Primena Atament Teorije U Sistemskoj Porodinoj Terapiji

PRIMENA ATAČMENT TEORIJE U SISTEMSKOJ PORODIČNOJ TERAPIJI Prezentuje mr sci med. Nevenka Badnjarević KONCEPTI ATAČMENT TEORIJE KOJI SE PRIMENJUJU U SISTEMSKOJ PORODIČNOJ TERAPIJI • J.Byng Hall (1999.) definiše porodičnu sigurnu bazu "kao porodicu koja obezbedjuje pouzdanu i dostupnu mrežu atačment odnosa i adekvatnih staralaca, iz koje svi članovi porodice mogu da osećaju dovoljno sigurnosti da bi istraživali svoje potencijale". prisustvo atačment figure omogućava sigurnu bazu iz koje dete istražuje, sigurno u saznanju da je roditelj dostupan i da će pružiti zaštitu ako mu bude potrebna. Atačment ponašanje je prisutno kada jedna individua traži blizinu drugoga, obično atačment figure, koja se opaža kao neko ko je sposobniji da se nosi sa situacijom. •

koncept sigurne porodične baze u kojoj je mreža pomoći postavljena kao dostupna za sve članove porodice bilo kog uzrasta tako da se svi članovi porodice osećaju sigurni dovoljno da bi mogli da istažuju, sa znanjem da im je pomoć na raspolaganju ako im bude potrebna. Takođe opšti cilj terapije je da uspostavi sigurnu porodičnu bazu iz koje porodica može da istražuje nova rešenja za porodične probleme kako tokom tako i posle terapije •

Uloga terapeuta je da pomogne da se reše konflikti koji prete da ugroze relacije, i da istraži relevantne sisteme verovanja koji su doprineli osećaju nesigurnosti •

PORODIČNA SIGURNOST Postoje dve vrste sigurnosti koje treba razlikovati: 1.) unutar određenih atačmenta postoje strategije koje se koriste u nastojanju da se uspostavi osećaj sigurnosti. Rezultat je interakcionalni obrazac između onoga ko brine i onoga ko traži pomoć koji perzistira tokom vremena 2.) "osećajna sigurnost" koja obuhvata način na koji se svaki član porodice oseća u svakom momentu, što može da se menja u zavisnosti od okolnosti, npr. ni sigurna porodična baza neće sprečiti svog člana da se ne oseća nesigurno u sred velike krize PORODIČNE SITUACIJE KOJE PODRIVAJU SIGURNOST

1.) strah od gubitka, ili stvaran gubitak, atačment figure (razvod braka roditelja, i način na koji je on sproveden, bolest,smrt) 2.) atačment figura je okupirana – (kada se dete sa anksioznim atačmentom prilepi za roditelja i ne dozvoljava drugima da imaju pristup, ili kada nesigurni roditelj okupira svog partnera i blokira deci ili druge rođake od adekvatnog pristupa parteru) 3.) okretanje ka neadekvatnoj atačment figuri – (kada jedan roditelj nije adekvatna sigurna baza drugom roditelju on se može okrenuti ka detetu. To može ugroziti roditeljevu sposobnost da brine za dete) 4.) konflik u odnosima - (zlostavljanje, kada atačment figura postaje izvor opasnosti a ujedno je osoba kojoj dete treba da se okrene za zaštitu. Između odraslih se mnoga partnerstva nastavljaju , uprkos opasnosti, zbog vrednosti koje se daju atačmentu. Na nivou čitave porodice, sukobi moći oko autoriteta i porodični konflikt generalno mogu kreirati veliki osećaj nesigurnosti) 5.) očekivanje gubitaka sličnih onima koji su se dogodili u predhodnim generacijama (kada dete dostigne uzrast na kome su njegovi roditelji doživeli veliku traumu roditelji mogu da počnu da se ponašaju kao da će se te ponovo desiti u ovoj generaciji) Porodični skriptovi Porodični skriptovi se definišu kao utvrđena porodična očekivanja o tome kako treba da se odigravaju porodične uloge u okviru različitih konteksta. Ova očekivanja uključuju anticipiranje šta treba da se kaže, i uradi unutar porodičnih odnosa kao i pritisak porodice da se odigraju uloge onako kako se to očekuje. • U okviru porodice scenario je skriptiran dok se članovi mogu menjati u ulogama, tj. podela uloga se može menjati. Članovi porodice se mogu identifikovati sa određenim ulogama, ili mogu biti identifikovani od strane drugih kao zauzimači određenih uloga. • Termin "porodični skript" je najčešće rezervisan za odnose koji uključuju više od jedne generacije. Bračni i partnerski skriptovi su subskriptovi porodičnog skripta.Kada se jedna epizoda prepozna od strane porodice kao tipična za to šta se dešava u datojposebnoj situaciji, to je opaža kao scenario koji predstavlja porodični skript za određeni kontekst. Isti scenario se očekuje kada se situacija ponovi sledeći put. •

Članovi porodice mogu da ponavljaju svoje scenarije iz porodice porekla i to se onda naziva "replikativni skript". •

Neka iskustva iz porodice porekla mogu biti neprijatna i sadašnji članovi mogu uložiti napor da izbegnu njihovo ponavljanje u svojoj generaciji. Članovi porodice mogu sada birati upravo suprotni stil ponašanja koji se onda naziva "korektivni skript". •

Stilovi ponašanja koji su plod improviziranja, istraživanja ili su nastali pod uticajem posmatranja drugih porodica kada se ponavljaju tokom vremena, mogu biti skriptirani kao deo porodičnog života i nazivaju se "improvizirani skriptovi". •

Kada se upoređuje prošlost i sadašnjost često je moguće videti elemente sva tri tipa skriptova u jednom scenariju. Tako sadašnji porodični skriptovi nastaju od međudejstva ovih skriptova. Epizode iz prošlosti članova porodice koji su se desili na određenom razvojnom periodu u kojem se osoba sada nalazi, ili u koji po godinama ulazi, u velikoj meri ostavljaju odjeke, utiske, tragove na ono što se dešava sada. •

SIGURNI I NESIGURNI ATAČMENT OBRASCI Ispitivanje na deci - Mary Ainsworth i kolege (1978.) su razvili laboratorijsku proceduru za istraživanje atačment ponašanja izlažući jednogodišnju i jednoipogodišnju decu odvajanju od roditelja na period od 3 i 6 min. unutar nepoznate situacije, što je nazvano procedura "Strange situation". Način na koji su se dete i roditelj povezivali na ponovnom spajanju pokazivalo je kako se dete osećalo u odnosu na raspoloživost roditelja i o načinu na koji je roditelj umirivao dete. To je ukazivalo na recipročne strategije pružanja nege i traženja nege u stresnim situacijama. •

Ispitivanje na roditeljima kroz istraživanje o roditeljskom stavu prema atačment ponašanju. To se ispitivalo putem Adult Attachment Interview-a ili AAI (M. Main i Goldwyn 1985-1993.). Odrasli su ispitivani o njihovim atačment iskustvima u detinjstvu, kroz davanje 5 prideva koja opisuju svakog roditelja i opišu po jednu epizodu koja ilustruje dati pridev. Ispitivani o tome šta se dešavalo kad su bili uznemireni kao deca, da li su im roditelji pretili, da li su se osećali odbijenim, da li je bilo odvajanja ili gubitaka, zašto su se njihovi roditelji tako ponašali i da li su data iskustva iz detinjstva uticala na njih kao odrasle osobe. •

1.) KOHERENTNOST PRIČE PREDVIĐA DA LI ĆE ILI NEĆE RODITELJ IMATI SIGURNO ILI NESIGURNO VEZANO DETE. Koherenta priča je ta koja daje slušaocu jasnu i ubedljivu sliku kako je bilo, ona je istinita, povezana, kompletna, važna i prezentovana na jasan i sređen način •

2.) DA LI OSOBA MOŽE DA REFLEKTUJE NA MOTIVE ONIH KOJI SU BILI UKLJUČENI. Ovo istraživanje je sugerisalo da ako roditelj može da shvati smisao o onome šta se dešavalo u detinjstvu, i može da vidi motive iza ponašanje svake osobe, onda je taj roditelj u većoj mogućnosti da reaguje adekvatno na potrebe svoga deteta, i posledično tome verovatnije je da će to dete biti sigurno vezano. Istraživači su našli (Main, Kaplan i Cassidy 1985.) da tri kategorije nekoherentnih priča: odbacujuće, preokupirane, i pokazivanje nerazrešenog žalovanja mogu da predvide tri tipa nesigurne vezanosti kod deteta. Obrasci odgovaraju jedni drugima, tako da vrsta •

distorzije u priči roditelja je kongruentna sa strategijama koje se koriste u atačment interakcijama. VRSTE ATAČMENT OBARAZACA 1.) SIGURNI • roditelji i deca imaju zabavu kad su zajedno,roditelji poštuju autonomiju deteta koja odgovara njegovoj starosti,komunikacija je generalno topla i osećajna, roditelji imaju koherentni pogled na atačment i njegov značaj za dete. Deca nemaju strah da ispolje ljutnju. Postoji sloboda i kod deteta i roditelja da se slobodno kreću, približavaju i udaljavaju. Mnogi obrasci nisu ovako idealni, imaju u sebi elemenata i nesigurnih obrazaca, ali uglavnom su sigurni 2.) NESIGURNO - IZBEGAVAJUĆI • ova deca odbijana od strane roditelja, roditelji nalaze pokušaje deteta za fizičkim kontaktom odbojnim, ili se povlače kada je dete tužno. Deca su mnogo otvorenije ljuta u sigurnijem okruženju. • roditelji ove dece imaju odbacujući stil prema važnosti atačmenta. Roditelji su uglavnom zaboravili dosta iz svog detinjstva, imaju tendenciju da idealizuju sopstvene roditelje, ali idealizacija se ne slaže sa opisima brige, nege koju su stvarno dobili. Njihove priče su nekoherentne jer odbacuju neprijatne implikacije dobijene brige. Roditelji izbegavaju da se podsete bilo kod bolnog iskustva, bilo zaboravljajući ga ili izbegavajući da empatiše sa detetom kada je ono u sličnoj situaciji. • strategija i deteta i roditelja je održanje distance fizičke i emocionalne, sa ciljem da se izbegnu emocionalni izlivi koji mogu voditi do odbacivanja. Cena je gubitak senzitivne brige za dete kada je ona potrebna. Dete ne nauči da istražuje osećanja i intimnost, i dok pojavno liči da je nezavisno nije adaptabilno. Igra izgleda stereotipno i koristi se kao distrakcija od atačment potreba. 3.) NESIGURNO - AMBIVALENTAN roditelji koji su posvećeni brizi za dete su često emotivno neprisutni. Dete nauči da će roditelj odgovoriti samo ako ono insistira na tome. Strategija deteta je da bude blizu roditelja i da ga natera da ga primeti bilo time što će biti zahtevno, ili previše bebasto, ili kontrolišuće. Alternativno dete može da počne da brine o roditelju tako da sam roditelj zbog toga želi da dete bude u blizini. • u AAI roditelji su kategorisani kao preokupirani. Oni ne samo da nisu zaboravili na svoje detinjstvo već su često preplavljeni nerešenim pitanjima iz svoje prošlosti. Granice postaju propustljive, sa izmenom uloga, dete je često parentifikovano. Postoji veliki stepen međusobnog monitoringa i čitanja misli, sa ciljem da se predupredi bilo koje moguće udaljavanje roditelja ili deteta. Zajednička im je strategija da se predupredi moguća preteća distanca tako što se stimuliše onaj drugi da se približi. Dete to radi tako •

što odguruje roditelja a roditelj tako što preti da će poslati dete nekuda, ostaviti dete i sl. Cena je da se gubi autonomija deteta koje gubi adekvatnu brigu.

4.) DEZORGANIZOVANO - NEREŠENO sjedinjavanje sa roditeljem može imati mešavinu strategije izbegavanja i ambivalencije ili konflikt prilaženja-izbegavanja koji se stvara usled straha od atačment figure koja može da zloupotrebljava dete. Dete može da se odjednom "zamrzne" kada se približava roditelju, ili da uzmakne od roditelja kada se približavaju. •

AAI roditelji su kategorizovani sa nerazrešenim stilom, tj. oni nisu adekvatno ožalili gubitak atačment figure, ili su imali nedavnu traumu, npr. susret sa smrću koji nisu prevazišli. Ovi ljudi su preplašeni svojim uspomenama iz prošlih trauma i mogu se disocirati u trenutku. Ovo može za dete biti zastrašujuće. Generalna strategija je da roditelj nema dete u mislima uopšte, već skriptira dete u neku prošlu traumatičnu dramu, tako da je dete nesvesno ovoga i ne može da razvije svoju organizovanu strategiju. Sa odrastanjem deca razvijaju neku organizovaniju strategiju, tako da postaju kontrolišući u odnosu prema roditelju na kažnjavajući način ili počinju da brinu o roditelju. •

IMPLIKACIJE ZA PORODIČNU TERAPIJU John Byng Hall (1995.) predlaže sledeće tehnike koje upotrebljava da bi pomogao porodici da dostigne sigurnu porodičnu bazu: •

1.) DOSTUPNOST TERAPEUTA • terapeut stavlja sebe na raspolaganje porodici, biva im dostupan, što brže može, i onda održava taj kontakt tokom odgovarajućeg vremenskog perioda. 2.) EKSPLORACIJA I RAZREŠAVANJE KONFLIKATA • terapijski, privremena sigurna baza uključuje 2 osnovne funkcije: prvo zaštitaprotekcija i eksploracija kasnije kada se porodica više ne oseća ugroženom PROTEKCIJA • uključuje identifikovanje opasnosti i konflikata u porodici, i obezbeđivanje da se preduzmu neophodne mere. Osećaj sigurnosti se stvara kada se zna da će biti razgovora o situacijama koje su zaplašujuće, i ne treba ignorisati opasnosti. Terapeut pokušava da dođe do suštine anksioznosti i konflikata što je pre moguće u prvoj seansi. EKSPLORACIJA • Terapeut pomaže porodici da istraži kada, kako, i zašto se javljaju ovi konflikti i da sa njima improvizuje nove načine za reagovanje. To uključuje:

A.) RAZUMEVANJE KONFLIKATA DISTANCIRANJA - koristeći znanje o dinamici nesigurnih atačmenta terapeut može pozitivno da konotira ponašanje koje inače može da bude opaženo kao čisto neprijateljstvo, udaljavanje ili kontrolisanje. Bilo bi teško da se vidi da je izbegavanje ili odgurivanje ustvari način da se održi odnos. Ono što je teže razumeti da je trajnije odgurivanje od strane deteta, ili pretnje ostavljanjem od strane roditelja, može biti strategija za približavanjem tako što se provocira kontra reakcija lepljenja. Tako i dečije problematično ponašanje može biti viđeno i kao pokušaj regulacije roditeljske distance,tako da dete svoje roditelje može da zbliži kad se jako udalje ili da ih razdvoji kad su suviše bliski. B.) ISTRAŽIVATI KAKO PROŠLI GUBICI UTIČU NA SADAŠNJE PONAŠANJE

3.) RAD SA ŠIROM MREŽOM A.) PROŠIRENA PORODICA- rad sa babama i dedama i drugim rođacima kad god je to moguće, ako to nije moguće raditi sa porodicom da utiče na ove relacije B.) MREŽA POMAGAČA - istražuje kako se u okviru porodice brine o deci, starim i bolesnim članovima porodice i koje su službe spolja uključene 4.) STVARANJE KOHERENTNE PRIČE - kada roditelj može da ispriča koherentnu priču o atačmentu to je povezano sa sigurnim atačment stilom kod njegovog deteta. M.Main i kolege su otkrili da roditelji čija su deca imala problema su obično kategorisani kao nekoherentni na AAI. I imali su više šansi da repliciraju teškoće na svoju decu. Ako grupa koja je imala jako tužna iskustva uspe da ostane u dodiru sa svojim osećanjima o onome šta im se dogodilo, može da empatiše sa svojim roditeljima, njihovim dilemama i njihovim učešćem u onome šta se dešavalo može da ispriča koherentnu priču. • Nije samo bolno iskustvo kao takvo ono što je najvažnije. Ono što je najvažnije je šta mi napravimo, razumemo, uobličimo od onoga što se desilo. • Pomoć porodici da napravi koherentnu priču leži u tome da oni sada oblikuju svoje atačmente na način koji uzima u obzir atačment potrebe svih članova. To bi zahtevalo da se "uključe" u boli jedno drugoga. Onda bi i deca naučila da ispičaju koherente priče svojoj deci, uključujući empatiju i razumevanje za sve članove porodice Nesiguran atačment između roditelja • Romantični atačmenti uključuju seksualnost i podeljeno roditeljstvo. Nesigurno izbegavajući partneri su distancirani, dok su nesigurno ambivalentni bliski, intenzivni ali sa mešanim osećanjima. U kliničkoj praksi često viđamo partnere od kojih je jedan sa izbegavajućim i drugi sa ambivalentnim atačment stilom

Porodični atačment obrasci • Minuchinove (1974.) kategorije porodičnih obrazaca slažu se sa obrascima atačment vezanosti: adaptabilne porodice odgovaraju sigurno vezanim porodicama, nepovezane porodice odgovaraju nesigurno izbegavajućim atačment stilovima, i porodice sa enmešmentom odgovaraju nesigurno ambivalentnim atačment stilovima. Atačment stilovi u porodici su kompleksni, sa različitim vrstama atačmenta u različitim relacijama, a dete može imati različite atačment stilove sa različitim roditeljem Konflikti distance Konflikti mogu nastati kada roditelji imaju različite atačment strategije. Npr. otac može imati nesigurno izbegavajući at. stil, da bi izbegao bolna moguća odbijanja, a majka može koristiti nesigurno ambivalentnu strategiju priljubljujući mu se da bi prevenirala odbacivanje. Ovi odnosi proizvode ono što Byng-Hall naziva "previše bliski-previše udaljeni " odnosi. Tada žena sve više insistira na priljubljenosti, što tera oca da se distancira, majka teži još većoj bliskosti a onda otac beži u ljutnji. Sistemska teorija objašnjava ovo kroz kibernetski koncept obostrane positivne feedback amlifikacije, a Lyn Hoffman to naziva "runaway". • U ovakvim odnosima roditelja deca mogu imati jednu od sledečih strategija da to zaustave: 1.) razvijanja simptoma koji onda ima prioritet i roditelji sarađuju oko deteta čime se dete triangulira ali i skriptira u ulogu nosioca simptoma; 2.) kada se dete jako približava roditelju kome je jako potrebna bliskost i postaje jako blizak sa tim roditeljem a jako udaljen od drugog roditelja. Tako taj roditelj stvara kros generacijsku koaliciju sa detetom protiv drugog roditelja; 3.) deca zauzimaju ulogu mirotvorca, medijatora, preuzimajući ulogu roditelja koji ne funkcionišu. •

IMPLIKACIJE ZA PORODIČNU TERAPIJU Prema John Byng Hall (2008.) 1.) STVARANJE SIGURNE TERAPIJSKE BAZE kada se porodica obraća terapeutu za pomoć bitno je da se reaguje brzo, da ter. uspostavi kontakt sa njima što pre. Byng Hall obično zove kući, razgovara oko 10 minuta toplo sa članom porodice o problemima koje imaju i kako oni utiču na svakog od njih • poziva čitavu porodicu da dođe na terapiju i ugovara vreme koje bi svima odgovaralo • prva seansa može trajati i preklo 1.5 sata, čime bi se dozvolilo da bolna i teška pitanja isplivaju u svom intenzitetu i dobiju priliku da budu ispričana. Porodica treba da oseti da je ter. neko ko je u stanju da čuje, razgovara i radi na teškim problemima sa kojima se oni suočavaju. •

• ter. treba da bude osetljiv na uplašenost članova porodice, pomažući svakom članu da oseti da mu ter. može biti od pomoći • ter. opservira kako svaki član porodice reaguje, pita kako se osećaju, šta misle, i beleži ineterakcije između članova porodice • u isto vreme ter. treba da razmišlja i kako on lično utiče na svakog člana ponaosob • članovi porodice treba da osete da je ter. tu za svakog od njih ponaosob, kao i za porodicu kao celinu. Moraju da vide da ter. ima potencijal da misli o čitavoj porodici • terapije odvijaju jednom u dve nedelje čime se omogućava da članovi porodice istražuju u međuvremenu nove načina interakcija dok misle i na terapiju

2.) ODNOS IZMEĐU TERAPEUTA I PORODICE Terapija treba da bude vid dijaloga. Terapeut deli sa porodicom ideje koje mu dolaze u svest, hipoteze, i pre nego što postane siguran, i onda omogući porodici da razgovaraju o tim idejama. To dozvoljava koevoluciju ideja o onome šta se dešava. Ter. može reći da je radio sa dosta porodica i u njima je video da se nešto dešava i zato ima ideju da se i kod njih dešava isto... a porodica onda daje svoje mišljenje jer su oni eksperti za svoje specifičnosti. • Porodica može da pokušava da izazove u terapeutu osećanja da on mora nešto da uradi. Ako tako reaguje ter. biva uvučen u skript porodice, ali ako zadrži reflektivni stav ter. će dobiti, doći do objašnjenja šta se to dešava u porodici. Npr. terapeut ima impuls da stane na stranu majke i ćerke protiv oca, ali bi tada upao u porodični skript i sprečio bi mogućnost terapeuta da pruži osećaj svima članovima porodice da terapiju osete kao sigurnu bazu. •

Terapeut treba da reflektuje na svoje impulse da reaguje i o onome šta mu to govori o porodici. • U isto vreme terapeut treba da bude svestan sopstvenog porodičnog skripta i o vrsti skriptova koji mogu da pokrenu njegove lične skriptove u akciju, ili koji ga mogu vući da zauzme određeno razumevanje dešavanja u porodici, onoga što je blisko njegovoj porodici. Mnogi terapeuti su imali parentifikovanu ulogu u svojim porodicama porekla i identifikiovali su se sa ulogom onoga ko brine i neguje. Ovaj rani trening je jako vredan ali je više odgovarajući u prošlosti nego u sadašnjosti. • Za terapeuta je korisno da bude svestan stila na koji se njegova zaštitna uloga obično razvija, da bi ih onda mogao prilagoditi potrebama konkretne porodice. BH ima stil da je jako zaštitnički i pozitivno orijentisan prema članovima porodice i neodlučan u pogledu neophodnih promena. (vežba - kakvi su naši stilovi potekli iz uloga u porodici porekla?) •

3.) DISKUSIJE O SADAŠNJIM I PROŠLIM EPIZODAMA • Byng Hall često započne seansu pitanjima šta se događalo? Što može pokrenuti priče o scenama, svađama, eskalacijama. Važno je čuti porodične opise, beležiti kako su priče pričane, pitati pitanja kako su se osećali i širiti temu ka tome kako su deca bila uključena u sve to. To je i prilika da porodični članovi vide i razmišljaju kako oni utiču jedni na druge kako se priča odvija. To dodaje povećanu senzitivnost na dileme svakog člana. Ovo premotavanje filma donosi mogućnost da se istraže međusobni uticaji između atačmenta i drugioh funkcija, npr. disciplinovanja. 4.) CRTANJE PORODIČNOG STABLA • Byng Hall radi na crtanju porodičnog stabla onda kada porodica nije preokupirana urgentnim pitanjima, negde između druge i četvrte seanse. To pruža priliku porodici za intenzivno iskustvo da se njihova priča dramatično odmotava, suprotstavlja toliko mnogo aspekata njihovog života i ukazuje na toliko ranije skrivenih obrazaca. Tada se može istraživati i pitanje atačmenta kroz generacije. Pitanja o odnosima u toku odrastanja roditelja i o traumama i gubicima mogu evocirati moćna osećanja. Način na koji su oni opisani može otkrivati da li je ili nije trauma razrešena. Takva su i pitanja o abortusima, gubitku dece, kao i pitanja ko je brinuo o kome. Obično kada su roditelji u žalovanju onda deca preuzimaju parentifikovanu ulogu. Tada se može ispitivati efekat traume na atačmente tokom generacija.

5.) KOLABORATIVNA INTERVENCIJE SA RODITELJIMA Korisno je istraživati kako atačment stilovi roditelja međusobno sarađuju. Ovaj stil zahteva kolaboraciju pre nego da se jedan proglasi za problematičnog. •

Byng Hall identifikuje stalne svađe kao "začarani krug" . Kada navedu jednu takvu epizodu može se raditi sa svakim članom porodice da vidi zašto njegovo ponašanje izaziva takvu reakciju drugoga. Isto tako je važno za svakog roditelja, partnera da razume poreklo baš takvih odgovora njegovog partnera. Jedan od načina na koji to može da se uradi je putem porodičnog stabla istraživanjem kako sadašnja situacija rezonira sa traumatičnom prošlošću svakog od njih. •

To može započeti diskusiju zašto tako reaguju jedno prema drugome, i počinju da poštuju ranjivost partnera i da razumeju odakle to dolazi. Osećanje svakog od partnera da su bili shvaćeni, da ih partner razume je od neprocenjive vrednosti. Ova •

kolaborativna intervencija izbegava međusobno optuživanje i uspostavlja ideju Kako da ponovo započnemo? Umesto Kako da on-ona ponovo započne?

Kada partneri počnu da razumeju bolna iskustva jedno drugoga to im omogućava da budu prijateljskije raspoloženi jedno prema drugome, što je siguran znak sigurnijem atačmentu. • Oni onda mogu da rade individualno na svojim gubicima i kakve su tada strategije at. naučili u svojim životima (npr. majka je imala ranije gubitke u životu pa je naučila da se prilepi da bi izbegla odbacivanje, i otac je naučio da izbegava bliskost zbog straha od odbacivanja). • U takvim razgovorima partneri mogu da dođu u kontakt i sa suprotnim stranama sebe. To može da se pretvori u suprotni ciklus runawaya - npr. da se otac promeni i traži bliskosti a majka se distancira sve više. • Terapija je pokazala da postoji međusobna projekcija. On je mrzeo njenu prilepljenost jer je krio sopstvenu potrebu da neko brine oko njega, dok je ona mrzela njegovo izbegavanje i indiferentnost kojima je izbegavala sopstvenu ambivalenciju oko mogućnosti da bude intimna. •

6.) RAD SA DECOM da se oslobode svojih simptoma kojima su preusmeravali sukobe roditelja i ujedinjavali ih u brizi o njima kao deci. To se može raditi tako što se priča sa njima kako su se morali osećati kada su pokušavali da pomognu roditeljima kada su postajali ljuti jedno na drugo • ovo je bio oblik otkrića za roditelje i vreme treba onda provesti sa roditeljima u radu na tome kako oni mogu da sarađuju dalje da bi preuzeli brigu nad decom. • roditelji treba da nauče da disciplinuju decu, npr. da moraju da idu u školu, ali i da ih zaštite kada su uplašena • deca postaju manje uplašena kada vide da njihovi roditelji više sarađuju a manje se svađaju. • terapeut onda može da počne da menja porodične seanse sa roditeljskim seansama i da uvećava broj roditeljskih seansi kada se deca smire. Kada parentifikovana deca vide da terapeut radi sa njihovim roditeljima, brine o njima, ona mogu da se relaksiraju i ponašaju kao deca. •

7.) ZAVRŠAVANJE TERAPIJE

postepeno povećavanje vremena između seansi, često završavati i sa 3 meseca između. To omogućava duži period porodicama da same rade na rešavanju svojih problema • Byng Hall im kaže da mogu ponovo doći i da odnosi među njima ne moraju da budu u očajnom stanju pre nego što se ponovo jave • osećaj da je pomoć dostupna, iako možda samo u mislima, je fundamentalna u autonomiji u atačmentu • terapija sa roditeljima može da se završi kada su postali dovoljno sigurni da mogu da sarađuju međusobno kada je to potrebno i da nađu način da donose odluke • i ako još imaju svađe to ne mora biti tako loše ako te svađe tako brzo ne izmaknu kontroli. Ako uspeju da relaksiraju decu ali ih i disciplinuju • kada su roditelji u stanju da sagledaju svoje različitosti kao komplementarnosti a ne kao međusobno suprotstavljanje •

Činioci porodica sa sigurnom atačment bazom kolaboracija, saradnja kapacitet za koji je visok u sigurnim porodicama interakcionalna svesnost- se definiše kao sposobnost da se bude senzitivan kako svaki član porodice doživljava odvijanje situacije i uloga koju svako može očekivati da treba da ima, i bivanje svesni sopstvenih osećanja i kako sopstveno ponašanje može uticati na druge.To znači misliti na sve članove porodice, kao i na sebe, tokom interakcije kao i zadržavanje mogućnosti prilagođavanja sopstvenog ponašanja da bi mogli da utiču na ono što se dešava • empatija, koja omogućava svakoga da se stavi na mesto drugoga u sadašnjem kontekstu. To podrazumeva uključenost u emocije i osećanja drugih u određenoj situaciji. Tako roditelji mogu da adekvatno da odgovore na uznemirenost i zabrinutost svoje dece unutar porodičnih scenarija • reflektivno funkcionisanje - omogućava razumevanje mentalnih stanja koja leže ispod intencija drugih i sebe. To omogućava individui da adekvatno odgovori drugima kako se porodični scenario odvija. Porodice sa sigurnom bazom mogu da dele kako se osećaju tokom i posle događaja • priča koja se koristi je koherentna, noseći priznanje i prihvatanje osećanja svakog od njih, uključujući osećanja povređenosti i nelagode • •

JOŠ NEKE OBLASTI UPOTREBE ATAČMENT TEORIJE U PORODIČNOJ TERAPIJI Refremiranje značaja atačment strategije po Byng Hallu može da se radi na dva načina: 1.) da se normalizuju teškoće asocirane sa atačmentom 2.) dete koje je ljuto, zahtevno, i kontrolišuće se četo posmatra kao namerno loše, ali dete može biti viđeno i u •

drugom svetlu ako bude opisano kao nesigurno i da pokušava da osigura da će ostati u mislima roditelja (da će misliti na njega) kada oseća da je nevoljeno. • Stvaranje koherentnijeg narativnog stila u porodici-kao dodatak refremiranju je ono što Byng Hall promoviše. Tehnike narativne terapije bi bile korisne u ovom radu. • Upoređivanje prošlosti i sadašnjosti. Razumevanje razvojnog puta kroz istraživanje povezanosti između priča o tome šta se desilo u prošlim generacijama i onoga što se događa sadau seansi može pomoći terapeutu i članovima porodice da odvoje ono što dolazi iz prošlosti, i da procene da li je ponašanje na stari način u sadašnjoj situaciji korisno ili nije. Ovo je slično učenju M. Bowena koji je preporučivao da se obuhvati porodična istorija da bi se promovisala diferencijacija. • Bazirana na atačment teoriji i istraživanju Family Att. Narrative Therapy je uključena kao novi modalitet u porodičnoj terapiji konstruisan sa ciljem izlečenja iskustva zlostavljanja dece u ranom detinjstvu. Nerešene dečije traume su pokazale značajnu korelaciju sa nedovoljnim i odloženim kognitivnim, ponašajnim i emotivnim funkcionisanjem. Nežne, blage, umirujuće i neprovokativne priče ispričane od strane roditelja pružaju alternativnu restorativno iskustvo dizajnirano da promeni destruktivni interni model deteta. Rezultati su pokazali napredak u funkcionisanju i kapacitet da se prihvati negujući, brižan odnos koji pruža ljubav i sigurnost. .....Koherentni narativ reflektuje detetovu sposobnost da da smisao svom životnom iskustvu. Leva hemisfera mozga se koristi da se ispričaju elementi onoga što se desilo, dok je desna hemisfera zadužena za uključivanje subjektivnih, socijalnih i emotivnih značenja za unutrašnji život osobe. Tako koherentna priča uključuje integraciju rada obe moždane hemisfere. Narativna memorija služi tome da se pomoću priča sačuvaju i da se podsetimo životnih iskustava.