Milan Stojadinović, Na istom mestu, str. 512. Na istom mestu, str. 513. N a istom mestu, str. 214. Na istom mestu, str. 515.

157

A li ću Vam predložiti nešto drugo. Nastavite Vi svoj savez sa srbi­ janskom opozicijom, tako da se u zemlji stvore dve velike stranke: jedna unitaristička, a druga federalistička. Takvih situacija bilo je i u drugim državama naprimer u Velikoj Britaniji u pitanju Irske. I Vi i ja ostaćemo na svojim sadašnjim stanovištima. Ovu sadašnju, ustvari Jevtičevu Narodnu skupštinu, nemoguće je duže zadržati u životu. Nju ćemo raspustiti i ići na sasvim slobodne izbore, pa neka narod presudi između te dve politike. Tako će se videti snaga pojedi­ nih partija u narodu i ko u ime njega ima pravo da govori. Onda će i Namesnici, i Vi i ja, imati da izvedemo odgovarajuće ,naravoučenije1i videćemo šta ima da se radi"110). Na tome su završeni razgovori između Stojadinovića i Mačeka: „A ko nismo došli do sporazuma o tome kako da se reši hrvatskosrpsko pitanje, mi smo se ipak sporazumeli kojim putem da se ide pa da se do toga sporazuma dođe. To je bio put demokratski: konzultovanje narodnog mišljenja putem novih izbora za parlament1'115)... Od svega ovoga nije bilo ništa. Stojadinovićevi izbori od 8. decembra 1938. godine nisu bili slobodni. „Na njima je dr Maček dobio pono­ vo 97% hrvatskih glasova i bio opet nosilac liste cijele opozicije. Srbijanska opozicija je ovaj put dobila 200.000 glasova više nego 1935. godine. To su bili sve čisto srpski glasovi, dok je u Stojadinovićevoj većini bilo: arnautskih, mađarskih, turskih i rumunskih glasova. S njim su tada išli na izbore na zajedničkoj listi dr Korošec i dr Spaho112). Posle izbora Stojadinoviću se desilo isto ono što se desilo i Bošku Jevtiću posle majskih izbora: 4. februara 1939. godi­ ne oboren je sa vlasti.

7. Prva vlada Dragiše Cvetkovića dala je obećanje da će rešiti hr­ vatsko pitanje (5. II. 1939. do 26. VIII. 1939). U svojoj deklaraciji pred Narodnom skupštinom, datoj 16. februara 1939. godine, Cvet­ ković je rekao: „Kraljevska vlada smatra da sporazum sa Hrvatima kao hrvatsko pitanje mora biti njena jasna i odlučna politika. Prema tome već prethodne radnje na ovome velikom putu moraju biti tak­ vog karaktera, da odlučno ostave na stranu sve metode prošlosti, koje su ovaj najvažniji državni unutrašnji problem raznim taktizi­ ranjem udaljavali od njegovog pravog rešenja. Kraljevska vlada veruje da se ovim putem može stvoriti solidna baza za jednu novu orijen­ taciju naše unutrašnje politike1'113). no) m) 112) 113)

158

Na istom mestu, str. 516. Na istom mestu, str. 516. nija Jukić, Na istom mestu, str. 115. Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II., str. 136.

Ova Cvetkovićeva izjava bila je nedvosmisleno jasna. Ono što Milan Stojadinović nije uspeo, trebao je da postigne Dragiša Cvetković, koji je manje imao svoj stav i bio više pogodan da bude instrumenat kneza Pavla, koji je, i zbog pritiska inostranstva, želeo sporazum sa Hrvatima. Cvetković piše, da ga je knez Pavle, još u decembru 1938. godine, bio poslao u Zagreb da uhvati kontakt sa Hrvatima, ali mu je Stojadinović, 22. decembra 1938, poslao tele­ gram: „Prekinite svaki kontakt sa Hrvatima i odmah se vratite u Beograd"114) . .. Kao predsednik vlade, sa autoritetom kneza Pavla iza leđa, Cvetković je odmah uspostavio kontakt sa Mačekom i pozvao srpsku Udruženu opoziciju da u tome učestvuje, ali je ona to odbi­ la115). Između Mačeka i Adama Pribićevića, kao predstavnika SDK, s jedne, i Ace Stanojevića, Ljube Davidovića i Jovana M. Jovanovića, s druge strane, bio je, 8. oktobra 1937. godine, sklopljen sporazum 0 rešenju hrvatskog pitanja116). Ovaj sporazum je sklopljen u Farkašiću (blizu Petrinje). Kako je Maček bio svestan da mu Udružena opozicija, osim pla­ tonskih izjava, ne može ništa konkretno dati, on je prihvatio pre­ govore sa Cvetkovićem. Prvi razgovor između njih vođen je 3. i 4. aprila 1939. godine117). „Pregovori Cvetković-Maček, veli Ilija Jukić, prošli su kroz nekoliko kriza. Dok su trajali, slao me je Predsednik, na tri misije: u Sofiju, Peštu i London . . . M oja zadaća u Londonu, ovdje sam boravio od kraja srpnja (jula) do polovine kolovoza (avgusta) bila je navesti ugledne Engleze, prijatelje sporazuma između Hrvata i Srba, da deluju preko svojih odgovornih čimbenika da se tekući pregovori Cvetković-Maček ubrzaju. Knez Pavle je boravio baš u isto vrijem e u Londonu. Obavijestio sam i pok. Stida (Steed) 1 pok. prof. Seton Votsona (Seton-Watson) o toku tih pregovora kao i o tome da mi je Mađarov mladi rekao u Sofiji da su on i njegovi prijatelji kadri stvoriti u Beogradu sasvim novu situaciju, ako se oživotvori sporazum između Zagreba i Beograda"118). Kada je već bio započeo razgovore sa Dragišom Cvetkovićem Ma­ ček je tražio podršku ne samo u Londonu nego i u Rimu. Prema kazivanju grofa Cana (Ciano) Mačekov predstavnik, Amadeo Karneluti, podneo mu je, 10. maja 1939. godine, Mačekove predloge, koji su ciljali na istupanje Hrvatske iz Jugoslavije. Maček je, navodno, tražio novčanu pomoć za dizanje revolucije u Jugoslaviji; diskutovani su i modaliteti italijanskog protektorata nad Hrvatskom119). U4) Dragiša Cvetković, Srpsko-hrvatski sporazum 1939. (U, „Dokumenti o Jugoslaviji" sv. 3, 1952, str. 18). 115) Na istom mestu, str. 20. 116) Ivan Ribar, Na istom mestu, III, str. 158-159. 117) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, str. 186. H8) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 118. 119) Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 137-141.

159

Prvi zagovarač traženja italijanske pomoći bio je markiz Bombel, koji je razgovarao lično sa Pavelićem120). „Bombel je jednako požu­ rivao Italijane da preduprede svojom nemačku intervenciju u Hr­ vatskoj, i Ćano je stvarno razmišljao da pošalje svoje trupe11121). Kada se otkrilo, ili samo posumnjalo, da je Bombel špijun jugo­ slovenske vlade, na scenu je stupio Amadeo Karneluti122). On se po­ javio kod grofa Čana još u martu 1939. godine i predstavio se kao zvanični Mačekov izaslanik. Ćano mu je verovao, jer je njegov brat bio u italijanskoj diplomatskoj službi. Karneluti je, 26. maja 1939. godine, zaključio „jedan propisan tajni ugovor sa Ćanom kao pred­ stavnikom Italije, koji je za to imao izričito ovlašćenje od Musoli­ nija123). U jednom privatnom pismu Jakobu B. Hoptneru Maček je pokušao da razjasni ovaj slučaj sa Karnelutijem, koji je bio kod njega i od njega dobio samo pismenu potvrdu da je član HSS124). Ma­ ček je priznao da su Ćano i Karneluti sklopili neki pismeni spora­ zum, ali ga on nije ni potpisao ni odobrio. „Maček kaže da je to bilo otkucano na mašini na hrvatskom jeziku i nije nosilo nikakav pot­ pis. On dalje veli, da nije bilo ni pomena o nekoj italijanskoj sub­ venciji za njegov pokret niti kakve izjave, koja bi ga obavezivala da počne pobunu. U mesto toga, sporazum je određivao da, u slučaju italijansko-jugoslovenskog rata, Hrvati pozivaju italijansku vojsku da im pomogne protiv Beograda, On bi tada proglasio Hrvatsku ne­ zavisnom državom vezanom za Italiju putem personalne unije i pu­ tem zajedničkih ministarstava narodne odbrane i inostranih poslova. Prema Mačeku, Karneluti mu je rekao da može promeniti svaku tačku ovog dokumenta izuzev jedne, pitanje personalne unije sa Italijom 11125). Maček je odbio da je Karnelutiju davao ovakva ovlašćenja, nego „da ga je poslao u Italiju da prikupi informacije, a ne da ulazi u pregovore ma kakve vrste. Sa ovim, on stavi memorandum, u džep i napusti sobu11126). Ostaje da se nagađa šta je u svemu ovome istina. Hoptner misli, a to je i verovatno, da je Maček ovim hteo da vrši pritisak na Beo­ grad, da bi izvukao što više za Hrvatsku. .........Sigurno je, veli on, da je Mačekova najveća želja bila da postigne autonomiju za svoj narod. On je više voleo, razume se, da postigne tu autonomiju u gra­ nicama jugoslovenske države. Ali on nije bio protiv toga da upotrebi druga sredstva da zaštiti svoje Hrvate11127). Karneluti je preživeo 12°) 121) !22) 123) 124) 125) 126) 127)

160

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 197. Na istom mestu, str. 197-198. Walter Hagen, Die geheime Front, str. 209-210. Na istom mestu, str. 210. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 199. Na istom mestu, str. 200. Na istom mestu, str. 128. Na istom mestu, str. 201.

Drugi svetski rat i nije ga nestalo „posle maja 1945“ kako tvrdi Hopt­ ner128). On je 4. marta 1946. pred jugoslovenskim komunističkim vlastima u Zagrebu dao izjavu o svojoj misiji kod Ćana. Njegove veze sa Mačekom počinju još iz 1938. godine. Izjavio je: „Dr Maček mi je rekao da je sada došlo vrijeme, da preko svojih jakih susjeda, u prvom redu preko Italije, pokuša ostvariti želje i ciljeve hrvatskoga naroda za jednom samostalnom državom, makar i kao federativna jedinica u granicama Jugoslavije11129). Bombel je gore prošao: „Kad je Pave­ lić došao na vlast u Zagrebu, 1941, poslao je Bombela u Jasenovački logor smrti gde je ovaj i um ro11 (Walter Hagen na istom mestu, str. 198, beleška 7). Iz izjave Karnelutija dobij a se sasvim suprotan utisak od ono­ ga što je Maček izneo Hoptneru. Karneluti tvrdi da je imao ovlašćenje od Mačeka da razgovara sa grofom Ćanom, koji je o svemu tražio detaljnija obaveštenja. Od Mačeka je, veli, dobio kartu ,,u ko­ joj su bile označene granice Hrvatske. Hrvatska je prema tome bila između slijedećih granica označena: cijela Hrvatska, Slavonija do crte Ilok-Mitrovica, cijela Dalmacija sa Dubrovnikom, ali bez K o­ tora. Od Bosne teritorija do rijeke Vrbasa i Neretve. Kad sam bio primljen kod Ćana, rekao mi je, — zašto ne tražimo više, te je tra­ žio od mene da mu slijedići puta donesem kartu sa etničkom raspo­ djelom naroda Jugoslavije11130). Krajem marta 1939. godine Karneluti je bio kod Mačeka, koji ga je ponovo poslao u Rim sa odgovorom na Ćanova pitanja. On je, pod samostalnom federativnom Hrvatskom „razumijevao potpuno samostalnu demokratsku državnu jedinicu u okviru Jugoslavije sa priznanjem kralja11. Dao je objašnjenje i o tome šta spada u zajed­ ničke, a šta u posebne poslove. Vladavina ima da bude demokratska uz postojanje Hrvatskog sabora, koji iz svoje sredine šalje delegate za centralni parlamenat u Beogradu. Granice ostaju iste kao i gore „samo se istočna linija pomerava do rijeke Bosne11131). Kada je predao Mačekov odgovor Ćanu rečeno mu je, da dođe posle dva dana. Kada je došao dobio je „jedan njegov tekst jednog okvirnog sporazuma između Italije i Mačeka. Sporazum je imao pet tačaka: 1) Hrvatska postaje samostalnom demokratskom republikom, a ako plebiscitom izrazi želju na čelo može doći jedan italijanski vladar, dakle može se stvoriti personalna unija, a ako se na ovo ne odluči postaviće se uz hrvatsku vladu jedan italijanski guverner. 2) Granice će biti one koje odredi Maček; 3) ako hrvatska država želi, može doći i do mo­ netarne unije sa Italijom; 4) Hrvatska će imati svoju samostalnu vojsku, a u prvo vreme ovom će vojskom upravljati jedna italijan128) 129) 130) 131)

Na istom mestu, str. 201, beleška 15. Ferdo Čulinović, Na istom mestu, II, str. 143. Na istom mestu, str. 144. Na istom mestu, 145.

161

ska vojna misija; 5) dok Maček ne kaže, da želi početak ove akcije italijanska vlada neće u tome pogledu ništa preduzimati"132). Kada je Mačeku uručen ovaj tekst u Rogaškoj Slatini, gde se nalazio na lečenju, rekao je, da je to nešto sasvim drugo nego što je on mislio, a nije više ni važno, jer se on u međuvremenu nagodio sa Cvetkovićem, ,,a ugovor sklopljen sa Cvetkovićem smatrao je prvom etapom za ostvarenje svoga cilja "133). Čulinović veli, da se iz svega ovoga može zaključiti, da je Maček ipak vodio pregovore sa fašističkim Rimom i to u vrijem e kada je pregovarao sa Dragišom Cvetkovićem. A to je baš ono što posebno karakteriše Mačekov po­ litički stav prema ,hrvatskom pitanju' u Jugoslaviji"134). Jere Jareb veli, da je Maček poslao Karnelutija u Rim „da pokuša istražiti, da li zaista postoji tajni ugovor Cano-Stojadinović. Karneluti je obe­ ćao, ali poslije nikada nije obavijestio Mačeka, šta je u tome pogledu doznao, ako je uopšte štogod uspio doznati"135). I po Jarebu akcija Karnelutija se odvijala kako je prikazano. Maček je odbio ponudu. Rekao je: „Sačuvao sam primjerak ovog nepotpisanog nacrta i po­ vjerio ga na čuvanje jednoj povjerljivoj osobi u Zagrebu"136). K ar­ neluti je umro u Zagrebu 1956. godine. Razumljivo je, da su i Nemci i Italijani pažljivo pratili šta se događa u Jugoslaviji. Nemački vojni ataše u Jugoslaviji javlja, 21. jula 1939. godine, svome nadležnome mestu: „ . .. Niko ne zna šta u stvari Maček hoće. On je seljački vođa, antikomunista i propagira autonomnu Hrvatsku. Po mogućnosti i sa priključenjem Hercego­ vine, Srema i Bosne, priznajući za prvi mah srpsku dinastiju, a uprkos tome i sve to pod parolom: kurtalisati se Beograda"137). Po­ sebni nemački poverenik u Jugoslaviji javio je, 7. avgusta 1939. go­ dine, o ovome hrvatskome pitanju: „ . . . Najzad, u vezi s tim pita­ njem treba primetiti da u Beogradu ima mnogo političara, koji na dalji razvoj hrvatske samouprave gledaju sa velikom zabrinutošću, jer se boje da će autonomna Hrvatska ubrzo krenuti istim putem kao i autonomna Slovenačka, to jest, da će brzo zahtevati punu dr­ žavnu samostalnost. Inače, neki beogradski krugovi tvrde da ni us­ taški pokret nije još potpuno likvidiran"138). Maček je hvatao veze i sa Berlinom. „Prema jednoj verziji po­ četkom 1939, profesor Ljudevit Tomašić i dr Tomo Janičković po­ kušali uspostaviti veze s nemačkim službenim krugovima. Pratio ih je na putu u Berlin ravnatelj Gimpex-a g. Marko Jurinčić, koji 132) 133) 134) 135) 136) 137) 138)

162

Na istom mestu, str. 145. Na istom mestu, str. 145-146. Na istom mestu, str. 147. jere Jareb, Na istom mestu, str. 62. Na istom mestu, str. 62-63. Aprilski rat 1941. . . , str. 268. Na istom mestu, str. 283.

je imao stanovite veze tamo. Tomašić i Janičković ostali su u Ber­ linu nekoliko dana i posjetili neke političke osobe i nekoliko mini­ starstava. Kako je pričao Tomašić poslije povratka iz Berlina, taj po­ kušaj nije imao nikakvog rezultata"139). Jareb navodi, u vezi sa ovim, da je Ilija Jukić njega obavestio pismima od 26. januara i 7. aprila 1960. godine, „da nitko od predstavnika HSS nije bio u Berlinu u to vrijeme. Dr Tomo Janičković i profesor Ljudevit Tomašić posje­ tili su u jesen 1940. sajam u Lajpcigu, kao predstavnici Gospodar­ ske sloge i Ureda za izvoz Banovine Hrvatske. Nisu imali nikakve političke misije” 140) Pregovori između Dragiše Cvetkovića i Mačeka trajali su od po­ četka aprila do 26. avgusta 1939. godine. Maček je, da bi formalno ostao korektan prema vođama Udružene opozicije, izvestio ih o pre­ govorima sa Cvetkovićem. „Opoziciji je bilo predloženo, ili da knezu Pavlu prepusti zastupanje srpskih interesa, ili da pregovara sa Ma­ čekom, dok se ne postigne sporazum, a onda bi Maček u ime cijele opozicije nastojao zaključitu sporazum sa knezom Pavlom. Srpske opozicione stranke odbile su obadva Mačekova predloga"141). Maček je tada pošao putem koji mu je izgledao najkorisniji. Rekao je: „Meni je sasvim dosta igre i izgovora između Dvora i opozicije. Jed­ na mi strana poručuje da bi pristali na m oje uvjete, ali se boje dru­ ge. Ja sam odlučio presjeći tu igru da vidim koja strana istinu govo­ ri. Stavio sam g. Cvetkoviću svoje minimalne uslove kao uvod u potpuni preobražaj sadašnje državne zajednice. Gušta (inž. Avgust Košutić) će sad saopštiti šefovima opozicije te uvjete i reći im u moje ime, da nikada ni s kim neću napraviti sporazum bez njih, ako prih­ vate te uvjete"142). Ilija Jukić idealizira Mačekovo držanje i veli da je on „htio is­ kreno pomoći svima narodima Jugoslavije da lakše ostanu izvan rata, kad dođe do pomirenja između Zagreba i Beograda, jer bez toga bi to bilo nem oguće"143). P. D. Ostović ističe pritisak Francuske i Engleske na obadve strane da do sporazuma dođe144). „Knez Pavle je stalno dobijao savete iz Pariza i Londona da gleda svakako rije­ šiti pitanje hrvatskih narodnih zahtjeva. Savjeti iz Londona djelo­ vali su više na kneza Pavla negoli oni iz Pariza"145). Knez Pavle i vlada bili su, pored spoljnoga pritiska, izloženi i sve jačem hrvat­ skom pritisku, koji je došao do punog izraza u saopštenju o zaseđanju hrvatskih poslanika u Zagrebu, održanom 15. januara 1939. 139) Jare Jakob, Na istom mestu, str. 63. 140) Na istom mestu, str. 63, beleška 80. *41) Na istom mestu, str. 64. 142) Na istom mestu, str. 64-65, beleška 83. 143) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 121. 144) P. D. Ostović, Na istom mestu, str. 157. 145) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 121.

163

godine. Tamo se kaže: „Hrvatsko narodno zastupstvo proglašuje za ništavne i za hrvatski narod neobavezne sve ugovore i obaveze koje hrvatskom narodu neodgovorne vlade sklapaju i preuzimaju tobože u ime hrvatskog n a rod a . .. Hrvatsko narodno zastupstvo, vršeći svoju dužnost, skreće pažnju svima odgovornim faktorima kako ove državne zajednice, tako i svih evropskih država, naročito velevlasti, na neodrživost i opasnost današnjega stanja . . . Hrvatski narod se nada da neće biti prisiljen da ide putem nužne odbrane u svojoj pravednoj težnji: da živi u pravednom miru koji mu se uskraćuje. U protivnom slučaju hrvatsko narodno zastupstvo, u ime hrvatskoga naroda, odklanja odgovornost za događaje koji bi, bez njegove kri­ vice, mogli nastati u ovome delu Evrope"146). Posle kraćeg prekida Cvetković i Maček su produžili pregovore i postigli sporazum po kome će se Savska i Primorska banovina sa Dubrovnikom smatrati hrvatskom teritorijom. ,,U ostalom dijelu Slavonije (istočni Srijem) i u preostaloj Bosni i Hercegovini provest će se plebiscit da li se žele priključiti Hrvatskoj ili Srbiji. Vanjski poslovi i vojska bili su prepušteni središnjoj vladi, a ostala razdioba kompetencija trebala se je provesti prije potpisivanja sporazu­ m a"147). Ovaj sporazum između Cvetkovića i Mačeka bio je podnet knezu Pavlu na odobrenje, ali je on oklevao da ga odobri. Posle če­ kanja Maček je u „Hrvatskom dnevniku" dao izjavu o tome da je knez Pavle odbio da odobri sporazum. Maček je sazvao poslanike HSS da ih o tome obavesti. Posle intervencija između Beograda i Zagreba došlo je do novoga sastanka između Cvetkovića i Mačeka u kući Ivana Subašića u Vukovoj Gorici kod Karlovca. Tu je postig­ nut konačni teritorijalni sporazum: „Banovine Savska i Primorska (s kotarevima Dubrovnik, Sid, Ilok, Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik i Fojnica tvoriti će Banovinu Hrvatsku"148). Odboru stručnjaka bilo je povereno da izradi plan podele kom­ petencija. Sa hrvatske strane bili su: Sutej, Ivo Krbek, Ljudevit Filipović, a sa Cvetkovićeve strane: Mihailo Konstantinović, Đorđe Tasić i Mihailo Ilić, profesori Beogradskog univerziteta i levičari po svojoj političkoj orijentaciji. Na sastanku između Cvetkovića i Ma­ čeka sa pomenutim stručnjacima, održanom 20. avgusta 1939. godine, sporazum je definitivno redigovan; knez Pavle ga je odobrio 22. avgusta 1939. godine. Iza toga je bila obrazovana središnja vlada i imenovan ban Banovine Hrvatske149). O ovome je pisao sam Maček u svojim Memoarima. On navodi da Hrvatska dobij a svoj Sabor, koji može da donosi autonomne za­ 146) D r časlav Nikitović, Od centralizma do federalizma (U „Dokumenti o Jugoslaviji1', sv. 3, 1952, str. 16-17. 147) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 65. 1 48) Na istom mestu, str. 6>6. 149) Na istom mestu, str. 67.

164

kone i imenuje svoju vladu na čelu sa Banom koga imenuje kralj, ali je on za svoj rad odgovoran samo Saboru. Spoljni poslovi, spoljna trgovina, narodna odbrana, pošta, telefon kao i transport ostaju pod centralnim Parlamentom i vladom, a sve drugo, manje više lokalno, spada pod Banovinu Hrvatsku150). Na lično insistiranje kneza Pavla Maček je ušao u vladu kao njezin potpredsednik, jer će time i sam sporazum imati veći značaj. Za Bana je imenovan Ivan Subašić, koji je kao bivši jugoslovenski dobrovoljac uživao poverenje i kralja Aleksandra. Nova, centralna, vlada imala je 18 članova. Sačinjavali su je: Dragiša Cvetković, predsednik vlade; dr Vladko Maček, potpredsed­ nik vlade; Juraj Sutej, ministar finansija; ministar vojske i mornarice general Milan Nedić; ministar spolnjih poslova Aleksandar CincarMarković; ministar unutrašnjih poslova Stanoje Mihaldžić; ministar pravde dr Lazar Marković; ministar industrije Ivan Andres; ministar poljoprivrede dr Branko Čubrilović; ministar socijalne politike dr Srđan Budislavljević; ministar saobraćaja Nikola Bešlić; ministar građevina dr Miho Krek; ministar pošte, telegrafa i telefona Josip Torbar; ministar prosvete Boža Maksimović; ministar šuma i ruda Džafer Kulenović; ministar za fizičko vaspitanje Jevren Tomić; mini­ star bez resora Bariša Smoljan; ministar bez resora dr Mihailo Kon­ stantinović151). Vlada je obrazovana 26. avgusta 1939. godine. Njezin prvi akt je bio da objavi Uredbu o Banovini Hrvatskoj. Da bi cela ova stvar izgledala, koliko toliko, ustavna sporazum je temeljen na 116. članu Ustava od 1931. godine, koji glasi: ,,U slučaju rata, mobilizacije, ne­ reda i pobuna koje bi dovele u pitanje javni poredak i sigurnost države ili kada su do te mere ugroženi javni interesi kralj može u tom izuzetnom slučaju, ukazom narediti da se privremeno preduzmu sve, izvanredne mere, neophodno potrebne mere u celoj kralje­ vini ili u jednom njenom delu nezavisno od ustavnih i zakonskih propisa. Sve izuzetne preduzete mere podneće se naknadno Narodnom predstavništvu na saglasnosti“ . Navodeći ovaj član Ustava Cvetković veli: „Definitivna teritorijalna podela između Banovine Hrvatske i Srpske jedinice nije bila izvršena pošto je u duhu Sporazuma i po članu 116. Ustava, sve to imalo da odobri Narodna skupština11152). U polemici oko ovoga sporazuma, braneći kneza Pavla, Cvetković je pisao: „Niko ne može osporiti da su prilike u Hrvatskoj, 1938-1939, bile toliko poremećene, da je dolazio mestimično, ne samo do lokal­ nih pobuna, već i do takog masovnog izražaja nezadovoljstva, da su 150) Vladko Maček, In the Struggle for Freedom . . . , str. 192. 151) Na istom mestu, str. 195. 152) Draggiša Cvetković, Srpsko-hrvatski sporazum, str. 25.

165

kraljevski Namesnici i vlada bili prinuđeni, da hitnim i izuzetnim merama, traže rešenja i leka ovim gorućim unutrašnjim proble­ m im a"153).

8.

Koristeći kako duboko poremećeno unutrašnjepolitičko stanje u zem lji tako isto i nabujalu međunarodnu krizu u svetu, dr Vladko Maček je uspeo da iznudi Banovinu Hrvatsku. Onim što je ovim sporazumom već bio postigao Maček nije bio zadovoljan, jer se u drugom članu sporazuma veli: „Definitivni opseg Banovine Hrvats­ ke odredit će se prilikom preuređenja države; pri tome će se voditi računa o ekonomskim, geografskim i političkim odnosima. Tom pri­ likom izdvojiće se iz gore navedenih srezova, koji su pripojeni Ba­ novini Hrvatskoj, opštine i sela, koji nemaju hrvatsku većinu"154). Sa sporazumom Cvetković-Maček nije bila zadovoljna nijedna strana; bolje reći: niko nije bio zadovoljan njime. Maček je, u tome momentu, dobio ono što je mogao dobiti, ali ni jedan deo njegovih pristalica, ni oni čiji su zahtevi bili još veći, nisu bili zadovoljni. Pred narodnim poslanicima HSS Maček je, 29. avgusta 1930. godine, rekao: „Tim (stvaranjem Banovine Hrvatske) nije pitanje hrvatskih teritorija riješeno definitivno, jer smo stavili u sporazum naročitu klauzulu, da će se definitivni opseg Banovine Hrvatske ustanoviti, kad se bude preuređivala čitava državna zajednica. A to je posve naravno. Jer posve drukčije će izgledati dotični teritorij Banovine Hrvatske, bude li u novo preuređenoj državnoj zajednici recimo i autonomna Vojvodina ili ne bude, drukčije bude li i autonomna Bosna ili ne bude, itđ.“ 155). Drukčiji stav imao je Maček u svojoj Okružnici, koju je 10. ok­ tobra 1939. godine, uputio članovima HSS. On je, prema ovoj Okruž­ nici, zadovoljan sa postignutim rešenjem. Nezadovoljni su njime, veli, samo oni „koji su živjeli od naših nesređenih prilika, a to su s jedne strane komunisti i tzv. frankovci, a s druge strane Stojadinovićevci i ostali Veliki S rbi"156). Maček, dalje, veli da je, posle dva­ deset godina, nastala prilika „da možemo u djelo privesti svoj pro­ gram, poboljšati svoju sadašnjost i osigurati bolju budućnost sebi i svojoj deci. Nitko nas u tome ne može spriječiti nego li to kada bi među nama nestalo dosadašnje discipline i sloge, te kada bismo na­ sjedali lažima i podvaljivanjim a protivničkim i pomogli im, da mogu 153) Dragiša Cvetković, Kako se imao razvijati srpsko-hrvatski sporazum (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 5, 1954, str. 4). 154) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 70. 155) Na istom mestu. 156) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1958, str. 96.

166

s pravom tvrditi kako u Hrvatskoj vlada nered i anarhija i kako netko izvan nas treba kod nas uvoditi red ili nas čak i osloboditi. Danas je naša sudbina u našim rukama — to može znati svatko od nas. Zato nam je više nego ikada potrebna disciplina"157). Postajala je i jedna druga Okružnica „koja je u isto vrijem e kolala po Banovini Hrvatskoj, a za koju se poverljivo tada govorilo da i ona potiče iz vodstva HSS. Ta je okružnica bila tajne prirode i njome se je organizacijama HSS govorilo upravo protivno od onoga što je Maček upućivao spomenutom prvom Okružnicom (od 10. X. 1939)158). Nešto kao „jedan memoar", koji se pripisuje Mačekovom vodstvu, „izvadak je iz jedne strogo povjerljive okružnice Hrvatskog narod­ nog pokreta". To je, izgleda, ova druga, tajna, Okružnica, i sasvim je suprotna stavu Mačekove okružnice od 10. oktobra 1939. godine. I po ovoj okružnici sporazum Cvetković-Maček je samo prva faza u rešavanju Hrvatskog pitanja. Sva je usmerena protiv Jugoslavije; naređuje se da se neupotrebljava ime Jugoslavija, nego „državna zajednica". I, dalje: „Srušen je tim samo temelj Jugoslavije, a to je najvažnije. Oni su već počeli da ističu posebno srpstvo, čime su nam olakšali borbu protiv Jugoslavije, kao našeg najvećega neprijatelja. Trebat će zbog toga čuvati se napadaja na srpstvo, dok ćemo voditi nesmanjenu akciju protiv jugoslovenstva u našoj štampi, u izjavama i drugo"159). Oštrica je, u svim pravcima, uperena protiv Jugoslavije. Rušenje Jugoslavije je ostalo i dalje glavni cilj: „Zato treba govoriti i spo­ minjati slobodnu u nezavisnu Hrvatsku itd. Neka se uvijek govori o hrvatskim interesima, o hrvatskim narodnim pravima, o hrvat­ skoj državnosti itd. Hrvatske narodne mase neka su budne uvijek. Njima treba uvijek spominjati hrvatsko narodno zastupstvo, hrvat­ ske narodne zastupnike, hrvatski S a b o r.. . Naše će vodstvo balan­ sirati između Osovine i demokratija. Imamo ljude za jedno i za dru­ go"160) . . . Sumnjivo je na svemu ovome to što nema ni potpisa ni datuma, a ni oznake mesta gde je izdato; nema ni pečata. Ferdo Čulinović pravo veli: „Teško je stoga ustanoviti, da je ovo baš akt samoga Vladimira Mačeka, kako se to ističe u zabelešci na samom ovom aktu. Pa ipak ima osnova za pretpostavku, da taj akt vjero­ jatno potiče bar iz krugova bliskih Vladimiru Mačeku, naime iz re­ dova onih političkih ljudi, koji su tada bili velikohrvatski šovinističko-separatistički orijentisani, napose frankovački i, kasnije, us­ taški elementi"161). 157) Na istom mestu, str. 96. 158 Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 160. 159) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije . . . , str. 98. 160) Na istom mestu, str. 101. 161) Na istom mestu, str. 102.

167

Osim jugoslovenski orijentisanih Hrvata, a njih nije bilo mnogo, velika većina je očekivala od ovoga sporazuma maksimalno zado­ voljenje njihovih teritorijalnih pretenzija. Jere Jareb veli: „Bano­ vinsko teritorijalno rješenje bilo je najslabija tačka sporazuma. Hr­ vatska politika između dva rata, odnosno HSS kao njezin glavni predstavnik, nije shvatila bit hrvatskoga problema u Bosni i Her­ cegovini. Aksiom hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto tako mora biti i u budućnosti; Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini i njihovo vodstvo trebaju podpomoći i slijediti Hrvati-katolici. Najgora moguća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je napravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine“ 162). Maček je, ističući da je ovaj sporazum samo prva faza rešenja hrvatskoga pitanja u Jugoslaviji, davao nade svim velikohrvatskim elementima da će biti postignuto kasnije ono što sad nije moglo biti ostvareno. Jedan nemački poverenik, koji je budno pazio šta se deša­ va u Jugoslaviji, izveštava, 31. avgusta 1939. godine, o sporazumu: ,,U ugovoru o sporazumu Hrvati vide polaznu osnovicu sa koje će, kako se oni nadaju, dalje prodirati. Prema tome za njih je on samo jedan provizorium .. . Teritorijalne granice ove Banovine, naprotiv, za njih su malo zadovoljavajuće. Oni su se morali odreći svoga rani­ jega zahteva o glasanju u Bosni i da se zadovolje sa pripajanjem če­ tiri granična sreza Hrvatskoj Banovini, koja je nastala spajanjem dosadašnje Savske i Primorske banovine. Ipak, mogu smatrati kao uspeh što im je pošlo za rukom da Hrvatskoj banovini pripoje D u­ brovnik koji im je, žestoko osporavan"163). U drugom izveštaju, od 25. novembra 1939. godine, već se isti­ če, da je nastao nesporazum između Zagreba i Beograda oko tuma­ čenja sporazuma „ . .. Usled ove potpuno pomućene situacije u od­ nosima između Zagreba i Beograda prasnula je bomba muslimanskog vođe Kulenovića (dr Džafer Kulenović), koji je 6. novembra pred predstavnicima jugoslovenske štampe izneo zahtev da se jedna po­ sebna administrativna jedinica, banovina Bosna i Hercegovina, mora stvoriti. Da bi se razumelo šta bi jedna takva mera značila, mora se uzeti u obzir da su odmah posle stvaranja Hrvatske banovine, Slo­ venci sa svoje strane, takođe, zahtevali stvaranje njihove banovine. A sada bi trebalo, pored hrvatske i slovenačke, i pored srpske bano­ vine, stvoriti i četvrtu, bosansko-vercegovačku"164). Nemački posmatrač je pretpostavljao da bi i Crnogorci mogli za­ tražiti svoju banovinu. On u tome procesu raspadanja i razbijanja države vidi tačno, ugrožavanje ideje o jugoslovenskoj državi. „Pre svega, veli on, takav razvoj morao bi biti na štetu ideje o jugoslo162 )

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 69. 163) Aprilski rat 1941. . . , str. 316, 316-317. 164) Na istom mestu, str. 467.

168

venskoj državi. U tome je i sva težina ovoga problema, jer s obzirom na činjenicu da su na granicama Jugoslavije aktivne snage, i iz Ita­ lije, Mađarske, i Bugarske, to bi u nedostatku osećanja jugosloven­ ske državnosti upravo u ovim pograničnim pokrajinama mogla da nastanu centrifugalna nastojanja. Sa tih razloga, dakle, u Beogradu se nastoji da se obrazovanje drugih banovina bezuslovno spreči. Na sve to nadovezuje se posebna teškoća što Hrvati traže veliki deo Bosne i Hercegovine za svoju Banovinu. U toj oblasti živi preko pola miliona katolika koje treba smatrati Hrvatima“ 165). Ističe se, dalje, da Hrvati „traže za svoju Banovinu krajeve oko Sombora i Subotice kao i hrvatska naselja u Bačkoj i Baranji, a to je zahtev koji je etnički razumljiv, ali koji sa stanovišta cele države mora se smatrati opasnim"166). Naglašen je i jak pritisak „Pavelieevaca" na Mačeka i istaknuto da je na studentskim izborima u Za­ grebu za Mačeka bilo 254, za levu opoziciju 100, a za Pavelićevu gru­ pu 325 glasova: ,,S druge strane, u Zagrebu u punoj su akciji jake snage koje, delom podržavane iz inostranstva, pripremaju potpuno ocepljenje Hrvatske od Srbije, pri čemu kao razlog ističu da stvaran sporazum sa Beogradom nikada ne bi bio moguć, jer Srbi ne bi želeli da napuste svoje pozicije glavne sile"167). Postavljeno je pitanje: da li je Banovina Hrvatska bila država ili da li je samo bila na putu da postane državom u državi. Hrvati su uporno tražili potpuni suverenitet i potpuno ostvarenje hrvatske državnosti. Maček je isticao da to obadvoje želi ostvariti u okviru državne zajednice Jugoslavije, a oni, koji su bili veći maksimalisti, tražili su istupanje iz okvira jugoslovenske državne zajednice. U diskusiji o tome iznesena su razna mišljenja i shvatanja, ali, s obzi­ rom na to da vlast bana, iako dosta velika, nije bila sasvim suve­ rena: „Nad njom se naime nalazi kralj, državna vlast je zadržala i dalje izvjesna vrhovna prava nad Banovinom Hrvatskom, koja je, međutim, bila njezin sastavni dio (dio državnog teritorija kraljevine Jugoslavije) i najzad centralnim državnim organima ostavljeno je (Uredba o Banovini Hrvatskoj) i pravo imenovanja banovinskih funkcionera (iznad IV. položajne grupe prvog stepena). Iako je dakle Banovina Hrvatska imala svoju organizaciju vlasti, ta vlast nije bila potpuno samostalna, nije bila suverena, te se stoga ne može kazati da je tu postojao ovaj organizacioni elemenat državnosti. Jednako je i sa personalnim elementom državnosti. Uredbom o Banovini Hr­ vatskoj nije bilo predviđeno posebno državljanstvo, već su stanov­ nici Banovine Hrvatske bili državljani kraljevine Jugoslavije. Nije dakle postojao niti taj osobni elemenat državnosti. Ne može se pre­ 165) 166) !67) 168)

Na istom mestu, str. 467. Na istom mestu, str. 468. Na istom mestu, str. 469. Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 151.

169

ma tome održati teza nekih ranijih autora, po kojoj bi Banovina Hrvatska navodno bila država"168). Ako Banovina Hrvatska nije imala potrebne elemente državno­ sti ona se dosledno razvijala u izrazito h r v a t s k u nacionalnu državu, koja je odricala Jugoslaviju i jugoslovensku državnost i po­ tiskivala sve nehrvatske građane, naročito Srbe: „Protusrpski ispa­ di na području Banovine Hrvatske sve su se više množili. Ustaški i klerofašištički elementi postajali su potkraj 1939. sve raspojasaniji. Sovinizam je izbijao na mnogo mjesta potpuno nekažnjeno. Nijesu bila rijetka zlostavljanja političkih protivnika. U nekim m jes­ tima (kao na primer u Gospiću), pročulo se zimi 1939. o sastavljanju „crne liste", na kojoj su navodno bili podpisani protivnici novog r e ­ žima (Banovine Hrvatske), odnosno lica „koja bi trebalo usmrtiti". Možda su takve glasine bile samo pronošenje vi jesti o tome razot­ krivalo je kakva je atmosfera vladala u Banovini Hrvatskoj"169). Maček je, neuspevši da još dobije komandu nad žandarmerijom, povećao broj „Hrvatske zaštite", koja je pred rat iznosila 200.C00. U aprilu 1941. godine ona je „na mnogo mjesta otvoreno istupala s ustašama i razoružavala jugoslovensku vojsku, te sačekivala oku­ patora izručujući mu jugoslovensko oružje i zarobljene jugosloven­ ske vojnike"170).

9. Mnogo manje nego Hrvati mogli su biti Srbi zadovoljni sa spo­ razumom Cvetković-Maček, koji je iz osnova poremetio državno jedinstvo, jer Banovina Hrvatska nije bila ništa drugo nego početak stvaranja države u državi. Dragiša Cvetković, jedan od tvoraca ovo­ ga sporazuma, naveo je među protivnicima ovoga sporazuma srpsku opoziciju (Udruženu), koju su sačinjavali Demokratska stranka sa Milanom Grolom na čelu, Radikali oko Glavnog odbora i Jugoslo­ venska nacionalna stranka (JNS). „Sve ostale političke grupe, veli Cvetković, i kod Hrvata i kod Slovenaca i kod Srba bile su za spo­ razum"171) .. . Ovo Cvetkovićevo tvrđenje nije tačno. Protiv ovoga sporazuma bio je JNP „ZBOR", koji su Cvetković i Maček bezob­ zirno gonili i stavili izvan zakona. Protiv ovoga sporazuma bila je skoro cela srpska javnost, jer je on prepuštao Banovini Hrvastkoj prostrane kompleksno srpske krajeve. Pored Dalmacije, Hrvatske i Slavonije pod Banovinu Hrvatsku došli su i čisto srpsski krajevi Za­ padne Bosne što Srbi, razume se, nisu mogli primiti bez revolta. Za prava Srba u tzv. „Trojednici (Dalmacija, Hrvatska i Slavonija) re~ 169) Na istom mestu, str. 158. 170) Ferdo Čulinović, Slom stare Jugoslavije .. ., str. 107-108. 171) Dragiša Cvetković, Kako se imalo dalje razvijati.. ., str. 3.

170

kao je profesor Laza M. Kostić: ....... A li Srbi imaju nesumnjiva i sveta etnička prava na velike delove tih oblasti i prava u tim oblastima ukoliko se ona ne bi mogla pridružiti srpskoj matici. Prava u tim oblastima koja su im garantovali bečki ćesari i koja su svojom krvlju i svojim žrtvama zaslužili"172). Pojavila se, posle potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček, i pa­ rola o potrebi stvaranja srpskog fronta sa ciljem stvaranja jedne srpske jedinice. Osnovan je bio i „Srpski kulturni klub“ sa Slobodanom Jovanovićem na čelu i pokrenut njegov organ „Srpski glas“ čiji je urednik bio Dragiša Vasić. List je imao svoje geslo: jako srpstvo, jaka Jugoslavija, — što je ukazivalo da se nije radilo o separatizmu, ali se sve više dolazilo do uverenja da je neophodno buditi srpsku svest i srpski duh, koji su bili napadnuti. Ni „Srpski kulturni klub“ , ni ljudi oko njega, nisu hteli da pos­ tanu politička partija, ali su inspirisali buđenje srpskog pokreta. Političke stranke su stajale nemoćne pred svršenim činom, ali ni srpska javnost, ni srpske nacionalne organizacije nisu mirovali. Ka­ da se malo stišala bura oko sporazuma izdao je Izvršni odbor Narod­ ne odbrane, 14. aprila 1940. godine, jednu Rezoluciju, u kojoj je spo­ razum od 26. avgusta 1939. godine bio osuđen. Za ovaj sporazum je rečeno, da je ,,u svojoj sadržini i u svojim posledicama nesumnjivo više nego li dalekosežan. Taj akt — proglašavajući postojanje poseb­ nih triju naroda, srpskog, hrvatskog i slovenačkog, — određuje u osnovi između dosadašnjeg kamena-temeljca, na kojem počiva naša država, t j., činjenicu da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan jedinstven narod sa tri naziva. U praktičnom izvođenju toga akta ostvarena je najpre Banovina Hrvatska, kojoj su dane teritorijalne granice, a uz to i izvesna suverena kompetencija, naročito u federalističkoj i nacionalno-separatističkoj tendencij i“ 173). Rezolucija Izvršnog odbora Narodne odbrane izjašnjava se za to, da su Srbi, Hrvati i Slovenci „jedan jedinstveni narod" .. . Ovo je ­ dinstvo je nasušna i neuklonjiva potreba za budućnost i opstanak Jugoslavije. Polazeći sa tog stanovišta stvarnosti i neophodnosti, ona sa punim poverenjem gleda na čas, kada će jugoslovenski narod kompetentno i bez apelata doneti svoju konačnu i izvršnu presudu o aktu od 26. avgusta 1939. godine"174). Mislilo se, ovde, nesumljivo, na izbore jer su i Skupština i Senat bili raspušteni, a nije se znalo kada će novi izbori biti održani. U rezoluciji se veli, da će Narodna odbrana „prema aktu od 26. avgusta 1939. godine podesiti svoj stav i svoj naciolnalno-prosvetni i nacionalno-odbrandbeni rad u duhu svojih pravila i svoje nepromenjive ideologije o narodnom jedinstvu, u dubokom uverenju, da ni 172) Lazo M. Kostić, Sporni predeli Srba i Hrvata, Čikago, 1957, str. 18. 173) Aprilski rat 1941 . . . , str. 579. 174) Na istom mestu, str. 598.

171

pokušaj od 26. avgusta 1939. godine, kao ni svi ostali slični i do sada i od sad, neče uspeti da u srcima Srba, Hrvata i Slovenaca uguše nagonski osećaj, da smo: jedna duša, jedno srce u jednom nacional­ nom telu, da imamo jednu volju u sadašnjosti i budućnosti za jedan i isti cilj: srećna, slobodna, jedinstvena socijalno pravična Jugo­ slavija, teritorijalno i duhovno"175). Iako su bili poneti jugoslovenskim idealizmom, koji se sukoblja­ vao sa stvarnošću, tvorci ove Rezolucije, nisu zatvarali oči pred onim što se dešavalo i u zemlji i u Banovini Hrvatskoj: „Narodna odbrana je tek danas progovorila, jer je htela izbeći prigovor o prenagljenosti. Ona je progovorila, kada je na delu i u primeni uočila posledice novog režima u državi. Ona je odredila svoj stav tek onda kada je videla pod „sporazumom" brojne mrtve, ranjene, zlostavljane, progonjene, u glad i bedu bačene, samo zato, što su nacionalno širo­ ki i veliki; zato što više vole celinu, nego deo celine . . . Narodna od­ brana će biti njihov branič — u okviru njenih mogućnosti — ali srcem i ljubavlju uvek je uz njih i sa njim a"176). Antijugoslovensko, a time i antisrpsko, raspoloženje na podru­ čju Banovine Hrvatske, raslo je sve više: „Odraz današnjega hrvat­ skog protivjugoslovenskog raspoloženja bio je dvotrećinski zaklju­ čak ovdašnjih akademika od 6. prosinca 1939, da se Jugoslovenska akademija nazove Hrvatskom akademijom . . . Ustaše u ovom raz­ doblju dobijaju sve više pristaša. Iako je broj zakletih ustaša bio malen, općenito raspoloženje hrvatske javnosti i hrvatskoga naroda išlo im je u prilog"177) . . . U proces razbijanja države unosila je i KPJ svoj deo. U proglasu PKKPJ za Srbiju, od septembra 1940. go­ dine, ističe se, da će partija „do kraja istrajati u borbi protiv veliko­ srpskih nazadnjaka koji potlačivanjem drugih naroda, u prvom redu makedonskog i crnogorskog, crpu snagu da potlačuju sam srp­ ski narod; mi odlučno ustajemo protiv gnusnog cenjkanja srpske i hrvatske gospode oko Bosne i Vojvodine i tražimo da stanovništvo tih krajeva po svojoj slobodno izraženoj volji uredi svoj odnos pre­ ma Srbiji i Hrvatskoj"178) . . . Italijanski generalni konzul u Zagre­ bu javlja, 30. januara 1940. godine, o planovima Mačeka: ,,U stvari Maček je svojevremeno prihvatio teritorijalno razgraničenje bano­ vine, ali ne kao definitivno, međutim, poznato je da je on radio na priđobijanju bosanskih muslimana"179). U Rezoluciji V. zemaljske konferencije KPJ, održane od 19. do 23. oktobra 1940. godine, rečeno je o sporazumu Cvetković-Maček, da je to bio „sporazum za daljnje izrabljivanje radnih masa i nacio­ 175) 176) 177) i™) 179)

172

Na istom mestu, str. 598. Na istom mestu, str. 599. Jere Jareb, Na istom mestu, str. 72. Aprilski rat 1941 . . . , str. 798. Na istom mestu, str. 563.

nalno ugnjetavanje naroda Jugoslavije. S jedne strane tim spora­ zumom nije riješeno hrvatsko pitanje, s druge, još više se otvoriše prohtevi hrvatske buržoazije. Podmukla nacionalna borba sve više izbija na javu. Nacionalni šovinizam se i sa jedne i sa druge strane raspaljuje. Hrvatska buržoazija pokazuje iste ugnjetavačke tenden­ cije prema drugim narodima kao i srpska. Pretenzija hrvatske bur­ žoazije prema Bosni i Hercegovini, Vojvodini, pa čak i prema Slo­ veniji to jasno pokazuje . . . Mi komunisti smatramo da narodi Bosne i Hervegovine treba da se sami slobodno opredijele i nađu riješenje za uređenje u tim oblastima putem autonomije i slično"180). U objašnjenju kako je trebalo da se dalje razvija srpsko-hrvatski sporazum Dragiša Cvetković je predviđao i stvaranje srpske jedinice. Pošto je Slovenija bila, tako i tako, jedinica za sebe, izgleda da je trebalo stvoriti jednu tročlanu federaciju u kojoj samo srpska je ­ dinica ne bi bila administrativno kompaktna. „Naš srpski problem, pisao je Cvetković, u odnosu na druge naše srpske pokrajine, nije bio tako prost. Usled toga, pošto su izvesni srpski krajevi u prošlosti živeli podvojeno, nedostajali su izvesni elementi tako potrebni za duhovno povezivanje srpstva u jednu snažnu nacionalnu celinu. Iz tih razloga bili smo mišljenja, što su profesori-stručnjaci i prihvatili, da bi srpska jedinica trebala da bude složena jedinica sa autonom­ nim pokrajinama: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedo­ nija i Vojvodina. Vlada srpske zemlje i Srpska skupština imale su, po projektu, da budu u Skoplju, dok bi sedište, centralne jugoslovenske, federativne vlade i Parlamenta bio Beograd. Ovu uredbu u detalji­ ma, sa nadležnostima vlade i Skupštine, kao i kompetencijama koje bi se imale preneti na autonomne pokrajine, izradio je dr Đorđe Tasić, profesor Univerziteta11181). Začuđava, i to u velikoj meri, da su Dragiša Cvetković i ljudi sa kojima je on radio, previđali poznatu istorijsku činjenicu, da na Bal­ kanu, tokom niza vekova, nije bilo naroda koji je bio svestrano po­ vezan kako duhovno tako isto i svojom tradicijom i državotvornom svešću: svaki Srbin je nosio u sebi i budnu nacionalnu svest i ideju države, koju je trebalo obnoviti i sve srpske krajeve ujediniti. Ka­ da je to narod bio izvršio pojavili su se ljudi, kao Cvetković i oni pod čijim je uticajem on stajao, da, ponovo, razbiju ono što je srpski narod bio stvorio sa velikim mukama i žrtvama. Među kritičarima sporazuma Cvetković-Maček, sa svim onim što je on predstavljao, kao i onim što je iz njega trebalo da proizađe, bio je Dimitrije Ljotić. I lično iskustvo i poznavanje i mentaliteta i metoda rada i Milana Stojadinovića i Dragiše Cvetkovića pokazali su Dimitriju Ljotiću da se od njih i od vladavine njihove nije m o­ glo ništa dobro očekivati. Samo dva dana posle objavljivanja spora180) 181)

Na istom mestu, str. 837, 849. Dragiša Cvetković, Kako se imao razvijati. . . , str. 10.

173

zuma Cvetković-Maček, Dimitrije Ljotić je u „Biltenu" od 28 avgu­ sta 1939, podvrgnuo kritici ceo ovaj sporazum. Posle analize Uredbe 0 Banovini Hrvatskoj Ljotić je za sporazum rekao da je on rđav i da „teške revolucionarne mere koje su objavljene nisu zemljotres posle koga će otpočeti postepeno nov pravni i politički život da se formira, već samo početni seizmički udar, posle koga obećava dr Ma­ ček nove (a tekst sporazuma i Uredba mu daju podlogu), čiji obim 1 jačina nisu ničim unapred ograničeni. Zemlja naša, dakle, po ovom sporazumu postaje trusovita. A to joj niko, ko joj dobro želi, poželeti ne m ože"182). Za osnovnu negativnost sporazuma Ljotić je smatrao to što „Ma­ ček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku pove­ zanost Hrvata sa Srbima i Slovencim a"183). Posle ovoga, osnovnoga, raščlanjivanja sporazuma, koji je označavao početak jednoga pro­ cesa, sledile su i druge („Bilten" od 11. IX. 1939, zatim od 1. X. 1939, 16. X. 1939. i 15. XII. 1939. godine). To je sve bilo produbljavanje istoga stava i upotpunjavanje dokaza da je sporazum CvetkovićMaček rđav i za Jugoslaviju pogibeljan. „Bilten" od 11. septembra 1939. godine „donosi dopise iz Hrvatske u vezi sporazuma, o napa­ dima na nacionaliste, o zatvaranju sokolskih domova, o premlaći­ vanju Srba i primoravanju da ističu hrvatske zastave, o linčovanju zbog uzvika „Ziveo K ralj", o prvim jugoslovenskim emigrantima iz Hrvatske u Beograd"184). U „Biltenu" od 1. oktobra 1939. godine, Ljotić je ukazao na poja­ čanu aktivnost frankovaca i na antijugoslavensko i antisrpsko pisa­ nje hrvatske štampe. Ljotić veli da „dok danas širom Banovine Hr­ vatske plaćaju svojim životima ljudi odani Kralju i Jugoslaviji, dot­ le se sve ono, što je svom snagom frankovačke mržnje pljuvalo na ovu zemlju, borilo se protiv nje i posezalo čak i na najveće svetinje njene, danas u tim krajevima veliča kao narodni mučenik i baš zato dovlači se često na najvažnija i najodgovornija mesta"185). U hrvat­ skoj štampi se ne objavljuju zvanični pozdravi bana Šubašića Kralju povodom njegovog rođendana. „ . . . Isto tako i vest da je molestviju povodom rođendana u beogradskoj katoličkoj crkvi prisustvovao i dr Maček — ne objavljuje se u Zagrebu"186). Nije, takođe, objavljena ni jedna izjava Subašića o narodnoj odanosti prema Kruni ,,i najod­ govornijem nosiocu kraljevske vlasti Nj. Kr. Visočanstvu Knezunamesniku Pavlu"187). !S2) 183) !84) 185) 186) 187)

174

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 136. Na istom mestu, str. 137. Na istom mestu, str. 141. Na istom mestu, str. 144-145. Na istom mestu, str. 145. Na istom mestu, str. 145.

Hrvatski maksimalisti rekli bi i za Dimitrija Ljotića da je bio, u njihovom smislu reči, Velikosrbin, ali on to nije bio. Nije, uopšte, bio čovek koji se bori za vlast. On se borio za to da se zemljom do­ bro upravlja i zalagao se za punu ravnopravnost svih. U „Biltenu-1 od 16. oktobra 1939. godine L jotić je pisao: ,,I mi smo pokušavali sporazum sa dr Mačekom, ali ne na sastancima, već javno na zboro­ vima. I to zborovima u Zagrebu, i u čisto hrvatskim krajevima. Naš predlog za sporazum bio je vrlo kratak: neka ne krijući od sviju, neka dr Maček kaže javno da je Jugoslavija njegova zemlja cela celcata. Posle toga, kad to kaže, ne treba nam nikakav sporazum. Mi ćemo se upeti svom snagom da dr Maček zavlada Jugoslavijom, pa neka uređuje sva pitanja, pa i hrvatsko1*188). Maček je na ovu ponudu reagovao preko „Vrem ena11, da on sa Zborom „nema ništa da razgovara**. Odgovor je bio: ,,S nama dr Maček niti može ni treba da razgovara. Dok ne kaže da je Jugosla­ vija njegova zemlja, ne može razgovarati, jer je tuđin, pa s tuđinom 0 stvarima svoje zemlje ne govorimo. A kad to kaže javno, ne treba da govori: mi mu verujem o11189). Maček ovo nije nikada rekao: Ju­ goslavija je bila za njega samo okvir unutar koga je on želeo da stvo­ ri svoju Veliku Hrvatsku. Iako je i knezu Pavlu morala biti poznata Ljotićeva kritika spo­ razuma Cvetković-Maček, on (Ljotić) je, ipak, u prvome pismu kne­ zu Pavlu, pisanom 22. februara 1940. godine, to sve ponovio i upot­ punio. Rekao je knezu Pavlu, da je Jugoslavija u procesu raspadanja 1 da je „Monarhija uzela na sebe da plaća onu menicu koju je kratkovida Udružena opozicija svojim sporazumom od 8. oktobra 1937. godine potpisala. Danas imamo sporazum koji je dao krila najljućem hrvatskom grehu, a na srpskoj strani imamo takvu strašnu razbi­ jenost i nemoć, da ona slika koju napred navedoh nije nimalo preterana11190). Ljotić je skretao knezu Pavlu pažnju na to, „da su se u stvari presto i država oslonili na dr Mačeka i Hrvate; da po ,sprazumu* oni drže sve u Banovini a u ostaloj državi imaju najveći uticaj, preko pojedinih resora i vlade i preko nacionalnih manjina koje se sve više njima obraćaju i gr upišu oko njih; da se oni ,sporazuma* ne drže: nisu njime obezbedili mir i bezbednost, naročito ne onima koji nisu njihovi jednomišljenici; da šire svoj uticaj preko granica bano­ vine pozivajući u pomoć nacionalne manjine protiv Srba, uvereni da će im to pomoći da ostvare Hrvatsku od Subotice do Kotora sa Bosnom; stvaraju svoju vojsku; mešaju se u spoljne poslove, neisprav­ no se ponašaju, jednom reči, prema državi, Monarhiji i dinastiji; da se sve jasnije ispoljava njihova težnja za ,državnošću* hrvatskom, 18S) Na istom mestu, str. 151. 189) Na istom mestu. 190) Na istom mestu, str. 209.

175

— težnja koja će se završiti ucenama; da u samoj Hrvatskoj Maček i Subašić postaju sve slabiji, i da će radikalni levičari i desničari svu snagu da im preotmu; da kod takvog stanja stvari predstavlja nepo­ pravljivu zabludu verovati da će hrvatske mase vršiti svoju duž­ nost u slučaju opasnosti; da će je, naprotiv, iskoristiti da nam prire­ de poraz ili još tačnije slom “ 191). Tako se, stvarno, i dogodilo. Ostvarilo se sve ono što je Dimitrije Ljotić predviđao. U drugom pismu knezu Pavlu, pisanom 30. avgu­ sta 1940. godine, čitavu godinu posle potpisivanja sporazuma, L jo­ tić mu je pisao: „Hrvatska ide svojoj samostalnosti. Maček to ne može zaustaviti. Ako hoće da se zadrži, on mora hraniti hidru koja ga je na vlast dovela. I on to čini, lično i na suprot ,sporazumu1. A ipak to ništa ne pomaže: mase se okreću od njega razočarane i odla­ ze Paveliću i Staljinu. A Vi, Vaše kraljevnsko Visočanstvo, ne videći to i održavajući sporazum 1 i Mačeka, i neosetno vlast predajete u ruke Mačekove. I tako Maček je glavni faktor, a ne Kruna, jer Kruna nalazi da je Maček neophodan11192).

191) Na istom mestu, str. 210. 192) Na istom mestu, str. 215.

176

PRISTUPANJE TROJNOM PAKTU

1. Pod pritiskom spoljnopolitičkih okolnosti, koje tadašnja jugoslo­ venska vlada nije bila u stanju da usmeri u skladu sa nacionalnim interesima zemlje, pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu postajalo je sve više neotklonjivom neminovnošću. Od početka Drugog svet­ skog rata (1. IX. 1939) postajalo je sve jasnije, da je svetski mir ugro­ žen i da pre ili kasnije, ratni požar neće moći mimoići ni Balkan. I po svome geografskom položaju i po svojim prirodnim bogatstvima i, znatnim delom, i zbog etničke raznovrsnosti svoga stanovništva, Jugoslavija je skretala na sebe pažnju ne samo Nemačke i Italije, nego i Velike Britanije i Francuske. Sovjetski uticaj u Jugoslaviji širen je, još i pre početka Drugog svetskoga rata, preko KPJ koja je, u navečerje rata, bila usmerila svoju propagandu i protiv Velike Britanije i Francuske. Ako je sklapanjem sporazuma sa Mačekom i stvaranjem Banovine Hrvatske vlada verovala da će nastati smi­ renje u zemlji, pokazalo se da to nije bio slučaj: hrvatski zahtevi po­ stajali su sve veći, a uporedo sa njima raslo je i nezadovoljstvo Srba. U zemlji, razorenoj iznutra i sve ugroženijoj spolja, ukrštavale su se strane propagande, koje su sve više pojačavale svoju aktiv­ nost u nameri da jugoslovensku javnost i jugoslovenske zvanične faktore pridobiju za sebe. Radilo se, u stvari, o ratu između britans­ ke i nemačke propagande, od kojih je svaka radila u više smerova. Dok se nemačka propaganda mogla oslanjati na one faktore koji su, i čisto poslovno, bili zainteresovani za dobre odnose sa Nemačkom, britanska je propaganda koristila simpatije širokih narodnih masa, naročito srpskih za Veliku Britaniju i Francusku, koje su poticale još iz Prvoga svetskog rata. Iako je u ovim simpatijama bilo više opijenosti iluzijama nego svesnoga uverenja da bi Velika Britanija i Francuska bile u stanju, bilo vojnički bilo i kako drukčije, pru­ žiti Jugoslaviji materijalnu pomoć. Svesna opasnosti, koje su joj pretile od Nemačke, s jedne strane, i svoje vojničke nespremnosti, s druge strane, Velika Britanija je još u toku 1940. godine počela da stvara svoja p r o p a g a n d n a 177

u p o r i š t a u Jugoslaviji. U Britanskom ministarstvu rata bila je stvorena posebna sekcija, koja je imala za zadatak da podržava „taj­ no ratovanje". F. W. Deakin, čovek vrlo blizak Vinstonu Čerčilu, koji je vodio prvu zvaničnu britansku misiju kod Tita, ističe da je zadatak ove „sekcije D “ na Balkanu bio da vrši propagandu i sabota­ žu: ,,U slučaju Jugoslavije, veli on, glavni napori su bili usredsređeni na pokušaj da se spreči pristupanje Kraljevske jugoslovenske vlade silama Osovine i, ako je mogućno, da se zemlja priključi francusko-britanskoj strani. U isto vreme su ispitivane mogućnosti sa­ botaže i sticana su mnoga iskustva, makar i negativna i bez nepo­ srednih rezultata. Jugoslavija, u slučaju da se rat proširi i na Bal­ kan, bila bi od velikog značaja za obe zaraćene strane. Glavne že­ ljezničke komunikacije iz Centralne Evrope za Grčku i Istočni Me­ diteran pružale su se rečnim dolinama Jugoslavije; rudnik bakra u Boru, u Srbiji, bio je najveći u Evropi; važni rudnici boksita i hro­ ma bili su skoro od istoga značaja. Dunav je predstavljao put za transportovanje rumunskog petroleja i žita za Nemačku i Centralnu Evropu111). Posle juna 1940. godine, ovim se poslom bavila SOE (Special Organisations Executive), koja je radila pod kontrolom britanskog Minisatrstva za ratnoprivredne poslove. „Sada je sva aktivnost bila usmerena na pripremanje sabotaža za slučaj da Jugoslavija priđe silama Osovine i na vršenje pritiska na izvesne krugove da zadrže vladu od preduzimanja takvoga koraka, a u najgorem slučaju da doprinesu njenom zbacivanju. Pošto se ova akcija nije mogla ostva­ riti, težište je bilo prebačeno na organizovanje otpora112). F. W. Dea­ kin ističe da su „prvi kontakti uglavnom uspostavljeni s vođama Srpske zemljoradničke stranke, naročito sa dr Milanom Gavrilovićem i dr Tupanjaninom, koji su bili protivni politici dobrih odnosa sa silama Osovine, i takozvanim nacionalnim udruženjima, čiji je predsednik, Trifunović-Birčanin, bio možda najbliže povezan s Bri­ tancima113). Radilo se, ovde, veli Deakin dalje, „isključivo o nacio­ nalistima i političkim konzervativcima u Srbiji. U drugim delovima Jugoslavije, a naročito u Hrvatskoj, nije bilo sličnih kontakata, ma­ da su bili uspostavljeni izvesni odnosi s patriotskim organizacijama Slovenije114). Vinston Čerčil, koji je rukovodio britanskom politikom, mnogo se zalagao za to, da bi se Jugoslavija pridobila na britansku stranu. Kada je podlegla Francuska Čerčil je, sve izrazitije, usmerivao svo­ je nade prema Balkanu, pokušavajući da od Turske, Jugoslavije i F. W. Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945. („Jugoslovenski istorijski časopis", sv. 2, 1962, str. 43). 2) Na istom mestu, str. 44. 3) Na istom mestu, str. 44. 4) Na istom mestu.

178

Grčke stvori jedan o d b r a n b e n i savez, koji bi Nemcima onemogućio prodiranje na Balkan. U tome Cerčilovom planu igrala je Jugoslavija veoma važnu ulogu. Kada je, 28. oktobra 1940. godi­ ne, Musolini napao Grčku, bilo je jasno da će i Balkan biti uvučen u ratni vrtlog. Verujući da prozire namere Nemačke prema Balkanu, Čerčil je u to vreme teoretisao: „ . . . Očigledno je, da Nemci koncentrišu velike snage i poboljšavaju komunikacije u pravcu Jugoistoka. Moramo postupiti tako da obezbedimo ulazak Turske u rat ako ne­ prijatelj uđe u Bugarsku. Ako Jugoslavija bude čvrsta i ako ne bude uznemiravana, ako Grčka osvoji Valonu i održi se u Albaniji, ako Turska postane aktivni saveznik, sve to može povoljno uticati na držanje Rusije .. . Samo strah odvraća Rusiju od rata, i možda bi snažan saveznički front na Balkanu i sve veći pritisak britanskih kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih snaga mogao umanjiti taj strah. Ali ne smemo na to računati1'5). Krajem 1940. i početkom 1941. godine Čerčil je pokušavao da Tursku i Jugoslaviju pridobije za svoju stranu. On, 31. januara 1940. godine, izlaže Ineniju gotovost britanske vlade da vojnički pomogne Tursku: „M oja vlada, veli Čerčil, želi da u najskorijem vremenu čim se stvore potrebne mogućnosti, pošalje Turskoj najmanje d e s e t eskadrila lovačkih aviona, 9 bombardera, pored onih p e t što sad dejstvuju u Grčkoj. Ako Grčka kapitulira ili bude potučena, mi ćemo prebaciti tih pet eskadrila na turske aerodrome i sa turskih baza produžiti vazdušni rat pomoću sve većih vazdušnih snaga najboljega kvaliteta. Na taj način bismo doprineli da se turskoj vojsci pruži najveća vazdušna podrška, koja joj je potrebna da bi potkrepila svo­ je čuvene vojničke osobine'16). U pismu generalu Vejvelu, od 12. februara 1941. godine, čerčil rezonuje: „ . . . Kad bi Turska i Jugoslavija poručile Bugarskoj da će je napasti ako im se ne pridruži u pružanju otpora nemačkom na­ diranju ka jugu, time bi se stvorila barijera koja bi zahtevala mnogo jače nemačke snage no što sad stoje na raspoloženju u Rumuniji. Ali bojim se da one to neće učiniti, nego da će proigrati svoje izgle­ de na kombinovani otpor, kao što je to učinjeno u Belgiji i Holandiji"7). . . . I kod Britanaca se radilo o neskladu između ž e l j e da pomognu i m o g u ć n o s t i da to urade. „Treba imati na umu, piše Idn Čerčilu, 21. februara 1941. godine, iz Kaira, da se igra za velike uloge. Ako ne pomognemo Grcima, nema nikakve nade u akci­ ju Jugoslavije, a budućnost Turske može lako doći u pitanje. Prema tome, mada niko od nas ne može jamčiti da možda ne bismo morali odigrati adute, smatram da treba učiniti taj pokušaj da se pomogne 5) 1964, 6) 7)

Vinston Cerčil, Drugi svelski rat. Tom III: Velika alijansa, Beograd str. 9-10. Na istom mestu, str. 31. Na istom mestu, str. 60.

179

Grčkoj. Naravno, sasvim je mogućno da Grci, kad se sutra budemo s njima sastali, izjave da ne žele da dođem o"8). Posle neuspeha Idnove misije u Turskoj, koja je odbila da se ak­ tivno angažuje na britanskoj strani, ističući da ne raspolaže sa ofanzivnom snagom9), Čerčil je ponovo skrenuo pažnju na Jugoslaviju. On, 1. marta 1941. godine, piše Idnu: „Sad prvenstveno treba da se obratite Jugoslaviji. Jedan iznenadan pokret Jugoslavije ka jugu doveo bi do italijanskog poraza prvoga reda, možda presudnog po čitavu situaciju na Balkanu. Ako bi Turska u istom trenutku obja­ vila rat, neprijatelj, ne bi mogao prikupiti dovoljno snage više meseci, u toku kojih će porasti naše vazdušne snage"10). I ovde su, me­ đutim, išle želje ispred stvarnih mogućnosti. Na sastanku sa Idnom u Atini, 2. marta 1941. godine, rekao je ambasador Kambel, da „Ju­ goslavija strepi od Nemačke i da su na unutrašnjem planu nesre­ đeni odnosi usled političkih teškoća. Međutuim, postoje izvesni izgle­ di da bi bili spremni da pomognu kada bi znali naše planove za po­ moć Grčkoj. G. Idn i Grci su strahovali da to neprijatelj ne doku­ či"11). Po Kambelu, koji se 5. marta 1941. godine vratio u Beograd, Idn je poslao knezu Pavlu p o v e r l j i v o pismo: ,,U njemu je predo­ čio kakvu sudbinu Nemci pripremaju Jugoslaviji i rekao da Grčka i Turska nameravaju da se bore ako budu napadnute. U takvom slu­ čaju Jugoslavija nam se mora pridružiti. Regentu je u s m e n o trebalo reći da su Britanci rešeni da što pre pomognu Grčkoj što većim kopnenim i vazdušnim snagama, i da ćemo uključiti u naše razgovore jednog jugoslovenskog generalštabnog oficira ako ga budu mogli poslati u Atinu. Odbrana Soluna će zavisiti od stava Jugo­ slavije. Ako bi ona popustila Nemačkoj, posledice su ogromne. Ume­ sto toga ona se poziva da nam se pridruži i da se jedna britanska armija bori uz nju. U Grčkoj ćemo uložiti snažne napore i imamo dobre izglede da održimo jednu liniju"12). Već idućega dana, 6. marta 1941. godine, Čerčil piše Idnu, da Grke treba „osloboditi osećanja da su obavezni da odbiju eventu­ alni nemački ultimatum. Ako po sopstvenoj volji odluče da se bore, moramo do i z v e s n e mere deliti njihova iskušenja. Ali će brzo nemačko napredovanje verovatno sprečiti angažovanje bilo kakvih značajnih britanskih snaga. Gubitak Grčke i Balkana nikako nije neka velika katastrofa za nas, pod uslovom da Turska ostane pošte­ no neutralna"13). s) Na istom mestu, str. 67. s) Na istom mestu, str. 88-89. 10) Na istom mestu, str. 89. n) Na istom mestu, str. 90. 12) Na istom mestu. 13) Na istom mestu, str. 94.

180

Gotov da otpiše Grčku Cerčil se, još uvek, nadao da će im Jugo­ slavija pristupiti. „Izgleda, piše on Idnu, 9. marta 1941. godine, da još postoji izvesna mogućnost da će Jugoslavija pristupiti, a više nego mogućnost da će svoja vrata držati zatvorena"14). „Stav Jugoslavije, javlja Cerčil Idnu, 14. marta 1941. godine, još nikako nije beznadežan i u svakom trenutku može nastati situacija koja bi Vam omogu­ ćila da odete tamo“ 15). Iz obzira prema Nemačkoj knez Pavle je, po­ lovinom januara 1941. godine, bio odbio da Idn poseti Beograd. Još polovinom marta 1941. godine Cerčil kombinuje da bi Grčka mogla povući iz Albanije tri ili četiri divizije na svoj desni front ako bi se Jugoslavija odlučila da im pristupi. „ .. . Pretpostavljam, piše Čer­ čil Idnu, 14. marta 1941. godine, da ste Vi i Dil brižljivo rasmotrili mogućnost jugoslovenskog napada na Italijane u Albaniji. Tu bi oni mogli izvojevati prvorazrednu pobedu i u isti mah zapleniti veliku količinu opreme koja im je potrebna da bi sačuvali svoju nezavis­ nost, i koju nikad ne mogu drugde naći na vrem e“ 16). Opsednut ovom svojom idejom Čerčil je, 10. marta 1941. godine, pisao Ruzveltu, da bi ova akcija Jugoslavije bila „od presudnog zna­ čaja. Nijedna zemlja nikad nije imala takvu vojnu šansu. Ako u Alba­ niji napadnu Italijane s leđa, ne može se sagledati šta se sve može dogoditi za nekoliko nedelja. Celokupna situacija se može izmeniti, a Turska se takođe može rešiti na akciju u našu korist“ 17). .. . Čerčil je i sam isticao svoje napore da privuče Jugoslaviju na britansku stranu: „Ja sam, piše on, iz Londona činio što mogu da mobilišem Jugoslovene protiv Nemačke, pa sam 22. marta telegrafisao Dragiši Cvetkoviću, jugoslovenskom prem ijeru"18). Čerčil je, kako sam veli, naglasio Cvetkoviću, da Nemačka mora izgubiti rat, jer snaga Velike Britanije i Sjedinjenih država (na So­ vjete nije tada računao) iznosi 200,000.000 stanovnika. On veli, dalje, da zna da „srca svih istinskih Srba, Hrvata i Slovenaca biju za slo­ bodu, integritet i nezavisnost njihove zemlje i da oni dele napredne ideje nacija koje govore engleskim jezikom "19). U tome šta je Čer­ čil rekao Cvetkoviću sadrži se i dosta elemenata pretnje: „Ako Ju­ goslavija u ovome trenutku spadne na sudbinu Rumunije ili počini zločin Bugarske i postane saučesnik u pokušaju ubistva Grčke, njena propast će biti sigurna i nepovratna. Ona neće izbeći ratno iskušenje nego će ga samo odložiti, i njena junačka armija će se tada boriti sama, pošto bude opkoljena i odsečena od nade i pomoći. S druge strane, ratna istorija je retko kada pružila lepšu priliku no što se 14) 15) 16) 17) 18) 19)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

99. 99. 100. 101. 146. 146-147.

181

sada pruža jugoslovenskim armijama, ako je ugrabe dok još ima vremena. Ako Jugoslavija i Turska stanu zajedno uz Grčku, i uz po­ moć koju Britanska imperija može dati, nemačka napast će se za­ ustaviti i konačna pobeda će se izvojevati isto onako sigurno i odluč­ no kao i prošli put. Uzdam se da će se Vaša Ekselencija uzdići na visinu svetskih zbivanja"20). Poslednje, što znamo, što je Cerčil preduzimao u ovome pravcu, jeste njegova instrukcija ambasadoru Kambelu od 26. marta 1941. godine u kojoj se veli: „Nemojte dozvoliti da se otvori makakav jaz između Vas i Kneza Pavla ili njegovih ministara. Nastavite da salećete, nasrćete i zajedate. Tražite audijencije. Nemojte primiti ni kao neki odgovor. Ne puštajte ih, ukazujte na to da Nemci već smatraju da je potčinjavanje njihove zemlje gotova stvar. Sad nije vreme za prebacivanja i za dostojanstvene rastanke. U isti mah ne gubite iz vida nijednu alternativu kojoj ćemo možda morati da pribegnemo ako vidimo da je sadašnja vlada otišla tako daleko da ne može više natrag. Veoma se divim svemu što ste dosad uradili. Nastavite tako svim sredstvima koja Vam se ukazuju"21).

2.

I knez Pavle i vlada bili su izloženi i jakom pritisku Sjedinjenih Američkih Država, koje su pokušavale da ih odvoje od bližega spo­ razuma sa Nemačkom. Sa tom namerom Ruzvelt je poslao pukovni­ ka Donovena (William Danovan) na Balkan, da on tamo na terenu ispita situaciju i o tome obavesti Ruzvelta. Pre dolaska u Beograd, gde se pojavio 22. januara 1941. godine, Donoven je bio u Sofiji gde je razgovarao, sa bugarskim odgovornim faktorima. U svome T e st a m e n t u pom inje general Dušan Simović ovu posetu i ističe da su piikovnika Donovena primili knez Pavle, Dragiša Cvetković i mini­ star vojske i mornarice general Petar Pešić; primio ga je i načelnik Glavnog generalštaba general Petar Košić. Simović veli da ne zna šta su pomenuta lica sa pukovnikom Donovenom razgovarala, ali do­ daje: „Ukoliko sam mogao da ocenim iz njegovih razgovora sa mnom, mislim da tim razgovorima on nije bio zadovoljan . . . Da bi ga se oslobodili, nadležni su pukovnika Donovena uputili k meni da obiđe aerodrom i vazduhoplovne jedinice. Primio sam ga u svojoj kance­ lariji u novoj zgradi Komande vazduhoplovstva. Sa njim bio ame­ rički vojni izaslanik potpukovnik F ortije"22). 20) Na istom mestu. 21) Na istom mestu, str. 147. 22) Sim ovićev Testament (U „Glasnik SIK D “ „N jegoš", sv. 21. juni 1968, str. 6.

182

Simović, dalje, kazuje kako je protekla poseta pukovnika Donovena i ističe, da je posetilac „bio vrlo impresiran držanjem našeg ljudstva, radom u hangarima, čistoćom materijala i naročito lete­ njem aviona. Donoven mi je izjavio svoje najveće zadovoljstvo i če­ stitanja. Uhvatio sam i ovu priliku, da mu iznesem naše potrebe za hitnu pomoć u naoružanju i insistirao da se on lično zauzme. Na to mi je on, pogledavši me pravo u oči, uputio pitanje: ,,A na kojoj će se strani boriti Jugoslavija u slučaju rata?“ Ovo pitanje nisam očekivao i bio sam iznenađem, ali m oje je srce odgovorilo bez razmišljanja: ;,Ja ne znam šta misle merodavni gore, ali Vam mogu reći samo jed­ no: da naš narod neće nikada izneveriti svoje prijatelje i saveznike iz prošloga rata“ 23). Ne znamo šta je pukovnik Donoven razgovarao sa knezom Pavlom. O svome razgovoru sa pukovnikom Donovenom Dragiša Cvetković je napisao ovo: „Ja sam, isto tako, kao predsednik vlade, primio pu­ kovnika Donovena i imao sa njim jedan razgovor, koga se dobro sećam. Osećalo se jasno da se nalazimo na predvečerju strašnih do­ gađaja . . . U toku razgovora on mi je postavio pitanje: „Kakav bi stav bio Jugoslavije za slučaj da nemačke trupe napadnu Grčku i pođu prema Solunu"? Ja sam mu na to primetio, da bi zapravo na njemu bilo da nam kaže š t a Bugari misle, pošto iz Bugarske do­ lazi, gde je video cara Borisa. „Sto se pak nas tiče, dodao sam, ako Nemci pokušaju da na silu zagaze na jugoslovensko tlo, to bi znači­ lo rat“ . Donoven je uzeo na znanje ovaj moj odgovor i samo je do­ dao: „Bugari odista ništa ne mogu, ali vi ne smete to dopustiti". To su bile završne reči na ovom sastanku24). Ako je pukovnik Donoven pokazao razumevanje za položaj i sta­ nje u kome se Bugarska nalazila, nije u njegovom stavu prema Ju­ goslaviji bilo ni traga od toga. ,,U Beogradu Donoven je jugoslovenskim vođama jasno stavio do znanja da u ovom ratu nema kuća u sredini. Moraju birati između britansko-američke kombinacije i Osovine. Bude li bilo ma kakve saradnje sa Nemcima, Amerika će Jugoslaviju tretirati kao svog neprijatelja, i u ratu i posle rata . .. Odbije li kooperaciju sa Nemačkom, američki narod će nastojati da iz rata isplovi uz pobedioca“ 25). Vidi se da je pukovnik Donoven imao, u odnosu na Jugoslaviju, određene instrukcije i da je više pretio nego se obaveštavao. Pred „Kom isijom za ispitivanje odgo­ vornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941.“ istaknuo je bio Mirko Košić, da je misija pukovnika Donovena bila odlučujuća 23) Na istom mestu, str. 6-7. 24) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara (U „Dokumenti o Jugoslaviji11, Pariš 1951, str. 28). 25) Dr Rado je Vukčević, Između pakta i rata — Pakt (U „Glasnik SIK D “ Njegoš, sv. 5. juni 1960, str. 10).

183

za donošenje odluke o puču26). Posle izvršenoga puča general Simo­ vić je dobio od pukovnika Donovena depešu iz Vašingtona, koja je glasila: „Sećam se našega razgovora od 20. januara. Pozdrav Donoven“ 27). Posle posete pukovnika Donovena razvio je američki ambasador u Beogradu Len (Arthur Blis Lane), vrlo živu aktivnost protiv pri­ stupanja Jugoslavije Trojnom paktu. On je bio u veoma dobrim lič­ nim odnosima sa knezom Pavlom sa kojim se često sastajao. Svoju vladu izvestio je ambasador, 23. februara 1941. godine: „Stav Regentov, iako bez mnogo nade, izgleda od lu čn iji. . . Kaže mi da Jugo­ slavija neće potpisati nikakav politički sporazum s Nemačkom, koji bi zadirao u njenu suverenost, već će se braniti od napada. Ni pod ko­ jim uslovima Jugoslavija neće potpisati Trojni pakt, ili uzeti učešća u ,novom evropskom redu', što znači jednu te istu stvar"28). Pominje se i p o s l a n i c a , koju je Ruzvelt, 14. februara 1941. godine, uputio Jugoslaviji, Bugarskoj i Turskoj u vezi njihovog spoljno-političkog stava. U posebnoj poslanici, koju je Ruzvelt, 20. fe­ bruara 1941. godine, uputio Jugoslaviji, stoji: „ . .. Svaka država, koja brzo bude pregažena, imaće manje simpatija u svetu od one, koja se brani, makar njena odbrana trajala samo nekoliko nedelja "29) . . . Pod ovakvim pritiscima i knez Pavle i vlada mogli su teš­ ko imati jasan i određen stav. Kordel Hal je zabeležio u svojim Me­ moarima: „15. marta 1941. ambasador Len izveštava me kablom iz Beograda, da je predsednik vlade dao do znanja britanskom ministru u Beogradu, da će Jugoslavija potpisati sa Nemačkom p a k t o n e n a p a d a n j u , ali neće prići Trojnom paktu, s njegovom klau­ zulom o primanju vojne okupacije Jugoslavije. Sledećeg dana Len me takođe obaveštava da je princ Pavle zauzeo isti stav"30). Situacija se menjala iz dana u dan. Ambasador Len javio je svo­ joj vladi: „Danas, 19. marta 1941. izvestio ga je Smiljanić, pomoćnik ministra spoljnih poslova, da je Trojni pakt na dnevnom redu, a dana 21. marta da prilaženje Osovini izgleda neminovno. U izveštaju od 23. marta 1941. stoji: „Jugoslovenska vlada je odlučila da potpiše Pakt s rezervacijom ". A izveštaj od 24. marta zaključuje: „Pakt će biti potpisan sutra u B eču"31). Još 22. marta 1941. godine ambasador Len je obavestio Dragišu Cvetkovića, „da će se pristupanje Osovini uzeti kao neprijateljski akt prema Americi. A već 24. marta, na osno­ vu Lenovih izveštaj a, Vašington donosi dekret o blokiranju svih jugoslovenskih kredita i depozita u Americi. Dana 24. marta završava 26) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 14. 27) Simovićev Testament, str. 7.

28) 29) 30) 31)

184

Dr Radoje Vukčević, Između pakta i rata — P a k t. . str. 11. Na istom mestu, str. 12. Kod Vukčevića: Na istom mestu str. 12. Na istom mestu, str. 12.

se duga i prijateljska diskusija između američkog poslanika i jugo­ slovenskog Regenta, koja toga dana, prema Lenovim izveštajima, postaje oštrija. U Halovim Memoarima stoji: „Len je imao oštre pre­ pirke s Regentom i predsednikom vlade, potsećajući ih na razne opo­ mene iz naših depeša Beogradu. Ali sva njegova nastojanja nisu m o­ gla izmeniti njihovo uverenje da se potpisivanje Pakta ne može izbeći“32).

3. Teškoće položaja kneza Pavla i vlade, u mesecima pred pristu­ panje Jugoslavije Trojnom paktu, dolazile su znatnim delom, i sa ne­ mačke strane. Iako je bilo jasno da Nemačka na Balkanu ima prven­ stveno privredne interese, što se posebno odnosilo na Jugoslaviju, Hitler je hteo da i sa Jugoslavijom ima jasnu situaciju. Sve države oko Jugoslavije, izuzimajući Grčku, bile su pod snažnim i neposred­ nim uticajem Nemačke i Italije. I sve su, osim Rumunije, imale te­ ritorijalne zahteve prema Jugoslavije. Samo je Nemačka isticala da prema Jugoslaviji nema teritorijalnih zahteva i da granice sa Ju­ goslavijom smatra definitivnim. Sa proklamovanom neutralnošću Jugoslavije, koja je usledila posle napada Nemačke na Poljsku, Ne­ mačka je, jedno vreme, bila zadovoljna. Zadovoljna je bila i sa pri­ vrednom saradnjom sa Jugoslavijom. Ona se, međutim, nije mirila sa sve jačom protivnemačkom propagandom, koja je dolazila iz proameričkih i probritanskih izvora. Ova se propaganda nije ustruča­ vala da se meša i u čisto unutrašnje stvari Jugoslavije: i britanski i američki ambasadori hteli su da znaju i doznaju šta se radi u vladi i šta vlada smera. Razume se, da se i nemačka propaganda trudila da ovaj angloamerički uticaj parališe i da umnoži i pojača svoja upo­ rišta. I ona je, kao i angloamerička, imala svoje instrumente i svoje kanale. Ona je, za razliku od angloameričke propagande, mogla da operiše i sa konkretnim činjenicama: dok su Anglo-Amerikanci sa­ mo teoretisali i dočaravali Jugoslovenima ono čega nije bilo, Nemci su, naročito u odnosu na Jugoslaviju, bili i vojnička i privredna sila prvoga reda, koja nije trpela da se sa njom neko šegači i koja se nije davala obmanjivati. I ceo sticaj okolnosti i senka događaja, koji su se sve jasnije, ocr­ tavali na spoljnopolitičkim horizontima Jugoslavije, tražili su i od nje jasan i određen stav, koji su izbegavali i knez Pavle i vlada. U svome „Biltenu" ukazivao je Dimitrije Ljotić na ovu sve nabujaliju situaciju i pisao: „Nema više prolongacije. Dosadilo se našem jedinom poveriocu — prirodi stvari. Onoj trpeljivoj prirodi, koju 32) Na istom mestu, str. 13.

185

smo mi godinama gazili i vređali i koja je sve to trpela, na izgled pasivno. Njoj se dosadilo. Menice se moraju pla ća ti. . . Događaji kao razbesneli konj i, a kočijaši unapred izabrani, i to ne s obzirom na merilo: da znaju put, da umeju da vladaju konj ima i kolima, — već da li pristaju da ostave nedirnutu opremu na konj ima (rđavo pos­ tavljenu i davno dotrajalu da ne drže čvrsto dizgine koje oni i inače ne bi mogli ni umeli, jer i sami konji osećaju njihovu slabost), da raslabljene točkove ne pritežu . . . S p o l j n e p r i l i k e će biti i z az v a n e i o p r a v d a n e n a š i m s i l a m a r a s u l a . One su ona nizbrdica, krivina, i provalija, u koju treba da sruše naša na­ rodna kola“ 33). Dva su momenta podsticala jačanje nemačkog nepoverenja pre­ ma držanju kneza Pavla i radu njegove vlade. Prvi su bila prona­ đena dokumenta o jugoslovensko-francuskim odnosima, koja su Nemci zaplenili posle sloma Francuske u leto 1940. godine. Ti su d o­ kumenti nađeni u jednom vagonu na stanici La Charite sur Loire — ,.gde je bila sklonjena arhiva francuskoga Ministarstva spoljnih p o­ slova"34). Danilo Gregorić navodi, da mu je Smit (Schmidt), u jednom razgovoru, napomenuo, da su u Parizu nađeni dokumenti „iz kojih se može zaključiti da Jugoslavija prema Berlinu nije vodila iskrenu politiku. Berlin nije ubeđen, da strujanja, koja su u jugoslovenskom političkom životu izrazito antinemačka, nisu dovoljno snažna, da sva­ ki pokušaj preorijentisanja uguše u začetku kroz svoj uticaj. Stvar je jugoslovenske politike, da preduzme nešto energično i preuzme inicijativu za razjašnjenje odnosa sa Berlinom, a time i sa Oso­ vinom "35). Drugi momenat je izazvan britanskim iskrcavanjem u Grčkoj sa namerom da se formira jedan Balkanski front protiv nadiranja Nemaca na jug. To je bila omiljena Čerčilova ideja, koju je on i 28. februara 1941. pre izvršenoga puča u Beogradu, ponavljao Idnu u jednoj poru­ ci, koju mu je bio uputio kada je ovaj već stigao u Atinu. Čerčil isti­ če: „Uzevši ukupno, Jugoslavija, Grčka, Turska i mi imali bi s cd a m d e s e t divizija mobilisanih na tom ratištu. Nemci još nemaju više od trideset. ,Ako napadnete na koju od nas, bićete u ratu sa svi­ ma1. Nemci bi ili napali u planinskim područjima sa slabim komuni­ kacijama i pod teškim uslovima, ili bi pak morali da dovlače velika pojačanja iz Nemačke. A li čak ni to ne rešava njihove teškoće, poš­ to će, prvo, trajati nekoliko meseci, da se pojačanja prebace na ra­ tišta i, drugo, samo ratište, pa čak i komunikacije koje vode k njemu, nisu dovoljno jake da prime mnogo veće snage bez dužega procesa poboljšavanja komunikacija. Stoga je veoma verovatno da bi t r o ­ 33) „B ilten " JNP Z B O R od 21. I X . 1940, broj 55. 34) D r Caslav N ikitović, Jugoslavija prema Evropi (od 3. IX . 1938 do 15. Iv. 1941. (U „D okum enti o Jugoslaviji*1, sv. 5. 1354, str. 12). 35) Danilo Gregorić, So endete Jngoslawicr:, str. 102.

186

s t r u k a n o t a t r i b a l k a n s k e s i l e dovela od održanja mira ili do jednog odlaganja nemačkog nastupanja. Možda se na­ stupanje neće moći izvršiti još mnogo meseci, a tada su propustili pogodno godišnje doba. U međuvremenu će britanska pojačanja i američke isporuke u većoj meri povećati otpornu snagu saveznič­ kih armija. Stoga postoje dobri izgledi da neprijatelj neće pokušati invaziju na jug ako se tri saveznika mogu svrstati u zajednički front. To je ono što Turci žele“ 36). Čerčil se, u produženju svojih nerealnih rasmatranja, pita: „Kako se ovo gore slaže sa britanskim interesima? Ako Nemačka i pored protesta izvrši napad na Balkan, moramo tu odigrati svoju ulogu sa svim raspoloživim snagama. S druge strane, ako ona bude izjavila da nikad nije želila da prenese rat na Balkan, i ako ostavi na miru Grč­ ku, Jugoslaviju i Tursku, onda možemo upotrebiti svoje snage za jednu snažnu letnju ili jesenju operaciju na centralnom Sredozem­ lju, koje će obuhvatiti Tripolis, Siciliju i vrh Italijanske čizme. U desnici treba da držimo dobru mašku kojom ćemo štititi svoje inte­ rese na Srednjem Istoku, a levicom da izvršimo spretnu akciju osred­ njeg obima na Centralnom Sredozem lju"37). Dva dana kasnije, 30. marta 1941., Čerčil likuje: „Nemački su planovi poremećeni, pa po­ novo možemo gajiti nadu da ćemo obrazovati balkanski front s Tur­ skom, koji bi obuhvatio oko s e d a m d e s e t savezničkih divizi­ ja iz četiri zainteresovane države. Naravno, to još nikako nije si­ gurno"38). Ovoliko interesovanja Britanaca za Balkan i, naročito, njihovo iskrcanje u Grčkoj, koje, vojnički cenjeno, nije imalo naročitog značaja, opominjalo je Hitlera na opasnost koja s te strane preti iz­ vorima nafte u Rumuniji, koji su za Nemačku bili od životnoga in­ teresa. Hitler nije nijednoga trenutka krio svoju odlučnost da ovu opasnost otkloni. Saveznička povezanost Jugoslavije i Grčke, koja se uspešno odupirala italijanskim trupama, i rodbinske i ideološkopolitičke veze kneza Pavla sa Grčkom i Velikom Britanijom, pothra­ njivale su još više, nemačku u trajnost i konstruktivnost jugoslovenske neutralnosti. Uz to još i nemački izveštaji iz Jugoslavije ukazi­ vali su na mogućnost zbacivanja vlade i zavođenja vojne diktature. Fon Heren (Von Heren), nemački poslanik u Beogradu, javlja, 25. oktobra 1940. godine, tri dana pred italijanski napad na Grčku, da se pronose glasovi o nezadovoljstvu u vojsci; „Glasovi koji ponovo kru­ že u vezi sa planovima srpskih generala da izvrše puč radi zavođe­ nja vojne diktature — ako je potrebno i zamenom kneza Namesnika mladim Kraljem, karakteristični su za duboko nezadovoljstvo u vojs­ ci i u srpskim krugovima uopšte sa sadašnjim položajem u Jugosla36) Vinston Čerčil, Drugi svelski rat, T om III: V elika alijansa, str. 155. 3?) Na istom mestu, str. 156-157. 3f>) Na istom mestu, str. 157.

187

v i j i .. nekim elementima u vojsci svakako izgleda da je najbolji iz­ laz uvođenje vojne diktature i da mladi Kralj kome je već 18 godina, stupi na presto pre određenog vremena. Zbog toga ne smatram nemo­ gućim dalji razvoj u tom pravcu, naročito u slučaju pooštrenja vojne i političke zategnutosti“ 39). Pada u oči da su glasovi pronošeni u oktobru 1940. godine, kada je vlada Cvetković-Maček pooštravala progone svojih nekomunis­ tičkih protivnika i vršila njihova hapšenja i interniranja zbog oštre kritike mlitave i neodređene politike vlade. Vlada se bila, videli srno, naročito okomila na JNP Zbor i drastično pojačala policijsku akciju protiv izlaženja „Biltena11. U „Biltenu11 od 31. oktobra 1940. godine, koji je tada izlazio ilegalno, Ljotić je vladinu spoljnu politiku bio podvrgnuo oštroj kritici i pisao: „Nejasnost rukovodne misli naše spoljne politike nije samo opasna po naš spoljnopolitički položaj, već i po unutrašnjepolitičko raspoloženje. Jer ako narod ne vidi jas­ no svoju spoljnu politiku, ako mu se čini da primećuje protivrečja — onda nastaju unutrašnja kolebanja, razlaz, nesloga, i to baš na čisto spoljnopolitičkoj osnovi1140). Ljotić je, ističe se u „Biltenu11, tražio od početka 1938. godine jasnu i određenu politiku i zahtevao đa treba „izbegavati sve što bi nas moglo uvući u rat između Nemačke i Anglo-Francuza11. Zatim je tražio sređivanje prilika na Balkanu i stvaranje čvrstog Balkans­ kog saveza, koji bi bio prožman idejom da smo mi Balkanci solidar­ ni među sobom da tom slogom i savezom sprečimo da rat izbije i na Balkanu . . . Jer mi smo od početka govorili: nije dosta što mi neće­ mo rat. To je samo pola posla. Treba raditi da rat ne dođe. A nama će rat doći ako Balkan, za vreme dok se na drugom kraju rat vodi, ne postane zadahnut duhom solidarnosti; nama preti rat s Balkana11. Elemente nesklada na Balkanu video je Ljotić i u neuticaju Jugo­ slavije na Rumuniju da se nagodi sama sa Bugarskom i s Mađars­ kom i, naročito, „što nismo umeli pokušati da ubedimo Grčku ili Tursku da treba da odreknu garanciju Engleske, da svoje odnose učvrste s Bugarskom radi mira na Balkanu11. Balkanska spoljnopolitička koncepcija Dimitrija Ljotića, krajem 1940. godine, bila je: da se Grčka ubedi da odbije britanske garantije, „ako uspemo dobiti obustavu neprijateljstava od strane Italije"; traženje posredovanja Nemačke da Italija obustavi rat prema Grč­ koj, „ako mi uspemo dobiti grčko odricanje od engleskih garantija11; „za slučaj da Grci ne poslušaju naš savet, obezbeđenje našeg intere­ sa izlaskom na Belo more, obezbeđenje prema Turskoj, da ona ne napadne na Bugarsku u smislu iznetih razloga; sporazum sa Bugar­ 39) Aprilski rat 1941 . . . , str. 856. 40) „Bilten" JNP ZBOR, 31. X . 1949, broj 58. 41) Na istom mestu.

skom o našim međusobnim odnosima na bazi davno iznetih uslova, radi obezbeđivanja našeg zajedničkoga interesa"42). Jugoslovenska vlada je previđala f a k t o r v r e m e . Ljotić je pisao: „Život je kao reka: ono što je proteklo ne vraća se natrag. Ono što smo govorili da treba raditi, danas se više ne može raditi, jer su nove situacije stvorene, a u tim novim situacijama traže se nova rešenja"43). U ovo vreme bila je Nemačka o n a j f a k t o r koji je izazi­ vao događaje na Balkanu, i njima dirigovao. Jugoslovenska vlada je, i pored svih opomena vremena, ostajala dugo nedovoljno aktivna u traženju jasnog rešenja odnosa sa Nemačkom. Dragiša Cvetković je sam napisao, da su prvi direktni razgovori sa Nemačkom počeli u novembru 1940. godine, onda kada su Nemci već imali jasne doka­ ze o dvoličnom držanju Dragiše Cvetkovića: 28. novembra 1940. go­ dine otputovao je Aleksandar Cincar-Marković za Nemačku, gde se u Fušlu sastao sa fon Ribentropom, a posle bio primljen i od Adolfa Hitlera u Berhtesgadenu. Osam dana pre toga rešili su bili Hitler i Musolini na jednom sastanku, koji je održan 20. novembra 1940. godine: „Moramo nagovoriti Jugoslaviju, da promijeni svoju sa­ dašnju politiku i zaiteresirati je za stvarnu saradnju sa nama, da bi riješili grčko pitanje bez garantija s jugoslovenske strane uzaludno je pokušavati operacije na Balkanu. One bi bile osuđene na neuspeh“44). Cincar-Marković je razgovarao sa Hitlerom 29. novembra 1940. godine. Zapisnik o tome razgovoru vodio je poslanik Smit (Schmidt). koji je zabeležio: „Firer je naglasio da je opstanak Jugoslavije va­ žan za Nemačku. Između Rajha i Jugoslavije nema političkih nesu­ glasica. Neka pitanja u vezi sa nacionalnošću rešavaju se na prija­ teljski način. Zbog ravnoteže snaga na Balkanu, Nemačka želi jaku Jugoslaviju. Od posebno važnog interesa su, međutim, ekonomski odnosi između Nemačke i Jugoslavije, koja je postala jedan od naj­ većih trgovačkih partnera Rajha"45). Hitler je, i ovom prilikom, na­ glasio: „Nemačka ne traži ništa od Jugoslavije, čak ni pravo za pro­ laz trupa. Ona samo smatra da je došao trenutak da se Jugoslavija uključi u evropsku konsolidaciju"46). U to vreme Nemačka je imala 230 divizija od kojih su se 186 m o­ gle smatrati prvoklasnim vojnim jedinicima. „To pretstavlja u sa­ dašnjem trenutku najveću neaktivnu vojnu silu na svetu tj. neupotrebljenu u ratnim operacijama i spremnu za svaku eventual­ 42) 43) 44) 45) 46)

Na istom mestu. Na istom mestu. Aprilski rat 1941..., str. 937. Na istom mestu, str. 954. Na istom mestu, str. 958.

189

nost“47). „Firer, je, zabeležio je Šmit, energično naglasio svoju od­ luku da u svakom slučaju izbaci Engleze iz Grčke. Za ovu svrhu on će verovatno upotrebiti 20, a ako je potrebno, 80 ili čak 180 divizi­ ja " 48). Hitler je Cincar-Markoviću jasno rekao da će Nemačka ,,u sva­ kom slučaju sprovesti mere koje je planirala bez obzira na stav Ju­ goslavije prema ovim predlozima. Može biti, rekao je Hitler, „da će za tri meseca situacija biti manje povoljna za Jugoslaviju; zato on (Firer) kao prijatelj te zemlje, savetuje brzu akciju ako Jugoslavija želi da prihvati ove planove"49). Hitler je, dalje, stavio do znanja Cincar-Markoviću, da on smatra da ni Bugarska ni Jugoslavija ne smeju intervenisati u Grčkoj i da on „želi da se unapred sporazume šta da se radi sa onim što je dobijeno nemačkom krvlju. U interesu je Nemačke, naročito iz ekonomskih razloga, da i Bugarska i Jugo­ slavija dobiju izvesne pokrajine. Nemačkoj izgleda korisno da se Jugoslaviji može prići i preko drugih luka, a ne samo jadranskih"50). I, na kraju, Hitler je „ponovo izjavio da ako se Jugoslavija složi sa ovim predlozima ona će ne samo dobiti teritorijalne ispravke već će biti i politički obezbeđena. Odlučujuće u ovoj stvari nije ono što će Italija verovatno misliti za godinu dana, nego ono što Nemačka danas obećava"51). Cincar-Marković je mogao samo da kaže, da je sve dobro razumeo i da je njegova namera da odmah krene za Beograd da bi podneo izveštaj knezu Namesniku. Hitler je, sa svoje strane, izjavio gotovost da primi Cincar-Markovića ili kneza Namesnika „ako bi trebalo još nešto raspraviti"52) . . . Kazivanje Dragiše Cvetkovića o ovim razgo­ vorima Cincar-Markovića sa Hitlerom odudara od onoga što je o tome zabeležio poslanik Šmit. Prema Cvetkoviću Hitler je, navodno, rekao: „Držanje Jugoslavije do sada bilo je korektno. Međutim, s obzirom na naše buduće ratne planove, mi moramo imati garantiju 0 vašoj neutralnosti. Mi moramo pomoći Musolinija, prema kome imamo savezničke obaveze, pa je otuda i Italija zainteresovana stavom Jugoslavije. Musolini mi je govorio o nekakvoj demilitarizaciji ju ­ goslovenske jadranske obale, ali ja mislim da su vaši odnosi sa Ita­ lijom normalni"53). Jugoslovenska vlada je našla za potrebno da 7. decembra 1940. godine izda jedno pismeno saopštenje o odnosima sa Italijom i Ne­ mačkom. Poziva se na ugovor sa Italijom od 25. marta 1937. godine 1 ukazuje na obaveze da se poštuju zajedničke, kako kopnene tako 47) Na istom mestu, str. 955. 4S) Na istom mestu, str. 957. 49) Na istom mestu, str. 958. 50) Na istom mestu, str. 959. 51) Na istom mestu, str. 960. 52) Na istom mestu. 53) Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgadenu (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", sv. 8, 1956, str. 8).

190

i pomorske granice. „ . . . Predviđeno je, veli se u izjavi, i da nijedna od ugovornih strana neće pomagati nikakvu akciju protiv teritori­ jalnog integriteta ili protiv postojećega pravnoga poretka druge ugovorne strane1154). U međuvremenu je jugoslovenska vlada podnela nemačkoj vladi predlog o zaključenju jugoslovensko-nemačkog pakta o nenapada­ nju kakav je bio jugoslovensko-italijanski ugovor od 25. marta 1937. godine. Obaveštavajući, 21. decembra 1940. godine, fon Herena o tome fon Ribentrop odbija ovaj predlog: „ .. . Zaključenje takvoga pakta o nenapadanju, naravno ne bi zadovoljilo uslove za jačanje odnosa Jugoslavije sa silama Osovine, koje smo predvideli u raz­ govorima sa Cincar-Markovićem u Berghofu i u Fušlu, a i dalje bi ostalo otvoreno važno pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom pak­ tu, o kome smo raspravljali u tim razgovorima, kao i druga pitanja 0 kojima smo u vezi s tim diskutovali1155). U svojoj depeši od 23. decembra 1940. godine fon Heren ističe, da je Cincar-Marković iznenađen saopštenjem fon Ribentropa o Trojnom paktu. On je fon Herenu izjavio: „Ideja o zaključenju T roj­ nog pakta o nenapadanju kao sredstva za konsolidovanje sadašnje situacije potekla je u stvari lično od Hitlera. Ministar inostranih poslova mu je to naročito naglasio posle konferencije u Berghofu, dodajući da se može učiniti više ako Jugoslavija to želi. On je pre­ poručio ideju o Trojnim paktu o nenapadanju, koji je spomenuo Hitler, na takav način da će pitanje pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu ostati još uvek otvoreno1156). Ima se utisak da su na nemačkoj strani sasvim drukčije gledali na ovu stvar. Dok se Nemcima žurilo, jugoslovenska vlada se skanji­ vala i sve više gubila konce iz svojih ruku. Na sceni se pojavljuje dr Danilo Gregorić, koji je, nesumnjivo, imao dobre lične veze u Berlinu i služio kao p i s m o n o š a između Beograda i Berlina. Vrlo inteligentan i okretan, uveren da on može da utiče na razvi­ janje događaja, Gregorić je važio kao više nego pronemački čovek. Iako ne može biti nikakve sumnja u to, da je Gregorić iskreno želeo što prisnije približavanje između Jugoslavije i Nemačke, ne bi se moglo primiti tvrđenje da je od njega potekla ideja da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. On je imao pristupa i kod fon Ribentropa, ali je naročito žive kontakte održavao sa Paulom Šmitom (Paul Schmidt), koji mu je prenosio shvatanja zvaničnih vrhova, da bi ih on prenosio dalje za Beograd. Gregorić je isticao da je išao na razgovore u Berlin sa znanjem 1 instrukcijama Cvetkovića u što se teško može sumnjati. Kada je, u novembru 1940. godine, trebalo da ide u Berlin na poziv fon Ri54) Aprilski rat 1941, str. 971. 55) Na istom mestu, str. 976. 56) Na istom mestu, str. 980.

191

bentropa, Gregorić je primio instrukcije od Cvetkovića, koji mu je, navodno, rekao da je on gotov da pristupi antibritanskom bloku „ako bi se time dobila garantija naših granica i naše celokupnosti. Naročito ako bi mogli dobiti još Solun (moglo bi odmah) doći do sporazuma1'57). Gregorić je trebao da ovo prenese Berlinu kao infor­ maciju da bi Berlin mogao odlučiti koga će da pozove na zvanične razgovore58). Gregoriću je, prema njegovom kazivanju, i CincarMarković izjavljivao svoju želju da bi se on rado sastao sa fon Rirentropom, ali bi prethodno morao da zna njegovo gledište i, razu­ me se, da bude pozvan: „Na jedan poziv ja bih odmah došao1159). Gre­ gorić je bio prim ljen od fon Ribentropa 23. i 24. novembra 1940. go­ dine. Razgovor je, obadva puta, trajao po ceo sat60). Iza ovoga došlo je do sastanka između Cincar-Markovića i fon Ribentropa u Fušlu 28. novembra 1940. godine. Posle ovoga razgo­ vora usledio je, kao što je istaknuto, njegov sastanak sa Hitlerom u Berhtesgađenu. Posle izveštaj a, koji je podneo Cincar-Marković, Cvetković je, prema Gregorićevom kazivanju, izjavio, da bi se 90% onoga što je Cincar-Marković izložio moglo primiti i da je vlada spremna da ostalih 10% diskutuje. Cvetković je, navodno, izrazio želju, da on lično pregovara sa fon Ribentropom i Gregorića, ponovo, poslao u Berlin. Berlin je tražio jasan odgovor, a jugoslovenska vlada je oklevala i odlagala da zauzme jasan i određen stav62) . .. Vreme je prolazilo, događaji se brzo razvijali, fon Ribentrop je bio spreman da primi i Cvetkovića i Cincar-Markovića, ali oni nisu brzo reagovali. Zbog toga je do ovoga sastanka došlo tek 15. februara 1941. godine. O ovome sastanku pisao je sam Cvetković i izložio kako su ovi razgovori tekli i šta je od njih traženo. Cvetković je, veli, uporno naglašavao jugoslovenski stav neutralnosti i dobre privredne odno­ se sa Nemačkom. Fon Ribentrop je izložio nemački stav: „Istakao je da Nemačka ne može dozvoliti da se britanske trupe iskrcaju u Grčkoj pa je rekao da nemačka obaveštajna služba javlja da u Grč­ koj već ima britanskih tehničkih trupa, koje treba da pripreme iskr­ cavanje britanske vojske. Naročito je podvukao da je to bio razlog što su nas pozvali da još jednom zajednički pregledamo celu situaciju u vezi najnovijih događaja u Grčkoj, da bi se videlo kakav će biti naš stav u slučaju nemačkog napada na Grčku1163). Cvetković je, veli, negirao da ima britanskih trupa u Grčkoj i naglasio da balkan­ ske zemlje ne žele rat na Balkanu: „Najzad sam predložio da se tra­ 57) Danilo Gregorić, So endete Jugoslawien. Leipzig 1943, str. 109. 58) Na istom mestu, str. 110. 59) Na istom mestu, str. 110. 60) Na istom mestu, str. 116. el) Na istom mestu, str. 119-120. 62) Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgaden-u („Dokumenti o Ju goslaviji“, sv. 8, 1956, str. 8). 63) Na istom mestu, str. 11.

192

že mogućnosti da se ovaj rat likvidira1164). Fon Ribentrop je rekao: „Ako ne želite proširenje rata i na Balkanu, onda pristupite nama da zajednički branimo Balkan i da onemogućimo Englesku da po­ remeti mir u ovom delu Evrope, koja je položila oružje pred nemačkim neodoljivim snagama1163). Razgovoru sa fon Ribentropom sledio je, istoga dana, prijem kod Hitlera u Berhtesgadenu i razgovor sa njim. Cvetković je ponovio teze koje je bio izložio fon Ribentropu. Naglasio je da Jugoslavija želi mir i da hoće da ostane dalje od sukoba velikih sila i očuva svo­ ju neutralnost: „Naglasio sam da je Jugoslavija ranije a i od kako je počeo rat ispunjavala korektno svoje obaveze iz trgovačkih ugo­ vora sa Nemačkom, pa je, na osnovu tih ugovora, liferovala sve ugo­ vorene količine životnih namirnica. Zaključio sam, da je Jugoslavija dala puno dokaza da želi održati odnose dobrog susedstva sa Nemačkim Rajhom 1166). Hitler nije bio impresioniran Cvetkovićevim izlaganjima. Nagla­ sio je i svoj lični stav i tadašnji položaj Nemačke u svetu. Rekao je: „Izuzev Grčke, na evropskom kontinentu nema više nijednoga bri­ tanskog vojnika. Događaji u Grčkoj menjaju iz osnova situaciju na Balkanu, koji je do sada bio daleko od ratnog poprišta. Italijanski napad na Grčku je delo Musolinijevo. On me je o tome obavestio u poslednjem momentu, kada je više bilo nemoguće sprečiti ovaj sukob koji nisam želeo. Ja cenim hrabrost grčkog naroda, ali ja ne mogu dopustiti mešanje Engleske u ovaj sukob niti mogu dopu­ stiti da ona, preko Grčke, dođe ponovo na evropski kontinent1167). Hitler je bio rešen da ne dopusti ponovno stvaranje Solunskog fronta i u tome je, naglasio je, bio odlučan: „Ja hoću da znam vaš stav, vaše držanje u toku događaja koji će nastati. Ja cenim prija­ teljstvo Jugoslavije i njen stav u toku ovog rata. Ja cenim heroj­ stvo srpske vojske, koja je u prošlom ratu toliko slavno branila slobadu i nezavisnost svoga naroda. Ona je bogata i ima sve uslove da razvije do maksimuma svoj prosperitet. Ja smatram Jugoslaviju kao jednu od vodećih država na Balkanu. Momenat je došao da ona uzme, u događajima koji će nastati, jedan stav potpuno određen"68). Hitlerov stav bio je jasan i nedvosmislen tako da nije moglo biti sumnje u to šta on smera i šta očekuje od Jugoslavije. Cvetković nije bio u mogućnosti da uveri Hitlera u potrebu, da izmeni svoj stav o Balkanu, koji je bio već jasno formiran. Ističući želju Jugo­ slavije za mirom na Balkanu Cvetković je predložio: „Turska, Bu­ garska i Jugoslavija kadre su da sačuvaju ovaj mir protiv svakoga 64) 65) 66) 67) 68)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu.

str. str. str. str.

12. 12. 13. 14.

193

onoga ko bi ga hteo narušiti. Za to vreme, dok se jedan ovakav spo­ razum ne postigne, mogli bismo preduzeti korake kod Grčke i Ita­ lije, da se dođe do primirja i do mirnog rešenja njihovog sukoba. Onda sam rekao konkretno: „Mi bismo uzeli inicijativu, a Vi biste svojim uticajem kod Musolinija bez teškoća sproveli jedno ovakvo rešenje. Na ovaj način bi se rat na Balkanu izbegao"69). Iako je Cvetkovićeva teza bila ostvariva, jer su i Turska i Bu­ garska, pod izvesnim prihvatljivim uslovima, mogle biti pridobijene za ovu Cvetkovićevu tezu, Hitler ju je odlučno odbio. Rekao je: „Ne, to je nemoguće. Mir na Balkanu može se samo odbrani ti s na­ ma u zajednici. Englezi su već u Grčkoj, i ja ih otuda mogu samo svojom snagom ukloniti. Sto se tiče posredovanja između Grčke i Italije, ja Vas ovlašćujem da u tome smislu pokušate nešto. Položaj Jugoslavije mora biti jasan za nas. Jugoslavija ne može ostati sasvim na strani od onoga što se događa u njenom susedstvu. Mi želimo jaku Jugoslaviju, i iz tih razloga mi imamo specijalne obzire prema vama. Nemačka je gotova da garantira vašu nezavisnost i vaše granice pre­ ma svima susedima. Jedna Evropa nova i zdravija od današnje je u stvaranju. U njoj Velika Britanija neće imati reč. Jugoslavija treba da se prikloni našem bloku. Ja vas pozivam da stupite u Trojni pakt“ 70). Gregorić je tvrdio da je ova ideja o Balkanskom paktu bila Cvetkoviću data od strane Engleza kada se u britanskoj ambasadi u Beogradu doznalo za jugoslovensko-nemačke razgovore. Za ovu ideju bio je, navodno, i ministar Dvora Milan Antić71). Na ovaj Hitlerov predlog, koji je, u stvari, bio jasan i određen zahtev, Cvetković je rekao, da Jugoslavija ne može pristupiti T roj­ nom paktu, jer „naš narod to ne može primiti, jer zna kakve posledice iz toga proizilaze za zemlju, koja ga primi. U ostalom, mi nismo ovlašćeni da na toj bazi vodimo razgovore1172). Na Hitlerovo traženje da iznese i objasni razloge svoga stava, Cvetković je rekao: „Trojni pakt povlači izvesne posledice, koje naš narod ne može da primi. Jed­ na suverena zemlja ne može dozvoliti prelaz stranih trupa kroz svo­ ju teritoriju, ili mešanje u njene unutrašnje poslove. Trojni pakt predviđa vojnu saradnju između članica Pakta, a to se kosi sa na­ šom neutralnošću. Najzad, Trojni pakt znači opredelenje za jednu ratujuću stranu"73). Hitler je ove Cvetkovićeve razloge shvatio ozbiljno i pokušao da ga oslobodi straha od posledica potpisivanja i pristupanja Paktu. „Sve ja to, rekao mu je Hitler, od Jugoslavije ne tražim. Ja se oba­ vezujem, da za vreme trajanja rata, neću tražiti prolaz za m oje tru­ 6S) ™) 71) 72) ?3)

194

Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu. Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 126. Dragiša Cvetković, Razgovori u Berhtesgadenu, str. 15. Na istom msetu, str. 16.

pe preko jugoslovenske teritorije. Ja idem preko Bugarske. Ja ne tražim nikakve vojne baze na vašoj teritoriji, ni upotrebu željeznica, nijednu lokomotivu, nijedan vagon. Ja vam garantujem vaš terito­ rijalni i državni integritet. Dakle, u svemu ovome nema ničega što bi vređao vaš nacionalni ponos. Vaši susedi su primili Trojni pakt bez ikakve rezerve. Ovo što vama predlažem, to u stvari nije Trojni pakt, ali s obzirom na ostale, mi moramo u toj formi regulisati svoje odnose1174). Cvetković veli, da je Hitler bio odlučan. „Alternative nije bilo. Jedini odgovor na to bio je: da ili ne. Odlučno sam bez ustezanja odgovorio sam: ne, i objasnio da naša ovlašćenja ne idu dotle da m o­ žemo uzeti na sebe jednu takvu odluku i obavezu1175) .. . Kazivanje Cincar-Markovića o ovim razgovorima nešto je drukčije. On veli, da su „Nemci od nas tražili da pristupimo Paktu prvenstveno iz razloga prestiža, ali i njihovog nepoverenja prema Cvetkovićevoj vladi bio je jedan od razloga što su oni hteli da imaju jasnu situaciju u odno­ sima s nama. Nama je bilo teško da prihvatimo pakt zbog vojnih klauzula koje je on sadržavao, a i zbog našega javnoga mišljenja koje nije bilo pripremljeno za jedan takav korak1176). Cincar-Marković ističe, da je na sastanku Cvetkovićevom i njegovom sa Hitlerom i fon Ribentropom direktno traženo da Jugoslavija pristupi Paktu ali oni, kao što je istakao i Cvetković, nisu mogli da o tome donesu odluku i pored Hitlerovih obećanja, koja su bila jasna77). O pripremama za odlazak Cvetkovića i Cincar-Markovića na ove razgovore daje Danilo Gregorić neke interesantne podatke. Kao da je sa nemačke strane rečeno da, ako Jugoslavija ne može da pristu­ pi Trojnom paktu, onda treba da spremi jedan protupredlog ,,u čiji bi tekst trebala da bude uključena klauzula, da se ona organski učla­ njuje u sistem ovoga pakta. Ovo bi praktično imalo da znači istu vrednost obaveza. S druge strane bi moglo, možda, poslužiti kao Prezendzfall za regulisanje pitanja odnosa drugih evropskih dr­ žava prema Osovini"78). Cvetkovića je, čim ga je o tome obavestio, ovo vrlo zainteresovalo i bio je gotov da se time koristi. Gregorić, suprotno Cvetkoviću, ističe, da je Hitler ukazivao i na stanje koje će nastati posle rata kada će susedi Jugoslavije istaći svoje terito­ rijalne zahteve na račun Jugoslavije: ako bi Jugoslavija prišla Troj­ nom paktu imala bi, u ovome slučaju, punu sigurnost i svojih gra­ nica i svoga suvereniteta kao i svoga budućega razvitka79). Ni iz 74) Na istom mestu. 75) Na istom mestu. 76) „Dokom enti o J u goslaviji", sv. 10, str. 5 (U „Jedan izveštaj o odgovor­ nosti). 77) Na istom mestu. 78) Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 123. 79) Na istom mestu, str. 124.

195

Cvetkovićeva ni iz Cincar-Markovićevog kazivanja o njihovim raz­ govorima sa Hitlerom i fon Ribentropom ne vidi se da su oni, umesto pristupanja Trojnom paktu, predložili „dvostrani ugovor11 o nena­ padanju i dobrom susedstvu80). Iz držanja i Cvetkovića i Cincar-Markovića bilo je Hitleru jasno da se odluka nalazi u rukama kneza Pavla, koji je baš tih dana bio izložen jakom anglo-američkom uticaju s ciljem da Jugoslavija ne pristupi Trojnom paktu. Len (Arthur Bliss Lane), američki poslanik u Beogradu, bio je pojačao svoj pritisak na kneza Pavla i na vladu naročito posle posete pukovnika Donovena81). Len je, 18. februara 1941. godine, izvestio Kordela Hala o teškome raspoloženju u kome se nalazi knez Pavle što je bilo posledica pritiska koji je vršen na njega. Ovaj je pritisak bio snažno izražen u drugoj Ruzveltovoj po­ slanici, koju je Len hitno uručio knezu Pavlu, a koju je on hladno primio82). Knez Pavle je bio rešen da sa Nemačkom ne potpiše ni­ kakav politički pakt, k oji bi ugrožavao suverenitet Jugoslavije (ovo je bilo 23. februara 1941). Uporedo sa ovim američkim pritiskom na kneza Pavla išao je i britanski pritisak. Ministar spolnjih poslova Idn obilazio je u drugoj polovini februara 1941. godine Kairo, Tursku i Grčku i hteo da uhvati i ličnu vezu sa knezom Pavlom. U svojim M e m o a r i m a on je, pod 22. februara 1941., zabeležio da su diskutovali o tome. Idn je već bio u Atini, kako bi uhvatili vezu sa knezom Pavlom. Veli da bi bilo vrlo opasno da mu pošalje jednog generalštabnog oficira i zbog toga je ovlastio ambasadora Kambela da mu saopšti da je sigurno da će Nemci ići prema Solunu. Predlagao je, isto tako, da knez Pavle tre­ ba da pošalje ili Cvetkovića ili Cincar-Markovića na sastanak sa njim bilo u Atinu bilo u Carigrad. Knez je imao želju da se lično sastane sa Idnom ali je odustao od toga zbog podozrenja koje bi to izazvalo kod Nemaca. Idn ističe da on, sve i kada bi se lično sastao sa knezom Pavlom, teško da bi bio u mogućnosti da mu kaže šta oni nameravaju da rade. Zna, veli, da je knez Pavle poslao Stakića u Rim na razgovor sa Musolinijem83). Pod 27. februara 1941. godine stoji u Memoarima, da je Idn čuo da mu je Knez, preko poslanika Sumenkovića u Ankari, poslao jednu poruku, ali je ovaj zakasnio da mu je preda jer je bio na razgovori­ ma sa fon Papenom84). Iz razgovora, koji je Idn imao sa Šumenkovićem, vidi se da on nije bio zadovljan držanjem Jugoslavije, koja je odlagala da zauzme definitivan stav i da traži da zna šta će raditi il(1) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 131. 81) Vladimir Petrov, A Stuđy in Diplomacy the Story of Arthur Bliss Lane, Chicago 1971, str. 138 i dalje. 82) Na istom mestu, str. 157. 83) The Eden Memoires. The Reckoning. London 1965, str. 203. 84) Na istom mestu, str. 208.

196

Britanci85). „Ja sam, veli Idn, bio gorko razočaran, rekao sam amba­ sadoru. Kada bih ja mogao da vidim kneza Pavla, ja bih ga obavestio o tome šta je bilo između nas i turske vlade. Ja, međutim, osećam da su mi ruke vezane i da je držanje Jugoslavije tako obazrivo da izbegava i diskusiju"86). Ministar Idn je, ipak, produžio svoje napore da utiče na Jugosla­ viju. Pod 3. martom je zabeleženo, da je poslao pismo knezu Pavlu iz Atine. Rekao je u njemu da će, ako Nemci uđu u Solun, položaj Jugoslavije biti kao onaj Rumunije; nada se ipak da će se sastati sa njim, savetuje mu, da se Jugoslavija priključi njima i G rčkoj87). U međuvremenu je m ajor Perišić bio u Grčkoj i razgovarao sa bri­ tanskim i grčkim stručnjacima o mogućnosti vojničke pomoći i saradnje. Ponovo je traženo da ili on ili general John Dill posete Beo­ grad, ali njihov predlog nije bio prihvaćen: „Ponovo smo, veli Idn, 15. marta čuli da poseta ne bi bila pogodna. Nismo čuli nijedne reči jugoslovenskog komentara o poseti majora Perišića A tini"87). Major Perišić je referisao o onome šta se govorilo i šta je video: video je da sa te strane nema nikakvoga izgleda za pomoć. U fazi tih unakrsnih pritisaka sa tri strane knez Pavle se, 4. marta 1941. tajno sastao sa Hitlerom u Berhtesgadenu i imao sa njim razgovor, koji je trajao pet sati. Arthur Bliss Lane veli da tome razgovoru nije prisustovao niko osim fon Ribentropa83). Hitler je, veli Len, i formal­ no pozvao kneza Pavla da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, jer da je to jedini način da se Jugoslaviji garantuje sigurnost prema Ita­ liji i da Solun pripadne Jugoslaviji. Hitler je rekao knezu Pavlu i to da će on uskoro napasti Grčku zbog prisustva britanskih trupa ta­ mo89). Ni Dragiša Cvetković ni Cincar-Marković ne kazuju mnogo o ovoj poseti kneza Pavla Hitleru, koja je donela prekretnicu u odno­ sima između Jugoslavije i Nemačke. Cvetković veli da se knez Pavle odlučio na ovaj sastanak „teška srca". Na tome sastanku Knez njie uzeo nikakvu odluku, jer nije hteo ni mogao da odlučuje o stvarima koje rešava odgovorna kraljevska vlada. Posle toga su razgovori pro­ duženi diplomatskim putem radi razjašnjenja spornih i nejasnih pitanja90) . . . Pred „Kom isijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine", izjavio je Cincar-Marko­ vić: „Tek kada se Knez sastao sa Hitlerom i Ribentropom početkom marta naš se položaj znatno popravio. Nemački državnici su i tom prilikom ostali pri svome zahtevu da pristupimo Paktu, ali Knez je 85) 86) 87) 88) 89) 90)

Na istom mestu, str. 209. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 220. Vladim ir Petrov, N a istom m estu, str. 158. Na istom mestu. Dragiša Cvetković, Razgovori u B erhtesgaden-u, str. 17.

197

bio uspeo da od njih dobije veoma važne ustupke; oni su, naime, pristali da od nas ne traže nikakvu vojnu saradnju, niti prelaz nji­ hovih trupa preko naše teritorije za svo vreme trajanja rata. Na taj način stvorena je osnova za pregovore, povoljna po nas, jer smo u suštini i dalje ostali neutralni, a bile su nam zagarntovane granice baš od onih koji su jedini mogli da ih ugroze"91). Nemci su nam, veli Cincar-Marković, „dali razumeti da se imamo izjasniti pre dolaska japanskog ministra spoljnih poslova Matsuoke u Berlin, tj. ne dalje od 25. marta, pala su i poslednja kolebanja, te je odlučeno da potpi­ šemo Pakt"92). Idn piše da je obavešten da je Cvetković rekao Kembelu da je nemačka vlada savetovala Jugoslovenima da oni zauzmu Solun i da je Cvetković odgovorio da je najbolja garantija za Solun ako on ostane u grčkim rukama: ,,U stvari, veli Idn, mi sada znamo da je jugoslovenska vlada 12. marta tražila od Nemaca garantije za njiho­ vu ,teritorijalnu vezu‘ sa Egejskim morem preko Soluna"93) . . . Mini­ star Idn poslao je, 17. marta, pismo knezu Pavlu preko Terence Shona, koji je ranije služio u Jugoslaviji. Idn opominje kneza Pavla od spo­ razuma sa Nemcima i žali što se nisu mogli sastati; žali, isto tako, da ni John Dill nije mogao biti primljen u Beogradu. Knez Pavle je primio Shona, sa njim prijateljski razgovarao, ali nije menjao svoj stav94). U međuvremenu je Len (Arthur Bliss Lane) doznao za jednu instrukciju, koju je fon Ribentrop poslao fon Herenu u Beograd i koja se odnosila na pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Fon Ri­ bentrop je javljao da će Jugoslavija ,,u roku od dve nedelje" pristu­ piti Trojnom paktu, jer „zbog vojnog termin-kalendara nije više bilo moguće nikakvo dalje odlaganje"95). Jugoslavija je, kao što se zna, |25. marta 1941. godine, u Beču potpisala pristupanje Trojnom paktu i pod uslovima sasvim drukčijim od drugih zemalja.

4. U vezi pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu postavlja se, sa­ m o od sebe, nekoliko pitanja: a) da li je Jugoslavija stvarno m or a 1 a pristupiti Trojnom paktu? b) Ako je m o r a l a , koji su bili e l e m e n t i koji su je prinudili na to? c) K o je bio odlučujući faktor u donošenju odluke da se pristupi Trojnom paktu? g) Kakvi bi bili izgledi Jugoslavije da nije pristupila Tronom paktu? .. . Od­ 9!) 92) 93) 94) S5)

198

„Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 5. Na istom mestu. The Eden Memoires . . . , str. 222. Na istom mestu, str. 223. Vladimir Petrov, Na istom mestu, str. 159.

govor na svako od ovih pitanja je vrlo složen i teško da može zadovo­ ljiti radoznalost svih koje ova pitanja interesuju. Čini nam se, me­ đutim, da odgovore na ova pitanja treba tražiti u tadašnjoj među­ narodnoj situaciji i okolnostima kao i u geopolitičkom položaju Ju­ goslavije. S jedne strane, Musolinijev napad na Grčku, a s druge nemačke pripreme za napad na Sovjetski Savez tražili su i od kneza Pavla i od jugoslovenske vlade da zauzmu jasan i određen stav. Ju­ goslovenska neutralnost, koja je, u prvoj fazi rata, mogla zadovolji­ ti Nemačku, bila je obesnažena i razvijanjem rata u fazi koja je nastupala i dvoličnošću jugoslovenskog državnog rukovodstva. Tri najodgovornije ličnosti jugoslovenske spoljne politike, knez Pavle, Dragiša Cvetković i dr Vladko Maček imali su s v o j e spoljnopilitičke koncepcije. Držali su se zajedno samo prinudom stanja u kome se nalazila i zemlja i oni lično. Nije bila ni za koga tajna da je knez Pavle i bio, i ostao, izraziti anglofil koji je, i u momentima kada je morala biti doneta odluka o pristupanju Trojnom paktu, verovao u krajnju pobedu Velike Bri­ tanije i Amerike. On je lavirao između nemačkog i angloameričkog pritiska dok je to bilo moguće. Knez Pavle je, trezveno i razborito, ispitivao činjenice i upoređivao stvarnu vojničku snagu Nemačke sa vojničkom i političkom snagom (tada u fantazijama Čerčila i Ruzvelta), koji su bezobzirno previđali tadašnju jugoslovensku stvar­ nost, ukazivali na svetle perspektive budućnosti, koju je tek trebalo izboriti i, što je za Jugoslaviju bilo naročito važno, trebalo je tu nagoveštavanu budućnost živ dočekati. Kada je, 7. marta 1941. godine, posle svoje tajne posete Hitleru, primio Lena knez Pavle mu je, nepominjući ovu posetu, rekao da za njega, odnosno za Jugoslaviju, postoje samo dve mogućnosti: otpor u ropstvu kao Poljska do kraja rata ili biti miran i dozvoliti da zemlja bude okupirana pod izvesnim uslovima, ali bez žrtava96). U tome momentu knez Pavle je znao, da postoji mogućnost da Hitler primi sve jugoslavenske zahteve kao što je i bilo: 14. marta 1941. godine fon Ribentrop je obavestio fon Herena, da su jugoslovenski zahtevi primljeni i da će biti date pismene garanti je o svemu, osim o Solunu, što će uslediti kasnije. Fon Heren je trebao da Cincar-Markoviću „na hitan ali prijateljski način" saopšti, da su im Nemci izašli u susret koliko su m ogli97). Samo dva dana posle ovoga, 15. marta 1941. godine, Dragiša Cvetković je obavestio ambasadora Kembela, da će Jugoslavija potpisati sa Nemačkom „pakt o nena­ padanju", što je — najblaže rečeno — bilo zametanje traga98). Poslednji pokušaj Lena (Arthur Bliss Lane), da utiče na kneza Pavla bio je 20. marta 1941. godine: Len je večerao zajedno sa kne36) Na istom mestu, str. 160. 97) Na istom mestu, ar. 165. 98) Na istom mestu, str. 166

199

zom Pavlom i kneginjom Olgom, koja je, kazuje Len, celo to veče plakala. Na sve primedbe Lena knez Pavle je odgovorio da bi sada, kada su Nemci primili sve njegove primedbe, nepristupanje Paktu značilo rat u momentu kada su Hrvati i Slovenci protiv svakoga rata sa Nemačkom i kada jugoslovenska vojska nije u stanju da se bori sa Nemcima. „V i ste velike nacije, rekao je knez Pavle Lenu, vrlo čudne. V i govorite o našoj časti, ali ste daleko (od nas)“ "). Ovo je Len, 21. marta 1941. javio Kordelu Halu. Posle odluke vlade od 21. marta 1941. da se pristupi Trojnom paktu, Len je posetio kneza Pavla i Dragišu Cvetkovića. Knez je, veli Len, bio vrlo uzbuđen, napadao je bugarsku perfidiju, glupost Britanaca i opoziciju Hr­ vata100). Ima dokaza, da se knez Pavle veoma teška srca odlučio za pris­ tupanje Jugoslavije Trojnom paktu. On je to odbijao i odugovlačio sve dokle se moglo. Pred „Komisijom za ispitavanje odgovornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941. godine" Cincar-Marković je izjavio: „ . . . Mi smo se u početku nekako snalazili proglasivši se neutralnim. Međutim, kada se moralo da bira između Engleske i Nemačke Knez je počeo da se koleba. Gubilo se dragoceno vreme. Knez se do poslednjeg trenutka nadao da ćemo nekim čudom izbeči prilaženje Paktu. Ali, kada je video prilikom savetovanja u Kruns­ kom savetu da se nema kuda, počeo je ozbiljno da razmišlja o svo­ joj ostavci na položaj prvog namesnika izjavivši da on uviđa da sem prilaženja Paktu nema drugog mudrijega rešenja, ali da on po svo­ jim intimnim osećanjima ne može da učestvuje u tome činu .. . Mo­ rao sam da ga uhvatim za kaput, da ne ode sa sednice, i jedva sam ga ubedio da on ne sme u tim sudbonosnim trenucima da nas napušta i da otvara krizu Namesništva, koja bi po zemlju bila fatalna11101). Miroslav Spalajković je izjavio pred pomenutom Komisijom, da je ,,i lični interes kneza Pavla bio da se opredeli za Englesku, ali se on, suprotno svojim ličnim interesima, opredelio tako kako mu je nalagala savest i dužnost prema Otadžbini. Uveren sam da će slu­ čaj kneza Pavla biti zabeležen kao svetao primer u našoj istoriji11102). I dr Vladko Maček je zabeležio nešto slično. Posle sednice Krunskog saveta, održane 21. marta 1941. godine, knez Pavle je zahvalio pri­ sutnima i naglasio da oni mogu lako shvatiti kako se on oseća i istak­ nuo svoje lične veze sa britanskim državnicima i sa grčkom dinas­ tijom i dodao: „A li ja imam savesti i ne mogu povesti moj narod u jedan rat kada znam unapred da će nam to doneti siguran poraz11103). " ) Na istom mestu, str. 174. 100 ) Na istom mestu, str. 171-172. 101) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 6. 102) Na istom mestu, str. 8. 103) Vladko Maček, Na istom mestu, str. 213.

200

Dragiša Cvetković je više izigravao državnika nego što je to, stvar­ no, bio. On je po svome ubeđenju bio frankofil i o svemu šta je ra­ dio sa Nemcima obaveštavao je Francuze. Ako je to mogao da krije do poraza Francuske, posle toga to nije više bilo moguće. Dokumenta, koja su zapjenjena na stanici La Charite sur Loire to su potpuno obelodanila. Kada je to otkriveno Cvetković se pravdao time da se radilo o pregovorima između Generalštabova, koji nisu angažovali vladu, „jer svi Generalštabovi na svetu pripremaju planove za svaku eventualnost i održavaju međusobne veze (bez) prethodnih odobre­ nja svojih vlada“ 104). Fon Heren ga nije mario, a italijanski poslanik u Beogradu označio ga je u svome izveštaju grofu Canu kao čoveka nesigurna, „koji traži naklonost K n eza . . . Malo se razume u spol inu politiku i malo se bavi njome, osim ako u datom momentu to ne može da izbegne. Naklonjen je mržnji i političkoj osveti11105). Pred spomenutom Komisijom Dimitrije Ljotić je Cvetkovićevu politiku nazvao nemoralnom: „Cvetkovićeva vlada, rekao je on, u stvari je sprovodila jednu nemoralnu politiku: u spoljnoj politici htela je da se oslanja na Nemačku i Italiju, a u unutrašnjoj politici na levičarske i antiosovinske elemente. Kad je dr Maček ušao u vla­ du ta nezdrava situacija se još pogoršala. U svojoj političkoj prosto­ dušnosti dr Maček je verovao, da se može ostvariti sporazum sa oso­ vinom, a istovremeno voditi u zemlji, a naročito u Srbiji, antiosovinska politika'1106). Ova prolevičanska Cvetkovićeva orijentacija bila je praktično utelovijena u ličnosti ministra Mihaila Konstantinovića, koji je podneo ostavku kada je vlada rešila da se pristupi Trojnom paktu (zajedno sa njim to su učinili i dr Branko Čubrinović i dr Srđan Budisavljević). U odnosu na kneza Pavla, a naročito na Dragišu Cvetkovića, Ma­ ček je mogao u svakome momentu primeniti svoje p r a v o v e t a . On je bio svestan da izgrađuje državu u državi i da bi osamostaljenje Hrvata mogao dovršiti i upotpuniti Mačeku je bio potreban mir. TJ izveštaju italijanskoga poslanika iz Beograda grofu Canu od 27. maja 1940. godine rečeno je za Mačeka: „Veom a je lukav i spreman za ,duge staze'. Prvenstveno i, moglo bi se reći, isključivo zauzet hr­ vatskim problemima i naročito onima koji se njega tiču. Preduzima nagle poteze u spoljnoj politici kad mu izgleda da se podudaraju sa hrvatskim interesima, a drugi neka se snalaze kako znaju. Sve u svemu, on u vladi predstavlja bombu sa aktiviranim upaljačem. Međutim, opasnost je dugotrajna. Pre nekoliko meseci je izgledalo da eksplozija može uslediti svakoga časa. Maček danas predstavlja 104) „Dokum enti o J u go slav iji", sv. 10, str. 6. 105) Aprilski rat 1941 . . . , sz. 656. 106) „Dokum enti o Jugoslaviji'1, sv. 10, str. 7.

neku vrstu vestalke, koja drži upaljenu buktinju i pređi. Međutim, spoljni događaji su jači od njega11107). I Maček i Kulovec, dakle prestavnici Hrvata i Slovenaca, izja­ snili su se protiv rata, a to je, praktično značilo za pristupanje Troj­ nom paktu108). Ovo se da zaključiti i iz jedne izjave, koju je knez Pavle dao posle izvršenog puča od 27. marta, britanskom konzulu Rapu (Rapp) u Zagrebu. Rap javlja u London: „Kad sam juče video Princa Pavlu u Zagrebu rekao mi je vrlo jasno i uz opširne detalje da je do konačne odluke da se potpiše Pakt došlo zbog toga što Ma­ ček nije bio voljan da se suoči sa mogućim posledicama prkošenja Nemačkoj dok je stav Cvetkovića bio potpuno suprotan. Ta verzija događaja kojoj, kako mi kažu, svi vjeruju u Beogradu, baca gotovo svu krivicu na Mačeka i Hrvate, a opravdava Srbe i samog Princa Pavla11109). Maček je tvrdio sasvim suprotno110). Ljubo Boban dodaje: ,,U stvarnosti je Maček u odsudnom trenutku zauzeo stav da su Srbi uvijek bili ti koji su vodili diplomaciju i vojsku, Hrvati nisu zapra­ vo suđelovali ni u jednome: on sam nije ni vojnik, ni diplomata, pa se prema tome jedino može pokoriti stavovima ministra rata i mini­ stra vanjskih poslova i složiti se da je pakt potreban. Hrvatski je dakle stav dijamentralno oprečan izjavi Princa i stavlja konačnu odgovornost isključivo na njegova leđa11111).

5. Odluka da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu nije doneta ni brzo ni lako. Nju je doneo Krunski savet, a kasnije primila i ostva­ rila vlada. Prva sednica Krunskog saveta po ovome pitanju održana je 6. marta 1941. godine. Sednicu je sazvao knez Pavle posle svoga razgovora sa Hitlerom. Knez Pavle je referisao o tim razgovorima, a ministar vojske i mornarice, Petar Pešić, izložio je stanje vojske i mogućnosti eventualne odbrane od jednoga nemačkoga napada, koje, po Pešićevoj oceni, nisu bile nikakve. Knez i vlada su još u toku leta 1940. godine (misija generala Petra Pašića) detaljno ispitali vojne mogućnosti Velike Britanije i Francuske, koje su bile takve da se od njih nije mogla očekivati nikakva pomoć. Analiza svih bri­ tanskih obećanja i njihovo angažovanje u Grčkoj pokazali su da se sa te strane ne može očekivati nikakva pomoć. U prvoj polovini mar­ ta 1941. godine učinjen je još jedan pokušaj konsultovanja sa Bri­ 107) 108) U9) no) m)

202

Aprilski rat 1941 .. str. 656-657. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 134. Ljubo Boban, Maček i politika HSS .. Na istom mestu, str. 383. Na istom mestu, str. 383.

str. 382.

tancima. Na predlog jugoslovenske vlade održana je u Atini od 6. do 9. marta 1941. godine jedna konferencija: „Na toj konferenciji, kojoj su prisustvovali vojni predstavnici Grčke, Engleske i Jugoslavije, našu zemlju predstavljao je đeneralštabni m ajor Milisav Perišić. Major Perišić vratio se u Beograd 10. marta. Istog dana održana je konferencija predstavnika Kraljevske vlade. Toj konferenciji pri­ sustvovali su u šefovi koaliranih stranaka u vladi. Toga dana dopu­ tovao je u Beograd i izaslanik britanskog ministra inostranih dela, g. Terens Son, ministar za Srednji istok, i u prisustvu njegovom i engleskog poslanika ser Rajnolda Kambela produženi su razgo­ vori"112). I u razgovorima u Atini i u ovim u Beogradu pokazalo se da sa britanske strane ne može doći nikakva pomoć. Cerčil je bio uspeo da svojim potčinjenim organima, vojničkim i političkim, naturi ideju da bi se Jugosloveni najbolje mogli snabdeti oružjem i materijalom ako bi napali italijanske trupe u Albaniji113). U to vreme Velika Bri­ tanija nije imala „više od dve divizije", a vazduhoplovne snage sa­ stojale su se „od svega dve eskadrile koje m enjaju aerodrome da bi stvorile utisak da ih ima više"114). Prema navodu kod Cvetkovića major Perišić je zapisao: „Kako sam obavešten od grčkih krugova, Englezi su u Grčku poslali jednu eskadrilu svojih aviona, koju premeštaju sa aerodroma na aerodrom, da bi dali utisak da ima veći broj aviona koji se nalaze u Grčkoj, a što se tiče trupa, prolazeći kroz Solun, obavešten sam da Englezi još i ne misle da svoje trupe izvlače na front, već još uvek rade na tehničkim pripremama"115). Ovakav izveštaj, sasvim realan, opominjao je kneza Pavla, da ne podlegne svojim simpatijama prema Englezima. On je, posle ovoga izveštaja, rekao majoru Perišiću: „Ja sam prijatelj Engleza, ja ih poznajem dobro, ali ako naše docnije zahteve, po svršetku rata, ne možemo da podupremo našom vojskom, a interesi Velike Britanije ne budu u skladu s našim interesima, onda će za Britance biti od pre­ sudnog značaja samo britanski interesi"116). Iako knez Pavle u svojim razgovorima sa Hitlerom, održanim 4. marta 1941. godine, nije primio nikakve obaveze, poneo je bio izvesne utiske koji su obećavali mnogo više nego britanska dočaravanja onoga što se može desiti u budućnosti117). Ako je i kod kneza Pavla i kod drugih članova Krunskog saveta pre izveštaja majora H2) Dragiša Cvetković, A tin ska konferencija (U „G lasnik S J K D “ N jegoš, juni 1963, str. 35). 113) Na istom mestu, str. 35-36. 1 1 4) Na istom m estu; sravni: Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razvoj m eđu­ narodne situacije izm eđu dva rata (U „G lasn ik S I K D “, N jegoš, sv. 6, decem ­ bar 1960, str. 1-31). n5) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i r a z v o j. . . , str. 24. 116) Na istom mestu, str. 29. 1 1 7) Vladim ir Petrov, Na istom mestu, str. 159.

203

Perišića i moglo biti još iluzija o nekoj britanskoj pomoći njih je sasvim razvejao izveštaj, koji je podneo Petar Pešić. Dragiša Cvet­ ković piše: „Izveštaj o naoružanju naše vojske bio je po nas sasvim negativan. Mi smo oskudevali ne samo u automatskom oružju nego i u pogledu motorizacije vojske. O oklopnim jedinicama, tenkovima i svim drugim potrebama za moderno ratovanje, nije moglo biti ni r e č i . . . U pogledu avijacije, sa naših 153 bombardera, 156 lovaca i 26 izviđača stajali smo isto tako slabo, dok je snaga nemačke avija­ cije ogrom na"118). Prema Ljubi Bobanu, koji je u svojim kazivanjima temeljit, Krun­ ski savet je već 6. marta 1941. godine načelno prihvatio pristupanje Trojnom paktu119). Može se utvrditi da je od 6. marta do pristupanja Trojnom paktu održano nekoliko sednica Krunskog saveta, ali je teže utvrditi datum njihovog održavanja. Maček veli, da je prva sednica izvanrednoga (special) Krunskog saveta održana 19. marta u 11. časova pre podne120). Na ovoj sednici je raspravljano o Paktu. Cvet­ ković se, navodno, nije izrazio ni z a ni p r o t i v nemačkog predloga, nego je samo izložio pozitivne i negativne aspekte njihove. Izrazio je sumnju u Hitlerovu datu reč i naveo koliko je ugovora Hitler prekršio121). General Pešić je naglasio da bi, u slučaju nemačkoga napada, i Ljubljana, i Zagreb, i Beograd i severni deo Jugo­ slavije brzo pali u nemačke ruke. Može se, u tome slučaju, povući u bosansko-hercegovačke planine i boriti se tamo u tom slučaju najviše četiri do šest nedelja i onda će se morati kapitulirati. Snabdevanje bi bilo brzo iscrpljeno i čak kada bi Britanci hteli slati mu­ niciju ne bi se mogli održati122). Radenko Stanković, drugi kraljevski namesnik, predlagao je vođenje „simboličkog rata": kralj, vlada i oko 200.000 vojnika trebali bi da se prebace u Grčku i da se tamo priključe Britancima: „Ako bi se Britanci povukli, povukli bi se i naše ljudstvo sa njima, a ako bi oni napredovali, napredovalo bi, ta­ kođe, i naše ljudstvo. Ukratko, mi ćemo se povući sa Britancima i vratiti se sa njim a"123). Ilija Jukić navodi, da je Maček tražio šira obavešten ja od CincarMarkovića o stavu Nemačke i Italije. Cincar-Marković je, navodno, rekao: „Nemačka ne traži od nas nikakvu pomoć ni sada ni u buduć­ nosti u sadašnjem ratu. Neće tražiti od nas ni prolaz svojih trupa, ni prevoz svoga ratnog materijala preko naše zemlje. Nemačka je spremna potvrditi nam sva ova obećanja u najsvečanijoj formi, ako pristupimo Trojnom paktu. Izjavio je dalje da nije siguran da ćemo H8) H9) 120 ) 121) 522) 123)

204

Dragiša Cvetković, Na istom mestu, str. 31. Ljubo Boban, Maček . . . , str. 373. Vladko Maček, Na istom mestu, str. 209. Na istom mestu, str. 210. Na istom mestu, str. 211. Na istom mestu, str. 212; Ilija Jukić. Na istom mestu, str. 132-133.

moći ostati pošteđeni od rata, ako tome Paktu ne pristupimo, jer bismo izazvali nepovjerenje u Njemačkoj i otvorili široko vrata in­ trigama talijansko-bugarsko-mađarskim. Dodao je da nam Njemač­ ka nudi Solun u budućem teritorijalnom preuređenju Balkana. Za­ vršio je s izjavom da vjeruje obećanjima i jemstvima koje nam N je­ mačka pruža11124). Svi prisutni, osim kneza Pavla, glasali su u načelu za Trojni pakt, a Knez je „primio samo na znanje to glasanje1'. Cincar-Markoviću je bilo stavljeno u dužnost da o ovoj odluci obavesti fon Herena125). Prema kazivanju Mačeka ova sednica je bila 21. marta 1941. go­ dine126), a prema Cvetkoviću, što izgleda tačnije, 20. marta127). I L ju­ bo Boban navodi 20. mart kao dan donošenja odluke o pristupanju Trojnom paktu128). Istoga dana uveče ovo pitanje je bilo stavljeno na dnevni red vladine sednice. „Isto veče ih je primila i vlada, ali uzdjelimičnu krizu. Protiv te odluke glasali su, kao što je već istak­ nuto, Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrinović i dr Srđan Budisavljević. Konstantinović je povukao svoju ostavku samo do pot­ pisivanja Pakta „odazivajući se prijateljski apelu Cvetkovića i Ma­ čeka11129). Maček navodi, da je knez Pavle, posle odluke o pristupanju Trojnom paktu rekao: „Hvala Vam, gospodo, meni je jasno koliko je Vama teško učiniti ovo, ništa manje nije za mene. Vi znate vrlo dobro da sam ja nekada bio britanski student i da su većina današnjih britanskih državnika bili m oji školski drugovi. M oja je svastika udata u britansku kraljevsku porodicu, a m oja žena je grčka prin­ ceza. Samo ovo nekoliko činjenica olakšavaju da se shvati gde pri­ pada m oje srce. Ali ja, takođe, imam savest i ja ne mogu povesti moj narod u jedan rat kada ja znam unapred da bi nam to donelo siguran poraz11130). Maček je „živo branio da moramo primiti teške uvjete da bismo samo izbjegli rat i dobili Iiitlerova jemstva. Tako je mislio i vođa Slovenaca. Tako su mislili i naši muslimani11131) . .. Otpravnik poslo­ va slovačkoga poslanstva u Beogradu izvestio je, 21. marta 1940. go­ dine, svoju vladu: „Njemačka je nedvosmisleno postavila svoj zah­ tjev koji je u odnosu na evropski poredak i u odnosu na eliminiranje engleskog uticaja na kontinentu vrlo logičan. Jugoslavija pod pri124) 125) 126) 127) 128)

Ilija Jukić, N a istom m estu, str. 133. Na istom mestu, str. 134. Vladko Maček, Na istom m estu, str. 213. Dragiša Cvetković, Jugoslavija . . . , str. 32. Ljubo Boban, Na istom m estu, str. 374.

129) Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 134. 13°) Vladko M aček, Na istom m estu, str. 213.

131) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 135.

205

tiskom ove realnosti nije mogla reći n e, nastojeći oduljiti defi­ nitivno rješenje i izbjegavajući neopozivno d a“ 132). U diskusije oko pitanja pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu umešala se i Srpska pravoslavna crkva preko patrijarha Gavrila Dožića. Ističući da on govori u ime episkopa cele SPC, što je bilo tačno, patrijarh Gavrilo je pokušavao da kneza Pavla odgovori od toga da se pristupi Paktu. Pre svoga sastanka sa knezom Pavlom, 23. marta 1941. godine, patrijarh Gavrilo je imao dva sastanka sa Radenkom Stankovićem, 8. i 9. marta, i rekao mu šta on misli o pri­ stupanju Paktu, ali to nije imalo nikakvoga uticaja na donošenje odluka Krunskog saveta. Svoj stav prema ovome patrijarh Gavrilo je izneo knezu Pavlu na večeri na koju je bio pozvat 23. marta 1941. godine. O tome raz­ govoru patrijarh Gavrilo je ostavio dosta podataka u svojim Memoa­ rima. Knez Pavle je apelovao na Patrijarha, a preko njega i na SPC, da realno i trezveno shvataju i prosuđuju situaciju u kojoj se našla zemlja i da u tome smislu utiču na narod. Knez Pavle je objašnjavao Patrijarhu: „ .. . Saveznika nemamo, koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći. Ništa ih ne može zadržati, jer dobijaju pobedu za pobedom “ 133). Svoj stav i stav SPC patrijarh Gavrilo je izložio knezu Pavlu ovako: „M oja je dužnost da Vam otvoreno kažem: da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredelenje za Osovinu, uništili životnu snagu i moral našega naroda. Pogodili bi njegova rodolju­ biva osećanja i duboko uvredili njegov ponos i njegove tradicije i ideale. Za mene je to najveća žalost da čujem iz usta Vašega Visočanstva, ovako tešku i nemilu izjavu, koja svima nama razdire srce i muči dušu n aš u. . . Na osnovu zajedničkoga dogovora sa predstav­ nicima naroda i Srpske crkve, ja sam ovlašćen, da Vam ponudim jedan plan i našu pomoć da bismo našli jedno pravično i celishodno rešenje koje će biti u stanju da spase državnu celinu . . ,“ 134). U produženju svojih izlaganja patrijarh Gavrilo je ukazao i na neke druge, zabrinjavajuće, okolnosti: „ . . . Što je najteže i poraz­ no, mi smo dočekali ovaj rat b e z s v o j i h s a v e z n i k a , koji bi nam mogli bar nešto pomoći. Na to je trebalo misliti pre izbijanja rata i osigurati našu državu spol ja i iznutra kako bismo tako mogli najbolje da odgovorim o današnjoj situaciji. Nažalost, to ništa nije urađeno"135). .. Kao „mandator narodnih želja" Patrijarh je predlo­ žio knezu Pavlu jedan plan i rekao: „ . . . Ako sve ovo brzo izvršite, onda ne može doći ni do kakvog narodnoga revolta, koji bi nas do­ 132) 133) 134) 135)

206

Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 426, beleška 170. Memoari patrijarha srpskog Gavrila, str. 278. Na istom mestu, str. 278-279. Na istom mestu, str. 281-282.

veo do toga da narod silom pribavi sebi ono što želi i hoće. Ako Kra ­ ljevsko namesništvo sredi i ujedini narod, onda će država biti unu­ tra sposobna, da se odupre svima agresijama spolja“ 136).

6.

Pored pritiska patrijarha Gavrila, iza koga je, u tome mometnu, stajala ne samo SPC, nego i Udružena opozicija i svi anglofilski ele­ menti, pojačan je pritisak na kneza Pavla i sa britanske strane. Čak je i kralj Dorđe VI. jednom depešom tražio od kneza Pavla, da Ju­ goslavija ne pristupi Trojnom paktu, ali knez Pavle to nije uzeo u obzir137). I Čerčil je produžio bio da preti Dragiši Cvetkoviću; Udru­ ženje revervnih oficira bilo se izjasnilo protiv pristupanja; jedan deo studenata, čak i srednješkolaca, demonstrirao je protiv pristupanja Trojnom paktu; ceo se Beograd tih dana tresao od uzbuđenja kao u nekoj groznici138). Britanski ambasador Kambel izveštava, 20. marta 1941. godine, i traži, da „ako već moramo da zaključimo neki ugovor sa Nemcima da se Nemačka obaveže da neće napasti S olu n . . . Ako bi pak Nemci odbili ovakvu obavezu, Jugoslavija bi imala razlog da odbije makakav sporazum"159). Kambel je, 23. marta 1941. godine, razgovarao sa knezom Pavlom i o tome javio Idnu: „Princ Regent me večeras pozvao i saopštio mi da su Nemci dali jugoslovenskoj vladi rok do ponoći da potpiše Trojni pakt u modificiranom obliku, iza kojega roka im uvjeti neće više biti otvoreni. Rekao je da bi stvari izgleda­ le sasvim drukčije da su Turci poslali odgovor koji on i predsednik vlade željno očekuju već nekoliko dana". Kambel zaključuje: „Iako je obećano da će se on i predsednik vlade boriti do poslednje minute, bojim se da nema nade da jugoslovenska vlada neće (nedešifrovano: vjerovatno treba biti: p r i z n a t i ) sporazum u određenom roku. Vremensko ograničenje je bio neočekivan nemački potez"140). Začuđava, međutim, da Košta St. Pavlović veli, da se iz Kambelovoga pisma od 22. marta vidi da u Beogradu niko nije hteo da primi turskog ambasadora koji je želeo da nam da izjavu o kojoj je bilo reči u Idnovom pismu od 19. marta"141). Idn je, navodno, izvestio da su Turci voljni da se sporazume ju sa nama da napad Nemaca na Solun preko Bugarske smatraju katastrofalnom opasnošću i da sa 136) Na istom mestu, str. 285. 137) Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 145. 1 38) Na istom m estu, str. 148-149. !39) Košta St. Pavlović, Strogo poverljivi dosije Predsedništva vlade (U G las­ nik SIK D ,,Njegoš“, sv. 13, juni 1964, str. 59). 140)Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 426, beleška 170. 1 41) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 59.

207

nama deluju zajedno"142). Prema kazivanju Dragiše Cvetkovića, koji je to morao da zna, Turska je prekinula pregovore sa Jugoslavijom kada su nemačke trupe ušle u Bugarsku (početkom marta) i na predlog Cvetkovića o zajedničkoj akciji u slučaju napada na Grčku Turci su odgovorili da će „braniti svoje granice silom oružja, ako ma od koga budu napadnuti"143). Odluka Krunskog saveta i vlade, da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu doneta je kolektivno i nije bila izraz i posledica ničije lične volje. Ona je, u situaciji u kojoj se tada nalazila Jugoslavija, bila p o s l e d i c a n e m i n o v n o s t i : radilo se o traženju m o g u ć ­ n o s t i da se preživi i da se u miru sačeka dalji razvoj događaja. Pred tadašnjim odgovornim faktorima u Jugoslaviji postavljala se sledeća dilema: ili pristupiti Trojnom paktu i ostati, makar i ograni­ čeno, neutralan, ili poslužiti kao nerazumni instrumenat angloame­ ričke politike, koja je, u tome momentu, na Balkanu bila sasvim bezizgledna što, pored ostaloga, pokazuje i brzo izbacivanje Brita­ naca sa grčkog kopna i sa ostrva144). Svoje, intimne, simpatije prema Americi i Engleskoj, potčinili su i knez Pavle i vlada realno shva­ ćenim životnim interesima zemlje i naroda. „Knez Pavle je želeo britansku pobedu isto toliko koliko bilo koji drugi razumni balkans­ ki državnik. Ali on nije bio voljan da zbog galantnog gesta žrtvuje Jugoslaviju. Hteo je da dobije u vremenu i da vidi šta se može, jer se Sovjeta uvek plašio . . . Nije knez Pavle bio ni izdajnik, ni kuka­ vica, ali je video da je kompromis nužan šta više neizbežan"145). „Pot­ pisnici Pakta i svi njihovi savetnici bili su svesni da spasavajući državu od rata i raspada — žrtvuju sami sebe, čak i u slučaju kad bi s Paktom isplovili iz svetske bure. Međutim, vođe pokreta sve do tada energični i elitni vojnici, nisu bili ni svesni ni voljni da se žrtvu­ ju za svoju Otadžbinu sa svojim narodom, koji je uz njih listom stao, jer im je i suviše verovao. Dok su vojnici i političari, ili nosioci 27. marta, plivali u nepomućenom oduševljenju, narod je posle nekoliko sati shvatio, da rat neće biti parada, no beskrajne strahote-ep ili le­ gende146). Ilija Jukić veli: ,,U prilikama kakve su onda bile u Evropi, u svijetu, oko nas i kod nas doma, pravi bi zločin prema svojim na­ rodima počinili tadašnji odgovorni čimbenici Jugoslavije, da nisu pokušali odvratiti Hitlerov bijes od njih makar i uz gutljaj gorke pilule"147). 142) Na istom mestu, str. 58. 143) Dragiša Cvetković, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941. (U „Do­ kumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 55-56). 144) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 20, 45. 145) Dr Rađoje Vukčević, Između pakta i rata ■— Pakt (,,Glank“ SKID 1960. str. 171. 146) Dr Rađoje Vukčević, Između pakta i rata — rat (U „Glasnik" DKID „Njegoš", sv. 6, decembar 1960, str. 52). 147) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 135.

208

U diskusiji o opravdanosti ili neopravdanosti, nacionalnoj koris­ nosti ili štetnosti pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu postavlja se pitanje: da li su knez Pavle i vlada radili pod diktatom Nemačke ili ne? Drugim rečima: da li je postojao n e m a č k i u l t i m a t u m ili ne? Ovim pitanjem pozabavio se opširnije Johan Višt (Johann Wiischt). Višt dokazuje da nije bilo nikakvoga ultimatuma sa ne­ mačke strane, jer jedan takav tekst ne postoji (bar do sada nije p ro­ nađen). Zna se, međutim, da su Nemci celu ovu stvar požurivali i vezali je za posetu japanskoga ministra spoljnih poslova Nemačkoj, koji je stigao u Berlin 25. marta 1941. godine. U jednoj depeši fon Herenu, od 19. marta 1941. godine (u 6,43 časova), fon Ribentrop je tražio da ambasador požuri jugoslovensku vladu, jer je nemačka primila sve jugoslovenske zahteve: „Japanci dolaze 25. marta. Ostaće pet da na .. . Ova stvar sa Jugoslavijom mora sada biti svršena. Potpis Pakta mora se izvršiti 23. ili 25. marta“ 148). Ovo nemačko požurivanje liči, i po smislu i po sadržaju, na ulti­ matum, koji to, po spoljašnjoj formi, nije. Za potkrepu svoje teze da se nije radilo o ultimatumu, Višt se poziva i na Iliju Jukića, koji je pisao: „ . . . U poviesti svieta ima jedva primjera da se jedna mala država, stisnuta između dva bjesnomučna zlotvora, kao što je bila Jugoslavija u proljeće 1941. godine između Hitlera i Musolinija, mo­ gla odrhvati ipak najstrašnijim od svijeh dosada poznatih ratova, kao što je tada mogla Jugoslavija. Državni udar, koji je izveo jedan manji dio vojske protiv tadašnjega namjesništva i vlade, u rano jutro 27. marta te godine, oborio je sve te dobre šanse"149). Na procesu u Nirnbergu rekao je general-pukovnik Jodl, da je Hitler tretirao Jugosla­ viju kao jednu primadonu150). Dušan Simović je izjavio da je nemač­ ko traženje o definitivnom izjašnjenju bilo, stvarno, ultimatum Ne­ mačke o našem pristupanju paktu"151). Višt je uporno branio svoju tezu: „Ne može se, dakle, govoriti o nemačkom ultimatumu. Ultimativna je bila tadašnja situacija u ko­ ju je bila zemlja uvučena kroz političku i vojničku igru velikih sila i, najzad, sopstvenom krivicom. Jugosloveni su se silom okolnosti našli pred alternativom: ili pristup Paktu, u kome slučaju Hitler ga­ rantu je Jugoslaviji njene granice, njezin suverenitet i njezino bu­ duće razvijanje ili neutralnost, u kome slučaju Jugoslavija mora računati sa tim, da će njeni susedi postaviti svoje želje na račun njene teritorije. To je bila atmosfera u kojoj su vođeni pregovori između dve države"152). 14S) i49) 15°) 151) 152)

Johann Wuscht, Jugoslawien und das Dritte R eich. . . , str. 153-159, 154. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 138. J. Wuscht, Na istom mestu, str. 154. Simovićev Testamenat, str. 12. Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 154-155.

209

Može se, ne samo iz radoznalosti, postaviti pitanje: šta bi bilo i kako bi se razvijala situacija i u Jugoslaviji i oko nje, da ona nije pristupila Trojnom paktu? Da li bi, i sa kakvim objašnjenjem, Ne­ mačka ipak napala na Jugoslaviju, slomila je i okupirala bez nepo­ srednoga povoda sa jugoslovenske strane. Ili, drukčije, da li bi Ne­ mačka pristala na tadašnji s t a t u s q u o sa Jugoslavijom u mo­ mentu kada je ona preko Bugarske prodirala na Balkan? . . . Na sva ova pitanja može se odgovoriti samo hipotetično, jer nikakvih kon­ kretnih elemenata za jedan jasan odgovor nema. Ono što se može uzeti kao prilično sigurno jeste, da Hitler nije zazirao toliko od Ju­ goslavije, čiju je vojničku snagu precenjivao, koliko od mogućnosti da se Velika Britanija, koja je već bila iskrcala nešto svojih trupa u Grčku, ne učvrsti vojnički u Grčkoj i preko Grčke na Balkanu, koji je Nemačku interesovao kao područje za snabdevanje sirovi­ nama i životnim namirnicima. S druge strane, Hitler je bio jasno stavio do znanja da on neće trpeti nikakve vojničke, a još manje vazduhoplovne snage i uporišta na Balkanu sa kojih bi Britanci mogli lako bombardovati petroleumske izvore u Rumuniji, koji su bili od životne važnosti za Nemačku. Jasno je, a i logično, da se odnosi između dve države mogu nor­ malno razvijati samo onda ako između njih postoji bar podnošljiv minimum poverenja. Gde toga minimuma nema ne mogu postojati ni normalni odnosi. Za tadašnji stav Nemačke prema Jugoslaviji na­ ročito je bio važan sledeći momenat: Nemačka, odnosno lično Hitler, garantovala je, i celim svojim autoritetom i ćelom svojom moči, bezbednost i teritorijalnu celinu Jugoslavije i time zadržala u zaptu one njene susede, koji su prema njoj imali teritorijalne pretenzije; a imali su ih svi osim Rumunije i Grčke. I nemačko i jugoslovensko državno rukovodstvo su znali u kakav se politički instrumenat m o­ gu pretvoriti ove pretenzije. I Italija, i Bugarska, i Mađarska, a u izvesnoj meri, i Nemačka držale su u svojim rukama konce ovih antijugoslovenskih elemenata, koji su, u jednom datom momentu, mogli biti veoma opasni. Nemačko državno rukovodstvo, naročito Hitlera lično, moralo je vređati upadljivo nepoverenje sa jugoslovenske strane. Ovo tim pre što su oni pokazivali, i stalno naglašavali, svoje poverenje u Ju­ goslaviju i naglašavali želju da sa njom urede odnose tako da to bude od koristi i Jugoslaviji. Ne može se reći ni za kneza Pavla ni za Dragišu Cvetkovića da su oni verovali Hitleru, ali se može reći da su se odupirali opijumu iluzija, koje su dolazile iz angloameričkih izvora. I kada su sklapali ugovore sa Hitlerom oni su sumnjali u nji­ hovu trajnost, jer je Hitler bio poznat i po tome što je lako kršio zaključene ugovore. „Jedna stvar je, međutim, bila van sumnje: si­ lazak Nemaca na Jug preko Bugarske značio je za nas smrtnu opas­ nost, jer prirodna i najkraća veza Nemačke sa obalom Jegejskoga 210

mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo pristati ni na ka­ kav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu imali Solun oni će nas postepeno zadaviti. Za nas je bolje da nas direktno na­ padnu nego da nas izolovano mrcvare. Jer čak i kad bi nam kraj u oba slučaja bio isti ne bi put bio isti. U slučaju napada i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku likvidiranja ovog rata“ 153). Ovo je jedno mesto iz referata Dragiše Cvetkovića, rađenog za kneza Pavla. Za njegovo držanje kaže Časlav Nikitović da je knez Pavle, odlučujući se za pristupanje Trojnom paktu, radio u beznadežnoj situaciji „pa je pokušao da stvari odugovlači. Trojni pakt je prihvatio samo da dobije u vremenu, i to kada više nije bilo dru­ gog izlaza da se izbegne r a t . . . U roku od nekoliko meseci mogla je svetska situacija da se izmeni — kao što se i izmenila — tako da bi Jugoslavija bila u stanju da uđe u rat na strani svojih prijatelja i sa­ veznika sa izvesnim izgledom na uspeh. Strašne godine okupacije mogle su ispasti drukčije, ako ih već nije bilo moguće izbeći“ 154). Maček, naprotiv, tvrdi da su Nemci bili voljni da respektuju oba­ veze preuzete u Paktu „pod uslovom da jugoslovenska vojska zaposedne jugoslovensko-grčku granicu da bi time osigurala svoje desno krilo za vreme njihovog prodiranja u Grčku. Samo se po sebi razume da je ovaj novi uslov činio Pakt od 25. marta l e s s d e g i s t i b l e s , ali ja ističem da Jugoslavija, primajući ovo, ne bi stvarno narušila svoju neutralnost. Mi bi samo sprečili strane trupe da pređu na našu teritoriju"155). Jasno je: tadašnji rukovodeći faktori Jugoslavije pristupili su Trojnom paktu kao neotklonjivom i nužnom zlu, kojega bi se želeli osloboditi prvom prilikom. Pristupajući Trojnom paktu oni su uspeli da, bar u izvesnoj meri, zadobiju poverenje vodećih faktora Nemač­ ke, kojima nisu bile nepoznate unutrašnjepolitičke teškoće Jugo­ slavije i snaga onih elemenata, koji su bili anglofilski orijentisani. Da vlada nije pristupila Trojnom paktu ti bi elementi postali još aktivniji i time bi provocirali Nemačku koja, zbog raznih obzira, te provokacije ne bi mogla, ni htela, trpeti. U takvoj situaciji moralo bi doći do reakcije sa nemačke strane koja je, s obzirom na svoje pla­ nove, htela da ima čistu situaciju i sa Jugoslavijom u kojoj je psiho­ za rata i neko isticanje vernosti načelima sve više uzimalo maha. Ovi su elementi sve više potkopavali neutralnost Jugoslavije koja je, sve upadljivi je prestajala biti ono što bi u tim danima moglo da za­ dovolji Nemačku. Radoje Vukčević je tačno rekao: „Van svake sum­ nje svoju neutralnost do poslednjega dana, valjalo je sačuvati od 153) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 57-58. 154) Dr Caslav Nikitović, Z aklju čen je jedne izazvane diskusije (U „D oku­ menti o Jugoslaviji", sv. 2, str. 32. 155) V. Maček, Na istom mestu, str. 222-223.

211

nenadnih ispada u zem lji i uvek mogućih prepada sa strane. A za sve to morali smo imati i sređenu državu, i disciplinovan narod, i jaču vladu, koji bi s istom vojskom, uvek u pripravnom stanju, čuvali državu od svih iznenađenja, mogućih i u miru, kamoli u ratu“ 156). Mi takvu državu nismo imali. Tri vrste elemenata su, u to vreme, razarali državu iznutra: fanatizovani angloamerički iluzionisti, oni koji su se povodili za njima bez da su imali snage i sposobnosti da sami prosuđuju stvari i, naročito, komunisti. Svetozar Vukmanović — Tempo ističe, da jej KPJ pristupanje Trojnom paktu smatrala signalom za početak borbe protiv porobljavanja: „Partija i njezino rukovodstvo nijesu se kolebali. Bili su dosljedni svom dosadašnjem stavu. Pozvali su narod na masovne demonstracije, koje su počele istoga dana i trajale sve dok nije bila oborena vlada koja je potpi­ sala sramni P a k t . . . bilo je nekoliko hiljada: uzvikivali su protiv vlade, protiv pristupanja naše zemlje Trojnom paktu .. . Građani su otvarali prozore svojih stanova i čuli su se uzvici odobravanja. Orga­ ni vlasti nijesu se suprotstavljali demonstracijama. Sve je to bilo novo i neobično; nikada naše demonstracije nijesu bile tako masov­ ne, nikada nas građanstvo nije tako pozdravljalo i, što je najvažnije, prvi put policija nije stupila odmah u akciju! Sve je to jasno govo­ rilo da su na pomolu krupni događaji"157). Država je bila u otkazu i nije bilo faktora, koji su, u tom mo­ mentu, mogli zaustaviti njeno raspadanje. Da vlada nije pristupila Trojnom paktu provokacije, koje vlada nije mogla da spreči, izaz­ vale bi intervenciju spolja, najverovatnije i nemačku i italijansku, uz puno davanje zamaha separatističkim elementima unutar zemlje i akciji revizionističkih elemenata spolja. Mir ne bi mogao biti sa­ čuvan.

7. U vezi pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu i puča od 27. mar­ ta 1941. godine, koji je oborio Namesništvo i vladu Cvetković-Maček, pojavila se diskusija o tome da li su knez Pavle i vlada t r a ž i l i od Nemaca Solun kao n a g r a d u za pristupanje Paktu. Diskusija se uglavnom vodila između Radoja L. Kneževića i Dragiše Cvetko­ vića. I jedan i drugi verovali su da iza njih stoji autoritet pozicija koje su imali i poznavanje činjenica, koje nisu bile dostupne jav­ nosti. I jedan i drugi su uneli u diskusiju dosta žučnosti. Rado je L. Knežević se poziva na jednu sednicu Krunskog save­ ta, koja je, navodno, održana u Dvoru 28. oktobra 1940. godine, i o 156) Dr Radoje Vukčević, Između pakta i rata — p a k t. . . , str. 23. 157) Svetozar Vukmanović — Tempo, Revolucija koja teče. Memoari, knj. I. Beograd 1971, str. 156.

212

kojoj je ostalo traga u zapisniku (ili beleškama), koje je vodio Milan Antić, tadašnji ministar Dvora, a koje Knežević, po svome tvrđenju, poseduje. Neposredan povod za ovu sednicu bio je napad Italije na Grčku kada se još nije znalo kako će se taj napad razvijati158). Iz materijala, koji je Knežević objavio sa sednice Krunskog sa­ veta, držanog 28. oktobra 1940. godine, jedno je sasvim jasno: rasrnatrana je situacija nastala italijanskim napadom na Grčku, koja je ukazivala i na mogućnost da Italijani, ako budu prodirali u Grčku, zaposednu i Solun. Zaposedanje Soluna od strane Italijana ugrožavalo bi Jugoslaviju vrlo ozbiljno i nije nikakvo čudo da je Krunski savet rasmatrao nastalu situaciju i diskutovao o izlasku iz nje. Knežević navodi da je ideju za zaposedanje Soluna dao dr Valter Gruber, koji je bio dopisnik nemačke agencije DNB i znao naš jezik i imao dosta ličnih veza sa našim ljudima. Rešeno je, navodno, da se u Berlinu pokrene pitanje Soluna i stavljeno u dužnost Cincar-Markoviću i generalu Milanu Nediću da sastave jedan telegram za našega vojnog atašea u Berlinu, Vladimira Vauhnika159). Na ovaj Kneževićev članak i na njegovo tvrđenje odgovorio je Dragiša Cvetković jednim posebnim člankom160). Cvetković, vero­ vatno vrlo lakomisleno, demantuje da je 28. oktobra 1940. godine161) Krunski savet održavan u Dvoru i da je u toj stvari bio angažovan i Vauhnik. Knežević je, prema Cvetkovićevom tvrđenju, uzeo poda­ tak o Solunu iz nemačke deklaracije od 6. aprila 1941. godine u ko­ joj je Jugoslavija označena kao izazivač rata. „Naš stav po pitanju Soluna bio je i ostao uvek isti. Slobodna zona u Solunu zadovoljava­ la je naše potrebe u pogledu naših interesa za izlazak na Jegejsko more. Ali ona nas je zadovoljavala samo dotle, dok je Solun bio u grčkim rukama. Naš interes nije bio da on bude u italijanskim, nemačkim ili bugarskim rukama; iz tih razloga smo mi, i u toku naših pregovora sa Nemcima, interesovali se za sudbinu Soluna, ali nikad nismo tražili od Nemaca da nam ustupe Solun. Ovo nismo mogli učiniti iz prostog razloga što naš narod nije narod lešinar, koji bi učestvovao u rasparčavanju i grabežu oko umorene žrtve, još utoli­ ko pre, kada se radi o jednom prijatelju i savezniku"162). Cvetković se i kasnije osvrtao na ovaj problem. Ovaj put je to učinio povodom ,,sećanja“ Zivana Kneževića na 27. mart, koje je objavljeno u „Glasu kanadskih Srba“ za 1955. godinu. „Vlada kra­ ljevine Jugoslavije, veli Cvetković, nije nikada od Nemačke tražila 1^8) Radoje L. Knežević, Kako se to zbilo. Grčko-italijanski rat, Solun i Ju­ goslavija. (U „Poruka", broj 4 i 5 od oktobra 1951, str. 6-13). 159) Na istom mestu, str. 7. 160) Dragiša Cvetković, Povodom članka Radoja Kneževića o 25. i 27. martu (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. Pariš 1951. 161) Na istom mestu, str. 15, 17. 162) Na istom mestu, str. 18.

213

Solun u zamenu za potpis Pakta, niti ma kojim drugim povodom. Sem Ribentropa i Radoja Kneževića, niko to do danas nije tvrdio1*163). I, dalje o istoj stvari: „Jednom za svagda moram da izjavim: u Be­ ču, za vreme potpisa Pakta, niti sam primio niti potpisao prijem note o Solunu, niti je ona tom prilikom objavljivana. Ni Simovićeva vla­ da, za vreme koje je Radoje Knežević bio ministar Dvora, ovu notu nije objavila, iako je imala Pakt u rukama. U čemu je onda ova mistifikaeija? Potrebno je da se jednom prestane sa klevetama i fabrikovanim dokumentima"164). Na drugom mestu Cvetković je priznao, da je vlada tražila od Nemaca „pismene obaveze koje će garantovati našu neutralnost. Ujedno, skrenuta je pažnja vladi nemačkog Rajha na interese koje je Jugoslavija imala u Solunskom pristaništu sa zahtevom da njena slobodna zona ne bude ugrožena eventualnim pretenzijama Italijana ili Bugara na Solun"165). Cvetković, dalje, podvlači da su pri potpisi­ vanju Pakta „prim ljene uz Pakt tri note dok četvrta nota o Solunu — o kojoj se u izvesnoj emigratskoj štampi piše — nije bila primlje­ na"166). Isto tvrdi i Ljubo Boban: „Četvrtom notom Nemačka i Itali­ ja obećale su da će prilikom određivanja granica na Balkanu, ,uzeti u obzir interese Jugoslavije za Solun*. Obećanja o poštovanju suvere­ niteta te o tome da se neće tražiti prijelaz preko teritorije Jugosla­ vije bile su saobćene javnosti, dok su druge dvije note bile tajne. Nota koja se odnosila na Solun nije prilikom potpisivanja protokola u Beču uručena Cvetkoviću i Cincar-Markoviću. Vjerovatno da je do toga trebalo doći kasnije"167) .. . Radoje Knežević je i dalje tvrdio isto: da je Solun trebao da bude dobijen kao nagrada za pristupanje Trojnom paktu"168). Cvetkovića je, izgleda, mučilo pitanje Soluna kako ga je prikazi­ vala njemu protivna strana. Kao da ni on sam nije znao k a k o je postavio ovo pitanje i k a k o da se prema njemu drži. Dok je on 1951. godine odricao da je Krunski savet o tome raspravljao, kasnije, u jednom posebnom članku, on to priznaje169). Cvetković veli: „Na sednici Krunskog saveta pokrenuto je pitanje slobodne zone i odlu­ čeno da se ministru inostranih dela ostave odrešene ruke u prego­ vorima sa Nemcima. Više se ništa nije tražilo niti odlučivalo pri docnijim odlukama Krunskog saveta i vlade u pogledu ovog pitanja. 163) Dragiša Cvetković, Braća Kneževići i 27. mart (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", sv. 6, 1955, str. 30). 164) Na istom mestu. 165) Dragiša Cvetković, Jugoslavija i razv oj. . . , str. 32. 166 ) Na istom mestu, str. 32. 167) Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 374. 168) Radoje Knežević, Cvetkovićevi „dokumenti o Jugoslaviji" (U „Poru­ ka", broj 14 od 1. VIII, 1951, str. 4-10). 169) Dragiša Cvetković, Solun i Trojni pakt (U „Glasnik" SIKD ,,Njegoš", sveska juni 1963, str. 57-65.

214

Naš ministar spoljnih poslova imao je, putem pregovora, da traži i dobije potrebne garancije"170). Cvetković navodi četiri izvora iz kojih dolazi „mistifikaeija o zahtevima da se dobije Solun kao uslov za pristupanje Trojnom pak­ tu"171). Dva su nemačka: jedan fon Ribentropov, a drugi fon Herena „u kome on iznosi jedan svoj razgovor sa ministrom spoljnih poslova Cincar-Morkovičem o pitanju Soluna. Ovaj nemački izvor govori 0 tobožnjem zahtevu Cincar-Markovića da Nemačka zagarantira, po završenom ratu, teritorijalnu vezu Soluna sa Jugoslavijom "172). Treći izvor potiče iz dnevnika Milana Antića, „vođen sa ministrom vojnim u pogledu okupacije Soluna od strane Italijana"173). I, četvr­ ti, iz koga su protivnici naše vlade našli nekakav „dokument" o po­ stojanju note o Solunu, potiče iz jednoga emigrantskog lista po ko­ me je, tobože, ovu notu pod svojim potpisom uputio meni grof Cano"174). Cvetković, opet, tvrdi: „Jednom sam izjavio da takvu notu nisam primio ni 25. marta u Beču, ni sutradan 26. marta u Beogradu. Ako ju je primila vlada generala Simovića zašto je nije objavila? Pa čak 1 kada je povedena kampanja o Solunu, nijedna od naših vlada u Londonu ovu notu nije objavila što znači da nota nije ni postoja­ l a . . . Takva ista jedna nota, nepotpisana, našla se u nemačkoj tajnoj arhivi, uz one tri potpisane note, pa i to je jedan od razloga da se veruje da je cela ova afera oko Soluna isfabrikovana u ministarstvi­ ma spoljnih poslova Nemačke i Italije, da bi Ribentrop u svome go­ voru od 6. aprila optužio Jugoslaviju"175). Kako je, stvarno, stajalo sa pitanjem Soluna uoči pristupanja Ju­ goslavije Trojnom paktu? Ima sigurnih dokaza da je to pitanje po­ stalo aktuelno sa napadom Italije na Grčku. Niko nije ni znao, ni mogao znati, kakav će i koliki biti grčki otpor italijanskom napadu i bilo je sasvim prirodno pretpostavljati mogućnost da se može de­ siti da Italijani zauzmu Solun. Jugoslavija je, u granicama svojih mogućnosti i svoje neutralnosti, pomagala Grčku i ratnim materi­ jalom i životnim namirnicama. Za svaki slučaj izvršena je i mobiliza­ cija nekoliko divizija na jugu države sa motivacijom da budu u pri­ pravnosti zbog mogućih povreda granice iz Albanije. Danilo Grego­ rić, za koga se ne može reći da je bio neraspoložen prema Cvetkoviću, kazuje da mu je Cvetković, pred jedan njegov odlazak za Berlin, rekao da je on gotov da pristupi antibritanskom bloku ako Nemačka 170) 171) 172) 173) 174) 175)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu. mestu, mestu, mestu, mestu,

str. 62. str. str. str. str.

63. 63. 63: naveden je tekst note. 65.

215

garantuje naše granice i integritet naše zemlje i „naročito ako bi mi m ogli dobiti Solun"176). Fon Grote (von Grote), funkcioner Političkog odelenja nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, navodi, da je pukovnik Vauhnik dva puta ( 4.i 6. XI. 1940), po instrukcijama generala Milana Nedića, istaknuo „da je pitanje slobodne luke Soluna bitno za Jugoslaviju. On je naglasio da ima instrukcije da uputi tajne izaslanike najvišim nemačkim vlastima da bi utvrdio kakve bi korake trebalo preduzeti u cilju obezbeđenja jugoslovenskih interesa u Solunu. Direktni pre­ govori sa Italijom ne dolaze u obzir. On je napomenuo da bi Nemač­ ka kao uzvrat za posredovanje u korist Jugoslavije, mogla možda da postavi izvesne zahteve Jugoslaviji, koje ministar vojske (koji je u međuvremenu podneo ostavku) želi da ispita preko njega . . . Posle ostavke generala Nedića, pukovnik Vauhnik je drugom prilikom kratko izjavio da je difinitivno odustao od ovoga pitanja i da po nji­ ma verovatno ništa više neće raditi"177). Ovaj je izveštaj datiran 11. novembra 1940. godine, a 14. novem­ bra 1940. godine poslao je fon Heren svoj izveštaj o traženju Jugo­ slavije da izađe na Jegejsko more. U izveštaju se kaže, „da je posedovanje puta dolinom Morave i Vardara do Soluna bilo od pamtiveka od bitne važnosti za srpski narod. Ranije se preko ovoga staroga političkog cilja prelazilo ćutke, i to samo zbog toga što je on u protivrečnosti, a za koji se uvek zalagala jugoslovenska spoljna politi­ ka, a i zato što je, uostalom, izgledalo podnošljivo da Solun bude u rukama grčkog partnera u Balkanskoj antanti, tako se objašnjava sadašnje uznemiravanje zbog razvoja koji bi se mogao završiti za­ uzimanjem Soluna od strane Italije. Ovo bi se smatralo ne samo kra­ jem srpskoga sna za izlaz na Jegejsko more, nego i završetkom vojnog okruženja i neposrednim ugrožavanjem Južne Srbije, tj. baš onog dela zemlje gde su ovde bili spremni da se bez daljeg odupru takvoj stvari, čak ako je potrebno i oružjem, i ako bi bilo moguće da se Ne­ mačka ne upliće u tu stvar. Jasno je da će oni oklevati da izraze svo­ ju želju za posedovanjem Soluna, a još manje da je sprovedu u delo, dok se Solun nalazi u grčkim rukama. Ali oni bi sigurno bili skloni da se potpuno dezinteresuju za sudbinu Grčke kada bi znali da će obe osovinske sile priznati Jugoslaviji pravo na Solun koji bi bio odvojen od Grčke. Obećanje u tome pravcu moglo bi pod izvesnim okolnostima imati efekat odlučujućeg koraka na putu trajnog stišavanja odnosa srpskog naroda sa svojim italijanskim i bugarskim susedima"178). U zapisniku o razgovorima grofa Cana sa Hitlerom, koji su vođe­ ni u Beču 20. novembra 1940. godine, stoji: „Firer je napomenuo da 176)

Danilo Gregorić, Na istom mestu, str. 109. 177) Aprilski rat 1941 . . . , str. 905. 178) Na istom mestu, str. 911-912.

216

će knez Namesnik otići sa svoga položaja kao veliki državnik ako bi Jugoslavija dobila Solun pod njegovim Namesništvom11179) . . . Pi­ tanje Soluna dodirivao je Hitler i u svome razgovoru sa Cincar-Markovićem, koji je vođen 29. novembra 1940. godine. Prema zapisniku, koji je vodio Šmidt, Hitler je napomenuo da Italija ne želi drugu silu na Jadranu: „Prema tome ako bi Jugoslavija dobila drugi izlaz na more kod Soluna, to bi značilo popuštanje zategnute situacije na Jadranskom moru. Jugoslavija bi onda mogla možda i da izgradi svoju glavnu pomorsku luku u Solunu"180). Ilija Jukić, koji je mogao biti obavešten o tome, veli da je „Ber­ lin dao savjet Beogradu da se glede Soluna obrati na Rim. Tako su otvoreni tajni pregovori između Beograda i Rima. Glasonoša u tim pregovorima bio je beogradski advokat dr Stakić“ 181). Stakić porainje da ga je grof Cano uverovao da Italija nema nameru da okupira Solun182), a Musolini mu je rekao: „Italija želi da Solun pripadne Jugoslaviji. Ja sam uvek smatrao da je pravi izlazak Jugoslavije na more — izlazak na Jegersko more i da Solun treba da pripadne Ju­ goslaviji, što je od bitne važnosti za srpske interese. Prema tome, bilo da priđe u okviru Trojnog pakta, bilo u okviri saveza sa Itali­ jom, na osnovu Beogradskog pakta, Jugoslaviji je obezbeđen So­ lun"183). Na primedbu Stakića da knez Pavle smatra đa bi bilo ružno da on „u trenutku kada se Grčka bori protiv dva neprijatelja učestvu­ je u podeli jedne prijateljske zemlje, Musolini je skrenuo pažnju da ako Jugoslavija „ne reši povoljno svoje odnose sa Osovinom i ne prihvati ponudu za Solun, da će Nemci ostati definitivno u Solu­ n u"184). Knez Pavle nije na ovo pristajao: „Sve što je Musolini nudio Jugoslaviji išlo je njemu u prilog. On nije nudio Jugoslaviji Zadar, nego grčki Solun"185) .. . Vladimir Vauhnik uporno svedoči, da je, posle napada Italije na Grčku, dobio od Ministarstva vojske i morna­ rice šifriranu depešu u vezi Soluna: „Meni su naložili da stupim u vezu sa uglednim nemačkim ličnostima i ispitam pod kakvim bi uslovima bila Nemačka voljna da sama ili svojim posredovanjem učini da se Solun ustupi Judoslaviji"186). Depeša je nosila potpis generala Milana Nedića. Vaunik ističe da mu je ova cela stvar bila sumnjiva, jer od Ge­ neralštaba nije bio dobio nikakvo saopštenje o tome. Veli da je o ovome obavestio Ivu Andrića, koji je tada bio jugoslovenski posla179) !80) 1S1) 132)

Na istom mestu, str. 933. Na istom mestu, str. 958. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 128. Vladim ir Stakić, Na istom mestu, str. 85. 183) Na istom mestu, str. 100. 134) Na istom mestu, str. 105. 185) Na istom mestu, str. 113. i3(i) Vladim ir Vauhnik, N evidna fronta. Spom eni. Buenos Aires 1965, str. 205.

217

nik u Berlinu, kome je, takođe, cela ova stvar bila sumnjiva. Kada je zatražio obaveštenje od pomoćnika Ministarstva spolnjih poslova rečeno mu je, da je njima sve to nepoznato"187). Iz Beograda su, me­ đutim, stigla još tri telegrama u kojima se tražio odgovor. Posle tre­ ćeg telegrama bio je pozvan da hitno dođe u Beograd, ali je on izbegavao da ode. U međuvremenu je general Milan Nedić prestao biti ministar vojske i mornarice: „Da li je ministar vojni bio uple­ ten u ovu stvar ili je njegovo ime bilo zloupotrebijeno, nisam mogao doznati"188). Prema Jakobu B. Hoptneru, Vauhnik je primio telegram 1. no­ vembra 1940. godine; telegram je poticao od generala Milana Nedi­ ća, koji je tada bio ministar vojske i mornarice. Nemcima je, veli, Hoptner, bilo poznato, da su „članovi Srpskog kulturnoga kluba tra­ žili prećutno odobrenje jednoga plana da Jugoslavija uzme Solim kada kralj Petar postaje punoletan 1941. godine"189). Hoptner se op­ širnije osvrnuo i na ceo slučaj sa depešama, koje je Vauhnik dobij ao iz Beograda i na reakciju Nemaca na ovo traženje190) . . . I u prego­ vorima između Italije i Nemačke, i Jugoslavije sa ove dve države, Solun će i dalje ostati predmet pogađanja: „Opominjući Nemce ko­ liko je važno da Italijani ne budu u Solunu, Jugoslavija je stvorila za sebe velike teškoće. Koristeći se time, Nemci su se spremali da upotrebe Solun kao mamac da bi privukli Jugoslaviju u svoj tabor. Za Jugoslavene je postojala vojnička opasnost od Italije. Ali diplo­ matski pritisak, koji je nekad dolazio samo iz Rima sada je dolazio gotovo jedino iz Berlina"191). Ilija Jukić svedoči: „Da se o Solunu živo raspravljalo između Beograda i Berlina dugo vremena, potvrdio mi je i sam nemački po­ slanik fon Heren, kada je bio kod mene 28. marta od 4 do 5 sati po­ podne"192) . . . U razgovoru, koji su Cvetković i Cincar-Marković ima­ li sa Hitlerom, ostavili su utisak da Jugoslavija nije zainteresovana za Solun, ali su hteli da deluju kao posrednici u italijansko-grčkom sukobu. Hitler je verovao da Musolini može primiti njihove usluge za izmirenje, pa je dostavio njihovu ponudu R im u"193). Pred pristupanje Trojnom paktu postavljalo se opet pitanje So­ luna: ,,U momentu kada je Italija mogla svaki čas da uđe u Solun, kada su Nemci bili u stanju da Solun predadu Bugarima ili da ga zadrže za sebe i da nas, na taj način, potpuno otseku i zatvore nam izlaz na slobodno more, mi smo morali da tražimo bar jedan otvor 187) 188) 189) 190) 191) 192) 193)

218

Na istom mestu, str. 206. Na istom mestu, str. 208. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 257, 258-262. Na istom mestu, str. 258. Na istom mestu, str. 266. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 137. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 203.

koji bi nam ostavio mogućnost kontakta sa Zapadom. Niko nije po­ mišljao niti verovao da takvo stanje može biti trajno. Od Kneza do naroda, svi su bili duboko uvereni u pobedu saveznika. Ta klauzula bila je najneprijatnija Knezu Namesniku i on je u poslednjern mo­ mentu tražio da klauzula o Solunu ne uđe u Pakt“ 194). Na jednoj sednici Krunskog saveta Cvetković se, navodno, zala­ gao za to da osovinske sile ne smeju okupirati Solun: „A ko bi Jugo­ slavija potpisala Trojni pakt, ona bi bila deo nemačkog političkog sistema i ne bi bila u položaju da spreči okupaciju Soluna"195). Hopt­ ner veli, da mu je Maček izjavio, da je njima Cincar-Marković go­ vorio, „da bi odbijanje nemačke ponude Soluna navelo Nemce da posumnjaju u iskrenost Jugoslavije"196). Ljubo Boban kazuje, da je Maček, u vezi problema oko Soluna, imao drukčije mišljenje od „ne­ kih vojnih i političkih krugova u S rbiji"197), jer to pitanje nije za njega bilo važno: „Maček pogotovo nije bio sklon da se zbog Soluna napusti politika neutralnosti i dođe u otvoreni sukob sa osovinskim silama"198). Slovačkom otpravniku poslova u Beogradu Maček je re­ kao, da je on bio protiv energične politike Milana Nedića i zbog toga je tražio da on bude udaljen iz vlade („Zato sam tražio glavu gene­ rala Nedića")199).

194) 195) 196) 197) 198) 199)

Vladimir Stakić, Na istom mestu, str. 130. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 306. Na istom mestu, str. 308. Ljubo Boban, Na istom mestu, str. 378. Na istom mestu, str. 379. Na istom mestu, str. 379-380.

219

PUC 27. M ARTA I POSLE NJEGA

1. Tragedija Jugoslavije kao nacionalne države i, naročito, neizmeriva tragedija srpskog naroda, počele su pučem od 27. marta 1941. godine, koji je izvela jedna grupa oficira na čelu sa generalima Du­ šanom Sirnovićem i Borivojem (Borom) Mirkovićem. Neposredni, iako ne i jedini, povod za to bilo je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, koje je izvršeno 25. marta 1941. godine. To, što je učinjeno, bilo je izraz nužde i pokušaj da Jugoslavija ostane izvan ratnoga požara — ako je i koliko je to još bilo moguće. Iz godinama nesrećno vođene i unutrašnje i spoljne politike bilo se iskristalisalo jedno stanje, koje je u sebi sadržavalo niz eksplozivnih mogućnosti. U tim momentima Jugoslavija je bila zemlja bez saveznika, suočena sa revizionističkim apetitima svojih suseda. Samo Nemačka, njen naj­ moćniji sused, nije pokazivala nikakve teritorijalne pretenzije na naše tlo; onda je bila, bar formalno, spremna da Jugoslaviji garantuje i njezine granice i njenu nezavisnost. Kob momenta bila je, među­ tim, u tome što ni tadašnje nemačko vodstvo nije imalo poverenja ni u kneza Pavla ni u njegovu vladu, ni ovi u nemačko rukovodstvo: to je bila igra dvoličnosti sa naporima da se one prikriju i da ne upa­ daju u oči. U interesu i jedne i druge strane bilo je da se postojeće stanje ne poremeti i da se iznađe način da ono takvim ostane. Istaknuto je već nekoliko puta, da jugoslovenska vlada nije vodi­ la jednu jasno određenu spoljnu politiku i da, ni u očima Nemaca ni Italijana, garnitura Cvetković-Maček nije mogla zameniti njihovo poverenje u Milana Stojadinovića koga je knez Pavle oterao sa vla­ sti. Na takvu spoljnu politiku vlade i kneza Pavla kao na vrlo nezre­ lu i štetnu ukazivao je Dimitrije Ljotić i u svome drugom pismu kne­ zu Pavlu, pisanom 30. avgusta 1940. godine. Ukazivao mu je na m o­ gućnost da Nemačka i Italija zatraže vraćanje Stojadinovića na vlast, jer „oni ne veruju u lojalnost ljudi koje imate u vladi i da s njima uopšte ne mogu prijateljski razgovarati. Ali ni vraćanje Stojadino­ vića neće pomoći i ne može pomoći: mnogim menicama je došao rok, a ne jednoj ili dvema. Vi ćete imati svojim imenom đa obeležite 220

rasparčavanje i čerečenje naše Otadžbine . . . I naš slom neće imali za sobom oreol Kosova: propašćemo kao kukavički narod, propašću dostojnom naše bedne današnjice"1). Stizanje roka brojnih menica, naročito spoljnopolitičkih, nije se više moglo odgađati niti one produživati. Baš je to i prisililo kneza Pavla i vladu da pristupe Trojnom paktu što je još jedino, pod izvesnim uslovima, moglo otkloniti neposrednu opasnost od Jugoslavije. Važnost momenta bila je i u tome što su se svi spoljni elementi, koji su se godinama zalagali za razbijanje Jugoslavije, bili već okupili oko Nemačke i Italije i samo je Nemačka bila u stanju da ih drži u zaptu. Neodređenom i kolebljivom spoljnom politikom vlade Cvetković-Maček ti su elementi bili okuraživani, jer su vešto koristili njezine greške. Takva spoljna politika jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, ,,a ta nizbrdica završava sa ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za to drvo koje se zove Pakt. I sad on zajedno sa nama visi nad pro­ valijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i Knez će onda pasti u provaliju, ali i mi svi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države"2). Ovu svoju, sasvim realnu, procenu stanja u kome se tih dana na­ lazila Jugoslavija, saopštio je Dimitrije Ljotić patrijarhu Gavrilu Dožiću, episkopu žićkom dr Nikolaju Velimiroviću i dalmatinskom episkopu dr Irineju Đorđeviću, koji su bili, u većoj meri, podložni angloameričkoj propagandi protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. U pismu, koje im je uputio 26. marta 1941. godine, kada je Pakt već bio potpisan, L jotić im je pisao: „Prema tome ja vas molim i preklinjem da se s vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kad je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će s jedne strane Pakt poštovati, a s druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane . .. Ako se o ovu molbi oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa n a ­ tovariti svu odgovornost za slom državni i narodni i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi, „koji traže slavu ne kod Boga nego kod lju di"3).

2. Kada je ovaj apel, koji je bio trezveno rodoljubiv, bio u rukama i Patrijarha i episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Ze1) D im itrije Ljotić, U revoluciji i ratu . . . , str. 225. 2) Na istom mestu, str. 238. 3) Na istom mestu, str. 238.

221

munu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. General Dušan Simović je napisao, da je 26. marta po podne pitao generala Borivoja Mirkovića, da li su već završene pripreme za izvođenje puča: „Pošto mi je đeneral Mirković rekao, da su sve pripreme iz­ vršene, ja sam mu saopštio odluku: da se akcija izvrši u jedan čas posle pola noći 26/27. marta. Bilo je tačno pet časova po podne. Po­ tom sam pozvao načelnika štaba, pukovnika Savića i izdao mu po­ trebna naređenja. Tom prilikom on mi je saopštio: da je iz okoline Osijeka stigla na zemunski aerodrom jedna eskadrila aviona Blenhajm koja je dovedena na zahtev B. Mirkovića da se nađe u priprav­ nosti u Zemunu — po docnijem tumačenju nekih • —• za slučaj neuspeha akcije"4). Zaverenici su, vidi se, bili pripremili svoje bekstvo ako cela stvar ne uspe. Nas, ovde, ne interesuje naročito tehnika izvođenja puča od 27. marta 1941. godine. Sve je izvršeno po spremljenom planu, koji je bio poznat malom broju zaverenika; akcija je došla iznenada i niko joj se nije suprotstavljao. U psihozi kakva je tada vladala u Beogra­ du, sve je to ličilo na planski smišljeni prepad čije je nesmetano izvođenje olakšavala i nebudnost organa vlasti: u 24 časa noću iz­ među 26. i 27. marta bila je ukinuta pripravnost, jer su se Cvetković i Cincar-Marković bili vratili iz Beča, a knez Pavle otputovao na odmor u Sloveniju. Ovo je, veli Nikola Milutinović, bilo uznemirilo generala Borivoja Mirkovića, „jer se on uplašio da će Pavle sa sobom povesti i Kralja, pa tako izbaciti pučistima glavni adut iz ruku; ni Pavlov odlazak iz Beograda nije bio poželjan, utoliko više što se, prema nekim obaveštenjima, verovalo da Pavle ide na ovaj put da bi se sastao sa svojim pašenogom grofom Terungom; ovaj bi, kad izbije puč, mogao da omogući Pavlu bekstvo iz zemlje, što nikako nije išlo u prilog zaverenicima. Zbog toga je Mirković naredio da se telefonira u Dvor i saopšti kako se, prema tobože autentičnim poda­ cima, sprema atentat na dvorski voz, pa bi bilo poželjeno da Pavle odloži put za izvesno vreme. Međutim, trik nije upalio. Iako je pri­ mio obaveštenje Pavle je 26. marta uveče krenuo na planirati put. Maloletni kralj Petar II. ostao je, međutim, u Beogradu"5). Pošto su zaposeli i osigurali strategijski važne pozicije u Beogra­ du, pučisti su odmah prešli na izvođenje p o l i t i č k o g dela svoga programa. Pohapsivši Cvetkovića i njegove ministre, koji su bili u Beogradu, odveli su ih u zgradu Glavnog generalštaba. Tu je bila dovedena i grupa iz koje je trebala da se formira nova vlada. Neki od dovedenih kandidata za ministre nisu znali, kada su ih ofi­ ciri kupili, da li ih hapse ili vode u vladu. Dragoljub Jovanović svedoči, prema kazivanju Slobodana Jovanovića, da je sa formiranjem 4) Simovićev Testamenat. . . , str. 14. 5) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. mart, Beograd 1960, str. 43-44.

222

vlade išlo dosta teško: „Od Slobodana znam da su se dugo pogađali Miša (Tirfunović) i (Milan) Grol, jenesovci i zemljoradnici oko podele portfelja po partijskom ključu. Tada je Slobodan još jednom poka­ zao da voli vojničke pučeve. Ušao je kod đenerala Simovića i savetovao mu da sam napravi listu ministara, jer se „ovi političari neće nikad sporazumeti". Pitao sam Slobodana, u aprilu, otkud on u tom društvu. „Ušao sam u stvar zato što me pozvao čovek kome verujem “ . Pomišljam da je to bio Radoje Knežević, brat majora Zivana i Nikole (Slobodanovog šefa kabineta"6) . .. Kada su odveli Marka Dakovića iz Pođgorice avionom i kada su mu Simović i Ilić pročitali listu ministara, rekao je: „Zar se ja borio dvadeset godina protiv znatnog broja tih ljudi i sada da sedim zajedno sa njima za istim stolom. Ja to neću i ne m ogu“ 7), Daković je, napokon, ipak, pristao, da bi tragično završio život pri jednom avionskom udesu u Grčkoj. Dr Dragutinović, koji je bio očevidac svih ovih zbivanja, kazuje kako je Simović postupao sa dovedenim ministarskim kandidatima. Rekao im je: „Gospodo, dajem vam pola sata vremena, da se dogo­ vorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite ja ću vam pročitati"8). Kada je prošlo pola sata Simović ih je upitao: „Gospodo, jeste li se dogovorili? Svi uglas odgovoriše: nismo. „Slušajte" i stade čitati imena ljudi i raspored ministarskih imenovanja. Niko nije d a ­ vao ni znaka protesta. Svi su ćutali, a ja verujem i malo se pribo­ javali tako odlučnog generalovog stava"9). Posle završenoga čitanja imenovanja ministara Simović im je opet rekao: „Sad, gospodo, na zakletvu, koja će biti preko puta u zgradi Ministarstva finansija"10). Dva dana kasnije, 29. marta, general Mirković je, „na molbu Živana Kneževića otišao kod predsednika Simovića i predložio mu da pro­ fesoru Radoju Kneževiću da neko mesto u vladi. Sva mesta su već bila popunjena. Kako još niko nije bio naimenovan za ministra Dvo­ ra, đeneral Mirković je predložio Kneževića za to mesto, sa čime se Simović saglasio, pa je tako i ovo značajno mesto popunjeno"11). Na položaju ministra Dvora Radoje Knežević je smenio Milana Antića. Knežević je odmah otpustio i upravnika Dvora generala Jo­ vana Leka, koji je ovu predaju dužnosti opisao u svome Dnevniku12). Knežević ga je primio 31. marta u 16 časova: „ . . . Javio sam se i po­ čeo da mu referišem o službi, no on me dosta arogantno prekinu, rekavši mi da sam ja razrešen dužnosti i da dužnost odmah predam 6) Dr Dragoljub Jovanović, Ljudi, lju d i. . . II, str. 45. 7) Drag. Dragutinović, Kako sam video 27. mart 1941. godine (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 9. juni 1962, str. 51). 8) Na istom mestu, str. 51. 9) Na istom mestu, str. 51-52. 10) Na istom mestu, str. 52. U) Na istom mestu. 12) P. Gr. Pavlović, Iz Dnevnika gen. Jovana Leka (27. III. — 5. IV. 1941) (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sveska 15. juni 1965, str. 41-48).

223

pešadijskom pukovniku Stojanu Zdravkoviću, koji je bio tu u kan­ celariji prisutan (pored njega bio je prisutan i m ajor Knežević). Još mi je rekao, da se po predaji dužnosti javim Ministru vojske. Nisam ništa odgovorio već sam pozvao potpukovnika Zdravkovića da mu predam dužnost1113). Pokušaj pučista da i Dimitrije Ljotića uvedu u vladu nije uspeo. „Posle državnog udara11, izjavio je Ljotić pred Komisijom za ispi­ tivanje odgovornosti u vezi državnoga udara od 27. marta 1941, „imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim Pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio, i savetovao mu da nova vlada prihvati Pakt i da gleda da uredi odnose sa Ne­ mačkom, ako je to još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neizbežan, jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaće­ nika, koji su za tuđ račun gurnuli zemlju u rat i propast1114).

3. Puč od 27. marta 1941. godine bio je akt jedne grupe oficira sa dva generala na čelu; obadva generala i najuži krug oko njih svesno su radili pod neposrednim uticaj em britanskih agenata, koji su bili preplavili zemlju; centar njihove aktivnosti bio je Beograd. Hugh Dalton, najodgovornija britanska ličnost za rad ove vrste u to vre­ me, napisao je, da su oni, čim su bili obavešteni da će biti potpisan Pakt, naredili svojim prijateljima da dignu revoluciju: „Mi smo poslali jedan telegram našim prijateljima da svim sretstvima iza­ zovu revoluciju, 27. marta izvršen je državni udar u Beogradu1115). U svojim instrukcijama britanskom ambasadoru u Beogradu Antoni Idn veli, da mu je bio ostavio odrešene ruke kako da postupi u slu­ čaju potpisivanja Pakta: „Ja se slažem da, prema sadašnjim obaveštenjima, nameravani udar treba da bude izvršen u momentu re­ akcije izazvane potpisivanjem (Pakta) i da to može biti vrlo brzo"16). I pored ovoga Idn se nije ustručavao da, pod 27. martom 1941. godi­ ne, zabeleži: „Nacionalni ponos Jugoslovena protestovao je protiv izdaje njihove zemlje potčinjavanjem Osovini"17). Vlada, koja je proizašla iz ovoga puča, bila je izrazito diktatorska: najveći deo ljudi, koje je Simović postavio za ministre, nije znao zbog čega ih dižu iz postelje i vode; skoro niko od njih nije bio pi­ tan da li to hoće i želi: ministri su bili i m e n o v a n i voljom vođe 13) 14) ls) 16) 1 7)

224

Na istom mestu, str. 47. U „Dokumenti o Jugslaviji", sv. 10, str. 8. Hugh Dalton, The Fateful Years. Memoirs 1931-1945, London 1957, str. 373. The Eden Memoirs. The Reckoning, str. 226. Na istom mestu, str. 229.

puča generala Dušana Simovića. Pučisti, koji su tvrdili da rade u i m e n a r o d a i da hoće da o ž i v e d e m o k r a t i j u u Jugo­ slaviji radili su izrazito diktatorski. Da bi pred masama imali, bar prividnu političku fasadu oni su uveli, sa srpske strane, nekoliko političkih ljudi koji su u narodu politički nešto značili, ali im odmah dali do znanja da su oni, pučisti, faktor koji odlučuje. Pučisti od 27. marta 1941. godine neposredni su izazivači napada Nemačke i njezinih saveznika na Jugoslaviju. Taj njihov čin bio je praćen nizom obmana i prevara naroda i zemlje, i, ujedno sa tim, međunarodne javnosti. Prva, veoma krupna, obmana naroda kojom su se pučisti poslužili, bila je objavljivanje da je kralj Petar II. sa njima i da su to uradili u njegovo ime i sa njegovim pristankom. Kralj Petar II. nije, međutim, o svemu tome imao ni pojma: o izvr­ šenom puču pre je doznao kraljev sobar Radenko nego kralj. Za vre­ me vršenja puča „Kralj je mirno spavao u Dvoru. Kralja su u D vo­ ru čuvali ađutanti i jedna četa gardista pod komandom kapetana Delibašića. Ova četa je čuvala i branila svaki pristup Dvoru i kra­ lju "18) . . . Ovo ističe i sam kralj Petar II. u svojim Memoarima. Kralj kazuje da mu je, 26. marta, general Košić objašnjavao situaciju i da on nije znao ništa o onome šta se dešava19). Kralj Petar II. je napisao: „Moj lični doživljaj revolucije počeo je u šest sati izjutra 27. marta, Radenko, moj momak, ušao je u m oju sobu, snažno me pozdravio i probudio; on mi je rekao da je guverner u sobi za goste i želi hitno da me vidi. On mi je takođe šapnuo na uho da pazim šta radim, jer izgleda da su se vojska i vazduhoplovci u gradu pobunili protiv vla­ de. Ja sam hitno obukao jutarnji mantil i otišao u sobu za goste, gde me je očekivao general Košić, koji je izgledao ljut i raščupan. On mi je rekao da se odmah obučem, jer je jedna grupa mladih ofi­ cira vojske i vazduhoplovstva, usijanih glava, dovela svoje trupe u grad i zauzela zgrade Glavnog generalštaba i Ministarstva vojske i Glavne pošte, jer su sve telefonske veze prekinute. Za vreme dok sam se oblačio razmišljao sam o tome šta se dešava, jer ja nisam imao prethodne večeri nikakvih nagoveštaja o tom e"20). General Košić ga je, kaže Kralj dalje, požurivao da se brže obuče pa su onda otišli na Banjicu i izvršili smotru trupa. Na povratku Kralj je pitao generala Košića da mu kaže o čemu se radi: „On je dao samo zaobilazan odgovor i onda rekao: „Ni ja sam nemam pojma šta se dešava"21). Kada se u devet sati vratio u Dvor čuo je na radiju „svoju" proklamaciju narodu: „Na m oje veliko iznenađenje čuo sam glas, koji je ličio na moj i saopštavao sledeću proklamaciju" (kralj 18) 19) 20) 21)

Drag. Dragutinović, Na istom m estu, str. 49. King Peter II of Yugoslavia, A K in gs Heritage. N ew Y o rk 1954, str. 70-71. Na istom mestu, str. 76. Na istom mestu, str. 76.

225

je u svojim Memoarima naveo ceo tekst)22) . . . I general Simović veli, da je kralj Petar „zadržan u Dvoru na Dedinju od strane njegovog guvernera Petra Košića. Oko njega su se skupili namesnici Radenko Stanković i Perović, ministar Dvora Antić, maršal Dvora B. ČolakAntić i prvi ađutant artiljerijski brigadni general Pavle Barjaktarević. Oni su očekivali povratak kneza Pavla iz Zagreba i nadali se na protiv-akciju ostalih trupa. Za ovu protiv-akciju namesnici su dali naročito ovlašćenje đeneralu Petru Košiću naznačujući ga za komandanta svih trupa beogradskog garnizona sa zadatkom da uspo­ stavi red“ 23). I general Jovan Leko ostavio je u svome D n e v n i k u nekoliko podataka o tome šta se, u to vreme, dešavalo oko kralja Petra u Dvoru na Dedinju. Pod 27. martom 1941. godine general Leko je zabeležio: „ . . . Pri prolasku kroz Dedinje doznao sam, da je kralj Petar u to vreme spavao i da, prema tome, nije još bio obavešten šta se sve u Beogradu dešava"24). Kralj je, kazuje general Leko, bio to pre podne vrlo uzbuđen: „Uskoro sam bio pozvan od strane gene­ rala Stefanovića, koji mi je saopštio da sa generalom Barjaktarevičem dođem u Ministarstvo. Baš je tada Kralj bio kod namesnika i reče nam da ne idemo tamo. Saopštih generalu Stefanoviću da ne može­ mo ni ja ni general Barjaktarević doći u Ministarstvo"25). Lažnu proklamaciju u ime kralja Petra II, o čemu kralj nije ništa znao, trebao je da sastavi Radoje Knežević. General Simović je os­ porio Kneževiću samostalno autorstvo ove proklamacije. On piše: „Prvo mi je Radoje Knežević podneo već izrađenu proklamaciju za moj potpis. Međutim, ja sam našao da će Kraljeva proklamacija biti jednodušno primljena od celoga naroda i da će bolje odgovarati. . . Stoga sam redigovao proklamaciju za potpis mladoga K ralja"26). Kada m ajor Knežević nije uspeo da dođe do Kralja i da dobije nje­ gov potpis „postavilo se pitanje: ili da se proklamacija objavi pod m ojim potpisom ili da Kralj naknadno potpiše istu. Usvojeno je ovo drugo rešenje"27). Radoje Knežević kazuje sasvim drukčije: „Tekst ovoga kratkog proglasa koji će sat-dva docnije biti preko radija saopšten narodu, izdiktirao je Slobodan Jovanović, pomognut ovde-onde od prisutnih ... Đeneral Simović i ja odlučili smo da se sa proglasom postupi kao da je potpisan. Otkucani tekst dao sam kapetanu korvete Josipu T. Saksidi da ga s poručnikom bojnog broda Jakovom Jovovićem odnesu u radio Beograd. Jovović je pročitao proglas, prvi, nekoliko puta. 22) 23) 24) 25) 26 )

Na istom mestu, str. 77. Simovićev Testamenat. . . , str. 15-16. P. Gr. Pavlović, Iz dnevnika generala Jovana Leka, str. 42-43. Na istom mestu, str. 44. Ferdo Čulinović, Dvadeset sedmi mart, Zagreb 1965, str. 278. 2"‘) „Poruka", broj 53-54 za januar-mart 1959, str. 28, beleška 3 i sa stra­ ne 28).

226

Nije tačno da je podražavao kraljev glas. Ni on ni Saksida nisu bili upućeni u tajnu1'28). U svojim Memoarima daje patrijarh Gavrilo Dožić sledeću ver­ ziju:273) „Dok se je general Simović spremao, Radoje Knežević je na­ pisao proklamaciju o preuzimanju vlasti kralja Petra II. i o prestan­ ku kraljevskog Namesništva i njegove vlade. U toj proklamaciji naglašava se da je vojska izvršila svoj zadatak prema Kralju i Otadž­ bini i da je svrgnula kraljevsko Namesništvo i kraljevsku vladu sa dosadašnje dužnosti i pod takvim okolnostima kralj poverava obra­ zovanje vlade generalu Dušanu Simoviću. Kad je general Simović bio spreman za polazak, Radoje Knežević mu je pročitao svoj nacrt proklamacije kralja Petra II, sa kojim se general Simović uglavnom složio. Nekoliko reči je bilo promenjeno, ali celina proklamacije osta­ la je onakva kakva je bila napisana. Ovu mi je okolnost rekao lično general Simović, i smatram da je potrebno da je ovde navedem1123). I, dalje, „Simović je hteo da pošalje lično majora Kneževića da pod­ nese deklaraciju da je kralj potpiše. Ali je taj plan mogao da izazove prolivanje krvi, i Radoje Knežević je dao predlog, da kada je već obrazovana koncentraciona vlada od političkih predstavnika, onda ako se za momenat nema mogućnosti za kraljev potpis, po nužnosti je potrebno da se ona objavi, pošto ona u sebi sadrži glavnu stvar: da je kralj Petar preuzeo presto i da je obrazovana nova vlada1129). Ovu proklamaciju za potpis kralju Petru II. nosili su majori 2 ivan Knežević i Lazar Janjić, ali nisu mogli doći do Kralja, jer im kapetan Delibašić nije dozvolio ulazak u Dvor. „Oni su onda predali proklamaciju Delibašiću da je odnese kralju na potpis. Ađutanti kraljevi, đenerali Barjaktarević i Petrović, odbili su da kralju dadnu proklamaciju na potpis. Tako je proklamacija, nepotpisana od kra­ lja, vraćena Kneževiću i Janjiću. Oni su je vratili natrag i na radiju je pročitao kapetan korvete Jakov Jovović, kao da je od kralja pro­ čitana. Preko radija spiker je saopštio da kralj lično čita prokla­ m aciju1130). Jakov Jovović, kasnije za vreme rata jedan od vodećih četničkih komandanata u Crnoj Gori, kazivao nam je sam i to pred širim kru­ gom slušalaca, kako se sve ovo odigralo i kako je njemu bilo stav­ ljeno u zadatak, da pročita lažnu proklamaciju u ime kralja Petra II. i da će se toga svoga čina večito stideti. Bio je svestan da su i narod i javnost varani, ali tada, ni on kao ni drugi nije bio svestan posledi­ ca čina koji su v r š ili. .. Tek kasno uveče, negde oko 21 čas, pošto se knez Pavle bio vratio u Beograd, uspeo je general Simović da dođe do kralja Petra II. i da ga privoli da potpiše ovu proklamaciju, koja 27a) Na istom mestu. 28) Memoari patrijarha srpskog Gavrila, str. 377-378. 29) Na istom mestu, str. 380-381. 3°) Drag. Dragutinović, Na istom mestu, str. 42-43.

227

je toga dana već nekoliko puta bila čitana na radiju — „svako pola časa, a sam kralj o njenoj sadržini ni pojma nije im ao"31). Tom pri­ likom Kralj je potpisao i dokumenat, kojim generalu Simoviću poverava mandat „za sastav već davno sastavljene vlade'132).

4. U nizu proizvoljnih tvrđenja u vezi 27. marta 1941. godine, a da bi se jedan po svojim posledicama fatalan čin za zemlju i narod, nekako opravdao, pučisti su svoj samovoljni poduhvat, tajno pripreman i izveden pod stranim uticaj em i rukovodstvom, označavali kao i z ­ ra z v o l j e s r p s k o g a n a r o d a i kao n e k u n a c i o ­ n a l n u r e v o l u c i j u . Radoje Knežević, jedan od glavnih poli­ tičkih neimara puča od 27. marta 1941. godine, rekao je: „Prevrat od 27. marta 1941, izvršen u Beogradu od vojnika i prihvaćen s odu­ ševljenjem od naroda, bio je odgovor moralno zdravih snaga na srljanje u katastrofu i sramotu. Svojim odjekom van granica naše zemlje, i krupnim posledicama koje je imao za pobedu nad Nemač­ kom i Italijom, on je uveo Jugoslaviju u istoriju sveta. Ta pobuna nosila je u sebi sva obeležja narodnoga ustanka. Ona je u najpunijoj meri dovela do izražaja narodnu volju. Vojska je odmah predala vlast narodu, i sastavljena je vlada u koju su ušli istinski predstav­ nici Srba, Hrvata i Slovenaca, iz svih delova zem lje1133). Na drugom mestu, u „Glasu kanadskih Srba" (za januar 1950) Radoje Knežević je tvrdio da je ,,27-mi mart bio n a r o d n a r e ­ v o l u c i j a u ime odbrane najsvetijih i najuzvišenijih, vekovnih i čovečanskih narodnih ideala, u ime odbrane: slobode, časti, vernosti prema Saveznicima uz najčistije pobude njihovih izvršilaca. Na ža­ lost, to je bio samo jedan akt spasavanja koji je dockan stigao, ali ipak on je uspeo da spase ono jedino i najdragocenije blago, koje naš narod nije nikad gubio u svojoj sirotinji i pod udarcima nedaća: čist obraz. Sve ostalo bili su upropastili oni koji su godinama, kao dahije, vitlali zem ljom ". Adam Pribićević je, u neku ruku, upotpunio ovo Kneževićevo p r o d o m o s u o sasvim proizvoljnim veličanjem 27. marta 1941. godine. Ukazujući na držanje Hrvata i Slovenaca prema Paktu (i jedni i drugi su bili za Pakt) Pribićević piše: „Da su Srbi ovako po­ stupili, možda bi učinili dobro za Srbe, jer bi možda sprečili cepanje države i pokolje Srba. Ostalo bi na životu (kažu protivnici 27. marta) više od milion Srba. A li Srbi ne bi stigli na italijansku granicu, da si) Na istom mestu, str. 55. 32) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a rt. . . , str. 108. 33) Članak: Dvadesetgodišnjica 27. marta 1941. (U „Poruka", broj 2 i 3, mart 1951, str. 1.

228

išta traže. Svi Hrvati i Slovenci u Italiji ostali bi i dalje tuđe roblje, ne bi ih mogla spasti nikoja jugoslovenska vojska. Moralo bi se dalje čekati na njihovo izbavljenje1*34). I Živan Knežević se potrudio da mu se čuje glas u ovome horu hvalopevaca. „Vojska, pisao je on, podržana srpskim narodom, izvr­ šila je svoju dužnost prema otadžbini i opravdala nade koje su u nju bile polagane u pogledu odbrane integriteta Jugoslavije. Ona je izvr­ šila svoju dužnost i pred narodom i pred istorijom. Ona je bila samo verni izvrši!ac volje srpskoga n aroda. . . Vojska je samo kanalisala njegovo raspoloženje i povezala njegove napore. I u zoru 27. marta i kroz nacionalnu gerilu. Ona je i danas, van otadžbine, baš zato što je ostala do kraja verna svome narodu"35) . . . Živan Knežević je, bez obzira na stvarnost kakva je bila kada je pisao ovaj slavopoj sebi, napisao i ove reči (na istome mestu): „Pobunom Srba 27. marta i na­ cionalnom gerilom đen. Mihailovića mi smo zauvek rešili sudbinu Južne Srbije i Makedonije, Kosova i Metohije i Srpske Vojvodine. To je još jedan veliki doprinos opredelenja Srba u zoru 27. marta i herojske borbe pod đeneralom Mihailovićem"36). Dr Milan Gavrilović gledao je u 27. martu naše „novo Kosovo" kao da smo mi narod, koji je od sudbine osuđen da u porazima traži svoju veličinu. U „Glasu kanadskih Srba" (od 2. juna 1960) objavlje­ no je predavanje, koje je Gavrilović držao 1. maja 1960. godine na Srpskom narodnom univerzitetu u Čikagu. Gavrilović je, kao i drugi njegovi jednomišljenici, tvrdio, da je i bez 27. marta naša sudbina bila zapečaćena: „ . . . Onda našto žrtve? Ako se to onda nije znalo, znalo se dobro da smo u mišolovci i da nam niko u pomoć ne može prići. Ipak, pao je poklič: „B olje grob — nego rob "37). Dr Milan Gav­ rilović nije 27. marta 1941. godine bio u Beogradu, nego u Moskvi i nije doživljavao na licu mesta ono što su doživljavali očevidci. Iz kazivanja Zivana Kneževića doznajemo da su „po podne oko 5 časova" general Simović i Radoje Knežević rešavali da se knez Pavle ubije ako se ne pokori njihovoj volji. Profesor Knežević izves­ tio me je odmah o učinjenoj promeni, da bih preduzeo potrebne mere za izvršenje pravde nad Knezom. Znao sam da je Knez tvrdo­ glav, i ta odluka o streljanju pade mi kao stena. A tu nije moglo biti diskusije; bolje jedna glava Kneževa nego neredi u kojima će izgi­ nuti možda stotine nevinih"38) . . . U svojim Memoarima navodi pa­ s«) Adam Pribićević, 27. mart i Hrvati i Slovenci (U „Poruka", broj 38-39 str. 6). 35) Zivan L. Knežević, 27. mart i gerila generala Mihailovića (Glas ka­ nadskih Srba od 24. III. 1949). 36) Na istom mestu. 37) Uzvici „bolje grob, nego rob“, nije bio poklič naroda, nego komunis­ tička krilatica koja se toga dana širila po Beogradu. 33) Navedeno kod Milan A. Fotić, Izgubljeni put, I deo: 27. mart 1941, iz­ danje piščevo, str. 127.

229

trijarh Gavrilo Dožić, da ideja o streljanju kneza Pavla potiče od z a v e r e n i k a i da je „neraspoloženje bilo naročito kod generala Bore Mirkovića i njegovih avijatičarskih oficira. Teško je bilo sa njim izaći na kraj: traženo je da smrtnu kaznu izvrši major Zivan Kne­ žević, ali je on to kategorički odbio. Nije hteo da prolije krv i strelja kneza Pavla“ 39). Patrijarh navodi: „General Simović nije hteo ni u kom slučaju da strelja kneza Pavla, kao člana dinastije, sem ako u krajnjem slučaju bude odbio da da svoju ostavku .. . Radoje Kneže­ vić . . . bio je isto tako protivu pogubljenja kneza Pavla, pogotovo kada je situacija bila potpuno u rukama kraljevske vlade"40). Pada u oči da je patrijarh Gavrilo Dožić u svojim Memoarima posvetio dosta prostora uzrocima puča od 27. marta 1941. godine kao i političkom stanju u zemlji i političkim borbama u njoj. Pa­ trijarh Gavrilo Dožić je bio izrazito nacionalan čovek i za njega je bilo sasvim razumljivo da se on interesu je svima nacionalnim i po­ litičkim pitanjima u zemlji. Po svemu šta je u svojim Memoarima napisao patrijarh Gavrilo je bio ubeđen protivnik pristupanja Jugo­ slavije Trojnom paktu. To su, pod njegovim uticajem ili bez njega, bili i ostali episkopi, koji su Srpsku pravoslavnu crkvu bili uputili u tome pravcu. Patrijarh sam priznaje da je, mesecima pre pristu­ panja Jugoslavije Trojnom paktu, on bio centar oko koga su se oku­ pljale razne političke ličnosti iz opozicije. On je, kada je namesniku Radenku Stankoviću predao Memorandum SPC protiv pristupanja Paktu, naglasio da treba hitno izvršiti promene koje su predlagali on i prvaci Udružene opozicije, jer „da ako se ovo hitno ne izvrši i ne obezbedi narodno jedinstvo, onda može doći do narodnoga re­ volta i teških posledica, koje ništa dobro ne bi mogle doneti za drža­ vu i narod"41). Da li je patrijarh Gavrilo bio bliže upućen u pripremanje puča od 27. marta 1941. godine i, naročito, da li je on znao vreme, kada puč treba da bude izvršen — teško je sa sigurnošću reći. Činjenica je pak da on u svojim Memoarima vrlo opširno izlaže i političku pri­ premu puča i, što naročito pada u oči, način njegovog izvršenja i lič­ nosti, koje su ga organizovale i izvele; padaju, takođe, u oči i vrlo prisne lične veze Patrijarhove sa generalom Simovićem i sa Radojem Kneževićem; sve to ukazuje da je patrijarh Gavrilo bio o svemu tome bolje obavešten nego bilo ko drugi izvan užega kruga. To poverenje moglo je biti „uzdarje" za aktivnost SPC protiv pristupanja Paktu. U februaru 1941. godine patrijarh Gavrilo je uputio svima eparhijskim episkopima pitanje o tome šta misle oni i narod sa njiho­ voga područja o pristupanju Trojnom paktu. Kaže da su se svi izjas­ nili protiv pristupanja Trojnom paktu i da su u tome bili naročito 39) Memoari patrijarha srpskog Gavrila Dožića, str. 384. 40) Na istom mestu. str. 384-385. 41) Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 293-434.

230

kategorični dr Nikolaj Velim irović i dr Irinej Đorđević. Na osnovu tih izveštaja Sveti Sinod je spremio jedan Memorandum, koji je bio predat knezu Pavlu42). General Dušan Simović je m arljivo „obrađivao" i patrijarha Gav­ rila i episkope Nikolaja i Irineja i pitao patrijarha da li on to doz­ voljava. „Zeleo je da preko episkopa dr Nikolaja dođe u vezu sa Di­ mi trijem Ljotićem, da bi mu preneo njegovo m išljenje u pogledu nastale političke krize, i kako on gleda na razvoj iste. Tako isto i sa dalmatinskim episkopom dr Irinej em trebao je da ima razgovor, a ovaj bi u ime generala Simovića razgovarao sa jednom uglednom lič­ nosti Katoličke crkve. Uostalom, oba episkopa bili su veliki patrioti i bili su nezadovoljni državnom politikom i radom kraljevskog namesništva i kraljevske vlade"43). Za vreme jedne posete Patrijarhu, neposredno pred puč, Simović mu je nagovestio neke mere od strane vojske: „Vojska, rekao je on, ni u kome slučaju ne može dozvoliti, da se primi Hitlerov diktat, sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Ako to bude izvršeno, onda uveravam Vašu Svetost, da ja ne mogu ni sa čim garantirati, da neće doči do narodnoga revolta, a na­ ročito kod nas oficira i vojnika"44). Da je, tih dana, i patrijarh Gav­ rilo očekivao da će se dogoditi nešto naročito vidi se i po tome što je on bio „sazvao Sveti arhijerejski sabor na zasedanje 27. marta, gde je trebalo doneti odluku u pogledu Pakta. Ja sam 25. otišao u Sremske Karlovce i vratio se dockan uveče 26. marta, u Patrijaršiju"45). Pored svega ovoga patrijarh Gavrilo veli da je bio iznenađen kada je čuo da je izvršen puč: „Bio sam ovim iznenađen. Predviđao sam da je izvršen puč. Ja sam u to bio uveren, još od prve polovine mar­ ta. Situacija je bila ozbiljna i mogla je svakoga momenta da proiz­ vede revolt. Plašio sam se samo da ne dođe do prolivanja krvi, i da na taj način ne dođe do bratoubilačke borbe, što bi bilo od svega naj­ gore"46). Neće, sigurno, biti slučajno, da se i posle izvršenja puča Simović obratio patrijarhu Gavrilu i obavestio ga o svemu. Rekao mu je: „V i ste naš patrijarh i otac duhovni svih nas pa Vas u ime kraljevske vlade, kralja i Otadžbine i svih nas koji smo izvršili ovo delo molim, da Vi lično podignete oboreni Krstaš barjak naše slo­ bode i da Vi lično kažete narodu i svima nama, u čemu je značaj ovoga velikoga istorijskog dana, kada naš narod dobiva svoju slo­ bodu, i Petar stupa na presto"47). Patrijarh priznaje da je Simoviću „zbunjeno odgovorio", ali ga je pohvalio i njega i sve učesnike ,,u ovom svetom činu, koji mi je 42) 43) 44) 45) 46)

Na Na Na Na Na 47) Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

340-341. 368. 372. 375. 387-388. 388.

231

oživeo uverenje da smo mi dostojni naslednici naših dedova i njiho­ ve junačke borbe, i da nastavljamo svoje delo istim pravcima onde gde su oni bili stali. Mi nismo imali drugog puta već puta Carstva Nebeskoga pred našim neprijateljima, koji su zatražili našu potpunu kapitulaciju. To je ogromna radost i zadovoljstvo za ceo naš narod, jer vidimo da su naša svetosavska deca izvršila ono što je nužnost zahtevala da se izvrši1148). Patrijarh je, razume se, pristao da na ra­ diju održi od njega traženi govor: „Napisao sam na brzu ruku jedan mali govor, onako kako su mi misli i osećanja u ovom momentu dik­ tirali. Kada sam to završio, sazvao sam sve episkope koji su se na­ lazili u Patrijaršiji radi početka rada Svetog arhijerejskog sabora, koji je bio zakazan baš za 27. mart. Pored ostalih pitanja bilo je i pitanje Pakta1149). Angažovanje patrijarha Gavrila, a preko njega i SPC, u idejnopolitičkom pripremanju puča od 27. marta 1941. godine, istakao je i general Simović u svome govoru, koji je održao 28. marta pred Svetim arhijerejskim saborom. Simović je rekao, da je od svih nevojničkih lica prvo razgovarao za patrijarhom Gavrilom50). Simović je svoj ekspoze o pripremanju i izvođenju puča podneo Svetom arhijerejskom saboru kao da je on bio neko za to nadležno telo. On je to učinio s ciljem, da bi episkopi „mogli da to prenesu u narod svaki u svojoj eparhiji, jer bi tako bilo najlakše da bez buke narod primi novosti o poslednjim događajima od sveštenih lica i crkvenih veli­ kodostojnika. Ja ponovo podvlačim da je udeo Srpske crkve u od­ brani državnih i narodnih interesa zaista za svaku pohvalu. Srpska crkva ovim svojim stavom uzvisila je sebe i dala sve što je mogla dati da pomogne svome narodu i nama svima, koji smo uzeli na sebe da koliko je moguće spasemo svoj narod“ 51). Episkopima, koji su ga burno pozdravili, saopštio je Patrijarh svoj razgovor sa Simovićem i pročitao im govor koji je bio spremio za radio, „kako bi svaki od episkopa mogao da uzme učešća i ako na­ đe za potrebno ukaže na neku izmenu ili dopunu1152). Episkop Nikolaj Velim irović pohvalio je patrijarhov govor i rekao, da je ovo „akt nacionalni i državni. Bio sam aklamiran od svih episkopa, koji su jedan po jedan prilazili, da mi se zahvale i celivaju samnom. Epis­ kop dr Nikolaj bio je na vrhuncu oduševljenja. Iz njegovih očiju kotrljale su se suze niz lice. Bio je to zaista momenat za sve nas uzbudljiv i nezaboravan do kraja života"53). 48) 49) 50) 51) 52) 53)

232

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

389. 389. 419. 427. 389. 390.

Patrijarh Gavrilo je, 27. marta, u deset časova pre podne, održao svoj govor na radiju54). Govor je bio kratak, ispleten od uobičajenih patriotskih fraza sa nekoliko netačnosti. Rekao je, pored ostaloga, i ovo: „Glavni nosilac tog narodnog ideala od jutros je postao naš mladi kralj Petar II. Karađorđević“55), iako kralj o svemu toma nije ništa znao niti je u tome učestvovao. Našu naciju nije tih dana niko pitao: kome će se privoleti carstvu i nije nas, tih dana, nikakvo pro­ viđenje „upravilo na pravi put, koji je Sveti Sava davno i davno ukazao srpskome narodu"56). Poetična je i retorska fraza patrijarha Gavrila: „ . . . Ako je živeti da živimo u svetinji i slobodi; ako je mreti, da umiremo za svetinju i slobodu, kao i mnogi milioni pra­ voslavnih predaka naših"57). I patrijarh Gavrilo Dožić je 27. mart 1941. godine ne samo upoređivao nego i i s t o v e t o v a o sa 28. junom 1389. godine, sa K o­ sovskom bitkom i herojskim ginjenjem u njoj. To je, po njemu, „po svome delu i značaju veliki dan, koji nas je u svojoj odluci i patrio­ tizmu podigao do najvišeg stepena do kojeg ljudi mogu doći"58). ,. . . . Sa 27. martom, mi smo još jednom potvrdili svetu da smo nikli iz viteštva i da za svoje ovenčane ideale umiremo kao ljudi najslav­ nijih plejada"59). I, još dalje: „Očigledno je da je 27. mart kruna na­ šeg pregnuća, koja će večito da simboliše našu rasu i njenu ulogu i značaj u svetu; ona će se ovim danom sve više i više uzdizati. Srpsko ime postaće još više prirner junačkog otpora kod svih naroda koji vole svoju slobodu"60). „Sa 27. martom mi smo koraknuli dalje od svoje propasti i time smo obogatili najslavnije stranice naše istorije; sa ovim delom je iznikao veliki praznik kao pobednik naše volje, koja će kao večita luča sijati budućim pokolenjima u prikazivanju gigantske borbe iz ovog rata, na koju će ona (tj. buduća pokolenja) gledati sa gordošću"61).

5. Sve je ovo bilo nekritično plivanje na talasima epa, koji je zlo­ upotrebi jivan: ni pučisti, ni uži krug oko njih, nisu imali ni trunke od duha i pregnuća Kosova. Nikada se u srpskoj prošlosti nije jedna grupa ponela kukavičkije od ove pučističke koja je, kada je zapalila 54) 55) 56) 57) 58) 59) 6°) C1)

Na Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu. mestu, mestu. mestu, mestu, mestu,

str. 399-400. str. 399. str. 399-400. str. 432. str. 433. str. 433-434.

233

vatru i u nju bacila naciju, panično bežala ne samo od vatre nego i od dima. Pučisti, i od njih zavrbovani političari, revnosno su, i po­ sle izvršenoga puča, produžili da izokreću činjenice i neistinito pri­ kazuju stvarnost u kojoj se našla zemlja i narod. Pojedinci su se prsili i nadimali u umišljenoj hrabrosti i brektali snagom koje nisu imali. Proizašli iz spleta tuđe propagande i tuđih uticaja ovi se ljudi nisu ustručavali da se predstavljaju kao izvršioci volje naroda koga nije niko konsultovao šta on želi i hoće. U svojoj nadmenosti njihov pročelnik, general Simović, ironisao je psihičko raspoloženje kneza Pavla kada je ovaj bio doveden u zgradu Glavnog generalštaba. Pominjući ovaj momenat Simović je pred episkopima SPC rekao: „K a­ ko čovek može misliti o ljudima koji su do juče upravljali zemljom, a sada beže od odgovornosti pred narodom "62). Pučisti su, u najvećem broju slučajeva, i nad prikupljenim poli­ tičarima izvršili nasilje, jer mnogi od njih nisu znali ni kuda ih ni zbog čega ih vode. Ilija Jukić, koji je taj dan doživeo u Beogradu i koji je sa Simovićevom vladom otišao u inostranstvo, svedoči: „Pi­ tao sam u toku rata sve srpske političare koji su ušli u Simovićevu vladu, da li su znali za spremanje puča i da li su ga oni odobrili. Re­ kli su mi svi od reda, osim dr Srđana Budisavljevića, i Savice Kosanovića, da nisu znali za njegovo spremanje i da ga ne bi odobrili, da su bili o njemu prethodno obavešteni.. . Mene je obavestio 7. ili 8. marta g. R. Nikolić, tada savetnik Ministarstva spoljnih poslova, a kasnije šef kabineta predsednika vlade Simovića, da naša vojska neće dopustiti približavanje Nemačkoj; da će se barem zapovjednik armije u Skoplju, general Ilija Brašić, odmetnuti od vlade u tome slučaju i preći na grčko-englesku stranu poput generala de Gola (De Gaulle). Obavijestio sam odmah o tome Mačeka da savjetuje Cvetkoviću oštru opreznost"63). Za Milana Grola, koga patrijarh Gavrilo često spominje u svojim Memoarima, kao aktivistu protiv kneza Pavla, „se pričalo da nije znao da li ga hapse ili vode u vladu kada su ga 27. marta drugi oficiri digli iz postelje"64). Ima dokaza, da vodstvo KPJ nije znalo za pripremanje puča od 27. marta 1941. godine, ali se zna da ga je obilato iskoristilo za svoje ciljeve. I Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju bio je u to vreme pod jakim uticajem sovjetsko-nemačkog pakta. Na dan 27. marta 1941. izdao je PKKPJ za Srbiju jedan proglas protiv Engleske. Tamo stoji: „Sada je glavno očuvati našoj zemlji mir što je jedino moguće u na­ slonu na Sovjetski Savez. Svako odlaganje pakta o uzajamnoj pomo­ ći sa Sovjetskim Savezom znači da će nas nemački imperijalisti napasti, znači onemogućavanje rovarenja engleskim agentima da nas uvuku u rat za interese engleskih imperijalista, znači pustošenje na­ 62)

Na istom mestu, str. 425. 63) Iljja Jukić, Na istom mestu, str. 140. 64) Dr Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi, II, str. 45.

234

še zemlje . . . Pakt o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom ko­ jim se jedino može obezbediti mir i nezavisnost našoj zem lji"65). Mi­ lovan Đilas navodi, kada je Tito posle izvršenoga puča, 29. marta 1941. došao u Beograd osudio je „anglofilske elemente i provoka­ tore" za spaljivanje nemačke zastave i razbijanje Nemačkog turis­ tičkog biroa66). Milovan Đilas, koji se u oči puča od 27. marta bio povezao sa dr Dragoljubom Jovanovićem kazuje, da nijedan ni drugi nisu znali za pripremanje puča. Partija je, kaže Đilas, znala da postoji nezado­ voljstvo kod nekih viših oficira, ali o pripremanju puča nije znala ništa. „Mi smo, veli Đilas, dali uputstva da se organizuju protesti protiv Trojnog pakta, ali nismo nikako očekivali da će događaji uzeti tako različit obrt. Vojne vođe u saradnji sa nacionalnim orga­ nizacijama kao Soko i Narodna odbrana počeli su da organizuju na­ rod na protestne skupove. Njihova akcija se povezivala sa našom . .. Mi smo priredili naše demonstracije 26. marta u osam sati uveče u raznim delovima grada: na Vračaru, u Njegoševoj ulici, u ulici Kra­ ljice Marije (sada 27. marta). Trebali smo da sjedinimo snage i da idemo prema centru grada. Pretpostavljajući da ćemo naići na jaku reakciju, ali nismo.Bilo je samo oko hiljadu lica. Strah je bio obu­ zeo naše simpatizere. Reakcija policije protiv demonstracija bila je blaga. Ona ih je zadržala od prodiranja u centar grada i na ovaj ih način rasturila"67). I Milovan Đilas i Svetozar Vukmanović-Tempo, dva vodeća funkcionera KPJ u Beogradu, priznaju da ih je puč od 27. marta 1941. iznenadio. Đilas piše: „Rano ujutru Mitra je izašla da kupi novine i hleba za doručak. Čula je za puč i dotrčala natrag. Odmah smo upalili radio i čuli proklamaciju kralja Petra o kraju Namesništva. Bilo je sedam sati izjutra. Ja sam izašao da pokušam pronaći deo Oblasnoga komiteta. Oni su, međutim, tražili mene. Grupe komunista punile su ulice tražeći kontakt i uputstva"68). Svetozar VukmanovićTempo kazuje kako je izašao na ulicu „nešto poslije osam časova". Nije znao o čemu se radi, ali je usput čuo i video demonstracije. „Nosili su transparente sa natpisima „Ziveli saveznici", „Ziveo K ralj" . . . Vidio sam slike kralja Petra. Nijesam shvatio šta se do­ gađa; od prolaznika sam saznao da su svrgnuti namesnici i da je Kralj proglašen punoljetnim, da je obrazovana nova vlada sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i da su u nju ušli šefovi političkih par­ tija koji su ranije sačinjavali blok Udružene opozicije. Čak i Maček. 65) 66) 67) 68)

Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a r t . . . , str. 93. Milovan Đilas, Memoar of a Revolutionary. . . , str. 373. Na istom mestu, str. 369; sravni: S. Vukmanović — Tempo, I, str. 156. Na istom mestu, str. 369.

235

Vlada, navodno, treba da raskine sporazum o pristupanju Jugosla­ vije Trojnom paktu“ 69). Milovan Đilas je ovoga dana bio glavna komunistička ličnost ko­ ja je izdavala uputstva kako će se komunisti držati. On je napisao jedan proglas, koji je Vuković (Radovan) odneo u ilegalnu komunis­ tičku štampariju i koji je već u šest sati posle podne deljen. „Naše gledište je bilo da treba da učestvujemo u demonstracijama i da, gde je god moguće, preuzmemo vodstvo. Naši govornici su dobili uputstva da puste parole: demokratizacija zemlje i naslon na Sov­ jetski Savez“ 70). Svetozar Vukmanović-Tempo veli, da je u Molerovoj ulici održan sastanak partijskoga rukovodstva za Srbiju i da je rešeno da se štampa proglas — „proglas smo štampali u ilegalnoj štam­ pariji i automobilom ga donijeli pred Vukov spomenik, gdje smo ga dijelili građanima a policija uopšte nije intervenisala"71). K o je lično đoživeo 27. mart 1941. godine u Beogradu zna kakve su se i kolike mase naroda valjale ulicama u centru glavnoga grada. Malo ko je, međutim, znao za odluku komunista da preuzmu vodstvo ovih demontracija. ,,U toku dana, veli Đilas, mi smo preuzeli vod­ stvo. Mi smo bili među najaktivnijima i najbolje organizovanim. Demonstracije su najpre počele kao spontani izliv narodnog protesta i sa aktivnim učešćem Sokola i drugih organizacija. Komunisti su im se spontano priključili. Dvanaestine komunističkih govornika po­ javile su se iz podzemlja. Postajali su popularni kod masa zbog svog čvrstoga i organizovanog stava. Lola Ribar je govorio na Slaviji; Stevan Mitrović i Svetozar Vukmanović kod Vukovog spomenika, Rade Končar, Cana Babović i Mitra (Mitrović) takođe su govorili. Komunisti su bili promukli od govorenja i vikanja"72). Drag. Dragutinović svedoči da su i pučisti pokušali da utiču na mase u gradu. „Odrediše, veli on, između ostalih, kapetana Jakova Jovovića i mene. Prvi govor je održao Jovović kod „Londona", upo­ zorivši građane na red i mir. Slično sam govorio i ja kod hotela „Moskva" i pred zgradom lista „Vrem e". Na Slaviji se bila iskupila velika grupa sveta od oko 4-5.000 lica. Bioskop „Slavija" bio je okičen c r v e n i m z a s t a v a m a . Sa velikog balkona, koji je zahva­ tio ceo prednji zid ulaza, trojica-četvorica mladih ljudi, gologlavi. i sa stisnutim pesnicama, govorili su narodu"73). ,,U grupama demon­ stranata, veli Vukmanović, se iz časa u čas mijenjao odnos snaga; komunisti su na klasičan način preuzeli rukovodstvo demontracijama. Prvo su počeli da se javljaju kao govornici i da daju ton demon­ stracijama, tako da su postepeno nestajali drugi agitatori, a sa njima 63) Svetozar Vukmanović, — Tempo, Revolucija koja teče, I, str. 156-157. 70) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 369.

71) Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istome mesta, str. 159. 72) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 370. 73) Drag. Dragutinović, Na istom mestu, str. 52.

236

i Kraljeve slike. Na transparentama su se pojavile nove parole: ,,2ivelo prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom", „Ziveo Sovjetski S avez1, „Bolje grob nego rob“ . . . Borbeno raspoloženje nevjerovatno je ra­ slo u masama. Komunisti su potpuno ovladali demonstracijama. Go­ vornici su isticali zahtev da se zaključi savez sa Sovjetskim Save­ zom. Masa je snažno prihvatila taj zahtjev. To je bio izraz povjere­ nja u snagu Sovjetskog Saveza, shvatanje da se jedino tako možemo spasti katastrofe koja se nadvila nad našu zemlju. Demonstracije su poprimile izrazito antifašistički karakter. Razbijen je izlog nemačkog turističkog biroa. Oko podne u demonstracijama je učestvovalo oko 50.000 građana, što je za ono vrijem e bio veoma impozantan b ro j“74). Đilas kaže da parola „B olje rat nego pakt" nije data od ko­ munističkoga vodstva: „M i komunisti nismo odobravali tu parolu, ali joj se nismo ni suprotstavljali. Radije bi, pod vodstvom Sovjet­ skoga Saveza, izbegli rat“ 75). Uveče, 27. marta, otišli su za Zagreb Mitra Mitrović i Vasilije Buha da Titu podnesu izveštaj o događajima u Beogradu. Tito je do­ šao u Beograd 28. marta i dao ocenu držanja komunista, koja je za njih bila povoljna i opet se vratio u Zagreb76). Vukmanović veli, da je Tito „održao šire savjetovanje sa aktivistima iz cijele Srbije. Radilo se o razrađivanju stavova u novonastaloj situaciji"77). KPJ je bez iluzija ocenjivala stvarnost u kojoj se našla zemlja. Dok su komunisti naturali masama svoje vodstvo i svoje parole patrijarh Gavrilo, koga su demonstranti posle njegovog govora na radiju aklamirali, video je u svemu tome izliv nacionalnog odušev­ ljenja. „Svetosavska deca“ , napisao je on u svojim Memoarima, „kao inače prednjačila su svojim rodoljubljem , koje je bilo protkano najtananijim osećanjima ljubavi i odnanosti. Naša svetosavska deca uvek su bila, kao i njihovi dedovi, odana do kraja svojoj crkvi, koja ih je uvek smatrala svojom utrobom. Masa naroda nosila je slike kra­ lja Petra II. Tako isto i moje. Na traženje naroda i manifestanata morao sam više puta da se pojavim na prozorima Patrijaršije i da se zahvalim na njihovom patriotskom gestu i ljubavi prema Kralju i Otadžbini. Bio je to za mene jedan uzbudljiv trenutak u mome živo­ tu, gde sam svojim očima gledao snagu i veličinu srpskoga naroda. Bio sam uveren da srpski narod nikada neće propasti, kad u ovakvim momentima vrši ono što ga čini velikim pred celim svetom . . . Ovo je pravi srpski put, sa borbom koju moramo nastaviti i u budućno­ sti"78). I još dalje: ....... Sve je bilo silno i sve se to slivalo u jedan glas, izgledao je kao jedna brza nabujala planinska proljetna reka. 74) 75) 76) 77) 78)

Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istom mestu, str. 157. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 371. Na istom mestu, str. 373. Svetozar Vukmanović — Tempo, Na istom mestu, str. 1'61-162. Memoari patriarha srpskog Gavrila, str. 391.

237

Zaista ovaj slavni dan krasio je naš narod, njegov patriotizam i našu prestonicu, kao večni grad, koji je preživeo velika iskušenja u svo­ joj prošlosti, na svojim bedemima, gde je sijala večita luča naše borbe, koja je pokazivala veličinu naše prošlosti1179). (Pisac je, 27. marta 1941. godine, u dva maha posle podne bio umešan u grupe ovih manifestanata pred Patrijaršijom. Patrijarh Gavrilo se, stvarno, nekoliko puta pojavljivao na balkonu Patrijaršije držao kraće govore. Nije znao, a ni mogao znati, da je među ovim manifestantima bilo najviše komunista, koji su manifestovali prema direktivama koje su dobili. Među njima je bilo najmanje, ako je uopšte bilo, „svetosavske dece11: patrijarha Gavrila je bio zah­ vatio talas prenaglašene nacionalističke egzaltacije, koja ga je bila sasvim odvojila od stvarnosti, koja će ga teško pogoditi samo nekoli­ ko dana posle ovih epskih izliva: biće mu suđeno da iz neposredne blizine, iz manastira Oštroga, posmatra bezglavo bežanje pučistič­ kih vođa i njihovih ministara i, još uz to, podelu državnoga blaga. Svoje iluzije patrijarh Gavrilo je platio čamljenjem u zatočeništvu za celo vreme rata dok su pučističke vođe živele van domašaja oku­ patora koga su doveli u zemlju).

6.

Pučiste i njihove jednomišljenike u zemlji je i obradovalo i ohra­ brilo hvaljenje koje im je dao, kada je bio doznao za izvršeni puč, Vinston Cerčil, tada predsednik britanske vlade, i, zajedno sa njim, pohvale kojima je obilovala angloamerička štampa. Zapaljive pro­ pagandne krilatice preuzimali su i neki pisci koji imaju pretenzije da budu shvaćeni ozbiljno. Puč u Beogradu od 27. marta 1941. godine bio je pozdravljen od angloameričke javnosti kao izuzetno važan događaj od koga se očekivao jedan stav i dela. Zatvarale su se, me­ đutim, oči pred činjenicom da je to bio insceniran događaj iza koga su stajali strani faktori, koji su rukovodili radom zaverenika i iz vojske i iz građanstva. To, što se nekada krilo, sada se iznosi na jav­ nost. Tako i s e r C e c i l P a r o t , jedno vreme vaspitač kralja Petra, ističe u svojoj knjizi „ T h e T i g h t R o p e " (Zategnuti ko­ nopac), da je još 1941. godine prisustvovao jednom razgovoru u Kembriđžu gde je isticano u razgovoru, da nisu Jugosloveni izvršili puč nego Englezi, odnosno njihova SOE-služba (Special Operation Executive)80). 79) Na istom mestu, str. 392. 80) Navedeno kod Staniša R. Vlahović, Važno istorijsko svedočanstvo (Iskra od 1. III. 1977).

238

I J o s e p h S. R o u c e k ističe, da je „više međunarodnih „ c r o s s c u r r e n t s " igralo u beogradskom puču svoju ulogu1181). Uticaj britanskih agenata na formalne organizatore puča od 27. mar­ ta 1941. godine bio je vrlo veliki. Čerčil je pisao, da se u krugu ofi­ cira oko Simovića mesecima raspravljalo ,,o neposrednoj akciji u koliko vlada kapitulira pred Nemačkom. Brižljivo je planiran je ­ dan revolucionarni udar. Vođ predviđene pobune bio je general Bora Mirković, komandant jugoslovenskoga vazduhoplovstva, kome su, između mnogih stotina rodoljuba, pomagali m ajor Knežević, oficir kopnene vojske, njegov brat profesor, koji je zahvaljujući svome položaju u Srpskoj demokratskoj stranici, uspostavio politički kon­ takt1182). Čerčil je, prikazujući raspoloženje u Beogradu 27. marta 1941. godine, pokušao da opiše i raspoloženje naroda na ulicama grada: „ . . . Na trgovima se igralo; srčane i usplahirane mase su sa silnim prkosom pevale srpsku himnu. Mladi kralj, koji se sam izbavio od namesničkog tutorstva spustivši se niz oluk83), prisustvovao je, oba­ sut žarkim aklamacijama, službi u beogradskoj Sabornoj crkvi, ne­ mački poslanik bio je izložen javnim pogrdama i gomila je pljuvala njegova kola1184). Razdragan, a izgledao o mnogo čemu sasvim po­ grešno obavešten, Čerčil je 27. marta u Donjem Domu izjavio: „P ri­ rodno, vest o prevratu u Beogradu pričinila nam je veliko zadovolj­ stvo. Tu je bio bar jedan opipljiv rezultat naših očajničkih napora da se na Balkanu obrazuje saveznički front i spreči da ne padne sav komad po komad pod Hitlerovu vlast. Prve telegrame sam primio svega pola časa pre nego što sam imao da govorim pred Centralnim savetom Konzervativne stranke prvi put u svojstvu njenog lidera. Govor sam završio na sledeći način: „Ovde i u ovome trenutku imam jednu veliku vest za vas i za celu zemlju. Jugoslovenska nacija je rano jutros našla svoju dušu. U Beogradu je izvršen prevrat, i javlja se da su uhapšeni ministri koji su koliko juče otpisali čast i slobodu svoje zemlje. Taj patriotski pokret proizilazi iz gnjeva jednog odvažnog i ratničkog naroda zbog izdaje njegove zemlje, koja je izvršena usled slabosti onih koji vladaju njima i niskih intriga sila Osovine1185). Čerčil je, u nevolji u kojoj se nalazila Imperija, pokušao istoga dana da beogradski puč spoljnopolitički unovči: 27. marta obratio se predsedniku vlade Turske apelom: „Dramatični događaji koji su se odigrali u Beogradu i širom Jugoslavije mogu pružiti najbolju priliku da se spreči nemačka invazija Balkanskog poluostrva. Sad 81) Land, 82) 83) 84) 85)

Joseph S. Roucek, Balkan Politiks. International Relation i no Mans str. 107. Vinston Cerčil, Drugi svetski rat. Tom III: Velika alijansa, str. 147-148. Ovo je ordinarna izmišljotina. Vinston Cerčil, Na istom mestu, str. 148-149. Na istom mestu, str. 153.

239

je svakako trenutak da se obrazuje jedan zajednički front koji će Nemačka teško smeti da napadne. Kablogramom sam zatražio od predseđnika Ruzvelta da se američke isporuke prošire na sve sile koje se odupru nemačkoj agresiji, i na istoku. Zatražio sam od Idna i generala Dila da usklade sve moguće mere za zajedničku bezbednost“86). Ne može se verovati da Vinston Čerčil nije detaljno znao ko je, kako i zbog čega pripremao i naredio da se 27. marta 1941. godine izvrši puč u Beogradu. Ilija Jukić veli, da su i pučisti „kao i dosta drugih naših građana, bili pod uticaj em neskrupulozne engleskogrčke propagande o „izdaji kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček" u korist Hitlera, o tobožnjim nekim tajnim odredbama sporazuma sa Hitlerom za prelaz nemačke vojske i prevoz nemačkog ratnog materijala preko Jugoslavije. Sirene su tada i glasine, kako knez Pavle pretstavlja opasnost za maloletnoga kralja Petra. I d n (Eden) je priznao otvoreno u poslednjoj svesci svojih uspomena ,,R e c k o ni n g “ (Obračun) da je engleska vlada potpomagala u Jugoslaviji jed­ nu političku stranku, koja je imala svoga člana u vladi CvetkovićMaček. On tu iznosi i kako je on osobeno dao odobrenje engleskom poslaniku u Beogradu da puč izvede. Svi znamo da je Idn imao na umu Srpsku zemljoradničku stranku, čiji je šef Gavrilović bio naš poslanik u Moskvi. Njen član vlade bio je pokojni dr Branko Čubrilović. Dr Miloš Tupanjanin vodio je poslove stranke u odsustvu njenog šefa"87). F. V/. D e a k i n je pokazao, da je uoči Drugog svetskog rata, Beograd bio važan centar za britansku obaveštajnu službu i na Bal­ kanu i na Srednjem Istoku88). „Organizacija sa specijalnim opera­ tivnim zadacima (SOP) raširila je bila svoje mreže i po Jugoslaviji". I F. W. Deakin veli, da su prve veze bile uspostavljene sa Srpskom zemljoradničkom strankom89), a njihov uticaj bio je jak i na druge srpske nacionalne organizacije. Između članova SOE (Special Operation Executive) biće, kasnije, vrbovani članovi britanskih vojnih mi­ sija i kod Mihailovića i kod Tita. General Dušan Simović je za sebe lično tvrdio da nije „imao nikakve veze sa predstavnicima SAD, Ve­ like Britanije i SSSR-a“ 90). Isto tako on je tvrdio, da Srpska zem ljo­ radnička stranka „nije imala nikakva udela ni u pripremanju ni u izvođenju čina od 27. marta 1941. Zastupnik šefa te stranke Miloš Tupanjanin vodio je neku zasebnu akciju, finansiranu od strane 86) 87) 88) 89) 90)

240

Na istom mestu, str. 154. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 139. F. S. Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945. (na istom mestu, str. 438). Na istom mestu, str. 44. Simovićev Testamenat. . . , str. 12.

obaveštajne službe, ali nije imao nikakve veze sa izvršenjem ovoga čina"91). Da je britanska obaveštanja služba u to vreme prosipala novac i po Beogradu i izvan njega teško da se može osporiti. Vladimir Pe­ trov tvrdi: „Od početka godine delilo je britansko poslanstvo znatne sume novaca među patriotskim Srbima, ponekada čak bez znanja generala Mirkovića. Izgleda da je celo vodstvo Srpske zemljoradničke stranke bilo stavljeno na britansku platnu listu. Iako su neki okretni balkanski političari jednostavno trpali novac u džepove, veze na ovaj način bile su dovoljno jake da podstaknu tri ministra Zemljoradnič­ ke i Samostalne demokratske stranke da 21. marta podnesu ostavke i na taj način demonstriraju rascep u vladi zbog odluke o pristu­ panju Paktu1'92). Petrov dalje veli: „Van spora je da su Britanci držali neposrednu kontrolu nad akcijom zaverenika. V ojni i vazduhoplovni atašei, C l a r k e, M a c D o n a l d i Mapleback bili su u stalnom kontaktu sa generalom Mirkovićem i pukovnikom Mihailovićem. Celokupna strategija bila je, verovatno, u rukama T h o m a s S. M a s t e r s o n a , jednog starog obaveštajnog oficira, starog petroleumskog producenta, koji se, u novembru 1940, pojavio u Britans­ kom poslanstvu pod oznakom „drugog sekretara", u stvari predstav­ nika „Special Operation Executive“ (SOE) lorda D a 11 o n a. Ova organizacija (ogranak Ministarstva za vođenje ekonomskog rata, ko­ je je Čerčil šaljivo nazivao „Ministarstvo za nedostojno vođenje rata“) bilo je kasnije izvanredno aktivno u upotrebi svih vrsta tajnih sredstava, uključujući i tajnu propagandu, podmićivanje, odvođenja i ubistva, da bi se oslabio neprijatelj; ona je igrala veliku ulogu i u organizovanju pokreta otpora i gerilskih odreda u zemljama koje su bile okupirane od Osovine, snabdevajući ih oružjem, municijom i operativnim rukovođenjem i usklađujući njihovu aktivnost sa potre­ bama britanskih oružanih snaga. Iako su tehnički detalji bili potpuno izrađeni od generala Mirkovića, političko rukovođen i vreme doga­ đaja bili su nesumnjivo određeni od C a m p b e l l a, M a s t e r s o n a i njihovih drugova"93). General Borivoje-Bora Mirković bio je preko svoga prijatelja Zivka Krstića, koji je bio saradnik M a t b l e k a , u vezi sa britans­ kom obvestajnom službom94). I J a k o b B. H o p t n e r veli, da je T o m S. M a s t e r s o n bio postavljen kao privremeni sekretar bri­ tanskog poslanstva u Beogradu: „Jedna od njegovih dužnosti je bila da obrađuje antinemačke elemente i da ih organizuje u znatnu po­ litičku snagu za docniju upotrebu. Sad je to vreme bilo došlo. Kada 91) 92) 93) 84)

Na istom mestu, str. 15. Vladimir Petrov, A Study in Diplomacy . . . , str. 176-177. Na istom mestu, str. 177. Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a rt. . . , str. 22.

241

je Ekzekutiva za specijalne operacije saznala da će Jugoslavija pot­ pisati Trojni pakt, Dalton je dao signal svojim agentima u Beogradu „da upotrebe sva sredstva da dignu revoluciju". On je bio uveren u uspeh, jer kao što je objavio u svojoj knjizi, „sve je unapred bilo dobro priprem ljeno". Masterson i njegovi pomoćnici operisali su vrlo tiho među opozicionim političarima; tako tiho, u stvari, da je general Bora Mirković, čovek koji je vodio pobunu, tek docnije saznao kao izbeglica, da je engleska tajna služba ( I n t e l l i g e n c e S e r v i c e ) delila fondove sa ciljem da pomogne narodni ustanak. Šta više, oni su radili u jednoj situaciji već zreloj za nasilnu prom enu"95). U vezi sa pozadinom pripremanja puča od 27. marta 1941. godine postavljeno je i diskutovano pitanje: da li je ovaj puč bio plaćen, koliko i od koga? Nikola N. Tomić je ukazivao na veliku aktivnost britanskih agenata u Beogradu u to vreme: „Oni su prosuli silni no­ vac na podmićivanje pučista, a uz to im obećavali vlast, karijeru i druge nagrade. Na osnovu tih obećanja Bora Mirković je docnije dobio penziju britanskog generala. Miloš Tupanjanin je primio od Britanskog intelidžens servisa 500.000 funti sterlinga, čime je pod­ mićivao i ostale pučiste"96). I Tomić ukazuje na Toma S. Mastersona kao na ličnost koja je sa pučistima održavala prisne veze: „On je održavao stalne veze i imao više sastanka s profesorom Radoj em Kneževićem, a u martu 1941. godine bili su jednom prilikom zajedno na večeri kod Sime Alkalaja, advokata britanskih firmi u Beogradu. Tih dana Masterson se sastajao i razgovarao i sa Slobodanom Jovanovićem "97). Vladimir Petrov navodi, da je Miloš Tupanjanin, posle izvršenoga puča, pobegao za Carigrad sa 35.000 dolara britanskog novca98). Odakle bi Tupanjanin mogao imati taj novac ako ga nije bio dobio od nekoga? Dr Mirko Kostić je rekao: „Šta je na primer radio dr Miloš Tupanjanin sa od Englesa primljenim parama, to smo mi mogli da rekonstruišemo u Beogradu, ali to su njegovi potpuno privatni dugovi i kupovine"99). Dr Mirko Košić je, prilično isrcpno, raspravljao ovo pitanje i objavio dve brušure o tome100). I Košić veli: „Pare su primili civili zaverenici, oni što behu veza između pučista i agenata Intelindžnes servisa"101). Na drugom mestu veli: „Razume se da time nije isklju­ čeno da su i pojedini oficiri mogli posredno, preko civila, primiti pare. No to nije ni od kakvog političkog značaja da li je neki pol kovnik Žika ili major Mika primio pare, koliko i od koga, posredno 95) 9C) 97) 9S) 99)

Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 377-338. Nikola N. Tomić, Pakt, puč i rat. Melburn, 1967, str. 79-80. Na istom mestu, str. 79. Vladimir Petrov, Na istom mestu, str. 180. Mirko Košić, Da li je 27. mart 1941. plaćen, str. 11-12. 100) Mirko Košić, Da li je 27. mart 1941. plaćen i „Grobari Jugoslavije11. 101) Mirko Košić, Da li je 27. m a rt. . . , str. 12.

242

ili neposredno. Važno je da ni S e t o n W o t s o n ni D o n o v a n nisu demantovali njihove tobožnje izjave (da je ta „revolucija" pla­ ćena), a S. Wotson sam je skrenuo pažnju kakve mu se izjave pri­ pisuju, a od A. Pribićevića smo čuli kakvo je veleumno pismo uputio Donovanu u vezi s tim “ 102). S e t o n W o t s o n je, navodno, rekao: „M i smo ulazak Jugo­ slavije u rat platili sa pola miliona funti pa ne dugujemo Srbima ništa"103). A Donovan, koji je imao dobre lične veze i sa generalom Simovićem, rekao je: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. jer smo mi tu revoluciju kupili"104) . . . Oko ovoga pitanja, a delom i povodom ovih izjava, vođena je diskusija između Adama Pribi­ ćevića i dr Mirka Košića. Obadvojica od njih bili su istaknuti ljudi sa velikim ugledom, ali su se sukobili po jednom pitanju, koje se teško može rasvetliti. I jedan i drugi, međutim, tvrde da su Britanci trošili pare u Jugoslaviji da bi podstakli, organizovali i pojačavali propagandu protiv sila Osovine, naročito Nemačke. Ostaje činjenica, koju nijedan od polemičara ne osporava: da su Britanci davali pare i da je bilo ljudi koji su te pare primali. U svojoj polemici sa Košićem Pribićević je pisao: „Jasno je da je i kod nas bilo ljudi koji su primali novac i od Britanaca. Ja to dobro znam, jer je i k meni 1940. godine došao bio iz Zagreba, a ne iz susednoga Beograda, jedan hrvatski novinar i književnik, nudeći mi britansku materijalnu pomoć za akciju protivu Nemačke, koju sam ja odbio rekavši da ću i dalje braniti stvar demokratije, ali samo o svome trošku. Drugi su primali. Za neke od njih znao sam. A li nijedan od tih koje sam znao nije to radio za pare, već s uverenjem da se naš politički interes u tom času pokriva sa britanskim, kao što i jeste. Zato nijedan od njih ne bi primio marke, lire ili rublje. Primali su za rad na zajedničkoj stvari, koji je vrlo opasan, zbog čega su neki i glavom platili, kad su za njihov rad doznali N em ci"105). Pribićević je, na jednom mestu, rekao da bi bio za 27. mart samo onda „kad bih znao da neće dovesti do rata, kao oruđe da se dođe do jače vlade, koja bi davala jemstvo da se u popuštanju neće otići predaleko. Stajao sam između ljudi od 25. i 27. marta 1941. i zato držim da mogu govoriti objektivno"106). Na drugom mestu, u sklopu tretiranja iste problematike, za njega je ovaj 27. mart 1941. godine bio „srpska revolucija": „Srpska revolucija rodila je neprocenjivom korišću i za V. Britaniju i za ostali demokratski svet, odloživši Hitlerov napad na Sov. Uniju, odnosno izazvavši njegov slom "107). I Adam 102) 103) 104) 105) 106) 107)

Mirko Košić, Grobari Jugoslavije, str. 7-8. Mirko Košić, Da li je 27. m a rt. . . , str. 7. Navedeno. Na istom mestu, str. 11. „Glas kanadskih Srba" od 11. V. 1950. „Glas kanadskih Srba“ od 4. V. 1950. „Glas kanadskih Srba“ od 18. V. 1950.

243

Pribićević je prevideo, da je 27. mart 1941. izazvao ono što on nije želeo: i rat i strašnu tragediju srpskoga naroda. Ima u ovoj problematici oko puča od 27. marta 1941. mnogo stranputica i moralnih iskliznuća. Ipak je nesumnjivo ovo: on niti je bio, niti je mogao biti, neka narodna, srpska, revolucija, jer niti je ponikao iz naroda, niti je ko ikada pitao narod šta o njemu misli. Da su u pripremanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine pare igrale važnu ulogu to se, činjenički, ne može osporiti. U polemici sa Radojem Kneževićem, kome ove stvari moraju biti dobro poznate, rečeno je u jednome nepotpisanom članku pod naslovom „Pitanja koja čekaju odgovor" i ovo: „Knežević se zaokolišno brani od izra­ žene sumnje sa nekih strana da su izvesnu ulogu u puču imale en­ gleske funte. Tu su sumnju izrazili i naši i stranci, koji su se bavili proučavanjem puča i karaktera njegovih izvršilaca. Mi nismo nikad potvrdili opravdanost ovih sumnji iako smo bili uveravani od nekih obaveštenih mesta da se zločinački posao, kao što je onaj od 27. marta, ne može izvršiti dok ne zvekne"108). Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila, pisao je u ,,Daily Telegraph“ -u od 3. marta 1953. godine: „Di’žavni udar bio je organizovan od jedne desničarske patriotske grupe pro-savezničkih oficira i političkih vođa koji su bili obilato pomognuti od strane britanske tajne službe. Kralj Petar nije znao ništa o tome. Zaista, govor koji je bio dat da se pročita na radiju 27. marta bio je sastavljen bez njegovog znanja i od strane drugih"103).

7. Među vođama puča od 27. marta 1941. godine izbio je spor oko toga k o je bio g l a v n i organizator i naredbodavac za izvršenje puča. General Dušan Simović prisvaja ovu ulogu za sebe i za svoje glavne pomagače označio je brigadnoga generala Borivoja Mirkovi­ ća, generalštabnog pukovnika Dragutina Savića i pešadijskog majo­ ra Zivana Kneževića. Simović označava sebe kao glavnog naredbo­ davca: „Pošto su Cvetković i Cincar-Marković stigli u Beograd 26. marta i pošto sam obavešten da će pripravnost trajati do ponoći 26/27. marta, 26. popodne doneo sam odluku: da se akcija preduzme još te noći, ako su završene potrebne pripreme. Stoga sam pozvao đenerala Boru Mirkovića i tražio obaveštenje o učinjenim pripre­ mama. Pošto mi je đeneral Mirković rekao, da su sve pripreme izvr­ šene, ja sam mu saopštio odluku: da se akcija izvrši u jedan čas posle pola noći 26/27. marta. Bilo je tačno 5 časova posle podne. Potom i°8) U „Dokumenti o Jugoslaviji", sveska 10, str. 31. 109) U „Dokumenti o Jugoslaviji", sveska 4, 1953, str. 15.

244

sam pozvao načelnika štaba, pukovnika Savića i izdao mu potrebna naređenja"110). U svome ekspozeu pred Svetim arhijerejskim saborom SPC, održanom 28. marta 1941. godine, general Simović je rekao, da mu, kada je potpisan Pakt, „n ije ništa drugo preostalo nego da dam svoju saglasnost, da u podne 26. marta izdam naređenje za izvršenje pu­ ča . . . Pred veče sam svratio u Komandu vazduhoplovstva, gde sam izdao poslednja naređenja đeneralu Mirkoviću. Dao sam vezu pro­ fesora Radoja Kneževića, koji je imao da me zastupa u izvođenju puča, s tim da me lično, posle izvršenoga puča, obavesti da je puč uspeo"111). Prema kazivanju i generala Simovića i patrijarha Gav­ rila major Knežević je „izradio plan i raspored po kome treba izvr­ šiti vojni pu č"112). Simović kaže, da su po tome planu „zaposeđnuti svi važni državni objekti u prestonici" i da je, kada je sve bilo iz­ vršeno, major Knežević obavestio generala Mirkovića „da je puč uspeo"113). Prema patrijarhu Gavrilu Dožiću glavni idejni organiza­ tor puča bio je Radoje Knežević114). Prema ovim kazivanjima general Borivoje-Bora Mirković kao da ni u organizovanju ni u pripremanju i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine nije imao nikakvu ulogu. I u svome s a o p š t e n j u , koje je dao u Beogradu 27. marta 1956. godine, Simović je rekao: „M išljenje da je Bora Mirković bio vođa-lider cele akcaje, da je on doneo odluku za izvršenje akcije noću 26/27. marta i da je on izvr­ šio državni udar 27. marta 1941. — ne priznajem i smatram da je po­ grešno isticati njegovu ulogu iznad uloge u radu neposrednih iz vr­ šilaca čina od 27. m arta"115). Simović je, u ovome saopštenju, rekao da je pogrešno isticati Zivana Kneževića ,,i njegovog brata iznad ostalih, naročito iznad uloge pukovnika Stojana Zdravkovića"116). Simovićevo tvrđenje osporio je general Borivoje Mirković u jed­ noj opširnoj izjavi, koju je objavio „ K l i c T r i g l a v a " (broj 28 od 22. X. 1962. godine). Simovićevo kazivanje Mirković naziva obmanom čoveka „pod dejstvom jedne razorne strašne bolesti, od koje je mnogo decenija patio"117). Mirković tvrdi: „Uopšte nikakve veze general Simović nije imao sa pripremama, odlukom i izvođenjem državnog udara od 27. marta. Čak šta više, kad sam mu saopštio odluku, da državni udar izvršim noću 26/27. marta 1941, general Simović je uz­ viknuo: „Ne pobogu, brate Boro, rano je, treba da pričekam o"113). no) ni) u 2) i13) u 4) us) u 6) 117) u 8)

Simovićev Testamenat, str. 14. Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . str. 421. Na istom mestu, str. 360. Na istom mestu, str. 421. Na istom mestu, str. 352. Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 423-424. Na istom mestu, str. 424. Na istom mestu, str. 425. Na istom mestu, str. 425-426.

245

Kada Mirković nije hteo da popusti, Simović je „pristao, zagrlio me i izljubio, zaplakao i kroz suze progovorio: „Pa neka vas Bog čuva, i ako padnete u ruke neprijatelju, ja ču vas na sudu braniti“119). Vest o izvršenju puča, kao što je već pomenuto, doneo je genera­ lu Simoviću Radoje Knežević sa kapetanom Ristićem. Mirković je naveo i jedno pismo pukovnika Savića u kome se ističe, da je Mirko­ vić ,,u svojstvu najstarijega oficira komandovao celokupnom akci­ jom vazduhoplovnih i ostalih jedinica vojske, koje su uzele učešća u vojnoj akciji, narodne revolucije istrorijskog 27. marta 1941.“ 120). Kada je, juna 1941., Mirković bolestan ležao u Aleksandriji posetio ga je Simović na svome putu za London i žalio mu se: „Čoveče, gde mi natovari ovu nesreću na glavu! Šta mi je ovo trebalo! Svi u vladi i oko kralja obaraju me. Puni mržnje i sve čine da me klevetama podriju i bace sa položaja. Ja ne mogu više ovo da podnesem. Šta da radim ?"121). U januaru 1942. godine, veli Mirković, Simović ga je hitno pozvao da dođe u London. Rekao mu je: „ . . . Svi su protiv mene! Niti me ko sluša, niti me ko poštuje. Hitno dolazi"122). I Slo­ bodan Jovanović ističe, da je položaj Simovića bio vrlo težak: „N je­ govom razlazu sa političarima doprinela je još i ova okolnost. On je sebe smatrao isključivo kao junaka 27. marta. Političari su gledali u njemu još i odgovornika za naš neočekivano brzi vojnički slom. Njegova vrednost u njihovim očima nije bila više onako velika kao na dan 27. marta, — i kako uopšte civili nerado trpe nadmoćnost v oj­ ničkih vođa, to su i politički ljudi u Simovićevoj vladi po svoj prilici jedva dočekali priliku da raskinu s jednim vojnikom čija je zvezda stala da se gasi"123). Prema obaveštenjima koja je imao, Čerčil je oglasio Borivoja Mirkovića za vođu predviđene pobune124), Ilija Jukić, koji je i o ovo­ me mogao biti obavešten, veli: „Glavne kolovođe su bili: general Bora M irković,. . . i profesor Knežević. Veza izmeju njih bio je brat profesora Kneževića, major Zivan Knežević . .. Mirković je ponudio Simoviću šefovstvo puča i on ga je prim io"125). Jukić, dalje, navodi da mu je Mirković lično pričao ,,i javno iznosio da je Simović otklonio odgovornost za puč, kad ga je u pet po podne 26. marta posjetio i iz­ javio mu da će biti izvršen slijedeće noći. Postoji o tome i njegova javna izjava, tiskana 27. marta 1948. u broju 84 engleskog izdanja „Seljačke Jugoslavije, koji je izdavao u Londonu dr Miloš Sekui!9) Na istom mestu, str. 426. 120) Na istom mestu, str. 427. 121) Na istom mestu, str. 427-428. 122) Na istom mestu, str. 428. 123) Slobodan Jovanović, Zapisi o problemima i ljudima, 1941-1944, Lon­ don 1976, str. 23. 124) Vinston čerčil, Drugi svetski rat, tom III: Velika alijansa, str. 147-148. 125) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 139.

246

lić“ 126). I F. A. V o i g t veli, da je organizator puča bio general Mir­ ković i da ga je izveo sam sa grupom oficira127). To isto misli i A 1 e x N. D r a g n i c h . A D a v i d M a r t i n ističe, da je general Mirković bio vodeći duh zavere128). Nije samo ovo, obračunavanje o tome ko je organizovao i izveo puč od 27. marta 1941. godine, ni jedina ni glavna sporna stvar u vezi ovoga čina. I pučisti i njihovi domaći i strani prijatelji veličaju ovaj događaj i nazivaju ga onim što on nije bio. Jedni ga nazivaju „srps­ kom revolucijom ", drugi „ustankom Srba“ , treći ga zovu „pobunom " — u svim slučajevima pripisuju mu masovni karakter, koji on niti je imao niti mogao imati, jer je o njemu znala, pripremala ga i izvela mala grupa zaverenika. Ona šaka političkih prvaka, sa malim izuze­ cima, dovedena je bila i stavljena pred svršen čin, kada je puč već bio izvršen. Kada se Simović žalio generalu Mirkoviću na teškoće koje ima sa političarima, Mirković mu je rekao: „Pa, gospodine Predsedniče, zar ste vi toliko slabi, da dopustite da se ljudi, koje ste sa ulice skupili i uvukli u vladu igraju s Vama? . . . Kad ste već dotle doterali, rasturite sve i odmah obrazujte jedan Ratni kobinet od pet do šest vernih oficira i činovnika van partija". Pri prvim poteško­ ćama pala je sa dva pučistička vođa demokratska obrazina. Kada je bio prinuđen da kralju podnese ostavku, jer su svi ministri odbili da rade sa njim, Simović je, 11. januara 1942. godine, pisao Kralju i podozrevao ministre da su protiv 27. marta: „Protiv čina 27. marta, koji je našem narodu i zemlji spasao čast i budućnost, a Vašem Ve­ ličanstvu presto i možda život, a koji predstavlja naš najveći moralni kapital pred saveznicima, pred našim narodom i pred celim sve­ tom "129). Pučisti su opevavali sami sebe i zasipali narod i javnost bujicama fraza o patriotizmu, „časti srpskog naroda", „opredeljenju za carstvo nebesko", a u neizvesnosti kako će cela ova stvar ispasti vodeći od njih bili su nabavili engleske pasoše i bili snabdeveni engleskim nov­ cem. Dr Mirko Košić, koga su pozivali i nudili mu da im se priključi, a koji je to odbio, slika raspoloženje i nacionalni defetizam tih ljudi i navodi pisanje „Glasa kanadskih Srba" od 23. marta 1950. godine, prema kome je „većina oficira Konjičke brigade Kraljeve garde ima­ la engleske pasoše za odlazak u Grčku". Košić dodaje: „Očigledno je da su ta gospoda potpuno nesvesna da to nije bio samo akt povrede neutralnosti prema Nemačkoj nego i pripremanje bekstva sa vojne dužnosti u doba ratne opasnosti, a u krajnjoj liniji i gotovost da se bore i protiv svoje nacionalne otadžbine ako bi ova razvojem među­ narodne političke situacije dospela u sukob sa Velikom Britanijom. 126) Na istom mestu. 127) f . A. Voigt, Pax Britanica, London 1949, str. 223. 128) David Martin, Ally Betrayed . . . , str. 13, 14. 129) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 428.

247

A da je prisvajanje našeg materijala (motorizovane jedinice i „upo­ trebom sile“ „prebacimo u Grčku") još i pronevera, to je u tom okvi-1 ru tek bagatela. Naši oficiri pučisti bili su nacionalno-osećajno determinisani a ne dužnostima službe svojoj državi"130). Šta je u tome puču od 27. marta 1941. godine bilo nacionalnorevolucionarno? Nacionalne revolucije, kada se događaju, ne temelje se, niti se mogu temeljiti, na lažima i falsifikatima, a vodeći izvršioci puča od 27. marta 1941. godine služili su se obilno i jednim i dru­ gim. Neistina, i to veoma teška, bila je tvrđenje da je kralj Petar II. stupio na presto; on je, međutim, p r i n u d o m postav­ l j e n n a p r e s t o . Neistina je bila i to da je kralj Petar II. znao za pripremanje puča i da ga je odobrio; drugim rečima da je puč izvršen da bi kralj Petar II, još maloletan, došao na presto, koji mu nije niko ugrožavao i za žurbu nije bilo nikakve potrebe. Neistina je, veoma jasno dokazana, da je kralj Petar II. sastavio i na radiju Beograd pročitao „svoju" proklamaciju. Za puč je pre doznao kra­ ljev momak Radenko nego sam kralj. Ima još dosta ovakvih neisti­ na, koje su pučisti pokušavali da i narodu i javnosti prikažu kao istine. Neistina je, isto tako, da je srpski narod bio oduševljen pučem od 27. marta 1941. godine kao t a k v i m . Narod su to znamo svi mi koji smo to neposredno doživeli, obradovala dva momenta, koje je saznao toga dana: vest, da je Kralj, koji je bio voljen od naroda, stu­ pio na presto, i vest da je oborena vlada Cvetković-Maček, koju narod nije voleo, a koju je angloamerička propaganda prikazivala crnjom nego što je bila. Narod je manifestovao slobodi koju je očekivao i Kra­ lju koga je voleo. „A li malo ko bi od narodnih manifestanata na pi­ tanje: hoćeš li rat, odgovorio sa „bolje rat nego pakt", a na „bolje grob nego rob" čuli bi iz naroda „robom ikad, grobom nikad". Režiseri puča bili su se postarali za to da narodu domašaj i posledice Pakta nije ni mogao biti objašnjen"131). Puč od 27. marta 1941. godine nije mogao biti izvršen u i m e n a r o d a , jer narod niti je ko pitao niti je narod imao mogućno­ sti da se o tome izjasni. Predstavnici srpskih, tada opozicionih, po­ litičkih partija koje su bile konzervirane, nisu mogli za sebe tvrditi da, i u toj situaciji, mogu govoriti i u ime naroda; političari sa srpske strane, koji su bili uz vladu, nisu mogli biti za puč; predstavnici Hr­ vata i Slovenaca i Muslimana, koji su bili uz vladu, bili su za pristu­ panje Jugoslavije Trojnom paktu. Prema tome: kada su vođe pučista tvrdile da se radi o izvršenju volje naroda i o nekom „narodnom ustanku" ili „srpskoj revoluciji", svesno su falsifikovali stvarnost kakva je bila i govorili neistinu. 130) Mirko Košić, Je li 27. mart 1 9 4 1 ..., str. 28. 131) Na istom mestu, str. 33.

248

Razumljivo je, s druge strane, da su stranci i neki naši ljudi, koji su radili po njihovim uputstvima, glorifikovali puč od 27. marta 1941. godine i pripisivali mu ono što on nije bio. Za angloameričku propagandu puč od 27. marta 1941. godine bio je dobro došao: Velika Britanija bila je u teškoj vojničkoj situaciji, Amerika i Sovjetski Savez nisu se još nalazili u ratu sa Nemačkom, koja je tada suvereno gospodarila Evropom. Čerčilovi napori da se stvori jedan front na Balkanu bili su propali. U takvoj situaciji jedan oficirski revolt u Jugoslaviji predstavljao je za angloameričku propagandu ne samo egzotiku svoje vrste, nego je pružao i izvesne nade u vojničku pomoć Jugoslavije. Iako ni Velika Britanija ni Amerika nisu, u tome momentu, mogle, bilo vojnički bilo privredno, pomoći Jugoslaviji, bilo im je mnogo stalo do toga da se stvori jedan novi front, koji će bar privremeno zaposliti deo nemačkih snaga. Konstantin Fotić, koji je tada predstavljao Jugoslaviju u Vašingtonu, morao je znati kolika je i vojnička i politička nespremnost Jugoslavije za rat pa je ipak bio poslušan provodnik Ruzveltovih ide­ ja i težnji, koje su išle za tim, da se odnosi između Jugoslavije i Ne­ mačke što više pogoršaju. I Fotić je oduševljeno pozdravio puč od 27. marta 1941. godine i nazvao ga, sedeći u Vašingtonu, „narodnim ustankom11. On je pisao: „To nije bio vojnički puč i pored toga što ga je izvršila jedna grupa oficira. To je bio nacionalni ustanak u ko­ me su organizatori radili samo u skladu sa neodoljivim težnjama Srba, najjačega elementa u Jugoslaviji11132). Oficire, koji su izvr­ šili puč od 27. marta, naziva H u g h S e t o n W a t s o n , sin SetonaWatsona, starijega, „duhovnim naslednicima velikog zaverenika Apisa-Dimitrijevića11133). I Hugh Seton-Watson veli da je puč izršen sa Srbima svojstvenim romantičarskim fanatizm om .. . Tako da su Srbi uzeli svoj veliki poraz na Kosovu za simbol svoje nacionalne časti i učinili predmetom svoga epskog pesništva11134). J o s e p h S. R o u c e k , inače razborit čovek, ističe da je posle 25. marta 1941. godine „neposredno došla narodna revolucija11, ali ističe, da je „kralj Petar bio samo sim bol"135); F. A. V o i g t, sasvim neverno, prikazuje sadržinu Trojnoga pakta i veli da je sadržavao sve ono čega nije bilo u njemu. On pominje bežanje trojice generalštabnih oficira u Grčku da služe u grčkoj vojsci, kao i aktivnost pa­ trijarha Gavrila i Srpske zemljoradničke stranke protiv potpisivanja Pakta; po njemu 50 jugoslovenskih oficira u Skoplju izdali su jedan 132) Constantin Fotitch, The W a r w e l o s t . . . , str. 75. 1 33) Hugh Seton -W aston , Osteuropa zw ischen den K riegen 1918-1941, str. 467-468. 1 34) Na istom mestu, str. 467-468. 135) Joseph S. Roucek, Na istom mestu, str. 107.

249

letak u kome su pozivali narod na pobunu138). I B e r n a r d N e w s m a n, koji je proputovao Jugoslaviju, ponavlja o Trojnom Paktu ono što je govorio F. A. Voigt i kaže, da je to „bila narodna pobuna, koju su predvodili srpski deo oficira iz vojske i Patrijarh"317). I A 1 e x N. D r a g n i c h , Amerikanac srpskoga porekla, inače solidan na­ učnik, naziva puč od 27. marta 1941. godine revolucijom 138). I za F i t z r o y M a c l e a n a radilo se o „spontanom narodnom ustan­ ku "139). Nekoliko godina kasnije pisao je Fitzroy Maclean: „Narodna reakcija bila je neposredna i upadjivo snažna. Čim se doznalo šta se dogodilo došlo je do snažnih demonstracija u Beogradu i svuda"140).

136) F. A . Voigt, Pax Britanica, London 1949, str. 222-223. 137) Bernard Newman, Titos Yugoslavia, London, 1952, str. 53-54. 138) Alex N. Dragnich, Titos primised Land Yugoslavia, New Gersy, 1954, str. 17. 138) Fitzhoy Maclean, Eastern Aporoachies . . . , str. 292. 140) Fitroy Maclean, Disputed Barricade. The Life and time od Josif BrozTito, Marshal of Yugoslavia, London 1957, str. 116.

250

OBRAZOVANJE VLADE, RAT I BEŽANJE IZ ZEMLJE

Ima dokaza da se general Simović trudio da svojoj vladi da što širu političku bazu i da se nije hteo ograničiti samo na političare iz Udružene opozicije. U svojim Memoarima kazuje patrijarh Gavrilo da je Simović tražio odobrenje za sastanak sa vladikama Irinej em Đorđevićem i Nikolajem Velimirovićem: „Zeleo je da preko episko­ pa Nikolaja dođe u vezu sa Dimitrijem Ljotićem, da bi mu preneo njegovo mišljenje u pogledu nastale političke krize i kako on gleda na razvoj iste"1). Ovo je potvrdio i sam Simović u svome govoru pred Svetim arhijerejskim saborom SPC, održanom 28. marta 1941. godine. „Ja sam želeo, rekao je Simović, da u m oju vladu uđu svi srpski pravi predstavnici političkog i javnog života. S druge strane, želeo sam da konsultujem ljude iz raznih političkih pravaca. Zato sam molio njigovo preosveštenstvo dr Nikolaja da u m oje ime razgovara sa Dimitrijem Ljotićem, kako on gleda na situaciju Namesništva i kraljevske vlade. Dobio sam odgovor preko njegovog preosveštenstva dr Nikolaja, da je sadašnja vlada simbol rasula (vlada CvetkovićMaček) i da treba da je zamene pošteni ljudi, u koje narod ima poverenja. Ljotić sam bio je u kućnom zatvoru zbog svog stava pre­ ma knezu Pavlu i njegovoj vladi. Juče u jutru došao je predstavnik Ljotićevog pokreta Zbor, pukovnik Masalović, i u ime Organizacije čestitao stupanje na presto Nj. V. Kralja. On je bio penzionisan, a juče je došao u vojničkoj uniformi i odmah je bio reaktiviran i po­ stavljen u Gardu Nj. V. K ralja1'2). Dimitrije Ljotić je, zna se, imao ponudu za ulazak u ovu vladu i sa druge strane, ali je odbio. I Mirko Košić je odbio da uđe u ovu vladu. Košić je, i pre puča, bio u dobrim ličnim vezama sa genera­ lom Simovićem; sada je trebao da uđe u vladu kao predstavnik V o j­ vodine, a Marko Daković kao predstavnik Crne Gore. Košić veli da je izjutra, 27. marta, oko šest sati, bio na konferenciji političara sa generalom Simovićem i Bogoljubom Ilićem radi obrazovanja vlade. 1) Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 368. 2) Na istom mestu, str. 425-426.

251

Ova je vlada, na svoj način, bila koaliciona vlada: Predsednik vlade je bio general Simović, potpredsednici dr Vladko Maček i Slobodan Jovanović, od Radikala je bio Miša Trifunović, od Demokratske stranke Milan Grol i Boža Marković, od Srpske zemljoradničke stran­ ke dr Branko Čubrinović; od JNS Petar Zivković i Bogoljub Jevtić; od HSS dr Juraj Sutej i dr Juraj Krnjević, od Slovenaca Kulovec i dr Miho Krek; od Muslimana dr Džafer Kulenović; Crnu Goru je predstavljao Marko Daković; ministar Dvora Radoje Knežević. Mirko Košić svedoči, da podela resora nije mogla biti izvršena lako. Kada je bilo reči o tome k o će biti ministar spoljnih poslova Košić je rekao: „ . . . To zavisi kakvu će politiku imati da vodi taj mi­ nistar, tj. da li hoćemo rat ili m ir"3). Dr Miloš Tupanjanin je predlo­ žio dr Milana Gavrilovića, koji je tada bio jugoslovenski poslanik u Moskvi: ,,I tako je došlo do izjašnjavanja ko je za rat ko za mir. Cg. Grol i M. Trifunović rekoše ,,mir“ ; Petar Zivković je podviknuo: kakav rat? Ni pomisliti na to! General Simović (tim redom se izjaš­ njavahu): . . . „Pa mir — ako se može! Na to lupi pesnicom o sto dr Miloš Tupanjanin (za koga smo mnogi znali da je glavni agent Intelidžens servisa među Srbima) i onako razbarušen kao što beše (on je jedini bio u spavaćici, kao tobože nije slutio šta se te noći odigra­ valo), viknu: „Kakav mir? Ovo je nacionalna revolucija i posle nje dolazi nacionalni rat“ . Tu je prvi put pala reč „revolucija", kada su na ulicama bili još samo tenkovi i vojska"4). Dr Srđan Budisavljević i dr Čubrilović nisu se izjašnjavali. „Ja sam, veli Košić, konstatovao da je većina za mir i onda rekao (zna­ jući da time sebi zatvaram ulazak u vladu): „Ako želite da vam Nemci veruju da ste za mir, onda zadržite kao ministra spoljnih poslova Cincar-Markovića — bar dok ne prođe prvi šok"5). Ovaj Košićev predlog bio je odbijen i za ministra spoljnih poslova došao je dr M omčilo Ninčić koga je predložio Milan Grol. „Konačno je Ninčić izabran uglavnom zato što je poznavao Musolinija pa su učesnici na tom noćnom vijećanju mislili da će novi režim moći preko njega uspostaviti neki dodir s Musolinijem i tim spriječiti rat s Hitlerom6). Dok Slovenci nisu postavljali nikakve uslove za ulazak u vladu to nije bio slučaj sa Hrvatima. Maček je hteo prethodno osigurati da nova vlada u potpunosti prizna njegov sporazum sa Cvetkovićem. Zatim, da se nađe način za sporazum sa Nemcima, a to znači da se izbegne rat. U svome Testamentu Simović netačno prikazuje Mačekovo držanje posle puča. On veli: „Za ulazak u vladu dr Maček nije postavio nikakve uslove, samo je u cilju obaveštavanja o situaciji u Beogradu i položaju ministara Hrvata uputio 27. marta po podne 3) Dr Mirko Košić, Je li 27. mart bio plaćen?..., str. 1*6. 4) Na istom mestu, str. 16-17. 5) Na istom mestu, str. 17. 6) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 141.

252

dr Ivana Šubašića, bana Banovine Hrvatske, a 29. marta Avgusta Košutića. Na osnovu dobijenih obaveštenja dr Maček je došao u Be­ ograd, odmah položio zakletvu, primio dužnost i učestvovao u radu vlade. Držanje drugih predstavnika HSS bilo je korektno"7). Stvari su, međutim, izgledale sasvim drukčije. U svome prvome razgovoru sa Simovićem, vođenom izjutra 27. marta oko 9 časova, Maček je rekao, „da će o svemu tom još razmisliti ali da ga mora odmah upozoriti da neće moći biti nikakve suradnje između njih dva, ako se ne bi s knezom Pavlom i njegovom obitelji uljudno postupalo sve dok ne pređe u G rčku"8). Koliko je Mačeku bilo stalo do toga da ne dođe do rata vidi se i po tome što je on, preko bana Subašića, na­ ložio Iliji Jukiću, da odmah uspostavi vezu sa fon Herenom i da ga obavijesti da će dr Maček preduzeti sve da nova vlada prizna nedav­ no utanačen je sa Nemačkom i da ga zamoli da uznastoji umiriti Berlin zbog nastale prom jene u Beogradu. Imao sam, međutim, i sli­ čan nalog od svoga novoga šefa, dr Ninčića, još od prvoga sastanka sa njim oko 9 sati ujutru tog istog dana"9). Ninčić je, u tome momentu, mislio da se Pakt može priznati „uz uvjete da dobijemo mjesto Soluna izlaz preko Val one, jer će Solun trebati Nijemcima za ratne operacije pa je bolje držati se dalje od njega"10). Dr Valter Gruber, dopisnik nemačke novinske agencije iz Beograda, imao je dobre veze i sa fon Herenom i u Berlinu. „On se, veli Jukić, stvorio u mome kabinetu oko 11 sati. Saopštio sam mu Ninčićev predlog. On mi je obećao da će odmah o njemu izvijestiti fon Herena i dr Paula Šmita, šefa novinskog odelenja nemačkog Mi­ nistarstva spoljnih poslova s molbom da ga priopći odmah Ribentropu"11). I general Simović je, sa svoje strane, tražio kontakt sa fon He­ renom. Mirko Košić piše: „Ja sam posle dva dana, po želji generala Simovića, razgovarao sa nemačkim poslanikom fon Herenom (koji je stvarno bio gospodin čovek) koji mi je bez zavijanja izrazio svoju „krajnju zabrinutost" i rekao doslovno: „Dobro, sve ako ova vlada ostane pri Paktu, kao što izjavljuje, ko nama garantuje da je kroz šest nedelja neće oboriti neki drugi general, recimo neki N edić"12). Za Ninčićevo držanje prema Paktu veli i patrijarh Gavrilo Do­ žić, da je on „vešto vrdao ne izjavljujući tačno i potvrdno da Jugo­ slavija priznaje obaveze koje su Paktom predviđene. Celo njegovo držanje bilo je neodređeno sa namerom da se što više zadobije vre­ mena, kako bi se mogla sprovesti mobilizacija naše vojsk e"13). Da 7) Sim ovićev Testam ent. . . , str. 15. 8) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 141. 9) Na istom mestu. i°) Na istom mestu. 11) Na istom mestu. 12) Mirko Košić, Je li 27. m a rt. . . , str. 17. 13) Memoari patrijarha srpskog G a v rila . . . , str. 437.

253

bi, po želji Ninčića, intervenisao kod Hitlera u Berlinu, Musolini je tražio da Simović dođe u Rim, ali ovaj to nije prihvatio. I patrijarh Gavrilo tvrdi da je Maček, odmah po dolasku u Beograd, 4. aprila 1941. godine, „želeo da se po svaku cenu nađe jedno rešenje, kako bi se izbegao rat sa Osovinom. A to je moglo da bude samo ako se da jedna zvanična deklaracija od strane kraljevske vlade Simovića, da će ona da primi obaveze iz Pakta potpisanog u Beču 25. marta“ 14).

2. Za kratko vreme dok je bila u zemlji, od 27. marta do 15. aprila (toga dana Simović je iz Nikšića odleteo za Grčku), Simovićeva vlada je, formalno, bila na čelu zemlje. Glavno pitanje kojim se bavila od 27. marta do 6. aprila 1941. godine, bilo je pitanje priznanja važnosti Trojnog pakta sa čime je, u organskoj vezi, stajalo i pitanje rata ili mira. Kada su se našli na vlasti pučisti su se neposredno suočili sa stvarnošću, a ona je i za njih bila isto tako teška kao i za vladu koju su zbacili sa vlasti. Zbacivanjem vlade Cvetković-Maček i proterivanjem kneza Pavla iz zemlje nije se popravio ni strategijski ni v o j­ nički položaj Jugoslavije. On se, naprotiv, novonastalom situacijom, samo pogoršao; krizu, koja se mogla izbeći, učinili su neposredno akutnom. Izvođenje puča od 27. marta 1941. godine pravdali su nacional­ nom potrebom da Pakt bude oboren kada se već nije moglo sprečiti njegovo potpisivanje. Sada ih je, međutim, stvarnost prinudila da i u primanju Pakta i u njegovom punom izvršenju gledaju jedinu mogućnost i spasavanja svoje vlasti i, eventualnog, otklanjana rata od zemlje. „Pošto je izvršen udar, pučistička se grupa našla, kao vlada, pred istim onim problemima zbog kojih je izvršila prevrat: kako da sačuva nezavisnost države kad je bezizgledan otpor osovin­ skim silama, i kako da očuva unutrašnje jedinstvo države, ponovo ugroženo zbacivanjem Cvetković-Mačekove vlade narodnog spora­ zuma. Ninčić je uvjeravao njemačkog poslanika da će nova vlada nastaviti politiku suradnje sa silama Osovine i naročito sa Nemač­ kom, a problem unutrašnjeg jedinstva postavio se i za Simovićevu vladu kao pitanje sporazuma sa Mačekovim vodstvom HSS“ 15). Momčilo Ninčić je trezveno mislio kada se trudio da uveri Nemce u to da će nova vlada primiti i ispunjavati Pakt. On je, svedoči Ilija Jukić, koji je tih dana bio u centru događaja, predao dokumenta o Paktu Slobodanu Jovanoviću i tražio od njega da ih prouči sa ustav­ 14) Na istom mestu, str. 438. 15) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave. Zagreb 1963, str. 49.

254

no-pravne tačke gledišta. „On je dao svoje m išljenje o tim dokumen­ tima sutra dan u pismu, upućenom Ninčiću. On mu je rekao u tom pismu da su dokumenti o našem pristupu Trojnom paktu potpuno valjani sa ustavnog gledišta, da su već na snazi, jer predstavljaju politički ugovor pa zbog toga ne iziskuju ratifikaciju i da se mogu staviti izvan Krijeteta (važnosti) samo, ako ih nova vlada formalno otkaže. To novoj vladi nije bilo, međutim, ni na kraj pameti, jer je već sutradan počelo otriježnjenje nakon opojenosti prethodnoga dana“ 16). General Simović, međutim, i dalje je davao suprotne izjave, bo­ jao se rata, ali nije zna, ni umeo, da ga onemogući. Kada ga je kralj Petar II. pitao „za prirodu unutrašnje i spoljne politike nove vlade,,, Simović mu je rekao: „Što se spoljne politike tiče on je razgovarao sa Herenom i uverio ga da će se nastaviti Cvetkovićeva politika pre­ ma Nemačkoj; promena vlade nije učinjena protiv Nemačke, i novo vodstvo će zadržati politiku neutralnosti1117). Fon Heren je otišao Simoviću posle razgovora koje je imao sa Jukićem 28. marta 1941. od 4 do 5 sati po podne. Pre podne je, posle blagodarenja u Sabor­ noj crkvi, bio napadnut i on i još dvojica članova njegove misije. Po naređenju Ninčića Jukić je otišao kod fon Herena, da mu se, u ime vlade, izvini zbog incidenta pred Sabornom crkvom. Bio je kod njega od 6,30 do 7 časova: „Kad je primio izvinjenje u ime vlade, reče mi da će tek sad izvijestiti Berlin o jučerašnjim nemilim inci­ dentima zajedno sa izvinjenjem naše vlade1118). Prema Jukićevim shvatanjima for Heren se zalagao da ne dođe do rata. Kada je opozvan iz Beograda fon Heren je prisustvovao u Berlinu nekoj sednici Ratnog vijeća koje je tražilo njegovo mišlje­ nje o planu užasnog bombardovanja Beograda. On je bio uložio svu snagu svoje reči tosti da odvrati nadležne vojne krugove od toga ne­ čovječnog plana ali nije uspio; kad je izašao s toga vijećanja, plakao je na sav glas. To mu služi samo na čast“ 19) . . . Fon Heren je, 28. marta 1941. godine obavestio fon Ribentropa da je bio kod Simovića i da ga je Simović uveravao da „puč ima samo unutrašnje političke uzroke11i da je on, Simović, uvek bio prijatelj Nemaca20). U pismenom izveštaju koji je fon Heren, 3. aprila 1941. godine, podneo u Berlinu, ističe se, da je za puč bilo svega 29. „zavjerenika — većinom mlađih avijatičarskih oficira: Motiv za to pored običnog pustolovi ja bio je žestoka odvratnost; protiv „stranca11 princa Pavla i „Ciganina11 Cvetkovića za koje fanatizirane srpske patriote smat­ raju da su u Beču izdali. Neprijateljska propaganda proširila je, da 16) 17) 18) 19) 20)

Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 142. Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 369. Ilija Jukić, Na istom m estu, str. 142. Na istom mestu. Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 40, beleška 58a.

255

su u Beču potpisane tajne klauzule, kojim a se Jugoslavija morala poniziti pred Njemačkom". Fon Heren je javljao i to, da je u Beo­ gradu nastupilo otrežnjenje: „Spremni su za borbu, ali se osjeća besmislenost te borbe, jer široke mase mrze Italiju, a ne Nemačku. Pod ovim okolnostima kaznena akcija (jede Strafaktion) protiv Be­ ograda također i u prijateljski naklonjenim krugovima Jugoslavije ne bi bila shvaćena i osjetila bi se kao nepravda. Sve prednosti da­ nas izrazito proti vratnog raspoloženja u krugovima srpskog seljaš­ tva i građanstva mogle bi se pretvoriti u fanatičnu volju za odbranom čiji osećaj smo u svjetskom ratu upoznali. Isto i na hrvatskoj stra­ ni, čiji osećaj zajedničke pripadnosti sa Srbima usprkos žestokih su­ koba ne treba podcjenjivati, neopravdan i brutalan postupak mogao bi politički na vrlo nepoželjan način uticati. Ako bi kod toga pretr­ pjeli štetu još i hrvatski ministri ili sam vođa Hrvata dr Maček, tada se ne bi mogle sagledati posljedice za držanje Hrvata. Najširi krugovi u Jugoslaviji uviđaju da je Njemačka prinuđena potpuno razjasniti položaj u Jugoslaviji. A li isto tako postoji uvjerenje, da se Njemačka kod provođenja njene borbe ne treba zavesti impulsima, nego jedino prinuđenim vojničkim nužnostima"21). Momčilo Ninčić je, 30. marta 1941. godine, predao nemačkom i italijanskom poslaniku izjavu nove vlade, da će ona poštovati pris­ tup Trojnom paktu. Toga dana uveče fon Heren je napustio Beograd. Ninčić se, preko italijanskog poslanika, trudio da privuče Musolinija da bi ovaj delovao na Hitlera u korist mira. Bilo je ponuđeno da Slobodan Jovanović ode u Berlin, a Ninčić u Rim, ali od toga nije bilo ništa. Ninčić je, u svojstvu ministra spoljnih poslova, 3. aprila 1941. godine, obavestio sve jugoslovenske diplomatske predstavnike na strani, da „kraljevska vlada ostaje pri postojanju zaključenih među­ narodnih obaveza, pa prema tome i protokolu u Beču od 25. marta ove godine, da je njena glavna briga održavanje politike dobrih i pri­ jateljskih odnosa sa Nemačkom i Italijom i da će nastojati najodluč­ nije da ne bude umešana u današnji sukob. Imajući u vidu očuvanje svih jugoslovenskih bitnih državnih interesa, kraljevska vlada će se naročito interesovati za način primene Bečkog protokola"22). (Prema Velimiru Terziću, tekst ove Ninčićeve note je glasio: „Prvo pitanje koje se pojavilo pred kraljevskom vladom posle promene režima od 27. marta ove godine, bilo je pitanje odnosa sa Ne­ mačkom i Italijom, kao i gledanje na Trojni pakt. S tim u vezi, saopštio sam ovdašnjem nemačkom i italijanskom poslaniku da kra­ ljevska vlada ostaje verna poštovanju zaključenih međunarodnih obaveza, pa prema tome i protokolu u Beču od 25. marta ove godine, da je njena glavna briga održavanje dobrih i prijateljskih odnosa sa 21) Na istom mestu, str. 41. 22) Nikola Milutinović, Vojni puč i 27. m a r t ..., str. 137. Sravni: Velimir Terzić, Jugoslavija u Aprilskom ratu 1941, str. 144.

256

Nemačkom i Italijom i da će nastojati najodlučnije da ne bude umešana u današnji sukob. Imajući u vidu očuvanje svih jugoslovenskih bitnih državnih interesa, Kraljevska vlada će se naročito interesovati za način primene Bečkog protokola11). Prema ovome Trojni pakt, zbog koga je, navodno, bio izvršen puč od 27. marta 1941. godine, bio je primljen od Simovićeve vlade. Konstantin Fotić piše: „3. aprila bio sam obavešten jednim telegra­ mom Ministarstva spoljnih poslova da je nova vlada prihvatila pred­ log italijanske vlade pod uslovom da ispunjenje Trojnog pakta neće ni u kome slučaju ugrožavati nezavisnost i životne interese Jugo­ slavije. Akcija Musolinijeva ostala je bez rezultata. Hitler je napao Jugoslaviju 6. aprila, na dan određen za putovanje Jovanovića u Rim“ 23). I Ninčić i Simović su se trudili da se uspostavi kontakt i sa Ber­ linom i sa Rimom. Simović je, 1. aprila, dok je se još u Beogradu bavio britanski general Džon Dil, „vodio razgovore sa vođom Folksdojčera Brikerom i Mozerom. On im je tom prilikom izjavio da će učiniti sve da spreči rat sa Nemačkom i suzbije uticaj Engleza i Sje­ dinjenih država i izrazio želju da stupi u razgovore sa vladom Raj­ ha. On je tražio da se sastane sa vođom nemačke manjine u Jugosla­ viji, dr Jankom, i sa poslanikom Hamom, kako bi ovi saopštili nje­ govu izjavu ministru spoljnih poslova Rajha Ribentropu i drugim nemačkim funkcionerima. Na kraju je rekao, da je spreman da i sam otputuje za Berlin, da bi izneo ovo svoje gledište"24). Johan Višt na­ vodi da je, uoči napada na Jugoslaviju, dr Janko Sep (Janko Sepp) rekao Budisavljeviću da je, ako to vlada želi, spreman da leti za Ber­ lin da tamo radi za mir. Ovome je razgovoru prisustovao i Višt25). Dr Valter Gruber javio je, 2. aprila 1941. godine, u Berlin: „Sa raznih zvaničnih i političkih strana upućuju mi se molbe da ukažem da merodavne ličnosti ni na koji način ne žele rat sa Nemačkom. I one se plaše engleskih i italijanskih intriga. One će, naprotiv, uči­ niti sve i pružiti dobre dokaze da žele dobre odnose . . . U merodavnim krugovima Beograda jako se žale incidenti i istupi i postoji nada da će se sve moći zagladiti. . . U Beogradu su svesni ozbiljnih časo­ va. Sve u svemu, mogu reći da se ovdašnji ljudi nadaju da će se situa­ cija još dati spasti"26). Momčilo Ninčić je 5. aprila poslao svoga brata, „koji je inače bio narodni poslanik", da u njegovo ime izjavi da je njegova želja da pregovara sa Nemcima ,,i da je spreman da smesta otputuje za Ber­ lin. On je pitao da li postoji mogućnost da dr Gruber dobije odgovor na ovo i da se omogući neposredan razgovor između nemačke i ju 2S) 24) 25) 26)

Constantin Fotitch, The War we lo st. . . , str. 90. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 142. Joharmes Wuscht, Na istom mestu, str. 168. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 143.

257

goslovenske vlade, koji bi trebao odmah da počne1127). Odgovor Ber­ lina je bio negativan. Berlin je bio već 5. aprila prekinuo sve kon­ takte sa jugoslovenskom vladom. Fajne (Feine) je dobio iz Berlina telegram: „Odnosi između Nemačke i Jugoslavije se više ne održa­ vaju. Svaki diplomatski kontakt je ukinut. Situacija je nepromenjena, može se reći da je vrlo kritična i neizbežna. Jugoslovenska vlada u toku osam dana nije dala nikakav odgovor nemačkoj vladi. Odgo­ vor beogragske vlade je opšta mobilizacija. Nemačko poslanstvo u Beogradu čuva vojska i svi prilazi k njemu su zatvoreni. Jugoslovenski poslanik g. Andrić se nalazi još uvek u Berlinu, ali nikako ne posećuje Wilhelmstrasse“28). Maček je stigao u Beograd 4. aprila. I on je očekivao neki odgovor iz Berlina na svoje poruke koje je slao28). Smiljanić i Jukić izrađi­ vali „nacrt formule o sporazumu s Nemačkom, kako će biti očuvani naši interesi u Solunu za vrijem e i poslije njemačkih ratnih opera­ cija u njemu i oko njega. Ninčić je imao sutradan taj nacrt predati italijanskom poslaniku za Musolinija1130). Vlada je držala dugu sednicu 5. aprila, koja nije blila završena ni do duboko u noć. Trebalo je da se nastavi sutradan, 6. aprila, ali nije. Tvrđenje, da je na ovoj sednici Simovićeva vlada 5. aprila, prvoj sednici na kojoj je učestvovao i Maček, rešavala o priznanju Trojnog pakta kasnije je osporavano. Da je Simovićeva vlada na ovoj sednici primila Trojni pakt svedočio je i dr Miho Krek, koji je na njoj uče­ stvovao. U pismu Dragiši Cvetkoviću, od 9. juna 1951. godine, Krek je pisao: „Svi koji su odobrili potpisivanje Bečkog pakta, činili su to samo zbog toga jer su smatrali, da samo taj čin može odložiti Hitlerov napad na Jugslaviju, a znali su, da bi napad bio najveća nesreća za narod a nikakva korist za saveznike. Ovu ocenu situacije smo do­ bili kada smo pročitali izveštaje šefa Generalštaba, ministra vojske i mornarice i ministra spoljnih poslova. Vlada koja je nastupila posle 27. marta 1941. godine u stvari je odobrila sve spoljnopolitičke akte prijašnje vlade a naročito Bečki protokol jer je posle kratkog savetovanja došla do istih zaključaka o oceni situacije1131). Slobodan Jovanović, Jovan Banjanin i Boško Jevtić našli su se pobuđeni da demantuju ovo Krekovo tvrđenje. U njihovoj zajednič­ koj izjavi stoji: „Ni na jednoj ministarskoj sednici, od 27. marta do 6. aprila, nije donesena odluka o odobrenju dotadašnje spoljne poli­ tike, niti o odobravanju potpisanog Bečkog pakta i o produženju politike ranije vlade prema Osovini Rim-Berlin. U istini, po speci­ jalnom pozivu predsednika vlade, generala Simovića, bila je 5. apri­ 27) 23) 29) 30) 31)

258

Na istom mestu, str. 144. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 145. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 144. Na istom mestu. Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 2, Pariz 1951, str. 2.

la, od 5 do deset časova uveče, ministarska konferencija u samom kabinetu Predsednika vlade. U očekivanju dr Mačeka, dotle nije u kolegij umu raspravljano pitanje o stavu vlade prema potpisanom Bečkom paktu i o daljoj politici prema Osovini. Posle oprečne disku­ sije i izjava, sednica je bila prekinuta i zakazana za sutradan u deset časova pre podne1132). Ovo je bila ona sednica na kojoj je Maček bio vrlo nezadovoljan. „Bio je, svedoči Ilija Jukić, nezadovoljan tokom vladine sednice po podne toga dana, jer je video da neki njeni članovi primaju olako opasnost od rata. Čuo je, kako je Simović bio netaktičan s italijans­ kim poslanikom na njihovom poslednjem sastanku i ljutio se na nje­ ga zbog toga. Pitao me, da li smo izradili nacrt za sporazum koji će Ninčić predati sutra talijanskom poslaniku. Odgovorio sam da jesmo i u to je polagao još malo nade1133). Velimir Terzić, a to znači zvanično komunističko shvatanje, tvrdi da je Simovićeva vlada kao celina „prihvatila Trojni pakt, protiv koga je pre par dana, sa oslon­ cem na podršku naroda, izveden vojni prevrat. To je bila najveća i sudbonosna greška Simovićeve vlade, zbog koje je, pored ostalog, došlo do onako brzoga sloma jugoslovenske vojske1134). Ovo protivrečno kazivanje ukazuje na potrebu postavljanja pi­ tanja: ako Simovićeva vlada nije bila zauzela jasan stav prema prihvatanju Trojnoga pakta, kako je onda mogao Ninčić, kao ministar spoljnih poslova, da radi tako kao da je Pakt već bio prihvaćen od vlade i da na toj osnovi pokušava voditi razgovore i sa Nemačkom i sa Ita­ lijom i da, još više, obavesti jugoslovenske diplomatske predstavni­ ke na strani da je Pakt već prihvaćen? Ako je pak vlada bila odluč­ no protiv prihvatanja Pakta, zbog čega je onda Simović tražio, da Slobodan Jovanović (31. marta 1940)ide u Rim da razgovara sa Musolinijem? Samo na Hitlerovu intervenciju nije do ovoga odlaska došlo.

3. Uoči napada Nemačke i njenih saveznika na Jugoslaviju, 6. apri­ la 1941. godine, napravila je Moskva jedan neukusan diplomatski i politički potez. Viktor Lebedev, sovjetski vojni izaslanik, posetio je u toku noći, 31. marta 1941. godine, generala Simovića i Ninčića i preneo im Staljinovu ponudu zaključenja saveza sa Jugoslavijom35). To se pokazalo kao neozbiljan potez jedne velike sile prema zemlji koja se nalazila u nevolji. Možda je Moskva htela da ovim zadovolji svoje komunističke pristalice u Jugoslaviji, koje su 27. marta 1941. 32) 33) 34) 35)

„Poruka", broj 4 i 5 od oktobra 1951, str. 16. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 145. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 144. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 143.

259

u uličnim manifestacijama u Beogradu tražili „savez sa Rusijom"; to je KPJ tražila i dalje. U proglasu CK KPJ od 30. marta 1941. godine stoji: . . . „Došlo je do promene vlade, ali se još uvek ne vidi jasna promena dosa­ dašnje unutrašnje i spoljne politike. Nova vlada još se nije izjasnila 0 tome k a k o će se odnositi prema Sovjetskom Savezu, da li će uspostaviti tesne prijateljske veze sa ovom moćnom socijalističkom zemljom i stvoriti s njom pakt o uzajamnoj pomoći, raskinuti izdaj­ nički i kapitulantski ugovor o pristupanju Trojnom paktu, koji pred­ stavlja sramotu i poniženje za našu ze m lju . . . Nezavisnost naroda Jugoslavije nalazi se u strašnoj opasnosti. Svaki minut je dragocen za ukazivanje te opasnosti. Narodne mase Jugoslavije traže preduzimanje hitnih mera sa strane sadašnje vlade — traže hitno ostva­ renje pakta o uzajamnoj pomoći sa Sovjetskim Savezom1136). CK KPJ kritikuje razbijanje nemačkog saobraćajnog biroa i inci­ dent sa fon Herenom i traži: „Nedajte da ti neodgovorni elementi i imperijalistički agenti, naročito u Srbiji, vrše svoju provokatorsku rabotu .. . Nećemo imperijalističkog rata, nećemo biti oružje u ru­ kama engleskih imperijalista, kao što nećemo biti robovi nemačkih 1 italijanskih osvajača i krvnika mnogobrojnih porobljenih naroda. Hoćemo miran, slobodan i dostojan život koji ovoga momenta može­ mo osigurati samo tako ako se oslonimo na Sovjetski Savez, ako se narodima Jugoslavije daju njihova demokratska i nacionalna prava i slobade1137). I pre nego što je došao na vlast Simovića je o raspo­ loženju u Moskvi obaveštavao puk. Božin Simić. On mu je javio da su Sovjeti spremni da zaključe vojni savez sa Jugoslavijom. I sov­ jetski Generalštab je, navodno, bio zainteresovan za pregovore sa Jugoslavijom. Simović priznaje da je vlada nastojala da sa Sovjetima zaključi ugovor o uzajamnoj pomoći i da je ,,u tome cilju u Moskvu upućena naročita delegacija, kojoj je imao da se stavi na čelo naš poslanik dr Milan Gavrilović1138). Delegaciju su sačinjavali pukovnik Dragu­ tin Savić i pukovnik Božin Simić „sa instrukcijama punim ovlašćenja za Gavrilovića da potpiše ovaj dokumenat1139) . .. Kada su se, 3. aprila, Savić i Simić sastali sa Andrejem Visinskim „on im je odmah rekao da mu je ideja o vojnom paktu sa njihovom zemljom potpuno nova i da mora podneti predlog Molotovu na odobrenje. Ka­ zao im je da će im dati odgovor idućega dana1140). Na sastanku od 4. aprila Višinski je rekao Gavriloviću, „da Sovjetski Savez nalazi S6) Nikoja Milutinović, Na istom mestu, str. 122.

M) Na istom mestu, str. 123. 38) Simovićev Testamenat. . . , str. 17. 39) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 382. 4°) Na istom mestu.

260

da je nezgodno da potpiše vojni pakt sa Jugoslavijom u to vreme, pošto bi se tim prekinuli ruski prijateljski odnosi sa Nemcima"41). Višinski je ponudio sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Nacrt sporazuma sadržavao je u članu drugome obećanje da će, ako jedna od ugovornih strana bude napadnuta od treće, druga ugovorna stra­ na neće pomagati napadača dok ovaj ugovor traje. Višinski je re­ kao da Sovjeti žele da Jugoslaviju snabdeju sa ratnim materijalom i tražio listu potreba. Ubrzo su Sovjeti promenili stilizaciju ovoga člana. „Taj član nije više imao za Jugoslaviju onaj isti diplomatski i politički značaj koji je imao ranije"42). Nastala je, sada, ozbiljna kriza u pregovorima, jer Gavrilović nije hteo da primi ovakvu izmenu. Čak ni onda, kada je Simović to od njega zahtevao. Dolazilo je između Gavrilovića i Višinskog do žučnih razgovora, ali Gavrilo­ vić nije popuštao. U celu su se stvar umešali M olotov i Staljin pa je sporni član prestilizovan tako da ga je Gavrilović mogao primiti. Potpis je izvršen u prisustvu Staljina uz poznatu njegovu izjavu o njegovim prijateljskim osećanjima prema nama: „Bilo je već kasno u noć. Dok su svi čekali da ugovor bude izmenjen, rano ujutru, 6. aprila, Gavrilović, Savić i Simić potpisali su ga u ime jugo­ slovenske vlade, a Molotiv u ime sovjetske vlade"43). Sovjeti su obe­ ćali Jugoslovenima oružje, municiju i avione, ali tako da sve ovo prenose jugoslovenski brodovi. Ovom prilikom Staljin je rekao Gavriloviću: „M i smo braća i po krvi i po religiji. Ne postoji ništa na svetu što bi naše zemlje moglo odvojiti jednu od druge. Ja se nadam da će vaša armija moći dugo zadržati Nemce. Vi imate planine i šume gde su tenkovi nemački nemoćni. Organizujte gerilski rat"44). Staljin se približio Gavrilovi­ ću, stegnuo mu čvrsto ruku i onda pre nego što se opet okrenuo, pre­ krstio ga je na pravoslavni način, desnom rukom prema levoj kao što je to običaj kod Rusa i Srba, kao da hoće da blagoslovi jugoslo­ venskog ministra. U ćošku sobe zapazih Mikojana, koji je bio poznat zbog svoga grohotnog smeha, kako maramicom pokriva lice kao da ga trese jak kašalj"45). Radoje Vukčević je istaknuo veliku naivnost Simovića: „Nesh­ vatljivu naivnost Simović pokazuje i u izlaganju ugovora o uzajam­ noj pomoći sa Sovjetima. Takav ugovor o uzajamnoj pomoći sa Sovjetkom Savezom Jugoslavija je tražila radi zaštite od nacističkog napada posle puča, a ne o neutralnosti ili prijateljstvu sa Sovjetima, koji nas bar u to vreme nisu mogli napasti. Takav ugovor koji je *i) Na istom mestu. 42) Na istom mestu, str. 383. 43) Na istom mestu, str. 388. 44) Johann Wuscht, Na istom mestu, str. 173. 45) „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 10, str. 20 (prema opisu Ivana N. Krilova, koji je ovome činu lično prisustvovao).

261

Staljin dao mesto pom oći i zaštite nije imao ni svoga smisla, ni svog opravdanja, nikad, a najmanje tri sata pre Hitlerovog napada na Ju­ goslaviju. Koliko je sve to izgledalo tužno zna najbolje naš predstav­ nik u Moskvi. A koliko je sve to protiv njegove volje i svih vladinih nada izgledalo smešno dokazuje i činjenica da se Staljin, posle pot­ pisa, prekrstio i Molotovu zlurado namignuo, kako to tvrde prisutne sovjetske veličine"46). Staljin je obavestio Hitlera o zaključenju ovoga ugovora: „Staljin je želio ponudom saveza ojačati naš otpor Hitleru da tako odvrati od sebe rat Hitlerovim napadom na Jugoslaviju u nadi da će naš otpor duže da potraje i da će se u njega i Turska umiješati pa se Hitler tako na Balkanu zaposliti"47). Kada je, noću 4. aprila, posetio fon Šulenburga, nemačkog ambasadora u Moskvi, Molotov je istaknuo, da je „sovjetska vlada bila podstaknuta samo željom da očuva mir, u uverenju da je ta njena pobuda u skladu sa željom vlade Rajha koja je takođe protivnik širenju rata"48). Sovjetskim stavom morali su biti razočarani i general Simović i jugoslovenski komunisti. Višegodišnje teze i želje jugoslovenskih komunista i njihova vera u gotovost Sovjetskog Saveza da pomaže svoje pristalice i da štiti nezavisnost malih naroda pokazali su se kao teška iluzija. Godinama su oni galamili i hvalili se sovjetskom gotovošću da ih pomogne, a kada je nastao momenat za to, Sovjeti su za­ uzeli ciničan i nipodaštavajući stav. Ustalasanost neobaveštenih ma­ sa, koje su se 27. marta 1941. godine razlivale beogradskim ulicama, uspeli su komunisti da potčine svome uplivu i da im nature svoje parole. Masa je kreštala „Savez sa Rusijom ", a ta Rusija, koje stvar­ no nije bilo, držala se prema Nemačkoj sa strahopoštovanjem: Mo­ lotov je uveravao grofa von Šulenburga, da „sovjetsko-jugoslo venski ugovor nije uperen ni protiv koga i da neće biti usmeren ni protiv koje države"49). I u Simovićevoj vladi bilo je filokomunista. Milovan Đilas kazuje da su komunisti bili vrlo dobro obavešteni o svakome potezu Simovićeve vlade. Bili su u tesnoj vezi sa ličnostima kao što je bio Ribnikar, koji je bio u svakodnevnom kontaktu sa ministrima. „Znali smo, veli Đilas, o Ninčićevim naporima da razdvoji Italiju od Nemačke i da prvu pridobije i mi smo to smatrali kao naivnost jednog zaplašenog ,pro-Italijana‘. Znali smo, također, da su vođeni pregovori sa sovjetskom vladom. Nismo, međutim, znali ništa o pokušajima bri­ tanske vlade da ohrabri Simovića niti o tajnom sastanku između «) 47) 48) 49)

262

Dr Radoje Vukčević. Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 156. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 143. Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 156.

predstavnika dve vlade na grčkoj granici niti o pokušajima Idna da stupi u vezu sa Sim ovićem "50). Đilas, dalje, veli da je bio povezan sa sovjetskim novinarom Tasom Grigorijevim koga je upoznao kod Ribnikara. Ovaj mu je, posle večere, rekao da će 6. aprila izjutra biti potpisan sovjetsko-jugoslovenski ugovor što če biti zvanično objavljeno. „N ije mi, veli Đilas, rekao kakav je pakt, ali sam ja pretpostavljao da je to pakt o uza­ jamnoj pomoći kakav smo mi tražili već od pre mnogo godina. Hteo je da mi organizujemo prosovjetske manifestacije u vezi ovoga što bi mi uradili i da G rigorijev to nije od nas tražio. Onako, kako smo mi komunisti shvatali zaključenje jednog ovakog pakta, značilo je spa­ senje Jugoslavije od nemačkog napada, a tako isto i bitno jačanje naših komunističkih pozicija i legalizovanje naše organizacije. Svi naši ciljevi — ideološki, politički i nacionalni podsticali su nas ko­ muniste da tražimo ovakav pakt. A li jedan t a k a v pakt nije ni­ kada bio zaključen, niti smo ikada održali željene pro-sovjetske ma­ nifestacije"51). Svetozar Vukmanović-Tempo kazuje, da se uoči 6. aprila sastao sa Đilasom, koji mu je „saopštio da vlada još iste večeri treba da zaključi sporazum o uzajamnoj pomoći sa vladom Sovjetskog Save­ za"52). Đilas mu je, ovom prilikom, saopštio da je „odlučeno da se sledećeg dana održe masovne manifestacije, najmasovnije koje je Beograd ikada video. Beograđani treba da pozdrave zaključenje spo­ razuma. U ranim jutarnjim časovima sastaće se aktivisti iz svih rejona Beograda da bi se dogovorili o organizovanju manifestacija. Sastanak je zakazan za šest časova u malom parku kod Krunske ulice"53). Kada su se sastali, Dilas mu je „saopštio da je, umjesto sporazu­ ma o uzajamnoj pomoći, sklopljen samo ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom. To me je razočaralo. Shvatio sam da se Sov­ jetski Savez ne obavezuje da brani Jugoslaviju ako ona bude napad­ nuta. Ipak, tješio sam se, možda će i ugovor o prijateljstvu djelova­ ti na Hitlera da nas ne napadne"54). Đilasovo objašnjenje je bilo, da je vlada Sovjetskog Saveza „ocijenila da ne bi trebalo suviše da se vezuje za sudbinu Jugoslavije. Sudbina naše zemlje u ovome mo­ mentu nije toliko važna za stvar socijalizma, da bi se Sovjetski Sa­ vez morao angažovati"55). Rešili su, ipak, da održe manifestacije, ali ih je u tome omeo ne­ mački napad na Beograd i Jugoslaviju: „Na nebu su se pojavili avio­ 50) 51) 52) 53) 54) 55)

Milovan Đilas, Memoar of a Revolutionary. . . , str. 378-379. Na istom mestu, str. 379. Svetozar Vukmanović — Tempo, Revolucija koja teče, I, str. 163. Na istom mestu, str. 164. Na istom mestu, str. 165. Na istom mestu, str. 165.

263

n i . . . mnogi a v ion i. . . i dok su se prolamale strahovite eksplozije, mi smo stajali na uglu ulice koja gleda na park. Odjednom nas je zaglušio stravičan, prodoran pisak iznad naših glava: jedan avion se strelovitom brzinom spuštao pravo na nas. Još nesvjesni šta se do­ gađa oko nas, ugledali smo kao da se višespratnica, nedaleko od nas, ruši kao da je od karata"66). O manifestacijama, razume se, nije mo­ glo biti ni govora.

4. I posle puča od 27. marta 1941. godine pokušavala je britanska vlada da utiče na rad generala Simovića i njegove vlade. Simović veli da ga je 27. marta posetio britanski poslanik Kambel i tražio da u Beograd dođu Antoni Idn i general Džon Dil. Simović je zapi­ sao: “ Pošto bi dolazak g. Idna u Beograd Hitler mogao shvatiti kao namernu provokaciju, a vlada je imala za cilj da dobije bar najpo­ trebnije vreme za izvršenje mobilizacije i koncentracije vojske i pri­ premi zemlju za rat, to sam, posle savetovanja sa ministrom spolj­ nih poslova otklonio posetu g. Idna, odobrivši da njegov šef kabineta Dikson može doći u pratnji generala D ila"61). General Dil je bio u Beogradu 31. marta i 1. aprila. Cilj njegove posete je bio, „da se obavesti o našim pripremama, mogućnostima i potrebama, a naš cilj bio je, da dobijem o pomoć u materijalu i po­ dršku britanskih trupa"68). Poseta generala Dila trebala je da se drži u najvećoj tajnosti, ali su Nemci ipak doznali za nju. Razgovori iz­ među generala Dila i Simovića nisu doveli ni do kakvih rezultata. Simović nije potpisao nikakvu vojnu konvenciju, jer je Jugoslavija „bila odlučna da ne preduzima nikakve korake koji bi mogli izaz­ vati nemački napad .. . Dil je izvestio da je našao jednu konfuziju i paralizu kod Simovića i njegovog štaba. Izgledalo je da su verovali da imaju pred sobom mesece za donošenje odluke i još više meseci za njihovo privođenje u delo"59). Sa generalom Dilom bio je poslat general Miloj ko Janković, novi zamenik načelnika Glavnog generalštaba, „da bi nam doneo obaveštenje o jačini i položaju britanskih snaga koje su pod komandom generala Vilsona iskrcavane u Grčkoj. Po povratku đeneral Janko­ vić je podneo nepovoljan izveštaj: da su britanske snage pristigle u severnu Grčku slabe (do dve pešadijske brigade), da se nalaze oko Olimpa i da na njihovu pomoć mi ne možemo računati, bar ne 56) 57) 58) 59)

264

Na istom mestu, str. 165-166. Simovićev Testamenat. . . , str. 16. Na istom mestu. Dr Jakob Hoptner, Na istom mestu, str. 380.

odmah“ 60) . . . U pograničnom gradu Kenalu, južno od Bitolja, Janković se sastao sa generalom Vilsonom i generalom Papagosom: „Idn i Dil bili su tu da bi učestvovali kad zatreba. Odmah su saznali da Simović ništa ne zna o nedostatku snaga anglo-grčkih trupa i da je on pretpostavljao mnogu veću vojničku snagu nego što je stvarno postojala“ 61). Na traženje generala Jankovića, da mu se tačno kaže brojna snaga britanskih trupa u Grčkoj „general Vilson je odlučno odgovorio da oni imaju svega oko jednu i po diviziju. Dalje je dodao da će na svake dve iduće nedelje moći da doturaju po jednu motorizovanu brigadu. Na veće snage ne može se računati, jer je to tempo formiranja i prevoženja njihovih snaga za Grčku“ 62). Dil je, navodno, objasnio Simoviću, „da britanska flota ne može u Solunski zaliv ni u Jadrnsko more i da nam se ne može pružiti nikakva pom oć“ , odnosno „da od Engleza ne možemo očekivati pomoć, već što bude nama potrebno da otmemo od Italijana“ 63). Vinston Čerčil se uporno zalagao za to da jugoslovenske trupe prodru u Albaniju i da tamo zadaju italijanskim trupama udarac: „Ako bi Jugosloveni odmah preduzeli akciju mogli bi izvršiti zna­ čajan vojnički podvig, i dok njihovu zemlju zahvati pustoš sa severa, mogli bi doći do mase oružja i opreme, koja bi ih osposobila da vode gerilski rat u svojim planinama, čemu su se jedino mogli nada­ ti. To bi bio veliki potez, koji bi se odrazio na celu balkansku situaci­ ju . . . Mi smo sve to zajedno videli u svom krugu u Londonu1164). Čerčil je, nesumnjivo, dao ovakve instrukcije i generalu Dilu. Sada je bio vojni puč izvršen i time napad Nemačke bio neminovan, Čerčil rezonu je o svemu drukčije: „ . .. Kada se stišalo opšte uzbu­ đenje, piše on, u Beogradu su svi shvatili da im se bliži propast i smrt i da malo šta mogu učiniti da bi izbegli svoju sudbinu . .. Dil je u Beogradu zatekao samo pometnju i paralisanost. ,,I pored svega svog zalaganja11, izvestio je on Idna 1. aprila: „Nisam bio u stanju da ubedim predsednika Ministarskog saveta da pristane na Vašu posetu u najskorijoj budućnosti. Objasnio je da je jugoslovenska vlada, strahujući prvenstveno od posledica po unutrašnju situaciju, rešena da ne preduzima nikakav korak koji bi Nemačka mogla shva­ titi kao provokaciju11. U tome se trenutku svakolika sila Nemačke, koja je bila na dohvatu, valjala na njih kao bujica1165). U svome izveštaju o svojoj poseti Beogradu, general Dil piše: „K rajniji rezultat posete u Beogradu bio je razočaravajući u mnogo kojem pogledu, ali je bilo nemoguće privoleti (generala) Simovića 6°) Sim ovićev T esta m e n a t. . . , str. 16. 61) 62) 6S) S4) 6S)

Dr Jakob B. Hoptner, N a istom mestu, str. 380. Nikola Milutinović, Na istom m estu, str. 149. Dr Ferdo Culinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 215. Vinston Cerčil, D rugi svetski rat, tom I I I : V elika alijansa, str. 157-158. Na istom mestu, str. 158.

265

da potpiše bilo kakav sporazum. Ipak sam bio impresioniran ofanzivnim duhom jugoslo venskih vođa, koji hoće da se bore ako Jugo­ slavija bude napadnuta ili ako Nemačka napadne Solun. Današnji razgovori u Generalštabu trebalo je da daju korisne rezultate u raznim gledištima a nadam se, u pogledu sporazuma o planovima da se na najbolji način dočekaju razne eventualnosti. Nijedan od tih planova neće biti obavezan za ni jednu stranu, ali postoje osnovani izgledi da će, kad nastupi trenutak, Jugoslavija biti spremna da ih izvrši"66). General Dil veli dalje: „Jugoslovenske snage još nisu spremne za rat, i Simović želi da dobije vremena da završi mobilizaciju i kon­ centraciju. On ne može iz unutrašnjepolitičkih razloga učiniti prvi korak u neprijateljstvima nego mora čekati nemačku inicijativu. Očekuje se da će Nemačka napasti južnu Jugoslaviju iz Bugarske, i sad ostaviti Grčku po stran i.. . Jugosloveni će pomoći u Albaniji, ali neće čak ni tu napasti dok Nemačka ne izvrši napad na njih ili njihove životne interese"67). Simovićeva taktika iščekivanja i nastojanje da dobije u vremenu bili su baš ono protiv čega je bio Čerčil. On je tražio a k c i j u i 4. aprila 1941. godine pisao Simoviću: „ . .. Ne mogu shvatiti argu­ ment da hoćete da dobijete u vremenu. Najveći potez radi pobede i bezbednosti sastoji se u tome da se neprijatelj preduhitri odluč­ nom pobedom u Albaniji i sakupi masa opreme koja bi Vam pala u ruke. Kada u Albaniju stignu četiri nemačke planinske divizije, za koje Vaš Generalštab javlja, da se u Tirolu ukrcavaju u vozove, naići ćete na otpor sasvim drukčiji od onoga koji vam može pružiti pozadina demoralizovanih Italijana. Pošto je ovo prvi put što imam čast da se obratim Vašoj Ekselenciji, šaljem svoje najsrdačnije do­ bre želje za uspeh Vaše vlade i za bezbednost i nezavisnost hrabre nacije čijom sudbinom upravljate"68).

5. Nije sasvim jasno da li je general Simović stvarno hteo da izbegne rat ili je samo manevrisao da bi dobio u vremenu i, navodno, zemlju bolje spremio za rat (kao da je to bilo moguće za nekoliko nedelja). Moralo mu je biti jasno da, posle izvršenoga puča od 27. marta, stanje neće moći ostati kao što je bilo pre toga i da će se rat teško m oći izbeći. Ako je hteo da izbegne rat sa Nemačkom i Itali­ jom, Simović nije smeo učiniti ni sa knezom Pavlom ni sa njego­ 66) Na istom mestu, str. 158-159. 6?) Na istom mestu, str. 159. 68) Na istom mestu, str. 159.

266

vom vladom ono što je učinio. I knez Pavle i vlada radili su po ne­ minovnosti a ne po svojim željama i simpatijama. Traženje kon­ takta i sa Berlinom i sa Rimom posle izvršenoga puča 27. marta, i kada bi se uzelo samo kao taktika, bilo je demantovanje razloga zbog kojih je puč izvršen; neposredno uverenje i u nemoć Velike Britanije da pomogne samo je opravdavalo razloge za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Obelodanilo se i to, da ni Sovjetski Savez nije hteo pomoći iako je to mogao i vojnički i diplomatski. Staljin nije hteo da bude uvu­ čen u rat sa Nemačkom iako je zazirao od nemačkoga interesovanja za Balkan. Ulazak nemačkih trupa u Rumuniji i Bugarsku po­ kazao je Sovjetskom Savezu kuda smera Nemačka. Vest o puču u Beogradu od 27. marta skrenula je pažnju Sovjeta na Jugoslaviju. V a l t e r H a g e n (Walter Hagen) veli, da su te vesti podstakle Sovjete da razmisle o tome da li bi „pom oću jedne Simovićeve Ju­ goslavije moglo biti zaustavljeno nemačko nastupanje na jugoistoč­ nom prostoru. Nemački ulazak u Bugarsku nešto pre toga vrlo je uznemirio Moskvu i podstakao je da prvi put preko agencije „TASS" zauzme negativan i opominjući stav“ 69). Dok se Čerčil trudio da Nemce privuče na Balkan, Staljin je hteo da ih drži dalje od Balkana za koji se on interesovao. On je bio oba­ vešten o nemačkim pripremama i izgledalo mu je zgodno da Nemci­ ma stvori teškoće na Balkanu. Zbog toga je podsticao odvajanje Ju­ goslavije od Nemačke i davao obećanja, koja nije imao nameru da ispuni: „On nije nikada nameravao da se ozbiljno poveže sa Jugo­ slavijom; srpski oficirski puč bio je verovatno za njega samo jedna korisna epizoda"70). Sovjetska igra je počela još u novembru 1940. godine, kada je jugoslovenska vlada preko svoga vojnog izaslanika u Moskvi pukovnika Žarka Popovića molila sovjetsku vladu za oru­ žje i ratni materijal. Sovjeti su tada s v e obećali, ali nisu n i š t a izvršili, nego su stvari stalno odugovlačili. Napokon je, u januaru 1941. godine, Popović javio da i on sumnja u gotovost Sovjeta da is­ pune svoja obećanja. „Bio sam ,veli Popović, da pitam za materijal i odgovorili su mi, da su bili voljni da nam traženi materijal proda­ ju, ali pošto su od svog predstavnika u Beogradu obavešteni da je jugoslovenska vlada donela odluku da sklopi pakt sa Mađarskom, to nam ne mogu dati ništa"71). U svojoj egzaltiranosti da drži političke govore i da sam veruje u svoje državnike sposobnosti, general Simović nije mogao da uvidi, da svi žele da ga iskoriste za svoje račune, a da niko nije bio gotov da mu pomogne. Neuravnotežen i dvoličan, Simović je bio neiskren 69) Walter Hagen, Die geheime Front. Organisation, Personen und Aktionen der deutschen Geheimdienstes. Linz— Wien 1950, str. 225. 70) Na istom mestu, str. 228. 71) Vas. Petković, Ko je kriv? (U „Iskra" od 1. III. 1951).

267

i prema svojim ministrima i prema narodu; svojim ispadom on je rušio ono što je Ninčić, sa mnogo muke, pokušao da stvori. Zaljub­ ljen u sebe Simović je verovao da svakoga može da nadmudri iako se uvek pokazalo da on svojim nespretnim postupcima zemlju i na­ rod dovodi u opasnost. Italijanskom ambasadoru, Mameliju, koga je bio pozvao sebi i molio ga da omogući posetu Slobodana Jovanovića Rimu, Simović preti da će upasti u Albaniju iako o tome vlada nije ništa znala ni rešavala. Da bi umirio domaću javnost, koja je bila sve zabrinuti ja, Simo­ vić je izdavao proglase i apele, isticao da nema nikakve opasnosti i tražio da svak ostane na svome mestu (naredba broj 1 od 31. III. 1941). Pozivao je građane na hladnokrvnost, a sam je bio stalno uzbu­ đen; opominjanje od ekstremista strane propagande bilo je bespred­ metno jer je on sam plivao na njenim talasima (demanti od 1. IV. 1941). Tačna su, međutim, bila Simovićeva tvrđenja u demantiju od 2. aprila 1941. godine, da nad nemačkom manjinom nisu vršena nikakva nasilja; netačno je bilo pak tvrđenje da general Dil nije bio u Beogradu72). Svoje držanje i svoju taktiku zapetljavanja Simović je sam izlo ­ žio u jednoj svojoj izjavi posle rata. Sve što se radilo, veli on, od 27. marta do 6. aprila 1941. godine, radilo se da bi se dobilo u vre­ menu: „Kako je za ove pripreme ratne radnje bilo potrebno vreme od oko mesec dana, to je vlada nastojala sa ovim pregovorima i po­ m irljivim držanjem obmane neprijatelja i dobije u vremenu. To je razlog zbog čega vlada nije dala nikakvu izjavu o svojoj politici, što nije zauzela nikakvo izazivačko držanje i što je preduzela mere da se spreče provokacije. U vezi sa tim, jugoslovenska vlada je prihva­ tila ponudu italijanskog poslanika u Beogradu od 1. aprila da Muso­ lini posreduje kod Hitlera, a zatim je jugoslovenski poslanik u Ber­ linu pozvat zbog eventualnih pregovora sa nemačkom vladom, ali do toga nije došlo usled nemačkog napada"73). Velimir Terzić je ukazao na to da su „koncepcije Simovićeve vla­ de mogle predstavljati samo lepe želje, bez veze sa surovom stvar­ nošću. Simović je pošao od pogrešne procene novonastale situacije od 27. marta, te je celokupna njegova aktivnost u periodu od 27. marta do 6. aprila morala biti usmerena pogrešnim putem. On je tek 6. aprila ujutru uvideo da je sve bilo pogrešno, uzaludno i bez ikakvih rezultata sa veoma teškim posledicama za odbranu zemlje zbog izgubljenog vremena .S druge strane, nemačka vlada je dobro procenila njegove namere i nije dozvolila da se one ostvare, jer je Hitler već 27. marta doneo odluku za napad"74). 72) Vidi opširnije kod: Velimir Terzić, Na istom mestu. str. 157-160. 73) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 160. 74) Na istom mestu.

268

Ima dokaza da je general Simović znao da će 6. aprila 1941. godi­ ne početi napad i Nemačka i Italija, ali je to sakrivao od naroda. Se­ kretar Britanske ambasade u Beogradu Dew obavestio je, 5. aprila, lično ministra inostranih poslova, da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila. Taj telegram je nađen posle pada Beograda i u Britanskoj ambasadi75). Kralj Petar II veli u svojim Memoarima, da je „od p ri­ vatnog obaveštača" doznao da će napad uslediti 6. aprila: „Ja sam, veli Kralj, odmah saopštio vest generalu Simoviću i ministru rata. Oni su odbili da je shvate ozbiljno i u odgovoru rekli, da Nemci ima­ ju najbolje namere, jer smo mi potpisali Pakt"76). Vladimir Vauh­ nik, jugoslovenski vojni ataše u Berlinu, bio je obavešten sa nemač­ ke strane, da će Jugoslavija biti napadnuta"77). „Prvog aprila, Vauh­ nik je našao u svojoj pošti dve poruke, u kojima se predviđaju teš­ koće za Jugoslaviju u roku od nedelje do deset dana. Ovo veče jedna druga opomena, ovoga puta telefonom, nagoveštavala je da će napad biti rano u nedelju, 6. aprila, i da će teško avionsko bombardovanje pretvoriti Beograd u prah i pepeo"78). Vauhnik je o tome izvestio Beograd. U jednoj posebnoj poruci, koju je primio 2. aprila, na unapred utvrđen način, stajalo je: „Konferencija se baš sad završila. Napad na Jugoslaviju je definitivno određen za 6. april. Opkoljava­ jući napad na Beograd sa istoka i iz Mađarske sa severa. Neka vas Božji blagoslov i m oje najiskrenije želje prate u ovom strašnom iskušenju"79). Da bi sigurno obavestio Beograd, sa kojim pet dana nije imao veze, Vauhnik je poslao svoga pomoćnika Pupisa da ovaj usmeno prenese sadržaj sve četiri njegove telegrafske poruke; bilo je utvr­ đeno da su sve stigle tamo, ali ni od toga nije bilo koristi, „jer su zvanični krugovi u Beogradu uvereni da je njihov vojni izaslanik bio obmanut, nisu verovali telegramima. Poslednji Vauhnik telegram Beogradu javljao je, da će oko 32 nemačke divizije napasti Jugosla­ viju i Grčku. Tri nedelje posle okupacije Jugoslavije, Hitler je ot­ krio u jednom govoru da su 31 divizija i 2 brigade bile spremne za napad na Jugoslaviju"80). Zna se, sigurno ,đa su u Glavnom generalštabu znali 5. aprila, da će 6. aprila početi nemački napad. Vas. Petković svedoči: „Kad sam 5. aprila uveče ušao u kancelariju đenerala Milutina Nikolića zatekao sam tamo još i pukovnika Aleksandra Stojićevića i potpu­ kovnika Branka Popovića, svu trojicu jako smrknute. Na m oje pi­ tanje što su tako smrknuti odgovorili su mi: „Ne valja! Nemačkim 75) Johann Wiischt, Jugoslawien unđ das Dritte Reich . . . , str. 163. 76) Kings Peter II of Yugoslavia, A Kings H eritage. . str. 85. 77) Vladimir Vauhnik, Na istom mestu, str. 164. 78) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 389. 79) Na istom mestu, str. 390. 80) Na istom mestu, str. 391.

269

vazduhoplovicima u Mađarskoj i Rumuniji naređeno je da sutra u 3.30 časova bombarduju Beograd". „Je li to sigurno"?, upitao sam. „Sigurno", odgovorili su oni. „Je li naređeno što, da se građanstvo na vreme obavesti o tom e?", pitao sam dalje. „Ništa", odgovorili su mi oni81). Ono, što je general Simović naređivao, bilo je obmanjivanje na­ roda: da do rata neće doći i da je svako napuštanje i svoga radnoga mesta i Beograda zabranjeno, ali je, ipak, bežao i odlazio ko je mo­ gao. Već 31. marta bila je „glavna željeznička stanica preplavljena svetom koji je napuštao Beograd. Petković kazuje kako je bio poz­ van na glavnu željezničku stanicu da šefu stanice izda potrebna na­ ređenja. „Otišao sam, veli on, na stanicu, našao šefa i naredio mu da pušta sukcesivno voz za vozom na jug i da pušta svet da ulazi u vo­ zove ne tražeći ni od koga niti vozne karte niti legitim acije"82). Na izlazima iz Beograda žandarmi su zaustavljali svet i vraćali ga na­ trag. Beograd, Zagreb i Ljubljana bili su proglašeni za otvorene gra­ dove, ali, što se Beograda tiče, to nije imalo nikakvoga značaja. Zna­ lo se, međutim, da su i nemački i italijanski građani bili dobili na­ ređenja da napuste Jugoslaviju. Peti april bio je u subotu; dan je bio vedar i lep. Život se, manjeviše, odvijao kao i obično iako su senke neizvesnosti lebdele nad glavama ljudi. Bilo je straha od onoga što može doći, ali malo je ko verovao, da će sutradan, 6. aprila, biti bombardovan Beograd i početi strašni rat, koji će zemlji i narodu doneti toliko nesreće. Pisac ovoga dela je, 5. aprila u 23 časa, držao na nacionalnom času Beogradskog radija predavanje o mitropolitu Savi Kosanoviću (to je bilo poslednje predavanje na nacionalnom času Beogradskog radija slobodne Jugoslavije) .. . Sutradan, 6. aprila, Beograđane je probudilo masov­ no bombardovanje grada od strane Nemaca. U to vreme general Dušan Simović je prisustvovao venčanju svoje ćerke u crkvi u Topčideru. Ostaće, trajno, bez zadovoljavajućega odgovora pitanje: da li je general Simović znao za sve one opomene, kojima je već raspo­ lagao Glavni generalštab ili nije? I zbog čega je on igrao ulogu bezbrižnika u trenucima kada je avet smrti počela da u Beogradu ža­ nje svoju preobilnu žetvu? Da li su to bili nemar i lakomislenost ili nešto sasvim drugo. Već istoga dana se pokazalo da general Dušan Simović nije bio ni hrabar čovek, ni mudar upravljač: sva njegova dinamika od 6. do 15. aprila 1941. godine iscrpljavala se u bezgla­ vom bežanju sa mesta na mesto i u davanju suprotnih i netačnih izjava. Neprijateljstva Nemačke i njenih saveznika protiv Jugoslavije počela su već 5. aprila u 22 časa: počeli su prepadi na jugoslovenska 81) Vas. Petković, Ko je kriv? („Iskra" od 1. III. 1951). 82) Na istom mestu.

270

pogranična osiguranja i na granične karaule u blizini komunikacija preko granice83). Bombardovanje Beograda, što se uzima za početak rata, počelo je 6. aprila 1941. godine u 6,30 časova, bez da je išta, bilo sa koje strane, bilo najavljeno. Onaj, ko je taj dan doživeo u Beogradu, neće ga nikada moći zaboraviti. Ono je, u svakome po­ gledu, bilo veoma žestoko i nanelo je velike štete i izazvalo velike žrtve. „Ovo bombardovanje pokidalo je sve veze i izazvalo zabunu kod vojnih i civilnih vlasti i veliku paniku kod građanstva, koje je, bežeći iz grada, zakrčilo sve puteve u pravcu juga, koje su potom mitraljirali nemački avioni11. U toku dana Beograd je bio bombardovan u četiri navrata (6,30; 11; 14 časova i pred veče). U prvome naletu učestvovalo je 234 b om ­ bardera (uz pratnju lovaca), a kasnije 250 bombardera (uz pratnju lovaca). Pošto je vazduhoplovni kapetan I klase, Vladimir Kren, Hrvat po narodnosti, na nekoliko dana pre početka rata, prebegao Nemcima jednim avionom sa planovima položaja svih jugoslovenskih aerodroma, Nemcima nije bilo teško uništiti znatan deo jugoslovenskih aviona na aerodromima. Jugoslovenska avijacija je, u gra­ nicama svojih mogućnosti, davala snažan otpor i oborila nekoliko nemačkih bombardera iznad Beograda izgubivši 15 lovaca1184). Žrtve u ljudskim životima bile su toga dana u Beogradu vrlo velike: po jednima bilo je 20.000 mrtvih85), a po drugima 17.0086). Na putu od Patrijaršije do manastira Rakovice, gde je hteo da se skloni, patrijarh Gavrilo je prošao autom kroz jedan deo grada i vi­ deo ovu sliku: „Beograd je bio unakažen sa ruševinama i leševima . .. Videći sve te žalosne prizore i tragična iskušenja, tuga je m oje srce neizmerno obavila. Pod takvim unutrašnjim osećanjima stigao sam u manastir Rakovicu. Pošto sam sve video i preživao šta se sve do­ godilo u našoj prestonici, priznajem da je to bio najčemerniji i naj­ tužniji dan u mome životu, dan plača, tuge i bola, i nacionalne ne­ sreće u katastrofi koja je bila neizmerna u svojoj težini1187). I general Simović i njegova vlada bili su iznenađeni ovim nemačkim napadom. Prvi dan rata poginuo je od bombardovanja dr Kulovec, koji je bio vođa Slovenske ljudske stranke. On je, piše Ilija Jukić, 5. aprila, predosećajući svoj kraj, digao čašu u vis i rekao dr Mačeku: „Ovo je m oje poslednje pivo, zbogom, dragi Dokto­ re1188) . . . Ostali deo vlade pobegao je iz Beograda i sklonio se na Avalu, a zatim otišao za Užice. Bili su svi zbunjeni. Miša Trifunović je, posle bombardovanja Beograda dao izjavu: „Gospodo, jeste li vi83) 84) 85) 86) 87) 88)

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 416. Na istom mstu, str. 424. Na istom mestu. Johann Wuscht, str. 193-200; J. B. Hoptner, Na istom mestu, str. 395. Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 442. Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 145.

271

deli šta se desilo? Podvala! Noćas smo imali sednicu vlade do 22 časa, na kojoj je general Bogoljub Ilić dao ekspoze i rečeno je da mini­ star inostranih poslova Momčilo Ninčić 6. aprila ide u Berlin, gde bi bio primljen od Hitlera pošto je poslanik u Berlinu izvestio da je dobijena saglasnost o prijemu ministra inostranih poslova. I kao što vidite, na mesto puta ministra Ninčiea u Berlin, mi imamo bom­ bardovanje Beograda1189). On 6. aprila 1941. godine do bežanja iz zemlje, 15. aprila 1941. godine, nastalo je seljakanje vlade. Sa A vale, odakle je mogla posmatrati kako se Beograd ruši i gori, vlada je otišla u Užice i smestila se u hotelu ,,Palas“ pa se odatle brzo premestila u Sevojno, gde je Maček, 7. aprila, podneo ostavku i za svoga zamenika u vladi odredio dr Juraja Krnjevića, jer je on bio rešio da se vrati u Hrvat­ sku. Tu je vladu stigao i patrijarh Gavrilo Dožić na svome putu za manastir Oštrog. Patrijarh je imao razgovor i sa Mačekom i poku­ šao da ga odvrati od odlaska u Hrvatsku, ali nije uspeo; Maček je pravdao svoju odluku strahom od onoga što može nastati u Hrvat­ skoj zbog aktivnosti ustaša. „No, rekao je Maček, ja sam tu odluku već doneo i poslao m ojim prijateljima na znanje. Sad bi mi bilo apsolutno nemoguće da sve ovo izmenin. Nikad nisam želeo u životu da pogazim svoju reč pred hrvatskim narodom, koji mi je uvek da­ vao u svemu poverenje. Okolnosti i situacija koja vlada danas u Hrvatskoj, prisiljavaju me da svoju odluku do kraja sprovedem, pošto nemam nikakve druge mogućnosti1190). Vlada je u Sevojnu ostala do 11. aprila. Odatle je otišla na Pale kod Sarajeva. „Zapisnik njihove sednice od toga dana ne pokazuje da su znali da je Zagreb pao u nemačke ruke; da je stvorena Neza­ visna Država Hrvatska na čelu sa Antom Pavelićem, ubicom kralja Aleksandra; da je oklopni korpus bio 60 km. od Beograda; ili da su dva nemačka korpusa prešla reku Vardar1191). Vlada, koju je 12. apri­ la napustio dr Džafer Kulenović i otišao za Sarajevo, bila je još bez Simovića. Dok je vlada još bila na Palama Beograd je, 12. aprila u pet časova po podne, pao u nemačke ruke; „osvojio ga je jedan preduzimljiv poručnik, K l i n g e r n b e r g i jedan SS pešadijski vod. Dva časa docnije, potpredsednik Beogradske opštine predao je zvanično svoj grad Klingernbergu i jednom predstavniku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji je bio interniran po izbijanju rata, a sada bio oslobođen1192). Toga dana se i general Simović pojavio na Palama i izlagao, sas­ vim nerealno, situaciju ministrima, koji su veoma malo znali o tome šta se dešavalo u zemlji. Simović im je rekao: „ . . . Mi imamo pove89) 90) 91) 92)

272

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 435. Memoari patrijarha srpskog Gavrila . . . , str. 447. Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 396. Na istom mestu, str. 398.

renje u moralnu snagu našega naroda, u snagu naše armije, u pri­ jateljstvo sa Sovjetskim Savezom sa kojim smo vezani paktom za­ ključenim uoči napada i u obećanu pomoć Engleske i SAD .. . Naše trupe su se povukle i prikupile na najvažnijim bitičnim frontovima da bi zadržale dalji prodor neprijatelja'193) . . . Simović je, u potpunosti govorio neistinu: jugoslovenska vojska u kojoj su se bo­ rili samo Srbi i Slovenci, bila je savladana na svim frontovima. Proglasom NDH i pobunama Hrvata počeo je da besni građanski rat: „Cele jedinice pobunjenih Hrvata napuštale su svoje položaje, bacale oružje, preda vale se ili prosto otišle kućama. Jedna hrvatska grupa usred jedne oficirske zabave, kad je naišao neki nemački puk, zaustavila je veselje dok se predala, a tada se vratila ponovo da se veseli kao da se ništa nije desilo. Nije bilo neobično videti Hrvate i Srbe da biju jedni druge umesto Nemce. Pod ovim uslovima, Nem­ cima nije bilo teško da zarobljavaju cele jedinice"94). U Sloveniji i Srbiji, „gde su tu rođeni sinovi branili rodnu gru­ du, bilo je nekoliko oštrih borbi, koje su privremeno zaustavile oso­ vinsku vojsku"95). Kada je davao ministrima svoju izjavu Simović je ili fantazirao ili ih svesno obmanjivao: ,,U stvari u zemlji je već vladala opšta anarhija i haos, i na ratištu su se razbijeni ostaci ju ­ goslovenske vojske nalazili pred punim porazom i kapitulacijom. Da li se prećutkuje surova i tragična jugoslovenska stvarnost tih kobnih dana, kada je i država i vojska bila u procesu konačnog ras­ padanja i nestanka, u času kad je očevidno bio izgubljen, samo zato da se sa sebe skine odgovornost pred narodom i istorijom "96). Vlada je osećala da joj sve više gori pod nogama: 13. aprila vlada je, u prisutstvu Simovića, rešila da se premesti u Nikšić. Simović je opet pričao ministrima bajke. Govorio je: „Situacija je teška ali nije kritična; da će se produžiti otpor po dubini u cilju dobijanja vremena"97). Odmah posle sednice vlade, Simović je podneo Kralju ostavku na položaj šefa Generalštaba i predložio za to mesto armij­ skog generala Danila Kalafatovića: „Aprila 13. u svojstvu glavnog komandanta jugoslovenske vojske, i u ime Kralja, on je rekao Kalafatoviću da uredi prim irje s Nemcima"98). Vlada je krenula za Nik­ šić 14. aprila u 7,30 časova. Pre toga su je napustili hrvatski mini­ stri Bariša Smoljan i Josif Torbar. Uz vladu su ostali: dr Juraj Šutej, dr Juraj Krnjević, Rudolf Bičanić, Milan Martinović, dr Ivan Šubašić i Ilija Jukić99). 93) Velim ir Terzić, Na istom mestu, str. 534. 94) Dr Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 388. 95) Na istom mestu, str. 397. 96) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 534. 97) Na istom mestu, str. 544. 88) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 400. 99) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 546.

273

U Nikšiću je, 13. aprila, rešeno da kralj Petar II i vlada napuste zemlju i odu u Grčku. Kao i vlada i kralj Petar II je 6. aprila napustio Beograd. Sam Kralj kazuje o tome u svojim Memoarima kako ga je probudilo bombardovanje Beograda i kako je bio naredio da se odmah pronađe general Simović, koji se nalazio u crkvi u Topčideru na venčanju svoje ćerke100). Simović je došao tek posle drugog bombardo­ vanja Beograda. Na Kraljevo pitanje o novostima Simović nije znao više nego kralj. Rekao mu je da se brzo mora spremiti jer je Vrhov­ na komanda u Zvorniku. „Dodao je, međutim, da ima nekoliko vrlo dobrih vesti. Ambasador Gavrilović poslao je telegram kasno u noć i javio da je potpisan pakt o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa Molotovom. On je gajio nadu da ćemo imati na našoj strani veliku majku Rusiju i da će Rusija odmah napasti Nemačku kao odmazdu. Ja sam bio prilično skeptičan na sve to i nisam mogao da delim njegov opti­ m izam "101). Kralj, dalje, ističe da je imao jedinu direktnu vezu od Vrhovne komande sa generalom Milanom Nedićem, koji je komandovao gru­ pom armija na Jugu i bio snažno napadnut od Nemaca u dolini Strume, ali je „pružao izvanredan otpor. Tu se borio vojnik protiv vojni­ ka i u nedostatku automatskog oružja vojnici su na ovome frontu napadali tenkove ručnim bombama. Simović me obavestio da se Mi­ lutin Nedić, brat Milana Nedića, povukao sa severnom komandom i pitao da li da se povuče dalje prema jugu ili da drži svoj položaj severno od Beograda. Simović ga je savetovao da pređe Dunav i da brani grad sa ju ga"102). I patrijarh Gavrilo navodi, da ga je general Petar Zivković obavestio, „da je general Milan Nedić zadržao ne­ mačke tenkove u Kačaničkoj klisuri. No, ovaj uspeh nije mogao da se iskoristi zbog prodora nemačkih trupa na ostalim frontovima. Ovo su mi pričali i pojedini članovi kraljevske vlade"103). Kralj Petar II opisao je svoje putovanje od Beograda do Nikšića. Pratila ga je jedna četa Dvorske žandarmerije pod komandom Jezdimira Dangića104). Dolazak Kralja Petra II sa ministrom Dvora Radojem Kneževićem u manastir Oštrog i njihov kratki boravak tamo opisao je patrijarh Gavrilo Dožić u svojim Memoarima. Pošto je bio časni post Knežević je, veli Patrijarh, zamolio patrijarha za doz­ volu da Kralj dobije za hranu mleko što je, razume se, bilo odobreno. „Sišli smo u dvorište, veli Patrijarh, i našli kralja Petra sa njegova tri druga, koji su se veselo zabavljali. Bio je umoran, ali se ipak dobro držao. Uveče smo večerali zajedno. Kralj Petar II je posle 100) 101) 102 ) i°s) 104)

274

King Peter II of YugosIavia . . . Na istom mestu, str. 88. Na istom mestu, str. 90-91. Na istom mestu, str. 94. Memoari patrijarha . . . , str. 448. Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. 37.

večere otišao da se odmori u Gornji Manastir, gde je za njega bilo spremno što treba za spavanje. Tako isto i njegova pratnja"105). Patrijarh Gavrilo veli, da je savetovao da Kralj i Radoje Kneže­ vić “ i neophodna lica treba odmah sutra da napuste našu državu u pravcu Grčke, dok još za to ima vremenske mogućnosti, da se ko­ liko toliko spase kralj, kao personifikacija Kraljevine Jugoslavije i da se u slobodi sa našim saveznicima nastavi borba. Drugih m o­ gućnosti u ovome momentu ne vidim "106). I Kralj je, 14. aprila, pitao patrijarha za savet pošto mu je bila saopštena odluka da ide u Grč­ ku. „On je to primio mirno, bez nekog uzbuđenja. Na brzu ruku pri­ premljena je služba Božija, koju sam ja održao, za našu pobeđu, blagoslov i život našeg mladoga Kralja . . . Kralj je bio prisutan i celivao je krst"107). I sam Kralj piše, da je tražio savet od patrijarha: da li treba da napusti zem lju ili n e"108). Kralj Petar II i njegova prat­ nja odleteli su za Grčku 14. aprila. Na sceni kod patrijarha Gavrila pojavio se i general Simović. „Izgledao je kao general koji je izgubio bitku i sada se nalazi u oča­ janju, nemajući mogućnosti da se u svemu tome snađe. Bio je iz­ nuren"109). Patrijarhu je rekao: „Naša je situacija skoro izgublje­ na .. . Svi naši planovi potpuno su izlišni, tako da pod ovakvim okol­ nostima nismo u stanju da produžimo odbranu"110). Dan pre toga, 14. aprila, Simović je postavio za načelnika štaba Vrhovne komande generala Danila Kalafatovića i naredio mu da odmah zatraži pri­ mirje „kako bi se dobilo u vremenu i olakšala situacija vojske"111). Za katastrofu, koja je nastala, Simović je, isto kao i Radoje Kneže­ vić, okrivljavao kneza Pavla i njegovu vladu i naglašavao da nje­ gova „vlada nije mogla nikako da prihvati prilaženje Trojnom paktu, jer bi deklaracija u tome smislu još više okaljala našu čast i dosto­ janstvo, pa i sam akt od 27. marta kao najveće delo našega naro­ da"112). Simović je bio došao da od patrijarha Gavrila traži blago­ slov za sebe i svoju vladu radi odlaska u Grčku. Patrijarh mu je, razume se, dao traženi blagoslov. Patrijarh piše: „Moram da priz­ nam da je general Simović u nekim trenutcima bio kao izgubljen čovek, ali se ipak čvrsto držao"113). Simović je 15. aprila 1941. godi­ ne odleteo za Grčku. Poveo ja sa sobom ženu Dobrilu i brata dr Mi­ loša. Sa Simovićem su otišli Momčilo Ninčić sa ženom Spomenom, sinom Đurom, koji je kasnije postao važan funkcioner kod Tita; za­ !05) MG) 107) i°8) ma) n°) m) 112) 113)

Memoari patrijarha Gavrila . . . , str. 452. Na istom mestu, str. 454. Na istom mestu, str. 454. King Peter II of Yugoslavia . . . , str. 99. Memoari patrijarha . . str. 455. Na istom mestu, str. 456. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 553. Memoari patrijarha Gavrila . . . , str. 457. Na istom mestu.

275

tim: Slobodan Jovanović, Bogoljub Ilić sa ženom, i Miša Trifunović. Sutradan, 16. aprila, otišla je druga grupa sa generalom Borom Mirkovićem i Markom Dakovićem na čelu. ,,U trup ovog aviona stavili su jedan sanduk zlata, a u njegov rep braća Lozici su krišom ubacili još dva sanduka zlata, koje su bespravno prisvojili za svoj račun; pa kako pilot nije znao da je rep aviona opterećen, nije o tome vodio računa prilikom spuštanja u Grčkoj, taj je avion izgubio ravnotežu i prevrnuo se. Tom prilikom izgubio je život Marko Daković, a od ostalih koji su se nalazili u avionu, većina je povređena. O sahrani Marka Dakovića nije se niko od pučista brinuo, nego su ga ostavili mrtvog na zemlji. Sahranili su ga G rci“ 114). Nikola Milutinović ovaj slučaj prikazuje drukčije: „Usled nesporazuma, na avion je kod grčkog mesta Preveza otvorila vatru grčka protivavionslca artiljerija, te je morao prinudno da se spusti van aerodroma. Avion se prevalio, ministar Daković poginuo, general Mirković bio teško ranjen, a ne­ koliko lakše. Grupa je posle dva dana prenesena u Atinu“ 115). Dok su se u Nikšiću, vlada sa svojom okolinom, i neki ministri sa svojim porodicama, spremali za bekstvo i dok su „sveci blago di­ jelili" i raznosili državno zlato i novac, trudili su se, najpre general Mihailo Bodi, da od Nemaca dobiju primirje, a zatim, kada su Nem­ ci odbili da razgovaraju o primirju, morao je Kalafatović da prista­ ne na b e z u s l o v n u kapitulaciju. Pregoravači su bili: general Radivoje Janković i Aleksandar Cincar-Marković, koga je Kalafatović, posle dugih napora, uspeo da privoli na ovo. Posle puča od 27. marta Cincar-Marković je bio interniran u Brusu, odakle je, posle 6. aprila, otišao za Sarajevo. Kada ga je Kalafatović pronašao na Palama izlagao mu je tragičan položaj u kome su se nalazili narod i vojska. U jednom saopštenju štaba Vrhovne komande, kada mu je na čelo došao general Kalafatović, rečeno je, da „ovaj rat nije ni želja našega naroda ni njegovih vojničkih starešina"116). „Cincar-Marković je slušao sa čuđenjem i indignacijom kakvom je tužnom ironijom sudbine palo njemu u deo da on potpiše kapitulaciju i tako pokrije ludost drugih. Kako može on da potpiše takav jedan dokumenat, kad su on i namesnici išli potpuno različitim putem pokušavajući da osi­ guraju bezbednost zem lje"117). Ipak je, na kraju, Cincar-Marković pristao: 17. aprila 1941. godine potpisana je u Beogradu bezuslovna kapitulacija u zgradi bivšeg čehoslovačkog Poslanstva: ,,U svečanoj sali ove zgrade jugoslovenske predstavnike je dočekao komandant nemačke Druge armije general fon Vajhs (Weichs) sa svojim pomoćnicima, u prisustvu italijanskih, mađarskih i bugarskih diplomatskih i vojničkih predstavnika. Gene­ u 4) Nikola N. Tomić, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn, 1971, str. 9. i15) Nikola Milutinović, Na istom mestu, str. 175. liG) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 555. 217) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 402.

276

ral Vajhs je po kratkom postupku pozvao jugoslovenske delegate da potpišu postavljene uslove o primirju, odnosno bezuslovnu kapitu­ laciju i dao im samo pola sata vremena radi iznošenja eventualnih primedbi, mada je docnije odbio sve predložene izmene“ 118). Primirje na frontovima, odnosno kapitulacija, stupila je na snagu 18. aprila. „Kad je pobegla ispred nacista, Simovićeva vlada ostavila je iza sebe prazninu. Njeno bekstvo ostavilo je Jugoslavenima da celokupnoj svojoj sudbini i ostacima svoje pobeđene vojske dadnu nov oblik ljudi i snage tada nepoznate"119). Kao i u celokupnoj svojoj aktivnosti od 27. marta do 15. aprila 1941. godine, general Simović je u dovršenju s v o g a rata igrao nevitešku ulogu. Da bi spasao sebe (i svoju porodicu) on je preneo odgovornost na druge, koji nisu imali nikakve veze sa pučem. Kada je naredio Kalafatoviću da traži primirje, rekao mu je, da njegove „odluke u tome pogledu Kraljevska vlada prima kao svoje", a na sednici vlade od 13. aprila o tome nije bilo reči, jer je Simović i ovo naredio na svoju ruku120). „Vlada kao celina nikad nije diskutovala pitanje kapitulacije i prema tome nikada nije dala odobrenje za jed ­ nu odluku, koju je bio doneo sam Simović. Kad je, najzad, diskutovao o kapitulaciji sa pojedinim članovima vlade, Simović je bio neiskren. Kad su članovi vlade stigli u Nikšić, 14. i 15. aprila, mini­ star vojske general Ilić, rekao im je da je general Kalafatović već zaključio formalnosti kapitulacije. Simović, rekao je Ilić, dodao je, da Kalafatović radi bez odobrenja bilo od njega bilo od Kralja. To je, rekao je Simović, „kapitulacija na bojnom polju, vojnički a ne politički akt"121). U svome Testamentu Simović, međutim, potvrđuje da je Kalafa­ tović, 13. aprila 1941. godine dobio naređenje od vlade, „da odmah za­ tražite primirje od neprijatelja, kako bi se dobilo u vremenu i olak­ šala situacija vojske"122). Simović je tvrdio: „ . . . Ja nisam izdao ni­ kakvu naredbu za kapitulaciju naših oružanih snaga: niti je takvo naređenje uopšte postojalo; da je đeneral Kalafatović, pošto su Vr­ hovna komanda i naše oružane snage stvarno već bile zarobljene, bio prinuđen da prihvati taj neprijateljski zahtev; primanje toga uslova nije značilo i kapitulaciju države, kao što je slučaj sa Austri­ jom, Čehoslovačkom, Danskom i Francuskom; taj akt nije sprečio vladu da produži rat u zajednici sa saveznicima, kao što je uradila Poljska, Norveška, Belgija i Grčka, niti ostatke oružanih snaga i na­ roda da produže borbu protiv okupatora, a što je sve dovelo do ko­ načne pobede naše pravedne stvari — očuvanje slobode i nezavisU8) H9) 12°) m) i22)

Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 565. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 403. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 553. Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 400. Simovićev Testamenat. . . , str. 19.

277

nosti naroda i države i delimičnog ostvarenja naših nacionalnih težnji1*123). Ovo je, opet, u suprotnosti sa onim što je vlada rešavala na svo­ jo j sednici u zemlji. „Ona je, tom prilikom, s obzirom na tešku situ­ aciju na frontu i izveštaj generala Kalafatovića da Nemci traže bezuslovnu kapitulaciju, odlučila: da Jugoslavija kao država ne kapi­ tulira već da bezuslovnu kapitulaciju primi samo vojska; da jugo­ slovenska kraljevska vlada ide u emigraciju u Grčku, gde su izbegle izvesne jugoslovenske snage, navodno radi daljeg nastavljanja rata. U vezi sa ovom odlukom, potpredsednik vlade, Slobodan Jovanović, kao istaknuti buržoaski pravnik i profesor Univerziteta, na ovoj sed­ nici, dao je o tom sledeće obaveštenje: „A ko izvršimo kapitulaciju vojske, onda Jugoslavija kao država nema nikakve obaveze prema pobediocu. Naprotiv, ako mi kapituliramo kao zemlja, kao država, i kapitulaciju prizna vlada, bilo da ostane u zemlji ili da ode u inostranstvo, samim tim se priznaje pobeđenom, a zemlja i država pre­ uzimaju određene obaveze prema pobediocu11124). Načinom vođenja rata, kapitulacijom vojske i bežanjem iz zemlje Simović i njegova vlada su teško razočarali i Čerčila. U instrukciji koju je, 13. aprila 1941. godine, dao ambasadoru Kambelu, Čerčil ističe da se Jugolaviji ne može pomoći: „Morate imati na umu, veli Čerčil, da nam Jugosloveni nisu pružili nikakvu priliku da im pomog­ nemo i odbili su da izradimo jedan zajednički plan, ali uzajamna prebacivanja ne vode ničemu, a Vi morate sami prosuditi koliko ćete im saopštiti od ovih loših v e s ti. . . Ne uviđamo zašto bi kralj i vlada napuštali zemlju, koja je prostrana, planinska i puna nao­ ružanih ljudi. Nemački tenkovi se svakako mogu kretati drumovi­ ma i putevima, ali oni moraju dovesti pešadiju da bi pobedili srpske armije. Tada će se pružiti prilika za ubijanje Nemaca. Mladi kralj i ministri svakako treba da odigraju svoju ulogu u tome. Međutim, ako bi ma u kom trenutku kralj i nekoliko ličnih pratilaca bili pri­ nuđeni da napuste zemlju, i ako se ne bi mogli staviti na raspolo­ ženje avioni, jedna britanska podmornica bi se mogla poslati u K o­ tor ili neko drugo obližnje mesto. Treba i dalje svim silama da na­ stojite da podržavate borbeni duh jugoslovenske vlade i vojske, podsećajući ih na to kako se prošli put rat u Srbiji kretao kao plima i oseka11125).

123) Na istom mestu, str. 20-21. 124) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 562. 125) vinston čerčil, Drugi svetski rat. Tom III: velika alijansa, str. 203-204.

278

TERITORIJALNO RAZBIJANJE JUGOSLAVIJE 1.

Svoju hvalisavost heroj tsvom i vernošću duhu Kosova i nacio­ nalnom pregalaštvu predaka vođe i izvršioci puča od 27. marta 1941. godine osenčili su veoma tamnom senkom ličnoga straha i kukavi­ čluka, koji su došli do izraza u vratolomnom bekstvu i brizi za lično spasa van je iz haosa koji je izazvan njihovim pučem i ratom koji mu je sledio. Nije trebalo ni malo vidovitosti da se shvati da će Hitler na izazov odgovoriti osvetom. U puču od 27. marta 1941. godine Hitler je video s r p s k u z a v e r u koja je u njemu oživela bes austro­ ugarskoga kompleksa zbog Sarajevskog atentata iz 1914. godine. Kao i onda, i sada se bes osvete trebalo da sruči na Srbe. Hitler je objavio, i to nije krio, da rat vodi protiv Srba; Slovenci nisu za nje­ ga bili veliki problem, a Hrvatima je bio naklonjen. U svome proglasu nemačkom narodu, od 6. aprila 1941. godine, Hitler je rekao: ,,U du­ hu istinske konsolidacije Evrope, nastojao sam od dana preuzimanja vlasti, da pre svega uspostavim prijateljske odnose sa Jugoslavi­ jom. Ja sam namerno zaboravio sve ono što se nekad dogodilo iz­ među Nemačke i Srbije. Pri tome sam ne samo pružio ruku nemačkog naroda srpskom narodu, nego sam se trudio, da kao pošteni posrednik pomognem da se prebrode sve teškoće koje su posto­ jale između jugoslovenske države i pojedinih naroda koji su u sa­ vezu sa Nemačkom . . . 25. marta 1941. u Beču je izvršeno svečano potpisanje ugovora o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Ja i ceo nemački narod bili smo sretni zbog toga jer je izgledalo da je ovim sprečeno proširenje rata na Balkan i ujedno je postojala nada da će se, najzad već postojeći konflikt ipak moći otkloniti razum­ nim sporazumom. No, tek što su se vratili u Beograd ministri, koji su potpisali ovaj ugovor, jedna vojna klika, koja je večito organizovala državne udare i sastojala se od engleskih plaćenika, izvela je protiv-udar. Srušena je vlada koja je težila miru s Nemačkom, i to sa izričito javnom izjavom da je ovo bilo potrebno zbog držanja prema nemačkoj . .. Nova srpska vlada naredila je opštu mobiliza­ ciju, koju je već danima tajno sprovodila. Ona je time dala na zna­ 279

nje da misli da umesto miroljubivih odnosa prema nemačkom Rajhu može upotrebiti silu. Međutim, sila, koju je ona priznala, sada će je uništiti. . . Nemački narod nema nikakvog povoda da se bori protiv Hrvata i Slovenaca. Od ovih naroda on ništa ne traži. Ali nemački narod želi da se sada obračuna sa onom srpskom izdajničkom kli­ kom u Beogradu, koja misli da može Balkan po drugi put staviti na raspoloženje britanskom atentatu protiv evropskog mira .. . Nemački Rajh se od danas ujutru nalazi u borbi protiv beogradskih uzurpa­ tora i onih jedinica koje Velika Britanija pokušava da sa Balkana pošalje u borbu protiv evropskog mira. Nemačka vojska će odlo­ žiti oružje tek onda kad beogradski zaverenički krug bude potpuno srušen i da poslednji Britanac iz ovoga područja napusti Konti­ nent"1). Isti ton i sadržaj imala su i druga zvanična saopštenja sa nemačke strane. Prema njima je krivac ne srpski narod, nego su to pučisti koji su postali instrumenti britanske politike na Balkanu: „Krivicu za ovo snosi jedna klika zaverenika, koja je ovim na sebe navukla veliku odgovornost"2). I dalje o njima: „ . . . Zastupnici i naslednici istog onog duhovnog stremljenja kojim je 1914. godine dat podsticaj za izbijanje svetskoga rata opet su u Beogradu preduzeli kormi­ lo u svoje ruke. Nova Jugoslavija preuzela je od stare Srbije ulogu podpaljivača rata (odnosno prouzrokovača nemira). Kao što je u Ju­ goslaviji politički razvoj jasno upravljen protiv Trojnoga pakta, ta­ ko se isto i jugoslovenska opšta mobilizacija može shvatiti kao po­ ziv na borbu protiv sila Osovine"3). U koncepciji zvaničnih predstavnika Osovine tih dana sve više je iščezavala slika Jugoslavije i zamenjivala je slika Srbije sa kojom je u Prvom svetskom ratu i Nemačka vojevala. Austrijanac po ro­ đenju, A dolf Hitler se nije mogao osloboditi košmara Sarajevskog atentata, koji je pogrešno shvatan i za koji se, još uvek, tu i tamo, sma­ tra da je „izazvao" Prvi svetski rat, koji se završio slomom Austro­ ugarske monarhije. Može se, međutim, uzeti kao vrlo verovatno da Hitler, u to vreme, zbog interesa Nemačke, nije želeo proširenje rata i na Balkanu i kavgu sa Jugoslavijom, kojoj, takođe, nije rat bio potreban, niti bi ga narod, da je bio pitan, želeo. Tačno je rekao Johan Višt: „ .. . Posle 1939. dala se Jugoslavija, zbog iracionalnih razloga i zbog iluzija o samoj sebi, dobrovoljno uplesti u borbu velikih sila oko vlasti, bez gorućih ličnih nacional­ nih interesa. (Posle Prvoga svetskoga rata ona je sve postigla što jednu državu čini srećnom: nacionalnu nezavisnost i prostrano pri­ vredno područje, koje je njenim narodima moglo osigurati blago­ stanje i napredak, čak garantovano i od neprijatelja) protiv geo­ 1) Navedeno kod Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 418-419. 2) Na istom mestu, str. 420. 3) Na istom mestu, str. 422.

280

grafije i drugih imperativa, za ciljeve koji se, bliže posmatrani, po­ kazuju kao prikrivanje egoističkih težnji velikih sila i od kojih su se one samo kasnije distancirale1'4). Teško bi se moglo osporiti tvrđenje da je naš narod, u svojoj ogromnoj većini, želeo mir. Zem lja je bila i unutrašnjepolitički i spoljnopolitički i vojnički nespremna za rat i iskušenja koje on so­ bom donosi. General Vas. Petković je naveo jedno mesto iz sprem­ ljenog memoranduma generala Petra Košića, koji je tada bio na­ čelnik Glavnog generalštaba. „Čitao nam je, veli Petković, memo­ randum u kome se izlaže vojna situacija naše zemlje. Izlaže da smo sa svih strana opkoljeni neprijateljem; da naš granični front iznosi oko 3000 km., a da mi možemo mobilisati svega 28 pešadijskih divi­ zija; da municije imamo prosečno 10 do 20 šarži, što bi u najpovoljinijem slučaju moglo da omogući borbu do 60 dana; da u zemlji ima­ mo rezerve pšenice svega oko 40.000 tona, što bi sa onim u vojnim slagalištima moglo da ishrani vojsku za dva meseca. Zaključak je bio da bismo u najpovoljinijem slučaju mogli da dajemo otpor do dva meseca, posle čega bismo ostali i bez municije i bez hrane i mo­ rali bi kapitulirati115). Dragiša Cvetković je, razume se, morao znati sve ovo kao i ne­ mogućnost Velike Britanije i Amerike da nam pomognu. „Za sve one, piše Cvetković, koji su hladnokrvno posmatrali položaj savez­ nika u to doba, jasno je bilo da saveznici nisu bili u stanju da pru­ že Jugoslaviji ozbiljnu pomoć. To je bio jedini razlog zbog kojega smo bili primorani da nastavimo otpočete pregovore sa Nemačkom i da po svaku cenu tražimo mirno rešenje, kako bi našu intervenciju na strani saveznika odložili za bolja vremena,,6). Nije moguće pretpostaviti da i nemački odgovorni faktori nisu znali sve ovo: i slabost i nesposobnost Jugoslavije za rat i nesprem­ nost Velike Britanije i Amerike da joj, i kada bi hteli, stvarno po­ mognu. Nije, onda, logično verovati u to da je, u tim prilikama, veoma povoljno držanje Nemačke prema Jugoslaviji bilo posledica bilo nekoga straha od Jugoslavije bilo unapred donete odluke da se n e i s p u n e u Paktu preuzete obaveze prema Jugoslaviji. Uz to još i ovo: u tome momentu bilo je p r o j u g o s l o v e n s k o drža­ n j e Nemačke jedini faktor, koji je garantovao njene granice i njen teritorijalni intergritet; i koji je i mogao, i hteo, da na uzdi drži sve okolne revanšističke elemente. Niko normalan, pa ni Dragiša Cvet­ ković, nije mogao verovati da će takvo, projugoslovensko, držanje i raspoloženje Hitlera biti trajno: „Niko nije u stanju reći, veli Cvet­ ković, da li bi Hitler ovaj sporazum poštovao. A li mislimo, da je to 4) Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 181. 5) Vas. Petković, Ko je kriv? („Iskra" od 1. III. 1951). 6) Dragiša Cvetković, Povodom Cerčilovih memoara (U „Dokumenti o Ju­ goslaviji", Pariš 1951, str. 31-32.

281

maksimum onoga što se moglo pokušati u interesu Jugoslavije u ta­ dašnjoj mučnoj međunarodnoj situaciji. Mora nam se priznati, da smo u tim našim nastojanjima bili rukovođeni jedino ljubavlju pre­ ma našoj Otadžbini117).

2.

U vreme kada je izvršen puč od 27. marta 1941. godine bile su sve nemačke, i kopnene, a delom i vazduhoplovne, vojne snage slo­ bodne. Vauhnik navodi da ni 10% jugoslovenskih generala nije odo­ bravalo puč i, prema tome, nije bilo za rat8). Vođe puča su, videli smo, u iluzijama, kojima su se podavali, bili izgubili smisao za stvar­ nost. Tako je general Bora Mirković tvrdio da se nemamo čega pla­ šiti, jer je Goring njegov prijatelj i poklonio mu je, prilikom jedne posete, svoju fotografiju: „Zbog svega toga puč je bio samo nepro­ mišljen i neodgovoran postupak slabo obaveštenih elemenata i zlo­ čin nad državom i narodom119). Jugoslavija je, zna se, za deset dana izgubila rat i bila prinuđe­ na da bezuslovno kapitulira. Za vreme kratkotrajnoga rata vlada, koja je proistekla iz puča od 27. marta 1941. godine, tavorila je sas­ vim van događanja u zemlji; to je bila jedna skupina iznenađenih i uplašenih ljudi, koja se raspršila iz Beograda čim je počelo bombar­ dovanje. Svi su gledali da bekstvom spasu svoje porodice i sebe. Pada u oči da su skoro svi ministri, bežeći iz Beograda, vodili sa so­ bom i svoje porodice kao da su odmah znali da će morati da napuste zemlju. Dr Branko Čubrilović, jedan od najogorčenijih protivnika pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, kazuje kako ga je vest o po­ četku rata, 6. aprila, zatekla u Banjoj Luci. Vest mu je saopštio upravnik grada Banja Luke Banković. I Čubrilović je, kao i drugi ministri, bio tek ustao: „Dovršivši brzo oblačenje i ostavivši iza sebe uzbuđenu cijelu kuću, odvezao sam se upravnikovim kolima u Ban­ ske dvore1110). I Čubrilović je imao muke dok je pronašao vladu u Uzi­ cu: „Po drumu su se nanizali auti, vojničke topovske sprege i gomile svijeta. Sam Bog zna, kuda sve to srlja. Zamišljeni i šćućureni u ko­ lima, nismo ni osjetili kada se ukazala Karađorđeva Topola1111). „P o­ jedini ministri, veli dr Časlav Nikitović, i đenerali poveli su žene i svastike vojničkim avionima, a sprečili su odlazak kulturnim, po­ litičkim i javnim radnicima, koji bi svojim radom, rečju i perom 7) Na istom mestu, str. 32. 8) Vladimir Vauhnik, Na istom mestu, str. 192. 9) Na istom mestu, str. 195. 10) Dr Branko Čubrilović, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1946, str. 5. 11) Na istom mestu, str. 10.

282

mogli da pripomognu pravilnom razumevanju našeg stava i naše teške situacije1'12). Dosledno Hitlerovoj izjavi, da se rat vodi protiv Srba, Nemci su bombardovali srpske gradove. Zagreb i Ljubljanu nisu. Kada je bezuslovna kapitulacija stupila na snagu predala je Komanda poza­ dine Vrhovne komande, 19. aprila 1941. godine, Nemcima ratnu bla­ gajnu Ministarstva vojske i mornarice u kojoj je bilo 202,295.200 dinara13). Zarobljenici su deljeni prema nacionalnoj pripadnosti. U zarobljeništvo su odvođeni samo Srbi i Slovenci, „dok si Hrvati, Ma­ kedonci i nacionalne manjine (Nemci, Mađari, Siptari) imali da idu svojim kućama. Ovde treba istaći da Makedonci nisu oslobođeni zato što su posebni narod, već kao Bugari — odnosno bugarski poda­ nici. Italijani su sem toga, iz posebnih političkih razloga oslobodili zarobljeništva Crnogorce, kao i one Slovence čije su porodice živele na teritoriji predviđenoj za italijansku okupaciju. Kako su Slo­ venci iz jedinica koje su se borile u Sloveniji, otišli svojim kućama pre kapitulacije, to su u nemačko zarobljeništvo odvedeni samo oni Slovenci koji su zarobljeni van Slovenije, tj. manji broj. Isto tako, Nemci, su u zarobljeništvo odveli samo one Crnogorce koji su bili zarobljeni van Crne Gore, tako da su zarobljeničke mase sačinjavali uglavnom Srbi. Pošto su sile Osovine smatrale Srbe glavnim i naj­ opasnijim neprijateljem, oni su imali da iskuse kaznu za 27. mart. Ukupno je zarobljeno oko 375.000 vojnika, od kojih su Italijani do­ bili oko 30.000 ljudi1114). Posle raznih puštanja u zarobljeništvu je ostalo oko 210.000 ljudi, od kojih oko 200.000 u Nemačkoj i oko 10.000 u Italiji. Od ovoga broja su oko 90% bili Srbi, a 10% pripad­ nici ostalih narodnosti (Slovenci, Crnogorci, jugoslovenski orijentisani Hrvati i Jevreji)15). Jakob B. Hoptner navodi, da je ,,u svemu, 254.000 jugoslovenskih vojnika palo u nemačke ruke za vreme od 12 dana rata sa Jugoslavijom1116). Preme Jozefu Matlu, bilo je 344.000 srpskih zarobljenika17). Franjo Tuđman veli da su Nemci zarobili 344.162 vojnika i oficira, Hrvate i Makedonce su pustili kućama, a ostale, njih više od 200.000 odveli u ropstvo1118). Za vreme Drugog svetskog rata Jugoslavija, u celini, izgubila je 300.000 vojnika i 1,400.000 građanskih lica, što u svemu iznosi 1.700.000 lica19). Dok Jakob B. Hoptner navodi da je na strani Ne12) Dr Časlav M. Nikitović, Istina o 25. i 27. martu (U „Dokumenti o Jugo­ slaviji", Pariš 1951, str. 6-7. 13) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 574. 14) Na istom mestu, str. 575. 15) Na istom mestu, str. 575-576. 16) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 398. 17) Dr Josef Mati, Jugoslawien im zwedtem Weltkrieg (U „Osteuropa" — Handbuch — Jugoslawien. Koln— Graz 1954, str. 102). 18) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, Zagreb 1962, str. 55. 19) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 8.

283

maca, u poslednjem ratu, bilo izbačeno iz stroja 558 ljudi, od toga je bilo 151 mrtav, 392 ranjenih i 15 nestalih20). Jozef Mati tvrdi, što je verovatnije, da su nemački gubici bili 2.599 mrtvih, 5.820 ranjenih i 3.169 nestalih21). Neposredne posledice rata bile su, pored gubitaka u ljudskim ži­ votima, i gubici u materijalnim dobrima. Prema podacima Među­ narodne reparacione komisije u Parizu iz 1945. godine, Jugoslavija je izgubila za vreme prošlog rata 1,706.000 ljudi, najvećim delom Srba. Materijalna šteta, koju je Jugoslavija pretrpela od rata, iznosi 9.845,000.000 američkih dolara. Pučistička vlada je predala Nemci­ ma i Italijanima u ropstvo ceo narod, besplatno im dala celokupno jugoslovensko naoružanje u vrednosti od 50 milijardi dinara. Zatim je predala oko 15,000.000 tona žitarica, uljarica i drugih brojnih proizvoda, neophodnih za vođenje rata, zatim 15.000 tona vune, 1,500.000 tona mleka i mlečnih proizvoda, 1,500.000 jaja, 1,000.000 konja, volova, krava, teladi, ovaca, koza i druge sitne stoke. Potom im je dala sva privatna i državna vozila, celokupnu četvorogodišnju proizvodnju strategijskih ruda, gvožđa, bakra, cinka, olova, molibdena, hroma i boksita, u kojima je naša zemlja bogata. Sem toga, pučisti su omogućili Nemcima da odvedu u Nemačku u fabrike na prinudni rad stotine hiljada našega sveta da tamo radi i gine za ne­ mačku ratnu mašineriju. Najzad, oni su dali Nemcima našu državnu željeznicu sa voznim parkom (2.400 lokomotiva; 70.000 vagona), a zatim ceo rečni plovni park (117 remorkera, 38 brodova, 42 tankera, 23 motorna šlepa, 319 drvarica i 700 šlepova sa kapacitetom od pre­ ko 100.000 vagona) kao i sve brodove pomorske i obalske plovidbe22). I pored toga što su pučisti omogućili Nemcima i Italijanima da dođu do ovako bogatoga plena, veoma korisnog za dalje vođenje rata, pučisti nisu prestajali,, i ne prestaju, da tvrde da je srpski narod prih­ vatio puč. Dragiša Cvetković je, s pravom, pitao: „ . . . K oji srpski narod? Na koji način? Ko ga je pitao i kako ga je konsultovao? . . . Jugoslavija bi (da nije bilo puča od 27. marta 1941. godine) sačuvala svoj državni organizam i svakim danom bi postajala jača. Njena oru­ žana snaga bila bi netaknuta, a njena privreda bi bila u stalnom na­ pretku. Nezavisnost njene teritorije i suverena kontrola vlade nad celim državnim područjem bila bi garanti ja za nemogućnost organizovanja ilegalnih oružanih pokreta u ma kome obliku. U tome slu­ čaju ne bi bilo ni Tita, ni Kardelja, ni Rankovića, ni njihovog ubija­ nja nevinog našeg sveta, — pa ni nasilnog uzimanja vlasti. Naravno ne bi bilo ni pokreta Draže Mihailovića, niti „Nezavisne Države Hr­ vatske", niti ustaša, niti Pavelića, niti pokolja Srba i, najzad, niti z°) Jakob B. Hoptner, Na istom mestu, str. 395, beleška 63. 21) Dr Josef Mati, Na istom mestu, str. 102. 22) Dr Časlav M. Nikitović, Mi smo vršili mobilizaciju, a oni su izvršili kapi­ tulaciju (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 19-20).

284

svih grozota koje su došle kao posledica katastrofe, izazvane 27. martom1123).

3. Najteža i najopasnija posledica puča od 27. marta 1941. godine jeste omogućavanje mobilizacije i aktivnog povezivanja svih srpskih neprijatelja, koji su, posle izgubljenog rata, raščerečavali srpski etnički i nacionalni prostor. „Svi događaji posle ovoga kobnoga dana pokazali su koliko je on nesreće doneo naciji i koliko je poljuljao temelje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima. On je uništio započeto amalgamisanje srpstva i srušio granitni stub od Đevđelije do Subotice, od Vršačke kule do Velebita i odveo nas politički u sta­ nje borbe za ponovo ujedinjenje srpskih pokrajina i davanje novih žrtava tamo gde smo svi mislili da su žrtve, podnošene vekovima i decenijama, bile dovoljne i završene1'24). Tvrđenja vođa puča od 27. marta 1941. godine, da su oni svojim činom i izazivanjem osovinskog napada na Jugoslaviju učinili Ve­ likoj Britaniji, Am erici i Sovjetskom Savezu neku i s t o r i j s k u u s l u g u osporio je posle deset godina Londonski radio BBC u svo­ joj emisiji od 27. marta 1951. godine (od 8 do 8,45 časova). Tamo je, pored ostaloga, rečeno: . . . Simovićeva vlada je bezuspešno pokušavala da učini ono što je Knez Namesnik učinio sa više nade na uspeh. Knez je dobro znao koliko je situacija beznadežna, pa je pokušao da stvari odugovlači. Trojni pakt je prihvatio samo da dobije u vremenu, i to kada više nije bilo drugog izlaza da se izbegne rat. Pa čak i tada je bez raz­ mišljanja odbio mamac Soluna i nastojao da pakt ne sadrži sramnu klauzulu, koja bi dozvolila osovinskim trupama prelaz preko jugo­ slovenske teritorije. Nemci nisu insistirali. Oni su svakako mogli napasti Grčku preko Bugarske, pa su to i učinili. „Danas, posle deset godina, možemo odati svu čast njegovoj lič­ nosti i njegovoj dalekovidosti. U roku od nekoliko meseci mogla je svetska situacija da se izmeni — kao što se i izmenila — tako da bi Jugoslavija bila u stanju da uđe u rat na strani svojih saveznika i prijatelja sa izvesnim izgledom na uspeh. Strašne godine okupacije mogle su ispasti drukčije, ako ih već nije bilo moguće izbeći“ 25). 23) Dragiša Cvetković, Milan Gavrilović i 25. i 27. mart (U „Dokumenti o Jugoslaviji", sv. 7, str. 28, 31). 24) Dr Caslav M. Nikitović, Zaključak jedne izazvane diskusije (U „Doku­ menti o Jugoslaviji", sv. za 1951, str. 27). 25) Navedeno kod IBID, str. 32. Tekst od Loven Eđward, spiker Marjorie Banks.

285

Može se reći da su pučem od 27. marta 1941. godine bili odušev­ ljeni samo pučisti i njihov najuži krug. Od izjava kritika i nezado­ voljstva, kako iz redova oficira tako isto iz redova civila, mogla bi se sastaviti cela knjiga. Navodimo, ovde, samo po jedno mišljenje iz tih redova. Sergije M. Zivanović, aktivni oficir, potpukovnik, čet­ nički komandant, piše o puču: „Cilj: čisto politički kapris — izraz političkih abmicija — da jedna šaka neodgovornih ljudi, moralno i materijalno potpomognuta od strane zapadnih sila, koje u državnim udarima nikad nisu gledale jemstvo za demokratiju, ali koje su ih iskorišćavale za svoje ciljeve, u jednom najtežem momentu po Ota­ džbinu uzmu na silu krmu državnoga broda iz ruku kraljevskih namesnika i legalne vlade, da je uprave u suprotnom pravcu, nasuču državni brod na ledene bregove i razbiju ga u param-parčad za tuđe interese. Iz toga razbijenoga broda jedino se spasla vlada od 27. mar­ ta i izvršioci državnoga udara, ostavljajući obezglavljeni narod i osramoćenu vojsku, nad kojima je Hitler ispoljio sa svoj bes, a Ota­ džbina bila potpuno uništena i u krajnjoj liniji predata KPJ koja je iz svega ovoga haosa, uz pomoć Sovjetske Unije, Sjedinjenih Drža­ va i Velike Britanije, izvukla koristi samo za sebe i u Jugoslaviji za­ vela diktaturu proletarijata . . . Vlada generala Simovića je zgazi­ la na čast, jer je priznala Bečki protokol, i od svoje sopstvene Ota­ džbine, za tuđe interese, stvorila klanicu na kojoj je ginuo isklju­ čivo srpski narod, braneći čast srpskoga oružja. Ta vlada je bacila narod iz nacističkog u komunistiko ropstvo, i postala grobar svog sopstvenog naroda — srpskog"26). Vukosav Radović, sudija, čovek koji se trudom i naporima uspeo da školuje i koji je učestvovao u nacionalnoj borbi u Crnoj Gori, piše: „Martovski puč u Jugoslaviji 1941. godine organizovala su dva avanturistički nastrojena generala, grupa isto tako nastrojenih ofi­ cira, nekoliko nezadovoljnih političara, koji su gledali kako da se dočepaju vlasti, pa je sada, po njihovom mišljenju, nastupio bio momenat, koji je trebalo iskoristiti. Zaverenici su imali pripremljene avione za bekstvo u inostranstvo u slučaju neuspeha puča, a novčana sredstva stavili su im na raspoloženje engleski a gen ti. . . Zašto je onda vršen puč, kad je vlada pučiste Dušana Simovića priznala važnost pakta vlade protiv koje je ustala i zbacila je sa vlasti? Odgo­ vor je kratak. Trebala im je vlast. Kukavička pučistička vlada po­ stala je izdajnik naroda i države, a ujedno i najveći grobar Srba. „Posledice puča i rada pučističke vlade su: rat, kapitulacija, bek­ stvo pučista, revolucija pod okupacijom, razor zemlje, 2,500.000 srp­ skih grobova, uništenje svih srpskih kulturnih tekovina, komunizam 26) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak 1941, knj. I, Čikago 1962, str. 26, 27.

286

i ropstvo srpskoga naroda na završetku rata i emigracija u masama. Krivice pučista :1) pogazili Ustav i postojeće zakone, 2) dezerterstvo iz svoje zemlje u momentu kada se ona nalazila u ratnom stanju sa silama Osovine sve od 6. aprila 1941. do završetka Drugoga svets­ kog rata 1945. godine"27). „Pored drugih zala, pučisti su zloupotrebili jugoslovenske zlatne rezerve, oni su opljačkali narodnu im ovi­ nu, iskorišćavajući je za svoje lične interese i vodili su u inostran stvu međusobnu borbu oko položaja, stvarajući ponovo afere, kao što je bila Kairska afera i druge“ 28). Radović, dalje, navodi kako je pred bežaniju pučista sreo u Nikšiću Marka Dakovića: „Šta je ovo?, upitao sam ga šaljivo. Pošto smo se rukovali, on mi ukratko reče: ,Dvadeset i više godina kopali smo grob državi Jugoslaviji i danas smo je sahranili, a sad šta nam Bog da‘ “29). Razbijanje teritorijalnog jedinstva Jugoslavije bila je najteža posledica izgubljenoga rata i potpisane bezuslovne kapitulacije ju ­ goslovenske armije. To što je nastalo posle izgubljenog rata bila je Hitlerova osveta zbog izvršenoga puča, koji je shvatio i kao ličnu uvredu. U svome Dnevniku zabeležio je general Halder: „Firer je odlučio, bez da čeka na moguće izjave lojalnosti od strane vlade, da se izvrše sve pripreme, kako bi se Jugoslavija vojnički i kao država razbila1130). Posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu Hitler je osećao izvesno olakšanje, ali je u njemu živela izvesna zebnja šta se sve, u odnosu na Jugoslaviju, može dogoditi. U razgovoru sa Ga­ nom o trenutnom stanju na Balkanu Hitler je rekao: „Ovo je sada razbistreno, u koliko to leži u ljudskoj moći, jer, u prkos svemu, unutrašnje prilike u Jugoslaviji mogu da se kom plikuju"31). Kada se, zbog izvršenoga puča, osetio izigranim, Hitler je odlučio da se osveti iako je, da je hladnokrvnije posmatrao razvoj situacije u Beogradu, mogao uočiti želju da do rata ne dođe. Već 27. marta 1941. posle podne Hitler je poslao mađarskom regentu Hortiju po­ ruku u kojoj stoji: „Jugoslavija će biti uništena, jer je javno odu­ stala od političke saradnje sa Osovinom. Pretežni deo snaga treba da prođe proz Mađarsku. Međutim, glavni napad neće biti izvršen na mađarskom sektoru. Na tom sektoru treba da interveniše mađar­ ska armija, a kao naknada za saradnju Mađarskoj će biti data m o­ gućnost da povrati teritorije koje je nekad bila prinuđena da ustu­ pi Jugoslaviji. Hitno je, molim smesta potvrdan odgovor“ 32). 27) Vukosav Radović, O d sudije do č ista č a . . . , str. 181. 28) Na istom mestu, str. 182. 29) Na istom mestu, str. 187. 30) D r Ferdo Culinović, Okupatorska podela Jugoslavije. str. 49. si) Velim ir Terzić, N a istom mestu, str. 199. 32) Na istom m estu, str. 201.

Beograd

1970,

287

U svojim Memoarima piše Nikolaj Horti da je puč od 27. marta njega strašno iznenadio: „On je ovu vest smatrao za jedan rđav vic. N jegov bes bio je veoma veliki, jer su njegovi planovi bili najosetIjivije pogođeni: „Poduhvat Barbarosa", napad na Sovjetski Savez trebao je da počne u maju. Zbog toga je on sada naredio da Jugoslavi­ ja vojnički i kao nacionalna celina bude razorena i, tako, ova kaz­ nena akcija morala je biti izvršena sa velikom brzinom "33). I Horti veli da je Hitler tražio od njega da napadne Jugoslaviju i da će za to dobiti teritorije od Jugoslavije, koje je Mađarska bila izgubila posle Prvog svetskog rata34). Pošto je bio protiv rata sa Jugoslavi­ jom, a pošto je utvrdio da je mađarski Generalštab napravio spora­ zum sa nemačkim Generalštabom iza leđa vlade i pošto se time osetio uvređen i dezavuisan, grof Teleki je, 3. aprila 1941. godine, izvršio samoubistvo35). Još dok nije bila izvršena kapitulacija jugoslovenske vojske po­ čelo je, proglašavanjem NDH, 10. aprila 1941. godine, razbijanje teri­ torijalnoga jedinstva Jugoslavije. Proglašenje NDH zajedničko je delo Nemačke i Italije, koje su time zadale ozbiljan udarac otporu jugoslovenske vojske. Samo dva dana posle stupanja kapitulacije na snagu, ordžana je u Beču, 20. aprila 1941. godine, konferencija predstavnika Nemačke i Italije o teritorijalnoj podeli Jugoslavije. „O učešću predstavnika drugih osovinskih zemalja nema traga u do­ kumentima, te valja stoga uzeti da se Bečka konferencija ograni­ čila isključivo na nemačko-italijanske razgovore. Ova dva glavna faktora imala su odlučiti o podeli jugoslovenskog državnog podru­ čja, dok se drugim osovinskim zemljama odredila pri tome sasvim sekundarna uloga"36). Početkom 1941. godine površina Jugoslavije iznosila je 247.542 kvadratna kilometra na kojoj je živelo oko 15,000.000 stanovnika. Prvo je bilo važno odrediti demarkacionu liniju između nemačke i italijanske okupacione zone, koja je definitivno određena tek sre­ dinom maja 1941. godine37). Odmah u početku anektirale su Nemač­ ka i Italija one delove Jugoslavije za koje se smatralo da će trajno ostati njihove. To je, u obadva slučaja, išlo na štetu Slovenaca. Nemci su pripojili Rajhu: Donju Štajersku, Gorenjsko i deo Koruške-Mežičku dolinu38). To je iznosilo 10,261 kvadratni kilometar, sa 798.700 stanovnika. Već 14. aprila 1941. godine Hitler je izdao dva akta: o privremenoj upravi zaposednutih nekadašnjih austrijskih predela Koruške i Kranjske i privremenoj upravi u Donjoj Štajerskoj. 33) 34) 35) 36) 37) 38)

288

Nikolas von Horty, Ein Leben fiir Ungarn. Bern 1953, str. 226. Na istom mestu, str. 226. Na istom mestu, str. 228. Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . . str. 61. Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 607. Na istom mestu, str. 608.

Ovi akti nisu objavljeni39). Na ovome prostoru živelo je oko 40.000 do 70.000 Nemaca. Politika nemačke okupatorske vlasti na ovome prostoru imala je dva glavna smera: germanizaciju domaćeg stanovništva i iseljavanje onoga dela stanovništva za koje se verovalo da neće moći biti germanizirano. Upotreba slovenskog jezika bila je zabranjena čak i u crkvama. Službeni jezik bio je isključivo nemački. Od sredine 1941. godine otvoreni su kursevi za učenje nemačkoga jezika. Uništavane su i slovenačke knjige: „Računa se da je u slovenskoj Štajerskoj na taj način uništeno oko 1,200.000 knjiga, a na Gorenjskom približno isto toliko “ 40) . . . O iseljavanju Slovenaca done te su dve odluke: 6. maja i 4. juna 1941. godine. Prema zaključcima od 6. maja 1941. go­ dine trebalo je da se iseli 220.000 do 260.000 Slovenaca u „Staru Srbiju“ i to u tri etape; prema zaključku od 4. juna 1941. godine, tre­ balo je da se iz Slovenije „iseli 5.000 politički nepouzdanih eleme­ nata i intelektualaca, 25.000 slovenačkih useljenika posle 1914. go­ dine i oko 145.000 slovenačkih seljaka sa granice, i to politički ne­ pouzdani elementi i intelektualci u Srbiju a gro ostalih u Hrvatsku, s tim da se odgovarajući broj Srba iz Hrvatske iseli u Srbiju. Lici­ ma za iseljenje dat je samo jedan sat vremena za pripremu, a dva sata ako se radilo o porodicama s decom. Sobom su mogli poneti prtljag od 50 kg. i iznos do 200 dinara“ 41). Prema odluci od 4. juna 1941. godine trebalo je da bude iseljeno i rimokatoličko sveštenstvo iz Slovenije i to tako da bude u NDH useljeno toliko ovih sveštenika koliko bude srpsko-pravoslavnih sveštenika iseljeno iz NDH u okupiranu Srbiju1142). Ovo su, razume se, bili planovi i odluke: „Upućen je bio samo je ­ dan transport 6. avgusta 1941. godine, drugi nisu mogli biti oprem­ ljeni. Himler je odredio da deportaciju treba „obustaviti do kraja rata“ . Nešto kasnije (25. avgusta 1941) Himler je naredio produ­ ženje deportacije, ali uz neke izmene napose, da se provede protje­ rivanje Slovenaca iz Donje Štajerske u Rajh i da se za vrijem e rata prekine preseljavanje iz Južne K oru šk e. . . Nakon dogovaranja o broju ovih izgnanika, okupatorski organi produžili su 25. septembra 1941. godine sa novim hapšenjima Slovenaca po okolini Celja, Trbovlja i Brežnica, te nekim drugim mestima. Govorilo se (na zagrebač­ koj konferenciji od 22. septembra 1941) o deportaciji novih 45.000 Slovenaca1'43) . .. Iako i sama okupirana i pod teškim teretima, Sr­ bija je prijateljski primala progonjene Slovence. „Slovenačka kolo­ 39) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 91. 40) Na istom mestu, str. 111. 41) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 628; Čulinović, na istom mestu, str. 116-121. 42) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . str. 118. « ) Na istom mestu, str. 121.

289

nija u Beogradu, koja je pre rata imala 200.000 ljudi, od kojih u sa­ mom Beogradu 40.000, vrlo je bogata i imućna i prikupila je, poje­ dinačno upisujući velike iznose za pomoć tim prognanicima1144). Onaj deo Slovenije, koji je pripao Italiji, proglašen je 3. maja 1941. godine, „Ljubljanskom provincijom " i bio pripojen Italiji. U ovoj provinciji, sa Ljubljanom na čelu, uvedena je civilna vlast i za civilnog komesara bio postavljen Emilio Grazili, koji je, 18. aprila 1941. godine, preuzeo vlast od Narodnog veća na čijem je čelu bio bivši ban dr Natlačen. Već 29. maja bila je osnovana „Slovenska legija" radi održavanja reda i mira. Italijanska se uprava sasvim raz­ likovala od nemačke. Musolini je naredio: „Držanje italijanskih je­ dinica na okupiranim teritorij ama mora biti u svakom pogledu is­ pravno. To nije potrebno samo radi prestiža naše vojske već i prven­ stveno radi naših glavnih političkih ciljeva"45). Uprava je imala autonomno uređenje i oslanjala se na saradnju domaćih ljudi. Uprava je uzimala u obzir „etnički karakter stanov­ ništva, geografski položaj i posebne potrebe ove provincije"46). Bio je stvoren Savet od 14 lica, koja su bila birana iz „proizvodnih slo­ jeva" naroda. Stanovništvo ove provincije nije podlegalo vojnoj obavezi: nastava u osnovnim školama vršena je na slovenačkom je ­ ziku, a u srednjim školama uvedeno je učenje italijanskog jezika. Sva administracija je vršena na italijanskom jeziku47). Ima dokaza, da su slovenski predstavnici u Simovićevoj vladi, dr Fran Kulovec i dr Miho Krek, uviđajući da je rat neizbežan, poku­ šali, iako veoma kasno, da od Nemaca doznaju njihove prave namere prema Slovencima. Oni su, 5. aprila 1941. godine, preko slovačkoga otpravnika poslova u Beogradu, uputili Nemcima jedan predlog, koji je Fajne (Feine) dostavio Berlinu. Ivan Milec, slovački otpravnik po­ slova, predao je ovaj predlog Fajneu, a ovaj o tome izvestio Berlin. U Fajneovom izveštaju stoji: „Slovenački vođi smatraju da je rat neizbežan. S njime dolazi i propast Jugoslavije. Ako se za Sloveni­ ju ne nađe nikakav poseban izlaz, morali bi Slovenci isto kao i Hrvati da poginu zajedno sa Srbima. No pošto je njima njihova zemlja bliža nego jugoslovenska država, potražili su oni jedan drugi izlaz. Taj bi se morao svakako iznaći pomoću Njemačke. Postojale bi dve moguć­ nosti: 1) samostalna Slovenija i 2) država sastavljena iz Slovenije i Hrvatske. U Sloveniji se međutim plaše, da Njemačka ima druge planove koji upućuju na raspodelu Slovenije. Bilo bi vrlo korisno kada bi se jasno saznalo, kakav stav prema tome zauzima vlada Rajha. Nažalost, slovenačke vođe nemaju ovde zbog srpskog nadzora ni­ kakve mogućnosti da dođu u neposredan dodir s vlastima Rajha. 44) 45) 46) 47)

290

Na istom mestu, str. 123. Navedeno kod: Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 647. Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 131. Na istom mestu, str. 132.

Kada bi njihovo nastojanje ovde bilo poznato, njih bi sigurno ubili“48). Fajneova depeša stigla je u Berlin 5. aprila 1941. godine u 19,30 časova. Zbog izbijanja rata na nju nije odgovoreno. Za učešće u ratu protiv Jugoslavije Hitler je obećao Mađarima Bačku, Baranju, Međumurje i Banat, površinu od 21.377 kvad. kilo­ metara; na toj površini živelo je 2,090.000 stanovnika, od čega je bilo samo 396.000 Mađara, a ostalo su bili Srbi (538.000), Hrvati (234.000), nešto Slovenaca u Sloveniji, Nemci (317.000), Rumuni (70.000) i Jev­ reji (4000)48) . . . Iako je Hitler bio Mađarima obećao Banat oni ga nisu dobili. Herman Nojbaher kazuje kako je došlo do toga da se ovo Hitlerovo obećanje ne ispuni. Kada je 5. aprila Nojbaher dobio naređenje, da generalu Antonesku prenese vest da će Jugoslavija biti napadnuta 6. aprila izjutra, Antonesku mu je rekao, da Rumunija nema nikakvih teritorijalnih zahteva i da će zadržati prijate­ ljski stav prema Jugoslaviji50). Kada je doznao da Mađarskoj treba da pripadne i Banat, Antonesku je rekao Nojbaheru: „Onda Vas molim, da Fireru odmah saopštite, da, ako Mađari umarširaju u Ba­ nat, odmah ću umarširati i ja i prirediti im jednu bitku"51). Iako ovo Hitlerovo obećanje nije nikada povučeno, Mađari nisu dobili Banat. Banat je, u glavnim linijama, pripadao području okupirane Srbije iako je imao dosta široku autonomiju52). I Mađari su radosno dočekali dan da ostvare svoje revizionističke zahteve prema Jugoslaviji. U p r o k l a m a c i j i , koju je izdao Ni­ kola Horti, 11. aprila 1941. godine, stoji, da je proglašenjem NDH Jugoslavija „prestala da postoji te se raspala na svoje sastavne ele­ mente. Istovremeno s tim, postala nam je imperativna dužnost da po­ novo uzmemo u svoje ruke osiguranje sudbine i položaja teritorije koja je 1918. godine otkinuta od Mađarske i Mađara koji na njoj u velikim masama žive. To je takva sveta nacionalna dužnost koja se ima neodložno ispuniti. Zato još na današnji dan naređujem svo­ jim vojnicima, da zaštite Mađare koji žive u južnim krajevima. A k ci­ ja mojih vojnika nije uperena protiv srpskoga naroda s kojim ne­ mamo spora i s kojim hoćemo u budućnosti živeti u miru“ 52). Činjenice, međutim, svedoče da su se mađarske trupe ponele pre­ ma srpskom življu veoma neprijateljski. Već „prilikom posedanja Bačke i Baranje stradalo je oko 8.500 ljudi, žena i dece,- dok je veliki broj zlostavljan"53). U oblastima, koje su joj dodeljene, Mađarska je, 9. jula 1941. godine, uvela vojnu upravu, koja je trajala do 15. avgu48) Na istom mestu, str. 137-138. 49) Na istom mestu, str. 77. 50) Hermann Neubacher, Sonder-Auftrag Siidost. Bericht eines fliegenden Diplomaten, str. 126. 51) Johann Wiischt, Na istom mestu, str. 264-267. 52) Navedeno kod: Velimir Teržić, Na istom mestu, str. 658. 53) Na istom mestu, str. 659.

291

sta 1941. godine kada je uvedena civilna vlast54). Mere mađarskih vlasti prema Srbima, Jevrejima i Ciganima bile su raznovrsne i oštre. Prvo su pogodile bivše srpske dobrovoljce i koloniste, koji su proterani sa svojih poseda i domova; progonjeni su bez da su mogli poneti sobom nešto važnije od onoga što su imali. U selu Sirig ma­ đarske trupe su, 13. aprila 1941. godine, izvršile niz nedela: zapalili su selo i iz mitraljeza ubijali nevino stanovništvo. Noću između 13. i 14. aprila 1941. godine nastali su progoni Srba u Novom Sadu. Oko ponoći inscenirana je pucnjava. To je bio povod za odmazde: „Dovlačeni su topovi i, bez ikakve opomene, otvorena je vatra na na­ stanjene kuće. Mađarsku soldatesku pratili su domaći mađarski izro­ di. Nastala su masovna ubijanja, mučenja i zatvaranja. Naročito su stradali čisto srpski delovi grada“ 55). Raseljavanje srpskog življa iz Bačke i Baranje počelo je već 25. aprila 1941. godine. Svi Srbi, Jevreji i Cigani, koji pre 31. oktobra 1918. nisu imali zavičajnosti u području Novoga Sada i okoline m o­ rali su da se u roku od tri dana isele iz države. „Time je počelo i iseljavanje kolonista na anektiranom području. U toku maja rastu­ rene su dobrovoljačke kolonije po Bačkoj na taj način što su kolo­ nisti u prvo vreme bez ičega prebacivani preko Dunava, a zatim su upućivani u koncentracione logore .. . Pored ubijanja i zlostavlja­ nja oni su materijalno upropašćavani. Seljacima je oduzimana zem­ lja, advokatima, zanatlijama, inžinjerima, lekarima, trgovcima, go­ stioničarima i zanatlijama je zabranjivan rad, a iz fabrika su otpuš­ teni radnici i radnice1156). Do ubijanja Srba u Novom Sadu došlo je i u januaru 1942. godi­ ne. Njih pominje i Nikolaj Horti u svojim Memoarima. Veli, da su „brojne nedužne ličnosti bile ubijene i bačene u Dunav; broj žrtava, Jevreja, Srba i nekoliko Mađara, bio je kasnije procenjen na 1.300 lica“ 57). Horti ističe, da o tome nisu ništa znali ni predsednik vlade Bardoši ni on lično: Prva istraga je bila bez rezultata, jer su sudije i optuženi pokušavali da slučaj prikriju. Sva je krivica bačena na srpske partizane protiv kojih se moralo „oštro" istupiti. Javnost se, međutim, nije time umirila: naročito je kasniji predsednik vlade Kallay energično tražio jednu novu vojnosudsku istragu . . . U dru­ gom procesu su izrečene četiri smrtne kazne, 20 optuženih su osu­ đeni na robiju od 8 do 15 godina. Smrtne kazne nisu pak izvršene, jer su osuđeni pobegli uz nemačku pomoć i tako su mogli napustiti zemlju. Kasnije su stupili u SS i kada su 1944. ,,Fajlkrojceri“ (Pfeilkreuzer) došli na vlast dobili su visoke položaje"58). 54) 55) 56) “7) 58)

292

Na istom Na istom Na istom Nikolaus Na istom

mestu, str. mestu, str. mestu, str. von Horty, mestu.

660. 659, beleška 102. 660-661. Ein Leben fur Ungarn . . . , str. 240-241.

I Bugarska je dobila nagradu za svoje učešće u ratu na strani Nemaca: od Jugoslavije je anektirala površinu od 28.250 kv. kilome­ tara sa 1,260.000 stanovnika59). To je celo područje Južne Srbije, koju Bugari smatraju bugarskom zemljom. Na zapadnoj i jugoza­ padnoj strani susreli su se sa italijansko-velikoalbanskim pretenzi­ jama. Bugarske trupe su išle iza nemačkih trupa i zaposedale ono što im je dodeljeno. BTA (Bugarska telegrafska agencija) je objavi­ la, 19. aprila 1941. godine: „Danas su delovi bugarskih trupa poseli neka područja koja su oslobodile hrabre nemačke trupe da bi tako sačuvale stanovništvu mir i red60). „Odmah po ulasku nemačkih tru­ pa u Makedoniju i Pomoravlje bugarski agenti su počeli da pronose vesti o skorom dolasku bugarske vojske i da propagiraju za Veliku Bugarsku i za ,,bratski“ doček bugarske vojske. Tako su se po gra­ dovima, naročito u Makedoniji, počeli da formiraju „nacionalni ko­ miteti", koji su pripremali svečan doček „oslobodiocim a"61). U julu 1941. godine brojna jačina bugarskih trupa na jugoslovenskoj teri­ toriji iznosila je 55.000 ljudi. Pošto su Bugari ovaj deo Jugoslovije smatrali bugarskom zem­ ljom to su oni, krajem jula 1941. godine, izvršili prisajedinjenje Bugarskoj („Državen vestnik“ , broj 166 od 31. VII. 1941). Na ovome području izvršena je nova administrativna podela i dovedeno činovništvo svih struka iz Bugarske. Kralj Boris, koga Bugari zovu carem, proglašen je za „cara ujedinitelja". U nastojanjima da se naš svet na ovome području što pre bugarizira dovedeni su iz Bugarske učitelji, profesori, sveštenici. Domaća inteligencija je planski potiski­ vana. U jednom okupatorskom apelu stanovništvu se kaže: „Primite sa dubokim poštovanjem bugarske učitelje koji su svojim vaspitnim radom uzdizali makedonski duh i pripremili nas u starim krajevima da stalno mislimo na naš dug prema Makedoniji i da je što pre oslo­ bodim o"62). Bugarska pravoslavna crkva stavila se bila energično u službu pobugarivanja naroda. I državne i crkvene vlasti su smatrale, da je sada došao momenat da obnove vlast Bugarske egzarhije. Iz Južne Srbije proterani su srpski pravoslavni episkopi (mitropolit Josif Cvijović iz Skoplja i episkop Vikentije Prodanov iz Štipa) i svi oni sveštenici koji su se izjasnili kao Srbi. Narodu je, sa bugarske zvanične strane, bio upućen apel da prijateljski dočeka i bugarske sveštenike: „Izađite u susret bugarskim sveštenicima, jer su oni kroz pustinju vašega ropstva zapalili buktinju bugarskog imena, bugarske pismenosti i veru i koji su svakog dana pred oltarom m olili se da Bog usliši njihove molitve što skorijeg prisajedinjenja Makedonije 59) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 77. 60) Navedeno kod: Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 655. 61) Na istom mestu, str. 656. 62) Na istom mestu, str. 657.

293

m ajci Bugarskoj1'63). Postavljeni su i bugarski episkopi, na paro­ hije dovedeni sveštenici iz Bugarske (bili su mnogo bolje plaćani nego oni u Bugarskoj), za starešine manastira postavljani su bu­ garski monasi. Vojne jedinice imale su sveštenike, koji su morali da šire bugarski duh u narodu (okupiranom). Kao i drugi okupatori i Bugari su pljačkali Srbe, izgonili ih iz zemlje; naročito su se bili i oni okomili na koloniste koje su nasilno iseljavali u okupiranu Srbiju. I u Pomoravlju su Bugari srpski živalj proglasili Bugarima i dali im ime „pomoravski Bugari". Već početkom juna 1941. godine od stanovništva je traženo, da se po­ sebnim formularima izjasni da je bugarsko. „Popunjavanje ovih formulara vršeno je pod pretnjom ć^a će svako ko se bude izjasnio da je Srbin biti za dva dana nasilno iseljen. Sem toga, srpskom sta­ novništvu je ograničena sloboda kretanja uvođenjem tzv. propus­ nice „otkritog lista", koju je mogao dobiti samo onaj ko je primio bugarsko im e"64). Pri određenju interesnih sfera između Nemačke i Italije, Italija je, pored dela Dalmatinske obale, dobila i celu Crnu Goru sa Crno­ gorskim primorjem. Prema sporazumu, koji je Ante Pavelić sklo­ pio sa Musolinijem u Rimu 18. maja 1941. godine, Italiji pripada „kotar koji obuhvata celu Boku Kotorsku prema liniji koja se od obale između Cavtata i Vitaline proteže prema severoistoku, uklju­ čujući Grudu i masiv Orjen, dok ne dostigne granice s Crnom Go­ rom "65). Italijani su Albaniji pripojili delove barskoga sreza (Ulcinj sa okolinom), podgoričkog (Tuzi, Hoti, Grudi, Zatrijebač, Vranj, Vladanj i Kadrabutan), andrijevičkog (Plav i Gusinje s okolinom) i beranskog (Rožaj sa okolinom). Demarkaciona linija između nemač­ ke i italijanske okupacione zone u Sandžaku išla je linijom: željez­ ničke pruge Šaraj evo-Priboj-N ova Varoš-Sjenica-Novi Pazar-Koso­ vska Mitrovica (sva mesta pripadala su nemačkoj zoni). Italijanska okupaciona zona obuhvatala je plevaljski i bjelopoljski srez koji su priključeni Crnoj Gori, a štavički (tutinski) srez pripao je Albaniji, a na ostaloj teritoriji organizovala je NDH „civilnu upravu sa ogra­ ničenim pravima". Početkom septembra 1941. godine iz Sandžaka su se povukle ustaše i Nemci66). Italijansko-hrvatskim ugovorom od 27. oktobra 1941. godine određena je granica između NDH i okupirane Crne Gore. Ona je išla od područja Dobrićevo uglavnom starom gra­ nicom od 1914. godine između Austro-Ugarske i Crne Gore i Srbije67). Italijani su imali nameru da proglase nezavisnu Crnu Goru, jer im je, prema ugovoru u Beču od 22. aprila 1941. godine, priznato 63) M) 65) 66) 67)

294

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu. mestu, mestu, mestu,

str. 657. str. 610. str. 612. str. 612.

pravo da oni rešavaju „Crnogorsko pitanje1*. Već 28. aprila 1941. godine obrazovao je Ugo Kavalero (Ugo Cavallero) Civilni komesa­ rijat za Crnu Goru na čelu koga je došao Serafin Macolini (Serafino Mazzolini). Njega je Musolini, 22. maja 1941. godine, podigao na rang Visokog civilnog komesara. Proitalijanski elementi, uglavnom crnogorski separatisti, obrazovali su, 17. aprila 1941. godine, „P ri­ vremeni administrativni crnogorski komitet1', koji je bio raspušten 5. maja 1941. godine i imenovano „Crnogorsko savetodavno veće'1, koje je pripremalo teren za proglašenje nezavisne Crne Gore68). Zbog posebnih razloga Italijani su prema Crnoj Gori imali naro­ čite obzire. Saradnju sa Italijanima primili su i neki ugledni Crno­ gorci, koji nisu bili za stvaranje samostalne Crne Gore, nego su po­ kušavali da okupacionu upravu učine lakšom narodu. Među ovim ličnostima bio je i Crnogorsko-primorski mitropolit Joanikije koga su ubili komunisti u proleće 1945. godine. Da bi pokazali svoje dobro raspoloženje prema Crnoj Gori Italijani su, u drugoj polovini maja 1941. godine, upriličili posetu Viktora Emanuela Crnoj Gori. Na Cetinje je stigao 16. maja 1941. godine pre podne: „Oko 11 sati pre podne, 16. maja 1941. kralj Emanuele je došao na Cetinje. Doček je bio bez oduševljenja, bez ovacija. Izašli su činovnici, profesori gimnazije i učitelj i osnovnih škola sa učenicima. Samo oni kojima je naređeno i koji su morali. Ostali su bili većinom u kućama; ma da su se policijski agenti, pred sam dolazak kraljev, bili rastrčali po gradu i naređivali da stanovnici izađu na ulice1169). Posle ustanka od 13. jula 1941. godine Italijani su napustili ideju o stvaranju nezavisne Crne Gore. Musolini je, 24. jula 1941. godine, preneo vlast Visokog komesara Macoliniia na komandanta italijanske IX. armije generala Alesandra Pircio Birolija (Alessandro Pirzio Biroli), koji je vršio vojnu i civilnu vlast. Italijanska okupatorska vlast ostala je u Crnoj Gori sve do kapitulacije Italije u leto 1943. godine.

68) Na istom mestu, str. 611. 69) Jovan M. Kontić, Viktor Emanuilo na Cetinju (U „Glasnik" SIKD N je­ goš, sveska 4. decembar 1959, str. 37).

295

OKUPIRANA SRBIJA

Kapitulacija jugoslovenske vojske i bekstvo Kralja i vlade iz zemlje omogućili su i okupaciju u ž e Srbije, upravo onoga dela Jugoslavije, koji su Nemci odredili da se zove o k u p i r a n o m S r b i j o m . „Stara Srbija, veli Ferdo Čulinović, koja je podpadala pod nemačku okupaciju, nije bila i s t o v j e t n a s tzv. „užom Srbijom " ( = pretkumanovskom Srbijom), jer se od teritorije Srbije jedan deo našao pod bugarskom, a drugi pod italijanskom okupaci­ jom . Prema nemačkim okupacionim statističkim podacima proizilazi da je 1941. godine okupirana Srbija s Istočnim Sremom imala oko 51.100 kv. kilometara sa 3,810.000 stanovnika (od čega 170.000 Vlaha). Međutim, prema aktu predsednika Ministarskog saveta, ge­ nerala Milana Nedića, od 24. decembra 1941. godine proizlazilo bi, da je okupirana Srbija imala samo 36.000 kv. kilometara sa „blizu 4, 200.000 stanovnika". Vjerojatno će ovaj poslednji broj biti tačan i da se ovi (Nedićevi) podaci odnose na užu Srbiju. To je dakle pod­ ručje držala vlada Trećeg Rajha pod neposrednom nemačkom v oj­ nom okupacijom "1). Svi saveznici Nemačke nastojali su da što više dobiju za sebe od razbijene Jugoslavije. Ovo, naročito, važi za Arnaute i Bugare, koji su smatrali da je nastao momenat kada oni mogu zadovoljiti svoje želje i traženja u odnosu na Srbiju. NDH se nije zadovoljavala sa Drinom kao granicom između nje i okupirane Srbije, nego je pro­ dirala i u Sandžak, jer je sebi prisvajala sve one krajeve gde žive naši Muslimani. Prema poverljivom izveštaju general-lajtnanta Eberharda (Eberhardt), komandanta nemačke 60. pešadijske divi­ zije, od 17. maja 1940. godine, o stanju na terenu Loznica-ValjevoČačak-Sjenica-Prijepolje-Višegrad, bili su Hrvati zaposeli Prijepolje, Priboj i Novu Varoš. U Sjenici se pristustvo hrvatske žandarme­ rije nerado gledalo. Zbog toga je nemačka komanda naredila da se ona povuče. Tamo je rečeno: „Na ovu oblast imaju pretenzije isto kao, po mogućnosti, na ceo Novopazarski Sandžak. Glavni razlog za ovo traženje izgleda da leži u razdvajanju jedne vrste koridora iz­ !) Dr Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 394.

296

među Stare Srbije i Crne G o r e . . . Uostalom, sve su češći glasovi u ovim mešovito nastanjenim oblastima, naročito među Muslimanima, koji traže neposredno potčinjavanje ovih oblasti pod nemačku vr­ hovnu vlast “2). General Eberhard, sa svojim štabom, dao je, 21. aprila 1941. go­ dine, dakle odmah posle kapitulacije, sačiniti jedan protokol o pre­ govorima sa jedanaest arnautskih prvaka sa područja Kosova i Me­ tohije, na čelu sa Džafer Devom, o odnosima lokalne vlasti prema nemačkim vlastima. Iz Protokola se vidi, da su nemačke vojne vla­ sti zadržale Arnaute da vrše lokalnu vlast pod nemačkim nadzorom. Stvorena je bila i arbanaška lokalna policija čiji su pripadnici no­ sili crno-crvenu traku oko ruke i morali imati kod sebe pismenu dozvolu na nemačkom i arbanaškom jeziku za nošenje oružja. Sve lokalne arbanaške vlasti bile su potčinjene nemačkim vlastima, koje su za sebe zadržale pravo da potvrđuju smrtne presude3). Arnautskim prvacima bilo je stavljeno u izgled i „evakuiranje koloniziranih Srba i Crnogoraca iz pretežno albanskih delova zem­ lje kao i pomaganje seljaka Arnauta, sa nemačke strane, u upući­ vanju u moderno obrađivanje zemlje . . . Može se očekivati da će Srbi biti iseljeni iz ovdašnjih arbanaških oblasti. To će, međutim, tek Firer narediti. Svak mora biti u to uveren, da će on ovde stvo­ riti red i pravičnost i očekuje se, da će se svi na razuman i miran način založiti u ovome smislu'*4). Okupirano područje Srbije, stvarno Srbija u najužem smislu, bila je od naročite, i privredne i strategijske, važnosti za Nemačku. Značaj Srbije ležao je, jednim delom, u njezinom geografskom po­ ložaju (Podunavlje i Pomoravlje), a drugim u njezinom bogatstvu sa sirovinama, koje su Nemačkoj bile naročito potrebne (rudnik ba­ kra Bor, rudnik Trepča sa svojim raznovrsnim rudnim bogatstvom); Srbija je, uz to, bila i žitorodna zemlja; Srbija je imala i dosta raz­ vijeno stočarstvo. „Ovakav položaj Srbije imao je posebno mjesto u ratnim kombinacijama Trećeg Rajha protiv Sovjetskog Saveza. Iako Srbija nije bila neposredno na desnom krilu budućega Istoč­ nog fronta, ona je u bliskoj njegovoj pozadini (iza Rumunije) pred­ stavljala za Treći Rajh veoma potrebno područje za njegove daljne ekspanzionističke planove**5). 2)

Bundesarchiv-Militararchiv J15-60/6 (Savezni arhiv-Vojni arhiv).

3) Bundesarchiv-Militararchiv H15-60/6. 4) Na istom mestu. 5) Dr. Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 295.

297

Otimanje iz haosa

Rat je od Beograda, koji je bio srce Srbije, napravio pustoš. Bom­ bardovanja su bila strašna, a neizvesnost šta donosi nemačka oku­ pacija još strasnija. Samo očevici strahota nemačkoga bombardo­ vanja Beograda mogu imati jasnu sliku užasa koju su ona ostavila. Od brojnih opisa izgleda toga razrušenoga grada donosimo samo dva: „Ruševine na sve strane, garež, polomljeno staklo po ulicama; grad bez vode, a usled toga i zabrana upotrebe klozeta. Nemci ubi­ jaju pse i mačke usled bela dana ne obraćajući pažnju na civilno stanovništvo. Naročito nam je bilo teško gledati naše vojnike koji, pod stražom Nemaca, čiste ulice, popravljaju kanalizaciju, slažu cigle od porušenih kuća . . . Dobacivali smo ovim našim zarobljenim vojnicim a civilna odela koja su oni u ruševinama oblačili; time im je pružena mogućnost da napuste zarobljeništvo i odu svojim k u ­ ćama"6). Jedan drugi očevidac, posle povratka sa kraće bežanije, piše: „ .. . Prestonica je bila potpuno napuštena. Ostalo je samo izgleda nekoliko svesnih policijskih pisara . . . Ulice Beograda su puste. Covek ima utisak da je u nekom začaranom zaspalom gradu. Kod Karađorđevog parka leži strašno naduti konj. I on je pao kao žrtva Hitlerove osvete. Malo dalje zjapi ogroman krater bombe koja je udarila baš u sklonište. Poginulo je najmanje oko 200 lica . . . Iz gor­ njega dela Svetosavske ulice, blizu crkve Sv. Save, izgled Beogra­ da je jeziv. Čovek sa neronskim instinktima rekao bi: veličanstven prizor! Požari na sve strane. Beograd gori! Gusti oblaci dima sa za­ paljenih kuća s leve i desne strane Terazija sastaju se na visini od oko 60 metara i form iraju jednu vrstu crnog ogromnog mrtvačkog pokrivača nad Terazijama. Oblaci dima nadvijaju se nad Kralja Milana ulicom, tako da ova ulica u jednom momentu izgleda kao ogromni tunel kroz oblake od dim a"7). Sve, i na sve strane, bilo je obavijeno neizvesnošću. „Na ulicama se vide samo ozbiljna, zabrinuta lica, a mnoge žene idu plačući. Je­ dnoga dana čujem da je neka žena, na ulici, kleknula pred jednim čovekom, koji je ličio na bivšega predsednika vlade Dragišu Cvetko­ vića moleći ga i preklinjući da se zauzme kod Nemaca za naš nes­ retni narod"8). . . . Na ovaj vapaj, i njemu slične, odgovorilo je ne­ koliko ljudi, koji su ozbiljno shvatili svu zbilju momenta, i životne potrebe naroda, koji je bio ostao bez vodstva. Oni su dogovorno re­ sili da, uz dozvolu nemačkih vlasti (jer to drukčije ne bi ni bilo mo­ guće), stvore k o m e s a r s k u upravu, koja bi rukovodila poslovima pojedinih tada nepostojećih ministarstava i time učinila da 6) Boško N. Kostić, Za istoriju našhi dana. 1949, str. 17. ’ ) Dragutin D. Nikolić, Jedan od svedoka. Rim 1975, str. 24,25. 8) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 17.

298

se u zemlji povrate mir, red i da se obnovi privredni život zemlje, koji je bio zaspao. Iako porobljen i obespravljen narod je hteo da živi i — morao da živi. Komesarska uprava, koja je bila t e h n i č k i o r g a n bez ika­ kvih političkih pretenzija, formirana je posle pripreme i pregovora sa nadležnim nemačkim vlastima. Inicijator, sa srpske strane, bio je Milan Ačimović, ranije Upravnik grada Beograda i Ministar unu­ trašnjih dela (politički pripadao Milanu Stojadinoviću). Pre toga Nemci su bili poverili Dragom Jovanoviću da u Beogradu organizuje policiju i opštinsku upravu. Od Nemaca je traženo, „da poštu­ ju odredbe međunarodnog prava, da ostanu u snazi naši građanski i krivični zakoni, kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje po­ licije i službe bezbednosit od naših organa sama jugoslovenska vla­ da predala ugovorom o prim irju: da Srpska pravoslavna crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome i dalje pomagati; da naša do­ maća uprava mora raspolagati svojim finansijama da bi bila u sta­ nju da čini neophodne pomoći, kao: isplate porodicama ratnih zarob­ ljenika i pomoći nevoljnima računajući tu i izbeglice iz ostalih delova Jugoslavije; da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu k o m e s a r i m a m i n i s t a r s t v a i imaju se smatrati advokatima našega naroda pred okupatorskim vlastima. U ovom smislu potrebna nam je i zvanična potvrda od strane vrhovnog pred­ stavnika nemačkih okupatorskih vlasti na našem tlu; da se u crkva­ ma ima i dalje za vreme službe pominjati ime Nj. V. Kralja Petra II i srpskoga patrijarha kao i nadležnih arhijereja i da slike Kralja Petra po nadleštvima i privatnim domovima imaju ostati i biti poš­ tovane, jer mi ostajemo i dalje verni podanici svoga Kralja, da su­ dovi imaju izricati presude u ime Nj. V. Kralja Petra II (Nemci ovaj uslov nisu primili); da srpska civilna uprava u Beogradu ima pravo donošenja uredbi radi regulisanja nastalih problema u narodnome životu; da ima pravo postavljanja i otpuštanja svih činovnika, a lica u koja okupator ne bude imao poverenja i čije ostajanje na položa­ jima bude smatrao ugroženjem svoje bezbednosti, okupator će optu­ živati pred našom civilnom upravom, koja će dalje postupati po odre­ dbama međunarodnog prava i zakona ostalih na snazi; da se privat­ na i crkvena svojina, kao i ona državna koja ne služi neposredno ratu, ima poštovati"9). Uz ove uslove, koje su Nemci primili, Dimitrije Ljotić je genera­ lu Fersteru (Forster) predao još i dva memoranduma — u prvome je molio za naređenje ustaškim, bugarskim i mađarskim vlastima „da puste iz zatvora mnoge hiljade pohapšenih Srba i da zaustave progone, pokolje i uništenje srpskoga naroda"; u drugom memoran­ 9) Na istom mestu, str. 19.

299

dumu je molio, „da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao i u Grčkoj, puste svojim ku­ ćam a"10). O sobenost sastava K om esarske uprave bila je u tome, da n j u nisu sačinjavali ni pred­ stavnici samo jedne političke grupe, ni l i č ­ nosti, k o j e iza s e b e ne bi i m a l e i z v e s n o p o l i t i č k o z a l e đ e i z n e d a v n e p r o š l o s t i . U ovoj komesarskoj upravi bile su zastupljene s v e srpske stranke i pokreti osim Saveza zemljoradnika čije je tadašnje vodstvo bilo u inostranstvu. Grupu dr Milana Stojadinovića zastupali su: Milan Aćimović, kao komesar Ministarstva unutrašnjih poslova (ovome komesarijatu bila su priključena odelenja i nadležnosti ranijeg Predsedništva vla­ de); Momčilo Janković kao komesar Ministarstva pravde; Dušan Letica kao komesar Minisatrstva finansija. Grupu Dragiše Cvetkovi­ ća zastupao je Dušan Pantić kao komesar Ministarstva pošta, tele­ grafa i telefona; Demokratsku stranku zastupao je Risto Jojić kao komesar Ministarstva prosvete; Narodnu radikalnu stranku dr Lazo M. Kostić kao komesar Ministarstva saobraćaja; JNS prestavljao je Jeremija Protić kao komesar Ministarstva ishrane; za komesara Mi­ nistarstva građevina bio je uzet inž. Stanislav Josifović kao struč­ njak. JNP Zbor predstavljali su inž. Milosav Vasiljević kao komesar Ministarstva privrede (spojeno Ministarstvo poljoprivrede, šuma i ruda) i đr Stevan Ivanić kao komesar Ministarstva narodnog zdrav­ lja i socijalne politike. Deset komesara imalo je deset zamenika11). Ova komesarska uprava imala je oblik koncentracije srpskih poli­ tičkih partija i grupa (osim KPJ i Zemljoradnika). Nije nam, među­ tim, poznato da li su, u svim slučajevima, o ovome učešću u Komesarskoj upravi, odlučivali i viši partijski forumi ili su se neki po­ jedinci samostalno odlučivali po ličnoj oceni potrebe da služe narodu u tako ozbiljnim momentima. Komesarska uprava bila je obrazovana 30. aprila 1941. godine kada se bila počela formirati i grupa oko pukovnika DragoljubaDraže Mihailovića (napomena: prezime Mihailović piše se od nekih i sa Mihajlović). Inž. Milosav Vasiljević svedoči, da je pukovnik Mi­ hailović bio obavešten o obrazovanju Komesarske uprave i bio, po­ četkom maja 1941. godine, pitan: šta on namerava da radi? U Za­ pisniku sednice Saveta komesara unet je Mihailovićev odgovor, koji glasi: „Ja sam generalštabni oficir i vrlo dobro znam kakva su pra­ va okupatora na zauzetom području. Ja nisam ostao u šumi da svo­ jim sitnim ispadima pravdam neprijatelju njegove represalije već 10) Na istom mestu, str. 20. n ) Na istom mestu, str. 21. 12) Lično saopštenje inž. Vasiljevića piscu; zapisnik je vodio I. Mihajlo­ vić, koji je otišao u emigraciju.

300

da spremim Kralju i vladi vojsku u jugoslo venskim planinama za odlučnu bitku pošto su Kralj i vlada ovoga puta izašli bez vojske u inostranstvo. Obrazovanje Saveta komesara odobravam i pozdravljam“ 12). Obrazovanje Komesarske uprave unelo je izvesno smirenje u na­ rod, koji se počeo snalaziti. Savet komesara obratio se, 16. maja 1941. godine, jednim apelom narodu u kome stoji: „Obraćamo se stoga Srbima, da nam pomognu u izvršenju teškog zadatka, koji stoji pred nama. Pomažući nas, naš narod će pomoći samoga sebe. Pozivamo ga da se vrati svome redovnome poslu i da bezuslovno sačuva red i mir. Pružena nam je prilika, da sami, bez ikakvih prisilnih mera, uputimo svoju zemlju sa onom nacionalnom svešću, koja je naš na­ rod krasila kroz svu njegovu istoriju"13). Savet komesara ostao je na upravi administracijom zemlje od 30. aprila do 29. avgusta 1941. godine. To su skoro četiri puna m e­ seca za vreme kojih je Savet komesara učinio nekoliko vrlo koris­ nih stvari: „Zadaci ovoga Komesarijata su bili zaista ogromni, ako se k tomu doda još pitanje prehrane stanovništva, izdržavanje veli­ kog činovničkog aparata, a naročito izbjeglica, koji su u velikom broju došli u Srbiju ispred terora okupatora i njegovih saradnika u drugim okupiranim delovima Jugoslavije, a naročito iz NDH“ 14). Sta je važnije učinila Komesarska uprava za ova četiri meseca? Prvo, odbila je da donese zakon protiv Jevreja u Srbiji; i u Srbiji za celo vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije bio donet. Drugo, odbijen je zahtev Nemaca, da se banatskim Nemcima proda Pančevački rit. Treće, izvršena je blagovremena zamena jugoslovenskih novčanica za srpske na teritoriji okupirane Srbije: „Tako je usta­ šama bilo onemogućeno da ogromne količine jugoslo venskih novča­ nica prebace, kupujući poslednje ostatke robe u Beogradu i Srbiji11. Četvrto, rešeno je činovničko pitanje i, na traženje Nemaca, osno­ van poseban Komesarijat za činovnička pitanja na čelu sa Tanasijem Dinićem. Peto, stvoren je Srpski crveni krst, čime je bila otvo­ rena mogućnost „pronalaženja ratnih zarobljenika, vođenje brige o njima, omogućavanje porodicama prepiske sa njima i slanje pake­ ta u zarobljeništvo1115). Komesarska uprava je bila a d m i n i s t r a t i v n o t e l o , ko­ je je samo u mirnim danima moglo odgovarati svome zadatku. Do 22. juna 1941. godine vladao je u okupiranoj Srbiji red i mir. Pu­ kovnik Mihailović i grupa koja se bila okupila oko njega nisu podu­ zimali nikakvu akciju. Do napada Nemačke na Sovjetski Savez bili su mirni i jugoslovenski komunisti; od 22. juna 1941. godine počinje njihova aktivnost. Neki od njih, iako inteligentni i ideološki izgra­ 13) Navedeno kod: dr Ferdo Čulinović, Okupatorska p o d e la ..., str. 408. 14) Na istom mestu, str. 410. 15) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 23, 37.

301

đeni, verovali su da je toga dana počela svetska revolucija; zbog toga su oduševljeno pošli u akciju. (Meni lično desio se, ovoga dana, sledeći slučaj: negde oko podne 22. juna dojurio je kod nas Miloš Popović, brat moga tadašnjeg pašenoga Milovana Popovića, koji je bio izraziti vrlo izgrađeni protivnik komunizma; Miloš, njegov ro­ đeni brat, bio je, isto tako, ubeđeni i izgrađeni komunist. Kada je ušao bio je sav usplahiran i uzbuđen i zamolio nas da mu damo ka­ kav kofer jer mora da ide u akciju. Pri tome je rekao: „Znate, da­ nas je veliki dan, danas je počela svetska revolucija'1. Miloš Popo­ vić je, međutim, imao tada drugo partijsko zaduženje: da se infil­ trira kod nacionalista što je uspešno i izvršio i dopro čak do Vrhov­ nog štaba M ihailovića)16). Od 22. juna 1941. godine komunisti počinju sa svojom akcijom, koja je imala razne vidove: mir na okupiranom području Srbije bio je ozbiljno poremećen; aveti haosa i zločina bile su se nadnele nad zemljom.

Vlada generala Milana Nedića

Kada je postalo jasno da Komesarska uprava, sa slabo naoru­ žanom i zbunjenom žandarmerijom, nije u stanju da održava mir i red ni u gradovima, a još manje po selima gde su komunisti bili već počeli da haraju, pokazalo se neophodnim da se traži neko drugo rešenje. Inicijativa za to došla je od Dimitrija Ljotića, koji je, 19. avgusta 1941. godine, posetio generala Milana Nedića i pokušao da ga privoli da se on stavi na čelo jedne vlade i da pokuša otkloniti smrtnu opasnost od zem lje17). Jer, situacija je bila jasna: neredi, na­ padi na Nemce, ubijanje nemačkih vojnika i rušenje nemačke imo­ vine izazivalo je odmazde sa nemačke strane. Odmazde su bile veo­ ma teške: za jednoga ubijenog Nemca streljano je s t o t i n u Srba, a za jednoga ranjenog p e d e s e t . Generala Nedića posetili su, u istoj misiji, istoga dana posle podne Dimitrije Ljotić i Milan Aćimović. Aćimović, koji je bio najnadležniji za to, podneo je generalu Nediću čitav ekspoze situacije u kojoj se nalazila u tim danima naša zemlja. On je doneo sa sobom preg­ led napada komunističkih partizana, a u nekim mestima i Mihailovićevih četnika na nemačke patrole, manje odrede ili pojedince, kao i odmazde koje su Nemci u vezi s tim napadima izvršili nad mir­ nim seoskim stanovništvom, koje nije imalo nikakve veze sa tom gerilskom akcijom, ali koje je po sistemu taoca plaćalo svojom imo­ J6) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941., str. 153, 155. 17) Stanislav Krakov, General Milan Nedić, knj. I. Na oštrici noža, Minhen 1963, str. 119.

302

vinom i svojim životima svaki neprijateljski akt protiv okupatora počinjen na njegovoj teritoriji“ 18). Već do toga vremena bio je izvršen čitav niz teških nemačkih odmazda nad stanovništvom, koje sa komunističkom akcijom nije imalo nikakve veze. Od strane nemačkog vojnog zapovednika, genelara Dankelmana, i šefa Upravnoga štaba, dr Turnera, bili su i Aćimović i Ljotić obavešteni o nemačkoj odluci, da na okupiranom području Srbije zavedu r e d i m i r n a s v o j n a č i n . Gene­ ral Nedić je, međutim, ostao i dalje pri svojoj odluci da se u sve to ne meša. Predlagao je da se za to uzme general Danilo Kalafato­ vić, koji je vodio razgovore o kapitulaciji. Kalafatović je, u to vreme, bio u nemačkom zarobljeništvu i nije ga bilo lako dobiti: „Zem lja nam gori pod nogama", rekao je Aćim ović opraštajući se od Nedi­ ća19). Pritisci na generala Nedića, da se stavi na čelo jedne srpske upra­ ve i da pokuša smiriti stanje u zemlji, postajali su sve brojniji: „Ta­ ko da je tih dana Nedić primio jednu za drugom više desetina naj­ istaknutijih ličnosti Beograda20). Među tim ličnostima bili su Alek­ sandar Belić, Vlada Ilić, Vlada Teokarević; od političara bili su: dr Laza Marković, Košta Kumanudi, dr Aleksandar Cincar-Marković i drugi. . . . Generala Milana Nedića posetio je Kronholc, bivši au­ strijski konzul u Beogradu, koji je bio prijatelj Srba. „K ronholc je došavši sa Aćimovićem obavestio odmah Nedića da je Hitler nare­ dio da se ustanak u Srbiji uguši najdrastičnijim merama, pa ako bude potrebno i uništenjem celog njenog stanovništva. Nemačka vojska, zauzeta na Istočnom frontu, nije htela da za tu akciju od­ vaja nove jedinice, već je za to doneto rešenje da se koriste obilno balkanski saveznici čije su oružane snage bile sposobne za takvu akciju. Samo jedna a u t o r i t a t i v n a srpska vlada, koja bi mo­ gla sama da obezbedi red i mir na svome području, mogla bi da za­ drži vođu Nemačkog Rajha da ne naredi da se pređe na izvršenje ove akcije za koju su svi planovi bili izrađeni i sve pripreme dovr­ šene"21). Posle ove posete general Nedić je, zajedno sa Kronholcom, koji mu je bio tumač, bio primljen od generala Dankelmana, koji mu je još jasnije izneo sve ono što mu je već bio rekao i Kronholc. Gene­ ral Dankelman pokazao je generalu Nediću kartu Srbije „ispresecanu crvenim linijama". Na karti je bilo označeno šta koji od oku­ patora treba da dobije. Radilo sa o Arnautima, Bugarima, Mađari­ ma, ustašama: „Pavelićeve ustaše su imale da okupiraju Mačvu, Podrinje i Posavinu do Kolubare. Beograd je jedini bio izuzet i za­ 18) 19) 20) 22)

Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str.

136. 138. 139. 139-140.

303

tvoren u jedan crveni krug. Njega su Nemci hteli da zadrže za sebe kao sedište celokupnog svog vojnog i administrativnog aparata na Balkanu i imali da ga prekrste u Prinz-Eugen-Štadt (na karti je već stajalo to ime), a njegovo stanovništvo je trebalo dobrim delom da bude uzeto u taoce i pobijeno, deportovano u logore ili jednostavno isterano sa beogradske teritorije"22). General Nedić je zatražio od generala Dankelmana 48 sati vreme­ na za razmišljanje. Za to vreme on se posavetovao sa generalima Đurom Dokićem i Josifom Kostićem kao i sa inž. Ognjenom Kuzmanovićem. Posle toga Nedić je ovlastio Aćimovića da „sazove kon­ ferenciju predstavnika svih društvenih grupa da čuje njihovo miš­ ljenje, jer bi svaka njegova eventualna akcija bila osuđena na ne­ uspeh ako nema podršku onih koji predstavljaju prestoničku elitu. Tako je došlo do one poznate konferencije na kojoj je uzelo učeš­ ća oko 300 najuglednijih beogradskih građana, koji su svi molili Ne­ dića da se primi položaja predsednika srpske vlade, a dr Aleksandar Belić, ponavljajući ovu molbu čak i plakao"23). Belić je, tada, rekao Nediću: „ . . . Danas je došlo vreme da se primite jednog zaista teš­ kog i nezahvalnog posla pod okupacijom. Danas se radi o biološkom spasavanju srpskog naroda koji Vi ne smete napustiti"24). Posle ove konferencije Nedić je rešio da se primi da obrazuje srpsku vladu pod okupacijom. On je, 27. avgusta 1941. godine, pođneo generalu Dankelmanu p i s m e n o svoje predloge i zahteve pod kojima bi se on mogao primiti onoga što se od njega traži. On je tražio da vlada upravlja svim poslovima države i naroda pod nad­ zorom Vojnog zapovednika; tražio je jaču žandarmeriju do 10.000; oružene odrede do 30.000 ljudi; potrebno naoružanje za njih; po­ maganje ratnih zarobljenika i puštanje onih koji su bolesni; „da se otpuste zarobljenici koji su potrebni za obnovu zemlje, a za čije lo­ jalno držanje će vlada nositi punu odgovornost; da se poboljša ishra­ na naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom srpske vlade"25). Nedić je, dalje, tražio da se pobolj­ šaju „dosadašnje ekonomske i administrativne granice Srbije mo­ gućim posedanjem dotičnih teritorija nemačkim trupama. Efikasno obustavljanje ubijanja, pauperizacije i progona Srba pod Hrvats­ kom, Bugarskom i Mađarskom"26). Nedić je smatrao da je „borba protiv komunizma u prvom redu stvar srpskoga naroda i njegove vlade; oružane nemačke sile potpomagaće ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna; u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske, represivne mere moraju 22) 23) 24) 25) 26)

304

Na istom mestu, str. 143-144. Na istom mestu, str. 144-145. Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 45-46. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 146. Na istom mestu.

pogađati samo prave krivce, a nikako nedužna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpskih v la ­ sti; s obzirom da je nemačka vojna sila ustanovila Srbiju, potrebno je odobriti državne i nacionalne ambleme"27). U vezi dolaska generala Milana Nedića na čelo srpske vlade pod nemačkom okupacijom potrebno je ukazati na nekoliko momenata. Prvo, general Milan Nedić nije ni že 1 e o ni h t e o da postane ono što je silom prilika i okolnosti postao. Drugo, od svih viših ko­ mandanata tadašnje jugoslovenske vojske za vreme kratkoga rata bio je Milan Nedić j e d i n i , koji se, iako kratko vreme, uspešno suprotstavljao nemačkom nadiranju28). Treće, general Milan Nedić nije p o s t a v l j e n od strane Nemaca na položaj na kome se na­ šao, nego je za to i z a b r a n i umoljen „od 300 najuglednijih be­ ogradskih građana", koji, istina, nisu bili za to ovlašćeni ni od koga o s i m od svoje s a v e s t i i shvatanja z b i l j e momenta u kome se tada nalazio naš narod. Karađorđa je za vođu Prvog srps­ kog ustanka izaobrao mnogo manji broj ljudi. I, ovde, u slučaju Mi­ lana Nedića, radilo se o srpskom ustanku protiv komunizma, koji je ugrožavao ne samo slobodu srpskoga naroda nego, u tim momen­ tima, i njegov biološki opstanak. Četvrto, general Milan Nedić se ni­ je primio ovoga položaja bez prethodnog postavljanja izvesnih uslova okupatoru, koje i kakve je u tadašnjim prilikama bilo moguće postaviti faktoru koji je imao svu vlast. I, peto, general Milan Nedić nije vršio volju Nemaca nego volju jednoga naroda, koji je hteo da ostane živ u isprepletenom vrtlogu jednoga krvavog rata. „K olabo­ racija" generala Milana Nedića nije, ni po svojim smerovima ni po svojim ostvarenjima, služila, niti je mogla služiti, interesima nepri­ jatelja srpskoga naroda, nego samo njemu i njegovim prijateljima. Predloži i zahtevi generala Milana Nedića, koje je on 27. avgusta 1941. godine podneo nemačkim vojnim i političkim vlastima u Beo­ gradu, bili su poslati u Berlin. Zna se da je fon Ribentrop bio pro­ tiv toga da se odobri obrazovanje jedne srpske vlade, jer nije verovao ni Srbima ni generalu Milanu Nediću protiv koga su, posle njegovog smenjivanja sa položaja ministra vojske i mornarice, pisa­ le nemačke novine29). „A li Srbija je bila u teškom ustaničkom komešanju i vojni razlozi su prevagnuli nad diplomatskim. Hitler je dao odrešene ruke nemačkom vojnom zapovedniku u Srbiji pod uslovom da se u zemlji što pre povrati red i m ir"30) . . . Srpski odredi bo­ rili su se pod srpskom zastavom i polagali zakletvu kralju Petru II: „U svome držanju prema okupatorskoj sili general Nedić je ostao na tlu okupacije i međunarodnog ratnog prava. Njemu je bilo veo­ 27) 28) 29) 30)

Na istom mestu. (Vidi) Velimir Terzić, Na istom mestu, str. 439-443. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 138. Na istom mestu, str. 148.

305

ma teško ići časno i korektno tim putem i svoj gordi, uniženi narod imunizrati protiv zapaljivih, jevtinih patriotskih fraza pobunjenika i nezadovoljnika.. . Velika je zabluda kada se njemu pripisuju i podmeću dublje simpatije za Nemce; on ih nije imao ni pre rata ni za vreme okupacije iako je on kao oficir izrazio u pismu generalfeldmaršalu fon Listu (List), u kome je on tražio hitno primirje, najveće poštovanje prema „slavnoj nemačkoj armiji" .. . Nedić je izjavlji­ vao da je spreman izaći posle rata pred narodni sud zbog svoga ra­ da"31). Pošto je general Dankelman, 28 .avgusta 1941. godine, obaves­ tio generala Nedića, da su njegovi predloži i uslovi primljeni, ovaj je već 29. avgusta 1941. godine, sastavio svoju vladu i predstavio je Dankelmanu32). To nije bilo, kao što Jovan P. Trišić piše, nikakvo polaganje zakletve „na lojalnu saradnju sa Hitlerom i nemačkim velikim Rajhom "33). To je bilo upoznavanje ljudi koji su morali da rade zajedno, svaki čuvajući interese svoga naroda što se sve izra­ žavalo u rukovanju. Lični sastav vlade generala Milana Nedića izgledao je ovako: ge­ neral Milan Nedić, predsednik vlade; Milan Aćimović, ministar unu­ trašnjih dela; Momčilo Janković, ministar pri predsedništvu vlade; general Đura Dokić, ministar saobraćaja; general Josif Kostić, mini­ star pošta, telefona i telegrafa; general Panta Draškić, ministar ra­ da; dr Miloš Trivunac, ministar prosvete; dr Čeda Marjanović, mini­ star pravde; dr Jovan Mijušković, minstar socijalne politike i na­ rodnog zdravlja; Mihailo Olćan, ministar privrede; dr Miloš Radosavljević, ministar poljoprivrede; Dušan Letica kao ministar finansija (uskoro zatim zamenio ga je dr Ljubiša Mikić); Ognjen Kuzmanović kao ministar građevina. Ministra dr Miloša Trivunca uskoro je zamenio Velibir Jonić34). Četiri dana posle obrazovanja svoje vlade, 2. septembra 1941. go­ dine, general Milan Nedić se obratio srpskom narodu jednim govo­ rom preko radija, koji je u stvari bio d e k l a r a c i j a njegove vlade. Nedić je rekao: „Došao sam na vladu da s p a s a v a m na­ rod da se međusobno ne istrebi; da zavlada red i mir, rad i bratstvo; da sačekamo svršetak rata združeni pod srpskim barjakom. Samo sloga Srbina spasava. Šta mi možemo sada učiniti! Ništa. Samo sebi zlo. Mi smo zrno peska u uzburkanom svetskom moru. Danas se vrše obračuni najvećih svetskih sila. Tu mi niti možemo pomoći niti od­ 31) Johann Wuscht, Na istom mestu, str. 57. 32) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 148. 33) Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću, II deo: komunističke neistine na suđenju Draži Mihailović, Winđsor, 1960, str. 49. 34) Eoško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 46; Boško N. Kostić, Istina o Milanu Nediću, Milvoki 1965, str. 24.

306

m oći“35). Zadatak svoje vlade video je general Nedić u smiravanju zemlje, u uvođenju reda i poretka, u radu na obnovi zemlje, u proterivanju onih, „koji služe tuđim interesima ili su zavedeni tuđin­ skim agentima". Vlada je, veli se dalje, „dobila pravo da slobodno organizuje živu narodnu snagu, nacionalno i radi oružane odbrane, i da je upotrebi za spas svoje zemlje i svoga naroda. To je njen prvi i najvažniji zadatak . . . U našoj zemlji ima i žita i uglja i drva. Pobednik u ratu i okupator naše zemlje nije ih uništio i ne želi da nam ih uzme. Ali ih uništavaju oni koji, služeći tuđim interesima, pozi­ vaju narod na bunu, oni pale žita, ruše saobraćaj, zatvaraju rud­ nike, sprečavaju rad u polju, u šumi, u varoši kao i na selu. Pod izgovorom da sve što se stvara u zemlji služi tuđinu, i da stoga ne treba raditi nego rušiti, oni će ostaviti naš narod bez sredstava za život. I uzalud će on čekati pomoć sa strane, ona ni otkuda neće do­ ći, kao što nije došla ni šestog aprila"36). Zadatak svoje vlade general Nedić je video u tome da spase je ­ zgro srpskoga naroda, koji je tada bio ugrožen sa svih strana. „Stva­ ranje srpske vlade je vidan napredak u postepenom povraćanju srpskog naroda samom sebi. Ona je dobila šira ovlašćenja. Za nju i ceo srpski narod to znači ne samo veća prava, već i veće dužnosti prema samom sebi. Da ih do kraja ispunimo, to je naš sveti zada­ tak i naš spas"37).

Savlađivanje teškoća

General Milan Nedić bio je na čelu uprave okupirane Srbije od 29. avgusta 1941. do 6. oktobra 1944. godine. To ćini pune tri godine i dva meseca. To je bilo, gledano vremenski, dosta kratko vreme, ali veoma važno i za o k u p i r a n u Srbiju i za s r p s k i n a ­ r o d uopšte. Za to vreme general Nedić je uspeo da, u nekoliko mahova, ako ne sasvim otkloni a ono, svakako, ublaži oštre nemač­ ke mere odmazde nad našim narodom. Ove odmazde bile su, u sa­ mom početku, reakcija okupatora na komunističke, a zatim na udru­ žene četničko-komunističke izgrede i, kasnije, opet samo na komu­ nističku akciju. Kada je učvrstio svoju vlast okupator je, nedvo­ smisleno jasno, objavio narodu mere koje će biti preduzimane u slu­ čaju neprijateljske akcije protiv nemačke vojske ili nemačkih v oj­ nih i civilnih objekata. Već je rečeno, da je bilo odlučeno, da se za jednoga poginulog nemačkog vojnika strelja stotina Srba, a za ra­ njenog pedeset. Sledile su, ponekada, i paljevine sela, satiranje se­ 35) Govori generala Milana Nedića, predseđnika 1943, str. 16. 36) Na istom mestu, str. 17. 37) Na istom mestu, str. 19.

srpske

vlade.

Beograd

307

ljačke imovine i odvođenje, odnosno odnošenje pokretne i nepo­ kretne imovine naroda, koji, obično, nije bio kriv za ono što se radi­ lo i dešavalo u njegovim selima i u njegovo ime. Kada je stupio na vladu general Nedić je zatekao zemlju u pre­ vratničkoj groznici i u haosu građanskog rata, koji je već bio po­ čeo. General Nedić je hteo da narod sačuva od svega ovoga, da ga potstakne da dođe sam sebi, da se osvesti i trezni i shvati kuda ga vodi strana propaganda, oličena u anglofilsko-komunističkoj pro­ pagandnoj narkozi, koja je nekima ubijala smisao za stvarnost. Ge­ neralu Nediću je, međutim, bilo jasno da se ovo neće moći postići bez oružane borbe koju su, sa svoje strane, već bili započeli pobu­ njenički elementi i na koju je vlada morala odgovoriti istim merama. Pokazalo se, za vreme Komesarske uprave, da postojeća policija i žandarmerija to ne mogu osigurati. Ona tome nije bila dorasla ni brojno, ni po naoružanju koje je imala; okupator je prezao od toga da žandarmeriji i policiji da potrebno naoružanje. Svestan toga general Nedić je, kao jedan od uslova da se primi da obrazuje vladu, tražio i brojno pojačanje žandarmerije i stva­ ranje oružanih odreda. Odmah posle formiranja svoje vlade gene­ ral Nedić je formirao „jednu vrstu v o j n o g s a v e t a , kome je on predsedavao a u kome su bili njegovi ratni drugovi armijski ge­ nerali Đuro Dokić . . . Josif Kostić . . . i Panta Draškić .. . Nešto doc­ nije tu je uzeo učešća i načelnik V ojnog odelenja Predsedništva vla­ de divizijski general Aleksandar Stojanović, raniji pomoćnik Nedićev kada je ovaj bio ministar vojn i“ 38). Prvo je, 6. septembra 1941. godine, na sam rođendan kralja Pe­ tra II, izvršeno prvo form iranje vojničkih jedinica pod nazivom „srpski oružani odredi". Za njihovog komandanta postavljen je bio general Stevan Radovanović39). Formirano je o s a m srpskih oru­ žanih odreda, ali su neki od njih kao, naprimer, odred od 300 pod­ oficira pod komandom potpukovnika Save Milutinovića i Bore Miloševića, zvanog ,,Bardanjol“ , koji su bili poslati da deblokiraju Šabac, stupili u kontakt sa kapetanom Dragoslavom Račićem i, preko njega sa komunistom Nebojšom Jerkovićem, prešli na njihovu stranu što je imalo za posledicu akciju nemačke kaznene ekspedici­ je, koja je teško pogodila Šabac i Mačvu40). 37a) Pored Boška N. Koštica i Stanislava Krakova o generalu Milanu Nediću pisali su još: Petar Martinović-Bajica (prvi koji je o njemu pisao), Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću sa dodatkom pod naslovom: Komunističke neistine na suđenju Draži Mihailoviću, Vindsor lffGO. Nikola N. Tomić, General Milan Nedić kao karakter, Holywocd, 1976. Navodi će biti označavani kao što je uobičajeno u nauci. 3S) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 158. •ffl) Boško N. Kostić, Istina o M. Nediću, str. 28. «#) Borivoie M. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1915, str. 88-89.

308

Na napad četnika i partizana na Sabac, koji je izvršen noću iz­ među 24. i 25. septembra 1941. godine, Nemci su odgovorili oštrim merama: svi muškarci od 14 do 65 godina morali su se prijaviti nemačkim vlastima. „Prijavilo se oko 7.000. Ovu grupu Srba Nemci sa ustašama odvode u Klenak. Usput su ih nagonili da trče. Iz Klenka su grupu prebacili u Jarak koji je bio pod ustaškom vlašću. Prili­ kom sproveđenja, Nemci i ustaše ubijaju 164 osobe, koje nisu mogle da izdrže forsirani marš. U samom pak gradu Sapcu, Nemci ubijaju oko 40 lica, koja su se bila sakrila; njih su Nemci nešto docnije pro­ našli prilikom pretresa g ra d a . .. Ustaše doteruju u Jarak nekoliko stotina seljaka iz Mačve, iz sela Zasavice i Noćajskog Salaša .. . Kad se grupa oteranih Srba povratila iz Jarka, u Sapcu je zatekla preko 10.000 seljaka prikupljenih po svim selima okruga Sabačkog. Nedićevim energičnim intervencijama ima se zahvaliti da je najveći deo njih i od ove grupe srpskog robija brzo spašen, i da su ustaše, posle vrlo kratkog boravka, napustile Srbiju"41). Odgovorni nemački faktori, kako oni u Beogradu tako i oni u Berlinu, postajali su sve nestrpljiviji i tražili da se, što pre, zavede red i mir u Srbiji. Još general Nedić nije imao vremena ni da ozbi­ ljno počne sa form iranjem svojih oružanih odreda, a Nemci su zahtevali da pobuna i neredi budu ugušeni. General-felđmaršal fon List, vojni zapovednik Jugoistoka, izdao je bio, 5. septembra 1941. godine, poverljivo naređenje za „ugušenje srpskog ustaničkog po­ kreta" i tražio da se pojačaju odmazde42). Osam dana kasnije, 13. septembra 1941, feldmaršal fon List je uputio nemačkoj Vrhovnoj komandi izveštaj: „Prema izveštaju zapovednika Srbije i nova srps­ ka vlada nezadovoljava. Srpska žandarmerija u sve većoj meri je nepouzdani ja .. ,“ 43). U ovo vreme za vojnog komandanta Srbije do­ lazi general Berne (Bohme), koji pokazuje malo razumevanja za srpske prilike tih dana. U Srbiji je plamtelo na sve strane; udruženi četnici i partizani napadali su nemačke jedinice i time izazivali odmazde okupatora. General Nedić je bio prinuđen da uputi, 15. septembra 1941. godine, „poslednju opomenu srpskom narodu". Jasno i odlučno, bez ikakvog ulepšavanja stvarnosti, general Nedić je izložio narodu stanje u ko­ me se zemlja nalazi. Rekao je: „Razbojničkim bandama stalo je do toga, da se u zemlji stvori anarhija, da u očajanju i zaluđenosti ustane brat na brata, sin na oca i otac na sina, da se srpsko pleme istrebi, prvo u međusobnoj borbi, a potom kaznenim ekspedicijama onih koji nas okružavaju"44). 41) 42) 43) 44)

Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, tsr. 51-52. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 163. Na istm mestu, str. 164. Govori generala Milana Nediea .. str. 30.

309

General Nedić je opominjao narod: „Okupatorskoj vojnoj sili ni malo nije teško da za najkraće vreme svrši sa ovim odmetnicima. Lažu vas oni koji vam govore kako za to sada nema dovoljno sna­ ge. Setite se samo koliko su vas ti isti lagali pre šestog aprila, govo­ reći kako Nemačka, koja je rasturila svoju vojsku po Evropi, nema dovoljno trupa da pobedi Jugoslaviju. .. Teško našem narodu ako okupatorskim snagama bude potrebno da nam još jednom doka­ žu kako, i pored rata na Istoku, ima i suviše slobodnih snaga da nas umire . . . Ali, znamo nesumnjivo da bi pod udarcima tenkova, topo­ va i aviona kaznene ekspedicije, bili uništeni mnogi srpski gradovi i sela i da bi Srbija bila pretvorena u zgarišta i pustoš1145). Stanislav Krakov svedoči da mu je Nedić, 15. septembra 1941, kazivao kako je imao velike muke sa Nemcima da u ovoj „poslednjoj opomeni11 pomene Kralja i Otadžbinu: „ . . . Kad sam im juče ovo podneo na kontrolu, muke sam imao da zadržim ovo o kralju i oslobođenju. Neće da čuju ni za jedno ni za drugo . . . A za Kralja sam se još više nosio sa njima. Ponavljao sam im, po ne znam koji put, da se komunisti bore u prvom redu protiv monarhije i pred­ ratnog poretka u Jugoslaviji, da bi oni jednoga dana uzeli vlast, i da borba protiv njih, okupatora, dolazi tek na drugo mesto. Rekao sam im da mi nemamo drugu zastavu da istaknemo na suprot mos­ kovske crvene zastave nego našu kraljevsku1146). Tek što se našao na položaju predsednika srpske vlade na genera­ la Nedića su Nemci počeli vršiti pritiske da se povuče i da svu akci­ ju za ugušenje pobune vode samo oni: 17. septembra 1941. godine tražio je dr Turner od generala Nedića da se povuče i upozorio ga na naređenje Hitlerovo o uništenju Beograda o čemu je već bio iz­ rađen plan. Istovremeno je bilo naređeno da se srpski oružani od­ redi isključe iz akcije za smirivanje u zemlji. U jednoj naredbi od 16. septembra 1941. godine, sa lično Hitlerovim potpisom, stoji: „Upo­ treba hrvatskih snaga u hrvatsko-srpskom pograničnom prostoru odobrena je od strane hrvatske vlade i prema tome one se mogu ko­ ristiti"47). Protiv Beograda su bile planirane razne kazne: iseljava­ nje 50.000 stanovnika, iseljavanje Nemaca i nemačkih ustanova iz grada i bombardovanje Beograda, koji je trebalo sravniti sa zem­ ljom — ,,i sravniti varoš teškim bombama do tem elja1148) . .. Kada je general Nedić saslušao dr Turnera, rekao mu je: „Ako vi te mere koje ste sada spomenuli doista nameravate da preduzmete još ove noći, onda izvolite početi prvo sa mnom i sa članovima m oje vlade. Nas prvo pohapsite i nas streljajte, jer će to doista biti jedinstven zasrašavajući primer . . . Vi vidite da mi sve činimo da se ustanak 45) 46) 47) 48)

310

Na istom mestu, str. 31. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 166. Na istom mestu, str. 170. Na istom mestu, str. 171.

oslabi, da se ljudi vrate svojim domovima, mi ih uveravamo u pra­ vičnost i razumevanje okupatora, a vi hoćete da izvršite opšte poko­ lje. Pa to i Moskva želi jer bi opšti ustanak u Srbiji veoma lako izra­ stao u opšti ustanak svih naroda na Balkanu1149). Stanje se još više pogoršalo kada je, 21. septembra 1941. godine, došao u Beogradu general Bohme i preuzeo komandu. Sa njim gene­ ral Nedić nije mogao da uhvati kontakt. Turner je „dva tri dana kasnije, kada ga je ponovo pozvao, rekao Nediću da bi ipak najbolje bilo da on podnese ostavku svoje vlade kako bi nemačke okupacio­ ne vlasti imale odrešene ruke da sprovode akciju čišćenja Srbije, a kada već jednom bude zaveden red Nedić će biti pozvan od nemač­ ke uprave da ponovo vladu obrazuje1150). Nedić je, razume se, ovo odlučno odbio i rekao da se on „protiv svoje volje pod pritiskom do­ gađaja, čak i pod Vašom ličnom presijom primio jedne misije za ko­ ju sam smatrao da je u korist moga srpskoga naroda. Dokle god ve­ rujem da mu ja mogu ma u koliko biti koristan i olakšati njegovu tešku situaciju, ja ostajem na svome položaju . . . Ja Vam ponav­ ljam da ja smatram da sam još uvek neophodno potreban srpskom narodu i zato ne podnosim ostavku1151). Turner je ponovo, 24. septembra 1941. godine, tražio ostavku od Nedića i obavestio ga da je Hitler naredio da se u Srbiji vrši čiš­ ćenje. General Nedić je, opet, reagovao na isti način i protestvovao protiv načina na koji su Nemci hteli da izvrše čišćenje. Rekao je: „Ja smatram da i kao vojnik i kao rodoljub imam da ostanem na svom položaju, da vršim svoju misiju za koju sam se primio, da spasavam svoj narod od stradanja koja nikome ne koriste, već napro­ tiv mogu da pogoršaju opšti položaj, ili, ako ne mogu da ispunim svoju misiju da zajedno sa svojim narodom padnem. Zato Vam opet ponavljam, i ako sam to već odgovorio na sličan zahtev pre pet dana, da ja ne mogu da dam ostavku, jer bi takav gest bio nedostojan čoveka moje prošlosti. Ja primljeni položaj ne napuštam, a Vi imate sve mogućnosti da me sa njega odvedete1152).

Nedićevi oružani odredi

Razumljivo je da je nemački Nedića. Dok je on pred njima i upornost, sam pred sobom i pred svoje razočarenje. Već u prvoj Nedić je na jednoj sednici vlade 49) 5«) 51) 52)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

pritisak teško delovao na generala prema njima pokazivao čvrstinu i svojim ministrima, on nije skrivao polovini septembra 1941. godine, dao predlog da cela vlada podne-

171-172. 173. 174. 178.

311

se ostavku. Oružani odredi, koliko ih je tada bilo, nisu bili u stanju da se bore protiv partizana koji su, napadajući Nemce iz zaseda, iza­ zivali odmazde, koje su bile sve teže. Bilo je ministara, koji su mi­ slili da sve treba prepustiti Nemcima. Tome se usprotivio Mihailo Olćan, koji je predložio da general Nedić p o z o v e narod u borbu i da se osnivaju d o b r o v o l j a č k i odredi. On je izjavio da će u roku od 24 sata „staviti na raspoloženje 500 njegovih mladih dru­ gova, pripadnika L jot^ evog Zbora, svesnih i izgrađenih antikomunista, koji će biti kadri da se uhvate u koštac sa komunistima. Za par nedelja, Olćan je obećao đeneralu Nediću, đa će prikupiti pet hiljada svesnih antikomunističkih boraca, a on, đeneral Nedić, neka zahteva od okupatora, da ne pušta ni svoje ekspedicije, ni ustaše, Mađare i Arnaute na tlo Srbije, jer će svesni srpski borci, koje mu stavlja na raspoloženje, biti u stanju da uguše komunističku revo­ luciju u S rbiji"53). Sednica vlade bila je 14. septembra 1941. godine, a već 15. sep­ tembra 1941. formiran je P r v i dobrovoljački odred i o s n o v a n a S r p s k a d o b r o v o l j a č k a k o m a n d a ; za komandanta odreda bio je postavljen aktivni poručnik Buđimir Nikić. Za komandanta SDK postavljen je inž. pukovnik Košta Mušicki, a za načelnika Štaba potpukovnik Radoslav Tatalović .. . Prva grupa srpskih dobrovoljaca, sa kojima su otišli da se bore i inžinjeri Milosav Vasiljević i Darko Petrović, sukobila se već 17. sep­ tembra sa partizanima kod Grocke: u selu Dražnju oni su satrli Kosmajski komunistički odred, a 25. septembra 1941. godine kod Varovnice dobrovoljci su postigli još veći uspeh: ,,U ovoj borbi za­ robili su dva teška mitraljeza, 14 puškomitraljeza, veći broj pušaka, dosta ručnih bombi i municije. Među zarobljenicima nalazili su se je ­ dan Nemac i jedan Mađar1*54). U borbi kod sela Dražnja srpski dobrovoljci su zarobili i ,,za~ plenili između ostaloga i kompletne uniforme, zajedno sa legiti­ macijama dvojice nemačkih podoficira, koji su bili komunisti i učes­ tvovali u organizovanju partizanskih četa kao instruktori. Ove uniforme nemačkih vojnika Ljotić je poslao šefu nemačkog Upravno-vojnog štaba dr Turneru, te su od tada nemački faktori u daljim odnosima prema srpskoj administraciji postali manje nadmeni, jer su imali najočitiji dokaz, da pored ostalih nesrba i sami Nemci po­ mažu komunističku revoluciju u S rbiji"55). U borbi kod sela Dražnja dobrovoljci su zarobili, „svu arhivu, pisaće mašine, presu za umno­ žavanje letaka i ostalo"56). 53) si) 55) 56)

312

Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, str. 49-59. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 50. Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 93. „Naša borba" od 5. X . 1941.

Ovim borbama počela je odlučna akcija svesnih nacionalnih sna­ ga za čišćenje zemlje od partizana. Ova grupa dobrovoljaca, zajedno sa četnicima vojvode Torlačkog' sukobila se, 25. septembra 1941, sa partizanima kod sela Dubone, Vlaška i Sepšina, u srezu Mladenovačkom. U borbi, koja je trajala tri sata, poginulo je 15 a zarobljeno 14 partizana. Poginula su dva omladinca-dobrovoljaca, Krstović i Stojković57). U borbi protiv partizana general Nedić se mogao, u početku, oslo­ niti na sledeće oružane grupe: četničke odrede vojvode Koste Pećanca koji je, još 27. avgusta 1941. godine, uputio svoj „Proglas dra­ gom narodu“ i obavestio ga o svojoj odluci, da se bori protiv izgred­ nika. To su, za njega, bili „odbegli robijaši, neradnici, pljačkaši, i ološ (koji) ne misli na opšte dobro naroda, nego u ovoj našoj teškoj nesreći rade samo za svoju ličnu korist i zadovoljstvo“ 5S) .. . Košta Pećanac je radio na svoju ruku i na svoju ruku je uspostavio veze sa Nemcima; Pećanac je, preko Zorana Vukovića, uhvatio vezu sa Karlom Krausom, koji je vladao našim jezikom i pre rata bio organ Gestapoa za Jugoslaviju; on je poznavao mnoge naše ljude i prili­ ke u zemlji. O tome kazuje opširno Stanislav Krakov59). Već u toku leta 1941. godine Pećanac je imao jake četničke gru­ pe, koje se nisu borile protiv Nemaca, nego su, gde su mogle, štitile narod od arnautskog nasilja. Između generala Milana Nedića i Koste Pećanca došlo je do sporazuma o saradnji u borbi protiv komunista. „Rešeno je, da pored Glavnog štaba Koste Pećanca u šumi, postoji i štab za vezu u Beogradu. Oba štaba bi koordiniranom akcijom ru­ kovodili borbom protiv komunista u celoj S rbiji"60). Kristi Lorens (Christie Lawrence), jedan britanski oficir, koji je od Nemaca zarobljen na Kritu, uspeo je da kroz Srbiju iskoči iz voza i da se kasnije, poveže sa raznim grupama na terenu, daje do­ sta podataka o Pećancevoj akciji u leto 1941. godine i o tome kako je on zaštićivao Engleze koji su se, kao i Lorens, našli u Srbiji. Lo­ rens daje interesantnu sliku o rovarenjima raznih oružanih grupa po Srbiji61). Posle 22. juna 1941. godine Pećanac je počeo da napada par­ tizane, a kada je general Nedić obrazovao svoju vladu i svoje oruža­ ne odrede Pećančevi četnici su se zajedno sa njima borili protiv par­ tizana62). U pojedinim delovima Srbije igrale su važnu ulogu Pećančeve četničke vojvode (kao Mašan Đurović, Bogdan Gordić) koje su često bile slabo disciplinovane83). I među njima se pojavilo rival57) 58) 59) 60) 61) 62) <>3)

„Naša borba“ od 28. IX . 1941. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 121. Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 121-129. Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 95-98. Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 95-98. Na istom mestu, str. 104. Na istom mestu, str. 134-135.

313

stvo i netrpeljivost; neki od njih, koji su bili sa Pećancem, hvatali su veze i sa pukovnikom Mihailovićem, a drugi su tražili načina da Pećanca likvidiraju. O traženju jedne takve mogućnosti piše i Kristi Lorens koga je Pećanac lično preporučivao svojim komandanti­ ma kada je ovaj pošao da uhvati vezu sa Mihailovićem04). Slučaj vojvode Koste Milovanovića —■Pećanca bio je, na kraju, vrlo tragičan. Stari borac i ratnik, on je uživao nacionalni ugled i bio cenjen naročito od starih četnika, koji su imali svoje Udruženje i posle Prvog svetskog rata. Posle sloma Jugoslavije, aprila 1941. godine, Pećanac, poučen svojim ličnim iskustvom iz 1917. godine, ka­ da je digao Toplički ustanak, koji je krvavo ugušen i imao oko 40.000 žrtava, nije bio ni za kakvu oružanu akciju protiv okupatora. On je, na Vidovdan 1941, na zboru svojih četnika kod Dva sokolska visa saopštio da nije vreme za akciju i da se drže mirno, a i kad dođe vreme da se povede borba za narodno oslobođenje, on će ih već poz­ vati"1 6S). Pećanac je ostao na terenu u Toplici. Na poziv generala Nedića odazvao se na saradnju, ali je zadržao svoju organizaciju. U borbi nacionalnih odreda protiv komunista i u rušenju Užičke republike uzeli su i Pećančevi četnici aktivnoga učešća. Kasnije, kada je ot­ klonjena komunistička opasnost u okupiranoj Srbiji, jedan deo Pećančevih četnika se legalizovao i ušao u sastav Srpske državne stra­ že. Oni Pećančevi odredi, koji su ostali nerasformirani, borili su se i u drugoj polovini 1944. godine; borili su se zajedno sa dobrovolj­ cima protiv komunista. Pri odbrani Valjeva „učestvovali su u ulič­ nim borbama protiv partizana, iskačući sa karabinima i bombama iz svojih kuća“ 66). U prvoj polovini oktobra 1944. godine, kada su se četnici i nji­ ma pridružene Srpska državna i Granična straža, spremale na po­ vlačenje prema Bosni, „još dok su bili na tlu Srbije, četnici su ubili vojvodu Kostu Pećanca, koji se sa svojim ličnim četničkim odre­ dom, brojno vrlo malim, bio priključio četnicima đenerala Mihailo­ vića. Nesretni Pećanac je verovao, da će mu u tim tragičnim danima po narod Dražini četnici dozvoliti da bar zajedno s njima podeli teš­ ke nedaće povlačenja. Međutim, grdno se prevario. Njegove su ra­ zoružali, a njega, Kostu Pećanca, vojvodu i starog četničkog borca, pred kojim su nekada spuštane savezničke zastave u znak pozdrava i dubokog poštovanja, ubili su bez sudske presude"67). Da bi sačuvao bar jedan deo četničkih odreda Koste Pećanca ge­ neral Nedić je, juna 1942. godine, dozvolio da budu pripojeni Srps­ koj državnoj straži. On je bio rešio, „da svaki okrug dobije po jeđn4) 65) s6) 67)

314

Na istom mestu, str. 242. Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 46. Na istom mestu, str. 363. Na istom mestu, str. 385.

noga vojvodu, koji bi, pored svoje redovne dužnosti, obično u Srps­ koj državnoj straži, postao i komandant četničkih odreda na terito­ riji svoga okruga"68). General Aleksandar A. Stojanović, koji je bio načelnik Vojnog odelenja pri Predsedništvu vlade, dostavio je, 10. juna 1942. godine, i Ministarstvu unutrašnjih dela, i komandantima SDS i četničkim vojvodam a naređenje Predsednika vlade o tome. U naređenju je stajalo: „Okružni vojvoda je nadležan za četničke odrede vojvode Koste Pećanca koji su rastureni na teritoriji njego­ vog okruga"69). S r p s k a d r ž a v n a s t r a ž a (SDS) formirana je 22. februara 1942. godine. „Nepoznato je, veli Petar Martinović-Bajica, zašto su baš Nemci nastojali da se taj naziv dodeli tome oružanom organiz­ mu, jer niti je to bila srpska država, niti je to bila kakva vrsta stra­ že u pravom smislu te reči"70). SDS je bila, uglavnom, potčinjena Pređsedniku vlade i ministru unutrašnjih dela, „slično kako je bila žandarmerija i pod ministrom vojske i mornarice i pod ministrom unutrašnjih dela"71). SDS je bila, uglavnom, policijska trupa, koja se starala za održanje reda i mira u gradovima i naseljenim mestima. Znatan deo i vojnika i oficira iz SDS održavao je veze sa čet­ nicima Draže Mihailovića i, u neku ruku, služio kao njihova rezer­ va. Pored SDS formirana je i S r p s k a g r a n i č n a s t r a ž a (SGS). Komandant SDS bio je, u početku, Dragi Jovanović, a kasni­ je pukovnik Borivoje Jonić, koji je bio proizveden u čin generala. Komandant SGS bio je potpukovnik Ljudevid Pogačnik, Slovenac. SGS je vršila dužnost nekadašnjih graničara. Brojna jačina i jednih i drugih iznosila je oko 18.000 ljudi72). U „Dokument: vojne snage na teritoriji okupirane Srbije", koji je zaveden u Predsedništvu vla­ de kraljevine Jugoslavije u Londonu, pod brojem St. Pov. B,K. broj 784, veli se da je broj SDS 25.000 ljudi i da oni polažu zakletvu kralju Petru II i Srbiji. I, dalje se dodaje: „90% su pristalice đenerala Mihailovića. Celokupni broj starešina i vojnika stupio je u SDS po naređenju generala Mihailovića. U potrebnom momentu kada to situacija bude diktirala đeneral Mihailović staviće ih pod svoju komandu. I danas đeneral Mihailović preko svojih ljudi koji se na­ laze u SDS dobija blagovremeno sve podatke koji se odnose na rad kako okupatorskih vlasti tako i narodnih izdajnika"73). Za celo vreme Nedićeve uprave okupiranom Srbijom SDS je vršila dužnost predratne žandarmerije: „Stražari su bdili nad re­ dom i mirom u seoskim opštinama, srezovima i okruzima, a kada 68) 69) 70) 71) 72) 73)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 258. Na istom mestu, str. 258-259. Petar Martinović-Bajica, Milan Nedić, str. 356. Na istom mestu, str. 356-365; B. Kostić, Za istoriju . . . , str. 72. Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 488. Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 488.

315

bi se ukazala velika opasnost od komunista, kao što je bilo u proleće 1944. godine, tada bi i oni postajali borbena trupa, te bi se za­ jedno sa srpskim dobrovoljcima, rame uz rame, borili protivu par­ tizana"74). Jednoj struji Nemaca u Srbiji, kojoj je stajao na čelu SS-general Avgust Majsner (August Meyssner), činilo se neophodno, da se srpski oružani odredi, a naročito SDS, potčine njihovoj ko­ mandi. Majsner se osećao toliko jakim, da je tražio da general Milan Nedić bude smenjen, a na njegovo mesto postavljeno drugo lice, ali mu to nije pošlo za rukom. „Onda se Majsner, u suradnji sa Ges-tapoom, ustremio protiv Nedićevih oružanih odreda. Tražio je raz­ loga da hapsi, odvodi u zarobljeništvo ili čak da strelja najbolje Nedićeve komandante, optužujući ih — ne bez osnova pa čak ne i bez dokaza — da sarađuju sa četnicima Draže Mihailovića. U dva tri maha je Majsner uspevao da iščupa upotrebu i komndovanje Nedićevih odreda iz ruku predsednika Srpske vlade, ali se Nedić uporno borio i sam stavljao kao bezuslovan uslov daljega opstanka na čelu vlade, puno raspolaganje svojim oružanim odredima, bili to SDS, bili Pećančevi četnici, bili dobrovoljci"75). Majsner je, svakako po višem naređenju, uporno nastojao i kod generala Nedića i kod Dimitrija Ljotića, da se na Istočni front p o ­ šalje jedan s r p s k i o d r e d , ali su oni to odbili. Kada je, jed ­ nom prilikom, Majsner to tražio od Ljotića, ovaj je to odbio sa mo­ tivacijom: „M i ne možemo nikoga poslati na Istočni front, jer mi nismo vaši saveznici. Naprotiv, mi smo vaši robovi. Sovjeti su sa­ veznici naših saveznika, a samim tim i saveznici našega Kralja i nje­ gove vlade u Londonu, pa, prema tome, po našem Ustavu, i naši saveznici protiv kojih se mi ne možemo boriti. Ja znam da S o v ­ jeti nisu iskreni saveznici ni Angloamerikancima ni Francuzima, a kamoli našem kralju Petru i nama. Oni imaju cilj da zavladaju Evropom i svetom. Ipak mi ne možemo protiv njih ratovati. Mi će­ mo se i dalje boriti u našoj zemlji protiv komunista koje smatramo glavnim neprijateljem hrišćanstva i čovečanstva . . . Pored iznetoga, skrećem Vam pažnju, da je nosilac naše politike i predsednik vlade, đeneral Nedić pod čijom se komandom nalaze dobrovoljci, pa prema tome razgovarajte o ovome pitanju sa njim “ 7(!). Ovo isto je zahtevano i od generala Nedića, ali je i on to odluč­ no odbio. Jedan takav pokušaj dolazio je i od fon Ribentropa, ali je Nedić i to odbio sa istim argumentima kao i Dimitrije Ljotić. Kada je to jednom prilikom tražio od njega i general Bader, Nedić mu je, preko tumača, rekao: „Kažite nemačkom generalu da ja za dobro svog naroda mogu da budem knez Miloš, koji je i čalmu za­ vijao i turskog pašu poljubio u ruku. Ako ću time .spasti srpske ži­ 74) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 166. 75) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 253. 76) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 69-70.

316

vote, ja ću nemačkom generalu poljubiti ruku. Recite mu da ja mogu biti i knez Ivo od Semberije koji je i svoju svečarsku ikonu i kandilo ispod nje dao da otkupi srpsko roblje, ali mu recite i to, da armijski general Milan Nedić nikada neće biti nemački gaulajter"7') .. . Do odašiljanja srpskih trupa na Istočni front nije došlo. David Martin je pisao: „Jedini među svim evropskim narodima. Srbi i Poljaci, nisu dali ni jedan jedini vojnički odred za aktivnu podršku nemačkoj v ojsci"78). SDS i SGS stopile su se, na kraju, sa odredima generala Mihailovića. Pošto je bilo i pojedinačnih odbegavanja pripadnika SDS izdao je Gorski štab Jugoslovenske vojske u Otadžbini, 11. septembra 1944. godine, naređenje, po nalogu načelnika štaba Vrhovne koman­ de, da se ova pojedinačna odbegavanja obustave, jer se „za begunce ne zna da li su otišli među pripadnike Jugoslovenske vojske u Ota­ džbini ili među komuniste". Starešinama JVUO naređeno je, ,,đa ne smeju na svoju ruku vršiti mobilizaciju potčinjenog im ljudstva. Za svaki slučaj odvođenja vojnika od ovih, odmah izveštavati ovaj štab. Svako lice, koje bi došlo da vrbuje ljude, hapsiti i predavati ovome štabu"79). Tadašnji komandant Srbije, divizijski general Miroslav Trifuno­ vić, izdao je, 6. oktobra 1944. godine, naređenje, da „cela SDS uđe u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini, pod imenom „Srpski udarni korpus jugoslovenske vojske u Otadžbini"80). To je poznati SUK. Za komandanta je postavljen divizijski general Stevan M. Radovanović, a za njegovog zamenika brigadni general (unapredio ga Milan Nedić) Borivoje Jonić. Sastavljen od pripadnika SDS i SGS ovaj SUK je bio podeljen u dve divizije. Za komandanta prve divizije bio je postavljen pukovnik Branimir Zivković, a za koman­ danta druge divizje puk. Dragutin Redić. Petar Martinović-Bajica navodi, da je general Milan Nedić pozvao, 2. oktobra 1944. godine, u svoj kabinet generala Jonića, generala Damjanovića, generala Kostu Mušickog i pukovnika Ljudevita Pogačara i rekao im: „Situ­ acija je po našu nacionalnu stvar propala. Sovjetska armija ulazi u Srbiju a sa njome i komunisti koji će uzeti vlast. Mi se moramo ukloniti. Ja sa članovima vlade odlazim u Austriju. Dobrovoljački korpus doneo je odluku da ide u Sloveniju. Vas, Joniću, SDS i SGS i ceo srpski narod ostavljam Draži Mihailoviću, jer ste vi od počet­ ka pripadali njemu. Neka se Draža stara o daljoj sudbini srpskog naroda"81). 77) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 257-258. TO) David Martin, Ally Betrayed, The uncensored story of Tito and Mihailovich, Nevv York, 1946, str. 155. 79) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 359. 80) Na istom mestu, str. 367. 81) Na istom mestu, str. 371.

317

Ovim je počeo tragični put i još tragičniji završetak i SDS i SGS, koje su ušle u sastav Jugoslovenske vojske u Otadžbini i, zajedno sa njom, povlačili se za Bosnu, u punu neizvesnost, obmanjivani stalno propagandom da idu u susret engleskim trupama sa kojima će se zajedno vratiti i oterati komuniste sa vlasti. Prema iscrpnom i autentičnom svedočanstvu majora Milenka Solarića, koji je lično prešao ceo ovaj put i sve to opisao što je doživeo i video, kada je u Novom Pazaru izvršena smotra SUK-a, bilo je na okupu oko 4.800 ljudi82). Pripadništvo SUK-a JVUO trajalo je, formalno, od 6. oktobra 1944. godine do 1. januara 1945. godine. Posle čestih i teških borbi sa partizanima, uz nestašicu hrane i municije, šibani vremenskim nepogodama i sve više razočarani u put kojim su pošli i kome nisu videli kraja ni cilja, bičevani i tifusom, održali su, 1. januara 1945. godine, viši oficiri SDS i SGS sastanak na kome je trebalo da bude doneta odluka o daljem držanju. „Sastanak je održan u zgradi ko­ mande mesta. U velikoj sali skupilo nas se 35, zajedno sa dva đenerala. Tu nam je đeneral Radovanović postavljao pitanje šta svaki misli o tome kakav izlaz treba pronaći iz ovakve situacije. Traži da se mišljenje svakoga pojedinca zapisnički konstatuje. Svi su pred­ lagali da se ide za Sloveniju u sastav SDK. Izdvojili su mišljenje samo majori Pavićević i Janjić, koji su na takvo rešenje takođe pristali, no pod uslovom da se prvo izvesti Vrhovna komanda pa tek po nje­ nom odobrenju da se krene. Ako se desi da Draža to ne odobri, da se ostane ovde i da se radi onako kako on to bude naredio.Neki oficiri, koji su još uvek komandovali jedinicama izjavili su da ljud­ stvo više nije sposobno a niti hoće da se bori“ 83). Petar MartinovićBajica ovaj sastanak drukčije prikazuje. On veli: „Doneta je odluka koja je poslata na saglasnost Draži Mihailoviću, koji se tada nala­ zio na padinama Ozrena“ 84). Ono što je ostalo od oficra i vojnika SUK-a prebacili su Nemci preko Slavonskog Broda u Grac i Beč gde su tifusari odvojeni od ljudstva, a zdravo ljudstvo dodeljeno organizaciji ,,TOT“ : „Saopštili su nam da se nalazimo na njihovom staranju i snabdevanju. Razume se, i na raspoloženju1185). Od 4.800 pripadnika SUK-a, koliko ih je, početkom oktobra 1944. godine bilo u Novom Pazaru, u Beč je stiglo samo 1.600. „Došli su iznureni, bolesni u Beč, gde ih je, ta­ kođer, dosta stradalo od bombardovanja i tifusa. (Pored ostalih umro je tu i m ajor Danilo Stefanović, načelnik štaba). Iz Beča, posle 82) Milenko Solarić, Naličje „Bosanske Golgote" ili kako sam postao pri­ padnik SDK (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", II, 1955, str. 24. 83) Na istom mestu, str. 35-36. 84) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 374. 85) Milenko Solarić, Na istom mestu, str. 37.

318

izvesnog vremena, došli su u Postojnu i Ilirsku Bistricu, gde su našli odmorište i sklonište"86). Kada su se našli u Beču stajali su pripadnici SDS i SGS pred punom neizvesnošću: kuda da se okrenu? U jednom ličnom pismu, koje je general Borivoje Jonić 21. februara 1945. godine uputio Dimitriju Ljotiću iz Beča, stoji: „SDS se skoro cela javila za pre­ laz u SDK. Molim Vas da se ovde ne vrši nikakvo odabiranje, već neka se sve odavde transportuje, spasu srpski životi, a tamo će se ljudi klasificirati; što Korpus želi da primi primiče, a ostalo može da oko sebe primi „Komanda SDS za likvidaciju"87) . . . Istoga dana, 21. februara 1945. godine, obratila se Dimitriju Ljotiću i jedna gru­ pa viših oficira SDS, na čelu sa pukovnikom Vojislavom R. Petrovićem, i obavestila ga o sledećem: „Prema postojećem naređenju nemačkih vlasti SDS rasformirana je. Oficiri i ljudstvo upućuju se u sastav SDK ili u odred popa Đujića, ili na rad bečkoj opštini; to jest tamo gde ko želi. Za prelaz u SDK prijavilo se 83 oficira i oko 600 podoficira i vojnika. Svakodnevno po malim grupama od 30-50 ljudi transportuju se u SDK . . . Gospodine ministre, čast nam je obavestiti Vas: da od 83 oficira, koji su se javili za prelaz u SDK, nalazi se 24 viša oficira (3 pukovnika, 9 potpukovnika i 12 majora). Od ovih 24 oficira većina je sada potpuno sposobna za boračke duž­ nosti, a manji broj je usled izdržanog štrapaca, preležanog tifusa i posledica od ranjavanja privremeno nesposoban za boračke duž­ nosti, dočim su potpuno sposobni za obavljanje pozadinske ili kan­ celarijske službe. Mi viši oficiri kojima se sada onemogućuje prelaz u SDK molimo gospodina ministra da nam omogući odlazak u Slo­ veniju i da se tamo reši naše pitanje, jer ovde u Beču izloženi smo svim mogućim teškoćama"88). Budimir Nikić, koji je vodio Prihvatnu stanicu SDK u Beču, javio je: „Po molbi oficira SDS načelno je re­ šenje pozitivno, ali da ne odlaze dok ne javim o zbog rešenja mate­ rijalnog pitanja"89). „Jedan manji broj, među njima đeneral Stevan Radovanović (prvi komandant žandarmerije pod okupacijom), Doka Đorđević (okružni načelnik u Kraljevu), pukovnik Pogačar koman­ dant SGS, major Lav Skodlar i drugi ostali su u B eču"90). Doka Đorđević je, kako svedoči Petar Martinović-Bajica, odgo­ voran za ubistvo Jovana Barjaktarevića, okružnog načelnika u Nišu, koji je, pri povlačenju sa SDS, podlo ubijen91). Martinović-Bajica piše: ....... Kad smo došli u Rašku, tu sam našao čika Stevu i saop­ štio mu zli glas o smrti njegovog brata Jovana, kao i način na koji 85) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 203-204. 87) Fotokopija pisma kod pisca. 88) Prepis akta kod pisca. 89) Prepis akta kod pisca. 90) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 205-206. si) Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 467.

319

je izgubio život. Baš u tom trenutku, naišao je u automobilu Jo­ vana Barjaktarevića, Doka Đorđević sa društvom. Psihički momenat čika Steve u tom času treba razumeti. Stevo steže vilice, škripnu zubima i reče: „Pero, ja ću ga noćas ubiti11 — Nemoj čika Stevo, stvorićemo veliko zlo. Doći će vreme da svako odgovara za svoja dela. Mi sad idemo u Crnu Goru. Tamo ćemo to svršiti, — rekoh Stevi, a on je tu među nama. Čika Stevo je tada slegao ramenima. Nije ništa odgovorio i pošao je s nama za Novi Pazar. To je sve“92).

Srpski dobrovoljački Korpus (SDK) S r p s k i d o b r o v o l j c i bili su terenski oružani odredi gene­ rala Milana Nedića za borbu protiv komunističkih partizana. Njihovo nastajanje izazvala je preka potreba da se u okupiranoj Srbiji uspo­ stave mir i red, koji su bili ugrozili najpre komunistički, a zatim komunističko-četnički napadi posle 22. juna 1941. godine. Ni žan­ darmerija, kojom je raspolagala Komesarska uprava, ni prvi oru­ žani odredi generala Nedića, organizovani od oficira i podoficira, koji nisu bili odvedeni u zarobljeništvo, nisu mogli zavesti red i mir u zemlji. Žandarmerija, koja se posle okupacije Jugoslavije našla u službi i koja je i po Ženevskoj ratnoj konvenciji i po 12. tačci Ugovora o kapitulaciji jugoslovenske vojske trebala da ostane, na­ šla se u vrlo teškoj situaciji. Jovan P. Trišić, koji je od 24. juna do 12. septembra 1941. godine bio komandant žandarmerije, veli: „Broj žandarma po stanicama pod okupacijom bio je dovoljan, ali šta je vredio broj kada na primer na stanici ima 10-15 žandarma a svega 5-8 pušaka i to svaka sa po 5 do 10 metaka63). Trišić ističe da se, na njegovu molbu, Dimitrije Ljotić zalagao da se žandarmerija bolje naoruža ali to Nemci nisu dopustili “94). Kasnije, kada je Trišića za­ menio general Steva Radovanović, general Nedić je izvestio „da je od Nemaca dobio 2000 pušaka i da ih stavlja na raspoloženje da ih podeli po svome nahođenju, ali s naređenjem: samo znaj, da žandarmima ne smeš dati nijednu pušku“ 95). Ljudstvo i žandarmerije i prvih Nedićevih oružanih odreda bilo je, u svojoj ogromnoj većini, n a c i o n a l n o i svesno i rodolju­ bivo, ali nije bilo ideološko-politički pripremljeno za borbu koju je trebalo da vodi. To je bio dobar vojnički materijal, ali ideološki ne­ obrađen. Zbog toga su brojni od njih pogledali uticaju i anglofilske i komunističke propagande, koja je trubila da oni, boreći se protiv pobunjenika, sarađuju sa okupatorom i vrše nacionalnu izdaju. 92) Na istom mestu, str. 471. Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću. . . , str. 90. 84) Na istom mestu, str. 91-92. 85) Na istom mestu, str. 93.

320

„Nesigurni da i sami ne budu sutra osuđeni kao saradnici okupatora, ovi ljudi su izbegavali sukobe sa komunistima i vrlo slabo su vršili svoju dužnost borbe protiv elemenata anarhije . . . A kada je komunističko-četnička propaganda počela u sve većoj meri da napada ove ljude kao sluge okupatora, kojima će se po završetku rata da sudi za izdaju, počela su masovna bežanja iz ovih jedinica u šumu zajedno sa poverenim im oružjem. Počelo je da se događa ono što su nam Nemci u toku pregovora podvlačili, a to je, da će oružje za nove odrede ustvari služiti više naoružanju šume nego unište­ nju anarhije. U ovakoj situaciju Nemci saopšte Nediću da se osećaju primoranim da mu obustave dalje davanje oružja"96). Situacija je bila zastrašavajuća. Partizanski odredi su harali već i u samoj okolini Beograda. Bilo ih je ,,u Lipovačkoj šumi, pod Avalom i oko Grocke. Nemci su držali samo glavnu prugu i glavne drumove. Kaz­ nene ekspedicije su pustošile cele krajeve, streljale ljude, a sve muško stanovništvo gonile u koncentracione logore"97). Našavši se u takvoj situaciji general Nedić je, kao što je već istak­ nuto, imao nameru da se povuče. Od ovoga je odustao kada je M ihailo Olćan ponudio da brzo formira dobrovoljne borce za borbu protiv komunista. To je bilo 14. septembra 1941. godine, a već su­ tradan počela je akcija. Milosav Vasiljević piše: „Sutradan, 15. septemba 1941. godine, po dogovoru i sporazumu sa Ljotićem, g. Ol­ ćan je pred nama, starijim članovima Zbora, na sastanku u Krun­ skoj ulici, izložio tok vladine sednice i kritičnost situacije u kojoj se zemlja nalazi. Komunistički odredi su operisali pred samim Beo­ gradom u Lipovačkoj šumi, a žandarmerija je bila do te mere pro­ pagandom obeshrabrena da je u okolini Kučeva jedna komunistki­ nja, žena Veljka Dugoševića, učitelja, upala sama u žandarmerijsku stanicu i sa revolverom u ruci razoružala preko 20 žandarma, što očevidno ne bi mogla da uradi da cela stvar nije duhovno već bila pripremi j ena“98). Posle Olćanovog izlaganja počelo je upisivanje u dobrovoljce; upisivali su se i starij i mlađi. Već sutridan, 16. septembra 1941. go­ dine, bio je formiran P r v i dobrovoljački odred za čijeg je ko­ mandanta bio postavljen aktivni poručnik Budimir Nikić. Jovan P. Trišić greši kada tvrdi da su dobrovoljci osnovani već jula i avgusta 1941. godine. Radilo se tu ne o dobrovoljcim a nego o pojačanju poli­ cijskih odreda u Beogradu iz kojih su, kasnije, neki mlađi prešli u dobrovoljce99) . . . Formiranje srpskih dobrovoljaca počelo je 15. septembra 1941. godine u Garašaninovoj ulici u Beogradu, gde je 96) Milosav Vasiljević, Postanak srpskih dobrovoljaca 1941. godine (U „Za­ pisi iz dobrovoljačke borbe", IV, 1956, str. 15-16. 97) „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", I, 1954, str. 8. 98) Milosav Vasiljević, Na istom mestu, str. 16. " ) Jovan P. Tršić, Na istom mestu, str. 88.

321

bila smeštena grupa omladmaca koji su radili na raščišćavanju ru­ ševina u Smederevu. Prijavilo se oko 300 pripadnika Zbora, ali se moglo dobiti samo oko stotinu pušaka sa potrebnom municijom. Odred se sastojao od đaka, studenata i mladih radnika100). Sa njima zajedno pošli su inžinjeri Božidar-Darko Petrović i Milosav Vasi­ ljević. Posle ovoga Prvog srpskog dobrovoljačkog odreda nicali su i drugi: u septembru i oktobru 1941. godine stvoreno je 12 dobro­ voljačkih odreda u jačini od oko 3-4000 ljudi. „Ti dobrovoljci su bili stvarno udarna vojska generala Nedića i ona sila na koju se on oslanjao i sa kojom je uspeo da Srbiju očisti od komunističke opasnosti, da odstrani kaznene ekspedicije i da red i mir u zemlji zavede“ 101). Za komandanta Srpskih dobrovoljaca bio je postavljen pukovnik Košta Mušicki. „ . . . Elitni pukovnik jugoslovenske vojske, veliki patriota, u pra­ vom smislu gospodin i čovek, general Mušicki uneo je celoga sebe, da srpski dobrovoljci budu dobro i ispravno vođeni, a naročito da budu pripremljeni i vaspitani da kroz haos i revoluciju najbolje moguće posluže a pri tome da izbegnu da izvrše kakvo zlo. To je bila težnja i svesrdno staranje, postizavano stalnim nadzorom, stro­ gom kontrolom i čvrstom disciplinom uvek praćenom naređenjima i predavanjima, kako bi dobrovoljci postali samosvesni i samodisciplinovani“ 102). Srpski dobrovoljci su od samoga početka bili naročita vojska. I pogrešno i zlonamerno je nazivati ih p a r t i j s k o m vojskom ili drukčije rečeno, Ljotićevom vojskom. D obrovoljci su bili trajno narodna vojska, koju su sačinvali rodoljubi, i nacionalno i ideloški pripremljeni za borbu koju su vodili. Ono što je njihovu misao prosvetljavalo, krepilo im duh i srčanost i davalo širinu vidika bila je misao Dimitrija Ljotića, koja ih je vodila. Otpremajući prvu grupu dobrovoljaca Ljotić im je rekao: „ . .. Zao mi je vaše mladosti, jer će mnogi od vas poginuti. A li više od toga mi je žao, što ćete i vi morati da ubijate, jer u borbu idete . . . Vi ste dobili oružje, ali mo­ rate znati da je ono moćno i blagoslovene jedino u dostojnim ruka­ ma Junaka i Č ovek a. . . Da se ne razmećete njime, a da ga nika­ da ne upotrebite kao siledžije, nasilnici ili, nedaj Bože, ubice . . . Vi se borite da se uspostavi red i mir u vašoj zemlji, i da narod ne strada više, da prestane da daje besciljne žrtve . . . Ali vi morate znati svoj položaj: svako jutro kad se probudite, vi sebi kažite da ste rob ovi"103). O dvogodišnici dobrovoljaca rečeno je za njih: „Stav dobrovolja­ ca je odraz glasa savesti svesnih i duhovno i nacionalno probuđenih 100) 101) i°2) 103)

322

Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 91. „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", I, 1954, str. 9. Na istom mestu, str. 11. Na istom mestu, str. 12.

ljudi kojima su jasni uzroci teške propasti i putevi kojima se može doći do ozdravljenja i uspona. Suočeni sa zbiljom realizma od koje se čoveku ledi srž u kostima, dobrovoljci su u svom nacionalnom biću i u živoj veri u svoj narod našli snage, da se uhvate u koštac sa tom stvarnošću i da se, evo već dve godine, bez odmene nose sa njom. Što na njihov stav ne utiču bure vremena, što ih ne zbunjuju i ne kolebaju momentalne i privremene situacije, što ne podležu ovoj ili onoj prihozi i što se ne daju ničim zbuniti objašnjenje tre­ ba tražiti u živom saznanju dobrovoljaca da svojim podvigom slu­ že samo Srbiji i Srpstvu. Na tome saznanju je zasnovana njihova rešenost da im služe pod svima uslovima i u svakoj prilici. Drobrovoljci ne žele da budu hvaljeni, ali bi želeli da budu shva­ ćeni. Tim pre što od njihovih žrtava i podviga, od njihovog bdenja i teške i neodmenjive službe živi ovaj narod. Čak i oni koji na njih hule, zlostavljaju i napadaju ih. U gradskoj zavetrini, u obilju i ne­ dozvoljenom poslovanju, u politikantskom šićardžiluku, oni isti ele­ menti koji su rastakali veliku državu, jagmili se o narodno blago, bili svesni instrumenti tuđe propagande i direktni upropastitelji naroda, ispredaju svoja opadanja dobrovoljaca koji su se uzdigli iznad svega ličnoga i svakodnevnoga da bi se samo spasao ovaj na­ rod i otreznili svi redovi u njem u"104). U čišćenju okupirane Srbije od partizana srpski dobrovoljci su imali naročitog udela. U nizu okrštaja sa partizanima oni su pokaza­ li da su i vojnički i ideološki iznad njih, a kada je počela ofanziva protiv Užičke republike oni su i tu dali svoj borbeni doprinos. U ovim borbama učestvovale su, zajedno sa Nedićevim oružanim odre­ dima, i četničke grupe majora Manojla Korača, majora Glišića, ka­ petana Vučka Ignjatovića i poručnika Predraga Pvakovića. Zajed­ ničko ušestvovanje nacionalnih odreba učinilo je da u mestima, koja su oslobođena od partizana, „Nemcima nije bila data prilika da vrše strahovite i krvave odmazde kao u Mačvi, Kraljevu i Kragujev cu "105). Ova zajednička borbena saradnja između Nedićevih oru­ žanih odreda i Mihailovićevih četnika imala je za posledicu i to, da je četnicima, i od strane srpskih dobrovoljaca, ukazivana različita pomoć. Pukovnik Košta Mušicki, koji je komandovao dobrovoljcima, jednim četnicima je „davao oružje, drugima municiju, trećima odeću i obuču, četvrte je slao generalu Nediću, moleći ga da sve učini, kako bi se Mihailovićevi odredi mogli legalizovati pod komandom svojih starešina"106). Za vreme ove borbene akcije pukovnik Mušicki se i lično sas­ tao sa Dražom Mihailovićem. Kada su Nemci ovo doznali oni su, 7. 10i) Đoko Slijepčević, Na dvogodišnjicu dobrovoljaca (U „Zapisi iz dobrovo­ ljačke borbe", I, 1954, str. 23). 1(>5) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 67. 106) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 59.

323

decembra 1941. godine, uhapsili pukovnika Mušickog. Pukovnik Mušicki, koji je obavestio Mihailovića o nameri Nemaca da, posle uništenja Užičke republike unište i njegove odrede, bio je predat Vojnom sudu, osuđen na zatvor i pušten „tek polovinom 1942. godine i to snažnom intervencijom generala Nedića i Dimitrija L jotića"107). Za komandanta srpskih dobrovoljaca bio je postavljen potpukov­ nik Ilija Kukić, koji im nije bio ni malo naklonjen. Mušicki je, čim je doznao da Nemci spremaju napad na Ravnu Goru, preko jednog komandanta M ihailovićevog odreda, koji se „nalazio u njegovoj blizini, odmah poslao glasnika na Ravnu Goru obaveštavajući Dra­ žu o predstojećoj neposrednoj opasnosti po njega, pozivajući ga da se odmah skloni. Kurir je uspeo da stigne nešto pre nemačkih trupa koje su se u obliku lepeze približavale sa svih strana Struganiku i dok se najveći deo četničkoga štaba nalazio na Ravnoj Gori, Draža, koji je bio u Struganiku sa majorima Aleksandrom Mišićem i Iva­ nom Freglom, Slovencem, imao je taman toliko vremena da se sklo­ ni u neko šiblje kada su se Nemci pojavili u streljačkom stroju"108). Kada je general Bohme bio smenjen i za vojnog zapovednika Srbije došao general Bader Nedić i Ljotić su uspeli da Mušicki ne bude kažnjen smrću. „Međutim, pukovnik Mušicki je celo vreme sedeo u zatvoru Gestapoa i tek je posle više nedelja najzad bio oslo­ bođen — jer se bilo pomišljalo da se uputi u zarobljeništvo. Ali se nije više vratio na položaj komandanta, sve dok iz Srbije nije otišao zloglasni general Majsner, koji je uporno vodio jednu neprijateljsku politiku prema Nediću i svim njegovim saradnicima"109). General Majsner je bio naročito kivan na srpske dobrovoljce: „D obrovoljač­ ka komanda biva pop tuno zapostavljena, a jedan deo dobrovoljaca rasformiran je i odveden u zarobljeništvo. Tako su odvedeni u za­ robljeništvo ceo X I dobrovoljački odred, sa oficirima i vojnicima, na čelu sa komandantom odreda, majorom Perovićem. Isto tako u zarobljeništvo je odveden i deo VII dobrovoljačkog odreda. Neras­ položenje generala Majsnera prema dobrovoljcim a oseća se na sva­ kom koraku. Po njegovom naređenju, nemačke vlasti čine smetnje da vlada Milana Nedića izradi obuću za dobrovoljačke odrede. Ljud­ stvo, koje je bilo svesno svoga zadatka, izdržalo je, skoro golo, boso i gladno, ovu godinu teškog iskušenja"110). To je bila za dobrovoljce veoma teška 1942. godina. „To vremensko razdoblje bilo je najteže u životu dobrovoljaca, jer su uživali nepoverenje kod okupatora, koje je, uglavnom, došlo kao posledica spasavanja Mihailovićevih četnika, koje su dobrovoljci posle pada Titove „Užičke republike", izbavljali ispred Nemaca na svakom koraku. To je bilo s jedne stra­ 10 7)

Na istom mestu, str. 161. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 301. 1C9) Na istom mestu, str. 302. 1!0) Boško N. Kostić, Za istoriju. . . , str. 70. 108)

324

ne, a s druge — što dobrovoljci nipošto nisu dozvoljavali da budu niučemu potčinjeni generalu Majsneru i nemačkim policijskim sna­ gama"111). Iz dobrovoljačkih odreda nastali su kasnije, kada je Košta Mu­ šicki ponovo došao na čelo SDK, najpre b a t a l j o n i , a iza ovoga p u k o v i . Pred kraj leta 1944. godine SDK je imao p e t p u k o v a i jedan artilerijski divizion čiji je komandant bio kapetan I. klase M omčilo-M oma Đorđević. Komandant I puka bio je major Ilija Mićašević; komandant II puka major Marisav Petrović; komandant III puka m ajor Jovan Dobrosavljević; komandant IV puka rezervni major inž. Vojislav Dimitrijević, zatim kapetan Miodrag Marković; komandant V puka bio je rezervni major Milorad Mojić. Dobrovoljačke jedinice izdržale su, za celo vreme svoga posto­ janja, niz oštrih borbi sa partizanima, u kojima nisu podlegali ni onda kada su bili brojno slabiji. Oni su, zajedno sa drugim nacio­ nalnim snagama, uspešno odolevali komunističkom pritisku, koji je, posle kapitulacije Italije u leto 1943. godine i zbog masovne i tehničke i političke pomoći Angloamerikanaca, postao sve jači. Zbog nastalih promena u okupiranoj Srbiji, izazvanih prodorom sovjets­ kih trupa u Srbiju, došlo je i do povlačanja srpskih dobrovoljaca u Sloveniju gde su produžene borbe protiv partizana sve do kraja rata. Pri prolazu kroz Srem dobrovoljci su imali nekoliko oštrih borbi sa partizanima koje su uvek nagonili u begstvo. U Sloveniji su se srpski dobrovoljci bili smestili na prostoru od Rakeka do Kla­ ne. Delovi IV i ceo V puk SDK istopili se behu u Srbiji u borba­ ma sa partizanima; V puk se uopšte nije mogao povući sa celinom SDK. U sudbini i celoga SDK, i nekih njegovih delova, bio je naročito tragičan kraj jedne grupe oficira V puka sa Miloradom Mojićem na čelu. Probijajući se kroz komunističke obruče oni su uspeli da, uz pomoć Nemaca, dođu do Zagreba gde su ih ustaše, na podao i zverski način, pobile. Spasio se samo nekoliko vojnika, koje su Nemci uspeli da prikriju. Prema kazivanju jednoga od njih, Miće Martenovića, stvar se odigrala iznenada: „Sve se, veli Martenović, dogodilo munjevitom brzinom. Vi ste (grupa vojnika) jedva bili odmakli tri­ sta metara, a ogromna gomila ustaša saletela je voz i posle kratko­ ga objašnjenja oterala ih sve do jednog. Streljanje su izvršili odmah bez ikakvog isleđenja. Ni žene nisu poštedeli"112). Streljana su 39 lica sa majorom Mojićem na čelu113). m ) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 220. H2) Mića Martenović, Pogibija Milorada Mojića i drugova (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", II, 1955, str. 103-104). us) Na istom mestu, str. 104.

325

0 pogibiji Milorada M ojića i njegove grupe obavestio je Dimi­ trija Ljotića Herman Nojbaher u Beču, gde se tada Ljotić nalazio radi odobrenja da se prebaci na taj teren i četnička grupa vojvode Momčila Đujića. Boško N. Kostić, koji je na sastanku Ljotića sa Nojbaherom, bio prevodilac, opisuje taj momenat ovako: „Ponudio nas je da sednemo, zamolivši me da tačno reč po reč prevedem Ljotiću. Gledajući u Ljotića saopštio je da je komandant V dobro­ voljačkog puka, m ajor Milorad Mojić, ubijen u Zagrebu od strane ustaša. Ja sam kao zanemeo i jedva sam prevodio Ljotiću ono što je Nojbaher kazao. Nojbaher je sa stola uzeo jedan komad hartije, koji mi je pružio i rekao: „Sa Mojićem su pobijeni ovi dobrovoljci i četnici"114). 1 kraj jednoga daleko većeg dela srpskih dobrovoljaca bio je tragičan. Krajem maja 1945. godine, kada je već rat bio završen, predali su Britanci, na prevaru, iz Koruške, pored ostalih jugosiovenskih jedinica, i borbeno ljudstvo tri puka SDK: 2, 3 i 4, koji su bili poslati u susret četnicima vojvode Pavla Đurišića, koji je bio odlučio da sa svojim jedinicama dođe u Sloveniju. Dobrovoljački pukovi bili su došli do Kupe, ali pošto nije bilo četnika oni su se probijali prema Zapadu u nameri da se sastanu sa svojom glavni­ nom. Potpukovnik Radoslav Tatalović, koji je vodio ove operacije, bio je dobio naređenje od Štaba da se probija prema Zapadu, ali on to nije uradio. Javljao je: „M i ne možemo ovako na prečac da napu­ stimo front i da ostavimo prazninu kroz koju će komunisti zatim da napadnu Slovence s leđa. Čast nam nalaže da pre povlačenja o tome obavestimo generala Rupnika u Ljubljani, ostavivši mu rok da preuzme front od nas“ 115) .. . General Rupnik je primio Tatalovićevo saopštenje, ali je odbio da povuče svoje trupe. Tri puka SDK povukla su se tada prema severu pošto je Tatalović uspeo da privoli Nemce da se iz bolnice u Ljubljani evakuišu ranjeni dobrovoljci. Predati srpski dobrovoljci, osim vrlo maloga broja koji je uspeo da pobegne, poubijani su u slovenaćkim šumama bez suda i obzira116) . .. Kao čudan znak sudbi­ ne pre njihovoga stradanja promenio je svetom i Dimitrije Ljotić u jednoj automobilskoj nesreći 23. aprila 1945. godine na putu od Postojne za Goricu.

Zašto za Sloveniju

Krajem leta i početkom jeseni 1944. godine ocrtavao se jasno tragični kraj srpskih nacionalnih snaga. Sporazum Tito-Šubašić, U4) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 186. us) Milosav Vasiljević, Moja misija u Sloveniji u maju 1945. godine (iz­ veštaj komandi SDK).

326

angloameričko, posebno lično Cerčilovo, opredeljenje za Tita i za jugoslovenske komuniste i, naročito, prodor sovjetskih trupa na tlo uže Srbije, činili su organizovani nacionalni otpor bezizglednim. Si­ tuacija se sve više smrkavala i tražilo se neko rešenje za desetine hiljada ljudi koji su bili još pod oružjem. Nacionalnom vodstvu koje ni tada nije predstavljalo neko jedinstvo i celinu, postavljalo se pi­ tanje: kuda i na koju stranu? Svi nacionalni ljudi Jugoslavije mogli su tada zavapiti pred sudbinom: da je igde brata u svijetu da poža­ li ka‘ da bi pomoga1. Pom oći nije bilo ni sa koje strane: nebo je bilo visoko, a zemlja tvrda. U takvoj situaciji SDS i SGS su se priključile JVUO i resile da idu zajedno; SDK je pošao svojim putem. Bilo je samo jedno jasno: Srbija se morala napustiti. Četničko vodstvo se odlučivalo za dva problema: a) povlačenje za Grčku preko Crne Gore i Albanije ili b) povlačenje za Bosnu i spuštanje iz Bosne prema Jadranskom m o­ ru gde se, bez ikakvih konkretnih osnova za to, očekivalo iskrcava­ nje Engleza koji su, verovalo se, trebali da prihvate srpske nacio­ nalne odrede kao što su bili prihvatili antikomuniste u Grčkoj; kao da se nije bilo jasno obelodanilo da su se, prvenstveno Britanci, bili opredelili za Tita i prema srpskim nacionalnim snagama zauze­ li neprijateljski stav. Vojničko i političko vodstvo SDK nije moglo da primi nijedan od ova dva razloga. Dimitrije Ljotić je, analizirajući tadašnju m e­ đunarodnu situaciju, bio dosledno uveren, da se Angloamerikanci neće iskrcati na Jadranu u obliku i sa ciljem kako su to četnici oče­ kivali. Ljotić je, isto tako, znao da će sovjetske trupe ući u Jugos­ laviju, naročito u Srbiju, i time veoma otežati položaj nacionalnih snaga. O ovome svome stavu Ljotić je obavestio četničko rukovod­ stvo. On je, preko majora Petrovića, predložio generalu Mihailoviću, „da bi bilo dobro da se on iz Bosne odmah vrati u Srbiju radi obrazovanja jedne privremene kraljevske vlade o čemu bi obave­ stio Nj. V. Kralja kao i saveznike. Da umoli Angloamerikance da se odmah iskrcaju u Jugoslaviji; da sve oružane snage stavi pod svo­ ju komandu jednim javnim aktom. Partizane treba zadržati i ne dozvoliti im da osvoje Srbiju. O svemu tome da uputi proglas narodu“ 117). Ako bi, mislio je Ljotić dalje, general Mihailović prihva­ tio da dođe i obrazuje vladu, mi bismo zauzeli radio stanicu u Beo­ gradu, preko koje bi mogao general Mihailović upućivati apele i na­ ređenja. Ovo bi se dalo izvesti. Nemaca ima u Beogradu vrlo malo. Toga momenta vlast đenerala Nedića prestaje"118). Od svega ovoga nije bilo ništa. General Mihailović nije primio Ljotićev predlog. Ljotić je pokušao da uveri i vojvodu Pavla DuU6) Na istom mestu. J17) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 172. u 8) Na istom mestu.

327

rišića da se i on sa svojim odredima povuče za Sloveniju što su Nem­ ci bili skloni da odobre. S tim ciljem Ljotić je poslao u Crnu Goru Ratka Parežanina s jednom grupom dobrovoljaca da se nađu kod Đurišića119). Ni od ovoga predloga i napora nije bilo ništa. Svi čet­ nički i politički i vojnički rukovodioci bili su, i pored svih iskustava koje je general Mihailović imao sa Britancima, čvrstvo uvereni u to da ih Britanci još uvek smatraju saveznicima i da će se iskrcati na Jadranu i njih prihvatiti. Ljotićev napor da ih u to razuveri nije uspeo120). Kada je odlučio da se SDK povuče u Sloveniju, Dimitrije Ljotić je to smatrao i najboljim i najcelishodnijim rešenjem. Delegaciji, koju je poslao u Crnu Goru, Ljotić je rekao: „Moj je plan da se svi nacionalni odredi povuku u Slovenačku gde, držim, najpre ćemo se sresti sa saveznicima. Mi tamo idemo u našu zemlju i ne mislimo da prelazimo granice i krajeve naše zemlje i našeg naroda. Ja sam tri dana išao po Srbiji. Išao sam od sela do sela da se nađem sa Dra­ žom i da se s njime dogovorim u ovome najkritičnijem času. Ali nam neprijatelji, njegovi i moji, to nisu dozvolili. Vodili su me od kuće do kuće, od sela do sela, i nisu mi dali da se vidim sa Dražom,,121). L jotić je, za povlačenje u Sloveniju, pored političkih i nacional­ nih razloga, navodio i čisto praktične, zbog čega ići direktno tamo a ne u Crnu Goru ili Bosnu gde se neće moći opstati pa će se opet morati tražiti Slovenija: „K oliki gubitak vremena, a kolike poteš­ koće, gubici, žrtve svake vrste . .. Mislite samo kakva bi nam obuća i odeća bile kod boraca kod toliko mučnog puta. Jesenje su kiše na dnevnom redu, kiše koje prodiru do kostiju"122). Za vreme boravka u Sloveniji, od novembra 1944. do svoje smr­ ti, 23. aprila 1945. godine, Dimitrije Ljotić je bio postao c e n t r a l ­ n a p o l i t i č k a l i č n o s t nacionalnih Jugoslavena. On je uspo­ stavio dobre odnose sa biskupom Rožmanom i sa generalom Rupnikom u Ljubljani. Po povratku iz Beča, gde je išao da traži dozvo­ lu za dolazak Đujićevih četnika Ljotić je, 21. decembra 1944. godi­ ne, imao sastanak sa slovenačkim političarima u Trstu. Ljotić je imao veze i sa Nacionalnim odborom Slovenije i Primorja sa kojim su bili utvrđeni detalji rada na nacionalnom planu123). Sačuvana je jedna predstavka toga odbora, pisana 8. aprila 1945. godine, koja je potpisana od d e s e t lica. Potpisnici predstavke, Tršćanski Slovenci, ističu želju da Trst posle rata, pripadne Jugoslaviji i navo­ de razloge za to. Potpisnici vele, da žele „Vam ovim istaknuti misao 119) Vidi opširno o ovome: Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, Minhen 1975. 120) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 177-178. 121) Na istom mestu, str. 179. 122) Na istom mestu. 123) Na istom mestu, str. 240.

328

i volju svoju i Jugoslovena, nastanjenih na tom području, da grad Trst pripadne Jugoslaviji, te Vas molimo, da tu volju zagovarate kod onih faktora, koji odlučuju"124). Ljotićeva zamisao je bila, da se na najzapadnijem delu Jugosla­ vije koncentrišu jugoslovenske nacionalne snage, i srpske i hrvat­ ske i slovenačke, koje bi se povezale sa trupama generala Vlasova i tako stvorile snažnu antikomunističku armiju, koja bi mogla da odbaci jugoslovenske komuniste i stvori jednu slobodnu jugoslovetisku teritoriju na koju je mogao da dođe kralj Petar II. i tu obra­ zuje svoju nacionalnu vladu, koju bi saveznici priznali. Cilj je bio: zaustaviti dalje prodiranje jugoslovenskih komunista i oslobođenje bar jednoga dela Jugoslavije. Iznenadna pogibija Ljotićeva sve je to omela. Događaji su produžili da idu i dalje svojim fatalnim tokom.

Srbija u vihoru uništenja

Od sloma Jugoslavije i stupanja na snagu kopitulacije, 18. apri­ la 1941. godine, pa do završetka rata početkom maja 1945. godine, dešavao se i na okupiranom području Srbije ceo niz nesreća, koje su teško pogodile narod i zemlju. Prouzrokovači svega toga bili su oni elementi koji su narušavali red i mir sitnim čarkama i ubijanjem pokojega Nemca iako su znali, jer je to bilo objavljeno, kakve će kazne i odmazde vršiti okupator nad stanovništvom, koje je bilo nedužno. Da bi, i formalno, ispunjavao ono što je propisao kao kaznu za svaku štetu nanesenu njemu i njegovim organima, okupator je vršio odmazde po ključu koji je bio sam odredio ne tru­ deći se da traži i pronalazi prave krivce. Sve je na ovome planu išlo takoreći mehanički. Okupator nije imao ni volje ni vremena da za­ dovoljava pravdu; on je tražio i vršio osvetu u nameri da narod zaplaši i da ga prinudi da bude miran. Broj onih koji su, ili pojedinačno ili u manjim i većim grupama, stradali od ovih odmazda nije nam poznat, ali se može uzeti kao si­ gurno da nije bio mali. I pojedinačne i masovne odmazde izazivali su pre svega komunisti, koji su se ubrzo posle sloma Jugoslavije počeli da pripremaju za akciju. „Mesec maj je mesec pune partij­ ske aktivnosti organizacija na političkom okupljanju naroda i na vojnim pripremama, što je po selima i gradovima zapadne Srbije stvaralo atmosferu kao da rat tek počin je"125). Do 22. juna 1941. go­ dine ova je akcija bila prikrivena. Spasenija — Cana Babović je pi­ sala: „Posle okupacije, sve skoro do 22. juna, vladalo je neko „pri­ m irje" u odnosu na progone i hapšenja komunista. Bilo je očigledno 124) Fotokopija predstavke u posedu pisca. 125) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941. Beograd 1975, str. 33.

329

da je policijski aparat stare Jugoslavije u izvesnom smislu razbijen, nesređen i verovatno u iščekivanju, tako smo se na izvestan način kretali i slobodnije, i čitavu aktivnost mogli da razvijamo bez nekih velikih sm etnji"126). Za to vreme komunisti su, u stvari, bili bliski saradnici okupatora koji je bio saveznik Moskve. U toj atmosferi ko­ munisti Zapadne Srbije m ogli su proslaviti prvi maj i deliti prvo­ majski proglas CK KPJ. Situacija se, kao što je poznato, izmenila iz osnova posle 22. juna 1941. godine. U proglasu CK KPJ, koji je izdat 22. juna 1941. go­ dine, ističe se da smesta treba prilagoditi „svoje organizacije i nji­ hov rad za taj poslednji boj . . . Napred u poslednji i odlučni boj za slobodu i sreću čovečanstva"127). Borbe, koje su bile počele, imale su više teroristički nego oslobodilački karakter. Počelo je formi­ ranje partizanskih odreda i njihovo povezivanje sa četnicima tada pukovnika Dragoljuba Mihailovića. Posle toga je došlo do oružanih napada na Nemce i do njihove reakcije, koja je imala najmasovnijeg izraza u odmazdama u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu. Ako general Nedić nije mogao sprečiti nemačke kaznene ekspedicije i odmazde on je sve činio, i mnogo učinio, da one budu umanjene sa ublaže­ nim posledicama. Odmazde u Mačvi bile su direktna posledica četničko-partizanskog napada na Sabac, izvršenog noću između 24. i 25. septembra 1941. godine. To je bio zajednički napad kapetana Dragoslava Ra­ čića i Nebojše Jerkovića, komandanta partizana, učitelja po za­ nimanju. Napad je potpuno neuspeo, ali je izazvao oštru reakciju Nemaca, koji su za ugušenje pobune upotrebili i hrvatske trupe128). Zapovest o odmazdi, 21. septembra 1941. godine, izdao je general Bohme. Ona je predviđala vrlo oštre mere i protiv civilnog stanov­ ništva („ . .. Bezobzirne mere moraju imati zastarašujući primer, što će se za kratko vreme pročuti po celoj S rbiji")129). U zapovesti stoji ovo: „ . . . Imaju se spaliti sva naselja iz kojih se, ili iz čije se okoline, puca na nemačke trupe, ili u čijoj se blizini bude našlo oružje ili municija. Sve muško stanovništvo od 15-60 godina pohva­ tati i za prvi mah uputiti u sabirne logore za zarobljenike koje će urediti divizija. Ono će se docnije po otsecima upotrebljavati za ra­ dove, naročito za sečenje kukuruza po poljima duž drumova, kao i za prikupljanje letine. Celokupno žensko stanovništvo od prvoga dana koristiti za iste radove ili prisiliti na druge radove". Po naro­ čitom naređenju imaju se zarobljenici otpraviti u naročite koncen­ tracione logore s e v e r n o od Save, koje će ustanoviti zapovednik Srbije; žensko stanovništvo potisnuti prema jugu na Cer, a sela 126) 127) 12S) 129)

330

Na istom mestu, str. 34. Na istom mestu, str. 57. Stanislav Krakov, Na istm mestu, I, str. 184-205. Na istom mesut. str. 189.

i salaše spaliti, čuvajući pri tome prikupljenu žetvu. Sva stoka ima se stalno prikupljati u torove koje će urediti divizija na obalama Save“ 130). Iz zapovesti od 23. septembra 1941. godine vidi se da su mere pooštrene, jer se naređuje hvatanje svih muškaraca od 14 do 70 godina. Naređenja su bezobzirnija za streljanje, kao i razoru­ žanje policije i žandarmerije131). U čišćenju Sapca i okoline učestvovale su i u s t a š e : 24. sep­ tembra 1941. godine javlja se da je iz Sapca izdvojeno 4000 ljudi. Sledilo je novo naređenje, 25. septembra 1941. godine, koje je bilo još strožije. Ukazujući na puč od 27. marta 1941. godine veli se tamo, da je „Srbija u martu ove godine sramno pogazila ugovor o prijateljstvu sa Nemačkom da bi s leđa napala trupe koje su se prikupljale protiv G rčke"132). Dalje se veli nemačkim vojnicima: „Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom, u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer, koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo. Svako koji blago postupa greši se o živote svojih drugova. On će biti pozvan na odgovornost, bez obzira na ličnost, i stavljen pod ratni sud“ 133). Akcija čišćenja proširena je iz Sapca na Mačvu sa istom oštri­ nom. Komandant 342. divizije, general Hinghofer, izvestio je, 30. septembra 1941. godine, komanđujućega generala Srbije, da je di­ vizija u akciji čišćenja imala 3 mrtva i 20 ranjenih, a da je streljano 830 ljudi i uhvaćeno 8.400. Za vreme ubrzanog marša pohvatanih od Klenka do logora u blizini Sremske Mitrovice poubijano je dosta ljudi ,,a koji su pali najviše kao žrtve ustaša, te nisu ulazili u ne­ mački bilans“ 134). General Nedić je činio sve što je mogao, da se umanje ova strašna stradanja Sapca i Mačve. Stanislav Krakov, čovek blizak generalu Nediću, napisao je i ovo: „Nikad se nisam, go­ vorio mu je Nedić, osećao ovako bespomoćan kao sada. Sve je to bilo jasno predviđeno, ljudi su bili upozoreni, stavljeni pod punu odgovornost, jer se nije radilo o njihovim životima jer oni uvek na­ prave urnebes pa pobegnu, već se ticalo života stotina i hiljada na­ ših nevinih ljudi. Ali danas savesti su razrešene porukama iz Lon­ dona i Moskve, zdrav razum je otkazao i tuđinska, nama dušmanska propaganda stavila je crnu koprenu pred oči mnogih srpskih ljuđi“ 135). Napori generala Milana Nedića, činjeni tih dana, nisu, i pored svih teškoća, ostali uzaludni. Jedan od onih, koji je bio među de­ portiranim u Jarku, Velizar Gajić, kazivao je Krakovu da je, u m o130) m) 132) 133) 134) 135)

Na istom mestu, str. 189-190. Na istom mestu, str. 190. Na istom mestu, str. 192. Na istom mestu, str. 192-193. Na istom mestu, str. 194. Na istom mestu, str. 195.

331

mentu, kada su ljudi počeli da kopaju masovni grob, došao jedan nemački viši oficir iz Beograda: „Ovaj viši oficir, pukovnik kako smo kasnije saznali, koji nas je spasao od kundačenja, odmah je po­ čeo da viče na nemačke oficire koji su se nalazili sa našim dželatima i seljaci su prekinuli rad (kopanje masovnog groba) . . . I do­ ista to je bio jedan pukovnik iz Beograda, koji je upućen bio na Nedićeve očajne intervencije kod komandujućeg nemačkog generala i taj je sprečio masovno ubijanje šabačkih građana"130). Hirurg dr Teodor Božin, koji se tada nalazio u Sapcu, tvrdi u svojoj knjizi da je nemački oficir iz Beograda, koji je spasao Sapčane uništenja, bio njegov drug sa studija u Minhenu dr Leo Hartmann, nemački sanitetski potpukovnik pri Vrhovnom štabu glavne komande Srbi­ je 137). Ovo je samo jedan isečak iz strašne tragedije Sapca i Mačve, koju su izazvali nerazumni i uzaludni četničko-komunistički napadi bez cilja i smisla: grad nisu oslobodili, a Nemce nisu mogli proterati. General Nedić je molio, ubeđivao i dokazivao da narod ne podr­ žava i ne pomaže izazivače nereda. Nediću je, izgleda, bilo lakše ubediti i odgovoriti nemačke faktore da shvate o čemu se radi, nego one među Srbima, koji su se ne samo povodili za neprijateljskom propagandom, nego je nedopustivo i sami dalje širili. Ali, general Nedić je verovao u srpski narod i sve činio da mu pomogne i da ga spase od uništenja. On se, posle tragičnog događaja u Mačvi, obra­ tio s r p s k i m seljacima, 12. oktobra 1941. godine, jer je verovao u njihov razum i razboritost. Pominjući k o mu se i z b o g č e g a obraća iz naroda, general Nedić je rekao da je pre mesec dana bio stavljen pred tešku dilemu: „Imao sam da biram: ili da gledam kako se naš narod uzjamno istrebljuje u građanskom ratu, i da ga potom smrvi kaznena ekspedicija, ili da založim sav svoj ugled i poverenje, kojim me je narod odlikovao, i da učinim sve što je u m ojoj moći da ga spasem od konačne propasti"138). Roditeljski, sa tonom punim zabrinutosti i sa činjenicama koje su samo zlonamerni mogli osporavati, general Nedić je govorio jas­ no i bez ulepšavanja tadašnje srpske stvarnosti. On pita: „Mislite li da možete nešto učiniti? Ništa. Izginućete ludo. Doći će jedna za drugom kaznene ekspedicije. Slistiće vaša sela, popaliće šume, poubijaće u toj borbi cele vaše porodice. Nevini će stradati isto kao i bezumnici i zločinci. Odneće vam se sva hrana. Sa čime ćete doče­ kati zimu? I kako ćete je dočekati?“ 139). I, dalje u istom smislu: „Zar verujete da će šaka bezumnih pljačkaša i palikuća, goloruka 136) Na istom mestu, str. 199. 137) Dr Teodor Božin, „Od krojačke igle do hirurškog noža“, Neuschatel 5974, str. 166-168. 138) Govori generala Milana Nedića, str. 38. 139) Na istom mestu str. 39.

332

raja koju oni teraju pred sobom, ma šta moći da učini protiv mno­ gobrojnih divizija koje dolaze sa avionima, bornim kolima, topovi­ ma, bacačima plamena i bacačima mina! Da li te je bezumlje potpu­ no zabludilo i oslepilo, nesrećni srpski narode! . .. Njihovim lažima ima da zahvali za svoja stradanja, za svoju propast sada već umirena Mačva. Ovaj prebogati naš kraj zaveo se za glasovima od­ roda i bezumnika, pošao je za pozivima Londona i Moskve. Istakli su crvene barjake po opštinama, postavili crvene komesare, poski­ dali krstove sa crkava i zamenili ih crvenim zvezdama. Ono što sam svima predočavao desilo se. Došla je kaznena ekspedicija nemačka. Uzalud sada iz Mačve zovu u pomoć. Kasno je “ 140). General Nedić je bez uvijanja opominjao: „Eto, ti i takvi ljudi vode propasti tvoj dom, tvoju zemlju, tvoje selo, tvoj narod. Znaj, okupator je doveo vojsku, za koju su ti tvrdili da je nema i kazniće te neumitno. Ti ćeš prvo stradati, srpski seljače, a svi oni banditi i svi oni strani plaćenici koji su te u krv bacili, razbeći će se“ 141). Tako je, stvarno, i bilo. Tragedija Sapca i Mačve nije mimoišla ni Krupanj, ni Gornji Milanovac, ni Kraljevo. I mesec oktobar bio je za Srbiju k r v a v . Udruženi partizani i četnici produžavali su svoje napade na Nemce, a ovi su produžavali vršiti odmazde. Zapovest 342. divizije od 13. oktobra 1941. godine za Krupanj glasila je: „Sva vojna i civilna lica koja se sretnu uz put streljati. Krupanj opkoliti, sve muškarce koji se nađu streljati, a samo mesto spaliti"142). Zapovest za 14. i 15. okto­ bra 1941. godine nešto je izmenjena: „Svi uniformisani, zatim svi građani zatečeni u međuprostoru koji mogu biti ustanici, imaju se streljati. Muško stanovništvo iz naseljenih mesta ima se otpremiti preko Lješnice, odnosno Varne za Šabac. Naseljena mesta južno od planine Cera imaju se spaliti za odm azdu"143). Na osnovu sporazuma između Dragoljuba-Draže Mihailovića i Josipa Broza-Tita, od 19. septembra 1941. godine, četnici i parti­ zani su zajedno napali Gornji Milanovac. I ovde je nemačka odmaz­ da činila svoje: „Krupanj je bio razoren i spaljen od nemačkih tru­ pa, stanovništvo većinom poubijano; Pecka i Ljubovija bile su bom bardovane avijacijom, a Gornji Milanovac je sravnjen sa zemljom prvo napadom „Štuka", a potom prodorom nemačkih trupa u nje­ ga, jer su se četnici i partizani p ov u k li. . . A li najveći deo stanov­ ništva nije imao gde da se skloni, te su preostali muškarci ili na licu mesta od nemačkih trupa poubijani, ili su odvedeni u taoce"144). Laurens (Christine Lawrence), koji je u ovo vreme išao sa četnicima 14°) 141) 142) 143) 144)

Na istom mestu, str. 39, 41. Na istom mestu, str. 41-42. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str 233. Na istom mestu, str. 234. Na istom mestu, str. 241.

333

i partizanima, opisuje kako se sa Rudnika divio ovome gradu i da je uživao šetajući njegovim ulicama. Kasnije ga je, veli, zatekao u pe­ pelu145). Četnici su u borbama kod Gornjeg Milanovca zarobili 70 Nemaca146). Pošto je sedam puta menjao gospodara grad je bio spa­ ljen147). Laurens daje ovaj opis: „Prizemne kuće sa obadve strana kaldrmisanih ulica ličile su na pocrnele ruševine sa zjapećim prozo­ rima i krovovima, koji su bili upali unutra. Ulice su bile većinom puste. Mi smo stigli kada je bilo nešto kao pazarni dan, ali nije bilo više nego oko stotinu seljaka, koji su došli ne toliko da bi prodali svoju robu, jer nije bilo nikoga koji bi je kupio, nego da izmene muč­ ne utiske sa svojim prijateljim a"148). O borbama u Gornjem Milanovcu piše D ojčilo Mitrović, da su žandarmi, koji su bili u gradu, napustili grad po sporazumu sa čet­ nicima i da su se Nemci bili zabarikadirali u zgradi osnovne ško­ le: „ . . . U toku borbe partizani su privukli zgradi u kojoj su se nalazili opsednuti Nemci, avionske bombe. Oni su ih ukopavali u temelje zgrade u nameri da izazvanim eksplozijama bombi dignu u vazduh i zgradu i sve njene nemačke branioce. Videći tu opas­ nost Nemci su ponudili pregovore o svojoj predaji. Izjavili su želju da se cela njhova jedinica sa oružjem preda četnicima. Vojno ru­ kovodstvo partizansko-četničkog napada na Gornji Milanovac pri­ stalo je na taj uslov. Oko 70 Nemaca predalo je oružje, koje su čet­ nici, uglavnom, zadržali za sebe. Samo su jedan manji deo naoru­ žanja nemačkih vojnika predali partizanima"149). Mitrović veli, da je u borbama oko Gornjeg Milanovca ubijen jedan Nemac, a jedan ranjen. Partizani su imali jednog m rtvog i tri ranjena150). Tešku sudbinu doživelo je i K raljevo sa svojom okolinom i nje­ zinim stanovništvom. Kao važan saobraćajni čvor imalo je Kraljevo i za Nemce poseban značaj; oni su bili rešeni da ga brane. Udruže­ ne snage partizana i četnika bile su, takođe, rešene da ovaj grad drže i zbog toga su ga, nemogući da ga osvoje, držali u opsadi, koja je trajala skoro ceo mesec dana, od početka oktobra do početka novembra 1941. godine. U opsadi Kraljeva i u nastojanjima da ono bude osvojeno sarađivali su, u punoj meri, Mihailovićevi četnici i partizani. Oni su bili obrazovali Operativni štab, koji je trebao da rukovodi borbom. Sačinjavala su ga dva predstavnika partizana (Momčilo Radosavljević-M ile i Ratko Mitrović) i dva predstavnika četnika (major Radoslav Đurić i kapetan Jovan Deroko)151). 145) Christie La\vrence, Na istom mestu, str. 100. 146) N a istom mestu, str. 108. i*7) Na istom mestu, str. 131. 148) Na istom mestu, str. 163. 149) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941. . . , str. 212. 150) Na istm mestu, str. 212. 15!) Na istom mestu, str. 225.

334

Važan vojnički faktor bio je, na partizanskoj strani, Kraljevacki partizanski odred, čiji je komandant bio Pavle Jakšić, profesor, a na četničkoj strani Jovan Bojović, komandant Jeličkog četničkog odreda, koji je poginuo, dok se Pavle Jakšić, posle propasti Užičke republike, povukao za Sandžak. Brojna jačina ovih zajedničkih sna­ ga iznosila je oko 3000 boraca, koji su od teškoga naoružanja imali samo četiri topa bez nišanskih sprava. Partizani i četnici su u nekoliko mahova preduzimali neuspele napada na nemačke položaje u Kraljevu, ponekada dopirali do pred­ građa i jednom u sami grad, ali su uvek odbijani uz velike gubitke. Posle svih ovih akcija Nemci su hapsili pojedince i grupe i streljali ih. Sa svoje strane pak Nemci su pravili ispade iz grada po okolini gde su, kada bi bili napadnuti, ubijali ljude i palili sela. Vihor bes­ mislenoga uništavanja nedužnih života zahvatio je bio i grad i sela. Besmislenost toga uzaludnoga uništavanja naroda i njegove imovi­ ne nisu mogli, ili nisu hteli, da shvate ni četnički ni partizanski ru­ kovodioci. To je, međutim, shvatila partizanka Danijela, Jevrejka, koju je sudbina bila dovela u partizane i od nje napravila izvanred­ noga puškomitraljesca. Christie Lawrence, engleski oficir, koji se i sam, sticajem okolnosti, našao u ovim odredima i „osvajao" Kra­ ljevo, zabeležio je, pored ostaloga, i ovaj noćni razgovor sa Danije­ lom (koja je dobro znala engleski). Ona je govorila: „Ah, vi muš­ karci! Sve ovo je vama pravo. Ubijete nekoliko Nemaca, zauzmete jedan grad i šta onda? Mislite li da ga možete održati? Verujete li da će Nemci dozvoliti da ga držite? K oji se nalazi direktno na njiho­ voj saobraćajnoj liniji! Ali i kada ne bi bio na njihovoj direktnoj saobraćajnoj liniji, kakva korist od toga? Vi, jedan engleski oficir, videli ste nemačku vojsku i treba da shvatite kako je nekorisno i svi­ repo sve to. Mi se ne možemo meriti sa njima. Oni nas moraju na kraju p o tu ći. . . Nama je svejedno, mi možemo platiti za to. Nemci nas neće nikada uhvatiti. Znate li, međutim, šta će se desiti? Pre ili posle ovaj napad će biti slomljen i tada će Nemci uzeti taoce iz svih sela koja smo mi bili osvojili i streljaće ih. Oni će popaliti sela kao što su radili u Poljskoj i poslati decu u koncentracione logore. Da li ste ikada mislili o ženama i deci u Kraljevu? Sta se dešava sa nji­ ma? Kada smo mi blokirali grad nije mogla u nj dopirati hrana, a nemački garnizon će uzeti što je za njega. Da li znate kako izgleda kada iz dana u dan vidite gladno malo dete? I kada se sve ovo zavr­ ši šta smo uradili? Nekoliko stotina mrtvih Nemaca, samo jedna kaplja u njihovoj milionskoj armiji. Kažem Vam, mi ne postižemo ništa, baš ništa. Mi ne možemo održati budnim ni duh otpora. Šta hoće ovi komunisti. Oni hoće da privuku regrute i postanu jaki da bi, kada Jugoslavija bude oslobođena kao što će i biti, bilo od En­ gleza bilo od Rusa (a nebo zna kada će to biti), oni će biti u stanju ra zauzmu vlast. Oni sarađuju sa Dražom Mihailovićem samo zbog

335

toga što je on, trenutno, suviše jak prema njima. I on je rđav. On hoće srpsku diktaturu nad ostatkom zemlje. On nije Jugosloven, on je Srbin. Vlast i samo vlast — to je sve što svaki od njih hoće“ 152). Danijela je poginula u borbama pucajući iz puškomitraljeza. Ni u slučaju Kraljeva nije moguće tačno utvrditi broj žrtava kako u samome gradu tako ni u okolini. D ojčilo Mitrović veli: ,. . .. Opsednuti nemački garnizon streljao je za nekoliko dana oko 3000 ili 4000 građana, bojeći se njihovog napada na nemačku posa­ du u samom gradu, a i za odmazdu za poginule vojnike u borbama oko Kraljeva“ 153). Za vreme borbi oko Kraljeva poginulo je na četničko-partizanskoj strani preko 800 ljudi, a svega oko 23 Nemca. Za ova 23 Nemca ubijeno je, 19. i 20. oktobra 1941. godine, 2.300 Srba i Slovenaca koji su se našli u Kraljevu posle progona iz Slove­ nije. Među streljanima bilo je i 200 članova JNP Zbor154). Stanislav Krakov navodi da je, prema iskazu jednog njegovog poznanika, koji je uspeo da se spase iz grupe pohapšenih za streljanje, postojala mogućnost da se svi spasu streljanja. On i jedan njegov drug bili su predložili nemačkom komandantu da se, ako ustanici napuste opsadu grada, odustane od streljanja pohapše­ nih. Komandant im je rekao: „ . . . Pođite vas dvojica kao izaslani­ ci kraljevačkog stanovništva, izložite opasnost u kojoj se neizbežno nalaze hiljade ljudi, ako se u roku od 24 sata sve pobunjeničke ban­ de ne povuku od Kraljeva i prestanu sa svakom akcijom proitv nas, ja vam garantujem časnom rečju nemačkog oficira da, ako ustanici ovo izvrše, nijedan jedini stanovnik grada neće biti streljan. Ali ako za 24 časa nema odgovora, odmazda će u svem svom obimu biti izvršena"153). Ovaj predlog odbio je politički komesar Momčilo Radovanović-Mile. On je rekao delegatima: „Šta vi mislite, da smo mi ludi da napuštamo opsadu sada kada se Nemci nalaze pred sigur­ nom propašću"156). Nekoliko hiljada ljudi postali su žrtve njegove iluzije o slomu Nemačke. U nizu tragedija, koje su u septembru i oktobru 1941. godine, zadesile srpski narod u okupiranoj Srbiji, tragedija koja je, 20. i 21. oktobra 1941. godine, zadesila Kragujevac zauzima posebno mesto. Iako Kragujevačka tragedija ni po broju žrtava ni po posledicama nije bila najveća, njoj je, najpre komunistička, a zatim i angloame­ rička, propaganda dala posebno mesto. Glavni razlog za to bio je u tome što se ova tragedija, koju su kao i sve druge izazvali pobunje­ nici, dovodi u vezu, iako sasvim neopravdano, sa Marisavom Petrovićem, koji se, sa svojim dobrovoljačkim odredom, našao tih dana 1S2) !53) 154) 155) 156)

336

Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 124-125. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 233. Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 52-53. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 237. Na istom mestu.

u Kragujevcu i okolini. Pobunjenici, a na prvome mestu, komunisti imaju poseban razlog što su ovu tragediju, u svojoj propagandi, pre­ uveličali, jer su oni njezini direktni prouzrokovači. Prećutkujući i Šabac, i Mačvu, i Gornji Milanovac i Kraljevo jugoslovenski komu­ nisti, i svi oni koji su i tada i kasnije bili pod njihovim uticaj em, ističu tragediju koja se odigrala u Kragujevcu na prvo mesto. Od nje je stvorena legenda koja se pažljivo neguje u komunističkoj propagandi; uspomena na nju se obnavlja svake godine; čak su o tome tragičnom događaju snimani i film ovi da bi se podsećanje na ovu tragediju ovekovečilo. Uzroka za to može biti, a verovatno i ima, više, ali se nama čini da je ovaj najglavniji: u Kragujevcu se tih dana, u toku svoje akci­ je protiv partizana, našao V srpski dobrovoljački odred, koji je bio pod komandom Marisava Petrovića. Ovaj odred, koji je imao oko 200 dobrovoljaca, uspešno se borio protiv partizana i tukao ih pri svakome susretu. Činjenica da je odredom komandovao jedan se­ ljak, čovek iz naroda, bola je komuniste u oči; uz to još i zbog toga što je ovaj čovek bio aktivan član JNP Zbor i što je, kao takav, do­ bro poznavao i komuniste i njihovu taktiku i ciljeve. Njemu, i oni­ ma koji su bili sa njim, komunisti nisu mogli „prodati sito za re­ šeto". Susretali su se i sukobljavali ideološki protivnici gde su dobro­ voljci, u svim sukobima, ostajali pobedniei. Zbog toga se u narodu, u Srbiji, počelo širiti verovanje o dobrovoljcim a da su oni nepobedivi i da spasavaju narod od komunističkih zločina i terora. Dobro­ voljački uspesi su bili nada naroda, da se mogu otkloniti nemačke odmazde i da spasenje može doći iz naroda. U vezi tragičnoga slučaja u Kragujevcu interesantno je i ovo: ni u samom Kragujevcu niti u njegovoj blizini nisu tih dana vođe­ ne borbe između Nemaca i partizana i četnika. Odmazda u Kragu­ jevcu, koja je bila izvršena 20. i 21. oktobra 1941. godine, posle­ dica je napada partizana i četnika na Nemce koji su se vraćali iz Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu. D ojčilo Mitrović piše: „Pri povratku u Kragujevac, Nemci su na položajima Čačanskog parti­ zanskog odreda kod Vraćevšnice ponovo napadnuti i u stopu go­ njeni do sela Ljuljaka, odakle su gonjenja nastavili k r a g u j e v a č k i partizani. U borbi vođenoj sa Nemcima naročito su se ista­ kli Tadija Andrić, Radoslav Janićijević i Milutin Luković, koji je avionskim mitraljezom, stojeći u jednom plitkom rovu, pobio ve­ liki broj Nemaca". Gornji Milanovac je predstavljao pustoš i gomilu izgaravljenih ru­ ševina. Desetkovani kazneni odred, koji je u toku borbi s jedini­ cama Čačanskog partizanskog odreda i kragujevačkim partizanima imao velike gubitke, iskalio je svoj bes nad nedužnim stanovništ­ vom Kragujevca. Po povratku u ovaj grad, Nemci su izvršili ma­

337

sovna hapšenja ljudi i učenika gimnazije, koji su 21. oktobra stre­ ljani za odmazdu za svoje izginule vojnike1'157). Pada u oči da Mitrović nije tačno prikazao četničko-partizanski napad kod Ljuljaka. On ne pominje ni broj poginulih i ranjenih Nemaca, ni broj poginulih napadača. Prema zvaničnom nemačkom izveštaju ovom prilikom je p o g i n u l o d e v e t Nemaca a r a ­ n j e n o 27; jedan od ranjenih je umro od zadobijenih rana. Tako se, z a o d m a z d u , računalo d e s e t mrtvih i 26 ranjenih. Po proklamovanom okupatorskom ključu odmazde trebalo da bude streljano 2.330 Srba158) .. . Ubijene Nemce napadači su i fizički una­ kazili. Nemci su poginule i u n a k a ž e n e l e š e v e f o t o g r a f i s a l i i te fotografije doneli šefu okupatorskog Upravnog štaba u Beogradu, dr Turneru, koji ih je pokazao i generalu Nediću i Di­ mitriju Ljotiću. Kada je general Nedić bio kod Turnera da moli da se ne šalje kaznena ekspedicija „šef Upravnoga štaba, i sam bled i uzbuđen, digao se i iz bloka izvukao je seriju fotografija koje je baš pre toga bio primio. To su bili snimci leševa nemačkih vojnika poubijanih kod sela Ljuljaka i potom strahovito unakaženih. Nedić mi je rekao da se on sam zgrozio kada je video ove užasne primere divljaštva kakve nikad srpska vojska u svojoj istoriji nije počinila. Jednima su bile iskopane oči, drugima, potpuno skinutim, bili su otsečeni udovi, treći su bili raspolovljeni i donji deo trupa je bio postavljen sa noga­ ma u vis da čini onaj famozni znak nemačke propagande i Čerčilovo slovo ,,V“ — Victory — pobeda“ 15S). Turner je tada rekao i Nediću i Ljotiću: „Sta mislite šta bi Fi­ rer uradio kada bi ove užase video? Ovako nešto još se nije dogodilo u Evropi. To je čisto balkansko divljaštvo. Ne samo sto za jednoga već ovo može dovesti da se odmazda još više pooštri"160). Turner je, dalje, rekao, da su Hitleru „svi Srbi isti, komunisti ili nekomunisti, koji su sada uostalom zajednički napali nemačku oružanu snagu i ove užase učinili. Zato neka i nevini plaćaju ovakve zločine svojih landsmana"161). Turner, na Nedićevu i Ljotićevu molbu, nije ipak ove fotografije sa unakaženim leševima nemačkih vojnika poslao dalje, tako da nisu ni mogle doći do Hitlera. Ako nisu mogli spre­ čiti odmazdu Nedić i Ljotić su je umanjili: da su ove fotografije doprle do Hitlera još više bi se pogoršalo i onako teško stanje na­ šega naroda u okupiranoj Srbiji. J^7) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941 . . str. 256-257. 158) Zbornik dokumenata i podataka o narodno-oslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda, Tom I: Borbe u Srbiji, Beograd 1949, str. 548. !59) Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 244. KO) Na istom mestu. 161) Na istom mestu.

338

O prikazu kragujevačke tragedije postoje t r i verzije: komuni­ stička, zvanična nemačka i ona koju je dao Marisav Petrović u jed­ nom rukom pisanom izveštaju. U izveštaju Petra Stambolića, in­ struktora PK KPJ za Srbiju, pisanom 24. oktobra 1941. godine, se veli da je „pokolj u Kragujevcu" izazvao strah u narodu i da je iz čete pobeglo o s a m vojnika „i otišlo kod izvesnih ljudi, koji su se predstavljali đražinovcima"162). „Borba11 u broju od 25. oktobra 1941. godine donosi da je ,,u Kragujevcu pohapšeno 2000 ljudi i vrše se masovna streljanja"163). „Borba" od 15. novembra 1941. go­ dine donosi izveštaj o slučaju u Kragujevcu i veli da su Nemci „po­ ubijali" 5000 ljudi i žena: „Sam pokolj u Kragujevcu počeo je hap­ šenjem svih muškaraca između 16 i 60 godina, sem Nemaca, Nedićevaca i Ljotićevaca, koji su vršili hapšenja. Među uhapšenima se nalazi načelnik sreza Gružanskog i načelnik sreza Kragujevačkog, kao i stražari i činovnici načelstva. Na taj način je lišeno slo­ bode oko 10.000 ljudi. Uhapšeno je i nešto žena i devojaka, za koje je postojala dostava da su radile protiv okupatora"164). Herojski je poginulo 50 omladinaca-gimnazista zajedno sa svojim profesori­ m a"165). Iscrpan izveštaj o stanju u Kragujevcu podneo je, 20. oktobra 1941. godine, krajskomandant u Kragujevcu, Bišofshauzen (Bischofshausen). Izveštaj je namenjen Zapovedniku Srbije. Daje se, u po­ četku, broj mrtvih i ranjenih Nemaca (9 mrtvih i127 ranjena). Daje, isto tako, podatke o hapšenjima, koja su počela tek 18. oktobra 1941. u kasnim večernjim časovima, po spiskovima, uhapšeni su svi muškarci i Jevreji i izvestan broj komunista, svega njih oko 70. Po­ što ovaj broj ni izdaleka nije odgovarao broju od 2.300, koje je tre­ balo streljati", odlučeno je, „da u zajedničkoj akciji u gradu Kra­ gujevcu hapšenjem po ulicama, po trgovima, i stanovima prikupe broj koji je nedostajao za streljanje". Pošto je postojalo nemačko naređenje da se, u ovakvim slučajevima, ne kažnjavaju nevini", pokušao sam, veli Bišofshauzen, da komandanta mesta gospodina majora Keniga (Konig) pridobijem da postupi u duhu pomenutih na­ ređenja tako što sam mu predložio da se u bližoj i daljoj okolini Kragujevca opkole ona sela koja su Krajskomandanturi odavno bila poznata da su zaražena komunizmom, i da se iz njih povuče potre­ ban broj ljudi za streljanje. On se sa mojim predlogom odmah slo­ žio i bilo je načelno rešeno da se u nedelju sa 1/724 pretresu sela Grošnica i Beloševac . .. Ako se i tada ne bi dostigao broj određen za streljanje, predložio sam da se pročešjaju druga komunizmom zaražena sela, o kojima sam imao podatke. Naročito ističem da za 162) 163) 164) 165)

Zborni k. . Na istom mestu, str. 233. Na istom mestu, str. 225. Na istom mestu, str. 261. Na istom mestu, str. 262.

339

svo vreme postojanja Krajskomandanture nijedno jedino nemačko vojno lice, ili „folksdojčer11, nije u gradu ubijeno ili ranjeno"166). U međuvremenu je ovaj plan bio potpuno izmenjen. Vojska je pretresala sela Grošnicu, Milatovac, Mečkovac, i Maršić, „pri čemu je odmah na licu mesta, u selima, bez sopstvenih gubitaka, streljano 422 muškarca, među kojima i jedan pop u čijem se crkvenom tor­ nju našla skrivena m unicija"167). Ovoga sveštenika pominje i „Bor­ ba" od 15. novembra 1941. godine u svome izveštaju o Kragujev­ cu: „ . . . Svakog odrasloga muškarca koga su videli odveli su neda­ leko od crkve u kojoj je sveštenik sekao kolač. Zatim su izveli sveš­ tenika s jevanđeljem, svečare sa kolačima i otvorili vatru iz mitra­ ljeza. Na taj način su poubijali 118 lica. Kada su naišli partizani pobegli su u pravcu K ragujevca"168.) Da bi se popunio broj od 2.300 „ponovo je naređeno pročešljavanje Kragujevca za 20. oktobar 1941. Prema ovome danas su, bez obzira na ličnost, izvršena hapšenja muškaraca između 16 i 60 go­ dina, po ulicama, trgovima, radionicama, stanovima, trgovinama itd."169). Od pohapšenih su oslobođena samo ona lica, koja su imala legitimacije Krajskomandanture; „koja pripadaju jednom po život važnom zanimanju ili preduzeću (lekari, apotekari, pekari, mesari, trgovci životnih namirnica, tehničari, radnici električkog i vodo­ vodnog postrojenja" itd.; koji se mogu legitimisati kao pripadnici Ljotićevog pokreta"110). Bišofshauzen kazuje da major Kenig nije uopšte uzimao u obzir naređenja dr Turnera. On je, 20. oktobra 1941, u 6 časova izjutra, pokušao da dobije avion da odleti za Beograd, „ne bi li ličnom in­ tervencijom u Beogradu postigao da se navedena naređenja pra­ vilno sprovode u njihovom duhu. Na žalost, avion nije poslat, tako da nije više bila moguća intervencija više komande, jer su u među­ vremenu streljanja bila utvrđena za 21. oktobar u 7 časova"171). Kapetan Bišofshauzen je istakao da su gubici III/749 nastali „u ak­ ciji na otkriveno mesto G. Milanovac, a ne u gradu Kragujevcu. Da je 2.300 bandita i njihovih simpatizera uhvaćeno i streljano tamo, bilo bi u potpunosti udovoljeno izdatim naređenjima. Streljanje de­ lom potpuno nevinih iz ovdašnjeg grada može, po mome ubeđenju, imati užasne posledice. Može se očekivati da će se ogorčena rod­ bina streljanih svetiti pripadnicima nemačke oružane snage . . . Ali pre svega psihološki učinak biće katastrofalan. Stanovništvo Kragu­ jevca očekivalo je od nemačke oružane sile otklanjanje komunistič­ 368) 16,;) 168) 169) 170) m)

340

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, str. 551. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 261. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 552. istom mestu, str. 552.

ke opasnosti i uključenje u obnovu Evrope. Metodom, koji je ovde primenjen, nipošto nećemo pridobiti dobronamerne elem ente"172). Za građanstvo Kragujevca, veli Bišofshauzen, da se „pokazalo uvek lojalno i voljno sarađivati s nemačkom oružanom silom pri čemu ne treba poricati da je deo građanstva uvek naginjao bandama. De­ silo se nije ništa"173). U izveštaju kapetana Bišofshauzena nigde se ne pominje učešće bilo kojih srpskih organa ni u h a p š e n j u stanovništva, ni u streljanima. I inicijativa i njezino izvođenje delo su Nemaca i to, kako se vidi iz izveštaja kapetana Bišofshauzena, ne Krajskomandanture, nego majora Keniga i vojske. M ajor je onemogućio primenu naređenja dr Turnera i ublaženje mera, a Turnerovo nare­ đenje moglo je biti samo posledica intervencije generala Nedića i Dimitrija Ljotića. „Borba" od 15. novembra 1941. godine, sasvim neistinito, ističe da su „uoči pokolja na nekoliko dana Nemci vršili pretrese pojedi­ nih gradskih kvartova, ali nikakvu akciju nisu preduzeli sve dok nisu došli Nedićevci. Ta rulja je doputovala preko Lapova. Nije ih bilo više od tri stotine. Predvodio ih je jedan podoficr, koga je Ne­ dić proizveo na brzu ruku u čin oficira. Nedićevci su uz veliku buku ušli u grad, naselili se u kasarni i otpočeli „upis u dobrovoljce". U dvorištu je stalno vrio kazan vruće rakije. Odziv naroda u „srps­ ku oružanu silu" bio je nikakav. Komandant Nedićevaca pozvao je sreske načelnike i naredio im da upute naređenje svim predseđnicima opština da narod zaravna puteve i popravi m ostove"174). „Bor­ ba", dalje, sasvim suprotno onome što je i kako je bilo, okrivljuje Nedićevce za ubustvo jednoga sveštenika u crkvi (ili pred crkvom) sa svečarima. Bišofshauzen jasno kaže, da su to učinili Nemci i na­ vodi razloge zbog kojih je to bilo175). Pod N e d i ć e v c i m a , koje pominje „Borba" od 15. novem­ bra 1941. godine, treba razumeti V D obrovoljački odred čiji je ko­ mandant bio Marisav Petrović. On je sa svojim odredom došao u Kragujevac 17. oktobra 1941. godine. Odred je imao samo 200 v o j­ nika, a ne „više od trista" kako to „Borba" ističe. Odred se smestio u osnovnoj školi „Kralja Petra", a ne u kasarni kako to „Borba" piše. Nemci su, 20. oktobra, rano ujutro oko pet časova, blokirali osnovnu školu gde je bio V D obrovoljački odred, koji se nije mogao pojavljivati izvan zgrade. „Blokada škole trajala je sve do 15 časo­ va, to jest do završetka racije. Marisav Petrović. iznenađen bloka­ dom i ne znajući o čemu se radi, telefonom je uhvatio vezu sa M ilošem Vojinovićem, koji je bio smešten u školi „Svetoga Save", 172) Na istom mestu, str. 552-553. 173) Na istom mestu, str. 551. 174) Na istom mestu, str. 260. 175) Na istom mestu, str. 260-261, 552.

341

da po naredbi D obrovoljačke komande formira u Kragujevcu X Do­ brovoljački odred. Vojinović je tek došao u Kragujevac i još nije imao svojih vojnika. Stoga ni škola u kojoj je on bio nije bila blo­ kirana. Na poziv Marisava Petrovića Vojinović je odmah došao do ovoga, gde su se dogovorili da zajedno pođu do nemačke Krajskomandanture i da se obaveste o razlozima blokade i sabiranja gra­ đana. U Krajskomandanturi doznali su da je naređena odmazda za deset poginulih i 26 ranjenih Nemaca i da će, zbog toga, biti stre­ ljano 2.300 ljudi. Zaprepašćeni ovom strašnom vešću Petrović i Vo­ jinović odlaze do majora Keniga, šefa kaznene ekspedicije, koji, prek i ljutit, odbija da s njima razgovara176). Kapetan Bišofshauzen, iz čijeg se izveštaja vidi da je bio razborit čovek, otišao je sa Petrovićem i Vojinovićem ponovo kod majora Keniga; pokušali su da nešto bude urađeno protiv izvršenja preduzetih mera. „Iznoseći Kenigu šta su sve dobrovoljci uradili protiv partizana-komunista Krajskomandant je uspeo da privoli Keniga da sasluša Marisava Petrovića i Vojinovića. Oni su prvo zahtevali da se puste svi oni ljudi za koje postoje sigurni dokazi da su ispravni nacionalisti. Naročito su insi­ stirali da se puste svi đaci gimnazije. M ajor Kenig nije hteo da čuje za ovo, tvrdeći da su svi komunisti, i prema tome krivi su za napade na nemačke vojnike11177). U svome autorizovanome izveštaju Marisav Petrović piše: „Na dan 19. oktobra izjutra u čitavom gradu počela je racija. Nemci su sve muškarce od 15-60 godina pohapsili i zatvorili u artiljerijsku kasarnu kod Sajmišta. Hapsili su sve odreda: po kućama, na ulici, i kafani, đake i profesore u školi, činovnike iz svih nadleštava pa i radnike koji su radili na ulicama i Lepenici. Bilo je uhapšeno preko 6.000 lju di"178). Marisav Petrović kaže dalje da je 19. oktobra 1941. komandant kaznene ekspedicije od njega tražio, „da mu hitno još u toku dana dostavi spisak komunista i onih koji šire propagandu i stvaranju psihozu u narodu protiv okupatora. Nije rekao o čemu se radi. Kako su dobrovoljci došli u Kragujevac samo pre dva nepu­ na dana, Komandant nije poznavao takve. Za te podatke obratio se sledećim nadleštvima: Predstojništvu gradske policije, dvama na­ čelnicima sreskim, Vojnom centru, opštinskom sudu i žandarmerijskoj četi. I svi, sem predstojništva, odgovorili su da takvih u Kra­ gujevcu nema. Predstojništvo je dalo jedan spisak od 60 lica od ko­ jih nijedan nije bio u mestu. Većina tih bila je u šumi. Napominje­ m o da su sva nadleštva u to vreme radila sa šumom. Komandant do­ brovoljaca tu ništa više nije mogao da učini sem da vlasti smeni i 176) Boško N. Kostić, Za istoriju. . . , str. 57-58. 177) Na istom mestu, str. 58. 178) Fotokopija pismenoga iz.veštaja Marisava Petrovića u posedu pisca.

342

pohapsi. To je sa svima učinio, sem sa vodstvom Vojnog centra koji su vodila dva generala1*179). Nemci su počeli streljanja 20. oktobra u 18 časova: streljali su grupe od po 400 ljudi: „Ovde su bili razni pohapšenici i među njima Jevreji i roditelji i familije onih koji su u šumi“ 180). Streljanje je nastavljeno i u toku 21. oktobra; sada su streljanja vršena u gru­ pama od po 100 ljudi. Streljanje je vršeno dok nije podmiren broj 2.300 . . . Ni u hapšenju, ni i izvođenju na streljanje, a još manje u streljanju, dobrovoljci nisu imali nikakvog udela. Kada su se sticajem okolnosti tu našli, pokušavali su da spasu što je moguće više ljudi. Nemci su pristali da se iz grupa mogu izdvojiti pristalice g e ­ nerala Nedića. Za svakoga izdvojenog moralo se garantovati što je bilo i teško i opasno, jer su i Marisav Petrović i dobrovoljci pozna­ vali mali broj ljudi. „K ao prvo, veli Marisav Petrović, spasavani su đaci-gimnazijalci kao i profesori. Tu smo se morali pretvarati pred Nemcima, kao za sve druge, da svakoga lično poznajemo. Taj posao je išao na taj način što smo od svakoga uzimali legitmaciju, videli njegovo ime i zvali ga po imenu. Zatim su izvlačeni radnici sa ulice ili Lepenice. Na treće mesto su izvlačeni oni koji su se tog kritič­ nog dana i momenta našli poslom u Kragujevcu, jer je za odmazdu bio osuđen samo Kragujevac. A takvih je bilo veći broj . .. Zatim smo izvlačili one ispod 15 godina i preko 60 godina starosti. Takođe smo se trudili da izvučemo što više mladih i zdravih ljudi. Na kraju iz­ vučen je daleko veći broj inteligencije no što je streljano. Ovde su bili: sudije, advokati, inžinjeri, učitelji, oficiri, sveštenici i razni činovnici. No opet ističemo: sve nismo mogli izvući"181). Od đaka nisu mogli biti spašeni samo oni koji su „nosili komunističku frizu­ ru po kojoj su se poznavali da su komunistički omladinci". Marisav Petrović ističe da su se dobrovoljci trudili da spasu što više ljudi. „D obrovoljci su se toga dana morali poniziti pred okupa­ torom mnogo, samo da bi što više spasli. Mislim da je bar 70 njih ukradeno iz grupa određenih za streljanje i za toliko da se smanji broj od 2.300. Moramo istaći i to da su nam neki Nemci u ovome po­ magali, naročito jedan podoficir. Podoficir je bio profesor i znao je nešto srpski i služio kao tumač. Naročito nam je pomogao u iz­ vlačenju đaka"182). Petrović priznaje da su on i dobrovoljci učinili, u nastojanju da spasu što više Srba, i jedno teško ogrešenje: „Naime, uhvatili su i doveli oko 200 Cigana i zamenili ih sa Srbima"183). 179) Na istom mestu. 180)

Na istom mestu.

181) Na istom mestu. 182) Na istom mestu. 183) Na istom mestu.

343

Marisav Petrović i dobrovoljci su uspeli da iz broja pohapšenih izvuku 1.700 do 1.800 ljudi. Nemci, međutim, nisu hteli pustiti na slobodu pretekli broj ljudi, nego su ih zadržali kao taoce, da bi mo­ gli imati na raspoloženju potreban broj ljudi za streljanje — ako pogine još koji Nemac. Da bi izdejstvovali puštanje bar jednoga dela njih dobrovoljci i! njihov komandant morali su t r o k r a t n o iz­ javiti da garantuju da niko od njih neće otići u šumu. „Komandant dobrovljaca je morao tri puta ponoviti: garantujem. Sve je ovo bilo u prisustvu jednoga dela pohapšenih. Na to je Nemac pristao da pu­ sti kući sve, sem 600 ljudi. Ovi su morali ostati kao taoci u logoru. Sada nam je velika briga da i ove pustimo. A to ni malo nije bilo lako"184). D obrovoljci su uspeli da odbiju partizane od grada, koji je bio od njih blokiran. U naredbi Štaba I bataljona Kragujevačkog parti­ zanskog odreda komandantu I čete, od 29. oktobra 1941. godine, sto­ ji: ,,I pored usmenoga naređenja primetio sam da se po pojedinim sektorima i dalje pušta narod u Kragujevac. Da bi se izvršila puna blokada Kragujevca na reonu ovoga bataljona, štabovi četa će na naj­ pogodniji način obavestiti sva sela u svojim rejonima, da je odlazak u Kragujevac svakome bez razlike najstrožije zabranjen. Isto tako zabranjeno je i nošenje namirnica u grad. Posle saopštenja ovog naređenja sve namirnice koje se ponesu u grad zaplenjivati. Lica pak koja izlaze iz grada tačno ispitati zašto idu iz grada, gde idu, itd. i to saopštiti im da ne mogu u grad da se vrate. Stalnim patrolama kontrolisati izvršenje ovog naređenja"185). D obrovoljci su i posle 21. oktobra imali nekoliko borbi sa parti­ zanima, rasterali ih i odbacili od grada i željezničke pruge i tim uspeli da deblokiraju grad. ,,I to smo, veli Marisav Petrović, odmah kod Nemaca iskoristili. Nemci su na naš zahtev pustili sve taoce — 600 ljudi. Još su pristali da više nikoga ne hapse bez našeg znanja. I đa uopšte ne streljaju bez naše saglasnosti. I od 21. oktobra pa sve dok je Dobrovoljački odred bio u Kragujevcu, do 29. novembra 1941, niko i nije bio u Kragujevcu i okolini streljan"186). Broj streljanih u Kragujevcu 20. i 21. oktobra 1941. godine kao i broj pohapšenih navodi se različito. „Borba" od 15. novembra 1941. godine navodi da je bilo u Kragujevcu uhapšeno 10.000 lica, a nije nego samo 6.000. D ojčilo Mitrović navodi, da je u Kragujevcu 21. oktobra 1941. „streljano 7.000 lica"187), a nije nego 2.300, kako se na­ lazi i u zvaničnom nemačkom izvoru188). General Milan Nedić mar­ 184) 185) 186) 187) 188)

344

Na istom mestu. Zbornik. . . (na istom mestu), str. 232-233. Fotokopija pismenoga izveštaja Marisava Petrovića. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 257. Zbornik . . . , str. 552.

ljivo je ispitivao slučaj Kragujevca. Tamo je bio poslat pukovnik Boško Pavlović, koji je sobom doneo spisak, koji mu je nemački komandant Kragujevca, m ajor Kenig, predao. U tome spisku ozna­ čen je broj streljanih. „To je bio i ostao zvanični broj strcijanih taoca za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika. Komunistički izvori insistiraju da je bilo 7.000 žrtava, ali ta cifra nikada nije i neće biti utvrđena. Nemci nisu nikada krili broj poubijanih Srba, svoje zločine koji su, po Hitlerovoj zamisli, trebali da uteraju strah u kosti svakome našem coveku“ 189). General Milan Nedić, kada je bio detaljno obavešten o tragediji Kragujevca, bio je rešen da podnese ostavku, ali su ga od toga od­ vratili general Kostić i Dokić i inžinjer Ognjan Kuzmanović. Kada je Nedić pomenuo svoju ostavku Turneru on mu je „na to rekao da, ako srpska vlada odstupi, drugi će elementi preuzeti administra­ ciju Srbije, a njima neće nimalo biti stalo šta će se sa srpskim na­ rodom dogoditi: Mislio ie pri tome na proširenje bugarske okupaci­ je, a možda i na prvobitni plan, kojim su mu pretili kada nije hteo da primi obrazovanje vlade, da će Srbiju razdeliti između nemač­ kih balkanskih saveznika, uključujući tu i ustaše"190). I Dimitrije Ljotić je uveravao generala Nedića da mora ostati na mestu na ko­ me je. Krakov svedoči kako mu je, posle tragedije u Kragujevcu, L jo­ tić rekao: „Milan preživljava najbolnije dane svoga života i najkri­ tičnije trenutke svoje istorijske misije. Ja ne znam šta ne bih ura­ dio samo da mu u tome pomognem. I ako bi on trebao da bude samo jednu stopu viši, da bi se bolje video i čuo, ja bih bio gotov da legnem na zemlju pa neka se popne na mene i neka tako bude veći11191). General Nedić je, potresen i zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio, 2. novembra 1941. godine, poruku i opomenu „ o n i m a u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi. Jas­ no i nedvosmisleno, kao što je on to umeo, sa činjenicama koje su bile nepobitne, on im je rekao: „V i vašom bezumnom akcijom iza­ zivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima sto srps­ kih. Je li to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost? .. . Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akci­ jom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote. Samo tešku prolivenu krv. Srpsku k rv“ 192). I, dalje, u produženju: „Bogatu Mačvu, Pocerinu, Kraljevo, Čačak, Gornji Milanovac, Rudnik itd. pretvorili ste u ratna poprišta. 189) 190) 1S)1) !32)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 245. Na istom mestu, str. 249. Na istom mestu, str. 250. Govori Milana Nedića . . s.tr 45.

345

Prebrojte žrtve, koje su od vas nacional-komunista, kako se vi na­ zivate, pale kod Kruševca, Kragujevca i Kraljeva. Pa zar ćete tako dalje? Zar ćete još da nastavite jalovu borbu, koja uništava srpski narod? Znate li koliko je samo siročadi ostalo bez roditelja? Šta će­ mo sa njima? Oni su bez zaštitnika. Domovi su njihovi izgoreli, ognjište se ugasilo"193). Nedićev apel nije ostao bez rezultata. Nacionalisti među pobu­ njenicima otrežnjavali su se sve više i napuštali uzaludnu i bez­ izglednu borbu. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem: njima nije bilo stalo do naroda i do njegove slobode, a još manje do toga da uvide i pojm e tragičnu srpsku stvarnost, koju su oni svo­ jim ispadima i čarkama činili sve težom. Zaneti1iluzijama i pohlepni na vlast oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim pu­ tem — ostvarivali su s v o j u r e v o l u c i j u i, rušeći sve što je bilo, uspostavljali tem elje s v o j e b u d u ć e v l a s t i sve dok ih narod u Srbiji nije sasvim prozreo i pomogao da budu najureni iz zemlje. Kasnije su oni, da bi svoje zločine podmetnuli drugima, ispredali mit o samima sebi, o svojoj „oslobodilačkoj borbi" i, u vezi sa tim i s v o j m i t o Kragujevcu, poturajući drugima ono zbog čega su oni bili krivi. A komunisti i njihovi tadašnji saveznici krivi su, pored ostalih, i za Kragujevačku tragediju. Njihova krivica, koja se ne mo­ že osporiti, sastojala se u ovome: po osveštanom i neosporenom principu da n e m a p o s l e d i c e b e z u z r o k a oni su k r i ­ vi za t r a g e d i j u Kragujevca, jer su, ubistvima i unakaženjim a ubijenih nemačkih vojnika, s t v o r i l i i fizičke i p s i h o l o š k e u s l o v e za o d m a z d u za k o j u su z n a ­ li d a n e ć e m o ć i i z o s t a t i . Kada su ovu odmazdu izaz­ vali i uslovili, komunisti su je protkali nizom neistina i svesno tvrdili da je bilo ono što nije bilo. U celoj tragediji Kragujevca jas­ no su i nedvosmisleno utvrđena dva faktara ove tragedije: k o m u ­ n i s t i , koji su izazvali ovu tragediju, i o k u p a t o r koji ju je, fizički, izvršio. I dok okupator nije skrivao ni mere, koje je pripre­ mao, ni broj žrtava koje je pobio, komunisti su svesno preuveli­ čavali broj žrtava u Kragujevcu i bacali krivicu i na organe ta­ dašnje srpske vlasti i, naročito, na Srpske dobrovoljce koji su se tu našli sticajem okolnosti i bez ikakve namere da imaju veze sa svim ovim. Okolnosti su učinile i to da su oni bili jedini faktor koji se trudio da spase što više srpskih života zbog čijeg su spasavanja oni i pošli u borbu pod uslovima koji su, višestruko, bili i teški i gorki. 193) Na istom mestu, str. 45-46.

346

Od onih, koje su Srpski dobrovoljci tada spasavali od smrti, ima još živih. Neki od njih su dali svedočanstva o tome svome strada­ nju; neki to, sve do danas, nisu mogli uraditi. Mi, ovde, navodimo jedno od tih svedočanstva. Dragomir Pantelić, tada šegrt u Kragu­ jevcu, bio je zahvaćen od nemačke racije i odveden u Topovske šupe gde je već bilo dovedeno mnogo ljudi. Dobrovoljce, koji su se pojavili da spasavaju, Pantelić opisuje ovako: „ .. . Sada su oni iz­ gledali tužni, bez oružja, neveseli i bleda lica. Oni su verovatno već znali šta očekuje ove ljude i zato su tako tužno i izgledali. Prilazili su pojedinim nemačkim oficirima i molili ih da bar maloletnu omla­ dinu oslobode. Neki su od njih sa sklopljenim rukama na grudima i klečanjem molili okrutne Nemce da puste na slobodu što veći broj ljudi. Posle toga nekoliko Nemaca prišlo je nama i prstom su počeli da pokazuju ko treba da izađe. Tako su pokazali na mene i ja sam izašao. Mi smo izlazili, ali nismo znali da li je bolje za nas što izla­ zimo ili za one što ostaju. Odvajanje se i dalje nastavilo, a nas otpri­ like dve do tri stotine izdvojili su u jedan kraj, postrojili nas po četiri u kolonu i rekli nam da krenemo u pravcu izlaza. Kad smo krenuli prišao nam je jedan dobrovoljac sa suzama u očima i re­ kao nam da nas Nemci puštaju kućama. Tako smo već, po mraku, krenuli ponovo u grad. Nemci su nas sprovodili a mi smo morali da im pokazujemo gde stanujemo, da bi nas tu iz grupe pustili. Pošto su nas pustili ja sam poleteo kapiji od stana moga gazde. Kapija je bila zaključana i morao sam da je preskočim. U zamračenoj kuhinji sedeli su moj gazda i gazdarica. Kad su me videli začudili su se. Ispričao sam im šta se sve desilo1'194). Boško N. Kostić navodi: „Docnije, kada sam imao prilike, ja sam se raspitivao o kragujevačkoj tragediji, proveravao sam podatke, sa mnogima razgovarao, sve u težnji da dobijem što objektivniju sliku o ovoj nesreći. Imao sam prilike da govorim sa više onih koji su se srećno spasli ispred cevi nemačkih mitraljeza. Interesantan je slučaj Milorada Mojsilovića, advokata, Ljotićevog prvaka iz K ra­ gujevca. Mojsilović je izveden na streljanje sa većom grupom lju ­ di. Pukim slučajem on je bio samo lako ranjen, a tela poubijanih pala su preko njega. U ovome položaju ostao je do noći kada se po­ lagano izvukao ispod leševa i srećno sklonio u jedno obilžnje selo. Kada sam se susreo sa Mojsilovićem, posle ovih preživelih strahova, ja ga nisam poznao. Preko noći postao je sed i izgledao je kao sta­ rac11195). I, na kraju, još jedno direktno svedočanstvo Marisava Petrovića, koga komunisti i njihova propaganda optužuju za ono što su oni pro194) Dragomir Pantelić, Tako je bilo sa mnom (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe", V, 1959, str. 18). i®5) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 56.

347

uzrokovali. „To su bili, govorio je on, najteži dani u mome životu. Nemoćan, slab i mali, ja sam sve činio što je u ljudskoj moći bilo da umilostivim strašnoga majora Keniga, da umanjim tragediju, da spasem koliko god više ljudi mogu. Ne znam da li je bilo strasnije za mene: razgovor sa Kenigom; moj odlazak u Topovske šupe gde hiljada na kolenima viče: ,Marisave! Ti pa Bog, spasi m e‘ ; ili kad smo gledajući kako odvode ljude na streljanje, nemoćni da na dru­ gi način pomognemo, skoro otimali ljude od Nemaca. Sve je to bilo teško i strašno “ 19°).

19®) Ka istom mestu. str. 60.

348

OKUPIRANA SRBIJA — UTOČIŠTE PROGONJENIH SRBA

Za vreme svoje, vremenski kratke, uprave Srbijom, general Milan Nedić je činio sve, uz pom oć svojih saradnika, da se sredi i smiri stanje na okupiranom području Srbije koja je, silom nastalih okolno­ sti, postojala zbeg i pribežište progonjenih Srba, koje su okupatori bili stavili izvan zakona. Životni interes i domorodaca na ovome tlu i onih koji su njima dobegavali, bio je sređivanje stanja u zemlji i oživljavanje privrednog života i rada. Nastalo je stanje kada se rodoljublje ljudi merilo delima a ne frazama, što nije bilo nimalo lako pod bičem psihoze koju je stvarala angloamerička i, jednim delom, takođe komunistička propaganda u zemlji. To je bilo srps­ ko apokaliptičko vreme kada su oči i uma i srca brojnih Srba bile usmerene prema Londonu i Moskvi mnogo više nego prema tragičnoj srpskoj stvarnosti sa kojom se general Nedić bio uhvatio u koštac: on je iz pune bezizglednosti, naporima i samožrtvom hteo da otvori i razvedri buduće perspektive svome narodu. „Dosadašnji uspesi generala Nedića, pisao je dr Miroslav Spalajković, priznati su ne sa­ mo u našoj zemlji nego i na strani. Za dalji preporođaj srpskoga naroda, ti su uspesi od presudnoga značaja . . . Srbija je bila na umo­ ru. Odjeci naše narodne tragedije razdirali su nam dušu kao zvuci zvona na pogrebu najmilijega nam bića. Griže savesti i suze plača slivale su se u jednu neizmernu reku narodnoga očajanja. Zastavu, koju je general Simović onako sramno bacio u prašinu, general Ne­ dić je junački prigrlio i počeo oko nje okupljati Srbe i sa njima čistiti zemlju od stranih zločinaca i domačih izroda. Njegovi viteš­ ki pojm ovi o časti i obrazu naređivali su mu da lojalno ispunjava svoje dužnosti prema okupatorskim vlastima111). Nije na odmet da se ponovi: posle sloma Jugoslavije Srbi su bili životno ugroženi sa raznih strana i od raznih okupatora. Srpska nacionalna teritorija je bila raščerečena, a narod obespravljen na raznim stranama. U tim mračnim danima Srbi su ubijani kao div­ ljač. Furije smrti su odnosile sve više srpskih života, a sa Londons!) U „Govori generala Nedića", str. 8, 9.

349

koga radija ponavljane su ciničke reči: „što se više trava kosi, sve se više pođm lađuje“ . Na nekoliko strana vršeno je organizovano istrebljenje srpskoga naroda. Tamo, gde nije bio sasvim istrebljen, prinuđivan je da beži sa svojih ognjišta. Tada su srpskome junaku — beguncu od smrti — bili drugovi kurjaci koji su se motali po pla­ ninama. U to veoma sramotno i potresno vreme progonjeni Srbi, i ne samo oni, mogli su da beže samo u okupiranu Srbiju, gde se jedan odvažan čovek bio uhvatio u koštac sa mnogoglavom antisrpskom nemani. Snimak jedne žene na Drini, obojenoj srpskom krvi, koja je bežala od ustaškoga terora prema Srbiji i vapila: „M ajko Srbijo, pom ozi“ , izražavala je u te dane jedinu nadu obespravljenih i pro­ gonjenih Srba. A ta Majka Srbija, ožaloščena, osakaćena, unižena i obespravljena, bila je i sama potresno razorena i uznemiravana orgijom razornih sila, koje su na njenom tlu započele i razbuktavale svoj krvavi pir i samouzdizale se u svojim iluzijama o samima sebi. Pod 27. avgustom 1941. zabeležio je Dragojlo Dudić u svome Dnev­ niku: „ . .. Ne boj se ničega. Žandarmima su stucali rogove u glavu, a Nemci n e s m e j u p o s e l i m a , jer su osetili da se sve više oko njih steže obruč snage partizanskih odreda112). Kasnije, 24. sep­ tembra 1941. godine, kada je počela organizovanija akcija protiv pobunjenika, Dudić je zabeležio kako su se držali neki partizani: „Drugovi, vi se nekako čudno ponašate. Četa vam se razbegla, ne opalivši ni metka na neprijatelja, a vi prevalili put od 15 km do štaba, i došli ste ovde da tražite četu u štabu. To je ordinarna sra­ mota sa vaše strane; da ne kažem da je žalosna pojava koja se do­ godila vi našem odredu113). A narod? Dudić je zabeležio pod 25. okto­ brom 1941. godine: „Bilo je mnogo teškoća u ovome mestu oko do­ bij anj a kola. To nije bila krivica do odbora; naprotiv, u odboru nisu bili loši lju d i. . . ali je situacija sada bila izuzetna i nepovoljna po nas, pa su seljaci izbegavali da nam izlaze u susret114). Uspostavljanje redovnog stanja u okupiranoj Srbiji, koliko je to u tim danim okolnostima bilo moguće, počelo sa Komesarskom upra­ vom, koja se marljivo trudila da vaspostavi red i mir, narušene ra­ tom i njegovim posledicama; ona se trudila da oživi privredni život i da time stvori mogućnosti rada i zaposljenja. Da nije bilo nereda i nemira, izazivanih komunističko-četničkim prepadima na Nemce i na njihove vojne ustanove, Komesarska uprava je mogla ostati do kraja rata kao administrativni organ. Nemogućnost da ona to uradi, da osigura mir i red u zemlji, nalagala je traženje nekog drugog rešenja. Ono je bilo nađeno u stvaranju vlade generala Milana Ne­ dića. Najneposredniji zadatak generala Nedića i njegove vlade bio 2) Dragojlo Dudić, Dnevnik, Beograd 1951, str. 100-101. 3) Na istom mestu, str. 142. 4) Na istom mestu, str. 196.

350

je vaspostavljanje mira i reda u zemlji i stvaranje unutrašnje bezbednosti, od čega je zavisilo i rešenje celoga niza drugih važnih životnih problema. To je, uz dosta napora i posle teških odmazda okupatora, bilo postignuto razbijanjem i likvidiranjem „Užičke republike“ koja je, u stvari, bila komunistički mehur od sapuna, jer se držala samo dotle dok nije bila napadnuta. „Prodor Nemaca bio je tako brz i silovit da izvesne mere odbrane, kao što su prekopavanje puteva i miniranje mostova, nisu mogle potpuno da se sprovedu . . . Kroz oštru nemačku vatru probijali su se drug Tito i drugi ruko­ vodioci narodnooslobodilačke borbe"5). Pozitivne posledice umirivanja jednoga dela četnika i proterivanja komunista sa teritorije okupirane Srbije bile su raznovrsne. Kada su vaspostavljeni red i mir počelo je i oživljavanje privrede. Postepeno jačanje privredne baze olakšavalo je i prihvatanje i zbri­ njavanje izbeglica čiji se broj stalno povećavao. Dobegavali su sa područja NDH, iz oblasti koje su dobili Mađari, sa teritorije koju su držali Bugari kao i one gde je bila albansko-italijanska vlast; uz to su pristizale i izbeglice iz Slovenije. Okupirana Srbija postaje oaza prognanika sa raznih strana i iz raznih krajeva Jugoslavije. Da bi potstaknuo i okrepio radni duh kod radnika general Nedić se obratio radnicima, koji su najmanje pomagali partizanski p o­ kret, i seljacima koji su brzo shvatili svu štetnost ove pobunjeničke akcije. U govoru, koji je general Nedić održao 8. februara 1942. go­ dine, je istakao da u redovima pobunjenika „niste mogli naći naše d o m a ć e radnike niti naše radničke org a n iza cije ... Celog proš­ log nesretnoga leta i jeseni nisam vas našao u komunističkim banda­ ma, među krvoločnim ,partizanima1, ni u šumama, ni sa crvenim petokrakim zvezdama, ni vas ni vaše sestre radenice, ali sam vas našao na poslu obnove Srbije. Jer, ko podiže porušeni Beograd? — Vi srpski radnici. Ko povrati redovan život Srbiji? Opet, vi srp­ ski radnici116). Da bi se, koliko je bilo više moguće, popravio položaj radnika, osnovana je S r p s k a z a j e d n i c a r a d a . „Rad na organiza­ ciji Srpske zajednice rada11, rekao je general Nedić u svome govoru radnicima 30. maja 1942. godine, „sprovodi se u celoj zemlji. U vr­ hove organizacije biramo najčestitije, najuglednije Srbe radnike, ljude svetlog karaktera. Kad bude sprovedena cela organizacija, onda će tek ona doći do izražaja. Dotle pomažite njeno izvođenje, jer time pomažete sami sebe117). Da bi se ubrzao rad na osnivanju Srpske zajednice rada Nedić se primio privremenog predsedništva: „Pod mojim stareštinstvom, rekao je on, lakše će se izvesti jedin­ stvo radničkih redova i isključiće se dosadašnja politika, koja je 5) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1941 . . str. 283. 6) Govori generala M. Nedića . . str. 67, 69-70. 7) Na istom mestu, str. 116-117.

351

usled stalog trvenja i suparništva slabila radnički položaj i moral­ no i materijalno**8). S e l j a c i m a , koje je najteže pogađala komunistička samovo­ lja, kao i kaznene ekspedicije i pljačke, general Nedić se obraćao nekoliko puta. On ih je obaveštavao o pravome položaju u kome se nalaze i oni i ceo naš narod. On im je savetovao da budu mirni, trezveni, razboriti i da m arljivo rade, jer od njihovog rada zavisi opstanak drugih. U govoru od 18. januara 1942. godine opominjao ih je da se ne podaju uticaju strane propagande. Govorio im je: „Zbog prošlogodišnjih nemira i građanskog rata osta neobrađena i nezasejana mnoga njiva. To je velika nesreća po opstanak srpskoga ži­ vlja u ovim krajevima. Neće biti hleba za narod, ni hrane za sto­ ku, ni pomoći za našu braću izbeglice i one iz nerodnih krajeva**9). Obasut brigama da otkloni nove nesreće od naroda, stalno na­ padan i sumnjičen, kako od stranih propagandi tako i od onih iz­ nutra koji su uživali plodove njegovih napora general Nedić se, S. marta 1942, obratio narodu u jednom dužem govoru. On se u njemu prosto ispoveda: „Ja toliko volim vas i Srbiju da ne postoji na sve­ tu ništa što bi me moglo ikada načiniti izdajicom. V i me dobro poz­ najete . . . Ja sam vas spasao prošle jeseni, ali neću moći da vas spasem ovoga proleća, ako učinite bezumlje i povedete se za spregom komunista i Draže Mihailovića**10). Srpskim seljacima obratio se general Nedić i 10. maja 1942. go­ dine i pokušao da im ukaže na veliku nacionalnu važnost njihovog staleža i njihovog rada. On im daje ceo niz saveta zbog čega ne bi smeli da napuštaju svoju zemlju i da zanemaruju svoj posao: „Ne treba da zaboravite: vaše je zanimanje najlepše i najplemenitije. To je zanimanje najsamostalnije od svih drugih. Zemljoradnik je u istini slobodan čovek. Slobodan po tome što je u stanju da sam steče sve što mu je za život potrebno**11). Hrabreći i hvaleći seljake i podižući im duh i samosvest general Nedić ih opominje od isku­ šenja špekulacije i iskorišćavanja nevolja i bede grada: „To je iskorišćavanje grada i velike nevolje gradskog stanovništva, dok su, u ovo teško doba, za sve nas selo i grad dužni da jedno drugog prih­ vate i uzajamno pomognu. Takva trgovina ne priliči čestitom selja­ ku, bratu Srbinu i pravom domaćinu. Ona je štetna i selu i gradu**12) Na veliki nacionalni značaj seljaka general Nedić ukazuje reci­ ma: „Da bi Srbija živela, da bi iz nemaštine i bede izašla što pre; da bi zemlja donela plod, koji u sebi već ima, potrebno je danas više nego ikada da se u selo vrate svi koji su ga napustili i pristali 8) Na istom mestu, str. 117. s) Na istom mestu, str. 60. 10) Na istom mestu, str. 80, 81. i ]) Na istom mestu, str. 106. 12) Na istom mestu, str. 107, 108.

352

po nagovoru političara i fabričkih agenata da od zemljoradnika po­ stanu mali državni službenici i fabrički ra d n ici. . . Po nesreći ratom i nemirima u zemlji selo je proređeno toliko u svome zemljoradnič­ kom staležu, da sada ima na selu i suviše posla za one koji svoje zemlje nemaju . .. Posle naše katasrofe, kao što vidite, život teče i dalje. U prirodi je tako. Da naš život i ovakav kakav je, bude snošljiv i lakši moramo se vezati što više za zemlju i za rad na selu. Ako tako bude, takav rad spašće nas najbrže1113). U svojoj brizi i staranju za narod general Nedić nije ispuštao iz vida da se j e d a n d e o n a r o d a nalazi u nemačkom i ita­ lijanskom zarobljeništvu. Čim je malo sredio stanje u zemlji gene­ ral Nedić je pokušao da privoli Nemce da ispune svoje obećanje o puštanju iz zarobljeništva 50.000 ljudi koji su bili potrebni za rad na obnovi zemlje. U Memorandumu, koji je Nedić, 27. avgusta 1941. godine, bio predao tadašnjem Vojnom zapovedniku Srbije, generalu Dankelmanu, u tačci 3, traženo je da se omogući pomaganje ratnim zarobljenicima: da se puste bolesni i invalidi; da se puste zaroblje­ nici zemljoradnici stariji od 55 godina; „da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za čije lojalno držanje vlada će no­ siti punu odgovornost: „Da se poboljša ishrana naših zarobljenika u Nemačkoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade"14). I pored svih Nedićevih nastojanja Nemci su pustili „svega oko 1000 zdravih zarobljenika kao i nekoliko transportnih sanitetskih vozova sa obolelim srpskim zarobljenicim a"15). Puštenima iz zaro­ bljeništva general Nedić je, 14. marta 1942. godine, u jednom go­ voru objasnio kako i zbog čega je obrazovao svoju vladu i šta smera da radi dalje. „Mi smo, rekao je Nedić, trasirali jedan put za buduć­ nost da se svi Srbi okupe, da pođu boljim putem, da idu ruku pod ruku, rame uz rame. Taj put je stari put, kojim su išli naši preci, da svi Srbi budu ono što su bili: jedna duša, jedna misao, jedno telo. To treba da bude sada, da se svi Srbi okupe, da bude Srbija zdrava i jaka. Da bude samo srpska politika, da Srbi idu za svojom pameću i da gledaju svojim očim a"16). U danima kada je još u našoj zemlji, naročito u okupiranoj Srbi­ ji, trajala borba sa pobunjenicima, pružio je jedan deo naših ofi­ cira u zarobljeništvu generalu Nediću znatnu moralnu podršku. Na inicijativu armijskog generala Danila S. Kalafatovića, izdata je, 15. novembra 1941. godine, poznata „Nirnberška deklaracija", na ko­ joj su se nalazile „hiljade i hiljade imena, gde su na čelu bili potpisi generala jugoslovenske kraljevske vojske u zarobljeništvu u Ne13)

Na istom mestu. 14) Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 146. 15) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 72-73. 16) Govori generala M. Nedića, str. 87.

353

m ačkoj“ 17). „Od nekoliko stotina generala koji su bili u Nirnberškom zarobljeničkom logoru svi su potpisali izjavu, koja je bila upu­ ćena njihovom drugu, predsedniku Srpske vlade, generalu Nediću, da mu izraze svoje poverenje, da mu dadu svoju podršku i ohrabrenje za njegovu misiju. Samo trojica generala odbili su da dadu svoj potpis, i to svaki iz drugog razloga, što se vidi već i po tome da je jedan od njih, jedan od najmlađih generala, ostao u emigraciji posle završenog rata, dok su se druga dvojica vratili u zemlju sa crvenom petokrakom zvezdom na svojim kapama i odmah bili pri­ mljeni u komunističku narodnu arm iju11, kao jedina dva Kraljeva generala za koje zakletva vernosti nije mnogo značila1118). Od 7000 oficira Srba u ovome logoru samo njih 200 ili 3% nije potpisalo ovu deklaraciju. Deklaracija odobrava rad generala Nedića i osuđuje pobunje­ ničku akciju. Osuđuju se, takođe, „one strane propagande, koje za račun egoističkih ciljeva svojom podmuklom akcijom produžuju da guraju naš narod u propast, bezočno iskorišćavajući njegovu čes­ titost, lakomislenost i naivnost1119). Pozivaju narod u zemlji, „da se složno kao jedan čovek svrsta uz vladu generala Nedića, da je odlučno pomogne u borbi protiv komunističke nemani, a i u uvo­ đenju mira, reda i rada u zemlji, i da podlim podbadačima raznih varaličkih stranih radija ne poklanja nikakvu pažnju1120). Oficiri se stavljaju generalu Nediću na raspoloženje i mole ga da sa njima računa i „ukoliko bi nadležne nemačke vlasti odobrile, gotovi smo da u potpunom broju dođemo u Srbiju i svojim učešćem doprinesemo da se red povrati za najkraće vreme, pa makar potom bili po­ novo vraćeni u zarobljenički logor, pošto za svoj rad i službu narodu ne želimo nikakvu ličnu korist i nagradu1121). General Nedić se mnogo trudio i oko toga, da se od Nemaca dobiju dozvole za slanje paketa zarobljenicima u logorima. To je bilo važno naročito u početku dok zarobljenici nisu počeli dobijati pakete pre­ ko Međunarodnog crvenog krsta. Kada je bio obrazovan Srpski crve­ ni krst, na čelu sa dr Petrom Zecom, počelo je slanje paketa u Ne­ mačku. Pored ovoga mogle su i porodice slati pakete za one Srbe zarobljenike sa područja izvan okupirane Srbije. Za ove zaroblje­ nike organizovalo je Predsedništvo vlade slanje paketa. Pri Predseđništvu vlade postojalo je naročito odelenje za slanje paketa za­ robljenicima; na čelu ovoga odelenja bio je intendantski general Stevan Pešić koji je, oktobra 1944. godine, bio streljan od komunis­ ta. Nemački privredni krugovi u Srbiji, sa Nojhauzenom na čelu, i-7) 18) 19) 20) 21)

354

Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 309-310. Na istom mestu, str. 310. Na istom mestu, str. 311. Na istom mestu, str. 311. Na istom mestu, str. 312.

uveli su kontrolu slanja paketa zarobljenicima dok ih, na kraju, nisu zabranili sa motivacijom, da se tim slanjem paketa zemlja priv­ redno iscrpljuje. Na pretnju generala Nedića da će podneti ostavku cele vlade ako se zabrana ne skine, Vojni zapovednik Srbije ukinuo je ovu zabranu22). Zbrinjavanje velikog broja i z b e g l i c a , koje su dolazile u okupiranu Srbiju sa raznih strana, predstavljalo je i nacionalni i socijalni problem. Pored dobeglih Srba, Nemci su prebacili u okupi­ ranu Srbiju desetine hiljada Slovenaca, iz onih krajeva Slovenije koji su došli pod nemačku okupaciju. Izbeglice su stizale u Srbiju na razne načine: jedan deo njih je mogao biti registrovan, a drugi nije, jer je bilo izbeglica koje su, došavši u Srbiju, same nalazile i prebivališta i zaposlenje. Stanislav Krakov je tačno rekao, da se „nikada nije moglo doći do pune cifre onih progonjenih i ugrože­ nih Srba koji su u Srbiji našli spasenje, prihvatanje, obezbeđenje i povratak u život, pošto su sve sem njega bili izgubili"23). Izbeglice su počele stizati u Srbiju počevši od samoga sloma Ju­ goslavije aprila 1941. godine, pa sve do kraja rata. Izbeglice su dola­ zile najviše sa područja NDH, gde su Srbi bili stavljeni izvan zako­ na; zatim iz Istočne i Južne Srbije iz krajeva koje su okupirali Bu­ gari; sa područja Kosova i Metohije, koje su držali Albanci pod zaš­ titom Italijana morali su da beže mnogi Srbi, naročito oni koji su se tamo bili naselili posle Prvoga svetskog rata; sa ovoga područja prebeglo je u Crnu Goru oko 36.000 Srba. Iz Bačke i iz krajeva koje su držali Mađari dobeglo je bilo oko 22.771 duša, opet najviše naseljenika u tim oblastima posle Prvoga svetskog rata. Izbeglica nije bilo iz Crne Gore niti iz onih krajeva koje su držali Italijani; oni su se prema Srbima ponašali trpeljivo. Uzima se, kao sigurno, da je broj izbeglica u okupiranoj Srbiji prelazio 500.000. Među njima bilo je oko 85.000 dece. Za zbrinjavanje izbeglica bio je osnovan K o m e s a r i j a t z a i z b e g l i c e na čelu sa Tomom Maksimovićem, direktorom Batinih fabrika. Sve izbeglice, koje su se prijavljivale ovom Komesari­ jatu, bile su smeštene i zbrinute. Razume se, u granicama posto­ jećih mogućnosti. Pored davanja ličnih podataka prilikom prijav­ ljivanja, izbeglice su saslušavane i o zločinama, koje su razni okupa­ tori vršili na njihovom terenu, a naročito na području NDH. „Sve najkrvavije inkvizicije svetske istorije nisu dale toliko žrtava ni tolikih sadističkih mučenja ljudi, a još manje žena i dece pre njihovog usmrćavanja, kao što je to izvršila dželatska organizacija Pa velićeva, nazvana ustaše"24). Komesarijat je, pred dolazak komunista u Beograd, „zakopao u metalnim sanducima po jedan primerak ovih 22) Na istom mestu, str. 314-315. 23) Stanislav Krakov, Na istom mestu, kraj II, str. 183. 24) Na istom mestu, II, str. 184.

355

saslušanja da bi ostala očuvana, bilo da Nemci izvrše pretres .. . bilo da komunisti kada dođu na vlast također ne unište ove doku­ mente koji su se odnosili na ustaše, koji su iz oportunističkih raz­ loga, i da spasu svoju kožu, pre ili kasnije u poslednjem trenutku prišli partizanima, gde im je data puna amnestija i svaki zaborav1125). I Nemci su, sa svoje strane, često vršili saslušavanja lica koja su pobegla od ustaša ili bila spašena na drugi način. U arhivi pokojnoga profesora dr Jozefa Matla nalazilo se obilje ovakvih saslušanja. Imali smo prilike da neka od njih pročitamo. Posebnu pažnju posvećivao je general Nedić, i oni koji su ga pomagali svojom saradnjom, z b r i n j a v a n j u izbegličke d e c e . Najviše se radilo ili o sasvim napuštenoj deci ili o deci bez jednoga ili bez obadva roditelja. Lični udesi i tragedije oko 85.000 srpske dece raznovrsni su. To su bila mahom seljačka ili radnička deca koja su se spasavala bežanjem ispred ubica njihovih porodica; neka od ove dece danima su lutala po šumama gde su ih nalazili Srbi i kupili ih i prevodili preko zapadnih granica okupirane Srbi­ je u bezbednost. To su činili i srpski četnici i Nedićevi oružani odre­ di, SDS i SDK. Viđali smo tih teških dana neku od te dobegle dece: jadna, mahom gola i pocepana, vašljiva i omršavila, ne retko i sa svežim ranama na sebi, koje su bile delo ili ustaškoga noža ili biča, ova deca su ličila na priviđenja koja su zazirala od ljudi. Bežala su ili sama ili u grupama i nije bilo lako zadobiti njihovo poverenje. Trebalo je strpljenja, ljubavi u ophođenju sa njima da bi se smirili i došli sebi; i oslobodili straha od ljudi. Ovu napuštenu, izbeglu i sirotu decu prihvatale su srpske vla­ sti i smeštale u p r i h v a t n e d o m o v e gde su deca bila zbri­ nuta u svakom pogledu. Tu decu su, u dosta slučajeva, prihvatili i pojedini duševniji pojedinci i srpske porodice i držale ih i odgajale kao svoju decu. One, koji su bili tvrdokorniji i sebičniji, opominjao je general Nedić u svome govoru od 16. jula 1942. godine. Pitao ih je: „Jeste li izvršili svoju srpsku dužnost prema braći svojoj izbeglicama, porodicama zarobljenika, prema Srbima koji su ostali bez hleba, bez ognjišta, bez krova nad glavom, prema tolikim ratnim siročićima? . .. Zar vas nije strah od Boga! Zar vas, vaša savest ni­ malo ne muči? Strešćete se, valjda, od užasa kada vam kažem da su zbog vaše neosetljivosti danas u pitanju životi mnogih hiljada iz­ begličke dece. U pitanju je da li će ostati živi ili će ih nestati. M no­ gi između vas Srbi, odžakovići, ni prstom niste mrđnuli da sudbi­ nu ovih jadnih mališana olakšate, da im živote spasete1126). Zahvaljujući staranju generala Nedića, požrtvovanju njegovih saradnika i naroda, ova su deca bila spašena. Smeštanjem dece u 25) Na istom mestu. 2(>) Govori generala Milana Nedića . . . , str. 129.

356

prihvatne, i zatim u izbegličke domove, kojih je bilo na nekoliko mesta u zemlji (većinom po banjama), nije problem zbrinjavanja ove dece bio rešen. „Ta deca su bila prepuštena ulici. Jadno odevena, u ritama, bosa, izgladnela, ona su lutala u blizini željezničkih stanica, po raskrsnicama puteva, po ulicama, kavanama, i drugim lokalima, prosila milostinju, bavila se crnom berzom i srljala sve dublje u očaj, bedu i razne poroke. Pretila je opasnost da čitave ge­ neracije nepovratno budu izgubljene za naciju, a to se događalo baš onda kada se krv odraslih srpskih sinova prolivala na sve strane"27). Radoslav Pavlović, učitelj po zanimanju, tada okružni načelnik u Kruševcu, došao je na ideju da se ova deca sakupe u jedan dom gde bi zajedno živela i školovala se. On je izradio projekt za jedan ta­ kav dom, koji je trebao da bude osnovan u vojno-tehničkom zavodu u Obilićevu. To je bio D e č j i g r a d , koji je mogao da primi oko 7.000 dece. General Nedić se složio sa ovim pređlogom i Dečji grad je otvoren na Vidovdan 1944. godine. Odmah po otvaranju mo­ gao je da primi 1000 dece od desete do sedamnaeste godine. „Prven­ stvo su imala potpuno napuštena deca bez sredstava za život"28). U ovome Dečijem gradu otvorane su škole: osnovna, niža gimnazija, srednja tehnička, zanatske škole, srednjastručna i devojačka domaćička škola. Otvorene su bile i stručne radionice u kojima su bili zastupljeni skoro svi zanati"29). Zamisao je bila da se ovaj Dečji grad izgradi na površini od pre­ ko 100 hektara. Do jeseni 1944. godine podignute su bile sledeće zgrade: mala zavodska crkva, zgrada za upravu Dečjeg doma, dve trpezarije, jedna pekara, deset internata; renovirano je i pet zgra­ da za smeštaj dece. „Internati su nosili imena mesta ili kraja koji ih je svojim prilozima podigao, kao na primer „Dom okruga Zaječarskog", „Dom okruga Valjevskog", „Dom grada Smedereva"30). „Svaki paviljon je imao po jednog stručnog vaspitača-učitelja, koji je bio starešina paviljona i vodio računa o svima potrebama dece. Vaspitač je imao za pomoćnike veći broj srednjoškolaca ili bogo­ slova, koji su imali dužnost nadzornika. Bilo ih je po trojica na je ­ dan paviljon. Deca su bila raspoređena u paviljone i po godinama starosti"31). Grad je nosio ime generala Milana Nedića, ili, skraćeno: „Nedićev dečji grad". Spašavanju studentske, srednjoškolske kao i trgovačke i zanatlijske omladine, koja je bila pod jakim uticaj em komunističke pro­ pagande, bila je posvećena posebna pažnja. Jedan deo te omladine dao se bio povesti za komunističkom propagandom i kada je, posle 27) 28) 29) 30) 31)

Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 113-114. Na istom mestu, str. 115. Na istom mestu, str. 115. Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 171. Na istom mestu.

357

22. juna 1944, počela komunistička akcija odlazio je u partizane ili je, po naređenju kompartije, vršio razne sabotaže u pozadini. Posle­ dice su bile: uzaludno ginjenje, hapšenje i držanje po zatvorima taoca za streljanje; ili slanje u koncentracione logore izvan zemlje. Takva jedna grupa bila je poslata, omladina od 16. do 25. godine, aprila 1942. godine u Norvešku. Ovo je, veli Predislav Kuburović, u jednom članku, bio n e p o ­ sredni povod da se osnuje V a s p i t n i z a v o d za prevaspitavanje omladine. Kada je bio obavešten o slanju omladine u tuđinu, rekao je Dimitrije Ljotić Radoslavu Pavloviću, koji mu je to javio i ovo: „Mi moramo nešto učiniti da do ovakvih situacija ne do­ lazi više. Kada bi ti mladi ljudi znali kakve posledice donosi komu­ nizam našem narodu, niko od njih ne bi bio s njima. Mi moramo stvoriti školu u kojoj će njima biti objašnjeno š t a je komunizam. Mi ćemo ih na taj način izvući iz ruku okupatora. Ja idem ovog momenta do generala Nedića da mu ispričam čitav slučaj i da za­ jedno učinimo nešto da do ostvarenja ove škole đođe“32). Zajednički napori generala Nedića i Dimitrije Ljotića kod Ne­ maca da ovo bude postignuto trajali su četiri meseca, tako da je Va­ spitni zavod u Smederevskoj Palanci mogao biti otvoren tek 22. septembra 1943. godine. Zavod je radio do kraja septembra 1944. godine33). Za to vreme prošlo je kroz ovaj zavod 1.270 pitomaca. Od ovoga broja pitomaca i pitomica, kada su se oslobodili komuni­ stičkih natruha, 55 muškaraca je otišlo u Nedićevu Nacionalnu slu­ žbu, 44 u SDK, 34 u SDS i 26 u odrede generala Mihailovića. Veći­ na pitomaca i pitomica, koji su prošli kroz ovaj zavod, mogli su se smatarati oslobođenim komunističkog ideološkog uticaja. I kod onih, koji se nisu nacionalno aktivirali, bila je ozbiljno poljuljana vera u komunizam i samo je mali broj njih mogao pod komunističkom vlašću doći do izraza. Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je, u stvari, škola sa internatom za pitomce i pitomice. Osnovan je uredbom Nedićeve vlade od 15. avgusta 1942. godine, koja je, 21. januara 1943. godine, nešto izmenjena i dopunjena. Boravak u Zavodu je trajao od šest meseci do tri godine. U Zavodu su postojali niža i viša gimnazija, učiteljska škola, trgovačka akademija, srednja poljoprivredna ško­ la, analfabetski tečajevi i radionice za razne zanate. Zavod je imao z a v o d s k i l i s t i z i d n e n o v i n e . U Zavodu je bio raz­ vijen kulturni život34). Cilj ovoga Vaspitnog zavoda bio je: ,,a) da se onaj deo srpske omladine koji je KPJ privukla partizanskim odre­ dima, a znajući njihove prave ciljeve, spase od okupatorske kazne 32) Predislav M. Kuburović, Vaspitni zavod u Sm. Palanci (U „Zapisi iz dobrovoljačke borbe, II, 1955, str. 73. 33) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 81. 34) Predislav M. Kuburović, Na istom mestu, str. 74.

358

smrti i koncentracionih logora; b) da se ta zavedena omladina izoluje od uticaja KPJ, pod kojim bi sigurno ponovo pala kad dođe u dobir sa njom; c) da se putem pedagoških mera i nastave oslobo­ di komunističkog učenja — da se prevaspita; d) da se kao prevaspitana mladost aktivira vi borbi za vekovne ideale i tradicije svoga naroda“ 35). Upravnici Zavoda bili su: Milovan Đ. Popović, profesor, koji je solidno poznavao marksizam, i njegova supruga đr Dragojla Popo­ vić. Nastavno i vaspitno osoblje bilo je stručno i postavljano od Ministarstva prosvete. Zavod je bio radionica duha i mesto gde se moglo proveravati i svoje shvatanje i shvatanje drugih. Sloboda izražavanja misli i objektivne kritike bili su dopušteni. Zavod je raspolagao i sa dobrom bibliotekom i sa svim elementima, koji su bili potrebni za negovanje kulturnoga i umetničkog života pitomaca na bazi samo izgradnje. Bilo je, isto tako, omogućeno i fizičko razvi­ janje pitomaca kroz razne sportove. Zajedno sa svim tim, Zavod je ,,u ono doba jedina ustanova ove vrste u Evropi. Bio je to jedan nov pokušaj, jedan svet doživljaja za sebe"36). U okupiranoj Srbiji, ugroženoj sa raznih strana, ovaj Zavod je bio oaza i duhovne slobo­ de i fizičke bezbednosti za nekoliko stotina omladinaca i omladinki (840 pitomaca i 430 pitomica). Dok su njihovi vršnjaci i vršnjakinje bivali, igrom događaja, bacani čas na jednu čas na drugu stranu, oni su mogli mirno i nesmetano đa se izgrađuju i spremaju za život. Vaspitni zavod u Smederevskoj Palanci bio je trn u oku KPJ i njenim aktivistima na terenu, koji su pokušavali da u njemu iza­ zovu puč (noću između 11/12. aprila 1943. godine), ali bez uspeha: „No ovaj je planirani ,puč‘ propao pre nego što je do njegovog izvođenja došlo, jer su pitomci na koje se on ( = M. G. Dilaket) obra­ tio, saopštili plan upravi Zavoda i piscu ovih redaka. Ovaj pokušaj se zasnivao na planu da se oružjem iz magacina straže Zavoda iz­ vrši ubistvo vaspitača i organizuje bekstvo pitomaca iz Zavoda"37) . . . S druge strane Nemci su pokušavali, juna 1943. godine, da pitomce iskorišćavaju kao taoce za streljanje radi odmazda što je upravnik, Milovan Đ. Popović, odlučno odbio. Rekao je Nemcima: „Mi vam ne možemo dozvoliti da to učinite. A ako vi i pored toga hoćete od­ mazdu, onda streljajte prvo mene i m oju ženu, vaspitače, pa onda popunjavajte broj kako znate, snagom svoje m oći"38). Upravnik je, u proleće 1944. godine, odbio pokušaj da se u Zavodu postavi poli­ cijski komesar39). Isto tako je bio odbijen zahtev Nemaca, febru­ ara 1943. godine, da se pitomci upotrebe za regulaciju reke Jaseni35) 36) 37) 3S) 3£>)

Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu.

str. str. str. str.

73. 89. 87-88. 85.

359

ce: „Ovoga puta spaseno je 480 mladića i devojaka od teškog rada i omogućeno dalje njihovo školovanje"40). Briga za duhovno i intelektualno unapređivanje pitomaca ovoga Zavoda dolazila je do izraza i u tome, da je znatan broj naučnih i javnih radnika okupirane Srbije posećivao Zavod i držao pitomcima stručna predavanja iz svoje oblasti. Time se htelo pokazati da srps­ ka javnost ne gleda na ove omladince i omladinke kao na jednu prokaženu grupu mladih ljudi, nego kao na deo živog narodnog organizma kome treba pomoći da se osposobi za život. Briga za očuvanje omladine dolazila je do izraza i u organizovanju „Pionirskih odreda" i „Nacionalne službe rada" za obnovu Sr­ bije. Pionirski odredi organizovani su početkom novembra 1941. godine: „Oba odreda bila su stvorena od srednjoškolaca, studenata i radničke omladine, s očitim ciljem da se sklone ispred okupatora, da se zabave čim bilo, samo da ih ne bi Nemci odveli na rad, kupili i hapsili. . . A i sami Nemci su vrlo brzo sagledali kakav je stvarni cilj ovih odreda, pa ne samo da nisu dozvolili osnivanje novih, već su početkom marta 1942. naredili da se ukinu i ova dva odreda"41) . . . Posle ukidanja Pionirskih odreda došlo je do osnivanja Nacionalne radne službe za obnovu Srbije. Radna služba je bila podeljena na čete, koje su slate u razne krajeve zemlje. Na njihovom čelu je sta­ jao profesor Marčetić, koga su komunisti kasnije osudili na neko­ liko godina robije. Nacionalna radna služba radila je do jeseni 1944. godine. „Premda su čete vršile, uglavnom, fizički posao, u njima je bilo vrlo jako razvijen vaspitno-kulturni rad. Cesto su pojedine čete priređivale kulturne priredbe i za građanstvo u krajevima gde su se nalazile"42).

40) Na istom mestu, str. 84. 41) Bor. M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 174. 42) Na istom mestu.

360

GENERAL M ILAN NEDlC I CETNICI

General Milan Nedić je bio prijatelj četnika i pomagao ih g d e je , k a k o je i kada j e m o g a o . Odnos četnika prema njemu nije, međutim, bio isti: dok su svi četnici i svi nacionalni borci izvan okupiranog područja Srbije osećali i poštovanje i divljenje prema generalu Milanu Nediću, jer im je on pomagao u granicama svojih mogućnosti, četnici sa okupiranog područja Srbije nisu uvek imali korektan i pošten stav prema generalu Nediću. Pored kom u­ nista, mnogi od njih su bili aktivni pronosioci i širioci anglo-komunističke propagande protiv generala Milana Nedića i njegove upra­ ve .. . U odnosima četnika sa okupiranog područja Srbije prema generalu Nediću važnu ulogu su igrala dva momenta: a) rđavi lični odnosi između tadašnjega pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovi­ ća i generala Nedića u vreme kada je ovaj bio ministar vojske i1mor­ narice. Tvrdilo se, da general Nedić nije trpeo Mihailovića, ali je mno­ go verovatnije da ovaj nije trpeo Nedića koji ga je, jednom prili­ kom, morao disciplinski da kazni što je kod ovoga ostalo zapam­ ćeno kao neprijateljski akt i nije, vremenom, moglo biti „prekrivano" zbiljom događaja koji su nastali. b) Za odnose četnika sa okupiranog područja Srbije prema ge­ neralu Milanu Nediću ne manje je važan i jedan drugi momenat: pošto su i oni shvatili, posle prvih pokušaja oružanoga napada na Nemce, koji su izazvali strahovite odmazde, da je svaka oružana borba protiv Nemaca i bezizgledna i nacionalno štetna, četnici na ovome prostoru su se morali osećati nelagodno: bili su na teretu, inače opterećenoga naroda, a nisu mogli ni umanjiti njegove teško­ će niti ubrzati njegovo oslobođenje. Do preorijentisanja i AngloAmerikanaca za Tita oni su mogli, a to su i radili, smatrati sebe kao neku „nacionalnu kartu" pred saveznicima: posle toga i to je otpalo. I četnici na ovome području postali su, sticajem okolnosti, od partizanskih saveznika u početku akcije njihovi ogorčeni protiv­ nici, koji su se morali braniti od njih. U političkoj kalkulaciji ko­ munističkog vodstva, u ovome slučaju sasvim tačnoj, bilo je posto­ janje četnika i na okupiranom području Srbije, sa generalom Mihailovićem na čelu, još uvek jedan mogući politički adut u rukama 361

Anglo-Amerikanaca protiv komunizma u Jugoslaviji, koji su oni, u završnoj fazi rata, pomagali, ali ga nisu mogli želeti kao stalni društveni sistem u Jugoslaviji. Nema nikakvih dokaza da su bilo general Milan Nedić bilo Di­ mitrije Ljotić bili protiv toga da general Mihailović vrši s v o j u organizaciju u zem lji kao nacionalnu rezervu za momenat odlaska okupatora iz Jugoslavije. Ako su oni bili saglasni da jedna takva organizacija postoji, a znali su da postoji, oni nisu mogli trpeti da zbog povremenih antinemačkih oružanih ispada nezaposlenih ljudi dolazi do odmazda nad narodom, koji su oni čuvali. Četničko vodstvo sa generalom Mihailovićem na čelu moglo je znati da bu­ duća politička perspektiva ni Nedića ni Ljotića nije bila ostanak na vlasti, nego nešto sasvim drugo: polaganje naciji računa za ono što su radili za vreme okupacije i traženje računa za ono što je izaz­ valo da dođe i do rata i do okupacije. Pošto su Nedić i Ljotić bili spremni da naciji polože račun za svoj rad za vreme okupacije oni su imali pravo da traže, u ime nacije, odgovornost za sve ono što je prouzrokovalo i rat i njegove posledice. Izgleda da je o postojanju pukovnika Dragoljuba Mihailovića i njegove grupe na Ravnoj Gori pre doznao Dimitrije Ljotić nego general Milan Nedić, koji je tada bio pod utiskom teške porodične tragedije posle eksplozije u Smederevu (gde su mu poginuli i sin, i snaha i unuče). Kasnije je o tome doznao i general Nedić i moguće je da time nije bio oduševljen. Zamišljena Mihailovićeva akcija bila je usmerena u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim je po­ šao general Nedić. Pre nego što je Nedić obrazovao svoju vladu, Dimitrije Ljotić je bio uspostavio veze sa Mihailovićem. Pisac ovo­ ga dela zna i iz ličnoga iskustva da je za postojanje Mihailovića i njegove grupe znao i mitropolit Josif, koji je tada zamenjivao pa­ trijarha. (O poseti oficira kod njega, mitropolit je rekao piscu pri­ likom jednoga razgovora). Krajem maja 1941. godine došao je u Beograd sa Ravne Gore peš. poručnik Vladimir Lenac, koji je, za vreme kratkoga rata, bio Mihailovićev ađutant. Lenac je pre rata bio starešina omladine Zbora i poznat kao dobro izgrađen protivnik komunizma. Lenac je bio do­ šao da uspostavi vezu sa Ljotićem. Iako Hrvat po narodnosti, kuni­ će dr Vladka Mačeka, čijega su oca ubili posle proglašenja Banovine Hrvatske, Lenac je ostao sa Mihailovićem na Ravnoj Gori. Lenac je obavestio Ljotića o stanju na Ravnoj Gori. Ljotić je predložio da se sakupe prilozi u novcu za Mihailovića, jer on i njegovi ljudi treba da plaćaju sve što uzmu od naroda. Zajedno sa Boškom Kostićem Lenac je počeo sabirnu akciju u Beogradu. „Prvi su nam, veli Kostić, dali veću sumu, nego što smo se nadali da ćemo dobiti od svih onih skupa čija nam je imena dao L jotić"1). !) Boško N. Kostić, Za istoriju, str. 34.

362

Posle Vladimira Lenca došao je bio sa Ravne Gore poručnik Pi­ pan koji je, takođe, posetio Dimitrija Ljotića. „Pipan Ljotiću izla­ že kako se Draža organizuje i kaže da nema namere da napada Nemce, pošto je neorganizovan, a, u isto vreme, smatra da još nije došao momenat za napad. I Pipanu je data jedna veća suma nova­ ca da ponese Draži112). Pipan je, u drugoj polovini jula 1941. ponovo došao u Beograd. Ljotić je ovaj put imao nameru da na Ravnu Goru pošalje nekoliko svojih ljudi. Boško Kostić, koji je učestvovao u ovim razgovorima, piše: „L jotić je pozvao kod sebe Ratka Parežanina i mene. Kod Ljotića smo zatekli Vladimira Lenca. Obrativši se Parežaninu i meni, Ljotić nas odmah zapita: „Da li ste spremni da napustite Beograd i odete sa Lencom u štab pukovnika Draže Mihailovića?11 Obojica u jedan glas povikasmo da pristajemo. Na to je Ljotić kazao da budemo spremni, da posvršimo svoje poslove, jer treba da računamo s time, da po svoj prilici više u Beograd nećemo moći da dolazimo. Lenac će vas obavestiti kada treba krenuti113). Kos­ tić, dalje, kazuje kako je on nagovarao Ljotića da pođe sa njima na Ravnu Goru, ali mu je Ljotić odgovorio: ,,E, Boško, znaj da je moje srce tamo u šumi, ali mi moj razum nalaže da ostanem u Beogradu. Vi ćete otići tamo, bićemo u vezi i neka vam Gospod bude na pom oći“ 4). Do nameravanoga odlaska na Ravnu Goru nije došlo zbog prego­ vora o s p o r a z u m u između Draže Mihailovića i komunista. Ljotić je odmah prozreo opasnosti od toga sporazuma. Govorio je: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovome delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plas­ tom, dići narod na ustanak, što će izazvati okupatora na strahovite represalije115) . . . Tako je i bilo. Kada je obrazovao svoju vladu gene­ ral Nedić je „dao nalog svome šefu kabineta d a s t u p i u v e ­ zu sa D r a ž i n o m p o d z e m n o m k o m a n d o m Beogra­ da kako bi mu oni dali jednog svog kurira za Ravnu Goru koji bi odneo jednu hitnu poruku Nedićevu M ihailoviću"6). Kurir je bio poručnik Pipan, Slovenac, koji je ovo pismo i uručio. Obaveštavajući Mihailovića, u pismu koje je Pipan odneo, o obra­ zovanju svoje vlade, Nedić je tražio, „da njih dvojica zajedno rasmotre mogućnosti da se srpskome narodu pomogne. Nedić je izja­ vio da on lično svojom rečju garantuje potpunu bezbednost Mihailoviću za njegov dolazak u Beograd, gde je u tome trenutku jedino bilo moguće sastanak održati"7). Mihailović nije došao u Beograd, 2) Na istom mestu, str. 34. 3) Na istom mestu, str. 34-35; sravni: Ratko Parežanin, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971, str. 413-415. 4) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 35. 5) Na istom mestu, str. 36. 6) Stanislav Krakov, Na istom mestu, str. 151.

363

nego je poslao majora Aleksandra Mišića i pukovnika Paviovića, koji su bili primljeni od Nedića. Nedić je sa njima raspravljao mo­ gućnost i oblike saradnje i predložio da Mihailović „odmah i sa svim svojim odredima prebaci se u Bosnu i Hercegovinu, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne narodne mase u svoj pokret, jer će to biti jedina moguća rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat. Za to vreme Nedić će sa svojim trupama očistiti Srbiju od komunizma koji je najveća opasnost za srpski narod i u sadašnjosti a još više u budućnosti, i to baš kada Nemci budu izgubili rat, jer se komunisti ne bore za slobodu Jugoslavije već za njeno potpadanje pod Sovjete“ 8). General Nedić nije dobio nikakav odgovor na ponude koje je učinio Draži Mihailoviću. „Sve je tome kriv onaj nesretni Dragiša Vasić i nekoliko crvenih koji su se oko Draže okupili i guraju sve­ sno u propast i njega i ceo srpski narod, govorio je Nedić u tim da­ nima neizvesnosti kada se grafička linija, koja je pokazivala situaci­ ju u zemlji, pela ka katastrofi"9). Da je u to vreme bilo oko Mihai­ lovića ubeđenih komunista najbolje pokazuje slučaj Miloša Popoviča-Đurina, ubeđenog i izgrađenog komunističkog aktiviste sa Be­ ogradskog univerziteta. D ojčilo Mitrović piše: ,,U štabu Cerskog odreda kapetana Dragoslava Račića bio je rezervni poručnik Miloš Popović-Đurin, koga je polovinom avgusta uputio Draža Mihailo­ vić i z s v o g a š t a b a radi pojačanja komandnog sastava Račićevog štaba. U to vreme štab Mihailovića upućivao je na razne strane četničke oficire kao pomoć oko organizovanja četnika. Me­ đutim, Miloš Popović-Đurin dok se nalazio u štabu Draže Mihailo­ vića, posle u štabu Cerskih četnika, bio je o b a v e š t a j a c narodnooslobodilačkog pokreta i slao svojoj partijskoj vezi značajne informacije. Pošto je proveo dva meseca u štabu Račića, polovinom oktobra, Popović prelazi u Bosnu i postaje komandant bataljona u Ozrenskom partizanskom odredu"10) . . . Četnici su, na kraju, otkri­ li Miloša Popovića i hteli da ga likvidiraju „zbog njegove saradnje sa partizanima"11). Miloš Popović-Đurin spevao je poznatu pesmu o Husinskom rudaru12). Todor Vujasinović, pogrešno, veli, da je Mi­ loš Popović-Đurin ,,u sporazumu sa partijskim rukovodstvom, stu­ pio u Račićev Cerski odred, kao oficir, kada su ga četnici demaski­ 7) Na istom mestu, str. 151. 8) Na istom mestu, I, str. 152-153. 9) Na istom mestu, str. 153. 10) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 153. n ) Na istom mestu, str. 155. 12) Todor Vujasinović, Ozrenski partizanski odred. Sarajevo 1950, str. 133.

364

rali, u poslednjem času uspeo da se prebaci u Bosnu“ 13). Poginuo je 1943. godine u Bosni. Pošto odgovor od Mihailovića nije stizao, general Nedić je posle d e s e t dana poslao novoga kurira na Ravnu Goru. Kurir je bio pukovnik Marko Olujić, a pratio ga je poručnik Pipan. Nedić je tra­ žio od pukovnika Mihailovića da, „ako ne misli napustiti Srbiju, bar da koordinira akciju svojih jedinica sa onima koju Nedićevi odredi treba da otpočnu i obavestio ga je u kojim krajevima će po­ četi svoje čišćenje, tražeći od njega da ukloni odatle svoje odrede, ako već neće da sarađuje u neposrednoj akciji protiv komunista, kojima nije cilj borba protiv Nemaca, već dolazak na vlast, kada za to dođe momenat“ 14). Marko Olujić nije ni stigao do pukovnika Mihailovića. Zarobili su ga komunisti u Ljigu i streljali. Kada su bili uhvaćeni partizanska patrola ih je „dovela u štab čete baš u času kada se održavao zbor. Olujić i Pipan su zadržani, a potom su saslušani. Ovome saslušanju prisustvovala je i Milka Minić . . . U cipeli Olujića, ispod tanke kožne postave, nađen je skriven dokumenat o saradnji oružanih organa Nedićeve vlade i četnika Draže Mihailovića „radi potpunog uništenja komunističkih bandi kako u njemu piše"15). Na sastanku jedne partizanske delegacije, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem (pod imenom Stanković), sa Dražom Mihailovićem na Ravnoj Gori, ovome je pokazano pismo koje je bilo nađeno kod Marka Olujića. Slavko Pipan je bio uspeo da pobegne. Kada je došao na Ravnu Goru „ispričao je Draži Mihailoviću kako je uhvaćen i šta se sa njim i Olujićem dešavalo"16). Stanislav Krakov piše: „Od ljudi iz tajne beogradske organizacije Mihailovićeve saznao sam kasnije da su oni osumnjičili Pipana da je bio u do­ sluhu sa komunistima i da je uvukao Olujića u partizansku zasedu, te su ga zato sami dražinovci likvidirali"17). Ovde treba napomenuti da Krakov i Martinović-Bajica pišu prezime O l u j i ć , a Jovan P. Trišić to ispravlja u O l u j e v i ć . Borivoje M. Karapandžić navodi da je navodno pismo Nedića pukovniku Mihailoviću bilo u stvari plan za zajedničku akciju pro­ tiv partizana „na sektoru oko Valjeva". Ovaj plan je bio izradio ge­ neral Panta Draškić, koji je bio član Nedićeve vlade: „Ovim je ge­ neral Draškić želeo, da jednim spontanim načinom ujedini Mihailovićeve i Nedićeve odrede u borbi protiv komunista"18). Ovaj je plan trebao da odnese Draži Mihailoviću pukovnik Jovan Trišić, koman­ dant žandarmerije, ali to nije učinio, nego je za to odredio Marka 13) 14) !5) 16) i?) 18)

Na istom mestu, str. 134. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, 154. Dojčilo Mtirović, Na istom mestu, str. 173. Na istom mestu, str. 199. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 154. Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 102.

365

Olujića i Slavka Pipana: „O lujiću i Pipanu Trišić je dao svoj luk­ suzni auto zajedno sa šoferom, da bi što pre stigli na Ravnu Goru. Ali na putu kod Belanovice, pohvataju ih partizani, na čijem se čelu nalazio Stevan Singer, čuveni komunista iz toga kraja“ 19). Petar Martinović-Bajica kaže, sasvim drukčije, da je Draža Mihailović „kako je meni poznato, došao u dodir sa đeneralom Nedićem još u novembru 1941. godine preko kapetana Aleksandra Mišića. Pri uza­ jamnom sporazumu prva pisma su uništena, a docnije ih je malo bilo, jer su sva saopštenja išla usmeno od svake strane po specijal­ nim kuririma i poverljivim licima. Jedan od prvih bio je žandarmerijski p.pukovnik Olujić, koji je ubijen od strane komunističke zasede negde oko varošice Lazarevca“ 20). Jovan P. Trišić, koji bi trebalo sve ovo najbolje da zna, isprav­ lja kazivanje (Božidara Nedića) koje napred navodi MartinovićBajica, ali netačno veli, da je m ajor Mišić došao „po pozivu Nedića“ i da tada „nije došlo do kakvog sporazuma između Nedića i Mi­ šića, što mi je priznao sam major M išić"21). Trišić, dalje, veli da je Olujević „umesto mene pošao kod Draže, a bez znanja Nedićevog, a što sam već ranije izložio"22). Stanislav Krakov, koji je bio lični prijatelj sa majorom Mišićem, ističe da su Mišić i Pavlović bili „Dražini izaslanici" i da su bili zadovoljni svojim razgovorima sa generalom Nedićem. Kada su od njega izašli rekao je Mišić Krakovu: „Stari je čovek koji potpuno razume situaciju. Ja sam uveren da smo danas napravili dobru stvar za naš narod"23). Od neke bliže, lične, saradnje između generala Nedića i pukov­ nika Mihailovića nije, u ovo vreme, moglo biti ništa. Kontakta je bilo više nego saradnje. I Draža Mihailović, i grupa oko njega, kao da ovu saradnju nisu ni želeli; njihovi pogledi su bili okrenuti na drugu stranu. Bez obzira na to general Nedić je pomagao i spasavao gde je koga mogao. Već u to vreme bilo je nekoliko oficira, koji su, formalno, pripadali generalu Nediću, a bili, stvarno, članovi Mihailovićeve organizacije. Kada su razbijeni pobunjenički odredi gene­ ral Nedić je znatan deo četničkih odreda i njihovih oficira legalizovao time što ih je primio i SDS i u SGS. Pri tome on nije tražio od njih da prekidaju svoje veze, nego samo da budu smotreni. I SDS i SGS su bili kanal preko koga je general Nedić snabdevao četni­ ke, razume se, u granicama mogućnosti, i oružjem i municijom, a i drugim potrebama. Iz izjave koju je general Nedić dao „Novom vremenu", 12. novembra 1941. godine, vidi se da je on ne samo nu­ dio Mihailoviću saradnju, nego da mu je vlada slala i novce: „Sto 19) 20) 21) 22) 23)

366

Na istom mestu, str. 103. Petar Martinović-Bajica, Na istom mestu, str. 262. Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 85. Na istom mestu. Stanislav Krakov, Na istom mestu, I, str. 150.

se tiče Draže Mihailovića, veli se u toj izjavi, i on je izjavio da želi da sarađuje na uništenju elemenata nereda pa je u tu svrhu primao i novac od srpske vlade. Međutim, on je istovremeno pregovarao i sa komunistima, o čemu ima i pismenih dokaza, a i na terenu je sa njima sarađivao"24). Pod 16. oktobrom 1941. godine zabeležio je Dragoljo D u d ić :....... Odnosi na terenu vrlo su korektni između nas i četnika, za današnje vreme i opaža se žudnja za jedinstvenom bor­ bom, a to će biti dobro ako ne nastane kakva promena u tome prav­ cu "25). Bez obzira na ovako lično držanje Draže Mihailovića ni general Nedić ni Dimitrije L jotić nisu prestajali tražiti mogućnosti za uspo­ stavljanje i održavanje veza sa Mihailovićem. Činili su to preko uglednih ljudi iz naroda (kao Ilija Mihailović i Čedo Vujović). O jednom takvom pokušaju piše Boško N. Kostić, koji je bio delegat i generala Nedića i Dimitrija Ljotića. Kostić je još uzeo sa sobom i Vladimira Lenca. Oni su imali, u proleće 1943. godine, sastanak sa Čedom Vujovićem, delegatom Draže Mihailovića. Preko V ujovića Kostić je preneo Draži Mihailoviću Nedićevu i Ljotićevu poru­ ku, da su oni spremni da ga „pomažu sa oružjem, municijom, nov­ čano i u svakom drugom pogledu, sve što budu mogli. Oni mole đenerala Mihailovića da sa svoje strane u Srbiji ne uspostavlja za sa­ da svoju vlast, jer je narodu teško već i ovo đvovlašće Nemaca i Ne­ dićeve vlade. Trovlašće bi bilo još daleko teže, jer bi ono izazivalo velike zabune, da ne kažemo anarhiju, pošto bi bile dve srpske vla­ sti i narod ne bi znao koga da sluša. Nedić i Ljotić dalje poručuju, đa srpska vlada u Beogradu neće postavljati više komandante oru­ žanih jedinica, niti okružne i sreske načelnike, bez prethodne saglasnosti đenerala Mihailovića. Oni smatraju, da bi đeneral Mihai­ lović trebao da ostane izvan teritorije Srbije i da tamo čisti teren od komunista, a oni će u Srbiji taj isti posao da rade. U danom mo­ mentu spremni su da vlast i sve svoje oružane odrede predaju Dra­ ži ili licu koje Kralj bude odredio. U tom momentu, misle, da su oni svršili svoju funkciju i za sebe ništa drugo ne traže, no da izađu pred sud pred kojim će položiti računa o svome radu za vreme oku­ pacije"25). Ovaj predlog izneo je Čeda Vujović Draži Mihailoviću, ali ni po­ sle toga nije došlo do vidnijeg poboljšanja odnosa. Iako su od strane generala Nedića i Ljotića generalu Mihailoviću činjene velike uslu­ ge stanje se nije mnogo poboljšavalo. Pored ostaloga Boško N. Kos­ tić je, posle svoga prvog putovanja u Tursku, krajem februara 1942. godine, preneo Draži Mihailoviću direktne poruke Slobodana Jovanovića iz Londona kao i šifru za direktne veze Draže Mihailovića 24) Na istom mestu, str. 271. 25) Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 110.

367

sa vladom u Londonu26). Ovu poruku i šifru Kostić je poslao preko novinara Jove Lazar evića, koji je tih dana odlazio u štab generala Mihailovića27). Kada je, u junu 1943. godine, Boško N. Kostić po drugi put išao u Tursku, preneo je poruku generala Nedića za kra­ lja Petra II. Poruka je kratak izveštaj o stanju u zemlji. U odnosu na Mihailovića u njoj stoji ovo: „Znam da u redovima srpskih oru­ žanih snaga ima oko 80% oficira i ljudi koji pripadaju pokretu đenerala Mihailovića i koji će se pripojiti njemu kada vreme za to do­ đe, da pomognu oslobođenju svoje zemlje. Ja sam spreman da pre­ dam vlast đeneralu Mihailoviću kada Nemci odu, da bi održao za­ kon i red u zemlji dok se legalna vlast i Vaše Veličanstvo ne povrati. Radi toga, molim Vas, da delujete na đenerala Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom. Svaka nemačka glava se plaća sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedinačna srpska glava je draža nego sto nemačkih. Po­ sle oslobođenja zem lje spreman sam da izađem pred narodni sud. Za m oja dela istorija će da sudi n ajbolje1123). I ovaj put je Kostić preneo važne poruke jugoslovenske vlade generalu Mihailoviću. Razvoj situacije u Londonu je išao protiv Mi­ hailovića i traženo je da on bude uklonjen iz vlade; Mihailoviću je bilo javljeno da će Anglo-Am erikanci pomagati Tita. „Doneo sam, veli Kostić, i lozinku na osnovu koje će Milan Maksimović poslati generalu Mihailoviću veću sumu novaca. Mislim da se radilo o oko trideset miliona dinara. Od te svote Maksimović je isplatio porodi­ cama pojedinih naših emigranata preko tri miliona dinara. Adrese, kojima se to trebalo isplatiti, kao i veličina sume, ja sam doneo Maksimoviću, i s njim zajedno podelio porodicama1129). Ovom prili­ kom poručeno je generalu Mihailoviću da se ne nada u pomoć s p o ­ l j a i da obrati pažnju na ljude u svojoj okolini, jer mu nisu svi odani30). Ubistvo pukovnika Miloša Masalovića, šefa kabineta pređsednika vlade Milana Nedića, i čoveka koji je mnogo pomagao četnicima, izvršeno 9. marta 1944. godine, veoma je pogoršalo raspoloženje generala Nedića prema Mihailoviću i prema četnicima u Srbiji uop­ šte. Ovo tim više, što se znalo da su Masalovića ubili četnici31). Ne znamo da li je i pukovnik Masalović bio stavljen pod slovo ,,ZU, ali se znalo da je Draža Mihailović, 15. jula 1942. godine, aktom broj 310, stavio generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ što je Radio Lon­ 2S) 2") 2S) 29) 30) 31)

368

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, str. 87. istom mestu, str. 91-92, istom mestu, str. 116. istom mestu, str. 122. istom mestu. istom mestu, str. 150.

don objavio u emisiji od 29. jula 1942. godine32). Da je ovo stavlja­ nje generala Nedića pod slovo ,,Z“ moralo Nedića duboko uvrediti, jasno je samo po sebi. Kada ga je, posle ovoga, posetio Stanislav Krakov, Nedić mu je, uzbuđen i ogorčen, rekao: „Ja ovde nosim svoju glavu na tanjiru da što više spasem od okupatora pod svim mogućim izgovorima, što više oružja i municije, odeće i obuće, da snabdem i opremim Dražine ljude, da ih osposobim za borbu da spasavaju Srbe od dušmana crvenih i crnih, dok ne dođe zeman da se proteraju i ovi kukasti a oni dosuđuju da se zakolju najbolji srpski domaćini, junaci sa svih naših bojišta, samo zato što me po­ mažu i srcem i dušom da izdržim da srpske glave spasavam"33). Ogorčen stavljanjem i sebe pod slovo ,,Z“ , a i njegovih drugih saradnika, general Nedić je, 28. juna 1942. godine, uputio svoju dra­ matičnu „Poslanicu našim beguncima u tuđini"34). Bez ustruča­ vanja, oštro i sa činjenicama, general Nedić je osudio huškačku pro­ pagandu, koja je dolazila iz Londona. Ukazavši na beznadežnost nji­ hovoga položaja, Nedić im je doviknuo: „Izričete presude najboljim Srbima koji brinu tešku narodnu brigu i, koliko god njihove ljudske moći dozvoljavaju, pomažu svome nesrećnom narodu, koji ste vi tako bezumno prevarili, upropastili i izneverili. Čak ste vi „osudili na smrt“ one srpske rodoljube, koji su savetovali narodu da zaseje svaku stopu zemlje, da u ovim preteškim vremenima osigura sebi bar nasušni hleb, te da iduće zime ne bude žrtva gladi! Šta se vas tiču životi srpske dece, kad ste vi sami siti i p ija n i. .. Uzalud upirete oči u crvenjake da vam oni povrate državu, vi državnici i v o j­ skovođe bez države, naroda i vojske. Vi fabrikanti lagarija što iz­ mišljate bitke po Srbiji, u kojima dražinovština odnosi nekakve pobede"35). Sva ova, iako vrlo gorka, iskustva nisu učinila da general Ne­ dić prestane pomagati četnike i pružati pomoć Mihailoviću, koji je, ukidanjem britanske pomoći, dolazio u sve težu situaciju. Događali i orijentacija Anglo-Amerikanaca razvijali su se sve više ne štetu srpske nacionalne stvari. Ta okolnost s jedne i opšte želje svesnih nacionalnih Srba s druge strane, ukazivali su na potrebu približa­ vanja između generala Mihailovića i generala Nedića pri čemu je Nedić bio uvek onaj koji pravi ustupke. Jedan od takvih ustupaka bilo je i postavljanje generala Miodraga Damjanovića za Nedićevog šefa kabineta. U leto 1944. godine, a naročito u drugoj polovini leta, nije bila nikakva retkost videti četnike u Beogradu gde su oni imali svoju ilegalnu organizaciju, koja je, ponekada, radila na svoju ruku i činila stvari sa kojima, vrlo verovatno, general Mihailović nije 32) 33) 34) 35)

„Poruka", broj 13 od 11. VI, 1953, str. 17. Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 304. Govori generala Milana Nedića, str. 121-125. Na istom mestu, str. 123-124.

369

bio saglasan (pored Miloša Masalovića ubijen je Ceka Đorđević, a bila je doneta i odluka da se ubije p.pukovnik Đorđe Ćosić, što je osujećeno jednom intervencijom). Na kraju je, ipak, došlo i do sastanka između generala Mihailo­ vića i generala Nedića. Boško N. Kostić, koji je lično učestvovao u razgovorima za pripreme ovoga sastanka, zabeležio je kako je doš­ lo do njega. General Mihailović je bio postavio kapetana Predraga Rakovića za svoga delegata kod generala Nedića. „Pokazao mi je, veli Kostić, i pismo đenerala Mihailovića, upućeno bivšem ministru inostranih poslova, Aleksandru Cincar-Markoviću, u kojem ga D ra ­ ža moli da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je dobio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su, dodade, juče Kalabić i Račić odveli đe~ nelara Milana Nedića u čijoj su se pratnji nalazili Nedićev šef ka­ bineta, đeneral Miodrag Damjanović, i upravnik grada Beograda Dragi Jovanović; oni su se već sastali sa Dražom, a danas treba da se vrate natrag"36). Nedić je, posle povratka, obavestio Ljotića o ovo­ me sastanku i rekao da je postignut sporazum. Četnici će od ko­ mande SDK dobiti oružje i opremu. „D o sada su dobrovoljci davali oružje i m uniciju raznim četničkim jedinicama pojedinačno, pa je đeneral Mušicki pozdravio sporazum da od sada oružje i municija za četnike ide preko jednoga određenog lica; ovo će lice da vrši podelu i neće se više moći da dešava da pojedini odredi traže mu­ niciju više nego što im treba dok drugi u tom oskudevaju. Mušicki je dodao da uskoro treba da dobije za dobrovoljce francuske uni­ forme, pa će od toga dati za četnike 2.500 kom pleta"37). I Herman Nojbaher (Hermann Neubacher), koji je održavao veze i sa generalom Nedićem i sa generalom Mihailovićem, pominje ovaj sastanak Nedića i Mihailovića. ,,U avgustu 1944. veli on, došlo je do susreta Nedić-Draža Mihailović. Susret je bio u jednoj sasvim za­ mračenoj prostoriji, jedan nije mogao da drugome dokaže da su oni stvarno stajali jedan prema drugome. To je tipično za balkanske zavereničke metode. Zbog neposredne komunističke poplave zemlje tražio je Mihailović od Nedića finansijsku pomoć i zalaganje da na­ oruža 50.000 pristalica pomoću Nemaca. Time je Nedić trebao da pred nacionalnim pokretom otpora otkaje svoju dugogodišnju kola­ boraciju i otkupi se u jednom zajedničkom antikomunističkom fron­ tu. Nedić je došao meni sa ovim zahtevima, ali mi je prećutao sa­ stanak; ja sam ga doznao kroz četnički kanal. Kada sam ga ja uzgred podsetio on mi je ispričao o ovome susretu u zamračenom prostoru uz obazrivu napomenu, da je on, u najboljem slučaju, prepoznao 36) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 156. 37) Na istom mestu, str. 157.

370

Dražu Mihailovića po glasu, „ali može se, takođe, čovek i prevariti“ 38). U ovo vreme došlo je do sastanka između generala Koste Mušickog i Draže Mihailovića. Mušicki je, po naređenju Nedića, tre­ balo da ode u Valjevo i sastane se sa četničkim komandantima „ra­ di pregovora o zajedničkoj akciji u tome kraju"39). Sastanak je bio u selu Koceljevu i trajao je 40 minuta: „ .. . Pri polasku, neki od oficira pitali su đenerala Mušickog da li ima izvesne sekcije. Mu­ šicki je nekoliko sekcija izvukao iz svoje tašne i dao ih četnicima, rekavši im da u Beogradu može da im da više primeraka“40). Bori­ voje M. Karapandžić veli da je general Mušicki posetio Dražu Mi­ hailovića 17. septembra 1944. godine, i obavestio ga o situaciji u Valjevu u koji su bili već ušli partizani, kao i uopšte u Srbiju41).

38) 39) 40) 41)

Hermann Neubacher, Sonđer-Auftrag Siidost. . . , str. 164. Boško N. Kostić, Za istoriju . . str. 166. Na istom mestu, str. 166. Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 367-368.

371

STARANJE O SRBIMA IZVAN OKUPIRANE SRBIJE

General Milan Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naro­ da izvan okupiranog područja Srbije, gde je njegov moralni ugled bio veliki. Naš narod u ovim krajevima je mnogo bolje razumevao i shvatao smisao Nedićevih napora i njegove žrtve, nego narod u okupiranoj Srbiji. Izuzimajući Crnu Goru i delom one krajeve, koji su bili došli pod Italijansku okupaciju, u svim drugim krajevima bio je naš narod biološki ugrožen. Crna Gora, iako nije bila nacionalno ugrožena, ležala je generalu Milanu Nediću na srcu i on je želeo da pomogne narodu u tome kraju. Ovo tim pre što mu se za pomoć bio obratio i general Blažo Đukanović, koji je u Crnoj Gori imao ulogu sličnu Nedićevoj u okupiranoj Srbiji. Da bi se detaljnije obavestio o stanju u Crnoj Gori general Nedić je, u leto 1943. godine, poslao u Crnu Goru Mirka Vlahovića, da on na licu mesta vidi tomošnje stanje i da mu podnese izveštaj. Pre polasku, Vlahović je dobio de­ taljna uputstva i od generala Nedića i od Dimitrije Ljotića. Nedić je, piše Vlahović, pored pisma koje mu je dao za generala Đukanovića, i usmeno izložio ono što je trebalo da se prenese Đukanoviću: „Italija će izaći iz rata što treba da olakša naš položaj. Nemci će okupirati Crnu Goru, što će doneti uspostavljanje redovnih veza između Srbije i Crne Gore. Nedić poručuje Đukanoviću da crnogor­ ski četnici ne vode borbu protiv Nemaca, već isključivo protiv ko­ munista. O proširenju Nedićeve vlade nad Sandžakom i Crnom Go­ rom, nije bilo reči"1). Od Dimitrija Ljotića Vlahović je dobio još interesantija obaveštenja. „Reći ću Ti nešto, kazao mu je Ljotić, što ni najbliži m oji i Nedićevi saradnici ne znaju. Mi radimo na to­ me da još pre svršetka rata veći deo Jugoslavije bude slobodan, da se Nemci povuku a Nedićeva vlast proširi do D ubrovnika. . . Ali o tome nikomu ne govori izuzev dr Baraću i Vlajku“ 2). Vlahović je doznao od Mihaila Olćana šta je sve učinjeno da se spasu crnogor­ ski četnici, koji su bili zarobljeni od Nemaca: „Na intervenciju ge­ nerala Nedića, Dimitrija Ljotića i ministra Olćana, Nemci su im priznali status ratnih zarobljenika uz obećanje, da će ih povremeno sve osloboditi"3). !) Mirko M. Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapi­ si iz dobrovoljačke borbbe“, II, 1955, str. 63. 2) Ratko Parežanin, Moja misija u Crnoj Gori, str. 7. 3) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 137.

372

Da bi pomogao i olakšao borbu četnika u Crnoj Gori i Sandža­ ku protiv komunista general Nedić je, u februaru 1944. godine, bio poslao u Sandžak II bataljon V puka SDK, što je bio uvod u sjedi­ njenje ovih četnika i dobrovoljaca4). Kada je pošao za Sandžak, II bataljon V puka SDK imao je 893 borca, a kada se vratio, u junu 1944. godine, svega oko 350; ostali su izginuli ili bili ranjeni i time izbačeni iz stroja. ,,U jednoj borbi oko Priboja poginuli su i koman­ dir čete Mileševske brigade kapetan Pavlović i komandir VII do­ brovoljačke čete, poručnik Milovančević. Obojica su mrtvi preneti u Srbiju i tu sahranjeni'15) . . . U toku leta 1944. godine došlo je do tehničko-komandnog ujedinjenja četnika vojvode Pavla Đurišića i SDK: na teritoriji Sandžaka i Crne Gore formirana su tri puka: VI. sa sedištem u Mileševu, VII. sa sedištem u Plevljima i VIII. sa sedištem u Podgorici6). General Nedić je, gde je mogao i koliko je mogao, pomagao naš narod u Crnoj Gori i materijalno. „Odmah posle dogovora sa vojvo­ dom Đurišićem, Nedićeva vlada šalje u Sandžak četničkim odredima kao prvu svoju pomoć oružje, odeću, obuću, oko 250 brdskih konja, duvan i ostale potrebe. Nedićeva vlada poslala je više desetina va­ gona hrane narodu i četnicima u Crnoj Gori i Sandžaku. Pored pše­ nice i kukuruza poslato je, koliko je meni poznato, i nekoliko vago­ na šećera" . . . General Nedić i SDK slali su u Crnu Goru i dobro­ voljačkog potporučnika Slobodana Stankovića i poručnika Vel j ka Tomovića. „Zadatak ove dvojice bio je da obaveste komandanta čet­ ničkih snaga Crne Gore s one strane reke Tare, deneralštabnog pot­ pukovnika Đorđija Lašića (poginuo od anglo-američkog bombardo­ vanja sa nizom svojih štabnih oficira u Podgorici na Đurđevdan 1944. godine), da je Pavle živ i da komanduje četničkim snagama i jednim dobrovoljačkim bataljonom u prostoru Sandžaka; da v oj­ voda ima nameru da u najskorije vreme preduzme ofanzivu sa svim raspoloživim snagama u pravcu Mojkovca, a u cilju definitivnog uspostavljanja veze između Srbije i Crne Gore i da saopšte Đ. Lašiću da on sa svojim snagama, u isto vreme, otpočne ofanzivu u istom pravcu sa južne strane; da će u skoro vreme stići u Pođgorcu opunomoćenik đenerala Nedića Mihailo Olćan, radi objedinja­ vanja nacionalnog fronta između Srbije i Crne Gore“ . . . I kada se, od jeseni 1944. godine, sve jasnije ocrtavao slom nacionalnog srps­ kog fronta, nisu general Nedić i Dimitrije Ljotić zaboravljali ni Crnu Goru ni njene četnike. Da bi im se pomoglo da se i politički tačno obaveste i donesu ispravnu odluku o svome povlačenju sa do­ maćeg terena, bio je poslat u Crnu Goru Ratko Parežanin sa poseb­ nom misijom kod vojvode Pavla Đurišića. *) Na istom mestu, str. 137. 5) Na istom mestu, str. 137-138. 6) Ratko Parežanin, „Moja misija u Crnoj Gori“.

373

GENERAL M ILAN NEDlC I ISTOČNA BOSNA

Pored drugih naših krajeva general Nedić se mnogo brinuo i za sudbinu našega naroda u Bosni i Hercegovini čiji su jauci dopirali do okupirane Srbije i čije su nade bile tako uzbuđeno izražene u po­ viku one bosanke seljanke „M ajko Srbijo, pom ozi“ . Na tlo te osa­ kaćene majke Srbije skupljale su se desetine hiljada srpskih izbeg­ lica iz svih naših krajeva, iz Bosne naročito. Istočna Bosna je bila postala odskočna daska za sve one koji su mogli dobeći do Drine u nadi da se prebace u Srbiju koja je već krajem 1941. godine bila umirena i privlačila sve one koji su bežali od terora srpskih nepri­ jatelja koji su pirovali krvavi pir na sve strane.

.

1

Spašavanje naroda u Istočnoj Bosni nije bilo moguće bez povezi­ vanja sa četnicima na tome prostoru. I tu je pojava četnika nastala iz nužne samoodbrane od ustaških zločina, koji su bili više nego svi­ repi. U početku su se međusobno povezivali pojedini otresitiji i hrabriji ljudi iz same sredine naroda. Organizovali su se kako su znali i umeli bez da su, u početku, imali određeno i jasno v o j n o rukovodstvo. Ono je nastalo tek onda kada su u Istočnu Bosnu po­ čeli dolaziti pojedini oficiri iz Srbije, slati bilo od generala Nedića bilo od Draže Mihailovića. Ovi četnici, koji su spontano nastajali, nazivani su u komunističkim izveštajima „samostalnim četnicima", s kojima je Partija htela da sarađuje u borbi protiv Nemaca, Itali­ jana i ustaša kao i protiv Srba koji su im mogli smetati. U jednom izveštaju Štaba NOP Bosne i Hercegovine, od 20. IX. 1941. godine, stoji da oni pristaju na saradnju sa ovim četnicima, „ali još i pod uslovom da oni vode borbu ne samo protiv okupatora i njegovih slugu ustaša, već i protiv Srba koji su se prodali okupatorima, pa za njihovu korist ubijaju, pljačkaju musimansko i hrvatsko stanov­ ništvo i na taj način siju mržnju i razdor među narodima za račun okupatora"1). J) Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobođilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom IV, knj. 1, Beograd 1951, str. 412.

374

Na pitanje: s kime, kako i protiv koga treba voditi borbu u Bos­ ni i Hercegovini nastao je rascep između borbenih elemenata i u Istočnoj Bosni. U izveštaju štaba NOP-a Tuzlanskoga odreda štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu, od 15. IX. 1941. godine, stoji, da su „prije desetak dana otišli u Vlasenicu jedan član Oblasnoga štaba i jedan Sreskoga štaba na sastanak sa majorom Jezdimirom Dangićem. Predložili su mu za odgovor sledeća pitanja 1) koji je glavni neprijatelj, a ko naš glavni zaštitnik? 2) saradnja na vojnom, eko­ nomskom i političkom polju, 3) slobodna propaganda i međusobno nenapadanje"2). Dangić im je, vele, rekao da se s tim slaže, „ali nikakav pismeni sporazum nije potreban. Dalje je izjavio da ne ističemo još crvene zastave, jer je to prerano. Naglasio je da (se) ne istrčavamo i da se za sada suzdržimo od napada na Nijemce, jer mi se, tobože, borimo samo protiv ustaša"3). Deset dana pre ovoga javio je štab NOP-a Sarajevske oblasti PK za Bosnu i Hercegovinu, da Aćim Babić ima nekoliko bataljo­ na: ,,U stvari komandant ovih svih bataljona, gdje je i Aćim jeste major Dangić. Izgleda da ćemo da se s njim sporazumijemo, i to ćemo gledati što pre da učinim o"4). Sporazumeli se nisu, ali je, u početku, postojala izvesna saradnja. Stab Romaniskog bataljona javlja, 27. IX. 1941. godine, štabu Bosanske brigade: „ .. . Prije nekoliko dana dobijena je pomoć od 2.500 kg, pšenice i nešto pasulja iz Srbije. Ova će pomoć, koju je omogućila saradnja sa komandantom bosan­ skih četničkih odreda Jezdimirom Dangićem, stići na Glasinac za nekoliko dana"5). Od sada se sve češće susrećemo sa imenom Jezdimira Dangića. On je bio sin jednoga pravoslavnoga sveštenika; u aprilu 1941. go­ dine bio je komandir dvorske žandarmerijske čete koja je pratila kralja Petra II do Oštroga6). On je, od samoga početka, postao vo­ deća ličnost četnika u Istočnoj Bosni. Christie Lawrence pominje, pred kraj leta 1941. godine, da se pod Dangićevom komandom bore četnici u Bosni i da oni znaju za Dražu Mihailovića7). U zvaničnome nemačkome izveštaju o pregovorima sa Nemcima, koje je bio, sa srpske strane, organizovao pukovnik Pantić, stoji da je Dangić vo­ đa jedne grupe četnika u Istočnoj Bosni i da je imao naređenje od Mihailovića da komuniste u Užicu napadne sa leđa, ali se on, među­ tim, žalio na nestašicu municije8). 2) 3) 4) 5) 6)

Na istom mestu, str. 318. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 201. Na istom mestu, str. 483. Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. 37. 7) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 168-169. 8) Na istom mestu.

375

2.

Kada je obrazovao svoju vladu general Nedić je poručio Draži Mihailoviću da se on „odmah i sa svim svojim odredima prebaci na teritoriju Bosne i Hercegovine, da tu organizuje borbu protiv ustaša, da zaštiti tamo srpski narod od istrebljenja koje vrše nad njim Pavelićevi koljači i da organizuje sve tamošnje zdrave nacionalne mase u svoj pokret, jer će to biti jedna moćna rezerva za opštu akciju kada za nju dođe momenat“ 9). To isto, u to vreme, mislio je i vladi­ ka Nikolaj Velimirović. Kada ga je, odlazeći od njega, zapitao ma­ jor Palošević: „Imate li što da poručite po meni Ciči“ , odgovorio je: „Imam jednu važnu poruku. Kažite Čiči da sam mu poručio, da od­ mah majora Paloševića pošalje u Bosnu, da tamo četu je i spasava mučenički srpski narod, jer ovde u Srbiji nije potreban"10). Progoni i stradanja Srba u Bosni i Hercegovini, a naročito u Is­ točnoj Bosni, podstakli su i četničke i partizanske vođe da pokuša­ ju zajedničku borbu protiv ustaša. Sa tim ciljem izdali su, 1. X 1941. godine, jedan zajednički proglas „poštenom i rodoljubivom narodu Bosne". Proglas su za „vojno-četnički odred" potpisali ma­ jo r Jezdimir Dangić, kapetan Sergije Mihailović i Pero Đukanović, a u ime NOP-a Bosne i Hercegovine Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip i Svetozar Vukm anović-Tem po"11). „Srbi u Bosni i Herce­ govini", veli se u proglasu, „latili su se oružja s jednim jedinim ci­ ljem : da iz naše zem lje isteraju okupatora i ustaške bande, da za­ štite svoj narod od fizičkog istrebljenja i spriječe fašističke horde u pljačkanju naše zemlje. .. Zaboravite sve ono što vas je do juče dijelilo i ujedinite sve svoje snage protiv neprijatelja srpskog na­ roda i im ena"12). U komunističkoj propagandi u ovo vreme ne ističe se klasni momenat borbe kao što je to bilo u Srbiji, nego samo potreba da se srpski narod zaštiti od ustaških zločina. Početkom novembra 1941. godine četnici i partizani zajednički napadaju Olovo. Zamenik ko­ mandanta Romanijskog NOP odreda Mika (Moriš Fliker) traži od Nikole Prodanovića municiju i veli: „Drug Čolaković kao i major Dangić hitno traže municiju i to najmanje 5-6 sanduka"13). U primedbi uz ovaj akt rečeno je: „. . .U to vrijem e dolazi do izdaje Dangića i do sastanka predstavnika naroda za oslobođenje teritorije Istočne Bosne u Vlasenici 16. i 17. XI. 1941. godine, gdje je osuđen njegov izdajnički rad"14). 9) Stanislav Krakov, General Milan Nedić, knj. I: Na oštrici noža, Minhen 1963, str. 152. 10) Na istom mestu. 11) Zbornik, IV, k n j. 2, str. 9. 12) Na istom mestu. 1 3) Na istom mestu. 14) Na istom mestu, str. 121.

376

Iz „otvorenog pisma" Glavnog štaba NOP-a odreda za Bosnu i Hercegovinu od novembra 1941. godine15 „zavedenim četnicima o izdajničkom radu majora Dangića" vidi se o čemu se radilo na to­ me sastanku. Tamo se veli: „ .. .Cilj te skupštine bio je da utvrdi u čemu se sastoje nesuglasice između Štaba bosanskih četnika i Glav­ nog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Bosnu i Hercegovinu"16). Za neuspeh ove skupštine „otvoreno pismo" u svemu okrivljuje majora Dangića i prebacuje mu da „u vodi na oslobođenoj teritoriji omrznute žandarme, koji su u bivšoj Jugosla­ viji progonili narod. On svuda namešta svoje ljude preko kojih že­ li da sprovodi sve ono što su radila gospoda u Jugoslaviji koja su nas izdala u aprilu ove godine. M ajor Dangić hteo bi da ustankom rukovode gospoda, jer on narod smatra maloletnikom sa kojim m o­ že svako raditi šta hoće. Zato on toliko mrzi i goni partizane, koji su se uvek borili za narod i njegova prava"17). Dangiću se, dalje, pripisuje da on hoće, da „našu narodnooslobodilačku borbu pretvori u rat Srba protiv muslimana. Mi partiza­ ni smatramo da su za zlo koje je učinjeno Srbima u takozvanoj dr­ žavi Hrvatskoj krivi ustaše i njihovi njemački i italijanska gospo­ dari"18). Osuđuju Dangića zbog parole „Srbi, na okup radi osvet­ ničkog rata", jer, vele, da i među Srbima ima nevaljalih ljudi. Oni žele da se ,,u pozadini stvore narodni odbori koji bi vršili svu gra­ đansku vlast, kojima bi se svi pokoravali i tako stali na kraj pljač­ ki, krađi i samovolji. Gospodin Dangić ne želi takve narodne odbo­ re, jer se boji naroda. On se boji da se narodu takvi odbori ne bi do­ pali, jer bi ga posle rata bilo teško ugurati u onaj isti jaram pod kojim je u Jugoslaviji stenjao"19). Pored ovoga „otvorenog pisma" isti Glavni štab uputio je, 20. XI. 1941, pismo i svima narodnooslobodilačkim partizanskim odre­ dima Bosne i Hercegovine. Predmet ovoga pisma je isti: objašnja­ vanje rada skupštine u Vlasenici i napada na majora Dangića, koji se prikazuje kao glavni protivnik partizana na ovome prostoru. Dangića optužuju da je prekršio sporazum, koji je sklopljen u ok­ tobru između bosanskih partizana i četnika: „Dangić nije mislio kako će se tim pojačati borba protiv svih neprijatelja naših naroda: njemačkih i italijanskih okupatora i ustaških bandita, već o tome kako će pomoću njega lakše progutati partizane. Njemu i n jego­ vim poslušnicima bilo je važnije od borbe protiv neprijatelja da povedu podmuklu borbu protiv partizana"20). Dangić se optužuje 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Na Na Na Na Na Na

istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu, istom mestu,

str. str. str. str. str. str.

121, bel. 1. 143. 143. 143. 144. 147.

377

što je za to da se sa Nemcima i Italijanima mogu praviti sporazu­ mi: „Dokle bratski ruski narod lije krv u borbi protiv Hitlerovih bandi, dotle je Srbin Dangić, koji se ubi dokazujući kako je borba koju on vodi — srpska borba, zanosi mišlju da od Nijemaca može iskamčiti da postane nekakav komandant Bosne“ 21). U materijalu o Dangiću pominje se p r v i p u t , da Draža Mi­ hailović šalje u Bosnu ljude kao što je Dangić koji „žele da se vra­ ti ono stanje kakvo je bilo u Jugoslaviji prije njenoga sloma. . . Ka­ da to ne bi bilo tako, zašto je onda Dangić doveo tolike žandare iz Srbije u Bosnu i poslao ih u sve općine i srezove Bosne? Zašto se on boji toliko p r a v i h organa narodne vlasti, narodnih odbora? Čak i tamo gdje oni postoje, on ih nastoji da pretvori u vlast na pa­ piru, a stvarna vlast ostaje i dalje u rukama oficira i žandara"22). U produženju se sve više razotkriva j a z između četnika i partizana: „Predstavnici partizana ne žele da sarađuju sa ljudima koji pokor­ no slušaju Dražu Mihailovića, koji je u Srbiji izazvao bratoubilač­ ku borbu. . . Kad je majoru Dangiću bilo jasno da mi s njim i ofi­ cirskom gospodom ne želimo nikakvu saradnju, on je na brzu ru­ ku sklopio nekakvu privremenu upravu za Istočnu Bosnu. U njoj sjedi i nekoliko dobronamjernih ljudi, ali glavni čovjek u njoj to je m ajor Dangić, koji će i dalje, pored svih svojih obećanja, da vo­ di svoju politiku1123).

3. Proterivanje partizana iz Srbije postavilo ih je pred ceo niz pro­ blema: morali su se probijati prema zapadu preko teritorije koju su držali četnici. Zbog toga Vrhovni štab NOP-a odreda savetuje, da se sa četnicima ne prekidaju veze sasvim. U naređenju ovoga Šta­ ba od 24. XII. 1941. godine, stoji: „Mi ćemo gledati da iskoristimo sve da bi poštene elemente iz četničkih redova pridobili za iskrenu saradnju i odvojili od one reakcionarne grupe koja je okupljena oko Dangića i radi u tesnoj vezi sa Nedićem i Nemcima"24). U među­ vremenu je bio zaustavljen jedan četnički voz i uhapšen od parti­ zana potpukovnik Cvetković: „Jer imamo pouzdane informacije da on radi za Nedića i Nijemce i da je bio na putu za Užice"25). .. Na sceni se pojavio i m ajor Boško Todorović, koji je došao iz Srbije i imao misiju da organizuje četnike u Hercegovini. I Todorović je, u početku, verovao da je moguća saradnja sa partizanima. Prema iz­ 21) 22) 23) 24) 25)

378

Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str. Na istom mestu, str.

148. 148-149. 149. 219. 219.

javi jednoga partizanskog kapetana „m ajor Todorović i njegovi čet­ nici žele sa nama bratsku saradnju i da nemaju ništa protiv toga da nase partizanske grupe iz Sandžaka dolaze u Bosnu i da se bore tamo gdje smatraju za potrebno. U svakom slučaju, u Bosni nema među četnicima jedne jedinstvene komande. Postoji rivalstvo iz­ među pojedinih vojvoda i komandanata"26). Major Boško Todorović je prvih dana meseca septembra 1941. godine prešao Drinu kod Bajine Bašte i ubrzo se sastao sa Dangićem. „Ova dva junaka odmah su podelili svoje uloge: Dangić je ostao da bude komandant Istočne Bosne imajući pod sobom i vojnu i civilnu upravu, dok je major Todorović postao komandant opera­ tivnih snaga Bosne i Hercegovine"27). Ne bi se moglo reći đa je ovo tvrđenje sasvim tačno, jer u to vreme nije postojala nikakva zajednička komanda četnika na ovom području. Todorović je, sva­ kako, bio elitni oficir i čovek pun idealizma ali se u Istočnoj Bosni nije dugo zadržao. U Vlasenici se on upoznao sa Rodoljubom Čolakovićem, koji, u svome izveštaju, 31. XII. 1941. godine, Glavnome štabu NOP-a za Bosnu i Hercegovinu veli, da im je Todorović pre­ tio sa Nedićem i Nemcima u Bosni. Upitan: zbog čega oni razbijaju partizanske odrede „on (Todorović) je počeo da govori o opasnosti upada nedićevaca i Nijemaca u Bosnu. Čak mi je rekao da dobro promislim kako bi se mi partizani mogli kamuflirati ako Nedić do­ đe. Rekao je to tobože zabrinut za našu sudbinu"28). Komuniste je sve više hvatao strah od toga da se uprava gene­ rala Nedića ne protegne i na Istočnu Bosnu. U izveštaju od 31. XII. 1941. godine, javlja se: „U nedelju je započela ovdje konferencija četničkih delegata oslobođene teritorije sa članovima Privremene uprave (obrazovane novembra 1941). Prema pouzdanim informaci­ jama, glavno pitanje koje je raspravljano na toj konfereciji bio je stav prema Nedićevim zahtjevima. Na konferenciji nije rečeno u čemu se ti zahtjevi sastoje, jer navodno ni sam Dangić ne zna kakvi su zahtjevi iako ga je Nedić pozvao u Beograd. Dangić je da­ nas otputovao za Beograd da vidi šta Nedić traži, iako, po mome mišljenju, on dobro zna šta on od njega hoće. On je konferenciju sazvao za to da bi lakše izvršio svoj izdajnički posao. Kako je Dan­ gić ocenjen među nedićevcima i ljotićevcim a svedoči ova činjenicana zboru u Bajinoj Bašti jedan ljotićevac je uzviknuo na kraju svo­ ga govora: Živeo Kralj, živeo Nedić, živeo D angić"29). Čolaković veli: „M oje je mišljenje da će on nastojati da dobije od Nedića i njegovih gospodara mandat na Bosnu, smatrajući da je to najbolji način da izbegne sukob sa Nemcima, kojeg se on plaši 26 )

Na istom mestu, str. 219. 27) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 105. 28) Zbornik. . . IV, knj. 2, str. 231. 29) Na istom mestu, str. 232.

379

kao kuge, a sa druge strane — se ne kompromituje u očima Lon­ donske vlade i samoga naroda na ovoj teritoriji. Ako Nijemci ne budu htjeli da pristanu na tu kombinaciju, Dangić će sigurno kapi­ tulirati. Za nas je značajno da se na toj konferenciji većina delega­ ta izjasnila da bosanski četnici ne smeju izdati partizane"30). I bosan­ ski komunisti su se, međutim, tešili da zbog povlačenja nemačkih divizija sa prostora Jugoslavije (zbog teškoća na Istočnom frontu) ,,i Nedić će imati pune ruke posla sa srpskim partizanima. Neće ima­ ti ni vremena ni snage da priviri u Bosnu. Umjesto dolaska Nedićevaca dođoše nam braća Crnogorci, pravi partizani"31). Početkom januara 1942. godine umnožen je na Romaniji, gde se nalazio jak partizanski odred, jedan članak pod naslovom „Za šta se bore partizani u Bosni i Hercegovini", koji je napisao Moša Pijade. Članak je programski i izlaže, sa komunističke tačke gledišta, smisao i ciljeve partizanske borbe. Partizani moraju da „još u to­ ku te borbe stvaraju organe svoje narodne vlasti, koja im je po­ trebna za uspješno vođenje narodno-oslobodilačke borbe, a koja će ujedno biti i garancija njihove sutrašnje slobode u pravoj narodnoj dem okratiji"32). Osvrćući se na prilike u Bosni i Hercegovini Moša Pijade veli: „ . .. Partizani su dugo bili jedinstveni sa seljacima čet­ nicima u borbi protiv ustaša i protiv okupatora koji su gurali Hrva­ te i muslimane na istrebljenje Srba. Borba je bila jedinstvena i nije se gledalo ko je partizan a ko četnik. Čitavi dijelovi Bosne i Herce­ govine očišćeni su od okupatora i ustaških razbojnika . .. Ali sa do­ laskom iz Srbije izdajničkih oficira, koji su u Srbiji onemogućeni, počinje neprijateljska akcija za razbijanje partizanskih odreda. Ne­ ki oficiri, kao Dangić, Kamenko Jeftić i njima slični, povezani su sa izdajnikom Nedićem, kao i sa njemačkim komandama u Užicu i Beogradu i sa talijanskim komandama u Višegradu i Dubrovniku. Oni s njima sarađuju, od njih primaju oružje i novac"33). Za ove oficire, koji dolaze iz Srbije veli Pijade, đa otvoreno bra­ ne izdajnika Nedića i hvale Nijemce kao srpske prijatelje . . . Oni su uspjeli da i jedan dio bosanskih partizana prevedu u četnike i to na položajima, protivno sporazumu o saradnji, a sve to pomoću laži i kleveta i nameću ljude da pljačkaju muslimanska sela . . . Ti ofi­ ciri nijesu prijatelji ni svojih vojnika, bosanskih Srba, seljaka i četnika. Oni su uklonili sve komandante bataljona i postavili svoje ljude koji rade kako oni hoće. Ali srpski seljaci-četnici već počinju uviđati kuda ih vode ovakve vođe"34). Oštrice Pijadinih napada upe­ rene su „samo protiv nekolicine izdajničkih oficira, koji su se na30) 31) 32) '3) 34)

380

Na istom mestu, str. 232. Na istom mestu, str. 225. Zbornik . . . VI, knj. 3, str. 10. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 16.

metnuli bosanskim četnicima za vođe“ , — razume se na prvom me­ stu protiv Dangića. U prvoj polovini januara 1942. godine, u diskusiju se umešao i Tito. On je, 10. I. poslao Vrhovnom štabu bosanskih četnika jedno pismo u kome se osvrće na odnose partizana i četnika prilikom po­ vlačenja partizana iz Zapadne Srbije. I on se okomio na oficire koji su došli iz Srbije i koji su poslati „direktno ili indirektno od Nedića sa zadatkom da razbiju naše partizanske jedinice u Bosni. Uslijed intenzivne propagande i klevetničke harange protiv naših parti­ zanskih komandanata uspjelo je razbiti neke naše partizanske jedi­ nice, koje su onda prešle četnicima."35). Tito ističe da i on zna da Dangić i Kamenko Jeftić sarađuju sa Nemcima i Italijanima: „Na­ ma je poznato da se na oslobođenoj teritoriji u Bosni vodi intezivna propaganda za izdajnika Nedića, koga je Londonska vlada lišila čina kao sve ostale oficire koji su zajedno sa njim u službi okupato­ ra. Nama je poznato da Dangić, koji se naziva komandantom bosan­ skih četnika, svjesno sabotira ovu odluku Londonske vlade i dalje održava sa Nedićem tijesne veze“ 36). Na Dangićev rad ukazuje se i na konferenciji vojnih i političkih rukovodilaca Prvog krajiškoga NOP-odreda, koja je održana 22. I. 1942. godine. ,,U Bosni se, ■ —■ rečeno je tamo, — po instrukcijama iz Srbije stvara razdor između četnika i komunista. To čini naro­ čito Jezdimir Dangić, sa kojim će biti obračunato onako kako on to zaslužuje"37). Štab Kalinovačkoga NOP-odreda izdao je, januara 1942. godine, jedan proglas o „četničkoj izdaji" u kome se oni koji govore o proširenju Nedićeve vlasti na Istočnu Bosnu nazivaju petokolonašima: „Petokolonaši su počeli otvoreno da likuju i da prijete dolaskom Nedića s Nijemcima. Nijesu se stidjeli čak ni da se hvale time da sa četničkim legitimacijama mogu proći svuda kroz n je­ mačke redove"38). Kao da je partizansko vodstvo u januaru 1942. godine sve više gubilo nerve što su se glasnije čule vesti o proširenju Nedićeve upra­ ve na Istočnu Bosnu. U zajedničkom proglasu CK KPJ i Vrhovnog štaba NOP-a za januar 1942. godine narodima Bosne i Hercegovine opet kipte napadi na Nedića, koji šalje razne žandarmerijske ofici­ re u Bosnu i Hercegovinu da šire mržnju protiv Hrvata i muslima­ na . . . „Na teritoriji koju ste vi svojom krvlju oslobodili, veli se ta­ mo, vladaju pljačkaši koje je poslao Nedić .. . Ovi Nedićevi oficiri govore o Nediću kao o najvećem Srbinu, dok je Nedić uistinu n a j­ veći izdajnik srpskoga naroda koga je i jugoslovenska vlada u Lon­ donu lišila čina zbog izdaje nad srpskim narodom "39). 35) 36) 37) 38) 39)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

40. 40-41. 74. 81. 138.

381

Iz izveštaja Svetozara Vukmanovića-Tempa, od 28. II. 1942. go­ dine, posla log Titu kao vrhovnom komandantu NOP-a i DV Jugo­ slavije, vidi se, da je u to vreme u Istočnoj Bosni bila bačena parola, „da se ne treba dalje boriti, već da treba čekati do 10. o.m. kada će Nedić konačno urediti sa Nijemcima da 17 srezova Istočne Bosne dođu pod upravu Nedića. Na taj način oni su razbili i ono malo borbenosti kod naših boraca1140). Štab Birčanskoga odreda NOP-a javlja, 3. II. 1942. godine, Tempu o propagandi, koja se kod njih širi. Govori se pored ostaloga, da će Nedić dobiti Istočnu Bosnu. Mi­ hailo Milosavljević-Španac (poginuo 1942) i Cvijetin Mijatović-Maja ističu Tempu: „Za nas bi se situacija jako pogoršala dolaskom Ne­ dića. Po nekim znacima to je moguće, i to u najskorije vrijeme; neki oficiri već su slali ovdašnjim četnicima poruke da će doći s vojskom da ih spasu od ustaša. Zbog toga ćemo preduzeti sve što se može da koliko-toliku spremni dočekamo eventualni dolazak Nedića: brzo očistiti i reorganizovati čete, prilagoditi ih gerilskom načinu ratova­ nja; do maksimuma razviti političku aktivnost u pravcu raskrin­ kavanja četništva, oficira, Nedićeve rabote i kulačestva kao četnič­ koga korijena i oslonca; s tim u vezi pritezanje kulaka, svaljivanje borbe na njihova leđa, energično fizički likvidirati petokolonaše; po mogućnosti ponovo zauzimanje važnijih tačaka na putevima ko­ jima je neprijatelj prolazio, pa ako bi moglo i same Vlasenice i Han Pijeska što bi silno podiglo autoritet partizana, koji je i sada pora­ stao. Raditi moramo brzo1141). Ni Milosavljević ni Mi jato vic nisu imali iluzija o tome da bi se neko odupro Nedićevim odredima. „Ipak jedno, — vele oni, — mo­ ramo imati na umu: malo će biti boraca koji će se boriti proitv Ne­ dića, jer će Nedić, ukoliko dođe, nastupiti antimuslimanski. Zatim je teško pretpostaviti da ćemo za kratko vrijem e moći izolovati i iskorijeniti sve one kulačke konce i veze na koje će se naslanjati Ne­ dić42) . . . Domobrani Trećega domobranskog zbora primili su, 27. II. 1942. godine, pismo od jednoga „zapovjednika pobunjeničkog pla­ ninskog odreda11 iz koga se vidi, „da će 17 kotareva Istočne Bosne pripasti Srbiji; kao i da Nedić snabdjeva četnike svim silama"43).

4. Jasno je: kult generala Milana Nedića kod Srba u Bosni i Herce­ govini bio je viliki. Oni su jasno shvatili ono što mnogi u Srbiji nisu hteli da shvate — da se general Milan Nedić svesno žrtvovao 40) Na istom mestu, 41) Na istom mestu, 42) Na istom mestu, 4S) Na istom mestu,

382

str. str. str. str.

244. 149-150. 150. 503.

da bi mogao spasti što više Srba. Vasilije Komnenić piše kako je on, kada je sa Hercegovačkom delegacijom za kongres u selu Ba sa zakašnjenjem stigao do generala Draže Mihailovića, ovome rekao: „Gospodine Ministre, želim ukratko reći nešto o našoj propagandi. Ovo činim u ime naroda i boraca moga kraja i zavičaja. Naime, taj deo našeg naroda i boraca znaju i ovo: dok Pavelić nastoji da po­ kolje što više Srba, dotle Nedić, i pored našeg spasavanja, nastoji da i sam spase što više Srba od ustaškoga noža i jama. Zato taj dio srpskoga naroda ne može da ga smatra ni kao fašistu ni kao izdaj­ nika, a najmanje kao čovjeka koga treba upoređivati s jednim ču­ dovištem devetnajestoga vijeka — s jednim Antom Pavelićem. A krećući se i živeći i među srpskim narodom i borcima Hercegovine, pa delom i Istočne Bosne, ja sam stekao utisak da je slično mišjenje 0 tome i kod njih. Draža je pažljivo slušao. I za cijelo vrijeme, sećam se, i on je sta­ jao, pa mi stojeći, i bez ikakvoga vidnoga uzbuđenja, i odgovori. Zao­ bilazeći zgodno m oje reči, on u jednom kraćem odgovoru navede nekoliko razloga u prilog oštre propagande protiv Nedića. Istinu reći ja sam i onda i unapred znao da te m oje reči, ma kako pažljivo one bile izgovorene, neće proći bez Dražinog reagovanja, a pogo­ tovo na mestu na kome su izgovorene. Ali, ja se zbog tih svojih reči nisam nikad kajao, pa tako ni danas kada o ovome pišem . . Nijedan od tada prisutnih delegata nije mi tom prilikom, a ni kasnije ikada išta prebacio. Šta više, većina mi je kasnije rekla da je i sama tako m islila"44). Sve nade Srba izvan okupirane Srbije bile su usmerene baš na tu Srbiju, a ta Srbija bila je oličena u generalu Milanu Nediću i D i­ mitriju Ljotiću45). Nezatrovan političkim smicalicama narod je osećao da oni bdiju nad narodnom sudbinom. Znalo se i to da se Nedić trudi oko toga da se olakša sudbina našeg naroda bar u Istoč­ noj Bosni, odakle se stalno izlivao talas izbeglica koji je u Srbiji tražio utočište. Odmah po dolasku na administrativnu upravu okupirane Srbije Nedić je razmišljao o tome kako da pomogne narodu u tome delu zemlje. Nije tačno da je Jezdimir Dangić bio onaj koji je, kako veli Ivan Avakumović, „pokušao da zainteresuje Nedića za sudbinu Srba u Bosni"46). Nedić se i za njihovu sudbinu stalno interesovao i rado prihvatio i Jezdimira Dangića kao što je prihvatio i druge oficire, 1 sve činio da im pomogne da u Istočnoj Bosni organizuju otpor 44) Vasilije K om n en ić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres (U „Glas­ nik istorijsko-kulturnog društva ,Njegoš‘“, sv. X X III, juni 1969, str. 25). 45) M irko Vlahović, Stav generala Nedića prema Crnoj Gori (U „Zapisi iz dobrovljačke borbe", Minhen 1955, str. 64). 46) Dr Ivan A va k u m ović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Lon­ don 1969, str. 42.

383

Srba protiv ustaša. Matteo J. Millazo tačno veli, da je Dangić bio „Nedićev delegat"47) i da je radio u sporazumu sa njim i uz njegovu pomoć. Jezdimir Dangić je trezveno gledao na srpsku stvarnost i u Srbiji i u Istočnoj Bosni. Shvatio je da su ustaše, a ubrzo za tim i partizani, neprijatelji Srba: dok su ustaše redom trebile Srbe, par­ tizani su ubijali o n e Srbe, koji su prozirali, ili mogli prozreti, prave ciljeve njihove akcije. „Dangić je imao da bira između ozbilj­ noga otpora Osovini i neke vrste sporazuma sa okupatorskim vlasti­ ma pre očekivane akcije protiv pobunjenika rano 1942. godine. Dan­ gić je izabrao drugi pravac, verovatno bez konsultovanja Mihailo­ vića, ali je on to uradio na način da je sklopio sporazum koji je bio protiv ustaša — izigravao je Nemce i Italijane jedne protiv drugih"48). Činjenica je, koja se može osvetliti sa nekoliko strana, da su Dan­ gić i njegovi ljudi imali vrlo razgranate veze sa generalom Nedićem, jer su radili zajedno sa njim. Naveli smo već niz dokaza koji poka­ zuju da je komunističko vodstvo Istočne Bosne sve to znalo i da se toga plašilo. Nemcima je, međutim, sređivanje stanja u Istočnoj Bosni, koja se neposredno naslanja na Srbiju, bilo veoma potreb­ no. Iz okupirane Srbije su bili proterani partizani i Nemcima bi bilo dobro došlo kada u Istočnoj Bosni ne bi bilo ni njih ni ustaša. Pošto hrvatske vlasti, ni vojne ni civilne, nisu na tome prostoru mogle zavesti red i mir, Nemci su se pokazali pristupačnim Nedićevim ra­ zlozima i predlozima o Istočnoj Bosni: njima je bio potreban faktor, koji će na tome prostoru uspostaviti red i mir i koji ih neće prisilja­ vati da tamo šalju nova pojačanja. Taj faktor je, u tome momentu, bio Jezdimir Dangić: „Posle razlaza između četnika i partizana u Srbiji on je postao glavni faktor u polariziranju između te dve grupe u Istočnoj Bosni. Pod postojećim okolnostima Nemci su bili zainteresovani za jačanje protivpartizanskog fronta u Istočnoj Bosni i svaka pomoć Dangićevih snaga, koje su prema izveštaj ima iznosile deset hiljada, koju su im mogli dati, bila je dobro došla Baderu, komandujućem generalu Srbije, koji je, da bi se borio protiv pobunjeni­ ka, imao vlast i nad Hrvatskom"49). Nisu nam, nažalost, dostupni dokumenti iz Nedićevih izvora o njegovom zauzimanju i naporima u ovome pravcu. Toga je, nesum­ njivo, moralo biti, ali ne znamo da li je to gde i kako sačuvano (ako je uopšte sačuvano). Stanislav Krakov, koji1je bio vrlo blizak gene­ ralu Nediću kao njegov sestrić, rekao je jednom prilikom, da mu je Nedić govorio: „Eto, kada me Draža nije jesenas poslušao, pa da već sada celu Bosnu držimo u našim rukama, ja sada moram da je osva­ « ) M atteo J M illa zo, The Chetnik movement — The Yugoslov resistance, Baltimor-London 1975, str. 64. 4S) Na istom mestu, str. 64-65. 49) Jozo T om asevich, The Chetiniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, Stanford 1975, str. 207.

384

jam od Pavelićevih krvoloka i od Titovih crvenjaka . . . Dangić mi je u toj borbi dragocen saradnik i takav borac za srpstvo da mu jed­ noga dana, kada opet bude slobodan, narod iz Bosne treba da po­ digne i živome spomenik"50). U neposrednoj vezi sa ovim Nedićevim naporima stoji i izrada jednoga elaborata, koji je, na traženje Milana Nedića, izradio bio njegov brat general Milutin Nedić. Uz ovaj elaborat bila je prilože­ na i geografska karta na kojoj su bili ucrtani i 17 srezova, a mini­ malno 11, koji su trebali da budu pripojeni području okupirane Srbije51) . . . Da bi za svoj rad u Bosni i Hercegovini imao što jaču podršku, general Nedić je u svoju vladu uveo Bogoljuba Kujundžića, koji je među Srbima iz Bosne i Hercegovine uživao dobar ugled. Kujundžić je učestvovao na tajnim sednicama na kojima je rađen ,,dokumnetovani Memorandum koji je Nedić imao da preda nemačkom komandujućem generalu u Srbiji Baderu, načelniku Upravnog šta­ ba dr Turneru i predstavniku nemačkog Ministarstva spoljnih po­ slova u Beogradu Bencleru"52). Avakumović je, govoreći o Nedićevom stavu prema Istočnoj Bosni, površno i pogrešno, rekao: „ . . . Kao i neki drugi oficiri, on je (Dangić) tada verovao u Nedićev patrioti­ zam i mislio je da će Nedić preko svojih veza moći nagovoriti Nemce da u Istočnoj Bosni vode politiku koja će biti manje ubistvena za tamošnje Srbe"53).

5. I Dangićeve veze sa Nemcima odvijale su se preko generala Nedi­ ća i sa njegovom podrškom. O tim vezama sačuvano je nešto podata­ ka u nemačkim izvorima, koji su nam bili dostupni. O naporima da se između Dangića i Nemaca uspostavi neposredni kontakt vodio je profesor Josef Mati dnevnik u koji je unošeno sve ono što je bilo važno. Pored profesora Matla važna ličnost u tome bio je načelnik Štaba komandujućeg generala u Srbiji, pukovnik Keviš (Kewisch). Razume se da nijedan ni drugi to nisu ni mogli ni smeli raditi bez saglasnosti generala Badera. U Dnevniku, vodenom od 16. do 19. ja ­ nuara 1942. godine, stoji da se pukovnik Keviš odlučio „da na svoju ličnu odgovornost pokuša da grupu majora Dangića pridobije za ne­ mačku vojsku"54). U prvome pokušaju pukovnika Keviša pratio je i profesor Mati, koji je dobro poznavao i naše prilike i naš jezik. Kada su pošli na put, sa njima je od strane Srba bio i Bogdan Dakić, 50) 51) 52) 53) 54)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 68. Na istom mestu, str. 474-486. Na istom mestu, str. 70. Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 42. Iz privatne arhive profesora Josefa Matla (Fotokopije u posedu pisca).

385

jugoslovenski artiljerijski oficir, koji je bio na čelu jedne četničke grupe u Homolju. Uz put im se, u Zvorniku, priključio i kapetan Ćuković iz Dangićeve grupe. Pošto je Dangić bio duboko na terenu nije im u prvi mah uspelo da uspostave vezu sa njim, nego su se vratili u Beograd 19. januara i Mati je odmah referisao generalu Baderu o ovim naporima. U ovo isto vreme nalazili su se u logoru u Šapcu zarobljeni Dangićevi čet­ nici i Mati je otišao da vidi kako se sa njima postupa. Oni su bili pod stražom nemačke vojske; pošto je Mati za vreme tragedije Mačve vrlo mnogo učinio da se u nekim selima, a naročito u selima Velika i Mala Vranjska, umanji oštrina kaznene ekspedicije (on je spasao ova dva sela) on je otišao kod seljaka ovih sela i tražio da zaroblje­ nim četnicima u logor pošalju slame za ležaj, ogreva i životnih na­ mirnica. Profesor Mati je zatim od generala Badera dobio naređenje da preduzme sve što mu je potrebno da se pukovnik Keviš i on sasta­ nu sa Dangićem — ako je moguće na teritoriji Srbije, pri čemu je Dangiću zagarantovana puna lična sloboda i pri dolasku i pri pov­ ratku. Pukovnik Keviš je primio na sebe da sa Hrvatima uredi po­ litičku stranu ovog pitanja. U Dnevniku stoji: „ . . . Na predlog šefa Štaba namerava general Bader ovu stvar tako urediti da bosanski prostor proglasi za trajno o p e r a c i o n o p o d r u č j e i da on preduzme mere koje bude smatrao potrebnim. U slučaju da se Dan­ gić stavi nemačkoj vojsci na raspoloženje biće Dangićeva grupa upotrebljena kao jedna vrsta pomoćne m ilicije za borbu protiv ko­ munista bez da time bude dodirnut državno-pravni status hrvatske države. Dalje, treba u svim većim mestima Bosne uspostaviti mesne komande (Ortskommandaturen). Sve drugo bi trebalo rešiti u direkt­ nim razgovorima sa Dangićem "55) . . . Za uspostavljanje veze sa Dan­ gićem Mati je tražio 5 do 6 dana. Vezu sa Dangićem trebao je da uspostavi Bogdan Dakić, koji je dobio nemačku legitimaciju, a ne­ mačkim vlastima u Užicu bilo je naređeno da Dakiću ukazuju svaku pomoć. Pre polaska Dakić je, 20. januara 1942. u 17.00 časova, bio pozvat kod generala Milana Nedića na razgovor. Iz izveštaja od 23. januara 1942. doznajemo da je Dangić preko svojih izaslanika, kapetana Čukovića, vojvode Đukanovića i Jakšića tražio sastanak sa profesorom Matlom uz garanciju za njegovu ličnu bezbednost pri dolasku i povratku što mu je bilo zagarantovano. Do sastanka je došlo i u razgovorima, koji su vođeni, pojavilo se i pitanje sporazuma između Dangića i partizana od 17. XI. 1941. godine. Ovaj sporazum su Dangićevi delegati objasnili po­ trebom momenta radi proširenja baze za borbu protiv ustaša. Zbog toga su oni tražili podršku i kod Mihailovićevih ljudi. Objasnili su, 55) Na istom mestu.

386

dalje, kako je došlo do sukoba na sastanku između Dangića i parti­ zana. „Obadva su kurira, veli se u izveštaju od 23. januara 1942, iz­ javila da stvarno držanje Dangićevih ljudi prema nemačkoj vojsci pokazuje, da oni n e ć e da se bore protiv nemačke vojske; kada bi oni imali drukčiji stav njima je bilo lako naneti Nemcima na svojoj teritorije teške gubitke1156). Mati je referisao pukovniku Kevišu o svojim razgovorima sa Dangićevim ljudima. Keviš, Mati i kapetan Štencel referisali su generalu Baderu o razgovorima sa Dangićevim ljudima i objasnili mu Dangićev sporazum sa partizanima od 17. XI. 1941. godine. „Posle ovoga referata došli su pukovnik Keviš i general do uverenja da treba pro­ dužiti pokušaje da se Dangić pridobije za saradnju pri smirivanju zemlje. Radi savlađivanja političkih teškoća i pozitivnog rešenja celoga ovog pitanja utvrđen je sledeći put: Bosna će biti proglašena za trajnu operacionu oblast i time stavljena pod nemačku vojnu upravu bez obzira na suverena hrvatska prava. Pukovnik Keviš će pokušati da kod nadležnih mesta u Zagrebu ovo rešenje učini jednom odgovarajućom merom prihvatljivom za Hrvate. Hrvatima će biti objašnjeno da će ova oblast biti preneta iz nemačke vojne uprave u hrvatsku vojnu upravu, ali će momenat prenošenja odrediti ko­ mandu j ući general prema stanju odnosa (na terenu)"57). Ideja da se na ovome prostoru stvori nešto slično staroj Vojnoj granici nije mogla biti ostvarena, ali je odlučeno da, dok se ovi kra­ jevi nalaze pod nemačkom okupacijom, tamo ne mogu postojati ni­ kakve hrvatske vojne vlasti, jer one ne predstavljaju nikakvu ga­ ranti ju za mir i red: “ U čisto muslimanskim mestima biće stvorena muslimanska milicija, a u mešovitim naseljima meštovita pomoćna m ilicija"58). Na molbu profesora Matla i kapetana Štencla povu­ kao je komandujući general naređenje o streljanju lica koja su do­ brovoljno predala oružje, zatim lica koja su držala sakriveno oružje kod svojih kuća kao članova Dangićevih odreda. Streljana će biti samo ona lica, koja se sa oružjem u ruci suprotstave nemačkoj v o j­ sci; drugi će biti tretirani kao ratni zarobljenici. Naređeno je, isto tako, đa uhapšena Dangićeva sestra bude i dalje držana ,,u počasnom zatvoru" u svojoj kući u Vlasenici59). Izveštaj od 3. februara 1942. godine sadrži prikaz putovanja pu­ kovnika Keviša i profesora Matla, sa njihovom pratnjom, na teren Istočne Bosne da se sastanu sa Dangićem. Iz Beograda su pošli 29. januara 1942. Posle teškoća na putu sastao se najpre Mati sa Dan­ gićem i to tek 30. januara 1942. pre podne. Posle tih razgovora iz­ među Matla i Dangića u razgovore se uključio i pukovnik Keviš sa 56) Na 51) Na 58) Na 59) Na

istom istom istom istom

mestu (izveštaj od 23. I. 1942). mestu. mestu. mestu.

387

Kolićem. Sa srpske strane, pored Dangića bili su kapetan Ćuković, kapetan Dakić i vojvoda Đukanović. Pominju se još i neki Maršaleski Proter (čijega se pravoga imena Mati nije sećao). „Dangić je, veli Mati, bio u četničkoj uniformi, srednjeg je rasta, vrlo obrastao u bradu. Opšti utisak: pristojan čovek, koji je svestan da se bori za jednu pravednu i svetu stvar i koji, ako nešto obeća, iza toga stoji"60). Na početku razgovora naglasio je pukovnik Keviš da on govori kao vojnik vojniku i kao oficir oficiru sa poštovanjem za ljudsku čast i hrabrost; vojnik može da puca na vojnika, ali da se oni, i po­ red toga, međusobno poštuju i cene. Kad on ne bi majora Dangića cenio i kada ne bi u njemu gledao časna čoveka ne bi ni došao na ovaj razgovor61). Pukovnik Keviš je, zatim, izložio kakve mogućno­ sti postoje za rešenje „bosanskog pitanja"; ovo je, kasnije, ponovo izloženo u razgovorima od 31. januara 1942. godine, a to je već bilo izneto i napred. Dangić je izneo uzroke ustanka u Istočnoj Bosni; ustanak je po • sledica ustaškog terora i nema nikakav drugi cilj nego zaštitu živo­ ta i slobode srpskog stanovništva od ustaškoga terora; ustanak nije uporen protiv Nemaca o čemu je naveo niz primera (vraćanje tro­ jice nemačkih vojnika sa oružjem, zatim dvojice nemačkih motorciklista, pomenuo je i svoju naredbu, izdatu kada je doznao za ne­ mačku ofanzivu, izdao je bio naređenje da se ne puca na Nemce nego da im se dozvoli slobodan prolaz). U Dnevniku se, dalje, veli: „On se bori za nacionalnu Srbiju, ali ne za Jugoslaviju. Lično on, koji u svojim izlaganjima pravi skroman utisak, priznaje autoritet generala N edića. . . Navodi pojedinosti o trgovini oružjem sa Tali­ janima i veli da, na primer, za jednu ovcu može se dobiti jedan puškomitraljez, za jednu kokoš jedna puška, za jedno jaje pakovanje municije. Principijelno je naglasio: „Sa Hrvatima mi ne možemo sarađivati, jer bi mi u očima naših ljudi bili izdajnici. Stav prema muslimanima nije jednak. U pojednim krajevima želi mirno musli­ mansko stanovništvo saradnju sa Dangićevim četnicima. On bi bio u mogućnosti da u svojim redovima ima 4-5000 muslimana, jer ra­ zumni i mirni muslimani kažu: „Nemci će otići, otići će i Italijani, a i Hrvati isto tako, ali mi muslimani i Srbi, koji smo ovde rođeni, mi ćemo ostati i moramo zajedno živeti". On mora da se brani samo od onih muslimana, koje su napujdale ustaše. U borbi protiv Dan­ gićevih ljudi ustaše upotrebjavaju pre svega Cigane. Na jednom sektoru obećano je jednom Ciganinu po 50 dinara za svakog ubije­ nog Srbina i za svaku spaljenu srpsku kuću. U Bratuncu, na Drini, ustaše su izbole sve ikone i opljačkale srpske kuće. U odnosu na 60) Na istom mestu (Izveštaj od 3. II. 1942). si) Na istom mestu.

borbu sa Hrvatima Dangić je izjavio, da on hrvatske vojnike, koji mu padnu u ruke, razoruža i opet šalje kućama, dok ustaše ubija"62). Dangić je, ovom prilikom, izložio detaljan svoj stav i gotovost da se bori protiv komunista. On je poricao pravo Hrvata na Bosnu i Hercegovinu. Italijane nije cenio iako je imao veza sa njima. Jedan italijanski major, koji je video pokolje Srba od strane ustaša u Gac­ ku, čudio se da se Srbi nisu i ranije digli na ustanak. Dangić je skre­ nuo pažnju i na to, da njegovo ljudstvo ne prima nikakvu platu i da često gladuje. Hrvatski oficiri, koji su jugoslovenski orijentisani, slali su mu često posrednike i nudili mu položaj, ali on nije odgo­ varao, jer ih nije smatrao za oficire pošto su pogazili zakletvu koju su bili položili Kralju. O četničkom držanju prema Kralju Petru rekao je Dangić da su oni njemu verni, ali da ga ne bi poslušali kada bi im naredio da sarađuju sa Hrvatima. Razgovor sa Dangićem sumirao je Mati ovako: on je gotov da sarađuje sa nemačkom vojskom i da se, što se tiče dodeljivanja za­ dataka svojim ljudima, potčinjava komandujućem generalu u Srbi­ ji i generalu Milanu Nediću, ali da je isključeno da sarađuje sa Hrva­ tima i hrvatskom vojskom i sa hrvatskom politikom na području Bosne i Hercegovine. Pošto su, svakako zbog ovakog stava, razgo­ vori bili došli na mrtvu tačku, bili su prekinuti da bi Dangić mogao da razgovara sa Joksićem (predstavnikom generala Nedića). Posle ovoga razgovora Dangić je izjavio da je spreman da ide u Beograd što on ranije, s obzirom na položaj i zadatak koji je imao, nije hteo da prihvati. Pukovnik Keviš garantovao je i Dangiću i njegovoj pratnji slobodan odlazak i povratak i izjavio, da će ih za vreme sma­ trati svojim gostima63). Pošto su ovi razgovori bili završeni rano posle podne Dangić je, sa svojom pratnjom, krenuo za Koviljaču, a pukovnik Keviš i Mati za Loznicu. Sutradan, 31. januara 1942. godine, Keviš i Mati su do­ šli u Koviljaču i prihvatili Dangića i njegove ljude. Dangić je pu­ tovao sa pukovnikom Kevišom u njegovom automobilu, a njegova pratnja drugim autom. Kada su stigli u Beograd generalu Nediću je, u 21 čas, bio podnet izveštaj o ovome. Ovim je, ustvari, počela konferencija na kojoj su, sa nemačke strane, učestvovali pukovnik Keviš i profesor Mati, a sa srpske strane general Nedić, major Dan­ gić, i vojvoda Đukanović. U susednoj sobi bili su Bogdan Dakić i St. Martin64). Konferencija je počela u 21 čas 31. I. 1942. a bila završena 1. II. 1942. godine u 01,30 časova. To je bila i najduža i najvažnija kon­ ferencija o ovome pitanju. Na njoj je rasmotreno „bosansko pita­ nje", ali ono nije moglo biti rešeno onako kako su to želeli general 62) Na istom mestu. 63) Na istom mestu. 64) Na istom mestu.

389

Nedić i m ajor Dangić: o pripajanju pominjanih srezova Nedićevoj upravi nije mogli biti ni reči. I generalu Nediću i Dangiću ponovio je pukovnik Keviš sve ono što je bilo izneto Dangiću dan pre toga, a što ne bi bilo neprihvatljivo da se nije desilo ono što se nije smelo desiti65). Dangić je, ovom prilikom, ponovo izložio svoj stav i svoju goto­ vost da sarađuje sa nemačkom vojskom, kao i da sluša savete gene­ rala Nedića. Opet se izjasnio protiv Londonske vlade i Jugoslavije. U izveštaju o tim razgovorima je rečeno: „On je orijentisan veliko­ srpski ali protivjugoslovenski i zbog toga odriče jugoslovensku vladu u Londonu koja je jugoslovenski orijentisana. Sa svoga principijelno velikosrpskog stava nema on ništa zajedničko ni sa Dražom Mihailovićem "66). .. Na ovoj konferenciji je general Nedić ukazivao na nekoliko centara iz kojih dolazi otpor: Sandžak, te ob­ lasti severno od Skoplja i istočno od Niša prema bugarskoj granici. Isticao je da je naročito važno da se (od komunista) očisti Sandžak i prostor severno od Skoplja, a prostor istočno od Niša čiste njego­ vi odredi. Skrenuo je pažnju i na to, da među bugarskim vojnicima ima komunista67). U odnosu na NDH Nedić je bio jasan: to je za njega samo pseudodržava ili utvara-država u kojoj vlada potpuna anarhija. Dangić je primetio da ni on ne može priznati hrvatsku državu. Dalje se veli u izveštaju: Nedić je tada izložio neodrživost ovoga stanja; poslednjih dana dobio je izveštaje iz Brčkog prema kojima su se Hrvati neljudski i nemoguće ponašali prema srpskim ženama i deci. On je naveo dalje, da u poslednje vreme dolaze bivši jugoslovenski oficiri iz Hrvatske u Beograd i izjavljuju da je stanje u Hrvatskoj postalo sasvim neizdržljivo"68). Nedićev i Dangićev stav i njihovo odbijanje svake saradnje sa Hrvatima Nemci nisu mogli da prihvate. Pukovnik Keviš je rekao, da je ovo poslednji pokušaj i posledja šansa da se ovo pitanje reši. Došlo je do ličnog razgovora između Nedića i Dangića pa je konfe­ rencija ponovo nastavljena: „Posle ponovnog otpočinjanja razgo­ vora situacija je za jedno bolje rešenje u interesu obadve strane po­ voljnija. Pukovnik Keviš je pitao Dangića: da li je on u stanju da štiti industrijska postrojenja i saobraćajne puteve i da očisti oblast od partizana. Dangić je rekao da jeste .. .“ 69). Pukovnik Kevis je postavio Dangiću još niz pitanja o mogućnosti primanja raznih oba­ veza na tome prostoru, ali Dangić nije mogao da ih preuzme. Za­ tražio je da se p i s m e n o utvrdi šta se sve od njega traži. Reče­ 65) 66) 67) 68) 69)

390

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

no mu je da će mu nemački predloži biti pismeno dostavljeni idu­ ćega dana, „ali ne u ultimativnoj form i nego tako da Dangić ima mogućnosti da zauzme svoj stav prema pojedinim pitanjim a"70). Pu­ kovnik Keviš je pitao Dangića i o mogućnosti održavanja veze me­ đu njima i obećao mu dati radio-stanicu za njegov štab pomoću koje će on moći biti u vezi i sa Beogradom i sa Sarajevom. Obečao mu je da će ga „sledećih dana" predstaviti i komandujućem generalu, i dr Turneru i poslaniku Bencleru, da bi time legalizovao njegov položaj i da bi mu bila stavljena sredstva za propagandu. Za vezu sa Dangićem bio je određen kapetan Štencel, koji je pokušavao ra­ nije da spase i majora Mišića i Fregla. Mati veli, da on nije mogao da se toga primi, jer je bio angažovan na drugoj strani71).

* Ne možemo reći k a k o bi se razvijalo pitanje Istočne Bosne đa sa Dangićeve strane nije napravljena jedna teška taktička greš­ ka. Nju je jasno opisao profesor Mati u svome privatnom pismu Borivoju M. Karapandžicu od 25. aprila 1956. godine. Profesor Mati je bio glavna ličnost u Dangićevim razgovorima sa Nemcima, koji su Dangića bili lepo primili i stekli poverenje u njega. Ono što su hteli i general Nedić i major Dangić koristilo je, u to vreme, i Nem­ cima i mogućnost olakšavanja sudbine našega življa u Istočnoj Bosni mogla se iskoristiti. Previđalo se, međutim, i sa srpske i sa nemačke strane, đa se iz Zagreba budno pazi na sve što se dešavalo između Dangića i Nemaca, koji su bili voljni, bar u tome momentu, da olakšaju položaj Srba tamo. Profesor Mati je pisao u svome pis­ mu: „ A kad se Dangić poslije nekoliko dana vratio preko VaIjeva u Bosnu, držao je u Valjevu sa balkona sreskog načelnika (nje­ gova prijatelja) kod kojega je bio gost, pred narodom koji se, na glas da je Dangić tu, skupljao pred kućom i priredio mu ovacije, kratak (i pametan) govor. A ta vijest je došla u Beograd u Presbiro i pošto je cenzurni oficir (dr Tangl) politički tako glup a da nije predvideo političke posledice takve vi jesti u novinama, propustio je vijest. A Pavelićevci dugo su čekali na autentičan dokaz da nje­ mački vojni krugovi stoje u dobrim odnosima sa njihovim „držav­ nim neprijateljem", javili su to odmah u Berlin na njemačko poli­ tičko vodstvo i žalili se i tražili su hapšenje, a pošto je njemačko po­ litičko vodstvo (Hitler i Ribentrop) bilo na Pavelićevoj strani (voj­ ska ne) naređeno je u Berlinu hapšenje. Ja sam to od pukovnika K eviša doznao, poslao sam putem srpskih prijatelja kurira (nabavili smo još kola i benzin) da upozorimo Dangića na opasnost da se još 70) Na istom mestu. 71) Na istom mestu.

391

one noći prebaci preko Drine. A kurir se negdje u selu napio i zas­ pao — tako je Dangić bio ujutru uhapšen"72). Major Dangić je uhapšen 21. aprila 1942. godine. Uhapsila ga je nemačka SD-policija, a ne, kako tvrdi Ivan Avakumović, „jedan odred 714 divizije nemačke vojsk e"73). Dangić je odveden u nemač­ ko zarobljeništvo, uspeo da pobegne iz njega, priključio se poljskom pokretu otpora, opet bio uhapšen ali je pobegao. Pri ugušivanju poljs­ koga pokreta otpora Dangić je pao u sovjetske ruke, uhapšen, bio odveden u Ljubljanku i predat jugoslo venskim komunistima. Streljan je u Sarajevu 1946. godine . . . Dangićevo hapšenje bilo je objav­ ljeno i u Izveštaju nemačkog Generalštaba oružanih snaga Jugo­ istoka od 22. aprila 1942. godine. Tamo je rečeno: „M ajor Dangić vođa jedne veće nacionalističke srpske bande, koja nije vodila bor­ bu protiv Nemaca, već protiv Hrvata, uhapšen je na srpskoj teri­ toriji i odveden u zarobljeništvo u Nemačku"74).

72) B o riv oje M . Karapandžić, Građanski rat u Srbiji 1941-1945, Minhen 1958, str. 286. 73) Dr Ivan A va k u m ović, Na istom mestu, str. 44, beleška. 74) Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 144.

392

GENERAL M ILAN NEDlC I NEMCI

Iako je došao na čelo administracije okupirane Srbije i bez svoje volje i bez saglasnosti viših vodećih nemačkih faktora, general Milan Nedić je napadan, ne samo od komunista nego i od svih anglofilskih elemenata, kao kolaborater, saradnik Nemaca i njihov miljenik. Kao takvoga A,merikanci su ga predali jugoslovenskim komunistima, koji su ga ubili bez suda i suđenja. General Milan Nedić je, me­ đutim, od početka svoje uprave pa do svoga zagonetnog kraja, bio i ostao tragična ličnost na što je ukazao i Verner Bokdorf (Werner Bockdorf)1) . . . Izneto je već kako se, i pod kakvim okolnostima, general Milan Nedić primio da dođe na čelo administracije okupirane Srbije: nije on ni od koga postavljen nego biran i umoljen od elit­ nih predstavnika naroda. Sama pak činjenica, da je taj deo srpske zemlje bio okupiran od Nemaca pokazuje da niko, pa ni general Mi­ lan Nedić, nije mogao doći na to mesto b e z p r i s t a n k a Ne­ maca, koji svi bili neposredno odgovorni za stanje u ovoj okupiranoj oblasti. Glavni faktori su, sa nemačke strane, bili komanđujući ge­ neral u Srbiji i njegov Upravni štab, koji su, isto tako, iako zbog dru­ gih razloga, bili zainteresovani da na ovome području vladaju red i mir: tu su se susretali trezveno shvatani srpski interesi sa interesi­ ma okupatora. Ni tada u Srbiji, a ni dugo kasnije, nije se znalo, da je nemački general u okupiranoj Srbiji bio, pre svega, potčinjen nemačkom vojnom zapovedniku za Jugoistok, a tek preko njega nemačkoj Vr­ hovnoj komandi. U to vreme nemački vojni zapovednik za Jugo­ istok bio je generalfeldmaršal fon List (von List), kome se general Nedić, po naređenju Jugoslovenske Vrhovne komande, obratio bio 14. aprila 1941. godine, u vezi traženja primirja. Kada je, kasnije, general Nedić dobio nemačku saglasnost da obrazuje svoju vladu, generalfeldmaršal fon List bio je zaobiđen: nije bio pitan, niti je tražena njegova saglasnost. Kada je za to doznao on nije đelio m i­ šljenje komandujućeg generala Srbije, da će Nedić i njegova vlada x) Werner Bockdorf, Kollaboration oder der Widerstand. Die Zusammenarbeit mit den Deutschen in den besetzten Landern wahrend des Zweiten W eltkrieges und deren schreckliche Folgen. Miinchen 1968, str. 83.

393

imati uspeha. Zbog ovoga je fon List zadržao stav nepoverenja pre­ ma svim traženjima generala Nedića. Bio je, pre svega, protiv tra­ ženja da se srpska žandarmerija bolje naoruža: 9. septembra 1941. godine dozvolio je da se srpska žandarmerija i policija naoružaju, „ali bez teškog oružja i u saradnji sa Vojnim zapovednikom Srbije"2). Već 10. septembra 1941. godine opomenuo je generalfeldmai’šal fon List komandujućeg generala Srbije da on želi, da bude unapred obaveštavan o svim principijelnim odlukama u pogledu Srbije. On, dalje, opominje na opreznost u pogledu daljeg naoružanja srpske žandarmerije kao i „naoružanja ostalih Srba svake vrste"3). Palo mu je, veli, u oči, da u Nedićevim govorima dolaze izrazi „oružani odredi", što treba da iščezne. Čak ni reč „m ilicija" nije pogodna, „jer sadrži u sebi pojam oružane moći. Stvaranje jedne ovakve srp­ ske milicije ne dolazi ni u kom slučaju u pitanje. Moj pristanak za dalje pojačanje i bolje naoružanje (ni u kom slučaju sa teškim oru­ žjem) srpske žandarmerije tek onda dati kada se utvrdi, da se srp­ ska žandarmerija drži, u našem smislu, lojalno i poverljivo i kada je ovo delima dokazano. Uostalom, ponovo molim, da se vodi o tome računa, da u buduće sve stvari i izveštaj i od principijelnog značaja idu preko Vojnog zapovednika Jugoistoka, a ne budu neposredno slate gore"4). I među nekim nemačkim uticajnim faktorima u okupiranoj Srbi­ ji imao je general Milan Nedić neprijatelje. To su, pre svega, bili SS-general Majsner i Nojhausen, i faktori koji su stajali za njima. Ovi se faktori nisu mogli da mire sa tim da okupirana Srbija, pod Nedićevom upravom, postane ono što je srpski narod u njoj gledao: utočište progonjenih Srba i njihova nada na srpsko nacionalno okrepljenje. Njima se naročito nije sviđalo Nedićevo ubedljivo naglaša­ vanje srpskog nacionalizma i pozivanje naroda na srpsku slogu. Posle govora u tome smislu, koji je održao 1. septembra 1942. godi­ ne, Nedić je govorio Krakovu: „ . .. Nemci gaze bezobzirno sva obe­ ćanja koja su mi dali, izvrdavaju da ih ispune ili se uopšte na njih ne osvrću. Dva čoveka među njima baš kao da hoće da pojedu srp­ skome narodu panaiju. Ovaj naš krvnik Majsner zateže svoju pacovsku mrežu da nam onemogući svaku akciju, koja vodi obezbeđenju života srpskoga naroda. Ja znam od samih Nemaca (ja sam slutio da je ovo pukovnik Keviš, iako njegovo ime nije pomenuto: moja primedba) da on hoće, ako već ne može da potpuno rasturi sve moje odrede, a ono bar da ih obezglavi, jer besni što nećemo da se pret­ vorimo u njegove policijske jedinice. Za mene je to vojska srpskoga naroda, a ne bilo kakve pomoćne nemačke jedinice. Onaj drugi, Hit2) Kriegstagebuch Wehrmachtsftirungsstab dokument N G K W 1898). 3) Na istom mestu. 4) Na istom mestu.

394

(Dokument

Nr.

14;

Anklage-

lerov opunomoćenik za privredu, Nojhausen (kod Krakova pogrešno — Nojbaher), pljačka srpski narod koliko god može i preko svih utvrđenih sporazuma i svečanih garancija datih od nemačke strane. On baš kao nekada dahije udara „namet na vilajet115). Nedić se, ovom prilikom, žalio i na dovođenje bugarskih trupa u Srbiju: „Cepaju se i pale na teritoriji Srbije srpske zastave, kao da je cela naša zemlja postala bugarska teritorija. I ja moram da zapomažem kod nemačkog okupatora da nas spasava od ovih svojih zlih pomoćnika. A komandujući general mi uvek kaže: „Znate, mi moramo. Ne možemo ništa. To je Firerova želja, da bugarske trupe, kad već ne idu na Istočni front bar održavaju red u Srbiji11 . . . Ja sam već danima sa m ojim ministirma održavao sednice i spremamo svoj Memorandum, koji će biti svečana ostavka vlade podneta Nem­ cima, pa neka onda sam Bog uzme sudbinu srpskog naroda u svoje ruke i neka on odluči da li srpski narod treba još da postoji ili da listom umre za račun engleskih lordova116). Ovaj Memorandum, koji je ustvari ostavka vlade, potpisali su, 16. septembra 1942. godine, svi ministri, ali je generalu Nediću uspe­ lo, đa ga tek 20. septembra preda generalu Baderu. „To je, veli Kra­ kov, jedan đokumenat, koji do danas nikada nije bio objavljen, a koji po oštrini svoje sađržine je jedinstven u svojoj vrsti117). Krakov je objavio tekst ostavke, koju je general Nedić predao generalu Ba­ deru i koji, prema Krakovu, treba da je v e r a n p r e p i s pomenutoga Memoranduma. Ovaj Memorandum je zaista izvanredan đokumenat, potkrepljen činjenicama, koje jasno pokazuju sve broj­ ne teškoće pred kojima su se našli general Milan Nedić i njegova vlada. Okupirana Srbija je, u raznim vidovima, morala da plaća četiri do pet milijardi dinara okupacionih troškova godišnje. Uzi­ majući sve ovo u obzir vlada je bila došla do uverenja, da je ovakav njen položaj „nemoguć i da je ona onemogućena za dalji rad11, jer ona „više ne može obavljati poslove, niti nositi odgovornost, kako pred srpskim narodom, tako i pred svojom savešću118). Memorandum — ostavku generala Nedića i njegove vlade gene­ ral Bader je dostavio Berlinu i kriza koju je ova ostavka izazvala „vukla se više od mesec dana119). Da je ova ostavka ozbiljno shvaće­ na u Berlinu i da nije bila poželjna vidi se iz odgovora na nju, koji je, 9. oktobra 1942. godine, dao fon Ribentrop. On je, toga dana, na­ ložio državnom sekretaru fon Vajcsekeru (von Weizsacker) sledeće: da naredi da se poslanik Bencler vrati u Beograd i da u spora­ zumu sa komandujućim generalom obavesti u s m e n o generala 5) 6) 7) 8) 9)

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 409-410. Na istom mestu, str. 410-411. Na istom mestu, str. 413; o Memorandumu vidi str. 416-417. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 416.

395

Nedića, da bi za nemačku vladu “ bilo poželjeno ako bi vođenje poslova srpske vlade i dalje ležalo u njegovim rukama"; utvrđivanje količine žita biće definitivno ustanovljeno tek posle rezultata berbe kukuruza, ali „prema shvatanju državne vlade liferovanje žita ne daje nikakav osnov za ostavku srpske vlade"10), u vezi događaja u Sremu naloženo je poslaniku Kašeu u Zagrebu da ovo raspravi sa hrvatskom vladom što je imalo za posledicu đa opunomoćenik u Sremu, Tomić, bude opozvan: ,,I u brojnim pojedinačnim slučajevi­ ma sa naše strane je po ovim slučajevima sa uspehom intervenisano“ . Dalje fon Ribentrop javlja: „Ne postoji namera da nadležnost srpske vlade bude dalje ograničavana, ali ne mogu biti data ni obe­ ćanja za dalje proširenje sadašnje nadležnosti. Dalje tretiranje ovo­ ga pitanja mora zavisiti od daljega konsolidovanja odnosa u Srbiji. Nemačko pravo nadzora u svim ustanovama i nemačko pravo da­ vanja uputstava centralnim vlastima zemlje ostaje, prirodno, nedirnuto1111). Nedićeva želja da njegova vlada bude priznata za le­ galnu, ispunjena je time što njegov kabinet otpravlja poslove pod nadzorom Vojnog zapovednika, što znači „da mi u njemu gledamo legalnog nosioca javne vlasti u Srbiji. Mi se, međutim, ne dvou­ mimo đa mu to u jednom dogovornom obliku i izrično potvrdim o"12)... Godinu dana kasnije, 29. oktobra 1943. godine, Hitler je u instruk­ cijama, koje je dao poslaniku Nojbaheru, naredio da se u civilnim nemačkim službenim ustanovama na Jugoistoku rad uprosti i znat­ no smanji: „Nacionalna uprava u pojedinim oblastima Jugoistoka za rukovanje administracijom i privredom treba da bude jače an~ gažovana (heranzuziehen), ukoliko to nije politički podozrivo. Mešanje nemačkih ustanova u stvari koje se ne odnose na rat, treba da prestane"13). Na Nedićevu žalbu protiv dovođenja bugarskih trupa u Srbiju fon Ribentrop je podsetio na to, da je Nediću u svoje vreme rečeno, „da je okupacija bugarskih trupa s a m o prolazne vrste i da ne znači nikakvu aneksiju". Što se pak tiče puštanja bolesnih zarobljenika biće udovoljeno Nedićevim željama u najkraćem roku. U vezi predloga poslanika Benclera da Nedić bude pozvan na raz­ govor u Ministarstvo spoljnih poslova, „primećujem, veli ministar, da sam u pogodnom momentu spreman imati u vidu jedan ovakav poziv" ali je poslaniku Bencleru rečeno, da Nediću o tome još ništa ne govori, nego da prvo javi „da li mu je na osnovu postojećih in­ ,B) Na istom mestu, str. 419. 11) A. A. Inland II g., 401, JugoslawIen, "a n d I. 12) Na istom mestu. 13) Hcrmann Neubacher, Na istom mestu, str. 13.

396

strukcija uspelo, da odgovori predsednika vlade Nedića od namere da odstupi"14). Sa Nedićevom posetom Berlinu nije išlo ni brzo ni lako. On je, veli Nojbaher, još od 1941. godine čekao na ovu posetu, koja je m o­ gla biti ostvarena tek krajem avgusta 1943. godine. Nedić se nadao da će njegova poseta imati za posledicu reviziju nemačke politike prema Srbiji. „Ove su nade, veli Nojbaher, bile razočarane. Ribentrop je pozvao Benclera i mene (da prisustvujemo) njegovim razgo­ vorima sa Nedićem tek kada su ovi bili zapeli. Na sasvim muški (hrabar) način on je branio dosadašnje žalbe Srba i postavio niz zahteva, koji su trebali da rasterete njegov mučenički narod i da poprave njegov bespomoćni položaj. Ministar spoljnih poslova Rajha nije primio žalbe ovoga čoveka, koji se osećao zloupotrebljenim, na­ ročito prijateljski. Kada je Nedić zatražio reviziju provizornih gra­ nica Srbije — čisto srpski srezovi bili su čak i protiv prirodnih gra­ nica, potpali pod Hrvatsku, groblje srpskih heroja, istorijsko Koso­ vo Polje, pripadalo je novoj Velikoj Albaniji, itd. — postao je Ribentrop vrlo naprasit: čak ni Francuska ne bi u ovome momentu mogla ostvariti reviziju provizorno povučenih granica; svako je srpsko traženje za vreme rata izvan diskusije. Nedić, duboko oneraspoložen, odbio je zatim tekst jednog predloženoga saopštenja. Više nije bilo mogućnosti da se produži razgovor. Neuspeh susreta, stvarno i ljudski, bio je potpun15). Da bi od ove Nedićeve posete spasao ono što je još moglo spasti zamolio je Nojbaher fon Ribentropa za jedan o d v o j e n r a z g o ­ v o r . Predočio mu je, da bi ovakav rezultat konferencije, obzirom na stanje u Srbiji, bio nepodnošljiv; uostalom, i Hitler očekuje neki pozitivan rezultat od ovoga sastanka. Da bi se izašlo iz ovoga ćor­ sokaka Nojbaher je predložio da Nedić razgovora sa Hitlerom: „Ne­ dić je u ovakvom završetku svoje posete gledao pitanje prestiža i prijateljska ljubaznost, za kakvu je Hitler u ophođenju sa svojim posetiocima bio sposoban u većoj meri, učinila je svoje: uprkos sa­ mo uopštenim obećanjima Hitlera, da tešku misiju predstavnika srpske vlade pomogne, i ne važnog konkretnoga uspeha — potčinjavanje tzv. „državne straže" (žandarmerije) Nediću, Nedić se opet umirio. Posle odurnoga načina, sa kojim ga je susreo ministar spolj­ nih poslova Rajha, označavala je prijateljska atmosfera prijema kod Hitlera za njega jedno ljudsko zadovoljenje"16). Nedićeva poseta Berlinu je, i prema oceni Nojbahera, bila neus­ peh. Nemački pristanak da se broj srpskih dobrovoljaca poveća na 15.000, omeli su kasnije Mihailovićevi četnici svojim ometanjem mobilizacije. Iako su se tukli sa partizanima oni nisu, u punoj meri, 14) A. A. Inland TT g., Jugoslavien, Band I. 15) Hermann Neubncher, Na istom mestu, str. 134-135. 16) Na istom mestu, str. 135.

397

shvatali opasnost od komunizma. Nju je, mnogo jasnije, shvatio Nojbaher koji je, posle Nedićeve posete Berlinu, pokušavao da pri­ voli Hitlera na stvaranje jedne „veliko-srpske federacije1', koju bi činili okupirana Srbija, Crna Gora i Sandžak. On je, oktobra 1943. godine, podneo takav predlog. Prema ovom predlogu general Milan Nedić bi bio predsednik ove Federacije, koja bi sačinjavala i pri­ vrednu i finansijsku uniju. Vlada Federacije imala bi stvarnu izvr­ šnu vlast nad žandarmerijom i dobrovoljačkim odredima. Tutorisanje nacionalnih ustanova bi trebalo da prestane, a Beogradski uni­ verzitet da bude otvoren. „Nemačka vojna uprava — stoji u šestoj tačci predloga — trebala bi da bude ograničena na kontrolu admini­ stracije i njen bi aparat bio znatno smanjen"17). Nojbaher je, u novembru 1943. godine, svoj predlog o stvaranju „velikosrpske federacije11 i pismeno formulisao. Kada ga je Hitler dobio u ruke rekao je fon Ribentropu: „V i znate m oje sumnje, ali su predloži interesantni i ja ću o tome razgovarati sa Nojbaherom 1118). U decembru 1943. godine Nojbaher se u Berlinu sastao sa fon Ribentropom. Iz Berlina je Nojbaher otišao u Glavni stan Hitlerov, koji se tada nalazio u Rastenburgu (Rastenburg). Tamo je Hit­ ler diskutovao sa njim predlog o stvaranju „velikosrpske federaci­ je 11. „Naš razgovor, veli Nojbaher, trajao je skoro tri sata. Hitler je imao svoje mišljenje: „M i ne smemo nikada dozvoliti, da na Bal­ kanu postane premoćan jedan narod sa osećanjem političke misije. Srbi su jedan takav narod. Oni su pokazali veliku državnotvornu snagu i imaju dalekosežne ciljeve, koji se protežu do Jegejskog mora. Ja ozbiljno strahujem, ovaj narod u njegovim težnjama još naročito ohrabriti1119). Hitler je, vidi se, bio veoma obazriv. Rekao je Nojbaheru na kraju: „Znate, sada, m oje sumnje, — proverite Vaše predloge u vezi svega što sam Vam danas rekao. O ovoj stvari ćemo još govoriti1120). O ovome je, stvarno, bilo govora u aprilu 1944. godine kada je Nojbaher sa fon Ribentropom bio kod Hitlera. Pokušao je ponovo sa svojim planom, ali ga fon Ribentrop nije hteo podržati. Hitler je rekao: „Šta hoće Nojbaher sa srpskom federacijom ! Ja moram najpre pobediti i onda će sve drugo doći samo po sebi11. Kada mu je skrenuo pažnju na Pavelića, odgovorio je: „Ja ću učiniti kraj sa ovim režimom, ali ne sada1121) .. . Razumljivo je da je general Ne­ dić bio vrlo razočaran zbog ovoga i stalno se nosio mišlju o ostav­ ci. Jedan takav pokušaj Nedić je učinio 28. februara 1944. godine kada su bili pohapšeni ljudi iz njegove okoline. Hitler je, ovaj put, 17) 1S) 1!>) 20) 21)

398

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu.

str. str. str. str.

155. 159. 160. 160.

bio ogorčen zbog toga i naredio da se u buduće takve stvari ne smeju dešavati. Razboritiji Nemci, koji su u ovo vreme imali dodira sa genera­ lom Nedićem, objektivnije i ljudskije su shvatali i ocenjivali njegov slučaj nego neki Srbi. Pukovnik Maks fon Stokhausen (Max von Stockhausen), koji se, 31. januara 1944. godine, video sa generalom Milanom Nedićem, zabeležio je u svome D n e v n i k u i ovo: ,,U Beogradu sam na jednoj priredbi upoznao ministra-predsednika Ne­ dića i razgovarao sam sa njim. Lepo izgleda, ima duhovni format, pokušava da u pometnjama rata učini što je za njegov narod naj­ bolje. Njegova sudbina je teška. Između (dva) vodenička kamena, Hitlera i Tita, biće rastrgnut. Lično kultivisan, dopadljiva pojava, pri tome potpuno jaka ličnost, nalazi se on u politički beznadežnom položaju. Svoju sudbinu nosi sa dostojanstvom. Potpuno svestan da mu predstoji propast zastupa svoje poglede i interese Srbije kroz jedno držanje koje izaziva poštovanje“22). Herman Nojbaher, koji je generala Milana Nedića dobro pozna­ vao i sa njime sarađivao, i istinski se trudio da olakša njegov lični položaj i položaj Srbije, zabeležio je o generalu Nediću ovo: „O tra­ gičnom liku general-pukovnika Nedića napisao sam već dosta, m o­ ram, ipak dodati još nekoliko reči, da bi njegovu ulogu u istoriji Sr­ bije, koja još uvek biva unakarađivana jalovom Kvizling-propagandnom, učinio jasnijom. Njegova se uloga može razumeti samo na istorijskoj liniji vojnika: Hindenburga, Petena, Antoneskua, Colakoglua, Manerhajma. Kada se u velikoj nesreći jedne nacije ne poja­ vi na vidiku nijedan državnik, koji uživa poverenje velikog dela stanovništva, onda se razlegne poklič za jednim vojnikom — spasavaj nas . . . Poznajem ga dobro iz brojnih razgovora, da bih m o­ gao znati, da su bila dva glavna motiva njegovoga rada: njegovo ne­ prijateljstvo prema komunizmu i njegova nada da može olakšati sudbinu Srbije saradnjom sa okupatorskom silom. Uz to dolazi još razumljivo častoljubije jednog starog generala, đa iz nesreće svoje zemlje izađe kao branilac monarhije Karađorđevića protiv komu­ nizma. On nije bio ni državnik, ni administrator, ni privredni struč­ njak. U stotinama pisama on se kod mene žalio na progone Srba u Hrvatskoj, u Albaniji, u okupiranom području Bugarske, u Ma­ đarskoj i na nemačkom okupacionom području. Kao podnosilac žalbi bio je neumoran i ja mu mogu posvedočiti, da je on ipak če­ sto uspevao da ublaži oštrice i nepravičnosti. Ja sam bio dugo nje­ gova poslednja nada. Ja sam opširno izložio kako je ova nada bila razočarana. .. Kao emigrant i predsednik jedne emigrantske vlade u Kicbilu (Kitzbiihl), Tirol, odbio je svaku aktivnost sa pristojnim obrazloženjem, da bi svaki pokušaj podsticanja srpskih nacionali­ 22 )

B A : Militararchiv: W o r-2 1 /l: Tagebuch von Stockhausen — 31. I. 1944.

399

sta u beznadežnom položaju za produženje borbe protiv Tita, bio neodgovoran"23). Kada se sve ovo ima u vidu onda su i ove reči Miroslava Spalajkovića još i sadržajnije i još više na svome mestu: „Srbija je bila na umoru . .. General Nedić spasao je Srbiju od propasti. On je odbranio srpski narod od komunističkog zla i nacionalnog rasula. To je nje­ gova unutarnja zasluga. Pred stranim svetom on je uspeo da izdvo­ ji ime srpskoga naroda od bezimenih tuđinskih agenata i domaćih grešnika, zbog kojih je Srbija podnela tolike nevolje"21). Tragična je ironija sudbine i još jedan dokaz više nerazboritosti onih koji su upropastili Jugoslaviju, da je jugoslovenska vlada u Londonu, na predlog generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, 15. jula 1942. godine, stavila generala Milana Nedića pod slovo ,,Z“ , a to nije nikada učinila sa Josipom Brozom-Titom25). Radoje L. Kne­ žević, jedan od vodećih pučista i stubova Londonske vlade, branio je, 1953. godine, donekle generala Milana Nedića2S), da bi ga 1957. godine, prikazujući knjigu Petra Martinovića-Bajice o Nediću na­ pao, rekavši da je „verbalnim akrobacijama (valjda njegovim go­ vorima) Nedić daleko prevazišao okvir jedne civilne uprave pod okupacijom, sebi je sopstvenim rukama pleo kvislinški venac oko glave, a ugledu Srba u svetu zadao osetan udarac. To je jedna povesna činjenica koju ništa pod Bogom nije kadro da izbriše. Što pravda ljudska može i treba da učini, to je da njemu i najboljim me­ đu negovim saradnicima prizna nesebičnost pobuda pri radu u jed­ nom izuzetno tragičnom periodu u istoriji Srba. Nedić će ostati kao jedna tragična figura. Zlo je naneo dobru težeći, i doživeo je končinu koju nije zaslužio. Budućnost će možda biti prema njemu nešto milostivij a nego što su to savremenici' u huku borbe, s obzi­ rom na dobro koje je hteo, a ponekada i postigao"27). Sasvim drukčije, pravednije i ljudskije, ocenio je i rad i ličnost generala Milana Nedića jedan pravi, terenski, Ravnogorac, Vukašin R. Perović, koji je pisao: „General čija se vojska našla po koncen­ tracionim i zarobljeničkim logorima nacionalnih neprijatelja; dr­ žavnik čijom teritorij om hara bezvlašće revolucije i samovolja oku­ patorskih slojeva; političar koji je preko noći ušao u politiku prema jednom višem imperativu; razoružani zarobljenik; čelnik obesprav­ ljenog naroda našao se na mestu odakle treba da ispravlja krivine jedne razarački planirane trase; da odobrovoljava dželata svoga na­ roda; da smiruje strasti neodgovornih, i da istovremeno ratuje na svim granicama svoga minijaturnog upravnog područja, protiv koga 23) 24) 25) zs) 27)

400

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 180-182. U „Govori generala Milana Nedića“, str. 9, 12. „Poruka", broj 13 od 16. juna 1953, str. 17. Na istom mestu, str. 12-14. „Poruka", broj 42 od 16. III. 1957, str. 14.

su graknuli svi dušmani srpskoga naroda, računajući da je tu i kraj srpskog misionarstva na Balkanu. Tragična ali i veličanstvena ulo­ ga u iskušenju jednoga naroda, — naroda koji je gledao u njega verujući mu; naroda koji je jednim delom u svojoj nemoći nazirao u njemu svoga spasioca ili drugog dela tog naroda koji je u svome razaračkom slepilu kovao paklene planove protiv njega. Narodni prvak čiji je položaj bio izuzetak u istoriji, ne po zamašnosti zadataka, već po svojoj usamljenosti u razumevanju od svetske ja vn osti. . . U nje­ govom slučaju društveni moral našeg veka izneverio je osnovne principe uzajamnosti do te mere, da se slučaj Nedićev ne može da odmerava etičkomoralnim standardom nosioca slobodarskih princi­ pa nijedne od velikih sila učesnica u Drugom svetskom ratu. Pred njegovim likom nijedan od tih velikih naroda ne može da izađe sa samoponosom. Koliko ga je primitivizam nosilaca ideja fašističkih sila gnječio u svome nerazumevanju, toliko ga je perfidija zapad­ njaka nipodaštavala u svom egoizmu, a bezobzirnost nosilaca svetskoga komunizma uništavala moralno. Odbrana njegove žrtve je poziv svima onima koje bezobzirnosti velikih vređaju u moralnoj čisto ti. Kao takvom, Nediću pripada mesto među zaslužnim sinovi­ ma srpske nacije, jer iskušenja srpskoga naroda sa njim zajedno nisu nikada tokom srpske istorije zahtevala neobičnije napore kao oružje odbrane, nego što je to bio slučaj sa Srbima u eri koja je Mi­ lana Nedića ostavila na mrtvoj straži njihovih interesa. To je Milana Nedića moralno legitimisalo da s punim pravom zahteva mesto svo­ jim zemnim ostacima pod krovom srpskoga Panteona, ako bi ga Srbi bilo gde i bilo za koga od svojih značajnih ljudi istaknutih tokom rata hteli ili uspeli da podignu"28).

28) Vukašin R. Perović, K om entar Genosida, knj. I, sv. 2, str. 144.

401

POKRETI OTPORA U JUGOSLAVIJI

Jedna od osobenosti stanja na prostoru Jugoslavije posle držav­ nog sloma, aprila 1941. godine, bila je pojava d v a p o k r e t a o t p o r a protiv okupatora, kojih je bilo pet (Nemci, Italijani, Ma­ đari, Bugari i Veliko-Albanci pod zaštitom Italije). Zajedničko obema pokretima otpora bila je samo t e ž n j a da se okupator protera iz zemlje. U svemu drugome su se razlikovali i razilazili. N ac i o n a l n i p o k r e t otpora, na čelu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom-Dražom Mihailovićem, koji se smatrao za saveznika Anglo-Amerikanaca, a tek zatim i Sovjeta (ukoliko su ovi bili akceptirani od Anglo-Amerikanaca) imao je za cilj na prvome mestu nacionalno oslobođenje zem lje i, bar u glavnim linijama, v a s postavljanje državno-pravnog i društveno-političkog stanja kakvo je bilo u zemlji pre državnoga sloma. Socijalni momenat, sa izvesnim isticanjem revolucionarnosti, došao je kod njega kasnije kao pokušaj otupljivanja revolucionarnih teza i parola drugog, izra­ zito komunističkog, pokreta otpora ,koji je, videćemo, odmah u po­ četku, stao da ističe svoje klasno-revolucionarne smerove. Dok su nacionalni pokret otpora bili poveli vojnici, drugi je vodila ideološko-politički izgrađena KPJ, koja se za ovu akciju pripremala go­ dinama i, uz punu podršku svetskoga komunizma, koristila revo­ lucionarno iskustvo svojih ideoloških jednomišljenika. Za podržavanje i razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji bili su, nacionalno-politički, zainteresovani Srbi i Slovenci (u većini) i samo jedan, svakako mali, deo Hrvata, koji su bili dobili svoju ne­ zavisnu, nacionalnu, državu za kojom su tako dugo težili. U odnosu na Srbe, pored već pomenutih pet okupatora, pojavio se sada i šesti, nova NDH, sa celim svojim i upravnim i vojničkim aparatom. Za razliku od nacionalnog pokreta otpora u redovima komunističkog pokreta nalazili su se pripadnici svih naroda Jugoslavije što je, na­ cionalno gledano, ovome pokretu davalo opštejugoslovenski karak­ ter iako je za njega ideja nacionalnog oslobođenja bila samo sred­ stvo za popularisanje svoje akcije i ostvarivanje svojih socijalnorevolucionarnih ideja i ciljeva: uspostavljanje komunističke vlasti i poretka. Pošto su Srbi, naročito u početku, od svih okupatora sma­ trani za glavnog neprijatelja bilo je, i fizičko i vojno-političko ru402

kovodstvo (izuzimajući samo Tita, Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja) obadva pokreta otpora skoro isključivo srpsko. U nacio­ nalnom pokretu otpora samo srpsko, tako da se ovaj pokret mogao nazivati srpskim pokretom otpora. I pored Josipa Broza-Tita bilo je kod komunista vojničko rukovodstvo, u prvoj fazi borbe, isključivo srpsko, koje će, vremenom, biti politički sve više potiskivano. U početku, iako ne zadugo, ova dva pokreta otpora su pokušala da idu zajedno i da urastu u jedan jedinstveni pokret za isterivanje okupatora. Bitne ideološko-političke razlike, koje su postojale izme­ đu njih, a dobrim delom i sudar ličnih prestiža, kao i nemogućnost ujednačavanja ciljeva borbe i načina akcije, učinili su, da je izme­ đu ova dva pokreta otpora došlo ne samo do razlaza nego i do me­ đusobne borbe, koja je, sve više, prerastala u građanski rat: dok je s jedne strane njihova akcija protiv okupatora izazivala odmazde, s druge strane su njihovi međusobni sukobi nametali narodnim ma­ sama međusobnu borbu. Tako je Jugoslavija, teritorijalno razbije­ na, materijalno iscrpljena i nacionalno ogorčena, postala poprište građanskog rata, koji je apsorbovao skoro svu snagu obadva pokre­ ta otpora i oni su, kao takvi, okretali svoju težnju na sasvim drugu stranu. U međusobnoj borbi morali su, ponekada, da traže naslon na okupatore protiv kojih su hteli da se bore. Oslonac za akciju i za borbu protiv okupatora trebao je, pre svega, da bude narod. Narodu je, u stvari, ta borba nametnuta od vodstva ovih pokreta uz propagandnu podršku njihovih inostranih zaštitnika, koji su sledili ne naše nacionalne, nego svoje neposredne ciljeve koji su mogli, ali nisu morali, dovesti u saglasnost svoje sa našim nacionalnim ciljevima. Ova inostrana podrška bila je, nacionalnobiološki gledano, usmerena neposredno protiv samih životnih interesa naroda kome je, najpre, bilo važno da se fizički održi i da opstane, da ne iščezne sa lica zemlje pre nego što rat bude završen. Prvi i najvažniji nacionalni imperativ Srba bio je preživeti rat i sačekati njegov kraj sa što manje gubitaka kada je već bila izgu­ bljena nacionalna sloboda, koju oni, sami svojim naporima nisu mo­ gli povratiti. Znalo se, jer se moralo znati, da je prisustvo okupato­ ra privremeno i da će mu morati doći kraj. Narod je znao i to da mrtvima ne koristi sloboda i da se, zbog toga, treba boriti da bi se živelo. Pokreti otpora, naročito u početku, baš o ovome nisu vodili računa. Za njih je, bez obzira na nacionalno-biološke posledice, bilo mnogo važnije da se bore protiv okupatora, jer su time zadobijali izvesnu međunarodnu afirmaciju. Oni su živeli u kultu parole „slo­ boda ili smrt“ , ali je stvarnost, kakva je bila tada, donosila smrt bez slobode. Obadva pokreta otpora u Jugoslaviji bila su, iako u razli­ čitoj meri, vojno-političke ekspoziture onih velikih sila, koje su se nalazile u ratu sa okupatorima Jugoslavije, koju su ostavili na cedilu kada joj je trebalo pomoći vojnički. 403

NACIONALNI POKRET OTPORA 1.

Nacionalni pokret otpora u Jugoslaviji organizovao je i njime rukovodio generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, koji je za vreme kratkoga rata protiv Nemaca i Italijana bio šef Ope­ rativnog odelenja Druge armije1). Rođen je 17. juna 1893. godine u Ivanjici u činovničkoj porodici. Od 7. decembra 1941. do 17. juna 1942. godine, unapređen je iz čina generalštabnog pukovnika u sve generalske činove do armijskog generala (17. juna 1942. godine), a 12. jula 1942. godine postavljen je za načelnika štaba Vrhovne ko­ mande; na tome je položaju ostao sve do 26. avgusta 1944. godine kada je Vrhovna komanda (zvanično) rasturena. Od 11. januara 1942. godine do 1. juna 1944. godine bio je ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice2). Među vođama otpora u Evropi, a možda i u celome svetu, nije postojala nijedna druga ličnost koja je u sebi sjedinjavala toliko važnih zvanja i toliko vlasti u ime vlade sa ko­ jom je mogao biti samo u posrednoj vezi. Sa tim svojim vojničkim činovima i kompetencijama Mihailović je bio istovremeno i jedini, kako spoljnopolitički tako isto i unutrašnjepolitički, adut vlade koja se našla bez zemlje i bez stvarne mogućnosti da utiče na narod. Iako nije bio n e p o s r e d n i učesnik u pripremi i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine, Dragoljub Mihailović je odobravao ovaj čin, jer je bio na liniji njegovih intimnih shvatanja. Miođrag M. Vuković piše: „Tih dana u Štabu, 4, 5. i 6. aprila bilo je doga­ đaja koje je potrebno pomenuti. U prvom redu svi su bili oduševljeni pučem od 27. marta i izražavali se kao pristalice istog. Pukovnik Mihailović je govorio da se ponosi što su „srpski narod i srpski ofi­ ciri izvršioci puča, da je time srpski narod jasno i nedvosmisleno izrazio protivnemačko raspoloženje i pokazao nepoverenje prema vladi koja je 25. marta potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom 1) Manojlo S. ICorać, Moji doživljaji i posmatranja u aprilskim danima 1941. godine (U „Letopis 1974-1975“, Melburn, str. 204). 2) Miodrag Purković, Dragoljub Mihailović, Kratka biografija. U „Knjiga o Draži", knj. I, str. 1-5.

404

paktu“3). Kada se, posle izvršenoga puča, saznalo da Simovićeva vlada pokušava da uveri Nemce u to da i ona prima ovaj Pakt i pu­ kovnik Mihailović je bio među onima koji nisu mogli da se snađu. Kada je to doznao, rekao je: „Ja ovo ne razumem. Puč je bio izvršen protiv pristupanja Trojnom paktu114). Na vest o potpisivanju ugovo­ ra o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, među onima koji su bili oduševljeni ovom vešću bio je i Mihailović: „Mislili smo da će nas Sovjeti pomagati oružjem, a neki nisu isključivali mogućnost da Sov­ jeti objave rat Nemačkom Rajhu. Pukovnik Mihailović govorio je kako carska Rusija nije napustila Kraljevinu Srbiju 1914. godine, kada se nalazila u sličnoj pasnosti, i da će nas Rusija opet pom oći115). Pukovnik Dragoljub Mihailović je, očito, spadao među one, koji su verovali u to da je Sovjetski Savez Rusija, i otuda njegove sim­ patije za tu zemlju. Bilo bi, zbog toga, tačnije reći, da je Mihailo­ vić bilo više r u s o f i 1 nego s o v j e t o f i l . A n g l o f i l je, međutim, bio u velikoj meri: „K oliko je mrzeo nacističku Nemač­ ku, toliko je voleo u to vreme Englesku116). M ilosavljević navodi ka­ ko je Dragoljub Mihailović „na jedan poziv engleskog poslanstva na prijem išao u u n i f o r m i. To je bilo zabranjeno117). Da ga general Milan Nedić, koji je tada bio ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice, ne bi kaznio Milosavljević je pokušao da Nedića ubedi da ga Dragoljub Mihailović pomaže u obaveštajnim poslovima. Mi­ hailović je, ipak, „što je u uniformi uzimao učešća na političkom skupu .. . nešto, mada ne mnogo, bio kažnjen118). Za Dragoljuba Mihailovića se tvrdilo da je imao veoma kriti­ čan stav prema stanju u jugoslo venskoj vojsci i da je zahtevao re­ forme, koje bi omogućile da zemlja bude spremljena za odbranu. On je, vele, blagovremeno ukazivao na potrebu pripremanja za g e r i l s k o r a t ov a n j e, jer mu je bilo jasno, da tehnička opre­ ma jugoslovenske vojske nije takva da bi se uspešno mogla odupreti nemačkom i italijanskom napadu. Napad sila Osovine i njiho­ vih saveznika na Jugoslaviju, koji je počeo 6. aprila 1941. godine i izdaja hrvatskih trupa otvorili su i pred Mihailovićem sav ambis bespuća i beznadežnosti u kome se našla Jugoslavija. Bezglavo bežanje vlade sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i naređena besuslovna kapitulacija vojske veoma su teško delovali na pukovni­ ka Mihailovića koji je, kako svedoči M anojlo S. Korać, i tada imao 3) Milodrag M. Vuković, Sa pukovnikom Dražom Mihailovićem od 6-14. aprila 1941. (U „Glasnik11 SIKD Njegoš, sv. 34, juni 1975, str. 36). 4) Na istom mestu. 5) Na istom mestu, str. 37. 6) Dragoslav V. Milosavljević, Mihailović do Ravne Gore. U „Knjiga o Draži", I, str. 49. 7) Na istom mestu. 8) Na istom mestu.

405

veze sa četnicima, koji su pratili trupe9). Dani uoči potpisivanja ka­ pitulacije, 18. aprila 1941. godine, zatekli su pukovika Mihailovića na teritoriji Bosne, južno do Save. Manojlo Korać, koji je tih dana bio u neposrednoj blizini pukovnika Mihailovića, zabeležio je, da je Mihailović 14. aprila 1941. godine bio u Gračanici. „Toga dana, veli Korać, posle ručka pukovnik Mihailović uđe sa 20 do 25 ofi­ cira, podoficira, kaplara i redova, u jedan kamion i odveze se u meni nepoznatom p ra v cu . . . O odlasku pukovnika Mihailovića nastala su nagađanja i pronele se razne vesti. Jedni su govorili da je otišao da štiti prelaz naše vojske iz Slavonskog u Bosanski Brod. Drugi su, opet, govorili đa će da formira neki brzi odred za borbu protiv ne­ mačkih motorizovanih i oklopnih jedinica 46. korpusa. Bilo je još nekih sličnih priča. Pukovnika Mihailovića od tada nisam video sve dok sam se kao četnički komandant sastao sa njim u decembru 1941. godine. Tada nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam zašto je i kuda je onda otišao iz Gračanice"10). Miodrag V. Vuković kazuje, da se Dragoljub Mihailović povla­ čio u Bosnu, gde su prihvatane jedinice koje su se povlačile sa severozapada. Za jednu takvu grupu veli: „N jihov hrabri narednik Božo Perović spasao je zastavu 41. puka. Docnije smo saznali u za­ robljeništvu da je to bila p r v a z a s t a v a koja je podignuta na Ravnoj Gori. Ova zastava je prošla kroz sve borbe. Pala je u ruke neprijatelju tek kada je pukovnik bio zarobljen, kojom je prilikom herojski pao i zastavnik-narednik Božo P erović"11) .. . Ovo povla­ čenje pukovnika Mihailovića opisao je i Vladimir-Vlado Lenac, ko­ ji je tada bio ađutant pukovnika Mihailovića i povlačio se zajedno sa njim. Lencu je, 11. aprila 1941. godine, pukovnik Mihailović na­ redio da ostane kod njega na službi: „Sutradan, 12. aprila u Grača­ nici, postavlja me za svoga ađutanta u novoformiranom brzom odre­ du kome je on bio komandant"12). Posle nekoliko borbi sa Nemcima, kada se saznalo za kapitula­ ciju, krenuli su preko Drine, „koju prelazimo kod Staribroda i pro­ dužujemo dalje za Ravnu Goru. Na Ravnu Goru došlo nas je oko 80 oficira, podoficira i vojnika. Taj se broj iz dana u dan smanjivao, jer su ljudi želeli da što pre stignu svojim kućam a"13). Lenac, dalje, navodi koji su oficiri ostali sa pukovnikom Mihailovićem. Sa njim je tada bio i poručnik Ratko Martinović, koji je, kasnije, otišao kod popa Vlade Zečevića i postao partizan14). Lenac veli: „Tako je nastao prvi odred pukovnika Draže Mihailovića. Tu održavamo prvo kon­ 9) Manojlo S. Korać, Na istom mestu, str. 212. 10) Na istom mestu, str. 219. n ) Miodrag M. Vuković, Na istom mestu, str. 42. 12) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 32-33. 13) Na istom mestu, str. 33. 14) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1 9 4 1 ..., str. 155, 306.

406

ferencije sa pretsednicima i kmetovima seoskih opština: Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sretstava, pukovnik Draža Mihailović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutijim ljudima i da od njih zatražim pom oć“ 15). Ovo se, stvarno, može uzeti kao početak formiranja odreda Dragoljuba Mi­ hailovića u Srbiji. Radoje L. Knežević, proizvoljno, smatra kratke borbe sa Nemcima, u aprilu 1941. godine, kao početak Mihailovićeve gerile. Tada se, međutim, Mihailović borio k a o d e o nekapitulirane jugoslovenske vojske. Njegova gerila nastala je nešto kasnije. On nije bio priznao kapitulaciju i time je i sebe i svoju gru­ pu stavio izvan zakona okupacije16).

2. Odluka pukovnika Dragoljuba Mihailovića da sa jednom, iako brojno malom grupom, ostane u znak protesta protiv okupacije u šumi nije, razume se, mogla ostati nepoznata. Doneta posle jednog neslavnog poraza, u momentu masovne nacionalne depresije, kada su se ljudi pitali: šta ovo bi od nas, ova odluka je delovala na roman­ tičarski raspoložene mase, koje su bile uvređene u svome nacional­ nom ponosu, kao neki zračak nade da nije još sve izgubljeno, iako je, trezveno gledana, bila bez svakog smisla. Njena važnost je bila samo u njenom simboličnom značenju, koje je potsticalo uvređenu nacionalnu gordost naroda koji se osećao izigranim u vrtlogu u kome se nije mogao snaći, jer je bio ostao bez trezvenog, čvrstog i dalekoviđog vodstva. Kao čovek vrlo blizak britanskim faktorima u B eo­ gradu, koji su pripremali s v o j u s i t u a c i j u i posle vojnič­ kog sloma Jugoslavije, Mihailović se mogao nadati na britansku po­ moć, jer je vest o tome, da se negde u pokorenoj Evropi začela ge­ rila protiv Nemaca, dolazila veoma dobrodošlo britanskoj propa­ gandi. U ovu gerilu i Cerčil je polagao velike nade. On je pisao: „Odvažni Kralj-dečak našao je utočište u Engleskoj sa onim istim ministrima princa Pavla i nekim članovima vlade koji nisu hteli da se pokore pred nemačkom najezdom. Divlja gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpočela je po planinama. Ge­ neral Mihailović je bio p r v i i n a j i s t a k n u t i j i borac oko koga se okupljala preživela jugoslovenska elita"17). Teško je danas tačno reći kakve je sve planove imao pukovnik Mihailović kada se odlučio da na Ravnoj Gori stvori svoj gerilski 15) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 33. 16) Radoje L. Knežević, Počeci pokreta otpora. U „Knjiga o Draži", I, str. 7-14. 17) Vinston S. čerčil, Drugi svetski rat, tom V : Obruč se zatvara, Beograd 1964, str. 441.

407

centar. Kao generalštabnom oficiru, čija je stručnost cenjena, moralo mu je biti jasno, da njegova akcija, čak i kada bi bila širih razmera, ne može imati nikakvoga dejstva u borbi protiv okupatora. Politički i propagandno ona je, ako bi bila razumno usmeravana, mogla znat­ no doprineti nacionalnoj budnosti širih masa kao opomena da se ne podaju nacionalnoj čamotinji u jedno vreme puno neizvesnosti. Ser­ gije M. Zivanović, jedan od boljih Mihailovićevih komandanata, interpretira tadašnje Mihailovićevo rezonovanje ovako: „ .. . Sves­ tan ogromnih teškoća koje su se pred njim nalazile, on se ipak nije dvoumio u svome poduhvatu, smatrajući da je otpor okupatoru ka­ tegorički imperativ dužnosti prema otadžbini. On, međutim, nije bio ni avanturista ni neodgovorna ličnost koja bi olako uzela polo­ žaj naroda posle sloma regularne vojske. Zbog toga je njegova os­ novna misao bila da prikupi one delove vojske za koje je znao ili predviđao da neće pasti u ropstvo okupatorima, da od njih stvori pokretne i efikasne gerilske jedinice i da onda postepeno tajno orga­ nizuje narodni otpor, da kad spoljna vojno-politička situacija bude najpovoljnija, on pođe u ofanzivu koja bi istovremeno isterala oku­ patora, a narodu se uštedile maksimalne žrtve . . . Ravna Gora (997) je krajnji jugozapadni bastion Suvoborskog masiva. Sa tog mesta on je bio rešen da još jednom da lekciju crno-žutom neprijatelju i da ga opomene da se može ponoviti 20. novembar 1914. godine, po­ četak Suvoborske bitke1118). Ništa se ponovilo nije: niti je više bilo Rusije, niti se ponovilo herojstvo srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Jugoslavija je bila drukčija država od Srbije, koja je sada bila raščerečena i obesprav­ ljena. Srbija je, ipak, i narod i znatan deo inteligencije, bila gotova da pukovnika Mihailovića i razume, i prihvati i pomogne, ali tako da on ostane i s v o j i n a r o d n i . Kada su došli prvi Mihailovićevi emisari u Beograd bili su, videli smo, predusretljivo prihvaće­ ni i omogućeno je da se sakupi materijalna pomoć, ali je sve i izmenila i omela saradnja pukovnika Dragoljuba Mihailovića sa Josipom Brozom Titom, odnosno sa komunistima. Više nego iko drugi, jer je jasnije video stvari, opominjao je Dimitrije Ljotić pukovnika Mi­ hailovića zbog ove saradnje. Ljotić je tada govorio: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovom delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plaštom, dići narod na ustanak, što će izazvati strahovite represalije okupatora1119). L jo­ tić je, kasnije, pisao o ovome: „Pokušavao sam od početka jula pa sve do početka septembra, pismeno i usmeno, da pukovniku Mihai­ loviću i njegovim ljudima ukažem na greh koji čine protiv svoga naroda, prema Srbiji, čineći ovo što čine. Oni su s prezrivim osmehom ls) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak 1941, knj. I. Cikago 1962, str. '66. 19) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 36.

408

na usnama slušali sve te opomene i molbe, i ukoliko su ove bile to­ plije i upornije, osećao sam da njihova slepoća postaje sve gušća i tvrđa. To je za njih bio znak da su u pravu, da su na pravome pu­ tu"20). Na dobrom i pravom putu nisu bili. Da nije došlo do saradnje između Mihailovića i Tita i do njihove zajedničke akcije protiv Ne­ maca, koja Nemcima nije pričinila nikakve naročte vojničke štete, nebi srpskom narodu u okupiranoj Srbiji donela mnogo nesreće i nevolje. Sve to, što su, u zajedničkim akcijama, radili Mihailovićevi četnici i komunistički partizani, samo je nanosilo narodu nevolje bez da je moglo da Nemcima nanese vojničke štete. Uz to na povr­ šinu su, na strani komunista, isplivali nenacionalni elementi, koji­ ma ni do Srbije ni do Srba nije bilo stalo: „Kada su, proterani iz Užica, pri prelazu Skrapeža bežali. palo je nekoliko stotina komu­ nista, ali nijedan užički seljak; od Srba intelektualci, inače Cigani, Jevreji, Mađari, Bugari, Arnauti, H rvati. . . Ne ume da mi kaže srpski: Baci pušku“ , nego mi dovikuje nešto na nekom nerazumlji­ vom jeziku, — „pričao mi je jedan požeški seljak” 21). Ima dokaza da je pukovnik Mihailović brzo uvideo da je njego­ vo povezivanje sa komunistima od velike štete i za njegovu akciju i za interese naroda. Na sastanku između Mihailovića i Tita, koji je održan 19. septembra 1941. godine u Struganiku, došlo je do prvoga ličnog kontakta između Mihailovića i Tita, koji je održan ,,u kući Mišića, u odaji koja se zove odžaklija (ovde je vojvoda Mišić voleo da sam sedi, džarka u vatru i razmišlja)22). Tito je, na ovome sastan­ ku pokušao da uveri Mihailovića, „da on ima obaveštenje da će par­ tizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum i kada krenu zajednički u akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se napravi ta­ kav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne po­ stoje dve šumske vojske, već jedna, koja se iskreno bori protiv fa ­ šizma"23). Već tada su komunisti sumnjiničili Mihailovića da igra dvoličnu ulogu. Povodom ovoga sastanka pisao je Rodoljub Čolaković: „Draža igra dvoličnu ulogu i vrlo je vjerovatno da ima vezu sa Nijemcima preko Nedića. A li u našoj taktici prema Draži Mihailoviću mi se moramo rukovoditi ne onim što Draža lično znači, nego onim što on objektivno predstavlja. Nesumnjivo je da on predstav­ lja jedan dio naše buržoazije koja je antikomunistički raspoložena. To njeno raspoloženje nije borbeno raspoloženje; ono će da pravi sve moguće kombinacije, ali — izbegavajući opasnosti. Bilo bi po­ grešno misliti da ona sada nema uticaj a na široke slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihailovića, treba biti 20) 21) 22) 23)

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 310. Na istom mestu, str. 317. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 191. Na istom mestu, str. 191.

409

gibak, uporan i strpljiv. Samo tako moći ćemo politički izolovati Dra­ žu M ihailovića"24). Nudeći Draži Mihailoviću savezništvo i saradnju komunisti su već unapred imali spremljen plan kako da ga zloupotrebe i iskoris­ te. Iako sastanak u Struganiku, od 19. septembra 1941. godine, nije dao neke veće rezultate (komunistima je mnogo koristila sama či­ njenica da su uspostavili veze sa Dražom), Tito je tražio i drugi sa­ stanak sa Mihailovićem. „P o nekim dokumentima taj sastanak v e ­ rovatno je trebao da se održi još 16. oktobra, i da na njega dođe Draža Mihailović. Međutim, on nije ostvaren. Drug Tito je stoga uputio pismo Draži Mihailoviću sa predlogom o s n o v n i h t ač a k a za postizanje sporazuma"25). Tekst toga pisma, pisanog 20. oktobra 1941. godine, objavio je Klisold (Stephan Clissold)26). Komu­ nisti su tražili: zajedničke vojne operacije, ne samo protiv Nemaca nego i Nedića, i zajenički operativni štab; zajedničko snabdevanje; zajedničku podelu ratnog plena prema potrebama fronta; zajednič­ ku lokalnu komandu ili dve, koje bi radile zajedno; zajednička stal­ na komisija pri lokalnim komandama; organizovanje privremenih lokalnih vlasti radi snabdevanja civilnog stanovništva: stara maši­ nerija vlasti treba da bude zamenjena novim vlastima, trebalo je da se osnivaju narodno-oslobodilački odbori čiji bi članovi bili birani, po gradovima i selima trebala je da bude stvorena narodna milicija. Principijelno su protiv prinudne mobilizacije, a za dobrovoljni sis­ tem: svak može ići ili u četnike ili u partizane. Niže komande i je ­ dinice moraju biti bezuslovno potčinjene višim; svaka samovolja treba da je onemogućena. Da bi se izbegle nesuglasice treba da u štabovima postoje predstavnici i jednih i drugih. Radi uspešne borbe protiv Nemaca potrebna je borba protiv „petokolonaša" i špijuna. Materijal o isleđenjima biće izmenjivan. Biće vođena i posebna i za­ jednička akcija protiv „kvislinških četnika" (mislilo se, verovatno, na Pećančeve četnike). Treba onemogućiti zloupotrebe bilo četnič­ kih bilo partizanskih isprava od strane petokolonaša i špijuna. Njihovi redovi moraju biti očišćeni od ovakvih elemenata"27). Drugi sastanak između Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita održan je 26. oktobra 1941. godine u selu Brajićima u predelu Ravne Gore. O ovome sastanku je sam Tito kazivao: „M jesec dana poslije savjetovanja u Stolicama, 26. oktobra, ja sam išao u Brajiće na Rav­ nu Goru, da ponovo razgovaram sa Dražom Mihailovićem. Ponovo sam pokušao da ga nagovorim da zajednički idemo u borbu. Draža je, međutim, uporno ostajao pri tome da nije vrijem e za borbu. 2i) Na istom mestu, str. 192.

25) Na istom mestu, str. 262. 2*>) Stephen Clissold, Whirlwind. An Accaunt of Marshal Titos Rise to Power, London 1949, str. 62-65. 27) Na istom mestu.

410

Govorio je da pogledamo šta se dogodilo, ovdje ili ondje, gdje su Nijemci popalili i pobili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bi­ lo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u natezanjima. U toku toga razgovora, Draža Mi­ hailović je tražio da mu damo 1,200 novih pušaka iz Užica, odakle smo slali oružje u Bosnu i druge krajeve iz kojih se to tražilo. Tra­ žio je 5,000.000 dinara. Puške sam mu dao, i to 500 pušaka, a novac nisam, jer nije bilo prilike, oni su nas prije napadali1'28). Od Lorensa (Christie Lawrence) doznajemo da je Titovo isti­ canje mogućnosti da se dobije saveznička pomoć, čim on i Mihailo­ vić počnu zajednički akciju protiv Nemaca, bilo u stvari obećanje koje mu je dao pukovnik Hadson, koji je, kada se iskrcao sa Ostojićem i Lalatovićem, ostao duže vremena u partizanskom Vrhovnom štabu i stekao dobar utisak o partizanima29). Kada su partizani, sa Titom na čelu, morali da beže iz Užica, sa njima je pobegao i Had­ son, ali je kasnije odlučio da se vrati u Srbiju i ode kod Mihailovića. Milovan Đilas svedoči: „ . . . I kapetan Hadson je izrazio želju da se vrati u Srbiju i da ode kod Draže Mihailovića. Mi smo se prema Hadsonu držali korektno, mada smo već gunđali kako on drži Dražinu stranu i netačno obaveštava svoju vladu. Kako smo inače m o­ gli da objasnimo svakodnevno širenje netačnih vesti, ne samo lon­ donskoga radija BBS, nego i radija Moskve? Šapnuo sam Titu kako sam dok sam u Radojni vršio inspekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica a da se njemu kaže, kako se još uvek za njom traga. Tito je primetio: „To ide suviše sam daleko — on je uprkos svega jedan saveznik". Tako sam sledećega dana predao Hadsonu njegovu „pronađenu stanicu"30). Kod Draže Mihailovića Hadson je živeo pod imenom „M arko"; padalo je u oči da je on imao izvesnu averziju i prema Mihailoviću i prema njegovim odredima. Lorens navodi i svoj razgovor sa Ronom Džonsom (Ron Jones), jednim drugim britanskim oficirom, Australijancem, koji je zajedno sa njim, pobegao iz zarobljeničkog transporta, i živeo kod odreda Draže Mihailovića. I iz razgovora njih dvojice, a to će se kasnije pokazati još izrazitije, vidi se da su Englezi u s l o v l j a v a l i slanje svoje pomoći aktiviranjem borbe protiv Nemaca. Prema kazivanju Rona Džonsa, postojale su dve šifre: „Je­ dnu je imao sam ,,X “ (tako je u njihovom razgovoru označavan Hadson). Jugosloveni su imali drugu. Dražina radio stanica nije bila ona koja je bila poslata iz Engleske. Ona je, kao što rekoh, bila izgubljena. Ona, koju oni sada upotrebljavaju, a njen je domet nešto oko 500 džepnih baterija, — nemoguć je i nesiguran aparat. Mihailo28) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 262-263. 29) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 227. 30) Milovan Đilas, Wartime, str. 112-113.

411

vić je zahtevao od ,,X“ da se služi sa britanskom šifrom, ali je on ovo o d b io . .. Čim je video da se partizani i Dražini ljudi međusobno bore, ,,X “ je odmah otkazao sve dalje pošiljke oružja. On je, nesum­ njivo, u mnogome imao pravo. On kaže, da će oružje biti upotrebIjeno samo da se počne građanski rat, a ne protiv Nemaca i, na pr­ vom mestu, to bi nesumnjivo i bilo. Ali, on nije bio pri tome sasvim faktičan1-'31). Radoje L. Knežević, koji bi ovo morao znati, kazuje o ovome svoju verziju: „ . . . Tako je išlo do 25. oktobra 1941. Tada je na Rav­ nu Goru stigao kapetan Hadson i doneo šifru. Ta šifra služila je nje­ mu za saobraćaj sa britanskim vlastima. Depeše koje bi imao za svoju vladu, Mihailović je predavao Hadsonu otvorene. Ovaj ih je šifrovao, a britanska prijemna stanica dešifrovala. To je predstav­ ljalo krupan nedostatak, ukoliko je reč o tajnosti u pogledu neprija­ telja. Muka je bila u tome, što britanske vlasti nisu btele imati ulo­ gu samo službenoga kanala. One su Mihailovićeve depeše prenosile vladi samo delimično, ili u izvodu, pa i to sa znatnim zakašnjavanjima ili nikako. Tako je trajalo do Simovićevog pada. Jovanovićeva vlada pokrenula je to pitanje kao jedno od bitnih krajem januara 1942. Do povoljnog ishoda nije došlo, usled odbijanja britanskih vlasti da ma šta izmene u započetoj pra k si. . . Jugoslovenska vlada nalazila se u čudnom položaju, da može da uspostavi šifru i slobodno opšti sa svojim predstavnicima u slobodnom svetu, i z u z e v sa svojim ministrom vojnim, predstavnikom otpora u zemlji. Sa tim stanjem ona se, očevidno, nije mogla da pomiri. U toliko manje, što je u nekoliko mahova britanska služba odbila da Mihailoviću prenese telegrame koje mu je predsednik Jovanović bilo sam slao, bilo tražio izvesna obaveštenja. Taj postupak bio je neprihvatljiv poslovno a do najveće mere ponižavajući u političkom pogledu. Imao se tražiti izlaz iz toga bez pomoći naših britanskih prijatelja"32). Lorens, kome je bilo uspelo da ga tih dana primi Draža Mihai­ lović, ostavio nam je, pored ostaloga, i dva interesantna podatka: lični opis i izgled Mihailovića tih dana i njegovu ličnu ocenu dota­ dašnjih napada na Nemce. „Toga jutra, veli Lorens, upoznao sam Mihailovića. Bio sam zapanjen njegovim izgledom, jer je ličio na stara čoveka iako sam znao da je između 45-50 godina. Bio je mali i vitak, sede kose, tanak, izrazita lica, sa zlatom uokvirenim naočarima. Glas mu je bio umoran, govorio je sa vrlo zabrinjavajućom rasejanošću. Rekao mi je da je već čitao Radevićeve izveštaje i đa je bio njima prijatno ohrabren"33). Pošto mi je izložio svoj slučaj sa ,,X “ (Hadsonom) a na pitanje: zbog čega zabranjuje Keserovićevu akciju protiv Nemaca Draža Mihailović je rekao: „Čuli ste o rezultatu 31) Christie Lawrence, Na istom mestu., str. 227. 32) „Poruka", broj 23 od 16. X . 1954, str. 9. 53) Christie Lawrenre, Na istom mestu, str. 230-i’?, 1.

412

moje revolucije prošle jeseni u kojoj ste i V i uzeli udela. Stotine sela spaljeno i užasne odmazde, koje su Nemci izvršili nad našim narodom. To je bila prava klanica. Kada je to, Božjom pomoću, bilo svršeno, bio sam ostao da produžim borbu i odlučio sam da više ni­ kada ne nanesem zem lji takvu bedu dok se to ne bude moglo završiti potpunim oslobođenjem "34). Mihailović je, dalje, objašnjavao zbog čega on, u momentu, ne može voditi gerilske borbe. Nemci i partizani odnose sve: „M nogo je bolje da m oji ljudi ostaju kod kuće, obrađuju zemlju, čuvaju svoje oružje ako ga imaju. Kada dođe dan da ustanemo mi ćemo ustati. Sa m ojom sadašnjom organizacijom, ja bih u toku nedelju dana mogao podići veliki ustanak u zemlji. Kada ona bude potpuna, biće to onda stvar od 48 sati ili m anje"35) . . . O svome odnosu pre­ ma partizanimaMihailović je rekao: „Ja sam dva puta pravio spora­ zum sa njima i oni su me dva puta prevarili. Ja ih neću napadati; uostalom, ja to i ne mogu, jer m oji nisu mobilisani. A li ja ću se uvek braniti od njih, jer ja smatram da je m oja organizacija jed ­ nako važna kao i njihova. Da li ste, zapita Mihailović, susreli i jed­ noga seljaka u njegovoj kući, za vreme cele godine od kada ste sa nama, da bi bio komunista"36). Ovaj Mihailovićev razgovor je vođen neposredno pred njegovo napuštanje Srbije i odlazak za Crnu Goru: „Samo nekoliko sati kas­ nije Mihailović je pošao samo sa dva pratioca na put da bi usposta­ vio svoj Glavni stan u Crnoj Gori. Kada je iščezavao iz vidika, idući polako uskim planinskim putem, pomislio sam da skoro liči jednoj potresnoj figuri sa svojim crno-sivim seljačkim odelom, gologlav, noseći samo teški jasenov štap"37).

3. Mihailovićev susret sa Titom i sporazumi koje je pravio sa njim bili su fatalni i za Mihailovića lično i za ceo poduhvat za koji se on spremao. Ovi sporazumi, i akcija koju su vodili komunisti, prisilili su i Mihailovića da u njoj učestvuje, da bi se ubrzo uverio koliko je to bilo fatalno i za narod i za njega lično. Radoje L. Knežević vidi u ovim sastancima korist u tome što je „odlučeno da se ojača sarad­ nja, da se plen deli ravnomerno, i da se narod slobodno opredeljuje u čije će odrede da stupi"33). To se, međutim, odmah pokazalo kao 34) Na istom mestu, str. 231-233. 35) Na istom mestu, str. 232. s6) Na istom mestu, str. 232. 3”) Na istom mestu, str. 233. 38) Radoje Knežević, Prva gerila u Evropi (U ,,Poruka“, broj 8 od 1. X I. str. 6.

413

iluzija, koju je plaćao narod svojim životima i imanjem. Sporazumevanje Draže Mihailovića i Tita bilo je pokušaj usklađivanja dve nepomirljivosti. Draži Mihailoviću je, verovatno, to ubrzo postalo jasno, ali ga je vihor događaja bio bacio na put kojim on, možda, nije hteo da ide. Njegova misija je trebala da bude u tome da o rg a n i z u j e n a r o d za otpor u datom momentu, koji je trebalo da dođe (ali nije došao). Povučen od komunista u akciju on se dao navesti na jedan poduhvat čiju štetnost je i sam brzo uvideo. Osu­ đivao je i napadao generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića za ono na što je on sam, kroz svoje lično iskustvo, došao: da borba pro­ tiv okupatora, u tadašnjim prilikama, nije mogla biti uspešna; ona je bila samo ubrzanje biološkog uništavanja srpskoga naroda, koje je vršeno na sve strana izvan okupiranog područja Srbije (i Crne Gore), što Mihailović, razume se, nije ni želeo ni mogao želeti. On je bio rodoljub u tradicijama stare srpske slave i bolela ga je i vređala sramota poraza. Draža Mihailović je počeo svoju akciju p r e nego što je bio uspostavio vezu sa odbeglom vladom koju, uostalom, nije ni cenio. Tek 28. avgusta 1941. godine Jovan Đonović je obavestio Slobodana Jovanovića, đa je stigao jedan čovek iz Beograda, da uhvati vezu sa Englezima: „Oni se uopšte nisu obratili našoj vladi i ja sam u ovo­ me slučaju delovao kao posrednik između njih i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obraćaju saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje u nju im aju“ 39). „Preporučio sam im, veli Đonović dalje, od strane Engleza da budu mirni, da ne napadaju Nemce i ne izazivaju represalije, a da će im se javiti kada treba da otpočnu akciju. Onda kada im se javi da otpočnu akciju, biće pomognuti avijacijom i drugim. Ne budu li poslušali, ne mogu se nadati nikakvoj pomoći. U svakom slučaju za nas je sada prerano da ma šta počinjemo, jer bi to privuklo strahovite represalije i istrebljenje našega sveta. Stoga za sad jedino možemo sa nešto sretstava ola­ kšati njihov život i savetovati da se primire i organizuju"40) .. . Ra­ doje L. Knežević veli da je Mihailović uspostavio veze sa vladom septembra 1941. godine41). Prva depeša, koju je Simovićeva vlada primila sa Ravne Gore, bila je poslata 8. oktobra 1941. godine, između prvoga i drugog sa­ stanka Draže Mihailovića i Tita. Javljano je o borbama protiv Ne­ maca42). Već 28. oktobra 1941. godine Mihailović je primio prvu zvaničnu depešu iz Londona. Vlada je obećavala pomoć, ali je savetovala: „ . . . I stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje akcije, kako biste izbegli gubitke i održali se preko zime. Sada se ne izla3g) Sergije M. Zivanović, Djeneral Mihailović i njegovo doba, III, str. 36. 40) Na istom mestu. « ) Poruka", broj 16 od 16. X . 1953, str. 9. 4S) Sergije M. Zivanović, Na istom mestu, str. 38.

414

gati, već sačekati odavde nalog za a k c iju . . . Do datoga znaka za za­ jednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja1'43). Depe­ šu je potpisao Dušan Simović. Simović je, 15. novembra 1941. godine, ponovo apelovao: „Zahtevamo da se sabotaže i pojedinačni ispadi, koji samo služe neprijate­ ljima kao izgovor za svirepstva i zločine nad mirnim građanstvom odmah obustave, da se uštede nepotrebne žrtve i uzaludno prolivanje krvi našega naroda. Nama teško padaju žrtve koje se daju u današnjoj borbi. Mi smo ne jednom poručivali da za odsudnu borbu čas još nije kucnuo"44) . . . Prihvatajući Dražu Mihailovića i nare­ đujući da se svi okupljaju oko njega, Kralj Petar II. je, o godišnjici 27. marta, preporučivao: „ . .. Treba se čuvati preuranjenih akcija koje bi donele žrtve prevelike i nesrazmerne sa onim što se može postići. U borbu sa neprijateljem stupiće svi, i Srbi, i Hrvati i Slo­ venci kada dođe pravi čas i znak biće dat. Tada ćete, svi zajedno, u neodoljivom bratskom naletu, sa junaštvom koje vam je u krvi, očistiti zemlju od zavojevača"45). U svetlosti ovih zvaničnih naređenja iz Londona i u njihovom suočenju sa onim što su, u to vreme, radili general Milan Nedić i njegovi saradnici, izgleda još nepojm ljivija i ona besavesna pro­ paganda koja se tada širila iz Londona i nazivanje i njega i onih koji su se žrtvovali zajedno sa njim — izdajnicima. Samo: koga i čega?

4. Prerastanje čisto v o j n i č k o - n a c i o n a l n e organizacije, kakva je bila u svome nastajanju, u jednu p o l i t i č k o - v o j n i č k u organizaciju, kakva je postala kasnije, bilo je, vrlo vero­ vatno, veoma teška greška koja je usmerila ceo pokret na drugu stranu. Mihailović je isticao, a to mu je savetovano i iz Londona, da vojnički organizuje narod i da ga priprema za jedan o p š t i narodni u s t a n a k . Možda je pukovnik Mihailović to imao u vidu kada se, sa svojom grupom, smestio na Ravnoj Gori. Od mo­ menta pak kada je on svoju akciju nazvao imenom p o k r e t bilo je neminovno da ona neće ostati samo nacionalno-vojnička, nego će morati biti i politička organizacija. Prema kazivanju Sergija M. 2 ivanovića, Draža Mihailović je u početku bio protiv toga da se nje­ gov rad shvata partijsko-politički: „Svaki od nas, govorio je on, mora imati na umu da narodni Ravnogorski pokret nije n i k a k v a 43) Na istom mestu, str. 47-48. 44) ,,Poruka“, broj 10 od 1. II. 1953, str. 11. 45) Na istom mestu, str. 12.

415

politička partija i nema nameru da to postane. On je i z n a d s v i h p a r t i j a i drugih političkih i nepolitičkih gru­ pa. Njegova je težnja da kod širokih narodnih masa akredituje mi­ nimalni i socijalni program, koji se ni sada u toku rata, ni sutra posle rata kada nastane normalni život u zemlji, ne sme kompromitovati ni dovoditi u pitanje, niti u celosti niti u delovima“ 46). Ne može se sporiti da se ovde radilo o jednome političko-državnome programu, koji je odricao političke partije, ali je stvarao svoj pokret iznad tih partija, i da je Mihailović b i o rezervisao sebi rukovdstvo toga Pokreta van svake je s u m n j e . Činjenica, da je on oko sebe okupljao političke ljude, koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Zujovića) pokazuje, da je Draža Mihailo­ vić, u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. „P o­ četkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Zujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stra­ naka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni „oficiri za vezu“ 47). Mihailović je sve ovo usvojio i iz ovoga nacrta je postao C e n ­ tralni nacionalni komitet, koji je postao rukovodeće političko telo Ravnogorskog pokreta . . . Posle Mladena Zujovića na Ravnu Goru je, verovatno polovinom septembra 1941, „došao Dra­ giša Vasić“ . Decembra 1942. godine đeneral Mihailović je odredio Dragišu Vasića, dr Mladena Zujovića i dr Stevana Moljevića za čla­ nove Izvršnog odbora CNK, sa sedištem u Vrhovnoj komandi uz koju će, kao politički predstavnici, predstavljati Pokret. Izvršni odbor je odmah naimenovao i poslao ovlašćenje dr Vojislavu Vujancu za novoodređenog Generalnog sekretara CNK sa sedištem u Beogradu s tim da on predloži članove po pokrajinama za CNK. Uzeti u obzir za Srbiju: dr Vojislav Vujanac i još jedan; za Južnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Vojvodinu po jedan"43). Centralni nacionalni komitet bio je p o l i t i č k o telo, a svako političko telo mora imati i svoj program. Morao ga je imati i Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Tvorac ovoga progra­ 4f;) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 70. 47) Na istom mestu, str. 124-125. ■*3) Na istom mestu, str. 126.

416

ma bio je dr Stevan Moljević, advokat iz Banja Luke. Ako Srbi u ju ­ goslo venskoj izbegličkoj vladi nisu, iz raznih razloga, mogli da ja­ vno i otvoreno vode računa o veoma ugroženim interesima srpskoga naroda, to je mogao i morao da radi CNK. N jegov program, za koji se ne može reći da je bio stalno neizmenjlivi program Mihailovićevog pokreta, predviđao je jednu h o m o g e n u Srbiju, koja bi bila očišćena od nacionalnih manjina i obuhvatala sve one kra­ jeve, koje Srbi smatraju, istorijski i etnički, svojim 49). M oljević je određivao nacionalne manjine prema tadašnjem njihovom stavu prema Srbima. Prema njegovom programu trebalo je da se sa sr­ pskoga prostora iseli 2,675.000 duša od kojih je bilo oko 1,000.000 Hrvata, 500.000 Nemaca, a trebalo je u s e l i t i 1,300.000, od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Za Muslimane je rečeno, da pretstavljaju težak problem, koji, po mogućnosti, treba da bude rešen50).

5. U formulisanju programa Ravnogorskog pokreta pridaje se na­ ročiti značaj tzv. „Šahovićkoj rezoluciji", koja je doneta na konfe­ renciji, održanoj u Šahovićima od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine; Sahovići su selo blizu Bijelog Polja, u Sandžaku. Na ovoj konferenciji je učestvovalo „blizu 1000 delegata, većinom omladinaca iz svih krajeva Crne Gore, Boke i Sandžaka, s delegatima iz drugih srpskih krajeva1*51). Važno je istaći da na ovoj konferenciji nije učestvovao general Mihailović iako se, već u to vreme, nalazio u Gornjem Lipovu, ali su prisustovala tri njegova važna komandan­ ta (Zarija Ostojić, Đorđe Lašić, Pavle Đurišić). K onferenciji je predsedavao Milan Bandović, koji je, u to vreme, bio važna i vojnička i politička ličnost. Za Milana Bandovića, veli Milija M. Lašić, brat Đorđa Lašića, da je, u početku julskoga ustanka, imao oko sebe „nekoliko stotina lju d i"52). Nemamo sasvim jasnu sliku ni o radu ove konferencije, niti o njenim zaključcima. R e z o l u c i j a , koju je ova konferencija donela, okarakterisana je kao p r o f a š i s t i č k a , ali njezina važnost nije osporavana. Uroš Zonjić veli: „Istini za volju, mora se pri­ znati da se neka gledišta na konferenciji nisu slagala sa demokrat­ skim načelima. Dotaknute teze bile su refleks teških dana a još te­ žih iskustava sa nečoveštvom komunističkih „oslobodilaca". Poro­ dica svakoga od učesnika bila je u crno zavijena. Mučka ubijstva 49) Jozo Tomasevich, The Chetniks . . . , str. 166-1'69. 50) Na istom mestu, str. 170. 51) Uroš Zonjić, Konferencija u Šahovićima i Ravnogorska omladina (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sv. 34 — juni 1951, str. 50. 52) Milija M. Lašich-Vasojević, Na istom mestu.

417

roditelja, braće i prijatelja ostavljala su duboke ostatke na njihovim srcima i osećanjima, recima i slovima1'53). Zonjić, dalje, veli, da su zaključci ove konferencije bili uručeni generalu Mihailoviću i da je on, tom prilikom, rekao: „Za taj zajednički cilj i naš i našega naro­ da garancija je izražena u recima: svi Srbi pod jednim zajedničkim srpskim krovom. Kada budemo uredili svoj dom, razgovaraćemo sa susedima o zajedničkoj slozi i miru, o preporođenoj i jakoj Ju­ goslaviji . . . Srpska deca koja se ponose tuđom petokrakom zvezdom odrekla su se nacije1154). Uroš Zonjić ističe i to, da je u Šahovićima „bila samo otvorena politička diskusija o našoj nacionalnoj problematici. Ta je diskusi­ ja okončana i data joj je forma i sadržina ozvaničena na kongresu u selu Ba. A odluka u selu Ba ostaje kao stvarna i istinska sinteza, i nacionalna i politička, shvatanja Ravnogorskog pokreta po svim problemima Jugoslavije. K o je protiv te odluke — on danas sebe optužuje da nikada nije bio sa Dražom"55) . . . Treba, čini nam se, dosta i moralne i intelektualne virtuoznosti pa n a ć i neku organsku vezu između Rezolucije, donete u Šahovićima, i one donete u selu Ba sa svom njenom i ideološkom pometenošću i političkom naivnošću: neprijatelju, koji te bije maljem u glavu, praviš lepo lice i nudiš mu savez! Za tadašnja shvatanja, bar ovoga dela četnika, o rešenju srps­ kog nacionalnog pitanja i uređenju buduće države posle rata, Sahovićka rezolucija je od velike važnosti. Posle Moljevićevog M e m o ­ randuma ona je drugi, osnovni, četnički đokumenat o tome kako treba urediti buduću državu, koji je, međutim, kasnije na­ pušten i zamenjen rezolucijom, donetom, 27. januara 1944. godine, u selu Ba. Sahovićka rezolucija ima s e d a m n a e s t t a č a k a . Nju je donela „intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka". Pre­ ma njoj, buduća država treba đa bude m o n a r h i j a sa dinasti­ jom Karađorđevića na čelu, ,,u kojoj će četnička organizacija, u saglasnosti sa Krunom biti, — za izvestan period vremena, potreban za potpunu obnovu zemlje, — jedini nosilac celokupne državne vlasti u zem lji"56). Posvećena je, u drugoj tačci, naročita pažnja odre­ đivanju granica buduće Jugoslavije, koja, prema tačci trećoj, treba da bude „unitarna" i samoupravna. U njoj će žive ti Srbi, Hrvati i Slovenci u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Izme53) Uroš Zonjić, Na istom mestu, str. 53. 54) Na istom mestu, str. 53-54. 55) Na istom mestu, str. 55. (Ovo je navedeni citat Milana Bandovića, „Ravnogorski borac", broj 85). 56) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, Beograd 1945, 23 (Tekst Rezolucije i kod Bore M. Karapandžića, na navedenom mestu, str. 205 do 209).

418

đu ovih oblasti ima se ustanoviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija"57). U ovoj drža­ vi, prema tačci četvrtoj, ne može biti nacionalnih manjina. Sastavljačima Šahovićke rezovucije lebdeo je pred očima kult jake države. U ovoj državi trebala je da bude ograničena privatna svo­ jina: „Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne refor­ me (tačka 5)“ . „Celokupna industrija mora biti u državnim rukama. Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim rukama pod kontrolom države11. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnoga zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama11 (tačka 5). Advokati treba da budu državni činovnici (tačka 8). Suprotno podržavljavaju svih grana privrede „nauka i umetnost su slobodne11 (tačka 6). Skolaski sistem treba reformisati tako kako će najbolje zadovoljiti narodne potrebe: ,,U tu svrhu treba gimna­ zije svesti na potreban broj, a povećati i favorizovati srednje struč­ ne škole a naročito poljoprivredne i zanatske11 (tačka 6). U svim osnovnim i srednjim školama verska nastava je obavezna11 (tačka 7). „Crkva je državna. Pravoslavna je crkva nacionalna i svetosavska. Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vati­ kana, a da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera1158). Sudije i činovnici treba da budu obezbeđeni. „Sudije da budu birani i z r e d o v a č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e , kao i svi osta­ li činovnici" (tačka 8). „Državni činovnici imaju biti nacionalno i mo­ ralno ispravni i z č e t n i č k i h redova, dobro nagrađeni i automatski unapređivani. Privatnih činovnika ne može biti. Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova . . . Žene mogu biti državni činovnici samo u oskudici muš­ karaca, i to u specijalnim, njima podobnim strukama" (tačka 13). Za vojsku je rečeno da „treba da bude jaka, spremna i preporo­ đena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda. Žandarmerija treba da bude for­ mirana iz r e d o v a č e t n i k a i da stoji pod d i r e k t n o m k o m a n d o m č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e " (tačka 11, 12)"59)... Štampa i celokupna štamparska delatnost treba da stoje u službi naroda i nacionalne obnove (tačka 14). ,,U novoj državi treba da se posveti naročita pažnja propagandi u duhu č e t n i č k e o r g a n i ­ z a c i j e i i d e o l o g i j e " (tačka 15). ,,U duhu izloženih zaklju­ čaka a u saglasnosti sa Krunom, č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e će sprovesti državno uređenje i b i t i j e d i n i n o s i l a c c e l o 57) Na istom mestu, str. 24. 58) Na istom mestu, str. 25. 5S) Na istom mestu, str. 25.

419

kupne državne vlasti do ostvarenja četnič­ k o g a p r o g r a m a i o s t v a r e n j a u s l o v a za p r e l a z na široke ustavne slobode" (tačka 17)60). Sahovićka rezolucija, koju je potpisao 17. lica, a koja nije, koli­ ko je nama poznato, bila nikada usvojena od jednoga širega četnič­ kog foruma, predstavlja, ustvari, Ustav zamišljene četničke države, koju je trebalo tek stvoriti. Ovaj Ustav predviđa uvođenje četničke diktature na jedan neodređen rok sa nadom da će toj diktaturi ipak doći kraj. U međuvremenu je uvođena četnička vlast na terenu na kome su vla d ali. .. Ovaj „Ustav" imao je dve negativne osobenosti: prva je, i to vrlo važna, da se u odeljku o položaju crkve u drža­ vi, nigde ne pominje kakav bi u toj državi bio položaj Islama i nje­ govih vernika (iz čijih redova je bilo i četnika), a drugi bi bio u pro­ glašavanju č e t n i š t v a za v o d e ć u i jedino dozvo­ l j e n u i d e o l o g i j u u državi u kojoj se pominju s a m o d v a f a k t o r a : k r a l j i č e t n i š t v o bez da se išta reklo o tome kakav će biti o d n o s i z m e đ u n j i h i k o vlada, a k o tre­ ba da bude onaj koji izvršuje naređenja i vrši vlast. I tekst i duh ove Rezolucije pokazuju da se radilo o pripremanju jedne čisto vojnič­ ke diktature pri čemu n i j e označavana razlika iz­ m e đ u v o j s k e i č e t n i š t v a . U svakom slučaju jasno je, da Sahovička rezolucija nije zagovarala nikakav demokratski poredak u zemlji, a ceo pokret je, pred stranim svetom, hteo da bude sma­ tran demokratskim. Prema onome što je advokat Vujanac, član CNK, govorio dr Zivku Topaloviću, kada ga je vrbovao da uđe u Ravnogorski pokret, ta vojna diktatura četnika već je zavođena na terenu. Vujanac je rekao: „General Mihailović nije samo pravi komandant vojske. O n je i p o l i t i č k i š e f . Svaki okrug, svaki srez, svaka opština, pa i svaka pokrajina ima svoga komandanta, ne samo za vojsku ne­ go i za opštu upravu i snabdevanje. Ti komandanti imaju veliku vlast"61). Dragoljub Lazić, apotekar iz Beograda, koji je prikupljao materijalna sredstva za Pokret, objašanjavao je Topaloviću, da Po­ kret „ipak n e m a p r a v o p o l i t i č k o vodstvo. Natura mu se kao neko vodstvo jedna m a l a organizacija za k o j u n i k o n i š t a n e z n a . Svet zna po imenu generala Dražu, a zatim Dragišu Vasića, Stevana Moljevića i još neke ljude oko Draže i to je sve, sva Ravnogorska organizacija. Međutim, stvarnu vlast drže u rukama isključivo komandanti korpusa i drugi oficiri"62). Ta organizaciona struktura izgledala je ovako: ..Dva do tri sreza daju jedan korpus. Korpusni komandant je bivši kapetan ili poruč­ 60) Na istom mestu, B1) Dr Živko Topalović, Borba str. 17. 6S) Na istom mestu, str. 33.

420

za budućnost Jugoslavije,

London

1967,

nik. Svaki srez ima svoj sreski bataljon. Tu već nedostaje aktivnih oficira za komandu, pa je Draža proizveo bivše podoficire i žanđarme za oficire i odredio ih za komandante bataljona. To su sve takođe vrlo mladi ljudi. Za policijsku službu, službu snabdevanja i uopšte za sve građanske poslove postoje komandanti srezova. To su mahom rezervni oficiri, bivši učitelji ili drugi činovnici. Oni su potčinjeni komandantu korpusa. U stvari je svaki komandant korpusa na svojoj teritoriji svemoćni gospodar. On naređuje radove i davanja, poziva na vojnu vežbu i otpušta koga hoće. Komandanti srezova su­ de mnoge građanske sporove, dele imanja, rastavljaju brakove, ras­ pravljaju nasleđa. Predsednici opština su samo prividna vlast. Sva­ ko selo ima svoga komandanta koji prima naredbe od komandanta sreza. On naređuje predsedniku opštine šta ima da izvrši. I koman­ dantima Nedićeve žandarmerije, pa i sreskim načelnicima, upućuju naredbe komandanti korpusa"63). Lazić, koji je bio član Izvršnog odbora Demokratske stranke, nije se ustručavao, da za to stanje kaže, da je „najopasnija vojna diktatura"64), koju kao da ni sam Mihailović nije mogao da ublaži: „Njegovi oblasni komandanti i ceo njegov komandni aparat, govo­ rio je Lazić, i suviše se osilio i teško ga je suzbiti nazad. Bore se komandanti među sobom. Sve je to pusta mladost, kojoj je velika sila i vlast opila glavu"65). Analizirajući ovakvo stanje kod četnika na terenu, Lazić je, osećajući se kao p o l i t i č k i č o v e k i sam ugroženim, rekao: „ . . . Kažem Ti: Mi ćemo politički ljudi svi po­ gubiti glave i narod će iza oslobođenja zapasti u najveću nesreću ako se ne samo komunističkoj već i ovoj novoj vrsti diktature ne stane na put"66).

6. Kongres u selu Ba, poznat pod imenom S v e t o s a v s k i k o n ­ g r e s , opovrgnuo je u bitnim tačkama odluke Šahovićke skupšti­ ne i obesnažio sadržaj Rezolucije, koju je on bio doneo. Rezolucija Svetosavskog kongresa d o s l e d n o negira celokupnu čet­ ničku ideologiju kako je ona sadržana u Šahovićkoj Rezoluciji. Za ovu Rezoluciju je rečeno da je, u negativnom smislu, s u v i š e d e ­ s n a i da smera uvođenje diktature u zemlji. Dr Zivko Topalović, glavna politička ličnost i u pripremanju Svetosavskog kongresa i njegov glavni ideološki i politički govornik, dokazivao je da ovaj kongres i nije bio ravnogorski, nego narodni i demokratski kongres. 63) 64) 65) 66)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

33. 35. 35. 36.

421

Uoči održavanja Svetosavskog kongresa izbio je ozbiljan spor oko toga k a k a v ovaj kongres treba da bude i kako da se zove. Topa­ lović piše: „Naše prve teškoće nastale su oko pitanja organizacije koja treba da nikne iz ovog kongresa. Dr Stevan M oljević je rekao: da su oni, Ravnogorci, odlučno protiv stvaranja makakve nove po­ litičke organizacije. Ravnogorski pokret postoji, ima svoju organi­ zaciju i svoj Centralni nacionalni komitet. On je uvek težio da ob­ jedini o k o s e b e s v e p o l i t i č k e s n a g e n a r o d a . To može da se postigne ovom prilikom. Neka predstavnici stranaka uđu u Ravnogorski pokret, čiji CNK tada može biti proširen. Ovaj Kon­ gres treba da je r e d o v n i r a v n o g o r s k i k o n g r e s , kome će on kao sekretar CNK podneti izveštaj o dosadašnjem radu“ 67). Stav Zivka Topalovića, koji je govorio u ime predstavnika poli­ tičkih stranaka, bio je: „Zašto Ravnogorski pokret, ako je zaista je ­ dna slobodna organizacija, nije od svoga postanka pa kroz tri godine sazivao nikakav kongres, već hoće da mu ovaj kongres u stvari bu­ de osnivački? Političke stranke nikada nisu htele da se u p i s u j u u Ravnogorski pokret i to neće učiniti ni ovom prilikom. Kongres će biti sastavljen iz delegata političkih stranaka i delegata Ravnogorskog pokreta, čiji je CNK naimenovan od generala Mihailovića. Delegati stranaka na kongresu biće u većini. To što se zove Ravno­ gorski pokret u s u š t i n i j e j e d n a i d e j a , a n e p o l i ­ t i č k a o r g a n i z a c i j a . To je ideja nepotčinjavanja kapitulaci­ ji pred napadačem, ideja otpora neprijatelju, oličena u ličnosti ge­ nerala Mihailovića i vojske pod njegovom komandom"68). Dr Zivko Topalović je tvrdio da je on u Ravnogorskom pokretu uočio elemente totalitarizma što nije bilo teško nikome učiniti ko je temeljito prostudirao Sahovićku Rezoluciju, koja nije mogla osta­ ti nepoznata ni odgovornim britanskim faktorima. „Govori, publika­ cije i postupci velikog broja Mihailovićevih pretstavnika kroz 1941. i 1942. godinu porađali su sumnju u n j i h o v d e m o k r a t i z a m . Bili su to mahom mlađi oficiri, koji su se borili protiv Hitlera radi oslobođenja svoje Otadžbine, ali kojima je imponovao nemački re­ žim toga radi: sva sila i komanda u rukama jednoga vođe. Nije li tim putem Hitler od pobeđene Nemačke bio načinio svetsku silu prvoga reda? Mi smo se pitali: da li se iz Dražinoga pokreta neće stvoriti režim vojne diktature?"69). Za takvo orijentisanje jednoga dela mlađih oficira Topalović je krivio „kraljevsku diktaturu11 u Ju­ goslaviji: „ . . . Pod njom su se vaspitavali veliki broj mladih oficira. 67) Na istom mestu, str. 161. 68) Na istom mestu. 6S) Na istom mestu, sravni: Dr Zivko Topalović, Ideja vodilja. U „Knjiga o Draži“, III, str. 2; Isti: Pokreti narodnoga otpora u Jugoslaviji 1941-1945, str. 81-82.

422

Otuda nije čudo da se oko Draže počeo ideološki stvarati jedan „po­ kret" sa protivpartijskim duhom "70). Topalović je suzio značaj Ravnogorskog pokreta i osporio pravo njegovih predstavnika da diriguju kongresom: „V i ste, rekao je on Moljeviću, grupa zaverenika, kojoj će narod prema ishodu Vaše ak­ cije ili dati orden za zasluge ili vas obesiti. Mi demokratski političari pošli smo zajedno u otvorenu i javnu demokratsku akciju i nudimo svoju saradnju za ostvarenje jednoga velikoga opštenarodnoga pro­ grama"71). Uz punu podršku generala Mihailovića nadvladala je Topalovićeva teza: Ravnogorski pokret je uzeo na Kongresu učešće kao jedan deo predstavnika sa pravom, „da zadrži svoju celinu kao što to čine i sve političke partije i društva zastupljena na kongresu, ali i on ulazi u novu zajedinicu"72). Topalović daje sam dosta dokaza o tome, da je dugo pre povezi­ vanja sa Mihailovićem zazirao od Ravnogorskog pokreta. U danima kada se odlučivao da li da primi saradnju sa Mihailovićem Topalo­ vić je tražio obaveštenja od dr Vojislava Vujanca. Na pitanje je li to posebna politička organizacija mimo vojske dobio je odgovor: ,,I jeste i nije. Organizacija je strogo tajna. Svi se članovi među so­ bom ne poznaju i ne sastaju. Samo se tako ljudi mogu sačuvati od hapšenja i slanja u Banjički logor. Centralni nacionalni komitet čine nekoliko ljudi koje je General pozvao u Vrhovnu komandu . . . Reč pokret označava, da zajedno idu, bez neke stroge povezanosti, čak i ljudi raznih shvatanja, koji se pak slažu u izvesnim krupnim pita­ njima i teže njihovom ostvarenju. Jedinstvo toga pokreta, ustvari jedinstvo naroda, izražava se u šefu koga svi priznaju i svi mu se potčinjavaju. Samo on donosi i proglašava odluke, a narodna masa mu sleduje"73). Neku vrstu objašnjenja za stvaranje Ravnogorskog pokreta gledao je Topalović u prilikama koje su nastale posle propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. „Bilo je, veli on, dosta ljudi koji su, naročito posle ustaških klanja i verskonacionalnoga rata u zapadnim krajevima, mislili da se država ne može obnoviti na bazi slobodnih političkih partija niti radom starih političkih vođa. Oni su verovali, da valja provesti „ravnogorsku revoluciju", to će reći: da jedan nov nacionalistički pokret na čelu sa Dražom Mihailovi­ ćem valja da pročisti politički život i zavlada državom na bazi pro­ grama koji će sam sebi stvoriti. Ravnogorski pokret, nošen grupom intelektualaca, sabirao se oko Draže, a l i b e z i k a k v e i d e j n e j a v n o s t i . Pored njega su četnici u zapadnim krajevima govo­ rili: kako u prve tri godine po oslobođenju Jugoslavije treba da po­ stoji „četnička diktatura" i da se u okviru Jugoslavije najpre stvori 7<>) 71) 72) 73)

Dr Dr Na Na

Zivko Zivko istom istom

Topalović, Topalović, mestu, str. mestu, str.

Pokreti otpora . . . , str. 82. Borba za budućnost Jugoslavije, str. 163. 186. 18.

423

Velika Srbija. Izbeglice iz krajeva gde su vršena klanja Srba, uko­ liko su pristupili Mihailovićevom pokretu, unosili su tamo usko sr­ pski i osvetnički duh. Vrhovna ideologija koja je sve povezivala izražavala se u vernosti Kralju i u antikomunizmu**74). Topalović dalje kazuje, kako su i general Mihailović i general Miroslav Trifunović „osećali svu opasnost koja preti njihovom pokre­ tu ako on bude žigosan i u svome narodu i u inostranstvu kao a nt i d e m o k r a t s k i . Zato su u početku 1943. godine stali tražiti veze sa demokratskim političarima u Srbiji. Obratili su se i meni“ 75). Topalović je opširno izložio kako su se razvijali njegovi dodiri i veze sa predstavnicima Mihailovićevog pokreta u Beogradu i kako je u Beogradu stvoren odbor od po dva predstavnika svih stranaka koje su činile Udruženu opoziciju za vreme diktatorskog režima: „Taj je Odbor mene izabrao za pretseđnika*176). Sergije M. Zivanović veli, da se „već tu na početku 1944. stala sve više da ispoljava tendencija partijskih ljudi koji su prišli Mi­ hailoviću da m o n o p o l i š u Pokret u svoje političke svrhe i da mu nametnu svoje stranačke poglede i obeležje, te da sve političke akcije budu u rukama profesionalnih političara, dok bi oni vojnim komandantima ostavili samo operativne akcije na terenu, ali nikako ma kakav politički uticaj ili učestvovanje u posleratnom organizovanju i uređenju države. Ti su politički ljudi smatrali da sam M i­ hailović kao vojnik nije pozvan da daje i političku ideologiju Po­ kretu, već da je to njihov isključiv domen. Sve je ovo dovodilo do latentnih sukoba između vojnika koji su se borili, Pokret stvorili i na svojim plećima nosili i političkih ljudi koji su u njemu videli sa­ mo jednu mogućnost, kao svaku drugu, za svoje legalizovanje i na­ metanje narodu1*77). 7. Na Svetosavskom kongresu u selu Ba bilo je, prema jednima 3C0, a prema drugima 274 delegata78). „Zastupljene su bile sve po­ krajine, izuzev Hercegovine i Dalmacije, čiji su delegati bili kre­ nuli na put, ali su u planinama naišli na neprohodne snežne namete i nisu mogli stići na vreme. Hercegovačka delegacija pod vodstvom Lazara Trklje stigla je u Vrhovnu komandu čitav mesec dana kasnije po završetku kongresa**79). Putovanje hercegovačke delegacije i njen 74) Dr Zivko Topalović, Pokret narodnoga otpora . . str. 82-83. ?5) Dr Zivko Topalović. Ideja vodilja (na istom mestu, str. 2). 75) Na istom mestu, str. 2. 77) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, sir. 127. 78) Dr Zivko T op a lović, Borba za b u d u ć n o s t ..., str. 166; Miloje Nikolić, Sećanje na Baški kongres. U „Knjiga o Draži, II, str. 23. 78) D r Z iv k o T o p a lov ić, Borbu :;a budućnost. . str. i 6 7 -VSS.

prijem kod generala Mihailovića opisao je Vasilije Komnenić80) .. . Na kongresu je kao posmatrač i izveštač, učestvovao i američki ka­ petan Đorđe Muslin, Srbin poreklom, koji se nalazio u Mihailovićevom štabu81). Iako se Britanska vojna misija u to vreme još na­ lazila u Mihailovićevom Vrhovnom štabu, odbio je general Armstrong da prisustvuje kongresu. Kasno prispeloj hercegovačkoj dele­ gaciji Mihailović je rekao, da je Armstrong „odbio da prisustvuje kongresu, stavljajući kao uslov da se prethodno sruši glavni most na Moravi i na Ibru kod Raške". „Ja, nastavio je Draža, niti sam mogao niti sam hteo na to pristati, jer sam unapred znao kakvim bi svirepim represalijama od strane Nemaca bilo izloženo stanov­ ništvo toga inače gusto naseljenoga kraja. Ali mesto toga u mestu sa talasima izbeglica, ja sam uzalud predložio drugi most, na istoj reci, istih dimenzija, a istom prugom podalje od naselja"82). Bitna osobenost Svetosavskog kongersa u selu Ba bila je u tome da su pred njim, odnosno pred predstavnicima političkih partija i grupa, kapitulirali i general Mihailović i njegov Ravnogorski po­ kret, koji se utopio u J u g o s l o v e n s k u demokratsku narodnu zajednicu, skraćeno nazivanu JUDENAZ. Pred članovima Kongresa, nesumnjivo poštovan i uvažavan od svih, gene­ ral Mihailović je dao z v a n i č n u izjavu pred predstavnicima „organizacija demokratskog naroda Jugoslavije". On je tu ispovedio i svoju veru u pobedu, i svoju odanost monarhiji, odanost Ju­ goslaviji kao celini, vernost „demokratskim načelima izabranog na­ rodnog predstavništva, da ustavnim putem izvrši organizaciju dr­ žave". Rekao je: „Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam (od sebe) tendenciozne glasove, ma sa koje strane dolazili, da vojska i ja lič­ no imamo makakve diktatorske težnje i namere. Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam i zlonamerne glasove o kolektivnoj odmazdi ma prema kom e"83). Svetosavski kongres u selu Ba p o l i t i č k i je potisnuo gene­ rala Mihailovića u pozadinu, a tim i celo vojničko vodstvo dotadaš­ njeg Pokreta, čiji je značaj bledeo. Kongres se saglasio, „da Kon­ gres treba da stvori jedno opšte reperezentativno telo, koje će vo­ diti političke poslove dok se ne uredi pravilno funkcionisanje vlade. Vlada u inostranstvu ustvari nema nikakva uticaja n idodira sa stva­ rnošću i životom u zemli, i ne služi ničemu drugome do spoljnoj re­ prezentaciji države"84). Odustalo se ipak od stvaranja vlade u zemlji i rešeno je da se stvori jedan reprezentativni N a r o d n i o d b o r : „No, ni on nije mogao biti odmah stvoren već ga je valjalo postepe­ noj 81) 82 ) 8S) 84)

Vasilije Komnenić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres, str. 14-26. Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . . , str. 156-158. Vasilije Komnenić, Na istom mestu, str. 24. Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . str. 170. Na istom mestu, str. 186.

425

no stvarati i širiti po dogovoru sa postojećim centralnim komitetom Ravnogoraca i sa političkim partijama, kao organizatorima kon­ gresa. Ovo bi telo postepenim izrastanjem bilo pretvoreno u Na­ rodnu skupštinu, ili u jedan trajni kongres, iz koga bi najzad izašao jedan I z v r š n i o d b o r ili vlada u zemlji. No kongres može da stvori jedno uže telo, koje će se zvati „Organizacioni odbor11, sa zadatkom da u dogovoru sa predstavnicima svih stranaka i grupa, koje učestvuju u kongresu, proširuje sebe i izrasta u Centralni na­ cionalni komitet1185). U ovaj Organizacioni odbor izabrani su: dr Zivko Topalović, dr Stevan M oljević i Dragiša Vasić. Na Svetosavskom kongresu odlučeno je da se stvori „ J u g o sl o v e n s k a d e m o k r a t s k a n a r o d n a z a j e d n i c a 11 kao n o v a politička organizacija sa izrazito naglašenim demokratskim smerom i sa velikim, u tome momentu sasvim iluzornim, ambicijama. Dok je dr Zivko Topalović trošio dosta energije u napadima na D i­ mitrija Ljotića, Milana Nedića i one koji su ih pomagali, isticao je: „Niko nije tražio borbu do istrage sa komunistima, ali se niko nije solidarisao sa zaključcima njihovog Veća u Jajcu. Simpatično je primljen javni poziv pokretu otpora pod komunističkim vodstvom na saradnju uz jedini uslov: da po oslobođenju ne može biti nikak­ ve partijske vojske pored državne" . . . U govoru vojnicim a-četnicima, posle održane smotre, Topalović je, u ime kongresa, tražio smiravanje građanskog rata i predlagao pre­ govore kao sredstvo da se to postigne. „Po sredi su, govorio je on, veliki politički razlozi i razmimoilaženja, ali ako se njihovo rešenje traži oružjem, onda se time samo služi zajedničkom neprijatelju. Naš kongres ni sa te strane nije poklik za uništavanje, već poziv na mi­ renje. Mi hoćemo sveopštu, zajedničku borbu protiv okupatora, u najčvršćoj vezi sa našim velikim saveznicima i upravo u interesu prave slobode i pravoga mira mi odbacujemo postojanje makakve partijske vojske. Partijske vojske neminovno vode ka građanskom ratu i ka partijskoj diktaturi. Za narodnu slobodu može se pošteno boriti samo sveopšta narodna vojska. Pomirenje je lako postići ako svi budu pripadnici prave narodno-oslobodilačke vojske, vezane za velike saveznike, i ako političke razlike među nama ostavimo slobodnom narodnom sudu posle oslobođenja naše države. Neka se svaki od vas moli Bogu u koga veruje, da umudri zavađene tabore. Ruka pomirnica pružena sa ovoga kongresa ne treba da bude odba­ čena"87). Topalović, čije je reči, kao sasvim prevaziđene činjeničkim stanjem na terenu, raznosio vetar sukoba nije, očito, shvatao svu zbilju stvarnosti. On je apelovao na vernost saveznicima, a predstavnik jednoga od najglavnijih, nije hteo ni da ih sasluša. Da 85) Na istom mestu, str. 18'6-187. 86) Na istom mestu, str. 187-188. 87) Na istom mestu, str. 193.

426

se nije radilo o tragično krvavom sutonu vidika nad ćelom jednom zemljom, izgledalo bi svo ovo teoretisanje dr Zivka Topalovića na Kongresu više nego tragikomično. Ovako, bilo je sasvim promaše­ no i necelishodno: ko je, trezven, u to vreme verovao da je jugoslovenskim komunistima i Titu stalo do bilo kakvog sporazuma sa proti­ vnikom koji je gubio i koji je bio ostao bez saveznika. Saveznici, na koje su apelovali i Svetosavski kongres i Topalović, nisu bili više njihovi nego Titovi saveznici. Zar je preko te gorke činjenice Sve­ tosavski kongres smeo da pređe ćutke; i zar su odgovorni politički faktori ovoga kongresa smeli narodu i borcima koji su, u neposred­ nom iskustvu, doživeli „komunističku gotovost" za sporazume, go­ voriti ono što su oni znali da nije tačno. Bilo je to dvojako ogrešenje, svesno samozavaravanje i obmanjivanje naroda, a nijedno od toga nije moglo u istoriji ostati nekažnjivo. R e z o l u c i j a Svetosavskog kongresa, koja ima s e d a m tačaka, sadrži i političko-nacionalni program JDNZ-e i neposredne zadatke, koji su stajali pred njima. Rezolucija počinje sa tvrđenjem da je pučem od 27. marta 1941. godine: „Jugoslavija stavom i svo­ jim ulaskom u rat stvorila preokret i uveliko promenila planove ne­ prijatelja"88). Jugoslavija, međutim, nije u š l a u rat, nego joj je rat n a m e t n u t . Ističe se, da je narodni otpor u Jugoslaviji organizovan; odaje se priznanje vojsci i Mihailoviću; pozdravlja Mihailovićeva vernost kralju Petru II „i ustavnom i zakonskom poretku u Jugoslaviji, kao i da će poštovati isključivo pravo slobodnog i na demokratskim načelima izabranoga narodnog predstavništva, da us­ tavnim putem vrši organizaciju države". „Naš narod je dosledan se­ bi i svojoj demokratskoj prošlosti 27. marta 1941. prekinuo lažnu igru sa dvadesetogodišnjom demokratijom" i priključio se velikim demokratijama Zapada. Ako je, zaista, kao što i jeste, unutrašnjo­ politički život u Jugoslaviji pre rata bio malo demokratski i, poli­ tički, u mnogo čemu defektan, čin od 27. marta 1941. godine nije, kao što smo videli, imao nikakve veze ni sa narodom ni sa njegovim shvatanjima zbilje momenta u kome se nalazila zemlja: 27. marta 1941. godine izvršena je najdrastičnija zloupotreba narodnog imena i on je, besavesno, prinet na žrtvu tuđim interesim a. .. Pozdravlja se i Mihailovićeva izjava protiv kolektivne odmazde posle rata i od­ bijanje zavođenja diktature. Pozdravlja se gotovost delegata, da se potčine narodnoj disciplini i da se „sve do obnove države i normalizovanja prilika u njoj, odreknu svake posebne partijske političke delatnosti i da zajedno sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta čine JDNZ i usvajanju njen program "89). Državni opštenarodni program JDNZ izložen je u članu 4 Rezo­ lucije. On se sadrži u sledećem: obnova Jugoslavije u celini i da se 8S) Na istom mestu, str. 195. 89) Na istom mestu, str. 196-197.

427

„kao minimum traženja budućoj Jugoslaviji odrede granice prema traženju jugoslovenske delegacije na konferenciji mira posle Prvog svetskog rata. Jugoslavija treba da bude federativna država ,,u obli­ ku ustavne, parlamentarne, nasledne Monarhije11 sa dinastijom Karađorđevića na čelu. Treba da se stvore tri federativne jedinice — „jedna srpska, jedinica u državnoj zajednici, koja bi na demok­ ratskim osnovama okupila ceo srpski narod, na njegovoj teritoriji11. Ne priznaje se razgraničenje koje je izvršeno između Srba i Hrvata, „kao i sva druga faktična stanja stvorena pred rat ili u ratu, pod pritiskom nasilja i diktatom okupatora1190). Izvršiće se korenite pri­ vredne, socijalne i opštekulturne reforme, „koje duh vremena nameće i koje budu odgovarale potrebama naroda srpskoga, hrvatskoga i slovenačkoga sa ciljem da se osnovna načela demokratije provedu ne samo na političkom nego i na privrednom, socijalnom i opštekulturnom p olju1191). Državljanima Jugoslavije garantuju se „sva ona prava, koja će garantovati njihov odgovarajući uticaj na poslovanje države i sa­ moupravnih tela11. Ne pominju se nigde ni n a r o d n e m a n j i n e , niti se što kaže o konfesionalnim odnosima u zemlji i o načinu regulisanja odnosa među njima i između njih i države kao da ovo za Jugoslaviju nije bilo stalno veoma važno pitanje .. . Svakako s ob­ zirom na položaj u kome se tada nalazio kralj Petar II zbog stalnog britanskog pritiska na njega, rečeno je da je on, prema zakonima Jugoslavije „obavezan na vršenje svojih kraljevskih dužnosti, te smatra da niko ni u zemlji ni sa strane, nema prava da ga od ovih dužnosti razrešava ili na njihovo vršenje utiče, da čak ni on sam ne može da napusti vršenje ovih dužnosti, naročito dužnosti Vrhov­ nog komandanta vojske i, naročito danas, kada je zemlja u ratu, sve dotle, dok ga slobodno izabrano narodno predstavništvo legal­ nim putem od vršenja ovih dužnosti, ne bi oslobodilo1102). Ovo mesto iz Rezolucije upereno je protiv odluke Drugog A V NOJ-a o detronisanju kralja Petra i o zabrani njegovog povratka u zemlju pre narodne odluke o tome. Osuđene su i odluke AVNOJ-a, „da jednostranim odlukama prisvoji sebi pravo da menja ustavni poredak u Jugoslaviji1193). KPJ se osuđuje za izazivanje građanskog rata u Jugoslaviji, za razbijanje narodnog jedinstva „na vojnom i političkom polju11; ona bi trebala da se kao „sve ostale narodne skupštine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni". I, kao vrhunac iluzija ljudi koji su kaskali za događajima: „Kongres žali što su, usled nedovoljne obaveštenosti o našim stva­ rnim prilikama, neki od naših saveznika, pridali nezasluženi značaj 90) si) 92) 93)

428

Na istom mestu, str. 197. Na istom mestu, str. 197-198. Na istom mestu, str. 198. Na istom mestu, str. 199.

posebnoj komunističkoj akciji i izražava nadu da će ova pogreška biti ispravljena u opštem interesu jugoslovenske i opšte savezničke stvari utoliko pre, što ova akcija sve više postaje ustaška, i biva održavana od nemačkih satelita i ratnih krivaca u ovome ratu"94). Opet je, u ovim tvrđenjima, učinjeno nekoliko činjeničkih grešaka, koje jedan ovakav forum nije smeo učiniti: uveravati saveznike da ne znaju ono što znaju nije na njih moglo učiniti nikakav pozitivan utisak. I pored sve brojnijega priliva partizanima i iz redova hrvat­ skih domobrana i ustaških jedinica, koji je nastao naročito posle kapitulacije Italije i britanskog opredelenja za komuniste, nije bilo ozbiljno tvrditi da komunistička akcija „sve više postaje ustaška". I, na kraju, koga je trebalo uveriti da je tačno ono za što je ceo svet znao da nije tačno? U poslednjoj, sedmoj, tačci Rezolucije nalaze se izraženi uverenje i vera u Ameriku, Veliku Britaniju i Sovjetski Savez, da će oni dobiti rat, što nije, u tome momentu, bilo teško predvideti. Izražava se vera i u „Atlantsku povelju kao i n d e j n u o s n o v u b o r b e za načela narodne i socijalne pravde svih naroda i svih društvenih slojeva"95). Kongres je smatarao za potrebno da potvrdi svoje uverenje u to, „da će svi saveznici ostati dosledni ovim načelima, ugo­ vorima o savezu i datim obećanjima, da će poštovati našu narodnu čast i postupati prema našoj narodnoj državi i njenim legalnim predstavnicima kao ravnopravnim saveznicima"90) . . . Moglo bi se. ovde, postaviti pitanje: zar članovi ovoga Svetosavskog kongresa., sa generalom Mihailovićem na čelu, nisu znali, da je Simovićeva vlada izazvala nemačko-italijanski i satelitski napad na Jugoslavi­ ju bez da je imala zaključen ugovor o savezu sa bilo kojom od sila antiosovinske koalicije? Na kakve saveze i ugovore, i sa kime, imao je da se poziva i ovaj kongres, koji je plivao u nerealnostima?

8. Kritična analiza i rezolucije Svetosavskog kongresa i politič­ kog programa JDNZ-e otkriva ceo niz ne samo nelogičnosti, nego i jedno fatalno nepoznavanje i međunarodne i domaće političke i vojničke stvarnosti kakva je tada bila. Rukovodioci, ideolozi i stra­ tezi jedne p o l i t i č k e s t r a n k e , koja je ostala samo fikcija, liče na ljude koji su se probudili iz zimskoga sna i prespavali dragoceno vreme i za nacionalnu i za političku orijentaciju. Oni su, prosto rečeno, zidali kule u vazduhu. Kada su zauzimali svoj stav prema 94) Na istom mestu, str. 199. 95) Na istom mestu, str. 199. 96) Na istom mestu, str. 199.

429

događajima i oko njih i u svetu, i stvarali planove za budućnost, oni su to činili kao da se nije ništa desilo, i kao da se ništa ne dešava, ni u Jugoslaviji, ni na širem međunarodnom planu. Oni ili nisu zna­ li, ili nisu hteli da znaju, da su tri velike sile, koje su oni smatrali svojim saveznicima, bile već odlučile na konferenciji u Teheranu da napuste generala Mihailovića i sve ono što su simbolisali i on lično i njegov pokret. Još 28. juna 1943. godine pisao je Cerčil Antoni Idnu o njegovom angažovanju za Jugoslaviju i odlučivanju da se n a p u s t i Mihailović, a p r i h v a t i Tito. Čerčil je pisao: „ . . . Za samo nekoliko dana partizaske snage su razoružale šest italijanskih divizija, dok su im se druge dve pridružile u borbi protiv Nemaca. Zahvaljujući italijanskoj ratnoj opremi Jugoslaveni su sada bili u stanju da naoružaju još 80.000 ljudi i za trenutak zaposednu najve­ ći deo Jadranske obale. Tako su stvoreni povoljni uslovi za učvrš­ ćenje našeg opšteg položaja na Jadranu u odnosu na italijanski front. Iako je jugoslovenska partizanska armija, čiji je ukupni broj posle ovih događaja iznosio 200.00 vojnika, prvenstveno vodila gerilsku borbu, upustila se sada u široku akciju protiv Nemaca koji su sa sve većom žestinom nastavljali sa krvavim represalijama"97). Za Britance, a zajedno sa njima i za Amerikance i Sovjete, bio je u tome trenutku važan aktivni doprinos u borbi protiv Nemaca, a sasvim beznačajan izliv demokratske sentimentalnosti u kojoj su se rastapali nevojnički delegati Svetosavskog kongresa. Topalovićevo uporno nastojanje da se i z m i r e d v a p o k r e t a o t p o r a u Jugoslaviji bilo je uzaludno, jer to nisu hteli ni Sovjeti ni Tito. „Kada je g. Idn, — piše Čerčil, — otputovao u Moskvu, oktobra 1943. godine, on je dao otvorenu i nedvosmislenu izjavu o našem stavu u nadi da će obezbediti zajedničku politiku saveznika prema Jugoslaviji, ali Rusi nisu izrazili ni najmanju želju bilo za razmenu obaveštenja, ili da raspravljaju o izvesnom planu dejstva. Čak sam i posle mnogo nedelja video slabe izglede da će se postići bilo kakve nagodbe između neprijateljskih frakcija u Jugoslaviji“98). Posle zasedanja Drugoga AVNOJ-a u Jajcu i odluka koje su tamo donete, Čerčil je pisao: „ . . . Partizani su se neosporno utvrdili kao vodeći elemenat otpora u Jugoslaviji, a naročito posle kapitulacije Italije"99). Čerčil, kome nisu bili potrebni ni saveti ni izjave vernosti demokratiji, nego e l e m e n t i , koji ubijaju Nemce, nije skrivao šta smera sa Mihailovićem: „Potrebe su iziskivale, veli on, da i dalje održavamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je potrebno ubediti Kralja da ukloni Mihailovića sa njegovog položaja ministra rata. Prvih dana decembra (1943) o b e s n a ž i l i smo z v a n i č 97) Viston S. Čerčil, Drugi svetski rat. Tom V : Obruč se zatvara, str. 445. 98) Na istom mestu, str. 446. 99) Na istom mestu, str. 447.

430

n u p o d r š k u Mihailoviću i o p o z v a l i britanske misije koje su postojale na njegovoj teritoriji1*100). Po povratku iz Teherana Čerčil je i kralju Petru II jasno izneo svoj novi stav: „ .. . Jedina nada koju ima kralj za povratak u svo­ ju zemlju bila bi da se našim posredstvom ostvari izvesna privrem e­ na nagodba sa Titom i to bez odlaganja i pre nego što partizani još više ne pojačaju svoj upliv u zemlji. Rusi su takođe bili izrazili spremnost da rade na ostvarenju neke vrste kompromisa**101). Stivenson je, 5. decembra 1943. godine, javio Ministru spolnjih poslo­ va: „Naša politika mora se zasnivati na t r i n o v a f a k t a : par­ tizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu toliko dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući po­ litičke obzire vojnim. K rajnje je sumnjivo da li se monarhija može i dalje smatrati objedinjavajućim elementom u Jugoslaviji**102). Na dan 2. januara 1944. godine Čerčil je zabeležio: „Iskazi ljudi koje poznajem i kojim a verujem ubedili su me da je Mihailović v o d e n i č k i k a m e n privezan o vrat mladoga Kralja i da kralj nema nikakvoga izgleda sve dok ga se ne otrese**103) .. . Posle rezo­ lucije Svetosavskog kongresa, koja je morala biti dostavljena i Bri­ tanskoj vladi, Čerčil je, još više, pojačao svoju aktivnost protiv Mi­ hailovića i njegovog pokreta i napore da približi kralja Petra II Ti­ tu. Čerčil je, 5. februara 1944. godine, pisao Titu: „ . . . Bio bih Vam zahvalan kada biste me obavestili da li bi njegov (kraljev) raskid sa Mihailovićem pripremio put za prijateljske odnose sa Vama i Va­ šim pokretom i da li bi mu to kasnije omogućilo da Vam se pridruži na bojnom polju, podrazumevajući pri tome da se pitanje monar­ hije odloži za kasnije kada Jugoslavija bude oslobođena. Nema ni­ kakve sumnje da bi se izvesnom privremenom nagodbom između Vas i Kralja konsolidovale mnoge snage, posebno srpski elemenat, koji su se trenutno otuđili; zatim bi se povećao ugled Vaše vlade i Vašeg pokreta kojima bi stajali na raspoloženju mnogobrojni izvo­ ri. Jugoslavija bi tada bila u mogućnosti da jedinstveno istupa u Savezničkim većima za vreme izgrađivačkog perioda u kojem tolike stvari ne prestaju da menjaju oblik. Imam veliku nadu da ćete se naći u mogućnosti da mi date odgovor do kojega shvatite da mi je stalo**104). Tito je, u svome pismu od 9. februara 1944. godine, dao Čerčilu negativan odgovor. Zaklanjajući se iza odluka Drugog AVNOJ-a, Tito je pisao: „ . .. Međutim, sve dok postoje dve vlade, jedna u Jugosla­ viji, a druga u Kairu, ne može biti govora o potpunom jedinstvu. 100)

IM) M2 ) 103) 104)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

447. 447. 443. 449. 452.

431

Stoga se vlada u Kairu mora ukinuti, a sa njom otstraniti i Dražu Mihailovića. Ova vlada mora odgovarati pred vladom AVNOJ-a zbog rasipanja ogromnih svota nacionalnoga novca"1C5). Saveznici treba da priznaju Nacionalni komitet „kao jedinu jugoslovensku vladu, a kralj Petar da se, saglasno tome, potčini zakonima AVNOJ-a. Ukoliko kralj Petar prihvati sve ove uslove AVNOJ neće odbiti da sarađuje, pod uslovom da o sudbini jugoslovenske monarhije posle oslobođenja Jugoslavije slobodnom voljom odluči narod. Od kralja Petra se očekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi in­ terese svoje otadžbine i želju da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po završetku rata slobodnom voljom reši sam narod, a da će do tada on činiti sve ono što se nalazi u njegovoj moći da podrži istrajnu borbu jugoslo venskih naroda"100). Kao odgovor na ovo pismo Čerčil, 25. februara 1944. godine, obaveštava Tita da je rešio da povuče svoje oficire za vezu, „mada će možda proći nekoliko nedelja pre nego što se ona može izvršiti. A dotle, zar mi ne biste mogli garantovati da ćete pozvati kralja Petra, ukoliko se on oslobodi Mihailovića i svojih ostalih loših savetnika, da se priključi svojim sunarodnicima na bojnom polju, uz nepromenljivu postavku da su jugoslovenski narodi slobodni da sa­ mi odrede Ustav posle rata? U koliko se ne varam u svojoj oceni, ovaj mladić nema veće želje do da se svrsta pored svih onih Jugo­ slovena koji se bore protiv zajedničkog neprijatelja; pa ipak, shva­ tite da ga ja ne mogu prisiliti da raskine sa Mihailovićem, odbaci svoju vladu i prekine svaku vezu sa Srbijom, pre nego što sazna da li može računati sa Vašom podrškom i saradnjom "107). U svome govoru, koji je 22. februara 1944. godine održao u Par­ lamentu, Čerčil se potpuno stavio na stranu jugoslovenskih komu­ nista i istakao da oni predstavljaju „jedan nacionalni i objedinju­ jući p o k re t. . . U maršalu Titu su partizani našli istaknutog vođu koji se proslavio u borbi za slobodu . . . Na nesreću, možda je neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa snagama pod generalom M ihailovićem . . . Već dugo vremena sa posebnim interesovanjem pratim pokret maršala Tita i pokušavao sam da mu svim raspolo­ živim sredstvima pružim pom oć"108). Uporedo sa stalnim povećavanjem materijalne pomoći Titu Čer­ čil je pojačavao pritisak na kralja Petra II, da otpusti vladu dr Božidara Purića i generala Mihailovića. Čerčil, 1. aprila 1944. godine, javlja Idnu: „Smatram da na K r a l j a t r e b a i z v r š i t i k r a j ­ nji pritisak da se o t a r a s i s v o j i h dosadšnjih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno 105) Na istom mestu, ine) Na istom mestu, 107) Na is to m m e stu , 103) Na is to m m e stu ,

432

str. 453. str. 453. str. 453, 454. str. 455.

p o p u t v o d e n i č k o g k a m e n a . . . M oja je misao od počet­ ka bila da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vlade ili je raspusti kao i da neće biti nikakve velike štete ako nekoliko nedelja ostane bez vlade . . . savetovaćete Kralju do­ bru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića i kompa­ niju i prekine svaku vezu sa Mihailovićem; zatim ćete ga privoleti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće preko gledati. Tako nam bar ostaje nada da ćemo kroz nastupajućih pet-šest nedelja izgraditi most između njih dvojice. Mi nemamo prava da zbog slo­ ženosti srpske politike zakočimo one vojne snage koje žele da se bo­ re sa partizanima, ili se mogu navesti na takav postupak"109) Sa ushićenjem Cerčil je, 17. maja 1944. godine, javio Titu da je Kralj otpustio Purićevu vladu i da je spreman da poveri vladu dr Ivanu Subašiću: „Jasno je da ovu odluku odobrava vlada Njegovog Veličanstva"110). „Kralj je, javlja Čerčil 24. maja 1944. godine Titu, otpustio Purića i kompaniju i čini mi se da će ban Hrvatske oko sebe okupiti izvese uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i da pusti događaje da idu svojim to­ kom. Mislim da će se ovakav stav uglavnom podudarati sa Vašim shvatanjem iznetim u prvim telegramima razmenjenim između nas. Obaveštavam Ruse i Amerikance o svemu što se odvija među na­ m a"111). Upoređene sa ovom stvarnošću sve t e z e Rezolucije Sveto­ savskog kongresa o nadi u saveznike da z a u z d a j u komunistički pritisak na nacionalne snage Srbije liči na vapaje ljudi koji hoće da silom svoje upornosti pretvore svoje iluzije u stvarnost. One, koji su postali delotvorni saveznici njihovih neprijatelja i koji se osećaju prijatno u toj ulozi, sastavljači ove Rezolucije hteli su da uvere da su oni ono što nisu, da su saveznici generala Mihailovića i srpsko­ ga naroda. Tragičnu ulogu generala Mihailovića u ovoj poremeće­ noj stvarnosti, čije sve komponente on nije mogao da shvati, ocrtao je Vukašin Perović, i sam Ravnogorac i veliki poštovalac Mihailo­ vića, rečima: „Draža Mihailović kao vođa pokreta i ideolog jednoga novog stanja, odigrao je u očima svojih saveznika, isto toliko koliko i u očima svojih vojno-političkih ideoloških neprijatelja, ulogu film ­ skog glumca, koji pobuđuje interes publike dok ga ova prati na plat­ nu; dok daje autograme ili se koketski osmehuje na svoje posmatrače . . . Draža Mihailović sa svojim štabom intimno je živeo u uverenju, da je stav Anglo-Amerikanaca prema njemu samo taktička igra saveznika, da se ne bi ozlojedili Rusi, koji su u toku rata držali u rezervi ideju separatnog mira kao neku vrstu pretećega sredstva u odnosu na Anglo-Amerikance, utsvari kao sredstvo učene, prema 108) Na istom mesta, str. 456. u°) Na istom mestu, str. 45fi. ni) Na istom mestu, str. 457.

433

čemu su se ovi pokazali velikodušnim, ali tačno u duhu one misli cara Aleksandra I. koji se pokazao velikodušnim prema Napoleonu1', ,,ne dajući mu svoje"112). I Titu, i preko njega Sovjetima, Anglo-Amerikanci su d a v a l i o n o š t o n i j e b i l o n j i h o v o i na što, ni p o s v o ­ jim demokratskim načelima, n i s u i mal i , niti m o g l i i m a t i , p r a v o — nad celim jednim narodom ustoličili su komunističku diktaturu i to baš onda kada se videlo da Nemačka vojnički sve više slabi i kada se zbog razvoja na frontovima izvan Jugoslavije, nemačka vojska više povlači prema svojoj matici. U toj defanzivnoj fazi rata Jugoslavija je za nemačku vojsku bila samo p r o l a z n a oblast: nemačka vojska se povlačila sa Balkana k a k o i k u d a je htela i nije poznato da su je jugoslovenski partizani igde mogli omesti u izvršenju toga plana. Vojničkom e slomu Nemač­ ke mogli su jugoslovenski partizani, i u ovoj završnoj fazi rata, doprineti veoma malo. Čerčil je, najverovatnije zbog obaveštenja ko­ je je dobijao od svojih misija kod Tita, bio opsenjen snagom jugoslovenskih komunista. To je ostala tamna senka na njegovom istorijskom liku. Svedočenje američkoga pukovnika Mak Daula o postojanju jake, dobro organizovane i uticaj ne komunističke i prokomunističke gru­ pe kod veoma odgovornih britanskih vojnih faktora u Kairu, zas­ lužuje punu pažnju. „Britanci su, veli Mak Daul, doneli odluku da Mihailovića napuste p r e nego što je ma koja zvanična tužba po­ dignuta. Kod mene se nalazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailo­ vić napusti. Ovaj izveštaj i predlog brigadira Maklina p i s a n j e dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i prvi argumenat o velikoj zabludi i glupim naporima da se opravda Mihailovićevo isključenje"113). Mak Daul kazuje kako su njegovi ljudi, koje je bio poslao i ,,u Kairsku britansku školu" vaspitavani komunističkim duhom. „Učili su ih, veli on, da će oni pred kojima oni danas otvaraju vrata, sutra otvarati vrata drugima ili da će gospodari postati sluge, a sluge gospodari. Učili su ih i to, da će sve što jedni danas imaju, sutra pre­ ći u ruke onih koji nemaju, ili bogati postati sirotinja, a sirotinja — bogataši. U slične propovedi dolazila je i ova: sve današnje privi­ legije pretvoriće se u sustrašnje lance, ili danas zaboravljeni sutra će postati silni. Kratko, sve što su tamo čuli, bio je šušti komunizam iz komunističke škole. Pod tim uslovom i tu formirala se ekipa ljudi koji su u ime Britanije bili određeni za nadzornike izbornih sloboda u 2) Vukašin R. Perović, Enciklopedijski i politički komentar Genosida. Prva četnička enciklopedija, knj. I, sv. 3, Minhen 1973, str. 39, 53. 113) Otkrića pukovnika Mak Daula (U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. 23. juni 1969, str. 7.

434

na Balkanu1*114). I dalje: „Zapadni komunisti, Britanija i Amerika, sa svima prokomunistima stajali su uz Tita. Ali k o je taj koji je v a r ao Cerčila s komunistima, to još ne znamo"115). I sastavljači Rezolucije Svetosavskog kongresa i svi oni koji su sledovali savetima te rezolucije gledali su u Sovjetskom Savezu i u Crvenoj armiji saveznike, bili su ili zavedeni ili nisu mogli da shvate ideološki jaz, koji je postojao između nacionalista i parti­ zana. To je bila jedna od fatalnih iluzija i generala Mihailovića i ide­ ologije Svetosavskog kongresa. „Trupama JVUO — javljao je, 4. aprila 1945. godine, Mihailović Konstantinu Fotiću — bilo je nare­ đeno da Sovjetske trupe na svim terenima dočekuju kao saveznike, da ih pomognu u akciji protiv okupatora, i da se i u pogledu akcije stave pod komandu sovjetskih komandanata. Narod je bio pozvan da sovjetske trupe prima naj prijatelj skije. Komandant trupa u Srbiji general Trifunović poslao je odmah svoju delegaciju sovjetskom glavnom komandantu na ovome pravcu, da se sa svim trupama sta­ vlja pod Sovjetsku komandu1*116). Šta se dešavalo posle toga? Sovjeti bi, i kada bi prihvatili uslu­ gu četnika, ove razoružavali i predavali jugoslo venskim partizani­ ma. To se desilo i sa pukovnikom Vesićem, i sa Dragutinom Keserovićem, i sa Predragom Rakovićem. Raković je, zajedno sa Sovjeti­ ma, učestvovao u akciji protiv Nemaca: „ . .. A potom, doveden je odred od 2.500 partizana pod komandom hrvatskog ustaše Mesića, i postavljen zahtev komandantu Rakoviću, da se sa korpusom stavi pod komandu Tita. Kad je Raković odbio ovo naređenje, onda su naredili da položi oružje**117). Mihailović je, 11. novembra 1944. godine, izvestio Đonovića o držanju Crvene armije na terenu i o progonima koje su komunisti odmah počeli čim su preuzeli vlast. Mihailović javlja Đonoviću: „Situacija u zemlji veoma teška. K raljevi govori preko radija pora­ zno delovali na narod i borce. Komunisti sa pomoću i naslonom na Ruse, ovladali skoro Srbijom. Pad Beograda i Srbije teško je delovao na ostali deo naroda u pokrajinama, a komunistima je to dalo jači zamah i snagu da u celoj zemlji preduzmu akcije i to poglavito prema našim odredima, a prema okupatoru samo formalno. Cilj im je vlast, a ne oslobođenje od okupatora. U Srbiji mi smo poku­ šali da stupimo u kontakt sa Rusima radi saradnje. Rusi nisu to pri­ hvatili. Naprotiv, razoružali su sve naše odrede. Jedan koncentracioni lo­ gor je u Paraćinu. Ne znamo za sudbinu ovih ljudi. Po nekim izveš114) Na istom mestu, str. 8. 115) Na istom mestu, str. 9. 116) Jovan Đonović, Izveštaji đenerala Mihailovića iz kraja 1943. i 1944. (U „Glasnik SIKD Njegoš", sv. 3. juni 1959, str. 75). n7) Na istom mestu, str. 76.

435

taj ima predali su ih komunistima, dok drugi tvrde da su ih odveli na rad u Rusiju. Rusi su surovo i neprijateljski postupali sa našim ljudima. Ruske trupe pljačkaju i rđavo postupaju prema narodu. Ima mnogo slučajeva silovanja žena i devojaka. Jedan naš vojnik dobio je pismo od žene preko jednog izbeglice u kome se žali da je silovana. Rusi predaju vlast komunistima. Komunisti ovo koriste i svuda postavljaju svoje ljude, a naše u masi ubijaju i odvode nekuda. . . . Mi smo bili primorani zbog ovakvog stava ruskih trupa i ja­ kih komunističkih snaga, da povučemo naše snage iz Srbije prema Sandžaku. Dosta smo snaga izgubili, ali još imamo iz Srbije 20.000. Od svih snaga u Srbiji se na terenu održao jedino Raković u oblasti Kraljeva i Čačka. On je pokušao vezu sa Rusima i učestovao sa nji­ ma u napadu na Nemce. U početku je dobro išlo, ali je sada ta veza na mrtvoj tačci. Keserović je bio dobro dočekao Ruse. Keserović je bio zauzeo Kruševac i predao ga Rusima. Ali poslednja dva dana hteli su da ga razoružaju. Jedva je uspeo da pobegne. Američkog kapetana Kramera Rusi su uhvatili, zatim sproveli u Sofiju i odatle vratili u Italiju11118). Keserović je, kasnije, bio uhvaćen, suđen i streljan od komunista.

lls) Na istom mestu, str. 63-64.

436

JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADŽBINI ILI ČETNIŠTVO MEĐUSOBNE VEZE I IDEOLOGIJA

1. Uobičajeno je, svakako po ugledu na postojanje č e t n i š t v a pre Balkanskih ratova i pre Prvoga svetskog rata, da se i pristalice generala Dragolj uba-Draže Mihailovića za vreme poslednjeg rata nazivaju četnicima. Tako ih je naš narod nazivao i kao takve zadr­ žao ih je u svesti. Na procesu pred komunističkim sudom Mihailo­ vić je rekao: „Naziv četnik, to je naziv koji je došao od samoga na­ roda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku četničke odre­ de u Jugoslo venskoj vojsci. To je tačno, i to je po Pravilima naše ratne službe, jer vojska koja ostane bez fronta obrazuje četničke odrede1'1) . .. Između dva svetska rata postojala je u Jugoslaviji četnička organizacija, čiji su glavni predstavnici bili Ilija TrifunovićBirčanin i Košta Pećanac, koji se, odmah posle početka komunistič­ ke akcije u okupiranoj Srbiji, pridružio generalu Milanu Nediću. Birčanin je, i u početku Drugog svetskog rata bio predsednik Na­ rodne odbrane Jugoslavije, a posle sloma Jugoslavije našao se na italijanskoj okupacionoj zoni i živeo u Splitu. Ilija Trifunović-Birčanin razvijao je u početku svoju akciju ne­ zavisno od Mihailovića. Prema Ravnoj Gori, planini, gde se bio smestio pukovnik Mihailović sa svojom grupom, dobio je ceo njegov pokret i svoje ime. Za grupu oko Mihailovića Košta Pećenac nije hteo da zna i smatrao je da bi se Mihailović trebao da potčini nje­ mu . .. Pristalice Mihailovićevog pokreta nazivali su se najpre „Čet­ nički odredi jugoslovenske vojske11, zatim „Vojno-četnički odredi", da bi posle dobili naziv „Jugoslovenska vojska u Otadžbini"2). Po­ stojale su, i u okupiranoj Srbiji, tih dana razne naoružane grupe, čije su vođe pokazivale težnju za osamostaljenjem. „Ravnogorski x) „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Štenografske beleške i dokumenti sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću". Beograd 1946, str. 107-108. 2) Jozo Tomasich, The Chetniks . . st;\ 125 i dalje.

437

pokret bio je ustvari jedna od raznih „ilegalnih11 četničkih grupa"3). Hristi Laurens kazuje kako su ga, onesvešćenoga posle preplivan ja jedne reke u Srbiji, našli četnici koji su priznavali Pećanca. Pored Pećančevih četnika krstarila je u to vreme i grupa generala Ljube Novakovića4), čoveka kome se brzo izgubio trag. U to se vreme po­ javljuju razne v o j v o d e , koje su, formalno, priznavale Pećan­ ca (Mašan Đurović, Bogdan Gordić, i drugi), ali su na terenu radili šta su hteli5) . . . Mihailovićeva grupa je bila nešto sasvim drugo. Hristi Laurens, koji se tada kretao po terenu i imao dodira sa raz­ nim četničkim grupama, pise: „ . .. Britanski radio objavljivao je svakodnevno da je Mihailović priznati vođa jugoslovenske gerile. Ja sam imao dosta poverenja u Britansku obaveštajnu službu da ne bi ovo primio kao značajno. Pretpostavljao sam da Britanci moraju znati sve šta radi Mihailović i da su dali svoj pristanak. Mihailovićevo naređenje, posle njegovog poraza u jesen, da se prestane boriti protiv Nemaca, izgledalo je dovoljno razumno, jer se niko ne može uspešno boriti dok njegova organizacija ne postane dovoljno jaka. A li ovaj razvoj na prvi pogled izgleda neobjašnjiv"6). Mihailovićevo ime i njegov ugled proisticali su iz činjenice, da su ga prihvatili i britanska propaganda i jugoslovenska vlada u Lon­ donu. Pod tim utiscima se desilo da je izbegavano nazivanje nje­ gove grupe č e t n i c i m a , koji ga tada nisu ni priznavali. „U toku 1.941. godine, veli Ivan Avakumović, njegove pristalice nosile su razna imena, ali je od 1942. godine njegova vojna organizacija zvanično nosila ime „Jugoslovenska vojska u otadžbini" (JVUO). M e­ đutim, u mnogim krajevima Jugoslavije, Mihailovićeve vojne jedi­ nice nisu se u svakodnevnoj upotrebi služile ovim imenom; drugi, koji su sebe smatrali Mihailovićevim ljudima, ali u stvarnosti bili vi e pod komandom lokalnih okupatorskih posada, naročito od sre­ dine 1942. godine, upotrebljavali su ime č e t n i k iz oportunis­ tičkih razloga, kako bi se na izvestan posredan način, bar za okupa­ torsku javnost, izdvajali zvanično od Mihailovićeve vojske u ota­ džbini. Treći četnici su to činili jer su želeli da na taj način pokažu da se ne slažu sa obnavljanjem jugoslovenske države posle rata, zašto se Mihailović borio. U okupiranoj Srbiji je položaj naziva čet­ nik bio sasvim drukčiji, jer je Pećanac koristio ovaj naziv i na svaki ga način kompromitovao, kada je počeo da sarađuje sa okupatorom i Nedićem; uz Pećanca, a pomoču Nedića, u toku okupacije nicali su „nezavisni četnički odredi". Znajući za ovu neodređenost i često dvosmislenost, ustaše i partizani za vreme rata i jugoslovenski re­ žim posle rata stalno su i sa određenim ciljem upotrebljavali za Mi3) 4) 5) 6)

438

Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement . . str. 13. Christie Lawren.ce, Irregular Adventure . . . , str. 83, 85, 96, 100-103. Na istom mestu, str. 152 i dalje. Na istom mestu, str. 159.

hailovića samo ovaj naziv č e t n i k . Njima su se pridružili zvanični anglosaksonski istoričari i novinari i na taj način pomogli u toku poslednjeg četvrt veka da se ne sazna istorijska istina o pokre­ tima otpora i građanskom ratu u Jugoslaviji 1941-1945"7). Ovo se tvrđenje može uzeti samo kao delimično tačno. I posle uvođenja naziva Jugoslovenska vojska u Otadžbini upotrebljavao se i naziv četnik bilo u vezi sa ovom oznakom bilo bez nje. Dolazi u raznim četničkim dokumentima i naziv „Četnički odredi juguoslovenske vojske u Otadžbini11. Pukovnik Bajo J. Stanišić naziva se u jednom dokumentu od 4. marta 1942. godine „komandant narodnooslobodilačke vojske Crne Gore i Hercegovine118). Kasnije, 24. sep­ tembra 1943. godine, Stanišić se pominje kao komandant „Zetskog četničkog odreda119) . . . U Bosni je četničko ime stalno održavano kao oznaka v e z e sa četništvom iz prošlosti. Četnički komandanti u Bosni, Lazar Tešanović, Slavoljub Vranješević, Uroš Drenović mole u jednoj molbi, upućenoj Bogoljubu Kujundžiću, 28. marta 1944. godine, da im se pošalje „oko 250 kompletnih četničkih uni­ formi za poti'ebe odreda ovoga kraja, jer će to mnogo podignuti ug­ led srpskoga naroda i njegov otpor protiv svih silnika1110). Radoslav Radić je komandant „bosanskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske u Otadžbini1111). General Mihailović postavio je, 23. marta 1943. godine, majora Fehima Musu Kadića „za komandanta svih č e t n i č k i h M u s l i m a n a u Jugoslaviji1112). Ni u početku, a dugo ni kasnije, č e t n i š t v o nije bilo jedna organizaciona celina. Č e t n i š t v o izvan okupiranoga područja Srbije postojalo je i iz drugih razloga i pobuda, i imalo drukčije ciljeve od ovoga u okupiranoj Srbiji. Četnički pokret u Crnoj Gori nastao je posle ustanka protiv Italijana, 13. jula 1941. godine. To je bio nacionalni ustanak protiv Italijana koji su hteli da proglase n e z a v i s n u Crnu Goru, što nisi želeli ni nacionalisti (osim male grupe „Zelenaša"), ni komunisti13). „Mi, narodni ljudi, veli Milan Bandović, u to vreme jedini njegovi stvarni predstavnici, tačno smo znali da čin okupatorskog proglašenja Crne Gore za kraljevinu mo­ žemo sprečiti jedino oružjem. A li smo bili svesni da za to valja tra­ žiti i učešće komunista. Oni su već tada vršili propagandu po naro­ du, istupali organizovano, prikupljali svoje političke pristalice, bili činilac. Ne dići se na oružje, za nas bi značilo pustiti da se odigraju dva zla. Prvo, okupatori bi proglasili Crnu Goru za kraljevinu, i ti­

75,

7) Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. beleška. 8) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, str. 69. 9) Na istom mestu, str. 142-143. 10) Na istom mestu, str. 300. U) Na istom mestu, str. 211. 12) Na istom mestu, str. 237.

439

me stvorili jednu ozbiljnu pometnju u odnosima između Srba u Crnoj Gori i u drugim srpskim krajevima. Drugo, odsustvo narodnih i po­ litičkih ljudi, antikomunista i demokrata, komunisti bi jedva doče­ kali: oni bi poveli sami, na svoj način, iako neuspešnu borbu protiv okupatora i time popularisali sebe kod narodnih masa, a na sve druge patriote bacili bi ljagu. Nametalo se rešenje: da se u borbu protiv okupatora stupi u zajednici sa komunistima"14). Odvajanje nacionalista nastalo je kao posledica pokušaja komu­ nista da iskoriste ovaj nacionalni pokret za svoje svrhe. Prvi po­ kret nacionalnog otpora komunistima, koji su vršili teror, pojavio se u Vasojevićima15). Prema Miliji M. Lašiću-Vašojeviću prvi vođa ovoga otpora bio je njegov brat, generalštabni major Đorđe Lašić uz koga se pojavio i kapetan Pavle Đurišić16). Iz pružanja otpora komunističkom teroru nastao je, najpre, u ovome delu Crne Gore, a zatim i u celoj Crnoj Gori, jak antikomuni ­ stički pokret. B o r b e n i a n t i k o m u n i z a m ostao je do kraja bitna osobina četnika Crne Gore. U početku su se četnici u Crnoj Gori organizovali sami na čelu sa nekoliko nacionalno orijentisanih aktivnih oficira. Tek kasnije, oni su došli pod komandu ge­ nerala Mihailovića: „K rajem 1941. godine, Pavle je kao delegat anti­ komunističkog pokreta koji je bio u formiranju, probijajući se kroz bespuća i opasnosti, prešao u Srbiju, gde se na Ravnoj Gori sastao sa Dražom Mihailovićem, koji mu je dao nalog i uputstva za borbu protiv komunista, odredivši ga za komandanta Limsko-Sandžačkih četničkih odreda, dok je majora Đorđa Lašića odredio za komandan­ ta Crne G ore"17). Sačuvani su dokumenti o postavljanju Đurišića i Lašića za ko­ mandante. Oktobra 1941. godine Mihailović je postavio kapetana Pavla I. Đurišića „za komandanta svih snaga četničkih odreda ju ­ goslovenske vojske za srezove: Andrijevački, Beranki, Bielopoljski i Prijepoljski, Plevljanski i Kolašinski sa Barskom i Buđevskom opštinom "18). Mihailović je, 28. decembra 1941. godine, postavio ge­ ne ralštabnog majora Đorđa Lašića za komandanta svih četničkih odreda „za celu oblast Crne G ore"19). Kasnije se, pored Baja Sta­ n čića, Lašića i Đurišića, pojavio i general Blažo Đukanović „kao komandant oružanih snaga Draže Mihailovića u Crnoj Gori", koje će voditi borbu protiv partizana. U tome smislu je general Đukano­ vić stvorio sporazum sa Pireom Birolijem 20). Matteo I. Milazzo veli 13) 14) !5) i«) 17) 1!*) !9) 20)

440

Vukosav Radović, Od sudije do čistača . . . , str. 209. Milan Bandović, Ustanak u Crnoj Gori. U „Knjiga o Draži", I, str. 78. Vukosav Radović. Na istom mestu, str. 2,34. Milija M. Lašić-Vasojević, Enemies from ali Sides, str. 31-109. Vukosav Radović, Na istom mestu, str. 235. Dokum enti. . str. 7-8. Na istom mestu, str. 13. Na istom mestu, str. 35.

da su Đukanović i Trifunović-Birčanin resili, u proleće 1942. godine, da se stave pod Mihailovićevu komandu. General Đukanović je bio predsednik Nacionalnog komiteta Crne Gore; oktobra 1943. godine otišao je sa Bajom Stanišićem u manastir Oštrog i tu su poginuli. O držanju crnogorskih četnika, do ovoga vremena, pisao je Milan Bandović: „Vojničke veze u to vreme nije bilo sa pukovnikom Mi­ hailovićem. U narodu je, istina, kružila legenda o njemu: kako se nije predao okupatoru i kako je pošao u srpske planine sa čitavom jednom divizijom jugoslovenske vojske. Ta legenda jako je potkrepljavala borbeni i revolucionarni duh Crnogoraca. U onom, pak, delu Sandžaka koji je pao pod italijansku okupaciju (Bijelo Polje, Plevlje, Sjenica, Prijepolje) sa Dražom se pokušavala uhvatiti veza još u junu. Ja sam poslao u Srbiju, da pronađu tog legendarnog pukovnika, jednu grupu svojih sigurnih ljudi. Bilo ih je sedmorica; odabrao sam ih bio iz čitavog sreza kao rođene hajduke; na čelu je bio Jagoš Korać, poznati četobaša iz Zatona, u zajednici sa bratstvom Popadićima iz Buđeva i Čopovićima iz Pešteri. Oni su se iz Srbije vratili tek u trenutku kada je ustanak bio u punom jeku, krajem jula 1941. godine. Oni su nam doneli samo potvrdu o postojanju na Ravnoj Gori pukovnika Mihailovića. Neposredne vojničke veze sa Dražom biće uspostavljene tek u septembru, a konačno u decembru 1941, kada je na Ravnu Goru otišao lično kapetan Pavle Đurišić"21). Na području Bosne i Hercegovine, kao i Dalmacije, nastao je četnički pokret spontano kao akt somaodbrane od ustaških pogro­ ma i pokolja. Tipično je za ovo četništvo, da ono nije nastajalo kao reakcija protiv Nemaca i Italijana: glavni srpski neprijatelj na ovo­ me području bile su ustaše. Nelogičnost srpske, odnosno celokupne jugoslovenske, stvarnosti na ovome prostoru koji je potpao pod NDH, bila je u tome da su srpski neprijatelji bili više ustaše nego Nemci i Italijani, koji su ih doveli na vlast. Nelogičnost ove situa­ cije bila je i u tome, da su okupatori, koji su srušili Jugoslaviju, če­ sto istupali kao zaštitnici Srba od terora i progona njihovih sate­ lita — ustaša. Za četnike u Bosni i Hercegovini može se, s pravom, reći da su to bili n a r o d n i č e t n i c i . „Sela su se, veli Rađmilo Grđić, diza­ la na noge nezavisno jedno od drugoga. Povezivanje je dolazilo kas­ nije. U Hercegovini, ustanici nisu znali šta se radi u Bosni, a kamoli u Srbiji. Sve saobraćajne veze i sredstva bili su u rukama nepri­ jatelja. Okupacione đemarkacione linije, i naselja neprijateljski ras­ položenoga muslimanskog i katoličkog stanovništva, bili su dugo neprolazna prepreka za objeđinjananje akcije .. . Gradovi i varo­ šice, iz kojih su u X IX veku ustanicima dolazile inicijative, uput­ stva i materijalne pomoći, bili su 1941. grobnice srpskoga naroda. 21) Milan Banović, Ustanak u Crnoj G o ri. .., str. 79.

441

Pošto je tamo poubijan cvet srpskog naroda, ustaše su prigrabile u svoje ruke i njihovu im ovinu"22). Iz jednoga opširnijeg zapisnika međuodretske konferencije bosanskih četiških odreda, koja je održana 1. decembra 1942. godi­ ne, vidi se kako su ovi odredi postajali, kakvo je bilo stanje kod njih i kuda su i na koju stranu pogledali. I oni su, razume se, znali za postojanje Mihailovića i tražili vezu sa njim, ali je uspostavljanje te veze išlo teško, a i kada bi se uspostavila brzo se kidala. Vasilije Lalić, pomoćnik komandanta, govoreći o organizaciji četnika, rekao je: „K od nas postoji sasvim druga organizacija zato što se nalazimo u šumi. U Srbiji i Crnoj Gori to je zgodno provesti, jer se četnici kre­ ću i po gradovima. Tu je organizaciju lakše sprovesti i izvršiti je tajno, a međutim, pored ovoga zadatka, imamo još jedan zadatak, a to je da držimo situaciju i da branimo položaje na kojima se nala­ zimo. Svakako bi bilo potrebno da pristupimo toj organizaciji kako on (Draža Mihailović) to traži ali je isto tako potrebno da mi toj organizaciji pristupimo prema našim prilikama"23). Stevan Botić, delegat odreda „Trebava", žalio se: „Dražina rad­ nja je radna organizacija, a u nas su prilike sasvim drukčije. Mini­ star Draža Mihailović principijelno ne priznaje nikakve štabove u Bosni, ja sam bio stalno sa njim u vezi i on mi slao svoje oficire od kojih je poginulo 28 u Istočnoj Bosni, a oni koji nisu vratili su se u Srbiju. Samo je ostao m ajor Vranješević, kapetan Mitranović, ka­ petan Pejić i nekoliko poručnika i potporučnika. Draža je jednom depešom preko radio stanice koju je organizovao Lazar Trklja tra­ žio da ja i Gorski štab dođemo njemu i da hodamo po Crnoj Gori, mi smo mu odgovorili da nama nije tamo mesto, nego da treba da ostanemo u B osn i. . . Što je god tražio Draža ja sam to učinio, ali oko njega se kupe ljudi koji bi hteli da budu gospodari Bosne, kada ona bude oslobođena i ja sam kazao da smo mi digli ustanak i đa mi hoćemo da budemo oni u budućnosti, koji će rešavati pitanje uređenja i napretka naše države. Oko brata Draže su skupljeni uglavnom Crnogorci i Srbijanci koji ne poznaju naše prilike. Račić je, kada je u Srbiji bilo teško, pobegao u Bosnu, a zatim je opet po­ begao iz Bosne u Srbiju. Ali pobegli su i njegovi ljudi sa punim dže­ povima dukata koje su u Bosni opljačkali"24). Botić je, i pored ovoga iskustva, rekao: ,, . . . Potrebno je bezuslovno da se uspostavi i održi veza sa Dražom Mihailovićem i da se njegova organizacija upliće u našu i obratno, a ljudi koje je narod izabrao treba da ostanu do kraja. Naši četnički odredi treba i dalje da se organizuju i međusobno što čvršće povezuju, a ujedno treba 22) Badmilo Grđić, Zapadni srpski krajevi i Draža. U „Knjiga o Draži I, str. 112. 23) Dokumenti. . . , str. 220. 24) Na istom mestu, str. 221.

442

tražiti od brata Draže da nam dadu radio stanice koje su faktično na­ še a te stanice su bile vrlo dobre"25). Mirko Đukanović, delegat odre­ da „Trebava" izjasnio se protiv lica koja dolaze iz Srbije i od Dra­ že „bez potrebnih dokaza i legitimacije. Tragedija Majevice počinje u času kad je Srbija uplela svoje prste i kada su ti ljudi počeli da nam prilaze. Sve je bilo dobro, dok nisu počeli da dolaze ljudi sa pojedinim pusulama, a mi smo pojedince morali oterati sa Maje­ v ice"26). Iz pisma, koje su Radoslav Radić i njegov pomoćnik poručnik Vas. Đ. Calić, 1. decembra 1942. godine, poslali Draži Mihailoviću, vidi se kako je nastajala i kako se razvijala četnička organizacija u Bosni, kao i to kako je njima bilo teško uspostaviti vezu sa Mihailo­ vićem. „Početak borbe, veli se u pismu, nije bio lak, jer je svaki ra­ tovao u svome kraju, bez povezanosti jednih sa drugima i kad bis­ mo proširili našu teritoriju, oslobođenu od okupatora, spojili smo se u jednu jedinstvenu komandu, gde zajednički nastavljamo dalju borbu"27). Radić navodi kako je preko Dragoslava Račića pokušao da uhvati vezu sa Mihailovićem, ali bez uspeha28). Daje, dalje, po­ datke o organizaciji četničkih odreda i ističe kako je i koliko postradao narod u Bosni: ,,U ovoj današnjoj borbi srpski narod u Bos­ ni je izdržao najveće teškoće, podneo žrtve, izgubio mnoge sinove, kako u vojsci tako i u civilnom stanovništvu, a na desetina hiljada porušeno je i popaljeno srpskih domova. Mnogi su srezovi u Bosni bez ijedne srpske kuće jer su sve pogorele. Ko bude imao prilike od mjerodavnih da prođe našim krajevima, uvjeriće se da smo stra­ dali više nego ma koji drugi kraj na Balkanu, ali smo zato postigli najveći uspeh u borbi i očistili najveći dio srpske zemlje od nepri­ jatelja. Ovo treba đa nam priznaju svi naši prijatelji od kojih očeku­ jem o da će nam porušene domove pom oći podignuti, a siročadima ukazati pomoć da ne gladuju, jer su im roditelji za ovu svetu stvar dali živote"29). Radić moli da se preko radio Londona javlja o njihovom radu i borbi, jer je „to u interesu samih Vas i vlade u Londonu da se zna­ de i za našu borbu, patnje i stradanja te bi i za ovaj kraj trebalo po­ raditi da se zaslužni pohvale, unaprede i slično tom e"30). ,,U Bosni veli Radić, borba je čisto srpska i narod se bori čisto za srpsku stvar pod srpskom trobojnicom, gde pjevajući ide u borbu: „Dok je Boga i srpskih mišica, vijaće se srpska trobojnica". Naš narod od najsta­ rijega do najmlađega želi da se zna o njegovoj borbi pa Vas molimo 25) 26) 27) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

221. 221-222. 221. 211-212. 212. 212.

44:i

da nekoliko puta preko radio Londona objavite ovo „Milica je zdrava“ , pored ovoga potrebno je da se što prije napiše jedna veća svota letaka i iz aviona baci po našim krajevima . . . Da bi se znalo za nas i da bi mogli imati vezu sa vama potrebno je što prije da se uputi radio stanica ovamo kao i radio-telegrafista"31). Javlja, dalje, da je izvršeno ujedinjenje četnika i „kako vidite naša se srpska borba ujedinjuje i proteže od istočne do zapadne Bosne (od reke Une do reke Drine)“ 32). Sam Mihailović je priznao na suđenju, da je znatno kasnije pri­ znao i uzeo pod svoju komandu četnike u Hercegovini i Dalmaciji. To je bilo 13. jula 1942. godine na sastanku u Avtovcu, srez Gacko. Hercegovina, gde se sastao sa Ilijom Trifunovičem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem. Na ovome sastanku su bili i kapetan Ivanišević iz Splita, Zarija Ostojić, Milan Šantić, sveštenik Radojica Perišić i Milorad Popović. Mihailović je pomenuo da je ovome sa­ stanku prisustvovao i jedan čovek koji je „imao naziv „Kutlača". To je, nesumnjivo, bilo Marko Vujačić, zvani „Kutlača", prvak Sr­ pske zemljoradničke stranke, koji je, kasnije, prišao partizanima33)... Za ovaj se sastanak tvrdi da je bio u „Zim onjića kuli“ iako u A vtov­ cu niti je kada bilo „Zim onjića kule“ , niti je u njoj mogao biti odr­ žan ovaj sastanak. Nedaleko od varoši Avtovac, uz selo Samobor, nalazi se zaseok Mala Gareva gde su bile dve kuće Zimonjića, sveštenika Kostantina Zimovića i njegovog rođaka Andrije Zimonjića, koji je doživeo boljševičku revoluciju u Rusiji, gde je bio kao za­ robljenik. I njega i njegovog sina Slavka, učenika gimnazije (bio je učenik pisca ovoga dela) ubili su komunisti. Ako je, dakle, ovaj sa­ stanak držan u nekoj „kuli Zim onjića", onda je to moglo biti samo u zaseoku Mala Gareva. Uostalom, tada je u Avtovcu bila italijanska posada i Mihailović bi se teško mogao resiti da ide na sastanak u mesto gde se nalazi italijanska posada34). Mihailović je tada postavio Birčanina za komandanta Dalmacije. Like i Zapadne Bosne35). Prema Rađmilu Grđiću, kome su ove stva­ ri bile poznate, bio je između Mihailovića, s jedne, i Ilije Trifunovića-Birčanina i generala Braža Đukanovića, s druge strane, uspos­ tavljen kontakt. „Po našem saznanju, veli Grđić, Draža je svoj od­ nos prema oružanom pokretu otpora u zapadnim krajevima i Crnoj Gori prvi put s l u ž b e n o odredio pismima upućenim vođama toga pokreta Iliji Trifunoviću-Birčaninu i đeneralu Blažu Đukano31) Na istom mestu, str. 213. 32) Na istom mestu. 33) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139, 159. 34) „Sastanak u Zimonjića kuli" (,,Politika“ od 18. II. 1977. Piščeve primedbe na ovo kazivanje su iz ličnog iskustva; ori potičo baš toga kraja i poznati su mu bili i ljudi i mesto. 35) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139.

444

viću, u aprilu 1942. godine. Pisma su pisana na osnovu jednoga iz­ veštaja koji je Draži odneo iz Hercegovine odlični četnički borac Vidak Kovačević. Vidak se odlučio na taj put, skopčan sa mnogo opasnosti, jer je bilo neophodno potrebno da Draža bude obavešten 0 događajima koji su se desili ili pripremali u to vrem e"36). U uspostavljanju veze između Mihailovića s jedne i Trifunovića 1 Đukanovića s druge strane, Radmilo Grđić je igrao važnu ulogu. „Pre Vidakova odlaska, veli on, u Sjenički kraj gde se nalazio Draža, pisac ovih redaka imao je prilike da poseti i vojvodu Birčanina u Splitu, i generala Đukanovića na Cetinju. Sa obojicom je razgova­ rao o pitanju objedinjenja komande pod vodstvom Dražinom. Obo­ jica su stajala pred teškim odlukama, obojica su bili srećni i sprem­ ni da se stave pod Dražinu komandu, ali do toga časa nisu imali sa njim pravoga dodira"37). Vidak Kovačević, svršeni pravnik, aktivista kao i Lazar Trklja u Zemljoradničkoj stranci, tada mlad i energičan čovek, trebao je da Mihailoviću prenese Trifunovićevu i Đukanovićevu želju: „Vidaku je pisac (Radmilo Grđić) potanko ispričao svoje razgovore sa obojicom vođa otpora i zamolio da to prenese Draži i traži bezuslovno pisma u kojima bi im dao uputstva i savete u pogledu daljeg držanja. Vidak se vratio pod konac aprila 1942. Za­ tekao je pisca ovih redaka teško ranjenog posle atentata koji su na njega izvršili komunisti. Nosio je pisma i za Birčanina i za Đukano­ vića"38). Posle ovoga je došlo do sastanka Mihailović-Birčanin u bli­ zini Avtovca (Gacko). Utvrđeno je: „Dražino uticanje neće moći da ide dalje od opštih direktiva i uvek će se kombinovati sa principom koji je istaknut u pomenutim pismima — delegiranjem komande na bazi poverenja"39). I začeci četničkog pokreta u Sloveniji vezani su za Mihailovića. Prvi, koji je uspostavio vezu sa njime bio je m ajor Ivan Fregl, koji je bio zarobljen od Nemaca zajedno sa Aleksandrom Mišićem i za­ jedno sa njim nestao: uzima se kao sigurno da su ih Nemci streljali40). Sa slovenačke strane dolazili su i drugi pokušaji da se i u Slo­ veniji organizuju Mihailovićeve pristalice. Karlo Novak, generaištabni major, izložio je te napore u svome članku „Pokret otpora u Sloveniji 1941-1943." 41). Posle neuspeha sa pukovnikom Radom Avšićem, koji je prišao partizanima i kod njih postao general, No­ vak je sve do svoga odlaska u Rim, 23. septembra 1943. godine, vo­ dio ovaj pokret. Zamenio ga je Ivan Prezelj kada se vratio iz itali36) 37) 38) 39) 40) ■») I, str.

Radmilo Grđić, Na istom mestu, str. 115. Na istom mestu, str. 115-116. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu, str. 117. Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, knj. I, str. 140-141. Karlo Novak, Pokret otpora u Slovenačkoj 1941-1943. U „Knjiga o Draži“, 317-332.

445

janskog zarobljeništva; Prezelj je to ostao do kraja. Pored ovih gru­ pa, koje su bile antikomunistički orijentisane, postojale su i Seos­ ke straže sa pristankom Italijana, koje su bile pod klerikalnim uti­ caj em. Od ovih Seoskih straža postali su S l o v e n a č k i d o m o ­ b r a n i pod komandom Lava Rupnika.42).

2. Kao što nacionalne snage otpora, poznate pod opštim nazivom četništvo, nisu bile organizaciono međusobno čvrsto povezane, tako nisu, osim samo u glavnim linijama, ni njihovi ideološki i politički pogledi ujednačeni. Moglo bi se čak reći da ni mentalitet svih čet­ ničkih grupa u svima delovima zemlje nije bio isti. Ono što im je svima bilo zajedničko bila je odanost monarhiji i dinastiji Karađorđevića, dosledan i borben antikomunizam kao reakcija na svirepi komunistički teror vršen svuda tamo gde je partizanima uspevalo da uspostave svoju vlast; svestrana odbojnost prema svim oblicima ustašluka, koji je satirao srpski narod u svim krajevima koji su bili došli pod vlast NDH; i odnos prema okupatorima bio je, principi­ jelno, isti iako u svokadnevnom kontaktu sa njima (gde nije bilo nacioalne srpske vlasti) nije bio isti. U Velikoj Britaniji i Americi svi su gledali naše saveznike, a prema Sovjetskom Savezu su imali neodređen stav. Dok je za četnike izvan okupiranog područja Srbije bila najvaž­ nija borba za o č u v a n j e b i o l o š k o g opstanka srps­ k o g a n a r o d a , u Crnoj Gori ta opasnost nije postojala; tu je glavna ideološko-politička orijentacija bila i ostala antikomunistič­ ka. Za četnike u okupiranoj Srbiji, gde je postojala organizovana na­ cionalna administracija, situacija se postavljala sasvim drukčije. U početku je pukovnik Mihailović bio zamislio, a valjda i počeo, svoju aktivnost kao organizovanje naroda za jedan, nepoznati, X-dan, koji je trebao da dođe. Komunistička akcija i sprega sa njima pri­ silili su i Mihailovića na oružanu akciju protiv Nemaca, da bi se, ubrzo, sam uverio da je ona bila i preuranjena i nekorisna; zbog toga je bila i obustavljena. I prema Britancima, koji su ga prihvatili i počeli pomagati, i pre­ ma Sovjetima, koji su bili zainteresovani za sve šta se dešava na prostoru Jugoslavije, i prema jugoslo venskoj emigrantskoj vladi, koja je u očima Anglo-Amerikanaca trebala da ima i propagandnu bazu i bar neko političko uporište, general Mihailović i njegove pri­ stalice u okupiranoj Srbiji, gde su oni, gledano nacionalno-politički, bili sasvim suvišni, morali su da pokazuju neku aktivnost, jer je za *2) Na istom mestu, str. 331.

446

britansko shvatanje važio princip: ako nema aktivnosti protiv oku­ patora, onda nema ni pomoći. Pomoć će se davati onima koji budu pokazivali aktivnost i borbu. Mihailović je bio dovoljno rodoljub, da shvati da je napadanje na Nemce na području okupirane Srbije izazivanje nemačkih odmaz­ da što je bio neoprostiv prestup prema naciji koju su sasecali sa raz­ nih strana. On je sprovodio organizaciju u Srbiji i niko, ni general Nedić, ni Dimitrije Ljotić, nije imao ništa protiv toga da ta organi­ zacija postoji i da se priprema za jednu prekretnu situaciju, koja je mogla nastati. Dimitrije Ljotić je, isto kao i general Milan Nedić, k r i t i k o v a o p o l i t i k u generala Mihailovića, koju je, u tim momentima, smatrao nacionalno besplodnom, ali nije mrzeo ni g e­ nerala Mihailovića ni njegove ljude. Svojim pristalicama u Crnoj Gori, koje su sve bile vrlo aktivne u četničkim redovima, i kao sves­ ni antikomunistički borci uživali veliki ugled, uputio je Dimitrije Ljotić, u martu 1942. godine, jedno pismo u kome je on izneo svoja gledišta na sadašnju borbu i buduću situaciju. U pismu je rekao da srpski narod mora ostati i dalje na jugoslovenskoj liniji. Veruje da će kod Hrvata morati nastati pokajanje za sve što su učinili. Oni su već odmah pokazali da su nesposobni za državu. Ako Srbi budu mudri, još u toku rata postavljaće red u Zagrebu. Narod u Srbiji je 90% za Dražu Mihailovića. „Nadam se, pisao je Ljotić, da neće ovoga leta praviti one greške, kao prošle godine, da plaća svojom krvlju srpski narod“ . Jedan primerak ovoga pisma je došao i do Dra­ že i kada ga je pročitao, kao da je promenio stav prema Ljotiću. Njega je obradovalo ono 90%, jer ga je to još više diglo u očima Crnogoraca43). Ostaje teško objašnjivo zbog čega je sve general Mihailović, pri­ lično dugo, propovedao u Srbiji mržnju i protiv generala Milana Nedića i protiv Dimitrija Ljotića. On je, zna se, iz ličnih razloga mrzeo generala Nedića, koji je i pored toga pomagao četnički pokret kad god je i gde god je mogao. Sa Dimitrijem Ljotićem Mihailović nije, međutim, imao ličnog sukoba, a mogao je znati i to, da Dimi­ triju Ljotiću nije, ni u kome pogledu, bilo stalo do vlasti. Bilo je pri­ rodnije očekivati da ih, pored zasvedočenog rodoljublja i jednoga i drugoga, približuje i odanost monarhiji i njihov antikomunizam, ali to nažalost u prvo vreme nije bilo. Mržnju prema Nediću i Ljotiću i prema srpskim dobrovoljcim a preneli su, general Mihailović i nje­ gove pristalice, i u Crnu Goru. Vlajko Vlahović, koji je tada bio u Crnoj Gori i bio u četničkim jedinicama, beleži da je Mihailović „napadao i Nedića i njegovu vladu. Naročito je pred Crnogorcima napadao Dimitrija Ljotića i srpske dobrovoljce. A kad je čuo da u 43) Privatno pismeno saopštenje Vlajka Vlahovića kome je bilo ovo pismo D. Ljotića upućeno.

447

redovima crnogorskih četnika ima i Ljotićevaca, prosto je rekao: ,Sve to treba pobiti'. Neki komandanti su ovo shvatili bukvalno i ve­ rovatno bi to bilo ostvareno da se tome nisu suprotstavili izvesni ljudi koji su u četničkim redovima igrali znatnu ulogu. Iako malo­ brojna, zboraška grupa u Crnoj Gori bila je jako zapažena i njenim članovima poveravane su značajne dužnosti1*44). Mihailovićeva propaganda ne samo na pođračju okupirane Srbi­ je, nego i izvan nje, pa čak i u inostranstvu, bila je vrlo aktivna u iznošenju i1širenju neistina i protiv Dimitrija Ljotića i protiv srp­ skih dobrovoljaca. Mihailovićeva propaganda protiv Ljotića i srps­ kih dobrovoljaca uzimala je, uglavnom, svoje argumente iz predrat­ nih i ratnih komunističkih izvora i usmeravala je prema instrukci­ jama britanske propagande, koja je plavila zemlju. Analizu poza­ dine, mentaliteta i ciljeva te propagande dao je Radovan O. Miljković u svojoj brošuri “JU -D E -N A -Z“ , organizacija za spas preživelog staropartijaštva“ 45). U pismu, koje je M iljković, 2. maja 1944. godine, uputio bio majoru Dragoslavu Račiću povodom pamfleta ,,Ljotićevština“ , čiji je pisac bio Janko D. Tufegdžić, šef propagande Račićevog Cersko-Majevičkog korpusa, veli se: „Iz pisanja vaše štampe i iz govora vaših pristalica u pozadini ističe se uvek kao naš neoprostivi greh saradnja sa okupatorom. Zašto mi sarađujemo, ka­ ko sarađujemo, pod kakvim usolivma sarađujemo i radi čega? To je opširno pitanje, o kome bismo mogli1 dugo razgovarati, ali ovde ne možemo niti bi to imalo ikakvog smisla. Najhitnija stvar na vašoj strani nedostaje da bi vi to pitanje razumeli: dobra volja i otsustvo predrasuda o nama. A li Vam skrećem pažnju na činjenicu da anti­ komunistički borci srpski u Crnoj Gori i u Starom Rasu, i u Bosni i Hercegovini, i u Slavoniji i Dalmaciji isto tako sarađuju sa Nemci­ ma. Pa čak i vi iz organizacije Draže Mihailovića prebrojte se ko­ liko vas je koji niste saradivali. U sadanjim velikim borbama sa ko­ munistima, kao i prošlog leta i jeseni, pre, za vreme i posle vašega ,Mažestik-sporazuma‘ sa komandantom Jugo-Istoka, koji je stupio na snagu 1. decembra 1943. godine, svagda ste se, hteli ili ne hteli, oslanjali na okupatora, kada su borbe sa komunistima bile veće“46). Ovo je bila stvarnost koja je, razume se, bila poznata i generalu Mihailoviću. On je, stalno, insistirao na toma da se u inostranstvu tvrdi da on nema veze ni sa Milanom Nedićem ni sa Dimitrijem L jo­ tićem. Dušan Petković, koji je rukovodio radio stanicom „Karađorđe“ , veli, da su „Englezi s a m i odabirali materijal i stavljali sta­ nici na raspoloženje samo o n o što su oni h t e li. . . U odnosu na generala Milana Nedića i njegovu vladu „narodnog spasa" kao i u 44) Na istom mestu. 45) Sabac 1944, str. 48. 46) Radovan Miljković, ,,Ju-đe-na-z, organizacija za spas preživelog staropartijaštva", str. 45.

448

odnosu na Dimitrija Ljotića i njegove odrede, Stanica je bila neo­ bično oštra. Obojici je zameravano na saradnji sa okrutnim nemačkim okupatorom. Objavljena su mnogobrojna imena Ljotićevih pripad­ nika koji su se ogrešili o srpski narod1'47). Na drugom mestu Dušan Petković veli: „O čemu je javljao Dra­ ža? I o Nediću i o Ljotiću: „Ti Dražini telegrami kategorički su demantovali svaku saradnju sa neprijateljem, opovrgavali svaku sa­ radnju sa kvislinzima, bacali punu i pravu svetlost na stav Engleza prema njemu, prikazali borbu četničku protiv okupatora i komu­ nista i otkrivali prave namere komunista'148). Mihailović je, 10. marta 1944. godine, javljao: „M i nemamo ni sa okupatorima ni sa kvislin­ zima veze. Saveznici treba da znaju da mi imamo 14 neprijatelja sa kojima se borimo već tri godine i borićemo se do kraja. Mi osta­ jem o verni saveznicima i pored njihovog neprijateljskoga držanja"49). Iz izveštaja, koje je Mihailović slao dr Božidaru Puriću, vidi se da je on bio oduševljen kongresom u selu Ba. U vezi s time on ja­ vlja, 12. februara 1944. godine, pored ostaloga i ovo: „ . . . Kongres je pozvao Komunističku partiju da obustavi svoju štetnu razbijačku akciju na vojnom e i političkome polju i da se, kao sve ostale narod­ ne skupine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni"50). Oštrice Mihailovićeve propagande bile su, i pored svih dota­ dašnjih iksustava, usmerene protiv Ljotića i Ljotićevaca. Dušan Pet­ ković veli, da mu je izgledalo na osnovu izveštaja koje je dobijao iz zemlje, da su odnosi Mihailovića sa Ljotićem bili rđavi: „Iz tih izveštaja, veli Petković, objavljenih preko radio stanice ,Karađor~ đe‘, mogla bi se napisati jedna debela knjiga"51). U telegramu broj 394 od 2. marta 1944. godine Mihailović je ja ­ vljao dr Božidaru Puriću o pisanju „Novog vremena" sledeće: „N o­ vo vreme" je pod punim uticaj em nemačke propagande koju pomaže Ljotićeva klika52). Sve pohvale i pisanja o našim komandantima su tendenciozne. Mi nemamo nikakve veze s Nemcima niti s kvislin­ zima. Stvar je u tome što saveznička propaganda koja je naklonje­ na komunistima čini vrlo velike usluge Nemcima i Ljotiću. Oni to koriste pa stoga se iznose članci o našim komandantima iz kojih bi se moglo zaključiti da postoji neka saradnja s njima, a time Nem­ ci žele da stvore mržnju između nas i saveznika. Kako je skoro ceo 47) Dušan Petković, četnička radiostanica „Karađorđe". U „Glasniku SIKD Njegoš", sveska 3, godina 1959, str. 44, 46. 48) Dušan Petković, Kako je ustanovljena veza sa Mihailovićem iz Carig­ rada. U „Glasnik" SIKD „Njegoš“, sv. 57. god. 1961, str. 54. 49) Na sitom mestu. 50) Dušan Petković, O čemu je javljao Draža Mihailović preko radio sta­ nice u Carigradu. U „Glasnik“ SIKD „Njegoš“, sv. 17, juni 1966, str. 79. 51) Na istom mestu, str. 80. 52) Primedba: ni Dimitrije Ljotić niti bilo ko od njegovih ljudi nije imao bilo kakvog uticaja u „Novom vremenu".

449

narod uz nas, Nemci bi hteli da narod okrenu protiv saveznika, od­ nosno saveznike protiv naroda i nas. Saveznici možda ne uviđaju ovu igru Nemaca i Ljotića ili namerno neće da uvide . . . Uostalom, u poslednje vreme Gestapo je pohapsio blizu hiljadu naših ljudi u Beogradu. Hapšenja se produžuju, a sem toga počele su česte borbe s Ljotićevim jednomišljenicima, potpomognutim i naoružanim od Ne­ maca. Kada bismo mi imali s njima neke veze ne bi ovoga hapšenja bilo, niti ovih borbi"53). Do borbi između Srpskih dobrovoljaca i četnika dolazilo je samo onda kada su četnici, vršeći svoje akcije, napadali dobrovoljce što se, obično, dešavalo iz zasede. Uzroci tih napada bili su najčešće pizma i mržnja pojedinih četničkih komandanata i njihova želja da dođu do oružja za kojim je kod njih postojala prava glad. U čišćenju područja okupirane Srbije poslednjih meseci 1941. godine srpski oružani odredi imali su znatnoga udela, Srpski dobrovoljci na prvo­ me mestu. Oni su imali jasan i čvrst ideološki i politički stav prema partizanima i svima onima koji su išli sa njima. Njihov doprinos smirivanju stanja u okupiranoj Srbiji bio je dragocen i baš taj do­ prinos bio je onaj argumenat u rukama generala Milana Nedića da smanji nemački pritisak i oštrinu odmazda. Ako je, i gde je, u ono vreme ta borbena odlučnost Srpskih dobrovoljaca, koji su bili glav­ na udarna snaga generala Nedića, pogodio negde i nekoga od čet­ nika, koji su išli sa partizanima, odgovornost ne može pasti na njih. D obrovoljci su bili organ reda i mira i suprotstavljali su se svima onima koji su ih narušavali. Tvrđenja, kao na prirner ono Sergija Zivanovića, da su dobrovoljci poveli svoju borbu protiv jedinica generala Mihailovića za postizavanje svojih političkih ciljeva i da je „taj sukob 1942. dobio izgled d r u g o g građanskog rata, osim onog p r v o g vođenog sa komunistima" spada u oblast zlonamernog izokretanja činjenica"54). Mihailović je, veli Zivanović, primao „sve koji su hteli i smeli da mu priđu da lojalno sarađuju sa njim u borbi protiv okupatora u početku, a posle još i protiv komunista i Ljotićevaca"55). Isto kao što pogrešno tvrdi Zivanović, nisu dobro­ voljci stvorili za Mihailovića „jedan nov momenat i jednog nepri­ jatelja više, pošto je on bio protivnik njihove ideologije"56), nego je Mihailović bio pošao pogrešnim putem što je kasnije i sam uvideo i vratio se sa toga puta. Netačno je, isto tako, što pored Sergija Zivanovića tvrdi i dr Ivan Avakumović, đa su dobrovoljci „počeli da vrbuju i z b e g l i c e koje su pristizale u Srbiju i koje su se osećale, s jedne strane neza­ štićenima, a s druge strane našle se u jednom osvetničkom raspo­ 53) M) 55) 56)

450

Dušan Petković, Na istom mestu, str. 80. Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 128. Na istom mestu, str. 129. Na istom mestu, str. 158.

loženju, posebno prema NDH. Ali ironija razvoja je bila došla dotle da se ovo osvetničko antiustaško svelo na antikomunističko i na anti-Mihailovićko; L jotićevi „dobrovoljci" nisu nikada imali prili­ ke da se bore protiv ikoga drugoga do . .. protiv Srba, uglavnom Mihailovićevih ljudi, jer partizani u Srbiji od početka 1942. do 1944. ne pretstavljaju značajnu ni popularnu ni operativnu snagu"57). Ne znamo gde je Avakumović bio za vreme rata, niti iz kakvih je izvo­ ra crpeo dokaze za ovo svoje tvrđenje. Zna se, međutim, da u oku­ piranoj Srbiji posle jeseni 1941. godine nije bilo nekih četničkih borbi protiv okupatora osim hajdučkih zaleta na pojedine dobro­ voljačke grupe i organe Nedićeve vlasti što je, razume se, odgova­ rajuće kažnjavano. Tačno je, međutim, da su dobrovoljci bili „jedi­ na srpska grupa koja je za sve vreme okupacije Srbije bila spremna da se žrtvuje u borbama protiv oba pokreta otpora"58), jer je akcija obadva pokreta otpora bila, u uslovima postojeće okupacije, jednako štetna i fatalna za Srbiju: za izazivanje nemačkih odmazda bilo je sasvim bezrazlično k o ih i z b o g č e g a izaziva — ključ po kome je narod plaćao izgrede predstavnika tih pokreta protiv Ne­ maca bio je isti: stotinu Srba za jednoga ubijenog Nemca, a pede­ set za jednoga ranjenoga. Oni, samovoljni, četnički komandanti koji su se upuštali u ovakvu „igru" nisu se držali ni Mihailovićeve in­ strukcije o čuvanju srpske krvi. Ni na Svetosavskome kongresu u selu Ba nisu ni Ljotić ni L jo­ tićevci bili ostavljeni na miru. Teško se oteti utisku, kada se čita­ ju kongresni materijali o tome, da su iza ove kampanje stajali dr Zivko Topalović i Dragiša Vasić, koji su u odnosu na Dimitrija L jo­ tića i Srpske dobrovoljce imali isti stav. Za završnu fazu kongresa Topalović piše: „Govornici su još prikazivali postupke okupacionah vlasti i Ljotićevaća, protiv kojih su se dizali snažni protesti"59). U svome govoru skupljenim četnicima Topalović je našao za potrebno da opet napadne Ljotićevce kao da ceo taj kongres nije imao drugih važnijih problema koje je trebalo da rešava. „Kako može, pita T o­ palović, jedan srpski vojnik pomiriti sa svojom savešću ratovanje protiv svoje Otadžbine a u zajednici sa okupatorom? Zašto L joti­ ćevci sipaju vatrom iz oružja, koje im je dala okupatorska vlast pro­ tiv vojske i naroda koji su odani Mihailoviću i njegovom pokretu otpora? Može li od toga biti veće sramote za srpske sinove? Skidaj­ te koprene sa očiju, vi, zabludeli omladinci oko Ljotića! Ostavite svoje izdajničke vođe i priđite nama sa oružjem u ruci da se na pra­ vom mestu borite za slobodu svoga naroda"60) . . . Ne znamo šta bi ovi dobrovoljci rekli Zivku Topaloviću da su ga mogli čuti, ali zna­ 5"!) 6S) 59) 60)

Dr Na Dr Na

Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 81. istom mestu, str. 88. Zivko Topalović, Borba . . str. 187. istom mestu, str. 193.

451

mo da bi ga, sa svoje strane, mogli zapitati: kako se to moglo desiti da dr Živka Topalovića, koji je tako raspaljivo govorio protiv oku­ patora, važan okupatorski čovek u Srbiji, Šterke, vozi svojim autom ,,u šumu“ ? I to baš pred održavanje ovoga kongresa, koji bi se mo­ gao nazvati „kongresom dr Živka Topalovića". Ne gledajući na činjenice i stvarnost, koja je na svim planovima demantovala sva predviđenja i sve nerealne kombinacije Svetosav­ skog kongresa, ostao je dr Topalović do kraja neobjektivan i zagržIjiv prema Dimitriju Ljotiću i prema Srpskim dobrovoljcima. On brani i hvali četničko povlačenje u Bosnu, koja je postala č e t n i č ­ k a g r o b n i c a . On zamera Ljotiću što nije i on pošao u Bosnu i što nije dao mogućnost Mihailovićevim komandantima da dobiju uticaj na dobrovoljce. Umesto da ih pusti da po zimi odstupaju u puste planine Sandžaka, u glad i bolesti, Ljotić je svoju vojsku bla­ govremeno, „bez ikakvih teškoća, prebacio preko Srema u Sloveni­ ju i Julijsku Krajinu. To je bilo moguće učiniti, ne samo po nemačkoj dozvoli već i pod nemačkom zaštitom i kontrolom. Ustaše se nisu usudile prilikom prelaska nekoliko hiljada naoružanih srpskih mla­ dića kroz Pavelićevu državu da to spreče. Ovo je bilo moguće jedi­ no onome koji je stvarno sarađivao sa Nemcima. Da je i Draža Mi­ hailović u to vreme zaista sarađivao sa Nemcima, zašto i on ne bi to isto učinio. To je bio najkraći i najsigurniji put da se izađe iz Ju­ goslavije"61). Davno je uočeno i dokazivano, da je kampanja protiv Ljotića i Ljotićevaca, kako za vreme rata tako isto i posle rata, ne samo ne­ objektivna, nego i svesno zlonamerna. Ona, koja je dolazila iz re­ dova Mihailovićevih pristalica bila je, i ostala, ubožjački udvorička nekome čije ime ne smeju da kažu. Oni obično vole da istupaju u odori prosavezničkih vitezova i osuđuju Ljotića i Ljotićevce zbog kolaboracije sa Nemcima, koju ovi nisu nikada odricali, nego samo objašnjavali: oni nisu bili ni začetnici ni glavni nosioci ove kolabo­ racije, nego samo saradnici sa onima, koji su ovu kolaboraciju no­ sili — prvo sa Komesarskom upravom, koju je bio i general Mihai­ lović odobrio, zatim sa generalom Milanom Nedićem, koji je, u naj­ šire mogućim granicama, tada pomagao četnike i u okupiranoj Sr­ biji i u krajevima izvan nje. Mirko Košić, koji je sebe smatrao „Dražinovcem" i delotvorno pomagao njegov pokret, napisao je i ovo: ,,A bilo bi još ogromnih žrtava da se ne nađoše u Srbiji dva čestita i mudra čoveka: Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, koji — premda bez trunke germanofilstva — uz uzvišen samopregor i svakodnevnu gorčinu uniženja pred bahatim i zlotvorskim neprijateljem — spasavaju srpske i slovenačke glave (kao i onih Hrvata što se nađoše u Srbiji) koliko god su mogli. Oni postadoše time „izdajnici" JugosiaGi) Dr Živko Topalović, Pokreti. . . , str. 159.

452

vije i svaka „saveznička11 uštva i svaki naš tuđinski plaćenik ima ,,pravo“ đa ih naziva „kvislinzim a"62). Ljotićevske „izdajničke vođe“ , kako ih je nazvao dr Zivko Topa­ lović, nisu bežali ni od savezničkoga suda. U ime tih saveznika op­ tuživali su ih neki Mihailovićevi prvaci za izdaju i to, najviše, baš oni koji su se pomoću Nemaca spasavali od komunističkog noža. Ljotićevi i dobrovoljački prvaci išli su na sud saveznika, bili suđeni i oslobođeni kao nevini, jer je saveznički sud bio nešto sasvim dru­ go od savezničke ratne propagande. „ . . . Organizacija Vaša, pisao je Jovan Đonović, 20. februara 1950. godine, Ratku Parežaninu, ni­ je ni na jednom frontu ukrstila oružje sa saveznicima. Nije ni sa komunističkom Rusijom. Prema tome, ako bi se lojalno i u duhu tumačio zakon, ne bi vas mogli odbiti (od useljavanja u USA, naša primedba). Međutim, tumačeno je slovo a ne duh zakona. Bar tako meni izgleda"63). Dr Miho Krek pisao je, 16. oktobra 1953. Pareža­ ninu iz Vašingtona: „Mislim, da kolaboracija za vreme rata ni u ko­ me slučaju sada ne dolazi u obzir kao okolnost koja bi teretila vaš pokret"64).

3. Vrlo tamna senka na radu četnika u okupiranoj Srbiji bilo je stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i stvaranje „crnih trojki", koje su trebali da izvršuju presude izrečene prilikom stavljanja pod slovo ,,Z“ . Na procesu, koji mu je držan, Mihailović je priznao da su ljudi, koje je on smatrao svojim protivnicima, bili stavljani pod slovo ,,Z". „Ja sam, rekao je Mihailović, u 1942. godini težeći da zaplašim one koji su po varošima radili protiv nas iz redova Nedićevaca, L jotićevaca, Pećančevih, izmislio to slovo ,,Z", tako kao jedno malerozno slovo koje bi moglo da se različito tumači. Zaplašiti, to je moje mišljenje bilo. I stvarno uspeli smo da u mnogo slučajeva zaplašim o"65). Mihailović je, ovom prilikom, još dodao: „Naređenje za stavljanje pod slovo ,,Z“ išlo je samo preko radio Londona, a na osnovu podataka koje su starešine sa terena dostavljale o pojedinim ličnostima iz kvislinških redova koje su zaslužile da se s njima tako postupa. . . Ja sam dostavljao radio Londonu da se taj i taj stavi pod slovo ,,Z“66). Izvršioci presuda po slovu ,,Z" bile su „crne trojke", koje su, ka­ ko je tvrdio Mihailović, dobijale naređenje od „šefa crnih trojki". 62) 63) 64) 65) 66)

Mirko Košić, Grobari Jugoslavije . . . , str. 22. Iz privatne arhive Ratka Parežinina. Iz privatne arhive Ratka Parežanina. Izdajnik i ratni zločinac .. str. 350-351. Na istom mestu, str. 361.

453

„ . .. Uglavnom one su trebale da očiste, naročito po varošima, one koji su naročito smetali iz redova kvislinga. Te trojke su izvršile u mnogo slučajeva veoma dobro svoje zadatke, kao što je ubistvo Ma­ salovića, ubistvo Ceke Đorđevića, ubistvo vojvode od Rtnja, ubistvo popa Bulića u Čačku . .. Preko radio Londona ja sam želeo da se stvori jedna m i s t e r i o z n a l i č n o s t , koja će tako da bude nezavisna ma od koga, a šef crnih trojki nije ni postojao. Ali za ra­ dio London mi smo javljali da bi na taj način propaganda preko ra­ dio Londona zastrašavala one koji rade u kvislinškim redovima i to tako da bi oni čak i bili ubijani"67). Pritešnjen pitanjem: ko je bio šef crnih trojki morao je da prizna: „Ja sam bio, ali nikakva nare­ đenja nisam davao sem onih koje sam davao preko radio Londona, a kojima je trebalo da se zaplaši onaj kvislinški elemenat1'68). Mi­ hailović je uporno ostao pri tvrđenju da je slovo ,,Z“ značilo z ap l a š i t i , a ne z a k l a t i : , , . . . Nijedan od kvislinga, koji je ubi­ jen, nije bio zaklan, već su svi bili ubijeni puškom, a samo je kape­ tan Terzić zaklan nožem "69). Da su ove „crne trojke" ne samo zaplašivale, nego i ubijale, tv r­ di i dr Ivan Avakum ović: „ . .. U samome Beogradu „crne tro jk e ' su pored ostalih ubile tri važna nemačka saradnika koji su se isticali protiv Mihailovića: Nedićev šef kabineta, pukovnik Miloš Masalović, poginuo je pre Ceke Đorđevića, pomoćnika Nedićevog ministra unutrašnjih dela, i pukovnik Dragomir Lukić, okružni načelnik u Valjevvi, koji je pod okupacijom bio vrlo uporan agitator protiv Mihailovićevog pokreta"70). Stavljanje nekih ličnosti pod slovo ,,Z“ nije demantovala ni vla­ da u Londonu, ali su njeni ljudi pokušavali da sve to objasne druk­ čije nego što je bilo. U napisu „Organizovanje otpora" posvetio je Radoje L. Knežević, čovek kome je sve ovo bilo dobro poznato, rasvetljavanju ovoga pitanja dosta pažnje. On navodi da je Mihailović, 21. aprila 1942. godine, depešom broj 142 tražio od vlade da preko radio Londona objavi: „Š ef trojki u Jugoslaviji izdao je naredbu da se počne sa radom protiv izdajnika. Znak slovo ,,Z“ , ponoviti: slo­ vo ,,Z“ . Nova poruka od 7. maja 1942. očigledno je imala za svrhu da populariše tajanstvenog šefa trojki i opomene naše ljude da budu oprezniji nego što su po prirodi: „Sef trojki u Jugoslaviji naređuje da se što više radi, a ništa ne priča, jer neprijatelj sluša i mnogo doznaje zbog lakomislenosti našega sveta". Mihailović je istom depe­ šom pitao: „Šta je sa objavom naše depeše broj 142. Predsednik vla­ de želeo je da sazna nešto više o tome, i upitao je sa svoje strane 15. maja: „Šta znači šef trojki i smisao slova ,,Z“ . Odgovor je glasio: 67) 68) 6S) 70)

454

Na Na Na Dr

istom mestu. str. 350-351. istom mestu, str. 352. istom mestu, str. 353. Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 150-151.

„Slovo ,,Z“ je znak za izdajnike čiji rad i kretanje treba da prate trojke, da im strahom onemoguće izdajnički rad“ (broj 321. od 27. jula 1942)“ 71). Knežević kaže, da je prvi spisak od 20 imena dostavljen njima u Londonu 25. maja 1942. godine: „Nova imena su pristizala sve do 16. septembra. Prvo čitanje imena lica koja se na taj način žigošu, bilo je 2. juna, a poslednje 11. septembra 1942 . . . Uz svako ime išlo je i obrazloženje o krivici. To objavljivanje preko radija obustav­ ljeno je po traženju Fcrenj Ofisa“ 72). Lica, stavljena pod slovo ,,Z‘r ubijena su: sveštenik Dragutin Bulić, ubijen 30. jula 1942. godine, Vojko Čvrkić, jula 1942. godine, Ceka Đorđević, 18. maja 1944, pu­ kovnik Miloš Masalović, 9. marta 1944. godine, „iako nije uopšte bio predložen ni stavljen pod slovo ,,Z"73). Pod slovo ,,Z“ stavljeno je ukupno 100 lica. Među njima je bilo pet srpskih pravoslavnih sveštenika. Pod slovo ,,Z“ bio je, videli smo, stavljen i general Mi­ lan Nedić 15. jula 1942. godine, što je bilo emitovano 23. i 26. jula 1942. godine. Dimitrije Ljotić nije bio stavljen pod slovo ,,Z“ 74). Da bi opravdao stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ , Radoje L. Kne­ žević veli: „Stavljanje pod slovo ,,Z“ jedna je u osnovi pedagoška mera po Mihailovićevoj zamisli, nije, razume se, davala imunitet krivcima i jemstvo za bezbednost u budućnosti"75). Slobodan Jovano­ vić, koji je tada bio predsednik vlade, branio je još 1946. godine ovo stavljanje pod slovo ,,Z“ . Svakako u vezi sa procesom generalu M i­ hailoviću Jovanović je objavio jedan članak u listu The Times, od 15. jula 1946. godine, „da bi se engleska javnost upoznala sa pra­ vom istinom o ovoj stvari". U svojstvu tadašnjeg predsednika vlade i zamenika ministra vojske i mornarice (to je bio Mihailović), Jova­ nović je tvrdio: „Slovo ,,Z“ je prvo slovo reči zastrašiti. Licima stavIjenim pod slovo ,,Z“ davano je upozorenje da se za njihova nedela zna i da će ih posle rata sustići kazna . . . Iz spiska lica stavljenih pod slovo ,,Z“ , koji se može naći u arhivi radio Londona, jasno izla­ zi da je slovo ,,Z“ primenjivano samo na kvislinške elemente poznate po svojoj službi neprijatelju. Tako je bilo primenjeno na predsed­ nika tzv. Srpske vlade, Milana Nedića, i na najvažnije kolaboratere. Suprotno tvrđenjima dr Nedeljkovića na spisku lica stavljenih pod slovo ,,Z“ nema ni jednog jedinog člana iz Titovog pokreta"76). Stavljanje ljudi, koji nisu odobravali stav i rad generala Mi­ hailovića, pod slovo ,,Z“ značilo je osuđivati ljude na smrt jednim običnim činom samovolje i nije, ni u kom slučaju, moglo biti va71) 72) 73) 74) 75) 76)

,,Poruka“, broj 13 od 16. jula 1953, str. 15. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu. Na istom mestu.

455

spitna mera. Nisu, valjda, oni koji su donosili odluku o stavljanju ljudi pod slovo ,,Z“ , mislili da i na generala Nedića mogu delovati „pedagoški" i uveriti ga da je pogrešan put kojim ide i izdaja ono što on radi! Do sada nisu bile ni poznate ni priznate nikakve peda­ goške mere čija se praktična primena plaća glavom. Dr Časlav M. Nikitović je sasvim u pravu kada tvrdi: „Slovo ,,Z“ znači zaklati, a ne plašiti ili zastrašiti. Pučiste sada brane se da slovo ,,Z“ znači zastrašiti, što se nije pokazalo tačno za vreme primene ovoga slova: oni koji su stavljali pod slovo ,,Z“ nisu zastrašavani nego zaklani ili ubijani. Primena ovoga slova vršena je nad izvesnim ličnostima u zemlji, koje su se bilo na koji način zamerile Londonskoj vladi ili partijskim prijateljima pojedinih članova te vlade. Svet je u zemlji, od najprostijih seljaka do najuglednjih profesora univerziteta, osu­ đivao Londonsku vladu za slovo ,,Z". Kad je prvi put objavljeno sa Londonskog radija zavođenje slova ,,Z“ , ljudi su se gnušali i nisu uopšte verovali da je to moguće. I, zaista, bilo je strašno i zamisliti da jedna vlada može sa daljine od 2000 km. da osuđuje na smrt kla­ njem svoje građane u okupiranoj zemlji, bez saslušanja ili bar su­ marnog suđenja, najčešće bez ikakvog razloga, kao što je bio slu­ čaj sa pokojnim Vojkom Čvrkićem1177). Da je slovo ,,Z“ značilo ne zaplašiti i zastrašiti, nego zaklati, vidi se jasno iz akta, koji je Slobodan Jovanović, 22. avgusta 1942. godi­ ne, poslao svima predstavnicima jugoslovenske vlade u inostranstvu. U tome aktu se objašnjava stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i navodi niz lica, koja su stavljena pod ovo slovo. Jovanović, koji će kasnije tvrditi da slovo ,,Z“ znači zaplašiti ili zastrašiti, veli u ovome aktu: „Iz ovoga jasno izlazi da đeneral Draža Mihailović p r i m e n j u j e s m r t n u k a z n u na Nedićeve i nemačke saradnike. Ovaj fakt, i kada ne bi bilo drugih, jasno pokazuje svu apsurdnost tvrđenja da đeneral Mihailović sarađuje bilo sa silama Osovine, bilo sa nji­ hovim pomagačima"78). I iz poverljivog spisa pod naslovom „Četni­ ci11, koji je važio kao priručnik za Glavni štab saveznika na Bliskom Isloku, vidi se da su i Britanci, koji su to morali znati, stavljanje pod slovo ,,Z“ shvatali kao izricanje smrtne presude. Tamo stoji: „Sistem trojki i izvršenje smrtne presude obeleživši čoveka sa slovom ,,Z“ (zaklati) bilo je takođe sprovedeno kroz emisije BBC, koje su na Mihailovićev zahtev davan e. . . Ma kako izgledalo stanje stvari nemogućno, ono je postojalo i bilo u skladu sa osnovnim ciljevim a Mihailovića i njegove grupe, koji su se sa­ stojali, pre svega, u uništavanju njegovih unutrašnjih suparnika1179). " 7) menti 78) 7S)

456

Dr Časlav M. Nikitović, Pogibija Vojka čvrkića i slovo ,,Z“. (U „Doku­ o Jugoslaviji1', sv. 10, str. 43-44). Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 315-316. Navedeno kod Bor. M. Karapanžića, Na istom mestu, str. 279-280.

Izvršenje presuda po slovu ,,Z“ vršile su „crne trojke", koje su prema svome nahođenju i izboru određivali komandanti brigada. Prema naređenju o formiranju „crnih trojki", one su morale da iz­ vrše naređenja koja su dobijale: „Trojke koje ne izvrše naređene zadatke biće osuđene na smrt i odmah likvidirane. Trojke će polo­ žiti zakletvu pred komandantom brigade, koji će obavezati izm e­ đu ostaloga i na to da moraju izvršiti svoje zadatke po cenu života i da nikad ne smeju odati tajnu. Da članovi trojke ne bi bili suviše istaknuti oni treba da vrše sve ostale dužnosti kao i drugi četnici i kada budu pozvati na specijalni zadatak to ne sme da bude opaženo“ 80). Iz redova ovih trojki proizlazili su koljači, ljudi krvožedni, bez svesti o moralnoj odgovornosti, često gramzivci i skloni alko­ holu. „Mi smo, veli dr Časlav M. Nikitović, imali1prilike da vidimo neke članove c r n i h t r o j k i na terenu za vreme rata. To n i s u b i l i l j u d i , to su bili z v e r o v i. Jedan od njih, iz okoline Čač­ ka, inače agent Uprave grada Beograda do 1943. godine, nosio je je ­ dan veliki štap, na kome je za svaku žrtvu zarezivao po jedn recku. Štap mu je bio više od polovine izreckan1*81). Stanislav Krakov je pokušao, bez ubedljivosti koja bi se mogla primiti, da dokaže da depeše slate vladi u Londonu, o stavljanju pod slovo „ Z “ nisu slate od generala Mihailovića, već od nekog nje­ govog saradnika iz štaba, koji je tu izmislio jednu običnu laž — istorijskim faktima i svedocima pobijenu — samo da bi izvršio lični obračun sa svim optuženim i time već osuđenim licim a . . . Vero­ vatno je, čak skoro sigurno, da ideja o stavljanju pod slovo ,,Z“ ni­ je potekla od samoga generala Mihailovića, kome je jedan od suviše revnosnih savetnika dao sugestiju za stavljanje pod to baksuz slovo, kako bi time najbolje dokazao Englezima da komandant Jugoslo­ venske vojske u Otadžbini ne sarađuje sa generalom Nedićem kako su ga komuniste stalno denuncirale Londonu, čim on ne samo njega već i sve njegove ministre i sve one ljude koji sa Nedićem lojalno rade, stavlja pod slovo ,,Z“ , dakle osuđuje na smrt. Verovatno je da je to general Mihailović shvatio kao jedan politički blef. Draža Mihailović nije nikada lično sastavljao radio-depeše, osim kada se radilo o pozivima za pomoć da mu Englezi dostave oružje i druge potrebe, ili kada treba da se objasni kakav politički stav. Depeše 0 stavljanju pod slovo ,,Z“ sastavljali su izvesni saradnici Dražini, koji su izgleda imali odrešene ruke da stavljaju koga hoće i kako hoće. Izvesni od njih, iz raznih pobuda, ali najčešće iz najsitnijih 1 najnedostojnijih, koristeći takvu mogućnost da se svete svojim pro­ tivnicima, suparnicima ili ljudima sa kojim su imali bilo kakve su­ kobe za vreme rata, pa i pre njega, i na bilo kome terenu, ubacivali 80) Na istom mestu, str. 281. al) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 45.

457

su u te liste koga su hteli i to optužujući ih bilo na bazi kafanskih prepričavanja, podmetanja i ,,rekla-kazala“ , bilo prosto izmišljajući iz osnova tu optužnicu, što činjenice jasno i nedvosmisljeno utvr­ đuju"82). Stanislav Krakov, koji je tvrdio da je i lično poznavao Dražu Mihailovića, sledeći dalje logici svoje neubedljive argumentacije, u kojoj se poziva na činjenice a ne navodi nijednu, tvrdi dalje, da slovo ,,Z“ nikada nije bio njegov (DM) izum, ali ga je primio od ne­ kog svoga nesrećnoga savetnika, koji ga je uverovao da je to objav­ ljivanje, stavljanje članova Srpske vlade pod okupacijom i istak­ nutih njenih saradnika pod slovo koje znači i istovremeno osudu na smrt, jedan dobar politički potez da se engleskim saveznicima pokaže da ne postoji nikakva saradnja između JVUO i Nedićeve vlade, a ti­ me još manje saradnja sa bilo kojim od okupatora, što su komuni­ stički agenti, kako oni sovjetski u Moskvi, tako i oni jugoslovenski u Londonu, stalno tvrdili Englezima"83). Krakovljeva teza, kada bi bila tačna, višestruko nipodaštava i ličnost, i značaj i komandantske sposobnosti generala Mihailovića i prikazuje ga kao čoveka u čije se ime, i u njegovoj neposrednoj blizini, moglo raditi šta je i kako je ko hteo. Da je u Vrhovnom šta­ bu generala Mihailovića bilo slabosti stvar je poznata. Isto tako je. međutim, poznato i to, da je vezu sa vladom u emigraciji održavao i kontrolisao lično general Mihailović. Da vlada u Londonu nije bila sigurna u to da su depeše o stavljanju pod slovo ,,Z“ slate lično od Mihailovića ne bi im sigurno ni davala značaj, koji je davala: primala ih je kao autentične i prema njima zauzimala odgovarajući stav. Malo je ozbiljno, ako se uopšte može nazvati ozbiljnim, ukaziva­ nje na to, da se stavljanjem pod slovo ,,Z“ moglo pokazati Engle­ zima da između JVUO i Nedića nema saradnje: od svojih ljudi na terenu, i kod Mihailovića i kod pozadine, Englezi su bili detaljno obavešteni o pravome stanju na terenu, jer se od njih nije moglo sakriti, a nije se, izgleda, mnogo ni krilo. I Englezima i Amerikan­ cima bili su poznati četnički kontakti i sa generalom Nedićem i sa okupatorima. Ljudi su sedeli u štabovima, imali pune džepove zlata i valute, i mogli su doznati i doznavali su sve što ih je interesovalo. Neko „zaturanje traga“ nije ovde „pilo vodu". Ni Mihailović lično ni vlada u Londonu nisu osporavali činjeni­ cu, da je general Mihailović odgovoran za stavljanje ljudi pod slo­ vo ,,Z“ i za posledice koje su iz toga proizlazile. To je bila fatalna i tragična stvar, politički nerazumna i nacionalno više nego pogreš­ na. To je bio izraz i odraz samovolje, proistekle iz uskoga i jedno­ s2) Stanislav K rakov, Na istom mestu, II, str. 330-331. 33) Na istom mestu, str. 362.

'•:58

stranog posmatranja tadašnje srpske stvarnosti. Ostaje činjenički tačno da je slovo ,,Z“ bilo upravljeno isključivo prema Srbima, pro­ tiv Srba antikomunista. Nijedna osuda po slovu ,,Z“ nije izrečena ni protiv ustaša, a najmanje protiv njihovog vodstva. Isto tako nijed­ na nije pala ni protiv jednoga komuniste"84). To govori samo za sebe.

84) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 46.

459

POD ŽRVNJEM STVARNOSTI 1.

I u prokom unističkoj i u komunističkoj propagandi protiv gene­ rala Mihailovića, kao i u angloameričkom stavu prema njemu od polovine 1943. godine zauzimala je optužba zbog kolaboracije sa okupatorima, Italijanima i Nemcima, centralno mesto. U procesu, koji su jugoslovenski komunisti priredili generalu Mihailoviću, do­ šla je ova optužba još više do izraza. U osudi i njega lično i svih onih lica, koja su suđena zajedno sa njim, ovo je bio jedan od glav­ nih argumenata. Komunistički sud je polazio od svoga, osnovnoga, stava: general Draža Mihailović i njegov pokret sarađivali su za vreme rata sa okupatorima. Ta saradnja je izdaja i nacionalne i sa­ vezničke stvari i mora biti kažnjena smrću . . . I agresivnost komuni­ stičke propagande i, u većoj meri, ideološko-politička podložnost angloameričke ratne propagande komunističkom uticaju, zamaglji­ vali su vidike nekomunističkog sveta. Sama činjenica, da je Nemač­ ka vodila rat i sa antikomunističkim parolama, utirala je put komu­ nističkoj propagandi, koja je svaki oblik antikomunizma etiketira­ la ili profašizmom ili čistim fašizmom što ie bilo drastično proizvo­ ljno i planski sračunato na postizanje određenih ciljeva. Nemogavši da zaustave vojničku poplavu Evrope od strane Ne­ maca i Anglo-Amerikanci i Sovjeti su svoju propagandu protiv Ne­ mačke potkrepljivali forsiranjem pojma kolaboracije kao prestupa ne samo protiv njih i njihovih interesa, nego i protiv interesa oku­ piranih naroda, koji su, u uslovima u kojima su se našli, mahom ne svojom krivicom, m o r a l i d a s e s n a l a z e i da i z n a ­ laze načine i mogućnosti da p r e ž i v e nemačku okupaciju za k o j u s e n i j e m o g l o z n a t i k o l i k o ć e t r a j a t i. Previđalo se obično, đa su se i angloamerički i sovjetski interesi samo delimično poklapali, i mogli poklapati, sa interesima okupiranih naroda, koji su se osećali napuštenim, i žrtvovanim n e­ čemu na što oni nisu mogli imati uticaja. Svi okupirani narodi že­ leli su slobodu i oslobođenje od okupacije i bili spremni da pomog-

460

nu da se ubrza prestanak okupacije, koju niko normalan nije mogao ni želeti ni voleti. U ovome, opšteevropskom, kompleksu bio je slučaj Jugoslavije, a u njemu posebno slučaj srpskog naroda, po mnogo čemu izuzetan. Jugoslavija je uvučena u rat nepromišljenim i samovoljnim postup­ kom jedne male grupe ljudi, koji su, previđajući životne interese svoga naroda, radili pod stranim uticaj em bez da su bili osigurali pomoć i savezništvo bilo te, bilo koje druge strane. Izgubljeni rat, okupacija i raščerečenje zemlje, koji su bili posledica toga, nisu ne­ posredno pogodili samo one, koji su rat izazvali ali nisu umeli da ga vode, a još manje bili sposobni da zemlju brane i rat dobiju. Poš­ to su izazvali rat, koji je doneo okupaciju zemlje, oni su pobegli ne vodeći računa o tome šta će biti sa zemljom i sa narodom u njoj: njima su lebdeli pred očima interesi onih za čiji su račun uvukli zemlju u rat a ne interesi naroda i zemlje. Izgubljeni rat, aprila 1941. godine, označavao je za sve one koji su ostali u zemlji, f o r m a l n i kraj postojanja Jugoslavije kao države. Ona je, u svetlosti te stvarnosti, ostala da postoji samo te­ oretski, u međunarodnom smislu; na samome terenu, u svakidaš­ njoj stvarnosti života, nestalo je bilo jugoslovenske državne vlasti i na mesto nje došla je vlast nekoliko drugih država, koje su izme­ đu sebe delile jugoslovensku državnu teritoriju sa pretenzijama da trajno zadrže ono što su ili same osvojile ili dobile kao nagradu za učestvovanje u napadu na Jugoslaviju. Poznato je da je izgubljeni rat, aprila 1941. godine, najteže po­ godio Srbe i Slovence; Srbi su bili razdeljeni u nekoliko okupacio­ nih područja. Na svakome od tih područja, iako sa razlikama u ni­ jansama, Srbi su se našli pred neminovnošću neposredne borbe za opstanak i za njih je, u najpunijem smislu reči, važila ona latinska izreka: primum vivere deinde philosophare — prvo živeti pa tek onda filozofirati: prvo biološki i fizički opstati i održati se pa tek onda procenjivati razumnost, opravdanost i korisnost p r o p a g a n ­ dnih otmica oko našega naroda, koje su besnele na sve strane . . . Po imperativu biološkoga održanja u situaciji u kojoj su se našli, Srbi su morali zauzimati i određen stav prema oku­ paciji i okupatoru koji su bili stvarnost, a sve ono drugo, što je do­ lazilo bilo iz Moskve bilo iz Londona, bili su samo talasi propagande i muzika budućnosti. Od svih okupatora sa kojima su, posle izgubljenoga rata, Srbi bili suočeni, moglo se razgovarati samo sa dva: sa Italijanima i sa Nemcima. Mađari, Albanci, Bugari, pod zaštitom velikih okupatora, odmah su otpočeli svoj krvavi pir nad srpskim narodom. H r v a t s k i okupator, u obliku ustaške države i ustaške vlasti, pokazivao se svirepi]im i bezobzirnijim od svih drugih okupatora. Ta svirepost je, u mnogo slučajeva, zaprepašćavala i Nemce i Italijane, ali mnogo

461

više Italijane nego Nemce. Na područjima, gde je živeo srpski narod, gde su se bile susrele ustaška i italijanska vlast, Srbi su, da bi se spasili od ustaškoga istrebljivanja, morali pribeći Italijanima i od njih tražiti zaštitu i pomoć, koje su im i ukazivane. Oni hrabri srps­ ki ljudi koji su, na ovim područjima ustajali na oružje, da brane i sebe i svoj narod, morali su tražiti pomoć i podršku kod Italijana. Ti srpski ljudi nazvali su se, u duhu stare tradicije, četnicima. Iz neminovnosti traženja pomoći i zaštite u borbi za samoodržanje proistekla je i četnička saradnja sa Italijanima, koja se prostirala na ćelom prostoru pod italijanskom okupacijom. Izuzetak je činila samo ona oblast koja je pod zaštitom Italije bila priključena Alba­ niji; tu su Italijani, iz svojih interesa, forsirali stvaranje Velike Albanije, što je, razume se, išlo na štetu srpskih i nacionalnih i dr­ žavnih interesa. Bilo bi, razume se, i površno i netačno smatrati da je ova četnič­ ka, odnosno srpska, saradnja sa Italijanima koristila samo Srbima. Ona je, i to u velikoj meri, koristila i Italijanima, koji su imali teri­ torijalnih pretenzija ne samo na severu Jadransku obalu, nego i na njeno kopneno zaleđe i na celu Crnu Goru gde je, opet, četničkoitalijanska saradnja nastala iz drugih pobuda i zbog drugih, ali iz­ razito nacionalnih, interesa. Dok su ustaše na svome području vršile s a m o fizičko istrebljenje Srba, komunisti u Crnoj Gori su ubija­ li i najuglednije nacionalne ljude i gušili srpsku nacionalnu, duhov­ nu i kulturnu tradiciju. Komunisti su bili najizrazitiji zagovarači posebne, od Srba različite, c r n o g o r s k e narodnosti, što je, razume se, razbijalo srpsko nacionalno jedinstvo: od Crne Gore, vekovnoga žarišta srpstva, trebalo je stvarati, ideološko-politički potkrepljeno, s e p a r a t i s t i č k o ž a r i š t e .

2. Četnički pokret, videli smo, nije na teritoriji Jugoslavije poni­ kao ni spontano, ni istovremeno ali je, vremenom, postao i idejnopolitička i nacionalna celina, koja se, bar formalno, potčinjavala ko­ mandi generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji ni sebe, ni onaj krug ljudi, koji se u početku bio okupio oko njega, nije smatrao četnicima. Na svom suđenju on je izjavio: „Naziv četnik, to je na­ ziv koji je došao od samoga naroda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku č e t n i č k e odrede u jugoslovenskoj vojsci. To je tačno, i to je po pravilima naše ratne službe, jer vojska koja osta­ ne bez fronta obezbeđuje četničke odrede111). M anojlo Korać je za­ beležio đa je, uoči kapitulacije, video kako Draži Mihailoviću prila­ Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, str. 107-108.

462

zi „jedan niži oficir u č e t n i č k o j u n i f o r m i sa četničkim karabinom, stroga lica i mrka pogleda112). Ipak, Mihailovićev pokret je bio i u narodu poznat kao četnički pokret i ostaće u istoriji za­ pamćen kao takav. Mihailovićeva, odnosno četnička, kolaboracija za vreme poslednjeg rata, bila je trojaka: najpre, u samom početku, sa komunisti­ ma sa zajedničkom parolom borbe protiv okupatora (i to isključivo na području okupirane Srbije). Do ove kolaboracije, koja je komu­ nistima u okupiranoj Srbiji dala i politički i borbeni zamah, došlo je i pored toga što je Mihailoviću blagovremeno bila skrenuta paž­ nja na opasnost od te saradnje kako za njega lično tako i za ceo n je­ gov pokret i za opštu nacionalnu stvar. Može se verovati da bez ove zajednice komunista sa Mihailovićem ne bi njima uspelo da postig­ nu ni organizacioni ni politički zamah. Bez toga oni ne bi mogli postati onaj organizacioni i borbeni faktor na prostoru Jugoslavije kakav su kasnije postali. Simptomatično je, da se tadašnje komunističko vodstvo, sa Josipom Brozom-Titom na čelu, posle sloma Jugoslavi­ je, prikupilo u Beogradu i da je tu, jedno izvesno vreme, bilo neuznemirivano od Nemaca; čak ima dokaza i za saradnju između komu­ nista i Nemaca u to vreme. Sigurno je, međutim, da komunisti ni u to vreme, i pored sve prosovjetske propagande uoči rata, ne bi uspeli da se u Srbiji postave i da nađu pristalice za svoju akciju. Zna se, da njih nije prihvatilo ni radništvo ni seljaštvo. Njihova snaga i njihov uticaj organičavali su se na nebrojnu komunističku i u levo orijentisanu inteligenciju i na nešto studentske i srednjo­ školske omladine. Njima su, u početku, zamah davali mistika oslobodilačke borbe i težnja da se nekako vaspostavi uvređena i unižena nacionalna srpska čast. Prirodna mržnja prema okupatoru i težnja da se on istera iz zemlje doprinosili su svoje uz istovremenu propagandu da Nemačka ne može đa izdrži rat i odupre se sovjetskoj vojnoj sili o kojoj su kružile legende još pre rata (propaganda o milijonitom sov­ jetskom tenku). Uz uveličavanje sovjetske vojne snage hvaljena je i britanska, koja se grčevito držala svega onoga što je moglo naneti štetu Nemcima: satirati Nemce, svuda i na sve moguće načine, to je bio glavni podsticajni motiv britanske i probritanske propagande.

3. Mihailovićeva kolaboracija sa komunistima nije dugo trajala, ali je imala veoma teške nacionalne posledice. Mnogo duže je tra­ jala M i h a i l o v i ć e v a k o l a b o r a c i j a sa E n g l e z i m a 2) Manojlo Korać, Moji doživljaji. . . , str. 212.

463

i i m a l a j e v r l o o z b i l j n e p o s l e d i c e i za njega lič ­ no i za njegov pokret i ceo srpski narod. Ima nekoliko razloga zbog kojih je ova kolaboracija bila popularna u srpskom narodu. Vodeći srpski sloj — srpska i svetovna i duhovna inteligencija — bio je, uoči rata kao i dugo za vreme rata, izrazito probritanski orijentisani proamerička nota se pojavila tek onda kada je nastalo razočarenje u držanje Britanaca i prema Mihailoviću lično i prema Srbima uop­ šte. Zatim dolaze i ovi momenti: u Engleskoj se nalazio i kralj Pe­ tar II koji je tada bio vrlo popularan u narodu, i njegova vlada, pa se verovalo da će oni tamo moći štititi srpske, odnosno jugosloven­ ske, interese. I kada je bila fizički proterana sa Balkana, posebno iz Grčke i Jugoslavije, Velika Britanija je sačuvala živo interesovanje za taj prostor i nije napuštala težnju da na njemu stvori ža­ rište otpora protiv Nemaca, koji su preko Balkana pritiskivali i Sredozemlje i Egipat. Srbi su, pored toga, narod tradicije pa iako je bilo prošlo više od 22 godine od završetka Prvoga svetskog rata, verovali su u neko prirodno savezništvo i Velike Britanije i Fran­ cuske (koja je već bila izbačena iz stroja) iako n i j e p o s t o j a o nikakav u g o v o r o savezu između Velike Bri­ tanije (i p o s l e Amerike) i J u g o s l a v i j e . Umesto u g o v o r e n o g a s a v e z n i š t v a postojao je s a m o mit o s a v e z n i š t v u , koji drugu stranu nije ninašto obavezivao: kada je Jugoslavija napadnuta S r b i su bili saveznici Velike Britanije, a kada se završavao rat, mir su, kao prisni saradnici Britanaca, pra­ vili H r v a t i (Šubašić i Tito). Iz isprepletenosti svih ovih momenata i z n j e d r a v a o se vre­ menom jedan ceo sistem psihičkog anglofilskog terora, koji je uspevao da kod jednoga dela vodećega srpskog sloja, naročito onoga anglofilski aktivno orijentisanog, u m r t v i svest o srpskim životnim nacionalnim interesoma i p o t č i n i je angloameričkim interesima. Kod Srba je, na primer, u prvim godinama rata bio l i č n i k u l t Čerčila i Ruzvelta mnogo veći nego bilo koji na­ cionalni kult. Znamo kako je bilo u to vreme: i najobjektivnija kri­ tika politike Čerčila i Ruzvelta ne retko se plaćala glavom; moglo se, tih sumornih dana, kritikovati i obesvećivati sve što je bilo srp­ sko a da se nikome ništa zbog toga ne dogodi. Nastalo je bilo kod ljudi ovoga m e n t a l i t e t a izopačeno shvatanje pojma r o d o ­ l j u b l j a , slobode, nacionalne časti: išlo se u tome tako daleko đa se s t e p e n kulta srpske nacionalne časti merio s t e p e n o m odanosti kultu Čerčila i Ruzvelta koji su, razume se, vodili politiku interesa svojih zemalja. U ovakvoj anglo-američkoj zahuktalosti, pod pritiskom nacio­ nalne stvarnosti, koja je bila tragično teška, mnogi vodeći ljudi na ovoj strani nisu mogli đa shvate, da anglo-amerikansko interesovanje za naš prostor proističe ne iz njihove ljubavi za naš narod i 464

brige za njegovu nacionalnu budućnost, nego iz nenapuštene težnje da se on iskoristi kao borbena snaga protiv Nemaca. To se jasno po­ kazalo i na ličnoj sudbini Draže Mihailovića i na sudbini celoga nje­ govog pokreta. U ograšju borbe, čak i onda kada se videlo da ne­ mačka borbena snaga jenjava na frontovima, Čerčil je stepen sa­ vezničke vernosti i odanosti merio time k o više u b i j e N e m a c a bez obzira na posledice g d e se oni ubijaju i k o ih ubija. Veliko interesovanje Engleza za naš prostor, kao i za ceo Balkan uopšte, vidi se i po tome što su oni na ovaj prostor odašiljali svoje misije. „Mi, Britanci, pisao je Čerčil 23. oktobra 1943. godine Ruzveltu, imamo oko osamdeset raznih misija koje stoje pod komandom generala Vilsona i održavaju veze sa partizanima i patriotskim od­ redima rasturenim širom ovih ogromnih planinskih oblasti veliči­ ne 900 sa 300 milja. Neki naši oficiri po činu brigadni generali vrlo su sposobni i1 u najvećem broju slučajeva nalaze se na licu mesta već dve godine"3). Britanskih misija bilo je u Jugoslaviji i kod čet­ nika i kod partizana, jer su Britanci hteli da budu obavešteni o sta­ nju na terenu. Kada je, posle puča od 27. marta 1941. godine, obrazovana Simo­ vićeva vlada, Čerčil je bio oduševljen i nadao se da će ova vlada „biti dostojna da brani slobodu i integritet svoje zemlje. Takva vla­ da će u svojim hrabrim nastojanjima primiti svu moguću pomoć i podršku od Britanske imperije i, u što ne sumnjam, na poseban na­ čin od Sjedinjenih država. Britanska imperija i njeni saveznici će se boriti za zajedničku stvar s jugoslovenkim narodom, i mi ćemo nastavili zajedno da koračamo i da se borimo dok se ne izvojuje potpuna pobeda"4). Iako se ova nada Čerčilova nije ispunila njego­ vo je interesovanje za sve što se dešavalo na jugoslovenskom pros­ toru ostalo budno. U aktu, koji je Čerčil, 5. avgusta 1941. godine, poslao F. T. Daltonu stoji: „Od generala Simovića sam doznao da u Jugoslaviji postoji široka gerilska aktivnost. N joj su potrebni j e ­ dinstvo i podrška i uputstva iz inostranstva. Molim Vas, izvestite ukratko kakve kontakte imate sa ovim grupama: šta možete da u či­ nite da im se pom ogne?"5). Odašiljanjem ovih misija na teren rukovodio je SOE (Special Operations Executive), koji je prikupljao podatke o stanju u raznim zemljama, koje su ih interesovale. Ova organizacija poslala je p r v u Britansku misiju u Jugoslaviju i to u štab Mihailovića. Misiju je v o ­ dio kapetan Bil Hadson (Bili Hudson), rudarski inžinjer, koji je pre rata radio u Jugoslaviji, znao naš jezik i poznavao prilike u zemlji. Sa njim su bili majori: Zarija Ostojić i Mirko Lalatović i jedan ra­ dio stručnjak. Iskrcali su se podmornicom kod Petrovca, u Crno­ 3) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat, tom V .: Obruč se zatvara, str. 446. 4) Na istom mestu, tom III: V elika alijansa, str. 154. 5) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945, str. 45.

465

gorskom prim orju6). Radio telegrafista se zvao Veljko Dragićević; nosili su dve radio stanice . .. D ojčilo Mitrović daje komunističku verziju njihovog dolaska. „Po noći 20. septembra podmornica se zaustavila pred Crnogorskom obalom kod Petrovca na Moru. Jedan oficir sa podmornice ispratio je misiju čamcem do obale . . . Britans­ ki kapetan Hadson nije takođe prvi put u Jugoslaviji. On je dobro i tečno govorio srpski. Nekada je bio rudarski inžinjer u Južnoj A frici i bokserski šampion, što odgovara njegovoj korpulenciji. Onda je pre rata stigao u Jugoslaviju gde je u Zapadnoj Srbiji bio savetođavni rudarski inžinjer u rudnicima antimona čija ruda ima svetsku vrednost. U Srbiji je upoznao prilike i stekao poznanstva117)... Misija je naišla na crnogorske partizane i izjavila želju da idu u štab Draže Mihailovića. Crnogorski partizani sproveli su ih preko San­ džaka i Zlatibora u Užice, gde su stigli 25. oktobra 1941. godine. „Handsona je primio vrhovni komandant narođno-oslobodilačkih par­ tizanskih odreda drug Tito; britanski kapetan imao je priliku da se upozna sa stvarnim stanjem ne samo u ustaničkoj Srbiji već i u će­ lo j zemlji, kao i sa teškoćama u odnosima sa četnicima kojima bor­ ba protiv okupatora nije bila glavna stvar. Vrhovni komandant narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda tada je izjavio da četnici, ako neće da sarađuju u borbi protiv okupatora, bar da ne ometaju partizane. Hadson je potom otputovao za Krupanj, gde je nekada boravio kao rudarski inžinjerski savetnik. Ostojić je sam otišao na Ravnu Goru kod Mihailovića i obavestio ga da je Hadson posetio Vrhovni štab narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda. Kad je Hadson stigao na Ravnu Goru, zbog toga je naišao na neraspolo­ ženje Draže M ihailovića"8). Fitzroy Maclean veli: „Ova misija je bila vidljivi znak priznanja ukazanog Mihailoviću kako od Britanske vlade tako i od jugoslo­ venske kraljevske vlade, koja se, sa mlađim kraljem Petrom, bila smestila u Londonu. Od momenta kada je, u avgustu, uspostavlje­ na prva radio veza sa britanskim vlastima, raširilo se bilo prika­ zivanje Mihailovića i njegovih četnika kao požar širom slobodnoga sveta, rastući širenjem dok se nije ubrzo izokrenulo u kazivanje koje je imalo malo veze sa stvarnim činjenicama. Bio je, prirodno, pozdravljen sa oduševljenjem od strane jugoslovenske vlade u emi­ graciji, koja je sa svoje strane odgovorila unapređujući pukovnika Mihailovića za generala i postavljajući ga za ministra vojnog i glav­ nog zapovednika jugoslovenske vojske u otadžbini. Britanska vlada sa svoje strane nije učinila ništa više o s i m o b e ć a n j a da će četnike pomagati u budućnosti. Izgleda da je njen savet njima bio, 6) Stephan Clissold, W h ir lw in d . . . , str. 85; sravni: Fitzroy Maclean, D isputed Barricade . .. , str. 150. 7) Dojčilo M itrović, Zapadna Srbija 1941, str. 261. 8) Dojčilo M itrović, Na istom mestu, str. 261.

466

trenutno, držati se prikriveno u nadi na bolja vremena u buduć­ nosti i čuvati svoje snage — savet koji je on rado sledovao"9). Suprotno Ostojiću i Lalatoviću Hadson je, videli smo, po Tito­ vom naređenju bio sproveden u njihovu Vrhovnu komandu gde je bio lepo primljen. Hadson je bio na Ravnoj Gori, 26. oktobra 1941. godine, kada su se Tito i Draža Mihailović sastali u selu Brajići. Tvrdi se da Mihailović nije hteo da pripusti Hadsona njegovim raz­ govorima sa Titom. Prema Maklinu i Klisoldu, Hadson se za celo vreme ovih razgovora nalazio u jednoj suseđnoj prostoriji10). Sa njima je učestvovao samo na zajedničkim obedima. Hadson se, kas­ nije, pojavio na zajedničkoj partizansko-četničkoj konferenciji, ko­ ja je držana u Čačku od 21. do 28. novembra 1941. godine11). Sa par­ tizanima, kojima je opet otišao, pojavio se Hadson kada je bio pad Užica; otišao je opet kod Mihailovića i ostao kod njega12). Hadson, koji se u Srbiji kretao pod imenom M a r k o , radio je prema instrukcijama koje je bio dobio. „On je imao instrukcije da stupi u kontakt sa svim grupama koje su pružale otpor neprijatelju, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost. Do Kaira i Londona su dopirale sasvim nejasne glasine koje su nagoveštavale da prve grupe gerilaca imaju zaoštrena suprotna poli­ tička gledišta, nastala na osnovu teritorijalne podele u haosu prvih dana okupacije te zem lje sa slabom mrežom savremenih puteva i želježnica. Znalo se da u Srbiji postoji s p o n t a n i u s t a n a k , ali su razlike među pojedinim elementima pokreta otpora bile mar­ kirane neodređenim nazivom patriotskih s n a g a . Slični događaji izgleda da su se odigrali posle italijanske okupacije i u Crnoj Gori, ali se ni tamo ni u Srbiji, ni ma gde u zem lji nije mogla dobiti jasna slika. Kada je Hadson prolazio kroz Crnu Goru nalazio je na grupe različite političke pripadnosti i na početke spontanoga građanskog rata“ 13). Odnosi između Draže Mihailovića i Hadsona bili su, od samoga početka, rđavi14). Verovatno zbog toga što je Hadson, na osnovu in­ strukcija koje je dobio, tražio novi sporazum između Mihailovića i Tita i zahtevao da se, dok se ovo ne postigne, obustavi svako sla­ nje pomoći Draži Mihailoviću: „ . . . Ovaj predlog nije bio uvažen i Mihailovićeva popularnost već je zapljusnula odgovarajuće bri­ tanske krugove u Londonu i Kairu“ 15). Mihailović je, krajem sep­ tembra 1941. godine, uspostavio preko Malte radio vezu sa vladom. 9) Fitzroy Maclean, Na istom mestu. str. 150-151. i°) Fitzroy M aclean, N a istom mestu, str. 151; sravni: Clissold, Na istom mestu, str. 65. U) St. Clissold, Na istom mestu, str. 72. 12) Fitzroy M aclean, Na istom m estu, str. 155-156. 13) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 45. 14) Christie Lawren.ee, Na istom mestu, str. 227. 15) F. W . Deakin, Na istom m estu, str. 47-48.

Prema Mihailovićevoj izjavi na procesu ovo je bilo 26. septembra 1941. godine, „ali prva veza nije bila dobra sve dok nisu došli Ostojić i Lalatović, jer nismo imali šifru bez koje se ne može razgovara­ ti. Od njihovog dolaska imali smo tu vezu, a veza je bila takva da je kontrolisana od strane Engleza pošto oni imaju tu istu šifru“ 16). Mi­ hailovićeva veza je prekinuta u decembru 1941. godine „i sve do juna iduće godine vladao je potpuni mrak“ 17). Moguće je da Mihailoviću nisu bili sasvim jasni ni zadaci bri­ tanskih misija kod njega, ni prava, koji su oni od svoje vlade dobi­ li. F. W. Deakin kaže, da su za te misije bili birani ljudi, koji su poz­ navali zemlje u koji su slati i da su slati sa pristankom odnosnih (u ovom slučaju jugoslovenske i grčke vlade) u emigraciji: „ .. . Od britanskih oficira, koji su komandovali ovim misijama, očekivano je, a tako im je bilo i naloženo, da organizuju lokalni otpor koliko je to moguće pod svojom direktnom komandom. Oni su trebali da budu kanali za veze i naređenja koja su im slata od Britanske glav­ ne komande u Kairu u operativnim i političkim zadacima pošto bi bilo konsultovano Britansko ministarstvo za javne poslove, s jedne, i jugoslovenska i grčka vlada u emigraciji, s druge strane. Među bri­ tanskim oficirima u Srbiji bilo je stručnjaka za sabotaže i namera je bila da oni izvode nezavisne operacije takve kao što je bio primer britanskog napada na Gorgopotamos most u Grčkoj u novembru 1942. godine. Mihailović je, međutim, odbio da sleduje ovakvim operaci­ jama u Srbiji. Ovakvo držanje igralo je odlučujuću ulogu u odlu­ čivanju Londona da u Jugoslaviju budu poslate misije van njegove kontrole1*18). Koliko su pak Britanci bili zainteresovani za zbivanja u Jugosla­ v iji pokazuje i to da je SOE pokušavao da od leta 1941. do juna 1942. godine, pošalje o s a m misija u Jugoslaviju. „Januara 1942. bile su izgubljene dve misije, treću su zarobile ustaše u toku sledećih meseci te je konačno ideja o slanju drugih bila napuštena. Za vreme ovih meseci organizacija SOE je raspolagala samo d v a m a bom­ barderima tipa Liberator, a sa jačanjem borbi u Severnoj Africi mogućnost upotrebe podmornica svedena je skoro na nulu1119). Britanski front u Severnoj Africi i njezini interesi na Bliskom Istoku zahtevali su o ž i v l j a v a n j e gerilske aktivnosti i u Srbiji i u Grčkoj. Ovo se, naročito, odnosilo na onesposobljanje saobraćajnih veza kroz Jugoslaviju (naročito kroz Srbiju) i Grčku, koje su služile Nemcima za snabdevanje i pojačanje Rom elove armije. O ovoj je potrebi bila obaveštena i jugoslovenska vlada u Londonu: „Sada je, 16) Izdajnik . . . , str. 128. 17) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 48. 18) Frederick W illiam s Deakin, The Em batteled M ountain, London str. 64-65. J9) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija . . . , str. 49.

468

1971,

veli Deakin, preostalo da se vidi da li je Mihailović stvorio ma kakvu organizaciju i da li je bio u stanju da ispolji izvesnu aktivnost u to­ ku prethodnih meseci potpunoga mraka. Zbog toga je odlučeno da se generalu Mihailoviću pošalje jedna z v a n i č n a m i s i j a sa pukovnikom Bejlijem (W. S. Bailey) na čelu, koja je stigla u Mihai­ lovićev Glavni stan u Sandžaku na Božić 1942. godine. Istovremeno je trebalo da se čitava Mihailovićeva organizacija prouči slanjem d o p u n s k i h m i s i j a , koje su se padobranima spuštale po čita­ voj teritoriji Srbije, da bi se dobila potpuna i pouzdanija slika o nje­ noj vojnoj vrednosti i akcijama protiv glavnih željezničkih komuni­ kacija duž doline Save i Morave u pravcu Grčke. Ovo je trebalo da bude vreme p r o v e r a v a n j a opšte političke linije koju je Bri­ tanija zauzela prema Jugoslaviji od 1941. godine. Rezultati ovih operacija doveli su do p r e i s p i t i v a n j a čitavog dotadašnjeg pravca britanske politike"20). Ni sa misijom Bejlija, koji je takođe dobro poznavao naš jezik i prilike kod nas, nije Draža Mihailović bio bolje sreće. Sam je Bejli 0 svojoj misiji napisao ovo: „Došlo je vreme da se sa Mihailovićem čvrsto postupi. On mora da shvati da mi možemo da ga u z d i g n e m o a možemo da ga u n i š t i m o . Ako želi ovo prvo onda treba da uzvrati otvorenom saradnjom. Šlepa podrška koju smo mu pružali u prošlosti stvorila je u njemu uverenje da je o v a m i s i j a tu samo da bi podnosila njegove zahteve britanskim vlastima i da se pobrine da se oni izvrše najhitnije moguće — otud njegov gnjev kad ispitujemo njegovo delovanje . .. On mora da shvati da mi to više nećemo podnositi"21). Mihailović ovo, očito, nije hteo da shvati. Bilo je jasno: razlika je bila u samoj osnovi — Mihailović je smatrao da je britanska misija n j e m u p o t č i n j e n a , a Bejli je, u ime britanske vlade, sma­ trao da je Mihailović n j e m u p o t č i n j e n sa čime se ovaj nije hteo da pomiri. Gorka stvarnost, koja ga je mesecima bičevala, donela mu je i jedno krupno razočarenje: od vatrenoga anglofila on je postao čovek ogorčen zvaničnom britanskom politikom i prema nje­ mu lično i prema pokretu kome je stajao na čelu. Mihailović je sebe 1 svoj pokret smatrao instrumentom s r p s k e p o l i t i k e , a Bri­ tanci su ga otrežnjavali od toga i kazivali mu, da su i on i njegov pokret određeni da budu instrumenti britanske politike i britanskih interesa: od „gorskoga cara“ Britanci su hteli da stvore svoga „ge­ rilskog vazala". Svome razočarenju u britanski stav prema njemu Mihailović je dao izraza u jednom govoru koji je, 28. februara 1942. godine, odr­ žao u Gornjem Lipovu na krštenju ćerke jednoga Crnogorca gde je 20) Na istom mestu, str. 49-50. 21) „Politika" od 16. V I. 1976.

469

bio gost. O ovome je, Bejli, koji je tu bio prisutan, napisao: „To se desilo prilikom krštenja najmlađega deteta kmeta iz Gornjeg Lipova gde je u to vreme bio Mihailovićev štab. Moram da napomenem da je Mihailović bio izgubio kontrolu nad sobom zahvaljujući do­ brim delom šljivovici koju su pili svi prisutni izuzev novorođenčeta. U svome govoru on je gorko kritikovao savezničku politiku prema njegovoj zemlji i njegovom pokretu, stavljajući jasno do znanja da on smatra vojničkim imperativom da prvo likvidira svoje unutrašnje neprijatelje, imenujući ih partizanima, Hrvatima, Muslimanima i ustašama — i tim redom — pre nego što se okrene osovinskim sila­ ma . . . Dodao je da saveznici mogu da rade šta hoće i da prete koliko hoće ali ga ništa neće odvojiti od njegovog cilja da uništi partizane, ni da promeni svoje držanje prema Italijanima (za koje je rekao da oni predstavljaju ,njegov jedini izvor snabdevanja1) i da njemu nije potreban nikakav dalji kontakt sa zapadnim demokratijama“22). Teško je ,bez ikakvih drugih izvora i svedočanstava o ovome, utvrditi da li je Mihailović stvarno govorio ovako. Moglo se očekiva­ ti, a tako je i bilo, da će pukovnik Bejli obavestiti svoju vladu o M> hailovićevom govoru. Prema izveštaju, koji je on poslao, Mihailovvić je rekao: „ . .. Englezi, da bi zadovoljili svoje vlastite strategij­ ske ciljeve, tje ra li. . . da pređuzimaju operacije bez ikakve namjere da im pomognu bilo sada bilo u budućnosti (napomena: ovaj je tekst ovako, sasvim nejasan, naveden kod Kljakovića) . .. BBC je sa od ­ vratnim cinizmom odbio svoju pomoć svetom srpskom cilju. Težnja saveznika za prevarom bila je zadovoljena preranim, licemernim i anti jugoslo venskim djelovanjem partizana. Ali neka zapamte savez­ nici da oni ničim ne mogu učiniti ili zaprijetiti Srbima da ih odvrate oci njihove svete dužnosti da uništavaju partizane. Sve dok Talijani ostaju njihov jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopće moći utjecati na njega da izmijeni svoj stav prema n ji­ ma. N jegovi neprijatelji su partizani, Muslimani, Hrvati. Kada s nji­ ma bude obračunao, onda će se okrenuti Talijanima i Nijemcima1123). Uz ovo Bejli je javljao o tome da Draža Mihailović ne raspolaže ni­ kakvom vojnom organizacijom u Hrvatskoj i Sloveniji što, razume se, nije bilo tačno. I još gore: „Jedna od prvih Bejlijevih sugestija bila je da Jugoslavija iz vojnih razloga može da se podeli na uticajne sfere i da bi vredilo ispitati situaciju van Srbije pomoću odvoje­ nih britanskih misija, koje ne bi imale veze sa Mihailovićem i nje­ govim lokalnim komandantima"24). 22) „P olitika" od 17. V . 1976.

2S) Navedeno kod: V o jm ir K ljak ović, Prom jena politike Velike Britanije prem a Jugoslavije u prvoj polovini 1943. godine. U „Jugoslovenski istorijski časopis, 3, 1969, str. 41). 24) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija, str. 50.

470

Posle dolaska pukovnika Bejlija došao je i Hadson u mogućnost da šalje svoje izveštaje (20 ukupno), koje ranije nije mogao slati. „Ovaj niz telegrama odigrao je veliku ulogu u potonjim rasmatranjima dotadašnje politike Kaira i Londona. Uticaj ovih telegrama na britanski štab za Srednji Istok bio je naročito značajan za debatu koja se tada vodila po pitanju da li da se nastavi prvobitni Hađsonov zadatak iz septembra 1941. godine jednim daljim pokušajem da se direktno stupi u kontakt s partizanskom komandom1'25). Had­ son je javljao o saradnji četnika sa Italijanima, ,,a u izvesnim slu­ čajevima i sa Nemcima11 . .. On je direktno predlagao da se Mihai­ lović prisili da se otvoreno izjasni o svojoj budućoj politici i da se odvoji od „legalnih11 četnika koji su postojali dozvolom okupator­ skih snaga, a nominalno operisali pod njegovom komandom kao po­ moćne talijanske trupe1126). Svi ovi izveštaj i, a naročito Bej lijevi, nisu ostali bez posledica za odnose Britanaca prema Draži Mihailoviću i njegovom pokretu, č e r ­ čil je, vele, bio ogorčen kada je pročitao B ejlijeve izveštaje: 29. mar­ ta 1942. godine uputio je zbog toga oštru notu Slobodanu Jovanoviću, koji je bio predsednik jugoslovenske vlade. U Čerčilovoj noti se kaže: „Svjesni smo da je uvijek bila politika vlade N jegovog Veli­ čanstva da pruži svu svoju punu podršku generalu Mihailoviću i nje­ govoj borbi protiv sila Osovine i da im pošalje svaku moguću materi­ jalnu pomoć . . . Međutim, vi ćete razumeti da vlada Nj. V. ne može da se ne osvrne na ovaj ispad (misli se na spomenuti Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu) niti ga prihvati bez objašnjenja i bez pro­ testa na jednu politiku tako potpuno različitu od njene sopstvene. Ona nikad ne može opravdati pred britanskom javnošću ni pred vlastitim saveznicima svoju stalnu podršku pokretu čiji se vođa ne dvoumi da javno izjavi da su mu neprijatelji njegovi saveznici — bilo privremeno ili stalno, što je bez značaja — i da mu neprijetelji nisu nemački i italijanski osvajači njegove zemlje, nego njegovi zemljaci Jugosloveni i vođa tih ljudi (misli na NOB i POJ i njego­ vog vrhovnoga komandanta Tita), koji se baš u ovome trenutku bore i daju svoje živote za oslobođenje svoje zemlje od jarma stra­ nih zavojevača1127). Čerčil u produženju ističe: „Siguran sam đa ćete Vi pravilno shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman da izmeni svoju politiku kako prema neprijateljima Talijanima tako i prema svojim jug'oslovenskim sunarodnicima koji pružaju otpor neprija­ telju, to bili dovoljan razlog potreban vladi Nj. V. da preispita svo­ ju sadašnju politiku podrške generalu Mihailoviću u isključivanju 25) Na istom mestu. 26) Na istom mestu. 27) V ojm ir K ljak ović, N a istom mestu, str. 43.

471

ostalih pokreta otpora u Jugoslaviji"28) . .. Nešto blaži, iako sasvim jasan, bio je i ministar Idn u svome predlogu, koji je podneo jugoslovenskoj vladi 7. maja 1943. godine. On ističe, da su glavni Mihailovićevi neprijatelji sile Osovine i da on mora da izbegava sukobe sa drugim elementima otpora. „Mora postojati najtešnia i najstalnija saradnja između generala Mihailovića i glavnog komandanta Srednjeg Istoka preko pukovnika Bejlija, kome je povereno da predstavlja Britansku komandu i da đeluje kao tumač njenih pogle­ da i namera u štabu Draže Mihailovića. Koordinacija planova mora da se sprovodi preko njega. Vlada Nj. V. pridaje naročitu važnost ovoj tačci. Sada mora prestati svaka saradnja sa Talijanima i gene­ ralom Nedićem. Bilo kakvo odstupanje od toga principa moglo bi biti samo poslije prethodne konsultacije sa britanskomVrhovnom komandom preko pukovnika Bejlija i sa odobrenjem britanske i ju­ goslovenske vlade"29). Britanska pomoć Mihailoviću uslovljavana je njegovom posluš­ nošću britanskim zahtevima, odnosno britanskim interesima. Ako Mihailović, veli Idn, „bude spreman da pridonese prilog zajednič­ koj stvari pod navedenim uslovima, njegov pokret dobiće maksi­ malnu moralnu i materijalnu potporu koju u tu svrhu vlada Nj. V. može staviti na raspoloženje. U tom slučaju vlada Nj. V. namerava da pojača misiju pukovnika Bejlija upućivanjem drugih britanskih oficira kopnene vojske, avijacije i mornarice. Vlada Nj. V. takođe je spremna da uputi generalu Mihailoviću i izvjestan broj jugoslovenskih oficira u skladu sa aranžmanima koji su pretresani između nje i jugoslovenske vlade, što će učiniti čim general Mihailović bu­ de dao svoj pristanak"30). Odlučeno je bilo, „da se Draža Mihailo­ vić mora povući u Srbiju, gde je trebalo da izvrši određene zadat­ ke .. . Pukovnik Bejli je primio odluku i dostavio je Draži Mihailo­ viću, 28. maja 1943. godine, istoga dana kada je stigla najavljena britanska grupa Deakin-Stuart u Vrhovni štab NOV i POJ, u jeku pele neprijateljske ofanzive"31). Ođ Mihailovića je traženo da reorganizuje svoje snage i da „kao saveznik prestane sa bilo kakvom saradnjom s Osovinom i da krene na Istok, u Srbiju. Tamo treba da uspostavi punu vlast i lični uti­ caj, da bi nastavio s napadima na neprijateljske komunikacije. Izvjestite Mihailovića da odmah ide na Kopaonik sa svim odanim ofi­ cirima i ljudima . . . Molimo da objasnite gore navedene odluke ge­ neralu Mihailoviću i predstavite mu ih na što je moguće više kate­ •ia) N a istom mestu. 29) Na istom mestu, str. 49. 3°) N a istom mestu. si) Na istom mestu, str. 51.

472

gorički način i da nastojite da dobijete njegov brzi i nedvosmisleni pristanak u smislu saglasnosti“ 32). Radoje L. Knežević navodi da je ser Orm Sardžent (Sir Orme Sargent), pomoćnik britanskog ministra spoljnih poslova, 22. d e ­ cembra 1942. godine, izneo Vladimiru Milanoviću, pomoćniku ju ­ goslovenskog ministra spoljnih poslova, „izvesne nepovoljne kom en­ tare o Mihailovićevom pokretu otpora. To je bio prvi put da pri­ medbe te vrste dolaze s visokog i odgovornog mesta, i to od jednog diplomate inače besprekornog takta i odmerenosti"33). Iza ovoga sledovala je, 28. decembra 1942. godine, poseta koju je m ajor Piter Boj (Peter Boughey) učinio Zivanu Kneževiću, koji je tada bio šef Vojnog kabineta predsednika vlade Slobodana Jovanovića. Boj je ponovio sve ono što je rekao ser Orm Sardžent i dodao da je Mihailo­ vić „kvisling isto kao i Nedić, te da bi ga trebalo smeniti s položaja šefa gerile"34). I iz izlaganja Piter Boja bilo je jasno, da su Englezima poznate razgranate veze četnika sa Italijanima kao i njihov odnos sa parti­ zanima. Boj je rekao: „Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima je potrebno da baš sada stupi u bor­ bu, a ne kroz dva ili četiri meseca. Kad se savezničke trupe iskrca­ ju na Balkanu, onda je nama svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori želje­ zničke pruge. On to ne radi, i sve njegove depeše o sabotaži na že­ ljeznicama i rušenju pojedinih objekata nisu istinite. Oni, Englezi, imaju izveštaje od svojih ljudi u našoj zemlji, i to je sigurno"35). Pitanje rušenja željezničkih mostova i Mihailovićevo odbijanje da izvršuje britanska naređenja o tome, igralo je vrlo važnu ulogu u pogoršavanju njegovih odnosa sa Britancima. U jednoj depeši vladi, od 16. decembra 1943. godine, Mihailović veli: „ .. . Englezi bi hteli da navučemo na sebe nemačke jake snage koje sada napa­ daju komuniste u Sandžaku, time Englezi hoće da pomognemo ko­ muniste, posle čega bi komunisti odmah upali u Srbiju, koja je stub našega otpora . . . Englezi su nam slali eksploziva, dok su pošiljke oružja i municije beznačajne. Međutim, nije dovoljan samo eksplo­ ziv da se vrše ovakva opsežna rušenja. Naoružanje i municija su za ovakve zadatke od prvenstvene važnosti, jer treba sigurno obezbediti akciju rušenja i posle toga zaštititi stanovništvo od represalija, koji bi sigurno usledile od strane Nemaca i Bugara. Prilikom mno­ gih dugih konferencija sa Armstrongom, mi smo jasno uočili da En­ 32) Na istom mestu. 3S) Radoje L. Knežević, Svetlosti i senke; „Poruka" broj 24 od 1. X I. 1954, str. 11. 34) Na istom mestu, str. 12. 35) Na istom mestu, str. 13.

473

glezi nemaju nikakvog sažaljenja za naše ogromne i dosadašnje na­ rodne žrtve"36) . . . Englezi su uporno tražili rušenje važnih o b je ­ kata i nisu u tome popuštali. Na jedan takav ultimativan zahtev generala Vilsona, Mihailović javlja: „M i smo ovu želju prostudirali i posle dubokog razmišljanja došli smo do zaključka da ona ima više politički nego vojnički značaj"37). I pre ovoga Englezi su nastojali da se Mihailović smeni i zameni nekom drugom ličnošću, ali im je, kada je Boj bio kod njega, Kne­ žević rekao da nema za to pogodne ličnosti38). Major Boj je tvrdio da se general Mihailović bori za veliku Srbiju i da vlada treba da mu „iznese svoje gledište o Jugoslaviji, njenom uređenju, jer đe­ neral Mihailović bori se za Veliku Srbiju"; da mu se odredi kakav odnos treba da ima prema partizanima i okupatorima. Tek posle to­ ga Englezi bi mogli doneti odluku o pomaganju generala Mihailo­ vića. M ajor Boj je predložio zajedničku konferenciju, „da se na ovoj konferenciji rasprave sva pitanja, da se zajednički dogovorimo šta da se radi, da se đeneralu Mihailoviću dostave precizne instrukcije i političke i vojn e"39). O ovim problemima raspravljao je Slobodan Jovanović, 31. de­ cembra 1942. godine, sa Džordžom Rendelom (Sir George Rendel), koji je bio britanski poslanik kod jugoslovenske vlade. Poslanik Rendel obavestio je Jovanovića, 1. januara 1943. godine, da će bri­ tanska vlada i dalje pomagati Mihailovića i da je zbog boljih veza poslat pukovnik Bejli u Jugoslaviju — Rendel je osporio tačnost kazivanja Orma Sardženta i Pitera Boja i Mihailović je, 2. januara 5943. godine, bio potvrđen za ministra vojnog40). Izgledalo je, da sa se šanse generala Mihailovića poboljšale, jer je, 5. februara 1943. godine, izjavio lord Selborn (Viscount, Waluer, Ear] of Selborne), tadašnji ministar blokade, V. Milanoviću: „Briljantno je ono što je đeneral Mihailović učinio i još uvek č in i. . . Imate razloga đa bude­ te gordi na njega. Čerčil je sad u Kairu načinio anketu kod vojnih vlasti o akciji đenerala Mihailovića i izveštaj i koje nam je poslao o tome zaista su laskavi za đenerala Mihailovića. Mi ćemo mu dotu­ riti pomoć u oružju i m uniciji"41). Ne možemo utvrditi na šta je, ovde, konkretno mislio lord Sel­ born. Odlazeći na sastanak sa Ruzveltom u Kanadu Čerčil je pisao generalu Aleksanderu, 22. jula 1943. godine: „P o jednom oficiru šaljem Vam potpun izveštaj koji sam naredio da se sastavi o izvan­ rednom otporu koji pružaju takozvani partizani, Titovi sledbenici, 36) 37) 3*) 39) 40) *1)

O'ovan Đonović, Veze sa gen. Mihailovićem . . str. 20. Dušan Petković, O čemu je javljao D. Mihailović . . str. '■U. Rađo je L. Knežević, Na istom mestu, str. 1.3. Na istom mestu, sir. 13. Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu.

u Bosni i o krupnim Mihailovićevim potezima koje on hladnokrvno sprovodi u Srbiji. Pored ovoga postoje i gerilski otpori u Albaniji, a odskora i u Grčkoj. Na terenu Balkana nalaze se velike mogućno­ sti"42). Čerčil, ipak, priznaje da je njihova pomoć bila slaba: „Izuzev nekoliko mršavih pošiljki, veli on, koje smo bacili iz vazduha nismo bili u stanju da pružimo pomoć. Naš Štab za Srednji Istok bio je od­ govoran za sve operacije na tome području i tako je organizovao izvesno telo agenata i oficira za vezu sa Mihailovićevim sledbenicima, kada smo se u leto 1943. probili do Sicilije i Italije, Balkan, a naro­ čito Jugoslavija, nikako mi nisu silazili s uma. Do toga trenutka smo slali svoje misije isključivo onim bandama na čijem se čelu na­ lazio Mihailović, koji je predstavljao zvaničan pokret otpora protiv Nemaca i Italijana, i jugoslovensku vladu u Kairu. U maju 1943. godine zauzeli smo nov stav. Doneta je odluka da se upute male gru­ pe britanskih oficira i podoficira da uspostavimo vezu sa jugoslovenskim partizanima, uprkos činjenici što se vodila svirepa borba iz­ među njih i četnika, i što je Tito kao komunista vodio rat ne samo protiv nemačkih osvajača već i protiv srpske monarhije i M ihailovi­ ća. Krajem istoga meseca kapetan Deakin, nastavnik na Oksfordskom univerzitetu i čovek koji mi je pre rata pet godina pomagao u mome književnom radu, spušten je iz padobrana sa zadatkom da organizuje jednu misiju kod Tita. Zatim su usledile i druge britan­ ske misije, tako da se do juna prikupilo obilje podataka"43). F. W. Deakin veli đa se u aprilu 1943. godine spustilo u Srbiju d e v e t britanskih misija sa zadatkom da na terenu ispitaju situa­ ciju u Srbiji i ocene borbenu snagu četnika. One su imale direktnu radio vezu sa Kairom bez ikakvog uticaja bilo Mihailovićevog štaba, bilo Bailey-a i Hadsona44). Jasper Rootham, član jedne od ovih mi­ sija, koja je bila spuštena u Istočnu Srbiju, opisao je iscrpno rad ove misije i svoje učešće u n joj45). Britanska vlada je, 12. maja 1943. godine, postavila Mihailoviću ultimatum: ili ima da izvršava nare­ đenja Glavne britanske komande za Bliski Istok ili mu neće biti slata nikakva pomoć46). Jedan od zahteva, koje Mihailović nije hteo da ispuni, bio je zahtev da digne u vazduh jedan važan most na pruzi Beograd-Solun: „Bilo je rešeno da će se, ako u roku od tri meseca ne bude izvršeno biti britanska misija povučena i obustavljena sva­ ka pom oć1147). Na izvršenju ove operacije nastojao je brigadir Arm 42) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat. Tom V.: Obruč se zatvara, str. 444. 43) Na istom mestu, str. 443. 44) Frederik William Deakin, The Embatteled Mountain, str. 183. 45) Jasper Rootman, Miss Fire. The Chronicle o f a British Mission to M ihailovich (1943-1944), London 1946. 46) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 187-188. 47) Fitzroy Macliean, Disputed Barricađe . . str. 243.

47 n

strong, koji je u septembru 1943. godine došao bio za šefa Britanske misije48). Armstrong se spustio krajem septembra 1943. godine i sa njim još nekoliko oficira. „Cilj misije brigadira Armstronga je bio podstaći Mihailovića da bude aktivniji protiv Nemaca i on je odmah počeo da vrši pritisak da se nešto učini. Oni britanski oficiri, koji su u to vreme bili tu kažu jasno, da Mihailovićevo shvatanje u po­ gledu akcije nije bilo promenjeno i da on nije hteo da se pokrene, ali je jedan dio njemu potčinjenih komandanata i oficira u štabu govorio da politika neaktivnosti otuđuje Britance i da bi bila veoma velika pogreška ne udovoljiti Armstrongovom traženju. Protiv svoje volje Mihailović je bio nagovoren da dozvoli napad na grad Višegrad u kome je bio neprijateljski garnizon i koji je le­ žao na željezničkoj liniji koja je išla severno od Užica. Cilj je bio đa se razori važan željeznički most odmah iza Višegrada i nekoliko tunela, zvani tuneli Mokra Gora i onesposobi linija Užice-Više grad1149). Ova operacija prema Višegradu nije bila ono što su Englezi zahtevali da on izvrši: to on nije uradio ni po isteku roka od tri meseca koji mu je bio stavljen. Kada su prošla ova tri meseca onda mu je brigadir Armstrong saopštio naređenje svoje vlade, da britanske mi­ sije napuštaju Mihailovića što, iz tehničkih razloga, nije moglo biti do maja 1944. godine50). Jasper Rootham veli, da Mihailović nije ni­ kada izdao naređenje da se izvrši napad na most i đa se tako Armstrongovo traženje nije moglo ispuniti51). Pukovnik Bailey, koji je bio postavljen za pomoćnika generalu Armstrongu, veli za njega, da je bio „vojnik od kari jere sa 25. godi­ na službe, koji je stekao ratno iskustvo kod Denkerka i u Severnoj A frici11. U Mihailovićevom štabu se pojavio 25. septembra 1943. go­ dine. „On je sobom nosio akreditivna pisma, koja mu je izdao gene­ ral Henri Majtlen Vilson, glavnokomandujući Srednjeg Istoka, kao i telegrafsku poruku kralja Petra II M ihailoviću1152). Bailey veli da je Mihailović u isto vreme zatražio „da britanska vlada udesi sas­ tanak između njega i Titovih predstavnika i da garantu je izvršenje svih postignutih sporazuma. Ova ponuda je prene ta Londonu ali je britanska vlada odbila da posreduje u ovom zakasnelom predlogu koji je i suviše mirisao na pokajanje samrtnika pa je Mihailović u tome smislu informisan. Forenj Ofis, u sporazumu sa Komitetom za odbranu Srednjeg Istoka i glavnokomandujućim savezničkih sna­ ga u Sredozemlju, predložio je Ratnom kabinetu da se Mihailoviću 4S) Na istom 49) Jasper Rootham, Na istom 50) Fitzroy Maclean, Na istom 51) Jasper Rootham, Na istom 52) Politika" od 18, VI. 1976.

476

mestu, mestu, mesti,', mestu,

str. str. str. str.

232. 352. 266. 194.

obustavi svaka pomoć zbog toga što ne samo očevidno izbegava da napadne Nemce već je šta više, dao svoj blagoslov, ako ne izričito a onda prećutno, jednom delu svojih komandanata da sarađuju sa nepri j atel j em “53). Čerčil se bio već sasvim opredelio za Tita i napustio Mihailovi­ ća. „Rešio sam, pisao je on Titu 8. januara 1944. godine, da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas; stoga ćemo biti srećni ako kraljevska ju go­ slovenska vlada ukloni Mihailovića iz svojih saveta"54). Nekoliko meseci kasnije, 17. maja 1944. godine, pisao je Čerčil Titu: „Nije nam poznato šta će se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Kao vrhovni komandant, Mihailović svakako zauzima moćan položaj na lokalnom planu i ne znači da će izgubiti svoj uticaj ako prestane da bude ministar rata. Ne možemo predvideti šta će on učiniti. Tamo postoji vrlo velika masa ljudi čiji se broj penje i do 200.000. To su srpski seljaci-zemljoradnici, koji su nastrojeni antigermanski, ali jako srpski i koji, prirodno, imaju zemljoposednička shvatanja sup­ rotna teoriji Karla Marksa. Moj je cilj da n a g n a m ove snage da sarađuju sa Vama na stvaranju jedne ujedinjene i nezavisne Judoslavije koja će sa svoga tla isterati i poslednjeg prljavog H itle­ rovskog ubicu i osvajača"55).

4. Da je general Mihailović bio, i morao biti, veoma nezadovoljan sa držanjem britanskih faktora prema njemu i njegovom pokretu, više je nego razumljivo. Po britanskom shvatanju trebali su i Mi­ hailović i jugoslovenska vlada u Londonu da rade p o b r i t a n s k om diktatu u skladu sa britanskim interesima. Jovan Đonović, čovek Mihailovićevog poverenja, koji je bar jedno izvesno vreme bio vezan sa Britancima na Bliskom Istoku, veli: „ . . . Prirodno, Englezi su vladi u Londonu i meni na Srednjem Istoku davali Dražine odgovore i telegrame, koje su oni smatrali da t r e b a da nam daju. Od njih često nismo mogli saznati da li su dostavili izvesne naše telegrame. Oni su našu vladu i Mihailovića tretirali kao one koji t r e b a d a i h s l u š a j u , ali ne i da budu p o s l u š a n i, mada se radilo o n a š o j z e m l j i i o borbama našega naroda protiv zavojevača. Stalne raspre u vladi između ministara Srba i Hrvata, i dostave koje su Hrvati činili Intelidžens servisu, položaj vlade smanjivali su i po uticaju i po značaju"56). 53) 54) 55) 56)

„Politika" od 19. VI. 1976. Winston S. Cherchill, Na istom mestu, str. 450. Na istom mestu, str. 456. Jovan Đonović, Moje veze sa Dražom Mihailovićem . . . , str. 82.

477

Đonović veli, da su Englezi odbijali da dadu d i r e k t n u ve­ zu sa Dražom Mihailovićem: „Svakako zato, što je za njih bilo prak­ tično korisnije da je ova veza u njihovim rukama. Korisnije zato, što su oni mogli uvek u ime vlade i delegata njenog na Srednjem Istoku tražiti akcije kako to oni žele. Takvo stanje se protezalo sve do pred kraj 1943. godine. Krajem ove godine uspeli smo da stvo­ rimo vezu iz Carigrada i nešto docnije iz Alžira1157). Pomenuto je već da je Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu, održan 28. februara 1942. godine, uzet kao neposredan povod za zau­ zimanje neprijateljskog stava Britanaca prema Mihailoviću. Kasnije je Mihailović javio Slobodanu Jovanoviću o svome govoru od 28. februara 1942. godine, i pobijao je da sarađuje sa Italijanima i tra­ žio da mu se veruje58). Na Jovanovičevu opomenu, da Mihailović kao član vlade mora voditi računa o tome kakav stav ima vlada i menjati svoje držanje59), Mihailović je, 14. aprila 1943. godine obja­ šnjavao Jovanoviću svoj govor i razjašnjavao mu smisao reči o Ita­ lijanima kao glavnom izvoru za naoružanje — to se odnosilo na m omenat kada bude izvršen glavni napad na Italijane. „Ovaj deo moga govora, veli Mihailović, netačno je prikazan. Pored toga ja sam pri­ mio srcu opomenu predseđnika vlade i radiću, koliko najviše mogu, prema uputstvima koja je dala vlada1160). Mihailović nije imao iluzija o tome, da je pukovnik Bejli bio i začetnik i revnosan raspirivač neraspoloženja prema njemu. U svo­ joj depeši vladi, od 11. oktobra 1943. godine, Mihailović veli: „Naš najveći neprijatelj je pukovnik Bejli. Sve teškoće koje imamo ovde potiču od njega. On je naš strahoviti zlotvor. Uhvatili smo njegovu depešu za Kairo sledeće sadržine: „Tražim dovođenje partizana sa engleskim predstavnicima kod njih, zapadno i južno od Mihailoviće­ vih snaga1161). U jednom komentaru rada pukovnika Bejlija Mihailo­ vić veli: „Pukovnik Bejli ukazuje na potrebu da se pridobiju naši oficiri za njihovu, britansku, stvar. Pored m oje smene i da se sadanjim m ojim komandantima da engleska podrška posle rata. U tome pogledu pokušavali su kod majora Keserovića. „Da bi prido­ bili Keserovića za sebe Englezi su mu dali novac, koji je on primio, zaveo u knjige kao državni prihod, „jer njemu lično novac ne tre­ ba11 i o tome obavestio Mihailovića. „Englezi su se nadali, veli Mi­ hailović, da će moći da stvore svađe među oficirima ovde, kao što 57) Na istom mestu, u „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 4. decembar 1959, str. 17. 58) F. W. Deakin, The Embateled Mountain . . ., str. 192. 5fl) Na istom mestu, str. 193. 60) Na istom mestu, str. 194. M) .Jovan Đonović, Telegrami D. Mihailovića o engleskim misijama u svo­ me štabu i engleskoj politici na terenu. U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 5, juni 19G0, str. 30.

478

su to stvorili u Kairu, kako kod naših tako i kod Grka. Svi njihovi pokušaji u tome ovde nisu uspeli1162). U jednoj uhvaćenoj engleskoj depeši, koju je Mihailović, 30. avgusta 1943. godine, poslao Konstantinu Fotiću, stoji: „Da se uni­ šti Mihailovićev autoritet na ovome polju, bilo bi potrebno ne samo smenjivanje Mihailovićevo sa njegovog sadašnjeg položaja i garantiju Engleza njegovim lokalnim komandantima da će protežirati njihove interese posle rata. Međutim, ja smatram da jedan takav poduhvat ne dolazi u obzir... Samo vešto rukovođen Mihailović je naš idealan instrument da uputimo njegove snage našem cilju 1163). Oba­ vešten o svemu ovome Mihailović je pisao: „ . .. Samo se Englezi varaju, da sam ja njihov idealan instrument, jer nepokolebivo sto­ jim na odbrani prava Krune koju oni ruše za svoje prljave račune i na odbrani prava naroda, čiju krv oni zloupotrebljavaju, kao i na odbrani prava Jugoslavije, čije stvaranje oni nedovoljno pom ažu"64). Tokom leta i jeseni 1943. godine sleduje ceo niz Mihailovićevih optužbi protiv Engleza koji su kod njega. On, 23. avgusta 1943. go­ dine, javlja: „Trošim poslednje rezerve novca. Britanci pokušavaju da me slome, nedajući mi sredstva za ž iv o t. . . Učinite što možete da mi potrebna sredstva dostavite bilo preko Švaj carske ili privo­ lite Engleze da to učine, a bilo bi najbolje da američka misija dođe kod nas i da nas preko njih snabdevate novcem i potrebama"65). U telegramu od 30. avgusta 1943. godine veli se da je pukovnik Bejli zadržao 5.000 dolara koje je doneo m ajor Novaković: „Ispitajte po~ verljivo da li je što novaca poslato za nas, jer smo u krajnjoj nuž­ di. Ako se uputi potpukovnik Baletić, pošaljite nam po njemu lično što više novca koje će po džepovima poneti sa sobom, jer do sada nisu kontrolisali padobrance. Novčanim sredstvima nas Englezi ucen ju ju "66). Mihailović se žali vladi, 30. oktobra 1943, godine: „Sto se tiče Engleza ovde je neshvatljiv njihov rad i držanje prema nama kao legalnoj jugoslovenskoj vojsci i prema narodu uopšte. Mesto da nas pomognu kao svoje saveznike ili u najmanju ruku da budu objek­ tivni, oni pomažu komuniste. U tome se ide toliko daleko da se uspe­ si naših snaga pripisuju komunistima, te ispada da se oni jedino bore protiv Nemaca i drugih okupatora, a mi da smo potpuno ne­ aktivni i slabi"67) . .. Radilo se, ovde, o četničkom napadu na Višegrad, koji su posmatrali i brigadir Armstrong i članovi njegovoga štaba. Jasper Rootham veli, da su četnici bili zauzeli Višegrad, po­ 62) 63) 64) 65) 66) 67)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

27-28. 216. 28. 28-29. 29. 32.

479

rušili jedan most i razorili tunele u Mokroj Gori. Radio BBC, u svo­ joj emisiji za Evropu, javljao je da su ovu akciju izveli partizani a ne četnici što je, razume se, Mihailovića ogorčilo68). Mihailović se, 20. oktobra 1943. godine, žalio vladi: „Radio Lon­ don je slušala cela zemlja, jer je narod verovao da je taj radio jedi­ ni izvor istine. Danas ga gotovo niko ne sluša. Narod smatra da je radio London komunističko-ustaški, te je razumljivo da je prestao da ga sluša, a naročito je razumljivo svakom onom koji zna kakve su sve zločine počinili u narodu i komunisti i ustaše"69). Dalje, u pro­ duženju, sleduje ceo niz drugih optužbi protiv Engleza: vrše na nje­ ga pritisak da prizna komuniste; obećavali su mu oružje i drugu materijalnu pomoć: „Pružaju malu pomoć a žele dosta. Naročito se vidi da žele da sprovedu jak uticaj i sada i docnije"70). Ističe da je engleskim oficirima ukazivana velika pažnja „smatrajući da će na bazi iskrenosti biti najbolje upućeni svi napori ka zajedničkom cilju pobede nad neprijateljem. Međutim, ti oficiri bili su neiskreni i štetili su svojim prisuststvom .. . Oni su bili zaneti nekom politič­ kom ulogom i nisu pretstavili ni važnost ni ozbiljnost naše akcije kod svojih nadležnih faktora tako. Sigurno je da su mnogo pomogli da se razvije propaganda u korist komunista, i time štetili mnogo našim interesima. Da nisu umešani engleski prsti u korist komunis­ ta, danas bismo imali celu zemlju organizovanu i sa takvom sna­ gom da bismo skoro mogli da i sami izvršimo oslobođenje, a ne bi bilo ni toliko narodnih žrtava, koje su nam komunisti n an eli. . . I vi i ja tražili smo od Engleza više puta da nam ovu vezu omoguće, što nimalo ne bi štetilo savezničke interese, naprotiv, to je moglo samo da im koristi. Sada je jasno zašto nam tu vezu nisu om ogućili"71). Mihailović se, u telegramu predsedniku vlade, od 13. novembra 1843. godine, brani od optužbi da sarađuje sa Nemcima, a u telegra­ mu od 17. novembra 1943. godine veli: „Englezi, da bi mogli lakše vršiti presi ju na nas, i sprovoditi svoju politiku, namerno nas ostav­ ljaju bez novčanih sredstava. Naši vojnici, kao što vam je poznato, žive i rade u planinskim predelima gde su surovi zimski dani već nastupili. Vojnici su nam ostali bez odeće i obuće, jer ono što su imali dotrajalo je " 72). Odnosi generala Mihailovića sa Englezima pogoršali su se još više od kada je kod njega došao general Armstrong, koji je radio pod uticajem pukovnika Bejlija, koji je pre rata bio britanski inži­ njer u Trepči, a, istovremeno, od 1940. godine, i šef štaba SOE u 68) ®) 70) 71) 72) 33-35,

480

Jasper Rootham, Miss Fire . . . , str. 152-153. Jovan Đonović, T elegram i. . . , str. 33. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 34. Na istom mestu (u „Glasniku11 SIKD „N jegoš11, sov. 7, junui 1961, str. 35).

Beogradu i obaveštač i o politici i o ličnostima, koje su izvršile puč od 27. marta 1941. godine73). Bejlijeva misija, veli F. W. Deakin, bila je složena (mixed one). On je trebao da javlja o vojničkoj vrednosti četničkoga pokreta kao celine i da nagovara Mihailovića da vrši aktivnu sobotažu. On je, takođe, trebao da proučava njegove političke planove i predlaže kako da britanska politika, usmerena u svome početnom obliku na stvaranje jedinstvenoga fronta otpora, treba da bude ostvarivana"74). Teško je verovati da su sve ove komponente misije pukovnika Bejlija bile poznate Mihailoviću i njegovoj okolini. Da je ovo bio slučaj oni bi, verovatno, imali prema njemu obazrivije držanje nego što su imali. Pored ovoga i dobro poznavanje naše zemlje i našega jezika i osobina naših ljudi da mnogo pričaju, omogućavale su pu­ kovniku Bejliju da ima i širi uticaj i brojnije izvore obaveštenja. Fitzroy Maclean navodi da je Bejli, krajem 1942. godine, savetovao Mihailoviću da „iskoreni partizane", jer Britanci nameravaju da se u proleće 1943. godine iskrcaju u Dalmaciju75). V ojnik od zanata brigadir Armstrong nije mogao znati sve ono što je znao pukovnik Bejli. On je bio dobio određene instrukcije od svoje Vrhovne ko­ mande i određen zadatak da se razori jedan važan most na željez­ ničkoj liniji Beograd-Solun i dobio bio rok od tri meseca da se izvr­ ši76). Mihailoviću je, i pre toga bilo dosta britanskog dirigovanja i svesnog potčinjavanja srpskih interesa britanskim. Po uputstvima svoje komande brigadir Armstrong je od Mihailovića z a h t e v a o akci­ ju, jer je time bio uslovljen svaki oblik britanske pomoći Mihailo­ viću. Mihailović je, međutam, poučen iskustvom iz 1941. godine, rasmatrao britanske predloge i d o n o s i o odluku po svome nahođenju: on nije hteo, u tome pogledu, da pravi konku­ renciju Titu, koji je dozvoljavao da se ruši sve ono što su britanske misije tražile da bude porušeno77). Izgleda da se za lični međusobni odnos Mihailovića i Armstronga može reći: udarila kosa na brus. Armstrong je tražio od Mihailovi­ ća da i z v r š a v a njegova naređenja, a ovaj to nije h t e o , a ni mogao ako nije hteo da narod izloži novim odmazdama Nemaca. „Od kako sam, veli Armstrong, u Vašem štabu nikada nisam od Vas dobio nijedan dragovoljan predlog ili plan za izvršenje vojnih ope­ racija na Istoku, to jest u Srbiji. Stalno ste zauzeti problemima par­ tizana, Muslimana, ustaša, naročito u Bosni i Hercegovini, a do ma­ njega stepena i u Sandžaku. Izgleda da ste se sasvim zadubili u ovu 73) 74) 75) 7fi) 77)

F. W. Deakin, The Embatteled Mountain, str. 177. Na istom mestu, str. 177. Fitroy Maclean, Na istom mestu, str. 320. Na istom mestu, str. 243; sravni: J. Rootham, Na istom mestu, str. 152. Vidi kod: Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford, 1946.

481

unutrašnju borbu na veliku štetu jugoslovenskog doprinosa ratnom naporu ujedninjenih naroda. Potpuno shvatam Vašu želju da čuvate srpsku krv kao i razloge koji prouzrokuju tu želju, ali moram ponovo da kažem sasvim otvo­ reno da takva politika n e s a r a d n j e može lako da ide na štetu srpskoga interesa, šta više da utiče čak na p o s l e r a t n o mišlje­ nje srpskoga naroda o zaslugama koje mu budete činili za vreme rata. Molim Vas, dragi gospodine Ministre, da ne mislite ni za t r enutak, da nemam Vaše interese na srcu. Uveravam Vas da je slučaj sasvim suprotan1178). Iz Mihailovićevoga izveštaja o ovome pismu vidi se da je o ovo­ me bilo reči i na konferenciji, gde je tumač između njega i Armstronga bio pukovnik Bejli. Celu stvar je, veli, rasmotrio i sa M oljevićem i javlja: „Mi smo našli da je brigadir Armstrong prekoračio ulogu šefa čisto vojne misije i zašao u politiku, i to na takav način koji se ne sme oprostiti tako visokom savezničkom vojniku. Stoga smo brigadiru dali kratak odgovor obavestivši ga da moramo pret­ hodno konsultovati Centralni nacionalni komitet, a zatim da će (do­ biti) zasluženi odgovor1179). U primedbi uz ovo pismo Mihailović je dodao: „Smatram da je brigadir Armstrong jedan od naših velikih neprijatelja i da sa njim nećemo moći ništa da postignemo, jer je naklonjen komunistima1180). I Jasper Rootham ističe da su Mihailovićevi odnosi sa britanskom misijom bili vrlo rđavi81). Mihailović i Armstrong opštili su samo pismenim putem preko posrednika. Štab brigadira Armstronga bio je udaljen od Mihailovića „nekoliko sati pešačenja11. Kada su se, u martu 1944. godine, počeli prikupljati članovi britanskih misija, kod Armstronga, veza između njega i Mihailovića bio je Grinvud (Greenwood). Odlazak britanskih misija opisao je dr Zivko Topalović, koji je tada i sam napustio zemlju. Odlazili su sa aerodroma kod Pranjana. Tamo su se, 29. maja 1944, bili prikupili: „Došla je cela en­ gleska vojna misija, oko 60 oficira i vojnika sa đeneralom Armstrongom na čelu. Englezi su nosili sobom veliki deo svoje spreme, celokupno svoje oružje i radio stanice. Misija je licitacijom prodala seljacima oko 20 svojih povodnih konja. Pale su uoči i vređale pri­ sutne dve činjenice: odsustvo đenerala Mihailovića, koji se nalazio u planini na dva sata hoda od aerodroma, i to da Englezi neće da ostave Jugoslovenima bar ono oružje koje su imali u rukama1182). Brigadir Armstrong, dr Zivko Topalović i njegova supruga Milica 73) Jovan Đonović, Telegrami Draže Mihailovića (U „Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 7, juni 1961, str. 36. 79) Na istom mestu, str. 37. so) Na istom mestu, str. 38. 81) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211-213. 82) Dr Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom („Knjiga o Draži", II, str. 58).

482

odleteli su 30. maja 1944. sa ovoga aerodroma za Italiju, istim avio­ nom kojim su se vratili Petar Baćević i Voja Lukačević83). Ako se Mihailović i Armstrong nisu oprostili jedan od drugo­ ga, oprostili su se sa Mihailovićem neki britanski oficiri. Jasper Rootham opisuje taj momenat: „Stajao je tu Mihailović, nekada heroj BBC i napisa u velikom broju novina, sada u nekim krugo­ vima označen, na žalost, kao dobar čovek koji ide pogrešnim putem, a u drugim čak i kao kvisling. Oslabila, nešto pogurena figura, ođevena u britansku ratnu uniformu bez oznake bilo kakvog čina, u tamno-plavoj košulji zakopčanoj do vrata bez kravate i u grubim seljačkim čarapama navučenim iznad kroja čakšira, stupio je pred nas i pozdravio nas upadljivo blago i prijatno mekim glasom. Okru­ gla glava pokrivena gustom prosedom kosom, bila je glava jednog srpskoga seljaka. Seda brada nije skrivala oštre crte lica niti udubljenje ispod kosti lica. Iza jakih naočara gledao je par zagonetno blagih, bledo-plavih očiju. Setio sam se gde sam pre toga video bo­ ju ovih očiju i slušao te blage tonove. Za momenat sam pomislio da stojim u prisustvu jednoga poznatog i mnogo pominjanog britans­ kog javnog radnika" („public servant")84). I, dalje, sledi opis ovoga susreta: „ . . . Pre svega Mihailović ima, kada to hoće, izvanrednu ličnu privlačnost. Da li je on, ili ne u stvar­ nosti hvaljen, on je uvek imao izgled skromnog, ponekada čak i bo­ jažljivog, čoveka. Druga stvar koja mi je pala u oči jeste njegova savesnost, upravo pedantnost u njegovom radu. Pravio je utisak da napreže ceo svoj um za sve što radi ma kako to bilo obično; bilo je opšte poznato da se opterećava nepotrebnom masom detalja. On nije znao da dobro decentrališe svoj rad . . . Mislio sam, takođe, da je on bio veoma umoran, tužan i zabrinut čovek a, uistinu, imao je raz­ loga đa to bude. U onome što sam napisao pokušao sam da utvrdim kako je Mihailović od početnog oduševljenja za Britance, u koje nije niko nikada sumnjao, došao do sumnje i razočaranja; i nije teško shvatiti kako su ova sumnja i razočarenje podstakle jednoga čoveka, kakav je bio on, da pogreši u prosuđivanju na širokom planu što ga je, na kraju, stalo britanskog poverenja. U vreme kada sam ga ja video činilo mi se, da sam u prisustvu jedne ličnosti koja je pretrpela toliko mnogo udaraca da se sada, kao što to čine ljudi u ne­ sreći, okrenula prema stvarima, od kojih je jedna vera u Boga, a dru­ ga je bila suština ranijega iskustva, koja je u krvi i kostima jednoga čoveka poslednja stena za koju se drži. Ta je stena bila — Srbija"85). Rootham tačno ističe da Mihailović nije bio nikakav srpski šo­ vinista i da je bio dovoljno inteligentan da shvati, da Jugoslavija u modernom svetu ne bi predstavljala ništa kada bi bila raskomadana. 83) Na istom mestu, str. 60. 84) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211. 85) Na istom mestu, str. 212-213.

433

U aprilu 1944. godine, unutrašnja borba (sa komunistima) bila je okupirala Mihailovićeve misli86) . .. Neposredno pred polazak posetili su Mihailovića da se oproste Kennet Greeunlees, Jasper Rootham, John Sehmer, koji je kasnije poginuo u jednoj akciji u Cehoslovačkoj: „Našli smo ga, veli Rootham, u njegovoj oskudno nameštenoj maloj sobi u razgovoru sa Topalovićem i Moljevićem . . . Pili smo rakiju i razgovarali nevezano jedno izvesno vreme. Na kraju smo ustali da idemo. Rekli smo, i ja nemam razloga da se izvinjavam zbog toga, da nam je žao što moramo ići, ali ćemo pokušati, ako srećno izađemo, da se držimo činjenica kako smo ih videli, bile one povoljne ili ne . . . Mihailović je odgovorio. Rekao je da, ma šta ko govorio ili mislio, on i oni koji misle kao on, smatraju sebe prijate­ ljima i saveznicima zapadnih demokratija i zbog tog razloga, ako ne i drugoga, on smatra za svoju dužnost svom snagom uveriti nas, pošto nam je naša Vrhovna komanda naredila da odlazimo, da želi da naše evakuiranje bude uspešno izvedeno. Rukovali smo se, poz­ dravili i otišli1187). Jednu čašu gorčine ispio je general Mihailović ovim i ovakvim odlaskom britanskih misija od njega. U svome odgovoru na jedan Purićev izveštaj od 27. januara 1944. godine Mihailović mu je javio, znatno pre ovoga, 24. marta 1944. godine: „Bejli ima ulogu da nas slatkim rečima z a v a r a v a . Nije istina da naša situacija z a v i ­ s i o d n a s , nego baš od Engleza. Popustiti ne smete, jer bi to bio strahovit udar na moral celome narodu"88).

5. Odlazak britanskih misija iz četničkih štabova predstavljao je za Mihailovića više političko-moralni poraz nego materijalnu šte­ tu. Britanska pomoć u oružju i opremi nije bila naročito velika. Znat­ nija je, jedno vreme, bila pomoć u novcu, ali su i jedna i druga m o­ rale biti otkupljene vršenjem akcija prema britanskim zahtevima. To se, pored ostaloga, jasno vidi i iz kazivanja Jaspera Rutama89). Dok je Hadson bio sam u Mihailovićevom štabu britanska pomoć je bila vrlo oskudna. Hadson je bio čovek lorda Glenkonera, koji je bio šef akcije britanskog Intelidžens servisa za Jugoslaviju90). Had86) Na istom mestu, str. 213. 87) Na istom mestu, str. 218. 88) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem . . . , str. 51. 89) Vidi kod: Jasper Rootham, Miss Fire. 90) Dušan J. Đonović, Dokumenti o pomoći u novcu kraljevske jugosloven­ ske vlade đeneralu Mihailoviću (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", decembar 1961, str. 56).

484

son je bio njegov „direktni emisar u štabu generala Mihailovića"91). Englezi su se mešali, omogućavali ili ometali, i slanje novčane pomo­ ći Mihailoviću od strane jugoslovenske vlade u Londonu i, kasnije, Kairu. Na to je bio stavio svoju ruku, „Mastersonov Servis"92). Dolaskom pukovnika Bejlija ovo se stanje trebalo izmeniti na bolje, ali nije. On sam kazuje: „ . .. U stvari za deset nedelja, koliko je prošlo od moga dolaska u Mihailovićev štab, mi smo dobili sve­ ga dve pošiljke. Nekoliko tona bačenih iz aviona sadržavale su 30,000.000 italijanskih okupacionih lira, preštampanih upadljivo cr­ venom bojom „Etiopija", i nekoliko stotina kutija tropskog seruma protiv zmijskog ujeda. Mihailovićev bes je mogao da se meri sa m o­ jim sopstvenim kad sam uz sve to primio još i instrukcije da moram lično da prebrojim lire, pošto pre mene to učine Hadson i ostali ofi­ ciri iz misije, pa da tek onda potpiše prijem. To je bio jedan od onih šašavih zahteva koje je postavio Kairo, a koje sam primio na jedno a ispuštao na drugo uh o"93). Na ovu pošiljku ukazuje i F. W. Deakin i dodaje: „Obadvoje je bilo bez ikakve vrednosti u Jugoslaviji"94). Ne može se tačno utvrditi koliko su i kakvoga novca Britanci slali u Jugoslaviju četnicima, ali su, zna se, slali. Jednom je, odmah u početku, jedna pošiljka novca pala na albansku teritoriju. Grupe, koje su bile poslate da traže novac, našle su samo 200 zlatnika i sve­ žanj od 2000 funti95). Novac je nosio, zna se, i m ajor Terence Atherton, koji je došao u februaru 1942. godine, sa jugoslovenskim ofici­ rom Radojem Nedeljkovićem. Oni su se bili povezali sa generalom Ljubom Novakovićem koji je, navodno, imao kod sebe 2000 zlatnika i otišao sa Novakovićem negde u Bosnu i nestao pod zagonetnim okolnostima96). O akciji generala Novakovića obaveštava i Nikola N. Tomić97). Ni pukovnik Bejli, a ni druge britanske misije, nisu, sigurno, do­ lazili bez novca. Za svoju grupu i za sebe pisao je Jasper Rootham: „Nekoliko meseci posle našeg dolaska nije dozvoljavano da plaća­ mo bilo za što, nego smo snabdevani besplatno najboljim što su ima­ li. Kasnije, kad smo se više osamostalili i kada je porastao naš broj, a kada se dolazak aviona smanjio, nailazili smo sve više na gotovost da primaju plaćanja. Mi smo došli teško natovareni zlatnicima — komadi od 20 šilinga ili napoleoni — i američkim dolarima i mi smo, s vremena na vreme, tražili od lokalnih komandanata da nam promene dva zlatna komada od po 20 šilinga ili 50 dolara što su oni uvek 91) Na istom mestu. 92) Na istom mestu, str. 59. 9 3 ) „Politika" od 17. VI. 1976. 94) F. W. Deakin, The Embattled Mountain, str. 182. 95) Christie Lavvrence, Irregular Adventure, str. 228-229. 95) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 164, 165-166, 174-176. 97) Nikola N. Tomić, Generali kraljevine Jugoslavije, Holivud, 1976, str. 65-66.

485

rado činili. U gradu je postojalo stalno tržište za „dobar novac“ 98). Bez novca sgiurno nije došao ni brigadir Armstrong sa svojom gru­ pom. Od svega toga ni Mihailović ni četnici nisu imali ništa. Njihov se položaj stalno pogoršavao. Čerčil i njegova vlada bili su sasvim prihvatili Tita i vršili pritisak na kralja Petra II i njegovu vladu da i oni napuste Mihailovića. Čerčil je izjavio: „M oja je namera bila da se kralj odvoji od Mihailovića i da se primi ostavka Purićeve vlade ili ova u k lo n i. . . Ne bi bilo velike štete, ako bi kralj ostao bez vlade za koju nedelju1'99). Božidar Purić, 27. marta 1944. godine, javio je da se na kralja vrši presi ja: „ . . . Ta presija je nezvani čna i tako zvana prijateljska, a cilj joj je da uopšte ne dođe do zvaničnih pregovora sa vladom. Jer su predloži tako monstruozni da ih ne bi mogli ni smeli formulisati zvanično i napismeno, jer je poznato da general Mihailović ni u čemu od svog današnjeg držanja neće otstupiti. Kralj se drži tako da jugoslovenska vojska i ceo narod m o­ gu biti na njega samo ponosni“ 10°). Iz zvaničnih izveštaja i obaveštenja između Mihailovića i vlade, preko cele godine 1944, dobij a se prilično jasna slika o tome kako su oni shvatali situaciju i čemu su se nadali. Mihailović javlja, 11. aprila 1944. godine, Puriću da su komunisti u opadanju (a nisu bili). On se nada i dalje u stav vlade i veli: „Ceo narod je pratio s najve­ ćom pažnjom držanje Kralja i Kraljevske vlade i po posleđnjim događajima osećao pritisak koji izdržavate, jer je od toga zavisilo da li će Tito ojačati ili ne. Vi ste izdržali i Tito ima da opada. Vaše držanje olakšalo nam je da i dalje vladamo narodnim masama. Na­ rodne mase bi bile poljujane za slučaj da ste popustili. Ne brinite, mi ćemo sigurno istrajati"101). Iluzije su se množile i dalje. Živan Knežević javlja, 8. juna 1944. gclin e, iz Vašingtona: „ . . . Tito nikad slabiji. Ne treba se iznena­ diti da Rusi napuste Tita i priznaju Vas, jer Tito nije uspeo da boljševizira Balkan"102). Živan Knežević je, 1. jula 1944. godine, javio opet iz Vašingtona, da se general Maršal nalazi u Londonu i prego­ vara o invaziji u Jugoslaviji: „Po padu Ankone stabilizovaće se front i gurnuti u našu zemlju, Rusija se protivi ulasku Turske u rat. Smatra se da u Jugoslaviji ima malo partizana. Jugoslovensko-bugarski partizanski štab nalazi se u Crnoj Travi sa engleskom misi­ jom. Sovjetsko poslanstvo u Sofiji pomaže partizane. Ruska misija za Titov pokret kaže da je neozbiljan, nema oficira, disciplina siaba S8) Radoje Knežević, Tri teška greha prema srpskome narodu („Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 34, juni 1975, str. 14). " ) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem. . str. 51. l°°) Na istom rnestu, str. 52. 101) Na istom mestu, str. 53. 102) Na istom mestu, str. 53.

i vojnici nisu bliski narodu. Dražu smataraju za jaku i ozbiljnu snagu“ 103.) Jovan Đonović je, 2. juna 1944. godine, javljao Mihailoviću iz Alžira, da su Amerikanci hteli da pojačaju svoju misiju kod Mihai­ lovića. ali je to sprečio Čerčil: „Amerikanci se drže bolje, ali ne tako da se može računati sa većom pom oći“ 104). Mihailović javlja, 11. jula 1944. godine, da je CNK rasmotrio situaciju posle obrazovanje Šubašićeve vlade: „Nema nikakvoga uzbuđenja. Naprotiv, svi se slažu u mišljenju da je Šubašićeva vlada komunističko-ustaška kombina­ cija koja će biti kratkoga veka. Stvara se mišljenje da su ovim p o ­ gođeni komunisti; i mesto koristi izgleda doneće im neuspeh"105). Mihailović javlja, dalje, sasvim optimistički: „ . . . Naša situacija u zemlji je povoljna. Biće još bolja za kratko vreme. Vrlo je važno da naši političari u inostranstvu izdrže još. Ako imate mogućnosti ob­ javite ovo našim političarima u Londonu"106). Sa još više optimizma javljao je Mihailović, 12. jula 1944. godi­ ne,dr Milanu Gavriloviću: ....... U ostalim krajevima zemlje komu­ nisti su jako oslabljeni, dok su naši odredi ojačani blagodareći na­ šem pravilnom shvatanju i predviđanju. Mi nismo pravili avanture, već smo radili po planu, što nam priznaju i komunisti. Ima već dosta vremena da nam se predaju manja ili veća odelenja komunista. Na primer, u Lici nam se predao jedan komandant sa ćelom brigadom, pošto je pobio sve političke komesare u svojoj jedinici"107). Mihai­ lović polaže sve nade na kralja i srpske političare u Londonu, koji treba da mu pomognu, „da izađe iz teške klopke u koju je pao i bolje je da bude interniran, nego da bude u istom kolu sa komunistima, koji će ga sigurno navesti na zlo. Hitno javite da li ćete moći šta učiniti po ovome i da li ćete moći uticati na r a z n e p o l i t i č a r e da se i dalje drže kao i do sada"108). Mihailović ističe da se vođi teška borba, ali uspešna, protiv ko­ munista. On javlja da „mnogi Crnogorci napuštaju komunističke redove. Ta se pojava opaža i u drugim krajevima. Za Južnu Srbiju javlja: „Važna je činjenica da se narod sve više okreće protivu ko­ munista, i da su izgubili mnogo naoružanja. Nestaje im sve više mu­ nicije, njihovi prvoborci su izginuli. Uopšte su komunisti sad sve slabiji nego što su bili prošle godine, mada im strana propaganda ide na ruku. Naše snage su danas mnogo jače nego lane. Naša organiza­ cija je uzela šire razmere u narodu"109). 103) Na istom mestu, str. 53. 104) Na istom mestu, str. 54. 105) Na istom mestu, str. 55. me) Na istom mestu, str. 56. 107) Na istom mestu, str. 57. 108) Na istom mestu, str. 57. 10°) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 2, decembar 1958, str. 87).

487

Pred snažnim pritiscima Čerčila popustio je kralj Petar u svome otporu i održao onaj fatalni govor, kojim je zadao i generalu Mihailo­ viću težak udarac. Nestala je još jedina kotva spasenja za koju se on bio prihvatio. Sam kralj Petar II je pisao da je taj govor održao pod Čerčilovim pritiskom. Jedino, veli Kralj, što je on mogao uraditi bilo je, da ne prikaže Tita kao jedinoga predstavnika otpora u zem­ lji: „Osećao sam da sam napustio m oje najbolje prijatelje i potpuno priznao jednu grupu koja je principijelno neprijateljska prema m o­ narhiji i svim demokratskim principima . . . Za Mihailovića je to bilo poslednje razočarenje. On je već više puta bio razočaran u nadi na savezničku pomoć i morao je da sluša o pobedama i napredovanji­ ma Titovim preko britanskoga radija. Mnogi su hteli da veru ju da ja nisam govorio i to su uzeli kao novi primer ,,radio-montaže“ 110). Englezi su išli i dalje. Jovan Đonović izveštava, 17. septembra 1944. godine, Mihailovića, da je engleski oficir za vezu saopštio ma­ joru Simiću, da osoblje jugoslovenskoga kraljevskog vazduhoplovstva treba da stupi u RAF i pod Titovu komandu: „Avijatičarsko ljudstvo gotovo je da stupi u RAF (u englesku avijatiju) kao zasebna jedinica, ali neće da pristane da prizna partizansku komandu"111) . . . O tome kako je general Mihailović doživeo govor kralja Petra II. od 12. septembra 1944. godine imamo zabeleženo svedočanstvo Mi­ lana Stojanovića, koji je bio poslednji načelnik Ađutantskog ode­ lenja u štabu generala Mihailovića. Stojanović piše: „ . .. Pošto on nije hteo da sluša nagovešteni govor Kraljev, to je naredio majoru Aćim u Slijepčeviću, načelniku Ađutantskog odelenja, i meni, po­ moćniku Slijepčevićevom, da govor slušamo, zabeležimo i da mu, potom, pročitamo. Slijepčević i ja smo bili u štabu pored kuće u ko­ jo j je general Mihailović ostao sam "112). Pošto su kraljev govor saslušali, zabeležili i prepisali „dao sam ga Slijepčeviću da ga pročita generalu Mihailoviću. Međutim, Sli­ jepčević mi reče da nema snage da govor pročita i umoli mene da ja to uradim. Pročitao sam, iako sam i ja drhtao od uzbuđenja . .. Na licu mu se (Mihailoviću) čitala duševna patnja. Čim smo ušli rekao je: „Samo čitajte". Ja sam uzbuđeno rekao: „Gospodine ministre, g c /o r je strašan" i pre nego što sam hteo još koju reč da dodam, on me prekinu i ponovi: „Samo čitajte" .. . Kad sam završio sa či­ tanjem, general Mihailović je još uvek gledajući u onu nedoglednu tačku, zgrabio šajkaču i tresnuo je o pod uz reči, koje nisam čuo. Prizor potresan. Posle toga okrenuo se prema nama i, smirenog i blagog izraza, ponudio nas čašom rakije. Pošto smo zahvalili on nas umoli da kažemo poručniku Boži Peroviću, komandantu njegove n°) King Peter II, A King‘s Heritage . . . , str. 236, 237. m ) Jovan Đonović, Na istom mestu, str. 96-97. i12) Milan Stojanović, Sećenje na generala Dražu Mihailovića (.,Glasnik'* SIKD „Njegoš", sv. 24, decembar 1969, str. 9).

488

lične pratnje, da ga niko ne uznemirava do polaska koji je bio rani­ je utvrđen za ponoć“ 113). Slijepčević i Stojanović naredili su Peroviću i ličnim pratiocima Mihailovićevim, „da dobro motre na generala Mihailovića, jer smo i Slijepčević i ja strahovali da bi mogao da izvrši samoubistvo. Oni su bili pored generala Mihailovića od samoga početka rata i delili su našu bojazan. Pored našega šatora bila je jedna jabuka sa koje su, smenama, ova tri odana ratna druga i heroja posmatrali genera­ la Mihailovića. On je sedeo kako smo ga Slijepčević i ja ostavili. Ispio bi malo rakije i palio cigaretu za cigaretom. Pred samu ponoć uzeo je šajkaču sa poda. Nekoliko sekundi je gledao u kokardu koju je poljubio i krenuo ka izlazu. Onda se vratio prema stolu, ugasio lampu i izašao na vrata pred kojima se nalazio poručnik Perović. Naredio je spremanje za pokret"114). Uzbuđen je bio i general Mihailović, i oficiri i vojnici koji su bili oko njega. D ogovorili su se da traže savet od Mihailovića i pozovu Mak Daula, koji je bio tu. On im je rekao: „Gospodo, ja sam, tako­ đe, sadržinu govora vašega Kralja čuo. Ja ne znam ko ga je i kako prisilio da održi takav govor, ali mislim da je on na sasvim pogreš­ nom putu. General Mihailović vas vodi pravim putem za pobedu ideala za koje se i moja zemlja bori. Razumem vašu situaciju i zato sam lično predložio generalu Mihailoviću šta ja smatram šta je naj­ bolje za vas da uradite"115). Konstantinu Fotiću napisao je Mihailović, 18. novembra 1944. godine, i ovo: „Kralj nam je zadao strahovit udarac. Naročito se on odrazio na kolebive vojničke starešine u izvesnom broju, ali na na­ rod njegov govor ostavio je obratno dejstvo. Narod je počeo da gun­ đa protiv kralja i dinastije, a protesti su padali na sve strane, i to javno516). Preko američkih avijatičara, koje su bili spasli četnici, Mihailović je poslao pismo Zivku Topaloviću u kome stoji: „Najteži i najstrašniji udar naneo nam je Kralj, čijim smo se imenom zakljinjali. Bog i narod neka mu sude"117). Kao da se ,u to vreme, Mihailović nosio mišlju da napusti zemlju, nešto što on kasnije nije hteo ni da čuje. Konstantin Fotić mu je javljao, 29. novembra 1944. godine, i ovo: „Vaš eventualni odlazak iz zemlje bio bi odmah iskorišćen od naših neprijatelja, koji bi kroz njihovu propagandu predstavili tu činjenicu kao dokaz Vašega iz­ dajstva. Srpski narod bi se osetio ostavljen i bez vođe, dok b i vaše ostajanje u zemlji predstavljalo simbol njegove nesalomive volje U3) ih ) 11 5) iiB) 11 7) II, str.

Na istom mestu, str. 9-10. Na istom mestu, str. 10. Na istom mestu, str. 11. Mihailovićevo pismo Fotiću u „Knjiga o Draži", II, str. 172-173. Zivko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, 133).

489

da se odupre nametnutoj vlasti njegovih neželjnih vođa. To bi mu služilo za potstrek pri odluci da se bori do kraja za svoja prava, da sam odluči o sebi, svome opstanku i sudbini. Bilo bi velike koristi da se jedna grupa intelektualaca izvuče iz zemlje da nas pomogne u našoj aktivnosti među našim prijateljim a“ 118). To je, izgleda, bila želja i namera Engleza u leto 1944. godine. Zivko Topalović svedoći: „Meni je učinjen predlog sa merodavne strane: da Mihailović izađe iz zemlje sa pet hiljada ljudi, koje bi sam odabrao. Ja sam mu tu poruku dostavio i savetovao da je primi. On je odbio, jer je s pravom mislio da, kada su pod njegovom ko­ mandom i po njegovom pozivu poginule stotine hiljada ljudi, valja da i on podnese njihovu sudbinu"119). Na ovo se osvrnuo i Fitzroy Maclean: Mihailoviću je bio ponuđen azil u Britaniji ali je on to odbio i povukao se u Bosnu"120). U vezi sa ovim Fitzrov Maclean na­ vodi i jedno mesto iz pisma, koje je Mihailović, 2. februara 1940. godine, proturio u inostranstvo i koje je objavio David Martin. Ta­ mo stoji da je Mihailović pisao, pored ostaloga, i ovo: „ . .. Može biti da ću ja pasti za našu svetu stvar. Svi vi, međutim, znate dobro da to neće značiti da će sa mnom propasti i pravedna stvar za koju se bori naš narod"121).

6. Još pre nego što su povukli svoje misije od Mihailovića Britanci su razmišljali o tome kako bi smenili Mihailovića i zamenili ga ne­ kim drugim. Jasper Rootham je zabeležio da su, njegova grupa i on, 28. novembra 1943. godine, dobili od komande za Srednji Istok u p i t o tome kakva bi bila reakcija na smenivanje Mihailovića kod njegovih lokalnih komandanta i da li neki od njih, prema saznanju Britanaca, dobija od Mihailovića naređenje za saradnju sa Osovi­ nom". Ovo je, veli Rootham, bio za nas veoma veliki potres. Mi smo bili utvrdili da Mihailović ne zadovoljava sa naše tačke gledišta i znali smo da se mnogi od njegovih pristalica ne sla^u sa njegovom politikom, ali nam nije bila poznata nijedna sugestija o saradnji sa Osovinom ili pomisao o njegovom sm enjivaniu"122). Odgovorili su da im nije poznato da ijedan od komandanata dobija naređenja za sa­ radnju sa Osovinom. Sto se pak smenjivanja Mihailovića tiče njego118) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „N jegoš“, sv. 2, decembra 1958, str. 98). ns) Živko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, TI, str. 134). 120) Fitzroy Maclean, Disputed Barricade . . . , str. 296. 521) David Martin, Ally Betrayed . .., str. 343-344. 122) Jasper Rootham, Miss Fire . . ., str. 171.

490

va organizacija bi se mogla održati samo onda ako bi ga zamenio lično kralj Petar ili ako bi se znatno povećala količina pošiljki oru­ žja i materijala, koje oni šalju"123). Mak Daul, koji je jedno vreme bio u štabu Mihailovićevom i bio čovek dobro obavešten o zakulisnim radnjama onih britanskih fak­ tora, koji su bili nadležni za Jugoslaviju, javno je, 28. juna l ‘;6S. godine, rekao: „Britanci su doneli odluku da Mihailovića napuste pre nego što je ma koja zvanična tužba podignuta. Kod mene se na­ lazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailović napusti. Ovaj izveštaj i predlog Maklina pisan je dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i pravi argumenat o velikoj zabludi i glu­ pim naporima da se opravda Mihailovićevo isključivanje"124). Živko Topalović, koji je bio poslat da radi za Mihailovića kod Anglo-Amerikanaca, veli da je bio jedan dan hitno pozvan u Kazertu. „Tu sam, veli on, zatekao Stivensona, engleskog ambasadora na našem Dvoru, jednoga oficira iz Vrhovne komande, dr Ivana Šubašića i Mihaila Konstantinovića, bivšeg Cvetkovićevog ministra i profesora Univerziteta. Svi su oni znali moj Memorandum predat savezničkim ambasadorima u Napulju, gde su bili jasno izloženi za­ htevi za prekid građanskog rata"125). Konstantinović je uveravao Topalovića, „da su napori đenerala Mihailovića propali i da treba naći puta i načina za likvidaciju njegovog preduzeća. Pre svega, va­ ljalo bi Mihailovića, kao komandanta JVUO, zemeniti drugim nekim oficirom u zemlji ili u em igraciji"126). Topalović je odbio da učestvuje u tim kombinacijama. Rekao je Konstantinoviću: „Mihailović može biti pobeđen ili ubijen, ali ne i smenjen. Ja imam više nego iko kritičan stav prema njemu u mnogim stvarima, ali nasilno razbijanje njegovog pokreta vodi pra­ vo ka ustanovi manjinske komunističke diktature u zemlji i ruske vlasti nad Balkanom. Britanci su imali kombinaciju đa Mihailovića zameni ili general M ilojko B. Janković ili Đorđe S. Glišić. Pozvani su bili u Kazertu na sastanak sa Šubašićem. Janković je trebao da postane ministar vojni, a Glišić da zameni Dražu Mihailovića. On je to odbio i rekao na „položaj generala Draže Mihailovića ne odre­ đuju se oficiri samo kraljevim ukazom . .. On je vođa narodnoga pokreta, i njega je narod preko svojih predstavnika za takvoga pri­ znao"127). „Vrhovna komanda đenerala Vilsona, veli Topalović, sva­ kako je želela m oje lično angažovanje u smeni Draže Mihailovića. !23) 124) sv. 23, 125) 120) ir‘)

Na istom mestu, str. 171. Dr Radoje Vukčević, Otkrića Mak Dauela („Glasnik" SIKD „N jegoš“ , juni 1962, str. 7). Zivko Topalović, Pokušaj smenjivanja .. . , str. 131. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 132, beleška 6.

491

Posle ovoga sastanka u Kazerti, vrata Vrhovne komande bila su za mene zatvorena. Ni šubašića više nisam video“ 128). Veoma veliko razočaranje za Mihailovića morao je biti i poku­ šaj Vojislava Lukačevića i jedne grupe sa njim da se, prema britankim instrukcijama, o d v o j e od Mihailovića i stvore s v o j u posebnu grupu pod imenom „Nezavisna grupa nacionalnoga otpora JVUO“ , koja je trebala ne samo da vodi borbu protiv Nemaca, nego i da uhvati vezu i sa partizanima i pokuša šaraj i vati sa njima u skladu sa britanskim ciljevima. Ova grupa je formirala i s v o j e p o l i t i č k o telo, Naciolnalni komitet za Južnu Hercegovinu, koji je bio izdao i jedan proglas narodu. Svoj p r o g r a m izložila je ova grupa u jednom M e m o r a n d u m u , upućenom Komandantu savezničkih snaga u Italiji, koji je, po odluci ovoga Komiteta, pre­ neo u Italiju Velim ir-Veljko Krivošić. „Naša borbena grupa, stoji u trećoj tačci1Memoranduma, iskreno je spremna za svaku saradnju sa narodno-oslobodilačkom vojskom, ali ona ni u kom slučaju ne može da se stavi pod komandu maršala Tita, iz pojirnljivih razloga. Mi smo spremni da se stavimo pod komandu jednog savezničkog britanskog oficira"129). Iz četvrte tačke Memoranduma još se jasnije vidi k o je stajao iza ove grupe. Tamo se kaže: „Kao borbena grupa koja se bori protiv okupatora mi smatramo da bi najbolje bilo kada bi saveznička Britanska komanda na Sredozemlju uputila kod nas svoju vojnu misiju, — stalnu ili privremenu — sa zadatkom da na licu mesta prouči naše namere, sadašnje snage i1naše moguć­ nosti. Razumljivo je da smo spremni da izvršimo svaki zadatak ko­ ji nam poveri Saveznička britanska komanda"130). Vojislav Lukačević i Petar Baćović bili su zavrbovani od pukov­ nika Bejlija sa kojim su izašli iz zem lje kao četnička delegacija koja je trebala da učestvuje na venčanju kralja Petra II. Kada su stigli u Kairo bili su uhapšeni i sve im oduzeto što su imali kod sebe. Borislav J. Todorović je opisao njihov dolazak u Kairo i postupak sa nji­ ma. Baćović je, veli Todorović, bio ovim revoltiran. Govorio je: „Ne marim što nas zatvaraju. Ali time oni ispoljavaju svoj stav prema celome pokretu otpora, prema narodu, koji im je priskočio u pomoć u najtežim trenucima, koji nije prezao od borbe kada su izgledi na uspeh bili ništavni, koji nije brojao žrtve i koji još uvek gine“ 131). Petar Baćović nije stigao do Londona; zadržan je bio u Kairu, a u London je stigao samo Lukačević. Kralj ga je primio 27. marta, 12S) Na istom mestu, str. 133. 129) Radoje Pejović, Formiranje četničke nezavesne grupe nacionalnoga otpora. Pokušaj Vojislava Lukačevića da se odvoje od Draže Mihailovića (U ..Jugoslovenski istorijski časopis1', 4, 1964, str. 63). 130) Na istom mestu, str. 63-64. 131) Borislav J. Todorović, Beleška oficira za vezu („Knjiga o Draži", I, str. 410).

492

saslušao njegovo kazivanje o stanju u zemlji. Predao mu je i jedno poverljivo pismo za Mihailovića, nešto zlatnika, jedan revolver i je d ­ nu mašinsku pušku, — sve sa kraljevskim m onografom "132) . . . Lu­ kačević je u Londonu bio dobro primljen i „imao kontakte sa istak nutim engleskim vojnim ličnostima, a primili su ga engleski kralj, ministar inostranih poslova Idn i drugi. Posebno su od interesa Lu kačevićevi kontrakti sa engleskim vojnim ličnostima. U razgovoru sa njima Lukačević je izrazio spremnost da sa svojim potčinjenim jedinicama prekine bratoubilačku borbu i povede ih u borbu pro­ tiv okupatora, naglašavajući da je u stanju da izvrši sve zadatke koje mu postavi engleska Vrhovna komanda. Lukačevića je podr­ žavao pukovnik Bailey, koji mu je dao ideju za takvu akciju"133). Pri povratku u Jugoslaviju doživeli su Lukačević i Baćović još jedno razočarenje i neprijatno iznenađenje: u Bariju oduzele su im engleski vlasti sve što su sa sobom nosili, zajedno sa pismom kralja Petra generalu Mihailoviću i sa kraljevim poklonima134). Da su obadvojica bili očajni zbog toga razumljivo je. Zivko Topalović je opi­ sao njihov povratak u zemlju, jer je bio očevidac. Topalović piše: „ . . . Obojica su legla potrbuške na zemlju i stala je ljubiti čim su skočili iz aviona. Vikali su: „Braćo spasavajte! Ne puštajte iz ruku đenerala Armstronga"135). U Bariju im je oduzeto: „25,000.000 starih jugoslo venskih dina­ ra, 30.000 papirnih dolara za Mihailovića i 350 engleskih zlatnih funti, a zatim veći broj poklona i puno pisama koje su jugoslovenski oficiri i vojnici van otadžbine slali svojim u otadžbinu. Sav, ovaj prtljag stigao je u Bari. U Bariju, međutim, engleska komanda ih je smestila u hotel odakle nisu mogli izaći dva dana; iz hotela su te noći, 30. maja, odvedeni autom do samoga ulaza u avion. Pre ula­ ska u avion zatraženo im je da predaju svoje lično oružje komanmantu aerodroma — jer je to propis. Vratiće im se pri izlazu. Kada su oni ušli u avion vrata su bila zatvorena, avion je odmah stavljen u pokret, — a ceo prtljag je u Bariju ostao. Tako su nam Englezi sa svoje teritorije vratili dva razoružana srpska oficira"13e). Ostaje, posle svega ovoga, teško objašnjivo: š t a je podstaklo Lukačevića da postane oruđe u britanskim rukama protiv generala Mihailovića? Iz podataka o svemu ovome vidi se, da je Lukačević verovao u iskrcavanje Britanaca na Jadranskoj obali, koje bi išlo njima u prilog. Lukačević je prikupio grupu od oko 4.500 četnika, napao 22. i 23. septembra 1944. godine, „Vražju,, diviziju, imao 132) 133) 134) 135) 136)

King Peter II, Na istom mestu, str. 212. Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 58. King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 213. Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom, Na istom mestu, str. 60. Na istom mestu, str. 60-61.

493

nešto uspeha, bio, međutim, napadnut od partizana, razbijen, posle zarobljen; suđen od komunistikog suda i streljan137). Pored svih ovih, veoma gorkih, razočarenja i iskustava sa Bri­ tancima, Mihailović je, u veoma teškim momentima, morao da apeluje kod Britanaca za pomoć. Mihailović, 11. novembra 1944. godi­ ne, vapije Jovanu Đonoviću: „ . .. Ako nas Amerikanci i Englezi ne zaštite i ne pomognu hitno, stradaće naši borci i uopšte nacionalisti u takvoj meri, da posle nikakav obrt situacije neće popraviti ono što će komunisti u čin iti. .. Pokušajte na svaki način kod generala Vilsona da se uključimo pod njegovu komandu. Uz to da nas snabdeju sa municijom. Neka pošalju svoje misije kod generala Mihailovića i njegovih komandanata gde budu želeli. Narod u ogromnoj većini ne želi komunizam. Narod očekuje jedinu zaštitu od Engleza i Amerikanaca1'138). Mihailović, opet, 5. decembra 1944. godine, javlja Đonoviću: „ .. . Jedini spas očekujemo od Amerikanaca i Engleza. Međutim, oni se ne iskrcavaju i to stvara u narodu veliku depresiju. Mi imamo sad na raspoloženju 80.000 naoružanih boraca, ali smo mnogo oskudni u svima sretstvima, naročito u municiji. Uputili smo predlog koman­ dantu savezničkih sredozemnih trupa da se stavimo pod njegovu komandu i da se uključimo u njihov operativni plan. Od toga još nema rezultata11139). Konstantin Fotić javio je, međutim, 15. decem­ bra 1944. godine, Mihailoviću da nema nade da će ih saveznici pri­ miti pod svoju komandu140), a Božiđar Purić mu je javio, 7. januara 1945. godine: „Pošto nema izgleda za front na Balkanu, to je vaše držanje sasvim razumljivo i opravdano. Može se dogoditi da u odlu­ čujućem trenutku ostanete sami prema partizanima “ 141). To se, stvar­ no, i dogodilo: general Mihailović je bio prepušten svojoj sudbini.

7. U optužnici komunista protiv generala Mihailovića navedena je pored borbe protiv partizana, kao glavna njegova krivica i saradnja sa okupatorima. On se optužuje što je „stupio u saradnju sa nemač­ kim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svo­ ju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj raznovrsnih ratnih zločina"142). 131) Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 51. 133) Jovan Đonović, Izveštaji den. Mihailović (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sveska 3, juni 1959, str. 65). i:®) Na istom mestu, str. 60. 14°) Na istom mestu, str. 63. i*i) Jovan Đonović, Veze sa generalom Mihailovićem, Na istom mestu, str. 23. J42) Izdajnik . . . , str. 17-18.

494

Zbog saradnje sa okupatorima Mihailovića su optuživali i AngloAmerikanci, koji su, postepeno, i o njemu i njegovom pokretu pri­ mili komunističke teze. Ako je general Mihailović, u toku 1941. i sve do kraja 1942. godine, igrao u anglo-američkoj ratnoj propagan­ di ne samo vodeću, nego i počasnu ulogu i prikazivan kao oličenje hrabrosti i pregalaštva, i kao čovek koji ie prvi u Evropi počeo borbu protiv okupatora, od početka 1943. godine, pa dalje menja se slika o njemu i on biva prikazivan kao čovek koji je napustio svoju prvobitnu liniju i prišao okupatorima: lik nekadašnjega idola herojstva i vernosti menjala je anglo-američka propaganda sve više u lik kolaboratera i izdajnika. Da li je general Mihailović bio to? Kao i celokupno prikazivanje stanja i odnosa u Jugoslaviji uoči i za vreme Drugog svetskog rata, bilo je i shvatanje i objašnjavanje pojma saradnje sa okupatorima i jednostrano i defektno. Ovo, u punoj meri, važi i za anglo-američku i za komunističku i prokomunističku stranu. I lična, i nacionalna, i ideološko-politička ispravnost i grupa i pojedinaca odmeravani su po tome k a k o j e ko, k o m e i k o l i k o s l u ž i o i z a č i j e s e i n t e r e s e z a l a g a o . Previđalo se, i još uvek se pre­ viđa, da su okupatori bili stvarnost u Jugoslaviji, koju su narodu nametnuli oni koji su rat izazvali i, kada su rat izgubili, podgrejavali ratnu psihozu i podsticali izazivanje nereda i nemira, koji su izazivali okupatorske odmazde nad narodom, koji je bio prepušten sam sebi i koji je morao da se snalazi sam, ako ie hteo da se biološ­ ki održi. Komponente jugoslovenske, a tako isto i srpske, stvarnosti za vreme rata bile su ove: narod prepušten sam sebi; okupatori, ko­ je su u zemlju doveli oni koji su i pre rata radili po stranim uputstvima i za strane interese, a najvećim delom su bili pobegli iz zem­ lje; strane sile, koje su se međusobno borile na život i smrt i čiji su se interesi ukrštavali i na jugoslovenskom prostoru, ugrožavale su i sami opstanak naroda; u toj stvarnosti, veoma složenoj i teškoj, Srbi su i na području NDH i, naročito, u početku i u Srbiji i u Crnoj Gori, bili izloženi delom totalnom masovnom uništenju (NDH), de­ lom pak uništenju srpske nacionalne i duhovne elite (od strane KPJ). U takvoj situaciji događalo se da okupator nije mogao da ostane trajno neprijatelj broj 1; bilo je momenata kada su progonjene i obespravljene Srbe — koji su morali da beže i od ustaša i od komu­ nista —■prihvatali i spasavali Italijani i svojom pomoću omoguća­ vali im da se snalaze i organizuju samoodbranu. Bilo je, ne malo, slučajeva da su iz Beograda slati nemački oficiri da iz NDH izvode uglednije Srbe i time ih spasavaju od smrti, a to su bili okupator­ ski ofi ci ri . . . U neophodnosti organizovanja za samoodbranu leži klica saradnje Srba, prvenstveno četnika, sa Italijanima, koji su i pružanjem fizičke zaštite i materijalne pomoći omogućavali Srbima

495

da sačuvaju svoj fizički opstanak. Pred dilemom: smrt ili pomoć oku­ patora, razum je nalagao prihvatanje pomoći okupatora. Zbog toga je saradnja Srba na područjima okupiranim od Itali­ jana, organizovanih u četničkim odredima, ne samo postojala, nego je, u datim okolnostima, morala da postoji. Za sam opstanak naroda i za srpske nacionalne interese bilo je t a d a potpuno bez znača­ ja što ova, i ovakva saradnja četnika sa Italijanima uzrujava Engle­ ze i Amerikance, koji ovom i ovakvom saradnjom nisu bili, niti mo­ gli biti, ni u kome obliku ugroženi. Ako su oni smatrali Srbe savez­ nicima i ako su im želeli dobro, onda su morali r a z u m e t i , a n e o s u đ i v a t i mere samoodbrane, kojih su se Srbi morali da prih­ vate. Njihova saveznička vernost (a nije bilo nikakvoga zaključe­ noga saveza) nije ni mogla, ni smela, ići tako daleko da sebe bescilj­ no uništavaju za interese anglo-američke i sovjetske propagande. U optužbama protiv srpskih četnika zbog saradnje sa okupato­ rima ukazivalo se naročito na saradnju pojedinih četničkih vođa sa državnim vlastima na području NDH. Te je saradnje, zna se, bilo na ćelom prostoru Bosne (Hercegovina je bila pod italijanskom okupaci­ jom), gde su nacionalni Srbi bili uništavani od ustaša i od partiza­ na; ljudi su morali tražiti nekoga predaha: posrednici ove saradnje bili su, obično, Nemci kojima je trebao, zbog njihovih interesa, mir u toj oblasti; ovde je hrvatska državna vlast morala da traži naslon na Srbe u borbi protiv partizana. Slično je bilo i za celo područje Like, Banije i Korduna, gde su Srbi, bežeći od ustaškoga i partizan­ skog terora, morali da se, pored Italijana, naslanjaju i na razumnije elemente kod Hrvata. Na području Bosne operisalo je nekoliko četničkih odreda (Sava Božić, sveštenik; Mane Rokvić, Radoslav Radić, Borivoje Kerović, Uroš Drenović, Lazo Tešanović). Zna se da su komandanti ovih od­ reda, u raznim prilikama i pod raznim okolnostima, sklapali spora­ zume sa predstavnicima d r ž a v n e vlasti NDH i sa predstavni­ cima n e m a č k e v o j s k e , koja ih je pomagala oružjem i opre­ mom; oni su to činili da bi se mogli braniti i od ustaša i od partiza­ na. Smatra se da je prvi takav sporazum sklopljen 28. maja 1942. godine sa četnicima sa Ozrena i Trebave. U članu petome ovoga sporazuma stoji: „Za vreme opasnosti od oružanih partizanskih ban­ di sarađivaće četnički odredi dobrovoljno sa hrvatskom vojskom u borbi i uništenju partizana i ove operacije će biti pod ukupnom k o­ mandom hrvatskih oružanih snaga. U ovim operacijama četnički komandanti komandovaće svojim jedinicama. Četnički odredi mo­ gu učestvovati u operacijama protiv partizana po svome nahođenju, ali treba da o tome u svoje vreme obaveste hrvatsku vojnu koman­ d u "143). 14-’ ) Jozo Tomasevich, The Chetniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 228.

498

Broj četničkih odreda na području NDH u toku 1944. godine na­ vodi se različito. Prema jednome izveštaju generala Gleisea von Horstenau od 11. februara 1944. godine, bilo je na ovoj teritoriji 45 odreda. Njihovo brojno stanje je bilo različito: od 200-400 pa do 2.500 boraca. Od ovoga broja je 19 grupa sarađivalo u to vreme sa Nemcima (nešto oko 17.500); 16 grupa sa oko 5.800 boraca smatrani su kao odmetnički. Prema jednom hrvatskom izveštaju, od 14. aprila 1944. godine, navodi se lista od 87 četničkih vođa sa napomenom, da su bili odani generalu Mihailoviću. Ovo je, naročito, bolo oči usta­ šama, koji su hteli da Srbe u NDH drže izolovane od Srba u Srbiji: „Prisustvo oficira rođenih u Srbiji kod četničkih odreda ugrožava iluziju suvereniteta hrvatske države i zbog ovoga i drugih razloga hrvatske vlasti su ponavljano protestovale kod Nemaca protiv nji­ hove saradnje sa četnicima, protiv bratimljenja između nemačkih i četničkih trupa, i tako dalje. Jedan ovakav protest uložio je Pavelić direktno kod Hitlera. Nemcima su, međutim, četnici bili potreb­ ni: oni su oskudevali u vlastitim trupama, a većina domobrana, čak i legija-divizija mogli su se samo u ograničenoj meri upotrebljavati protiv partizana i njihovi su članovi često bežali ovima u masama. U najmanju ruku četnički odredi su smatrani kao odlični borci pro­ tiv partizana"144). Saradnjom sa hrvatskim državnim vlastima i sa nemačkim tru­ pama četnici u Bosni dolazili su u mogućnost da brane narod od ustaških pokolja i istrebljenja i da se snabdevaju oružjem i muni­ cijom za borbu protiv partizana čiji su se redovi pred kraj rata pove­ ćavali dobegavanjem iz redova domobrana. Svojim postojanjem i akcijom na terenu ovi su četnici bili živa t r a n s m i s i j a s r p s ­ ke n a d e i s r p s k e s v e s t i k o d n a r o d a čiji je opsta­ nak bio svirepo ugrožavan. Ni narod, ni četničke vođe nije, u to vreme i pod okolnostima u kojima su se nalazili, moglo interesovati šta o njihovoj borbi i saradnji sa Nemcima i hrvatskim vlastima za samoodržanje misle britanski i američki državnici, koji su sve upadljivije prihvatali Josipa Broza-Tita i pomagali jugosloven­ ske komuniste, koji su se u to vreme smatrali udarnim odredima Moskve. I srpski narod i četnici u Bosni bili su verni i odani kralju Petru II, ali su se osećali i u to se sve više uveravali da on nije dorastao situaciji niti se, u situaciji u kojoj se nalazio, imao na koga osloniti. U jednom izrazito preokretnom vremenu u kome su, u ognju stvar­ nosti, sagorevale mnoge zablude i iluzije, kraljevski ministri su bili ljudi, koje je bilo pregazilo vreme. I u Bosni su se i narod i njegovi tadašnji prvaci morali snalaziti sami kako su znali i umeli: četnici su i na ovom području sarađivali, kada je to moralo biti, i sa hrvat­ skom državnom vlašću, i sa Italijanima i sa Nemcima. Ne bi se, mei44) ]\ja istom mestu, str. 355.

đutim, moglo reći da su četnički komandanti na ovome području uvek tražili i dobij ali saglasnost od generala Mihailovića za ono šta su i kako su radili. Odašiljanjem oficira pojedinim četničkim gru­ pama na prostoru Bosne general Mihailović je pokušavao da njihov rad uskladi sa svojim direktivama što mu, u najviše slučajeva, nije polazilo za rukom. Dok je saradnja u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji bila jav­ na i niko nije od nje zazirao, jer su i nacionalna četnička, i italijanska oupatorska vlast postojale uporedo, slučaj sa četnicima na pod­ ručju okupirane Srbije bio je u mnogo čemu drukčiji. Na ovome p o ­ dručju je, kao što smo videli, general Mihailović počeo svoju akciju i to u zajednici sa partizanima, ali su ga ubrzo otreznile strašne od­ mazde Nemaca i on je tu borbu obustavio. Tragična srpska stvarnost stavila ga je pred dilemu: ili raditi, bez obzira na posledice po na­ rod, ono isto što je radio i Josip Broz-Tito, ili stvarno stati na lini­ ju generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, i prestali sa čarkama, izazivanjem okupatora i time ne davati povoda za odmazde. Trez­ veno shvatanje tadašnje srpske stvarnosti u okupiranoj Srbiji i bud­ no rodoljublje opredelili su Mihailovića za ovo drugo. U samoj činje­ nici da on nije hteo, posle početnoga gorkog iskustva, da radi ono isto što su radili komunisti, sadržavali su se zametci komunističko­ ga tvrđenja da Mihailović sarađuje sa okupatorom i sa „kvislin­ gom " Milanom Nedićem. U koliko je rat više odmicao i provalija između partizana i četnika postajala veća utoliko se i propaganda o Mihailovićevoj kolaboraciji upotpunjavala i snažila. Četništvo na okupiranom području Srbije nastalo je iz drugih razloga i postavljalo je sebi druge zadatke od četništva u drugim srpskim oblastima. U krajevima, koji su došli pod vlast NDH, čet­ ništvo se pojavilo kao p o k r e t s a m o o đ b r a n e od fizičkoga istrebljenja. U Crnoj Gori je, posle ustanka od 13. jula 1941. godine, četništvo bilo p o k r e t za oslobođenje zemlje ođ komunističkog t e r o r a , koji je postajao sve krvaviji i bezobzirniji. Na okupiranom području Srbije odredi Draže Mihailo­ vića, koji su se nerado nazivali četnicima, učestvovali su u čišćenju zemlje od komunista samo u ograničenoj meri. Njihov sukob sa par­ tizanima imao je, u izvesnoj meri, i karakter borbe za prevlast i prestiž kod masa, koje su podlegale anglo-američkoj i sovjetskoj propagandi. To je, nesumnjivo, bio doprinos borbi protiv partiza­ na, ali su partizane isterali iz okupirane Srbije nemačke trupe i oružani odredi generala Milana Nedića, koji su, kasnije, bili faktor za održavanje reda i mira na ovome području. Jedan deo četnika, koji su bili u početku uz Mihailovića, ušao je, delom i sa njegovim znanjem, u Nedićeve oružane odrede. Dragoljub-Draža Mihailović i grupa koja se formirala oko njega, stvarno su pokušaj stvaranja pokreta otpora protiv Nemaca, koji 493

su bili okupatori na ovome prostoru. Opravdanost za postojanje ove grupe mogla je biti samo u borbi protiv okupatora. Kada se, u prvim pokušajima, pokazalo da ta borba nanosi srpskome narodu mnogo veću štetu nego sam fakt okupacije, jer je davala povod za fizičko uništavanje naroda, kao i za uništavanje njegove imovine, Mihailo­ vić je obustavio tu borbu, koja, uostalom, u tome momentu nije mo­ gla koristiti ni Britancima. Oni su mogli izvlačiti, i izvlačili su, izvesnu propagandnu korist od same činjenice da se na jednom prostoru, okupiranom od Nemaca, pojavila g e r i l a za koju se nije znalo kako će se razvijati. Sigurno je, da je i samo postojanje ove gerile, iako dugo neak­ tivne, bilo Nemcima neprijatno. Ovo tim pre što je ova gerila bila usmerena p r o b r i t a n s k i . Ona je smetala Nemcima i kao s r p ­ s k i p o k r e t , jer je Hitler, posle 27. marta 1941. godine, oglasio S r b e z a g l a v n e n e m a č k e n e p r i j a t e l j e , a i svoje lično. Ukazivalo se, svakako ne bez razloga, i na to, da je posle 27. marta 1941. godine u Hitlerovoj svesti došao još više do izraza poz­ nati austro-ugarski antisrpski kompleks, pojačavan potsećanjem na Sarajevski atentat od 28. juna 1914. godine. Ako je, posle 6. aprila 1941. godine, između Srba i Nemaca, po zakonu neminovnosti, bilo pokušaja približavanja i sporazumevanja, njih je moglo biti u mno­ go manjoj meri između Nemaca i Mihailovića i najubeđenijih njego­ vih pristalica koje su plivale na talasima anglofilstva. To je bio, od samoga početka, stav n e p r i j a t e l j a prema neprija­ t e l j u . Neprijatelji, samim tim što su neprijatelji, ne mogu se nika­ da voleti, ali se često mogu r e s p e k t o v a t i . Moglo bi se reći da je to bio i odnos između Mihailovića, koji je prenaglašeno bio anglofil, i Nemaca kojima je on dugo, naročito u početku, bio kost u grlu. Da ovaj i ovakav odnos između Draže Mihailovića i Nemaca nije trajno ostao isti ima za to nekoliko razloga. Glavni svi, čini nam se, ovi u sve trezvenijem shvatanju srpske stvarnosti od strane Dra­ že Mihailovića i u stavu Britanaca prema njemu; i Mihailović je znao da okupator ne može ostati trajno u Jugoslaviji pa je svome otporu pridavao delom i simboličan karakter. On se, to je bilo poz­ nato, spremao za momenat kada Nemci budu napuštali Jugoslaviju i bio siguran da će tada većina naroda biti uz njega. Sto je vreme više odmicalo i rat se približavao svome završetku menjali su se i od­ nosi na prostoru Jugoslavije kao i odnos saveznika prema njima: plan preuzimanja vlasti posle odlaska Nemaca pokazivao se sve nerealnijim. I pre nego što su Englezi prihvatili Tita i počeli ga poma­ gati izdašnije nego što su to ikada činili sa Mihailovićem, bilo je jasno, da nemački okupator nije glavni neprijatelj srpskoga naroda, a ni Mihailovićevog pokreta, nego da su to Josip Broz-Tito i parti­ zani, koji su se borili za osvajanje vlasti. 499

Da su Nemci, sa kojima je Tito imao kontakta, hteli da mu po­ mognu da osvoji vlast, nije isključeno da bi komunisti bili gotovi da obustave svoju borbu protiv Nemaca. S druge strane, ni Englezi i Amerikanci — koji su isticali da vode borbu za ostvarenje demo­ kratskih principa i demokratskih prava kako u unutrašnjepolitič­ kom životu naroda tako i na međunarodnom planu, — nisu vodili nimalo računa o tim principima kada su Srbima, koji su u ogromnoj većini bili uz Mihailovića, naturali vlast beznačajne komunističke manjine. Na srpskom slučaju Britanci su jasno pokazali, da je jedno pro­ paganda, koja samo njima koristi i pomoću koje treba pokrenuti i druge da se žtrvuju za njih, a nešto sasvim drugo njihov interes (kako su ga oni tada shvatali). U odnosu na Jugoslaviju, interes Bri­ tanaca bio je u tome da se na njenoj teritoriji ubija što više Nema­ ca, bez obzira na posledice po narod gde se i kako se to dešava. U gotovosti Tita, da razvija i proširuje svoju akciju u skladu sa ovim britanskim interesima i leži glavni uzrok odvajanja Britanaca od Mihailovića i prihvatanja Tita i partizana. Mihailovićeva odluka da štedi srpsku krv i Titova spremnost da je prosipa onako kako to zahtevaju britanski interesi, imala je za posledicu promenu frontova na prostoru Jugoslavije. Italijani su ispali iz igre, a nemački okupa­ tor je i zbog razvoja događaja na velikim svetskim ratištima posta­ jao i manje strog i dostupniji da shvati ono za što u početku nije hteo da čuje: za trezveni je i objektivnije shvatanje i razume van je srpskih životnih problema. Ovo trezveno nemačko shvatanje došlo je do punoga izraza u koncepciji Hermana Nojbahera (Hermann Neubacher) o stvaranju jedne velikosrpske federacije (kako je on to nazvao), kojom bi srpsko pitanje, u tome momentu, bar delimično bilo rešeno. Razvoj borbenih snaga i odnosa na prostoru Jugoslavije bio je takav da je prinuđavao Nemce da traže naslona na četnike, a četni­ ke da traže oslonca i pomoći kod Nemaca: i jedni i drugi bili su bit­ no zainteresovani za borbu protiv komunista. Herman Nojbaher, koji je odlično poznavao prilike i odnose na Balkanu u to vreme, gde je imao posebnu misiju, rekao je za položaj Mihailovića od jeseni 1943. godine: „Prostrane oblasti bile su kontrolisane od četnika nacionalnog vođe Draže Mihailovića čije su pristalice u Beogradu imale prevagu nad Titovim pristalicama. Ovi su, međutim, bolje organizovani i disciplinovani. Odavno su pak komunistički partiza­ ni postali za četnike neprijatelj broj 1, sa kojim je posle povlačenja okupatora trebala da bude izdržana borba za budućnost Jugoslavi­ je " 145). „Partizani su, veli Nojbaher, znali šta su hteli: pod zastavom narođno-oslobodilačkog rata protiv okupatora ići putem komunis­ 145) Hermann Neubacher, Sonder-Auftrag Siiđost 1940-1945, str. 146.

500

tičkoga osvajanja vlasti. Na ovome putu uništavali su oni što je bilo moguće više nacionalnih četnika, jer su ovi bili njihov sutra­ šnji neprijatelj broj 1. Time su nacionalisti bili gurani ka okupato­ ru, protiv koga su godine 1941. otišli u šumu. Ovaj je sada za njih postao neprijatelj broj 2, od koga su oni, dok je bio još u zemlji, hteli da dobiju što je bilo moguće više oružja i opreme. Samo je to bio njihov povremeni put ka saradnji sa okupatorom, za čije se druge ciljeve nije nijedan od njih borio1'146). Za četnike na terenu radilo se, sve više, o opstanku, Nemcima, međutim, o tome da nema prepada na njih i da su glavne saobra­ ćajne linije obezbeđene. Da bi se mogli održati na terenu četnici su morali imati oružja i municije sa kojima bi se mogli braniti. Ono što su dobijali od Engleza, dok su dobijali, bilo je beznačajno. Ilegalno nabavljanje oružja i povremeno doturanje istoga od strane Nedićevih odreda nije moglo zadovoljiti ni stvarnu potrebu, ni glad četnika za oružjem, koja je u okupiranoj Srbiji bila velika. Ostajalo je samo da se nabavlja bar polulegalno ili od Nedićevih odreda ili direktno od Nemaca, kojim a je dobro dolazio svaki saveznik na terenu. Za sve trupe, bez razlike čije, imao je teren na kome su se našle svoju zakonitost i svoju logiku: „Još pre moje pojave, veli Nojbaher, borili su se ponekad četnički odredi u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama protiv partizana. Ova saradnja, od koje su naročito Italijani pravili bogatu upotrebu, bila je za nemačku Vrhovnu komandu nepoželjna, stvar­ no zabranjena. Dole je ipak uvek do nje dolazilo. Balkanske klisure su mračne, a Vrhovna komanda je bila daleko. Kada bi jedan usam­ ljeni komandir čete došao u škripac i kada bi jedan četnički odred mogao dobiti bočnu zaštitu on ju je prihvatao. Koliko je Hitler lično bio protiv ove saradnje vidi se iz njegove prepiske sa Musolinijem. Ni za vreme kasnijega razvoja i događaja, kada je Tito postao v oj­ nički faktor, nije on dozvoljavao ništa više osim lokalne saradnje sa četnicima, čak je i ovu dozvolu davao nerado1'147). Postoji ceo niz konkretnih dokaza o ovoj lokalnoj saradnji poje­ dinih četničkih komandanata sa Nemcima. O tome postoji i dobar broj potpisanih ugovora između njih i nemačkih predstavnika. U ovim kontaktima i pregovorima sa nemačke strane se pominje, sko­ ro uvek, kapetan, Princ fon Vrede (Prince von W ređe)148). Sa njim su pravili sporazum i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić, i Jevrem Simić i Neško Nedić149). U instrukcijama, koje je Hitler, 29. okto­ bra 1943. godine, dao Nojbaheru, preporučuje se povezivanje anti­ komunističkih snaga za borbu protiv partizana pri čemu se ukazuje Na istom mestu, str. 153. 147) Na istom mestu, str. 147. 148) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 323, 342, 357. 149) Na istom mestu, str. 318, 323-325, 331, 342, 413-417; 328-328, 342, 414-424. 146)

501

na lokalne grupe150) . .. Ovim pitanjem se dataljnije bavio feldmaršal Maksimiliian fon Wajhs (Maximilian von Weichs), u uputstvima za sklapanje ugovora o saradnji sa četnicima, koja su data 21. novembra 1943. godine. Tu je predviđeno sve čega se moraju držati četnici za vreme dok sarađuju sa Nemcima. Za to vreme oni stoje pod nemačkom komandom. Pominje se i zabrana saradnje sa Vrhovnim štabom Draže Mihailovića i ističe saradnja sa četničkim vođama za koje se naglašava da nisu uvek postojani151). U ugovoru o saradnji sa Nemcima, koji je potpisao pukovnik Jevrem Simić, 17. januara 1944. godine, još je detaljnije opisana ova saradnja. Prema ovom ugovoru četnici su imali da obezbeđuju prugu u svome rejonu, ali im je bilo zabranjeno vršenje kontrole vozova153). Ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima ističe i dr Ivan Avaku­ mović. On kaže: „Stešnjeni između okupatora i komunista neki od manje poznatih četničkih komandanata pokušavali su da, preko Ne­ dića ili neposredno od Nemaca, nabave municiju, bez koje nisu verovali da će moći uspešno da se održe na svome terenu. Između no­ vembra 1943. i kraja rata 1945, broj tih četnika koji je tražio i dobio municiju od okupatora zavisio je od pritiska partizana u danom tre­ nutku i spremnosti Nemaca da izdvoje municiju onima u koje nisu imali poverenja i za koje niko nije mogao đa jamči da sutra opet neće pucati na okupatora i njegove sarađnike . . . Broj četnika koji je dobio municiju od Nemaca 1943-1945. nikad nije prelazio nekoliko hiljada ljudi. Količina municije, koju je okupator bio spreman đa da, bila je tako mala da se s njom nikada nije mogao postiči neki zna­ čajniji uspeh u borbama sa partizanima. To. uostalom, nemački ge­ nerali nisu ni želeli, jer su dobro znali da bi, kad bi četnici bar priv­ remeno osigurali svoje zaleđe od komunista, napadali Nemce mu­ nicijom koju su dobili za borbu protiv partizana154). Avakumović ističe da su „Mihailovićevi komandanti ovo radili na svoju ruku, mimo njegove naredbe. Obustavu neprijateljstava oni su pravdali željom da dobiju vremena dok gora ponovo ne olista. U narodu, četnička propaganda je tumačila primirja kao dokaz nemačke slabosti"154). Teško je verovati da za ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima nije znao dr Zivko Topalović, izrazito politički čovek širokoga interesovanja. Ne sumnjajući u ono što je pisao Nojbaher, Topalović veli: „ . .. Moram da rečem, da ni meni ni učesnicima na kongresu u selu Ba, niti1 za vreme moga bavljenja u zem lji do kraja maja 1944. godine, nije ništa bilo poznato o makakvim sporazumima izme­ 150) Na 151) Na 152) Na 153) Dr 137-138. 154) Na

502

istom istom istom Ivan

mestu, str. 319. mestu, str. 321-322. mestu, str. 326-328. A.vak'imovie, Mihailović nrema nemačkih dokumentima, str.

istom mestu, str. 138.

đu nemačke vojne komande u Srbiji i Mihailovićevih komandanata“ 155). Topalović, ipak, priznaje: „Tek po svršetku rata ja sam, u emi­ graciji, stekao uverenje da je bilo nekih sporazuma izvesnih koman­ danata o trenutnom „m irovanju oružja11 između lokalnih nemačkih komandanata i njih, u trenutku odbijanja komunističkih napada . . . Ovakvi dogovori su bili tajna i nisu imali apsolutno nikakvog uti­ caja na opšti pokret narodnog demokratskog otpora, koji je bio od­ lučno protivan svakoj saradnji sa okupatorom. U tome nije bilo ni­ kakve podvojenosti m išljenja između političkih ljudi i Draže Mihai­ lovića. Sve javne izjave Mihailovićeve bile su nadahnute istim du­ hom kao i naši govori na kongresu u selu Ba“ 156). Slučaj Vojislava Lukačevića tipičan je za nepostojano držanje četničkih komandanata prema Nemcima sa kojima su sklapali ugo­ vore o saradnji. Lukačević, koji je bio važan četnički komandant, potpisao je, 19. novembra 1943. godine, sporazum o saradnji sa Nem­ cima157). Bio je vrlo aktivan u borbi protiv partizana: zbog njegove saradnje sa Nemcima bili su njegovi vojnici počeli da gunđaju, ali se on i dalje morao da bori pod nemačkom komandom158). U febru­ aru 1944. odlazi, sa pukovnikom Bejlijem, u Englesku, vraća se po­ sle niza razočarenja, ođmeće od Mihailovića, i kao vođa posebne grupe otpora napada Nemce kod Trebinja u iščekivanju iskrcavanja Engleza, biva napadnut i od partizana i zarobljen, suđen i osuđen na smrt.159).

8.

Kakav je bio Mihailovićev lični slučaj? Mihailović je bio ubeđeni protivnik Nemaca, a nemačko partijsko i državno rukovodstvo ga je smatralo za neprijatelja i nije se slagao sa nekom širom i pot­ punijom saradnjom sa Mihailovićem, ali je od kraja 1943. godine ublažilo odnos prema njemu i prema četnicima; posle ga je, 21. jula 1943. godine, ponovo ucenilo. „ .. . Ova nova učena razlikovala se od one u decembru 1941. godine, jer su 1943. Nemci bili spremni da ponude deset puta veću sumu novca i to u zlatu, što jasno poka­ zuje koliko je Mihailovićeva antinemačka uloga porasla u očima okupatora. Za razliku od 1941, Nemci su 1943. u okupiranoj S : bij i istovremeno ponudili istu sumu i za Tita, iako je, po italijanskom konzulu u Sarajevu (25. avgusta) „tačno utvrđeno da su Nemci o 155) Dr Zivko Topalović, Pokreti narodnog otpora, str. 143. 15(!) Na istom mestu, str. 144. 157) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 322. 15S) Na istom mestu, str. 334, 398. 159) Na istom mestu, str. 426-427.

503

ovoj učeni mnogo prije izvestili partizane"180). Učene su objavljene u „N ovom vremenu11 od 21. jula 1943. godine. U tragičnoj ličnoj sudbini Mihailovića desilo se i to, da i on i četnici budu upućeni na razumevanje svoga položaja od strane Ne­ maca i na njihovu pom oć; to se dešavalo naročito krajem 1944. i prvih meseci 1945. godine. „Nemci su bili jedino mogući izvor snabdevanja ako ne direktno ono indirektno preko Nedićeve administra­ cije "161) . . . Ne može se, međutim, poricati ni to da je i general Mi­ hailović imao dodira sa Nemcima iako više posredno nego nepo­ sredno. Sigurno je, isto tako, da je on pod pritiskom događaja i lič­ noga iskustva sa Britancima, promenio bio i svoje mišljenje o srbofobstvu Nemaca i o srbofilstvu Britanaca. Skoro odmah u početku oružane akcije u okupiranoj Srbiji Mihailović je imao jedan lični kontakt sa Nemcima o kome imamo sigurno svedočanstvo. Radi se 0 njegovom sastanku sa Nemcima u Divcima, o kome imamo deta­ ljan opis od profesora Josefa Matla, koji je bio jedan od organiza­ tora toga sastanka i na njemu učestvovao. Kao i u slučaju Jezdimira Dangića, tako i u ovome, profesor Mati je vodio Dnevnik koji je sačuvan162). Organizatori ovog sastanka sa srpske strane bili su: pukovnik Pantić i kapetan Mitrović. Oni su, zajedno sa Mihailovićem i m ajo­ rom Aleksandrom Mišićem, učestvovali u sastanku sa Nemcima. Dozvolu Nemcima za ovaj sastanak dao je komandujući general Sr­ bije. Glavne ličnosti sa nemačke strane bile su: potpukovnik Kogart, dr Kizel (Kiesel), profesor Josef Mati, i tumači i radiotelegrafisti. Sastanak je održan 11. novembra 1941. godine, u 19.10 časova, u jednoj zgradi blizu stanice u Divcima. Odmah posle upoznavanja potpukovnik Kogart pročitao je izjavu komandujućeg generala u Srbiji, koji „odbija ponuđenu Mihailovićevu saradnju sa nemačkom vojskom za borbu protiv komunista, jer Mihailović ne uživa poverenje i jer se traži potpuna kapitulacija (Mihailovića) sa ukazivanjem da će nemačka vojska za najkraće vreme biti potpuno gotova sa ko­ munistima; ako pak Mihailović ne primi zahteve biće postupljeno 1 prema njemu do (njegovog) potpunog uništenja što će povući (za sobom) i žene i decu i imovinu Mihailovića i njegovih ljudi kao ta­ oca i zaloge"163). To je bilo traženje potpune Mihailovićeve kapitulacije. U svome odgovoru on je odbacio sve prigovore, i pre svega prigovor đa on radi po stranim uputstvima; naglasio je da je njegov jedini motiv dobro srpskoga naroda i da on radi iz nacionalističkih pobuda; re­ kao je, da njemu ne treba ništa drugo nego municija, da bi bio pot­ 160)

Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 128. 161) Jozo Tomasevieh, Na istom mestu, str. 318. 162) Fotokopija odnosnog teksta Dnevnika nalazi se u posedu pisca.. 163) Na istom mestu.

504

puno uništio komuniste, koji imaju mnogo više municije: „On je ponovio molbu za municijom još jednom i tražio hitno 100.000 pakovanja puščane m unicije"164). Posle izjava Pantića i Mišića, koje su upotpunile Mihailovićevu izjavu, potpukovnik Kogart je odgo­ vorio, „da on ima samo zadatak da da izjavu i da o rezultatu obavesti opunomoćenog komandujućeg generala i da zbog toga nije u stanju, da daje bilo kakva dodatna obećanja"165). Razgovori su završeni u 21.30 časova i profesor Mati je otpra­ tio pukovnika Mihailovića i njegovu pratnju do mosta pri čemu je Mihailović, ponovo, naglasio molbu za municiju: „On je naglasio da je spreman da položi oružje čim bude gotov sa komunistima na pro­ storu koji obuhvata Užice, ali mu je za to potrebna municija. U sa­ dašnjem trenutku njemu nije moguće da položi oružje, jer bi se ko­ munisti, koje je on proterao, odmah raširili i pobili njegove prista­ lice što Nemci, koji će možda kroz nekoliko nedelja doći u taj kraj ne bi mogli sprečiti. On je, pored toga, skrenuo pažnju i na to, da su komunisti pre nekoliko dana izvršili veliki pogrom nacionalnoga elementa u Uzicu. Kapetan Mati mu je izjavio da će on, u interesu smirivanja zemlje, sa svoje strane učiniti što bude najviše mogu­ će "166). Činjenica ovoga ličnoga kontakta Draže Mihailovića sa Nemcima se ne osporava, ali se u nijansama različito prikazuje. Iz materijala, koji je sakupio Borivoje M. Karapandžić od nekih učesnika ovoga sa­ stanka, kao i iz Mihailovićeve izjave na suđenju, vidi se kako je do ovoga sastanka došlo, šta je na njemu govoreno i kako se završio. Završio se neuspeh om, jer niti je Mihailović primio nemačke zahte­ ve, da kapitulira, niti oni njegove da mu daju traženo oružje i mu­ niciju. Od četiri izvora, koja Karapandžić navodi, izjava Mihailovi­ ća na sudu, pismena overena izjava pukovnika Branislava Pantića, izjava profesora Matla i podoficira A. Svarca, koji je bio u ličnoj pratnji profesora Matla, samo je Pantić naveo drukčiji datum i, po­ novo pitan, ostao je pri ovome tvrđenju. Mislimo, međutim, da više razloga potvrđuje tačnost datuma, koji se nalazi u Dnevniku p r o ­ fesora Matla167). Dok Mati navodi da je Mihailović tražio „stotinu pakovanja puščane m unicije"168), Pantić je podneo opširnu listu tra­ ženoga oružja i municije, koju u ondašnjim prilikama ne bi primili ni da ju je tražio general Nedić za svoje oružane odrede. Pantić na­ vodi, pod tačkom 4, da je Mihailović tražio „da se nemački garnizo­ ni povuku iz svih naseljenih mesta, ostavljajući samo neopohdno potrebne snage u Beogradu i Nišu. Zatim, dalje, „da se ukine kon164) 165) 1G6) 1(!7) 168)

3sra istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu. Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u S rb iji. . . , str. 128-157. iz Dnevnika profesora Matla.

505

tribucija i svaka rekvizicija. Preostale nemačke oružane snage da se izdržavaju sopstvenim sredstva. Celokupno obezbeđenje svih komu­ nikacija i objekata poveriti mojim odredima. Ja garantujem njihovu sigurnost i bezbednost“ 169). Koliko bi, da se stvarno ovo desilo ovako, bilo nerealno, toliko je nerealno i ono što navodi Jovan P. Trišić: da je Mihailović naime, tvrdio da je on „ostao veran zakletvi koju je položio Otadžbini i Kralju, da je on pripadnik vojske Kraljevine Jugoslavije, da je kao takav odlučio, a što mu i Pravila vojna dozvoljavaju, da produži borbu protiv neprijatelja. Odricao je legalnost pregovaračima za kapitulaciju, jer da za to nisu imali odobrenje vlade. Tražio je da ga Nemci kao takvog priznaju, te da i prema njegovim borcima ubu­ duće primenjuju odredbe međunarodne Ženevske konvencije iz 1929. godine"170). U dosta opširnom prikazu razgovora Mihailovića sa Nemcima pukovnik Pantić ne pominje ništa od ovoga ili nešto što bi bilo ovome slično. Pantić, naprotiv, daje srž Mihailovićevih izla­ ganja i veli: „Srž njegovog izlaganja bila je: da on dobro poznaje današnju vojno-političku situaciju i da je svestan, da je borba pro­ tiv nemačkih oružanih snaga pod današnjim uslovima, — bespred­ metna i ubitačna za srpski narod"171). To se sasvim poklapa sa shva­ tanjima generala Milana Nedića i onih koji su ga pomagali. I Ivan Avakumović naziva sastanak u Divcima neuspehom za Nemce. „Nemačka želja da se otrese Mihailovića postala je još izrazitrja posle, neuspelog za Nemce, sastanka koji su dva opunomoćnika nemačkog komandanata Srbije imala sa njim u selu Divci u noći između 13. i 14. novembra, u nadi da će ga u ličnom dodiru uveriti u štetnost njegove borbe. Pošto Mihailović nije hteo da prihvati nernački poziv na kapitulaciju (bezuslovnu), razgovori su bili preki­ nuti i Draža se vratio na Ravnu Goru. Sem sa nemačkim zaroblje­ nicima, koje su njegove jedinice zarobile 1942-1944. godine, Mihailo­ vić sa Nemcima nije progovorio ni reči do avgusta 1944. godine, ka­ da su izvesne uticajne nemačke ličnosti izrazile želju da preko Mi­ hailovića pregovaraju sa Amerikancima o kapitulaciji nemačke v oj­ ske na Balkanu"172). Za Mihailovićev sastanak sa Nemcima znao je, razume se, i Had­ son i o tome obavestio svoju vladu. I on je ocenio ovaj sastanak kao neuspeo i javljao: „ . . . Ipak nije postignut nikakav sporazum. Mada je Mihailović nesumnjivo pružio Nemcima pomoć ulogom koju je odigrao za vreme njihove ofanzive protiv partizana, njihov položaj u odnosu prema okupatorskim vlastima bio je još uvek sumnjiv i opasan. Zbog toga je većina njegovih pristalica smatrala za oprez­ 169> Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 133. wo) Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 143. 171) Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 29-30. -72) Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 29-30.

506

nije da pređe u službu Nedićevog kvislinškog režima, makar oni taj­ no i mogli dalje da održavaju vezu sa njim “ 173). I Fitzroy Maclean kaže da su Nemci sumnjali u Mihailovića i on u njih; oni su tražili njegov poraz i poraz snaga koje su bile pod njegovom komandom174). Posle sastanka u Divcima pogoršala se Mihailovićeva situacija. Početkom decembra 1941. godine počela je nemačka akcija protiv Mihailovića sa namerom da ga uhvate. Ucenjen je bilo sa 200.000 dinara i oglašen za bandita175). Mihailović je morao da napusti oku­ pirano područje Srbije i da se skloni u Sandžak, odatle da ode u Crnu Goru koju su držali Italijani. Tu je on, kako veli Avakumo­ vić, „kovao planove o oslobođenju Jugoslavije11176). Mihailović se, početkom juna 1943. godine, preko Sandžaka opet prebacio u Sr­ biju177), gde je našao prilično izmenjen odnos Nemaca prema čet­ nicima, najviše zbog upada partizana, koji su jačali; oni su ipak i da­ lje zazirali od četnika što svedoći i druga učena Mihailovića od 17. jula 1943. godine. Mihailović se našao u okupiranoj Srbiji i posle poraza četnika marta i aprila 1943. godine i ubrzo iza toga, razoru­ žanje četnika u Crnoj Gori od strane Nemaca i odvođenja Pavla Đurišića u zarobljeništvo. Promena u odnosima Nemaca prema četnicima došla je do izra­ za i u držanju Nemaca prema Pavlu Đurišiću posle njegovog begstva iz nemačkog zarobljeništva: on ne samo da nije ponovo vraćen u zarobljeništvo nego je legalizovan preko generala Milana Nedića i Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Smena okupatora u Crnoj Gori donela je samo promenu saradnje sa okupatorom: na mesto Italijana došli su Nemci, koji su prihvatili crnogorske četnike i pomagali ih. Bila je vrlo zamršena situacija na jugoslovenskom terenu, koju je Herman Nojbaher ocrtav ovako: „ . . . Četnici, čiji je vođa general Draža Mihailović bio ministar rata u kraljevskoj jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, u čijem Vrhovnom štabu i kod njegovih potčinjenih odreda seđahu engleski oficiri, borili su se sami ili zajedno sa Nem­ cima i Italijanima protiv Titovih partizana, u čijem su Vrhovnom štabu sedele njihove engleske kolege. Kada je Draža Mihailović, u jesen 1944, bio od partizana potisnut preko Drine i svoje borbene pozicije razvio u Bosni, zamalo nije njegova Vrhovna komanda, za­ jedno sa američkom oficirskom misijom, koja je pratila sve pokrete i čija je država bila saveznik gonioca, pala u zarobljeništvo"173). U ovakoj situaciji bio je i položaj četnika, kao pokreta, i gene­ rala Mihailovića kao njegovog vođe, vrlo težak. Sticajem okolnosti173) K od: B orivoje Karapandžić, Na istom mestu, str. 156.

174) 175) 176) 177) 178)

Fitzroy Maclean, Na istom mestu, str. 156. Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 31. Na istom mestu, str. 111. Na istom mestu, str. 117. Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 148.

507

i oni i on bili su prinuđeni đa rade ono što nisu želeli da rade — da u raznim oblicima sarađuju sa Nemcima bez moralne snage u sebi da tu saradnju ozvaniče onako kako je to bio učinio general Nedić. Nojbaher, koji je trezveno shvatao položaj Srba u tome momentu i interese Nemaca u vezi sa tim, verovao je da će zbog svega toga, moći „privesti četničkoga vođu bliže ojačanom Nediću. Uostalom, obojica su se borila za cilj, odbraniti jugoslovensku monarhiju od preuzimanja vlasti od strane komunizma"179). Prema Nojbaheru, a to znači prema nemačkom zvaničnom shva­ tanju, nalazili su se četnici na srpskome prostoru, u ovo vreme, u fazi raspadanja. Oni su bili „uhvaćeni u makaze Crvene armije i Ti­ tovih partizana, bili su delimično uništeni ili razoružani, većina se izgubila jer je svaka dalja borba bila beznadežna. Pojedini odredi, koji su se okrenuli protiv nemačke vojske bili su odmah kao nepo­ željni saveznici razoružani ili od Crvene Arm ije ili od partizana. Tito je ostao pobednik i gospodar zemlje na poprištu krvavih doga­ đaja"130). Iako nije došlo do ličnog susreta između Mihailovića i Nojbahera, zna se da je između njih postojala posredna veza i da se Nojba­ her zalagao da pomogne četnike gde god mu je to bilo moguće. Jas­ no je: Nojbaher i Mihailović imali su respekta jedan prema drugo­ me. Kada je doznao da jedna grupa sprema atentat protiv Nojbahera, Mihailović je odlučno intervenisao i to sprečio181). Kada je Nojbaheru skretana pažnja sa nemačke strane na opasnost da se odazove pozivu za probu vina u kraju kod Topole, Mihailović je po­ ručio preko Kalabića: „Mi znamo za koliko srpske krvi dugujemo poslaniku. On će u oblasti, gde ja zapovedam, putovati ne kao mi­ nistar, nego kao knez. Ja mu, ako on to hoće stavljam (na raspolo­ ženje) konjičku gardu u narodnoj nošnji"182). Da li je to bila saradnja sa neprijateljem? Kao da Nojbaher nije verovao u to: „Način, kaže on, na koji je on od svojih bivših zapad­ nih prijatelja, koji su njegovu borbenu slavu godinama širili u celome svetu, napušten, pretvorio je njegov pad u tragediju. Prigovor da je bio „kolaborator, koji zaslužije kaznu pokazaće se vremenom jevtinim i treba ga zbog toga odbaciti"183) . . . Zivko Topalović visoko je cenio ulogu koju je Nojbaher imao: „Ovaj je svedok znao sve šta se dešavalo u Srbiji za vreme nemačke okupacije. Ko je u makome obliku sarađivao sa Nemcima mogao je to činiti jedino po dozvoli i pristanku N ojbahera"184) . . . Može li se, onda, sumnjati u kazivanje !79) 180) 181) 182) 183) 1S4)

508

Ma istom N a istom Na istom Na istom N a istom Dr Zivko

mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str. Topalović,

157. 175-176. 198-199. 183. 183. Pokreti otpora . . .. str. 111.

da su četničke vojvode Kalabić, Keserović, Lukačević ,,i drugi" skla­ pali sporazume o saradnji sa Nemcima, kako to Nojbaher navodi135). Ili, dalje, i ovo kazivanje: „Sam Mihailović se uzdržavao od sva­ kog ovakog pregovaranja, ostao je protivnik okupatora i saveznik zapadnih (saveznika) i osudio je u jednom radio govoru sve one podređene starešine, koje su sarađivale i označio ih kao izdajnike. Ja ne sumnjam u to, da se on nadao, da ovi „izdajnici" mogu od ne­ mačke vojske odguliti što je moguće više oružja. Ja sam mogao vrlo dobro da pratim zbivanja u četničkim lageru. Nemačka vojska je raspolagala na svim frontovima sa izvanrednim stučnjacima za dešifrovanje tako da su radio-telegrami Draže Mihailovića stizali na moj pisaći sto. Pored toga stajao sam i sa političkim opunomoćenikom Draže Mihailovića u Beogradu, ministrom u penziji D.(?) Aćim ovićem, a i preko posrednika direktno u stalnoj vezi"186). Za Milana Aćimovića, čiji nam kraj nije poznat, zna se, da je bio jedan od važnih kanala saradnje četnika sa Nemcima. On je bio Mi­ hailovićev poverljivi čovek u Beogradu i za vreme Nedićeve upra­ ve. To je ostao i kasnije: za vreme Mihailovićevog boravka u Bosni pa sve do kraja Aćim ović je bio Mihailovićeva veza u Beču. On se priključio delegaciji nacionalnih snaga iz Slovenije, koja je, krajem februara 1945. godine, išla u Bosnu kod Mihailovića. Boško Kostić, član ove delegacije, kaže: „Vladika (Nikolaj Velimirović) je Aćim o­ vića i mene blagoslovio i zaželeo nam sretan put"187). Aćim ović je, ovom prilikom., izneo Mihailoviću važne poruke i saopštenja"198). Uz Milana Aćimovića pominje se i Rudolf Sterker (Rugolf Starker), poverljiva ličnost Nojbaherova, koji je držao vezu između četnika i Nemaca. To je navedeno i u optužnici protiv Mihailovića, koja je do­ vela u vezu sa Šterkerom i dr Živka Topalovića i generala Miroslava Trifunovića — „D ronju" koji je bio komandant Srbije. Topalović je rekao za sve ono što se u optužnici njemu pripisuje u vezi ovoga da je „potpuna laž"189). Ne kaže, međutim, da između Sterkera, Aćimovića i Trifunovića nije bilo veze. „Ja nisam, veli on. ništa znao o prvom dolasku Šterkera u selo Vraniće i niko me ni na kakve pregovore nije odredio. Kako sam se nalazio nedaleko od generala Trifunovića, ovaj me je izvestio da će Šterker opet doći sa Milanom Aćimovićem; da je stvar političke prirode i da bih tre­ bao da ga saslušam. Tako sam prisustvovao ovome drugom dolasku njegovom koji se obavio u selu Tribušanima. Da bi se među v o j­ nicima u selu sakrilo ko je taj stranac, bio je pušten glas, da je to jedan trgovac iz Rumunije koji prodaje krujumčareno oružje. Ta 185) 186) 187) 188)

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 166. Na istom mestu, str. 1'66. Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana . . . , str. 206. Na istom mestu, str. 209. 189) Dr Zivko Topalović, Popreti otpora . . ,, str. 125.

509

varka poslužila je za osnovu optužbe državnog tužioca"190). Ima raz­ loga da se ova kazivanja Topalovića prime sa rezervom. Tvrdilo se da se general Mihailović nekoliko puta lično sastao sa Rudolfom Šterkerom. Prvi put je to bilo kada je na ovaj sastanak pratio američkog pukovnika Mak Daula, koji se nalazio kod Mihai­ lovića. Radilo se o nekim planovima sa nemačke strane da se nemač­ ke trupe na Balkanu predaju Amerikancima191). O ovoj svojoj misi­ ji dao je Mak Daul autentičnu izjavu, koja glasi: „Mnogo se prašine diglo u vezi s izveštajima o posetama koje je Štabu generala Mihai­ lovića činio neki Herr Šterker, činovnik nemačkoga ministarstva inostranih poslova, u jesen 1944. Sledeće je veran prikaz toga slu­ čaja. Nemački službeni krugovi stupili su u dodir sa dole potpisa­ nim, radi razgovora o predaji nemačkih snaga. Kao što se danas zna, bilo je puno takvih nemačkih ponuda za vreme poslednjih meseci nemačkog otpora, a njihov je značaj bio mali usled toga što nacisti nisu bili voljni uvideti da Saveznici ozbiljno misle kada zahtevaju bezuslovnu predaju. Dole potpisani je imao nalog da sasluša i dalje prenese svaku nemačku ponudu. Đeneral Mihailović nikako nije hteo da ima bilo kakav dodir sa Nemcima, ali je pristao na Šterkerov dolazak na navaljivanje dole potpisanoga. Dole potpisani je imao dva sastanka sa Šterkerom. Kako je đeneral bio sa dole potpisanim i pre i posle tih sastanaka, nije mogao doći u priliku da se posebno sastane sa Šterkerom. U vremenu između ta dva sastanka, jugoslo­ venski komunisti su se trudili da zarobe Mihailovića tako uporno i stalno, da je Nemcima moralo biti jasno da đeneral nije u stanju da im pomogne ili da od njih pomoć prim i"192). Ovi sastanci su se održavali u Zapadnoj Srbiji, ali optužnica na­ vodi i druge Mihailovićeve sastanke sa Šterkerom. Ti su sastanci bili u Bosni; sastanak ,,u oblasti Sarajeva" bio je u novembru 1944. godine193). Veza je bio pukovnik Borota, ali je uz Šterkera bio i Aći­ mović. Jedan sastanak Mihailovićev sa Šterkerom bio je na Vučja­ ku, krajem marta ili početkom aprila 1945. godine194). Ovaj put je, prema Mihailoviću, Šterker došao „da preda ponudu Lera, koman­ danta nemačkih trupa u Jugoslaviji, da donese ponudu da je ja do­ stavim saveznicima, da se on stavlja na uslugu, da sa svojim tru­ pama otcepi Austriju. Mihailović je priznao da je slao u Zagreb Ra­ čića i Neška Nedića, jer su oni „kategorički tražili da idu da bi tra­ žili od Lera da se armija preda njim a"195).

Na istom mestu, str. 126. 191) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 383-384. 192) Izjava se nalazi u „Knjiga o Draži“, II, str. 316-317. 193 ) Izdajnik i ratni zločinac . . . str. 264. 194 ) Na istom mestu, str. 268. 195) Na istom mestu, str. 268-269. 190 )

510

OTREŽNJAVANJE PRED PORAZ

1. I uoči izbijanja rata i za vreme rata bile su u Jugoslaviji kon­ struktivne nacionalne snage razbijene i razjedinjene. Ova razbije­ nost je proizilazila iz različitog gledanja na ceo niz unutrašnje poli­ tičkih pitanja, a znatnim delom i zbog različite spoljnopolitičke ori­ jentacije. Slom i propast jugoslovenske države bio je uslovljen i ra­ dom separatističkih grupa i onih faktora što su svoju unutrašnjepolitičku aktivnost potčinjavali stranim uticaj ima, koji su se, u to vreme, ukrštavali u Jugoslaviji. Kada je državna teritorija Jugos­ lavije bila razbijena bio je time najviše pogođen srpski narod u njoj. Srbi su od strane Hitlera bili oglašeni za izazivače nemaeko-jugoslovenskog rata i bili odgovarajuće kažnjeni: bili su, stvarno, stav­ ljeni van zakona i satirani na sve strane. Fizičko uništavanje Srba bilo je, znatnim delom, omogućeno i razbijanjem teritorijalne i et­ ničke celine srpskog prostora, koji je čerečen i davan drugima. Oni, koji su taj poklon dobijali, smatrali su da je uništavanje Srba na tome prostoru njihov životni interes i tako su postupali. Nije preterano reći da su se Srbi, kao narod, našli ne samo pred nizom teško rešivih problema, nego i u vrtlogu svoga biološkog uništavanja. Jedna od bitnih oznaka srpske nacionalne zbunjenosti i pomet­ nje Srba posle propasti Jugoslavije, bilo je nedostajanje svesti o po­ trebi stvaranja tvoračke srpske sloge. Iako nije trebalo naročite in­ teligencije da se shvati da je tada životni imperativ Srba bio da, ako ne sasvim onemoguće, a ono bar umanje biološko satiranje na­ roda. Vodeći srpski sloj toga vremena, i onaj koji se bio našao u inostranstvu i, jednim delom, onaj koji je ostao u zemlji, nije imao viziju nacionalne celine; nedostajali su mu snaga i smisao da shvati da se srpski narod našao u situaciji da je prepušten samome sebi i da mora u sebi i iz sebe crpeti snagu za borbu za sopstveno samo­ održanje. Ozbiljnost situacije i okolnosti u kojima se bio našao srp­ ski narod zahtevali su k o l e k t i v n u n a c i o n a l n u k o n c e ­ n t r a c i j u na g l a v n i c i l j : da se o s u j e t e n e p r i ­ jateljski planovi o uništenju srpskoga naro­ 511

da

kao

istorijskoga

i

političkog

faktora

na

B a l k a n u .

Umesto iznalaženja i utvrđivanja zajedničkog stava i zajedničke nacionalne discipline pojavile su se, posle sloma Jugoslavije, t r i orijentacije: komunistička, angloamerička i treća, realistička, koja je u iskustvu iz prošlosti tražila argumentaciju za zauzimanje svo­ ga stava, koji bi, u tim momentima, najviše koristio narodu i naj­ više omogućavao smanjivanje i ublažavanje zahtiktaloga biološkog satiranja srpskoga naroda — to je bila orijentacija saradnje sa glav­ nim neprijateljima, Nemcima i Italijanima, koji su jedino mogli uticati na svoje, osovinske, saveznike i obuzdavati njihovu antisrpsku aktivnost. I praktični i istorijski smisao ove orijentacije sa­ državao se u nacionalnoj i biološkoj koristi i za pojedince i za gru­ pe, koji su bivali ugrožavani, i za naciju kao celinu. Glavni pred­ stavnici ove orijentacije u okupiranoj Srbiji bili su general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, kao i general Blažo Đukanović i pukovnik Bajo Stanišić u Crnoj Gori. Oni su, tih dana, imali jasnu predstavu i o stanju u svetu i o srpskoj stvarnosti oko sebe. Nijedan od njih nije bio ni neprijatelj Anglo-Amerikanaca ni pri­ jatelj Nemaca i Italijana. Za njih je okupacija bila stvarnost i oni su, pri određivanju svoga nacionalnoga stava, polazili od te stvar­ nosti. Znali su da je, u tadašnjim okolnostima, nemoguće izmeniti to stanje, ali su se trudili da ga ublaže i da iz toga izvuku što je mo­ guće više olakšanja za narod, koji je bio prepušten sam sebi. U to vreme nije samo za njih bio ishod rata neizvestan, nego i za vodeće i odgovorne faktore velikih sila, koje su bile u ratu. Tvrditi da su ovi ljudi želeli bilo nemačku bilo italijansku pobedu ili da su bili, bilo ideološki bilo politički, vezani za njih ne bi bilo objektivno. Za mnogo šta u njihovom stavu prema okupatorima važila je ona na­ rodna: bolje se i pokloniti nego biti uklonjen; ili ona druga: pokornu glavu sablja ne seče. To što su oni radili bio je jedan moralni napor samosavlađivanja, herojstvo svesnoga samounižavanja za opšte in­ terese, stalno vršenje pritiska na samoga sebe, da se negde ne pre­ nagli, ne pogreši i ne da oduška buri negodovanja u sebi, koja ih je razdirala iznutra. Oni su mnogo više vodili računa o utiranju suza nevoljnima oko sebe, nego o sirenskim glasovima narodnoga epa iz prošlosti, koja je bila neuporedivo drukčija od tadašnjice. I još je nešto bilo jasno ovim ljudima: da je bilo mnogo rodoljubiviie i ljudski veličanstvenije unižavati se zbog interesa s v o g a naroda, nego ga bacati na lomaču zbog interesa t u đ i h naroda i onda kada bi oni bili, stvarno, prijatelji. Poniziti se pred jačim od sebe, koji ti je postao gospodar bez tvoje želje i krivice, da bi spasio što više srpskih života i sačuvao što više srpskih interesa, bilo je, nacionalno ođmeravano, moralno mnogo vrednije od zagovaranja vernosti saveznicima kojih, stvarno, nije bilo.

512

Komunističko opredelenje bilo je jasno: KPJ je povela borbu za rušenje nekomunističkoga društvenog poretka i za o s v a j a n j e vlasti. To je, odmah u početku, bilo jasno, jer to ru­ kovodstvo KPJ nije ni skrivalo. Svoju borbu za osvajanje vlasti KPJ je smatrala delom borbe za ostvarenje s v e t s k e komunis­ t i č k e r e v o l u c i j e čija se ideološka i politička centrala nala­ zila u Moskvi. Ustanak KPJ usledio je tek onda kada je, 22. juna 1941. godine, Nemačka napala na Sovjetski Savez, čime je bio ugro­ žen i sam opstanak komunističkog poretka u Sovjetskom Savezu. Prirodnu i razumljivu težnju i želju Srba da se oslobode ropstva u kome su se našli najmanje svojom krivicom iskoristila je, i stal­ no iskorišćavala, KPJ za svoje ciljeve. Parola o narodnooslobodilačkoj borbi pokazala se na delu kao vrlo vešt propagandni trik; glavno je bilo uvući što više ljudi u svoje kolo, angažovati1 ih na svojoj strani, okrvaviti ih u borbi sa okupatorom i sa svojim doma­ ćim ideološkim protivnicima i time im onemogućiti vraćanje natrag. Pokazalo se na bezbroj prmera da KPJ nije vodila računa ni o srp­ skim nacionalnim interesima ni o tadašnjoj tragičnoj srpskoj stvar­ nosti. U odnosu na srpski narod dešavalo se ono što mu je KPJ pri­ premala u vreme između dva svetska rata: razbijanje srpske teri­ torijalne i etničke celine, uništenje nacionalne države, potiskivanje Srba sa vodećih položaja u zemlji, mobilisanje svih separatističkih grupa i nabacivanje ljage na Srbe da su oni imperijalistički narod, koji ugnjetava druge narode u okviru Jugoslavije. Srpska ideja, koja je bila sinteza srpskih težnji i napora za ujedinjenjem Srba i koja je, u glavnim linijama, bila ostvarena oslobođenjem i ujedinjenjem 1918. godine, oporočena je i označavana, u negativnom smislu, veli­ kosrpskom. Sa ovakvom orijentacijom i ovakvim opredelenjem nije, razume se, moglo biti ni kontakta ni saradnje, jer je razlika proisticala iz nepomirljive suprotnosti nacionalne i državne koncepcije: j u g o s l o v e n s k o u srpskoj državnoj ideji i j u g o s l o v e n s k o u koncepcijama KPJ nisu se mogli pomiriti. A n g l o - a m e r i č k a ili, drugim recima, p r o s a v e z n i č k a orijentacija jednoga dela Srba za vreme Drugog svetskog rata bila je nešto sasvim drugo. Idejno i politički ona je produženje ideje i mentaliteta 27. marta 1941. godine. Kada je, zbog puča od 27. marta, došlo do napada Nemačke i Italije i njihovih saveznika na Ju­ goslaviju i kada je rat za kratko vreme bio izgubljen i zemlja poro­ bljena i razjedinjena, nosioci ove orijentacije došli su na ideju da se suprotstave nastaloj stvarnosti na taj način što su počeli da organizu­ ju otpor protiv okupatora. Zelja za nepomirenjem sa okupatorom i težnja da se od njega oslobodi bile su bliske svakom Srbinu: njih je, idejno, pojačavala vekovna oslobodilačka tradicija Srba, koja se nije mogla lako ućutkati i preodoleti. Kod ljudi, koji su počeli ovu akciju, realna je bila samo njihova odluka da oni to hoće i nadanje

513

u to da će ih narod prihvatiti i pomoći. Nerealna je, međutim, bila njihova nada na pomoć sa strane, koja je, u to vreme, mogla da dođe jedino od Velike Britanije i Amerike, koje su mnogo više obećava­ le, nego što su mogle i htele da učine. Velikoj Britaniji i Am erici bila je dobrodošla svaka akcija, i po­ jedinačna i organizovana, koja je pružala otpor okupatorima. Ona im je bila dobro došla i propagandno-politički i, naročito, vojnički — ako je i gde je to bilo moguće. Iz činjenica, poznatih posle rata, zna se, da su Britanci vrlo rado prihvatili i bodrili ovakve pokušaje, ali su uvek nastojali da ih potčine sebi i svome rukovođenju. Poz­ dravljajući i podržavajući nacionalno-oslobodilačku misao kod ovih pokušaja i pokreta Britanci su uvek nastojali da ih potčine svojim interesima: za pomoć, koju su ukazivali, oni su tražili usluge i onda kada se to nije slagalo ni sa nacionalnim interesima ni sa planom tih grupa i pokreta. U slučaju generala Dragoljuba-Draže Mihailovića to se najbolje pokazalo. 1 on lično, poznat i pre rata kao izrazit anglofil, i Pokret kome je on bio na čelu bili su, u početku, od Britanaca prihvaćeni i pomagani, da bi kasnije, kada je Mihailović pokazao svoju volju, bili napušteni i osuđivani i to na način koji je morao vređati Mihai­ lovića i njegov lični ponos i osećanje nacionalnoga dostojanstva. Kao što je 27. mart 1941. godine izvršen i uz pristanak i uz punu pomoć Britanaca tako su i Mihailović i njegovi ljudi, čak i kada su ih počeli šibati bičevi razočarenja, plovili na talasima iluzija angloameričke propagande i hranili se obećanjima koja su se pokazala nerealnim. Interese Srba i nadu u oslobođenje oni su bili vezali za politiku Ve­ like Britanije i Amerike više nego što bi to, realno gledano, smelo da bude. I general Mihailović i njegov Pokret bili su izrazito nacionalno orijentisani i smatrali su svoj stav i način na koji su radili za naj­ bolji način služenja srpskim nacionalnim interesima iako su često previđali da se angloamerički interesi, u više slučajeva, ne poduda­ raju sa srpskim nacionalnim interesima. Oni su bili rodoljubi, koji su patili od dva afekta: od afekta razumom nekontrolisanog anglofilstva i afekta razumom nekontrolisane mržnje prema Nemcima i, manjim delom, prema Italijanima. Oni se nisu trudili da shvate ni stvarne uzroke srpske propasti, niti su imali snage da neposredne prouzrokovače srpske tragedije imenuju pravim imenima. U Mihailovićevom rodoljublju bilo je nečeg romantičarsko-epskoga, koje je srpsku oslobodilačku tradiciju preko mere osenčavalo hajdučkim romantizmom. Opredeljujući se potpuno, za Anglo-Amerikance, sa kojima su Srbi u Prvom svetskom ratu bili saveznici, oni su potpu­ no previđali i geopolitički faktor: da su, naime, Srbi i Nemci susedi i da su, samim tim, upućeni jedni na druge; kao i ceo niz istorijskih činjenica iz naučne i kulturne saradnje Srba i Nemaca. Izjedna­

514

čujući ceo nemački narod sa režimom koji je tada vladao nad njim, oni su srpsko-nemačke odnose prosuđivali kroz prizmu angloamerič­ ke propagande koja je, kao svaka propaganda, bila jednostrana i ne­ dovoljno objektivna. Kada je Jugoslavija propala i srpski narod bio raščerečen i bio­ loški satiran, nosioci ove orijentacije su mnogo više mislili o tome šta će biti sa Velikom Britanijom, nego šta biva sa srpskim narodom tih dana. Pod okolnostima kakve su tada bile proangloamerički po­ tezi na terenu, koji su mogli biti u skladu sa britanskim interesima, mogli su nanositi, i nanosili su, veliku štetu životnim interesima srpskog naroda nad kojim je stalno lebdeo mač svirepe odmazde. U činjenici da je na najšire srpske narodne mase uticano, i psiho­ loški i idejno-politički, u ovome provcu, leži ceo niz uzroka srpskog narodnoga razjedinjenja za vreme Drugog svetskog rata. Kobno u svemu tome bilo je što nije moglo doći do jedinstvenosti ni u shva­ tanjima šta su u tim danima, i u datom momentu, najpreči i najvaž­ niji srpski životni interesi i koji je najbolji i najkorisniji put da oni budu zaštićeni i unapređivani. Postojala je i još jedna krupna nacionalna nezgoda u to vreme: dok su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić hteli, i bili gotovi, da shvate Mihailovića i da mu ukažu, u granicama nacionalne ko­ risnosti, pomoć i podršku, on, u odnosu na njih, nije bio gotov da uzvrati istom merom. Oni Mihailoviću nisu osporavali rodoljublje iako nisu smatrali pametnim i, u tim okolnostima korisnim, ono što je on smerao da radi i, delom, već i radio. I Mihailović, i ljudi koji su stajali uz njega, ne samo da su, sa svoje jednostrane tačke gledišta, osporavali i generalu Nediću i Dimitriju Ljotiću, srpsko rodoljublje, nego su ih, u skladu angloameričke propagande, oglasili za izdajni­ ke i sluge okupatora. I, verno podržavajući i angloameričku i komu­ nističku propagandu, stavili ih izvan zakona. Nedić i Ljotić su apelovali na razum i razboritost, na trezveno procenjivanje činjenica, kakve su one tada bile, i na uzdržljivost od zanošenja stranom pro­ pagandom, kojoj je srpski narod bio samo jedan od piona u njenoj globalnoj igri o kojoj se radilo i pri čemu srpski životi nisu imali visoku cenu: za Anglo-Amerikance je bilo važno dobiti pobedu sa što manje sopstvenih žrtava bez obzira na to kolike će biti žrtve drugih. I general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, i svi oni koji su ih poma­ gali, stajali su na suprotnom gledištu: njima je bila skupocena svaka srpska žrtva i svaki srpski život i nisu bili spremni da beskorisnim napadima na Nemce ubrzavaju istrebljenje srpskoga naroda. Gor­ ko iskustvo, koje je i general Mihailović sticao u napadima na Nernce, bilo u početku u zajednici sa komunistima, bilo kasnije sam za svoj račun, otrežnjavao je i njega sve više. Rodoljub u njemu, a on je to bez svake sumnje bio, pobunio se protiv besmislenoga čar­ 515

kanja protiv Nemaca samo zbog toga da bi se Britancima dokazalo da je njegov Pokret, stvarno pokret otpora kao da se otpor okupato­ ru nije mogao pružati drukčije pameću i mudrim čuvanjem srp­ skih interesa bez opasnosti da to izaziva odmazde, koje su bile i su­ više krvave. Narod kao celina, nesumnjivo, želeo je otpor okupa­ toru, ali takav koji će koristiti njemu više nego kome drugome. Ot­ por okupatoru, koji izaziva i ubrzava uništenje naroda, nije narod mogao interesovati; narod je težio za slogom i izmirenjem, jer su ga nesloga i međusobni sukobi nacionalista i žalostili i skupo stajali.

2. Izmirenje i povezivanje srpskih nacionalnih snaga na celome srpskom prostoru želeli su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i zalagali se za to koliko im je više bilo moguće. Sto do toga nije do­ šlo pre nego što je došlo u samo navečer je strašne srpske nacionalne tragedije pred završetak rata, nisu krivi ni jedan ni drugi. Istak­ nuto je već, da su i Dimitrije Ljotić i general Nedić pokušavali, još odmah u početku, da Mihailovićev rad bude usmeren u pravcu na­ rodnih interesa; oni su pokazali razumevanje za njegov principijel­ ni stav i nisu bili protiv toga da on i u okupiranoj Srbiji vrši svoju organizaciju, ali su smatrali da se aktivnost te organizacije treba da odvija na područjima izvan okupirane Srbije gde je srpski narod bio više ugrožen nego u Srbiji. Oni su isto tako, kao i vladika Nikolaj Velimirović predlagali Mihailoviću da ide u Bosnu i da razvije svoju aktivnost na području NDH i u delovima Stare Srbije, koji su bili došli pod arbanaško-italijansku okupaciju. 0 naporima i generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića da do­ đe do saradnje sa generalom Mihailovićem pisali su kod nas, i naj­ bolje i najdokumentovanije, Boško N. Kostić1) i Stanislav Krakov2). Oni su izneli dosta podataka o Ljotićevim i Nedićevim naporima da uspostave vezu sa Mihailovićem i da ga ubede u potrebu saradnje i u narodu i na terenu. I Boško N. Kostić i Stanislav Krakov bili su ljudi vrlo bliski i generalu Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću i lično su učestvovali u razgovorima, kojima je ovo bio cilj. Kostić je bio i član delegacije, koja je išla u Bosnu kod Mihailovića (krajem fe­ bruara 1945. godine) i koja je ubrzala Mihailovićevu odluku o u jedi­ njenju svih antikomunističkih snaga pod njegovom komandom3). 1 u narodu, a i kod jednoga dela četničkih komandanata na oku­ piranom području Srbije bile su, naročito od početka 1944. godine, ]) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, 1949, str. 270. 2) Stanislav K rakov, General M ilan Nedić, knj. I; knj. II, Minhen 1963, 1968. ") Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 206-247.

516

sazrele želje za izmirenjem srpskih nacionalnih snaga. Između čet­ nika van okupiranog područja Srbije i generala Nedića i Dimitrija Ljotića postojale su, u granicama tadašnjih mogućnosti, veze i sa­ radnja. Zahvaljujući ovim vezama i saradnji i bilo je moguće, u to­ ku 1944. godine, da se četnički ranjenici sa područja tadašnje NDH smeste u Beogradsku vojnu bolnicu i tamo leče; oni od njih koji su bili teže ranjeni slati su na lečenje u Nemačku što je, razume se, bilo moguće samo tako što je postojala oružana saradnja između pojedinih četničkih grupa i Nemaca u borbi protiv partizana; ponekada i protiv ustaškoga divljanja4). Bez odluke, a verovatno i zna­ nja viših nemačkih faktora, stvarala se u drugoj polovini 1944. go­ dine, saradnja između srpskih oružanih odreda i nemačkih trupa na terenu, jer su bili upućeni jedni na druge5). Od samoga početka nemačke okupacije Dimitrije Ljotić je uticao na vodeće ljude da trezveno posmatraju nastalu situaciju i da se trude da se olakša položaj srpskoga naroda, koji nije bio kriv za stanje u kome se našao. On je apelovao kod njih i na rodoljublje i na razum i ukazivao na to da okolnosti nalažu da se glas rodoljublja potčini prosuđivanju i argumentima razuma. Za njega je okupacija bila veliko zlo i nesreća za narod, ali je on u razbuktaloj komunis­ tičkoj akciji za otimanje vlasti video još veću opasnost i nesreću za naš narod i zemlju. On je, s razlogom, video u tome put da komuni­ sti dođu na vlast. Znao je: okupacija je prolazna, a komunistička vlast želi da bude trajna. Ovo saznanje, koje je razvoj događaja po­ tvrdio, opredeljivalo je stav i rad Dimitrija Ljotića za celo vreme okupacije. Za celo vreme nemačke okupacije u Srbiji kod Ljotića su dola­ zili pojedini ljudi sa Mihailovićeve strane. Želeli su da se obaveste o tome kako Dimitrije Ljotić gleda na razvoj situacije u svetu, a neki su, istovremeno, tražili intervencije i pomoć za ovo ili ono. Iako L jo­ tić nije imao nikakve vlasti on se trudio da pomogne moleći one ko­ ji su vlast imali. Dimitrije Ljotić je bio odlučno protiv toga da dolazi do sukoba na terenu između Nedićevih oružanih odreda, naročito srpskih dobrovoljaca, sa četnicima, ali nije ni mogao, ni hteo, zabra­ njivati srpskim dobrovoljcima da se brane kada budu napadnuti što se, bez davanja povoda sa njihove strane, dešavalo i pogoršavalo ionako tešku situaciju na terenu. I Dimitrije Ljotić je, s razlogom, smatrao da četnici i njihova organizacija mogu postojati i u okupi­ 4) Početkom oktobra 1944. godine ostala je u Beogradskoj vojnoj bolnici prilično brojna grupa četnika sa područja izvan okupirane Srbije. N em ci nisu mogli da ih evakuišu. Pisac je ove četnike često posećivao. Posećivale su ih i grupe S D K i omladina Zbora, koje je bilo u Beogradu. Pisac je m eđu ovim četnicima imao u bliskih rođaka iz Hercegovine. 5) N ije poznato da je ova saradnja, u svoj svojoj raznovrsnosti, igde do sada opisana, a to bi ona zasluživala.

517

ranoj Srbiji, ali da se tu moraju uzdržavati od svake oružane akcije osim kada budu napadnuti od komunista. Pošto je među četničkim komandantima bilo ljudi koji su više radili na svoju ruku, nego što su se pokoravali Mihailovićevim naređenjima, nije bilo moguće izbeći sukobe na terenu. Da bi se to postiglo, Dimitrije Ljotić je nastojao da uspostavi ličnu vezu sa generalom Mihailovićem, koji je to i sam želeo. Ljotićevi napori u ovome pravcu bili su brojni: samo on i njegova naju­ ža okolina znali su za njih. O njima je bilo i pismenih svedočanstava, ali su nam ona danas, u potpunosti, još uvek nedostupna. Prema obaveštenjima, koja je primao od ljudi iz naroda, Ljotić je video da narod želi sporazum vodećih srpskih ljudi, ali je postojalo negde ne­ što što je to ometalo. U jednom razgovoru sa Ilijom Mihailovićem, koji se mnogo zalagao sa sporazum, Ljotić je rekao: „Vidite li, čika Ilija, da se narod i komandanti na terenu nađoše na istoj liniji pro­ tiv komunista. Međutim, meni još nikako ne polazi za rukom, i po­ red svih Vaših nastojanja kao i ostalih prijatelja, da se nađem sa đeneralom Mihailovićem. Bilo bi mnogo važno da se što pre nađe­ mo. Oni koji su gore nemaju kontakta i sporazuma, dok se narod, kao što vidite, bez ikakvog sporazuma našao na jednom frontu. Za­ to Vas molim da učinite sve s Vaše strane da se što pre sastanem sa đeneralom Mihailovićem ili njegovim punomoćnikom i da se dogo­ vorimo o radu“ 6). O tim pokušajima ostalo je sačuvano kratko pismo, koje je DimLtrije Ljotić, 10. oktobra 1943. godine, poslao Mihailoviću, a koje glasi: „Iako sam u Vašem pismu primetio jednu netačnost i jednu praz­ ninu, zbog izvanredno teškog položaja našeg naroda, saopštio sam donosiocu kad mislim doći. „A li smatram za svoju dužnost da stvari postavim na svoje mes­ to. Nisam Vam podneo nikakvu molbu, da biste je imali uvažiti, već sam samo izjavio sa svoje strane gotovost da se s Vama sastanem, smatrajući to sa gornjega razloga odavno potrebnim. „V i ste mi učinili čast verujući u m oju lojalnost, i u tome pogle­ du ste sasvim i potpuno u pravu. Ali, s obzirom da ja dolazim k Va­ ma, red je bio da Vi meni potvrdite svoju rešenost da ćete me primiti i ispratiti natrag isto tako lojalno, tj. đa prema meni ni Vi, ni Vaši ljudi, nećete ništa preduzeti što bi mom životu, slobodi ili zdravlju i časti štetilo. „U svako drugo vreme ova dva nedostatka bila bi dovoljna da na poziv ne dođem. Danas sam prinuđen da pređem preko toga radi do­ bra našega naroda, uzdajući se da ove omaške nemaju nikakvo rđavo značenje, već da su rezultat proste nepažnje. ®) Boško N. Kostić, N a istom mestu, str. ISO.

518

„Ako je drukčije ipak, dužno je Vaše čojstvo da me obavesti unapred te da ne dolazim, da ne bi na njemu ostao sram i prokletstvo. „Ako do polaska ne dobijem dakle nikakva nova obeveštenja, smatraću da ste m oje pismo primili i da ste saglasni sa m ojim tu­ mačenjem Vašega pisma, tj. da su svi nedostaci prosta omaška"7). Početkom maja 1944. godine trebalo je da, po saglasnosti Mihai­ lovića, dođe do sastanka između Dimitrija Ljotića, s jedne sratne, i generala Miroslava Trifum ovića i Dragiše Vasića, s druge strane. Vasić, međutim, nije došao na sastanak, koji je održan od 17. đo 19. maja 1944. godine u selu Brđane (Gorniji Milanovac). Na ovome sa­ stanku postignut je sporazum o saradnji i o držanju oružanih odre­ da na terenu i o zajedničkoj akciji protiv komunista. Jedno mesto iz sporazuma glasi: „Đeneral Mihailović prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade u kome cilju saopštava vladi svoj normalni sastav, a u koliko ovo od vlade dobije odriče se dosadašnjih načina snabdevanja; đeneral Mihailović ima svoga de­ legata kod đenerala Milana Nedića"8). Druge tačke sporazuma predviđale su obustavu međusobne borbe i propagande napadanja; regrutovanje za Nedićeve odrede; zajed­ nički antikomunistički front u Srbiji i izvan Srbije; da general Ne­ dić pomogne stvaranje Sremskog četničkog odreda čišćenjem Srema od komunista „ u kome cilju će pomoći oružjem, municijom i osta­ lom spremom za do 4000 lju di"9) . . . Protiv ostvarenja ovoga spo­ razuma radile su one iste sile, koje su, 9. marta 1944. godine, ubile pukovnika Miloša Masalovića. Zatim je „ispod Avale ubijen od stra ne četnika Ceka Đorđević, državni pođsekretar pri predsedništvu Nedićeve vlade"10). Ilija Mihailović, koji se mnogo trudio oko ostvarenja saradnje na­ cionalista, bio je razočaran zbog neizvršenja postignutog sporazuma. On se, 24. jula 1944. godine, obratio generalu Mihailoviću jednim pismom u kome, između ostaloga, stoji: „Došao sam do zaključka da je bilo potrebno, po toj važnoj stvari, da dođem do Vas i da sa Vama vidim kako ta stvar da se jednom okonča. Pri ranijim prego­ vorima imao sam utisak da smo sasvim blizu sporazuma, ali eto dosad ovaj nije sproveden u život. Kad razgovaram sa predstavnicima je d ­ ne ili druge strane, izgleda da je tu dobra volja, ali ustvari negde se ipak koči, kad tako stvari stoje"11). Ilija Mihailović je predlagao da ga general Mihailović primi „ili samoga ili, što bih ja više voleo, zajedno sa g. Ljotićem (jer u tom slučaju imali bi sve podatke za 7) Iz privatne arhivo Boška N. Koštica. 8) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 151. 9) Na istom mestu, str. 152. 10) Na istom mestu. n ) Na istom mestu, str. 154.

519

odluku, a ne bi se dalje moralo odlagati) kao što Vas je on u tome svom pismu umolio “ 12). Ilija Mihailović je tačno video stvari i verovao da će general Mihailović naći da je njegova „m olba umesna u našem opštem srps­ kom interesu, jer kakva su vremena zlo će biti ako ne budemo imali ujedinjene sve srpske snage, u trenutku nekog kraha, a obzirom da s jedne strane može doći crvena vojska a s druge Šubašić i Tito“13)... Do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića ovaj put nije došlo, ali je došlo do sastanka između Ljotića i majora Ljubiše Terzića, komandanta četničkog korpusa u Svilajncu, koji je održan u selu Lipe, blizu Smedereva. Terzić je bio uspeo da pobegne iz nemačkog zarobljeništva u Englesku, a odatle da ode u Kairo i iz Kaira bude spušten u zemlju. Major Terzić je rekao Ljotiću, „da pojedini ljudi iz okoline Draže Mihailovića ometaju definitivan sporazum nacionalista, jer se plaše da ne izgube svoje položaje. Oni znaju da svi četnički odredi u Srbiji sarađuju sa dobrovoljcima ali, eto, opet ometaju sporazum"14). Komandant IV dobrovoljačkog puka, m ajor Vojislav Dimitrijević, dao je majoru Terziću dva minobacača, četiri automata, puške i municiju. Početkom septembra 1944. godine bio je učinjen još jedan po­ kušaj da dođe do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Sastanak je ovaj put organizovao kapetan Predrag Raković. L jotić je, u pratnji Boška Koštica i Ranka Popadića, pošao na ovaj sastanak uz punu zaštitu Mihailovićevih organa na terenu. Kada su bili stigli do mesta gde je sastanak trebao da se održi, saopštio im je Vlada Jovanović, Mihailovićev ilegalni okružni načelnik za okrug Kraljevo, koji je pratio Ljotića, da je sastanak morao biti odložen zbog napada partizana na četnike. Kada mu je saopšteno da se sas­ tanak neće održati i da se odlaže za docnije, Ljotić je rekao: „Velika je šteta da se nismo m ogli sastati sa đeneralom Mihailovićem. Molim VcS, gospodine Jovanoviću, učinite sve što do Vas stoji da se što pre sastanem sa Mihailovićem, jer je stvar vrlo hitna, čak presudna po celu našu nacionalnu stvar“ 15). Mihailovićevim predstavnicima u Beogradu, majorima Petroviću i Joksiću, koji su ga posetili, L jo­ tić je rekao da se nije sastao sa Mihailovićem i zamolio ih „da i oni sa svoje strane porade kako bi do ovoga sastanka došlo. Sastanak je hitan i šteta je svakoga časa koji se gubi"16). Pravi razlog zbog koga ovoga puta nije došlo do sastanka izme­ đu Dimitrija Ljotića i generala Mihailovića doznajemo iz pisma, koje je Mihailović, 16. marta 1945. godine, poslao Ljotiću preko Boška * '-)

13) 14) 15) 16)

520

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu, m estu, m estu, mestu,

str. str. str. str.

154. 158. 163. 164.

Kostića, koji je bio kod njega u Bosni. „Žalim, stoji u pismu, što se u Srbiji nismo našli u toku pošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pomogao. Događaji su omeli na”; sastanak, a oni se razvijaju suviše brzo i nepredviđeno1117). Zasedu, sa namerom da ubije Dimitrija Ljotića, bio je organizovao Dušan Radović-Kondor koga je, kasnije, likvidirala jedna „crna trojka"18). U međuvremenu bilo je došlo do sastanka između generala Milana Nedića i generala Mihailovića, koji je održan avgusta 1944. godine. Posrednik je i ovaj put bio Predrag Raković. Kostić piše: „Poka­ za mi i pismo đenerala Draže Mihailovića, upućeno bivšem ministru spoljnih poslova Aleksandru Cincar-Markoviću, u kome ga Draža moli, da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je do­ bio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su juče, dodade, Kalabić i Račić odveli đenerala Nedića“ 19). Raković je insistirao da, i pored toga, treba da dođe do sastanka između Ljotića i Mihailovića. Rekao je: „V i budite sprem­ ni, a ja ću za nekoliko dana ovu stvar svršiti. Sad mi je glavno da primim oružje i municiju koju nam daje Nedićeva vlada, pa i Vas molim da mi pomognete da se to što pre obavi“ 20). Do sastanka izme­ đu generala Mihailovića i generala Mušickog došlo je polovinom septembra 1944. godine u selu Koceljevu. Mihailo Čubrilo, pratilac generala Mušickog, kazivao je o tome sastanku: „ . . . Prišavši Mihai­ loviću, Mušicki ga je pozdravio po vojničkom propisu i srdačno su se rukovali. U razgovoru su ostali oko 40 minuta"21) .. .

3. Rezultat svih ovih dodira, razgovora i poseta bio je, da je gene­ ral Mihailović, 6.septembra 1944. godine, doneo odluku o objedi­ njenju svih nacionalnih snaga. Predstavnik SDK na sastanku kod generala Mihailovića, kapetan Radoslav Protić, doneo je Mihailovi­ ćeve pismene instrukcije za SDK, koji je ostao samostalna forma­ cijska jedinica sa jasno određenim zadacima. Za veze sa Mihailovićevom Vrhovnom komandom određeni su inž. kapetan Milosav Va­ siljević i kapetan Radoslav Protić. Mihailović je, tom prilikom, re­ kao: „V i legalni odredi treba da činite jezgro naše buduće vojske1122). 17) !8) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 216. Borivoje M . Karapandžić, Na istom mestu, str. 285. Na istom mestu, str. 156. Na istom mestu, str. 157. Na istom mestu, str. 166. Na istom mestu, str. 165.

521

Bilo je, međutim, sve drukčije od onoga što se htelo. Ujedinja­ vanje nacionalnih snaga, koje je narod želeo, došlo je sasvim kasno kada je već bila zapečaćena sudbina nacionalne Jugoslavije. I ge­ neral Mihailović i njegov CNK zavaravali su se, još uvek, nadom na neko razumevanje od strane Anglo-Amerikanaca, koji su već bili ustoličili Tita. Pod uticaj em Mak Daula Mihailović je verovao da Sovjeti ne smeju preći Dunav jer bi to, navodno, bio „povod za prekid odnosa i otvoreni sukob između Sovjeta i Anglo-Amerikana­ ca". U vezi sa ovim Mihailovićeva propaganda izdala je s l u ž b e n o saopštenje. U saopštenju Komande Srbije navedene su tri tačke Mak Daulove zvanične izjave: 1. „Partizanima u Jugoslaviji je ukinuta svaka saveznička pomoć jer je nisu upotrebili protiv okupatora već za postizanje svojih partijskih ciljeva; 2. u Kraljevinu Jugoslaviju uskoro iskrcaće se samo Američke trupe koje će omogućiti narodu da bez ičijeg pritiska izrazi svoja demokratska načela; 3. saveznici su doneli rešenje da se odmah razoružaju i raspuste partizanski odre­ di u Francuskoj i Italiji, a da oružane snage mogu biti samo reguralna vojska"23). Vrhovna komanda JVUO saopštava: „Sef američke misije pri Vrhovnoj komandi JVUO saopštava: „Saveznici su ras­ pustili sve partizanske odrede u oslobođenoj Italiji i Francuskoj. U Italiji i Francuskoj saveznici formiraju redovnu vojsku"24). CNK, koji je zascdao od 20. do 23. jula 1944. godine, doneo je jednu Rezoluciju, kojom osporava legalnost vlade dr Ivana Subašića, jer, navodno, u njoj nisu zastupljene demokratske snage ni Sr­ ba, ni Hrvata, ni Slovenaca, čak ni KPJ, „već delegirani pojedinci koji u partizanskom pokretu ne predstavljaju nikakvu organizacij­ sku snagu"22). Tekst Rezolucije bio je dostavljen vladama Amerike. Velike Britanije i Sovjetskog Saveza, koji CNK smatra saveznikom. Na osnovu ove Rezolucije izdao je general Mihailović, 25. jula 1944. godine, Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima. Iznoseći svo­ je teze o svome i komunističkom pokretu otpora i okrivljujući ko­ muniste za rušenje narodnog jedinstva i izazivanje građanskog rata u zemlji, Mihailović, u skladu sa stavom Rezolucije, odbija da priz­ na vladu dr Ivana Šubašića „smatrajući da je ona, i po svome sa­ stavu i po svojoj politici, jednako štetna i po srpski, i po hrvatski i po slovenački narod"26). Mihailović poziva i Srbe, i Hrvate i Slovence da se „okupe oko CNK, kao narodnog vodstva, i oko naše oružane si­ le, i da slušaju uputstva i naređenja koja im oni budu izdavali"27). Proglas, na kraju, sadrži i dve krupne zablude: da on ,,u zajednici sa našim moćnim saveznicima", kojih nije nigđe bilo, može slomiti 23) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana. str. 170. - J) Ka islom m estu, str. 171. 25) Fotokopija R evolucije kod piscu. 26 ) Fotokopija Proglasa kod pisca. 27) istom mestu..

„poslednji otpor neprijatelja i da surovog i bezdušnog okupatora izbacimo iz naše toliko napaćene zemlje". I, dalje, da sa saveznicima „naši odnosi obrazovanjem vlade dr Ivana Šubašića nisu niukoliko izmenjeni — i mi se borimo za velika načela slobode za koja se bore ostali ujedinjeni narodi: za istinsku demokratiju i socijalnu pravdu protiv svake diktature i tiranije"28). Sve su ovo bile krupne zablude i zatvaranje očiju pred stvarnoš­ ću kakva je bila. Najkrupnija zabluda bila je verovanje, da su i So­ vjeti Mihailovićevi saveznici i da njihove trupe ne smeju preći Du­ nav. Mak Daul je priznao da je on lično učestvovao u stvaranju ovo­ ga uverenja. On veli, da je bio došao na ideju da se spusti u Jugosla­ viju 200 padobranaca i „da u Bosni i drugim krajevima primimo ne­ mačku ponudu kapitulacije. Samim tim uspostavili bismo saveznič­ ku civilnu upravu u svim krajevima Jugoslavije koje bismo mogli podvrći svojoj kontroli, sve ovo privremeno, i sve pre nego što So­ vjeti prodru prema Zapadu. Ovaj sam predlog dopunio i drugim: da savezničke trupe prenesemo na područje severnoga Jadrana i okre­ nemo ka Dunavu, mesto teške i spore kampanje preko Italije, koja nas je preskupo koštala. Uostalom, ovo nije bila m oja zamisao, jer ja nisam vojni stručnjak, već ideja koju su mi dali vojni profesio­ nalci, kako bi na Dunavu presekli Sovjete, koje bi tu zaustavili"29). Sećamo se psihoze koja je vladala u Beogradu u drugoj polovini septembra i početkom oktobra 1944. godine: i Mihailovićevi ljudi su lepili po ulicama sovjetofilske proglase u kojima se pozdravlja Crvena armija, koja će pomoći četnike u borbi protiv Tita i parti­ zana (a Tito je tada sedeo u Moskvi). Kada je Crvena armija došla na tlo uže Srbije toj sovjetofilskoj sablazni podlegli su neki Mihai­ lovićevi komandanti, koji su, zatim, svoju zabludu skupo platili. Ni general Mihailović ni oni nisu mogli da se mire sa stvarnošću: u na­ porima da svoje iluzije pretvore u stvarnost njih je mlela prava stvarnost i sve više ih satirala. Oni su verovali, jer su tako obmanji­ vani, da će se iskrcati Anglo-Amerikanci, a došla je Crvena armija, koja je ustoličila Tita i jugoslovenske komuniste. Oni su verovali da su im Britanci i Amerikanci saveznici, a ovi su ustoličili dr Subašića kao čoveka Titovog poverenja. Mihailović je, i krajem 1944. godine, precenjivao podršku na­ roda u koji se uzdao kao da nije znao da narod ume biti i prevrtljiv. Dr Zivko Topalović piše: ,,U pismu, koje mi je uputio 18. novembra 1944. godine, Mihailović se uzdao u dve snage, mimo vojske. On veli: izdržaće narod u otporu komunističkom režimu i u naslonu na na­ rod izdržaću ja lično. Ja neću da napustim narod i uz njegovu po­ dršku hoću da se borim protiv svih i svakoga. 2S) Na istom mestu. 2Đ) Otkriće pukovnika M ak D aula („G lasn ik " S IK D 1969, str. 9).

..N jeg oš", sv. 23, juni

Mihailović je patio od dve zablude. Prvo, da je pod svim okolno­ stima glavna stvar raspoloženje naroda. To je moćna činjenica u miru, kada narod ima slobodu da se opredeljuje i slobodno dela. Ali ne i u ratu, gde odlučuje sila. Ko tada bude pobednik oružjem, tome se narod milom ili silom pokori. Drugo, Mihailović je imao još jednu slabost, koja je smetala njegovom zdravom rasuđivanju. On je bio fatalista i duboko verovao: da ga vodi Božja promisao i da zaslu­ žuje Božju pomoć. I kada sve izgleda propalo, njemu, vernom sluzi Božijem, Bog će poslati spasenje"30).

4. Odluci generala Mihailovića o objedinjenju svih nacionalnih sna­ ga prethodila je njegova odluka o o p š t o j m o b i l i z a c i j i na području okupirane Srbije. Bilo je jasno da nastaje teška situacija za sve antikomunističke borce i đa se, zbog toga, mora tražiti neko rešenje. Ono je, da sovjetske trupe nisu bile prešle i preko Dunavu i iz Bugarske na tlo Jugoslavije, moglo biti nađeno u pružanju otpo­ ra navali partizana na Srbiju. Povlačenje nemačkih trupa sa područ­ ja Srbije ometalo je snabdevanje municijom što je znatno otežava­ lo borbu. Uz to još i ovo: u toj i takvoj situaciji zavaravalo se čet­ ničko i vojničko i političko vodstvo nadom u Anglo-Amerikance i u njihovo iskrcavanje na Jadranu; u toj nadi sadržan je znatan deo tragedije četnika u Bosni. Kada je postalo jasno da se, zbog nastale situacije, ne može osta­ li u Srbiji, postavljalo se pitanje: na koju stranu treba ići i kuda se treba povlačiti? Pojavile su se bile tri teze i tri plana: povlačenje za Sloveniju, za Bosnu ili preko Crne Gore i Albanije za Grčku. Povlačanje za Sloveniju predlagao je Dimitrije Ljotić i objašnajavao ga, pored ostaloga, time što je bio ubeđen da se Angio-Amerikanci neće iskrcati. Ali, govorio je Ljotić, „ako pretpostavimo da je tačno da će se iskrcati Anglo-Amerikanei, pitam ja kako će se izdržati vojska i ostali svet koji tamo krene. Nas bi trebalo da bude preko 100.000. Mi moramo povesti sobom i mnoge intelektualce, političa­ re, javne radnike, profesore itd., koji su se istakli u borbi protiv ko­ munizma. Za izdržavanje ovoga naroda treba mnogo. Da ne uzmeno u obzir municiju, odeću, obuću, lekove i itd., već da mislimo samo na hleb, pa ako računamo da nam po glavi dnevno treba najmanje 500 grama, onda nam je potrebno dnevno preko 50.000 kg. hleba, a ko će nam to dati kada znamo da su ti krajevi tamo opljačkani i m išteni. Ako nam oni garantu ju da se torno možemo snabdeti samo 30) D r Živico Topalović, Pokreti otpora .. ., str. 206-207.

524

hlebom, ja pristajem da krenem, jer i odatle možemo otići u Slove­ niju, pa iako bi nas to mnogo izmučilo i brojem sm anjilo"31). Četničkoj delegaciji, koja je bila došla da ga nagovara za povlačanje u Bosnu Ljotić je ponovio svoje argumente, izneo im kako je on mnogo pre rata ukazivao na komunističku opasnost i predlagao mere protiv toga. „Sada, rekao je Ljotić, pošto se sve to obistinilo što sam govorio i pisao, ja Vas molim da učinite sa vaše strane sve što možete da bar u poslednjem momentu dvanaestog časa uradimo bar to, da zajednički odstupimo, i to u Sloveniju"32) . . . Jednoj gru­ pi Crnogoraca, sa Savom Radonjićem na čelu, objasnio je Ljotić zbog čega on predlaže da se ide u Sloveniju: „M oj je plan da se svi nacionalni borci povlače u Sloveniju, gde, držim, da ćemo se najpre sresti sa saveznicima. Mi i tamo idemo u našu zemlju i ne mislimo da prelazimo granice i krajeve naše zemlje i našeg naroda. Ja sam tri dana išao po Srbiji. Išao od sela do sela da se sastanem sa Dra­ žom i da se sa njim dogovorim u ovom kritičnom času. A li nam, ne­ prijatelji, njegovi i moji, to nisu dozvolili. Vodili su me od kuće do kuće, od sela do sela, i nisu mi dali da se nađem sa Dražom"33). L jo­ tić je objasnio delegaciji zbog čega ne može da pristane da se povlači u Crnu Goru. „Eto, rekao je, Parežanin ide do Pavla, pa će mu on. pođe li mu za rukom đa se prebaci do njega, sve objasniti. Ja sam njemu stavio to u zadatak i on kreće na put u najkraće vrem e"34). Sa svoje strane pripremao je vojvoda Pavle Đurišić povlačenje preko Albanije za Grčku što je bilo mnogo realnije od povlačenja za Bosnu. O tome su vođeni ozbiljni pregovori. Đurišićev delegat bio je dr Ilija Vujović, koji je bio na čelu jedne delegacije (Filip Drakić, Miljan Radonjić, Sava Vukadinović). Oni su, 22. novembra 1944.godine, potpisali sa predstavnicima nacionalnih Albanaca je ­ dan sporazum o saradnji. Prema tome sporazumu albanske nacio­ nalne snage se stavljaju pod komandu generala Mihailovića ,,i pri­ ključuju se četničkim jedinicama komande Crne Gore i Sandžaka, kojima komanduje vojvoda Pavle Đurišić"35). Bilo je dogovoreno da nacionalne snage osiguraju slobodan put od Skadra do grčke granice jugoslo venskim trupama „ako to bude naredila jugoslovenska V r­ hovna komanda, da ovi tamo idu i probijaju neprijateljski lanac, radi priključenja savezničkim trupama, koje se nalaze na grčkoj teritoriji, a po završenom osiguranju albanske nacionalne snage se priključuju i sleduju jugoslovenske odrede"36). 31) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 173-174. 32) Na istom mestu, str. 174. 33) Na istom mestu, str. 179. 34) Na istom mestu, str. 179. 35) D r Ilija V u jović, N aš ratni ugovor sa Albancim a (u novem bru U „G lasn ik" S IK D „N je g o š", sv. 3, juni 1959, str. 60. SG) Na istom mestu, str. 60.

1944).

525

Albanski predstavnici su se obavezali da prime na svoj teret sve izbeglice, koje se budu nalazile uz četničke odrede Crne Gore i da se staraju o njima do kraja rata. ,,U slučaju ako jugoslovenska Vr­ hovna komanda odredi drugi pravac kretanja, da dođe u kontakt sa savezničkim snagama, albanske nacionalne snage idu zajedno sa četničkim odredima Crne Gore i dele zajedničku sudbinu1*67). Bilo je predviđeno da Đurišić pošalje 5.600 četnika i preuzme komandu u Skadru, a da Albanci pošalju 6.700 svojih vojnika u Podgoricu ,,u sastav četničkih jedinica, te na taj način da otpočne objedinjenje vojnih snaga1138). O ovome zaključenom sporazumu bio je obaveš­ ten, preko veze Pavla Đurišića, i general Mihailović, koji je rekao: „Više uradi dr Vujović za pet dana, nego sve naše vlade za dvadeset godina"39). Prema kazivanju Predraga Lj. Cemovića i sam vojvoda Pavle Đurišić vodio je razgovore sa princom Mark Đonom sa kojim se i sa­ stao 3. oktobra 1944. godine. Pri povratku sa ovih razgovora vojvoda Pavle je bio ranjen kod rečice Cijevne i dugo se morao lečiti u bol­ nici. To je bilo pre misije dr Ilije Vujovića40) . .. Negde u ovo vreme padao je i odlazak Ratka Parežanina sa jednom grupom dobrovoljaca u štab vojvode Pavla Đurišića sa zadatkom da privoli Đurišića da se i on, sa svojim četnicima, povuče za Sloveniju. Parežanin je zatekao Đurišića u bolnici i preneo mu poruku Ljotićevu i obrazložio je sa već pomenutim razlozima. Kad mu je izneo sve ove razloge i pod­ vukao da Ljotić ne veruje da će se iskrcati ni Englezi ni Amerikanci, Đurišić je rekao: ,,I ja se bojim da će Ljotić imati pravo", ali odmah dodade kako mu iz Dražinoga Vrhovnog štaba redovno javljaju da će se Englezi iskrcati na obalama Jadrana i da on očekuje, po poslednjim depešama koje je primio iz Komande, dolazak velikog bro­ ja četnika iz Srbije, Bosne i Sandžaka — oko 100.000 l j u d i . . . Bolje bi bilo da je i Ljotić krenuo ovamo. Šteta da dobrovoljci ne idu u Crnu Goru nego u Sloveniju"41). Đurišić je ipak otišao u Bosnu. Na rastanku rekao je Parežaninu: „Mi ćemo u Bosnu našem komandantu, a ti ćeš sa tvojom družinom u Istru, u tvoju sadašnju bazu. Ti si dosta učinio za nas, trudio si se iskreno, mnogo, i tvoj a hrabra četa s tobom na čelu bili ste nam uvek od pomoći. Mi smo vam na tome od srca zahvalni i to nikada ne možemo zaboraviti. Pozdravi Ljotića i sve tv oje"42). 37) Na istom mestu. 3S) N a is to m m e s tu , str. 61. 3S) Na istom mestu, str. 62. 40) Predrag L j. Cem ović, O d Podgorice do Gradiške (U „N je g o š", sv .7, juni 1961, str. 47-49. 41) E alko Parežanin, M oja m isija u Crnoj Gori, str. 30. 42) Na istom mestu, 120.

526

„G lasn ik "

SIK D

Jedna grupa Engleza se, stvarno, bila iskrcala na Jadranu i o iome je general Trifunović bio obavestio Đurišića. „Radi ovoga je formirana jedna grupa korpusa sa zadatkom da uspostavi kontakt sa Englezima. Depeša je imala malo svečan ton. Videlo se da se ge­ neral iskreno obradovao iskrcavanju toliko očekivanih „saveznika". Do ove grupe Engleza, probio se major Voja Lukačević i stavio im se na raspoloženje. Englezi su majora Lukačevića predali kom unis­ tima. Kada se ovo saznalo, poslata grupa korpusa je povučena na­ trag za Goražde"43). Ideja za povlačenje u Bosnu došla je od Mak Daula. U jednom pismu, koje je Mak Daul napisao generalu Mihailoviću, stoji: „Ja bih lično želeo da Vas posavetujem da se sa svim svojim snagama prebacite u Bosnu i gledate da što više ljudi sačuvate. Prema mojim obaveštenjima, Sovjeti nisu smeli preći Dunav. Na žalost i s obzirom na to da su oni naši saveznici i da m oja i britanska vlada pomažu svakodnevno partizane oružjem i municijom, Vi ste u nem ogućno­ sti da se svemu tome oduprete. Kad prikupite Vaše snage u Bosni, ja bih Vas savetovao da se, preko Hrvatske, prebacite u Sloveniju i držite taj deo Jugoslavije slobodan od svih Vaših neprijatelja. Am e­ ričke trupe će stići na granicu Slovenije i ja verujem da ćete Vi, po završenom ratu, pobediti politički, jer se borite za iste ideale za koje se i moja otadžbina bori. Po mome povratku ja ću učiniti sve i ve­ rujem da ćemo se uskoro videti"44). Interesantno je, da je i Mak Daul savetovao Mihailoviću ono isto što mu je, mesecima pre toga, savetovao bio i Dimitrije Ljotić: da se sa svojim snagama povuče u Sloveniju gde se, pored SDK, nala­ zio i vojvoda Dobrosav Jevdević, a došao je i vojvoda Momčilo Đujić sa svojom Dinarskom divizijom. Sve to, ukupno, predstavljalo je znatnu borbenu snagu .. . Kada se, sa svojim četnicima i sa narodom koji je bio pošao sa njima, našao u Bosni i video kako se situacija razvija, i da je, umesto dolaska Engleza, zavladao tifus i u vojsci i u narodu, Pavle Đurišić je zažalio što nije odmah pošao za Slo­ veniju, gde se i tako već vršila koncentracija nacionalnih snaga. Kada se vojvoda Đurišić. sa svojim prvacima, bio rešio da iz Bos­ ne ide u Sloveniju već je bilo kasno. Kada je, 26. marta 1945. godi­ ne, prošao kraj Zeravaca na putu za Sloveniju, general Miodrag Damjanović se video i sa vojvodom Pavlom. „ . . . Sa Pavlom je raz­ govarao dosta kratko. Đeneral Damjanović je upoznao Pavla sa Dražinom naredbom o stvaranju Istaknutog dela Vrhovne komande, kao i o svome postavljanju za komandanta svih objedinjenih nacio­ nalnih snaga, koje su već u Sloveniji"45). « ) Predrag I.j. Cem ović, Na istom mestu, str. 52. 44) M ilan Stojanović, Sećanje na generala Dražu n ik" S IK D „N je go š", sveska 24, decem bar 1969, str. 9. 45) Predrag L j. Cem ović, Na istom mestu. str. 71.

M ihailovića.

(U

„G la s­

527

Ako je još krajem 1944. godine bilo moguće da se i četnici iz Crne Gore prebace za Sloveniju, to se početkom 1945. godine pokazalo nemogućim. Jednim delom zbog izmenjene situacije na terenu, a drugim zbog toga što su i nemačke mogućnosti postale znatno manje. Bilo je osnovno jasno: bez nemačke pomoći i zalaganja bilo preba­ civanje transportima bilo probijenje preko terena, bilo je nemoguće bez pomoći Nemaca čije su snage sve više slabile. I u ovoj, veoma tra­ gičnoj fazi, činili su i Dimitrije Ljotić i vojvoda Momčilo Đujić sve što su znali i mogli, da se omogući dolazak Pavla Đurišića i njego­ vih ljudi u Sloveniju. Kao i u drugim slučajevima, koji su se ticali nacionalnih Srba, tako je i ovde velika nada polagana u zauzimanje Hermana Nojbahera, koji je dobro poznavao i Pavla Đurišića i1ceo njegov slučaj. Pre nego što je nacionalna delegacija pošla iz Ilirske Bistrice za Bosnu, poslao je Ljotić, 21. februara 1945. godine, depe­ šu Nojbaheru u kojoj mu javlja da se u Bosni nalazi 15.000 boraca i oko 15.000 izbeglica, koji žele da dođu u Sloveniju. Moli za hitan odgovor da li se vojska i narod mogu prebaciti vozom tamo gde se nalaze ostali borci. Trebali bi da se ukrcaju ili kod Broda ili kod Gradiške. Ljotić je, 25. marta 1945. godine, obavestio Đurišića: „Još na prvi glas preduzeli smo što do nas stoji da dođeš ovamo. Juče je stigao odgovor dosta negativan, ali je odmah poslat telegram p r e s a n t a n Nojbaheru da se tvoja stvar što pre povoljno okonča i ti­ me ojača ovde srpski nacionalni front, bez toga će Jugoslavija otići kod Tita. Teškoće su velike, ali se dobru nadamo"46 Istoga dana, 25. marta, poslao je i Ratko Parežanin jednu depešu Đurišiću kojom ga obaveštava, da su Ljotić i Đujić bili kod komandujućega generala i tražili njegov pristanak što je on obećao47). Parežanin veli dalje, da je u Beču izneo i patrijarhu Gavrilu i vladici Nikola ju kakav je Đurišićev položaj. Oni mu šalju svoj blagoslov i vele da treba da dođe u Sloveniju48). L jotić je ponovo, 28. februara 1945. godine, javio Đurišiću, da se sve preduzima za njegov dolazak u Sloveniju. Opet naglašava đa bi i Mihailović trebao da dođe tamo, da se izvrši koncentracija nacio­ nalista, ,,a tu je mesto i njemu, u žarištu bitke, jer se odatle, gde se nalazi, na ishod ne može uticati. I ti u tome pogledu u t i č i . .. Trans­ port je težak. Da li bi mogao sa svojima krenuti Bihaću, a mi odavde da te . .. prihvatim o"49) .. . Kad se, na putu za Bosnu, zadržao u Beču, Boško Kostić je posetio Nojbahera po ovoj stvari. U svome i z v e š ­ t a j u o poseti Bosni Kostić piše: „U veče sam prim ljen od Nojba­ hera kome sam saopštio da je delegacija prispela i molio da nam obezbedi avion za što brži odlazak. Od Ljotića preneo sam mu molbu 4S) 47) 4S) 49)

528

Iz privatne arhive Boška N. Kostića. Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu.

da se što pre povoljno reši pitanje dolaska vojske Pavla Đurišića i Petra Baćevića. Nojbaher mi je rekao da sutra pre podne dođem kod njega . . . Za dolazak vojvode Đurišića saopštio nam je da još nema odobrenja iz Berlina, ali on misli da odobrenje nećemo ni dobiti. Kazao nam je da se ne slaže sa Ljotićevim izlaganjem i da je mnogo bolje da Đurišić ostane u Bosni gde se i sada nalazi. Za Bačevića re­ kao je da nema ni govora o nekom njegovom dolasku kod nas . .. Aćimović i ja imali smo nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i svaki put pitao sam ga za rešenje o dolasku Đurišića i Baćevića. Uvek sam dobio negativan odgovor"50). Boško Kostić kazuje, isto tako, da su u Beču posetili patrijarha Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića. „Vladika je svako­ me od nas dao krstić i ikonicu, skrenuo nam pažnju da treba da se javimo i patrijarhu Gavrilu. Zamolio nas je da mu se pre odlaska javimo još jednom. Od vladike Nikolaja otišli smo kod Patrijarha, koji je stanovao u istome hotelu „Imperial". Patrijarh nas je, isto tako, ljubazno primio i kada smo izložili cilj našega puta on nam je isto tako kazao da mu se j a v i m o . . . Pred dolazak iz Beča ponovo smo posetili Patrijarha i Nikolaja koji su nam dali svoj blagoslov i svoju zajedničku poruku Draži Mihailoviću"51).

5. Delegacija koja je, 28. februara 1945. godine, otišla iz Ilirske Bistrice za Bosnu kod generala Mihailovića mogla bi se nazvati d elegacijom i z m i r e n j a . Njoj su pripadali: u ime Hrvatske armije general Matija Parac; u ime četničke Dinarske divizije major Mile Kapetanović; u ime grupe vojvode Dobrosava Jevđevića major Vasa Marović; u ime SDK Boško N. Kostić. U Beču su im se pridru­ žili: Milan Aćimović, bivši ministar, m ajor Ivan Pavlović, bivši ko­ mandant Beograda i Jovan-Joca Nalević. Zbog okolnosti, koje nisu zavisile od delegacije, za Bosnu su mogli otići samo: Milan Aćimović, Boško N. Kostić, Ivan Pavlović i Jovan-Joca Nalević. Parac, Kape­ tanović i Marović morali su ostati i čekati povratak delegacije. „Ova trojica, veli Kostić, predala su meni sve poruke i pisma što su imali za generala Mihailovića"52). Delegacija je stigla u Rudanku, u Bosni, 15. marta 1945. godine. Odlazak ove delegacije bio je moguć samo tako što se za nju bio založio Herman Nojbaher. Delegaciju je, od Beča do Mihailovićevog štaba, pratio Rudolf Šterker kao pokriće pred ustaškim vlastima. Iz opisa putovanja ove delegacije vidi se da 50) Na istom mestu. 51) Na istom mestu. 52) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 207.

529

je to bio težak i opasan put: svi delegati su putovali pod drugim imenom53). Rezultat posete ove delegacije bio je utvrđivanje izmirenja nacio­ nalista i osnivanje Istaknutog dela Vrhovne komande: sve nacio­ nalne jedinice došle su pod komandu generala Mihailovića. Mihai­ lović je rekao Kostiću: „Ja sam odredio Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića-Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića-Pazarca da se sa Vama vrate u Sloveniju. Oni uživaju moje poverenje, a nadam se da će uživati poverenje i gospodina Ljoti­ ća "54). Glavni cilj ove misije bio je, da se general Mihailović privoli da i on dođe u Sloveniju, ali je on to stalno odbijao. Ljotić mu je bio poručio, pored ostaloga, i ovo: ,, . . . Mi nacionalisti ne smemo dozvoliti da Tito osvoji Sloveniju. Ona, naprotiv, mora ostati u ru­ kama nacionalista. On je sa Slovencima već postigao sporazum i oni su obrazovali Nacionalni komitet koji će proglasiti slobodnu federa­ tivnu jedinicu Kraljevine Jugoslavije ■ — Sloveniju — koja ne priz­ naje Tita nego Kralja Petra II. Nacionalni komiteti Istre i Primorja objaviće svoje priključenje federativnoj jedinici Sloveniji u sas­ tavu Jugoslavije. U danom momentu pozvaće se Kralj Petar II. da dođe u Sloveniju i preuzme svoju kraljevsku vlast. Sve nacionalne snage imaju se staviti pod komandu đenerala Andreja (I. Preze-

lja55). Delegacija, koja je išla u Bosnu, sastala se pri povratku, u Bre­ zicama, sa onim članovila koji nisu mogli ići u Bosnu. Zajedno sa ge­ neralom Damjanovićem stigli su u Postojnu 26. marta 1945. godine odakle su otišli za Ilirsku Bistricu gde je, 27. marta 1945. godine, posle podne, „đeneral Damjanović na skupu svih dobrovoljačkih i četničkih oficira saopštio odluku đenerala Draže Mihailovića, da sve nacionalne odrede u Sloveniji stavlja pod svoju komandu i da se do­ brovoljci i četnici od sada imaju zvati Kraljevska jugoslovenska v oj­ ska u Otadžbini"56). Poseta nacionalne delegacije iz Slovenije kod generala Mihailo­ vića u Bosni imala je za posledicu i to, da je došlo do ličnog približenja između generala Mihailovića i Dimitrije Ljotića. Mihailović je dao Kostiću i šifru za održavanje radio veze između njega i Ljoti­ ća. Kostić piše: „Ljotićeva stanica u Bistrici dobila je znak T 25. Pukovnik Jovanović, šef šifre, po nalogu đenerala Mihailovića, upu­ tio me je u rad sa ovom šifrom. Kad smo bili sa ovim gotovi, đeneral Mihailović uze svoju četničku šubaru, pruži mi je i reče: „Ovo ša53) Na istom mestu, str. 207-234. 54) Na istom mestu. str. 215. 55) Na istom mestu, str. 211. E(>) Na istom mestu, str. 234.

530

ljem gospodinu Ljotiću. šaljem mu m oju šutaaru od srca, u znak prijateljstva i bratstva, a u duhu naše zajedničke borbe"57). Mihailović je, 16. marta 1945. godine, napisao Dimitriju Ljotiću pismo, koje glasi: „Gospodine Pretsedniče, odavno sam očekivao dolazak Vašeg kurira. On mi je doneo Vaše pismo od 29. januara, upravo doneo ga je Košta (Milan Aćimović) zajedno sa njime. „Žalim da se u Srbiji nismo našli u toku prošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pom o­ gao. Događaji su omeli naš sastanak, a oni su se razvijali suviše brzo i nepredviđeno. „Sa radošću pozdravljam Vaš rad na objedinjavanju svih nacio­ nalnih sanaga i ako u poslednjem momentu. Vremena još ima ipak da se najnužnije organizuje i poveže. Košta i Vaš delegat preneli su mi Vaše poruke i budite uvereni da ih ja primam od prve do poslednje. Visoki gospodin, koji nam je trebao sada mnogo pomoći, otka­ zao nam je, a pomoć nam je toliko nužna. Zato molim da Vi na sebe primite sve da bi nam se ova pomoć ostvarila i đa pronađete moguć­ nosti sa našim ljudima da bi se ona ostvarila i da dođe do nas. „Poslaću m oje ljude sa ovlašćenjima koji uživaju m oje puno po­ verenje a koji će uživati i Vaše. „Bez obzira na sve teškoće koje preživljuiemo, ja sam uveren da ćemo uz Božju pomoć u borbi za Kralja i Otadžbinu postići sve što želimo. „Šaljem pozdrav svima Vašim borcima i Vama lično uz poštovanje Vaš 16. marta 1945. Drag. M. M ihailović"58). Uspostavljena veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića nije dugo trajala. Dok je trajala održavana je radio vezom, koja je počela 27. marta 1945. godine i trajala do 23. aprila iste go­ dine, kada je Dimitrije Ljotić poginuo u automobilskoj nesreći na putu od Postojne za Sv. Petar kod Gorice. L jotić je na ovaj put bio pošao radi sastanka sa patrijarhom Gavrilom Dožićem i episkopom dr Nikolajem Velimirovićem koji su, po jednom e planu, trebali da idu u Švaj carsku radi toga da bi pokušali uraditi nešto za našu na­ cionalnu stvar. Draža Mihailović je, 18. marta 1945. godine, napi­ sao episkopu Nikolaju jedno pismo u kome stoji: „Košta me je oba­ vestio o svima razgovorima sa Vama, a njegov poznanik je rekao, da će Vam biti pružena mogućnost da odete u inostranstvo. Ja mis­ lim da bi to bilo od velike koristi za našu nacionalnu stvar, jer biste 57) Na istom mestu, str. 226. 58) Na istom mestu, str. 216-218. Iz faksim ila, objavljenog kod Koštica uz pismo, vidi se da je Draža potpisivao: Mihailović.

531

Vi, Vašim imenom i autoritetom, koji je nesumnjivo veliki, mogli uticati na one krugove koji još nisu promenili svoje gledanje na naš problem. Po mome mišljenju korisno bi bilo da odete u Švajcarsku i dalje u Ameriku, jer biste odatle bez smetnje mogli da uspostavite veze na svim stranama. Mislim da za sada još nije momenat da idete u Englesku, jer se bojim da bi Vam rad tamo bio sputan, pošto njihova politika još nije skrenula sa dosadašnje linije, iako se očekuje da će doskora do toga doći“ 59) . .. Do ovoga odlaska nije došlo, jer se nisu mogle naći mogućnosti za to. Sačuvano je 18 Ljotićevih radio depeša Mihailoviću i 12 Mihai­ lovićevih Ljotiću; poslednja Ljotićeva depeša je od 15. aprila 1945. godine (Ljotić je poginuo 23. aprila), a Mihailovićeva od 10. aprila. Teme ovih depeša su delom problemi zajedničke saradnje i borbe a delom pokušaji angažovanja nacionalnih Hrvata i Slovenaca u toj borbi. Na području, gde su bile i srpske nacionalne snage, postojala je i Hrvatska armija u osnivanju, čiji je komandant bio general Matija Parac; ova armija bila je u sastavu JVUO. Slovenska četnička grupa kupila se oko generala Andreja (Ivana Prezelja), a slovenačke nacionalne snage pod komandom generala Lava Rupnika bile su za ovu saradnju. Dimitrije Ljotić je bio razvio živu aktivnost da se uje­ dine svi nacionalni Slovenci, koji su stvorili svoj Nacionalni komitet (depeša od 10. aprila 1945). Mihailović je, u depeši od 12. aprila 1945. godine, tražio da se radi na slozi Slovenaca i da Narodni odbor stavi vojsku pod Mihailovićevu komandu. U depeši, od 15. aprila 1945. godine, general Mihailović hvali generala Rupnika kao sposobnoga čoveka, ali on, veli, „nema na slovenački živalj nikakvog uticaja jer se bio potpuno odnarodio od Slovenaca. Njegovu firmu treba kori­ stiti samo koliko je to potrebno1160). Mihailović je isticao potrebu da se „deo slovenačke teritorije proglasi slobodnim i to treba izvršiti o pogodnom m omentu"61). Iako su želeli pojačanje i unapređenje međusobne saradnje gene­ ral Mihailović i Ljotić su različito gledali na neke, tada veoma važ­ ne, naše aktuelne probleme. Ljotić je stalno nastojao na tome, da i general Mihailović dođe u Sloveniju. Smatrajući da će u Sloveniji biti glavni obračun sa komunistima Ljotić je, 30. marta 1945. godi­ ne, javljao Mihailoviću: „Otuda molim da ovo smatrate glavnom borbenom linijom, a celu zemlju ostalu za izviđanje neprijatelja. Zato sve glavne snage ovamo s Vama zajedno. Leđa i1bokovi su nam .sigurni. Pošto nalet njegov odbijemo krenućemo u ime Boga sa na­ 5S) Knjiga o Draži, II, str. 253-254. U svojim Memoarima Dožić uopšte ne po­ minje ovu akciju iako je, u vezi sa njom, napustio Sv. Petar kod Gorice u uverenju da se ide za Švajcarsku. 60) Iz privatne arhive Boška N. Koštica. *>■) Na istom mestu.

532

šim Kraljem napred"62). General Mihailović ovaj predlog nije prih­ vatio. Ne smatra ofanzivu komunista na Bihać važnom i javlja, 1. aprila 1945. godine: „Ljudstvo iz Srbije suviše savladano bolešću i njegove su želje povratak u Srbiju, a nikako uzmicanja na za­ pad"B3). U jednoj drugoj radio depeši od istoga dana Mihailović veli: „Težimo za Srbiju, to je naš cilj. Očekujemo da ćete sa svima snaga­ ma krenuti ovamo. To će olakšati i vaš položaj tamo jer ćete morati dobiti popunu ljudstva kad se budete krenuli ovamo. Dok se ne kre­ nete pomozite nam u materijalu ukoliko najviše možete. Stanje m u­ nicije je najaktuelnije“ 64). Ljotić, ponovo, pokušava uveriti Mihailovića da je potrebno da dođe u Sloveniju: „O vo je opet uslov slovenske i hrvatske borbe za kraljevinu Jugoslaviju. Bez nas se ona ne može ni zamisliti. Pitanje je kako će i sa nama — usled nedovoljne snage — borba ispasti. Zato sam i molio neprestano koncentraciju i vaš dolazak ovamo. I naši ljudi žele u Srbiju, ali odluke se donose po razlozima i njihove že­ lje su slabije nego ostali razlozi. Ustanak u Srbiji će biti krvavo ugu­ šen i nacionalisti obezglavljeni, prvo usled nedostatka municije. Onda će se prvo oduševljenje pretvoriti u očajanje i kriviće Vas za ono što su sami želeli. Ustanak u Srbiji je potreban samo pod ova tri uslova: nemačko neko čudo i reakcija u pravcu Balkana, sukob Anglo-američki sa Sovjetima, unutrašnja revolucija u Sloveniji. Otuda naš rad u Srbiji dok se pojavi taj uslov mora biti potpuno prikriven, mora miriti s jedne i bodriti i vezivati prave ljude s druge strane"65). Iz Mihailovićevog odgovora na ovu depešu kao da se nazire neko kolebanje kod njega. On, 11. aprila 1945. godine, javlja: „Ukoliko uspem da dođem tamo biće dobro ali ne u vašem prostoru . .. Sto se tiče ustanka u Srbiji i to (je) sam narod koji se diže i to se ne može sprečiti. Ja samo koristim situaciju koja se time stvara. Mene narod neće osuđivati jer iz nužde beži u šumu. Mi i ne izvodimo velike ope­ racije borbene u Srbiji ali izvode organizaciju, a borba se prima samo ukoliko je nametnuta, inače se izbegava"66). Bilo je u ovoj izmeni radio depeša govora i o drugim stvarima ali su osnovno bili gornji problemi. Sve je bilo veoma neizvesno i oko generala Mihailovića i oko Dimitrije Ljotića. Živa je, i kod jed­ noga i kod drugoga, bila želja da se nacionalne snage povezuju, da se pridobiju i nacionalni Hrvati i Slovenci i da se nešto pokuša ura­ ri ti i u inostranstvu (nameravani ali neostvareni put patrijarha Gav­ rila i vladike Nikolaja Velimirovića u Švajcarsku): na putu radi 82) Na istom mestu. 63) Na istom mestu. G4) Na istom mestu. <>5) Na istom mestu. 66) Na istom mestu.

533

oproštaja sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem, kojom prilikom je Ljotić trebao da im da i neka važna dokumenta potreb­ na za njihov rad, Dimitrije Ljotić je i poginuo u automobilskoj ne­ sreći 23. aprila 1945. godine. Time je, po zakonu neminovnosti, pre­ kinuta i veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića.

6.

I general Mihailović i vojvoda Pavle Đurišić su ostali u Bosni. Kada je potpuno shvatio kritičnost situacije u Bosni i nemogućnost izlaza iz nje Pavle Đurišić je rešio da se sam probija prema Slove­ niji. Komanda SDK bila je poslala tri puka da bi sreli i prihvatili Đurišića i njegove ljude. Predrag Lj. Cemović, koji je u to vreme bio uz vojvodu Pavla, opisao je raspoloženje i brigu ljudi i njihov hod u neizvesnost. „Uglavnom, veli on, sve se kretalo oko toga privoleti Dražu da krene ka Sloveniji. Naš Pokrajinski komitet je u ne­ koliko mahova zasedavao i svoje odluke dostavljao generalu Mihai­ loviću. Članovi našeg komiteta su tvrdili da postoji mogućnost pro­ boja ka Sloveniji, kao i mogućnost formiranja fronta negde na gra­ nici današnje Hrvatske i Slovenije. Kao što je ranije Komitet bio jednodušan da se Dražina naredba o koncentraciji u Bosni mora poštovati, tako je danas bio jednodušan da se na Dražu mora uti­ cati da krene ka ostvarenju fronta u Sloveniji1167). Bošku N. Kostiću, koji mu je bio preneo pozdrave Ljotića vojvoda Pavle Đurišić je rekao: „Ja sam odlučio sa svojim ljudima da po­ đem u Istru . . . Ako ostanemo nas će nestati. Da sam slušao Parežanina ja bih sa m ojim ljudima već davno bio u Sloveniji, može biti još pre Đ u jića . . . Ja Parežanina nisam poslušao da krenem u Slo­ veniju jer su me drugi stalno obaveštavali depešama da će se savez­ nici sigurno iskrcati"68). Cemović kazuje, da su i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić bili za to da se krene u Sloveniju, ali nisu mogli izm niti Mihailovićevu odluku. „Kostićeva poseta, veli Cemović, pred­ stavljala je zračak nade u vrlo neizvesnoj situaciji. Kasnije, na sa­ stanku sa svojim komandantima, Pavle je istakao da ceni napor K ostićev, jer je to jedan važan korak unapred ka realizovanju Dražinog plana o objedinjavanju svih nacionalnih snaga"69). U naporu da se što dalje probiju prema Zapadu četnici iz Crne Gore i Hercegovine bili su na Lijevč Polju napadnuti i od ustaša i od partizana, znatnim delom izginuli, a ostatak je postradao na druge načine. Njihovo, i političko i vojničko, vodstvo na prevaru je lišeno 61) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 63. 68) Ratko Parežanin, Moja misija . . str. 125-126. 69) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 71.

534

slobode i poubijano u Jasenovcu: „O načinu na koji su završili čet­ nički komandanti i borci, poslati lađom za krvavi Jasenovac, postoji više verzija. Po jednoj verziji, otprilike najtačnijoj, ova cela grupa je predata po odobrenju dr Sekule Drljevića na milost i nemilost čuvenom zver-čoveku, popu-ustaši Filipoviću, komandantu logora Jasenovac. Prema pričanju nekih Hrvata, Đurišića, Vasića, Ostojića i Baćevića ustaše su na najzverskiji način umorili. Za Pavla kažu da su ga ustaše živog zapalili"70). Sticajem celoga niza okolnosti, koje se nisu mogle otkloniti, čet­ ničke snage u Bosni su se sve više topile. Borbe sa partizanima, bolesti i nemaština, beznadežnost u kojoj su se nalazili, sve je to mora­ lo uticati na ljude, pred kojima nije bilo nikakve utešne perspekti­ ve. Situacija se sve više zgušnjavala i tražila odluku, koja je bila u Mihailovićevim rukama. On nije hteo na zapad, jer ga je privlačila Srbija. I pored svih iskustava on se nadao bar na Amerikance. U pismu Konstantinu Fotiću, pisanom 18. novembra 1944. godine, dok su još njegove snage bile znatne, Mihailović pom inje i Mak Daula i Sajca i Manfreda, ljude koji su imali ličnoga razumevanja za njega, i nada se da će njihovi izveštaji „biti još jedna potvrda stvarnoga stanja u zemlji u našu korist. Sa mnom je (Mak Dauel) zajedno obi­ lazio i bolnice naših ranjenika, koji su u najviše slučajeva svoje rane zadobili od partizana. Tada mi je kazao da bi bio čitav skandal u Americi, kada bi javnost doznala da se ovde ubijaju nacionalisti ame­ ričkim oružjem, koje je preneto američkim avionima. Smatram da Mak Daulovo ime treba čuvati, kako ga ne bi onemogućili u radu“71). Ulazeći u sve težu situaciju general Mihailović se nadao u neka obećanja, koja nikada nisu bila stvarna; šiban bedom i nemaštinom, on se nada u američku pomoć i piše: „Sada je aktuelno da li će sa­ vezničke trupe ulaziti u Jugoslaviju, jer narod traži neki oslonac, pošto ne želi da se naslanja na Ruse. Međutim, ako narod iz očaja­ nja bude na to primoran, onda će saveznici za navek izgubiti uticaj u ovome prostoru. I pored sve sile i propagande, Tito ne može uspeti da uguši pravo osećanje u narodu i građanski rat će se produžiti ne po želji našega vodstva već po potrebi koju sam narod oseća da bi se zaštitio od ustaško-komunističke sprege. Rusi pak vode realnu poli­ tiku i, ako uvide stvarno stanje u zemlji, mogli bi pružiti traženi oslonac narodu i tako bi moglo doći do obrta u situaciji koji ne bi bio u skladu sa interesima ni naroda ni naših pravih saveznika. P o­ kušajte, ako imate mogućnosti, da ponovo utičete na Kralja, da se za­ loži za nacionalnu stvar u interesu Krune i naroda"72). Pet dana pre toga, 13. novembra 1944. godine, preneo je bio dr Živko Topalović generalu Vilsonu Mihalovićevo traženje đa ga pri­ 70) Na istom mestu, str. 87. 71) Knjiga o Draži, II, str. 172. 72) Na istom mestu, str. 173-174.

535

mi pod svoju komandu, jer bi oni, veli, mogli omesti nemačko po­ vlačenje kroz Sandžak. „Imam, veli Mihailović, nameru da zatvorim ovu važnu saobraćajnu arteriju. Kako su m oje trupe bez municije, ja Vas molim da što pre pošaljete svoju misiju kod đenerala Trifu­ novića, da ga snabdete pogodnim oružjem i vojničkom spremom i da ga upotrebite za izvršenje ove veoma važne vojne misije. I dalje ostajem pri svojoj ranijoj ponudi, te sam Vam na punom raspolo­ ženju sa ostatkom svojih trupa koje se sada nalaze u Bosni“ 73). Mihailović je učinio još jedan pokušaj da otrezni Britance, pa veli: „Srpski1narod je do najveće mere zaprepašćen time što su ga njegovi saveznici ovako napustili i prinudili da vodi građanski rat. Ja Vas molim zbog toga da pošaljete svoju misiju u sve veće grado­ ve zemlje, da bi se učinio kraj ovome strašnom stanju stvorenom u ime pobede saveznika i oslobođenja zem lje“ 74). Sve su to ostali glasovi vapijućeg u pustinji beznadežnosti i prepuštenosti samome sebi. U poslednjoj fazi dotraj avanj a, pod stal­ nim napadima i partizana i ustaša, četničke snage u Bosni su se ga ­ sile, ali Mihailović nije popuštao: on je produžio da veruje i u Srbi­ ju i u pobedu. Poslednja borba, koliko se zna, bila je 13. maja 1945. godine. Aleksandar Milošević, koji je učestvovao u ovoj borbi, gde je poginuo i general Trifunović, opisao je te momente. On piše: „Ci­ ča je bio naredio da se u tome prostoru prikupimo i sredimo, te da bi izdao naređenje za prelaz Drine. To je, u već opštem smeru ka Drini, toga jutra stavilo sve u pokret. Kretale su se jedinice gotovo sa svih strana uz opštu borbu . . . Ciča se zaustavi kod nas i lično, pokazujući na samome terenu ko šta da posedne radi obezbeđenja prikupljanja . . . Čiča ostade još neki trenutak tu kraj nas, pa i on produži u unutrašnjost s e la . . . U tom trenutku bližilo se podne, a borba je malaksavala. Učinismo nekoliko koraka dublje u šumu, i naiđosmo na Č iču. . . Ostao je sam. Kraj njega, na korak-dva, dejstvovao je jedan puškomitraljez na vis koji je trebalo Ajdačić da zauzme. Bio je okrenut ka pravcu dejstva puškomitraljeza — ka masivu Maglića. Na nogama mu behu engleske vojničke cokule, iz­ nad kojih se video na seljačkim čarapama divan vez šumadijskog sela. Čakšire na levom kolenu pocepane. O levom rukavu vojničke bluze, ispod ramena, prošivena krasno izvezana kruna i grb sa nat­ pisom: Svome Čiči — Jarušičanke .. . Lice mu je upola osvetljavalo sunce. Mrkobakarna boja naročito je isticala ionako već jako odražene bore na izmučenom i izmršavljenom licu. Izraz mu je bio miran, više svetački. Iz njega se jasno čitala i u ovom trenutku, najcrnjem 73) Na istom mestu, str. 177. 74) Na istom mestu, str. 178.

536

od najcrnjih, bezgranična vera u pobedu . . . Tog trenutka naš bes­ mrtni Ciča izgledao mi je u svem svom biću kao masiv Maglića“ 75). Mihailović je, veli Milošević, naredio svojim ljudima, da se ras­ ture na svoje terene: „Pruži ruku Duji (Smiljaniću) pa meni. Pozdravismo se i poljubismo . . . Na licu njegovom, iscrpenom od gladi, muka i tuge, oseti se grčevitost. Oči zablistase . . . I on je osećao du­ šom i srcem običnost smrtnika"76) . . . Mihailović je, kažu, samo sa malom pratnjom otišao u neizvesnost, u planine koje je poznavao, da tamo traži pribežište i da čeka da „druga nastane suđaja" . .. Šta se, dalje, dešavalo sa generalom Mihailovićem skoro se i ne zna: kako se, gde se i pomoću koga skrivao i kako je, na kraju, uhvaćen to se tačno ne zna: i da li će se ikada doznati! Aleksandar Ranković je, 24. marta 1946. godine, mogao da saopšti Titovoj skupštini: „Ja sam danas u mogućnosti, drugovi poslanici, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. marta u rukama organa narod­ ne vlasti"77). Ranković je priznao i to, da je Mihailović „bio neverovatno vest u skitanju s brda na brdo, u sakrivanju. . . po raznim jazbinama naših brda i dolina"78).

75) A leksandar M ilošević, Golgota. Crna jesen. „K n jiga o D raži", II, str. 241, 243-244. 76) Na istom mestu, str. 244. 77) Ekspoze ministra unutrašnjih dela A leksandra Rankovića, str. 8. 7S) Na istom mestu.

537

KOMUNISTIČKI POKRET OTPORA ILI BORBA ZA OSVAJANJE VLASTI O borbi jugoslovenskih komunista za vreme Drugog svetskog ra­ ta koju oni, kao i četnici svoju, nazivaju pokretom otpora okupato­ rima, pisano je veoma m nogo i još uvek se piše. Sama činjenica da su komunisti iz ove borbe izašli kao pobedioci omogućila im je da o sebi pišu onako kako njima godi i kako ih predstavlja u najpovoljni­ joj svetlosti. Polazeći od takvoga, osnovnog gledišta, a neometani ni sa koje strane, jugoslovenski komunisti su stvorili jednu istoriografiju prema kojoj se, najblaže rečeno, mora biti veoma obazriv, jer je ona opterećena planskim nastojanjima da se, s jedne strane, protivnici u borbi prikažu u što crnoj boji a oni sami u što svetlijoj. Da je to išlo, i moralo ići, na štetu naučne objektivnosti više je nego jasno. Ni danas, posle više od tri decenije, nema kod jugoslovenskih komunističkih pisaca ni pokušaja, da se, bez klasne mržnje, užive u motive i smerove svojih tadašnjih političkih protivnika, koji se jednostavno etiketiraju kao „fašisti", „izdajnici11 i „sluge okupato­ ra11. Mišljenja, stavovi i moral suprotne strane ocrnjavani su bez ustručavanja. Jednostrano i pristrasno prikazivanje i svoje i opštesvetske stvar­ nosti kakva je bila i kako se održavala na prostoru Jugoslavije u to­ ku poslednjega rata učinila je da je tzv. „narodnooslobodilačka borba11, — ustvari vršenje klasno shvaćene komunističke revoluci­ je — prikazana, i da se, još uvek, prikazuje onakvom kakva n i j e b i l a . Mi ćemo učiniti pokušaj da tu borbu, ni malo je ne potcenjujući, prikažemo realnije, bliže stvarnosti kakva je bila i to, najviše, na osnovu komunističkih izvora čija se autentičnost ne može ospo­ riti. Još odmah posle završenoga rata mi smo bili u mogućnosti da dođemo do jednog dela zaplenjenih materijala KPJ, a, naročito, PK KPJ za Srbiju, koji ćemo ovde koristiti, a koju komunistički pis­ ci ne koriste. Dva su momenta učinila da zvanićno komunističko prikazivanje njihove borbe, onako kako to njima godi, uzme prevagu nad objektivnošću. To je, prvo, prihvalanje i podržavanje propagande jugo­ slovenskih komunista o njima samima od strane komunističkih i pro538

komunističkih krugova u inostranstvu i, drugo, sam fakt da su ju ­ goslovenski komunisti, sticajem međunarodnih okolnosti, došli na vlast u Jugoslaviji i mogli da o sebi pišu i da sebe prikazuju kako su hteli i kako je njima pogodovalo. Uz ova dva fakta dolazi i treći: skoro svi stranci, koji su pisali o Jugoslaviji za vreme i posle poslednjeg rata, bili su silom okolnosti upućivani na zvanične jugoslo­ venske komunističke izvore, objavljivane u interpretaciji kako je to bilo u interesu režima, koji je povlađivao sve one koji su hteli da o njemu pišu povoljno. Zbog toga je, jednim znatnim delom, o borbi jugoslovenskih komunista i o njihovim naporima da dođu na vlast stvorena u svetu nerealna slika. Najnerealnije u tome je isticanje da se tu radilo o n a r o d n o j b o r b i i da je narod u Jugosla­ viji — koga uostalom niko nije ni pitao o tome — hteo baš takav režim i takvu vlast. I ovde je zloupotreba izraza i pojma demokra­ tije došla do svoga punog izraza. Tadašnja jugoslovenska stvarnost brižljivo je, od ove strane, obavijana u koprene mistifikacije i pri­ krivanja pravih ciljeva za kojima se težilo. Mi činimo napor đa damo jedan prilog, bar delimienom, demistificiran ju te stvarnosti i prika­ zivanju stanja kakvo je ono tada stvarno bilo. Držimo, istovremeno, da je to i najbolji i najsigurniji naučni metod.

539

PRIPREMANJE Z A POBUNU

Napad Nemačke i Italije, sa njihovim saveznicima, na Jugosla­ viju zatekao je KPJ u organizaciono sređenom stanju. Može se uze­ ti kao tačno da je dolazak Josipa Broza Tita na čelo partije označa­ vao i sređivanje unutrašnjeg stanja u njoj i afirmisanje njezinog uticaja na jedan deo javnosti u gradovima, koja je, još od VII kongre­ sa Kominterne (1935) bila ošamućena narođnofrontovskim idejama. Iako broj organizovanih članova partije nije, u to vreme, bio veliki, osećao se njihov ideološki i politički uticaj, koji nije bio mali. Sirili su ga brojni kriptokomunisti. U navečerje rata KPJ je brojila „oko 12.000 članova i 30.000 sko­ jevaca, ali bi njen uticaj bilo pogrešno ceniti po broju članova. To je bila kadrovska partija, sastavljena od prekaljenih boraca, koji su imali ogromnog uticaja u sredini u kojoj su radili. Bilo je slučajeva đa su štrajkovi u velikim preduzećima sa po hiljadu i više radnika bili vođeni od ćelije u kojoj su se nalazila svega tri člana"1). Josip .Broz Tito kazuje o ovome malo drukčije: „ . . . Do aprila 1.941. godi­ ne broj članova KPJ porastao je na 8000, od kojega je oko 3000 bilo u zatvorima . . . KPJ nije imala iluzija u pogledu vojno odbrandbene sposobnosti i političke spremnosti vladajuće buržoazije da pru­ ži otpor fašističkoj agresiji. Stoga je odbrani zemlje, kao i svim dru­ gim problemima, i protivrječnostima tadašnjeg jugoslovenskog dru­ štva, Partija prilazila sa klasnoga stanovništa. Bila je uvjerena đa je obezbjeđenje neutralnosti i društvenoga progresa mogućno samo pod uslovima političke demokratije i revolucionoga preobražaja društva"2). Danas se zna nešto više o naporima Josipa Broza Tita đa se KPJ tešnje poveže sa levičarskim i prokomunističkim elementima. Dr Ivan Ribar, koji je to dobro znao, svedoči da je Tito, početkom 1941. godine, bio ilegalno u Beogradu. „On je, veli Ribar, tom prilikom raz­ govarao i sa prvacima beogradske opozicije. Posredstvom moga sina Lole imao sam i ja, kao predstavnik takozvane „Demokratske le1) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 282. 2) Josip Broz Tito, Borba i razvoj KPJ između dva rata. Dodatak „Politi­ ci" od 24. V. 1977, str. 33-39.

540

vicc“ , prvi sastanak sa drugom Titom. Lola mi je samo kazao da je ­ dan njegov stariji drug želi sa mnom da razgovara u određenom stanu i u određeno vrijeme. Razumije se da na tom sastanku nijesam znao đa razgovaram s Titom, no slušajući njegova izlaganja o situaciji, odmah sam osjetilo da razgovaram sa jednim od glavnih rukovodilaca Komunističke partije"3). Tito je pokušavao da i cijelu Udruženu opoziciju pridobije za aktivnu akciju protiv vlade Cvet­ ković-Maček. „Dva mjeseca ranije (pre potpisivanja Pakta) pozivao je Tito vođe i prvake opozicionih stranaka i grupa da se pridruže Na­ rodnom frontu u zajedničkoj borbi protiv sklapanja pakta sa Hit­ lerom, upozoravajući ih na masovno učešće u istome frontu ne samo radnika i omladine, već i radnih seljaka"4). I ovaj put je Ribar bio zajedno sa Titom, koji mu je preporučio, da razgovara sa „predstav­ nicima političkih grupa koje sarađuju sa grupom demokratske levice. Pomenuo mi je još da će i on pokušati da razgovara sa šefovima svih političkih stranaka i grupa, koje su tada bile u opoziciji protiv Cvetković-Mačekove vlade"5). Da se u ovim Titovim naporima, da u svoju akciju ukopča sve one, ulevo orijentisane elemente koji su bili protiv vlade CvetkovićMaček, radilo o pripremanju rušenja države, vidi se i iz Ribarove ocene 27. marta 1941. godine: ,,U noći 26. i 27. marta jedna zavje­ renička klika, želeći da preduhitri da se narodno ogorčenje ne okrene protiv cjelokupnoga sistema vlasti, monarhije, velikosrpskoga hegemonizma — zbacila je Pavla i njegovu vladu i proglasila da je kralj Petar II. uzeo kraljevsku vlast u svoje ruke i povjerio generalu Du­ šanu Simoviću, vođi zavjerenika, da obrazuje vladu Narodne sloge"3). Komunističko objašnjenje 27. marta 1941. godine govori za sebe. Vladimir Dedijer piše: „U zoru 27. marta 1941. jedna grupa mladih avijatičarskih oficira, poneta plamenom narodnoga ogorčenja koje je Partija usmeravala u pravcu obaranja izdajničke vlade, izvršila je državni udar"7). Petar Stambolić navodi da je Tito, govoreći na proslavi 27. marta 1945. godine, rekao da je „tada izvršen preokret za to jer je to narod htio . . . Bez toga se ne bi moglo izvršiti ono što se izvršilo. Pojedinci su učinili ono što je htela masa, što je hteo na­ rod"8). Edvard Kardelj je tvrdio: „27. marta je i poslednjem političkom slepcu moralo biti jasno đa je u Jugoslaviji prošla era buržoazije i da je rukovodeća uloga prešla na radničku klasu i njen najsvesniji deo — na Komunističku partiju"9). I dr Ivan Ribar, zajedno sa KPJ, 3) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, IV, Beograd 1952, str. 197-198. 4) Na istom mestu, str. 199. 5) Na istom mestu, str. 199. 6) Na istom mestu, str. 210-211. 7) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284. 8) Petar Stambolić, Martovski događaji 1941. godine. Dodatak „Politici" od 26. III. 1977, str. 12. 9) Na istom mestu, str. 13.

541

veli da je 27. mart 1941. godine bio „prva pobjeda naše radničke klase. Tada su se desetine i desetine hiljada radnika kretale prvi put slobodno ulicama Beograda i s njima zajedno narodni studenti, u povorkama s transparentama, ispisanim parolama protiv pakta, za slobodu i nezavisnost naroda protiv fašističke agresije'110). Posle referata o 27. martu, koji su mu podneli Mitra Mitrović i Vasilje Buha, Tito je, 28. marta 1941. godine, „doleteo avionom iz Zagreba za Beograd. Tom prilikom putnički avion tipa ,,Lokid“ , u kome se vozio, imao je kvar u motoru, pa za malo nije došlo do avi­ onske nesreće"11). Petar Stambolić, međutim, veli: „Tito je već 29. marta došao u Beograd gde je održao sastanak sa članovima PK KPJ za Srbiju, sa članovima mesnog komiteta u Beogradu i sa čla­ novima CK KPJ, koji su se tu nalazili. Sastanak je održan na Čukarici, u stanu K očovića"12). Posle konferencije Tito je napustio Be­ ograd i vratio se u Zagreb gde ga je zatekao napad Osovine na Ju­ goslaviju. Znatno pre nego što je, posle puča od 27. marta 1941. godine, bilo jasno da je rat neizbežan, KPJ je bila pojačala organizovanje svojih ćelija u vojsci. Komunisti i njihovi simpatizeri, koji su odla­ zili u vojsku, imali su za zadatak da utiču na vojnike u smislu agi­ tacije KPJ. Na savetovanju na Čukarici rešeno je da se članovi par­ tije odazivaju mobilizaciji i da moraju „odmah početi politički rad u vojsci i narodu u cilju pripremanja naroda za otpor, jačanje bor­ benoga duha u vojsci i narodu, borbe protiv pete kolone, kapitulantstva i drugo"13). Komunistima je, kao što tvrdi i sam Tito, bilo naj­ važnije da se domognu što više oružja i municije za momenat koji su čekali: „ . . . Na toj su liniji osobito bili zahtjevi partijskih rukovod­ stava pojedinim komandama jugoslovenske vojske da se naoruža­ vaju radnici radi slamanja pete kolone i jačanja odbrane zemlje u cjelini"14). Tačno je kazivanje Tita da je on, boraveći u to vreme u Zagre­ bu, pokušavao da od komandanta IV. Arm ije dobije oružje za nao­ ružanje radnika. Tito veli: „Dok su se fašistički tenkovi približava­ li Zagrebu, ja sam u tom smislu lično formulisao zahtev CK i poslao ga s našom delegacijom Zagrebačkoj armijskoj oblasti. Zahtjev je bio odbijen. Zapravo, ja sam taj zahtjev poslao dva puta. Imali smo sjednicu u Bosanskoj ulici. Tu je bilo nekoliko naših drugova, medu njima, čini mi se, Pavle Gregorić, Marko Orešković, Jakov Blažević, koji su imali zadatak da traže oružje da naoružaju radnike"15) . . . 10) n) 12) M) 14) 15)

542

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, str. 211. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284, beleška 1. Petar Stamoblić, Na istom mestu, str. 14. Na istom mestu, str. 15. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39. Na istom mestu, str. 39.

Pokojni general Svetozar Orlović, koji je tada bio u činu pukovnika i bio načelnik Štaba IV. Armije, kazivao je piscu o ovome pokušaju komunista da dobiju oružje. On je bio taj koji je primio komunistič­ ku delegaciju i odbio njeno traženje, jer je shvatio šta se iza toga skriva. Tito veli: „Režim je strahovao od narodnih masa i nas ko­ munista koji smo ih predvodili"16). Vladimir D edijer navodi da je, 30. marta 1941. godine, „pohapšeno preko dve stotine istaknutih komunista i bačeno u policijski zatvor, gde su držani pod jakim po­ licijskim i žandarmerijskim stražama sve do ulaska Nemaca u Za­ greb"17).

2. Josip Broz Tito, sa jednim delom CK KPJ, dočekao je u Zagrebu ulazak nemačkih trupa i proglašenje Nezavisne Države Hrvatske, 0 kome on ništa ne piše, nego samo veli da su oni, komunisti, i u tim momentima, u Zagrebu „među vojnicima širili propagandu da se ne predaju, da ne idu u zarobljeništvo, nego đa nose oružje kući. I do­ sta je veliki broj ljudi ponio oružje kući, koje nam je u prvim dani­ ma ustanka i formiranja partizanskih odreda dobro poslužilo, p o ­ red onoga, razumije se, što smo oduzimali žandarmima i p oliciji"18). Ni Tito ni vodstvo KPJ nisu, naročito posle proglašenja NDH i raščerečenja Jugoslavije, imali iluzija o tome da je to bio k r a j J u ­ g o s l a v i j e k a o n a c i o n a l n e d r ž a v e . Zbog toga su od­ mah pri CK KPJ formirali „Vojni komitet, sa mnom kao generalnim sekretarom Partije za čelu"19). CK KPJ izdao je, 15. aprila 1941. go­ dine proglas „narodima Jugoslavije" u kome, pored ostaloga, stoji 1 ovo: „ . . . Ne klonite duhom, zbijte čvrsto redove, dočekujte uzdig­ nute glave i najteže udarce"20). Za ovaj proglas Tito veli, da je „za­ pravo bio izraz političke platforme usvojene na Petoj zemaljskoj konferenciji K P J"21). Tito pominje i odluke CK KPJ od 10. aprila, koje su značile „čvrsto uvjerenje o neminovnosti revolucionarnog rješenja društvenih i nacionalnih problema koji su potresali kralje­ vinu Jugoslaviju, zatvarali puteve njenog progresa, činili je nesta­ bilnom i konačno doveli do kraha u vihoru svjetskoga ratnog po­ žara"22). Za organizacionu pripremu revolucionarne akcije KPJ važili su zaključci plenuma CK KPJ, koji je održan krajem aprila 1941. 16) 17) 13) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu. Vlađimr Dedijer, Na istom mestu, str. 286. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39. Na istom mestu, str. 39-40. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 283. Josip Broz Tito. Na istom mestu, str. 40. Na istom mestu.

godine. „Posle brižljivih priprema sastanak CK se održao u jednom stanu u Zagrebu i trajao je jedan d a n . . . Postavljeno je pitanje us­ tanka protiv okupatora. Odlučeno je da ustanak treba da bude naj­ šireg karaktera, da obuhvati sve one koji su spremni da se dignu protiv nacista i fašista. Time je udaren osnov Narodno-oslobodilačkog fronta1123). Tada je diskutovano o karakteru ustanka i Tito je, „kako se seća Milovan Đilas, rekao da se sada moraju preduzeti sve mere za preuzimanje vlasti da je buržoazija nikad više ne preuzme, da će se ustanak protiv okupatora razvijati tako da to neće biti ni­ kakva buržoaska revolucija, nego da će radne mase doći direktno do vlasti1124). CK KPJ izdao je za 1. maj 1941. godine jedan proglas u kome je pozivano na ujedinjenje svih narodnih snaga za borbu. Pošto je bio namenjen širim narodnim masama ovaj proglas udara u nacio­ nalne žice. „Vaš opstanak, stoji u proglasu, i vaše nacionalne teko­ vine ugrožene su od vaših vjekovnih neprijatelja. Oni teže da vas zbrišu sa lica zemlje, da vas odnarode, da vam uzmu pravo na nacio­ nalni kulturni život. U Sloveniji i Dalmaciji neprijatelji uklanjaju sva vaša nacionalna obeležja. Više nego ikada potrebna je narodna sloga u tim teškim časovima. Ne klonite duhom, ustajte u borbu u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase — K PJ1125). Tito veli za ovaj proglas: ,,U njemu je istaknuto da će KPJ još upor­ nije organizovati i voditi borbu naroda protiv okupatora i njegovih domaćih slugu“ 26). Posle ovoga proglasa došlo je Majsko savetovanje čiji je cilj bio: „ . .. Prvo da se Partija brzo organizaciono prilagodi novim uslovima; drugo, da se izvuku pouke i zaključci iz minulih događaja; i treće, da se utvrde zadaće koje su stajale pred KPJ u ta­ dašnjim uslovima . . . savetovanje je postavilo osnove političke li­ nije KPJ u uslovima okupacije — organizovanje i vođenje borbe za nacionalno i socijalno oslobođenje. S obzirom na specifične uslove u pojedinim zemljama i pokrajinama Jugoslavije, na savjetovanju su postavljeni najznačajniji pravci akcije za svaku nacionalnu i po­ krajinsku organizaciju Partije1127). Za osnovu te borbe uzet je n a r o d n o o s l o b o d i l a č k i f r o n t , jer se znalo da se pred šire narodne mase ne može istupiti sa čisto komunističkim parolama i tezama, kojih se tajno držalo partijsko rukovodstvo. „Odlučili smo da se pri svim rukovodstvima KPJ formiraju vojni komiteti sa zadatkom da prikupljaju oružje, pripremaju ljudstvo za oružane formacije, organizuju obaveštajnu 23) M) 25) 2<3) 27)

544

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 290-291. Na istom mestu, str. 291. Na istom mestu, str. 292. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 41. Na istom mestu, str. 42.

službu i tako dalje“28). Ističući važnost narodnoosiobodilačke platfor­ me, koju je zauzeo CK KPJ, Edvard Kardelj veli, da je „Partija isto­ vremeno vodila i takvu praktičnu politiku koja je u tome pokretu stalno jačala njegovo avangardno i progresivno jezgro, pošto je jedi­ no ono moglo da obezbedi kako kontinuitet narodnooslobodilačkog rata tako i konačnu pobedu demokratskih i socijalno-prorgesivnih društvenih snaga, to jest takvu pobedu kojom će narodne mase koje su nosile narodnooslobodilački ustanak obezbediti sebi slobodu u demokratskom odlučivanju o konačnom društvenom i političkom karakteru nove Jugslavije"29). Suprotno stavu, koji su kasnije isticali u odnosu prema Moskvi, Vladimir Dedijer ističe: „O odlukama plenuma Tito je odmah oba­ vestio Moskvu, odnosno Dimitrova. U Zagrebu je bila pred rat iz­ građena jedna radio-stanica, a Vladimir Velebit, advokat iz Zagre­ ba, pronašao je jednu vilu u koju je smestio ovu stanicu sa radiooperatorom. Za vezu sa SSSR postojala je još jedna radio-stanica u Beogradu, smeštena u jednom medicinskom institutu, ali su Nemci 6. aprila pogodili bombom taj institut, pa je tako propala radio-sta­ nica, a poginuo je njen radist. Preko zagrebačke tajne radio-stanice bio je poslat i tekst Titova govora u M oskvu"30) . . . Tekst toga govo­ ra nije nam poznat, ali se zna, to je sam Tito rekao, da je on akciju KPJ smatrao mnogo više nego pružanje otpora okupatoru: „Bez tako jasne perspektive, pisao je Tito nedavno, naša narodnooslobodilačka broba ne bi dobila zamah, širinu i snagu kakvu je imala, već bi se ubrzo pretvorila u puki pokret otpora kakvih je bilo u nekim zemljama Evrope. Nama još uvijek neki pripisuju da je to bio otpor, da to nije bio rat nego otpor, — Bugari su na tome najviše insisti­ rali, a ja sam im odgovorio u govoru u Vojnoj akadem iji"31). Tito je smatrao, da je „koncepcija borbe KPJ izlazila iz okvira tadašnjeg stava Kominterne. Jedino što je u ovome trenutku za našu strate­ giju bilo realno, jeste činjenica da postoji prva velika zemlja soci­ jalizma. Stoga je KPJ, zasnivajući svoju koncepciju o narodnooslobodilačkoj borbi prvenstveno na uslovima u Jugoslaviji, isticala po­ stojanje SSSR kao pozitivan međunarodni faktor, predviđajući da će doći do sukoba Njemačke i SSSR, da će drugi svjetski rat dobiti oslobodilački karakter, a time olakšati i oslobodilačkoj borbi naro­ da Jugoslavije"32). 28) Na istom mestu. 29) Edvard Kardelj, Politička i vojna strategija narodnooslobodilačkog ustanka i socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Titova stvaralačka uloga u njenom koncipiranju i realizovanju (Dodatak „Politici" od 28. II. 1977, str. 6-7). 30) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 292. si) Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 40. 32) Na istom mestu, str. 43.

545

Edvard Kardelj veli: „Mi komunisti bili smo duboko uvereni da će zbog svega toga rezultat pobedonosnog narodnooslobodilačkog ustanka biti socijalna revolucija. Doduše, mi taj cilj nismo isticali kao neposredni cilj samoga narodnooslobodilačkog ustanka, ali oče­ kivali smo i borili smo se za to da narođnooslobodilački ustanak stvori revolucionarne i demokratske uslove kojima će revolucio­ narne mase moći da odluče za takav istorijski korak"33). I, dalje: „Pre svega morali smo se boriti zato da radnička klasa i široki slo­ jevi naroda sa KPJ na čelu stvarno drže u svojim rukama ključne pozicije narodnooslobodilačkog rata, na kraju krajeva, mi nismo bili naivni oportunisti koji su se latili oružja i pozvali radničku klasu i ceo narod na krvavi rat sa stravičnim žrtvama, zato da bismo na kraju rata predali starim jugoslo venskim generalima zemlju, koji su kapitulirali, i reakcionarnoj buržoaziji"34).

3. Još je aprilski plenum CK KPJ resio da se preseli iz Zagreba u Beograd gde je stigao i Tito i nastanio se najpre kod jednoga sim­ patizera, a zatim u jednoj vili u današnjoj Drazerovoj ulici. „Ovaj Titov stan nalazio se nedaleko od stana nemačkog komandanta u Beogradu. Tito je u pomenutoj vili imao jedno tajno sklonište. Iz kupatila, pošto bi se pomerio ugrađeni ormančić nad lavaboom, ula­ zilo se u sklonište smešteno ispod samoga krova. U njemu je Tito imao 16 bom bi i dva revolvera, koja je držao za ličnu odbranu u slu­ čaju da bude pronađen od Nemaca"35). Kada se našao u Beogradu Tito je pokušao da uspostavi vezu sa prokomunističkim i levičarskim elementima, koji nisu bili učlanjeni u Partiju, ali su joj bili bliski ideološki i politički. Tito je pisao: „Polazeći od svoje ocjene o krahu buržoaskog sistema stare Jugoslavije, Partija je smatrala sa­ radnju sa tim pojedinicima i grupama mogućom samo na osnovama koje su bile usmjerene u pravcu narođnooslobodilačke borbe. To je praktički značilo da Partija nije bila spremna đa u interesu ostva­ rivanja saradnje sa takvim grupama i pojedincima odstupi od tih bitnih ciljeva"36) . . . Glavna ličnost sa kojom je Tito razgovarao u Beogradu bio je dr Ivan Ribar: „Tu smo se dogovorili da oni sa svo­ je strane pokrenu akciju među svojim pristalicama, da svi jedin­ stveno pristupe narodnooslobodilačkoj borbi koju vodi komunis­ tička partija. Oni nisu za sebe tražili nikakvih drugih beneficija, ili 33) 34) 35) 36)

546

Edvard Kardelj, Na istom mestu, str. 7. Na istom mestu, str. 9. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 293. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 44.

neke političke ustupke, nego su prihvatili program na kojem se zas­ nivala naša narodnooslobodilačka borba"73). KPJ je, pre nego što je počela svoju akciju, bilo potrebno da tu akciju pred narodom prikaže kao o s l o b o d i l a č k u : „ . . . Z a nas je, pisao je Tito, iz formalnih razloga bilo vrlo važno da neistuparno samo kao komunisti, nego da odmah u početku prikupimo što više nekomunista, to jest naprednih demokratskih elemenata, poš­ to smo bili svjesni da će borbu početi zapravo onaj najbolji dio, ko­ munisti, koji su na to bili spremni. Ali, u jednoj daljoj perspektivi mi smo vodili računa o tome da teret borbe ne mogu nositi samo ko­ munisti, već da ga moramo prenijeti na što šire narodne mase“ 38). Vreme od dolaska u Beograd do 22. juna 1941. godine i do Tito­ vog odlaska iz Beograda, rukovodstvo KPJ provelo je u vrlo inten­ zivnom radu na političkom i organizacionom pripremanju za usta­ nak. Država je bila razorena, vlast u okupiranoj Srbiji tek uspostav­ ljena, policija i žandarmerija bile su bezvoljne u iščekivanju onoga što je trebalo da dođe. Takva atmosfera pogodovala je radu komu­ nista, koji su u to vreme đosledno išli svome cilju. Te dane, veoma pogodne za komunističke aktiviste, opisala je Spasenija-Cana-Babović ovako: „Posle okupacije, sve skoro do 22. juna, vladalo je neko ,prim irje1 u odnosu na progone i hapšenja komunista. Bilo je oči­ gledno da je policijski aparat stare Jugoslavije u izvesnom smislu razbijen, nesređen, verovatno u iščekivanju, tako da smo se mi na izvestan način kretali „slobodno", i čitavu aktivnost mogli smo da razvijamo bez ikakvih velikih smetnji. No, i pored ovakvog stanja uvek smo bili krajnje oprezni"39). Ova aktivnost razvijala se, uglavnom, u dva pravca: u političkoorganizacionom povezivanju organizacija i članstva i u prikuplja­ nju i sakrivanju oružja i municije. „Partija je, kaže Tito, u događa­ jima u Aprilskom ratu sačuvala svoje organizaciono jedinstvo. Ona nije priznala kapitulaciju, okupatorsko komadanje jugoslovenske državne teritorije. Time je ona ostala jedina jedinstvena revolucio­ narna politička snaga koja je obuhvatala sve krajeve zemlje, sve narode i narodnosti Jugoslavije"40). Nemamo podatke kako je bilo u pojedinim krajevima zemlje, ali, s obzirom da su instrukcije bile iste za sve, verovatno onako kako je rađeno na okupiranom pod­ ručju Srbije. D ojčilo Mitrović navodi, da je partija veoma aktivno radila među mobilisanim ljudstvom: „Među mobilisanim u tim pu­ kovima . . . nalazili su se mnogi komunisti. U samim jedinicama ko­ munisti su međusobno bili u stalnom dodiru i preko posebno odre­ đenih članova Partije bili su u vezi sa Okružnim komitetom teri­ 37) “8) 39) 40)

Na istom mestu. Navedeno kod Dojčila Mitrovića, Na istom mestu, str. 26. Navedeno kod: Dojčila Mitrovića, Na istom mestu, str. 33-34. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 42.

547

torije na kojoj su logorovali . . . Međutim, PK za Srbiju dao je di­ rektivu da se u mobilisanim pukovima ne stvaraju partijske ćeli­ je. Potrebno je da se komunisti povezuju sa masom vojnika, svaki u svojoj sredini. Postojanje ćelija ograničilo bi rad komunista na usko dejstvo, možda vodilo izolovanju i stvaralo opasnost da se ot­ kriju kao organizacije i izlože progonima. Stav je bio da vojnici ko­ munisti rade sa vojnicima, podoficiri komunisti sa podofcirima, a oficiri sa oficirima. Partijsku politiku u mobilisanim pukovima vo­ dili su, zbog najstrožije konspiracije, lično sekretari, odnosno orga­ nizacioni sekretari Okružnih komiteta na liniji opšte partijske poli­ tike u vojsci"41). I uoči izbijanja rata i za vreme rata komunistička partija je svo­ je članove u vojsci držala u vezi koja je bila prekinuta samo par da­ na u toku potpisivanja kapitulacije i odmah posle nje: „Samo prvih nekoliko dana i noći okupacije značile su privremenu neizvesnost za komuniste. Vraćajući se u svoja mesta posle kratkog aprilskog pokreta, komunisti su odmah dolazili u međusobnu vezu, već tokom aprila otpočeli partijski rad. U tome radu komunistima Zapadne Sr­ bije pružio je ogromnu pomoć PK Srbije. Partijski radnici upućiva­ ni su u krajeve, čiju je političku aktivnost trebalo p o m oći. . . U toku aprila i početkom maja okružni komiteti partijskih organizacija Za­ padne Srbije već su funkcionisali, uglavnom u sastavima u kojima su formirani tokom 1940. i početkom 1941. godine na partijskim kon­ ferencijama. Celokupnu mrežu partijskih organizacija na svojoj te­ ritoriji okružni komiteti imali su u evidenciji, učvršćujući partijski mehanizam za najbolje funkcionisanje. Prva direktiva pod okupaci­ jom o sređivanju i osposobljavanju partijskih organizacija za rad bla­ govremeno je provedena i pokazala je organizacionu spremnost Par­ tije "42). Koliko je bila povoljna atmosfera za rad komunista vidi se i po tome što su oni mogli u Zapadnoj Srbiji da proslave Prvi maj i da dele Majski proglas CK KPJ i PK Srbije43). Vladimir Dedijer veli, da su ,,u Srbiji u svim okružnim partijs­ kim organizacijama održane u maju i junu partijske konferencije. Na konferencijama i na savetovanjima osnovno pitanje bilo je pri­ prema za ustanak, stvaranje udarnih grupa i desetina za vojnu obu­ ku, prikupljanje oružja, sanitetskog materijala. Već tada sva okruž­ na partijska rukovodstva bila su popunjena ukoliko su neki drugo­ vi bili poginuli ili odvedeni u zarobljeništvo. Kod svih okružnih ko­ miteta u Srbiji izdvojeni su članovi komiteta za poseban rad i fo r ­ miranje vojne komisije. Ubrzano se radilo na daljem formiranju sreskih rukovodstava i povereništava"44). „Odlučili smo, veli Tito, 41) Dijčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 13-14. 42) Na istom mestu, str. 20, 21. *'■>) Na istom mestu, str. 33. 4S) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 293.

548

da se pri svim rukovodstvima KPJ formiraju vojni komiteti sa za­ datkom da prikupljaju oružje, pripremaju ljudstvo za oružane for­ macije, organizuju obaveštajnu službu itd.“ 45). Još pre kapitulacije jugoslovenske vojske pokušavala je KPJ da, od pojedinih vojnih ustanova, stvaranjem svojih omladinskih odre­ da, dođe do oružja. Pored slučaja u Zagrebu zna se i za slučaj u Uzi­ cu, gde je jedna delegacija tražila od pukovnika Edvarda Boroša da dobije oružje, ali ga nije dobila46). Prikupljanje oružja nije bilo tako teška stvar, jer ga je bilo razbacanoga na sve strane; bilo ga je, isto tako, i u većim i manjim slagalištima; pored toga i pojedini komu­ nisti su odnosili sobom oružje napuštajući jedinice. „ .. . I sam narod posmatrajući sa čuđenjem brzi slom stare države i očekujući nove na­ rodne snage koje će se suprotstaviti zavojevačima, prikupljao je oruž­ je koje je bilo razbacano prilikom kapitulacije. Komunisti su organizovano i aktivno radili preko partijskih i skojevskih organizacija na sakupljanju i jednoj vrsti magaciranja oružja, koje je, pakovano da se zaštiti od oštećenja, smeštano na skrivena mesta. Skupljanje i skrivanje oružja i druge ratne spreme u danima sloma stare ju g o ­ slovenske vojske, naročito pre partijskog proglasa o tome, treba tumačiti i kao akt koji je bio na opštoj liniji Partije u borbi protiv fašističkih zavojevača i izraz niza odluka koje su komuniste i ostale rodoljube upućivale na vojne pripreme. Samo takvom politikom Partije može se objasniti širina rada na skupljanju i skrivanju oru­ žja i municije i pre upućenog proglasa, čak i tamo gde je proglas kasnije stigao.'147). Prema kazivanju Tita ovi vojni komiteti „imali su u početku najvažniji zadatak da prikupljaju sve što je potrebno za borbu. Oni su takođe obavljali dužnosti pozadinskih vlasti. Imali su zadatak da organizuju prikupljanje hrane, odjeće i oružja, što je u nekim kra­ jevima dalo značajne rezultate. U cjelini uzevši, bile su to relativno male količine oružja, ali dovoljne za početak, za uspjeh prvih oru­ žanih akcija partizanskih odreda. Razumije se, u borbama su od ne­ prijatelja otimane nove količine oružja"48).

45) Josip Broz Tito, str. 42. 46) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 15. V) Na istom mestu, str. 27. 48) Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 45.

549

SARADNJA SA OKUPATORIMA

Jugoslovenski komunisti ne govore o tome kakav je bio njihov stav prema okupatorima od sloma Jugoslavije pa do 22. juna 1941. godine. Za to vreme oni su bili ostavljeni na miru od strane okupa­ torskih vlasti. Još više od toga: oni koji su znali jezik okupatora stupili su u njegovu službu kao tumači i obaveštači, obično na štetu svojih političkih protivnika. To su trebali da produže i posle 22. juna 1941. godine — gde je to bilo moguće. PK KPJ za Srbiju izdao je, jula 1941. godine, okružnicu broj 9, koja je bila namenjena komuni­ stima na teritoriji okupirane Srbije. U njoj se veli: „Drugovi i dru­ garice, koji znaju nemački jezik, ukoliko već nisu stupili, treba da stupe u što većem broju u službu okupatora, kako kod policijskih, tako i kod vojnih vlasti kao tumači i za druge podesne, a za nas ko­ risne dužnosti. Ovde raditi tačno po instrukcijama datim u okruž­ nici CK broj 4/41.
550

posle okupacije njegov stanodavac (ilegalni) u Beogradu, povezao se, odmah posle okupacije Jugoslavije, sa predstavnicima nemačke propagande za Balkan (dr Valter Gruber, Teodor Hengster [Sokolo­ vić] i Hofman). Ribnikar je, uz punu nemačku podršku izvršio spa­ janje dva predratna beogradska vodeća lista, „Politike" i „Vrem e­ na", i osnovao „Srpsko izdavačko preduzeće", koje je pokrenulo lis­ tove „Novo vreme", „O bnovu", „K olo". On se lično stavio na čelo ovoga preduzeća, da bi sprečio konfiskovanje imovine „Politike" i da bi raspolagao najvećim delom prihoda novoga preduzeća, koje je stavljao na raspolaganje KPJ za njezin rad. Ribnikar je uveo u redakciju „Novog vremena" neke svoje poz­ nanike, komuniste i levičare, da bi ih pomogao i da bi oni odatle mogli produžiti svoj ilegalni komunistički rad. Između njih je bio naročito interesantan Vinko Vinterhalter, urednik komunističkog časopisa „Stožer" i „Nova literatura", tu je radila i njegova žena Vera Stefanović. Oboje su, preko Ribnikarovih kanala, bili preba­ čeni u Bosnu kada se otkrio njihov rad. Pošto je, pomoću svojih ne­ mačkih veza, dva puta uspeo da se izvuče iz ruku srpske policije, Ribnikar je ostao u Beogradu pod najvišom nemačkom zaštitom sve do pred kraj 1942. godine. Tada je i on prešao u Bosnu i postao član AVNOJ-a. Na zasedanju drugoga AVNOJ-a, krajem novem­ bra 1943. godine, Ribnikar je izabran za jednog od potpredsednika ovoga tela i za člana Nacionalnog komiteta i poverenika za informa­ cije. To je bilo kao neko priznanje za velike usluge, koje je Ribni­ kar učinio komunističkoj partiji i Titu lično. U Ribnikarovoj kući je, 4. jula 1941. godine, održana sednica Politbiroa CK KPJ na kojoj je „odlučeno da akcije sabotaže odmah prerastu u svenarodni rat protiv okupatora. Odlučeno je da se smesta u tome smislu izda proglas"3). Slučaj Ilije-Ike Panića nije manje interesantan. Član vodstva Saveza zemljoradnika, poznati beogradski industrijalac, osnivač izadavčkog- preduzeća „Edicija", Panić je bio bliski prijatelj Hitlerovog ličnog opunomoćenika za Mađarsku, dr Vezenmajera, nemačkog poslanika u Budimpešti. Isto tako bio je dobar prijatelj sa Nojhauzenom, najvažnijim nemačkim privrednim funkcionerom u okupi­ ranoj Srbiji kao i sa drugim istaknutim nemačkim ličnostima. Nje­ gov partijski sektor rada bio je spasavanje od smrti hapšenih komu­ nista. Panić je održavao veze i sa Damjanom Velčevim i Kimonom Georgijevim, koji je postao pretsednik vlade Otačestvenog fronta u Bugarskoj posle 9. septembra 1944. godine. Preko njih je održa­ vao veze sa bugarskim komunistima. Bivao je hapšen, ali je uvek bio puštan na jake nemačke intervencije4). 3) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 297. ■>) Iz ABSP.

551

Pod naročitom zaštitom nemačkih vlasti nalazili su se komunis­ tički funkcionari koji su bili zaposleni u Srpskoj narodnoj banci. Nemački komesar pri Srpskoj narodnoj banci, dr Zagen, bio je veli­ ki pokrovitelj komunista. On je uspeo da izdejstvuje najvišu zabra­ nu policijske intervenije u ovoj banci iako se znalo da tamo aktivno rade vicedirestor Srpske narodne banke, dr Čeka Radojković, šef personalnog odseka Petrović, hapšen pre rata zbog komunističke delatnosti i Risto Aćim ović. Petrović i Aćim ović radili su u Narodnoj banci SFRJ posle rata5) . . . U Hipotekarnoj banci radila je folksdojčerka Flora Hofman. Ona je održavala veze sa Porečkim partizans­ kim odredom i bila, istovremeno, obaveštač Gestapoa o kretanju i radu četnika. Preko svojih dvostrukih, partizanskih i nemačkih, veza ona je prebacivala otkrivene komuniste ili u partizanske odre­ de ili ih je slala na ugovorni rad u Nemačku. Nije bez interesa ni slučaj dr Ljubomira Živkovića, specijaliste za bolesti nogu, poznatog komunističkog teoretičara i pisca nekoliko komunističkih knjiga. Uhapšen od Gestapoa on je uspeo da se iskupi time što je postao obaveštač protiv organizacije Draže Mihailovića. Uspeo je da se sprijatelji sa dr Jungom, šefom saniteta pri Gestapou i da u njemu stekne zaštitinika6). Dedijer veli da je Ljubomir Zivković zvan da ide u partizane, ali je to odbio pod izgovorom da je bolestan7). Posebno složen i interesantan, jedinstven po svojoj vrsti, bio je slučaj profesora i inžinjera hernije, Vojislava Gavrilovića, sina po­ znatog srpskog istoričara književnosti Andre Gavrilovića. Još kao student Gavrilović je postao marksista, preživeo boljševičku revo­ luciju u Rusiji i uspeo tamo da uspostavi dosta ličnih prijateljskih veza sa vodećim boljševičkim ličnostima. Postao je intimni prijatelj i Staljinov i uspeo da stekne simpatije njegove majke. Član Kominterne, lični obaveštač Stalijnov, Gavrilović je u Parizu imao svoj vi obaveštajnu centralu, koju je vodio pod firmom hemijske laborato­ rije. Materijano snabdeven, podržavan od sovjetske spoljne službe, Gavrilović je u toku svoga rada uspeo da stvori raznovrsne veze sa uticajnim ljudima u pojedinim zemljama. Tako se, još pre dolaska nacionalsocijalista na vlast, upoznao sa Leom Grafom, poznatim ne­ mačkim umetnikom i jednim od Hitlerovih najbližih ljudi. U proleće 1939. godine Gavrilović, po ličnom naređenju Stalji­ na, kao organ Kominterne, nepoznat i nekompromitovan komunis­ ta, dolazi u Beograd sa zadatkom da pripremi teren za uspostav­ ljanje diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavi­ je. Kada su ovi odnosi uspostavljeni Gavrilović je postao poverljivi čovek sovjetskog poslanstva. Kada je Jugoslavija slomljena on je, 5) Na istom mestu. 6) Na istom mestu. 7) Vladimir Dedijer. Na istom mestu, str. 305.

552

opet po Staljinovom naređenju, ostao u Beogradu i preko sovjetskog poslanstva u Sofiji, obaveštavao i dalje Staljina i Kominternu o raz­ voju prilika na našem području. Poslednji izveštaj Staljinu uputio je u leto 1944. godine8). Gavrilović nije radio samo to. Leo Graf je dolazio nekoliko puta u Beograd i uvek se nalazio sa Gavrilovićem koga je preporučio Nemcima. Oni su mu dali rekvirirane apartmane u Strahinjića Bana ulici broj 74, koji su bili jevrejska svojina, a zatim i komesarsku upravu nad jednom poznatom jevrejskom drogerijom i parfimerijom u centru Beograda. Kada je, kasnije, počeo da putuje kao nemač­ ki poverenik ne samo po Jugoslaviji, nego i po susednim zemljama pa i u Tursku, on je drogeriju i parfimeriju ustupio drugome, a svo­ ju kancelariju preselio u jedno malo odelenje pozadi apoteke svoga prijatelja Đorđa Pašića u ulici Kraljice Marije9). Leo Graf je doveo Gavrilovića u vezu sa kapetanom Krajgerom, svojim čovekom, sa kojim je dalje održavao veze. Krajger je, iz­ među ostalog, jednoga dana, krajem februara 1944. godine, posetio Gavrilovića i Pašića i pitao ih, da li bi bili voljni da preko njegovih kanala i veza, odu u Glavni Titov štab u Bosni. Krajger je, naime, preko svojih drugih veza sa Titom bio otpočeo pregovore o iznala­ ženju jednoga modus vivendi između partizana i nemačke vojske u Jugoslaviji. Radilo se o stavu koji bi Tito zauzeo u slučaju iskrca­ vanja Angloamerikanaca na Jadransku obalu. Nemci su bili voljni da pomognu oružjem i ratnim materijalom partizane, koje ovo iskr­ cavanje takođe nisu želeli. Dalje se radilo o propuštanju nemačkih trupa pri njihovom povlačenju sa Balkana. U slučaju sporazuma Nemci su nudili Titu predaju celokupnog svog tehničkog, saobra­ ćajnog, oružanog, sanitetskog i ostalog materijala, koji se u momen­ tu njihovog odlaska bude nalazio u Jugoslaviji. Uplašeni težinom napora koje je trebalo savladati Gavrilović i Pašić nisu primili da lično izvedu ovu stvar, nego su dali drugu vezu. Pošto su Nemci smatrali Gavrilovića zvaničnim delegatom Moskve u Jugoslaviji, oni su pokušali da od njega dobiju obaveštenje o to­ me kakva će biti sudbina nemačke manjine u Jugoslaviji kada Nem­ ci budu napustili zemlju. Slična pitanja postavljalo je nemačko vod­ stvo i generalu Milanu Nediću10). O vezama vodstva KPJ i partizanskih odreda sa Nemcima za vre­ me rata kazuje i Milovan Đilas. Njegovo kazivanje potvrđuje ono što je bio izneo Walter R. Roberts još 1973. godine11), a što su kom u­ nisti brižljivo krili. Đilas ovo kazuje kao učesnik u razgovorima sa 8) Iz ABSP. 9) Na istom mestu. 10) Na istom mestu. n ) Walter R. Roberts, 106-112).

„Tito, Mihailović and the Aliies 1941-1945“, str.

553

Nemcima. On veli: „Ja ne bih objavljivao sadržaj ovih pregovora sa Nemcima kada oni ne bi bili dobro poznati vani (misli na Robertsa). Uostalom, i neki jugoslovenski istoričari, među njima i Vladimir Dedijer (1967) pokušavali su da istražuju tok i sadržinu ovih pre­ govora. Zvanično jugoslovensko ćutanje samo je pojačalo nagađa­ nja. Danas nema razloga za takvo ćutanje osim da bi se sačuvala iđealizovana slika vođa jugoslovenske revolucije kao da im ne bi bilo dosta što su izveli jednu originalnu revoluciju"12). Prema Đilasovom kazivanju kontakt sa Nemcima, na ovoj lini­ ji, uspostavljen je preko inžinjera Hansa Ota (puno ime: Karl Walter Ott), koji je bio zarobljen od partizana sa jednom grupom nemačkih civila. Za vreme ispitivanja ove grupe došlo se, kazuje Đilas, na ide­ ju da se za ove zarobljenje Nemce traži puštanje nekih komunista koji su držani u zatvoru: „Nemačka komanda je pristala na zamenu. Dedijerova žena Olga došla je natrag kao jedna od zamenienih“ 13). Ovo je bilo polovinom avgusta 1942. godine . . . Prema V ?lteru Hagenu ovaj Ot je bio vođa OT-grupe (organizacija Tođt), koja je radila u jednom rudniku. Hagen veli: „Pored obične OT-službe imao je Ot i posebno zaduženje; on je tražio neke posebne vrste drveta za građenje propelera, koga je, navodno, bilo samo u oblastmia koje su di’žali ustanici. Tako je Ot već u leto 1942. godine došao u vezu sa raznim partizanskim vođama. Moguće je da ga je to spasio. Posle njegovog zarobljavanja ubrzo je odveden u Titov glavni štab i bio od njega poslat sa porukom generalu Glajseu (Gleise) u Zagreb. Tito je predložio Glajseu da zameni 11 ljudi organizacije OT za jed­ nu uhapšenu vodeću partizanku koja je leže!a u Zagrebačkoj bolni­ ci. Glajze je smatrao za naročito važno đa uspostavi neposrednu vezu sa Titom i da je rekao, da se Titu javi, da je on i u buduće, principijelno, gotov na takve razmene. Vodeća partizanka bila je posle ozdravljenja oslobođena. Zatim je Tito naredio predaju za­ robljenih članova organizacije OT, bez da sačeka dolazak vodeće partizanke. On je javio Glajseu, đa mu reč nemačkog generala u Zagrebu služi kao garantija"14). Ot je igrao važnu ulogu i u prego­ vorima Titovim sa nemačkom vojskom u Jugoslaviji 1945. godine o mogućnosti njenog neometanog povlačenja. Ovim je Ot stekao izvesne zasluge za nemačke trupe na ovome prostoru15). Drugi, zvanični, kontakt sa Nemcima bio je mnogo opsežniji i uspostavljen je posle zauzimanja Gornjeg Vakufa ođ strane parti­ zana. To je bilo početkom marta 1943. godine za vreme teških borbi između Nemaca i partizana. Tada su partizani zarobili jednu grupu nemačkih oficira među kojima je bio i m ajor Steker (Stoecker). Pod iJ) 13) M) 15)

554

Milovan Đilas, Wart:me, str. 231. Na istom mestu, str. 199. Walter Hagen, Die geheime Front, str. 233-264. Na istom mestu, str. 263, beleška.

4. martom 1943. godine Vladimir Dedijer je uneo u svoj Dnevnik: „Zarobljen je jedan nemački major sa dva gvozdena krsta na gru­ dima"1C). Moguće je da je to bio major S tek er.. . Đilas kazuje kako su Tito, Ranković, Velebit i on došli na ideju da preko majora Šlekera uspostave opet vezu sa Nemcima: „Tito je bio onaj koji je raz­ vio ideju ili tačnije odmah tražio puteve kako da se ona ostvari. Sazvao je članove CK: Rankovića, Pijadu i mene u njegovu vode­ nicu na reci Rami i predložio da preko majora Štekera pošaljemo Nemcima jedno pismo sa predlogom za izmenu zarobljenika i ranje­ nika posebno tražeći da nas Nemci priznaju kao „zaraćenu stranu"17). Pismo Nemcima nije potpisao Tito, nego Velimir Terzić, koji je ta­ da bio načelnik Vrhovnog štaba. Odgovor na pismo došao je posle dva-tri dana, to je bilo 9. marta 1943. godine; održan je novi sasta­ nak kod Tita i određena je delegacija za pregovore. Određeni su bili Đilas, koji za sebe kaže da je razumevao nemački, Koča Popović i Vlatko Velebit18). Od ove trojice samo je Koča Popović išao pod svojim pravim imenom, Velebit je bio Petrović, a Đilas-Miloš Marković19). Nemci su delegaciju primili i tretirali korektno. Delegacija je, bez Koče Popovića, bila vođena i u Zagreb i u Sarajevo, ali nije na nju vršen nikakav pritisak. Primio ih je komandant 717. nemačke divizije. O ovome je Tito obavestio Moskvu istoga dana kada je otišla dele­ gacija. Rekao je, da se radi samo o zameni zarobljenika, ali to nisu u Moskvi pravilno shvatili. Odgovorili su brzo i zamerili sa čuđe­ njem da se oni upuštaju u pregovore sa Nemcima. Shvatili su to kao nameru da se prekine borba protiv Nemaca20). U Moskvi to ni kas­ nije nisu bili zaboravali. Kada je Milovan Đilas prvi put otišao ta­ mo, pitan je i o tome ali je zastupao samo zvanično shvatanje: da se radilo samo o zameni zarobljenika21) . . . I ovi pregovori, iako su poduže trajali, završeni su uspešno22). Teškoće je zadavalo oslobo­ đenje Herte Has, Titove žene, čiji je otac bio jugoslovenski Nemac, jer su ustaše davale suprotna obavešten ja o njoj. Na lično zauzi­ manje Hansa Ota bila je i ona puštena23) . . . Sudbina Hansa Ota, koji je toliko pomogao jugoslo venskim komunistima, bila je tragič­ na. Đilas veli: „Krajem rata naša obaveštajna služba transportirala ga je natrag u Jugoslaviju, ne zbog bilo kakvih nedela nego zbog pretpostavke da je on mogao poznavati nemačke obaveštajne agente koji su bili bliski partizanskim vođama. Ranković mi je rekao da 16) 17) 1R) 1S) 20) 21) 22) 2:!)

Vladimir Dedijer, Dnevnik II, str. 150. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 229. Na istom mestu, str. 230. Na istom mestu, str. 234. Na istom mestu. str. 232. Na istom mestu, str. 380. Na istom mestu, str. 237-244. Na istom mestu, str. 242.

555

nisu nikada m ogli izvući ništa od Ota iako je on ostao u tamnici do svoga tragičnog kraja"24). Đilas ne kazuje kakvoga. Na pregovore između jugoslovenskih komunista i Neinaca osvr­ nuo se i Valter Hagen, koji se poziva na nemačke i mađarske izvo­ re kao i na izjavu na procesu Laslu Rajku (Laszlo Rajk). Kao važna ličnost sa jugoslovenske strane pominje se „general Ljubo Vele­ bit" što se, sigurno, odnosi na Vlatka Velebita, koji je održavao veze sa generalom Glazje fon Horstenau (Gleise von Horstenau). Interesantno u ovom e kazivanju Valtera Hagena jeste navodna Ti­ tova ponuda Nemcima o zaključenju primirja. Ovo, naročito, u slu­ čaju da se iskrcaju Anglo-Amerikanci u Jugoslaviji čega su se j u ­ goslovenski komunisti jedno vreme ozbiljno plašili i bili gotovi da se tome suprotstave. Hagen veli, da su Nemci prisluškivali komuni­ stičku radio-vezu i dešifrovali izveštaje što je komuniste zbunji­ valo25). Sigurno je, međutim, da jugoslovenski komunisti nisu nika­ da verovali Anglo-Amerikanci ma, naročito ne pre nego što su im počele dolaziti britanske misije. Đilas ističe da je jedan od nemačkih zahteva bio da se obustavo atentati na željezničku liniju Zagreb-Bcograd na što je Tito bio pristao26). Pregovore sa Nemcima smatrali su i Tito i njegovi naj­ uži saradnici kao jedan cisto taktički potez. „Niti ja — veli Đilas — niti drugi članovi CK nismo imali grižu savesti da smo pregovo­ rima sa Nemcima izdali bilo Sovjete, bilo internacionalizam, bilo naše krajnje ciljeve. Vojnička potreba nas je prisiljavala . . . Pre­ govori su držani kao velika tajna. Nije bilo razmimoilaženja među vodećim ličnostima osim što smo Ranković i ja više sumnjali u rezultat nego Tito . . . Pregovori sa Nemcima nisu mogli dati neke naročito važne rezultate. Ovo zbog toga što smo mi stvarno tražili predali, jer su nam Nemci priredili zamku. Ncmci nisu mogli doz­ voliti naše stabilizovanje i širenje, a mi nismo mogli dozvoliti njima da ojačaju pomoć pronemačkih elemenata i da produže rat na Bal­ kanu"27). Na ove pregovore vodstva jugoslovenskih komunista sa Nemcima ukazao je i Ilija Jukić. On je lično pregledao deo nemač­ kog arhiva o ovome i razgovarao sa generalom Kislingom (Kiszling), koji je bio prijatelj generala fon Hortsenau. I ovde je istaknuto, da je Tito bio gotov na saradnju sa Nemcima u slučaju da se AngloAmerikanci iskrcaju na Jadransku obalu28). Iako su ostajali neprijatelji Nemci i jugoslovenski komunisti osećavali su neku vrstu respekta jedni prema drugima. Ovo, naročizi) Na istom mestu.

25) W alter Hagen, Die geheime Front. str. 264-209. 2| j) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 244. Tl) Na istom mestu, str. 244. 28 ) Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnje?! i budućnost hrvatskoga na­ roda, London 1965, str. 149-153).

556

to, u drugoj polovini rala. Iz nemačkih izvora zna se, da je Hitler bio obaveštavan i o Titu i o partizanskoj akciji, koju nije potcenjivao. On je to, u nekoliko mahova, izjavljivao stranim posetiocima. Tako je 18. oktobra 1943. godine, govorio bugarskom princu Kirilu i Bogdanu Filovu da je Tito opasniji protivnik od Mihailovića i da, u slučaju krize na Balkanu, ceo ovaj prostor može doći pod njegov komunistički uticaj29). Još jednom je Hitler sa bugarskim prestavnicima govorio o Titu: 16. marta 1944. godine kazivao im je kako su u kaznionici u Mariboru pronađena njegova akta iz kojih se vidi da je on jedan fanatik, koji ne napušta svoju ideju30). Generalu Anto­ nesku rekao je Hitler, 5. avgusta 1944. godine, da je on svojim ge­ neralima ukazivao na primer Tita, koji je obućarski šegrt i zvao se Protzila, sada drži 20 nemačkih divizija: „Pored stalnih gubitaka uspeva on da iz ništa stvori nove odrede. Kada bi nemačko vojno vodstvo pokazivalo istu odlučnost, odvažnost i hrabrost i upornost kao ovaj čovek ne bi rat ni pod kakvim okolnostima mogao biti iz­ gubljen"31). Tito je dva puta ucenjivan od Nemaca; drugi put sa 100.000 zlatnih rajhsmaraka. Ima primera kontakta sa Nemcima na nižim nivoima sa celoga područja Jugoslavije. Tako je, u jesen 1943. godine, pregovarao sa Nemcima kao izaslanik Glavnog partizanskog štaba za Hrvatsku Marijan Stilinović, novinar sa Sušaka, tada šef Agitpropa pri pomenutom štabu, a kasnije, jedno vreme, urednik ,,Borbe“ . I ovaj se put radilo o zameni zarobljenika . . . Krajem novembra 1943. god i­ ne vodio je Stanko-Canica Gpačić, član partizanskog Glavnog štaba za Hrvatsku, pregovore sa folksdojčerom Paškim, koji je bio glavni politički savetnik pri zagrebačkom Gestapou. Predmet pregovora bilo je propuštanje nemačkih trupa preko Korduna za Bosnu gde su trebale da budu upotrebljene protiv četnika. Kao protivuslugu Opačić je tražio od Nemaca veću količinu oružja, municije i vojnič­ ke spreme, soli i hrane. Posebno je tražio slobodnu razmenu robe između partizanske zone i ustaške. Paski je na sve to pristajao osim poslednjega, koje je bilo u nadležnosti Berlina32). Vrlo je interesantan bio i oblik saradnje Momčila Markovića sa folksdojčerom Baumanom, koji je bio politički referent pri Krajskomandaturi u Požarevcu. Marković je bio član PK KPJ za S rbi­ ju, koji je na ovome prostoru radio pod imenom ,,Ćora“ i ,,Ivo“ : u toku 1942. i 1943. godine Marković je bio politički komesar Glav­ nog štaba za Srbiju. Marković je, preko svojih ljudi, održavao re29) Andreas IiiUgruber, Staatsmiinner unđ Diplomaten bei Hitler, Band II. Vertraulichc Aufzcichnu.ngen iiber Unterredungen mit Vertratern des A u slandes 1042-1944, Frankfurt/M 1970, str. 319. 3») Na istom mestu, str. 383. si) Na istom mestu, str. 26. 32) Iz ABSP.

557

đovnu vezu sa Baumanom i polovinom 1944. godine napravio spo­ razum ;;a Baumanom da partizani ne ometaju iskorištavanje Borskih rudnika i korištenje Homoljskih šuma kao i da ne napadaju nemačke transporte. Marković je obaveštavao Baumana o kretanju nacionalnih odreda na terenu, a Bauman je bio sebi zadržao pravo da samo on može da hapsi lica koja su osumnjičena zbog komuniz­ ma. Pod Baumanovom zaštitom stajao je i dr Svetislav Adamović, lekar u Kučevu, koji je bio predsednik komunističkog NOO33). Nemački Krajskomandant u Kruševcu, dr Solderom, profesor hernije na Bečkom univerzitetu, bio je pre pripajanja Austrije Rajhu, jedna od vodećih komunističkih ličnosti u Austriji. On je u svo­ me okrugu planski sabotirao suzbijanje komunizma. Njegovom in­ tervencijom pušten je Marko Ristić, poznati predratni komunista i književnik, koji je otkriven na partijskom radu u Vrnjačkoj Banji. U društvu sa Ristićem i drugim komunistima govorio je Solderom, da jugoslovenski i austrijski komunisti imaju iste ciljeve: da za­ jedno ruše nemački fašizam. U Leskovcu radio je kao tumač u Krajskomanđanturi profesor Jaketić, poznati komunista pre rata. I on je denuncirao nacionaliste i pomagao da budu odvođeni u konclagere. Posle dolaska partizana na vlast bio je šef OZNE za Leskovac. Zajedno sa njim radila je studentkinja Mica Ješić, koja je bila prijateljica raznih nemačkih funkcionera, a naročito gestapovca Svarca od koga je dobij ala obavešten ja o namerama prema parti­ zanima34). U Prokuplju i okolini radio je sa komunistima, po naređenju nemačkih vlasti, inžinjer Slavko Ilić. On je bio direktor jednog rud­ nika iz koga se vadi i prerađuje važna hemijska materija koja je bila potrebna nemačkoj ratnoj industriji. On je održavao veze sa Ratkom Pavlovićem -„Špancem “ , komandantom svih partizanskih odreda u Toplici. Sa partizanima se sastajao i nemački komandant mesta u Pro­ kuplju. Jednom je na sastanak sa komunistima došao i jedan visoki nemački komandant iz Niša. Ilićevim posredovanjem došlo je između Nemaca i komunista do sporazuma: partizani su se obavezali da neće ometali rad u rudniku niti transport rude na pruzi Prokuplje-Niš. Nemci su se obavezali snabdeti partizane kožom za obuću, tkaninama za veš i odelo, lekovima i sanitetskim materijalom, duvanom, šećerom i životnim namirnicama. Komunisti su se još obavezali da će pomoći mobilizaciju radnika za rudnik. Kada je otkriven od srpske policije, Ilić je sve ove iskaze potvrdio dokumentima i morao je biti pušten po naređenju nemačkih vlasti kao njihov čovek, iako je bio poznati komunista. U nemačkoj novinarsko-obaveštajnoj agenciji DNB u Beogradu radio je kao član Mesne komunističke organizacije Predrag Udicki, 33) Iz ABSP. 34) Iz ABSP.

558

pre rata saradnik „Pravde". On je prevodio nemačke vesti na srpski jezik birajući uvek one koje su delovale obeshrabrujuće na srpsku javnost. Koristeći svoj položaj on je prevodio sa ruskog i nemačkog jezika materijal, umnožavao ga i dalje rasturao. U Beogradskom glavnom telegrafu radio je kao šef jedne sekcije komunista Petar Zlatarev, koji je bio u službi Gestapoa. Kada je otkriven na komu­ nističkom radu, Gestapo je hteo da ga prebaci u Banat, ali su to do­ gađaji omeli. Komunistkinja Vera Dimitrijević, udata za folksdojčera Franju Hermana, činovnika u bankarskom preduzeću ,,Wiener Bank Verein" čuvala je u jednom sefu ove banke važnu komunističku arhivu svoju i Spasenije-Cane Babović. Komunista Elmas Osmanagić, musliman iz Višegrada, bio je povezan sa ustašama u Zemunu i oženjen jednom folksdojčerkom koja je bila iz Pančeva i zvala se Greta. On je radio i za Nemce i za komuniste. Pošto je uživao zaštitu Nemaca on je u svome stanu krio kompromitovane komuniste35). Na Cetinju, u Crnoj Gori, radio je najpre sa Italijanima, a zatim sa Nemcima poljski komunista Đorđe Moskijević, član NKVD. Kada su partizani zauzeli Cetinje on je imao vlast u svojim rukama i izda­ vao naređenja i samome Blažu Jovanovuću36) . . . U Šapcu je za ra­ čun komunista radio sa Nemcima i sa ekpoziturom Gestapoa u Sapcu Nikola Stefanović, zvani ,,Pinja“ ; radio je zajedno sa Dragutinom Dolčekom, folksdojčerom i degradiranim konjičkim kapetanom bivše jugoslovenske vojske . .. Užice, pre osnivanja Titove republike u nje­ mu, bilo je pravo stecište komunista. Čim su se učvrstili u Užicu, Nemci su postavili novu opštinsku upravu na čelu sa poznatim ko­ munistom Mihailom Kovačevićem. Kada su osvojili Užice komunisti su za potpretsednika NOO postavili Rađenka Stefanovića, koji je bio poverenik nemačke Krajkomandanture i otvoreni nemački agent. Učitelj Vidić, koji je bio prisno povezan sa Nemcima, postao je orga­ nizator i komandir partizanske gradske policije u Užicu. Ljubodrag Đurić, kasnije general, bio je pre otpočinjanja partizanske akcije stalni pratilac nemačkog poručnika Engelmana, oficira na službi pri tajnoj policiji. I Petar Stambolić je bio uticajna ličnost kod Ne­ maca. On je bio naredbodavac svim komunistima koji su bili u Užicu zaposleni kod Nemaca. Venijamin Marinković, kao i Zagorka-Zaga Jovanović, profesori, jedini su pristali da drže kurs nemačkog jezika u Užicu pod komunistima. Oboje su bili predratni komunisti.37) Saradnja između komunista i okupatora postojala je i na prostoru Slovenije. U Sloveniji su komunisti uhvatili vezu sa majorom D ’Amatijem, šefom obaveštajne službe u štabu XI. armije u Ljubljani. Vezu sa ni im je uspostavila i održavala Emilija Krajgher, žena istaknutog 35) Lično obaveštenje. si!) Iz ABSP. 3") Iz ABSP.

559

komuniste Vite Krajghera. Žene-komunistkinje hvatale su veze i sa drugim talijanskim oficirima s ciljem da od njih dobiju obaveštenja i iznađu način za međusobno trpljenje partizana i italijanske vojske. Sam D ’Amati je jednom prilikom izjavio: ,,U suštini nama je stalo do uništenja slovenačkog naroda, kako bi ova pokrajina dobila što više italijanski karakter. Ova pokrajina zatim može postati komu­ nistička. U tome smo solidarni sa partizanima"33). Najizrazitiji primer saradnje komunističkog vodstva sa okupato­ rom jeste saradnja Lovre Kuhara, prvog organizatora Osvobodilne fronte. Uhapšen februara 1943. godine, on je u zatvoru dobro tre­ tiran i omogućeno mu je da iz zatvora rukovodi radom. Kada su Nemci, posle kapitalucije Italije, uspostavili svoju vlast u Sloveniji, preveli su Kuhara na Bled. Suhodolc, Kuharov drug iz zatvora, svedočio je o Kuharu: „Čim sam stupio u ćeliju kod Kuhara video sam da se tu radi o sudbini celoga našeg pokreta. Kuhar je iz tamnice, iz ćelije, vodio svu organizaciju KP Slovenije. Svakodnevno su se kod njega sastajali vodeći članovi Osvobodilne fronte i KP Slovenije i konferisali sa njime. Isto tako njemu su dolazili svakoga dana najviši italijanski oficiri sa kojima je Kuhar konferisao čitave časove. U ćeliji je imao uređenu pravu kancelariju. Sve odluke, okružnice i td. sastavljao je sam u ćeliji. I u drugom smislu imao je celokupni komfor. Dobijali smo hranu iz Ljubljane, imali smo celo stovarište šampanjca, likera, vina, rakije, cigareta, šunke i td.“ 39). Između partizana i talijanskih okupatora vođeni su, 27. decembra 1942. godine, pregovori u Karteljevu kod Novog Mesta. U ime ita­ lijanske vojske u pregovorima su učestvovali general Ceriti i kape­ tan De Furija, a u ime Osvobodilne fronte politički komesar D olenske zone Jareb, komandant zone More Zan i intendant te zone sa partizanskim imenom ,,Bojan“ . Na ovome sastanku postignut je spo­ razum, koji obavezuje obadve strane: Talijani se obavezuju: 1) da partizane snabdevaju oružjem, odelom, hranom i sanitetskim ma­ terijalom; 2) da će sabotirati povećanje i jačanje slovenačkih anti­ komunističkih jedinica, da će im oduzeti slobodu akcije i teško na­ oružanje; 3) da će prestati sa akcijom protiv partizanskih odreda; 4) da će sve eventualne partizanske zarobljenike samo internirati i 5) da će prestati sa masovnim hapšenjem komunističkih aktivista na terenu. Partizani su pristali: 1) da neće ubuduće rušiti glavne želje­ zničke pruge, neće napadati vojničke transporte, minirati puteve i da neće rušiti telegrafske i električne instalacije. Za sebe su zadržali pravo da, po prethodnom obaveštenju italijanskih vlasti, ruše peri­ ferijske puteve i manje važne pruge radi propagande; 2) da više neće napadati italijanske vojničke posade i patrole po putevima. Zadržali 38) Iz ABSP. 39) Iz ABSP.

560

su za sebe pravo da napadaju slovenačke antikomunističke jedinice, kojima Italijani ne smeju doći u pomoć ako budu napadnute; 3) da neće vršiti atentate na italijanske vojnike, fašističke ili civilne ličnos­ ti. U duhu ovih obaveza nisu slovenački partizani nijedan put napali na bilo koji italijanski vojnički trnsport, niti vojnički voz, tzv. ,,tra~ dotto“ , koji je svakodnevno išao od Karlovca preko Ljubljane za Trst i u kome je redovno bilo po 500 do 2000 vojnika i oficira.40) Sporazum je stupio na snagu 26. decembra 1942. godine. Talijani su odmah zatim dovezli na stanicu Mirna kod Trebinje vagon sa hranom, odelom i municijom, koji su partizani, pošto su se Italijani povukli, „opljačkali". Isporuka oružja vršena je na željezničkoj liniji Metlika-Ljubijana i to kod bunkera kod Dobrovice, kod Kamenice i kod Velike Loke. Oružje i municija dovoženi su do tih bunkera. Italijanska straža bi se tada povukla i ne bi se pojavljivala dok oružje i municija ne budu sklonjeni. Vagonske isporuke vršene su na stani­ cama Zalog, Drenov Grič i Striža kod Novog Mesta. Sefa stanice Drenov Grič, koji je bio nacionalista, partizani su ubili da im ne bi smetao. Za šefa stanice došao je kom unista. . . Najpuniji izraz sarad­ nje ispoljio se 8. septembra 1943. godine: toga dana Italijani su počeli razoružavati slovenačke antikomunističke odrede i predavati ih partizanima. Cele italijanske jedinice prešle su na stranu parti­ zana sa punim naoružanjem. Sam Tito je isticao da je od ovoga m o­ menta počela da raste njihova vojnička snaga.41) Uz ovu toleranciju okupatorskih vlasti radila je i odlično organizovana partizanska štamparija u Kočevju. Tu se nalazila i glavna partizanska blagajna. Zato nije bilo dozvoljeno slovenačkim antikomunistima da tamo drže svoje snage. Kada su ovi, i pored te za­ brane, jednoga dana upali u K očevje zaplenili su i blagajnu i štam­ pariju. Bili su uhvaćeni i neki komunisti. Italijanski komandant mesta, pukovnik Fantini, dao je uhapsiti nekoliko antikomunista i zabranio im ulazak u Kočevje. Partizani su u Sloveniji produžili istu liniju i sa Nemcima kada su ovi smenili tamo Italijane. Ova saradnja imala je ista obeležja kao i ona sa Italijanima. U njoj su, sa partizanske strane, učestvovali istaknuti funkcioneri kao što su bili Boris Kidrič i dr Aleš Bebler, koji su održavali veze sa Gestapom na Bledu. Jedno vreme bio je oficir za vezu između partizana i Nemaca partizanski m ajor Bojan koga su kasnije sami partizani likvidirali.. . Kao i sa Italijanima partizani su sklapali lokalne sporazume sa Nemcima. Obavezivali su se da ne ometaju nemačke vojne transporte i saobraćaj, da ne ruše glavne komunikacione linije, da ne nanose štete privredi i da dozvole snabdevanje Nemaca po gradovima, a za naknadu su dobijali mono­ « ) iz ABSP. « ) Iz ABSP.

531

polske artikle. Na Primorskom i u oblasti Gorice, pored saradnje u pomenutim oblicima, napravljen je, 3. jula 1943. godine, politički sporazum o primirju između partizana i nemačko-italijanskih vlasti u prostoru Udine, Gorica, Trst i Rijeka. Saobrazno je bio objavljen i u dnevnim listovima „Slovencu" i „Jutru". U vreme kada je spora­ zum trebao da stupi na snagu bile su opkoljene kod Kobarida tri par­ tizanske divizije. Nemci su naredili da se neprijateljstva prekinu i tako su ove brigade spašene. Ali ne samo to. Zna se da je Glavni štab Osvobodilne fronte za Primorsko i oblast Trsta i Rijeke bio na Holmovitu, jednom pošumljenom ali lako pristupačnom bregu, između Vogarskog i Cernica, Prvačina i Dorneberga. Štab je bio smešten u nekadašnjim austrijskim kasarnama. Tu se nalazila i glavna partizanska arhiva i štamparija. Iako su i Nemci i Italijani znali za ovo, nisu ih uznemiravali. „Nacionalni Slovenci, rekao je jednom prilikom nemački pukovnik Brand, mnogo se varaju ako misle da ćemo mi Nemci uništiti partizanstvo i komunizam. To nije u našem interesu"42). Lako je shvatiti da okupatoru nije bilo u interesu đa se nacionalne snage povezuju i jačaju. To mu nije bilo u interesu ni u okupiranoj Srbiji. Krajger, već pominjani prijatelj Vojislava Gavrilovića, dao je ovome jednu izjavu koja potpuno otkriva smisao ove taktike oku­ patora. Kada je bilo reči o stvaranju jedinstvenog pokreta otpora Krajger je rekao: „To je ono čega se mi najviše bojimo. Baš radi toga mi nismo nikada ni pokušali da povedemo neku ozbiljniju akciju protiv Tita koja bi mogla uništiti njegov pokret, pošto nam je on potreban da služi kao razbijač jedinstva otpora srpskoga i ostalih jugoslovenskih naroda. Kada ne bilo Tita mi bi u slučaju našeg po­ vlačenja sa Balkana imali na grbači jednog složnog i jedinstvenog neprijatelja, a to nam nikako ne ide u račun. Titu je, takođe, u intere­ su da našom pomoći ili bar u najboljem slučaju našim indiferentnim stavom prema razvoju njegovog pokreta, uništimo srpski narod, koji će biti glavna kočnica za konačno boljševiziranje Balkana i Jugo­ slavije, ako do našeg povlačenja dođe. Sad vam je, valjda, jasno da je i naš i Titov glavni i zajednički neprijatelj general Draža Mihailo­ vić i njegov demokratski pokret otpora, te je stoga mnogo lakše i logičnije da pravimo sporazum sa Titom i njega koristimo u borbi protiv Mihailovića, koji je 100% angloamerički eksponent zbog čega je svaki sporazum sa njim nem oguć"43). Borba KPJ išla je potpuno u prilog ove teze: nacionalne snage su bile za nju opasniji protivnik nego okupator. U jednoj vrlo poverIjivoj okružnici, koju je lično potpisao Tito kao vrhovni komandant nnrodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije a premapotpisali članovi Vrhovnog štaba, stoji i ovo: „Komandanti NOV « ) Iz ABSP. « ) Iz ABSP.

562

i POJ treba da znaju da je glavni neprijatelj našega pokreta Draža Mihailović sa svojim četnicima, koje pomažu Englezi i Amerikanci preko jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu; da on može da se pomoću borbe koju vodi protiv okupatora toliko osnaži, da onemo­ gući svako naše plasiranje ne samo kod SAD i Velike Britanije, već čak i kod Sovjetske Rusije, jer je moskovski radio pre nekoliko dana u svojoj emisiji od 22. decembra 1941., pomenuo borbe Draže Mihai­ lovića, koje vodi protiv Nemaca. Ta se borba mora onemogućiti metodama koje je KPJ već izradila u Uputstvima sa vođenje gra­ đanskog rata u Jugoslaviji, tj. propagandom u narodu da se samo KPJ bori protiv okupatora, a da je Draža Mihailović izdajnik, jer sarađuje sa okupatorom. Svi komandanti brigada NOV i POJ nastojaće svim sredstvima da na terenu organizuju veze sa našim ljudima u varošima i da im stave u dužnost da stupaju što više u službu okupatoru ili kao špioni ili kao milicija, pa da otuda vode špionažu protiv četnika Draže Mihailovića na taj način što će ih kod okupatora uvek denuncirati kao anglofile i onemogućiti njihov rad po varošima koji je vrlo jako razvijen, putem tajnih i vešto udešnih kanala"44). KPJ je, na razne načine, sarađivala sa okupatorima uvek sa istim ciljem: pospešiti izglede svoje borbe za vlast. Sima Dimić, student medicine, politički komesar Moravskog partizanskog odreda, izjavio je, u proleće 1943. godine, seljacima u selu Manastiriću, Požarevački okrug: „Ja znam da je ovo selo leglo četnika, Ljotićevaca i ostalih reakcionara. Ja znam da iz ovoga sela još niko nije otišao u partizane i da ovo selo izvršava bez pogovora sve četničke naredbe, ali tako više ne može da ide. Ja sam danas naredio da u blizini sela ostane partizanska zaseda i, makar čekala mesec dana, likvidiraće najmanje pet Nemaca. Posle ovoga Nemci će doći, popaliti selo i streljati vas pet stotina, pa će onaj ostatak, hteo ne hteo, morati pobeći k nama u šumu“ 45). Iako je zvanično, i neosporno, odnos između partizana i ustaša bio krvnički, ima i na toj strani nekoliko momenata koje treba pomenuti: Vladimir Nazor, hrvatski pesnik, pevao je himne Paveliću, otišao je zatim partizanima, gde je pevao himne Titu. Vajar Avgustinčić izvajao je sa mnogo zanosa bistu Ante Pavelića, da bi kasnije sa istim zanosom vajao bistu Josipa Broza Tita. Zarobljeni hrvatski ustaški odred pod komandom Marka Mesića Sovjeti nisu likvidirali, nego su od tih ljudi stvorili „jugoslovensku diviziju" pod Mesićevom komandom koja je, 1944. godine, došla kao okupator u Srbiju; jugo­ slovenski komunisti nisu ga uzimali na odgovornost. Vjekoslav K rižanić, Pavelićev general, dva puta odlikovan od Pavelića, postao je «) Iz ABSP. 45) Iz ABSP. 563

partizanski general. Jakov Makijedo, Pavelićev general, koji je bio komandant ustaških snaga u Mostaru, postaje Titov general. Njegov brat, izraziti ustaša, bio je primljen u diplomatsku službu. Pukovnik Pire, komandant Pavelićevog vazduhoplovstva, prešao je komunisti­ ma. Bilo bi pogrešno verovati da je ovo bilo slučajno: još 1936. godine sklopljen je u Sremskoj Mitrovici, na robiji, sporazum između ko­ munista i ustaša o saradnji. Sklapali su ga dr Mile Budak i Moša P ija d e . . . Kapetan Čukalović, jugoslovenski aktivni oficir, zarobljen 1941. godine, vratio se iz zarobljeništva pošto je izjavio da je Bugarin. Stupio je u bugarsku vojsku kao Čukalov i bio okupatorski oficir u Srbiji. Posle rata bio je komunistički vojni ataše u Londonu sa ime­ nom Čukalovski. Interesi okupatora i jugoslovenskih komunista u odnosu na Srbe, podudarali su se: cilj je bio uništavanje otpornosti srpskog naroda. Tito i Aleksandar Ranković, u ime CK KPJ, izdali su, 14. decembra 1941. godine, instrukciju članovima partije za Srbiju. U njoj, pored ostaloga, stoji: „Jasno je da se na taj način okuplja jedan reakcionarni velikosrpski centar, koji će odigrati vodeću kontrarevolucionarnu ulogu na Balkanu. Nema sumnje da je najodlučnija borba protiv toga centra glavni politički zadatak naše Partije"46).

46) 564

Iz ABSP.

ODLUKA O DIZANJU USTANKA

1. Svetozar Vukmanović-Tempo sveđoči, da je nemački napad na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, iznenadio i Tita i celo ruko­ vodstvo partije, koje je bilo u Beogradu. Vladimir Dedijer veli, da su oni pratili kretanje nemačkih trupa kroz Jugoslaviju i da su iz toga zaključivali da se sprema napad na Sovjetski Savez: „Išli su u pravcu Mađarske i Rumunije. Jedan nemački viši oficir pričao je jednoj ruskoj emigrantkinji da Hitler sprema napad na Rusiju. Ovu informaciju dobio je Tito i sa druge strane, pa je još krajem maja poslao radiogram Dimitrovu obaveštavajući ga o gornjim vestima111). I pored ovoga očekivanja nemački napad na Sovjetski Savez izne­ nadio je vodstvo KPJ. Tempo veli, da ga je o tome obavestio Đuro Jovanović. „Pohitao sam Đilasu — veli on — koji je stanovao u bli­ zini. Zatekao sam ga u krevetu. Spavao je. Onako bunovnom ispri­ čao šta sam čuo od Đure. Nije se mnogo uzbudio; ustvari nije povje­ rovao mojim vijestima. Želio je da zna koja radiostanica objavila vijest o napadu. Pošto to nijesam znao, upitao me je da li sam lično vijest čuo preko radija. Kada sam odrečno odgovorio, okrenuo se na drugi stranu, sa očiglednom namjerom da produži spavanje, a potom reče da su to obične čaršijske vijesti“2). Pošto je kod Đure Jovanovića proverio ovu vest Tempo je opet otišao kod Đilasa i rekao mu: „Tačno je ono što sam ti maloprije rekao . . . Njemačka je napala Sovjetski Savez. Ja sam se lično uvje­ rio slušajući radio Budimpeštu . . . Skočio je kao oparen . . . Pošli smo kod Tita; on je stanovao takođe u blizini Autokomande u stanu željezničkog činovnika Savićevića. Domaćini nam rekoše da je rano ujutru izašao i da se još nije vratio. Vratili smo se u Đilasov stan, gde nas je očekivala Titova poruka. Javljao je da je za poslije podne sazvan sastanak Politbiroa u Molerovoj ulici (u stanu gde je ile­ galno živeo Ivan Milutinović3). Jovan Marjanović tvrdi suprotno: 1) Vladimir Dedijer, Jospi Broz Tito, str. 294. 2) Svetozar Vukamnović-Tempo, Revolucija koja teče I, str. 179-180. 3) Na istom mestu, str. 180.

565

5

„Napad Nemačke na Sovjetski Savez nije iznenadio KPJ. Ona je pretpostavljala da će do toga doći. Za to se i pripremala, realno ra­ čunajući da će nemačke vojne snage angažovanjem na Istoku mora­ ti znatno oslabiti svoje snage na Balkanu, i da će time biti stvore­ ni objektivni uslovi za početak borbe protiv okupatora u Jugoslav iji“4). U proglasu CK KPJ od 22. juna 1941. stoji: „Došao je onaj najteži čas koga smo u našoj borbi predvideli. Mi smo znali šta spre­ maju fašistički zločinci protiv SSSR-a i čitavog radnog čovečanstva“s). Osvrćući se na ovaj dan Tito je pisao u predgovoru svo­ jim sabranim delima: „Tada se pokazalo od kolikog je značaja bilo to što smo ušli pripremljeni u borbu, sa jasnim planovima o tome za čim idemo, šta možemo i moramo da postignemo"6). Vlamidir Bakarić veli: „Napadom Hitlera na Sovjetski Savez nastupio je i za nas odlučni čas. Tu počinje najslavnija epopeja i Partije i na­ ših naroda. To su bili najdramatičniji i najsudbonosniji dani. Po­ kazalo se šta narod može iz sebe dati ako znade zašto se bori i ako je dobro vođen"7). Milovan Đilas veli, da je iz Moskve došlo naređenje za oružanu borbu i da bi bez toga to bilo kasnije: „Napad na SSSR i vlada terora od okupatorskih snaga i domaćih fašista doveli bi do ustajanja na oružje i bez direktiva iz Moskve. Vrlo verovatno po­ čela bi naši borba nešto kasnije, ali sa manje žurbe u organizovanju i sa dubljim i sigurnijim političkim horizontom "8). Sastanku u M olerovoj ulici prisustvovali su: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivan Milutinović, Sreten 2ujović, Ivan Lola Ribar i Svetozar Vukmanović-Tempo. „Razgovor je tekao spontano. Svi su govorili o ratu i njegovim perspektivama. Vladala je optimistička atmosfera; skoro svi su smatrali da se rat neće voditi na teritoriji SSSR; da će biti kratkotrajan. To je bila zvanična sovjetska verzija koja je široko prodrla u redove KPJ i u koju smo svi verovali"3). I Vladimir D edijer kazuje, da su u tome momentu verovali u brzu pobedu Sovjeta: „Sećam se dobro sasta­ naka Agitpropa CK za Srbiju, na kojima su učestvovali Milovan Đilas, Cana Babović, Rodoljub Čolaković, Milentije Popović i ja i na kojima su postavljani konkretni zadaci oko preuzimanja vlasti u Beogradu, oko sređivanja problema ishrane, oko preuzimanja po­ jedinih štamparija. Ovo je uverenje u brzu pobedu vladalo u mno­ gim krajevima naše zemlje, a naročito u Crnoj G ori"10). 4) D r Jovan M arjanović, U stanak i oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Be­ ograd 1963, str. 81. 5) M om a M arković, B orb a Srbije 1941-1945, Beograd 1952, str. 42. 6) „P olitika11 od 24. V. 1977. ’ ) „P olitika" od 25. V. 9177. 8) M ilovan Đilas, V/aržime, str. 5. 9) Svetozar V u k am n ov ić-T em p o, Na istom m estu, str. 180-1 BI. 1®) Vladim ir D ed ijer, Na istom m estu, str. 296.

566

Rešeno je da se dvaputa dnevno izdaje bilten o uspesima Crvene armije. Đilas je trebao da spremi tekst, a Tempo da obezbedi štam­ panje i rasturanje. „Zaključili smo da CK uputi proglas narodima Jugoslavije sa pozivom da se pripremaju za oružanu borbu protiv okupatora, a da partijske organizacije pristupe stvaranju partijs­ kih odreda koji bi bili spremni kada to bude potrebno"11). Tito veli drukčije: „To nije išlo baš Iako. Ja sam tada bio u Beogradu, a kada su se počeli formirati partizanski odredi u Srbiji dobijao sam izveštaje svakoga dana. Tu sam, izdavao i sve one Biltene koji su izveštavali o akcijama koje su vršene na terenu. Kad sam video da ti odredi jačaju, izdao sam direktivu da se mogu stvarati bataljoni"12). O prisnoj vezi tadašnjeg rukovodstva KPJ sa Moskvom svedoči i činjenica, da je Kominterna istog dana, 22. juna 1941. uputila de­ pešu kojom poziva na borbu protiv Nemaca. Tamo se kaže: „ . . . Od­ brana SSSR jeste u isto vreme i odbrana naroda koje je okupirala Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača . . . Neophodno je razviti pokret pod parolom stvaranja jedinstvenog nacionalnog fronta i već ranije jedinstvenog fronta borbe protiv nemačkih i italijanskih fašistačkih razbojnika, a za zaštitu po fašizmu podjarmljenih naroda, djelo koje je nerazdvojeno povezano sa po­ bjedom SSSR. Uzmite u obzir, da se u sadašnjoj etapi radi o oslo­ bođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revo­ luciji"13). Na sednici Politbiroa CK KPJ, koja je održana 4. jula 1941. go­ dine u kući Vladislava Ribnikara (Botićeva ul. 5) na Dedinju, izvr­ šena je raspodela viših rukovodećih kadrova za pojedine krajeve zemlje. Milovan Đilas je određen za Crnu Goru, Svetozar Vukma­ nović-Tempo za Bosnu i Hercegovinu, Vlado Popović (Crnogorac) za Hrvatsku, dok je radom u Srbiji rukovodio Aleksandar Ranković. Formiran je i Glavni štab za Srbiju u koji su ušli: Sretan ZujovićCrni, Branko Krsmanović, Rodoljub Čolaković, Fića K ljajić i Niko­ la Grulović. Stvoren je i Glavni štab partizanskih odreda sa Josi­ pom Brozorn Titom na čelu i pokrenut Bilten Vrhovnog štaba, a „ime partizan uzeto je za naziv boraca odreda. A kao znak uzeta je petokraka zvezda"14). Sa Titom je stalno prisno sarađivao Alek­ sandar Ranković. Josip Broz Tito je tek u septembru napustio Beograd. „Napus­ titi jedan okupirani grad bilo je veoma teško. Tito je putovao sa lažnom legitimacijom u pratnji jednoga člana partije (Jaša Rajter), koji je bio naoružan i imao legitimaciju folksdojčera. Takođe je n) 12) !S) M)

Svetozar V u k m an ović-T em p o, Na istom mestu, str. 181. Josip Broz Tito, Na istom m estu, str. 45. Vladim ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295. Na istom mestu.

567

bio i jedan pravoslavni pop, koji je bio u Titovom društvu a imao dobre legitimacije. Idući preko Stalaća i Čačka, Tito je stigao do Užičke Požege. Tu je uzeo jedne taljige s konjskom zapregom i kre­ nuo za oslobođenu teritoriju. Nekoliko sati tako kljuckao se u tim taljigama, dok nije došao do prve partizanske straže . . . Tako je Ti­ to polovinom septembra izašao na oslobođenju teritoriju i u Beo­ grad se nije vraćao sve do njegovog oslobođenja u oktobru 1944. godine"15). Jovan Marjanović daje detaljniji opis Titovog odlaska iz Beo­ grada: „Šestnaestog septembra 1941. godine uveče na Beogradskoj željezničkoj stanici popeo se u voz jedan elegantno odeven čovek sa zelenim šeširom, u kožnom kratkom kaputu. Njega su pratili tri ličnosti iz beogradskog partijskog aktiva. Putovao je sa lažnom legi­ timacijom koju je dobio od Vladislava Ribnikara, direktora „Politike“ , i od Dragoljuba Milutinovića, sveštenika iz Ivanice. Miluti­ nović, koga je Ribnikar angažovao za ovu uslugu, znao je da nepoz­ nati strani čovek putuje kao ustanički rukovodilac, ali ništa bliže o n je m u . . . U njegovoj pratnji bili su Jaša Rajter, Veselinka Malinska i Davorjanka Paunović, studentkinja, rodom iz Požarevca, se­ kretarica generalnog sekretara Partije, poznata pod ilegalnim ime­ nom Zdenka . . . Jaša Rajter nije smeo od njega da se udaljuje ni jednog trenutka. Rajter je znao odlično nemački i na osnovu lažnih isprava putovao je kao folksdojčer"16). Kada su četnici hteli da streljaju Rajtera Tito je ,,u kafani na Bukovima četniku pokazao lažnu legitimacizu popa Milutinovića. U njoj stoji da je vlasnik legiti­ macije četnički komandant koji ide na teren koji kontrolišu parti­ zani radi pregovora sa njima. Po toj verziji, Jaša Rajter je Nemac koji treba da prisustvuje ovim pregovorim a"17). Tito je stigao u štab Valjevskoga odreda: ,,U selu Robaje, gde se nalazila Kolubarska četa stigao je 18. septembra. Tih dana izašli su iz Beograda i ostali članovi Glavnog štaba"18). Tito je došao u kuću Sekule Bojinovića, u kojoj je bila komanda Kolubarske čete. Iz proglasa CK KPJ i PK KPJ za Srbiju vidi se da je naročiti akcenat udaran na obevezu komunista Srbije, koji imaju pred so­ bom velike zadatke. Tako u proglasu od 1. maja stoji: „Komunisti Srbije imaju pred sobom veliku i neodložnu zadaću: da okupljaju srpski narod za borbu protiv imperijalističkih osvajača, da se sta­ ve na čelo oslobodilačke nacionalne borbe srpskog naroda, da dadu narodu jasnu perspektivu njegove borbe, da raskrinkaju pred na­ rodom svu tu vladajuću kapitalističku kliku koja je kriva za ovu tragediju srpskog naroda"18). Proglas CK KPJ od 25. jula 1941. go­ 15) ls) 17) 18)

568

Na istom mestu, str. 298. Jovan M arjanović, N a istom mestu, str. 186. N a istom mestu, str. 187-188. M om a M arković, Na istom mestu, str. 35-36.

dine posvetio je najviše prostora srpskome narodu. Veličajući srp­ ske partizane veli se: „ . . . Srpski partizani daju svoje živote za tvoju slobodu, za tvoju čast i ti si dužan da pomogneš ove svoje borce. Nije danas dovoljno da se bore samo partizani. Kucnuo je čas da se digne čitav narod u borbu za svoju slobodu, da protera okupatora i njihove odvratne sluge koji danas po zapovesti osvaja­ ča terorišu srpski narod . . . Ugledaj se na crnogorski narod koji je ustao da zbaci okupatorski jaram italijanskih fašista"19). I PK KPJ za Srbiju obratio se, 23. juna 1941. godine, jednim proglasom srpskom narodu pozivajući naročito srpsku omladinu u borbu. Pada u oči da proglas apeluje na srpski narod: „Ne slušaj one koji te huškaju protiv bratskog hrvatskog naroda i drugih na­ roda. Neprijatelj svuda pruža svoju otrovnu žaoku, on hoće da po­ sije mržnju među narodima"20). Omladina se poziva da joj „bude primer herojska omladina Sovjetskog Saveza koja se neustrašivo bori za stvar čitavog čovečanstva. Zareci se da nećeš ostati mirna dok ijedna prljava fašistička noga hoda po tvojoj zem lji"21). Jasno je: Srbija i srpski narod bili su izabrani da budu baza za početak i razvoj komunističke akcije za koju se moralo znati da neće moći ostati bez odmazda. Tito veli: „Inače, ja sam najprije mislio da ta­ dašnji Glavni štab smjestimo negdje u Homolju, homoljskim šuma­ ma. Međutim, gledajući geografske karte, meni se ipak najviše svi­ dio prostor Zapadne Srbije s obzirom na to da je odatle u slučaju ofanzive bio otvoren put za Bosnu i Sandžak i na druge strane, dok su se homoljske šume mogle lako pročešljati, a u slučaju odstupa­ nja odatle, našli bismo se na prostoru na kojem bi nas neprijatelj mogao lako uništiti. Zato sam na kraju riješio da krenemo prema Zapadnoj Srbiji i tamo smjestimo Glavni štab“22).

2. Jugoslovenski komunisti su s v o j u b o r b u za vreme Dru­ goga svetskoga rata nazivali narodnooslobodilačkom borbom i taj je naziv zadržan. U stvari, bitno u toj borbi nije bio o s l o b o d i ­ lački momenat, nego s o c i j a l n o - r e v o l u c i o n a r n i pri čemu im je kao ugled i okrepljenje služio Sovjetski Savez kome je, kako se vidi iz depeše Kominterne CK-u K P J od 22. juna 1941. godine, bila mnogo važnija borba protiv okupatora nego klasnorevolucionarna na čemu je nastojalo rukovodstvo KPJ: „Uzmite 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 46-47. Na istom mestu, str. 50. Na istom mestu, str. 52. Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 45.

569

u obzir, stoji u pomenutoj depeši, da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji1123). Smatrajući sebe delom Crvene armije jugoslovenski komunisti su verovali, da je njihova borba deo odruženja proleterskoga interna­ cionalnoga duga. Iz proglasa, kojim je CK KPJ, 22. juna 1941. godi­ ne, pozvao narod na borbu, vidi se, da se govori o „dragocenoj krvi herojskoga sovjetskoga naroda, koja se proliva ne samo radi odbra­ ne zemlje, nego i radi konačnoga socijalnog i nacionalnoga oslobo­ đenja čitavoga radnoga čovečanstva. Prema tome, to je i naša borba, koju smo mi dužni podupirati svim snagama pa i svojim životi­ ma . . . Ne dozvolite da se proliva dragocena krv herojskih sovjets­ kih naroda bez vašega u češća . . . Mobil izu j te sve vaše snage protiv toga da naša zemlja bude baza za snabdevanje fašističkih rulja, ko­ je kao besni psi napadaju Sovjetski Savez, na našu dragu socija­ lističku domovinu, na našu nadu i kulu svetilju prema kojoj sa na­ dom upire oči napaćeno radno čovečanstvo čitavoga sveta1124). Pro­ glas PK KPJ za Srbiju od 23. juna 1041. godine, traži: „ Ne doz­ volite da preko naše zemlje ide ma kakva pomoć fašističkim rulja­ ma, protiv SSSR-a, protiv nas samih1125). U proglasu CK KPJ, od 25. jula 1941. godine, s t o j i : ....... Ugledajmo se na herojizam naroda. Sovjetskog Saveza, na herojizam Crvene vojske kome nema primera, čiji se borci bore prezirući smrt ne zato što među njima vlada fatalizam, već zato što bezgranično vole svoju socijalističku domo­ vinu, zato što su svesni opasnosti koja preti njihovoj otadžbini11^). Tadašnje s o v j e t o f i l s t v o rukovodstva KPJ prerastalo je sve više u s o v j e t o m a n i j u . Uoči zasedanja Drugog ANVOJ-a 26. novembra 1943. godine, govorio je Milovan Đilas na proslavi dana Oktobarske revolucije: „ . . . Sovjetski Savez je postao i svo­ jim sve većim unutrašnjim jačanjem sve više postaje točak oko koga se okreće čitava istorija savremenoga društva . .. Nama komu­ nistima se često zameralo da smo podizali narod na oružje tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . . . Da, ini smo pozvali narod na ustanak tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . .. Ali, vreme za oružanu borbu, za razvijanje ustanka, još nije bilo došlo. Ono je m oglo doći samo onda, kad hitlerovska vojska buđe angažovana negde na frontovima, i kad narodnim masama bude jasno postalo da je borba moguća, da ima izgleda na uspeh i da će u toj borbi zaista imati šta da dobije. A takav momenat je nastupio tek napadom Hitlera na Sovjetski Savez. Učešće Sovjetskog Saveza u ratu davalo je garancije da će se rat odvijati u interesu zaista nacionalnog oslo23) 24) 25) 26)

570

V lad im ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295. Moma Marković, Na istom mestu, str. 41. Na istom mestu, str. 51. Na istom mestu, str. 48.

boden ja naroda, a ne nekih reakcionarnih krugova inostranstva, na koje su se oslonili bivši omraženi vlastodršci"27). Milovan Đilas je istu ovu tezu razvijao još iscrpnije u članku „Uoči 22. juna“ . Tamo stoji: „Nas su optuživali da smo počeli oruža­ nu borbu tek kad je Nemačka napala Sovjetski Savez. A mi se time ponosimo. Ti podlaci neće da vide, da smo tek tada i mogli da se borimo, da su naše puške mogle da progovore tek kad je Sovjetski Savez povukao na sebe nemačku silu. Ali ne samo t o . .. Rat Sov­ jetskog Saveza doveo je do kraja, upravo do kraja je stvorio, po­ voljne uslove za ustanak u Jugoslaviji, i to ne samo privlačenjem nemačke vojne sile na sebe, nego, prije svega, otkrivanjem druge i drukčije perspektive rata, perspektive u kojoj su naši narodi videli garanciju da se ne samo mogu boriti za svoja prava, nego da ta prava mogu i izb oriti. . . Moralno-politička pomoć Sovjetskog Sa­ veza sastojala se u tome što je on svojom borbom i svojom spoljnom politikom dao opšte-idejni, idejno-politički smer ustanku naroda Jugoslavije, tako da je rukovodstvo ustanka moglo da se pravilno orijentiše u zamršenim međunarodnim i unutrašnjim poslovima1128). I Josip Broz Tito, kada se osetio učvršćen na vlasti, kada je ocenio da nije opasno biti iskreniji, pokušao je da ovu „narodnooslobodilačku borbu11 objasni na marksistički način. U prvome broju „Komunista11, zvaničnoga organa CK KPJ, Tito je u članku „U čemu su specifičnosti narodnooslobodilačke borbe i revolucionar­ nog preobražaja Jugoslavije11 pisao: „ . . . U narodnooslobodilačkoi borbi i u rezultatima te borbe postoje elementi historijske zakonitosti u razviću društva, koje su otkrili naši veliki učitelji Karlo Marks i Fridrih Engels, koje su teoretski obogatili, produbili i primjenili naši veliki učitelji V. I. Lenjin i J. V. Staljin. Ta historij­ ska zakonitost imala je i ima u svome razvoju kod nas u Jugosla­ viji, do izvjesnog stepena, nove forme koje su u toku rata bile uslovljene skoro tridesetogodišnjim postojanjem velike socijalističke zemlje Sovjetskog Saveza sa njegovim ogromnim svestranim na­ pretkom. Prema tome, specifični karakter i rezultati toga razvoja kod nas ne protivrječe nauci marksizma-lenjinizma, naprotiv, oni se potpuno slažu sa tom naukom1129). U čemu je to slaganje? U klasno-revolucionarnom karakteru partizanske borbe u Jugoslaviji, u onim elementima iz kojih je tre­ bao da izraste komunistički poredak u Jugoslaviji, u prerastanju te borbe u višu revolucionarnu fazu, onaj treći stadij o kome je go­ vorio Staljin u svojoj poverljivoj instrukciji višim vojnim i poli­ tičkim rukovodiocima Crvene armije, izdatoj februara 1943. godine. 27) Vladim ir Dedijer, Dnevnik II, str. 581, 582-583. 28) „B orba“ od 21. V I. 1945. 29) ,,Kom unist“ , broj 1 od oktobra 1946.

571

Tamo je rečeno: „Mislite uvek na ovu treću etapu koja leži pred nama i koja može za nas biti odlučujuća. Mi smo sklopili savez (sa Amerikom i Engleskom), jer je bilo potrebno da uđemo u treću etapu. Naši putevi se razilaze tamo gde se naši sadašnji saveznici počnu suprotstavljati ostvarenju našeg krajnjeg cilja. Budite uvek svesni, da je naša parola: proleteri svih zemalja ujedinite se, a naš je cilj svetska revolucija proletarijata. . . Naš jedini cilj jeste i ostaje svetska revolucija i diktatura proletarijata"30). U ovom smislu vaspitavala je KPJ svoje kadrove i uoči rata i prvih meseci posle sloma Jugoslavije. Za postizavanje ovoga cilja CK KPJ je morao iznalaziti nove puteve i metode. Radi boljega približavanja masama izbačena je bila parola n a r o d n o o s l o bodilačke borbe i izabran indirektni put ka krajnjem cilju. Ovo je trebalo sprovesti i u mase i među šire redove članstva par­ tije. Da bi se to postiglo naređeno je, krajem juna 1941. godine, da se svuda održavaju partijske konferencije. Vera Miletić, partijski funkcioner, kazivala je o tome šta se, po ovoj liniji, radilo u Požarevačkom okrugu. „Na konferencijama je, veli ona, podvučena raz­ lika u političkoj liniji u našem radu pre rata i posle rata . . . Sve snage treba baciti u odred, mobilisati što više rodoljubivih antifa­ šistički raspoloženih elemenata u Jedinstveni fr o n t. . . Tada se još nije znalo za ime ,,partizan“ , i još manje se znalo da ovu borbu pokreće Komunistička p a rtija . . . Narod nas je zvao „četnicima", jer je znao da su u prošlom ratu postojali takvi odredi od dobro­ voljnih boraca . .. Ono što je pokrenulo naše seljake u borbu nije bila p o l i t i č k a s v e s t već samo osećanje u g r o ž e n o s t i o d o k u p a t o r a . . . Jasno je, dakle, KPJ je krajnji cilj: dikta­ tura proletarijata i da u tu svrhu ona koristi svaku situaciju, a po­ gotovo u svojoj zemlji. U ovome zadnjem slučaju bila je to propast Jugoslavije. Narod je zakukao na okupatora i počele su se buditi borbene tradicije što je KPJ odmah prihvatila i stavila se na čelo borbe. KPJ je umela da se odlično posluži jednim od najefikasni­ jih političkih sredstava borbe: da istupi pred mase sa onim parola­ ma koje su im bile bliske, tj. koje su izbile same po sebi iz njihove sredine i njihovog raspoloženja, da ih istakne kao svoje i da za n ji­ ma povede mase, da bi im kasnije lagano nametnula ono što ž e li.. . Nije, dakle, važno hoće li ili neće baš odmah doći socijalistička revo­ lucija u Jugoslaviji već je važno da i dalje ostaje kao bitna i osnov­ na nota današnje narodnooslobodilačke borbe: kroz oslobođenje i borbe prevaspitati mase i pripremiti ih za ulazak u socijalističku revoluciju1131).

30) Iz A B S P . 31) Iz A B S P .

572

ZA REVOLUCIJU PROTIV NACIJE

1. Komunistički ustanak u Jugoslaviji bio je, u raznim delovima zemlje na razne načine, nasilno naturanje svoje volje narodu, koji o komunizmu nije hteo da zna. Kroz jaku organizaciju, zloupotreb­ ljavajući narodnu želju za nacionalnom slobodom, KPJ je sprovodila svoju ideološko-političku borbu za osvajanje vlasti i za zavo­ đenje komunističkog poretka u Jugoslaviji] . . . Znanje naroda okomunizmu bilo je različito u pojedinim krajevima zemlje: dok su o njemu seljačke mase znale veoma malo, drukčije je bilo sa de­ lom radništva i inteligencije, koja je godinama bila izložena ja­ koj komunističkoj propagandi. Može se, uglavnom, reći da KPJ ni u vreme sloma Jugoslavije ni posle toga nije imala oslonca u na­ rodu. Njega je, kroz „narodnooslobodilačku borbu“ tek trebalo stvoriti. Da je bilo tako vidi se iz tadašnjih komunističkih izvora. U Re­ zoluciji, koja je doneta na Petoj konferenciji KPJ 1940. godine, sto­ ji: ,,U Srbiji rad komunista obuhvata uglavnom samo Beograd i još neke gradove, dok je rad među seljacima bio posve zanemaren i prepušten demagogiji vođa zemljoradničke levice i drugima. K onfe­ rencija konstatuje da je dosadašnji rad Partije na stvaranju partij­ skih organizacija na selu, osobito u Srbiji, vrlo slab i nedovoljan. „Ni među radnicima komunistička partija nije bolje stajala. U oblasti oko rudnika Trbovlje i u samome rudniku bilo je oko 10.000 radnika, ,,a već godinama samo oko stotinu članova Partije među kojima često ima i neaktivnih11. U Jasenicama, gde je bilo 4.000 rad­ nika bilo je svega 22 člana partije. U velikim industrijskim centri­ ma Bosne i Srbije, gde su radile desetine hiljada radnika, „partij­ ske organizacije su ili sasvim slabe ili ih uopšte nema111). I ono članova što ih je bilo nisu bili sasvim sigurni i odani. U vre­ me popularisanja Narodnog fronta partijsko članstvo je prilično izgubilo od svoje borbenosti i ideološke čvrstine. ,,U Srbiji su dru­ govi" — žali se pomenuta Resolucija — „predaleko otišli u popu­ !) Podaci iz Rezolucije Pete konferencije KPJ 1940, str. 9 do 11.

573

larizaciji takozvane zapadne demokratije u 1936. do 1939. godine, čim se stvorilo kod mase uverenje, da su te države zaista spremne da se bore za slobodu i demokratiju, usled čega je u početku impe­ rijalističkog rata bilo raskrinkavanje tih ratnih huškaca teže i sporije“ 2). I kada se već bila rasplamsala partizanska borba, KPJ nije mogla da prodre u rnase. PK KPJ za Srbiju žali se u pismu OK KPJ za Kosovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da je teško preba­ citi 50 ljudi u prostor Kopaonika i veli: „Najveća je teškoća za po­ četak što su srezovi oko Kopaonika nedovoljno obrađeni, što u tim srezovima imamo slabu partijsku organizaciju. Ali mislimo da bi po­ java odreda dosta doprinela da se to popravi, jer bez partijske orga­ nizacije nemoguć je opstanak odreda"3). Rezolucija OK KPJ za K o­ sovo i Metohiju sa savetovanja ističe: „Naše organizacije padom Jugoslavije bile su sasvim razbijene. A li u poslednje vreme jačim tempom rada uspelo je stabilizovati preostale organizacije i form i­ rati nove (stanje s kraja decembra 1942. godine)"4). I ove organizacije su bile slabe i nezrele. U istoj se Rezoluciji kaže: „Konspiracija slaba, gubljenje granica između Partije i naro­ da, panika, brbljanje, malodušnost, kolebljivost, netačnost, nebud­ nost pred neprijateljem. . . Nerazumevanje uloge Partije, zato slab pregled nad tim radom. Izbornost je uradila da dođu slabi ljudi kao ruk ovodioci. . . Jedan od najvećih nedostataka je nemanje ve­ za sa centrima i Komitetom ili makar sa kojim PK. Takva bi nam veza pomogla i ukazala nam na naše slabosti. U težnji da usposta­ vimo vezu izgubili smo sedam partijaca i više omladinaca"5). Par­ tijci, stoji u pismu Borisa Vukmirovića, glavnog partijskog instruk­ tora OK za ovu oblast, od 23. maja 1942. godine, „još ne umeju da misle svojom glavom, nemaju inicijative i boje se odgovornosti. Da naglasim — 80% partijaca je mlado, sa manje od pola godi­ ne staža, ljudi koji nisu prošli kroz partijski rad ranije"6). Ni u Južnoj Srbiji nije bilo bolje. Boris Vukmirović, u izveštaju CK KPJ, veli za ovu oblast: „Tamo je situacija neverovatno teška. Bile su stalne i uzastopne provale. Ljudi su se kukavički držali i komandant Glavnog štaba (Vasilije Leković) sve je pričao. Čeda Milanović, član istoga štaba, bez batina je odao sve i ispričao .. . PK, koji je formiran posle odlaska delegata CK, pokazao se nezreo i slab. Nije umeo da angažuje sve ljude. 4 do 5 meseci neki ljudi nisu imali nikakve veze. Parola ,sovjetska Makedonija' i dalje se provodila. U partizanske odrede bacio sve partijce. Tako su sa likvi­ dacijom odreda, koji su bili razbijeni, i partijske organizacije bile 2) 3) 4) 5) 6)

574

Na istom Iz A B S P . Na istom Na istom Na istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

razbijene. Najbolji ljudi su izginuli.. . Ljudi su mladi i imali su sektaški odnos117). Prostrano područje Vojvodine (Banat, Bačka, Srem i Baranja), rascepkano između raznih okupatora, nije bilo pripremljeno za ko­ munističku akciju. Iz izveštaja PK KP Srbije CK K P Hrvatske, od 7. decembra 1941. godine, o Vojvodini se veli: ,,U Vojvodini je dosta teško stanje, naročito u delovima zaposednutim od Mađara. Nema mesta gde nismo imali gubitke. Naši drugovi se samo oružjem u ruci održavaju. Uslove za partizanske akcije većega stila sada nemaju1'. „Bez P artije” , ističe OK za Južni Banat, 14. novembra 1941. godine, svima organizacijama, „ne možemo pobediti. I posto­ jeće partijske organizacije su sasvim zanemarile svoj rad. Ako naše ćelije umru, ako se ugasi unutrašnji partijski život, onda nije čudo što se pojavljuje oportunizam, nedisciplina, iskrivljavanje partij­ ske linije, onda mi nećemo moći pravilno vaspitati nove kadrove. Stoga treba pre svega imati pred očima Partiju118). Početkom 1942. godine stanje je bilo nešto bolje. OK za Srem žali se, ipak, Centralnom komitetu KP Hrvatske đa nema jedinst­ venog rukovodstva. Treba im, vele, pomoć viših rukovodstava: „To radi toga, što su tamo organizacije sasvim slabe, razbijene, bez svo­ jih rukovodstava ili ukoliko ih ima u dva-tri OK. Njihov se rad na terenu slabo oseća, jer imaju vrlo mali broj svojih organizacija. SKOJ još slabije stoji119). Iz jednoga izveštaja CK-u KPJ, od 26. oktobra 1942. godine, vidi se ko je sačinjavao i onaj mali broj čla­ nova. „Veliki deo partijskog članstva, veli se i izveštaju, čine se­ ljaci, siromašni i srednji, čiji je život prilično težak. U Šidskom srezu imamo samo nekoliko članova Partije, a u Iločkom samo nekoliko kandidata. U ovim srezovima se slabo ranije radilo. Koliko smo obavešteni u Iločkom srezu nije se ništa radilo ni pre rata .. . Mnogi mesni aktivisti su streljani, a jedan deo je morao da ide u odred ili u ilegalnost. Sada postoje mesta u kojima imamo 1 do 2 legalna partijca, a ima takvih mesta gde nemamo legalnih ljudi1110). O teškome stanju u Banatu izveštavaju Pokrajinska povereništva za Banat CK KPJ, 12. jula 1942. godine, i ističu tragično stanje organizacija na tome prostoru. „Okružni komitet za Južni Banat, veli se tamo, najverovatnije ne postoji kao organizaciona celina. Do nikakvog njihovog dokumenta ili makakvog drugog rada nismo došli. Pretpostavljamo da su živi još jedan-dva druga toga foru­ ma kao ilegalci. . . Sreski forumi najverovatnije ne postoje, jer su pretežno i ta mesta stradala jer bi do sada osetili njihov rad. Mogu postojati tu i tamo po neki zaostali članovi tih foruma, najverovatNa istom mestu. 8) Na istom mestu. 9) Na istom mestu. 10) Na istom mestu. i)

nije povučeni bez veze, ileg a lci. . . Znamo i pretpostavljamo da i u naponu Partije nisu sva mesta imala svoje mesne komitete, odnos­ no poverenstva. Takođe znamo da su najjača mesta i sela pala u masovnim hapšenjima pa većinom i svi drugovi tih m esta.. . Mo­ mentalno je srpski živalj do izvesne mere zastrašen i izgleda nedo­ voljno raspoložen da nas primi, jer sada više nego ranije očekuje prvo slom — neuspehe (teritorijalne) hitlerovske h ord e. . . Ako ostanemo na sadašnjim ovlašćenjima i ako produžimo u sadašnjim granicama, postoj aće opasnost da se uopšte ne povežemo ni sa kime u Banatu, a s druge strane odlučni događaji će nas zateći bez Par­ tije” 11). U Bačkoj je, do 22. juna 1941. godine, bilo 400 članova komunis­ tičke partije. U jednom zvaničnom izveštaju Titu, od 10. oktobra 1941. godine ,,Toza“ (konspirativno ime) ističe: „Od ovoga vremena je priliv u Partiju bio mali, a gubici veliki. Obešeno, streljano, ubi­ jeno u policiji ili se danas nalazi u zatvorima oko 350 članova Par­ tije. Loše procenjivanje situacije i nespremanje skloništa za ilegalne drugove, nemarnost, hapšenja, do provala upropastilo je čitavu organizaciju u Bačkoj i ono što je najteže — skoro sve drugove spo­ sobne za samostalan rad. SKOJ je jače pogođen od partije. Osim jednoga svi članovi Pokrajinskog komiteta SKOJ iz Bačke ubijeni su. I skojevske organizacije su formalno uništene i tek sada se radi na njihovoj obnovi. Broj Skojevaca je mali“ 12). Stanje je, manje više, ostalo teško i kroz celu 1943. godinu. U jednom izveštaju Centralnom komitetu KPJ, koji su potpisali Slo­ bodan Sremčić i M ilojko Filipčev (konspirativno ime ,,Filip“ ), ja ­ vlja se da je ,,Toza“ pao u ruke neprijatelja i veli: „Vidi se da je rad u Bačkoj, naročito u Banatu, jako zaostao, da stalno gubimo i ono malo aktiva što ga imamo, a rad slabo ili skoro nikako ne napreduje11. ,,U čitavoj Bačkoj i Baranji, izveštava, 13. maja 1943. godine, PK za Vojvodinu CK KPJ, imamo svega 50 članova i 20 kandidata. Organizovani SKOJ, kao što ćete videti iz priloženoga materijala, ne postoji. Ne postoji ni jedan OK. Imali smo tri sreska komiteta, a još dva će se uskoro formirati11. „Kada je reč o Banatu i o B ačkoj11, javlja, 8. jula 1943. godine, PK za Vojvodinu sekretaru PK Srbije, „ne treba gubiti iz viđa da je tamo naš pokret jako slab, slabiji nego možda u ma kojoj drugoj pokrajini. U čitavim okruzima mi još uvek nemamo nikoga. Mi smo svesni šta ovo znači i zato ćemo učiniti sve da se čim prije likvidira ova ogromna zaostalost Bačke i Banata za ostalim krajevima naše zem lje1113). Kada se sve ovo ima u vidu onda se, u svome punom značenju, mogu shvatiti reči Aleksandra Rankovića. Govoreći o pripremnom 1J) Na istom mestu. 12) Na istom mestu. 13) Na istom mestu.

576

periodu i početku akcije on kaže: „Početak je bio težak i naporan. Mnogi nisu shvatili potrebu oružane borbe, a malo ih je bilo sprem­ no da se prvi late oružja i udare na daleko jačeg i naoružanog ne­ prijatelja . . . Naši redovi bili su u početku malobrojni, slabo na­ oružani, borci neiskusni i nedorasli krupnijim akcijama protiv oku­ patora i njegovih slugu"14).

2. Sama po sebi, svojom sopstvenom idejom i svojom ideološkom i spoljnopolitičkom orijentacijom KPJ nije mogla unutarnje zapleniti i pokrenuti narodne mase, niti postati nosilac oslobodilačke ide­ je (kako je ona to isticala). Ona je, odmah u početku, morala menjati svoju taktičku liniju i tražiti širu bazu za svoju akciju. A to nije bilo lako. Ona se, pre sloma Jugoslavije, spremala za revolucionar­ no otimanje vlasti kroz jedan građanski rat odričuči i ideju otadž­ bine i nacionalnu državu. Šireći tada defetizam oni su isticali po­ trebu klasne borbe. Kada je propala Jugoslavija nestalo je nacio­ nalne države i pred KPJ su se ukazale revolucionarne perspektive, koje su silile partiju na promenu taktike. KPJ se, tada, osetila kao jedina kompaktna vodeća politička snaga na jugoslovenskom pro­ storu. Tito je pisao 1942. godine: „Ona (partija) znala je da u zemlji nema nijedne druge snage i partije, koja će se hteti odlučno odupreti fašističkim osvajačima. Blagodareći saznanju te opasnosti KPJ nije bila iznenađena događajima koji su se kasnije odigrali. Ona nije bila zatečena nepripravna, već se spremala u svakom po­ gledu da dočeka te događaje sa napred određenom linijom i odlu­ kama o tome šta treba da radi“ 15). Ako je, u nastaloj situaciji, htela da se oseti i čuje, KPJ je m o­ rala da menja svoju taktičku liniju i da iznalazi novu: ona je bila u prividnom potčinjavanju k l a s n o - r e v o l u c i onarnog momenta nacionalno-oslobodilačkom. Sticaj okolnosti je učinio đa se ona najviše mogla osloniti na neke elemente iz srpskog naroda, koji se u raznim delovima razbijene Jugoslavije našao u različitim situaciđama. Nezainteresovan za k l a s n i m o m e n a t bio je srpski narod veoma zainteresovan za n a c i o n a l n u i d e j u . I to je KPJ veoma vesto koristila, likvi­ dirajući, istovremeno, srpski vodeći nekomunistički sloj, gde god je to bilo moguće. 14) Aleksandar Ranković, Organizaciono pitanje K P J u nacionalnooslobodilačkoj borbi („Proleter", god. X V I I I , 1942, str. 8). 1 5) Josip Broz Tito, Narodnooslobodilačka borba i organizaciono pitanje naše partije („Proleter", m art-april 1942, str. 5).

577

U raznim delovima Jugoslavije to je različito rađeno. Prema lokalnim prilikama i uslovima. Na područje NDH, gde je srpski na­ rod bio stavljen izvan zakona, slala je KPJ tamo svoje intelektualce, koji se nisu slagali sa idejom NDH i ustaškim metodama. Tu je stu­ pio na scenu CK KP Hrvatske. On je poslao u Liku Marka Oreškovića-Krntiju, Hrvata, koji se među pobunjenim narodom u šumi p oja ­ vio u šumadijskom narodnom odelu sa šubarom na glavi. Pevao je srpske borbene pesme. Pretstavio se narodu kao „brat iz Srbije", koji je došao đa pomogne ustanak koji je tamo bio uzeo maha. Na Kordunu su bili V eljko Holjević, Stjepan Milosinčić-Siljo, Drago Diminik, Dragutin K lobučar-„K ort“ i Stanko-Canica Opačić. On je imao zadatak od partije da ove ljude populariše kao „poštene Hrva­ te", koji su došli Srbima da se bore za njihovu slobodu. Pred na­ rodne mase istupalo se sa čisto nacionalnim i monarhističkim ide­ jama i parolama. Obzirom da je narod ovoga kraja bio izrazito m o­ narhistički raspoložen, dozvoljavano mu je da se bori pod kraljev­ skim amblemima. U ovoj početnoj fazi razvoja ustanka komunisti su, narodu ovoga kraja, govorili: niko nema ništa protiv Kralja; ako narodu treba pet kraljeva niko mu to neće braniti posle rata. I u Crnoj Gori je nacionalna ideja bila iskorišćena za početak borbe: narod je bio jednodušan u odbijanju proglašenja „nezavis­ ne" Crne Gore po milosti Italijana. To je bilo 12. jula 1941. godine, a već 13. jula izbio je opšti narodni ustanak koji je, opet, KPJ htela da iskoristi za svoje ciljeve. Ni ovde komunisti nisu istupali kao partijci. Sebe su nazivali „narodnorevolucionarna vojska", ali su odmah formirali Vrhovnu komandu za Crnu Goru, Boku Kotorsku i Sandžak i vojno i političko rukovodstvo zadržavali za sebe . . . Pri­ preme i izvođenje komunističke akcije u Crnoj Gori finansirani su novcem Jugoslovenskog novinarskog udruženja koje je, 5. aprila 1941. godine, Pijade poneo sa sobom kada je pošao iz Beograda. Tamo je, pored Milovana Đilasa, bio i dr Dušan Nedeljković i beo­ gradski advokat Demajo. Sa njima je bio i Vasilij Lebedjev, sekre­ tar sovjetskog poslanstva u Beogradu. Moša Pijade je istupio pod imenom Janko Đurović . . . Od sredine oktobra 1941. godine počeli su komunisti sa ubistvima, jezivim i strašno svirepim, kojima se tačan broj ne zna. Tada su se komunisti u Crnoj Gori oformili kao partizani, uzeli kao amblem crvenu petokraku zvezdu i uveli po­ zdrav „Smrt fašizmu — sloboda narodu". Ova komunistička divljanja u Crnoj Gori prikazivana su kas­ nije kao zastranjivanja, kojih je bilo i u Hercegovini. U Hercego­ vini i u Istočnoj Bosni došlo je do spontane narodne reakcije na bezbrojna i grozna ustaška zverstva. Ustaše su, još u maju 1941. godine, počele istrebljivanja Srba. Narodni ustanak buknuo je u junu bez ikakve veze sa komunističkim organizacijama. Do kraja 1941. godine ustaše su bile izbačene iz najvećeg broja srezova Her­ 578

cegovine. U toku zime 1941/42. godine i u proleće 1942. godine ko­ munisti su iz Crne Gore — delom po planu, a delom pod pritiskom nacionalnih snaga, koje su se organizovale radi samoodbrane od komunista — počeli da prelaze i u Hercegovinu i da tamo vrše pri­ tisak sa određenim ciljem : da razbiju nacionalnu organizaciju. I ovde su, kao i u Crnoj Gori, počeli sa masovnim ubijanjima istak­ nutih nacionalnih ljudi. U Kifinom selu, srez Nevesinje, ubili su glavnog organizatora nacionalnog ustanka, majora Boška Todorovića, sa nekoliko intelektualaca (Neđeljko Jokanović, Desimir Bukvić). Kao i u Crnoj Gori i u Hercegovini su komunisti jako naglaša­ vali klasno-ideološki momenat u narodu, kojega to nije interesovalo. Pod 16. junom 1942. godine zabeležio je i Vladimir Dedijer greške komunista u Hercegovini u svome Dnevniku. On veli: „ . . . Greške su otpočeli odnosno otpočelo je da se povećavaju, na­ ročito otkako su dolazili pojedini drugovi iz Crne Gore kao pomoć na političkoj i vojnoj liniji. Te greške su levog karaktera. Herce­ govci su stali na gledište: „Ubi svakoga ko tebe može sutra ubiti“ , i u tom pogledu su zaista čuda p ra vili.. . Jedan drugi rukovodilac u jednom pismu je govorio da je ova naša borba ustvari proleterska revolucija. Kad narod pozdravlja „pomozi Bog“ , onda se kažnjava i mora da pozdravlja „Smrt fašizmu". Greške s desna dolazile su otu­ da što su drugovi Hercegovci narodooslobodilačku borbu u suštini smatrali kao borbu Srba protiv drugih naroda, to jest naseli su sti­ hiji masa, spontanom pokretu srpskih masa protiv ustaškoga te­ rora1116). Sve ovo je Aleksandar Ranković nazvao s e k t a š k i m s k r e t a n j e m. „Sektaško skretanje, veli on, bilo je zahvatilo naročito drugove u Hercegovini. U proglasima „narodu Hercegovine11 ne sa­ mo da se u svakoj drugoj rečenici spominje komunistička partija i njena uloga, nego se dopustilo da te iste proglase potpisuju partij­ ski komiteti zajedno sa NOO i Operativnim štabom . . . Slične i još veće progreške učinilo je partijsko rukovodstvo u Crnoj Gori. Odu­ ševljeni poletom narodnoga ustanka. . . naši partijski rukovodioci u Crnoj Gori zapostavili su rad u Partiji. PK nije posvetio potrebnu pažnju radu partijskih organizacija, kako na terenu tako i u parti­ zanskim odredima. Partijske publikacije, zborovi, leci, odnos pre­ ma stanovništvu na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji, stav prema prijateljima i neprijateljima narodnooslobodilačke borbe — sve je to bilo van stvarne i svakodnevne uporne kontrole Pokrajin­ skog komiteta1117). Slična zastranjivanja pojavila su se i na Kosovu i u Metohiji. CK SKOJ-a piše, 7. januara 1943. godine, Oblasnom rukovodstvu 16) Vladim ir Dedijer, D nevnik (drugo izdanje sažeto u jednu knjigu), str. 143. 17) „P roleter", god. X V I I , broj 15, 1942, str. 9.

579

Skoja, da su se kod njih pojavila odstupanja od partijske linije. „U vašem pismu mladim komunistima Kosova i Metohije, veli se tamo, ima nekoliko formulacija koje mogu da suze široku platfor­ mu borbe protiv fašističkih osvajača. Tamo ima jedna ovakva re­ čenica: „Napadom na Sovjetski Savez fašizam je istvoremeno obja­ vio rat do istrebljenja svim komunistima". Kada ta rečenica ostane bez pobližeg objašnjenja . . . onda mi sami dajemo potvrdu nepri­ jateljima narodnooslobodilačke borbe koji na sva usta viču da oku­ patori progone samo komuniste, i da jedino iz toga razloga komu­ nisti beže u šume i bore se“ 18).

3. Komunistički ustanak nastajao je različito u raznim delovima Jugoslavije i imao, zavisno od lokalnih okolnosti izvesne osobenosti. Uzor je, ipak, bio ustanak na okupiranom području Srbije. Za početak svoga ustanka u okupiranoj Srbiji komunisti uzimaju 7. jula 1941. godine. On je, zna se, počeo zločinom: toga dana, 7. jula 1941. godine, kod seoske crkve u selu Bela Crkva, narod je slavio svoju crkvenu slavu. Bilo je prisutno i nekoliko žandarma koji su mirno održavali red. Za vreme svečanosti u trem crkve ušlo je ne­ koliko naoružanih ljudi. Na čelu su im bili poznati komunistički prvaci iz Valjleva: dr Miloš Pantić, lekar, Zivorad Jovanović, novi­ nar, koji je bio u Španskom građanskom ratu i zbog toga nazivan ,,Španac“ , i Mile Milatović. Oni su ubili dva žandarma, dva Srbina a nijednoga Nemca. „Ubistvo je izvršeno iznenada, a na veliko zaprepašćenje okupljenoga naroda, koji je došao na slavu mesne crk­ v e "19). Ovaj dan je proglašen za dan „narodnog ustanka" u Srbiji. Time je počeo krvavi pir ubijanja i uništenja po Srbiji. Cilj sve­ ga toga bio je: uništenje svega što bi moglo smetati ostvarenju ko­ munističkog poretka na Balkanu. Dr Avram Levi, komesar Užičke republike, tvrdio je: „Mi možemo da uspemo samo onda ako ruši­ mo temelje staroga društva. Zato se u teoriji i u praksi obaramo na građansku d r ž a v u kao na materijalnu pojavu i na njene duhovne oslonce: veru, nacionalizam, porodicu, moral. Jer uspemo li da oduzmemo buržoaskoj državi dušu, telo će se skrhati samo od sebe, pod najmanjim udarcima spolja. Da bi se to postiglo mi ne prezamo ni od kakvog sredstva. Mi nismo sputani predrasudama građanskoga shvatanja"20). To oni, zaista, nisu ni bili: ubijali su, palili, odnosili šta im je moglo trebati. Smetale su im čak i opštinske i poreske arhive. Vu18) Iz A B S P . 1 9) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 42. 20) I/. A B S P .

580

kajlo Kukalj, učitelj, politički komesar jednog partizanskoga odreda, zapisao je u svom Dnevniku pod 27. avgustom 1941. godine: „Selo Zićevac. Popalili smo opštinsku arhivu. Kašike su nam dali Cigani. Bilo ih je nekoliko čergi na kraju sela. Divnim oduševljenjem su nas dočekali ovi ljudi. Plamtele su im oči, smeškala su im se tvrda, suncem opaljena lica. Gledali su u nama svoje oslobodioce1121). K u­ kalj, čovek koji je imao i književne ambicije, opisuje zlostavljanje jednog čoveka od strane partizana: „ . . .Nisam nikad u životu v i ­ deo da tako nemilosrdno tuku čoveka . . . Gnječili su ga koljenima, čizmama. Udarali su ga kundacima i pesnicama. Nožem su mu sjekli prste i komade mesa sa lica. Zašto to činiš? pitao sam. „To je buržujski skot11, bio je odgovor i nastavio je posao1122). Jedna druga scena: „Politikom je upao u Poresku upravu i Srez. Komandir u Po­ štu, a ja sa trojicom ljudi u opštinsku upravu. Potražili smo sjekire i isjekli vrata. Kasnije je došao i opštinski blagajnik. Svinja jed­ na . . . Fino su g ord e knjige, velike, debele poreske knjige1123). Potresni su i ovi slučajevi. M iloje Zakić, politički komesar Rasinske komunističke čete, uhvatio je u selu Svrača policijskog pisa­ ra Acu Kamperelića, sina prote Kamperelića. „Ovaj zver čovek no­ žem je iskopao nesrećnom Kampereliću oko i naterao ga da sam svoje oko pojede. Potom je Zakić naredio te su svakog sata čupali Kampereliću po jedan zub, sve dok nije od muka izdahnuo"24). Ili ovo: komunisti su „privezali uhvaćene seljake i četnike uz motku i vezali ih vinovom lozom oko grudi, oko pojasa i za noge, te su ih tako privezane prinosili tihoj vatri, iznad koje su ražanj sa prive­ zanom žrtvom okretali sve dok ne bude pečena"25) . . . Ubili su ne­ koliko sveštenika među njima Mitrofana Matića i Vasilija Božarića. Naročito je bio potresan slučaj sveštenika Vojislava-Voje Stojilovića iz Sređnjeva, koga su komunisti uhvatili 16. septembra 1941. godine. Vezali su ga i tako vezanoga privezali za auto. „T re­ balo je nesrećni pop V oja da put od osam i po kilometara pređe trčeći brzinim od 37 km. na sat. Vučen po blatu, sav krvav i modar, izranjavljen i teško izbijen i besvestan. U Rabrovo nije dovučen ni čovek ni leš, nego nekakva krvava i prljava masa u obliku kla­ de11215). Zatim je nastalo još strasnije: „Lom ljenje je izvršeno na taj način što su ga živoga i onesvešćenoga savijali sve dotle, dok mu se glava (temenom nazad) nije sastavila sa petama. Tada, potpuno prelomljeno (rastrzanjem) na dva dela, telo nesrećnog popa V oje 21) 22 ) ‘-3) 24) 25) 26)

„Naša borba" od 2. X I. 1941. Na istom mestu. Na istom mestu. ,.Naša borba" o d22. III. 1942. „Naša borba", 22. III. 1942. „Naša borba", 23. X I. 1941.

581

bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo na radost seoskih pasa, puna tri dana“27). Ištvan Borota i Josif Majer, dvojica od krvoločnih ubica, izjavlji­ vali su svoju punu saglasnost sa ubicama. Majer je govorio: „Šta se mene tiču Srbi, meni je m ilije da dođu K in e zi.. . Meni nije bilo teško testerisati ljudske glave. Ne nosim na duši jednu već neko­ liko stotina"28). Ištvan Borota je govorio: „ . . . Mi moramo voditi borbu protiv fašizma pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno; samo u Kini oko 400,000.000 ljudi, a u Indiji ima oko 500,000.000. Glavno je da pobedi naša ideja, a naše proleterske ruke sagradiće sela i gradove, koje fašisti poruše“ 28). U ovo vreme komunisti su na okupiranom području Srbije obesvećivali i bogom olje. Evo samo nekoliko primera: obesvetili su crkvu u Prnjavoru (Mačva). Jedan očevidac je to opisao: „Ovako izgleda Prnjavorska crkva: ikonostas razbijen, sve svetačke slike sa njega skinute i unakažene, časna trpeza preturena, a svi objekti, koji na svetome Prestolu stoje, rastureni a delom nestali. Crkvene knjige upropašćene, a sva drvenarija (sto za sveće, stolice, vlađičina, vladareva kao i sve druge stolice, koje stoje sa strane), izlomljene i bačene po sredini crkve. Prozori porazbijani, polijelej isto tako, slike ktitora crkve nožem izbodene, itd. Kulminacija svega toga je to što su komunisti izmet vršili unutra, i što su konje držali unu­ tra"29). Za Ovčarsko-kablarske manastire je zapisano slično: „Ovčarski manastiri su takođe opljačkani i u njima su nalazili sklonište .parti­ zani' i na razne načine ih poganili. U jednom manastiru nađen je ljudski izmet, pored njega jedna ispisana hartija na kojoj stoji: „O vo vama kaluđerima ostavljamo da zodovoljite vaš birokratski duh“ . Kaluđeri su utekli iz manastira i pridružili se četnicima ,,Javorovcim a“ . Evanđelje manastira Sv. Trojice pocepano je i upotreb­ ljavano za klozet-papir. Seljaci nam tvrde da se u manastirima vr­ šilo bludničenje „partizana". Ne zna se još ništa što je sa nekoliko sveštenika i parohijana1130) . . . U Crnoj Gori „upale su komunistič­ ke bande u crkvu, iznele iz nje svešteničke odežde i u njih obukli magarca” 31). Za crkve u Crmnici zabeleženo je: „ . .. U crkvama, manastirima i školama je prava pustoš, svuda pljačka, paljevina. Ikonostas u crkvi sv. Petke kod Krstača u Podgori sa ikonama i odeždama potpuno je izgoreo, vatra je ložena u samoj crkvi. Isto je to po svima crkvama Crmničkim. Od manastira Gornjo-Brčel27) 28) 29) 3°) 31)

582

„N aša „N aša „N aša „N aša „N aša

b o rb a ", b orb a", b orb a", b o rb a ", b orb a",

22. III. 1942. 8. III. 1942; „Naša borba", 19. IV. 1942. 30. X I. 1941. 14. X I I . 1941. 12. V II. 1942.

skog, stare zadužbine Nemanjića, ostali su samo zidovi. Tu je bio „partizanski štab“ i harem od pedeset devojčura sa njihovim šefom, zloglasnim dželatom popom Blažom Markovićem. Po školama, či­ taonicama i knjiženicama takođe je pustoš“ 32). I komunistička ideja i njihovo postupanje na terenu odbijali su narod od njih; izmišljena je legenda da je narod rado prihvatio partizansku borbu. Dr Blagoj e Nešković i Spasenija-Cana Babović, obaveštavaju, 12. oktobra 1941. godine, CK KPJ o raspoloženju naroda u Jablanici i vele: „Oni (seljaci) često mole naše partizane da ne ubijaju Nemce, jer će ih pobiti i sve popaliti. U jeku najve­ ćeg terora naši prijatelji u Požarevačkom okrugu izbacili su naše drugove, negde su ih i prokazivali. Kada je popaljeno selo Gajtan (Jablanički srez) i kada su naši došli u selo, seljaci su im govorili: „Mičite se, zar nije dosta što ste počinili od nas“ 33). I pored toga partija je bila uporna. Direktiva je glasila: „Od ubijanja Nemaca ne sme se odustati makar okupator streljao taoce, jer mu treba do­ kazati da srpski narod neće stati pred njegovim pretnjama i pred terorom. A drugo: treba narod tako osvešćavati i naučiti ga da se sloboda može izvojevati samo preko borbe i žrtava"34). Za Srem javlja partijski rukovodilac ,,Triva“ (konspirativno ime), 19. decembra 1942. godine o nedelima komunista: ,,U ovome selu (Karlovčić) tučena su četiri čoveka, a osim toga ubijeno je je ­ dno dete od 11 godina. U razgovoru sa ljudima, sa kojima sam slu­ čajno došao u dodir, oni pričaju da ne znaju zbog čega su ovi ljudi tučeni. Za same te ljude vele da su dobri i čestiti. Dalje, kada sam pitao još neke stvari u vezi sa batinama, dobio sam ovaj odgovor: znate, svi to kriju, boje se ljudi pa ne smeju da govore . .. Drugovi, posle svega ovoga, stanje u selu je ovako: prolazimo ulicama (uveče po mesečini) i ljudi nas vide i beže u kuće . . . ja sam, drugovi, razgo­ varao sa jednim od tučenih, pa sam od njega saznao ovo: posle onoga dana kada su ljudi tučeni seljaci su stalno u strahu. Evo da vam navedem samo ovaj slučaj, kaže on: za proslavu sedmog novembra (dan Oktobarske revolucije) trebalo je sakupiti ljude za predava­ nje i mesni su za ovo odredili profesionalce. Ovi su krenuli po selu da kupe ljude. Tako su kod svake kuće lupali u prozor, i rekli: do­ đi na to i to mesto. Ali čim su oni kucnuli u prozor seljaci, onako polašeni, počeli su begati kroz bašču .. . Jedan partizan veli: m o­ ram promeniti mesto, jer me tako gadno u kući gledaju. Ja sam zapitao: zašto? Odgovorio je: ja se nalazim u onoj kući gde su parti­ zani ubili babu“ 35). •°>2) Na istom mestu. 33) Iz A B S P . si) Iz A B S P . 35) Iz A B SP .

583

Nije drukčije bilo ni u Bosni. Vladimir Dedijer zapisao je pod 17. februarom 1943. da ih seljaci oko Glamoča bojkotuju i neće da im daju kola i konje za komoru: „M obilizacija konja se ne vrši pravilno. Seljak čuje samo na jedno uvo. Prijavi se komandi mesta, dobije pravac, pa skrene s puta svojoj kući. Eto, iz Livna je pošlo 50 kola za Glamoč, a stiglo ih svega deset. Jedan vodio sedam kola, zaspao, a kada se probudio u Glamoču — šest kola nije bilo“36). Pod 29. martom 1943. godine, zabeležio je Dedijer, da im seljaci oko Trnova, nedaleko od Sarajeva, ne daju ni konje ni namirnice: “ ..Ni­ jednoga konja nismo m ogli dobiti za prenos ranjenika, iako (prema popisu ustaša od 1941) ovde ima preko 800 konja. Ovaca imaju 6.900 komada, goveda 2000! A jedan intendant je skupio 37 kilograma mesa! Bogat je ovo kraj. Živi ovde jedan hodža i drži hata u mrač­ noj štali i izvodi ga jednom godišnje na trku. A nama vele da nema nijednog konja za prenos ranjenih drugova iz Poca“ 37). Nekima od partizanskih vođa prosejavala je, na mahove, svest o počinjenim greškama. Tako ,,Filip“ (K ljajić Fića?) javlja, 13. sep­ tembra 1942. godine, Centralnom komitetu KPJ ovo: „Kad sad gle­ dam na naš odlazak u šumu, ubeđen sam da smo pogrešili što smo otišli tamo. Mi smo otišli u šumu s uverenjem da ćemo tamo moći nastaviti s našim radom po svim linijama, da ćemo nastaviti sa iz­ davanjem naše štampe. Međutim, pokazalo se đa je to nem oguće"38). Devet meseci kasnije javlja, 26. juna 1943. godine, Okružni komitet za Srem štabu Trećeg odreda treće partizanske zone: „ . . . Pored toga primećeno je da su se drugovi partizani isu više raskomotili i prosto udarili namet na seljake. Po oslobođenim selima oni se retko ili skoro nikako ne kreću peške. Vrlo često i za najkraće puteve uzimaju od seljaka kola, a posle toga po dva-tri dana ne rade niš­ ta"39) . . . U partizanskim materijalima kaže se za neke partizanske vođe, da su se „povojvodili" i postali samovoljni. Za političkog ko­ mesara Boška Đuričića zabeležene su u jednom Partizanskom dnev­ niku (izjave dve partizanke, Angeline Rasulić i Dragije Grujičić) kako je živeo i hranio se: „Svaki dan pečeni pilići i kokoške. I po­ gaču sa jajima, tako fina pogača, bela sa jajima, sa mlekom, kajma­ kom. Fino, nešto izvanredno. Samo sam jednom od toga malo pro­ bala. Jao što je pogača! To je mesila najbogatija seljanka . . . Boško ie naređivao da se za njega peče prase, da se svo namaže zejtinom, da bude fino, žuto i rumena kora, da sve rska kad se jede, a unu­ tra, u utrobu, metnu dunju"40). Pod 5. avgustom zabeležio je i Dra­ gojlo Dudić: „ .. . Pripremali smo brašno za hleb i krompir za sprav36) 37) 38) 39) 4I>)

584

Vladimir Dedijer, D nevnik II, str. 114. Na istom mestu, str. 192. Iz A B S P . Iz A B S P . „Naša borba“ , 2. I X . 1941.

ljanje čorbe od jagnjeta. Hlebna peć je založena, u kojoj treba da se ispeče hleb i jedno ja gn je"41). Pod desetim avgustom je zabeleženo: „Ove večere smo imali čorbu i pečenu jagnjetinu"42). Ni 14. avgusta nije bilo loše: „ . . . Iz sela je prispelo mleko, sir, slanina. Doručak je bio obilan, preko svakog očekivanja"43). 23. avgusta bilo je ovako: „Ručali smo u kući Kočinog oca. Spremio nam peče­ no jagnjeću čorbu“ 44). A „ratovali" su evo kako: u selu Slavkovici, beleži Dudić 7. avgusta, bilo je ovako: „Naša patrola prethod­ nica već je posela opštinsku zgradu. Za izvršenje zadatka odre­ dili smo drugove: sudi ju, lekara i potreban broj partizana. Na loma­ či su spaljeni prvo veliki i krupnim slovima štampani leci ranođnih izdajnika — Ljotićevaca. Zatim sva prepiska, svi spiskovi o žetvi, stoci, ljudstvu kao i novčane knjige. Otvorena je kasa i u njoj na­ đeno okruglo 2000 dinara . . . Uzeli smo šapirograf, pošto onaj koji smo ranije nabavili, nije dobar, uzeli smo i nešto hartije. Dokumenat o zatvaranju opštine dali smo predsedniku,a jedan zadržali za nas, koji prilažemo uz dnevnik. Posle izvršenoga zadatka u opštini odmah smo organizovali održanje zbora"45).

4. Partijsko rukovodstvo, sa Josipom Brozom Titom na čelu, po­ stajalo je, vremenom, svesno štetnosti za njihov pokret od ovakvo­ ga rada. U jednome upustvu, koje je Tito poslao Pelagiji ( = Spasenija — Gana Babović) i Mihailu (dr Blagoje Nešković) stoji: „Ako se pogleda samo jedno mesto na oslobođenoj teritoriji, videće se ogromni propusti, nedostaci i greške. Naši rukovodeći ljudi i foru­ mi, pored sve svoje odanosti i aktivnosti, naši drugovi, često ne mo­ gu da se snađu ni u najprostijim, a kamoli u komplikovanijim pi­ tanjima. Samim tim stvaraju se nepotrebne teškoće i unosi zabuna u naše vlastite redove i mase koje treba sada više nego ikada oku­ pljati oko Partije i njenih organa. Treba provesti samo nekoliko dana na terenu, na onome gde treba iz staroga preći u novo stanje stvari, koje je, istina, na ovoj etapi narodnooslobodilačke borbe mno­ go komplikovanij e nego inače, — pa videti svu slabost naših kadrova i nedoraslost novoj situaciji i novim zadacima"46). Rezolucija Oblasnoga komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, nare­ đuje 1942. godine: „Odlučno sprovoditi partijsku liniju, priprema­ 41) 42) 43) 44)

Dragoljo Dudić, Dnevnik, str. 24. Na istom mestu, str. 49. Na istom mestu, str. 57. Na istom mestu, str. 87.

45) Na istom mestu, str. 35. « ) iz ABSP.

585

jući politički mase na tešku i odlučnu borbu . . . Partija mora da dela u masama kao rukovodeća sila, a ne ići na stihijsko revolu­ cionarni razvitak tih masa . . . Ne bojte se od uvlačenja vi organi­ zaciju ljudi koji su požrtvovani i koji hoće da se bore pod ruko­ vodstvom KPJ bez obzira na njihovu političku uzdignutost, jer će se oni brzo broz borbu podići i učiti'147). Na potrebu ovoga ukazuje i dr Blagoj e Nešković u uputstvima Okružnom komitetu KPJ za Srem gde je stanje bilo vrlo slabo: „Sto se tiče izolovanja narod­ nih masa od reakcionarne buržoazije, to se ne čini danas borbom protiv buržoazije kao eksploatatorske klase, već protiv te reakcije kao sluge okupatora"48). U sličnom smislu pisao je i Sreten Žujović-Crni u članku „Bo­ rimo se za čistoću i boljševizaciju Partije11. On veli: ,,U današnjim uslovima narodnooslobodilačke borbe i oružanog narodnog ustan­ ka povećava se odgovornost partijskih organizacija i članova za očuvanje jedinstva misli i akcije, za jačanje čvrstine i aktivizaciju partijskih organizacija i članova, za njihovu izgradnju, za odbranu čistoće naše Partije . . . Pitanje širenja partijsko-političkog utica­ ja ne postavlja se danas kao problem, već kao najbolji mogući na­ čin upoznavanja širokih narodnih masa, učesnika u oružanom na­ rodnom ustanku, sa partijskom linijom i ciljevima i karakterom narodnooslobodilačke borbe. To, s druge strane, zahteva od naših partijskih organizacija i članova aktivan rad i njegovo svesno uvo­ đenje u život1149). Te političke i taktičke greške, koje su se ispoljavaie na raznim stranama, partijsko rukovodstvo je nazivalo sektašenjem. CK KPJ u instrukcijama za organizacije u Vojvodini, od 23. avgusta 1942. godine, naređuje, „da se već jednom prestane u našim redovima sa sektaškim i naivnim „sum njičenjima" i sa „strahom da nas Engle­ zi ne prevare11. Potrebno je shvatiti da je pitanje saveznika pitanje borbe za saveznike, pitanje borbe za aktivizaciju toga saveznika. Ovo važi kako u sferi međunarodnih odnosa tako i u pogledu savez­ nika unutar pojedinih zemalja. Izvan sumnje je da u Engleskoj, Am erici kao i u kapitalističkim zemljama postoji ne mali broj re­ akcionarnih krupnokapitalističkih klika čije su simpatije još uvek na strani hitlerizma kao udarne pesnice antisovjetske borbe, ali je problem baš u tome da se takve grupe izoluju, da se sve više potis­ nu ustranu, da im se oduzme odlučujući uticaj na politiku njihove zemlje, a ne u tome da lijemo vodu na njihov mlin zvučnim fraza­ ma o proletarijatu, i njihovim „zahtevima11, o „drugoj etapi borbe11 itd.1150). 4?) 43) 4S) 50)

586

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju uputio je, 1. septembra 1942. godine, Okružnicu u kojoj traži da se prekine „sa sektaškim sta­ vom prema neaktivnim i kolebljivim elementima iz redova Demo­ kratske, Radikalne, Zemljoradničke i drugih rodoljubivih organi­ zacija. Treba ubeđivati njihove pristalice u nužnost aktivne oru­ žane borbe protiv okupatora i njegovih najamnika, a svojim radom svaki član Partije treba da razbija strah kod ovih ljudi, strah, koji pođgrejavaju okupator i njegove sluge kao da se tobože sada ko­ munisti bore za svoju vlast, a ne za oslobođenje čitavoga naroda ispod jarma okupatora i njegovih slugu. U pitanju je borba za pridobijanje saveznika za narodnooslobodilačku borbu“ 51). Zbog istih razloga PK KPJ za Srbiju, naređuje, 24. septembra 1942. godine, partijskom rukovodstvu u Zemunu: „Zato morate da dobro pazite da se ne čine političke greške. Udrite po levim frazerima. Ne doz­ volite da se danas vrše obračuni sa eventualnim sutrašnjim pro­ tivnicima"52). Ovo stanje unutar KPJ zainteresovalo je bilo i Kominternu, koja je bila protiv sektašenja i protiv preranog naglašavanja socijalno-revolucionarnog momenta. „Fišer" (Ivo Lola Ribar) član CK KPJ, javlja 30. avgusta 1942. godine, dr Blagoju Neškoviću za to interesovanje i za intervenciju i veli: „Ovoga puta, kao najvažnije, imam da ti javim najnoviju direktivu Dede ( = Kominterna) pre­ ma kojoj naše u d a r n e brigade neće više nositi naziv „proleterske" i u kojoj nas Deda upozorava da se čuvamo lapsusa koji vodu lije na mlin neprijateljima naroda u zemlji i inostran­ stvu. Ova direktiva, prema kojoj je Ćaća (CK KPJ) već preduzeo odgovarajuće mjere, dolazi nam u dobar čas, tj. baš u trenutku kad smo svuda poveli oštru kampanju protiv sektaštva koje je na mnogim mjestima poazalo svoje pipke. Svojom odlukom Deda će nam pomoći da sami još pojačamo našu budnost u tome pogledu i do u sitnice obezbedimo sprovođenje pravilne političke linije naše Partije u ovoj narodnooslobodilačkoj borbi. U gornjem obliku ova je informacija lično za tebe, a odgovornim drugovima ju treba po­ vjeriti i provjeravati naše političke poteze, kako bi uvijek i do kra­ ja dosledni bili u okviru današnje borbe, a oštro i neumorno uda­ riti po sektaštvu"53). I Kominterna je preporučivala Centralnom komitetu KPJ tra­ ženje saveznika u građanskim partijama što se moglo odnositi, na­ ročito, na srpske političke partije. Rodoljub Čolaković je na jednom mestu rekao: „Treba imati na umu, da je većina boraca u partizan­ skim odredima bila srpske narodnosti, da je bila politički (u kom u­ nističkom smislu reči) prilično zaostala i u prvim mesecima dosta 51) Na istom mestu. 52) Na istom mestu. 53) Na istom mestu.

587

šovinistički raspoložena". U jednoj instrukciji CK KPJ, koju su potpisali Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Lola Ribar i Sreten 2ujović-Crni, a koja je bila 10. aprila 1942. godine poslata Blagoju Neškoviću, traži se da on pokuša pridobiti nekoga od srpskih poli­ tičara. „Prema onome što danas znamo", stoji u instrukciji, ,,a to­ liko je za tvoju ličnu informaciju, — u ovom su izgleda prilično umešani prsti dobrog dela vladajuće jugoslovenske emigracije pa i drugih" naših „prijatelja", kojima je cilj da nas za vremena na ovaj način likvidiraju. Prirodno je da ovo nameće i nama čitav niz novih problema i potrebu da za vremena raskrinkamo sve takve pokušaje i izolujemo njihove nosioce od masa. TJ tome pogledu mi ćemo, možda, biti već uskoro prinuđeni da pođvrgnemo javnoj kri­ tici i stav jugoslovenske vlade u Londonu čiji je ministar Draža Mihailović i tražiti njegovo uklanjanje . . . U pogledu ostalih vod­ stava srpskih političkih grupa je li moguće neko ponovno ostva­ renje kontakta? Ako ne za što drugo, a ono bar da ih se istera na čistinu. Ima li među njima ljudi koji bi bih raspoloženi da pređu ovamo i da se zaista angažuju u pravoj narodnooslobođilačkoj bor­ bi. U koliko ima, javi nam koji su. Radi se, naime, o ponovo aktuolnom planu jednoga centralnog tela narodnooslobodilačke borbe. U vezi sa tim bio bi odličan potez kada bi i starog F (dr Ivan Ribar) mogli prebaciti ovam o"54). U skladu ove taktike izdat je, oko 10. februara 1943. godine, je­ dan proglas Vrhovnog štaba i AVNOJ--a o ciljevima partizanske borbe, koji je bio namenjen za širu javnost a stvarno prikrivao nje­ zine prave ciljeve. Tamo se kaže, da su ciljevi te borbe: ,,1) Oslobo­ đenje zemlje od okupatora i izvojevanje nezavisnosti i istinskih demokratskih prava; 2) neprikosnovesnost privatne svojine i puna mogućnost samoinicijative u industriji, trgovini i poljoprivredi; 3) nikakvih radikalnih promena u odnosu na društveni život i delatnost, osim zamene reakcionarnih opštinskih uprava i žandarma — koji su se bili stavili u službu okupatora narođnooslobodilačkim odborima koji imaju istinski demokratski karakter. Sve važnije mere, kako u odnosu na društveni život, tako i u državnoj organi­ zaciji, rešavaće posle svršenoga rata pretstavnici naroda, koje će zaista slobodno birati sam narod; 4) narodnooslobodilačkom pokretu koji se bori za slobodu naroda, za socijalna i demokratska prava, jeste tuđe svako nasilje i nezakonitost; 5) oficirima koji pristupaju narodnooslobodilačkoj vojsci zagarantovani su njihovi činovi i pra­ va prema sposobnostima; 6) narodnooslohodilački pokret priznaje ti potpunosti nacionalna prava Hrvata, Slovenaca i Srba kao i Ma­ kedonaca, Crnogoraca i drugih. Taj pokret je jednako hrvatski kao 54) Na istom mestu.

588

i srpski i slovenaćki. Prema tome on pretstavlja garantiju da će biti izvojevana nacionalna prava svim narodima Jugoslavije1'55).

5. Gubici KPJ, od samoga početka akcije, bili su veliki. Stan Josip Broz Tito je, u svome članku „Narodnooslobodilačka borba i orga­ nizaciono pitanje naše Partije11, istakao: „Mi ni danas nemamo tačnih podataka o izginulim članovima Partije i SKOJ-a, ali svakako da taj broj prevazilazi gubitak 3000 članova Partije i 10.000 komu­ nističkih omladinaca. To je strahovit gubitak za našu partiju Ju­ goslavije. Taj gubitak pada još teže zbog toga što je izginuo veliki broj rukovodećih kadrova što je izginulo preko dvadeset članova CK KPJ, CK KP Slovenije, CK KP Hrvatske itd., što je izginuo veliki broj članova Pokrajinskih i Okružnih komiteta partije, što je izginuo veliki broj članova rukovodilaca komunističke omladine Jugoslavije: članova Centralnog, pokrajinskih i okružnih komiteta. To je nenadoknadivi gubitak za našu partiju, koji nas obavezuje da napregnemo sve naše snage, da barem donekle nadoknadimo taj ogromni gubitak, koji nas obavezuje da radimo uporno svim sna­ gama na vaspitanju novih, i novih rukovodećih kadrova naše parti­ je i SKOJ-a“ 5C). Prema Okružnici1broj 4 PK KPJ za Srbiju, izdatoj 1. septembra 1942. godine, bilo je na teritoriji okupirane Srbije „streljanih, po­ ginulih u borbi ili podleglih mučenjima od strane krvavih nemačkih pasa i njihovih najamnika domaćih krvoloka, za proteklu godinu dana iz redova naše partije četiri člana Pokrajinskog komiteta, osa­ mdeset članova Okružnih komiteta i Mesnih komiteta i preko hilja­ du članova Partije. Naša Skojevska organizacija izgubila je dva puta veći broj rukovodilaca i članova1157) . .. Vasilije Buha dao je podatke o gubicima u tri okruga, u kojima je radio — Zaječarskom, Niškom i Leskovačkom — i to u međuvremenu od juna 1941. godi­ ne do maja 1942. godine. „Izginulo je, veli on, na radu i u borbama uzaludno preko tri stotine članova Partije i to najvećim delom sta­ ri kadrovi. Prosečno na svakih deset poginulih boraca dolazila su tri do četiri člana Partije . . . U takvim teškim momentima otpa­ dali su ne samo simpatizeri iz odreda već čak i slabi i kolebljivi članovi Partije u odredima i u pozadinskom radu1158). „Dešavali su se slučajevi11, veli Vera Miletić, „da preko noći nestane po desetak partizana. Masa ih je prišla Dražinim četnicima samo da bi spasli 55) 5C) 57) 58)

Na istom mestu. „Proleter", broj 14-15, 1942, str. G. Iz ABSP. Na istom mestu.

glavu. Ovakvom našem strašnom porazu doprinela je i zima, koja je u planinskim krajevima našega okruga bila jaka. Od deset četa u proleće 1942. godine ostalo je samo 35 lju d i"59). Vasilije Buha doda­ je svoj prikaz za Boljevački kraj u vremenu o kome je reč: „Disci­ plina i moral slabi. Uticaj Partije u odredu nikakav. Nije bilo poli­ tičkoga rada ni u odredu ni u narodu. Pravili su i vojne i političke greške. Primali su i vodili frontalne borbe. Politička svest boraca vrlo niska. Posle poraza i raspada odreda veliki deo bivših boraca prešao u četnike. Veza sa okolnim odredima sasvim slaba. Krajem jeseni, posle razbijanja odreda, ostala je samo jedna mala grupa od oko trideset boraca, koja je opet bila podeljena u više manjih grupica i bila prinuđena da se skriva od stalnih potera. Takve iste uslove i razvoj imali su uglavnom i Krajinski i Knjaževački odred samo u toj razlici što oni nikada nisu imali više od oko šesdeset b o ra ca . . . Često puta štabovi nisu mogli da osiguraju jedinstvo misli i akcije ni u samoj svojoj sredini. Nije postojala planska raspodela rada i dužnosti. Svi su se mešali u sve poslove"60). U jednom partijskom izveštaju, od 11. avgusta 1942. godine, ne­ ki „Ljuba" (konspirativno ime) se žali na teško stanje u kome se nalaze partizani i podseća, „da naši odredi u Srbiji postoje samo u jugoistočnoj Srbiji (tj. samo na svome terenu) i da zbog toga nepri­ jatelj je skoncentrisao velike snage baš tu s ciljem potpunog uniš­ tenja odreda. Smatram da vi (Pokrajinsko povereništvo) trebate dati PK konkretan predlog za izlaz iz ove situacije, jer guranje napred po starome znači ne voditi računa o dve gore važne činje­ nice, znači zabiti glavu u pesak kao noj, dok neprijatelj ne postigne svoj c ilj"61). Zato predlaže rasformiran]e preostalih odreda i zadržavanje samo malih grupa od 15 do 20 ljudi. I PK za Srbiju je, izgleda, bio istoga mašljenja — partizanski način borbe bio je jedini koji se mogao ponegde još održati. On izveštava Okružni komitet za K o­ sovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da „treba voditi, računa da smo mi Srbi prisiljeni na čisto partizanski način borbe, čak i u manjim grupama radi uspešnih probijanja blokada i ishrane ljud­ stva što je veliki problem "62). „Drugovi, opominje PK KPJ za Sr­ biju Okružni komitet u Mladenovcu, 22. avgusta 1942. godine, mo­ rate shvatiti jedno — treba izvući sve zaključke za način delovanja odreda, i njegovo ustrojstvo. Mora se preći na čisto partizanski način ratovanja . . . Jasno je da mi pozivamo najšire u odred, ali je i to jasno da moramo gledati, bar sada, na kvalitet drugova koji hoće u odred. Za ovako naporan rad mora se biti fizički otporan a 5S) co) cl) 62)

590

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

pored toga i oslobodilačkoj borbi odan, a ne da se desi kao sa onom dvojicom, da pri prvome pucanju beže. Znači, treba drugovima ob­ jasniti kakvi su uslovi, a ne da se ide sa iluzijama za borbu, da se misli da su isti kao što su bili prošle godine i da se onda na prvome koraku pokolebaju"63). Ističe se često da su pogubljene veze i sa CK KPJ i sa PK KPJ za Srbiju. „Stari Čiča" (nije poznato ko se krije pod ovim nazivom) piše, 5. januara 1942. godine, CK KPJ da je već tri meseca izgubio vezu sa svima. „Stalno smo radili", veli on, ,,i sada radimo na po­ novnom povezivanju. Sada za poslednji mesec dana putovali smo pet puta, a oni dva puta. Oni su isto odvojeno radili da se povežemo, ali bez rezultata, tek skoro smo bili ti stanju učiniti nešto i tim putem ćemo poslati izveštaje"64). Sa Kosova i Metohije javljaju, 23. maja 1942. godine: „Do sada smo pokušali mnogo puta da vam doturimo glas da smo živi, ali, izgleda, nijedan put nije doprlo. Izgubili smo dvadeset drugova. Drugovi Crnogorci mogli su lako da urade da održimo tu vezu. Kada smo zimus poslali jednoga par­ tijca, on je dopro do Kolašina. I kada je tražio od delegata PK pri OK u Kolašinu, on je odgovorio: niste sa nama vezani, mi nema­ mo materijala, idi do PK. Ali on nije mogao otići jer onda nije m o­ gao da se vrati natrag, a zadovoljio se samo sa nekim direktivama PK, barem nešto da donese. Ali i onaj drug strašni se pokazao bi­ rokrata. Od materijala smo dobili proglas 7. novembra koji je doneo neki simpatizer iz S rbije"65). I, opet, sa Kosova i Metohije: 21. avgusta 1942. godine, poslato je PK KPJ za Srbiju: „Mi za godinu dana tražimo veze ma s kim. Ako dobijete ovo pismo za CK sa naše strane, možete ga otvoriti, ako se ne bi drugovi gore ljutili, da bi vi znali kako je kod nas i da bi nas pomogli. Pismo odmah pošaljite na C K "66). Ni oni iz Požarevačkog okruga nisu imali veze. „Veza sa Glavnim štabom, veli Vera Miletić, uopšte nismo imali sve do kraja 1941. godine, niti smo znali šta se radi u drugim krajevima Srbije. Samo smo se ponešto privatno obaveštavali"67). Isto je bilo i sa odredima na Jugu, koji nisu imali veze sa Glavnim štabom za Srbiju. Čete su tražile da im se pošalju vojni rukovodioci, ali bez uspeha. „Docnije, veli Vasi­ lije Buha, traženo je da se uspostavi bar posredna veza i da se vrši izmena iskustava; međutim, ni to nije postignuto"68). Tokom 1943. godine bilo je, na ovome prostoru, isto. Vladale su dezorganizacija, nepovezanost i slaba disciplina. Dr Blagoj e Neško63) e4) 65) 6G) 67) 63)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

591

vić — „M ihajlo" žali se, 24. juna 1943. godine, na nerad rukovo­ dilaca: „Opšta slika načina rada: nijedan funkcioner ne iskorišćuje okolnosti zbog kojih su prisiljeni da budu po čitave dane zajed­ no sa raznim drugim drugovima i narodom za rad sa njima, već svak sedi, spava, radi sam šta hoće“ . ,,U okrugu Kruševac, izveštava Nešković, 14. oktobra 1943. godine, je strašno rđavo. Dr je za isklju­ čenje. Raščišćavamo već i odavde njihove petljavine, a kada se vra­ tim od Branka idem tamo . . . Sve ono što sam video kod Bradonje (Radivoje Jovanović), kod ovdašnjih komandanata je podignuto na deseti stepen, ali ćemo im pokazati pravi put kojim mora ići član Partije ili će leteti. Moramo reći da nisu imali poteškoća od partij­ skih organizacija i odgovornih partijskih rukovodilaca, jer su oni sami slabi"69). Nešto pre toga, Nešković je, 8. oktobra 1943. godine, pisao: „Bri­ gadu ne smemo formirati pre nego prečistimo jednu osnovnu poja­ vu: komandanti odreda (Trn., Miloš i još neki drugi) potpuno su se p o v o j v o d i l i , ne priznaju niti vode računa o Partiji. Nisu hteli da izvrše nijedno Milosavljlevo naređenje. Miloš izgleda nije shva­ tio odnos štabova odreda prema Okružnome komitetu, a Trn. je anarhističan i ne slu ča jn o. . . Sličnih pojava, tj. da komandanti i komandiri, partijci, zaboravljaju da su u prvom redu partijci pa onda vojnici, vrlo je česta pojava, što je rezultat slabosti Parti­ je " 70). Okružnom komitetu partije za Mladenovac uputio je, 18. novem­ bra 1943. godine, Pokrajinski komitet za Srbiju, prekor: „Nije sa­ m o" — ističe se u prekoru — „nedostatak kadrova uzrok slaboj partijskoj organizaciji, već taj uzrok leži najviše u vama. U prvom redu prevelika širina kod vas u radu, zatim sektaški odnos prema primanju novih članova u Partiju. Vi ste više partizani a manje partijski rukovodioci. Umesto da čvrsto organizaciono postavite zadatke, da stvorite čvrsta partijska uporišta i partijske organiza­ cije vi, kako na jednom mestu u poslednjem izveštaju pišete, v r š i ­ t e s a m o r a z g o v o r e " 71). Prema jednome drugom izveštaju iz ovoga okruga, stanje u okru­ gu Mladenovac izgledalo je ovako: „Partijske ćelije ne sastaju se redovno, niti su sastanci koji se održavaju na visini: nema uvek dnevnoga reda, a umesto organizovane diskusije pretvara se sas­ tanak u običan razgovor i ćaskanje. Posledice toga neredovnoga sa­ stajanja i neorganizovanost diskusije je to, da jedinica niti može imati tačan pregled rada, niti doći do zaključka po pojedinim pita­ njima i postaviti zadatak . . . Nedostatak odgovornosti i discipline i otsustvo kritike i samokritike u radu partijskih jedinica, još više 63) Na istom mestu. 70) Na istom mestu. 71) Na istom mestu.

592

pojačava posledice njihove slabe organizovanosti i dovodi katkad do opšte slabosti, labavosti i raspuštenosti. Retko se na vreme i u potpunosti izvršuju postavljeni zadaci, a još rede se drug koji je u pitanju uzima za to na odgovornost — što pokazuje da je aljka­ vost i neodgovornost postala odlika jedinice kao celine, a ne samo tog druga . . , Članovi partije ne plaćaju članarinu, niti skupljaju priloge za Partiju . . . Naše partijske organizacije ne prorađuju te­ kući, manje više direktivni, partijski materijal, a još manje rade na temeljitom proučavanju marksizma-lenjinizma, u prvome redu Isto­ rije savezne komunističke partije boljševika1*72). Oživljavanje partizanskog pokreta u Južnoj Srbiji išlo je vrlo teško. Tamo je bio poslat Svetozar Vukmanović-Tempo, koji je za­ tekao rasulo i rascep. On javlja, 21. februara 1943. godine o stanju u oblasti Vranje i veli: „Održao sam sastanak sa partizanskim ru­ kovodiocima i pretresao stanje Partije na tome terenu. U tome po­ gledu kao i u pogledu vojnog i političkog rukovodećeg kadra sta­ nje je očajno . . . Ljudstvo je sirovo, a rukovodećega kadra nema. Tome treba dodati činjenicu da ću predložiti Bugarima da ovu bazu iskoriste za form iranje bugarskih četa odakle će oni prodirati u Bugarsku pa će se jasno videti koliku važnost ima ovaj kraj“ 73). Situaciju je, u mnogome, spasla kapitulacija Italije. Kardelj veli: „Odlučan prelom je nastao zbog kapitulacije Italije . .. Zaplenjena je ogromna količina oružja i municije, za nekoliko puta smo pove­ ćali svoju vojsku"74) . . . Vladimir Dedijer beleži pod 10. septem­ brom 1943. godine: „Oružje jedne potučene vojske leži na ulici, oružje za koje se lilo toliko naše krvi. Ono ovde leži već 36 sa ti. . . Komandant nam je pričao da imaju toliko mnogo oružja da prosto ne znaju šta će sa njim. Večeras šalju jedna kola sa 20 teških mitra­ ljeza na Kordun. Obavestili smo ih o našim Italijanima"75) . . . Sam Tito je isticao veliki značaj Italijanske kapitulacije za porast parti­ zanskih snaga. U svome govoru na zasedanju drugoga AVNOJ-a Tito je rekao, da je „razoružanjem deset talijanskih divizija u na­ šoj zemlji, naša narodnooslobodilačka vojska došla ne samo do ve­ likog naoružanja, već da je i sama narasla najmanje za 80.000 no­ vih boraca i oslobodila nove velike predele u Dalmaciji, Sloveni­ ji itd.“70). Bilo je nastalo prekretno vreme u ratu: Anglo-Amerikanci su bili prihvatili jugoslovenske komuniste, a nemačka vojna snaga je sve više jenjavala. Od italijanskih pridošlica bila je stvorena divi­ zija „Garibaldi". Priticali su i drugi. Na omladinskom kongresu u 72) 73) 74) 75) 76)

Na istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu. Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 433, 437. Prvo i drugo zasedanje AVNOJ-a, str. 133.

593

Beogradu isticao je Rato Dugonjić 1944. godine: „Mi imamo kod nas talijanske bataljone, stvorena ie češka brigada, mađarski bataljon, nemačka četa, u centralnoj Bosni stvara se poljski bataljon1177). Po­ red divizije „Garibaldi11 postojala je italijanska primorska brigada, koja je nosila ime braće Fontanot iz Tržića. Pre češke brigade po­ stojao je češki bataljon „Jan Žiška11; krajem 1943. on je pretvoren u brigadu. Kroz nju je prošlo 1600 boraca — Čeha i Slovaka. Ma­ đarski bataljon zvao se „Sandor Petefi11, nemački „Ernest Telman'1, bugarski bataljon zvao se „Hristo Botev11. Osnovao ga je Slavćo Trnski, učitelj, kasnije general. Nastao je na prostoru Crne Trave. Ovo je rađeno u duhu proleterskoga internacionalizma. Još novembra 1941. godine pisao je u Uputstvima OK za Banat: „ .. . Ali mi moramo shvatiti da je u našim uslovima nacionalne izukrštanosti propaganda proleterskog internacionalizma obavezna, da je to neophodan uslov pobede11. U jeku progona Srba u Banatu, 12. jula 1942. godine, piše Pokrajinsko poveremštvo za Banat CK KPJ i žali se, da se „naročito veliki nedostatak rada oseće baš kod Nema­ ca. Inače, Nemci se prijatelj skije odnose prema Srbima nego Mađari, jer se boje odmazde Srba zbog borbe za prevlast u Banatu11. I, na istome mestu, ističe da „postoji čak opasnost da uzme maha srpski šovinizam u momentu oslobođenja od nemačkog fašizma1178). Gubici i u ljudstvu i u materijalu na strani komunističkih odreda bili su veoma veliki. To su bili gubici našega naroda i njih je veo­ ma teško, ako je uopšte moguće, proceniti. Za gubitke omladine pokušavao je dr Petar Kačevenda da to učini79). U prikazu njegove knjige veli dr Nikola Popović: „SKOJ je u ustanak ušao sa oko 35.000, a izašao sa oko 150.000 članova, od kojih je u NOV i POJ bilo oko 70.000. U ratu je izginulo oko 100.000 članova SKOJ-a“ 80).

■7) Iz ABSP. " 8) Na istom mestu. 7S) Dr Petar Kačevenda, SKOJ i omladina u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije, Beograd 1975. 80 ) Dr Nikola Popović, Mladi i revolucija. U ,,NIN“ broj 1317 od 4. IV. 1976, str. 30.

594

STVARANJE ORGANA VLASTI 1.

Revolucionarni karakter borbe jugoslovenskih komunista najizrazitije je dolazio do izraza u stvaranju s v o j i h organa vlasti i ru­ šenju svega onoga šte je do tada bilo. Pod 3. avgustom 1941. godi­ ne zabeležio je Dragojlo Dudić: „ . . . Sve opštinske uprave služe ne­ prijatelju kao filijale za održavanje okupatorske vlasti nad našim narodom i za ekonomsko iscrpljivanje naroda u korist neprijate­ lja "1). CK KPJ se hvalisao Kominterni, u depeši od 23. avgusta 1941. godine, da partizani smenjuju opštinske uprave, spaljuju poreske knjige, spiskove vojnih obveznika i druga dokumenta i da se umjesto starih organa vlasti u oslobođenim mestima stvaraju n arodni k o m i t e t i . S obzirom na takav razvoj oružane borbe CK obavještava o tome da priprema stvaranje N a r o d n o g k o ­ m i t e t a o s l o đ e n j a u koji bi ušli poznati predstavnici raznih demokratskih struja, zajedno sa komunistima. Bila bi to neka vrsta narodne centralne vlasti. Komitet će izdati proglas narodu s pozi­ vom na opštu borbu. Imena ćemo kasnije javiti. Komitet će biti ne­ legalan"2). U 15 objavljenih radio-depeša, koje je Tito slao Komin­ terni, nema više podataka o stvaranju novih organa vlasti. Njih, međutim, ima u zvaničnoj partizanskoj štampi (19. X. 1941. izašao je prvi broj „Borbe" posle 12 godina). Već u prvome broju „Borbe", od 19. oktobra 1941. godine, objavljen je članak pod naslovom ,,Narodnooslobodilački odbori m o r a j u postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti". Na pitanje: zašto se formiraju novi odbori i kakav je njihov zadatak, odgovoreno je, da je potrebno ujediniti ceo narod u borbi: „ . . . Zato je potrebno stvoriti posebne nove or­ gane, organe narodne vlasti. A ti organi su narodnooslobodilački odbori. Već samo njihovo ime jasno pokazuje njihov cilj: organizovanje pozadine u službi fronta, organizovanje svega u interesu !) Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 16. 2) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 320; sravni: Pero Morača, Odnosi između KPJ i Kominterne od 1941. do 1943. U „Jugoslovenski istorijski časo­ pis", 1-2, 1969, str. 98.

595

narodnooslobodilačke borbe. Ovi odbori biraju se slobodno i nepo­ sredno od samoga naroda i na taj način su u stanju da rade za­ jedno sa njim i njegovim poverenjem “ . Odluka o stvaranju narođnooslobcdilačkih odbora (NOO) doneta je u Užicu, 18. oktobra 1941. godine, a u gornjem članku je objaš­ njeno šta oni treba da znače i šta se od njih očekuje: „Narodnooslobodilački odbori nemaju danas još svuda karakter nosilaca vlasti, ali ga oni m o r a j u dobiti. Oni danas jesu s t v a r n o nosioci vlasti, istina privremeni nosioci. Jer, njihova je dužnost da vrše tu funkciju u interesu narodnooslobodilačke borbe, do našega oslobo­ đenja, do trenutka kada će, po proterivanju okupatora iz naše ze­ mlje, moći da se pređe na posao organizovanja države. . . Jer, to je jedini način i jedini put da se narod mobiliše u interesu fronta, da se zemlja p r e t v o r i u r a t n i l o g o r iz koga će biti prog­ nane mirnodopske navike i udobnosti. Narodnooslobodilački odbori pretstavljaju, zajedno sa našim oružanim snagama, o s n o v n o o r u ž j e za pobedu pravedne stvari našega naroda114). Narodnooslobodilački odbori imali su sledeće dužnosti: da orga­ nizuju aktivnost naroda „kako bi se našim borcima na frontu obezbedilo sve što je potrebno"; da obezbeđuju red u pozadini, „da ga održavaju uz pomoć svojih narodnih straža, i da vode borbu pro­ tiv pojava pljačke, razbojništva, špekulacije, aktivnosti pete kolo­ ne"; da organizuju snabdevanje i ishranu stanovništva, razvoj priv­ rednog života, trgovine, saobraćaja; „da svim svojim sredstvima učvršćuju vezu fronta i pozadine, vezu celoga naroda sa njegovim borcima, kao osnovnu garanciju pobede"5) . . . U pismu, koje je Tito, 20. oktobra 1941. godine, uputio Dragoljubu Mihailoviću, traži se organizacija privremene vlasti, jer bi bilo pogrešno da budu stari organi vlasti. „M i smatramo, veli Tito, da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodni­ ji organi na koje bismo se mogli oslon iti. .. Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora, stojim na stanovištu da se stvori jedan Centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu oslobođenu terito­ riju. Za održanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se for­ mira po selima i varošima n a r o d n a s t r a ž a“ °). Razbijanje starih organa vlasti i stvaranje, na mesto njih, narodnooslobodilačkih odbora, kao organa komunističke vlasti, bio je važan revolucionarni potez, koji će se sve više i proširivati i pro­ dubljivati. Radeći po logici toga procesa Tito je, 17. oktobra 1942. godine, na predaji zastave partizanskim bataljonima rekao: „ .. . I šta možemo drugo nego: ne priznajemo mi tu vladu, tu izdajničku :!) <) 5) 6)

596

Vladimir Dedijer, Na istom mesLu, str. 318-323. ,,Borba“ od 19. X . 1941. Na istom mestu. ,,Borba“ od 11. X I. 1941.

izbegličku vladu koja jedino misli na to, kako će da p o v r a t i o n o š t o j e 2 4 g o d i n e d a v i l o n a š n a r o d . Mi je ne priznajemo . . . Naš narod će sam naći u svojim redovima rukovodio­ ca koga će on staviti da upravlja ovom zemljom . . .“ 7). U skladu sa produbljenjem ovoga stava došlo je i do odluke Vrhovnog štaba NOP i DVJ, da se osnuje P r i v r e m e n i u p r a ­ v n i odsek pri Vrhovnom štabu, koji će raditi do stvaranja Narodnooslobodilačkog odbora Jugoslavije, kada će ovaj Odsek ući u okvir delatnosti Zemaljskog narodnooslobodilačkog odbora. Za rukovaoca je bio određen Moša Pijade, „drug čika Janko“ , „koji će potpisivati sve naredbe i rešenja vlasti“ . Delokrug ovoga odbora bio je: organizacija i kontrola pozadinskih vojnih vlasti (komanda pod­ ručja, komanda mesta, partizanska straža, seoske straže) davanje direktiva NOO da postanu stvarni organi „demokratske narodne vlasti“ ; organizacija službe bezbednosti pozadine oslobođenih teri­ torija; propaganda u zemlji i inostranstvu. Ovo je, ustvari, b i l a p r v a p a r t i z a n s k a v l a d a8). Korak dalje bila je odluka o stvaranju „ n a r o d n o o s l o b o d i l a č k e v o j s k e " . Povodom te odluke pisao je Milovan Đilas, da je ona „odlučni, potpuni prelom u odnosima između naroda Ju­ goslavije i Londonske izbegličke klike, prelom koji znači da naro­ di Jugoslavije uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke — stvaraju svo­ ju oružanu silu ne samo m i m o , nego i p r o t i v izbegličke bande. Narodni neprijatelji, hteli ili ne, ne mogu pred svetom sa­ kriti činjenicu da u Jugoslaviji postoje ne samo neki „gerilci", nego i organizovana i brojna v o jsk a . . . Pred inostranstvom se danas kao neoboriva činjenica postavlja postojanje jedne nove vojske. Stvaranjem svoje vojske pod najtežim uslovima, narodi Jugosla­ vije se sami odlučuju i za u n u t r a š n j e u r e đ e n j e — za dem o­ kratsku narodnu vlast"9). Josip Broz Tito je isticao u članku „Stvaranje narodnooslobodilačke vojske", da su time stvoreni „preduslovi za operacije većega stila, za još snažnije udarce protiv okupatora i njegovih ustaških i četničkih slugu"10). Taktika borbe ove vojske mora, isticao je Tito, uiti kombinovana „sa našom dosadašnjom partizanskom taktikom. To znači da mora čuvati i izbegavati krute frontove, začepljenje rupa itd. Naprotiv, našom narodnom vojskom mora preovlađati isključivo ofanzivni duh, ne samo u našoj ofanzivi, već i u defanz iv i.. . Svaki naš gubitak neke teritorije mora u isto vreme zna­ čiti dobitak nove, još veće i važnije teritorije . .. Stvarajući narod­ nu vojsku, rni zadržavamo naše m nogobrojne teritorijalne pc,rti7) ,,Borba“ od 22. X . 1942. 8) ,,Borba“ od 22. X . 1942. 3) „Borba" od 28. X I. 1942. i«) „Borba" od 20. X II. 1942.

597

zanske odrede. Još više, mi moramo stvarati sve novije i novije partizanske odrede na neoslobođenoj teritoriji, u svim oblastima naše zemlje. Ti odredi imaju ogromne i časne zadatke kao što su ih imali i odredi koji su se pretvorili u današnju narodnu vojsku1111) . . . Prema kazivanju Vlade Šćekića, „osnivani su u svim jedinicama po­ sebni kursevi: Svakog dana bila je po jedna tema. Govorilo se o raz­ vitku društva, borbama klasa i besklasnom društvu, metodama bor­ be i pobedi radničke klase, o našoj Partiji (Internacionali) i o nje­ noj ulozi — o pitanjima našega seljaštva i naših porobljenih naroda itd. Govorilo se o teškim pitanjima, koja su mladi borci trebali da znaju, koja su morali prekuvavati. Radilo se danju i noću. Radilo se i u maršu i u kantonovanju1112). U svojoj revolucionarnoj zanesenosti pokušavalo je partizansko vodstvo da sve ove, duboko revolucionarne mere, pred javnošću prikaže kao bezazlene. U jednoj izjavi Vrhovnog štaba NOV i POJ i AVNOJ-a, koju su, 8. februara 1943. godine, potpisali Josip Broz Tito i dr Ivan Ribar stoji, u tačci 2, da se garantuje „neprikosnovenost privatne inicijative11. Zatim je došao ceo niz obećanja na koje je već ranije ukazano. Partijsko i vojničko vodstvo jugoslovenskih komunista svesno je obmanjivalo narod.

2. Komunistička ustanička aktivnost bila je, videli smo, praćena nizom prestupa i zločina prema svima onim domaćim elementima, koji su se toj borbi suprotstavljali bilo iz kojih razloga. KPJ je bila stala na gledište: ko nije sa nama, taj je protiv nas. Na tome je prin­ cipu izgrađivano i revolucionarno pravosuđe KPJ. Glavni idejni tvorac ovoga pravosuđa bio je Moša Pijade. Za njega kaže dr Miladin Stefanović, da je bio „prvi zakonodavac nove Jugoslavije1113). Pijade je proklamovao princip, „da je zakonito samo ono što poma­ že interese NOB, a da je nezakonito sve ono što je tome protivno i što je za njega štetno. Sam taj veliki princip, koji je bio iznikao iz samih zakona narodne borbe, koja je bila prirodni, sastavni deo svesti i požrtvovanih narodnih boraca, bio je dovoljan za besprekorno funkcionisanje svih naših organa vlasti kroz teške godine oslobodilačke borbe1114). Iz komunističkih materijala da se stvoriti skica pregleda ovoga revolucionarnog zakonodavstva, koje je dolazilo do izraza kroz NOO 11) Na istom mestu. 12) ,,Borba“ od 22. II. 1943. 13) Dr Milađin Stefanović, Kako su partizani sudili (U „Politika" od 15. VIII. 1976). 1 4) Na istom mestu.

598

i kroz s u d o v e , koji su bili formirani pri štabovima partizanskih jedinica. Za razvoj toga zakonodavstva veli dr Miladin Stefanović, da su za njegov rad dali osnove KPJ i Glavni štab kao najviša ru­ kovodstva ustanka, „koja su svojim direktivama dali osnove za n je ­ gov rad. Istina, novo pravo nije u tome početnom razvoju moglo da dobije konkretne forme, niti je stvarano u formi obaveznih propi­ sa. Međutim, to što novo pravo prvih dana narodnoga ustanka nije bilo fiksirano pismeno, ne znači da ga i nije bilo, jer je bilo opštepriznato i sa uspehom se primenjivalo kao nepisano zakonodav­ stvo narodnog ustanka"15). Kao što komunistički ustanak nije bio n a r o d n i u s t a n a k , nego oružana akcija jedne r e v o l u c i o n a r n e p a r t i j e , ta­ ko ni njihovo zakonodavstvo nije bilo, niti moglo biti, n a r o d n o . Kao što su komunisti proizvoljno taksirali sve one koji nisu hteli da idu sa njima. Iz njihove propagandne laboratorije proističu na­ zivi „neprijatelji naroda", špijuni, potkazivači, petokolonaši, kvi­ slinzi, kulaci i slično. Ovo su bile kategorije, koje su smele biti lik­ vidirane bez odgovornosti. Na savetovanju u Dulenima, održanom 16 septembra 1941. godine, zaključeno je: „Likvidacije vršiti nad neprijateljima naroda, špijunima, ubicama i pljačkašima. Likvi­ daciju vršiti na predlog sreskog odnosno mesnog NOO, po odluci narodnog suda, koji se obrazuje kod okružnog NOO, odnosno po odluci vojnih sudova koje obrazuju štabovi"16). U Dulenima je bilo savetovanje Glavnog štaba za Srbiju, a 28. septembra 1941. godine održano je savetovanje Vrhovnog štaba: „Bilo je drugova iz skoro svih pokrajina i bilo je zaista prijatno videti se s tim starim prija­ teljima koje nismo duže vremena videli. Rad je počeo rano uju­ tro. Dvadeset delegata je bilo prisutno. U toku ovoga dana tri dele­ gata morala su napustiti sednicu zbog novonastale situacije na fron­ tu. Rad je nastavljen sa ostalim drugovima. Konferencija je zavr­ šila posao 28. septembra uveče"17). Bližih propisa o krivičnim delima i kaznama nije bilo 1941. go­ dine. „Međutim, komande pojedinih partizanskih odreda i četa do­ nosile su izvesne naredbe i uputstva koji su na području odreda i četa, odnosno, unutar odreda i četa, imali obaveznu primenu i bili potvrđivani sankcijama"18). Presude su donosile i izvršavale i nao­ ružane Skojevske grupe (Požaravac)19). P r v i d e k r e t o organizovanju narodne vlasti donet je posle zauzimanja Krupnja, 5. septembra 1941. godine od strane Valjevskog partizanskog odreda: „Dekretom je ukinuta vlast sreskog načelnika, opštine, žandarme!5) 16) 17) i«) i»)

Na istom mestu. Na istom mestu. Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 144. „Politika11 od 16. VIII. 1976. „Politika" od 17. VIII. 1976.

599

rijske stanice u Krupnju i obustavljen rad, do završetka NOB sreskog suda, Poreske uprave i Katastarske sekcije1120). „Sem toga, de­ kret naređuje obrazovanje „narodne straže11 kao izvršnog organa nove vlasti i čuvanje lične i imovne bezbednosti građana. Ova stra­ ža sastavljena je od ljudi iz partizanskog odreda zbog toga što su se u mestu pojavile krađe. Razdoblje između smene stare i dolas­ ka nove vlasti ispunjeno je uvek pljačkom privatne imovine .. . Ovo je najbolnije mesto naše a k c ije . .. Zato smo morali celu narodnu stražu skrpiti od samih partizana, jer su ljudi iz četničkih odreda naklonjeni pljački. Za komandanta ove straže postavili smo pošte­ nog i vrlo energičnog partizana Pantelića1121) . . . U Užicu je obrazo­ van, 26. septembra 1941. godine, Gradski narodni odbor, a užički partizanski odred je formirao svoj sud i počeo da izdaje list „Vesti11. U Užicu je, 7. novembra 1941. godine, obrazovan Okružni narodni odbor, a deset dana kasnije, 17. novembra, glavni NOO za Srbiju22). U Crnoj Gori komunisti su formirali Privremenu vrhovnu ko­ mandu, a 22. jula 1941. godine, izdata je naredba o preuzimanju vlasti u obliku proglasa narodu. Tamo se kaže, da celokupna vlasc pripada Vrhovnoj komandi „i da se sve ostale vlasti ukidaju. Pošto još ne postoji vlast izabrana od naroda, potrebno je preduzeti na­ pore za obrazovanje narodne vlasti1123). Pri štabovima odreda osno­ vani su bili narodni sudovi koji će izricati smrtne kazne. Pri Vrho­ vnom štabu osnovan je Vrhovni narodni sud, koji je sudio „vojnim starešinama, članovima narodnih sudova i organima narodne vla­ sti. Pokušano je, da se odrede nadležnosti narodnih sudova, koje su bile raznovrsne. Naziv „preki narodni sud11 zamenjen je u novem­ bru 1941. godine nazivom „narodni sud11, a naziv narodnooslobodi’ ačke trupe nazivom partizanske jedinice24). U decembru 1941. godine PK KPJ izdao je Uputstvo o osnivanju NOO. I u Srbiji i u Crnoj Gori bilo je slučajeva da partizanski forumi donose smrtne presude25). U Bosni i Hercegovinu vlast je bila u rukama v o j n i h odre­ da, NOO i mešovitih sudova. „P rvi vojni sudovi u Bosni i Hercego­ vini stvoreni si krajem jula 1941. godine u Bosanskoj Krajini. Do oslobođenja Drvara (27. VII. 1941) formiran je vojni sud, „koji je sudio zarobljenim ustašama. U avgustu su obrazovani vojni sudo­ vi bataljona i odreda, a pri štabu Drvarske brigade Glavni vojni sud. „O vo su bili prvi stalni vojni sudovi narodnooslobodiločke voj­ 20) Na istom mestu. 21) D ragojlo Duđić, D nevnik, str. 128.

22) „Politika" oci U . VIII. 1976. 23) „Politika" od 13. VIII. 1976. 2i) Na istom mestu. 25) „Politika" od 19. VIII. 1976.

600

ske Jugoslavije1120). Direktivu za obrazovanje sudova u Istočnoj Bo­ sni izdao je, 4. septembra 1941. godine, štab Sarajevske vojne oblasti. Na području Banovine Hrvatske razvijao se komunistički usta­ nak najpre u srpskim predelima. I tamo je u partizanskim odredima nastalo njihovo sudstvo. U Upustvu OK KPJ za Karlovac, od 6. oktobra 1941. godine, stoji: „V ojni sud se obrazuje po potrebi pri svakoj većoj jedinici, a sudovi za delikte protiv narodnooslobodilačke borbe1167). Glavni štab Hrvatske izdao je, u toku decembra 1941. godine, „prva uputstva u vezi sa vršenjem pravosudnih funk­ cija partizanskih odreda Hrvatske11. Sudovi su se sastojali od ko­ mandanta, komesara, sudskog i obaveštajnog oficira partizanskih odreda63). „Ostrožinski pravilnik11, donet 14. decembra 1941. godi­ ne, o radu NOO ukinuo je „svu vlast, zakonske odredbe i sve druge pravne norme tzv. NDH, i ustanovljena je nova narodna vlast i od­ ređeni njeni osnovni zadaci1109). I u Hrvatskoj, kao i u Srbiji i Crnoj Gori bili su slučajevi, da su, tokom 1941. godine, partijski forumi izvršavali smrtne kazne30). U Sloveniji su Glavni štab i CK KP Slovenije izdali, 18. jula 1941. godine, direktivu za oružani ustanak i Pravila o uređenju i zadacima partizanskih odreda, koji su poznati pod imenom „Partizanski za­ kon11. To je „jedan od najznačajnijih dokumenata u toku NOB i u njemu su propisane dužnosti i prava partizana, polaganje zakletve, način komandovanja, ustrojstvo sudova i organizacija partizanskih snaga . . . Ovo je istovremeno i prvi pisani propis u narodnooslobodilaekoj borbi naroda Jugoslavije o organizaciji i radu partizanskog pravosuđa'131). Uredba o vojnim sudovima Vrhovnog štaba NOV i POJ doneta je 24. maja 1944. Vrhovni komandant Tito izdao je, 29. decembra 1942. godine, naredbu o vojnim sudovima, kojom se i pri vojnim jedinicama i pri pozadinskim vojnim vlastima obra­ zuju stalni vojni sudovi. Postojali su i „Sudovi časti11 pri svim šta­ bovima brigada, divizija i korpusa, a pri Vrhovnom štabu postojao je đrugostepeni Sud časti za oficire32). Pri Vrhovnom štabu posto­ jao je i Vojno-sudski otsek na čelu sa Vladimirom Velebitom33) .. . U Makedoniji, gde je partizanska akcija počela kasnije, sudili su vojni odredi, a i partijski forumi su izricali smrtne presude34). 26) 27) 23) 29) 30) 31) 32) M) K)

Na istom mestu. „Politika11 od 20. Na istom mestu. Na istom mestu. „Politika11 od 21. „Politika11 od 21. „Politika11 od 27. „Politika11 od 28. „Politika11 od 22.

VIII. 1976.

VIII. VIII. VIII. VIII. VIII.

1976. 1976. 1976. 1976. 1976.

601

3.

Ne može se tačno reći kada je Tito odlučio da organizuje i održi p r v o zasedanje AVNOJ-a, koji bi bio v i š i organ vlasti. Vla­ dimir Dedijer je zabeležio u svome Dnevniku pod 4. novembrom 1942. godine: „Jutros mi je rekao Stari da se vrši priprema za saziv AVNOJ-a. Na ovome zasedanju doneće se i s t o r i j s k e o d l u k e . Naš narod konačno će zauzeti odlučan stav prema izbegličkoj vladi i kralju Petru. AVNOJ će p r e r a s t i u naše vrhovno i izvršno telo. AVNOJ će izabrati jedno telo koje će vršiti izvršnu vlast. Sta­ ri reče da će se to telo zvati Nacionalni kom itet"35). Iz govora, koji je održao Milovan Đilas na svečanoj proslavi dana Oktobarske re­ volucije, početkom novembra 1942. godine, vidi se da je više par­ tijsko rukovodstvo diskutovalo o AVNOJ-u „kao političkom pred­ stavništvu naših naroda", koje treba da izraste „u jedno predstav­ ništvo svih naroda Jugoslavije, a njegovi organi u jedinu vlast koja se opire na narodne m ase"30). U svome referatu, održanom na prvome zasedanju AVNOJ-a, Tito je potrebu sazivanja i održavanja AVNOJ-a objasnio ovako: „ . . . Mi nemamo mogućnosti da stvorimo jednu legalnu vladu, jer nam to još međunarodni odnosi i prilike ne dozvoljavaju. Ali mi imamo pravo na jedno, a to je: đa u ovim teškim okolnostima stvo­ rimo jedno p o l i t i č k o t i j e l o , jedan politički organ koji će okupiti sve narodne mase, koji će okupiti naš narod i povesti ga, zajedno sa našom junačkom vojskom, u dalje borbe koje stoje pred nama, a koje će biti veoma teške. Mi nemamo nikakve vlasti na našem teritoriju osim NOO, koje je sam narod stvorio . . . Potrebno je da se organizira vlast, politička vlast, koja će moći mobilisati, ko­ ja će sve one latentne snage koje postoje u našem narodu iskoristi­ ti u jednom pravom smjeru, a to je: borba protiv fašističkih zli­ kovačkih okupatora, borba protiv njihovih saveznika, naših domaćih izdajnika, ustaša, četnika i drugih"37). Kao i o svemu što je radio, i nameravao da radi, Tito je i o ovo­ me obavestio Moskvu. Javio im je: „ . . . Mi ćemo sada obrazovati nešto kao vladu, a zvaće se Nacionalni komitet oslobođenja Jugo­ slavije. U Komitetu će biti predstavljene sve narodnosti Jugoslavi­ je iz raznih ranijih partija"38). Bihać su partizani zauzeli 3. novem­ bra 1942. godine i tu poduže ostali neuznemirivani ni od koga. Ve­ rovatno je da su se tu osetili sigurniji pa su se rešili da učine jedan 35) Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 575. 36) Na istom mestu, str. 590. 37) Prvo i Drugo zasedanje AVN O J-a (26. i 27. X I. 1942) i 29. i 30. XI. 1943, Beograd, str. 15; sravni: Dedijer, Dnevnik (sažet u jednu knjigu), Beograd 1951, str. 268. 38) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 364.

602

korak dalje. Milovan Đilas, koji je učestvovao u donošenju odluka, veli: „Tito je bio m išljenja — i ostatak vodstva ga je potpomogao — da na sednici AVNOJ-a treba da bude proglašena neka vrsta vlade. Ali je Moskva protestvovala. Stvaranje neke vrste vlade iz­ gledalo mi je preuranjeno, ali se ja nisam suprotstavljao, jer sam verovao da treba da bude uspostavljen neki oblik civilne vlasti na tako prostranoj teritoriji. Tito je našao formulu koja je zadovolji­ la i Moskvu i nas — Izvršni komitet, koji neće biti vlada, ali će reševati o svima državnim pitanjima i baviti se pozadinom i snabdevanjem1139). Obaveštavajući Moskvu o ovome Tito nije tačno rekao, da su na zasedanju AVNOJ-a u Bihaću bile zastupljene „sve narodnosti Jugoslavije iz raznih ranijih partija11. Đilas veli: „Tu niti je bilo biranja, niti ga je moglo biti; Ranković je sastavo jednu listu, koju je CK upotpunio i odobrio. Ja nisam prisustvovao otvaranju sed­ nice . .. Sve je bilo organizovano unapred od ljudi koji su bili pot­ puno saglasni sa vodstvom 1*40). Tačno je, međutim, da je Vrhovni štab slao pozive raznim licima. U pozivu, sa Titovim potpisom, koji je 20. novembra 1942. godine (u 16 časova) bio poslat „građaninu Đuru Čagoroviću, zemljoradniku iz Danilovgrada“ , stoji, da je V r­ hovni štab uzeo na sebe inicijativu da s a z o v e skupštinu istak­ nutih boraca i rodoljuba koji su od početka ustanka nesebično i požrtvovano učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi, u cilju odr­ žavanja Veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Veća narodnih poverenika kao najviše narodne vlasti u Jugoslaviji1141). Tito je znatnim delom radio drukčije nego što mu je Moskva preporučivala. Na njegovo obaveštenje da će se održati AVNOJ Moskva je savetovala: „ . . . Dajte obavezno tome Komitetu opštenacionalni jugoslovenski i opštepartijski karakter, kako po njego­ vom ličnom sastavu, tako i po njegovom radnom programu. Nemoj­ te smatrati taj Komitet kao nekakvu vladu, već kao politički organ narodnooslobodilačke borbe. Nemojte ga suprotstavljati jugoslovenskoj vladi u Londonu. Na ovoj etapi nemojte podizati pitanje ukidanja monarhije. Ne postavjajte parolu republike. Pitanje o re­ žimu u Jugoslaviji, kako ga vi shvatate, rešavaće se posle razbija­ nja italijansko-nemačke koalicije i posle oslobođenja zemlje od oku­ patora1142). Još dok je trajalo zasedanje AVNOJ-a Tito je, 29. novembra 1942. godine, odgovorio Moskvi: Ma da mi i ne smatramo ovaj Izvršni odbor kao neku vladu, on će ipak imati da se stara o svim pitanjima državnoga života i da se brine o frontu, pri čemu će ga pomagati 39) «) 41) 42)

Milovan Đilas, Wartime, str. 209. Na istom mestu, str. 209. Prvo i Drugo zasedanje A V N O J-a . . . , str. 67. Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 365.

603

NOO koji su stvoreni gotovo u svima oblastima na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji. Kod nas nema drugih vlasti osim tih odbo­ ra a vojna vlast vodi borbe“ 43). Osman Karabegović je, s pravom, rekao da je ovaj AVNOJ bio „klica nove narodne vlasti“ 44). Milovan Đilas veli, da su u radu prvoga AVNOJ-a učestvovala 54 delegata45). Među njima su bila i četiri pravoslavna sveštenika (Vlado Zečević, Jevstatije Karamatijević, Blažo Marković, Jagoš Simonović i jedan svršeni bogoslov, Todor Vujasinović)48). Zvanično se, međutim, navode imena 73 delegata. Iz reda ovih delegata iza­ bran je Izvršni odbor od deset članova, na čelu sa dr Ivanom Ri­ barom, koji je bio, u svoje vreme, predsednik Ustavotvorne skup­ štine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovaj odbor imao je šest odseka koji su, stvarno, bili ministarstva ove prve komunističke vlade47). Drugo zasedanje AVNOJ-a, mnogo važnije od prvoga, održa­ no je u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. godine. Tito jo, 28. novembra 1943. godine, obavestio Moskvu, posiao joj dnevni red i obavestio da su slični skupovi održani u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Herce­ govini' i Crnoj Gori i Sandžaku. Za Makedoniju su bili određeni, a ne izabrani, Dmitar Vlahov i Vlado Pop-Tom ov (izjasnio ne kasni­ je kao Bugarin, bio ministar spoljnih poslova u Sofiji i, posle 1943. godine, veliki neprijatelj jugoslovenskih komunista). Za Srbiju se veli da je poslala svoje delegate. „Stiglo je već oko 200 delegata iz raznih krajeva zemlje. Bilo bi dobro poslati im pozdrav Sveslovenskog komiteta. To bi vrlo mnogo đoprinelo još boljem razvoju oslobodilačke borbe u Jugoslaviji i na Balkanu"48). Broj delegata na drugom zasedanju AVNOJ-a navodi se razli­ čito. Prema zvaničnoni spisku delegata njihov broj ie iznosio 270; ali u izveštaju, koji je Tito poslao Moskvi po završetku zasedanja, navodi se drukčije. Tamo stoji: „Od 203 izabranih delegata sa pra­ vom glasa prisutno je 142 koji su đoneli punonioćja i za ostalih 66 delegata1*49). To bi, opet, bila razlika od tri glasa. Medu delegatima bilo je pet pravoslavnih sveštenika, jedan svršeni bogoslov i jedan rimokatolički sveštenik iz Slovenije (dr Metod Miliuž); prisutan je bio i Hadži Mehmeđ Mujkić, veroueitelj iz Kotor Varoši. Zbog teh­ ničkih razloga delegati iz Slovenije nisu mogli učestvovati na zase­ danju prvoga AVNOJ-a, ali su se solidarisali sa njegovim odlu­ kama, jednom izjavom koju je dao Edvard Kardelj 12. decembra 43) «) *3) 46} 47) -s) 49)

604

Na istom mestu. Prvo i drugo zasedanje AVNO J-a, str. 21. Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 209. Prvo i drugo zasedanje . . . , str. 137. Na istom mestu; podela resora u odborima. Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 330. Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 3G2.

1942. godine. „Sudeći po dokumentima i po sastavu Predseđništva AVNOJ-a, izabranog istorijske noći između 29. i 30. novembra 1943 godine, AVNOJ je imao više većnika nego što govori i jedan i drugi đokumenat, jer da nisu bili verificirani mandati većnika i Sandžaka i Makedonije, ne bi oni mogli biti izabrani u Predsedništvo AVNOJ-a. Utvrđivanje stvarnoga stanja otežavalo je i to što je među učes­ nicima bilo i zamenika, pa su verifikovani mandati i onih većni­ ka umesto kojih su zasedanju prisustvovali i njihovi (izabrani) zamenici“ 50). Delegati su birani „prema razvoju ratnih operacija i prilikama u pojedinim zemljama, pokrajinama i oblastima, ili na skupštinama zemaljskih antifašističkih veća, ili su ih birali izvršni odbori odnos­ no predsedništva zemaljskih antifašističkih veća iz redova većnika zemaljskih veća, kad nije bilo moguće da se sastanu plenumi, ili glavni NOO u sporazumu sa Glavnim štabom ili ih je određivao Glavni štab narodnooslobodilačke vojske po pokrajinama“51). U svome izveštaju Moskvi, od 30. novembra 1943. godine, Tito je javio koje su bile glavne odluke Drugog AVNOJ-a: „Prvo: AVNOJ će biti zakonodavno i izvršno telo; drugo: Jugoslavija će biti fede­ rativno uređena; treće: oduzeta su sva prava vladi u emigraciji i za­ branjen povratak kralju Petru II; četvrto: o pitanju Kralja i mo­ narhije rešavaće se posle rata u zemlji; peto: ustanovljava se čin maršala u vojsci i za maršala je izabran Tito. Izabrano je predsed­ ništvo AVNOJ-a od 64 člana, a iz njegove sredine Nacionalni ko­ mitet oslobođenja Jugoslavije sa Titom na čelu“ . Određeni su poverenici (stvarno ministri) za pojedine resore. Ostaje da se nagađa 0 razlogu zbog kojeg su tri Hrvata bila vodeće ličnosti izvršnih or­ gana AVNOJ-a: dr Ivan Ribar, Josip Broz Tito i Josip SmođJaka, poverenik za spoljne poslove. Njima će se, nešto kasnije, pridužiti 1 četvrti Hrvat, dr Ivan Subašić, pa će ova č e t v o r k a pregova­ rati sa pobednicima i krojiti sudbinu Jugoslavije. I za Tita i za CK KPJ Nacionalni komitet oslobođenja Jugosla­ vije bio je vlada. U svome referatu pred delegatima Drugog AVNOJ-a Tito je rekao: „Danas je potrebno da AVNOJ postane zaista najviše zakonodavno tijelo naroda Jugoslavije. Danas je već došlo vrijeme da se stvori jedan izvršni organ u formi jedne privremene vlade, koja će biti sposobna da rukovodi svim poslovima koje mora da vrši jedna prava narodna vlada“ 52). Stvaranje ove vlade bilo je, pre­ ma Titu, potrebno i zbog toga, da bi. mogla rešavati razna pitanja" i u inostranstvu istupiti kao jedini legitimni i pravi predstavnik naroda Jugoslavije"53). 50) p r v o i d ru g o z a se d a n je . . str. 315.

51) Na istom mestu. 52) Na istom mestu, str. 186. 53) Na istom mestu, str. 189.

605

U vreme kada je zasedao Drugi AVNOJ održavana je konferen­ cija između Ruzvelta, Čerčila i Staljina u Teheranu, koja je priz­ nala jugoslovenske komuniste kao ratujuću stranu (savezničku) i resila da ih maksimalno pomaže. Zbog toga su Anglo-Amerikanci, za razliku od Sovjeta, primili, dosta povoljno, odluke Drugog AV­ NOJ-a. Moskva ih je, međutim, oštro kritikovala. „Radio-stanica ,Slobodna Jugoslavija1 dobila je naređenje da ne objavi rezoluciju 0 zabrani povratka kralja Petra u Jugoslaviju, šta više, jugoslovens­ ki pretstavnik u Moskvi, Veljko Vlahović, bio je opomenut, pa su sve njegove emisije za „Slobodnu Jugoslaviju" i Radio Moskva bile stavljene pod cenzuru"54). Tek kasnije, kada se videlo da je Zapad primio ove odluke, Mosk­ va je promenila svoj stav: 14. decembra 1943. godine pojavilo se jedno zvanično saopštenje u Moskvi u kome se kaže da su ove odlu­ ke AVNOJ-a „već naišle na razumevanje u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Američkim Državama i da ih vlada SSSR smatra kao pozitivne činjenice koje će doprineti daljoj uspešnoj borbi naroda Jugoslaviji protiv Hitlerovske Nemačke. Ti događaji svedoče tako­ đe o ozbiljnom uspehu vođa Jugoslavije u stvari ujedinjenja svih narodnih snaga u Jugoslaviji1155). Moskva se pomirila sa činjeni­ cama i rešila da pošalje svoju vojnu misiju jugoslo venskim komuni­ stima. Što se tiče ideološko-političkog opredelenja delegata Drugog AVNOJ-a, može se reči da nije bilo ujednačeno. Milovan Đilas ve­ li: „Partijska rukovodstva su se potrudila da uključe dobro pozna­ te nečlanove Partije, rodoljube, koji nisu pitali za naše ciljeve ili metode. Većina ovih članova postala je članom Partije, a neki su već bili tajni članovi, ali je CK izabrao delegate za Srbiju iz vojnih jedinica. Sto se tiče Makedonije, pošto su veze sa njom bile slabe, 1 obaveštenja koja se tiču kadrova nedovoljna određena su dva de­ legata, Pop-Tom ov i Vlahov na predlog bugarskog komuniste Šterju Atanasova, poznatog kao Viktor, koji se spustio kod nas na svome putu od Moskve za Bugarsku"56). Đilas kaže, dalje, da su sve rezo­ lucije sastavljali Kardelj i Moša Pijade, a da je on samo stilski po­ pravljao Kardelj ove tekstove51).

54) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 385. 55) JSTa istom mestu, str. 385. 56) Na istom mestu. 57) Milovan Đilas, Wartime, str. 357.

606

SARADNJA ČETNIKA I PARTIZANA

1. Vodstvu KPJ, a naročito lično Titu, bilo je jasno da s a m i komunisti, čiji je broj bio neznatan, ne mogu voditi uspešnu borbu sa okupatorima. Zbog toga je i nastojavano, da se za zajedničku borbu pridobiju bar levice pojedinih građanskih partija. Dr Ivan Ribar, koji je bio glavna Titova veza sa građanskom levicom, veli: “ KPJ je u poslednjem momentu, kada je trebalo odlučiti da li sa narodom ili protiv naroda, uzela u svoje ruke putokaz u revoluciji. Njeno vodstvo, s Titom na čelu, nekoliko godina prije rata izvršilo je pripremu narodnih masa za odlučnu pretstojeću borbu na život i smrt, da bi se ostvario historijski čin R evolucije"1). Pogledi su bili usmeravani na narodno-frontovske elemente, na prvome mestu na dr Dragoljuba Jovanovića i njegovu stranku. ,,Borba“ , od 28. okto­ bra 1941. godine, javlja, da je između KPJ i Narodne seljačke stran­ ke (dr Dragoljub Jovanović) sklopljen sporazum ,,o najtešnjoj saradnji“ u borbi protiv okupatora: „Ovaj savez počiva na sporazumu koji je između obeju stranaka sklopljen prošle godine. Predstavnici obeju stranaka proširili su taj sporazum u duhu današnje oslobo­ dilačke borbe i na taj način učinili jedan veliki korak napred ka potpunom jedinstvu srpskoga naroda"2). Tu je govoreno i o stva­ ranju Nacionalnog fronta. U parolama CK KPJ, izdatim povodom 24. godišnjice Oktobarske revolucije, pozdravlja se „nepobedivi oslobodilački front sviju patriotskih snaga naroda Jugoslavije pro­ tiv fašističkih okupatora"3). U Užicu je, 17. oktobra 1941. godine, održan o s n i v a č k i zbor „Srpskog narodnooslobodilačkog omladiskog saveza" kome je, istovremeno, pristupio i SKOJ: iz njih je trebao da se oformi „Novi omladinski savez"4). Partizanskom pokretu pristupilo je, na području Crne Gore, ne­ koliko prvaka Srpske zemljoradničke stranke (Marko VujačićJ) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, IV, str. 229. 2) ,,Borba“ od 28. X . 1941. 3) „Borba" od 30. X . 1941.

4) „Borba" od 21. X . 1941.

607

Kutlača, Jevto Pavić, Stojan Cerović). Oni su ostali do kraja na strani partizana i izjednačili se sa njima. Na zasedanju Prvog AVNOJ-a isticao je Vladimir Dedijer ovo nastojanje KPJ da nađe saveznika i z v a n svojih redova. „Zvali smo sve“ — rekao je on — ,,u borbu, bez obzira na prošlost, svakog poštenog rodoljuba"5). Kao zagovarač saradnje sa partizanima, kojima će sasvim pristu­ piti, pojavio se sveštenik Vlado Zečević. U jednoj izjavi, koju je dao, Zečević je rekao: „ . . . Još 31. avgusta na istorijskom Mačkovom kamenu sastali smo se poručnik Martinović i ja sa partizanima. Tu smo dali reč da ćemo držati jedinstvo srpskoga naroda u borbi pro­ tiv Hitlera i njegovih slugu. To jedinstvo se održalo do današnjega dana .. . Na kraju hoću da izjavim da partizane smatram za dobre sinove srpskoga naroda, za odlične borce ravne nama, a kao sveš­ tenik podvući ću to da su partizani i verni sinovi crkve, poštuju veru i obrede, tako da u čitavom mom srezu sve crkve mirno i na vreme obavljaju bogosluženja. U danima zatišja partizane redov­ no sretam na slavama gde ih narod bratski i sa ljubavlju dočekuje i prima kao goste. Primera radi navodim da je u crkvi u Gračanici čitava partizanska četa prilikom venčanja pevala sa sveštenikom „Isaije likuj". Time su partizani još jednom pokazali da su sinovi srpskoga naroda, koji poštuju narodne i verske običaje"6). Partizanima je bilo pošlo za rukom da za sebe pridobiju nekoli­ ko srpskih pravoslavnih sveštenika i svršenih bogoslova. Ta grupa je, 15. novembra 1942. godine, u selu Srpska Jasenica, u Bosanskoj Krajini, održala s v o j u s k u p š t i n u . Bilo ih je 23 na broju. Pri Vrhovnom štabu i većim jedinicama bili su otvoreni Verski otseci na čelu kojih su bili pojedini sveštenici. Verski referent pri Vrho­ vnom štabu bio je Vlado Zečević7). Sa ove skupštine partizanskih sveštenika objavljena je jedna p o s l a n i c a , koja veliča stanje u Sovjetskom Savezu, hvali Tita i komunističku borbu, osuđuje sa­ radnju „jednog dela episkopata i sveštenika sa okupatorom", na­ pada Germogena i Pavelićevu Hrvatsku pravoslavnu crkvu i isti­ če: „ . . . Vojni sveštenici partizanskih jedinica u svome hodu sa partizanskim brigadama, kroz sve krajeve Jugoslavije, oživotvorili su crkveni život srpskoga naroda. Mnoge su crkve otvorene i u nji­ ma se vrši služba Božija; razvaljene i opoganjene su očišćene i osvećene. Desetine hiljada dece je kršteno, desetine hiljada poginulih, ubijenih i umrlih opojani su; stotine bračnih parova su veličani, stotinama novih domova je osvećeno; mnogo hiljada naroda je pričeščeno i izvršeni su bezbrojni obredi narodu"8). n) «) 7) 8)

608

Vladimir Dedijer, Dnevnik (sažeti), str. 270. „Borba" od 27. X I. 1941. „Borba" od 28. X I. 1941. Na istom mestu.

Poslanica odaje „dostojno priznanje i zahvalnost svima hrabro poginulim sveštenicima, koju su se s puškom u ruci borili protiv zli­ kovačkih okupatora i njihovih slugu narodnih izdajnika ustaša i četnika; tako isto odajemo priznanje palim senima mučenički pobi­ jenih mitropolita, episkopa i sveštenika, od zlikovačkih ruku: Ne­ maca, Italijana, ustaša i četnika"D). Osuđuje se, isto tako, i vlada u Londonu i Draža Mihailović koji su „izazvali bratoubilački rat, i koji zajedno sa okupatorima vode borbu protiv najboljih sinova i kćeri jugoslovenskih naroda i protivu partizana"10).

2. Povika protiv Mihailovića i četnika počela je od momenta njiho­ vog razdvajanja. Pre toga, komunistima je bilo veoma stalo da sa četnicima imaju veze. Ovo tim pre što je Draža Mihailović svuda po zemlji imao svoje organizacije. Vladimir D edijer veli: „Još dok je Tito boravio u Beogradu bile su došle vesti o Draži Mihailoviću. Tada je u Beogradu bio održan jedan sastanak između naših pred­ stavnika i izaslanika Draže Mihailovića"11). Predstavnik Draže Mi­ hailovića bio je pukovnik Branislav Pantić. Od strane KPJ bila je grupa na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, koji je o tim razgovo­ rima podneo Titu opširan izveštaj. Iz ovoga izveštaja se vidi, da su predstavnici Draže Mihailovića bili gotovi za saradnju, ali su bili protiv neposredne akcije. Pantić je rekao: „ . . . Smatramo da još nije vreme za krupnije akcije. Sada treba činiti pripreme, pa kad budu potučeni na Istočnom frontu i počnu bežati odavde, onda stu­ piti u dejstvo"12). Ranković je bio drugoga m išljenja i rekao: „ . . . Na­ ša Partija hoće zajedničku saradnju sa svima rodoljubima, ali ne po cenu odustajanja od akcije, nego da rezultat tih pregovora i sara­ dnje budu još jače i još čvršće akcije da bi što pre oterali neprija­ telja iz zem lje"13). Delegati KPJ predložili su sledeću formulaciju: „Ako vi niste za akcije odmah, od kojih mi ne možemo nipošto otstupiti, onda bi se mogli sporazumeti i utvrditi: a) prijateljstvo i dobre odnose u šumi, b) zajedničke pripreme za krupne akcije, ili za po­ slednji momenat, i c) zajedničko gonjenje pljačkaša"14). Ostalo se pri tome, da se pregovori nastave na terenu, tj. „na Ceru, gde oni odlaze da podnesu izveštaj D raži"15). Ranković veli: 9) Na istom mestu. 10) Na istom mestu. n ) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 324. 12) Na istom mestu, str. 325. !3) Na istom mestu. 14) Na istom mestu, str. 325-326. 15) Na istom mestu, str. 326.

603

„Naše je mišljenje da se sa njima može pregovarati1 “ w). Dojčilo Mi­ trović ističe, da je linija partije ,,u pitanju oružane borbe protiv okupatora bila da se okupe sve snage naroda u borbi za oslobođe­ nje zemlje. Okružni komiteti i štabovi partizanskih odreda stoga su dobili precizna uputstva o ovoj saradnji sa četnicima, o stupanju u dodir sa njihovim formacijama i postizanju sporazuma za sarad­ nju i stvaranje jednog narodnooslobodilačkog fronta borbe"17). Dra­ gojlo Dudić navodi, pod 14. avgustom 1341. godine, u svome Dnev­ niku, da su imali sastanak sa jednom grupom četnika kod mana­ stira Bogovađe i da mu je vojvoda rekao, da se stavi do znanja na­ šim ljudima da između njih i nas ne postoji nikakvo trvenje i da ne treba da dođe ni do akvih sukoba. „Od naše strane je izražena že­ lja da mi u njima n e gledamo neprijatelje narodne borbe i da bismo s njima baš želeli da sarađujemo. Predlagali smo da se to je­ dinstvo sprovede ozdo, iz mase, bez obzira kakvo će stanovište po toj stvari zauzeti rukovodstvo, a to je jedinstvo kroz akciju je to najsigurnije i najtrajnije"18). Dojčilo Mitrović veli, da su p r v i s i už b e n i dodiri sa strane Draže Mihailovića ostvareni preko Valjevskog partizanskog odreda. „To je bilo u vreme formiranja Kolubarske partizanske čete. Na osnovu uputstava višeg partijskog rukovodstva kontakte sa štabom četnika održavao je i njima rukovodio delegat PK pri OK Valjevo Miloš Minić. Na prve razgovore oko uspostavljanja saradnje sa čet­ nicima upućeni su predstavnici Kolubarske čete, Dragojlo Dudić, politički komesar Kolubarske čete i dr Miodrag Jovanović, lekar, sekretar partijske organizacije Kolubarske čete. U ime četnika bio je Neško Nedić, poručnik19). Neško Nedić je bio protiv otpočinja­ nja oružane borbe. Posle toga otišla je jedna delegacija na Ravnu Goru, na čelu sa Dragoj lom Dudićem i Miodragom Jovanovićem, da razgovora sa Mihailovićem, koji je takođe izjavio „da za podizanje ustanka još nije vrem e"20). Početkom avgusta 1941. godine našla se nova partizanska delegacija na Ravnoj Gori, ali je tamo, umesto Mihailovića, zatekla potpukovnika Dragoslava Pavlovića koji je, opet, odbio predlog o akciji i ponudio partizanskim vođama da se sklone na Ravnu Goru. „Članovi Glavnog štaba Srbije Filip Kljajić i Rodoljub Čolaković koji su se u to vreme nalazili na terenu Valje­ vskog partizanskog odreda, kada su obavešteni o predlozima štaba Draže Mihailovića, odustali su od namere da posete Ravnu Goru i održe razgovore sa Mihailovićem"21). !(i) i ;) 1S) 15) 28) 2))

610

Na istom mestu, str. 326. Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija . . str. 146. Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 59. Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija . . str. 147. Na istom mestu, str. 148. Na istom mestu, str. 149.

Miloš Minić, tada instruktor PK KPJ za Srbiju, bio je opuno­ moćen od Partije da vodi pregovore sa Dražom Mihailovićem. On je, polovinom avgusta, sa Dragoj lom Dudieem, otišao na Ravnu Goru i tamo zatekao Dražu Mihailovića, Dragišu Vasića i potpukovnika Pavlovića22). Minić je predložio stvaranje širokog narodnooslobo­ dilačkog fronta, ali je taj predlog odbijen: „Na ovome sastanku po­ stignut je samo sporazum, da se četnici i partizani uzajamno ne na­ padaju, dok svaka strana zadržava slobodu akcije“ 23). Minić je, 11. septembra 1941. godine, po drugi put išao na Ravnu Goru, ali je bio hladno primljen. „Posle dvočasovnog razgovora Draža Mihailović je dao pristanak na vojnu saradnju. Potpukovnik Pavlović u toku razgovora ispravljao je neke izjave Draže Mihailovića o saradnji, dajući im drugi karakter, a s ciljem da bi se mogle konstatovati izvesne rezerve prema dogovoru. Bilo je dotaknuto i pitanje slobod­ nog opredelenja naroda pri izboru pokreta, odnosno za slobodno stupanje u jedinice partizana i četnika. Što se tiče državnog uređe­ nja u oslobođenoj zemlji, ostaviti narodu da se sam posle rata o to­ me slobodno izrazi“ 24). Tek posle ovih priprema došlo je do sastanka između Tita i Dra­ že Mihailovića. D ojčilo Mitrović veli: „V eć sutradan po stupanju na slobodnu teritoriju, drug Tito, 19. septembra, odlazi u selo Struganik, u pratnji Miloša Minića, Obrada Stefanovića, sekretara OK Valjeva, Vojislava Rafajilovića i nekoliko partizana1*25). Sastanak je održan u kući vojvode Mišića. Sa strane četnika bili su: Draža Mihailović, Dragiša Vasić i Aleksandar Mišić, sin vojvode Mišića. Razgovor je bio o mogućnosti zajedničke borbe protiv Nemaca. „Drug Tito je izjavio Draži Mihailoviću da on ima obaveštenje da će partizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum, i kada krenu u zajedničku akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se na­ pravi takav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne postoje d v e š u m s k e v o j s k e , već jedna, koja se iskre­ no bori protiv fašizma"26). Razgovori su se, kao i ranije, razbili na pitanju pružanja otpora Nemcima, nemačkim odredima, što će izazivati odmazde. Postav­ ljalo se pitanje komandovanja ustaničkim snagama. Ovo, međutim, nije značilo i prekid daljega kontakta između Tita i Mihailovića. Ro­ doljub Čolaković je pisao, da ,,u našoj taktici prema Draži Mihailo­ viću mi se moramo rukovoditi ne onim šta Draža lično znači, nego onim šta on objektivno pretstavlja. Nesumnjivo je da on pretstavlja jedan deo naše buržoazije koja je antiosovinski raspoložena. To 22) 23) 24) 25) 26)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

149. 150. 151. 190. 191.

611

njeno raspoloženje nije borbeno raspoloženje; ona će da pravi sve moguće kombinacije, ali izbegavajući opasnosti. Bilo bi pogrešno misliti da ona sada nema uticaja na šire slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihailovića, treba biti gibak, uporan i strpljiv. Samo tako m oći ćemo politički izolovati Dražu M ihailovića"27). O ovim razgovorima Tita i Mihailovića donela je „Borba" od 7. novembra 1951. godine kada su već bili izbili sukobi između četni­ ka i partizana, jedno Saopštenje Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda. Ovo je bilo posle savetovanja u Stoli­ cama, održanog 26. septembra 1941. godine, na kome je Tito podneo izveštaj o svojim razgovorima sa Mihailovićem o mogućnosti zajed­ ničke borbe protiv Nemaca23). „Odlučeno je da se razgovori sa Dra­ žom Mihailovićem nastave, rekao je Tito u svome govoru, kako bi se još jednom ispitala mogućnost zajedničke borbe protiv okupatora". Tito je, dalje, rekao: „Oko zastave oružane borbe treba okupljati sve patriote Jugoslavije, bez obzira na nacionalnu i vjersku pripad­ nost i političko uvjerenje . .. Potrebno je sa više upornosti rasplam­ savati narodni ustanak, učvršćivati organizaciono partizanske odre­ de, mobilisati nove borce, naoružavati ih, čistiti gradove i sela od okupatora i izdajnika, stvarati slobodnu teritoriju, organizovati novu narodnu vlast i neumorno politički raditi u masama, raskrin­ kavati izdajnike i sabotere oslobodilačke borbe"29). U Biltenu Vrhov­ nog štaba NPOJ, od 1. oktobra 1941. godine, Tito je isticao: „ . . . Ima sektaških pojava prema saveznicima u borbi, ili prema za sada neu­ tralnim grupama četnika koji još nisu voljni da stupe u borbu ali nam nisu neprijateljske. Sukob sa tim grupama mora se izbegavati. Takvim treba strpljivo objašnjavati potrebu jedinstva srpskog na­ roda u borbi protiv okupatora. Treba im objašnavati da je baš sada čas za odlučnu borbu protiv neprijatelja srpskoga naroda"30). Prema odlukama ovoga savetovanja u Stolicama, ponovo je tre­ bala da ide jedna delegacija na Ravnu Goru. U njoj su bili: Aleksan­ dar Ranković (pod imenom Stanković), Miloš Minić i Vojislav Rafailović. I ovi su razgovori prošli bez rezultata. Draža Mihailović se, na pitanje Minića, odlučno izjasnio za monarhiju. Na ovim raz­ govorima Draža Mihailović je ukazivao na zverstva partizana, ko­ jih je bilo puno . . . Na terenu je vladalo dosta haotično stanje: po­ jedini četnički odredi borili su se protiv Nemaca zajedno sa parti­ zanima. U Saopštenju se ističu odredi kapetana Račića, popa Vlade Zečevića i poručnika Martinovića. Zajedno su se borili i u opsadi 27) 28) 23) 3°)

612

Na istom mestu, str. 192. Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 327. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 195. Na istom mestu, str. 197.

Kraljeva, Valjeva i Čačka"31). Dragojlo Dudić, koji je učestvovao u borbama, kazuje kako su posle zajedničke borbe četnički odredi Zečevića i Martinovića prišli partizanima: „Posle duže diskusije postignuta je tu puna saglasnost o stapanju ova dva odreda, o pro­ duženju zajedničkih akcija pod rukovodstvom jedinstvenog štaba. Zadržano je isto rukovodstvo, prošireno sa još dva rukovodioca. Za načelnika štaba odreda došao je poručnik Martinović, za zamenika političkog komesara ovoga štaba došao je sveštenik Vlado Ze­ čević, kao predstavnici vojno-četničkih četa“ 32). Dragojlo Dudić navodi niz podataka o borbenoj saradnji četni­ ka i partizana na prostoru Valjevo-Šabac-Ljubovija-Krupanj. To je, uglavnom, onaj prostor koji će najviše postradati od nemačke kaz­ nene ekspedicije. Pod 13. septembra 1941. godine zabeležio je Dudić u svome Dnevniku: „ . .. Mačvanski kurir doneo nam je jedan važan proglas o sporazumu između Podrinskog partizanskog odreda i Cerskog četničkoga odreda koji predvodi kapetan Račić. Jedin­ stvo akcije je sprovedeno uz opšte odobrenje ljudstva"33). Već 30. septembra 1941. godine Dudić beleži: „U toku noći došao je koman­ dant. Pisma pukovnika Draže Mihailovića sa Ravne Gore, u kojima poziva našega druga iz Glavnog štaba na konferenciju za 27. t.m. u selo Ratković, poslali smo drugu Titu"34). Početkom oktobra p o ­ činju se mutiti odnosi, ali se ne prekidaju. Pod 6. oktobrom 1941. godine zabeleženo je: „Sinoć po kuriru iz Kolubarske čete dobili iz­ veštaj, da se na Užičkom drumu vodi borba između naših partiza­ na, koje vodi sudija Savčić i jednoga kapetana-četnika sa Ravne Gore. Hitno poslali, još u toku noći, našeg kurira u Vrhovni štab da to saopšti"35). U to vreme sarađivao je još Dangić u Istočnoj Bosni sa partizanima. S druge strane, 7. oktobra 1941. godine, zapisano je: „ . . . Drug mi je pričao o tome da je u Požezi došlo do borbe i da je imao muke u pregovorima sa pukovnikom Mihailovićem da bi se taj sukob likvidirao"36) . . . Sto je nemački pritisak na ovome području bivao jači postajali su i sukobi između partizana i četnika češći i ja­ či, jer su četnici sve više sagledali uzaludnost ove borbe. Dudić im, 13. oktobra 1941. godine, čita pridiku: „ . . . Ja vas od juče ovde gle ­ dam kako se razmećete, a na frontu se dva dana vodi borba. Za vas nema nigde mesta u borbi. Vi pronalazite položaje u pozadini"37). Iz daljeg kazivanja se vidi da se ovo nije odnosilo na Račića i nje­ govu grupu. On je, i polovinom oktobra, prisno sarađivao sa parti­ 31) 32) 33) 34) 35) 3C) 37)

,,Borba“ od 7. X I. 1941. Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 123-124. Na istom mestu, str. 132. Na istom mestu, str. 146. Na istom mestu, str. 163. Na istom mestu, str. 172. Na istom mestu, str. 180.

613

zanima: 14. oktobra 1941. godine zaključeno je između njega i „dru­ ga Fiće“ (Filipa Kljajića), da se stvori jedinstvo komande: „Jedin­ stvo komande je nužno i ono se mora napraviti između četnika i partizana. Treba jedan štab koji će da rukovodi zajedničkom bor­ bom na frontu; bez toga nema borbe, nema uspeha. Od strane čet­ nika bili su prisutni, pored Račića, još dva oficira, i od naše strane pored druga komandanta još trojica drugova. Posle kraće disku­ sije postignut je potpun sporazum1138). „Odnosi na terenu su vrlo korektni, zapisano je 16. oktobra 1941. godine, između nas i četni­ ka, za današnje vreme i opaža se žudnja za jedinstvenom borbom, a to će biti dobro ako ne nastane kakva promena u tome pravcu"39). Četnici su, 18. oktobra 1941. godine, održali zbor: „Zbor je bio dobro posećen“ 40). Tako je bilo i 20. oktobra. Dudić ie govorio partizanima kakvi treba da budu: „ . .. Najviše se zadržao na odnosu prema četnicima i Draži Mihailoviću i naglasio da odnosi između partiznima i četnika treba da budu savršeno korektni, s obzirom na značaj naše oslobodilačke borbe"41). Nije, međutim, bilo tako: „ .. . Opet su nam, 26. oktobra predali žalbu na četnike. Jedna gru­ pa od 30 do 50 četnika razoružala je naša tri partizana, uzela im oru­ žje i poskidala odeću i obuću. Po selima pijance i uzimaju gde šta stižu"42). Stanje se sve više pogoršavalo: „Sem toga, zapisao je Dudić 22. oktobra 1941, mi smo sa ovoga našeg puta još jedan zaključak doneli: četnici su se pokazali na svima sektorima krajnje nedisciplinovani i nelojalni saveznici u momentu probijanja naših linija od strane kaznene ekspedicije. Pre ovih događaja bilo je puno izgleda na zajedničku saradnju; bilo je momenata kada su se borili s nama zajedno; ali od onog trenutka kada su čuli za probijanje fronta na­ pustili su položaje i pobegli duboko u pozadinu, dalje nego što smo mi naše ranjenike i komoru sklonili"43). Račić se, ipak, držao sa par­ tizanima. „Zadnjih dana, zabeleženo je 31. oktobra 1941. stanje iz­ među njih i nas popravilo se, jer su se svi vratili na front i poseli položaje. Račić danas vodi tešku borbu na frontu prema Poćuti. Stanje bi se konačno popravilo kad oni ne bi imali među sobom pe­ tokolonaša, jer ne može biti da među njima nema dobrih Srba i do­ brih boraca. Pa to je ipak srpski narod koji se sa njima bori. Mora i tamo biti sjajnih ljudi, ako se s njima postupa kako treba"44). 38) 39) 40) 41) 42) 43) 44)

614

Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str. str.

182. 183. 184. 189-190. 201. 202. 208.

Sasvim drukčije razvijao se odnos između partizana i četnika na sektoru Gornji Milanovac-Kraljevo-Čačak-Užička Požega-Užice. I ovde je organizovanije bila ostvarivana borbena saradnja između četnika i partizana. Zajedno su osvajali Gornji Milanovac, opsedali Kraljevo i Čačak, delili vlast u Užičkoj Požezi i, u početku, u ma­ njoj meri, i u Užicu. I ovde su se mešale četničke i partizanske snage i sklapale sporazume o saradnji. U gradove su ulazili tek onda kada bi se Nemci povukli iz njih pa te gradove, zajedno sa zaleđem koje Nemce nije interesovalo, proglašavali za o s l o b o đ e n u teri­ t o r i j u . Iako je, od samoga početka bilo jasno, i Titu i Dragoljubu Mihailoviću, da između njih neće moći doći do neke s t v a r n e s a r a d n j e , j e r su i m se c i l j e v i r a z i l a z i l i , vezu nisu prekidali čak ni onda kada je počelo dolaziti do međusobnih borbi između njih. Obadve strane su, u početku, želele da te suko­ be lokalizuju i da im ne pridaju veći značaj. U nastojanju da se iznađe neka zajednička linija, ako ne sarad­ nje a ono bar međusobnog trpljenja, došlo je do d r u g o g s a s t n k a između Mihailovića i Tita, koji je održan u Osnovnoj školi u selu Brajićima krajem oktobra 1941. godine. Dedijer veli, da je inicijativa za ovaj sastanak došla od Tita: „Ponudio mu je da se sa­ stanak održi u Užicu, ali Draža Mihailović je odbio da dođe u glavni partizanski grad — Užice. Tada je Tito ponudio da se sastanak održi negde na pola puta između Užica i glavnog stana Draže Mihailovi­ ća. Draža je i ovo odbio. Onda je Tito odlučio da dođe lično na noge Draži Mihailoviću u njegov štab, na planini Ravnoj Gori, u selo Brajiće, Draža je tek na ovo pristao. Tako je Tito pošao sa Sretenom Zujovićem-Crnim, članom Vrhovnog štaba, i Mitrom Bakićem i sa osam partizana naoružanih mašinkama. Putovali su u dva auto­ m obila"45). Pre toga sastanka Tito je bio poslao Draži Mihailoviću svoje pismene predloge za sporazum. U pismu, koje je Tito uputio Mihai­ loviću, stoji: „ . . . Vi tražite da Vam pošaljemo naše predloge, odno­ sno formulišemo naš stav po pojedinim pitanjima. Mi Vam te pred­ loge šaljemo samo u najkrupnijim crtama, ali naglašavamo da sva­ ko to pitanje zahteva temeljito pretresanje i zajedničke izmene mi­ sli pri donošenju odluke1'46) . . . Predlog je sadržavao 12 tačaka, ali je naglašeno da ima raznih tačaka, koje sami delegati mogu rešiti. Traženo je da budu zajedničke operacije; zajednička oprema i ishra­ na; zajednička podela plena; zajednička komanda mesta; „Odnosno dve komande, vaša i naša, koje bi najtešnje među sobom sarađiva­ le"; stvaranje zajedničkih permanentnih komisija pri komandama mesta i „Centralne komisije pri zajedničkom Operativnom štabu". Organizacija podele vlasti, koja bi vodila brigu u ishrani stanov­ 45) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 329. « ) „Borba" od 11. X I. 1941.

615

ništva. Pogrešno bi bilo da to budu stari organi vlasti. Mi smatra­ mo da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodniji organi na koje bi se mogli osloniti. Ti narodnooslobodilački odbori treba da budu birani dobrovoljno od naroda bez razlike na političko uverenje . . . Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora stojimo pri stanovištu da se stvori jedan Centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu slobodnu teritori­ ju. Za držanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se formiraju po selima i varošima narodne straže. Mobilizacija treba da bude dobrovoljna. „Skupljanje dobrovoljaca putem dobrovoljne mobili­ zacije ima tu prednost što su jedinice, sastavljene od takvih boraca, kvalitativno mnogo bolje nego one koje su sastavljene od prisilno mobilisanih. Mi nemamo ni oružja, ni ratne spreme u takvoj koli­ čini da bismo mogli reskirati da dajemo oružje u ruke raznih nesi­ gurnih elemenata11. Svi odredi se moraju pokoravati Vrhovnim ko­ mandantima. Nikakva samovolja nije dozvoljena. Neophodno je otklanjanje svih razmirica. Potrebno je voditi borbu protiv peto­ kolonaša i špijuna. „Špijuni i petokolonaši koji se na licu mesta uhvate treba da budu na licu mesta kažnjeni od one komande na čijem se mestu to dogodilo. Za opravdanost takvog postupka odgo­ vorna je komanda ili komandir koji su to izvršili. Svaka lična osve­ ta ili lična netrpeljivost treba da bude najstrožije kažnjena. „Protiv raznih neprijateljskih četničkih grupa koje u pozadini onemogu­ ćavaju narodnooslobodilačku borbu treba voditi zajedničku akciju radi njihovog likvidiranja ili da to izvrši jedna ili druga strana11. „Smatramo nemogućom takvu pojavu da razni petokolonaši i špi­ juni dobijaju legitimacije bilo četničke bilo partizanske i da onda pod imenom jedne ili druge strane vrše svoj razorni rad47). Takve elemente treba čistiti iz svojih redova i predavati vojnom sudu11. Četnici su odbili najveći deo ovih predloga i od sporazuma nije bi­ lo ništa. O toku ovih razgovora kojima je, prema jednoj verziji, prisus­ tvovao i Hadson, ima jedna verzija od Sretena Zujovića-Crnog48) i jedno kazivanje Titovo49). Tito pominje, da mu je, dok su ovi pre­ govori trajali, bila spremljena zamka u Požezi, ali se to razjasnilo kao lokalna zabuna50). I u Brajićima je, veli Tito, Mihailović „upor­ no ostajao pri tome da nije vrijem e za borbu. Govorio je da pogle­ damo šta se dogodilo ovdje ondje, gdje su Nijemci popalili sela i po­ bili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bilo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi «) 4S) *9) 50) 61 6

„Borba" od 11. XI. 1941; Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 329-330. Vladimir DcdijcT, Ka istom mestu, str. 329-331. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 262-263. Na istom mestu, str. 262-253.

trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u na­ tezanjima"51). Samo nekoliko dana posle sastanka u Brajićima došlo je, noću između 1. i 2. novembra 1941. godine, do napada četnika na parti­ zane kod Trešnice i do napada u Ivanjici. „O vi napadi trebali su da budu opšti znak za napad na partizane i za njihovo uništenje; na­ pad je bio utvrđen za 2. novembar, a rezultat je bio taj da je bio ostao otvoren put za Užice, Požegu, Čačak i Bajinu Baštu i čitavu oslobođenu Srbiju"52). U Saopštenju Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda veli se, da su ovi napadi bili odbijeni. Sa partizanske strane bilo je izjavljeno kapetanu Mitiću, četničkom predstavniku, da ova opravdana odbrana nije „bila uperena protiv odreda Draže Mihailovića, već protiv neodgovornih elemenata, ko­ ji su napali partizane i prekršili sporazum. Partizani ne prave pi­ tanje od mesta Požege i predlažu u njoj zajedničku komandu, iako su u borbi pretrpeli žrtve. Na ovoj bazi sklopljen je sporazum, a u 17 časova štab je naredio obustavu neprijateljstva s tim da se su­ tradan sastane mešovita komisija partizansko-četnička i izgladi slučaj"53). Draža Mihailović i njegova komanda, veli se u ovome Saopšte­ nju, otkazali su sporazum i zahtevali povlačenje partizana iz Pože­ ge do 3. novembra 1941. godine, ali su to partizani bili odbili u nadi da može doći do nekog pomirenja: „Narodnooslobodilački partizan­ ski odredi, veli se na kraju Saopštenja, pružaju za to bratsku ruku saradnje svima poštenim četnicima, svima onima koji neće da bu­ du oružje neprijatelja i koji žele samo časnu i doslednu borbu za slobodu naroda"54) . . . Iz kazivanja Dragojla Dudića, zabeleženog pod 5. novembrom 1941. godine, vidi se da je ovaj sukob značio početak potpunoga rascepa između partizana i četnika. Toga ju ­ tra, 5. novembra 1941., stigao im je kurir iz Vrhovnog štaba sa pis­ mom. „Brzo smo otvorili pismo. Prvi redovi su govorili o sukobu sa Dražinim ljudima. Ti petokolonaši su u Požezi zarobili pet vago­ na naših životnih namirnica, hapsili naše kurire. Uhapsili su u vozu komandanta Sumadijskog bataljona druga Blagojevića i ubili ga u toku prve noći. Zaokružili su Užice i kad je naišao naš kamion a municijom bila je pratnja napadnuta . . . Naši su likvidirali četnike u Požezi. U toj borbi su naši partizani imali strahovite žrtve. Pogi­ nuo je komandant bataljona drug Kapelan, dva komandira četa i mnogo partizana. Teško je ranjen drug Crni, pored ostalih. U Iva­ njici je ubijen drug Čolović, komandant Ariljskog bataljona itd. Najzad se dogodilo ono što su naši ljudi s terena stalno isticali da će si) 52) 53) 5})

Na istom mestu, str. 263. ,,Borba“ od 7. X I. 1941. Na tisom mestu. Na istom mestu.

617

se dogoditi. Dogodilo se to da umesto borbe protiv fašističkih raz­ bojnika vodimo borbu sa svojom braćom; umesto da prolevamo neprijateljsku krv, mi se međusobno krvim o"55). I posle otpočinjanja neprijateljstava i međusobne borbe učinjen je još jedan pokušaj sporazumevanja između četnika i partizana. Pregovori su vođeni u Čačku i sporazum je bio zaključen 20. no­ vembra 1941. godine. Pregovarači sa četničke strane bili su majori Radoslav Đurić i Mirko Lalatović, a sa partizanske strane Aleksan­ dar Ranković (pod imenom Jovan Stojanović), Ivo Lola Ribar (pod imenom Pavlović) i Petar Stambolić pod svojim punim imenom. Rešeno je da se obustave sva neprijateljstva i da se uspostavi sa­ radnja56). Ovaj sporazum, koji je imao devet tačaka, predviđao je niz mera za obustavu neprijateljstava i saradnju. U devetoj se tačci veli: „Radi rešavanja svih ostalih pitanja, a prvenstveno onih koja su u vezi sa operacijama, Vrhovni štabovi odrediće delegacije, a vreme sastanka odrediće se 21. novembra tekuće godine. Delega­ cije će doći na sastanak sa izrađenim predlozima o pojedinim pita­ njima. Ovaj sastanak i donete odluke biće dopuna ovoga sporazu­ m a"57). Dok je Mihailović, 22. novembra 1941. godine, izvestio izbegličku vladu o ovome sporazumu i tvrdio da je uspeo da prekine „bratoubilačku borbu koju je izazvala druga strana"58), „Borba" od 22. novembra 1941. godine, optužuje četnike zbog izazivanja borbi i kršenja sporazuma: „ . . . Od kakve će koristi biti to što je utvrđeno i potpisano samo na hartiji? Naši partizani znaju, i ceo srpski narod zna, koliko je napora ulagao Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije, kako bi došlo do ko­ načnoga čvrstog sporazuma. A li su se ti naši partizani i srpski na­ rod morali uveriti, da je za neke ljude sporazum samo prazna hart.ija, potpis nešto što se lično proizvoljno poricati može ako su ru­ kama drži puška. Zar je posle svega toga čudnovato, da naši parti­ zani i ceo srpski narod posle potpisivanja toga sporazuma pita: hoće li biti date i garancije, da će u buduće biti front protiv okupatora n a š j e d i n i f r o n t i da će tome frontu biti posvećene sve na­ še vojne, ekonomske i moralne snage"59). To, međutim, nije bilo, a nije ni moglo biti. Jaz i provalija izme­ đu partizana i četnika postajali su sve veći. Vodstvo KPJ okrenulo je svu svoju propagandnu snagu protiv četnika pripisujući im sve moguće negativnosti. Milovan Đilas je, u članku „Plemenita mržnja" pisao: „Četnik — to je najpodmukliji, najprljaviji izdajnik i zlo­ 55) 56) 57) 58) 59)

618

Dragoljo Dudić, Dnevnik, str. 221-222. ,,Borba“ od 22. X I. 1941; Dojčilo Mitrović. Na istom mestu, str. 277-279. Na istom mestu. Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 270. „Borba" od 22. X I. 1941.

činac, to je grobar srpskoga naroda i svih naroda Jugoslavije. Čet­ nici i ustaše, to nisu ni Srbi, ni Hrvati, ni ljudi. To su krvoločne zveri iz prašume nemačkih fašističkih imperijalista"60). Tito je, 25. novembra 1941. godine, izvestio Kominternu o promeni situacije u Srbiji, nastaloj zbog sukoba sa četnicima. „On nas je napao 2. novembra" — veli Tito za Mihailovića ■ — ,,i pokušao da nas razoruža, ali smo ga mi potpuno razbili, tako da mu je ostalo svega oko 500 ljudi — žandarma . . . Mi smo samo zbog Londona odustali da Dražu Mihailovića potpuno likvidiramo, ali ćemo teško moći zadržati naše partizane da to učine. Javi gore da prestanu da­ vati gluposti koje širi Londonski radio. Imamo sve dokaze da Dra­ ža otvoreno sarađuje sa Nemcima u borbi protiv nas. Dražini ljudi nijednoga metka ne ispaljuju protiv Nijemaca. Svu borbu vode sa­ mo partizani"61). Ovo, razume se, nije bilo tačno: to se vidi najbolje iz komunističkih izvora o započetoj saradnji. Građanski rat u okupiranoj Srbiji bio je počeo. K o je kriv za to i ko ga je izazvao? S a m a p r i r o d a s t v a r i : na okupiranom prostoru, pod tuđom vlašću, n a š l e s u s e d v e n a o r u ž a n e vojske sa suprotnim političkim i ideološkim shvatanjima, sa suprotnim pogledima na svet i život i sa nepom irljivo suprotnim ciljevima. Dok je Draža Mihailović bio rešen da organizuje narod i da, tako organizovan, čeka svoj čas, Josip Broz Tito bio je rešen, da iskoristi momenat i da dovrši razaranje i samih osnova starog poretka i društva. Draža Mihailović je bio sav u nacionalnooslobodilačkom kompleksu, Tito i KPJ su bili u revolucionarnom zanosu, okrenuti, i politički i ideološki, prema Sovjetskom Savezu u onome što se imalo ostvariti u Jugoslaviji posle rata. Draža Mihailović je hteo nacionalno oslobođenje, Tito komunističku revoluciju, bez ob­ zira na ljudske i materijalne žrtve; i tek kroz komunističku revo­ luciju i nacionalno oslobođenje. Sticaj okolnosti je učinio da su se, u nenormalnim okolnostima jednoga okupiranog područja, našle d v e s u p r o t n o s t i jed ­ na pored druge: jedna se morala drugoj ili pokloniti ili ukloniti s puta. Pošto to nije htela ni jedna ni druga strana, one su se morale sukobiti, jer su se međusobno isključivale: „životnoga prostora" za njihovo uporedo postojanje nije bilo. Uz to je dolazilo i pitanje ličnoga prestiža dvojice vođa: niti je Mihailović mogao pristati da bude pod Titovom komandom, niti Tito da se stavi pod Mihailovićevu komandu. I za jednoga i za drugoga bio je politički momenat važniji od vojničkoga, a taj momenat je isklljučivao mogućnost rešenja pitanja vojničke subordinacije . . . Suko­ ba na terenu je bilo sa obadve strane, većih ili manjilh; dolazilo je *°) „Borba" od 8. X . 1942. B1) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 332-333.

619

do erupcija proizvoljnosti, do eksplozije samovolje i bahatosti ljudi pod oružjem, koje je u rukama komunista trebalo da satire klasne neprijatelje, sve one koji su im mogli postati protivnici od sutra. I na okupiranom području Srbije, koje je za komunističku akciju bilo najvažnija baza, pored same okupacije i bede naroda, stajale su dve šumske vojske jedna prema drugoj, svaka od njih sa težnjom da ostvari svoje ciljeve. Kod komunista je bilo l e v o g a z a s t r a ­ n j i v a n j a , koje je dolazio do izraza u nizu zločina razne vrste, u mržnji na staru vlast, na crkvu, na veru, na ustaljeni domaćinski poredak naroda, koji nije ni želeo ni hteo komunističku revoluciju. Narod je hteo slobodu i oslobođenje, i u tom pogledu bio mu je bli­ ži Mihailović nego partizani. U okolnostima, kakve su bile nastale, zbog organske suprotnosti same ideje otpora okupatorima i zbog sve jasnijeg uobličavanja razlike ciljeva i smisla borbe protiv okupatora, nije moglo ne doći do sukoba između komunističkih partizana i nacionalnih odreda svih nijansa. Okupator je bio komunistima dobrodošao spoljni plašt, iza kojeg su oni produbljivali i upotpunjavali svoje stvarne ciljeve: u nacionalnooslobodilački plašt zaodevana je revolucionarna borba za vlast i stvaranje svoga poretka. U naporima za postizavanje tih ciljeva komunistima je bio idejni i politički protivnik svaki onaj ko nije bio sa njima. Da bi što više ocrnili svoje protivnike komunisti se nisu ustručavali ni od masovnosti ni od bezobzirnosti svojih kle­ veta protivnika kome su osporavali pravo i na svoju misao i na svoj stav. Izmišljotine i laž bile su atmosfera u kojoj je živela komunis­ tička propaganda. Evo, samo, jednoga njihovog primera: ,,Borba“ od 8. novembra 1941. godine donosi izjavu poručnika Martinovića, koji je od Mihailovića prešao komunistima. On je tvrdio i ovo: „ . . . Dok smo mi i partizani opkoljavali Valjlevo, borili se s Nem­ cima, dotle je Draža pre pet nedelja u uniformi generalštabnog ofi­ cira lepo ušao u Valjevo i pregovarao sa Nemcima. To je čudna stvar, da on ulazi tako slobodno u grad koji je u nemačkim ruka­ ma, dok je za mene, koji nisam generalštabni pukovnik, raspisana učena od 50.000 dinara"62). Ovo je, razume se, bila puka i zlonamerna izmišljotina, ali je objavljeno u zvaničnom organu CK KPJ.

62)

620

„Borba" od 8. X I. 1941.

POD ANGLOAMERIČKIM OKRILJEM 1.

Nimalo ne začuđava, da su Englezi, pored svih pohvala Draži Mihailoviću, budno pazili i na to šta se dešava kod partizana, koji su tvrdili za sebe da se jedino oni bore protiv okupatora i da su, kao takvi, mogli biti interesantni i za britanske namere i planove u Ju­ goslaviji. Britancima, međutim, nije moglo biti nepoznato da je KPJ, za celo vreme svoga postojanja pre rata, bila izrazito a n t i b r i t a n s k i raspoložena. Njena ideološka i politička orijentacija bila je izrazito prosovjetska: kada je počela svoju oružanu akciju ona je nju smatrala delom sovjetskog fronta. Sve do nemačkog na­ pada na Sovjetski Savez KPJ je smatrala rat obračunom imperija­ lističkih sila, koji je trebao da koristi Sovjetskom Savezu u svetskom komunizmu. To je bio i stav Kominterne po čijim je direktiva­ ma radila i KPJ. Svoj, odnosno zvanični sovjetski stav, izložila je Kominterna u svome proglasu za prvi maj 1940. godine. Tamo se kaže: „Osam meseci već traje rat u Evropi, ali njegov kraj se još ne v i d i . . . Impe­ rijalistički vlastodršci nasilno uvlače u rat njima potčinjene kolo­ nijalne narode .. . Kao odgovor na grubu povredu neutralnosti Skan­ dinavskih zemalja od strane Engleske i Francuske, Nemačka je uve­ la svoje trupe u Dansku i zauzela strategijske pozicije u Norveš­ koj .. . Na Bliskom Istoku se priprema još jedno ratno područje . . . Suparništvo imperijalista u bazenu Pacifika preti da se pretvori u nove ratove. Već je počeo spor između Japana i Sjedinjenih Am e­ ričkih Država zbog Holandske Indije. Buržoazija Sjedinjenih Am e­ ričkih Država pruža kao početak ruku prema Islandu, Grenlandu, prema engleskim i francuskim posedima u Karibskom moru1'1). Za Kominternu su Engleska i Francuska „raspaljivači rata“ , ko­ ji su, zajedno sa svojom socijaldemokratijom, „besni zbog toga što Sovjetski Savez vodi politiku neutralnosti prema njihovom imperi­ jalističkom ratu. Oni besne zbog toga što SSSR neprekidno raste i !) „Komunist", god. IV, broj 3-4, 1940.

621

jača dok se oni koprcaju u škripcu imperijalističkih protivrečnosti i rata. Oni besne zbog toga što SSSR živi u miru s Nemačkom i zbog toga što on želi da živi u miru i sa ostalim državama koje ne diraju njegove interese . .. Oni su besni zbog toga što je zaključenjem mi­ ra sa Finskom SSSR isterao na čistinu englesko-francuske provo­ katore rata, primorao ih da otkriju svoje karte i razgolitio pred na­ rodima njihove stvarne planove . . . Kapitalisti bi hteli da SSSR vodi politiku koja je njima u volji. Ali SSSR vodi svoju sopstvenu politiku, koju diktiraju interesi socijalizma1'2). Polazeći od ovih teza Kominterna poziva engleske radnike protiv rata: „Protiv imperija­ lističkog rata, a za mir istupa peto-mili,]unska armija omladine Sje­ dinjenih Država Am erike'13). CK KPJ primio je, kao što se moglo očekivati, ovaj stav Kominterne kao svoj. U svome proglasu za Prvi Maj 1940. godine isti­ če: „ . . . Još od samoga početka ovoga imperijalističkog rata mi smo odlučno ustali protiv toga da naša zemlja bude uvučena u ovaj rat bilo na kojoj strani. Mi smo nazvali taj rat onim što jeste, to jest imperijalističkim u kome se imperijalističke sile bore zbog nove podele sveta. Mi smo raskrinkali engleske i francuske imperijaliste kao ratne huškače koji žele da uvuku u rat i druge narode da za njih vade kestenje iz vatre, raskrinkavali smo njihove laži da se oni bore tobože za nezavisnost malih naroda, za slobodu i demokratiju, jer činjenice jasno govore sasvim obratno, tj. da se oni ničim ne razli­ kuju od svojih protivnika po pitanju progona radničke klase i na­ cionalnoga ugnjetavanja114). Moglo bi se navesti dosta svedočanstava iz partijskih izvora KPJ iz vremena uoči Drugog svetskog rata iz kojih se vidi jasan antibritanski stav KPJ kao i uopšte antizapadni. Tako je Tito pi­ sao: „Socijaldemokratski reakcionarni vođi gotovo u svim kapi­ talističkim zemljama najvaterniji su branioci engleskoga i francus­ koga imperijalizma115). U proglasu CK KPJ „radnom narodu Jugoslovije11 stoji: „Engleski i francuski imperijalisti napali su pre se­ dam meseci drugu imperijalističku silu Nemačku, da je pokore i pri­ sile na kapitulaciju i da na taj način osiguraju svoje gospodstvo u svetu, da produže bez konkurencije pljačku nad kolonijalnim i polukolonijalnim narodima116). Na drugom se mestu, posle napada Italije na Grčku, veli da je to bilo zbog politike Metaksasa, „koju je godinama vodio po uticaju iz Londona . . . da vadi kestenje iz va­ tre za engleske imperijaliste11. I dalje se veli: „Isto tako znademo, da punom parom radi i engleski imperijalizam preko svojih agenata 2) Na istom mestu. Na istom mestu. 4) Na istom mestu. 5) „Proleter11, god. X V , sveska 9-10, 1940, str. 4. 6) Na istom mestu, str. 22.

iz redova buržoazije Jugoslavije, kako bi našu zemlju uvukao u rat na svojoj strani“ 7). KPJ je gledala u Londonu i Parizu centar svetske reakcije. U članku „Imperijalistički rat“ ističe se: „ . . . Ovaj centar svetske re ­ akcije imperijalističkog rata m o b i l i š e oko sebe sve sile ljud­ skoga nazadka, da bi spasli kopitalizam i svoju prevlast u svijetu. Najvažnija zadaća komunista u balkanskim zemljama je upravo ta da s p r e č e te planove engleskih i francuskih imperijalista, bilo da se oni pokušaju ostvariti preko Italije, bilo preko Turske118). Kada je Francuska propala isticali su jugoslovenski komunisti, 8. septembra 1940. godine, na zboru u Košutnjaku: „Svakome je poznato da je od početka ovoga razbojničkog rata pa do poraza Francuske, omladini Jugoslavije pretila opasnost, da bude ubačena na klanicu, da lije svoju krv i gubi svoje mlade živote za interese engleskih i fran­ cuskih bogataša"9). Ovakva svoja shvatanja o izbijanju, razvijanju i ciljevima Dru­ gog svetskog rata prenosio je CK KPJ, preko svoje štampe, na niže organizacije i na članove u zemlji. U listu „Trudbenik", „organu radnoga naroda Vojvodine" (broj 1. januar 1941) ističe se: „Radni narod pod vodstvom KPJ uspeo je da spreči ulazak Jugoslavije u rat 1939. godine. Uspeo je do sada da očuva ovo malo njene neza­ visnosti. Vlada svakoga časa može da uvede zemlju u rat po želji engleskih imperijalista . . . Nužno je da pojačamo borbu protiv rata, skupoće i špekulacije, a za besplatan hleb i ogrev varoškoj i seoskoj sirotinji, za slobodu zbora, organizovanja i štampe, za ravnoprav­ nost svih naroda Vojvodine i cele Jugoslavije". Vodstvo KPJ na­ ročito se trudilo da svoja shvatanja o ratu, koji je besnio u Evropi, prenese na radnike. U Okružnici od 22.-23. januara 1941. godine, namenjenoj organizovanim radnicima, optužuju se London i Pariz za izbijanje rata: „Izbio je, veli se tamo, drugi imperijalistički rat. Izazivači rata, krupni kapitalisti iz Londona i Pariza, nastoje da u ovaj krvavi rat uvuku i ostale male narode. Imperijalistima je po­ šlo za rukom da jedan deo malih država bace u ratni požar i usled toga požara da ih napuste i prepuste strahovitom uništenju. Za uvla­ čenje ostaloga dela malih naroda grčevito se bore. Zapravo, oni ho­ će preko leševa malih naroda da spasavaju sebe i svoje kapitalistič­ ke nezajažljive interese . .. Radnička klasa, međunarodni proleta­ rijat, uvek je bio, i danas je, protiv imperijalističkog rata. Prole­ tarijat nema šta da traži tamo gde se imperijalisti bore o prevlast nad malim i kolonijalnim narodima. Proletarijat mrzi i prezire ra­ 7) Na istom mestu, str. 4. a) „Proleter", god. X V I, sveska januar-februar 1940, str. 4. 9) „Komunist", god. IV, broj 1, str. 4.

623

tove, ali je uvek spreman da brani sebe i svoje interese. On će i u tim ratovima postaviti pitanje svoje slobode"10). Uoči Drugogo svetskog rata bilo je vodstvo KPJ, ideološko-poiitički, usmereno ka dočaravanju jedne komunističke revolucije u Evropi pod vodstvom Sovjetskog Saveza. „Kada nas je drug Sta­ ljin učio, da razvitak revolucije u našoj zemlji posmatramo u vezi sa perspektivama revolucije u Evropi, on nas je time upućivao, da moramo našu politiku u nacionalnom pitanju postaviti sa gledišta interesa svetskog proleterskog pokreta, sa gledišta borbe protiv glavnih imperijalističkih sila, glavnih centara svetske reakcije"11). Ta ideološka natrunjenost potamnjivala je političke vidike vodstva KPJ. Iako je Sovjetski Savez bio upućen na masovnu materijalnu pomoć Velike Britanije i Amerike, Milovan Đilas zazire od njiho­ voga uticaja na poratno uređenje Evrope. „A ko", pisao je Milovan Đilas, ,,u svojoj prvoj fazi rat bude ispoljavao kao naročitu karak­ terističnu crtu stalnu težnju reakcionarnih klika zaraćenih zemalja, da taj rat pretvore u rat protiv SSSR, u njegovoj drugoj, oslobodi­ lačkoj fazi, mi vidimo da ispoljava stalnu tendenciju grupisanja i jačanja sve novih i novih snaga na strani antihitlerovske koalicije, tendenciju stalnog jačanja položaja SSSR, kao glavne sile u ratu pro­ tiv Hitlerove Nemačke12). Na proslavi Oktobarske revolucije 1943. godine Đilas je kao gla­ vi govornik, rekao: „Od. Oktobarske revolucije do današnjeg dana svet, kako države i narodi, tako i pojedinci, počeo se deliti na prija­ telje i neprijatelje Sovjetskog Saveza, i ta podela, ustvari, ozna­ čava podelu na napredne i nazadne snage savremenoga društva. Sovjetski Savez je postao, i sa svojim sve većim unutrašnjim jača­ njem sve više postaje, točak oko koga se okreće čitava istorija savremenog društva . . . Bez Sovjetskog Saveza nije moguće u svetu napraviti nijedno ozbiljno delo, nijedan stvaran čin "13). U svome tadašnjem sovjetofilstvu verovalo je vodstvo KPJ, i preko Đilasa to izrazilo, da Sovjetski Savez vodi rat za oslobođe­ nje radničke klase i u Velikoj Britaniji i u Americi: „ . . . Oslobodi­ lački rat SSSR", pisao je Đilas, „stvorio je najpovoljnije moguće uslove za jačanje radničkog demokratskog pokreta u Engleskoj i Am erici i vezivanje naroda ovih zemalja čvrstim prijateljstvom prema SSSR i porobljenim narodima; stalno jačanje veza SSSR i slobodoljubivih naroda jeste posebna, naročito karakteristična crta ove faze rata, crta koja će se sve snažnije ispoljavati u budućnos­ t i .. . Nema sumnje da su ideološke razlike od Saveznika vrlo dubo­ 10) „Sindikalna obaveštenja“, god. I, od 15. VI. 1940, str. 6, 6-7. n ) Članak: Staljin i naš radnički pokret („Komunist", god. IV, broj 2, 1940). 12) Milovan Đilas, Šta znači sadašnja propaganda o posleratnom uređenju Evrope („Proleter", god. X V II, sveska 16, 1942, str. 17). 13) Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 581.

624

ke, ali je razvoj događaja, kako smo ranije pomenuli, nužno doveo do saveza i nužno delu je u pravcu učvršćivanja toga saveza, makar i polazne idejne baze saveznika bile različite . . . Može se dogoditi da današnje skretanje pažnje masa na nebitne i nevažne momente, igranje sa sudbinom naroda, tendencija pasiviziranja masa, najzad, dobiju za posledicu razgolićavanje pravih ciljeva te propagande, izbijanja na površinu dubokog nezadovoljstva naroda prema tak­ vom radu i još snažnije ljubavi prema Sovjetskom Savezu zbog nje­ govog nesebičnog prijateljstva i pomoći u najsudbonosnijim časo­ vima čovečanstva"14).

2. Kako ideološko-politička orijentacija KPJ tako isto i gledanje na suštinu rata koji se vodio i na ono što treba da dođe posle njega bili su, bar u prvoj etapi borbe jugoslovenskih komunista, izrazito antiangloamerički (Francuska je već bila ispala iz igre). Kad su počeli svoju akciju u Jugoslaviji Draža Mihailović je bio faktor, koji je privlačio pažnju i odgovornih britanskih faktora i jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, koja je bila pod zaštitom Velike Bri­ tanije. Tačno ocenjujući da mu je Draža Mihailović glavni1 protiv­ nik na prostoru Jugoslavije pisao je Josip Broz Tito, decembra 1942. godine: „ . . . U krajnjoj liniji to znači da engleska reakcionarna go­ spoda pomažu ratnog protivnika Engleske, protiv istinskog savezni­ ka naroda Engleske i Amerike. S druge strane, okupatori naoruža­ vaju četnike londonske izbegličke vlade, koja je formalni saveznik Engleske, Amerike i Sovjetskog Saveza, i upotrebljavaju ih u borbi protiv narodnooslobodilačke vojske, tj. protiv naroda Jugoslavije . . . Prema tome, konstatacije u ovom članku tiču se samo tih reakcio­ narnih klika, a ne naših velikih saveznika — naroda Engleske i Amerike, koji isto tako teže da se uništi fašizam i ukloni sve ono što je dovelo do ovako strašne katastrofe. Narodi Jugoslavije čvrsto veruju da će naši s a v e z n i c i n a r o d i Engleske i Amerike onemogućiti ostvarenje zamisli koje se rađaju u glavama reakcio­ nara njihovih zemalja i pridonijeti svoj dio za potpuno uništenje fašističke osvajačke kuge i uspostavljenje istinske slobode i ravno­ pravnosti među narodima u Evropi"15). I Josip Broz Tito, u skladu sa ideoločko-političkom orijentacijom KPJ, delio je u Engleskoj i u Americi n a r o d od „reakcionarne gospode", a to je, stvarno, bio tada vladajući sloj u tim zemljama, koji nije bio naklonjen komunizmu. Kada je ovo pisao teško da se i^) Milovan Đilas, Sta znači. . . , str. 17, 18, 19. 15) Josip Broz Tito, Borba protiv okupatora prvi i najvažniji zadatak, „Pro­ leter", god. X V II, sv. 16, 1942, str. 14.

625

Josip Broz mogao da nada da će biti prihvaćen baš od t o g a s l o ­ j a i od njega doveden na vlast u Jugoslaviji. Ficroj Maklin (Fitzroy Maclean) svedoči da se u Velikoj Britaniji dugo nije znalo niš­ ta o Jugoslaviji posle okupacije. Bilo se čulo samo za Dražu Mihai­ lovića i njegov pokušaj da organizuje neki otpor o kome su u Lon­ donu bili nepotpuno obavešteni16). Ova obaveštenja Britanci su do­ bijali i od svojih obaveštača iz zemlje i, naročito, od Viljema Had­ sona (William Hudson), koji je vodio prvu britansku misiju u Jugo­ slaviji (Zarija Ostojić, Mirko Lalatović i Veljko Dragičević). Ova misija bila je namenjena pukovniku Dragoljubu-Draži Mihailoviću, ali je, kada se iskrcala u Petrovcu na moru, naišla na crnogorske partizane koji su je sproveli dalje. Nešto ova činjenica, a možda i nešto drugo, učinili su da je Hadson otišao pre u Užice, gde je bio Glavni štab partizana, nego kod Mihailovića na Ravnu Goru. Milo­ van Đilas, koji je prihvatio ovu misiju, opisao je i njen dolazak i ispraćaj za Užice. ,,S konjima koje smo im dali“ — veli Đilas — „da natovare radio stanicu i svoj prtljag, obe su grupe krenule na put preko slobodne teritorije i preko naših veza, najzad stigle u oslobo­ đeno Užice. Nemci su bili napustili Užice 21. septembra 1941, pa su partizani 24. septembra uspeli da izbace iz varoši četnike Bože ,,Javorskog", jednu „d ivlju 11 grupu, koja se nije nalazila pod komandom Draže Mihailovića17). Iz Užica su kasnije, Hadson, Ostojić i Lalato­ vić produžili za Ravnu Goru. Logično je uzeti da se Hadson, koji je dobro poznavao naš jezik, morao interesovati ne samo za č e t n i k e nego i za p a r t i z a n e , koji su ga lepo primili i omogućili mu da ide dalje. Ostaje nam ne­ poznato kakav su utisak učinili partizani na Hadsona kao i to da li je on, i šta, izveštavao o njima svoje pretpostavljene vlasti. Hadson je morao znati za pregovore koji su vođeni između Mihailovića i Ti­ ta iako Mihailović nije hteo da i njega ukopča u razgovore: „Draža Mihailović bio je m išljenja da on ne treba da prisustvuje ovim raz­ govorim a1118). D ojčilo Mitrović veli: ,,U Užicu je Hadsona primio vrhovni komandant narodnooslobodilačkih partizanskih odreda drug Tito. Britanski kapetan imao je priliku da se upozna sa stvarnim stanjem ne samo u ustaničkoj Srbiji, već i u celoj zemlji, kao i sa teškoćama u odnosima sa četnicima kojim a borba protiv okupato­ ra nije bila glavni cilj . .. Hadson je potom otputovao u Krupanj, gde je nekada boravio kao rudarski inžinjerski savetnik. Bio je on očevidac partizanskih borbi vođenih protiv Nemaca. Ostojić je sam otišao na Ravnu Goru kod Mihailovića i obavestio ga da je Hadson posetio Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda. 16) Fitzroy Maclean, Eastern Approaches, London, 1949, str. 279. 17) Milovan Đilas, Wartime, str. 72. 18) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija, str. 262.

626

Kad je Hadson stigao na Ravnu Goru, zbog toga je naišao na neras­ položenje Draže Mihailovića1119). Ima se utisak, da je nešto privlačilo Hadsona partizanima. Posle sastanka između Draže Mihailovića i Tita u Brajićima, Hadson se opet našao u Užicu u partizanskom Glavnom štabu. Za vreme sloma partizanske vlasti u Užicu Hadson se našao tamo i zajedno sa Titom bežao iz grada. Đilas ističe da su Tito i Hadson zajedno posmatrali borbe oko grada20). Kada su, u povlačenju, došli do Uvca Hadson je izjavio da želi da se vrati u Srbiju i priključi Draži Mihailoviću. „Mi smo11, veli Đilas, „bili korektni u našem odnosu prema Hadsonu iako se govorilo da on drži Dražinu stranu i da netačno obaveštava svoju vladu. Kako bi se drukčije moglo objasniti stalno širenje netačnih vesti, kako BBC tako i radio Moskve, i pogrešno obaveštavanje i pristrasnost. Šapnuo sam Titu kako sam u Radojni vršio in­ spekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica i da se njemu kaže kako se još uvek za njom tra­ ga. Tito je primetio: „To ide suviše daleko — on je uprkos svega jedan saveznik. Tako sam sledećeg dana predao Hadsonu njegovu pronađenu1 stanicu1121). Zajedno sa grupom popa Vlade Zečevića Hadson se vratio u Srbiju i otišao Mihailoviću22). Tu se gubi svaka veza između Hadsona i partizana. Frederik Viljem Dikin (Frederick William Deakin) veli, da je Hadson, u dodirima sa Vrhovnim štabom partizana, dobio utisak da se Tito nadao, i da bi mu bilo milo, da svaka saveznička pomoć njemu bude dolazila od Rusa: „Iz drugih izvora bilo je jasno da par­ tizanska komanda u Srbiji u to vreme, okuražena svojim prvim uspesima u borbi protiv nemačkih okupatorskih snaga i u dubokoj veri u brzu savezničku pobedu na Ruskom frontu, nije pokazivala ni­ kakvo naročito oduševljenje za uspostavljanje bržih veza, u bilo kome obliku, sa Britancima1123). Dikin napominje da su Englezi, preko Hadsona, tražili da se četnici i partizani ujedine, ali tako da se partizani bore pod Mihailovićevom komandom24). Interesantan je, u odnosu na partizane, bio slučaj Terensa Atertona (Terence Atherton) koji se, u martu 1942. godine, pojavio u Glavnom partizanskom štabu u Foči. Vladimir Dedijer, koji je tih dana bio tu, zabeležio je pod 20. martom 1942: „Došla je sinoć en­ gleska vojna misija. U njoj je šef major Aterton, koji je bio deset godina novinar u Beogradu. Izdavao je list „South Slav Herald11. Oženio se jednom muslimankom iz Sarajeva. S njim je bio jedan 19) Na istom mestu, str. 261. 20) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 105. 21) Na istom mestu, str. 112-113. 22) Na istom mestu, str. 114. 23) Frederick William Deakin, The Embatteld Mountain, str. 135. 24) Na istom mestu, str. 139, 140.

627

radiotelegrafista Irac i poručnik jugoslovenske vojske neki Neđeljković. Razgovarali su sa Starim i sišli posle kod nas na večeru. Aterton priča da su posle 6. aprila on i još četiri novinara prebegli iz Boke Kotorske jednim jedrenjakom do Krfa. A odatle u Patras. Veli da ga je jedna „Štuka" ranila u nogu. Bio je u Palestini. Za našu zemlju krenuo je podmornicom. Zbog bure nisu mogli da izađu pa su išli do Šibenika, gde su potopili jednu italijansku lađu, i do Pule gde su potopili italijansku podmornicu. Posle su se iskrcali kod Budve na naše tlo“ 25). Đilas navodi da je Aterton, zajedno sa Titom, obilazio partizan­ ski front26). Tada su se partizani, na tome prostoru, borili i protiv čet­ nika, i protiv Italijana i protiv ustaša. Ta činjenica pokazuje da se Aterton planski zadržao kod partizana, ali njegove dalje namere nisu bile jasne. U Foči se bio povezao sa generalom Ljubom Novakovi­ ćem, koji je bio avanturistički tip. Kao da su se njih dvojica razumeli i stvarali neke planove. Vladimir Dedijer je, pod 16. aprilom 1942. godine, zabeležio: „M ajor Aterton zajedno sa generalom Nova­ kovićem napravio je lepo iznenađenje. Otišli su noćas u nepoznatom pravcu, a nisu se ni oprostili. Oko 8,30 uveče napustili su svoj stan i rekli domaćici da idu u komandu. Nestanak se primetio tek jutros. Osim Engleza i Novakovića, nestao je i jedan poručnik, Bosanac, trgovac Blagojević sa ćerkom, i poručnik Nedeljković, koji je do­ šao sa Englezima. Gornji deo grada prema šumi bio je otvoren i tu­ da su otišli. Ostavili su sve stvari, čak i radio stanicu sa pismom da je čuvamo"27). Doznalo se, veli Dedijer, da su otišli ,,u pravcu Slatine, na pola puta Goražde-Čajniče. Hoće, izgleda, preko D rine"28). Za sudbinu Atertona nije se nikada doznalo ništa tačno. Partizanska verzija je da ga je ubio neki četnik Dakić i uzeo mu zlatnike kojih je imao dosta29). Milovan Đilas ističe, da su četnici proneli vest, da su Ater­ tona ubili partizani zbog novca. Bazil Davidson veli, da se nije ništa doznalo o Atertonu: „Misli se da su banditi ubili Atertona zbog zla­ ta koje je nosio"30). Aterton je imao kod sebe oko 1,000.000 lira i 2000 zlatnih funti"31). Atertonov slučaj bio je zamršen. Njega je dočekao Moša Pijade i po Titovom naređenju sproveo ga za Foču. Nedeljković je kazivao Pijadi, da njih šalje britanska vlada, a ne jugoslovenska. Pijade je, 16. marta 1942. godine, pisao Titu da misli da je misiju poslala bri­ 25) Vladimir Dedijer, Dnevnik (drugo sažeto izdanje), str. 85. 2<>) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 145. 27) Vladimir Dedijer, Dnevnik (drugo izdanje), str. 98. 28) Na istom mestu, str. 99. 2S) Na istom mestu, beleška 1, str. 123. 30) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 145. Ovu verziju je primio i Walter R. Roberts u svojoj knjizi „Tito, Mihailovich and Allies, str. 655. 3;!) Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford, 1946, str. 104, beleška.

628

tanska vlada i da im treba tražiti da pokažu instrukcije. „Ako su oni“ , veli Pijade, „došli da sarađuju i da vrše neku vrstu kontrole treba im reći, da ćemo mi rado primiti savezničke pretstavnike, ali ne samo sa jedne strane nego i od svih saveznika; Britanci, Am eri­ kanci i Sovjetski Savez da pošalju vojne i političke pretstavnike nama kao jednu zajedničku delegaciju"32). Da je Tito zazirao od ovih misija vidi se iz njegovog raspisa, koji je, 8. aprila 1942. godine, uputio vodećim komunistima Hrvats­ ke. Tito pominje da se na terenu nalazi oko deset tzv. vojnih misija i veli, da je jedna takva misija, svakako Aterton, došla u Glavni štab. „Ako neka misija dođe gledajte da vas ne upliviše. Nađite na­ čina da im onemogućite direktan kontakt sa narodom i držite ih do­ bro pod svojom kontrolom. Svaka misija ima radiostanicu. Održa­ vaju direktan kontakt sa svojom glavnom organizacijom, Intelidžens servisom. Svaki pokušaj oživljavanja četničke organizacije na va­ šoj teritoriji mora biti sasečen u korjenu. U Hrvatskoj vojne misi­ je pokušaće verovatno da uspostave kontakte sa članovima HSS i SDK i sa jugoslovenskim nacionalistima, sa čijom će pomoću poku­ šati da potkopaju vaš uticaj i borbu za narodno oslobođenje"33). Tvrđenje da su partizani ubili Atertona, koje je zastupao i Rapotec, kada je jula 1942. godine stigao u Carigrad, ljutilo je Tita i vodstvo KPJ, jer je tu vest bio objavio i „N jujork Tajms“ kao saopštenje Sulcbergera. Tito je našao za potrebno da to demantuje. U demantiju, koji je naveo Dedijer, stoji: „ . . . Sto se tiče Aterto­ na, koji je stvarno došao u naš štab zajedno sa jugoslovenskim po­ ručnikom Nedeljkovićem i seržantom Patrikom, on je slobodno otišao kao što je i došao, pri čemu je njegova uloga bila vrlo sum­ njiva i samo naše obaveze prema saveznicima sile nas da ćutimo o ulozi Atertona. N jegov slučaj je potpuno jasan i samo posle svršet­ ka rata moći će se o tome govoriti"34). Dedijer je tvrdio da je Atertonova misija bila poslata Draži Mihaloviću35). Nije sasvim jasno kome je bila namenjena misija na čelu sa p o ­ ručnikom Rapotecom, Slovencem, koja je trebala da se iskrca pod­ mornicom „Thorn" kod Splita. Misija se iskrcala, ali je Rapotec kasnije otišao u Tursku. Njega ne pominju ni D edijer ni Đilas. Ra­ potec se bio iskrcao na ostrvu M ljet 27. januara 1942. godine36). Na Romaniji je, 5. februara 1942. godine, spuštena jedna misija na čelu sa majorom Cavan Elliot, poručnikom Pavlom Crnogorcem, naredni­ kom Miljkovićem i radiotelegrafistom Robert Chapmanom37). Gru­ 32) 33) 34) 35) 36) 37)

F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 163. Stephan Clissold, W hirl-W ind . . . , str. 86, 87. Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 97. Na istom mestu, str. 372. f , w . Deakin, Na istom mestu, str. 155. Na istom mestu.

629

pa je uhvaćena na Romaniji i o tome je Svetozar Vukmanović-Tem­ po izvestio Tita38). Tokom 1943. godine spušten je veliki broj britanskih misija u Jugoslaviju, delom kod četnika, delom kod partizana. Noću 20/21. aprila spustila se grupa Hrvata iz Kanade u Liku (Petar Erdeljan, Pavle Pavić ili Pavičić, i Aleksandar Simić39). Oni su odmah uspo­ stavili vezu sa Glavnim štabom Hrvatske. Prva kanadska misija spustila se noću 20/21. aprila kod sela Sekovci u Istočnoj Bosni. Sa­ činjavali su je Stevan Serdar, Milan Družić i Georg Dakić40). Noću između 18. i 19. maja 1943. godine spustila se britanska misija na čelu sa majorima Džonsom (William Jones) i kapetanom Antoni Hanterom (Antony Hunter). Misija se spustila u Glavni štab Hrvats­ ke. I Džons je bio Kanađanin, invalid, slep na jedno oko. Bio je vrlo hrabar i pristupačan: „Partizani su se, do kraja rata, sećali Džonsa kao najpopularnijeg savezničkog vojnika u Jugoslaviji1141).

3. Sve ove pomenute misije kod partizana imale su za glavni1cilj, da prikupe obaveštenja o vojničkoj snazi partizana i o njihovom radu. Prekretni momenat u ovome pravcu imala je misija Fređerika Viljem a Dikina (Frederick William Deakin), koja se spustila noću 28. maja 1943. godine; spustila se blizu sela Negobuđe na Durmi­ toru, na mestu gde je, početkom 1942. godine Moša Pijade uzalud čekao sovjetsku misiju. Već 29. maja Tito je primio Dikina u Vr­ hovnom štabu, koji se nalazio na Crnom Jezeru, na Durmitoru42). Jugoslovenski komunisti su dočekali dolazak ove britanske misije sa velikim ushićenjem. Vladimir Dedijer, koji je video ovu misiju, zapisao je: „Sada su uslovi drukčiji. Sada smo mnogo veća snaga. Sada su Englezi poslali misiju u naš Vrhovni štab. Odnos nam je korektan prema članovima misije. I oni su sami zadovoljni. Priča m ajor Diken da je kod nas zatekao ljude kakve se nadao da će naći ■ — oficire, seljake, profesore, novinare, radnike. Lično je vrlo do­ bro primljen. S druge strane naišao je, veli on, na mnogo bolji pri­ jem kao član engleske misije nego što je očekivao. Bojali smo se pre dolaska da nas ne tretirate kao špijune koji su došli kod vas da sakupljaju materijal pa da ga šalju Draži, veli o n . . . Dolazak en­ gleske misije naša je velika pobeda. To je čvrst doprinos učvršćenju 38) 39) 40) 41) 42)

630

Na istom mestu, str. 158-159. Na istom mestu, str. 213. Bas.il Davidson, Na istom mestu, str. 104, beleška. Vladimir Dedijer, Tito Speaks, London 1953, str. 194. Milovan Đilas, Wartime, str. 253.

englesko-sovjetske i američke koalicije"43). „Engleska misija je pre­ dala Titu izveštaj o stanju u Grčkoj. Nemci preduzimaju jaku ofan­ zivu protiv EAM, a cilj im je da nas otseku od Grčke i izbiju na Ja­ dran. EAM ima velikog uticaja, naročito u Atini i Solunu"44). Pozadinu i cilj njegove misije u Vrhovnom štabu partizana pri­ kazao je sam F. V. Dikin. On je svoju misiju nazvao „probnom ope­ racijom" sa ciljem da se, na licu mesta, upozna sa pravim stanjem stvari i o tome obavesti, pre svega Čerčila, čija je poverljiva lič­ nost on bio45). F. V. Dikin je o svojoj misiji napisao: „Odašiljanje naše misije bilo je znak promene u strategijskoj poziciji zapadnih Saveznika u Sredozemlju koja je mogla biti objašnjena time, da Sa­ veznici rasmatraju mogućnost iskrcavanja u Jugoslaviji. Mi smo trebali da tražimo saradnju Vrhovnog partizanskog štaba u opera­ cijama sabotaže i da ponudimo eksploziv i ako je potrebno britans­ ke stručnjake za razaranje na njihovo raspoloženje. Ovakve opera­ cije mogle bi biti primenjene ne samo na nemačke saobraćajne li­ nije od Centralne Evrope do Grčke da bi se onemogućilo snabdevanje za Severnu Afriku, nego i prenošenje brodovima rumunske nafte i jugoslovenskih ruda iz Jugoslavije; mogle su biti shvaćene i kao predigra britanskog iskrcavanja na Balkanu"46). S obzirom na ove namere Anglo-Amerikanaca, koje se nisu ost­ varile, došlo je bilo Savezničko vodstvo do uverenja, da doprinos koji je general Mihailović činio ostvarenju ovih planova, nije bio za­ dovoljavajući; zbog toga su se britanski pogledi počeli okretati na drugu stranu. Govoreći o tome kako je došlo do toga da bude poslat u Jugoslaviju, Ficroj Maklin piše, da su u Londonu počele, sve više, stizati vesti o partizanima i o Titu. Na to su m ogli uticati i izveštaji o stanju na terenu, koje je, posle dolaska pukovnika Bejlija (Bailey) kod Mihailovića, slao Hadson u Kairo47). Nezadovoljna sa Mi­ hailovićevim radom britanska vlada mu je, 12. maja 1943. godine, postavila ultimatum: ili da se sa svim snagama aktivira protiv oku­ patorskih snaga ili će ona biti primorana da preispita politiku pre­ ma njemu i njegovom pokretu. Od Mihailovića je traženo da presta­ ne napadati partizane i da sarađuje sa njima; bilo se počelo u parti­ zanima gledati Hrvate i Slovence, a u Mihailovićevim pristalicama samo Srbe48). Zna se da se i Vinston Čerčil živo interesovao za ono šta se de­ šavalo u Jugoslaviji. On je na mahove želeo da pokaže razumevanje za Mihailovićev stav odugovlačenja i čekanja ali ga je, sve više, pri­ 43) 44) 45) 4(>) 47) 4ft)

Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 372. Na istom mestu, str. 374-375. F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 218. Na istom mestu, str. 218. Na istom mestu, str. 178-179. Na istom mestu, str. 187-188.

vlačila agresivnost partizana. On piše: „D ivlji i besni rat za opsta­ nak protiv Nemaca rasplamsao se među partizanima. Između njih je istupio Tito, najistaknutiji i uskoro najglavniji. Tito je, kako sebe naziva, komunista koga su obučili Sovjeti i koji je, sve dok Hitler nije posle napada na Jugoslaviju izvršio invaziju Rusije, podsticao političke štrajkove duž Dalmatinske obale u skladu sa opštom politikom Kominterne. Partizani su pod Titom otimali oružje iz ne­ mačkih. ruku. Njihov broj je naglo rastao. Nisu ih zastrašivale ni­ kakve, ma kako krvave bile, odmazde vršene nad taocima ili po se­ lima. Oni su ubrzo počeli da nanose teške udarce Nemcima i pos­ tali gospodari prostranih oblasti1'49). Na osnovu prikupljenih obaveštenja Čerčil je odlučio da menja stav prema onima u Jugoslaviji koji su se borili protiv okupatora. „ . . . Pošto sam, veli on, zamolio da mi se podnesu potpuni podaci, predsedavao sam konferenciji načelnika Generalštabova u Dauning Stritu (Downing Street) na dan 23. juna. Tokom diskusije istakao sam veoma veliki značaj činjenice da se pruži najveća moguća po­ drška jugoslovenskom antiosovinskom pokretu, koji je držao oko trideset tri divizije sila Osovine u toj oblasti. Ovo pitanje bilo je to­ liko važno da sam izdao naređenje da se odvoji mali broj aviona kojima bi se povećala naša pomoć, makar i na račun bombardova­ nja Nemačke i podmorničkog rata“50). O ovoj promeni u držanju Britanaca prema borbenim snagama u Jugoslaviji kazuje i Ficroj Maklin. On veli da je tek po dolasku u London (bio je tri godine na službi u Moskvi) čuo za Tita i parti­ zane. „Sada se“ — veli on — „počela da javlja sumnja i sada zada­ tak koji sam dobio bio je ispitati na licu mesta da li relativna važncst doprinosa savezničkoj stvari zaslužuje da bude više pomognu­ ta. Sa ovom namerom ja sam trebao da budem pušten padobranom u Jugoslaviju kao šef V ojne misije akreditovane kod Tita, ili kod bilo koga, koga bih ja našao da komandu je partizanima. Moja ispi­ tivanja su pokazala da se u V ajt Holu (White Hali) o partizanima znalo malo ili ništa. Tri ili četiri britanska oficira bila su padobra­ nom spuštena kod njih pre nekoliko nedelja, ali je posle njihovog dolaska bila oštra borba u Jugoslaviji i nikakav iscrpan izveštaj o situaciji u Jugoslaviji nije bio primljen od njih u Londonu. Vero­ valo se, ipak, da su partizani pod komunističkim vodstvom i da oni nanose Nemcima ozbiljne neprijatnosti (utisak koji je poticao iz nemačkih izvora). Verovalo se da je glavno područje njihove delatnosti Bosna i da sam ja trebao da budem tu spušten"51). <9) Vinston S. Ccrči!, Drugi svetski rat. Tom V : Obruč se steže, Beograd 1964, str. 442. 50) Na istom mestu, str. 433-444. 51) Fitzroy Maclean, Easlern Approaches .. ., str. 279-280.

632

Ficroj Maklin kazuje kako je, „dan ili dva posle moga dolaska u Englesku", bio pozvan u Dauning Strit i da treba da se javi, kra­ jem nedelje, kod Čerčila u Čekersu (Chequers). Tu mu je Čerčil sa­ opštio, da ide u Jugoslaviju i da mora da mu podnese iscrpan iz­ veštaj. Čerčil je rekao: „ . . . Mi smo lojalni prema našim sovjetskim saveznicima kao što mi verujemo da su oni lojalni prema nama. Moj zadatak je jednostavno bio utvrditi ko ubija više Nemaca i predlo­ žiti mere kako bi im se pomoglo da ubijaju još više Nemaca. Poli­ tika treba da bude na drugom planu1152). Čerčil mu je, veli Maklin, dao i p i s m e n e i n s t r u k c i j e i rekao: „Ono što mi hoćemo jeste jedan hrabar ambasador-vođa kod ovih hrabrih i borbenih gerilaca1153). Takvog ambasadora našao je Čerčil u ličnosti Ficroj a Maklina. On je, 28. jula 1943. godine, pisao Idnu o Maklinu: „On treba da otputuje za Jugoslaviju i otpočne saradnju sa Titom. Namera je, da se uputi jedan britanski general koji bi kasnije preuzeo komandu. Moje je mišljenje da treba glasati za Maklina, postaviti ga za šefa svejedno kakve misije koja se trenutno ima u vidu i staviti mu na raspoloženje jednog dobrog generalštabnog oficira. Nama je među ovim neustrašivim i proganjanim gerilcima potreban predstavnik koji bi bio neka vrsta odvažnog ambasadora1154). Za Maklina rekao je F. V. Dikin, „da je bio lični predstavnik predsednika vlade i da njegov dolazak označava prećutno de fakto pri­ znanje jugoslovenske narodnooslobodilačke vojske koja izvršuje važ­ nu ulogu na Jugoistoku Evrope1155). Ficroj Maklin stigao je u Jugo­ slaviju 17. septembra 1943. godine i bio odmah prim ljen od Tita. Poznato je da su njih dvojica uspeli da uspostave dobar l i č n i k o n t a k t . Tome je, bar u izvesnoj meri, mogla doprineti i činje­ nica da je Maklin tečno govorio ruski i da je mogao razgovarati sa Titom bez tumača. Zatim: Maklin je obavestio Tita: „da engleska vlada neće mnogo nastojavati na Kralju i na izbegličkoj vladi1156). Uz to, vojnički položaj partizana, koji se znatno popravio posle ka­ pitulacije Italije, još uvek je bio težak i svaka im je materijalna po­ moć bila dobro došla. Trenutno stanje partizana Milovan Đilas je prikazao ovako: „R u­ si su bili još uvek daleko, mi smo mogli računati samo na njihovu diplomatsku pomoć. I u slučaju britanskog iskrcavanja da pomognu Mihailovića nije nam čak bila sigurna ni otvorena sovjetska diplo­ matska podrška. Britanci su se brinuli zbog pritiska na njihov front u Italiji dok smo se mi brinuli zbog njihove pomoći Mihailoviću, to 52) 53) 54) 55) 56)

Na istom mestu, str. 280. Na istom mestu, str. 294; Vinston Vinston S. čerčil, Na istom mestu, F. W. Deakin, Na istom mestu, str. Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito,

S. Čerčil, Na istom mestu, str. 445. str. 445. 242. str. 379.

633

jest, njihove interverncije protiv nas. Drugim rečima: Britanci su želeli da mi vežemo što je moguće više nemačkih i satelitskih divi­ zija, koje nas pritiskuju, pod uslovom da mi dobijemo pomoć i pri­ znanje kao jedina jugoslovenska vojska. Takav odnos ne bi bio mo­ guć da je Mihailović imao jaku protuokupacionu vojsku. Britanci nisu imali drugog izbora nego ili izvršiti iskrcavanje da bi pobedili partizane ili doći sa njima do jednog sporazuma na obostrano ko­ risnoj osnovi. Oni su izabrali ovo drugo, oprezno i bez oduševljenja, jer nam je naše dogmatsko ideološko nepoverenje smetalo da ih razumemo iako nas je to sačuvalo od bilo kakvog naglog oduševlje­ nja. Sa dolaskom Maklinovim porasla je pomoć, posebno našoj bazi u Italiji, a kasnije i izbeglicama i jedinicama na Dalmatinskim ostrvim a"57). Milovan Đilas, tada član Politbiroa CK KPJ, kaže da Tito nije skrivao od njih sadržinu razgovora sa Britancima i da nije tačna hipoteza o tome da je britansko odricanje od Kralja i Mihailovića imalo veze sa Titovim kasnijim odvajanjem od Moskve: „Tačno je, veli Đilas, da mi u CK nismo znali sve detalje, svu komplikovanost obrta u njegovim pregovorima sa Britancima, naročito kasnije. Za­ uzeti svojim posebnim dužnostima i imajući poverenje u Tita mi se nismo posebno ni interesovali za te razgovore osim ukoliko su oni uticali na naše posebne zadatke. Mi smo zajedno živeli i radili har­ m onično"53). Tito i vodstvo KPJ nisu ipak mogli skrivati da je nastao prelom u njihovim odnosima sa Saveznicima. O tome je CK KPJ, 30. januara 1944. godine, izdao jednu Okružnicu svima organizaci­ jama. Pisao ju je Đilas, redigovao Kardelj, a potpisao Tito. Teza je bila, da Zapad, iako k a p i t a l i s t i č k i , nije n e p r i j a t e l j . Naređeno je, da na javnim skupovima budu pominjani svi savezni­ ci i da se ne kritikuje njihovo socijalno uređenje59). Već 5. oktobra 1943. godine Maklin se, zajedno sa američkim m ajorom Lin Ferišom (Lynn Farish), vratio u Italiju, da bi opet, 2. decembra 1943. godine, bio u Jugoslaviji60). Maklin je išao na referisanje Čerčilu koga je video pri njegovom povratku iz Teherana. „Početkom decembra (1943) stigli su u Kairo i šefovi engleske mi­ sije pri Vrhovnom štabu, general Maklin i potpukovnik Diken. Oni su odmah bili primljeni od Čerčila i podneli mu iscrpan izveštaj o situaciji u Jugoslaviji. Potpukovnik Diken boravio je u Jugoslaviji u neku ruku i kao lični posmatrač Čerčilov, pa je njegovo izlaganje o borbi u Jugoslaviji imalo priličnog uticaja na engleskog predsednika vlade"61). 57) 85) 59) 60) 61)

634

Milovan Đilas, Wartime, str. 348. Na istom mestu, str. 349. Na istom mestu, str. 372. F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 244, 258. Vladimir Dedijer, Dnevnik, III, str. 132.

Maklin piše Titu o zadatku svoje misije: „Britanska vlada pri­ mila je izveštaj o partizanskom otporu i spremna je da pomogne. Ali, ona je još uvek bez pravoga obaveštenja o prirodi partizans­ kog pokreta. Ja sam sada poslat sa grupom vojnih stručnjaka da spremim potpun izveštaj i da savetujem Glavnog komandanta kako najbolje može da bude data pom oć1162). Maklin je predložio da on ima po jednoga oficira sa radio stanicom kod svake veće partizanske komande u celoj zemlji: „One bi bile u vezi sa mnom i u vezi sa našim bazama za snabdevanje i mogle bi organizovati da snabdevanje bude bačeno prema utvrđenom planu, koji bi izradili on i ja zajedno . .. Takođe smo se dogovorili da naši šefovi počnu sa radom idućeg dana na zajedničkom planu, odlučivši da britanski i američ­ ki oficiri za vezu budu dodeljeni svakoj većoj partizanskoj jedinici kao i o sistemu prioriteta između pojedinih delova zemlje i različi­ tih vrsta snabđevanja1163). Znalo se đa je takvih misija bilo u raznim krajevima zemlje: u Vojvodini je bio Ričard Kin (Richard Keane), u Hrvatskoj Stifen Klisold (Stephan Clissold), u Bosni Tobi Milbank (Toby Milbanke). Britanci su ovu svoju saradnju pravdali čisto vojničkim potrebama: „Politika britanske vlade bila je naneti neprijatelju što je bilo mo­ guće više štete. Sa ovim ciljem pred očima ona bi pomagala svako­ ga ko se bori protiv Nemaca. Politika je bila od drugorazrednoga značaja. Budući oblik vlade u Jugoslaviji, bilo je stalno isticano, treba da reše sami Jugosloveni posle rata1164). I Ruzvelt se interesovao za partizanski pokret u Jugoslaviji, ali je prvenstvo na tome planu prepuštao Čerčilu. U Maklinovoj grupi bio je Lin Feriš, pukovnik, koji je kasnije poginuo u Grčkoj. On je, izgleda, bio lični obaveštač Ruzvelta, koji nije hteo da se osloni samo na Čerčila. Feriš je za Ruzvelta spremio p o s e b a n izveš­ taj o partizanima u Jugoslaviji. Dedijer veli: „Kad su se Ruzvelt i Čerčil sastali (u Teheranu), jedna od prvih stvari koju je Ruzvelt učinio bila je ova: izvadio je iz džepa izveštaj pukovnika Feriša, koji je bio šef američke misije pri Vrhovnom štabu, i predao taj izveštaj Sta­ ljinu, koji se zahvalio. Pukovnik Feriš bio je napustio Jugoslaviju još u oktobru mesecu 1943, a iz Italije odleteo avionom pravo za Vašington. Tu ga je primio i predsednik Ruzvelt, kome je on iz prve ruke doneo podatke o našoj borbi protiv Nemaca, četnika i ustaša1165). Dok su sve više verovali Englezima, jugoslovenski komunisti su zazirali od Amerikanaca, koji su bili više na strani Mihailovića. ,,U poslednje vreme u odnosima američke vlade prema Jugoslaviji imala je sve veći uticaj obaveštajna služba OSS (Office of Strategic 62) Fitzroy Maclean, Eastern Approaches . . . , str. 309. 63) Na istom mestu. M) Fitzroy Maclean, Disputeđ Barricađe . . . , str. 240. 65) Vladimir Dedijer, Dnevnik, III, str. 31.

635

Service), kojoj se na čelu nalazi zadrti katolik i republikanac Do­ novan, predstavnik ekspanzivnih američkih krugova . . . Pošto je OSS počeo da deluje u Sredozemlju, tek od dolaska američke voj­ ske u Severnu Afriku i Italiju, to se pomoć Draži Mihailoviću od strane ove američke obaveštajne službe počela da ispoljava u pu­ noj meri, naročito od kraja 1943. godine. Tako je došlo do apsurda. Američki ekspanzionisti prihvatili su p r o i g r a n u e n g l e s k u k a r t u . I dok su Englezi pokušavali od kraja 1943. s novom takti­ kom u odnosu prema nama, dotle su američki reakcionari počeli da primenjuju staru englesku taktiku, koju je razvoj događaja u Ju­ goslaviji, to jest pobeda narodnooslobodilačkog pokreta dovela do pune propasti"66). Među angloameričkim oficirima koji su bili kod partizana intere­ santan je slučaj Luisa Hjuota koji je, izgleda, na svoju ruku došao kod partizana i pojavio se u Vrhovnom štabu. „Hjuot je sa Makijedom došao na Vis, a odatle, se uputio u Jugoslaviju. Bio je kod Tita, govorio mu kako ćemo dobiti svu pomoć koja nam je potreb­ na pa se vrati natrag u Italiju. Ali u poslednje vreme ne čujemo mnogo o Hjuotu. Izgleda da je ovu pomoć slao na svoju ruku. Engle­ zi ga grde na svakom koraku. Čuli smo da Hjuot više ne radi u ođseku za Jugoslaviju. U svakom slučaju Hjuot nam je omogućio osam puta veću pomoć nego što smo do danas dobili. Sam Hjuot dok je bio kod nas nije hteo da se viđa sa Englezima1167). Hjuot se upoznao sa partizanima u Bariju i došao je samovoljno đa ih vidi. Posle rata, 1945. godine, izdao je knjigu „Guns for Tito“ (Topovi za Tita). U knjizi je opisao svoj dolazak u Jugoslaviju. Tito ga je odli­ kovao ordenom „zasluge za narođ“ prvog stepena63). Pravo, prikriveno, raspoloženje partizanskih vrhova prema Ve­ likoj Britaniji, prema Anglo-Amerikancinia uopšte, izneo je Vla­ dimir Dedijer. On je tada zabeležio: „Bilo je očito da engleska vlada menja svoju politiku prema narodnooslobodilačkom pokretu u Ju­ goslaviji, ne iz neke ljubavi prema partizanima, već iz potrebe borbe protiv Nemaca. Dve godine Forenj Ofis aktivno je radio na gušenju ustanka u Jugoslaviji. . . Sada oni menjaju taktiku. Frontalni na­ pad je propao i sada pokušavaju da na drugi način spasu u Jugo­ slaviji makar jedan deo svojih ranijih pozicija. Ovakav stav engles­ kih vladajučih krugova prema našem ustanku odgovarao je njihovom opštem stavu prema ratu. Gledali su da rat razvuku što duže mogu. Zašto se promenio stav Velike Britanije, zašto Pvadio London drukčije govori od leta 1943? Zato što se promenio odnos naprednih i reakcionarnih snaga u svetu. Videli su engleski reakcionari da 66) Na istom mestu, str. 39. 67) Na istom mestu, II, str. 576; sravni: Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 200. 68) Vladimir Dedijer. Dnevnik II, str. 57G. beleška.

636

Crvena armija neće izići oslabljena iz rata. Videli su našu sna­ gu . . .“ 69). Dedijer, dalje, kazuje kako mu je, tada u Kairu, jedan engleski oficir, svakako komunista, rekao: „Engleski reakcionari svesni su vaše snage. Oni znaju, da ne mogu više da se bore protiv vas starim sredstvim a. . . Engleski vojni krugovi su za vas i iz praktičnih razloga: za svaki kilogram eksploziva koji vam general Vilson šalje u Jugoslaviju, mi dobijamo ne 6% interesa, nego 100n/i interesa. Šta znače samo napadi vaših odreda na prugu Skoplje-Niš! Kad bi Hitler, prestao da se snabdeva hromom iz Turske, onda bi mu rudnik hroma u Raduši kod Skoplja obezbeđivao 90% ukupnih re­ zervi hroma u čitavoj Evropi pod vlašću Nemaca"70).

4. Kraj 1943. i početak 1944. godine doneo je partizanima ne samo blagonaklonost Anglo-Amerikanaca, nego i priznanje zaraćene stra­ ne što je partizane učinilo saveznicima Anglo-Amerikanaca. U voj ­ nim odlukama Teheranske konferencije, od 1. decembra 1943. godi­ ne, držane između Staljina, Ruzvelta i Čerčila, rečeno je, u prvoj tačci: „Odlučuje (se) da partizani u Jugoslaviji treba da budu pomognuti u najvećoj mogućoj meri u snabdevanju i materijalu, kao i ope­ racijama komandosa"71). Da je ovakva odluka mogla biti1 doneta ima da se zahvali Čerčilu i Ruzveltu mnogo više nego Staljinu, koji je realnije gledao na borbenu snagu partizana i nije verovao u to, da oni vežu onoliki broj divizija kako je to isticao Čerčil. Osvrćući se na razgovor u Teheranu Čerčil piše: ,,U svetlosti ovih događaja rasmatrana su jugoslovenska pitanja na konferenciji u Teheranu. Iako su tri savezničke sile bile odlučile da pruže maksimalnu podr­ šku partizanima, Staljin je osporio doprinos Jugoslavije u ratu karakterišući ga kao manje značajan; Rusi su čak doveli u pitanje i naše cifre koje su se odnosile na broj osovinskih divizija na Balka­ nu. Pa ipak se kao ishod inicijative g. Idna sovjetska vlada saglasila da uputi jednu misiju Titu. Rusi su takođe izrazili želju da odr­ žavaju veze sa Mihailovićem"72). Po povratku iz Teherana Čerčil se zadržao u Kairu i tu je primio opširan izveštaj od F. V. Dikina i Maklina. Prema onome što on sam piše bio je F. V. Dikin glavni informator Čerčilov o stanju u Jugo­ slaviji. Veli, da ga je Čerčil ispitivao „skoro dva sata", da je pono­ vo razgovarao sa njim na jednoj večeri i preporučio mu da on sam obavesti kralja Petra II o stanju u Jugoslaviji. To je on učinio na 69) 70) 71) " 2)

Vladimir Na istom Na istom Na istom

Dedijer, Dnevnik, III, str. 33. mestu, str. 33-34. mestu, str. 31. mestu, str. 447.

637

jednoj večeri koju im je priredio poslanik Stivenson: „Mladi Kralj mi je dozvolio da skratimo našu diskusiju, koja je bila više mono­ log sa moje strane. Zamolio me je da ga opet nazovem. Prilika za to nije se nikada ukazala*'13). Teheranska odluka autorizovana je od Anglo-Amerikanaca vrlo brzo. Ričard Lo, zamenik Idnov, izja­ vio je Donjem Domu, 8. decembra 1943. godine, o odnosima prema događajima u Jugoslaviji i ovo: „Naša politika sastoji se u tome, da u Jugoslaviji1podržavamo sve snage koje pružaju otpor Nemcima. U datoj situaciji mi podržavamo partizane, ukazujući im veću po­ moć nego Mihailoviću, iz jednostavnog razloga što partizani pruža­ ju Nemcima znatno veći otpor"74). Idn je, 14. decembra 1943. godine, u Donjem Domu upotpunio ovu izjavu rekavši: „Tokom mnogih meseci partizani pod komandom maršala Tita bili su centar otpora protiv neprijatelja u Jugoslaviji. Iz svih izveštaja koje smo primili vidi se da su ovi partizani vezali veliki broj nemačkih divizija da se bore protiv njih. Mi činimo sve kako bismo ih snabdeli municijom i pružili im svaku moguću pomoć. Saveznici su naravno odobrili naš stav"75) . . . Stav Amerike bio je sličan. Kordel Hal je, prema „N jujork Tajmsu" od 9. decembra 1943. godine, rekao da će ame­ rička vlada pomagati partizane kao i generala Mihailovića, ali da „nije još došla do pitanja mehanizma pomoći i nije ga rasmotrila"76). Od ovoga vremena pa do kraja rata britanska i američka vlada pomagale su izdašno partizane. Čerčilova nastojanja da Tita prizna i Kralj Petar II i da se na taj način olakša odbacivanje Mihailovi­ ća, nisu uspela. Tito nije hteo da prizna Kralja Petra II na koga je, sa britanske strane, vršen pojačan pritisak da se odrekne Mihailo­ vića. Od početka 1944. godine Čerčil je stupio u lične veze sa Titom. Zahvaljujući mu na dobrim željama za ozdravljenje Čerčil piše Titu, 8. januara 1944. godine: „ .. . Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljki, vazdušne podrške i pomoći koju će Vam ukazati koman­ dosi u borbama na ostrvima"77). Tito je odgovorio ushićeno na ovo pismo posle nekoliko dana. „Za mene lično", piše Tito, „Vaša poruka je čast, jer izražava Vaše visoko priznanje naše borbe i napora naše narodnooslobodilačke vojske. Iz svega srca Vam zahvaljujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom . . . Pom oć koju nam pružaju naši saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stanje na bojištu učini snoš­ ljivim. Isto tako se nadamo da ćemo sa Vašom pomoći dobiti teško naoružanje (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog 73) 74) 7!>) 75) 77)

638

F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 263. Vladim ir Dedijer, D nevnik, III, str. 34. Na istom mestu, str. 35. Na istom mestu, str. 38. Vinston S. Cerčil. Na istom mestu, str. 450.

postojeće snage naše narodnooslobodilačke vojske naophodno"78). Razume, veli, Cerčilove „obaveze prema kralju Petru II i njegovoj vladi i nastojaću, ukoliko interesi naših naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne političke svađe i zbog toga ne dovedem naše Saveznike u nezgodnu situaciju"79). Čerčil odgovara, 5. februara 1944. godine, sa gotovošću da ra­ zume Titov stav i položaj. „ . . . Mogu", veli on, „da razumem rezervisan stav prema Kralju Petru. Ima već više meseci kako pomiš­ ljam da mu savetujem da razreši dužnosti Mihailovića i da zatim računa sa ostavkom svih svojih sadašnjih saradnika. Do sada to ni­ sam učinio iz straha od činjenice, da bih mu u tome slučaju save­ tovao da odbaci svoje jedine sledbenike"80). Želi, da uspostave što bolje veze i da se ostrva oslobode pomoću komandosa: samo ako se uspostavi direktna komunikaciona linija moći će im se slati tenkovi i protivavionski topovi: „O svemu tome razgovarajte sa Maklinom koji uživa m oje puno poverenje i ima neposredan pristup k meni, isto kao i Vrhovnom komandantu"81). Iz Čerčilovog pisma Titu, od 22. februara 1944. godine, vidi se da je on naredio da se kralj Petar vrati (iz Kaira) u London i „tamo sa mnom pretrese sva pitanja. Stoga se nadam da ćete, pošto razmi­ slite o stvari, biti spremni da modifikujete svoje zahteve i tako nam obojici omogućite rad na objedinjenju Jugoslovena protiv zajednič­ koga neprijatelja. Ne ustežite se da mi dostavite određene i speci­ fične zahteve. Ako u međuvremenu ne budem u stanju da izađem u susret svakoj Vašoj želji budite sigurni da to neće biti iz nedos­ tatka dobre volje prema Vama i Vašoj zem lji"82) .. . Da mu toga nije nedostajalo i prema Titu lično i prema partizanima Čerčil je poka­ zao svojim govorom u Donjem Domu, održanom 22. februara 1944. godine. Taj govor je bio h i m n a T i t u i partizanima, za koje ve­ li, da su „organizovani u znatan broj divizija i korpusa" i da ih ima „preko 250.000". Glorifikujući objedinjavajuću snagu komunista Čerčil je rekao: „ . . . U maršalu Titu partizani su našli i s t i n s ­ k o g a v o đ u koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesreću, možda neizbežno, ove nove snage došle su u sukob sa snagama ge­ nerala Mihailovića"83). Postajalo je sve jasnije: situacija i za kralja Petra II, i za nje­ govu vladu i za generala Mihailovića i njegov pokret bivala je sve teža. Čerčil, 1. aprila 1944. godine, piše Idnu: „Smatram da na Kra­ lja treba izvršiti krajnji pritisak da se otarasi svojih dosadašnjih 78) 79) 30) 81) 82) 83)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, str. 451. mestu. mestu, str. 452. mestu. mestu, str. 454. mestu.

6 30

savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeničkog ka­ mena. Kao što Vam je poznato, mislio sam da će se ova stvar okon­ čati p r e k r a j a p r o š l e g o d i n e . Ne shvatam šta se dobi­ lo svim ovim razvlačenjem . . . M oje je mišljenje od početka bilo da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vla­ de ili raspusti kao i da neće biti nikakve štete ako nekoliko nede­ lja ostane bez vlade. . . Slažem se da Kralj Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da ćemo za sada morati ostaviti stvari pri tome“ 84). U međuvremenu, od ovoga Cerčilovog govora do napada Nemaca na Drvar (25. maja 1944. godine), odnosi između Čerčila i Tita raz­ vijali su se, uglavnom, u Titovu korist. Sva Čerčilova nastojanja da privoli Tita da uspostavi kontakt sa kraljem Petrom nisu uspela. Josip Smodlaka, tada glavni Titov spoljnopolitički savetnik, zabele­ žio je, 16. aprila 1944. godine, da mu je Vlada Zečević poverljivo saopštio, „da je Čerčil uporno tražio da pustimo Kralja u zemlju, ko­ ji želi da se bori u narodnooslobodilačkoj vojsci, makar kao prost redov. Da je maršal Tito bio u neprilici, ne mogavši pristati na taj zahtjev, a ne htijući opet ozlovoljiti Čerčila"85). S druge strane Čer­ čil je pojačavao pritisak na kralja Petra II, da otpusti Purićevu vladu, što je on i uradio. Smodlaka je zabeležio, pod 2. maja 1944. godine: „Jučer je Radio London javio da je kralj Petar otpustio Purićevu vladu, te da je poverio sastav nove vlade bivšem banu Subašiću"86). Tri dana kasnije, 23. maja, javljeno je: „Jučer je Radio Njujork ja­ vio da Draža Mihailović nije više Kraljev ministar v ojn i"87). Otpuštanje Purićeve vlade „i davanje mandata bivšem banu Subašiću djelo je britanske vlade". Čerčil je, 25. maja 1944. godine, opet govorio u Donjem Domu o stavu prema situaciji u Jugoslaviji. „P o riječima Čerčila ona (britanska vlada) će podupirati na jednoj strani kralja Petra, a na drugoj maršala Tita. U tome cilju, postig­ nut je sporazum sa ovom dvojicom, ali sa svakim napose, Kralj je pristao da otpusti Mihailovića kao ministra, te je sastavio novu vladu, u kojoj će najvažniju političku ulogu igrati ban Šubašić . . . Na drugoj strani Nacionalni komitet nije bio priznat kao privreme­ na vlada Jugoslavije, jer Čerčil vjeruje da znatan dio naroda u Sr­ biji (po njemu 200.000 seljaka domaćina) ne odobrava politički pro­ gram Tita. Ali je Tito priznat kao vrhovni zapovjednik svih borbe­ nih snaga u Jugoslaviji, uključujući tu i četnike u Srbiji"88) . . . Kralj je, krajem maja 1944. godine, imenovao Šubašića za predsednika vlade, koji mu je položio zakletvu: „Kralj Petar izdao je istovremeno M) 85) 86) 87) 88)

640

N a istom mestu, Josip Sm odlaka, Na istom m estu, Na istom mestu, Na istom mestu,

str. 455. Partizanski dnevnik, Beograd 1972, str. 100. str. 111. str. 112. str. 113-114.

p r o g l a s kojim pozivlje narod da prekine sve razmirice, te da ostavi njihovo riješenje za poslije rata, a sada da svi složno zavojšte na neprijatelje"89). Čerčilu, koji je dirigovao i kraljem Petrom i Subašićem, i uti­ cao na Titovu akciju, očito se žurilo. Odmah početkom juna 1944. godine Šubašić je krenuo za Bari, gde se, posle napada na Drvar, bio sklonio i Tito sa delom Vrhovnog štaba. Tu je Tito pokazao Smodlaki „pismo, koje je bio dobio od premijera Čerčila, u kojem ovaj izražava svoje zadovoljstvo što mu je pošlo za rukom da ukloni Pu­ rića, te što je Šubašiću povjeren sastav nove vlade, makar Šuba­ šić zasada ostao posve pasivan"90). U ovome pismu Čerčil je izjavio žaljenje “ što zbog svojih godina i zdravstvenog stanja ne može da lično posjeti maršala, kako bi bila njegova želja"91). šubašić, odnosno Čerčil, nisu bili pasivni. Tito je znao da Šuba­ šić treba da dođe i sa Smodlakom je pretresao na jednoj strani po­ teškoće koje stoje na putu jednom sporazumu između Tita i Kralja, koji bi Čerčil htio da ostvari, a na drugoj očevidnu korist koju bi odatle narod i vojska izvukli uslijed brže i veće pomoći u hrani i ratnom materijalu koji bismo sigurno dobili od Saveznika. Naši se pogledi u tome potpuno poklapaju"92). Šubašić je, već 14. juna 1944. godine, bio na Visu gde je održan sastanak od 14. do 16. juna. Šu­ bašića je pratio i poslanik Stivenson, koji je Titu doneo pismo od Čerčila, ,,u kojem ovaj piše da šalje na Vis radi postignuća spora­ zuma između kralja Petra i Tita ambasadora Stivensona, kojega će pratiti predsjednik jugoslovenske vlade Šubašić, a iza šubašića doći će eventualno sam K ra lj"93). Đilas navodi da im je i Staljin sa­ vetovao da vode razgovore sa Šubašićem. Rekao je: „ . . . Ne odbi­ jajte razgovore sa Šubašićem, ni na koji način to ne smete uraditi. Ne napadajte ga odmah. Pustite da vidimo šta hoće. Razgovarajte sa njim. Vi ne možete biti priznati odmah. Jedan prelaz za ovo mora biti nađen. Vi treba đa razgovarate sa Šubašićem i vidite da li m o­ žete postići kakav kompromis sa njim ". Ja sam ovo preneo Titu. Tito je, takođe, zauzeo sličan stav tako da ga je Staljinova prepo­ ruka samo učvrstila u njegovim namerama"94). Sastanak, koji je trajao tri dana, održan je u jednoj pećini na Visu. Šubašić je doneo s v o j e p r e d l o g e koji su, ili odbijeni ili znatno modifikovani, tako da je Tito proturio svoju volju. Spo­ razum je postignut na bazi kompromisa pri čemu je šubašić bio onaj koji popušta: NKOJ stavljen je na isti nivo sa vladom tako da je Ti­ 89) Na istom mestu, str. 120. 90) Na istom mestu, str. 123. 91) Na istom mestu, str. 124. 92) Na istom mestu, str. 125. 93) Na istom mestu, str. 130. 94) M ilovan Đilas, W artim e . . . , str. 389.

641

tov prestiž uzdignut još više. Rešeno je, valjda radi umirenja Čer­ čila, „da se za vrijem e trajanja rata neće pokretati pitanje konač­ nog državno uređenja” 95). Smodlaka veli: „Poslije uglavljenja Spo­ razuma svi smo zajedno objedovali u špilji, i poslije ručka smo pro­ veli par sati u slobodnom razgovoru"96). Đilas veli da Englezi nisu bili zadovoljni ovim Sporazumom „i to nisu krili u svojim dodirima sa nama. Oni su bili nezadovoljni što nije bila stvorena koaliciona kraljevska vlada„koja bi pružila Kralju bar izvesne znake nade“97). Sporazum na Visu, koji je, stvarno, značio kapitulaciju jugo­ slovenske emigratske vlade pred NKOJ, delo je „hrvatskog trojstva“ (Tito, Smodlaka, Šubašić) uz saradnju Edvarda Kardelja. Po­ red Tita, koji je umeo da pripremi situaciju, u razgovorima su uče­ stvovali Josip Smodlaka i Kardelj. Od strane srpskih komunista prisutni su bili: Vladislav Ribnikar, pop Vlado Zečević i Ivan Mitutinović (Crna Gora), ali oni, ni u kom pogledu, nisu dolazili do iz­ raza niti ih je ko pitao za što. Ako su Srbi, svojim 27. martom 1941. godine, uvukli zemlju u rat za interese Velike Britanije, sada, kada je kraj rata bio na pomolu, njih nije niko pitao ni zašta. Diplomat­ skom igrom, sa jugoslovenske strane, režiralo je ovo „hrvatsko troj­ stvo", koje nije vodilo nikakve brige ni o minimalnim srpskim inte­ resima. I Kralj, i dinastija, i etničko i teritorijalno jedinstvo Srba sve je to bilo žrtvovano interesima Titovog ozakonjenja. I pre nego što je Šubašić došao na Vis, Tito je bio izvešten od Velebita, da je Šubašić na njihovoj strani. Smodlaka je zapisao 6. juna 1944. godi­ ne: „On (Šubašić) će sigurno uraditi sve što može da pribavi našem narodu i vojsci što izdašniju i hitniju pomoć od Saveznika. Koliko on, toliko i britanska vlada radit će bez sumnje da Kralja sklone da se o t v o r e n o i z j a s n i za maršala Tita, ako se samo ostva­ ri makakva saradnja između nove kraljevske vlade i narodne vlas­ ti, kojoj je Tito na čelu. Nezgoda je u tome što su skoro svi s r p s k i političari p r e d r a t n i h p a r t i j a V e l i k o s r b i , i kao takvi protivni i federativnom uređenju Jugoslavije i socijalnim težnjama narodnooslobodilačkog pokreta. Oni će bez sumnje uložiti sve sile da osujete svaki, ma i provizorni sporazum između Kraljeve i Tito­ ve strane"98). Čerčil je drukčije postupao prema grčkoj monarhiji, a drukčije prema našoj. Dok se u Grčkoj z a l o ž i o za pobedu nacionalnih snaga nad komunistima, u našem slučaju p o m o g a o je komu­ niste, da pobeđe nacionalne snage. U pismu Ruzveltu, od 23. juna 1944. godine, Čerčil veli: „Takve sam preduzeo akcije nastojeći da 95) Josip Sm odlaka, Na istom mestu, str. 136-137. 9G) Na istom mestu. 97) M ilovan Đilas, Na istom mestu, str. 397. 98) Na istom mestu, str. 126.

642

137: ceo tekst Sporazuma, str.

izdejstvujem ujedinjenje Titovih snaga sa snagama u Srbiji i svi­ ma koji su uz jugoslovensku kraljevsku vladu, koju smo obojica priznali. U svim fazama ste bili obaveštavani o tome kako nosimo težak teret, koji sada leži uglavnom na nama. I tu ništa ne bi bilo lakše do baciti vucima Kralja i jugoslovensku kraljevsku vladu i pu­ stiti da u Jugoslaviji izbije građanski rat na radost Nemaca. Ja se u oba slučaja svim silama trudim da iz haosa stvorim red i da se svi napori usmere protiv zajedničkog neprijatelja11"). Čerčil ovde piše kao da nije znao da, mesecima pre toga, u Jugoslaviji besni krvavi građanski rat, koji je samo pojačavan izdašnom pomoću partiza­ nima.

5. Posle sklopljenog Sporazuma na Visu, koji nije u svemu zado­ voljio Čerčilova očekivanja, nastalo je kraće rashlađenje odnosa između Tita i Engleza, koji su pokušavali da dovedu kralja Petra II. u vezu sa Titom. Da bi to izbegao Tito je o d b i o poziv generala Vilsona da se sastanu ,,u cilju dogovora i sporazuma o zajedničkoj akciji11100). Tito je, kasnije, promenio ovu odluku i rešio da se sasta­ ne sa Vilsonom101). „Prvi projektovani, sastanak sa Vilsonom propao je zbog toga što je tada kod Vilsona bio ne samo Šubašić nego i kralj Petar II. Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila, kazao je Ribnikaru, da se maršal ne bi bio morao sastati s Kraljem, nego da je kralj stajao tu samo na njegovom raspoloženju te da bi ga bili pozvali unutra samo ako bi to maršal zaželeo. Englezi postupaju s tim mladim Kraljem baš kao sa lutkom11102) .. . Tito se 8. avgusta sastao sa ge­ neralom Vilsonom u Kazerti: ,,I nama svima izgleda da je neki vojni sporazum gotova stvar. Sastanak je trebao da ima vojni karakter, nakon što je maršal bio odbio da dođe k Vilsonu zato što je Šuba­ šić bio kod njega11103). Ovom prilikom Tito je posetio i Rim i bio u katedrali Sv. Petra; zatim, u avionu, obišao saveznički front. Sredinom avgusta 1944. godine Čerčil je došao u Italiju „gde će pregledati frontu i imati važne razgovore. Ti su razgovori, jednim delom, vođeni i sa Titom. Svoj sastanak sa Titom i razgovore, koje je vodio sa njim, opisao je sam Čerčil. Sastali su se 12. avgusta 1944. godine: „Nosio je, veli Čerčil, divnu zlatnu i plavu uniformu, koja je bila veoma tesna ispod okovratnika i neobično nepodesna za žar­ 99) 71-72. im ) 101) 102) i°3)

Vinston S. Cerčil, Drugi svetski rat. T om V I : T rium f i tragedija, str. Josip Sm odlaka, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu,

Na str. str. str.

istom mestu, str. 156. 1'61. 165. 161.

643

ku vrućinu. Uniformu su mu dali Rusi, a zlatni širiti su, kako sam kasnije saznao, poticali iz Sjedinjenih Država"104). Razgovori su vo­ đeni o vojnoj saradnji, o mogućnosti iskrcavanja u Istri, o otvara­ nju jedne luke na Jadranu zbog slanja pomoći. „Zatim smo, veli Cerčil, prešli u jedan mali salon, pa sam počeo da mu postavljam pitanja o njegovim odnosima sa kraljevskom vladom. Rekao je, da još uvek traju žestoke borbe između partizana i Mihailovića, čija se snaga zasniva na nemačkoj i bugarskoj pomoći. Izmirenje nije verovatno“105). U vezi položaja kralja Petra Tito je rekao, „da u tom pogledu ne može ništa učiniti dok se rat ne završi, kad će jugoslovenski narod sam odlučiti14106). Razgovori između Cerčila i Tita bili su opsežni i odnosili su se na probleme iz spoljne i unutrašnje politike. „Tito me je uveravao da, kao što je javno izjavio, nema nikakvu želju da u Jugoslaviji uvede komunistički sistem, već i zato što će većina evropskih zema­ lja posle rata verovatno živeti pod demokratskim režimom . . . Upi­ tao sam Tita da li bi svoju izjavu o komunizmu javno potvrdio, ali on nije želeo da to učini pošto bi moglo izgledati da mu je iznuđe­ na. Ipak smo se saglasili da o toj sugestiji razgovara sa dr Subašićem s kojim je popodne imao da se sastane11107) . . . Iz Čerčilovih kazivanja se vidi, da razgovori između njega i Tita nisu tekli glat­ ko. Čerčil je britanski stav izložio Titu i pismeno, 12. avgusta 1944. godine, i formulisao svoje zahteve u šest tačaka. U trećoj od njih traži se da se Tito sastane sa kraljem Petrom „po mogućnosti na ju­ goslovenskom tlu11, a u šestoj, da britanska vlada „ipak smatra da se dovoljno ne priznaju značaj i prava srpskog naroda, niti pomoć koju je pružila i koju će i dalje pružati vlada Njegovog Veličan­ stva"108) . . . Tito je, međutim, uporno odbijao sastanak sa kraljem Petrom, ali je, zbog Čerčilovog navaljivanja, rekao, da „on u nače­ lu nema ništa protiv toga da se sastane s Kraljem, ali smatra da tre­ nutak još nije došao. Tako smo s po r a z u m n o prepustili njemu i dr Subašiću da odluče kada će nastupiti najpodesnije prilike"109). Takve prilike nisu, međutim, nikada nastale, ali je zbog sastan­ ka sa Čerčilom Titov prestiž u javnosti porastao, iako nije bio zado­ voljan sa postignutim rezultatima. Josip Smodlaka, koji je to mogao znati, veli: „Maršal je svjestan da nije postigao velike konkretne uspjehe, ali zato nije popustio ni za dlaku od našeg stanovišta. S Čerčilom je razgovarao u otsutnosti Šubašića, koji je kasnije stigao u Italiju. Sa Subašićem se Maršal sporazumio da će se na Visu povesti 104) 105) io(>) i°7) 108) 109)

644

Vinston S. Cerčil, Drugi svetski rat, tom V I, str. 83. Na istom mestu, str. 83-84. Na istom mestu, str. 84. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 86. Na istom mestu, str. 87.

razgovori o upućenju kooperacije na osnovu Sporazuma. Maršal Tito upoznao se lično s generalom Vilsonom, koji je ohol, te mu se ne dopada i s generalom Aleksandrom, koji je veoma simpatičan"110). Maklin je, međutim, isticao da je ovaj sastanak bio uspešan i da su Tito i Čerčil dobro razumeli jedan drugoga111). „Sve u svemu11, pisao je Maklin na drugome mestu, „Tito je imao razloga da bude zadovoljan svojom posetom. Nezavisno od obećanja da će mu biti davana stalna pomoć, bio je sam način prijema, sam po sebi, znak priznanja koji su on i njegove pristalice dobili od zapadnih savez­ nika. Pre godinu dana o partizanima se jedva znalo izvan njihove zemlje. Sada pak njihov vođa, nekada utamničenik, bio je primljen kao počasni gost od jednoga od Velike Trojice. Tačno je, da bi dobio formalno priznanje svoga režima od Zapadnih sila morao je prvo sklopiti neki provizorni sporazum sa dr Šubašićem. Ali, to je bila mala koncesija u poređenju sa dobicima koji iz toga proizilaze. I, ka­ da jednoga dana on i njegovi prijatelji budu na vlasti, može dr Subašić lako biti odstranjen11112). Milovan Đilas ističe, đa je Čerčil oduševio Tita: „Po svome pov­ ratku Tito nije mogao a da ne pokaže respekt i oduševljenje za Čer­ čila, čak ni onda kada je video ironični skepticizam na našim lici­ ma. Planuo je: „N ije to tako jednostavno kao što vi mislite! Da, Čer­ čil je imperijalist i antikomunist. Ali vi nećete verovati: kada me video njegove oči su bile pune suza. On je skoro zajecao: „V i ste prva ličnost iz porobljene Evrope, koju sam video11. Čerčil mi je re­ kao, da je on hteo da se spusti padobranom u Jugoslaviju, ali je suvi­ še star11113). Važnu ulogu u približavanju Čerčila i Tita odigrali su F. V. Di­ kin i Ficroj Maklin. Maklin naročito, što mu Tito, razume se, nije zaboravio. Kada mu je, 25. februara 1945. godine, dao oproštajni prijem u Beogradu, Tito je izrazio žaljenje što ih Maklin napušta. „On je nama došao, rekao je Tito, 1943. godine i njegov dolazak bio je od velikoga značaja za pomoć našoj armiji u ratnom materijalu. Ja sam zahvalan generalu Maklinu za ulogu koju je ovde odigrao. On je uživao ne samo poštovanje naših vođa u ličnom kontaktu, nego i simpatije svih .. . Njegova uloga nije bila ni u kome slučaju laka. U to vreme smo bili u šumi, nismo imali ovakve sale, a nepri­ jateljski avioni stalno su kružili iznad naših glava. Dovodeći svoj život u opasnost, general Maklin je do kraja izvršio svoj zadatak11114). n°) Josip Sm odlaka, Na istom mestu, str. 172. n i) Fitzroy M aclean, Eastern Approaches . . . , str. 465. ii2) Fitzroy Maclean, Disputed Barricade . . . , str. 277-278. H3) M ilovan Đilas, W artim e, str. 401. 114) Vladim ir Dedijer, Tito Speaks . . . , str. 200.

645

6.

I iz Memoara kralja Petra II. se vidi kako su Ruzvelt i Čerčil prihvatili Tita. Tome su dali jasnoga izraza posle svoga povratka sa konferencije u Teheranu kada Ruzvelt nije hteo da ga primi. Iz­ govarao se bolešću iako se obelodanilo da je primao druga lica115). Kada ga je Čerčil primio rekao mu je da će Tito biti njegov čovek, a da Kralj može ići u Jugoslaviju. Preporučio mu je da razgovara sa F. V. Dikinom i Maklinom, koji su se bili vratili iz Jugoslavije. Kralj je, zna se, imao nameru da se spusti u Jugoslaviju, ali je u to­ me bio onem ogućen. .. Opredeljenje Čerčila za Tita i partizane nije, međutim, kasnije bilo bez teškoća. Za račun Tita, a u smislu svoje politike, Čerčil je vršio na Kralja pritiske na razne načine. Tražio je od njega da otpusti vladu Božidara Purića, da ustoliči Subašića, da se formira Namesništvo i obrazuje jedna zajednička vlada u ko­ joj bi bile zastupljene obadve strane. Čerčil se, ponavljano, zalagao za to, da dođe do sastanka Tita i kralja Petra II. ali je Tito to upor­ no odbijao. Tito je tražio od Čerčila ne samo da otpusti Purića, nego i Mi­ hailovića. Purić je branio Mihailovića, a kralj Petar II. se dugo odupirao Čerčilovom pritisku, ali je, na kraju, morao popustiti. Smenjivali su se razni predloži, koji su svi išli u prilog Titu: 1. ju­ na 1944. godine pojavila se vlada dr Ivana Subašića. „Niko, veli Košta St. Pavlović, ne može osporiti Puriću da se nije hrabro poneo i uhvatio u koštac i s našim komunistima i s njihovim „korisnim budalama" i, što je bilo najvažnije, s Čerčilom, za koga je Purić bio što za bika kapa torera. Borba je od prvoga dana bila nejednaka i Purić ju je vodio uz pomoć vlade, koja je bila spala na dva slova: Grizogono i Milićević. Mihailović je bio u zemlji, a Mirošević-Sorgo i Rašić na Bliskom Istoku116). Sporazumom na Visu nije bilo definitivno rešeno pitanje odno­ sa između kralja Petra II. i Tita, niti pitanje odnosa između jugos­ lovenske vlade Subašića kao kraljevog mandatora i NKOJ. Umesto vlade Subašić je, 3. juna 1944. godine, postavio lica koja će uprav­ ljati pojedinim ministarstvima117). Tek 8. jula 1944. godine Subašić je uspeo da sastavi vladu. Pod tim datumom zabeležio je Josip Smodlaka: „Noćas je radio London javio da je dr Subašić sastavio vladu u Londonu. U vladu su ušla t r i n a š a p r e d l o ž e n i k a : biv­ ši ban Drago Marušić, Sava Kosanović i Sreten Vukosavljević i dva Subašićeva odabranika, bivši poslanik u Otavi Izidor Cankar, slo115) King Peter II, A Kings Heritage, str. 199. H6) Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade („Glasnik SIKD Njegoš", sv. VII, juni 1961, str. 32). 11 7) Košta St. Pavlović, Obrazovanje Namesništva (Glasnik SIKD ..Njegoš" sv. IX , juni 1962, str. 27).

646

venski klerikalac i bivši glavni savjetnik Koroščev, i Mačekovac Juraj Š utej"118). Kada je trebao da se zakune pred sveštenikom Alojzom Kuharom Marušić je rekao: „Ja se pred Vama neću zakle­ ti. Ja sam partizan"119). Posle obrazovanja ove vlade, koja je bila jedan ustupak više Titu, Šubašić je imao odrešene ruke, da manevriše sa kraljem i pred Titom i pred Čerčilom, koji je bio oduševljen susretom sa Titom, koji je 17. jula 1944. godine, opet istupio protiv Draže Mihailovića i Nedića i ponudio amnestiju njihovim pristalicama120). Šubašić je, u dva maha, išao u Jugoslaviju i održao zajedničku sednicu sa NKOJ. London je tražio z a j e d n i č k u vladu, ali je to odbijeno: „Naše je stanovište da se po završetku rata ima stvoriti zajednička narodna vlada u koju će pored članova Nacionalnog komiteta moći da uđu i neki nekompromitovani članovi kraljevske vlade. I mi kod toga stanovišta ostaj emo“ 121). U narednim nedeljama Šubašić je radio šta je hteo. Početkom novembra 1944. godine potpisao je n o v i Sporazum sa Ti­ tom „pod predviđenim i poznatim uslovima, to jest Kralj se neće vratiti vi zemlju, mjesto njega će privremeno vršiti kraljevsku vlast tri regenta, koji će sastaviti novu zajedničku „kraljevsku" vladu, a kad se rat svrši Ustavotvorna skupština (a ne plebiscit) odlučiti će hoće li Jugoslavija biti monarhija ili republika. Maršal mi javlja da će regenti biti p o u z d a n e ličnosti predložene za to mjesto od Nacionalnog komiteta, da ćemo mi imati u „zajednič­ koj vladi" pređsednika i većinu ministara, ali da se takva zajed­ nička vlada neće obrazovati sve dok velike sile ne izjave da je priz­ naju kao jedinu zakonitu vladu Jugoslavije"122) . . . Kralj Petar II. veli d a j e o tome sporazumu doznao iz n o v i n a , jer Šubašić nije održavao vezu sa njima. O tome ga je obavestio Maklin: „On je bio začuđen i uznemiren kada sam mu rekao, da ja ni moja vlada nismo bili obavešteni o Subašićevom radu"123). Kada je, 6. decembra 1944. godine Boško Jevtić bio kod kralja ovaj mu je rekao, „da sad jasno vidi kuda Šubašić ide"124). šubašić koji se, 11. decembra 1944. godine, bio vratio iz Moskve, radio je bez dogovaranja sa kraljem Petrom II. i bio uveren da Kralj m o r a da primi sve ono što on bude uradio, jer je iza sebe osećao podršku dva snažna faktora, Čerčila i Tita. Za vreme nasto­ janja da se imenuje namesništvo kralj Petar je pokušavao da daje izvestan otpor: početkom januara 1945. godine on je odbio da pris­ ns) 119) ! 20) 12i) !22) 12S) 124)

Josip Sm odlaka, Partizanski dnevnik . . str. 147. Košta St. Pavlović, O brazovanje nam esništva, str. 29. K ing Peter II, Na istom m estu, str. 235-236. Josip Sm odlaka, N a istom m estu, str. 176. Na istom mestu, str. 205. K ing Peter II, Na istom mestu, str. 339. Košta St. Pavlović, O brazovanje Nam esništva, str. 33.

647

tane na namesnike koji su mu bili predloženi. Josip Smodlaka, do­ bro obavešten o ovoj igri, veli: „Ako ne dođe do regentstva, Nacio­ nalni komitet će se pretvoriti u p r i v r e m e n u v l a d u . Sovje­ ti su nam obećali da će nas odmah priznati. Bugari nas već prizna­ ju, sigurno će i Poljaci u Lublinu, a vjerovatno i Francuzi, za priz­ nanje ostalih borićemo se"125). Tito je bio dao Šubašiću ultimatum, da do 15. januara 1945. godine ovo pitanje reši126), ali je Kralj ipak pokušavao da ovo onemogući. On je, 11. januara 1945. godine, izjavio da je „protivu ovakoga namesništva kakvo mu je predloženo i da ne može da prenese zakonodavnu vlast na Antifašistički savet, jer bi to značilo predavanje zemlje jednoj stranci. Londonski radio objavio je celu izjavu. Kao komentar dodao je samo da ovo Kralj nije učinio po savetu Engleza"127). Kralj je, po savetu Šubašića, 15. januara 1945. godine, poslao Titu telegram i tražio sastanak sa njim, da bi zajednički rešili sva pitanja; o tome su bili obavešteni i Čerčil i Idn. Smodlaka veli: „Mar­ šal mi je saopćio senzacionalnu novost. Kralj mu je pisao pismo u kojemu ga moli za sastanak. Maršal kaže da je znao da će dobiti od njega ovo pismo. Nije mi kazao šta će mu odgovoriti. Vjerovatno je i ovo želja saveznika, naime, da se Kralj i Maršal sastanu kao „prijatelji"128) .. . Čerčil je, međutim, 18. januara 1945. godine, odr­ žao govor u Donjem Domu i rekao da će za nekoliko dana biti re~ šeno pitanje (namesničko) „i ako budemo tako nesrećni da ne dobi­ jem o pristanak kralja Petra stvari će ići napred tako kao đa smo ga d o b ili. . . Mi nismo posebno zainteresovani za to koji će poli­ tički režim nadvladati u Jugoslaviji. Mislim da u Britaniji ima malo ljudi, koji bi bili radosniji ili žalostniji zbog budućeg Ustava Jugo­ slavije"129). Čerčil je, dalje, rekao da je Kralj „uz izvesne rezerve na ovo pristao" što, razume se, nije bilo tačno130). Kralj je, 22. ja­ nuara 1945. godine, pisao Čerčilu: „ . . . Ja kao što znate nisam ni­ kada ovlastio Šubašića da zaključuje definitivni sporazum u moje ime i ja ne znam kako se on mogao osmeliti da on kao predsednik kraljevske jugoslovenske vlade, bez moga pristanka, može zaklju­ čivati bilo šta o meni. Ja se ne mogu složiti s tim da moj pristanak može biti pretpostavljen (unapred)"131). Ovo je bio razlog da je kralj Petar „otpustio" Subašićevu vladu, ali se šubašić ustezao da na to pristane. Pristao je kasnije pod uslovom da opet dobije mandat za sastav vlade. Smodlaka beleži 23. 125) 126) 127) 128) 129) !30) 131)

648

Josip Sm odlaka, N a istom mestu, str. 339. Na istom mestu, str. 241. Košta St. Pavlović, O brazovanje N am esništva, str. 35. Josip Sm odlaka, N a istom mestu, str. 260. K in g Peter II, Na istom mestu, str. 260. Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 37. K in g Peter II, Na istom mestu, str. 260.

januara 1945. godine: „Danas novine javljaju da Šubašić neće da dade demisiju, dok Kralj smatra da je demisionirao, te se bavi sas­ tavljanjem nove vlade, kojoj bi imao doći na čelo Milan G rol“ 132). Šubašić je ipak podneo ostavku; kralj Petar II. se, 22. januara 1945. godine, žalio Čerčilu, da je on za sporazum, „ali pritisak izvr­ šen na mene u Vašem pismu miriše više na ultimatum nego na spo­ razum. Iz dubine sam nezadovoljan Vašim ponašanjem u ovoj stva­ ri s obzirom da ja nisam nikada narušavao korektan odnos prema Vama“ 133). Nova vlada, u koju je ušao i Milan Grol, obrazovana je 29. januara 1945. godine. „Kriza u Londonu je riješena. Kralj je potpisao dekret, imenovao namjesnike, a dobio je za to mršavu zadovoljštinu: šubašić je demisionirao, ali je odmah zatim dobio ponovni mandat od Kralja te je sastavio novu vladu sa istim mi­ nistrima izuzimajući Ristića, koji je na svoju ruku bio demisioni­ rao (vjerovatno pod uticaj em dvorskih krugova koji su ga sada osta­ vili na cjedilu)"134). Posle dugih pregovora i pogađanja, obrazovano je bilo i Kra­ ljevsko namesništvo, koje su sačinjavali: dr Srđan Budisavljević, dr Nikola Mandić i inž. Dušan Sernec. ,,U njemu nema nijedno­ ga jačega političkog čovjeka. Sernec je Slovenac iz Slovenske, Man­ dić Hrvat iz Istre, Budisavljević Srbin iz Hrvatske. Dva njegova člana su Titovci; treći Budisavljević nije, ali je član Stranke koja je, preko Kosanovića, od prvoga dana, počela da sarađuje sa narodnooslobodilačkim pokretom. Ovo nije Namesništvo već p o g r e ­ b n o p r e d u z e ć e , čija je dužnost da sahrani m onarhiju"135) . . . Josip Smodlaka kazuje kako ga je Tito obavestio o zahtevu Moskve, da se ispuni Sporazum Tito-Šubašić, da se proširi AVNOJ članovi­ ma bivše Narodne skupštine i da se zaključci AVNOJ-a moraju podneti na odobrenje Ustavotvornoj skupštini136). To su, ustvari, bili zaključci doneti na konferenciji u Jalti i koji su, bar formalno, morali biti ispunjeni: „Jasno je da su se u ovom sad složili Staljin, Čerčil i Ruzvelt, te ćemo možda već sutra čuti od generala Makli­ na da je to isto želja britanske vlade. Maršal sumnja uvijek u En­ gleze, da je i ovo njihovo maslo“ 137). Pošto su se u zemlji našli i Šubašićeva vlada i namesnici Tito je dobio mandat da sastavi novu, zajedničku vladu, koja je imala d v a ­ d e s e t i o s a m ministara. Ukaz o tome pročitao je dr Ivan R i­ bar. Ministri su položili zakletvu samo n a r o d u a n e i K r a ­ l j u. „Ribar je održao kratak govor u kojemu je rekao da je Spora­ 132) 133) 134) 135) 136) 137)

Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 248. King Peter II, Na istom mestu, str. 2'62. Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 252. Košta St. Povlović, Obrazovanje Namesništva, str. 41. Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 259. Na istom mestu, str. 259.

649

zum između Tita i kraljevske vlade sada potpuno ostvaren"138). Josip Broz Tito je, ovim činom, bio i legalno ustoličen na vlasti i bio pri­ znat od Velike Britanije i Amerike. Kada je kralj Petar II, 14. aprila 1945. godine, skrenuo Čerčilu pažnju na to šta se sve dešava u Ju­ goslaviji, i šta će se dalje dešavati, Čerčil je, 8. maja 1945. godine, odgovorio kralju Petru II: „Mi smo, stvarno, učinili sve što je bilo u našoj moći da na razvitak u Jugoslaviji utičemo na način koji sma­ tramo ispravnim. Ali, ja ne mogu sakriti od Vašeg Veličanstva da su događaji tako razočarali m oje najbolje nade, jer ima mnogo toga što se dešava u Jugoslaviji što ja žalim, ali sam nesposoban da sprečim "139). Ako je na liniji popuštanja Britanaca Titu išlo, manje više, sve glatko do nesporazuma je počelo dolaziti čim su od Tita zatraženi izvesni ustupci. Oni su se odnosili na prisustvo savezničkih trupa u Istri i, delom, i u Dalmaciji. Čerčil veli da je tražio da linija LjubIjana-Maribor-Grac dođe pod britansku kontrolu. To je Čerčil sma­ trao za „operativno pitanje za koje je potrebno brižljivo proučava­ nje i takođe temeljito savetovanje sa američkim Predsednikom. Sta­ tus Istre, koja je još uvek italijanska, ne može se prejudicirati"140). Ovim je bilo postavljeno pitanje Istre. Tito nije bio gotov da, u slu­ čaju da se onamo saveznici iskrcaju, trpi tamo italijansku civilnu upravu, jer „njegov narodnooslobodilački pokret već kontroliše mnoge od tih oblasti, i da bar treba da učestvuje u upravljanju njim a"141). Do iskrcavanja savezničkih ti’upa u Istri nije došlo, ali se jedan britanski odred od 5000 ljudi bio iskrcao kod Dubrovnika, iako je Tito bio pristao da se iskrca samo 3000 ljudi. „Ovo su, veli Smodla­ ka, sumnjivi znakovi, kad se dovedu u vezu s traženjem domaće reakcije da Englezi uđu sa svojom vojskom u Jugoslaviju. Englezi su dali ovih dana dvije radio-emisije našim domaćim izdajnicima, obje u Italiji. Englezi su i do sada radili i s nama i s našim protiv­ nicima. Sigurno više vole naše reakcionare nego nas, ali da su sada srušili Sporazum, koji su preko Subašica baš oni predložili, to ne vjeru jem "142). Prema jednome kazivanju Smodlake Čerčil je, u dru­ goj polovini decembra 1944. godine, u jednom pismu, prebacio Titu „da se protivi iskrcavanju britanskih trupa u Jugoslaviji samo za­ to što partizani silom hoće da zauzmu Trst i Istru"143). Čerčil je zamerao i to „što naši vojni organi čine smetnju engleskim ratnim bro138) 139) 140) 141) 142) 143)

650

Na istom mestu, str. 269. King Peter II, Na istom mestu, str. 271-272. Vinston S. Čerčil. Drugi svetski rat, tom VI. str. 35. Na istom mestu. Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 242. Na istom, mestu, str. 225.

dovima koji dolaze u naše luke, prebacuje Maršalu, da bježi od su­ radnje engleskih trupa u Jugoslaviji11144). Josip Smodlaka daje detaljnije podatke o čemu se, ovde, radilo. Za Zadar veli: ,,U luci ima nekoliko britanskih ratnih brodova. Za­ dar je britanska ratna luka: mornarička u gradskoj luci, a vazduhoplovna na aerodromu u Škabrijama, deset kilometara od našeg aero­ droma u Zemuniku . . . Pomorska je služila za snabdevanje britans­ kih ratnih brodova koji su operisali duž istočne obale sjevernoga Jadrana, a avionska za aktivnost britanskih ratnih aviona, čija je zona djelovanja bila isto područje"145). Ovo prisutstvo Britanaca omogućeno je sa dva ugovora između njih i Tita, koje je Tito nerado potpisao. Smodlaka veli: „ . .. Maršal već dugo odlaže potpis ovog ugovora. Englezi urgiraju. Iz političkih razloga bilo bi bolje ne ima­ ti nijednoga engleskog vojnika na našoj teritoriji (po ovim ugovo­ rima bilo ih je nešto više od 6000 u Zadru i Zemuniku, ali teško im je odbiti zahtjev, pošto Nijemci tope njihove brodove u sjevernom Jadranu; potopili su im nedavno jednu krstaricu, a oni nemaju ni­ kakve baze u tome kraju. Valjat će im to odobriti"146). Jugosloven­ ski komunisti su se, ipak neprijateljski odnosili prema engleskim vojnicima. To je izazvalo jedan protest sa njihove strane: 5. febru­ ara 1945. godine Maklin je posetio Tita „te mu se potužio na ne­ korektan, gotovo neprijateljski postupak nekih naših vojnih or­ gana u Dalmaciji prema britanskim vlastima. Maršalu je to v e o ­ ma neugodno, jer su nam Englezi baš sada dali 65.000 odijela za vojsku, i samo od njih možemo to da dobijemo, jer Rusi nemaju da nam daju. Maršal šalje u Dalmaciju jednog višeg oficira da povede istragu"147). Čerčil je shvatio šta Tito smera. On je pisao: „Dok su se nemač­ ke armije u Italiji povlačile, Titove snage su brzo nadirale u itali­ jansku teritoriju na severoistoku. One su se nadale da će u toj ob­ lasti zauzeti krajeve na koje su polagali pravo, a posebno da će osvo­ jiti Trst, pre nego što stignu angloameričke trupe. I Amerikanci i mi ne samo što srno bili rešeni da sprečimo svako određivanje gra­ nica na taj način pre Mirovnog ugovora, nego smo nameravali da obezbedimo Trst, sa njegovom divnom lukom, kao bitnu tačku u snabdevanju budućih okupacionih zona u Austriji. Bili smo odluč­ ni u tim pitanjima, te je general Aleksandar, koji je u februaru posetio Tita u Beogradu, bio ovlašćen da preduzme potrebne kora­ ke radi ostvarenja toga stava"148). Traženo je da jugoslovenske sna­ ge u toj oblasti dođu pod savezničku komandu, ali Jugosloveni ni­ su na to pristali. 144) 145) 146) i« ) 148)

Na istom mestu, str. 227. Na istom mestu, str. 281, beleška 1. Na istom mestu, str. 236. Na istom mestu, str. 256. Vinston Čerčil, Na istom mestu, str. 494.

651

Maršal Aleksander javio je, 1. juna 1945. godine, Čerčilu da su Jugosloveni, već 30. aprila, ušli u Trst ,,u nadi da obezbede sebi ne samo grad nego i da izdejstvuju kapitulaciju nemačkog garnizona od sedam hiljada ljudi sa svom njihovom opremom11149). Nemci su, međutim, kapitulirali tek 2. maja 1945. godine i predali se Novozelanđanima, koji su ušli u Trst. Tito se, javlja maršal Aleksander 5. maja 1945. godine, Čerčilu, nadao da će moći zadržati Trst ,,i kad mi Trst ne bude više potreban kao baza za m oje snage u Austri­ j i 11150). Tito je, međutim, pogrešno procenjivao situaciju oko Trsta'. Čerčil, 6. maja 1945. godine, piše maršalu Aleksanderu, hvali nje­ gove mere i dodaje: „ . . . Uz podršku Rusije, Tito će energično nava­ ljivati, ali ja ne verujem da će se oni usuditi da Vas napadnu u Va­ šem sadašnjem položaju. Ako ne možete da postignete neki zadovoljajući sporazum sa Titom, o tome pitanju će imati vlade da ras­ pravljaju. Ne dolazi u obzir đa pravite s njima ikakav sporazum o prisajedinjenju Istre ili bilo kojega dela predratne Italije njegovoj „novoj Jugoslaviji11. O sudbini toga dela sveta rešavaće se na Mi­ rovnom stolu i Vi, svakako, treba da mu to stavite do znanja11152). Čerčil je savetovao solidnu vojničku pripremu za slučaj da Tito dođe u iskušenje da ostane u Trstu kada mu je naređeno da ga na­ pusti. Sto se pak tiče Južne Austrije Čerčil je mislio da maršal Ale­ ksander ima „nesumnjivo pravo da u raniju neprijateljsku teritori­ ju nastupate koliko god možete daleko i brzo, sve dok ne usposta­ vite kontakt s ruskim ili jugoslovenskim snagama, kada se ima usvo­ jiti isti metod prijateljskog rekognosciranja koji se pokazao uspešnim na zapadnom frontu11152). Iz prepiske Čerčila sa predsednikom Trumanom vidi se da su oni, u slučaju jugoslovenskog otpora, bili gotovi na rat sa Titom, jer oni nisu bili gotovi „dozvoliti svojim saveznicima da se upuste u nekontrolisano prigrabljivanje zemlje i taktiku koja i suviše podseća na Hitlera i Japan"153). U koliko bi, zbog Titovog držanja, mo­ ralo doći do rata, oni smatraju da bi se oni opravdano mogli koristi­ ti savezničkim trupama da ih potisnemo „koliko je dovoljno da bi se sprečila dalja agresija"154). Situacija se, međutim, pogoršavala i sve više počela da prelazi u ratnu psihozu. Čerčil je pisao: „Njihovo postupanje, kako u Austriji tako i u Julijskoj Krajini, ostavilo je loš utisak na savezničke trupe, kako američke tako i britanske. Na­ ši ljudi su bili prinuđeni da, nemoćni da intervenišu, posmatraju postupke koji su vređali njihovo osećanje pravde, i imali su oseća­ nje da povlađuju nedelim a. .. Usled toga, telegraf išao je maršal 149) Na istom mestu, str. 496. 150) Na istom mestu.

151) Na istom mestu, !52) Na istom mestu, 153) Na istom mestu, 154) Na istom mestu,

652

str. 496-497. str. 497. str. 498. str. 499.

Aleksandar: „Sada je neraspoloženje protiv Jugoslavije jako i po­ staje sve jače. Sada je izvesno da ne bi bilo ostvarljivo nikakvo re­ šenje po kojem bismo delili neku oblast sa Jugoslovenskim jedini­ cama ili sa partizanima ili dozvolili jugoslovenskoj upravi da dejstvuje“ 155). Odnosi između Tita i Anglo-Amerikanaca bili su se do te mere zaoštrili da je predsednik Truman predlagao Čerčilu da povuku svoje ambasadore iz Beograda ali je Cerčil to odbio i predložio da se na Tita izvrši jak pritisak da se povuče iz Trsta i Pule: „Ne mogu, veli Čerčil u pismu Trumanu, od 19. maja 1945. godine, dozvoliti da se prema našim trupama postupa osorno i grubo u zoni koju, kako nas obojica smatramo, imaju pravo da okupiraju, i to stoga što one ni u kom slučaju ne smeju otvoriti vatru1'156). Truman je, u pismu od 21. maja 1945. godine, tražio pojačanje trupa na tome sektoru, „tako da Jugosloveni ne budu u nedoumici u pogledu naših namera. Predložio je da Ajzenhauer i Aleksandar pripreme jednu demonstraciju naših snaga na kopnu i u vazduhu i da se postaraju da do nje dođe istovremeno sa našim odbacivanjem Titovih zahteva. Predsednik je smatrao da bi jedna masovna demonstracija osvestila Tita ali je sumnjivo da se neprijateljstva, ako budu po­ čela, mogu tretirati kao pogranični incident11157). Tito je, razume se, morao popustiti: došlo je do određivanja tzv. „Morganove linije11 kao demarkacione linije oko Trsta. Ostala je, međutim, oštra propagandna zavađenost koja je duže trajala i u ko­ ju se umešao i Staljin. On je, 21. juna 1845. godine, protestovao kod Čerčila ovako: „Apsolutno je nedopustivo što je feldmaršal Alek­ sander dozvolio sebi da u jednoj zvaničnoj i javnoj poruci upoređuje maršala Tita sa Hitlerom i Musolinijem. Takvo upoređenje je neopravdano i uvredljivo po Jugoslaviju11158). Čerčil je, 23. juna 1945. godine, podsetio Staljina na njihov ugovor o podeli uticaja u Jugoslaviji po principu 50:50 i rekao: ....... Danas taj odnos liči na 90:10, a mi smo čak i u ovih jadnih 10% bili izloženi silovitom pri­ tisku od strane maršala Tita. Taj pritisak je bio tako silovit da su Sjedinjene Države i vlada N jegovog Veličanstva morale staviti u pokret mnoge stotine hiljada vojnika da bi sprečile da budu napad­ nute od strane maršala Tita11159). U rasmatranju nastalih odnosa sa Titom Čerčil se oslobodio titofilske romantike i počeo da imenuje stvari njihovim pravim ime­ nom. On se, napokon, konkretno uverio k o j e i š t a je Tito i podseća Staljina na to, da su partizani u Trstu i u Rijeci „počinili ve­ i5 5 )

!56) 157) !58) 159)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

500. 501. 501. 502. 502-503.

653

lika svirepstva prema Italijanima... uopšte su pokazali sklonost da pri­ grabe svu teritoriju u koju su prodrle njihove lake snage . .. Smat­ ram da se ne može reći da je maršal Tito osvojio svu tu teritoriju. Ona je osvojena pokretima daleko većih snaga kako na Zapadu ta­ ko i na Istoku, koje su prinudile Nemce na strategijsko povlačenje sa Balkana11160). Braneći feldmaršala Aleksandera Čerčil podseća Staljina na pomoć, koja je ukazivana Titu i veli: „ . . . Ne uviđamo zašto bismo trpeli nasrtaje, naročito od strane ljudi kojima smo po­ mogli, i to pomogli p r e n e g o š t o s t e v i b i l i u s t a ­ n j u da u s p o s t a v i t e b i l o k a k a v k o n t a k t s a n j i m a. Stoga ne vidim nikakvog razloga da izvinjavam feldmaršala Aleksandera, mada nisam znao da će on baš tako sastaviti svoj te­ legram11161). Čerčil je, vidi se, počeo da shvata o čemu se radi. Postalo mu je jasno, iako dosta kasno, da je počela da se spušta „Gvozdena zavesa“ linijom Libek-Ajzenah-Trst-Albanija. To je on nazvao „rusifikovana granica" i žalio se, 18. jula 1945. godine, Staljinu na teško­ će u Jugoslaviji gde oni nemaju „nikakvih konkretnih ambicija, ali o kojoj postoji sporazum pedeset:pedeset. Sad je devedeset i devet prema jedan na štetu Britanaca. Staljin je uzvratio da srazmera iz­ nosi 99% britanskih interesa, 10% jugoslovenskih i 0% ruskih. Sov­ jetska vlada često ne zna šta Tito namerava da čini"162). Iz zvaničnih britanskih dokumenata, koja su donedavno bila ne­ dostupna javnosti, rasvetlio je Staniša Vlahović ovo „Čerčilovo hla­ đenje prema T itu"163). Iz analize tih dokumenata vidi se zbog čega je sve dolazilo do hlađenja britanskih odnosa prema Titu, kao i dis­ kusija radikalnijih britanskih faktora sa umerenijim, koji su se kri­ tički odnosili prema Titu, ali bili za prekid odnosa sa njim. Razo­ čaran je najviše bio sam Čerčil, koji se morao osećati izigranim od Tita. On je, 20. novembra 1944. godine, javljao poverljivo generalu Vilsonu i ovo: „M oje poverenje u Tita koje je bilo oslabilo kad sam ga sreo u Napulju, potpuno je razbijeno njegovim bekstvom sa (ostrva) Visa i okolnostima pod kojima je bekstvo izvedeno. Mi smo se sporazumeli sa Rusima (na Moskovskoj konferenciji u oktobru 1944) da sprovodimo zajedničku politiku prema njemu (Titu) i Ju­ goslaviji na bazi 50:50. U ovome nema ničega što bi sprečilo iskr­ cavanja lakih britanskih snaga u Jugoslaviju što Vi napominjete. Vaša generalna akcija o iskrcavanju potpuno je odobrena . . . Dr Šu­ bašić je sve jevtino predao Titu i on je sada na putu za Moskvu...11164). 160)

isi) i®2) 163) sta i 1. 164)

654

]va istom mestu. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 570. Članci Staniše Vlahovića objavljeni u „Iskri" od 1. i 15. jula i 15. avgu­ septembra 1977. godine. „Iskra“ od 1. jula 1977.

NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA

1. Nije nikakva tajna da većina Hrvata, i na desnoj i na levoj stra­ ni, nije u sporazumu Cvetković-Maček gledala potpuno rešenje hr­ vatskog pitanja. Bilo je, videli smo, tvrđenja da je i sam Vladko Ma­ ček gledao u ovome sporazumu samo jedan važan korak napred u to­ me pravcu, ali ne i poslednji1). „Na hrvatskoj strani, veli Ilija Jukić, „Sporazum je bio dočekan u stavu iščekivanja. Većina nije bila s njime oduševljena, ali je disciplinirano pomogla Mačeka i HSS. Ka­ ko je vrijeme odmicalo i srpski stav postajao poznatiji, a nastupi bana Šubašića sve više jugoslovenski, hrvatska javnost i narod p o­ čeli su se odalečivati od Mačekovog stanovišta. Totalitarske ten­ dencije vladavine HSS pojačale su se u tom razdoblju, tako da je stranka htjela pod svoju kontrolu staviti i hrvatski kulturni ži­ vot"2). Sporazum je, u pogledu granica, veli Jukić, bio privremen: „Pri izradi konačnog sporazuma, koji je trebao doći nakon slobod­ nih izbora, moglo se vratiti na Bosnu i Hercegovinu kao četvrtu jedinicu113). Na zboru u Novskoj, držanom 10. avgusta 1941. godine, rekao je dr Mile Budak, koji je to svakako morao znati: „ . . . Svi mi zna­ mo da je bilo raspoloženje takvo, da je cio narod išao u HSS verujući da njezino vodstvo nije ništa drugo, nego ono, što hoće cio hr­ vatski narod, a to je slobodna i nezavisna država Hrvatska. Zato sam 1938. rekao svima u ime Poglavnika, da svaki pošteni Hrvat mora glasovati za listu dr Mačeka114). Ante Valenta je, krajem 1935. go­ dine, pisao o političkim ciljevima Hrvata, koji su bili izvan zemlje i onih u zemlji: „Za nas je glavno da utvrdimo, da je Pavelić Po­ glavnik ne samo nas iseljenih Hrvata, nego i čitavog hrvatskoga naroda. Svi mi tako Hrvati osjećamo jednako kao što osjećamo, da !) 2) roda, 3) 4)

Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, str. 72. Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskoga na­ str. 72. Na istom mestu, str. 206. „Hrvatski narod" od 11. VIII. 1941.

655

je dr Vladko Maček vođa Hrvata ne samo u Domovini nego i svih nas u inozemstvu. On, dr Maček, vrši dužnost vođe. Vrši je mudro i u skladu sa interesima i osjećajima čitvoga hrvatskog naroda. Dr Pavelić vrši dužnost Poglavnika također u skladu sa interesima i osjećajima hrvatskoga naroda, jer interesi i osjećaji naroda i jesu jedino mjerodavni u svim akcijama, pa prema tome nikada ne može doći đo nesporazuma bilo koje vrsti“ 5). Pred izbore od 11. decem­ bra 1938. godine Pavelić je naredio svima svojim pristalicama u ze­ m lji da glasaju za listu Mačeka koji je bio nosilac liste Udružene opozicije6). Ne može se, isto tako, poricati, da je velika većina Hrvata želela svoju samostalnu državu što se, razume se, nije moglo ostvariti sve dotle dok je postojala Jugoslavija kao zajednička država. Maksimum osamostaljenja unutar zajedničke države bilo je ono što je dobila Banovina Hrvatska prema Sporazumu Cvetković-Maček, ali to nije bila samostalna i nezavisna država, nego samo jedna od federacija, koja je imala obaveza prema celini. „Pojam hrvatske države, veli Jukić, po programu HSS, dade se uskladiti sa pojm om srpske drža­ ve. On traži za hrvatsku državu sve glavne oznake države: njezi­ no posebno područje, njezine posebne zakonodavne i upravne orga­ ne, njezine samostalne financije i njezine posebne oružane snage. On ne isključuje ovu ili onu vrstu zajednice sa Srbijom i srpskim narodom, u kojoj bi Hrvatska bila potpuno ravnopravna sa Srbi­ jom, pa bi takva njihova zajednica imala neke zajedničke poslove kao obranu, vanjsku politiku i zajedničko novčanocarinsko pod­ ručje. I Slovenci traže danas za svoju Sloveniju sve ono što traže Hrvati za svoju Hrvatsku1'7). Danas se može samo nagađati kako bi se razvijali srpsko-hrvats­ ki odnosi da nije došlo do napada sila Osovine na Jugoslaviju, ali se, na osnovu svega onoga što se danas zna, ne može sporiti da je najveći deo hrvatskih masa, koje su stajale pod jakim uticajem Rimokatoličke crkve, bio pripremljen, i psihološki i moralno, da u datom momentu pomognu rušenje Jugoslavije i time doprinesu oslobođenju Hrvatske kako su ga oni zamišljali. Zna se, isto tako, da je anti jugoslo vensku misao predvodio i njom e rukovodio dr Ante Pavelić, nekada advokat u Zagrebu i narodni poslanik u Par­ lamentu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je 1929. godine napustio Jugoslaviju i ostao u emigraciji sve do dolaska na vlast 1941. godine. Pavelić je osnovao „Ustašku hrvatsku revolucionarnu organi­ zaciju (UHRO)11, koja će, kasnije ostati poznata pod nazivom U s t a š e. „Antisrpski i anti jugoslo venski afekt, — više nego čuvanje do­ 5) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 55. 6) Na istom mestu, str. 60. ’ ) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 206.

656

bro shvaćenih hrvatskih interesa — postali su rukovodeći motiv ovoga hrvatskog nacionalizma, koji je proizašao iz tradicije Držav­ ne stranke prava, a sada se počeo orijentisati prema uzoru „Crne ruke11 i Makedonstvujuščih ili albanskih zavereničkih grupa118). Rudolf Kizling (Rudolf Kiszling) ističe, da je Pavelić, napuštajući Ju­ goslaviju, ostavio iza sebe organizaciju „Domobran11 na čijem je čelu bio Gustav Perčec, bivši poručnik austro-ugarske vojske9). Izuzumajući onaj deo hrvatske inteligencije, koji je bio jugo­ slovenski orijentisan, kod znatnog dela Hrvata ostala je jaka čežnja za Habzburškom monarhijom, koja je njima bila bliska i za koju su se borili u Prvom svetskom ratu. Sam dr Ante Pavelić isticao je, da je Hrvatska, ujedinjenjem sa Srbima i Slovencima 1918. godine, „po prvi put u svojoj poviesti izgubila atribute svoje stoljećima neprekinute i uz teške napore i krvave žrtve sačuvane državnos­ ti1110). I, dalje: „Od vremena seobe naroda pa do godine 1918. ži­ vjeli su Hrvati kao državna i narodna jedinica pod svojim prastarim imenom, a da niko nije posumnjao, da su oni jedan narod, i da bi uztvrdio da su oni dio jednog drugog naroda .. . Izuzevši mali dio inteligencije, ponajviše tuđinske krvi, hrvatski je narod otklonio jugoslavenstvo sa svom odlučnosšću, a pre svega hrvatsko seljašt­ vo. U širokim slojevima hrvatskoga naroda nikada nije postojala neka obća slovenska sviest, koju bi mogli ozbiljno suprotstaviti hr­ vatskoj narodnoj sviesti. Ovi slojevi ne osjećaju se nikada kao pri­ padnici Slavenstva, te su otklonili, po svome osjećaju, kao nešto tuđe i opasno, slavensku i jugoslavensku promidžbu, koju su u za­ dnjem stoljeću vršili Prag, Moskva i Beograd. Ova neoboriva činje­ nica pruža nam daljni dokaz, da Hrvati uobće i nijesu slavenskoga, nego gotskoga podrijetla, tvrdnja koja su već ozbiljno rasprav­ ljena1111). Jedan od zagovorača ove teorije bio je i don Kerubin Šegvić, ličnost veoma uticajna i u Rimokatoličkoj crkvi i u NDH. Njemu je Pavelić rekao kada su se lično susreli i ovo: „Vaše djelo o gots­ kom podrijetlu Hrvata dalo mi je jakog poticaja i hrabrosti za dalji rad. Ono nije promidžba, ono je dokazana istina. Ono će biti slu­ žbena nauka Nezavisne Države Hrvatske1112) .. . Nije ni zbog ovak­ vog stava nikakvo čudo, da su Pavelićeve pristalice bile antislovenski orijentarane. Ima, razume se, i dosta dokaza o tome, da su se Hrvati tokom decenija zajedničkoga života u Austro-ugarskoj m o­ 8) Ladislaus Hory-Martin Broszat, Der kroatische Ustascha-Staat 1943, Stuttgart 1964, str. 19. 9) Rudolf Kiszling, Der Schicksalsweg eines Siidslavenvolkes, Graz-Koln 1956, str. 146. 10) Dr Ante Pavelić — resio je hrvatsko pitanje . . . Zagreb 1942, str. 5. U) Na istom mestu, str. 15, 16. 12) Kerubin Segvić, U prvim mesecima stvaranja NDH, str. 3, Zagreb 1944.

657

narhiji, ugrađivali u postojeći državni i društveni sistem države čiji su bili podanici. Dr Ante Pavelić veli: „ . .. U godini 1914. bilo je trideset hrvatskih generala i dva admirala, i prvog siječnja (ja­ nuara) 1917. godine popeo se taj broj na šestdeset generala, koji su potjecali iz uže Hrvatske (bez Dalmacije, Bosne i Hercegovine). Među njima nalazio se i vojskovođa Borojević, koji je za cijelo vri­ jem e rata vodio vrhovno zapovjedništvo bojišta na S oči"33). Pavelić, kao i drugi Hrvati, prećutkuje da je Borojević bio p r a v o s l a v n i Srbin iz Like (umro 23. maja 1920)14). Rođen je u Bojni, stara Vojna granica. Posle sloma Monarhije živeo je u Celovcu, a sahranjen je u Beču15). Zbog nostalgije za onim što je izgubljeno slomom austro-ugars­ ke monarhije i iz težnji da se to stanje opet povrati, nastajao je i hrvatski separatizam u državi SHS, koju on nije primao kao svoju. On se okupljao oko ideje obnove hrvatske državnosti za čijeg se najizrizitijeg nosioca bio proglasio dr Ante Pavelić. On je, sam o sebi napisao i ovo: „ .. . Poglavnik je početkom godine 1929. kao zastupnik grada Zagreba i Predsjednik Hrvatske stranke prava oti­ šao u inozemstvo da radi među iseljenim Hrvatima i da okupi oko sebe one koji su radi tuđinske sile morali napustiti domovinu. Njih je Poglavnik sabrao u ustaškim redovima kao svoje prve saradnike, koji će s njim dijeliti sve nezgode života u tuđini. To su pretež­ no Hrvati iz naših južnih krajeva, dakle najborbeniji i za obračun s neprijateljem najprikladniji elem enti"16). Pavelić je najpre otišao u Beč, iz Beča u Sofiju, gde se povezao sa Vančom Mihailovim i odatle u Italiju, gdje je ostao do povratka u zemlju. U Italiji i, kasnije, u Mađarskoj, potpomagan i podržavan od tamošnjih vlasti, Pavelić je prikupljao i organizovao svoje pri­ stalice, koje su dobijale vojno-terorističku obuku i spremane za di­ verzije razne vrste. Koliki je broj ustaša, i u koje vreme, bivao na okupu ne da se tačno utvrditi. Rudolf Kizling navodi, da ih je u Ita­ liji bilo 300-400 i da su bili smešteni u logorima Borgotaro kod Parme, Bisheto kod Turina i Olivetto kod Salerna gde su vojnički vežbani u upotrebi oružja17) .. . Sloboda kretanja i mogućnosti rada ustaša i u Italiji i u Mađarskoj zavisili su od toga kakvi su, trenut­ no, bili odnosi između tih država i Jugoslavije. Tako se zna da je, posle atentata na kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, Pave­ lić bio uhapšen (16. X. 1934) i pušten iz zatvora tek 29. marta 1936. godine. Posle toga je živeo u Salernu sve do potpisa ugovora Stoja13) 14) 15) 18) 1 7)

658

Dr Ante Pavelić, Na istom mestu, str. 19. Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 124. Narodna enciklopedija SHS, sv. 1, str. 227, Ante Pavelić . . str. 5. Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 146.

dinović-Cano (25. III. 1937) kada je bio interniran u Sijeni18). Posle potpisivanja ovoga ugovora poslala je jugoslovenska vlada Vladetu Milićevića u Italiju da motri na rad i kretanje ustaša. Četvrti elan ovoga ugovora zabranjivao je svaku „aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog intergriteta ili protiv postojećeg po­ retka druge ugovorne strane, ili koja bi bila takve prirode da bi štetila prijateljskim odnosima između dve zem lje"19). Nemačka je, u to vreme, imala dobre i sređene odnose sa Jugo­ slavijom i nije bila sklona da pomaže rad ustaša protiv nje. Hitler je u pismu Musoliniju, od 20. novembra 1940. godine, isticao po­ trebu pridobijanja Jugoslavije i prepustio Musoliniju da motri na rad hrvatskih separatista. „Spreman sam, pisao je Musolini Hitle­ ru, 22. novembra 1940. godine da pod izvjesnim uslovima garantujem njene granice i da Jugoslaviji ustupim Solun: a) ako Jugosla­ vija pristupi Trojnom paktu; b) ako demilitarizira Jadransku oba­ lu; c) ako se njena intervencija predvidi tako da jugoslovenske sna­ ge stupe u akciju tek kad Grčka dobije prvu lekciju, koju će dati Italijani"20) . . . Još pre toga, 1939. godine, davano je sa nemačke strane Italijanima uverenje, da se Nemačka ne interesuje za „H r­ vatsko pitanje" i da Hrvatsku smatra interesnom sferom Italije. Ustaše su, međutim, održavale veze sa Rozenbergovim spoljnopolitičkim štabom i obaveštajnim mestima. „Svakako, veli Dušan Biber, ustaše-su u prvom redu imale podršku u italijanskoj i mađarskoj vladi, ali to još nije značilo da njihovim radom nije bio zainteresovan i Treći Rajh. Na osnovu dosad pristupačne dokumentacije, može se zaključiti da je nacistima ustaška organizacija bila intere­ santnija u obaveštajnom i terorističkom pogledu, nego u političkom smislu. Značajna je činjenica da je Ministarstvo spoljnih poslova imalo veoma malo uticaja na vođenje politike Trećega Rajha o to­ me pitanju i da su u tome pogledu odlučujuću reč imali Gestapo i Gering"21). Pavelić je veoma pažljivo pratio šta se dešava u Jugoslaviji u toku meseca marta 1941. godine. Nije mu bilo teško shvatiti, da od potpisivanja ili nepotpisivanja Trojnog pakta zavise svi njegovi iz­ gledi da dođe na vlast u Jugoslaviji. M ijo Bzik navodi, da je Pave­ lić, u martu 1941. godine, javljao u Hrvatsku: „Bit će država u ci­ jelom opsegu i s potpunim vrhovništvom do krajnjih istočnih gra­ nica . . . U ovim teškim časovima vidi se potpuno strašna slika izda­ 18) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave. Zagreb 1963, 20. 19) Na istom mestu, str. 26; sravni: Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, na odgovarajućem mestu. 20) Na istom mestu, str. 44. 2!) Dušan Biber, Ustaše i Treći Rajh. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", god. 1964, broj 2, str. 54). str.

659

je i protunarodnog rada Šubašića i Židova, koji su vršili i vrše pro­ gone u Hrvatskoj. Sva je sreća da je cijeli hrvatski narod na mjestu i da će u datom času sudjelovati u ustaškoj djelatnosti22). I kada je, 25. marta 1941. godine, Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, Pave­ lić je, 26. marta 1941, javljao: „Likvidacija će doći brzo, jer oni koji su potpisali ugovor, izazvali su u Srbiji već ogorčenje. Neka se ni­ ko ne obzire na jaku neprijateljsku propagandu. Već skorih dana razvit će se u Srbiji događaji, koji će izazvati konačne djelatnos­ ti. Sve što se preduzimlje s njihove strane, ne može spriječiti povjesni i sudbinski razvitak stvari"23). Puč od 27. marta 1941. godine bio je za Pavelića izbavljenje. On je, povodom toga, pisao: ,,U ovim sudbonosnim trenutcima, kada su se na okupu našle praiskonske snage srpstva i u vulkanskoj prova­ li bezumne mržnje dobacile rukavicu velesilama Osi i Trojnog spo­ razuma, i slijedeći glasu srpske krvi, poviesti, tradicije i osjećaja izazvale sukob s prvoborcima novoga svieta i poredka, hrvatska poviest, hrvatska krv, osjećaj i misao progovorile su na drugi način. Hrvatski narod je u svojoj odluci da će poći drugim putem, putem prijateljstva i saradnje sa Evropom bio tako jednodušan i nepoko­ lebljiv, da ga ništa nije moglo zbuniti, pa ni sam polazak „vodstva" u pučističku Simovićevu vladu"24). Događaji su se počeli brzo odvijati. U očima Italijana skočila je cena Pavelića naglo: 29. marta 1941. godine primio ga je Musolini i sa njim se dogovorio o daljoj akciji. Naređeno je bilo da se ustaše okupe u Pistoji 6. aprila 1941. godine. Bilo ih je 230. Tu su obučeni i naoružani: „Ni Pavelić, ni druge ustaše nisu imale nikakve veze sa zemljom i bili su iznenađeni kada su u logoru u Pistoji čuli za Kvaternikovo proglašenje N DH"25). Pavelić je, 1. aprila 1941. godi­ ne u Glavnom ustaškom stanu izdao svoju „prvu odredbu" o mobi­ lizaciji ustaških snaga. Tamo je rečeno: „ . . . S pomoću Božijom i naših velikih prijateljskih naroda naša će domovina . . . biti u naj­ kraće vrijem e slobodna i biti će uspostavljena samostalna i neza­ visna Hrvatska, od Mure i Drave do Drine, te od Dunava do Jad­ ranskoga m ora"26). Pavelić je, 2. aprila 1941. godine izdao i „napu­ tak" za ustaške organizacije u zemlji. Uoči 6. aprila 1941. godine Pavelić je održao govor na radiju, koji je uhvatio na vrpcu Košta M anojlović u Beogradu. Taj govor je bio poziv na ustanak: „ . . . Us t a j , govorio je Pavelić, kucnuo je čas našega oslobođenja, diži se da svoju domovinu od neprijatelja 22) Mijo Bzik, Ustaška pobjeda u danima ustanka i oslobođenja. Zagreb 1912, str. 37-38. 23) Na istom mestu, str. 49. 24) Dr Ante Pavelić . .., str. 10. 25) Franjo Tuđman, Na istom mestu, str. 71. 26) Mijo Bzik, Na istom mestu, str. 51-52.

660

očistimo i da uspostavimo svoju slobodu u svojoj kući, u samostalnoj i nezavisnoj NDH, u kojoj će biti ujedinjene sve hrvatske zemlje . . . U državi Hrvatskoj bit će osiguran kruh i blagostanje, sloboda i čast kroz duge vijekove hrvatskim pokolenjima“ 27). Kada je počeo napad Osovine na Jugoslaviju Pavelić je uputio apel hrvatskom narodu i vojnicima-Hrvatima da sabotiraju odbra­ nu zemlje: „ . . . Vas su pozivali na oružje, rekao je Pavelić, srbijan­ ski kralj i srbijanska gospoda u sporazumu i poduprti od onih, koji su s najpokvarenijom beogradskom gospodom pravili sramni Spo­ razum. I nalažu vam da branite srpsku državu i srpsku zločinačku vladu te da pucate na hrvatske sinove, na svoju braću i na prijateljske vojnike, koji se bore za hrvatsku domovinu i za hrvatsko oslobo­ đenje . . . Odstranite srpske časnike, upotrebite puške protiv onih, koji su zarobili hrvatski narod, obeščastili sve hrvatske svetinje, te zaposjeli hrvatska ognjišta i hrvatsku zemlju. To vam je sveta dužnost. Hrvati vojnici, katolici i m uslim ani. .. Vaša hrabra srca i junačke desnice, pokazat će da ste dostojni slave svojih djedova, koju vam je namijeniti budućim pokoljenjima, sinovima i unu­ cim a"28). Uoči 10. aprila 1941. godine Pavelić je poručio narodu preko radija kako treba da dočekuje osovinske trupe: „ . . . Okitite", stoji u poruci, „vaše domove hrvatskim trobojkama i znakovima pri­ jateljskih naroda i vojske. Ovi vojnici znadu da prolaze kroz p rija ­ teljske zemlje, no neka se i na licu mjesta osvjedoče, da su ih Hrva­ ti u hrvatskim zemljama primili onako bratski i s ljubavlju, kako to učiniti znadu samo čestita, zahvalna i vjerna srca hrvatskoga naroda. S njima dolaze u tvoju sredinu, hrvatski narode, s puškom u ruci hrabro se boreći i tvoji sinovi, dolazi i hrvatska ustaška vojska"29) . . . Sve je ovo, razume se, bilo propagandno hiperbolisanje: grupa usta­ ša, koja je pratila Pavelića, nije bila nikakva „hrvatska ustaška v o j­ ska", nego grupa povratnika, koju su pratili Italijani; ona, takođe, nije nigde usput imala bilo kakvih borbi. Pozivajući narod na pobunu Pavelić se nadao da jugoslovenska vojska nije više ono što je bila srpska vojska. „Postojeće prilike, pisao je on, među pučanstvom osječaju se i u vojsci. To nije jedin­ stvena narodna vojska, već šarena vojska raznih narodnosti. Kod momčadi iznosi postotak Srba oko trideset. Ostali su Hrvati i pri­ padnici drugih naroda: Makedonci, Rumuni, Slovenci, Albanci, Nem­ ci, Mađari itd. U ozbiljnom slučaju Hrvati, Makedonci i Albanci ne samo da se neće boriti za ovu državu, nego dapače oružje, koje im bude dano u ruke, upotrijebiti za borbu protiv ove države. Zbog ovakvih prilika nije se ni jedanput mogla u Hrvatskoj provesti m o­ 27) Na istom mestu, str. '69-70. 28) Na istom mestu, str. 73. 29) Na istom mestu, str. 85.

661

bilizacija. Što se tiče časničkog sbora, to se isti sastoji, prije svega od viših časničkih krugova, skoro isključivo Srba . . . K tomu nado­ lazi još i činjenica, da je, zbog sklapanja brakova zaduženih časni­ ka sa Židovkama, časnički sbor zadnjih godina opasno požidovljen: jedna trećina mladih časnika beogradskog časničkog sbora oženje­ na je Židovkama. Ovakve prilike su za komunizam u vojsci plodno tlo. Sa sigurnošću se moglo ustanoviti da u mlađim časničkim redo­ vima postoje organizovane komunističke stanice. Opetovana hap­ šenja i sudske razprave potvrdile su to i u javnosti1130).

2. I pre 10. aprila 1941. godine, pre proglašenja NDH, znalo se da je ustaški rad u hrvatskim masama bio vrlo živ. Ustaškom vodstvu polazilo je za rukom, da u zemlju ubacuje propagandni materijal i pojedine terorističke grupe, koje su podbadale narod na pobune. Tako je došlo i do pobune na Velebitu31). Ustanak u Otočcu izbio je bio noću između 6. i 7. juna 1932. godine: srušen je bio spomenik kralja Petra I.: „Ovim rušenjem jednog „velikosrpskog11 spomenika nagovešten je ustanak, koji je izbio tek dva meseca kasnije. Preko Rijeke i Zadra došli su bili u zemlju lično Pavelić i Perčec. Očito unapred opomenuta jugoslovenska vlada opkolila je ustaničku oblast sa 3000 vojnika i 2000 žandarma i ugasila požar pre nego što se pla­ men mogao rasplamsati. Uhvaćeno je nekoliko stotina ustaša. Pa­ velić i Perčec mogli su se, međutim, blagovremeno skloniti u sigur­ nost u Italiji1132). U hrvatskim masama stalno je strujala težnja za samostalnoš­ ću o kojoj je, videli smo, i Vladko Maček morao voditi računa i upuštao se u sumnjive razgovore sa italijanskom vladom, koja je operisala sa hrvatskim traženjima po svojoj volji i u skladu sa svo­ jim trenutnim interesima. Hrvatski emigranti, i oni u Evropi i oni u Am erici (Severnoj i Južnoj) aktivno su pomagali ustaški pokret. „Hrvatski domobran11 iz Pittsburga (Amerika) obratio se bio, 23. marta 1939. godine, Hitleru jednim apelom i tražio pomoć za usta­ še i molio, da Hitler utiče na Musolinija da ovaj oslobodi Pavelića33). Musolini je obnovio svoje veze sa Pavelićem i držao ga u rezervi. G rof Cano je, pod 21. aprilom 1940. godine, zabeležio u svome Dnev­ niku, da treba da se izvrši zaposedanje Hrvatske sa Pavelićem na čelu; 23. aprila 1940. godine grof Čano je primio Pavelića i sa njim 30) 31) 32) 33)

662

Dr Ante Pavelić . . str. 30. Ladislaus Horv-Martin Broszat. . . Na istom mestu, str. 23-24. Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 149. Ladislaus Hory-Martin Broszat, Na istom mestu, str. 35.

razgovarao o pripremi za izvođenje ove akcije, ali su Nemci bili protiv toga34). Hrvati su, zna se, emigrirali i iz Austro-Ugarske i iz Jugoslavije mnogo više nego Srbi. Rudolf Kizling navodi da ih je, do 1940. g o­ dine, bilo u Italiji 220.000, a posle 1941. godine 370.000. U Mađar­ skoj ih je, 1941. godine, bilo 275.000, u Beču 10.000 i u raznim delovima Nemačke 6000; u Francuskoj 12.000; u Belgiji 4000; u Slo­ veniji 5000. Svega i u evropskim i vanevropskim zemljama oko 925.00035). Jedan deo tih emigranata bio je orijentisan proustaški, a jedan izrazito ustaški; iz ovih krugova crpeo je Pavelić i političku podršku i materijalnu pomoć. Ustaški i proustaški orijentisani hrvatski emigranti u Belgiji osu­ dili su bili kralja Aleksandra na smrt. Presudu o tome doneo je list „Nezavisna hrvatska država" u svome broju od 16. aprila 1934. go­ dine. Presuda glasi: „Hrvatska centraljna unija u Seraingu u pri­ sutnosti svih svojih članova sa belgijske teritorije zaklljučila je 1. aprila 1934. godine sledeće: 1. Crni datum od decembra 1918. godine uzrok je izdaje i obma­ ne nad hrvatskim narodom, koji je po naređenju Aleksandra Karađorjevića potčinjen Srbiji. 2. Izdajstvo i obmana proizilaze iz činjenice, da niko nijednom narodu ne može oduzeti njegov suverenitet bez prethodnoga glasa­ nja i bez slobodnoga akta samoopredelenja. 3. Za sve je odgovoran Aleksandar Karađorđević, koji se nasil­ no nastanio u Hrvatskoj i muči je i razapinje. 4. Aleksandar jamči svojom glavom za smrt Stjepana Radića, Pavla Radića, Đure Basaričeka, Milana Suflaja, Rosića, Hranilovića, Soldinca i drugih hrvatskih mučenika. 5. Aleksandar je odgovoran za sve laži razširene u inostranstvu prema kojima u Hrvatskoj sve stoji u najboljem redu dok su u stvari prolili hrvatske krvi i dok se još uvek prosiplju. 6. Aleksandar je odgovoran za smrt Oreba, Begovića i drugih u koliko on dozvoli da budu osuđeni na smrt. 7. Aleksandar je odgovoran i zato što on dozvoljava da se još i danas šire laži preko agencije ,,Avala“ prema kojima je hrvatski narod zadovoljan sa osudom na smrt Oreba i njegovih pratilaca i da su Hrvati iz Zagreba protestvovali protiv ustaša-Hrvata i njiho­ vih vođa. Na osnovu svih ovih činjenica mi o s u u đ u j e m o Aleksandra Karađorđevića i celu beogradsku vladu n a s m r t . Hrvatske usta­ še treba da ovu presudu izvrše u najkraćem mogućem vremenu. 34) Na isotm mestu, str. 35. 35) Rudolf Kiszling, Na istom mestu, sir. 177.

Zbog toga mi upućujemo na šefa ustaša dr Antu Pavelića sledeći apel: „Naš vođo, mi Vas neodložno molimo da naredite, da odeljenje ustaša, pored drugih naređenja izvrši i ovu presudu. Mi hoćemo osvetu, mi hoćemo borbu na život i smrt, mi hoćemo revoluciju. Ako nam ona ne uspe od jedanput, onda ćemo je mi po­ noviti stotinu puta, ali će Hrvatska i ceo hrvatski narod stvoriti slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu. Revolucija će doći pa makar cela Evropa, od samih njezinih osnova, morala biti time potresena. Mi dajemo našu poslednju žrtvu u krvi, ali nećemo više čekati"36). Iako je ustaški pokret u Jugoslaviji bio zabranjen postojale su njegove organizacije koje su radile. Juna 1935. godine osnovana je u Zagrebu „Legija rađa“ . „N ju su osnovali hrvatski profašistički elementi u Zagrebu sa ciljem, da ona po uzoru na slične fašističke organizacije u Italiji i Njemačkoj okupi velikohrvatske profašističke elemente, kako bi razvili organizovanu akciju protiv Jugoslavi­ je. Ta je „Legija rada“ imala po svim hrvatskim krajevima organi­ zirati tzv. „postrojbe rada“ , kroz koje se imao širiti fašizam, velikohrvatski separatizam i pokret protiv komunista. Ta navodna „do­ brovoljna radna služba „imala je predstavljati jezgru kasnije, udar­ ne organizacije za „oslobođenje Hrvatske". No vlasti su u Savskoj banovini zabranile daljni rad te „Legije rada“ i onemogućili njezin razvitak"37). U Zagrebu su studenti-frankovci imali društvo „August Senoa", a klerikalci društvo „D om ogoj", koji je bio blizak frankov­ cima38). Iz redova studenata-frankovaca nastao je kasnije, 1941. go­ dine, „Ustaški sveučilišni stožer". Glavni sprovodnik ustaške propagande u Jugoslaviji bio je deo rimokatoličkog sveštenstva, na prvome mestu franjevaca. O tome se, posle proglašenja NDH, saznalo mnogo više nego što se znalo pre toga. Smatralo se da je tada nastao momenat da se istaknu za­ sluge za novonastalo stanje. U klerikalnoj štampi iz toga vremena ima obilje dokaza o identifikovanju ustaštva sa rimokatolicizmom. Tako je, krajem novembra 1942. godine, govorio i Božidar Brale, jedan od najistaknutijih ustaša, koji su bili sveštenici: „ . . . Gde ne­ ma ustaštva, nema ni hrvatstva. Dok bude poslednjeg ustaše biće i Hrvatske"39). Mata Moguš, župnik u Udbini, govorio je, jula 1941. godine, svojoj pastvi: „ . . . Do sada smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i krstom, a sad je došlo vrijem e da radimo puškom i revolverom “ 40). „Katolički list", organ nadbiskupa Stepinca, pisao 36) 37) 38) 3S) 40)

664

,,La Macedoine", god. VII, broj 221 od 6. V. 1934. Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 109. Na istom mestu, str. 111. „Novi list“ od 25. X I. 1942. „Novi list“ od 24. VII. 1941.

je u jeku ustaškog trijumfa: „ . . . Da je katolicizam bio uvijek si­ gurna brana hrvatske narodne misli. Osobito u godinama kada je zbilja života tako malo pomagala podržavati vatru domoljubnog idealizma. Stoga smo mogli, u prvom redu nakon uskrsnuća hrvat­ ske državne samostalnosti, s iskrenim veseljem i radošću pozdraviti osnivanje NDH“41). Ante Oršanić je pisao: „ . .. I isto onako, kao što su Hrvati negda za vrijeme mira svi kao jedan glasali protiv Srbije, protiv srpske me­ galomanije, protiv terora i eksploatacije, tako su i sada u ovome ratu svi Hrvati kao jedan, otkazali poslušnost, neizvršavali nared­ be, ometali vezu, širili paniku, netočno gađali, onesposobljavali mašinska oružja za borbu, razoružavali srbijanske raspuštene i div­ ljačke mase“ 42). Još u martu 1941. godine objavljen je i deljen jedan ustaški le­ tak u kome je stajalo: „ . . . Sada je vrijeme, da i mi Hrvati ostvari­ mo naša prava i prestanemo jednom za uvijek . . . biti plijen, kolo­ nija Srba, utočište raznih dotepanaca i „obećana zem lja11 Zi d o v a .. . Zar može neko biti iskreni Hrvat, a svoga dojučerašnjeg krvnika nazivati bratom i to onoga, koji drži u „pripravnosti11 stotine hilja­ da hrvatskih sinova, da ih pošalje na klanicu za takozvane zapadne demokratije, stvaraoce i zaštitnike najvećega tamničara Hrvata — Jugoslavije1143). Prema shvatanju dr Mile Budaka ustaštvo se temelji na rimokatolicizmu: „Ustaški pokret i propovijeda osjećaj za tu v je ­ ru, jer je ona bitna sastojina naše duše .. . temelj ustaškoga pokre­ ta1144). „ . . . Daleko je od nas11 — isticao je Dragutin Kamber — „na­ mjera da licitiramo bilo s kime. Ali i bez ikakve uporedbe ističemo, da smo mi hrvatski katolički svećenici u ogromnoj većini pripad­ nici onoj garnituri, koja je pripremala dolazak samostalne Hrvat­ ske. Ona je naša. Radost je preslaba riječ za osjećaje, kojima smo dočekali svoju državu. Ali baš zato, jer nam je ova država toliko draga, jer je njezina sadašnjost sve što volimo, a u njenoj buduć­ nosti sve čemu se nadamo, zato smatramo da nas njezini interesi sile, da budemo mnogo, vrlo mnogo, pravi svećenici crkve, pa da tako budemo korisni sinovi svoga naroda i države1145). Kada se, go­ dine 1944. dr Nikola Mandić, tadašnji predsednik vlade NDH, nala­ zio u Sarajevu, posetio je i bogosloviju i održao bogoslovima govor i rekao im i ovo: „ . . . Vi ste duhovne ustaše hrvatskoga naroda, isto tako vrijedni kao oni ustaše, koji se bore za našu slobodu i pobjedu. Vi se borite za slobodu i nezavisnost naše države duhovnim oružjem, koje uzgaja dušu, brani božanski zakon, a to je oružje jače od bora­ 45) 42) 43) 44) 45)

„Katolički list“ 1941, broj 21-22, str. 247. „Hrvatska smotra" 1941, broj 9-10, str. 540-548. Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 530. „Katoliški tjednik" od 17. VIII. 1941. „Vrhbosna" 1942, broj 3-4, str. 73.

665

ca, strojnica i drugog materijalnog oružja"46). Za njih je Mandić re­ kao da su oni „još jedna ,Crna legija1, slična onoj pokojnoga viteza Francetića" i da će vest o njima „silno obradovati našega Poglav­ nika .. . Obveseli će ga vijest, da duh u Bosni nije još klonuo, nego je naprotiv ojačao i očeličio"47.) Nije, razume se, nikakvo zlonamerno podmetanje isticanje vrlo aktivne saradnje jednoga dela hrvatskoga rimokatoličkog sveštenstva sa ustašama pre 10. aprila 1941. godine. Zna se, na primer, za više slučajeva da su neki franjevački manastiri (kao Široki Brijeg, Našice i drugi) bili ustaška pribežišta i skloništa. Tako i Sidonije Šolc, jedan veoma krvožedan fratar, ističe da je sarađivao sa usta­ šama u Osijeku; u manastiru u Našicama ustaše su polagale zak­ letvu48); tako je bilo i na Širokom Brijegu. Dr Mile Budak je svedočio: „ . . . I događalo se ono, što vi bez sumnje ni jeste shvatali. Dolazili su u selo i gradove razne ustaše, koji su kao fratri pod man­ tijama nosili svašta i pripremali narod. Raspirivali smo ustašku mržnju diljem čitave Hrvatske tako, da kad je došao čas, naši nas prijatelji Nijemci i Italijani ne nađoše samo spremne već i oslo­ bođene"49) . .. Zabeleženo je na raznim mestima, da se ne samo je­ dan deo hrvatskih vojnika i oficira okrenuo protiv Srba oficira i vojnika, nego su i sveštenici-ustaše učestvovali u napadima na srps­ ke vojnike i razoružavali ih i zarobljavali. Mile Budak je, 15. juna 1941. godine, isticao u svome govoru u Slavonskom Brodu, kako je „jedan kapelan razoružao tri generala i pedeset oficira i 1000 vojnika. Drugi opet svećenik udruživši se sa dvojicom finansijskih stražara zarobio je dva generala i četrdeset srpskih oficira, a jedan frankovac uz pomoć nekoliko mladića razoružao je cijelu srpsku četu"50). U nekrologu ustaškom popu Iliji Tomasu, župniku u selu Klep­ ci kod Čapljine, napisao je Eugen Beluhan i ovo: „ . . . Svaka crkva, svaki samostan izgledaju, pogotovu među izmiješanim vjerama, kao kakva kula, bunker, ali rasadnište viere i hrvatstva. U doba nepo­ sredno prije sadašnjeg rata i vanjski su se svećenici osobito iska­ zali . . . Rat je počeo, a Hrvati ne htjedoše ratovati protivu starih saveznika Nijemaca, oni bacaju oružje, a don Ilija skuplja i sabir a .. . Što god vojske naleti broz Čapljinu, oni razoružavaju, šta više zarobe i jedan top, a vojnici Hrvati sami im dolaze kao poja­ čanje"51). Ilija Tomas je svršio gimnaziju u Travniku kod jezuita; bio je glavni, vrlo revnosni, organizator i rukovodilac pokolja Srba u Čapljini i okolini. 46) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen. 47) Na istom mestu, str. 814-815. 48) „Hrvatski narod" od 30. V. 1942. « ) „Novi list“ od 16. VI. 1941. 50) „Za Dom“, glasnik za politiku, gospodarska i kulturna pitanja, 1941, broj 1. 51) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen., str. 715, 716.

666

3.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) proglašena je 10. aprila 1941. godine u Zagrebu, pre nego što je bila potpisana kapitulacija jugo­ slovenske vojske. Proglašenje NDH nije izvršio dr Ante Pavelić, nego Slavko Kvaternik, bivši pukovnik austro-ugarske vojske. On je to učinio u ime Pavelića koji se, u tome momentu, nalazio u Ita­ liji i nije znao šta se dešava u Zagrebu; o tome je doznao preko ra­ dija. Proglašenje NDH je, neposredno, više delo Trećeg Rajha, ne­ go Italije. Proglašenje je izvršeno na neposredan podsticaj dr Edmunda Veesenmayera, koji se ,i pored otpočetog rata, zadržavao u Zagrebu i produžio da pojačava razaranje Jugoslavije. Ima dokaza, da su Nemci, i preko dr Veesenmayera, nudili dr Vlatku Mačeku, da on preuzme vlast i proglasi hrvatsku državu, što je ovaj odbio. On je, 8. aprila 1941. godine, uputio hrvatskom narodu proglas i obavestio ga o situaciji koja je nastala i o tome da je on ostao u zem­ lji. U proglasu stoji: „ . . . Slušali ste me do sada u svim teškim ča­ sovima, pa sam siguran da ćete to činiti i od sada. Ja ću među vama ostati i dijeliti s vama, kao i do sada, sve dobro i zlo. Razumije se, da ću u svakom pojedinom slučaju na uobičajeni način davati upute bilo putem naših organizacija bilo putem posebnih izaslanika, koji će biti ili narodni zastupnici ili drugi opće poznati prvaci stranke. U ovome času tražim od vas puni red i disciplinu, bilo kod kuće ili u vojsci"52). U zvaničnom izveštaju fon Ribentropu, od 11. aprila 1941. godi­ ne, o proglašenju NDH, Veesenmayer je izneo kako nisu bili bače­ ni letci iznad Zagreba kao što je bilo ugovoreno, da bi on znao da ie nastao momenat za njegovu akciju. „Ja sam“ —■ veli on, „dakle 10. aprila prije podne preuzeo inicijativu, poveo sam pregovore sa Kvaternikom i sastavio sam sa njim tačan plan za preuzimanje vlasti i molio da se odmah uspostavi vrhunska pripravnost. Čekao sam čežnjivo do jučer na avionsko bacanje letaka, do čega m eđu­ tim nije došlo, tako do danas na Zagreb nije bačen ni jedan jedini avionski letak. Bacanje letka iz aviona bilo je za mene znak skorog dolaska nemačkih trupa čime bih došao odmah u položaj da odre­ dim najpovoljniji trenutak za udar. U podne 10. aprila stigle su do mene prve pouzdane vi jesti o prijelazu njemačkih trupa, radi čega sam odlučio, da bez odlaganja samostalno djelujem "53). Veesenmayer, dalje, saopštava da je u 15 časova otišao do K vaternika „i saopćio mu da je sada nastao čas i da sam odlučio potra­ žiti Mačeka da ga potaknem na odstupanje. Kvaternik je bio zbog toga veoma sretan jer je ta tačka bila njegova najveća briga, kojoj 52) Kod: Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 73, beleška 88. 53) Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 201.

667

se on nije osjećao potpuno dorastao. Od 15,30 do 16 časova raspra­ vljali smo Maček i ja, što je nakon izvjesne borbe dovelo do rezul­ tata, te se on izjavio pripravnim odstupiti i Kvaterniku lično preda­ ti upravnu vlast. Maček mi je dao časnu riječ da će provesti tu od­ luku. Ja sam se odmah uputio Kvaterniku, saopćio mu taj rezultat, što je izazvalo silno oduševljenje vodstva nacionalista, i odmah ga odveo Mačeku. Ondje je bila formulisana i od Mačeka potpisana iz­ java o odstupanju i o predaji vlasti Kvaterniku. Originalni tekst nalazi se u mojim rukama. Da ne bih gubio vrijeme, a budući da sam morao računati sa sabotažom u slučaju prerana objavljivanja tog zaklučka uspio sam uz velike napore da se Kvaternik tada sa mnom bez odlaganja uputi u radio-stanicu, gdje je oko 17,45 sveča­ no proglašena odluka o odstupanju i o preuzimanju vlasti, i tako je postignuto da je kratko pred ulazak prvih njemačkih trupa pro­ klamirana slobodna i nezavisna Hrvatska, a to je izazvalo silno odu­ ševljenje i bezodvlačno isticanje zastava u gradu. Ja sam od časa kad je Kvaternik preuzeo vlast neposredno kraj njega i stojim mu neupadljivo pri ruci. Namjeravam ovo nastaviti kako bi se stvarno opasni momenti lakše prevladali. Ipak se u vezi s razjašnjenjem pojm a slobode nisam ni na koji način obavezao"54). Ferdo Čulino­ vić navodi i ovo mesto iz izveštaja Veesenmayera: „Kvaternik je kao oficir htjeo da krene u susret njemačkim trupama, da ih on kao prvi pozdravi. Konačno se ipak odrekao toga s obzirom na moje realne političke napomene i tako je bilo postignuto, da je proklama­ cija slobodne i nezavisne Hrvatske uslijedila kratko pred ulazak prvih njemačkih trupa"55). Na dan pred proglašenje NDH našao se u Zagrebu i Sigfrid Ka­ še (Siegfried Kasche), koji će postati poslanik Trećeg R,ajha u NDH, kojoj je bio veoma odan do kraja. On je tada, na trgu Stjepana Ra­ dića, izjavio: „Prije osam dana došao sam opet ovamo, da bismo do­ nijeli odluku, da se založimo zajednički za vašu slobodu, a u duhu našega vječnog drugarstva. Ja danas preživljujem najveći dan svo­ ga života. Prisustvujem rađanju slobodne hrvatske države. Drugo­ vi, smatram, da smo praktičkim uloškom, stojeći ovih dana uz vas, pokazali da vi pripadate nama, a mi vam a"56). Kvaternik je, iako pod nemačkim rukovodstvom, proglasio NDH u ime dr Ante Pavelića „te ustaškog pokreta u zemlji i inostranst­ v u "57). Kvaternik je odmah imenovao „hrvatsko državno vodstvo'1 i „hrvatski ustaški narodni stožer"58). Maček je, međutim, odbio zahtev Nemaca, da Kvaterniku preda „vodstvo HSS i hrvatskog 5i) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija . . . , str. 73-74.

55) 56) 57) 58)

668

Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 202. „Katolički tjednik11 od 26. IV. 1941. Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 541. Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 76.

naroda" kao i ponudu Nemaca da on preuzme vlast. On je pristao da da jednu izjavu, koja je pročitana na radiju i u kojoj on potvr­ đuje ono što se desilo, da je naime Slavko Kvaternik „proglasio da­ nas slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu na cijelom historijskom etnografskom području Hrvata, te je preuzeo vlast. Pozivam sav hrvatski narod da se novoj vlasti pokorava i pozivan sve pristaše HSS koji su na upravnim položajima, sve kotarske odbornike, op­ ćinske načelnike i odbornike itd. da iskreno sarađuju sa novom vladom "59). „Ustaše su“ — veli Franjo Tuđman — „uspostavile vlast u NDH preuzevši aparat Banovine Hrvatske i ostali državni i policijskožandarmerijski aparat kraljevine Jugoslavije, a uz aktivnu pomoć Maček ove Seljačke i Gradske zaštite, koja im se sa svojim organi­ ziranim i naoružanim formacijama stavila na raspoloženje na osno­ vu sporazumnog Mačekovog poziva, ali i u sklopu s proustaškim stavom svojih vođa (Duka Kemfelje, Zvonko Kovačić i drugi). Po­ jedini odredi Zaštite upućeni su u Bosnu radi uspostavljanja vlasti N DH"60). Ustašama je trebalo vremena da organizuju svoj aparat. Tek krajem 1941. godine „imali su svega 15.000 naoružanih ljudi i povrh toga još oko 13.000 u tkz. divljim ustašama na teritoriji cijele N DH"61). Pavelić je tek 15. aprila 1941. godine stigao u Zagreb sa jednom grupom ustaša, koje su bili naoružali i prebacili Italijani. U Za­ greb su stigli noću. Ni Pavelić, dakle, ni njegova „ustaška vojska" nisu imali neposrednoga učešća u proglašenju NDH. Sve je, među­ tim, rađeno u Pavelićevo ime. On je, već 16. aprila 1941. godine, ime­ novao svoju prvu vladu u kojoj je, zajedno sa njim, bilo 12 minis­ tara. Za potpretsednika vlade imenovao je dr Osmana Kulenovića iz Bihaća kao predstavnika Muslimana. Nijedan Musliman nije tada dobio neki resor62). Tek kasnije, kada se ustaški režim bude počeo ljuljati, dobiće i predstavnici Muslimana resore u vladi: Hamdija Bešlagić kao ministar prometa i javnih radova, Mehmed Alajbegović kao ministar spoljnih poslova. Dr Osmana Kulenovića zameniće kasnije dr Džafer Kulenović (| 2. X. 1956. u emigraciji). Ovo upadljivo zapostavljanje Muslimana dogodilo se i pored isti­ canja sa ustaške strane, da su oni Hrvati i da su u svemu ravno­ pravni sa Hrvatima katolicima. Još 6. juna 1941. godine isticao je dr Mile Budak u svome govoru u Križevcima: „I to mi uvijek na­ glašavamo. Ona je država islamska, gdje je naš narod islamske v je­ 59) Viktor Novak, Na istom mestu, str. 541. 60) Franjo Tuđman, Na istom mestu, str. 78. 61) Franjo Tuđman, Velike ideje i mali narodi. Rasprave i ogledi, Zagreb 1970, str. 188. 62) Zbornik zakona i naredba NDH, godina 1941, svezak I-X II, broj 1-1258, str. 8. Ureili: Dr Josip Junašević i dr Miroslav Ćemten.

669

re. Ja naglašavam ovo, jer je to potrebno da se znade, da smo mi dr­ žava đvei u vjera, katoličke i muslimanske. Mi znamo, koliku je ulogu naša vjera kršćanska odigrala u poviesti našoj, pa je stoga i držimo. Mi bismo je već iz političkih razloga držali jer je to je­ dini bedem, koji Beograd nije mogao preskočiti. . . Mi Hrvati mo­ žemo biti srećni i ponosni što imamo tu svoju vjeru, a ujedno mo­ ramo biti svjesni, da su naša braća Muslimani naši najčišći Hrvati kao što je već naš blagopokojni Ante Starčević govorio. To je jedna od vrednota, koju moramo ugraditi, kad izgrađujemo našu NDH“63). I Pavelić i svi ministri položili su zakletvu i obavezali se da će se ,,u svome radu držati ustaških načela". Ministri su položili za­ kletvu Paveliću64). „Katolički list" je, povodom toga, pisao da se Crkva moli, da „cijeli narod sa svojim odgovornim vodstvom bude istinski božiji narod"65) . . . Ovakav stav prema Muslimanima nije, kao što se i pokazalo, obećavao mnogo, jer je NDH bila ne samo h r v a t s k a nego i izrazito k a t o l i č k a d r ž a v a . Desilo se opet ono što je i Jere Jareb zamerao ranijim hrvatskim političari­ ma, koji su problemu Muslimana posvećivali malo pažnje. Jareb veli: „ . . . Hrvatska politika između dva rata, odnosno HSS kao njen glavni predstavnik, nije shvatila bit hrvatskoga problema u Bosni i Hercegovini. Aksiom hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto tako mora bit i u budućnost: Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini i njihovo vodstvo trebaju pomoći i sli­ jediti Hrvati-katolici. Najgora moguća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je napravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine (Banovina H rvatska)66).

4. Posle proglašenja NDH i imenovanja njene prve vlade postav­ ljalo se p i t a n j e određivanja granica nove dr­ ž a v e . Odlučujući faktori pri tome bili su Nemačka i Italija. Dok sa Nemačkom nije bilo nikakvih teškoća u određivanju granica sa Italijom su se pojavile velike teškoće. Da bi se one otklonile došlo je do razgovora između Pavelića i Italijana, koji su održani bili u Ljubljani 25. aprila 1941. godine i koji su ostali bez rezultata. Pro­ duženi su i završeni za vreme susreta Pavelića i Musolinija 7. maja 1941. godine. „Dakle u ciglih 13 dana bili su završeni tako zamašni granični, politički, vojnički i ekonomski razgovori. Jedini prego­ 63) „Katolički tjednik“ od 20. VII. 1941. 64) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 547-548. 65) „Katolički list" 1941, broj 16, str. 187-188. 6B) Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, str. 69.

670

varač sa hrvatske strane bio je dr Ante Pavelić i on sam snosi punu odgovornost za ondašnje odluke1167). To su poznati „Rimski ugovori11, koji su potpisani u Rimu 18. maja 1941. godine, i prema kojima je Italija uzela od NDH i sva ona ostrva koja je želela i deo Jadranske obale koji je htela68). Nije moguće pretpostaviti, da Pavelić i njegovi saradnici nisu osećali svu težinu poraza, koji su pretrpeli primajući ove ugovore. Dr Mile Budak, svakako svestan težine poraza koji se ocrtavao, pokušavao je da za to pripremi hrvatsku javnost. On je, 16. maja 1941. godine, pisao: „Ni najveće države ne mogu uvijek učiniti onako kako im želi srce, ni najm oćniji narodi nisu jednim udarcem postigli svoje na­ rodne i povijesne granice, pa se je bojati, da to neće ni nama uspjeti u najvećoj mjeri. Ima poteškoća, koje nisu ubitačne, ali su svakako bolne za svakoga Hrvata, no koje najjače osjeća onaj, koji je bio vazda i najvjerniji seizmograf svih hrvatskih težnji — naš Poglav­ nik1169). U svetlosti činjenica, kakve su bile tada, zvuče tragikomično Pavelićeve reči u odgovoru na Musolinijev pozdrav. Pavelić je rekao: „ . . . Pošto su određeni ugovori o granicama, i to u duhu velikog uzajamnog razumijevanja, pošto je paktom osigurana srdačna i in­ timna saradnja dvaju naroda, ne više rastavljenih nego povezanih na smirenom Jadranu, i hrvatski narod tradicionalno ponosan i ne­ zavisan svečanim činima, koji su danas izvršeni, slobodno pristoji i pristupa novom evropskom poretku, što ga promiču vlasti Osovi­ ne, te ističe u zajednici duha i prijateljstva one uvjete plodnoga ži­ vota, kojima je garancija već i samo ime Rima1170). NDH je, i for­ malno, 15. juna 1941. godine pristupila Trojnom paktu. Pavelić je u Rimu ponudio Zvonimirovu krunu Savojskoj dina­ stiji. Kralj Viktor Emanuel III. primio je ovu ponudu. Pre toga, 15. maja 1941. godine, bila je objavljena jedna Zakonska odredba po kojoj kruna kralja Zvonimira predstavlja suverenitet NDH71) .. . Odgovarajući na pozdrav kralja Viktora Emanuela III., Pavelić je isticao: „ . . . Mi i hrvatski narod, očekujemo monarha osnivača nove hrvatske dinastije, koja će nam prethoditi u našem preporodu. Mi smo toliko ponosni na kralja, koji će sjesti na prijestolje naše Hr­ vatske, kao što smo ponosni na našu državnu i narodnu nezavis­ nost1172). Aimona, vojvoda od Spoleta, kasnije od Aoste, nije nikada stupio na tlo Hrvatske, niti na hrvatski presto. Eugen Kvaternik je tvrdio, da je vojvoda od Spoleta imao sklonosti da dođe na hrvat­ C7) 6a) 69) 70) ’ i) 72)

Na istom mestu, str. 102. Viktor Novak, Na istom mestu, str. 578. „Hrvatski narod“ od 16. V. 1941. „Hrvatski narod" od 19. V. 1941. Viktor Novak, Na istom mestu, str. 576. „Hrvatski narod" od 19. V. 1941.

671

ski presto i da mu je govorio, u junu 1941. godine, da će on, čim stig­ ne u Hrvatsku i stupi na presto, početi borbu za povratak Dalmacije: „Ja ne želim, rekao je on, biti kralj bez mora i ratne mornarice. Ja sam pomorski časnik. Kažite Vašem gospodinu ocu, da ću od časa, kad stupim na hrvatsko tlo, biti veći Hrvat od Pavelića"13). Pavelić je uspeo da ga primi papa Pije X II i da sa njim ostane u razgovoru oko pola sata. Nije, međutim, poznato šta su sve razgo­ varali, ali se zna da Pavelić nije uspeo da Papa prizna NDH. Uspeo je da Papa pošalje svoga legata u Hrvatsku14). To je bio opat Giuseppe Marcone. Viktor Novak je, međutim, dokazivao na osnovu držanja papskog legata Marconea, da je „Vatikan više nego priz­ nao NDH"75). Neuspehe prema Italiji, koji su bili veliki, Pavelić je želeo da nadoknadi proširenjem na Istoku. On je polazio od gledišta, da NDH treba da pripadne s v a ona teritorija, koja je bila u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Pošto Baranja, Bačka i Banat nisu mogli bi­ ti uključeni u sastav NDH, Pavelić je pružio svoje aspiracije prema užem srpskom prostoru, posežući u većoj meri i na Sandžak, jer je i tamošnje Muslimane smatrao Hrvatima. Na ovoj strani Pavelić je hteo da pređe graničnu liniju između nekadašnje Austro-Ugarske i Srbije i Crne Gore. Granice prema okupiranoj Srbiji odre­ đene su Zakonskom odredbom od 7. juna 1941. godine, koja ima tri paragrafa. Prema ovoj Odredbi granica ide „od utoka rijeke Save u Dunav uzvodnim tokom Save do ušća Drine u Savu; od ušća rije­ ke Drine uzvodno tom rijekom, i to njenim najistočnijim rukavci­ ma tako da sva ostrva na Drini pripadaju NDH, do utoka potoka Brusnice u Drinu istočno od sela Zemlice; od utoka potoka Brus­ nice u Drinu teče granica NDH kopnom istočno od Drine tačno sta­ rom granicom između Bosne i Srbije, kakva je postojala do 1918. godine"76). Član treći ove Odredbe naređuje ministrima domobran­ stva i unutrašnjih poslova da „gore označenu granicu napose odmah zaposednu sa postrojbama hrvatskog domobranstva i hrvatske us­ taške milicije, te da odmah na licu mjesta postave međaške znakove izuzev područja grada Zemuna s okolicom, koje tvoreći sastavni dio NDH sporazumom sa Velikim Njemačkim Rajhom ostaje do konca rata vojnički zaposednut od prijateljske njemačke vojsk e"77). Hrvati, i ne samo ustaše, smataraju reku Drinu granicom ne sa­ mo između Srba i Hrvata, nego i između Istoka i Zapada: „Mi, koji smo učili poviest, pisao je dr Mile Budak, znademo da je Svemogu­ ći postavio na Drini granicu svjetova. Tamo vam je pukla najveća 73) 74) 75) 76) 77)

672

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 102. Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 575. Na istom mestu, str. 582, beleška 93. Zbornik zakona . . . , str. 165. Na istom mestu.

Crkva, koja je ikada postojala, otkada je svijeta i vijeka, Katolička crkva. Drina je granica Istoka i Zapada . . . Naši pravoslavci i nji­ hove vladike i popovi zanose se za svetu majčicu Rusiju, jer misle da je to neki, sveti pravoslavni komunizam. Ja im želim da im počeše leđa taj sveti pravoslavni komunizam'178). Iako je sa hrvatske strane isticano da je NDH s a m o h r v a t ­ s k a d r ž a v a , ona to nije bila po etničkom sastavu stanovništva. Fra Dionisije Juričev, revnosni prevodilac Srba na rimokatolicizam, isticao je i ovo: „ . . . U ovoj zemlji ne može da živi nitko osim Hr­ vata, jer ovo je zemlja Hrvata, a tko se neće pokrstiti, mi znamo kud ćemo sa njim e . . . Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se proširimo, a kada se proširimo i ojačamo, ako nam bude potrebno, još ćemo da oduzmemo od drugih1179) .. . Prema „Općem šematizmu katoličke crkve u Jugoslaviji11, koji je sastavio dr Krunosav Draganović, bilo je na prostoru NDH 1,885.943 Srba, 3/4 miliona Musli­ mana80). Rudolf Kizling navodi, da je teritorijalni opseg NDH „bez oblasti ustupljenih Italiji, iznosio 100.632 kv. km. i da je na njemu živelo 6,500.000 stanovnika. Od toga je bilo 3,300.000 Hrvata-rimokatolika, oko 100.000 Nemaca, 800.000 Muslimana, 2,200.000 Srba, 18.000 Jevreja kao i nekoliko stotina Italijana81). Ladislaus Hory i Martin Broszat navode, da je površina NDH iznosila okruglo 102.000 kv. kilometara. „Od oko 6,000.000 stanovnika državnoga područja bilo je jedva više od 3,000.000 katoličkih Hrvata, prema skoro 2,000.000 sa ovom državom uopšte neoduševljenih pravoslavnih (Srba, odnosno Bosanaca), preko pola miliona bosanskih Muslimana, 140.000 Nemaca, 70.000 Mađara, 40.000 Jevreja i oko 150.000 Slove­ naca, Čeha, Slovaka, Ukrajinaca i drugih, čija lojalnost, ni u kome slučaju, nije bila neproblematična1182). Prema Ferdu Čulinoviću površina NDH iznosila je 247.542 kv. kilometara i imala oko 6,300.000 stanovnika. Od toga je bilo 3,300.000 Hrvata, 1,925.000 Srba, 700.000 Musilmana, 150.000 Nemaca, 75.000 Mađara, 65.000 Slovaka, 30.000 Slovenaca, 5000 Italijana, 40.000 Jevreja83). Prema Francu Tuđmanu NDH je imala 98.572 kv. kilo­ metara sa oko 6,300.000 stanovnika. Od toga broja 3,300.000 Hrvata, 1.925.000 Srba, 700.000 Muslimana, 150.000 Nemaca, 75.000 Mađa­ ra, 65.000 Slovaka, 40.000 Jevreja, 30.000 Slovenaca, 5000 Italija­ na84). 78) 79) 80) 81) 82)

„Katolički tjednik" od 17. VIII. 1941. Navedeno kod: V. Novak, Magnum Crimen, str. 627. Navedeno: Na istom mestu, str. 601. Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 177. Ladislaus Hory-Martin Broszat, Na istom mestu, str. 68-69. 83) Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 77. 84) Franc Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 209.

673

Jere Jareb navodi: „Hrvatska država imala je 1941. vjerovatno oko 6,500.000 stanovnika. Prema popisu pučanstva 1931. povijesna Hrvatska imala je 6,043.400 stanovnika, od toga 3,060.000 Hrvata, 716.000 Hrvata Muslimana, 1,847.400 Srba pravoslavaca, 145.000 Nijemaca itd. Od te povijesne Hrvatske bilo je u svibnju (maju) 1941. pripojeno Italiji: dio Istre, koji je 1920. pripao Jugoslaviji, više od polovine Dalmacije i jedan dio Hrvatskoga Primorja. Međumurje je bez pristanka hrvatskih vlasti bilo pripojeno Mađarskoj. Vjero­ jatno ne griješimo, kad kažemo da je 1941. bilo u NDH oko 4,000.000 Hrvata katolika i Muslimana i oko 2,000.000 Srba pravoslavaca"85). Pojam „povijesne Hrvatske “ određivao je dr Mladen Lorković ova­ ko: „Hrvatska,Međumurje, Slavonija sa Srijemom, Dalmacija, Bos­ na i Hercegovina, te dio Istre (otok Krk i opština Kastav), koji je pripao Jugoslaviji"86). Prema međunarodnom pravu ova je teritorija, i pored progla­ šenja NDH, bila sastavni deo državnog područja Jugoslavije, koja nije priznavala ni akt od 10. aprila 1941. godine, ni akte i odluke njezine vlade. Zbog toga su i njene granice, sa međunarodnopravne tačke gledišta, bile samo fiktivne: „NDH nije iz tih razloga imala niti političkog naroda kao elementa svoje državnosti (kao okupator­ ska tvorevina) jer su stanovnici s toga područja bili i ostali držav­ ljani Jugoslavije. Okupatorskim aktima nije se jednostavno moglo izmijeniti državnopravna pripadnost građana okupirane Jugosla­ v ije "87). Franjo Tuđman je isticao: „Hrvatska buržoazija objektivno je dobila mogućnost da istom sada u okviru Velike Hrvatske, na te­ ritoriju NDH, organizira svoju vlast, svoju državu, svoju ekonomi­ ku, i prema tome ona je u Drugom svetskom ratu došla u prividnu mogućnost da oživotvori svoje buržujske klasne ciljeve"88).

85) S6) 87) 88)

674

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 87-83. D r M laden Lorković, „Narod i zem lja H rv a ta ", Zagreb 1939, str. 160-161. Ferdo Čulinović, Stvaranje nove jugoslovenske države, str. 15. Franjo Tuđm an, Velike ideje . . str. 187.

D R ŽAV A KOJA UNIŠTAVA SAMU SEBE

Nezavisna država Hrvatska (NDH) može se nazvati državom, ko­ ja je uništavala samu sebe. To je bila, koliko mi znamo, jedina dr­ žava u istoriji, koja je vodila rat istrebljenja protiv više od jedne trećine svojih podanika (Srba, Jevreja, Cigana). To je bila država verskih i nacionalističkih fanatika, koji su bili žrtva svoje mašte i svojih mržnjom ponetih egzaltacija. Stvarnost, u kojoj su se našli, pokazala im je da su oni bili površni fantasti rušilaštva, koje je jelo samo sebe. Njihovo nacionalno hrvatsko osećanje bilo je potamnelo i oporočeno ubilačkom mržnjom i prema Srbima i prema Jev­ rejima i Ciganima, koji su bili nemoćni da se brane.

1. I pre nego što su došle na vlast u s t a š e nisu tajile svoju mrž­ nju na Srbe u kojima su oni, poneti megalomanijom velikohrvatstva, gledali smrtne neprijatelje Hrvata što Srbi, razume se, nisu bili, niti su hteli biti. Srbi su ustašama smetali, uglavnom, zbog dva razloga: što su bili S r b i i što si bili p r a v o s l a v n i . U krat­ kom postojanju i razvijanju NDH pokazaće se, da su ustaše nekako i mogle primiti r a s r b l j e n o p r a v o s l a v l j e , ali Srbe kao narod, a najčešće ni kao pojedince, nisu mogli primiti. Iako na Srbe nisu mogli primeniti svoju rasnu teoriju, oni su ih smatrali mnogo nižim, po ljudskom dostojanstvu, od Hrvata, koje je trebalo oslo­ boditi svakoga srpskog uticaja. U svome državno-nacionalnom pro­ gramu, koji su izgrađivali godinama pre dolaska na vlast, ustaše su, kao glavnu tačku imali u n i š t e n j e S r b a što su oni, bez ikakvih obzira, i pokušavali. Kod ustaša je, kada su došli na vlast, mržnja prema Srbima bila jača od radosti što su dobili svoju drža­ vu. Za celo vreme postojanja njihove vlasti bili su svi njihovi na­ pori usmereni na očuvanje ove države. U zakletvi, koju su polagale unovačene ustaše, stoji: „da ću svime što mi je sveto, da ću se pod ustaškom zakletvom u ustaškim redovima boriti za oslobođenje hrvatskog naroda i za izvojevanje NDH, da ću izvršiti sve naredbe 675

Poglavnika i svaku zapovijeđ predpostavljenih u ustaškoj vojsci, da ću učiniti sve što mi se naloži, da ću najstrožije čuvati svaku mi povjerenu tajnu i da nikada nikome ništa odati neću"1). Ustaštvo je, kao što se vidi iz ove zakletve, sebe potpuno izjednačilo sa hrvat­ stvom i oglasilo se za predstavnika hrvatskog naroda. Pavelić je, 29. aprila 1941. godine, izdao „Odredbu o uskladbi ra­ da ustaške organizacije s državnim vlastima", kojom se ustašama poverava „organizacija cjelokupne državne vlasti". Nadzor nad svim vrši „Hrvatski ustaški pokret" i sve ima da se izvršava ,,u potpu­ noj saglasnosti sa slovom i duhom ustaških načela, te u skladu sa narodom i državnom politikom, izraženom u tim načelima"2). Prema osmom članu Načela ustaškog pokreta, hrvatski narod „ne vežu nikakve međunarodne niti državnopravne odredbe iz sadašnjosti, niti iz plošlosti koje nisu u potpunoj saglasnosti sa ovim načelima, niti će se na takove u svojoj nezavisnoj državi neko obzirati". U državnim poslovima, ističe su u tačci 11, „ne smije odlučivati nitko, tko nije po koljenima i po krvi član hrvatskoga naroda, te isto ne smije o sudbini hrvatskoga naroda i hrvatske države odlučivati ni­ jedan strani narod, ni država"3). Hrvatima je, izgleda, bilo veoma stalo do toga da dođu do svoje države bez obzira kako i na koji način. Jere Jareb ističe: „Hrvati nacionalisti, isto tako i cjelokupan hrvatski narod, imali su jednu zajedničku ideju ostvarenje samostalne hrvatske države. Ideju hr­ vatske države prihvatili su isto tako Hrvati liberali, kao i oni orga­ nizirani u katoličkim redovima. Ovdje mislim na ljude intelektual­ no formirane posle 1925. godine, jer starija generacija, koja je u mla­ dosti bila jugoslovenska, nije se toga mogla nikada potpuno otre­ sti"4). Polazeći sa ovakvog gledišta ustaše su određivale odnos NDH prema Srbima. Odmah u početku je Pavelić izdao nekoliko odreda­ ba, koje su jasno obelodanile kakav će biti odnos NDH prema Srbi­ ma. Već 18. aprila 1941. godine Pavelić je izdao „Zakonsku odredbu o nekretnimama tzv. dobrovoljaca". Reč je, ovde, o naseljenim Sr­ bima dobrovoljcim a iz Prvog svetskog rata, kojima je država bila dodelila izvesne površine zemlje od zemljišnog fonda bivših veleposednika, koji su većinom bili stranci i koje su bile došle pod udar agrarne reforme. Prema ovoj Odredbi zemljište, dodeljeno dobro­ voljcim a, proglašuje se „hrvatskom narodnom svojinom" i oduzi­ ma se od njih bez prava na „bilo kakvu odštetu, za tu zemlju, niti ne bilo što, na toj zemlji sagrađeno" (član 1). To oduzeto zemljište 1) grad 2) 3) 4)

676

M laden Colić, Takozvana N DH . Nezavisna država H rvatska 1941. Beo­ 1973, str. 408. Zakonski zb o r n ik . . , str. 10; M . Colić, Na istom mestu, str. 416. Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 553. Jere Jareb, Na istom m estu, str. 59.

biće podeljeno hrvatskim seljacima „na temelju zakona, koji će se izdati". Dok to ne bude upravljače time posebni državni organi“ (član 3). Iza ovoga materijalnog obespravljenja Srba-dobrovoljaca koji su morali napustiti zemlju, došla je, 25. aprila 1941. godine, „Zakonska odredba o zabrani ćirilice'1. Na celome području NDH zabranjeno je upotrebljavanje ćirilice. Uz ovu Odredbu bila je izdata i ,,pro~ vodbena naredba11 Ministirstva unutrašnjih poslova prema kojoj je zabranjena upotreba ćirilice na celome području NDH. „To se na­ ročito odnosi na cijelo poslovanje svih državnih i samoupravnih ti­ jela, na urede javnog poretka, na trgovačke i njima slične knjige i dopisivanja i na sve javne napise11 (član 1). Svi javni napisi, pisani ćirilicom, imali su se ukloniti u toku tri dana. K o se ogreši o ovu naredbu kazniće se „novčano do 10.000 dinara i zatvorom do m je­ sec dana115). Srbe je pogodila i Pavelićeva naredba o državnim činovnicima, koji su to postali posle 1. decembra 1918. godine kao i sve, „kojima je za tzv. nacionalni rad priznata mirovina i trajna potpora ma pod kojim nazivom ne priznaje se pravo, da na temelju tih službi dobi­ vaju mirovinu na račun proračuna i blagajne NDH, a udovicama i djeci pravo na obiteljsku m irovinu116). Činovnicima, koji su imali pravo na penziju p r e 1. decembra 1918. godine to se pravo i dalje priznaje, ali im se one godine službe p o s l e 1. decembra 1918. ne­ će priznati7). Ovim odredbama bio je, pored Srba, pogođen i veliki broj Hrvata koji su, posle 1. decembra 1918. godine bili i postajali državni i samoupravni činovnici. U duhu ovih odredaba izdata je i zabrana držanja i nošenja svih odlikovanja bivše Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije i „svih povlastica stečenih tim odlikovanjima11. Traženo je da se napravi „popis predanih odlikovanja u dva pri­ m jerka118). Sledio je niz drugih odluka. Prema „Zakonskoj odredbi o držav­ ljanstvu11, od 30. aprila 1941. godine, Srbi su mogli biti samo ,,d rž a v n i p r i p a d n i c i 11, ali ne i punopravni državljani NDH. To je, prema članu 2, mogao biti „pripadnik arijskoga podrijetla, koji je svojim držanjem dokazao da nije radio protiv oslobodilačkih tež­ nji hrvatskoga naroda i koji je voljan spremno i vjerno služiti na­ rodu i NDH119). Ministarskom naredbom od 18. jula 1941. godine zabranjuje se naziv „srpsko-pravoslavna vjera11, jer nije više u skla­ du sa novim državnim uređenjem. „Stoga određujem, veli dr Mir­ ko Puk, da se ubuduće ima upotrebljavati naziv „grčko-istočna 5) 6) 7) 8) 9)

Zakonski Zakonski Na istom Na istom Na istom

z b o r n i k ..., str. 26; M l. Colić, N a istom mestu, str. 417. zbornik, str. 18. mestu, str. 18. mestu, str. 26. mestu, str. 42.

677

vjera"10). Početkom juna 1941. godine izdata je naredba o ukidanju svih „srpsko-pravoslavnih škola i zabavišta". „Zakonskom odredbom o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu", štiti se hrvatski jezik od stranih uticaja, jer on „ni­ je istovjetan ni s jednim drugim jezikom, niti je narječje bilo ko­ jeg drugog jezika ili bilo s kojim drugim narodom zajedničkog jezika, zato se i zove „hrvatski jezik“ u). Sedma tačka ove Zakonske odredbe stavlja u dužnost Ministru nastave da propiše mjere, „da se hrvat­ ski jezik očisti, a pravopis ustali u duhu ove zakonske odredbe, te će ujedno propisati i kazne za zaštitu čistoće jezika i pravopisa4112). Ustaška vlast donela je, 19. septembra 1941. godine, „zakonsku odredbu o preuzimanju imovine „srpskih zavoda i ustanova u Hr­ vatskim Karlovcima (Sremskim Karlovcima) u vlasništvo NDH. Radilo se, prema prvom članu, o imovini „Karlovačke gimnazijske zaklade'1, „Srpskog narodnog crkvenog klerikalnog fonda" i „Stefaneuma“ , koji su postali vlasništvo DNH. Doneti su propisi i o tome kako će se ova imovina preneti u vlasništvo NDH13). Dan pre toga doneta je naredba o izmeni naziva pojedinih mesta, koja su se nazi­ vala srpskim ili turskim imenom. Tako je umesto „Karađorđevo" i ,,Obilićevo“ došao „Tomislavac" i „ Zvonim irovac“ ; naziv „Njegoševac“ izmenjen je u ,,Antunovac“ . I u nizu naziva, koji su ispred sebe imali reč srpski ili turski došla je reč hrvatski14). Naziv „Srpsko p olje“ i „Srpska Kapela" promijenjeni su, 4. oktobra 1941. godine, u „Hrvatsko P olje" i „Hrvatska Kapela"15). Istovremeno su izda­ vane i naredbe o ograničavanju kretanja Srba u mestima gde su stanovali. „Tako je u Zagrebu početkom svibnja (maja) izdana na­ redba o zabrani kretanja Srba noću, te istodobno naređeno je da se isele oni koji stanuju u sjevernim dijelovima grada, tj. iz stanbenih četvrti najvišega standarda. Slične naredbe su uslijedile i u drugim mjestima širom NDH. Nadzor nad kretanjem Srba još je više bio pojačan naredbama da „pravoslavni" građani moraju nositi plavu traku na rukavu sa početnim slovom ,,P“ 16). „Tako je ovaj znak ,,P“ (Pravoslavac) imao da bude srednjevekovni getovski znak za prokazanih 1,885.943 Srba, koji su imali da priđu ili „vjeri dje­ dova", ili da ih se ukloni iz NDH, a to ili emigraciju u Nedićevu Srbiju ili odašiljanjem Bogu na istinu, sa spasenim ili nespasenim dušama"17). i°) U) 12) 13) 14) 15) 16) 17)

678

„Narodne novine“ od 19. V II. 1941. Zakonski zbornik, str. 42. N a istom mestu. M laden Colić, Na istom mestu, str. 448. Zakonski zbornik, tsr. 634. Na istom mestu, sir. 729. Fikreta Jelić-B utić, N a istom mestu, str. 165. Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 603.

Prema naredbi Ministarstva unutrašnjih dela, od 10. maja 1941. godine, trebalo je iz službe otpustiti sve „Srbijance", a pod tim se imenom mislilo i na one Srbe, „koji su se doselili na područje NDH poslije siječnja 1900. godine" kao i na njihove potomke18). Pominju se ,,i ostali Srbi" pod kojima se razumeju Srbi-domoroci, koji mogu ostati u službi ali ne mogu imati vodeće položaje. Postoji jedno na­ ređenje Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja, od 11. novembra 1941. godine, Kotarskom sudu u Zemunu, „da pozove sve službe­ nike . . . koji su grčko-istočne vjere da imadu u roku od mjesec dana dostaviti ovom Ministarstvu, putem naslova, potvrdu crkvenih vla­ sti, da su prim ljeni u rimokatoličku odnosno grčko-katoličku, musli­ mansku, evangelističku vjeru i da su upisani u Matice tih vjera"19)... Otpuštani su i Srbi iz Crne Gore, ali se, prema naredbi od 14. maja 1941. godine, nije smelo sa njima postupati kao sa Srbima: ,,U njiho­ vu ličnost, imovinu i nameštenje vlasti ne smiju dirati, jer oni su dr­ žavljani prijateljskog naroda čije državljanstvo do danas nije ure­ đeno"20). 2. Nezavisna država Hrvatska (NDH) proizašla je iz duha i koncep­ cija ustaškog pokreta. Cilj ove države je bio da taj duh i te kon­ cepcije oživotvori. Ustaše su smatrale da im na tome putu s m e ­ t a j u S r b i i zbog toga su ih, o d m a h u p o č e t k u , s t a ­ v i l i i z v a n z a k o n a . Još u prvoj fazi organizovanja ustaške vlasti dali su glavni nosioci te vlasti niz izjava o Srbima i o polo­ žaju u kome su se oni našli. Istupali su naročito dr Mile Budak, dr Viktor Gutić, dr Milovin Zanić, dr Mirko Puk. Svi su oni lebdeli u oduševljenju što su dobili s v o j u državu i m o g u ć n o s t da javno iznesu svoja shvatanja o Srbima i ocrtaju okvire i meto­ de rešen ja „Srpskog pitanja". Oštrice su, u svim prilikama, bile uperene protiv Beograda, Srbije i Srba uopšte. Članovima organi­ zacije „Katolički muževi" govorio je dr Mile Budak na jednom sku­ pu i ovo: „ . . . Beograd je bio preskočio svaki zid, ali nije mogao ka­ toličanstvo. Pravoslavci su došli u ove krajeve kao gosti. I oni su trebali već jednom da napuste ove krajeve. Istina, mnogi neće moći otići, ali će zato htjeti preći na našu vjeru. To možda neće biti iz naj­ čistijega uvjerenja i zato ćete vi djelovati da svojom molitvom i ra­ dom to djelo potpom ognete"21). Dr Viktor Gutić bio je jedan od najrevnosnijih progonitelja Srba. Kod njega su se, u odnosu na Srbe, mešale m r ž n j a i k r ­ 18) 19) 20) 21)

„Narodne n ovin e" od 7. V I. 1941. Viktor N ovak, Na istom m estu, str. 799. K a d : Fikreta Jelić-B utić, Na istom mestu, str. 165, beleška 102. „Katolički lis t" 1941., broj 25, str. 295.

679

v o ž e d n o s t i on je ne samo tražio uništenje Srba, nego je u tome prednjačio. U franjevačkom manastiru na Petrićevcu Gutić je, po­ lovinom maja 1941. godine, govorio i ovo: „ .. . Svaki onaj Hrvat, koji se danas zauzimlje za naše dojučerašnje neprijatelje, ne samo da nije nikakav dobar Hrvat, nego je protivnik i ometač unaprijed smišljenoga, dobro proračunatoga plana za čišćenje naše Hrvatske od neželjenih elemenata1122). Gutić je krajem maja 1941. godine, barangirajući mase protiv Srba, govorio u Sanskom Mostu: „Nema više srpske vojske! Nema više Srbije! Nema gedža naših krvopija, nestalo je ciganske dinastije Karađorđevića pa i kod nas — uskoro — drumovi će poželjet1 Srbalja al1 Srbalja više biti neće. Izdao sam drastične naredbe za njihovo potpuno uništenje, a slijede nove za potpuno istrebljenje. Ne budite slabi ni spram jednoga. Držite uvi­ jek na umu da su to bili naši grobari i uništavajte ih gdje stignete, a blagoslov našega Poglavnika i moj neće vam uzmanjkati. Svak koji se za njih bude zauzimao, postaje samim tim neprijatelj hrvat­ ske slobode. Srbi neka se ne nadaju ničemu, i za njih je najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva1123) . . . Na zboru u Prnjavoru Gutić je, 9. jula 1941. godine, govorio: „ . . . U ovome srezu postoje tri crkve otete od Hrvata od kojih je jedna u Prnjavo­ ru. Sutra ih zauzmite i na njima napišite „Hrvatski dom11. Oni koji su primili pravoslavnu vjeru treba odmah da pređu u katoličku vjeru, da ne bih ja o tome donio posebne odluke. Ovome srpskome gnijezdu u Prnjavoru poručujem: da ću ja doći i uzeti sebi 24 sata da to srpsko gnijezdo uništim. Ja ću ubijati, a vi ćete za mnom1124). Kada se Gutić, 28. maja 1941. godine, vratio iz Zagreba izjavio je, „da je na svoje zadovoljstvo i na korist naroda, svršio u Zagre­ bu velike i važne poslove. Sada treba da pristupim grandioznom dje­ lu čišćenja hrvatske Bosanske Krajine od neželjenih elemenata, a naročito Banja Luke, jer ona, po zamisli Poglavnika, ima da bude glavni grad NDH1125). Te svoje mere čišćenja Gutić je, bliže, objasnio ovako: „Bez sumnje, poduzeće se najstrožije i najenergičnije mjere, koje se uopće mogu i dadu izvesti. Ono što sam do sada poduzeo tek je sitnica, jedna takva malenkost, koja se može mikroskopski vidjeti, pa onda možemo pomisliti šta još čeka neprijatelje NDH u našoj pitomoj Bosanskoj Krajini. U tome pogledu imam odrije­ šene ruke. Hoću da služim Božijoj i narodnoj volji. Oni nepoželjeni elementi bit će u našoj Krajini u najkraćem roku iskorijenjeni, tako da će im biti zatrt trag, a jedino što će ostati biće zlo sjećanje na n jih 1126). Na ustaškoj skupštini u Banjoj Luci Gutić je, u ulozi 22) 23) 24) 25) 26)

680

„H rvatska k ra jin a" od 16. V. 1941. „H rvatska k rajin a" od 30. V . 1941. N avedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 609. N a istom mestu. N a istom mestu.

stožernika, pretio Srbima i ovako: „ . . . A li sutra ću pritegnuti. Pucaće kičma. Poručite to našim neprijateljima. Poručite im, pucaće kičme . . . Nastaće čišćenje .. . Nema milosrđa . . . Poglavnik i hr­ vatski ministri jedva čekaju da dođu u očišćenu Banja Luku, a to će biti brzo, brzo ćemo mi raditi. Ja ću biti ovdje gvozdena metla .. . i ja kažem, neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše dušmane"27). Dr Mile Budak je, u nekoliko mahova, iznosio svoje shvatanje o Srbima. Tako je, 8. juna 1941. godine, govorio na zboru u Vuko­ varu: „Sto se tiče Srba, koji ovdje žive, to nisu Srbi nego dopetenci s Istoka koje su kao torbonoše i ostale slugane doveli Turci. Oni su sjedinjeni samo sa pravoslavnom crkvom, a mi nijesmo uspjeli da ih asimiliramo. Međutim, neka znadu da je naša lozinka: „Ili se po­ kloni ili se ukloni"28). U Pakracu je, 20. jula 1941. godine, Budak govorio na jednom zboru: „Vi dobro znate za onu narodnu: jednoga Vlaha posadi i pogosti za stolom, a drugoga veži u vreću i sedi na njega. Što ti misli onaj pod stolom, to ti misli i onaj za stolom. Zato zapamtite i ovo: s Vlahom (Srbinom) jedi samo do pola zdjele, a od pola zdjele ubi ga zdjelom po glavi, jer će i on tebe"29). „Morate pak znati, govorio je Budak 3 .avgusta 1941. godine na zboru u Ivancu, da ćemo ovu domovinu učiniti hrvatskom katoličkom i muslimans­ kom domovinom, jer je to bila od postanka i takvu ćemo ostaviti pokoljenjima koja dolaze iza nas"30). Dr Mirko Puk je, 6. jula 1941. godine, poručio Srbima u NDH: „Srbi su došli u naše krajeve sa turskim četama, kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti, da u našoj narodnoj državi vladaju dva naroda. Jedan je Bog i jedan narod koji vlada, a to je hrvatski narod. Oni koji su došli u našu domovinu prije 200 do 300 godina, neka se vrate odakle su došli. Doglavnik Mile Budak rekao je na jednoj skupštini, da za njega vrijedi hrvatska rečenica: ili se ukloni ili se pokloni". A ja vam kažem: ili se uklonite iz naše domovine milom ili ćemo vas ukloniti silom. Ako mislite, možete se i pokloniti"31). Na zasedanju Hrvatskog sabora Puk je u jednom govoru objašnjavao i politiku režima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. On je, ovom prilikom, licemerio: „ . . . Još da se osvrnem na takozvanu SPC, odnosno na grčko-istočnu vjeru. U tome pravcu izjaviti mi je da NDH ne progoni grčko-istočnu vjeru dok nasuprot ne može priznati SPC. Poznata je činjenica, da istočne crkve pri­ padaju takozvanim n e z a v i s n i m crkvama tj. takvim crkvama gdje upliv državne vlasti na sve grane vjerske i na samo postavlja­ nje vjerskih službenika toliko veliki, da u stvarnosti te crkve ne 27) 28) 28) 30) 31)

„P olitika" od 20. X I I . 1945. „Katolički tjed n ik " od 29. V I. 1941. Navedeno kod: Viktor N ovak, str. 605. „H rvatski n arod" od 4. V III. 1941. „H rvatski n arod" od 7. V II. 1941.

681

uživaju ni organizacionu ni funkcionalnu slobodu, nego su te crkve organi državne vlasti, jer je i sam vrhovni poglavar ujedno i vrhov­ ni poglavar crkve, te jer je poznata činjenica, da laički elemenat u tim crkvama ima predominantnu ulogu. Prema tome dozvoliti na teritoriji NDH osnivanje SPC, značilo bi dozvoliti vladi države Sr­ bije, da vrši jedan dio svoje državne vlasti putem SPC i na terito­ riji NDH — što nijedna država ne bi dozvolila i ne može dozvoliti, a to ne može dozvoliti ni NDH . . . Prema tome, NDH podupire akci­ ju prelaza grčko-istočnjaka na katoličku vjeru, te je državi pozna­ to da je samo promidžbom iz toga hrvatskoga elementa stvoreno naknadno srpstvo. Ovim prelaskom na djedovsku vjeru vraća se jedinstvo hrvatskoga naroda u onim krajevima, gdje je silom prili­ ka to jedinstvo bilo oslabljeno, oni se vraćaju istinskim svojim pre­ dajama i duhovnim izvorima. Tko ne želi iz bilo kojih razloga priz­ nati ovo povijesno stanje prosto mu stoji napustiti teritoriju ove države"32). I dr Milovan Zanko, još jedan sa vrha ustaškog vodstva, grmeo je, početkom juna 1941. godine, na zboru u Novoj Gradiški: „Usta­ še! Da znate, ja govorim otvoreno: ova država, ova naša domovina mora biti hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, treba i da idu. Događaji kroz stoljeća, a osobito ovih dvadeset godina, po­ kazuju, da je tu svaki kompromis isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugoga i nema te metode, koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti, da učinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba, koji su nas stotinama godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove drža­ ve i to kad izvršimo izvršičemo ono što piše u Ustaškim načelima. Neka se ne zaboravi, da mi imamo van naših granica u samoj Ame­ rici oko 800.000 Hrvata, pa nećemo taj jadni svijet, koji je išao u Ameriku trbuhom za kruhom, jer ga nije imao u svojoj domovini, nećemo zaboraviti taj svijet. Taj svijet treba da dođe natrag kada ovdje nastani ognjište koje ćemo očistiti"33). Bilo je, razume se, još dosta sličnih izjava i na „nižim nivoima", koje su bile sasvim u skladu sa gore navedenim. Tako je fra Dionisij Juričev, koji je jedno vreme bio i Pavelićev kapelan, govorio na zboru u Stazi: „ . . . U ovoj zemlji ne može da živi niko osim Hr­ vata, jer je ovo zemlja hrvatska, a tko se neće prekrstiti, mi znamo kuda ćemo sa njim. Ja sam u ovim gore krajevima davao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potrebno, učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti i malo dijete od 7 godina, a koje smeta našem ustaškom poretku. Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se pro­ širimo . .. Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da zna­ te da ja, kada je potrebno uzmem strojnicu u svoje ruke i tamanim 32) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 797-798. 33) „N ovi list" od 3. V I. 1941.

682

sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti"34). Juričev je poginuo septembra 1943. godine. Kao neka vrsta sinteze ovakvih shvatanja i namera može se uze­ ti članak pod naslovom: „Zašto ovako istupamo11, koji je objavljen u franjevačkom listu „Nekoć i danas11, koji je počeo izlaziti janua­ ra 1944. godine. Na postavljeno pitanje dat je odgovor: „Evo zaš­ to! U Hrvatskoj se s a d a v o d i h r v a t s k i r a t , rat za našu čast i ponos, rat sa opstanak ne samo hrvatske države nego i za op­ stanak hrvatskoga naroda kao takvog. Vodi se, dakle, čisto odbrandbeni rat za sačuvan je naše ponosne prošlosti, a naročito za našu vla­ stitu trajnu budućnost. Naš narod, organizirani u domobranskim i ustaškim jedinicama te miliciji, brani sam svoj goli život, svoj vla­ stiti opstanak . . . Mi vodimo isto tako i vjerski rat za opstanak oču­ vanje naše krišćanske kulture, za očuvanje moralnoga i etičkog za­ sada našeg hrvatskoga naroda, rat za uništenje najgrubljeg materi­ jalnog i senzualističkog naziranja na svijet, dosledno: rat do istreb­ ljenja onih, koji su tu nauku do u detalje u svoj banditski program, a još više u svoj život smeća i taloga proveli1135).

3. Govori i razne izjave najodgovornijih ustaških vođa bili su i s i g n a l i p o d s t i c a j za neobuzdanu erupciju patološke krvo­ žednosti mrzitelja Srba, koja je našla svoj puni izraz u b e z b r o j ­ nim r a z n o v r s n im zločinima, koji su vršeni nad Sr­ bima. Morao bi se naći izuzetan talenat, koji bi umeo i mogao da sve ove, vaistinu bezbrojne, i raznovrsne zločine zahvati i prikaže u svoj njihovoj grozoti. Mi ovde možemo dati samo fragmente iz te krvave stvarnosti. Ustaški princip, u odnosu prema Srbima, bio je: ili se pokatoliči, ili iseli ili ćeš biti ubijen . . . I suviše je malo reći, da su Srbi u NDH, naročito u toku 1941. godine, bili stavljeni i z v a n z a k o n a . Prema njima se postupalo još gore. Rimokato­ lički sveštenik u Novoj Gradiški, Franjo Matica, govorio je, opijen vlašću i neodgovornošću, Srbima i ovo: „ . . . Bog je na nebu, ustaše na zemlji, a Jasenovac po srijedi — i sada hoćete ili nećete11315). Ustaški logornik u Dvoru na Uni, istovremeno rimokatolički svešte­ nik, govorio je u jesen 1941. godine: „Tko se osjeća Srbinom neka ide preko Drine, Srbima ovdje nema mjesta, ovo je država ustaška hrvatska, a koji se osjećaju da su pošteni neka pređu na katoličku vjeru, jer im to samo može biti spas; vidite kako Srbi putuju u Beo­ 34) D okum enti o protivnarodnom radu i zločinim a jednoga dijela katolič­ kog klera, Zagreb 1945, str. 59. 35) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 707. si') D ok u m e n ti. . . , str. 76.

683

grad po rijekama i potocima, a tako će biti svakome tko se osjeća Srbinom; naređenje je svim ustašama, da Srbi u Pounjskim selima imaju da otiskavaju sve svinje koje plivaju po rijeci Uni (misli na poubijane Srbe), da ne ostaju po obalama Une“ 31). Marko Zovko, dekan u Stocu (Hercegovina) cinički je govorio preverenim Srbima pred ubijanje: „ . .. Nije nama bila namjera da spasavamo vaše živote. Historija uči da je i prije bilo naroda koji su nestali pa će nestati i srpskoga naroda. Prevodeći vas na katoličku vjeru imali smo namjeru đa spasemo vaše duše“ 38). Vlado Bilobrk, sveštenik u Metkoviću, učio je svoje vernike: „ . .. Ljude ubijati nije grehota nego moramo sve poubijati što nam smeta, i potpuno oči­ stiti našu zem lju"39). Dr Srećko Perić, franjevac iz manastira Go­ rice kod Livna, organizator pokolja Srba u Livnu, govorio je u cr­ kvi: „Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe od reda. Najprije zakoIjite m oju sestru, koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe redom. Kada ovaj posao završite, dođite k meni u crkvu, gdje ću sve ispovijediti, pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni"40). Fratar Ante Klarić, sveštenik u selu Tramošnica, kod Bos. Samca, ironizirao je one, koji su po njegovoj oceni bili malo krvoločni: ,, .. . Vi ste babe i treba da obučete suknje, jer niste do sada ubili nijednoga Srbina. Mi nemamo oružja i noževa i treba da ih kujemo od starih kosa i srpova, tako da gdje god vidite Srbina zakoljite ga"41). Bilo je, na žalost, još dosta ovakvih izjava i podstrekivanja na vršenje zločina nad Srbima. Iako im je motivacija bila različita, cilj je uvek bio isti: uništiti i iskoreniti što više Srba. Na Pavelićev rođendan, 19. juna 1941. godine, govorio je sveštenik Mate Moguša u Udbini i ovo: „ . . . Iselit ćemo i istrijebiti ćemo srpski narod u Hrvatskoj, i biti ću srećan kada budem mogao d i j e l i t i s r p s ­ ku z e m l j u H r v a t i m a . Ustaše će se nemilosrdno boriti i istrijebiti sve one koji ne budu vjerni NDH i njenom Poglavniku i stvaraocu Anti Paveliću. Pogledaj, narode, ovih hrabrih 16 ustaša, koji imaju 16.000 metaka i koji će pobiti 16.000 Srba, poslije čega ćemo dijeliti Mutličko i Krbavsko P olje"42). Osvrćući se na nera­ zumljivu pojavu, da su podstrekači proganjanja, zlostavljanja i ubi­ janja Srba bili najviše franjevci, napisao ie italijanski novinar Corrado Zoli u svome listu „II Resto di Carlino", od 18. septembra 1941. godine i ovo: „Ono je prvi franjevac iz Assisi (Sv. Franjo Asiški) bratimio ptice i sestrio ribe, a ovi njegovi učenici i duhovni potomci, po NDH, napunjeni mržnjom, kolju nevine ljude, braću 37) Na istom mestu, str. 131-132. 38) 38) 40) 41) 42)

684

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

141. 147. 163. 158. 136.

po ocu Nebesnom, braću po jednom istom jeziku, braću po jednoj krvi, i braću po jednom istom tlu majke zemlje, što ih napaja so­ kovima istih njedara; kolju i ubijaju, zakopavaju žive ljude po ja­ mama, mrtve strmoglavljuju u rijeke, u more ili niz provalije . . . Postojale su bande ubica, koje su bile i verovatno su još vođene i poticane od katoličkih sveštenika"43). Oblici zlostavljanja i ubijanja Srba u NDH bili su različiti: po­ jedinačna i masovna hapšenja; formirane grupe taoca koji su slu­ žili kao rezervoar za odmazde; pojedinačna i masovna ubijanja; ubijalo se i vatrenim oružjem, klanjem, tupim oruđima, maljem u glavu i u potiljak, klanje i deranje živih ljudi, sečenje ušiju, va­ đenje očiju, odsecanje nosa i drugih delova tela, pečenje živih lju­ di na vatri; zakopavanje u zemlju živih ljudi; ili do pola ili sasvim; bacanje živih ljudi u jame, rudarska okna ili krečane; paranje utro­ ba trudnih žena; ubijanje dece udaranjem zidove ili o zemlju, ili bacanje male dece u vis i dočekivanje na noževe. Naređivano je često da oni koji će biti poubijani sami sebi kopaju grobove u koje će biti sahranjeni. Živim sveštenicima su čupali brade i brkove, odsecali uši i nos. Često su pre ubijanja žrtve unižavane i sramoćene. U selu Rogulje, srez Dvor na Uni, sramoćene su i zloupotrebljavane žene: „Zene su sve svukli do gola te ih nagonili da jašu kroz selo i da pevaju, a ostale ljude su vezali žive na magarcu. Za sveštenika Josipa Astaloša u Dalju utvrđeno je: „Po noći znao je sa svojom bandom pokupiti Srbe sa ženama i djecom, i strpati ih u podrume, gdje su ih njegovi ljudi batinali, a mnoge žene su do gola svlačili"44). Rimoka­ tolički sveštenik Eugen Gujić, ubica pravoslavnog sveštenika Miladina Minića, iz Bileševa kod Zenice, zlostavljao je njegovu ženu, koja je izjavila: „ . .. Kada sam vidjela šta će da se desi sa pokojnim Miladinom i zamolila sam popa Guića Eugena, da nas ostavi u životu, a sve stvari neka nose. Pri tome sam kleknula pred njega i skloni­ la ruke, ali me je on o š a m a r i o i rekao da nema posla sa že­ nama"45). Mučen je, pored ostalih, i sveštenik Milan Banjac. Njemu su odsekli ruke i noge, uši i nos i te delove tela stavljali mu u usta, psujući i vičući: „Liži pope, tvoju pasju krv". Ustaše su rasporile supruge sveštenika Spasa Lavrnje i Milana Vujića i iz njihove utrobe izvadili decu na noževima. Sveštenika Đorđa Bogića su mu­ čili, sekli mu delove tela, rasporili ga i izvadili mu creva i omotali mu ih oko vrata46) . . . Zlostavljanja i obeščašćenje žena bilo je na­ ročito po logorima. Za logor Jasenovac zabeleženo je: „ . . . Svakog 43) Na istom mestu, str. 149. 44) Na istom mestu, str. 133. 45) Na istom mestu, str. 136. 46) Spomenica pravoslavnih sveštenika-žrtava fašističkog u narođnooslobodilačkoj borbi, Beograd 19'60, str. 10.

terora

i

palih

685

dana dopremane su u logor djevojke dobro obučene, po izgledu studentice, a odmah za njima dolazili su ustaški oficiri, a među nji­ ma uvijek fra Filipović, ustaški natporučnik. Oni su se vraćali na­ trag okrvavljeni i uzrujani dok djevojaka nikad nije bilo“47). Drago H. Čolaković, koji je nekoliko meseci proveo u Jasenovcu, zabele­ žio je: „ . .. Dovedene su 42 Srpkinje iz Gradiške — kaznione. Dva­ deset i dvije su udavljene i spaljene. Vele, imaju neke iz Brčkog“48). Bilo je raznih zlostavljanja Srba pre nego što bi bili poubijani. Fra Ante Đurić naređivao je Srbima iz okoline Divuše, „da imaju kopati jame i prevoziti kreč za posipanje žrtava"49). Za don Iliju Tomasa, župnika u selu Klepcima, utvrđeno je: „ . . . Mnogo dese­ taka nesrećne braće iz sela Klepaca i drugih okolnih sela naterao je da pređu u katoličku crkvu, pričestio ih, a zatim ih opremio u školu, gde su dočekani od ustaša i zverski poubijani1150). Fra Ivan Hristić iz Sinja hvatao je i hapsio Srbe i „dao naređenje da se za­ točenici Srbi koji su dovedeni iz Vrlike, odvedu u Livansko Polje, gdje su avgusta 1941. godine svi poubijani i bačeni u ugljenokop sela P rolog"51). Da bi spasle muškarce od klanja žene iz Duvna polegale su jednom ispred automobila i sprečile transport"52). Fra Ante Klarić je ,,u pojedinim mestima okupljao Srbe, postavljao ih u re­ dove jednoga prema drugome, zatim naređivao da se šamaraju, da psuju jedan drugoga najpogrdnijim riječima. Poslije ih je sve odgonio od svoje crkve, zatvarao u jednu štalu i držao po nekoliko dana gladne i žedne. Pred njegovim očima tukle su ustaše kunda­ cima i žilama ljude, i po dogovoru njihovu, što bi on više govorio — nemojte ih tući, padali bi sve teži i strašniji udarci"53). Rudare Srbe iz rudnika Rakovac kod Banja Luke „udarali su tupim pred­ metom po glavi u potiljak, a zatim su ih udarcem krampom u glavu dotukli"54). U selu Koričanima župnik-franjevac, Franjo Udavić, nagonio je Srbe da rade na ustaškim poljima: „Pravoslavce je na­ gonio da rade ustaškim porodicama za vrijem e najvećih poljopriv­ rednih radova, a osim toga je naređivao da se nijedan pravoslavac ne smije udaljati od svoje kuće, bez njegovog znanja nije bilo uda­ ljavanja"55). U Livnu je, 20. avgusta 1941. godine, bio veliki pokolj Srba: „ . . . Nekoliko dana iza toga odvedene su u tu šumu i porodice poubijanih. Ustaška rulja silovala je tu žene, rezala im dojke, sta­ rima su sjekli ruke i noge, vadili oči, a maloj djeci odrubljivali su 47) 43) 43) 50) 51) 52) 53) 5i) s5)

686

D o k u m e n ti. . str. 170. Drago H. Čolaković, Jasenovac, Sarajevo 1948, str. 106. D o k u m e n ti. . . , str. 132. Na istom mestu, str. 142. Na istom mestu, str. 147. Na istom mestu, str. 155. Na istom mestu, str. 159. Na istom mestu, str. 168. Na istom mestu, str. 156.

glave i bacali ih u krilo m ajkama"56). U Livanjskom srezu poubi­ jano je, pod rukovodstvom dr Srećka Perića, oko 5000 Srba-muškaraca, žena i djece. Masovnog ubijanja je bilo i u oružanim akcijama na terenu. Italijani su, gde su mogli, branili srpski živalj od istrebljenja i na­ silja. U jednom izveštaju OK KPH za Karlovac, od 20. januara 1942. godine, stoji: „ .. . Ustaše su palili sistematski čitava sela. Mnogo stotina kuća (1500 do 2000) je spaljeno, hrana opljačkana, stoka odagnata, a stanovništvo koje je palo u ruke ustašama p o k l a n o . Najgore od svega je to što su u pljački i paležu sudjelovali i seljaci i seljanke, pače i djeca iz susednih hrvatskih sela (navode se 6 sela). To je osobito pogoršalo odnos između Srba i Hrvata, pače je uti­ calo na jednu nepravilnu naredbu štaba IV. bataljona, da se pale ustaške kuće u dvama hrvatskim selima — Kablaru i Golinji (Išece) ne bi li se tamo privukla pažnja ustaša i oslobodio njihov priti­ sak na drugoj strani"57). Politički komesar Kordunačkog partizanskog odreda javlja, 27. januara 1942. godine, da su ustaše zapalile oko 2000 kuća: „Prije toga upada ustaša, na tom terenu naši su se partizanski odredi slo­ bodno kretali u hrvatskim selima i postojala je mogućnost prelaza Hrvata u naše odrede. Upadom ustaša situacija se znatno izmijenila. Ustaše su palile sistematski čitava sela i pri tome činili uobičajena zverstva nad civilnim stanovništvom koje su zatekli u selu. Klanje djece, rezanje dojki ženama, bacanje u bunar ljudi i žena bilo je na dnevnom redu. Najgore od svega jeste činjenica da su u pljački koja je nastala poslije prolaza ustaša sudjelovala čitava hrvatska sela iz kojih su ljudi, žene i djeca poput strvinara obilazili zgarišta, prekopavali trapove i podrume, odvlačeći pri tome ono malo ži­ votnih namirnica koje je iz požara ostalo . . . Ima jedan slučaj jed ­ nog hrvatskog sela, koje je sakrilo srpski narod koji je bježao ispred ustaša"58) . . . Naročiti pogrom bio je posle borbi na Petrovoj Gori gdje su ustaše sve redom ubijali: „ . . . Muslimani naoružani sjeki­ rama i noževima koji su prije radili kao šumski radnici na Petro­ voj Gori najbolje su poslužili neprijatelju za taj posao. Mase ljudi, žena i djece kretali su se zajedno po šumi sa partizanima sa željom da se zajedno probiju sa njima iz obruča. Najviše ljudi, žena i djeca poklali su ustaše i Muslimani u jarugama kod Perne, Peuke, poto­ ka Bublena i u Širokoj Rijeci, u jarku zvanom Lisičjak i u Jarčevcu. U selu Perni poklali su ustaše i Muslimani 1000 lju d i"59). Srbi su, isto kao i Jevreji, odvođeni u razne logore i to i pojedi­ načno i u masama. Retko se ko živ vraćao iz tih logora. Oni, koji 55) 57) 5S) 5!))

M arjan Zbornik Zbornik Zbornik

Stilinović, Čudovišni zločini. dokumenata . . . , tom V . knj. 3, dokumenata . . t om V . knj. 3, dokum enata . .., tom V. knj. 4,

U ,,Borba“ od 15. II. 1945. str. 95. str. 112. str. 267.

687

su ih, ipak preživeli, davali su potresne iskaze o onome što se tamo dešavalo: maltretiranja, mučenja, ubijanja, izgladnjavanja i spalji­ vanja. U Jasenovcu, a i u drugim logorima, ljudi su, pored izgla­ dnjavanja, stradali i od nečistoće i bolesti. Dr Nikola Nikolić koji je i sam bio u logoru Jasenovac, opisao je stradanja ljudi: „Neve­ ro vatno je, ali istinito, da je bilo ljudi, kojima je nekoliko tisuća ušiju pilo krv. Uš je vrlo krvoločna, stalno siše krv. Iako svaka posisa malu količinu, 3-5 tisuća ih posiše dosta. Iscrpljeni bez hrane, ljudi su ionako bili malokrvni, te nije bilo potrebno mnogo, da te uši pomognu brzom svršetku. Može se reći da su uši ubijale ljude bez pjegavca, prosto izazivajući smrt od akutne anemije. Mnogi neće vjerovati, da su u logoru Krapje ljudi legali noću, a ujutru su ih nalazili mrtve, blijede kao papir, pokrivene hiljadama uši­ ju " 60). Krapje je deo Jasenovačkog logora, nalazio se „na podvodnom terenu, gdje su zatočenici živjeli u vlažnim barakama, radili na­ porno u vodi, uz hranu od 2-3 krompira dnevno. Ustaše ne samo da nisu osigurali nikakve, pa ni najprimitivnije, higijenske uvjete u ovom logoru, nego su zabranjivali i zatočenicima, da održavaju ličnu higijenu. Tako su im na prim jer zabranjivali, da peru svoje rublje u Savi"61). Drago H. Čolaković, koji je proveo u Jasenovcu od 21. avgusta 1941. do 31. marta 1942. godine, opisuje obijest koju su ustaše pro­ vodile nad radnicima: „ .. . Naime, kada se radnici vraćaju sa rada moraju po naredbi ustaša, sve da pregaze. U baraci se nemaju u šta da presvuku, niti mogu da se osuše, nego onako mokri liježu i mokri ustaju. Patnje se svaki dan povećavaju . . . Iz barake se m o­ že samo u vodu koja je došla do koljena. Vode za piće nema iako je oko nas svuda voda, jer je zagađena. Hrane nema. Umrli se ne mogu sahraniti, a svaki dan ih je po nekoliko . .. Ubija oficir, ubija podoficir, ubija čarkar, i to sve sa satanskim osmijehom i sadistič­ kim keženjem. O batinama neću ni da govorim, jer je to u ono doba bila najnevinija šala"62). Da li je ovo prikazivanje ustaških bezakonja bilo preterano? Nije. To se, pored ostaloga, vidi i iz ustaških izvora. U izveštaju Štaba Vrbaskog divizijskoga područja za vreme od 11. do 20. okto­ bra 1941. stoji: „Raspoloženje grko-istočnjaka prema NDH i sadaš­ njem poretku nije povoljno, jer ih je veliki broj poubijan, opljač­ kan i odveden u razne logore, te im se ne priznaje vjera, a niti uži­ vaju potpuna građanska p ra v a . . . Oni grko-istočnjaci, koji se nisu odmetnuli u šumu i nisu napustili domove, prelaze u rimokatolič­ 60) Navedeno kod: Šim e Balen, Pavelić, str. 84. 61) Na istom mestu, str. 83. 62) Drago H. Čolaković, Jasenovac . . str. 55, 56, 66.

688

ku vjeru, a manji dio i na muslimansku"63) . . . Dragutin Kamber, jezuita, ustaški poverenik u Doboju, pisao je, septembra 1941. go­ dine, Paveliću o progonima Srba: „ . . . Suviše im naglo ukinuše vjeru (praktično uzevši) protjerujuću im popove. Uzesmo im dosta imetka i pobismo ih znatan broj, a ostalim stavismo suviše jasno do znanja da se ne mogu zadržati među nama kao Srbi pravoslav­ c i . . . Sa bezrazložnim i samovoljnim ubijanjem Srba mora se pre­ stati. Ne smije biti, da se kojekakvi naši dželati pozivaju na speci­ jalne i tajne instrukcije. Ovo je posebno i vrlo teško poglavlje i tu treba gvozdenom rukom zavesti red. Ja nisam niti za ravnoprav­ nost Srba dok su među nama, a ni za to da suviše dugo ostanu me­ đu nama. Ali dok su među nama moraju biti građani drugoga reda, ali ipak moraju i za njih važiti i postojati neki zakoni, koji se rešpektiraju i koji se samovoljno ne krše. Ne mogu oni biti izvan sva­ koga zakona. A izgleda da se zbilja događalo svašta. Moramo ipak nastojati, da ima odgovornosti pred Bogom i pred povjesnicom . .. Jer ovo Srba, što ih imamo, bilo je previše i za samu Austro-Ugarsku .. . Napokon primanje grko-katolika u katoličku vjeru, zaple­ teno je u takav birokratizam, da je kadikad praktično onemogu­ ćivano dalje“ 64). Užasnut onim što se deševalo u Hercegovini, gde su pogromi Srba bili naročito svirepi, našao se mostarski biskup, fra A lojzije Mišić, jedini od biskupa na području NDH, da se pobuni protiv us­ taških zločina. Pred sami kraj života i u dubokoj starosti (umro je marta 1942) biskup Mišić je pokušao da zaustavi ustaški bes i div­ ljanje rimokatoličkog sveštenstva. Kao Hrvat i on je pozdravio pro­ glašenje hrvatske države, ali ju je zamišljao sasvim drukčije, nego što je bila NDH. On je, 30. juna 1941. godine, objavio jednu Okruž­ nicu sveštenstvu u kojoj stoji: „ . . . Sveta Crkva sve one, koji su­ prot Božijim zakonima ubijaju, o život čovjeka se ogreše, tuđu im o­ vinu krivično nište, prisvajaju, svećenik ne može u ispovijedi odrije­ šiti, niti osloboditi od grijeha. Ovo vjernicima s oltara oglasite, proči­ tajte, da znaju i ravnaju se, i sa malim tumačenjem preporučite"65). Nepuna dva meseca kasnije, 18. avgusta 1941. godine, biskup se, u posebnom pismu, osvrnuo na prilike pod kojima se živelo u NDH. „Prilike u kojima živimo, veli on, sa svake strane su nezgodne. Umiješalo se svašta: mlado, neiskusno, nespremno, beziskusno, a mjesto pameti i razbora — vatra, sila. Nametnjaci izdaju odredbe — i dok su novo obraćenici još u crkvi kod sv. mise, hvataju ih, mlado, muško i žensko, gone kao r o b lje . . . do malo u masama u vječnost. Iza nekoliko godina svatko i svi osudivat će ovakav ne­ 63) Z b o rn ik . . . , tom IV . knjiga 2,Beograd 1951, str. 337. 64) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agn u m Crim en, str. 746, 749, 750. 65) N avedeno: N a istom mestu, str. 637.

689

promišljen rat i djelovanje"613). Užasi i progoni, kakvi su vladali u njegovoj biskupiji, prinudili su biskupa Mišića da se, 7. novembra 1941. godine, obrati nadbiskupu Stepincu posebnim pismom. Pored ostaloga on ukazuje i na prinudno iseljavanje Srba u Srbiju i na proterivanje sa njihovog tla. „Došlo je, veli on, napokon i raselja­ vanje masa u Srbiju . . . Jauk, plač, žalost — bježanje na sve strane, čak i Musoliniju otišla deputacija . . . Katoličkoj crkvi nije do na­ silja. Osuđuje ga i osudila je i ovaj puta. A li upadan je prijelaz u krajnosti. Razumije se, razbježali su se na sve strane stožernici, lo­ gornici i silnici itd. Za silnike je platila sirotinja"67). Nasilja je, i raznovrsnoga i na razne strane, bilo preko svake mere. Već 26. juna 1941. godine, Anto Hruža predlaže zapovedniku Jadranskog divizijskog područja, da se osnuju l e t e ć i o d r e d i , koji „naizmenično danju i noću krstare po dodeljenom području, da preko pouzdanih mještana i u saradnji sa oružništvom otkrivaju skloništa izbeglih Srba, da ih hvataju, i da suzbijaju eventualne akcije domaćeg pravoslavnog življa u pojedinim mjestima. Ovi od­ jeli ne bi imali stalno mjesto uporišta"68). I, dalje, i ovo: „Da se sva nepoćudna lica, pravoslavni Srbi, odmah uklanjaju sa područja navedenih kotara i otpremaju u zarobljeničke logore u daljnjim mestima radi daljega postupka sa njim a"69). Potpukovnik Vidas izveštava, 10. jula 1941. godine, Vojna ko­ mandu u Zagrebu o iseljavanju Srba i veli: „ . . . 24. lipnja (juna) t.g. Veliki župan župe Psat i Krbava naredio je u s m e n o , da se ima iseliti sav živalj grko-istočnjačke i židovske vjere iz Bihaća, izuzev stranaca i mješovitih brakova Hrvata. Rok za spremanje pučanstva dat je jedan sat, te je u pet sati pučanstvo pristižalo na sabiralište i u 24 teretna kamiona, stavljenih na raspoloženje od talijanskih vlasti, u dvije partije prevezeno u Kulen-Vakuf gdje je od kotarskog pretstojnika iz Bos. Petrovca preuzeto. Zidovi su smješteni u Kulen-Vakuf u, a grko-istočmjaci (pravoslavci) raseljeni po kotaru Bos. Petrovac"70). Raseljavani su mogli poneti sobom po 500 dinara, ,,a novac i dragocenosti koje su pretresom kod njih nađeni izuzev gornju svo­ tu, oduzete i predate kotarskom pretstojniku. Kuća, stvari i stoka iseljenih stanovnika su pod stražom i posebna povjerenstva ovo popisuju. Nadalje prebačeno je iz Ličkih krajeva, osobito iz Donj. Lapca ljudstvo grčko-istočne vjere u Bosnu, tako da se naročito u kotaru Bos. Petrovac stvara slična situacija kao na području kota­ 66) 67) 68) GS) 70)

690

Na istom Na istom Zbornik Na istom Na istom

mestu. mestu, str. 637. do k u me n a t a . . t om IV . knj. 1, Beograd 1951, str. 512. mestu, str. 513. m estu, str. 514.

ra Bijeljina, koja je tim opasnija, ako napred navedeno izvješće o prikupljanju sumnjivog življa odgovara istini"71). General Stencel naređuje, 31. jula 1941. godine, da se represali­ je „imaju sastojati u uzimanju taoca, uzimanju stoke i hrane i uniš­ tavanju naseljenih mjesta, koja su žarišta pobunjeničke akcije"72). U naređenju od 2. avgusta 1941. godine se ističe: „ . .. Kod onih koji se susretu u borbama ili u pomoćnoj službi te borbe, nema smilovanja, bilo muško ili žensko, imade se na licu mjesta sprovesti Pri­ jeki sud"73). Jedan pukovnik izveštava, 6. avgusta 1941. godine, o stanju u Istočnoj Bosni i Hercegovini, gde su se Srbi bili digli za oružje protiv ustaškog terora i veli: „ . .. Umjesto da se pristupilo otvorenoj borbi sa pobunjenicima, tj. onima koji su se digli na usta­ nak, pristupilo se uništavanju njihovih sela i ubijanju njihovih po­ rodica i tome slično, što je imalo za posledicu, da je otpor bivao sve žešći, pa su se pobunjenicima priključili i oni, koji na to nisu nika­ da ni pom išljali"74). Kotarski pretstojnik u Vlasenici, Gluhonjić, javio je, 7. avgusta 1941. godine, Velikom županu u Sarajevo o nedelima ustaša: „ .. . Što je još najgore ubijeni ljudi su odmah u bli­ zini ubijstva u zemlju plitko zakopavani i psi su iskopavali njihove leševe i to je izazvalo najveći revolt a i strah kod Srba, pa su onda svi odbegli u goru. Oni nisu više vjerovali ni sudu ni kotarskoj ob­ lasti, jer su u povjerenom mi kotaru svuda po općinama rasturene ustaše, koji i danas vrše razna nedozvoljena dela. Ja imam m nogo­ brojne izvještaje od oružanih postaja o ovom e"75).

4. Prekrštavanje pravoslavnih Srba na rimokatoličku veru, ubi­ janje i proterivanje Srba i srpskopravoslavnog sveštenstva i razaranje i pljačkanje pravoslavnih hramova bili su jedan deo ustaškog pro­ grama u odnosu na Srbe. Cilj je bio, pored fizičkog uništavanja, i odnarođavanje Srba. Sve je ovo izvođeno prema rečima dr Mile Budaka, izgovorenim na zboru u Gospiću: „Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti na katoličku vjeru i ta­ ko pretopiti u Hrvate"76). Akcija za prevođenje Srba na rimokatolicizam bila je deo negiranja postojanja Srba u Hrvatskoj: „Nega­ cija srpske narodnosti i pravoslavne pripadnosti imala je da po­ služi prozelitizmu. Ustvari, imala je da izvrši proces denacionaliza­ 71) 72) 73) 74) 75) 76)

Na istom mestu, str. 524. Na istom mestu, str. 530. Na istom mestu, str. 546-547. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 555. Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 605.

691

cije Srba u pravcu hrvatstva i pokatoličenja1177). Da bi, naučnoistorijski, potkrepili svoju akciju pokatoličenja Srba ustaški vrhovi, zajedno sa delom rimokatoličkog sveštenstva, izneli su tezu o tome, da su Srbi u NDH ne neki p r a v i S r b i , nego samo p o s r b ­ l j e n i H r v a t i , koji se sada vraćaju veri svojih otaca. Više od godinu dana pre proglašenja NDH zapisao je Alojz Stepinac u svo­ me Dnevniku (knj. III, 413) i ovo: „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred Namjesnikom Hristovim — Sv. Ocem. Onda bi mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope, jer bizantinizam je odigrao strašnu ulogu u po­ vij esti ovoga dijela svijeta u vezi sa Turcima1178). Posle sloma Jugoslavije pisao je „Hrvatski glas11, organ nadbis­ kupa Stepinca, i ovo: „P rije svega već samo uklanjanje daljnjeg utjecaja srpskoga pravoslavlja i bizantinizma na hrvatski narod, koje je nastalo raskinućem veze sa Srbijom, već je samo po sebi jedna od najvećih ćudorednih koristi novog stanja. Tim je uklonjen sam izvor i zatrpana kaljuža odakle je dolazilo moralno raspada­ nje . . . Nakon uklanjanja tih glavnih uzročnika društvenoga nemo­ rala, kreće se rad hrvatske vlade u dva smjera: da se što više iz hrva­ tske sredine ukloni i zatre posljedica višegodišnjeg srpskog utje­ caja i da u tu sredinu unese na sva područja narodnoga života što više poštenja, pravde i čestitosti1179). „Katolički Tjednik11, od 20. jula 1941. godine, organ sarajevskog nadbiskupa Sarića, pisao je za Srbe: „ . . . Oni su svoju vjeru spojili s narodnošću i govorili su: Naše crkve i naši manastiri, to su naši međaši11. Zato ih posadiše u Celju, u Mariboru, na Sušaku i Splitu. Međutim, ako Bog da, taj će njihov kamen međaš po tuđim njivama nestati iz hrvatske drža­ ve, jer se ne može međašiti po tuđim njivama. Samo oko svoje me­ đe može se udariti međaš1180). Dr Mile Budak je, 13. jula 1941. godine, isticao u Karlovcu: „Ci­ jeli ustaški pokret se temelji na v j e r i . . . Na našoj narodnosti i crkvi katoličkoj temelji se cijeli naš rad, jer nas je povijest naučila da kad ovdje ne bismo bili katolici, da bi nas odavno nestalo . . . Eto, braćo i sestre, na te svetinje, na crkvu, vjeru i obitelj, najviše navaljivahu naši najveći neprijatelji, a to su pravoslavni svih klasa i boljševici1181). Ustaški pokret, sa dr Antom Pavelićem na čelu, gledao je u uništavanju srpske-pravoslavne vere u NDH, vršenje svoje istorijske nacionalne misije. Već 3. maja 1941. godine Pavelić je izdao „Zakonsku odredbu o prelaženju s jedne vjere na drugu1182). 77) 7S) 7!)) 8«) 81) 82)

692

Sim a Sim ić, Navedeno delo, str. 4. Na istom mestu, str. 24. Navedeno kod: Viktor N ovak, Na istom mestu, str. 601-G02. „Katolički tjed n ik '1 od 17. V III. 1941. N a istom mestu. M ilan Colić, Na istom mestu, str. 422.

Ovom Odredbom ukidaju se svi zakonski propisi o načinu prelaska s jedne vjere na drugu. Traženo je da „stranka, koja m ijenja v je­ ru podnese pismenu prijavu upravnoj vlasti prve molbe (kotarske oblasti odnosno gradskom poglavarstvu) o svojoj odluci i da dobije potvrdu o toj svojoj prijavi, te da se ispune vjerski propisi one pri­ znate vjere na koju se prelazi1'83). Objašnjenje ove „Zakonske od­ redbe" izdao je, 27. maja 1941. godine, Mile Budak u svojstvu mini­ stra „bogoštovlja i nastave". Tamo je rečeno i ono čega se nije u praksi držalo: „Stranke će u slučaju potrebe i pred svojim bivšim dušobrižnikom iskazati svoj istup iz crkve samo potvrdom upravne vlasti". Za prelaz maloletnika između sedam i osamnaest godina starosti dostatna je samo izjava roditelja, a nije potrebna i posebna dozvola nadtutorstvene oblasti". Ovim su „dokinuti svi oni propisi i formalnosti, koje je do sada kod najavljenoga prelaza svaki prelaznik morao izvršiti pred dušebrižnikom svoje dotadanje vjeroispo­ vijedi"84). I ova je odredba izmenjena 4. novembra 1941. godine i doneta druga prema kojoj „za prijelaz maloletnika do navršene osamna­ este godine života dovoljna je samo privola majke ako je otac odsu­ tan ili mrtav, a nije potrebna dozvola nadtutorstvene oblasti"85). Donošenje ove odluke prokomentarisao je „Katolički list" ovako: „ . . . Time je kao i drugim mjerama omogućeno, da su se u kratko vrijeme ispravili oni bolni gubici u bivšoj Jugoslaviji, kada su toli­ ki njezini sinovi, a još više kćeri, za volju ženidbe napustili pradje­ dovsku vjeru. Ti se sada vraćaju u krilo crkve. Ne ističemo to radi kakvih prozelitskih namjera, već iz čistog osjećaja pravednosti. I ovde se osjeća, šta znači imati vlastitu državu"86). U praksi je, razume se, bilo sve sasvim drukčije. Prema jednoj Okružnici, koju je, 30. jula 1941. godine, izdalo Ravnateljstvo za ponovu, traženo je za prelaz u drugu veru, da se podnese „potvrda o osobnoj čestitosti, koju izdaju, ili uskraćuju, opštinske ili kotar­ ske vlasti. „Pri tome se posebno isticalo da „kod izdavanja potvrda treba paziti na grčko-istočne popove, trgovce, bogate obrtnike i uop­ će intelektualce, da im se ne izda potvrda osim u slučajevima kad se doista dokaže njihova osobna čestitost, jer je načelno stanovište vlade, da se ovim osobama ne izdaju potvrde". Potvrde su se za­ pravo prema tim uputama mogle „bez poteškoća „izdavati samo se­ ljacima" osim ako se radi o izvanrednim slučajevim a"87). Ovo je, prema obaveštenju Ministarstva pravosuđa, od 14. jula 1941. godine, urađeno „da se ne bi izvrgavala neugodnostima vjera 83) 84) 85) 86) 87)

Na istom mestu. Na istom mestu, str. 429. Na istom mestu, str. 3'67. Na istom mestu, beleška 46. Fikreta Jelić-B utić, Na istom mestu, str. 174.

693

i ugled katolicizma. Dozvoljeni su bili, ipak, izvesni izuzeci, kao „na prim jer da je jedno od ženidbenih drugova katoličke vjere i hrvat­ ske narodnosti, onda se u tim slučajevima može primiti u katolič­ ku crkvu . . . Veoma je važno pri tome, da li je brak sklopljen u ka­ toličkoj crkvi i da li su djeca odgojena u katolicizmu"88). Nadbisku­ pski ordinarijat kritikovao je, 16. jula 1941. godine, ovakav stav vlasti, ali je preporučivao obazrivost: „ . .. Što se tiče prelaza pra­ voslavnih svećenika, učitelja, trgovaca te uopšte inteligencije i bo­ gataša, nema nikakve sumnje, da kod njihove eventualne molbe valja biti na oprezi. Ali tu treba istaknuti, da bi se protivilo duhu, a i zadaći katoličke crkve, kada bi ona načelno odbijala svu inteli­ genciju od pristupanja katoličkoj crkvi"89). Vlasti su otežavale i prelaženja pravoslavnih na grčko-katoličku (unijatsku) vjeru, jer se preporučivalo direktno prelažanje u rimokatolicizam. Kurs prema grko-katolicima zaoštrio se od leta 1941. go­ dine, „vjerojatno u prvom redu zbog toga što je ona zbog sličnosti obreda mogla biti privlačni ja za pravoslavne vjernike u praksi na­ silnoga prekrštavanja"90). Nadbiskupski ordinarijat je i u ovome pi­ tanju bio drukčijega mišljenja: „Činjenica je, da vrlo malo tko pre­ lazi na grko-katolički obred. No zabraniti to principijelno u svakom slučaju, smatra ovaj Ordinarijat presizanjem u kompetenciju crk­ ve, koja grko-katolički obred smatra ravnopravnim sa rimskim obredom. Zabrana svakog prelaženja vrijeđala bi konačno i naše grko-katolike, koji su vjerno sačuvali i katoličko vjerovanje i hr­ vatsku svijest i uvijek stajali u odbrani katoličkih i hrvatskih sve­ tinja. Zato smatramo potrebnim istaći, da bi to Ministarstvo propis glede prelaza u grko-katoličku crkvu izmijenilo i ublažilo"91). U aktu Ministarstva pravde stajalo je o ovome: „ . . . Pravoslavnima se neće ni u kome slučaju dozvoliti da prelaze u grčko-katoličku crkvu"92). Od onih, koji su prelazili ili silom prevođeni iz pravoslavlja na rimokatolicizam, ili bilo koju drugu priznatu veru, tražilo se da plaćaju takse, koje su često bile visoke. O tome je, 19. maja 1941. godine, izdalo objašnjenje Predsedništvo biskupske konferencije: plaćalo se po 20 dinara ,,i to toliko puta koliko je prelaza odnosno prelaznika"93). U slučajevima kada se radilo o sasvim siromašnim licima „može se priznati i oslobođenje od takse"94). Od prelaznika je traženo, da ,,u sve zapovjedne dane i nedelje slušaju sv, misu, i to 88) 89) 9°) si) 92)

Tekst kod Sime Simića na navedenom mestu, str. 62. Na istom mestu. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 174, beleška 137. Tekst kod Sime Simića, Na istom mestu, str. 63. Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 621-622. 93) „Katolički list“ broj 20 od 23. V. 1941, str. 243. 94) „Katolički list" broj 20 od 23. V. 1941, str. 243.

694

onu na kojoj je propovijed". Prelaznici su morali nabavljati blo­ kove u koje su im upisivane posete mise i propovedi kao i potvrda 0 vršenju vjerskih dužnosti85). Isticanje slobode i ravnopravnosti tri priznate veroispovesti u NDH bilo je samo formalno. Povlašćen je bio, stvarno, samo rimokatolicizam sa kojim je bilo identifikovano i hrvatstvo. Iz jedne zvanične pretstavke poglavara nemačke Evangelističke crkve u NDH, dr Filipa Poppa, od 19. novembra 1941. godine, vidi se kakav je bio položaj evangelista u NDH. Dr Filip Popp se žali, da im stižu „danomice iz gotovo svih krajeva naše slobodne Hrvatske žalbe protiv postupka naših državnih vlasti, osobito kotarskih pretstojnika i općinskih predstavnika, te ustaških povjereništava, koja oma­ lovažavaju i zapostavljaju na uvredljiv način evangelističku crkvu 1 evangelističku vjeru, prikazujući ih kao crkvu koja nije ravno­ pravna sa rimokatoličkom crkvom i sa muhamedanskom vjerskom zajednicom. Ima naime veliki broj pravoslavnih, koji žele prije­ ći na evangelističku vjeru, ali prijelaz im se sa strane nižih vlasti i organa ne dozvoljava, te se takvima pravoslavnima ne izdaje od strane kotarskih i općinskih predstavnika ili ustaških povjerenika „svedodžba o čestitosti", bez koje se ne može izvršiti prijelaz iz pra­ voslavne u drugu vjeru. Ako međutim pravoslavni izjave da žele da pređu na rimokatoličku vjeru izdaje im se spomenuta svjedo­ džba"96). Biskup, dalje, izjavljuje da je primljeno samo oko 1.500 pravoslavnih i da u NDH ima oko 70.000 protestanata, koji su po­ vezani sa svetskim protestantima. On, pored ostaloga, navodi i slu­ čaj pravoslavnih Srba iz Podravske Slatine i okoline, „koji su se prijavili za prelaz u evangelističku crkvu, ali su odvedeni u kon­ centracioni logor". Jednoj učiteljici iz Osijeka, koja je bila prešla na evangelističku vjeru, saopšteno je „da može samo onda ostati u državnoj službi ako napusti evangelističku vjeru i pređe na rimokatolicizam"97). Pošto se, najviše, radilo o Nemcima ova je stvar uzeta dosta ozbiljno. Njome se bavio i Ustaški sabor 25. februara 1942. godine na kome je Mirko Puk izjavio: „Svaki državljanin pri­ padnik gornjih vjera uživa sva politička prava u N DH"98). Sa Muslimanima je stajalo još gore. Prema izjavi očevidaca sa jednom grupom Srba, koji su bili prešli na Islam, desilo se ovo: „Selo Begovo Brdo prešlo je sve na islamsku vjeru, ali to nije ništa koristilo, jer je naknadno, mjeseca marta 1942. godine, potpuno po­ klano . . . Pero Medved bio je stvarni krivac za sve zločine koje su ustaše počinile nad Srbima u Cetingradskoj općini"99). Pero Međ95) 96) 97) 9S) 89)

„Katolički tjednik" broj 31 od 3. VIII. 1941. Tekst kod Sime Simića, Na istom mestu, str. 94-95. Na sitom mestu, str. 96. „Hrvatski narod" od 26. II. 1942. Dokumenti. . . , str. 104.

695

ved je bio rimokatolički parohijski sveštenik .. . Izvesna netrpelji­ vost i na ovome planu postojala je između katolika i Muslimana u Bosni. O tome izveštava, 27. maja 1942. godine, dr Gvozdić Andriju Artukovića i veli: „Skandal je načinila i akcija oko prelaska pravo­ slavaca. Tko će više ugrabiti u svoje jato dušica ovih bilo je glavno pitanje i za postignuće ove svrhe nijedna mjera nije bila odiozna. Svađaju se imam Matičar Bibić, sa župnikom Kaurinovićem, koji svoje svađe unose u narod. Nema izraza koji bi bio neupotrebljiv kao nazivi Turčin, Sokac i slično na dnevnom je redu. Ovu svađu iskorišćuju ljudi neskloni današnjem poretku i državi, kao na primer Muharem Softić, činovnik Sipada, a sada i upravitelj Vakuf­ skog povjereništva, koji nagovara imama Bibića, da povede promi ­ džbu među hodžama, da je politički interes Muslimana, đa se drže sa Srbima. U tome ga pomažu Srbi-Muslimani, kao sudac kotars­ kog suda Sadiković i njegov otac, zatim Fuad Firkinedić, činovnik željezničke stanice, Smajo Sitnica, željeznički činovnik, profesor Munagić, inžiner Hrustanović i mnogi drugi11100).

5. Sve pomenute zakonske odredbe o prelaženju s jedne vere na drugu bile su, stvarno, paravan iza koga se skrivala masovna akci­ ja vlasti i crkve za prevođenje Srba na rimokatolicizam. Dva osnov­ na momenta pokazuju, da tu nije moglo biti ni govora o dobrovolj­ nom prelaženju Srba na rimokatolicizam: otvorene pretnje da će biti poubijani oni koji ne prevere i pretnja da drukčije neće moći ostati, ni opstati, u zemlji. Dilema Srba je bila: ili preći u rimoka­ tolicizam ili biti ubijen i, u boljem slučaju, biti proteran iz zemlje. I ljudi su se odlučivali prema potrebi momenta u suočen]u sa opas­ nostima, koje su postajale sve neposrednije . . . Još u početku maja 1941. godine pojavio se u biskupiji Djakovačkoj (nekada Strosmajerovoj) letak pod naslovom „Prijateljski savjet11. Letak se obraćao stanovništvu grko-istočne vjere i savetuje: „Čujte ovaj prijateljski savjet. Biskup djakovački primio je do sada u svetu katoličku crk­ vu na hiljade građana, koji su od državnih vlasti dobili „svjedo­ džbu čestitosti11. Ugledajte se na ovu svoju braću pa se prijavite što prije za prijelaz u katoličku crkvu. Vi ćete kao katolici moći ostati u svojim domovima. Vi ćete nesmetano unapređivati svoje gospo­ darstvo i odgajivati svoju mladež za Boga i državu Hrvatsku. Vi ćete u katoličkoj crkvi osigurati spas neumrlih duša11101). lco) Zbornik dokumenata. . tom IV, knj. 5, Beograd 1953, str. 393. 101) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 628.

696

Akcija katoličenja u toku 1941. godine odvijala se u dve faze: ,,U prvome periodu kleroustaškog programa zabilježeno je indivi­ dualno djelovanje rimokatoličkoga episkopata i svećenika oko prekrštavanja, a u drugom kolektivno. Kolektivno djelovanje vezano je za određen datum: za Drugu biskupsku konferenciju, održanu od 17. do 20. novembra 1941. godine u Zagrebu, u saglasnosti i pod nadzorom opata Djuzepe Markonija, papskog legata u NDH“ 102) . .. Teško bi se moglo osporiti, da je katoličenje za celo vreme vršeno uz saglasnost i podršku najviših crkvenih vlasti. Nadbiskup Stepinac zabeležio je, da je bio kod Pavelića 27. aprila 1941. godine i da mu je on rekao, „da će istrijebiti starokatoličku sektu, koja nije drugo nego društvo za rastavu žena. Rekao je nadalje da neće biti tolerantan prema srpsko-pravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva, nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio do­ jam, da je Poglavnik iskreni katolik i da će crkva imati slobodu u svome djelovanju, iako se nadbiskup ne podaje iluziji da bi sve m o­ glo ići bez poteškoća11103). Svima rimokatoličkim krugovima, i onima u NDH i onima u Va­ tikanu, bilo je jasno kakav i koliki značaj za katolicizam ima k a ­ tolička Hrvatska. Dr Ivo Guberina pisao je, 1943. godine: „NDH je jedina država sa katoličkom većinom na Balkanu . . . Jedina vrata katolicizma na Balkanu. Ne samo to. NDH je danas najjači bedem Srednje Evrope . . . Hrvatski narod nije i neće da bude n i k a k a v p a n s l a v i s t a . Mi smo preživeli takve pojave u 19. vijeku i po­ četkom 20. stoljeća, što je odvelo do jugoslovenske utopije, koja nas nije umalo stajala glave. Sva ta krvava iskustva izbacila su na površinu našeg organizma i dala vodeće mjesto novome državno­ me elementu, na suprot onome slavenskom e. . . NDH je stvorio ovaj državotvorni elemenat u hrvatskome organizmu, koji je u us­ taškom pokretu dobio svoj organizacioni oblik. Hrvatski katolici­ zam je dužan za mnogo čega zahvaliti ustaškom pokretu. To više što se on svojim radom, ni svojim načelima nije nigdje ogrešio o katolička načela. Njegov revolucionarni rad u najvećoj je harmo­ niji sa katoličkom moralkom11104). Prva faza prekrštavanja Srba karakteriše se time što su se na sceni, pomagani od ustaških vlasti, a često i sami ustaše, pojavili pojedini rimokatolički sveštenici kao glavni faktor koji je silio na preveravanje. Među njima je bilo najviše ž u p n i k a , a bilo i m a n a s t i r s k o g sveštenstva. Među njima je vladala utakmica ko će više i brže pokatoličiti Srbe. Metode i motivi njihovog rada bili su obično opisivani u govorima, koje su oni tom prigodom držali. Izveštaj i o toj akciji slati su Verskom otseku Ravnateljstva za po102)

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 369. 103) Tajni dokumenti. . . , str. 31. 104) Na istom mestu, str. 22.

697

novu, ,,u čiju nadležnost spadaju svi poslovi koji se odnose na sva pitanja prelaženja iz grko-istočne vjere u katoličku, muslimansku ili evangelističku"105). Ovaj Otsek javlja 25. oktobra 1941. godine, da se očekuje da će biti s k o r o j e d a n m i l i o n obraćenika... bude li se stvar odvijala kao do sada, a to nije nikako u stanju po­ kriti svjetovni kler“ 106). Ovaj je izveštaj pisao fra Dionizije Juričev, koji je, jedno vre­ me, bio i „pročelnik" Verskog otseka Ministarstva za ponovu. On je predviđao da će se morati osnovati nove župe pa brine kako će se one moći popunjavati jer nema dovoljno podmlatka: „ .. . Daleko sam od pomisli, veli on, da bi se pod ikakvim uslovima dozvolilo strancima, imenično Slovencima, doći na takve župe, jer bi to po našem m išljenju bio teški udarac za našu nacionalnu hrvatsku mi­ sao u tim župama"107). Iz jednoga saopštenja Glavnog tajništva vlade NDH Ministarstvu unutrašnjih djela, od 13. januara 1942. godine, koje je, 21. januara 1942. godine, poslalo ovaj raspis dalje, vidi se, da se prelazak na rimokatolicizam izjednačavao sa p o h r v a ć e ­ n j e m : „ . .. Saopćuje vam se, da se grko-istočnjaci (Srbi), koji su prešli na rimokatoličku vjeru s m a t r a j u H r v a t i m a , te se kao takvi imaju upisivati u službenom postupku. O prednjem obavijestiii područne urede"108). Masovnom prevođenju Srba na rimokatolicizam prethodilo hi obično obilaženje njihovih sela od strane župnika uz pratnju usta­ ša. Župnici bi sazivali narod na jedan veliki zbor i iznosili svoje predloge uz pretnje, koje su bile jasne. Tako je i Sidonije Šolc (Scholz), jula 1941. godine, govorio Srbirna sela Buđimaca, srez Našice: „ . . . Tko misli da živi u Hrvatskoj državi treba da bude Hr­ vat, i vi pravoslavci (Srbi) ako mislite živjeti u sredini sa Hrvati­ ma, treba da se prekrstite"109). U selu Drakulići izvršen je „pokolj 60 školske djece, koja su se zatekla u školi i sjekli su im glave pred očima učiteljice koja je od pretrpljenog užasa poluđela"110) . . . Uz prekrštavanje vršeno je često i rušenje pravoslavnih hramova. Ta­ ko su u selima Treševica, i Vlatkovo, srez Slavonska Požega, sru­ šili toranj sa crkve, a crkvu pretvorili u mesnicu. „Srpske crkve u selima Gradištu, Lomnici, Sapina pretvorene su prošle jeseni (1941) u rimokatoličke crkve i u njima je sve do sad vršio Sidonije miso pokrštenim Srbima"111) .. . Sidonije Sole je poginuo 17. maja 1942. godine. Ovaj Sidonije Sole dao je ubiti Đorđa Bojica, srpskog pra­ 105) 106 ) 107) 103) loa) no) lu )

698

Dokumenti. . . , str. 107. Na istom mestu, str. 117. Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 6L’ 6. Na islom mestu, str. 624. Na istom mestu, str. 643. Na istom mestu, str. 647. Na istom mestu, str. 640-641.

voslavnog sveštenika iz Balevaca: „Izveli su ga iz stana u pola noći i iskasapili ga, odrezali su mu nos, jezik, ogulili bradu, rasporili sto­ mak i zamotali creva oko vrata“ 112). Na području Đakovačkog ordina­ rijata pretvorene su 21 srpsko-pravoslavna crkva u rimokatolič­ ke113). Nije, u opsegu jedne knjige, ni približno moguće navesti sva imena pojedinih rimokatoličkih sveštenika, koji su vršili prevođe­ nje Srba na rimokatolicizam, niti broj poubijanih Srba p o s l e prekrštavanja, kao ni obim pljačke, obeščašćenja i rušenja srpskih pravoslavnih hramova na području NDH. Navodimo samo nekoliko karakterističnih primera. Ante Đurić, župnik u Dvoru na Uni i ustaški logornik, govorio je Srbima, da za njih postoje samo tri iz ­ laza: pokrštavanje, iseljavanje i čišćenje sa gvozdenom metlom (puškom) između koja treba đa izaberu jedan. Đurić je oplačkao crkvu Sv. Đorđa u Dvoru na Uni: odneo je „zlatnu čašu, srebrne duplice, odela popovska, a u crkvu došao sa šeširom na glavi114). U mestima: Jasenovac, Okučani, Raići, Uštice porušene su srpskepravoslavne crkve: „Pre katoličkog Božića (1941) svi pravoslavni Srbi u ovom kraju morali su pod pritiskom preći na rimokatoličku vjeru. Onaj ko se oduprivao, taj bi bio ili ubijen ili oteran u logor. Međutim, ni to nije koristilo, jer su oni, koji su prešli na katoličku vjeru oterani u logor“ 115). Đuro Karofin, župnik, preti Srbima iz sela Ratkov Do da će, ako se ne prekrste, biti proterani u „neke strane fašističke države i da se možda ne bismo nikada otale vratili"116). Prisilno su pokršta­ vani stanovnici i Dalja i Erduta, ,,a kojom su prilikom učestvovali u prekrštavanju katolički popovi iz Osijeka, a u zajednici sa kato­ ličkim popom Astalošom iz D alja"117). U Bijelom Brdu kod Osijeka pretvorena je pravoslavna crkva u katoličku. Pater Kamilo, zajed­ no sa franjevcima, „iz pravoslavne crkve uzima i nosi u franjevač­ ki samostan u Osijek ikonopis i ostalo zlatno crkveno posuđe"113). Novak Alojz, gvardijan kapucinskog manastira u Varaždinu govo­ ri Srbima: „Srpski narod osuđen je na smrt, ali da izbegnete toj presudi došao sam da vas pokrstim, jer samo na taj način možete biti spašeni i zaštićeni. Poslije toga prisiljavao je narod da uči ka­ toličke molitve, a tko ne nauči molitve neće se moći prekrstiti i bi­ ti zaštićen"119). Josip Orlić, župnik iz Sunje, gde su u okolini poru­ šili šest pravoslavnih crkava, govorio je: „Srbi su bili pre Hrvati U2) 113) u«) 115) u 6) 117) us) 119)

Dokumenti. . . , str. 96. Na istom mestu, str. 118-119. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 92. Na istom mestu, str. 67. Na istom mestu, str. 61. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 79.

699

i pripadali su rimokatoličkoj vjeri te su docnije otpali od te vjere. Pošto u NDH ne sme biti nikakve druge vjere osim rimokatoličke, to se Srbi imaju vratiti u rimokatoličku vjeru, pa će usled toga po­ stati ravnopravni sa Hrvatima"120). Pravoslavni sveštenik Nikola Vučković odveden je i ubijen kod Siska. Srbima sela Nove Bukovice govoreno je da se prekrste, „jer tko se ne prekrsti mjesta mu u Hrvatskoj nema. Pri upisivanju plaćali smo po 20 dinara po jednoj kući, dok je svakoj osobi još po 20 di­ nara za prekrštavanje uzimano, koje je pare ubirao pop Selak; po naređenju popa Selaka plaćali smo još i kotaru po 30 dinara po ku­ ć i"121). Ovaj Josip Selak, rimokatolički župnik u Novoj Bukovici, govorio je Srbima da ih mora prekrstiti po naređenju, „dok vas ja ne smatram narodom, već gamadi. Vi ste s Turcima ratovali protiv hrvatskoga naroda, ugušili naš narod i naselili se na hrvatska imanja, bili ste turski podanici, zato mi vas u naše redove ne trebamo, mi na vas pljujem o. A li po naređenju nadbiskupa Stepinca, moram vas prekrstiti, to jest prim iti"122). Fra Mija ču jić, župnik za Duvno, predvodio je ustaše, koje svi uništile tri sela „da ni žive duše nije ostalo, osim ako je slučajno netko iz tih sela bio u svijetu"123). Hvatali su ljude, bacali ih u ja­ me; samo one koji su prekršteni puštali su124) . . . U selu Tenj, oko­ lina Osijeka, porušena je 7. januara 1942. godine pravoslavna crkva do temelja, „cigla rasprodana, imovina razvučena, zvona nekamo otpremljena i od cjelokupnog crkvenog inventara malo je prona­ đeno u selu. Najdragocenije stvari, kao zlatnica, srebrnina, odežde, litije i drugo, odneseno nepoznato kuda, do danas ( = poslije rata) nije pronađeno"125) . . . Župnik Ivan M'ikan „od svakoga je lica tra­ žio u ime nekih taksa u gotovom 170 dinara. Tako je taj župnik u dva maha u Jasenku ubrao od Srba 80.000 dinara i sobom ponio u Ogulin"126) . . . Stradali su i srezovi u Hercegovini. I tu je narod hvatan, prekrštavan, često iza toga ubijan. Za don Iliju Tomasa se zna da je požurivao ubijanje Srba: „Ustaše svaki dan ubijaju, Ne­ retva svaki dan protiče krvava, jame u Bivolju i Opuzenu se pune nevinim žrtvama, a don Ilija svaki dan na sastanku u ustaškom stožeru u Čapljini podnosi nove prijedloge za uništavanje . . . I po­ red toga što je narod Čapljine i okolnih sela listom prešao na kato­ ličku vjeru, ipak se u julu 1941. godine odvode žene, djeca i novo120 ) 121) 122 ) 123) 124) 125) 126)

700

Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu. mestu, mestu,

str. 80. str. 67. str. 67. str. 83. str. 87. str. 89.

rođenčad u vagone u Čapljinu, a odatle u Sumance u jamu, gdje su ih sve žive pobacali“ 127).

Među teško izbrojivim ustaškim zločinima nad srpskim pravo­ slavnim narodom i njegovim sveštenicima, spadaju pokolj pokršte­ nih Srba u srpsko-pravoslavnoj crkvi u Glini i rušenje srpske pra­ voslavne crkve u Banja Luci. Kao voljom sudbine ostao je živ je ­ dan očevidac strašnog zločina u crkvi u Glini, Ljuben Jednak, koji je opisao sve šta je doživeo i video. Tu je poklano, a zatim bačeno u jame, preko 700 Srba128). „Ovo klanje u crkvi vršilo se kroz punih osam dana. Ubijeno je na najsvirepiji način više hiljada ljudi. Glas o ovom pokolju proširio se po čitavoj Hrvatskoj i Slavoniji, pa je posao misionara uveliko bio olakšan i ubrzan sa ovakvom „psiho­ loškom" pripremom za katoličenje"129) . . . Opis rušenja banjalučke crkve dao je inžinjer Borovnica, Srbin, koji je bio prešao na rim o­ katolicizam; on je učestvovao u komisiji, koja je imala da proceni visinu štete od bombardovanja: „Naglašujem, veli Borovnica, još jedan put da bombardovanjem oštećena crkva nije bila u takvom stanju da bi prijetila da se sama od sebe sruši i da time ugrožava život prolaznika, prema tome nije bilo nikakvog opravdanja za ru­ šenje crkve"130). Porušio ju je ustaški bes. Tokom cele 1941. godine pojačavani su talasi prevođenja Srba na rimokatolicizam. Oni su bili praćeni odvođenjem, mučenjem i ubijanjima srpskih pravoslavnih sveštenika i rušenjima pravoslav­ nih bogomolja. „Sama pak praksa prekrštavanja dosegla je najveće razmjere u jesen i zimu 1941-1942. godine, kada se radilo na prisil­ nom pokrštavanju čitavih sela i područja. Ona dakako nije mogla postići željeni rezultat „od milijun obraćenika", ali je velikim bro­ jem prisilnih prekrštavanja koji je postigla, udarila važan pečat politici ustaškog terora"131) . . . U Vel. Pisanici, Bjelovarski srez, porušena je srpska pravoslavna crkva 15. januara 1942. godine: „Sve ikone i crkvene knjige su spaljene pred crkvom "132). „Pogrom pravoslavnog sveštenstva imao je u svim mogućim izrazima da raspoloži pravoslavne mase za prijelaz na katolicizam. To su bile stvarno prve pripreme za taj veliki misionarski posao, na kome će se s toliko žara i pripravnosti naći ogroman broj službenika katoličke crkve koristeći najtragičniju situaciju jednoga obespravljenog naroda. Sve je pokazivalo još od prvih nedjela NDH da postoji jedan unapred smišljan plan, na čijoj će razradi i izvođenju surađivati naj­ raznovrsniji činioci, a dakako medu njima i sluge oltara katoličke 127) 12S) 129) 13°) 131) 132)

Na istom mestu, str. 141. Sime Balen, Pavelić . . . , str. 121-127. Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 653. Dokumenti. . . , str. 106. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 175. Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 697.

701

crkve. Sloboda savjesti bila je jednako napadnuta kao i goli živo­ ti obespravljenih Srba“ 133). Nije, koliko mi znamo, nigde detaljnije opisano sve ovo masovno pokrštavanje Srba, a još manje stradanja, mučenja, ubijanja i zlo­ stavljanja, koji su počeli u maju 1941. godine i nisu prestajali do kraja: „ . . . U nekim krajevima poubijani su skoro svi (sveštenici). Jedan mitropolit, dva episkopa likvidirani su na najgrozniji način, dok je drugi mitropolit premlaćen pa prebačen u Beograd, gde je od posledica zlostavljanja um ro"13'). Zlostavljanja sveštenstva i njihovih porodica ostaju neopisiva. Dimitrije Joka, sveštenik i sam stradalnik, lepo je rekao šta bi bilo kada bi žrtve ovih progona mo­ gle progovoriti: „ . . . Čuli bi mnogo toga iz bogate riznice nečovjestva i svih mogućih zala palog čovjeka. Čuli bi dalje čitavu istoriju o herojskom držanju toga golorukoga naroda, kome su sveštenici os­ tali vjerni i u njegovim najtežim danima — na putu u smrt, kroz neviđena stradanja i nadčovječanske patnje. Čuli bi, najzad, i o ve­ ličini nemoćnih, koja uliva poštovanje i divljenje*1135). Mladen Colić veli: „Pohvatani srpski pravoslavni sveštenici, koji nisu bili poubijani, mahom su dovedeni u logor u Caprag, koji je osnovan početkom jula i trajao do kraja septembra 1941. Prvo su bili dovedeni pravoslavni sveštenici iz Like, Korduna i sjeverne Hrvatske i Slavonije. Među prvima su se nalazile i neke grupe gra­ đana i seljaka iz Petrinje i Siska. Zatim 13. jula dovedeni su pra­ voslavni svećenici iz Bosanske Krajine, a dva dana ili tri dana kas­ nije stigoše sveštenici iz Srijema, Srednje i Istočne Bosne . . . U lo­ goru je bilo smešteno oko 2000 ljudi, među kojima neko vrijeme 270 pravoslavnih sveštenika. Život u logoru je bio očajan i jadan, disciplina stroga i surova. Kazne su bile različite, ali su najčešće logoraši kažnjavani stajanjem u jednom određenom prostoru po nekoliko sati na suncu, bez pića i jela, i vješanje o drvo do iznemo­ glosti11136).

6.

Druga faza prekrštavanja Srba počinje sa održanjem Druge bis­ kupske konferencije, koja je održana od 17. do 20. novembra 1941. godine. Pročulo se bilo i izvan NDH o prisilnom pokrštavanju Srba pa je, 9. januara 1942. godine, jugoslovenska vlada u emigraciji, koja je imala redovne odnose sa Vatikanom, protestvovala. Na ovaj 133) Na istom mestu, str. 617. 134) Spomenica . . . , str. 9. 135) Dimitrije Joka, Sveštenici u logoru „Danica" kod Krapine. U „Spome­ nica", str. 192. 136) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 429.

702

protest je odgovoreno 25. januara 1942. godine, a posle toga 21. fe­ bruara 1942. godine; Vatikan je odgovorio na izveštaj biskupske konferencije. Druga biskupska konferencija imala je za zadatak, da „ozakoni preveravanje Srba i da pri tome pojača uticaj crkve. Na ovoj konferenciji osnovan je „Odbor trojice11 koji su sačinjavali: nadbiskup Stepinac, Senjski biskup Viktor Burić i administrator Križevačke dijeceze dr Janko Simrak. Oni su stajali na čelu ove akcije, ali je radom rukovodio jedan „Radni odbor11, koji su sači­ njavali dr Franjo Herman, profesor Bogoslovskog fakulteta, dr Janko Kalaj, katiheta i profesor glagoljice na Bogoslovskom fakul­ tetu, dr Augustin Juretić, konsultor biskupskih konferencija, i dr Krunoslav Draganović, profesor Bogoslovskog fakulteta130). U Rezoluciji, koju je donela ova biskupska konferencija, i koja je uručena i Paveliću, crkva se ograđuje od prisilnih mera pri katoličenju Srba i ističe, svakako prema instrukcijama iz Vatikana, da se ona drži određenih propisa o tome. Tačka osma Rezolucije glasi: ,,U katoličku crkvu mogu se primiti samo oni, koji bez ikakve sile potpuno slobodnom voljom prelaze iz unutrašnjega ubeđenja o isti­ nama katoličke vjere i koji su u cijelini odgovorili crkvenim pro­ pisima11137)- Dalje se traži „da se zabrani miješanje oblastima u tom pogledu svaku agitaciju. U duhovni rad crkve neka se ne miješa niti jedna svjetovna organizacija, jer to može dobroj stvari samo škoditi11138). Predviđeno je da se organizuju „tečajevi za one sveštenike koji obavljaju prijelaze grko-istočnjaka na katoličku vjeru. U tim tečajevima dobiti će teoretske i praktične upute za svoj r a d . . . Neka se za konverzije stvori među grko-istočnim žiteljima psiho­ loški temelj. U tu svrhu neka im se ne samo zajamče nego i dadu sva građanska prava i osobito pravo osobne slobode i pravo vlas­ ništva. Neka se najstrožije i ponovo zabrani svaki protuzakoniti po­ stupak protiv osobne slobode i svojine grko-istočnjaka, a neka iz­ riču nad njima kazne kao i nad drugim građanima samo nakon pravednog sudbenog postupka. U prvome redu neka se najstroži­ je zabrani svaka privatna akcija za rušenje grko-istočnih crkava i kapela i otuđivanje njihovog vlasništva11139). Sve ovo, i kada bi bilo iskreno zamišljeno i odlučeno, dolazilo je i suviše kasno: mase pravoslavnih Srba bile su već p r i n u d o m preverene, sveštenstvo satrto, a crkve rušene i otuđivane. Ni prelaz na katolicizam nije bio sigurna garantija za život, ni za ličnu slo­ bodu i rad. U jednom raspisu Verskog odseka Ministarstva pravo­ suđa i bogoštovlja, od 10. septembra 1941. godine, kome je tada bio na čelu fra Radoslav Glavaš, stoji: „ .. . Prijelaz na katolicizam isti­ na ne jamči nikomu đa ne može biti maknut s mjesta, ali ako se osJ37) Na istom mestu, str. 629. !38) Na istom mestu, str. 630. 13S) Na istom mestu, str. 630.

703

tavljaju neki grko-istočnjaci na položaju, onda treba obratiti paž­ nju i na vjerski prijelaz, ako inače drugo odgovara da dotična oso­ ba može ostati u državnoj službi. Oni koji su prešli na katolicizam treba da osjete da su dobili neku zaštitu u pogledu otpuštanja i ise­ ljenja, dakako da sve drugo odgovara kod dotične osobe i interesi­ ma hrvatske državne vlade"140). Odgovor Vatikana, koji je, istovremeno, bio i instrukcija za dalji rad, preneo je opat Đuzepe Ramiro Markone. On se, 27. marta 1942. godine, obratio nadbiskupu Stepincu jednim aktom u kome se hvale ona mesta iz biskupske Rezolucije, koja se odnose na prekrštavanje Srba: „ . . . Naročitu pohvalu zaslužuje odlučnost sa kojom su Prečasni biskupi zahtevali da se Jerarhiji vrati pravo da izdaje na­ ređenja i uputstva u predmetu prekrštavanja, i briga sa kojom su na­ stojali da zaštite načelo po kome prekrštavanja moraju biti plod intimnoga ubeđenja, a ne spoljnih pritisaka"141). Vatikan je ubjeđen da biskupi „neće propustiti da se i dalje staraju, intervenišući uspešno, kada zatreba, da bi se to načelo verno sledilo i da bi se izbeglo, sa isto toliko revnosti sve što bi moglo da spreči ili oteža is­ kreni povraćaj crkvi otpadnika, kao i sve što bi moglo na bilo koji način sili savesti u nameri da odredi ili ubrza taj povratak"142). Bis­ kupima se preporučuje, da na mesto izraza „pravoslavni" upotreblju ju izraz „otpadnici" ili „šizmatici". Ima dokaza, da su odgovorni krugovi u Vatikanu tačno znali šta se dešava u NDH, kako se postupa prema Srbima i kako se vrši njihovo prevođenje na rimokatolicizam. Pored drugih o tome je mogao obavestiti Vatikan i Beogradski nadbiskup dr Ujčić kome je, 1. marta 1942. godine, jedna grupa rimokatoličkih sveštenika Slovenaca bila podnela jednu p r o m e m o r i j u u kojoj se ističe, da je prevođenje Srba na rimokatolicizam vršeno nasilnim putem. Oni vele, da bi se „dalo na prste jedne ruke izbrojati one pravoslav­ ce koji se prijavljuju za prelaz po slobodnoj volji i iz unutrašnjih osvjedočenja u istinitost katoličkog u če n ja . . . Prekrštavanje, a to znači i pohrvaćenje Srba, je zajednički cilj episkopata i ustaške vla­ s t i .. . Nasilno pokatoličavanje srpskih masa, ubijanja i mučenja pravoslavnih sveštenika i vladika, rušenje njihovih hramova i sa­ mostana, koje se vrši u Hrvatskoj, tobože u interesu katolicizma, za­ dire bez sumnje u interese vrhovnoga vodstva katoličke crkve. Srbi su očekivali da će Sveta Stolica kao čuvarica ugleda katoličke crkve podići svoj glas prije ili kasnije i javno osuditi krvave progone, koji se vrše u ime katolicizma nad pravoslavnim hrišćanima . . . Srbi se 14°) Na istom mestu, 624-625. 141) Sima Simić, Na istom mestu, str. 13'6 (donosi ceo tekst). 142) Na istom mestu.

704

pitaju iz kojih razloga Sveta Stolica sada šuti na strašnu tragediju Srpske pravoslavne crkve11143). Povećavanje broja rimokatolika na Balkanu radovalo je Vati­ kan koji se, u ovoj prilici, teško ogrešio o osnovna moralna načela. Samo je, koliko do sada znamo, kardinal Eugen Tisserant, sekretar „Svete kongregacije za Istočnu crkvu11, ispoljavao znake negodo­ vanja zbog svega šta se u NDH dešavalo sa Srbima. O tome je, 5. marta 1942. godine, dakle pre nego što je mogla stići u Rim prome­ morija slovenačkih sveštenika, ustaški poverenik pri Vatikanu, Ni­ kola Rušinović, izvestio Mladena Lorkovića, tada ministra spoljnih poslova NDH. Tiseran je napomenuo Rušinoviću: „ . .. A kad bi zna­ li što o vama govore talijanski časnici, koji se nalaze u obalskom pojasu, to je upravo strašno. Po njima, takvih zverstava teško je zamisliti da je ikada bilo. Ubijanja, paleži, razbojstva, pljačka, na dnevnom su redu u tim krajevima11144). Erwin Lobkowitz, koji je u Rimu zamenio Rušinovića, javljao je, 20. decembra 1942. godine, da je i on bio kod Tiserana, koji ima „negativno mišljenje ne samo o hrvatskoj državi i današnjem reži­ mu, nego o hrvatskom narodu kao takvom11145). Ovakvo mišljenje kardinal Tiseran je mogao imati i zbog progona Srba u Hrvatskoj. On je, 6. marta 1942. godine, to i rekao Rušinoviću: „Ubijanja, pa­ leži, razbojstva, na dnevnom su redu. Ne znam da li je to sve tako, ali znam pozitivno, da su i sami franjevci, kao na primer otac Si­ mić u Kninu, uzeli učešća kod napada na pravoslavni živalj i na ru­ šenju pravoslavne crkve. Otac Simić sam je predvodio skupinu lju­ di sa oružjem u ruci, koji su srušili pravoslavnu crkvu. Isto tako porušili ste pravoslavnu crkvu u Banjoj Luci. Znam sigurno, da su se i franjevci u Bosni i Hercegovini isto tako jadno ponijeli. To me boli. Takve stvari ne može raditi odgojen, kulturan i civilizovan čo­ vjek, a kamoli svećenik11146) . . . Radilo se, ovde, o fra Vjekoslavu Simiću, koji je ne samo predvodio ustaše u ubijanju Srba, nego ih i on sam hapsio i ubijao: „Sva ubojstva Srba izvršena su po njego­ vom naređenju i prema njegovim uputstvima. On je šta više i sam lično svojom rukom ubijao Srbe. Odlazio je sa ustašama u Bosans­ ko Grahovo, K ijevo i Priliku, odvodio Srbe sa tih mjesta i ubijao ih111«). Teško je, ako je uopšte moguće, tačno reći, ni koliko je Srba pre­ vedeno na rimokatolicizam, ni koliko ih je poubijano. U jednom iz­ veštaju, koji je nadbiskup Stepinac podneo Papi, 18. maja 1943. go­ dine, navodi se da je bilo prevedeno na katolicizam oko 240.000 143) 144) 145) 146) 147)

Tajni dokumenti. . . , str. 97-98. Na istom mestu, str. 110-111. Na istom mestu, str. 114. Na istom mestu, str. 115. Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 652.

705

Srba, od kojih manje od 100.000 u 1941. godini143). Tiseran je rekao Rušinoviću da je, do tada bilo ubijeno 350.000 Srba (do kraja maja 1942) — srpska pasiva, dakle, iznosila je sredinom 1943. godine oko 590.000 Srba. Prema proceni Svetog sinoda SPC stradanja srpskog naroda bilo je veliko: „Od 21 episkopa petorica su ubijena, dvojica internirana i u internaciji umrla, dvojica premlaćena i prebačena u Srbiju gde su uskoro umrla, jedan držan u zatvoru zajedno sa Nje­ govom svetosti Patrijarhom, a zatim poslat u logor u Nemačku, a jedan u Italiju, a dvojica proterana sa svojih eparhija u Srbiju. Samo su njih desetorica ostali na svojim mestima. Jedna četvrtina sveštenika je poubijana (oko 700), oko 300 pomrlo prirodnom smr­ ću, jedna trećina proterana u Srbiju, oko 400 bilo je u logorima u zemlji i u zarobljeništvu, a samo jedna četvrtina sveštenika ostala je na svojim mestima. Jedna četvrtina manastira i crkava je poru­ šena a skoro polovina od ukupnoga broja manje ili više oštećena. Samo u Gornjokarlovačkoj eparhiji od 189 crkava porušeno je i po­ paljeno 175, a 14 ostalo. Od 8,500.000 vernika 1,200.000 je poginulo ili ubijeno. Ratna šteta crkve iznosi 7 milijardi predratnih zlatnih dinara11149). Ustaše su ubile tri episkopa (dva episkopa i jednog mi­ tropolita, i 160 pravoslavnih sveštenika)150).

7. Jedna od mera, koje su ustaše primenjivale protiv Srba u NDH, bilo je prinuđavanje Srba da napuštaju NDH i time ispražnjavaju teritoriju, koja je vekovima bila njihova. Iseljavanje Srba trebalo je da bude o r g a n i z o v a n o, ali je vrlo često, naročito na pod­ ručju Istočne Bosne, bilo neorganizovano. Hajka na Srbe počela je odmah čim su ustaše preuzele vlast: nastao je progon Srba u zem­ lji i prisiljavanje da iz zemlje beže. U izveštaju Zapovedništva kop­ nene vojske o stanju na terenu, od 10. do 20. jula 1941. godine, stoji: „Srbi su utučeni i preplašeni radi seobe iz jednoga kraja države u drugi i u Srbiju. Prelazi ih veliki broj na rimokatoličku vjeru11151). Jedan izveštaj Kotarske vlasti za Udbinu, od 2. avgusta 1941. godi­ ne, veli: „Srpsko stanovništvo iz sviju sela napustilo svoje domove i otišlo u šumu, a hrvatsko žiteljstvo bježi sa djecom i stokom te najnužnijim stvarima u Udbinu . . . Stanje je takvo da sliči ustanku 148) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 372; Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 175. 1*3) Glasnik SPC, broj 1-3, mart 1951, str. 10. 150) Edmund Pariš, Genoside in Satelite Croatia, 1941-1945, Chicago, str. 285-289. 151) Zbornik dokumenata, tom V. knj. 1, Beograd 1952, str. 268.

706

u pravom smislu riječi"152). Zapovedništvo Prve hrvatske oružničke pukovnije javlja, 16. avgusta 1941. godine, o Srbima i ovo: „Narod je bio spreman na sve seljenje, sabirališta, prisilni rad, pokrštenje, samo da se ne čisti, a najradije bi bio pristao da ostane kod svoje kuće i postane ono što se od njega traži (ovo naravno ne svi ali ve­ ćina). Najbolje bi bio uspio prelaz na katoličku vjeru pomoću misio­ nara, jer bi se na taj način s uvjerenjem prešlo"153). Srbi su bili iznenađeni, ogorčeni i zbunjeni, a hrvatske mase, koje nisu bile ustaške, začuđene zbog onoga šta se sa Srbima radi. Pukovnik Pavelić, komandant Prve hrvatske oružničke pukovnije, javio je, 23. januara 1942. godine, u Zagreb: „Većina ovoga naroda (Srba) nema raspoloženja prema našoj državi, njenom vodstvu i po­ litičkom uređenju, jer smatraju da je prošla godina bila za njih jedna od najtežih nesreća u poviesti, jer su uvjereni, da su bili osu­ đeni na smrt od djece iz kolijevke do siedijeh staraca. Ima ih dosta koji su prešli na rimokatoličku vjeru, te i sada prelaze"154). Stav Srba prema NDH bio je prirodan odgovor na stav države prema njima: ova država im je bila smrtni neprijatelj i oni nisu imali razloga da joj budu prijatelji. U izveštaju Velike župe Modruš, od 15. marta 1942. godine, stoji: „ . . . Raspoloženje srpskoga življa na području ove župe daleko je od toga da bude državotvorno. Ono čak nije ni korektno. Srbsko stanovništvo živo priželjkuje povratak Jugoslavije u čije uskrsnuće ono nije prestalo vjerovati"155) . .. Nao­ ružana država bila je, razume se, jača od nenaoružanoga naroda i mogla je da sprovodi svoju volju, koja se ispoljavala i u čišćenju države od Srba. Iseljavanje Srba bio je jedan od načina čišćenja zem­ lje od Srba. Ono je počelo u sporazumu sa Nemcima: „Program ma­ sovnog iseljanja Srba bio je utvrđen na konferenciji predstavnika nemačkih i ustaških vlasti u Zagrebu, koja je održana 4. juna 1941. godine. Prema utvrđenom sporazumu, ustaške vlasti prihvatile su da se na teritoriju NDH naseli oko 170.000 Slovenaca, koje će Nem­ ci deportirati iz Slovenije u okviru svoga programa germanizacije pojedinih delova Slovenije, a iz NDH da se iseli približno isti broj Srba na teritoriju Srbije156). Ovo ugovoreno iseljenje trebalo je da se izvrši u tri etape i to od 7. juna do 31. oktobra 1941. godine157). Da bi se ovaj sporazum mogao izvršiti osnovano je bilo Državno ravnateljstvo za ponovu: „Osim zadatka da ta ustanova „treba iz­ vršiti izmenu pučanstva", koji je preciziran na spomenutoj konfe­ renciji, glavna joj je služba bila da izvršava „poslove oko iseljava­ 152) !53) 154) 155) !55) 157)

Na istom mestu, str. 309. Na istom mestu, str. 343. Zbornik dokumenata, tom V, knj. 3, Beograd 1952, str. 458. Na istom mestu, str. 527-528. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 372. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 168.

707

nja stranog življa iz NDH'1. Ravnateljstvo je trebalo „skupljati sve potrebne podatke o osobama, koje treba iseliti" i o tome izdavati „sve potrebne odluke te ih izvršavati. Osim toga, ono preuzima svu pokretnu i nepokretnu imovinu iseljenih osoba, koju predaje „na raspoloženje Zavodu za kolonizaciju u svrhu unutarnje koloniza­ cije". Naređeno je svim organima vlasti da oni Ravnateljstvu pru­ že svu potrebnu pomoć. Ravnateljstvo je, uz to, preuzelo i „po­ slove useljavanja i smještanja useljenika", što se u prvome redu odnosilo na Slovence"158). „Državno ravnateljstvo za ponovu imalo je tri podružnice: Ban­ ja Luku, Osijek i Sarajevo, kao i odgovarajuće organe u srezovima i opštinama. Za privremeni smeštaj lica određenih za iseljenje osnivana su sabirališta i logori. Prema Zakonskoj odredbi o upu­ ćivanju nepoćudnih i pogibeljnih osoba na prisilan boravak u sa­ birne logore, koju je Pavelić izdao 21. novembra 1941. godine159), ustaške vlasti bile su glavni faktor, koji je određivao ko će biti upu­ ćivan u ove logore i koliko dugo će biti zadržavan u njima . .. Proti odluci ustaškog redarstva o upućivanju na prisilini boravak u sabi­ rne i radne logore nema pravnoga lieka ni tužbe na upravni sud"160). Po naređenju vlasti morale su biti obavljene sve prethodne rad­ nje: prikupljani su statistički podaci o broju Srba, podaci po verskoj pripadnosti po srezovima i opštinama. Prvo su organizovana sabirališta po srezovima. Hapšenja i odvođenja su vršena na osno­ vu naređenja Ravnateljstva za ponovu: „Uhapšeni samac ili obitelj morali su se u najkraćem roku od 30 minuta spremiti na put i biti sprovodeni u sabiralište. Sva ostala imovina postaje vlasništo NDH. Prema uputama, nakon dovođenja većeg broja osoba u sabiralište, hitno ih se oprema u logore"101). „Ustaše su u provođenju ove akci­ je vršile bezbrojna divljanja. Ljudima nisu dopuštali da ponesu ni najosnovnije odjevne predmete, ni dovoljne količine hrane. Oni su opljačkali imovinu, maltretirali ljude, žene i djecu. Deportirci su bili izloženi svim svirepostima, počevši od batinjanja do ubijanja. Prebacivanje u sabirališta je također izvršeno uz najveće grubo­ sti, dok sama sabirališta nisu uopće bila organizirana"162). Nemačko-ustaški sporazum od 4. juna 1941. godine nije mogao biti izvršen, jer Nemci su odustali od preselenja Slovenaca u broju koji je bio predviđen: srazmerno toj promeni menjao se i broj Srba koje je trebalo iseliti iz NDH. Krajem jula 1941. godine došlo je do novih pregovora između Nemaca i predstavnika NDH oko iselja­ vanja. Ovom prilikom je utvrđeno đa Zemun bude jedina p r e l a z 158) 159) 160) 161) 162)

708

Na istom mestu, str. 163. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 456-457. Na istom mestu, str. 456. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 168. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 375.

n a s t a n i c a za iseljavanje Srba iz NDH u Srbiju. Ovim se htelo onemogućili ilegalno, sasvim samovoljno, prebacivanje Srba u oku­ piranu Srbiju: „Prema nemačkim podacima, u Srbiji je potkraj srpnja (jula) bilo oko 137.000 bjegunaca i iseljenih Srba iz NDH, ali budući da svi nisu bili prijavljeni nemačkim vlastima, smatralo se da taj broj iznosi oko 180.000. Međutim, prema službenim poda­ cima NDH, vidi se da je na temelju ugovora od 4. juna iseljen znat­ no manji broj, dok je većina Srba bila iseljena mimo njega"163). Prema jednom podatku Komesarijata za izbeglice u Beogradu, s kraja septembra 1941. godine, broj izbeglica iz NDH bio je prebacio 200.000164). Na konferenciji u Zagrebu, održanoj 18. avgusta 1941. godine, Nemci su izjavili, da se smanjuje planirani broj Slovenaca, koji su trebali biti preseljeni u NDH, zbog čega se smanjuje i broj Srba koje treba iseliti iz NDH u Srbiju. Nemci su, kasnije, na konfe­ renciji koja je održana 22. septembra 1941. godine, opet u Zagrebu, izjavili da se obustavlja iseljenje iz NDH u Srbiju i da će biti pri­ mljeni još samo oni Srbi koji se nalaze u logorima Bjelovaru, Slav. Požegi i Capragu; radilo se o oko 3.200 lica. Ustaše su, ipak, ilegal­ no ubacivale svet u Srbiju tako da su Nemci, 7. oktobra 1941. godi­ ne, izdali novu zabranu o prihvatanju ovih grupa165). Ustaše su bile uporne u ilegalnom prebacivanju Srba u Srbiju: „Veliki broj ljudi ustaše su jednostavno prebacivale u Srbiju preko Drine .. . Nijemci su protestirali protiv toga ilegalnog prebaciva­ nja ljudi u Srbiju. Oni su na sastancima u Beogradu, Sapcu 29. i 30. jula 1941. godine naveli ime oko 82.000 bjegunaca i ilegalno pre­ bačenih iseljenika iz NDH u Srbiju . . . Iseljenici su prisilno preba­ civani na prelazima Badovinci, Salaš Crnobarski, Crna Bara, Ravnje, Zasavica i Mala M itrovića"166) . . . Prema tome, ukupno su organizovana 32 transporta u četiri etape, kojima je organizirano iselje­ nje iz NDH u Srbiju ukupno 15.256 osoba"167). Prva etapa je bila od 6. do 17. jula 1941. i to tri transporta; druga etapa je bila od 1. do 25. avgusta 1941. godine i to 24 transporta; treća od 4. do 7. septempra 1941. godine i to tri transporta, i četvrta od 26. do 28. sep­ tembra 1941. godine i to tri transporta163). Ceni se da je iz NDH u Srbiju prebačeno, legalno i ilegalno, preko 150.000 Srba169). Prema izvorima na srpskoj strani broj izbeglica u Srbiji se kre­ tao ovako: do polovine avgusta 1942. godine bilo je došlo 203.144 163) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 170. 164) Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u S rb iji. . . , str. 51. 165) Sravni: Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 170-171. 166) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 377. !G7) Na istom mestu, str. 377. 168) Na istom mestu, str. 377, beleška 68. 169)

Na istom mestu.

709

izbeglice i to: iz NDH 104.510; iz Južne Srbije i delova Istočne Srbi­ je koji su bili pripali pod bugarsku okupaciju 38.836; iz Bačke 22.771; iz delova koji su bili pod italijanskom okupacijom 31.177; Slove­ naca 5.842170). Stanislav Krakov navodi, prema podacima Komesa­ rijata za izbeglice u Beogradu, da je „već 1943. godine broj izbegli­ ca registrovanih preko Komesarijata prelazio cifru od 400.000. Me­ đu ovima bilo je 86.000 maloletne dece bez ijednoga roditelja, koji su bili poubijani u ogromnoj većini od ustaša, a delom i od Mađara u Bačkoj, od Bugara i najzad od Arnauta na Kosovu i u Metohiji"171).

170) stanislav Krakov, General Milan Nedić, II, str. 183.

171) Na istom mestu.

710

STVARANJE HRVATSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1. Stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve (HPC) u NDH bio je je ­ dan ustaški potez za s m i r i v a n j e pravoslavnoga življa s jedne strane, i s druge strane, propagandni gest prema inostranstvu. Fi­ kreta Jelić-Butić je istakla tačno, da je „osnivanje HPC bilo propraćeno velikom ustaškom propagandom, u kojoj se osobito kori­ stila parola „ravnopravnosti Srba” 1). U stvari, osnivanje HPC bilo je, znatnim delom, priznavanje neuspeha terorističke akcije uni­ štenja Srba u NDH, pojačano naročito od momenta kada su Nemci naredili obustavljanje iseljavanja Srba sa ovog područja u okupi­ ranu Srbiju. I pored niza terorističkih talasa satiranja Srba, „broj Srba je ostajao i dalje značajan faktor, te je neminovno bilo pot­ rebno definirati njihov status na jednoj drugoj osnovi. Nemcima je, u nastaloj situaciji, odgovaralo da se Srbima daju osnovna gra­ đanska prava i da im se prizna pravo na rad, te da ih se u crkve­ nom pogledu odeli od Beograda stvarenjem „samostalne crkvene organizacije", koja bi bila podređena ustaškim vlastima. To je bio put da se, prema mišljenju Nijemaca, „um ire" sva ona područja u kojima je došlo do „pobuna" ugrožene „srpske mase"2). U napisu ,,HPC-agentura okupatora", koji je izlazio u „Vjesni­ ku"3), istakli su Svetozar Lozo i Milenko Doder da je, sa nemačke strane, bio Hans Helm, uz podršku Adalberta Kungela, ono lice, koje je Paveliću dalo ideju o stvaranju HPC, koju je Pavelić vrlo nerado prihvatio4). Kada je bio prinuđen da prihvati ovaj predlog Pavelić je nastojao da on bude smatran glavnim faktorom u osni­ vanju HPC. Njemu je bilo stalo do toga, da pred stranom javnošću pokaže da on nije protiv p r a v o s l a v n e c r k v e kao takve, nego samo protiv S r p s k e p r a v o s l a v n e crkve, jer je i njemu, i ustašama uopšte, bilo stalo do toga da unište i Srbe i 1) 2) 3) 4)

Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i NDH . . . , str. 178. Na istom mestu, str. 172. „Vjesnik" od 21. II. do 13. III. 1976 (u nizu nastavaka). „Vjesnik" od 2. III. 1976.

711

svako s r p s k o obeležje na području NDH. Taj svoj stav Pave­ lić je izložio u svome govoru u Hrvatskom saboru, koji je održan 28. februara 1942. godine. „Mi smo, rekao je Pavelić, imali g r k o i s t o č n u c r k v u . Grko-istočna se zvala zato, jer su bili pripad­ nici pravoslavja u našoj zemlji podvrgnuti grčkom patrijarhu, koji se za njih brinuo samo toliko, što je od biskupa, da ih pomaže, dobijao velike nagrade1*5); onda je, koliko se sjećamo, i u Hrvatskom saboru stvoren jedan zakonski članak, po kojem su svi pripadnici pravoslavlja u Hrvatskoj podvrgnuti srpskoj patrijaršiji i tako je postala SPC. Nema nikoga u Hrvatskoj, tko ima nešto protiv pra­ voslavlja . . . Nije istina da hrvatska država nastoji da pravoslavne prevede na katoličku vjeru. To nije politika. To je pušteno svako­ me na volju . . . U pravoslavlje ne dira nitko, ali u hrvatskoj državi ne m o ž e b i t i S r p s k e p r a v o s l a v n e c r k v e . Kažem, još jednom: ne m o ž e b i t i s r p s k e , a ne može biti ni grčkopravoslavne. Zašto? Zato, jer su svagdje na svijetu pravoslavne cr­ kve nacionalne crkve .. . Zato će pametni ljudi, ljudi kojima je do narodnih probitaka, a kojima je i do vjerskih probitaka, znati se snaći, znati okupiti glave i proučiti, promisliti i to pitanje na za­ dovoljstvo pravoslavlja, na zadovoljstvo naroda i na probitak hr­ vatske države riješiti**6). Pavelićevo shvatanje o Srbima uopšte, i o Srbima na području NDH posebno, bilo je vrlo defektno. On je, jednom prilikom, izjavio: „Sto se tiče Srba tu je nastalo miješanje pojmova. Pravih Srba u Hrvatskoj nema mnogo. Većim dijelom su to Hrvati srpsko-pravoslavne vjere i Vlasi. Ovo će pitanje biti riješeno na najbolji i naj­ zgodniji način. Sporazumno s njemačkim vlastima poslat će se 250.000 Srba u Srbiju, dok će drugi moći ostati ovdje. Neće im se praviti nikakve poteškoće**7). I dr Mladen Lorković, tada Pavelićev ministar spoljnih poslova, smatrao je da su Srbi na području NDH popravoslavljeni H r v a t i i to tako kao što su i Musli­ mani „islamizirani Hrvati**. Prema tome, veli Lorković, ima u Hrvatskoj pravih Srba daleko manje nego što se to često tvr­ dilo na temelju posve krive zamjene svojstava pravoslavlja. Aktivni je srpski elemenat prešao nakon osnutka srpske, te kasnije jugoslovenske države, granicu, a bili su to najprije agitatori, onda oni kojima je ovdje bilo ljepše i ugodnije, te konačno činovnici i 5) Ovo Pavelićevo tvrđenje je sasvim netačno. Nedostaje mu osnovno po­ znavanje i nacionalne i crkvene istorije Srba na tome području; zatim: hirotonisanje lica za episkope nije „pomazanje", nego se sastoji u polaganju ruku na dotično lice, a davanje novca za episkopske činove odnosilo se samo na vladike-fanariote pod turskom vlašću, a nije ga bilo u SPC. 6) „Hrvatski narod" od 1. VII. 1942, sravni: F. Jelić-Butić, str. 176. 7) „Neue Ordnung" od 24. VIII. 1941.

712

namještenici Beograda"8). Lorković se, na istom mestu, izjasnio i o Vlasima: „To su, veli on, ostaci balkansko-romanskih i ciganskih mješanaca, koji su se izmičući pred Turcima sklonili u hrvatske zemlje i tako spasli od uništenja. Premda oni sojno (po rasi) ne spa­ daju ni Hrvatima ni Srbima, predstavljali su nestalan elemenat, koji je bio pristupačan tuđem utjecaju i tako, radi svoje pripad­ nosti pravoslavnoj crkvi bez otpora podlegli političkom srbiziranju“9). Naslon na prošlost tražile su Pavelićeve ustaše u tezama Ante Starčevića, da su Srbi samo „pravoslavni Hrvati". Za njega nisu Srbi uopšte postojali. U raspravi „Ime Serb", koju je objavio 1863, godine, negirao je Starčević da postoje Srbi. „Srbi za nj prosto ne postoje. Ime Srbin on je izvodio od reči „svrabež" ili od servus (rob). Raspravu „Ime Serb" popunio je sa drugom pod naslovom „Pasmina slavoserbska u Hrvatskoj"10). Pošto su ustaše smatrale sebe ideološko-političkim naslednicima Ante Starčevića bile su im i njegove teze o Srbima kao Hrvatima pravoslavne vere sasvim prisne: „ .. . Naglo je oživela teza o Srbima kao Hrvatima pravo­ slavne vere, koja je već od ljeta 1941. počela da daje jače obilježje ustaškoj propagandi. U toj propagandi bila su bitna dva momenta. S jedne strane, isticalo se da srpsko stanovništvo na području Hr­ vatske i Bosne, obzirom na svoj historijski razvoj, ne pripada u na­ cionalnom pogledu u krug „pravih Srba", a s druge, da je to sta­ novništvo tek u vrijem e Turske prihvatilo pravoslavlje"11). Kada su preporučivali stvaranje HPC Nemci nisu imali u vidu ustaške teze o pravoslavnim Hrvatima, nego potrebu iznalaženja načina za s m i r i v a n j e stanja na terenu, koje bi im omogu­ ćilo da smanje jačinu svojih trupa na tome prostoru. Ističe se da su o tome razgovarali Kaše i Lorković12). U svom izveštaju, od 14. juna 1941. godine, predlagao je Artur Hefner (Haffner), obaveštajni organ generala Glaize fon Horstenau (Gleise von Horstenau), da pravoslavna crkva u NDH „treba da dobije priznanje, koje joj je za sada uskraćeno, pod uvjetom da p r e s t a n e da b u d e s r p s ­ k a n a c i o n a l n a c r k v a i da se reformiše u skladu sa nacio­ nalnim karakterom hrvatske države"13). Ovu ideju, svakako ne na svoju ruku, prihvatio je i Hans Helm i uticao na Pavelića da je ostva­ ri. „Pitanje konkretnog osnivanja HPC, koja je imala da vrši ulogu 8) Dr Mladen Lorković, O Srbima i četničkim bandama'1 (u „Neue Ordnung" od 7. IX. 1941). 8) Na istom mestu. i°) Milan Prelog, Dr Ante Starčević. (U „Narodna enciklopedija SH S“, IV, str. 436. n ) Fikreta Jelić-Butić, str. 172-173. 12) Na istom mestu, str. 130. 13) Na istom mestu, str. 176, beleška 145.

713

posrednika između države i pravoslavnoga stanovništva, rasprav­ ljano je zatim u ožujku 1942. u Odboru za pravosuđe i bogoštovlje Sabora NDH. Tu je istaknuto da se ono pokreće na z a h t j e v samoga Pavelića, jer pretstavlja vrlo važnu stvar iz političke strane"14). Prvi, zvanični, korak u ovom pravcu bila je „Zakonska odred­ ba o osnivanju HPC1115). Ovoj odredbi prethodio je „Nacrt zakonske odredbe o pravom položaju pripadnika istočne crkve u NDH“ . Pre­ ma ovone nacrtu Srbi se imaju smatrati „privremenim državnim pripadnicima1' NDH. Preporučivano im je iseljavanje u Srbiju pod povoljnijim uslovima: onima, koji bi primili hrvatsku nacionalnost priznaje se pravni položaj. Za one, koji se i dalje osećaju Srbima, bila bi doneta posebna zakonska odredba. Njihov položaj preci­ zira Nacrt ovako: „To bi bila jedna od najlošijih kategorija držav­ nih pripadnika sa ograničenjima u pravima i imovini. O svojim vjerskim stvarima ovakovi će se imati sami brinuti, jer će njihova vjera biti eventualno samo trpljena i nositi će i odgovarajući na­ ziv, dok ne izumre16) . .. Prema Odredbi o osnivanju HPC, osniva se HPC, koja će biti samostalna (autokefalna), a čije će ustrojstvo biti formulisano u Ustavu, koji je donet početkom juna 1942. godi­ ne17). U Ustavu je predviđeno da će HPC imati rang patrijaršije sa sedištem u Zagrebu. HPC se deli na eparhije: Zagrebačka sa sediš­ tem u Zagrebu, Brodska sa sedištem u Bos. Brodu, Petrovačka sa sedištem u Bos. Petrovcu i Sarajevska sa sedištem u Sarajevu. I episkope, i sveštenike i sve crkvene službenike plaća država, koja daje crkvi kao instituciji trajnu pomoć. I patrijarh, i episkopi, i sveš­ tenici i svo crkveno osoblje polažu zakletvu vernosti NDH i Paveliću. Država će voditi računa o obrazovanju sveštenstva. I po zamisli i po nameni HPC je bila d r ž a v n a u s t a n o v a : „G ledajući dakle u cjelini, Ustav HPC je bio formuliran tako da što više posluži kao instrumenat politici ustaškoga vodstva i Pave­ lića prema pravoslavnoj crkvi. Istoga dana kada ie donet Ustav, Pavelić je imenovao episkopa Germogena za „metropolitu zagre­ bačke m etropolije“ HPC. Premda, dakle, nije iz razloga crkvene procedure, formalno imenovan za patrijarha Germogen je u stvari vršio tu funkciju, tj. trebao da bude poglavar HPC. To se jasno dalo do znanja prigodom ceremonije njegova ustoličenja1118). HPC je osnovana zbog onih Srba, koji su pružali otpor katoličenju, ali su se mirili sa političkim stanjem u zemlji. Ovo se odno­ silo na Srbe „većinom u gradovima, gdje se sve Srbe nije moglo i« )Na istom mestu, str. 1T6. 15) „Narodne novine" broj 77 od 7. IV. 1942. 16) Fikreta Jelić-Butić, str. 176. 17) „Narodne novine“ od 5. VI. 1942. 18) Fikreta Jelić-Brtić, str. 177.

714

masovno pokrstiti ili masovno poklati. On (Pavelić) je toj crkvi postavio višu jerarhiju i niže sveštenstvo iz redova izdajnika sve­ ćenika SPC, izbačenih bogoslova te crkve ili svećenika koji su po kazni prestali ranije to biti. Bila je to u svakom pogledu jedna ve­ lika laž i politička smicalica Pavelićeva. On je tu crkvu iskorišćavao za zavaravanje međunarodne javnosti, a inače za kontrolisanje još preostalih, nepokrštenih Srba, ukoliko su ti u svojoj naivnosti pristupili toj lažnoj crkvi. Pravoslavci su u velikoj većini tu crkvu shvatili kako treba i nisu joj se približavali"19). Prema Simi Simiću, HPC „je imala da posluži kao nov oblik denacionalizacije Srba u NDH"20). Dr Rasim Hurem prikazuje ovo malo drukčije. On veli: „Ras­ položivi podaci o djelovanju takozvane HPC jako su oskudni. Iz njih se može zaključiti da su Germogen i njegov zamjenik posjeći­ vali krajeve NDH u kojima su bili nastanjeni Srbi radi otvaranja pravoslavnih crkava i obnavljanja bogosluženja. Ministarstvo unu­ trašnjih poslova NDH je zahtjevalo od velikih župa, kotarskih obla­ sti i kotarskih ispostava da mitropolitu Germogenu prilikom n je­ govog obilaska crkava poklone dužnu pažnju i olakšaju njegovu misiju. Pravoslavni sveštenici u parohijama počeli su da vrše služ­ bu Božju a neki od njih, koji su dotada bili u zatvoru, pušteni su na slobodu. Također se iz ovih oskudnih podataka vidi da je reakcija pravoslavnih Srba na otvaranje njihovih hramova i puštanje na slo­ bodu pojedinih sveštenika, mada Srbi nisu imali povjerenja ni u poglavnika NDH ni u njegovog mitropolita, ipak bila pozitivna. Svi raspoloživi podaci se slažu u tome da je osnivanje HPC naišlo na povoljniji prijem kod Srba u gradovima, kod trgovaca, zanatlija i privatnih namještenika, zatim kod seljaka u selima gdje je posto­ jala i osjećala se vlast NDH, dok su Srbi u onim selima u koja nisu dopirale kompentencije režima ostali prema instituciji NDH uglav­ nom indiferentni"21).

2. Paveliću je bilo lakše donositi „zakonske odredbe" o osnivanju HPC i o njenom administrativnom uređenju, jer je to sve zavisilo od njega, nego pronaći jerarhiju za tu crkvu. Tražiti takva lica među višim i nižim sveštenstvom SPC bilo je beznadežno. Od se­ dam eparhija SPC, koliko ih se posle 10. aprila 1941. godine našlo na području NDH bile su sve, na ovaj ili onaj način, obezglavljene, 19) Tajni dokumenti. . str. 117-118. 20) Sima Simić, Na istom mestu, str. 123. 21) Dr Rasim Hurem, Kriza u NOP u Bosni i Hercegovini krajem 1941 i po­ četkom 1942. Sarajevo 1972, str. 208-209.

715

a niže sveštenstvo, delom poubijano, delom prognano u Srbiju, ili negde držano u zatvorima. Od sedam episkopa ovoga j:>odručja tro­ jica su bila ubijena (mitropolit Petar Zimonjić, episkop banjalučki Platon Jovanović i episkop pakrački Sava Trljajić); jedan, dr Irinej Đorđević, bio je interniran u Italiji; zagrebački mitropolit Dositej bio je i fizički zlostavljan i prebačen u Srbiju, gdje je umro; tuz­ lanski episkop dr Nektarije Krulj bio je prešao u Srbiju isto kao i zahumsko-hercegovački episkop Nikolaj Jokanović, koji je, ta­ kođe, umro u Srbiji. Sremske Karlovce, centar crkvenoga i kultur­ noga života Srba u bivšoj Austro-Ugarskoj monarhiji, ustaše su zaposele i opljačkale; odneli su sve što je bilo od materijalne i kul­ turne vređnosti. Kada je isticao da niko u NDH nema ništa protiv pravoslavlja Pavelić nije govorio istinu. Ustaše su uništavale Srbe i zbog toga što su Srbi i zbog toga što su pravoslavni. Činjenica, da se život mogao spasiti prelaskom na rimokatolicizam to najbolje svedoči. Paveliću je, ipak, uspelo da pronađe pročelnika za svoju HPC u licu ruskoga episkopa Germogena, koji je pripadao Ruskoj zagraničnoj crkvi i,u to vreme, živeo u manastiru Hopovu pod ustaškom vlašću. Ustaše, kao što se zna, nisu dirale ruske emigrante i ostav­ ljale su njihove grupe u NDH na miru. Germogena ja pronašao Hans Helm zajedno sa Adalbertom Kungelom i to preko Miloša Obrkneževića, ranije činovnika Patrijarsi je u Sremskim Karlovci­ ma, koji je Germogena poznavao iz ranije, jer u Sremskim Karlo­ vcima bilo seđište Sv. Sinoda Ruske zagranične crkve. Iz onoga što navode Svetozar Lozo i Milenko Doder vidi se đa je Germogen, u početku, odbijao đa pristane na Pavelićevu ponudu izgovarajući se starošću i neobaveštenošću. Opredelio se da primi ovu ponudu tek na ličnu intervenciji! Grigorija Mitkevića, bogatoga i veoma zago­ netnoga ruskog emigranta, koji je, u Beogradu, u ulici Kralja Mi­ lana, preko puta staroga Dvora, imao svoju radnju pod nazivom „Ruski komision magazin", koji je, najverovatnije, bio samo p o ­ kriće za nevidljivi rad ovoga čoveka. Mitkevič je bio i jugoslovenski predstavnik u „Antikominterni" i član uprave ..Jugoslovenskog antikomunističkog komiteta" u Beogradu; pored toga Mitkevič je bio i član „Lige Ober", uopšte čovek sa veoma razgranatim i nejas­ nim vezama, koji se posle sloma Jugoslavije našao u Zagrebu. Na sednicama uprave „Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta, Mit­ kevič je padao u oči i time što je brižljivo beležio ne samo sve šta se odluči, nego i sve šta ko kaže u diskusijama. Hans Helm i Adalbert Kungel, sa kojim a je Mitkevič bio povezan, iskoristili su Mit­ kevića da utiče na Germogena, pri čemu je neka vrsta kurira bio Miloš Obrknežević. Obrknežević je odneo Germogenu lično pismo Mitkevića, ali nije znao šta je u tome pismu bilo. Pismo ja bJlo „zapečaćeno velikim 716

pečatom na crvenom vosku. Na pečatu je bilo nekih riječi, krstova i znakova za koje Obrknežević nije znao šta znače"22). Pismo je, međutim, postiglo svoj cilj: kada ga je pročitao i obavestio se o v i­ sini prinadležnosti, koje će imati kao pročelnik HPC, Germogen se odlučio i otišao u Zagreb, gde je već bila osnovana Crkvena opština HPC sa Petrom Lazićem na čelu. Kada se Germogen, 4. juna 1942. godine, našao u Zagrebu, stvari su išle dalje svojim tokom: 5. jula Pavelić je primio Germogena, koji je položio zakletvu i Paveliću i NDH23) i bio na svečan način uveden u dužnost, 6. jula, u prisust­ vu Pavelića. Kada je došao u Zagreb i stavio se na čelo HPC Germogen je bio prešao 80 godina. Rođen je 10. januara 1861. godine od oca Kozaka i majke plemićke. Svetovno ime mu je bilo Grigorij Ivanović Maksimov. U Jugoslaviju je došao 1920. godine. Živeo je u Beogradu, a zatim u manastiru Rakovici i u manastiru Ramovcu u Fruškoj Gori. Rat ga je zatekao u manastiru Hopovu, gde je živeo pod teš­ kim uslovima. Posle dolaska u Beograd postavio ga je bio Ruski sinod za upravitelja ruskih crkvenih opština u Grčkoj ali se on ni­ je tamo dugo zadržao i brzo se vratio u Jugoslaviju. Bio je član Svetoga sinoda ruske zagranične crkve i jedan od osnivača organi­ zacije „Bratstvo ruske pravde"24) . . . Kada je stao na čelo HPC, ustaše su mu dodelile za saradnika Savića Markovića-Štedimliju, jed­ nog srpskog renegata iz Crne Gore, koji se bio iznajmio ustašama. Savić Marković-Štedimlija bio je poznat i kao komunista, ali je za vreme NDH bio aktivan ustaški novinar; on je, zajedno sa dr Sekulom Drljevićem, pripadao vodstvu crnogorskih „zelenaša". Štedimlija je, pod formalnim pokroviteljstvom Germogenovim, izdavao časopis „Glas pravoslavlja" i uspeo da uredi „Pravoslavni kalendar" za 1943. godinu. HPC je, razume se, morala raditi po uputsvima ustaških vlasti i bila je potčinjena nadzoru Verskog otseka Ministarstva za ponovu i bogoštovlje; njemu je tada stajao na čelu franjevac dr Radoslav Glavaš, aktivni ustaški ideolog. Pavelić je, 20. jula 1942. godine, p o­ stavio članove odbora za „Provedbu ustava HPC" i to: Alberta Štimca, savetnika u Ministarstvu, Dragutina Goloj uha, knjigovođu u Ministarstvu, Vasu Šurlana, sveštenika HPC, i Petra Laziča, predsednika crkvene opštine u Zagrebu25). Donet je bio i „Propisnik o dužnostima crkveno-opštinskih odbora", zatim privremena Bračna pravila, postupak za Crkvene sudove, naredba o platnim razredi­ ma, ustrojstvu i razvrstavanju. Počelo se i sa uvođenjem novih na­ ziva kao: župnik, tajnik, dostojnik, upravitelj župe, kapelan, ofici22) 2 2-») 25)

„Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik"

od 4. III. od 25. II. od 7. III. od 8. III.

1976. 1976. 1976. 1976.

717

jal, — „sve nazivi koji su u pravoslavnoj crkvi potpuno nepoznati“26). U svibnju 1942. godine postavljeni su „nadžupnici" (arhijerejski namesnici) i to za Sarajevo Nikolaj Ružnecov, za Zenicu Antonije Paradijev, za Šid Vasilije Jurčenko, za Zagreb Serafim Kupčjevski. Sve, kao što se vidi, ruski emigranti. Uz Germogena su bili: Joco Cvijanović, Miloš Obrknežević, Jeržinski i Jevgenije Ježimski i Se­ rafim Kubčevski. Miloš Obrknežević je bio sekretar, Cvijanović stručnjak za crkvena pitanja, a Ježimski i Kubčevski za bogoslužbena. Bila je namera da se u Bugarskoj, u manastiru Čerepišu, gde je bila bogoslovija, pripreme novi klirici, ali to nije moglo biti ostva­ reno . . . Germogenu je, ipak, uspelo da oko sebe okupi nekoliko sveštenika: o Vaskrsu 1944. godine on je odlikovao i unapredio dva­ deset svojih steštenika. Pavelić je za „zdušni rad i predano djelo­ vanje na sređivanju pravoslavne crkve" odlikovao Germogena, Vasu Šurlana i Jocu Cvijanovića visokim ustaškim odlikovanjem''. „Red za zaslužbe — velered sa zvijezdom "; takav orden imali su naj­ veći ustaški časnici27). Mnogo teže je bilo naći episkope za ostale tri eparhije. Za celo vreme postojanja NDH i HPC uspeli su režim i Germogen da pro­ nađu samo kandidata za Sarajevsku eparhiju. To je bio Spiridon Mifka, ličnost neuravnotežena i veoma problematična. U vreme kada je pao izbor na njega Mifka je bio paroh u Visokom. Hirotonisan je u Za­ grebu 15. avgusta 1944. godine. Da bi Mifka mogao biti hirotonisan trebalo je pronaći bar još jednoga pravoslavnog episkopa, koji bi hteo da učestvuje u hirotoniji. Vlada se obratila Rumuniji i Bu­ garskoj molbom da njihove crkve pošalju tražene episkope. Bugar­ ska pravoslavna crkva nije uopšte na to odgovorila, a rumunska je poslala Visariona Puja, koji je zajedno sa Germogenom hirotonisao Mifku28). Za razliku od Germogena Spiridon Mifka je bio čovek u najboljim godinama (rođen je 10. IV. 1902 u Samoboru kod Zagre­ ba). Učio je gimnaziju u katoličkom sjemeništu u Splitu, prešao na pravoslavlje i svršio pravoslavnu bogosloviju u Sremskim Kar­ lovcima. Bio je sveštenik u raznim mestima; napustio ženu i decu; lutao po manastirima; za vreme rata se priključio bugarskoj vojsci kao vojni sveštenik i radio za Bugare. Morao je, kasnije, da beži iz manastira Veta, gde se bio sklonio, u Nemačku; iz Nemačke je pre­ šao u NDH. Dok je bio u Nemačkoj opet je bio prešao na katolici­ zam i stavio se na raspoloženje fra dr Radoslavu Glavašu, koji ga je poslao u Goražde za paroha, ali je i odatle morao da beži u Visoko. Germogen je kasnije, na saslušanju kod komunista, izjavio, da je znao ko je Mifka i da on nije bio za to da postane episkop. „Godine 26) Na istom mestu. 27) Na istom mestu. 28) „Vjesnik" od l i . III. 1976.

718

1944, izjavio je on, Ministar pravosuđa i bogoštovlja, dr Canski, zatražio je od mene da dadem pristanak za kandidaturu Spiridona Mifke za episkopa sarajevskog. Ja nisam pristao na ovo traženje ministra i naveo sam da sarajevski arhimandrit Nikolaj vodi istra­ gu protiv Mifke zbog crkvenih prestupa počinjenih u Visokom. Iza toga pozvao me je Poglavnik kod sebe i u prisutnosti ministra Cankija predložio mi da dadem pristanak da se Mifka hirotoniše za epis­ kopa sarajevskog. Na moj odgovor Poglavniku da ne mogu dati pristanak, on mi je odgovorio da svu odgovornost prima na sebe, a u isto vrijeme ministar Canki pročitao je telegram rumunskog pa­ trijarha kojim javlja da u Zagreb dolazi rumunski mitropolit Visarion Puj da rukopoloži Mifku. Tada mi je Pavelić rekao da više ne­ ma razloga da se protivim, pa sam taj predlog prihvatio i skupa sa mitropolitom Visarionom hirotonisao Mifku za episkopa sarajevs­ k og"29). Pavelićeva volja se morala ispuniti. Prema Eugenu Kvaterniku, uspostavljanje HPC bilo je jedno od sredstava da se umire Srbi. To je, veli Kvaternik, bilo zaklju­ čeno na jednom sastanku vodstva: „Svi su se prisutni članovi vlade i predstavnici oružanih snaga složili u tome, da je došao prikladan čas, da se izgladi sukob sa Srbima. Dr Pavelić je naglasio, da će kao prvo sredstvo pacifikacije uspostaviti Pravoslavnu crkvu. Ali, stvoreni zaključci ostali su na papiru. Pravoslavna crkva usposta­ vljena je kao ,,HPC“ s čisto antikatoličkim tendencijama. Na njeno čelo stavljen je Rus, a ne Srbin. Bila je to, dakle, rusko-hrvatska pravoslavna crkva, koja nije mogla privući Srbe. U stvari, dr Pave­ lić je trebao mjesec dana da izbaci to mrtvorođenče — samo se za­ bavljao sa četiri pravoslavna popa, a nakon tri meseca razgovora, pregovora i nadmudrivanja, trijumfalno je izjvio: „V eć sam ih sve međusobno posvadio"30). U Vatikanu nisu bili nezadovoljni osnivanjem HPC, jer su znali da će ona biti pod snažnim uticaj em ustaša i morati da radi onako kako od nje bude zahtevano. I za Vatikan i za NDH bilo je važno, da će HPC moći utirati put ka uniji sa Rimom i ako bude aktivno radila pomagače pohrvaćenje Srba i doprineti da se ostvaruje teza o pravoslavnim Hrvatima. Nikola Rušinović javljao je, 9. maja 1942. godine, Lorkoviću i ovo: „Priznanje pravoslavne crkve, kako sam Ti već javio, primljeno je jako dobro. U tome Sv. Stolica gleda put ka vjerskoj uniji i nestanak šizme u Hrvatskoj. To bi za njih bio „dragocjen dar" koji Hrvatska može pokloniti Svetoj Stolici. Da bi se pospješilo, mišljenja su, da bi bilo potrebno osnivati grkokatoličke centre u krajevima, gdje se nalaze pravoslavni i pustiti da na tome radi dr Simrak, za koga tvrde ovdje da je najbolji poz­ 23) „Vjesnik" od 13. III. 1976. 30) Eugen Kvaternik, Riječi i činjenice. (U „Hrvatska revija", god. V, sv. 1, 1955, str. 69-70).

719

navalac za vjerska pitanja na Balkanu. Neki od katoličkih predstav­ nika u Hrvatskoj nerado gledaju prelaze na istočni katolički obred, ali Vatikan pa i Stepinac slažu se u tome, jer da je to najbolji put, a i najbrži ka Uniji, što će nedvojbeno biti i od političke vrijednosti za NDH"31). Suprotno ovome shvatanju ironizirao je kardinal Tiseran ceo ovaj postupak. Rušinović javlja, 28. maja 1942. godine, Lorkoviću: „Kaže (Tiseran), da su Nijemci priznali HPC kada su zajedno sa nama poklali sve svećenike i kada je nestalo 350.000 Srba"32). I, kasnije, u razgovoru sa Lobkovićem (Lobkowicz) Tiseran je rekao, da HPC „ne znači ništa, jer je nastala voljom Poglavnika i njego­ vom voljom može opet nestati"33).

3. Čim je doznao za proglašenje HPC, koja je, da bi ironija sudbine bila veća, za svoga prvog poglavara dobila pravoslavnog Rusa, Sveti sinod SPC je, na svojoj sednici od 30. aprila 1942. godine, pro­ glasio osnivanje ove crkve nekanonskim. U odluci Svetog sinoda stoji: „Rukopoloženje, unapređenje u više svešteničke činove, koje je on izvršio smatrati nevažećim i to sve dotle, dok po svemu ovome ne donese nadležnu odluku Sveti arhijerejski sabor SPC"34) .. . Pošto se u okolnostima, kakve su tada bile Sveti arhijerejski sabor nije mogao sastati, Sveti sinod je doneo po ovome svoju odluku: „Da autokefalnost HPC pod ovakvim uslovima ne može priznati kao akt na kanonima zasnovan ne samo naša SPC kao majka-crkva, koja je pozvana da brine o sudbini onih delova koji su ostali na te­ ritoriji NDH, nego nijedna druga autokefalna crkva"35). Svoju odluku Sveti sinod SPC je obrazložio time što državna vlast nije bila nadležna da ovu crkvu proglašuje; što „ova autoke­ falnost nije izraz volje tamošnjega pravoslavnoga naroda niti nje­ gove jerarhije, koja je uništena, a pravoslavno stanovništvo pri­ siljeno da pređe u rimokatoličanstvo"; i, dalje, „što ne postoje ni osta­ li kanonski uslovi za osnivanje autokefalnosti H PC"36). Na pitanje ove improvizovane HPC vratio se Sveti sinod SPC još jednom: na svojoj sednici od 27. marta 1946. godine, Sveti si­ nod je odlučio, da se „osnivanje ove crkve ima smatrati ništavnim i nekanoničnim, a sama autokefalna HPC kao i njena jerarhija šiz31) 32) 3S) 34) 35) 36)

720

Tajni dokumenti. . . , str. 118. Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu. Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 54. Glasnik SPC, broj 4, od 1. IV. 1946, str. 54. Na istom mestu.

matičkom u smislu već ranije odluke Svetog arhijerejskog sinoda od 30. i 7. aprila 1942“ . Hirotoniju Spiridona Mifke „smatrati ništav­ nom jer je ova hirotonija izvršena pri postojanju okolnosti, koje je samu po sebi čine ništavnom"37). Okolnosti u kojima se našao onaj mali broj našega sveštenstva, koje je i pored ubijanja i progona ostalo uz svoju pastvu, bile su takve, da su neki od njih priznali jurisdikciju HPC i koristili se njenim pravom zaštite pred ustaškim vlastima, da bi mogli produ­ žiti svoj pastirski rad. U Up u t s t v i m a sveštenstvu iz oslobođenih k r a j e v a , koje je Sveti sinod SPC izdao 31. oktobra 1944. godine veli se da srpski živalj na teritoriji NDH, koji je ostao živ, tri i po godine nije imao verske utehe i da je nag'onjen, „da otstupi od prave i istinske vere svojih otaca ili da se uz to odri­ canje svoga srpskoga imena pokloni izdajničkom jerarhu bivše zagranične crkve i njegovoj nekanoničkoj i raskolničkoj upravi"38). Iz jednoga i z v e š t a j a o radu Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 30. marta 1946. godine doznajemo, da je u zvorničko-tuzlanskoj eparhiji bilo s e d a m sveštenika, koji su bili priznali ju ­ risdikciju ove crkve. Njima je, kasnije, održano suđenje, ali su uze­ te u obzir „teške okolnosti pod kojima su krivice učinjene"39). Sveti sinod je zaključio, da se svi oni sveštenici, koji su se bili stavili pod jurisdikciju HPC, prime natrag u SPC po činu primanja raskolni­ ka, a prema uputstvu Svetog sinoda od 31. oktobra 1944. godine. Broj ovakvih sveštenika nije mogao biti veliki, jer ih je ubijeno od ustaša 171, računajući tu i tri episkopa, a drugi su prebačeni u okupiranu Srbiju40).

37) 38) 39) 40)

Na istom mestu, str. 56. Glasnik SPC, broj 10-12 od 31. X II. 1944. Glasnik SPC, broj 5 od 1. V. 1946, str. 66. Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 56.

MUSLIMANI U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ O položaju Muslimana u NDH i o njihovom stavu prema njoj mišljenja su neujednačena. Hrvatski maksimalisti, sa ustašama na čelu, ostaju uporni u tvrđenju, da su bosansko-hercegovački, pa i sandžački, Muslimani Hrvati i da je, zbog toga, NDH bila i n j i ­ h o v a nacionalna država. Još je Ante Starčević tvrdio: „Muhamedovci Bosne i Hercegovine, s turskom, s muhamedanskom pasmi­ nom ne imaju ništa, oni su hrvatske pasmine, oni su najstarije i naj­ čistije plemstvo, što ga Europa im a"1). Josip Dumančić je, 25. maja 1941. godine, govorio u Banjoj Luci: „Istom onom ljubavlju kao Starčević i naš Poglavnik ljubi braću Muslimane112) . . . I u tome duhu ima dosta izjava sa zvanične ustaške strane, ali ne samo sa nje. Dr Mile Budak je, 3. avgusta 1941. godine, tvrdio u govoru održanom u Ivangradu: „Morate pak znati, da ćemo ovu domovinu učiniti hrvatskom katoličkom i muslimanskom domovinom, jer je to bila od postanka i takvu ćemo je predati pokoljenjima koja do­ laze iza nas“ 3). Budak je tvrdio i to, da je NDH moćna zaštitnica i Islama: ,,U NDH, pisao je on, imat će katolička i islamska vjeroispovijest zaštitu i mogućnost slobodnoga razvitka, u skladu sa os­ novnim interesima hrvatske nacije, koja štiteći sebe, slobodno brani interese katolicizma i Islama od njihovog najljućega neprijatelja — pravoslavlja114). Dr Mirko Puk, tada ministar pravosuđa i bogo­ štovlja, tvrdio je u svome govoru održanom 25. februara 1942. go­ dine u Hrvatskom saboru, da u NDH postoje tri vere: rimokatolič­ ka veroispovest augsburško-helvetska ispovest i Islam5). Pošto su pripadnici Islama u NDH živeli u ogromnoj većini u Bosni i Herce­ govini Pavelić je, 29. aprila 1941. godine, doneo odluku da se potpredsedništvo vlade NDH prenese iz Zagreba u Banja Luku, koja je smatrana drugom prestonicom NDH, gdje je bio na čelu dr Osman !) Ante Starčević, Izabrani spisi. Priredio B. Jurišić, Zagreb 1943, str. 43. 2) „Hrvatska Krajina" od 28. V. 1941. 3) „Hrvatski narod“ od 4. VIII. 1941. 4) Mile Budak, Država Hrvatska močni zaštitnik katolicizma i Islama. U „Novi list“, od 29. V. 1941. 5) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 796.

722

Kulenović kao Pavelićev zamenik6). Na vrhu ustaške uprave učestvo­ vali su, sa strane Muslimana, Osman i Džafer Kulenović, zatim Hamdija Bešlagić kao ministar saobraćaja i javnih radova i, kasni­ je, Mehmed Alajbegović kao ministar spoljnih poslova. U sklopu pitanja srpsko-hrvatskih odnosa igra pitanje n a c i o ­ nalnog o p r e d e l e n j a naših Muslimana veoma važnu ulo­ gu. Pre svega zbog pitanja pripadnosti Bosne i Hercegovine, gde su Srbi, donedavno, imali relativnu većinu. Udruženi sa Muslimanima u Bosni i Hercegovini Hrvati bi činili a p s o l u t n u većinu kojoj se Srbi ne bi mogli suprostaviti. U svakoj kombinaciji jedne velike hrvatske države, teritorija koju Hrvati, ne samo ustaše, na­ zivaju „poviesnom Hrvatskom", Bosna i Hercegovina igraju veoma važnu ulogu: prvo, zbog toga što je bez Bosne i Hercegovine jedna ovakva država nezamisliva, a drugo, zbog toga što ona ne bi mogla ekonomski opstati; Dalmacija, na primer, bez Bosne i Hercegovine u zaleđu, ne bi mogla opstojati. U prisvajanju, odnosno pohrvaćenju Bosne i Hercegovine, gledaju Hrvati, koji nisu ustaše, bitnost Hr­ vatskog pitanja. Tako Jere Jareb piše: „ .. . Hrvatska politika izme­ đu dva rata, odnosno HSS kao njen glavni predstavnik, nije shva­ tila bit hrvatskog problema u Bosni i Hercegovini. Aksion hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto mora biti i u buduć­ nosti: Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini, a njihovo vodstvo trebaju podpomoći i slijediti Hrvati-katolici. Najgora mo­ guća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je na­ pravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine (misli se na Sporazum Cvetković-Maček)7). I, dalje: „V eć sam ranije istakao, da su Hrvati muslimani hrvatska većina u Bosni i Hercego­ vini, jer su Hrvati-katolici brojno slabiji, i da bi, prema tome, ak­ siom hrvatske politike trebao biti: glavne linije hrvatske politike u Bosni i Hercegovini određuju muslimani uz podršku katolika. Sigurno je da za vrijeme NDH takva politika nije bila primenjivana u Bosni i Hercegovini"8). Nelogičnost i proizvoljnost ovakvog tvrđenja pokazuje najbolje rezultat popisa stanovništva od 1948. godine. Prema tome popisu, na teritoriji „poviesne Hrvatske" živelo je 6,237.381 stanovnik. Od toga broja bilo je 3,347.594 Hrvata-katolika, 1,817.594 pravoslavnih Srba i 890.479 Muslimana. Uz to dolazi stanovništvo Srema, svega 285.060; od toga 193.997 Srba, 46.228 Hrvata, 15.632 Slovaka, 11.535 Mađara, 3.873 Nemca; Muslimana nije bilo. Od celokupnog broja Muslimana Bosne i Hercegovine, kojih je bilo 890.252 (na teritoriji Bosne i Hercegovine) kao n a c i o n a l n o neopredeljeno izjas­ nilo se 789.480, kao Srbi 72.265, a kao Hrvati samo 28.507 stanovni­ 6) Zbornik zakona .. str. 41. 7) Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike .. ., str. 69. 3) Na istom mestu, str. 88.

723

ka9). I pored ovoga, vrlo jasnog, govora činjenica, Jere Jareb kaže: „Sve sam Muslimane računao kao Hrvate"10). Po kakvoj logici? Jasno je, a to su pokazali i kasniji popisi sta­ novništva, da ogromna većina Muslimana neće da se izjasne ni kao Srbi ni kao Hrvati, nego hoće da budu Muslimani ne samo po svo­ me islamskom verskom opredeljenju, nego hoće da su i e t n i č k a p o s e b n o s t (drugo je pitanje da li je to, naučno procenjivano, tačno i da li može biti tačno) . .. Hrvatska upornost, da Muslimane Bosne i Hercegovine oglase Hrvatima ne samo da ne menja, niti može izmeniti, činjeničko stanje, nego zvuči i tragikomično i za­ vodi i razboritije ljude na stranputice. Tako se i Ilija Jukić žali: „ . . . Utjecaj hrvatski u Bosni i Hercegovini sveden je na najmanju mjeru. Čim tamo Hrvat nečem prigovori, proglašen je odmah usta­ šom. Muslimani tamo, koji se priznaju Srbima dobivaju sve pogod­ nosti, a oni koji se oglase kao Hrvati navlače na se sva šikaniranja na ovome svijetu. Vidio sam putnice nekih Muslimana u kojima je uneseno da su Slovenci. Događa se češće da muslimanski roditelji proglašuju svoju djecu Slovencima upisujući ih u osnovne škole, jer ih ne žele proglasiti Srbima a ne smiju ih proglasiti Hrvatima"11). Da li se, i u koliko ovo Jukićevo tvrđenje može uzeti kao tačno teško je reći posmatrajući stvari iz daljine, koja nas prostorno deli od zbivanja na terenu koja, verovatno, nisu ujednačena. Ono što se može utvrditi, na osnovu činjenica, jeste da se verski i kulturni ži­ vot bosansko-hervegovačkih Muslimana razvija dosta dinamično kao i to da su oni uzeli za svoje pismo l a t i n i c u iako je i upo­ treba ć i r i l i c e dozvoljena i starija je kod Muslimana od upo­ trebe latinice; za vreme, bar ranije, turske uprave pismeniji musli­ mani su upotrebljavali ćirilicu, a poznato „bosansko pismo" nije bila latinica. Zatim: Muslimani u Bosni i Hercegovini nemaju ni­ kakve potrebe da se izjašnjavaju bilo kao Srbi bilo kao Hrvati, jer su priznati kao M u s l i m a n i . Rasim Hurem veli: „Sa svoje stra­ ne muslimansko građanstvo i njegovi politički predstavnici nisu po­ stavljali pitanje nacionalne individualnosti Muslimana. Neki mu­ slimanski političari, prvenstveno intelektualci, nacionalno su se opredeljivali kao Srbi ili kao Hrvati. Usto je još uvijek živjela ideja „bošnjaštva" bazirana na istorijskom razvitku i posebnim tradici­ jama Bosne i Hercegovine i svemu onome što su taj razvitak i tra­ dicija dali Bosni i H ercegovini"12). 9) Navedeno kod Jarobe, str. 91, beleška 115. 10) Na istom mestu, str. 91. n ) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 173. 12) Rasim Hurem, Pokušaj nekih građanskih muslimanskih političara da Bosnu i Hercegovinu izvade iz okvira NDH. (Godišnjik društva istoričara Bos­ ne i Hercegovine, god. X V I, 1965, str. 193).

724

Ne bi se moglo poricati, da je i među našim Muslimanima bilo ljudi, koji nisu bili zadovoljni sa Jugoslavijom kakva je bila. Klice toga nezadovoljstva bile su delom konfesionalne, a delom odraz izvesne nostalgije za stanjem kakvo je bilo za vreme Austro-Ugarske monarhije, koja je povlađivala Muslimane. Zna se, isto tako, da su u Prvom svetskom ratu naši Muslimani bili odlučni borci na strani Monarhije, koja je bila izraziti neprijatelj Srba. Iz redova bosansko-hercegovačkih Muslimana formirani su, u početku Prvog svet­ skog rata, i ,,šuckori“ : agresivne, udarne antisrpske grupe, koje su naročito posle Sarajevskog atentata (28. VI. 1914), progonile Srbe i uništavale srpsku imovinu. Vrhovi ovoga elementa orijentisali su se za vreme Jugoslavije prema Zagrebu i dali se hrvatizirati. Ovaj sloj muslimanske inteligencije okupljao se oko društva „Narodna uzdanica11 koje je, suprotno „G ajretu11, bilo orijentisano prohrvat­ ski. Ovi elementi su želeli: „Povratak na staro11. Kada austro-ugarska Monarhija nije mogla biti varkrsnuta, onda su priželjkivali ono što bi najviše ličilo na nju, a to je bila jedna hrvatska država, koju bi oni mogli smatrati svojom i koja bi vodećem, tada već deklasi­ ranom sloju povratila imanja, koja su već bila pala pod udar agrarne reforme. Spoljnopolitički je ovaj krug pogledao mnogo više na Ne­ mačku nego na Italiju, jer je očekivano da će im Nemci dati ono što su imali pod Austro-Ugarskom monarhijom: ,,U podsvijesti mnogih od njih živjelo je uvjerenje da će NDH, budući pod patrona­ tom Njemačke, biti država reda, poput Austro-Ugarske monarhije, koja je kao takva ostala u sjećanju mnogih od njenih savremenika. To uvjerenje je bilo potkrepljeno skrivenom nadom da će se u no­ voj državi povoljnije riješiti položaj Bosne i Hercegovine u smislu njihove veće samostalnosti, a možda i pune autonomije. Na suprot ovima, bilo je političara i javnih radnika koji su odmah u početku iznijeli rezerve prema ustaškom pokretu i NDH. Oni su smatrali da se pomenuti ciljevi ne mogu ostvariti u okviru NDH i da se zbog toga treba vezati neposredno za Njemačku1113). Uoči Drugog svetskog rata ova prohrvatska struja naših Musli­ mana imala je oform ljeno vodstvo kome su pripadali: Hakija Hadžić, Adem-beg Mešić, Alija Šuljak, Osman i Džafer Kulenović, Derviš Omerović (kao najvažniji). Kada je proglašena NDH Pavelić je vodećim Muslimanima ove orijentacije dao odgovorne položa­ je. Za podpretsednika vlade, a zatim za Pavelićevoga zamenika, po­ stavio je dr Osmana Kulenovića koga je, 10. novembra 1941. godi­ ne, na tome položaju zamenio dr Džafer Kulenović, koji je preneo svoje sedištve iz Banja Luke u Zagreb. Drugi, vodeći, MuslimaniHrvati bili su dobili vodeće položaje: Hakija Hadžić je postao usta­ ški poverenik za Tuzlanski bazen; Ragib Čapić za župu Usoru i Soli; 13) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 274.

725

Derviš Omerović za župu Vrhbosnu; Alija Šuljak za Istočnu Her­ cegovinu, gdje je bio veoma aktivan u pridobijanju i organizovanju Muslimana Gornje Hercegovine za ustaše: , , . . . U to vrijeme u Borču je boravio profesor Alija Šuljak, koji je pomagao oko formi­ ranja ustaške vlasti. U oružanoj postaji ustaše su održale konferen­ ciju na kojoj je bila formirana ustaška bojna. Za naoružane ustaše u Borču Banovac (Marijan) je iz Gacka nabavio 200 pušaka, 12 puškomitraljeza, 3 mitraljeza i veliku količinu municije. Uskoro je b i­ la održana i druga konferencija na kojoj su izabrani zapovjednici satnija. Za zapovjednika bojne izabran je Marijan Banovac, a za zamjenika Meho Salčić. Zatim je ustašama i njihovim pristalicama podiljeno oružje. Na sličan način su formirane druge jedince ustaš­ ke vojnice u ostalim dijelovima H ercegovine"13). Bilo je Muslimana i u hrvatskoj vojsci — Šefket Asanović šef štaba III. domobrans­ kog zbora, Camil Osmanagić, zamenik komandanta oružničke pu­ k ovnije"14). Prvih meseci posle preuzimanja vlasti od strane ustaša pristu­ pale su im, u raznim krajevima različito, delimično i muslimanske mase, koje su to činile iz različitih pobuda: važan motiv bila je i težnja za pljačkom srpske i jevrejske imovine, za osvetom Srbima, koji su im se bilo čime zamerili, mržnja prema državi, koju nisu smatrali svojom i, naročito, korišćenje jednoga prekretnoga vre­ mena za hvatanje pozicija u razvitku događaja, koje su pogrešno ocenjivalil. Ne bi se moglo osporiti, da su i iz redova ove mase do­ lazile ubice i zločinci. Cela atmosfera početnog razvoja NDH draži­ la je ljude labilnog karaktera na to. Naš se primitivni čovek odaje pustahiluku, koji se teško obuzdava. Ne može se, dakle, tvrditi, bar delimično ne, da su regrutovani „većinom iz gradskog ološa i bes­ kućnika, kakvih ima u svakoj sredini"15). Začuđava pak, da je me­ đu Muslimanima-ustašama bilo i seljaka i celih sela (najbolji primer za to su Borač i Fazlagića Kula, u srezu Gacko, u Hercegovini), koje nije bila pogodila agrarna reforma, niti su, zbog svoje kompaktnosti, m ogli biti izloženi pritiscima Srba. Ostaje, međutim, činjenica da se ogromna većina Muslimana, kako seljaka tako isto i građanskog društva, nije mogla s r o d i t i sa ustašama i sa ustaškom državom, koja je sve više pokazivala svo­ je naličje. Pri tome su bila važna tri momenta: muslimanska inte­ ligencija, i građanska i verska, koja nije orijentisana izrazito pro­ ustaški i prohrvatski, pobunila se protiv ustaških zločina prema Srbima, protiv ubijanja i fizičkog satiranja Srba i Jevreja, protiv uništavanja i pljačke njihove imovine, protiv samovolje i pustahiluka nosilaca ustaške vlasti i, naročito, protiv prinudnoga preve14)

Na istom mestu, .str. 325, 236. 15) Alija Konjhodžić, Musilmani i treći srpski ustanak. U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. X V I — decembra 1965, str. 51.

726

ravanja Srba čega su se i oni, u jednoj daljnoj perspektivi, i sami bojali i za sebe i pored svih izjava ustaških vođa. „Muslimanski po­ litičari su cijenili da bi takva politika i praksa ustaša mogla izazva­ ti opštu nesigurnost i na taj način dovesti u pitanje živote i imo­ vinu samih Muslimana. Strah od takve sudbine bio je uvećan v je­ rovanjem da ustaški režim želi da u Bosni i Hercegovini zavadi Srbe i Muslimane .. . Takođe su, od septembra 1941. godine, pa dalje isti­ cali želju da se, ukoliko ustaše ne promene svoju politiku, Musli­ mani stave pod zaštitu i upravu „jedne prijateljske države", tj. Nemačke16). I u izveštaju Glavnog stožera Ministarstvu hrvatskog domobran­ stva, od početka septembra 1941. godine, stoji: „ . . . Smatraju (Mu­ slimani) da se želi zavaditi Muslimane i Srbe, te da će pobuna Srba dovesti u opasnost živote i imovinu M uslim ana.. . Sve ovo utiče na neraspoloženje muslimanskih masa prema sadašnjim našim politič­ kim vlastima. Žele da se žurno uspostave redovna uprava i vojnička vlast, a sadašnje ustaške organizacije odmah raspuste"17). Ideja za otpor ustašluku došla je od strane m u h a m e d a n s ­ k o g s v e š t e n s t v a Bosne i Hercegovine. Na godišnjoj skupštini ilmija (muslimansko sveštenstvo), okupljenog u organizaciji ,,E1Hidaja“ , koja je održana 14. avgusta 1941. godine, izražena je zabrinutost zbog stanja koje vlada u zemlji i zbog žrtava koje su pale ,,i u ime Muslimana osudilo je i ogradilo se od onih Muslimana koji su učestvovali u vršenju nasilja"18). ,,E1-Hidaja“ je izdala svoju Rezoluciju, koja je objavljena u njezinom organu istoga imena. Ovo je bio signal za ceo niz Rezolucija, koje su izdali vodeći Muslimani pojedinih većih gradova Bosne i Hercegovine. To su bile sledeće Rezolucije: Prijedorska 23. septembra 1941, Sarajevska 12. oktobra 1941, Mostarska 21. oktobra 1941, Banjalučka 12. novembra 1941, Bijeljinska 2. decembra 1941, Tuzlanska 11. decembra 1941. godi­ ne19). „Muslimani kotara Bijeljina izdali su letak ,Riječ Muslimana grada i kotara Bijeljina' na dan 2. prosinca (decembra) izrečena po­ vodom pokolja izvršenog nad nedužnim stanovništvom K oraja“ , čiji su intelektualni začetnici bivši ustaški logornik za kotar Bijelji­ na Murat-beg Pašić i profesor Enver Pozderović iz Bijeljine, istak­ nuti separatist. Letak su potpisala i četiri imama kao i A lija Salihagić, zaklete ustaše"20). ,,U ocjeni ovih Rezolucija treba poći od činjenice da su njihovi potpisnici bili ugledani predstavnici javnoga života Muslimana. Bi­ li su to razni funkcioneri Islamske vjerske zajednice, predstavnici 16) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198. Na istom mestu, str. 198, beleška 29. 18 ) Na istom mestu, str. 199. 19) Na istom mestu, str. 199. 20) Zbornik dokumenata. . tom IV, knj. 3, str. 404. 17)

727

muslimanskih društava i udruženja, intelektualci i drugi ugledniji građani. . . Kao protest bile su namijenjene najviše vrhovima NDH, a s druge strane, širene su koliko je to bilo moguće u samom musli­ manskom stanovništvu na liniji postojećeg opozicionog raspolože­ nja . . . (One) po mnogo čemu vjerno odražavaju postojeće raspolo­ ženje glavnine muslimanskog stanovništva. Osnovno njihovo pro­ gresivno značenje sastojalo se u izražavanju otvorenoga revolta protiv žestokoga terora nad srpskim stanovništvom"21). Imajući, verovatno, ove Rezolucije u vidu pisao je Glajze fon Horstenau u svome izveštaju od 21. novembra 1941. godine: „Odnosi između Muslimana i vlade, koja je u početku izvanredno ljubazno sa njima postupala, u posljednje vrijeme su se znatno pogoršali zbog raznih uzroka koji se ne mogu pripisati samo režimu, što je dovelo do daljeg sužavanja vladine platforme. Policiski režim se sada očigledno ne ustručava ni pred samim Hrvatima"22). Nemamo uvid u sadržinu svih ovih Rezolucija, ali i one, koje su nam dostupne, jasno su i nedvosmisleno osudile ustaški režim. U Mostarskoj rezoluciji stoji: „ . . . Već mjesecima gledamo i slušamo kako gore sela i varoši, kako ginu nedužni sinovi ove zemlje, kako se otima tuđe dobro .. . Nebrojeni zločini, nepravde, bezakonja i na­ silna prevjeravanja, koja su učinjena i koja se čine prema pravo­ slavnim Srbima i drugim sugrađanima strana su potpuno duši sva­ kog Muslimana . . . Šaka onih nazovi Muslimana, koji su se o to ogriješili, samim tim su se ogriješili o uzvišene propise Islama, pa će ih neminovno stignuti Božija kazna i ljudska pravda"23). „Stanje Muslimana u Bosni i Hercegovini, ističe se u Sarajevskoj rezolu­ ciji, je danas vrlo teško. Neće biti pretjerano ako reknemo da u svo­ joj povijesti Muslimani ovih krajeva nijesu doživjeli težih časova. U ovim nastalim neredima strada mirno građanstvo i nedužni ljudi; strada na desetine hiljada golih života i propada sav imetak; sela se pale, stanovnici prisiljeni da bježe i sele, svakim danom se zbjegavaju u veće gradove bez igdje ičega. Na hiljade siročadi, ostalih bez svojih roditelja, vapi za pomoć i potucaju se tražeći zaštitu. . . Mnogi katolici, svjesno, za svoja nedjela koja su provođena u po­ sljednje vrijeme, bacaju odgovornost na Muslimane i pretstavljaju nove događaje međusobnim razračunavanjem Muslimana i pravo­ slavnih. Takvo isto mišljenje imaju i neki pravoslavni u pogledu odgovornosti Muslimana . . . Činjenica što među počinitelj ima raz­ nih zlodjela ima ljudi i sa muslimanskim imenom, ne može krivicu i odgovornost baciti na Muslimane .. . Konstatujemo i to da ni oni nisu to od sebe činili dok im nije dato oružje, uniforma, ovlašćenja, 21) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str, 201-202. 22) Na istom mestu, str. 202, beleška 269. 23) Alija Konjhođžić, Na istom meslu, str. 57.

728

a često puta i1 naredba. Stoga ni u kojem slučaju za ta zlodjela ne snose Muslimani odgovornost, niti su im oni inicijatori"24). Ukazuje se, dalje, da se „pojavljaju netrpeljivosti prema Musli­ manima od nekih katolika. To se održava u pisanju, u privatnim i javnim govorima i nejednakom postupku. To se sve pojavljuje pored raznih izjava sa raznih mjesta u kojima se govori o jednakosti i ravnopravnosti dvaju vjera. Ove naše konstatacije spremni smo uvijek potvrditi konkretnim prim jerim a"25). Banjalučka rezolucija, doneta 12. novembra 1941. godine, isti­ če, još direktnije, ustaške prestupe: „U bijanje svećenika i prvaka bez suda i presude, strijeljanje i mrcvarenje u gomilama često pos­ ve nevinih ljudi, žena i djece, gonjenja u masama iz kuće i iz postelje čitavih porodica sa rokom od jednoga do dva časa za spremanje, te njihovo deportiranje u nepoznate krajeve, prisvajanje i pljačkanje njihove imovine, te siljenje u prelazak na katoličku vjeru, sve su to činjenice koje su zaprepastile svakoga istinskog čovjeka i koje su nas Muslimane ovih krajeva duboko potresle"26) . . . U ovoj Re­ zoluciji, više nego u drugima, ukazuje se na verske progone i na ugrožavanje i Islama: „ . .. Vjerska snošljivost koja je bila na visi­ ni u Bosni i Hercegovini i pored vjerske podvojenosti, srozava se. Uvrede i izazivanja naših katolika uzimali su često takvog maha i prema nama Muslimanima, da nas sile na ozbiljna razmišljanja. Od­ nos između dva dijela našeg naroda na putu je da se posve pokvari. Rad hrvatskih nacionalista i na jednoj i na drugoj strani, koji je išao za tim da dovede do bratstva oba dijela naroda i koji je bio urodio dobrim rezultatima, na putu je da doživi potpuni slom. Jedan dio katoličkih sveštenika smatra da je došao njegov čas i on ga bez skrupula iskorišćuje. Propaganda katolicizma je uzela toliko maha da potsjeća na špansku inkviziciju. Pod njezinim pritiskom i uz toleriranje javnih organa izvršena su pokatoličenja u masama . . . Ravnopravnost Islama često pisanim slovima i mnogim izjavama i sa najvećega mjesta, dovodi se često u pitanje u životu i u praksi prelazak na Islam, koji mi nismo nikad propagirali i nije nikad pru­ žao onu zaštitu kao prelazak na katoličku vjeru. Mnogi intelektu­ alci su takav pokušaj platili glavom, kao što je to slučaj u Travni­ ku. Čuju se često i pogrdne pjesme od strane nekih katolika, koje vrijeđaju vjerske osjećaje Muslimana i proriče im se ista sudbina kao i hrišćanima"27). Ukazuje se i na to, da su ustaše, da bi kompromitovale Muslima­ ne, Hrvatima oblačili fesove i za vreme pogroma Srba dovikivali: „Udri Mujo, drži Huso, ne daj tamo, Meho" i slično. Mi znamo slu­ 24) Na 25) Na 26) Na 27) Na

istom istom istom istom

mestu, str. 54-55. mestu, str. 56. mestu, str. 53. mestu.

729

čajeve gdje se šaputalo hrišćanima kako ih mi ubijamo, mi ćemo tako i Balije da istrijebimo . . . Izazvavši tako težak sukob između nas, Muslimana i Srba, pozvani smo kao vojnici, da taj ustanak ugušujemo i da tako ubijamo Srbe i oni nas, pa da se tako među­ sobno satiramo i istrebljujemo, ne znajući kada će to prestati, ni kakvim će posljedicama uroditi"28). „Izvršioci i vinovnici ovih ne­ reda i pokolja povlače se u pozadinu, paradiraju u uniformama, za­ bavljenim dobrim dijelom oko pljačke srpske i židovske imovine. To najbolje vidimo mi ovdje u Banjoj Luci, gde su izvori pljačke i bogaćenja za pojedince, njihove obitelji i prijatelje"29). Stvarnost na području Bosne i Hercegovine bila je i teška i su­ više krvava, otvarala je Muslimanima oči da provide smisao ustaš­ ke propagande i pokušaja zadobijanja Muslimana: „ . . . Većina mu­ slimanskih političara, koji se nisu stavili u službu ustaškog režima, uvjerila se sada da su bez ikakvog osnova teorije o Muslimanima kao „cvijeću hrvatskoga naroda"30). Ovo iskustvo, koje je postaja­ lo sve neposrednije, potenciralo je težnje za izdvajanjem Bosne i Hercegovine iz sastava NDH i za stvaranje oružanih snaga, koje bi na terenu mogle zaštićavati muslimansko stanovništvo. U Tuzli je, izgleda sam na svoju ruku, trgovac Muhamed Hađžiefendić bio stvorio „muslimansku m iliciju", koja je sada postala uzor i za druge. Predstavnici bosansko-hercegovačkih Muslimana, na čelu sa društvom ,,E1-Hidaja“ održali su, 16. avgusta 1941. godine, jednu skupštinu. Posle toga je jedna delegacija, 2. septembra 1941. godine, posetila Pavelića, ali sa rezultatima posete nije bila zadovoljna: hrvatske vlasti su, u leto 1942. godine, jednoj delegaciji Muslima­ na, na čelu sa inž. Suljagom Sadikovićem, koji je bio iz Banja Luke, onemogućili da ode u Berlin, gde se, u to vreme, nalazio veliki muf­ tija iz Jerusalima, Muhamed El-Husejin. Delegacija je imala name­ ru da moli Hitlera da se, prilikom uređenja Evrope, stvori posebna teritorija, koja bi bila s a m o s t a l n a kao i susedne zemlje i bila pod njemačkom zaštitom. Svoje želje su izložili u jednom Memo­ randumu u kome su, pored ostaloga, tražili da Nemci okupiraju Bos­ nu i Hercegovinu i tamo zavedu red, jer to Pavelić nije mogao da uradi. Traženo je još i ovo: 1) da se osnuje Muslimanska legiia, koja bi se zvala „Bosanska straža"; 2) da se izdvoje svi Muslimani iz hr­ vatskih jedinica, koje su bile na Istočnom frontu i da se i oni pri­ ključe „Bosanskoj straži", čiji bi komandant trebao da bude major Muhamed Hadžiefendić; 3) da Nemačka primi na sebe naoružanje ove „Bosanske straže"; 4) da do konačnog uređenje Bosne primi Nemačka sve finansiranje uz garanciju (Kreditschein) za koju kao pokriće treba da služe državni posedi, u prvom redu rudno blago 28) Na istom mestu, str. 54. 29) Na istom mestu. 30) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 200.

730

i šume; 5) da se obustavi svako dalje delovanje ustaškog pokreta i njegovih jedinica na terenu Bosne31). Autori Memoranduma su fantazirali o tome, da u Bosni stvore apsolutnu muslimansku većinu. Zbog toga su predlagali, „da se još u toku, a najkasnije poslije rata 175.000 Muslimana, koji žive na drugim susednim teritorij ama, presele u Bosnu, a da se iz Bosne isele 100.000 Srba (i Crnogoraca) i oko 75.000 Hrvata, koji su se do­ selili u Bosnu za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnos­ no Jugoslavije"32). Jedna muslimanska delegacija sa Muhamedom Pandžom na čelu, tražila je, 30. oktobra 1942. godine, osnivanje „D o­ brovoljačke legije", kojoj bi došao na čelo ili Hadžiefendić ili Sulejman Fikišović, koji je, 1943. godine, otišao u partizane; u parti­ zane je 1944. godine, otišao i generalštabni m ajor Sefket Hasandedić. Udaljavanje vođa bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH odvodilo ih je, sve više, Nemcima od kojih su očekivali da reše nji­ hov problem: da im daju samoupravu i reše pitanje oružanih odre­ da. U nastojanjima da ovo postignu očekivali su i podršku Jerusalimskog Velikog muftije Mustafe El-Husejina, koji je bio dobro viđen i u Berlinu i u Rimu. On je, od 30. marta do 10. aprila 1943. godine, posetio Zagreb, Banja Luku i Sarajevo ,,i tom prilikom raz­ govarao sa Pavelićem i sa nemačkim i iltalijanskim konzulima kao i sa brojnim predstavnicima javnog i političkog života Muslimana iz Sarajeva i unutrašnjosti. Za vrijeme svoje posjete Bosni i Hercego­ vini on se založio za jačanje povjerenja bosansko-hercegovačkih M u­ slimana u Treći Rajh i za njihovu saradnju sa Njemačkom u svakom slučaju. Za tu saradnju on se založio i po povratku u Berlin, kada je izrazio mišljenje da vlada NDH nije kadra da vlastitim snaga­ ma zavede red u Bosni i Hercegovini i da, stoga, sile Osovine moraju da sarađuju sa tamošnjim Muslimanima. Konačno, El-Husein se u Sarajevu založio za stvaranje SS-divizije sastavljenje od Muslima­ na"33). Tako je, u maju 1943. godine, postala SS-divizija „Handžar" u kojoj je bilo oko 60% Muslimana Bosne i Hercegovine i nešto Šiptara sa Kosova i oko 40% Nemaca. Viši komandni kadar zauzima­ li su, uglavnom, Nemci, koji su znali naš jezik. Podoficirski kadar bio je u srazmeri 50 : 50. U diviziji je bio samo mali broj Hrvata tako da je ona bila nemačko-muslimanska jedinica, koja je stajala pod nemačkom komandom. Posle potrebnog vežbanja ova jedini­ ca je bila upotrebljena za borbu protiv partizana u Bosni, ali nije pokazala naročite rezultate; jedan deo ljudstva se vratio kućama, 31) Na istom mestu, str. 204. 32) Na istom mestu, str. 205. 33) Na istom mestu, str. 211.

731

jedan prišao partizanima, a jedan se povukao prema Austriji. Kao da kod muslimanskog sveta nije bilo oduševljenja za ovu diviziju: „Iako je odziv bio osjetno ispod očekivanja, Nijemci su pokazali osobitu zainteresovanost da svoju mrežu SS-jedinica dopune takvom jednom od domaćeg muslimanskog ljudstva. Njihovi napori rezul­ tirali su do ljeta 1943. regrutiranjem oko polovinu predviđenog sa­ stava od 20-25.000 vojnika, a i to se regrutovanje poglavito temeljilo na vrbovanju i prisili te izdvajanju Muslimana iz domobranskih i ustaških jedinica"34). Kada se shvatilo, da SS-„Handžar“ divizija ne može biti upotrebIjena za obezebeđenje života muslimanskih masa, onda se nasto­ jalo na stvaranju l o k a l n i h oružanih snaga sa domaćim komandnim kadrom. Tako je, pored one u Tuzli, bila stvorena u Cazinskoj Krajini „Muslimanska milicija" na čelu sa Iluskom Miljkovićem („Huskina m ilicija"). „U isto vrijem e se na području Istoč­ ne Bosne pod imenom „Zelenog kadra" okupljaju pojedinci Musli­ mani, koji su dezertirali iz domobranskih jedinica ili su prije bili organizovani u tzv. „muslimanskoj m iliciji", što se trebala da bori pod okriljem ustaša protiv četnika i partizana. U organizovanju tih jedinica isticao se Muhamed Pandža, koji je težio da u programs­ kom pogledu ove form acije na području Bosne i Hercegovine stavi u službu autonomističkih tendencija. Tako se Pandža u ime tzv. „Muslimanskog oslobodilačkog pokreta" obraćao Muslimanima Bos­ ne i Hercegovine zagovarajući potrebu njihova naoružanja u cilju zaštite svojih porodica i svojih domova, izražavajući ujedno tolerantnost prema Srbima i Hrvatima"35). Hercegovački Muslimani, sa Mostarom na čelu, pokušavali su da nađu podrške kod Italijana, koji su osnovali „dobrovoljačke anti­ komunističke odrede" od muslimanskih i hrvatskih masa kao pro­ tutežu četnicima, ali tako da se ne smatra protučetničkom. Ovoj su saradnji bili skloni oni Muslimani, koji su se osećali Srbima i koji su stupali i u četničke odrede. Na čelu tih Muslimana bili su: dr Ismet Popovac, Mustafa Pajčić, Mustafa Berberović, Adil Prgud, Fehim Musakadić i Munih Osmanagić"36). Ova grupa se zalagala za saradnju sa Italijom gde je, u jesen 1942. godine, slata jedna dele­ gacija na čelu sa m uftijom Omerom Džabićem. U Pumu su posetili i Velikog m uftiju El-Husejina i predstavnike italijanske vlade. Pod uslovom saradnje sa Italijanima obećano im je oružje: „Za italijan­ ski stav založio se i Veliki muftija uvjeravajući članove delegacije da Muslimani samo na taj način mogu osigurati svoje živote i imo­ vinu"37). 34) 35) 36) 3?)

732

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 265. Na istom mestu, str. 265. Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 215, Na istom mestu, str. 217.

Postepeno, ali sve izraziti]e, odvajanje bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH bilo je praćeno pokušajima dobijanja autono­ mije za Bosnu i Hercegovinu. Pošto ustaše na to niti su mogle niti hteli pristati, muslimanski prvaci su se obraćali Nemcima i, isto­ vremeno, pojačali svoje odnose sa Italijanima, koji nisu trpeli usta­ še. Trezveniji i razumniji muslimanski prvaci i z d v o j i l i su iz svojih redova one Muslimane koji su, kao ustaše, vršili nedela i nad Srbima. Ukazivano je i sa zvanične hrvatske strane da je takvih bilo. Tako javlja Gluhonjić, kotarski predstojnik za Vlasenicu, 7. avgusta 1941. godine, Velikom županu u Sarajevo i ovo: „ . . . Prije svega optužujem ovdašnje ustaše, a naročito bivšeg logornika inače običnog sarajevskog Ciganina i zločinca Mušana Mutevelića, koji je ubijanjem, prebijanjem, pljačkanjem, silovanjem žena i na druge načine oterao Srbe u šumu i prisilio ih u očaju da se prihvate za pušku. Oni su radili takva nedjela, da se svaki pošten čovjek mora zgražati. Među ustašama je bilo, a i danas ima, dojučerašnjih ubica i robijaša i ti su ljudi čuda učinili"38). Dr Gvozđić javlja, 27. maja 1941. godine, Andriji Artukoviću o držanju Muslimana u Prijedoru i veli: „Najkarakterističnije je, da ovi ometaju pristup Muslimanima u ustaške postrojbe, a to sa Hrva­ tima katolicima koji su bili ranije druge političke orijentacije, a napose skupini bivših Radićevaca, koji su pokazali volju da sarađuju u izgradnji države putem ustaškoga pokreta"39). Nižu se dalje dokazi o nezadovoljstvu Muslimana. Podpukovnik Vaner (Waner) izveštava, 16. juna 1942. godine, Glavni štab: „ . . . Kod Muslimana, jedan manji dio zadovoljan je, dok je veći dio upravo neraspoložen, naročito sada od kako su počeli pregovori sa četnicima na zajednič­ koj saradnji protiv partizana. Čuju se negodovanja kao naprimer: „Zar da mi pređemo mirno preko toliko naših žrtava, a sada Hrvati pregovaraju sa četnicima itd". Nad mnogim pravoslavnima, koji su se povratili svojim kućama, izvršene su od Muslimana osvete (ubijanja i pljačke)"40). Ustaški režim, vidi se, nije mogao da sredi stanje u zem lji i da stekne poverenje naroda, koji nije imao poverenja u vlast. U izveš­ taju o stanju na terenu, od 23. decembra 1941. godine, stoji: „Sta­ novništvo katoličko tako i muslimansko, izgubilo je povjerenje u vlast, jer uviđa da ova nije u mogućnosti da uspostavi red i zavede bolje stanje. Do sada se je polagala velika nada u naše domobran­ stvo i njegovo vodstvo, ali poslije gubitaka 6 kotareva (Srebrenica, Vlasenica, Višegrad, Rogatica, Goražde i Foča) i nemanja moguć­ nosti sa naše strane da se isti povrate, narod je izgubio vjeru u moć 38) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 1, str. 554-555. 39) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 392. 40) Na istom mestu, str. 434.

733

naše oružane sile“ 41). U svome izveštaju o stanju na terenu za vreme od 1. do 15. februara 1942. godine, pukovnik Prohaska, komandant Trećeg domobranskog zbora, javlja, 27. februara 1942. godine: „Hr­ vati i Muslimani još uvijek se drže rezervisano, može se reći dosta hladno prema svemu što se oko njih događa unatoč toga što su četničko-komunističke bande izvršile na zvjerski način pokolj mirnog muslimanskog stanovništva na području koje oni drže. Držanje Tur­ ske imaće u svakom pogledu veliki uticaj na držanje i naših Mu­ slimana"42). Pukovnik Prohaska dao je, 6. oktobra 1942. godine, još jasniju sliku procesa razvijanja ondosa Muslimana prema NDH. ,,U prvim danima oslobođenja, piše on, većina Muslimana bila je oduševljena dolaskom Nijemaca i naših snaga, te se je pri dočecima zaista spon­ tano ispoljavala radost, ali u daljem toku vremena kada su naše vlasti počele da uvode red i poredak kao i postupak prema neza­ konitim postupcima, njihovo je raspoloženje počelo tinjati i ispoljavati neraspoloženje protiv naših vlasti bacajući svu krivicu na prošlogodišnji pokolj Muslimana u Foči, Goraždu, Rogatici i osta­ lim mjestima u Bosni i Hercegovini od strane četnika na ustaše Hrvate, dok međutim, u ovim krajevima većinu ustaških postrojbi, osobito u početku, sačinjavali su same domaće ustaše Muslimani, koji su izvršili m nogobrojne pokolje nad pravoslavnim pučanst­ vom. Sada pak kada su naše vlasti kao i talijanske počele surađi­ vati sa četnicima oni se boje osvete. Redarstvene vlasti imaju podatke u nađenim proklamacijama viđenijih Muslimana potpisate od mno­ gih intelektualaca Muslimana, a sve protiv Hrvata"43). Položaj bosansko-hercegovačkih Muslimana na ćelom prostoru NDH postojao je, sa razvojem rata, sve teži. Razočarani su bili ne samo oni Musilamni koji nisu bili prišli ustašama i koji sebe nisu smatrali Hrvatima, nego i oni koji su bili prihvatili ustaški režim, sarađivali sa njim, ali se, ukoliko i sami nisu vršili zločine, počeli sve više ograđivati od državnih vlasti i tražiti neku podršku kod onih faktora, koji su im je jedino mogli dati — kod Nemaca i Ita­ lijana, koji su, svaki na svoj način, bili gotovi da ih iskoriste za svo­ je ciljeve. Nekoliko uglednih Muslimana, na čelu sa Uzeir-agom Hadžihasanovićem, hvatali su veze sa nekim srpskim prvacima (Mi­ lan Božić, Vojislav Besarović, Dušan Jeftanović) i tražili zaštitu od nemačke vojne vlasti. Oni su doneli jednu Rezoluciju u kojoj je bilo istaknuto n j i h o v o neslaganje „sa uključenjem Bosne i Hercegovine u okvir NDH. Zagreb je oštro reagovao na pojavu Rezolucije pohapsivši sve navedene političare izuzev Sermeta"44). 41) 42) «) 44)

734

Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 2, str. 538-539. Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 3, str. 496. Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 7, str. 444. Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198.

Povedena akcija za izdvajanje Bosne i Hercegovine iz NDH ima­ la je za cilj dobijanje autonomije što je bilo, manje-više, stalna želja bosansko-hercegovačkih Muslimana. Sa tim u vezi bilo je i stvaranje SS-Handžar divizije kao oružane podloge za autonomiju. U Memorandumu, koji je bio podnet Hitleru, traženo je bilo i for­ miranje „Bosanske straže" i stvaranje posebne jedinice pod nazi­ vom „Zupa Bosna", čijega bi poglavara imenovao Hitler. Prema teritorijalnom opsegu i granicama te jedinice, bilo je vidljivo da se težilo postići apsolutnu muslimansku većinu stanovništva45). Pu­ kovnik Čudina predlagao je, 4. maja 1942. godine, u svome izveš­ taju Poglavnikovom vojnom uredu, da se u pograničnim krajevima Gornje Hercegovine prema Crnoj Gori, izvrši kolonizacija musli­ manskog stanovništva. Neposredni povod za ovo bilo je bežanje Mu­ slimana iz onih krajeva gde su Muslimani, iako izmešani sa Srbima, odmah prišli ustašama i počinili veliki broj zločina. Pukovnik Ču­ dina piše: „Pošto je padom Borča broj hrvatskog življa u ovome ko­ taru znatno smanjen, potrebno je bilo da se zabrani svako dalje iseljavanje našega življa, a pored toga potrebno bi bilo preduzeti kolonizaciju našega življa iz drugih krajeva na područje ovoga ko­ tara te tako bi se ovdje stvorio veći broj našega življa, a od kojega bi se mogao organizovati jači štrafunski odredi koji bi omogućivali lakšu zaštitu granice i sprečavali upad pljačkaških bandi sa pod­ ručja Crne Gore". Ovo se odnosilo na srez Gacko (u Hercegovini) gde nije nikada bilo Hrvata (osim ako je kada došao koji državni činovnik i žandarm) i zbog toga je ovaj predlog bio obična fantaziranje. Unutrašnjepolitički razvoj događaja u Bosni i Hercegovini za vreme dok je ona bila u sastavu NDH, pokazao je dve važne stvari: a) najvći deo bosansko-hercegovačkih Muslimana nije se osećao de­ lom hrvatske nacije i propaganda da su oni „cvijeće hrvatskoga na­ roda" nije imala uspeha kod većine njih; b) većina Muslimana osećala je NDH kao t u đ u d r ž a v u i želela da se oslobodi njene vlasti. Iz te težnje rodila se želja za dobijanjem autonomije: „Poku­ šaj izdvajanja Bosne i Hercegovine iz okvira NDH jeste izraz poli­ tičkog shvatanja njegovih naroda da se pitanje d r ž a v n o s t i Bosne i Hercegovine ne može riješiti u državno-pravnim okvirima NDH, a ni bez učešća Srba iz Bosne i Hercegovine u tom rješavanju. Kao vid otpora ustaškom režimu ovaj pokušaj znači korak dalje u odnosu na protuustaške Rezolucije iz posijednih mjeseci 1941. godi­ ne. Dok su se potpisnici ovih Rezolucija ograđivali od politike te­ rora, koji je provodio ustaški režim i ovu otvoreno osuđivali, dotle akcija za naoružanjem Muslimana i zahtjev za uspostavljanje po­ ■*5) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 264. 4S)Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 355.

735

sebne uprave za Bosnu i Hercegovinu znači, u stvari, aktivno su­ protstavljanje režimu i njegovoj politici i zahtjev za promjenu po­ stojećeg političkog i državno-pravnog položaja Bosne i Hercegovin e“47). Ustaška politika prema bosansko-hercegovačkim Muslima­ nima pretrpela je potpuni slom. Drukčije je bilo držanje onih Muslimana, koji su se osećali Sr­ bima. Iz njihovih redova odlazili su ljudi u četnike, a oni koji to nisu uradili, radili su ilegalno za pokret generala Dragoljuba-Draže Mihailovića. U Mihailovićevom Centralnom komitetu ove Musli­ mane je predstavljao Mustafa Mulalić, bivši narodni poslanik. On je izdavao i ilegalni list ,,Istok“ . Među četnicima bilo je brojno ja­ kih muslimanskih odreda48).

47) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 218. 48) O Muslimanima-četnicima vidi priloge Vladimira Zečevića, Jovana Bra­ tića i Alije Konjhodžića u „Spomenica „Bratstva" 1954-1974", uredio Alija Konjhodžić, Toronto, str. 385-419, 352.

736

PROGONI JEVREJA U NDH U planu i programu hrvatskih ustaša bilo je predviđeno, pored uništenja Srba, i uništenje Jevreja i Cigana, koji su bili brojno nez­ natna grupa. Prema jevrejskim podacima u Jugoslaviji je, pre Dru­ gog svetskog rata, bilo 75.000 Jevreja, koji su bili organizovani u 117 veroispovednih opština. Uzima se da je za vreme poslednjeg rata poubijano oko 60.000 Jevreja što bi iznosio 80% od celokupnoga broja Jevreja na području Jugoslavije1). Od preživeloga broja Jevreja iselilo ih se, posle rata, 8000 u Izrael. Uzima se, da je do go­ dine 1952, kada je izdata dole navedena knjiga, u Jugoslaviji bilo još oko 6.500 Jevreja, koji su ostali da žive u Jugoslaviji. Njihov se uticaj oseća naročito na kulturnom planu2). Većina Jevreja u Jugoslaviji živeli je na onom prostoru, koji je ušao u sastav NDH. Ziveli su, kao i obično, po većim gradovima, a naročito ih je bilo u Zagrebu, Osijeku i Sarajevu, gde su bile razvi­ jene trgovačke arterije. Na teritoriji tadašnje SR Hrvatske i Srema živelo je 25.000 Jevreja3), a u Bosni i Hercegovini bilo ih je 14.0004). Svi su se oni našli u sastavu ustaške države, koja je bila ideološki i politički rasno orijentisana. Istoga dana, 10. aprila 1941. godine, kada su ušli u Zagreb (u 16 časova) Nemci su, sat kasnije, počeli sa hapšenjem Jevreja. Prvo su pohapsili jevrejske javne radnike i funkcionere Zagrebačke veroispovedne opštine5). Čim su se našli na vlasti ustaše su počele sa akcijom protiv Srba, Jevreja i Cigana, „koji su vijekovima živjeli na tome prostoru, s ciljem njihovog potpunog istrebljenja i uniš­ tenja pod rasističkom parolom ,,o čuvanju čistote hrvatske nacije" i stvaranja „hrvatskog životnog prostora". Ideološko-teoretske os­ nove za ovu svoju politiku ustaše su izgrađivale prije uspostave NDH po ugledu na nacističku teoriju o „višim i nižim rasama"6). 1)Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Ju­ goslaviji, Beograd 1952, str. X II, X IV i X IX . 2) Na istom mestu, str. X IX . 3) Na istom mestu, str. 61. 4) Na istom mestu, str. 64. 5) Na istom mestu, str. 54. 6) Mladen Colić, Takozvana NDH . . str. 341.

737

Da bi dalo bar neki sistem svojoj akciji protiv Srba, Jevreja i Ci­ gana, izdalo je ustaško vodstvo niz „zakonskih odredaba" i „zakon­ skih naredaba". Od nešto preko d v a d e s e t ovih i ovakih „od­ redaba" na Jevreje se odnosi, direktno ili indirektno, d v a d e s e t7). I u ustaškom zakonodavstvu i u njihovom političko-ideološkom istupanju, istican je stalno pojam i kult hrvatske države. Već 17. aprila 1941. godine Pavelić je izdao „zakonsku odredbu o za obranu naroda i države"8). Za povredu interesa hrvatskoga naroda i ugro­ žavanje države, što je kvalifikovano kao v e l e i z d a j a , sledila je smrtna kazna. U nizu „zakonskih odredaba", koje su donete tokom 1941. godine, najveći broj ih je pogađao Jevreje. Punopravni držav­ ljanin NDH mogao je biti samo onaj, ko je „pripadnik arijevskoga porijekla" (čl. 3 Zakonske odredbe od 30. aprila 1941. godine). Pro­ tiv Jevreja je doneta, 30. aprila 1941. godine, i „zakonska odredba 0 zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda"9). Ustaše su ra­ zlikovale državljane NDH od državnih pripadnika NDH. Prvi su imali sva prava, drugi samo ograničena ili nikakva. Tako član 5 Za­ konske odredbe od 30. aprila 1941. godine naređuje: „Nearijevcima 1 državnim pripadnicima je zabranjeno izvješanje hrvatske držav­ ne i narodne zastave i isticanje hrvatskih narodnih boja i emblem a"10). Protiv Jevreja i Cigana bila je, 30. aprila 1941. godine doneta i „Zakonska odredba o rasnoj pripadnosti"11). Arijevskog porekla je, prema prvom članu ove Zakonske odredbe, „lice koje potječe od predaka koji su pripadnici evropske rasne zajednice ili koji potje­ ču od potomaka te zajednice izvan Evrope". Ko je pravi i puno­ krvni Jevrej određuje se trećim članom, koji ima pet tačaka. Definiše se, isto tako, i r a s n i s t a t u s lica, koja nisu punokrvni Jevreji nego potiču iz mešovitih brakova. Prema članu petom: „K o­ načno rješenje u dvojbenim slučajevima rasne pripadnosti donaša ministar unutrašnjih poslova" . . . Za Cigane je rečeno: „ . .. Kao Ciganin u smislu ove zakonske odredbe vrijedi osoba, koja potječe od dvaju ili više predaka drugog koljena, koji su Cigani po rasi"12). U Upustvu za sastav popisa državnih i samoupravnih službenika, koji imaju nearijske pretke, rečeno je: „ . .. Pošto riječ Ciganin ima i pogrdan karakter, ova se rasna zajednica ima označiti sa Indid, budući da je ta rasa glavni sastavni dio ciganske rasne zajednice"13). U NDH ih je bilo oko 40.000. „Protiv te skupine povedena je prava T) Na istom mostu, str. 344-345. 8) Na istom mestu, str. 415-416. 9) Na istom mestu, str. 419-420. 10) Na istom mestu, str. 419. n ) Na istom mestu, str. 420-422. 12) Na istom mestu, str. 421. 13) Zakonski zbornik . . ., str. 152.

738

hajka, a osobito u toku 1942. godine. Može se reći da su u odnosu na broino stanje svoje skupine Cigani najviše stradali. Oni su, nai­ me, bili gotovo potpuno poubijani, a tek ih se neznatan broj spasao. Glavnina ih je bila poubijana u Jasenovačkom logoru"14). Ako se neko lice nearijevskog porekla pokazalo „zaslužnim za hrvatski narod, napose za njegovo oslobođenje, kao i njihovim brač­ nim drugovima, s kojima su sklopili brak prije stupanja na snagu ove zakonske odredbe i potomcima iz takvog braka, u koliko bi se na te osobe mogla odnositi ova naredba, m o ž e p o g l a v a r d rž a v e i z v a n p r o p i s a ove naredbe priznati sva prava, koja pripadaju osobama arijskoga podrijetla"15). U nastojanju da se preči krvno mešanje Jevreja i Hrvata doneta je, 6. maja 1941. godine, „naredba o zaposlenju ženskih osoba u nearijevskim kućanstvi­ m a"16), koja je, kasnije, 16. maja 1941. godine, dopunjena. Ova je naredba doneta na osnovu Zakonske odredbe o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda. Tamo je rečeno: „Židovi ili one oso­ be, koje nisu arijskoga podrijetla, ne smeju se zaposliti u kućama ženske osobe arijskoga podrijetla ispod 45 godina starosti"17). Uporedo sa nastojanjima, da se zaštiti hrvatska krv i hrvatska rasa, išla su i nastojnja da se spreči svaki jevrejski duhovni i kul­ turni uticaj na Hrvate. Sa tim ciljem izdata je, 4. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o zaštiti narodne i arijske kulture hrvatskoga naroda"18). Zidovi po rasi, veli se u prvom članu, ne smiju nikak­ vom suradnjom utjecati na izgradnju narodne i arijske kulture, pa im se zabranjuje svako sudjelovanje u radu, organizacijama i usta­ novama društvenog, omladinskog, športskog i kulturnog života hr­ vatskoga naroda uopće, a napose u književnosti, novinarstvu, likov­ noj i glazbenoj umjetnosti, urbanizmu, kazalištu i film u"19) . . . Da bi se ova odredba mogla što potpunije primeniti i Jevreji izolovati izdata je, 4. juna 1941. godine, „Naredba o promjeni židovskih pre­ zimena i označenju Zidova i židovskih tvrdki"20). Cilj ove naredbe bio je, da kod lica koja su promenila imena posle 1918. godine zamene ranijim: „Te osobe imadu prezimena zamijeniti s prvašnjim prezimenima, koja imaju pisati s istim pravopisom, kako su se tada pisala. To vraćanje na prijašnje prezime vrijedi i za supruge i za potomke, ako nose prezime, koje se ima izmijeniti" (član 1). Saglasno ovoj Uredbi moraju se promene iz člana 1 uneti u sve njihove javne isprave i na svim oznakama gde je stajalo ranije iz14) 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 182. Na istom mestu, str. 221-222. Zakonski zbornik . . . , str. 59. Na istom mestu, str. 44. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 431-432. Na istom mestu, str. 431. Na istom mestu, str. 435.

739

menjeno ime. Jevrejima je, isto tako, zabranjena upotreba svakog pseudonima (član 5). Jevreji „stariji od 14 godina imaju nositi, kada su izvan vlastitoga stana, ž i d o v s k u o z n a k u , u obliku ok­ rugle limene pločice, promjera 5 santimetara. Ploča mora biti ž u t o obojena i na njoj u sredini c r n o m bojom označeno veliko slo­ vo „ Z “ dužine 3, a širine 2 santimetra. Ovaj se znak ima nositi vid­ ljivo na lijevoj strani prsiju“ (član 8). I jevrejske radnje i ustanove (fabrike) morale su nositi oznake, da bi se znalo da su to jevrejske radnje ili ustanove. U roku od osam dana morala se staviti ploča „kraj imena tvrdke (radnje) jednako velikim slovima označiti ime i prezime Židova vlasnika odnosno suvlasnika (član 7). „Oznake za trgovine sastoje se iz lista ž u t o g p a p i r a u veličini 16x 25 santimetara s jasno istaknutim crnim natpisom židovska tvrdka po dužini lista. Ove oznake imaju se primijetiti u sredini svih izloga i vratiju u visini od 150 santimetara, iznad zemlje, odnosno poda, vidljivo s ulične dotične strane. Napisane ploče poslovnica, podu­ zeća i vršitelja slobodnih zvanja označuju se tako, da se na njima i pored njih pričvrsti limena ploča u veličini 8 x 8 santimetara žute boje sa jasnim istaknutim crnim slovom ,,Z“ u sredini". Za prekr­ šaje odredaba ove naredbe bile su, u članu 11, predviđene ili nov­ čane kazne od 5.000 do 100.000 dinara ili zatvor od deset dana do tri meseca; „ili u slučaju ponovljenja jednom i drugom kaznom". Jevreji su mogli preći na rimokatoličku veru, na protestantizam ili Islam, ali ih to nije izuzimalo od rasnih odredaba ustaških zakona i od njihovih posledica. Uporedo sa političko-kulturnim obespravljenjem Jevreja u NDH išlo je i njihovo materijalno obezvlašćivanje. Već 19. aprila 1941. godine doneta je naredba o poništavanju valjanosti poslovnih ugo­ vora između Jevreja i između Jevreja i trećih osoba, „sklopljenih unutar dva mjeseca prije proglašenja NDH . .. ako vrijednost prav­ noga posla prelazi iznos od 100.000 dinara . . . i ako ih naknadno ne odobri Ministarstvo pravosuđa, komu se imaju podnijeti na odo­ brenje u roku od deset dana nakon proglašivanja ove Zakonske odredbe"21) . .. Sledio je niz zakonskih odredaba o jevreskoj imo­ vini. Tako je, 5. juna 1941. godine, izdata Zakonska odredba o oba­ veznoj prijavi imetka Zidova i židovskih poduzeća22). U roku od dvadeset dana Jevreji su imali da određenim ustanovama prijave svoju imovinu, i preduzeća koja imaju. Odredba predviđa kazne za otuđivanje imovine, „koja prelazi redovnu kućnu potrebu; zabra­ njeno je bilo i otuđivanje imovine ili imovinskog prava u inostran­ stvu. Član treći propisuje: „Zidovi, koji ne prijave svoju imovinu ili je zataje u cijelosti ili djelimično, kazniće se teškom tamnicom 21) Zbornik dokumenata . . str. 10. 22) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 437-438.

740

od jedne do deset godina i oduzimanjem imovine". Ovo isto je v a ­ žilo i za „osobe arijevskog podrijetla, koje su u bračnoj vezi sa Z i­ dovima". Za prijavu imovine bili su izrađeni posebni formulari „po kojima se imaju izvršiti prijave po ovoj zakonskoj odredbi i provedba ove zakonske odredbe povjerava se Ministru narodnog gospodarstva" (elan 6). Prijavljivanja preduzeća prelazila su u vlasništvo NDH, koja je mogla „sama dalje voditi, dati u zakup, prodati ili likvidira­ ti u korist državne blagajane (član 5) . . . Da bi se onemogućilo nearijevcima da, iz bilo kojih razloga prikrivaju jevrejsku imovinu, izdata je, 5. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o sprečavanju prikrivanja židovskog imetka"23). Ko to uradi „kazniće se zatvorom od 1-5 godina i oduzimanjem imovine". Na isti način kazniće se „tko za Zidova sklopi pravni posao i pri tome zavede u bludnju ugovarajuću stranu time što zataji da pravni posao sklapa za Zidova" (član 1, 2). Napokon je, 9. oktobra 1941. godine doneta „Zakonska odredba o pođržavljavanju imetka Zidova i židovskih preduzeća"24). Prema ovoj Odredbi moglo je Državno ravnateljstvo za ponovu, osnovano 24. juna 1941. godine, „uz naknadu ili bez naknade svojom odlukom podržaviti imetak svakog Zidova kao i svako židovsko preduzeće u korist NDH ili Državnog ravnateljstva za ponovu (član 1). Državno ravnateljstvo za ponovu, „čiji je osnovni zadatak bio orga­ nizacija i provođenje iseljavanja Srba sa teritorije N DH"25), odlu­ čivalo je „o podržavljenju imetka židovskog ili židoskog preduzeća kao i o dužnosti naknade, njezinoj visini i načinu plaćanja" (član 1). Odluka je postajala „pravomoćna časom njezina izricanja" i nije na nju moglo biti priziva. Podržavljenom imovinom raspolagalo je Državno ravnateljstvo za ponovu. Obespravljivanje i osiromašenje Jevreja bilo je praćeno vrše­ njem fizičkog terora nad njima, koji je bio naročito jak u Zagrebu. Kao i u slučaju Srba tako isto i u slučaju Jevreja i Cigana ustaše su imale za cilj — njihovo fizičko uništenje. To je, u dva maha, izja­ vio i sam Pavelić. U izjavi, koju je, 24. avgusta 1941. godine, kada je već teror i nad Jevrejima bio u punom jeku, Pavelić dao listu „Neue Ordnung", stoji: „Sto se tiče Zidova, mogu Vam izjaviti da će oni u najkraćem roku biti konačno likvidirani. Pitanje Zidova bilo je vrlo ozbiljne naravi. U samome Zagrebu bilo je 18.000; od njih je ostalo jedva 4000, a i ovi će biti poslati na prisilni rad ili u koncen­ tracioni logor"26). Na sastanku sa grofom Ćanom u Veneciji, sredi­ nom decembra 1941. godine, Pavelić je izjavio, da od 35.000 Jevreja, 23) 24) 25) 26)

Na istom mestu, str. 428-429. Na istom mestu, str. 449-450. Na istom mestu, str. 352. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 181.

741

koliko ih je bilo na području NDH u vreme dolaska ustaša na vlast, „sada ih nema više od 12.00027). I Andrija Artuković, tada ministar unutrašnjih dela, izjavio je listu „Die Deutsche Zeitung11, od 22. aprila 1941. godine, da će se „uskoro riješiti Židovsko pitanje na isti način kao što ga je riješila i njemačka vlada“ 28). O sudbini Jevreja u NDH rešavale su, na prvome mestu, usta­ še. Kada je posle kapitulacije Italije, pojačan nemački uticaj dolas­ kom nemačkih trupa, pogoršao se još više položaj Jevreja. Podsticajni faktor bile su stalno ustaše, koje su bile, pored svoga srbofobstva, izrazito rasistički pokret. Sredinom maja 1941. godine „održan je u Glini, u zgradi bolnice, tajni sastanak ustaša iz skoro svih po­ krajina NDH, osobito Bosne i Hercegovine i bliže okoline Gline, na kome je zaključeno da se pređe na plansko likvidiranje Srba, Zi­ dova i „nepoćudnih elemenata1' u NDH. Savjetovanju je prisustovao i ustaški ministar pravosuđa dr Mirko Puk. U svome govoru Puk je tražio progone Srba1129). Među „nepoćudne elemente11 spadali su, na prvome mestu, Jev­ reji koji su optuživani za razne stvari. U „Izvanrednoj zakonskoj od­ redbi i zapovijedi11 Pavelić je, juna 1941. godine, izjavio da „Z i­ dovi šire lažne vijesti u svrhu uznemiravanja pučanstva, te svojim poznatim spekulativnim načinima smetaju i oteščavaju opskrbu pu­ čanstva11 pa se zbog toga „kolektivno smatraju za to odgovornim i prema tome će se proti njima postupiti i spremiti ih povrh kaznenopopravne odgovornosti u zatočenička zbirališta pod vedrim ne­ bom 1130). Kolektivna odgovornost bila je jedan od oblika ustaškog terora, „k oji se sastajao u hvaćanju i ubijanju talaca, ljudi koji, uglavnom, s počiniteljem određenog akta zbog kojega se vršila od­ mazda nisu imali nikakve veze, a često ni znali za to. Kolektivnim odmazdama ustaške vlasti su se služile od prvih dana svoje vladavi­ ne, suprotno svim propisima međunarodnog ratnog prava. Osnovni cilj kolektivnog kažnjavanja stanovništva bio je, s jedne strane, njegovo zastrašivanje, a s druge strane, razvijanje međusobnog špijuniranja i potkazivanja1131). Vršena su i masovna i pojedinačna hapšenja Jevreja. Hapšeni su, prvo, muškarci od 16 do 60 godina; zatim svi muškarci i žene s decom. Ova hapšenja su bila praćena oduzimanjem dragocenosti, koje bi pojedinci imali kod sebe kao i pljačkanjem važnijih stvari po stanovima, koji su prelazili u državnu svojinu. Pohapšeni Jevre­ ji su, naročito oni istaknutiji, ili odmah ubijani ili slati u sabirne logore ili u koncentracione logore, kojih je bilo po celoj zemlji. Od­ 27) 28) 29) 30) 31)

742

Na istom mestu, str. 181, beleška 178. Na istom mestu, str. 178-179. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 355-356. „Narodne novine", 26. VI. 1941. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 343.

luke o upućivanju u logor, što je u praksi značilo, osim malih izu­ zetaka, osudu na mučeničku smrt, nije donosio ni sud, ni redovni hrvatski organi, nego ustaška organizacija, protiv koje nije bilo „pravnog leka“ 32). Iz izveštaja hrvatskih vojnih vlasti vidi se da Jevreji nisu odmah svi pokupljeni. Tako u jednom izveštaju od 2. oktobra 1941. godine stoji: „Zidovi su također nezadovoljni sadašnjim državnim uređe­ njem, ali to javno ne izražavaju, niti učestvuju u radu protiv vlasti u većnom obimu, osim što su pojedinci kao pristalice komunizma, to ističu, te od organa vlasti bivaju uhićeni i privedeni zakonskom postupku"33). U izveštaju od 14. decembra 1941. godine stoji: „Sta­ nje bez promene. Oni koji su se odmetnuli van gradova igraju sada važnu ulogu, većinom kao politički komesari u partizanskim odre­ dima"34). U izveštaju Trećeg domobranskog zbora, od 23. decembra 1941. godine, kaže se za Jevreje: „Ono malo što ih je ostalo, to su ve­ ćinom mali trgovci, čije su radnje pod povjerenstvom i zanatlije, koje se bave samo radom. Za sada su mirni i povučeni. Nezadovoljni su današnjim uređenjem NDH isto kao i Srbi, ali to javno ne ispoljavaju“ 3s). Pukovnik Prohaska je javio, 27. februara 1942. godine, za Jevreje: „Pošto je većina njih odvedena u logore, svi koji su ostali, mirni su i ne rade više protiv države. Simpatiziraju četničko-komunistički pokret, ali to javno ne ispoljavaju"36). Bilo je, i za Jevreje, zajedničkih muških i ženskih logora; bilo je i posebnih muških i posebnih ženskih logora; bilo je logora u k o­ jima su bili izmešani Jevreji, Srbi i Cigani. Nad logorašima su vrše­ na razna zlostavljanja i zloupotrebe. Nije bio redak slučaj da su lo­ gorske vlasti obe.ščašćivale mlade žene i devojke. Nije se prezalo ni od ubijanja odojčadi. Jozo Orešković, mladić od 19 godina koji je bio ustaša, kazuje kako ga je, u logoru Pagu, nagonio Maks Luburić da ubija decu. Kada se on ustručavao Luburić „me je pozvao pred stroj i upitao me, kakav sam ja to ustaša, kad ne mogu ubiti Srbina i Zidova. Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s v e ­ seljem da ubije Srbina, Zidova i komunistu"37). O životu Jevreja u logoru Jasenovac dao je Drago H. Čolaković nekoliko podataka. Jevreji su materijalno nešto bolje prolazili nego Srbi u logoru, jer ih je pomagala njihova „Bogoštovna opština" u Zagrebu slanjem namirnica38). Čolaković piše: „ .. . Nema ni hrane 32) 33) 34) 35) 36) 31) 38)

Na istom mestu, str. 378. Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 2, str. 240. Zbornik dokumenata . . t om IV, knj. 2, str. 511. Na istom mestu, str. 543. Na istom mestu, tom IV, knj. 3, str. 497. Sime Balen, Pavelić, str. 78, 80. Drago H. Čolaković, Jasenovac, str. 37.

743

ni hleba. Jevreji nam obećaše jedan kazan i nešto kelja i krompira, ali šta je to za četiri stotine pedeset ljudi. Ljudi se razišli po logoru, beru divlje zelje i kiselicu, pa vare i time utoljuju glad. Kod Jevre­ ja je stanje drukčije. Otvoriše svoju kantinu. Počesmo im zavidje­ ti"39) „ . . . Jevreji su nam davali povrća i soli, ali masnoća i brašna nisu. Mi smo se i tim zadovoljili, jer je bolje išta nego ništa"40). Ili ova slika: „ . . . Hleb od šesdeset dkg. — na osam ljudi! Nema više ni kiselice; sve to Srbi pojedoše. Oko jevrjeskoga buništa i nužnika jagm e se ljudi za ljuske od krompira i za lišće napola trulo od kupu­ sa i k elja"41). Ustaše su, i u Jasenovcu, obmanjivale Jevreje. Jednoga dana ih je okupio Maks Luburić i rekao im: „V i Jevreji znate šta vas čeka. Vama opstanka u Evropi nema. Selićete se svi u Palestinu. To ste i zaslužili. Vi pomažete komuniste, vi pomažete ustanike, vi saboti­ rate, a mi ćemo vas sve potamaniti. Istina, za one koji budu svoje mišljenje i držanje promijenili, naša će država kao „nezavisna", donijeti poseban zakon. Zaslužni Jevreji će ostati u Hrvatskoj"42). Bilans progona Jevreja u NDH bio je strahovit: „Od ukupnog broja osjetno je najveći broj Zidova bio p og u b ljen . . . Samo u logo­ rima na području NDH stradalo je oko 25.-26.000 Zidova, a tek se nekoliko desetina spasio. Ukupno ih je . . . pogubljeno oko 85% “43). Uzima se da je sa područja NDH postradalo i 40.000 Cigana44) . . . Spašavali su se, najviše, oni koji su mogli pobeći na onaj deo teri­ torije koji je bio pod italijanskom okupacijom, ili oni koji su otišli u partizane. U izveštaju, koji je, 10. decembra 1941. godine, podneo Edgar Angeli, zamenik komandanta mornarice, Ministarstvu hrvat­ skog domobranstva, stoji da se u Crkvenici nalazi 600 Jevreja: „Ima ih dvije vrste. Jedni su nakon stvaranja NDH pobegli iz Zagreba u Sušak, i sada su od talijanskih vlasti prebačeni ovamo. Druga sku­ pina dolazi iz Zagreba sa redovnim proputnicama naših vlasti, koje su im valjda izdate da ih se riješi. U slučaju ovih Zidova u Crkve­ nici može se govoriti već i o „najezdi" Zidova. U prvom redu oni stoje pod zaštitom Talijana koji sa njima sklapaju poznanstva, du­ boko se klanjaju jedni drugima na ulici, priređuju se čajanke i ve­ čere na koje su pozvani talijanski časnici, i talijanski časnici drže veliko prijateljstvo sa lijepim Židovkam a"45). U izveštaju, od 31. de­ cembra 1941. godine, koji je napisao dr Paolo Zerbino, šef kraljevske 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45)

744

Na istom mestu, str. 40. Na istom mestu, str. 41. Na istom mestu, str. 44. Na istom mestu, str. 46. Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 180. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 394. Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 2, str. 372.

Prefekture u Splitu, stoji, da su se u Zagrebu žalili, „da su talijan­ ski oficiri odveć prijateljski raspoloženi prema Srbima i Jevrejima a da bi mogli da imaju punu simpatiju za našu Hrvatsku"46) . .. Zna se da je sa teritorije NDH otišlo u partizane nekoliko Jevreja, ali su i oni, manje više, izginuli u borbama. Radi li se tu o Jevrejima koji su bili komunisti, pa su bili budniji pred opasnošća nego drugi? Neki od njih su bili dobrovoljci i u Spanskom građanskom ratu.

46) Na istom mestu.

745

POLOŽAJ NEMACA U NDH Ni malo ne začuđava da je položaj Nemaca u NDH bio povlašćen. Prema zakonskim odredbama o tome bila je nemačka manjina potpuno izjednačena u pravima sa Hrvatima. Pavelić je, 21. juna 1941. godine, izdao Zakonsku odredbu o privremenom položaju „njemačke narodne skupine u Hrvatskoj nezavisnoj državi", koja je bila osnovni akt o tome. Prema ovoj Zakonskoj odredbi nemačka manjina „tvori naročiti sastavni dio NDH. Za svoj rad u okviru op ­ ćih zakonskih propisa uživa ono neograničeno pravo djelatnosti na području političkom, kulturnom i upravno-đruštvenom"1). Nemač­ koj narodnoj manjini priznaje se „značaj juridičke osobe javnoga prava pod nadzorom nemačke narodne skupine u NDH" (član 2). U ovim zakonskim odredbama o Nemcima. upotrebljava se izraz „skupina", koja je ravnopravna ,,u svakom pogledu pripadnicima hrvatskoga naroda, a naročito u pogledu sličan ja javnih službi, učeš­ ća u upravi, vršenja zvanja i privredne djelatnosti, te sticanja imo­ vine i nekretnina" (član 5). Nemačkoj manjini je zagarantovano „neograničeno održavanje njihove njemačke narodnosti i nesmetano ispovedanje njihovog nacionalsocijalisličkog nazirania, i nepomu­ ćeni razvoj njihovog samostalnog njemačkog narodnoga života i slo­ bodno uspostavljanje i održavanje narodnih i kulturnih odnosa sa njemačkom narodnom maticom" (član 6). Na čelu nemačke manjine u NDH stajao je v o đ a . Vodstvo grupe je izabrano u Osijeku, 13. aprila 1941. godine. Proglas o to­ me je izdat 15. aprila. Za vođu je bio izbran Jozef Majer (Josef Maier), koji je izdao proglas u kome stoji: „Vođa narodne skupine staviće se odmah u vezu sa hrvatskom vladom u Zagrebu i defini­ tivno urediti pitanje zastupanja narodne skupine kod vlade. Sva pitanja koja su s tim stvorena, naročito imenovanje daljnih drugo­ va i uspostavljanje pojedinih područja, uredit će u najkraćem vre­ menu vođa skupine"2). Novi vođa grupe, Branimir Altmayer, obja­ vio je, 23. aprila 1941. godine, svoj proglas Nemcima u Vojvodini i napomenuo da se sada „vlastitim snagama (moralu) brinuti za na­ 1) Mladen Colić, Takozvana N D H . . . , str. 441. 2) „Hrvatski list", 15. IV. 1941.

746

šu nacionalnu opstojnost, kao i za održanje naše samonikle kulture i od naših predaka naslijeđenih posjeda"3). O pravnom položaju v o đ e nemačke manjine u NDH izdao je Pavelić, 30. oktobra 1941. godine, posebnu Zakonsku odredbu, koja se sastoji iz sedam članova4). Prema prvome članu ove Oredbe v o đ a nemačke manjine „čuva probitke njemačke narodne sku­ pine u NDH, zastupa je pred hrvatskom vladom i osigurava korisnu saradnju njemačke narodne skupine s hrvatskom državom i naro­ dom "5). U njegovu nadležnost spada sve ono što se odnosi na život, prava i dužnost njemačke manjine u svim područjima javnog živo­ ta (član 3). On ima pravni položaj i ovlasti državnoga ravnatelja (član 2). Njemu, u okviru ove grupe, pripada „naredbodavno pravo u okviru zakona. Voda narodne skupine izdaje odluke o ustrojstvu, smjernice i propisnike za sve grane i ustanove njemačke narodne skupine (član 4). U onim krajevima gde žive Nemci, namestiće se kod svih vlasti „izvjestitelji za stvari njemačke narodne skupine kao organi vođe narodne skupine (član 5). Ovi izvjestitelji su držav­ ni činovnici. Postavljaju se samo „ukoliko to vođa narodne skupine smatra potrebnim". Vođa nemačke manjine u NDH „postavljan je od strane njemač­ kog Vođe. Posedovao je prava eksteritorijalnosti u NDH i za svoje postupke nije odgovarao vlastima NDH, već njemačkim. Bio je vr­ hovni zakon za sve pripadnike skupine, postavljao je rukovodioce pojedinih ureda i ustanova. Svi su bili odgovorni samo vođi, a on vođi svijeh Nijemaca. Skupina je imala svoje sjedište u Osijeku sa poslovnicom u Zagrebu" (član 6)6) .. . Celo područje NDH bilo je podeljeno na p e t okružja: Istočno-sremsko sa sedištem u Indiji; savsko-dunavsko za sedištem u Vinkovcima; donjo-dravsko sa sediš­ tem u Osijeku; severno-dravsko sa sedištem u Virovitici; zagrebačko-bosansko sa sedištem u Zagrebu. Ove okruge su sačinjavale „m je­ sne skupine", koje su postojale u mestima sa najmanje 20 nemačkih porodica; u mestima sa najmanje četiri porodice stvorena su „upo­ rišta", koja su se priključivala najbližim mesnim organizacijama. Tokom 1941. godine osnovano je 309 mesnih skupina7). Posebna Zakonska odredba, koju je Pavelić izdao 3. oktobra 1941. godine, regulisala je pitanje činovnika i nameštenika nemač­ ke narodnosti u javnoj službi8). Pripadnik nemačke narodnosne gru­ pe, koji traži službu, mora se „prije toga pismeno obratiti vodstvu narodne skupine za preporuku" (član 2). Vodstvo nemačke grupe 3) 4) 5) 6) 7) 3)

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 137-138. Na istom mestu, str. 453. Na istom mestu. Na istom mestu, str. 139. Na istom mestu. Na sitom mestu, str. 451-452.

747

„daje ocjene značaja i narodnosno-političke pouzdanosti, te šalje obje ocjene zajedno s molbom Glavnom ustaškom stanu. Glavni ustaški stan daje sa svoje strane državno-političku ocjenu. Potvrdu o dostojnosti potpisuju Glavni ustaški stan i vodstvo narodne sku­ pine" (član 2). Član treći određuje da za vreme od pet godina mogu biti, na predlog vođe skupine, primljeni u službu i Nemci koji nisu hrvatski državljani. Nakon toga prelaznoga vremena ostaju u javnoj službi". Ova lica polažu zakletvu kao i Hrvati (prema propisu od 10. IV. 6941), i sa dodatkom „njemačkoj narodnosti i Fiihreru kao i „k o­ ji će se umetnuti pred rieči: „državi hrvatskoj i Poglavniku" (član 4). Činovnici i nameštenici Nemci „mogu se postavljati, premjestiti, udaljiti od dužnosti, umiroviti i otpustiti1samo nakon saslušanja vo­ đe narodne skupine" (član 6). Pripadnici nemačke grupe imaju pravo, prema Zakonskoj odredbi od 30. oktobra 1941. godine, na području NDH „izvješavati njemač­ ku zastavu, pjevati i svirati himne njemačkog naroda, te pozdravlja­ ti njemačkim pozdravom" (član 1). Nemci imaju pravo u NDH „ne­ smetano se služiti usmeno i pismeno njemačkim jezikom u posebničkom i javnom životu" (član 2). U mestima, gde ima više od 20% Nemaca, službeni jezik je hrvatski i nemački. Javni proglasi i nadpisi štampaju se na obadva jezika. U mestima, gde nemačko stanov­ ništvo „iznosi više od 10% pripada Nemcima pravo upotrebe ne­ mačkog jezika u saobraćaju sa svima nemačkim ustanovama (član 3). Tamo, gde procenat nemačkog stanovništva iznosi više od 20%, mo­ že biti očuvano i nemačko ime mesta uz hrvatsko. Natpisi se meću na obadva jezika. „Nijemcima ostaje slobodno, da se među sobom u govoru i pismu služe svi već uobičajenim njemačkim nazivima mjesta" (član 5). Sedmi član glasi: „Čast njemačkoga naroda, nje­ mačka zastava, njemačke oznake, kao i znakovi i odore njemačke narodne skupine i njezinih jedinica, te ostala prava iz ove zakonske odredbe uživaju istu zaštitu kao i ona hrvatskoga naroda". Nemačka narodonosna grupa u Hrvatskoj u NDH brojala je oko 180.000 duša i bila najviše skoncentrisana u Sremu9). Ova skupina je imala svoje p o l u v o j n i č k e i v o j n e o r g a n i z a c i j e . Organizaciji „Nemačka momčad" pripadali su muškarci od 18 do 45 godina starosti. Ova je organizacija osnovana 8. maja 1941. go­ dine. Iz njezinih redova stvorena je „Einsatzstafel der DM" (31. VII. 1941) sa nešto od oko 5000 ljudi. „Domaća straža nemačke narod­ nosne grupe" (Heimatwache der Deutschen Volksgruppc) osnovana je 20. februara 1943. godine, „Nemačka mladež" (Deutsche Jugend} 8. juna 1943. godine10). Johan Višt (Johann Wuscht) kaže: „Treba ovde izričito naglasiti, da su ove samozaštitne ustanove (Selbst9) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 189-190. 10) Johann Wiischt, Jugoslavien und das Dritte Reich, str. 269.

748

schutzeinrichtungen) nemačke narodnosne grupe postale iz nužde samoodbrane od partizanskih prepada i bile, dakle, izričito defanzivnog karaktera, što je, takođe, bilo potvrđeno i sa jugoslovenske strane"11) . . . I sa područja NDH uzimani su pripadnici nemačke narodnosne grupe za SS-diviziju „Princ Eugen", koja je bila form i­ rana po direktnom naređenju Himlera (Himmler)12). Pripadnici ne­ mačke grupe i iz NDH i iz Banata upotrebljavani su za borbu pro­ tiv partizana13). SS-divizija „Princ Eugen" pretrpela je, u oktobru 1944. godine, teške gubitke u borbi sa Crvenom armijom; borila se u povlačenju i u Sremu. Uoči 18. aprila 1945. godine prešla je Sa­ vu kod Broda, a 6. maja 1945. godine pala je u zarobljeništvo jugo­ slovenskih komunista koji su obično pripadnike ove divizije ubija­ li14). Višt ističe, da je regrutovanje Nemaca u NDH za ovu diviziju usledilo ne na osnovu dobrovoljnosti, nego po naređenju Himlera. Vođa nemačke narodnosne grupe u NDH bio je optužen da nije „uopšte bio sklon da sprovodi jednu zdravu narodnosnu politiku u smislu Rajha i sigurnosti Podunavskoga prostora"15). I Mladen Colić ističe, da se već krajem 1941. godine „Ajnzacštafel popunjavao prisilnim regrutovanjem, čime je izgubio kako na bojnoj gotovosti tako i na ideološkoj čvrstini. Znatno je pređena i gornja granica od 28 godina starosti"16). Pripadnici nemačke na­ rodnosne grupe u NDH služili su i u posebnim jedinicama domobran­ stva NDH. Do formiranja ovih jedinica došlo je na osnovu sporazu­ ma između vlasti nacističke Nemačke i N DH"17).

11) 12) 13) 14) 15) schen krieg, 18) 17)

Na istom mestu, str. 269. Na istom mestu, str. 276. Na istom mestu, str. 282. Na istom mestu, str. 283. Johann Wuscht, Ursache und Hintergriinde des Schicksals der Deutin Jugoslawien — Bevolkerungsverluste Jugoslawiens im Zweiten W eltKehl am Rhein 1966, str. 32. Mladen Colić, Na istom mestu, str. 296. Na sitom mestu, str. 297.

749

OSOBENOSTI NDH KAO DRŽAVE 1.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) bila je po mnogo čemu n e o ­ b i č n a država. To je, bar koliko mi znamo, j e d i n a d r ž a v a u istoriji, koja je više od jedne trećine svojih podanika o s u d i l a n a u n i š t e n j e . Možda i više, ako se, pored pravoslavnih Srba, uzmu u obzir i Jevreji i Cigani, kao i projugoslovenski i levo orijen­ tisani Hrvati, koje je ustaški režim takođe uništavao. NDH je, zatim, bila država za vreme čijeg trajanja su p r e k i s u d o v i s t a l ­ no b i l i i z n a d r e d o v n i h s u d o v a . Prvu Zakonsku od­ redbu o prekim sudovima Pavelić je objavio 17. maja 1941. godine1). Sledile su joj Zakonske odredbe o p o k r e t n o m prekom sudu, od 24. juna 1941. godine, i Zakonska odredba o primeni i nadopuni Zakonske odredbe od 17. maja 1941. godine o odbrani naroda i drža­ ve, i 24. juna i 18. jula 1941. godine2). Jedna Zakonska odredba o primeni odredaba o prekom sudu i pokretnom Prekom sudu doneta je 5. jula 1941. godine3). Zvuči neobično da se u članu p r v o m e Zakonske odredbe za odbranu naroda i države od 17. aprila 1941. godine tvrdi da sve ono što „povrijedi čast i životne interese hrvat­ skog naroda11 spada pod pojam „zločinstva veleizdaje114), a sam P a­ velić, samo mesec dana kasnije, Rimskim ugovorom sa Italijom ustupio je ovoj skoro celu Dalmaciju sa velikim delom ostrva. P r e k i sudovi se donose i njihova nadležnost traje samo u izu­ zetnim prilikama i dok ove traju. U NDH su ti sudovi i to stanje trajali za celo vreme njenog postojanja, od 10. aprila 1941. godine do 6. maja 1945. godine, tj. za nešto više od četiri godine. Za celo ovo vreme NDH se borila za s v o j o p s t a n a k i nije bila u moguć­ nosti da se stabilizuje. Zakoni o prekim sudovima, njihova aktivnost i njihova prava bili su izraz potrebe i instrumenat borbe ustaškog režima za s a m o d b r a n u, jer se on stalno osećao ugroženim. !) 2) 3) 4)

750

Mladen Colić, Takozvana NDH .. ., str. 424-425. Na istom mestu, str. 442-446. Na istom mestu, str. 444-445. Na istom mestu, str. 415.

Svoju ugroženost pak iznjedravao je ustaški režim sam iz sebe: on je školski primer kako se država ne stvara i kako se ne može održati. Pre svega, i iznad svega, zbog toga što je bio i z r a z i o d r a z manjine hrvatskog naroda, koji je i hteo i želeo s v o j u d r ž a v u , ali nije ni hteo ni ž e l e o u s t a š k u d r ž a v u . U toj činjenici je bila sva kob NDH. Ilija Jukić je pisao: „Ustaški nečovječni sus­ tav koji je Pavelić uveo u NDH, te njegove protuhrišćanske odluke da klanjem, terorom i prisilnim prekrstavanjem istrebi Srbe u NDH dali su porazne rezultate za hrvatski narod u svakom pogledu. Oni su uglavnom odgovorni što je hrvatski narod pao pod komunistič­ ku strahovladu po svršetku prošloga ra ta . .. Komunisti bi svoj usta­ nak digli, i da nije bilo ustaških zločina, ali ne bi nikad dobili za se mnogo Srba u NDH, da se sa ovima ljudski postupalo"5). Osvrćući se na o v o pisao je Josip Broz Tito, početkom janua­ ra 1942. godine CK KPH: „ .. . Treba objasniti hrvatskom narodu da je položaj hrvatskog naroda najteži na Balkanu, jer je uspjelo, blagodareći takvoj pasivnoj politici vođa HSS, da jedna šaka bandi­ ta na čelu sa Pavelićem stvori od jednoga velikoga djela hrvatskog naroda oružje u borbi protiv oslobodilačke borbe naroda Jugosavije i borbe protiv SSSR. Ljaga zbog toga pada na čitavi hrvatski narod, i krivicu za to nose i vođe HSS sa Mačekom zbog svog pasivnog stava i svesne sabotaže i kočenja borbe hrvatskog naroda protiv okupatora"6). Iako je Vlatko Maček, 10. aprila 1941. godine, pozvao hrvatski narod na pokornost novoj vlasti i na saradnju sa njom, on nije bio za tu vlast, niti lično hteo da sarađuje sa njom iako nije mogao spre­ čiti diferenciranje unutar HSS. Situacija HSS bila je tada ova: „Je­ dan dio HSS počeo je tada surađivati s ustaškim pokretom na izgrad­ nji NDH. Drugi dio HSS, koji je ostao u Domovini, nije surađivao sa ustašima, podijelo se na dvoje. Jedni su prihvatili ideju s a m o ­ s t a l n e Hrvatske države (Ljudevit Tomašević), nastojali su saču­ vati NDH i prevesti je na stranu velikih zapadnih sila. Drugi su htjeli približiti se Titovom partizanskom pokretu nastaviti sa fede­ ralizmom u njegovom krilu (Košutić i njegovi saradnici). Emigrant­ ska ekipa HSS također nije bila jedinstvena, nego je pocijepana na dvoje: jedna skupina, zapravo dvojica (Krnjević i Jukić), odbijala je saradnju sa Titom, radi njegovog komunizma, a lomila se u alter­ nativi federalna Jugoslavija — samostalna Hrvatska. Druga, u biti identična sa Košutićevom skupinom, odlučila se za saradnju sa Ti­ tom (Šubašić, Sutej, Bičanić, Martinović)7). Kao i kod Srba, vladala je i kod Hrvata za vreme Drugog svets­ kog rata i unutrašnjepolitička i spoljnopolitička podvojenost. Bile 5) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 168. 6) Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 3, str. 11-12. 7) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 80-81.

751

su jasno ocrtane t r i s t r u j e : komunistička, ustaška i mačekovska, koja je bila orijentisana prema zapadnim silama. U unutraš­ njepolitičkom pogledu pretstavljala je ova treća grupa onu masu o koju su se otimali i KPJ i ustaše, jer je ona pretstavljala većinu naroda koja se, najviše, držala pasivno prema obadve strane. Dok je ova pasivnost pristalica HSS kod ustaša izazivala bes, komunisti su pokušavali da ove mase HSS odvoje od vodstva i pridobiju ih za sebe ukazujući im i na vojnički i na politički razvoj u svetu. Od 7000 mesnih organizacija HSS, koliko ih je bilo pre rata, ustaškom pokretu je pristupilo samo 70 od njih8). Razljućen zbog ovoga pisao je ustaški „Hrvatski branik" za HSS organizaciju u Vinkovicima: „Vinkovačka mjesna i kotarska organizacija šuti. Ne moraju ni go­ voriti. Novo doba, novi događaji govore, a za njih bi najbolje bilo, da zauvijek zašute. Nismo li postavili ovo pitanje, možda, da ih zo­ vemo u naše redove? Ili im dajemo ultimatum? Nijedno ni drugo! Kod nas im nema mjesta. Zapovijedati ne mogu, a raditi će i onako morati"9). Taktika komunista bila je sasvim drukčija. U njoj su bila bitna dva momenta: težnja da se odgovornost zbog ustaških zločina ne pripiše celome hrvatskom narodu i uporno nastojanje da se, bar među Srbima-partizanima, otupi oštrica prema Hrvatima, koji su hteli da budu partizani. U pismu političkog komesara Glavnog štaba NPO odreda Hrvatske, od 31. decembra 1941. godine, upućenom političkom komesaru Kordunaškog odreda, stoji i ovo: „Neispravno je Pavelićevu Hrvatsku naprosto označiti fašističkom državom. Ona je u prvom redu potlačena i porobljena zemlja po stranim okupato­ rima, a potom su o v i njom počeli vladati, svojim metodama. Sto­ ga mi i ne stvaramo samo antifašistički front, nego i front nacional­ nog oslobođenja. Zato i ova karakteristika je od osnovne važnosti"10) . . . KPJ odriče, dakle, hrvatstvo i Paveliću i ustaškom pokre­ tu i NDH: i hrvatski narod, po njima, treba osloboditi kao srpski i slovenački. U partizanskim materijalima iz cele 1941. i prve polovine 1942. godine (koliko su nama bili dostupni) ima puno dokaza o pokušaji­ ma KPJ, da zahvati mase HSS, što nije išlo lako tamo gde je uticaj desničarskih elemenata bio jak. Okružnica broj 4 CK KPH, od 6. decembra 1941. godine, daje uputstvo o tome kako se treba pribli­ žiti ovim masama: „ . . . Neka se organizacije i drugovi ne ograničavaju na jalove razgovore sa pojedinim pristalicama HSS i drugih stra­ naka. To je sektaštvo vrlo štetno i opasno, osobito kada se znade da dio vodstva HSS sprečava stvaranje narodnoga fronta, propovijeda pasivnost i koči svaku borbu protiv fašističkog okupatora i njegovih 8) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 193, beleška 234. 9) „Hrvatski branik", 28. VI. 1941. 10) Zbornik dokumenata . . t om V, knj. 2, str. 319.

752

ustaških slugu“ n). Politički komesar Glavnog štaba Hrvatske, 27. decembra 1941. godine, naređuje: „ .. . Glavno će biti da se kod par­ tizana odlučno prekine s otporom protiv primanja Hrvata u sve čete. To neće biti baš Bog zna kako teško“ 12). Glavni štab NOP odre­ da Hrvatske ističe, 14. januara 1942. godine, Vrhovnom štabu NOP Jugoslavije: „ . . . Naš nedostatak u korišćenju i uvlačenju Mačekovaca u naše redove jeste očigledan, ali po tom pitanju teško ćemo do krupnijih rezultata doći, jer oštrica današnje borbe za njih jest, iako nisu naši neprijatelji, pretežak zadatak"13). Vladimir Bakarić javlja, 15. januara 1942. godine, CK KPJ o neraspoloženju srpskih partizana prema Hrvatima: „ . . . Istovre­ meno se u selima koja su pod potpunom „našom" kontrolom javlja pojava da ljudi na sva usta govore protiv Hrvata, a tek kad se po­ javi koji Hrvat (kao naša Rajna) onda zašute i u neprilici počnu go­ voriti o nečemu drugome. Govorio sam im o tome da držanje ovih srpskih sela čini nemogućim prelaz hrvatskih masa nama"14). OK KPH za Baniju javljao je, 30. aprila 1942. godine, CK KPJ: „ .. . Po­ stoji jedna osnovna karakteristika u stavu hrvatskih masa spram nas u ovom momentu. One nas simpatiziraju i neće protiv nas da se bore, ali ne bi htjele ni da se sa nama bore zajednički. Borbeno jedinstvo s tim masama, osim rijetkih slučajeva, za sada nismo po­ stigli. Uzrok je u tome što nad tim masama nije vršen nikakav te­ ror, a s druge strane primijetili smo da je još uvijek jak uticaj ne­ prijateljske propagande o nepobedivosti njemačke vojsk e"15). Par­ tija je, ipak, bila uporna. U direktivnom pismu Glavnog štaba NOP Hrvatske, od 25. maja 1942. godine, stoji: „ . . . Pokušajte politički rad u hrvatskim selima i gradovima, prenašajte partizansku borbu sve više u hrvatske krajeve. Objektivni uslovi sile hrvatski narod da listom stane uz partizane, jer mu je to jedina garancija za zaista sretnu i slobodnu budućnost. Mi moramo znati da iskoristimo te objektivne mogućnosti i da povedemo hrvatske mase u borbu"16).

2. Veoma je teško, ako je uopšte moguće, analizitari i istorijski pojam hrvatske državnosti tanjima pojma hrvatske d r ž a v n o s t i o d s t r a n e k o g a v o d s t v a . Prema ustaškoj koncepciji, i ne samo n) 12) 13) 14) 15) 1G)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. 110. str. 279-280. tom V , knj. 3, str. 31. str. 81. tom V , knj. 4, str. 140. str. 317.

uporediti sa shva­ ustaš­ njihovoj,

nije hrvatska d r ž a v n o s t prestajala za celo vreme dok su Hrvati bili u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Ona je n e ­ s t a l a ulaskom Hrvata u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slo­ venaca, proglašenu 1. decembra 1918. godine. Prema ovom shva­ tanju h r v a t s k a d r ž a v n o s t j e o b n o v l j e n a 10. apri­ la 1941. godine proglašavanjem NDH: „Obnova hrvatske državnosti poslije dva desetljeća srpskog nasilja i uspostava hrvatske nezavis­ nosti 800 godina poslije Petrove Gore veliki je događaj i upravo milenijskog zn a ča ja . .. Od vremena seobe naroda pa do godine 1918. živjeli su Hrvati kao d r ž a v n a i n a r o d n a j e d i n i c a pod svojim prastarim imenom, a da niko nije posumjao da su oni jedan narod, i da bi uztvrdio, da su tek dio jednoga naroda"17). Uzi­ ma ova strana da je masovni odgovor Hrvata na 1. decembar 1918. godine, bila p r e d s t a v k a , koju je Stjepan Radić, godine 1918, uputio Konferenciji mira, „potpisanu od više stotina tisuća podpisnika, tražeći osnivanje nezavisne države Hrvatske"18). Proglašenje NDH, 10. aprila 1941. godine, smatrano je od velikog broja Hrvata kao v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske držav­ nosti i slobodne hrvatske d r ž a v e . Ivan Oršanić, vođa Hrvatske omladine, isticao je u svome govoru, održanom u Vu­ kovaru 7. septembra 1941. godine, da su ovim činom obezvlašćene t r i s t r u j e , koje su tada igrale odlučujuću ulogu u hrvatskoj unutrašnjoj politici: „Jedna (je) komunistička, druga je jugoslo­ venska, a treća sporazumaška. Sve tri struje radile su protiv ostva­ renja NDH. Protiv tih triju struja javila se hrvatska narodna poseb­ na struja: Ustaški p o k re t. . . U Ustaškom pokretu vlada autorita­ tivni ustav . . . Hrvatska država je u s t a š k a d r ž a v a , tj. auto­ ritativna država"19). To je bila d o m i n i r a j u ć a misao na ustaškim vrhovima. Dr Lovro Katić, profesor istorije, pisao je, juna 1943. godine, o tome da su u ličnosti dr Ante Pavelića sjedinjene ideje Ante Starčevića i Ante Radića: „Oživio je hrvatsku državnost, hrvatsku samostal­ nost i proglasio rad jedinom vrijednošću u hrvatskoj d ržavi. . . Ima i danas nekoliko slabića koji se samo znaju izdvajati, koji znaju samo tužakati da smo slabi i m ali"20). Don Kerubim Segvić, jedan od tvoraca teorije o Gotskom poreklu Hrvata, pisao je: „ . . . Ustaška Hrvatska je steklište Hrvatske (tj. frankovačke) . . . Nitko je više ne može uništiti, ni sami domaći izrodi"21). Da je dr Ante Pavelić bio pristalica ove teorije vidi se i iz ovih njegovih reči, koje je upu­ tio don Kerubim Segviću: „Vaše djelo o gotskom podrijetlu Hrvata i?) 18) ]3) 20) 21)

D r A n te Pavelić — riješio hrvatsko pitanje, str. 10, 15. Na istom mestu, str. 17. „H rvatski narođ“, 8. I X . 1941. „N ova H rv a tsk a", 16. V I. 1943. „N ova H rvatsk a11, 3. V. 1941.

dalo mi je jakog poticaja i hrabrosti za dalji rad. Ono nije promi­ džba, ono je dokazata istina. Ono će biti službeni nauk NDH“ 22). Ustaški velikohrvatski nacionalizam, koji je bio vrlo bujan i ofanzivan, zasnivao se na ovakvim shvatanjima, koji nisu delili ni ogromna većina hrvatskog naroda ni hrvatske inteligencije. Segvić je zabeležio u svome D n e v n i k u kako je on objašnjavao Mu­ soliniju, da kod njih postoji „stanoviti ogranak pučanstva, koji mrzi hrvatsku državu, a to su šizmatici. Nisu to jedna posebna narodnost, to su po predaji, jeziku i domovini Hrvati, ali nekatolici. Razlika u vjerskom odgoju stvorila je antagonizam vrlo jak i opasan. Nu za par decenija ovi šizmatici će priznati, da su podrijetlom Hrvati, kako su se priznavali Hrvatima njihovi djedovo i pradjedovi, do pred 40 do 50 godina. Propaganda grko-pravoslavna je od njih, pravoslavnih Hrvata, stvorila Srbe“ 23). Ovo je trebalo da bude naučno-istorijska podloga ustaškog na­ cionalizma, koja se povezuje sa urastanjem u rimokatolicizam. O tome je dr Janko Šimrak pisao: „ . . . Odnošaj između hrvatske us­ taške države i katoličke crkve jeste i može biti samo odnošaj dobrog prijateljstva. Nosioci hrvatske državne vlasti vjerni su sinovi kako hrvatske domovine tako i katoličke crkve, i nosioci crkvene vlasti u Hrvatskoj jednako ljube i crkvu i domovinu. Ljubav prema crkvi i domovini ujedinjuje naše duhovne i svjetovne poglavice1124). Nad­ biskup Stpinac je ove ideje razvio još opširnije. Posle svoje posete Paveliću Stepinac je preporučio „da naša Hrvatska bude Božija ze­ mlja, jer ćemo samo tako moći izvršiti dvije bitne zadaće, koje kao država imade da izvrši u korist svojih članova . . . No verna Bogu i crkvi naša će Hrvatska ne samo ispuniti svoju dužnost prema una­ pređivanju narastvenih dobara hrvatskoga naroda, nego će tako postaviti i najčvršće temelje zdravog razvitka zemaljskih narodnih vrijeđnosti i svoje državne slobode i čvrstoće. . . Da Poglavnika Države Hrvatske napuni duhom mudrosti, kako bi uzvišenu i toli­ ko odgovornu službu vršio Bogu na čast i narodu na spas u pravdi i istini, da narod hrvatski bude narod Božji, odan Krstu i crkvi nje­ govoj sagrađenoj na pećini P etrovoj1125). Zna se, međutim, veoma dobro kako su i koliko ova đočaravanja odudarala od krvave stvarnosti NDH, koje su se grozili i Hrvati koji nisu bili ustaše, a i Nemci i Italijani, koji su pratili šta se sve događa u NDH26). Ne možemo znati, bar ne potpuno, kako su se ove koncepcije i ideje „ustaške Hrvatske11 odrazile, i još uvek odraža­ 22) K erubin Šegvić, U prvim m jesecim a stvaranja N D H , Zagreb 1944, str. 3. 23) Na istom mestu, str. 16. 24) „Katolički list“ od 1941, broj 32, str. 369-370. 25) „Katolički list" od 1941, broj 17, str. 197-198. 2<>) Prof. Lazo M. Kostić, H rvatska zverstva u D rugom svetskom ratu pre­ m a izjavam a njihovih saveznika, Cikago 1974.

755

vaju, u svestima i težnjama onih Hrvata, koji politički misle. Jedan od njih, dr Ilija Jukić, tvrdio je: „Ustaštvo ni koje vrste neće moći biti nikada više oživljeno u Hrvatskoj, jer ga duh današnjega vre­ mena odlučno odbija, a budući razvitak svijeta odbijat će ga isto tako. Ono je uostalom još više kompromitovano i u hrvatskom naro­ du i u cijelom svijetu negoli sam Hitlerov nacizam . . . Za naše eks­ tremiste problem je, međutim, vrlo lak i jednostavan. Treba samo bučno i glasno tražiti s a m o s t a l n u Hrvatsku državu s gra­ nicama na Drini, Savi, Dunavu, te preko Drave u Vojvodini, pa mir­ na Bosna. To bi bile granice prema Srbiji. Neki čak traže i priklju­ čenje Sandžaka takvoj Hrvatskoj. Nije nikakva mudrost istaknuti neki radikalski program. Na papiru se mogu stvarati svakojake države i praviti svakojake kom binacije"27). Drukčije prosuđuje celu ovu problematiku oko s a m o s t a l n e hrvatske države Jere Jareb. Ističući da je ustaški pokret „potpuno zakazao u vođenju državnih poslova i očuvanju države u poslijerat­ noj Evropi"28), Jareb postavlja ceo ovaj problem drukčije: „Usprkos zabluda, pogrješaka i nesposobnosti režima . .. četiri godine posto­ janja NDH svijetla je pojava u hrvatskoj poviesti. Hrvatski narod h t i o j e s v o j u d r ž a v u . Naporom i učešćem ogromne veći­ ne hrvatskog naroda država je bila stvorena 10. travnja 1941. Hr­ vatski narod mučio se je, borio i žrtvovao četiri ratne godine, da bi državu očuvao. NDH ne može biti poistovećena samo sa Pavelićevim i ustaškim režimom, nego je se treba, u prvom redu, poistovjetiti s ogromnim brojem pripadnika hrvatskoga naroda: seljaka, radnika, građana, činovnika, profesora, književnika i naučnika, koji su požrtvovano pregarali, stvarali, trpjeli i borili se za njeno održanje. Iako se nije slagala s politikom ustaškog režima, ogromna većina hrvatskoga naroda instiktivno je osjećala, da joj je mjesto na strani njezine države, a ne na strani partizana i četnika. Radi toga jeste NDH svijetla pojava: svijetla je po pregaranju i idealizmu ogromne većine jednog malog naroda, koji se bori za svoju slobodu"30). Postoji na hrvatskoj strani i t r e ć e s h v a t a n j e o držav­ nom položaju Hrvata i Hrvatske. Ono je izrazito jugoslovensko. Njega je izrazio, i to nedvosmisleno, Svetozar Ritig (Rittig) još 28. novembra 1929. godine, kada je osudio Pavelićev rad u Italiji. U go­ voru, održanom na sednici Gradskog vijeća u Zagrebu, Ritig je re­ kao: „ . . . Mi znamo da nad našom zem ljom ima oblaka, ali otvo­ reno ovdje kažem, da za nas Hrvate druge obećane zemlje nema ne­ go Jugosalvija. Nema je, rješenje svih naših želja i svih naših tež­ nji jedino je moguće u Jugoslaviji, jer ona obuhvaća čitav naš te27) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 201.

28) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 124. 29) Na istom mestu, str. 123-124. 30) Na istom mestu, str. 123-124.

756

ritorij u kome žive Hrvati. Zato sav onaj rad dr Pavelića, generala Sarkotića i ne znam kako se tko od njih zove, kao i njihovih dru­ gova, ne izvire iz genija hrvatskog naroda, ne izvire iz njegove kul­ turne tradicije i političkih interesa, nego je služba tuđinskoj misiji, tuđinskoj p o litici. . . Grijeh našoj narodnoj i političkoj nevolji bio je duševni i plemenski razdor između Srba i Hrvata. Svojim soci­ jalnim položajem i svojim svećeničkim zvanjem dužan sam i s p o v i j e d i t i riječ istine pred licem cijeloga naroda. Providnost je dosudila Hrvatima, Srbima i Slovencima z a j e d n i č k u zem­ l j u i d o m o v i n u , pa zato i zajedničku sudbinu i budućnost. Naše duševno, kulturno i vjersko razmimoilaženje ne dade se ri­ ješiti borbom jednih protiv drugih, nego evanđelskim načelom sno­ šljivosti i bratstva"31). Kako je to bilo za vreme postojanja nekomunističke Jugoslavi­ je tako se i danas unutrašnjepolitička diskusija Hrvata, i onih u zemlji i onih izvan zemlje, kreće u okvirima ove tri koncepcije. Teš­ ko je, bez jedne temeljite ankete, reći koliko pristalica ima koja od ove tri koncepcije. Ne bi, međutim, pogrešili ako bismo rekli, da n aj­ veći deo Hrvata želi jednu svoju, po njihovim shvatanjima, slobod­ nu i nezavisnu Hrvatsku. Teže bi pak bilo reći k a k v u i u k o ­ m e g e o g r a f s k o m opsegu oni zamišljaju ovu državu. Da svi žele v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske državnosti teško bi se mo­ glo osporiti, ali nije jasno šta koja grupa pod tom državnošću za­ mišlja. Nikola Mandić, potonji predsednik vlade NDH, označio je državno-pravni karakter NDH tako, da je ona „po svome obliku re­ publika, Poglavnik je njezin doživotni predsednik sa svim pravima hrvatskoga Vrhovnika. Hrvatska državna vlada radi prema nalozima, smjernicama i zakonima, koje donosi Poglavnik u ime naroda. Vla­ da vrši upravu u hrvatskoj državi, i zato snosi odgovornost pred narodom i pred Poglavnikom. Poglavnik odgovara Bogu, poviesti i svojoj savjesti“ 32). Ovo bi bila, po svojoj suštini, jedna apsolutna diktatura jedne ličnosti, koja nije ograničena nikakvim zakonskim propisima. 3. Ustaška NDH, koja je trajala od 10. aprila 1941. do 6. maja 1945. godine, kada je Pavelić napustio Zagreb, proizašla je iz sticaja spoljno-političkih okolnosti i iz zabluda tadašnjeg ustaškog vodstva, da će njihova država, s obzirom kako je nastala, moći biti, u pravo­ me smislu reči, nezavisna i slobodna. Ona to, u raznim oblicima i u većoj ili manjoj meri, nije bila za celo vreme svoga trajanja. Kao što 31) U „Pučka p rosvjeta" 1930, broj 1, str. 13-14. 32) „H rvatski narod", 11. II. 1945.

757

je nastala voljom sila, koje su slomile kraljevinu Jugoslaviju, tako je i nestala i, konačno, prestala sa njihovom propašću. Političko vo­ dstvo Ustaškog pokreta igralo je, i na spoljnopolitičkom i na unu­ trašnjepolitičkom planu, na pogrešnu kartu. Jedan režim i jedan poredak, koji je ratovao protiv 1/3 svojih podanika, nije mogao sebi privući šire narodne mase, čak ni one koje su bile hrvatske. Još manje se mogao održati na vlasti režim, koji je bio savezom vezan sa silama poraženim u ratu. U predsmrtnim trzajima NDH, koji su bili uočiljivi, izgledali su pokušaji tadašnjih vođa da se „prešaltuju “ od Osovine zapadnim Saveznicima, dosta naivno. Oni su se po­ nudili Velikoj Britaniji i Americi kao saveznici protiv boljševizma sa kojim su one bile u savezu. Naivno je bilo, najblaže rečeno, verovati da će Velika Britanija i Amerika, u zamahu svojih vojničkih uspeha, hteti da spasavaju jednu vladu i jedan režim, koji su im bili objavili rat. Ima se utisak da je vodstvo NDH, posle istupanja Italije iz rata, bilo svesno da se mora nešto pokušavati, da bi se pripremilo za mo­ menat punoga sloma Osovine. Taj je kurs počeo obrazovanjem vlade dr Nikole Mandića, početkom septembra 1943. godine, da bi bio upotpunjen rekonstrukcijama vlade i pokušajima privlačenja neustaških elemenata na saradnju u vladi; to se, naročito, odnosilo na pristalice HSS, koja nije imala jedinstven stav ni prema ustašama ni prema partizanima. Samo je Mačekov l i č n i s t a v bio jasan: posle zlostavljanja od strane režima, slanja u Jasenovac, interni­ ranja u Kupincu i, posle, u Zagrebu, Maček nije hteo nikakvu sa­ radnju sa ustaškim režimom . .. Grupa Mladena Lorkovića i Ante Vokića, koja je pokušavala da stvori povoljniju situaciju i da pri­ dobije za saradnju izvestan broj vodećih lica i time pripremi teren za kontakte sa zapadnim silama, propao je. Njihov pokušaj je ogla­ šen za zaveru i oni su bili likvidirani. „Gledajući u cjelini slučaj Lorkovića i Vokića treba prvenstveno posmatrati kao pokušaj jedne frakcije u ustaškom vodstvu da se potraži izlaz suprotan službenoj politici. Prikazani slijed događaja pokazuje da je taj pokušaj ostao na samome početku, tj. na uspostavi veza sa određenom grupom HSS i utanačenjem nekih zajedničkih gledišta. Dalje se od toga nije otišlo, jer i veze koje su se pokušale uspostaviti u inostranstvu, nisu imale ozbiljnije značenje"33). Pored HSS, režim je angažovao i Rimokatoličku crkvu, da se založi za spasavanje države. Tome je imala da služi Biskupska kon­ ferencija, koja je održana u Zagrebu marta 1945. godine. Ovu akci­ ju su trebali da pomognu Islamska zajednica i Evangelistička crkva kao i Hrvatska pravoslavna crkva, koja je bila bez nekog značaja. U svojoj besedi, koju je održao prilikom hodočašća u Marija Bistri33) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 294.

758

cu, 22. jula 1944. godine, Stepinac je branio hrvatsku državu, odno­ sno NDH. Nadbiskup je rekao: „Smatrali, možda, ratujuća stranka, dok ovakvim strahotama pogađa našu zemlju, da je zločin, što hr­ vatski narod svom snagom svojega bića stoljećima teži za slobodom i danas brani svoju državnu samostalnost uz nečuvene žrtve? . . . Da se Hrvati neće nikada odreći svoga prava, u to neka niko ne sumnja . . . Naša riječ M ajci Božijoj Bistričkoj jeste: Pomozi nam! Danas kad se lomi svijet, potop svih mogućih naziranja poplavljuje duše, pomozi hrvatskom narodu, da ostane vjeran svojoj katoličkoj prošlosti"31). Krik za hrvatskom državom izbijao je, usprkos veoma tmurnih perspektiva, iz osećanja Hrvata tih dana. Previđajući stvarnost isti­ cala je ustaška „Spremnost", početkom avgusta 1944. godine: „Rat će se jednom ipak svršiti. Mislimo, da se sa razlogom možemo na­ dati, da će dotle kod ovih izvanblokovskih činbenika sazreti spoz­ naja slijedećih temeljnih istina: 1) Jaka i nezavisna Hrvatska država je zahtjev europske zajednice naroda. Ona je temeljna općeeuropsška i zapadnjačka hipoteka na europskoazijskom putu Soča-Dardaneli; 2) Na Balkanu je nemoguće političko jedinstvo a najmanje ono, koje je provodila Srbija, koja za to ima najmanje i tvarnih i du­ hovnih uvjeta; 3) Na Balkanu je jedino moguća i korisna politička ravnoteža ;4) Bitan elemenat balkanske ravnoteže je jaka i nezavis­ na Hrvatska država . .. Hrvatska mora danas voditi aktivnu balkan­ sku politiku. Ona mora politički djelovati u Srednjoj Europi, ali prije i više od svega Hrvatska mora voditi J a d r a n s k u politi­ ku. Od položaja Hrvata u Sredozemlju ovisi jakost njezinog položa­ ja i značenje njezine politike na Balkanu i Srednjoj Europi. Sredo­ zemlje je naša veza sa velikim svijetom. Jakost našega položaja na Jadranu ujedno znači i sigurnost, da će na Balkanu vladati ravno­ teža, koja je jemstvo, da će Balkan sve više postati europskim"35). Još su interesantne ove teze: „ . .. Temeljno načelo hrvatske po­ litike u današnjem tragičnom vremenu mora biti u nepokolebivom ustrajanju uz stvarnost konkretne hrvatske države . . . Nikakve ide­ ološke simpatije, nikakav teoretski stav u pitanjima međunarodne politike, ništa od svega toga ne smije utjecati na politiku, koja želi biti hrvatska . . . Mi kao p o l i t i č k i n a r o d ne možemo ni u kojoj situaciji napuštati temelj konkretne hrvatske države. Svaku, i najtežu situaciju moramo dočekati sa državom, sa svojom kon­ kretnom državom . .. Ovaj svjetski rat nije isto što i minuli evropski rat. Godina 1944. nije 1918. Hrvatska nije Rumunjska i Bugars­ k a . .. U najtežem vremenu, u toku sukoba gorostasa, treba očuvati državu koja nije samo naša, već europska potreba. Svoj izlazak iz 34) Tajni d o k u m en ti. .., str. 133.

35) „Sprem nost", 6. V III. 1944.

759

ovoga velikoga rata i Hrvatska mora dočekati kao država. Onda će tek biti osigurani rezultati, koji su već postignuti tijekom ratnih zbivanja. Onda će biti potpuno dobiven naš hrvatski rat. Do tada treba ulagati maksimum napora i maksimum odgovornosti, da bu­ de sačuvana konkretnost hrvatske države"36). Sve su ovo bila prazna teoretisanja iza kojih je stajala stvarnost i jedne države i jednog režima u agoniji. Raspadanje, koje je nasta­ lo, nije se moglo zaustaviti: na čelu sa dr Antom Pavelićom, napu­ stilo je ustaško vodstvo Zagreb 6. maja 1945. godine, a samo dva dana kasnije u Zagreb su ušle partizanske jedinice preformirane već u regularne trupe. Sa Pavelićom i uz Pavelića povukla se i glav­ nina ustaško-đomobranskih trupa i mnogo civilnog stanovništva. Tačan broj je teško utvrditi, ali se uzima da ih je bilo oko 130.00037). Pre nego što je NDH prestala konačno da postoji Pavelić je, 3. maja 1945. godine, izdao „Zakonsku odredbu o izjednačenju pri­ padnika NDH s obzirom na rasnu pripadnost11. Prema ovoj Odredbi „sve zakonske odredbe prema kojima se pripadnici NDH razlikuju s obzirom na rasnu pripadnost, kao i svi ostali propisi izdani na te­ melju tih zakonskih odredaba, gube pravnu moć“38). U samrtnom ropcu svoje tvorevine i d e o l o g Pavelić je demantovao sam sebe. Zajedno sa ostalim narodima Jugoslavije i na Hrvate se spustio komunistički bič: tragedija naroda je produžena samo u drukčijem izdanju.

36) „Spremnost", 10. IX . 1944. 37) Sravni: Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 310, beleška 347. 38) „Spremnost", '6. V. 1945.

EMIGRANTSKE VLADE I NJIHOVI PROBLEMI 1.

Nesrećnim razvojem kratkotrajnoga rata, od vlade koja je proizašla iz puča, 27. marta 1941. godine, postala je vlada u emigraci­ ji. Sve do dolaska dr Božidara Purića na čelo, nju su uvek sačinja­ vale iste one ličnosti, koje su u vladi bile 27. marta 1941. godine. Kada je reč o ovim vladama, može se istaći nekoliko činjenica koje su karakteristične za njihov rad. Prva od njih jeste, da su predstav­ nici srpskih političkih partija bili uvedeni u ovu vladu bez da su, stvarno, znali išta i o puču od 27. marta 1941. godine i o pozadini iz koje je on nastao. O tome su, izgleda, malo znali i neki mlađi ofi­ ciri, koji su učestvovali u puču. Slobodan Jovanović veli, a on je to morao znati: „Među oficirima koji su pravili Dvadeset sedmi mart, valja razlikovati dve grupe: jedni, i to su bili mahom mlađi oficiri, radili su iz vlastitih pobuda, uvereni da po svaku cenu valja spre­ čiti vezivanje naše zemlje za Osovinu; drugi, među kojima je na prvome mestu bio Mirković, stajali su u tesnoj vezi sa engleskim agentima i bili su poglavito od njih podstaknuti i ohrabreni. Ta ve­ za između Mirkovića i engleskih agenata bila je mnogima nepoz­ nata sve do Kairske afere"1). Jugoslovenska vlada, sa generalom Dušanom Simovićem na če ­ lu, napustila je zemlju p r e nego što je bila potpisana kapitula­ cija jugoslovenske vojske i time ostavila i vojsku i narod samim sebi. Pre vlade zemlju je bio napustio kralj Petar II. I njegov odla­ zak i odlazak vlade predstavljali su o b i č n o b e ž a n j e iz zem­ lje Englezima, kojima nisu bili dobrodošli, ali su ih ovi iz raznih obzira, morali prihvatiti. Usputne stanice bile su: Grčka, Egipat, Palestina. Dr Branko Čubrilović, koji je bio sa ovom vladom, zapi­ sao je: „Dvadeset osmog aprila održana je prva sednica vlade. Ocenjujući prošle događaje, g. Simović je referisao o našem politič­ kom i vojnom položaju. Govorio je o uzrocima naše nagle vojničke propasti. Zadržao se osobito na komandi generala, koji su se držali i) Slobodan Jovanović, K airska afera. U „Zapisi o problem im a i ljudim a 1941-1944, London, 1976, str. 30.

761

uglavnom slabo i u vrijem e đelimične mobilizacije, kao i prilikom borbi, u koliko je do njih dolazilo"2). Od samoga početka ova grupa ljudi, koja se nazivala jugosloven­ skom vladom, gledala je svoja posla i brinula se o tome da spase i svoje glave i glave svojih najbližih članova porodice, koje su vukli sa sobom. Osim nekoliko stotina oficira i vojnika ova vlada nije raspolagala ničim. Osim, razume se, blagovremeno iznetim kapita­ lom iz Jugoslavije. Taj kapital je iznosio: „78.113 kilograma zlata, u vrednosti od 78,113.000 dolara, koje je bilo deponovano u banka­ ma SAD, te u Engleskoj i Braziliji: oko 1000 kilograma zlatnika, u vrednosti od oko 1,000.000 dolara, preostalih posle delenja i prisva­ janja, od onih koje su pučisti sa sobom poneli na avionima sa Nikšićkog aerodroma; 21,276.000 dolara u đevizima deponovanim u SAD i 3,000.000 dolara u Truskoj; 300.000 francuskih franaka deponovanih u Svajcarskoj; ogromne sume u avansima koje je prethod­ na vlada bila uplatila za razne državne nabavke u inostranstvu, pa je sada pučistička vlada odustala od tih nabavki i avanse povuklo natrag"3). Dušan Plenča navodi detaljnije da je u SAD i u Velikoj Brita­ niji bilo deponovano 66.863 kg. zlata. U Braziliji je bilo deponovano 11.250 kg. zlata: ,,U zemlji je ostalo 9.200 kg. zlata, koje vlada nije uspjela evakuisati prilikom kapitulacije, dok je 1.000 kg. preneseno avionima iz Nikšića u Jerusalem"4). Prebacivanje glavne imovine Jugoslovenske banke u Nikšić izvršeno je između 13. i 14. aprila Bilo je: „166 sanduka kovanoga zlata sa neto-tcžinom od 1,982.20798 unca, 38 sanduka zlatnih poluga sa neto-težinom od 1,612.46305 unci i 82 juta-džaka papirnoga novca i vrcdnosni papiri u iznosu od 40,000.000 dinara. Komandant vazduhoplovstva brigadni general Borivoje Mirković je 15. aprila u 9 časova izvjetio Simovića da svi na Nikšićskom aerodromu 22 borbena aviona spremna da lete"5). Za ovu vladu bilo je tipično i to, da je njena glavna politička odluka posle bežanja iz zemlje, đoneta 6. maja 1941. godine, bila Deklaracija o usvajanju Sporazuma Cvetković-Maček. Tamo je re­ čeno: „ . .. Ulazak g. dr Mačeka i njegovih saradnika u vladu zna­ čilo je najbolju garantiju da je Sporazum jedan od temelja državne politike"0). Još u Jerusalimu došlo je do jednog nacionalističkog incidenta sa hrvatske strane: ,,U jerusalimskoj katedralnoj crkvi „Ecce Homo“ pojavila se jednoga jutra ploča sa natpisom „Hrvatska 1941". Uspostavilo se da je prilog crkvi za postavljanje te ploče dao 2) 3) 4) rata, 5) 6)

762

Dr Branko Cubrilović, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1948, .str. 26. Nikola N. Tomić, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn, 1971, str. 13. Dušan Plenča, Međunarodni odnosi Jugoslavije u toku Drugog svetskog Beograd 1962, str. 14. Na istom mestu, str. 10. Nikola N. Tomić, Ka istom mestu, str. ’ i.

Ivan Šubašić, koji se u knjizi priložnika upisao kao ,,Viceroy of Croatia“ . Srbi su protumačili da je ovom pločom Ivan Šubašić že­ leo da obeleži proglašenje nezavisne Hrvatske117). U Tantiuri je, 4. juna 1941. godine, rešeno da se vlada ra::deli na grupe i da članovi ovih grupa idu u pojedine zemlje; gro vlade je, ipak, otišao za London; ministri su išli u grupama: „Prvi avion predsednik vlade i ministar spolnjih poslova (Simović i Ninčić); drugi: Šutej, Jovanović i Krnjević; treći: Miho Krek i Milan Grol; četvrti: pomoćnici ministra spolnjih poslova Milanović i Jukić8). Za Sjedinjenje Američke Države bili su određeni: dr Ivan Šuba­ šić, Bogoljub Jevtić, Sava Kosanovie i Fran Snoj; za Kanadu: Miša Trifunović, Bogoljub Ilić, dr Branko Čubrilović9). Ova je grupa pu­ tovala preko Južne Afrike. To je bila većina ministara koji su, 28. jula 1941. godine, održali sednicu. Dr Branko Čubrilović veli: „ .. . Usvojen je moj predlog, da se vladi u Londonu uputi telegram, da prouči pitanje odašiljanja naše političke misije u Moskvu1110). Do toga nije došlo: „Gospodin Ninčić nam je javio iz Londona da, za sada, nema ni govora o odašiljanju jedne naše misije u Moskvu1111). Već na prijemu kod maršala Smatsa, predsednika Južnoafričke Unije, ministri su osetili gorčinu izbeglištva: „K od g. Smatsa osje­ tili smo, i pored uobičajene konvencionalne učtivnosti, izvjesno pritajeno nezadovoljstvo prema nama zbog našeg brzog vojničkog sloma1112) . . . Dok su ovi ministri bili u A frici izvršena je prva re­ konstrukcija vlade: „Svi keptaunski ministri, koji su krenuli u Am e­ riku, ušli su u novu vladu, ali samo kao ministri bez portfelja. To je bio prvi nedrugarski akt Londonske vlade, koja je, ne pitajući drugove iz Keptauna, samovoljno dijelila ministarske portfelje. To je razumljivo i prva klica razdora među članovima emigrantske vlade1113). Čubrilović, Budisavljević i Banjanin krenuli su, 25. av­ gusta 1941. godine, na poziv Simovića za London. Simovićevu vladu opterećivalo je nekoliko momenata. Pre sve­ ga sama njegova ličnost i njegovo uverenje da je on, kao glavna ličnost puča od 27. marta 1941. godine, nezamenljiv: iz toga samouverenja proizlazio je i njegov odnos i prema kralju Petru II., koji je u Simoviću gledao ugrožavanje svoga ličnog uticaja. „Čim je u septembru 1941. godine kralj Petar postao punoletan, stalo se pogovarati o mogućnosti Simovićevoga pada. Ja to nisam uzimao ozbilj­ no, iako je, u vladi bilo neslaganja, naročito između Simovića i Nin7) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade. (U „G lasn ik S IK D N jeg oš“, sveska 2. — decembar 1958, str. 67). 8) Mihailo Marić, K ralj i vlada u em igraciji, Zagreb 1966, str. 109. 9) Na istom mestu, str. 117. i«) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 39. U) Na istom mestu. 12) Na istom mestu. 13) Na istom mestu, str. 40.

763

čića. Prema tome bio sam prilično iznenađen, kada me je toga isto­ ga mesaca septembra kraljica Marija pozvala da mi kaže da je Si­ m ović postao nemoguć . . . Kraljica mi je govorila samo uopšte da bi Simović hteo da bude Antonesku, i da se zbog toga kralj Petar oseća veoma nesretnim, i često dolazi kod nje da plače"14). Odnosi između generala Simovića i dr Momčila Ninčića, koji je bio i ministar spolnjih poslova, pogoršali su se još više kada je vla­ da dobila M e m o r a n d u m Srpske pravoslavne crkve o ustaš­ kim zločinima nad Srbima. „Izvještaj SPC došao je u međuvre­ menu u ruke gotovo svih članova vlade. I sve je odjednom postalo narogušeno, jer su ove vijesti ostavljale na svakoga najdublji uti­ sak. O dogođaju se počelo sašaptavati u četiri oka, i kao da niko nije imao kuraži da o jednoj tako teškoj stvari, kao što bi trebalo, govo­ ri otvoreno"15). Stvar je ipak izneta na seđnicu vlade. Izneo ju je Ninčić: ,,I Srbi su ga shvatili dobro. Hrvati su osjećali da su njime pogođeni. Nisu žustro reagovali, ali se jasno vidjelo da je za njih prerano đa nešto kažu, pošto se još nisu dogovorili i informisali"16)... Postojala je i težnja i gotovost da se učini razgraničenje između Hrvata i ustaša i da se time spreči kolektivna osuda Hrvata. Treba­ lo je da pojedini ministri u tome smislu govore preko radija. Go­ vorili su samo neki. Dr Juraj Krnjević se izletio i dao „Tajmsu" jednu izjavu „po kojoj je budući zajednički život Srba i Hrvata skoro nemoguć ako je ubijeno samo deset hiljada Srba. Tom izjavom po­ čela je i hrvatska odbrana, da bi sa sebe skinuli odgovornost pred istorijom i svjetskom javnošću"17). U vladi su se jasno ocrtavala tri smera: s r p s k i , pojačan ustaškim uništavanjem Srba, j u g o s l o v e n s k i (Simović, Jovan Banjanin, dr Srđan Budisaljević) i h r v a t s k i na ćelu sa dr Jura­ jom Krnjevićem : „On je imao da vodi jugoslovensku politiku sa Hr­ vatima, koji, kao što se videlo po Krnjevićevom držanju, nisu hteli reč “Jugoslavija" ni preko jezika da prevale, i sa Srbima, koji su posle pokolja počeli sumnjati o mogućnosti Jugoslavije"18). Simović je tražio jasnu liniju i u odnosu na Jugoslaviju i na monarhiju, a Hrvati su se držali rezervisano i prema jednoj i prema drugoj. Po­ red toga oni su osporavali tačnosti navedenih činjenica u Memo­ randumu SPC što je bilo, razume se, više nego proizvoljno. Neophodno je, čini nam se, iz više razloga, potpuno tačno prika­ zati k a k o j e i z b o g č e g a došlo do sastavljanja ovog Me­ moranduma SPC i k o su bili njegovi sastavljači. Prvobitna n je ­ gova namena nije bila da se on šalje vladi u emigraciju, nego da se 14) !5) 16) 17) 18)

764

Slobodan Jovanović, N a istom mestu, str. 15. D r Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 45, Na istom mestu, str. 45, 46. Na istom m estu, str. 46147. Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. L ’ O.

podnese Vojnom zapovedniku okupirane Srbije kao podsticaj da nemačke vlasti utiču na prekidanje ili bar smanjivanje, ustaških zločina nad srpskim narodom u NDH. Glavne stvari o ovom Memo­ randumu p i s a c zna iz p r v e ruke, jer je lično u č e s t v o v a o u p r i k u p l j a n j u m a t e r i j a l a iz k o g a je ovaj Memorandum s a s t a v l j e n . Ideja da se taj Memorandum sastavi potiče od profesora dr Radoslava Grujića, koji je za to pridobio i mitropolita Josifa, koji je, i sam proteran iz svoje eparhije (skopske), a kao najstariji po posvećenju, zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio utamničen. Organizacija rada na ovom Memorandumu bila je sledeća: pro­ fesor Grujić je u Muzeju SPC, koji je on osnovao i kojim je ruko­ vodio, stavio prostorije na raspoloženje; tu su dolazile i pojedine iz­ beglice i pojedini izbegli sveštenici. Preslušavanjem ovih lica i beleženjem njihovih izjava rukovodio je tada pisac ove knjige, koji je bio docent pri katedri Istorije SPC čiji je šef bio profesor Grujić. Po Grujićevom naređenju i uputstvima pisac ovoga dela je primao i preslušavao dobegla lica koja su, najviše, slata iz Patrijaršije. U nekim se slučajevima tražilo da dotično lice svoj izkaz đa i pis­ meno što je bilo od velike koristi. Prilagani su, gde je to bilo m o­ guće, i fotografski snimci i dokumentacija iz ustaške štampe na osnovu koje se ponekada moglo proveravati ono što pojedini kažu. Ustašku štampu su donosili i prelaznici iz NDH, ali se najviše na­ bavljala u Zemunu . . . Kada je bilo prikupljeno dovoljno materija­ la za jedan Memorandum, koji bi činio ozbiljan utisak, Odbor če­ tvorice je taj materijal pregledao i ocenjivao i odvajao ono što se moglo upotrebiti. Ovaj Odbor su sačinjavali: profesor dr Radoslav Grujić, profesor dr Pero Slijepčević, profesor dr Momčilo Selesković, koji je pre rata bio lektor za naš jezik na Berlinskom univerzi­ tetu; pored njih i pisac, kao najmlađi član, koji je prikupljao ovaj materijal. Kada je prikupljeni materijal bio pregledan i ocenjen uzelo se iz njega ono što se moglo upotrebiti za Memorandum. Vodilo se strogo računa o činjenicama i za svaki slučaj tražena i prilagana dokumentacija. Polazilo se od toga da treba kazivati samo istinu, a znalo se i to, da nemačko mesto kome je ovaj Memorandum bio upućen, može lako iz svojih izvora proveriti tačnost navoda u Memo­ randumu. Kada je izvršena definitivna redakcija teksta, dr Pero Slijepčević i dr Momčilo Selesković —• obojica germanisti po stru­ ci — preveli su Memorandum na nemački. Kada je nemački tekst Memoranduma bio gotov, onda se posta­ vilo pitanje k o ć e o d e p i s k o p a da ga p o t p i š e u i m e C r k v e . Pošto je patrijarh Gavrilo bio utamničen, očekiva­ lo se da će mitropolit Josif potpisati Memorandum, ali on ovo nije hteo učiniti. Nama su nepoznati razlozi za to, ali nam je poznato da 765

se profesor Grujić, u nekoliko navrata, trudio da privoli mitropolita Josifa da ovaj Memorandum potpiše u ime SPC. Pisac se seća da je profesor Grujić bio i ožalošćen i uzbuđen zbog ovoga, jer je posto­ jala mogućnost da cela stvar propadne . . . Nije se bilo došlo ni na ideju đa Memorandum potpiše Sveti sinod kao kolektivno telo, jer je i za vreme rata Sveti sinod postojao i radio. Nije nam bliže poznato ni to kako se, na kraju, stalo na gledište da Memorandum, koji se podnosi u ime cele SPC, podpiše baš onaj koji je, u tome momentu, bio najmanje pozvan za to: patrijarhov vikar episkop Valerijan Stefanović koji, kao vilcarni episkop, nije mogao bez Patrijarhova pristanka, da vrši ovakve funkcije. On je, međutim, Memorandum potpisao i Nemci su ga primili. Da li je pak sam episkop Valerijan o svemu ovome nešto zapisao, mi ne možemo znati. Isto tako ne znamo ni ko je bio inicijator đa se taj Memoran­ dum poveri dr Milošu Sekuliću i da bude prenet u inostranstvo. Ono što mi znamo i što možemo svedočiti jeste, da je Memorandum savesno rađen i da je bio krik naroda i njegove Crkve u jednom ve­ oma tragičnom momentu. Ovaj Memorandum je pravljen u želji da se pokuša olakšati sudbina i naroda i sveštenstva u NDH, a nije mu bio cilj đa postane ono što je postao u emigraciji: kamen spoti­ canja i još jedan razlog više razdora između srpskih i hrvatskih ministara, koji su bili isečeni iz krvave stvarnosti naše zemlje. Bez da mu je to bila namena taj Memorandum SPC igrao je i u međusobnim odnosima emigrantske vlade važnu ulogu: na nje­ mu su se delili duhovi. Slobodan Jovanović piše: „ . . . Srbi ministri, svi bez razlike, počevši od Ninčića pa do Grola, nalazili su da je pre­ ko potrebno da i hrvatski ministri j a v n o o s u d e pokolje. To je, po ovom mišljenju, bilo potrebno da bi se pokazalo našem naro­ du da pokolji nisu delo Hrvata nego ustaša, i da se stoga ne može zaključivati da Hrvati ne žele zajedničku državu sa Srbima1119). General Simović je pokušavao da lavira između Srba i Hrvata i da drži jugoslovensku liniju, ali ga nisu podržali ni jedni ni dru­ gi, tako da je njegov opstanak na čelu vlade postao nemoguć. Pre nego što je oborena Simovićeva vlada vršeni su, tokom decembra 1941. godine, razgovori između šefova grupa: „Po sporazumu še­ fova grupa formulisana je, 9. januara 1942. godine, ostavka vlade g. Simovića. Generalu Simoviću je izraženo nepoverenje, i to zbog toga, kako se reklo, što nailaze veliki politički događaji, pa se ne veruje da bi u tim vremenima g. Simović bio sposoban da vodi ju­ goslovensku državnu politiku1120). Simović je odbio da podnese os­ tavku i uputio je Kralju jedno pismo u kome je isticao sebe kao no­ sioca 27. marta 1941. godine i tvrdio, sasvim bez osnova: „Revolu­ !9) Na istom mestu, str. 22. 20) Dr Branko Čubrinović, Na istom mestu, str. 88.

766

cionarna vlada koja je 27. marta dobila skoro jednodušno poverenje celoga naroda, predstavlja i danas izraz narodnoga raspoloženja u zemlji. Bitna promena iste bila bi nedemokratska1121). U pismu, kojim je Kralj obavestio Simovića o tome da je sas­ tavljena nova vlada sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, pisanom 11. januara 1942. godine, stoji: „ . . . Našu zemlju, koja je ostala bez predstavničkog tela, danas predstavljaju Kruna i političke grupe zastupljene u vladi. Zato sam ja morao pri sastavu vlade pre svega nastati da u njoj budu zastupljene sve političke grupe"22). Na ovo je, 12. januara 1942. godine, Simović odgovorio Kralju: „ . . . Pred­ stavnici političkih stranaka koji se sada nalaze u vladi ne predstav­ ljaju nikakav izraz narodnoga raspoloženja niti imaju ma koga za sobom, te ne mogu predstavljati nikakav drugi Ustavni faktor. Na­ protiv, revolucionarna vlada od 27. marta dobila je jednodušno p o ­ verenje naroda i danas predstavlja pravi izraz narodnog raspolo­ ženja"23). Nijedna od ove tri strane, što se tiče p r e d s t a v l j a n j a naroda, nije bila u pravu; samo je Kralj, i kao ličnost i kao nosilac ideje Monarhije, nešto značio u narodu; bio je, zna se, veoma popu­ laran i ni za koga se, i ni za čije ime, nije u našem narodu prolilo više krvi nego za ime kralja Petra II, i za monarhiju čiji je on bio nosilac. I stare političke partije i general Simović sa svojom „revo­ lucionarnom vladom" nisu u narodu značili ništa. Narod je želeo da bude ostavljen na miru. Sta je narod očekivao od Srba u emi­ grantskoj vladi izneo je Adam Pribićević, 8. aprila 1942. godine, u jednom poverljivom elaboratu o stanju srpskog naroda. Za Srbe u Londonskoj vladi Pribićević je pisao: „ .. . Oni znaju da je Srp­ ska vlada 1913. godine u jesen savetovala Srbima iz Austrije da bu­ du mirni, ako Austrija napadne Srbiju, kako ne bi bili iskorenjeni. Sud istorije glasi — da je Toplička buna 1917. godine bila besko­ risno prolivanje krvi 15 do 20 hiljada Srba. A zar sada da se ova Šumadija i Crna Gora obrate u Toplicu. Naposletku, zar bi danas bilo Srba, da su oni svi hajduci b i li . . . Kako da razumemo držanje Jugoslavenske vlade. Je li ona nemoćna da spreči harangiranje i% Londona i Moskve — u kome slučaju se postavlja pitanje č e m u ć e o n a i kakvi su to saveznici, koji neće da razume da je u pi­ tanju opstanak jednoga naroda. Ili nisu obavešteni o prilikama u kojima se nalazi naš narod — ono što su bili dužni i što su morali svakako znati. Ili se ne može uživeti u ove prilike i ne može da ih shvati pravilno, što je teško verovati. Ili, najzad, više joj je stalo da spašava Jugoslaviju u kojem slučaju je u grdnoj zabludi, jer danas ona ima da spašava samo srpski narod . .. Jugoslovenska vla­ 21) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade, Na istom mestu, str. 74. 22) Na istom mestu, str. 78.

- 3) Na istom mestu, str. 79.

767

da je trebala da pozove narod da miruje. To su činile i druge vlade. Cak i Slovenac Kuhar savetovao je Slovencima da se ne laćaju oru­ žanoga otpora, jer ih Mirovna konferencija neće moći dići iz gro­ bova, ako ih ne ostane. A kada bi joj se usudilo to odbiti onda bi trebalo dati ostavku ili naći neki drugi način da izrazi svoj protest. Narod se tada ne bi osvrtao na reči i pozive Engleskog radija i za nas fatalne propagande. . . Izuzev nekih mlakih reči dr Ninčića i Slobodana Jovanovića, iz dana u dan Londonski radio i druge srednje stanice besomučno su razdražavale na otpor. Svaki na zlo sluteći pozdrav: Engleska pozdravlja Jugoslovene, koji se bore u brdima i poljima, stajao je hiljade srpskih g la v a . . . Možda je ime­ novanje Draže Mihailovića za ministra htelo obeležiti da vodstvo mora ostati u rukama nacionalno svesnih elemenata, iako je to ime­ novanje bilo kobno, jer je u isto vreme značilo odobravanje oruža­ noga otpora. Ono je poništilo i one prve reči gg. Ninčića i Jovano­ vića, kojima su pozivali narod da štede srpsku krv“ 24). I, dalje, ovo: „Svet ne razume da članovi vlade ćute, naročito među njima Srbi, puštajući da ispred njih govore plaćeni spikeri ili engleski novinari i drugi Nesrbi, kada u prvome redu treba da govore Srbi, jer je u pitanju opstanak Srba. Nije preterano reći da se svet ovde zgra­ nuo, kada je čuo da jedan izbegli lekar poziva Srbe da ne seju, a što budu posejali da brane od Nemaca motikama i sekirama, niko ne može shvatiti da vlada trpi takve zločinačke provokacije . . . Ju­ goslovenska vlada ne sme nejunački ćutati, puštajući da umesto nje govore plaćenici spikeri i kojekakvi Vučetići, Sekulići i Harisoni i njima slični. To ne smeju naročito Srbi, članovi vlade. Oni neće moći umiriti svoju savest, pozivajući se na dva-tri anemična govora koje su demantovali svojim nehatom i popuštanjem da anonimna sum­ njiva lica i tuđinci šalju srpski narod na klanicu . . . Jugoslovenska vlada mora svu svoju snagu uložiti da srpski narod ne izazove na oružani otpor, jer će u slučaju toga otpora neposredno iza fronta biti satrven. Srpski narod neće da bude istrebljen ni za što, ne samo za SSSR ili Englesku, već ni za Jugoslaviju. Ma koliko ko voleo Ju­ goslaviju, Srbi su živeli i pre Jugoslavije, pa žele da žive i onda, ako bi Jugoslavija morala definitivno nestati. Bez Srba, najzad, ne bi bilo ni Jugoslavije .. . O tome jugoslovenska vlada mora voditi ra­ čuna i učiniti kraj nečovečnoj propagandi koja huška srpski narod u beznadežnom borenju i neravnoj borbi, u kojoj Srba mora nestati. U ovome istorijskom i sudbonosnom času odgovornosti vlade su ogromne pred istorijom i pred narodom. Njena prva dužnost je uči­ niti sve svoje staranje, da narod ostane miran, i obavlja svoje re­ 24) Ovaj elaborat, sa oznakom „poverljivo" pisac je našao u privatnoj arhi­ vi profesora dr Jozefa Matla i iz njega ispisao navedeni tekst. Nije jasno k o m e je ovaj elaborat bio upućen, ni kako je dopao u arhivu profesora Ma­ tla, koja sadrži veoma mnogo materijala o progonima Srba od strane ustaša.

768

dovne poslove. Isto tako njena dužnost je, da i ona sa svoje strane doprinese, da se unese u razdražene duhove i razbijene srpske re­ dove duh umerenosti i međusobne trpeljivosti, duh sloge i pomi­ renja u zajedničkoj nesreći1125).

2. Nova vlada se nije po ličnome sastavu mnogo razlikovala od Simovićeve. Na mesto generala Bogoljuba Ilića za ministra vojske i mornarice došao je Dragoljub-Draža Mihailović; Milan Grol je, po­ red ministra saobraćaja, postao i ministar prosvete, a Milan Gavri­ lović je postao ministar pravde26). General Simović je bio na vlasti od 27. marta 1941. godine do 10. januara 1942. godine, dakle nešto više od deset meseci. On je bio postao nepodesan i kao ličnost, suviše ambiciozna i samouverena, a kao političar, koji nije mogao da se snađe između Hrvata i Srba. „Njega nisu, veli Slobodan Jovanović, kao što se on docnije žalio, oborile ni klike ni intrige, nego ga je odnela jedna velika kriza srpsko-hrvatskih odnosa. U svoje izvinjenje, naravno, on može reći da bi ta kriza, baš zato što je tako velika, odnela i mnoge druge na njegovom mestu“ 27). Mihailo Marić kazu­ je, da mu je general Simović o svome smenjivanju sa vlasti izjavio lično: „Imao sam utisak da su to hteli učiniti sa planom da bi sprečili iznošenje naše finansijske situacije pred ostale članove vlade i da — u vezi sa Subašićevim traženjem da se državna imovina u Americi prenese na njega — zadrže istu u slučaju raspada Jugo­ slavije"28). Ovu izjavu Simović je, navodno, dao Mariću 28. juna 1962. godine . . . Sve što je Simović uspeo da učini bilo je, 19. no­ vembra 1941. godine, da vladama Velike Britanije, SAD i SSSR uputi „Apel jugoslovenske vlade o osudi zločina Nemaca i Italijana nad našim narodom i što su ove vlade službene i javno osudile29). Slobodan Jovanović je ostao na čelu vlade od 11. januara 1942. godine do 18. juna 1943. godine. Zamenio ga je Miloš-Miša Trifunović, koji je opet ostao na čelu vlade do 10. avgusta 1943. godine, da­ kle svega 45 dana30). Dr Branko Čubrilović je pisao: „Dolazak na vlast g. Slobodana Jovanovića . .. okuražio je sve članove kabineta, poš­ to su se oni nadali i očekivali, da će se raspaljene nacionalne strasti početi sada smirivati"31) .. . Kad se našao na čelu vlade Slobodan 25) Na istom mestu. 26) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 80. 27) Slobodan Jovanović, Simovićev pad. Na istom mestu, str. 22. 28) Mihailo Marić, Na istom mestu, str. 176. 29) Dušan Plenča, Na istom mestu, str. 49, 93. 30) Košta St. Pavlović, Pad Trifunovićeve vlade. U „Glasnik11 SIKD N je­ goš, sveska 6. decembar 1960, str. 69). 31) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 89.

769

Jovanović je imao sasvim drugu situaciju od one koju je imao Simo­ vić. On, pre svega, nije lično pripadalo krugu pučista od 27. marta 1941. godine, ali im se je potčinio. On je osnovao pri Predsedništvu vlade V o j n i k a b i n e t kome je bio na čelu major Zivan Kne­ žević, drugi brat Knežević, Radoje, takođe jedan od vodećih pučista, bio je ministar dvora i time imao mogućnost da uti­ če na kralja Petra II. Uz Zivana Kneževića nalazila su se još dva majora-pučista koji su, zajedno sa njim, činili „majorsku ligu“ , koja je dala osetiti svoj uticaj i svoju vlast i u ono malo vojske. I, razume se, na samoga Slobodana Jovanovića, koji nije pripadao nijednoj od političkih grupa, koje su se i u Londonu nadmudrivale oko vlasti iako je ta vlast bila samo pri­ viđenje vlasti. I kao ličnost i kao predsednik „Srpskog kulturnoga kluba“ Slobodan Jovanović je značio mnogo i bilo je razumljivo da su polagane nade u njega. Za Hrvate, međutim, on nije bio pogodna ličnost, jer je kao predsednik „Srspkog kulturnog kluba“ bio pro­ tivnik Sporazuma Cvetković-Maček nad kojim su hrvatski ministri drhtali. Oni su se, od samoga početka, smatrali nečim posebnim od ostalih ministara i išli su svojim putem negujući dobre lične veze i sa britanskim obaveštajnim mestima. Pored ovih momenata Slobodan Jovanović će imati da savla­ đuje i još nekoliko teških problema: za vreme njegovog predsedništva pojavila su se dva naročito teška problema: Kairska afera i traženje kralja Petra II. da se odobri njegova ženidba sa grčkom princezom Aleksandrom. Uz ova dva problema visilo je Jovanoviću 0 vratu i „Hrvatsko pitanje", koje je u svakoj od ovih vlada bilo neka vrsta kobi. Svoje iskustvo sa Krnjevićem i Šutejom u vladi izneo je sam Jovanović u jednom članku32). Iz Jovanovićevog kazivanja proizlazi, da su se i Krnjević i Sutej dosledno ustručavali da jasno 1 odlučno osude pokolje Srba u NDH i da se nedvosmileno izjasne za Jugoslaviju. Oni su i u emigraciji vodili politiku Banovine Hrvat­ ske, mnogo više nego što su imali interesa za Jugoslaviju. Izrazit primer za to bilo je traženje dr Ivana Šubašića, da se odredi i potvr­ di poseban budžet za Banovinu Hrvatsku: ,,U svome predlogu bu­ džeta Šubašić je kao prihode naznačio jednu sumu koju je svu tre­ balo da isplati ministar finansija i koja bi, sledstveno, imala da se u budžetu Jugoslovenske vlade javi među rashodima . . . Priznao sam da ban i u emigraciji ima rashoda oko vođenja svoje kancelarije; ti su rashodi, rekao sam, do sada redovno predviđani u opštem bu­ džetu, te biće predviđeni i u buduće, — čak, ako ustreba, i u većem iznosu nego do sada, ali ti se rashodi ne mogu smatrati kao budžet Hrvatske banovine, kad se ban nalazi van Banovine i kada je njena uprava d e f a c t o prešla na druge"33). 32) Slobodan Jovanović, Hrvati. U „Zapisi" . . . , str. 59-68. 33) _Na istom mestu, str. 63.

770

Hrvatski predstavnici su se brižljivo trudili da svakom prilikom istaknu svoju posebnost — i u vladi i izvan vlade: „Ja sam — veli Jovanović — Krnjeviću u više mahova, i to ne samo u privatnim razgovorima, nego i u ministarskim sednicama, zamerao što ništa ne saopštava o svome političkom radu van vlade, ali on je na sve te zamerke uporno ćutao. Kakav je bio njegov rad van vlade može se naslućivati prema onim mišljenima i raspoloženjima koja je on i privatno, i javno, izražavao . . . Posle oslobođenja Jugoslavije od komunizma, Hrvati su imali pre svega da osnuju svoju s u v e r e n u d r ž a v u ; da li će i s kime ta država stupiti u tešnju ili labaviju zajednicu, i da li će se Jugoslavija uopšte obnoviti, to je tek imalo da se vidi. Imajući stalno na umu likvidaciju Jugoslavije u interesu suverene hrvatske države, K rnjević se potpuno slagao sa Hrvatima u Americi, koji su bili čisti i otvoreni separatisti"34). Za Krnjevićevo shvatanje jugoslovenskih problema, kako ga je Jovanović shvatio, radeći sa njime, rekao je: „N jegova osnovna ideja bila je otprilike ovo: Drugi svetski rat srušio je Jugoslaviju, koju je Prvi svetski rat podigao. Stvari su ponovo došle na onu tačku na kojoj su bile 1. decembra 1918. godine. Hrvati i Srbi imaju da počnu razgovore iz početka, kao da Jugoslavije nije nikada bilo. Razume se po sebi, ako se Srbi i Hrvati ne budu mogli sporazumeti, i jedni i drugi praviće svoju zasebnu državu kakvu mogu i umeju “35). „ K a i r s k a a f e r a " bila je i neprijatna i vrlo štetna za ugled one šake jugoslovenske emigracije koja se našla izvan zemlje posle sloma države. U ovu a f e r u , koja je nazvana K a i r s k o m po mestu gde se odigravala, bila su umešana više v o j n a nego p o l i t i č k a l i c a : vojnici su stvar zakuvali, a političari su mo­ rali ovu aferu da raspredaju. Slobodan Jovanović je imao da se nosi sa tom aferom kao predsednik jugoslovenske vlade, kojoj je jedna grupa oficira, podoficira i vojnika bila otkazala poslušnost. Uzima se da je začetnik svega ovoga i onaj faktor koji je dirigovao stvari­ ma bio V o j n i k a b i n e t pri Predsedništvu vlade koji je bio sastavljen od mlađih oficira, koji su novonastalo stanje bili shva­ tili kao mogućnost, da nad starijim oficirima pokažu svoju vlast. To je, istovremeno, bio obračun i između oficira, vođa puča od 27. marta 1941. godine: uglavnom između majora Zivana Kneževića i generala Borivoja-Bore Mirkovića, koji je u očima Engleza bio gla­ vni organizator i izvršilac puča od 27. marta 1941. godine, za koji se, bez ustručavanja, može reći da je bio delo engleske tajne službe i njenih agenata i da narod sa njim nije imao nikakve veze. Radilo se, dakle, i u Kairskoj aferi o borbi uticaj a i prestiža. 34) Na istom mestu, str. '60. 35) Na istom mestu, str. 68.

771

Ante Smith Pavelić veli, da je imenovanje majora Živana Kne­ ževića za šefa V ojnog kabineta „izazvalo veliko iznenađenje u svim redovima emigracije, jer je to značilo, da je tom mladom oficiru, koji je do tada zapovijedao najviše jednim pješačkim bataljonom, poveren stvarni nadzor nad kraljevskom jugoslovenskom vojskom “ 36) . .. „V ojn i kabinet" počeo je sa penzionisanjem i zaobila­ ženjem starijih oficira i pretpostavljan]a mlađih starijima na vo­ deća mesta „prvenstveno onih iz majorske grupe, pa je kod tih ime­ novanja mimoiđeno 7 generala, 8 pukovnika i 6 potpukovnika, od kojih 10 s generalštabnom spremom. To je značilo da je uklonjen gotovo cijeli starješinski kadar u emigraciji, i da su na vodećim mjestima ostali svega 1 pukovnik i 4-5 podpukovnika i majora, mla­ đih ljudi, koji su svakako imali manje iskustva i spreme za vršenje najviših vojničkih zadataka za vrijem e rata, nego njihovi bivši starješine"37). Brojno stanje jugoslovenske vojske iznosilo je jedva 900 lju­ di38). „Prema referatu Slobodana Jovanovića, predsednika vlade, od 24. januara, vojska van zemlje sastojala se od 7 generala, 27 vi­ ših oficira, 61 nižih oficira, 54 podoficira, 25 vojnih muzikanata i 407 redova"39). Jovanović kaže, da „sva naša vojna snaga na Sred­ njem Istoku nije dostizala ni hiljadu ljudi, i komanda nad tako ma­ lom vojskom mogla se bez opasnosti poveriti jednom mlađem ofi­ ciru"40). Neposredan povod nastajanju Kairske afere bila su penzionisanja, koja je zaključio „V ojn i komitet", kojim su oduzeti položaji generalu Bori Mirkoviću i generalu Bogoljubu Iliću. Penzionisanie oficira s jedne, i njihovo odbijanje da izvrše naređenje vlade s dru­ ge strane, izazvali su ovu aferu, čiji su glavni akteri bili Mirković i Ilić, pukovnik Žarko Popović i major Boško Stanojlović. S druge strane kao vladini kandidati služili su: potpukovnik Miodrag Lozić, generalštabni m ajor Milovan Gligorijević, potpukovnik Baletić i m ajor Novaković. U svojim nastojanjima da izvrše odluke „V ojnog komiteta" Predsedništva vlade, Lozić se oslanjao na ju­ goslovensku ambasadu u Kairu, koja se trudila da se očuva auto­ ritet vlade . . . U svome nastojanju da objasni Kairsku aferu Jova­ nović je isticao da ona „nije bila izazvana, nego samo uskorena Sim ovićevim padom. Još za njegove vlade bio je u našoj vojsci na­ stao rascep između starijih i mlađih oficira. Simović nije mogao za­ vađene strane izmiriti i onda je gledao da bar ni s jednom ne pre­ 3G) si) 38) S9) 4<0

772

Ante Smith Pavelić, Kairska afera, Pariš 1961, str. 9. Na istom mestu, str. 13-14. Nikola N. Tomić, Na istom mestu, str. 38. Mihailo Marić, Na istom mestu, str. 192. Slobodan Jovinović, Kairska afera. U „Zapisi. . ., str. 24).

kine. Na taj način, u Kairu je vladalo jedno stanje stvari koje nije bilo ni pravi mir ni otvorena borba"41). U Ilićevom odbijanju da izvrši ukaz i u M irkovićevom samovolj­ nom preuzimanju komande nad trupama Jovanović je video poče­ tak pobune. „To, veli on, nije više bila samo sabotaža, nego početak bunta. Najmanje što se moglo učiniti, to je da se taj oficir koji sam sebe postavlja za komandanta, stavi u penziju. Ali u tome trenutku engleske vojne vlasti u Kairu stupaju u igru. Kao što je penzionistanje Ilića otkrilo Mirkovića, koji je iza njega stajao, tako je penzionisanje Mirkovića otkrilo engleske vojne vlasti"42) . . . I još više: „ . . . Engleska komanda bila je dalje protivna Loziću; M irkovića, koji se bio i suviše zapleo, nije mogla da nam nameće, i onda kao jedino mogućno rešenje našla to da naše trupe stavi privreme­ no pod svoju upravu. General Ston odredio je jednog svog predstav­ nika da zauzme našu komandu. Ta privremena engleska uprava, prividno neutralna, teglila je jako na Mirkovićevu stranu. Među oficirima koji su se kupili oko Mirkovića naročito su se isticala dva mlada oficira kojima su na moj predlog bili dodeljeni važni polo­ žaji: jednome položaj oficira za vezu s Engleskom komandom, a dru­ gome položaj šefa vazduhoplovstva. Prema tome nije tačno da je Kairska afera bila delo onih oficira koje je vlada gonila. Kairska afera bila je vrlo brzo dobila čisto politički značaj kao pokušaj jedne grupe oficira da odvrate Kralja od šefova stranaka i dovedu isklju ­ čivo pod svoj uticaj. Jedan mladi pravnik, koji se našao u njihovom društvu, pokušao je da u naročitom napisu tobože pravnički obra­ zloži njihove težnje. On je tvrdio da je narod 27. marta dao trojici generala, Simoviću, Iliću i Mirkoviću, ovlašćenje da u nedostatku Narodnog predstavništva predstavljaju narod, i da se stoga nijed­ na vlada ne može smatrati kao narodna koja ne uživa poverenje ova tri vojna lica"43). Slobodan Jovanović misli ovde, najverovatnije, na rezervnog potporučnika Rada Zivkovića, koji je pre rata bio docent na Beo­ gradskom univerzitetu i saradnik Slobodana Jovanovića. On je, 19. oktobra 1942. godine, pisao Slobodanu Jovanoviću jedno pismo iz Kaira, koje je objavio Ante Smith Pavelić44). Zivković, koji je i sam pripadao grupi nezadovoljnika, pokušavao je da Jovanoviću objasni k a k o j e i z b o g čega došlo do nastajanja nezadovolj­ stva, i odbija da se radi o bilo kakvoj pobuni bilo protiv vlade bilo da cela ova stvar ima ma kakvu političku pozadinu. Svi oni, sa ge­ neralom Mirkovićem na čelu, „digli su se samo protiv jednoga: prolivu postavljanja moralno i stručno diskvalifikovanih oficira na 41) 42) 4S) 44)

Slobodan Jovanović, Na istom mestu. Na istom mestu, str. 25. Na istom mestu, str. 25-26. Ante Smith Pavelić, Kairska afera, str. 100-102.

773

čelo naše malene vojske, oficira koji su, kao što sam Vam sa podacima u rukama ranije pisao, rđavi i pokvareni. „V ojnici okupljeni oko đenerala Mirkovića nisu nikad vodili i ne vode nikakvu politiku, niti podržavaju kakve ličnosti. Sam đene­ ral ne pretenduje ni na kakav položaj, a isto tako ni ostali njegovi saradnici. Oni su, uostalom, takav stav zauzeli od samoga početka. Za komandanta može doći ma koje lice koje ispunjava obične mo­ ralne i stručne uslove, a takvih lica ima u samome Londonu. „Nikada nije bilo ni reči o kakvoj buni protiv vlade, a još manje protiv Kralja. To su samo „servirali", bez ikakve osnove i dokaza, isti oni ljudi, koji su ovo zlo počinili"45). Zivković, dalje, tvrdi: „ . . . Ovde nema nikakve zavere, nikakve lične ambicije, nikakvog protustavljanja vladinoj poziciji. Postoji samo i isključivo pitanje vojne uprave u preteškim, izuzetnim, ne­ normalnim prilikama, radi ispunjenja zadataka koji zahtevaju stručnost i sposobnost više nego ik a da . . . Ne dopustite da laži, kle­ vete i zablude i dalje razdvajaju vladu i poštene, potpuno dobronamerne vojnike, već preduzmite što je potrebno i što je već odavno trebalo učiniti: uspostavite kontakt sa oficirima tako svirepo ne­ pravično odbačenim i ustanovite proceduru za likvidaciju ovoga ža­ losnog stanja'146). Slobodan Jovanović nije postupio ovako. On je pokušavao da ubedi britansku vladu u neopravdanost mešanja britanskih vojnih vlasti u celu stvar (u čemu je bio u pravu) i da traži podršku vlade za rešenje ovoga spora u okviru svojih shvatanja. Ova svoja shva­ tanja on je pokušao da nametne predsedniku Ruzveltu preko Konstantina Fotića. Slobodan je, 11. oktobra 1942. godine, naređivao Fotiću da obavesti Ruzvelta, „da su se pobunjenici bili digli protiv vlade iz političkih razloga, s namerom da je obore i zavedu neku vrstu vojne diktature . .. Kairska pobuna nekoliko ambicioznih v oj­ nih šefova, to treba istaći, bila je borba pretorijanstva protiv demokratije“ 47). Ovo, razume se, nije bilo tačno. Greška vlade i onih koji su je savetovali, bila je u njenoj jednostranoj upornosti: ona je, po svaku cenu, htela da sposobnije i uglednije oficire zameni neuglednijim i manje sposobnim. To pak nisu hteli da prime ni oficiri, ni podofi­ ciri, ni vojnici. Kada je general Mirković, pod engleskim pritiskom, 4. marta 1942. godine, predao dužnost načelnika štaba potpukov­ niku Loziću nastalo je cepanje, a sa Mirkovićem je otišlo oko 430 oficira, podoficira i vojnika: „Britanske vlasti odmah su ih interni­ rale u logor Abbasia, kraj Heliopolisa u Egiptu. Odmah po tome za­ tražila je jugoslovenska vlada preko poslanika Smiljanića da bri~ 45) Na istom mestu, str. 101.

46) Na istom mestu, str. 102. 47) Na istom mestu, str. 104.

774

tanske vlasti udalje generala Mirkovića i njegove prijatelje iz Kai­ ra. Britanci to nisu hteli uraditi, dok su se generali Mirković i Ilić zajedno sa ostalim penzionisanim oficirima, pridružili internircima u logoru Abbasia. Time se htelo vidno označiti da pobuna nije usli­ jedila zbog pada vlade — već zbog neumjesnih promjena na vode­ ćim položajnim jugoslovenske vojske“ 48). Pokušaj vlade, marta 1942. godine, da pukovnik Miodrag Rakić uredi ovo stanje nije uspeo, ali su ga Britanci priznali za koman­ danta jugoslovenske vojske na Srednjem Istoku49) . . . Iz grupe, ko­ ja je bila prišla generalu Mirkoviću, formiran je 244. privremeni bataljon od tri boračke čete pod komandom generala Mirkovića. Ova jedinica je bila u sklopu K i n g‘s O w n R o y a l R e g i m e n t i borila se na strani Britanaca protiv Nemaca: „ . .. Ukup­ no ljudstvo ovoga bataljona je, 21. jula 1942, primljeno u britansku vojsku s činovima koje je imalo u jugoslo venskoj vojsci. Na taj na­ čin bila im je data zaštita po međunarodnom ratnom pravu koju kao borci jedne vojske koja je kapitulirala ne bi inače mogli uživati, dok je priznanje činova bio novi dokaz britanskih simpatija za „po­ bunjenike"50). Kairska afera trajala je, zvanično, od početka rada vlade Slo­ bodana Jovanovića, 11. januara 1942. godine, pa do potpisivanja Protokola između njega i G. W. Rendela, britanskog poslanika na jugoslovenskom Dvoru; ovaj Protokol je potpisan 19. oktobra 1942. godine51). Slobodan Jovanović veli: „ . . . U tuđoj zoni, i na velikom rasponu mogli su vršiti jedni na druge, članovi vlade i pobunjeni oficiri u Kairu samo moralni pritisak. Niti je vlada mogla silom ugušiti vojni bunt u Kairu, niti su vođi pobuna mogli silom oboriti vladu u Londonu. Sve je na kraju krajeva zavisilo od Engleza. Me­ đutim, njihove vojne vlasti koje su očevidno naginjale ođmetnutim oficirima, nisu bile u stanju da ih podupru svom snagom, jer im Engleska nije davala da idu do kraja. S druge strane ona sama, iako nije htela kidati sa našom vladom, nalazila je svoga računa da na­ šu vladu pomaže samo upola. Na taj način Kairska afera sve je više postajala jedan rat nerava. Najzad Engleska vlada odlučila se da taj rat okonča u korist naše vlade. Čim se na to jednom odlučila, ona je brzo našla načina da svoju odluku nametne svojim vojnim vlastima"52). Protokol od 19. oktobra 1942. godine je kompromis između shva­ tanja dve vlade. LT osam tačaka raščlanjen je ceo problem i nađe­ no rešenje za obadve strane. Odlučeno je da se generali Borivoje 48) 49) 50) 51) 52)

Na istom mestu, str. 45. Na istom mestu, str. 53-54. Na istom mestu, str. 99. Na istom mestu, str. 105-198: tekst ovoga Protokola. Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 25-26.

775

i Dragomir Mirković uklone iz Egipta; da se potpukovnik Miloje Dinić, m ajor Boško Stanojlović i pukovnik Žarko Popović stave na raspoloženje britanskim vlastima; kada ovi oficiri napuste Egipat onda oni oficiri i vojnici, koji su sačinjavali 244. bataljon moći će se vratiti u svoje ranije jedinice — ako to budu hteli; od toga se izu­ zimaju deset oficira, koji mogu ostati u britanskoj vojsci. Oficiri i vojnici, koji žele da se vrate u svoje jedinice, moraju to izjaviti pismeno i neće biti kažnjeni; jugoslovenska vlada se obavezuje da neće, posle rata, kažnjavati one oficire koji se ne vrate u jedinice, za dela počinjena od 12. januara 1942. do 9. jula 1943. godine i da će „voditi računa o njihovom stavu i držanju u ratu dok su se nala­ zili u britanskoj vojsci i da će s punim priznanjem ocijeniti čin hra­ brosti ili izvanrednog rada, ako je u to vrijem e izvršen u korist sa­ vezničke stvari"53). Oni oficiri, podoficiri i vojnici koji dobrovoljno stupe u britansku vojsku „biti će raspoređeni u razne britanske je­ dinice, nositi će britanske uniforme, od njih će se očekivati da nauče engleski jezik (ukoliko ga već ne znaju) i u svakom pogledu služiti će na isti način kao i svi drugi članovi britanskih snaga"53). Uz ovaj Protokol bio je objavljen i jedan Dodatak sa engleske strane u kome se objašnjava ceo ovaj slučaj54). Ovim je, formalno, bila rešena Kairska afera, koja je pogoršala odnose britanske vlade prema jugoslovenskoj vladi: „Uskoro iza potpisa Protokola od 19. oktobra 1942. godine, došlo je do značajnih promjena u držanju službenih britanskih krugova prema Jugoslaviji". BBC, koji je do novembra 1942. godine, „pom injao isključivo Mihailovića, počeo je najpre oprezno pominjati ostale pokrete otpora u Jugoslaviji" a onda je, krajem 1942. godine, u smislu uputa Britanske vlade, BBC ukinuo vojne emisije na srpskom jeziku, koje su stajale pod pokro­ viteljstvom izbegle jugoslovenske vlade . . . Ne može se tvrditi da su razne britanske mjere, a osobito one koje su uslijedile koncem 1942. godine, imale u cijelosti ili djelim ično veze s Kairskom afe­ rom, ali je neosporno da je ova afera u službenim britanskim kru­ govima stvorila veliko neraspoloženje prema Jovanovićevoj vladi, koja im je omogućila da u njima pogodnom času, donesu neke odlu­ ke koje se nisu ni malo usklađivale sa službenom jugoslovenskom politikom "55). Engleska igra u vezi Kairske afere bila je jasna Slobodanu Jo­ vanoviću. On tvrdi, da je ova afera rušila Kraljev ugled i da je kralj Petar II. bio ogorčen na Engleze: „Da bi popravila odnose sa Kra­ ljem, engleska diplomatija morala se pre svega približiti Kralju i za­ dobiti njegovo poverenje. Kairska afera bila je okončana u oktobru, a već u decembru Idn je pozavo Kralja na večeru sama, bez ijeđ53) Ante Smith Pavelić, Na istom mestu, str. 107. 54) Na sitom mestu, str. 108-110. 55) Na istom mestu, str. 111, 112.

776

noga njegovog ministra. To je bio početak nove faze u odnosima iz­ među Kralja i Engleza, a i popuštanje Engleza u Kairskoj aferi ima­ lo je samo tu novu fazu da priprem i"56).

3. Izvanredno teško pitanje sa kojim su se morale nositi vlade i Slobodana Jovanovića i Miše Trifunovića, a koje je završeno pod vladom Božidara Purića, bilo je pitanje ženidbe kralja Petra II. Od početka juna 1942. godine, kada se Kralj upoznao sa grčkom princezom Aleksandrom, pa do njihovog venčanja, 20. marta 1944. godine, ovo pitanje nije bilo skidano sa dnevnoga reda. Od jednog čina koji je u životu običnih ljudi njihova privatna stvar, postalo je u slučaju kralja Petra II. važno državno pitanje, a dobrim delom i moralno pitanje o tome šta sme i može da radi jedan Kralj kada se njegova zemlja nalazi i u ropstvu i u ratu. Iako je i kralj Petar II, kao i svaki mlad čovek, imao pravo da se ženi, morao je, pored iz­ bora kandidatkinje, voditi računa i o tome da li to odgovara nacio­ nalnim i državnim interesima odnosnog momenta. U slučaju kra­ lja Petra II, bio je ovaj drugi momenat veoma nepogodan, jer se on nalazio izvan zemlje, a zemlja ne samo u ratu i ropstvu, nego i u građanskom ratu pod okupacijom, koji je gutao bezbrojne žrtve. U takvoj situaciji Kralj se bio našao u dilemi između s v o j i h ličnih osećaja i nacionalnih potreba i na­ r o d n o g s h v a t a n j a o tome šta jedan Kralj može i srne ra­ diti u ratu. U momentu kada se ceo narod borio za svoj biološki op­ stanak, pritešnjavan i uništavan sa raznih strana, nisu se u shva­ tanju naroda nimalo povoljno odražavale vesti o tome da njegov Kralj ima nameru da se ženi i da na ostvarenju te svoje ženidbe grče­ vito nastoji57). Slobodan Jovanović, kao predsednik vlade, bio je od samoga početka upoznat sa ovom stvari. U jednom napisu, pod naslovom „Kraljeva ženidba1', on je izložio kako se ovo pitanje razvijalo od kada se doznalo da se Kralj zagledao u princesu Aleksandru pa do pada svoje vlade. Ne samo da je Kralj bio oduševljen sa princezom, nego se ona bila svidela i kraljici Mariji i Britanskom dvoru. Uopšte kao da je odgovornim engleskim ličnostima, sa Vinstonom Čerči­ lom na čelu, bilo veoma stalo do toga da se kralj Petar II oženi. Jo­ vanović piše: „ . . . Nama je izgledalo nesumnjivo da se Kralj n e s m e ženiti usled rata, onda kada je naš narod proživljavao najstrahovitije dane svoje istorije. Naš narod neće razumeti da se 56) Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 31. 57) o Kraljevoj ženidbi vidi opširno kod: Košta St. Pavlović, Ženidba kra­ lja Petra IX. pbtma britanskim dokumentima, London 1975.

777

Kralj ženi baš sada kada je cela zemlja u krvi i kada skoro nema kuće koja nije zavijena u crno. Smatraće se da Kralj ne saoseća sa svojim narodom, i to može biti težak udar za njegovu popularnost koja je počela tek da se stvara, i koju mora brižljivo negovati, ako misli da se jednoga dana vrati u zem lju"53). Ovo je bilo i stanovište srpskoga dela vlade; hrvatski ministri i Slovenci imali su, kao i Englezi, o tome drukčije mišljenje: „Po engleskom shvatanju čovek se može ženiti u ratu isto tako kao i u miru, i svadba se ne smatra kao tako veliko veselje da je ne treba usled žalosti priređivati"59). Srbi ministri ostali su pri svome shva­ tanju i na jednom posebnom sastanku sa Kraljem pokušali da mu to objasne, ali, videlo se, bez uspeha. Izmenilo se samo to, da je do proleća 1943. godine nastalo izvesno zatišje, da bi se tada ovaj problem ponovo javio i postao još aktuelniji. Zatišje, koje je bilo nastalo, koristio je Kralj u traženju saveznika i argumenata za svoje pla­ nove. Neko je, Slobodan Jovanović kaže da ne zna ko, izradio za Kralja jedan memoar u kome su bili prikupljeni svi razlozi koji su se mogli navesti u prilog Kraljeve ženidbe. „Svi su se ti razlozi, uglavnom, svodili na to, da je radi učvršćivanja dinastije u ovim bur­ nim i teškim danima potrebno da Kralj dobije što pre naslednika"60). Da bi svome zahtevu za ženidbu dao što jaču potkrepu kralj Pe­ tar II se obratio i Čerčilu: on je, 31. marta 1943. godine, zatražio o tome savet kod Čerčila61). Čerčil ga je, iako je bio za to da se Kralj ženi, uputio na vladu, koja je nadležna za to. Zatim: „ . . . Neko je bio savetovao Kralju da zatraži mišljenje i generala Mihailovića, koji je mogao bolje znati raspoloženje naroda nego izbeglička vlada u Londonu. Mihailović je i z b e g a o dati s v o j e l i č n o m i ­ š l j e n j e ; što se tiče narodnog raspoloženja, rekao je da mu se mora ostaviti vremena da narod pripremi za Kraljevu ženidbu, što je zna­ čilo da prvi odziv naroda ne bi bio povoljan . . . Narod nije odobra­ vao Kraljevu ženidbu, i pristao je teška srca na taj akt, tek onda kada mu je objašnjeno da to iziskuju razlozi više politike. Od bra­ ka iz ljubavi Kraljeva ženidba morala se na silu Boga pretvoriti u ženidbu iz političkih računa, da bi je narod mogao razumeti i odo­ briti"62). Kralj je prvo iznudio da se odobri i objavi njegova veridba sa princezom Aleksandrom, ali on time nije bio zadovoljan nego je, sasvim uporno, tražio da mu se odobri i ženidba, ali Slobodan Jo­ vanović nije popuštao. Koristeći jednu diskusiju o pitanju budu­ 5S) 5!>) 60) 61) 62)

778

Slobodan Jovanović, Zraljeva ženidba. U „Zapisi" . . .. str. 44-45. Na istom mestu, str. 45. Na istom mestu, str. 47. King Peter II of Yugoslavia, A King's Heritagc . . . , str. 175. Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 47-48.

ćeg uređenja Jugoslavije, kralj Petar II je u Juraju Krnjeviću na­ šao saveznika i K rnjević je uspeo da obori vladu: „Ovde je dosta re­ ći da je Kralj uspeo da posredstvom Krnjevića obori vladu tobože na drugom pitanju, a ne na pitanju svoje ženidbe"63) . . . Pad Jo~ vanovićeve vlade objavljen je 18. juna 1943. godine. Pod 19. junom 1943. godine zabeležio je Košta St. Pavlović: „Čujem da je mandat za sastav vlade ponuđen Krnjeviću, pa Kreku. I jedan i drugi su od­ bili da ga prime . . . Hrvati guraju Grolovu kandidaturu, ali je uslovljavaju zahtevom da u njegovu vladu ne uđe đeneral Mihailović. Radikali, Zemljoradnici i Slovenci ne pristaju da uđu u Grolovu vladu“ 64). Vladu je obrazovao Miloš-Miša Trifunović, rađikalski prvak; vlada je, 26. juna 1943. godine, položila zakletvu i imala je 14 ministara uključujući i Dražu Mihailovića65). Trifunovićeva vlada bila je samo prelazno rešenje: „Trifunović je brzo osetio da Kralj smatra njegovu vladu kao privremenu, i da će je ukloniti čim bude našao ljude za svadbenu vladu . . . Trifuno­ vićeva vlada, čim je objavila veridbu, postala je nepotrebna. Ona je imala da ustupi mesto svadbenom ministarstvu, kome je preko volje bila utrla put“ 66) . . . Trifunovićeva vlada nije ipak bila svad­ bena vlada, jer je Trifunović, u odnosu na Kraljevu ženidbu, imao isti stav kao i Jovanović. Košta St. Pavlović je zabeležio, pod 3. ju ­ lom 1943. godine, da mu je Trifunović rekao da popustiti u pitanju Kraljeve ženidbe neće. Time je doneo i presudu svojoj vladi: 10. avgusta 1943. godine podneo je ostavku; na vlasti je bio svega 45 dana, od 26. juna do 10. avgusta 1943. godine61). Za vreme Trifunovićeve vlade počeli su razgovori o odlasku vla­ de iz Londona u Kairo. Početkom avgusta 1943. godine bio je Milan Grol kod Aleksandra Kadogana, koji mu je ovo saopštio, ali su čla­ novi vlade to nerado primili: „Posle su, veli Pavlović, naši ministri rešavali o tome pitanju i doneli su odluku da ne napuštaju Lon­ don"63). Idn je nastojao i kod pojedinih ministara da ih privoli na ovo i isticao da bi vlada „tamo trebala da dočeka oslobođenje Jugo­ slavije. Dodao je da je čuo da o tome pitanju postoji razmimoilaženje među ministrima"69). Hrvatski ministri su zatezali da idu u Kai­ ro. Postavili su četiri uslova: da se odobri budžet Banovine Hrvats­ ke; da se iz Vašingtona ukloni Konstantin Fotić a na njegovo mesto postavi Ilija Jukić; da se u London ne dovodi Ilija Šumenković, ne 63) Na istom mestu, str. 49. 64) Košta St. Pavlović, Pad Jovanovićeve vlade. (Glasnik SIKD Njegoš, sveska IV. decembar 1959, str. 10). 65) Na istom mestu, str. 14. 66) Sloboan Jovanović, Na istom mestu, str. 49, 50. 67) Košta St. Pavlović, Pad Trifunovićeve vlade (Glasnik SIKD Njegoš, sveska VI. decembar 1960, str. 61, 69). 68) Na istom mestu, str. 65. Iis) Na istom mestu.

779

go da se za poslanika postavi Ilija Jukić i da se prihvati deklaracija sa svim hrvatskim amandmanima onako kako su bili formulisani70). Trifunovićevu vladu zamenila je vlada dr Božidara Purića, koja je bila činovnička i svadbena. U ovu vladu su ušle nove ličnosti: Niko Mirošević, Svetozar Rašić, Vladeta Milićević, Ivan Kern, Milan Martinović i dr Miletić71). Purićevu vladu zamenila je vlada dr Ivana Šubašića, koja je 1. juna 1944. godine položila zakletvu Kralju . . . V olja Engleza se morala ispuniti i vlada je, 29. marta 1943. godine, stigla u Kairo72). Sa vladom je došao u Kairo i kralj Petar II, ali to nije umanjilo njegovu odlučnosti da se ženi. On se, 11. marta 1944. godine, zajedno sa Purićem i Ralfom Stivensonom (Ralph Stevenson), koji je tada bio britanski poslanik na našem Dvoru, vratio u London73). Već 20. marta 1944. godine kralj Petar II se venčao u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu, jer se Ambasada smatrala kao jugo­ slovenska teritorija. Bilo je oko 150 zvanica74). Kumovali su engleski i grčki kralj; prisustvovali su dr Božidar Purić i Bogoljub Jevtić, koji je tada bio jugoslovenski ambasador u Londonu; u ime gene­ rala Mihailovića prisustvovao je Vojislav Lukačević74). Venčanje su izvršili protojerej Živojin Ristanović i protosinđel Firmilijan Ocokoljić. Nisu bili prisutni ni kraljica Marija, ni Čerčilova ni Idnova žena. Venčanje je objavljeno uz časni post što je, pored osta­ loga, nelagodno odjeknulo u zemlji. Dr Branko Čubrilović je isti­ cao da je Purić bio Kralju obećao da će mu dati da se venča i da je to bio jedan od razloga da je postao predsednik vlade76). Čubrilović, prosovjetski orijentisan, nije trpeo dr Božidara Purića, čija je vlada stvarno postala svadbena vlada.

4. Vlada dr Božidara Purića trajala je, formalno, od 10. avgusta 1943. godine do 1. juna 1944. godine, kada je dr Ivan Šubašić došao na vlast i kada je rukovođenje i vladom i državnom politikom pre­ šlo iz srpskih u hrvatske ruke. Dok je Purić imao vlast, imao je da se bori i nosi sa nekoliko nevolja kojima, iz objektivnih razloga, nije bio dorastao. Prvi, i svakako najglavniji, razlog bio je preori­ 70) Na istom mestu, str. 67. 71) Na istom mestu, str. 69-70. 72) Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade. (U „Glasnik SIKD Njegoš", sv. VII. juni 1961, str. 10). 73) Na istom mestu, str. 14. 74) King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 211. 75) Košta St. Pavlović, Ženidba kralja Petra I I . . . , str. 93-94. 76) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 203.

780

jentacija britanske politike prema Jugoslaviji; pod uticaj em bri­ tanske politike izmenila se, u odnosu na Jugoslaviju, i američka politika: na mesto potiskivanog, i potisnutoga, generala Mihailovića došao je Josip Broz Tito koji je, jedno izvesno vreme, bio Čerčilov miljenik, da bi se, na kraju, i on u njega razočarao. Ima autentičnih dokaza da je Cerčil lebdeo od ushićenja za Tita. Jedno od njih je i govor, koji je održao, 22. februara 1944. godine, u Donjem domu: „ . . . Partizanski pokret je “ , rekao je Čerčil, „ubrzo pretekao sna­ ge generala Mihailovića. Ne samo Hrvati i Slovenci, već i veliki broj Srba pridružio se maršalu Titu, tako da on danas u ovome trenutku ima preko četvrt miliona ljudi za sobom i velike količine oružja zaplenjenog od neprijatelja ili Italijana; ovi ljudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa"77). Čerčil ili nije poznavao pravo stanje stvari i sve potrebne činje­ nice, ili ih nije hteo respektovati: on je govorio ono što su mu suge­ rirali i Dikin i Maklin. On nije verovao, niti je hteo verovati, nijed­ nome Srbinu koji nije bio komunista: ni kralju Petru II, niti ijed­ nom od vodećih srpskih političara u Londonu i Kairu, koji nisu bili za Tita. Nijedan od četiri Srbina, koji su bili predsednici vlada, nije bio u težem položaju od Božidara Purića koga Čerčil nije ni lično trpeo. Uz to Purićeva vlada nije bila p a r t i j s k a nego č i n o v ­ nička, a predstavnici starih političkih partija bili su uporni u tvrđenju, da oni predstavljaju narod u zem lji što, razume se, nije bilo tačno. Oni ga nisu predstavljali ni u momentu kada su izlazili iz zemlje; u ovome trenutku još manje. Zatim u Purićevoj vladi nije bilo ni pučista od 27. marta 1941. godine, koji su se i sami iz­ među sebe bili pozavadili. Obadve ove grupe smatrale su da su za­ dužile i Veliku Britaniju i Ameriku, što Purić nije mogao tvrditi ni za sebe ni za svoju vladu, koja je nastala kao izraz nužde, da „otaljava poslove". I on i njegova vlada imali su tek da dokažu i poka­ žu svoju vrednost. Za vladu dr Božidara Purića moglo bi se reći da je bila vlada kralja Petra II, koja je o Kraljevim željama vodila više računa, ne­ go one pre nje. I predsednik i ministri prethodne tri vlade imali su iza sebe izvestan politički autoritet u zemlji, koji ni Purić ni nje­ gova vlada nisu imali. Sva Purićeva snaga bila je u njegovoj ličnosti i u književnom imenu i diplomatskoj veštini; nije bez značaja bilo ni to što je dr Purić bio zet Nikole Pašića i što su mu i nacionalna revnost i vernost zemlji bili trajno budni. A sve te osobine, ma kako važne sa nacionalne i ljudske tačke gledišta, nisu imale značaja za Vinstona Čerčila koji je u svakome Srbinu, koji se tada zalagao za generala Mihailovića, gledao svoga protivnika. Purić se do krajnjih 77) Viston S. Cerčil, Drugi svetski rat, tom V : Obruč se zatvara, str. 454.

781

granica mogućnosti suprotstavljao odbavicanju generala Mihailovi­ ća. I Branko Čubrilović, koji je bio protiv Purića, veli da se Čerčilu nije sviđala Purićeva vlada78). Kosti St. Pavloviću ima da se zahvali što je zabeležio (i objavio) niz podataka o stavu Čerčila i Idna prema Božidaru Puriću i nje­ govoj vladi, jer je sve to mogao doznavati i beležiti. Tako Pavlović beleži, pod 1. septembrom 1943. godine, da je Idn govorio sa Purićem i uveravao ga da partizani nisu boljševici „već narod koji hoće slobodu. Englezi ih naoružavaju, jer to već čine Sovjeti. Time mi­ sle da spreče partizane da ne padnu isključivo u ruske ruke. Radi toga su Titu poslali svoje oficire, što su Sovjeti bili učinili. Sve ovo Englezi čine da bi se, pored sovjetskog osetio i njihov uticaj“79) . . . Sredinom marta 1944. godine Kralj je u Kairu video F. V. Dikina, koji se bio vratio iz Jugoslavije i širio legendu o 250.000 Titovih vojnika što, kao što se zna, nije bilo tačno80). Idn je, 15. marta 1944. godine, pozvao Kralja sebi i tražio od njega da napusti Mihailovića, a 17. marta 1944. godine bio je kod njega Ralf Stivenson i „po nalo­ gu svoje vlade, objašnjavao mu je da mu je vlada uopšte nepotrebna i da bi bilo najbolje da Kralj imenuje Odbor od tri člana, koji bi do kraja rata isplaćivao činovničke plate. Kralj bi sa tim Odborom imao da sačeka kraj rata, da prati razvoj događaja i sačeka odluku na­ roda o budućem obliku vladavine. Sutradan, 18. marta 1944. godine, Čerčil je pozvao kralja Petra sebi i tražio od njega da odmah posle svadbe otpusti vladu i obrazuje Odbor, koji bi odmah počeo razgo­ vore sa Titom, posle čega bi onda taj Odbor predao Titu upravu nad Jugoslavijom. Prema Čerčilovim rečima Tito bi u Jugoslaviji bio neka vrsta Chief Constable (vrsta namesnika). Kralj mu je odmah odgovorio da je svojom vladom zadovoljan, da nema nameru da je menja, jer bi time učinio izdajstvo prema narodu koji se vi zemlji bori, a da ni u kom slučaju ne može da napusti svoga ministra v oj­ ske1181). Pritisak na Kralja bio je tako veliki da je zatražio savet od en­ gleskog kralja Đorđa VI, svoga kuma, „koji mu je savetovao da za izvesno vreme izbegava ovakve lične dodire sa Čerčilom kao i da se uzdrži od davanja ma kakvog odgovora na predloge koje mu je učinio 18. marta"82). Na scenu se opet pojavio Idn. On je, 6. arpila 1944. godine, pozvao Kralja i rekao mu, „da mora promeniti vladu i da u nju valja da uvede ljude naklonjene Titu"83). Čerčil je opet, 78) 70) 80) 81) 82) 83)

782

Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 198-202. Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade . . . , str. 9. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 15. Na istom mestu, str. 16. Na istom mestu.

13. aprila 1944. godine, pozvao Kralja ,,i tom prilikom saopštio mu ultimativno da se vlada mora promeniti i da se Mihailović ima žrtvo­ vati. Ako to Kralj ne učini Cerčil će Mihailovića javno optužiti za saradnju sa Nemcima i tada će i Kralja i njegovu vladu tretirati kao saradnike neprijatelja"84). Purićeva vlada, svakako i pod uticaj em ovako drastičnog pri­ tiska, počela je da se osipa: 17. aprila 1944. godine Milan Martinović je podneo ostavku; 18. aprila iz vlade je izašao i Čičin-Šain. Idn traži da u vladu uđu: dr Ivan Šubašić, Boris Furlan i Mihailo Kon­ stantinović85). Na razgovoru, koji je imao sa Kraljem 25. aprila 1944. godine, Čerčil nije činio nikakav pritisak na Kralja, ali je to uradio kasnije: 18 maja 1944. godine, Čerčil je opet pretio da će u Donjem domu napasti kraljevsku vladu ako se situacija ne razbistri86). Po­ slanik Stivenson je, 23. maja 1944. godine, posetio Kralja i predao mu Čerčilov zahtev, da do 24. maja 1944. godine, obrazuje novu vladu: „Istom mu je prilikom podneo i spremljenu izjavu kojom, nešto lepšim rečima, saopštava da vlast u zemlji poverava Titu a da se on, Kralj, povlači i da se neće vratiti u zemlju sve dok ga narod preko Tita ne bude izrično pozvao. Kralj je ovo odbio da potpiše i rekao je britanskom ambasadoru da još vodi pregovore s politi­ čarima i da će obrazovati vladu kad te pregovore bude okončao"87). Pod jakim Čerčilovim pritiskom Kralj je zatražio od Purića da podnese ostavku i on je to morao da uradi. Pavlović je zabeležio, 20. maja 1944. godine, „da mu je (Puriću) Kralj već nekoliko dana tražio da podnese ostavku i da je rešio da to uradi sutradan 19. ma­ ja u 11 pre podne. Purić je skrenuo pažnju, da se boji da će Englezi insistirati na Komitetu trojice, ako Kralj odmah ne obrazuje vla­ du "88). Sam Kralj je napisao, đa je posle Purićeve ostavke došao Komitet trojice: Subašić-Konstantinović-Furlan. Predsednik R uz­ velt je u svemu podržao čerčila. Kada mu se Kralj obratio za savet i podršku dobio je odgovor: „Molim, primite njegov savet kao moj lični". Ovaj odgovor „bio je jedno od najvećih razočaranja moga života"89). Došlo je, međutim, i još jedno: posle otpuštanja Puri­ ćeve vlade Kralj je održao konferenciju za štampu na kojoj je bra­ nio generala Mihailovića. Kralj veli: „Nijedna jedina reč od onoga što sam rekao nije bila štampana"90). 84) 85) 8G) 87) 8S) 89) so)

Na istom mestu. Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mesta, Na istom mestu. King Peter II of Na istom mestu,

str. 17. str. 20. str. 22. Yugoslavia, Na istom mestu, str. 215. str. 217.

5.

Smenjivanje vlade dr Božidara Purića o z n a č a v a l o j e i p r e s t a n a k s r p s k o g u t i c a j a u v l a d i k o j a je iza n j e d o š l a . Subašićeva vlada bila je, istovremeno, i prohrvatska i protitovska: pod njenim uticaj em i sa njenim blagovoljenjem ostvariće se protitovsko-hrvatski front protiv Srba i za borce protiv okupatora u Jugoslaviji biće oglašeni v i š e Hrvati i Slovenci nego Srbi. Spoljna politika jugoslovenske vlade prelazi sasvim u ruke Hrvata, Subašića-Tita i Josipa Smodlake, koji je postao Titov spoljnopolitički savetnik. Ova sprega je od kralja Petra II uči­ nila samo l u t k u , koja je mahinacijama ove grupe, pod Čerčilovim pokroviteljstvom i, vrlo verovatno, uz njegove savete, dala pečat legalnosti, koji je imeđunarodno oza­ k o n i o T i t o v d o l a z a k na vl ast. Pred sami kraj rata, koji je za Srbe bio fatalan, Srbi su izbače­ ni iz igre, koju su sami počeli i bili svedeni na ulogu nemoćnih posmatrača onoga što se dešava. Golica pitanje: da li su, i koliko za takav sticaj okolnosti, bili krivi oni srpski politički ljudi, koji su u emigraciji govorili u ime Srba? Dati tačan i iscrpan odgovor na ovo pitanje veoma je teško a da se čovek, i nehotično, ne ogreši o grupu stare gospode, koja se našla u kolu u kome nije ni umela ni mogla da igra. Dobija se utisak da ova stara gospoda, sve čestiti i rodoljubivi ljudi, nisu u m e l a da shvate suštinu onoga što se, u okrilju jednoga krvavog rata, dešavalo u svetu pa i kod nas u zemlji. Oni su ušli u n o v u situaciju sa sasvim s t a r i m merilima i shvatanjima i njihovo smenjivanje na vlasti daje utisak igre dokonih ljudi, koji nečim razbijaju dosadu učmale svakidašnjice. Narod u zemlji se grči u ognju građanskog rata; zemljom vijore sablasti tuđinske propagande; tuđinski agenti intoniraju zavedenom narodu pesmu „što se trava više kosi, to sve bolja raste"; a ta „tra­ va" — to su bile srpske glave, koje su žudele i za slobodom i za ne­ čim boljim i pravičnijim. Genije naroda se bunio i trzao, osećao je neku kob u koju se srlja dok zavodnički glasovi tuđinske propa­ gande sladostrasno opijaju svoje žrtve. Za svo ovo vreme dok je zemlja gorela u ognju uništenja, koji je potpirivan sa više stana, grupa dobro materijalno obezbeđenih ljudi u Engleskoj igrala se partijske politike, odmerala i merila snage partisko-političkim klju­ čem, kao da se ni u zemlji ni u svetu nije ništa desilo i dešavalo. Pa, ipak se ne može reći da su ovi ljudi, nedorasli i vremenu i mestu na kome su se našli, ž e l e l i z l o . Sami obespućeni onim partijsko-političkim nasleđem koje su poneli iz zemlje, oni su bili sputavani i interesima i političkim kombinacijama onih, koji su im dali pribežište. Kada su već za tuđe interese ubacili svoju zemlju u 784

rat, koji nisu umeli da vode i iz kojeg su pobegli glavom bez obzira, morali su i dalje ostati na tome putu. Teško je verovati da, bar neki od njih, nisu videli kob koja melje naciju ali su, svakim danom, postajali svesniji da su im i mogućnosti akcije male i da su im ruke vezane. Pozvani, igrom događaja, da budu d r ž a v n i c i , oni su sticajcm okolnosti morali biti p o s l u š n i c i onih, koji su sledili svoje interese. Dragutin D. Nikolić je zabeležio iz razgovora sa dr Momčilom Ninčićem i ovo. Ninčić mu je rekao: „ . . . Mi nismo u mogućnosti da odlučujemo o našoj sudbini. Ova zavisi od odnosa Anglo-Saksonaca i Rusije. Van svake sumnje je da postoji i to ve­ liko nepoverenje Engleza i Amerikanaca prema Rusima1'91). U okvirima ove stvarnosti morala se kretati i spoljna politika jugoslovenskih vlada u emigraciji: one su morale raditi tako da se ne zamere nijednoj savezničkoj strani, ali da uvek imaju u vidu da se, pre svega, moraju potčinjavati britanskim interesima. Prvi spoljnopolitički akt u emigraciji bilo je potpisivanje grčko-jugo­ slovenskog ugovora, koji je bio načinjen po želji Engleza, ali bez pitanja Sovjetskog Saveza, što im je zamereno. Slobodan Jovano­ vić veli da mu je Bogom olov rekao, „da taj akt nije trebalo zaklju­ čivati bez izričitog odobrenje njegove vlade — sam fakt da smo ga držali u toku stvari nije bio dovoljan"92). Jugoslovenske vlade, sve dok su bile sastavljane od političko-partijskih grupa, imale su ko­ rektne odnose prema Sovjetskom Savezu i ovaj prema njima, ali je to, u suštini, bilo samo prividno. To se videlo najbolje po držanju sovjetske vlade prema molbama jugoslovenske vlade, da Moskva odlučno utiče na Tita i jugoslovenske komuniste i da im naredi da priznaju komandu generala Mihailovića što oni, razume se, nisu hteli učiniti"93). Sovjetska vlada se, po običaju, zaklanjala iza K ominterne (dok ova nije bila formalno raspuštena). Bogom olov je rekao Jovanoviću „da njegova vlada ne preuzima nikakvu odgo­ vornost za aktivnost Kominterne i, u svakom slučaju, odnosi izm e­ đu Mihailovića i pojedinih partizanskih grupa su naša unutrašnja stvar, u koju sovjetska vlada ne želi da se meša"94). Englezi su, opet, nerado gladali na unapređivanje odnosa jugo­ slovenske vlade sa Sovjetima. Zbog toga nije ni došlo do sklapanja ugovora sa Sovjetima: „A ko naši odnosi sa Rusima, veli Jovanović, nisu zbog engleskih interesa mogli postati intimniji, ne može se reći ni da su se bili pogoršali. . . Rusko poslanstvo bilo je podignu­ to u rang ambasade . . . Podizanje ruskog poslanstva u rang amba3!) Dragutin D. NikoJić, Jedan od svedoka . . str. 291. 92) Slobodan Jovanović, Ninčićeva spoljna politika. U „Z a p is i..., str. 75. 93) Živan L. Knežević, Đeneral Mihailović i SSSR. Sa službenim memoran­ dumom i dokumentima, str. 1-17; umnoženo na šapirografu. 94) Na istom mestu, str. 10.

785

sade jeste važan čin ne samo s gledišta posebnih rusko-jugoslovenskih odnosa, nego i sa gledišta opšte slovenske solidarnosti1195). Englezima je smetala i poseta kralja Petra II Sjedinjenim Am e­ ričkim Državama, koja je tada ocenjena kao uspeh (kralj Petar II stigao je u Vašington 24. juna 1942. godine) jer je Ruzvelt ne samo lepo primio Kralja, nego je i njemu i Srbima obećao svoju zaštitu. „K raljev dolazak u Ameriku pozdravila je sva američka štampa, tako da je Jugoslavija u ovim danima privukla na se pažnju svet­ ske javnosti. Interesovanje za jugoslovenske političke događaje bilo je veliko1196). U to vreme, krajem juna i početkom jula 1942. godine, kralja Petra II su pozdravile i one srpske i hrvatske grupe, koje su se kasnije opredelile za Tita: „ . .. U ime Hrvatske zajednice pozdravio je kralja Petra g. Butković, a u ime Srba oko „Slobodne reči11 gg. V oja Gaćinović i Mirko Marković. U ime srpskih radnika iz Amerike, njihov vođa Mirko Marković predao je Kralju 1000 dolara, kao dar ustanicima u zemlji, odnosno njihovom vođi Draži Mihailoviću1197). Za tadašnju spoljnu politiku Momčila Ninčića pisao je Slobodan Jovanović: „K ao što je pokušavao da se približi Rusiji, tako je po­ kušavao da se približi i Sjedinjenim Državama. On je jako nasto­ jao da Kralj učini posetu predsedniku Ruzveltu. To nam je, govo­ rio je on, potrebno iz dva razloga. S jedne strane, da zainteresujemo Sjedinjene Država jače za naše stvari; s druge strane, da pokaže­ mo da naša vlada, iako privremeno nastanjena u Londonu, nije po­ stala potpuno zavisna od Engleske. Idn, kad ga je Ninčić izvestio o Kraljevom putu u Ameriku, nije ničim dao primetiti da taj put odobrava. Baš uoči Kraljeva polaska na put, ja sam, slučajno, i sasvim uzgred, pomenuo Idnu da se, ne znam više koja stvar, može odgoditi do Kraljeva povratka iz Amerike; Idn je gotovo zlovoljno zapisao: ,,A šta ima Kralj đa ide u Am eriku1198). Ovu svoju posetu Americi i Kanadi opisao je sam kralj Petar II u svojim Memoarima99). Bio je dva puta kod Ruzvelta, koji ga je toplo primio i obećao izdašnu pomoć za Mihailovića, koju je tre­ bao da organizuje general Bili Donovan100). Kralj se vratio u Eng­ lesku 29. jula 1942. godine . . . Ubrzo iza Ninčića došao je Milan Grol za ministra spoljnih poslova, ali su i mogućnosti i politika vla­ de ostali isti. Engleski pritisak na vladu se sve više pojačavao. Obra­ zovanjem vlade dr Božidara Purića predstavnici srpskih partijskopolitičkih grupa bili su isključeni od uticaja na tok poslova vlade. 85) s>6) 9?) 98)

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 77. Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 118. Na istom mestu, str. 120-121. Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 77. 9 9 ) King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 135-168. 100) Na istom mestu, str. 135, 149, 165.

786

Kada je Purića bio zamenio Šubašić pokazalo se jasno da su i Engle­ ska i Amerika napustile nacionalnu stvar Jugoslavije, a time i srp­ sku stvar: KPJ, sa Josipom Brozom Titom na čelu, sve je više pre­ uzimala vođenje jugoslovenske politike.

6.

Dolaskom dr Ivana Šubašića na čelo vlade, uz puni pristanak Vinstona Čerčila, nastalo je u p a d l j i v o s k r e t a n j e u l e v o , koje je bilo upereno protiv stava i držanja sve četiri dotadašnje emigrantske vlade, koje su se trudile da, pored opredelenja za Ju­ goslaviju, štite i srpske nacionalne interese, koji su sve više ugro­ žavani. Slobodan Jovanović, i na osnovu svojih studija i iz svoga neposrednog iskustva kao predsednik vlade, bio je došao do uverenja da su Englezi bili mnogo više na strani Hrvata, nego na strani Srba: ,,U Engleza je, veli on, bez sumnje uvek bilo nepoverenja prema Srbima, ali pored toga bilo je i nedovoljnog razumevanja stvari. Njima je izgledalo sasvim prirodno da Hrvati traže autono­ miju, ali su se čudili da Srbi traže to isto . . . Englezi su se bili toli­ ko udubili u Hrvatsko pitanje da su ceo jugoslovenski problem svo­ dili na to pitanje. Oni nisu uviđali da Jugoslovenski problem, pored jedne hrvatske strane, ima i jednu srpsku stranu, — ili o toj srpskoj strani nisu hteli voditi računa. U svakom slučaju, i prilikom spora­ zuma Maček-Cvetković, i docnije prilikom sporazuma Tito-Subašić oni su se ponašali tako kao da ih odzivi Srba na te sporazume ne brinu m nogo"101). Ovo, možda, i zbog srpske pocepanosti. Vladimiru Milanoviću, pomoćniku ministra spoljnih poslova, rekao je, 6. novembra 1942. godine, Džordž Rendel: „Prilike u vašoj emigraciji su strašne. Opća je impresija da se niko više ne svađa nego v i . .. Ja činim sve što mogu da što više poboljšam vaš položaj. Ali Vam moram reći da kod engleskih faktora niko od saveznika ne uživa tako rđavu repu­ taciju kao vi. Samo svađe i razdori. Vas bije glas da niko ni s kim nije“ . Govoreći privatno Rendel je rekao: „Ja sam mišljenja da Ju­ goslavija ne može ponovo da postoji. Prilike su se tako nesretno razvijale i razvijaju se, da je nemoguće ponovo stvoriti Jugoslavi­ ju "102). Slobodan Jovanović je, i pored svega šta je bilo i šta se dešavalo, verovao da Srbi moraju biti za Jugoslaviju. U jednome pismu, koje je ostalo i bez datuma i bez imena onoga kome je namenjeno, Jova101) Slobodan Jovanović, Jugoslovensko pitanje. U „Zapisi" . . . , str. 57. 102) Vojmir Kljaković, Promjena politike Velike Britanije prema Jugosla­ viji u prvoj polovini 1943. godine. U „Jugoslovenski istorijski časopis11, 3, 1969, str. 26.

787

nović je pisao: „ . . . U Jugoslaviji je ujedinjenje svih srpskih zema­ lja ne samo izvršeno, nego je još dobilo i međunarodno priznanje. Pitanje je da li bismo, i posle razbijanja okvira Jugoslavije, mogli na to priznanje u punoj meri računati. Danas je potpuno obelodanjeno da je prilikom Prvog svetskog rata Velika Britanija bila pro­ tivna stvaranju Velike Srbije, i da je samo u okviru Jugoslavije pristala na ujedinjenje svih srpskih zemalja. Koliko u teritorijal­ nim sporovima između nas i Hrvata britanska diplomatija naginje Hrvatima, najbolje pokazuje Maček-Cvetković sporazum, kome je ona kumovala"103). Odraz toga shvatanja Engleza, kojima su za celo vreme emigrant­ skih vlada, hrvatski predstavnici služili i kao obaveštači, bilo je dovođenje Ivana Šubašića koga je kralj Petar II više m o r a o nego što je h t e o primiti. Šubašićeva veza sa Titom, i pored Čerčilove patronaže, nije bila slučajna. Kada se našao u Americi Šu­ bašić se nastanio u N jujorku i uhvatio vezu sa Hrvatima u emigra­ ciji, kojima se, u neku ruku, stavio na čelo. U Njujorku je bio for­ miran i Jugoslovenski informativni centar (dalje kao JIC) koji će, vremenom, postati centar za borbu protiv Konstantina Fotića i ju­ goslovenske vlade u Londonu, čiji predstavnik je on bio. Članovi ovoga JIC, od strane Hrvata, bili su: dr Ivan Šubašić, dr Bogdan Radića, dr Ante Smith Pavelić. Radića je, od proleća 1943. godine, vodio Presbiro ovoga JIC104). Konstantin Fotić je, od samoga početka, zapazio antisrpski rad ovoga JIC. On je, 8. decembra 1942. godine, o tome pisao Ninčiću, koji je bio ministar spoljnih poslova: „Još pre osnivanja ovoga Biroa ja sam predviđao da će njegov rad biti uglavnom skoncentrisan u dva pravca: a) Umanjivati značaj sprskoga doprinosa i srpske akcije u ovome ratu i kompromitovati sve srpske vrednosti; b) izno­ siti veštačke činjenice i izmišljene izveštaje o stavu Hrvata u ovo­ me ratu kako bi se u Americi steklo uverenje da je hrvatski dopri­ nos sav na strani saveznika i da su hrvatske žrtve i napori barem onoliko isti kao i srpske"105). Tako je, stvarno, i bilo. Hrvatska grupa i JIC povela je smišlje­ nu akciju protiv generala Mihailovića u Americi. Bilo je jasno: na­ padati generala Mihailovića a isticati otpor u zemlji bilo je moguće samo onda ako se Mihailoviću suprostavi Tito i ako se koristi okol­ nost da je Tito Hrvat. Bogdan Radića ističe kako su oni iz hrvatske grupe ,,u razgovorima sa američkim novinarima i činovnicima ame­ ričkog War Information Office-a nastavili kampanju protiv gene­ rala Mihailovića, ističući u tim razgovorima da je njegova akcija 103) „Poruka", broj 53-54 od januara-marta 1959, str. 43-44. 104) Bogdan Radića, O radu Hrvata u U SA za vrijeme prošloga rata. (U „Hrvatska revija", god. VII, mart 1957, str. 54). 105) Na istom mestu, str. 54.

788

potpuno zastala i da se danas bore jedino partizani i „zeleni kadar", koji se stvara u Hrvatskoj"106). Sa ovim ciljem izdat je i sastav „The Truth About the Croats" (Istina o Hrvatima), koji je napisao dr Ante Smith Pavelić. „Tendencija ovoga sastava je da prikaže Pavelićev režim u Hrvatskoj kao potpuno p r o t i v n a r o d n i , dok je ogromna većina hrvatskog naroda na strani dr Mačeka i ogor­ čeno daje otpor silama Osovine. Uz taj sastav priložen je jedan Me­ morandum o generalu Nediću i njegovom režimu, čime se jasno išlo na to da se američkoj publici prikaže r a z l i k a između ova dva režima, jedan Pavelićev, protivnarodni, a drugi Nedićev, koji se oslanja na dobar dio narodnih snaga u zem lji"107). Radića priznaje da je bilo teško pred zapadnim saveznicima pri­ kazati Hrvate onim što, u to vreme, oni stvarno nisu bili: narodom koji doprinosi saveznačkoj pobedi. „ .. . Nekolicina nas, veli Radića, koji smo se nalazili u toj savezničkoj kom poziciji imali smo muke kako da savezničkom svijetu razjasnimo neobično složenu i neos­ vijetljenu poziciju Hrvata kod kuće"108). Radića je ovu svoju akciju razvijao najviše u listu T h e N a t i o n . On piše: „ . . . J a sam u toku samoga rata uzeo u odbranu hrvatski narod, raskrinkavši ve­ likosrpsku diplomati ju i vodeći velikosrpski deo kraljevske vlade, smatrajući da je to bila m oja dužnost kao pojedinca, sina toga na­ roda"100). Cilj Radičin i grupe oko njega bio je tada ovo: kada nije bilo moguće cepati Jugoslaviju, bilo je „jedino što je preostajalo: one­ mogućiti uspostavu veliko-srpskog hegemonizma, koji su personifi­ cirali srpska monarhija, srpska vojska, srpska birokratija i diplo­ macija. Pojava Tita i njegovog narodno-oslobodilačkog pokreta, ko­ ja je sistematski potiskivala u pozadinu Mihailovićev isključivi sr­ pski otpor, i koja je obavještavala savezničku javnost o tome, đa se borbe otpora vode na hrvatskom teritoriju, bilo u Dalmaciji, bilo u Gornjoj Hrvatskoj, bilo u Bosni i Hercegovini, polako ali sigurno mijenjala je u saznanjima savezničke javnosti sliku o Hrvatima i Hrvatskoj. Laž o tome da je čitav hrvatski narod bio satelit Osovi­ ne raskrinkava se naglo, kada su stizale vijesti o uspješnim operaci­ jama h r v a t s k i h p a r t i z a n a " 110). U svome oduševljenju za Tita i partizane Radića je neobuzdano falsifikovao činjenice i, bez obzira na sve činjenice, koje su poznate, proglasio partizanski pokret hrvatskim pokre­ t o m : „Za sve nas ostale, kao i za najveću većinu hrvatskih iseljenika, partizanstvo je bilo hrvatska pojava u hrvatskim zemljama, kroz 106)

Na istom mestu, str. 55. Na istom mestu. 108) Bogdan Radića, Hrvatska 1945, Minhen-Barcelona 1974, str. 6. i*>9) Na istom mestu, str. 6. no) Na istom mestu, str. 7-8.

107)

739

koju se moglo isticati naše suđelovanje u općem odporu svih demo­ kratskih naroda protiv fašizma i nacizma, Talijana i Nijemaca. Dok sam ja nastavljao takvim prikazivanjem hrvatskoga pitanja, dotle nisam osjećao da će me to kompromitovati toliko, i kod Šubašića i kod Kosanovića, kao i kasnije kod komunista kao hrvatskoga eks­ tremistu . . . Biti Hrvat nije bila laka stvar! .. . Činjenica da je Tito bio Hrvat i da su glavnine partizana bile Hrvati, kanda nije ničemu posebno pomagala. Bivši orjunaški unitarističko-jugoslovenski ele­ menat, posebno među Dalmatincima, ponovno je predvladavao, stideći se svega što je hrvatsko, i trpajući sve hrvatsko u ustaštvo . . . Kad bi Hrvati osjećeli da i po Jugoslaviji mogu doći do svojih osnovnih traženja, napori da ih se uvjeri da u njoj ostanu, ne bi bili ni utopijski ni izlišni. A li činjenica da najveća većina najmlađih Hrvata neće Jugoslaviju, nego traži svoju državu, prisiljava da se zamisli svaki odgovorni Hrvat, da je svako nastavljanje sadašnje utopije štetno ne samo za Hrvate nego i za Srbe. Ustrajati na tome da Hrvati moraju ostati u Jugoslaviji kad oni mogu postojati i bez iste, čini nam se ne samo uzaludnim nego i pogibeljnim . . . Pozicije su Hrvata da budu nezavisni i odgovorni u svojoj državi, dok su pozicije Srba da vladaju nad Hrvatima i nad ostalim narodima Ju­ goslavije"111). Začuđava, u velikoj meri, koliko je neobuzdani zamah Bogdan Radića, u ime Hrvata, davao s v o j i m f a n t a z i r a n j i m a o masovnom učešću Hrvata u otporu protiv sila Osovine. On je, bez osećanja mere, pisao: „ . . . Sa hrvatske strane nastojava se svim sredstvima da se stvori što povoljnija a t m o s f e r a za Hrvatsku za slučaj pobede saveznika. Veštačkim prikazivanjem hr­ vatskog učešća na strani saveznika, stalnim isticanjem hrvatskoga otpora kao nekog potpuno n e z a v i s n o g od neke z a j e d n i č ­ k e a k c i j e u Jugoslaviji, ide se za tim da Hrvatska kao takva bude smatrana kao jedan od članova Ujedinjenih Nacija i to jedan od najzaslužnijih za savezničku stvar. Nastojava se da se pitanje Hrvatske izvuče iz kompleksa opštih pitanja Jugoslavije i da se h r­ vatski interesi zaštite ma kakvo bilo riješenje buduće zajednice S r­ ba, Hrvata i Slovenaca; a da bi se ovoj propagandi dao „konkre­ tan karakter11 ona se zaklanjala za beskompromisnu jugoslovensku ideologiju. I dok Hrvati stalno ističu h r v a t s k u i n d i v i d u ­ alnost i hrvatsko ime dotle svako pominjan j e S r b a i s r p s k o g a i m e n a o d m a h se optužuje kao reakcionarno i šovinističko „Veliko Srpstvo11, da se time pomažu ciljevi neprijatelja. Otpor i žrtve srpskoga naroda na sve moguće načine umanjuju se, a samo pominjanje samog pokolja Srba u Hr­ vatskoj predstavlja se kao fašistička propaganda11113). Hl) Na istom mestu, str. 10, 13, 27-28. U2) Bogdan Radića, O radu Hrvata u U S A ..

790

str. 56.

I u jednom pismu, koje je dr Juraj Krnjević, početkom 1942. godine, dobio iz zemlje brani se hrvatski narod od optužbi da je so­ lidaran sa ustaškim režimom. Tamo stoji: „ . .. Čini nam se, prema vijestima izvana i inače, da se tamo misli da je cijeli hrvatski na­ rod, ako ne uz Pavelića, a ono bar kao pasivan posmatrač, indirektni krivac za ova djela nezapamćenoga terora, klanja, zatvaranja i svih bezakonja u ovoj dolini suza, koja se službeno naziva NDH . . . Bila bi najveća nepravda držati hrvatski narod krivcem za ta nedjela kada možemo sa sigurnošću utvrditi, da današnji vlastodršci nema­ ju za sobom ni tri posto hrvatskoga naroda"113). I pored ovih vesti iz zemlje, koje su samo delimično mogle biti tačne, hrvatska grupa u Londonu (Krnjević, Sutej, Bičanić) poku­ šali su da jednim svojim Memorandumom, poznatim pod imenom „Bičanićev Memorandum" pariraju ono što je bilo izneto u Memo­ randumu SPC o ustaškim zločinima nad Srbima (a što je bilo, u srazmeri sa onim šta je sve tamo učinjeno, veoma skromno i nepot­ puno)114). U Bičanićevom Memorandumu, u četvrtoj tačci, izneto je šta Hrvati očekuju od pobede saveznika. Traže jedinstvo cele hrvatske teritorije; svoju slobodnu upravu ,,s vjekovnim idejama o hrvatskoj državi"; mir i sporazum sa susednim narodima. Spremni su ,,u zajednici sa Srbima i Slovencima, u granicama Jugoslavije, produbiti svoj savez sa Srbima i Slovencima. Oni nemaju prigo­ vora na formiranje bilo političkih, bilo ekonomskih i kulturnih kon­ federacija sa drugim narodima". Izjašnjavaju se protiv vladavine grube sile i tlačenja i nadaju da će pobediti pravda i na međuna­ rodnom planu „na čemu Hrvati osnivaju svoje političko djelova­ n je "115). Branko Čubrilović, koji je objavio gornje tačke ovoga Bičanićevog Memoranduma, veli: „Kao što je Memorandum SPC uneo mnogo zabune i raznih tumačanja, tako je ovaj Bičanićev Memo­ randum izazvao buru protesta sa strane Srba, a naročito srpskih reakcionara. On je bio jedan od razloga da su srpsko-hrvatske borbe pojačane i u Londonu i u Americi. U svojim napadima Srbi su tvr­ dili da je Bičanić po sporazumu sa Krnjevićem i Sutej om, predao taj Memorandum velikim saveznicima . . . To je bila prva odbrana hr­ vatske emigracije protiv uopštavanja koje je sve jače dolazilo sa srpske strane, da se nedaće i bratoubilački rat u zemlji prebace, uglavnom, na hrvatske vođe i čitav hrvatski narod . . . I ovde je u 3) Vojmir Kljaković, Jugoslovenska vlada u emigraciji i saveznici prema pitanju Hrvatske 1941-1944. U „Časopis za suvremenu poviest", broj II-III, 1371, poseban otisak, str. 107). 11s) Na istom mestu, str. 109. 115) Na istom mestu, str. 110.

učinjena ista krivica kao i kod Memoranduma SPC, što se ovako suptilne i važne stvari nisu prečistile najprije u redovima vlade i tek potom preduzimane razne akcije pojedinaca"116).

7. Suprostavljanje ova dva Memoranduma jedan drugome i njihovo upoređivanje nije bilo ni logično ni moralno opravdano. Nigde se ne okrivljuje c e o hrvatski narod, ali se nije moglo, a ni smelo, prećutati da su ustaše svoje zločine vršile u i m e h r v a t ­ s t v a i da je bila dužnost onih Hrvata, koji su osuđivali ustaše, da osude i zločine i mentalitet iz k o g a su oni p r o i z a š l i . To je, u izvesnoj meri, 14. avgusta 1941. godine, uči­ nio dr Juraj Krnjević u svome govoru, koji je održao preko radija BBC. K rnjević je, osvrćući se na Pavelića, rekao: ,,S nedelima što ih ta izdajnička družba čini nad Srbima hrvatski narod nema ništa zajedničkoga. Narod u domovini ne može radi besprimjernoga tero­ ra otvoreno dići svoga glasa. Zato to činim ja kao glavni predstav­ nik hrvatskoga naroda u inozemstvu i odavde, iz slobodnog Londo­ na, najodlučnije protestiram što se takvo nešto čini tobože u inte­ resu hrvatske narodne stvari. Takvi zločini tuđi su hrvatskom na­ rodnom karakteru, i najveću bi pogrješku učinio onaj, koji bi pois­ tovjetio hrvatski narod s nedjelima šačice pokvarenih hrvatskih poluinteligenata . . . Ja poznajem srpski narod kao politički školo­ van i siguran sam da će sada, kada ga šačica hrvatskih izdajnika progoni, točno praviti razliku između tih neljudi i hrvatskoga na­ roda, koji i sam trpi — i prema tome udesiti svoje držanje. Kod toga treba misliti i na ovo: zajednički naši neprijatelji, fašistička Italija i Hitlerova Njemačka- podstrekuju svoje janičare, da bi stvorili ne­ premostivi jaz između Srba i Hrvata i učinili nemogućim njihov za­ jednički život. Tuđinci hoće time smrtonosno pogoditi Jugoslaviju i onemogućiti njenu obnovu. Zato ne nasedajmo neprijatelju"117). Ovo svoje, uglavnom pozitivno, držanje prema tragičnim zbi­ vanjima u zemlji, odnosno u NDH, imao je K rnjević pre nego što je bio upoznat sa sadržinom Memoranduma SPC, koji je doneo iz zemlje dr Miloš Sekulić, koji je stigao u London 4. novembra 1941. godine. Istoga meseca pojavio se, kao pokušaj obesnaženja Memo­ randuma SPC, Memorandum Rudolfa Bičanića, koji je bio napisan na sedam stranica i zajednički je rad Bičanića, Krnjeviča i Suteja118). O Memorandumu SPC govorio je sa respektom čak i dr Branko Čubrilović: „ . . . Izvještaj je veoma pomno i obazrivo rađen. Za ii6) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 75-76. ni) Navodi kod V. Kljakovića, Jugoslovenska vlada . . ., str. 104. 118) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 62.

792

svako tvrđenje o ubistvu ovog ili onog čovjeka, tražilo bi se, pored onoga koji je dao izjavu, više svjedoka. Tek kad bi se na ovakav na­ čin utvrdila istina za svaki događaj, unosilo se to na papir"119) . . . Memorandum SPC morao je i na Krnjevića napraviti snažan uti­ sak kada se on rešio da, 8. maja 1942. godine, izjavi: „Strašno je i grozno ono, što se događalo kod nas posijednih deset mjeseci, a naj­ strašniji su zločini počinjeni nad nevinim Srbima. Ja kao Hrvat i kao član Hrvatskog seljačkoga pokreta koji je uvijek i beziznimno odbijao upotrebu sile u političkoj borbi, nemam dovoljno riječi da izrazim svoju bol radi tih zločina i da ih osudim "121). Ima, međutim, dokaza da je o v a k v o K rnjevićevo držanje bilo namenjeno stranoj javnosti, a da se on u odnosu na Hrvate drukčije držao, i drukčije mislio. Konstantin Fotić navodi kako je uspeo da nagovori bana Subašića da na jednom sastanku američkih Hrvata, koji je držan 9. i 10. novembra 1941. godine, osudi ustaške zločine122). Na banketu, koji je držan 10. novembra, Subašić je po­ kazao telegram, koji je bio dobio od Krnjevića i Sutej a, u kome se kaže da je dokumenat, objavljen u „Srbobranu" od 6. novembra 1941. godine (Memorandum SPC), „sasvim falsifikovan od šovini­ sta na Srednjem Istoku i da sadrži sasvim neosnovane napade na hrvatski narod i na katoličku crkvu. Ovaj dokumenat, koji je ob­ javljen protivno odluci donetoj na sednici vlade, ne slaže se sa te­ legramom primljenim kasnije od našeg ministra u T urskoj"123). Dr Ilija Sumenković, tada jugoslovenski poslanik u Turskoj, pori­ cao je da je uopšte slao takav telegram: „Naprotiv, u svome sledećem telegramu g. Sumenković je ne samo potvrdio prvi izveštaj, nego je dao više detalja o zločinima, koji su brojno porasli nared­ nih dana"124). Iako je ban Subašić stajao, bar zvanično, na jugoslovenskoj li­ niji radio je, s jedne strane, u sporazumu sa Krnjevićem i Sutejom, a s druge strane se držao sa onom grupom prokomunista i ko­ munista jugoslovenskog porekla, koji su počeli sve više razvijati antisrpsku propogandu u SAD. Sto je JIC postao centar propagande za Tita i partizane ima da se, bar jednim delom, zahvali i dr Ivanu Subašiću. Konstantin Fotić piše: „Ban Hrvatske Subašić, na raznim javnim sastancima optuživao je Mihailovića zbog saradnje sa nepri­ jateljem, dok su zvanična lica JIC davala otvorenu podršku Titu u govorima preko radija i u člancima u štampi. Zvanični Bilten JIC donosio je izveštaje iz partizanskih izvora koji su se odnosili na H9) 120) 121) 122) 123) 124)

Vojmir Kljaković, Na istom mestu, str. 109. Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 62-63. Navedeno kod V. Kljakovića, Jugoslovenska vl ada. . str. 104. Constantin Fotitch, The W ar W e lo st. . . , str. 129-130. Na istom mestu, str. 130-131. Na istom mestu, str. 131.

793

Mihailovića a nisu nikada propustili da objavljuju izmišljene optu­ žbe i time povećavaju konfuziju o stvarnom stanju u Jugoslaviji1*125). U skladu sa promenom pravca britanske i američke politike pre­ ma Jugoslaviji i sve upadljivijim napuštanjem generala Mihailovi­ ća jačao je i u Americi antisrpski front. U njemu su sarađivali i proustaški elementi među Hrvatima i prokomunisti i komunisti jugoslovenskog porekla, koji su još 1943. godine osnovali Ujedinjeni odbor južnoslovenskih Amerikanaca. Najistaknutija ličnost ove gru­ pe bio je Luj Adamič, koji se bio pročuo kao pisac. Sa hrvatske stra­ ne bili su istaknuti: dr Ivan Šubašić, dr Bogdan Radića i Stjepan Lojeno, urednik „Narodnoga glasa". Sa srpske strane bili su: Mirko Marković, urednik „Slobodne reči", Sava Kosanović, Srđan Priča i jedna grupa sveštenika SPC na čelu sa Nikolom Drenovcem, koji je kasnije postao urednik „Slobodne reči". Meta napada obadve ove grupe, koje su zajedno radile, bili su general Mihailović i Konstan­ tin Fotić koga je Ivan Šubašić smenio 10. juna 1944. godine, samo deset dana pošto je položio zakletvu kralju Petru II126). I u ovoj akciji, izrazito antisrpskoi, gledao je Bogdan Radića prevagu srpskih komunista nad hrvatskom. „Hrvatski komunisti, veli on, na čelu sa Stjepanom Lojenom, nisu bili ni nacionalno ni ideološki izgrađeni, tako da su cjelokupnu liniju operacija vodili isključivo srpski komunisti. Svako isticanje ili naglašavanje hrvat­ skog položaja u oslobodilačkoj borbi bilo je zazoruo srpskoj vode­ ćoj ekspozituri. Vrlo često, da ne kažem gotovo uvijek ostajao sam sam, jer su Hrvati komunisti podlijegali srpskoj liniji. Kod toga me nije podupirao ni ban Šubašić, čije su veze s komunistima išle putem Savice Kosanovića, jer je Šubašić vodio uglavnom jugoslo­ vensku liniju. Hrvati su u savezničkom svetu samo jaki, ukoliko stoje na gledištu Hrvatska u Jugoslaviji, ili kako je on neprestano isticao „slobodna Hrvatska u slobodnoj Jugoslavi ji"127). Na liniji svoga zalaganja za održanje Jugoslavije, što je bila i Titova linija, Šubašić je pokušavao da kod Amerikanaca što više ocrni dr Božidara Purića i njegovu vladu. Nju je Šubišać u razgo­ voru sa Donovenom, 26. avgusta 1943. godine, označio kao im itaci­ ju 6. januara 1929. godine. Šubašić se trudio da se što bolje plasira i kod Amerikanaca: „G ovoreći o Hrvatima (sa Donovenom) Šuba­ šić je rekao, da oni poslije rata žele slobodu; dalje da je suradnja nacionalnih i komunističkih borbenih snaga u toku rata potrebna, ali da nema straha, da bi poslije pobjede komunisti mogli preo vla­ dati. Nakon što je general Danoven saopštio Šubašiću, da će u skorom vremenu doći do savezničkog iskrcavanja duž istočne jadran­ ske obale, dalji razgovor bio je posvećen tome pitanju, Šubašić se 125) Na istom mestu, str. 188. 126 ) Na istom mestu, str. 288. 127) Bogdan Radića, Hrvatska 1945 . .., sir, !).

794

izjavio spremnim svesrdno surađivati sa savezničkim vlastima, ali uz uvjet, da od odgovornih američkih činbenika dobije jemstva o poslijeratnom položaju Hrvatske"128). Subašić je predlagao da pre invazije treba pokušati da se sjedi­ ne svi borbeni elementi tako da prvenstvo bude imao Tito. Pri tome se Subašić zalagao da se unapred reši i pitanje šta će biti sa d o m o b r a n c i m a , koje je onačavao kao n e u t r a l n u vojsku129). Predlagao je, da on (Subašić) ode u Bari i sa njim Bogdan Radića i Josip Mohorović, sa namerom da uhvate vezu sa zemljom. Jedan plan da Ruzvelt primi Subašića nije se ostvario, ali je Subašić, 19. oktobra 1943. godine, poslao pismo Ruzveltu. U pismu je Subašić predstavio sebe i izložio svoj rad i pokušao da uzme u zaštitu hrvat­ ski narod, „da bi ga se suditi u svjetlosti istine"130). Kada su Purić i Fotić doznali za Subašećevu akciju protestvovali su zbog toga131). U međuvremenu je Subašić uspeo da preko Milana Martinovića, ministra finansija u Purićevoj vladi, proturi budžet o Banovini Hr­ vatskoj, ali je Purić to obustavio: ,, . . . Time je stvoren još jedan sukob u emigraciji između predstavnika jugoslovenske vlade i Bana Hrvatske"132). Subašić je pokušao da između Kralja i Purića izazo­ ve sukob. On se, 30. oktobra 1943. godine, obratio Kralju jednim Memorandumom, koji mu je uputio preko Britanske ambasade133). Subašić ističe u Memorandumu da je sve učinio, i da čini, da očuva jedinstvo Jugoslavije: „ . . . Ako se jedinstvo Jugoslavije ne može sačuvati preko kralja Petra, treba pokušati da se očuva Kruna, a ako to nije moguće, mora se sve poduzeti da se očuva jedinstvo preko naroda. To se može postići, ako se ukloni sve, a ja naglaša­ vam sve, što smeta jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, jer bez ja­ kog jedinstva tih naroda, svaki od njih je osuđen na propast“ 13‘!). Ne bi se moglo reći, da srpskim predstavnicima u emigrants­ kim vladama nije bio jasan i cilj i smisao stava hrvatskih predstav­ nika, koji su imali pred očima mnogo više u ž e hrvatske interese, nego opšte interese Jugoslavije i, posebno, srpske interese koji su bili veoma ugroženi. Na sednici vlade, držanoj 23. oktobra 1942. godine, rekao je Miša Trifunović: „ . .. Gospodo Hrvati, iz ovih i ovakvih fakata je jasno, odmah po dolasku u London i u Ameriku počeli ste propagandu za velikohrvatsku nacionalnu politiku; zaš­ to tačno ni sam ne znam. Verovatno zato da za tu politiku zađobi128) Ante Smith Pavelić, Dvije akcije bana Subašića (Hrvatska revija, god. X , sveska 4) (1960, str. 633). 128) Na istom mestu, str. 634-635. 130) Na istom mestu, str. 636. 131) Na istom mestu, str. 637. 132) Na istom mestu, str. 638. 133) Na istom mestu, str. 638. 134) Na istom mestu, str. 640.

795

jete bilo zvanične krugove engleske i američke bilo javno mišljenje ovih zemalja ili oboje ujedno11135). Hrvatima je, stvarno, uspelo i jedno i drugo. Još pre nego što je rat bio završen bili su, tada odgovorni srpski predstavnici u Ve­ likoj Britaniji i Am erici ocrnjeni kod vodećih britanskih i američ­ kih vodećih faktora i time onemogućeni. Kada su oni to shvatili bi­ lo je već kasno. Događaji su bili prešli preko njih i u odlučivanju 0 sudbini Jugoslavije oni nisu mogli imati udela. U ime Jugoslavije, sasvim suprotno interesima srpskoga naroda, odlučivali su Hrvati. Bogdan Radića je zabeležio da mu je, u februaru 1945. godine, Mi­ ša Trifunović u Londonu rekao: „Dobro ste i pametno vi Hrvati to udesili. Eto, molim Vas, ovaj Ban, pa Tito. I Maček u Zagrebu, svi ste skupa. Lepo vi vodite stvari. Ja nisam nikada mislio da su Hrva­ ti tako vesti i pametni. Ovaj vaš Ban dobro s Čerčilom, a Tito sa Staljinom, pa zar to ne znači voditi pametnu politiku?! A vidite, molim Vas, nas! Čika Slobodan, profesor, znalac ustavnog prava, a slab političar. Onaj Ninčić, sav gluv, jedva se kreće. A ovaj naš Petar, izgubismo svo vreme da ga oženimo, pa šta od svega toga?11136). Bili su, na sve strane jad i čemer. Radića je opisao raspoloženje Beograda o „danu slobode11 1954. godine: „ . . . Beograd, stari Beo­ grad, čaršija i sve ono što čini srpstvo — pokunjeno, nezadovoljno 1 prosto da im suze frcaju iz očiju. Posećujem svoje stare beograds­ ke prijatelje. U kućama teška tuga. Svugdje se žale: naši se vra­ tili nisu! Niti će se vratiti! Skamenjeni i ošamućeni. Novo Kosovo — kažu neki. Drugi primećuju — Srbija je izgubila rat11137). Menica hazardera od 27. marta 1941. godine bila je naplaćena.

135) Na istom mestu. 136) Bogdan Radića, Hrvatska 1945 . . . , str. 152. 137) Na istom mestu, str. 168.

BIBLIOGRAFIJA Za rad na ovoj knjizi pisac je upotrebio delom izvorni materijal, a delom literaturu koja se odnosi na problematiku ove knjige. Pisac se trudio da či­ njenice, iznete u knjizi, budu što bolje osvetljene. Iz mase knjiga, pisanih o problemima, koji se ovde obrađuju, uzimane su one, manje tendenciozne a više objektivne u prikazivanju odnosnih događaja. Izvori i podaci iz arhiva navedeni su na odgovarajućim mestima u tekstu. To se odnosi i na Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naro­ da. Pisac je imao na raspoloženju i sve brojeve „Borbe", koji su izašli za vre­ me rata; izvesni materijal iz nje ima izvorni karakter, naročito ono što se odnosi na raspise i naređenja partijskih i vojnih vlasti. Spisak upotrebiljene literature daje se azbučnim redom:

Ante Pavelić — rešio je hrvatsko pitanje — Zagreb 1942. Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, Knjiga I., Beograd 1969. Archiv des Ausvoartigen Am tes, Bonn. Bundesarchiv, Koblenz am Rhein. Avakum ović, dr Jovan, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Lon­ don 1963.

Balen, Šime, Pavelić, Zagreb 1952. Bandović, Milan, Ustanak u Crnoj Gori (juli-avgust 1941). U „Knjiga o Draži“, I., Vindzor 1956. Biber, Dušan, Ustaše i Treći Rajh. U „Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd 1964. Bilinski, George, Tito. London 1949. Boban, Ljubo, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka povodom Zagre­ bačkih punktacija (Historijski zbornik, god. X V , 1962). Isti, Iz istorije odnosa između Vladka Mačeka i Dvora u vrijeme šestojanuarskog režima (Historijski zbornik, god. X V III, 19'65). Isti, Maček i politika HSS 1928-1941, Zagreb 1974. (I, i II). Isti, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), Zagreb 1973. Brockdorf, Werner, Kollaboration oder Widerstanđ, Miinchen 1968. Broz, Josip Tito, Borba za socijalističku demokratiju, V. Beograd 1953. Broz, Josip Tito, Borba i razvoj KPJ između dva rata (Prilog „Politici" od 24. V. 1977). Colić, Mladen, Takozvana Nezavisna država Hrvatska 1941, Beograd 1973. Cvetić, Bosa (zajedno sa redakcijom), Zene Srbije u NOB, Beograd 1975. Cvetković, Dragiša, Povodom članka Radoja Kneževića o 25. i 27. martu (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951). Isti, Povodom čerčilovih Memoara (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951). Isti, Dokazi Radoja Kneževića (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951). Isti, Srpsko-hrvatski Sporazum (1939). (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1952).

797

Isti, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941 (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10).

Isti, K a k o se dalje imao razvijati Srpsko-hrvatski sporazum (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1954). Isti, „Srpska Borba“, ,,Iskra“ i ,,Sinđikalist“ o namesničkom režimu u kra­ ljevini Jugoslaviji (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1954). Isti, Misija generala Petra Pešića (Dokumnti o Jugoslaviji, Pariš). Isti, Dr Milan Gavrilović (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš). Isti, Braća Knževići i 27. mart (Dokumnti o Jugoslaviji, Pariš 1955). Isti, Razgovori u Berthsgađenu (Dokumenti o Juguoslaviji, Pariš 1956). Isti, Jugoslavija i razvoj međunarodne situacije između dva rata (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V I — decembar 1960). Isti, Solun i Trojni pakt (Glasnik SIDK „Njegoš", sv. X I — juni 1963). Isti, Atinska konferencija (Glasnik SIDK „Njegoš", sv. X III — juni 1964). Cerčil, S. Vinston, Drugi svetski rat. Tom III: Velika alijansa. Beograd 1964. Isti, Drugi svetski rat, tom V I; Triumf i tragedija, Beograd 1964. Isti, Drugi svetski rat, tom V ; Obruč se zatvara, Beograd 1964. Čolaković, H. Drago, Jasenovac. 21. VIII. 1941. — 31. III. 1942, Sarajevo 1948. Čolaković, Rodoljub, Zapisi iz oslobodilačke borbe, Zagreb 1951 Čubrilović, dr Branko, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1946. Čulinović, dr Ferdo, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1958. Isti, Stvaranje nove Jugoslavije, Zagreb 1959. Isti, Jugoslavija između dva rata, I, II, Zagreb 1961. Isti, Dvadeset sedmi mart, Zagreb 1965. Isti, Okupatorska podela Jugoslavije, Zagreb 1970. Dalton, Hugh, The Fatefull Years. Memoirs 1931-1945, London 1957. Damjanović, Milica, Napredni pokret studenata Beogradskog univerzite­ ta. Knj. I, Beograd 1966; knj. II: Od 1929. do .1941, Beograd 1974. Deakin, F. W., Britanija i Jugoslavija 1941-1945. (Jugoslovenski istorijski časopis, 2 ,1963). Isti, The Embatteled Mountain, London 1971. Dedijer, Vladimir, Dnevnik, II, Beograd 1946; III, Beograd 1950. Isti, Dnevnik. Drugo izdanje (sažet u jednu knjigu), Beograd 1951. Isti, Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Beograd 1953. Isti, Tito speaks. His selfportrait and Struggle with Stalin, London 1953. Dokum enti o protivnarodnom radu i zločinima jednoga dijela katoličkog klera, Zagreb 1946. Dokum enti o izdajstvu Draže Mihailovića. Knj. I, Beograd 1945. Dožić, dr Gavrilo, Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Pariz 1974. Drugo zasedanje AVNO J-a, izdato 1943. Dragnich, N. Alex, Titos promised Land Yugoslavia. New Jeresy 1954. Dragutinović, Drag., Kako sam video 27. mart 1941. (Glasnik ISKD „Nje­ goš" sveska IX . — juni 1962). Dudić, Dragojlo, Dnevnik, Beograd 1956. Dilas, Milovan, Memoar of a Revolutionary, New York 1973. Isti, Wartime, New York 1977. Đonović, J. Dušan, Dokumenti (Glasnik ISKD „Njegoš", sveska decembra 1960). Isti, Dokumenti. Pomoć u novcu kraljevske jugoslovenske vlade đeneralu Mihailoviću (Glasnik, sveska za decembar 1961). Đonović, Jovan, Veze sa Dražom Mihailovićem sa Srednjega Istoka i Severne Afrike (Glasnik ISKD „Njegoš", sv. 1 — juni 1958). Isti, Izveštaji đeneralu Mihailoviću iz kraja 1943. i 1944. godine (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. III — juni 1959).

798

Isti, Veze sa Mihailovićem sa Srednjega Istoka (Glasnik SIKD ,,Njegoš“. sv. IV — decembar 1959). Isti, Telegrami Đenerala Mihailovića o engleskim misijama u svom štabu i engleskoj politici na terenu (Glasnik SIKD „Njegoš11, sv. V — juni 1960). Isti, Telegrami Draže M ihailovića. . . (Glasnik SIKD ,,Njegoš“, sv. V I — decembar 19C0). Produženje u Glasniku SIKD „Njegoš", sv. V II — juni 1961. The Eden Memoirs: The Reckoning, London 1965. Fricke, Gerst, Kroaten 1941-1944. Der „Unabhangige Staat“ in der Sicht des deutschen Bevollmachtigten Generals in Agram, Glaise von Horstenau, Freiburg 1972. Fotić, A. Milan, Izgubljeni put. I deo, Minhen 1961. Fotitich, Constantin, The War We Lost. Yugoslavias Tragedy and the Failure of the West, New York 1948. Gligorijević, dr Branislav, Napad Ljotićevaca na studente Tehničkog fa­ kulteta u Beogradu, u oktobru 1940. i rasturanje Ljotićevog „Zbora" (U „Istorijski glasnik", 2 — 1963). Isti, Politički pokreti i grupe s nacionalističkom ideologijom i njihova fu­ zija u Ljotićevom „Zboru" (U „Istorijski glasnik", 4 — 1965). Gregorić, Danilo, So endete Jugoslawien, Leipzig 1943. Grđić, Radmilo, Zapadni srpski krajevi i Draža (U „Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956). Isti, Doprinos Primorskih Hrvata (U „Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956). Hoptner, B. Jakob, Jugoslavija u krizi 1934-1941. Preveo sa engleskog dr Časlav M. Nikitović, Minhen 1964. Horty, von Nikolaus, Ein Leben fiir Ungarn, Bonn 1953. Hory, Ladislaus-Brosait Martin, Der Kroatische Ustascha-Staat 1941- 1945, Stuttgart 1964. Hurem, Rasim, Pokušaj nekih građanskih muslimanskih političara da Bos­ nu i Hercegovinu izdvoje iz NDH (Godišnjak istorijskog društva Bosne i Herce­ govine, god. X V I, 1965). Isti, Kriza u NOP u Bosni i Hercegovini krajem 1941. i početkom 1942, Sarajevo 1972. Ivanović, D. Predrag, Ko su Ljotićevci? Čikago 1954. Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Stenografske beleške i dokumenti sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću, Beograd 1946. Jedan izveštaj o odgovornosti za puč (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10) Jareb, Jere, Pola stoljeća hrvatske poviesti, Buenos Aires 1960. Jelić-Butić, Fikreta, Ustaše i NDH, Zagreb 1977. Jovanović, Slobodan, Mihailovićevo delo („Knjiga o Draži", II, 1956). Isti, Dražin Mit („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956). Isti, Zapisi o problemima i ljudima 1941-1944. London 1976. Jovanović, dr Dragoljub, Ljudi, ljudi . . . Medaljon 46 umrlih savremenika sa fotografijama, Beograd 1975. Jukić, Ilija, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda, London 1965. Karapandžić, M. Borivoje, Građanski rat u Srbiji 1941-1945. Cliveland 1953. Isti, Jugoslovensko krvavo proleće, Cliveland 1977. Kard.elj, Edvard, Politička i vojnička strategija narodnooslobodilačkog ustanka i socijalističke revolucije i Titova stvaralačka uloga u njenom konci­ piranju i realizovanju, (Prilog „Politici" od 28. II. 1977). King Peter of Yugoslavia, A King's Heritage, New York 1954. Kiszling, Rudolf, Die Kroaten. Der Schicksalweg eines Stidslawenfolkes Graz-Koln 1956.

799

CUssiold, Stephan, Whirlwind. A n Accopunt of Marshal Tito's Rise to Power. London 1949. K ljaković, Vojmir, Promjena politike Velike Britanije prema Jugoslaviji u prvoj polovini 1943 godine. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", 3. 1965). Isti, Jugoslovenska vlada u emigraciji i saveznici prema pitanju Hrvatske 1941-1944. (U „Časopis za suvremenu povijest, II-III, 1971, poseban otisak). K nežević, L. Radoje, Knez Pavle, Hitler i Solun. („Poruka", broj 2, 1951). Isti, Odluke u Belom Dvoru od 28. X . 1940. („Poruka", broj 4-5, 1951). Isti, Prva gerila u Evropi. („Poruka", broj 8, 1952). Isti, Bojište sa tri protivnika. („Poruka", broj od 1. II. 1953). Isti, Organizovanje otpora. („Poruka", broj 13 od 16. VI. 1953). Isti, Cvetkovićevi „dokumenti" o Jugoslaviji. („Poruka", broj 14 od 1. VIII. 1953). Isti, Medved i lav. („Poruka", broj 17 od 1'6. X II. 1973). Isti, Svetlost i senke. („Poruka", broj 23. od 16. X . 1954). Isti, Slobodan Jovanović u politici. („Poruka", broj 53-54 od 1959). Isti, Počeci pokreta otpora. („Knjiga o Draži", 1). Isti, Značaj Mihailovićeve gerile. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956). Isti, Slovo ,,Z“. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956). Kom nenić, Vasilije, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres — u janua­ ru 1944. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X II I — juni 1969). Kontić, Jovan, Viktor Emanuilo na Cetinju. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. IV — decembar 1959). Konjhodžić, Alija, Muslimani i Treći srpski ustanak. (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. X V I — decembar 1965). K ošić, dr Mirko, Je li 27. mart 1941 bio plaćen? 1950. Isti, Grobari Jugoslavije. Ko je „drsko lagao", Oko 27. III. 1941. 1951. K ostelski, Z., The Yugoslavs. The history of the Yugoslavs and their states to the creation of Yugoslavia. New York 1952. Kostić, N. Boško, Za istoriju naših dana, 1949. Isti, Istina o Milanu Nediću, Milwaukee 1965. Isti, Oficiri, pučevi i politika, Milwaukee 1964. Kostić, M. Lazo, Ko je kriv za zločine nad Srbima u NDH — pravna i so­ ciološka rasprava, Švajcarska 1972. Isti, Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu. Prema izjavama njiho­ vih saveznika, Cikago 1974. Isti, Dodatak knjizi „Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu". Prema izjavama njihovih saveznika, Melburn 1975. K rakov, Stanislav, General Milan Nedić. Knj. I: Na oštrici noža. Minhen 1963. Isti, General Milan Nedić, knj. II: Prepuna čaša čemera, Minhen 1968. Lavorence, Christine, Irregulere Adventure, London 1946. Ljotić, V. Dimitrije, Iz moga života, Minhen 1952. Isti, U revoluciji i ratu, Minhen 1961. Maclean, Fitzroy, Eastern Approaches, London 1949. Isti, Disputed Barricade, London 1957. Maček, dr Vladko, In the Struggle for Freedom, New York 1957. Martin, David, A lly Betrayed. The uncensored story of Tito and Mihailovich, New York 1946. Marić, Mihailo, Kralj i vlada u emigraciji, Zagreb 1966. Marjanović, Jovan, Velika Britanija i narodnooslobodilački pokret u Ju­ goslaviji 1941-1945. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", 2, 1963). Isti, Ustanak i nacionalnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963. M artinović-Bajica, Petar, Milan Nedić, Cikago 1956.

800

Mati, dr Josef, Jugoslawien im zweiten Weltkrieg. U „Osteuropa — Handbuch: Jugoslawien, Koln-Graz 1954. Meštrović, Ivan, Uspomene na ljude i događaje, Zagreb 1969. Mikuž, Metod, Slovenci v stari Jugoslaviji. Oris zgodovine Slovencev 19171941, Ljubljana 1965. Milazzo, J. Matteo, The Chetniks movement and the Yugoslavresistance London 1965. Milošević, Aleksandar, „Golgota". Crna jesen. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956. Milutinović, Nikola, Vojni puč i 27. mart, Beograd 1960. Isti, Od Marseljskog atentata do Trojnog pakta, Beograd 1963. Mitrović, Dojčilo, Zapadna Srbija 1941, Beograd 1975. Morača, Pero, Odnosi između KPJ i Kominterne od 1941. do 1943. (U „Ju­ goslovenski istorijski časopis", 1-2, 1964). Nedić, Milan, Govori generala Nedića, Beograd 1943. Neubacher, Hermann, Sonder-Auftrag Siidost 1940-1945. Bericht ednes fliegende Diplomaten, Gottingen 1956. Newaman, Bernard, Titos Yugoslavia, London 1952. Nikitović, dr Časlav, Mi smo vršili mobilizaciju, a oni su izvršili kapitu­ laciju. (Dokumenti o Jugoslaviji). Isti, Istina o 25. i 27. martu. (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951). Isti, Zaključak jedne izazvane diskusije. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1951). Isti, Od centralizma do federalizma. (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1952). Isti, Posle deset godina. Jedan bilans. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1951). Isti, Jugoslavija prema Evropi od 3. X I. 1939. do 15. IV. 1941. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1954). Isti, Pogibija Vojka Čvrkića i slovo ,,Z“. (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10). Nikolić, D. Dragutin, Jedan od svedoka, Rim 1977. Nikolić, R. Miloje, Sećanje na Baski kongres. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956). Novak, Viktor, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948. Novak, Karlo, Pokret otpora u Sloveniji 1941-1943. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956). Ostovich, P. D., The Truth about Yugoslavia. With an introduction by Ivan Meštrović, New York 195'6. Pavlović, P. Gr., general, Iz Dnevnika gen. Jovana Leka. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X V — juni 1965). Pui'lo'uić, St. Košta, Pad Simovićeve vlade. (Glasnik SIKD ,,Njegoš“, sv. 2 — decembar 1958). Isti, Pad Jovanovićeve vlade. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. 4 — decembar 1959). Isti, Pad Purićeve vlade. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V II — juni 1961). Isti, O obrazovanju Namesništva. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. I X — juni 1962). Isti, Strogo poverljivi dosije Pretsedništva vlade. (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. X III — juni 1964). Isti, Ženidba kralja Petra II. Prema britanskim dokumentima, London 1975. Pavelić, Ante Smith, Kairska afera. (Savremene sveske 2). Isti, Britanci i Draža Mihailović. („Hrvatska revija" god. VII, vol. 3, 1977). Isti, Dvije akcije bana Šubašića. („Hrvatska revija", god. X . sv. 4, 1960). Parežanin, Ratko, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971. Isti, Moja misija u Crnoj Gori, Minhen 1974.

801

P ejović, Radivoje, Formiranje četničke nezavisne grupe nacionalnoga otpo­ ra. Pokušaj Vojislava Lukačevića da se odvoji od Draže Mihailovića. (U „Ju­ goslovenski istorijski časopis", 4, 1964). P erović, R. Vukašin, Enciklopedijski i politički komentar Genosida. Prva četnička enciklopedija, Minhen 1959. P etković, Dušan, četnička radio stanica „Karađorđe". (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. 3. — juni 1959). Isti, Kako je uspostavljena veza s đeneralom Mihailovićem iz Carigrada. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — juni 1960). Petrov, Vladimir, A Study in Diplomacy. The Story of Artur Bliss Lane, Chicago 1971. Plenča, Dušan, Međunarodni ugovori Jugoslavije u toku drugog svetskog rata, Beograd 1962. Plećaš, Nedjeljko, S mora i iz vazduha u porobljenu otadžbinu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — juni 1960). Pribićević, Svetozar, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952. Purković, Al. Miodrag, Dragoljub Mihailović, Kratka biografija. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956). Radića, dr Bogdan, O radu Hrvata u U SA za vrijeme prošloga rata. („Hr­ vatska revija", god. VII, uart 1957). Isti, Hrvatska 1945, Minhen-Barcelona 1974. Ribar, dr Ivan, Politički zapisi, knj. I, Beograd 1948; knj. II, Beograd 1949; knj. III, Beograd 1951; knj. IV, Beograd 1952). Isti, Iz moje političke suradnje (1901-1965), Zagreb 1965. Roucek, S. Josef, Balkan Politics, International Relations in no mans Land, Staford, Californija 1949. Seitz, B. Albert, Mihailović oax or hero? Columbus, Ohio, 1953. Simić, Sima, Prekrštavanje Srba za vreme Drugog svetskog rata, Titograd 1958. Smodlaka, Josip, Partizanski dnevnik, Beograd 1972. Spomenica „Bratstva". Uredio Alija Konjhodžić, Toronto 1974. Stambolić, Petar, Martovski događaji 1941. (Prilog „Politici" od 26. V. 1977). Stevanović, dr Miladin, Kako su partizani sudili. („Politika" od 14.-27. VIII, 1976). Stojadinović, dr Milan, Ni rat ni pakt, Buenos Aires 1963. Stojanović, Milan, Sećenja na generala Dražu Mihailovića. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — decembar 1969). Subbotić, dr Ivan, O zaveri protiv života kralja Aleksandra. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I V — decembar 1964). Sepić, Dragutin, Pisma i memorandumi Frana Šupila (1914-1917), Beograd 1967. Tajni dokum enti o odnosima Vatikana i ustaške NDH. Zagreb 1952. Terzić, Velimir, Jugoslavija u aprilskom ratu, Beograd 1963. Todorović, J. Borislav, Beleške oficira za vezu („Knjiga o Draži", I, Vind­ zor 1956). Tomasevich, Jozo, W ar and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945. The Chetniks, Standford, 1965. Tomić, N. Nikola, Pakt, puč i rat, Melburn 1967. Isti, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn 1971. Topalović, dr Živko, Ideje vodilje. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956). Isti, Rastanak sa zemljom. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956). Isti, Pokušaj smenjivanja Draže Mihailovića. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956). Isti, Poslednji pokušaj. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

802

Isti, U mučnim danima. („Poruka", broj 42, od 16. III. 1957). Isti, Pokreti nacionalnoga otpora u Jugoslaviji, 1941-1945, Pariš 1958. Isti, Borba za budućnost Jugoslavije, London 1967. Trišić, P. Jovan, O Milanu Nediću, Komunističke neistine na suđenju Dra­ ži Mihailoviću, Vindzor 1960. Tuđman, Franjo, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave, Zagreb 1963. Isti, Velike ideje i mali narodi. Rasprave i ogledi, Zagreb 1970. Van Bergen, Hendrik, Genosse Feind. Unverćffentliche Dokumente iiber die Rote Armee, Bonn 1962. Vauhnik, Vladimir, Nevidna fronta. Spomeni, Buenos Aires 1965. Voigt, F. A., The World Verdict. General Mihailovich. Gloucester 1947. Isti, Pax Britanica, London 1949. V ujović, Đuro, O lijevim zastranjivanjima KPJ u Crnoj Gori u prvoj go­ dini narodnooslobodilačkog rata. („Istorijski zapisi", god. X X . sv. 24, 1967). Vujasinović, Todor, Ozrenski partizanski odred, Sarajevo 1950. Vujović, Ilija, Naš ratni ugovor sa Albanijom. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. III — juni 1959). Vujošević, Ubavka, Tito u Beogradu. („Politika" od 7. do 12. IV. 1977). Vukmanović, Svetozar-Tempo, Revolucija koja teče. Memoari. Knj. I, Beograd 1971. Vuković, M. Miodrag, Sa pukovnikom D. Mihailovićem od 6. do 14. IV. 1941. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — juni 1975). Vukčević, dr Radoje, Između pakta i rata — Pakt, (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. V — juni 1960). Isti, Između pakta i rata — rat. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V I — decem­ bar 1960). Isti, Na putu ka Teheranu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. IX — juni 1962). Isti, Tri teška greha prema srpskom narodu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — juni 1975). Isti, Na putu ka Jalti. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I — juni 1963(?). Isti, Otkrića pukovnika Mak Dauela. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I II — juni 1969). Isti, Od Jalte do Potsdama. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X III — juni 1964). Isti, Tragedija demokratije u Potsdamu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X IV — decembar 1964). Isti, Epilog tragedije iza zelenih stolova. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — decembar 1969). Isti, Jugoslavija i Trojni pakt. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — de­ cembar 1969). Isti, Simovićev Testamenat. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I — juni 1968). Isti, Na strašnom sudu, Cikago 1968. Vučković, Zvonimir, Obezbeđenje Kongresa. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956). MVatson, Hugh Seton, Osteuropa zwischen den Kriegen 1918-1841. Paderborn 1948. Wiischt, Johann, Jugoslawien wahrend des zweiten Weltkrieges, Zu einem Vortrag von Jovan Marjanović. U „Siiddeutsche Vierteljahresblatter", IV, 1, 1959). Isti, Beitrage zur Geschichte der Deutschen in Jugoslawien fur den Zeitraum von 1934 bis 1944, Kehl am Rhein 1966. Isti, Bevolkerungsverluste Jugoslawiens im zweiten Weltkrieg. Kehl am Rhein 1966. Isti, Jugoslavien und das Dritte Reich. Eine dokumentierte Geschichte des deutsch-jugoslawieschen Beziehungen von 1939 bis 1945, Stuttgart 1969.

803

Zečević, Vasilije, Od Podgorice do Gradiške. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. VIII. Zec, T. Nikola, Deset dana ratovanja. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. 1 — juni 1958). Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugo­ slaviji, Beograd 1952. Zonjić, Uroš, Konferencija u Šahovićima i Ravnogorska omladina. (Glas­ nik SIKD „Njego", sv. X X I V — juni 1975). Isti, Od uspeha do poraza. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X IV — decem­ bar 1969). Zivanović, M. Sergije, Treći srpski ustanak, knj. I, Cikago 1962; knj. II, Cikago 1962. Isti, Đeneral Mihailović i njegovo doba, Cikago 1966.

804

REGISTAR LIČNIH IMENA1) A Aćimović, Milan, ministar, 299, 303, 306, 509, 510, 529 Alajbegović, Mehmed, ministar 669 Altmayer, Branimir, vođa nemačke grupe u NDH, 746 Andrej (Ivan Prezelj), general, 532 Avakumović, Ivan, pisac, 383, 385, 392 (i u navodima u tekstu) Avgustinčić, Avgustin, vajar, 563 Auer, Ljudevit, ministar, 340 Andres, Ivan, ministar, 165 Antić, Milan, ministar Dvora, 10, 215, 226 Antonesku, diktator Rumunije, 291 Armstrong, britanski general, šef voj­ ne misije kod D. Mihailovića, 476, 479, 480, 481, 482, 483 Atherton, Terence, novinar, vođa je­ dne misije u Jugoslaviji, 627, 628, 629 Artuković, Andrija, ministar NDH, 733 Ataturk, Kemal-paša, 14

B Babović, Spasenija-Cana, prvak KPJ, 329, 547, 559, 583, 585 Bakarić, dr Vladimir, jedan od vode­ ćih članova SKJ, 566 Bakić, Mitar, bio na raznim funkcija­ ma, 94 Bandović, Milan, profesor, 417, 439, 441 Banjanin, Jovan, prvak SDS i mini­ star, 258 Barjaktarević, Jovan, profesor, okru­ žni načelnik, 319 Barać, dr Ljubomir, lekar, prvak JNP ,,Zbor“, 372 Baćević, Petar, četnički vojvoda, 492, 529

Basariček, Đuro, poslanik HSS, 141, 143 Badžak, Milan, narodni poslanik, 65 Bebler, dr Aleš, prvak KPJ, 561 Begović, Vlajko, prvak KPJ, 120 Bejlej (W. S. Bailey), šef britanske mi­ sije kod D. Mihailovića, 469, 470, 471, 472, 476, 478, 481, 482, 485, 503 Bešlić, Nikola, ministar, 165 Biber, Dušan, general, 82 Biroli, Pirzio Alessandro, 295 Boroš, Edvard, pukovnik, 549 Borota, Ištvan, partizanski krvolok, 582 Boris, kralj Bugarske, 11, 183, 293 Brale, Božidar, rimokatolički svešte­ nik, 664 Broz, Josip-Tito, 111, 113, 114, 120, 237, 284, 333, 361, 381, 400, 408, 409, 410, 411, 413, 414, 430, 432, 434, 463, 497, 499, 500, 520, 522, 523, 528, 540 (i dalje), 571, 781, 782, 785, 786 Budak, dr Mile, hrvatski književnik, ustaški prvak i ministar, 148, 655, 665, 666, 669, 671, 672, 679, 681, 691, 692, 693, 722 Budisavljević, dr Srđan, prvak SDS, ministar, 93, 110, 234, 253, 649 Burić, dr Viktor, biskup, 703 Buna, Vasilije, komunistički aktivis­ ta, 237, 589

c Cankar, Izidor, ministar, 646 Cincar-Marković, Aleksandar, minis­ tar, 12, 15, 18, 19, 20, 26, 33, 37, 42, 45, 46, 49, 165, 189, 190, 192, 195, 196, J) Imena, koja se češće, pominju, označena su na ukupnim stranicama u tekstu.

805

197, 199, 200, 204, 214, 219, 222, 252, 276, 370, 521 Cvetković, Dragiša, pretsednik vlade, 16, 26, 33, 34, 44, 78, 88, 92, 93, 95, 101, 105, 128, 158, 162, 163, 164, 165, 170, 172, 181, 182, 184 189, 190, 192, 193, 194, 195, 196-199, 201, 208-222, 258, 159, 281, 284, 298 Cvijović, Josif, mitropolit, 293

c Galeazzo, Ciano, ministar, 13, 14, 20, 23, 29-41, 49, 159, 160, 215, 217, 662 Corović, dr Vladimir, profesor univer­ ziteta, 109, 120

c Caki, Ištvan (Istvan Csaky), ministar, 20, 21

Čvrkić, Vojko, ministar, 456 Cernozemski, Vladimir, atentator na kralja Aleksandra, 119 Čolaković, Rodoljub, pisac i prvak SKJ, 376, 379, 409 Churchill, S. Winston, 178, 179, 180, 131-203, 238, 239-241, 246, 249, 265, 266, 267, 278, 407, 431, 432-433, 464465, 474, 475, 486, 488, 631-637, 638646, 648, 649-654, 778, 782, 783, 787 Čubrilović, dr Branko, prvak SZS, ministar, 93, 130, 165, 252, 282

D Dabić, sekretar Beogradskog univer­ ziteta, 119 Daković, Marko, odvokat, ministar, 233, 251, 252, 276, 288 Dalton, Hugh, 224, 241, 242, 4'65 Damjanović, Miodrag, general, 317, 369, 370 Dangić, Jezdimir, major, 373-388, 390392, 504, 613 Danić, Milan (Dijamantštajn), 80-85 Diniela, partizanka, 335-336 Dankelmann, general, 303-304, 353 Dauel, Mak, 489, 491, 510, 522, 523, 535 Davidović, Ljubomir, šef Demokrats­ ke stranke, 142, 149, 150, 156 Deakin, Frederick William, 178, 240, 468, 475, 627, 630, 637, 645, 646 Dedijer, Vladimir, novinar, istoričar, prvak KPJ, 541, 543, 548, 554, 584, 593, 602, 608, 627, 629, 630

806

Dedijer, dr Olga, lekar, supruga Vla­ dimira Dedijera, 554, 566 Deva, Džafer, vođa jugoslovenskih Albanaca, 297 Dimitrijević, Vojislav, Ing., koman­ dant puka SDK, 325 Dimitrov, Georgi, 545 Dinić, Tanasije, ministar, 301 Dobrosavljević, Jovan, major, koman­ dant puka SDK, 325 Dokić, Đuro, general, ministar, 304, 306 Donovan, William, 182, 183, 184, 243 Dožić, dr Gavrilo, patrijarh, 62, 63, 104, 204, 206, 207, 221, 227, 229, 231-238, 245, 249, 251, 271, 275, 531 Draganović, dr Krunoslav, katolički sveštenik, istoričar, 703 Draškić, Panta, general, ministar, 365 Drinčić, upravnik grada Beograda, 116, 128 Drljević, dr Sekula, vođa crnogorskih separatista, 142 Dugonić, Rato, prvak SKJ, 594 Dudić, Dragojlo, seljački pisac, jedan od vođa partizana u Srbiji, 350, 595, 610, 613, 614, 617 Dučić, Jovan, pesnik i diplomata, 29

Đ Đilas, Milovan, književnik, prvak KPJ i jedan od vođa partizana, 105, 106, 107, 108, 114, 115, 235, 237, 262-263, 411, 553-556, 565-570, 571, 578, 597, 603-606, 624-629, 633-634, 645 Đonović, Jovan, diplomata, 412, 477478, 487, 494 Đorđević, Ceka, pomoćnik ministra. 454, 455 Đorđević, dr Irinej, episkop, 221, 231 Đorđević, Voja, ministar, 87 Đorđević, Milorad, ministar, 23 Đorđević, Momčilo, kapetan, koman­ dant artiljerijskog diviziona SDK, 325 Đorđević, Doka, okružni načelnik, 319, 320 Đujić, Momčilo, sveštenik, četnički vojvoda, komandant Dinarske divi­ zije, 319, 328, 517, 528, 534 Đuričić, Boško, partizan, 584 Đurić, Radoslav, major, četnik, zatim partizan, 618 Đuzepe, Markoni, papski legat u NDH, 697, 704

Đukanović, Blažo, general, 372 Đurišić, Pavle, kapetan, četnički voj­ voda, komandant crnogorskih čet­ nika, 326, 327, 328, 373, 417, 440, 441, 507, 525, 526, 527, 528, 529, 534, 535

F Feriš, Lin (Lynn Farish), američki oficir, 634, 635 Filipović, Ljudevit, 164 Filov, Bogdan, Bugarin, pretsednik bugarske vlade, 12, 557 Fotić, Konstantin, diplomata, 249, 435 Fotić, Milan, advokat, 82 Fregl, Ivan, major, 324

G Gavrilović, Vojislav, agent Kominterne, 552, 553, 562 Gavrilović, dr Milan, vođa SZS, di­ plomata, ministar, 24, 24-27, 178, 229, 230, 252, 260-261, 274, 487 Glavaš, dr Radoslav, franjevac, usta­ ša, 717, 718 Georgijev, Kimon, Bugarin, vođa ,,Zvena“, pretsednik vlade, 10, 551 Gligorijević, dr Branislav, 124, 125, 128, 130 Gray, Eduard, 136 Grđić, Radmilo, novinar, 65, 441, 444, 445 Gregorić, D. Danilo, novinar, 186, 191, 192, 195 Grol, dr Milan, vođa Demokratske stranke, ministar, 170, 223, 234, 251, 649, 763, 769 Germogen, episkop, mitropolit HPC, 608, 714, 715-718 Gering, Herman (Goring Hermann), 42, 49 Gorkić, Milan, sekretar C K -a KPJ, 115 Guberina, dr Ivan, franjevac, ustaša Gutić, dr Viktor, ustaški vođa, logor­ nik u Banja Luci, ubica Srba, 679, 680

H Hadžić, Hakija, profesor, 725 Hadžihasanović, Uzeir-aga, 734 Hadson, Bil-Marko (Bili Hudson), vo­ đa britanske misije kod D. Mihai­ lovića, 411, 412, 465, 466, 467, 471, 484, 506,'616, 626, 627, 631

Has, Herta, supruga Josipa Broza Ti­ ta, 555 Helm, Hans, 711, 713, 716 Heren (Von Heeren), nemački posla­ nik u Beogradu, 24, 25, 99, 187, 190, 209, 216, 253, 255, 256, 260 Hitler, Adolf, vođa nemačkog Rajha, 18-22, 37-38, 41-42, 47-48, 74, 77, 88, 91, 189, 190, 193, 194-195, 197, 199, 203, 210, 215, 217, 239, 240, 256, 258, 264, 268, 279, 280, 281, 287, 288, 291, 303, 305, 310, 391, 397, 398, 517, 565, 566, 570, 652, 653 Hođera, Svetislav, vođa ,,Borbaša“, ministar, 59, 88, 91 Horstenau, Glaise (Glaise von Horste­ nau), 544, 555 Horty, Nikolaus, poglavar Mađarske, 287, 288, 291, 292

I Idn, Antony, ministar spoljnih poslo­ va, 180, 181, 196, 197, 198, 224, 264, 265, 648 Ilić, Bogoljub, general, ministar vojni, 271, 276, 277, 763, 773 Ilić, Mihailo, profesor Univerziteta, 16, 41 Ineni, Ismet, predsednik Turske repu­ blike, 179 Ivanić, dr Stevan, lekar, prvak JNP ,,Zbor“, 89 Ivezić, Stojan, student, 106

J Jakšić, Pavle, profesor, vođa partiza­ na, 335 Janković, Momčilo, ministar, 306 Jednjak, Ljuben, 701 Jevđević, Dobroslav, novinar, četnič­ ki prvak, 527 Jevtić, Boško, ministar, predsednik vlade, poslanik na strani, 65, 89, 90, 92, 101, 103, 105, 158, 252, 258 Jerković, Nebojša, vođa partizana u Mačvi, 308, 330 Jojić, Risto, profesor, ministar, 300 Joka, Dimitrije, sveštenik, 702 Jonić, Velibor, profesor, ministar, 65, 306 Jonić, Borivoje, general, 317, 319 Jovović, Jakov, kapetan, četnički ko­ mandant, 226, 227, 236 Josifović, Stanislav, ing., komesar, 315

807

Jovanović, Blažo, prvak KPJ i SKJ, 559 Jovanović, Dragi, upravnik grada Be­ ograda, 299, 315, 370 Jovanović, dr Dragoljub, profesor, vo­ đa levih zemljoradnika, 87, 88, 109, 223, 238, 607 Jovanović, M. Jovan, diplomata, 139, 149 Jovanović, Radivoje-Bradonja, vođa partizana, general, 592 Jovanović, Slobodan, profesor Univer­ ziteta, predsednik vlade, 52, 223, 226, 154, 156, 258, 276, 414, 456, 473, 474, 478, 761-763, 766-769, 770-778, 786-787 Jovanović, 2ivorad-„Španac“, parti­ zan, 580 Jukić, Ilija, pomoćnik ministra, 42, 204, 234, 240, 246, 273, 556, 724, 751 Juretić, dr Augustin, konzultor bis­ kupskih konferencija, 703

Kerečki, Sima, ing., 124 Keserović, Dragutin, četnički koman­ dant, major, 436 Keviš (Kewisch), pukovnik, 385, 386, 388, 389, 390, 394 Klisold, Stifen (Clissold, Stephan), 410 Knežević, Radoje, profesor, ministar Dvora, 86, 212, 213, 314, 223, 226-229, 243, 245, 246, 252, 274, 275, 400, 407, 412, 413, 454, 455, 473 Knežević, Živan, major, 226, 227, 229, 242, 243, 245, 24'6, 473, 486, 771 Kovačević, Vidak, pravnik, 445 Komnenić, Vasilije, 383, 425 Konstantinović, dr Mihailo, profesor univerziteta, ministar, 93, 130, 164, 165, 201 Korenić, dr Juraj, advokat, 81 Korošec, dr Antun, katolički svešte­ nik, vođa SLJS, ministar, predsed­ nik vlade, 90, 101, 149, 158 Kosanović, Sava, član vodstva SDS, K ministar, 156, 646, 649 Košić, dr Mirko, profesor, 183, 242, Kalabić, Nikola, četnički komandant, 243, 247, 251, 252, 253 501, 508, 509 Košić, Petar, general, 182, 225, 281 Kalaj, dr Janko, profesor, 703 Kostić, Boško, činovnik, pisac, 326, Kalafatović, Danilo, general, 273, 275, 363, 367, 368, 370, 520, 528, 529, 530 276, 278, 353 (i dalje utekstu) Kamperelić, Aca, 581 Kostić, Josif, general, 304, 306 Karapandžić, Borivoje, 365 (i dalje u Kostić, dr Lazo, profesor Univerzite­ tekstu) ta, 300 (i dalje u tekstu) Karađorđević, Aleksandar I, kralj, 9Košutić, dr Avgustin, prvak HSS, 152, 19, 27, 41, 42, 53, 54, 56-60, 61-64, 67, 153 101, 103, 105, 119, 143, 146, 153-155, G63 Krbek, dr Ivo, profesor, gradonačel­ Karađorđević, Pavle, knez-regent, 10, nik Zagreba, 164 11, 16-17, 21, 23, 24, 32-36, 39-45, 42Krek, dr Miho, ministar, 165, 252, 258, 46, 50, 65, 90, 92, 97, 100, 157-158, 290, 763 163, 165, 174, 182, 184, 185, 187, 196, Krakov, Stanislav, novinar, 94, 310, 197, 199, 203, 207, 208, 210, 217, 220, 334, 33'6, 355, 366, 369, 394, 395, 457, 222, 266, 267, 285 458, 710 Karađorđević, Petar II, kralj, 218, 222, Krnjević, dr Juraj, prvak HSS, mini­ 225, 226, 227, 231, 233, 244, 248, 269, star, 152, 153, 272, 273, 764, 770, 771, 274, 248, 269, 274, 275, 277, 278, 305, 781, 782 415, 431, 432, 488, 492, 493, 530, 602, Kvaternik, Slavko, pukovnik, zamenik 633, 634, 637, 638, 639, 640-650, 767, dr Ante Pavelića, 667, 668, 669 770, 776-778, 780-781, 786 Kuburović, Predislav, učitelj i novi­ Kardelj, Edvard, 112, 113, 284, 541, nar, 358 545, 54'6, 593, 604, 606, 634 Kuhar, Lovro, 560 Karneuti, Amadeo, 160, 161, 162 Kukalj, Vukajlo, učitelj, 580-581 Katić, dr Lovro, 754 Kukić, Ilija, pukovnik, 324 Kamber, dr Dragutin, 665, 689 Kulenović, dr Osman, zamenik PaveKaše, Sigfrid (Kasche Siegfried), 668, 713 lićev, 669, 725

808

Kulenović, dr Džafer, zamenik Pavelićev, 165, 168, 252, 272, 669, 752 Kulovec, Fran, ministar, 202, 252, 290 Kumanudi, dr Košta, ministar, '60 Kungla, Adalebert, činovnik Antikominterne, 711, 716

L Lalatović, Mirko, major, 618, 626 Laslo, Sabo (Laslo Szabo), general pukovnik, 20 Lašić, Đorđe, major, 373, 417 Lazarević, Svetolik, ,,Lunja“, ing. 122 Lazić, Dragoljub, apotekar, 420, 421 Lawrence, Christie, britanski oficir, 313, 314, 333, 334, 375, 411, 412 Levi, dr Avram, partizanski koljač, 580 Lenac, Vladimir, pravnik, 362, 363, 367, 406 Letica, Dušan, ministar, 306 Lobkowitz, Erwin, ustaški posmatrač u Rimu, 705, 720 Lorković, dr Mladen, ministar NDH, 712, 713, 719, 758 Luburić, Maks, ustaški prvak i koljač, 743, 744 Lukić, Dragomir, pukovnik, okružni načelnik, 454 Lukačević, Vojislav, major, četnik, 492, 493, 503

LJ Ljotić, Dimitrije, advokat, ministar, pretsednik JNP ,,Zbor“, 22, 53, 58, 60-69, 70-79, 80-89, 91, 92-97, 100, 117, 118, 119, 133, 172, 176, 185, 188, 189, 201, 220, 221-224, 251, 299, 302, 303-316, 319-320, 322, 324-328, 358, 362, 363, 367, 370, 372, 383, 408, 447451, 497, 515-520, 526, 534

M Maček, dr Vladko, vođa HSS, pođpretsednik vlade, 16, 34, 55, 56-58, 95, 101-105, 144-147, 153-158, 160169, 172, 199, 200-204, 219, 234, 258, 271, 273, 655, 656, 662, 667, 751, 758 Majsner, SS-general, šef nemačke po­ licije u Srbiji, 394 Maclean, Fitzroy, šef britanske misije kod partizana, 250, 434, 466, 481, 490, 626, 361, 633, 635, 367, 645, 647

Mandić, dr Nikola, pretsednik ustaš­ ke vlade, 649, 665, 758 Maksimović, Boža, ministar, 89 Maksimović, Toma, komesar Kome­ sarijata za izbegllice, 355 Marjanović, dr Čeda, ministar, 306 Marinković, dr Nikola, novinar, 128 Marinović, Žarko, student, 121, 125 Marković, dr Boža, profesor, 107 Marković, dr Lazar, ministar, 165 Marković, Miodrag, kapetan, koman­ dant puka SDK, 325 Marković, Momčilo-Moma, vođa par­ tizana, 552 Marčetić, profesor, 360 Martinović, Milan, ministar, 273 Martinović, Petar-Bajica, major, 318, 319, 366, 400 Marušić, Drago, 646 Masalović, Miloš, pukovnik, šef kabi­ neta generala Milana Nedića, 99, 368, 454, 455 Masterson, S. Thomas, 241, 242 Matić, Mitrofan, monah, pesnik, 581 Mati, dr Josif, profesor, 283, 385, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 504, 505 Mesić, Marko, ustaša, sovjetski gene­ ral, 563 Mešić, Adem-beg, ustaški prvak iz Bosne, 725 Meštrović, Ivan, vajar, 137, 147, 153, 154 Mifka, Spiridon, episkop HPC, 718, 719 Mihaiilov, Vanča-Ivan, 658 Mihailović, Dragoljub-Draža, 87, 88, 240, 284, 300, 301-302, 315-318, 323, 327, 330, 333, 352, 361, 364, 367, 370, 374, 404, 406 (i dalje u odnosnom tekstu), zatim: 563, 594, 609, 610620, 625, 626, 627, 631, 633, 634, 636, 638, 647, 769, 788 Mihailović, Ilija, posednik, prvak JNS, 520 Mihaldžić, Stanoje, ministar, 165 Mićašević, Ilija, major, komandant puka SDK, 325 Milanović, Života, narodni poslanik, 80 Millazo, J. Matteo, 384 Milićević, Vladeta, ministar, 30, 659 Minić, Miloš, prvak KPJ, 610, 611, 612 Milovanović, Kosta-Pećanac, vojvoda, 313, 314, 437 Miljković, Radovan, sveštenik, 448

809

Milutinović, Dragoljub, sveštenik, 568 Miletić, Vera, komunistkinja, 572, 589, 591 Mirković, Borivoje-Bora, general, 220, 221, 222, 228, 239, 241, 243, 245, 246, 247, 282, 761, 771, 773, 774 Milutinović, Ivan, prvak KPJ, 565, 566, 624 Mitkević, Grigorije-„Griša“, ruski emigrant, trovač, 71'6, 717 Mitrović, dr Čeda, rektor univerzite­ ta, 108 Mitrović, Mitra, profesor, prvak KPJ, 235, 237 Mišić, Aleksandar, major, 324, 611 Mišić, fra Alojzije, biskup, 689, 690 Mojić, Milorad, major, komandant pu­ ka SDK, generalni sekretar JNK ,.Zbor“, 325, 326 Moljević, dr Stevan, advokat, član četničkoga Nacionalnoga komiteta, 416, 417, 420, 422, 426 Mulalić, Mustafa, narodni poslanik, 736 Musakadić, Fehim, upravnik policije u Sarajevu, četnički pvrak, 732 Musolini, Benito, 10, 17-20, 27, 37-38, 39, 49, 88, 91, 194, 196, 217, 218, 252, 258, 290, 295 Mušicki, Košta, general, komandant SDK, 317, 322, 323, 324, 325, 370, 371,

N Nazor, Vladimir, pesnik, 563 Najdanović, Boža, novinar, 128, 129 Nedeljković, Slobodan, student, 121, 125 Nedić, Milan, general, predsednik Sr­ pske vlade, 13, 97, 98, 99, 100, 165, 217, 274, 296, 302, 303 (i dalje u od­ govarajućem tekstu), 447, 472, 497, 498, 507, 515-519 Nedić, Milutin, general, ministar voj­ ni, 116, 274 Nešković, dr Blagoje-„M ihailo“, 115, 503, 585, 591-592, 597 Nikić, Budimir, kopetan, 312, 319, 321 Nikitović, dr Časlav, ministar, 211, 282, 284, 456, 457 Nikolić, D. Dragutin, diplomata, 298 Ninčić, dr Momčilo, ministar, 26, 252259, 282, 268, 275, 764, 785, 786 Neuhausen, dr Franz, nemački opu­ nomoćenik za privredu u Srbiji, 84, 394, 395

810

Novaković, Ljubo, general, 628 Nojbaher, Herman (Neubacher Her­ mann), nemački poslanik u Beogra­ du i na Balkanu, 291, 326, 370, 396, 397-399, 500, 501-502, 507-509, 529

o Obrknežević, Miloš, činovnik, 716-718 Olćan, Mihailo, ministar, prvak JNP ,,Zbor“, 306, 312, 321, 372, 373 Olujević (Olujić), Marko, pukovnik, 365, 366 Orcšković, Jozo, 743 Orešković, Marko-„Krntija“, vođa partizana u Lici, 578 Ostojić, Zaharija, major, načelnik štaba D. Mihailovića, 626 Ostović, Pavle, istoričar, 140, 142, 154, 163 Oršanić, Ante, vođa ustaške omladine, 665 Oto, Hans (Otto Hans), Nemac, veza sa partizanima, 555

P Pavelić, Ante, „zubar", 60 Pavelić, dr Ante, vođa ustaša, poglav­ nik, 19, 31, 35, 272, 284, 294, 303, 398, 5'33, 564, 656-760 (i dalje) Pavlović, Dragoslav, pukovnik, 610, 611, 618 Pavlović, Radoslav, učitelj, okružni načelnik, 357, 358 Panić, dr Miloš, lekar, 580 Panić, Iliia, industrijalac. 551 Pantić, Branislav, pukovnik, 375, 504. 505-506, 609 Pantić, Dušan, ministar, 300 Pandža, Muhamed, vođa Muslimana, 731, 732 Papen, fon Franz (Franz von Papen), nemački poslanik u Beču i Ankari, 41, 196 Parežanin, Ratko, novinar, 328, 3C3, 373, 525, 528, 534 Paternoster, Mladen, student, 119 Pašić, Nikola, srpski državnik, 134, 135, 136-141, 157 Paunović, Davorjanka, studentkinja, Titova sekretarica, 568 Perić, Ninko, pretsednik Narodne sku­ pštine, 142 Perić, dr Đorđe, novinar, šef propa­ gande u vladi generala Nedića, 65

Pernar, Ivan, narodni poslanik HSS, 141 Perović, R. Vukašin, četnički prvak i pisac, 400 Petković, Vasilije, general, 269, 270, 281 Petrović, Božidar-Darko, ing., 312, 322 Petrović, Marisav, zemljoradnik, ko­ mandant puka SDK, 325, 336 (i dalje) Pešić, Petar, general, ministar vojni, 50, 51, 182, 202, 203, 205 Pijade, Moša, novinar, slikar, prvak KPJ, 380, 555, 564, 578 (Janko Đ u rović), 597, 598, 606, 628, 629, 634 Pipan (Slovenac), oficir, četnički ku­ rir, 363, 366 Pogačnik, Ljudevit, pukovnik, ko­ mandant Srpske granične straže, 315, 319 Popp, Philipp, evangelistički biskup u NDH, 695 Popovac, Ismet, četnički prvak u Her­ cegovini, 732 Popov-Tomov, Vlado,. 604, 606 (Bu­ garin, član AVNOJA) Popović, Koča, književnik, general, vođa partizana, 555 Popović, Žarko, pukovnik, 267 Popović, Miloš-Đurin, svršeni student filozofije, partizanski komandant, 302, 364 Popović, Đ- Milovan, profesor, uprav­ nik Zavoda u Sm. Palanci, 359 Popović. dr Dragojla, Iekar, upravnica Zavoda u Smed. Palanci, 359 Prgud, Adil, vođa Muslimana, 732 Pribićević, Svetozar, vođa SDS, mini­ star, 55, 110, 111, 144, 146, 149, 151, 152, 155 Pribićević, Adam, vođa SDS, posednik, 228, 228, 243, 244 Pržić, dr Ilija, profesor univerziteta, 119 Prodanov, Vikentije, srpski patrijarh, 293 Protić, Jeremija, ministar, 300 Purić, dr Božidar, književnik, posla­ nik na strani, pretsednik vlade, 433, 449, 486, 646. 777, 780, 781, 783, 794 Puk, dr Mirko, ministar NDH, 679, 681, 695, 722, 742

R Radić, Stjepan, vođa HSS, 139, 140, 141, 144, 151, 157 Radić, Pavle, poslanik HSS, 141, 143 Radovanović, Stevan, general, 308, 318, 320 Radović, Vukosav, sudija, 118, 286 Rajter, Jaša, novinar, 568 Raković, Predrag, četnički komandant, 521 Ranković, Aleksandar-„Marko“, pr­ vak KPJ, ministar, general, 284, 365, 537, 555, 556, 564, 566, 576, 587, 603, 609 Račić, Dragoslav, kapetan, četnički komandant, 330, 364, 443, 448, 501, 510, 534, 614 Račić, Puniša, narodni poslanik, 141, 142 Ribar, dr Ivan, advokat, pretsednik Narodne skupštine, pretsednik A V ­ NOJA, 78, 109, 110, 131, 141, 143, 148, 540, 541, 546, 598, 649 Ribar, Ivo-Lola, sekretar SKOJA, prvak KPJ, 78, 566, 587, 618 Ribar, Jurica, komunistički omladi­ nac, 78 Ribentrop, fon Joahim (Joahim von Ribbentrop), ministar spoljnih pos­ lova Nemačkoga Rajha, 45, 47, 49, 187, 192, 193, 195, 197, 198, 214, 391, 395, 396, 397, 398, 667 Ristić, Marko, književnik, komunisti­ čki ideolog, 558 Ritig, Svetozar, sveštenik, 756 Rupnik, Lev, general, pretsednik vla­ de Slovenije, 326, 328, 446, 532 Rušinović, Nikola, ustaški posmatrač u Rimu, 705, 706, 719, 720 Ruždi, Aras, turski ministar spoljnih poslova, 11, 14 Ruzvelt, Delano, 199, 464, 474, 637, 642, 646

s Sadiković, Sulejman, ing., 730 Saksida, T. Josip, oficir, 223 Serenc, Dušan, kraljevski namesnilt, 649 Simić, Božin, pukovnik, 25 Simović, Dušan, general, pretsednik pučističke vlade, 26, 27, 48, 49, 116, 182, 183, 209, 220, 223, 224, 226, 227, 229, 231, 232, 234, 235, 243, 245, 246,

811

247, 251-260, 261-271, 272-277, 285, 405, 414, 761, 766 Slijepčević, Aćim, major, načelnik Ađutantskog odelenja u štabu D. Mihailovića, 488, 489 Smodlaka, Josip, diplomata, 642, 644, 648, 650, 651 Solarrić, Milenko, major, 318 Spalajković, Miroslav, diplomata, 200, 349 Spaho, dr Mehmed, vođa Muslimana, 90, 101, 158 Stambolić, Petar, prvak KPJ i SKJ, 10, 11, 541, 542, 618 Stanišić, Bajo, pukovnik, četnički ko­ mandant, 440, 441 Stanojević, Aca, šef Radikalne stran­ ke, 90, 97, 149, 150 Staljin, Visarionović Josip, 22, 27, 94, 108, 109, 262, 633, 654 Stanković, Slobodan, novinar, 373 Stakić, Vladimir, advokat, 10-16, 32, 36-40, 217 Starčević, Ante, 670, 713, 722, 754 Stepinac, Alojz, nadbiskup, 692, ’697, 703, 720 Stojanović, Aleksandar, general, 308, 315 Stojanović, Milan, 488, 489 Stojadinović, Milan, pretsednik vlade, ministar, 9, 11, 14, 15, 19, 28, 31-32, 42, 44, 45, 49, 65, 69, 80, 85, 88, 90, 91-97, 101-105, 157, 158, 220 Stojilović, Vojislav-Voja, sveštenik, 581 Šupilo, Fran, političar, 134, 135-138

Š Šćepanović, Ljubomir, sveštenik, 97 Segvić, don Kerubim, 657, 754, 755 Simrak, dr Janko, unijatski biskup, 703, 755 Šuljak, Alija, muslimanski političar, 725, 726 Surlan, Vaso, sveštenik HPC, 717 Šubašić, dr Ivan ban, predsednik vla­ de, 174, 273, 491, 520, 523, 640, 641649, 655, 660, 763, 770, 793, 795 Sumenković, Ilija, poslanik u Anka­ ri, 23, 196 Šutej, dr Juraj, ministar, prvak HSS, 164-1'65 Šterker, Rudolf (Rudolf Starke), 509, 510, 529

812

T Tasić, dr Đorđe, profesor univerzite­ ta, 164 Tatalović, Radoslav, potpukovnik, načalnik štaba SDK, 312, 326 Todorović, Boško, major, 378, 397, 579 Tomas, Ilija, rimokatolički sveštenik, 66, 700 Tomić, Jevrem, ministar, 165 Torbar, Josip, poslanik HSS, 165 Trivunac, dr Miloš, profesor univer­ ziteta, ministar, 306 Trifunović, Ilija“Birčanin“, pretsed­ nik Narodne odbrane, 178, 437, 444, 445 Trifunović, Miroslavl-„Dronja“, gene­ ral, 317, 509, 519, 536 Trifunović, Miloš-Miša, ministar, pr­ vak Radikalne stranke, 90, 223, 252, 271, 769, 779, 795 Trišić, P. Jovan, pukovnik, 365, 366 Tisserant, Eugen, kardinal, 705, 706, 720 Topalović, dr Zivko, vođa socijalista, advokat, član Nacionalnoga komite­ ta D. Mihailovića, 420, 421-424, 451, 453, 482, 484, 489, 502, 509, 523, 535 Trumbić, dr Ante, advokat, ministar, 131, 134, 135, 137, 138, 148 Tufegdžić, Janko, književnik, četnič­ ki propagandist, 448 Turner, dr, šef Upravnoga štaba za Srbiju, 303, 310, 311, 312 Tupanjanin, dr Miloš, narodni posla­ nik, prvak SZS, 26, 240, 242, 252

U Ujčić, beogradski nadbiskup, 704 Uzunović, Nikola, ministar, pretsed­ nik vlade, 101

V Vasić, Dragiša, advokat i književnik, član Nacionalnoga komiteta D, Mi­ hailovića, 171, 416, 420, 426, 451, 519, 535, 611 Vasiljević, Milosav, ing., komesar za privredu, prvak JNP ,,Zbor“, 300, 312, 321 Wajhs (von V/eichs), feldmaršal, 276, 277 Vauhnik, Vladimir, pukovnik, vojni ataše u Berlinu, 217, 218, 269, 282

Velebit, Vladko, advokat, diplomata, 555, 556, 601 Velimirović, dr Nikolaj, episkop žički, 227, 231, 276, 529, 531, 533 Velčev, Damjan, pukovnik, Bugarin, vođa ,,Zvena“, 10 Viktor, Emanuel, kralj Italije, 671 Vinterhalter, Vinko, 551 Vlahov, Dimitar, 604, 606 Vlahović, Mirko, pravnik, 372 Vlahović, Vlajko, profesor, 372 Vlahović, Staniša, profesor, 654 Vlahović, Veljko, prvak KPJ i SKJ, 606 Vujanac, dr Vojislav, advokat, 416, 423 Vujasinović, Todor, svršeni bogoslov, prvak KPJ i SKJ, 364 Vukmanović, Svetozar-Tempo, prav­ nik, prvak KPJ i SKJ, general, ministar, 235, 236, 237, 263, 376, 382, 565, 566, 567, 593 Vukmirović, Boris, komunistički funkcioner iz Peći, 574 Vuković, Radovan, student filozofije, komunistički aktivista, 106, 107 Vukosavljević, Sreten, senator, 646

Vukčević, dr Radoje, 261 (i dalje u odgovarajućem tekstu) Vulović, Danilo, profesor, 65

2 Zivanović, M. Sergije, pukovnik, čet­ nički komandant, 286, 408, 414, 450 Živković, Branimir, pukovnik, 317 Zivković, Petar, general, pretsednik vlade, 56, 57, 59, 90, 103, 106, 107, 143, 252 Zižić, Tomaš, student, komunistički aktivista, 118 Zujović, dr Mladen, advokat, prvak četnički, 416 Zujović, Sreten-„Crni“, prvak KPJ, član Vrhovnoga štaba, 115, 566, 567, 586, 587, 615, 616

z Zakić, Miloje, 581 Zanić, dr Milovan, ministar NDH, 679, 682 Zečević, Vlado, sveštenik, prvak KPJ, 608, '613, 627, 642 Zonjić, Uroš, 417, 418

813

SADRŽAJ

Predgovor ....................................................................................... 5 Spoljnopolitički položaj Jugoslavije uoči rata . . . . 9 Unutrašnjepolitičko stanje u Jugoslaviji uoči drugoga svetskoga r a t a ............................................................................... 52 Hrvatsko pitanje ........................................................................ 131 Pristupanje Trojnom p a k t u ..........................................................177 Puč 27. marta i posle n j e g a ..........................................................220 Obrazovanje vlade, rat i bežanje iz z e m l j e ............................. 251 Teritorijalno razbijanje J u g o s l a v i j e ........................................... 279 Okupirana S r b i j a ........................................................................ 296 Vlada generala Milana N e d i ć a .................................................. 302 307 Savlađivanje t e š k o ć a ................................................................... Nedićevi. oružani o d r e d i ................................................................. 311 Srpski dobrovoljački korpus ( S D K ) ........................................... 320 Zašto u S l o v e n i j u ........................................................................ 326 Srbija u vihoru u n i š t e n j a ..........................................................329 Okupirana Srbija — utočište progonjenih Srba . . . . 349 General Milan Nedić i č e t n i c i ...................................................361 Staranje o Srbima izvan okupirane S r b i j e .............................372 General Milan Nedić i Istočna B o s n a ........................................... 374 General Milan Nedić i N e m c i ...................................................393 Pokreti otpora u J u g o s l a v i j i ..........................................................402 Nacionalni pokret o t p o r a ..........................................................404 Jugoslovenska vojska u Otadžbini ili četništvo, međusobne veze i i d e o l o g i j a ...................................................437 Pod žrvnjom s t v a r n o s t i ................................................................. 460 Otrežnjavanje pred p o r a z ..........................................................511 Komunistički pokret otpora ili borba za osvajanje vlasti . 538 Pripreme za pobunu .................................................................540 Saradnja sa o k u p a t o r i m a ..........................................................550 Odluka o dizanju u s t a n k a ..........................................................565 Za revoluciju protiv n a c i j e ..........................................................573 Stvaranje organa v l a s t i .................................................................595

Saradnja četnika i partizana .................................................. 607 Pod angloameričkim o k r i l j e m .................................................. 621 Nezavisna država H r v a t s k a ......................................................... 655 Država koja uništava samu s e b e .................................................. 675 Stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve (HPC) . . . . 711 Muslimani u Nezavisnoj državi H r v a t s k o j .............................722 Progoni Jevreja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj . . . . 737 Položaj Nemaca u Nezavisnoj državi Hrvatskoj . . . . 746 Osobenosti NDH kao d r ž a v e ......................................................... 750 Emigrantske vlade i njihovi p r o b l e m i ....................................761 Bibliografija ............................................................................... 797 Registar ličnih i m e n a .................................................................805

816