Srpska Oslobodilacka Ideja Djoko Slijepcevic

DR ĐOKO SLIJEPCEVIC

Srpska oslobodilačka ideja

M iinchen 1983

SR PSK A O SLO BO D ILA CK A ID E JA

Druck: «Iskra» GmbH, 8 M unohen 90, Ohlmiillerstr. 16, Rgb.

UVOD S rp sk a oslobodilačka id eja bila je tra jn o srž srpskog'a p ita n ja , k o je je im alo in te re s a n tn u isto riju svoga n a sta ja n ja i ra z v ija n ja . U zim alo se, obično, da je srpsko p itan je , u svom e m od ern o m obliku, n a sta lo te k u X IX v e k u n a sta ja n je m K a ra đ o rđ e v e S rb ije i, k asn ije, a k tu e ln im p o stav ljan je m n a d n ev n i red p ita n ja podele i n asleđ a T u rske. M ala S rb ija , svega n ekoliko okruga, p o sta ja la je sve više i duhov n i i p o litičk o -n acio n aln i c e n ta r srp stv a, koje je i d alje, svojim n ajv ećim delom , bilo pod tu rsk o m vlašću. N esta ja n je te v lasti tre b a lo je da znači oslobođenje svih S rba, koji su bili pod tom v lašću i n jiho vo u je d in je n je sa S rbijom , fcoja je počela da na sebe p riv la č i sve veću pažn ju, p re svega tr i velik e sile: T ursk e, R u sije i A u stro -U g arsk e. Iz pojm ljiv ih razloga za ovaj p ro sto r počele su se in tere so v ati i V elika B rita n ija i F ra n c u sk a : B alk an , p o d riv en p o tm u lim p o b u n am a svo jih n aro d a, n e m ira n i b u n to v an , po stajao je sve više p o p rištem suko ba in te re s a velik ih sila, koje su, osim T ursk e, u v e ra v a le svet d a nose slobodu i progres. Od k a d a je n astala , kroz v elike n a p o re i žrtve, često n esh v aćen a i n ep riz n ata , S rb ija je bila p ro no silac slobode n a B alkan u, im p uls i p o d ršk a svih, koji su želeli da se oslobode, da n a đ u sebe i svoj p u t u bu dućnost. I sam a n a po p rištu su ko b a in te re sa v elik ih sila, n a p u tu k ojim su vekovim a p ro lazili n a ro d i i o d v ijali se rato v i, S rb ija je b ila više neshvaćena, nego sok oljena za d a lje oslobodilačke zam ahe. Č ak ni R usija, i p o red k rv n ih veza i zajed ničke vere, što je ta d a značilo m nogo, n ije često im ala ra z u m e v a n ia za srp sk e in te re se i za srp sk u oslobodilačku borbu. S u štin u srpskoga p ita n ja od p očetk a X IX veka pa d alje p re ts ta v lja sukob i te ž n ja i n a s to ja n ja srpskog n a ro d a da se oslobodi od u g n je ta v a n ja i u jed in i u je d n u d rža v n u zajednicu, sa in te re sim a i te ž n ja m a velik ih sila, n a p rvom m es tu T u rsk e i A u stro-U garsk e, koje su, svak a sa svoga gledišta, i tačk e svojih in teresa, om etale srp sk e te ž n je i nastoja n ja . U svojoj b itn o sti ovo je bio sukob sp leta in te resa im p erijalizam a, kako su se oni ta d a od ražav ali na B alkanu, sa p riro d n im tež n ja m a jedn og a n arod a, da o stv ari ono što

5

su već d ru g i n aro d i im ali: svo ju d rž a v u i svoju sam ostalnost. D uboko u duši, sam p re d sobom , u ovom e svom e nacionalnom sv e tištu u kom e je in tim n o živeo, srp sk i n arod je ceo dugi p erio d ro p stv a pod T u rc im a sm a tra o nečim p riv rem en im i p ro lazn im i n ik a d a se n ije m irio sa njim : n jegovi oslobodilački ra to v i bili su odraz i izraz ovoga shvata n ja . N a svom e p ro sto ru , p re d sam o p o žrtv ov an im oslobodilačkim n ap o rim a, su sretao se srp sk i n a ro d sa teškoćam a, koje su bile v elik e i teško o tk lo n jiv e; često su bile veće ođ onih k oje su dolazile sa tu rs k e stra n e . D a ru ši tu rs k u c arev in u sm a tra o je srp sk i n aro d svojim isto rijsk im prizivom . A li da se, još teže, nosi sa h rišćan sk im silam a, k oje su istu p a le kao zaštitn ici T urske, p adalo m u je v eom a teško i zbunjivalo ga je. Jo š teže ga je pogađalo što njegovi srp sk i napori, da sa b e re i u jed in i svoje etnioko i nacio naln o područje, ne sam o da n isu p rav iln o sh v a tili i pom alagi, nego su ove n jegove napore, i p riro d n e i ra z u m ljiv e , počeli da naziv aju „velikosrpskom ek sp an zijo m 11. K a d a su ovi nap ori, ipak, bili o stv aren i i k ad su se S rb i n ašli o k u p ljen i u jednoj zajedničkoj državi, onda je izm išljen m it o „srpskom hegem onizm u “. U ova o badva slu č a ja išlo se zatim , da se srpskom e n a ro d u onem ogući ono što je svim a bilo p rizn ato : p ravo na puno nacio n aln o u je d in je n je i n a iz g ra d n ju svoje sopstvene n acio n aln e države. P o sto ji li, i u k cm e obliku, d an as srpsko p ita n je? O nima, k oji b u dno p ra te razvoj d o g ađ aja n a B alk an u , jasno je da srpsko p ita n je ne sam o postoji, nego se ono nalazi u svojoj n a ja k u tn ijo j fazi: ceo je d a n n arod, isto rijsk i po p revashodstvu, bačen je d an as u proces u n išta v a n ja i u n u tra šn je g a dekom ponovanja. N a jk a ra k te ris tič n ije je u današnjoj fazi srp sk o g a p ita n ja to, da su se sve ko m p o n en te ovoga u n išta v aju ć eg a procesa, koji bez m ilosti i obzira sa tire srp ski n arod, začele ra n ije , sta sa le i ojačale do zam aha i snage koje dan as im aju : na izv estan način, po m nogo čem u, moglo bi se reći, da su se p o v am p irile one an tisrp sk e sile, koje su tra ž ile u n ište n je S rb a još p re P rv o g a svetskoga ra ta. S rp sk i n a ro d je ig rao g lav n u ulogu i u ra z b ija n ju T u rsk e i u slom u A u stro -U g arsk e m o n arh ije. Po p riro d n o m daru da u n ajsu d b o n o sn ijim isto rijsk im p re k re tn ic am a , onda k ad a se sm en ju ju epohe, vidi i d a lje i ja sn ije nego drugi narodi, srp sk i n aro d i u p o sled n jem ra tu , p re nego m nogi drugi, sh v atio je sav ogrom ni su d b in ski značaj d an a šn jih ra d ik a ln ih ideoloških o b raču n a u svetu. I sam porobljen, 6

i rasko m ad an , u n išta v a n jed no m divljom bezobzirnošću, on je svesno i odlučno p rih v a tio te šk u b o rb u sa kom unizm om i vodi je, pod okolnostim a, k o je su teske, i danas. On je to urad io po svom e u n u tra š n je m isto rijsk o m prizivu. Po m nogo čem u se može reći, da d a n a šn ja srp sk a dram a, po tresno k rv a v a , n ije ni po čem u slu čajn a: ona je neotklon jiv i odraz svega onoga što se godinam a p rip re m a lo i što je nesm etan o u zrastalo iz s ta rih a n tisrp sk ih brloga, snažilo se p o tstic a jim a spo lja i đostiglo d a n a šn ju m e ru i d a n ašn ji stra vični zam ah. J e r kao što T u rci nisu m ogli zagospodariti B alk anom dok nisu p o k o rili srp sk i narod, i kao što A u stro U garsk a n ije m ogla o stv a riti svoje zavo jevačke težn je n a B alk an u dok n e pokori srp sk i narod, dok se ne obračuna sa S rb im a i dok ih ne pok ori i unizi, ta k o ni kom unističko za v o jev an je n a B a lk a n u n ije m oglo b iti ostvaren o p re nego se obesnažio srpski n aro d do m ere da n e m ože da p ru ž a odgo v araju ći o tp o r i da p o čin je p re s ta ja ti b iti i d a lje isto rijski fa k to r n a B alk a n u i p re la z iti u gom ilu bez izrazite nacionalne svesti i bez svoga isto rijsk o g a cilja. Živo telo n acije, vek ov ni osnovi njezinoga života, ona kao celina, u g ro ženi su danas duboko i neposredno. K ad a se razčlan e sve k om p o n en te d a n ašn je srp sk e dram e, u kaže se p re d nam a je d a n užasan prizo r: kao na okovanoga džina n a srn u la ie dan as n a telo srpsko ga n a ro d a tm u šn a g ra b ljiv ic a — jedni m u k id a ju kom ade tela, d ru g i v ad e oči žive, tre ć i isecaju srce, č e tv rti poroče d u šu i p e h a rim a p iju srps'ku krv. K ao i n e k a d a ta k o n ije ni dana.s srp sk i n aro d shvaćen. I d anas se m ože reći za srpski n a ro d ono što je, u svoje v re me, rek ao A. K učbah, čovek koji je do-bro poznavao Srbe, zajedno živeo i četovao sa srp sk im u sta n ic im a po H ercegovini, vojevao uz k ra lja N ikolu i bio p rija te lj sa N ikolom Pašićem . On je uočio skoro tra g ič n u ko m p o n en tu srpske sudbine, da b u d e nesh v aćen i pisao: „ . . . Izuzim ajući C rnu G oru n a jm a n je je od p re o rije n ta c ije m išlje n ja k o ristila S rb ija. U zrok je u tom e da je, još uvek, srazm ern o m alo poznato o ovoj zem lji. P riličn o se intereso v alo za n jezin u isto riju i geo grafiju , za n je zin u p o litik u i n jezine ekonom ske težnje, ali, ipak, vrlo m alo za s tv a rn e osobine k a ra k te ra i psihe srpskoga n aroda. N av ik n u li su se već na to da p rim e kao istin ito ono što jedn a, n aročito zaintereso van a, tu đ a štam pa n ađ e za zgodno da o tom e obavesti jav no st. . . . J a sam se m nogo i često k re ta o po svim k ra je v im a srpskoga n a ro d a i m ogu posvedočiti, da on ni za čim čežnjivije ne želi, nego da p ravičn o b u d e shvaćen". 7

Cilj je ovoga eseja da tom e doprinese. On se može nazvati bu k eto m činjenica, koje govore sam e za sebe. N jih im a toliko m nogo da n isu sve m ogle b iti u tk a n e u ovaj tek st; uzim ano je iz b ogate riznice čin jen ica ono što n ajn ep o sred n ije sto ji u vezi sa p roblem om ovoga eseja . . . P isac nag lašava, da n ije ni „V elikosrbin" (u ozloglašenom sm islu reči), n iti uop šte ,,H rv ato fo b “ (u bilo kom e sm islu reči). On je S rbin, jugoslov en sk i o rijen tisan , koji sm atra, n a osnovu stv a rn o sti, d a je su d b in a S rba, H rv a ta i S lovenaca zajedno povezana. Iz izn etih činjen ica vidi se sva kob i fata ln o st njih o v e ra z je d in jen o sti i o k re n u to sti je d n ih p ro tiv d rugih. I još se je d n a važna s tv a r vidi iz ovih činjenica: oslobodilački podvizi S rb ije om ogućili su i H rv a tim a i S lovencim a da od lu čaju o sebi i da se sak u p e i sjed in e n a svom e nacionalnom p ro sto ru i o stv are ono što je danas S rb im a onemogućeno. I baš u toj činjenici je d an as srž i d u b in a srpske tra g e d ije i srp s k e dram e.

8

RAZVIJANJE SRPSKE OSLOBODILAČKE IDEJE U običajeno je, k ad a se govori o srpskoj oslobodilačkoj ideji, d a se počin je sa P rv im srp sk im u stan k o m (1804), koji je n azv an „srpskom rev o lu c ijo m “. To je, m eđutim , sam o delim ično tačno. Tačno je, da je P rv i srp sk i u stan ak , n a čelu sa K a ra đ o rđ e m P etrovićem , p rv i zapalio b u k tin ju pobune na B a lk a n u p ro tiv p o ro b lja v a ju ć e tu rsk e vlasti. U svojoj „P osveti p ra h u oca S rb ije “ ista k n u o je P e ta r II P etro v ićN jegoš da su tim u stan k o m S rb i isp u n ili svoj istorijski zavet. Taj zav et k o ji bi se m ogao n az v a ti i V idovdanskim , vek o v n a je te ž n ja S rb a da se oslobode od tu rs k e v la sti i ponovo ujedine. P e ta r II Petnović-N jegoš je pevao: „A l’ h e ro ju Topolskom e, K a ra đ o rđ u besm rtnom e, Sve p re p o n e n a p u t b je h u — cilju dospje velikom e: Diže n arod, k rs ti zem lju, a v a rv a rsk e lan ce skruši, E to ta jn e b e sm rtn ik a : dade S rb u sta ln e grudi, Od v ite štv a o d v ik n u ta u n jim lafsk a srca budi. F a ra o n a istoćnoga p re d Đ o rđ ijem se m rz n u sile, Đ orđem su se srp sk e m išce sa v iteštv o m opojile, Od Đ orđa se S tam b o l trese, k rv o že d n i otac kuge, S ab ljo m m u se T u rci ku nu , k le tv e u n jih n em a d ru g e ".1) Dižući p rv i u sta n a k p ro tiv T u ra k a b ila je sloboda prvo što su S rb i tražili. Sa izv o jev an jem i p ro šire n je m slobode tre b a lo je da dođe vaspostavljanje onoga što je n e k a d a bilo: uspostavljanje n e k a d a šn je srp sk e države. O va oslobodilačka srp s k a ideja, k o ja se ra z v ija la i u o b ličav ala u X IX veku, im a la je, po jeđ n im a (S vetozar M arković) čisto revolucionarni karakter, a po d ru g im a (Ilija G arašanin ) bilo je vasp o sta v lja n je isto rijsk o g a k o n tin u ite ta i ra z v ija n je p rincipa leg aliteta. S v etozar M arković je, 1871. godine, pisao: ,,A početak nove srp sk e države, a n aro čito n je n a glav n a id eja: oslobođ e n je i u je d in je n je celog srpskog n a ro d a — n a sta je od prvog u sta n k a n a dahije. O dm ah u p rvo m e u sta n k u na dahije, 1) Cjelokupna djela Petra Petrovića-Njegoša. Uredio dr Danilo Vušović, Beograd 1935, str. 5.

9

srp ski n aro d misli na oslobođenje svoje b raće u Bosni, vodi p reg o v o re sa C rnom G orom i započinje r a t sa tu rsk o m carevinom , stu p a ju ć i v a n g ran ica B eogradskog pašiluka. U isto vrem e, srp sk i n aro d u A u striji pom aže srp sk u rev o lu ciju novcem , džebanom , srp sk i oficiri u a u strijsk o j vojsci k ra d u topove sa g rad o v a i d o d aju svojoj braći, i sam i dolaze da se b o re p ro tiv T u rak a, a p rv i srp sk i n au čn ik toga v rem en a, otac srp ske kn jiževn osti, D ositije, dolazi d a bude m in ista r p ro sv e te u novoj srpskoj državi. M isao i n ad a da će srpska revolucija u Š um ad iji u je d in iti ceo srpski narod, bila je opšta u svim a k ra je v im a srp skim . . . Je d a n od n a jp re te ž n ijih p re v ra ta u. um nom ra z v itk u srpskog n a ro d a što ga je donela prva srpska revolucija, bez su m n je je ona re v o lu cio n arn a m isao poko ren e ra je , m isao da stv o ri srpsku n a ro d n u d ržav u koja će o b u h v a ta ti ceo srp sk i n a ro d “.2) l'lija G arašan in , koji je dugo odlu ču juće uticao na srp sk u i u n u tra š n ju i sp o ljnu politiku, i ko ji je stvo rio plan spoljne politike S rb ije, p cz n ate pod im enom „N ačertan ije", miislio je sasvim d ru k čije. O n je nadovezivao n a ono što je n e k ad a bilo i tražio da srp sk a d ržav a b u d e ob no vljena i v aspostavIjena. On je pisao: „S rpsk a d rž a v a k o ja je već srećno počela, no koja se ra s p ro s tra n i i a ja č a ti m ora, im a svoj osnov i tem elj tv rd i u c a rstv u srp sk om e 13. i 14 sto lje tija i u bogatoj i slavnoj srpskoj i s t o r ij i. . . S rb i će p re d sv et izaći kao p ra v i nasledn ici v e lik ih n aših otaca, koji ništa novo ne čine no svoju dedovinu ponavljaju. N aša dak le sad ašnjost neće b iti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova činiti jedno zaviseće sastav n o i u stro jen o celo, i zato Srpstvo, njegova n a ro d n o st i njegov d ržav n i život stoji pod zaštitom svoga p ra v a istoričeskog. N ašem te ž e n ju n e m ože se p reb aciti, da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego sv ak i m o ra p riz n a ti da je ono po litički potrebno, da je u p ra sta ro m v re m e n u osnovano i da k o ren svoj u p ređašn jem d ržav no m i n aro d n o m živo tu S rb a im a, koji koren sam o nove g ra n e te ra i na novo p ro c v e ta ti počinje. S rb i su se m eđu svim a Slovenim a u T u rsko j p rv i sopstv en im sre d stv im a i snagom za svo ju slobodu b orili; sljedstveno oni im aju p rv i i p un o p ra v o k to m e da ovaj posao i d a lje u p ra v lja ju . Već sada na m nogim m estim a i u nekim k a b in e tim a p re d v id e i slute to: da S rb im a v elik a budućnost p re d sto ji i to je ono što je pozornost cele E v rop e n a S rb iju navuklo. K ad m i ne bi d a lje m isli nego sam o na knjažev2) Svetozar Markovać, Odabrani spisi, Zagreb, str. 29-30.

10

stvo kao što je sad, i k ad ne bi u ovom k n ja ž e v stv u klice budućega srp sk o g a c a rstv a ležale, onda n e bi se sv et više i duže sa S rb ijo m zanim ao nego što je sa M oldavskim i V laškim k n ja ž e v stv im a činio, u k o jim a nem a sam ostalnog načeia života i koji se d akle sam o kao p riv jesci R usije sm a tra ju . . . N ova srp sk a d rž a v a n a J u g u p o d av ala bi E v ro pi sve garan c ije da će ona b iti v rsn a i k re p k a d rž a v a i k o ja će se m oći m eđ u A u strijo m i R usijom održati. G eopolitičeskoje p oloženije zem lje, p o v ršin a zem aljska, b og atstv o n a p riro d ne proizvode i v o jeni duh žitelja, d a lje uzvišeno i v atren o čuvstvo naro d n o sti, jed n ak o poreklo, je d a n jezik — sve to p o k azu je na n je n u sta ln o st i v e lik u b u d u ć n o st11.3) I u jed n o j i u drugoj o rije n ta c iji b ila je b itn o p ro b u đ en a i isto rijsk i osm išljena srp sk a svest i razb u đ e n e u sp avane snag e sa te žn jo m da nad srp sk im naro d o m „zasja svetla M iloševa p ra v d a “.4) U n a p o rim a da o stv a re svoj n acio n aln i ideal S rb ija i C rn a G ora, kao organizov an i p re đ sta v n ic i S rba, im ali su da se nose sa sukofoom in te re sa velik ih sila i n a B a lk a n u i n a n jihovom užem n acionalnom p ro sto ru . N osile su se: T urska, A u stro -U g a rsk a i R usija. D ok je bilo sasvim jasno šta i T u rsk a i A u.stro-U garska žele S rb iji, d rž a n je R u sije je često zbunjivalo. S rb i su počeli sve ja sn ije da s h v a ta ju da je R usija n a k lo n je n ija B u g a rim a nego njim a. Zbog to g a je F ilip H ristić, ta d a srp sk i d ip lo m atsk i p re d sta v n ik u C arigradu, p o k u šav ao da o trezn i J o v a n a R istića od ru som an ije. On je, 29. a p rila 1877. godine, pisao R istiću": „ . . . J a sam s velikom tugom , v e ru j mi, u ovo p o sled nje v rem e došao do u b eđ en ja da n am R usi n e žeie dobro, i da n am se s te s tra n e ne tre b a nik ak voj k o risti n ad ati. V elika i ja k a S rb ija ne ide u raču n ru sk o j p o litici i ko zna, n ije li u p o sledn je v rem e s izvesnim pla nom rađeno da S rb ija svu svoju, i m a te rija ln u i m o ra ln u sn ag u potroši, i do ove k a ta s tro fe dođe. C rn a G ora je om iljeno čedo R usije, ne zato što je ona k a d ra da bu d e c e n ta r S rp stv a, i da stv o ri veliku i ja k u srp sk u državu, no zato što je sposobnija nego iko d ru g i da m isiju S rb ije spreči i parališe" 5). 3) Dr Dragoslav Stranjaković, Kako je postalo Garašaninovo „Načertanije" (Spomenik SKA, XCI, drugi red 70, Beograd 1939, str 77-79). 4) Cjelokupna đ je la .. . , str. 15. 5) Pisma Filipa Hristića Jovanu Ristiću (1878-1880). Beograd 1953, st. 170.

I nekoliko m eseci kasnije, 2. se p te m b ra 1877. godine, pisao je H ristić R istiću: ,,Ne v a ra jte se, ako Boga znate, i ne m islite da ćem o m i od pobeda ru sk ih k a k v e god v a jd e videti. Mi tre b a d a ne značim o ništa, ili d a budem o u tu đ im ru k a m a, p a da R u sija sred stv o m B u garsk e, ako je zadobije, svoj cilj postigne. A ko vam car d ru k č ije govori, onda se i on sam siro m ah v ara. Z a r ne v id ite k o ja ru k a sada i u R u siji i kod nas to čak okreće, i k o ja je i nas za gušu b ila u h v a tila i davila? . . . J e li ik ad a S rb ija m a n je sebi p rip a d a la nego danas? I sve to d ogađa se p od m in ista rstv o m R istićevim i pod v ladom jedn o ga O b renovića" 6). K ad a je p rip re m a n srpsko-tursiki r a t 1876. godine, nam era K nežev in e S rb ije je b ila oslobođenje neoslobođenih srp sk ih k ra je v a i njih ov o u je d in je n je sa S rb ijo m . O tom e je d isk u to v an o i na sednici M inistarsko g saveta, koja je držan a 1. m a ja 1876. godine i re ša v a la da se ,,po m ogućnosti postigne u je d in je n je srpskog n a ro d a u tu rsk o m c a r s tv u 7). Im ali su u v id u B osnu i H ercego vin u i Ju ž n u i S ta ru S rb iju . Bio je n a č in je n i ra tn i p la n ,,i u koliko je sa tim nužno p re tre s a ti osnove i p ra v c e o p eracija srp sk e vojske, k ako bi posle p rem a tom e G lavni štab načinio p la n i sprem io sve što tre b a “ 8). R ato v i S rb ije i C rn e G ore u drugoj polovini X IX veka i početkom X X veka bili su n a sto ja n ja da se o stv ari srpsko oslobođenje i u je d in je n je . „Pod složenim u tje c a je m razvoja n a ro d n e p ro šlosti a osobito u sp je h a u b a lk a n sk im rato v im a 1912. i 1913, slu žb en a p o litik a S rb ije išla je osnovno za oživlja v a n je m srp sk e n acion alne m isli, to je s t o k u p lja n ja svih S rb a oko S rb ije. R at 1914. značio je za S rb iju b o rb u za n jezino p ro šire n je i oživ o tvo ren je velik e srp sk e d ržave n a način da bi se K ra lje v in i S rb iji p oslije r a ta p risa je d in ili u p rvom e red u C rn a G ora, B osna i H ercegovina, zatim B a n a t ra d i stra te šk e od b ran e B eo grad a i konačno Ju ž n a D alm acija zbog izlaska n a m o re “ 9). To što je treb a lo da se stv o ri i, na k ra ju , bilo i stvoreno, n azvano je V elika Srbija. S v etozar M arković, koji se skeptičk i odnosio p re m a ovoj ideji, nazvao je „najvećom politič6) Na istome mestu, st. 188. 7) Zapisi Jevrema Grujića, knj. III, Beograd 1923, st. 159. 8) Na istome mestu, st. 159, sravni: Dr Nikola P. Skerović, Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije 1862-1898. Beograd 1952, st. 168. 9) Dr Ante Smith Pavelić, Dr Ante Trumbić, Minhen 1959, st. 39-40.

12

kom uto p ijo m " 10). O n je, u svojoj k n jizi „S rb ija na Istoku", pisao i ovo: „P o litičk a m isao: osnovati V eliku Srbiju, tj. od dan a šn je srp sk e knežev ine n ačin iti v e lik u p o lu n ezav isn u ili sasvim n ezav isn u d ržav u, pro stim p risv a ja n je m su sjed n ih srp sk ih zem alja, odgovaralo je potpu no u n u tra šn jo j politici S rbije, k o ja je težila da u zem lji u tv rd i n eo g ran ičen u vlad u u d in a stiji O brenovića . . . O snovati V eliku Srbiju, značilo je p re n e ti v rh o v n u v lad u n a d Bosnom i H ercegovinom od sulta n a n a v la d a ju ć u porodicu O brenovića; p re n e ti u B osnu i H ercegovinu srp sk i U stav i srp sk o d ržavn o u stro jstv o sa svim njeg ov im k ap etan im a, načelnicim a, sudskim in stan cama, m n o go brojn im k a n c e la rija m a i celokupnim b iro k ra tskim ap arato m . Je d n o m reči, u novim srpsk im zem ljam a n a m e tn u la b i isti p ra v n i i ekonom ski odnošaj, sa svim posledicam a, k o je su p osto jale i postoje u S rb iji" n ). I, dalje: „ . . . A l i m i pod im enom S rb ija razum em o n aro d što živi u S rb iji, onaj narod, koji je u p o četk u ovoga v ek a započeo re v o lu ciju u T u rsko j, započeo b o rb u za oslobođenje celokupnog srpsko g n a ro d a od tu rsk o g gospođstva. D a je on p rizn avao zak o n ito st tu rsk o g a p o retk a, on ne bi ni počeo svoju re v o lu c iju “ 12). A n tisrp sk i elem enti, p o tstican i i h ra n je n i iz Beča, in k rim in isali su id e ju srpsk og a oslobođenja i u je d in je n ja i ođ id e je je d n e V elike S rb ije isp re d a li teze o srpskome hegem onizm u ne sam o u Ju g o sla v iji nego i na B alk an u. Ishodište te id eje i izv estan oblik n jezinog o stv a re n ja video je L. fon S u d la n d (Dr. Ivo P ila r) u o b n a v lja n ju P ećke p a trija rš ije 1557. godine. On je pisao: „ S rb sk a m isao o življuje doduše godine 1577. u crk v en om o bliku u Pećkoj p a trija rh iji, doživlju je čak svoj cv at i p ro šira v a n je , ali se ona, za a u strijsk o tu rsk o g r a ta godine 1683-—1689 p ok azala nepouzdanom tu rskoj državi, ku cn u o je i njoj zadn ji čas. O statk e naro d n e sv ijesti spasilo je kod H rv a ta pobjeglo plem stvo, ko je se b ija še stisnulo n a uskom p o d ru č ju oko Z agreba, a kod S rb a spasila je n a ro d n u sv ije st n a ro d n a crkva, k oja b ija še sa svojim p a trija rh o m p o b jeg la u ju ž n u U g arsk u " 13). K ad a je, 1914. godine, n a p a d n u ta od A u stro -U g a rsk e p ru žila je K ra lje v in a S rb ija snažan otpor. Bilo je to ak tiv n o ulaženje u završnu fazu ne samo oslobođenja i ujedinjenja 10) 11) 12) 13) Prikaz

Svetozar Marković, Sabrana dela, st. 114. Na istom e mestu, st. 111-112. Na istom mestu, st. 114. L. von Sudland (dr Ivo Pilar), Južnoslovensko pitanje. cjelokupnog pitanja. Zagreb 1943, st. 332.

13

Srba, nego i oslobođenja Hrvata i Slovenaca ispod au stro u g arsk e vlasti. T im e su se, tada, o du šev ljav ali i jugoslovenski o rije n tisa n i H rv ati, koji su ispovedali naro dn o jed in stv o Srba, H rv a ta i S lovenaca. J e d a n od njih , svakako veom a u ticajan , F ra n o Supilo, pisao je, 21. o k to b ra 1914. godine, N ikoli P ašiću iz L ondona: „M oja v je ra i h ilja d e nas, koji stojim o n a n ačelu n aro đ n o g je d in stv a jest, da m i H rvati, S rb i i Slovenci od T rig la v a do T im oka sačinjavam o je d an isti n a ro d sa jed n im istim jezikom , a sam o sa tr i im ena. N ije glavno k ako se je d a n n a ro d zove, nego je glavno da ta j n arod živi, da b u d e svoj i slobodan, je d in stv e n i n ap red u je . N a te m e lju ove id eje zastu pao sam m isao da m eđu Ju ž n im Sloven im a u H ab sb u ršk oj m o n a rh iji H rv a ti, kao n ek i depozita r i d rž a v n o -p ra v n ih o stav štin a m o ra ju da im a ju vodeću u lo g u kao p rim i in te r pares. To se zbog razn ih tu g a ljiv ih uzro k a v a n jsk ih i n u ta rn jih p ro tiv n ik a S lav en stv a n ije m oglo p ro v a đ a ti. Izvan H a b sb u ršk e m o n a rh ije ista uloga po n arav n o m zakonu p rip a d a ovoj i ovakvoj d an ašn joj S rbiji. Stog a ova S rb ija , k o ja je ta k o lijepo u z ad n jih deset godina, a n aro čito kroz ove p osled n je tri, dokazala da je dorasla ovakvoj m isiji m o ra d a bu d e ovaj d rž a v o tv o rn i fa k to r, koji će sa b ira ti i slije v a ti Ju ž n e S lo v en e“ 14). O d ušev ljen i srp sk im p o b edam a i stavo m srp sk e vlade pisao je, 3. ja n u a ra 1915. godine F ra n o Supilo D ušanu V asiljev iću iz L ondona: ,,A, eto, k a sn ije se obistinilo ono n a jn ev ero v a tn ije : da je bilo daleko više i bolje, nego ste i Vi sam i pričali! Je d n o čudo i je d a n ta k a v h isto rijsk i događaj, d a sve ono što smo u p o v ijesti učili — od T erm op ila u n a p re d — n ije nego ig ra rija ! A osobito d rž a n je sta ro g a k ra lja i n je govih sinova! Eh, b ra te , bogm e su i m eni m a to ru suze na oči došle dok sam čitao one stv ari! Ono je nešto veliko, kakvo p o v ije st ne bilježi. M ožemo m irn e duše reći: sad k a k o god b u d e — S rb ija je svoje učinila! I m a d a bi s u tr a kojom nesrećom i p od legla jačoj sili, kojom p rije te , to je ona ipak ovom p o bjedom sebi o sig urala ne sam o sva p ra v a n a rein teg raciju , nego i n a re v e n d ik a c iju svih ju go slo venskih zem alja n je n a jezika. E v ala joj! K ako je sn ag a n a ro d a p ro b u ja la k ad se ugušila p ro k le ta m ilanoviština. Tako će i n aše m izerije osušiti se n a su n cu slobode i b it će novih dokaza snage i svijesti. Vi m e ra z u m ije te " 15). P osle razg o v o ra sa reg en to m A lek sand rom , koji je tra ja o je d a n sa t i po, pisao je Supilo Dr. A n ti T rum biću, 14. fe14) Dragovan Šepić, Pisma i memoari Frana Supila (19141917). Beograd 1967, st. 9. 15) Na istome mestu, st. 39.

14

b ru a ra 1915. godine, i ovo: „. . . U m noge sam ga stv a ri uputio. K ra sa n m i je do jam učinio sa svojom b istrin o m i sa lijepim osjećanjim a. Pozvao m e k sebi opet čim se iz R usije vratim . P ašić m i je dao za Sazonova je d a n lijep list. M eni se čini da će Š u m ad ija m oći da bu d e na visini n jenih zadaća u Južn o m S lav en stv u , pa u z tre b a li i do najsam oz a ta je n ih konzek vencija. To je m oja im p re sija iz d an a šn je situ acije i rasp o ložen ja" 16). N ikoli P ašiću pisao je, 28. m a rta 1915. godine, F rano Supilo iz P e tro g ra d a , da sm a tra da H rv ati, a n aročito P rim orci, tre b a da „p araleln o m akcijom za o d b ra n u n aših p rav a n a J a d ra n u pom ažem o S rb ijin u m isiju u je d in je n ja i oslobođ en ja n a te m e lju n aro d n o g a jed in stv a. D ržim da izložiti C aru n aša p ra v a na istočne obale J a d ra n a sam o može k o ristiti 17). U svim ovim n a sto ja n jim a i n ap o rim a sađ rž a n a je ideja Srbije kao P ije m o n ta Ju ž n ih Slovena. O b av eštav aju ći regenta A leksan dra, 19. m a ja 1915. godine, da m ora n a p u stiti Niš i poći za P ariz, Supilo m u je pisao: „Sve se čini, d a S rb ija u sre d svojih sla v n ih ju n a č k ih d jela stu p i sada u novu i v a n re d n o tešk u fazu svoje v elike m isije u Ju g o slav en stv u : u fazu u kojoj tre b a d a pam etn o m ali skoro b ih rek ao n a d čovječanskom odvažnošću istu p i i p ro tiv u d u šm anim a i p re m a b rać i i p rija te ljim a , te koli n a Ja d ra n sk o m m oru, toli s onu s tra n u S ave onem ogući k rista liz a c iju ta k v ih prilik a, koje bi m ogle u n ašem n a ro d u opet ra z b u k ta ti p lam en razd o ra i zap rije č iti p o tp un o o stv a re n je v elik e jugoslovenske ideje. A ko S rb ija o v dje uspije, onda je u je d in je n je svih Ju g o slo v en a u je d n u n a cio n aln u i d ržav n u sn a g u p ita n je v rlo k ra tk o g v re m e n a i ta d a će ovaj d a ro v iti n a ro d u m iru i ra d u da pokaže što je k a d a r da priloži k u ltu ri, u lju d b i i n a p red k u . Iz n aših razg o v o ra dobio sam osvjedočenje da je Vaše V isočanstvo skroz prožeto ovim m islim a i osjećanjim a, p ak m ožete m isliti koliko V am želim , da ih sretn o p riv e d e te u djelo i V ašim im enom slavno zab ilježite u našoj i svjetskoj is to riji“ 18). Id e ja S rb ije kao P ije m o n ta Ju ž n ih S lovena n ije bila nik a k v a ni osvajačka, ni hegem onistička ideja, nego pokušaj b u đ e n ja n acio n aln e svesti i sp re m a n je n a ž rtv u za oslobođ e n je i u je d in je n je i S rb a i p o ro b ljen ih Jugoslovena. Iako 16) Na istome mestu, st. 58. 17) Na istome mestu, st. 58. 18) Na istome mestu, st. 78.

15

ona n ije b ila tu đ a sh v a ta n jim a Ilije G a ra ša jin a o oslobodilačkoj m isiji S rb ije on, k a d a su počeli d a p o p u larišu ovu ideju, bio je su zd ržljiv p re m a njoj. On je, 6. m a ja 1861. godine, iz C a rig ra d a pisao Jo v a n u M arinoviću o tom e. Veli: „V idim izm eđu pročeg u našim n o v in am a da se u p o d obljav am o P ijem o n tu , i to se govori još u onim a rtik lim a , koji se kao u m e ren i s m a tra ju tam o. B udim o P ijem o n t, ja to odobravam i hoću, sam o ako smo k a d ri; no bud im o ta k v i i u delu a ostavim o n ek a d ru g i za nas to kažu, je r n am a to ne priliči p re k azati nego k a d sm o već o ru žje u ru k e uzeli. N eka se m alo pazi za B oga šta se govori, da ne stv a ra m o sebi teškosti k o je nam više sm eću nego što n am p o m ažu “ 19). P ro a u stro -u g a rsk i elem enti, n aro čito oni kod H rv a ta, gled ali su u ideji P ije m o n ta i p ro šire n je S rbije, odnosno stv a r a n je V elike S rbije, u kojoj su tre b a li d a b u d u u jed in je n i svi S rbi, kao n ek i u m išljen i srp sk i im p e rija liz a m i, tak o isto, n a sto ja n je naturanja pravoslavlja nep rav o slav n o m jugoslovenskom elem entu . L. fon S u dland, (dr Ivo P ilar), n ajiz ra zitiji p re d sta v n ik ovakvoga sh v a ta n ja , pisao je: „O paziše da bi silno dobili n a političkoj snazi i moći, k ad bi se sjed in ile sn ag e svih srb sk o -p rav o sla v n ih ele m e n a ta pa i onih izvan S rb ije. Zbog to g a pozvaše u pom oć n a ro d n o stn a načela, u koliko b ija h u važna kod s tv a ra n ja d ržav a: osobito p roučava h u i k o p ira h u p o v iest u je d in je n ja Ita lije , m iešah u n aro d n e tež n je s n a sto ja n je m oko p ro šire n ja srpskog p ra v o sla v lja i počeše s m a tra ti se P iem o nto m bu d u će Ju g o slav ije, k o ja je u svojoj srži m ogla b iti sam o V elika S rb ija. O vaj razvoj, koji je nadovezivao n a n e k a d a šn ju veličin u D ušanova carstva, naišao je u čitavom n aro d u n a p o tp un o ra z u m ije v a n je i plodno tlo, p a tafco p o stad e n a sto ja n je , d a se p rav o slav n i elem en ti oslobode stra n e v lasti i u je d in e s n acio nalnim sre dištem , m alo po m alo sve više m išlju vo diljom srb sk e u n u ta r n je i v a n jsk e politike, a napose n ak o n B a lk a n sk ih rato v a ko ji su vojnički i d ip lom atski uspjesi sasvim n e ra z m je rn o i n eu m je re n o podigli srb sk u sa m o sv ije st“ 20). Ovo sh v ata n je, čije odbleske susrećem o i danas u ustaškoj i p ro u stašk o j štam pi, ra zv ijaće se i d a lje i p o sta ti deo velikohrvatskog p ro g ram a, koji je oduhovio A n te Starčević. „ .. . N a su p ro t velik o srb sk om id e a lu stavio je V eliku H rv a tsku, h tio je čitav n a ro d o duševiti tim idealom , p a n a jp rije p re g a z iti sve u n u tra š n je p ro tiv n ik e, a zatim p ris tu p iti uje19) Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinkoviću, knj, II, st. 20) L. von Suđland (dr Ivo Pilar), Južnoslovensko p ita n je.. . , st. 78.

16

dinjenju hrvatskih zemalja. Iz činjenice, da su b alk an sk i R om ani v elik im djelom im ali u d je la u p o sta n k u S rbije, iz činjenice, da je ono iz p rv a bilo m aleno i da su n jim e v lad ali H rv ati, sazdao je te o riju da S rb i nisu n ik a d a po stojali, ali je p ri to m e prev id eo čin jen icu da n ik a d a n ije bilo države bez snažnog naro dn og elem en ta . .. N aro d je tak o sliepo sliedio čoveka, kojem su n e d o sta ja la g la v n a sv o jstv a uspješnog p o litičara, p ra k tič k i sm isao za stv arn o st, a tim e i ta k tik a i n a d a re n o st za p ro v o đ en je zad atak a. On n ik a d n ije izradio p o ta jn ih osnova za p ro v o d b u sv ojih m isli, a što je u tom e p ra v c u u činila n jeg o v a okolina, bijaše n e z n a tn e v rije d n o s ti“ 21). P ro a u stro -u g a rsk e i v e lik o h rv a tsk e teze o „v elikosrpstvu" i srp sk o m „hegem onizm u" p rim ila je K om u n ističk a p a r tija Ju g o sla v ije (K PJ) i dosledno ih i u po rn o ra z v ija la , da bi se tim id e ja m a p o služila u ra z b ija n ju je d in stv a srp sk o g a te rito rijaln o g i etničkog jed in stv a, što je ozak on jen o o d lukam a P rv o g a (1942) i D rugoga A V N O JA (1943). Z lo u p o treb ljav aju ći i netačno in te rp re tira ju ć i osnovne p rin c ip e d e m o k ra tije i sam o o p red elen ja n arod a, K P J je, silom i p rin u d o m ozgo i silom o tete vlasti, onem ogućila, i još uv ek onem ogućava, o stv a re n je p ra v a , k o je je p riz n a to svim a n a ro d im a u Ju g o sla v iji — osim S rbim a. S rpsko m n a ro d u je onem ogućavano, i još u v ek se onem ogućava, d a se sam izrazi i pokaže: šta je, ko je i šta želi, da n a p ra v i od sebe. U fazi p rim e n jiv a n ja pseu d o d em o k ratije, ko risteći se sn ag om v lasti i upornom doslednošću sistem a, koji se silom održava, v rši se dosledno i sistem atsk o rasrbljavanje srpskog etničkog p ro sto ra i oporočavanje srp sk e d ržav n e i oslobodilačke ideje, o ne i onakve k ak o je ona b ila uobličena u X IX v ek u i k a k v a je ostala sve do k ra ja ; i kaiko su je sh v a tili i o b ja šn ja v a li sav re m en i stran ci.

KAKO SU STRANCI SHVATALI SRPSKU OSLOBODILACKU IDEJU P rv i i D ru g i u sta n a k S rb a (1804. i 1815. godine), bili su p riro d a n i, po celom e stic a ju u n u tra š n jih i spo ljnih okolnosti, n ezad ržljiv o d u šak onoga što je veko vim a uzrastalo 21) Na istom e mestu, st. 339.

17

i snažilo se u duši i srcu srp sk o g a n aro da. B en jam in fon K alaj n ije im ao p rav o k ad a je P rv i u stan ak , u odnosu n a T u rsku, nazvao „lojalnim u stan k o m " *). Ono, što se n je m u činilo lo jaln im bilo je sam o o d raz ta k ta i m u d ro sti vođa U stanka: da održe m e ru i da odm ah ne d a ju pu ni zam ah onom e što ih je nosilo i potsticalo. Ono n eu k ro tiv o b u n to v n o zračilo je iz svakog a gesta i p o k re ta lju d i k oji su bili rešen i da k id a ju sa starim . „Vidiš, g ovorili su n a ro d n i p rv a c i A ganliji, da m i ni ti nijesm o k a d ri m ira n ačin iti: n aro d u zu lu m dojadio pak sad a ne slu ša nikoga, n iti kom e v e ru je , a vaši T u rci osilili, p a neće da sjed e s m irom od n arod a, n iti slu ša ju šta vi govorite, da se m ir i“ 2). K a d a je govorio o silam a iz k o jih je iz n je d re n P rv i u sta n a k F ilip V išnjić je rečim a, da je sam a ra ja b ila ra d a kavzi, m islio m nogo više n a ono što je vekovim a p o k retalo i n a d a h n jiv a lo oslobodilačku b o rb u našega n arod a, nego na k lasn i m o m en at socijalno u g n je te n e ra je „ko ja globe d av ati n e može, n iti tr p je t tu rsk o g a zulum a". K roz duboko in tim an doživljaj našega epa, sh v a tila je gospođa Talvj u n u tra šn ji sm isao n aše isto rije i m otive iz k o jih je iznikao U stanak. „L ju di v elik e h ra b ro sti, veli ona, ru k o v o d ili su n jim : dugo srećno dok ih p o litik a velik ih sila n ije ž rtv o v a la i oni bili p rin u đ e n i d a g le d a ju kako im se k rv lju izbo ren i uspesi n asilno oduzim aju, i da isk u se svirep o st pobedioca" 3). F eliks K anic, ta k o đ e iz opštega p ra v ila o revo lucijarna u k o jim a je, po njem u, novac g lavn i fa k to r, izuzim a srp sk i slučaj i veli: „Ovo isk u stv o se, ipak, ne m ože p rim e n iti na srp sk e oslobodilačke ratove. R e tk a lju b a v p re m a otadžbini i d iv lje n ja dostojno sam o od rican je čine n jih o v e jed in e pom oćne izvore .. . M alo im a n je svak og a po jed in ca sačinjavalo je i a rse n a l i k asu iz kojih je srp sk a osiobodilačka borba crp e la sv o ju sn ag u " 4). Jo š je više u p ra v u Felix B am berg k ad a ističe, da je srp sk a re v o lu c ija p ro izašla iz n a ju n u tra šn ijeg d u h a n a ro d a i da ,,u odnosu na ličnosti, koje su je vodile čak sto ji kao je d in stv e n a u isto riji h rišć a n stv a i skoro p ag a n sk a d iv ljin a, m a n a stirsk i i h a jd u č k i život, o d ražavali su kod S rb a p re d a n je v e re i slobode i ta k o se desilo, da p re 1) Beniamin von Kallay, Geschichte der Serben, st. 89. 2) Vuk Stefanović-Karađžić, Građa za istoriju našeg vrem ena i životi najznačajnijih poglavara ovoga vremena, Beograd 1898, st. 14. 3) Talvj, Volkslieder der Serben, Bd. I. Halle, 1825, st. XLII. 4) Felix von Kanitz, Serbien historisch-ethnographische Reise aus den Jahren 1859-1868, Leipzig 1?68, st. 498-499.

10

obilje n jih o v ih p a tn ji, um esto da ih sm rvi, čeličilo ih je za novi živ o t“ 5). ,,U srp sk im srcim a oživela je b ila opet id eja v a sp o sta v ljan ja staro g veličanstveno g srpskog carstva, koje je završeno nesrećnom K osovskom b itk o m i sm rću c ara L azara. K od jednog ta k o daro v ito g n a ro d a kao što su S rbi m o ra la je ova id eja b iti brzo o fo rm ljen a u je d a n č v rst plan, koji, p re z iru ć i sve sm etn je, d ire k tn o id e svom e cilju p a m a koliko v re m e n a i n a p o ra sta ja lo njegovo o stv a re n je “ 6). K ada je, kasnije, i sam ovo shv atio došao je B. fon K alaj do u v ere n ja , da „m ožda n ik a d a n ije bilo je d n e revolucije, k o ja je bez ik ak v ih p re th o d n ih n am era, sam a iz sebe, počela kao srpski U stan a k početkom n ašeg a stoljeća,, 7). Iz n ajn ižih n a ro d n ih redova, ističe J. A. F re ih e rr fon H elfert, uzrastao je po-kret bez ik a k v ih knežev sk ih vođa, bez r a tu vičnih vojskovođa, bez ta k m a ca za presto. L ju d i koji često nisu znali ni č ita ti n i p isati s ta ja li su m u n a čelu. P esm e i p jev an je, ko je su p ro sla v lja le podvige n jih o v ih ju n a k a nisu izašle iz k ru g a sam oga naro d a: k n jišk i u čena E v ro p a n ije sa n jim a im a la n ik a k v ih d o d irn ih ta č a k a i je d v a se, povrem eno, novinskim b eleškam a, o sv rta la n a njih. Sve što su velike ev ro psk e sile činile za n jih bilo je, u n a jv išu ru k u , nekoliko d e se tin a h ilja d a ru b a lja gođišnje, koje je R u sija d a v ala za p ra v o sla v n e crk v en e sv rh e i n ekoliko d e se tin a h ilja d a guldena, koje je A u strija d av ala za kato ličk e crk ve i m a n as tir e “ 8). U ovim oslobodilačkim n ap o rim a, koji su našli svoj p u n i izraz u ovim u stan cim a, i k a sn ije se decen ijam a ra z v ija li i p o tp u n ja v ali, b ila je sad rž a n a su štin a srp sk e m o d ern e ideje i srp skog a p ita n ja : o stv a re n je vekovne težn je za svojom slobodnom n acionalnom državom . Z ačetk e ove držav e gledao je n a ro d u S rb iji, koja je n a s ta ja la i p o sta ja la d u hovni c e n ta r srp sk ih n acio n aln ih te ž n ji i nosilac srp sk e oslobodilačk e ideje. Č in jen ica da je n a ovom e p o d ru č ju zajedno sa n acio n aln im došlo i socijalno oslobođenje od ja rm a tu rsk o g a feu d alizm a učinilo je S rb iju još p riv la č n ijo m za n a ro d iz 5) Felix Bamberg, Geschichte der orientalischen A ngelegenheiten in Zeitraum des Pariser und Berliner Friedens, Berlin 1892, st. 384. 6) Eduard Riiffer, D ie Balkanhalbinsel und ihre Volker vor der Losung der orientalischen Frage. Eine politisch-etnographisch-m ilitarische Skizze, Bautzen, 1869, st. 64. 7) Beniamin von Kallay, Die Geschichte des serbischen A ufstandes, st. 2'60. 8) J. A. Freiherr von Helferr, Bosnisches, Wien 1879, st. 64.

19

neoslobođenih srp sk ih k ra je v a . S v ak i p o ra st i p olet živih sn ag a S rb ije k rila tio je nade p o ro b lje n e srp sk e ra je : ono n a jd ra g o c e n ije što je n a jd u b lje p ro d ira lo u srca n aro d a bilo je u v eren je, k o je se h ra n ilo iz stv arn o sti, d a je teškom robov a n ju došao k ra j. F ilip V išnjić je ovo sudbinsko, n a n jem u sv o jstv en način, izrazio rečim a: „Bože m ili čuda velikoga, K ad se šćaše po zem lji S rb iji P o S rb iji zem lji d a p re v rn e I da d ru g a n a s ta n e su đ a ja . . . “ To što je počelo da se dešava, n a s ta ja n je jed n e nove epohe, značilo je istin sko i duboko p re in a č e n je postojećega s ta n ja stv ari, k ra j je d n e i p o četak d ru g e epohe, k o ju će nositi n a p o ri celoga jedn og a n aro da, da p o stan e svoj, slobodan i sam ostalan . I K a ra đ o rđ e i Miloš, i n ajb o lji lju d i oko njih, u sv ojim n ajv išim i n a jlep šim zam asim a, osećali su se delom srp sk e celine, pozvani da je p red v o d e n a njezin om oslobodilačkom p u tu u z ra sta n ja i u je d in je n ja . D a su i sve srp sk e zem lje to tak o osetile i sh v atile vidi se i po to m e što su n a jb o lji lju d i iz sv ih srp sk ih k ra je v a po'leteli da uzm u učešća u oslobodilačkim b o rb a m a i da tim e posvedoče svoju su d b in sk u p ovezanost sa d ržavom k o ja se ra đ a la iz k rv a v ih podviga. Izm eđ u K a ra đ o rđ e v ih zaleta p re m a C rnoj G ori i H ercegovini i n a p o ra da se srp sk i Ju g duho vno k re p i i onoga šta je ra ja o se tila n a p rv e vesti o srp sk im p o b edam a postoji u n u tra š n je duhovno srodstvo ne sam o n a srpsko m p ro sto ru nego i n a celom e B a lk a n u osetilo se bilo nešto nadežno i o k re p lja v a ju ć e: još 1805. godine vođa g rč k ih k le fta N ik o tsaras, sp rem ao se d a K a ra đ o rđ u priskoči u pomoć, a već iduće godine K a ra đ o rđ e je n aoružao 5.000 B u g ara. G odine 1819. m onasi m a n a s tira Sv. J o v a n a R ilskog p o tsećali su k n eza M iloša n a srpsk o -b u g arsk o b ra tstv o i srod stv o po k rv i, a k a d a je M iloš, n a p u tu za C arigrad, p ro lazio kroz B u g arsk u , n a ro d ga je od uševljeno dočekivao i gledao u n je m u sim bol i svoje slobode. U srp sk im k ra je v im a bilo je ovo osećanje još jače, je r su b rig e S rb ije b ile n e p o sre d n ije n jim a upućene. Već 1813. godine S rb i iz oslobođene S rb ije osnovali su škole u P rile p u i K ičevu, a polovinom XIX . v ek a bilo je tih škola u Južnoj S rb iji više od če trd ese t °). B. von K a lla y je zabeležio kako su se S rb i iz Z ap ad n e Bosne, n a vesti o K a ra đ o rđ e v im pobe9) st. 216-217.

Hermann Wendel, Siidosteuropaische Frage, Berlin 1918,

dam a, zav erav ali n a pobunu. „O ni su se, v eli K allay, sak u p lja li u šu m am a oko N ovoga i držeći je d a n ta n a k šta p u ruci z ak lin jali se teškom k letvom , da se sasuše kao ovaj štap, ako n a ru še svoju z a k le tv u “ 10). S rb i iz a u stro -u g a rsk e v o jske počeli su p re b e g a v a ti u S rb iju i p rila z iti ustan icim a. U a v g u stu 1807 godine, veli K allay , popeo se b ro j d e z e rte ra n a 515 ljudi, m eđu n jim a 327 g ra n ič a ra i 188 p rip a d n ik a re g u la rn e p ešad ije i konjičkog p u k a . . . P ra v o sla v n i sveštenici i k a lu đ e ri od vlašk e do H rv a tsk e litorale o b a v e šta v a li su sta ln o svoje v e m ik e o p obedam a Rusa, a sta n o v n ištv o n ije u opšte sa k riv a lo svoju ra d o st zbog ovih uspeha,, n ). ,,Iz S rijem a, veli V uk S tefan ović-K aradžić, p re b je g n u m nogi ljud i, osobito bećari, i sta n u se k riju ć i p re n o siti pom alo džeb an e i oružja,, 12). T ako se začela i, postepeno, u z ra sta la n ova S rb ija : ona je b ila sam o osnov, ž arište i putokaz. Što se, sada, ponovo m ora lo početi od po četk a, kao što je u svoje v rem e počeo S tev an N em anja, je d n a je od in te re s a n tn ijih k o m p o n e n a ta tra g ič n e srp sk e sudbine. Cilj je i sa đ a bio isti: u je d n u d rž a v n u zaje d n ic u sk u p iti sve srp sk e zem lje i v a sp o sta v iti izg u b ljen u državu , k o ja je staln o živela u svesti i srcim a naro d a. Sa te lin ije i iz tih o k v ira srp sk i n a p o ri n isu n ik a d a izlazili. U stan ičk a S rb ija b ila je sam o z am etak srp sk e države, k o ju je tre b a lo stv o riti. N jezine granice, i bez šest okruga, „vrlo sužene u p o re đ e n ju sa s ta rim g ra n ic a m a ze m lje “ 13) niko od S rb a n ije m ogao s m a tra ti ni tra jn im n i p riro d n im : u svesti svako g a S rb in a one su bile izraz i odraz nužde. F e lix K anitz veli: „K neževina S rb ija sačin jav a je d a n deo sta ro g a srpskoga c arstva. S voje d a n a šn je g ra n ic e dobila je po od red b am a m ira u B u k u re š tu “.14) H. N. B ra itsfo rd e ističe, takođe, da je nova S rb ija sam o je d a n deo srp sk o g a p r o s to r a ,,13), a gospođa T alvj, govoreći o srp sk o m p ro sto ru , piše: „N ije sam o sužena zem lja k o ju m i poznajem o pod im enom S rb ija, p o sto jb in a ovih pesam a. Jezik, ko jim su one p isan e i n a kom e se p e v a ju p ro te ž e se u nekoliko, ne m nogo ra z lič itih d ija le k a ta , preko 10) B. von Kallay, Die Geschichte des serbischen A ufstandes, st. 161. 11) Na istom e mestu, st. 367, 368. 12) Vuk Stefanović-Karadžić. Na navedenom mestu, st. 20. 13) Otto von Pirch, Reise in Serbien im Spatherbst 1829, Berlin 1930, st. 28. 14) Felix Kantz, Serbien. . ., st. 547. 15) H. N. Braitsford, Macedonia, Ist races and their future. London 1906, st. 97.

21

Bosne, H ercegovine, C rn e G ore i D alm acije, p rek o S lavonije i jugoistočnog dela H rv a tsk e (pogranična ili vo jn ička H rv a tska). Ono, dalje, je v lasništvo m nogih h ilja d a Srba, koji su n a se ljen i od Z em u n a iznad leve obale D u n av a do St. A n d reje kod B udim a, u tr i dijeceze. Tako on p rip a d a m nogim m ilijonim a od k o jih p rek o polov ina p rip a d a grčko m ritu su , a u B osni većim delom islam u. M anji broj, baš tam o, u D alm aciji, H rv atsk o j i S lav o n iji p rip a d a latin sk o j c rk v i“ le). „Srpski je z ik govori od p rilik e 5,000.000 lju d i (to je bilo u vrem e k a d a je T alvj p isala svoje delo). N jiho va te rito rija , sa m alim d ijalek to lo šk im v a rija n ta m a , p ro teže se n a tu rsk e i a u strijsk e provin cije, n a S rb iju , Bosnu, H ercegovinu, C rnu G oru i D alm aciju, p rek o S lav o n ije i dela H rv atsk e. On je n acio n aln i je z ik m nogih h ilja d a , ko ji su zbog tu rsk o g ug n jeta v a n ja iselili se i kao kolo nisti nalaze se na jugoistočnoj obali D u n av a od Z em u na do St. A n d re je kod B udim a . . . K n ežev ina S rb ija n ije još cela srp sk a zem lja i sam a cela srp sk a zem lja n ije još ni iz bliza celo slovensko tlo B alk a n skoga P o lu o strv a " 17). D r A lfred F isch er ističe, da su se pod Ilirim a razu m ev ali S rb i: „Pogrešno isto rijsk o sh v a ta n je , da su Srbi i H rv ati, ako ne i svi Sloveni, potom ci sta rih Ilira, bilo je op šte ra sp ro stra n je n o , i da su oni svi o b u h v aćen i ovim im enom . Italija n sk a , P a p sk a k u rija n a p rv o m m estu, bili se navikli, da sta ro geografsko im e Ilira p rim e n ju ju na sve Slovene ju žn o od S av e i D u n av a i n azivali su ih gens illy ric a “ 18). L azar Soranzi u svom e d elu „O tto m an us sive de im perio T u rcico “ ističe, 1610. godine, d a se S rb i p ro s tiru od alb an skih p la n in a do D u n a v a 19). Izjed n aču ju ći ih sa R ašanim a veli da d o p iru do T e m išv a ra i L ip o v e 20). U jedn oj staroj nem ačkoj h ro n ici iz 1596. godine, iz v re m e n a lju tih srp sk ih b o rb i sa T urcim a, ra z lik u je se M ak ed o n ija od b u g arskog p o d ru č ja i p o m in je kao m esto n a kom e je sa h ra n je n car M u rat: za kneza L a z a ra veli H ro n ik a da se sa T u rcim a ,,vitešk i b o rio “ 21) .. . I, k asnije, niko o zb iljan n ije osporavao da S rb i žive v an p o d ru čja, ko je je bilo obeleženo geografskim 16) Talvj, Volkslieder der Serben, I, st. II. 17) Talvj, Ubersichtliches H andbuch.. ., st, 86. 18) Dr Alfred Fischer, Der Panslawism us bis zum Weltkrieg, Stuttgart-Berlin 1919, st. 133.. 19) Na istome mestu. 20) Na istome mestu. 21) Hungarisch und Siebenburgerischer Kriegshandel. Franckfurt/M. 1596, st. 92.

22

po d ru čjem S rbije, ali se toj S rb iji o sporava p ravo, d a u svoje d ržav n e g ran ice okupi i d rug e srp sk e k ra je v e . Im ao je p rav o E rn s t A n rich k a d a je rekao, da je cilj svih ovih stre m lje n ja S rb ije, svih ogrom nih ž rta v a i n apora, b ila V elika S rb ija. Sam o što je koncepcija ove V elike S rb ije u svesti i in te rp re ta c iji srpskog n a ro d a i n jeg ov ih vodećih lju d i b ila sasvim d ru k č ije shvaćena: o-na n ije im ala n išta zajedničko sa onim k ako su je zam išljali i o b ja šn ja v a li d ržavnici i v elik ih i m alih sila i oni, k oji su b ili u službi ovih: svi su oni p o k u šav ali da naučno postave, objasn e i op rav d a ju svoje s u p ro ts ta v lja n je p riro d n o m u z ra s ta n ju srpske države. Ono što je ceo srp sk i n a ro d h teo nije, u njegovim očim a, bilo n iti šta novo n iti izuzetno. „Cilj, veli E rn st A nrich, n ije bio nov, n ije to bila n ik a k v a du h o v n a u z u rp a cija u očim a S rba, nego je d a n zavet i obaveza. J e d a n zavet, koji je za v rem e celoga tu rsk o g ro pstva, nepisan, sam o u ju n a č k im p esm am a i p rič a m a ovog neprosvećenog, ali fa n ta zijom obdarenoig i ro m a n tič a rsk i stra stv e n o g n a ro d a očuvan, živeo; zavet, koji je sa p rv im p o p u šta n je m tu rs k ih okova opet bio p rih v a će n od n arod a, vlad e i k ra lja , a n aročito od kn eza M ih a ila . . . O vaj p o k re t je nosio ceo n a ro d čiji svi slojevi bezuslovno teže d rž a v i kao izrazu, gde se n a n aro d i d ržav u g led a kao na p rv e sluge n acio n aln e id e je “ 22). S vak i S rb in je ovo sm a tra o p riro d n im , je r je kod S rb a još u sre d n je m v ek u n acio n a ln a i d rž a v n a m isao bila neobično razv ijen a. Ono što je sada n asta ja lo , p roizilazilo je iz osnova srp sk e isto rijsk e prošlosti. A non D um a, a u stro u g a rsk i g eneral, nazvao je ovo „idejom ponovnog u sp o sta v lja n ja isto rijsk ih g ran ica sta ro g srpskog carstva,, 23). O datle je pošao i Ilija G arašan in . U življavajući se u sa v re m e n e m u prilik e, k ritič k i p ro c e n ju ju ć i sm isao i značaj s tra n ih u tic a ja i u S rb iji i n a B alk an u , G a ra ša n in je 1866. godine, na p re d b aciv an je fran cu sk o g konsula, da je S rb ija i suviše pođ u ticajem R usije, odgovorio, da je to sve za n je g a „p rav a b esposlica“ i da S rb i im a ju sv o ju p o litik u : . Toga smo mi, rek ao je on, i suviše siti, a sada sledujem o so pstvene naše plan o ve i sam o onoga ćemo za p rija te lja d ržati, koji nas u ovom e ne sm eta, a koji nas još i m o ralno pom aže tom e ćem o i b la g o d a rn i b iti“ 24). 22) Ernst Anrich, Die jugoslavvische Frage 1870-1914, Stuttgart 1931, st. 22, 23, 24. 23) Anton Duma, Serbien, Hannover 1894, st. 279. 24) Sravni kod: Dragoslav Stranjaković, Ilija G arašanin.. . , st.46.

23

Ti „sopstveni p lan o v i G a ra ša n in o v i“ bili su u ovem e: n a jp r e osloboditi i u je d in iti sve srp sk e zem lje i tek k a d a to bude p o stig n u to onda se može ići d a lje — u je d in je n ju sa B u g arim a s je d n e i sa H rv a tim a sa d ru g e stra n e . Bez ik a k v ih ilu zija o v re m e n u u kom e je živeo, sa v elikom dalekovidnošću i realizm om , G ara ša n in je prozreo sm isao i dalekosežnost svih s tra n ih u tic a ja n a B alk an u . O ni bi, po njem u, m ogli b iti n e u tra lisa n i i, ev en tu aln o , u k lo n je n i sam o ta d a ako se uspe da se n a B a lk a n u stv o ri n ešto ,,što bi sam o sobom bilo dovoljno snažno d a donekle suzbije tu đ i uticaj, n ešto n a što se n e bi m oglo bez ozbiljnih ž rta v a n a srn u ti, nešto što nem a n u žde da sv ak i čas p rib e g a v a čas jednoj čas drugoj zaštiti, je d n im slovom nešto što b i svoga sopstvenog zd ravog života i svoje sopstv ene k re p k e sile im a lo “ 23). G a ra ša n in je isp rav n o shvatio, da u srp skom slučaju p rirodno p rav o jed n o g n a ro d a da se u je d in i i da stv o ri svoju n a cio n aln u d rž a v u ide uporedo sa n jegovim isto rijsk im p ra vom n a ob lasti k oje su b ile sastav n i deo s ta re srp sk e države i još u v ek su, pretežn o , n aseljen e S rbim a. „N aša dužnost, pisao je G arašan in , (u svom e „ N ačertan iju ") je ste sada, da iskopam o te m e lje i osnove n e k a d a šn je g srpskog ca rstv a i d a postavim o n a šu b u d u ć n o st p od z a štitu isto rijsk o g p ra v a . A ko m i budem o nepokolebivo sto ja li n a ovom e sta n o v ištu onda n am niko neće m oći p reb aciti, d a n aša politik a p ro ističe iz p re v ra ta i revolucije. M oraće se p riz n a ti da S rb ija sledi s ta re d rž av n e i n acio n aln e tra d ic ije p ri čem u ona im a n a to p rav o kao k oja bilo d ru g a d rž a v a “ 26). S am a p riro d a stv ari, sazreli događaji, k o ji su p re tv a ra li u p ra h i pepeo turs'k u carev in u , u k aziv ali su na to, da je n a B a lk a n u b ila n a sta la n ova epoha i d a je o stv a re n je državn e n ezavisnosti Ju ž n ih Slovena n e sam o neophodno, nego i neotklon jiv o . Svi okovi v azaln ištv a, ko jim a je o k iv an a knežev ina S rb ija i, k asn ije, B u g arsk a, ra sp a d a li su se sam i od sebe. Z a o b je k tiv n e lju d e bilo je n erazu m ljiv o d rž a n je velikih sila p re m a te ž n ji i n ap o rim a S rb ije da se osam ostali i da, u svom đ ržav n o m u z ra sta n ju , d ostigne svoj isto rijsk i rast. „Jed in o ovakvo sh v atan je , veli F. von H ellw ald, savršeno je n a m estu u u stim a O sm anlija, ali ko ta k o govori taj se sp u šta n a k u ltu rn i nivo T u ra k a i n ed o staje m u d u b lje raz u m e v a n je p rav ca, koji p ro v e ja v a d a n a šn jim životom naroda. Taj n e po jim a d a n acio n aln a ideja, k o ja je stv o rila u jed in je n u Ita liju i u je d in je n u N em ačku, po p riro d n o m razv o ju 25) Na istom e mestu, st. 47. 26) Na istome mestu, st. 24.

24

m o ra ta k o đ e osvojiti i etn ičk i n eu je d in je n i Isto k i da se S rb ija, k o ja se od svih d rž a v a B alkansko g p o lu o strv a u k u ltu rn o m pogledu n a jv iše uzdigla, ovoj id eji i ovom nacionalnom p o k re tu n iti se m ože p ro tiv iti n iti o t e t i . . . Često su sra v n jiv a li S rb iju sa P ijem on tom , a P ije m o n t ra n ije sa P ru sk om . M islim o ob advoje sa d ubokim p rav o m . . . Ako S rbija, tu rsk o m nađm oćnošću, tre b a da bu d e sav ladana, osta je srp sk a nacio n aln a m isao kao neopoziva snag a srpskog u zd izan ja i ona, p re ili k asnije, m o ra doći do n e z au sta v ljivog iz ra ž a ja u koliko tr u li i p ro p a li režim u S tam b o lu nezadrživo ide svom e, svak od nevn o uočljivom , slo m u “.27) K nez M ihailo je bio živo o ličenje ove ideje. „M ihaila je n a d a h n jiv a la siln a v e ra i snaga, ko ja je počiv ala u srpstvu, i v e ra u v eličin u srp sk og n arod a. On je bio postavio sebi za cilj, da ono što je njeg ov otac M iloš postigao za B eogradski pašalu k , on p ro te g n e n a celo B alk an sk o p o luostrvo" 28). Š iro k ih oslobodilačkih v id ik a i re v o lu c io n a rn e dubine, onoga ž a ra koji p o tstiče n a zam ahe, knez M ihailo je bio još širi i g oro stasn iji od G a ra ša n in a : celo B alk an sk o p o lu ostrvo p ro tk iv a li su n jeg o v i em isari, sejali isk re oslobodilačke nade, b u d ili nacio n aln u re v n o st i u sre d sre đ iv a li poglede porobIjen e slovenske ra je na B a lk a n u p re m a B eo g rad u i S rb iji. H a ro ld W. V. T em p erley ističe kako su u ovo doba „srpski novac, srp sk i p ro p a g a n d n i m a te rija l i srp sk i u č ite lji pom ag ali stan o v n ištv o u g n je te n ih zem alja" 29). K ad a je jed n a d e p u ta c ija iz B osanske K ra jin e k re ta la za B eograd govorili su jo j: „K ad a b u d e te u B io g rad u zam olite se da u đ e te svije tlo m kn ezu M ihailu. Z ap lačite se i sve m u slobodno kaž ite “ 30). M a koliko d a je G a ra ša n in hteo, da srpskoj id eji u tisn e duboko n e re v o lu cio n a rn i k a ra k te r, ona je b ila rev o lu cio n arn a sam im svojim po sto jan jem : n jezin sad ržaj i n jezini sm erovi bili su b u n to v n i i u ono v rem e neobični. ,,Iz S rb ije je, veli H. H u n g erb iih ler, došao p rv i im puls za p o b u n u p reo stalo ga d ela o b esp ra v lje n e slovenske ra je p ro tiv osm anlij27) Friedrich von Helhvald,, Kulturgeschichte in ihrer natiirlichen Entwicklung: Der Islam, Tiirken und Slawen, Augsburg 1877, st. 52. 28) Johann Albrecht von Reiswitz, Belgrad-Berlin, BerlinBelgrad, 1866-1871, st. 72. 29) Harold W. V. Temperley, History of Serbia, London 1917, st. 257. 30) Vladimir Corović, Bosna i Hercegovina, Beograd 1925, st. 79-80.

25

skog ja rm a . J e d a n je vodio u sta n ik e u H ercegovini. B unjene B u g a rsk e od stra n e S rb ije i v o đ en je b u g a rsk ih oslobodilačkih b orbi pod srpsk im vođstvom bio je g lav n i cilj energičnog kneza iz kuće O brenovića, ko ji on n ik a d a n ije gubio iz vida, je r je to bio cilj njegove sp o ljn e politike. P ri tom e nisu oni bili n išta drugo, nego org an i izrazite nacio n aln e volje. D a S rb iia obnovi svoj sta ri sjaj, da p o sta n e p redvodnica S lovena n a B alk an u , da ono što je za v rem e otaca p rip ad alo S rb iji ponovo b u d e sjed in je n o sa njom , da srp sk i knez staru , slavom o v en čan u k ra lje v sk u k ru n u m e tn e ponovo na svoju glavu i da on p o sta n e n ajm o ćn iji m eđ u b a lk a n sk im kneževim a, — to su p risn e želje svakog S rb in a “ 31). A li to nisu bile želje im p e rija listič k e : po svom e geografskom položaju, isticao je još S v eto zar M arković, S rb ija je c e n ta r rev o lu cio n arn e a.kcije“ ne sam o u srp sko m narodu, nego i u opšte m eđu S lovenim a . . . S rp sk i n a ro d nem a drugog izlaza do rev o lu cije n a B alkans'kom p olu ostrvu , revolucije k o ja bi z av ršila u n ište n je m sv iju d rž a v a što d anas smeću, d a ti n a ro d i n e m ogu da se sjed ine kao slobcdni lju d i i ra v n o p ra v n i radnici, kao savez opština, ž u p a n ija i d rž av a — kako im n a jp o d e sn ije b u d e “ 32). Da se ovo o stv ari m oralo se prv o o stv a riti srp sk o jed instvo . R ev o lucion arn ost srpske id e je je u tom e, da u n išti T u rsk u i A u stro -U g a rsk u i da se iz S rb ije i C rn e G ore, iz neoslobođenih srp sk ih k raje v a , stv o ri „ jed n a n ova srp sk a držav a" 33). ali, opet, sam o kao baza za šire slovensko je d in stv o n a B alk an u . N i G arašan in , ni knez M ihailo, ni J o v a n Ristić, ni M ilan P iroćanac, niko od n jih , n ije u m isiji S rb ije gledao njezino p ro šire n je na ra č u n d ru g ih n aro da. R istić je u svojim M em oarim a pisao, d a je S rb ija P ije m o n t B a lk a n a i da ovu m isao 34) svi srp sk i držav n ici tre b a d a im a ju za sv oju m isao vodilju, ali je, 8. d ecem b ra 1884. godine, u razg o v o ru sa E m ilom fon L aveleyom savez b a lk a n sk ih d ržav a, govorio je R istić fon L aveleyau, n ije nipošto obična m a šta rija . Za nas Isto čn ja k e on je m nogo više nego je d n o u o b lič a v a n je u kom e bi m i m ogli naći jedno sklonište bez koga će n aša b ud u ćn o st b iti vrlo n esigurna. B alk an sk o p o lu o strv o ne sačin jav a sam o sa geo31) H. Hungerbiihler, Die Schweizerische Militarmission nach dem serbisch-bulgarischen Kriegsschauplatze, Frauenfeld 1886, st. 34-35. 32) Svetozar Marković, Celokupna djela, knj. VI, st. 167-168. 33) Svetozar Marković, U ,,Radnik“, 1871, broj 25. 34) Leopold Mandl, Die Habsburger und die Serbische Frage. Wien 1918, st. 33-34.

26

grafskog, nego i sa isto rijsk o g sta n o v išta je d n a c e lin a . .. Ipak, jedno sje d in je n je kakvo je po zn av ala prošlost danas je nem oguće, svejedno d a li bi se rad ilo o jed no m vizantijskom , srpskom ili tu rsk o m carstvu . R asna svest je oživela ponovo i jed in stv o b a lk a n sk ih oblasti m oguće je danas postići sam o kroz savez b a lk a n sk ih n a ro d a u kom e bi čak i T urska, razum e se, sam o u sta v n a T u rsk a, m ogla naći jedn o m esto “ 33). M ilan P iro ćan ac je, 1895. godine, isticao: „U jed in jen je srp stv a u je d n u p o litičk u d rž a v u m o ra b iti po četak i k ra jn ji cilj svake srp sk e vlade. S rb ija kao slu ga velike srp sk e m isli ne sm e ra d iti n i za je d a n d ru g i cilj. K ao su sed na držav a A u stro -U g a rsk a d rh ti od u je d in je n ja S rb a i su p ro tstav iće m u se p rem a svojim sila m a 11.36) T reb a podvući još je d n u osobenost srp sk e ideje: ona n ije bila rev o lu cio n arn a sam o n a nacio naln om plan u , nego isto tak o i na socijalnom . U poredo sa lom ljen jem političkog i nacionalnog ro p stv a, lom io je srp sk i seljak i fe u d a ln e okove i po stajao sve više slobodan, p o tp un o sam ostalan, sa velikim razv o jn im p riv re d n im m ogućnostim a. K a d a se s tra n i svet počeo u p o zn av ati sa novom S rb ijo m bio je z ad iv ljen n ap red nošću i čovečnošću, sav rem en ošću i čovečnošću njezinog p a trijarh a ln o g ' d ru štv e n o g p o retk a. I sam L e n jin bio je zad iv lje n ovim i pisao: „E vropa je b ila m o re p rlja v štin e , k apitalizm a i podlosti, ali se u tom e m o ru našlo jedno m alo sunčano ostrvce. To je je d a n m ali seljački n a ro d koji je u duši dem o-kratski i ko ji je um eo da sam sebi s tv c ri tip seljačke d em o k ratije, slobode i ra v n o p ra v n o sti do dan as nep o zn at u E vropi. Taj n a ro d u istin u n ije k om un ista, ali je našao tip d e m o k ratsk cg u re đ en ja , k oji m u bolje odgo vara i koji će m u još za d ecenije bolje odgovarati. Z ato je ta j n aro d lavovski bran io sv o ju slobodu. T aj n a ro d su S rb i“. E m il von L av eley e obilazio je, u dva m aha, naše k ra je v e i bio o du šev ljen onim šta je video. „O na (Srbija) im a sve što obećava je d n u s ja jn u b u d u ćn o st i što o b u h v a ta osnovne uslove jed n e istin sk e civilizacije, koja s tv a ra m o ralne, slobodne, p ro svećene i u pogodnim uslovim a žive ljude. Ovde postoji, još sa prošlošću čvrsto vezana, slobodna opština, dok istu n a Z ap ad u tre b a iznova stv a ra ti, pro n aći i o ž iv e ti. . . N arod u p ra v lja sam sobom p rek o od svih k oji porez p laćaju iz a b ra n ih p o slan ik a i to savesno i d e m o k ra tija , k o ju na d ru g im m estim a po cenu k rv a v ih p re v ra ta p o k u ša v aju da ožive, postoji ovde kao nešto od d a v n in a nasleđeno i done35) Na istome mestu, st. 94. 36) Milan Piroćanac, Beleške, Beograd 1896, st. 50.

27

to “ 37) . .. J e d a n ceo n a ro d dolazi sebi: sloboda, ekonom ski n ap re d ak , sve brži i n ep o sre d n iji u lazak u ev ro p sk u k u ltu ru i civilizaciju o stv a rili su i p ro širili n a ro d n e persp ek tiv e. Z aista, više nego u m nogim d rž a v a m a sam n aro d je vladao, sobom , još u v ek je d in stv en , klasn o i socijalno d efiren ciran : od čo banin a do v la d a ra svaki S rb in je bio sv estan da g ra d i isto riju i da je p ozvan da da svoj doprinos delu oslobođenja i u je d in je n ja , i da m u je to n ajv eći i n a jp re č i d u g “. S tra n i p re d sta v n ici u B eo g rad u videli su ovo: jed n i su to n erad o g led ali i, kao a u stro u g a rsk i k onsul L enk, sm a tra li nas v a rv a rim a ; d ru g i su to sh v a ta li kao p riro d n i odraz p ro b u đ e n e snage n aro d a. K ad a je, polovinom XIX . veka, obilazio n aše k ra jev e , J . F. N e ig eb au r je ovo jasn o video, uočio i podvukao, da su S rb i već p o stali „snažna n acija". „P rosvećenost, veli on, n a p re d u je rav n o m e rn o u celom e n a ro d u i p o sta je (S rbija) istin sk i i s tv a rn i obrazac za sve Ju ž n e Slovene. A ko se S rb i b u d u saču v ali od u n u tra š n jih n e re d a onda im p re tsto ji lepa budućnost. O ni su v rlo sposobni lju d i i sam o p o tč in jen i v la d a ru “ 38). U jed n o m iz v e šta ju pru sk o g k o n sula S chw einitza, od 24. n o v e m b ra 1866. godine, upućenom T hilu, stoji: „. .. Više nego ije d a n d ru g i slovenski n aro d p o k azu je S rb ija p reduslove za jed n o k u ltu rn o sta n je : d aro v ito stanov n ištvo , u ređ en e fin an sije, odlične osnovne škole, d o b ar sistem o dbrane, n acion aln a vlada. U k asn ijem ra z v itk u ilirsk ih zem alja im aće o n a da izvrši veliki z a d a ta k i to n e sam o n a ra č u n T urske, nego, i to m ožda još više, na ra č u n A u strije , k o ja im a oko d v a m ilijo n a srp sk ih g rč k o sje d in je n ih p o d a n ik a 1139). ,,U S rb iji se, veli G. K i n k e 1, izv ršila p ro m e n a poseda i sada zem lja cv eta i brzo n a p re d u je ev ro p sk a izg rad n ja. Za d ruge oblasti T u rsk e neće ovaj p u t b iti lak, on se u k rš ta v a sa ru sk o m nado m n a C arig rad , a o sn iv an je jed n e ja k e jugoslovenske d rž av e p rip re m a n e p rilik e A u striji" 40). U p o ređ en je su d b in e srp sk ih k m eto v a u zaposednutim o b lastim a sa položajem se lja k a ili p o ro d ičnih zad ru g a u k ra lje v in i S rb iji d ovoljno je, k od p rv ih razb u dio čežnju za slič37) Emile von Laveley. Na istom e mestu, st. 102. 38) J. F. Neigebaur, Die Suđ-Slaw en und deren Lander in Beziehung auf Geschichte, Cultur und Verfassung, Leipzig 1851, st. 294. 39) J. A. Reiswitz. Na navedenom mestu, st. 222. 40) G. Kinkel, Die christlichen Untertanen der Turkei und Bosnien und der Herzegovina, Basel 1878, st. 39.

28

nim slobodnim posedom i da tim e p o jača ired en tizam " 41). Dr. R asche je n a slu č a ju S rb ije dokazivao, da su Ju ž n i Sloveni sposobni za sam o stalan d ržav n i život. .,Ova (Srbija) se za ciglih če trd e se t god in a iz p ra s ta n ja v a rv a rstv a , kakvo postoji i d a n a s u d ru g im o b lastim a T urske, uzd ig la do n a jbolje u p ra v lja n ih i n a jslo b o d a rsk ijih o rganizov an ih k u ltu rnih zem alja E vrope. D ržav n i U stav S rb ije počiva n a širokoj sam o u p rav i o p š tin a " 42). K arlo K a u tsk y ističe: „D akle, u S rb iji rad ik alizam , a u Bosni apsolutizam . N ije, uopšte, bila p o tre b n a n ik a k v a v elik o srp sk a p ro p ag an d a, da bi Bosanei zavideli stan o v n icim a S rb ije “ 43). I, još n a dru go m m estu: „. .. K a d a se n a ru še v in a m a T u rsk e u zd ig la ja k a i u odnosu p re m a A u striji slobodna S rb ija, p o stala je ona cilj n acionalnih te žn ji Ju g o slo v en a A u strije . O ni su sve više p re sta ja li da u carev in i g le d a ju svoga zaštitn ik a. S rbi, a k a sn ije i H rv ati, od n a jv e rn ijih p o d a n ik a A u strije p ostali su veleizdajnici" 44). P o ro b lje n im d elovim a srp sk o g a n aro da, i pod T urskom i pod A u stro -U g arsk o m , izgledali su slobodni su n arodnici u S rb iji kao n ek i n a d lju d i kroz k oje je p ro g o v o rila iskonska snaga naše ra se i P ro v iđ e n je im se pokazalo do te m e re b lagonaklono, da su p o stali n ezad rživ i u svom e oslobodilačkom hodu. D ah slobode, k o ji je zračio iz S rb ije i siln a poletnost, kojom se ona uzdizala, o zarav ali su oslobodilačke čežnje p o ro b lje n ih n o v im n a d a m a i ra sp la m sa v a li u n jim a n jih o v u n e m irn u u sta n ič k u k rv : u n jih o v a u s tre p ta la srca u liv a la se sve veća č v rstin a i h ra b ro st. E m isari iz S rb ije dodavali su svoj deo: v ršili o rganizaciju, po vezivali p erife rije sa B eogradom , donosili m a te rija ln a sre d stv a i bodrili u g ledne n a ro d n e lju d e. C rk v e i škole su n icale na sve strane. K ad a je 1869. godine izbio u sta n a k u B oki K otorskoj i nezadovoljstvo u V ojnoj G ran ici p iše p o m en u ti p ru sk i konsul, kako jugoslo v en sk i živalj sa o b ad va p o d ru č ja „pogleda na B eo grad i da je tlo za d a lje pob u n e sv ak e v rste gotovo". A n to n F re ih e rr fon M o lin ary svedoči, d a je slovenska m i41) C. Dumba, Dreibund und Entente. Politik in der Alten und Neuen Welt, Ziirich-W ien-Leipzig, 1931, st. 237. 42) Sravni kod S. Gopčević, Die Ttirken und ihre Freunde und die Ursachen der serbisch-bulgarischen Erhebung, Wien 1878, st. 36. 43) Karl Kautzky, Serbien und Belgien in der Geschichte, st. 21.

44) Karl Kautzky, Habsburgs Gliick und Ende, Berlin 1918, st. 31.

29

sao, p re m a B eo g rad u o rije n tisa n a , bila p ro d rla i m eđu m lađe fra n je v c e u Bosni, koji su n a cio n aln u slovensku id e ju isticali izn ad kon fesio n aln e i želeli p o b ed u S rb ije n ad T urskom čak i u Bosni. M iskatović, u re d n ik ,,O bzora“ izjavio je 24. ju la 1876. godine, da bi m u, sa njeg o v e slovenske tačk e gledišta, bilo m nogo m ilije da S rb ija o k u p ira Bosnu, nego neko d r u g i 43). Jo š više je p rav o slav n o stan o v n ištv o B osne i H ercegovine bilo o rijen tisan o p re m a S rb iji, i u n u tra š n je vezano za nju. A. K u d rjav cev , ru sk i k onsul u S a ra je v u , izv eštava Svesloven sk i kom itet, da n a ro d o čekuje da m u oslobođenje dođe iz S rbije. D rugog se p te m b ra 1872. godine telefo n irao je isti k onsul u Beč, da su se sa ra je v sk i p a trio ti oduševljeni v ra tili sa pro slav e iz B eograda: m nogi u g led n i sa ra je v sk i S rbi došli su n jem u i izjav ili m u svoju gotovost, da će, ,,u slu čaju r a ta izm eđu S rb ije i T u rsk e p o lo v in u svoga im a n ja ž rtv o v a ti“ 46). „Ž ivot naše b raće u Bosni, pisao je S v etozar M arković, (u d ru g o m b ro ju ,,R ad n ik a“ za 1871 godinu) tak o je b lizak i vezan sa sudbinom srp sk o g a n a ro d a u Bosni, da ga m i ne m ožem o o d v o jiti od n ašeg a ž iv o ta “. U B eo g rad u je bio stv o re n ta jn i odbor, k o ji je p rik u p lja o novac i p rip rem ao čete za u p a d u B osnu i u J u ž n u S rb iju . S ličan od bor u Novom S ad u počeo je p o re d novca, d a p rik u p lja i dobrovoljce. L ju b e n K arav elo v , u dogovoru sa S rbim a, sprem ao je u sta n a k u B u g arsk o j. N ikola P ašić se lično u p u tio ustan icim a u B osni i H ercegovini. B u k ta lo je n a sve stra n e . P re d sta v n ic i n a ro d a iz Bosne i H ercegovine, 12. se p te m b ra 1875. godine, p re d a li su K onsu larn o j k om isiji a u stro -n e m a č k o -ita lija n sk o j u M etkoviću je d n u p re d sta v k u u kojoj su izneli, da oni više n e m ogu podn ositi tu rs k e zulum e. U M an ifestu stoji: „. . . Od dan as p rekidam o sv ak u vezu sa n elju d sk o m vladom u S tam b o lu i delim o su d b in u n aše b raće u S rb iji, naše otadžbine, naše Bosne, d a n a šn jim danom se p rik lju č u je m o k neževini S rb iji kao zakonitoj i p rav o j d ržav i n aših s ta rih careva i k ra lje v a i za našeg a g o sp o d ara p ro g lašu jem o srpskog kneza M ilana O brenovića IV .“ 47). U zbudio se bio ceo Ju g . Osećalo se d a i tam o p re d sto ji d onošenje je d n e dalekosežne odluke. K ao i u B osni i H ercegovini i ovde je b ila opšta želja: p rik lju č e n je kn eževini S r45) Anton Freiherr von Mollinary, 46 Jahre in osterreich-ungarischen Heer, I. Band, Ziirich 1905, st. 301. 46) Felix Bamberg. Na navedenom mestu, st. 442-443. 47) Freiherr von Helfert, Bosnisches. .. , st. 151-152.

30

biji. Iz svih k ra je v a Ju ž n e S rb ije sla te su m olbe i p re d sta v k e velikim silam a i o b ja šn ja v a n im slučaj srpsko ga n aro d a Ju ž n e S rb ije. U jednoj, iz v elikoga b ro ja ta k v ih m olbi, podpisanoj 10. m a ja 1878. godine od s tra n e 170 p re d sta v n ik a opština, sv ešten ik a, a rh im a n d rita iz o b lasti K ičeva, P rile p a i Velesa, stoji: „P re izvesnog v rem en a saopštile su nam g rad sk e čorbadžije, k o ji nas zajedno sa T u rcim a iskorišćav a ju od Kosova, da m i tre b a da p o dpadnem o pod v la st b u g arsk e države, kao da m i nism o p ra v i i čisti Srbi, nego n eki B ugari. Mi smo svi, P re sv e tli G ospodine, u n a h ija m a : Skoplje, Tetovo, D ebar, K ičevo, Veles, P rile p , B itolj, K ostur, G orica. Solun, Tikveš, Štip, R adovište, N evrokop, M elnik, K očani, K ratovo , K um anovo, B an jsk a, R adom ir, Sofia, P a lan k a , Sam okov, D up n ica i tak o dalje, p ra v i i istin sk i Srbi. Ovo pokazu ju b e z b ro jn i i sam o sasvim čisto srp sk i spom enici, koji se nalaze u svim p o m en u tim n a h ija m a “. N avode, iza toga, sve srp sk e zadužbine i vele, da oni, nipošto, ne žele, da tu rsk o ropstvo zam ene b u g arsk im , „koje će n am b iti teže, lju će i n epodnošljivije, nego d o sad ašn je tu rsk o i koje će nas p rin u d iti ili d a svoje u k u ćan e pobijem o, da bi se za ovu nep ra v d u osvetili, ili da n aše sveto tlo, naše crk v e i grobove i sve što n am je m ilo i drago, n ap u stim o što neće b iti korisno n i za E v ro p u n i za n aš n a ro d “ 48). K nezu M ilan u O brenoviću sla te su slične p re d sta v k e 12. ju n a 1878. godine iz o b lasti K um an o v a, K rato v a, P alan k e, Š tipa, P e trič a, S tru m ic e i K očana, u im e 250 o pština sa 220 opštinskih pečata. P otpisnici, opet, tv rd e za sebe ,,da su oni n ajb o lji S ta ro -S rb i i naša zem lja je n a jč is tija srps'ka, sam o srce S rb ije, iz koje su proizašli n e sam o naši sv eti N em anjići, nego i n aša d rž a v a i k n jižev n o st i slava, moć i veličina i sve što je bilo i što je još srp sk o “ 49). Iz niza d ru gih, skoro isto vetnih , p re d sta v k i navodim o izvod iz jedne, poslate 15. ju n a 1878. godine K n ezu iz o b lasti K ičeva, O hrida, D eb ra i E lsb asan a sa 500 p o tp isa i sa 308 o p štin sk ih p ečata: „Pošto m i nism o, n iti smo bili B ugari, . .. kao S rb i prilazim o Tebi, našem jed in o m G osp o d aru i G ospodinu, i m olim o Te, da nas Ti spaseš od ove n a p a sti i kao čiste, p ra v e i n a jb o lje S rb e p risa je d in iš T vojoj k n eževini S rb iji, našoj jedinoj m ajci i u te h i“ 50). 48) Spiridon Gopčević, Makedonien und A lt-Serbien, Wien 1889, st. 327-328. 50) Na istome mestu, st. 328. 50) Na istome mestu, st. 332.

31

B erlin sk om ko n g resu up ućen a je p re d sta v k a sa 800 potpisa i p ečata od 169 o p štin a i m a n a stira iz o kru ga K um anova, K rato v a, K očana i P alan k e. Uz J o v a n a R istića, kao njeg o v sa v e tn ik baš za p ita n ja ovih oblasti, nalazio se a rh im a n d rit S ava D ečanac, čovek koji je te m e ljito poznavao i ove k ra je v e i rasp o lo ženje n aro da. I u ovoj p re d sta v ci svi tra ž e p risa je d in je n je S rb iji i vele: „ . . . J e r n iti m ožem o da živim o zajedno sa B ug arim a, n iti su to činili naši preci. Mi n ik a d n e m ožem o b iti je d a n n aro d sa B ug arim a, je r sm o m i od d a v n in a čisti S rb i i n išta v iše “ 51). K a d a je već B erlin sk i kong res doneo sv o ju odluku, kao v ap aj, razlegao se p ro te st n a ro d a iz ob lasti P rištin e , V učitrn a , Peći, Đ akovice i P riz re n a , k oji je, 10. o k to b ra 1878. godine, u pu ćen k n ezu M ilanu: „ P re nekoliko m eseci doznali sm o za užasne vesti, da tre b a da p od padnem o ili pod a u strijsk u ili pod b u g a rsk u vlast. Istov rem eno su nam stigli ruski ag en ti sa v rlo m nogo n o v aca i tra ž e od nas p o tp ise i pečate ra d i iz ja šn je n ja da smo „M akedonci" i da hoćem o da se, p re k o B ugarske, sjed in im o sa R usim a" 52). Oni su, razu m e se, sve to odbili, ali svoju su d b in u n isu m ogli izm eniti: ostvariv a n ju srp sk e id e je i iz v rše n ju srp sk og a nacionagnog u jed in je n ja b ile su se isp rečile v elik e sile i n jih o v i n epom irljivo su p ro tn i in teresi. O na je b ila sp u tan a, ali se n ije ni ugasila n i u ven ula. N ju je nosio ceo n a ro d i zbog toga je b ila i nep o m irljiv a i nepobediva. Im a p ra v o M usulin k ad a veli: „S rpsk i p lan o v i n isu se n ik a d a m en jali, oni su se sam o p ro širiv ali. D ok se p rv o b itn o sam o n asto jalo postići h eg em oniju n a d sro d n im n a ro d im a n a B alk an u , p riv u ći sebi sve S rb e B alkana. S rpsko často lju b lje, po dsticano od Rusa, n ije se uskoro zau stav ilo ni p re d g ra n ič n im stub ov im a A u strije i po g ran ičn i jed n o v ern ici iz A u s trije bili su u k lju č e n i u srp sk i p ro g ram . N ap o sletk u se p rešlo p reko k rite rija ortodoksije i k ato ličk i H rv a ti i Slovenci su p rim lje n i u p lan iran o sje d in je n je J u ž n ih S lovena" 53).

51) 52) 53) rungen

32

Na istom e mestu, st. 334. Na istom e mestu, st. 336. Freiherr von Musulin, Das Haus am Balplatz. — Erinneeines osterreichischen Diplomaten, Miinchen 1924, st. 198.

VELIKE SILE PREMA SRPSKOJ IDEJI Odnos v elik ih sila p rem a u z ra s ta n ju srp sk e id eje i p rem a ra z v ija n ju srp sk e d ržav e bio je. od sam oga početka, skoro n e p rija te ljsk i. Moglo bi se, u izvesnoj m eri, reći, da su geop o litičk i položaj S rb ije i celoga srpskoga p ro sto ra i oštri sukobi in te re sa v elik ih sila, n aročito R u sije i A ustro-U garske, iz n je d ra v a li iz sebe je d a n ta k a v odnos. S v ak a v elika sila, k o ja želi da zav lada B alkanom , ili da solidn ije u č v rsti svoj u ticaj na njem u, m o ra se ili n aslo n iti n a srp sk i etn ičk i prosto r ili z av lad ati njim e. U sk lad u sa svojim in te re sim a R usiji je više tre b ao jed an solidan naslon, A u stro -U g arsko j, da ovim p ro sto ro m ovlada ili da n a n je m u d om in ira bez takm aca. Jo š 1735. gođine A u stro -U g a rsk a je p riž e ljk iv a la da zaposedne S rb iju , B osnu i H ercegovinu, A lb a n iju i D alm aciju. I car Jo sif II koji je S rb im a u M o n arh iji dao z n atn e povlastice, želeo je B osnu i S rb iju za sebe, ali je posle njeg ove sm rti, 20. fe b ru a ra 1790. godine, M o n arh ija u šla u d ug u fazu vojničk e neaiktivnosti. Ne kao da je s ta re b a lk a n sk e planove sasvim sa h ran ila , ali se n a n jih gledalo kao na nepogodne i, tre n u tn o , n eizv od ljive J). K ad a je počeo P rv i srp sk i u sta n a k , i pored svega šta se desilo u n edavnoj prošlosti, vođe U stanka, prek o m itro p o lita S te v a n a S tra tim iro v ić a , o b ra tile su se B eču i za pom oć i za savete, a im a ozbiljnih p o d a ta k a iz k o jih se da zaključiti, da je K a ra đ o rđ e bio gotov da p rista n e n a u stu p a n je B eograda. To je, u leto 1810. godine, N apoleon savetovao M etern ih u , a Rusi, i iz s tra h a od N apoleona i iz bojazni da se A u stro U g arsk a ne spo razu m e sa njim , p o n u d ili su A u stro-U garskoj n e sam o S rb iju , nego i celu V lašk u i zap ad ni deo M o ld a v ije 2). E pski n ap o ri celoga jed n o g a n aro da, da sebi izbori slobodu, lom ljeni su od sam oga po četka surovom bezobzirnošću in te re sa v elik ih sila. M alo začuđava, da su u to m e p rav c u jed n a k o ra d ili i N apoleon i k o n se rv a tiv n e sile, koje je on uništav ao. Z a srp sk e oslobodilačke n a p o re ostalo je tra jn o trag ično, da su se p re d n jih isprečile, od sam oga početka, v elik e sile sa sukobom svojih in teresa. O stali su bez značaja svi n a p o ri ru sk ih ro d o lju ba, da se pom ogne S rb iji i srpskom n aro d u . J e d a n od ta k v ih n a p o ra je i M em oar V asilija K a ra sina, p o d n et u p o četk u S rp sko ga u sta n k a g ro fu A dam u Č ar1) Theodor von Sosnosky, Die Balkanpolitik Oestereich-Ungarns seit 1886. I Band, Stuttgart 1913, str. 42. 2) Na istome mestu, str. 47-48.

toziskom : p re d la g a n a je pom oć K a ra đ o rđ u i o b n av ljan je srp sk e d ržav e u k o ju bi ulazila i M ak ed on ija i A lb a n ija i sve jug oslovenske oblasti, k oje su bile pod vlašću M o n a rh ije 3). V lad im ir B ogdanović B ro nevski ponudio je, 1807. godine, rusk o m m in istru sp o ljn ih poslova je d a n predlo g o pomoći S rb iji: su p ro tn o N apoleonovim pokušajim a, da u Z apadnoj i S rednjoj E vro pi o rg an izu je svoju vlast R u sija tre b a , kao p ro tu težu , da stv o ri je d n u sloven sk u k o n fed eraciju . ,,U slučaju, veli B ronevski. da v lad a neće da pom ogne Srbe, učiniće to F ra n c u sk a i tim e stv o riti sebi saveznik a p ro tiv T u ra ka i p ro tiv A u strije. A ko bi p o d u h v a t S rb a b ra tsk o m pom oću bio pom ognut, da izazove je d a n p o k re t u S iebenburgen, M adžarskoj i H rv a tsk o j, onda je teško p re d v iđ e ti i iz ra ču n a ti k ak v e će posledice u p olitičkom sistem u E v ro p e povući za sobom je d a n opšti u sta n a k S lovena" 4). V lad ik a P e ta r I. P e tro v ić N jegoš p red lag ao je iste godine, p rek o jednoga svoga izaslan ik a u P e tro g ra d u , da se osnu je S laveno-srpsko carstvo kom e će tež iti svi p ra v o sla v n i n a ro d i B alkana. K ada F ran cu zi b u d u iste ra n i iz Ilirije, onda će D alm acija, H ercegovina, C rn a G ora, B oka K otorska, D u b ro v n ik i cela S ev ern a A lb a n ija moći p o stati je d n a d rž a v a sa D u b rov nikom kao prestonicom . V ladika je p red lag ao da c a r A le k sa n d ar uzm e titu lu „slaveno -srp sk og a c a ra “, a u p ra v u n a d novom državom p o v eri jed n o m R u su čiji bi zam enik bio v la d ik a 5). Ovo su, razu m e se, b ile sam o želje, koje se nisu m ogle o stv ariti. P u n u i b ezrezerv n u pom oć S rb i n isu dobili ni od M o n arh ije ni od R usije. N astalo je, m eđu tim , nešto drugo što će, k asnije, b iti od vrlo velikog zn ačaja i za razvoj srp skoga p ita n ja i za odnose S rb ije, k o ja je n a sta ja la , sa Mon a rh ijo m : u sp o stav ljen i su odnosi S rb ije sa R usijom u kojim a, po K alaju , „ tre b a tra ž iti klice one slovenske nacionalne ideje, ko ja je kasn ije, — sve do n a jn o v ije g a v rem ena, — ig ra la tak o v elik u ulogu u rusk oj o rije n ta ln o j p o litic i" 6). S rb ija je p o stala p o p rište rv a n ja ru sk o -a u stro u g a rsk ih in te re sa što je tra jn o p o tresalo ne sam o ceo srp sk i p ro sto r, nego i ceo B alk an . A u stro -U g a rsk u je srp sk i U sta n a k trg n u o iz m rtv ila : „Tek srp sk i U stanak, početkom X IX . veka, opom enuo je opet a u strijsk e d rž a v n ik e i g en e ra le n a B a lk an i na n a jv iše za d a tk e koji su ih tam o očekivali" 7). 3) 4) 5) '6) đes. . . , 7)

34

Dr. Alfred Fischel, Das Panslavismus. . . , str. 170-171. Na istome mestu, str. 172. Na istome mestu, str. 214. B. von Kallay, Die Geschichte des serbischen A ufstanstr. 65. Theodor von Sosnosky, Na navedenom mestu, str. 128.

B a lk a n je, kako slikovito veli T heodor fon Sosnosky, sve više p o stajao ,,W etterw in k el E uro pas" n a čijem su nebu oblaci p o b u n e b ili sv a k id a šn ja pojava. „Oni su u bezodm ornoj sm eni dolazili i isčezavali. T am ošnji h o rizo n t n ije bio n ik a d a sasvim čist. J e d a n oblak više ili m anje, to n ije značilo n išta naročito. Č ak i onda k ad a se na B a lk a n u iznova sp rem ala bu ra, o stala E v rop a n ije se m o ra la m nogo onespok o ja v ati: oluje su tam o nešto sasvim obično i o g ran ičavale su se sam o n a B a lk a n “ 8). Ovo je b ila sam o je d n a od b ro jn ih obm ana E vrope: iz p ro buđ en o g B a lk a n a sevale su v a rn ic e p o b un e daleko, a iz ozlojeđenog re v o lta n aroda, ko ji je sve ja sn ije sagledao šta sa n jim rade, uobličavao se sve iz ra z itije je d a n p ro te st pobune od n esag led ivih posledica. U pin jući sve svo je snage da se što p re oslobodi ni S rb ija, ni drug'i b a lk a n sk i narodi, nisu m ogli n e v id e ti da su g lav n i zaštitn ici T u rsk e postali baš R usija i A u stro -U g arsk a. Sam o zbog toga što se nisu m ogle n ag o diti o njezinoj podeli: gporazum u M iinchengratzu, 18. se p te m b ra 1833. godine, obavezivao je R u siju i A u stro U g arsk u da ču v a ju in te g rite t T urske. Posle ovoga sporazuma, grof N eselrode, u pism u velikom knezu K o n stan tin u , ocrtao je sm isao carsk e b a lk a n sk e p o litike ovako: „ . . . C arevo je m išlje n je bilo, d a je ovo carstvo (tursko) toliko oslabilo, da d a lje m ože sam o pod zaštito m R u sije p o sto jati i ispun ja v a ti n jezin e želje, je r bi našim političkim i trg o v ačk im in te re sim a bolje odgovaralo, nego bilo koja d ru g a kom binacija, k o ja b i nas p rin u d ila ili da n aše carstv o v rlo povećam o ili da tu rsk o m c a rstv u su p ro tsta v lja m o države, k o je bi uskoro p o stale n aši riv a li u moći i b o g a tstv u “ 9). M otiv in te re sa i ravnoteže, o sig u ra v a n je od p rem oći rivala, stra h da novo što je izrastalo iz d u h a v re m e n a ne otm e m aha, ostali su tra jn o osnovni p o tstic a jn i m o tiv i i ru sk e i a u stro u g a rsk e b alk a n sk e p olitike, k o ja se n ep osredno o d ražav ala n a razvoj srpskoga p ita n ja i srp sk e ideje. Sa svoje s tr a n e E n g lesk a se p lašila s tv a ra n ja je d n e slovenske sile i su štin u svoje p o litik e n a B a lk a n u izrazila rečim a D izraelija: „O pasno je d op u stiti da na B a lk a n u d o m in ira b a lk a n sk a rasa, ko ja je ta k o m alo sklona da b u d e p ra v e d n a p re m a d ru g im a". Što je sve ovo bilo uporn o su p ro ts ta v lja n je p riro d i stv ari, to n ije b un ilo d ržav n ik e n ijed n e od v elikih sila. U h rišćanski B alk an , koji se bio počeo u je d in ja v a ti oko oslobodi8) Felix von Bamberg, Na navedenom mestu, str. 384. 9) Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, str. 55.

35

lačke ideje, unosile su v elike sile, g o njen e jagm om za pozicijam a, sem e ra z je d in je n ja i one pakosno ag resivne ideje iz k o jih su se izrodile sve b ro jn e b a lk a n sk e nesreće. S p ra vom je isticao S v eto zar M arković („Javn ost" broj VIII, 1874), da je p re z am je šate ljstv a v elik ih sila, izm eđu S rb a i B u g ara p o sto jala p ra v a Iju b a v i ,,da se oni onde gde se d otiču u p ra vo i ne sm a tra ju kao d v a n a ro d a no kao je d a n n a r o d . . . oni s m a tra ju svoje zajedničko oslobođenje od T u ra k a kao svoj zajed ničk i cilj i n ik a d a ne vode ra č u n a ni spora: gde će biti g ra n ic e ,,srpskog“ i ,,b ug arsko g“ carstv a. To n arodno je d in stvo isp o v ed aju svi obrazovani S rb i u S rb iji". Š to se b a lk a n sk a is to rija n ije ra z v ija la u ovome, nego u sasvim su p ro tn o m p rav cu , n ije k riv ic a b a lk a n sk ih n aroda, nego v elik ih sila. Ono po čem u je B alk an n a z v a t „buretom b a r u ta “ zarodilo se i u zraslo u oštrom su kobu su p ro tn o sti in te re sa v elik ih sila. U fazi oslobodilačkih b o rb i i m odernog n acionalnog u o b lič a v a n ja u m eđusobne odnose b alk a n sk ih n aroda, u n jih o v u n acio n aln u sv est p re svega, spolja su u neti ko šm ari m egalom anije, ra z b u k ta v a n i i p la n sk i izdašno h ra n je n i uski šovinizm i, sejan e om raze i zavade k u ltiv isa n a i p o tstic a n a s tra s t ek spanzije. Ono osećanje h rišć a n sk e solid a rn o sti i isto v etn o st in te re sa kao i m eđuso bn a upućenost je d n ih n a d ru g e i svim a zajed n ičk im težn jam a, da se što p re oslobode od T u rak a, ra z b ija n e su u tic a jim a spolja. U ovom e celom e sp le tu d o g ađ aja i u m eđusobnoj igri velik ih sila, srp sk i slučaj bio je ne sam o tipičan, nego i vrlo trag ičan . Silom sp olja p re k in u ti su i p la n sk i u sp o ra v a n i oslobodilački zam asi srp sko ga n aroda. Z an ete svojim in te re sim a i n jim a jedino ruko v o đ ene, velike sile su pojam srpstva ogran ičav ale n a p o d ru č je S rb ije i s h v a tile kao o stv a re n je vekovn ih srp sk ih težnji, da se oslobode i ujedine. K ad a je S rbija, po sam oj p riro d i stv ari, p o stala sam o ono što je m o ra la posta ti: d u h o v n i i p o litičk i c e n ta r srp stv a, onda je ona b ila ne sam o n ap a d n u ta , nego, u p o rno i plan ski, okivana i onem og u ćavano joj p ro šire n je u p rk os tom e što su p ro šire n je n jezine d rž a v n e v lasti žudno čekali m ilioni neoslobođenih Srba. I to sve u jed no izrazito nacionalno otrežn jen o v rem e u kom e se sm atralo , da je n acionalno u je d in je n je svakoga n aro d a njegovo osnovno p riro d n o pravo. To što je S rb ija h tela, nazvali su velikosrpskim im perijalizm om iii, naročito na Zapadu, avangardom Panslavizm a. O tom e se, u stv ari, n a jm a n je radilo, ako se uopšte o tom e radilo. Po sle n eu sp elih p re g o v o ra izm eđu N apoleona III. i g ro fa G oluhovskog (oca) iz 1863, godine, kojom je p rilik o m 36

N apoleon III. nudio A u striji Bosnu, H ercegovinu, S rb iju , V lašku i M oldaviju, pod uslovom da Ita lija dobije V eneciju, a p ro je k to v a n a P o ljsk a G aliciju, došlo je do a u stro -ru sk o g spo razu m a u R e ic h sta d tu ju la 1876. godine. R ađilo se, opet, 0 podeli srpskoga p ro sto ra. 10. ju la 1876. godine p o stig n u t je sporazum , da u slu č a ju da T u rsk a pobedi, m o ra o stati statu s quo, ako p a k T u rsk a po dlegne onda S rb ija dobija istočne srezove B osne i deo S andžaka, a C rn a G ora po g ran ičn e delove H erceg o v ine i p ris ta n iš te Spič, sve ostalo podru č je B osne i H ercegovine d o b ija A u stro -U garsk a. G ro f A n d ra ši se, ovom prilikom , odlučno pro tiv io istin skom p ro š ire n ju S rbije. Sa g led išta in te re sa M o n arh ije on je jasn o video šta m ože da znači za n ju p ro šire n je S rb ije p re m a m oru. „A u stro -U g arsk a, istak ao je A n d ra ši tada, ne m ože dozvoliti da S rb ija pod izgovorom o sv a ja n ja zaposedne 1 zadrži o b last za tv o re n u D alm acijom , H rv a tsk o m i S lavonijom , je r bi je d n a o vakva činjenica sa d rž a v a la u sebi opasnost za p o g ran ičn e ob lasti M o narhije, p re svega za dalm a tin sk u obalu, k o ja bi, kao u sk a lin ija, m o ra la b iti ili p rik lju č e n a S rb iji ili bi ca rsk a i k ra lje v sk a v lad a b ila sta v lje n a u p rin u d a n položaj, da a n e k tira sam u S rb iju što je, kao tač k a p ro g ram a, isk lju čen o" 10). D akle, još p re B erlin sk o g a kongresa, b ila je zapečaćena su d b in a B osne i H ercegovine i to uz p u n i i b ezrezerv n i p rista n a k R usije. I to u sk lad u sa sebičnošću v elik ih sila, — i p o re d niza n a ro d n ih u sta n a k a , k ojim a je n a ro d jav n o rekao: šta i kakvo re šen je želi. K arlo K aucki je pisao: „G odine 1875. đobili su u stan ei u Bosni i B u garsko j ta k a v polet, a tu rsk e p ro tu m e re dobile m estim ično tak o o d v ra tn e oblike, da se cela E v ro p a uzbunila. S rb ija je vero vala, da je sada došlo v re m e d a n acionalno sro d n u B osnu i H ercegovinu p rip o ji svom e d ržav no m o rganizm u. Sa ovim ciljem počela je ona r a t sa T ursk o m 1878. Isto v rem en o su b osanski u stan ici p ro glasili svoje p rip a ja n je srpskoj d rž a v i“ 41). A li n ije bilo tak o : R u sija se o sig u rav ala od izn en ađ en ja sa s tra n e A u stro -U g arsk e. ,,Da ne bi, veli F e lix B am berg, u slu č a ju jednog novog r a ta sa TurSkom , b ila izložena opasnosti u k o ju je A u stro -U g a rsk a b ila dovela ru sk i pohod za v rem e K rim sk o g a ra ta , isk u p ila je R u sija pasiv no st A u strije za v rem e novoga r a ta tim e što joj je p riz n a la zaposedanje B osne i H ercegovine" 12). K oliko je R u siji bilo stalo do tog'a 10) Na istome mestu. 11) Karlo Kautsky, Serbien und B e lg ien .. , st. J6. 12) Felix von Bamberg, Na navedenom mestu, st. 592

37

da A u stro -U g a rsk u zaposli na ovoj s tra n i vidi se i po tom e što se, 27. sep tem b ra 1876. godine, pojavio u Beču, kao lični carev izaslanik, g e n e ra l S am aro k o v sa ponudom F ra n ji Josifu, da A u stro -U g a rsk a zaposedne Bosnu, a R u sija B u g arsku, p re d C arig rad o m da se izvrši ja k a d e m o n strac ija flote u čem u bi E ngleska ig ra la g la v n u ulogu. Od H ercegovine bi tre b a lo stv o riti n e u tra ln u zonu 13) .. . S rpsko stanovništvo Ju ž n e i S ta re S rb ije n ije bilo zadovoljno ovim i ne sluteći d a će ga R u sija m irom u S an S te fa n u potp un o p re d a ti B ugarsk oj. N azirući ovu opasnost stan o v n ištv o S ta re S rbije, a p rila 1877. godine, podnelo je žalb u silam a potpisnicam a P a risk o g m ira i traž ilo da se S ta ra S rb ija p rik lju č i Bosni. „M ilion i po, veli se u žalbi, S ta ro -S rb a p re k lin je za svoje spasenje. N jih o v a m olba n ije ni po čem u d rsk a: zab o rav ljen i od E v ro p e v a p iju oni za a d m in istra tiv n o m autonom ijom , k a k v a je b ila obećana Bosni ili da se S ta ra S rb ija adm inis tra tiv n o sjed in i sa B osnom " 14). G ledston je p red lag ao adm in istra tiv n o iz d v a ja n je B osne i H ercegovine i B ugarske od T u rsk e 13). Od svega ovoga n ije bilo ništa. K ad a je, posle sporazum a u R e ic h sta d tu g e n e ral Ig n a tije v bio u Beču, A n d raši m u je rekao, da će A u stro -U g arsk a o k u p ira ti B osnu i H ercegovinu posle K ongresa, ako do n jeg a dođe, ili odm ah ako do njega n e d o đ e le) .. . R u siji je bilo m nogo više stalo do toga da spase S an S te fa n sk u B u g arsk u : p re od p o čin jan ja ra d a B erlinskog k o n g resa g en eral Š uv alov je pokušao da za to dobije p o d ršk u L ondona, ali n ije im ao m nogo uspeha. Š u valov i S alsb eri sasta v ili su, 3. m a ja 1878. godine, je d a n zajednički m em orand u m , koji p red v iđ a, u trećoj tačci, da zapadne g ra nice B u g arsk e se odrede p re m a nacionalnoj p rip ad n o sti: „Z apadne g ran ice B u g arsk e ne b i sm ele, p re m a Z apadu, preći lin iju p ov u čenu od N ovog P a z a ra p re m a K u rsc h b a lk a n u “ 17). R u sija je zam išljala V eliku B u g a rsk u kao svoju bočnu zaštitu , i ovde, im ala p re d očim a više svoje, nego b u g arsk e in terese. R adila je to, m eđ utim , kao da to ra d i zbog B u g arske. S rpskom p o slan ik u u P e tro g ra d u , k ad a je ovaj došao da saop šti o d lu ku k ra lja M ilana, da će S rb ija b ra n iti Niš i od R usa, odgovorio je G irs: ,,Na p rv o m m estu stoje ru sk i in teresi, zatim dolaze b u g a rsk i i te k iza toga dolaze srpski 13) 14) 15) 16) 17)

38

F elix Bamberg, Na istom mestu, st. 476. Na istome mestu, st. 468. Freiherr von Helfert, Bosnisches. . . , st. 322. Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, st. 169. Felix von Bamberg, Na istom e mestu, st. 601.

na red, a ima situacija u kojima bugarski interesi stoje na istoj liniji sa ruskim a" 18). Rusi su, kao što je tačno rekao V ladim ir Ćorović, stvarajući San Stefansku Bugarsku, stvarali „rusko predsoblje pred Carigradom " 19). Tragedija Srbije i srpskoga naroda bila je u tome što su se na njihovom tlu sukobljavali interesi R usije i A ustroUgarske, koja je na Berlinskom kongresu pomogla Srbiji i tim e htela da iskoristi njezino ogorčenje protiv Rusije i da je ima, kao m ostobran, u obračunu sa Rusijom; i je r je, po njihovom međusobnom sporazum u, S rbija u ovo doba ulazila u interesnu sferu A ustro-U garske na B alkanu. Lomeći i sam a životnu snagu srpskoga naroda, A ustro-U garska se zanosila m išlju, da će ga, ipak, rnoći iskoristiti u svojoj borbi protiv Rusije. U svakom slučaju imao je pravo H erm ann \Vendel kada je pisao: „Vodeći m otiv politike P etrograda nije bio panslavizam , nego proširenje ruske moći i nije panslavizam naterao Srbe u ruski zagrljaj, nego stostruko neizdrživi austrijsiki p ritisak “ 20). Jasno je: da ne bi došle u položaj da se p re vremena, svim raspoloživim sredstvim a, definitivno obračunaju, R usija i A ustro-U garska bile su rešile da se očuva Turska, bar kao p rizrak države. U m eđuvrem enu A ustro-U garska se sve izrazitije suprotstavljala razvijanju srpske oslobodilačke ideje i borbe, da bi je, zaposedanjem Bosne i Hercegovine, sasvim ukočila. Istina, onem ogućenje ostvarenja San Stefanske B ugarske išlo je u prilog Srbim a, ali je, psihološko-politički, posejano seme jednom neprijateljstvu i iznjedrilo iz sebe jednoga protivnika, koji je Srbim a bio mnogo opasniji od Austro-U garske. Suzbijanje Rusa u istočnom delu B alkana imalo je za neposredni cilj, da b ar privrem eno um anji snagu i zamah ruske konkurencije M onarhiji, koja kao da se budila iz sna, sve je više težila prem a Istoku. Tučena i od Nemačke i od Italije, uzdrm ana novim idejam a i težnjam a njezinih naroda za nacionalnom slobodom, ona je m orala da traži spoljne uspehe. „Ona je, veli Salvicus, m orala potražiti novo polje rada za svoju političku aktivnost, nije ga m orala dugo tražiti. Ovo polje rada nalazilo se na Jugoistoku, — to 18) Dr. Wladan Georgijewitsch, Die Serbische Frage, Stuttgart, 1909, st. 56. 19) U „Revue international des Etudes Balkanique“, 1935, st. 171. 20) Hermann Wendel, Die Habsburger und Siidslawenfrage. Belgrad 1924, st. 36. 39

je bio Balkan" 21). U Beču su, posle uspeha na Berlinskom kongresu, likovali. „Prvo poglavlje aktivnog panslavizm a na B alkanu bilo je završeno u austrijskom sm islu“ '2'2). Sprem an da B alkan deli sa Rusima, i to uz punu podršku Zapada, grof A ndraši je maštao, da Timok i V ardar budu granice interesnih sfera izm eđu Rusije i M onarhije ni malo ne vodeći računa o tome što se tim e čini jedno bezdušno im perijalističko nasilje nad jednim celim narodom. Pored toga, zaposedanje Bosne i zakoračavanje u Sandžak bio je samo p rvi korak za dalje napredovanje na Balkanu. ,,U svakom slučaju, veli Theodor fon Sosnosky, van pitanje je, da je A ndraši dobijanje Bosne i Hercegovine sm atrao samo kao etapu svoje orijentalne politike i nije ni pomišljao da u njoj vidi završetak svojih teritorijalnih težnji kao što hoće da nas uveri njegov biografski W ertheim er“ 23). „Nalazeći se u posedu ove pozicije, isticao je Hans Schneller, mogle su austro-ugarske trupe, u slučaju da carstvo polumeseca jednog dana počne da se lomi, laez većih teškoća prodreti niz dolinu V ardara do Soluna i učvrstiti se na Jegejskom m oru“ 24). Emil fon Laveleye beleži da m u je B enjam in K allay objašnjavao potrebu okupiranja Bosne i Hercegovine onem ogućavanjem da dođe do teritorijalnog sjedinjenja Srbije i Crne Gore: „Pomoću iste udara se istovrem eno i jedan klin izm eđu Srbije i Crne Gore i na ovaj način se ometa stvaranje jedne velike slovenske države kojoj bi se i H rvati, koji su takođe Sloveni, pridružili" 23). U jednom tajnom Memoaru, rađenom po naređenju grofa E rentala za fon Becka, predsednika vlade, 7. avgusta 1908. godine, (Memoar je radio Musulin) objašnjena je politička koncepcija A ndrašijeva ovako: „Prem a teoriji grofa A ndrašija, u m om entu raspadanja Turske, mi bi okupirali Sandžak da bi sprečili stvaranje jednog velikosrpskoga carstva, koje bi se relativno autom atski stvorilo ako bi Srbija i Crna Gora postali u Sandžaku neposredni susedi" 26). I znatno kasnije, 27. jula 1913. godine 21) Slavicus, Oesterreich-Ungarn und die Sudslawische Frage, Bern, 1917, st. 16. 22) E. Anrich, Na navedenom mestu, st. 80. 23) Theodor von Sosnosky, Na navedenom mestu, st. 19. 24) Die Staatsrechtliche Stellung von Bosnien und Herzegovina, Leipzig 1892, st. 32-33. 25) Emil von Lavaleye, Na istom mestu, st. 413. 26) Oesterreich-Ungarns Aussenpolitik von đer bosnischen Krise 1908 bis zum Kriegsausbruch 1914, Band I. Wien-Leipzig 1930, st. 28. 40

čulo se u H errenhausu jedno m išljenje, koje je tačno izražavalo suštinu orijentalne politike Beča. „Sasvim je dobro, rekao je tada E rnst fon Plener, ako mi dobijemo Bosnu. To ćemo zadržati, ali to nije cilj i k rajn ji zadatak naše orijentalne politike. Naš zadatak je mnogo dalje: zaposedanje Bosne je politička mera, koju mi trebam o, da bi savladali ustanke na granici. Cilj naše politike ide dalje: zapadnu polovinu B alkanskog poluostrva ja neću osvajati — treb a je staviti samo pod našu kontrolu" 27). ,,Mi smo, pisao je Stefan grof B urian, Bosnu i Hercegovinu, koje T u rsk a n ije dalje m ogla držati, m orali uzeti, da se ne bi stvorilo jedno nam a neprijateljsko stanje, koje se kao snažan klin duboko uvlači između H rvatske i Dalm acije i potkopava vezu naših starih jugoslovenskih provincija" 28). A ustro-U garska je išla linijom odbrane svojih životnih interesa: ona nije mogla da bira put, nego je stvarnošću činjenica bila gurana njime. Uzimajući Bosnu i Hercegovinu ona je pojačala svoje strategijske pozicije (i privredne), ali je neposredno potstakla revolt naroda kome je dolazila za gospodara. Ona je S rbiju držala u šahu, okovanu i opkoljenu, i vojnički i privredno ugroženu. Ali ideju, koju je Srbija nosila, ona nije mogla ubiti. „Okupacija Bosne i H ercegovine, veli Leopold F reih err fon Chlumecky, im ala je za posledicu, da bi bilo kakvo teritorijalno ili političko pomeran je u blizinu okupiranog područja m oralo biti praćeno trajn im i ozbiljnim posledicama po isto. Mi smo samo tada u stanju ispuniti zadatak, poveren nam na Berlinskom kongresu. Ako se na Balkanu, pod egidom stranih sila, ne izvrše nacionalna ili politička grupisanja koja, bi, sadržavajući u sebi mogućnost sukoba, m orala preneti klice teških nem ira u Bosnu i Hercegovinu, a verovatno i u sam u D alm aciju i H rvatsku" 29). C onstantin Dumba, jedno vrem e austrijski poslanik u Beogradu, ističe, takođe, da je sa tačke gledišta životnih interesa M onarhije, zaposedanje Bosne i Hercegovine bilo prirodno, ali da to nije bio jedini cilj. Išlo se za proširenjem uticaja na celu S rbiju i na A lbaniju: ,,Iz geografskog položaja, veli on, nužno sleduje, da kraljevina Srbija i A lbanija padaju u našu interesnu sferu, dok su Dunavske 27) Theodor von Sosnosky, Na istome mestu, st. 18-19. 28) Stephan Graf Burian, Drei Jahre aus der Zedt meiner Amtsfiirung irn Kriege, Berlin 1923, st. 2!8. 29) Leopold Freiherr von Chlumecky, Oesterreich-Ungarn und Italien. Leipzig-Wien, 1907, st. 61. 41

kneževine kao i B ugarska od strane Rusa sm atrane da podležu njihovom uticaju" 30). I bez m inim alne dalekovidnosti i bez najosnovnijega osećanja pravičnosti podkusurivale su velike sile na Berlinskom kongresu svoje interese, cepajući našu nacionalnu teritoriju i igrajući se sudbinom balkanskih naroda. ,,Na nesreću, veli, H arold W. V. Temoereley, diplcm ati Berlinskog kongresa nisu bili naročito dobro upoznati sa istorijom i geografijom zemalja koje su bile u diskusiji i A ustro-U garska je na ovome nedostatku zasnivala svoje uspehe. Grof A ndraši ie bio antislovenski raspoložen, u svakome slučaju antisrpski. Njegov nedvosm isleni cilj bio je, da podeli i raščlani srpsku rasu u odvojene fragm ente“ 31). „Ali, uzvikuje H erm ann Wendel, šta su se onih, koji su se pravili važni na Berlinskom kongresu, ticali životni interesi balkanskih naroda, koji su bili sarno figure na šahovskoj tabli, na kojoj su velike sile igrale svoju p artiju . . . Upravo, pod dejstvom ovih odluka postao je B alkan žarište sve opasnijih nem ira“ 32). Trebalo je mnogo gorkoga iskustva da se Rusija počne da trezni i da uviđa da njezin stav prem a Srbim a nije bio ispravan. Od 1886. godine ona se počinje jače opirati A ustroUgarskoj, ali još tada nije napuštala bugarske interese. Od godine 1894 prestaje austroruska saradnja na Balkanu, što je, ponovnim kontaktom , izm eđu njih 1897. godine, potvrđeno: na obaveštenje Rusije da će A ustro-U garska u mom entu, koji bude sm atrala podesnim okupaciju zam eniti aneksijom, odgovorio je Petrograd, 17. m aja 1897. godine, da bi to moglo izazvati dalekosežne posledice. Na sastanku u M iirtsegu nije bilo govora o Bosni i Hercegovini" 33) . . . Zagrejanost ruskih slovenofila za bugarsku stv ar nije još ni sada prestala: Aksakov je zahtevao, da reka M orava bude srpsko-bugarska granica i, sav besan, pocepao k artu K isjakova što je ovaj, tobože, bio ostavio Srbim a mnogo više terito rije " 34). Ogromna sredstva Sveslovenskog kom iteta išla su n a pom aganje bugarske propagande. Sa tačke gledišta životnih interesa, srpska situacija, posle Berlinskog kongresa, izgledala je ovako: Južna i S tara Srbi30) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 157. 31) H. W. V. Temperley, Na navedenom mestu, st. 270. 32) Hermann Wendel, Makedonien und der Friede, Miinchen 1919, st. 17-18. 33) Na istome mestu, st. 17-18. 34) Sravni: Spiridon Gopčević, Makedonien und Altserben, st. 247. 42

ja, ogorčene i ozlojeđene, ostale su i dalje pod turskoarnautskom vlašću i bile prepuštene na m ilost i nem ilost dobro organizovanoj i izđašno finansijski pomaganoj bugarskoj propagandi, koja je uživala i tu rsk u i rusku podršku. Da bi tursko ogorčenje na Srbiju, izazvano učešćem u ratovima, učinila što snažnijim i tim e još više pogodila srpske interese, A ustro-U garska je gurala S rbiju prem a Jugu. Pojačavajući i onako veliki haos na Jugu velike sile, naročito A ustro-U garska i Italija, bunile su i oružale A rnaute i podstrekivali ih na goloruku srpsku ra ju u krajevim a gde je i onako srpski živalj bio proređen, ali je, i kod onih koji su bili preverili, ostala bila živa nacionalno-verska tradicija. K ada ie posetio P rizren i Goru J. N. B raitford je zabeležio za poislam ljenje Gorane: „Njezini stanovnici (= Prizrenske Gore) govore samo srpski i u koliko sm eju oni održavaju tradicije svoje hrišćanske prošlosti. O velikim godišnjim svečanostim a oni idu velikim m anastirim a. Zene često mole sveštenika da se moli za njih i da im da svetu vodicu. Ponekada one legnu na zem lju u crkvi da bi sveštenik mogao p rekoračiti preko njih za vrem e velikoga vhoda u nadi da će dobiti prećutan blagoslov. Ako ikada odu Turci oni će se v ratiti veri svojih otaca“ 35). Događaji su donosili sve nepodnošljivije životne uslove i onom delu srpskog naroda na Jugu koji je i dalje ostajao pod turskom vlašću i onome pod austro-ugarskom . S rbija je bila dovedena u veoma težak položaj. ,,S iedne stran e uključena izm eđu A ustrije, koja je m orala nastojati da severozapadni deo B alkana sve više podčinjava svojoj vlasti i između m lade B ugarske s druge strane, koja je otevši se ispod vođstva ruskog, pomoću spolja p-ostavljena na noge, im ala sve više izgleda da postane najveća balkanska država, video je srpsiki knez, prvoborac za balkansku slobodu, da je bio potisnut u jedan malo zavidan položaj. Nije nikakvo čudo ako je srpski narod čežnjivo pogledao na R usiju i čekao priliku, da bi sebi mogao pribaviti vazduha i svetlosti. Budućnost srpske države m orala m u je, u najvećoj meri, izgledati ugrožena" 36). Nastao je bio takav sticaj okolnosti, da Turska nije više bila jedini, još m anje najopasniji, neprijatelj srpskoga naroda i njegove budućnosti. Mnogo opasnija bila je A ustroUgarska na koju su se vođe Prvoga ustanka n ajpre bili obra35) H. N. Braitsford, Na navedenom mestu, st. 275. 36) H. Hungerbiihler, Die schweizerische Militarmision. .. , st. 57.

tili za pomoć. U ime Evrope i pod njezinom zaštitom ona je, ne birajući sredstva, ubijala životne snage srpskoga naroda gde god je mogla: tokom vrem ena ona je za glavni cilj svoje spoljne politike na B alkanu postavila pronalaženje i povezivanje svih onih, koji su mogli postati neprijatelji srps'koga naroda. Od Berlinskog kongresa uopšte pojavio se u m eđubalkanskim odnosima jedan nov problem i novo žarište nem ira i kavge. Od tada je „balkansko pitanje" postalo sinonimom „m akedonskog p itan ja“ kako to, sasvim umesno, ističu N. B uxton i C. L. Leese 37).

HRVANJE DAVIDA I GOLIJATA

Odluke B erlinskoga kongresa i, naročito, razvoj odnosa na Balkanskom poluostrvu, ne samo da je onespofcojio nego j duboko uvredio ceo srpski narod. Ne samo inteligencija i državnici, nego i prosti ljudi počeli su da shvataju o čemu se radi. Cela nacija je počela da bolno oseća kako je lome i satiru, kako čereče njezinu terito riju i, u ime kulture i civilizacije, vrše nasilje nad njom. U klještena izm eđu tri velike sile, uvređena duboko u svome ponosu, Srbija se našla pred jednom stvarnošću, koja je bila neobično teška. „M onarhija se, kaže A lfred Fischer, isprečila ispred nacionalnih težnji srpskoga naroda. Ovaj je pak gledao u njoj svog sm rtnoga protivnika i neprijatelja, koji je stajao na pu tu njegovog častoljublja“ 4). Spoljnopo'litičke nezgode, svestrano težak poraz na Berlinskom kongresu, održavao se i uticao neposredno i na stanje i raspoloženje u zemlji, ruski i austrijski uticaji sukobljavali su se i na pitanjim a u nutrašnje politike Srbije. U vređen sa ruske strane, a od Beča, baš zbog toga prihvaćen, M ilan Obrenović se sve više puštao niz m aticu interesa M onarhije i tim e još više razdraživao Rusiju. Neposredna posleđica toga bila je, da su ruski slovenofilski krugovi sa još više žara i revnosti pom agali bugarizam u Južnoj Srbiji. U Srbiji je M ilan divlje progonio one koji su, i pored svega što se desilo, 37) Noel Buxton and C. L. Leese, Balkan Problems and European peace, London 1919, st. 27. 1) Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, st. 217. 44

ostali rusofili i uporni u uverenju da između Srbije i Dvojne M onarhije nije moguće prijateljstvo. To su, na prvom mestu, bili m itropolit Mihailo i Jovan Ristić, dugo vezani ličnim prijateljstvom i istim političkim uverenjem . Realan i bez iluzija, prom išljen i obazriv, Ristić je, ne prekidajući lične odnose sa Bečom, uspevao da trajno ostane dobro viđen i cenjen i u P etrogradu. Srcem i dušom, celim svojim pravoslavnim osećanjem, duboko i neraskidljivo vezan za Rusiju, m itropolit Mihailo je bio i ostao najugledniji Srbin ovoga vrem ena u Rusiji. Svoje veoma razgranate veze u Rusiji, svoj veliki ugled podvižnika i neustrašivog revnioca pravoslavlja kao i svoj oreol m učenika za veru pravoslavnu i za slovensku solidarnost, iskorišćavao je on, da, koliko-toliko, zaštiti naše nacionalne interese na Jugu. Držeći još od ranije sve konce naše nacionalne propagande u našim neoslobođenim krajevim a, poznavajući iz neposrednoga rada sve naše viđenije narodne prvake iz svih krajeva, m itropolit je znao i svu dalekosežnost bugarske propagande u Južnoj Srbiji. Iako je voleo B ugare i, čim je izbio spor oko egzarhata, opredelio se za njih, on nije previđao o černu se radi na Jugu gde je veliki ruski uticaj, pom ognut bogatim m aterijalnim sredstvima, omogućavao Bugarim a da uništavaju sve tragove srpske k ultu re i sve srpske istorijske spom enike na Jugu. Ipak je više bio zabrinut za sudbinu onoga dela srpstva, koji se našao pod austro-ugarskom vlašću, naročito u Bosni i Hercegovini. Više nego ijedan od njegovih savrem enika, on je napadan kao stub srpskog konzervatizm a i kao glavni slovenofilski čovek na Balkanu. Iz Beča i Pešte razlivao se otrov kleveta protiv njega. Nesebičan, asketskog života i lika, un u trašn je vezan za nauku i književni rad, sav predan radu za nacionalnu stvar, m itropolit Mihailo je, zaista, oličavao ne sarno jedan nacionalno-politički pravac, nego i jedan pO'gled na svet i život, jednu produbljenu i određenu duhovnu orijentaciju. On je bez ikakvih iluzija video kako dolazi val bezbožja, prozreo je sve razalačke kom ponente m aterijalizm a i sav opustošavajući užas obezboženoga racionalizm a i činilo mu se, da naslonom na Beč to sve više, neodoljivije i brže dolazi. On nije previđao ruske greške prem a Srbiji, ali je voleo pravoslavnoga cara i široku dušu pravoslavnih ruskih ljudi i verovao da oni ne mogu biti n eprijatelji njegovog srpskog naroda. Uz to, on je cenio važnost i značaj ruskog p rijateljstv a i prem a obilnosti m aterijalnih sredstava, koja su dolazila iz Rusije i, preko njega, otakala se i u najzabačenija srpska sela. Verski širok, on je prijateljovao sa 45

Štrosm ajerom i pomagao bosanske franjevce, dajući im novac da podižu svoje crkve po Bosni. Obavešten o svemu do tančina, on je svojom intuicijom, produbljivao svoje uverenje, da između onoga što, u odnosu na srpski narod, hoće Beč i P ešta i onoga što sam narod želi i hoće, nem a pom irenja: to su bile dve međusobno nepom irljive koncepcije i dva puta koji se ne susreću. On i Jovan Ristić, u vrem e veoma teško, kada se kralj M ilan sve više zaplitao u mreže Beča (C. Dum ba veli: ,,...D e fakto kralj M ilan se bio tako usko i isključivo naslonio na nas, da do njegove abdikcije je S rbija bila sm atrana da stoji pod austrijskim pokroviteljstvom " 2), oni ne samo da su nosili, nego su i unapređivali srpsku misao. . . Srpski narod, pisao je Ristić, m ora shvatiti da je A ustro-U garska, i u političkom i u ekonomskom pogledu, njegov neprijatelj i da je poboljšanje njegovih ekonom skih i socijalnih odnosa moguće samo istiskivanjem austro-ugarskih interesa iz Srbije i sa Balkana". Ristić je, u jednom M emoaru knezu M ilanu pisao i ovo: „Iskustvo, koje smo im ali posle Berlinskog kongresa, dovoljno je, da nas ubedi, da apetit susedne M onarhije na Istoku raste i da mi Orijentalci, pre svega Srbi, ne možemo zadobiti njezino prijateljstvo. P re ili kasnije m ora S rbija početi politiku otpora i odbrane" 3). Ni stav m itropolita Mihaila, ni ovako jasno izražavanje i form ulisanje Ristića, ni, kasnije, držanje radikala, nisu bili slučajni, ni proizvoljni. Oni su svi bili veoma dobro obavešteni o tom e šta je, i p re okupacije, austrijska propaganda radila u Bosni i Hercegovini, a neposredno su osećali i kuda sm eraju spoljnopolitički potezi Beča. „Prvi ra t bi i svrši se, pisao je Nikola Pašić, u jednom proglasu posle drugog rata sa Turcima, Drugi je otpočeo u najtežim okolnostima, i on se svrši. Istočno pitanje dobi nov oblik, i narod srpski ne umnoži svoje p rijatelje i ne olakša mnogo teški praroditeljski zadatak srpskog oslobođenja i ujedinjenja. Nezavisnost i proširenje S rbije pravi se teškim i nesrazm erno velikim žrtv am a“ 4). Mnogo pre Berlinskoga kongresa Beč je priprem ao za sebe teren u Bosni i Hercegovini. Svoju, planski sprovodenu i dobro finansiranu, propagandu Beč je sprovodio naročito m eđu bosanskim i hercegovačkim rim okatolicim a: produb2) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 159. 3) Kod: Hermann Wendel, Der Kampf der Sudslawen um Freiheit und Einheit, Frankfurt/'M, 1925, st. 420. 4) Na navedenom mestu. 46

ljujući i raspirujući kod njih verski m omenat, Beč je smerao na otuđivanje katolika od pravoslavnih. Još početkom jula 1876. godine G eneralna kom anda u Zagrebu dobila je naređenje od M inistarstva spoljnih poslova iz Beča, da se u Bosni i Hercegovini otpočne sa propagandom protiv pripajanja Srbiji. Za ovu svrhu feldm aršal fon M ollinary dobio je bio iz Dispozicionog fonda M inistarstva spoljnih poslova 3.000 guldena 5). Neposredne posledice ove propagande bile su protestne peticije rimo
Bosne, koji brojim o 200.000 duša (nijedna im statistika nije davala toliko) i koji smo odani našem zakonitom vladaru, protestujem o protiv ovakvog prisajedinjenja. Mi ne protestujem o samo iz ovih obzira, nego takođe, i iz religioznih razloga, je r Srbi priznaju samo njihovu veru i u celoj njihovoj zemlji ima samo jedna katolička kapela, pri konsulatu u Beogradu, inače crkve nisu trpljene" 9). A rth u r J. Evans, koji je 1875. godine, prošao pešice delove Bosne, pom inje da je rim okatoličko sveštenstvo bilo nosilac i potpirivač ovoga antisrpskog raspoloženja. ,,Ono bi, ističe Evans, najradije volelo obnovljenu bosansku kraljevinu pod sizirenstvom katoličke A ustrije. Ako to nije moguće, ono bi radije ostalo pod turskom vlašću, nego što bi pristalo da Bosna postane deo srpske države" 10). Kada je, polovinom XIX veka prolazio kroz Bosnu i Hercegovinu. J. F. Neigbaur je video oko T rebinja jezuite na poslu. On ističe njihovu versku netrpeljivost i veli: ,,Od strane pravoslavne crkve prim ećuje se m anje netrpeljivosti, nego od strane katolika iako ovim šizmaticima prikazuju sledeći slučaj . . .“ J1). Feldm aršal fon M ollinary ističe da su ove, katoličke, dem onstracije bile bez praktičnih rezultata: „Katolici, veli on, sačinjavaju samo 1/6 stanovništva Bosne i Hercegovine i svako m anifestovanje, priređeno sa njihove strane, izazivalo je od strane njihovih ljutih neprijatelja, pravoslavnih, snažne kontradem onstracije" 12). R aspirivanje verskog šovinizma i ljute konfesionalne netrpeljivosti staro je oprobano sredstvo i oružje M onarhije protiv Srba. Ona je i sve više usklađivala konfesionalni imperijalizam Rima sa svojim privrednim i teritorijalnim imperijalizm om . Oživljavanje nacionalnih težnji slovenskih naroda M onarhije, slobodarski i dem okratski duh novog vremena, prirodno pravo naroda svesnih sebe i svoje prošlosti za sam oopredeljenje, potsticalo je na ujedinjenje sve otporne snage u borbi protiv M onarhije čiji vodeći sloj nije nikako mogao da shvati, da je novo vrem e donelo druge odnose i uvelo široke mase u istoriju. Josef F reiherr fon Eotvos, koji je isticao pijem ontsku ulogu Srbije među Južnim Slovenima, tačno je rekao, da se, priznavanjem prava posebnim narodnostima M onarhije na razvijanje, ne može sprečiti njihovo 9) 10) 11) 12) 48

Freiherr von Mollinary, Na navedenom mestu, st. 300. Arthur J. Evens, Through Bosnia. .. , st. 183-184. J. F. Neigebaur, Die S u d -S law en .. ., st. 128 Freiherr von Mollinary, Na istome mestu, st. 301.

ujedinjenje sa sunarodnicim a van M onarhije. ,,To pak, veli on, vuklo bi samo sobom raspad zemlje i to tim sigurnije što bi jedna ovakva nova podela (podela zemlje po nacionalnostima) zemlje ne samo m orala oslabiti one slabe veze, koje vežu građane zemlje za zajedničku otadžbinu, nego bi, istovremeno, pojedinim delovim a bilo dato sredstvo za realizovanje onih te ž n ji13). Vojska, crkva, vodeći privredni krugovi i plemstvo, u suočavanju sa novim duhom vrem ena i događajim a, koji su iz njega proizilazili, ponašali su se kao da ih je Usud bio oslepio: nabujalim živim snagama, koje je donosilo novo vreme, oni su suprotstavljali istorijska prava, često vrlo sumnjiva, svoje privredne interese i svoju odlučnost da, što je moguće duže, drže postojeće stanje u M onarhiji. Ali, ukoliko je organski proces raspadanja jednog odživelog poretka sve više uzimao m aha i bivao sve uočljiviji i sve nezaustavljiviji, u toliko su ovi faktori, počeli da u borbi potežu i drugo oružje: vekovnu k u ltu rn u m isiju M onarhije u Srednjoj Evropi i na B alkanu i ne pom injući nigde da su i S rbi i H rvati, ceo niz vekova, bili glavna vojnička snaga M onarhije i njezina z a š tita . . . Da bi se pred Evropom, koja se, kao i uvek, davala obm anjivati, im ali opravdanja i da bi kod nje našli podršku, vlađajući krugovi M onarhije izmislili su s r p s t v o kao faktor, koji ugrožava ne samo njezinu ku ltu rn u misiju, nego koje je, tobože, prožeto osvajačkim duhom, ugrožava i m ir Evrope. Postepeno, u celom ovom spletu kompleksa, počeo ,se kristalizovati m it o v e l i k o s r p s t v u , koje je m ilitantno, nem irno i zavereničko: oslobodilačke težnje celog jednog naroda degradirane su bile na izm ećarstvo ruskim interesim a što one, zaista, nisu bile. U darajući po Srbiji i po srpstvu, mislili su i u Beču i u Pešti, da zadaju udarce panslavizm u i da sasecaju krila ruskoj moći i ruskom uticaju i ne mogući da shvate da je glavno uporište tome uticaju proizilazilo iz njihovog stava prem a srpskom narodu. Opijeni pobedom posle aneksije Bosne i Hercegovine, kada je trebalo da se jasnije vidi, u Beču su verovali da su aneksijom „zadali panslavizm u osetan udarac. Iz besomučnog urlanja srpske i panslavističke štam pe čuje se opet ponovo isti refren: da će, u koliko aneksija Bosne i Hercegovine ne bude opozvana, srpsko pitanje biti prejudicirano u smislu pojačanja pozicija M onarhije", veli se u jednom privatnom izveštaju iz Bečkog 13) Josef Freiherr von Eotveos, Die Nationalitaten-Frage. Budapest, 1888, st. 123. 49

M inistarstva spoljnih poslova, upućenom u B erlin 8. februara 1909. godine 14). Još 1922. godine, posle sloma M onarhije, pisao je u predgovoru nem ačkom izdanja knjige „Slovenska opasnost“ od M. Edith Durham , H erm ann Lutz o nam a kao o nekim poludivljim i krvožednim kavgadžijam a. „Čitalac, veli Lutz, dodiruje skoro nepoznatu novu zemlju, koja često izgleda kao preostatak srednjega veka, naseljena slepo strastnim ljudim a kakve je uobičajeno p redstavljati u vrem e italijanskog renesansa: zavereništvo, fanatizam , spletke oko vlasti i, pre svega, k rv “ 15). Sa gordošću, besavesno u najvećoj meri, gledali su vodeći krugovi Beča i P ešte na požrtvovane i rođoljubive napore S rba da se oslobode i ujedine. Linija izrazitog neprijateljstva ostala je dosledno linija odnosa M onarhije prem a Srbiji i srpskom narodu. C onstantin Dum ba navodi, da je celo vrem e svoga boravka u Beogradu, dobio samo jedanput instrukcije od svoje vlade, ali one su bile određene i jasne: ,,Ni u kome slučaju ne možemo trp eti ujedinjenje kraljevine S rbije sa kneževinom Crnom Gorom. Po cenu jedncga rata mi bismo ga sprečili“ 16) . . . Ovo je, trajno, ostala rukovodeća misao Beča. Uoči aneksije Bosne i Hercegovine nju je grof E ren tal pravdao ovako: „Bosna bi iz jedne pozicije, koja je treb ala da vodi političkom i m aterijalnom uticaju na Istoku, postala ćorsokak. Mi bi bili vojnički opkoljeni od neprijateljsiki raspoloženih suseda i trgovačko-politički ukočeni jer svaka željeznička linija, sva.ki drum , koji bi trebao da našu trgovinu odvodi ka moru, zavisio bi od dofore volje S rbije i C rne Gore ili od obadve zajedno. Budućnost bi još izrazitije uobličila opasnost ovakve situacije" 17). M onarhija je, još m anje, mogla dozvoliti pripajanje Srbiji onih srpskih krajeva, koji su bili pod njezinom vlašću. Jedan status quo, za duži period vrem ena bio je za nju životno pitanje. B rojni unutrašnji problem i čekali su na rešenje. N ajvidovitiji ljudi u M onarhiji gledali su to rešenje u tome, da se Dvojna M onarhija pretvori u Trojnu, ali su Madžari uporno i bez skrupula, osujećivali sve te nam ere bojeći se premoći jugoslovenskog, na prvom mestu, srpsko-hrvatskog elementa. 14) Osterreich-ungarische A ussenpolitik.. . , st. 123. 15) M. Edith Durham, Die slawische Gefahr. .. ,st. 11. 16) C. Dumba, Na navedenom mestu, st. 159. 17) Osterreich-ungarische Aussenpolitik, Bd. I, st. 28.

Samim svojim postojanjem Srbija je ugrožavala opstanak M onarhije. U jedn.om svom izveštaju iz Beograda, pisanom 7. oktobra 1908. godine, ističe Forgač: „.. .Prem a mome ubeđenju p retstav lja Srbija, a verovatno i Crna Gora, u skoroj budućnosti pojačanu ra tn u opasnost za nas. Sa tim moramo bezuslovno računati i zaštititi našu bosansku granicu od iznaneđenja . . . O bračun sa Srbijom, našim najnepom irljivijim neprijateljom , m oraće doći, ali, možda, tek posle nekoliko godina, eventualno u vezi sa rešenjem jugoslovenskog p itan ja11.18) Oči miliona porobljenih bile su u p rte baš u Srbiju. Iz ljubavi prem a njoj izrastali su i njezin kult i nada u nju: osećalo se svuda izvan njezinih granica, da jedino ona može doneti o'slobođenje. Tuga i ogorčenje, kojim a je aneksija Bosne i Hercegovine bila ispunila srca naroda, zam enjeni su radošću i sam ouverenjem posle B alkanskih ratova. Posle srpskih pobeda u B alkanskim ratovim a „nastao je, veli R. W. Seton Watson, kod Južnih Slovena jedan sasvim nov duh: velike pobede njihove braće na B alkanu ogrom no su pojačale nacionalnu svest, ideja jedinstva zahvatila je skroz sve H rvate, Srbe i Slovence. Od bregova K rajine do Boke Kotorske, od Tem išvarskog B anata do H rvatskog P rim orja diše jedna jedinstvena duša — što je najupadljivije: kod seljaka, ako je moguće, još više nego kod inteligencije".19) G eneral L andw ehr svedoči, da je na svome đeneralštabnom putovanju po H rvatskoj prim etio, da je srpski uticaj, izražen u k ultu prem a K ralju P etru, prodro i u najzabačeniju seosku kuću. „Već tada, piše on, prim etio sam, da je velikosrpski uticaj tamo uhvatio korena. U Lici, koja je ranije bila tv rđ av a vernosti caru, moglo se svuda po malim seoskim kavanicam a u kojim a smo noćivali naći sliku k ra lja P e tra. K utije od šibica nosile su velikosrpske parole. Svi su znaci ukazivali na to, da je velikosrpska propaganda um ela naći u narodu veliki broj pristalica. J a sam, tada, po pov ra tk u u Beč, svojeručno sastavio izveštaj šefu G eneralštaba njegovoj ekselenciji K o n ra d u ... Nije ceo hrvatski narod bio velikosrpski ubeđen. Naprotiv, hrvatski su se pukovi tukli izvanredno. Veliki deo inteligencije, a u nekim delovima zem lje i narod bili su na velikosrpskoj stran i".20) 18) Na istom mestu, str. 319-320. 19) R. W. Seton-W atson, Die siidslawische Frage in Habsburger Monarchie, str. 451. 20) General Landwehr, Hunger, Die Erschopfungsjahre der Militarmachte 1917-1918, Ziirich-Leipzig-W ien, 1931, str. 55. 51

E rnst A nrich ističe, da je cela H rvatska bila prošarana srpskim naseljim a i da je srpski uticaj preko Bosne stizao i u ove krajeve. „A ustrijska periferija postala je porozna. Bosna, koja je treb ala da postane barijera protiv Srbije, postala je oblast preko koje je prodiralo srpstvo. Sam K allay je priznao slom svoje bosanske politike i polako ju je menjao, ali je bilo i suviše kasno i on je um ro 1903. godine. Jedna od njegovih poslednjih reči bila je: Le serbisme, voila l’ennem i“.21) Kao prošlost i budućnost, ono što neminovno odlazi i ono što nezaustavljivo dolazi, stajale su Dvojna M onarhija i Srbija jedna prem a drugoj. Obadvije su postajale sve svesnije da se radi o njihovom opstanku. Samo što im pozicije u ovoj sudbinskoj borbi nisu bile jednake: A ustro-U garska je bila velika sila, Srbija, još uvek, kao David pred Golijatom. Na stran i Srbije bilo je m oralno pravo i priroda stvari, na stran i M onarhije sila i ono što iz nje proizilazi. Znatan deo svojih izgleda zasnivala je S rbija na snažnoj nacionalnoj svesti svojih porobljenih sunarodnika. U njoj je počivao neiscrpivi rezervoar revolucionarne energije, koju je stav Srbije ne samo potsticao na aktivnost, nego joj ukazivao i pravac kojim treb a da ide. K ada je izbila aneksiona kriza i Bosna i Hercegovina bile pripojene M onarhiji, u Srbiji nisu klonuli. ,,Po sva/ku cenu, govorio je M. Milovanavić, m ora austro-ugarska država biti potisnuta sa puta prem a Jegejskom moru, a to se može postignuti samo onda kada Austro-U garska prestane biti balkanska država. . . Zaposedanje Bosne i Hercegovine, potiskivanjem Srbije sa Jadranskoga mora, onem ogućavanjem veze izm eđu nas i C rne Gore, nameće Austro-Ugarslka nam a i celome srpstvu, u bližoj i daljoj budućnosti, džinovsku borbu, borbu na život i sm rt“.22) Zahtevajući stvaranje jednoga program a, Stojan Novaković je isticao: „.. .U ovo srpsko pitanje, u ovaj nacionalni program , m ora sve biti u n e to ... J e r to nije p itan je momenta, to je p itan je cele naše budućnosti. Srbija, koja je 1878. godine bez ikakve svoje krivice, tako strašno bila kažnjena, im a danas dužnost da se osveti za onu nepravdu i da, jasno i razgovetno, postavi svoj nacionalni program ".23) „Između nas i Austro-Ugarsike, između balkanskih država i M onarhije, mogu postojati i dobri odnosi samo onda kada se Au21) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 48. 22) Dr. Wladan Georgijewitsch, Die serbische F rage.. . , str. 85, 88. 23) Na istome mestu, str. 92. 52

stro-U garska odreče, da bude velika sila, kada se odluči da preuzm e ulogu Istočne Š vajcarske“.24) Što se više odmicalo vrem e i što se dublje ulazilo u XX. vek postajalo je sve jasnije, da između M onarhije i Srbije, izm eđuželja i težnji srpskoga naroda i životnih interesa Monarhije, nem a pom irenja. Idejno, još mnogo pre 1914. godine, u Beču je bila sazrela odluka o uništenju Srbije. Od nje se nije nikada odstupalo. Traženi su samo najpogodniji mom enti i metodi, da ona bude izvršena. Srpsko pitanje je bilo postalo životno pitanje M onarhije. Musulin, čavek koji je neposredno uticao na razvoj odnosa izmedu Srbije i M onarhije, piše: „Jedno se, verujem , ne bi smelo zaboraviti, naime: da je srpsko pitanje bilo veliko političko i životno pitanje M onarhije i da situacija u kojoj se nalazila M onarhija prem a Srbiji i R usiji 1914. godine nije bila ista kao 1868. i 1912. godine, nego upravo politička situacija M onarhije bila je teža nego od stotinu i više godina. Sukob, koji je Mon arh ija treb ala da izdrži sa Srbijom, nije bio slučajan sukob. To je bio sukob od životne važnosti za M onarhiju, sukob čije rešenje, ako ne bude bilo postignuto u oblasti un u trašn je političkih reform i, moralo je postaviti i protivnike i saveznike M onarhije na njihova m esta“.25) Naročito posle za S rbiju i C rnu Goru uspešno završenih B alkanskih ratova bili su u Beču i Pešti načisto sa tim, da se srpsko pitan je m ora rešiti u skladu sa interesim a M onarhije. U jednom tajnom raspisu od 1. avgusta 1913. godine grof B erthold je otvoreno istaknuo, đa se ovo pitanje m ora rešiti što pre: „. . ,Od. svih balkanskih problem a, veli on, jugoslovensko ili, bolje rečeno, srpsko pitanje, jeste ono, koje za M onarhiju im a najveći značaj. Ono najneposrednije tangira životne interese, njegovo rešenje u velikosrpskom smislu moglo bi uslove našega opstanka dovesti u pitanje. .. Suština s’uprotnosti između nas i S rbije sastoji se u tome, da je srpska politika od kada su radikali došli na vlast ip o d tuđim uticajem , velikosrpsku ideju učinila vodećom političkom misli i teži, kao krajnjem cilju, ujedinjenju svih Srba u zag rljaju srpske nacionalne države i tim e odvajanju oblasti naseljenih Srbim a od M onarhije. Ova suprotnost je tra jn a i neprem ostiva pošto bi ostvarenje velikosrpske ideje istovremeno pribavilo Srbiji čežnjivo željeni i za njezin razvitak potrebni izlazak na more. Danas to nije više program jedne 24) Na istom e mestu, str. 97. 25) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 228. 53

partije, nego je postalo nacionalni ideal celoga srpskoga naro d a“.26) Ovi m otivi neposredno su inspirisali politiku M onarhije prem a Srbiji posle B alkanskih ratova: ni po koju cenu ne dozvoliti da se Srbija proširi i ojača. U posebnoj političkoj instrukciji grofu O ttokaru Černinu, tada poslaniku u B ukureštu, od 26. novem bra 1913. godine, grof B erthold ističe: „.. .Između nas i današnje Srbije stoji veliki jugoslovenski problem , koji traži definitivno rešenje i tražiće ga sve neodložnije. Ovo rešenje prem a ljudskom predviđanju u vezi je sa upornošću i sigurnošću sa kojom S rbija utiče na ostvarenje velikosrpske ideje, može biti samo putem sile. Ono će ili od današnje državne zgrade Srbije ostaviti samo m ale tra gove ili će poljuljati M onarhiju u njezinim bitnim osnovama. Da bi se naša suprotnost sa Srbijom to'kom vrem ena mogla ublažiti ili izravnati — na što se može u B ukureštu misliti, o tome kod sadašnjeg stanja stvari ne može biti ni govora".27) U Beču je sve uočljivije sazrevalo uverenje, da svi raniji pokušaji rešenja srpskoga pitanja u skladu sa interesim a Mon arh ije nisu doneli nikakve koristi. D rukčije nije moglo ni biti kada ni oni, koji su trebali biti najupućeniji u prirodu srpskoga pitanja nisu mogli da shvate njegovu suštinu. Constan tu n Dumba se zanosio time, da Sarajevo učini gravitacionim centrom i za Srbe i za H rvate. U svome iluzionizmu on je verovao da bi „privlačna snaga, koja bi izlazila iz Sarajeva i postala tako velika, da bi mnogi Srbi iz kraljevine g rav itirati prem a Bosni i, u slučaju dužeg m irnog razvitka, bilo bi priprem ljeno priključenje jugoslovenskih elem enata u n u tar naše M onarhije“.28) Na zajedničkoj sednici M inistarskog saveta, 27. oktobra 1907. godine, izneo je grof Erental, tada m inistar spoljnih poslova, tezu, „da poslovi Hrvatske, Dalm acije i Bosne im aju biti tako vođeni da bi gravitacioni centar za srpsko-hrvatski narod ležao u n u tar same M onarh ije“ 29). Ovo su, razum e se, bile jezive iluzije ljudi, koji su se bojali stvarnosti. Jednoj živoj ideji nije se mogla suprotstaviti adm inistracija. Još m anje nabujalim snagam a strah za svoje interese. A baš strah šta će biti sutra, pokretao je na 26) Osterreich-Ungarns Aussenpolitik, Bd. VII, str. 1-2. 27) Na istome mestu, str. 592. 28) C. Dumba, Na navedenom mestu, str. 238. 29) Josef Maria Baernreither, Fragmente eines politischen Tagebuches, str. 74. 54

aktivnost vodeće krugove Beča: 3. jula 1913. godine, izvestio je nem ački poslanik u Beču fon Tschirischky svoju. vladu, da je bio pozvan od grofa B ertolđa i da m u je ovaj jasno izneo svu ozbiljnost položaja u kome se nalazi M onarhija posle srpskih pobeda nad Bugarim a. U depeši, kojom Tschirischky izveštava svoju vladu o ovome stoji, da m u je grof Bertold rekao: „Jugoslovensko pitanje, tj. neuznem iravano posedovanđje oblasti koje naseljavaju Južni Sloveni, životno je p itan je M onarhije i Trojnog saveza. P rem a jednoj na Balkan u premoćnoj Srbiji neće se moći održati jugoslovenske provincije M onarhije. U tome su ovde svi m erodavni faktori složni. Saobrazno tome, ako Srbija u savezu sa R um unijom i Grčkom, uništavajuće tuče Bugarsku, M onarhija će m orati um ešati se, naročito ako S rbija sebi prisvoji oblasti, koje izlaze iz opsega S tare Srbije. Bitolj ni u kome slučaju ne može biti priključen S rb iji“ 30). „Jedna mala, od neprijatelja tučena Srbija, veli se dalje, bila bi m u (grofu Bertoldu) n ajp rijatn ije rešenje pitanja, što bi daleko radije pretpostavio zaposedanju S rbije od strane M onarhije. Ali, ako ova p rv a altern ativa ne bude mogla nastati, onda M onarhija m ora dejstvovati, da bi očuvala svoj posed. Od opasnosti jednog velikog, vojnički jakog (Pijemonta) na granicam a M onarhije, ne sme se predavati nikakvim obm anam a" 31). E rental je auto r ideje da se S rbija može držati u šahu pomoću podržavanja velikobugarskih aspiracija na Balkanu, posebno u Južnoj Srbiji. Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, 9. avgusta 1908. godine, E rental je došao do uverenja, da u svojoj borbi protiv Srbije i srpskog nacionalnog ujedinjenja, mcže im ati dragocenog saveznika u velikobugarskim aspiracijam a na Južnu Srbiju. U M em orandumu, koji je E rental sastavio po ovome pitanju stoji: „Pomažimo u ovome sukobu (srpsko-bugarskom ) bugarsku stvar i povlađujm o stvaranje Velike B ugarske na račun Srbije, onda će biti postignuta potrebna priprem a, da u m om entu povoljnije evropske konstalacije, stavimo ruku i na preostalu S rbiju . .. Jedna pod našom zaštitom osam ostaljena A lbanija, C rna Gora sa kojom bi održavali prijateljsk e odnose i Velika Bugarska, koja je nam a obavezna na zahvalnost — to je, veli J. M. B aernreiter, bila E rentalova „slika budućnosti" 32). ,,On je, veli Musulin, 30) bis zur li 1914, 31) 32)

Dr. Roderich Gooss, Das Osterreich-ungarisehes Problem Krieđserklaerung Oesterreich-Ungarn an Serbien, 28. JuBerlin 1930, str. 130. Na istome mestu, str. 131. Josef Maria Baernreither, Na istome mestu, str. 82. 55

za Erentala, bio svestan, da s obzirom na to kako stvari stoje, samo jedan ratn i obračun može raščistiti sto sa Srbijom " 3:!). Nije jedini E rental bio toga m išljenja, odnosno, nije ono nastalo sa njim. „Kada bi se srpsko pitanje, pisao je Leopold fon Chlumecky, moglo odvojiti od celoga balkanskoga problem a i kada bi se htelo njega jedinoga definitivno rešiti, ni tada se ne bi smelo zadovoljiti platonskim diplom atskim uspehom. A ustro-U garska je, u odnosu na Srbiju, mogla prim eniti dvojaki m etod od kojih bi obadva trebala da vode istom cilju: trebalo je, jednom zauvek, sprečiti da Srbija postane jugoslovenski Pijem ont, koji treba da sve austrougarske Južne Slovene uobliči u jedno žarište razbuktalog u s ta n k a . . . Biti ili ne biti M onarhije bilo je neraskidljivo vezano za rešenje jugoslovenskog pitanja" 34). K onrad fon HStzendorf bio je istog m ašljenja. Na jednom sastanku kod p rijatelja on je branio m išljenje, da se zategnuti odnosi sa Srbijom m oraju stalno održavati: „Rana uvek m ora biti otvorena i, čim jedna teškoća bude otklonjena, m orala bi se stvoriti nova, da bi uvek postojao povođ za napad. U povećanom obliku S rbija će biti m agnetsko brdo, koje će neposredno vući sebi sve naše Jugoslovene. To m ora biti onemogućeno“ 33). Srbija, isticao je J. M. B arnreitheru H einrich Clam M arintz, „mora nam a pripasti ili naši S rbo-H rvati Srbiji. Treće je nemoguće" 36). „Bilo bi sasvim prirodno, isticao je F riedrich F. G. Kleinw achter, da postanak jedne nezavisne jugoslovenske države neće moći Jugoslovene M onarhije ostaviti ravnodušnim . Da će obadva dela težiti jedan drugom e bilo je, u veku probuđenoga nacionalizma, samo po sebi razum ljivo. Radilo se samo o tome, koji će onda od dva dela privući sebi drugi. Postojale su samo mogućnosti: ili će se slobodna Srbija priključiti M onarhiji, da bi se sjedinila sa svojim sunarodnicim a ili će Jugosloveni M onarhije postati iredenta, koja teži Srbiji. Ovde se radilo o tome: ko bi bio jači m agnet" 3").

33) Freiherr vom Musulin, Na istome mestu, str. 198. 34) Leopold von Chlumecky, Erzherzog Franz Ferdinand. VVirken und Wollen. Berlin 1929, str. 110-111, 165. 35) Josef Maria Baernreither, Na istome mestu, str. 186. 36) Na istome mestu, str. 176. 37)Friedrich F. G. Kleinwaechter, Der Untergang der osterreich-ungarischen Monarchie, Leipzig 1920, str. 156.

HBVANJE DVE IDEJE I DVA SHVATANJA 1.

Srbija i Crna Gora, iako ne uvek saglasne u taktici rada i borbe, im ale su jasan i određen cilj: ujedinjenje i oslobođenje Srba. Kao brojno, privredno i vojnički snažnija, a i po svome geopolitičkom položaju važnija, S rbija je bila važniji faktor i više kristalizaciona tačka Srba. Zbog toga je ona u očima i u političkoj kalkulaciji svih protivnika srpskog oslobođenja i ujedinjenja bila najviše napadana i om etana u ostvarenju svoga cilja. Već je pom enuto da se njezina aktivnost odvijala u okviru sukoba interesa tri velike sile od kojih je jedna, Turska, sve više jenjavala što je potsticalo i ubrzavalo utakm icu između A ustro-U garske i Rusije oko proširenja u ticaja na Balkanu. Rusija, b ar jedno izvesno vreme, zbog snažnog uticaja na Bugare, čijim je nacionalnim pretenzijam a povlađivala, bila je u preim ućstvu nad Austro-U garskom , koja se mogla širiti na B alkanu samo i jedino preko srpskoga prostora. To je, razum e se, bilo jasno tadašnjim odgovornim ljudim a Srbije. U svome ,,N ačertaniju“ iznosio je Ilija G arašanin tadašnje izglede Srbije i osobenosti njezinog položaja. On je pisao: „Nova srpska država na jugu podavala bi Evropi sve garancije da će biti vrsna i krepka država i koja će se moći među A ustrijom i Rusijom održati. Geografičeskoje položenije zemlje, površina zemaljska, bogatstvo na prirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik — sve to pokazuie na njenu stalnost i veliku budućnost" *). U sastavu, koji je 1845. godine predao knjazu A leksandru K arađorđeviću, Garašanin, koji nije bio rusofil, izneo je svoje m išljenje o tom e kakvo držanje treb a da im a S rbija prem a A ustriji (njegov se stav prem a A ustriji razlikuje od njegovog stava prem a M ađarskoj). On je pisao: „O pravim nam eram a A ustrije ne valja se varati; njen interes je taj, da protivu dejstvuje narodnosti slavljanskoj; jer ako taj narod u okupi dođe u dviženije i o njem u se bude radilo onda je zdanije M onarhije austrijske u opasnosti narušenija. I zato je naravno, da kabinet bečki s negodovanijem, i nepovjerenijem gleda na srpsku narodnost, i da joj gleda prouzrokovati sva moguća utesnenija. 1) Dr. Dragoslav Stranjaković, Na navedenom mestu, str. 79. 57

A ustrija im a odavno plan prisvojiti sebi u udobno vrem e S rbiju i okrestne zemlje po iskazivanju svoga stanja, a dokle god, i ako ne uzmogne ona tu svoju nam eru u dejstvo privesti, voli videti da S rbija opet pod jaram turski podpadne. P a ako ukazuje A ustrija kadkad znake tobože blagonaklonenija prem a srpskoj narodnosti, ovo samo za to čini, da odvrati Srbe od povodljivosti za Rusijom i da pripreči tim uticaj S rba na sonarodnike svoje živeće pod vladanijem austrijskim " 2). I u svojoj prepisci sa Jovanom M arinovićem G arašanin se osvrtao na to ka.ko Srbija treba da se drži prem a A ustriji i šta može od nje očekivati. Iz Luježa (Švajcarska) gde je bio na lečenju, G arašanin je, 24. juna 1853. godine, pisao M arinoviću: „. . .A ustriju mi možemo počitovati i uvažavati kao jednu kom šijsku veliku silu evropsku, i to treba svagda da činimo, ali s njom politiku nikakvu, osim običnih snošenija, nikad prav iti ne možemo, niti smemo. U A ustriji S rbija m ora svagdar sm atrati jedan žestok otrov, od kog ako se Srbija ne učuva, može se otrovati bez da više leka nađe za izlečenje. A u strija ne može podpom agati nikad napredak Srbije, no m ora se ovome protiviti koliko više može. Ovo je njojzi prirodna politika, koju bi svako na njenom m estu nabljudavati za nužno nalazio i morao. Glupo bi bilo drukčije misliti. A ustrija im ajući tolike S rbe i ostale Slovene koji s nam a graniče, m ora se bojati od napretka Srbije, m akar da ni jednu jo tu nije joj S rbija povod takvoj sum nji dala, ali drugi ljudi mnogo dalje uviđaju nego mi, što se kad dogoditi može šta li ne, pa ono što drže da im škodljivo biti može na sto i više godina naprijed uklanjaju s puta, samo ako rnogu. Ja ipak kažem, da s A ustrijom treb a obično prijateljstvo zadržati, i njene interese nikad i nikako ne vređati, ama izvan ovoga, običnog, ni nokta dalje ne treb a pružati. I sa strane nas sam ih nije tu mogućno kakvo p rijateljstvo vezati. A patije našega naroda sprem a A ustriji dobro su poznate, daklem, svaka sveza p rijateljstv a ostala t>i na samim rečim a i nikada se to prijateljstvo ne bi dalo u delu udejstvovati“ 3). Skoro godinu dana kasnije, 8. m aja 1854. godine, pisao je G arašanin M arinoviću: „. . .Ti dobro znaš, bez da ti jakažem , da i svaki vetrić koji nam od A ustrije duva, da nam zlobe i pakosti donosi; ti dobro znaš da žurnali bečki u sm otreniju nas nisu ništa drugo no prava paskvila za nas, i zato svaki 2) Na istome mestu, str. 109. 3) Pisma Ilije Garašanina Jovanu Marinoviću, knj. I, str. 90. 58

slog koji se o Srbiji u A ustriji štam pa, m a on šta drugo izražavao, treba ga čitati kao nesreću S rbiji“ 4). U A ustriji se, razum e se, sve ovo znalo. Sa pažnjom i interesovanjem pratio je Beč sva političko-nacionalna i dohovno-kulturna stru jan ja ne samo kod Srba, nego i kod svojih jugoslovenskih podanika kod kojih se odražavalo sve ono što se dešavalo u Srbiji i u Crnoj Gori. A to što se dešavalo i nagoveštaje šta se još može desiti zabrinjavalo je odgovorne faktore Blonarhije. Koren tih strahovanja video je L. fon Siidland (Dr Ivo Pilar) ovako: „. . . Razlog sukoba sa Srbijom ležao je izvan područja upliva M onarhije, u prirodnom razvoju srbske narodno-crkvene osvajačke misli, kao što sam to prikazao u pređašnjem odjeljku. Taj sukob datira zapravo od godine 1830., od osnutka nove srbske države prem da on tek godine 1860. stupa u djelatno stanje. Od tog doba postao je taj sukob zapravo neizlečiv, je r je prije osnivanja nove srbske države moglo postojati možda pitanje, može li jedna grčkoistočna Srbija postojati u.nutar katoličke A ustrije" 5). Srpski uticaj nije se, ipak, mogao zaustaviti. L. fon Siidland kaže: „Tako se zbilo, da je srbiski prijestolonaslednik na jednom putovanju kroz D alm aciju u rujnu, godine 1910., bio u Splitu dočekan razsvjetlom , vatrom etom , oduševljenjem naroda i poklicima: živeo srbski prestolonaslednik, „živjela sloga H rv ata i Srba, i srbskom himnom,, 6). A ustro-U garska je u V atikanu gledala svoju veliku podršku, a V atikan u. Austro-U garskoj svoju veliku nadu. Za celo vrem e Prvoga svetskog ra ta V atikan je ulagao velike diplom atske napore da očuva i osigura opstanak A ustroUgarske m onarhije. Uporedo sa tim nastojanjim a išla je i propaganda protiv Srbije. V atikan se nije ustručavao ni od toga da S rbiju optuži za Sarajevski aten tat u kome je gledao „zaveru protiv H absburške Mo-narhije i njezine kato-ličke dinastije".7) K ardinal Pietro Gaspari, jedan od najuticajnijih kardinala, bio je j-oš određeniji. Tvrdio je da je „ubistvo u Sarajevu, koje je predstavljalo prvi korak ratu, počinio maloletni Srbin Gavrilo Princip, uz saradnju srpske vojske i verovatnu saglasnost k ra lja “ 8). 4) Na istome mestu, str. 171. 5) L. von Siiđland, Južnoslovensko pitanje, str. 298. 6) L. von Siidland, Na navedenom mestu, str. 357. 7) Dragoljub R. Zivojinović, Vatikan i prvi svetski rat, Beograd 1976, str. 13. 8) Na istom mestu, str. 13-14. 59

Iz toga aspekta V atikan je trajno prosuđivao slučaj Srbije i odobravao notu Beča Srbiji, ,,a izrazio žaljenje što Dvojna M onarhija nije preduzela takvu akciju mnogo ranije . . . Papa i K urija videli su u Srbiji razornu bolest, koja je mogla, vremenom, da prodre do osnovana nerva M onarhije i da je uništi“. . ,9) Oslobodilačku ideju S rbije nije sve ovo moglo zaustaviti. Nisu to mogli ni pokušaji cara K arla da dobije separatni mir, ni izvesna gotovost za uvođenje trajalizm a, ni M ajska deklaracija 1917. godine u kojoj se „Zahtevalo ujedinjenje svih Južnih Slovena H absburške M onarhije u jedno slobodno i na dem okratskoj podlozi osnovano državno tjelo pod žezlom H absburško-Lorenske dinastije", — sve to nije moglo zaustaviti proces raspadanja M onarhije. P rem a L. fon Siidlandu trijalizm om se „htelo riešiti samo hrvatsko-srbsko pitanje i jedva je skloniti odstupiti slovenske zemlje trećem p artn e ru u savezu" 10). 2.

Bilo je dosta uticajnih ljudi u M onarhiji, koji su ozbiljno bili ubeđeni u mogućnost ne samo stvaranja jedne jugoslovenske jedinice u sastavu Dvojne M onarhije, nego i p riključenje Srbije i Crne Gore ovoj jedinici. Sm atralo se, da će tim e jugoslovensko p itanje biti najbolje rešeno. I R. W. Seton Watson, sasvim površno, verujući da bi ovu ideju rado primili Srbi iz M onarhije, sm atrao je ovu tezu ostvarivom. „Kao što smo videli, veli on, ujedinjenje S rba i H rvata izvan Habsburške M onarhije može samo u jednom sveopštem ra tu ili tem eljitom revizijom k arte evropskih država biti postignuto. Dovršenje ovoga ujedinjenja u n u tar H absburške M onarhije mnogo je lakše postići putem jedne praktične politike" n ). Začuđava do najviše mere, da su se, uprkos jasnom i nedvosmislenom razvoju događaja, držali ovoga shvatanja u M onarhiji sve do njezinog sloma. Slavicus je još 1917. godine isticao, da Srbija i Crna Gora m oraju nestati kao države i biti pripojene M onarhiji. „Ako ona anektira ove zem ljeim ala bi onda pod svojim skiptrom ujedinjene sve Južne Slovene i stari „ilirski" san Jugoslovena postao bi stvarnost. Hrvati, Srbi, bosanski ,,Turci“ i Slovenci bili bi zajedno . . . P rik lju čenje Srbije i C rne Gore Austro-U garskoj ne bi bilo samo za n ju jedino moguće rešenje jugoslovenskog pitanja, nego 9) Na istom mestu, str. 17. 10) L. von Sudland, Na istom mestu, str. 367. 11) R. W. Seton Watson, Na navedenom mestu, str. 595. 60

i nešto što se samo po sebi razume, jer je diktirano logikom činjenica" 12). „Ponovno vaspostavljanje Srbije, pisao je Leopold Mandl, protivreči evropskim interesim a, jer Srbija mora i biće ponovo u svojim starim pozicijam a opasna za mir, jer ona ne rnože i neće moći živeti nijednim drugim životom, nego onim koji vodi ra tu “ 13). Da ovo nije bilo shvatanje samo neodgovornih ljudi vidi se i po tome što je sam car Karlo, u tajnim razgovorim a koje je vodio preko princa Siksta sa francuskom vladom, tražio da on osnuje autonom nu jugoslovensku kraljevinu, koja bi obuhvatala Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, A lbaniju, Crnu Goru ,,sa jednim austrijskim princom na čelu u okviru austrijske M onarhije" 14). U jednom pismu, koje je princ Sikst predao Poenkareu, pisanom 31. m arta 1917. godine, car K arlo je bio nešto skrom niji u zahtevim a i dozvoljavao da se Srbija posle ra ta ponovo vaspostavi. „Kao znak naše dobre volje, pisao je već pobeđeni car, mi smo skloni, da joj damo jedan prirodan pristup Jadranskom m oru kao i dalekosežna ekonomska preim ućstva. Kao glavni uslov, koji se m ora bezuslovno ispuniti, tražiće A ustro-U garska sa svoje strane, da kraljev ina S rbija u buduće prekine svaku vezu sa bilo kakvim društvom ili grupom, naročito sa Narodnom odbranom, ili da progoni takva društva, čiji je politički cilj usm eren na razaranje M onarhije. Lojalno i sa svim sretstvim a, koja joj stoje na raspoloženju, treba ona, da sprečava svaku takvu agitaciju, bilo u S rbiji bilo van njezinih granica, i da u tom e pogledu preuzm e obaveze pod garantijom A ntante" 15). Ideja o jugoslovenskoj zajednici u okviru M onarhije bila je jedino oružje, koje je ona mogla suprostaviti sve pojačanijem uticaju S rbije na jugoslovensko stanovništvo M onarhije. Sam a po sebi ova ideja je starija: njezin postanak se veže za Jern eja Kopitara, koji je fantastično mrzeo pravoslavlje i verovao da, b ar na duhovnom planu, može nešto učiniti za otcepljenje S rba iz M onarhije od Srbije. Oformljenje ove ideje, prem a tome, počinje skoro istovrem eno sa nastajanjem i razvijanjem srpskih oslobodilačkih borbi. Ta ideja bila je srž Ilirskog pokreta, koji je hteo da Zagreb učini i k ulturnim i političkim centrom Južnih Slovena. Od samoga početka Beč i rim okatolička propaganda davali su ovome 12) Slavicus, Na navedenom mestu, str. 28-29. 13) L. Mandle, Na navedenom mestu, str. 176. 14) Herbert Vivian, Kreuzweg eines Kaisers. Karlo I. von Oesterredch, Leipzig-W ien 1935, str. 184. 15) Na istome mestu. 61

pokretu antisrpski karakter. Beč, posebno, i antim adžarski. Postepeno se došlo dotle, da se u svim srpskim oslobodilačkim naporim a počeo gleđati neki pravoslavni ekspanzionizam i pokušaj, da se popravoslavne Južni Sloveni. U najkrvavijem ograšju Prvog svetskoga rata, u vrem e lju tih progona S rba u M onarhiji, objašnjavao je D r Ivo Pilar, advokat iz Tuzle (= L. von Siidland) J. M. B aernreitheru: „Srpski duh pravoslavlja sm era direktno protiv A ustrije i uporedo postojanje današnjeg jugoslovenskog sveta A ustrije i Srbije sm atra on da nije trajno moguće“ 16). E rnst A nrich je učinio napor, da, uglavnom na osnovu Pilara, da jednu sažetu definiciju ovako shvaćenoga srpskog nacionalizmi. „Velikosrpski pokret, veli on, je jedan verski pokret, on je grčkopravoslavni, ipak m anje u n u tarn je religiozno, nego u političkoborbenom smislu. U odgovarajućem smislu on je konfesionalno im perijalistički kao što je kulturno im perijalistički. Kulturna p o dela jugoslovenskih delova naroda m ora se svesti na raznovrsnost konfesija i kulturne istorije: upravo katolicizam, koji p reti da uključi jedan deo Jugoslovena u protivnički svet, simbol je ponovnog zadobijanja, slaviziranja, uspostavljanje jedne v ere“ 17). Iako ovo nije tačno, niti se, činjenički, može dokazati, razvoj austro-jugoslovenske ideje upućen je ovim pravcem. Tragično je, da je srž i sađržaj ove ideje bila hrvatska ideja i h rvatski nacionalizam. U početnoj razvojnoj fazi, ovoga buđenja hrvatsiki nacionalizam nije bio m anje konfesionalno ofanzivan. Upravo, trebalo je mnogo napora, da se on sadržajno uobliči i oformi. O dnarođenost hrvatske inteligencije bila je tolika, da ona, krajem druge đecenije XIX. veka, nije mogla da konsum ira ni jedan jedini list na hrvatskom jeziku, koji je hteo, 1818. godine, da pokrene Anton Mihanović, ali je morao da odustane od svoje nam ere, jer nije mogao da nađe dovoljno pretplatnika. Grof Đrašković je svoju opom enu hrvatskim devojkam a, da ne zaborave svoju narodnost i da budu Hrvatice, morao da štam pa na nemačkom jeziku. Tek 1843. gođine čuo se u H rvatskom saboru prvi govor na narodnom jeziku. Održao ga je Ivan K ukuljević-S akcinski18). Nacionaina svest bila je, ako ne sasvim ubijena, ono, sigurno, u širokim narodnim m asam a jako prigušena. U gradovima je, tada, skoro nije ni bilo: plem stvo i obrazovaniji 16) Joseph Maria Baernreither, Na navedenom mestu, str. 199. 17) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 27-28. 18) Hermann Wendel, Die sudslawische Frage, str. 40-41. 62

svet osećali su se, kulturno, ili Nemcima ili M ađarima. A. Fischer, koji je tem eljito proučavao hrvatski preporod, ističe, da su se čitale samo nem ačke knjige i da je u Zagrebu postojalo samo nemačko pozorište 19). Još ni 1843. godine Sakcinski nije mogao prodreti u Saboru sa predlogom, da se hrv atsk i jezik uvede za zvanični jezik. H. F. Neigebaur, koji je polovinom XIX. veka, putovao kroz H rvatsku, veli, da do pre nekoliko godina nije u H rvatskoj bilo „slovenskih novin a “, nego zagrebačke nem ačke novine i italijanske na Rijeci zadovoljavale su potrebe ako se nisu upotrebljavale Slovenske novine iz Pešte, koje su, pod naslovom Srpske novine“ ili „Serbische Zeitung", izlazile u Pešti ćirilicom" 20).

Prirodno je, da nije ni kod H rvata moglo izostati nacionalno buđenje. Ono je došlo, noseći od samoga početka klice u n utrašnjeg rascepa u sebi: u samom početku pojavile su se bile dve stru je — S tarohrvati i oni novoga vrem ena. Prvi, mahom posednici, držali su se M adžara; drugi su bili radikalniji i tražili su ravnopravnost sa M adžarim a.21) Ni jedni ni drugi nisu bili, u početku, antisrpski raspoloženi. U to vrem e n ajk u ltu rn iji i najbolji predstavnici H rvata sm atrali su Srbe i H rvate delovima jednoga naroda. Ban Jelačić je, na Saboru 6. juna 1848. gođine, govorio: „Ovo je sve samo jedna nacija. Ja ne poznajem nikakve razlike između Srba i H rv ata“.22) Tkalac je u svojim „Uspomenama iz m ladosti“ pisao: ,,Za mene su Srbi i H rvati uvek bili jedan isti narod i ja m eđu njim a nisam mogao đoznati nikakvu drugu razliku osim što H rvati idu u katoličku, a pravoslavni u pravoslavnu crkvu i da je tam o liturgija na slovenskom, ovđe na iatinskom jeziku i da su hrvatski sveštenici glatko izbrijani, srpski pak duge brkove i bradu nose“.23) F ranjo Rački je nekađ pisao: ,,Ja posm atram H rvate i S rbe kao dva plem ena jednog istog naroda, koji su samo istorijom bili razdvojeni“.21) Josif Ju raj Š trosm ajer je, u jednom pism u iz 1866. godine, zaželeo je da knez Mihailo bude i srp19) 20) 21) 22) 23) 24)

Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, str. 130. J. F. Neigebaur, Die Siid-Slaven, str. 240. Na istome mestu, str. 242-243. Dr. Alfred Fischer, Na navedenom mestu, str. 257. Sravni: H. Wendel, Die slidslavische Frage, str. 378. Na istome mestu. 63

ski i hrvatski kralj. Pismo je došlo u ruke grofu A ndrašiju i omelo Šrosm ajerov izbor za zagrebačkog nadbiskupa.2° Znatno kasnije, kada je već i Rački bio pošao drugim putem , i kada je novi pravac počeo da otim a m aha u hrv atskoj istoriografiji, došlo je baš po ovome pitan ju do vrlo interesantne prepiske između F ranje Račkoga i V atroslava Jagića. U jednom pism u od 1. m arta 1893. godine pisao je Jagić Račkome: „Vaš ‘V ijenac’ nateže sve vise na panhrvatstvo i srpski listovi na pansrpstvo, već je đošlo upravo do bjesnila, koje nam pred stranim svijetom služi na sramotu. Što je ono trebalo K lajiću (hrvatskom istoričaru) isticati ime hrvatsko kao nešto opće slovensko? Kako on u goru više tako će iz nje odjekivati, a trebali to? Jesm o li od toga jači, b o lji. . .? Iz lijepog rom ana ‘Osvit’ Đalkoga mogla bi naša zaslijepljena m ladež naučiti da su stari Iliri i oni nekadašnji Slavosrbi mnogo šire poglede imali, nego li ova nova generacija, koja meni nikako ne im ponira. Po m ojem u uvjeren ju niti će riješti pitanje Srbi bez H rvata niti H rvati bez Srba, ako neće da bude na štetu i jednim i drugim ".26) Ni razvoj hrvatskog nacionalizma, ni upotpunjenje sadržaja h rv atske ideje, nisu pošli ovim putem . V ernost Rimokatoličkoj crkvi i, kao odraz te vernosti m ržnja prem a pravoslavlju i Srbim a, postajali su sve više sadržaj hrvatskoga nacionalizma. Koliko se, istorijski posm atrano, mogu razbrati kom ponente ovoga razvoja, ovo dvoje nije proizašlo iz narodne duše, niti iz objektivne ugroženosti H rvata i njihove vere. Nije, nipošto, puki slučaj, da je baš srpski vladika, uz to i v lad ar jednog srpskog plemena, koje je najintenzivnije živelo kultom Kosova, iznjedrio iz svoje pravoslavne srpske širine stihove: ,,Ne pita se ko se kako krsti, No čija m u krvca grije prsi, Čije 1’ ga je mljeko zadojilo.. ,“27) Vrlo ožalošćen negiranjem S rba i tvrđenjem da oni na tom e prostoru, uopšte i ne postoje, koji su H rvati počeli da sm atraju samo svojim, Jovan Jovanović-Zm aj ispevao je o~ ve stihove: Dakle, nem a S rba — nema, nema, nema, Vele naša braća, veliki Hrvati, 25) Na istom mestu. 26) Kod Jovana Radonjića: Vatroslav Jagić, Skice iz života, str. 241, — u Radonjićevoj zbirci članaka. 27) Petar Petrović-Njegoš, Sabrana djela. 64

A Bog bi ga znao — možda nas i nema: Možda već odavno truhnem o u grobu! A ko je ono što s’ u Crnoj Gori Za slobodu bori? A ko je ono, tužna li mu m ati Što u suznoj Bosni za k rst časni pati? A ko je ono oko Drine, Save? Što diže b arjak svetitelja Save? A ko je ono što prikuplja moći, I mač svoj oštri na Veljkovoj ploči? A ko je ono od P ešte do Srema? A ko je ono što se Sremom širi P a čak i u Zagreb jato m u zaviri? . . . Valjda su vam piri!" Ni u jednom od svojih istorijskih razm aha srpski nacionalizam n ije bio antihrvatski. Ali su, zato, i Beč i Pešta planski iznalazili, povezivali i podsticali ono što se u h rv a tskoj stvarnosti moglo pronaći i razviti u antisrpskom pravcu. Uostalom, niko drugi do sam Štrosm ajer nije shvatio, da ugrožavanje nacionalne svesti ne samo običnog naroda, nego i sveštenstva dolazi iz Pešte, a ne iz Boegrada. K ada je Emil fon Leveley bio kod njega u poseti, žalio mu se Štrosm ajer, da se sistem atski sprovodi odnarođavanje svešteničkog podm latka, koji je on spremao za Bosnu. Bogoslovija, koju je on 1857. godine bio osnovao u Đakovu, da bi se u njoj školovali bosansko-hercegovački franjevci u nacionalnom duhu, b ila je 1876. godine prem eštena u Gran. „O dnjih, žalio se Štrosm ajer, budućih dušebrižnika Slovena, zahteva se da u središtu m ađarizm a m oraju svršavati svoje studije, tam o gde ne m ogu čuti ni jednu reč svoga jezika, jedinoga, koji će oni u saobraćaju upotrebljavati i čije im njegovanje zbog toga na prvom m estu leži na srcu. N esretni Bosanci nisu mogli izdržati u G ranu i pobegli su otuda. Da li se u Pešti nadaju, da će se Bosna dati m ađarizirati?"28) H rvatska ideja se, postepeno, pocela sve više razvijati u velikohrvatsku ideju. Naročito od kada je 1894. godine S tarčevićeva stran k a prava napustiia svoj neprijateljski stav prem a Beču i u svoj program unela prisajedinjenje ne samo Dalmacije, nego i Bosne i Hercegovine H rvatskoj i Slavoniji. Musulin, sam sa hrvatskog područja, pratio je iz neposredne blizine razvoj ovoga procesa i istakao, da je on imao 28) Emil von Leveley, Na navedenom mestu, st. 305. 65

ove bitne oznake: opoziciju prem a M ađarim a i m ržnju prema Srbim a. „K onflikti izm eđu srpskih i hrvatskih studenata, dem onstracije pred srpskom crkvom i pred drugim vlasništvim a Srba bili su u moje doba na dnevnom redu. Uzroci ove averzije nisu lako objašnjivi. Nešto u ovome prikazanom stanju doprinosila je i okolnost, da je B udim -Pešta, iz političkih i taktičkih razloga, povlađivala Srbe prem a H rvatim a. Dalji razlog bi mogao ležati u tom e što je, od vrem ena uprave bana M ažuranića, bila u Saboru form irana srpska partija, koja je negirala politički princip hrvatstva, naime, u H rvatskoj postoji samo jedna politička nacija i to hrvatska. I religiozni razlozi, takođe, a na k ra ju i raznolikost narodnoga tipa, herojski tip H rvata prem a m erkatilnom tip u Srba, aristokratsko osećanje H rvata prem a demokratskom načinu m išljenja Srba mogli bi biti ovde pomen u ti“.29) Razvoj i produbljenje hrvatskoga nacionalizm a i sve izrazitije uobličavanje velikohrvatstva nije činjeno ni zbog hrvatstva, ni zbog h rvatske ideje, nego zbog toga da H rvati budu u n utarn je potstaknuti i oduševljeni za borbu protiv Srbije, koju su, m eđusobnim interesim a tesno povezani, i Beč i Rim sm atrali svojim glavnim neprijateljem na B alkanu. Moglo bi se reći, da je duboku versku revnost i privrženost hrvatskih narodnih m asa rimo-katolicizmu, Beč planski iskorišćavao i zloupotrebljavao za svoje, višestruko razgranate, im perijalističke interese. Razbuđeni hrvatski nacionalizam takođe. Još pre okupacije Beč je počeo da na čisto konfesionalnoj bazi priprem a sebi teren u Bosni i Hercegovini i da poglede hrvatskih nacionalista usm eruje prem a Bosni. Ako je E rnst A rnich velikohrvatsku ideju bio definisao kao „ideju ujedinjenja kraljevine Hrvatske, Dalm acije i Slavonije, opet u starom smislu, tj habsburškom i upravo u oštroj suprotnosti prem a pravoslavizm u i srpsko-hrvatskom pokretu",30) onda je to bio samo njezin početni razvojni stadij: ona se osećala nepotpunom bez Bosne i H ercegovine. A. Fischel podvlači, da su nosioci ideje velikohrvatstva, još pre okupacije, tražili da ove oblasti budu pripojene kraljevini „radi potpunog vaspostavljanja nacionalnog jedinstva trojedine kraljevine".31) Na osnovu svojih ličnih posm atranja dao je Emil fon Leveley ovu definiciju velikohrvatstva: „V elikohrvatska misao dostiže vrhunac u to29) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 21. 30) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 33. 31) Dr Alfred Fischel, Na navedenom mestu, str. 424. 66

me, da celokupno stanovništvo, koje govori srpskohrvatskim jezikom, ujedini u jednu moćnu državu, tj. H rvatsku, Slavoniju, Dalm aciju, Bosnu i Hercegovinu, C rnu Goru, Srbiju da ih sjedini međusobno, da bi se tako stvorila protuteža protiv m ađarstva".32) T eritorijalno shvaćena, nije ova ideja ni po čemu različita od one, koju je dr A nte Pavelić izneo u svojoj knjizi ,,Iz borbe za nezavisnu državu H rvatsku". Kao hrvatske zemlje, istorijski shvaćeno, on je označio: C rvenu H rvatsku, Belu H rvatsku, Slavoniju i, razum e se, Bosnu, sasvim netačno protežući naziv „Turska H rvatska" na Bosnu.33) U in terpretaciji d r Josefa Franka, koji je posle Ante Starčevića došao na čelo S tranke prava, ideja velikohrvatstva postala je još ofanzivnijom : kada bi se mogla ostvariti hrvatsk a država kako su je oni zamišljali, ona bi treb ala da bude jedna tvrđav a rim okatolicizm a, koja bi im ala jedini zadatak, da bude uporište Beča u njegovoj borbi protiv slobodarskih ideja, koje je donosila Srbija. U ovako zamišljenoj državi Srbi bi mogli da budu samo „pravoslavni H rvat i “, ali ,,ni u kome slučaju istih prava sa vladajućim plem enom. O Srbim a izvan ovoga područja i o Slovencima hteli su isto tako malo znati kao i o sveslovenskoj misli. Za gorn ji cilj su se zagrejale samo m ase kod kojih je katolicizam igrao istu ulogu kao i kod Poljaka. Isto i veliki deo školske omladine, koja, kao kod svih m ladih naroda, vrši nesrazm erno veliki uticaj, u sve većoj meri. Isti plan sledili su i katolici Bosne, koji su pod vođstvom sarajevskog nadbiskupa dr Š tadlera osnovali stranku „Katolička udruga" radi ostv aren ja svojih ciljeva. U jedinjenje kojem u su težili smeralo je na stvaranje jedne jugoslovenske države sa hrvatsko -katoličkom većinom. Ovaj predlog ie bio čisto austroslovenski".34)

Cela stv ar je bila još zam išljena kao protuteža ruskom uticaju. Rusija, rezonovali su u Beču, im a Srbiju, a mi ćemo stvoriti Veliku H rvatsku od koje će se ne samo razbijati rusko-srpske plime, nego koja će biti naš udarni odred protiv Srbije kada nastane pogodan mom enat. P rem a ispovesti Rudolfa B artulovića, H rvata, člana i visokog funkcionera Frankove stranke prava, izbijanje aneksione krize se sma32) Emil von Leveley, Na navedenom mestu, st. 250. 33) Dr Ante Pavelić, Aus dem Kampf um den selbstandigen Staat Koatien, Wien 1931, str. 18. 34) Dr Alfred Fischel, Na navedenom mestu, str. 452. 67

tralo kao da je došao davno očekivani m om enat vojnog obračuna sa Srbijom. „Naša stranka, piše Bartulić, pod vođstvom dr. F ranka i arhibiskupa dr. Štadlera. . . organizovala je sa odobrenjem kako vlade tako i bečkog Dvora, tzv. ,H rvatsku legiju1, koja je im ala za cilj, da brani m onarhistička i hrvatska prava u jednom eventualnom ra tu sa Srbijom. Naša partijsk a organizacija dobila je vojno-politički karakter. Svaki član Legije nosio je na prsim a em aljiranu značku sa natpisom „ z a k ra lja i H rvatsku" i koja je, sa ukrštenom puškom i mačem, označavala hrvatski g rb “.35) Za slučaj jednog veleizdajničkog procesa protiv Srba, koje je baron Rauch počeo progoniti ističući, ,,da je dobio m isiju od Beča da pomogne velikohrvatske aspiracije“, F rankova stran k a je treb ala da da i tužioce i svedoke“.S6) U Beču se verovalo, da će jugoslovenska ideja sa velikohrvatskim sadržajem moći očuvati M onarhiji jugoslovenske posede i da bi ona, „kada bi jednom došla do izraza, m orala postati privlačna snaga m eđu balkanskim Slovenim a".37) Ona je, po E. Anrichu, bila ona stv arn a snaga, koju je kao jedinu A ustrija mogla da suprotstavi srpskom pokretu.38) I u samom navečerju aktivnog raspadanja M onarhije frankovci su verovali, da je oni m ogu spasti i u tom e pravcu su činili napore. Svoje nade polagali su u Franca Ferdinanda sa kojim su održavali veze naročito posle njegovog puta po Dalm aciji gde su ga, na naročito upadljiv način, bojkotovali i Srbi i hrvatski nacionalisti. Leopold fon Chlumecky, njegov pratilac, na tome putu, veli, da je prestolonaslednik bio d irn u t ovacijama konavljanskih katolika. „Tada je, veli Chlumeeky za Ferdinanda, sa njem u svojstvenom širinom pogleda, prestolonaslednik shvatio, da se ovde ne radi o običnoj partijskoj svađi, nego o nečem mnogo većem: o pitanju da se kroz ujednačenu politiku osigura Jugoslovenim a A ustrije i Ugarske trajn i dom i da se osigura posebni nacionalni život, jednako u Hrvatskoj kao i u D alm aciji i u okupiranim zemljama. On je shvatio da hrvatskom stanovništvu u M onarhiji treb a osigurati tolike slobode, da ni na adresu nezadovoljnih upućeni zavodnički pozivi ne bi imali uspeha. Moguće je da se tada, prvi put, u još nejasnom obliku, pred njegovim očima pojavila vizija trijalizm a. U sva35) Gotfried Beck, Ungarische Rolle im Weltkrieg, Lausanne 1917, str. 170. 36) Na istome mestu, str. 171, 174. 37) Preiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 204. 38) Ernst Anrich, Na navedenom mestu, str. 32-33. 68

kom slučaju njem u je bilo jasno, da je jugoslovenski problem mnogo značajniji, nego što je to verovao zvanični Beč, koji je gledao kroz ružičaste naočare".39) Pisac veli., da je, pod neposrednim dojmom svega što je doživeo, F ranc Ferdinand tada uzviknuo: ,.. . .Kako su lojalni H rvati i kako su sasvim drukčiji od Srba. Vaš otac im a pravo — sada znam na koga se trebam o oslanjati".40) Franc F erdinand se, od sada, počeo življe interesovati za jugoslovenski problem i, orijentišući se protiv Srba, naročito za hrvatsko pitanje. P rotiv Srba je bio ,,ne zato što su oni pripadali grčko-pravoslavnom obređu, nego zb og toga što su se oni sve više opredeljivali za srpsku državnu m isao“.41) . . .Na tome planu približili su mu se frankovci, koji su u porastu i jačan ju srpske državne ideje i, naročito, u njezinom pro diran ju m eđu Jugoslovene M onarhije, gledali veliku opasnost za sebe i za svoju koncepciju. O tuda i njihov prisni naslon na Beč i njihova gotovost da mu, na svim planovim a i pod svim uslovim a služe. Zbog straha od M ađara, Beč nije imao smelosti, da ih odlučno pomogne iako je mnogo cenio hrvatsk u odanost i privrženost M onarhiji. „Plem stvo, sveštenstvo, hrvatski seljak osećali su se u n u tarn je vezani sa sudbinom dinastije i carstva. Kad je prestolonaslednik Rudolf, osam desetih godina, boravio u Zagrebu i, prilikom polaganja kam ena tem eljca Rudolfovoj kasam i, podsetio na mnoge hiljade h rab rih hrvatskih vojnika, koji su na svim bojnim poljima M onarhije prolevali svoju k rv za Cara i za Carevinu, osetio se jedan besprim eran pokret. N ije to bila nikakva glasna dem onstracija, nego duboka u n u tam ja uzbuđenost kao da se kroz hiljaduglavo m noštvo razleglo jecanje. Tek posle nekoliko m inuta ono što je prigušivalo prolom ilo se kroz urnebesni poklič: ,Živeo kralj'. Prestolonasledni'k je plakao, a narod je počeo da se razilazi kao sa jednog svečano tužnog bogosluženja. N ikada više ja nisam doživeo slično uzbuđenje“.42) Riznicu ovih osećanja mase iskorišćavao je Beč za svoju politiku i za svoje političke svrhe, a frankovci su verovali da iz njih mogu trajn o uzim ati h ran u za sve svoje političke kalkulacije, koje su uvek bile nošene crnožutom opojenošću 39) Leopold von Chlumecky, Na navedenom mestu, str. 172173. 40) Na istome mestu, str. 174. 41) Na istome mestu, str. 179. 42) Freiherr von Musulin, Na navedenom mestu, str. 22. 69

i prozelitskom revnošću. Spas Dvojne M onarhije bio je za njih iznad ličnog i nacionalnog ponosa. ,,Mi smo, govorio je, 9. m aja 1913. godine, dr Sachs, zagrebački prvak, J. M. B aernreitheru, poslednja generacija pomoću koje još može biti sprečeno otpadanje celog jugoslavenskog sveta od Austrije. Ako pak dođe do otpadanja, onda će ova Lom bardija počinjati na D ravi“.43) I kada je postalo jasno, da se slom A ustro-U garske ne može izbeći, posle atentata u S arajevu za koji je grof Ottok ar Czernin rekao, da je njim e ,,bio dat signal za raspadan je M onarhije“,44) bilo je ljudi na hrvatskoj strani, koji su kao i dr Sachs verovali, da su H rvati pozvani da spasavaju i Dvor i M onarhiju. „Srbi su, pisao je fra Didak Buntić, pogodili i nas i M onarhiju i vladarsku kuću uprav u srce i sm rtonosnu ranu z a d a li.. . Kako vidite ja sam potpunom a izgubio svaku više nadu u daljni opstanak M onarhije kao takve. Po mome m nijenju pogriješke njezine su previše a da bi se popraviti dale. Jedini još spas i zadnja njezina kabula bila bi kad bi svu onu bagažu iz četiri Sabora istjerali, dotično sva četiri dokinula te sve naše zemlje pod jednog pravedna i um na d ik tatora stavila kroz koju godinu dana, a m eđutim u tom iznimnom stan ju koga su Srbi stvorili i izazvali, te potpunom a pred svim svietom opravdali. da bi taj d ik tator svečano proglasio narodno jeđinstvo, koje eto i Srbi toliko žele i propovedaju. Naim e da se poslije pošto je narod jedan im a nositi i jedno ime, H rvat, zem lja Hrvatska, jedan Sabor, jedno pismo, jedna zastava, jedna i jedinstvena obuka. Ćirilicu, srpsku zastavu, konfesionalne škole odm ah dokinuti za sva vrem ena. Službe, napose viša m jesta, davati jedino H rvatim a, velim H rvatim a kao što se H rvati zvali i prije te propagande. Kad bi se tako ojačao hrvatski živalj, osnažila H rvatska, mogla bi gospoda u Beču m irna biti i ne tugovati. Inače. . .“4S) Iako se ne bi moglo reći da je ovo jedina kom ponenta hrvatskog nacionalizma može se, kao sigurno, istaći, da je ona ne samo jedna od bitnih, nego da se, tragičnom igrom događaja, baš ova kom ponenta njegova uspela da ojača i vidljivije istakne. Baš za ovako usko shvaćeni nacionalizam tragično je u najveećoj meri, da su njegovi nosioci, od sa43) Josepf Maria Baernreither, Na navedenom mestu, str. 236. 44) Ottokar Czernin, Im Weltkriege, Berlin und. Wien 1919, str. 41. 45) Dr Viktor Novak, Magnum crimen, Zagreb 1948, str. 35 70

moga početka, stali na gledište, da je ostvarenje hrvatskih nacionalnih ideala moguće samo borbom protiv S rba i pobedom nad njima. Malo se poklanjalo pažnje činjenici, da su sve bitne oznake ovog ekstrem nog hrvatskog nacionalizma trajno bile — vernost Rim u i potpuno istovetovanje h rv a tskih nacionalnih interesa sa interesim a Habzburškog dvora i sa opstankom Dvojne M onarhije što je, organski shvaćeno, dvostruko ugrožavalo pravi hrvatski nacionalizam. 4. Stav Rima, V atikana i Beča prem a Srbiji, prem a srpskim oslobodilačkim naporim a i težnjam a da se svi Srbi ujedine, bio je glavna pokretna snaga baš ovoga hrvatskog nacionalizma, koji je sve više, postajao m alj, kojim su Rim i Beč udarali po srpskom narodu, je r su verovali, da je srpstvo sm rtna opasnost i za M onarhiju i za širenje rim okatolicizma na Balkanu. „Papa i K u rija1', ističe grof Moritz Palffy, austro-ugarski poslanik pri V atikanu, u svome izveštaju od 29. ju la 1914. godine, „vide u Srbiji razornu bolest, koja m alo po malo nagriza M onarhiju do srži i koja će je, vrem enom, rastočiti. Pored svih drugih pokušaija, koje je K urija preduzim ala u toku poslednjih decenija, A ustro-U garska jeste i ostaje katolička država p ar excellence, najjači bedem koji je preostao u ovome vijeku Kristovoj crkvi. Rušenje toga bedema značilo bi za crkvu gubitak najčvršćeg oslonca: u svojoj borbi protiv pravoslavlja ona bi izgubila svog najjačega pobornika“.4e) „Papa odobrava", pisao je baron R itter, bavarski opunomoćenik pri V atikanu, ,,što A ustrija vrlo oštro istupa protiv S rb ije11.47) Već je istaknuto, da je Beč i zbog ovoga činio sve moguće, da uz sebe zadrži nacionalno probuđene i osvešćene Ju goslovene. Tu se želja Beča poklapala sa željom frankovaca, koji su dočaravali vrem e u kome će oni voditi jugoslovenski pokret u M onarhiji. I ovaj pu t su se njiho-ve kalkulacije pokazale kao nerealne: srpski uticaj bio je jači i, kao što je to istakao grof Polzer-Hodutz: „Ovaj pokret, koji je dolazio iz Beograda i imao svoj ofanzivni pravac prem a Zapadu, bio je za A ustriju toliko opasniji što je svojim krugom dejstva obuhvatao i stare težnje Južnih Slovena za Ujedinjenjem . Ovom pokretu koji je stajao u bratskoj vezi sa panslavističkim pokretom , mogla se odavno suprotstaviti 46) Na istome mestu, str. 22. 47) Na istome mestu, str. 22. 71

druga sila, koja bi, proizilazeći iz unutrašnjosti m asa Monarhije, im ala svoje dejstvo na Istoku. Cilj je bio isti: ono što je velikosrpstvo dočaravalo na našu štetu mogli su H rvati postići na našu korist. Vlastodržci M ađarske su se bojali da bi Beč mogao doći do ovoga sporazum a“.48) Osnova i ove koncepcije bila je, da S rbija m ora biti ili uništena ili uključena u sastav M onarhije. U najdram atičnijim danim a Srbijine borbe i za sam oopstanak i za izvršenje njezine oslobodilačke misije, koju nije napuštala ni pod najvećim teškoćama, franačka stranka, nošena neutoljivom m ržnjom protiv svega što je s r p s k o , donela je na sednici svoga vođstva u Zagrebu, feb ru ara 1915. godine, odluku, da „poslanika Stjepana Radića, koji je bio poznat i kao pisac i kao političar i koji je potpuno vladao bugarskim jezikom, pošalje u B ugarsku da bi sa hrvatske tačke gledišta stvorio raspoloženje kod bugarskog naroda i zadobio B ugarsku za intervenciju protiv S rbije u korist A ustrije. Radić je bio u M inistarstvu spoljnih poslova prim ljen od barona M usulina kome je on saopštio odluku partije. Baron M usulin je bio vrlo obradovan i sm atrao je ideju vrlo pam etnom . Ovlastio je Radića da se v rati natrag u Zagreb i pored, na izgled teškoga vojničkog položaja Austrije, odbila je m ađarska vlada nam eravani korak u Bugarskoj i onemogućila je davanje isprava gospodinu Radiću, je r su Bugari već bili sprem ni da pomognu i to ne sa hrvatske nego i sa m adžarske tačke gledišta".49) Suprotno svim ovim naporim a, koji, ni sa čisto hrvatske tačke gledišta posm atrani, nisu bili rodoljubivi, događaji koji su se odvijali i duh novoga doba, koji je sve jače potresao osnove M onarhije, budili su među H rvatim a, u svim društvenim slojevima njihovim , nove istinski rodoljubive i napredne snage, koje su bile ne samo za saradnju sa Srbima, nego im je postajalo sve jasnije, da im i budućnost i država m oraju biti zajednioki. Nove generacije, koje su se bile počele pojavljivati na pozornici događaija, polazile su od gledišta, koje je još 1876. godine izneo A nte Starčević u svojoj „Pasm ina slavosrpska po H rvatskoj" i, nekoliko godina ranije, u jeanom uvodniku, objavljenom u listu ,,Hrvatska" (broj 1, od 1871). Starčević je, nedvosmisleno ista40) Arthur Graf Polzer-Hodutz, Kaiser Karl, Aus der Geheimmappe seines Kabinetschefs. Ztirich-Leipzig-W ien, str. 222223. 49) Gotfried Beck, Na navedenom mestu, str. 136-137. 72

kao, da svo zlo koje snalazi hrvatski narod dolazi od popova: „Politički rad popova sprem a hrvatskom narodu očitu gotovu propast, taj rad drži narod u sužanjstvu, ne da mu dihati, rad taj je pravi ubojnički“. („Hrvatska", br. 1, 1831). N apredne hrvatske snage, novi Ijiudi koji su dolazili iz naroda, ustajali su protiv klerikalizm a isto tako kao što su ustajali i protiv vlastele i privilegovanih klasa uopšte. Oni su to, kao što se veli u P rogram u Pučke seljačke stranke, radili za to ,,da u hrvatskom državnom Saboru m jesto fiškala, činovnika, velikaša i popova im aju većinu baš seljaci“. Nisu ovi ljudi ustajali ni protiv vere ni protiv narodnih tradicija, još m anje protiv nacionalnih interesa hrvatstva. ,,A šta da kažem", stoiji u brošuri „Poraz i slavlje", ,,o žalosnoj kom ediji političkoga klerikalizm a? Spojivši na silu pojam vere, ne hrišćanstva, nego baš pojam katoličke crkvene organizacije s pojmom hrvatstva, htjela se spasti samo ona H rvatska koja broji veliki dio žitelja hrvatske narodniosti, no ne i vjere, ona ista H rvatska kojoj ti ljudi hoće da pripoje i Bosnu, da joj privedu elem enat m uslim anski, da pohrvate elem enat p rav o slav n i... Slobodu misli i uvjerenja neka p rati sloboda iskrenog vjerskog osjećanja, po pitan ju n apretk a naroda, pitanje općih interesa m ora biti uvijek nad interesim a bilo koje grupe, bilo koje organizacije“.50) N apredni hrvatski nacionalisti im ali su pred očima Štrosm ajerovu liniju i verovali su da su najveći n aprijatelji hrvatskog naroda baš oni, koji mu okivaju svest i sputavaju vidike, oni koji od braće, i po krvi i po jeziku, hoće da naprave neprijatelje, a od neprijatelja i po krvi i po jeziku prijatelje i jedini oslonac i podršku svoga nacionalizma. „Um'jesto negacija S rba“, stoji u istoj brošuri, propagiraju pravaši, „tražimo bolje međusobno upoznavanje izm eđu Srba i H rvata, a umjesto, da tražim o krivca neslozi, nastojmo o tome kako ćemo izgladiti opreke. K lerikalizm u stavljamo nasuprot slobodu uvjerenja i slobodu m isli“. Od pojave ,,Pokreta“, organa naprednih H rvata, čiji je prvi broj izašao 17. aprila 1904. godine, pod uredništvom dr M ilana Heim erla, preko „H rvatskog đ ak a“, pod uredništvom Jurislav a Janupića, sve se jasnije uobličavao ovaj novi hrvatski nacionalizam čije su osnovne težnje bile: borba protiv klerikalne reakcije i suprotstavljanje uticaju jezui50) Viktor Novak, Na navedenom mestu, str. 11. 73

ta, koje su obilno pom agali zvanični crkveni krugovi i napori da se u tre pu t saradnje sa Srbim a, Bugarim a i Slovencima. G rupa oko ,,Pokreta“ ističe, da će budno paziti ,,da od narodnog organizm a odbijemo štetne spoljašnje uticaje koji se, zatrti raznim krinkam a, žele uvući u našu narodnu sferu, da nas iznutra ra stru ju i oslabe, a prem a vani ocrne i odvoje od naše braće, htijući nas p rip rav ljati za razne tuđinske sv rh e“. U prvom broju „H rvatskog đ ak a“ zavetuje se omladina, da će izgraditi novog hrvatskog intelektualca sa ciljem „u tiran ja puta političkom zbliženju Slovenaca, H rvata, Srba i Bugara". K ada je V atikan zabranio slovensko bogosluženje, razlegao se ogorčen protest hrvatske omladine, koja je zahtevala čak i otcepljenje od Rima. U jednom broju „H rvatskog đa,ka“ (7. do 8, 1907) m ladi rodoljubi pišu, ,,da je Rim n eprijatelj hrvatskog naroda, dosljedno da od Rima nema h rv atsk i narod više ništa očekivati“. Vihor je bio zahvatio sve duhove i osećalo se na sve strane, da je duh dvojstva dubo'ko zahvatio hrvatsku inteligenciju. „Oluja je “, veli V iktor Novak, „krenula i ona je zahvatila u svoje virove i vrtloge sva antipodna stru jan ja koja su se nepoštedno sudarila i jedan drugoga suzbijala i lomila. Sva su sredstva korišćena. Malo je bilo intelektualaca koji su ostali u zav jetrin i".51) Otpor klerikalaca i njihovih pristalica bio je oštar i, takođe, snažan, ali se još tada nije imao utisak da njim a pretstoji izgledna budućnost. U najpunijem razm ahu njihovog besa i bezobzirnih udaraca po naprednim H rvatim a, nije se dao obm anuti ni konzervativni ,,Obzor“, nego je, krajem 1904. godine, isticao da klerikalno-frankovački put nije ništa drugo, „nego prosti stranaoki politički pokret, prosta frankovština, u kome pokretu Josef F rank s m itrom na glavi i s biskupskim štapom u ruci vodi hrvatski episkopat i svećenstvo ad lim ina apostolorum — u B udim peštu11.52) To su jasno uvideli svi pravi hrvatski nacionalisti, koji su um eli d a izvlače pooike iz teške i m učne hrvatske prošlosti. Natko Nodilo, dr Franko Potočnjak i Frano Supilo sve su više postajali zastavnici ove borbe i živi putokaz omladini. Potočnjakova „N arodna m isao“ i ,,Sloboda“, njegova knjiga „Pogledi na klerikalizam u H rvatskoj" (1904), Supilov „Novi list“ i njegova „Politika u H rvatskoj" nisu sa51) Na istome mestu, str. 14. 52) Na istome mestu, str. 16. 74

mo duhovno otrežnjavanje, nego su i razotkrivale ono što se radilo iza kulisa klerikalne reakcije. Sve napore ove reakcije nazvao je Supilo „fatam organom velike i slobodne H rvatske, sam ohrvatske i katoličke, koja se po takvoj politici nikada ostvariti neće i ne može“.33) Ideja o nužnoj potrebi srpsko-hrvatske saradnje jačala je sve više. Ona se izrazila i stvaranjem srpsko-hrvatske koalicije. ,,To je “, pisao je V ladim ir Ćorović, „prva srpskoh rv atsk a tra jn a politička organizacija, koja dosledno i sa planom radi na produbljavanju svesti o našem narodnom jedinstvu, koja u sva politička pitanja ulazi pazeći podjednako na interese celoga naroda i koja teži za slobodnom državom Srba i H rvata, u krajnjoj liniji van dotadašnjih okvira. Ona politiku H rvatske orijentiše sistem atski ne više prem a Beču, ne prem a Pešti neg'o prem a Beogradu, kao jedinom pravom sedištu za rešenje jugoslovenskog pitan ja “.54) Tako je ideja jedinstva zahvatala sve dublje m aha: ovo što se čulo sada samo je produženje ranije započetih napora, koje su, to im služi na čast, činili jugoslovenski socijalisti. Na svome kongresu u L jubljani, održanom 21. i 22 novem bra 1909. godine, oni su doneli Rezoluciju u kojoj stoji, da su svi Južni Sloveni jedan jedinstven narod i treb a da se sjedine u jednu državu. „Kao delovi jednog jedinstvenog naro d a“, stoji u Rezoluciji, „žele oni da kao jedan narod bez obzira na sve veštački stvorene granice i naročite autonom ne odnose, konstituišu i teže zajedničkom nacionalnom životu u okviru jedne državne potpuno dem okratske federacije".53) U Riječkoj rezoluciji je, 2. oktobra 1905. godine, istaknuto: „H rvati i Srbi su po krvi i jeziku jedna nacija“. Na kongresu hrvatsko-srpske iomladine, držanom 1911. godine, na kome je učestvovalo 150 delegata, ova težnja je još jasnije ispoljena. Osećalo se, da je u H rvatskoj već bilo sazrelo jedno novo pokolenje, koje je osećalo narod, htelo da m u služi i imalo široke vidike i prim am ljivu viziju budućnosti. Što su kasnije, naročito posle napada M onarhije na Srbiju, udarci bivali teži, progoni neobuzdaniji i samovoljniji, žrtve brojnije i dragocenije, ova vizija budućnosti jednoga pokolenja svesnog da gradi istoriju, postajala je sadržajnijom i biižom svome ostvarenju. „Kada smo pokre53) Na istom e mestu. 54) Vladimir Čorović, Istorija Jugoslavije, st. 543-544. 55) Vladimir Corović, Na navedenom mestu. 75

nuli ovaj list i otvoreno stupili u borbu svete stvari i ideje “, stoji u splitskoj „Zastavi", od 8. jula 1914. godine, „mi smo odmah znali šta nas čeka. Znademo i danas ali vedra i ponosna čela stupam o napred, visoko vijući zastavu ideje naše: jedinstva Srba i H rvata. Za ideju smo sprem ni i pretrp jeti sve, a progonim a ćemo se pokoriti i veseliti, jer to će biti za nas najbolje svedočanstvo, da smo svoju dužnost vršili odlučno i pošteno, a to je za nas glavno". U broju „Zastave" od 15. jula ističe se i ovo: „.. .Nas se može goniti i progoniti, ali uništiti naš glas i ideju, to se više ne može. Naša iđeja, ideja narodnog jedinstva Srba i H rvata je već na p u tu pobjede i trium fa i mi idemo dalje, dok na tornju zgrade te ideje, za koju smo dali sve i žrtvujem o sve ne podignemo našu zastavu". Sta je i koliko značilo ovo oduševljenje, kolika je mora la biti dubina rodol'jublja i procvat istorijske svesti kod ovih ljudi, i to u danim a krvavih progona Srba, vidi se n ajbolje ako se im a u vidu ono što su, baš ovih dana, radili oni. delovi H rvata, koji su pošli za klerofrankovačkom pomamom. Dok su ovi rodoljubi s radošću podnosili sve žrtve, dokle je zagrebačka ,,H rvatska“ (broj od 29. juna 1914) poručivala svim a H rvatim a: ,,U našem krugu, na našem tijilu nalazi se sva sila krpuša i spodobi S rba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i k ralja ubijaju. S njim a m oram o jedrom za uvijek obračunati i uništiti ih. To nek nam bude od danas c ilj... Ubojico, im e ti je Srbin. I jesi Srbin, prokleto ti sjem e i pleme, što ga je v je ta r natrunio po našem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolijeva k rv “. PrO'budeni, otrežnjeni, idealizmom zaneti hrvatski intelektualci uviđali su, da put frankovačkog izm ećarstva i udvcrništva crnožutom košm aru, nije niti sme, biti, hrvatski istorijski put. I srce i realno shvaćeni interesi hrv atstv a vukli su ove ljude na stran u Srbije. Gusta izm ešanost sa S rbima na sopstvenom tlu i ognjištu, govorila im je, da sve to što se vekovim a izgrađivalo voljom sudbine, nije moglo biti slučajno. Otuda u srpskoj ideji, u onome što je bio njezin stvarni i istinski sadržaj, oni nisu mogli gledati nikakvu opasnost za svoje hrvatske interese. Tim p re što je srpska ideja bila i oslobodilačka i društveno napredna. Bilo je sasvim prirodno što se kroz borbu protiv trostrukog, političkog, privrednog i konfesionalnog, ugnjetavanja produbljavala svest o nacionalnom jedinstvu i o potrebi utem eljavanja zajedničke budućnosti. Srpska ideja je ozaravala potiš76

tene i porobljene i đavala im ne samo snagu i odobrenje, nego ukazivala na jedan svet za kojim su čeznuli svi oni koji su bili porobljeni, a im ali su osećanje nacionalnog ponosa i ljudskog dostoj anstva. Ni inteligencija, nit iiroki slojevi naroda, nisu mogli ostati nezadivljeni epskim pregnućem srpskih seljaka. koji u neodoljivim naletim a dovršavali, pre jednog stoleća započeto, uništavanje turske carevine, da bi, kada nastane m om enat za to, bacili se svom snagom na Dvojnu M onarhiju, koja je porobljavala njihovu braću i okivala im i lom ila snagu. U naprednosti i širini srpske ideje bila i ostala tajn a njezine neodoljive prodornosti. I to je bilo ono što je najviše oduševljavalo sve one koji su još bili u kandžam a crnožutog košm ara. ,,Za pobednike kod K um anova kuca srce svih jugoslovenskih plemena. . . Tamo kod Čataldže vodi se borba i za poslednjeg slovenačkog seljak a ugroženog koruškog sela“, uzviknuo je dr K rek u Bečkom parlam entu.56) K ada su, aprila 1912. godine, hrvatski studenti posetili Srbiju, bili su svuda oduševljeno prim ljeni. P rem a zvaničnom izveštaju austro-ugarskog poslanika u Beogradu, ovi studenti su na svim stanicam a oduševljeno dočekivani. ,,Jedna delegacija građana K ragujevca“, stoji u ovom izveštaju, „izašla je nekoliko stanica napred u susret ovim studentima. G rm ljavina topova oglasila je približavanje voza. P rilikom dolaska svečano ih je pozdravio prota Božić. Razume se, bila je prisu tna jed na vojna muzička kapela, koja je svirala h rv atsk u him nu. Srpska vojska kako ovde tako i u K ragujevcu pokazala je veliko interesovanje za posetu i upadljivo učestvovala na svečanim prijem im a11.57) Osećalo se na sve strane: srpska ideja donosila je bratstvo i slobodu, uskogrudom konfesionalnom isključivošću zadojeni Beč i Pešta potsticali su na međusobno istrebljenje i porobljavanje. U srcim a i dušam a m ladih generacija ideja b ratstva i jedinstva bila je već prerasla u životno ubeđenje i u jedan nepokolebivi i neustrašivi stav. Jedno novo pokolenje, nadahnuto kultom Srbije — osloboditeljke, ustajalo da kaže svoju reč. Ona je bila reč srpsko-hrvatskog b ratstv a i sm rtna osuda M onarhiji. Gavrilo Princip, simbol ove generaciie i njezin vitez, i svi oni koji su bili suđeni sa njim zajedno, na jednom sudu bez milosti, a sa malo pravde, ispoljili su svoju vernost velikoj misli ujedinje56) Na istome mestu. 57) Oesterreich-Ungarns Aussenpolitik, Bd. IV, str. 135. 77

n ja S rb a i H rvata. Mnogi od njih na pitdnje: koje su narodnosti, odgovorili su da su Srbo-H rvati ili H rvato-Sibi. ,,Ja sam video“, rekao je Gavrilo Princip, „kako naš nai'od sve više propada. Ja sam sin jednog seljaka i mogao sam se uveriti o bedi naših liudi. Ja sam ga ubio i nije mi žao. Ja sam znao da je on bio neprijatelj Slovena. . . Za ujedinjenje se m oraju žrtvovati mnogi lju d i... Ipak, glavni motiv koji me potstakao na delo bio je: osvetiti srpski narod“. Trifko Grabež, 19. oktobra 1914. godine, ispoveda da je on bio sprem an da ubije F ranju Ferdinanda, „zato što je on bio zao duh Slovena, odlučan čovek i protivnik velike ideje jugoslovenstva. Jedan ovakav čovek nije smeo dalje živeti, jedan ovakav čovek je m orao biti uništen". Istoga dana je Cvetko Popović istakao: „Rekao sam odmah, da nisam imao nam eru da ga ubijem zbog njegove ličnosti, nego što sam verovao da ću kroz njega pogoditi sve krugove, koji u g njetavaju Slovene". Im a pravo O ttokar Czernin kada veli, da su Principovi meci dali signal za raspad M onarhije. „Sarajevska zvona“, veli on, „koja su zazvonila pola sata posle ubistva, bila su pogrebna zvona M onarhije . . . Mi srno m orali um reti. Mogli smo samo izabrati način sm rti i mi smo izabrali najužasniji. . ,“58) I baron W. Giesl, poslednji austro-ugarski poslanik u Beogradu, shvatio je bio da je odupiranje i suprotstavljanje živoj nacionalnoj ideji uzaludan posao: „Istorija kao nikada neshvatljiva učiteljica života“, veli Giesl, ,,potvrđuje, da je jedinstveno uobličena prodorna snaga nacionalne misli neodoljiva. I u prošlim stoljećim a m'Ogla je pobeđa austrijskih bajoneta samo za nekoliko decenija usporiti ujedinjenje Italije11.59) Naporno, sebi uvek dosledna, uz stalno savlađivanje velikih teškoća, srpska ideja je krčila sebi put, je r nije bila ni reakcionarna ni im perijalistička, ni porobljivajuća. Da oslobodi svoje saplem enike prinela je S rbija na žrtvu svoju najbolju m ladost i ogromne m aterijalne žrtve.

58) Ottokar Czernin, Na navedenom mestu, str. 41. 59) Baron Wladimir Giesl, Zwei Jahrzente im Nahen Osten, Aufzeichnungen des Generals der K avallerie Baron W. Giesl, Berlin 1927, str. 287. 78