Primena Teorije Afektivnog Vezivanja G.nikic

Zbornik radova: Afektivno vezivanje (teorije, istraživanje, terapije); Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, 2007. pp. 133-148.

Primena teorije afektivnog vezivanja u proučavanju partnerskih odnosa Dr Nikić Gordana & Travica Vesna

Teorija afektivnog vezivanja je jedan od najproduktivnijih pristupa u proučavanju fenomena partnerskih odnosa. U brojnim istraživanjima u svetu i kod nas potvrđena je pretpostavka da postoje individualne razlike u vezivanju koje se odražavaju na ponašanje u bliskim partnerskim odnosima. Hazan i Šejver (Hazan i Shaver, 1988) pretpostavljaju da se bliski partnerski odnos odraslih osoba može konceptualizovati kao zajednička funkcija sistema

afektivne

vezanosti,

brižnosti

i

seksualnosti.

Istraživanje

o

povezanosti afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti urađeno je i u našoj sredini (Nikić, 2006). Dobijena je negativna povezanost anksioznosti i izbegavanja s brižnošću i seksualnim zadovoljstvom, kao i pozitivna povezanost anksioznosti i kompulsivne brižnosti. Teorija afektivnog vezivanja ne pretpostavlja polne razlike u vezivanju. Novija istraživanja kod nas i u svetu dovode ovo očekivanje u pitanje. Rezultati ukazuju da su žene sklonije bojažljivom i preokupiranom, a muškarci odbacujućem stilu vezivanja. Istraživanja ukazuju na značajnu povezanost afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnog zadovoljstva sa opštim zadovoljstvom partnerskim odnosom. Istraživanja pokazuju da su glavne tačke konflikta kod mnogih parova razlike u potrebi za vezanošću, odnosno autonomijom, što ima implikacije za istraživačku i psihoterapijsku praksu. Ključne reči: afektivna vezanost, brižnost, seksualnost, pol, individualne razlike

1

Teorija afektivnog vezivanja (Bowlby, 1972; Ainsworth, 1978; Hazan & Shaver, 1987; Bartholomew, 1991) jedan je od najproduktivnijih savremenih pristupa

u

proučavanju

fenomena

partnerskih

odnosa,

ne

samo

konceptualno, nego i metodološki i empirijski. Međutim, treba naglasiti da postoje i drugi pristupi, kao što su sociobiološki i evolutivni pristup ljubavi (Buss, 1987), psihoanalitička škola (Freud, 1910), stilovi ljubavi (Lee, 1973; Hendrick & Hendrick, 1986), trougaona teorija ljubavi (Sternberg, 1986) i kroskulturalni pristupi (Dion & Dion, 1993; Schmitt et al., 2003). Šta je bliski partnerski odnos i šta ga čini Pretpostavlja se da partnerski odnos predstavlja integraciju tri različita sistema ponašanja: afektivne vezanosti, brižnosti i seksualnosti, sa različitom važnošću ovih elemenata koji slede predvidljiv obrazac tokom vremena (Hazan, Shaver & Bradshaw, 1988). Integracija ovih sistema podrazumeva ne samo dinamičku koordinaciju već i njihovu usmerenost na jednu osobu. Ova osoba, romantični partner, biće istovremeno i seksualni partner i osnovni davalac i primalac brige i emocionalne podrške, odnosno figura afektivnog vezivanja koja služi kao baza sigurnosti (Ainsworth & Marvin, 1995). Funkcija afektivnog vezivanja, obezbeđenje opstanka, biološki je krucijalna. Ovaj sistem ponašanja se prvi javlja i oblikuje u interakcijama s primarnim figurama vezanosti i igra važnu ulogu u kreiranju kognitivnih modela socijalnog života. Do uzrasta kad brižnost i seksualnost postaju relevantni, osoba već ima izgrađene elemente svog stila afektivnog vezivanja. Prema Bolbijevom mišljenju (Bowlby, 1972), sistem brižnosti je stvoren evolucijom kako bi obezbedio zaštitu i podršku drugima koji su zavisni ili u nevolji. Kunce i Šejver (1994) definišu brižnost kao pružanje brige, dakle uočavanje i odgovor na potrebe drugoga, što je suprotno traženju podrške. Kada se proučavaju u kontekstu odnosa male dece i roditelja, razlike između sistema afektivne vezanosti i brižnosti su sasvim jasne. Sistem vezanosti se u detetu aktivira kada ono samo proceni da je u opasnosti ili nevolji. S druge 2

strane, sistem brižnosti se aktivira u negovatelju kao reakcija na opaženu opasnost za dete, stanje potrebe deteta ili njegovu patnju. U partnerskim vezama sistem brižnosti jednog partnera trebalo bi da se automatski aktivira ponašanjem afektivne vezanosti drugog partnera ili signalima potrebe i njegov cilj je da izmeni stanje partnera u nevolji sve dok se ne pojave znaci povećane bezbednosti, blagostanja i sigurnosti (Mikulincer, 2006). Odrasli partneri se tako kreću od jedne do druge uloge, odnosno od traženja brige do pružanja brige. U vezama odraslih, svaki partner povremeno igra ulogu jače i mudrije figure za drugoga (Ainsworth, 1982). Pored

vezanosti

i

brižnosti,

seksualno

ponašanje,

kompletira

partnerski odnos kao treća komponenta. Afektivna vezanost i seksualno ponašanje predstavljaju dva različita sistema koji nemaju isto poreklo, niti isti razvoj. Vezanost sazreva ranije i odmah se aktivira u punoj meri, dok je u odraslom dobu ovaj sistem aktivan u manjoj meri. Za seksualno ponašanje važi suprotno - sazreva kasnije i kasnije dostiže pun intenzitet. Seksualne reakcije se često javljaju i bez afektivnih veza, a vezivanje odraslih osoba nije uvek praćeno seksualnom željom (Hazan & Zeifman, 1994). Afektivne veze odraslih trebalo bi da budu recipročne i pretpostavlja se da se formiraju primarno sa partnerima (Hazan & Zeifman, 1994). Uspešno ostvarivanje partnerskih veza verovatno će početi seksualnom željom i privlačnošću, a osećanja povezana s privlačnošću predstavljaju moćne komponente romantične ljubavi (Mikulincer, 2006). Pretpostavlja se da seks igra značajnu ulogu u početnim fazama romantične ljubavi, ali i u konsolidaciji i održavanju zadovoljavajućih dugotrajnih veza (Mikulincer, 2006). Prema Hazanu i Šejveru

(1988), brižna i seksualna osećanja i

ponašanja pojedinca najverovatnije će biti pod uticajem stila afektivne vezanosti. Stil afektivne vezanosti se formira prvi. Kada se sistemi afektivne vezanosti i brižnosti razviju u tandemu i prilagode jedan drugom, oni utiču na veze među vršnjacima, a zatim na njihove adolescentne i zrele seksualne veze. Otud su operativni parametri seksualnog sistema u izvesnoj meri predvidljivi na osnovu sistema afektivne vezanosti i brižnosti (Shaver, 2006). S druge strane, pretpostavlja se da aktiviranje seksualnog sistema utiče na afektivnu vezanost i brižnost, ali je priroda te veze nedovoljno 3

ispitana. U toku su eksperimentalna laboratorijska istraživanja (Shaver, 2006) koja imaju za cilj da pokažu kako aktiviranje bilo kojeg od ova tri sistema utiče na preostala dva.

Individualne razlike u afektivnoj vezanosti u partnerskim odnosima Psiholozi i antropolozi su odavno zapazili da postoje individualne razlike u ponašanju u partnerskim odnosima, od preokupiranosti odnosom do aktivnog izbegavanja. Teorija afektivnog vezivanja uvela je pojam stilovi vezivanja koji je definisan kao karakteristična očekivanja, potrebe, emocije i strategije emocionalnog reagovanja i socijalnog ponašanja određene osobe, a koja su rezultat interakcije urođenog motivacionog sistema ponašanja afektivnog vezivanja i istorije iskustava vezivanja koja je počela odnosom sa roditeljima (Fraley & Shaver, 2000). Ova teorija dala je i korisne modele za opis i objašnjenje individualnih razlika u partnerskoj afektivnoj vezanosti pomoću kojih je moguće razumeti i individualne razlike u drugim aspektima partnerskih

odnosa:

trokategorijalni

(Hazan

&

Shaver,

1987)

i

četvorokategorijalni model (Bartholomew, 1991), kao i jedan dimenzionalni (Brennan, Clark & Shaver, 1998; Feeney, 2002). Trokategorijalni model Hazan i Šejver (1987) prihvatili su tipologiju Meri Ejnsvort (Ainsworth,1978) pretpostavljajući da će se tri glavna obrasca vezanosti u detinjstvu - sigurni, ambivalentni i izbegavajući - manifestovati i u partnerskim odnosima adolescenata i odraslih. Konstruisali su «Upitnik za ispitivanje stilova vezanosti» (ASQ - Attachment Style Questionnaire, 1987) tako što su “preveli” opise tri obrasca vezanosti odojčadi u domen partnerskih odnosa. Prema tome, njih baziraju na donekle spekulativnoj ekstrapolaciji. Pa ipak, u brojnim istraživanjima u kojima je korišćen ovaj instrument (Feeney, Noller & Callan, 1994; Fraley & Davis, 1997; Fraley & Shaver, 1998; Zeifman & Hazan, 1994;) potvrđena je njihova pretpostavka o postojanju tri stila vezivanja i na uzrastu adolescenata i odraslih: 4

o Siguran stil vezanosti karakteriše prijatnost zbog bliskosti, kao i sposobnost i poverenje da se u drugom traži i nađe oslonac; o Nesiguran ambivalentni stil vezanosti karakteriše preokupiranost partnerom i pitanjima vezanosti, kao i želja za većom bliskošću nego što partneri žele; o Nesiguran izbegavajući stil karakteriše strah od bliskosti, nepoverenje u partnera zajedno sa izrazitom samodovoljnošću. Četvorokategorijalni model U našoj sredini je najviše korišćen model Kim Bartolomeu (Bartholomew, 1991) koja polazi od pretpostavke da je za ponašanje u partnerskom odnosu važno i kako neko opaža sebe i kako opaža drugog, odnosno kakva su mu očekivanja od partnera. Po Kim Bartolomeu postoje četiri stila vezivanja koji se različito manifestuju u svim vrstama odnosa, pa i u partnerskim: sigurni, preokupirani, bojažljivi i odbacujući. U osnovi ovih stilova stoje dve dimenzije: anksioznost i izbegavanje, koje ona tumači kao ishod negativnog modela sebe (anksioznost) i negativnog modela drugih (izbegavanje). Bartolomeu je konstruisala

i

«Upitnik

za

ispitivanje

odnosa»

(RQ

-

Relationship

Questionnaire; Bartholomew & Horowitz, 1991) koji ispituje stilove vezanosti u odnosima uopšte. U empirijskim studijama (Bartholomew & Horowitz, 1991, Feeney & Noller, 1990) validiran je predloženi četvorokategorijalni model i instrument RQ: o Osobe sigurnog stila vezanosti imaju visoko samopouzdanje, pozitivan stav prema drugima i ostvaruju intimnost u odnosima. Ove osobe imaju ravnotežu potrebe za vezivanjem i potrebe za autonomijom. Njihove partnerske odnose odlikuju bliskost, međusobno poštovanje, uključenost i otvorenost. Imaju realnu sliku o partneru. Konflikte rešavaju konstruktivno; o Osobe preokupiranog stila vezanosti preokupirani

odnosima,

odnosno,

su, kako sam naziv kaže,

imaju

preteranu

potrebu

za

bliskošću. U vrednovanju sebe veoma zavise od drugih, pa partnerski odnos za njih ima izuzetnu važnost. Često su u vezama jer ne mogu da budu sami. Lako se zaljubljuju, idealizuju partnera i novu vezu. Bes, 5

strast, ljubomora i posesivnost predstavljaju glavne karakteristike njihovih odnosa. Investiraju u vezu više od partnera, ali su i dominantniji, zavisniji i zahtevniji. Teško doživljavaju raskid, pa često ostaju u vezama uprkos ozbiljnim problemima; o Osobe bojažljivog stila vezanosti imaju nisko samopouzdanje i veoma su usredsređeni na sebe. Kod njih postoji konflikt motiva: imaju izraženu potrebu za bliskošću, ali izbegavaju vezivanje zbog straha od ostavljanja i povređivanja. Teško im je da se uključe u vezu, a kada se uključe, pasivni su, zavisni i više investiraju u vezu od partnera. Nesigurni su u vezi i skloni su da za probleme krive sebe. Retko otvoreno komuniciraju i ne pokazuju svoja osećanja. Izbegavaju konflikte. Raskid im pada teško jer se plaše da nikada neće naći novog partnera; o Osobe odbacujućeg stila vezanosti imaju visoko samopouzdanje i kompulsivno oslanjanje na sebe. Imaju povećanu potrebu za autonomijom i umanjuju značaj vezivanja. Ulažu se u posao i materijalne stvari, više nego u intimne odnose. Njihove partnerske odnose karakteriše nedostatak intimnosti, bliskosti, otvaranja i izražavanja emocija. Manje ulažu u vezu od partnera. Izbegavaju emocije i konflikte. Kako ne traže podršku od partnera, tako i ne reaguju na zahteve za podrškom i znake zavisnosti od partnera. Plaše se posvećivanja i brzo osećaju dosadu ili se osećaju kao da su u zamci. Dimenzionalni pristup Problem sa kategorijalnim modelima je u tome što svaka kategorizacija predstavlja uprošćavanje realnosti i karakteriše je nepreciznost u merenju. Niko ne pripada u potpunosti samo jednom stilu vezivanja, a osobe koje spadaju u isti stil mogu međusobno veoma da se razlikuju (Fraley & Spieker, 2003; Fraley & Waller, 1998). Zato se u ispitivanju individualnih razlika preporučuje

dimenzionalni

pristup.

Ponašanje

određene

osobe

u

partnerskom odnosu mnogo se preciznije opisuje ako za osobu utvrdimo skor na dimenzijama anksioznosti i izbegavanju i na osnovu rezultata odredimo 6

njeno mesto u dvodimenzionalnom prostoru. Fini (Feeney, 2002) definiše ove dve dimenzije na sledeći način: dimenzija ansioznosti se odnosi na izraženost potrebe za bliskošću, prihvatanjem, podrškom, sigurnošću i uveravanjem u ljubav; dimenzija izbegavanja ispituje izraženost osećanja neprijatnosti u bliskim odnosima, prilikom otvaranja, izražavanja emocija i zavisnosti. Za ispitivanje ove dve dimenzije vezivanja u našoj sredini je najviše korišćena «Skala za ispitivanje iskustava u bliskim partnerskim odnosima» (ECR - Experiences in Close Relationships Scale; Brennan, Clark & Shaver, 1998) Kada je u pitanju distribucija pojedinih stilova vezivanja u partnerskim odnosima, najzastupljeniji je siguran stil (Bartholomew & Horowitz, 1991; Brennan & Shaver, 1998; Collins & Read, 1990;

Feeney & Noller, 1990

Hazan & Shaver, 1987;). Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument ECR skalu (Brennan, Clark & Shaver, 1998) u istraživanjima u SAD-u (Brennan & Shaver, 1998) i u Srbiji (Nikić, 2003; Stefanović-Stanojević, 2002; Travica, 2004; Žuvela, 2002) dobijeno je od 28.6% do 53% sigurnih. Kod adolescenata i odraslih polazeći od četvorokategorijalnog modela i koristeći instrument UPIPAV (Hanak, 2004) dobijeno je 26% sigurnih. Rezultat u velikoj meri zavisi od korišćenog instrumenta i teorijskog modela. To najbolje pokazuje istraživanje Brenana i saradnika (Brennan et al., 1998). Oni su na istom uzorku dobili znatno manji procenat sigurnih kad su koristili ECR - 30.4%, nego RQ – 44% (Brennan, Clark & Shaver, 1998). I kod nas je u istraživanju (Hanak, 2004) na istom uzorku dobijen manji procenat sigurnih instrumentom UPIPAV - 26%, nego instrumentom RQ - 44%.

Povezanost dimenzija partnerske afektivne vezanosti sa sistemima brižnosti i seksualnosti

Jedna od pretpostavki Hazana i Šejvera (1988) jeste da razlike u stilovima afektivne vezanosti mogu uticati na funkcionisanje sistema brižnosti i to tako da će sigurno afektivno vezani lako i efikasno pružiti brigu partneru u nevolji, dok će nesigurni imati problema u pružanju senzitivne brige. 7

Druga značajna pretpostavka odnosi se na vezu afektivne vezanosti i seksualnosti. Za sigurno vezane pretpostavljeno je da im je važna uzajamna intimnost, da više uživaju u seksu, da budu pažljiviji i osetljivi prema potrebama svojih partnera. Anksiozni bi trebalo da su više fokusirani na traženje zaštite i sigurnosti, dok bi izbegavajući trebalo da imaju izraženiji strah od intimnosti i najčešće neprijatnost tokom seksualnog odnosa. U Tabeli 1 nalaze se sumirani rezultati istraživanja o povezanosti afektivne vezanosti s brižnošću i afektivne vezanosti sa seksualnošću, u kojima je korišćen trokategorijalni pristup.

Tabela 1: Karakteristike stilova afektivnog vezivanja u funkcionisanju sistema brižnosti i seksualnosti

8

SEKSUALNOST BRIZNOST

SIGURAN

ANKSIOZAN

IZBEGAVAJUĆI

 zadovoljstvo u međusobnoj intimnosti (Tracy et al, 2003)  samopouzdanje u pogledu seksualne kompetencije (Tracy et al, 2003)  orijentisanost na ljubav (Hazan, Zeifman, Middleton, 1994)  uživanje u fizičkom kontaktu (Hazan, Zeifman, Middleton, 1994; Tracy et al, 2003)

 „zaljubljivost“ (Tracy et al, 2003)  nemogućnost da dožive strasne emocije tokom seksa (Tracy et al, 2003)  češći seks, ali manje uživanje (Tracy et al, 2003)  veće uživajanje u grljenju i maženju nego u konkretnim formama seksualnog ponašanja (Hazan, Zeifman, Middleton, 1994)

 manje uživanje u fizičkom kontaktu (Hazan, Zeifman, Middleton, 1994)  erotofobičnost (Tracy et al, 2003)  manja seksualna aktivnost (Tracy et al, 2003)  manje samopouzdani u pogledu seksualne kompetencije (Tracy et al, 2003)  nisko u opaženom seksualnom nagonu (Tracy et al, 2003)

 osetljivost prema potrebama partnera (Kunce, Shaver, 1994)  kooperativna brižnost (Kunce, Shaver, 1994)  pružanje emocionalne podrške (Kunce, Shaver, 1994)  lako i efikasno pružanje brige partneru u nevolji (Collins, Feeney, 2000)

 reagovanje na patnje drugih ličnom uznemirenošću, što rezultira neosetljivom, nametljivom i neefikasnom brigom (Collins, Feeney, 2000)  izražena kompulsivna brižnost (Kunce, Shaver, 1994)  visok stepen preteranog angažovanja povodom problema svojih partnera (Kunce, Shaver, 1994)

 održavanje distance od partnera u nevolji (Kunce, Shaver, 1994)  niska kompulsivna brižnost (Kunce, Shaver, 1994)  niski rezultati u obezbeđivanju blizine (Kunce, Shaver, 1994)  manje senzitivnosti ( Kunce, Shaver, 1994)  manje emocionalnih signala potrebe ili patnje (Feeney, Collins, 2000)  manje empatičnosti (Feeney, Collins, 2000)  manje voljni da pruže brigu (Feeney, Collins, 2000)

Za potrebe ovog rada ispitana je povezanost afektivnog vezivanja s preostale dve dimenzije partnerskih odnosa – brižnošću i seksualnošću (Nikić, istraživanje za potrebe doktorske disertacije u toku), s tim što je afektivna vezanost posmatrana kroz položaj ispitnika na dve dimenzije izbegavanje i anksoznost (korišćen je dimenzionalni pristup). Na uzorku od 447 ispitanika primenjeni su sledeći instrumenti: «Skala samoprocene afektivne vezanosti» (Brennan, Clark, Shaver, 1998); Upitnik za ispitivanje brižnosti» (CQ Caregiving Questionnaire; Shaver & Kunce, 1994) koji meri četiri dimenzije brižnosti: blizina naspram udaljenosti (meri sposobnost osobe da obezbedi partneru u nevolji fizičku i psihološku dostupnost), osetljivost naspram neosetljivosti (meri sposobnost da se opaze i adekvatno interpretiraju

9

partnerove potrebe, osećanja, verbalni i neverbalni znaci), saradnja naspram kontroli (meri sposobnost individue da podrži partnera u rešavanju njegovih problema) i kompulsivna brižnost (meri sklonost osobe da bude preterano uključena u rešavanje partnerovih problema, više na kontrolišući nego na koopertivan način način); i «Indeks seksualnog zadovoljstva» (Hudson,1997). Koeficijenti

korelacije

dimenzija

afektivne

vezanosti

(izbegavanja

i

anksioznosti) s dimenzijama brižnosti i seksualnim zadovoljstvom prikazani su u Tabeli 2. Tabela 2: Korelacije izbegavanja i anksioznosti sa brižnošću i seksualnim zadovoljstvom Izbegavanje

Anksioznost

Kompulsivna brižnost

-.15**

.22**

Bliskost

-.52**

/

Osetljivost

-.35**

-.24**

Saradnja

-.14*

-.34**

Seksualno zadovoljstvo

-.42**

-.19**

* značajno na nivou .05 ** značajno na nivou .01

Izbegavanje je negativno povezano sa bliskošću, seksualnim zadovoljstvom, osetljivošću, kompulsivnom brižnošću i saradnjom. Anksioznost je pozitivno povezana sa kompulsivnom brižnošću a negativno sa saradnjom, osetljivošću i seksualnim zadovoljstvom, dok između anksioznosti i bliskosti nije dobijena korelcija. Malo se zna o uticaju afektivne vezanosti na preostala dva sistema, još manje o međusobnom uticaju brižnosti i seksualnosti, kao i o njihovom povratnom dejstvu na afektivnu vezanost. U toku su istraživanja koja imaju za cilj da prošire dosadašnja saznanja o ovim pitanjima (Shaver, 2006). Dobijeni rezultati u našem su u skladu sa osnovnim pretpostavkama Hazana i Šejvera (1988) o povezanosti afektivne vezanosti sa brižnošću i seksualnošću.

Polne razlike u stilovima afektivne vezanosti u partnerskim odnosima Iako teorija afektivnog vezivanja ne pretpostavlja polne razlike u vezivanju, postoje i drugačija shvatanja. Kouven i Kinder (Cowan i Kinder, 1985) na 10

osnovu svog dugogodišnjeg iskustva u psihoterapiji parova, došli su do pretpostavke da se muškarci i žene razlikuju u načinu na koji doživljavaju bliskost. Oni smatraju da postoji bazična razlika u emocionalnosti muškarca i žene, a to je upravo ova razlika u potrebi za vezivanjem. Bliskost su predstavili kao kontinuum na čijem se jednom kraju nalazi potreba za vezivanjem, a na drugom potreba za autonomijom. Po njima, žene imaju veću potrebu za bliskošću i vezivanjem od muškaraca. Muškarci se na ovom kontinuumu nalaze negde na sredini, odnosno imaju veću potrebu za autonomijom. I u većini istraživanja afektivnog vezivanja u svetu u kojima su upotrebljavani različiti teorijski modeli i različiti instrumenti nisu pronađene polne razlike u vezivanju ni na dečijem uzrastu (Ainsworth, 1978), ni kod odraslih (Davies et al, 2004; Davis, Shaver & Vernon, 2004; Hazan & Shaver, 1987; Levy & Davis, 1988; Feeney & Noller, 1990; Kirpatrick & Hazan, 1994; Waldinger et al, 2003). Međutim, u većini istraživanja u svetu (Bartholomew & Horowitz, 1991; Scharfe & Bartholomew, 1994; Brennan, Shaver & Tobey, 1991; Brennan, Clark & Shaver, 1998; Schmitt et al, 2003) i kod nas (Schmitt et al, 2003) koja su koristila instrument RQ (Bartholomew, 1991) pronađene su polne razlike. Rezultati ovih istraživanja pokazuju da su muškarci skloniji odbacujućem stilu vezivanja koji umanjuje značaj veze, a da su žene sklonije preokupiranom i bojažljivom stilu vezivanja za koje je karakteristična velika potreba za bliskošću. U poslednjem velikom istraživanju koje je urađeno instrumentom RQ (Schmitt et al, 2003) u 62 zemlje sveta na uzorku od 17.000 ispitanika, takođe i u Srbiji, pronađene su polne razlike. U većini zemalja je dobijeno da su muškarci skloniji odbacujućem stilu vezivanja. Kao što vidimo iz Tabele 3, i kod nas su u većini istraživanja pronađene polne razlike u vezivanju, bilo da je korišćen instrument RQ (Schmitt et al, 2003), skala ECR (Žuvela, 2002; Nikić, 2003) ili UPIPAV (Hanak, 2004). Muškarci su skloniji odbacujućem, a žene bojažljivom stilu vezivanja. Na dimenzijama afektivnog vezivanja (Hanak, 2004) uočeno je da žene imaju viši skor na dimenzijama Korišćenje spoljašnje baze sigurnosti i Strah od gubitka spoljašnje baze sigurnosti.

11

Tabela 3: Rezultati istraživanja polnih razlika u afektivnom vezivanju u našoj sredini Autor

Instrument

Veličina uzorka

Uzorak

uzras t

M

Ž

Žuvela, 2002

ECR

231

Studenti

17-19

Odbacujući

Bojažljivi

ECR

280

Studenti

21-27

Odbacujući

Bojažljivi

150

70 % u vezi, studenti

23–33

Nema razlika

Nema razlika

RQ

100

studenti

19-25

Odbacujući

UPIPAV

555

srednjoškolci

ECR

447

opšta populacija

Nikić, 2003 Travica, 2004 Schmitt, 2003 Hanak, 2004 Nikić, 2006

ECR

17-18 18-35

POL

Odbacujući

Bojažljivi

Nema razlika

Nema razlika

Više istraživača polazi od pretpostavke da su žene sklonije da se emotivno oslanjaju na druge, te da potrebu za sigurnošću zadovoljavaju kroz odnos, odnosno vezivanjem za drugu osobu. Tako, npr. Kouven i Kinder (Cowen i Kinder, 1985) smatraju da se žene van partnerskih odnosa osećaju nesigurno, dok muškarcima prija sloboda i oni bolje podnose samoću. Ovi autori smatraju da razlike između muškaraca i žena ostaju i u braku i da su posledica različitog emotivnog razvoja muškog i ženskog deteta, što je u suprotnosti sa pretpostavkama teorije afektivnog vezivanja. Šejver i saradnici (2002) utvrdili su na uzorku u Španiji da su prediktori emotivne zavisnosti ženski pol, ženska rodna uloga i dimenzija anksioznosti. Istraživanja tek treba da utvrde koliko na stil vezivanja, pored pola, utiču i druge varijable, kao što su rodne uloge, femininost i maskulinost. Budući da u istraživanjima obrazaca afektivnog vezivanja na dečjem uzrastu nisu utvrđene polne razlike, važno je istražiti kako se razlike između muškaraca i žena razvijaju tokom odrastanja i pod uticajem kojih činilaca. Zadovoljstvo u partnerskim odnosima: uticaj individualnih razlika i razlika između muškaraca i žena u afektivnom vezivanju, brižnosti i seksualnosti U istraživanjima se kao sržna tačka konflikata kod mnogih parova pokazala upravo razlika u potrebi za bliskošću i vezanošću, s jedne strane, odnosno potrebe za autonomijom i slobodom, s druge strane. Ove potrebe su u velikoj 12

meri određene i polom, rodnom ulogom i stilom vezivanja (Davies, 2004; Feeney, 1999; Waldinger et al, 2003). Kao najbolji prediktori nezadovoljstva vezom u brojnim istraživanjima pokazali su se visoko izbegavanje kod muškaraca (odbacujući stil) i visoka anksioznost kod žena (preokupiran stil). (Rodriguez,

2000)

pokazali

su

da

Fini (Feeney, 1999) i Rodrigez

žene

preokupiranog

i

muškarci

odbacujućeg stila imaju konflikt na dimenziji bliskost/daljina (Collins & Read, 1990; Waldinger & al., 2003). S druge strane, istraživanja su pokazala da su ovakvi parovi veoma česti. Verovatno je to posledica nesvesnog izbora partnera, jer svesno svi biraju sigurnog ili onog koji ima sličan stil vezivanja (Pietromonaco, 1994). Najzadovoljniji su parovi u kojima je bar jedan od partnera sigurno vezan i oni u kojima partneri imaju sličan stil vezivanja, odnosno slična očekivanja od partnerskog odnosa (Collins & Read, 1990; Hazan & Shaver, 1987, 1990; Kirpatrick & Davis, 1994; Levy & Davis, 1998; Rodriguez, 2000). Iako može delovati da je za osobu «najzdraviji» izbor sigurnog ili, po stilu vezivanja, sličnog partnera, postoje i drugačija shvatanja. Npr. Hendriks (Hendrix, 2000) smatra da se parovi razvijaju kroz konflikt stilova. Ovaj pristup leži u osnovi Imago terapije parova. Osnovna pretpostavka IMAGO pristupa je da smo svi rođeni celoviti i da čeznemo da povratimo celovitost koja nam je narušena u toku života. Sve naše psihološke povrede su nastale u ranom bliskom emocionalnom odnosu i samo se u sličnom odnosu mogu i isceliti. Svako lepo ili bolno iskustvo u detinjstvu je ostavilo svoj trag u psihi. Ti tragovi stvaraju nesvesnu sliku «Imago», koja nam služi kao model kada krećemo u potragu za savršenim partnerom. Koliko god da je nesvesna slika koju nosimo u sebi izvor naše najveće sreće ona istovremeno sadrži i seme naših najvećih razočaranja. Ali, upravo u toku krize u odnosu imamo šansu da otkrijemo njegov duboki i skriveni potencijal za naš razvoj i za dostizanje doživljaja celovitosti. Ono što pri tome ne smemo da zaboravimo je da razvoj podrazumeva svestan napor, veliku hrabrost i spremnost da se menjamo. Pored stila afektivnog vezivanja, važan prediktor zadovoljstva i stabilnosti partnerskih odnosa predstavlja i funkcionisanje sistema brižnosti i seksualnosti. Sve je više dokaza da veze u kojima, zahvaljujući senzitivnosti 13

jedne osobe prati i empatično odgovara na ponašanje afektivne vezanosti ili signale potreba romantičnog partnera, vode do pozitivne emocionalne reakcije i kod osobe koja je u nevolji (osećanje da je voljena i poštovana, zahvalnost, sigurnost) i kod negovatelja (osećanje kompetencije i povećano zadovoljstvo). Kotler (Kotler,1985) otkrio je da sumarni rezultat senzitivnouzvraćajuće brižnosti u braku predstavlja tačniji prediktor bračne snage od ličnosti ispitanika, materijalnih okolnosti ili zdravlja porodice. Kao što seksualno zadovoljstvo doprinosi stabilnosti i ojačavanju veze, disfunkcije seksualnog sistema predstavljaju glavni izvor konflikata u vezi. Ove disfunkcije mogu da izazovu sumnje u to da je osoba voljena i da voli partnera, da povećaju brige za vezu, interesovanje za druge seksualne partnere i na kraju da poremete afektivnu vezu. Doprinos teorije afektivnog vezivanja izučavanju partnerskih odnosa Najvažniji doprinos teorije afektivnog vezivanja je u tome što je dala proverljive pojmove i hipoteze o emocionalnom razvoju individue, te metodologiju i instumente za proveru tih hipoteza. Iz teorije afektivnog vezivanja proizašla su brojna empirijska istraživanja širom sveta koja imaju primenu u savetodavnoj i psihoterapijskoj praksi (Clulow, 2000). Saznanja o razlikama između muškaraca i žena u stilovima partnerske afektivne vezanosti mogu da doprinesu stvaranju metoda i tehnika kojima će da se razvijaju međusobno razumevanje i prihvatanje različitosti. Razlike u očekivanjima i željama u odnosu, u stavovima i verovanjima o sebi i drugima, drugim rečima – razlike u unutrašnjim radnim modelima sebe i drugih, leže u osnovi brojnih interpersonalnih konflikata, tako da je svest o njima i njihovom poreklu prvi korak u konstruktivnom rešavanju interpersonalnih konflikata, posebno u partnerskim odnosima.

Literatura Ainsworth, M. D. S. (1978). Patterns of Attachment. Hillsdale, New Jersey.

14

Ainsworth, M. D. S. (1982). Attachment: Retrospect and prospect. In C. M. Parkes & J. Stevanson-Hinde (Eds.). The place of attachment in human behavior (pp. 3-30). New York: Basic Books. Ainsworth, M. D. S. & Marvin, R. S. (1995). On the shaping of attachment theory and research: An interview with Mary S. Ainsworth (Fal1, 1994). In: E. Waters, B. Vaughn, G. Posada, & K. Kondo-Ikemura (eds.), Cultural, Caregiving, and Cognitive Perspectives on Secure Base Behavior: New Growing Points in Attachment Theory and Research. Monographs of the Society for Research in Child Development, 60 (Nos. 2-3; Serial no. 244), 324. Alonso-Arbiol, I., Shaver, P. R. & Yarnoz, S. (2002). Insecure attachment, gender roles and interpersonal dependency in the Basque Country. Personal relationships, Vol 9, 479-490. Bartholomew, K. & Horowitz, M. L. (1991). Attachment styles among young adults: A test of a four-category model. Journal of Personality and Social Psychology, 61, 226-244. Bartholomew, K. (1993). Peer Attachment Prototypes. http://www2.sfu.ca/psychology/groups/faculty/bartholomew/research/attachm ent/prototypes.htm Bowlby, J. (1972). Attachment Harmondsworth: Penguin books.

and

loss.

Volume

I:

Attachment.

Brennan, K. A., Clark, C. L., & Shaver, P. R. (1998). Self-report measurement of adult attachment. An integrative overview. In J.A. Simpson & W.S. Rholes (Eds.), Attachment theory and close relationships (pp. 46-76). New York: Guilford Press Brennan, K. A., Shaver, P. R., & Tobey, A. E. (1991). Attachment styles, gender, and parental problem drinking. Journal of Social and Personal Relationships ,20(1), 55 – 79 Buss, L. W. (1987). The Evolution of Individuality. Princeton University, Princeton, NJ. Clulow, C. (2000). Adult Attachment and Couple Psychotherapy: The »Secure Base» in Practice and Research. Brunner-Routledge. New York. Collins N.L.&Read, S. J. (1990). Adult attachment, working models, and relationship quality in dating couples. Journal Of Personality and Social Psychology, 41, 330-339 Collins, N.L.& Feeney, B. C. (2000). A safe haven: An attachment theory perspective on support seeking and caregiving in intimate relationships. Journal of Personality and Social Psychology, 78, 1053-1073.

15

Cooper, M. L.; Pioli, M.; Levitt, A.; Talley, A. E.; Micheas, L. & Collins, N. L. (2006). Attachment Styles, Sex Motives, and Sexual Behavior. In Dynamics of Romantic Love: Attachment, Caregiving and Sex, Mikulincer, Mario and Goal, S. Goodman (Eds.). Guilford Publications. Corcoran C., Fischer J. (1987). Measures for Clinical Practice: A Source book. The Free Press, New York Cowan, C. & Kinder, M. (1985). Smart women, foolish choices: Finding the right men. Avoiding the wrong ones. New York: Signet. Davies C. L. (2004) The association between attachment style and uni- and bi- directional pursuer-distancer patterns in couples: a clinical sample of couples in counseling. Master 's thesis. Tha Faculty of the Virginia Polytehnic and State University, Virginia. Davis, D. Shaver, P. R. & Vernon, M. L. (2004). Attachment style and subjective motivations for sex. Personality and Social Psychology Bulletin, 30, 1076-1090. Dion, K. K. & Dion, K.L. (1993). Individualistic and collectivistic perspectives on gender and the cultural context of love and intimacy. Journal of Social Issues, 49, 53-69. Feeney, J. A. (2002). Attachment-related dynamics: What can we learn from self-reports of avoidance and anxiety? Attachment and Human Development, vol 4, No 2, 193-200. Feeney, J. A. (1999). Adult romantic attachment and couple relationships. In J. Cassidy & P. R. Shaver (Eds.), Handbook of attachment: Theory, research, and clinical applications (pp. 355-377). New York: Guilford Press. Feeney, B. C. & Collins, N. L. (2001). Predictors of caregiving in adult intimate relationships: An attachment theoretical perspective. Journal of Personality and Social Psychology, 80, 972-994. Feeney J. & Noller P. (1990). Attachment Style as a Predictor of Adult Romantic Relationship. Journal of Personality and Social Psychology, vol.58, No.2. 281-291. Feeney, J. A., Noller, P. & Callan, V. J. (1994). Attachment style, communication and satisfaction in the early years of marriage. In K. Bartholomew & D. Perlman (Eds.), Advances in personal relationships: Vol. 5 Attachment process in adulthood (pp. 269-308). London: Kingsley. Fraley, R. C. & Davis, K. E. (1997). Attachment formation and transfer in young adults’ close frendships and romantic relationships. Personal Relationships, 4, 131-144.

16

Fraley, R. C. & Waller, N. G. (1998). Adult attachment patterns: A test of the typological model. In J. A. Simpson & W. S. Rholes (Eds.), Attachment theory and close relationships (pp. 77-14). New York: Guilford Press. Fraley, R. C. & Shaver, P. R. (1998). Airport separations: A naturalistic study of adult attachment dynamics in separating couples. Journal of Personality and Social Psychology, 75, 1198-1212. Fraley, R. C. & Shaver, P. R. (2000). Adult romantic attachment: Theoretical developments, emerging controversies, and unanswered questions. Review of General Psyhology, 4, 132-154. Fraley, R. C. & Spieker, S. J. (2003). Are infant attachment patterns continuously or categorically distributed? A taxometric analysis of strange situation behavior. Developmental Psychology, 39, 387-404. Fraley, R. C., W., N. G., & Brennan, K. A. (2000). An item-response theory analysis of self-report measures of adult attachment. Journal of Personality and Social Psychology, 78, 350-365. http://tigger.uic.edu/~fraley/measures/ecrr.htm Freud, S. (1910). A special type of choice of object made by men. Standard Edition, 11, pp. 163- 176. Fricker, J. & Moore, S. (2002). Relationship satisfaction: The role of love styles and attachment styles. Current Research in Social Psychology, 7, 82205. Hanak, N. (2004). Konstruisanje novog instrumenta za procenu afektivnog vezivanja kod odraslih i adolescenata – UPIPAV. Psihologija 37/1, 123-141. Hazan C. & Shaver P. (1987): Romantic Love Conceptualized as an Attachment Process. Journal of Personality and Social Psychology, Vol.52, No.3, 511-524 Hazan, C. & Zeifman, D. (1994). Sex and the psychological tether. In K. Bartholomew & D. Perlman (Eds.), Advances in personal relationships: Vol. 5. Attachment processes in adulthood (pp. 151-177). London: Kingsley. Hendrick C. & Hendrick S. (1986). A Theory and Method of Love. Journal of Personality and Social Psychology, vol.50, No. 2, 392-402. Hendriks H. (2000): Ljubav koju tražiš. Alnari book, Beograd . HudsonW.W. (1987). Index of sexual satisfaction. In K. Corcoran & J.Fischer, Measures for Clinical Practice: Vol. 2 Adults. New York:The Free Press Kirkpatrick, L. A. & Hazan, C. (1994). Attachment styles and close relationships: A four-year prospective study. Personal Relationships, 1, 123142.

17

Kotler T. (1985). Security and autonomy within marriage. Human Relations, 38, 299-321. Kouven K. i Kinder M. (1990). Žene koje muškarci vole. Milena Trobović, 21 divizije 9, Beograd Kunce, L. J. & Shaver, P.R. (1994) An attachment-theoretical approach to caregiving in romantic relationships. In K. Bartholomew & D. Parlman (Eds.), Advances in personal relationships (Vol. 5, pp. 205-237). London: Kingsley. Lee A. J. (1973): Lovestyles. J. M. Dent & Sons Ltd.,London Lee A. Kirpatrick & Davis E. K. (1994): Attachment Style, Gender, and Relationship Stability: A longitudinal Analysis. Journal of Personality and Social Psychology, vol.66, No. 3, 502-51. Levy, M. B. & Davis, K. E. (1988). Lovestyles and attachment styles compared: Their relations to each other and to various relationship characteristics. Journal of Social and Personal Relationships, 5, 439-471. Mladenović Žuvela B. (2002). Afektivna vezanost adolescenata u partnerskim odnosima. Magistarski rad, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd. Mikulincer M. (2006). Attachment, Caregiving, and Sex within Romantic Relationships. Mikulincer. M. and Gail S. Goodman (Eds.) Dynamic of Romantic Love: Attachment, Caregiving, and Sex Guilford Publications Nikić G. (2003) Dva pristupa u izučavanju bliskih partnerskih odnosa. Magistarski rad, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd. Pietromonaco, P. R. & Carnelley, K. B. (1994). Gender and working models of attachment: Consequences for perceptions of self and romantic relationships. Personal Relationships, 1, 63-82. Rodriguez J. R. (2000). Attachment styles, relationship satisfaction and demand/withdraw interaction pattern. Dissertation abstracts International Section Section B: the Sciences & Engineering, 61(5-B) 2820. Scharfe, E. & Bartholomew, K. (1994). Reliability and stability of adult attachment patterns. Personal Relationships, 1, 23-43. Shaver, P. R. (2006). Comments, Questions and Future Directions. In, Mikulincer, Mario and Goal, Goodman S. Dynamics of Romantic Love: Attachment, Caregiving and Sex (Eds.) Guilford Publications. Shaver, P.R., Hazan, C., & Bradshaw, D. (1988). Love and attachment: The integration of three behavioral systems. In R. J. Sternberg & M. Barnes (Eds.), The psychology of love (pp. 68-99). New Haven, C T - Yale University Press. 18

Shaver, P.R. & Hazan C. (1988). A biased overview of the study of love. Journal of Social and Personal Relationships, 5, 473-501. Shaver P.R. & Mikulincer M. (2002). Psychodynamics of Adult Attachment: A Research Perspective. Attachment and Human Development, 4, 133-161. Shaver P. R. & Mikulincer M. (2002). Dialogue on adult attachment: Diversity and Integration. Attachment and Human Development, Vol 4 , No 2, 243257. Sternberg, R. J. (1986). A triangular theory of love. Psychological Review, 93, 119-135. Schmitt, D. P et al. (2003). Are men universally more dismissing than women? Gender differences in romantic attachment across 62 cultural regions. Personal Relationships, 10, 309 - 333 Stefanović-Stanojević T. (2002): Bliske partnerske veze u svetlu teorije afektivnog vezivanja. Doktorska disertacija, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd. Tracy, J. L., Shaver, P. R., Albino, A.W. & Cooper, M.L. (2003). Attachment styles and adolescent sexuality. In. P. Florsheim (Eds.), Adolescent romance and sexual behavior: Theory, research, and practical implications (pp 137159). Mahwah, NJ: Erlbaum Travica V. (2004): Stilovi vezivanja i stilovi ljubavi u partnerskim odnosima u periodu ranog odraslog doba. Diplomski rad, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd. Zeifman, D. & C. Hazan. (1997) Attachment: The bond in pair-bonds. In Simpson J. and Kenrick, D. eds Evolutionary Social Psychology,. Mahwah, N.J.: Lawrence Erlbaum. Waldinger R.J., Seidman E.L., Gerber A.J., Liem J.H., Allen J.P., (2003) Attachment and core relationship themes: wishes for autonomy and closeness in the narratives of securely and insecurely attached adults. Psychother. Res. 13. 77-98

19