Secanje Na Titoizam

SEĆANJE NA TITOIZAM

Todor Kuljić

Sećanje na titoizam između diktata i otpora

1

Todor Kuljić

SEĆANJE

Urednik Žarko Čigoja

2



SEĆANJE NA TITOIZAM

TODOR KULJIĆ

NA TITOIZAM

IZMEĐU DIKTATA I OTPORA

3

Todor Kuljić

4

SEĆANJE NA TITOIZAM

Ko izbegava da govori o vlastitom titoizmu treba da ćuti o demokratiji Autor

5

Todor Kuljić

6

SEĆANJE NA TITOIZAM

Sadržaj



9 Predgovor

I deo Antititoizam između transnacionalnog diktata pamćenja i lokalnih sećanja



23 Lično sećanje i kolektivno pamćenje 31 Pojam titoizam i osnove istraživačkog



33 Zašto se danas sećamo titoizma? 42 Mitovi i ideologizacije u pamćenju titoizma 50 Činioci selektivnog sećanja i novi sklop sećanja

pristupa





II deo Upotreba titoizma

65

Asimetrija perspektiva i hegenomi okvir sećanja

76 Etnocentrična i proceduralna „žablja“ perspektiva 91 Sociološka „ptičja“ perspektiva 103 Filozofskoistorijska „avionska“ perspektiva 120 Današnja simbolizacija i svojatanja Tita 123 Titostalgija 7

Todor Kuljić



138 Mesta sećanja: ulice i muzeji 151 Tito kao brend 153 Tito kao vrednosni simbol 156 Titoizam u udžbenicima istorije

III deo Titoizam i evropeizacija prakse sećanja: strukture moći i kolektivno pamćenje



187 Diktat sećanja u kolektivnom pamćenju EU 200 Titoizam u novim okvirima pamćenja EU 207 Budućnost titoizma 214 Sećanje na titoizam između kritike i



220 Kako zaboravljati Tita 235 Zaključak 245 Zusammenfassung 251 Literatura 263 Registar ličnih imena

apologije kapitalizma

8

SEĆANJE NA TITOIZAM

Predgovor

O va knjiga je nastavak istraživanja sećanja koja su izneta u mojim prethodnim knjigama: Prevladavanje

prošlosti (2002), Kultura sećanja (2006), Sociologija generacije (2009). Ovde su na konkretnom materijalu primenjena opštija načela izneta u prethodnim knjigama. U središtu su pamćenje i sećanje na titoizam, procesi koji se postupno i nužno menjaju. Glavni pravac ovim promenama nameće diktat obrade prošlosti, tj. plansko nametanje odozgo negativnog pamćenja jugoslovenskog socijalizma. U celini uzev, prisustvo socijalizma lagano slabi u vizuelnoj i simboličkoj sferi novih balkanskih država: izmenjeni su praznici i imena ulica, a srušeni su i mnogi komunistički spomenici. Povrh svega, titoizam je i kriminalizovan, ali pomenute mere zaborava ipak nisu potpuno uspele. Čak i od kada je postalo jasno da je mogućnost obnove socijalizma iščezla, u areni sećanja i dalje kod podvlašćenih opstaje nostalgija kao oblik otpora preradi socijalističke prošlosti. Nju ne suzbija ni to što je odmah nakon sloma Hladnog rata u središte hegemonog sećanja dospela negativna slika socijalizma. Međutim, javljaju se i novi otpori propisanoj prošlosti. Bitka oko pamćenja svuda je deo izgradnje novog sistema vrednosti. U meri u kojoj se SFRJ razlikovala od lagera, razlikuje se i sećanje na titoizam od sećanja na staljinizam, brežnjevizam ili na režim Envera 9

Todor Kuljić

Hodže. Osim različitog iskustva, drugačije su i master narrative, a različita su i pripisivanja. Da dizajn sećanja zavisi samo od realnog iskustva konkretnog socijalizma, a ne i od potreba vladajućih grupa, sećanje na socijalizam bilo bi šarenije u zemljama bivšeg socijalizma. Ali nije tako. Iako su iskustva različita, prakse doterivanja prošlosti su vrlo slične. I u novonastalim državama na Balkanu odozgo nametana slika prošlosti nastavlja da puni sadašnjicu negativnim sećanjem na jugoslovenski socijalizam. Reč je o kolektivnom pamćenju koje u različitoj meri prožima službeno pamćenje, istoriografiju i sećanje običnog pojedinca. Ideološki pritisak kolektivnog pamćenja odozgo bio bi neprimetniji da nije uvek podsticao otpor sećanja koji je stizao odozdo. Glavni cilj ove knjige je da uoči i objasni (1) ključne podsticaje koji su stizali odozgo prilikom oblikovanja, održavanja i prerade slike titoizma i (2) razne otpore organizovanoj „reciklaži“ titoizma. Pored mehanizama nametanja slike prošlosti, ne može se obići ni potražnja. Trebalo je istražiti i razloge prihvatanja određene slike prošlosti kod podvlašćenih, tj. sagledati i one potrebe koje olakšavaju prihvatanje konkretne verzije prošlosti. U toku istraživanja otvorila su se brojna pitanja. Da li sećanje na Tita više služi da se nešto osmisli (lični samoopis) ili da se ostvari neki interes? Kakva je slika Tita u ideologiji obnovljenog kapitalizma, a kakva je u mreži savremenog turizma? Koji akteri nameću, rekonstruišu ili čuvaju sadržaje iz prošlosti: država, vlada, partije, intelektualci, nevladine organizacije, mediji, istoričari? Ko pretenduje na status žrtve titoizma i sa kakvim obrazloženjem? Ko je priznat za žrtvu, a ko je stigmatizovan kao novi dželat? Kakav je odnos spontanog zaborava i sračunate prerade prošlosti? Pokazalo se da titoistička prošlost nije mrtvo vreme (premda u njoj ima dosta balasta koji treba zaboraviti), nego 10

SEĆANJE NA TITOIZAM

je važan sadržaj organizovanog i spontanog sećanja. Teško je odoleti utisku da antititoizam još uvek uspešno redukuje nepreglednu prošlost 20 veka zato što je poredak sećanja definisan preko markantne i ključne ličnosti koja je simbol grupnih vrednosti. Ovo istraživanje nije teorijsko-deduktivne prirode. Zaključci se oslanjaju na rezultate brojnih empirijskih istraživanja sećanja na titoizam koja su sprovedena u bivšim jugoslovenskim republikama. Uporednu analizu različitih istraživanja trebalo je kontekstualizovati, tj. smestiti u šire idejno evropsko okruženje sa kojim smo zbog globalizacije sve tešnje povezani. Premda dominira sociološki pristup, ovo istraživanje pripada široj međugranskoj naučnoj oblasti kultura sećanja. Oko pojma sećanja formirala se nakon sloma Hladnog rata nova paradigma u kulturnim naukama. Izvan nauke, kultura sećanja jeste deo evropskog menadžmenta identiteta i novi politički teren za sukob prošlosti. Utoliko je i titoizam važan deo domaćeg političkog menadžmenta. Ova knjiga se bavi kolektivnim pamćenjem, ali i pojedinačnim sećanjem na titoizam. Pamćenje je organizovano službeno skladištenje znanja o prošlosti, a sećanje je rasuto pojedinačno evociranje prošlosti. Oba mehanizma su selektivna i vide prošlost uvek iz nove sadašnjice koja pretpostavlja nove okvire tumačenja, nove vrednosti i nova značenja. Kako izgleda, Tito je najviše „stradao“ zato što se izmenila vizija budućnosti. Neoliberalizam je postuliran kao bezalternativni cilj, a nacionalizam je normalizovan. Normalizacija ne znači samo normativizaciju, nego i nametanje poželjnih moralnih standarda. Uprkos tome, uočeni su rivalski sklopovi sećanja prisutni u domaćoj istorijskoj kulturi odnosno u načinu na koji društvo opaža svoju prošlost. Idejni sadržaji ove vrste su prilično aktivni. Podela sećanja 11

Todor Kuljić

svedoči o podeli odgovornosti i o podeli krivice i to ne samo za minulo doba nego i za nedaće sadašnjice. Restitutio memoriae je svuda povezana sa sećanjem na komunističko nasilje, sa delegitimizacijom partizana i sa rehabilitacijom kvislinga, četnika, domobrana i ustaša. Obrasci tumačenja prošlosti jesu i barometar savremenih vrednosti. Danas u Srbiji govor o četničkom antifašizmu posreduje drugačije vrednosti od govora o komunističkom antifašizmu, pa je u ovim sklopovima i sećanje na titoizam drugačije. U Hrvatskoj su vrednosne posledice različitog gledanja na antifašizam manje upadljive zbog izvojevane državne nezavisnosti. Razlike u viđenju titoizma prisutne su kako unutar, tako i između novih balkanskih država. Uostalom, prošlost se i ne može obrisati, jer bez pamćenja ne bi mogli zamisliti vreme, a bez markantnih simbola iz prošlosti ne bi bili kadri da redukujemo složenost zbivanja niti da razdvajamo deonice vremena. Naposletku, markantni simbol je zgodna emotivna osnova kod poređenja prošlosti i sadašnjice. Nema nikakve sumnje da je kod nas Tito beskonkurentski simbol prošlosti. Ne samo što se uvek iznova postavlja pitanje da li se bolje živelo za vreme Tita ili nakon sloma njegovog režima, nego i odnos prema titoizmu utiče na stupanj zadovoljstva sa postojećim. Dok sećanje na stabilnu Titovu državu jača kritičnost prema tranziciji, podsećanje na nasilje titoizma pravda kapitalizam. Diskreditacija titoizma jeste spontana akreditacija kapitalizma i nacionalizma. Markantni delovi prošlosti su kostur simboličkog okvira koji organizuje naše ponašanje i naše samoviđenje. Istorija nije nikada fotografski verna slika prošlosti, nego je uvek složena veza između tumačenja prošlosti, opažanja sadašnjice i očekivanja od budućnosti. U spoju ovih vremena nije samo rekonstrukcija, nego je i osmišljavanje prošlosti tesno povezano sa ličnim i grupnim 12

SEĆANJE NA TITOIZAM

identitetima. Zato je titoizam važan deo kolektivnog pamćenja novih balkanskih država, a sećanje na ovo doba jeste i deo samoopisa pojedinaca. Pamćenje je organizovano, sećanja su rasuta. Uprkos razlikama, pamćenje i sećanje su povezani i komplementarni pojmovi. Ne možemo se sećati bez nataloženih upamćenih sadržaja. Nove generacije mogu se sećati Tita samo preko pamćenja posrednika. Zato je pamćenje na neki način sredstvo sećanja. Preciznije rečeno, kolektivno pamćenje je proces sećanja i zaboravljanja kojim razvrstavamo i organizujemo naše iskustvo, mišljenje i maštu u dimenzije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ono se pretežno nameće odozgo, ali jeste u izvesnoj meri i slobodni izbor, gde pojedinac bira korisnu prošlosti da bi pravdao crvenu nit vlastite postojanosti. Ne dodaje se bez razloga da nema identiteta bez kontinuiteta. Ova veza je višestruko posredovana, a često snažna spona između identiteta i pamćenja ide čak dotle da stvari ne vidimo onakvima kakve jesu, nego onakvima kakvi mi jesmo. „Ko sam ja posle promene“, pitaju se mnogi pojedinci nakon snažnih društvenih preloma. Na ovo pitanje se najčešći konformistički odgovor nalazi u hegemonoj kolektivnoj svesti koja razdvaja pozitivno od negativnog u prošlosti i nameće ga sa manje ili više prinude. Kod ovoga razdvajanja kolektivna svest ne dokazuje istinitost, nego, povlačeći kulturne razlike, podvaja više i niže, patriotsko i izdajničko, moralno od nemoralnog. Prvom pripada nacionalna država, Drugo je komunistički internacionalizam. Drugačije zvuči kada se patetično tvrdi da je nacija u opasnosti, nego kada se upozorava da je stanovništvo ugroženo. Različit je emotivni, a time i mobilizacijski potencijal iskaza. Danas odnos prema komunističkoj prošlosti više formiraju stavovi (sklonost da se pozitivno ili negativno reaguje), nametnute politički korektne predrasude i stereotipi, nego logički ispravno i slojevito 13

Todor Kuljić

mišljenje kod koga prevladava kognitivna komponenta utemeljena na dokazima. Apriorni stavovi prema titoizmu ponajviše se formiraju na osnovu normalizovanog nacionalizma kao kategorije pripadanja i ključne emotivne komponente samoviđenja. Što je konfliktnost snažnija, to je prinuda pripadanja izraženija. Moranje pripadanja ogleda se u konfliktnom razdvajanju od Drugog (najčešće od druge nacije) po svaku cenu. To je prvi ideološko – etnički okvir sećanja. Ali kolektivna svest je i ona vrsta aktivne prošlosti koja formira naš identitet u kritičnom periodu između 17te i 25-te godine kada se formira generacijski identitet. Reč je, dakle, o drugom, generacijskom okviru sećanja kada se usvajaju oni sadržaji kolektivne svesti koji su hegemoni u kritičkom periodu formiranju vlastitog identiteta. Selektivno sećanje ove vrste nije rastrzano ni fragmentarno, nego je najčešće oblikovano u pitku priču – naraciju. Narativi su osnovni oblik organizacije iskustva, mentalno sredstvo kojim se pojedinci koriste kod pamćenja, zaboravljanja i poistovećivanja. U ovom radu pošlo se od pretpostavke da se sećanje na Tita formira pre svega pod uticajem aktuelnog hegemonog kolektivnog pamćenja socijalizma. Ali, titoizma se ne sećamo svi na isti način, nego uvek u skladu sa kolektivnim pamćenjem grupe kojoj pripadamo: nacije, klase, porodice ili generacije. Treći okvir sećanja jeste trenutna socijalna situacija koja formira sliku titoizma tako što poredi vlastiti položaj u socijalizmu i kapitalizmu. Grubo rečeno, što se položaj pojedinca ili njegove primarne grupe više pogoršao, to je slika Tita u sećanju pozitivnija. Titostalgija može biti čežnja za međunacionalnim mirom, ali i vrsta „reaktivne autoritarnosti“ (B. Kuzmanović), koja je nastala pod uticajem dugog kriznog i ratnog stanja ili zbog postojanosti tradicionalnog patrijarhalnog mentaliteta. Treba pažljivo procenjivati smer titostalgične kritike koja zavisi od konkretne situacije sećaša. 14

SEĆANJE NA TITOIZAM

U obnovljenom kapitalizmu prožimaju se sva tri okvira (filtera) sećanja i to u toj meri da menjaju stare i kroje nove identitete (samoviđenja). Službeni filteri sećanja moraju da vode računa i o politici EU, pa se stvara neusklađeni hibrid konfliktnog nacionalnog i pomirljivog nadnacionalnog evropskog sećanja. Tranzicija stvara kolebljiva i nedovršena samotumačenja. Kao ni mnogi drugi procesi, ni sećanje nije ostalo statično. Naprotiv, promena sistema promenila je grupnu i potresla ličnu prošlost. U ovoj knjizi istraživan je samo jedan segment složene dinamika sećanja tranzicije koja se ispoljava u snažnoj konverziji kolektivnih i pojedinačnih identiteta. Rekonstrukcija i redefinisanje ličnog i grupnog samoviđenja tražila je drugačiju sliku vodećeg simbola nestalog režima – Tita. A izmena pamćenja iziskivala je i drugačije narativno strukturisanje prošlog. Naracija je vezivno tkivo sećanja. Spontana sećanja su fragmentarna, ograničena i nestrukturisana. Tek naracijom stiču strukturu i formu. Kosturi novog ideološki i etnički korektnog sećanja propisani su u novim udžbenicima istorije, a uobličenu naraciju sami pojedinci svesno ili nesvesno dramski doteruju. Pri tome slika pozitivne ličnosti iz prošlosti traži drugačiju naraciju od slike negativca. Nakon sloma evropskog socijalizma izmenjeni politički identiteti tražili su nužno i drugačije zasvođavanje i uokviravanje Tita. Pošto više nisam levičar ni internacionalista, nego branim kapitalizam i naciju, to za mene Tito više nije neustrašivi borac za socijalnu pravdu i bratstvo i jedinstvo, nego je autokrata i mrzitelj moje nacije. U obliku proste formule moglo bi se reći da je novo samoviđenje nužno tražilo novu organizaciju prošlog. Novo pamćenje korisne prošlosti spontano je pratio zaborav štetne. Pamti se porodična krsna slava, a zaboravlja se članstvo u SKJ. Novi pragmatični zaborav neželjenog nikako ne treba mešati sa lekovitom damnatio memoriae koja sprečava destruktivnu osvetu. Vladajuće grupe nametnule 15

Todor Kuljić

su novo konformističko sećanje na socijalizam koje je u ovoj knjizi podvrgnuto kritici. Reč je o analizi današnjeg diktata nad bliskom prošlošću. Ova knjiga zapravo otvara pitanje nije li u građanskom ratu u Jugoslaviji 1990-ih kod svih učesnika vidljiva paušalna osuda zajedničke titoističke prošlosti, kao totalitarnog i kao naciji neprijateljskog sistema, već samim tim razbila i mnoge mogućnosti kompromisa između sukobljenih nacija? Zaraćene strane su složno odbacile multietničku prošlost i mnoge ranije oblike saradnje, što je dodatno legitimisalo rat. Nije li hegemoni antititoizam u istom smislu još uvek aktivan? Ovo istraživanje sprovedeno je u okviru projekta „Društveni akteri i društvene promene u Srbiji 1990–2010“, br. 149005, koji finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije. U Zrenjaninu januara 2010.

16

T. K.

SEĆANJE NA TITOIZAM

I DEO

Antititoizam između transnacionalnog diktata pamćenja i lokalnih sećanja

17

Todor Kuljić

18

SEĆANJE NA TITOIZAM

D uboke društvene promene ne ogledaju se samo u krupnim ekonomskim i kulturnopolitičkim transformacijama nego i u

promenama slika prošlosti. Menjaju se lični i kolektivni identiteti koji su uvek vezani za prošlo iskustvo. Nova politička kultura menja obrasce opažanja, kriterije procene racionalnosti, a sve to je povezano sa pamćenjem. Samoviđenje pojedinaca i grupa je relaciono i nezamislivo je bez odnosa prema prošlosti. „Ko ne želi da govori o istoriji, treba da ćuti o političkoj kulturi“ upozorio je Karl Rohe (Rohe), politikolog iz Esena. Različito političko pamćenje posreduje različite vrednosti i interese. To važi i za titoizam. Za vreme Hladnog rata Zapad je imao uglavnom pozitivan stav prema titoizmu kao virusu koji može podstaći ostale socijalističke države da se odvoje od Moskve. Nakon iščezavanja lagera nestala je ova potreba, pa bi danas isticanje titoizma bilo rehabilitacija levice. Pad Zida i nestanak evropskog socijalizma kao realnog ideološkog protivnika uneli su i u integraciju Zapadne Evrope nesigurnost koja je iziskivala pojačanu potragu za novim zajedničkim evroatlantskim pamćenjem. Najpre je trebalo definisati obavezne zajedničke vrednosti EU, a onda odrediti koliko je evrocentrizma u pamćenju potrebno za njihovo održavanje. Globalna promena političke paradigme tražila je i osavremenjavanje prošlosti. Sa slomom evropskog socijalizma budućnost je poprilično izgubila od društvenointegrativne moći, dok je prošlost postajala sve važnija u formiranju identiteta. Uopšteno govoreći, kolektivni identiteti traže kako zajednički cilj u budućnosti, tako i zajednički oslonac 19

Todor Kuljić

u prošlosti. Krize neoliberalizma potresaju i viziju budućnosti EU. Zato EU pojačano traži neoliberalno zajedničko kolektivno pamćenje koje će ojačati vezu između članica: zajednički simboli, udžbenici, komemoracije. Koliko je to realno? Evropesimista Toni Džad (Judge) je napisao knjigu „Velika iluzija Evropa“ u kojoj je izrazio sumnju u čvršće jedinstvo Evrope upravo zbog nemogućnosti usklađivanja različitih prošlosti njenih članica. Uprkos tome, evropska utopija mira nastala je iz iskustva oba svetska rata. Zbog toga je anesteziranje sećanja na traumatsku istoriju bilo u samom začetku ujedinjavanja Ervope. Bilo je to još na početku Hladnog rata koji je, kao tvrdi anglista iz Konstance Alajda Asman, bio ledeno doba sećanja. Tada je i u Jugoslaviji bilo zamrznuto nacionalističko pamćenje. Posle pada Zida EU je počela pojačano da traži identitet u prošlosti, a nacionalno pamćenje i sećanje eksplozivno je odmrznuto kod poslesocijalističkih zemalja. Izvornu tačku vlastite integrativne prošlosti EU je našla u Holokaustu. Holokaust je u Štokholmu 2000. proglašen za transnacionalno središte evropske zajednice sećanja, a 27 januar za Dan Holokausta Holocaust Memorial Day. Sećanje na Holokaust, na zajednički negativni osnivački mit, prošireno je 2005. u UN u Dan protiv mržnje i netolerancije u celom svetu. Ovaj datum postao je univerzalna moralna ikona pamćenja, ali je izgubio istorijsku osobenost jer se kao simbol opšteg stradanja udaljio od konkretnog iskustva Aušvica. Pa ipak, usaglašavanje sećanja preko ovoga datuma još uvek ne teče ravnomerno. Posle pada Zida provala sećanja se u Zapadnoj Evropi vratila Holokaustu, dok je u istočnoevropskim zemljama negativno mesto sećanja postao Gulag kao simbol sovjetske represije i nadzora lagera. Ali i unutar ove grube podele postoje važne nijanse. U evropskoj kulturi sećanja postoje centri i periferije. U središtima je sećanje centrirano oko upadljivih metafora Holokaust i Gulag, tj. oko fašizma i socijalizma. Selekciju i obradu prošlosti nameće EU, ali i domaće elite kada biraju sadržaje iz prošlosti koji su korisni kod osmišljavanja nacije i kapitalizma. Uprkos planskim naporima, unutar Evrope ključna negativna sećanja na fašizam i 20

SEĆANJE NA TITOIZAM

socijalizam su asimetrično razdeljena. Premda je Gulag proglašen zločinom istog ranga kao i holokaust, poricanje Holokausta je kažnjivo, ali se još uvek ne kažnjava poricanje gulaga i sovjetskih zločina. Da li stoga što je nacistički teror bio pretežno okrenut ka tuđim narodima, dok je nasilje komunista bilo upereno pretežno protiv pripadnika vlastitog naroda? Ne, jer da je tako, ne bi asimetrija sećanja na socijalizam bila vidljiva i unutar Istočne Evrope. Istoričar iz Lajpciga Stefan Trebst je ovde razgraničio četiri zone različitog sećanja na socijalizam. U baltičkim državama, Hrvatskoj i u Slovačkoj prevladava jasna antikomunistička i antisovjetska saglasnost, u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj i Ukrajini preteže kontroverzna obrada prošlosti, a u Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Makedoniji i Albaniji na delu je ambivalentnost ili ravnodušnost prema komunističkoj prošlosti. U Rusiji, Belorusiji i Moldaviji sećanje na socijalizam je najpozitivnije jer je na delu visoki kontinuitet elita i misaonih tradicija (Troebst 2010: 35). Provizornu Trebstovu podelu trebalo bi dopuniti. U novim balkanskim državama sećanje na socijalizam je ipak specifičnije jer je nestali titoizam stajao izvan lagera. Sećanje jeste, doduše, odmah postalo antikomunističko i antijugoslovensko, ali se krivica svaljuje na domaće komuniste internacionaliste, na bivše bratske nacije i na Jugoslovene, a ne na „sovjetske okupatore“. I ovde je odmah postala upadljiva asimetrija između sećanja na žrtve i zaborava dželata. Tito je kod svih nacionalista i antikomunista proglašen za dželata, ali priznate žrtve titoizma 1990-ih nisu postali oni koji su to odista u najvećoj meri i bili (logorisani informbirovci), nego su kao ključne žrtve iskrsli likvidirani kvislinzi i hapšeni nacionalisti. Ovaj proces revizije je ipak za vreme Slobodana Miloševića u Srbiji tekao sporije. Svuda su nacionalisti na vlasti, ali i ne manje nacionalistički usmerena opozicija, krojili vlastitu asimetriju u novom službenom sećanju koja se nije podudarala sa realnim stradalnicima od titoizma. Pa ipak, Zapadna Evropa nije prihvatila provalu sećanja na žrtve nestalog socijalizma, već su ove dospele u centar nacionalnog pamćenja samo kod bivših članica lagera. Ovde je kultivizacija vlastitog statusa žtve tekla u znaku antikomunizma i antisovjetizma, što najbolje pokazuju novi antikomunistički muzeji. Zbog upadljive asimetrije 21

Todor Kuljić

u sećanju, A. Asman čak tvrdi da su Holokaust i Gulag danas dva napeta žarišta sećanja koja sprečavaju stvaranje jedinstvene evropske kulture sećanja. Za razliku od istoka Evrope, gde je aktuelno antikomunističko pamćenje nadmoćno nad antifašizmom, na zapadu prevladava vrelo pamćenje nacizma i hladno pamćenje komunizma (Assmann 2009). Istu asimetriju je Čarls Majer (Maier), direktor Centra za evropske studije na Harvardu, uporedio sa analognom pojavom u nuklearnoj fizici. Dok vrelo pamćenje nacizma ima, nalik plutonijumu, dugo poluvreme raspada u istoriji, dotle hladno pamćenje komunizma ima, slično tricijumu, kraće poluvreme (Maier 2001). U bivšim zemljama sovjetskog lagera situacija je obrnuta. Ovde obnovljeni nacionalizmi ne mare mnogo za antifašizam jer ga smatraju službenom ideologijom komunista. I na Balkanu je danas odnos hladnog i vrelog sećanja bliži istočnoevropskom obrascu jer je normalizovani nacionalizam bliži anti-antifašizmu nego antifašizmu. Zbog srodnosti i sprege nacionalizma i fašizma, u Jugoslaviji nije bilo antifašizma u građanskom ratu, niti ga ima na predizbornim mitinzima od početka 1990-ih. Daleko upadljivi su bili antikomunizam, antijugoboljševizam, antiustaštvo, antičetništvo i antiturcizam. Svuda je na prostoru bivše Jugoslavije rat ohladio antifašizam, a u sklopu proključalog šovinizma i antikomunizma je antifašizam predstavljan kao izdaja. Poslesocijalistički antikomunizam nije isticao prosovjetske žrtve sa Golog otoka nego druge žrtve titoističke represije, nacionaliste i kvislinge. Nije se smelo dozvoliti da se relativišu nacionalne žrtve, pa zato sećanje na stradanje mahom komunista na Golom otoku i nije emocionalizovano niti politički instrumentalizovano. Informbirovci nisu viktimizovani zato što su izraziti prioritet imali stradalnici iz vlastite nacije. Između ostalog i ova okolnost iskrivljava realno sećanje na tamne strane titoizma. Slično Balkanu, ni u današnjoj Rusiji simboli sećanja nisu Holokaust ni Gulag. Paradoksalno je da Rusi, oslobodioci Aušvica, ne obeležavaju 27. januar, nego 9. maj. Rusi ne obeležavaju uništenje holokausta, simbola masovnog uništavanja Jevreja, nego konačnu pobedu Crvene Armije nad fašizmom. Ali i ovde dolazi do nacionalizovanja prošlosti jer su ruske žrtve potisnule žrtve SSSR-a. Naravno da EU nije kadra da nametne Dan Holokausta kao centar sećanja Rusiji, ali na to može da prisili manje 22

SEĆANJE NA TITOIZAM

evropske zemlje. Danas u Evropi ključni praznici i mesta sećanja pokazuju unutrašnji odnos političkih snaga, ali i spoljnopolitičku samostalnost države. Na neki način hegemona slika titoizma pokazuje iste sklopove na prostoru bivše Jugoslavije.

Lično sećanje i kolektivno pamćenje Da bi se objasnila veza između pomenutih globalnih i ličnih izmena sadržaja i kulture pamćenja treba nešto reći i o prirodi sećanja. Najpre treba pomenuti neke neurofiziološke komponente sećanja koje ne smemo nikada smetnuti s uma da ne bi skliznuli u sociologizam. Pre svega treba istaći da je svako sećanje refleksivno. Sećati se nečega znači uvek sećati se i sebe. Sećati se Tita znači sećati se svog odnosa prema Titu: ne samo gde sam i kada video Tita, nego i kako se danas odnosim prema vrednostima titoizma. Naredna crta sećanja jeste da je ono uvek selektivno zato što je u njega ugrađen identitet sećaša. Uglavnom se sećamo onoga što odgovara našem samoviđenju, a zaboravljamo neželjeno. Drugim rečima, treba uvek imati na umu dva aspekta sećanja: kognitivni i pragmatični. Prvi je povezan sa znatiželjom, a drugi sa težnjom za političkom korektnošću. U prvom slučaju zanima me koliko se puta Tito ženio, a kod drugog mi je važnije da više znam o njegovim zločinima. Korisno sećanje podrazumeva stalni rad na sećanju. To je permanentno rekonstruisanje sećanja zbog lakše upotrebe. Da bi se to postiglo, sećanje prožima mašta koja uvek pripisuje. Još se Aristotel zapitao da li nam je u pamćenju ostala sama stvar, ili afekat koju je stvar izazvala? Da li se sećamo konkretne stvari, ili možda našeg osećanja kao njenog odraza ili našeg pripisivanja? Da li se sećam Tita zato što mi je zagonetan kao ličnost, ili mi je on potreban kao vrednosni orijentir, da bih, određujući se prema njemu, jasnije istakao vlastiti politički identitet. Upravo stoga glavno pitanje identiteta i jeste: „U kojoj istoriji vidim sebe kao deo“ (Mac Intyre)? Međutim, istorija svakog pojedinca je zapletena u istorije mnogih drugih, a mreža različitih kombinacija iskustva i očekivanja je mreža različitih sećanja. Osim toga, sećanje nije dinamično samo otuda što zavisi od konteksta sećanja, nego i zato što sam identitet sećaša nije 23

Todor Kuljić

statičan, nego je otvoren i nezavršeni proces. Šopenhauerovski rečeno, svet koga se sećam je moja predstava. Zato i postoji naročita poetika sećanja u kojoj važnu ulogu ima montaža. Vreme u kom se sećamo spaja se sa vremenom kog se sećamo. U tom procesu lična prošlost se u vrednosnom pogledu saobražava sadašnjim poželjnim obrascima. Na taj način formira se prilagođeno konformističko društvenokorektno sećanje. Od njega se razlikuje nostalgično sećanje po tome što izgubljenu bit traži u prošlom. Obe vrste sećanja mogu biti vrlo ubedljive, iako ubedljivo nije nužno istinito (K. Popper), ali jeste važnije od istinitog, jer ovo drugo može biti neprijatno (Marjanović, R. 2010: 18). Na drugoj strani stoje istoričari ubeđeni da su kadri da hladnu sliku prošlosti razdvoje od prinudne kolektivne svesti, pragmatičnog društvenokorektnog sećanja i od emotivne nostalgije. To, međutim, nije nimalo lako, zato što istorija nije eklektički skup selektivnih proverljivih dokaza iz arhiva koji su organizovani u politički korektnu naraciju. Istorija je više od toga – univerzalna kulturna praksa koja se bavi osavremenjavanjem prošlosti koje se sećamo (J. Ruesen). A istorijska svest je duhovna aktivnost kojom se smisaono povezuje tumačenje prošlosti, razumevanje sadašnjice i iščekivanje od budućnost. Pamćenje je večna sadašnjica, lapidarno je zapazio Pjer Nora. Prošlo jeste, zapravo, sadašnje, zato što je aktivno i time stvarno. Na neki način uvek stojimo u „krivici“ prošlosti, jer su nam potrebna sećanja i tradicije da bi sebe definisali. Zato sećanja i jesu važne kopče sa sadašnjicom. Ova tumače, objašnjavaju, sređuju i definišu današnje, ali ga i pravdaju. Međutim, sva minula zbivanja ne pretvaraju se spontano u sećanja. Samo se neka održavaju u sećanju zbog kolektivne potrebe za stvaranjem smisla. Sama potreba koja bira prošlo jeste deo realne sadašnjice. Kolektivni identiteti pogotovo počivaju na izabranom zajedničkom sećanju i na složnom zajedničkom zaboravu. U politici se celina prošlosti uvek rasparčava, a novokonstruisana celina centrira se oko simboličkih figura iz prošlosti za koju se vežu sećanja. Ranije je to bila stilizovana biografija Tita, sedam neprijateljskih ofanziva ili su to bili periodi između kongresa SKJ. Komunisti su svojevremeno tumačili sadašnjicu svoje vlasti ne samo preko zajedničkog razumevanja prošlosti, nego i preko dekretiranja njenih ključnih delova. Tek su 24

SEĆANJE NA TITOIZAM

sa promenom vlasti promenjeni graničnici koji odeljuju prošlost, pa se pamćenje opet iznova oblikuje oko novih simbola kao što su kralj Tomislav, Stjepan Radić, Alojzije Stepinac, Domovinski rat, Dejtonski mir, vlast Sl. Miloševića itd. Simboli su često mitizirani, a periodizacije neretko konstruisane. Zašto? Zato što se ne radi samo o planski dramatizovanim naracijama, niti o zgodnim ritualnim simboličnim delanjima koja stvaraju kognitivne obrasce mišljenja i pravdanja. Više od toga, pomenute konstrukcije prošlosti tvore emotivne veze i mobilizacijske sadržaje za formiranje i stabilizovanje kolektivnog identiteta. Međutim, ni ovaj proces nije konačan niti je podjednako uticajan kod svih pojedinaca i grupa. Isti muzej ne doživljavaju svi posetioci na isti način. Dokazni materijal mesta sećanja nije podjednako uverljiv raznim pojedincima, grupama i generacijama. Čak i kada se postavka ne menja, muzejski eksponati u Kući cveća jesu višeznačni, jer im smisao menja samo vreme uvek iznova, i to ne samo u aktu pojedinačnog, nego i kolektivnog sećanja. Da bi se ove višesmislenosti bar malo razjasnile treba uvek razlikovati izvorni i naknadni smisao predmeta sećanja. Kuća cveća je do 1990-te služila integraciji socijalizma i Jugoslavije, a nakon toga uglavnom zadovoljava znatiželju radoznalih turista. Da li to znači da izmena funkcije prošlosti u potpunosti relativizuje njen smisao? Ne. Uprkos snažnim promenama periodizacija, svako organizovano pamćenje pretenduje na određenu vernost prošlom i samim tim potvrđuje prošlom objektivni karakter. Uostalom, kolektivno pamćenje nije isto što i gola fikcija. Ni nova poslesocijalistička slika titoizma nije prazna izmišljotina. U njoj treba pažljivo razdvajati realno od konstruisanog. Kod toga treba imati na umu da su pamćenje i sećanje višeznačni, kako je upozorio M. Čaki, istoričar iz Graca. Naime, sećanje ne samo što dinamizuje mesto iz prošlosti, nego ga i konstruiše (Csáky 2004). Samo se u sadašnjici možemo sećati i zaboravljati. Slična je i ocena francuskog filozofa Pola Rikera da je istorija stvaralačka „refiguracija vremena“. To znači da kada se sećamo Tita, onda u njega učitavamo današnje smislove, jer nismo uvek kadri, a ni spremni da ga razumevamo duhom njegovog doba. Ova okolnost je donekle razumljiva, ali se često zaboravlja. A kada je smetnemo s uma, 25

Todor Kuljić

lako se prepuštamo iluziji da je naša slika prošlosti uvek objektivnija od prethodne. To naravno nije uvek slučaj. Hobsbaum je upozorio da su današnje slike Francuske revolucije pristrasnije od predstava o ovom događaju koje su nastale početkom 19. veka. Zbog prinude politički korektnog sećanja, a koje uvek u sebi sadrži osobenu master narrative, menjaju se i narativne rekonstrukcije. Ne radi se samo o tome da je u socijalizmu Tito pozitivno vrednovan kao autohtoni oslobodilac, a da je danas u raznim nacionalističkim chronique scandaleuse negativno obojen kao ubačeni agent. Menja se i sama dramaturgija priče. Naracija se uvek saobražava prohodnom žanru u izlaganju prošlosti: od epa i ditiramba o Titu za vreme njegovog života do slike titoizma kao smišljenog zatiranja nacionalnog u publicistici i istoriografiji koja se danas kroji po obrascima kriminalnog romana. Pohvala Tita traži epopeju, a za kriminalizaciju Broza pogodnija je naracija krimića. Poslednjih decenija ovom trendu nije odolela ni metodologija akademske istoriografije. Promenila se srazmera između kritike izvora i naracije. Izvori se i dalje tumače, ali su više nego ranije podređeni naraciji. Naracija je danas aktuelnija zbog potrebe novih poslesocijalističkih država za novom prošlošću. Nova konstrukcija ne može bez mita i metafora. Konzervativcima i nacionalistima prošlost je važnije integrativno sredstvo nego levičarima i internacionalistima koji su isticali klasne sukobe. Otuda danas ima više izmišljanja nego otkrivanja prošlosti. Naravno da se u istorijskoj nauci retko radi o čistoj izmišljotini, češće se stare činjenice na novi način uokviruju i osmišljavaju. Pri tome se neželjena prošlost na naročit način emocionalizuje. Pa tako ni današnja akademska antititoistička slika prošlosti nije gola izmišljotina, nego je više reč o novom uokviravanju poznatog, koje prati novi diskurzivni okvir i nova naracija. Već time je jasno da se nove vrednosti i novi interesi ne ogledaju samo u novom vrednovanju titoizma, nego se mogu čitati i iz njegovog drugačijeg narativnog strukturisanja. Da raznovrsno organizovana svraćanja i upadi u prošlost ne pravdaju društvene promene, njihova naracija ne bi zasluživala veliku pažnju. Ali, pošto im je uloga aktivna, to nije dovoljno reći da se prošlost koristi u svetloj ili u mračnoj verziji. Postoje i sive nijanse, pa treba 26

SEĆANJE NA TITOIZAM

dodati da, pored uprošćenih, opstaju i višeslojne verzije. Ove druge su naravno u manjini, jer što je prošlost uprošćenija, to se lakše koristi. Različite upotrebe prošlosti su važne poluge promene. Još više od toga, faktor „istorija“ je od središnjeg značaja za svaku političku kulturu. Zato promena sistema i svladavanje prošlosti i jesu nerazdvojivi procesi. Politika sa prošlošću je aktivna komponenta delanja koje je u službi transformacije sistema, a istorijske slike su obrasci tumačenja prošlosti koji jasno ukazuju na poželjne vrednosti sadašnjice. Ako se, uz rečeno, ima na umu da slike prošlosti osiguravaju osećaje pripadnosti i kolektivne identitete, tj. samoopise pojedinaca i grupa, lakše je shvatiti koliko važnu i aktivnu društvenointegrativnu ulogu ima istorijska samosvest. Ova zapravo markira istorijski horizont vrednosti unutar kog se odvija političko delanje, kojoj je prošlost potrebna kao naročito važna pozadina. Sećanje nas ne vodi u prošlost, nego donosi prošlost u sadašnjicu. Ako je pomenuto bar delom tačno, da li onda u kritici politike sa prošlošću treba jednostavno aktuelnu sliku prošlosti proglasiti za prolaznu izmišljotinu koja ne zaslužuje naučnu kritiku? Nipošto. Svladati prošlost ne znači okretati glavu od nje kao od prazne fikcije. Jer onda se ostaje slep i za sadašnjicu. Svladati prošlost znači nešto drugo. Prošlost treba poznavati, ali ne dozvoliti da nas zarobi tako što ćemo u njoj uvek tražiti uputstva za sadašnjicu, ili tako što ćemo iz slike prošlosti uvek čitati sadašnjicu. Ponajmanje svladati prošlost znači prihvatiti konformističko i politički korektno mišljenje o prošlosti. Treba diferencirano i višeslojno uočiti senke prošlosti i markirati ih da se ne bi ponovile. Ali ne treba zaboraviti ni korisne strane iste prošlosti. Svaka sadašnjica je kumulativna nadogradnja, a ne apsolutni novi početak. Zato, samo ako se na diferenciran način sećamo prošlog, kom smo odmereno ocenili značaj, može sećanje kao samorazumljiva praksa biti konstruktivni deo kolektivne svesti. Prošlost se, dakle, ne može svladati nekritičkim slavljenjem, ali ni nihilističkim demonizovanjem. To važi i za procenu socijalističke prošlosti koja je takođe stepenik ka sadašnjosti. Kao priprema sadašnjice, titoizam nije ni mračna ni svetla, nego slojevita prošlost. Diferenciran pristup prošlosti zahteva dosta kritičnosti prema raznim prividima. Nikada se ne sme zaboraviti da sećanje nije statično, 27

Todor Kuljić

nego da je dinamičan proces koji aktuelizuje razne sadržaje pamćenja. Aktuelizacija zavisi od konkretnih okolnosti koje menjaju i pamćenje kao skup selektivnih sadržaja. Pojedinci svesno i nesvesno domišljaju prošlost, grupe istu planski prekrajaju. Ako je zbog prirode moždane aktivnosti, uprkos iskrenoj nameri, nemoguće potpuno autentično prikazivanje prošlog, onda je od raznih grupnih pamćenja još manje moguće očekivati približno verno reprodukovanje prošlog. Zato aktuelizaciji uskladištenih sadržaja iz prošlosti treba prilaziti kritički. Nema uspešnog pamćenja i sećanja bez razumevanje društvenih uslova u kojima se pojedinac seća, ali ni bez prepoznavanje grupe koja bira i montira sadržaje pamćenja. Međutim, gornju tvrdnju ne treba shvatati kruto, sociologistički. Kao i druga, i politička sećanja slabe i spontano. Simboli slabe ne samo onda kada sa prevratom u društvu prestaju da funkcionalno izražavaju poželjne vrednosti, nego i onda kada lagano i spontano tonu u zaboravu. Dakle, ne iščezavaju samo pod pritiskom službene kulture sećanja, nego i pod uticajem neslužbenih potreba. U obliku proste formule moglo bi se reći da nove generacije pamte nove sadržaje. Reč je o korisnom zaboravu koji sprečava blokiranje sistema usled gomilanja utisaka o ranijim iskustvima. Zaborav je nužan da bi se uspešnije i slobodnije suočili sa novim situacijama koje treba rešavati, a u kojima bi nas ranije vrednosti sputavale. Što je više novih obaveštenja, to se lakše zaboravlja. Dakle, sećanje nije samo zahvat u prošlo, nego je, kako je zapazio bilefeldski sociolog Niklas Luman (Luhmann), uvek i preispitivanje onih momenata smisla koji su sučeljeni u prostoru i vremenu. Zato treba naći onaj simbol iz prošlosti (npr. spomenik), koji će, kao tvorac smisla, izdržati konkurenciju sa savremenim političkim simbolima. Da li su u tom smislu nacionalni simboli uvek upotrebljivi? Zašto su u 21. veku socijalni simboli manje aktuelni nego što su bili u 20 veku? Nakon sloma evropskog socijalizma izmenjeni su simboli svuda gde mogu uticati na građane ili poremetiti proces stabilizovanja novih vrednosti. Na početku je dovoljno iz složene mreže simbola pomenuti samo najočiglednije koji su svima vidljivi na dizajnu novčanica, a koji se podudaraju sa evolucijom vrednosti u 28

SEĆANJE NA TITOIZAM

udžbenicima istorije. Premda banalan, dizajn novca je važan simbol poželjnih vrednosti. U Jugoslaviji su već 1946. na novčanice postavljeni rudar, drvoseča i partizan u uniformi. Sa modernizacijom se od polovine 1950-ih na dizajnu probijaju kombajn, Dubrovnik, radnik sa zaštitnim radnim naočarima i fabrika. Od kraja 1970-ih još više se osavremenjava simbolika. Motivi su brodogradnja i N. Tesla, ali udarnik Alija Sirotanović i monumentalni spomenici NOB-u i dalje ostaju važni klasni simboli. Novčanica od 5 000 dinara, koja je puštena u opticaj 1985, imala je na aversu Tita kao simbol jedinstva, a na reversu Jajce kao znamen bratstva. Bili su to poslednji simboli integracije SFRJ. Već početkom 1990-ih stiže dekomunizacija i retradicionalizacija. U SR Jugoslaviji iskazuju ih novčanice sa likom Karađorđa, kneza Miloša, Njegoša, V. Karadžića, Dositeja, Tesle, I. Andrića na aversu, dok su na poleđini novčanica Skupština SRJ, manastiri Hopovo, Vraćevšnica, Cetinjski manastir, konak Kneza Miloša, Crkva i konak Karađorđa, Narodna biblioteka Srbije i Kapetan Mišino zdanje. Nakon 2000-te ovaj simbolički dizajn je u Srbiji pojačan likovima Slobodana Jovanovića i Đorđa Vajferta i hologramom Svetog Đorđa. Slična simbolizacija vidljiva je i u Hrvatskoj. Na aversu novčanica su K. Frankopan, N. Zrinjski, J. Jelačić, I. Mažuranić, S. Radić, A. Starčević, kralj Tomislav, a na reversu Varaždinska tvrđava, Knežev dvor u Dubrovniku i Dioklecijanova palata u Splitu. Dizajn Evra je takođe u vrednosnom pogledu rečit. Inspirisan je temom, arhitektonskim stilovima i elementima sedam razdoblja evropske kulturne istorije. Na aversu novčanica su prozori i portali kao simbol duha otvorenosti i saradnje u Europi. Njih dopunjavaju mostovi na reversu novčanica kao metafora bliske suradnje i komunikacije između naroda Evrope. Svi crteži su izmišljeni da bi bila sačuvana neutralnost i ravnopravnost članica Evropske unije. Aktuelna simbolika Evra samo je jedan pokušaj evropeizacije i doterivanja u korak vrednosti. Otpori se i dalje održavaju u raznim slikama prošlosti. Mostovi i otvoreni prozori kao simboli Evrope kose se sa manastirima i očevima nacije na novčanicama koje su izvan EU. Dok nacionalne države grade sliku slavne nacionalne prošlosti, dotle je cilj EU drugačiji. Treba umiriti borbene prošlosti koje mogu podstaći konflikte u sadašnjici. 29

Todor Kuljić

To, međutim, nije nimalo lako. Neoliberalizam se trudi da kontroliše prošlost, premda ne uspeva uvek u tome. Lokalni nacionalni menadžmenti sećanja primetni su svuda kod komercijalizovanja sećanja na progone vlastitoga naroda i genocida nad njim, što globalnom neoliberalizmu EU u potpunosti ne odgovara. Katkad uska nacionalna politika sećanja prelazi u policiju sećanja, tj. u nametanje i propisivanje načina sećanja. Pri tome se imperativi sećanja Beograda i Zagreba ne podudaraju sa preporukama Brisela. Dok je multinacionalnom kapitalu potreban mir, dotle zavađene prošlosti, umesto da mire, šire političko bojište. U areni istorije sukobljavaju se medijske slike prošlosti suseda, a digitalno posredovana prošlost služi za podsticanje međunacionalnih sukoba. U građanskom ratu sećanja akteri se služe umešno doteranim i izmišljenim prošlostima koje su prilagođene političkom tržištu. Prošlo se lako ne zaboravlja zato što se insceniranjem neželjenog prošlog uspešno nameću aktuelne ideologije i vrednosti. I možda još više, kultura sećanja se katkad prožima sa religijom pamćenja. Drugim rečima, slobodno pojedinačno sećanje stoji pod snažnim uplivom oktroisanog državnog pamćenja koje se iskazuje ili u okviru nacionalističkog ili unutar transnacionalnog antitotalitarnog istorijskog narativa EU. Na delu je translatio fabulae prošlosti. Menja se i sužava perspektiva: sa socijalnog i internacionalnog pogled se centrira na proceduralno i nacionalno težište. Naknadno učitavanje neoliberalnog i konzervativnog smisla u prošlost socijalizma i premeravanje titoizma proceduralnim i nacionalnim aršinima jeste iskušenje koje se da razumeti, ali ne i naučno opravdati. Ne samo što se time stvara novi sloj iskrivljenog sećanja, već u novom haosu pamćenja malo ko uočava da je nacionalno uvek u opasnosti da postane nacionalističko, onda kada se nacija seća samo svojih žrtava. Ta opasnost se bitno smanjuje tek kada se žrtve nasilja vlastite grupe unesu u vlastiti identitet. Ovu drugu, refleksivnu kulturu sećanja podjednako ugrožavaju martirološka i slavna prošlost. Obe grade konfliktne identitete koji ne mire, nego razgraničavaju. Uprkos vidljivoj konfliktnosti koju nosi, duboka, žrtvena i slavna prošlost ne napušta se, i to zato što je upravo ona uslov stvaranje nacionalne države. Što je nesigurnija nacionalna državnost, to je grčevitije onaučavanje njene herojske prošlosti. 30

SEĆANJE NA TITOIZAM

Kanonski oblik ovog nastojanja su različiti savremeni hrvatski oslobodilački politički mitovi koji se kroje zboga straha od obnove Jugoslavije. Istini za volju, i jugoslovenski komunisti su monumentalizovali partijsku i borbenu prošlost. Iako su je nametali dekretom, ipak nisu svraćali toliko duboko u istoriju kao nacionalisti. I jedni i drugi imaju istoričare koji grade panoramu junaka koji štite naciju i partiju spolja i iznutra. Ne manje od junaka, za nacionalnu i za partijsku istoriju važna je vizija neprijatelja. Ali neprijatelji se razlikuju. Ne samo što danas više nisu upotrebljivi neprijatelji koje su koristili titoisti, nego su, neprijatelji komunista, kapitalisti i šovinisti, danas pretvoreni u vredne preduzetnike i istinske patriote. A bivši pozitivni junaci, komunisti i antifašisti, diktatom su prevrednovani i uklopljeni u novu mračnu sliku socijalizma. Rezultat je bešavni narativ o opštem komunističkom teroru, lišen nijansi. Došlo je do izvrtanja sećanja, pa je obrada diktature pretvorena u diktat obrade.

Pojam titoizam i osnove istraživačkog pristupa Titoizam jeste oznaka za jugoslovensku verziju socijalizma u istom smislu u kom su staljinizam i maoizam sinonimi sovjetskog i kineskog socijalizma. Eponim (naziv nastao prema imenu neke osobe) titoizam pojavio se nakon sukoba Informbiroa i KPJ 1948. godine gotovo istovremeno u istočnoj i zapadnoj štampi, ali u Jugoslaviji nije korišćen (Ravlić 2005: 106). Na Istoku se ovaj izraz jedno vreme koristio u značenju revizionizma i izdaje komunizma, a na Zapadu u smislu manje represivnog socijalizma ili mekog totalitarizma. Sam Tito se ograđivao od titoizma, jer je bio svestan da su frakcionaštvo, trockizam i revizionizam najveći gresi komuniste, pa se trudio da ne naruši idejnu homogenost marksizma: „Titoizam kao posebni ideološki pravac ne postoji zbog toga što mi nismo donijeli ništa novog u nauci marksizma-lenjinizma. Radi se samo o tome da smo mi uspjeli najpravilnije primeniti tu nauku. Pošto nema ničeg novog, nema ni pravca“ (Cit. prema Dedijer 1984: 610). Uprkos Titovom odbijanju, eponim titoizam stekao je međunarodno i trajno značenje. Zagrebački politolog S. 31

Todor Kuljić

Ravlić tvrdi da ga navode najznačajniji eponimski rečnici i leksikoni (Ravlić 2005). Evo nekoliko odredbi. „Titoizam je pravac komunizma koji teži samoupravljanju i decentralizaciji unutar države i pravu svake države na vlastiti put u socijalizam“ (http:// wissen.spiegel.de/wissen/ dokument/dokument.html?id=544543 29&suchbegriff=Titoismus&top=Lexikon). „Titoizam je politika i praksa Jugoslavije pod maršalom Titom, tj. nacionalni socijalizam nezavisan od lagera, a naročito od Moskve „(Webster’s New World College Dictionary http://www.yourdictionary.com/about/ Websters-New-World-College-Dictionary.html). „To je oblik komunizma vezan za Tita a koji karakteriše odbrana nacionalnih interesa od sovjetske vlasti“ (Random House Unabridged Dictionary, Copyright 1997, by Random House, Inc., on Infoplease. http://dictionary.infoplease.com/titoism). Titoist je i danas sinonim komuniste nezavisnog od Moskve. Prikazujući različite odredbe, S. Ravlić s razlogom zaključuje da je „titoizam postao stručni termin i potpun eponim jer je izrazio posebnost fenomena, a personaliziranjem nije zastirao njegovu bit“ (Ravlić 2005: 108). Ali, nije reč samo o markantnom eponimu, nego su se uz njega pojavile i slične nove izvedenice, koje je uočio američki slavista Danko Šipka istražujući leksičke promene s kraja 20. veka: brozan, brozinac, brozist, brozista, brozizam, brozoidan, brozolik, brozonostalgičar, brozotiranida, brozovac, brozovčić, brozovluk, brozovski, brozovština, okolotitićevac, postbrozni, postbrozovski, titić, titinski, titofilističar, titoidan, titoist, titoista, titoistički, titoizacija, titoiziran, titoizovan, titolesku, titolog, titomanijački, titoslavija, titovac (Šipka 2008). I pozitivne i negativne izvedenice centrirane oko Titovog imena podjednako svedoče o snažnom istorijskom tragu i neposustaloj aktuelnosti Tita kao simbola. U ovom radu eponim titoizam neće se koristiti samo zbog njegove raširene simbolizacije, nego i (1) zato što se jugoslovenski socijalizam razlikovao od lagerskih verzija razvijenog socijalizma, (2) zbog dominantne uloge Tita u državnom, partijskom i vojnom odlučivanju i (3) zbog stožerne integrativne uloge njegove harizme i kulta u pravdanju vlasti komunista i u održanju jedinstva višenacionalne države. Naravno da bi bilo pogrešno redukovati titoizam na Tita ili na njegove namere. Reč je o složenom, skoro pola 32

SEĆANJE NA TITOIZAM

stoleća dugom političkom režimu sa osobenom društvenom strukturom, složenom mrežom različitih grupnih interesa i višeslojnim konfliktnim potencijalom. Analiza titoizma bila bi svakako lakša da, pored (a) objektivne prošlosti, ne postoji i (b) simbolički rekonstruisana, i (c) ideologizovana prošlost. Kod prve verzije titoizam je složeni režim autoritarne modernizacije, u drugoj je isti eponim simbol raznih vrednosti (multietničkog mira, sigurnosti sirotinje, nezavisne države ili „protestantizovanog boljševizma“), a u trećoj je titoizam ideologizovan u neoliberalnom duhu i viđen kao „meki“ totalitarizam. Sam Tito viđen je kao komunistički ratni zločinac, totalitarni vladar, makijavelista, mirotvorac, ugledni državnik ili kao borac protiv eksploatacije. Različite prošlosti centrirane oko njegovog imena razlikuju se po stupnju upotrebljivosti. Drugim rečima, u svakom pamćenju titoizma prevladava saznajna, simbolična ili ideološka komponenta. Bilo bi pogrešno misliti da je danas najupotrebljivija objektivna slika prošlosti. Izmenjenom društvu potrebne su nove vrednosti i nova slika prošlosti kao simboli njegovog kontinuiteta u vremenu. Nema identiteta bez kontinuiteta. Zbog osiguranja kontinuiteta stara prošlost se zaboravlja ili se reakcentuje. Ako se titoizam još uvek ne može zaboraviti, može se preakcentovati. Antitotalitarnom neoliberalizmu potrebna je totalitarna slika titoizma. U tom sklopu je Tito, kao markantni lični simbol prošlosti, bio prvi na udaru potisnute istorije. Opšti je utisak da se autentična slika titoizma sve više gubi u magli raznih simbola, mitova i ideologija, jer istu prošlost nove grupe na razne načine osmišljavaju. Nepreglednu prošlost treba redukovati da bi sadašnjica postala preglednija. Raznovrsne instrumentalne redukcije obuhvataju idealizacije, simbolizacije i ideologizacije titoizma. U ovom prilogu biće razmotrene raznovrsne redukcije bliže prošlosti u meri u kojoj su povezane sa glavnim perspektivama u viđenju i objašnjenju titoizma danas. Pre toga treba još nešto reći o složenosti sećanja ove vrste.

Zašto se danas sećamo titoizma? Da bi se shvatilo zašto je titoizam još uvek neizbrisiv u kolektivnom pamćenju, trebalo bi najpre nešto reći o društvenoj 33

Todor Kuljić

strani vremena. Vreme je sled zbivanja koji se u ljudskoj svesti raspoznaje kao prošlost, sadašnjost i budućnost u nastanku i u prolaznosti stvari. Sadašnjost je tanka linija, granica između prošlosti koje više nema i još neprisutne budućnosti. Za sociologe, od N. Elijasa (Elias) do N. Lumana (Luhmann), vreme je komunikativni društveni simbol koji služi snalaženju u nepreglednoj složenosti toka zbivanja i u njenoj redukciji. Obično se razlikuje (1) fizičko, mehaničko ili spoljno vreme koje se meri satom, od (2) društvenog, doživljenog, subjektivnog unutrašnjeg vremena koje se uokvirava različitim smislom: rat, mir, kapitalizam, socijalizam. Razne vremenske periodizacije jesu nužan mehanizam redukcije složenosti zbivanja, ali i njihovog vrednovanja. Tako, titoizam nije samo fizičko doba između 1945. i 1990, koje se meri brojem obrtaja zemlje oko sunca, nego je i eponim kojim se iz šireg vremenskog toka u vrednosnom pogledu izdvaja jedno vreme sa karakterističnim idejnopolitičkim smislom. Dakle, nije reč samo o objektivnom, nego i o subjektivno omeđenom vremenskom razdoblju. Ako je, uz to, titoizam i proživljen, onda je subjektivizam ovog eponima još izrazitiji jer se prelama kroz različita konkretna iskustva. U kulturi sećanja je poznato da društveno vreme na razne načine regulišu vladajući krugovi: kalendarima, periodizacijama, datumima, selektivnim pamćenjem i zaboravom, srazmerom između radnog i slobodnog vremena i sl. Da regulacija vremena nije povezana sa moći, bila bi sociološki skoro ireleventna. a) Ali jeste, pa bi zato odnos društvenog vremena i moći trebalo nešto bliže razmotriti. Nadovezivanje na „zlatno doba“ iz prošlosti direktno pravda sadašnjicu, ali je na sličan način i rasterećuje distanciranjem od mračnih faza. U oba slučaja vreme je sredstvo za stvaranje društvenokorektnog samoopisa: „Ja sam svetosavski monarhist ili ja sam antikomunist“. Moderna semantika vremena sadrži različite perspektive koje koriste prošlost da bi kritikovale ili pravdale sadašnjicu. U tom smislu titoizam kao doba služi da se povuku nove razlike između prošlosti, sadašnjice i budućnosti. Bez uočavanja diskontinuiteta ne može se iskusiti vreme. Titoizam je važan kao Drugi neoliberalizma, ali i kao drugačije doba čije evociranje pomaže da se oštrije oseti protok vremena. Bez uspeha u razgraničavanju i u hijerarhizaciji 34

SEĆANJE NA TITOIZAM

vrednosnih razlika između „nedemokratskog titoizma“ i „savremene demokratije“ nema efikasne ideologizacije. Drugim rečima, posebni interesi ne mogu se uspešno predstaviti kao opšti bez nametanja mišljenja da je prošlost mračna, da je sadašnjica doduše naporna ali nužna faza, ali da nas čeka svetla budućnost. Verovatno će današnja slika titoizma trajati sve do pojave nove vizije budućnosti (drugačije od EU) kojoj će trebati nova slika prošlosti. Čak i činjenički ista slika prošlosti se u novom kontekstu drugačije čita i akcentuje. Dedijerova biografija Tita danas se čita i uokviruje drugačije nego 1950-ih ili 1980-ih godina. Kada se ova knjiga pojavila Tito je bio antistaljinistička zvezda, koga je primio i ostareli Čerčil (Churchill). Odmah nakon smrti njegov životni put postupno se počeo prikazivati kao avantura tvrdog boljševika, a danas se dodatno kriminalizuje kao putanja uspona doušnika Kominterne. Slični sadržaji prihvataju se i kontekstualizuju u sklopu iskustva raznih generacija, pa titoizam nije podjednako važan za sve generacije. Kao i drugi sadržaji prošlosti, tako se i slika titoizma uvek formira unutar odnosa između iskustva i očekivanja koja oblikuje i hegemona epohalna svest. U zajednici sećanja današnjih šezdesetogodišnjaka Tito je drugačije viđen nego kod tridesetogodišnjaka. Premda u ontološkom smislu prošlost više ne postoji, ipak se reprodukuje, ali na iskrivljen način. Ovde je važno zapaziti da današnja slika titoizma i Jugoslavije nije samo rezultat i odraz sadašnjice, nego je i uslov definisanja sadašnjice. Titoizam je kontrastna pozadina nužna za razlikovanje dobra i zla, poželjnog i nepoželjnog: „Kaži mi šta misliš o Titu, pa ću ti reći ko si“? b) Ali nije titoizam današnjim moćnicima važan samo zbog vrednosnog kontrasta, nego i zbog razgraničavanja sistema od okoline. Što je akutnija potreba za distanciranjem od titoizma preko negativnog sećanja, to postaje upadljivija razlika između sistema i okoline u vremenu. Sledeći minhenskog sociologa A. Nasehija (Nassehi) može se reći da je titoizam sredstvo za opis vremenske stukture savremenog kapitalizma. Ovo stoga što grupna potreba za smeštanjem u vremenu traži antitezu iz prošlosti koja bi je upadljivije markirala. Upravo zato što je opštepoznat, titoizam je pogodna negativna antiteza za smeštanje u vremenu, ali 35

Todor Kuljić

i za kontrastno ulepšavanje savremenog kapitalizma i nacionalizma. Retorički gledano, Tito kao simbol jeste zgodna šifra za pričanje priče. Jer kada bi se jugoslovenski socijalizam označio kao kardeljizam ili kao rankovićevština svakako bi bio manje upadljiva epizoda unutar šire vremenske celine. Zato se neće preterati ako se kaže da je kodiranje 20. veka na Balkanu nemoguće bez titoizma. Nije reč samo o sećanju na politiku kojoj je pečat dala snažna ličnost, nego i o političkoj manipulaciji sa istim sećanjima. Naime, sećanje na titoizam je ovremenjavanje politike, markiranje njene prepoznatljive vremenske dimenzije i time uključivanje upotrebljive prošlosti u ideologiju. Titoizam se ne može zaboraviti zato što je nužna negativna pozadina, bivša „tamnica“ novih „oslobođenih“ balkanskih država. Štaviše, vlast vodi svojevrsnu borbu protiv zaborava titoizma, jer joj ovaj eponim služi ne samo kao mračna antiteza, nego i kao mehanizam redukcije složenosti vremena. Nova periodizacija 20. veka obuhvata doba pre titoizma, za vreme titoizma i nakon sloma titoizma. Reč je o prekomunističkoj, komunističkoj i poslekomunističkoj epohi. Uprkos nastojanju da se prošlost zaboravi, svako fiksiranje novog nultog časa olakšava i pamćenje neautentične prošlosti. c) Skoro da bi ovo razgraničavanje bilo normalno da se pri tome spontano sećanje na prošlu politiku ne prilagođava manipulativno smišljenoj politici sa sećanjem. Željene vrednosti lakše se nameću relaciono u odnosu prema opštepoznatom simbolu. Politizacija se ne odvija samo posredstvom službenog pamćenja, nego je Tito regulator društvenog i ličnog sećanja. Za starije je graničnik društvenog vremena Titov sukob sa Staljinom („od kada smo se posvađali sa Rusima“), za sredovečne je to Titova sahrana („dok je još Tito bio živ“), dok mladi pamte eksplozivno rušenje Titovog kulta („od rušenja jednoumlja“). Još tešnje su novi antikomunistički lični identiteti vezani za antititoizam, pa su otuda jednako važni oslonci neoliberalizma, koliko je to i preimenovanje Bulevara revolucije u ulicu kralja Aleksandra u Beogradu. Meko pounutrašenje antititoizma preko savremene umetnosti važno je koliko i tvrdi zaborav brisanih Titovih ulica.

36

SEĆANJE NA TITOIZAM

d) Kakva god bila, predstava titoizma kao deo novog kolektivnog pamćenja čini prošlost preglednijom i slikovitijom, pa time i otvara mogućnost stvaranja i dopisivanja nadgeneracijskog kontinuiteta. Ovu ulogu reduktora nepreglednosti ne može obavljati bilo koji bledi segment prošlosti, nego samo upadljivi, tj. onaj koji je kadar da postane simbol vrednosti, pozitivnih ili negativnih podjednako. Funkcionalistički gledano, samo upadljiv simbol može uspešno redukovati prošlost i razdvojiti sistem od okoline u vremenu. U tom smislu nacizam je u nemačkoj istoriji upadljivo razdoblje, a staljinizam je to isto u prošlosti Rusije i bivših sovjetskih republika. Uloga markantnih razdoblja je složena. Ne radi se samo o tome što su ova korisna kod razgraničavanja sistema od okoline u vremenu, nego i o okolnosti da demokratski politički identitet jednoj državi može pružiti tek mogućnost rasprave oko valjanog tumačenja markantne prošlosti. U autoritarnom titoizmu ove rasprave skoro da su bile nemoguće. Ali ni današnje rasprave o prošlosti nisu manje isključive. Pa ipak, bez zauzimanja stava prema titoizmu teško je sadašnjicu locirati u širu vremensku celinu. Fiksiranje novog nultog časa, kojim se jedan sistem u vremenu razgraničava od okoline, moguće je tek preko suočavanja sa nekim markantnim razdobljem. Slika titoizma kao autoritarne prošlosti u tom pogledu vrlo je funkcionalna za demokratsko legitimisanje sadašnjice. Treba podsetiti na to da je tek suočavanje sa fašizmom pružilo istinski politički identitet SR Nemačkoj, najpre 1968, a zatim u Historikerstreit-u polovinom 1980-ih. Ni Bonska ni Berlinska republika ne mogu se pozicionirati u vremenu suočavanjem sa neupadljivim Adenauerovim (Adenauer), nego tek sa markantnim Hitlerovim (Hitler) razdobljem. Na sličan način se i kapitalizam novih balkanskih država uspešno pozicionira u vremenu tek oštrim razgraničavanjem od titoizma. Političko distanciranje odvija se po tvrdom antitotalitarnom obrascu: zbog totalitarne prošlosti sadašnjica je tegobna, ali nas zato čeka svetla budućnost EU. Naučno suočavanje sa prošlošću, međutim, mora biti slojevitije. Naime, samo dovoljno promišljena unutrašnja napetost između različitih prilaza titoizmu može danas biti znak zrelosti misli o društvu i osnova njene istorijske refleksije. A to znači i uključivanje sećanja običnog čoveka na svakodnevicu titoizma, jer je ovo sećanje bliže životu i realnosti, nego što je to 37

Todor Kuljić

politička debata koja se nužno vrti oko žrtava i dželata. Lako je uvideti da se u politici uvek stradanja planski moralizuju. Treba, međutim, dodati da su sećanje i moralizam običnog čoveka drugačiji od sećanja i moralizma političara. e) Na preglednost prošlosti bitno utiče način njenog izlaganja. U jezgru izlaganja je naracija (dramski strukturisana priča) koja svladava nelagodni nered, a napetost zbog neizvesnosti prevodi u razumljivi sklad u kom je sve jasno. I kod ličnog sećanja je prisutna pripovest koja uobličava sirovu masu iskustva. Ova kroji formu i stvara značenje na taj način što neke sadržaje iskustva ističe, a druge ispušta, povezuje zbivanja, ističe uzrok i posledicu i razdvaja pozitivne od negativnih junaka. Pri tome, kako je zapazio američki književnik T. Volf (T. Wollf ) naracija svakoga od nas pretvara u centralnu figuru u epskom putovanju u mrak ili u svetlost. Dramski organizovana naracija sređuje i ublažava iritirajuća kontingentna iskustva. Bolje se osećamo onda kada su nam stvari jasne, nego kada su nepoznate. A Tita ćemo jasnije shvatiti kao usrećitelja ili kao upropastitelja nego kao protivrečnu ličnost. Zašto? Zato što sećanje nema samo saznajnu ulogu, nego i kroji identitet preko raspoznavanja koherentnosti vlastitog ja u vremenu. Upravo stoga sećanje jeste još više sklono narativnom skladu. Mogu li se zamisliti današnji antititoisti koji bi se hvalili da su nekada bili titoisti? Nema takvih. Naprotiv, svako autobiografsko sećanje ističe doslednost. „Nikada nisam bio titoista, a ako sam formalno i bio član SKJ bio sam unutrašnji disident“, glasi obrazac koji osigurava političku postojanost. Novi identiteti nastaju novim razgraničavanjem. Autobiografsko se osmišljava preko prošlosti. Mnogi pojedinci u tranziciji definišu sebe u odnosu prema titoizmu (kao antititoiste), pa titoizam postaje autobiografski politički orijentir. Naročito je 1990-ih odnos prema nestalom titoizmu bio pozadinska vrednosna folija i posrednik u stvaranju smisla kao preduslova opštenja. Nije, naravno, dovoljno samo istaći markantni orijentir, nego važni simboli iz prošlosti stiču novi smisao tek ako se uverljivo integrišu u novu priču, tj. u izmenjenu naraciju. Nova priča o Titu sugerira i novu poruku o njegovom režimu. Naracije se 38

SEĆANJE NA TITOIZAM

mogu razlikovati prema obimu i stupnju prinude. Postoje grand narrative i sekvencijalne rekonstrukcije detalja. Različiti narativi uokviruju Tita. Hegemoni službeni grand narrative je antitotalitarni i antikomunistički. Razni uži sekvencijalni narativi grade se oko istrgnutih detalje iz prošlosti koji su na razne načine posredovani: filmom, pričama, muzejskim simbolima i sl. Zbog pragmatizma, rekonstruisane autobiografije pojedinaca često preuzimaju grand narrative iz hegemone kolektivne svesti. Uz nju opstaju i protestni, alternativni užegrupni i lični narativi. „Moja biografija ne počinje sa uvođenjem višepartijskog sistema“, jeste jedna vrsta protesta protiv konformističkog tumačenja prošlosti i vratolomne promene samoviđenja. Nakon sloma socijalizma otvorena je nova diferencijacija koja nameće osobeno dezavuisanje i diskriminaciju pojedinaca sa nedoteranom prošlošću (kao nacionalniih izdajnika ili kao boljševika). Akutno kolebanje ličnih i grupnih identiteta pokazuje vrednosnu nestabilnost društva. Sa propašću socijalizma napadnuto je samoviđenje mnogih. Pojedinci se grčevito brane, pa na pitanje „ko sam bio ja“ odgovaraju najčešće konformistički prihvatanjem novog samoviđenja koje opet traži novi kontinuitet, a to znači preradu prošlosti. U novoj situaciji valja ponovo definisati Drugog, ali i sebe. Dinamika promene sećanja ne da se razumeti bez izmene društvenih uslova, ali i vice versa. Medijski, politički i istoriografski diskursi posreduju nova samoviđenja aktivno menjajući prošlost. Izmenjena etnička i klasna samoviđenja prate promenu službene prošlosti. Nisam više Jugosloven, niti pripadnik radničke klase, nego se osećam Hrvatom i delom demokratskog srednjeg sloja. U društveno-kulturnom pogledu pojedinci sebe smeštaju u novo moralnopolitički podobno okruženje, tako što relociraju izabrane sadržaje u novu naraciju o prošlosti. U prožimanju identiteta i pamćenja smeštanje u sadašnje teče preko montaže prošlog. Istražujući raspad Jugoslavije, rat i tranziciju iz socijalističke Jugoslavije u kapitalističku Sloveniju, psiholog iz Kopra Marja Kuzmanić je empirijski utvrdila da je to istovremeno bio i snažan prekid samoviđenja mnogih Slovenaca (Kuzmanić 2008). U opštem vrednosnom neredu poslužili su pamćenje, koje je u narativnom pogledu reorganizovano, i nova korisna prošlost za formiranje novih identiteta. Kako je zapazio američki psiholog Dž. Djilis (Gillis), identitet i pamćenje nisu 39

Todor Kuljić

stvari o kojima razmišljamo, nego jesu više od toga stvari sa kojima razmišljamo. Dosledno tome, nova narativno organizovana i moralizovana prošlost iskrivljava sećanja po obrascu demokratska nacionalna država contra antinacionalni totalitarni titoizam, ali služi i da se sačuva pozitivna slika o sebi. Iskonstruisana doslednost ličnog identiteta, pored duševnog mira, osigurava i preglednu prošlost. U suprotnom, prošlost bi bila nesređena i nelagodna ukoliko bi se pamtile lične konverzije, lutanja ili kolebanja opredeljenja. Psiholozi i neurolozi su pokazali da izglačana prošlost i produktivni zaborav osiguravaju stabilnost ličnosti. Prošlost se svesno i nesvesno montira, čime se režira kontinuitet. Ali, pri tome se i svesno zaboravlja. Tito je podesan marker identiteta u postupku samoprepoznavanja političke doslednosti, ali i kod redukovanja prošlosti. Prosto rečeno: „Postoji titoistička i posletitoistička prošlost, a ja sam u obema fazama bio demokrata“. Pri tome je pitanje koliko se pojedinac seća izvornog iskustva iz titoizma, a koliko samo onog sećanja koje ponavlja? Mnogi se više i ne sećaju socijalizma, nego samo vlastitog ponavljanog sećanja na Titovo doba. Zato što nema nedužnih sećanja i zato što je svako sećanje sud, sećanje se svesno i nesvesno saobražava društvenoprihvatljivoj slici prošlosti i njenoj naraciji. Više se ne sećamo Tita sa strahopoštovanjem u sklopu Neretve i Sutjeske, nego ironično kao recikliranog maršala uokvirenog Golim Otokom i Blajburgom ili kao brendiziranog bonvivana na raznim reklamama. Važno je imati na umu da mnogi pojedinci sami stvaraju obrasce kojima prerađuju danas nepoželjna autobiografska iskustva iz titoizma. Pa ipak, ne može se svačija prošlost do kraja izglačati jer su u knjigama ostale zabeležene različite pohvalne naracije centrirane oko Tita, koje opet na različite načine sređuju haos 20. veka. Priča o Titu D. Ćosića drugačija je od naracija u knjigama V. Dedijera ili M. Đilasa. I manje poznati političari su nakon sloma jednopartijskog režima gradili orijentire političkog delovanja i osu vlastitog političkog identiteta zauzimanjem jasnog stava prema čelniku nestalog socijalizma. Tito je domišljan, ali uvek kroz prihvatljivu naraciju: reč je o skupom vladaru, hedonisti, 40

SEĆANJE NA TITOIZAM

zločincu ili o brižnom zaštitniku sirotinje. U jezgru njegove različito domišljane slike stoji dramski organizovana fabula sa početkom, zapletom i epilogom. Naravno da iskonstruisanu priču uvek prati moraliziranje. Da li bi se bez vrednovanja Tita uopšte mogao razumljivo pripovedački fabulirati istorijat jugoslovenskog prostora? Teško. Priča u kojoj je Tito glavni junak koleba se u službenom i privatnom sećanju između izbavitelja i upropastitelja. Sa Titom kao glavnim akterom sve je jasno, nema neprozirnog zapleta. Pripovedanje lišeno Tita kao junaka ostaje bezlično i apstraktno. Tek uključivanjem Tita u objašnjenje nestaje nepreglednost dešavanja druge polovine 20. veka. Tek opis njegovih namera i aktivnosti daje živost naraciji. U službenom sećanju ova redukcija je planska, dok isti napor kod običnog čoveka spontano određuju nade i razočarenja. Upravo zato je nerazdvojivi deo Tita kao istorijske činjenice ona struktura naracije kojom se on održava u pamćenju i osavremenjuje. Službena naracija može se dekonstruisati raspoznavanjem interesa vladajućih. Lične naracije su složenije, spontanije i emotivnije vezane za vrednosti pojedinca. Kakva god bila, naracija olakšava poistovećenje sa simbolom ili njegovo odbacivanje. Naravno da se u naraciju nužno upliće i mašta. Sećanje na Tita prožimaju raznovrsna maštanja i pripisivanja. I kod nostalgije i kod demonizacije ima poprilično gole fikcije i izmišljanja. Što je okvir za tumačenje Tita više dramski organizovan, to više podstiče rad mašte. Na filmu je to najuočljivije. U „Sutjesci“ S. Delića iz 1973, ali i u „Maršalu“ V. Brešana iz 1999. poruku nameće fabula ispletena oko Tita. I kod herojske i kod antiherojske naracije važno je istaći da je istorija bila ostvarenje Titovih namera. Naracija je slepa prema onoj realnosti u kojoj su mnoge Titove namere bile neostvarene, a nikada ne sugerira onu vrstu ishoda koja je bila rezultat nenameravanog sudara oprečnih procesa u državi i u njenom okruženju. Dramski strukturisano sećanje ne trpi složenost ove vrste. Ono traži narativno razumljivi sklad, a ne zagonetnu nejasnoću. Utoliko je potrebnije pažljivo dekonstruisati naraciju, jer se već time mogu nazreti polazišta raznih pristrasnosti kod tumačenja prošlosti.

41

Todor Kuljić

Mitovi i ideologizacije u pamćenju titoizma Svako sećanje na javnu prošlost krije opasnost politizacije. Da bi se ova opasnost bar malo ublažila treba suočiti različite prilaze titoizmu, a to znači razmotriti njhove saznajne granice. Domašaj objašnjenja titoizma zavisi od saznajne perspektive, tj. od osmatračnice sa koje se vide različiti delovi celine sa karakterističnom isključivošću. U misli o društvu isključivosti u dobroj meri određuje spoj teorijsko-metodološke usmerenosti i idejnopolitičkog opredeljenja. Po sebi se razume da su perspektive u saznajnom pogledu u različitom stupnju plodne, tj. različita je partikularizacija saznajne perspektive iz koje se u različitoj meri vidi celina, odnosno njen uži ili širi aspekt. Važno je dodati da su ove perspektive delatna središta opšteg pogleda na svet sa kog se pripisuje smisao važnim zbivanjima ili akterima iz prošlosti. Ovde će biti prikazane njihove razlike ne samo kod viđenja Tita nego i kod ocene titoizma. Kod tumačenja ovih razlika trebalo bi voditi računa o istoričnosti. Istoričnost ne podrazumeva opisno relativističko ređanje i kurtoazno uvažavanje  raznih teorijsko-političkih perspektiva, već procenu njihovog različitog saznajnog domašaja. Postoje prodornije i ograničenije perspektive na koje utiču interesi i vrednosti koji se često kumulativno podudaraju, ali katkad deluju i izolovano. Slika prošlosti nije samo rezultat intelektualne čestitosti istraživača. Uticaj opredeljenja na misao o društvu složen je i višestruko oposredovan. Osim toga, markantne ličnosti i zvučni događaji ne pripadaju samo prošlosti, već, ukoliko su odista istorijski, uvek otvaraju nove perspektive razvoja. Jugoslovenski maršal je do kraja života ostao konzervativno ostrvo unutar SKJ i bio je više selektor nego tvorac novih ideja. Pa ipak, vešto je spajao doktrinarstvo sa operativnom elastičnošću čime je omogućavao i pojavu modernih političara. Premda su mnogi istraživači bili svesni složenosti Titove politike, ipak su je na različit način redukcionistički tumačili. Neki ističu boljševizam, drugi ličnu autoritarnost, makijavelizam ili hedonizam. Tito je viđen kao komunistički, autoritarni ili kao skupi vladar. Na prvi pogled slika Tita različito je akcentovana zato što je u svaku sliku istorije ugrađena neka poželjna vrednost iz 42

SEĆANJE NA TITOIZAM

sadašnjice. U tom smislu je svako tumačenje prošlosti i smernica za budućnost. Ali na prošlost se oslanjaju i istorijska nadanja koja nisu samo obični filteri tumačenja prošlosti, nego su takođe i činioci istorijskog dešavanja (R. Koselleck). Nova očekivanja stvaraju novu zajednicu sećanja, nameću sličan izbor i podudarnu ocenu sadržaja iz prošlosti. Prosto rečeno, ne samo što naši trenutni nacionalni interesi traže odgovarajuću sliku prošlosti, nego i naša iščekivanja blagodeti od EU utiču na viđenje titoizma. Tranzicija je ne samo normalizovana, nego i teleologizovana, a bezalternativnost EU je najsnažnija ideološka poluga. Demokratsko i evropsko skoro da ne traži argumentaciju. Obećanja o budućnosti, koja stižu iz Brisela, biće proverena tek u budućnosti. Ovaj kontekst ima važnu ideološku upotrebnu vrednost. Što smo, naime, više ubeđeni da nam istinsku sigurnost može pružiti samo nacionalni kapitalizam uklopljen u neoliberalnu EU, to smo kritičniji prema titoizmu. Ako smo, uz to, i uvereni da je istinska osnova morala hrišćanstvo, kritičnost je još veća. Ukoliko, uz rečeno, imamo na umu još i to da razne generacije pridaju istom događaju različit smisao i značaj, pa da otuda čak i ono čega nema u iskustvu može biti snažno uporište očekivanja jer se „dokazuje“ izmišljanjem prošlosti, onda još širi postaje hegemoni hermeneutički sklop u kom se titoizam odbacuje. Prosto rečeno, Tita ne demonizuju samo bivši četnici i ustaše nego i njihovi unuci. Pa ipak, uprkos odbacivanju, titoistička prošlost se ne ignoriše, nego se instrumentalizuje. Kako? Tako što se koristi kao negativna folija kod pravdanja savremenih nacionalizama i obnovljenog kapitalizma. Uvek treba imati na umu da tumačenja vruće prošlosti jesu naročito aktivni i manje ili više samostalni društvenointegrativni sastojci raznih ideologija, a nisu samo čiste akademske rekonstrukcije zbivanja. Pamćenje Tita je simbolički okvir koji iskazuje potrebe različitih grupa. Sve je očevidnije da onaj ko određuje šta je bilo, određuje i ono šta će biti. Spor oko prošlosti uvek je i spor oko budućnosti. Najčešće se iz prošlosti selektivno uzima materijal i bez ikakve empatije tumači hegemonim obrascima sadašnjice. Zatim se, u skladu sa naracijom, koja opet zavisi od promišljenosti metodologije ali i od pripovedačke mašte, kroji istorija i saobražava iščekivanjima čitalaca od budućnosti. Premda je svaka slika prošlosti društveno uslovljena, 43

Todor Kuljić

ipak je u različitoj meri ideologizovana. Tako pada u oči da je današnja slika prošlosti neobično živa na nivou toplih osećanja i kod užarenih političkih opredeljenja. Manje je to istorija hladnih činjenica, a ponajmanje je prošlost viđena kao paradoksalni splet ili kao protivrečna celina. Prošlost se ne glača bez razloga. Što je kod povezivanja činjenica više uglačana naracija (tj. što je odsečnija podela na žrtve i dželate i što su nedvosmislenije uočene namere ključnih aktera), to je slika prošlosti u propagandnom pogledu uverljivija. Nacionalističke istorijske naracije su (kao uostalom i sve druge politizovane priče) bliske teorijama o zaveri i prepune neprijatelja i žrtava. Da nepregledno šarenilo dželata i žrtava ne bi izazivalo zabunu, nužno ga je redukovati na bipolarne homogene kategorije javnog prijatelja i neprijatelja. Upravo se po kristalno jasnoj slici prošlosti, koja ne dozvoljava nedoumice, i razlikuje domišljena i osmišljena prošlost od promišljene prošlosti koja je uvek složenija. Smisao osmišljene prošlosti jeste udovoljavanje zahtevima sadašnjice. Ova učvršćuje pojedinca u uverenju o stalnoj zaveri protiv nacije, dok ga višeslojni zaključci promišljene prošlosti mogu zbuniti. Drukčije verovatno ne može ni biti u trustnom prostoru gde se često menjaju državne granice, pa je društvenointegrativna slika zlatne ili mračne prošlosti nadmoćna nad hladnom istoriografskom procenom. Zaključuje se najčešće po obrascu pars pro toto: iz socijalizma se uzima lošiji deo, a iz nacionalne prošlosti bolji. To je u krizi donekle i razumljivo i stoga jer prošlost, kao vrednosni okvir sadašnjice, nije statična. Stalno se menja zato što je važan oslonac smisla, tj. našeg nastojanja da budemo deo nekog kontinuiteta koji nadilazi biološko trajanje. Ako sam Hrvat ili katolik onda osmišljavam vlastito postojanje tako što se uključujem u kulturno nadbiološko trajanje nacije i vere. Nakon sloma Jugoslavije obnavljaju se i konfesionalni i verski nadbiološki kontinuiteti. Tvrde nacionalne vertikale (od kralja Zvonimira do S. Mesića, od cara Dušana do B. Tadića i M. Dodika ili od Aleksandra Velikog do Đ. Ivanova) nužno su izmenile sliku titoizma. „Titoizam nam je ubio dostojanstvo i dušu“ zapisao je D. Ćosić u svom dnevniku novembra 1998 (Ćosić 2008: 193). Čak je i u Makedoniji, koja se čisti od slovenstva, Tito u senci Aleksandra Velikog, a još više je potisnut u Hrvatskoj koja se brani od 44

SEĆANJE NA TITOIZAM

jugoslovenstva. Svaki autohtonizam uvek se pita „Ko je najstariji na svetu“. Titoizam to očigledno ne može biti, pa je i zato bio svuda privlačan manjinama kao zaštita od većine. Antikvizaciji Makedonije protive se Albanci, a katolicizaciji Hrvatske opiru se Srbi. U novoj konstruisanoj prošlosti titoizam nije neupadljiv, ali uglavnom zahvaljujući tome što se sada opaža kao negacija ili kao zatiranje nacionalnog identiteta. Naravno da je ovakve promene prošlosti teško sprečiti jer ih nose interesi moćnih grupa. Ali i neosnovana tumačenja, koja mogu biti vrlo uticajna, mogu se demistifikovati. U ovom prilogu to treba pokušati razmatranjem različitih perspektiva kao saznajnoteorijskih okvira pristupa titoizmu. Razmatranje se neće svesti na opis manje ili više podjednako plodnih istraživačkih perspektiva, zato što se ne polazi od simetrije unutar pluralnog mišljenja. Naprotiv, nepromišljeni i nekritički pluralizam vodi u relativizam zato što istina ne može biti relativna. Tek kritički prikaz različitih perspektiva može da izoštri i iznijansira istinu i izbegne njenu relativizaciju. Po sebi se razume da je uravnilovka priče o Titu nemoguća, ali neka vrsta konsenzusa o značaju istorijskih događaja i razvoja iz ovoga doba nije nemoguća. Pri tome treba razlikovati sećanje pojedinaca na titoizam od kolektivnog pamćenja ili od „podeljenog sećanja“ kao skupa različitih okvira za tumačenje titoizma. Kod demistifikovanja privida koji zamagljavaju istinu treba imati na umu i neke važne metodske nijanse. Najpre treba razlikovati demitologizaciju od kritike ideologije. Kolektivno pamćenje može biti mitizirano ili ideologizovano. Mit jeste važan instrument za stvaranje smisla i za pravdanje vlasti, a značajan je i kao mehanizam za redukovanje složenosti na bipolarnu shemu. Mit u osnovi počiva na naraciji koja jasno ističe snažno emocionalizovani sukob pozitivnih i negativnih junaka. Reč je o delatnoj simboličkoj strukturi i nadempirijskom obrascu koji ne objašnjava stvarnost, nego je tumači u sklopu celine prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Mitovi su zadati obrasci tumačenja koji uspešno iskazuju vrednosti jednog društva i utiču na opažanje realnosti i ponašanje ljudi. Sadrže različit stupanj fikcije i realnosti. Zato što samo ne tumači prošlo, nego je i obrazac za opažanje sadašnjice, mit jeste deo ideologije. Mit je oktroisani identitet koji počiva na rekonstruisanoj domišljenoj istini (Kotte 1999). 45

Todor Kuljić

Mitsko mišljenje i naracija prisutni su u kolektivnom pamćenju i u raznim zajednicama sećanja. Mitova ima ne samo u ideologiji, nego i u publicistici, istoriografiji i umetnosti. Mitovi su obrasci politike sećanja. Politički mitovi su generatori smisla, narativne tvorevine smisla sa delatnim potencijalom (Hein-Kirchner 2007). Redukujući složenost, mitovi olakšavaju pojedincima snalaženje u nepreglednim dešavanjima i vrednosno usmeravanje. Zato i jesu naročito aktuelni u krizama. Zbog ove funkcije mitovi su upotrebljivi i važni sadržaji političke kulture. Još više od toga, to su kreativni obrasci kolektivnih samoopisa koje usaglašava zajedničko sećanje. Doterana i razumljiva naracija mitova ne trpi protivrečnost ni lom kontinuiteta. Zgusnuta priča mobiliše osećanja i gradi traženi kontinuitet heroizacijom ili demonizacijom odgovornih ličnosti. Ne traga za sporije promenljivim strukturama, nego za smišljenim plemenitim ili zločinačkim namerama moćnih ličnosti. Iskrivljavajući prošlost mitovi posreduju poželjne vrednosti i standardizuju norme njihovog ostvarenja. Mitovi razgraničavaju jednu zajednicu od druge, određuju ko pripada kolektivu, a ko je izvan njega, ali i osiguravaju jedinstvo zajednice, mireći njene unutrašnje napetosti. Za razliku od mita, ideologija je sistem razvijenih apstraktnih ideja kojima se posebni interes prikazuje kao opšti. Mit je spoj naracije i emocije, ali ni ideologija nije lišena osećanja ni moralizma. Mit je simbolički zgusnuta priča u kojoj simboli olakšavaju opštenje, grade samoopis i jačaju integraciju. Npr. na biblijskoj naraciji konstruisani epski Kosovski mit bio je kod Srba višefunkcionalan. Mobilisao je u borbi protiv okupatora, ali je emocionalizovao i nacionalizam. Mit spaja ono što razum razdvaja i razlikuje (K. Hübner), pa na taj način vezuje sadašnjicu sa uvek iznova domišljanom prošlošću i time gradi smisao. Naročito u krizi mit deluje uverljivo i uspešno kada redukuje prošlost preko dihotomnih struktura dobra i zla čiji su polovi snažno moralizovani. Mitovi nisu samo afirmativni nego su i negativni. Služe i delegitimisanju neželjenog, svladavaju strahove i potiskivanja. Mit se mora uvek iznova ponavljati i prepričavati, menjati i prilagođavati novoj situaciji. Ali mit stvara i protivmitove. Zasićenost komunističkim teleološkim mitovima o definitivnom oslobođenju 46

SEĆANJE NA TITOIZAM

rada je nakon sloma evropskog socijalizma podstakla contra priču u obličju nacionalno romantičnih oslobodilačkih mitova. Danas novi hegemoni mit u Hrvatskoj počiva na gledanju da su vizantizam, komunizam i jugoslovenstvo ugrožavali katoličko hrvatsko biće koje se konačno oslobodilo okova prošlosti. Svuda je na Balkanu napor za oslobođenjem klase zamenjen žarom za oslobađanjem nacije. Zbog toga je danas Tito smešten u kontekst kojim dominira Blajburg, dok je potisnut kontekst u kom je kao simbol dominirala Sutjeska. Pozitivno i negativno mitiziranje Tita uvek je uobličeno u pripovest koja stvara smisao na taj način što nepoznato ili teško objašnjivo zbivanje pokušava na uprošćen način da razjasni golom voljom ličnosti. Politički mitovi su stereotipi sa emotivnom naracijom. Semantička struktura mitskog repertoara novih zajednica sećanja poznaje samo nacionalno jedinstvo, a ne i internacionalno bratstvo. Transnacionalni Tito danas se ne uklapa u mitsku galeriju nacionalnih heroja pa mu ime više ne može biti na vojarnama. U simboličnoj politici službenog pamćenja titoizam nije obnova niti vaskrs nacionalne državnosti. Nije ni zlatno doba mira, niti je Tito obnovitelj nacionalne slave. Naprotiv, kult vanvremene nacije tretira titoizam i jugoslovenstvo kao zatiranje etnoistorijske verzije zlatnog doba. Nema mesta titoizmu ni u katoličkom ni u pravoslavnom tumačenju vaskrsa nacionalne države gde se prožimaju verski i nacionalni patriotizam i gde crkveni poglavari sede pored predsednika republike. Oslobođenje crkve nakon sloma komunizma jeste važna komponenta državnog oslobođenja. Tome nasuprot, nacionalna državnost Srba, Hrvata i Slovenaca je u titoizmu tobože bila utopljena i manje ili više uništena u jugoslovenstvu i u komunističkom internacionalizmu. Neobično važan simbol države je slavna vojska. U težnji da što dublje ukorene nacionalnu vojnu slavu, nove države preuzimaju iz pretitovske prošlosti vojne uniforme, činove i simbole, nazive kasarni, krsne slave i sl. U simboličnoj politici novi praznici i ulice takođe pokazuju službenu restauraciju presocijalističkih kostura sećanja. Retradicionalizovana panegirična etnocentrična i konfesionalna književnost osmišljava obnovljeni nacionalni kontinuitet. Umesto ranijeg republikanskog, nove republike slave monarhijski patriotizam, hrvatska srednjevekovne kraljeve, Srbija pretitovske dinastije. 47

Todor Kuljić

Restaurativni zaokreti nisu prosta reakcija na zasićenost titovskim mitom. Tito jeste skoro pola stoleća personalizovao istoriju jugoslovenskog socijalizma koja je bila centrirana oko njegove biografije i istorijata njegove partije. Službeno mitiziranje Titovog ličnog antifašističkog i antistaljinističkog učinka bila je svojevrsna ideološka, ali i istoriografska redukcija složenosti. Tito je stvarao istoriju, pisalo se nekada. Slično se piše i danas, ali sa obrnutim predznakom. Tito više nije graditelj, nego upropastitelj. Mitska snaga mu se pridaje i kod pozitivne heroizacije i kod negativne demonizacije. Kod oba tumačenja nije samo prošlost, nego je i sadašnjica posledica Titove lične aktivnosti. Mitski preuznošene ličnosti proglašavaju se osnivačima pokreta, država ili njihovim simbolima. Oni su vođe, očevi, učitelji, uzori, žrtve, ali i dželati i upropastitelji. Pisac ovih redova stajao je u masi studenata koja je polovinom juna 1968. u Studentskom gradu slušala rektora beogradskog univerziteta D. Ivanovića kako kliče: „Tito je naša izrešetana zastava na Sutjesci“. Dvadesetak godina kasnije slušao je na predizbornim mitinzima u Beogradu govornike koji su izvikivali da je „hrvatski monarh sa Dedinja“ bio dželat srpskog naroda. U oba slučaja prošlost je centrirana oko Tita, a mit je podjednako mobilisao masovne emocije veličanjem uloge pozitivnog ili negativnog junaka. U središtu svakog mita je moralizam, koji ne nudi kognitivne sadržaje nego emotivna i preskriptivna značenja. Sudar apologetske titoističke i demonizatorske antititoističke retorike je sudar dva moralizma. Ovde je takođe važno zapaziti da je Tito i kao žrtva i kao dželat bio podjednako koristan u mitskom redukovanju složene prošlosti. Mitovi redukuju i zgušnjavaju poluvekovni period socijalizma oko različitih emotivnih vrednosti (revolucija, oslobođenje, tiranija ili gušenje srpstva). U manje ili više konstruisanim ili preuređenim osnivačkim mitovima novih balkanskih država prisutna je nova slika titoizma. U katarzičnim verzijama mitova autentični nacionalni kontinuitet čisti se od uljeza titoizma. Samo delom je reč o spontanoj reakciji na dugu mitizaciju Tita kao „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Više je reč o planskom nametanju nacionalnih kriterija u prekrajanju prošlosti. Prošlost je deo suvereniteta. U različitoj meri novim nacionalnim državama škodi sećanje na multietnički titoizam. 48

SEĆANJE NA TITOIZAM

Nove prilike traže nove teme, ali i novo narativno uobličavanje starih tema. Kod novih antititoističkih nacionalnih mitova prožimaju se različite priče. Mitove o korenima, zaverama i o zlatnom dobu nije moguće uvek jasno razdvojiti jer grade isprepletenu naraciju u kojoj se gubi razlika između mašte i činjenica i između uzročnog objašnjenja i umetničke fabule. Političari koriste razne sadržaje za privlačenje birača, pa i razne mitove koji obuhvataju stereotipe, predrasude, poluistine ili preterivanja. Reč je o krajnje uprošćenim obrascima objašnjenja koji dramaturški redukuju složenost i leče povređene identitete. Lako je pojmljivo da je kod ovih konstrukcija vizija zlatnog doba nerazdvojiva od slika javnog neprijatelja. Po pravilu su kod svakog nacionalizma neprijateljske zavere centrirane oko anacionalnih i internacionalističkih struja. Kod novih balkanskih država subjekti zavera su komunisti, Jugosloveni ili mundijalisti. Njihov znamen je neretko Tito, a sinonimi zavere su marksizam, titoizam i internacionalizam. Marksizam je izgubio značaj kao teleološki projekt, ali ga je zamenila nova teleologija konačnog izbavljenja u moćnoj nacionalnoj kapitalističkoj državi. Na delu je novi topli kolektivistički diskurs o nacionalnoj snazi („u širini po svoj Dušaniji“) koji zadovoljava žeđ za sigurnošću, ali i potrebu za jasnim objašnjenjem složene prošlosti. Uzročne veze uprošćene su tako da pojedinac zahvaćen krizom može u nacionalnom identitetu lako naći ličnu sigurnost. Poslesocijalistički nacionalizam kroz narodnjački patriotizam nudi ultranacionalističko učenje o spasenju. U novi mit neretko se ubacuje iskonstruisani autohtonizam koji dodatno markira strana tela u naciji, jer je nadmoćan onaj ko dokaže da je prvi stigao na prostor koji brani od uljeza. Prošlost je postala oružje suvereniteta. Sve zemlje sklone su flertovanju sa istorijom i mitovima, ali, kako je zapazio solunski istoričar Vasilios Gunaris, na Balkanu to nije flert već ozbiljna veza. Pomenuti mitovi bili bi prozirniji da se na njih ne nadovezuju razne ideologizacije. Ideologije zamagljavaju grupne interese koji stoje iza idejnih tvorevina. Demitologizacija ne raskrinkava interes, kao što to čini kritika ideologije, nego uglavnom samo konstatuje privid. Npr. evroza je najopštiji okvir ideologizacije EU kao beskonfliktne budućnosti. Unutar tog okvira na razne načine se posebni interesi ujedinjenog kapitala (koji sebe naziva 49

Todor Kuljić

„unijom poslodavaca“) predstavljaju kao opšti interes svih pojedinaca. Profit preduzetnika kostimira se kao dobrobit svih uposlenih. Osim globalne idealizacije EU, aktivne su i lokalne ideologizacije slobodnog preduzetništa kao istinske osnove obilja svih ili kao veličanje partijskog nadmetanja kao jedine autentične demokratije. U manjini su oni koji upozoravaju da je i budućnost EU neizvesna, i verovatno konfliktna, i da će cenu te konfliktnosti ponajviše platiti njene najmanje članice. Ovu vrstu privida ne može razbiti demitologizacija nego tek kritika ideologije. Ali ideološkokritički pristup zahteva najpre pažljivo raščlanjavanje sklopa društvenih uslova koji iskrivljavaju sliku prošlosti.

Činioci selektivnog sećanja i novi sklop sećanja Dosta je pisano o tome zašto su sećanja subjektivne i visoko selektivne rekonstrukcije zavisne od situacije i zašto više iskazuju potrebe sećaša nego objektivnu realnost prošlog. Manje je kod ovog gnoseološkog problema poznato da su naša sećanja iskrivljena i zbog neurofizioloških razloga. Zašto se autentično iskustvo uvek razlikuje od naknadnog sećanja? Da je ovaj jaz nepremostiv poentirano je iskazala nemačka književnica K. Volf (Wolf ) rečima „Nikada se ne može zbiti onako kako se može ispričati“. Nešto jasnije je to definisao Volf Singer (Singer), direktor Maks Plank instituta za istraživanje mozga u Frankfurtu, kada je podvukao da je ljudsko pamćenje po prirodi sklono prilagođavanju promenljivoj okolini, a ne ka skladištenju egzaktnog (Cit. prema Assmann 2006: 107). Da je oživljavanje upamćenog upućeno na stalno pripisivanje, a ne na verno čuvanje prošlog, bila bi, bar samo iz društvenih razloga, objašnjenja jednostavnija. Međutim, i zbog neurofiziološki dokazane konstruktivističke prirode sećanja moramo se kritički suočiti sa samim procesom sećanja i jasnije raspoznati činioce njegovog iskrivljavanja i selektivnosti. Još je filozof Anri Bergson (Bergson) pokazao da je sećanje prevođenje izvornog prošlog u prilagođeno sadašnje i da zato uvek podrazumeva pripisivanja. Kako onda verovati ne samo tuđem, nego i vlastitom sećanju? Isti filozof je upozorio da se u lavirintskom i rizomatskom sklopu naših somatskih sećanja treba uvek truditi 50

SEĆANJE NA TITOIZAM

da se kod evociranja važnih sadržaja iz prošlosti u sećanju stvori barijera koja će ih zaštititi od mnoštva nepovezanih sećanja (cit. prema Assmann 2006: 98). Ne treba, međutim, zaboraviti da kod čoveka, pored nesvesne somatske rekonstrukcije prošlog, postoji i svesno iskrivljavanje zapamćenog zbog prilagođavanja imperativima sadašnjice, bilo iz straha ili zbog srebroljublja. Premda zapisane, pohvale Titu, kojih su se nove demokrate napisale onoliko, danas isti zaboravljaju ili ih tumače kao nužnu mimikriju. Konverzije u sećanju ove vrste ne mogu se objašnjavati neurofiziološkim činiocima. Dakle, sećanje nije samo individualni čin, nego je i oblik društvene interakcije bar u onoj meri u kojoj je vreme ne samo fizička nego i društvena pojava. Službeno sećanje propisuje kolektivne ili institucionalne norme čitanja istorije. Da se kon­ formističko sećanje na razne načine ne nagrađuje, verovatno bi se pojedinci manje sećali u skladu sa poželjnim normama. Istražiti prilagođavanje ove vrste znači otkriti značaj sećanja za razne aktere, ali i promene u sećanju. Organizovano službeno pamćenje je ideološki prerađena, narativno i retorički oblikovana prošlost koja „melje“ žive neposredne uspomene. Zato se privatno sećanje ne preobražava spontano u kulturnu činjenicu, nego to postaje tek kada se prilagodi službenom. Svako sećanje na javna dešavanja nužno se manje ili više menja sa protokom vremena i sa promenom okvira sećanja. Nakon pada sa vlasti Slobodan Milošević je kao simbol mračne prošlosti skoro spontano potisnuo Tita kao antijunaka. Minula je opasnost od obnove socijalizma, pa se Tito mogao „legalizovati“ kao predmet nostalgije, dok su pohvale svrgnutog Sl. Miloševića bile rizičnije. Utisak je takođe da su od tada antikomunisti počeli lagano da odvajaju Tita od Sl. Miloševića, jer je mračnu prošlost treba centrirati oko jednog aktera. Demonizacija traži jednog antijunaka, jednako kao što harizmatizacija ne trpi dva, nego jednog heroja. Novi okvir i novi kontekst sećanja su u Srbiji nakon 2000-te nametnuli izbor novih sadržaja iz prošlosti i drugačije tumačenje starih. To podjednako važi za lično i za kolektivno pamćenje. Pojedinac vlastito sećanje manje ili više svesno prilagođava kolektivnom pamćenju grupe. Pri tome se javlja iskrivljena svest, tj. obmane pamćenja koje su uslovljene: (1) efektom konteksta, (2) 51

Todor Kuljić

efektom interferencije, tj pojavom novih izvora, ili (3) zamenom izvora (Jammers 2007). Ljudi se neretko sećaju drugačije, a ne onako kako su objektivno proživeli zbivanja. Danas se sećaju pritiska jednopartijskog režima, a zaboravljaju da su se divili Titu. Evociranje prošlog traži zaborav nepoželjnih i pamćenje društvenokorektnih sadržaja. Spontane lične rekonstrukcije prožimaju se sa planskim pritiskom grupe. Naime, kolektivne iluzije pamćenja, a naročito ideološke, nastaju nadodavanjem, ispuštanjem, drugačijim akcentovanjem ili zamenom sadržaja kod evociranja prošlog. Od mnogih činilaca zavisi srazmera između spontanog zaborava i smišljenog iskrivljavanja prošlosti u sećanju. Naravno da pojedinac nije uvek svesan činilaca koji krive sećanja, a još manje je kadar da se suoči sa njegovim uzrocima. Kod sećanja na javna politička zbivanja još je složenije iskrivljavanje prošlosti. Koliko god bilo bizarno, ne treba zaboraviti ni to da narod voli da bude zadovoljan vlastitom slavnom prošlošću (klasnom, verskom ili nacionalnom), jer ova nameće prihvatljivi sadržaj sadašnjici i deo je ugodnog samoviđenja. U psihologiji je poznato i to da dok autentično sećanje s vremenom slabi, dotle pogrešno sećanje ostaje stabilno ili jača. Slikovite teme duže ostaju u sećanju nego verbalni materijal. Kod evociranja prošlog manje se sećamo detalja, a više markantnih tema. Pri tome nije važno samo redukovati prošlost i centrirati je oko markantnog javnog simbola (Tita), nego valja ličnu prošlost i izglačati, tj. lišiti je neusklađenih remetilačkih detalja. U ovom naporu, po pravilu, najveštiji su intelektualci. Pre svega zato što intelektualci prvi prepoznaju i nagoveštavaju novi smisao i u skladu s njim obećavaju i sistematizuju novo spasenje. Nove vrednosti pravdaju novom organizacijom prošlog. Osim toga, intelektualci su virtouzi u tome da složeno, protivrečno i haotično istorijsko i kulturno nasleđe selektivno izmontiraju i srede tako da ispadne smisleno i značajno. Umešni su u tome da nebitne detalje istaknu i da ih uokvire kao prelomne trenutke. Zahvaljujući obrazovanju, intelektualci su kadri da pretvore haos u uverljivu priču. Pri tome osmišljavaju i besmisleno, pa nedopustivo, ali sugestivno uprošćavaju složeno. Svesni su da se složenost ne može emocionalizovati, nego da je to moguće tek kada se stvari uproste i obesmisle. Tako će stvari biti jasnije ako se kaže da je Tito 52

SEĆANJE NA TITOIZAM

mrzeo Srbe, nego ako se opreznije uoči da je bio arbitar između republičkih frakcija SKJ. Na isti način na koji ne čuvaju složenost prošlosti, nego je sabijaju u kalupe koje traži sadašnjica, intelektualci rekonstruišu i vlastite biografije. Autobiografije intelektualaca su tipični projektivni dokumenti, koji služe samoapologiji i samozaštiti. U njima je rekonstruisan sadržaj sećanja. Za većinu posmatrača sa strane autobiografske projekcije intelektualaca su neprozirne. Zašto je to važno? Zato što je prosečni humanistički intelektualac u novim balkanskim državama centrirao svoju biografiju oko antititoizma i prilagodio je novom antikomunističkom hegemonom poretku sećanja. Do sloma socijalizma bio je titoist, nakon toga antititoist. A u svojim očima uvek je bio postojan. To je jasno izišlo na videlo i 2009. kada su bivši srpski komunisti javno ožalili i moralizovali umrlog patrijarha SPC jednako kao i Tita 30 godina ranije. Naravno da nije problem u tome što su žalili pokojnike kao ljude. Reč je o tome što su podjednako zdušno pravdali dijametralno suprotna „spasenja“ koja su oba pokojnika nudila. Međutim, ovaj zaokret se maskira i „intelektualizuje“, pa je biografija prosečnog srpskog intelektualca lišena diskontinuiteta. Malo je onih koji su kadri da se suoče sa rezom u autobiografiji i da otvoreno kažu: „Jesam pravdao titoizam i gnušao se kapitalizma, a danas sam bogotražitelj i kritičar levice i prosvetiteljstva“. Nema takvih. Legionari trenutka ne zaboravljaju prošlost, nego je prilagođavaju novom duhu vremena. Pri tome prihvataju nove simbole. Simboli su važan deo izmenjenog okvira sećanja na prošlost. Krst drugačije redukuje složenu prošlost od petokrake i drugačije izdvaja Drugoga. Vera drugačije integriše kolektiv od ideologije. Nova simbolička kolektivna viđenja prošlosti drugačije se i reprodukuju. Ne obnavljaju se samo u pričama pojedinaca, nego se nameću i izvana. Iako su granice između pojedinačnog i kolektivnog pamćenja porozne, ipak grupa neguje samo one sadržaje iz prošlosti koji jačaju njenu integraciju i usvaja ih kao simbol kolektivnog samoviđenja. Na delu je potpuno drugačiji mehanizam rekonstruisanja prošlosti od onoga kod pojedinačnih pamćenja. U oba slučaja sećanje je nužno selektivno, a snažno izmenjeni kontekst sećanja, uokviren novim društvenokorektnim smislom i novim simbolom, aktivno menja sadržaje iz prošlosti. Bez toga 53

Todor Kuljić

se ne da razumeti zašto je sećanje na legendarnog junaka Tita u jednopartijskom režimu, odmah nakon sloma Jugoslavije u hegemonom pamćenju prilagođeno novom sklopu u kom je Tito rastumačen kao antijunak koji zaslužuje osudu. Značaj vratolomne promene simbola jeste i u tome što bljeskom kontrasta osvetljava protok vremena koji je mnogo više primetan kod naglih nego kod laganih promena. Osećamo da vreme prolazi, ali kako prolazi, to vidimo mutno ili tek posredno, preko promene simbola. U Sarajevu je spomenik F. Ferdinandu postavljen 1917. i uklonjen 1918 godine. Principove stope, zaustavljene u betonu kod Latinske ćuprije, nekada su bile simbol Sarajeva i opšteg jugoslovenskog otpora okupatoru. Nestale su 1992. kada su i islamizirane ulice ostalih narodnih heroja i komunista u Sarajevu. Žerajića most preimenovan je u Carevu ćupriju (Ulice grada Sarajeva), a sarajevski atentat je od oslobodilačkog čina postao sinonim terorizma. U Sarajevu jeste i dalje ostala Titova ulica, ali u islamskom okruženju, na sličan način na koji je u Zagrebu Trg maršala Tita smešten u rekatolizovano okruženje uz heroje Domovinskog rata. Važno je zapaziti da brisanje Tita ili njegovo drugačije vrednovanje u kolektivnom pamćenju markira inače teško vidljivi protok vremena. Sociolozi ove promene tumače prinudom kolektiva. Rekonstrukcije prošlosti preko izmene markantnih simbola teku u sećanju pojedinca kroz nekoliko faza. Najpre se izabrana upamćena zbivanja grupišu, potom se preimenuju i tek onda ih se sećamo, ali tako što je nova preimenovana signatura važnija od izvornog obaveštenja. Reč je o rekodiranju, tj o aktivnoj transformaciji u kojoj je velika verovatnoća greške (Jammers 2007). Potom sledi dekodiranje, tj. saobražavanje izvornog smisla prošlosti današnjem duhu vremena. Još je Moris Albvaš (Halbwachs), protiveći se Frojdu (Freud) i Jungu (Jung), zapazio da sa nestankom grupe nestaju i za nju vezana sećanja. Sa nestankom klase nestalo je klasno sećanje na titoizam, a nova slika prošlosti vrlo brzo je prilagođena nacionalnom i kapitalističkom okviru. Tito se sada posmatra iz nacionalne ili iz antikomunističke perspektive. Nije više branilac samoupravljanja i nesvrstanosti, nego je totalitarni neprijatelj nacije. Ako se ponegde i prihvata, čisti se od komunizma i internacionalizma. Što je sadržaj iz javne prošlosti markantniji (Tito, 54

SEĆANJE NA TITOIZAM

Draža, Stepinac) to se lakše domišlja, tj. lakše se veže za tekući smisao, a manje se promišlja, tj. vezuje za izvorni kontekst. Prosto rečeno, što je snažnije poistovećivanje sa imperativima sadašnjice, to je i verovatnoća iskrivljavanja prošlosti veća. Za komuniste na vlasti jugoslovenska monarhija bila je nenarodni režim skoro u istoj meri u kojoj je za današnju neoliberalnu teleologiju socijalizam totalitaran. Realniji, pak, odnos prema sadašnjici manje pritiska sliku prošlosti i uravnotežava njenu ocenu. Prosto rečeno, oni koji su Tita na vlasti manje obožavali ne samo što su gledali i na pretitoističku prošlost realnije, nego nisu bili prinuđeni da se sećaju Tita po obrascu prenaglašenog pokajanja. Kako s obzirom na saznajnu vrednost raščlaniti današnje šaroliko sećanje na Tita? Ima li realizma u oceni titoizma i kod onih koji brane kapitalizam? Ima delimično, zato što je Tito nakon sloma socijalizma i nakon temeljne izmene konteksta sećanja ostao simbol različitih vrednosti, a ne samo komunističkih. Uticaj prošlosti ogleda se i u promeni Tita kao simbola. Tito se ne pamti samo kao komunista nego i kao svetski državnik i kao simbol ugledne države sa otvorenim granicama. Premda su nacionalna državnost i kapitalizam danas referentne tačke i kriterij kod razdvajanja poželjne i nepoželjne prošlosti, odnosno okviri za razumevanje sadašnjice i budućnosti, ipak pojedinac ne usvaja do kraja službeno antitotalitarno viđenje titoizma, nego ga prevodi na svoj rečnik i akcentuje u skladu sa vlastitim potrebama. Različita simbolizacija Tita svedoči da prošlost nije statična ni pasivna. Češće se Makedonci i Bošnjaci sećaju Tita kao pozitivne ličnosti, nego što to čine Hrvati i Srbi. Kod nacionalnog sećanja prisutni su i brojni izuzeci. Protitoističkih gledanja bilo je čak i u građanskom ratu 1990-ih kada su haotična balkanizacija sećanja i revizionizam lako nalazili plodno tle u netolerantnom javnom mnjenju prepunom stereotipa i mržnje. Netolerantno ili ne, svako dekodiranje simbola sklono je iskrivljavanju njegovog izvornog smisla. Međutim, akteri nisu uvek svesni ovog iskrivljavanja. Otuda je čak i za politički ostrašćeno sećanje teško uvek reći da je svesna laž. Kako izgleda, češće je reč o iskrivljenoj svesti. Pojedinac ne laže, ali nije ni kadar za autentično sećanje. Brojni nesvesni činioci iskrivljavaju i subjektivno pošteni napor za vernom rekonstrukcijom prošlog. Duboko 55

Todor Kuljić

interiorizovani politički stavovi ometaju razlikovanje izvornog smisla prošlosti od vlastitog smisla koji mu skoro automatski pripisuju. Ovde je svaka empatija prema prošlom smislu isključena. I još više od toga, ova vrsta mišljenja ne izdvaja detalj, nego se seća „u grozdu“. Naime, zbivanja koja su tesno povezana gone na to da se sećamo i drugih zbivanja koja nismo iskusili, ali koja su povezana sa doživljenim. „Video sam Tita samo jednom na mitingu, ali se dobro sećam svih njegovih čistki“. Iako pomenuti sadržaji u sećaju ne stoje u vezi, sećaš ih spaja, montira i centrira oko slikovitog detalja. A što su emocije prisutnije, to je maštovitije fabuliranje i pripisivanje kod redukovanja nepregledne prošlosti. Utoliko nema sumnje da je sećanje na politička zbivanja ponajmanje obični reproduktivni proces. Pre će biti da je na delu aktivna konstrukcija. Opažanje, sećanje i zaključivanje su aktivni i međusobno zavisni procesi. Svaka konstrukcija koja prošlom uliva novi smisao samim tim nužno iskrivljava sećanje. Ali pri tome se ne stvara statično sećanje. Naprotiv, uskladištene informacije ne samo što se ne oživljavaju verno, fotografski, nego se u toku konstruktivnog evociranja i stalno menjaju. Istini za volju, neke iluzije pamćenja su nesvesne i stoje izvan kontrole, ali se druge mogu razotkriti snažnom samorefleksijom. Takođe ne treba zaboraviti da pogrešno sećanje može biti praćeno osećajem živog sećanja, ne samo kod dece, nego i kod odraslih. U periodima snažnih društvenih kriza (ratova, progona) markantni simboli političkih vrednosti iznova se u sećanju rekonstruišu. Česta ocena „Da Tito nije odobrio Ustav iz 1974. nikada ne bi smo doživeli rat i stradanje“ delovala je uverljivije 1993. nego 2009, iako je u oba slučaja bila podjednako nedokaziva. U krizi i haosu aktivna ideologizacija lako preusmerava emotivnu rekonstrukciju u željenom pravcu, pa su i mitovi uticajniji. Elite izmišljaju i propisuju sliku prošlosti, a novi ratovi kao novi počeci „tumbaju“ i Tita. Novi heroji potiskuju stare ili se nadovezuju na njih kao npr. u službenoj Hrvatskoj gde je Domovinski rat, nošen šovinizmom, spojen sa internacionalističkim antifašizmom. Damnatio memoriae (organizovani zaborav) izvornog Tita prati njegova nova simbolizacija. Ruše se partizanski spomenici, ali se Tito probija kao brend turističke ponude. Restauracija nacionalnog romantizma i reklerikalizacija menjaju pamćenje. Tito je ostao nepromenjen u kamenu, ali je izmenjena njegova simbolizacija. 56

SEĆANJE NA TITOIZAM

Bilo bi pogrešno misliti da je samo ratni kontekst 1990-ih nepovratno izmenio sliku titoizma. Ideološkokritički gledano, titoistička prošlost, „naoružana“ novim smislom, morala je i sa izmenom mirnodopskog konteksta i okvira sećanja nužno postati drugačija. Dok jednopartijski socijalistički režim nije tolerisao kritiku titoizma, normalizovani nacionalizam i neoliberalizam odmah je stigmatizovao titoizam kao boljševizam i kao izdaju nacije. Nova slika prošlosti nije odmah istraživana. Tek početkom 21. veka javljaju se prva istraživanja sećanja na titoizam. U njima je uočena raznovrsnost sećanja, ali još uvek nije dovoljno istražena njihova veza sa hegemonim okvirima sećanja. Još uvek su tumačenja titoizma uokvirena lagodnom naknadnom svešću koja ignoriše autentični sklop titoizma i duh vremena u kom je opstajao. „Odavno sam znao da Jugoslavija mora propasti“, tvrdili su mnogi, ali tek nakon njenog raspada. Impozantna kritičnost prema titoizmu nesrazmerna je neznatnoj kritičnosti prema društvenom okviru sećanja na titoizam. Ove druge kritičnosti, zapravo, skoro i da nema. Drugim rečima, ne preispituju se imperativi sadašnjice koji definišu poželjne okvire sećanja. Slika socijalizma uniformnija je i zato što se ne pitamo o legitimnosti neoliberalnog neograničenog sticanja. Osim toga, zbog pojačane „briselizacije“ pamćenja veza unutrašnjih i spoljnih činilaca u formiranju okvira sećanja prilično je neprozirna. Danas se razvilo mnoštvo raznovrsnih sećanja na socijalizam, ali nisu sva podjednako uticajna. Na krajnjim polovima su nacionalistički antinostalgični diskurs s jedne strane, i titostalgija, kao odbrambeni mehanizam protiv brzih društvenih promena i ekonomske šok terapije, s druge. Između ovih polova službenog i neslužbenog pamćenja svaki pojedinac akcentuje sliku prošlosti u skladu sa vlastitom situacijom. Za jedne je Tito bio spasitelj, za druge upropastitelj, a treći su prema njemu ravnodušni. Kod svega toga nove generacije na novi način čitaju prošlost i preuređuju Tita. Koriste ga i kao poredbenu kategoriju da bi razjasnili vlastito doba. Pre prikaza ovih raznovrsnih sećanja treba pažljivije raščlaniti aktuelni kontekst i hegemoni okvir sećanja na titoizam. Najopštije rečeno, čine ga već poodmakli procesi normalizovanja nacionalizma, širenje svesti o bezalternativnosti kapitalizma 57

Todor Kuljić

i idealizacija EU. Ovi procesi ne teku ravnomerno. Ekonomsko ujedinjenje kapitalističke Evrope je poodmaklo, političko nešto manje, a kulturno ponajmanje. EU nastoji da zaboravi međusobne sukobe iz prošlosti i da dotera u korak sećanje na socijalizam. Zbog interesa najmoćnijih grupa, još je u zametku EU važan uslov saradnje bila hipeamnezija dugog nemačkog i francuskog ratnog sukobljavanja iz prošlosti. Zajednica „Ugalj-gvožđe-čelik“ još je 1950-ih tražila određeno prećutkivanje, iskrivljavanje i smirivanje sećanja na francusko-nemačke ratove. Krupni kapital lako zaboravlja prošlost. Tome nasuprot, na drugoj istočnoj strani evropskog kontinenta sa slomom Hladnog rata planski je pokrenuta tektonska erozija dekretirane komunističke prošlosti koja je dugo bila važan činilac integracije socijalističkog lagera. Ovde je prošlost odmah stavljena u službu novih podela i rata. Nova slika prošlosti nije bila rezultat nauke oslobođene stega dekretirane komunističke istoriografije. To što je SSSR kao bratska država kod bivših lagerskih saveznika preko noći postao istorijski neprijatelj, a dojučerašnji buržoaski neprijatelji iz NATO pakta su preobraćeni u evropske prijatelje, nije bio rezultat nepristrasne naučne analize prošlosti. Politika sa prošlošću je zbog ekonomije doživela salto mortale, a istoričari su joj se samo prilagodili. U Jugoslaviji je ova politika bila ipak drugačija jer se Titov režim pravdao i antistaljinizmom, ali se i čuvao od antitotalitarizma. Tito je uvek vodio računa o stavu SSSR-a, pa su i radovi Trockog počeli da se u Jugoslaviji prevode tek 1970-ih. Nakon Titove smrti antitotalitarizam počinje lagano ali nezadrživo da zahvata inteligenciju, ali ova postaje antitotalitarna tek nakon raspada SFRJ. Antikomunizam i „demokratski nacionalizam“ su odmah 1990-te saobraženi antitotalitarizmu, čija je jedna verzija bio i antititoizam. Poput sličnih sadržaja, i antitotalitarizam je postao važan borbeni segment antiorijentalnog diskursa i propagande kod republika koje su svoju budućnost videle u secesiji (Velikonja 2007: 23), ali i kod srpske opozicije koja se protivila Sl. Miloševiću. Slaveći EU svi su se obarali na Orijent. Ali, zašto je nova prošlost iziskivala radikalno, a ne umereno redefinisanje titoizma? Pre svega otuda što je svakom režimu jasno da sve dok je slika prošlosti imalo diferencirana i 58

SEĆANJE NA TITOIZAM

višeslojna to i integracija koja počiva na idealizaciji sadašnjice nije nedvosmislena. Usaglašena slika homogene i mračne prošlosti, a ne njeno slojevito viđenje, jeste uslov uspešnog ulepšavanja svetle sadašnjice. U tom smislu i današnje službene slike titoizma imaju pre svega preskriptivno, a tek potom informativno značenje. Cilj im je da utiču na opredeljivanje, a ne da, opisujući ovu fazu prošlosti, otvaraju alternative. Poznato je da su u političkoj retorici nijanse nefunkcionalne jer stvaraju zabune i kolebanja naročito kod slabije obaveštenih. To remeti željenu homogenizaciju političkih sledbenika. Ubeđivački antititoizam propisuje njegovu isključujuću suprotnost – nacionalni kapitalizam. Čak i tamo gde nije prioritetni ideološki sadržaj, prošlost jeste korisna. Grubo rečeno, može se govoriti o dinamičnoj pluralističkoj ili o statičnoj integraciji preko prošlosti. Različita elastičnost ove vrste može se uočiti kod poređenja upotrebe prošlosti u SAD, na skandinavskom poluostrvu i na Balkanu. Slikovito rečeno, u prva dva slučaja prošlost je oruđe, a u trećem je uvek bila oružje. Kod nas su se različite vrednosti, koje su bile u jezgru raznih verzija prošlosti, sukobile u ratu 1990-ih na borben, a ne na akademski način. Da oružani rat nije pratio i građanski rat sećanja, sukob bi svakako bio manje akutan. Namirivanje „stare pravde“ davalo je građanskom ratu naročitu dubinu i dužinu, a nastavak sukobljavanja prošlosti i nakon Dejtona još uvek rađa niz sukoba (od onih između istoričara do onih kod sportskih navijača) u novim balkanskim državama. Upravo je ova neprogresivna konfliktnost realni kontekst sećanja na titoizam. Gledano unazad, upadljiv je snažan kontrast između ličnih i kolektivnih identiteta (samoviđenja) u novim balkanskim državama pre i nakon 1990-te. Rekonstruisani kolektivni identiteti konstituisali su novu kulturu sećanja. Kapitalizam, nacionalizam i minuli građanski rat drugačije svraćaju u prošlost i biraju drugačije sadržaje iz nje od onih koje je nekada tražilo bratstvo i jedinstvo. Promena identiteta označila je i lom sećanja. Odmah treba reći da promene ove vrste ne moraju biti loše. Ako, naime, pritisak javne kulture izvana pomaže sazrevanju sposobnosti pojedinaca za sećanjem i za otvorenim suočavanjem sa prošlošću, onda jeste reč o kritičkom sećanju. Ako, pak, odozgo deluje javni pritisak da se nedaće sadašnjice prevale na socijalističku prošlost, 59

Todor Kuljić

da se rat patriotizuje i zločini u njemu moralizuju, onda je reč o političkom sećanju. Jedva da treba podsećati da još uvek preteže druga vrsta sećanja. Kako se ispoljava? Tranzicija sećanja još nije okončana. Destabilizaciju samoopisa i cepanje biografija prate složeni procesi nastanka novih samoviđenja i rastakanja starih. Novi isključivi nacionalni i konfesionalni identiteti posredovani su raspadom višenacionalne države i socijalizma, ratom i masovnim progonima. Još uvek ih prate traumatične izmene ili nova reakcentovanja pojedinih aspekata ličnog samoopisa (mesta stanovanja, statusa, profesije, religije) što vodi rekontekstualizaciji važnih slojeva sećanja (Lacko Vidulić 2007). Da krupne razlike u iskustvu i promeni samoopisa, usled različitih etničkih i socijalnih zbivanja, nisu još uvek snažan konfliktni potencijal, njihovo istraživanje bilo bi stvar „arheološke“ znatiželje. Ali, sećanje je još uvek delatni potencijal. Danas se, naime, drugačije sećaju gubitnici tranzicije (jugonostalgičari i nezaposleni) od dobitnika tranzicije (profiteri privatizacije), drugačije vide rat i progon same žrtve od onih koje tranzicija nije pogodila, ili od onih koji nisu stradali, ali nisu ni postali profiteri. Sukobi oko viđenja prošlosti politizuju se na razne načine. Sve u svemu, različito iskustvo formira u različitoj meri konfliktne identitete i oprečne odnose prema prošlosti. Zaokret od multinacionalnog socijalizma ka nacionalnom kapitalizmu formirao je novu paletu kolektivnih i ličnih samoopisa. Tražeći nove vizije Drugog, nove Mi grupe grade antiorijentalne stereotipe o Drugom. Normalizovan je nacionalizam, a jugoslovenstvo je iščezlo. Novi hrvatski identiteti formirani kroz „otpor JNA, svesrpskoj agresiji i velikosrbijanskim osvajačkim ratovima“, održavaju se neposustalim medijskim sećanjem dragovoljaca na Vukovar i Domovinski rat. Liturgijsko hrvatsko službeno sećanje na Oluju 2010. po scenografiji i nacionalnom narativu nedvosmisleno pripada kulturi sećanja 19. veka. Bojazan od novih jugointegracija ovde hrani crkva, a papa je primio M. Perkovića Tompsona novembra 2009. zato što je ovaj proustaški šovinistički hrvatski pevač najuticajniji propagator misionarskog katolicizma kod hrvatske omladine. Domovinski rat je mladoj hrvatskoj državi pružio novi okvir za instant brzu konstrukciju i mitologizaciju prošlosti. I na drugim stranama su upadljivi 60

SEĆANJE NA TITOIZAM

etnifikacija, konfesionalizacija, ideologizacija i partijalizacija sećanja. Ne sreću se samo na aerodromu u Skopju, koji je 2006. dobio ime Aleksandar Veliki, nego i kod ostalih novih balkanskih država. U mreži novih ikona i simbola Tito skoro da je periferan. Premda u novoj nepreglednosti nisu svi sadržaji prošlosti na udaru, ipak je priličan deo etnocentrične kritike centriran oko titoizma. Titoistička prošlost bledi, ali je na paradoksalan način upravo antititoizam čuva od zaborava. Bilo bi pogrešno novo sećanje na titoizam shvatati samo kao plod izmenjenog unutrašnjeg konteksta. Aktivni su i spoljni činioci. Domaće pamćenje titoizma ne može se tumačiti izvan današnjih glavnih globalnoevropskih tokova politike sa prošlošću. Ali ni ovde nisu stvari usaglašene. Nakon 1989. nezaustavljivo je pokrenuta prošlost koja se još nije smirila jer je važan činilac integracije EU. Međutim, još uvek je prisutna službena asimetrija u sećanju na crveni i mrki teror, tj nedovoljno je izglačana istovetnost Holokausta i Gulaga, što ne odgovara svim članicama EU. Da Holokaust i Gulag još uvek dele Evropu najjasnije se vidi na proslavama antifašizma, a zatim i u novim rezolucijama Evropskog parlamenta koje su uvele i Dan sećanja na totalitarizam. Neoliberalizam traži kruti antitotalitarizam, pa još uvek prisutni deficit simetrije između socijalističkih i fašističkih zločina pokušava da nadoknadi novim antitotalitarnim rezolucijama. Lako je pojmljivo da ni ocene titoizma nisu imune od hegemonog stava o odnosu Holokausta i Gulaga. Na evropskom nivou ovaj odnos još je daleko od čvrste međudržavne saglasnosti. Osim toga, Jevreji sa vlastitim snažnim lobijem snažno se opiru relativizaciji holokausta koja ističe iz antitotalitarne logike. Za njih Holokaust treba zauvek da ostane neuporediv zločin i ne treba ga izjednačavati sa Gulagom. Druge struje traže izlaz u hijerarhizaciji žrtava. Iako je na konferenciji u Štokholmu 2000. Holokaust uzdignut u negativni osnivački događaj Evrope, ipak se ovaj simbol u raznim verzijama tumačenja rastegljivo tumači. Holokaust nije samo signatura stradanja Jevreja nego je i zbirna osuda raznih oblika masovnih zločina. Novim državama iz bivšeg sovjetskog lagera ponajviše odgovara tvrdo poistovećivanje crvenog i mrkog terora usidreno u premisama antitotalitarnog mišljenja. Naime, nove istočnoevropske države i dalje strahuju od ruske hegemonije, pa 61

Todor Kuljić

u antifašističkom sećanju vide relativizaciju zločina komunista. Njima je tvrda antitotalitarna slika crveno-mrke zajednice dželata efikasnija zaštita novog suvereniteta. Međutim, na ovoj tački sećanja se razilaze, jer je realno iskustvo svuda važan filter sećanja. Grubo rečeno, dok Zapadna Evropa crpe svoju sliku neprijatelja iz sećanja na Hitlerovu agresiju, jer Staljinovu nije osetila, dotle Istočna Evropa pamti i Hitlera i Staljina. Francuska i zemlje Beneluksa nisu osećale opasnost od sovjetske hegemonije, pa i iz tog razloga ovde još uvek opstaje asimetrično sećanje na Holokaust i Gulag. Za nove baltičke države, međutim, 9. maj nije praznik. Ali ne zato što tada nisu oslobođene od nacizma, nego otuda što strepe da će u budućnosti ugroziti vlastitu nezavisnost ako javno priznaju i obeležavaju oslobodilački učinak Crvene armije. Kod nas je opet situacija drugačija. Kako izgleda, neke balkanske države prihvataju antitotalitarizam zbog otpora Jugoslaviji, druge zbog straha od otpora privatizaciji, a sve zbog lojalnosti Briselu. Više nema strepnje od ruske hegemonije, pa ni straha od obnove socijalizma. Pa ipak, složena politika sa prošloću ne može nikada obići titoizam. Tokom 1990-ih titoizam je u ovom pogledu bio aktuelniji nego danas. Naime, antititoizam nije u građanskom ratu bio važan samo kod pravdanja ratne prakse na svim stranama, nego je i budućnost nacije centrirana oko antititoizma. Nakon 2000-te svuda je službena budućnost snažnije centrirana oko EU, opasnost od socijalizma i jugoslovenstva je opala, pa je, već samim tim, i titoizam postao manje opasna tačka sećanja.

62

SEĆANJE NA TITOIZAM

II DEO Upotreba

63

titoizma

Todor Kuljić

64

SEĆANJE NA TITOIZAM

Asimetrija perspektiva i hegenomi okvir sećanja

K od viđenja uloge Tita i kod tumačenja prirode titoizma u misli o društvu (nauci i publicistici) novih balkanskih država prisutne su tri nesrazmerno raširene idejnopolitičke i saznajnoteorijske perspektive. Danas je svakako najrasprostranjenija nacionalna (državocentrična), znatno manje je vidljiva jugoslovenska (socijalnoistorijska), a ponajmanje ima filozofskoistorijskih pokušaja da se titoizam sagleda iz perspektive dugih procesa. Sve tri perspektive povezane su sa različitim idejnopolitičkim opredeljenjima, pa različita viđenja Tita čine izukrštanu mrežu manje ili više promenljivih gledanja. Metaforično rečeno reč je o: (1) „žabljoj“ perspektivi, tj. o gledanju na Tita sa stanovišta interesa vlastite nacije, nacionalne državnosti i hegemone epohalne svesti; (2) „ptičjoj“ perspektivi koju više zanima društvo nego država u titoizmu, zatim kanali društvene pokretljivosti i mehanizmi osiguranja dugog mira na Balkanu 1945–1991, i; (3) „avionskoj“, vremenski još široj nadepohalnoj perspektivi, koja prati mesto titoizma u razvoju Balkana u poslednja dva stoleća, poredeći ga sa prethodnim i potonjim periodima. Ovde je u središtu pitanje da li je Tito bio poslednji balkanski „Habzburg“, tj poslednji vladar višenacionalne balkanske države? Navedene perspektive jesu i različite dimenzije kulture sećanja, tj. nerazdvojive celine naučnog i političkog suočavanja sa prošlošću. Rečene perspektive ne razlikuju se samo po viziji poželjnog društva, nego i po izdignutosti osmatračnice, zatim po istraživačkim prioritetima i po pojmovima koje koriste. Različite 65

Todor Kuljić

osmatračnice, odnosno horizonti istraživačke perspektive, uočavaju različite nulte časove, markiraju kraće ili duže istorijske procese, uokviruju uže ili šire istorijske celine i u različitom stupnju uočavaju složenost i protivrečnost razvoja. Nije toliko reč o sporu oko činjenica, nego o različitom uokviravanju istih činjenica. Smisao činjenice, kao sinonima objektivnosti, zavisi od njenog uokviravanja. Svaka perspektiva ima svoju istinu o Titu jer ga tumači u različitom kontekstu. Kako se gradi kontekst? Pre svega isticanjem poželjne vizije društva, a zatim i njegovih neprijatelja. Osnovno pitanje jeste da li je željeno društvo nacionalna ili federalna država, tj. da li su poželjni identiteti nacionalni ili internacionalni? Posle odgovora na ovo pitanje kontekst se centrira oko prekretničkog nultog časa i strukturiše u skladu sa vizijom društvenog determinizma. Da li istinska istorija počinje 1945. ili 1992, i da li su u razvoju bili prioriterni politički ili društveni činioci? Kontekst ili okvir tumačenja ističe važnost pravne države ili društvene pokretljivosti i modernizacije. Dakle, različite perspektive na različit način grade celinu tumačenja, tj. različito uokviruju, akcentuju i tumače činjenice. Na taj način kontekst više oblikuje istinu nego što to čine činjenice nezavisne od konteksta. Nema toliko spora o tome da su jedinice Crvene armije i NOP-a isterale Nemce iz Beograda 1944, ali je pitanje da li je reč o oslobađanju od fašizma ili o početku komunističkog terora? Od konteksta tumačenje, a ne toliko od činjenica zavisi da li će Tito biti definisan kao oslobodilac ili kao novi uzurpator? Kontekst tumačenja uvek je nadmoćan nad činjenicama. Zato je i važno najpre dekonstruisati kontekst, tj. uočiti njegovu redukcionističku ulogu. Premda je kod pomenutih perspektiva kontekst upadljivo različit, titoizam je svuda mehanizam redukcije složene prošlosti, odnosno služi kao vrednosna poredbena kategorija za ocenu perioda pre i nakon njega. Naravno da zaključci poređenja nisu istovetni. Markantni eponim titoizam je u poslednjih dvadeset godina bio pretežno simbol neželjenih vrednosti i rastegljiva oznaka za javnog neprijatelja. Da je svaka slika prošlosti uokvirena sadašnjicom ne treba posebno obrazlagati. S obzirom na to da je sadašnjost uvek složenija od prošlosti, to je prošlost kostur, tj. sadržaj nužno sveden i pretvoren u orijentir i kompas za snalaženje u nepreglednoj sadašnjici. Tito je simbol određenih vrednosti, a 66

SEĆANJE NA TITOIZAM

prepoznavanje ovih vrednosti olakšava izjašnjavanje o Titu. Titostalgija i titofobija su parametri levice i desnice. Bez obzira kakvo, vrednovanje titoizma pomaže kod snalaženja u oceni savremenosti. Ne određuje, naime, samo sadašnjica sliku prošlosti, nego i obrnuto prošlost služi za vrednovanje sadašnjice. Tako sadašnjica ispada daleko lepša ako se titoizam postulira kao mračna prošlost, nego ako se shvati kao režim sa autoritarnim, ali složenim, pa čak i zanimljivim mehanizmima za regulaciju društvenih sukoba. Iako je intelektualna čestitost istraživača katkad oslobođena pomenutog pritiska sadašnjice, ovaj je uvek prisutan barem u posrednom obliku. Sadašnjica traži markantne ali jednoznačne eponime za redukciju nepregledne prošlosti. Već samim tim je ukazivanje na složenost titoizma smetnja lagodnom redukcionizmu. Redukcionizam ove vrste nameću glavni spoljni okviri sećanja na titoizam koji su kreirani još početkom 1990-ih. U Istočnoj Evropi obnovljeni su kapitalizam, religija i nacionalizam, a na Balkanu je, uz sve to, izbio i građanski rat. Još uvek je otvoreno pitanje da li je nestanak Jugoslavije bio željeni kraj diktature ili početak kolonizacije ovoga prostora? Malo je reći da se nepripremljena i nestruktuirana provala pluralizma sećanja spontano pretvorila u građanski rat sećanja. Treba dodati da je prošlost postala oružje. Srušena je dekretirana komunistička prošlost koja je do tada balansirala nacionalizme. Svi nacionalizmi su je podjednako odbacivali. Nova dekolonizovana prošlost odmah je na svim stranama postala moćna propaganda realnog građanskog rata. Na paradoksalan način rušenje propisane prošlosti nije odvelo demokratizaciji nego ratobornoj instrumentalizaciji prošlosti. Kod svih zaraćenih strana titoisti su postali dželati, a neprijatelji titoizma heroizovani su kao žrtve: skoro u podjednakoj meri Tuđman, Izetbegović, četnici, domobrani i ustaše. Realno ili fiktivno stradanje u titoizmu otvaralo je put karijeri u tranziciji. Dok je dekretirana komunistička slika prošlosti osiguravala međunacionalni mir, dekolonizovana prošlost postala je apoteoza i oružje rata. Od opštih uslova koji su nametali novo, pretežno negativno viđenje titoizma treba pomenuti: (1) građanski rat koji se kod svih zaraćenih strana tumači kao nacionalno oslobađanje; (2) prelaz u kapitalizam koji se prikazuje kao demokratska tranzicija, a ne kao osiromašenje širokih slojeva; (3) globalizacija koja nameće 67

Todor Kuljić

antikomunizam i neoliberalne vrednosti kod procene prošlosti. Samo naizgled je paradoksalna veza kapitalističke globalizacije i etničke fragmentizacije. Da bi se razbio socijalizam, u pomoć je pozvano etničko koje je zamenilo klasno kao okvir identiteta i državne integracije; (4) Retradicionalizacija i restauracija koja je obnovila religijske okvire i simbole sećanja. Osvojeni prostor obeležava se crkvama koje šire aromu naročite veze sa onostranim konfesionalnim spasiteljem; (5) Stasale su nove političke generacije koje formulišu samoviđenje na temelju sopstvenog godinama uslovljenog doživljaja prelomnih političkih i društvenih zbivanja, pa se već time nužno i oštro razgraničavaju od starijih generacija, koje isti događaj opažaju iz druge perspektive i u njega unose drugačiji smisao (Kuljić 2009: 47). U novim uslovima bivši bratski narodi, vezani zajedničkom borbom protiv fašizma i staljinizma i zajedničkim vođom, počeli su da se razgraničavaju crkvama i spomenicima žrtvama komunističkog nasilja iz redova vlastite nacije. Granicu od drugih nacija osiguravaju iracionalni verski simboli. Novo razgraničavanje podstaklo je usavršavanje tehnika simboličkog oživljavanja nacije i konfesije i naročitih strategija selektivnog sećanja. Etnocentrična prošlost uokvirena službenim verskim praznicima postala je hegemona. Skoro da nije potrebno dodati da je integraciji ove vrste štetio nadnacionalni i ateistički titoizam. Zato je ovu prošlost trebalo svladati. Kako? Za početak je dovoljno konstatovati da dominiraju istoriografski pokušaji da se 45 godina zajedničke istorije vide kao neprirodna ili kao skoro razdvojena prošlost. Uslov uspešne obnove religije i nacionalizma bila je svuda amnezija jugoslovenstva – „obavezna jugofobija“ kao u Sloveniji (Velikonja 2007: 53) ili ustavna zabrana jugoslovenstva kao u Hrvatskoj. Govoreći vrlo uopšteno, u metodskom pogledu kod prvog pristupa preteže događajno pripovedanje, kod drugog je u središtu sociološkoistorijska analiza razvoja društva (pre svega njegove pokretljivosti), a kod treće, filozofskoistorijske nadepohalne perspektive ocenjuje se mesto titoizma iz još šire dvovekovne vremenske celine. Prvi pristup centriran je oko države, drugi oko društva, a treći se bavi istorijskom funkcijom titoizma u razvoju Balkana u 19. i 20. veku. Uopštavanja, pouke i zaključci 68

SEĆANJE NA TITOIZAM

jesu doduše prisutni na svim nivoima, ali je kod prvog pristupa u središtu dramski ponajviše oblikovana sudbina vlastitog naroda, obim nacionalne teritorije, njegovo stradanje i „večno klanje“. Kada je u pitanju titoizam, ovde se npr. ne vide valjano, niti se smatraju važnim, opštije razlike između samoupravnog i državnog socijalizma i kapitalizma, ili između religije i prosvetiteljstva, a skoro da je nebitna horizontalna i vertikalna pokretljivost društva. Tito je uglavnom postulativno fiksiran kao boljševički upropastitelj nacije, a internacionalistički socijalizam kao tamnica nacije, grobar vere i istinskog hrišćanskog morala. Kako izgleda, što je za nezavisnost države važnija konfesionalnost i što je uloga crkve aktivnija, to je Tito kao ateista veći negativac. Uprkos tome, u rekatoliziranoj Hrvatskoj Tito se donekle svojata, ali se pre toga čisti od jugoslovenstva, ateizma i komunizma. Beskonkurentski istraživački prioritet „žablje“ perspektive na svim stranama je interes vlastite nacije. Ipak bi bilo pogrešno misliti da je iz ove perspektive Tito uvek demonizovan. Bošnjaci, Makedonci i Crnogorci svojataju Tita, jer im je pružio status nacije i republiku sa elementima nacionalne državnosti, ali ga čiste od boljševizma. Na sličan način antijugoslovenski Slovenci brane novu državnu teritoriju obnavljajući na brdu kod Nove Gorice na slovenačko-italijanskoj granici stotinu metar dugačak i 25 metara visok natpis „Naš Tito“, kao odgovor na revanšizam italijanske desnice koje ističu fojbe u koje su partizani bacali Italijane. „Naš Tito“ na protivrečan način sapostoji sa antijugoslovenskim povratničkim evrodiskursom „Vraćamo se tamo gde smo bili, sa Balkana u Evropu“ (Velikonja 2007: 36). U Hrvatskoj, „bedemu katolicizma“, najaktivniji je povratnički katolički diskurs, koji je 1990-ih uključivao čak i nostalgiju za predjugokomunističkim stanjem Nezavisne Države Hrvatske (Baković 2008), a i u Sloveniji se evropska zastava može naći na božićnim jaslama (Velikonja 2007: 10). U Srbiji je od 2000-te službeni evrocentrični metadiskurs na sličan način popravoslavljen, a bezbožnička prošlost Tita i Sl. Miloševića izjednačena je i u celini orijentalizovana. Pa ipak, neki slavni aspekti titoizma uklapaju se u nacionalni kontinuitet. Partizanska borba vezuje se u Makedoniji za Kruševsku republiku iz 1903, a u Hrvatskoj za Domovinski rat iz 1990-ih. Premda u Makedoniji jugonostalgija nije subverzivna 69

Todor Kuljić

kao u Hrvatskoj, ipak je ulica Maršala Tita u Skopju preimenovana u ulicu Makedonije. Iako je makedonski predsednik B. Crvenkovski predložio 2005. da se u centru Skopja podigne spomenik Titu, pobedila je druga struja koja je antiku smatrala važnijom. Već naredne godine skopski aerodrom dobio je ime Aleksandar Veliki. Pobedio je antički simbolizam, a oni koji organski vezuju Aleksandra Velikog sa savremenom Makedonijom nazvani su podrugljivo, po Aleksandrovom konju, bukefalistički bukefalisti (Marinov 2009). Uprkos razlikama u vrednovanju Tita, u središtu svake etnocentrične perspektive uvek su država i politika. Opsesivno pitanje svih nacionalnih istoriografija jeste koliko je Tito zaslužan za ostvarenje moje nacionalne državnosti, da li je Jugoslavija tamnica moje nacije ili je njeno mesto rođenja? Tek u drugom planu je društvo, a društvena struktura i pokretljivost, modernizacija, laicizacija i internacionalizacija jugoslovenskog prostora uglavnom se vide kao negativni procesi. Privatizacija, reklerikalizacija i retradicionalizacija ne samo što ne mare za ove tekovine socijalizma, nego ih, štaviše, drže za štetne. Rečju, nacionalizacija krupnog privatnog kapitala bila je totalitarna i nelegalna, potiskivanjem crkve crveni su ubili ubili veru i moral, horizontalna pokretljivost bila je fatalna zato što smo se izmešali s drugima nacijama, a vertikalna pokretljivost bila je egalitarno-despotska, jer su neprosvećeno seljaštvo i autoritarni jakobinski proletarijat uništili građanstvo. Povrh svega, komunistički bezbožnici su pokorili crkvu i uništili moral, marljive preduzetnike, trgovce i srednju klasu – navodno demokratski bedem društva. Nije teško naslutiti kako je Tito viđen u ovom sklopu. Viđen je kao vodeća „komunjara“, a antiteza između komunističkog jednoumlja i demokratskog pluralizma okvir je svih hegemonih vrednovanja titoizma. Još više od toga, antikomunizam je postao važan deo orijentalističkog diskursa kojom se prošlost osporava kao „crveno čudovište“, „petodecenijsko crveno blato“ (Balkan), „bizarna mutacija čovečanstva“, „primitivizam“, „ideološka sida“ i sl. Hrišćanstvo i demokratija su na jednoj strani, a komunizam i necivilizacija, tj. istočnjačka despotija na drugoj (Petrović, Tamara 2009: 58–61). Sociološkinja Tamara Petrović je analizom beogradske dnevne štampe iz sredine 1990-ih godina 70

SEĆANJE NA TITOIZAM

uverljivo pokazala upotrebu orijentalističkih stereotipa o komunizmu, a ljubljanski sociolog Mitja Velikonja je pokazao hegemoniju istog diskursa u Sloveniji (Velikonja 2007). Sličan obrazac samodefinisanja preko negativnog Drugog (jugonostalgičara) vidljiv je i Hrvatskoj (Jansen 2001; Baković 2008). Na svim stranama su u antiorijentalističkom duhu polovi grupisani u sindrome. Antititoizam je spona koja veže nacionalni interes, kulturu, crkvu, preduzetništvo, pluralizam, demokratiju i okretanje EU. Na drugoj strani stoji titoizam kao markantni simbol boljševizma, jednoumlja, totalitarizma, trulog internacionalizma, jugoslovenstva i okretanja nerazvijenom svetu. Još više od toga, reč je o civilizacijskoj antitezi između nasilja i tolerancije. Slikovito je to iskazao 1996. aforističar F. Mladenović: „Komunizam je došao na juriš. Demokratija je dama koja dolazi šetnjom“ (Cit. prema Petrović, Tamara 2009: 58). Kod ovih stereotipnih dihotomija treba uočiti nekoliko nastojanja. To je najpre izbegavanje diferenciranja raznih verzija socijalizma. Lakše ih je sve otpisati u paketu, kao istovetne, pa komunizam ispada homogeni i dobro organizovani neprijatelj. Komunizam je pojam koji predstavlja ključni faktor u delegitimizaciji svega što se sa tim pojmom može povezati (Milošević, Srđan 2009: 31). Negativni emotivni potencijal pojma titoizam izaziva bes kada se o njemu govori kao o komunizmu ili kao o boljševizmu. Otpor je nešto manji kada se koristi izraz socijalizam, a kada se o titoizmu govori kao o antistaljinizmu emotivni stav je na granici pozitivnog. Naročito je aktuelna orijentalizacija titoizma kao boljševizma i komunizma, koja automatski znači pozapadnjačenje vlastite nacije, države ili partije. Antitotalitarna binarna logika je oblik banalnog samoulepšavanja isticanjem ružnoće Drugoga. Lako je uvideti da je kod ove logike kultura redukovana na političku kulturu, a protivljenje titoizmu katkad se izdiže do nivoa sukoba civilizacija. Uz malo kritičnosti, kod etnocentričnog i proceduralnog pristupa može se raspoznati eklektički spoj orijentalnog diskursa i klasičnih teorija o totalitarizmu. Antitotalitarno i orijentalističko viđenje titoizma smešteno u dihotomiji despotizam versus civilizacija previđa: (1) longue duree faktor postojane oslobodilačke političke kulture Balkana koja je izvirala iz permanentnog ratnog stanja 19. i 20. veka, a ne iz primitivizma; (2) osobeni 71

Todor Kuljić

samoupravni produkcioni odnos titoizma (tržište, elementi neposredne demokratije proizvođača na nižim nivoima, otvorene granice, decentralizacija države i partije) smešten između lagerskog socijalizma i evrokomunizma; (3) potrošačku svakodnevicu socijalizma koja je zbog opiranja SSSR-u primala kulturne sadržaje Zapada (u književnosti, misli o društvu, filmu, muzici i modi). Kod antitotalitarnog i orijentalističkog pristupa socijalizmu promene društvene strukture manje su važne od izmene političke kulture. A i kada se govori o društvu, ističe se nasilna nacionalizacija privatnog kapitala i surovo raskulačivanje sela. Često se levica i komunizam povezuju sa nečim nazadnim što je na nižem stupnju razvoja (Petrović, Tamara 2009: 59). Reč je o „crvenoj provinciji“ i „zemljoradničkoj zadruzi“. Orijentalistička simbolizacija komunizma jeste „petodecenijsko crveno blato“: blato je Balkan, a crveno su komunisti. Zato što se seizmografski registruje svako narušavanje stranačkog pluralizma, ne vidi se masovna pokretljivost unutar društvene strukture. Još je osetljivije pitanje nacionalne državnosti koja je tobože bila ugrožena hegemonijom komunističkog federalnog vrha. Istini za volju, iz ove proceduralno-pravne perspektive se više nego iz drugih perpektiva vidi autoritarna priroda nadnacionalnog harizmatskog vođe. Da je izoštrenost ove perspektive bila ista i prema nacionalnom vođi, ovaj pristup bi trebalo ozbiljnije ceniti. Međutim, odnos prema „očevima nacije“ bio je kod etnocentričnih i antitotalitarnih intelektualca daleko manje kritičan nego prema Titu. To je jasno pokazala podrška nacionalističkih intelektualaca Tuđmanu, Sl. Miloševiću i Izetbegoviću 1990-ih. „Demokratski“ kritičari Titovog kulta držali su da je naciji potreban jak vođa. Naravno da se podrška novom nacionalnom vođi nije mogla pružiti bez napuštanja starog vođe, tj. bez kastriranja Titove harizme i bez ocene komunističkog internacionalizma kao izdaje. Čak i tamo gde Tito nije toliko izričito demonizovan, nisu mogla postojati dva, nego samo jedan autoritet. Da bi se ustoličili Sl. Milošević i F. Tuđman trebalo je najpre detronizovati Tita. Etnička homogenizacija i mobilizacija traže okupljanje oko jednog, nacionalnog vođe. Razapetost između dva autoriteta dovodi u nedoumicu pristaše. Nacija traži jednog nacionalnog vođu. Naravno da Titova harizma nije samo, pa ni pretežno, zbog toga rušena. Kod 72

SEĆANJE NA TITOIZAM

demonizacije socijalizma se kao akter svih neželjenih promena markira vrh, a ne baza. Pošto klasni interesi nisu više važni, ispada da je režim bio u službi interesa uske komunističke elite. Etnocentrični i antitotalitarni pristup prožimaju se u novoj martirologiji: moj narod i demokratija su žrtve totalitarizma. A unutar mog naroda žrtve su pre svega preduzetnici, domaćini, seljaci i nekomunistička inteligencija. Dalje, ispada da 1945. nije uveden socijalizam, nego komunizam, a 1948. je teror samo promenio masku. Rečju, sa osmatračnice etnocentričnog i antitotalitarnog pristupa titoizam se nazire uglavnom kao mračna prošlost komunizma, gde su sve promene bile dekretirane. Neodređeni i magloviti pojam komunizam je u središtu solidno orkestrirane medijske neoliberalne mašinerije samoopraštanja. Reaktivna priroda nacionalno-identitetskog pristupa još više zaoštrava njegove isključivosti i muti obzorje njegove perspektive. Nekada je slogan patriotizma bio „Mi smo Titovi, Tito je naš“, a danas su iste reči sinonim izdaje neprikosnovenog nacionalnog interesa. Čak i onaj koji ovu izdaju stavlja u navodnike u opasnosti je da i sam postane izdajnikom. Ali ne treba zaboraviti da nove etnocentrične jednostranosti nisu samo plod tekućeg antikomunizma, nego su i posledica zasićenosti bivšom komunističkom selektivnom vizijom prošlosti. Dekretirana komunistička slika prošlosti je po zakonu spojenih sudova isprovocirala takođe jednostranu reakciju. Dakle, kultura sećanja socijalizma jeste takođe odgovorna za poslesocijalističku kulturu sećanja. Zato je, s obzirom na dugu harizmatizaciju Tita, bilo neobično i očekivati da nakon uvođenja višestranačja odmah prevladaju višeslojne slike titoizma. Socijalnopsihološki gledano, masa se sveti idolu zato što mu se dugo klanjala, pa ga sada smatra sebi ravnim. Ova teza Gistava le Bona (Le Bon) važna je za razumevanje širenja, ali ne i za objašnjenje uzroka masovne konverzije. Složena je mreža uzroka koji su podstakli provalu osvete Titovih lakeja. Osim toga, uvek treba imati na umu da nove generacije neopterećene ranijim iskustvom drugačije tumače prošlost od onih koji su istu proživeli. Zašto je titoizam dekontekstualizovan i zašto je postao univezalni simbol propalih jugoslovenskih i boljševičkih vrednosti može se shvatiti samo ako se imaju na umu tektonske promene epohalne svesti nakon 1989. godine. 73

Todor Kuljić

Unutar ovih promena novu hegemonu sliku o socijalizmu još uvek grade Evroza (opijenost Evropom) i orijentalni diskurs. Neoliberalizam se održava zahvaljujući visokom stupnju očekivanja od EU, pa se tegobe tranzicije smatraju prolaznim. Tito je postao manje ili više središnja negativna ličnost moralne priče o borbi dobra protiv zla, demokratije protiv boljševizma, novih žrtava – kvislinga i njihovih partizanskih dželata. Malo je ko 1990-ih govorio o Titu kao simbolu u svetu zanimljivog samoupravljanja ili kao o uglednom lideru nesvrstanosti. Ne, Tito je orijentalizovan kao „kamendespot“ i kao simbol antinacionalnog. Postao je negativni rastegljivi simbol antievropskog i boljševičkog. Ne manje rastegljivi antitotalitarizam potisnuo je antifašizam, a nacionalni interes je zamenio višenacionalnu slogu. Iz etnocentrične i antitotalitarne perspektive istorija Jugoslavije i istorija vlastite nacije vide se kao asimetrični i donekle izmešani, ali u suštiini kao razdvojeni istorijski tokovi. U Hrvatskoj i Sloveniji gleda se na Jugoslaviju kao na velikosrpsku i boljševičku tvorevinu prepunu vizantizma i Istoka (Velikonja 2007: 23). A socijalistička Jugoslavija se u sličnom orijentalnom okviru tumači kao paternalistička egalitarna država gde je formalno pravo zamenjivano dekretiranom materijalnom pravdom, a sticanje zaprečeno. Antiteza samoupravnoj Jugoslaviji je pluralistička Evropa i demokratija. Svuda je novi antitotalitarni nacionalizam ustoličen kao neupitna ustava protiv diferenciranog sećanja na socijalizam. U Srbiji je opozicija razvijala sličnu antiorijentalnu kritika Sl. Miloševića jačajući opšti antisocijalizam, a poistovećivanje Tita i Sl. Miloševića produžilo je neposustajanje antikomunizma. U Hrvatskoj i Sloveniji (bar do Dejtonskog sporazuma) antikomunizam je održavan zbog straha od obnove Jugoslavije i stalno je uokviravan izuzimanjem vlastite prošlosti iz Balkana – evropskog Orijenta. Još više od toga, u Hrvatskoj je „1990-ih godina prošlog stoljeća krenulo nezaustavljivo poistovjećivanje Titova lika s bivšom jugoslavenskom (srpskom) diktaturom Sl. Miloševića, kao i okrivljavanje Tita za palež Domovinskog rata“ (Peruško 2008). Svuda su antititoizam i antikomunizam bili krunski argumenti privatizacije, klerikalizacije i retradicionalizacije, iako je ovaj proces u Srbiji ubrzan tek nakon pada Miloševića. Demonizacija svake ideologije, jednako kao i njena harizmatizacija, traže markiranje ključne ličnosti. Glavni simbol 74

SEĆANJE NA TITOIZAM

minule svetle stvarnosti socijalizma, koja se preko noći preobrazila u mračnu prošlost, jeste Tito. To što se socijalistička prošlosti nije mogla odbaciti, a da se najpre ne sruši autoritet njenog vođe, jeste politički razumljivo. U sklopu razbuđenog nacionalizma to je u zemlji bilo lakše postići nego u inostranstvu. Krajem 20. veka probojni simbol restaurativne prerade istorije, istoriografskog revizionizma i publicistike bio je „drug Tito“. Demonizacijom i ironizacijom njegovog lika rušen je vrednosni sistem socijalizma. Upadljiva je i karnevalizacija Titovog lika u turizmu (Peruško 2008). Nova izmenjena slika prošlosti je spoj potreba obnovljenog kapitalizma, nove vizije budućnosti, nove epohalne svesti i smene generacija. Manje je na formiranje nove slike Tita uticala neka prekretnička nova arhivska građa. Važnije je bilo preko paušalnog antititoizma ojačati kapitalizam i retradicionalizaciju. Sa unutarnaučnog stanovišta, beline u prošlosti titoizma jesu permanentne i biće stalno popunjavane. Ali, bar kako za sada izgleda, nema novih senzacionalističkih otkrića. Pa ipak, ako činjenice nisu senzacionalističke, jesu okviri tumačenja titoizma. Tito je mason, čovek Vatikana, boljševik, srbomrzac. To ne ponavljaju samo publicisti, nego i istoričari. Kako izgleda, nedostatak izvora o titoizmu je poslednja stvar na koju se možemo žaliti. Ali, ista građa se na različit način akcentuje i uklapa u željeni kontekst i iskonstrusanu naraciju. Da li je Srbima privremeno zabranjen povratak na Kosmet 1944. zato što je vojna uprava želela da se obračuna sa ustankom balista ili zato što je trebalo isprazniti Kosmet od Srba? Oko činjenica ćemo se složiiti, ali ne i oko tumačenja. Otuda najveći deo sporova oko Tita nije činjenične, nego vrednosne i ideološke prirode. Uz to, treba imati na umu da su i druge jednostranosti nove hegemone slike prošlosti pretežno reaktivne prirode. Naime, snažno opredeljena istraživačka usmerenost samo na represivnu stranu titoizma spontano je odvela istoričare kontrastnom prenaglašavanju i idealizaciji građanskih političara između dva svetska rata (N. Pašić, S. Radić, M. Grol, V. Maček) i hagiografskoj harizmatizaciji antikomunističkih intelektualaca (Sl. Jovanović, M. Budak). Domaća istoriografija zatečena slomom socijalizma reagovala je slično neopreznom Amerikancu koji je nakon pada Berlinskog zida objavio kraj istorije. 75

Todor Kuljić

Nauka o društvu nije odolela krupnim zaokretima, pa je došlo je do nagle promene istraživačkih prioriteta i paradigmi. Veličanje komunističkih podviga zamenilo je isticanje zločina komunista. Nije cilj nove istraživačke usmerenosti na komunističke zločine samo popunjavanje belina socijalističke istoriografije, nego i rušenje autoriteta levice i jugoslovenstva. Pri tome valja zapaziti da su u istraživanjima nesrazmerno zastupljene žrtve komunističkog nasilja: ibeovci su verovatno najveće žrtve titoizma, ali savremeni liberali i konzervativci ne mare za njih, pa ibeovci nakon 1990 nisu mogli svoje stradanje politički instrumentalizovati. Samo naivne može začuditi zašto je u Srbiji heroizovana Žanka Stokić, a nije Vlado Dapčević, iako je trpljenje poslednjeg bilo neuporedivo veće.

Etnocentrična i proceduralna „žablja“ perspektiva 1. Unutar prve, etnocentrične, perspektive istoričari Tita uglavnom sameravaju s obzirom na doprinos koji je dao vlastitoj naciji. Za nacionalno konstituisanje Srba, Hrvata i Slovenaca Tito nije bio zaslužan, pa je zato ovde najpre i detronizovan. Na drugoj strani kod Bošnjaka, Makedonaca i Crnogoraca temeljna dekonstrukcija titoizma značila bi delegitimizaciju režima u kom je utemeljena vlastita nacionalnost. Zato i jeste, grubo rečeno, u nacionalnim kulturama sećanja prve tri nacije titoizam temeljno revidiran, a kod ostalih triju nacija samo delimično. Etnocentrični pristup danas je samorazumljiv i najrašireniji zato što je nacionalna država postala suvereni okvir poslesocijalističkog kolektivnog identiteta i kulture sećanja. Uočljiv je pretežno kod nacionalno, partijski i ideološki snažno opredeljenih istraživača koji silaze u arhiv da nađu ono šta im treba. Treba li uopšte pominjati da se nacionalnoidentitetski rad na sećanju kosi sa hladnim scijentističkim objektivizmom istoriografije? Dovoljno je samo podsetiti na njegovo ključno načelo. Kada je, naime, 1824. godine Leopold fon Ranke (Ranke) zapisao poznatu formulu naučne istorije da treba pisati upravo onako kako se zbilo, on je samo hteo da se ogradi od dotadašnjeg shvatanja istorije koja je sudila o prošlosti sa namerom da poučava o budućnosti. Tako krupan zadatak bio 76

SEĆANJE NA TITOIZAM

je iznad Rankeove ambicije. On je bio svestan da je slika prošlosti istinitija što manje zavisi od potreba sadašnjice. Ovoga opreza nije bilo kod komunističke, a ni kod potonje antikomunističke istoriografije. Naročito je kod etnocentrične perspektive skoro sve centrirano oko politike, države i nacionalnog interesa. Više od dvadeset godina opstaje uverenje koje se ne diskutuje, a to je apsolutna suverenost nacionalnog interesa i svest o ugroženosti nacije. Jedan važan aksiom ove vrste, koji se održava zahvaljujući niskoj kulturi i dugoj manipulaciji, jeste da je Tito bio srbomrzac (Marjanović, R. 2010: 68). Manje je važno to što se iz ovog pogrešnog aksioma posle, logički valjano, izvode tvrdnje. Ostaje proton pseudos, greška u zaključivanju koja se naziva prvobitna varka. Ako se pogrešni aksiomi u startu ne dovedu u pitanje, razna domišljanja prošlosti uvlače se u politiku, a politizira se i istoriografija. To je danas verovatno najviše uzelo maha u viđenju Tita u Srbiji i Hrvatskoj. Prosto rečeno, zato što novi nulti časovi traže nove naracije, nove dželate i nove žrtve, Titu nema mesta pod šahovnicom niti u autentičnoj hrvatskoj istoriji koja počinje od Domovinskog rata, a još manje u kontinuitetu srpske državnosti. U slučaju Srbije antikomunizam je zajednički činilac skoro svih varijacija nacionalističke ideologije, koja se čak može na njega i svesti (Milošević, Srđan 2009: 29). Uticajni sećaš ponavlja da je „u titovini 1974. izvršena državna dezintegracija srpskog naroda“ (Ćosić 2008: 114), a konzervativni revizionisti ističu nova nacionalna stratišta (Beograd 1944, Sremski front i Blajburg 1945) i centriraju ih oko Tita kao novog dželata. Iz žablje perspektive Titova Jugoslavija otslikava se kao hrvatska tamnica ili kao srpska iluzija. Na sličan način se kod tumačenja nestajanja Jugoslavije ista dešavanja drugačije vide sa različitih osmatračnica. Iz prve perspektive građanski rat se vidi kao slavno oslobođenje (kod Slovenaca i Hrvata) ili kao nacionalni debakl zbog izdaje (kod Srba), iz druge je to kanal društvene pokretljivosti (uspona ili propadanja grupa i pojedinaca), a iz treće se hladnije uočava da su ratovi (koji nisu bili neizbežni), a ne sporazumi doneti u miru, bili stalni okvir permanentnog državnog prekrajanja Balkana. Konkretnije rečeno, iz nacionalnih perspektiva je blokiranje kasarni JNA 1991. u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH bio patriotizam, iz ptičje perspektive bio je to secesionizam, 77

Todor Kuljić

a gledano filozofskoistorijski reč je o kontinuitetu krhke državnosti na Balkanu. Tvrdnju da je ocena Jugoslavije pre svega tesno vezana sa ocenom titoizma, ne relativizuje mnogo ni okolnost da je postojala i monarhijska Jugoslavija. Danas se titoistička Jugoslavija iz prve perspektive tumači kao doba nacionalne i ideološke porobljenosti (Hrvatska), ideološke porobljenosti i nacionalne razdrobljenosti (Srbija), ili kao doba promašenosti i privremenosti (Slovenija). U središtu hegemone kulture sećanja je emocionalizovana napetost između jugoslovenstva i nacionalne države. Utoliko nije neobično što su za nosioce jugoslovenstva proglašeni stranci. Teza o ubačenim agentima-komunistima podjednako je prisutna u srpskom, hrvatskom i slovenačkom revizionizmu. Istoričar iz Budimpešte P. Apor je pokazao da je agent metafora koja u Mađarskoj sažima komunističku prošlost, a figura tajnog agenta, koja budi maštu, ima važnu ulogu u savremenim debatama o socijalizmu (Apor 2007: 115). Na sličan način je bivši visoki komunistički funkcioner Pero Simić u svojim tiražnim knjigama centrirao sliku Tita oko figure agenta Kominterne i denuncijanta. Ovaj odnos prema socijalizmu ne bi zasluživao pažnju da ga ne uokviruje dominantna politikocentrična paradigma istoriografije koja se bavi socijalizmom. Centriranje slike socijalizma oko svemoćne partije i policije, a zapostavljanje istorije društva, privrede, kulture i svakodnevice iz ovoga doba jeste metodološki konzervatizam. Odbacivanjem uravnotežene perspektive ističe se ključna uloga „ubačenih agenata“ i raznih „teorija“ o zaveri protiv nacije. Osudom internacionalističkog jugoslovenstva, kao ideje uglavnom nametnute spolja, spontano se normalizuju razne nacionalističke struje, i to skoro sve, do kvislinških i fašističkih. Markiranjem novih ključnih „unitarnih“ katastrofalnih tačaka (1918. i 1945.) automatski su rehabilitovane i proglašene patriotskim do juče stigmatizovane šovinističke snage. Istorija Jugoslavije odvaja se od „autentičnih“ istorija njenih nacija. U poređenju sa tobože propuštenim šansama stvaranja nacionalnih država još krajem Prvog svetskog rata, obe Jugoslavije ispadaju unazađujuće tvorevine i ponovljene greške. A socijalistička Jugoslavija, povrh toga, bila je tobože totalitarna država lažne nacionalne jednakosti. 78

SEĆANJE NA TITOIZAM

Dosledno tome, definitivna propast Jugoslavije i socijalizma jesu krunski dokazi, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji, nužne i definitivne istorijske pobede prava nad nasiljem, prirodnih nacionalnih država nad veštačkim višenacionalnim tvorevinama, ili tržišne nad komandnom ekonomijom. Naročito je u novom poretku sećanja (službenom i naučnom segmentu) Hrvatske i Slovenije temeljno izmenjeno vrednovanje višenacionalne Jugoslavije. U evrocentričnom metadiskursu u Sloveniji nije to više državna zajednica srodnih i bratskih naroda, već primitivni Balkan i Istok (Velikonja 2007: 140). Raspad Jugoslavije pravdan je sukobom evropskog i vizantijskog, a Tito je kao boljševik ubrajan u ovo drugo. Još više od toga, Tito je agent Kominterne i balkanski Pol Pot. U Srbiji je opozicija u desetogodišnjem sukobu sa Sl. Miloševićem uvek stavljala Tita na stranu Sl. Miloševića (Ćosić 2008). Aprila 1992. Ćosić piše o SR Jugoslaviji kao ostatku titoističke Jugoslavije u kojoj su Srbi „kobno jugoslavizovani“ (Ćosić 2004: 46), a novembra 1995. je u svom dnevniku zabeležio paradoksalnu ulogu titoizma zato što je ubrzao etnocentričnu koncentraciju Srba, kada se nakon izgona iz Hrvatske „zgusnuo srpski dijasporični narod i postao monolitniji i jači“ (Ćosić 2008: 108–109). Po ovom tumačenju, negativni titoizam najpre je dugo sprečavao, a onda ubrzao dugi pozitivni istorijski proces koncentracije rasejane srpske nacije. I kod ovog tumačenja je demokratija na jednoj, a titoizam i necivilizacija na drugoj strani. Nakon pada Miloševića opštija službena antiteza komunizam versus demokratija formuliše se u antiorijentalističkom diskursu. U Sloveniji i Hrvatskoj odbacuju se Titovo jugoslovenstvo i socijalizam, ali se Tito (rođen iz hrvatsko-slovenačkog braka) svojata kao još uvek u svetu ugledni državnik i lider nesvrstanosti. Poslednjih nekoliko godina službena Hrvatska počela je otvorenije da svojata i Titov antifašizam. U službenoj Makedoniji, BiH i Crnoj Gori odnos prema Titu uvek je bio odmereniji. Međutim i ovde deo srpskog stanovništva drži da je Tito pokretač rasrbljivanja Crnogoraca ili da je zločinac nad Srbima u BiH zato što je Muslimane proglasio za naciju. U Srbiji Tito važi za dželata nacije koja je najviše uložila u Jugoslaviju. Naročito je porazan njegov učinak u Beogradu i na Sremskom frontu 1944, na Blajburgu 1945 i na Golom Otoku. U rekatolicizanoj Hrvatskoj 79

Todor Kuljić

nove žrtve su S. Radić, A. Stepinac i A. Hebrang, dželati su Srbi i komunisti, a glavno mesto sećanja je Blajburg 1945. Hrvatska je u antijugoslovenstvu otišla najdalje jer ga je ustavno zabranila u članku 141: „Zabranjuje se pokretanje postupka udruživanja Republike Hrvatske u saveze s drugim državama u kojem bi udruživanje dovelo, ili moglo dovesti do obnavljanja jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku“ (Ustav Republike Hrvatske 2001.) Jugonostalgičar je percipiran i proglašavan kao parazit na biću hrvatskog naroda, „parazit koji čezne za onim vremenom kada je Hrvatska bila bespomoćno prepuštena jugoslavenskim krvopijama i kada je prijetilo uništenje mitske supstancije naroda“ (Baković 2008). Danas je Kumrovec devijacija sećanja u Hrvatskoj, a istraživanje socijalizma je devijantni istraživački projekt hrvatske etnologije (Čale Feldman/Prica 2006: 263). Nisu, međutim, samo Hrvati pogubno jugoslovenizovani u titoizmu, nego je slična sudbina zadesila i Srbe. Da to već dvadeset godina ne ponavlja vodeći srpski književnik D. Ćosić, moglo bi se pomisliti da je hrvatsko antijugoslovenstvo unikatno. Ali nije. I u Srbiji se titoizam odbacuje zbog štetne jugoslovenizacije Srba. O tome govore osude titoizma rasute u opsežnim dnevničkim beleškama D. Ćosića. Dovoljno je pogledati indeks imena na kraju ovih knjiga i videti da je Tito bio Ćosiću negativna opsesija. Ćosićeva antijugoslovenska gledanja pružila su važne koordinate službenom i neslužbenom srpskom sećanju na titoizam. Što je rat bivao akutniji, to su bile delotvornije patetične osude titoizma zaogrnute autoritetom „oca nacije“. Već samim tim potrebno je prikazati njegovo sećanje na Tita. Najopštije rečeno, kod Ćosića je titoizam Drugi koji je poremetio tok srpske istorije. Ovo gledanje je utoliko zanimljivije jer je rezultat tipične evolucije mnogih srpskih intelektualaca od fascinacije Titom do viđenja antititoizma kao osnove novog srpskog identiteta (Perović 2010 a). U naknadno objavljenim višetomnim „Piščevim zapisima“ stoji njegova verovatno ključna ocena iz 1969: „Blagodareći neravnopravnosti Srba u Titovoj Jugoslaviji i očiglednoj antisrpskoj politici u ovih 25 godina nove Jugoslavije, srpska nacionalna svest je u teškoj regresiji“ (Ćosić 2001: 10). Sa stanovišta nacionalne 80

SEĆANJE NA TITOIZAM

i državne ideje srpskog naroda, titoizam je, po Ćosiću, bio koban zbog „jugoslovenizovanja Srba“ i antisrpstva koje je teklo od Kominterne i AVNOJ-a, preko uklanjanja A. Rankovića, udaljavanja od partizanskog jugoslovenstva i centralizovane federacije, do ustavnih promena 1963, 1968, 1971. godine, koje su krunisane konfederalnim Ustavom od 1974. i okončane „Žabljačkim ustavom“ SR Jugoslavije iz 1992. Sve je to delo i posledica dela „brionskog despota“. Jugoslavija je zabluda srpskog naroda, a „jugoslovenstvo je srpski mazohizam, te se Srbi moraju politički otrgnuti od njega (Ćosić 1992: 75–76). Titoizam je Srbe učinio istorijski umornim narodom. U odnosu na ovu etnocentričnu optužbu, ostali kritički prigovori titoizmu manje su važni. „Tito je genije za korupciju“ (Ćosić 2001: 32), a „titoizam je poredak u kome je neprijatelj svako ko ima vlastito mišljenje“ (Ćosić 2001: 49). Ili „titoizam je poredak laži, demagogije i licemerja“ (Ćosić 2001: 80), a Tito je „staljinist, tiranin, vlastoljubac, hedonist, okrutni demagog, vešt taktičar“ (Ćosić 2001: 372), čije su crte lukavstvo, pritvorstvo licemerstvo (Ćosić 2001: 381). Ocene su skoro apokaliptične, kada se pisac slaže sa M. Ekmečićem da za dvesta godina Srbi nisu imali većeg protivnika od Tita (cit prema Milosavljević 2010: 118). Uzgred rečeno, Latinka Perović se na sasvim drugačiji način seća Titove politike prema Srbima. Ona izričito tvrdi da „nije tačno da je on bio u nesporazumu sa najbrojnijim narodom“, i dodaje da je Tito bio „čovek koji je znao da u jednoj višenacionalnoj zemlji ne može da vlada bez sporazuma sa većinskim narodom“ i „da je on taj sporazum imao u vrlo dugom periodu“ (Milosavljević 2010: 72). Na drugoj strani, ponajviše zato što je iz temelja drugačije video Titov odnos prema Srbima, Ćosić je i pisao o „titovini“, „kičerajskoj titolatriji“ i Titovoj vlasti kao totalitarnoj tiraniji (Ćosić 2002: 85), ali i o nadi iz decembra 1989: „Danas smo u Akademiji posle dugotrajne depresije svi bili ozareni nadom. Slobodan Milošević je reformator i rušilac titoizma“ (Ćosić 2002: 275). Nije reč o sistematskom književnom narativnom utemeljenju antititoizma kod uticajnog srpskog pisca, nego o postavljanju osnova antijugoslovenskom mitu. Ćosić je bio svestan da se titoistički mit može najuspešnije razbiti ocenama o propasti srpstva u Jugoslaviji. Jugotitoisti su ravnodušni prema istini, pravima i patnjama svog naroda (Ćosić 81

Todor Kuljić

2004: 361). Manje je važno to što je ista ocena refren hrvatskog i slovenačkog antijugoslovenstva. Značajnije je da su podudarne etnocentrične ocene „izdajničkog titoizma“ na svim stranama postale oružje razbijanja Jugoslavije. Osećajna retorika kanališe akciju u željenom pravcu, a njena emotivna funkcija uspešno skriva preskriptivnu. Bez izmene martirologije i bez osude titoističke Jugoslavije nigde nije bilo moguće moraliziranje, izmišljanje niti nova prerada prošlosti. Ono što je nekada bila Sutjeska, komunističko mesto sećanja na herojske antifašističke žrtve svih zbratimljenih naroda Jugoslavije, danas je Blajburg, antikomunističko mesto sećanja na žrtve komunista. Za vreme Tuđmanove vlasti delegitimisan je antifašizam, srušeni su mnogi antifašistički spomenici, izjednačeni su Jasenovac i Blajburg. Početkom 1990-ih formirana je crveno-crna koalicija (partizana i ustaša), pa je podela na fašiste i antifašiste gotovo nestala: Blajburg je „hrvatski holokaust“, „nacionalna Golgota“ i „križni put“, a dželati su jugo-partizani i Srbo-komunisti (Radonić 2010). Blajburg na paradoksalan način veže zavađene nacije bivše Jugoslavije. Zamenio je Sutjesku, pa je kao novo službeno mesto sećanja Hrvatske i Slovenije i neslužbeno uporište srpskih konzervativaca, postao simbol „bratstva i jedinstva“ raznih nacionalista i kvislinga. Uprkos tome, nacionalisti svojataju i antifašizam, ali na osoben način. Treba se malo zadržati na etnocentričnom antifašizmu kao iskonstruisanom okviru sećanja na titoizam. Najpre treba upozoriti da se današnja politički korektna retorika ne može zamisliti bez ograđivanja od ateizma, internacionalizma i marksizma. Ni antifašizam nije više popularan. Nijednom nacionalizmu ne odgovara radikalni antifašizam zato što ističe ekstremni nacionalizam kao suštinu fašizma. Pa ipak, Milošević je koristio antifašizam više od drugih nacionalnih vođa, jer je antifašizam bio idejni temelj države koja se još uvek zvala Jugoslavija, oslanjala se na bivše komuniste, Savez boraca i na starije birače. Antifašizam je multietničkoj SR Jugoslaviji i 1990-ih bio važan kao priznato rodoljublje i podsećanje na zajednički višenacionalni moralni borbeni otpor, premda ovaj idejnopolitički stav nije, kao u Hrvatskoj, izričito unet u Ustav. Otuda je antifašizam u SR 82

SEĆANJE NA TITOIZAM

Jugoslaviji (kako se jasno vidi iz srednješkolskih udžbenika istorije) bio manje nacionalizovan nego u drugim novim državama kojima je jugoslovenstvo bilo nekorisno, ili kao u Hrvatskoj, gde je bilo čak štetno kod pravdanja novog suvereniteta. Kroatizovani antifašizam, koji ističe borbu Hrvata, a ne svih jugoslovenskih naroda, nužan je, kao moralizovana prošlost, Hrvatskoj od samog otcepljenja i zato je izričito unet u Ustav. Ali ovde je antifašizam bio potreban i iz drugih razloga. Antifašizam je više od simbola moralnog otpora Hrvata evropskom zlu i više je od uobičajenog odbacivanja internacionalnog bratstva i jedinstva. Kroatizovani ustavni antifašizam i zadržavanje Trga maršala Tita, kao važnog simboličkog kapitala, treba tumačiti razlozima druge vrste. Mladi hrvatski novinar Jerko Bakotin s razlogom tvrdi da je „Hrvatska preživjela zahvaljujući antifašizmu, da njezina sadašnjost postoji samo zato što je u prošlosti konstituirana kao antifašistička država, inače bi bila prokazana kao genocidna tvorevina“ (Bakotin 2008). Premda je Tito kao jugoslovenski vladar uklonio suverenitet Hrvatske kao nezavisne države 1941–45, ipak je on korisniji zbog neutralizacije prethodnog fašističkog sadržaja istog suvereniteta. Pojam „Tito“ ima takav simbolički kapital, takvo mjesto u hrvatskom imaginariju, da je to ime nužno zadržati, te bi ukloniti ga značilo zaista prvi korak prema rehabilitaciji onih struktura koje su Hrvatsku 1941.-1945. gurnule na rub katastrofe (Bakotin 2008). I upravo zbog toga je odnos današnje Hrvatske prema Titu dvoznačan. Zagorac je nepoželjan kao jugoslovenski komunista, ali je koristan kao markantni nacionalni simbol koji sprečava da Hrvatska bude pamćena po Paveliću. S jedne strane Tito se tretira se kao zločinac zbog Blajburga, nešto manje je negativan kao komunistički vladar Jugoslavije, koja je za Hrvate bila tamnica, ali je s druge strane „Titova zasluga trostruka: spasio je Hrvatsku pred srpskim šovinizmom, postala je pobjednik nad paklom, a ne sudionik pakla fašizma, a 1944. ZAVNOH ju je definirao kao državu“ (Bakotin 2008). Nije li, slobodnije rečeno, ZAVNOH formalno oprao hrvatski suverenitet od NDH? Nultu tačku hrvatskog suvereniteta nije mogla predstavljati tada službeno nezavisna fašistička ustaška država, nego je istu tačku trebalo antifašizirati i premestiti na državno neinstitucionalizovani partizanski pokret. 83

Todor Kuljić

Tito nije potreban Hrvatima kao komunista, ali jeste kao antifašista. Zaboravlja se, naravno, realni multinacionalni sadržaj ovog antifašizma koji, između mnogih činjenica, iskazuje i ona da je početkom 1943. komandant Druge dalmatinske brigade bio Crnogorac Ljubo Vučković, njegov zamenik Srbin Ratko Sofijanić, komesar Hrvat Mate Ujević, a njegov zamenik Crnogorac Jovo Kapičić (Nikčević 2010: 67). Zato je malo reći da je paradoksalna dvoznačnost okolnost da je u prvi Ustav Republike Hrvatske unet antifašizam kao temelj državnosti, a da je u istom aktu zabranjeno jugoslovenstvo. Treba dodati da hrvatskog antifašizma ne bi bilo bez jugoslovenskog borbenog okvira. Upravo pomenuti paradoks hrvatskog državnog rezona otslikava službeni hrvatski odnos prema Titu. Zalaganje za Jugoslaviju je po hrvatskom ustavu kažnjivo, antikomunizam je normalizovan, ali se uprkos tome čuva simbolički kapital pojma Tito. U Hrvatskoj titoizam ipak do kraja nije brisan iz državnog kontinuiteta, ali ponajviše stoga što je partizanski ZAVNOH koristan kao simbol diskontinuiteta sa fašističkom NDH. Može li u današnjoj Hrvatskoj ateistički titoizam biti karika istinskog nacionalnog katoličkog kontinuiteta ili je samo istorijska konstrukcija za neutralisanje nepopularne faze iz prošlosti? Pre će biti ovo drugo, uprkos pokušajima spajanja nespojivog kod predsednika Republike Hrvatske S. Mesića (Mesić 2009) i I. Josipovića (Antifašizam i Domovinski rat temelji hrvatske države) da povežu multietnički antifašizam iz 1940-ih i etnocentrični i šovinistički Domovinski rat iz 1990-ih kao delove iste oslobodilačke strukture i kao jednako važne stubove hrvatske državnosti. Ne treba posebno dokazivati da je antiosovinski multinacionalni antifašizam proleterskih brigada suštinski različit od etničkog čišćenja koje su 1990-ih sprovodile hrvatske bojne. Dovoljno je upozoriti sve one koji neće da govore o nacionalizmu, da treba da ćute i o antifašizmu. Razumljivo je što je kritičko viđenje Jugoslavije danas hegemono upravo kod nacija koje su bile priznate i pre nastanka Jugoslavije, a manje kod onih koje su nakon 1945. stekle nacionalnost i republičku državnost. Da li ova okolnost utiče na objektivnost znanja o Jugoslaviji? Svakako. Odbacivanje višenacionalne države kao tamnice i Orijenta nužno rađa niz drugih pristrasnosti, nalik onima kod tvrdokornih komunista koji su negirali svaku 84

SEĆANJE NA TITOIZAM

racionalnost kapitalizmu. Slobodnije rečeno, kod prve perspektive horizont je oblačan i neproziran. Sočivo bezuslovnog prioriteta nacionalnog interesa muti realno viđenje i redukuje složenost razvojnih procesa. Zamućenost pogleda na Tita ne mogu otkloniti nacionalne naočare. Onaj ko Tita gleda dioptrijom današnjeg prosečnog srpskog ili hrvatskog nacionaliste teško će mu priznati ulogu nacionalnog izmiritelja ili balkanskog „Habzburga“. Ni iz perspektive evrocentričnog i orijentalističkog diskursa ne vidi se skoro poluvekovna pacifikacija i kosmopolitizacija dela trusnog Balkana u socijalističkoj Jugoslaviji. I za evrocentrične i za evroskeptične nacionaliste Tito je kao komunista i kao Jugosloven podjednako nepoželjan. Ali onaj koga ne zadovoljava diskurzivna strategija dehumanizovanja protivnika i njegovo nipodaštavanje kao boljševizma i Orijenta treba da se popne naviše. Grubo rečeno, iz veće visine bledi razlika između Mi i Oni, tj. slabi dihotomizacija utemeljena u viktimizaciji vlastite nacije i demonizaciji titoizma. Osim toga, analitička prednost svake uzdignutije perspektive sastoji se u tome što se iz nje bolje vide celina i međuzavisnost delova. Sasvim drugačiji ispada odnos Tita i njegovih kritičara. Samo se iz veće visine npr. vidi da Zapad za vreme titoizma nije mnogo mario za Đilasa ni za praksisovce, niti za razne uhapšene nacionaliste, jer je glavni disident u međunarodnim razmerama bio u stvari Tito. Nije Zapad video Tita kao hrvatskog mehaničara, nego kao privlačni uzor i aktivni virus kadar da zarazi države lagera težnjom za nezavisnošću od Moskve. Zato ga je trebalo držati na površini. Gledan sa raznih strana, i Titov sukob sa Staljinom ispada drugačiji. Za legaliste je 1948. godina bila obični antistaljinski staljinizam, za sociologe je to bio zaokret bez kog ne bi bilo samoupravljanja, a tek se iz nadepohalne osmatračnice vidi da je Tito prvi uneo virus raskola u lager koji se konačno raspao 1989. Godina 1948. bila je prva pukotina u zidu koji je pao 1989. Naravno da to Tito nije želeo, ali su iz nadepohalne perspektive namere manje važne od posledica. Manje je važno i to što je Staljin raskinuo sa Titom, a ne vice versa. Staljin je isključio KPJ iz Kominforma 28.6.1948 i pozvao „zdrave elemente u KPJ“ da smene vođe. Tito je, međutim, sačuvao partiju od raskola, ali na klasični staljinski način koji su jugoslovenski komunisti 85

Todor Kuljić

tada jedino poznavali. Još više od toga, Titova partija postala je nepomerljiva jer je pravo na večnu vlast podjednako crpela iz uspešnog otpora Hitleru i Staljinu. Ovde je važno zapaziti da se iz prve perspektive vide samo disidenti u Titovom režimu, a tek iz treće se vidi da je najkrupniji komunistički disident u svetskim razmerama bio, pored Trockog, upravo Tito. Etnocentrični pisci ne vide razliku između disidentstva i opozicije. Zaboravljaju da disidenti mogu biti samo komunisti. Disidenti nisu oponenti, jer opozicije u socijalizmu nije ni bilo, nego samo onih koji se nisu slagali, tj onih koji su SKJ ili KP SSSR-a osporavali komunističku doslednost. Disidenti osporavaju doslednost ortodoksnoj struji, a ne strukturnu grešku izvorne ideologije. Konvertiti napuštaju izvorno ideološko opredeljenje, a oponenti nikada nisu branili ideologiju koju negiraju. Tako su npr. praksisovci bili disidenti sve dok su u ime Marksa kritikovali Tita s leva, postali su konvertiti kada su počeli da sa stanovišta višepartijskog kapitalizma odbacuju Tita zdesna, ali oponenti nisu nikada bili. Oponentima treba zvati samo one koji su stalno kritikovali Tita zdesna. Isto važi i za odnose između socijalističkih režima. Tito i vrh SKJ se nisu slagali sa lagerskim modelom socijalizma, ali su i dalje ostali komunisti. Dakle, komunistički disidenti nisu bili borci za vladavinu prava i višepartijski režim, kako s razlogom upozoravaju L. Udovički i M. Bogdanović. Ako za suštinski učinak disidentstva uzmemo nagrizanje evropskog socijalizma iznutra u Hladnom ratu, onda je Tito, kao svetski ugledni državnik, bio disident bez premca (Bogdanović 2009: 129). Na Zapadu su ga zvali komunistički Martin Luter (Luther). U borbi protiv titoizma samo je iz KP Rumunije između 1948 i 1950 isključeno 192 000 eksploatatora i neprijateljskih elemenata (Oancea 2005: 37). Sovjetski upad u Čehoslovačku preobratio je mnoge ubeđene komuniste ove zemlje u disidente (M. Simecka). U Jugoslaviji nije bilo podsticaja ove vrste. Zato se titoizam sporije krunio, jer je Titov otpor Staljinu i njegova intronizacija u svetu kao glavnog komunističkog disidenta bitno usporila topljenje jugoslovenskog „komunističkog glečera“. Zbog značaja Titovog savezništva u borbi protiv sovjetskog lagera M. Bogdanović zaključuje da nema podataka o tome da su američki zvaničnici vršili značajniji pritisak na Tita u korist 86

SEĆANJE NA TITOIZAM

Đilasa (Bogdanović 2009: 131). Još manje se iz prve perspektive vide konvertiti, masovni tip intelektualca nastao nakon sloma socijalizma. Zapravo se ovaj pojam ignoriše, jer su mnogi današnji nacionalisti i antikomunisti u stvari raniji Jugosloveni i komunisti. Preobraćeni komunistički intelektualci ne osećaju paušalnu demonizaciju titoizma kao povredu vlastite autobiografije, niti su svesni vlastitog naknadnog sećanja ponajviše stoga što je snažna konverzija stvorila amneziju. Za razliku od nostalgičara, antikomunisti se sećaju samo vlastitog tobožnjeg stradanja u socijalizmu. Jedan rašireni poslekomunistički mit je i masovno samosažaljenje o tobožnjem stradanju u komunizmu. Ne ponavljaju samo Hrvati da su bili žrtve jugokomunizma, nego i druge nacije neguju sličnu martirologiju. Sami komunisti prepravljaju istoriju socijalizma. Na mesto starih iskrivljavanja prošlosti stupili su novi antikomunistički mitovi (Oancea 2005). Reprodukovao ih je „isključivi boljševički antikomunizam“ (A. Michnik). Nakon nestanka Jugoslavije nije bilo potrebno prevaspitavanje niti egzorciranje marksizma iz glava bivših marksista. Proces je tekao spontano, skoro preko noći. Već početkom 1990-ih udobno saučestvovanje u titoističkom režimu zamenio je udobni zaborav. Titoisti su postali ponosni antititoisti, a nova normalnost je trijumfovala. Na drugoj strani, premda nerizično, zalaganje za diferencirano gledanje na jugoslovenski socijalizam graniči se sa odvažnošću, jer analitičar lako biva stigmatizovan kao anahroni boljševik ili kao jugonostalgičar. Na ovom mesti manje je važno to što se masovna konverzija iz žablje perspektive ignoriše ili se normalizuje kao sazrevanje. Važnije je to što se zbog snage ove amnezije ne vide ni mnogi drugi globalni procesi ili bar ne izgledaju važni. Naime, etnocentrični istoričari lako zaboravljaju raniju sliku prošlosti i skoro spontano apsolutizuju današnju prošlost. Celovita vizija prošlosti uključuje raniju sliku prošlosti i ostavlja prostor za buduću prošlost. Ona je nužno multidimenzionalna i otvorena. Snažna etnocentrična prošlost, međutim, ne dozvoljava sumnje niti mogućnost izmene slavne nacionalne prošlosti. Psihološki gledano, etnocentrizam je neobično snažan unutrašnji osećaj. Borci za nacionalno oslobođenje jesu fanatičniji od boraca za klasnu pravdu. Reč je o slepom, a ne o kritičkom patriotizmu. Ovaj 87

Todor Kuljić

prvi nije kadar da uoči razlike između realne prošlosti i novih nacionalno podobnih iskonstruisanih slika prošlosti koje su propuštene kroz filtere potiskivanja, uprošćavanja i tumačenja raznovrsnih ideoloških aparata sećanja. Tako „demokratski nacionalisti“ spekulišu oko Titovog porekla, koje je tobože potpuno mistično, ili npr. tvrde da je Tito pri kraju života imao platu 297 619 maraka, kako je „Politika“ na prvoj strani donela 19 juna 2009. Ove senzacionalističke jednostranosti nisu poželjne samo zato što su tiražne, nego i otuda što je internacionalistički titoizam markiran kao neslavna prošlost i upad u monumentalnu vertikalu nacionalnog pamćenja. Neće se preterati ako se zapazi da novi balkanski kapitalizmi suzbijaju titostalgiju izmišljanjem. Službene demonizacije socijalizma npr. nije bilo u režimima J. Ilieskua (Iliescu) u Rumuniji niti u režimu Sl. Miloševića u Srbiji jer ovi nisu bili zainteresovani za radikalnu reviziju jednopartijske prošlosti. Službena radikalna kastracija titoizma stigla je u Srbiju tek nakon pada Sl. Miloševića. U savremenom kapitalizmu prošlost se dobro prodaje, a senzacionalističko sećanje je bestseler potrošačkog društva. Međutim, poredak sećanja nije homogen. Nove domaće kapitalističke elite razapete su između evroze (opsednutosti Evropom) i slavne nacionalne prošlosti. Obični čovek, pak, jeste titostalgičan. Najnoviji antiprosvetiteljski restaurativni udar i postmodernistička sumnja u napredak podstakli su romantičnu težnju za ukorenjivanjem i religijsku težnju za spajanjem sa onostranim. Prosvetiteljskom raščaravanju (Entzauberung) danas se protivi Widerverzauberung (ponovno začaravanje) (K. Priester). Ne mali udeo ovoj konzervativnoj reakciji pruža ex post teleologija: današnji analitičari izričito tvrde da se morao desiti slom socijalizma i Jugoslavije, pa čak i građanski rat. Fatalizam je determinističko jezgro hegemonih tumačenja titoizma. Ispada da razvoj nije mogao krenuti u drugom pravcu, nego da je sve bilo zacrtano. Ne samo što smo bili osuđeni na rasulo, nego je i rat morao izbiti. Retroaktivni fatalizam i naknadna pamet imaju važno mesto u viđenju titoizma iz žablje perspektive. Pri tome je upadljivo otsustvo samorefleksije istoričara o vlastitoj ulozi u pravdanju socijalizma, a što je prisutno i u istoriografiji ostalih poslesocijalističkih režima (Brunnbauer 2007: 96). Nacionalizam je na prostoru Jugoslavije bio neuporedivo najsnažniji ferment 88

SEĆANJE NA TITOIZAM

konverzije iz titoizma u antititoizam. Možda je najuticajniji bio obrt D. Ćosića koji je svojevremeno pisao da je Tito „genijalni rukovodilac i organizator“ (Cit. prema Milosavljević 2006: 214). Nacionalno klatno službenog sećanja svuda je pomerilo Tita iz bele u crnu legendu. Treba se još malo zadržati na ovoj moćnoj idejnoj polugi. Normalizovani nacionalizam jeste neobično aktivna osećajna spona koja spaja vernike i nevernike, „građaniste“ i „populiste“. Opšti je utisak da je nacionalizmu, kao kiču kolektivnog sećanja, potreban i Tito, ali kao negativna pozadina. Titu zapravo i nije naškodila damnatio memoriae novih pobednika koji pišu istoriju. Broz ne samo što nije zaboravljen, nego je i dalje ostao markantni lični simbol, ali sada kao negativni junak i borac protiv novih pozitivnih vrednosti: kapitalizma, religije i nacionalizma. Pada u oči da mržnja prema Titu, kao važan pokazatelj konzervativnog standarda vremena, muti pogled analitičarima, jednako kao što je svojevremeno zamućivalo sliku i divljenje „najvećem sinu naših naroda i narodnosti“. Naravno da je i u jednom i drugom slučaju u različitoj meri prisutno i pragmatično ponašanje. Skoro da je izlišno pominjati da je uslov realističnih ocena načelo sine irae et studio. Međutim, što je jača nadmoć kolektivnog pamćenja nad istorijom to je teže svladati emocije i pristrasnosti. Pokazatelj pomenute nadmoći je striktno razdvajanje i emocionalizovanje dželata i žrtava kod slike o prošlosti. Istini za volju, i titoizam je takođe manipulisao svešću ove vrste, pa mu se kultura sećanja ove vrste vratila kao bumerang. Ipak je martirologija u titoizmu bila nadnacionalna: i žrtve i dželati su prepoznavani kod svih nacija. Danas je, pak, na delu etnocentrični apriorizam koji ne samo što nameće konzervativne standarde, nego i poziva na osvetu palih sunarodnika. Svaki političar je akutno svestan okolnosti da su u mitiziranom kolektivnom pamćenju dželati važni koliko i žrtve. Politizirana kultura sećanja prepoznaje se po tome što seizmografski registruje svaku sumnju u dogmu da je moja nacija najveća žrtva. Na sličan način su dogmatski komunisti registrovali svaku sumnju u ispravnost partijske misije. Nakon sloma dekretirane prošlosti socijalizma oživeo je nacionalizam koji ne može da živi bez slavne prošlosti. Mesto ratnika Tita u Hrvatskoj su zauzeli novi heroji Domovinskog rata na čelu sa nacionalnim 89

Todor Kuljić

oslobodiocem Tuđmanom koji je groteskno oponašao Tita. U Srbiji se takođe još krajem 1980-tih čulo: „Svi pitaju ko je novi Tito/Slobodan je ime ponosito“. Kod ovih poređenja Tito je bio uzor beskonkurentskog arbitra, a ne primer nadnacionalnog vođe. Ipak, za razliku od Hrvatske, nakon 2000-te je Srbiji lišenoj ratne pobede i Kosova preostalo samo da monumentalizuje monarhijsku tradiciju. Slavna prošlost uvek je potrebna sadašnjici koja nema šta da slavi i koja bedu pretvara u vrlinu. Nešto drugačiji primer mašte ove vrste je današnja Makedonija. Premda Tito nije ovde negativac, jer je Makedonce službeno proglasio za naciju, ipak im ne može biti ideološki ni etnički preteča. Za to je pogodniji Aleksandar Veliki jer 2500 godina makedonske istorije bolje zvuči nego 65 godina ASNOM-a. U Hrvatskoj je detitoizacija najradikalnija jer je čak u Ustavu zabranjeno jugoslovenstvo. O tome svedoče rezultati dva novija terenska istraživanja. Berlinska istoričarka Marija Vulesica je 2009. istraživala zašto se u Dalmaciji uništavaju partizanski spomenici, odbija sećanja na Drugi svetski rat i odbacuje sve jugoslovensko nakon Domovinskog rata. Zaključila je da je odgovor većine ispitanika bio jednostavan. Partizani se nisu borili za Hrvatsku nego za Jugoslaviju (Vulesica 2010). Monika Palmberger iz Oksforda je u terenskom istraživanju 2008. u Mostaru našla da je jugonostalgija u ovom gradu izraženija kod Bošnjaka nego kod Hrvata. Hrvati su uklonili partizanske spomenike i preimenovali nazive ulica, dok Bošnjaci u svom delu grada to nisu učinili i gde glavna ulica još uvek nosi ime Maršala Tita (Palmberger 2008: 361). Nije teško zaključiti da je strah od novih jugointegracija u jezgru hrvatskog antititoizma. U ostalim novim balkanskim državama detitoizacija i antijugoslovenstvo nisu službeno oktroisani, a eponim titoizam koleba se između nostalgije i demonizacije. Ironija ovoga spoja verovatno je najvidljivija u BiH gde Srbi dugo nisu razdvajali Tita od R. Karadžića kao podjednako uvažavanih spasitelja, a Bošnjaci na sličan način još uvek jednako slave Tita i A. Izetbegovića

90

SEĆANJE NA TITOIZAM

Sociološka „ptičja“ perspektiva 2. Pristup socijalne istorije je kontradiskurs hegemonoj politikocentričnoj paradigmi. Titoizam i detitoizacija izgledaju drugačije iz ove perspektive, koja je više sociološka. Mnogi procesi celovitije se vide iz perspektive dubljih i manje blještavih društvenih promena nego iz horizonta kraćih i burnijih političkih promena. Ovde je pogled više okrenut društvu i svakodnevnom životu nego državi i politici. Tu se jasnije uočavaju kanali horizontalne i vertikalne društvene pokretljivosti i život običnog čoveka. Društvo se ne vidi samo kao epifenomen politike, nego se uočavaju relativno samostalne posledice industrijalizacije, urbanizacije, potrošačke kulture i sl. Sociološka perspektiva prevazilazi statični normativni antitotalitarni pristup koji karakteriše i mnoge etnocentrične teorije koje u svakom segmentu razvoja vide dugu ruku CK i Tita. Ali i vreme čini svoje. Što socijalizam više tone u prošlost to izgledaju bizarniji i nerazumljiviji praksa, uverenja i svakodnevica čoveka u socijalizmu. Ne manje razumevanja je dvadeseti vek imao za prethodno stoleće. Na socijalističku prošlost, u kojoj se verovalo u emancipatorsku misiju harizmatizovane komunističke partije, koja je skoro uvek u pravu, sve više gledamo sa pod­smehom, nerazumevanjem i čuđenjem. Što je manje empatije, to su isključive osude socijalizma normalnije. Pariska „Crna knjiga komunizma“ i budimpeštanski muzej „Kuća terora“ uokviruju današnju hegemonu predstavu o socijalizmu uopšte. Slična jednostrana mračna slika redukuje i obradu titoizma na žrtve i dželate. Ako je jasna ideološka, kakva je saznajna vrednost ove perspektive koja opisuje socijalizam kao partijski Levijatan? Skromna. Pre svega, titoizam nije bio okupacijski socijalizam kao što je to delom bio socijalizam u ostalim istočnoevropskim zemljama koje je nadzirao SSSR. Tito je došao na vlast sa ratišta, a ne iz prtljažnika vagona Crvene armije. Uz to ne treba zaboraviti da je „participativna diktatura“ socijalizma svuda počivala i na saučestvovanju podvlašćenih, tj. i na spremnosti da se prizna avangardnost monopolskoj partiji. Nije lako danas nekoga uveriti da se narod nije samo pokoravao naređenjima partije, nego da joj je i verovao. 91

Todor Kuljić

U svakodnevici se vlast iskazuje kao društvena praksa, a društvena praksa kao vlast (Sabrow 2007). Odnos naređenja i poslušnosti, upotrebe vlasti i prihvatanja vlasti bio je uokviren osobenom političkom i potrošačkom kulturom koja se ne može objasniti ni razumeti savremenim obrascima opažanja jer je složenija od odnosa vladajućih i podvlašćenih. Život u socijalizmu ne može se svesti na političko, pa čak ni uvek na prioritet političkog. Svet samoupravnog smisla jeste doduše odozgo oktroisan, ali je i posvakodnevljen, i ne može se uprošćeno svesti na vanredno stanje diktature. Otvorene granice SFRJ i stalna kritika lagerskog socijalizma stvarali su kod većine uverenje o izuzetnom karakteru samoupravljanja kao najpotpunije demokratije. Čim je 1990-ih nova normalnost zamenila staru, nastao je kontrast koji su mnogi nekritički redukovali na antitezu između totalitarnog titoizma i nove demokratske sadašnjice. U meri u kojoj su ignorisani mehanizmi nametanja nove normalnosti tranzicije zaboravljani su mehanizmi stvaranja normalnosti u svakodnevici socijalizma. Prostor prihvatanja smisla socijalizma odozdo, a koji je ležao s onu stranu ideologije, ostao je nejasan u novom normativnom obrascu za tumačenje diktatura. Socijalistički svet smisla je danas neshvatljiv zbog spremnosti da se stara normalnost odmah zameni novom (Sabrow 2007). Ili, drugačije rečeno, zbog nespremnosti da se život u socijalizmu razume i nepolitičkim kategorijama. U jezgru nove normalnosti je nerazumevanje stare normalnosti. Drugim rečima, redukcija titoizma na političko nije samo bitno osiromašila sliku ove prošlosti, nego ju je nužno i politizovala. Samoupravljanje, nesvrstanost, antifašizam i antistaljinizam nisu bili poluge smisla svakodnevnog života, nego je smisao običnom čoveku nudila snažna vertikalna i horizontalna pokretljivost društvene strukture. Urbanizacija i industrijalizacija su razgorevale niz pojedinačnih nada o prelasku iz sela u grad, sa njive u fabriku, iz porodične zadruge u vlastiti stan, iz zaostalosti u obrazovanost. Za mnoge je osnovna shema komunističke eshatologije o besklasnom društvu bila apstraktna, pa nije ni uokviravala pojedinačne nade. Mali realni svet potrošnje pružao je već od sredine 1950-ih smisao življenju većini stanovništva Jugoslavije. Niko u titoizmu nije priželjkivao uniformni kasarnski socijalizam, nego vlastiti dom, vikendicu i 92

SEĆANJE NA TITOIZAM

automobil. Antitotalitarni pristup nije kadar da dokuči svet potrošačkog smisla socijalističke svakodnevice. Čak se ni naročita vera u to da će država ubrzati napredak i beg iz siromaštva, koja razlikuje socijalizam od oporog neoliberalnog realizma, ne može svesti na politički diktat. Sve u svemu, tek kada se skrene pogled sa države na društvo, obzorje prošlosti postaje drugačije. Iz perspektive društva jasnije se vide sigurnost prava na rad, socijalna sigurnost i egzistencijalna bezbednost, efikasnije suzbijanje kriminala, besplatno školovanje i zdravstvena zaštita i pravo glasa koje su žene tek u socijalizmu dobile. Tek su u socijalizmu žene iz podanika postale građani. Simbol ovoga prelaza nije bilo samo prilično formalno biračko pravo, nego obavezno osnovno i besplatno školovanje i vertikalna pokretljivost. Tek je u socijalizmu žena u pravnom pogledu izjednačena sa muškarcem u braku i u drugim oblicima društvenog života. Ključna kategorija emancipacije žena je ostvareno pravo žene na rad, iako masovno zapošljavanje žena nije praćeno njihovom odgovarajućom zastupljenosti na rukovodećim mestima (Gudac-Dodić 2006: 120–121). Socijalizam je oslabio patrijarhalnu podređenost žene, ublažavao nejednakost među polovima i povećao društvenu briga o deci (Gudac-Dodić 2006: 126). Dalje, samoupravljanje je tolerisalo potrošački „potkulturni kapital“ mladih, nije zabranjivalo modu niti porodične krsne slave. Samoupravna komunistička frazeologija neretko je bila magla koja je skrivala raznovrsne vrednosti svakodnevice društva u ubrzanoj transformaciji čije su granice već od početka 1960-ih bile otvorene, lišene viza i grupnih pasoša. Još od 1950ih masovna kultura počela je da oblikuje mlade (Erdei 2006: 334). U detaljnijoj analizi pionirske štampe uočeno je da su heroji detinjstva bili u „Politikinom zabavniku“ neideološki (Janjetović 2007), dok je u „Kekecu“ i „Pioniru“ Titov lik prisutan (Milosavljević 2006). U celini uzev, dugi proces pretvaranja pionira u potrošače karakteriše stalno sapostojanje potkulturnih identiteta u jugoslovenskom socijalizmu. Na delu su bili fragmentarni kulturni identiteti, a ne homogeni totalitarni (Erdei 2006: 236). Tako je npr. institucionalizovanjem džeza 1950-ih jugoslovenska vlast pokazala Zapadu koliko je liberalna, a Istoku kako i na muzičkom planu socijalizam ima prednosti. Obični ljudi su slušali 93

Todor Kuljić

ritam zavodljive i željene muzike i korak po korak osvajali i ritam slobode (Vučetić 2009: 100). Svakodnevicu titoizma nije karakterisala napetost, nego prećutna saglasnost između realne privatne potrošačke sfere s jedne i službeno poželjnog komunističkog asketizma s druge strane. Na sličan način je i sam Tito bio spoj fundamentalističkog marksiste i nedoktrinarnog praktičara. Na zapadu su na boljševika Tita gledali kao na dendija socijalističkog sveta. Ali ne treba zaboraviti da je potrošačka kultura u Jugoslaviji bila i kompenzacija za izostali politički pluralizam. Premda je modernizacija svakodnevice bila službeni imperativ kojim se pravdao titoizam, ne bi trebalo smetnuti s uma autoritarnost ambivalentne titoističke modernizacije koju su najoštrije markirali proceduralisti. Politički pluralizam bio je u titoizmu tabu tema, a Titova harizma i nakon njegove smrti bila je nedodirljiva. Ideološka beskonkurentnost i kultizacija Tita otvarali su put represiji svemoćnih partijskih komiteta i gušenju pravne države. Donošenje „Zakona o upotrebi imena i lika Josipa Broza Tita“ 1984. bila je represivna mera koja je krivično kažnjavala vređanje i omalovažavanje Titovog imena i dela. Iz proceduralne perspektive jasno se uočava da je doživotna Titova vlast bila nespojiva sa republikanstvom, dok kod ostalih perspektiva ovaj „detalj“ nije bio ključni. Pored spontanog Titovog ugleda u svetu postojala je i njegova planska kultizacija u zemlji koja je počivala na razrađenom ritualu. Naročito važan segment kultizacije bilo je obraćanje mladima. Doduše, i pretitovski vladari bili su harizmatizovani. U tom pogledu se oštrom podvajanju titoizma i pretitoističke prošlosti protive istraživanja koja pokazuju kontinuitet političke kulture u kultizaciji vođe (Manojlović Pintar 2004; Milosavljević 2006). Lako se prelazilo sa kulta na kult zbog kontinuiteta političke kulture koja je tražila očeve nacije (Milosavljević 2006: 197). Zaključci ovih istraživanja upozoravaju da se treba osloboditi pogrešne pretpostavke da je harizmatizacija Tita bila fenomen sui generis. Ne, bila je samo karika u lancu dužeg procesa paternalističkih kultizacija vladara u 20. veku od Karađorđevića do Sl. Miloševića. Pa ipak, važan diskontinuitet jeste prisutan u okolnosti da se kod Tita nije radilo o glorifikaciji vladara koji vlada po milosti božjoj, nego o preuznošenju svetovne harizme 94

SEĆANJE NA TITOIZAM

razuma čiji je posrednik sveznajuća partija. Uprkos tome, apoteoza Tita bila je slična apoteozi kraljeva Petra I i Aleksandra Karađorđevića (Manojlović Pintar 2004: 88), a Sinjska Alka i Štafeta mladosti bili su rituali prisutni i u Jugoslaviji između dva svetska rata (Manojlović Pintar 2004: 96–97). Štafeta mladosti bio je ritual jačanja položaja vođe i ideje jugoslovenstva. Samo od 1945–1956 u predavanju štafete učestvovalo je oko 10 miliona Jugoslovena a palice su prešle put od 877 000 km (Grigorov 2008: 109). Nije to bila samo posledica represije i manipulacije, nego i posleratnog žara. Otuda je teško reći da je većina običnih ljudi u titoizmu osećala ideološki pritisak jednopartijskog režima. S jedne strane nije bilo tradicije političkog pluralizma, ali je s druge prodor masovne kulture sa Zapada bio kulturni surogat pluralizma. Važan ideološki žanr bio je partizanski film. Po holivudskom modelu reinscenirani su međunacionalni sukobi iz prošlosti koje su svladavali Titovi partizani kao nadetničko borbeno jedinstvo. Partizanski Crveni Vesterni i ratni spektakli bili su važan sastojak dekretirane kulture sećanja u kojoj je, doduše, bilo prilično i realnog antifašizma. Borbeni antifašistički učinak bio je snažna moralna brana nacionalizmu, ali i pluralizmu. Dekretirani oslobodilački antifašistički kapital komunista, a zatim snažni uticaj levice u svetu i budni nadzor Moskve normalizovali su partijski monizam. Komunisti su donekle i razložno strepeli od partijskog pluralizma zbog bojazni da ovaj može lako da obnovi međunacionalne sukobe u Jugoslaviji. Sve ove okolnosti, uz neskriveno vlastoljublje, učvršćivali su komunističke kadrove u uverenju da su na vlasti nezamenljivi jer su autentični čuvari revolucije. Tek su tektonske promene epohalne svesti nakon 1989. izvana srušile ovo komunističko misionarstvo. Titoizam se spontano i skoro preko noći razotkrio kao anahrono jednoumlje, ali je i dalje ostao zanimljiv, naročito siromašnima i nezaposlenima. Zbog porasta bede i nezaposlenosti, u tranziciji se spontano zaboravljao ideološki monizam. Ne manje spontano je haos građanskog rata vraćao normalnost titoizmu. Nakon rata neoliberalna tajkunizacija dodatno je podgrejala nostalgiju za samoupravnom demokratijom koja je pokušala da dostojanstvo čoveka stavi iznad krupne svojine i da na taj način 95

Todor Kuljić

izađe iz okvira buržoaskog prava zagarantovanog neograničenog sticanja. Osiromašenima i prognanima pluralistička pravna država nije mnogo značila. Naprotiv: „Dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda“. A da ni novim bogatašima zakonitost mnogo ne znači, svedoči raširena korupcija. Pa ipak, iz drugih razloga je sočivo imućnih zamućeno. Za njih socijalizam mora ostati despotija i totalitarizam jer su ovakve ocene najbolja preventiva protiv otpora radništva. Kriminalizacija titoizma je u strukturi pravdanja obnovljenog kapitalizma. Gledano sa osmatračnice posednika, socijalizam je teror i posledica komunističke ideologije koja je kriminalna ponajviše stoga što je nelegalno ugrozila neograničeno sticanje. Sa proceduralno pravnog stanovišta, uspon i pad socijalizma jeste razvoj između totalitarne nacionalizacije (nelegalne državne zaplene imovine) i demokratske restitucije (povraćaja imovine). Logički gledano, greška je isticati samo deo umesto celine. Naime, kada protivnici socijalizma govore o nacionalizaciji pominju samo one kojima je nešto oduzeto, nikako one kojima je to dato (raspodeljeno). Bez obzira što ih je mnogo više (Marjanović, R. 2010: 71)! Neoliberalna epohalna svest je normalizovala i moralizovala nejednakost i potisnula prirodnopravno učenje o legitimnosti oduzimanja nepravedno stečenog i potkopala legitimnost razvlašćivanja saradnika okupatora. U novom kodeksu vrlina centriranih oko uglednog bogatstva Tito ispada amoralni i egalitarni boljševik. Danas je mnogima smešna parola iz 1970tih: „Imaš kuću, vrati stan“. Više nije ugledno odricanje od bogatstva, nego je naprotiv, danas bogatstvo temelj ugleda. Upravo na tome počiva respekt u neoliberalizmu. Eksploatatori i izrabljivači preko noći su preimenovani u vrle preduzetnike. Novu legitimnost savremenim bogatašima danas dodatno osiguravaju krsne slave i popovi. Popovi su na slavama tajkuna, a nema ih na radničkim štrajkovima. Verovatno znaju da danas podvlašćeni ne podnose siromaštvo kao ranije, tj. ne oslanjaju se na nadu u nebesko carstvo. Kontrast između viška hrane na jednoj strani i gladnih ljudi na drugoj, koji je vređao svet tokom 20. veka (Hobsbawn), neoliberalizam je krajem istog veka pretvorio u ponos preduzetništva. Za siromašne nije „pravednost“ ono što bogati čovek naziva „zavist“. Još manje su milosrđe i donacije isto što i 96

SEĆANJE NA TITOIZAM

humanizam. Potiskivanje pravde i humanizma važno je za razumevanje novog moralnog okvira za procenu titoizma. Međutim, iz više, „ptičje“ perspektive ove moralne dileme izgledaju nešto drugačije. Gledano, naime, sa stanovišta duge tradicije prirodnopravne filozofije, komunistička nacionalizacija u nerazvijenim društvima i „eksproprijacija eksproprijatora“ stoje u liniji legitimne težnje radničke i seljačke sirotinje za otimanjem otetog, tj. za nasilnim uzimanjem nepravedno stečenog. Iz perspektive proceduralista isti procesi izgledaju drugačije. Za njih savremena restitucija nije samo ekonomska. Ne vraća se samo oduzeti posed, nego se rehabilituje i presocijalistička monarhija kao zlatno doba. Sociolog D. Mićunović je opomenuo da se danas olako zaboravlja „kolika je bila korupcija u Kraljevini Jugoslaviji, šta se dešavalo sa ratnim odštetama i na koji način su ministri za 3–4 godine ministrovanja sagradili te vile koje im sada ponizno vraćamo, ne bi li bili ljubazni da ih što pre prime“ (Mićunović 2006). Proceduralisti naravno ne postavljaju pitanje da li je sve što treba restitucija da vrati stečeno nasleđem, štednjom ili krađom. Za proceduraliste je pojam nejednakosti sumnjiv jer drže da ne treba preispitivati pravednost početne raspodele (Milanović 2006: 167). Nije važno da li je kapital rezultat pljački, legalne eksploatacije, ratnog profiterstva ili finansijskih špekulacija. „Ne pitaj me za prvih milion dolara, a o ostalom možemo razgovarati“ – jeste načelo koje dobro odslikava karakter tekuće restitucije. Ako se, međutim, svaki pozitivni pravni sistem ne shvati kao bogomdan, nego pre svega kao izraz volje vladajućih, onda je odnos između legalnosti i legitimnosti složeniji. A posmatrano iz još više nadepohalne perspektive, revolucije jesu nasilne nadoknade zaostalog razvoja. Nije nikakav sociologizam ako se doda da različite polazne tačke, različiti vidokruzi i različiti zaključci slede iz različitih interesa. Za konzervativce je revolucija „crvena kuga“, a za legaliste izraz hazardne utopije i iracionalne provale bespravnog terora. Njima nasuprot, prirodnopravni legitimisti opreznije upozoravaju da su revolucije „furije“ i složeni protesti i da se ne mogu celovito tumačiti skraćenim normativnim pravnim pozitivizmom. Treba li uopšte reći da Tito drugačije izgleda iz skraćene legalističke nego iz šire legitimističke perspektive? Ako se primene današnji standardi, onda bi sa doslednog legalističkog 97

Todor Kuljić

stanovišta Karađorđe, komite i razni nacionalni oslobodioci od 1991. do 1995. bili nelegalni pljaškaši, a npr. nelegalna eksproprijacija aga i begova iz 19. veka nasilje i totalitarizam. Ali standardi su dvostruki, pa samo eksproprijacija sunarodnika 1945. ispada totalitarna, a to nije bila npr. i zaplena tada legalnog poseda Turaka, niti je totalitarna bila zaplena stanova „pobunjenih“ Srba u Sloveniji i Hrvatskoj 1990-ih. U celini uzev, etnocentrični legalisti patriotiziraju razne uzurpacije svojine drugih naroda (od nacionalnih ustanaka do „Oluje“). Nelegalnost se ovde pravda višim rezonom nacionalne države. Uvek je tajna umeća pretvaranja nelegalnosti u legitimnost ležala u sposobnosti da se uvere podvlašćeni da je osvojeno u stvari oslobođeno. Dok je u kratkom 20. veku u prvom planu bila klasna pravda, sa slomom socijalizma obnavlja se nacionalna pravda. Dok je prva pravdala Titovu aktivnost, druga ga je delegitimisala. Sve u svemu, različite perspektive na različit način gledaju na odnos legitimnosti i legalnosti i nameću različitu logičko-kategorijalnu strukturu svesti o prošlosti. Prva perspektiva je najosetljivija na narušavanje nacionalnog interesa, snagu nacionalne državnosti ili na politički pluralizam. Druga seizmografski registruje obim modernizacije društva i promene društvene strukture, a treća sa nadepohalnog stanovišta procenjuje vladare kao ubrzavaoce razvoja ili kao konzervativne čuvare tradicije. Iz prve perspektive su oružani pohodi vlastite nacije uvek odbrambeni i oslobodilački, a jednopartijski režimi su per se nedemokratski i nazadni. Tek iz druge i iz treće perspektive vidi se da i vlastita nacija može biti agresivna i osvajačka, ali i to da partijski monizam nije uvek smetnja modernizaciji. Ili jedan drugi primer. Sa različitih tačaka antifašizam drugačije izgleda. Nacionalisti sa nelagodom ili ignorancijom govore o fašizmu jer su svesni okolnosti da je fašizam prenaglašeni nacionalizam. Slično rumunskim nacionalistima koji tvrde da je maršal Antoanesku (Antoanescu) bio antikomunistički patriota, a ne Hitlerov saveznik, i srpski nacionalisti tvrde da je Nedić bio „srpska majka“. Iz etnocentrične perspektive komunistički antifašizam je bio izdaja nacije, ili bar za naciju nebitan podvig. A beogradski holokaust i okupatorska streljanja po Srbiji su reakcije Nemaca na provokacije „šumskih bandita“ i boljševika odanih 98

SEĆANJE NA TITOIZAM

Staljinu. Rečju, partizanski ustanak je za Srbe bio štetan. Iz ptičje perspektive, međutim, antifašizam je bio široki multietnički jugoslovenski pokret otpora koji su vodili komunisti i deo široke svetske antifašističke koalicije. A sa još više osmatračnice, antifašizam se uočava kao osnova nove višenacionalne integracije Balkana, čiji su subjekti dospeli do vlasti jer su im pobednici iz poslednjeg svetskog rata priznali ratni učinak. Pobednici nisu priznali M. Nedića ni D. Mihailovića, nego Tita, a učinak partizana uklopio se u opšteprihvaćenu antifašističku epohalnu svest 20 veka. Na neki način prva perspektiva razlikuje se od druge u meri u kojoj se klasični događajni državocentrični pristup razlikuje od analize promena društvene strukture. Istražujući savremena proučavanja socijalizma, U. Brunbauer je primetio da u naukama svih bivših socijalističkih zemalja najviše pažnje privlači komunističko osvajanje vlasti, dok je „zlatno doba“ socijalizma iz 1950ih i 1960-ih godina zapostavljeno (Brunnbauer 2007: 9). Drugim rečima, na delu je selektivna hijerarhizacija razvojnih faza socijalizma. Mađarski istoričar Peter Apor je pokazao da se u sećanju na mađarski socijalizam gubi međuuticaj države i društva i stvara antagonizam između „nas“ i „njih“. Time se redukuje složenost činilaca razvoja socijalizma, a kao glavni akteri uočavaju se uži partijski vrhovi, mračne tajne službe i eshatološka ideologija (Apor 2007: 113–131). Ovo je prisutno kod skoro svih poslesocijalističkih istoriografija: KGB – Stasi – Securitate – UDBa jesu simboli socijalizma, a ne socijalna sigurnost, mir i društvena pokretljivost. Bar kako danas izgleda, ako se nastavi politizacija prošlosti ne bi trebalo da čudi ako u budućnosti bude još izrazitije centriranje socijalizma oko nasilja. Dijalog oko prošlosti nije nikada ravnopravan i zbog toga što živi daju mrtvima reč ili im je uskraćuju (Schlögel 2008). Odnos živih i mrtvih je asimetričan i neravnopravan. Živi uvek odlučuju ko će od mrtvih svedočiti o prošlosti, a ko će ćutati. U tom smislu su živi nužno autoritarni i selektivni. Najčešće se iz prošlosti zaboravlja običan čovek zato što se živi mahom pozivaju na junake i markantne žrtve. Banalnost svakodnevice iščezava iz istoriografije, jer se prošlost centrira oko markantnog, a ne oko sivih i neupadljivih zona. Savremenoj 99

Todor Kuljić

istoriografiji su važniji zapisnici sa sednica CK nego podaci o organizaciji radničkih odmarališta na Jadranu ili o izgradnji studentskih domova. I komunistička istoriografija je na sličan način selektivno prikazivala presocijalističko stanje. Nije slučajno što su brojne studije o partizanskim herojima i nemačkim ofanzivama, danas potisnute ne manje jednostranim radovima istoričara o nasilju komunista. Kod ocene titoizma redukcionizam ove vrste još je upadljiviji i zbog snažnog pritiska reaktivnog nacionalizma. Na svim stranama je državocentrično mišljenje povezano sa raznim teorijama o zaverama protiv nacije čime se zapostavlja složena svakodnevica titoizma. Usavršene su tehnike „simboličkog oživljavanja nacije“ i naročite strategije selektivnog sećanja. Iz perspektive nacionalnog interesa pozitivno pravo nacionalnih oslobobodilaca uvek se „jusnaturalistički“ tumači kao zasluženi plen. A komunistička nadnacionalna eksproprijacija ispada totalitarna. Ova gledanja skoro da su normalizovana i stoga što socijalna istorija danas nije mainstream. Javnost je danas mnogo osetljivija na nacionalne nego na klasne patnje. S druge strane, globalizacija je na novi način moralizirala kapitaliste i pretvorila ih u vredne preduzetnike. Pošto su izmenjene ključne vrednosti i prošlost je ispala drugačija. Sameravan ponajpre sa stanovišta narušavanja pozitivnog prava i centriran oko podele vlasti kao kriterija progresa, socijalizam je propao na lestvici poželjnih društava. Još više od toga, svedoci smo kraja sna o pravednom društvu. Nova pravda redukovana je na pozitivističko poštovanje procedure. Društvenoekonomski odnosi i struktura društva ignorišu se ili se tumače sub speciae propadanja buržoazije ili sitnosopstveničke srednje klase – tobožnjeg demokratskog bedema društva. Tranzicija je obespravila radničku klasu koja nema partiju i ne može da se politički iskaže. Ako nema radničkih partija, onda je kapitalizam normalnost, a sve je drugo kriminalno. Lako je zaključiti kakav onda ispada i Tito. Mogućnosti slojevitog tumačenja Tita sužene su već samim tim što je kapitalizam bezalternativan. Isti delovi prošlosti, međutim, drugačije izgledaju iz druge i treće perspektive. Tu je jasnije istaknuto načelo da je istina celina, tj. skup složenih i protivrečnih činilaca koji se uzajamno pojačavaju. Ustanci sirotinje nisu uvek jakobinski bes, ni obične 100

SEĆANJE NA TITOIZAM

bune nego imaju složeniju prirodnopravnu crtu. Diktatura proletarijata je iz legalističke perspektive gola novovekovna verzija uzurpatorske nepodeljene vlasti. Gledano, međutim, iz visine, ista stoji u tradiciji antičke definicije demokratije kao diktature sirotinje od Spartaka do Uga Čaveza. Nije teško uvideti da kod prve perspektive prevladava imanentno tumačenje koje jednim činiocem pokušava da objasni celinu: sve što je autoritarno jeste despotsko. Po sebi se razume da je iz ove perspektive lagodnije rekonstruisati i Titovu ulogu. Tito je običan komunistički uzurpator legalno stečenog privatnog poseda i rušilac pravne države. Tako stvari izgledaju iz legalističke državnocentrične perspektive koja je teleološka. Legalisti su skloni „institucionalnom optimizmu“, pa lako zaboravljaju da demokratija ima i socijalne uslove, a ne samo pravne. Zato je legalistička perspektiva nedovoljna. Nije bez razloga jedan belgijski političar opomenuo da bi izbori odavno bili ukinuti kada bi nešto korenito mogli promeniti. Za razliku od legalizma, socijalna istorija i hermeneutička istorija svakodnevice počivaju na složenijoj viziji društvenog determinizma. Pogled normativista i proceduralista ne može da dopre dalje od predstave da je Tito makijavelistički vladao prinudom i lukavom arbitražom održavao ravnotežu u policentričnoj komunističkoj upravi. Socijalni istoričari vide nešto dalje i upozoravaju da je on osigurao lojalnost običnog čoveka dižući mu standard. Iz srpske perspektive ispada da je Tito opstajao na vlasti zahvaljujući snazi antisrpske koalicije, iz hrvatske otuda što se oslanjao na JNA. Sa visine stvari izgledaju drugačije. Tito je dugo trajao zahvaljujući osvedočenom antifašističkom i antistaljinističkom učinku, zatim zato što je uvećao šanse uspona sirotinje i zato što je u svom vremenu bio podjednako važan za obe hladnoratovske super sile. Još hladniji analitičari dodaju da istorijske ličnosti – oslobodioci nisu demokrate zato što sloboda nije demokratija, nego tek njen uslov. Iz rečenog se vidi kako isticanje različitih prioriteta nužno vodi oprečnim zaključcima. Možda bi se moglo pomisliti da ove razlike i nisu neprirodne, nego da su pre svega disciplinarno uslovljene. Pravnici, svakako zbog prirode pristupa, vide stvari drugačije od sociologa ili istoričara. Pa ipak, ova okolnost ne bi trebalo da relativizuje zaključke. Suštinske različite ocene 101

Todor Kuljić

titoizma ne izviru iz drugačijih disciplinarnih pristupa, nego iz širine istraživačke usmerenosti. Pravnici i istoričari sreću se kod svih triju perspektive. Na isti način bilo bi pogrešno misliti da je socijalna istorija gola projekcija sociologije unazad, u prošlost. Reč je zapravo o nerazdvojivosti istorije i sociologije na pojedinim tačkama. Da bi se ove dileme otklonile, treba dobro razmisliti o tome šta je srž i osobenost titoizma. Pre će biti da je to samoupravljanje kao oblik društvene reprodukcije, a ne obični jednopartijski režim, za koji uostalom neki misle da je bio skriveni nacionalno-republički višepartijski sistem. U jezgru samoupravljanja je složeni mehanizam raspodele viška rada na nivou države i radnih kolektiva. Sociolozi obraćaju pažnju i na potrošački ukus u socijalizmu: na džins, rok i na Hladni rat u kuhinji. U Jugoslaviji je dizanje potrošačkog standarda građana bio važan prioritet partije već od kraja 1950-ih. Od sredine 1960-ih cene rastu i počinje zlatno doba potrošačkog društva. Međutim, i dalje je opstajala napetost između egalitarne radničke države i potrošačke kulture. Premda su otvorene granice i gastarbajteri priznati kao legalni agenti konzumerizma, pa je došlo do ekspanzije potrošačkih vrednosti, ipak je i dalje na delu bio službeni pritisak ka jednakosti radničke države. Radnička klasa ostajala je najuglednija i onda kada su rasle nejednakosti i kada se društvo sve upadljivije raslojavalo. Važna napetost između socijalističkog morala i zakona novog tržišta ogledala se i u sporovima između razvijenih i nerazvijenih delova države. Već 1960-ih napuštena je standardizacija u stambenoj izgradnji, dozvoljene su elastičnosti i razlike u gradnji stanova. Liberalizovane su cene i ojačana je uloga banaka. Ali još uvek je krupnije privatno vlasništvo bilo nespojivo sa socijalizmom. Počinje izgradnja stanova za tržište, ali i kreditiranje izgradnje privatnih luksuznih kuća. Nejednakost je rasla, iako je uvek službeno kritikovana. Bila je to druga strana titoizma čiju su društvenu protivrečnost sociolozi markirali još u socijalizmu. Ne treba zaboraviti da se i tada moglo javno reći da je samoupravljanje demokratsko samo na nižim nivoima radne organizacije, dok je na višim nivoima pravda kabinetska, jer su odlučivali partijski komiteti. Tržište kapitala jeste bilo prisutno, ali je uvek bilo podređeno političkom investiranju. 102

SEĆANJE NA TITOIZAM

Uprkos svemu, samoupravljanje je kao privlačna alternativa bilo tokom Hladnog rata prilično popularno i na Zapadu, sve dok ga neoliberalni intelektualci nisu proglasili za egalitarnu despotiju i totalitarnu demokratiju. Ako se skorašnje rezolucije evropskog parlamenta o socijalizmu kao totalitarizmu shvate kao konačna istina o prošlosti, onda su i negativne ocene samoupravljanja normalne. Ako se, međutim, iste rezolucije shvate tek kao izraz prolazne neoliberalne epohalne svesti, onda je i budućnost titoističke prošlosti neizvesna.

Filozofskoistorijska „avionska“ perspektiva 3. Da bi se razrešile pomenute relativizacije u proučavanju titoizma treba tražiti višeslojni obrazac. Ovoga nema ukoliko se ne uključi najviša „avionska“ perspektiva. U kom smislu? Za pola stoleća biće nemoguće pisati istoriju kapitalizma na našim prostorima bez titoizma. Naravno na procesnom, a ne na događajnom planu. Onako kako je Marks proučavao istoriju unatraške polazeći od tada najrazvijenijeg britanskog kapitalizma. Jer prošlost se ne može razumevati posredstvom nje same. Otuda je treći nivo nužno filozofskoistorijski. U središtu ovog pristupa nisu upadljivi samo politička kultura i karakteristični način pravdanja vlasti nego i duži istorijski procesi. Kakvo je mesto socijalizma u njima? Treba otvoreno podvući, a to se tek iz visine vidi, da je kraj realnog socijalizma u Evropi istovremeno bio i kraj one faze evropskog kapitalizma u kojoj je ovaj bio prinuđen da zbog straha od socijalizma nastupa sa pretenzijama socijalne države. Tek kada je 1990-ih minula opasnost od širenja socijalizma nestala je i socijalna država unutar neoliberalizma, oslabio je pritisak sindikata i razmahala se privatizacija. Položaj radništva i sirotinje pogoršao se ne samo u zemljama tranzicije nego i u Zapadnoj Evropi. Otuda je realsocijalizam, uprkos promašajima, bio važan sastojak Moderne jer je gonio kapitalizam da obuzda vlastitu socijaldarvinističku prirodu. Nadepohalna perspektiva je dugoročnija i nužno se udaljava od detalja titoizma. Da bi se markirali procesi dužeg trajanja treba u izvesnom smislu biti slep za efemernija dešavanja koja 103

Todor Kuljić

katkad neosetno zasenjuju dublje procese. Sa veće visine jasniji su longue duree faktori razvoja. Na Balkanu još uvek nije svladana prošlost. Reč je o duboko ukorenjenoj oslobodilačkoj političkoj kulturi u čijem je središtu konfesionalni ili svetovni zov za oslobođenjem od stranih zavojevača: Osmanlija i Germana. Po svemu sudeći, etnokulturna tradicija Kosovskog mita je u sklopu ovih procesa bila najsnažnija. Sa nadepohalne osmatračnice titoizam se uočava kao važna oslobodilačka etapa sa neobično razvijenom heroizacijom i kultizacijom vođe i partije i ratne pobede koja niče iz žrtava. Titovu harizmu lako je prihvatila guslama održavana matica herojskih mitova koja je na Balkanu opstajala zbog permanentnog ratnog stanja. Harizmatizaciju je olakšala labava državnopravna tradicija. Osim rečenog, sa najviše osmatračnice jasnije se vide solunaštvo i pretorijanstvo kao važne sastavnice političke kulture titoizma. Tito je do kraja života ostao zatočnik solunaštva, ali je zahvaljujući nezavisnom vojnom autoritetu presekao dugu tradiciju pretorijanstva. Solunaštvo ili partizanština ogleda se u tome što su komunisti sve do sloma socijalizma pravdali nepodeljenu vlast oslobodilačkim antifašističkim učinkom, a pretorijanstva nije bilo u titoizmu, jer je vojska bila verna harizmatskom maršalu. Gledano iz ovog ugla, titoizam najviše duguje srpskoj političkoj kulturi. Iz nadepohalne perspektive uočava se longue durée oslobodilačke političke kulture koja je formirana tokom permanentnog ratnog stanja u 19. i 20. veku, a održavali su je oslobodilački mitovi u kulturi i umetnosti. U jezgru je bio imperativ borbenog nacionalnog ili klasnog spasenja koja su katkad bila nerazmrsivo povezana. Tek se sa veće visine vidi da je Tito tu samo karika između Karađorđa, Miloša, kralja Aleksandra, Sl. Miloševića i „oktobarskih heroja iz oktobra 2000-te“. U Hrvatskoj je Tito doduše na drugi način rastumačen, ali je i ovde on slična oslobodilačka spona između Stjepana Radića i F. Tuđmana. Važno je uočiti da je unutar nacionalnih političkih kultura borbeni učinak uvek bio beskonkurentski i naročita harizmatska kvalifikacija. Razna oslobođenja nisu shvatana kao uslov demokratije, nego su često poistovećivana sa njom. Procedura je kod oslobodilaca uvek vrednost nižeg reda. Zato je kod sve tri perspektive i snažno istaknuta žrtva kao mera učinka i kao prizma kulture sećanja. U prvoj je to moja 104

SEĆANJE NA TITOIZAM

nacija, kod druge su to podvlašćeni i podjarmljeni svih nacija, a tek sa treće osmatračnice vidi da su žrtve u stvari svi narodi na ovim prostorima u vlastitim rascepkanim malim vazalnim državama. Čak je i današnja etnocentrična perspektiva, koju karakteriše kriminalizacija antifašističkih oslobodilaca i viktimizacija njihovih žrtava, sastavnica istog longue durée procesa oslobodilačke političke kulture. Pa ipak, titoizam se po nečemu ipak izdvaja iz ovog dugog procesa neproduktivnog sukobljavanja i iscrpljivanja malih država. S obzirom na to da je teško verovati u odumiranje nacionalnog i u nestanak ideoloških i političkih napetosti u svetu, u središtu nadepohalne perspektive jeste pitanje razvoja mogućnost mirnog suživota i tesne saradnje svih srodnih južnoslovenskih naroda. Verovatno je titoizam osigurao najduži period mira u istoriji nepostojane balkanske državnosti koja je prekidana fazama oslobodilačkih i brutalnih građanskih ratova. Iz etnocentrične perspektive, koja je, uzgred rečeno, zbog snažniih emotivnih nadanja prognostički bespomoćna, vidi se samo vizija nacionalne emancipacije. S obzirom na izmenu sistema poželjnih vrednosti, kada nevažno neretko postaje važno i obrnuto, u budućnosti ne treba isključiti neke druge oblike povezivanja srodnih balkanskin naroda. Sa ovog hipotetičkog stanovišta titoizam možda i može biti u budućnosti zanimljiva faza višenacionalne integracije. Tito se iz nadepohalne perspektive ne vidi kao komunista, niti kao autokrat, nego kao poslednji „balkanski Habzburg“, tj. kao vladar poslednje višenacionalne države na Balkanu. Titova harizma bila je jedini globalni jugoslovenski autoritet kadar da kontroliše međunacionalne sukobe. Ni pre, a ni nakon njega u poslednja dva stoleća nije bilo sličnog autoriteta koji ne treba shvatati isključivo u autoritarnom smislu, jer je Tito imao široku podršku podvlašćenih. L. Perović izričito tvrdi „da je i pomisao na pobunu protiv Tita bila ravna samoubistvu, ne sa stanovišta njega ili aparata, nego sa stanovišta masa“ (Milosavljević 2010: 72). Odveć državne integracije počivalo je na Titu i njegovom kultu, pa je i otuda nakon njegovog nestanka nastao eksplozivni vakuum u kom su nestali i Jugoslavija i socijalizam. Samo se sa najviše osmatračnice vidi da je prekretnička poslednja decenija 20. veka bila više restauracija nego revolucija, jer su obnovljene stare vrednosti 105

Todor Kuljić

nacionalizam, religija i kapitalizam. Na isti način se iz veće visine lakše vidi da jake imperije čuvaju demokratiju samo kod kuće (Hobsbaum 2008: 45), a od vazalnih država ili dekretima traže formalnu proceduru kao što čini danas EU, ili se oslanjaju na vojne i autoritarne režime kao SAD. Verovatno će EU nastojati da integriše i miri etnički izmešani prostor zapadnog Balkana, ali neoliberalna debalkanizacija je drugačija od titoističkog obrasca koji je, osiguravajući međunacionalni mir, podsticao i snažnu horizontalnu i vertikalnu pokretljivost etnički izmešanog prostora. Određena mera autoritarnosti bila je svakako cena ovog učinka. Naravno da to nije slučaj samo kod titoizma. Gledano iz najviše perspektive, istorija obiluje i nizom primera gde je izrazito autoritarna vlast, posredstvom jedinstvene volje vladara, njegovog kulta i propisa o njegovom poštovanju, ujednačavala šarolike religije i običaje, omogućavala razmenu iskustva i usavršavala različite delatnosti, pretvarajući efemerne oblasne zajednice u delove snažne države. Bio je to proces deprovincijalizacije odozgo (Kuljić 2007) koji se teško mogao sprovesti bez snažne ličnosti vladara i njene planske harizmatizacije. Tito je kao vladar povezivao državu, partiju i snažnu armiju. U dekretiranom kolektivnom pamćenju važio je za nadnacionalnog oslobodioca i „sina“ svih jugoslovenskih naroda, koji su bili zavađeni i podeljeni u minulom ratu i opterećeni „teškim sećanjem“. Ali ne treba zaboraviti janusni karakter Titove vlasti. Naime, istorična ocena Titove uloge pretpostavlja diferenciranje njenih naprednih i konzervativnih, promišljenih, ali i hazardnih komponenti. Šta će od toga istorija beležiti u budućnosti? Teško je sa sigurnošću reći, ali se nešto ipak može pretpostaviti, sudeći po tome kako su zapamćeni raniji autoritarni modernizatori. Istorija će verovatno duže beležiti Titovu harizmu kao integrativno sredstvo pacifikovanja Balkana, nego kao izraz ličnih ambicija vladara. Pri tome se ne osporava da je rast harizme imao i povratno dejstvo i podsticao neumerene političke ambicije vladara. Ali dublje prosvetiteljske i državnointegrativne ciljeve Titovog režima istorija će verovatno duže beležiti od uže grupnih karijerističkih interesa koje je štitio kult vođe. Lično samoljublje i instrumentalizacija harizme su istorijski efemernija strana u poređenju sa realnom pacifikacijskom ulogom Titovog autoriteta. Titova harizma bila je važan 106

SEĆANJE NA TITOIZAM

oslonac državne centralizacije, a u prvoj fazi i ubrzane tehnološke i ekonomske modernizacije zemlje. Nadnacionalna harizma vladara podsticala je kosmopolitizaciju, deprovincijalizaciju i pacifikaciju eksplozivnog etnički izmešanog zapadnobalkanskog prostora. Cum grano salis to je možda i ključna funkcija Titove vlasti koja se ne može odvojiti od svoje idejne osnove. Marksizam, kao jedna verzija internacionalističke ideologije, je u zbližavanju tradicionalno srodnih, ali i sukobljenih naroda sigurno imao značajnu ulogu. Tim pre što je jugoslovenstvo, kao sredstvo samoodbrane skupine malih naroda od kulturno-jezičke diskriminacije, izolacije i provincijalizacije, našlo u marksizmu snažnu modernizacijsku polugu. Zahvaljujući socijalizmu i SSSR je bio multietnička država od Poljske do Japana. Mičigenski balkanolog Džon Fajn je „na izuzetnom slučaju J. B. Tita“ čak zaključio „da diktatori mogu imati blagotvorni uticaj“ (Fajn 2009: 305). Kritikujući američke medije koji su podržavali osuđene nacionaliste u Jugoslaviji, Fajn se zapitao da li se na sve države sveta mogu univerzalno primenjivati isti standardi ljudskih prava? Upozorio je (misleći na nacionaliste) „da u ranjivijim državama nije neophodno dozvoliti prostor da se destruktivni ljudi razmašu“ (Fajn 2009: 357). Dok politički nekorektni govor u SAD nije opasnost, dotle je šovinističko mahnitanje u Jugoslaviji moglo dovesti do užasnog nasilja. Fajn pozdravlja Titov obračun sa šovinistima i zaključuje „da je on zaista bio izvanredna ličnost“ (Fajn 2009: 359). Ako bi se ova izričita eufemistička Fajnova pohvala Titu pokušala sociološki izraziti onda bi se moglo otprilike reći da su internacionalistički marksizam i harizma nadnacionalnog izmiritelja i klasnog vođe, bile neodvojive sastavnice neravnomernog i protivrečnog procesa autoritarne kosmopolitizacije Balkana i njegove blokirane modernizacije. Ako se, uz rečeno, još ima na umu i status savremenih novih balkanskih država (oslobođenih i okupiranih teritorija, protektorata, entiteta, distrikta, federacija, enklava, ironično rečeno novih banana i burek republika), lakše je shvatiti smisao sličan Fajnovom, koji se krije u metafori britanskog istoričara Alana Tejlora o Titu kao poslednjem Habzburgu (Taylor 1990: 324). Ako je balkanizam, naime, više od jednog stoleća metafora za nasilno razbijanje države, onda je Tito kao balkanski Habzurg contra metafora. Iracionalno nasilje i večiti 107

Todor Kuljić

etnički haos na Balkanu jesu stereotipi koji se obnavljaju krajem 20. veka. Unutar ovih negativnih stereotipa o neporetku, titoizam ispada poredak. Balkan zahvaćen ratom postao je magnet za stenfordske kulturne antropologe jednako kao što je titoizam u svom vremenu bio zanimljiv zapadnoevropskoj levici. Berlinski slavista K. Fos izričito tvrdi da je najkasnije od poraza Praškog proleća Jugoslavija bila san raznih levica, na istoku i na zapadu, a jugoslovenstvo, kao kulturni program integracije, bilo je antibalkanski obrazac ako ga poredimo sa politikom prema manjinama u Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji (Voss 2010). Da li su pomenute ocene puke i patetične pohvale i prazne zvučne metafore? Ne, pre će biti da u njihovoj pozadini stoji pogled na prošlost Balkana iz izdignutije perspektive. Naime, balkanski Kleinstaaterei u 20. veku i duži i kraći procesi njegovog državnog reorganizovanja, prepuni diskontinuiteta i kontingencije, traže složene i dijalektičke pojmove. Ponajmanje se ovi procesi mogu svesti na udobnu dihotomiju između prolaznih neuspelih autoritarnih višenacionalnih država i definitivnih pluralistički organizovanih nacionalnih država. Unutar ove formalističke polarizacije titoizam je lagodno etiketirati kao komunistički promašaj. Ako to titoizam nije, da li onda iz njegove uočene složene prirode sledi da i buduće diktatore na Balkanu treba čekati sa manje opreza? Svakako ne. Cilj višeslojnog prilaza titoizmu je da se skrene pažnja na to da različita doba i razlilčiti prostori kod osiguranja građanskog mira iziskuju različitu srazmeru između tolerancije i represije prema razornom šovinizmu. Da bi se gornja ograda shvatila na dijalektički, a ne na statički način, valjalo bi prirodu titoizma posmatrati iz više prikazanih perspektiva. Ni ponašanje pojedinaca u titoizmu ne može se kruto podvajati na oportunističko prilagođavanje s jedne i herojski otpor režimu s druge strane. Ako tako postupimo pogrešno ćemo zaključiti da je slom socijalizma obezvredio biografije velike većine njegovih građana i to da nije moglo biti uspravnog i ispravnog života u pogrešnom sistemu. Stvarnost je bila složenija. Upravo otuda što se titoizam najčešće shvata jednostrano kao obični represivni režim, danas se biografije naknadno glačaju. Tumačeći Tita kao tirana, konvertiti pretvaraju sebe u žrtve izmišljenih 108

SEĆANJE NA TITOIZAM

dželata. Da je titoizam shvaćen višeslojnije, bilo bi možda manje konverzije, a potreba za pranjem biografije ne bi bila toliko akutna. Masovna konverzija s leva na desno jeste posledica jednostranog i iskonstruisanog politički korektnog viđenja titoizma i aktuelnog straha od stigme titoiste. Utoliko je potrebnije naglasiti da su odgovori na pitanje o prirodi i funkciji titoizma ambivalentni i složeni. Važan uslov dekonstruisanja ambivalentnosti titoizma jeste jasno prepoznavanje i diferenciranje različitih perspektiva. Drugim rečima, nužan je pogled na jednopartijski režim spolja i iznutra, odozgo i odozdo. Sociološki gledano, titoizam je režim autoritarne i blokirane modernizacije opterećen oslobodilačkom političkom kulturom u čijem središtu je harizma razuma komunističke partije i njenog vođe. Modernizacija se postepeno pretvarala u blokadu razvoja, harizma razuma u kult najvećeg sina, a antifašizam u beskonkurentsko pokriće komunista na trajnu vlast. Nije reč o raspolućenosti jugoslovenskog socijalizma nego o njegovoj unutrašnjoj napetosti između autoritarnog i demokratskog, tradicionalnog i modernizacijskog, harizmatskog i racionalnog. U tom sklopu je odmerena ocena Latinke Perović da je Tito bio čovek balansa u zemlji ekonomskih i socijalnih protivrečnosti, nacionalno heterogenoj i multireligijskoj, u zemlji između dva bloka, i uz to sve čovek jakog instinkta vlasti. Sve je to kondenzovano u njegovoj ličnosti i zato se on otima svakoj banalizaciji (Perović/Jakovina 2010: 157). Van zemlje, u evropskom kontekstu svog doba, demokratski potencijal titoizma bio je osrednji u poređenju sa autoritarnim režimima Franka i Salazara u Zapadnoj Evropi ili Brežnjeva i Čaušeskua u Istočnoj Evropi. Naposletku, istorijski učinak titoizma nije iščezao sa nestankom Jugoslavije, nego je prisutan i nakon toga u raznim vidljivim i skrivenim tekovinama, ali i u promašajima. Jugoslavija nije istorijska tabula rasa upkos tome što je njena komunistička nomenklatura u dobroj meri pretvorila svoj bankrotirani politički kapital u doslovno ekonomski. Naravno da negatorsko dihotomno mišljenje nije kadro da valjano odredi srazmeru između postignutih, neostvarenih i štetnih učinaka titoizma. Razlog je i u tome što se ignorišu pomenuta druga i treća perspektiva koje su više u stanju da uoče 109

Todor Kuljić

ambivalentnost razvoja i protivrečnosti titoizma, nego što je to kadra da pruži prva hegemona „žablja“ osmatračnica sa crno-belim zaključcima. Treba dosta napora da se uoči da su oba pola titoizma, modernizacijski i autoritarni, jednako nerazdvojni koliko su i suprotni. Autoritarnost je sapostojala sa modernizacijom, podsticala ju je i kočila, ali su obe komponente bile nerazdvojive. Partijski pluralizam se nije mogao uvesti ne samo zbog stalnog nadzora Moskve, nego i otuda što o tome jugoslovenski komunisti nisu ni razmišljali. Međutim, latentni višepartijski sistem i dozirani „pluralizam samoupravnih interesa“ izvirao je iz međurepubličkih napetosti i sukoba razvijenih i nerazvijenih delova zemlje. Jugoslovenski socijalizam tražio je složenije obrasce integracije od rumunskog ili od bugarskog modela. Premda oktroisano, samoupravljanje nije na isti način shvatano i ostvarivano na Kosovu i u Sloveniji. Etnički homogena i ekonomski ravnomerno razvijena država u Hladnom ratu verovatno bi bila autoritarnija. Pitanje je naravno koliko su latentne napetosti titoizma bile progresivne, a koliko su, kumulativno gledano, bile razorne? U svakom slučaju bile su osnova naročitog pluralizma u samo naizgled ideološki homogenom režimu. Ni druge ambivalentnosti titoizma ne vide se iz prve perspektive, ali ne samo zbog etnocentrizma, nego i otuda što je „žablji pogled“ duboko usidren u aktuelnom duhu vremena, pa se prošlost meri skoro isključivo briselskim kriterijima. Koristi se politički korektni „novogovor“ globalizacije koji sugerira pogrešan smisao: tako novi međunarodni svetski poredak skriva imperijalizam SAD, zajednica evropskih država ublažava brutalnost društva evropskog neoliberalnog kapitalizma, tranzicija i privatizacija zamagljuju prelaz u kapitalizam lišen socijalne države, preduzetnik neutralizuje neprijatnu reč kapitalista, a upošljavanje „umiva“ bezdušne pojmove unajmljivanje i eksploataciju radne snage. U hegemonom diskursu globalizacije nema empatije za retoriku i pojmove titoističkog perioda: samoupravljanje, neposredna demokratija proizvođača, vlast radnih ljudi i građana, delegatski sistem i sl. A bez minimuma ove empatije ne može se titoizam valjano objašnjavati, jednako kao što se nijedna prošlost ne može hermeneutički razumeti bez odgonetanja njenog unutrašnjeg smisla i minulog duha vremena. Šta to znači? 110

SEĆANJE NA TITOIZAM

Valja najpre podsetiti na to da se titoistička vlast pravdala sugerirajući podvlašćenima snažno osećanje superiornosti Jugoslavije u demokratiji i u jednakosti u odnosu na druga društva. Dovoljno je pogledati udarne naslove na prvim stranama novina iz Titovog doba. Antifašizam i antistaljinizam bili su snažno emocionalizovani ekskluzivni nosači prošlosti jugoslovenskog samoupravljanja. Komunistička ideologija, a ne gola pretnja nasiljem, dugo je i uspešno preventivno onemogućavala antirežimsku aktivnost. To danas dobro uočavaju kritičari socijalizma, ali ne vide da je, izuzev skepse kod uskog kruga leve i desne opozicije, naročiti osećaj misionarstva zbog nesvrstanosti i samoupravljanja, ali i ponos na Tita, prevladavao kod većine stanovništva, jačao integraciju režima i neutralizovao međunacionalne napetosti. Na to je svakako uticao Titov međunarodni ugled koji nije počivao na ideološkom, nego na strateškom značaju njegove politike. Zašto bi inače britanska kraljica naredila kada je doživotni jugoslovenski predsednik umro da se sve zastave na vladinim zgradama u V. Britaniji, kolevci konstitucionalizma, spuste na pola koplja (Paunović 2007: 132)? Razumljivo je zašto je u Indiji proglašena trodnevna, a u Egiptu sedmodnevna žalost. Zanimljivije je, međutim, podsetiti da je tih dana „Dejli telegraf“ poručio svojim čitaocima da „zaborave Vimbldon i rasprodaje u Oksford stritu“, jer „London nikada nije video ovako nešto“. „Tajms“ je pisao da je sahrana Tita bila „najveći skup inostranih diplomata ikad“ (Paunović 2007: 137–138). Sahrana nadnacionalnog lidera nije bila efemerna masovna ekstaza tuge i poštovanja, nego i markantni politički događaj koji je pokazao visok međunarodni ugled titoizma. Verovatno je i otuda u viđenju vlastite uloge u međunarodnim odnosima kod titoista bilo neodmerenosti i nadmenosti (Terzić 2006: 203). Samo sećanje na Titovu smrt zanimljivo je još sa jednog stanovišta. Naime, kao redak primer autentičnog sećanja psiholozi navode flashbulb memories ili sećanje munjevitog bljeska koje se iskazuje u dugom zadržavanju izvornog utiska doživljenog u šoku ili na važnim prekretnicama. Sećanja munjevitog bljeska neobično verno i detaljno zadržavaju scene epohalnih i traumatičnih preloma. Uprkos protoku vremena jasno se sećamo gde smo bili i šta smo radili u trenutku kada nas je zadesila šokantna 111

Todor Kuljić

vest o smrti najbližih, masovnoj katastrofi ili o nekom prekretničkom istorijskom događaju: zemljotresu u Skopju 1963. ili o Titovoj smrti 1980. U moru sećanja autentičnost ove vrste jeste izuzetak. Po pravilu je autentično sećanje potisnuto hegemonim kulturno obrađenim sećanjem. Premda se mnogi autentično sećaju šokantne prve vesti o Titovoj smrti, ipak neretko za vlastito sećanje proglašavaju ono sećanje koje je nametnula kultura ili mediji: „Nisam ga mnogo žalio“. Pa ipak, ove dve vrste sećanja se mešaju (Assmann 2006: 107). Rašireno hegemono znanje o titoizmu, koje je najeksplicitnije u današnjim udžbenicima stalo na službenu snagu, postupno „guta“ naše autentično iskustvo iz toga doba, naročito onda ako ne evociramo autentično iskustvo. Njemu nasuprot, politički korektni antititoizam, koji ponavljamo, sve više postaje filter ili sočivo kojim tumačimo i vlastitu prošlost iz Titovog doba. Ako se ima na umu da ponavljanje ne samo što čuva, nego i oblikuje sećanje, onda je lakše razumeti da se češće sećamo samog sećanja na dešavanja, nego što se sećamo autentičnih dešavanja. Verovatno je najteže razlikovati doživljeno od stečenih sećanja kada je u pitanju politička prošlost. Ovo otuda što vladajuće grupe na razne načine nameću nove okvire sećanja i ulivaju novi smisao ključnim simbolima iz prošlosti. Novi smisao se posebno uspešno nameće novom naracijom vizuelnih medija, filmom i televizijom. Ovde su do virtuoznosti razvijeni okviri sugestivne priče i montaža izabranih detalja, pa se za najuverljivije storije može reći da su iskrojene neprozirne izmišljotine zaštićene datumima. Neke verzije ovih priča su da se Titu ne zna poreklo, da je ubačeni agent i da čak nije ni sahranjen u Beogradu. Pristalice ovog trilerskog mišljenja nije lako razuveriti. Ali ni nešto malo realnijim antititoistima danas nije lako da shvate značaj naizgled nebitnog detalja da su u Švedskoj u jeku obustave rada štrajkači avio kompanije ipak dopustili kralju da leti za Beograd na sahranu Tita (Paunović 2007: 134). Mnogi nisu kadri da se užive u atmosferu kasnog Hladnog rata niti su skloni da prihvate to da svaka empatija ublažava isključivost, a da je naučno promišljena empatija prema prošlom neizostavna komponenta istoričnosti. Produktivna empatija ove vrste lišena je nostalgije prema titoističkom duhu vremena. Prikazana druga perspektiva, 112

SEĆANJE NA TITOIZAM

doduše, donekle budi i nostalgiju, a tek je treća perspektiva kadra da u vlastitu osmatračnicu konstruktivno, a ne samo verbalno, uključi i svest o prolaznosti sadašnje epohalne svesti, pa i nostalgije za titoizmom koja je njen deo. To znači da ćemo samo onda uspostaviti razumnu distancu prema današnjoj hegemonoj slici prošlosti ako nikada ne smetnemo s uma da će za pola stoleća biti drugačiji hegemoni politički i naučni diskurs i da će biti drugačiji imperativi novog svladavanja prošlosti. Kakvi, to ne znamo. Ali ono što se danas naziva prerada ili svladavanje prošlosti jeste retorički izraz gravitacije svakodnevnog mišljenja koje se vrti oko centra prolazne neoliberalne epohalne svesti. Tek kada se otmemo svakodnevnom mišljenju bićemo kadri za kritičku istoriju. Bilo bi pogrešno misliti da se radi samo o nedostatku empatije ili o banalnom iskrivljavanju sećanja. Na delu je i smišljeni zaborav titoizma. Evrofilnim vladajućim grupama ne treba sećanje na Titov sukob sa Staljinom niti nesvrstanost, a još manje evociranje uspomena na Titovu sahranu kao na epohalni događaj. Pojedinci se takođe nerado sećaju vlastitog titoizma jer ovo sećanje stvara nelagodu, pa se ovaj deo biografije zaboravlja. Svaka autobiografija je postojana tačka u mnoštvu promenljivih uloga i situacija. Ona redukuje složenost prošlosti preko postojanog Ja. I kolektivno i lično pamćenje podjednako se uokvirava korisnom prošlošću. Već je pomenuto da treba dosta samorefleksije kod odupiranja ovim pristrasnostima. Samorefleksija je nužna da bi se prozrela hegemona prva perspektive u čijem je središtu politički korektna prošlost koju traži sadašnjica. Druga perspektiva sa više istoričnosti uzima u obzir vezu prošle sadašnjice i prošle budućnosti, a tek treća pokušava da nagovesti buduću prošlost. Grubo rečeno, gledano iz sadašnje teleološke perspektive, koja sugerira EU kao konačni ishod istorije, titoizam jeste totalitarni režim i tabula rasa. Drugim rečima, titoizam je upad u ovu normalnost. Drugačiji zaključak skoro da je nemoguć. Nacionalisti mu se ne opiru jer su razapeti između evroze i slavne nacionalne prošlosti. Ali stvari izgledaju drugačije ukoliko se ozbiljnije uzme nepredvidivost razvoja. Zato sociološka perspektiva obazrivije ceni tekovine nestalog titoizma, a filozofskoistorijska ga samerava iz još izdignutije viševekovne 113

Todor Kuljić

perspektive, tj. hladnije prati smenu političkih kultura u prostoru jugoistočne Evrope. Premda su pomenute perspektive dijametralno suprotne, delatni potencijal njihovih napetosti ne treba ni precenjivati. Aktuelni prostor njihovih sukobljavanja danas jeste jedinstvena operativna zona NATO pakta i nadzora SAD. Ako trenutno i nije aktivan delatni, jeste važan različit saznajni potencijal pomenutih tumačenja titoizma. Kod prve perspektive okvir sećanja jeste nacionalni interes, kod druge su u središtu interesi srodnih bivših jugoslovenskih nacija, a kod treće je vidokrug još širi prostor južnoslovenskih naroda. Otuda je tek iz zadnje nadepohalne perspektive prošlost ponajviše dekolonizovana u ideološkom i nacionalnom pogledu. Odavde se jasnije vidi prožimanje kultura, naizmenično cepanje i pacifikovanje etnički izmešanog zapadnobalkanskog prostora, a bledi konfesionalna egzotika i herojska nacionalna retorika. Govoreći hronološki preciznije, slika titoizma zavisi od vizije osnovne istorijske celine. Drugim rečima, jugoslovenski socijalizam ispada ako ne dijametralno različit, a ono bar drugačije akcentovan, ukoliko ga vidimo (1) samo unutar razdoblja između 1945 i 1990, ili ako ga (2) smestimo u celinu „kratkog 20“ veka 1914–1989, ili (3) ako poslednjoj celini dodamo i „dugi 19 vek“ od 1789. do 1914. godine. Tek iz ove poslednje „avionske perspektive“, a koja se na Zapadnom Balkanu može prilično pouzdano omeđiti na godine između 1804. i 2006 (ili 2008), tj. između početka oslobođenja Južnih Slovena u Novom veku i tačke kada je okončan raspad Jugoslavije, titoizam se nazire kao veliki pokušaj smirivanja prostora na granicama imperija. Istorična procena očekuje različitu meru demokratije od raznih istorijskih nasleđa. Ako bar malo imamo na umu da je zbližavanje naroda usled nerazvijene državnopravne tradicije Balkana bilo upućeno i na razne harizme, bliži smo razumevanju složene uloge Titovog autoriteta. Njegova struktura je složena i razapeta između naredbodavnog vojnog autoriteta, partijske harizme klasnog oslobođenja i idolatrijskog kulta ličnosti. Gledano iz visine i sa opštijeg idejnoistorijskog stanovišta, Titov izvorni autoritet nije počivao na crkvenoj hijerokratskoj, niti na krvnoj 114

SEĆANJE NA TITOIZAM

monarhijskoj harizmi, nego na osobenoj harizmi razuma (M. Weber, S. Breuer) komunističke partije i njenih osvedočenih uspeha u modernizaciji zaostalog Balkana. Pravdanje Titove nepodeljene vlasti bilo je svetovne prirode i nije počivalo na teološkim, dinastičkim niti na rasnim premisama. Opšta antiklerikalna i antidinastička prosvećenost bila je sastavnica novovekovne harizme razuma, a komunistička ideologija takođe pripada ovoj struji prirodnopravnog racionalizma od Dekarta (Descartes) do Lenjina. Danton je proklamovao „despotizam razuma“, revolucija je za Robespjera bila nadmoć „univerzalnog razuma“, a M. Veber je Code Civil posmatrao kao prvi čisto racionalni zakon, koji je svoj sadržaj primio iz sublimiranog ljudskog razuma. Samo je prosvetiteljstvo moglo dosledno „kastrirati“ harizmu krvi i crkvenog posvećenja. Marksizam jeste rukavac prosvetiteljstva, pa otuda komunistički vođa nije bio natprirodno obdaren junaštvom, plemenitošću niti misionarstvom, već je pre svega vaspitan partijskim radom. Njegova harizmatska kvalifikacija nije bila decizionistička kao u fašizmu, već je isticala iz svetovne partije, otelovljenja kolektivnog razuma klase. Ali i ovde se autoritet lako preobražavao u harizmu i kult. Da bi se jasnije razaznali mehanizmi dvoznačnog prosvetiteljstva treba se spustiti „iz aviona“ malo naniže. Uspešni realni antifašistički i antistaljinistički učinak pružio je Titovoj harizmi važno međunarodno priznanje koje je u spoljnoj politici smišljeno i uspešno iskorišćeno. Snažan i ugledan vođa potreban je svakoj stranci i državi. L. Perović zapaža da je Tito svojom moći relativno pažljivo ekonomisao, a M. Nikezić je smatrao da Tito ima veću moć nego što je spreman da je upotrebi i to je kod njega jako poštovao (Milosavljević 2010: 96). Autoritet vladara jeste svuda važno sredstvo integracije režima, ali su za njegovo negovanje uvek zainteresovani i dvorjani. U tome nema ničega neobičnog. Titovu harizmu su zbog održanja na vlasti smišljeno negovali komunistički partijski kadrovi. Slavopojke Titu i liturgijski oblici njegovog uzdizanja podsećali su na dvorski ceremonijal, a hagiografske biografije vodećih komunističkih političara, nalik jedne drugoj, pravdane su preko svetle revolucionarne prošlosti. U pozadini je uvek stajao Titov autoritet. Njegov beskonkurentski kult i idolatrija su u mnogim segmentima kočili kritičko suočavanje sa 115

Todor Kuljić

teškoćama razvoja. Ali ne treba zaboraviti da autoritet, harizma i kult vladara imaju i druge funkcije. Titov kult je bio važna spona Jugoslavije, što, doduše, danas verovatno kod većine novih država na Balkanu i nije neka vrlina. Zajednički vrhovni komandant i zajednički šef partije i države objektivno su povezivali udaljene Slovence i Makedonce. Zato je, koliko god zvučalo paradoksalno, Titov režim lične vlasti podsticao kosmopolitizaciju eksplozivnog balkanskog prostora, koju je pratila modernizacija i laicizacija. Zajednički jugoslovenski kulturni prostor nije bio multikulturalna nego interkulturalna celina. U paroli bratstva i jedinstva zagrebački kulturolog Ivana Peruško vidi bit interkulturalnosti. Za razliku od multikulturne zajednice, koja podrazumeva tek paralelno (sa)postojanje nekoliko kultura na istom prostoru, međukulturno poštivanje i toleranciju, interkulturna zajednica ustrajava na međusobnom razumijevanju, prožimanju i ukrštanju, pa se njezina ideja zapravo temelji na svojevrsnom dijalogu, poznavanju i razmjeni. Čini se da je bivša jugoslavenska zajednica bila više od multikulturne tvorevine. Interkulturno ukrštanje kultura nalik je bratstvu, a upravo je ono bilo temelj jugoslavenske ideje i međukulturnog zajedništva (Peruško 2008). Premda selektivna i dekretirana, komunistička slika prošlosti nije bila govor međunacionalne mržnje, pa zato ratni menadžment sećanja nije 1990-ih mogao koristiti Broza u pravdanju progona i genocida. I u veberovskom smislu titoizam je bio relativno dinamična i živa celina, čija je suština složena. Uz nadmoćne racionalne sadržaje i ciljeve (laicizacija, industijalizacija, visoka pokretljivost) sapostojali su snažni tradicionalni (boračka politička kultura, etničke i verske netrpeljivosti, teško opterećena kultura sećanja) i harizmatski sadržaji (nada u izbaviteljsku ulogu partije i vođe). Nije teško bilo uočiti konzervativne strane Titovog kulta još za njegovog života, naročito u političkoj kulturi i misli o društvu koja je bila pod partijskim nadzorom. Pronicljiviji političari u njegovoj blizini strepeli su od vakuuma integracije koji će se otvoriti nakon smrti vođe. Izlaz je nađen u formuli „I posle Tita, Tito“ koja se već početkom 1980-ih pokazala jednako konzervativnom i nejakom zamenom autoriteta živog vođe. Ali, ne treba zaboraviti da svi slojevi nisu jednako osećali pritisak Titove harizme i kulta. To je više osećala inteligencija, 116

SEĆANJE NA TITOIZAM

nego radnička klasa i sitno seljaštvo. Uočljiva disproporcija izmedju vlastodržačkog konzervatizma i tvrdog prioriteta partijskog prava s jedne strane i deprovincijalizacije, interkulturalnosti i otvorenosti ka svetu s druge strane bila je strukturna protivrečnost titoizma. Dosledno tome, nesrazmerno visoki ugled spoljne politike je u kasnom titoizmu bio kočnica traganju za liberalnijom državom koja bi se manje oslanjala na harizmu partije i vođe. Tito je postajao sve nezamenljiviji, a njegova vlast je u različitim fazama bila manje ili više opterećena neskladom između konzervativnih i modernizacijskih težnji. U poslednjoj fazi njegovog života ovaj nesklad bio je najupadljiviji. Ako je na spoljnom planu, svakako, podsticao deprovincijalizaciju i otvaranje države ka svetu, odveć sigurni međunarodni prestiž davao je ostarelom vođi odrešene ruke u unutrašnjoj politici i otklanjao oprez od naglašene lične vlasti i samovolje partijskih kadrova. *** Istorija pamćenja skreće pažnju na trivijalnost da i pamćenje ima svoju istoriju i mesto u istoriji (Schlögel 2008). Pamćenje je vezano za datume, mesta, ali i za ličnosti. Trideset godina je prošlo od smrti Tita, a dvadeset godina od sloma jugoslovenskog socijalizma. Nova punoletna generacija nema u iskustvu ova, nego neka druga dešavanja kao filter za čitanje prošlosti. A neposredno iskustvo je svakako najsnažniji okvir sećanja. Danas preteže kulturno (posredno), a ne komunikativno (doživljeno) pamćenje socijalizma i Tita, jer oni koji u periodu sloma socijalizma nisu bili punoletni čine danas skoro polovinu stanovništva. Ali sećanja na Tita pomeraju se i kod onih koji ga pamte, a ne samo kod onih koji ga znaju samo iz priča. Svaka generacijska zajednica sećanja postavlja nova pitanja prošlosti. Izmenjene su ključne poželjne vrednosti, iskustvo, radijus kretanja, praznici koji dele svečane od običnih dana, pa čak i životni planovi. „Svakodnevne banalnosti“ nameću drugačije sećanje na prošlost, a ono je nužno selektivno. Osim toga, u novim balkanskim državama promenjen je odnos centra i periferije. Ne samo što Beograd više nije političko i kulturno središte, nego je i različito dvadesetogodišnje iskustvo novih država nametnulo različite centre interesovanja nacionalnim istoričarima, različite perspektive i različitu osetljivost 117

Todor Kuljić

na iste teme. Npr. u Sloveniji je Tito drugačije ocenjivan za vreme postojanja Jugoslavije nego danas. Slika Tita prelama se kroz novo raznoliko i decentrirano iskustvo i to je saznajnosociološki razumljivo. Nove žrtve guraju u zaborav stare. Žrtve Prvog svetskog rata potisnute su žrtvama Drugog svetskog rata kao što je sahrana Z. Đinđića zasenila do tada neuporedivu sahranu Tita. Treba li uopšte pominjati da je u hrvatskom sećanju Domovinski rat natkrilio sva ranija oslobođenja? Kod sećanja na Jugoslaviju recikliraju se jugoslovenski simboli. Hrvati se danas sećaju muzičkih festivala, a ne i samoupravljanja (Mathiesen Hjemdahl / Škrbić-Alempijević 2006: 259). Dakle, pamćenje ima svoju političku, socijalnu i generacijsku dinamiku i ritam. Prošlost nije statična, nego je živ, rastegljiv i upotrebljiv idejni sadržaj. Ali, ako i treba razumeti društvenu uslovljenost slike prošlosti, to ne znači da ne postoji objektivna istina o prošlosti. Prošlost se ne može relativizovati tako što će se svoditi na konstrukciju koja se menja. Nije Tita doveo na vlast Staljin, nego vlastita vojska. Čak je i Hitler svojim generalima hvalio Tita kao upornog borca. Pa ipak, do istine se pouzdanije može doći u pluralističkom nego u dekretiranom sećanju. Samo u pluralističkom društvu postoje različite perspektive i oprečna tumačenja prošlosti kao preduslov produktivnog dijaloga. Premda su novi mitovi i nove ideologizacije hegemoni, snaga argumenta može ih dekonstruisati. Sve tri opisane perspektive su svojevrsne dimenzije kulture sećanja: etnocentrične, sociološke i nadepohalne. Razlikuju se s obzirom na tačke prioriteta oko kojih se centrira prošlost titoizma i redukuje njegova složenost. To su nacionalni interes, društvena pokretljivost i međunacionalni mir. Kod prve tačke dominira građanski rat sećanja između sukobljenih verzija prošlosti novih država, a kod druge dve perspektive slika prošlosti centrira se oko tačaka međunacionalne saradnje (Vuka i Kopitara) i zajedničkih neprijatelja koji ih spajaju (Turaka i Nemaca). Nije nikakav relativizam ako se doda da se konačna ocena titoizma ne može dati. Ali ne zbog toga što se očekuje otkrivanje nove prekretničke građe. Više otuda što prošlost nije nepomična, jer se menjaju potrebe sadašnjice i vizije budućnosti. Osim toga, iako je prošlost objektivna, a ne gola konstrukcija, nove generacijske zajednice sećanja uvek je iznova drugačije akcentuju. 118

SEĆANJE NA TITOIZAM

Potreban je napor imaginacije da titoizam shvate oni koji ga nisu doživeli. Svakom istoričaru potrebno je prevazilaženje horizonta vlastitog iskustva i uživljavanje u neproživljeno. Svaka apsolutizacija vlastite političke, nacionalne ili generacijske perspektive jeste u saznajnom pogledu rizična. Zato odmerena procena titoizma pretpostavlja visoki stupanj istoričnosti, hermeneutičke tolerancije i empatije, zatim promišljeno i nijansirano sociološko razdvajanje ključnih od efemernih društvenih procesa i najzad, doduše nužno hipotetičnu, ali preko potrebnu dijalektičku filozofskoistorijsku viziju razvoja. Svaki dijalektički pristup prepoznaje se po tome što traga za unutrašnjim protivrečnostima zbivanja, a ne glača njihov teleološki sklad. Dosledno tome treba dijalektički tumačiti i antititoizam. Antititoizam se danas skoro podjednako oblikuje u evrocentričnom (pretežno liberalnom) i evroskeptičnom (pretežno konzervativnom) sklopu. Kod obeju usmerenosti prisutan je etnocentrizam. Sapostojanje evrocentrizma i etnocentrizma podjednako je protivrečno kao što je i sama globalizacija protivrečna. Ova dva aspekta katkad se sukobljavaju, ali su, bar za sada, češće usklađena. Reč je o antinomiji savremene epohalne svesti i o duhu vremena u kom i nove balkanske države svladavaju prošlost. Kod savremene epohalne svesti titoizam je nužni Drugi, nešto potpuno različito od nove neoliberalne teleologije: nezapadni Orijent ili boljševički režim koji guši nacije. Jednom rečju to je Drugi – komunizam. Titoistička prošlost svladava se i redukuje uglavnom po dihotomnom teleološkom obrascu ili-ili. U manjini su istorična i odmerena gledanja na prošlost za koju je malo reći da je bila složena. Prosto rečeno, titoizam je najlagodnije definisati kao komunizam. Ova rastegljiva reč danas je ponajviše vezana za antinacionalnu, anticrkvenu, antitranzicijsku i antievropsku usmerenost. U zbirnoj kvalifikaciji komunizam gubi se razlika između Staljina, Tita i Sl. Miloševića. Doduše, svaka vlast emocionalizujući dihotomiju izbegava suvišna nijansiranja i nepotrebna razmišljanja. Reč je o Drugom koji ima važnu ulogu negativca, stuba na koji se oslanja neoliberalizam kada nenametljivo oktroiše sliku vlastite demokratičnosti. Ali titoizam je kao alternativa važan i etnokratizmu kada se obećava blagodet i harmonija čiste nacionalne države („hrvatsko more“ ili „hrvatska strojnica o hrvatsko rame“). 119

Todor Kuljić

Komunizam je funkcionalna, rastegljiva i emocionalizovana formula neprijatelja zato što se može različito akcentovati.

Današnja simbolizacija i svojatanja Tita Prošlost jeste objektivna, ali slika prošlosti nije statična jer nema samo saznajnu nego i društvenointegrativnu i identitetsku ulogu. Otuda je za razumevanje prošlosti i njene uloge potreban složen filozofskoistorijski i sociološki okvir. Najpre treba imati na umu da je sećanje zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice. Službenu perspektivu sadašnjice nameću najmoćnije grupe. Grubo rečeno, interesi moćnih organizuju zaborav. Zaboravlja se ono što je za vladajuće grupe nekorisno. Drugim rečima, moć stoji iza značenja, vrednosti i simbola koji se normalizuju i nameću kao dominantni. Uspešnost ove normalizacije govori o snazi vlasti. I ovde je hegemona slika Tita važan pokazatelj uspešnosti nastojanja da se objektivni odnosi moći reprodukuju u odnosima simboličke moći. Dok u Berlinu danas postoji teatar „Maksim Gorki“, u Zrenjaninu je ulica Maksima Gorkog preimenovana u ulicu Vojvode Bojovića. Da li je na delu različita tolerancija prema alternativnim smislovima, drugačiji oblik simboličkog nasilja ili različita kultura sećanja? Verovatno sve od ovoga. Pa ipak, treba istaći simboličku moć vladajućih koja se ogleda u srazmeri između pamćenja i zaboravljanja Tita, ali i u sposobnosti da se Titu pomeri značenje, tj. da se ovaj simbol klasne borbe pretvori u bezopasni potrošački brend. Državni aparat reguliše značenje markantnih simbola iz prošlosti i olakšava prodor vrednosti kapitalizma preko udžbenika, muzeja, propisivanja imena ulica i praznika. Ove planske promene delom olakšava i spontana izmena generacijskog sećanja. Nove generacije takođe traže novu sliku prošlosti, jer je novoj budućnosti potrebna nova prošlost. Najposle, prošlost nije nepomična i otuda što istoričari stalno koriguju svoje nade. Ključno je pitanje ko šta pamti i zašto pamti. Asimetrija opažanja počiva na asimetriji interesa, ali i na asimetriji sećanja. Ovde bi to trebalo pokazati na primeru Tita. 120

SEĆANJE NA TITOIZAM

Najpre treba reći da slika Tita zavisi od postuliranja autentičnog početka. Prošlost se uvek centrira oko osnovnog događaja i oko nultog časa koji treba markirati. Da li je to u Srbiji bila 1945-a, 1990-a ili 2000-a godina? Oko različitih početaka zgušnjavaju se različita sećanja, a svaki datum skopčan je sa drugačijim iskustvom, ali i sa drugačijim nadama. Da bi se upadljivije markirao, po pravilu se svaki osnovni događaj i personalizuje, tj. vezuje za ključnu ličnost: Tito, Milošević, Tuđman. Nakon personalizovanja istorijski sadržaji se reorganizuju i prilagođavaju izmenjenim potrebama grupa i pojedinaca i njihovim nivoima razumevanja. Važan uslov uverljivosti naracije je vešta retorička konstrukcija konteksta. Uverljiv kontekst važan je skoro koliko i polovina ubedljive priče. Nije npr. svejedno da li je Blajburg reaktivni deo antifašizma ili je Blajburg autentično komunističko nasilje Titove vojske koje se ne može ničim pravdati. Retorička konstrukcija konteksta prilagođava se žanru. Svest o prošlosti može se nametati u vidu direktnih stranačkih političkih brifinga, putem skrivene indoktrinacije (snažan pritisak medija i filma), a može i sazrevati u suočavanju mnoštva različitih tumačenja na nemonopolskom akademskom tržištu. Ali uspeh u nametanju željene prošlosti ne zavisi samo od ponude nego i od tražnje, tj. od spremnosti društva da prihvati objektivno znanje. Tako je u krizi hladna istorija uvek slaba pred mitskom snagom pamćenja koje je uticajnije jer je emocionalizovano. Kod nestabilnih društava vidljiviji su diskontinuiteti u pamćenju (nakon ratova i revolucija), kod stabilnijih manje, iako se i ovde menja potreba koju kolektivno pamćenje ima. Ako se ima na umu državna nestabilnost zapadnog Balkana ne bi trebalo da nas čude mene službenog sećanja. Ali zaokreti istoričara su manje prirodni. Ako je u službenom pamćenju i donekle razumljiva konverzija, u nauci nije. Bar kada je u pitanju Tito, utisak je da je kod domaće istoriografije ovaj deo prošlosti manje ono što je bilo, a više je osmišljavanje onog što je danas korisno. Nove nacionalne države u sklopu normalizovanog etnocentrizma gledaju na Tita novim naočarima. Tito se više ne procenjuje sa stanovišta doprinosa Jugoslaviji nego novoj nacionalnoj državi. Novi kritički okvir sećanja nije ništa manje emocionalizovan od starog apologetskog. Već dvadeset godina je ritualno kultivisanje 121

Todor Kuljić

nedužnosti vlastite nacije i njenog statusa žrtve glavni okvir kulture sećanja. Skoro da se halucinantno ponavlja prigovor o kolektivnoj krivici Drugih i slika prošlosti u čijem je središtu mit o kolektivnoj nedužnosti sunarodnika. Zašto je to važno? Zato što šarm statusa žrtve jača osećajni etnocentrizam koji uglavnom kroji negativni kontekst sećanja na titoizam, jer su nacionalni heroji (Draža, Stepinac) po pravilu žrtve zavere internacionalističkih dželata – komunista. Pa ipak, nije samo etnocentrizam izmenio okvir sećanja na Tita. Prošlost je postala složenija i zbog sloma socijalističkog partijskog monizma. Slom hladnog rata jeste oslobodio neophodni prostor za različito javno sećanje, ali su, kako izgleda, više odmrznuti mitovi i samoviktimizacije nego istina. Još više od toga, mitovi o prošlosti bili su oružje međuetničkog rata, koji je nakon Dejtona prešao u hladni rat sećanja između novih balkanskih država, a delom i u građanski rat sećanja unutar novih država. Pluralizam je odjednom otvorio nelagodnu nepreglednost. Da bi prošlost postala preglednija trebalo ju je personalizovati, pa je u sklopu ovog redukcionalističkog napora važno emotivno središte postalo sećanje na Titovu aktivnost. Razbijanje Jugoslavije bilo je nezamislivo bez kastriranja Titove harizme, ali je nakon toga na novi način Tito i dalje bio potreban. Sada je kao negativni junak postao mehanizam za redukciju složenosti. Pisanje o Titu postalo je nešto kao Divlji zapad domaćih intelektualaca. Svako oštroumniji i sa dobrim perom mogao je poći u lov na krupna imena i u potragu za zlatom. Kao što se ranije karijera gradila veličanjem Tita kao heroja, tako je sada salonski postalo pisati o njemu kao o antiheroju i upropastitelju. Ideološka nepravda zbog veličanja „najvećeg sina naših naroda“ sada je namirivana provalom osvete Titovih bivših lakeja. U novoj kulturi sećanja slepi patriotizam ne može se zamisliti bez antititoizma. Emocionalizovana slika nacionalnocentrične prošlosti jeste zaštita od korozivnog delovanja klasnocentričnog multietničkog titoizma. Razumljiva detabuizacija i demitologizacija Tita možda nije ni mogla izbeći njegovu novu instrumentalizaciju. Iako su rat i tranzicija brutalno obelodanili razliku izmedju stabilnog autoritarnog socijalizma i demokratskog haosa, ipak je organizovana 122

SEĆANJE NA TITOIZAM

selektivna prošlost prilično uspešno preusmerila nedaće savremenosti na komunističku vlast. Uz kritiku Tita išla je i paušalna demonizacija SFRJ što su neke grupe osećale kao povredu vlastitog ukusa i sećanja. Orkestrirani pritisak liberalizma, nacionalizma i kllerikalizma je povređenost ove vrste uglavnom uspešno potisnuo ili pretvorio u neodređeni osećaj gubitka sigurnosti u novom rizičnom društvu. Pa ipak, kao da u poslednjih nekoliko godina postaju sve jasnije razlike između realnosti titoizma i novih iskonstruisanih slika prošlosti koje su propuštene kroz filtere potiskivanja, uprošćavanja i tumačenja raznovrsnih ideoloških aparata sećanja. Dok su ratnih 1990-ih godina ukazivanja na ove razlike važila kao neoboljševička i jugonostalgičarska, danas se odnos prema titoizmu donekle menja. Kao da Tito više nije toliko zao zato što više nije opasan. Iako radnici na štrajkovima katkad nose i Titovu sliku, minula je opasnost od povratka socijalizma. Tito je postao brend bezopasnog neslaganja i postmoderni simbol neodređene alternative. U njoj nema ničega subverzivnog, reč je o „rasterećenoj ideologiji“ koja je „transformisana u estetsku normu“ (Hofman 2008). Titoizma nema, postoji samo u sećanju, recikliran i „parfimisan“.

Titostalgija Danas je rašireno mišljenje da je negativno sećanje na socijalizam uslov konsolidacije demokratije. Zato autoritarnu prošlost i treba svladati. Da li pozitivni odnos prema liberalizmu po sebi traži negativnu ocenu prošlosti? Drugim rečima, da li nostalgija svedoči o neprevladanim nedemokratskim vrednostima i autoritarizmu ili o tegobama tranzicije? Liberali su skloni prvom odgovoru, levičari drugom. Procenat nostalgičnih ispitanika koji zagovaraju povratak komunističke vlasti prema podacima iz 2004. kreće se u Istočnoj Evropi od 14% do 31%. Nostalgičara je najviše u Bugarskoj 31%, Slovačkoj 28%, Češkoj 14%, Poljskoj 24%. i u Mađarskoj 14%. Švedski politikolozi Joakim Ekman (Ekman) i Jonas Linde (Linde) su pokazali da nivo nostalgije raste sa starošću, kod starijih preko 50 godina je dvostruko viša nego u grupi između 18 i 29 godina (Cit. prema Troebst 2010: 38). 123

Todor Kuljić

Premda neravnomerno, nostalgično sećanje na titoizam prisutno je u svim novim balkanskim državama. Titostalgija je deo opšte jugonostalgije, a ovo usmeno sećanje jeste oblik otpora službenom antititoizmu. Ljubljanski sociolog kulture Mitja Velikonja tvdi da veliki dio jugonostalgije u stvari otpada na »titostalgiju«, znači nostalgiju za »dobrim«, »hrabrim«, »pravednim« i »vizionarskim« vođom – Titom. Pokušavajući da objasni kako se i zašto danas sećamo Tita (Velikonja 2008: Velikonja 2010), skrenuo je pažnju na lošu sadašnjost koju prati mitologija izgubljenog raja, ali i na nesigurnu budućnost. Jugonostalgija je, dakle, s jedne strane izraz porasta bede i nesigurnosti neoliberalnog kapitalizma, a s druge, ističe iz romantične čežnje u kojoj ima dosta mitologije. Ali mitologija u jugonostalgiji nije u narativnom pogledu ekskluzivna niti zatvorena, nego je, na tipičan postmodernistički način, inkluzivna, otvorena, čak i satirična (Velikonja 2010: 144). Verovatno i stoga što je reč o neodređenoj čežnji obespravljenih, a ne o smišljenom protestu levice koja bi se pozvala na neke tekovine titoizma. Da nije tako ne bi Tito širom bivše Jugoslavije bio upadljivo prisutan u masovnoj kulturnoj produkciji niti bi se njegovo ime još uvek dobro prodavalo. Tito je sadržaj turističke ponude, a ne oružje antikapitalizma. Komercijalizacija titostalgije je cinični um tranzicije koji pokazuje da je kapitalizam kadar da sve reciklira i banalizuje kao robu. Prilagođen ukusu tržišta, Tito je prisutan u trgovinama suvenira, a proslave Titovog rođenda svedoče o neuzdrmanom mestu Tita u domaćoj kulturi sećanja. Slika Tita još uvek je politički simbol, artefakt masovne kulture i deo svakodnevnog diskursa i prakse. Premda se nostalgični diskurs o Titu koleba između melanholije, melodrame i kiča, ipak titostalgija slaveći prošlost kritikuje sadašnjicu i više nam govori šta je danas loše, nego šta je bilo bolje u prošlosti (Velikonja 2008: 28). Tito-simbol je danas referentni okvir smisla, koji osmišljava ili obesmišljava iskustvo. Pamćenje Tita je simbolički okvir koji iskazuje potrebe određenih grupa. Tito je simbol sigurnosti kod sirotinje ili totalitarizma kod elita. Dok demonizaciju titoizma planski kanališu moćni, titostalgija se spontano budi kod podvlašćenih. Ljubljanski antropolog Bojan Baskar tumači jugonostalgiju u Sloveniji kao izraz čežnje za imperijom i straha Slovenaca 124

SEĆANJE NA TITOIZAM

da u novoj maloj nezavisnoj državi ne postanu Austrijanci i ne izgube nacionalni identitet (cit. prema Petrović, Tanja 2009: 56– 57). Odavno je poznato je da nezadovoljstvo postojećim ne vodi uvek njegovom ukidanju nego se iskazuje u nostalgičnim snovima o boljoj prošlosti. Danas „crvene nostalgije“ ima od Baltika do Jadrana, U Rumuniji je 2005. najmanje polovina stanovništva mislila da je bolje živela u socijalizmu nego danas (Oancea 2005: 31). Britanski antropog Stef Jansen je u Srbiji i BiH pod viznim režimom registrovao naročitu nostalgiju za Jugoslavijom koja se iskazivala u isticanju uglednog „crvenog pasoša“ SFRJ. Ovaj dokument su njegovi vlasnici doživljavali čak kao sastavni deo ličnosti (Jansen 2009: 28) zato što je crveni pasoš omogućavao normalnu slobodu kretanja (Jansen 2009: 34). Jansen je našao rašireno sećanje na „normalan život“ u Jugoslaviji koji se nije odnosio samo na standard življenja, red i društveno blagostanje, nego su ljudi koje je sretao često pominjali i dostojanstvo koje daje „mesto u svetu“. Čak su i oni koji su osuđivali Titovu autoritarnu vladavinu pominjali da je imao ugled „velikog državnika“. Retrospektivno pozicioniranje „Za nas se znalo“ (Jansen 2009: 34) nije bila prazna nostalgija. Do sličnih rezultata došli su i drugi strani istraživači. Tako je američka istoričarka Kler Benkroft 2009, anketirajući Beograđane različitog uzrasta na ograničenom uzorku (samo one koji govore engleski jezik), našla da je opšte mišljenje o Titovoj Jugoslaviji pozitivno. Ali, za razliku od drugih istraživanja, u ovom su ispitanici različitog uzrasta istovremeno verovali i u bolju budućnost u EU. Uprkos pozitivnom odnosu prema titoizmu, isti ispitanici su jugonostalgiju odbacivali kao ofanzivan i kao negativan pojam (Bancroft 2009: 24), a jugonostalgičare kao slabiće koji nisu kadri da se prilagode novim okolnostima. Zaključak je istraživanja da obrazovani Beograđani imaju pozitivnu sliku o prošlosti, sumornu sliku sadašnjice i optimističku veru u budućnost EU (Bancroft 2009: 26). Otprilike u istom periodu američki antropolog Peter Lok je, boraveći u BiH, posvedočio opšti utisak stranaca da su Bosanci „kolektivno depresivni“, da pate od masovne traumatizacije, da su zapleteni u nostalgiju o Jugoslaviji kao zlatnom dobu (iako izraz nostalgija ne pominju), da su izgubljeni i demotivisani i neprilagođeni neoliberalizmu. Još više od toga, sećanje i očaj su 125

Todor Kuljić

postali činioci „političke subjektivizacije“, pa podstiču otklon od sadašnje politike. Kao dokaze Lok ne navodi samo upadljive napise na kapama koje se prodaju na baščaršiji, kalendarima i grafitima na zidovima „Josip Broz, Dobar Skroz“, nego i razgovore sa sarajlijama u psihološkim savetovalištima (Locke 2008). Zašto je titoizam u svakodnevici, uprkos negativnom službenom pamćenju, pozitivno vrednovan? Nema nikakve sumnje da je odgovor složen. Istoričar Predrag Marković navodi podatke da je Muzej istorije Jugoslavije, čija je većina eksponata vezana za Tita, najposećenija kulturna ustanova u Srbiji (Marković, P. 2009: 213) dodajući da je sećanje na Titovu „očinsku figuru“ nadživelo službenu propagandu koja je negovala kult svoga vladara. Sećanje na sigurnost radnog mesta, na socijalnu zaštitu i na sigurnost u javnom životu ilustruje i uzrečica: „Nisi smeo ništa reći, ali si smeo svugde leći“ (Marković, P. 2009: 204) Autoritarnosti nije bilo samo u titoizmu već je donekle prisutna i u samoj titostalgiji gde se uočava nekritički i idealizatorski odnos prema vođi, hijerarhiji, disciplini i poslušnosti. Kako izgleda, ovde je više reč o reaktivnoj autoritarnosti (Kuzmanović 2010: 102), tj. o autoritarnom reagovanju na tešku i haotičnu situaciju u društvu. Satirična metafora „Vrati se čobane“ aludira na paternalističku čežnju ove vrste. Da li je savremena titostalgija kod običnog čoveka sećanje na autoritarnog ili na autoritativnog Tita? Drugim rečima, da li je na delu prizivanje jakog vođe ili je uzdizanje Tita u sećanju većine ispitivanih pojedinaca 2010. u Srbiji rezultat kritičkog poređenja sigurnosti socijalizma sa rizičnim društvom neoliberalizma? Koliko ima nekritičkog odnosa prema autoritetu ne samo ranije, nego i u današnjem sećanju na titoizam? B. Kuzmanović tvrdi da su oni koji kažu da su najviše poverenja u državu imali u vreme Tita u proseku autoritarniji od onih koji to poriču (Kuzmanović 2010: 97). Da li onda titostalgiju u Srbiji 2010. treba tumačiti kao spontano ulepšavanje autoritarnog vođe u nesređenim vremenima ili samo kao simboličnu opomenu titoista da je i diktator bio bolji od beznađa? Teško je reći, jer su činioci sećanja složeni i kolebljivi. Pa ipak, nakon dvadeset godina političkog pluralizma visoko vrednovanje titoizma ne može se lagodno tumačiti kao prizivanje ili kao spremnost za prihvatanjem diktatora. Danas je zov ove vrste anahron. Pre će biti da je protitoističko sećanje emotivno 126

SEĆANJE NA TITOIZAM

centrirano oko lika paternalističkog i pravednog vođe, a ne oko novog tiranina. Sentimentalna titostalgija, u kojoj se neodređeni žal prožima sa autentičnim sećanjem, jeste osobeni diskurs tranzicije i prisutna je u svim novim državama koje su nastale iz bivše Jugoslavije. Slično drugim nostalgijama, i titostalgija je istorija lišena krivice, žudnja za nekim drugim vremenom (Bojm 2005: 17–18) i javna epidemija istorijske emocije. Pa ipak, nije ni prazna iluzija jer se autentično pamćenje često meša sa nostalgijom i kritički vrednuje sadašnjicu, doduše emotivno. Otuda nostalgija može biti čak i subverzivna, antisistemska i emancipatorska (Velikonja 2010: 145). Savremena titostalgija to nije, jer se njena javna ikonografija na prostoru bivše Jugoslavije iskazuje samo u proslavama, muzejima, suvenirima i grafitima, a ne na radničkim štrajkovima. Nema političkog subjekta koji bi emociju ove vrste aktivirao u potrazi za alternativom kapitalizmu. Zato Tito ostaje metafora neodređenog i maglovitog Drugog nastala između čežnje i otuđenja u divljem poslejugoslovenskom kapitalizmu. Kod titostalgije je socijalizam metaforični dom, Jugoslavija je imaginarni zavičaj, a rasulo u ratu 1990-ih je nulti čas izgnanstva iz doma i zavičaja. Nažalost, kod postradalih i kod izbeglih nije reč o metafori, nego o surovoj realnosti. Premda je virus titostalgije aktivniji što su nejednakosti i beda oštriji, sistemski je bezopasan zbog nedostatka organizovane levice. Verovatno se zbog toga u savremenom kapitalizmu nostalgično sećanje na socijalizam vrednuje negativno i ironično i ne procenjuje kao opasno. Jer, kako se pozitivno sećati nedemokratskih sistema koji su službeno osuđeni? Parališuća prisila poslekomunističke epohalne svesti je snažna. Pa ipak, nostalgija ne podleže novom diktatu sećanja jer vladajući ne mogu da je kontrolišu. Sociološki gledano nostalgično sećanje svedoči o mišljenju pojedinaca u krizi. Marija Todorova je upozorila da zato što je nostalgija za socijalizmom ambivalentna (Todorova 2009), ni suočavanje sa prošlošću ne sme biti šablonsko ni dekretirano. Na neki način i preostali komunistički antifašistički spomenici danas drugačije privlače pažnju nego u dobu socijalizma kada su bili trivijalni. Valjda zato ni kriminalizacija socijalizma nije do kraja uspela, a ni lustracija. Poslekomunističku nostalgiju ne hrani samo prisećanje na sigurnost, stabilnost i prosperitet, nego i osećaj gubitka 127

Todor Kuljić

naročitog oblika druželjubivosti. Uz to, ne treba zaboraviti ni nastojanje onih koji su živeli u socijalizmu da vlastitom životu uliju značaj i dignitet, a ne samo da sebe vide kao gubitnike ili kao „robove“(Todorova 2009). Francuski sociolozi E. Droa i M. Šojak upozoravaju da je nostalgija deo poslesocijalističkog kolektivnog pamćenja od Estonije do Albanije. Reč je o naročitoj napetosti između sećanja na socijalizam koje nije neprijatno, ali ga je teško priznati jer je reč o službeno ocrnjenoj prošlosti. Nostalgija je emotivno sećanje na pozitivne sadržaje prošlosti koja je zvanično osuđena kao negativna (Droit /Chauliac 2005). Zato nostalgija za socijalizmom nije konformistička. Ova vrsta sećanja nije, naime, skopčana sa politički korektnim samoopisom, niti je u službi glačanja biografskog kontinuiteta. Naprotiv, više je povezana sa insistiranjem na diskontinuitetu prošlosti, odnosno sa pokušajem da se odbaci hegemono sećanje na socijalizam koje nihilistički obezvređuje svaki segment autobiografskog ugleda i značaja iz ovoga doba. Neka istraživanja su upravo to pokazala. U Bugarskoj su američki etnolozi 2001. našli da su žene manje kritične prema socijalizmu nego muškarci. To se tumači time što je u socijalizmu bilo više rodne jednakosti nego kasnije i zato što je tada ženi bilo lakše da uskladi zaposlenost i porodičnu odgovornost nego u tranziciji (Ghodsee 2004: 24–25). Socijalizam je ženu oslobodio patrijarhata, zaposlio je i dao joj biračko pravo, i time je bar službeno priznao kao građanina. Ima i drugih primera. U SR Nemačkoj je srušeni Berlinski zid zamenio novi zid između bogatih i siromašnih protiv kog se protestvuje raznim verzijama Ostalgije. Sličnim ekonomskim nedaćama može se delom objasniti zašto je prisutna nostalgija za socijalizmom čak i u sredinama koje su ponajviše antikomunističke kao što je Poljska. Nostalgija u ovoj zemlji vezana je za vladavinu E. Gjereka (Gierek) 1970-ih koga su Poljaci zadržali u pozitivnom sećanju. U anketi vodećeg poljskog dnevnog lista Gazeta Wyborcza 2002. o komunističkom režimu, isti je čak 40% ispitanika pozitivno ocenilo, a 55% negativno (Peter 2002). Na sličan način, suočena sa teškom ekonomskom krizom i merama štednje, gotovo polovina Rumuna žali za komunističkim vremenima. Kao potvrdu za to građani navode da su ranije imali bolji životni standard i siguran posao (Rumuni 128

SEĆANJE NA TITOIZAM

čeznu za komunističkom prošlošću 2010). Kod slične ocene titoizma verovatno ima najmanje kolebanja. „Lepo sećanje“ na socijalizam javlja se kao većinsko mnjenje već sredinom 1990-ih. Da je „titoistička“ prošlost bila bolja, tvrdilo je 1993. godine 42% građana Srbije, 1994. godine 49%, a 1996. godine 56% (Mihailović 2010: 18). Slično gledanje da je „bravar bio najbolji“ potvrđeno je u nalazima dva obimna istraživanja u Srbiji 2010. godine. U okviru projekta nemačke Fondacije „Fridrih Ebert“, Centra za studije socijalne demokratije i Centra za slobodne izbore i demokratiju obavljeno je septembra 2010. u Srbiji istraživanje na uzorku od 1.813 građana o tome kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam. Na pitanje „Kada je ovoj zemlji bilo najbolje?“ dati su sledeći odgovori. Doba boljitka 3% ispitanika smešta u vreme pre Drugog svetskog rata, 6% u devedesete godine prošlog veka, 10% u prvu deceniju ovog veka, a čak 81% u vreme socijalizma (Mihailović 2010: 25). Poredeći „stepen poverenja u društvene i političke institucije 45 godina socijalizma, 10 godina nacionalizma i 10 godina sadašnje demokratije“ dobijene su nešto umerenije razlike. „Najmanje ispitanika imalo je poverenje u institucije tokom vladavine Sl. Miloševića, svega 10%. Poverenje u toku prve decenije demokratije je različito i zavisi od toga ko je u datom trenutku bio glavni urednik Srbije, pa je tako u Koštuničine institucije poverenje imalo 9% ispitanika, u Tadićeve 19%, a u institucije u vreme Z. Đinđića – 23% građana. S druge strane, u institucije Titovog vremena poverenje je imalo 45% građana Srbije“ (Mihailović 2010: 25). Što su ispitanici stariji, to je veći broj njih imao najveće poverenje u institucije u vremenu Tita (Slavujević 2010: 69) Pri tome bi trebalo proveriti hipotezu da li se u Titovo vreme pre moglo govoriti o strahopoštovanju prema političkim institucijama nego o poverenju u njih (Slavujević 2010: 70). U drugom istraživanju poznavanja i upotrebe istorije, koje je sproveo Beogradski centar za ljudska prava marta 2010. na stratifikovanom uzorku veličine 1086 ispitanika na teritoriji Srbije, iz mreže zanimljivih rezultata ovde treba pomenuti samo ocene socijalizma. „Bez obzira na socijalni status ili političko opredeljenje velika većina građana Srbije (82%) smatra da se u vreme socijalističke Jugoslavije bolje živelo i prepoznaje je kao uvaženu, politički stabilnu i uticajnu državu“ (Manojlović 129

Todor Kuljić

Pintar 2010: 99). Na pitanje „Ko je po Vašem mišljenju najznačajnija ličnost u istoriji Srbije“, najviše ispitanika je odgovorilo da je to Tito (Dimitrijević 2010: 135). Većina građana Srbije (64%) pamti Tita kao velikog državnika (Dimitrijević 2010: 150), pri čemu su najobrazovaniji tu sliku najmanje podržali (Manojlović Pintar 2010: 101). Da li su i danas u Srbiji obrazovaniji skeptičniji prema Titu zato što bolje poznaju prošlost od onih sa nižim obrazovanjem? Ovo nije verovatno zato što je u istom istraživanju nađeno da za najobrazovanije građane Srbije „nastanak Jugoslavije u najvećem procentu predstavlja najnegativniji događaj u istoriji Srbije (Manojlović Pintar 2010: 100). Da li je na obrazovanije uticalo Ćosićevo antijugoslovenstvo ili sve rašireniji stereotip da su komunisti uništili srpsko građanstvo? Možda, jer je u istraživanju 2010. ustanovljeno ne samo da prevladava nacionalni identitet i jasno etničko samoprepoznavanje, nego i jak stepen etničke identifikacije (55%) kod građana Srbije i da je značajno izražena etničko/konfesionalna dimenzija nacionalnog identiteta (Vasović 2010: 78). Uprkos svemu, „bravar je ostao najbolji“, ali najviše kod siromašnih i kod manje obrazovanih nižih slojeva koji su ponajviše ugroženi kapitalizmom. Dok snažni nacionalizam skoro refleksno indukuje antititoizam, rast siromaštva ne manje spontano ulepšava ne samo Tita nego i Čaušeskua (Ceausescu). Spoj, sukobljavanje i neutralizovanje nacionalnih i socijalnih reakcija nije statičan nego promenljiv. Ima li, međutim, konverzije i paradoksa i kod sećanja siromašnih? Kako, naime, objasniti današnji rašireni žal za prošlim, ako se ima na umu široko učešće masa u rušenju socijalističkih režima 1989? Da li sadašnja ekonomska kriza doprinosi stvaranju pogrešne slike o komunističkoj eri, kako misli rumunski istoričar A. Korojanu (Coroianu)? Ili možda najveći deo ljudi koji je učestvovao u obaranju socijalizma nije ni želeo kapitalizam, nego solidarnost i minimum pravne državnosti, slobodu govora i kraj diktata partijske birokratije? Da li je bliži protivrečnoj istini slovenački filozof S. Žižek kada tvrdi da je najveći deo novih ideala bio preuzet iz socijalističke ideologije (Žižek 2010), makar što je antikomunizam bio otvoren. Nezadovoljnici su tražili nešto kao „ljudski socijalizam“. Ovaj cilj je bio mutna mešavina nerealnih očekivanja kapitalističkih demokratskih sloboda i materijalne sigurnosti. Većina 130

SEĆANJE NA TITOIZAM

nije bila spremna da prihvati teret slobode, „rizično društvo“ ni da napusti sigurnost i stabilnost socijalizma. Da li je nostalgija izraz upravo ovih nerealnih očekivanja ili je još više toga „bolest izmeštenosti“ (Bojm 2005: 502)? Verovatno jeste, ali samo donekle, jer je prilikom rušenja socijalizma veći deo masovnih nadanja bio uperen ka imaginarnoj dobrobiti koju će pružiti ili samostalna nacionalna država ili država koja će obuhvatiti sve sunarodnike. Antikomunistički nacionalizam jeste takođe pretvaranje čežnje za sigurnošću u pripadanje zamišljenoj zajednici istovrsnih sunarodnika. Iako nacionalistička osećanja, koja spajaju dom i domovinu, nisu u obnovljenom kapitalizmu donela željenu jednakost, žar nade u nacionalnu državu nije popustio. Naporedo sa nacionalnom čežnjom, na svim stranama na protivrečan način sapostoji nostalgija za socijalizmom. Nju jasno pokazuju sociološka istraživanja nostalgije iz 2005. i 2006. u istočnoj Evropi. Iako se samo mali deo nostalgičnih zalagao za obnovu jednopartijskog sistema, ipak je većina žalila za punom zaposlenošću, socijalnom državom i državnom kontrolom nad privredom. Sažimajući rezultate istraživanja nostalgije na prostoru Istočne Evrope, škotski politikolog Stiven Vajt je 2006. zaključio da nema sumnje oko toga da svuda ima nostalgije za socijalizmom, ali manje ima saglasnosti o tome kako je meriti i koliko je važna. Prema podacima iz 2002. više od polovine odraslog stanovništva u 15 poslekomunističkih zemljama Centralne i Istočne Evrope, imalo je pozitivnu sliku o komunističkom ekonomskom sistemu, a nešto manje, 47%, o komunističkom sistemu vlasti: najmanje u Poljskoj 30%, a najviše u Ukrajini 82% (White 2006). Nostalgija jeste i rezultat socijalizacije, pa su otuda stariji nostalgičniji od mlađih. Prema rezultatima istraživanja Levada centra, u Rusiji se 2005. o Lenjinu pozitivno izrazilo 55% ispitanika, a čak 37% o Staljinu (White 2006). I sam Putin je aprila 2005. opisao slom SSSR-a kao „najveću geopolitičku katastrofu 20 veka“. Uprkos svemu, mali deo nostalgičnih misli da je moguć povratak socijalizmu. I u novim poslejugoslovenskim državama slično je stanje. Čim se ohladio hilijastički demokratski žar, koji je počivao na savezu etnonacionalizma, klerikalizma i neoliberalizma, i čim je 131

Todor Kuljić

popustilo opsadno stanje i stao građanski rat, došlo je do otrežnjenja i do razočarenja u vrli novi svet neostvarenih obećanja kapitalizma, parlamentarizma i evroatlantskih integracija (Velikonja 2010: 141). Od tada novoj neoliberalnoj mračnoj slici socijalizma nostalgičari počinju da suprostavljaju vlastitu, drugačiju. Obe strane grade i doteruju novu prošlost. Simbolički gledano, Tito je ono čega danas nema. On je simbol jake i samostalne države, mira i sigurnosti, ali i presije jednopartijskog režima i ideološkog monopola. Dakle, i simbolički gledano, Tito je protivrečan. Pozitivna simbolizacija Tita bila je prisutna sve do kraja 1980-ih. Tada je Tito bio znamen borca za klasnu pravdu, bratstvo i jedinstvo i mir u svetu. Već početkom 1990-ih raspada se ova oktroisana pozitivna simbolizacija, a usložnjava se negativna. Sada je Broz oličenje totalitarnog vladara, neprijatelja nacije, ratni zločinac, makijavelista i hedonista. Iz temelja se izmenio kontekst sećanja, pa je opao značaj partizana, a porastao ugled nacionalnih ratnih aktera (četnika, domobrana, kvislinga)i klasnih stradalnika (razvlašćenih posednika). Uprkos tome, nije li svojevrsna ironična manifestacija jugonostalgije i to što su mnogi današnji navijači timova, koji nose stara socijalistička imena, žestoki šovinisti? Za „Crvenu zvezdu“ i „Partizan“, koji nose vizuelne simbole titoizma, sasvim sigurno više ne navijaju titoisti. Na sličan način se i slika Tita pluralizuje, a njegova ubrzana deheroizacija, parodiranje i ironizacija jasno pokazuju restaurativne promene vrednosti epohalne svesti. Prosto rečeno, nacionalizam, kapitalizam i religija traže drugačije viđenje Tita. Branioci ovih vrednosti plaše se aktivne nostalgije kao alternative postojećem. Titostalgičari tvrde da se u prošlosti moglo živeti zajedno, da integracija društva može postojati bez religije, da je parlamentarizam korumptivan, da turbokapitalizam nije bezalternativan i da su multikulturne ideje EU već viđene u Jugoslaviji. U tome Velikonja vidi kritički i ujedno oslobađajući potencijal jugonostalgije (Velikonja 2010: 145). Međutim, ovaj protestni potencijal se na razne načine neutralizuje. U isto vreme zbog osobenosti čežnje koju nosi, nostalgija se uspešno komercijalizuje. Razna mesta sećanja vezana za Tita na različite načine brendiziraju Tita kao bon vivana (reklamirajući Tito – turizam). Reditelji V. Brešan i G. Marković su Tita karikirali, ironizirali i demonizovali u u filmovima „Maršal“ i „Tito i ja“. Ali 132

SEĆANJE NA TITOIZAM

postoje i drugačija mesta sećanja. Tako su ugledna mesta okupljanja mladih kafe „Tito“ u Sarajevu, luksuzni restoran „Maršal“ u Podgorici, bar „Tito“ u centru Umaga, „Broz“ kafe u Skopju, kafe „Tito“ i „Nostalgija“ bar u Ljubljani, bar „29 novembar“ u Mariboru, „Tito“ kafe u Beogradu i sl. U Bihaću postoji kockarski salon „Maršal bar“. Za razliku od zabavne i komercijalne nostalgije emancipatorska nostalgija nije fascinirana boljom prošlošću nego je okrenuta ka boljoj budućnosti. Prošlost joj služi za kritiku sadašnjice kada ukazuje na kojim tradicijama prošlosti treba graditi budućnost. Tako je u Skopju metalski zavod zadržao ime „Tito“, a u Labinu je 2005. otkriven novi spomenik Brozu 2005 (Velikonja 2008: 75). Tito je idealizovan kao simbol prijateljstva, solidarnosti, napretka i sigurnosti, ali i kao simbol patnje i propasti društva kao npr. kod etičara S. Stojanovića koji koristi ironičnu metaforu Titonik. Lako je pojmljivo da je nostalgija jača što je stvarnost crnja. BiH je najbolji primer ove obrnute proporcije. Danas u BiH nostalgija za titoizmom nije narativna moda, ni popularna praksa sećanja na svakodnevicu samoupravnog socijalizma niti na šoping u Trstu, nije ni snobovska kritika sadašnjice niti sećanje na komunističku muziku, a nije ni tržišni marketing. Više nego u drugim bivšim jugoslovenskim republikama u BiH je nostalgija kritičko sećanje i antiteza ratu, genocidu i etničkom čišćenju. Dakle, postoji neinstrumentalna, romantična s jedne i instrumentalna nostalgija koja je poluga kritike sadašnjice, s druge strane. Nostalgija više govori šta je danas loše, nego šta je juče bilo dobro. Pasivna kontemplativna sentimentalna nostalgija jeste prisećanje na prošlost kao na drugo vreme i mesto, bez namere da se prošlost istakne kao bolja (Bojm 2005). Iskazuju je komercijalna nostalgija, nostalgični turisti i suveniri. Emacipatorska, pak, nostalgija kritikuje sadašnjicu i brani prošlost. M. Velikonja je oba tipa nostalgije našao u Bosni u istraživanju koje je obavio 2008. i 2009. u svim entitetima i u dištriktu Brčko (Velikonja 2010 a). On je ovde čak sreo uzrečice „Tita mi“ ili „On je Tito“ u smislu nešto je. U BiH se jugonostalgičari ponajviše opiru nepovratnosti vremena koje je najpre donelo rat i etničko čišćenje, a potom neoliberalnu borbu za preživljavanjem. Ali kako to da se titostalgija javlja i u Sloveniji i kod dela mladih? Tu je odgovor složeniji i ne može se svesti na žal starijih 133

Todor Kuljić

za mladošću niti na egzotičnost Titove velike i nezavisne države. Velikonja navodi da je to otuda što je Broz bio populista, a ne kabinetski vođa kao savremeni političari. Osim toga, ne može se lako zaboraviti industrijska i društvena modernizacija Jugoslavije i Titov ugled u svetu koji nije bio prazna reputacija. Uzdržanom sudu da je Tito sačuvao pozitivnost koja se ne može do kraja definisati, Velikonja dodaje: „Jednostavno Tito je Tito, a nostalgija funkcioniše kao jedina neupitna i nepromenljiva istina o kojoj se ne može raspravljati. Nostalgija nam mnogo govori o nezadovoljstvu sadašnjicom, to je konstrukcija, a ne vraćanje prošlosti“ (Velikonja 2008: 121). Da li se rečenom može dodati i to da je romantizovana prošlost (nostalgija) rezultat nedostatka izmišljene bolje budućnosti (utopije)? Koliko tome u prilog govori i okolnost da su nostalgični i oni koji nisu nikada iskusili titoizam? Ili je, kako zapažaju cinici, jugonostagija samo banalno sredstvo bivših Jugoslovena da vlastitoj prošlost uliju smisao? Da li se možda i sadašnjica lakše podnosi ako se u prošloj aktivnosti nađe smisao? Kako bilo, nostalgija jeste pozitivno sećanje na prošlost i u protivstavu je prema sadašnjici koja je negativno procenjena, premda se nostalgija simbolički i retorički oblikuje u njenom kontekstu. Ako se, dakle, nostalgiji priđe pre svega kao govoru o sadašnjici onda je lakše razumeti zašto stereotip o dobrim starim vremenima ulepšava ne samo Tita nego i mnoge druge lidere koji se, gledano sa distance, glačaju kao dobri vladari i zaštitnici, iako su kao realne istorijske ličnosti imali dobre i loše strane. Svako emotivno prisećanje jeste jednostrano. I nostalgija, slično etnocentričnom mišljenju, pripada dihotomnom i jednostranom, varljivom toplom utopijskom sećanju. I budući da svaka utopija traži sreću, slobodu, sigurnost zlatnog doba i zemlju meda i mleka, to je i nostalgija žudnja za boljim svetom. Utoliko i jugonostalgičari traže raj u Titovom vremenu, ali i nešto više. Naime, nasuprot liberalizmu koji je lišen utopije, a danas i za mnoge beznadežna realnost, u titoizmu je bilo nade i vere u bolje sutra. Oživljavanje Tita jeste antiteza dobu u kom je iščezla vera da će biti bolje. Drugim rečima, nostalgija jeste i žal za dobom koje je bilo ispunjeno nadom. Ako je Tito danas simbol doba masovne nade običnog čoveka, i ukoliko se složimo da je nada važan segment samoodređenja i motivacije, onda se današnji nestanak nade (E. 134

SEĆANJE NA TITOIZAM

Bloch) ne može definisati jednostavno kao dokaz ranije veštine velikog prevaranta i iluzioniste – Tita. Da li se Tito danas pamti samo zbog toga što nam je nudio lepu budućnost, za razliku od savremenog oporog neoliberalizma koji realistično nudi samo rizično društvo? Da li smo danas nostalgični za vremenom kada nismo bili nostalgični (Bojm 2005: 513)? Možda, ali razlika između titoizma i tranzicije jeste složenija od razlike između iluzije i realizma. Preciznije rečeno, titostalgija je simbolizacija traganja za boljim svetom koja traje još od raspada Jugoslavije. Premda sećanje ove vrste nije delatna radikalna alternativa, a još je manje ideologija nove levice, koje skoro i da nema, titostalgija se ne može svesti ni na običaj pokušaj da se ulepša prošlost i da se nađe emotivna osnova kritike sadašnjice. Titostalgija jeste i rezultat poređenja konkretnih aspekata društvene sigurnosti u socijalizmu i u tranziciji: rata i mira, progona i međuetničke trpeljivosti, uposlenosti i nezaposlenosti, besplatne i skupe zdravstvene zaštite i školovanja, zatvorenih i otvorenih granica, umerene i visoke stope kriminala i sl. Dakle, treba razlikovati toplu jugostalgiju od hladnog i realističnog poređenja titoizma sa sadašnjicom. Premda je u osnovi mutna čežnja, nostalgija privlači jer je „disidentska“, ali i zato što se protivi hegemonoj demonizaciji prošlosti (Velikonja 2008: 127; Spasić 2003: 104). Upravo zato što je reč o romantičnom okviru protesta protiv tegoba u svetu koji se brzo menja, nostalgija ne može biti subverzivna kritika sadašnjice, odnosno ne može jasno problematizovati teleologiju tranzicije i njenu neistoričnu dogmu da živimo u konačno oslobođenom svetu. Kao što nijedna nostalgija nije operativna ni programska, nego je više maštovita, elegična i nesvesna, tako ni titostalgija nema mnogo zajedničkog sa realnom ocenom titoizma. Velikonja je dobro uočio da ovo mutno osećanje više govori o tome zašto ponovo gradimo Broza, nego o realnim protivrečnostima Brozove politike. U nostalgiji se sećanja ne samo evociraju nego se i konstruišu, redefinišu i prilagođavaju. Nije to samo dekontekstualizacija nego i potpuno nova kontekstualizacija Broza. S obzirom na to da titoizam ne može danas biti alternativa savremenom kapitalizmu, nego je to bio u svom vremenu, jugonostalgija jeste romantični, a ne realni otpor nacionalističkoj amneziji i selektivnom pamćenju. 135

Todor Kuljić

Iako je prošlost u nekim važnim segmentima bila humanija od sadašnjice, nostalgična primisao da je povratak prošlom režimu moguć jeste neralna i neistorijska. Pa ipak, da li to znači da titoizam treba ignorisati u traženju novih alternativa? Svakako ne. Naprotiv, realna i slojevita analiza titoizma može pomoći celovitijem promišljanju kritike savremenog kapitalizma. Već samo negovanje ili odbacivanje jugonostalgije pokazuje stupanj i usmerenost nezadovoljstva postojećim. Nostalgija je, dakle, važnija kao signal nezadovoljstva sa postojećim nego kao osnova kritike postojećeg. Prosto rečeno, kritika sadašnjice je hladna i konkretna analiza, a nostalgija je topla i mutna čežnja za prošlim. Ali zašto se ova vremena na različite načine osećaju? Zato što je odnos prema minulom lagodniji, jer u delatnom pogledu ne obavezuje. Nostalgija je istorija bez krivice (Bojm 2005: 17). Kod nje se prošlost lakše idealizuje, jer više ne nosi brige ni odgovornosti. Zato što prošlost nije realna, o njoj ne brinemo. Brige postoje samo u sadašnjici. Prošlost opstoji, sadašnjica postoji. Nasuprot čežnjivoj zagledanosti u prošlo, kod odnosa prema sadašnjem i realnom više su prisutne opravdane brige, strahovi i odgovornost. Sećanje je lagodno i zbog odsustva odgovornosti koje nastaje zbog mogućih promena. Minulo se ne može menjati, pa se i otuda lakše podnosi. U celini uzev, multidimenzionalna titostalgija je ogledalo domaće kulture sećanja. Nije to prazna istorijska emocija, niti elegično dovođenje u pitanje smisla kapitalizma, nego je na neki način i ironična distanca od kiča komunističke političke kulture. Kao svojevrsni izazov vrednostima poslesocijalizma, nostalgija razdvaja od prošlosti, iako izgleda da je svojata (Nadkarni 2010: 207). Marketinška nostalgija još više jača tržišne vrednosti kapitalizma, jer simbole socijalizma podvrgava logici tržišta (Nadkarni 2010: 192). Gledano još opštije, nostalgija je i mehanizam kulturne identifikacije zato što otvara diskurs o vrednostima prošlosti i sadašnjice, pa na neki način olakšava stvaranje pouzdanijih zaključaka putem kritičkog poređenja. Ali ne treba zaboraviti da je nostalgija i segment identitetske politike u globalizaciji, tj. želja subjekta da markira sebe kao nosioca osobenih vrednosti. Društvena i idejna kriza nužno rađaju emocionalizovane obrasce objašnjenja. Neprijatna nepreglednost uprošćava se po shemi dobra prošlost – loša savremenost. 136

SEĆANJE NA TITOIZAM

Nostalgija je svojevrsni pokušaj da se svlada haos izazvan provalom i instrumentalizacijom prošlosti krajem 20. veka. Kod nje je sećanje jedini raj iz koga nismo isterani. Ako je, dakle, nostalgija maštovita, postoje li realni antinostalgični parametri sećanja? Svakako. Istraživači su pokušali da ih diferenciraju. Tako su u istraživanju odnosa prema socijalizmu 2005. ispitanici u Srbiji poredili životni standard, stanje privrede, stanje političkog sistema i političke slobode nekada i sada. Prema svim ovim parametrima, socijalizam je bio najbolji, osim po političkim slobodama (Mihailović 2010: 24). Kada je kao mera poređenja uzet standard roditelja, više od tri petine anketiranih građana Srbije je 2010, bez obzira na pol, uzrast, zanimanje, školsku spremu i radno-svojinski status, izjavilo da živi isto kao roditelji, lošije ili malo lošije od toga. To je i statistički tačno, jer su, recimo, realne plate 1971. godine bile veće nego 2010. godine, a istovremeno je to, verovatno, i najuverljiviji dokaz o žrtvovanju generacija koje su početkom devedesetih godina imale između 20 i 40 godina i o stagnaciji društva (Jakobi 2010: 51). Koliko god ova poređenja bila egzaktna, sećanje nužno oblikuju i neegzaktna očekivanja od budućnosti. To što je u pomenutom najnovijem istraživanju nešto više od polovine građana Srbije izjavilo da veruje da će njihova deca živeti mnogo lošije od njih ili isto kao i oni (Jakobi 2010: 53), svakako je uticalo na pozitivniju procenu socijalizma. Pesimistička slika budućnosti donekle spontano ulepšava prošlost. Zato podaci iz istraživanja javnog mnjenja traže višeslojna objašnjenja koja ne uključuju samo tačnost procene prošlog nego i očekivanja od budućnosti. Optimisti su manje od pesimista zagledani u prošlost. Ova okolnost važna je kod razdvajanja nostalgičnog od realnog sećanja na titoizam. To se može postići samo ukoliko se istorično poredi životni standard nekada i sada. Npr. početkom 1960-ih, kada je televizija bila u nastanku, jedan TV aparat u ulici bio je relativno dobar standard u odnosu na okolinu. A to što danas svaka kuća ima TV, ne znači i bolji standard, jer danas i okolina ima više TV aparata. U titoizmu takođe nije bilo računara ni mobilnih telefona, ali je tada bio svetski standard nemati mobilni telefon. Malo koje sećanje na titoizam vodi računa o granicama standarda raznih doba. Procene i 137

Todor Kuljić

poređenja prošlog i današnjeg ne počivaju u celini, a katkad ni pretežno, na egzaktnom realnom poređenju „suvih“ činjenica iz sadašnjice sa onima iz prošlosti, kao što je npr. međugeneracijsko poređenje vlastitog položaja sa standardom svojih roditelja. Kao da sećanje više oblikuju strahovi za budućnost vlastite dece, neostvarene aktuelne aspiracije, razočarenja u politiku, neodređena nezadovoljstva i dezorijentisanost. Zbog ovih strepnji i emocija treba oprezno prilaziti tranzicionim signalima. Današnja sećanja na Tita i na socijalizam formiraju se u složenom prožimanju različitih iskustava, osećanja i očekivanja, pa njihova kolebanja između realnog viđenja prošlosti i melanholične vizije minulog „zlatnog doba“ nisu neprirodna ni onda kada nisu pouzdana.

Mesta sećanja: ulice i muzeji Simboli socijalizma nisu iščezli, nego su sa ulica premešteni u muzeje. Kako je Tito prošao u ovoj selidbi? Odmah treba reći da Tito nije izgubio sve ulice, nego samo glavne, i to u većim gradovima. Ali već to bilo je dovoljno da njegovo ime izgubi stari simbolički smisao. Čitajući promenu vrednosti iz imena ulica u Zagrebu pre i nakon 1990, B. Marjanović je uočio dva vrednosna sklopa. Prvi čine heroji NOB-a i radničkih i sindikalnih pokreta, hrvatski intelektualci, žrtve fašizma, socijalizam, bratstvo-jedinstvo, proletarijat i jugoslavenska orijentacija. Drugi grade hrvatski kraljevi, aristokratija i vladari, hrvatski znanstvenici, hrvatski intelektualci, zapadne zemlje i zapadnoeuropska orijentacija (Marjanović, B. 2007: 119). Narodne heroje su i u Srbiji i u Hrvatskoj zamenili kraljevi i kneževi. U Zagrebu je Beogradska ulica postala Slavonska (simbolika preimenovanja pokazuje da taj put više ne vodi u Beograd nego u Slavoniju), a u Beogradu je restoranu „Zagreb“ u centru vraćeno staro ime „Ruski car“. U Zagrebu je Trg Maršala Tita okružen ulicama kralja Držislava, kneza Mislava, kneza Višeslava, Zvonimirovom ulicom, i Trgom bana Josipa Jelačića (Preimenovanje zagrebačkih ulica i trgova). Na sličan način je i u Beogradu centar grada dekomunizovan, ali je, za razliku od Zagreba, ovde Tito izgubio ulicu: ulica 7. jula preimenovana u ulicu Kralja Petra I, Bulevar revolucije 138

SEĆANJE NA TITOIZAM

u Bulevar Kralja Aleksandra, Ivana Milutinovića u Knjeginje Zorke, Proleterskih brigada u Krunsku, 29. novembra u Bulevar Despota Stefana, Trg Dimitrija Tucovića u Trg Slavija, Lole Ribara u Svetogorsku, Bulevar AVNOJ-a u Bulevar Zorana Đinđića itd. Imena ulica nisu samo nužno sredstvo za snalaženje u lavirintu grada, nego su i napor vladajućih da razdvoje prošlost koju treba pamtiti od one koju treba zaboraviti. Imena ulica nametljivo posreduju kod stvaranja poželjnog kolektivnog samoopisa. U „registru svete prošlosti“ koji se formira na gradskim ulicama Titovo ime je ili brisano ili je pomereno iz glavnih ulica na periferiju. Tito je simbol određenih vrednosti, a snaga ovog simbola, odnosno poruke koja se šalje imenovanjem ulice po njemu, uslovljena je i značajem i veličinom ulice. Svakako je snažniji uticaj ovog simbola u glavnoj ulici u velikom gradu (kao u Sarajevu), nego kada je prisutan u manjem gradu (Jajce) ili na periferiji Beograda u Boleču. Važnost ulice daje snagu simbolu (Marjanović, B. 2007: 109). Hijerarhizacija prošlosti organizuje se u skladu sa vrednostima vladajućih grupa. A simboli prošlosti su važni jer podstiču poistovećivanje likova iz prošlosti sa vlastitim unutrašnjim smislom? Na taj način simboli zbližavaju pojedince preko kolektivnog samoopisa. Zato vladajući brižno kontrolišu simboličko posredovanje željenih vrednosti. Nije teško uočiti da su se već u prvom desantu nacionalizma na centralne gradske prostore Tito i socijalizam „povukli“. U Beogradu je ulicu M. Tita zamenila ulica Kralja Milana, u Ljubljani je glavna ulica postala Slovenska, u Skopju je to ulica Makedonija, u Prištini je istoimenu ulicu dobila Majka Tereza, u Novom Sadu je Titova ulica preimenovana u Bulevar M. Pupina, u Zagrebu, Sarajevu i u Podgorici Tito je zadržao ulicu do danas. Zadržavanje Titovih ulica u centru Zagreba i Sarajeva ne bi trebalo da zavara, jer je Tito ovde uokviren novom nacionalnom oslobodilačkom kulturom koja je daleko od izvornog internacionalnog bratstva i jedinstva. Hrvatski sociolog Bojan Marjanović je pokazao da su „u Zagrebu izbrisani svi simboli socijalizma, NOB-a i Jugoslavije s područja na kojemu ovi simboli mogu utjecati na građane“ (Marjanović, B. 2007: 118), a knez Zvonimir i Vukovarska, Josip Jelačić i hrvatski velikani predstavljaju nove ideje i nove ideale koje treba slijediti (Marjanović, B. 2007: 139

Todor Kuljić

124). U vrednosnom pogledu ne manje su rečite zagrebačke ulice Andrije Hebranga i Gojka Šuška. U centru Sarajeva Titova ulica je uokvirena hegemonijom Bošnjaka koju iskazuju prostorni simboli poput Ulice branilaca Sarajeva ili Ulice Zelenih beretki. Velikonja je 2009. video istaknutu Titovu sliku u baru „Rijad“ u Tuzli. Da li je Tito je u Bosni orijentalnom kontekstualizacijom izgubio izvorni smisao? Svakako da jeste, ali i u drugim krajevima bivše Jugoslavije, ako su preostale, Titove ulice više nisu okružene antifašističkim i jugoslovenskim simbolima, nego imenima starih ili novih nacionalnih delatnika. Drugačijim uokviravanjem i Tito je stekao novi smisao. Pri tome valja imati na umu da nazivi glavnih ulica nisu običan izraz ideološke nadmoći. Više od toga, izabrana prošlost je simbolički okvir koji pomaže ljudima da shvate smisao sveta. Markantni simboli pogotovo grade smisao tako što ljudima pružaju mogućnost da budu deo nečega (vere, nacije, klase), a što prevazilazi njihovu pojedinačnu egzistenciju. Redukujući složenost dešavanja preko vrednosti, simboli iz prošlosti usmeravaju ponašanje i nameću samoviđenje pojedincima. Ovaj vrednosni zaokret je uverljivo pokazao B. Marjanović na primeru promena imena ulica u Zagrebu. Sličan zaokret udesno može se čitati iz uličnih simbola novih balkanskih prestonica. Ako je Titovo ime negde i zadržano, uokvireno je imenima novih nacionalnih oslobodioca, a ne više partizanskim internacionalizmom. Nezadrživo, iako neravnomerno, brišu se simboli socijalizma, NOB-a i Jugoslavije sa javnih mesta sa kojih mogu ugroziti ustoličenje novih vrednosti i izmeštaju u nove prostore. To su muzeji. Muzeji su osobeni oblici institucionalizovanog sećanja na socijalizam. Slično imenovanju ulica, i ovde se istorija konstruiše ponajviše preko postavki monumentalne prošlosti ili preko prikaza vlastite nacije i države kao žrtve. U oba slučaja na delu je selektivno političko samoinsceniranje. Pa ipak, zato što ne prikazuju kopije nego eksponate-originale, muzeji kao nosači sećanja imaju naročitu uverljivost. Podstiču maštu i sugestivnije kroje vezu između sadašnjice i prošlosti. Eksponati su realna i simbolička oružja u političkim sukobima. Čim se mošti, zastave, monarhijska znamenja, i sl. uklope u žrtveni narativ, politizacija muzeja postaje neminovna. 140

SEĆANJE NA TITOIZAM

I već samim tim muzeji stiču aktivnu ulogu u vizuelnom predstavljanju prošlosti i u stvaranju poslesocijalističkih identiteta. Ali dok su u socijalizmu muzeji revolucije imali jasnu ideološku ulogu, uloga poslesocijalističkih muzejskih postavki o socijalizmu je složenija. Svuda su muzeji promenili poruke koje emituju da bi odgovorili novom javnom sećanju. Istoričar iz Sofije N. Vukov je pokazao izmenjeni smisao i funkciju muzeja u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. U pluralizovanom političkom sećanju razvile su se nove naracije, nove vizuelizacije prošlosti i nove borbe simbola. Sve one zadovoljavaju razne potrebe: od sećanja na socijalizam do turizma (Vukov 2009: 5). Stvoren je novi odnos između pamćenja, ustanova i javnosti. Muzejima nije bilo lako da odmah odgovore na krizu istorijskih narativa posle 1989. Ustanove koje kroje identitete i same proživljavaju krizu identiteta (Vukov 2009: 6). Radi se o tome da je eksplodiralo mnoštvo istorija, pa je ojačala konkurencija oko pitanja ko je veća žrtva socijalizma. Na to pitanje pokušavaju da daju odgovor današnji muzeji komunizma. I ove ustanove su deo postkomunističkog diskursa. Njihove postavke sugeriraju da je socijalizam bio čista prevara i da je nametao iracionalan i apsurdni život. Filozof i teoretičar kulture Boris Buden zapaža da provokativna banalnost ove muzejske simbolike, ne govori o realnosti prošlosti nego o njenoj simplifikaciji: nije to hermeneutička rekonstrukcija prošlosti nego negativni komunistički stereotip (Buden 2003: 36–38). Treba pomenuti nekoliko takvih novih primera. U Budimpešti se nalazi „Kuća terora“, u Pragu „Muzej komunizma“ u Viljnusu „Muzej genocida“, a u Talinu i Rigi „Muzeji okupacije“. U Rumuniji se u Sighetu nalazi centralno „Spomen obeležje žrtvama komunizma i otpora“, a u Bukureštu „Muzej rumunskog seljaka“. Pomenuti muzeji iskazuju aktuelnu državnu politiku sa istorijom. Novoj usmerenost ka EU i ka NATO potrebno je ideološko pravdanje da bi bilo šire prihvaćeno. Nova ideološka ofanziva manje je okrenuta protiv bivših komunista, jer se većina uspešno integruisala u proces transformacije. Cilj negativnog sećanja na socijalizam, a koje je „zamrznuto“ u muzejima istočnoevropskih država, je osiguranje nove državnosti raspirivanjem antiruskog nacionalizma. 141

Todor Kuljić

Tako „Kuća terora“ u Budimpešti sugerira šokantnu i depresivnu atmosferu nasilja u mađarskom socijalizmu: tenkovi, rutinsko vešanje, tortura SSSR-a, soba za mučenje sovjetske tajne policije i sl. U Muzeju žrtava genocida u Viljnusu dominiraju ćelije KGB-a i Gestapoa, a na zidovima se vide tragovi krvi ubijenih žrtava. I druga dva baltička Muzeja okupacije u Rigi i Tartuu ističu horor SSSR-a i masovne egzekucije. U Bugarskoj je situacija nešto drugačija. Kada je G. Dimitrov umro 1949. godine sahranjen je u Mauzoleju u centru Sofije. Parade su održavane ispred Mauzoleja Dimitrova, a pioniri su se zaklinjali komunističkoj legendi. Za vreme socijalizma ova zgrada je bila ideološki simbol veze Sofije i Moskve gde je Dimitrov radio i umro. Sa slomom socijalizma kremirano je i telo Dimitrova 1990-te, a porodica ga je sahranila na groblju. Sama zgrada mauzoleja dugo je bila ruinirana i služila je za rok koncerte. Tek 1999. mauzolej je konačno srušen. Uklanjanje građevine službeno je poređeno sa rušenjem berlinskog Zida. Bio je to simbolični raskid sa socijalizmom kome nisu prethodile debate oko rušenja, nego je bio delo samovolje vladajuće partije. Simbolika bugarskog raskida sa prošlošću bila je u tome što je rušenje mauzoleja (19–26.8.1999) trajalo danima, duže nego sama gradnja. Mauzolej se zadržao u emocionalnoj geografiji pamćenja starijih Bugara i nakon što je Bugarska 2007. ušla u EU. U Mađarskoj je situacija bila nešto drugačija. Ovde se kao nesporni novi nulti čas i kao centar sećanja probila 1956. godina kada je „počela patnja nacije pod stranim neprijateljem“. Simbole ovih dešavanja prikazuje Nacionalni muzej gde su poraz i tragedija iz 1956. prikazani kroz muzejske eksponate. I ovde je cilj otkrivanja dugo skrivane prošlosti bilo formiranje novih identiteta. Kao deo proslave milenijuma osnivanja mađarske države i primanja hrišćanstva Kruna Sv. Stefana je preseljena u parlament i u raznim verzijama postavljena na novcu i na spomenicima. Ono što je u Mađarskoj bila 1956, bila je u Rumuniji godina 1989. Obeležavanje žrtava iz ove godine služi u Rumuniji kao distanca od socijalizma, pa muzeji u Bukureštu sa brojnim vizuelnim eksponatima dočaravaju pad Čaušeskua. Eksponati iskazuju didaktički odnos prema socijalizmu i ironični su dokaz nemogućnosti da se o socijalizmu progovori sa distance i bez moralizma. Muzej 142

SEĆANJE NA TITOIZAM

žrtava komunizma i otpora njemu u Sighetu je žrtva istog paradoksa (Vukov 2009: 11). Sažeto prikazujući sadržaj novih muzeja komunizma u Istočnoj Evropi, mađarski istoričar Peter Apor je zaključio da su na delu simboli antikomunističke politike, a ne zbirke realnih antikvarija (Apor 2009). U njima je komunizam jednostrano prikazan kao simbol mraka, terora i zla. Ovo mišljenje deli i istoričar iz Hajdelberga G. Mitler. On uočava da u muzejskom posredovanju novije istorije ima izmišljanja tradicija i da je na delu politika sećanja pobednika, a ne istoriografija. Zato su muzeji važna sredstva manipulacije u stvaranju željenog nacionalnog identiteta (Mittler 2007). Cilj je probuditi osećanja, dok je realnost tek u drugom planu. Nisu to zbirke autentične prošlosti, nego selektivni projekti politizovane istorije. To je uočio i Toni Džad u Kući terora u Budimpešti, gde su pripadnici fašističkih Strelastih krstova (kao i istrebljenje 600.000 mađarskih Jevreja kojem su ovi aktivno doprineli) prikazani u samo tri sobe, dok je ostatak veoma prostrane zgrade posvećen bogato ilustrovanom i neosporno pristrasnom katalogu komunističkih zločina (Judt 2005). Po dramaturgiji i po insceniranju prošlosti preko eksponata, antikomunistički muzeji su plakativni projekat poslehladnoratovske kulture sećanja. U njima nije cilj da se pokaže realna brutalnost komunističkih vlasti, nego više od toga da su teror i nasilje bili suština komunističkih režima. Pored rečenog, pomenuti muzeji sugeriraju utisak da je prikazani teror bio delo spoljnih sila, da unutrašnje nisu toliko odgovorne i da je otpor bio nemoguć. Izbacivanje mračne prošlosti iz identiteta poslesocijalističkih država teče po obrascu „bili smo nedužne žrtve uvezenog komunizma“, „krivica je na drugima“. Rečju, komunizam u muzejima je mitski prikazan kao katastrofa (Apor 2009). U sličnom duhu „Muzej rumunskog seljaka“ u Bukureštu izabranim eksponatima nameće utisak da su komunisti uništavali seljaštvo koje je u suštini bilo hrišćansko. Slično je bilo svojevremeno i u Srbiji za vreme nemačke okupacije 1940-ih kada su đaci na završnom ispitu pisali rad na temu „Zašto Srbin ne može biti komunista“. Kod svakog konzervatizma 143

Todor Kuljić

komunizam se evocira kao brutalni upad u harmoničnu istoriju nacije. Takvim ga je i formalno proglasio rumunski predsednik T. Basesku 2006. i okvalifikovao kao „nelegitimni i zločinački režim uvezen iz SSSR-a“ (Discursul 2006). Novi muzeji zapravo usađuju prošlosti sadašnji smisao i prikazuju naciju kao večni entitet, sumu vrednosti i vrlina. Oni ne prikazuju autentični kontekst eksponata niti duh vremena i smisao doba socijalizma. Naprotiv, monumentalizuju nacionalnu prošlost na taj način što komunizam prikazuju kao sramni period nacionalne istorije koji je rezultat aktivnosti stranaca. Komunizam se izoluje kao događaj vannacionalne istorije, pa muzeji komunizma u stvari prozvode kulturne razlike. Buden vidi muzeje komunizma kao paradigmu postkomunističkog diskursa, odnosno kao mehanizam normalizacije. To su mesta gde se direktno prevodi prošlost socijalizma u neki oblik kulturne razlike. Još više od toga, komunizam je u muzejima preveden u partikularni kulturni identitet i predstavljen kao traumatsko iskustvo kulturne razlike (Buden 2003: 39). Dodatna eksteritorizacija komunizma vrši se njegovim poistovećivanjem sa fašizmom. Podjednaku zločinačku prirodu ovih režima prikazuju eksponati u Muzejima okupacije u Talinu i Rigi i Kuća terora u Budimpešti, a sličan muzej postoji i u Varšavi (Apor 2009). Muzejsko prikazivanje socijalizma kao nasilja jeste pokušaj transformacije Gulaga u Aušvic. Pri tome se zaboravlja se da su zatvorenici iz Gulaga izlazili živi, a iz Aušvica samo kroz dimnjak. Osim toga, Aušvic je oslobodila Crvena Armija, a Gulage nije ukinuo američki general Paton (Patton), nego Hruščov. Taj utisak se, međutim, ne stiče u Kući terora u Budimpešti. Ovde su Mađari prikazani kao žrtve dve podjednako zločinačke ideologije. Eksternalizacijom zločina moralizovana je nacionalna suština, a manipulativnim poređenjem socijalizma i fašizma Kuća terora podstiče nacionalizam i relativizuje nacizam (Apor 2009). Na sličan način je i Muzej komunizma u Pragu „rusificirao“ komunizam kao etnički Drugog i isključio ga iz nacionalne normalnosti. Buden je u ovom praškom muzeju u istoj prostoriji video „najprije nešto što navodno predstavlja model jednog tipičnog komunističkog industrijskog pogona, u stvari hrpa starog, zahrđalog alata, potrgani stari bicikl, moped kao simbol komunističkog 144

SEĆANJE NA TITOIZAM

načina proizvodnje. Samo koji metar od tog eksponata nalazi se cockpit MIG-a i posteri Jurija Gagarina. Naravno, od nas se ne očekuje da vidimo bilo kakvu kontradikciju između ta dva eksponata. Jednostavna činjenica da se ne može poslati prvi čovjek u kosmos na hrđavom biciklu jednostavno je zbrisana samim narativom koji strukturira spomenuti muzej“ (Buden 2003: 38). Međutim u muzejskom sećanju na socijalizam postoje i drugačiji primeri. Nisu, naime, svuda socijalistički mauzoleji uklonjeni i srušeni. Sačuvani su Lenjinov mauzolej u Moskvi, muzej T. Živkova u Pravetsu i Titovi muzeji u Beogradu i Kumrovcu. U Rusiji je doduše B. Jeljcin uz pomoć crkve pokušao da izmesti Lenjina iz mauzoleja, ali mu to nije uspelo, kao što ni srpskim vlastima nije pošlo za rukom da izmeste Titov grob iz Beograda. Tito se razlikovao od svojih ideoloških kolega, pa je i njegova muzejska predstava svakako složenija od slike ostalih istočnoevropskih komunističkih lidera. Najpre treba reći da Titov grob u Beogradu i muzej u Kumrovcu nisu mesta sećanja koja imaju nacionalno-identitetsku funkciju. Ova mesta privlače starije, nezadovoljnike, jugonostalgičare i turiste. Dok je službeno pamćenje Tita u udžbenicima uvek jednina, dotle su sećanja na njega uvek množina i nisu ujednačena. Osim toga, ova važna prošlost je na različite načine prisutna u sadašnjici. Ona može biti do kraja integrisana u tekuću stvarnost i nevidljiva, ali i sadašnjica u svom karakteru može izražavati prošlost. Tito je i jedno i drugo. On je muzejski eksponat, ali su neke tekovine titoizma i danas vidljive u kumulativnom razvoju društva, makar što je smisao sećanja na Tita danas različit u novim balkanskim državama. U njima je sećanje na zajedničku blisku prošlost titoizma okruženo različitim tabuima. Nakon nestanka SFRJ na Zapadu je nastao novi eponim detitoizacija, a na Balkanu je titoizam primio uglavnom negativno značenje. Srpska opozicija je 1990-ih Tita pretvorila u najvećeg neprijatelja srpskog naroda, sintezu Habzburgovca i Kominterne. A čim je u Hrvatskoj zalaganje za Jugoslaviju proglašeno kažnjivim, odmah je i osnovni sadržaj titoizma kriminalizovan. Pa ipak, danas postoje važne razlike u službenom odnosu Srbije i Hrvatske prema Titu. Ogledaju se u različitom odnosu država prema Kući cveća u Beogradu i prema 145

Todor Kuljić

memorijalnim objektima u Kumrovcu. Skupština SR Jugoslavije je 1996. donela odluku da Kuća cveća, Muzej 25 maj i etnografska zbirka ostanu muzejski kompleks. Danas je ovaj kompleks spojen sa Muzejom revolucije i pripada Muzeju Istorije Jugoslavije, kome je cilj prikupljanje i arhiviranje materijala koji se odnose na Jugoslaviju, i to za čitav period u kome je ova država postojala (Stevanović 2009: 104). Iako mu je položaj marginalizovan, Muzej istorije Jugoslavije je danas otvoren za alternativne sadržaje prkoseći dominantnom pamćenju. Tokom 1990-ih Titova grobnica bila je zapuštena, ali je danas najposećenija turistička destinacija Beograda (Stevanović 2009: 110). Posetioci mogu da kupe značke, pionirske kape, crvene marame inspirisane nekadašnjom SFRJ i Josipom Brozom. Na 30. godišnjicu smrti Josipa Broza Tita, 4. maja 2010, njegov grob u Beogradu obišlo je gotovo 2.400 ljudi (U kuci cveća 2.400 ljudi) i platilo ulaznicu od 200 dinara. Istoga dana u Kumrovcu je bilo oko 10 000 ljudi, ali i 150 pripadnika proustaške stranke prava koji su protestovali (Arsenić 2010) podsećajući na Titove reči s kraja 1972: „Pre će Sava poteći uzvodno, nego što će Hrvati imati samostalnu državu“. Za razliku od pravaša, bilo je i onih koji su branili Tita kao „najvećeg Hrvata koji je domovini vratio Istru i Dalmaciju“. Pomenuti dvoznačan odnos Hrvata prema Titu je razlog što je u Kumrovcu Titova rodna kuća prolazila kroz žešća iskušenja nego njegov grob u Beogradu. Spomenici su bili simboli moći, ali i predmet osvete. U Hrvatskoj je Ustavom zabranjeno zalaganje za Jugoslaviju, a kolovoza 1991. u Političkoj školi u Kumrovcu „bili su posvuda ustaški simboli i slika Ante Pavelića“ (Mathiesen-Hjemdahl/Škrbić-Alempijević 2006: 254). Decembra 2004 eksplozija je srušila Augustinčev spomenik Titu u Kumrovcu, a kumrovačka arhitektura bila je na putu da postane ruševina. Politička škola, spomen-dom i memorijalna škola zatvoreni su za javnost. Ostala je postavka u Titovoj rodnoj kući, ali je temeljno revidirana Titova revolucionarna i ratna aktivnost. Obrazloženje muzejskih radnika je da su Titove „ratne karte“ i karte „puteva mira“ uklonjene zato što su „izrađene u jednom beogradskom institutu, pa, premda su pisane latinicom, sadrže neke srpske jezične izraze“ (Mathiesen-Hjemdahl/ Škrbić-Alempijević 2006: 246–247). Hrvatska praksa sećanja je i ovde primer čišćenja Tita 146

SEĆANJE NA TITOIZAM

od jugoslovenstva. U Kumrovcu je Ulica Josipa Broza Tita preimenovana u Ulicu Josipa Broza, dok je osnovna škola „Maršal Tito“ preimenovana u školu „Josip Broz“ (Velikonja 2008: 50). Joža je u Hrvatskoj dečak sa Sutle, a nije Tito – heroj sa Sutjeske. Broz nije Jugosloven, nego Hrvat. Tako je središnji topos u desnom krilu Memorijalnog muzeja J. B. Tito u Kumrovcu „kolijevka u kojoj se zibao i sam Maršal“. U tom delu je u prvom planu „sveti kutić“ sa svetačkom slikom i križem, sugerirajući simboličku pobjedu novoga doba nad ateističkim socijalizmom (Mathiesen-Hjemdahl/ Škrbić-Alempijević 2006: 245–246). Titu se u Hrvatskoj pripisuju uglavnom negativne konotacije (Mathiesen Hjemdahl/ Škrbić-Alempijević 2006: 246), hrvatski holokaust i „križni put“ zamenjuju naraciju o NOB-u. Titov spomenik u Kumrovcu dignut je u zrak 27.12 2004, a kip Kardelja ispred zgrade Ljubljanskog univerziteta uklonjen je 1990 godine. Spomeničko uokviravanje Tita je danas neujednačeno. Dok je u Srbiji više od 650 spomenika i spomen-obeležja koji slave NOB i dalje na mestima gde su postavljeni (Spomenici NOB očuvani 2010), dotle su u Hrvatskoj „manje-više svi partizanski spomenici bačeni u zaborav metodama od miniranja, preko čekićanja, do potpunog zapuštanja“ (Profaca 2009). Procenjeno je da je u Hrvatskoj od 1990. godine porušeno, oštećeno ili uklonjeno oko tri hiljade spomen-obeležja iz NOB-a (Spomenici /ne/ slavne prošlosti 2007). Vreme će pokazati da li je signal promene ove politike obnova miniranog spomenika antifašističkom ustanku u Bjelovaru koji je 8.12.2010. otkrio predsednik Hrvatske I. Josipović (Obnovljen miniran spomenik u Bjelovaru 2010). Spomenička kultura je svakako važan okvir sećanja na Tita, a pomenuti podaci već dovoljno govore o stupnju zaborava Tita u Srbiji i Hrvatskoj. Po sebi se razume da se apoteoza Domovinskog rata u Hrvatskoj (u kom je ostvareno konačno oslobođenje od Jugoslavije) i sa njom povezana snažna rekatolizacija kose se porukama bratstva i jedinstva i multietničke Jugoslavije koje emituju spomenici NOB-a. U Srbiji je sukob ovih sećanja daleko slabiji, a i odnos prema Jugoslaviji je drugačiji. Gledane s komercijalnog aspekta, razlike u sećanju na Tita su manje. Naime, to što još uvek postoje brojna mesta sećanja na Tita (Memorijalni park i muzej u Kumrovcu, Kuća cveća u 147

Todor Kuljić

Beogradu, muzej u Drvaru, spomen zbirke na Brionima i na Visu), više svedoči o turističkom nego o alternativnom Titu? Lako je uočiti da se ne radi samo o političkoj nego i o unosnoj komercijalnoj upotrebi titoizma. Kuća cveća u Beogradu nije isto što i „Kuća terora“ (Terror háza) u Budimpešti, niti je ono što je Muzej varšavskog ustanka (Museum Powstania Warszawskiego) u Varšavi. Iako Kuća cveća nije nikakav deo patriotske baštine, ona ne služi ni ideološkim antitotalitarnim vrednostima. Viđena sa službenog stanovišta, bliža je nacionalno osporenim mestima sećanja. Pa ipak, sve dosadašnje vlasti u Srbiji su procenile da bi izmeštanje Titovog groba izazvalo nezadovoljstvo. Verovatno je zbog toga zaključeno da grob na Dedinju danas podjednako zadovoljava nostalgične i turističke potrebe. Nije li i u tom obliku ovo mesto sećanja simbol ponovnog sretanja nekadašnjih bratskih naroda i narodnosti? Možda jeste, ali susret je turističkog, a ne političkog karaktera. U celini uzev, kod muzeja o komunizmu u zemljama tranzicije vidljiva je konfuzija poslesocijalističkog diskursa o prošlosti koji se koleba između nastojanja da se osudi prošlost i nedostataka diskurzivnih sredstava da se ova naracija osmisli. N. Vukov tvrdi da u Bugarskoj nije bilo monumentalizacije otpora socijalizmu. Za razliku od Mađarske i Rumunije, u Bugarskoj su muzeji posle 1989. postali marginalni. Nije bilo interesovanja. Zatvoreni su Muzeji partijske istorije i antifašističkog pokreta, a ponovo je otvoren Muzej T. Živkova u njegovom rodnom mestu Pravetsu koji veliča njegovu ulogu u istoriji (Vukov 2009: 14). Nedostatak jasne slike o opoziciji u socijalizmu iskazuje se i u nedostatku značajnijih muzeja o socijalizmu. U Bugarskoj nema jasne predstave o unutrašnjem i spoljnom neprijatelju kao u Mađarskoj i Rumuniji. Konstatujući opštu kriza muzeja u poslesocijalizmu, Vukov dodaje da u složenom odnosu između sećanja i predstavljanja prošlosti u poslesocijalističkom kontekstu nije bilo sistematske politike institucionalnih promena. Zato su poslesocijalistički muzeji i ostali hibridne ustanove (Vukov 2009: 16). Buden izričito tvrdi da se u muzejima komunizma ne ogleda kultura prošlosti nego hegemonija globalnog kapitalizma (Buden 2003: 39). Uloga muzeja u novim praksama sećanja posle 1989 nesređena je i 148

SEĆANJE NA TITOIZAM

razapeta između destrukcije i refunkcionalizacije, između kreiranja monumentalne nacionalne prošlosti i stvaranja nove slike istorije. Još uvek nije jasno šta treba zapamtiti, a šta zaboraviti. Prožima se službena i neslužbena kultura, pa su muzeji polja simbolične borbe između različitih javnih diskursa i predmeta rasprave oko institucionalnih promena. Vidljive su teškoće u konstruisanju koherentne naracije o socijalističkoj prošlosti. Dezorijentacija i konfuzija ublažavaju se pokušajem da se poveže istorija otpora protiv režima sa novom verzijom nacionalne istorije. Po svemu sudeći, to još nije uspelo, pa je otuda kriza identiteta vidljiva i u ustanovama koje služe za pamćenje socijalizma. Da bi se ova pometnja bar delom razjasnila treba dekonstruisati mesta sećanja na socijalizam tako što će se uočiti više različitih perspektiva koje određuju doživljavanje socijalizma. Pogled iz više perspektiva izoštrava razlike između značenja mesta sećanja u vremenu i prostoru. To znači da se značaj sadržaja sećanja menja i tokom vremena kod istih grupa i pojedinaca. Svako sećanje je fluidno. Istog sadržaja sećamo se na različite načine jer smo iste simbole drugačije doživeli pre deset godina nego danas. Titov mauzolej i spomenici su uvek „emitovali“ određenu političku poruku koja je samo delom povezana sa vizuelnim izgledom obeležja. Međutim, u samom aktu sećanja na Tita oživljava se i jedan širi pozadinski važniji, ali ne direktno vidljivi vizuelni sadržaj značenja. To su socijalizam i Jugoslavija. Čim su pozadinska značenja promenjena i postala nepoželjna, stekla su i spolja nepromenjena spomen obeležja drugačiji smisao od izvornog. Postali su predmet znatiželje i turista koji nisu protitoistički opredeljeni. Kada se kaže da su mesta sećanja višeznačna i kolebljiva, to znači da njihov smisao uvek zavisi od hegemonih vrednosti koje grade okvir značenja. Kuća cveća ima drugačiji smisao 1980. i 2010. Sa protokom vremena postala je višeznačna i promenio joj se hegemoni smisao. Izbledeo je značaj Tita kao komuniste, premda je maršal ostao donekle zanimljiv kao poslednji vladar višenacionalne države na Balkanu. Promenio se značaj Tita kao simbola za integraciju grupa i za samoopis pojedinaca. Današnji izmenjeni životni svet pojedinca ili grupa ne traži samo drugačije sadržaje sećanja, nego i drugačiju perspektivu. Isti predmet sećanja se na novi način uokviruje. Titova bista je ostala ista u kamenu, ali se 149

Todor Kuljić

izmenio „dokazni karakter mesta sećanja“ (Csáky 2004). Dakle, smisao spomenika i mauzoleja nije statičan, nego je i u delatnom pogledu rečit. Obići Kuću cveća 1980-tih značilo je demonstrirati lojalnost postojećem režimu SKJ, a danas je poseta istom mestu više protest protiv aktuelnog režima. Naravno da nove okolnosti ne mogu do kraja relativizovati smisao ovog mesta sećanja. Deo smisla se ne može izmeniti, iako mu se menja aktuelnost. Tita i dalje pamte kao komunistu, ali ova njegova crta nije aktuelna kao ranije. Pa ipak, iako je važno ono na čega danas skrećemo pažnju (da Tita još uvek svet pamti kao mirotvorca), ne treba nikada zaboraviti ni to da je ranije važno bilo i nešto drugo (Titov komunistički ugled). Drugim rečima, treba sačuvati polifoniju smisla mesta sećanja, pa će se celovitije shvatiti njegova istorijska funkcija. Smisao i delatna uloga Kuće cveća nisu jednosmerni nego su višeznačni. Kao i uvek, i ovde treba razlikovati izvornu funkciju ovog mesta sećanja od njegovih naknadnih funkcija. Tek ovim razlikovanjem bolje će se razumeti mehanizmi konstruisanja naknadnog smisla, odnosno motivi i interesi grupa koje su akteri rekonstrukcije. Postaće vidljivija i nekonzistentnost značenjskog sklopa koji se mestima sećanja uvek iznova pripisuje. Iako je poruka mesta sećanja transparentna, ipak mu kulturni kontekst tumačenja menja poruke i smisao. Utoliko nije čudno što jača ili slabi dokazna snaga spomen obeležja. Slično Titovim, ni Lenjinovi spomenici više ne emituju poruku o potrebi klasnog oslobađanja. Bolje rečeno, nisu kadri da ovu potrebu simbolički ojačaju. Lenjin je danas simbol čoveka koji je udario temelje Sovjetskom Savezu kao svetskoj super sili. Novi hegemoni kontekst je nepromenjenim Lenjinovim balsamovanim ostacima nametnuo novi smisao: iako komunisti u Rusiji više nisu simbol klasne emancipacije, Sovjetski Savez je ostao sinonim države kao super sile. Zato u Rusiji danas socijalistički spomenici nisu puke antikvarne relikvije jednog minulog doba. Koliko god bio važan novi smisao mesta sećanja na socijalizam, isti ne zavisi samo od spoljnih okolnosti nego i od od identiteta posetioca. Levičari će Titov spomenik više doživljavati u izvornom, a desničari u naknadno pripisanom smislu. Ukoliko isti pojedinac promeni identitet i od komuniste internacionaliste 150

SEĆANJE NA TITOIZAM

postane nacionalista, drugačije će doživljavati i Tita. Zaboraviće da mu je plakao na sahrani, jer ga danas demonizuje. Posledica nelagodnosti kod prisećanja na komunističku prošlost nije samo izmenjeno sećanje, nego i prenaglašeno pokajanje koje se iskazuje u pojačanom antititoizmu. Kultura sećanja menja se na globalnom, ali i na pojedinačnom planu. Premda Tito nije izmešten iz groba, izmešten je smisao Kuće cveća. Ovaj zaokret podstaknut je odozgo, ali je i prihvaćen odozdo. Nekadašnji Jugosloveni nacionalizovali su se silom ili dobrovoljno. Hrvatski ustav je oktroisao kao krivični delikt zalaganje za Jugoslaviju, pa je jugoslovensko značenje kumrovačkih spomen obeležja ilegalno. Identitet, samoopis kojim se razgraničavamo od Drugih, nije postojana svest, nego je otvoren proces. Borci za klasnu pravdu postali su domoljubi i branitelji nacionalne državnosti. Ali, tek kada su atavistički napadi domoljublja normalizovani, izmenjen je smisao Tita kao simbola.

Tito kao brend Sve u svemu, u pomenutim promenama Tito se nije u potpunosti izgubio, nego je rekonstruisan. Lišen izvornog smisla, simbol ostaje deo značajne prošlosti u meri u kojoj je upotrebljiv. Tito je današnja prošlost, a ne prošla sadašnjica. Drugim rečima rekonstrusan je i doteran bez uživljavanja u autentični kontekst vlastitog doba. Tito je u brendu ironičan, neodređen i fragmentaran. Pa ipak, zagonetan je i prepoznatljiv. Smisao Tita kao simbola menja se zato što se doteruje: drugačiji je bio 1990-ih nego nakon 2000-te. Svaka sadašnjica koju kontrolišu vladajuće grupe drugačije razdvaja kod Tita značajno od efemernog. Autentični Tito u okviru bratstva i jedinstva ne udovoljava potrebama tranzicije, ali zato Tito kao robni brend može biti koristan za turizam i na tržištu. Kapitalizam ne odbacuje onu nostalgiju za socijalizmom koja se može komercijalizovati. Simboli nostalgije su katkad potrošna dobra koja se mogu prodati. Reč je o izobličenoj normalizaciji prošlosti nakon kapitalističke reciklaže. Premda i reciklirani Tito ima politički smisao, ipak se kao komercijalni brend lakše obesmišljava, lišava izvornog smisla, kastrira i kontroliše. Ne čudi 151

Todor Kuljić

što i antikomunisti prodaju titostalgične suvenire jer im to donosi dobit. Ovde je važno zapaziti da se izvorni smisao Tita kao simbola ne može pretvoriti u brend. Za brend je Tito važan kao bonvivan i kao svetski uglednik, a ne kao rušilac kapitalizma. U dnevnoj politici korisna je njegova negativna simbolizacija. Tito je široko korišćen kao simbol ugnjetačke ili lažne Jugoslavije, anahronog boljševizma, komunističkih zločina ili kao upropastitelja nacije. Nije samo preinačen autentični Tito, nego je iskonstruisan i novi kontinuitet čiji je on deo. Lanac kome on danas pripada nije više klasna borba, nego je to zavera komunista protiv demokratije i nacije. Potrebe sadašnjice nametnule su novu maštovitu naraciju koja pripovedački vezuje protivrečna zbivanja. Premda neautentičan, Tito je kao simbol višestruko upotrebljiv. U raznim teorijama zavere Tito je ličnost koja, kao krivac, najlakše redukuje objašnjenje zapetljanih tokova. Prošlost se uprošćava, a budućnost se „rasteže“ zato da nepredvidljiva sadašnjica, koja nas iznenađuje, ne bi izgledala kao upad nenadanog, nego kao kontinuitet. Da bi pripadali EU, poželjno je sećati se Tita kao dela totalitarne prošlosti. Titoizam se ni izdaleka ne redukuje verno, nego se uprošćava tako što se osavremenjava. Maštovito strukturisana komunistička prošlost bolje pravda sadašnjicu, nego što to čini realistično sećanje. Redukcija nepreglednog poluvekovnog titoizma teče preko antitotalitarnog fabuliranja njegovih tokova i fabrikovanja nasilnih kontinuiteta. Danas je gotovo nemoguće sresti neupotrebljivu višeslojnu sliku Tita. Titoizam se prilagođava trivijalizmima koji odgovaraju duhu vremena. Na taj način ovaj eponim zadržava važno mesto i unutar sistema domišljene prošlosti koja treba da unese red u haos sadašnjice. Tito je glavni krivac za rat i rasulo države, moglo se često čuti. Olako personalizovanje zadovoljavalo je potrebu za jednostavnim objašnjenjem poslejugoslovenskog haosa. Posvuda hegemoni simboli prošlosti pokazuju vrednosti današnjice. Kod svake verzije domaće prošlosti (idealizovane, demonizovane i simbolizovane) uvek je najpre Tito „organizovan“ i izmontiran. Kolektivno pamćenje je postupni proces stvaranja smisla. Primećuje se u laganim promenama Tita kao simbola, zato što je prošlost dinamični, a ne statični vrednosni sistem. Tito 152

SEĆANJE NA TITOIZAM

se kao simbol prilagođava novim zahtevima vremena. Brendiziranjem Tito postaje simulakrum kom je uništen izvorni smisao, pa se može na razne načine instrumentalizovati, kao kafe „Maršal“ ili kao vino „Maršal“. Lagano se probija korisna prošlost koja uokviruje novi smisao, ali i interese vladajućih grupa. Novi turistički Tito ne pokazuje prošlost iz koje smo izašli, nego pravac kuda idemo, tj. novi neoliberalni okvir potrošačkog smisla. Redizajnirani Tito ne može biti okidač socijalnog bunta.

Tito kao vrednosni simbol Premda nije statična, prošlost nije ni potpuno promenljiva. U kolektivnom pamćenju još su prisutne oprečne slike Tita. U prethodnom izlaganju već je nagovešteno zašto je pretežno pozitivno sećanje običnog čoveka na Tita politički neiskorišćeno. Ovde treba samo izneti neke konkretne nalaze raznih istraživanja. Opšti je zaključak da danas Broza kao pozitivnu figuru opaža većina sredovečnih i starijih građana, a to naročito važi na Kosovu (Velikonja 2008: 48). U privatnom sećanju mnogih Albanaca na Kosovu 2005. Tito je slovio kao „dobri otac“ u smislu pater patriae i garancije sigurnosti, a njegovo doba kao period relativnog „obilja“ (Schwandner-Sievers, Ströhle 2007: 224–225). Slični nalazi dobijeni su u istraživanju u Srbiji iz 2002 (Spasić 2003: 100) i u Vojvodini iste godine (Ilić 2002: 87–89). U sećanju bosanskih Muslimana kao „najlojalnije Titove dece“, Tito se verovatno najsnažnije javlja kao zaštitnički i voljeni otac (Burić 2010: 238). Reč je o svojevrsnoj maskulinizaciji nostalgije u liku Tita kao oca. U BiH, epicentru bitaka NOR-a, Tito je danas arhetipski vojnik i otac nacije (Burić 2010: 240). Nostalgija je najglasnija u BiH, jer je ova republika bila metonim za Jugoslaviju (ne metafora po sličnosti nego po strukturno istim odnosima). U istraživanju sprovedenom 2008. i 2009. u BiH i u SAD istoričar iz Ilinoisa Feđa Burić je unutar bosanske nostalgije uočio da je Tito čak i simbol aktuelnog identiteta Muslimana izbeglih u SAD. Ovde se može biti Bosanac samo sećajući se Tita. U drugim delovima bivše države ova sećanja su slabija ili se manje ili više izbegavaju. Iako je upravo Josip Broz u velikoj 153

Todor Kuljić

anketi zagrebačkog „Nacionala“ iz 2004. proglašen najvećim Hrvatom svih vremena, savremena hrvatska književnost uporno prećutkuje tematizaciju njegova lika (Peruško 2008). Slično je stanje i u drugim delovima bivše Jugoslavije. Tito više nije „opasan“ u socijalnom, ali jeste u interkulturnom pogledu. Hrvati se više boje obnove Jugoslavije nego socijalizma. Tito je smetnja svakoj novoj državnosti koja počiva na antijugoslovenstvu ili na konfesionalnom identitetu. Nema nacionaliste ni popa koji bi svojatao Tita, čiji je lik nespojiv i sa neoliberalnim kapitalizmom. Zato se organizovana sećanja na njega i reakcentuju. Kada je u pitanju Hrvatska, još se po nečemu rezultati socioloških empirijskih istraživanja sećanja običnog čoveka na socijalizam i Tita razlikuju se od stanja u Srbiji. Istraživanje sprovedeno u Hrvatskoj u avgustu 2006. o tome kako građani ocenjuju političke ličnosti Hrvatske iz prošlosti i sadašnjice jasno je pokazalo da su na vrhu „oci“ hrvatske politike S. Radić i A. Starčević. Oni nisu ocenjeni kao političari nego kao historijske ličnosti. Za njima sledi S. Mesić, a tek iza njega je Tito (Sekulić, Šporer 2007: 10). Istraživači su s pravom zaključili da je formiranje vrednosnog sistema prethodilo formiranju procenjivanja ličnosti. Tako su našli da postoji „najjača negativna korelacija između ocjenjivanja Tita i nacionalnog ekskluzivizma i patriotizma“ (Sekulić, Šporer 2007: 13). Pri tome stariji, koji su socijalizirani u socijalizmu, imaju pozitivnije mišljenje o Titu, a negativnije o Paveliću. Kod mlađih je obratno (Sekulić, Šporer 2007: 15). Najblaži u ocenjivanju Pavelića su najmlađi između 16 i 25 godina (Sekulić, Šporer 2007: 18). Dok Pavelića ocjenjuju relativno bolje od starijih, mlađi Tita relativno lošije cene od starijih (Sekulić, Šporer 2007: 20). Sličan je nalaz berlinskog sociologa Natalije Bašić koja je 2005. kod mladih Hrvata našla da idealizuju civilizovane i kultivisane vojnike Wehrmachta u protivstavu četnicima (Bašić 2007: 177–178). Na ocenu pozitivnih i negativnih junaka iz prošlosti svakako utiče i generacijski činilac. Uticaj razdoblja u kom je pojedinac socijalizovan je neizbrisiv. Osim toga, vidljiv je i uticaj obrazovanja. Tako su Tita u Hrvatskoj 2006 najlošije ocenili oni sa fakultetskom spremom (Sekulić, Šporer 2007: 20). 154

SEĆANJE NA TITOIZAM

U celini uzev, danas Tito u Hrvatskoj ne važi za patriotu, ali ni u Srbiji. Pa ipak, istraživanja u Srbiji su pokazala povoljnije sećanje na titoizam. Tokom 1990-ih dominirale su pozitivne ocene Tita (Mihailović 2005: 216–217). U proseku je lepo mišljenje o dobu „titoizma“ imao svaki drugi ispitanik, a trećina se opredeljivala za odgovor „i dobro i loše“ (Mihailović 2005: 217). Da li je Tito bolje prošao u Srbiji nego u Hrvatskoj zato što „očevi nacije“ ovde nisu zabranjivani (Karađorđe, Miloš, pa ni Pašić nisu bili ni u socijalizmu zaboravljeni)? Možda, jer je i nekoliko godina ranije u istraživanju sprovedenom u Srbiji za gotovo sve ispitanike SFRJ bio najdostupniji model „normalnog života“ (Spasić 2003: 100), a stav da je Jugoslaviju trebalo sačuvati i dalje je bio veoma raširen (Spasić 2003: 116). Još pozitivniji odnos prema Titu i socijalizmu našao je V. Ilić u Vojvodini (Ilić 2002). U istraživanju iz 2010. u Srbiji je samo 1% građana izjavio da je u okviru Jugoslavije Srbija izgubila sve što je založila, što pokazuje koliko je mala recepcija tumačenja nacionalnih ideologa koji su protekli vek ocenili kao „izgubljen“ za srpski narod (Manojlović Pintar 2010: 101). Rezultati pomenutih istraživanja odnosa prema Jugoslaviji posredno, ali pouzdano govore o stavu prema titoizmu. Grubo rečeno, što je kritičnost prema Jugoslaviji veća, to je i slika Tita negativnija. Ni raznovrsna nejugoslovenska svojatanja Tita ne bi trebala da poljuljaju ovaj osnovni zaključak. Naime, današnje svojatanje Tita daleko je od izvornog jugoslovenskog smisla i od internacionalističkog potencijala njegove harizme. Pošto je minula opasnost od obnove socijalizma i Jugoslavije, savremenom kapitalizmu i nacionalizmu više ne škode nazivi ulica i trgova s Titovim imenom koji ili nisu brisani ili su ponovo uvedeni u mnogim gradovima i mestima bivših jugoslovenskih republika: Zagrebu, Ljubljani, Rijeci, Sisku, Šibeniku, Podgorici, Baru, Karlovcu, Jajcu, Zenici, Mostaru, Herceg Novom Umagu, Mariboru, Jesenicama, Kopru, Ulcinju, Sarajevu, Zenici, Tuzli, Subotici, Ljubljani, Skopju, Tetovu, Ohridu itd, zatim na teritoriji grada Beograda u Železniku, Meljaku, Boleču, Brestoviku, Leštanima, Umčarima, Zaklopači, Višnjici, Slancima, Boljevcima i Surčinu (I. Tošović, J. Diković: 2009). Titove ulice još uvek postoje u Nju Delhiju, Moskvi, Sao Paolu, Akri, na Kipru (Kako ti se danas zove ulica? 155

Todor Kuljić

2009) i u 12 opština u Italiji (Maknite ime zločinca Tita s ulica u Italiji: 2009), Adis Abebi, Lusaki, Susu, Alžiru, Kairu, Omsku, Meksiko Sitiju (Park prijateljstva 2004). Tito ne samo što dobija nove ulice nego se njegovo ime koristi kao svojevrsna zaštita manjina, kao npr. u Plaškom u Hrvatskoj gde je marta 2005. nova srpska vlast preimenovala ulicu 143. domobranske pukovnije u ulicu Maršala Tita (Preimenovanje ulica ogorčilo Hrvate u Plaškom 2005). Dok Srbi koriste Tita da bi neutralizovali značaj „Oluje“, za Hrvate je sećanje na Domovinski rat nenadmašivo, što ih ne sprečava da Tita svojataju i instrumentalizuju na drugi način. Simbolizacija Tita je šarolika. Već sami nazivi Tito, Broz ili Maršal nagoveštavaju različite smislove kojima se prošlost domišlja. Drugim rečima, nije na delu toliko negovanje autentičnog sećanja na Tita nego udovoljavanje potrebama novog medijskog društva čije je načelo konstrukcija mita ili brenda. Reč je o „suvenirizaciji prošlosti“, koja koristi nostalgiju kao marketinšku strategiju (Hofman 2008).

Titoizam u udžbenicima istorije Udžbenici istorije pokazuju kako društvo želi da vidi sebe, ali i kako želi da ga vide drugi. Nakon sloma socijalizma globalizacija je ojačala etničnost kao okvir za odgovor na pitanje „Kome pripadam“. Pojedinci i grupe pokušavaju da definišu i redefinišu sebe unutar snažno izmenjenih političkih kulturnih i ideoloških sklopova. Oslonac su im nove izmišljene ili rekonstruisane priče o nacionalnoj prošlosti koje u udžbenicima istorije propisuju učenicima kako da, kao nacionalni subjekti, vide odnose sa drugima. Poželjno samoviđenje treba smestiti u vreme, pa otuda prošlost nije nepromenljiva konstanta, ali ni balast koga se možemo jednostavno osloboditi. Ona se stalno menja i osnova je mnogih grupnih i ličnih, službenih i neslužbenih identiteta. Sećanje propisano u udžbeniku ima naročitu dinamiku jer se u njemu ogleda kolebljivi službeni kurs države koji zavisi od unutrašnje i spoljne politike. Kako izgleda, danas udžbenička kultura sećanja nastoji da izmiri dva različita nastojanja: jedno koje nameće EU i drugo 156

SEĆANJE NA TITOIZAM

kojim se pravdaju domaće vladajuće elite. Prvo nastojanje traži nekonfliktno sapostojanje različitih slika prošlosti, drugom je potrebna tvrda homogena etnocentična prošlost. Kod oba pokušaja preteže društvenointegrativna nad objektivnom slikom prošlosti. Da li je moguće da se o istoriji južnoslovenskih naroda govori i van etnocentrične perspektive, a s obzirom na zajedničko državno iskustvo? Bar za sada napore u ovom pravcu više čini EU nego nove balkanske države. Maja 2007. nemačka ministarka obrazovanja je na evropskom skupu ministara predložila sastavljanje zajedničkog udžbenika istorije koji bi bio „učiteljica života“ za tinejdžere od Peloponeza do Laponije (Politika 13. maj 2007). Unutar EU sazreva svest da istorija priprema omladinu za budućnost jer je „važna za shvatanje današnjeg sveta i za rešavanje konflikata među narodima“. Cilj dugoročnog visokobudžetnog EU programa usklađivanja udžbenika istorije u Jugoistočnoj Evropi (The Co-ordination of Textbook Research, Development and Comparison in South-East Europe 2009) jeste da promoviše kulturne raznolikosti uz zajedničko kulturno poreklo i „evropski kulturni prostor“. EU plaća novo bratstvo i jedinstvo, a oni koji uzimaju novac dužni su. „Čiji hleb jedem, njegovu pesmu i pevam“. Da li će uspeh u razoružavanju konfliktnih prošlosti zavisiti od finansijskog ulaganja u projekte EU? Možda, ali se pre toga treba zapitati da li je EU lažno ili autentično obećanje etničkog mnoštva? Služi li mnoštvo legalnih slika prošlosti na neki način za neutralizovanje ključnih napetosti između velikih država EU? Nije li na sličan način i Tito osnovnu srpsko-hrvatsku napetost pokušavao da svlada insceniranjem nacionalnog pluralizma i mnoštva? Bilo kako bilo, mnoštvo konfliktnih slika prošlosti jeste pretnja idejnom jedinstvu EU jer se u kontekstu sukobljenih prošlosti teško stvara aktuelna saglasnost. Zajednička ekonomija traži razoružavanje i ujednačavanje slika prošlosti. Zato EU i radi na doterivanju prošlosti. Pokušavaju se ublažiti konfliktni pogledi na isprepletene istorijske tokove i ispeglati raznovrsne žablje i ptičje perspektive pamćenja. U tom cilju se upozorava da prošlost ne treba ocenjivati samo iz lokalne perspektive koja je tobože jedina normalna. Nudi se multiperspektivnost umesto etnocentrične slabovidosti (Stojanović 2006). Kaže se da treba uzimati u obzir perspektivu Drugog, uzajamne 157

Todor Kuljić

slike Drugoga i stereotipe o Drugome. Ne treba smetnuti s uma da se menjaju i kulture sećanja. I to naglo, od pamćenja koje je centrirano oko Narodnooslobodilačkog rata do onog u čijem je središtu nacionalnooslobodilački rat. U radikalnim zaokretima, od oslobođenja svih naših naroda i narodnosti do oslobođenja jedne nacije, nužno je izmenjena i slika Tita u udžbenicima istorije, zgusnutim izrazima kulture sećanja vladajućih.

1. Istini za volju, treba na početku odmah reći da je svuda u Istočnoj Evropi slom Hladnog rata iscepkao i pluralizovao nekada homogeno viđenje Drugog svetskog rata u niz konfliktnih verzija ovog osnovnog događaja. Novi obrazovni »aparthejd« najvidljiviji je kod novih balkanskih država u provali ratobornih nacionalnih monumentalnih prošlosti. Nacionalni mitovi postali su osnovno pogonsko gorivo mobilizacije, a nove negativne slike titoizma služe integraciji novih država, definiciji neprijatelja i pravdanju vlasti. Nije bez razloga nakon rata u Jugoslaviji Savet Evrope već 1997. preporučio da se istorija na Balkanu mora čitati na novi način i to tako što se najpre udžbenici moraju osloboditi mržnje. Brisel i dalje preporučuje da se zajednički čita prošlost, ali ne traži i destigmatizaciju titoizma. Novi poslehladnoratovski građanski rat sećanja Brisel pokušava da ublaži pacifističkom preporukom da se u udžbenicima istorije izbegavaju tumačenja koja ometaju razvoj prijateljskih odnosa sa drugim zemljama (Goldstein 2001: 24–25). Ističe se standard EU da se prikaže stanovište što većeg broja zainteresovanih strana o nekom istorijskom fenomenu, čime se razbija predrasuda o postojanju jedne istine u istoriji. Preporuka je svakako politički korisna, ali u ovoj pomiriteljskoj „istini“ skriva se saznajni relativizam. Kada EU nalaže da na prošlost treba gledati manje iz etnocentrične perspektive, jer će to doprineti boljem razumevanju Drugih, onda je prirodan zaključak da se više radi o planskom usklađivanju konkurentskih sećanja nego o objektivnosti istoriografije. U tom pravcu napravljeni su novi višenacionalni 158

SEĆANJE NA TITOIZAM

udžbenici istorije: nekoliko višejezičnih istorijskih čitanki za modernu istoriju zemalja jugoistočne Evrope (Erdelja 2005) i nekoliko zajedničkih nemačko-francuskih istorijskih užbenika za gimnazije (Christ 2009). U složenom naporu za izmirenjem prošlosti pošlo se od toga da samo kroz poređenje sa drugima možemo u potpunosti upoznati sebe. U pomenutoj istorijskoj čitanki učenicima su ponuđeni brojni dokumenti: faksimili programa Oslobodilne fronte i dnevnika Dragojla Dudića, partizanskog komandanta, ali i zapisnik sa sastanka Draže Mihailovića i predstavnika nemačke komande u Srbiji 1941. U ovom dokumentovanom kontekstu slika Tita oslanja se na pisanje Čerčilovog ratnog izaslanika Ficroja Meklina: siguran i samostalan komunista, ali i neiskren prema Čerčilu. Prenete su nemačke poternice za Titom i za D. Mihailovićem (Erdelja 2005: 27–28) i Titovo neubedljivo pravdanje masakra na Blajburgu. Uprkos tome, partizanski pokret istaknut je kao najvažniji antifašistički pokret, pokazana je saradnja sa okupatorom ostalih nacionalnih vojski, pa autentična kontekstualizacija Tita nije narušena. Iako su iznete nesporne istorijske činjenice, nisu prevaziđena i njihova različita tumačenja. Doterivanje u korak oprečnih tumačenja teže je od priznavanja činjenice. Ovaj problem prepoznat je i u novim zajedničkim francusko-nemačkim udžbenicima gde su na sličan način ista zbivanja prikazana iz francuske i iz nemačke perspektive. Cilj je bio da se izbegnu konflikti sećanja i prepoznaju stereotipi i predrasude koji postoje između naroda. Ovde je većina razlika usaglašena, a bolna mesta sećanja su izbegnuta. Pomoglo je konstruktivističko relativizovanje istine koje ističe novo višeperspektivno viđenje istorije. Tako se kod tumačenje Versajskog ugovora u francuskoj verziji govori o nametanju odgovornosti Nemačkoj za izbijanje rata, a u nemačkoj verziji o krivici Nemačke (Christ 2009). Ovde je svakako reč o novoj udžbeničkoj kulturi sećanja. Od svih nacija se traži da se suoče sa korenima mržnje i rata. Poželjno je ne samo uzajamno priznavanje, nego i promena perspektive, tj. napor da se vlastita istorija sagledava iz ugla Drugog. Binacionalni udžbenici su pokušaj „izmirenje kroz istoriju“. Međutim, ovaj poduhvat nije nov, jer je već bio prisutan kod višenacionalnih 159

Todor Kuljić

socijalističkih država. Komunisti su rano uočili da je slika prošlosti aktivni idejni činilac i da prošlost treba tumačiti u skladu sa aktuelnim potrebama. Danas je u EU takođe aktuelno sinergično sažimanje perspektiva radi smirivanja prostora. Pitanje je naravno da li će danas ova nastojanja biti prihvaćena, ako se ima na umu da u novim balkanskim državama svako uči samo onu istoriju koju može da podnese? Druga dilema, koja se spontano nameće, jeste da li će zarad evropskog mira slike prošlosti i istine biti usaglašene ili relativisane? Verovatno i jedno i drugo. Teško je odrediti srazmeru između dobro odmerene neutilitarne istine s jedne i njene korisne relativizacije s druge strane. Ideološkokritički gledano, ovo pitanje je deo šireg problema ko će iz manje ili više relativisane istine izvući dobit? Da li će to biti multinacionalni kapital, kom je potreban mir zbog aktivnije oplodnje, ili običan čovek, kom je dosta ratova? Odmah treba reći da se mir može uspostavljati i bez relativizacije prošlosti. Otvoreno suočavanje sa senkama vlastite prošlosti, a ne balansiranje i relativisanje zločina jeste politika čistih računa. Njoj se, međutim, na svim stranama opire desnica koja tvrdi da se vlastita nacija uvek samo branila, a nikada nije napadala. Svestan ovog otpora, Brisel kao da naizgled ponovo aktuelizuje Lenjinovo upozorenje: „Komunisti se bore protiv svog, a šoveni protiv tuđeg nacionalizma“. Ali, ovde nije reč o novom proleterskom internacionalizmu, nego o novoj EU kulturi sećanja koja podržava pluralizam istina i time relativizuje prošlost. Kapitalizam ne traži doslednu samokritiku, niti radikalnu kritiku nacionalizma. Verovatno i otuda što strepi od nadnacionalne klasne solidarnosti koju međunacionalne napetosti uspešno neutralizuju. Prosvetiteljski kriterij, pak, ne trpi pluralizam istina već ih hijerarhizuje. Uočava različite nacionalne interese, ali i internacionalističke. Lenjinska samokritika kosi se sa briselskim direktivama i gradi međunacionalni mir na drugačijim prioritetima. Samim tim je i mesto Tita različito u pomenutim strategijama izmirenja. Da li je anahrona i sama pomisao da ujednačavanje slike Tita može pomoći međunacionalnom izmirenju naroda bivše Jugoslavije ? 160

SEĆANJE NA TITOIZAM

2. Odgovor na gornje pitanje mogao bi biti jasniji ukoliko se prikaže evolucija sećanja na Tita u udžbenicima istorije. Ovde će biti izložena slika Tita i okviri sećanja na njega u četiri udžbenika iz Srbije iz 1970, 1977, 1999. i 2005, četiri udžbenika iz Hrvatske posle 1990-te, i dva udžbenika iz BiH posle 2000-te. Analiza Tita osloniće se i na već prisutne analize ovih udžbenika. Kod prikaza slike Tita u srednjoškolskim udžbenicima treba poći od okvira sećanja kojima vladajuće grupe biraju sadržaje iz prošlosti i od obrazaca sa kojima ih tumače. Već je rečeno da su hegemoni okviri neoliberalni i nacionalistički. Unutar njih, pored direktne promene samih istorijskih činjenica, revizija prošlosti teče u više pravaca: (1) izostavljaju se ili se dopunjavaju sadržaji u istorijskoj priči; (2) različito se tumači smisao istih činjenica; (3) menja se srazmera značaja između istorijskih činjenica; (4) modifikuje se okvir za tumačenje istorijskih činjenica; (5) različito se akcentuju iste istorijske činjenice. U sažetom obliku izmenu slike prošlosti najbolje iskazuju udžbenici istorije kao zgusnuta kultura sećanja poželjne vizije društva vladajućih koji tragaju za identitetom koga nema bez kontinuiteta. Udžbenici su važan deo novih nacionalnih master narrativa. Slika Tita u udžbenicima istorije ne govori toliko o socijalizmu, koliko o poželjnim vrednostima savremenog kapitalizma. Udžbenici su veza istorije i politike. Prosto rečeno, vlast posredno nameće vrednosni sistem markirajući heroje, izdajnike, žrtve i dželate iz prošlosti. Prilično je razumljivo da se to lakše radi preko markantnih, a ne preko manje poznatih likova. Najpre treba reći da se pregledom srpskih udžbenika stiče utisak da se Tito kao samostalna istorijska ličnost najotvorenije javlja u udžbeniku iz 2005, dok je u prethodna tri udžbenika Titova uloga natkriljena ključnom ustanovom koja određuje tok istorije, a to je komunistička partija. Tito u srednjoškolskom udžbeniku istorije iz jednopartijskog režima (Smiljević, Knežević 1970) skoro neupadljivo dominira kao akter unutar nadređenog okvira KPJ koja je autentični kreator prošlosti. Ličnost je pokrila nadređena oslobodilačka ustanova. Hegemoni okvir sećanja na prošlost jeste partija, što je opet u 161

Todor Kuljić

skladu sa marksističkim shvatanjem o vođi koji je podređen harizmi partije i vaspitan partijskim radom i učenjem. Koji su okviri sećanja na ulogu Tita u jednopartijskom režimu? U svim periodima njegove aktivnosti to je KPJ i jačanje radničkog pokreta. Premda se pominje važnost izlaska Broza sa robije 1934. (Smiljević, Knežević 1970: 107) i njegov rad na sređivanju prilika u KPJ, „monolitnoj i revolucionarnoj partiji“ (Smiljević, Knežević 1970: 117), ipak je partija kao ustanova moralno nadmoćna nad pojedincem. Uloga pojedinca, pa čak i Broza, ističe se samo u njenom okviru. Tako stoji da je Tito rukovodio pripremama za ustanak (Smiljević, Knežević: 139), ali se daleko više ističe aktivnost CK KPJ i Vrhovnog štaba (Smiljević, Knežević 1970: 137–140). Pominje se da je Tito u ratu ranjen (Smiljević, Knežević 1970: 165), ali se uloga Tita i u NOB-i nenametljivo pominje i to uvek iza napadno istaknute ključne uloge KPJ. U skladu sa tim NOR se ne odvaja od socijalističke revolucije (Smiljević, Knežević 1970: 187). I u poratnom razvoju ključni akter je partija. Kod prikaza sukoba sa Informbiroom ističe se da je Tito pozvao na jedinstvo (Smiljević, Knežević 1970: 217), on se pominje jedino kao podnosilac referata na partijskim kongresima, a u odeljku o spoljnoj politici Jugoslavije čak se uopšte i ne pominje (Smiljević, Knežević 1970: 226–229). U miru je subjekt razvoja i okvir sećanja Jugoslavija, a u ratu KPJ. Nema harizmatizacije, ali ni kritike Tita, moralizuju se ustanove, a ne pojedinac. Kako izgleda, to je posledica izbegavanja kulta vođe nakon sukoba sa SSSR-om i pokušaj distanciranja od staljinističke kulture sećanja. Slično važi i za Titov filmski portret u socijalističkim ratnim spektaklima. Grupna poseta đaka bioskopu bila je u socijalizmu deo nastave. Sociolog N. Zvijer je našao da u komunističkim ratnim spektaklima iz 1960-ih i 1970-ih godina Tito nije do kraja zaokružen, niti je izdiferenciran u vizuelnom pogledu zato što se nastojalo izbeći stvaranje kulta ličnosti (Zvijer 2010). Kao da je ovaj oprez izostao u slici Tita u udžbeniku za 8. razred osnovne škole iz 1977 (Grubač 1977). Više od polovine ovog udžbenika posvećeno je KPJ, NOB-u, socijalizmu i samoupravljanju. Kao i u prethodnom udžbeniku, i ovde se ističe multietnički karakter države i NOB-a i uravnotežava se doprinos svih 162

SEĆANJE NA TITOIZAM

naroda (Grubač 1977: 86) i narodnosti (Grubač 1977: 122). Ovde se ističe aktivnija uloga Tita u NOB-u (Grubač 1977: 94–95, 104, 114, 118, 119, 128). Na kraju udžbenika dat je čak zaseban odeljak „Predsednik republike Josip Broz Tito“ sa njegovom službenom slikom u mašalskoj uniformi (Grubač 1977: 167–171). Ovakvog odeljka inače nema u prethodnom udžbeniku. Tu se naročito ističe njegovo herojsko države pred buržoaskim sudom, rukovođenje borbom i neposredno rukovođenje posle oslobođenja (Grubač 1977: 169–170). Na kraju ovog udžbenika izričito stoji: „Svi uspesi naših naroda i narodnosti u unutrašnjoj i spoljnoj politici postignuti su pod rukovodstvom druga Tita. Zbog toga on uživa poštovanje i ljubav radnih ljudi naše zemlje“ (Grubač 1977: 170). Pred kraj života Tito je naglašenije harizmatizovan i kultiziran nego ranije, verovatno zbog pojačanih međunacionalnih napetosti 1970-ih, koje su se ogledale u simetričnim čistkama hrvatskog i srpskog partijskog vrha, ali i zbog straha od slabljenja integracije nakon smrti ostarelog čelnika. Verovatno se u udžbeniku za osnovnu školu zbog nižeg nivoa uzrasta i zbog razumljivosti istorija više prikazuje kroz aktivnosti pojedinaca nego ustanova.

3. Već sa nestankom jednopartijskog režima očekivala se spontana, ali ne i eksplozivna revizija slike Tita. Grubo rečeno, ne samo zbog novog pluralizma i reaktivnog antikomunizma nego i zbog normalizovanog nacionalizma. Patriotizam je pomeren sa multietničkog bratstva i jedinstva na etnocentrično jedinstvo vlastite nacije. Ono što je odmah postalo vidljivo jeste slika Drugog, tj. bivših „bratskih naroda“, koji su novim srpskim i hrvatskim udžbenicima postupno prikazivani u manje ili više negativnom svetlu. Drugi je pretnja ili „remetilački faktor“, dok je vlastiti nacionalni korpus uzdignut ili kao stradalnički ili kao pobednički (Munjin 2010). Novi etnocentrični okvir sećanja bio je direktna antiteza dekretiranom titoističkom muiltietničkom „bratstvu i jedinstvu“ gde su svi nacionalizmi podjednako odbacivani. Zato nemačkom istoričaru V. Hepkenu nije bilo teško da, gledano u celini, prepozna tri zajedničke promene u hrvatskim i srpskim 163

Todor Kuljić

udžbenicima: renacionalizaciju, dejugoslavizaciju (najsnažnije provedenu upravo u hrvatskim udžbenicima) i detitoizaciju. Simboli ovog zaokreta su različite slike na koricama ovde analiziranih srpskih udžbenika. Na udžbenicima iz jednopartijskog režima upadljivi su motivi klasne i partizanske borbe, dok je na naslovnoj strani udžbenika iz 1990-ih istaknut spomenik kosovskim junacima u Kruševcu. Na udžbeniku iz 2005. stoji slika ljudske stope na mesecu, kao simbol okretanja budućnosti i tobože idejno neutralnog pristupa prošlosti. Ako naslovnice udžbenika jesu karakteristične, broj Titovih fotografija u udžbenicima manje je pouzdan pokazatelj odnosa prema njemu. U svakom od navedenih udžbenika iz jednopartijskog režima nalazi se po šest Titovih grupnih ili pojedinačnih fotografija, u prvom izdanju udžbenika iz perioda vladavine Sl. Miloševića nema nijedne slike Tita, a u sedmom izdanju stoji samo jedna slika. U poslemiloševićevskom udžbeniku bogato ilustrovanom fotografijama nalazi se čak 15 Titovih grupnih i pojedinačnih fotografija. Ako ne broj, ono bi detaljniji opis pomenutih Titovih fotografija u raznim situacijama pokazao tendencioznu selektivnost planske harizmatizacije, ignorisanja ili demonizacije njegovog lika. Ovde neće biti reči o vizuelnoj simbolizaciji Titovog lika u udžbenicima istorije zato što se ova može bolje pratiti u štampi, specijalizovanim monografijama i publikacijama kao i na filmu. Važnije je zapaziti da se kontra-sećanje na antifašistički rat i revoluciju, kao na glavne okvire titoizma, počelo uobličavati još krajem 1980-ih postupno slabeći integraciju vladajuće partije i multietničke države koja je počivala na dekretiranoj uravnoteženoj prošlosti bratstva i jedinstva. Ali erozija slike titoizma tekla je neravnomerno. Tako u hrvatskim udžbenicima iz 1990-ih, više nego u srpskim, središnje mesto ima razvoj nacionalne države, a odnosi sa susedima prikazuju se pre svega kroz sukobe sa njima i kroz otpor hrvatskog naroda (Koren/Najbar-Agičić 2001: 132). Ovde je upadljiva i snažnija redukcija zajedničke jugoslovenske prošlosti koja se pominje samo zbog razumevanja hrvatske prošlosti. Antiheroji su uglavnom Srbi (Koren/ Najbar-Agičić 2001: 134). Kaže se da je Hrvatska bila u lošijem položaju od drugih republika u socijalističkoj Jugoslaviji (Koren/Najbar-Agičić 2001: 164

SEĆANJE NA TITOIZAM

143) i da su komunisti bili najbrutalniji prema Katoličkoj crkvi želeći da unište i oslabe duhovnu snagu hrvatskog naroda (Koren/ Najbar-Agičić 2001: 143). U tu svrhu se koriste novi neologizmi „jugotitoizam“ i „jugokomunizam“. Da li su neosnovani? Nisu, jer je titoizam odista neraskidivo vezan za jugoslovenski državni okvir i za SKJ kao partijski okvir. Izvan ovih okvira odista nema titoizma. Oba konteksta jesu deo istog opredeljenja: internacionalističkog i klasnog i pripadaju istom 20 veku. Šta je to što im se suprotstavlja u hrvatskim udžbenicima, a što je od značaja za uokviravanje titoizma? Najpre je to nova etnocentrična martirologija kao emotivni okvir grand narrative. Herojstvo u Domovinskom ratu uspešno je potisnulo žrtvovanje u NOR-u. Domovinski rat je najkrupniji događaj i uporište kontra sećanja na NOB i Tita. Heroizacija Domovinskog rata je deheroizovala NOB i kastrirala antifašistički okvir Titove harizme. Žrtve velikosrpske agresije aktuelnije su od žrtava fašizma. Nacija je u celini heroizovana čime je klasna potlačenost sasvim marginalizovana. Time je u Hrvatskoj srušen i drugi, klasno oslobodilački okvir Titove harizme. Odgovornost za raspad bivše državne zajednice nepodeljeno se pripisuju Srbiji i Sl. Miloševiću. Govori se o velikosrpskoj agresiji i o genocidu nad Hrvatima i Muslimanima, pa učenici na temelju toga jasno mogu razlučiti ko je agresor a ko je žrtva (Barunčić, Križe 2006). Vukovar i Dubrovnik kao nova hrvatska mesta stradanja nisu spojivi sa titoizmom, Naprotiv, ovi gradovi su žrtve Titove vojske – JNA. Uprkos nadmoći novog nultog časa – Domovinskog rata, u hrvatskim uđžbenicima istorije antifašizam nije neaktuelan. Ali u osobenom obliku. Upadljiva je kroatizacija antifašizma i čišćenje ustaša od fašizma kao novi način kolonizovanja prošlosti mlade hrvatske države. Lako je uočiti da nema govora o fašizaciji ustaša (Leček i dr. 2000: 126–128). Komunizam je izričito određen kao oblik totalitarizma (Leček i dr. 2000: 135). Doduše, i ustaška država je totalitarna (Leček i dr. 2000: 166), ali su „rasne zakone ustaške vlasti donijele uglavnom pod ideološkim utjecajem i pritiskom Trećeg Reicha“ (Leček i dr. 2000: 168). Tome nasuprot, istoričar I. Goldštajn izričito tvrdi da je „NDH bila planirano zločinačka država“ (Goldstein 2001: 22) i nije istina da su to radili 165

Todor Kuljić

pod pritiskom nego samoinicijativno (Goldstein 2001: 23). Da li je ustaški režim izuzet iz fašizma zato da bi se uverljivije mogao izjednačiti sa socijalizmom? Da li su Hrvati manje odgovorni za genocid zato što rasni zakoni nisu doneti samostalno? Ove tvrdnje su u službi normalizovanja NDH, kao i otvorena ocena da je NDH „poticala kulturnu i prosvjetnu djelatnost“ (Leček i dr. 2000: 170). U svim hrvatskim udžbenicima nulti čas jugoslovenskog antifašizma je hrvatizovan, jer je za prvi partizanski odred u Jugoslaviji proglašen Sisački koji se organizovao već 22.06.1941. U upadljivo kroatiziranom antifašizmu Tito se prilično neutralno pominje kao komandant Vrhovnog štaba. Hrvatizovani antifašizam je u središtu dešavanja, a Tito kao gensek KPJ kao da je van ovog sklopa. Ovu ocenu kao da potrđuje i to što u dosta hrvatskih udžbenika u središtu ustanka stoji kao glavni akter upravo Titova potonja žrtva – Andrija Hebrang. Pa ipak, Tito nije u potpunosti neutralno posmatran, niti je ignorisan. O tome na karakterističan način svedoče poređenja ustaškog i partizanskog nasilja. Svaka martirologija emocionalizuje naraciju i olakšava učenicima pamćenje istorijskih sadržaja. Važan okvir naracije o Titu jesu tumačenja raznih masovnih stradanja. Ova se proizvoljno sameravaju, porede i moralizuju. Tako u jednom udžbeniku stoji da je u Jasenovcu stradalo 50 000 ljudi (Leček i dr. 2000; 162), a na „križnom putu“ nekoliko desetina tisuća, mahom mladića (Leček i dr. 2000: 210). Skoro da su izjednačeni Jasenovac i Blajburg. Ali nisu. Kaže se da su u prvom ubijani ljudi, a u drugom mladići. U drugom udžbeniku se kaže da je u Jasenovcu ubijeno 80 000 ljudi (Židova, Roma i Srba) (Matković i dr. 2004: 159), a u Blajburgu i na „križnom putu“ deseci tisuća Hrvata (Matković i dr. 2004: 198). Nije samo redosled žrtava u Jasenovcu karakterističan, nego je vidljivo i različito etniziranje zločina. Ispada da je Blajburg bio uperen samo protiv Hrvata, dok je Jasenovac bio zbirno stratište. Već decentriranje jasenovačkih žrtava govori da je Blajburg genocidniji i time veći zločin. Gradacija nasilja je još vidljivija kada se na istom mestu kaže da su u Jasenovcu ubijani, a na Blajburgu masakrirani. Zaboravlja se da niko od ubjenih u Jasenovcu nije kriv za Blajburške žrtve, dok je na Blajburgu bilo mnogih koji su odgovorni za ubijanja u Jasenovcu i da je komandant kolone koja je razbijena 166

SEĆANJE NA TITOIZAM

na Blajburgu bio Maks Luburić, prvi komandant Jasenovca (Cit D. Ivin, prema Radonić 2010: 371). Kapitulacija NDH pretvara se preko Blajburga u tragediju, a napetost hrvatskog sećanja između Jasenovca i Blajburga direktno vrednuje i Tita, jer je njegova aktivnost uokvirena težim partizanskim zločinima. U svim hrvatskim udžbenicima o Blajburgu se više piše nego o Jasenovcu (Bubanj Valentić 2007: 188), a Tito je definisan kao jugoslovenski komunistički diktator (Bubanj Valentić 2007: 220). Po sebi se razume da je pamćenje Blajburga važnije za utemeljenje nezavisnosti Hrvatske od pamćenja Jasenovca. Tome nasuprot, Jasenovac je bio važniji za integraciju Jugoslavije. Iako je na Blajburškom polju, zapravo, ubijeno tek nekoliko desetaka ustaša (određen broj počinio je samoubojstvo, a neki su poginuli pri pokušaju da pobjegnu dublje u Austriju), lokacija je zadobila mitski status kao „emocionalni simbol kolektivne tragedije“ (Pavlaković 2009 a: 174). Bečki politikilog Lj. Radonić je iscrpno pokazala kako se u Hrvatskoj nastoji pokazati da je Blajburg zločin Srba i jugokomunista (Radonić 2010). Pri tome se skriva da su u likvidacijama na Blajburgu učestvovali A. Hebrang, F. Tuđman, i J. Bobetko (cit. Ž. Puhovski prema Radonić 2010: 373). Iz više razloga je Blajburg današnjoj Hrvatskoj važan kao mesto sećanja. Ivo Goldstein zaključuje da je „taj simbol imao i svoju sasvim utilitarnu političku svrhu, kao točka okupljanja, jedina točka zajedničkog osjećaja inače politički razjedinjene i frustrirane emigracije. I napokon, razbuktana mitologija Bleiburga imala je i svoju neizrečenu i pomno prikrivenu svrhu, dugoročno namijenjenu budućim generacijama i povijesti, pa zato i možda i najdublju: raširenim blajburškim velom prekriti mnogo toga što se događalo prije Bleiburga, od travnja 1941. do travnja 1945, a gotovo da je sudbinski vodilo ravno na Bleiburg“ (Cit. prema Pavlaković 2009 a: 174). Blajburg uokviruje Hrvate kao žrtve, Jasenovac ih markira kao dželate. U blajburškom martirološkom tonu se ističe da je i nakon njega Hrvatska bila podređena u Jugoslaviji, i da je 1 300 000 Hrvata imalo policijske dosjee (Bubanj Valentić 2007: 216). O odnosu prema Titu posredno govori i to što pisac ovog udžbenika preporučuje Crnu knjigu komunizma (Bubanj Valentić 2007: 232). Drugi pisac direktnije kaže da je Tito izvršio državni udar na Hrvatsku 1971. (Matković i dr. 2004: 241), a u socijalističkoj „praksi 167

Todor Kuljić

se sprovodila represija prema svakom iskazivanju nacionalnih opredeljenja“ (Matković i dr 2004: 260). Sa ponudom više udžbenika istorije na hrvatskom tržištu prošlosti nije više bilo moguće do kraja ujednačiti ocene NORa. Jedan udžbenik je svakako izuzetak po odnosu prema Titu i antifašizmu (Kolar-Dimitrijević i dr. 2004). Ovde je uloga KPJ u antifašizmu pozitivno ocenjena, a kod govora o ustaškim represijama najpre se pominju Srbi, a zatim Židovi i Romi (KolarDimitrijević i dr. 2004: 156). Ovaj redosled nije nebitan. Iznenađenje je još veće kada se u istom udžbeniku sretne tvrdnja da je srpnja 1941 uglavnom među srpskim pučanstvom počela oružana borba širih razmjera (Kolar-Dimitrijević i dr. 2004: 157). Ali ni ovde se ne zaboravlja da su Blajburg i Križni put najsramotniji čin partizanskog antifašizma (Kolar-Dimitrijević i dr. 2004: 179). Pa ipak, za razliku od drugih, u ovom udžbeniku iscrpno se pokazuje modernizacija Hrvatske u socijalizmu i dodaje da je Tito ispunio deo zahteva hrvatskog proljeća (Kolar-Dimitrijević i dr. 2004: 212, 157). Izuzetak od opšteg udžbeničkog curiculuma je i deo izlaganja u kom se pozitivno govori o partizanskoj vlasti i antifašističkim organizacijama (Kolar-Dimitrijević i dr. 2004: 161, 168–171). Premda su svi udžbenici kroatocentrični među njima postoje razlike u ksenofobičnosti. Zato je I. Goldštajn još 2000. upozorio da je hrvatskim udžbenicima potrebna deustašizacija, dehadeizacija i detuđmanizacija (Goldstein 2001: 17). Verovatno bi ove opomene bile ozbiljnije shvaćene da ne zadiru u suštinu novog hrvatskog patriotizma čija je ključna komponenta antijugoslovenstvo. Lišen jugoslovenskog okvira Tito je samo na silu mogao ostati pozitivni junak. O tome posredno, ali pouzdano svedoči i galerija pozitivnih junaka u hrvatskim udžbenicima. To su pre svega S. Radić, A. Hebrang i kardinal Stepinac, dok se hrvatski ban Ivan Šubašić tretira kao dvorski čovek i zagovornik jugoslovenstva (Bubanj Valentić 2007: 122). A kada se svuda u antifašizmu ističu Hebrang i HSS (Bubanj Valentić 2007: 184), onda se, slično stanju u Srbiji, relativizuje komunistički antifašizam. Moralizacija Rimokatoličke crkve vidljiva je u prikazu njenog stradanja pod komunistima i u tvrdnjama da je crkva u NDH spasavala uhapšene. U svim udžbenicima A. 168

SEĆANJE NA TITOIZAM

Stepinac prikazan je kao žrtva i mučenik za stvar vere, a Vokić i Lorković kao antifašisti poput Štaufenberga (Stauffenberg) u Nemačkoj. Zašto je to važno kod dekodiranja slike Tita? Zato što u svim udžbenicima značaj Tita nužno umanjuje veličanje žrtava komunističkog nasilja: Stepinca, Hebranga, Tuđmana i Hrvatskog proljeća. Uokviren ovim žrtvama, Tito nije uvek izričito markiran kao negativac, ali jeste latentno, kao Jugosloven i kao komunista. Uopšte odnos prema Jugoslaviji kao državi u svakoj bivšoj republici definiše skalu pozitivnih i negativnih junaka. U hrvatskim i slovenačkim udžbenicima piše se o „agresiji JNA“, „velikosrpskoj agresiji“ i „nametnutom i ničim izazvanom ratu“. U srpskim, pak, udžbenicima insistira se na razbijanju SFRJ (Gaćeša i dr. 1999: 275) ili na raspadu Jugoslavije (Nikolić i dr. 2005: 227) u kojoj se „nezavršeni rat nastavio posle 50 godina“ (Nikolić i dr. 2005: 228). Dok se u udžbeniku iz 1990-ih uopšte ne pominje Sl. Milošević, dotle se u drugom izričito ističe njegova negativna uloga i ističe njegova fotografija (Nikolić i dr 2005: 227). Kao što se užbenik iz 1970-ih završava zasebnim poglavljem o Titu, tako se i udžbenik iz 2005. završava poglavljem „Pad Slobodana Miloševića“, novim nultim časom: „Tako je okončan decenijski period izolacije Srbije i SR Jugoslavije“ (Nikolić i dr 2005: 230). Personalizacija istorije primetna je u udžbenicima iz svih perioda. U izvesnom smislu bila je i nužna zbog uzrasta učenika koji lakše tumače prošlost preko aktivnosti ličnosti nego preko delovanja strukturnih zakona. Ovde, međutim, treba istaći upadljivo različito shvatanje Jugoslavije kao ključni segment okvira koji nameće različitu sliku Tita. Na koji način? Ako je, naime, Domovinski rat nulti čas oslobođenja, onda je SFRJ negativna tvorevina. Tome nasuprot, ako je SFRJ razbijena, onda je na delu nepravda i nasilje nad državom koja je u osnovi bila pozitivna. Međutim, ako se „nezavršeni rat nastavio posle 50 godina“ (Nikolić i dr 2005: 228), odnosno nije prestao 1945, onda Jugoslavija takođe nije bila valjana država. U tom smislu okvir i ključna naracija udžbenika iz doba Sl. Miloševića nameću pozitivnu ocenu Tita, dok u hrvatskim i poslemiloševićevskiim srpskim udžbenicima hegemoni okvir sugerira negativnu sliku Tita. Premda su aktuelni hrvatski udžbenici danas pluralni, mesto Tita u sećanju 169

Todor Kuljić

trajno definiše novi nulti-čas – Domovinski rat i poimanje Jugoslavije kao „tamnice hrvatskog naroda“. Sve ostale pozitivne komponente sećanja na Tita su manje ili više romantične ili nostalgične. Slično je danas i u Srbiji. Iako se u srpskom udžbeniku govori o partizanskom pokretu otpora (Nikolić i dr. 2005: 141), ispada da je „nezavršeni rat“ tražio nastavak. U oba slučaja Jugoslavija je bila neuspešna i štetna, a njen vođa, po prirodi stvari, za to je bio najodgovorniji. Jugoslavija je dakle najvažniji neideološki okvir koji određuje sećanje na Tita. U udžbenicima iz Miloševićevog perioda „zadržano je staro tumačenje nastanka Jugoslavije sa pozitivnim predznakom“ (Stojanović 2007: 197), dok je „u samostalnoj Hrvatskoj Jugoslavija postala omražena“ (Agičić, Najbar-Agičić 2007: 207). I u hrvatskim udžbenicima u BiH istorija Jugoslavije vidi se kao istorija pritiska na Hrvate. Nema inkluzivnih identiteta kao što je jugoslovensko (Karge 2000). Istorija je ratnocentrična, a vlastiti narodi su žrtve. Malo je pokušaja upoznavanja i poštovanja drugog i izbacivanja jezika mržnje iz sistema obrazovanja. Premda je 1990-ih iz srpskog udžbenika istorije nestalo bratstvo i jedinstvo, i dalje je prisutno kolebanje između nacionalnog i jugoslovenskog konteksta kod tumačenja zbivanja iz prošlosti. Verovatno i otuda što je Srbija još uvek bila deo SR Jugoslavije. Tome nasuprot, Augusta Dimo, istoričarka iz Lajpciga, je u hrvatskim udžbenicima iz istog perioda uočila viši nivo narativne stabilnosti i uspešniji dramaturški efekat kod prikaza prošlosti. Ovde je na delu već stvoren semantički sklad između političkog i etničkog, a komunizam je u hrvatskim udžbenicima istorije, za razliku od srpskih, zauzeo ulogu sigurnog Drugog (Dimou 2007: 139) Otuda, uprkos podjednako snažnom nacionalizmu kod svih strana u građanskom ratu i tokom 1990-ih, odnos prema titoističkoj prošlosti nije u udžbenicima novih država ni blizu sličan. Premda je svuda uočljiva izmena prošlosti, revizija slike titoizma bila je različitog stupnja i ritma. Da je cilj nastave rekonstrukcija identiteta samih učenika vidi se kod najuprošćenijih sadržaja u prvim udžbenicima sa kojima se deca susreću. U hrvatskim 170

SEĆANJE NA TITOIZAM

udžbenicima za osnovnu školu simboli socijalizma su 1992-ih zamenjeni crkvenim simbolima (Marković, Jelena 2006: 71–72). Domovinski rat je istaknut iznad Prvog i Drugog svetskog rata, a Tita su zamenili hrvatski kraljevi (Marković, Jelena 2006: 79). U razredu je Titova slika zamenjena križom. Pas koji se zvao Lajka (iz sovjetskog sputnjika) promenio je ime u Campi. Simbolički univerzum je izmenjen, praznični kalendar je rehristijalizovan, pa su iz temelja izmenjeni individualni i kolektivni identiteti. U poslesocijalističkim udžbenicima istorije komunizam je ocenjen kao modernizacijska paradigma u bošnjačkim, makedonskim i crnogorskim udžbenicima, a što se kategorički poriče u skoro svim hrvatskim udžbenicima. Čak i slovenački udžbenici pišu o komunizmu kao modernizaciji. Ima mišljenja da u Sloveniji, puno više nego u ostalim državama bivše Jugoslavije, prevladava sjećanje na ‘’dobra, stara vremena’’ i nekadašnju Jugoslaviju. Nostalgija, koju imamo priliku ne samo vidjeti nego i osjetiti u svakidašnjim razgovorima, se raširila većinom među mladim Slovencima (Belasić 2009: 95). Ovde je ocena socijalizma uravnoteženija zbog otsustva rata i ratnih trauma, ali i zbog stabilne tranzicije i rešenog nacionalnog pitanja (Dimou 2007: 148–149). U udžbenicima u Srbiji iz 1990-ih socijalizam je iz drugih razloga pozitivno ocenjen, a njegov modernizacijski učinak delom se priznaje i u danas važećem udžbeniku istorije. Već iz pomenutih kontekstualizacija, koje čine vrednovanja socijalizma i Jugoslavije, da se naslutiti i ocena Tita. Osnovna teza u hrvatskim udžbenicima istorije iz 1990-ih je da su jugoslavizam i marksizam protuhrvatske ideologije (Goldstein 2001: 17). Kroatocentrična i ksenofobična prezentacija povijesti u udžbenicima poslužila je stvaranju svojevrsne povijesne laži (Goldstein 2001: 26–27). Partizani su počinili jednako teška, ako ne i veća zlodjela nego hrvatska strana (Goldstein 2001: 18). Blajburg i Križni put se opširno spominju (Najbar-Agličić 2001: 223), ne govori se o drugim narodima, pa se može zaključiti da su komunisti navodno posebno proganjali samo Hrvate (Najbar-Agličić 2001: 223). Početkom 1990-ih formirana je crveno-crna koalicija (partizana i ustaša), pa je podela na fašiste i antifašiste gotovo nestala (Pavlaković 2009: 44–45). Nakon smrti Tuđmana obnavlja 171

Todor Kuljić

se službeni antifašizam, ali snažno kroatizovan. Premda Spomendan koji se obeležava u Blajburgu ima niži status od blagdana posvećenog antifašizmu (Pavlaković 2009: 47), antikomunističke komemoracije nisu iskazivale „lojalnost komunističkom režimu“, nego su potvrđivale „evropske“ vrednosti (Pavlaković 2009: 48). Hrvatska naracija o bližoj prošlosti je eklektična i bipolarna. Na jednoj strani je istaknut herojski hrvatski antifašizam, a na drugoj je upadljiva žrtvena naracija o Hrvatima pod komunizmom. U udžbeničkom curriculumu NDH je prikazana kao rezultat aktivnosti spoljnih, a ne unutrašnjih činilaca. Još više od toga, u njoj su Hrvati postali žrtve sila Osovine jer su teritorijalno okupirani od Italije, a ekonomski eksploatisani od Trećeg Rajha. Augusti Dimo nije promaklo oštro razdvajanje hrvatskog od jugoslovenskog antifašizma i nacionalna revizija hrvatske antifašističke naracije (Dimou 2007: 139). Revidiran je nulti čas antifašizma, ali i njegovo finale. Ustanak je počeo juna 1941, a završen je konstituisanjem ZAVNOH-a kao nove hrvatske državnosti. Premda je u novijoj generaciji hrvatskih udžbenika apologetski narativ o NDH izostavljen, a ublažene su i neke ocene socijalizma, ipak se NDH, kao jedna od nekoliko profašističkih režima, pominje u opštem kontekstu i na neki način lišava lokalne odgovornosti, dok se hrvatski antifašizam izričito smešta u nacionalni kontekst i oslobađa jugoslovenstva. Komunizam skoro spontano ispada negativan i antihrvatski zato što je osnova hrvatskog identiteta liberalna. Ovoj liberalnosti bila je strana Jugoslavija, kao komunistička partijska država i kao srpski projekt (Dimou 2007: 140). Time je razdvojeno „unutrašnje“ hrvatsko vreme od „nametnutog“ jugoslovenskog vremena. Još više od toga, Jugoslavija je kanonizovana kao „nesrećni slučaj“, a ne kao faza longue duree hrvatske istorije, jer je u njoj Hrvatska bila nacionalno podjarmljena i ekonomski eksploatisana (Dimou 2007: 141). Pregledom hrvatskih udžbenika za osnovnu i srednju školu Dimoova je zaključila da svi hrvatski udžbenici slede osnovnu tezu hrvatske grand narrative o liberalnoj Hrvatskoj kao žrtvi komunista i Jugoslavije (Dimou 2007: 142). Drugačija je slika prošlosti u srpskim udžbenicima za vreme Sl. Miloševića. Ovde nije bilo nacionalnog pomirenja, niti je antifašizam bio proevropski akcentovan, nego je još uvek isticao ulogu komunista. Uz rečeno, pada u oči da se 172

SEĆANJE NA TITOIZAM

Titom u Hrvatskoj i Srbiji naučnici mnogo ne bave. To područje je, kako je zapazio istoričar Neven Budak, prepušteno publicistici koja ga uglavnom demonizuje. A mediji su preko novih okvira sećanja brzo reorganizovali prošlost. Utisak je da su i udžbenici bliži homogenoj medijskoj, nego ambivalentnoj naučnoj slici prošlosti. Utoliko nema nikakve sumnje da nije nauka, nego da je politika razlog zašto je temeljna revizija službene slike titoizma kasnila u Srbiji više od deset godina. Uvek je, međutim, bilo istoričara koji su osmišljavali reviziju. Nakon rušenja Sl. Miloševića, novi srednjoškolski udžbenik istorije sa novom slikom Tita odobren je 2002. godine (Nikolić i dr. 2005). Istini za volju, Tito je već u srpskom srednjoškolskom udžbeniku (koji je odobren 1992) lišen kultizacije, ali i demonizacije (Gaćeša i dr. 1999). Osim toga, treba reći da je u različitim izdanjima ovog udžbenika Titu posvećena različita pažnja. U prvom izdanju udžbenika, koji je štampan avgusta 1992, čak zasebni odeljak nosi naziv „Kult Josipa Broza“ (Gaćeša i dr. 1992: 318–320). Ocena Tita je dvoznačna. Pozitivno je ocenjeno rukovođenje narodnooslobodilačkom borbom i revolucijom i otpor Staljinu. Istovremeno je uočeno da je „činio sve da ojača svoju ličnu vlast“, pa je „totalitarni nadzor nad svakim naneo zemlji ogromne štete“ (Gaćeša i dr. 1992: 319). Tito je uobrazio da je genije i „ponašao se kao car u bogatoj carevini“ (Gaćeša i dr. 1992: 319). Njegov kult ličnosti je mnogo koštao ne samo zbog velikih materijalnih izdataka, nego i zbog ubijanja svake kritičke misli (Gaćeša i dr. 1992: 319). Važno je naglasiti da ovog odeljka nema u sedmom izdanju istog udžbenika koji je štampan aprila 1999 (Gaćeša i dr. 1999). Ovde se može samo nagađati zašto je režim Sl. Miloševića u svojoj drugoj fazi ublažio kritiku Tita. Da li zbog toga što opozicija nije popuštala u povezivanju Tita sa Sl. Miloševićem ili zato što se kritika Titovog kulta mogla sve lakše čitati i kao kritika skoro desetogodišnje Miloševićeve vlasti kojoj se tada još nije nazirao kraj? Kako bilo, uprkos izostavljanju pomenutog zasebnog poglavlja „Kult Josipa Broza“, osnovni okvir sećanja na Tita nije izmenjen. Grand narrative o oružanom antifašizmu nije narušen. Tako se u udžbenicima iz 1990-ih iscrpno pokazuje da je KPJ 173

Todor Kuljić

povela narod u borbu protiv okupatora (Gaćeša i dr. 1999: 177, 192–203) i njen jugoslovenski karakter. Ali za razliku od udžbenika iz jednopartijskog režima, gde je sistematski uravnotežavano učešće svih naroda i narodnosti u NOB-u, 1990-ih dolazi do delimične etnizacija (srbizacije) NOB-a. To je vidljivo kod prikaza ustanka u BiH i Hrvatskoj 1941, gde se kao akter pominje samo srpski narod (Gaćeša i dr. 1999: 195). Ima mišljenja da su udžbenici istorije iz ovog perioda kreirali etnocentrički pogled na svet (Stojanović 2009). Pre će biti da su tek ubrzali ovaj proces, jer je srbizacija u njima još uvek suzdržana. Država se 1990-ih još uvek zvala Jugoslavija, a međuetničko uravnotežavanje boračkih zasluga donekle se zadržava u tvrdnji da je „u partizanskim odredima u Vojvodini bilo i pripadnika nacionalnih manjina“ (Gaćeša i dr. 1999: 193). U sedmom izdanju istog udžbenika kritika Tita je suzdržana, njegova uloga procenjuje se realnije nego u jednopartijskom režimu, Titova fotografija u udžbeniku i dalje je istaknuta, ali se piše o „levim greškama i revolucionarnom zastranjivanju KPJ“ (Gaćeša i dr. 1999: 213–214). Iako je Tito ovde, kao i u udžbeniku iz 1960-ih, u pozadini zbivanja, razlozi njegovog postojanog neisticanja su druge prirode. Koje? Već je rečeno da je 1990-ih i u Srbiji izmenjen osnovni okvir sećanja koji drugačije reguliše ključni smisao prošlog i prioritet sadržaja. Novi okvir nije, međutim, u svim segmentima izmenio vrednovanje četnika i partizana. Naime, upadljivo je da se u udžbeniku iz 1990-ih menja važan segment okvira sećanja na NOP. Oružana borba partizana više se ne vezuje pre svega za socijalističku revoluciju kao u jednopartijskom režimu, niti se revolucija moralizira kao u prethodnim udžbenicima. Iako se i dalje ističe glavna uloga KPJ u dizanju ustanka, izdvojen je zaseban odeljak „Leva zastranjivanja“ (Gaćeša i dr. 1999: 213–214), gde se s razlogom počinju popunjavati beline komunističke istoriografije. Piše se da su partijski kadrovi „hapsili, maltretirali i streljali“, ne samo osumnjičene za saradnju sa okupatorom, nego i potencijalne klasne neprijatelje (Gaćeša i dr. 1999: 214). Utisak je da je KPJ 1990ih deharizmatizovana, ali ne i demonizovana, a njen vođa Tito još više je potisnut u pozadinu. Međutim, još nema relativizacije antifašizma, ključnog moralnopolitičkog kapitala komunista. Najlakše bi bilo tvrditi da je radikalniji rez prošlosti izostao zbog visokog 174

SEĆANJE NA TITOIZAM

udela boraca NOR-a u glasačkoj masi SPS-a. Verovatno je i ideologija SPS-a bila brana dubljoj reviziji, o čemu svedoči aktivnost ove partije i danas. Relativizaciju antifašizma sprovešće tek poslemiloševićevska vlast, dok je vlast SPS-a 1990-ih procenjivala da joj najviše odgovara blago izmenjena i nacionalizovana slika prošlosti. U sklopu blage revizije istorije M. Nedić, D. Mihailović i D. Ljotić i dalje su jasno definisani kao kvislinzi (Gaćeša i dr. 1999: 184–185). U prikazu posleratnog razvoja opširno se izlaže otpor Staljinu, mirotvoračka uloga nesvrstanog pokreta, Jugoslavije i Tita (Gaćeša i dr. 1999: 252–255), samoupravljanje se pozitivno vrednuje (Gaćeša i dr. 1999: 266), ali ne i Titova politika simetrije u čistkama u Hrvatskoj i Srbiji (Gaćeša i dr 1999: 270). Udžbenik iz ovoga perioda ističe i snažni kulturni preobražaj zemlje u socijalizmu (Gaćeša i dr 1999: 276–278). Opšti je utisak da je 1990-ih Tito lišen kulta i da je manje istaknut nego u udžbenicima iz jednopartijskog režima, ali su SKJ i socijalizam i dalje istaknuti kao značajni faktori razvoja države. Tek je u temeljno izmenjenom udžbeniku (koji je odobren 2002) kontekst za procenu titoizma u temelju rekonstruisan. Dok prethodni udžbenik piše o revolucijama u Rusiji 1917. (Gaćeša i dr. 1999: 131–139), u potonjem je „Crveni Oktobar“ označen kao početak tragične istorije komunizma u svetskoj civilizaciji (Nikolić i dr. 2005: 67). Naravno da je u prethodnom udžbeniku ovaj događaj znatno povoljnije i iscrpnije prikazan (Gaćeša i dr. 1992: 133–139). Kod ocene ustanka 1941. piše se o „pokretima otpora srpskog naroda“ i najpre se pominju četnici (Nikolić i dr. 2005: 140). Istaknute su slike Tita i Draže i nemačke poternice za obojicom. D. Mihailović je prikazan kao patriota sa dobrim vojnim obrazovanjem (Nikolić i dr. 2005: 142), dok se za Tita kaže da su mnogi detalji iz njegove biografije nepoznati, da je organizovao terorističke akcije protiv režima Kraljevine, reorganizovao KPJ i pretvorio je u militantnu i fanatizovanu organizaciju i ironično dodaje da je stekao oreol „velikog vojskovođe“ (Nikolić i dr. 2005: 143). Izlaganje je ilustrovano slikom D. Mihajlovića u svečanoj kraljevskoj uniformi bez brade i sa ordenjima i slikom Tita u običnoj partizanskoj uniformi (Nikolić i dr. 142–143). Vizuelni kontrast između urednog visokog državnog oficira Mihailovića 175

Todor Kuljić

i zapuštenog nelegalnog odmetnika Broza je rečit. U toku 1941, kaže se, bili su glavni četnički vojni uspesi (Nikolić i dr. 2005: 148–149), a Tito je odgovoran za sukob partizana i četnika 1941 (Nikolić i dr. 2005: 151). Dodaje se da su u međusobnom sukobu 1943. četnici brinuli o narodu, partizani ne (Nikolić i dr. 2005: 163). NOB se stavlja pod navodnike (Nikolić i dr. 2005: 188–189), AVNOJ i bratstvo i jedinstvo su ograničili nacionalne i državne interese srpskog naroda (Nikolić i dr. 2005: 164), a komunističke ideje su bile demagoške i privlačne (Nikolić i dr. 2005: 178). Četnici se u legalističkom okviru nazivaju JVUO, a Titovo ime uglavnom se vezuje za nelegalni posleratni teror komunista (Nikolić i dr. 2005: 205), nasilje (Nikolić i dr. 2005: 188–189) i čistke (Nikolić i dr.2005: 217, 224–25). Titova uloga ističe se samo u antievropskoj politici nesvrstanosti, pa se zaključuje da Tito nije ostavio dobar sistem za očuvanje Jugoslavije jer je ova počivala više na njegovoj harizmi i partijskom monolitizmu nego na drugim integrativnim faktorima (Nikolić i dr. 2005: 226). Premda se priznaje izvestan napredak u razvoju zemlje u socijalizmu, više se ističu komunistička dogma i utopija (Nikolić i dr. 2005: 221– 222). Već iz rečenog da se videti da je poredak sećanja nacionalizovan i dekomunizovan. Istini za volju treba reći da je demonumentalizacija titoizma i u ovom udžbeniku (kao i u prethodnim) pomogla realnijem sagledavanju komunističke politike, jer je dekonstruisan važan sloj komunističke harizmatizacije vođe. Ovaj napor bi svakako zasluživao više pažnje da iz njega nisu istekle neke krupne jednostranosti. Iako se antifašistički udeo partizana nije mogao ignorisati, niti su se mogla osporiti sva dostignuća socijalizma, može se reći da u etnocentričnom poretku sećanju nema višeglasja. U udžbeniku iz 2003. nema govora o antifašizmu u Srbiji i Jugoslaviji. Umesto toga govori se o „pokretima otpora“ partizana i četnika. Četnički antikomunizam, nacionalizam i tradicionalizam izgledali su kao idealne osobine novopronađenog »pretka«, tako da je rad na izmeni činjenica o Drugom svetskom ratu počeo ubrzo po formiranju poslemiloševićevske vlasti (Stojanović 2009: 466–467). Otpor okupatoru je relativizovan, a izostavljanje govora o antifašizmu lišava partizane osnovne moralne komponente. Prećutkuje se da je antifašizam evropsko rodoljublje, pa se govori o „pokretima 176

SEĆANJE NA TITOIZAM

otpora“. Umesto antifašizma vidljiv je anti-antifašizam. Ispoljava se u neutralizaciji Nedićevog kvislinštva i u defašizaciji ljotićevaca. Nedić se ocenjuje „kao jedna od najkontroverznijih ličnosti u srpskoj istoriji“. „Protivio se svim nepromišljenim pokretima protiv okupatorske vojske“ (Nikolić i dr.147), a za ljotićevce se kaže samo da su bili partijska vojska pokreta Zbor (Nikolić i dr. 147). Slično popravljanje nepovoljne slike o ustaškom režimu uočio je Goldštajn u hrvatskim udžbenicima (Goldstein 2001: 23). U hrvatskim udžbenicima ne govori se o kulturi u NOB-u nego o kulturi u NDH, pa se navode i pozitivne strane kulturnog razvoja u NDH uz naglašenu nedemokratičnost komunista (Najbar-Agličić 2001: 222). Ovde se nova udžbenička retorika izražava „kroz svojevrsnu opsjednutost hrvatskom državnošću“ (Najbar-Agličić 2001: 227). Ali, dok su u Hrvatskoj alternativni udžbenici od kraja 1990-ih „napravili značajan pomak prema interpretaciji povijesti lišenih kroatocentričnih i uvredljivih tumačenja“ (Goldstein 2001: 24), u Srbiji je nakon 2000. u udžbenicima istorije vidljiv obrnut proces jačanja etnocentrizma. Etnocentrizam nije toliko upadljiv u srpskom udžbeniku iz 1990-ih i stoga što je Srbija bila deo SR Jugoslavije. Tu se izričito piše o borbi protiv fašizma (Gaćeša i dr. 1999: 213, 242) i ističe se ustavni karakter odluka AVNOJ-a (Gaćeša i dr.1999: 223). Vidljiva je razlika i kod osnovnog retoričkog okvira koji takođe oblikuje sećanje na titoizam. U udžbeniku iz 1992. pominju se NOVJ, NOP i NOB, u udžbeniku iz 2005. samo NOVJ kom je ravnopravna JVUO. Različito je datiran i početak otpora okupatoru. U prvom udžbeniku to je 7. juli 1941 u Beloj Crkvi (Gaćeša i dr. 1999: 192), a u drugom je jezgro pokreta otpora formirano na Ravnoj Gori maja 1941 (Nikolić i dr. 2005: 140). Udžbenici drugačije ocenjuju sukob četnika i partizana. Sukob u jesen 1941. je deo sukoba partizana i kvislinga (Gaćeša i dr. 1999: 197), dok je u udžbeniku iz 2005 ovaj sukob drugačije uokviren. Bio je to srpsko-srpski sukob, a na delu je bilo „krvavo kolo bratoubilačkog rata“ (Nikolić i dr. 2005: 160), što je ustvari parafraza D. Mihailovića, koji je stalno govorio o „građanskom ratu među Srbima“ (Gaćeša i dr. 1999: 202). Dok su u udžbeniku iz 2005 partizani krivci (Nikolić i dr. 2005: 151), u prethodnom je za to odgovoran Draža (Gaćeša i dr. 1999: 197). 177

Todor Kuljić

Situacija u BiH je osobena, pa je i revizija bliže prošlosti drugačija. Neki važni sadržaji revizije ovde su preuzimani iz Srbije i Hrvatske. Tako je dobar deo izlaganja u udžbeniku štampanom u Republici Srpskoj (Živković i dr. 2002) preuzet iz udžbenika Republike Srbije (Gaćeša i dr 1999), ali je pooštrena kritičnost prema Titu. Unete su neke važne dopune. Tako se ovde piše o partizanskom i četničkom pokretu otpora okupatoru (Živković i dr. 2002: 114), ali se ističe i Dražin nalog da se ne ulazi u neposredne borbe (Živković i dr. 2002: 119). Revizija je vidljiva u oceni da je Ravnogorski četnički pokret bio antiokupatorski, ali za odgađanje početka oružane borbe dok se ne stvore uslovi (Živković i dr. 2002: 120). Za razliku od udžbenika K. Nikolića, ovde se iscrpno opisuju partizanske bitke (Živković i dr. 2002: 125–135), ali se umesto Tita uvek pominje Vrhovni štab. Tito se prećutkuje, iako su antifašizam i NOB centrirani isključivo oko partizana. Ali zato se Tito pominje kao najveći krivac za doseljavanje Albanaca na Kosovo i za progon Srba sa Kosova (Živković i dr. 2002: 147). Kao i u udžbeniku iz doba Sl. Miloševića, i ovde je socijalizam birokratizovano, ali ne i totalitarno društvo, samoupravljanje je sve više postajalo utopija, a Brionski plenum je odredio dalju sudbinu Jugoslavije (Živković i dr. 2002: 156). Tito je bio manipulator u čistkama (Živković i dr. 2002: 159), a opšti utisak o njegovom liku u ovom udžbeniku je negativan. Ocena Tita svuda je tesno vezana uz ocenu KPJ. U udžbeniku Republike Srpske komunistima se priznaje samo pozitivna uloga u NOB-u, dok se u federalnom udžbeniku pored antifašizma, u zaslugu komunista ubraja rešavanje nacionalnog pitanja i privredni i kulturni razvoj BiH. Nije naodmet pomenuti da je, kao i u ostalim poslesocijalističkim udžbenicima, i kod ova dva prilično verbalno i politički korektno (radi prilagođavanja EU) osuđen monopol KPJ na vlast. Sliku Tita u svim aktuelnim udžbenicima istorije veže antitotalitarna kultura sećanja kao najraširenija verzija neoliberalne moralnoistorijske teleologije. Uprkos sličnostima u viziji nove budućnosti, sasvim je drugačiji utisak o Titu u udžbeniku koji je odobrilo Federalno ministarstvo obrazovanja i nauke BiH, a koji je predviđen za sve škole u BiH. Ovaj udžbenik štampan je naizmenično latinično i ćirilično, a ocene novije prošlosti su uravnotežene da bi se zadovoljila 178

SEĆANJE NA TITOIZAM

sva tri naroda u BiH. Pa ipak, pada u oči asimetrija kada se piše o ustaškim zločinom nad srpskim življem i o četničkom genocidu nad Muslimanima (Šehić i dr. 2007: 170). Jedino je Tito bio za bratstvo i jedinstvo (Šehić i dr. 2007: 172). Izričito se navodi da je srpski narod spontano digao ustanak u gotovo čitavoj NDH (Šehić i dr. 2007: 172) i da su glavninu partizanskih jedinica činili Srbi (Šehić i dr. 2007: 173). Socijalizam je ocenjen prilično neutralno, a Tito se pozitivno ocenjuje kao borac protiv nacionalizma (Šehić i dr.2007: 234) i ističe se njegova uloga u pokretu nesvrstanih. Naročito se podvlači povoljan položaj BiH u Jugoslaviji (Šehić i dr.2007: 222–223) i njen veliki privredni i kulturni razvoj (Šehić i dr. 2007: 230–231), a ZAVNOBiH je viđen kao temelj istinske bošnjačke nacije i državnosti BiH. U ovom udžbeniku Tito je nedvosmisleno pozitivna ličnost. Razlike kod ocene Tita u dva udžbenika u BiH donekle iskazuju i slike na njihovim koricama. Dok na koricama federalnog udžbenika dominira gradska sarajevska većnica, na udžbeniku Republike Srpske dominira slika regenta Aleksandra na svečanom proglašenju ujedinjenja Kraljevine SHS. *** O sećanju na Tita u udžbenicima istorije može se zaključivati posredno i neposredno. Posredno preko slike ustanova unutar kojih se tumači njegova aktivnost (država, partija, ideologija) i preko stupnja zaborava Tita (ignorisanjem njegove uloge pre i nakon osvajanja vlasti). Neposredno se slika Tita može pratiti na osnovu direktnog opisa njegove ličnosti i aktivnosti. Kako izgleda, u današnjim udžbenicima manje je direktnog, a više je posrednog govora o Titu. Kod posrednog govora zaslužuje pažnju funkcionalno prećutkivanje (Đerić 2010: 51–87). Prećutkivanje prošlosti je takođe rečito jer pokazuje selektivnost organizovanog pamćenja. Kada se o Titu ćuti, onda se ističu heroji i žrtve iz nacionalne prošlosti. Planski prećutani titoizam da se bolje razumeti ako se ima na umu i prećutkivanje u titoizmu. Semantika ćutanja o titoizmu i semantika ćutanja u titoizmu oblikuju selektivne i uzajamno zavisne kulture sećanja. Tako u socijalizmu zbog negovanja međunacionalnog mira nije bilo poznato da je na Ceru 1914. izginuo deo Trinaestog Zagrebačkog korpusa, cvet 179

Todor Kuljić

hrvatske omladine pod zastavama Austro-Ugarske. Bratstvo i jedinstvo tražilo je isticanje međunacionalne sloge. Ali prećutana prošlost je eksplodirala. U nekim savremenim hrvatskim udžbenicima ovaj događaj pretvoren je u „veliki masakr nakon Cerske bitke“ koji je poslužio za sotonizaciju velikosrpstva (Agičić, Najbar-Agičić 2007: 210). Na sličan način je marginalizacija nacionalnih i demokratskih građanskih presocijalističkih iskustava u socijalizmu podstakla provalu potisnute prošlosti u kojoj je sada marginalizovana modernizacija koju su vodili komunisti. U oba slučaja prećutkivanje je u službi integracije. Reakcija na potisnuti, ali lekoviti zaborav međunacionalnih sukoba u titoizmu bila je eksplozija nacionalizma u kojoj je internacionalni titoizam bio prvi na udaru. Javna selektivna konstrukcija titoizma od 1990-te ne može se razumeti bez dekretirane organizacije prošlosti u jednopartijskom režimu. Naravno, reakcije na dekretirane komunističke udžbenike istorije bile su različite. O tome svedoči kolebljiva narativna stabilnost slike Tita. Naime, kada se poredi slika Tita u miloševićevskim, poslemiloševićevskim, tuđmanovskim i posletuđmanovskim udžbenicima onda se ova ne da eksplicitno rekonstruisati samo prikazom Titovog položaja, aktivnosti i lika. Kao da je važnija kontekstualizacija nego opis Tita. Zašto? Zato što se o Titovom mestu u udžbenicima može pouzdanije zaključiti na osnovu glavne linije i sadržaja istorijske naracije i ocene ustanova kojima je Tito bio na čelu. Razdvojen od svojih oslonaca (partije, vojske i države) Tito ostaje prazan brend. Kada je u pitanju tok glavne naracije u svim hrvatskim srednjoškolskim udžbenicima prisutna su upadljiva poglavlja o hrvatskom (a ne jugoslovenskom) antifašizmu, stradanju Katoličke crkve i o gušenju hrvatske državnosti u jugoslovenskim državama, zatim o partizanskim zločinima (Blajburgu i Križnom putu), gušenju demokratskog Hrvatskog proljeća 1971. i o Domovinskom ratu kao kruni željene samostalnosti i suverenosti. Ovde je u središtu stava prema Jugoslaviji i socijalizmu odnos isključujuće suprotnosti, a ne obične kontrarnosti. Već sama struktura ove grand narrative nagoveštava sliku Tita. Pa ipak, slika Tita nije do kraja negativna, kako bi se očekivalo na osnovu izrazite hegemonije žrtava titoizma u 180

SEĆANJE NA TITOIZAM

udžbenicima. Utisak je da se u hrvatskim udžbenicima više kritikuju ustanove titoizma nego sam Tito. Tito u ovim udžbenicima nije lično demonizovan, ali to jesu ustanove na čijem je čelu stajao (partija, država, i vojska). Konstrukcija retoričkog konteksta je takva da Tito kao Hrvat ovde nije uvek „stradao“. U Srbiji je kontekstualizacija Tita drugačija. U udžbenicima istorije iz 1990ih (kada je još postojala jugoslovenska država i kada je bio blaži odnos prema socijalističkom nasleđu) titoističke ustanove nisu toliko radikalno odbacivane, pa ni sam Tito koji im je bio na čelu, ali je Tito kao vladar nesrpskog porekla kritikovan zbog politike prema Srbiji. Prelom je nastupio tek u poslemiloševićevskim udžbenicima u Srbiji u kojima je sam Tito odbacivan podjednako kao i ustanove kojima je bio na čelu. Analitičari udžbenika uočili su razlike i kod ratnog uokviravanja Tita. Tako je u hrvatskim udžbenicima još uvek dominantan obrazac tumačenja iz 1990-ih (Koren 2009: 262). U njemu je pomeren naglasak sa vojnih operacija na političke odluke (ZAVNOH-a i AVNOJ-a) koje su istakle hrvatsku državnost, hrvatski antifašizam je izdvojen iz jugoslovenskog konteksta i očišćen od komunizma da bi se krivica za Blajburg uspešnije svalila na Jugoslovensku armiju (Koren 2009: 246). Bio je to važan uslov da se pokaže da su temelji savremene Hrvatske „vrijednosti Domovinskog rata“, a ne Drugog svjetskog rata (Koren 2009: 262). U aktuelnim srpskim udžbenicima istorije Titova uloga u ratu uokvirena je drugačijim temama. To su skrivanje četničke kolaboracije i antifašizacija četnika, tvrdnja da je komunizam u Srbiju došao „na ruskom tenku“, koji je omogućio pobedu partizanima u Drugom svetskom ratu, i refren o postojanju antisrpske zavere u međunarodnom i domaćem komunističkom pokretu (Stojanović 2008: 268). Teorije o zaveri se na obema stranama dotiču Tita. Pa ipak, zbog hrvatskog porekla u hrvatskim udžbenicima Titova ličnost je prilično „bezbojno“ prikazana i pominjana je samo u meri u kojoj se on kao čelnik nije mogao ignorisati. Ovde nema otvorenih pohvala ni krupnih priznanja Titu otuda što je reč o političaru koji je bio pre svega komunista i Jugosloven, ali nema ni demonizacije jer je reč o hrvatskom ugledniku. Naravno da ima i 181

Todor Kuljić

pisaca koji Titu zameraju nedovoljno hrvatstvo, porede ga s monarhom, pominju da je u lovištu Karađorđevu 1971. „odstrijelio hrvatsko partijsko vodstvo“, nazivaju ga „samovladarom“ i „partijskim diktatorom“ (Agičić 2007: 67). Možda bi se i moglo reći da su u hrvatskim udžbenicima Tito i titoizam lošije prošli nego u udžbenicima iz Miloševićevog doba (zato što vladajući SPS nije odbacivao jugoslovenstvo ni levicu). Ali je zato na drugoj strani Tito ipak bolje prošao u posletuđmanovskim udžbenicima nego u poslemiloševićevskom srpskom udžbeniku istorije. Premda su svi pomenuti udžbenici pisani sub speciae normalizovanog nacionalizma, treba uočiti neke važne različite nijanse odnosa prema Titu. Po svemu sudeći, od važnijeg značaja za ocenu Tita bio je odnos pisaca udžbenika prema Jugoslaviji i socijalizmu, nego prema njegovoj ličnosti. Koliko god naizgled bili neutralni prema Titovoj ličnosti, režimi koji su odbacivali Jugoslaviju i socijalizam bili su nužno oštriji i prema njenom čelniku. Slika Tita je zapravo samo prilagođavana važnijim opštim gledanjima na Jugoslaviju i socijalizam, a ne obrnuto. Gledano iz visine, mnoštvo zatvorenih etnocentričnih slika prošlosti svedoči o narcizmu malih razlika, tj. o planskom konstruisanju mladih državnosti na Balkanu od kraja 20 veka preko kritike jugoslovenske titoističke prošlosti. Nema uverljive nove državnosti bez ubedljive negacije valjanosti prošle države. Ideološkokritički gledano, kod raznih izmišljanja i domišljanja prošlosti prikazani pluralizam ocena titoizma nije neprirodan, pa se otuda snažne negacije titoizma ne mogu intelektualistički tumačiti. Drugim rečima, odnos prema titoizmu u udžbenicima manje je rezultat različitih saznajnih perspektiva istoričara, a više je plod gravitacija državocentričnog mišljenja različite snage. I kada su ukrašeni naučnim imenima pisaca, udžbenici oktroišu službeno mišljenje. U tom smislu značajnije saglasnosti kod ocene zajedničke poluvekovne titoističke prošlosti bile bi štetne sa stanovišta lokalnih Staattsraisona. O tome najposle svedoči i okolnost da odnos prema titoizmu u udžbenicima nije bio statičan. Nije se menjao samo u zavisnosti od stranke koja je kontrolisala Zavod za izdavanje udžbenika, nego ga je definisao i odnos između bivših država koje su u poslednjih dvadesetak godina bile 182

SEĆANJE NA TITOIZAM

u ratu ili u miru. U mreži sukobljavanja novih država Tito je bio važniji kao simbol nego kao ličnost. Smena kritičnosti različitog intenziteta prema titoizmu u hrvatskim i u srpskim udžbenicima manje izražava odnos prema ličnoj ulozi Tita, a više govori o okvirima njegove vladavine: socijalizmu i Jugoslaviji. Tako je oštrina kritike jugoslovenstva bila izraz straha i nesigurnosti ponajviše hrvatske državnosti. Još opštije gledano, haotično i kolebljivo mnoštvo slika titoizma u udžbenicima, ali i u društvenointegrativnoj istoriografiji, i njihova evolucija nakon raspada SFRJ, svedoče o grčevitom traganju za utemeljenjem novih državnosti preko manje ili više isključive negacije autentičnosti zajedničke interetničke titoističke prošlosti. U prikazanoj udžbeničkoj kulturi sećanja nema pokušaja korigovanja hegemone perspektive, a pogotovo nema napora da se vlastita istorija sagleda iz ugla Drugog. Slika Tita je važan detalj ove nemoći.

183

Todor Kuljić

184

SEĆANJE NA TITOIZAM

III DEO

Titoizam i evropeizacija prakse sećanja: strukture moći i kolektivno pamćenje

185

Todor Kuljić

186

SEĆANJE NA TITOIZAM

Diktat sećanja u kolektivnom pamćenju EU

A merički istoričar Toni Džad (Judt) je još početkom 1990-ih upozorio da najveća prepreka ujedinjenju Evrope nisu napetosti

sadašnjice nego sukobljene prošlosti. Naoružana prošlost je u raspadu Jugoslavije samo brutalno potvrdila njegovu dijagnozu. Otvoreno je pitanje da li oprečne slike nacionalnih prošlosti uopšte dozvoljavaju čvršću vrednosnu integraciju EU. Tek početkom našeg veka evropski političari postali su svesni integrativnog značaja prošlosti, pa su ubrzano prišli njenoj unifikaciji katkad koristeći i diktat zajedničkog pamćenja. Pojačan je napor za utemeljenjem jedinstva preko prošlosti. Sve su vidljiviji napori EU da se zajedničke vrednosti i ciljevi nađu i u prošlosti. Kao ni drugi, ni evropski identitet ne može opstati bez kontinuiteta, odnosno bez doteranog, ako ne i ujednačenog evropskog kolektivnog pamćenja. Projekt ujedinjenja Evrope svakako će tražiti dublju reviziju kolektivnih identiteta njenog istoka i zapada. A to znači i izmenu sadržaja istorijskih narativa. Današnja EU sa 27 država i 470 miliona stanovnika, rasprostranjena od Arktičkog kruga do Malte i od Azorskih ostrva do Kipra, još uvek je svojevrsni istorijski muzej i rodno mesto raznovrsnog istorijskog pamćenja. Da li je u tom nepreglednom mnoštvu prošlosti moguće učvrstiti zajednički kulturni i politički identitet koji bi prihvatila većina građana? Teško je odgovoriti, ali je sasvim sigurno da je to danas važnije nego pre dvadesetak godina. Naime u Hladnom ratu prošlost nije bilo toliko eksplozivna zato što je nacionalno pamćenje bilo zamrznuto. Naravno da je i tada pamćenje bilo instrumentalizovano. 187

Todor Kuljić

Međutim, tek sa oslobađanjem nacionalizama u zemljama bivšeg socijalizma, sećanje na vlastite žrtve uspešno blokira sećanje na ostale žrtve. U Hladnom ratu su prošlosti na obema stranama bile blokovski standardizovane. Nakon 1989. eksplodirala su mnoga konfliktna sećanja i došlo je do erupcije potisnutih pamćenja. Haos prošlosti pretio je haosom vrednosti. Zato je sukobljene vrednosti trebalo usaglašavati propisivanjem prošlosti. Ali pre toga je bilo potrebno naći dovoljno markantne zajedničke prekretnice iz prošlosti. I u ovom traganju je najbanalniji oblik političkog zbližavanja bilo pronalaženje glavnog zajedničkog neprijatelja. Šarolika EU pokušava da se integriše preko neprijatelja iz prošlosti. Da li je pogodniji neprijatelj iz novije ili iz starije istorije? Koliko duboko treba svratiti u prošlost da bi se našao prikladan neprijatelj Evrope? Mogu li slavne pobede nad neevropljanima biti osnova evropske integracije? Italijanski filozof R. Bodei se zapitao može li se zajednička evropska slavna prošlost datirati od Maratona i Salamine iz 5. veka p. n. e., kada se Grčka, „mali evropski David“, prva usprotivila azijatskom Golijatu? Ili je možda uverljivije isticati pobedu Karla Martela nad Arapima kod Poatjea iz 8. veka? Može li nulta tačka biti pobeda nad Turcima kod Beča u 17. veku kada je odbranjeno hrišćanstvo (Bodei 2009)? Ovi pokušaji bi možda i bili uverljivi da se kod svih pomenutih primera ne otvara problem integracije EU preko osporenog antiorijentalnog diskursa. U Istoku se ne može stalno tražiti Drugi. Ako se, uz rečeno, imaju na umu i brutalni unutarevropski ratovi, onda snažni razdori unutar Evrope još više umanjuju markantnost zajedničkih vanevropskih neprijatelja. Da li je onda Evropa zbog vlastite duge borbene unutrašnje sukobljenosti i verske raspolućenosti krhka kulturna konstrukcija koja je slučajno ponela ime mlade feničanske devojke? Iako se i sa ovim upozorenjem teško složiti, treba dati za pravo onima koji opominju da identitet EU ne može počivati na pomenutim slavnim tačkama iz prošlosti. Evropa je domovina raznolikosti koje je apsurdno unifikovati preko homogene slavne prošlosti po uzoru na američki lonac za topljenje (Bodei 2009). Ako se prošlost evropskih država i ne može ujednačiti, treba se truditi da se smiri. Kako? Samo se uz više 188

SEĆANJE NA TITOIZAM

empatije prema drugome može očekivati od suseda da poštuju naš rad na sećanju. Uprkos upozorenjima ove vrste, Brisel izdvaja sve više novca za finansiranje iznalaženja unutarevropskih dodirnih tačaka u prošlosti. Evropa postaje sve važniji referentni okvir istoriografskih istraživanja koja vode računa o težnjama naručioca. Retorika integracije uporno se trudi da konstruiše zajedničku prošlost: kulturnu, religijsku, političku, pozitivnopravnu, prirodnopravnu. Što više jača EUforija, to preti veća opasnost od marginalizacije legalnih istorija. Brisel ubrzano traži razne unitarne nulte časove. Kako je pokazao frankfurtski pravni istoričar T. Kajzer, čak je i za pravnu unifikaciju EU potrebno naći pokriće u istoriji prava. U tom duhu ističe se Rim kao izvor i Code Napoleon kao veliki evropski model kodifikacije (Keiser 2005). Nije, dakle, utemeljenje u prošlosti potrebno samo zajedničkoj politici EU, nego i njenom zajedničkom pravu. Pri tome iskrsavaju brojne teškoće jer je nasilna unifikacija prava preko prošlosti izazov legalnoj istoriji. Tu ni Rimsko pravo ne pomaže. Kada se ističe Rimsko pravo unutar hrišćanstva, kao važan deo zapadnog identiteta, onda se polazi od toga da se Rimsko pravo proučava na svim univerzitetima i da je uz standardizovani latinski žargon upravo ono prototip kosmopolitskog pravosuđa. Zato se kosmopolitsko Rimsko pravo i pokušava uzeti kao osnova evropskog procesa unifikacije. Rimski ius commune je difuzno pretvoren u zajedničku tradiciju i postao je pejsmejker integracije EU (Keiser 2005: 5). Zaboravlja se da Ubi ius romanum, ibi Europe isključuje germanski i vizantijski kulturni prostor iz Evrope. Da li su onda narodi kojima Rimsko pravo nije bilo temelj uređenja države bili izvan Evrope? Da li njih pokriva zapadnoevropska politička i pravna prošlost? Svakako, ne. Zato su ovi i slični latinistički obojeni pokušaji istorijskog utemeljenja Evrope neuverljivi i ideološki jednostrani. Zajedničko treba tražiti na drugi način. Tek ako se ozbiljno uzme u obzir raznolikost istorijskog nasleđa Evrope, postaje jasnije upozorenje da njen identitet treba da počiva i na neslavnim stranama prošlosti. Ako se traži samo slava, neizbežno se završava u mitu. Sa daleko više opreza treba razdvajati autentičnu od korisne prošlosti. U suprotnom, koliko god danas bili korisni iskonstruisani 189

Todor Kuljić

dnevnopolitički pokušaji utemeljenja EU u prošlosti, jednog dana mogu postati kontraproduktivni. Kraj sve prozirnosti pomenutih istorijskih konstrukcija, briselski ideolozi ne prezaju od upotrebe neprijatelja iz prošlosti u integraciji EU. Uz sve to, da bi razne konfliktne prošlosti doterao u korak, Brisel propisuje i standarde njihovog glajhšaltovanja. Kao izvor sukoba država s razlogom je uočen haos samoviktimizacije i optuživanja drugih. Nije nimalo lako ujednačiti prošlost nacija koje se još uvek nadmeću oko toga ko je bio veća žrtva. Čim se raspao lager Poljaci su obelodanili martirološko samoviđenje Poljske kao „Hrista među nacijama“. U Poljskoj je 14. novembar ustanovljen kao Dan sećanja na žrtve katinjskog masakra. Sakrosanktni status poljske martirologije sprečavao je priznavanje drugih žrtava (Jevreja) i uviđanje vlastite krivice za katolički antisemitizam na primeru zločina u gradiću Jedvabne 1941. Slično prikrivanje senki prošlosti vidljivo je i na Balkanu. Neprikosnoveni „Domovinski rat“ i ubrzana katolicizacija postali su u Hrvatskoj represivni štit protiv priznavanja žrtava hrvatskog nasilja, a Srebrenica je verovatno najisključivije potisla bošnjačka nedela. Na osoben način novi žrtveni kalendar razdvaja bivše jugoslovenske narode. Najpre treba podsetiti da je Evropski Parlament januara 2009. godine usvojio rezoluciju kojom se 11. juli proglašava danom Sećanja na Srebrenicu i Danom sećanja na žrtve genocida u celoj EU. Iste godine 23. avgust proglašen je Danom sećanja na žrtve totalitarnih režima. Sabor Hrvatske je u spomen na vukovarske žrtve u proteklom ratu ustanovio 18. novembar kao Dan sećanja na žrtvu Vukovara 1991. U Sloveniji se kao sećanje ove vrste službeno obeležava katolički Dan sećanja na mrtve 1. novembar. U Srbiji je službeni Dan sećanja na žrtve genocida u Drugom svetskom ratu 22. april, kada je deo logoraša iz Jasenovca pokušao proboj iz logora. Na svim stranama je hegemono pamćenje, koje tvori žrtveni identitet, pokrivalo neudobna pamćenja. Samoviktimizacija nacije lako vodi samoimunizaciji protiv krivice i odgovornosti (Assmann 2007: 16). Mađari sebe vide kao žrtve Turaka, Habzburga, nacista i komunista, a sličnu sliku o sebi imaju Hrvati, Srbi i Česi. U nadmetanju država oko toga ko 190

SEĆANJE NA TITOIZAM

je bio veća žrtva u prošlosti nema mesta samorefleksiji. Premda u prošlosti svake nacije ima dosta materijala da se vlastita istorija demonumentalizuje i tako stvori kritičko samoviđenje, a time i olakša mir, prošlost je danas svuda smeštena u žrtveni kontekst. Službena samoviktimizacija je sveopšta. Obaveza sećanja postala je rastegljiva patetična formula koja nezaborav žrtve pravda opasnošću od ponavljanja zla. Često se zaboravlja da imperativ zajedničkog grupnog sećanja posreduje razdvajanje i obnavlja nepoverenje između grupa sukobljenih u prošlosti. Od njega se razlikuje refleksivno sećanje koje uvek ima na umu latentnu konfliktnu ulogu sećanja. Moralizovane žrtve nas, doduše, opominju, ali i podvajaju. Mrtvi opstaju u sećanju zato što su rezervno pokriće prava za obeštećenjem živih. Na sličan način i mesta sećanja i kalendar praznika služe homogenizovanju grupe, a u slučaju potrebe i agresivnim ciljevima. Dakle, mrtvi dele žive na javne prijatelje i neprijatelje i pripremaju osvetu čak i onda kada se ritualno ponavlja: Oprostiti, ali ne zaboraviti. Nedovoljno se vodi računa o tome da viđenje vlastite nacije kao žrtve stvara sukobe, otvara stare rane i podstiče osvete. Kako izgleda, upravo zato što nema uticajnog rivalskog samokritičnog pamćenja koje bi neutralisalo revanšizam, EU je potrebno dekretirano zajedničko sećanje koje bi podsticalo razumevanje, produktivni zaborav i oproštaj. Gledano sa ovog stanovišta, svakako bi i realnija procena titoizma pomogla da se ublaži konfliktni potencijal prošlosti na Balkanu. Verovatno bi pozitivnije vrednovanje zajedničkog suživota u titoizmu, umesto njegove prilično složne demonizacije, ohladilo građanski rat sećanja. Međutim, aktuelni udžbenici istorije rade suprotno. Ne podstiču pomirenje, nego osmišljavaju novu nacionalnu državnost preko demonizovanja zajedničke prošlosti. Time se podgrevaju traume koje bude emocije. Ako je Jugoslavija, kako stoji u udžbenicima istorije većine novih balkanskih država, bila tamnica ili iluzija, a titoizam bio totalitarizam, onda nije lako naći put od traume iz prošlosti ka razumevanju u sadašnjici. Ako je ono što nas je ranije vezivalo bila zla država, onda i naša potonja sukobljavanja ispadaju prirodnija. To se uočava i u Briselu, pa EU politika sećanja pokušava da od podeljenih i agresivnih pamćenja nađe put ka pamćenju koje bi 191

Todor Kuljić

osiguralo mir koji je pre svega potreban multinacionalnom kapitalu. Evroskeptici sarkastično dodaju: ako Evropa ne može imati Ustav, uvek može imati muzej. Ako se ne može ujednačiti prošlost, može li minimum evropskog građanstva obezbediti EURO? Kako bilo, da prošlosti nije lako umiriti ne bi se Toni Džad (Judt) i Alajda Asman pitali ima li uopšte šansi za miroljubivu koegzistenciju evropskih pamćenja? Šanse su još uvek male zato što je pamćenje na svim stranama povezano sa argumentima, ali argumenti nisu nigde intrinsični deo tih pamćenja. Drugim rečima, u mreži sukobljenih prošlosti nedovoljno se razlikuje ono što je bilo realno u iskustvu od onoga što je izvedeno iz iskustva. Prosto rečeno, činjenice su zasenjene raznim tumačenjima i procenama. A to nije lako prozreti. Treba dosta samorefleksije da bi se shvatilo da države i pojedinci ne falsifikuju toliko sama dešavanja iz prošlosti, nego više menjaju okvire njihovih tumačenja. A da to isto čini i sama EU najlakše je videti kod normiranja obrazaca suočavanja sa socijalizmom. Od 2000. godine Holokaust je službena retorika EU za zbirno definisanje masovnih fašističkih i komunističkih zločina u prošlosti. U globalizovanom i pokretljivom svetu „kosmopolitsko“ pamćenje Holokausta treba da osigura temelj za globalnu politiku ljudskih prava, koja počiva na zajedničkom pamćenju varvarstva. Zato je rastegnuti Holokaust i proglašen za paradigmu kojom se opažaju i mere drugi genocidi i istorijske traume. Španski politikolog K. Klosa tvrdi da je još na skupu u Kopenhagenu 2004. Savet EU doneo tzv. „Copenhagen memorial criterion“ u kom je bilo implicitnog pritiska na zemlje centralne i istočne Evrope da priznaju Holokaust kao deo vlastite politike sećanja (Closa 2010). Dakle, kolektivno pamćenje nije dobrovoljno, nego je to okvir koji Brisel postupno nameće državama da organizuju vlastitu prošlost u širem kontekstu antitotalitarnog smisla koji bi trebao da formira novi evropski kolektivni identitet. Biće da to ima veze sa tim što danas nema priznanja masovnog zločina ni njegove medijske prohodnosti bez simbola holokausta, što se najupadljivije vidi na primeru Srebrenice. Bošnjaci su prihvatili ovu internacionalizaciju nazivajući Srebrenicu bosanskim Holokaustom, ali ne i Srbi. Dok se u Rezoluciji Evropskog parlamenta o Srebrenici iz jula 2005. i u Presudi međunarodnog 192

SEĆANJE NA TITOIZAM

suda Pravde iz februara 2007. govori o genocidu nad Bošnjacima, u Deklaraciji Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici od 31. marta 2010. ova ocena je prihvaćena, ali je izričito pominjanje izraza genocid izbegnuto. Državno pamćenje na Balkanu neravnomerno se prožima i dopunjava sa EU standardima pamćenja. Ali nije samo na Balkanu prisutna napetost između transnacionalnog antitotalitarnog pamćenja EU sa Holokaustom kao simbolom s jedne i nacionalnog pamćenja centriranog oko vlastitih žrtava s druge strane. I između drugih država vodi se rat sećanja. Sukobljene prošlosti su retroaktivni izvor sukoba. Sukobi ove vrste (kao što su npr. između Rumuna i Mađara), škode EU koja je već stvorila jedinstvenu zastavu himnu, novac, Dan Evrope, ali joj je potrebna i uglačana nekonfliktna prošlost. Da bi se međunacionalna trvenja ublažila zajednička prošlost se pokušava centrirati oko negativne slike socijalizma. Pri tome je upadljiva promena vrednosti. Dok je Tito u socijalizmu bio oktroisana spona bratstva i jedinstva, danas je antititoizam u pluralnom društvu demokratska spona nacionalizma. Slična je situacija i u drugim zemljama. Nije slučajno što je u službenom pamćenju svih istočnoevropskih članica EU socijalizam markiran kao antinacionalna, a ne kao antinacionalistička sila (Pók 2008: 21). Brisel pokušava da Mađare i Rumune zbliži antitotalitarizmom, a ne više internacionalizmom. Isti imperativ već se lagano nameće Beogradu i Zagrebu. Uprkos naporima za usklađivanjem raznolikog, transnacionalno i nacionalno svladavanje prošlosti još nije ni izdaleka doterano u korak. Normiranje svladavanja prošlosti ne zavisi samo od volje Brisela, nego i od složenih potreba vladajućih grupa u svakoj državi za pravdanjem (1) neoliberalnog kapitalizma, (2) nove državnosti, (3) rata i teritorijalno nacionalnih pretenzija, (4) emocionalizacije vlastitih žrtava. Gornje potrebe mogu se raspoznati i kod savremenih slika titoizma, ali su u različitoj srazmeri prisutne od Skopja do Ljubljane. Antitotalitarno doterivanje u korak negativnog sećanja na diktature je politika sećanja EU koja služi kao moralni imperativ ujedinjenja globalizovanog kapitalizma. Cilj je ne samo vrednosno razdeliti zajedničku evropsku prošlost, nego i propisati načine njenog pamćenja. Drugim rečima, treba se ujediniti, pa, kao što su usklađene glavne nove vrednosti, na 193

Todor Kuljić

isti način treba poravnati i sećanje. Dok se nacionalna prošlost na razne svađalačke načine slavi (proslave „Oluje“, Kosovskog boja ili Aleksandra Velikog), dotle se prošlost socijalizma sve složnije kriminalizuje. Verovatno zato što se evropski „istorijski fluid“ može najuverljivije definisati preko neželjenih vrednosti i simbola koji mogu aktivirati nezadovoljstvo podvlašćenih. Antitotalitarno pamćenje ne traži samo zabranu kukastog krsta, nego od skora u nekim zemljama (Poljska) i zabranu srpa i čekića. U celini uzev, standardizacija neoliberalnog svladavanja prošlosti EU je dvoznačna. Cilj jeste sprečavanje genocida, ali treba osigurati i oplodnju kapitala od pretnji nove levice. Neće se pogrešiti ako se kaže da je ovo drugo glavni razlog zašto se crveno izjednačava sa crnim. Efektan slogan zamenjuje logiku: „Lieber tot als rot“. Pa ipak, poslehladnoratovsko suočavanje sa prošlošću vođeno pomenutom službenom jednačinom još uvek je, uprkos već dvadeset godina prisutnim direktivama Brisela, nesređeno i zamršeno. Uprkos naglašenoj političkoj instrumentalizaciji obrađene prošlosti, prisutne su napetosti, konflikti i konkurencija između globalne politike sećanja EU i lokalnih sećanja zapadne i istočne Evrope. Glokalizacija, tj. smeštanje lokalnog nacionalnog u globalno, deteritorijalizacija regionalnih obrazaca sećanja i njihovo prevođenje u globalno pamćenje više izazivaju reakciju nacionalnog nego socijalnog. Zemlje zahvaćene tranzicijom daleko više brane nacionalnu nego socijalističku prošlost. I već samim tim što podstiču otpor nacionalista, procesi globalizacije, uzajamnog prožimanja i hibridizacije utiču i na slike prošlosti. U mreži ovih procesa pravci pritiska Brisela naziru se prilično jasno, pa se postavlja pitanje ne vode li napori za normiranjem obrade diktatura zapravo novom diktatu obrade? Na koji način? Osnovni obrisi ritualnog prinudnog sećanja koje se nameće odozgo jesu spoj nastojanja da se izbriše sećanje na svakodnevicu poluvekovnog socijalizma i ustoliči zadato pamćenje komunističkih totalitarnih neliberalnih sadržaja. Rečju, treba pamtiti autoritarnu komunističku politiku, a zaboravljati socijalnu državu socijalizma. Rezultat je suočavanje sa uniformnom prerađenom, a ne sa složenom realnom prošlošću socijalizma. Gledano u celini, u bivšim socijalističkim zemljama suočavanje sa prošlošću koleba se između nemačkog i španskog obrasca. Kod prvog je reč 194

SEĆANJE NA TITOIZAM

o isticanju senki prošlosti i o njihovoj antitotalitarnoj simetriji. Kod drugog se prošlost prećutkuje zarad građanskog mira. Ovog drugog opreza nije bilo na Balkanu. Kod novih balkanskih država diktat prerade prošlosti i sliku titoizma nametale su dve vrste rata: oružani građanski rat i građanski rat sećanja. Bezuslovni imperativi ratne propagande i nove nacionalne državnosti uništili su u zametku svaku vrstu samorefleksivnog odnosa prema prošlosti. Službeno dekretiranje prošlosti sputava pluralizam, a politički korektna slika titoizma osigurava konformizam. Na koji način? Da bi se pružio slojevitiji odgovor najpre treba pomenuti da je suočavanje sa prošlošću kod raznih evropskih država neravnomerno uznapredovalo i da je još uvek neusklađeno. Nemci nisu samo počinili najveće zločine, nego se sa njima i suočavaju na najdiferenciraniji način. Prvaci su u svladavanju prošlosti (P. Esterhazy), jer to čine na teorijski najrazuđeniji način, iako su, doduše, na to bili i pritisnuti sa strane. Špansko svladavanje prošlosti bilo je drugačije. Za razliku od Nemaca, gde je Aušvic još uvek „živa rana“ i neugašena trauma, španski pacto de silentio je naročito podvlačenje crte ispod prošlosti, koje još od Frankove smrti osigurava u ovoj zemlji građanski mir. U Španiji je 1977. donet Zakon o amnestiji, pa je sprečena obnova sukoba između frankista i antifrankista. Tome nasuprot, u novim državama na Balkanu suočavanje sa zajedničkom titoističkom prošlošću „zakrivio“ je građanski rat. Normalizovani nacionalizam je na svim stranama tražio odbacivanje titoizma kao totaitarne internacionalističke zavere protiv nacije. U haosu građanskog rata „produktivni španski zaborav“ ovde je od početka bio nemoguć zato što nove potrebe vladajućih nisu tražile ćutanje. Naprotiv, svim stranama trebala je galama oko novih žrtava i novih dželata. Dve su faze ove smišljene graje: (1) Intrinsično motivisanu obradu jugoslovenske socijalističke prošlosti kanalisale su potrebe građanskog rata. Oružani sukob tražio je snažnu šovinističku propagandu; (2) nakon obustave oružanog sukoba, nastavljen je građanski rat sećanja, koji još uvek kroji prošlost u skladu sa potrebama utemeljenja nove državnosti. U aktivnom evociranju sećanja na građanski rat u Jugoslaviji nove države istekle iz nje samo delom prihvataju diktate sećanja EU i saobražavaju ih unutrašnjim imperativima obrade 195

Todor Kuljić

prošlosti. Zdušno se prihvata samo demonizacija socijalizma, ali ne i neutralizacija nacionalizma. Bar za sada, EU nastoji jedino da ujednači suočavanje sa socijalizmom tako što kanališe ovo sećanje smernicama koje propisuju standarde pamćenja. Još nema pritiska Brisela na slavne nacionalizme. U skladu sa jedinstvenim neoliberalnim obrascem treba doterati pamćenje, tj. svuda na isti način pamtiti sve diktature i socijalističke režime. Istorijska politika i politika sećanja postupno postaju zajednički evropski zadatak, a prate ih sankcije protiv ličnosti i država koje im se protive (Hammerstein, Trappe 2009: 13). U tom duhu je nemačka ministarka pravde B. Cipris (Zypries) pre nekoliko godina čak predložila da u svim državama EU javno poricanje ili trivijalizacija genocida, zločina protiv humanosti i ratnih zločina bude kažnjavano zatvorom od jedne do tri godine zatvora. Ova odredba je 2007. ublažena, pa je prepušteno državama članicama da same odlučuju šta treba kazniti. EU je otvorila rizični prostor za kriminalizaciju mišljenja. Službeno propisivanje prošlosti otvorilo je vrata uvođenju novog verbalnog delikta kao u Poljskoj gde se od 2010. kažnjava isticanje komunističkih simbola. Po svemu sudeći, prilikom dekretiranja novih prošlosti zemljama tranzicije nije ni trebao diktat iz centra. Socijalizam se urušio pod naletom domaćeg nacionalizma. Bez opomene sa strane, oživljeni nacionalizmi skoro spontano su odbacili internacionalističke vrednosti kao izdajničke. Malo je reći da je reč o banalnom poslesocijalističkom trijumfalizmu. Na delu je brisanje svake idejne i političke složenosti socijalističke prošlosti. Zaokret ka kapitalizmu svuda je tražio zaborav klase i moralnu obnovu nacije, kao istinske žrtve socijalizma. Na pitanje da li socijalizam uopšte pripada domaćoj istoriji obično se odgovara da su ga doneli stranci i da je bio upad u nacionalnu normalnost. Mehanizmi kolektivnog pamćenja su u Istočnoj Evropi mnogo više doprineli strukturisanju poslesocijalističkih društava nego na Zapadu. Isti su u različitoj meri bili razorni. Dok je istorija imala tek krupnu ulogu u opredeljivanju mađarskih birača (Pók 2008: 23), u Jugoslaviji je postala oružje u ratu. Moralna obnova nacije bila je ovde najeksplozivnija, a direktivna obrada kolektivnog pamćenja u građanskom ratu bila je od konstitutivnog značaja za novi moral. Čišćenje od „blata komunizma“ još uvek se prikazuje kao 196

SEĆANJE NA TITOIZAM

čin u službi moralne ekonomije tranzicije (A. Kuenzli). Neoliberalizam se prilično uspešno moralizuje demonizacijom nestalog socijalizma. Na drugoj strani se komunizam čita kao upad u novi nacionalni kontinuitet koji treba obnoviti. Grčevito se traži nova prošlost reorganizovanjem muzeja i izmenom praznika. Ali procesu krojenja novog pamćenja još uvek je prepreka nedoterano različito sećanje društvenih grupa na socijalizam. Deo stanovništva još uvek pamti socijalizam u pozitivnom svetlu. U napetosti između nedoteranog autentičnog pamćenja pojedinaca i konstruisanih novih državnih imperativa pamćenja odvijaju se simbolički sukobi oko prošlosti. Markantni simboli uvek su u središtu konflikta sećanja. Nije reč o odmerenom traženju istine nego o grubom sukobu moći. Sukobi oko Titovih ulica i spomen obeležja od Skopja do Ljubljane više su odmeravanje snaga političkih blokova, nego što su traganje za istinom. Konkurencije žrtava, raznovrsne martirološke retorike, politizacije sećanja i mitologizacije istorije imaju aktivnu ulogu u restruktuiranju društva. Premda je nacionalizam bio i u socijalizmu prisutan, ipak se drugačije ispoljio u ratnom rasulu SFRJ nego u Poljskoj ili u Čehoslovačkoj. Centralni problem moldavskih istoričara je da dokažu vezu svoje države sa prošlošću Rumunije iako je ovaj region samo 26 godina pripadao Rumuniji u poslednja dva stoleća. Na sličan način su danas u Mađarskoj komunisti krivi što je Mađarska nakon Prvog svetskog rata rasparčana. Da oni nisu uzeli vlast 1919, ratni pobednici bi prema Mađarima tobože bili mnogo tolerantniji. Osim toga, mnogi komunisti su bili Jevreji koji su lako prodali Erdelj (Pók 2008: 23). Slično mišljenje sreće se i u Hrvatskoj i u baltičkim republikama, gde su komunisti internacionalisti krivi za držanje nacije u višenacionalnim državama-tamnicama. Obnovu nacionalnih kontinuiteta koje su narušili komunisti svuda kroji nova garnitura dvorskih istoričara. Slavni monarhijski titular iz prošlosti nacije svuda se saobražava neoliberalnom republikanizmu. Iako monarhije nisu obnovljene, dinastije su vraćene u posed, a njihovu slavnu prošlost simbolički su prisvojili neoliberalni nacionalisti. Analiza prethodnog stanja bila bi mnogo lakša da ne postoje otpori politički korektnoj slici socijalizma. Sliku socijalizma nije lako dekretirati i zato što raste jaz, ali i broj posrednika između 197

Todor Kuljić

privatnog i javnog sećana. Pojedinci pripadaju raznim grupama, tj. raznim zajednicama sećanja, čija integracija traži različit odnos prema titoizmu. Radna organizacija, politička partija, grupa vršnjaka ili porodica su u različitoj meri vezane za vlastitu poželjnu prošlost. Ove grupe grade velike ili male priče o prošlosti, tj. zajedničko pamćenje kao osu kontinuiteta u vremenu. Grupe su zapravo sistemi pamćenja. Uvek se u porodici drugačije pričalo o titoizmu nego u školi, jer je školi potrebna drugačija prošlost od one koju neguje porodica. Socijalni psiholog iz Esena H. Velcer (Welzer) je ovu podvojenost nazvao razlikom između leksikona i albuma. Pamćenje svake grupe je naravno selektivno, pa je otuda svuda i zaborav funkcionalan. Javlja se mreža različitih zaborava, pa nacionalisti dižu galamu oko patriotizma kada se nedovoljno pamte ili ne slave događaji i ličnosti iz nacionalne prošlosti. Službeno pamćenje zaboravlja socijalnu državu i samoupravljanje, sigurnost i pokretljivost titoizma, a nostalgični pojedinci zaboravljaju autoritarnost jednopartijskog režima i kult Tita. Istoriografija nedovoljno vodi računa o mestu Tita među savremenicima od Staljina do Franka. Svako zaboravlja ono što remeti homogenost pamćenja vlastite grupe. Kako se osigurava zaborav? Tako što se kod kod svakog konformističkog sećanja okviri tumačenja prilagođavaju korektnom sećanju češće od nepobitnih činjenica. Kako prevazići relativizam ove vrste? Asmanova tvrdi da najpre treba ukinuti konkurenciju između žrtava (Assmann 2007: 19). Svako privilegovanje jedne traume vodi potiskivanju druge traume po obrascu: ono što je još gore zastire ono što je loše. Fokusiranje Hrvata na žrtve Vukovara čini ih slepim za dželate iz Oluje. Marginalizacije ove vrste nije lako izbegavati jer su službeno oktroisane. Osim rečenog, ne treba zaboraviti da pamćenje, koje je u jezgru kolektivnog identiteta, nije samo selektivno, nego je i uniformno. Ono nas čuva od drugih pamćenja i imuninizira naše sećanje od virusa drugačijeg sećanja. Oko nekih sadržaja nema diskusije. Kosovo je otvorena srpska rana, a Jasenovac je neuporedivi genocid nad Srbima. Kolektivno pamćenje je na sličan način ekskluzivno i onda kada ne dozvoljava da je pored Srebrenice u BiH bilo i drugih zločina dostojnih pamćenja. Protiveći se ekskluzivnosti ove vrste istoričar Čarls Majer (Meier) se zapitao nisu li nemački zločini učinjeni u 198

SEĆANJE NA TITOIZAM

Poljskoj i Rusiji iščezli pod senkom antisemitskog Holokausta? Asmanova zato dodaje da bi trebalo ekskluzivna pamćenja pretvarati u inkluzivna (Assmann 2007: 19). Ovaj postupak nije nimalo lak, iako je većini jasno da su upravo ekskluzivna pamćenja vlastitih žrtava najveća smetnja pomirenju. Nisu istoričari, nego su političari zaključili da EU ne može počivati na jednostranom pamćenju, i da zato treba nametati složenije viđenje prošlosti? Upravo političari najizoštrenije, seizmografski, registruju izvore sukoba i manipulišu njima. Na Balkanu se takođe otvara pitanje mogu li mir i saradnja između novih država počivati na tvrdim rivalskim pamćenjima prisutnim u aktuelnim udžbenicima istorije? Kako graditi pacifističke obrasce sećanja? Može li pamćenje o nama počivati na slikama naših žrtava i naših dželata istovremeno, zapitao se mađarski književnik Peter Esterhazi (Esterházy)? Bar za sada je to nemoguće, jer nema prostora za empatiju tamo gde je hegemona slavna prošlost u službi nove državnosti, i gde se samo delići vlastite tamne prošlosti taktički priznaju zbog pritiska i donacija EU. Malo ko vodi računa o tome da podeljeno pamćenje, koje sećanje na patnju smišljeno prepušta afektivnim žrtvenim grupama, ne svladava, nego samo obnavlja izvornu ubilačku situaciju. Sve češća upozorenja da razdeljena i oprečna sećanja treba ublažavati saosećanjem sa Drugim, odnosno empatičkim priznavanjem i pamćenjem i tuđe žrtve, još uvek nailaze na otpor državnog rezona. Osim rečenog, neutralisanju maligne energije jednostranog pamćenja može pomoći smeštanje iskustva i pamćenja u širi kontekst (Asmann 2007: 20). Tek šire kontekstualizovano pamćenje gubi klicu nepriznatog solipsizma. Tek u širem kontekstu naše sećanje postaje spojivo sa sećanjem drugih. Zato projekat unifikacije EU pokušava da skroji zajednički okvir u kom bi višestranost pamćenja imala dvostruku ulogu. Na jednoj strani bilo bi svako pamćenje priznato i sačuvano, a na drugoj strani bi bilo potisnuto ono što u pamćenju deli. Namera je da se neutrališu ona konfliktna pamćenja koja su, uokvirena horizontom vrednosti i ciljeva, konstruisana zbog jačanja samohipnoze. Jer svaki identitet ima dvojaki karakter: počiva na sećanju i na vrednostima. Ako je to tako, da li je onda uopšte moguće da sećanja budu kadra za zadrže vlastitu autentičnu raznolikost, a da pri tome 199

Todor Kuljić

izgube učinak podele, kako tvrdi Asmanova? Da li nova integracija unutar zajedničkog okvira identiteta i zajedničkih vrednosti omogućava koegzistenciju bez obnove starih sukoba. Ako svi u Evropi teže kapitalizmu, da li je ovaj vrhovni cilj, iz kog se deduktivno izvode ostale vrednosti, kadar da pacifikuje ratoborne prošlosti? Drugim rečima, da li očuvanje nacionalne prošlosti ide pod ruku sa neoliberalnim svladavanjem prošlosti? Mogu li se, kako veruje Alajda Asman, nacionalne istorije gledati iz transnacionalne perspektive kako bi se spoljne nacionalne granice izmenile u unutrašnje evropske? Može li učvršćenje Evrope kao transnacionalnog okvira pamćenja olakšati stvaranje zajedničke evropske svesti kao žrtava i kao dželata? Drugim rečima, može li evropska svest integrisati nacionalna pamćenja, a da ih pri tome ne eliminiše? Da li je dovoljno samo da naučimo da saslušamo Drugoga sa empatijom (Assmann 2007: 22), ili je jednako važno neutralisati nejednakosti kapitalizma koje intrinsično obnavljaju konfliktne prošlosti? Nisu li konfliktne prošlosti i građanski ratovi sećanja posredni izraz ekonomskih protivrečnosti koje se ne daju ublažiti empatijom? Svakako da jesu, i zato ko neće da govori o kapitalizmu treba da ćuti o nacionalizmu. Drugim rečima, pitomu prošlost je teško stvoriti unutar divljeg neoliberalizma.

Titoizam u novim okvirima pamćenja EU Najširi okvir poslehladnoratovskog sećanja jeste spoj sadašnjice i bezalternativne budućnosti koju nameće neoliberalna globalizacija. Put u EU lišen je alternative, svi ostali pravci razvoja su slučajni i sporedni. Pri tome se ova teleologija napadno moralizira kao dobra, pa sve ostalo ispada loše ili lošije. EU jeste normalna, dakle i moralna. Asimilacija „normalnog“ u moralno istovremeno jeste i asimilacija u normativno (Marjanović, R. 2010: 97). Da bi ova teleologija bila uspešna, potrebna joj je odgovarajuća prošlost. Uprkos naporima, neoliberalna teleologija još uvek počiva na mreži nacionalnocentričnih prošlosti čije sukobe reguliše Brisel. U ubrzanom kulturnom prožimanju probija se globalno pamćenje praćeno „kreolizacijom“ i „hibridizacijom“ 200

SEĆANJE NA TITOIZAM

kultura. Prošlost je u previranju, a zametke transnacionalne svesti o prošlosti danas pokušavaju da kanališu PR menadžeri briselske birokratije. Odozgo se radi na usklađivanju zajedničkog i različitog. Pa ipak, po svemu sudeći, još dugo će mnoga pamćenja u Evropi biti podeljena zato što je slom socijalizma podstakao provalu konfliktnih prošlosti. Nestajanje Jugoslavije praćeno je nestankom usaglašene prošlosti. Današnje pluralno sećanje na titoizam uokvireno je normalizovanim nacionalizmom i kapitalizmom. Da bi nacionalizam i kapitalizam uspešno nametnuli udobnu budućnost, potrebna im je i odgovarajuća slika prošlosti. Multinacionalni kapital ne reguliše samo proizvodnju nego i raspodelu prošlosti. Premda će neki važni društvenointegrativni sadržaji iz prošlosti biti verovatno postupno doterani u korak raznim smernicama, malo je verovatna homogena evropska zajednice sećanja jer joj je nizak emotivni potencijal. Grupna prošlost ne može biti delatna ukoliko nije kadra da razbudi emocije. U tom smislu je osećajni potencijal nove totalitarne slike prošlosti kod demokratske EU svakako niži od banalne vreline nacionalnog sećanja. Dok nacionalne političke zajednice danas uspešno konstitušu osećajne, emfatične zajednice sećanje i mobilišu silne emocije, ove emfatičnosti ni energije nema u nadnacionalnom pamćenju EU. Zajedničke političke borbe na život i smrt i harizmatizovana krv palog borca stvaraju naročitu osećajnu sponu sećanja koje nema u dekretiranom birokratskom pamćenju, koliko god ovo bilo udžbenički skladno doterano. Primer emfatičnog sećanja bila je harizmatizacija NOB-e, koju su komunisti na vlasti vešto uobličili u neraskidivo bratstvo i jedinstvo cementirano krvlju u borbi protiv fašizma. Ne manje emotivno mitizira se Domovinski rat u Hrvatskoj. Otpor agresoru i žrtvovanje jesu politička iskustva koja se lako harizmatizuju i saobražavaju novim vrednostima. Vojska koja ratuje i gine ne samo što spontano harizmatizuje svoje heroje i žrtve, nego se ovi sadržaj lakše „primaju“ i prihvataju kao sredstva dublje idejne integracije preko prošlosti. U tom pogledu je partizanski antifašizam skoro spontano harizmatizovao vlastite borce. Za uverljivu harizmatizaciju potrebna su dva uslova: osvedočeno žrtvovanje i pobeda u ratu. Upravo su zahvaljujući osvedočenom boračkom učinku i prolivenoj krvi komunisti izgradili 201

Todor Kuljić

kostur snažnijeg integrativnog kolektivnog pamćenja nego ostale snage iz Drugog svetskog rata. Lako ga je bilo pretočiti u emfatični obrazac „Što to huči Sutjeska /krv pliva po njoj“. Nije, naime, samo pobeda, nego su i žrtve pobede bitno olakšale stvaranje legende oko Tita. Emfatični potencijal nacionalne krvi, prolivene u odbrani jednonacionalne domovine, još je viši. Ovoga potencijala, međutim, nema kod transnacionalne prošlosti EU, premda ova pokušava na sličan način da žrtve totalitarizma pretvori u kostur zajedničke prošlosti. Već u startu je evropsko kodiranje kolektivnog identiteta otežano otsustvom saglasnosti oko nacionalnih zasluga u otporu fašizmu i socijalizmu. Pošto vodeće karolinško jezgro EU nema zajedničkih žrtava (Nemačka je izuzeta iz antifašizma), ujednačena viktimizacija prošlosti EU je nemoguća. Izlaz se traži u tome što EU pokušava da skroji transnacionalno sećanje i antitotalitarnu metanaraciju evropske kulture uspostavljajući simetriju između otpora fašizmu i protivljenja komunizmu. Kodiranje sećanja teče kroz rezolucije Evropskog parlamenta koji kroji novu istoriju pobednika. Uprkos svemu, totalitarizam kao Drugi, od koga se treba razgraničiti, odveć je apstraktan da bi se mogao emocionalizovati. Da bi svladala nedostatak ove emfatije, danas je EU prinuđena da razvija misionarstvo druge vrste, koje je centrirano oko vladavine prava: ističu se dijalozi, debate, građanske inicijative, civilno društvo. Ali i ovde treba izabrati Drugog. To ne mogu biti islam, afrički tribalizam, azijatski autoritarizam, vizantizam, amerikanizam kao komercijalizam, južnoamarički klijentelizam, pa čak ni balkanizam kao simbol nedržavlja. Još uvek je obrazac kodiranja kolektivnog evropskog identiteta neemfatični totalitarizam. Unutar njega evropeizacija zajedničkog antitotalitarnog toposa teče u znaku simetrije između fašizma i komunizma. Koliko god totalitarizam bio demonizovan, ipak pamćenje EU ostaje apstraktno u odnosu na neprijatelja koga neguje nacionalno pamćenje. Da bi se apstraktnost ublažila, potrebno je zajedničku komunističku i antisovjetsku prošlost demonizovati uvođenjenjem novim datuma i mesta sećanja koji npr. obeležavaju sporazum Molotov-Ribentrop (Ribentropp) ili masakr u Katinskoj šumi. Prosto rečeno, bez mraka komunizma nema ni svetla EU. 202

SEĆANJE NA TITOIZAM

Pri tome, na razne načine kapital osigurava nadmoć privida kod procene socijalističke prošlosti. Gde je mesto titoizma u nametnutoj mreži vremena? Titoizam kao jednopartijski režim spada u javne neprijatelje EU, ali je kao virus lagera delimično iz njih izuzet. U svakom slučaju svako složeno tumačenje titoizma i samoupravljanja kosi se sa teleologizacijom EU. Članstvo u EU danas je glavni cilj i bezalternativni pravac kretanja i još više od toga proces legitimizacije odozgo, uključivanja i isključivanja. Prosto rečeno, postoji samo evropsko i neevropsko. Nema trećeg. Na delu je svojevrsna „EUzurpacija“. Stvari bi bile jasnije da novi hegemoni evrodiskurs propisuje samo budućnost. Međutim, ova ideologija kroji i prošlost Evrope. Nije teško uočiti da je mesto titoizma u novoj funkcionalnoj prošlosti s onu stranu evropskog. Naravno da nije reč o golom zaboravu socijalizma. Više od toga, orijentalni i antitotalitarni diskurs EU artikuliše i praksu tako što određuju i kulturu sećanja. Malo je reći da se nameće viđenje sadašnjice. Reč je o dubljem nastojanju da se razdvoji dozvoljena od nedozvoljene prošlosti. Neoliberalna EU organizovano nastoji da se oslobodi neevropskih ostataka prošlosti, nacionalizma i komunizma. Zato ih i povezuje kao srodne kolektivističke ostatke prošlosti. Paradoksalno, ali izlaz je ponovo nađen u prošlosti (obnovljenoj religiji i nacionalizmu) zato što je restauracija kapitalizma otvorila novu krizu smisla. Stare vrednosti sada su svezane sa novim nadama u EU. Spojivost i nespojivost sa hegemonim vrednostima EU je kontekst i kriterij koji određuje šta iz prošlosti treba negovati, a šta zaboravljati. Rečju i prošlost je Drugo. Naravno da je stereotipizacija i upotreba prošlosti bilo i ranije. Već dugo konzervativna hrišćanska Evropa ističe sebe kao antitezu Orijentu. Drugi se na različit način isključuje, anatemiše ili uništava. U fašističkoj „Novoj Evropi“ je Drugi (judeizirani boljševizam) izlazio kroz dimnjak konclogora. Današnja neoliberalna EU na drugi način isključuje Drugog i drugačije propisuje evropski identitet i evropsku prošlost. To pokazuje i nova retorika EU. Za našu temu važno je uočiti da novi termin Zapadni Balkan (čija je prošlost titoizam) nije neutralna geografska oznaka. Reč je o terminu koji je uveden 1998. a koji se odnosi na onaj deo 203

Todor Kuljić

Balkana koji još nije u EU. Da li je ovaj pojam, koji se sve više širi, zamena za raniji nacistički pojam jugoistočna Evropa? U svakom slučaju reč je o važnom delu nove simbolične geografije EU. Zapadni Balkan je polu-Drugi, novi evropski orijentalizam (Petrović, Tanja 2009: 24–25). Nastao je u sklopu nove retoričke politike Zapada. Američki State department naložio je 1997. da se pojam Istočna Evropa zameni pojmom Centralna Evropa, jer prvi termin može biti uvredljiv za nove demokratske zemlje. Naime, Evropa više nema Istoka, odmah iza centralne Evrope je Rusija (Petrović, Tanja 2009: 31). Pored izmene geografije, savremena EU retorika nakon sloma Hladnog rata uokviruje sećanje na socijalizam i drugačijim pojmovima: govori se o komunizmu umesto o socijalizmu, o „poslekomunističkoj eri“ (koja bi verovatno trebalo da traje hiljadu godina), religijski i nacionalni identiteti potiskuju govor o klasnoj svesti, godina 1989. se u verskom tonu obeležava kao „ikona zaokreta“, posletotalitarni diskurs zamenio je kritiku kapitalizma. Ne govori se više o ideologijama nego o mitovima, dekonstrukcija je zamenila kritiku ideologije, a ikonografske tradicije i narativi istisli su teorijske pristupe i objašnjenja. Politička etnografija zamenila je političku kulturu, a mapiranje kulta je sinonim za prepoznavanje autoritarizma. Uokviren pomenutom konstruktivističkom retorikom titoizam izgleda drugačije nego što je izgledao u robusnim kategorijama kritike ideologije. Dok je ranije definisan kao nekapitalistički režim, danas je titoizam egzotični Drugi, čiji je socijalni i idejnoistorijski profil izbledeo. Titoizam se predstavlja kao nedemokratski režim sa mnoštvom mitova i skromnim potencijalom identiteta. Kao meki totalitarizam koristi se kao brend, u čijem središtu je maršal bonvivan, a ne klasni oslobodilac. Pomenuta evrocentrična konstruktivistička retorika definiše prioritete novog menadžmenta sećanja. Uz novu pojmovnu i teorijsku retoriku, savremeni politički diskurs EU nameće i niz novih metafora: EU je porodica i zajednica demokratskih država, postojao je šengenski i berlinski zid, može se biti u zajedničkoj evropskoj kući ili pred vratima EU i sl. U okvirima ovih metafora retorika titoizma (bratstvo jedinstvo, zajednica jugoslovenskih naroda i narodnosti, nesvrstanost, samouprava) potpuno je anahrona. Štaviše obe retorike 204

SEĆANJE NA TITOIZAM

se isključuju. Ako je, naime, Evropa porodica naroda, onda više nema potrebe za bratstvom naroda na Balkanu. U novoj „porodici“ snažna je hijerarhizacija između starih Evropljana i novih doseljenika (Velikonja 2007: 61) i donekle slična hijerarhiji koja je nekada bila u Varšavskom paktu između SSSR-a i ostalih bratskih članica. Međunarodni poredak uvek je bio hijerarhijska lestvica jačih i slabijih. Kao i ranije, i danas je nejednakost između većih i manjih zamagljena obećanjima demokratije i obilja. Prosto rečeno, EU je Eldorado koji nije lišen paternalizma. Jer za Evropu se mora sazreti i kvalifikovati. Ulaznica se dobija tek ukoliko se ispune uslovi koje propisuje centar globalnog kapitalizma. U ideologiji novog evropejstva reprodukuju se stari okviri orijentalizma. Izričito se opominje da će Balkan postati normalan samo kao deo EU. Stereotipni orijentalizam „što južnije, to tužnije“ deo je kolonijalnog diskursa EU, a članstvo u EU je osnova uključenja ili isključenja (Petrović, Tanja 2009: 55). Još više od toga, na komunizam se gleda kao na deo azijatskog, a ne evropskog identiteta. Komunizam se podvodi pod totalitarne režime, a pristupanje EU je povratak domu (Petrović, Tanja 2009 a: 62). U hegemonom političkom diskursu savremene Evrope (u kom se prožima orijentalni i antitotalitarni diskurs) EU je model i obrazac, a Balkan je Treći svet Evrope (Petrović, Tanja 2009: 76). Evropski orijentalizam smešta Balkan u prošlost i otuda što je to prostor opterećen viškom istorije. Da bi se Balkan civilizovao treba ga kolonijalizovati raznim mehanizmima uslovljavanja i nadgledanja. Ali potrebno mu je nametnuti i novu sliku sopstvene prošlosti. Tu, međutim, nastaju nepremostivi problemi. Da je, naime, samo usaglašeni neprijatelj dovoljan kod stvaranja zajedničke korisne prošlosti, stvari bi bile jednostavnije. Međutim, iako su se evropske države nakon sloma socijalizma složile oko zajedničkih neprijatelja iz prošlosti (fašizma i komunizma), ni izdaleka nisu saglasne u pogledu udela svake ponaosob u borbi protiv njega. Reč je o tome da postoje značajne prepreke evropeizovanju prakse sećanja. Nije reč o oprečnim tumačenjima nekih marginalnih dešavanja iz istorije Evrope, nego o razlazu kod tumačenja prekretničkih tokova koji sadašnjici nameću smisao. Zapravo je nemoguće usaglasiti gledanja na osnovni događaj, na nulti čas zajedničke evropske priče, a to je Drugi svetski 205

Todor Kuljić

rat. Lako je uvideti da svaka država u Evropi ima vlastiti mit o stradanju i herojstvu. Bez obzira da li je u ratu bila pasivna kao Švedska, Švajcarska ili kao Španija, ili je bila saveznica Osovine kao Višijevska Francuska, Bugarska ili ND Hrvatska, svaka država je ponosna na svoju ratnu prošlost (Krzeminski 2006). Iako je sve do polovine 1944. De Gol bio izvan Francuske, i, kako ga je Hitler podrugljivo nazvao, bio „general bežične telegrafije“, Francuzi ipak čuvaju nacionalni ponos sa slikom De Gola koji avgusta 1944. prolazi kroz Trijumfalnu kapiju. Na sličan način je Bugarima slika Dimitrova sa suđenja u Lajpcigu 1933. danas dokaz da su od početka bili na pravoj strani. Sličan je i službeni mit o čistom Vermahtu u austrijskim medijima i teza da je upravo Austrija bila prva Hitlerova žrtva, a ne njegova najbliža saveznica. Analogno mišljenje sreće se danas u Crnoj Gori, da ova bivša republika nije bila saveznica nego „prva žrtva velikosrpske agresije“ (Brković 2009). Na sličan način se u Rusiji mišljenja dele oko toga da li je pobeda u ratu bila sovjetsko ili rusko delo. Zbog podeljenih i oštro sukobljenih nacionalnih priča poljski publicista Adam Kžeminski i istoričar Toni Džad slažu se u tome da Drugi svetski rat ne može biti osnivački mit EU. Možda bi bilo manje smetnji tome da se slavna prošlost jedne države ne kosi sa istim mitovima druge. Antifašizacija četnika u Srbiji kosi se sa patriotiziranjem domobrana u Hrvatskoj i Sloveniji i defašizacijom ustaša u Hrvatskoj. Prepreke unutarbalkanskoj saradnji jačaju zato što se smisao sadašnjice ne traži u autentičnoj nego u revidiranoj prošlosti. Zajednički jugoslovenski antifašizam bio je lišen prepreka ove vrste. Slična je situacija i sa odnosima između drugih bivših socijalističkih zemalja. Evropljani će verovatno još dugo živeti sa konkurentskim pamćenjima i mitovima. Možda čak i onda kada vrući 20. vek ohladni u pamćenju novih generacija. Vreme će najbolje pokazati da li će zajednički dijalog u cilju suočavanja sa senkama prošlosti uskladiti zajedničko evropsko viđenje najvažnijih zbivanja iz 20. veka. Bilo kako bilo, bez minimalnog usaglašavanja zajedničke prošlosti ne može biti evropskog identiteta niti čvršće idejne osnove kapitalizma EU. Zajedničkom tržištu, valuti, pravnom i političkom poretku potrebna je i usaglašena prošlost. U Jugoslaviji se zajednička slika titoizma uokvirenog dekretiranim i nacionalno izbalansiranim antifašizmom 206

SEĆANJE NA TITOIZAM

održavala skoro pola stoleća i raspala pre dvadesetak godina. Danas skoro da postoji onoliko službenih slika titoizma koliko ima novih balkanskih država? Kod većine novih balkanskih država titoizam je nova kontrastna represivna prošlost koja je zamenila staru, zato što je jugoslovenski antifašizam relativizovan, a nacionalne kolaboracije su patriotizovane. Na neki način, podeljene prakse sećanja u EU podudaraju se sa podeljenim sećanjem na titoizam na Balkanu. Kako se domaća misao o društvu snalazi u slikama prošlosti koje manje ili više otvoreno propisuje „evropski“ duh vremena? Uglavnom epigonski, jer se prošlost najčešće prilagođava trivijalnostima koje odgovaraju duhu vremena. Delom i zbog ovakvog držanja domaćih intelektualaca, koji Tita čitaju ili nacionalističkim ili EU naočarima, obični pojedinac beži u nekritičku titostalgiju. Treba svakako demistifikovati titostalgiju, ali se i čuvati hegemonog poretka sećanja i onih legionara trenutka koji kanonizuju ili „evropske“ ili etnocentrične obrasce za čitanje Tita. Treba dobro promisliti Ničeovo upozorenje da samo naivni istoričari nazivaju „objektivnošću“ premeravanje mišljenja i dela prošlosti na sveopštim mišljenjima trenutka (Niče 2001: 61). Niče je proročki savetovao otimanje od parališuće prisile vremena i borbu protiv duha vremena (Niče 2001: 68). Konkretnije govoreći, organizovati haos u Ničeovom smislu znači u moru nametanih obećanja uočiti vlastite autentične potrebe i razmišljati o sebi samima. Spoznati sebe samog znači da delove vlastite prošlosti treba sameravati s obzirom na to koliko su nas deprovincijalizovali i mirili sa srodnim i kulturno i jezički bliskim narodima. Da li su titoizam i jugoslovenstvo bili nezavisni i antiparohijalni pokušaji svladavanja epigonstva i spoznavanja vlastitih mogućnosti?

Budućnost titoizma Ako je gornje pitanje bar delom smisleno, onda budućnost titoizma treba procenjivati u sklopu pokušaja usaglašavanja kulture sećanja EU. Hoće li titoizam u novom doterivanju prošlosti u korak biti trivijalizovan i redukovan na banalno jednoumlje? Koliko tome pomaže domaća epigonska neoliberalna ili 207

Todor Kuljić

konzervativno nacionalistička inteligencija? Najpre treba reći da to što je danas praksa sećanja EU usaglašena samo u protivljenju totalitarizmu, svakako utiče i na pamćenje titoizma. Međutim, od daljeg toka integracije EU zavisiće koji će joj stupanj usaglašene prošlosti biti potreban. Verovatno će Nemci i Francuzi, zbog duge tradicije vlastite istoriografije, teže prepravljati vlastitu prošlost, nego što to danas čine Makedonija ili Kosovo. Ni slika titoizma neće ostati statična, ali ne samo zato što će restauracija kapitalizma pojačavati zaborav i kritiku socijalizma, nego i otuda što će nove generacije sa novim iskustvima drugačije gledati na prošlost. Ukoliko se domaća kultura sećanja bude i dalje doterivala u briselski korak, biće i viđenje titoizma epigonski „evropeizovano“. Kako? Tako što će u novoj multikulturnoj globalizaciji EU verovatno najpre izbledeti sećanje na interkulturno jugoslovenstvo. Jer, bar kako danas izgleda, briselski multikulturalizam nastoji da globalizuje samo nacionalno, a ne i internacionalno. Ono što je pre dvadesetak godina bila normalnost, sada je skoro smešno. Multikulturalizam EU podržava sapostojanje raznolikih nacionalnih sadržaja (od preimenovanih Bošnjaka do iskonstruisanih Kosovara), ali ne jugoslovenskih, zato što ne ulazi Jugoslavija u EU, nego nove nacionalne države. Ironija istorije jeste da EU priznaje Kosovare, ali ne i Jugoslovene. Osim toga, ključni okvir integracije jeste neoliberalno tržište robe i radne snage, a ne socijalna država. Titoizam će lagano, ali sigurno bledeti u sećanju zato što nije značajan za sadašnjicu. Ovaj proces osigurava i Rezolucija 1481. Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope od 26. januara 2006. o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka (Rezolucija 2006) kao jezgro neoliberalne ocene prošlosti levice oslonjeno na „Crnu knjigu komunizma“ iz 1997. Iako u rezoluciji nema govora o fašizmu, sam atribut totalitaran već dovoljno nagoveštava njegovu srodnost sa socijalizmom. Doduše, u Rezoluciji se titoizam izričito ne pominje, ali nije ni izuzet iz kategorije „totalitarnih komunističkih režima u Srednjoj i Istočnoj Europi“. Uprkos pritisku odozgo, socijalizam se u realnosti drugačije pamti od fašizma. Da li otuda što je ideja komunista o materijalnoj jednakosti imala uvek u sebi nešto nobles: pretpostavljala je odricanje, pa je privlačila i buržoaske intelektualce? Možda zato i 208

SEĆANJE NA TITOIZAM

danas sećanje na socijalizam (za razliku od sećanja na fašizam) ima prizvuk lake nostalgije, a ne horora. Da li, naposletku, s obzirom na postupnu sinhronizaciju „jezgara sećanja“ u udžbenicima istorije unutar EU, treba očekivati jedino pamćenje titoističkog antistaljinizma (kao prvog virusa unutar socijalističkog bloka), a ne i njegovih socijalnih i interkulturnih učinaka? Verovatno, jer ako se nastavi današnji antitotalitarni kurs rezolucija EU, tokom vremena će samoupravni titoizam biti trivijalizovan kao obični boljševizam i lagano izjednačen sa brežnjevizmom i kadarizmom. Tranzicijsku pravdu prate tranzicijski imperativi sećanja. Uz podršku domaćih konzervativaca i liberala treba očekivati da službeni poredak sećanja EU postupno banalizuje titoizam, pamteći ga ne kao samoupravni socijalizam nego kao mekšu verziju totalitarnog komunizma. Naime, različite antitotalitarne rezolucije evropskog parlamenta koje sugeriraju istororodnost komunizma i nacizma, već samim tim „briselizuju“ i titoizam. Osnovano je pretpostaviti da što je država vazalnija, to će se morati revnosnije dokazivati i u „briselizaciji“ prošlosti. Pa ipak, ni ovaj proces nije izvestan. Ukoliko EU ostane pre svega interesna zajednica, tj. zona slobodne trgovine, Brisel će biti manje zainteresovan za glajhšaltovanje raznih nacionalnih prošlosti. Ukoliko, pak, bude više jačalo političko jedinstvo EU, biće i usklađivanje prošlosti važnije. Grubo rečeno, slika prošlosti će se brže ili sporije menjati u zavisnosti od toga da li će prevladati ekonomska ili politička komponenta jedinstva EU. Bilo kako bilo, teško je očekivati da će samo naizgled demokratska pluralizacija prošlosti, iza koje se skriva neravnomerna, ali uporna standardizacija i šablonizacija kulture sećanja EU, spontano podstaći objektivnije i celovitije sagledavanje prirode titoizma. Stupanj vazalnosti države u EU biće obrnuto srazmeran njenom samostalnom tumačenju vlastite prošlosti. Verovatno će i saobražavanje prošlosti briselskom koraku biti deo uslovljavanja malih zemalja kao što se to danas čini preko Haškog tribunala. Ako ne u EU, titoizam će svakako ostati instrument politike sa prošlošću novih balkanskih država. Neće biti smetnja doterivanju u korak sećanja čak ni to ako Tito ostane u Kući cveća. Vladajući krugovi u Srbiji verovatno neće morati izmeštati Tita, 209

Todor Kuljić

kao što su npr. učinili Bugari kada su uklonili G. Dimitrova iz istoimenog mauzoleja 1990. Ali ne zbog toga što ga više poštuju, nego zato što se Tito bolje može instrumentalizovati nego Dimitrov. Kao što ruski kapitalizam ne izmešta Lenjina iz mauzoleja, jer je ovaj prokrčio Rusiji put ka super sili, tako su i srpski i hrvatski političari svesni da je rizično odreći se Tita, jer je bio brend svetski ugledne Jugoslavije čiji smo delovi nekada bili. Nakon Tuđmanove smrti Hrvati su počeli da zvučno ističu hrvatski antifašizam, pa u tom sklopu i Tita da veličaju. Ali ne prestaju da koriste negativnu sintagmu jugo-titoizam. Tito da, Jugoslavija ne. Ne zaboravljaju Tita, najviše zato što ga još uvek svet pamti. I šef diplomatije Srbije je 2009. hvalio Tita u Havani. Kakav god bio, Tita treba zbog inostranstva iskoristiti. A sećanje na titoizam unutar zemlje sami ćemo doterati u novi korak. Da li iz rečenog sledi da treba očekivati progresivnu demonizaciju i trivijalizaciju jugoslovenskog socijalizma, ali možda ne i Tita, jer će on verovatno biti pamćen kao disident socijalizma i kao svetski državnik? Teško je reći. Upotreba Tita nepredvidiva je u istoj meri u kojoj je sećanje na njega danas ambivalentno. Ono što se danas može uočiti jeste da svaki prosečni buržoaski um intuitivno oseća da se imalo markantna prošlost na tržištu brendova može na različite načine reklamno iskoristiti. Ostaje da se vidi na koji način će brendizacija iskrivljavati sliku Tita u sećanju novih generacija. Uočljivo je da bez reklame nema uspešne globalizacije prošlosti, koja je takođe upućena na zakone ponude i potražnje. Ekonomska globalizacija, koja za većinu svetske populacije pre podrazumeva „strah i nesigurnost“, nego „priliku i uključivanje“ (Hobsbaum 2008: 109), traži i novu politiku sećanja. Svakom neoliberalnom zdravom razumu jasno je da evropske integracije nema bez osigurača javnog pamćenja, tj. bez planske sinhronizacije prošlosti koju markiraju novi praznici. Nije bez razloga još 2000-te odlučeno da 27. januar, Dan Holokausta, treba da neguje sećanje na nacističke zločine i da opominje na opasnost EU od buđenja nemačkog nacionalizma. Devet godina kasnije je Parlamentarna skupština OEBS-a u Viljnjusu, i pored protivljenja Rusije, usvojila rezoluciju u kojoj se osuđuju zločini nacizma i staljinizma. U rezoluciji se poziva da se 23. avgust, dan kada su 1939. godine SSSR i Nemačka potpisali sporazum koji je doveo 210

SEĆANJE NA TITOIZAM

do podele Poljske, proglasi za Dan sećanja na žrtve nacizma i staljinizma u Evropi (OEBS osudio zločine nacizma i staljinizma uprkos ruskom bojkotu 2009). EU je još daleko od sveobuhvatne grand narrative, ali zato svuda ima antitotalitarnog okvira naracije. Postupno sinhronizovanje antitotalitarne kulture sećanja dekretima EU svakako će izmeniti službeno sećanje na Tita. Pa ipak, pomenuti zbirni antitotalitarizam nailazi i na prepreke (pre svega kod Jevreja). Radi se o konkurenciji žrtava „mrke“ i „crvene“ diktature koja se nastoji razrešiti uspostavljanjem ravnoteže i antitotalitarnim izjednačavanjem fašizma i socijalizma. Na delu je pokušaj mobilizacije i stapanja pamćenja na holokaust i gulag. Iz SAD uvezeno holokaust pamćenje postalo je univerzalni kontejner za sećanje na najrazličitije žrtvene grupe, naročito nakon iskustva građanskog rata u Jugoslaviji. Ukoliko se, pak, održi nejedinstvo i asimetrija evropskog pamćenja na gulag i holokaust, „Titove šanse“ su veće. Bar za sada u novoj poludekretiranoj antitotalitarnoj slici prošlosti EU uporno se izjednačavaju mrki i crveni režimi terora. U drugu grupu smešten je i titoizam kao Drugi s onu stranu demokratije. Vladajućim krugovima savremenog kapitalizma sve je jasnije da će globalizacija biti slabija ukoliko prošlosti ostanu podeljene i ratoborne. Da bi se remetilačke podele ublažile treba osmisliti „Osnivački mit“. Neoliberalnoj EU potreban je antitotalitarni „paket sećanja“ sa holokaustom kao negativnim osnivačkim mitom (Leggewie 2006). Reč je o nezavršenom procesu izbora poželjnih sadržaja iz prošlosti koji usmeravaju elite. Hijerarhija konkurentskih nacionalnih žrtvenih grupa nastoji se prevladati postuliranjem neuporedivog nasilja istorodnih crvenih i mrkih režima, kao ključne negativne pozadine evrofilne antitotalitarne gulag memory. Tome se donekle protive nacionalizmi jer svaka država traži poštovanje vlastitih žrtava. Zato, kažu u EU, ako se već ne možemo složiti oko hijerarhije žrtava, da bi se sećanje bar donekle doteralo u korak treba istaći ključne dželate iz prošlosti. To su fašizam i komunizam. Nove istočnoevropske kapitalističke države dele se još uvek oko pitanja da li su ih Sovjeti 1945. oslobodili ili porobili. U Jugoslaviji su ove debate od manjeg značaja zbog nespornog oslobodilačkog učinka Titove vojske. Međutim ovde se javnost deli oko pitanja da li su istinske žrtve komunisti 211

Todor Kuljić

ili poraženi nacionalisti i kvislinzi. Ne čudi što se ovi drugi više oslanjaju na antitotalitarne imperative EU. Pa ipak, antitotalitarne rezolucije o prošlosti EU ne nailaze na sveopštu podršku. Izuzev država koje su bile u domenu hegemonije SSSR-a, u ostalim delovima Evrope narodi se ne osećaju žrtvama Staljinovog terora. U mađarskim srednjim školama se svakog 25. februara obeležava Dan žrtava komunističke diktature. Ovaj komemorativni datum podseća na događaj iz 1947. kada je Crvena armija streljala Belu Kovača (Kovach), vođu jedne manje mađarske partije koji je kritikovao komuniste. Slično je i u Poljskoj, gde je predsednik L. Kačinjski (Kachinsky) januara 2010. odobrio zakon koji predviđa kaznu zatvora zbog posedovanja ili kupovine komunističkih simbola (U zatvor za nošenje petokrake 2010). Međutim, na drugoj strani u Francuskoj i Holandiji reč staljinizam ne budi jezu, dok je nacizam itekako prisutan u kolektivnom pamćenju. Na ovu razliku stanovnike Brisela podseća jedna velika ulica u gradu koja nosi ime Avenija Staljingrad. Uprkos preventivnom antikomunizmu, još uvek je fašizam ozbiljnije upozorenje iz prošlosti u Evropi. U misli o društvu, međutim, relativizacija fašizma preko izjednačavanja sa socijalizmom nezadrživo prodire i postupno uokvirava nova istraživanja socijalizma. Teško je reći do kada će biti hegemona. Premda je teško očekivati sintetičku i usaglašenu naraciju zajedničke evropske istorije, ipak se može očekivati delimično redukovanje haosa različitih naracija na umereni polifoni pluralizam. Zbog potrebe da disonantnost bude shvatljiva, treba očekivati i nove virtouze uprošćavanja prošlosti. Ako se ispuni očekivanje da se neće ugroziti prostor razumnog pluralizma prošlosti, i ukoliko se obuzda hegemonija raznih novih službenih revizionizama, onda se možda i može očekivati promišljanje produktivnih paradoksa prošlosti. Poslehladnoratovska slika evropske prošlost izdeljenija je više nego ikada ranije. Reč je o idejnoj tvorevini koja se koleba, pulsira i sazreva uvek iznova kroz nove izbore važnog. Ono što je za jedne bitno i monumentalno, za druge je nebitno i neslavno. Tako je 1989, godina pada Gvozdene zavese, za neke divna i čudna annus mirabilis, iako je verovatno za veći deo bivše Jugoslavije još uvek annus miserabilis. 212

SEĆANJE NA TITOIZAM

Ako je još uvek teško oceniti u kojoj meri budućnost EU zavisi od zajedničkog sećanja i doterivanja u korak kolektivnog pamćenja, sasvim je izvesno da se usklađivanje prošlosti ne može dekretirati. Kada su se aprila 2007. ministri pravde 27 zemalja EU dogovorili da zakonski propišu sećanje i krivično gone istoričare koji brane rasizam i mržnju prema strancima, vodeći istoričari (T. G. Ash, E. Hobsbawn, P. Nora i dr) su se u „Apelu Bloa“, (Appel de Blois nazvan po gradu u kom su se inicijatori protesta okupili) energično izjasnili protiv ove pretnje. Rizičnu formulu kojom se propisuje prošlost istoričar Timoti Eš je nazvao policijom pamćenja. Teško je odoleti utisku da EU usklađujući zakonodavstvo, postupno doteruje u korak i prošlost, pa čak i ne preza od zakonskog sankcionisanja nepodobne slike prošlosti. Imperativi EU sećanja će zavisiti od budućnosti EU. Zamor EU, tj. obustavljanje njenog proširenja, može oslabiti ove imperative. Ako se budućnost bude tražila izvan EU, nove integracije nametaće drugačije vizije budućnosti. Naravno da će tražiti i novo akcentovanje prošlosti, ako ne i njenu novu sliku. Bar za sada evropsko sećanje je asimetrično (Leggewie 2006). S jedne strane stoje markantne slavne nacionalne prošlosti, a s druge se tek nazire supranacionalno pamćenje koje traži priznavanje stranih žrtava i vlastitih nedela. Realna slika Tita ne može se uklopiti ni u jedan od ova dva protivrečna konteksta evropske kulture sećanja. Ako nadržavne zajednice i mogu funkcionisati bez zajedničkog pamćenja, ipak usaglašena prošlost može sprečiti neželjeno remećenje jedinstva. Brisel traži zajedničkog neprijatelja u prošlosti i otuda što nema spoljne opasnosti koja bi danas čvršće ujedinila EU i uglačala njenu zajedničku prošlost. Opomena „Nikada više Aušvic,“ bila je pokriće „humanitarne intervencije“ NATO u Jugoslaviji. „Crveni holokaust“ je preventivni agens sećanja, naročito upotrebljiv u zemljama bivšeg socijalizma, u cilju suzbijanja otpora privatizaciji. To su države za koje Holokaust nad Jevrejima nije toliko vruće sećanje kao za Nemačku. Upravo otuda što se EU ne može dovoljno snažno ujediniti u zajedničkom sećanju na Holokaust, treba uvesti gulag memory (Leggewie 2006). Kako izgleda, holokaust je postao odveć rastegljivi sinonim raznih verzija nasilja. Kapitalizmu u ekspanziji nije potreban neodređeni, nego konkretni „crveni 213

Todor Kuljić

holokaust“. Sliku titoizma će verovatno više oblikovati ekspanzija gulag memory, nego holocaust memory.

Sećanje na titoizam između kritike i apologije kapitalizma Od sloma evropskog socijalizma proteklo je 20 godina. To je dug period, ali kratko vreme ako se govori o dugim talasima sećanja. Društvenoekonomski i vrednosni restaurativni zaokret, što je uistinu i bio centenarium iz 1989, otvorio je prostor novom iskustvu. Ono je postupno menjalo okvire sećanja u kojima stasavaju nove generacije. Godina 1989. bila je početak burnog preocenjivanja poluvekovne prošlosti, a negde i čitavih nacionalnih istorija. Revizija se ispoljavala u rasponu od temeljnih prerada do reideologizovanja i novih mitova. Popunjavanje „belih fleka“ praćeno je nastankom novih žutih mrlja. Politika sa prošlošću je nastavljena, ali sa novim predznakom. Debate oko Tita obelodanile su novu političku i istorijsku kulturu, a strategije sećanja istakle su vlastitu retoriku i reorganizaciju prošlosti. Još uvek su aktivna različita iskustva, različita tumačenja i različite perspektive. Sve to skupa na različit način raslojava sećanja. Proživljena prošlost i komunikativno sećanje deformišu se zaboravom, potiskivanjem ili naknadnom pameću, ali ih lagano potiskuje i kulturno pamćenje nametano odozgo. Haos, besmisao i diskontinuitet prošlosti iščezavali su u nužno sređenom, prilagođenom i redukovanom pamćenju. Novom politikom simbola uspešno je detronizovan beskonkurentski heroj i vođa – Tito. Gramšijevski rečeno, kulturna hegemonija označava težnju vladajućih političkih aktera da definišu sistematsko grupno i klasno tumačenje istorije i odrede obrasce za konstruisanje i čitanje prošlog. To je oblik klasnog monopola nad važnim segmentom društvenointegrativne misli koja određuje ono čega treba da se sećamo, koje diskurzivne strategije i semantičko simboličke operacije treba koristiti kod rekonstruisanja prošlosti i koju ulogu ovi procesi treba da imaju u celini komunikativnog i kulturnog pamćenja. Zato hegemonija nad tumačenjem prošlosti jeste više nego moć, to je prevlast u stvaranju značenja, saglasnosti i zajedničkog smisla i glavnih politički 214

SEĆANJE NA TITOIZAM

borbenih termina. To je proces koji počiva na podeli društva, jer iz prošlosti vladajuće elite crpu identitet i legitimaciju. Okvire pamćenja posredno ili direktno uvek nameću vladajući krugovi, ali se prinuda ove vrste danas manje oseća nego ranije. Zašto? Nije naodmet podsetiti da masovno prihvatanje Tita kao simbola nije u socijalizmu bilo samo rezultat saglasnosti građana SFRJ, nego i Zakona o verbalnom deliktu, koji je kažnjavao vređanja Titovog lika i dela. Podrška Titu nije uvek bila spontana, nego je bila i rezultat kombinacije otvorene i skrivene prinude. Kako bilo, L. Perović tvrdi da je i pomisao na pobunu protiv Tita bila ravna samoubistvu, ne sa stanovišta njega ili aparata, nego sa stanovišta masa (Milosavljević 2010: 72). I pored osvedočene snage vođine harizme, titoistički režim se osiguravao i preko dekretirane prošlosti. Politizovana prošlost je u socijalizmu zahvatala veliki deo sećanja, pa neslužbeno alternativno političko sećanje skoro i da nije bilo vidljivo. Neki sadržaji alternativnog javnog političkog sećanja bili su i kažnjivi (rehabilitovanje partizanskih protivnika). Ni alternativno porodično sećanje nije bilo dopušteno kontrasećanje, nego je bilo tajno kontrasećanje (npr. na Goli Otok ili na rođake kvislinge i antikomuniste). Tvrdi monopol komunista na političko pamćenje nije dopuštao javno kontrasećanje, pa ga je proterao u ilegalnost. Premda i danas takođe ima monopola na pamćenje, nema tajnog kontrasećanja. To naravno ne znači da represije nema i kod nametanja negativnog smisla titoizmu u današnjem kapitalizmu. Već samim tim što su liberalizam i EU postulirani kao bezalternativne verzije budućnosti, socijalizam mora biti mračna prošlost. Kritika ideologije u oba slučaja treba da traži represiju, ali i da uočava različite funkcije i posledice glorifikacije i demonizacije Tita. U svakom tumačenju treba tražiti prinudu i uvek iznova tumačiti ono što je ranije rastumačeno. Simbolički rečeno, treba razlikovati: (1) ulogu Kumrovca u pravdanju titoizma do 1990-ih, (2) ulogu kumrovačkih rituala i sećanja na titoizam danas, i (3) ulogu današnje dekonstrukcije Kumrovca. U kojoj meri, naime, savremena dekonstrukcija Kumrovca indirektno jača privide neoliberalizma na taj način što jednostrano definiše kumrovačku ritualizaciju kao anahrone ostatke levičarske svesti? Pomažu li savremeni analitičari 215

Todor Kuljić

titoizma neoliberalizmu onda kada dekonstruišu levičarska prisećanja kao romantiku? Svakako. Ali, dok je prilično jasno da antitotalitarna dekonstrukcija titoizma jača integraciju neoliberalizma, nije jasno kakvu kritiku sadašnjice nudi savremena pretežno etnografski i simbolistički usmerena „titologija“? Lako je uvideti da savremena istraživanja titoizma pored saznajne ne mogu izbeći ni društvenointegrativnu ulogu, ali je pitanje da li su istraživači titoizma toga svesni? Neće se pogrešiti ako se konstatuje da ovog samoispitivanja kod savremenih titologa još uvek nema. Da li, međutim, već samo otsustvo samorefleksije ove vrste govori o tome da ima skrivene prinude u današnjim hegemonim naučnim tumačenjima titoizma? Nije li na delu „sračunata prošlost“, odnosno privid da sve priče podjednako važe, što u praksi nije nikako istina (David 2009: 163). U kojoj meri ovaj privid i ovu prinudu spontano nameću snažno usvojene neoliberalne vrednosti i čvrsto uverenje da je EU bez alternative? Ili je možda pomanjkanje svesti o tome da je ne samo prošla slika titoizma bila komformistička i nediferencirana, nego da je to i današnja, takođe rezultat prinude, ali druge vrste? Da li je, naime, slojevita slika titoizma neprohodna i netiražna zato što se ne može upotrebiti jer nije deo društvenokorektnog mišljenja? Najposle, da li je samorefleksija titologa samo potisnuta ili je potpuno odsutna? Odgovor na postavljena pitanja već se nazire ako se složimo u tome da ni mnoge „radikalne“ demitologizacije i dekonstrukcije titoizma nisu lišene mitova. O tome ne svedoče samo prilično tvrde antitotalitarne premise istraživača, nego i u narativnom pogledu hroničarska kultura sećanja koja razbija na detalje sistem koji uokviruje današnje sećanje i ignoriše antagonističku napetost između subjekata koji se sećaju. Poslesocijalističko kolektivno pamćenje homogenizuje društvenokorektni (neoliberalni i nacionalni) identitet i na taj način zamagljava antagonističke napetosti strukture na kojoj počivaju ovi identiteti. Čak i kada se kapitalizam uočava kao kontekst sećanja, njegov antagonizam se ne problematizuje. Lišene kritike kapitalističkog okvira sećanja, u kom se danas priređuju titoističke svetkovine, jubileji i performansi, savremene analize u osnovi se svode na hroničarske opisi istih. Kritikovati nerealnost i privid raznih sećanja, a ne i 216

SEĆANJE NA TITOIZAM

društvenoekonomske odnose koji ih hrane, znači zastati na površini. Savremene istraživače ne zanima strukturni antagonizam neoliberalizma kao okvir pamćenja, čak ni onda kada prilično uspešno diferenciraju razne socijalne i psihološke motive savremenih sećanja na titoizam. Biće da to ima veze s tim što kapitalizam ne dovode u pitanje. Otuda je za istraživače koji kritikuju titostalgiju kao praznu romantiku nezanimljiva eksploatacija kao njeno rodno tle. Živopisni opisi raznovrsnih simboličkih ritualnih sećanja na titoizam (jubileji, scenografije i brendizacije) lišeni su samorefleksije istraživača o saznajnoj vrednosti vlastite slike o prošlosti. Nema ni preispitivanja idejnih premisa vlastite simboličke istraživačke usmerenosti. Malo ko se pita koliko vlastiti odnos prema postojećem utiče na tumačenje prošlosti? Istraživači uočavaju iluzije kod sećanja savremenih titoista, ali se ne pitaju da li je i njihova vlastita kritika titostalgije ideologizovana. Drugim rečima, današnje ideologizacije titoizma uspešno se zaklanjaju dogmom o minulom ideologizovanom titoizmu. Dok je titoizam bio otvoreno ideologizovan režim, današnje ideologizacije titoizma su manje prozirne. Nije lako prozreti mitove i ideologizacije u savremenim istraživanjima ideologizovanih režima. Reč je o opsenama koje se skrivaju iza sveopšte liberalne dozvoljenosti. Istražujući rituale titoizma istraživači se uopšte ne pitaju koliko su i sami njihovi zaključci elementi apologije postojećeg. Iscrpnu kritičku analizu titostalgije kod drugih ne prati samorefleksija o tome čime su uslovljeni vlastiti zaključci i kakve su im posledice. Nema sociološkog preispitivanja sociologije titoizma zato što nema samoispitivanja kod istraživača kulture sećanja. Samoispitivanje nikada ne zaboravlja da su pamćenja i tumačenja titoizma uvek rezultat prožimanja iskustva i očekivanja različitih generacija. Usidrena su u raznim generacijskim zajednicama sećanja (Kuljić 2009: 176). Stariji drugačije pamte titoizam, koji su proživeli, od mlađih, koji ga se sećaju samo preko posrednika. Odnos komunikativnog (neposrednog), kulturnog (posrednog) i rekonstruisanog sećanja složen je i kolebljiv. Premda je danas udeo mlađih do 35 godina (koji nisu formirani u titoizmu) u ukupnoj populaciji otprilike oko trećine stanovništva, a udeo onih koji ga se sećaju iz vlastitog iskustva je daleko viši, to nikako ne znači da prevladava autentično sećanje na titoizam. 217

Todor Kuljić

Jer i proživljeno sećanje na socijalizam je snažno izmenjeno zato što su se iz temelja promenili okviri sećanja. Na socijalizam se danas gleda kroz sočivo nacije, preduzetništa i evropske budućnosti, a ne samoupravljanja, jugoslovenstva i nesvrstanosti. Kod prožimanja komunikativnog, kulturnog i rekonstruisanog sećanja na titoizam sve je manji uticaj prvog. Berlinska istoričarka Natalija Bašić je u empirijskom istraživanju izvedenom između 2002. i 2004. u Srbiji i Hrvatskoj našla da dželati, žrtve i junaci iz Drugog svetskog rata više nisu uporišta orijentacije mladih. Antifašizam je nacionalizovan i samo je delom heroizovan. Žrtve fašizma su početkom 21. veka izmešane i «utopljene» u nove žrtve etničkih progona i komunističkog nasilja, a naročito u žrtve poslednjeg rata (Bašić 2007: 160–165). Novo živo iskustvo rata iz 1990-ih umanjilo je jedinstvenost NOB-e, a time i titoizma. O ovoj generacijskoj okolnosti mora voditi računa svako ko se pita o budućnosti slike titoizma. Naravno da ne treba zaboraviti da i sećanje starijih može biti rekonstruisano. Mnogi su u titoizmu živeli lagodno, a danas sebe vide kao žrtve. Što je titoizam mračnija prošlost, to opada kritičnost prema sadašnjici, a rastu nade u evropsku budućnost. Drugim rečima, ako je Jugoslavija hrvatska tamnica ili ako je srpska iluzija, onda je po logici stvari njen raspad novo oslobođenje. „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“ ponavljali su srpski konzervativci, a u Hrvatskoj je već dugo rizičnije biti Jugosloven nego Srbin. Lako je uvideti da novi službeni okviri sećanja olakšavaju demonizaciju titoizma zato što svuda sugeriraju ekstatična očekivanja od harmonične nacionalne države koja će se pridružiti stabilnom obilju EU. Ova neretko milenijaristički obojena nadanja bila bi prozirnija da ih ne podgreva i nauka o prošlosti. Istoričari takođe uprošćavaju prošlost, a to se vidi već u tome što je kod sećanja na titoizam upadljiv raskorak između mnogo iskustva i malo tumačenja. Složena poluvekovna nepreglednost jugoslovenskog socijalizma tumači se sa nedopustivo malo obrazaca. Skoro da se sve redukcije složenosti mogu svesti na u osnovi dva obrasca. S jedne strane prevladava demonizacija titoizma u službenom poretku sećanja i kod razbuđene nacionalne i antitotalitarne istoriografije, a s druge strane vidljiva je donekle romantizovana titostalgija kod običnog čoveka. 218

SEĆANJE NA TITOIZAM

Unutar ovih isključivosti nije lako stvari produktivno zakomplikovati, tj. prevazići bipolarne crno-bele polarizacije na mračnu prošlost, sumornu ali nužnu sadašnjicu i svetlu budućnost. Ni titoistička ni antititoistička gledanja nisu višeslojna. Svako kolektivno pamćenje traži homogenost. Njemu nasuprot, nauka bi trebala da na prošlost titoizma gleda kao na višeslojnu autoritarnu modernizaciju. Moderno se probijalo i nametalo uz dosta dekreta i zabrana. Kod titoizma nije bilo liberalne sveopšte dozvoljenosti u privredi (eksploatacije), ali ni pluralizma u politici. Ako se tako gleda na prošlost, onda je i kritičnost prema savremenom kapitalizmu veća, a očekivanja od EU postaju realnija. Ovde nije reč o toploj titostalgiji nego o realnom pogledu unazad. Upravo zato što slika mračne prošlosti automatski čini sadašnjicu svetlijom, treba malo osvetliti i prošlost. Drugim rečima, treba razviti okvir za složenu i ambivalentnu, a ne za jednostranu sliku titoizma. Time će se posredno olakšati realniji odnos prema sadašnjici i umeriti očekivanja od budućnosti. To je utoliko potrebnije jer jednostrana slika prošlosti ne podstiče samo razna slepila i isključivosti kod procena sadašnjice, nego budi i nerealna iščekivanja od budućnosti. Kada se kaže da složenu titoistističku prošlost prati malo tumačenja misli se na to da nedostaju višeslojna tumačenja koja traže ambivalentnosti, a ne izglačane zaključke. Istini za volju, ni ova situacija ne bi trebala mnogo da čudi jer nije reč samo o enormnoj politizaciji domaće inteligencije nego o opštijem stanju društva. Premda objašnjenje skoro pola veka titoističkog mira zaslužuje složeniju i diferenciraniju teorijsku i pojmovnu mrežu od one koju nude hegemoni prilično jednostrani i pretežno antitotalitarni pristupi, ipak bi od raspale države i od društva u krizi bilo nerealno očekivati da vlastitu poluvekovnu jugoslovensku i socijalističku prošlost tumači širokim spektrom hladnih objašnjenja. Smena trauma i kriza u tranziciji spontano rađa ekstremna tumačenja i sećanja: demonizaciju jednako koliko i nostalgiju. To se naravno iskazuje i u misli o društvu. Otuda treba biti odmeren i kod kritike jednostranih slika titoizma. Ali ih ne treba ni prećutkivati. Jer ne radi se samo o tome šta su od nas učinili, nego i o tome šta mi pravimo od toga šta su nam učinili (Sartr). Pre svih drugih nastojanja, istoriografija mora biti antiteza nerefleksivnom 219

Todor Kuljić

sećanju jer će samo tako moći na prosvećen način da kontroliše sećanje i da disciplinuje pamćenje.

Kako zaboravljati Tita Sećanje na titoizam ne sme biti nostalgični teret prošlosti, ali se ne sme zaboraviti ni njegov organizovani zaborav. Jednako treba biti kritičan prema idiličnoj prošlosti s jedne i komformizmu koji nameće savremeni poredak sećanja i njegovi legionari trenutka koji kanonizuju obrasce za čitanje Tita s druge strane. Odmereno se sećati prošlosti znači da najpre treba jasno prepoznati činioce koji iskrivljuju sećanja. Organizacija sećanja je u previranju. S jedne strane kulture sećanja nacionalnih država nisu homogene nego složene, a s druge strane, pritisak Brisela na njih nije tvrd nego elastičan. Nema jačeg direktnog mešanja EU u unutrašnje stvari sećanja niti na političke kulture nacionalnih država. Nije reč ni o orvelovskom nastojanju Brisela da udžbenicima propisuje tumačenje važnih dešavanja. Više je reč o gipkijoj strategiji nametanja slike prošlosti preko rezolucija o pamćenju javne prošlosti koje proglašava evropski parlament kao smernice nove evropske kulture sećanja. Poštovanje ovih smernica se na razne načine nagrađuje. Nije teško razaznati antitotalitarnu usmerenost smernica Brisela i Strazbura kod izjednačavanja fašizma i socijalizma u novim „neobaveznim“ datumima sećanja. Antitotalitarni datumi su zapravo strateške šifre za učitavanje novog smisla u prošlost. U novim balkanskim državama vodi se građanski rat sećanja ne samo između, nego i unutar država. Svaka uticajnija partija ima svoje lojalne istoričare ili intelektualce koji su PR menadžeri partijske kulture sećanja. Suvišno je pominjati istoričare koji su bili angažovani u ratu i neposredno krojili teritorije. Nije samo nova briselska eshatološka vizija budućnosti smetnja realnom sagledavanju titoizma. Aktivna je i domaća retradicionalizovana slika prošlosti. Što se prošlost više tradicionalizuje, to je selektivnija. Retradicionalizacija je sklop u kom se Tito montira, a neoliberalizam toleriše i kanališe ovu montažu. Retoriku poslesocijalističkog kolektivnog pamćenja titoizma čine 220

SEĆANJE NA TITOIZAM

razni oblici uokviravanja sadašnjice prošlošću, ali i prilagođavanja prošlosti sadašnjici. Slika titoizma neosetno se menja, prošlost se nikada ne čita na isti način. Kao i ostale prošlosti, i pamćenje titoizma je mešavina retorike i istoriografskih argumenata. Hegemonu retoriku kroje vladajuće grupe tako što biraju glavne sadržaje iz prošlosti i moralizuju ih, istoričari akcentuju prošlost, popularizatori je uprošćavaju i domišljaju, a pojedinci je prerađuju tako što u minulom traže materijal za osmišljavanje vlastitog kontinuiteta. Kod svih pomenutih slučajeva titoizam se pokazao kao korisna prošlost. Ali ne kao objektivna i usaglašena prošlost, nego kao slika koja je uokvirena sadašnjicom i različitim retoričkim tehnikama domišljavana i montirana. Istoričari u novim poslejugoslovenskim državama ističu različite uzročne odnose između titoizma i sadašnjice, na različite načine ih kontekstualizuju i osmišljavaju kod redukovanja nepreglednosti u pamtljivu istoriju, a političari traže korisnu prošlost kojom bi kontrolisali sadašnjicu i nametali budućnost. Filteri tumačenja su svuda interesi koji oblikuju kognitivne sklonosti. Lako je pojmljivo da se uvek prisutna sklonost ka uprošćavanju prošlosti u krizi dodatno emocionalizuje i moralizuje, pa se formiraju tvrdi stereotipi. Uklanjanje starih i nove muzealizacije i vizualizacije Tita na novi način pokušavaju da zamrznu vreme za nove generacije. Nova selektivno „zarobljena“ prošlost smenila je staru, na taj način što se isti, autentični dokument smešta u drugačiji kontekst. Kolektivno pamćenje potiskuje, prožima ili na novi način uokviruje lično sećanje. Ista slika Tita iz Jajca sada se smešta u kontekst drugačije ocene avnojevske Jugoslavije (kao tamnice). Da je reč o narativnom pluralizmu, a ne o ratu sećanja, podsećanje na titoizam bilo bi banalnije. Antititoizam je, međutim, bio oružje realnog rata. Bio je svakako najakutniji početkom 1990-ih kada se istoriografija naglo i snažno politizovala, jer je eksploziju nacionalizma pratio bum sećanja. Rušenje dekretirane komunističke istoriografije bilo je pokriće isključivom antititoizmu koji je otvorio prostor restaurativnom udaru nacionalizma i religije. Što je kapitalizam postajao univerzalniji, to je prodor fragmentarnih nacionalnih sadržaja bivao upadljiviji. Antiprosvetitetljska sumnja u napredak podstakla je romantičnu težnju za ukorenjivanjem i religijsku težnju ka spasenju. Prosvetiteljskom raščaravanju (Entzauberung) 221

Todor Kuljić

suprotstavlja se ponovno začaravanje (Wiederverzauberung) (Priester 2009: 5). Hladni scijentički objektivizam Rankea zamenjen je nacionalno-identitetskim radom na sećanju. Javio se niz toplih konfesionalnih i nacionalnih zajednica sećanja. Globalizaciju kapitalizma prati fragmentizacija prošlosti. Da li će neusklađenu prošlost neutralisati novi zajednički briselski udžbenici istorije? Bar za sada izgleda da neće. Makedonci užurbano tragaju za neslovenskom vezom sa Aleksandrom Velikim, Crnogorci sve češće pominju Duklju, a Hrvati svoje duboke veze sa Vatikanom. Identitetsko sećanje je u jezgru romantične književnosti od Hazara do Martina Krpana. Slom socijalizma oživeo je onu komponentu nacionalizma koja ne može da opstane bez slavne prošlosti. Ničeov prezentizam, iskazan u stavu da je mlad samo onaj ko je kadar da zaboravlja, uspešno je neutralizovala obnovljena nacionalistička kultura sećanja. Organizovano sećanje na monumentalnu nacionalnu prošlost je identitaetsstiftende Weg (obrazac stvaranja identiteta) ponuđen s vrha dezorijentisanim pojedincima krajem 20. veka. Ugroženost nacije i paranoidna rekonstrukcija domovine i demokratije uokvireni antitotalitarnom retorikom izmontirali su antititoizam. Prihvatanje ovakvog sećanja legitimisalo je poslednji građanski rat na Balkanu. Uslov je bio nova damnatio memoriae, novi organizovani zaborav pobednika koji piše novu istoriju. Istini za volju običnom čoevku bilo je teško da se odupre tom iskušenju jer su ne samo političari, nego i kohorte intelektualaca tumačile sve što je osvojeno kao oslobođeno. Svako nacionalno pamćenje je organizovani zaborav senki vlastite prošlosti i montaža vlastite istorije. Zato treba jasno reći da nacionalno monumentalno nije samo konfliktno, nego je i epistemološki hazardno polazište. Kako mu se suprotstaviti? Najpre treba reći da skoro ne treba očekivati slabljenje građanskog rata sećanja niti sliku prošlosti u obrascu novog bratstva i jedinstva. Mnoga će sećanja ostati još dugo podeljena, ali treba raditi na tome da ona ne aktiviraju sukobe, pa zato treba tražiti uporišne zajedničke tačke sećanja. Može li Tito biti jedna od njih, zato što je podjednako važan i neizbrisivi deo prošlosti svih novih balkanskih država? Možda i može, ali samo u okviru kritičke kulture sećanja, koja nije ni gola nostalgija niti antimoderni tradicionalizam, nego je pre svega obrada traumatičnih iskustava 222

SEĆANJE NA TITOIZAM

(Priester 2009: 4). Nije titoizam traumatično iskustvo, nego je to građanski rat 1990-ih. Nije trauma partizanski antifašizam, nego su to genocidi obnovljeni na tragu fašizma iz Drugog svetskog rata. Dakle, titoizam je važan kao realni dokaz iz prošlosti da je moguća alternativa konfliktnom šovinizmu. Sve češće pominjanje „jugosfere“ poslednjih godina, kao primarnog okvira za saradnju novih balkanskih država, po sebi nameće pitanje ponovne procene titoizma. Ali uslov realne procene titoizma jeste uravnotežavanje hegemonih pamćenja, od udžbenika do službenih simbola prošlosti. Malo je verovatno da će to činiti oni koji drže da kapitalizam i nacionalna država nemaju alternativu. Uprkos svemu, kod smirivanja sukoba između raznovrsnih sećanja na titoizam treba tragati za produktivnim spojem zajedništva i razlika. Višeslojna i odmerena ocena titoizma mogla bi destabilizovati i decentrirati šovinističke kulture sećanja. Naravno da se ne mogu izbrisati nacionalne razlike u tumačenjima. Ali se mogu pacifikovati sukobljene nacionalne strategije sećanja. Prošlosti mogu ostati slavne, ali moraju prestati da budu oružje. Nadnacionalna jugoslovenska strategija sećanja samo je jedna alternativa u razoružavanju prošlosti. U izmirenju podeljenog prostora preko sećanja možda treba početi baš od Tita, najmarkantnijeg ličnog simbola bivšeg zajedništva. Odnos prema Titu jeste prilično pouzdan lakmus spremnosti za produktivni dijalog. Očigledno je da još nismo zreli za poslenacionalističku praksu sećanja niti za celovito suočavanje sa zločinima vlastite nacije. Ali možda smo kadri za uzajamno otvaranje i destabilizovanje konfliktnih kultura sećanja što pretpostavlja bar kod naučnika samokritiku i samorefleksiju. Izvinjenja jesu važni simboli izmirenja, ali svladavanje prošlosti i podela odgovornosti za tegobnu prošlost traže mnogo više strpljenja i vremena. Možda bi postupno usaglašavanje slike Tita, kao najznačajnijeg simbola beskonfliktne zajedničke prošlosti, moglo neutralizovati neke eksplozivne tačke prošlosti koje obnavljaju konfliktnost. Dakle, ako ima smisla održavati sećanje na zajedničku prošlost, kako to činiti? Pre odgovora na ovo pitanje treba imati na umu da će sećanje na Tita u raznim vrstama pamćenja različito trajati. Komunikativno pamćenje, koje nastaje iz interakcije pojedinaca, najčešće je usmeno i traje između 80 i 100 godina. 223

Todor Kuljić

Bez usmenog pamćenja uvek bi istoriju gledali kroz naočare države ili partije ili istoriografije koja joj je manje ili više svesno ili nesvesno bliska i nužno selektivna. Usmeno pamćenje je življe i slikovitije. Ali ono iščezava sa smrću živih svedoka. Tako će komunikativno pamćenje na Tita prestati onda kada nestanu svi oni koji su za njega čuli iz priča Titovih savremenika ili njihovih potomaka. Ostaće kulturno pamćenje koje se održava na drugačiji način. Reč je o hijerarhijskom pamćenju koje traje u mitovima, spomenicima, pismenim zapisima i u istoriografiji. Ovo pamćenje svakako će duže trajati, ali će se stalno prilagođavati duhu vremena. Osim rečenog, ne sme se zaboraviti da se način pamćenja markantnih javnih ličnosti uvek propisuje odozgo, ali i ni to da i subverzivno i alternativno pamćenje odozdo može biti aktivno. Bogati se drugačije sećaju revolucija od siromašnih. Ako se traži alternativa kapitalizmu, kako se sećati titoizma? Antonio Negri preporučuje levici zaborav vlastitog poraza: „Vaše pamćenje je Vaša tamnica“. Otuda je u određenom smislu nužan i produktivni zaborav titoizma da ovaj ne bi sputavao razradu nove alternative kapitalizmu. To znači da se valja čuvati nostalgije, ali i demonizacije titoizma. Poraz evropskog socijalizma mora podstaći novo preispitivanje teorije i strategije i traženje nove alternative (Klee 2010). Zato je vraćanje titoizmu nemoguće i nepotrebno. Prosto rečeno, zbog snažne promene društvene strukture levici su potrebni i novi simboli. Srp i čekić su anahroni simboli jer opada broj seljaka u EU i snižava se udeo fizičkog rada u postfordizmu. Ali ostaje eksploatacija, pa zbog toga treba biti skeptičan i prema simbolima koje nameću vladajući. Svaka pobuna jeste i otpor protiv identiteta koji propisuje vlast. Propisani identitet uvek je utemeljen i na jednostranoj slici prošlosti, pa ga zato treba dovoditi u pitanje kritikom vladajuće kulture sećanja. Kritička kultura sećanja ne traži „skidanje naočara“ samo zbog opasnosti od zavodljive nostalgije, nego i zbog razbijanja privida selektivnog pamćenja vladajućih grupa. To znači da uvek treba postaviti pitanje šta imperativi tekućeg poretka sećanja nalažu da se u titoizmu zaboravlja? Da li vladajućim krugovima više šteti pamćenje socijalizma ili pamćenje Jugoslavije? Drugim 224

SEĆANJE NA TITOIZAM

rečima, delatni potencijal hegemonog pamćenja ne počiva na prisećanju, nego na sračunatom zaboravu. Uostalom, i zaborav je oblik sećanja. Vladajući brišu iz sećanja neželjene datume i ruše socijalistička spomen obeležja koja iskazuju neželjene vrednosti. Naravno da nešto treba i zaboravljati. Srazmera između pragmatičnog i lekovitog zaborava je složena i u svakom konkretnom primeru se mora definisati. Obim u kome su komunisti na vlasti ne samo monopolisali tumačenje istorije, nego i brisali nepodesne ličnosti i zbivanja pre svega iz 20. veka, dopušta da se kaže da su im ideologija i vlast počivali na organizovanom zaboravu. Pa ipak, ovo stanje u Jugoslaviji se manje nego u drugim zemljama može porediti sa Orvelovim Ministarstvom za istinu. Što je prošlost bila više vezana za partiju, to je retuširanje i brisanje nepodesnih bilo izraženije. Kod pisanja istorije KPJ bilo je sigurno najviše organizovanog zaborava. Ali i poslesocijalističko pamćenje se nije moglo dekretirati bez selektivnog zaborava. Organizovani zaborav vidljiv je i kod prikaza NOB-e i kod tumačenja sukoba Tita sa Staljinom. Kod današnje ocene autoritarne titoističke politike sa prošlošću treba voditi računa i o tome da je u višenacionalnoj državi nakon građanskog rata 1941–1945. bilo nužno sprečavati destruktivna sećanja koja su mogla aktivirati revanšističke međunacionalne sukobe, a koje prostor nije mogao izdržati. Bratstvo i jedinstvo je propisivalo nesukobljavanje, koje je počivalo na dekretiranju zaborava. Slikovito rečeno, betonirane su jame u koje su bacane žrtve međunacionalnih sukoba. Nakon sloma socijalizma iste jame su otkopavane. Komunistički lekoviti zaborav koji je bio u službi međunacionalnog mira prožimao se sa vlastodržačkim zaboravom partije koji je pravdao njen trajni monopol na vlast. Galerija svečanog i slavnog pamćenja moćnih komunističkih čelnika, njihovih knjiga i fotografija, viktimizovana je u književnosti i umetnosti isticanjem neuporedivog trpljenja komunista u zatvorima i u ratu. Time je umešno inscenirana radikalna distanca između neželjene prošlosti izdajnika i herojske i revolucionarne prakse komunista. Da potisnuti i planski zaboravljeni sadržaji iz prošlosti nisu eksplodirali 1990-ih ova komunistička kultura sećanja bila bi svakako manje istorijski specifična. Drugim rečima, da u novom građanskom ratu 1990-ih odmrznuta prošlost nije postala važno oružje, komunistička damnatio 225

Todor Kuljić

memoriae bi se verovatno pamtila kao banalno idejno nasilje. Nažalost, građanski rat sećanja je ovaj problem zakomplikovao, pa bi otvorene dileme trebalo sažeto raščlaniti. Najpre treba podsetiti da praksa organizovanog zaborava nije komunistički izum. Damnatio memoriae kao pravni pojam uveli su Rimljani, a organizovani zaborav kao društvenointegrativno sredstvo koristili su i mnogi potonji režimi. Sistematsko nastojanje starovekovnih rimskih vladara da se ovekoveče preko monumentalnih spomenika i zapisa u kamenu, pratila su ne manje sistematska razaranja istih obeležja nakon njihove smrti (Demke/Morenz 2004). Uklanjanje kamenih tragova trebalo je da osigura i brisanje sećanja. Onaj ko je bio osuđen kao neprijatelj Rima, brisan je iz sećanja. Nakon pada careva, menjani su praznici i nazivi mesta i ulica, a ova politička praksa održala se sve do danas. Damnatio memoriae, ali u službi drugačijeg cilja, bila je važan sadržaj Vestfalskog mira u 17. veku. Naime, nakon Tridesetogodišnjeg rata u Evropi u 17. veku unete su u mirovne ugovore klauzule o zaboravu u kojima su se izmirene strane obavezale da će odustati od međusobnog optuživanja za krivicu, a i od osvete za minule ratove. Sličnu naredbu doneo je i Luj XVIII 1814, kada je zbog mira u zemlji „zabranio pretraživanje svih ranijih stavova i mišljenja pre restauracije i preporučio isti zaborav sudovima i građanima“ (Demke/ Morenz 2004: 3). Dakle, još tada je jasno uočeno da u nemilosrdnom sećanju leži enormni potencijal pretnje i obnove sukoba. Ima i svežijih primera opreza ove vrste. Španski primer je najpoznatiji. U Španiji je amnezija osigurana Zakonom o amnestiji još 1977. godine. Da bi se izbeglo oživljavanje starih zavada, slični „Zakoni o amnestiji“ doneti su u Čileu 1978, u Argentini 1976 i u Južnoj Africi 1992. U Španiji se nakon Frankove smrti strahovalo od novog građanskog rata, pa je trebalo pomiriti frankiste i antifrankiste. Da amnezija ipak nije uspela pokazalo se 2006, kada se 64,5 Španaca izjasnilo za ekshumaciju grobova iz 1930-ih i za rehabilitovanje žrtava rata i Frankove represije (Núñez 2010: 24). U španskom „Paktu ćutanja“, koji je osiguravao „konsensus i izmirenje“, nema suočavanja sa prošlošću. Bio je to mit o pomirenju dve Španije koji je počeo je da se kruni već sredinom 1990-ih. Tranzicija iz frankizma u parlamentarnu monarhiju počivala je na gubitku istorijskog 226

SEĆANJE NA TITOIZAM

sećanja. Tabuiziranje prošlosti bila je cena građanskog mira, ali na račun žrtava diktature. Naime, još 2002. zadržala se u 522 mesta u Španiji (6,4%) ulica sa imenom generalisimusa Franka (Núñez 2010: 29). Uvek je Damnatio memoriae uvođena kao preventiva protiv obnove starih sukoba. U Jugoslaviji se, međutim, prošlost, koju su komunisti potisnuli i zabranili, povratila u eksplozivnom obliku. Jugoslovenski komunisti su u vlastitu politiku bratstva i jedinstva odmah ugradili damnatio memoriae međunacionalne mržnje. Međutim, ovaj oprez iščezao je već krajem 1980-ih, a narednih godina je odmrznuto sećanje na međunacionalne sukobe iz 1940ih eksplodiralo i postalo snažno oruđe revanšizma i kontranasilja. Odmotana je do tada zavezana spirala revanšističkog nasilja koju je otupljivalo bratstvo i jedinstvo nastalo u tradiciji damnatio memoriae iz Vestfalskog mira. Nezaborav je postao moralno pokriće osvete. U istom periodu je i EU počela da preporučuje nezaborav Holokausta. Nemački istoričari Demke i Lorenc su se zapitali koliko je službeni zaborav holokausta bio odista lekovit, i nije li zapravo novooktroisano sećanje na Holokaust destruktivne prirode? Kako odgovoriti na pitanje koji je zaborav destruktivan, a koji nije? Lako je uočiti da je u mreži normalizovanih nacionalizama zaborav vlastitih žrtava nepopularan. Čak je i za EU negativno sećanje na Holokaust postalo konstitutivno. Sa svih strana čuje se opomena da se ne sme zaboraviti, jer je onaj ko se ne seća osuđen na ponavljanje zločina. „Ne zaboraviti“ Blajburg, Jasenovac, Srebrenicu i Vukovar postao je moralni imperativ novih balkanskih država. Samo se sa dosta empatije može uravnotežavati nezaborav nedela i lekoviti zaborav. Samo se uz samosumnju može pamtiti zločin, a da se pri tome ne podstiče revanšizmam i težnja za naplaćivanjem žrtve. Toga, međutim, još uvek nema. Ako već nema empatije, da li je rešenje u tome da treba jednostavno zaboravljati i usavršavati veštinu zaborava? Nije, jer zaborav može amnestirati dželate. Treba naći uravnoteženu srazmeru između korisnog zaborava sadržaja koji mogu podsticati osvetu, s jedne strane (odbacivati refrene koji se čuju na svim stranama da je međunacionalni sukob bio neminovan zato što je tobože bio struktura, a ne eksces), i korisnog pamćenja i kažnjavanja zločina da bi se namirivanjem pravde uspostavila 227

Todor Kuljić

saglasnost i mir, s druge strane. Kada je u pitanju rat iz 1990-ih onda je gore pomenuta ravnoteža između zaborava i sećanja moguća samo ako se uz uzajamno samoispitivanje približimo stavu da smo svi krivi. Titoistički obrazac da su svi nacionalizmi podjednako opasni bila je dekretirana formula ove vrste. Naravno da je nacionalistička kultura sećanja danas najveća prepreka ovoj vrsti lekovitog izbalansiranog zaborava, a konverzija je bitno olakšala ovaj proces jer pojedinci sračunato zaboravljaju prošlost koja je danas nepoželjna. Bratstvo i jedinstvo je danas sinonim autoritarnog i anahronog obrasca izdaje kome se suprotstavlja demokratski nacionalizam kao poželjna patriotska formula. U nezamislivo brzom roku nove balkanske države stekle su nove „demokratske“ građane. Nije bilo potrebno prevaspitavanje niti egzorciranje marksizma iz glava bivših komunista. Proces je tekao spontano, preko noći. Već početkom 1990-ih udobno saučestvovanje u titoizmu zamenio je udobni zaborav. Kapitalistička sadašnjica pravda se sa istim žarom sa kojom se ranije osporavala. Zaboravljen je antikapitalizam. Rezultat je nova korisna prošlost sa novom mračnom slikom titoizma. Danas su u manjini oni koji su promišljali prošlost iznoseći neupotrebljivu, ambivalentnu i slojevitu sliku titoizma. Drugim rečima, s obzirom na to da Tito još pripada vrućem sećanju, njegov lik više se osmišljava i domišlja nego što se promišlja. Ni liberalizam, a ni nacionalizam, koji su u jezgru poslehladnoratovske epohalne svesti, nisu kadri da odmereno ocene nestali titoizam. Da li to znači da treba čekati da se ovaj deo prošlosti ohladi? Ne. Treba menjati osmatračnicu. Valja podsetiti na to da su antidespotski kritičari apsolutne monarhije početkom 19. veka bili preoštri prema njoj. Teško joj je tada bilo priznati složenost i istorijski učinak, jednako kao i danas socijalizmu. Bilo bi naivno čuditi se nedostatku empatije. Jednostavno treba shvatiti da se svaki režim pravda ne preko slike složene, nego preko mračne prošlosti. Centralistički i modernizacijski učinak apsolutne monarhije teško je bilo pojmiti u ranom poletnom građanskom duhu vremena, a bilo kakvu racionalnost socijalizma još teže je priznati u dobu neoliberalizma. Zato pobednički duh vremena i 228

SEĆANJE NA TITOIZAM

nije pouzdan kriterij za ocenu istorijske funkcionalnosti nestalih režima i ideologija. Ali ako se menja osmišljavanje prošlosti, ne bi trebalo dozvoliti da ova okolnost nametne ton i promišljanju prošlosti.  Socijalizam jeste izgledao drugačije u 20. veku kada je u svetskim razmerama levica bila ravnopravna sa desnicom. Današnja, pak, hegemona liberalna epohalna svest uokvirena je novim isključivostima. Skoro da je minula apologija socijalizma bila isključiva kao i njegova današnja demonizacija. Hobsbaum je u naslovu svoje poznate knjige upozorio da se treba čuvati od oba ekstrema. Premda su čitali Hobsbauma, mnogi su zaboravili ovo upozorenje. Ako se aktuelni deficit usaglašene zajedničke titoističke prošlosti pokušava objasniti, onda treba oštro markirati i problematizovati hegemone okvire u sećanju na titoizam. To su obnovljeni kapitalizam i normalizovani nacionalizam. Neoliberalni analitičari titoizma slepi su na socijalno oko. Oni u antitotalitarnom duhu pokazuju da u socijalizmu nije bilo pravne države ili se zbog etnocentrizma upinju da pokažu da je Tito podjarmljivao njihove nacije. Najčešća je kombinacija obeju jednostranosti. Gledano kroz obnovljene hegemone liberalne, konzervativne i etnocentrične naočari teško je i očekivati da Tito ispadne pozitivniji. On više nije branič interesa radničke klase i sirotinje, ni nadnacionalni mirotvorac, ni simbol bratstva i jedinstva, ni poslednji balkanski Habzburg, nego je totalitarni vladar, mrzitelj nacije i bogohulnik. Najposle imperativno okretanje ka evropskim, a ne više ka jugoslovenskim integracijama traži novu sliku Tita. Zato je i naziv gostione „Kod Starog“ u Kumrovcu prazna turistička simbolika. Bilo bi pogrešno detitoizaciju shvatiti kao uslov okretanja evropskim integracijama. Zapadna Evropa još uvek pamti Tita kao važnog virusa socijalističkog lagera. Da li je onda rušenje Titove harizme bio zov za demokratijom, nacionalnom državom ili za kapitalizmom? Koji su slojevi najviše profitirali od antititoizma? Da li su današnji sredovečni stanovnici prostora bivše Jugoslavije imali srećno detinjstvo u pogrešnoj državi? Da li je nacionalna trpeljivost u Jugoslaviji bila legenda? Ili je slom Jugoslavije 229

Todor Kuljić

samo potvrdio definitivnu nemogućnost višenacionalnih država u Evropi? Da li je Tito bio poslednji Habzburg? Da li će EU kao nadržavna zajednica uspeti da nametne novo evropsko pamćenje i titoizam smesti u prošlost onih režima od kojih je ostala samo tabula rasa? Pre nego se da odgovor na ova pitanja, treba podsetiti da je duh vremena varljiv i da svaku hegemonu epohalnu svest određuju interesi vodećih grupa i klasa. Zato je i instrumentalizacija Tita kao simbola nepredvidiva. Bar za sada jeste upadljiva hegemonija naknadne pameti u suočavanju sa titoizmom. Nema razumevanja ni objašnjenja titoizma sa one osmatračnice sa koje se nije videla njegova budućnost. Nema istoričnog ni hermeneutičkog uživljavanja u horizonte Titovog doba. Danas se niko ne pita kakva je bila budućnost viđena iz perspektive Titovog doba. Utisak je da je sadašnja vizija budućnosti kao definitivnog prilaza EU konačna, pa i iz ove perspektive titoizam ispada prazna iluzija. Zar nas građanski rat u Jugoslaviji nije dovoljno poučio koliko su prognoze budućnosti nepouzdane? Što se jasnije prepoznaju strukturni uzroci iskrivljavanja sećanja to postaje šira perspektiva u sagledavanju celine. I obrnuto, što je niža kritičnost prema kapitalističkoj sadašnjici to je toplija vera u budućnost EU i odlučnije je odbacivanje titoizma kao mračne prošlosti. Dakle, uravnoteženiji odnos prema sadašnjici i umerenije nade u budućnost jesu uslov i odmerenijeg viđenja prošlosti. Međutim, u razapetosti između evroze (omamljenosti EU) i slavne nacionalne prošlosti teško je reći da li se bolje prodaje nova budućnost ili nova prošlost. U Evropu se ulazi sa domobranima i četnicima, a komunisti su balast. Četnici i domobrani su važna kopča između nacionalne prošlosti i nacionalne budućnosti. Internacionalistički komunisti su upad u ovu „normalnost“, pa je Jugoslavija po prirodi stvari tamnica ili iluzija. Tito je zanimljiv samo kao svetski brend kojim se čak i nacionalizam može reklamirati. Iako je titoizam mračna prošlost, Tito jeste unosna reklamna roba. Na sličan način je i slavna nacionalna prošlost bestseler potrošačkog neoliberalnog društva, a nacionalizam je kič novog kolektivnog sećanja. U defanzivi je neidentitetsko prosvećeno sećanje koje ne traži samoopis u prošlosti niti u romantizovanoj 230

SEĆANJE NA TITOIZAM

zajednici sećaša. Malo je višeslojnih pogleda unazad. Aktuelna je napetost između neoliberalnih evrofila i konzervativnih zagovornika „Evrope nacija“. Još se ne oseća prezasićenost prošlošću. Naprotiv i budućnost se u daljini plavi kao romantizovana prošlost, kao novo nacionalno ili konfesionalno zlatno doba. Smeši nam se popravoslavljeni istok ili spasilačka katolička civilizacija zato što je postmoderna „raščarala“ prosvetiteljstvo. Da li uopšte treba pominjati da se prošlost bolje prodaje što su nacionalne napetosti žešće. Onaj ko smiruje prošlost sputava trgovinu iracionalnom robom. Što su međunacionalni odnosi trpeljiviji, to je prošlost kvarljivija roba. Svaki mir traži zaborav ratne prošlosti. U ratu se prošlost najčešće javlja u obličju slavnog kolektivnog kiča. Ali i u miru se prošlost danas bolje prodaje nego budućnost jer globalizacija nudi srećnu i bezalternativnu, ali uniformnu kapitalističku budućnost. Njoj nasuprot, nacionalna prošlost nudi ponosni slavni naročiti identitet i toplu zajednicu sećanja istorodnih sunarodnika. Kako se tome odupreti? Da li je izlaz u traganju za spojem zdrave životne zaboravnosti, koju je savetovao Niče, ili u nalaženju transcedentalne bezdomnosti o kojoj je pisao Đ. Lukač? Ne u potpunosti, jer se domaća renacionalizovana kultura sećanja ne može lako gurnuti pod tepih. Rad na sećanju može biti lekovit, ali samo onda kada je obrada traumatičnog iskustva, a ne idiličnog privida. To znači da najpre treba biti načisto s tim da nas slavna prošlost ušuškava u ponosu, dok nas traumatična prošlost nelagodno opominje. Monumentalna nacionalna prošlost nudi ponosni samoopis i toplu zajednicu sećanja istokrvnih sunarodnika. Verovatno se i zbog toga dobro prodaje. „Patrioti“ opominju da treba čuvati identitet preko sećanja na monumentalnu prošlost. U tom smislu je apoteoza „Domovinskog rata“ u Hrvatskoj slična komunističkoj harizmatizaciji NOB-a. Slavna prošlost se bolje prodaje što su nacionalne napetosti žešće i obrnuto. Ne samo što prezasićenost prošlošću i sećanjem stvara gubitak vizija budućnosti, nego još više od toga, budućnost ispada romantizovana prošlost, nacionalno ili konfesionalno zlatno doba. Imajući sve to na umu Niče je s razlogom upozorio da se u izvesnoj meri prošlost mora zaboraviti ako se ne želi postati grobar sadašnjosti (Niče 2001: 12). Kod nas su još vidljive posledice 231

Todor Kuljić

prezasićenosti naoružanom prošlošću iz 1990-ih. Građanski rat sećanja unutar država i između država ometa usavršavanje društva i parališe progresivno suočavanje razlika evociranjem neprogresivnih „večnih“ sukoba iz prošlosti. Trebalo bi izbeći da sećanje na titoizam primi sličnu ulogu. Drugim rečima, treba gledati unazad samo zato da bi se shvatila sadašnjost, a ne i da bi se propisivala budućnost. Produktivno zaboravljati titoizam znači odbaciti njegovu monumentalizaciju i ne prilaziti mu nostalgično kao zlatnom dobu levice i jugoslovenstva. Svaka monumentalizacija vara analogijama, zavodi i podstiče fanatizam (Niče 2001: 27) i na neki način je bezalternativna. Zato treba zaboraviti sve ono iz 20 veka što sputava traganje za novom alternativom, a naročito balaste paternalističkih uzora „očeva nacija“. Ako je tačno da nije moguće živeti bez zaborava (Niče 2001: 12), onda ne treba zadržavati u pamćenju ništa od onoga što steže vizije novih generacija koje se rađaju iz spoja novih iskustava i novih očekivanja. Pa ipak, antinostalgični zaborav titoizma ne kosi se sa pamćenjem njegovih izmiriteljskih potencijala. Svako izmirenje traži zaborav ratoborne prošlosti, jer se u ratu prošlost javlja u obličju monumentalnog kolektivnog kiča – nacionalizma. I u ovim okvirima treba procenjivati sećanje na Tita. Da li će Tito biti aktuelniji onda kada se Balkan u celini pridruži EU? Teško je reći. Budućnost titoizma je neizvesna. Od hegemonog okvira sećanja će zavisiti da li će Tito biti ignorisan ili pamćen, demonizovan, romantizovan ili zapamćen kao ambivalentna ličnost. Još teže je predvideti koliko će istraživača biti kadro da se odupre hegemonom okviru sećanja i zavodljivoj prošlosti koja se lako prodaje na tržištu. Dovoljno je pogledati izloge beogradskih knjižara i feljtone beogradskih novina pa će se lako uočiti koja prošlost je tiražna i koja se bolje prodaje. To svakako nije ambivalentna i složena slika Tita i samoupravljanja. Prevladavaju slike Tita kao agenta, zavodnika i hedoniste. Treba dosta napora kod odupiranja prošlosti koja se dobro prodaje. Parafrazirajući Habermasa, možemo se zapitati da li odmerena slika titoizma može za građane novih balkanskih država biti konstruktivni segment zajedničke sudbine – bilo da je reč o sapatništvu u prošlim vremenima ili u vremenima koja tek treba oblikovati? Može li kritičko sećanje na titoizam pomoći kod 232

SEĆANJE NA TITOIZAM

suočavanju sa ratnom prošlošću iz 1990-ih? Može li destigmatizacija titoizma na neki način potisnuti duge senke prošlosti koje se protive izmirenju zapadnog Balkana? Zašto se niko ne bavi izmiriteljskim potencijalom sećanja na multietnički titoizam? Verovatno otuda što je za ključne aktere koji oblikuju proces sećanja korisnija mračna verzija titoizma. Koji su uticajni akteri savremene politike sa prošlošću? Na koji način se vladajuće snage protive upotrebi titoizma kod jačanja saradnje između novih balkanskih država? Na prvom mestu to je poludekretirani antitotalitarni neoliberalizam koji sliku mračnog titoizma koristi za pravdanje tranzicije i kapitalizma. Njegova hilijastička verzija je snažno orkestrirana Evroza, tj. nametanje mišljenja o EU kao beskonfliktnoj budućoj zajednici obilja i mira. Demokratska EU je zamena za autoritarni mir titoizma. Druga smetnja je normalizovani nacionalizam koji multietnički titoizam i jugoslovenstvo markira kao tamnicu nacije. Obnovljenom nacionalizmu pridružuje se reklerikalizacija: nije više Jugoslavija, nego su crkve i religija istinski osigurači nacionalnog identiteta. U tom sklopu bezbožnički titoizam je udar na „autentični moral“. Pomenuti idejno-ideološki procesi su snažne barijere koje na novi način glačaju prošlost protiveći se destigmatizaciji titoizma. Nije reč samo o procesima nego i o tvrdim mestima sećanja: titoistička prošlost sve više bledi u mreži novih spomenika, muzeja i crkava. Nove države se nakon sukoba suočavaju sa zajedničkim nasleđem tako što sećanje na titoizam ne zabranjuju, nego ga uglavnom svode na tržišni turizam sećanja, pa ga tako čine neškodljivim i skoro neupadljivim unutar nacionalizovanih kultura sećanja. U tome se i uspelo, pa je Tito u javnosti danas egzotičan samo za turiste, a interkulturalnost, jednakost, samoupravljanje i nesvrstanost ne mogu se čak ni reciklirati. U neoliberalnu politiku sa prošlošću lakše se uklapa slika „brionskog monarha“ i „tiranina i varalice svetskog značaja i razmera“ (Ćosić 2007: 150), nego realnija predstava kontroverznog vladara iz 20. veka izlomljenog paradoksima.

233

Todor Kuljić

234

SEĆANJE NA TITOIZAM

Zaključak

P amćenje i sećanje titoizma razapeto je između (1) političke upotrebe prošlosti, (2) njene naučne analize i (3) sećanja običnog

čoveka. Raznovrsne slike titoizma su izraz potreba sadašnjice u kojima se prelamaju moć i očekivanja. Premda danas pretežu negativne službene slike titoizma, bilo bi jednostrano tvrditi da je samo sklonost pamćenja ka svojini tražila negativnu sliku titoizma. Na svim nivoima društva bila je zasićenost jednopartijskim socijalzmom praćena novim nadama. San o svom dućanu pratio je san o vlastitoj nacionalnoj državi. Ova nadanja su u poslednjoj deceniji 20. veka isključivala titoizam koji je preko noći pretvoren u mračnu prošlost koju treba svladati. U meri u kojoj su se u prvoj deceniji 21. veka uz pomenuta nadanja počela javljati i masovnija razočarenja, menjao se i odnos prema titoizmu. Brutalnosti novih nacionalnih kapitalizama na prostoru biše Jugoslavije smanjuju kritičnost prema titoizmu, jačaju titostalgiju i snaže uverenje u neslužbenom mišljenju o Titovom zlatnom dobu. Između koherentne svetle budućnosti u EU i koherentne mračne prošlosti socijalizma stoji nekoherentna sadašnjica sa brojnim protivrečnostima koje rađaju neusaglašeno sećanje. Važan izraz ovih protivrečnosti je postupno probijanje složenijeg sećanja na titoizam. Naravno da evroskepticizam ne podstiče uvek nostalgiju za socijalizmom. Kritičnost prema globalnom kapitalizmu hrani i reakcionarne etnocentrične čvrstorukaške alternative. Utisak je da titoizam još nije zatvoreno poglavlje prošlosti i otuda što zadire u lične identitete i lična bežanja od prošlosti. 235

Todor Kuljić

U knjizi je trebalo pokazati titoističku prošlost, koja ne želi da prođe, kao deo izuzetno složenog procesa službenog i kulturnog pamćenja i još složenijeg sećanja pojedinaca. Pamćenje i sećanje su složeni biosocijalni procesi, a organski i psihosocijalni izbor sadržaja iz prošlosti su aspekti istog procesa. Istraživanje je pisca ove knjige suočilo sa nizom dilema. Da li markiranje zaokreta u pamćenju titoizma možda svedoči o potcenjivanju spontane nepragmatične komponente pamćenja, i precenjivanju njene utilitarne strane? Nije li možda ono što je u ovoj knjizi ocenjeno kao neprirodan zaokret, u realnosti daleko normalnije? Da li su konverzija i negativno sećanje na titoizam otrežnjavanje i demokratizacija, i da li je, dosledno tome, empirijski konstatovana masovna titostalgija pokazatelj autoritarnosti? Koliko je za procenu političke kulture važan odnos prema prošlosti? Nije li pisac ove knjige odveć impresioniran promenama one komponente identiteta koja se oslanja na sliku prošlosti? Nisu li možda u knjizi potcenjeni zaborav i donekle normalna ravnodušnost prema prošlom, a precenjen značaj prošlosti za sadašnjicu? Na kraju, da li ova knjiga više odmaže nego što pomaže produktivni zaborav koji čini da nas prošlost ne steže? Pomenute dileme nisu obična, nužno otvorena pitanja prisutna u svakom istraživanju, nego jesu i problemi koji pokazuju ranjivost izloženog pristupa. Zašto je to važno u zaključku pomenuti? Zato što zaključci ne mogu biti dovoljno izdiferencirani bez suočavanja sa rivalskim hipotezama. Kojim? Treba se najpre zapitati o izboru reprezentativnog predmeta istraživanja iz prošlosti. Da li je Tito odista ključni simbol vrednosti druge polovine 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije? Ili je možda struktura najsnažnijih procesa kod razvoja državnosti na Balkanu u suštini nacionalna, pa otuda Tito i nije toliko valjan marker i lakmus u osnovi prirodnog nacionalnog osvešćivanja? Premda su nacionalni procesi snažni, odmah treba reći da nacionalizam ne može biti normalnost, čak ni onda kada su internacionalnost i federalizam manje izgledni. Dovoljno se jasno pokazalo da nacionalizam, kada „oslobađa“, lako prelazi u agresivni šovinizam, pa otuda ne može biti mirotvorački nego hazardni konfliktni identitet. Da pojedinci obuzeti nacionalnim osećanjem jasno uočavaju razliku između odbrane i oslobođenja, stvari bi bile jednostavnije. Ali nije 236

SEĆANJE NA TITOIZAM

tako. Svaki nacionalizam drži da je odbramben. U ovoj knjizi se sračunato narušava normalizovanje nacionalizma i šovinizma i ne prihvata tvrdnja da je multinacionalni titoizam upad u normalnost i da je puka i prolazna internacionalistička patologija koju su doneli stranci. Naprotiv, današnji rascepkani Balkan nipošto nije kriterij normalnosti, niti je rezultat nužnog razvoja. Postojeće stanje je samo jedna alternativa rešavanja balkanske enigme u trenutku kada se menjala epohalna svest i državna organizacija Evrope krajem 20. veka. Ne treba zaboraviti da je bilo i drugih alternativa, ali nije bilo odgovarajućih aktera. Samo naizgled u prilog tvrdnjama da je konačno i normalno rešenje bilo nasilno razbijanje jugoslovenske federacije govori već dvadeset godina prisutno stanje koje je snagom realnosti, ali ne i umnosti, spontano normalizovalo nacionalizam. Dakle, nije umno uvek ono što je realno. Umnost se meri trajnijim prosvetiteljskim kriterijima bratstva i jednakosti. Mir i međusobno uvažavanje srodnih naroda na Balkanu su kao vrednosti iznad svake njihove međusobno sukobljene ratne prošlosti koliko god ova bila monumentalizovana u raznim verzijama epskog oslobađanja domovine. Ako je ova tvrdnja bar samo delom tačna, već samim tim se titoizam javlja u drugom svetlu, u najmanju ruku kao veliki pokušaj mira. Utoliko je i tema ove knjige šira od iznetog sadržaja jer se tiče analize sećanja na jedan veliki istorijski pokušaj. I upravo zbog toga pamćenje titoizma nije negacija Ničeovog prezentizma iskazanog u opomeni da je mlad samo onaj ko je kadar da zaboravlja. Pamćenje intrigantnog velikog pokušaja federalizovanja Balkana nije balast niti smetnja lekovitom zaboravu. Naravno da nije samo titoizam bio sredstvo pomenutog kantovskog ideala večnog mira. Na izmirenju su radile i netitoističke snage. Da li se isticanjem Tita potcenjuju drugi netitoistički pacifistički simboli istog doba? Možda se donekle potiskuju, ali se ne potcenjuju. Tito je ostao verovatno najprobojniji simbol i otuda što je više domišljan od drugih simbola: ne samo zato što je ranije idealizovan, nego i otuda što je nakon toga ponajviše i demonizovan. Ne treba nikada zaboraviti ni to da u otporu građanskom ratu i građanskom ratu sećanja titoizam svakako izgleda ružičastiji nego što je u realnosti bio. Ovaj spontani privid u knjizi nije nikada smetnut s uma. Ima naravno još rivalskih hipoteza i 237

Todor Kuljić

dilema koje su pratile ovo istraživanje. Pisac ih je rešavao tako što je Tita smeštao u razne šire ili uže kontekste, tumačio njegov režim odozdo ili sa visine. Cilj različitih kontekstualizacija, odnosno raznih uokviravanja Tita, bio je da omogući poređenje njegove slike u svetu i kod nas, kod elita i kod običnog čoveka. Izneti zaključci nisu dedukovani iz apriorne pretpostavke, nego se oslanjaju na rezultate raznovrsnih empirijskih istraživanja sećanja na titoizam. Iako je pomenuta iskustvena evidencija u osnovi potvrdila hipotezu od koje se pošlo u istraživanju, ipak nije bila i dovoljna da bi otklonila sve dileme. Jednu takvu nedoumicu iskazuje pitanje da li su prikazane promene u slici titoističke prošlosti odista bile nagle i odsečne ili se radi o dužem, ali teže vidljivom procesu čija je postupnost zamagljena dramskom naracijom same knjige? Nije li kritika antititoističkih naracija zamaglila dramaturgiju vlastitog izlaganja? Nije li možda i sam bljesak oružanog građanskog rada u Jugoslaviji, u kom je prošlost bila važno oružje, na neki način ispoljavanje skrivenog laganog ritma dužih procesa koje je trebalo sa manje čuđenja pratiti? Nije li i već samim tim različitost sećanja u socijalističkoj Jugoslaviji olakšala pretvaranje prošlosti u oružje? Drugim rečima, nije li precenjen diskontinuitet između kulture sećanja titoizma i potonjih nacionalizama? Možda jeste, i ova rivalska hipoteza svakako zaslužuje podrobniju proveru. Pa ipak, kod odgovora na ova pitanje nije bilo velikih dilema zato što se rat ne može priznati kao dokaz neumitnosti procesa dugog trajanja. U suprotnom, da je to učinjeno, analiza bi se pretvorila u pravdanje nužnosti rata. Pisac je uveren da ističući neprogresivne diskontinuitete nije nimalo zamaglio kontinuitete procesa dugog trajanja na kojima inače insistiraju oni koji tvrde da je oružani raspad titoističke Jugoslavije bio neminovnost. Ne, rat se mogao izbeći, a paradokse razvoja treba kritički, a ne fatalistički tumačiti. Kritika hegemone „oslobodilačke“ nacionalističke slike titoizma trebalo bi da ojača svest ove vrste. U vezi s tim otvara se i pitanje koliko su sama istraživanja pamćenja i sećanja na titoizam bespomoćna, jer brane isti od zaborava u vremenu neoliberalizma kada je propadanje socijalizma nezadrživo? Možda jesu. Titoizam i marksizam će verovatno biti zanimljiviji tek ukoliko nove snažne društvene promene steknu alternativu i ako kapitalizam 238

SEĆANJE NA TITOIZAM

izgubi karakter sudbine. Tada će i nova organizacija prošlosti biti svakako na redu. U suprotnom, sve dok bude uticajna aktuelna politika sećanja, izgledniji je zaborav titoizma. Kako bilo, u ovoj knjizi aktuelna politika sećanja ne bi bila zanimljiva za istraživanje da se kao uticajni činilac razvoja nije sama nametnula. Njene jednostranosti trebalo je markirati, jer je reč o raširenom i negovanom pamćenju. Hegemono pamćenje redukovalo je titoizam na političko, trudeći se da vlastite topose unese ne samo u udžbenike istorije, nego i u memorijsku matricu javnog mnjenja i reprodukuje ih u masovnoj kulturi. Negativno markirani titoizam konstruisan je u procesu povlačenja kulturne razlike između više, demokratski moralizovane sadašnjice i niže prošlosti jednoumlja, između federativne internacionalističke diktature i oslobođene nacionalne države. Kod povlačenja kulturnih razlika službeno pamćenje uglavnom se bavi državom, a ne društvom. U tom pogledu se i dekretirano pamćenje EU podudara sa prošlošću koju konstruiše nacionalistički antititoizam. Službena simbolička politika pravda se antitotalitarnim demokratskim motivima. Kriminalizacija socijalističke prošlosti jeste važna preventiva protiv savremene levice. Naravno da bi prošlost izgledala drugačije da se normirano sećanje, stvarano u službenoj kulturi, nauci i propagandi, više oslanjalo na sećanja običnih ljudi koja nisu uvek centrirana oko države. Obični ljudi više se sećaju svakodnevice titoizma nego njegove službene strane. Zato je danas kod njih slika titoizma i drugačija nego kod elita, što su najbolje pokazala šarolika empirijska istraživanja sećanja javnog mnjenja na socijalizam. Nije Tito zgusnuti i personalizovani negativni simbol nacionalističke i neoliberalne politike sećanja samo zato što službeni antititoizam počiva na apriornoj hegemonoj neoliberalnoj viziji budućnosti više nego na realnoj proceni prošlog. Pre će biti da je izvor mračne slike titoizma to što je već u startu prenaglašena državnocentrična perspektiva iskrivila sliku društva u titoizmu. Nacionaliste, neoliberale i konzervativce ne zanima pre svega prošlost društva. Oni ističu državni okvir koji je gušio naciju, veru, politički pluralizam i neograničeno sticanje. Pokazano je da etnocentrična, proceduralna i klerikalna perspektiva kroje drugačiju sliku titoizma, naraciju i sadržaj 239

Todor Kuljić

sećanja, od sociološke i filozofskoistorijske. Ima doduše i kombinovanih pogleda, koji su donekle razapeti između otpora levici i Jugoslaviji s jedne i korišćenja Tita kao popularnog i priznatog brenda svetskog državnika s druge strane. U napetosti između različitih perspektiva ogleda se samo deo protivrečnosti službenih politika sa prošlošću. Trebalo ih je markirati, ali ne smetnuti s uma i iskrivljenosti raznih nostalgičnih slika prošlosti. Naredna osobenost diktata nad titoizmom, koji je u jezgru novih službenih državnih identitetskih struktura, jeste njegova dekontekstualizacija. Razdvajaju se izvorni okviri titoizma (socijalizam i federalizam) od Titovog lika, pa se neki segmenti titoizma instrumentalno svojataju i uklapaju u antikomunistički i antijugoslovenski kontekst. Dekontekstualizacija Tita olakšava njegovo redukcionističko tumačenje. Složena, pa čak i donekle haotična, poluvekovna titoistička prošlost prevodi se u uprošćenu, negativnu, sređenu i organizovanu istoriju. Vladajućim krugovima je savršeno jasno da samo jednoznačna prošlost, lišena dilema, može pravdati sadašnjicu i novu budućnost novih država. Istini za volju, obnovljeno nacionalno sećanje ne traži toliko izmišljanje nove prošlosti, nego samo drugačije reakcentovanje već poznatih sadržaja titoizma. Drugačije kontekstualizovanje uvek je nužno i drugačije uprošćavanje i drugačije vrednovanje. Novi etnocentrični događaji uvode se kao znamenita čvorišta i pretvaraju u praznike i u preimenovane ulice. Da u novom kontekstu Tito ispada sasvim dugačiji nego u vlastitom izvornom, ne treba posebno dokazivati. Još više od toga, drugačiji je smisao Tita kao metafore, jer rekonstruisano službeno pamćenje postupno prodire u kulturno pamćenje. Ono u filmu, književnosti i istoriografiji postaje ne samo politički korektno i salonsko, nego u raznim popularizacijama antititoizma postaje osnova i novog konformizma. Tako je kod evociranja Blajburga antititoizam danas deo simbolične službene politike sećanja, dok je u romanima i dramama pisaca, koji rehabilituju protivnike titoizma, ista prošlost deo kulturnog sećanja. Tito je simbol i metafora nasilja u fimovima Brešana, Kusturice i Markovića, ali i u romanima D. Ćosića i A.Isakovića i I.Aralice. Metafora širi značenje simbola i krči mu put u razne oblasti kulture i umetnosti. Titoizam je simbol zatiranja nacije, 240

SEĆANJE NA TITOIZAM

federacije-tamnice i jednoumlja, pa se ovaj eponim, kao metafora pomenutih stanja, lakše prihvata nego onda kada se jasno definiše. Snaga metafore jeste upravo u rastegljivosti značenja, a titoizam je tu vrlo funkcionalan kao zajednički imenitelj koji sažima različite neželjene stvari. Savremeni liberali i konzervativci će se lakše složiti oko ocene titoizma nego oko prirode EU. Dok je službeni i istoriografski segment poretka sećanja poprilično prožet negativnom metaforom titoizma, dotle je treći segment, sećanje običnog čoveka, prožet pozitivnom smislom iste metafore. Već sama okolnost da sapostojanje oprečnih značenja iste metafore karakteriše današnje sećanje na titoizam, govori o tome da Tito nije zaboravljen kao negativni, ali ni kao pozitivni junak. Pomenute, različito vrednovane metafore važni su oslonci odgovarajućih naracija. Plansko proizvođenje novih mitova oslanja se na novu viziju determinizma, nove linije kontinuiteta, novo razlikovanje ključnog od efemernog, nove žrtve i dželate i na nove naracije. Obnova romantičarske nacionalne svesti automatski je deromantizovala titoističku martirologiju. Sračunato emocionalizovanje novih žrtava povezano je sa demonizovanjem novih dželata. Vukovar i Kosovo rađaju antititoizam po dramaturškom obrascu koji obnovljena konfesionalna scenografija (katolička, islamska i pravoslavna) boji novim ekskluzivizmom. Ne manje se romantizuje i nacionalizuje istoriografija isticanjem slavnih vertikala monarhijske prošlosti koje neizbežno kontekstualizuju titoizam kao poremećaj i kao izdaju nacionalnih vrednosti. Nove nulte tačke su Domovinski rat i nacionalni ustanci. Monumentalizovani nacionalizam svuda kroji istorijska prava na samostalnu državnu teritoriju, što takođe automatski dezavuiše titoističku federalnu državu. Istinski heroji su nacionalni delatnici, ključne ustanove su crkve i matice, a novo zlatno doba svuda jeste obnova nacionalne države koja se moralizira i predstavlja kao uzor savremenim generacijama. Očevi nacija postaju nacionalni oslobodioci i kraljevi. Konfesionalizacija praznika, učešće sveštenstva u državnom ceremonijalu, gde se javno krste i predsednici republika, već dovoljno kontrastno markira ranije praznike Dana Republike kao anahrone. Sve što je lišeno posvećenja ima deficitarnu legalnost. Bez krsne slave je u Srbiji danas 241

Todor Kuljić

identitet nepotpun, a posvuda su sahrane bez popova sve ređe. Važan segment i filter savremene organizovane službene kulture sećanja jeste spoj crkve i države, pa se već samim tim crkva kao ustanova i njeni uglednici (A.Stepinac i N. Velimirović) probijaju kao žrtve pogubnog ateizma. Bogosluženja i posvećenja osiguravaju na proslavama sakralnu legitimnost i vezu nacije i države sa nadzemaljskim autoritetom. Restaurisana simbolika božje milosti zamenila je simbolični autoritet komunističke partije. U legitimistički sklop novih nacionalnih država na paradoksalan način se uključuje i antifašizam kao simbolični kapital. Kako izgleda, proizvođenje novih antifašističkih mesta i datuma nije ustupak nacionalizmu, nego Briselu, jer dosledni nacionalizam ne mari za antifašizam. Uprkos tome što se službeno priznaje i partizanski antifašizam, u nacionalni kontinuitet ne može se uklopiti komunist Tito. On danas nosi naročito aktivno simboličko značenje anahronog komunizma i diktature, što nije samo reakcija na raniju glorifikaciju Najvećeg sina, nego je i izraz novih proceduralnih neoliberalnih vrednosti. Ne treba se čuditi što nova simbolička politika znači brisanje starih sećanja i njihov organizovani zaborav. Antititoizam nije tu nikakav izuzetak jer je damnatio memoriae ustaljena istorijska praksa. Novo je, međutim, to što se krajem 20. veka u građanskom ratu i u građanskom ratu sećanja, pre i nakon njega, titoizam dodatno demonizuje kada se uklapa u ratnu retoriku kao dželat nacije i vere. Komunisti su prošlost tumačili kroz filter revolucije, antikomunisti kroz sočivo restauracije. Honores mutant mores. Novo uspešno obrtanje perspektive, koju iskazuje i nova hegemona negativna slika titoizma, bilo bi pogrešno svesti samo na diktat odozgo. Treba se osloboditi ove jednostrane pretpostavke i priznati da je pritisak nove politike sećanja odozgo naišao i na aktivnu podršku odozdo. U ustoličenju novih nacionalnih vođa bili su aktivni birači, a dobrovoljni saradnici kod stvaranja nove prošlosti jesu bivši komunistički intelektualci. Novu politički korektnu sliku prošlosti odmah su počeli da osmišljavaju oni intelektualci koji su virtouznost ove vrste najpre pokazali u montaži vlastite autobiografije. Nisu svi titoisti preko noći postajali antititoisti, ali se kontrast između ranije i nove prošlosti 242

SEĆANJE NA TITOIZAM

kod većine nije mogao sakriti. Nepostojanost komunističke inteligencije postala je transparentna u autobiografijama intelektualaca „remontovanih“ nakon sloma evropskog socijalizma. U ove tipične projektivne dokumente odmah je ugrađen antititoizam zbog samoapologije i samozaštite. Grubo rečeno, vlastiti pozitivni odnos prema titoizmu vratolomno je preformulisan u negativni, po obrascu prenaglašenog pokajanja. Da bi titoizam iz ranijeg apologetskog okvira samoupravne demokratije bio uverljivije preveden u kritički okvir nasilja, terora i raznih prinuda, trebalo je vlastito javno saučestvovanje u istom titoizmu preraditi u skriveno unutrašnje disidentstvo: „Jesam bio član SKJ, ali se u duši nisam slagao sa režimom“. Mehanizam reorganizovanja vlastite prošlosti kod uglednih intelektualaca važna je sociološka činjenica zato što je postao uzor za preradu slike titoizma kod mase novih antikomunista. Može se bez preterivanja reći da je većina komunističke stvaralačke inteligencije već početkom 1990-ih u temelju preradila autobiografiju time što je u nju ugradila novu sliku vlastitog otpora titoizmu. Društvenokorektno pamćenje i glačanje autobiografije su važni činioci kod obrade titoizma. Nepopularni sadržaji iz minulog života (vera u partiju, marksizam i internacionalizam) u različitoj srazmeri se potiskuju, ignorišu, drugačije hijerarhizuju, akcentuju ili reorganizuju (Kuljić 2006: 67–80). Mehanizam stvaranja autobiografskog sklada najjasnije se može pokazati suočavanjem ranijih objavljenih radova sa današnjim gledanjima. Radom bivših komunističkih intelektualaca na vlastitoj prošlosti može se objasniti važan stereotip konvertita koji su i drugi prihvatali kod preocenjivanja titoizma. Najčešće je ranije komunističko opredeljenje tumačeno kao prolazna, nebitna mladalačka iluzija. Drugu verziju reorganizovanja prošlosti iskazuje iskonstruisano sećanje intelektualaca na vlastiti tobožnji sukob sa prokazanim titoizmom. „Bio sam protivnik režima, a i kada to nisam pokazivao, nosio sam u sebi stalnu sumnju“. U psihološkom pogledu zanimljivo je tzv. ovladano sećanje novih antititoista koje je kod njih odavno nadmoćno nad autentičnom prošlošću. Reč je o sećanju koje se razlikuje od svesnog pragmatičkog iskrivljavanja prošlosti. Okosnica ovladanog sećanja jeste čvrsta samouverenost o vlastitoj neprilagođenosti u titoizmu. Najpre je bilo potrebno 243

Todor Kuljić

ubediti sebe, a potom okolinu. Samoviktimizacija (naknadno viđenje sebe kao žrtve ili kao skrivenog disidenta) jesu trivijalne spone između novog antikomunističkog sećanja i zaborava stare komunističke prošlosti. Tvrdnja da je titoizam bio totalitaran, nije autentično i neutilitarno, nego korektno, pragmatično, društvenoprihvatljivo sećanje. Dakle, reorganizovano sećanje pojedinaca na titoizam nije uvek, pa ni pretežno bilo rezultat prinude i propagande neoliberalizma odozgo, nego je bilo i svesni izbor vođen ličnom računicom. Od važnijih idejnih posrednika koji su olakšali prihvatanje i omasovljavanje antititoističkog pritiska odozgo treba pomenuti nacionalizam kostimiran kao patriotizam koji su osmišljavali preobraćeni intelektualci. Za montažu novog selektivnog pamćenja najzaslužniji su intelektualci koji su virtuoznost ove vrste najpre pokazali u raznovrsnim konstrukcijama vlastitog autobiografskog kontinuiteta. Nova antitoistička usmerenost najpre je autobiografski restruktuirana, najčešće tezom o vlastitom ranijem skrivenom disidentstvu, a zatim usklađena sa društveno poželjnim antikomunističkim narativnim shemama. Da je doterivanje u korak društvenoprihvatljive i realne autobiografije shvaćeno vrsta kao normalnog i lekovitog zaborava, ova knjiga bi možda i bila nepotrebna. Ali nije bilo na delu otvoreno suočavanje sa prošlošću. Osim toga, aktuelnost ovom istraživanju nametnulo je upravo sapostojanje protestnog i konformističkog sećanja. S jedne strane vidljiva je napetost između kolektivnog antititoističkog pamćenja i masovnog titostalgičnog ličnog sećanja kod podvlašćenih, a s druge strane se nije moglo skriti prozirno doterivanje i pragmatično saobražavanje autobiografskog sećanja društvenoprihvatljivom pamćenju titoizma kod privilegovanih.

244

SEĆANJE NA TITOIZAM

Zusammenfassung

Die Erinnerung an den Titoismus: zwischen Diktat und Widerstand

Nach dem blutigen Zerfall Jugoslawiens haben sich in den neu entstandenen Staaten jeweils „eigene Versionen der Geschichte“ geschrieben. Ein Kernelement ist die Darstellung der „jeweilige(n) Nation als Opfer“. Auf den Krieg der Waffen folgte Krieg der Erinnerungen – der nach wie vor im Gange ist. Im Mittelpunkt der Auseinandersetzung steht der Kommunismus als Hauptschuldiger von Krieg und sozialer Misere. Besonders in den nationalistisch aufgeheizten Jahren 1990 bis 1995 diente die Idee vom »nationenfeindlichen Titoismus« als Argument gegen den Vielvölkerstaat. Forschungsgegenstand des Buches ist der Wandel der Vergangenheitspolitik (verstanden als diskursiver Umgang mit dem titoistischen Regime) in den nach dem Zusammenbruch Jugoslawiens neu entstandenen Staaten. Es handelt davon, welche Ideen von Jugoslawien und dem Sozialismus heute vorherrschend sind und es handelt von der Rolle, die Tito im heutigen Serbien, Kroatien und Bosnien – noch immer oder wieder – spielt. Die zentrale Fragestellung ist die nach einer zunehmenden Standardisierung der Aufarbeitung des jugoslawischen Sozialismus. Hierfür wird die neokonservativ und neoliberal motivierte Revision von Geschichte der vergangenen zwanzig Jahren untersucht und die Frage nach einer Verschiebung der kulturellen Hegemonie in punkto Geschichtspolitik gestellt. Die Aufarbeitung des Titoismus wird entlang der politischen Umschwünge 1990 bis 2010 verfolgt. Wie verhalten sich die politischen Entwicklungen – vom sozialistischen Jugoslawien über die autoritären Regime von Tuđman und Milosević bis hin zur konsolidierten pluralistischen Demokratie nach den Wendewahlen – zur Vergangenheitspolitik, wie sie in Kroatien und Serbien betrieben wird? Wie lässt sich 245

Todor Kuljić

schließlich das Spannungsverhältnis zwischen der „Europäisierung der Erinnerung“, in deren Fokus der Holocaust als negativer europäischer Gründungsmythos steht, mit den konkurrierenden nationalistischen Erinnerungen vereinbaren? Welche Rolle kommt der Figur Tito in der Auseinandersetzung zwischen den verschiedenen nationalen Erinnerungs – und Opfergemeinschaften zu? Kann das kommunistische Zeitalter überhaupt als Teil der Nationalgeschichten angesehen werden? Und wie kann es sein, dass die Nationalismen, die doch Wert auf ihre Einzigartigkeit legen, das negative Bild des Titoismus weitgehend teilen? Im ersten Teil „Titoismus zwischen lokalen Erinnerungsdiskursen und transnationalem Diktat der Verarbeitung“ werden verschiedene Mythen und Ideologien auseinandergesetzt, denen die Erinnerung an den Titoismus zugrunde liegt. Um den vorher gestellten Fragen nachzugehen, wird zunächst der theoretische Zugang offen gelegt, bei dem die identitätsstiftenden Konstruktionen von Vergangenheit in Nationalismus – und Gedächtnistheorien sowie in den Konzepten der »Geschichts – und Vergangenheitspolitik im Vordergrund stehen. Danach werden Methoden der Ideologiekritik vorgestellt. Daraus ergeben sich folgende Fragen: Wie hat sich der politische und wissenschaftliche Umgang mit dem Titoismus in Serbien, Kroatien und Bosnien von 1990 bis heute gewandelt? Welche Rolle kam den Dissidenten der sozialistischen Zeit zu und welche den „politischen Konvertiten“ der Wendejahre? Auffällig ist im jugoslawischen Kontext, dass fast alle ehemaligen Marxisten, die sich wissenschaftlich mit marxistischer Theorie, der jugoslawischen Idee der „Selbstverwaltung“, Tito oder ähnlichem auseinandergesetzt hatten, buchstäblich über Nacht zu Anti-Kommunisten und völkischen Nationalisten wurden. Während früher die Apologie des Sozialismus im Zentrum stand, bildet heute die Kritik des Sozialismus die Basis für ihre mannigfaltigen Interessen und Identitäten. Ihre frühere Glorifizierung Titos und der Kommunistischen Partei erzeugt bei den heutigen Intellektuellen Schamgefühle. Die starke Kluft zwischen der „linken“ Vergangenheit und der „rechten“ Gegenwart erzeugt bei vielen Abwehrreaktionen. Welche Ereignisse haben diese geschichtspolitische Umkehr vorbereitet? Welche Ereignisse lassen sich als Kernereignisse der politischen Wendejahre und welche als diskursive Wenden und Höhepunkte bestimmen (in Serbien das Jahr 2000, in Kroatien 1995)? Diese Fragen werden anhand verschiedener empirischer Untersuchungen diskutiert. 246

SEĆANJE NA TITOIZAM

Im zweiten Teil „Die Instrumentalisierung des Titoismus“ ist die Asymmetrie der verschiedenen Perspektiven und hegemonialen Erinnerungsrahmen Thema. In gewisser Weise ist Tito die Signatur des postjugoslawischen Raums geblieben. Im schon zu Lebzeiten kontroversen Machthaber sieht Author eine „vielschichtige Figur“, die aus drei unterschiedlichen Perspektiven betrachtet werden kann: Aus der heute vorherrschenden „Froschperspektive“ erscheint Tito als der große, unantastbare, totalitäre Herrscher. Dazu gehören die Nationalisten, die davon überzeugt sind, der Titoismus sei von außen in die Nationalgemeinschaft hineingetragen worden. Die „Vogelperspektive“ zeigt hingegen, dass Jugoslawien unter dem autoritären Herrscher Tito einen außerordentlichen Modernisierungs – und Mobilitätsschub erlebte. Die „Flugzeugperspektive“ (oder „Wiener Perspektive“, wie man sich auch nennen könnte) legt eine Sicht auf Tito als den „letzte Habsburger des Balkans“ nahe – wobei Habsburg hier als „Metapher für den Herrscher in einem multinationalen Staat“ gilt. Was der heutigen Aufarbeitungsdebatte fehlt, ist der Blick auf den Sozialismus aus der Perspektive eines anderen Epochen – und Geschichtsbewusstseins, d. h. aus einer Perspektive, aus der die Linke im Weltmaßstab mehr bedeutete als heute. Hierin sieht der Autor auch den Grund für das Fehlen einer einflussreichen hermeneutischen, alltagsgeschichtlichen Strömung innerhalb der Geschichtswissenschaften. Die hegemoniale Ideologie des Antitotalitarismus schuf einen neuen Rahmen für den Umgang mit dem Titoismus. Er unterminierte die Sozialgeschichte und favorisierte die Politikgeschichte, ein Zugang, der leicht in Verschwörungstheorien übergehen kann. Mit Hilfe des Antitotalitarismus wurden „alte“ durch „neue“ Opfer (die Arbeiterklasse durch die Nation) und „alte“ durch „neue“ Täter (den Kapitalismus durch den Kommunismus) ersetzt, Konservatismen verschiedener Prägung wiederbelebt, die Idee des Monarchismus und romantische Geschichtsschreibung der Dynastien erneuert und schließlich der Faschismus und seine Kollaborateure rehabilitiert usw. In diesem Teil des Buches findet sich auch eine Darstellung und Analyse der Symbole des Antititoismus: umgewidmeter Erinnerungsorte, Straßen und Museen. Zunächst werden die politische und die symbolische Ebene beleuchtet, etwa die Umbenennung der zahllosen Marschall Tito-Straßen oder deren Rekontextualisierungen in Zagreb, Sarajevo oder Belgrad. Auch die neuen Schulbücher der einzelnen Staaten und deren Schwerpunksetzung in der Geschichtssektion werden einer diskursanalytischen Untersuchung unterzogen. Hierbei 247

Todor Kuljić

kristallisiert sich heraus, das in Serbien das Regime Milošević die geschichtspolitische Wende vorbereitete, obgleich dieser Prozess in serbischen Geschichtslehrbüchern etwas langsamer vor sich ging als in jenen der anderen ex-jugoslawischen Staaten. Auch die Meinungen der Menschen über den Titoismus werden diskutiert. Die „Titostalgie“, die verbreitete Nostalgie nach der Zeit, in der Tito ein weltweit anerkannter Staatsmann war, ist einerseits ein Zustand der Melancholie, trägt aber auch Züge eines Vergleichs des heutigen gesellschaftlichen Situation mit jener in der Zeit des Titoismus. Dieses Kapitel setzt die Frage auseinander, ob die Titostalgie eine melancholische oder kritische Art der Erinnerung ist. In einigen der ex-jugoslawischen Staaten dominiert heute die nostalgische, verklärte Erinnerung an den verlorenen Vielvölkerstaat. Nach dem Motto „Früher war alles besser“ schwelgt von Mazedonien bis Slowenien vor allem die ältere Generation in melancholischen Erinnerungen. Die Person Josip Broz Tito befindet sich im Zentrum dieser „Jugo-Nostalgie“. Während also die einen Jugoslawien und den Titoismus vor dem Hintergrund neuer nationaler Ideologien dämonisieren, herrschen andernorts „Jugo-Nostalgie“ und Titostalgie vor. Eine Vielzahl empirischer Untersuchungen zeigt dies. Interessant ist dabei vor allem der Umstand, dass viele junge Menschen nostalgische Gefühle haben gegenüber und Sehnsucht nach einem Land verspüren, das sie nicht mehr kennen gelernt haben. In diesem Zusammenhang ist der symbolische Umgang mit der Vergangenheit besonders interessant, Tito taucht hier z.B. als entpolitisiertes Label auf Weinflaschen oder als Namensgeber von Cafés auf. Besonderes Augenmerk wird auf die verschiedenen positiv konnotierten Zusammenhänge gelegt, in die Tito in den unterschiedlichen ehemaligen Republiken gesetzt wird (in Bosnien im z.B. Kontext der Islamisierung, in Kroatien im Kontext der Katholischen Kollektivensymbolik und in Serbien im Kontext Jugoslawiens), aber auch auf dämonisierende Zuschreibungen (in Serbien als kommunistisch apostrophierter Feind der Serben, in Kroatien als jugoslawisch apostrophierter Feind der Kroaten). Anhand der jeweiligen nationalen Opfermythen werden Parallelen und die gegenseitige Beeinflussungen der Erinnerungskämpfe in den ehemaligen jugoslawischen Republiken aufgezeigt. Die neuen Orte des Gedenkens und Erinnerns, die heute vor allem den Opfer des jugoslawischen Kommunismus gewidmet sind, werden genauso dargestellt wie die museale Bearbeitung der kommunistischen 248

SEĆANJE NA TITOIZAM

Erfahrungswelt der postkommunistischen Staaten. Dabei wird die nationalistische Vergangenheitspolitik nicht als starr und »eingefroren« begriffen, sondern als dynamisches politisches Konstrukt. In diesem Teil des Buches werden nicht nur die eingangs gestellten Fragen rekapituliert und zu beantworten versucht, auch die aktuellen Debatten um die Aufarbeitung des Titoismus, vor allem innerhalb der serbischen und kroatischen Erinnerungspolitik, werden verglichen und in einen breiteren Kontext gestellt, indem ähnliche Entwicklungen in anderen postkommunistischen Staaten kursorisch umrissen werden. Zur Einordnung der lokalen Erinnerungspolitik ist die Politik der Europäischen Union unverzichtbar. Im dritten Teil des Buches „Der Titoismus und die Europäisierung der Erinnerungspraxis: Machtstrukturen und kollektive Erinnerung“ wird unter anderem untersucht, inwiefern die »europäische Integration« eine kritische oder konformistische Aufarbeitung der sozialistischen Vergangenheit im Rahmen eines eigenen antitotalitären Diskurses nahe legt. Es stellt sich die Frage, ob die erwartete Aufarbeitung des Sozialismus unter dem Diktum des Antitotalitarismus gleichzeitig die Eintrittskarte in die europäische Wertegemeinschaft ist. Die standardisierten Erinnerungen an den Titoismus sind Ausformungen einer spezifisch europäischen Gedächtniskultur und deren Normierungsprozesse für den Umgang mit der kommunistischen Vergangenheit. Die Erinnerungskulturen gleichen sich innerhalb der EU an. Es werden die Standards der Aufarbeitung der kommunistischen Vergangenheit im Rahmen der EU aufgezeigt, hierzu gehören Resolutionen und Initiativen zum „richtigen“ Umgang mit der diktatorischen Vergangenheit. So ist der Titoismus in eine zweischneidige Kultur der Erinnerung eingebettet. Auf der politischen Ebene wird dem antikommunistischen Imperativ der EU-Gedächtniskultur gefolgt, die „Titostalgie“ hingegen herrscht bei der desillusionierten und verarmten Bevölkerung vor. Dazwischen findet sich die nationalistische Erinnerungskultur, der der Titoismus primär den Verrat an der Nation bezeichnet. Die Ausschließlichkeit dieser Modelle der Annäherung und insbesondere des vorherrschenden antikommunistischen Diskurses weißt verschwörungstheoretische Züge auf. Abschließend werden noch einmal die Grundmerkmale der postkommunistischen Erinnerungskulturen der postjugoslawischen Staaten rekapituliert. Einen differenzierten Blick auf den Titoismus, der dem Balkan fast fünfzig Jahre des Friedens ermöglichte, so lautet das Zwischenfazit, gibt es bisher nicht. Stattdessen dominiert eine einseitig 249

Todor Kuljić

dämonisierende Form der Vergangenheitsbewältigung. Das führte zu einer sehr selektiven Geschichtsauffassung. Die Beurteilung des Sozialismus hängt noch immer mehr von nationalen Überzeugungen und Mythen ab, als vom individuellen oder sozial gewachsenen Zugängen. Der multinationale und internationale Titoismus gilt heute als wichtigster Gegenpol zur neuen Identität, die sich vor allem aus dem Nationalismus speist. Der Titoismus wird darum konsequent als „Feind der Nation“ denunziert. Erst an zweiter Stelle gibt es eine Kritik am antidemokratischen Einparteiensystem, das ihm zu Grunde lag. Die in der kommunistischen Ära betriebene Tabuisierung historischer Konflikte zwischen den jugoslawischen Nationalitäten hat deren öffentliche Aufarbeitung nachhaltig verunmöglicht. Diese Tabuisierung hat die prekäre Reaktivierung historischer und teilweise mythologisierter Ängste und unbewältigter, schmerzlicher Verluste vor dem Grund aktueller gesellschaftlicher Probleme begünstigt. Die pauschale Verurteilung des Titoismus als totalitäres, antinationales System zerstörte dabei viele supranationale Kompromissmöglichkeiten.

250

SEĆANJE NA TITOIZAM

Literatura

Agičić, Damir/Najbar-Agičić, Magdalena 2007. 1918 – Ostvarenje vjekovnih snova, geopolitička nužnost ili kobna pogreška – Postanak Kraljevstva SHS u hrvatskim udžbenicima povijesti za osnovnu školu, u Cipek, Milosavljević ur. Kultura sjećanja: 203–213. Alempijević-Škrbić N./Mathiesen-Hejmadhal K. ur. 2006. O Titu kao mitu. Proslava Dana mladosti u Kumrovcu, Zagreb, FF Pres: 7–29. Antifašizam i Domovinski rat temelji hrvatske države 2010. Vjesnik 20 lipnja 2010. Apor, Péter 2007. Secret Agents – Historiography and the Context of a Public Scandal in Contemporary Hungary, in Brunbauer, U., Troebst, S. hg. Zwischen Amnesie und Nostalgie: 113–131. Apor, Péter 2009. Eurocommunism Commemorating Communism in Contemporary Eastern Europe – http://www.eurhistxx.eu/spip. php%3Farticle41&lang=en.html poseta avgust 2010. Arsenić Radoje 2010. Kontramiting u Kumrovcu, Politika 24.05.2010. Assmann, Aleida 2006. Wie wahr sind unsere Erinnerungen? in Welzer Harald/Markowitsch, Hans.J. hrsg. Warum Menschen sich erinnern koennen: 95–111. Assmann A. 2007. Features Europe: a community of memory? GHI Bulletin No.4: 11–25. Assmann, A. 2009. Auf dem Weg zu einer europäischen Gedächtniskultur: Europa und die Nationen www.watzlawickehrenring.at/loadfile. php?f=5808 poseta septembar 2009. Bakotin Jerko 2008. Tito, fašizam i kazalište, Zarez br. 225. 21.02.2008. Baković Ivica 2008. (Jugo)nostalgija kroz naočale popularne kulture philologicalstudies.org/dokumenti/2008/vol2/2/1.pdf poseta oktobra 2009. Bancroft, Claire 2009. Yugonostalgia: The Pain of the Present http://digitalcollections.sit.edu/isp collection/787 poseta mart 2010.

251

Todor Kuljić

Barunčić, Julija/Križe Željka 2006. Domovinski rat u udžbenicima iz povijesti, Časopis za suvremenu povijest, 2: 627–651. Bašić, Natalija 2007. Wen interessiert heute noch der Zweite Weltkrieg? Tradierung von Geschichtsbewusstsein in Familiengeschichten aus Kroatien und Serbien“, in: Welzer, H., hrsg. Der Krieg der Erinnerungen: 150–186. Belasić, Ivana 2009. Problematika pokušaja promjene državnih simbola u Republici Sloveniji, u Tito – stara ikona v novih kontekstih, Prispevki s seminarja Roaming Anthropology IV, Revija KULA (Nova Gorica), Posebna izdaja 93–97. Bodei Remo 2009. Memory and Identity of Europe IRIS, Vol 1, No 1: 19–25. poseta avgust 2010. Bogdanović, Mira 2009. Jugoslavenski disidenti i hladni rat, Sociologija Vol LI, 2: 113–136. Bojm, Svetlana 2005. Budućnost nostalgije (prevod s engleskog), Beograd, Geopoetika (1. Edit 2001). Bosto, Sulejman/Cipek, Tihomir/Milosavljević, Olivera ur. 2008. Kultura sjećanja: 1941. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Zagreb, Disput. Brković Jevrem 2009. Crna Gora – Prva žrtva velikosrpske agresije 2009. http://www.hic.hr/books/jugoistocna-europa/brkovic.htm poseta mart 2010. Brunnbauer, Ulf/ Troebst, Stefan hg. 2007. Zwischen Amnesie und Nostalgie – Die Erinnerung an den Kommunismus in Südosteuropa, Köln, Böhlau. Brunnbauer, Ulf 2007. Ein neuer weisser Fleck? Der Realsozialismus in der aktuellen Geschichtsschreibung in Südosteuropa, in Brunbauer, U., Troebst, S. hg. Zwischen Amnesie und Nostalgie: 87–113. Bubanj Valentić, Davorka 2007. Povijest – udžbenik za četvrti razred gimnazije, Zagreb, Birotehnika. Buden, Boris 2003. „U cipelama komunizma“ – nekoliko napomena o mehanizmu postkomunističke normalizacije, Underground 7–8: 36–39. www.up-underground.com/brojevi/07–08/03 Burić, Feđa 2010. Dwelling on the Ruins of Socialist Yugoslavia – Being Bosnian by Remembing Tito, in Todorova, Gille ed. Post-communist Nostalgia 227–242. Christ, Herbert 2009. Das deutsch-französische Geschichtsbuch Histoire/Geschichte“ – ein beispielloses Experiment, http://www.franceblog.info/pdf/herbert-christ-jena-geschichtsbuch.pdf poseta januar 2010. Cipek, Tihomir/ Milosavljević, Olivera, ur. 2007. Kultura sjećanja – Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Disput, Zagreb.

252

SEĆANJE NA TITOIZAM

Closa, Carlos 2010. Negotiating the past: Claims for recognitionand policies of memory in the EU, digital.csic.es/bitstream/10261/24430/3/ CSIC-IPP-WP-2010–08_Closa.pdf, poseta septembar 2010. Csáky, Moritz 2004. Die Mehrdeutigkeit von Gedächtnis und Erinnerung. Ein kritischer Beitrag zur historischen Gedächtnisforschung. Virtuelle Fachbibliothek Osteuropa (Digital Compendium on History and Culture of Russia and Eastern Europe) Volume 9., http://www.vifaost.de, poseta avgust 2010. Čale Feldman, Lada/ Prica, Ines, red. 2006. Devijacije i promašaji – Etnografija domaćeg socijalizma, Zagreb, Institut za etnologiju i folklo­ ristiku. Ćosić, Dobrica 1992. Promene, Novi Sad, Dnevnik. Ćosić, D. 2001. Piščevi zapisi (1969–1980), Beograd, F. Višnjić. Ćosić, D. 2002. Piščevi zapisi (1981–1991), Beograd, F. Višnjić. Ćosić, D. 2004. Piščevi zapisi (1992–93), Beograd, F. Višnjić. Ćosić, D. 2008. Piščevi zapisi (1993–1999), Beograd, Službeni glasnik. David, Lea 2009. Sećam se, dakle, postojim: identitet Srba kao refleksija kulture sećanja, u Đerić, G. ur. Pamćenje i nostalgija 171–201. Dedijer, Vladimir 1984. Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, Treći tom, Beograd, Kultura. Demke Elena/ Morenz, Ludwig 2004. Dubceks vergessener Schuh – Von Formen der Vergessens-Politik und Zufällen der Erinnerung, Horch und Guck, Heft 4/2004. 1–7. Despotović, Ljubiša i dr., 2010. Mitovi epohe socijalizma, Novi Sad, Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje. Dimitrijević, Vojin priredio 2010. Novosti iz prošlosti – znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava. Dimou, Augusta 2007. The Present’s Past: The National History of Socialism or the Socialist Period of the Nation? Representations of Communist Yugoslavia in the Textbooks of the Successor States, in Brunnbauer/Troebst hg. Zwischen Amnesie und Nostalgie: 131–153. Discursul preşedintelui României, Traian Băsescu 2006. http://www.presidency.ro/?_RID=det&tb=date&id=8288&_PRID=ag, poseta avgusta 2010. Droit Emmanuel/Chauliac, Marina 2005. Konferenz – Nostalgischer Blick auf die Zeit des Kommunismus: Entsteht in Osteuropa ein neues kollektives Gedächtnis? http://hsozkult.geschichte.hu-berlin.de/ termine/id=4228, poseta decembra 2009. Đerić, Gordana ur. 2009. Pamćenje i nostalgija – Neki prostori, oblici, lica i naličja, Beograd, IFDT. Đerić, G. 2010. Prošlost u sadašnjici: prilozi prenosu sećanju kroz vreme, Beograd, IFDT.

253

Todor Kuljić

Erdei, Ildiko 2006. Odrastanje u poznom socijalizmu – Od „pionira malenih“ do „vojske potrošača“, u Čale Feldman, L./ Prica I., red. 2006. Devijacije i promašaji: 205–241. Erdelja, Krešimir priredio 2005. Drugi svetski rat, Istorijska čitanka 4. (prevod s engleskog), Beograd, Prosvetni pregled (urednica srpskog izdanja D. Stojanović) Fajn, Džon V. A. 2009. Diktatori mogu imati blagotvoran uticaj: izuzetni slučaj Josipa Broza Tita, u Fišer, B. Balkanski diktatori: 305–361. Fišer, Bernd, J. 2009. Balkanski diktatori – Diktatori i autoritarni vladari jugoistočne Evrope (prevod s engleskog) IPS Media, Prosveta, Beograd (1. Edit. 2007). Gaćeša, N., Živković, D., Radović, Lj. 1992. Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i IV razred gimanzije opšteg i društveno-jezičkog smera, 1. izdanje, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Gaćeša, N.,Živković,D., Radović, Lj. 1999. Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i IV razred gimanzije opšteg i društveno-jezičkog smera 7. izdanje, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Ghodsee, Kristen 2004. Red Nostalgia? Communism, Women’s Emancipation, and Economic Transformation in Bulgaria: L’ Homme Z.F.G. 15,1. Goldstein Ivo 2001. O udžbenicima povijesti u Hrvatskoj, http://www.cpi. hr/download/links/hr/6956.pdf, poseta januar 2010. Golubović, Z, Spasić,I, Pavićević, Đ.2003. Politika i svakodnevni život – Srbija 1999–2002, Beograd, IFDT. Golubović, Z. 2003. Promene u Srbiji 2000. godine: uzroci očekivanja, postignuća, u Golubović Z, Spasić, I., Pavićević, Đ., Politika i svakodnevni život: 25–55. Grigorov, Dimitar 2008. „Računajte na nas“. Odlomak o Titovoj štafeti ili Štafeti Mladosti (prevod sa bugarskog), Godišnjak za društvenu istoriju 1–3: 105–136. Grubač Đorđe 1977. Istorija za VIII razred osnovne škole, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva (odobren 1973). Gudac-Dodić, Vera 2006. Položaj žene u Srbiji (1945–2000), u Žene i deca: 33–131. Hammerstein, Katrin/Trappe, Julie 2009. Einleitung, in Hammerstein, Katrin u.a. Aufarbeitung der Diktatur – Diktat der Aufarbeitung? Normierungsprozesse beim Umgang mit diktatorischer Vergangenheit, Göttingen, Wallstein Verlag: 9–19. Heidi Hein-Kircher 2007. Politische Mythen, Aus Politik und Zeitgeschichte 11. http://www.bundestag.de/dasparlament/2007/11/Beilage/005. html, poseta oktobar 2009.

254

SEĆANJE NA TITOIZAM

Hobsbaum, Erik 2008. Globalizacija, demokratija i terorizam, prevod s engleskog, Beograd, Arhipelag (1.Edit 2007). Hofman, Ana 2008. Tabu na sećanja: Bolest zvana jugonostalgija. Nova srpska politička misao, No 1. 209–221. Ilić, Vladimir 2002. Prevladavanje prošlosti u Vojvodini, Gradska bibl. „Ž. Zrenjanin“, Zrenjanin. Jakobi, Tanja 2010. Životni standard:Neodređeno nezadovoljni i dezorijentisani, u u Mihailović, S. i dr. Kako građani Srbije vide tranziciju: 49–60. Jammers Anette 2007. Alterskorrelierte Veränderungen von falschen Erinnerungen? Eine experimentelle Studie an Kindern und jungen Erwachsenen. Dissertation zur Erlangung des akademischen Doktorgrades der Naturwissenschaften, Tier http://ubt.opus.hbz-nrw.de/ volltexte/2008/466/, poseta oktobar 2009. Janjetović, Zoran 2007. Komunizam na kašičicu: Ideološki sadržaji u „Politikinom zabavniku 1952–1991, Tokovi istorije 4: 97–117. Jansen, Stef 2001. Svakodnevni orijentalizam: doživljaj „Balkana“/ „Evrope“ u Beogradu i Zagrebu, Filozofija i društvo 18: 33–72. Jansen, S. 2009. In memoriam: Crveni pasoš. O svakodnevnoj geopolitici zatočenosti, u G. Đerić, ur. Pamćenje i nostalgija: 11–43. Judt, Tony 2005. From the House of the Dead: On Modern European Memory, New York Review of Books, Volume 52, No. 15. Kako ti se danas zove ulica? 2009. Press Online 4.10.2009. Karge, Heike 2000. „History after the war: Examples of how controversial issues are dealt with in history textbooks in Bosnia and Herzegovina“, in: UNESCO Newsletter International Textbook Research Network, no. 9, 2000: 40–45. Keiser, Thorsten 2005. Confronting memories – Memory, politics and law, German Law Journal, Vol 6. No.2: 473–481. Klee, Nemo 2010. Kollektives Gedächtnis, Herrschaft und Befreiung, Theoretische und persönliche Überlegungen http://kg.r.2010.de/Media/3/178/1/1887.rtf poseta novembar 2009. Kolar-Dimitrijević, Mira/ Petrić, Hrvoje/ Raguž, Jakša, 2004. Udžbenik za IV razred gimnazije, Samobor, Meridijani. Koren, Snježana/ Najbar-Agičić, Magdalena 2001. Slika naroda s prostora prijašnje Jugoslavije u hrvatskim udžbenicima povijesti 131–150) www.cpi.hr/download/links/hr/7125.pdf, poseta novembar 2009. Koren S. 2009. Nastava povijesti između historije i pamćenja – Hrvatski udžbenici povijesti o 1945 godini. u Kultura sjećanja: 239–265. Kotte, Eugen 1999. Die Funktion historischer Mythen bei der Konstituierung europäischer Nationen, Orbis linguarum Vol. 12. Krzeminski, Adam 2006. So viele Kriege wie Nationen, „Im Gespräch“ (Klagenfurt) 18.04.2006.

255

Todor Kuljić

Kultura sjećanja 1945. 2009, Zagreb, Disput. Kuljić, T. 2002. Prevladavanje prošlosti – uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, HO. Kuljić, T. 2006. Kultura sećanja – Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd, Čigoja. Kuljić, T. 2007. Was Tito the Last Habsburg? Balkanistica (University of Mississippi) Vol 20: 85–100. Kuljić, T. 2009. Sociologija generacije, Beograd, Čigoja. Kuzmanić, Marja. 2008. Collective memory and Social Identity. A social psychological exploration of the Memories of the disintegration of former Yugoslavia, Psihološka Obzorja 17,2. 5–26. Kuzmanović, Bora 2010. Autoritarnost – Vapaj za jakim i pouzdanim vođama i disciplinom, u Mihailović, S. i dr. Kako građani Srbije vide tranziciju: 88–106. Lacko Vidulić, Svjetlan 2007. Sonderposten im jugoslawischen Erinnerungskrieg http:/ www.kakanien.ac.at.beitr/fallstudie/SVidulic3.pdf poseta novembar 2009. Leček, Suzana/Najba-Agičić, Magdalena/Agičić, Damir/Jakovina, Tvrtko 2000. Povijest za četvrti razred gimnazije (2. izmenjeno izdanje), Profil, Zagreb. Leggewie, Claus 2006. Equally Criminal? Totalitarian Experience and European Memory eurozine.com/articles/2006–06–01 Locke, Peter 2008. „Everybody Loves Tito“, Memory and Political Subjectivity in Post-War Sarajevo presented at the annual meeting of the MPSA Annual National Conference, Palmer House Hotel, Hilton, Chicago, IL, Apr 03, 2008 http://www.allacademic.com/meta/ p267769_index.html, poseta avgust 2010. Maier, Charles 2001. Heiße Erinnerung/kalte Erinnerung: Die politische Halbwertszeit von Faschismus und Kommunismus http://www.project-syndicate.org/commentary/maier2/German, poseta septembar 2009. Maknite ime zločinca Tita s ulica u Italiji 2009. Livno Online 10.10.2009. Manojlović Pintar, Olga 2004. „Tito je stena“. (Dis) kontinuitet vladarskih predstavljanja u Jugoslaviji i Srbiji XX veka, Godišnjak za društvenu istoriju 2–3: 85–100. Manojlović Pintar, O. 2010. Rat i nemir – O viđenjima socijalističke Jugoslavije, Drugog svetskog rata u kome je nastala i ratova u kojima se raspala, u Dimitrijević, V. prir. Novosti iz prošlosti: 83–107. Marinov, Tchavdar 2009. Anticommunist, but Macedonian: Politics of Memory In Postyugoslav Macedonia, Tokovi istorije 1–2: 65–83. Marjanović, Bojan 2007. Promjena vlasti, promjena ulica, Diskrepancija (Zagreb), br. 8: 105–127.

256

SEĆANJE NA TITOIZAM

Marjanović, Radovan 2010. Kako se razmenjuje rog za sveću, ili magla za glasove. O kvazilogičkoj argumentaciji u političkom govorenju, Valjevo, izdanje autora. Marković Jelena 2006. (Re)konstrukcija identiteta u udžbeničkoj produkciji: analiza sadržaja udžbenika za prva četiri razreda osnovne škole od 1945. do danas, Narodna umjetnost 43/2: 43–74. Marković, Predrag, J. 2009. „Emocionalna topografija sećanja“ jugonostalgije: primer leksikona Yu mitologije, u G. Đerić, ur. Pamćenje i nostalgija: 201–223. Mathiesen Hjemdahl, Kristi/ Škrbić-Alempijević Nevena 2006. „Jesi li jedna od nas“ – s proslave Titova 112.rođendana, u Čale Feldman, L./Prica I., red. 2006. Devijacije i promašaji: 241–267. Matković, Hrvoje/Mirošević, Franko 2004. Povijest 4, udžbenik za 4. razred gimnazije, Zagreb, Školska knjiga, 3. izdanje. Mesić, Stipe 2009: Braneći antifašizam branimo demokraciju i stvaramo jamstvo za bolju budućnost, Nacional 22.06.2009. Mićunović, Dragoljub 2006: http://www.pescanik.net/content/view/1174/57/ poseta januar 2010. Mihailović, Srećko red. 2005. 5. godina tranzicije u Srbiji, Beograd, F. Ebert. Mihailović S. 2005. Kako građani Srbije vide i doživljavaju tranziciju, u Mihailović, S. red. 5. godina tranzicije u Srbiji: 205–247. Mihailović, S. i dr. 2010. Kako građani Srbije vide tranziciju – Istraživanje javnog mnjenja tranzicije, Beograd, F. Ebert. Mihailović, S. 2010. Priča o tranziciji ili naracija o našim beskrajnim menama, u Mihailović, S. i dr. 2010. Kako građani Srbije vide tranziciju: 7–29. Milanović, Branko 2006. Odvojeni svetovi – merenje međunarodne i globalne nejednakosti, Beograd, UNDP. Milosavljević, Olivera 2006. Otac-genije-ljubimac: Kult vladara – najtrajniji obrazac vaspitavanja dece, u Žene i deca: 188–292. Milosavljević, O. 2010. Činjenice i tumačenja – Dva razgovora sa Latinkom Perović, Beograd, HO. Milošević, Srđan 2009. Antikomunizam kao ideologija: slučaj Srbije, u Mladenović I. / Timotijević, M. ur. Probuditi san: 28–35. Mittler, Günther 2007. Neue Museen – neue Geschichte? Aus Politik und Zeitgeschichte, No.49. Mladenović, Ivica i Timotijević, Milena ur. Probuditi san – Razgovori o levici u Srbiji, Beograd, FES. Munjin, Bojan 2010. Užbenici – povijest bolesti, Novosti – samostalni srpski tjednik 30.1.2010. Müller, Jan-Werner 2007. Europäische Erinnerungspolitik Revisited, Transit 33: 166–175.

257

Todor Kuljić

Nadkarni Maya 2010. „But it’s Ours“ Nostalgia and the Politics of Authenticity in Post-Socialist Hungary in Todorova, Gille Post-communist Nostalgia: 190–214 Najbar-Agičić, Magdalena 2001. Promjene u prikazu Drugog svjetskog rata u hrvatskim udžbenicima povijesti u poslednjih četvrt stoljeća www.cpi.hr/download/links/hr/7024.pdf poseta decembar 2009. Najbar-Agičić, M. 2006. Od kulta ličnosti do detitoizacije: Prikazi Josipa Broza Tita u hrvatskim i srpskim udžbenicima povijesti, u: O Titu kao mitu: 377–399. Niče Fridrih 2001. O koristi i šteti istorije za život (prevod sa nemačkog), Novi Sad, Svetovi. Nikčević, Tamara 2010. Goli otoci Jova Kapičića, Beograd, V.B.Z. Nikolić,K., Žutić,N.,Pavlović, M.,Špadijer, Z. 2005. Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, 3. izdanje (1. izdanje 2002) Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Núñez, Xosé-Manuel 2010. Ein endloser Erinnerungskrieg? Bürgerkrieg, Diktatur und Erinnerungsdiskurs in der jüngsten spanischen Geschichtswissenschaft, Neue Politische Literatur, Jg. 55: 23–50. Oancea, Daniela 2005. Mythen und Vergangenheit Rumänien nach der Wende, Inaugural-Dissertation zur Erlangung des Doktorgrades der Philosophie an der Ludwig-Maximilians-Universität, München. http://edoc.ub.uni-muenchen.de/4577/ poseta decembar 2009. Obnovljen minirani spomenik u Bjelovaru 2010. Politika 9.12.2010. OEBS osudio zločine nacizma i staljinizma uprkos ruskom bojkotu 2009. Danas 4. 07. 2009. Palmberger, Monika 2008. Nostalgia Matters: Nostalgia for Yugoslavia as potential vision for a better future, Sociologija Vol. L. No 4: 355–369. Park prijateljstva 2004. u Lexikon Yu mitologije, http://www.leksikon-yumitologije.net/read.php?id=5712, poseta novembar 2009. Pavlaković Vjeran 2009. Crvene zvezde, crne košulje: simboli, komemoracije i sukobljene istorije Drugog svetskog rata u Hrvatskoj, u Đerić, G. ur. Pamćenje i nostalgija: 43–83. Pavlaković, V. 2009 a. Komemorativna kultura Bleiburga 1990–2009, u Kultura sjećanja 1945: 167–195. Paunović, Miloš 2007. Titova smrt i sahrana u britanskoj štampi, Godišnjak za društvenu istoriju vol. 14, 1–3: 129–147. Perović, Latinka 2010. Dobrica Ćosić o Josipu Brozu Titu – Skica za istraživanje političkog i intelektualnog odnosa – (neobjavljen rad) Perović, Latinka/Jakovina, Tvrtko 2010. Titovo djelo 30 godina kasnije, Novi Plamen IV (14): 157–161.

258

SEĆANJE NA TITOIZAM

Peruško Ivana 2008. Titovo novo ruho, philologicalstudies.org/dokumenti/2008/vol2/2/10.pdf, poseta novembar 2009. Peter, Stefanie 2002. Zurück in die Vergangenheit – Die Nostalgie nach der guten alten Volksrepublik, Fluter 24.9.2002. Petrović, Tamara 2009. Orijentalistički diskurs kao sredstvo političke borbe u protestima 1996/97 u Srbiji, Diplomski rad, Odeljenje za sociologiju, Filozofski fakultet u Beogradu. Petrović, Tanja 2009. A long Way Home – Representations of the Western Balkans in Political and Media Discourses, Mirovni Inštitut, Ljubljana. Pók, Attila 2008. Der Kommunismus in ostmitteleuropäischen Nationalgeschichten, Aus Politik und Zeitgeschichte 1–2: 20–25. Preimenovanje zagrebačkih ulica i trgova, www.unet.univie.ac.at/ ~a0303098/wp.../s-vremena-na-vrijeme.pdf, poseta januar 2010. Preimenovanje ulica ogorčilo Hrvate u Plaškom 2005, Vjesnik 23 ožujka 2005. Priester, Karin 2009. Vom Nutzen und Nachteil der Erinnerungskultur, Neue Gesellschaft – Frankfurter Hefte: 5. 4–9. Profaca Ivica 2009. Mladi Nijemci istražuju: zašto Hrvati ruše partizanske spomenike? Slobodna Dalmacija 9.09.2009. Radonić, Ljiljana 2010. Krieg um die Erinnerung – Kroatische Vergangenheitspolitik zwischen Revisionismus und europäischen Standards, Frankfurt/Main, Campus. Ravlić, Slaven 2005. Eponimizacija ideološke promjene u Hrvatskoj 1989–2005, Anali hrvatskog politološkog društva 2: 105–117. Rezolucija 1481. Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope od 26. januara, 2006 o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka http://www.facebook.com/topic.php?uid=8582788315&topic =3919, poseta oktobar 2009. Robionek Bernd/ Müller, Nils/ Vulesica, Marija 2010. Erinnerungskultur in Dalmatien, OEZB-Verlag, Berlin. www.geschichtswerkstatt-europa.org/media/projekte/Erinnerungskultur%20in%20Dalmatien poseta jul 2010. Rumuni čeznu za komunističkom prošlošću 2010. Blic 27.09. 2010. Sabrow, Martin 2007. Sozialismus als Sinnwelt. Diktatorische Herrschaft in kulturhistorischer Perspektive. Vortrag zur Konstituierung des gemeinsamen Forschungsvorhabens des Instituts für Zeitgeschichte Prag und des Zentrums für Zeithistorische Forschung Potsdam, www.zzf-m.de/Portals/_Rainbow/Documents/Sabrow/sozialismus%20als%20 Sinnwelt.pdf, poseta maj 2010. Schlögel Karl 2008. Places and strata of memory – Approaches to eastern Europe, Transit 2008–12–19.

259

Todor Kuljić

Schwandner-Sievers, Stephanie/Ströhle, Isabel 2007. Der Nachhall des Sozialismus in der albanischen Erinnerungskultur im Nachkriegskosovo, in Brunbauer, U., Troebst, S. hg. Zwischen Amnesie und Nostalgie: 217–237. Sekulić, Duško/Šporer, Željka 2007. Vrijednosne i socijalne odrednice u ocjenjivanju povijesnih ličnosti, Revija za sociologiju, Vol XXXVIII, No 1–2: 3–23. Slavujević, Zoran 2010. Institucije političkog sistema – umesto simboličkog izraza prava građana da vladaju, sredstvo vladavine nad građanima, u Mihailović, S. i dr. Kako građani Srbije vide tranziciju: 60–72. Smiljević, Bogdan, Knežević, Đorđe 1970. Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera, Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika (odobren 1966). Spasić, Ivana 2003. Sećanje na nedavnu prošlost, u Z. Golubović, I. Spasić, Đ. Pavićević, Politika i svakodnevni život: 99–141. Spomenici NOB očuvani 2010. Politika 21. oktobar 2010. Spomenici (ne) slavne prošlosti 2007. Radio Slobodna Evropa 7.05.2007. http://www.slobodnaevropa.org/content/article/703313.html Stevanović Lada 2009. Rekonstrukcija sećanja, konstrukcija pamćenja – Kuća cveća i Muzej istorije Jugoslavije, Zbornik EI 26, Beograd SANU: 101–117. Stojanović Dubravka 2006. Razoružati istoriju, NIN 4.01.2006. Stojanović, D. 2007. „Kob 1918“ – Priče o nastanku Jugoslavije u srpskim udžbenicima istorije, u Cipek, Milosavljević ur. 2007 Kultura sjećanja: 195–201. Stojanović, D. 2008. „Godina okupacije“ Slika „1945“ u srpskim udžbenicima istorije, u Bosto, Cipek, Milosavljević ur. Kultura sjećanja 2008: 265–275. Stojanović, D. 2009. Tumačenja istorije, sistem vrednosti i kulturni obrazac, Republika br. 466–467. Šehić, Zijad/Kovačević, Aida, Leka, Alma, 2007. Historija, istorija, povijest – udžbenik sa čitankom za četvrti razred gimnazije, Sarajevo, Sarajevo Publishing. Šipka, Danko 2008. Leksičke promjene kraja dvadesetog vijeka danas, www-gewi.uni-graz.at/gralis/0.Projektarium/ 2_Symposium_Progr/ Prasentation/Sipka-17–03–2008.ppt, poseta septembar 2009. Taylor, Allan 1990. Habzburška monarhija 1809–1918 (prevod s engleskog), Zagreb, Znanje (1.Edit.1948). Terzić, Milan 2006. Tito i Nobelova nagrada za mir, Pobjeda, Podgorica. The Co-ordination of Textbook Research, Development and Comparison in South-East Europe 2009. http://www.gei.de/index.php?L=1&id=52 poseta januar 2010.

260

SEĆANJE NA TITOIZAM

Todorova Maria 2009. Ambivalente Nostalgie, Tageszeitung 10.08.2009. Todorova, Maria/ Zsuzsa Gille 2010: Post-communist Nostalgia, Berghahn Books. http://books.google.rs/books?id=rL0JgtqKwNMC&pg =PA227&lpg=PA227&dq=remembering+tito+todorova&source=b l&ots=_otJy0bUYm&sig=g1_qa7hfIHFWvfLBaOBw59G58TQ&h l=sr&ei=c922TMKGIMntOdXaxKwJ&sa=X&oi=book_result&ct= result&resnum=2&ved=0CB4Q6AEwAQ#v=onepage&q&f=false poseta oktobar 2010 Tošović I., Diković. J. 2009: Desetak beogradskih naselja s Titovom ulicom 2009: Danas 22.4.2009. Troebst, Srefan 2010. Diktaturerinnerung und Geschichtskultur im östlichen und südlichen Europa. Ein Vergleich der Vergleiche. Working Paper Series Global and European Studies Institute at the University of Leipzig. No 37–51. U Kući cveća 2.400 ljudi 2010: Glas javnosti 7. maj 2010. Ulice grada Sarajeva, http://www.centar.ba/images/pdf/Ostalo/Sve%20 ulice%20u%20Sarajevu.pdf, poseta januar 2010. Ustav Republike Hrvatske (pročišćeni tekst) 2001. narodne-novine.nn.hr/ clanci/sluzbeni/232289.html poseta maj 2009. U zatvor za nošenje petokrake 2010. Elektronske novine 20.1.2010. http:// www.e-novine.com/svet/svet-vesti/32663-zatvor-noenje-petokrake. html poseta januar 2010. Vasović, Mirjana 2010. Nacionalni i nadnacionalni identiteti u kontekstu političke kulture Srbije, u Mihailović, S. i dr. Kako građani Srbije vide tranziciju: 73–88. Velikonja, Mitja 2007. Evroza – Kritika novog evrocentrizma (prevod sa slovenačkog), Beograd, Biblioteka XX vek. Velikonja, M. 2008. Titostalgia – A Study of Nostalgia for Josip Broz, Ljubljana, Mirovni inštitut. Velikonja, M. 2010. Politička mitologija nepostojećeg – narativni sadržaji jugonostalgije u postjugoslovenskim zemljama, u Despotović, Lj. i dr., Mitovi epohe socijalizma: 131–146. Velikonja, M. 2010 a. Between Collective memory and political action: Yugonostalgia in Bosnia-Herzegovina (unpublished paper). Christian Voß 2008. Einheit in der Vielfalt? Eine Gegenüberstellung der Kulturpolitik in Tito-Jugoslawien und der Europäischen Union http://edoc.hu-berlin.de/ovl poseta decembar 2010. Vučetić, Radina 2009. Džez je sloboda (Džez kao američko propagandno oruđe u Jugoslaviji), Godišnjak za društvenu istoriju, XVI, br.3: 81–101. Vukov Nikolai 2009. Visualizations of the past in transition: Museum representations in Hungary, Romania, and Bulgaria after 1989 CAS Sofia Working Paper Series, issue: 2: 3–19, www.ceeol.de/

261

Todor Kuljić

aspx/getdocument.aspx?logid=5&id=fef741f4-ed5c-4ee4-ad70– 18381b42f5bb, poseta avgust 2010. Vulesica, Marija 2010. Slojevi sjećanja i osobni stavovi prema njima, u Robionek B. u.a. Erinnerungskultur in Dalmatien, poseta jul 2010. Welzer Harald/Markowitsch, Hans. J. 2006. Warum Menschen sich erinnern können – Fortschritte in der Gedächtnisforschung, Stuttgart, Klett-Cotta: 95–111. Welzer H. hrsg. 2007. Der Krieg der Erinnerung: Holocaust, Kollaboration und Widerstand im europäischen Gedächtnis (Taschenbuch), Fischer, Frankfurt. White Stephen 2006. Looking Backwards, Looking Forwards: Communist Nostalgia and its Consequences in Russia, Belarus and Ukraine, www.crassh.cam.ac.uk/oldwww/events/2005–6/.../whitepaper.rtf, poseta decembar 2010. Wolle, Stefan 1999. Die heile Welt der Diktatur – Alltag und Herrschaft in der DDR 1971–1989, Bonn 1999 2. durchgesehene Auflage, Bundeszentrale für politische Bildung. Zizek, Slavoj 2010. Die Mauer – 20 Jahre später, Frankfurter Rundschau 29.07.2010. Zvijer, Nemanja 2010: Slika J.B. Tita u partizanskom ratnom spektaklu (neobjavljeni rukopis) Žene i deca – Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (4) 2006. Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Živković, Dušan/Stanojlović, Borislav, 2002. Istorija za treći razred gimnazije prirodno-matematičkog i četvrti razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Srpsko Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

262

SEĆANJE NA TITOIZAM

Registar ličnih imena

Adenauer, Konrad 37 Agičić, Damir 143, 164, 170, 180, 182, 251, 256 Aleksandar, kralj 36, 95, 104, 179 Aleksandar Veliki 44, 61, 70, 90, 194, 222 Alempijević-Škrbić Nevena 146–147, 251 Andrić, Ivo 29 Antoanesku, Jon 98 Apor, Péter 78, 99, 143, 251 Aralica, Ivan 240 Aristotel 23 Arsenić, Radoje 146, 251 Ash, Thimothy 213 Assmann, Aleida 20, 50–51, 112, 190, 198–200, 251 Bakotin, Jerko 83, 251 Baković, Ivica 69, 71, 80, 251 Bancroft, Claire 125, 251 Barunčić, Julija 165, 252 Basesku, Trajan 144 Baskar, Bojan 124 Bašić, Natalija 154, 218, 252 Belasić, Ivana 171, 252 Bergson, Henri 50 Bloch, Ernst 135 Bobetko, Janko 167 Bodei, Remo 188, 251 Bogdanović, Mira 86–87, 252

Bojm, Svetlana 127, 131, 133, 135– 136, 252 Bojović, Petar, vojvoda 120 Bosto, Sulejman 251 Brešan, Vinko 41, 132, 240 Breuer, Stephan 115 Brežnjev, Leonid I. 109 Brunnbauer, Ulf 88, 99, 252 Brković, Jevrem 206, 251 Bubanj Valentić, Davorka 167–168, 252 Budak, Mile 75 Budak, Neven 173 Buden, Boris 141, 144–145, 148, 252 Burić, Feđa 153, 252 Chauliac, Marina 128 Christ, Herbert 159, 252 Cipek, Tihomir 251 Closa, Carlos 192, 253 Crvenkovski, Branko 70 Csáky, Moritz 25, 150, 253 Čale Feldman, Lada 80, 253 Čaušesku, Nikolaje 109, 142 Čavez, Ugo 101 Čerčil, Vinston 35, 153 Ćosić, Dobrica 40, 44, 77, 79–81, 89, 233, 240, 253

263

Todor Kuljić

Danton, Žorž 115 Dapčević, Vlado 76 David, Lea 216, 253 Dedijer, Vladimir 31, 35, 40, 253 De Gol, Šarl 206 Dekart, Rene 115 Delić, Stipe 41 Demke, Elena 226–227, 253 Despotović, Ljubiša 253 Dimitrijević, Vojin 130, 253 Dimitrov, Georgi 142, 206 Dimou, Augusta 170 Dioklecijan, car 29 Dodik, Milorad 44 Droit, Emmanuel 128, 253 Držislav, kralj 138 Dudić, Dragojlo 159 Dušan, car 44

Golubović, Zagorka 254 Gorki, Maksim 120 Grol, Milan 75 Grigorov, Dimitar 95, 254 Grubač, Đorđe 161–163 Gudac-Dodić, Vera 93, 254 Gunaris, Vasilios 49 Habermas, Jürgen 232 Halwachs, Maurice 54 Hammerstein, Katrin 196, 254 Hebrang, Andrija 80, 140, 166–169 Hein-Kircher, Heidi 46, 254 Hitler, Adolf 37, 62, 86, 98, 206 Hobsbaum, Erik 26, 96, 106, 210, 213, 229, 255 Hodža, Enver 9 Hoepken, Wolfgang 163 Hofman, Ana 123, 156, 255 Hruščov, Nikita, S. 144 Hübner, Kurt 46

Đerić, Gordana 179, 253 Đilas, Milovan 40, 87 Đinđić, Zoran 118, 129, 139

Ilić, Vladimir 153, 155, 255 Iliescu, Ion 88 Isaković, Antonije 240 Ivanov, Đorđi 44 Ivanović, Dragiša 48 Ivin, Daniel 167 Izetbegović, Alija 72, 90

Ebert, Friedrich 129 Elias, Norbert 34 Ekmečić, Milorad 81 Ekman, Joakim 123 Erdei, Ildiko 93, 254 Erdelja, Krešimir 159, 254 Esterhazy, Peter 199 Fajn, Džon 107, 254 Ferdinand, Franc 54 Fišer, Bernd 254 Franko, Francisko 195, 198 Frankopan, Krsto 29 Frojd, Sigmung 54 Gaćeša, Nikola 169, 173–175, 177, 254 Gagarin, Jurij 145 Gillis, John 39 Ghodsee, Kristen 128, 254 Gjerek, Edvard 128 Goldstein, Ivo 158, 165–166, 168, 171, 177, 254

Jakobi, Tanja 137, 255 Jakovina, Tvrtko 109, 256 Jammers, Anette 52, 54, 255 Janjetović, Zoran 93, 255 Jansen, Stef 71, 125, 255 Jelačić, Josip 29, 138–139 Jeljcin, Boris, N. 145 Josipović, Ivo 84, 147 Jovanović, Slobodan 29, 75 Judt, Tony 20, 143, 187, 192, 206, 255 Jung, Karl Gustav 54 Kačinjski, Leh 212 Kapičić, Jovo 84 Karadžić, Radovan 90

264

SEĆANJE NA TITOIZAM

Karadžić, Vuk 29, 118 Karađorđe, Petrović 29, 98, 104, 155 Kardelj, Edvard 147 Karge, Heike 170, 255 Keiser, Thorsten 189, 255 Klee, Nemo 224, 255 Knežević, Đorđe 161–162, 260 Kolar-Dimitrijević, Mira 168, 255 Kopitar, Jernej 118 Koren, Snježana 164, 181, 255 Koroianu, Adrian 130 Koselleck, Reinhard 43 Koštunica, Vojislav 129 Kotte, Eugen 45, 255 Kovač, Bela 212 Kovačević, Aida 260 Križe, Željka 252 Krpan, Martin 222 Krzeminski, Adam 206, 255 Kuenzli, Arnold 197 Kuljić, Todor 68, 106, 217, 243, 256 Kusturica, Emir 240 Kuzmanić, Marja 39, 256 Kuzmanović, Bora 14, 126, 256 Lacko Vidulić, Svjetlan 60, 256 Lazarević, Stefan, despot 139 Le Bon, Gistav 73 Leček, Suzana 165–166, 256 Leggewie, Claus 211, 213, 256 Leka, Alma 260 Lenjin, Vladimir I. 145, 150, 160 Linde, Jonas 123 Locke, Peter 125–126, 256 Lorković, Mladen 169 Luburić, Vjekoslav Maks 167 Luhmann, Niklas 28, 34 Luj XVIII 226 Lukač, Đerđ 231 Luter, Martin 86 Ljotić, Dimitrije 175 MacIntyre, Alasdair 23 Maček, Vlatko 75

Maier, Charles 22, 198, 255 Majka Tereza 139 Manojlović Pintar, Olga 94–95, 129– 130, 155, 256 Marinov, Tchavdar 70, 256 Marjanović, Bojan 138–140, 256 Marjanović, Radovan 24, 77, 96, 200, 257 Marković, Goran 132, 240 Marković, Jelena 171, 257 Marković, Predrag, J. 126, 257 Markowitsch, Hans 262 Marx, Carl 86, 103 Martel, Karlo 188 Mathiesen-Hjemdahl, Kristi 118, 146– 147, 257 Matković, Hrvoje 166–168, 257 Mažuranić, Ivan 29 Meklin, Ficroj 159 Mesić, Stjepan 84, 154, 257 Mićunović, Dragoljub 97, 257 Mihailović, Srećko 129, 137, 155, 257, 261 Mihailović, Draža 55, 99, 122, 159, 175, 177 Mihnik, Adam 87 Milan, Obrenović kralj 139 Milanović, Branko 97, 257 Miloš, knez 29, 104, 155 Milošević, Slobodan 21, 24, 51, 57, 69, 72, 74, 79, 81–82, 88, 94, 104, 119, 121, 129, 164, 169, 172–173, 182 Milošević, Srđan 71, 77, 257 Milosavljević, Olivera 81, 89, 93, 105, 115, 215, 257 Milutinović, Ivan 139 Mirošević, Franko 257 Mislav, knez 138 Mittler, Günther 143 Mladenović, Filip 71 Mladenović, Ivica 257 Molotov, Vjaćeslav, I. 202 Morenz, Ludwig 226–227 Munjin, Bojan 163, 257 Müller, Jan-Werner 257

265

Todor Kuljić

Müller, Nils 259 Nadkarni, Maya 136, 258 Najbar-Agičić, Magdalena 164–165, 171, 177, 180, 255, 258 Nassehi, Armin 35 Nedić, Milan 98–99, 175 Negri, Antonio 224 Niče, Fridrih 207, 231–232, 237, 258 Nikčević, Tamara 258 Nikezić, Marko 115, 258 Nikolić, Kosta 169, 173, 175–178, 258 Nora, Pjer 24, 213 Núñez, Xosé-Manuel 226–227, 258 Njegoš, Petar Petrović 29 Oancea, Daniela 86, 125, 258 Obradović, Dositej 29 Palmberger, Monika 90, 258 Pašić, Nikola 75 Pavelić, Ante 83, 146 Pavlaković, Vjeran 167, 171–172, 258 Pavlović, Momčilo 258 Pavićević, Đorđe 254 Paton, Džordž 144 Paunović, Miloš 111–112, 258 Perković, Marko Tompson 60 Perović, Latinka 80, 105, 109, 115, 215, 258 Peruško, Ivana 74–75, 116, 154 Petar I, kralj 95, 138 Peter, Stefanie 128, 259 Petrić, Hrvoje 255 Petrović, Tamara 70–72, 259 Petrović, Tanja 125, 204–205, 259 Pók, Attila 193, 196–197 Poper, Karl 24 Pot, Pol 79 Prica, Ines 80 Priester, Karin 88, 222–223, 259 Princip, Gavrilo 54 Profaca, Ivica 147

Puhovski, Žarko 167 Pupin, Mihailo 139 Radić, Stjepan 25, 29, 75, 80, 104, 154, 168 Radonić, Ljiljana 82, 167, 259 Raguž, Jakša 255 Ranke, Leopold 76 Ranković, Aleksandar 36 Ravlić, Slaven 31–32, 259 Ribar, Ivo Lola 139 Ribentrop, Helmut f. 202 Riker, Pol 25 Robespjer, Maksimilijan 115 Robionek, Bernd 259 Rohe, Karl 19 Ruesen, Joerg 24 Sabrow, Martin 92, 259 Salazar, Antonio 109 Sartr, Žan Pol 219 Schlögel, Karl 99, 117, 259 Schwandner-Sievers, Stephanie 153, 260 Sekulić, Duško 154, 260 Simecka, Martin 86 Simić, Pero 78 Singer, Volf 50 Sirotanović, Alija 29 Slavujević, Zoran 129, 260 Smiljević, Bogdan 161–162, 260 Sofijanić, Ratko 84 Spasić, Ivana 135, 153, 155, 254, 260 Staljin, Josif V. 36, 62, 85–86, 119, 198, 225 Starčević, Ante 29, 154 Stepinac, Alojzije 29, 55, 80, 122, 168–169, 242 Stanojlović, Borislav 262 Stefan, despot 139 Stevanović, Lada 146, 260 Stojanović, Dubravka 157, 170, 174, 176, 181, 260 Stojanović, Svetozar 133 Stokić, Žanka 76

266

SEĆANJE NA TITOIZAM

Ströhle, Isabel 153, 260 Šehić, Zijad 179, 260 Šipka, Danko 32, 260 Škrbić-Alempijević, Nevena 118, 146, 257 Špadijer, Zorica 258 Šporer, Željka 154, 260 Štaufenberg, Klaus 169 Šubašić, Ivan 168 Šušak, Gojko 140 Tadić, Boris 44 Taylor, Allan 107, 260 Terzić, Milan 111, 260 Tesla, Nikola 29 Timotijević, Milena 257 Tito, Broz Josip 10–15, 21, 23–26, 29, 31–33, 35–36, 38–43, 45, 47–48, 51–58, 61–67, 69–70, 72–76, 79– 81, 83–86, 88–91, 93–101, 104– 109, 111–112, 114–127, 129–130, 132–134, 138–140, 145–171, 173– 176, 178–183, 193, 197–198, 202, 207, 209–211, 214–215, 221–225, 228–230, 232–242, 246–248, 251–252, 254, 256–258, 260–262 Todorova, Marija 127–128 Tomislav, kralj 29 Tošović, I. 155, 261 Trappe, Julie 196, 254 Troebst, Srefan 21, 123 Trocki, Lav Davidovič 57, 86 Tucović, Dimitrije 139 Tuđman, Franjo 72, 82, 90, 104, 121, 167, 169, 171

Udovički, Lazar 86 Ujević, Mate 84 Vajfert, Đorđe 29 Vasović, Mirjana 130, 261 Velikonja, Mitja 57, 68–69, 71, 74, 79, 124, 127, 132–135, 140, 147, 153, 205, 261 Velimirović, Nikolaj 242 Višeslav, knez 138 Vokić, Ante 169 Voss, Christian 108, 261 Vučetić, Radina 94, 261 Vučković, Ljubo 84 Vukov, Nikolai 141, 143, 148, 262 Vulesica, Marija 90, 259, 262 Weber, Max 115 Welzer, Harald 198, 262 White, Stephen 131, 262 Wolf, Christa 50 Wolfe, Thomas 38 Wolle, Stefan 262 Zizek, Slavoj 130, 262 Zvijer, Nemanja 162, 262 Zvonimir, knez 138–139 Zorka, kneginja 139 Zrinjski, Nikola Šubić 29 Zypries, Brigitte 196 Žerajić, Bogdan 54 Živkov, Todor 145, 148 Živković, Dušan 178, 262 Žutić, Nikola 258

267

Todor Kuljić

Todor Kuljić

Sećanje na titoizam

Između diktata i otpora

Izdavač

Čigoja štampa

Za izdavača

Žarko Čigoja

Recenzenti

Dr Olga Manojlović Pintar Dr Milan Terzić

Oprema

Grafička redakcija

Tiraž 500

Priprema i štampa

ISBN 978–86–7558–823–8

268