Veliki Povratak - W.m. Tarner

Šest godina ranije, na dan njenog venčanja, Savana je pobegla iz svog grada, od njene porodice i prijatelja koje je volela. Sada je zrelija i napravila je karijeru na koju sa pravom može da bude ponosna ... Međutim, oseća da je došao trenutak da se vrati kući i da najzad poravna račune sa Denijelom, koji se u međuvremenu jako promenio: postao je hladan, dalek i ... tužan. Ostaje joj samo jedno oružje da promeni stvari – ljubav.

UVOD “Idem samo na trenutak dole, da vidim dokle su stigli sa pripremama za prijem. Vratiću se za sekund, da namestimo veo.” Gospođa se zaustavila na vratima kako bi još jedanputa, s’ljubavlju, pogledala kćerku. “Savana, bićeš predivna mlada”, rekla je trenutak pre nego što će užurbano napustiti sobu. Savana Langford je duboko udahnula, smirujući živce. Sedeći na ivici kreveta, da ne bi izgužvala venčanicu, razgledala je ono što je bila njena soba poslednjih devetnaest godina. Odsutno je pomilovala mekani perjani pokrivač na krevetu gledajući veliki prozor, police sa njenim knjigama, plišanog medu koji ju je toliko puta uspavljivao kao devojčicu. Sve je bilo u besprekornom redu. Savršena soba u savršenoj kući a i njeno detinjstvo je bilo savršeno. Sada je bila na korak od savršenog braka sa savršenim čovekom. Da je Danijel Volš III savršen muškarac bilo je svima jasno. Bio je zaljubljen, nežan i duhovit. Uostalom i Ida Votson, vlasnica samoposluge i najveći izvor ogovaranja u gradiću, nije propuštala priliku da napomene kako se radilo o najzgodnijem momku u okolini. Savanin otac je često podvlačio da Deni dolazi iz odlične porodice. Za godinu dana je trebao da diplomira prava i čekalo ga je mesto u očevoj advokatskoj kancelariji. Nije bilo nikakve sumnje - Deni Volš je bio najbolja prilika u gradu. Savana se namrštila. “Pa šta onda nije u redu?”, pitala se. Veoma dobro je znala da je Deni savršen. Nije nikada srela muškarca kao što je bio on i volela ga je svim srcem. Pa zašto se onda, upravo u trenutku kada je trebala da se uda za čoveka iz njenih snova, osećala tako nesigurno i sumnjičavo? Već dve nedelje je ta nesigurnost nije napuštala nijednog momenta. Naglo je ustala i počela je da se šeta po sobi, pokušavajući da diše duboko. “Radi se samo o nervozi”, rekla je sama sebi, naglas. “Samo je to u pitanju.” “Evo me!”, izjavila je njena majka, zadihana i sa rukom na grudima. “Blagi Bože. Trebaće mi odmor posle svog ovog uzbuđenja!” Savana joj se blago osmehnula. “Zahvalna sam ti za sve ono što si uradila kako bi ovaj dan ostao nezaboravan”, rekla je. Bilo je tipično za njenu majku da napravi specijalnim svaki rođendan, svaki piknik i Božićni ručak za njenog supruga i njihovu jedinu kćerku. Margaret Langford je odmahnula glavom, smešeći se. “A za šta drugo služe mame?”, rekla je. “Dođi sada ovamo. Sedi.”, naredila je, pokazujući na fotelju ispred pisaćeg stola i nameštajući venčanicu kako bi Savana mogla da sedne. “Čekaj samo da vidiš Denija”, rekla je gospođa Langford, blistavih očiju, prepunim radosti. “Predivan je u onom smokingu.” Skupila je Savaninu plavu kosu. “Šteta što tvoje prijateljice nisu mogle da dođu.” “Megi i Šaron su upravo otišle na univerzitet”, odgovori Savana, pomalo tužna zbog njene dve najbolje drugarice koje su se u tom trenutku nalazile na drugom kraju sveta. “A Džosi je bila izuzetno srećna što je dobila mesto u farmaceutskoj kući. Nisam mogla od njih da zahtevam da dođu u trenutku kada se snalaze u novim sredinama.” Gospođa Langford se nasmejala. “Možda je tako bolje. Da vide Denija danas verovatno bi pozelenele od zavisti.” Savana se slatko smejala. Njena majka je bila u pravu - njene drugarice su se oduvek divile Deniju. Megi bi uvek pocrvenela kada bi joj se obratio a Šaron je čak i mucala. Džosi je, pak, bila uvek zavidna jer je Savana izlazila sa studentom. Međutim, njene drugarice iz detinjstva su bile daleko, zauzete pravljenjem budućnosti na fakultetu ili u nekoj kompaniji. Savana se namrštila, dok je sumnja u njoj ponovo počela da raste. “Oh, zamalo da zaboravim da ti kažem da su stigli Denijevi roditelji”, nastavila je njena majka,

lagano šireći dugački veo. “Nikad nisam videla Danijela i Suzan tako vesele. A tvoj otac puca od ponosa. Ne prestaje da se smeje”, dodala je potresena. Gledajući se u ogledalo dok joj je majka stavljala veo na glavu, Savana je osetila kako je nešto guši. Brak između nje i Denija je bio svršena stvar" za sve još od samog početka - za njene drugarice, za njene roditelje, za Denija. Pre joj ta misao nikada nije pričinjavala poteškoće, zašto ju je sada tako jako pritiskala? “Imaćeš predivan život”, nastavljala je njena majka. “Tvoj otac i ja jedva čekamo da dobijemo unuka.” Savana je odsutno klimnula glavom, koncentrisana na čudna osećanja koja je osećala u sebi. Deni je oduvek bio u stanju da je čini da se oseća posebnom. Njegovi poljupci su je terali da drhti od požude ali se, iznad svega, osećala zaštićenom i sigurnom. Deni će se brinuti o njoj, baš kao što su to uvek radili i njeni roditelji. “Od sutra ne treba da se brineš više ni za šta”, rekla je njena majka, nesvesno odgovarajući njenim mislima. “Bićeš žena advokata i tvoja budućnost je svetla. To je ono čemu smo se oduvek nadali za tebe.” Savana je osećala kako joj se vrti u glavi i iznenada je shvatila šta nije bilo u redu. Sve je u njenom životu bilo isplanirano do poslednjeg detalja. Oni koji su je voleli su uvek odlučivali za nju. Bila je uvek zaštićena i nikada nije morala da se suoči sa poteškoćama. Pokušala je bezuspešno da se seti makar jednog problema kojeg je sama rešila za ovih devetnaest godina života. Zaledila se. “Mama... Ne mogu...”, rekla je iznenada promuklim glasom. Gospođa Langford je mirno nastavila da namešta veo. “Šta ne možeš, draga?” “Ne mogu da se udam za Denija.” “Naravno da možeš.” Za trenutak je njena majka nastavila da radi ono što je radila ali je Savanina tišina na kraju naterala da podigne pogled. Pogledala je kćerku i namrštila se. Kada je opet progovorila, njen glas je bio zabrinut. “Šta hoćeš da kažeš?” Savana je zatvorila oči. “Ne znam. Teško je to opisati rečima. Osećam da...” Otvorila je oči i pogledala majku, nemo tražeći da je shvati. “Mama, osećam da nešto ne ide.” “Ne budi blesava”, prekorevala je majka. “Znam da si zaljubljena u Denija.” Savana se okrenula. “Naravno da ga volim. On je predivan čovek...” “I jeste, da znaš”, prekinula je majka. “I brinuće se o tebi. To je ono što tvoj otac i ja želimo. To je ono što svi žele, Savana.” Ali ona, šta je ona zaista želela? Da li je zaista želela da neko o njoj vodi računa do kraja života? Da je štiti? Iznenađeno je osetila kako joj se oči pune suzama. Da se uda za Denija ona, Savana Langford, nikada neće znati šta je sve u stanju da uradi. Kako će znati kakva je sve iskušenja iščekuju u spoljnom svetu? “Ko sam ja, šta zaista hoću od života?”, pitala se. Trepnula je, duboko potrešena mislima koje su je obuzimale. Po prvi put u životu je sebi postavljala sva ta pitanja. Nije znala odgovore, ali je jedna stvar bila beskrajno jasna u njenim mislima - nije mogla da se obaveže brakom sa Denijem sve dok nije imala makar jednu mogućnost da razmisli. Ustala je i počela da skida veo. “Savana, prestani”, rekla je njena majka, pokušavajući da joj zaustavi ruke, ali ju je kćerka jednim pokretom odgurnula. Gospođa Langord se namrštila i duboko udahnula. “Ponašaš se krajnje glupo, Savana. Samo si izgubila živce. Pre venčanja je to sasvim normalno.” Sagnula se da sakupi ukosnice sa poda. “Iako je obično mladoženja taj koji je u panici...” “Ne mogu da se udam.” Izraz na njenom licu je bio odlučan.

Njena majka se ispravila i suočila sa njom, držeći ruke na bokovima. Sada je bila veoma ozbiljna. “Sveštenik je već stigao. Gosti već zauzimaju mesta. Svi čekaju da uđe mlada.” Nakrivila je strogo glavu. “A mlada si ti, Savana.” Savana je nervozno progutala pljuvačku i izazovno podigla bradu. “Treba da porazgovaram sa Denijem.” Gospođa Langford je stisnula usne i na trenutak zaćutala. “U redu. Nadam se da će on da te urazumi.” Izašla je zalupivši vratima, ostavljajući Savanu samu sa njenim sumnjama i pitanjima. Šta će reći Deniju? Kako je mogla da mu objasni ono što ni sama nije baš shvatala? Zagnjurila je lice u šake, potresena. “Šta ja to radim?”, pitala se. Neko je kucao na vratima. “Savana?” Na zvuk Denijevog dubokog glasa, obuzela je toplina. “Deni!” uzviknula je u grcaju dok mu je otvarala vrata. Sam pogled na njega ju je smirio, uostalom, kao uvek. Osmeh koji joj je uputio joj je zagrejao srce. Pokušala je da se i sama osmehne. “Predivna si,” reče on. “Ali... Zar ne donosi nesreću da te vidim pre cerimonije venčanja?” Njegov šaljiv ton ju je uverio da nije još poptuno shvatio situaciju. Možda je tako i bolje. Htela je da mu mirno i opušteno ispriča svoje sumnje. Duboko je uzdahnula. “Deni”, započela je. Bilo joj je teško da izgovori njegovo ime, imajući u vidu šta je imala da mu kaže. “Ne mogu.” Uzeo je za ruku i nežno stisnuo. Samo taj jednostavan dodir je naterao da zadrhti od želje. Morala je da skupi svu snagu da ne bi popustila izazovu da mu se baci u naručje i da zaboravo sve svoje sumnje naslonjena na njegovo snažno telo. “Biće sve u redu. Videćeš, čim se završi cerimonija...” Zastao je, videvši da ona vrti glavom. Savana je oslobodila ruke iz njegovog stiska i odmakla se korak. “Ne razumeš”, rekla je. “Strah me je.” “Znam, dušo. I mene je”, pokušao je da je ohrabri, očiju punih nežnosti. “Prokletstvo, zašto mi ne polazi za rukom da mu objasnim šta osećam?” Strah nije bila odgovarajuća reč. Osetila je kako se guši u panici. “Slušaj, znaš šta ćemo? Idem do gostiju da im kažem kako će doći do malog zakašnjenja”, predložio je. “Odložićemo cerimoniju za sat vremena, tako da ćemo moći da pričamo.” “Ali...” “Sve je u redu”, rekao je Deni. “Da skrati čekanje, tvoj otac bi mogao da održi zdravicu mladencima.” Osmehnuo joj se i Savana je osetila kako se nada ponovo budi u njenom srcu. Deni je izgledao tako siguran u sebe... Kako je samo mogla da posumnja da on neće sve stvari postaviti na svoje mesto? Naterao je da sedne u fotelju. “Sedi i opusti se”, rekao joj je, nežno je milujući po licu. “Biće sve u redu, Savana. Obećavam ti.” Onda je polako poljubio. “Vraćam se odmah”, prošaputao je. Savana je na tren ostala da sedi, sa tek naglašenim osmehom na usnama. Nije bilo razloga za brigu, rekla je sama sebi. Deni će sve srediti. Sve će biti u redu. Sve će biti savršeno... Na tu pomisao iu je iznenada obuzeo talas panike. “Oh, Bože!” Naglo je ustala, otvorila ormar i izvukla kofer koji je spremila za bračno putovanje. Sa rukama koje su joj drhtale pokušala je da otkopča venčanicu na leđima i pošto joj to nije pošlo za rukom iscepala ju je. Saka dugmića od bisera se prosula po podu.

I DOBRO DOŠLIU FULTON, VIRDŽINIJA. Tabla je bila stara i izbledela, ali su slova bila sveže ispisana. Ulazeći u grad, Savana je usporila, podigla ruku sa volana i izmasirala vrat. Od kada je odlučila da se vrati u svoj rodni grad, napustila je napetost koju je nosila u sebi. Prošlo je šest godina od kada je pobegla sa venčanja, ostavljajući iza sebe sve ono što je do tada bio njen život - prijatelje, roditelje, čoveka koga je volela... “Ne”, rekla je sama sebi, pokušavajući da odagna negativne misli. Imala je svo neophodno vreme da bi rešila sve ono što je ostavila nezavršenim. Upravo zbog toga se i vraćala u Fulton. Trenutno je samo želela da uživa u momentu, da iskusi zvuke i slike gradića u kome je odrasla. Polako, kako se približavala njoj poznatim zgradama, kuglani, pumpi i brijačnici “Kod Boba” sa cvreno-belim natpisom, izgledalo joj je kao da sve te duge godine nisu ni protekle i kako se sve dogodilo tek juče. Zaustavila se na semaforu i zatvorila oči. Bez obzira na toplo avgustovsko sunce, prožimala je jeza. Da li će je njeni sugrađani dočekati raširenih ruku? Ili će joj okrenuti leđa zbog “velikog skandala”, kako je Savana u sebi zvala tu epizodu njenog života? Najviše su je zabrinjavali oni stariji, oni koji su imali slonovsko pamćenje za takve stvari. A kako će reagovati na njen povratak Denijel i Suzana Volš? Da li će pristati da pričaju sa njom dovoljno dugo kako bi im objasnila zašto je pred oltarom napustila njihovog sina? “To moraju da mi učine”, pomislila je. “Moraju!” Onda je pomislila na Denija i u grlu joj se zabrinuto stegla knedla. Kako će se suočiti sa njim? “Prestani”, rekla je ljutito sama sebi. Sva ta pitanja su je dovodila do ludila. “Suoči se sa jednim po jednim problemom.” Prolazeći kroz raskrsnicu, videla je prodavnicu Ide Votson. Instinktivno je skrenula, zaustavila automobil i ugasila motor. Posle njenog bega iz Fultona, naučila je da postoji samo jedan način za rešavanje problema - suočiti se sa njima odmah i direktno. A ako je želela odgovor na pitanja koja su je mučila... “Bolje da ih odmah otkrijem”, reče. Izašla je iz kola i približila se izlogu gde je energična žena srednjih godina posluživala mušteriju. Savana je uzela kolica i počela da bira namirnice sa polica. Uzela je so, šećer, čaj u kesicama i dok se posluživala je krišom pogledala Idu. S ljubavlju se sećala te energične žene koja je sve znala o svima. Pitala se da M će je prepoznati. Ili će morati da se predstavi? “Ne budi blesava”, rekla je sebi. Gospođica Ida joj je prodala milion bombona tokom godina. Poznavala je otkad je rođena! Uostalom, sigurno je Savanina majka najavila njen skorašnji povratak. Ako je ona znala da će se vratiti, verovatno su to znali i svi ostali u gradu! Ida je bila prava osoba da sazna kako će je dočekati. Iako je puno ogovarala, Ida je bila žena dobrog srca. Savana se nadala da joj neće postavljati puno pitanja o prošlosti koja joj ne bi toliko prijala. “Gluposti!”, rekla je sarkastično sebi, dok je u kolica stavljala bocu mleka. “Savana?” Glas iza nje je bio malo nesiguran. Savana se okrenula i nasmejala. “Savana Langford!” Ida Votson je toplo zagrlila. “Kako sam srećna što te opet vidim! Daj da te vidim. Prelepa si.” “Hvala vam, gospođice Ida”, odgovorila je. “I vi izgledate sjajno.” “Zdrava sam kao bik, sva je sreća”, rekla je Ina, ne bez ponosa. “Nemam podočnjake, ni artritis ni ostale bolesti starosti. Toliko sam zdrava da je ova radnja već dvadeset i pet godina zatvorena

samo za Božić.” nasmejala se. “Da budem iskrena zatvorila sam i jedne subote prošle godine, sa Krisinu svadbu.” “Vaša kćerka se udala?” “Da, najzad. Uhvatila je nekog apotekara iz Ričmonda. Bilo mi je žao što se odselila ali je bila toliko srećna da nisam imala srca da protestvujem.” Ida je uzela plastičnu kesu i počela je da ređa Savanine stvari. “Ali, pusti sada to. Pričaj mi o tebi, hoću sve da znam.” “Hmm”, započela je Savana. “Vratila sam se.” “To vidim. Bila sam srećna kada sam čula da si kupila kuću tvojih pošto su oni otišli u penziju na Floridu. Bilo mi je žao što odlaze ali znaš koliko su patili za suncem.” Ida je zavrtela glavom. “Nikada mi ne bi pošlo za rukom da izdržim svu tu vrućinu. Ali, tvoja majka mi je telefonirala prošle nedelje i zvučala je oduševljeno. Rekla mi je da ćeš se vratiti ove nedelje.” Ida ju je pogledala u lice. “Srećna sam što si ti kupila kuću. Bilo bi užasno da su se doselili neki tuđinci.” Savana je pokušala da sakrije emocije koje je u njoj budio skorašnji susret sa kućom njenog detinjstva. “Radilo se o dobroj investiciji”, rekla je. Ida je podigla obrvu. “Investiciji?” “Aha. Mislim da ću je renovirati i iznajmiti.” Podigla je ramena. “Ostaću u Fultonu par nedelja, možda i čitav mesec ali ću onda morati da se vratim u Boston.” “Oh.” Ida je izgledala iznenađeno i razočarano. Oklevala je trenutak a onda je dodala. “Drago mi je da ti i tvoja majka opet pričate.” Glas joj se spustio. “Znaš, dugo je tvoja majka na pomen tvog imena samo stezala usne i ćutala.” Savana je slegnula ramenima. “Mama je bila jako pogođena mojim... Mojim odlaskom iz Fultona. Ida se nasmejala. “Bila je besna na tebe.” Onda se uozbiljila. “Na sreću, posle se smirila.” “Da, najzad. Ne znate koliko je pisama vratila nazad a da ih nije ni pročitala. I koliko je samo puta spustila slušalicu čim bi čula moj glas preko telefona.” Žena sa druge strane je pogledala pogledom punim sažaljenja. “Žao mi je, devojko moja draga. Mora da ti je bilo jako teško.” “Razumela sam je kako se oseća”, priznala je Savana. “Bila je...”, prekinula je rečenicu, vrteći glavom. “Znam. Bila je zbunjena i besna.” Ida joj je uputila poluosmeh. “A u celom Fultonu nema osobe koja toliko zlopamtilo kao što je to bila Margaret Langford. Sećaš li se kada je pudlica Ričardsa prekopala vrt tvoje majke? Blagi Bože, kakva scena! Margaret se više nikada nije obratila ni jednom rečju tom čoveku. I svaki put kada bi joj pas bio u dometu, prskala bi ga iz creva.” Ida se slatko smejala. “Da. Zabranila mi je bila da se igram sa psom”, prisećala se Savana. “Jedno vreme joj nisam rekla čak ni gde se nalazim.” “Razumljivo”, rekla je Ida zamišljeno. “Pretpostavljam da ti je trebalo vremena da razmisliš.” Idino prijateljsko ponačanje je nateralo Savanu da sve više i više priča gde je provela sve ovo vreme. Pa ipak, na vreme se zaustavila, imajući na umu Idinu sklonost ogovaranju. Došla je u radnju da bi otkrila šta ljudi misle o njoj a ne da bi davala informacije o sebi. Biće dovoljno ogovaranja i bez njenog doprinosa. Videvši da Savana ne dodaje ništa drugo, Ida je nastavila da slaže stvari u kesu i da pravi račun. “Pretpostavljam da nisi imala vremena ni za šta drugo osim za posao. Tvoja majka mi je rekla da ti je uspelo da napraviš karijeru.” Savana se osmehnula. “Da. Putujem mnogo, ali mi je kancelarija u Baltimoru.” “Tvoja majka mi je rekla da radiš nešto što ima veze sa organizovanjem proslava za prikupljanje dobrovoljnih priloga.”

Savana je primetila Idinu radoznalost ali je istovremeno bila zadovoljna. Volela je da priča o njenom poslu. “Posle univerziteta...” “Da, tvoja majka je bila veoma ponosna na tvoju diplomu”, prekinula je Ida. “Samo je pričala o tome kako si sama platila školovanje, bez da ti je iko pomogao. I nikad nije prestajala da svima priča kako si studije koje traju četiri godine završila za samo tri godine.” Savana je osetila knedlu u grlu. Nije imala pojma da je njena majka bila toliko ponosna na nju i ta činjenica ju je potresla. Njeni roditelji su veoma teško prihvatili njen beg. Trebalo je da prođe puno meseci da bi se pomirila sa majkom i osećala je da sa Margaretine strane i dalje postoji prekor. Iako je proteklo šest godina, bilo je i dalje tema o kojima nikada nisu pričale - Deni Volš, njegovi roditelji, Fulton, svaka, pa i najmanja sitnica koja je imala veze sa “velikim skandalom” bila je prećutkivana. Tako je svima bilo lakše. Iznenada je oborila glavu, shvatajući koliko je bilo glupo što je samu sebe lagala. Njeni roditelji su se pridržavali prećutnog dogovora o ćutanju ne zato što su oni to tako hteli, već zato da bi njoj bilo lakše, njihovoj jedinoj kćerci. Odednom je primetila tišinu i podižući pogled je primetila Idin kako je Ida prodorno gleda. Osetila je kako crveni, ali joj je pošlo za rukom da prikrije sopstvenu neugodnost i da nastavi. “Posle univerziteta sam pronašla posao u skupljanju fondova za predizbornu kampanju nekog senatora. To mi se jako svidelo tako da sm odlučila da se posvetim tom sektoru. Organizujem večere za dobrovoljne priloge i političke kongrese.” Podigla je ruke. “Sa senatorovom preporukom, sve je bilo lako. Otvorila sam agenciju i sada imam predivnu karijeru.” Ida ju je samo pogledala, skupljenih obrva. “Ako ti tako dobro ide, zašto si se vratila? Zašto si kupila kuću tvojih roditelja? Zašto si došla u ovako mali grad kada ti je, zbog posla, potreban neki veliki grad?” Direktna pitanja koja joj je Ida postavljala nisu bila nova. I njeni prijatelji iz Baltimora su joj postavili ista pitanja i ona je uvek davala iste odgovore. "Trenutno je ekonomija u recenziji. Kuća je mesecima bila na prodaju a da nije nađen kupac a mama i tata su što pre hteli da se presele.” Ida se namrštila. “Potrebno je puno vremena da bi se prodala kuća.” “Ma, ja sam sebi mogla da priuštim da je kupim i...” Savana je oklevala. “Htela sam da uradim nešto za moje roditelje.” Podigla je izazovno brado. “Uostalom, zaista se radi o dobroj investiciji. Ako počnem da je iznajmljujem mogu da dođem do dodatnih sredstava.” “Sutra malo investicija”, odgovorila je Ida. “Živiš na dva sata kolima od tvoje “dobre investicije”. A šta ako ti ne budu plaćali najam? A šta ako krov počne da prokišnjava ili se pokvari grejanje? Mogu da se pojave problemi zbog kojih ćeš morati da budeš ovde stalno.” “Nisam o tome mislila.” Savana je skrenula pogled, shvatajući da izgovor nije bio od onih uverljivih. Odlično je znala šta ju je nateralo da kupi kuću u kojoj je rođena. Iako se u Fulton nije vraćala godinama, uvek je bila vezana za taj grad, pogotovo što su joj roditelji tada još živeli u njemu. Međutim, sada kad su se preselili, ta veza je počela da slabi. Kada su njeni stavili kuću na prodaju ona se brinula nedeljama. Kako će moći da se vrati u Fulton i da izmiri sve račune ukoliko ne bude imala najbolji mogući izgovor -da poseti roditelje? Sama ideja o tome kako je isuviše puno čekala kako bi se objasnila sa osobama koje je povredila ju je opsedala isuviše dugo vremena. Onda je, iznenada, pronašla rešenje - rešiće i ovaj problem na isti način na koji je rešila i sve ostale - direktno. Mogla je sebi da dozvoli da kupi kuću i time bi pomogla i njenim roditeljima, što je bio samo još jedan razlog više. Pogledala je Idu u oči. “Stvar je u tome što sam imala još razloga da se vratim”. Druga žena je napućila usne i uputila joj pogled pun razumevanja. “Pa ipak, kupovina kuće je bila dobra investicija”, insistirala je.

Ida je klimnula glavom. “Sigurna sam. I strašno je lepo sa tvoje strane što si pomogla tvojima. Hoćeš najlonsku kesu ili kutiju?” Savana je odahnula kada je videla da druga žena ne insistira na ostalim razlozima njenog povratka. “U redu je i kesa.” Ida joj je pružila robu i pogledala pravo u oči. “Da li si već videla Danijela Volša?” To neočekivano pitanje je ostavilo Savanu bez reči. Onda je osetila kako je obuzima osećaj krivice. Denijel Volš, Denijev otac, ju je uvek pazio kao kćerku i isto tako se ponašala i njegova žena Suzan. Savana im je uzvraćala na isti način. Znala je dobro da je trebala da im piše ili da se javi telefonom, da kaže samo da je sve u redu. Međutim, kada je pobegla iz Fultona, nije imala hrabrosti da se bilo kome javi, osim jednog jedinog pisma koje je napisala Deniju i na koje on nikada nije odgovorio. Kako su meseci prerastali u godine, tako se gubila i njena hrabrost. Tako za šest godina nikada nije napisala pismo Volšovima, i duboko u svom srcu je znala da je to neoprostivo. Međutim, sada se vratila i sve će doći na svoje mesto. Nameravala je da ode i poseti Denijeve roditelje i da im se izvini za ono što je uradila pre šest godina. Onda je pomislia na Denija i ponovo je gledala njegovo lice, osmeh koji je izvirao na njegovim senzualnim usnama, tamne, izražajne oči koje su je gledala s ljubavlju, pre nego što je pobegla... Lagano je nakrenula glavu kako bi odagnala sliku. “Ne, ne još”, rekla je. “Tek sam stigla u grad.” Da bi obeshrabrila Idu da joj postavi još neko pitanje, izvadila je novčanik. “Koliko sam dužna?” Savana je stavila novac na šalter i uzela kusur. Potom je uzela kesu sa namirnicama i nasmejano rekla Idi. “Sigurna sam da ćemo se još videti.” “Dođi kad god hoćeš”, odgovorila je Ida. “Nemoj da čekaš kupovinu. Kad god prolaziš, svrati da se vidimo i porazgovaramo.” “U redu”, obećala je Savana. “Hej, sačekaj!” Ida je zagnjurila ruku u ogromnu teglu koja je stajala na počasnom mestu. “Uzmi par bombona. Ove si oduvek obožavala.” Osmehnula se. “Mislila si da sam zaboravila, zar ne?” Savana je stavila u usta bombonu sa ukusom jabuke i nasmešila se. Drugom rukom je pozdravila Idu i izašla je na toplu ulicu. Ako joj svako koga bude srela u Fultonu bude postavljao toliko pitanja koliko i Ida Votson, njen boravak će biti krajnje naporan. Uzdahnula je. Uostalom, to je i očekivala. Trebalo je da ispravi sve greške, da da neophodna objašnjenja, da se izvini mnogim osobama. Očekivao je težak zadatak. Skrećući u jednu od ulica , Savanu su obuzele uspomene. Kao devojčica je bezbroj puta prošla na biciklu tom ulicom, na putu do škole. Uzdahnula je zadovoljno. Najzad je bila kod kuće. Ta misao je naterala da se uspravi. Šta joj je padalo na pamet? Nije imala nameru da ostane u Fultonu. Naprotiv, bila je odlučila da se vrati u Baltimor, u stan u kome je živela već tri godine. Ulazeći u ulicu u kojoj se nalazila kuća njenih, iznenađeno je pogledala u drveće, koje joj se ranije činilo mnogo većim. Pamćenje se po neki put igra sa nama. Najzad se zaustavila pred kućom njenog detinjstva, dozvoljavajući emocijama da je obuzmu. Trospratna vila u kojoj je odrasla uopšte nije bila mala, ali je u njenim uspomenama bila velika poput zamka. Predstavljala je sigurnost, zaštitu, ljubav. Duboko je udahnula, preplavljena hiljadama srećnih uspomena. Onda je otvorila vrata od kola i izašla, samo da bi se iznenadila kako joj drhte kolena. Stežući pesnicu, pokušala je da obuzda radost i uzbuđenje koje je osećala. “Kuća”, prošaputala je, dok joj se grlo stezalo a oči joj se punile suzama. Kupovina ove kuće je bila prava stvar, pomislila je. Pretraživala je torbicu u potrazi za

papirnom maramicom. Ova kuća je isuviše za nju predstavljala isuviše puno stvari da bi je prepustila nekom strancu. Obrisala je suze nadlakticom i pogledala fasadu, živu ogradu, trem, ulazna vrata i velike prozore u salonu. Videla je i druge stvari - korov koji je polako počeo da guši ruže njene majke, boju koja je počela da opada sa dovratka. Kuća je ostala prazna od kada su njeni roditelji otišli pre dva meseca. Poslovne obaveze su sprečile Savanu da dođe ranije, ali je sada pred sobom imala mesec dana odmora. “Mesec dana.” Po onome što je mogla da vidi to jedva da bilo dovoljno vremena da sredi kuću. Nasmejala se i protrljala ruke, nestrpljiva da počne sa poslom. Prva stvar koju je uradila kao vlasnica bila je da iščupa tablu sa natpisom “prodato”. Onda se popela uz stepenice i stala na trem. Gledajući oko sebe, svaladala ju je nostalgija. Upravo su tu ona i Deni proveli romantične večeri, razmenjujući bezbroj puta poljubac za laku noć. Živo se sećala Denijevih milovanja, mirisa njegove kože, želje u njegovm pogledu... Otvorila je oči, terajući od sebe te uspomene. “Ne budi blesava”, rekla je ljutito sama sebi. Kada je napustila Fulton, mesecima je mislila na Denija. Usamljenost koju je osetila bez njega i neprijatan osećaj da joj nikada neće oprostiti, naterali su je da provede puno besanih noći. Da ne bi poludela, naučila je sebe da se u potpunosti posveti prvo učenju, a onda i poslu. Naučila je da otera uspomenu na njega čim bi je naslutila negde u mislima. Pa ipak, na mestu gde su proveli puno vremena zajedno nije joj bilo lako da ne misli na njega. Otvorila je vrata i ušla. Imala je jasan osećaj da se vratila unazad kroz vreme. Čak joj je i miris kuće bio blizak i u njoj je izazivao gomilu uspomena. To je bila njena kuća. Pritisnula je prekidač i laknulo joj kada je videla da se sijalica na ulazu upalila. Onda je podigla slušalicu i proverila da li ima signal. Nedelju dana ranije je potpisala nove ugovore za struju i telefon. Njena majka je ostavila ključeve kod komšinice i tako tehničari nisu imalo problema sa uvođenjem linija. Savana je sebe podsetila da se zahvali komšinici. Pevušeći je počela da skida zaštitne pokrivke sa nameštaja, pamteći šta sve još ima da uradi. Savana je raspakovala kofere u svojoj staroj sobi. Njena majka je promenila tapete i tepihe, koristeći pri tom svetlo plave boje. Obukla je par farmerki i džemper, skupila kosu u punđu i sišla niz stepenice. Tražila je kofu i deterdžente kada je zazvonio telefon. “Halo, kuća Langfordovih”, rekla je. “Savana?”, rekao je visoki ženski glas. Savana se namrštila i odmaknula je slušalicu od uveta. “Da, ja sam.” “Ne znam da li me se sećaš. Ja sam Edit Hačinson.” “Naravno, gospođo Hačinson. Kako ste?” “Na žalost, i meni vreme prolazi. Osim par gluposti, sve u svemu sam dobro.” Žena je počela da se smeje. “Zovem te jer me je gradski odbor zamolio da ti poželim dobrodošlicu. Htela sam da svratim danas popodne, ali me je iznenada posetio unuk. Toliko retko svraća da bi želela da provedem dan sa njim.” “Shvatam”, podržala ju je Savana. “Možemo da se vidimo neki drugi put.” “Srećna sam što si se vratila i doći ću da te obiđem. Međutim, odbor zahteva da se dobrodošlica što pre poželi, tako da sam zamolila Danijela Volša da svrati do tebe umesto mene.” Došlo je do kratke pauze. “Ako ti to ne smeta, naravno.” Savana je čutala par trenutaka. “Ja... Naravno, biću srećna”, odmucala je zbunjeno. I tako je Denijev otac i dalje bio član odbora koji je želeo dobrodošlicu svima koji bi tek stigli u grad. I Savanina majka je bila član istog tog odbora. “Biću srećna da ga opet vidim”, rekla je, malo samouverenije. “Iako spremam kući i nisam baš

spremna za posete. Kada namerava da svrati?” “Ma nema nikakvih problema”, rekla je gospođa Hačinson. “Samo će svratiti. Trebao bi da je kod tebe za jedno pola sata. Prvo će da svrati do mene da uzme čokoladnu tortu koju sam ti spremila.” “Hvala vam puno, gospođo Hačinson. Staviću vodu za čaj, tako da ćemo moći da uživamo u komadu torte i priči.” Zbog toga što će tako brzo videti Denijevog oca, Savana je postala anksiozna. Pokušala je da samu sebe ohrabri. Bila je odlučna u tome da se suoči sa Danijelom Volšom. Apsolutno je morala da mu objasni šta ju je nateralo da postupi onako kako je postupila pre mnogo godina. Njena majka nije sa sobom ponela gotovo ništa. Vila koju su njeni kupili na Floridi je već bila opremljena i gospođa Langford je izjavila da, posle trideset i pet godina braka, zaslužuje kompletno novu kuhinju. Savana je bila srećna što nije morala da kupuje ništa za nove stanare. Pronašla je čajnik i okrenula je slavinu ali se namrštila kada je videla da nije izašla ni kap vode. “Tata mora da je zatvorio centralni ventil”, rekla je poluglasno. Vrata od podruma su zaškripala dok ih je otvarala. Upalila je svetlo na stepeništu i sišla. Pronašla je lako centralni ventil, okrenula ga i zadovoljno čula vodu kako teče. “U redu”, čestitala je sama sebi. Pa ipak, penjući se uz stepenice, čula je kako negde kaplje voda. Proverila je ventil, ali je sve bilo suvo. Onda je pažljivo iskontrolisala cev koja je išla uz zid podruma. Dok je posmatrala cev, kapljica joj je pala za vrat. Podigla je pogled i videla da kaplje iz spoja sa velikom maticom. “Možeš ti to”, rekla je sama sebi. Ne znajući kakav je sve alat njen otac ostavio, Savana je potražila kutiju sa alatom i pronašla francuski ključ koji je bio baš ono što je tražila. Poslednjih šest godina je njen cilj bio da bude što nezavisnija. Neće nju poraziti par kapljica vode. Nije imalo smisla da zove vodoinstalatera, kada je bilo sasvim dovoljno da stegne šraf! Savana je stegla ključ i počela pažljivo da okreče. Potočić vode joj pocureo niz ruku. Očigledno je trebalo da okreće u suprotnom smeru. Odlučno je to i uradila. Šraf je odolevao, tako da je morala da skupi svu snagu koju je imala. Trijumfalno je uzviknula kada je osetila da šraf popušta ali je osmeh trenutno nestao sa njenih usana. Iz spoja je izašao mlaz vode koji je pogodio u lice. Da bi zaštitila oči, ispustila je francuski ključ koji joj je pao na nogu. Urlajući od bola, sagla se da dohvati ključ, samo da bi je voda opet zapljusnula po licu. “Zatvori ventil!”, rekla je sama sebi. Okrećući, saplela se o ključ i pala na mokar pad. Nije mogla da zaustavi psovku. Morala je odmah da zatvori ventil ili će se podrum poplaviti. Naprotiv, da je bila pametna, zatvorila bi ga pre popravke. Kako je samo mogla da bude tako glupa? Dok se dizala sa poda primetila je kako je voda prestala da teče. Skupila je mokru kosu. “Kako, do đavola...?” Iznenada je iza sebe čula zvuke nečijih koraka. Uplašena se sagnula da dohvati francuski ključ i čvrsto ga stegla. “Ko je?” Figura se odvojila od senke i Savana nije bila u stanju da veruje sopstvenim očima. “Deni!”

II “Izvini. Nisam hteo da te uplašim.” Denijev glas je bio dubok i senzualan i Sava je osetila kako je prožima uzbuđenje. “Reci nešto, reci bilo šta. Samo prestani da ga gledaš otvorenih usta.” Pa ipak, nije joj pošlo za rukom da izusti ni reč. “Kucao sam, ali nisi odgovarala”, dodao je. Savana je bila sva obuzeta njegovom pojavom tako da ga je jedva čula. Promenio se, za tih šest godina. Vreme je na njega uticalo na veoma suptilan, pa ipak nepromenljiv način. Izražajne bore oko usana su bile malo dublje od onih kojih se sećala. Linije lica su bile izraženije, dobile su na muževnosti. Njegova crna kosa je prerano posedela sa strane, tako da je izgledao odraslo i šarmantno. Vilica je bila još jače izražena. “Kada sam čuo tvoj vrisak, ušao sam da vidim šta se događa” nastavio je. “Pratio sam zvuke sve dovde. Učinilo mi se da ti treba pomoć i da je najbolje da zatvorim vodu.” “Hvala”, promrljala je. Bila je potpuno preplavljena lepezom osećanja. Deni je bio toliko privlačan... Puno privlačniji od onoga kakvim ga je zamišljala. “Treba mi vremena”, rekla je sama sebi. “Treba mi vremena da se saberem.” Njegove crne oči su je fiksirale i Savana je, kao da se budi iz dubokog sna, osetila želju kojom je njeno telo reagovalo na njegov pogled, kao što je to bio slučaj i pre šest godina. Osetila je čvor u grlu i drhtala su joj kolena. “Kontroliši se.” “Deni, ja...” Prekinula se. Nije uopšte ovako zamišljala prvi susret. Videla je kako steže vilicu i skuplja obrve i prepoznala je te njegove gestove. Prepoznala ih je kao da ih je juče videla poslednji put. Deniju je nešto smetalo. Kada je on na kraju otvorio oči, pogled mu je bio hladan i bezizražajan. Njegovo lice je odisalo nepokolebljivom samokontrolom koja je iznenadila Savanu. Deni kojeg je ona poznavala je bio spontan i impulsivan, nikako kontrolisan. Upitala se šta li misli, ali je njegov izraz bilo nemoguće dešifrovati. Zadrhtala je kada je shvatila da je taj čovek za nju bio stranac. “Skroz si mokra”, primetio je suvoparno. “Ovde je hladno i vlažno. Trebala bi da obučeš nešto suvo.” Njegov glas je bio hladan i dalek i Savana je osetila kako među njima raste zid. Dezorijentisana, Savana je klimnula glavom i krenula prema stepenicama. Deni se skonio da je propusti, ali se ona zaustavila ped njim, dok joj je grlo bilo stegnuto emocijama. “Lepo je ponovo te videti”, rekla je, impulsivno i iskreno. Iznenadila se kada je videla kako se njegovo lice menja. Deni je skupio obrve, kao da je Ijut. Oči su mu se skupile i usne stegle. Bio je zaista ljut, pomislila je i na sve načine je pokušavao da kontroliše sopstveni bes. “Idi da se presvučeš”, naredio joj je. Popela se brzo uz stepenice, dok joj se vrtelo u glavi. Cela scena je izgledala kao košmar. “Gore od košmara”, rekla je sebi. U ovom slučaju nije postojala verovatnoća da će se probuditi. Popela se u svoju sobu, pronašla peškir i počela da trlja kosu. Onda se presvukla od glave do pete, oblačeći čistu majicu i šorc. Provela je samo dva minuta sa Denijem, ali je bila sigurna da se promenio. Nije više bio Deni kojeg je poznavala, onaj za koga je trebalo da se uda, pre šest godina. Onaj Deni je bio otvoren i veseo, uvek spremnog osmeha. Ovaj čovek je, pak, izgledao hladno i bio je pun jeda. Uostalom, šta je drugo mogla da očekuje, pitala se tužno. Ostavila ga je samog,

pred prijateljima i rodbinom. Naravno da je bio ljut na nju! “U redu”, rekla je, znajući da nema drugog izbora nego da se suoči sa situacijom. “Deni je ovde i besan je i povređen.” “Moraš nešto da uradiš.” Otišla je u kupatilo, očešljala kosu i napravila kiku. Dok je silazila stepenicama, osetila je kako joj drhte kolena. Volela bi da može da zagrli Denija, da razgovara sa njim, da mu postavi hiljadu pitanja. U isto vreme, želela je da sedne u automobil i da ode što dalje od njega, od besa koji je pročitala u njegovim očima. Bila je zbunjena instinktivnom rekacijom koju je imala kada ga je ugledala. Nije ni zamišljala da će joj srce tako ludački kucati... Trenutak samo! Kako je znala da je Deni taj koji je izazvao te reakcije u njoj? Bila je iznenađena i preplašena kada ga je iznenada videla. Možda su njene reakcije bile sasvim prirodne, imajući u vidu okolnosti. Gotovo da joj je pošlo za rukom da samu sebe ubedi, kada je, na putu do kuhinje, skoro udarila u Denija koji je izlazio. Čula je kako je duboko udahnuo. Osetila je njegov losion posle brijanja i osetila je kako joj je srce preskočilo u grudima. “Izvini,” rekla je. Instiniktivno je podigla ruke kako bi se oslonila na njegova ramena, ali su noge nastavljale da joj drhte. Uostalom, kontakt sa njegovim snažnim mišićima joj je oduzeo dah. Sa druge strane, i on je podigao ruke , kako bi je zaustavio da ne padne, i ona je osetila kako joj krv brže teče venama. Poludeli ritam njenog srca je bez svake sumnje dokazivao da je upravo Deni taj koji u njoj budi takve reakcije. Savana je podigla pogled i na trenutak je u njegovim očima ugledala zabrinut izraz. Pitala se da li se radi o panici ili strasti. Onda je, iznenada, na njegovo lice pala ona kontrolisana i hladna maska koju je videla par minuta ranije. Pa ipak Savana je bila sigurna da je taj nepredviđeni dodir i njega pogodio. “Dobro”, rekla je sama sebi. “Ako Deniju polazi za rukom da krije sopstvene emocije, onda to mogu i ja da uradim.” “U redu sam”, rekla je, bez daha. “Zaista.” Pomerila se korak unazad i na najopušteniji mogući način se oslonila na naslon kuhinjske stolice. Još nije mogla da se pouzda u noge. Pokušala je da se nasmeši ali joj je izraz u njegovim očima dao do znanja da se radilo o bezuspešnom pokušaju. Deni je duboko uzdahnuo, masirajući vrat. Igledalo je kao da mu njihova udaljenost najzad omogućava da se opusti. Izraz njegovog lica se malo ublažio. “Sakupio sam vodu sa poda krpom i kofom”, rekao je. “Hvala ti, ali nisi trebao.” Par trenutaka je nemo gledao. “Vidim da si dobro, Savana”, rekao je tonom koji je otkrivao da ga je ta rečenica koštala ne malo napora. Nasmešila se. “Pretpostavljam da je to kompliment.” Sada je na njega bio red da se nasmeši i Savani se učinilo da se sunce na trenutak probilo iza oblaka. Zadržala je dah, opčinjena transformacijom njegovog lica. “Da.” Denijev glas je sada bio miran i mekan. “Promenila si se”, dodao je. Pružajući ruku, dohvatio je njenu i prstima prešao preko njenih noktiju. “Vidim da si prestala da grizeš nokte.” Klimnula je glavom. “Nije bilo lako, ali sam uspela. Niko te ne poštuje kao profesionalca, kad imaš izgiržene nokte.” “Pretpostavljam da je tako. Pa ipak, siguran sam da ostavljaš odličan utisak na klijente.” Denijev pogled se ukrstio sa njenim i Savana je osetila kako crveni. “Kako si?” “Dobro”, odgovorila je. “A ti?” “Preživljavam.” “Jesi li se oženio?” U trenutku kada je izgovorila pitanje, Savana je poželela da pregrize jezik.

Šta joj je trebalo da postavlja tako lična pitanja? “Zato što umireš od želje da saznaš, eto zašto”, glasio je jednostavan odgovor. “Ne”, odgovorio je odsečno. “Ja... Očekivala sam da ću videti tvog oca”, zbrzala je Savana nestrpljiva da promeni temu. “Kada mi je godspođa Hačinson telefonirala, rekla je da će navratiti Denijel Volš. Jedva sam čekala da ga vidim i mislila sam...”. Zaustavila se, primetivši senku koja je prošla preko njegovog lica. “Sada me svi zovu Denijel”, rekao je. Savana je videla kako se emocije brzo smenjuju na njegovom licu - bol, bes, tuga. Na kraju mu je pošlo za rukom da opet kontroliše lice i njegov izraz je opet postao neprobojan. “Zaista?”, upitala je, zbunjena, pitajući se da li je rekla nešto loše. Nabio je ruke u džepove. “Od kada sam pruzeo očevu kancelariju, svi u gradu su počeli da me zovu Denijel.” “Onda je gospođa Hačinson mislila na tebe.” U tom trenutku se setila i da je gospođa Ida pitala da li je videla Denijela. Verovatno su obadve mislile na Denija a ne na njegovog oca. “Denijel”, prošaputala je. “Ne znam da li ću zapamtiti, ali ti obećavam da ću pokušati.” Brzo je razmišljala. “Član si gradskog odbora?” Svečano je klimnuo glavom. “Da. I u tom slučaju sam zauzeo očevo mesto.” “Denijel je otišao u penziju? Nikad ne bi poverovala da je napustio svoju advokatsku kancelariju.” “Ne.” Napetost u Denijevom glasu je izbrisala svaki osmeh na njenom licu. Užasno predosećanje joj je zgrčilo stomak dok je pokušavala da shvati. U tišini je pogledala u Denija. On ju je gledao i iz izraza njegovih očiju je izlazila na površinu duboka patnja. “Zaista ne znaš?” Savana je osetila kako joj se oči pune suzama. Denijela Volša više nije bilo... Sama pomisao je bila neizdrživa. “Žao mi je”. Htela je još nešto da kaže, ali joj je glas drhtao. Deni ju je uzeo za ruke i smestio je da sedne... Onda se skupio ispred nje i stegao je za ruke. Savana je spustila pogled. Osetila je potrebu da kontroliše sopstvena osećanja, da bi bila u stanju da mu kaže koliko je volela njegovog oca i koliko će joj nedostajati. Iznenada joj je jedna misao prošla kroz glavu. “A tvoja majka?” “Dobro je”, utešio je. “Preselila se u Ričmond, kako bi bila bliža mojoj sestri.” Savana je primetila da je zadržala dah. Oslobodila je ruku iz Denijevog stiska i namestila je pramen koji joj je pao na čelo. Gledajući Denija primetila je kako je svaki trag neprijateljstva nestao sa njegovog lica. Bio je opet muškarac iz njenih devojačkih snova, Deni Volš kojeg je volela. “Strašno mi ie žao zbog tvog oca”, rekla ie. “Kada se to desilo? Kako?” Ustao je i osetila je kako se među njima opet podiže zid hladnoće i neprijateljstva. “Srčani udar”, odgovorio je. “U junu će biti pet godina.” “Pet godina!” Savana je ostala otvorenih usta. Iz Denijevog izraza je bilo očigledno da se pitao kako to da nije znala. “Deni...”, zastala je. “Denijel, neoprostivo je što nisam poslala saučešće tvojoj majci.” “U pravu si”, odgovorio je odsečno. “Neoprostivo je.” “Molim te, dozvoli mi makar da ti objasnim”, molila ga je. “Kada sam otišla iz Fultona, moji odnosi sa roditeljima su se pokvarili. Na početku sam se isuviše plašila da ih nazovem. A onda, kada mi je to pošlo za rukom, majka nije htela da mi se obrati ni jednom rečju. Trebalo je da prođu meseci i meseci pre nego što su mi oprostili.” Savana je nervozno progutala. “Možda će ti zvučati neverovatno, ali nikada nismo

pričali o onome što se dogodilo pre šest godina.” Oklevala je na trenutak. “I sada ne pričamo o mom begu, o tvojoj porodici, o Fultonu.” Obliznula je usne. “Žao mi je, ali nisam znala za tvog oca.” Slušao je u tišini ali su njegove oči ipak ostale ledene. “I nikada ti nije palo na pamet da pitaš?” To pitanje je na nju imalo efekat šamara. “Upravo sam ti rekla da...” Iznenada je naljutio Denijev optuženički pogled. “Deni! Volela sam tvoje roditelje skoro koliko i moje.” “Ali ne dovoljno da bi se informisala kako su. Ne dovoljno da bi im se javila.” Deni je stegnuo pesnice. “Nisi ih baš toliko volela da bi mogla da uradiš tako jednostavnu stvar, zar ne? Na kraju krajeva, mislila si samo na sebe.” Ostala je da posmatra njegovo napeto lice. “Razumem tvoju ljutnju.” Deni je skrenuo pogled i počeo da trlja bradu. Kada se opet okrenuo prema njoj, njegove emocije su ponovo bile pod kontrolom. “Nisam ljut na tebe”, rekao joj je. Uzdahnuo je i prošao rukom kroz kosu. “Pretpostavljam da sam pogrešio što sam došao ovde. Mislio sam da će biti drugačije. Hteo sam samo...” Prekinuo je rečenicu na pola. Savana je ustala. “Šta si hteo?”, prošaputala je. Malo se povukao i osmeh na njegovom licu se nije ogledao i u njegovim očima. “Da vidim kako si, naravno. To je sve.” U tom trenutku, iz razloga koje nije umela sebi da objasni, Savana je osetila potrebu da održi makar formalno prijateljske odnose. Zakoračila je i stavila mu ruku na rame. “Sedi”, rekla mu je. “Sada ću da donesem čaj pa ćemo da pričamo. Prošlo je isuviše puno godina.” On se samo još jače povukao. “Žao mi je, ali ne mogu. Moram da se vratim u kancelariju.” “Razumem.” Uputio joj je poluosmeh. “Plašim se da nisam bio baš puno prijateljski raspoložen, ali svejedno želim da ti poželim dobordošlicu u Fulton. Siguran sam da ćemo se uskoro sresti u gradu.” Okrenuo joj je leđa i izašao na zadnja vrata. Savana ga je pozdravila ali je on nije čuo. Na stolu je i dalje stajala čokoladna torta gospođe Hačinson. Iznenada je Savana uzela komadić premaza i stavila prst u usta. Srediti stvari i izravnati stare račune će biti mnogo teže nego što je mislila, pomislila je ogorčeno. Tog popodneva se Savana posvetila sređivanju bašte. Dok je čupala korov iz redova ruža koje je njena majka posadila, čula je neki glas kako je doziva. “Ćao, komšinice.” Okrenula se i videla je ženu oslonjenu na živicu koja je delila njeno i susedno dvorište. “Zdravo”, rekla je, brišući kolena od zemlje. Približavajući se, videla je da je žena u u sedmom ili osmom mesecu trudnoće. Onda je, iznenađena, prepoznala staru školsku drugaricu. “Šila?”, upitala je sa nevericom. “Šila Miler?” Šila se nasmejala. “Sada se prezivam Tompson.” Savana je počela veselo, iz sveg srca da se smeje. “Znači udala si se za Džima! Oduvek sam mislila da ste stvoreni jedno za drugo, ali sam se plašila da nikada neće skupiti dovoljno hrabrosti da ti zakaže sastanak.” Sada je bio red na Šilu da se smeje. “Tako je i bilo. Na kraju sam digla ruke od čekanja i ja sam ta koja ga je pitala da izađemo zajedno.” “Šališ se?” “Ne. Što ne napraviš pauzu i dođeš kod mene na čašu lednog čaja?”

“Ponuda je zaista primamljiva”, rekla je Savana, skidajući baštenske rukavice. “Džimi, siđi sa tog drveta pre nego što slomiš vrat!”, viknula je Sila. “Idi i traži sestru. Ne vidim je već pet minuta i ko zna šta radi.” Pegavi dečak je skočio sa drevta i isplazio se. “Džimi!”, vikala je ljutito Šila. “Idem, idem”, mrmljao je dečak dok je išao prema kući. “Dođi Savana”, rekla je Šila, milujući stomak. “Čestitam!”, rekla je Savana dok su ulazili u kuću. “Čekaš treće dete?” Druga žena je klimnula glavom. “Ono majmunče koje si upravo videla je Džimi. Ima pet godina a Amanda ima tri godine i prava je napast. Moram stalno da je držim na vidiku.” Šila je napunila dve čaše ledenim čajem i stavila ih na sto na tremu. “Drago mi je što te opet vidim”, rekla je dok je sedala ispred Savane. “Pričaj mi o sebi.” Savana je to uradila drage volje ali je, pošto završila, primetila da prijateljica i dalje imala tužan izraz lica. “Znaš, odlučila sam se da budem supruga i majka”, objasnila je Šila. “Ali, moram da priznam da po neki put zažalim što nisam imala dovoljno hrabrosti da odem i pokušam sama da se snađem kao što si ti to uradila.” “Oh, Šila, ne mogu da verujem!” “Zaista je tako”, insistirala je ova druga. “Pogledaj, Savana - imaš dobar posao, putuješ, radiš ono što hoćeš. Ne treba da vodiš računa o pelenama, vrištanju, prosutom mleku i otiscima lepljivih prstića po zidu.” Uzdahnula je, kao da joj sama pomisao na život samice zvuči kao raj. “Oduvek si želela da imaš samo najbolje i imala si hrabrosti da se ne zadovoljiš kompromisima. Zavidim ti.” Savana je odmahnula glavom. “Ali, Šila, ti imaš supruga, porodicu, dom. To su jedino važne stvari u životu.” Izgovorila je tu rečenicu da bi ohrabrila prijateljicu, ali je, iznenada, imala utisak da je izgovorila mnogo veću istinu nego što je imala hrabrosti da prizna. Šila se nasmejala. “Jednog od ovih dana, kada budem poludela zbog dece, doći ću kod tebe po pomoć. Možda ćeš tada shvatiti.” Savana se jako smejala. “Kad god hoćeš.” “Ozbiljno, uopšte se ne šalim.” Šila se namrštila zamišljeno, tražeći prave reči. “Ne znam kako da ti objasnim. Uvek si bila snažnija od nas, snažnija unutra. Imala si snagu koju niko od nas nije imao.” “Oh, Šila. Ne moraš da me obasipaš komplimentima samo zato što sam se upravo vratila u grad”, rekla je Savana. Onda je spustila glavu i, rasejano, dodirnula zamagljenu čašu ispred nje. “Nisam imala, a nemam ni danas, ništa više od tebe.” Pomislila je na decu koja su se igrala u dvorištu, na Džima koji će se uskoro vratiti sa posla. “Naprotiv, mislim da meni nešto nedostaje”, dodala je iskreno. “Kao što sam ti rekla”, insistirala je Šila. “I Deni je to shvatio.” Savana je naglo podigla pogled i na trenutak je zavladala tišina. “Žao mi je”, rekla je Šila, zabrinuta da li je povredila prijateljicu sa tim spominjanjem prošlosti. “Moraću da naučim da ćutim.” “Ne brini”, utešila je Savana. “Denijel je deo moje prošlosti, deo mene. Možemo slobodno da pričamo.” I ovaj put se iznenadila iskrenošću sopstvenih reči. Šila je odahnula s olakšanjem. “Bolje je tako. Znaš, ovo je mali grad i, pre ili kasnije, ćete se sresti.” “Već smo se sreli”, priznala joj je Savana, pijuckajući čaj. “Svratio je jutros do mene da mi poželi dobrodošlicu i doneo mi je predivnu tortu od čokolade.” Videvši kako je prijateljica radoznalo posmatra, odmahnula je glavom. “Da budem iskrena, stvari nisu protekle baš najbolje.” “Nisu?” Šila se nagnula napred. Savana je tužno odmahnula i razmislila na trenutak, pre nego što je odgovorila. “Bio je tako... drugačiji. Očekivala sam da će biti ljut, ali... Ne znam, mislila sam da ga je prošlo, posle svog ovog vremena.”

“A da li je tebe prošlo?” Savana je trepnula, pogođena pitanjem. Instinktivno je prvo htela da zauzme odbrambeni stav, da objasni kako je odavno prevazišla sva osećanja koja je gajila prema Deniju. Pa ipak, morala je da prizna da je motiv njenog povratka u Fulton bilo upravo zatvaranje neraščišćenih računa koje je imala sa njim. “Ne znam”, priznala je iskreno na kraju. “Izgledao je kao da je jako ljut na mene. Međutim, nije se radilo samo o tome. Cinio mi se isuviše proračunat i hladan. Svaki put kada bi osetio da se u njemu bude neka osećanja, gušio bi ih u nastajanju.” Uzela je u ruku čašu. “Dao mi je par komplimenata ali se nikada nije osmehnuo. Pričali smo o njegovom ocu i nije pokazao ni delić tuge koju oseća u sebi.” Šila se nasmejala. “Upravo mi opisuješ Denijela Volša kakvog ga oduvek znam. Dobar je čovek ali je strahovito kontorlisan i često je loše volje. Kao omatoreli medved.” Savana je iznenađeno podigla obrve. “Ali... nije istina. Denijel nikada nije bio takav.” “Šta hoćeš da kažeš time?” Savana je zavrtela glavom. “Sećaš se diplomske žurke, kod mene? Denijel je bio glavni pokretač. Zabavljao je sve, šalio se, plesao sa svim devojkama...” Šila se smejala. “Naravno da se sećam. Mislila sam da je poludeo.” “I napravio je piramidu od čaša visoku dva metra...” “Da, i naterao je Džima da na vrh stavi njegovu diplomu i onda su sve čaše popadale po sobi. Tvoja majka je bila pobesnela!” Savana se do suza smejala. “Tada sam prvi put videla Džima u centru pažnje.” “Oh, Bože”, uzdahnula je Savana. “Na to sam bila potpuno zaboravila.” Savana je otpila gutlja čaja i uozbiljila se, misleći na Denijela. “Šta se onda desilo u međuvremenu?”, upitala je, više sebe, nego prijateljicu. “Denijelu?” Šila je slegla ramenima. “Hm, mora se priznati da je prošao kroz teška iskušenja u životu.” Onda je naglo pocrvenela. “Izvini, nisam mislila na...” “Nema veze”, prekinula je Savana. “Odrasla sam. U stanju sam da prihvatim odgovornost za sopstvene poteze.” Namrštila se. “Iako bi želela da ne odgovaram ni za šta.” “Ne verujem da se radilo samo o tvom bekstvu”, dodala je Šila. “Kada je gospodin Volš umro, svi su uzimali zdravo za gotovo da će Deni da zauzme njegovo mesto. Mislim da se radilo o strašno teškom tenutku za njega. Onda se njegova sestra razbolela i gospođa Volš se preselila u Ričmond.” “Celija je bolesna?” “Rak dojke”, prošaputala je Šila. “Oh, ne!” “Na svu sreću, izgleda da je sada u remisiji, ali sada Denijel treba da se suoči sa problemom naše bolnice...” “Problemom?” “Radi se o novcu. Denijel je član upravnog odbora. I Džim je isto član i kaže da su stvari krajnje složene. Svi pokušavaju da pronađu izlaz iz situacije.” Šila je odsutno naslonila ruku na stomak. “Kao što vidiš, ima mnogo razloga za promene koje si primetila na Denijelu.” “Žao mi je što je imao toliko poteškoća”, rekla je Savana. “Možda, da sam ostala...” “Ne misli sada na to. Ne možeš promeniti prošlost.” “Znam, ali...”, Savana se nagnula prema prijateljici. “Zar nije imao... Lepe trenutke? Na primer, ne znam... Zar nikada nije postojala druga žena u njegovom životu?” Šila se zamislila na trenutak. “Ne koliko ja znam. Poznajem par medicinskih sestara iz bolnice i znam da je celokupno žensko osoblje bolnice ludo za njim.” Oklevala je na trenutak. “Mislim da ne veruje ženama.” “Mama!”, povikao je Džimi, utrčacajući u kuhinju. “Amanda neće da mi da lopaticu. Kopa po dvorištu i vadi gliste.”

Šila je uzdahnula. “Bolje da idem, pre nego što mi mala napast počupa svo cveće. Vraćam se odmah.” Savana se naslonila na naslon stolice i ponovo razmislila o razgovoru koji su upravo vodile. Bilo je nemoguće negirati da njen potez od pre šest godina nije promenio ništa na Denijelu. Možda to što ga je napustila nije bio jedini uzrok tih promena, ali je bila sigurna da ga je povredila mnogo više nego što joj se činilo. Tu su bili i drugi problemi, smrt njegovog oca, odgovornost u advokatskoj kancelariji, Celijina bolest, odlazak njegove majke, problemi koji su se sabirali sve dok Denijel nije postao “matori medved” kakvim ga je Šila opisala. Upitala se da li je istina to što joj je Šila rekla - Denijel zaista ne veruje ženama? Bežeći iz Fultona, Savana se spasila. Da je ostala, možda bi se celog života pitala šta je bila u stanju sama da uradi i bila bi stalno frustrirana i nerealizovana. Pa ipak, istovremeno je strašno povredila osobu koju je volela. Osetila je kako je prolaze žmarci. Da li je moguće da je bes prema njoj onemogućio Denijelu da pronađe sreću? To pitanje joj je bilo užasno. Morala je da razgovara sa Denijem, da mu stavi do znanja da nije on bio razlog njenog odlaska. Masirala je zamišljeno čelo. Prva stvar koju je trebalo da uradi jeste da mu objasni zašto je otišla. Kada bude shvatio razloge, onda će toj epizodi dati pravu dimenziju i biće mu lakše da pronađe mir. Bila je sigurna da je to jedino moguće rešenje. Pa ipak, mučilo je teško pitanje na koje nije uspevala da pronađe odgovor. “Da li će me saslušati?”

III Savana je sutradan ujutru čistila kuhinju kada je ugledala malu Amandu kako stoji na vratima kuhinje. “Ćao”, pozdravila je, istovremeno se pitajući da li Šila zna gde joj je završila mlađa kćerka. “Imaš li lizalice?” Savana se nasmejala. “Žao mi je, nemam slatkiša”, rekla je mazeći je po glavi. “Šta kažeš zato na jednu jabuku?” Malena se namrštila. “U redu.” “Jel zna mama gde si?”, upitala je Savana. “Mama uvek sve zna”, presudila je Amanda. Savana je uzela jednu jabuku, pružila je devojčici ali je njen glas prekinuo u pokretu. “Moja mama to bolje radi.” “Zaista?”, rekla je Savana dok je pokušavala da sakrije osmeh. “Da. Nema crvenog.” “Oh, hoćeš da ti je oljuštim?” Malena je klimnula glavom. “Moja mama je i iseče na puno komada.” Savana se sada nasmejala. “U redu, stiže očišćena jabuka isečena na komade.” Uzela je nož i počela da seče jabuku. “Ali, kasnije moramo da telefoniramo mami. Nećemo da se brine...” U tom trenutku je začula Šilin glas kako doziva kćerku. Viknula je kroz prozor - “Šila, kod mene je!” Kada je videla prijateljicu kako kreće prema njenoj kući, nastavila je sa čišćenjem jabuke i seckanjem. Amanda je naprćila usnice kada je videla rezultat. “Mamine jabuke su lepše”, rekla je, sa tugom u glasu. Ipak, uzela je komadić i stavila u usta. Malo je žvakala i onda je pogledala u Savanu. “Čak su i ukusnije.” “Amanda!” Šila je u tom trenutku ušla. “Čula sam te, nemoj da misliš da nisam. Čudo jedno koliko si nevaspitana!” “Ne brini”, rekla je Savana smejući se. Devojčica je nevinim pogledom pogledala u majku. “Ali, mama, istina je. Tvoje jabuke su...” “U redu je gospođice”, prekinula je Šila. “Da li si rekla hvala?” “Hvala”, rekla je poslušno. Onda je uzela još jedan komadić jabuke.” “Upravo sam mislila da te pozovem da ti kažem da je ovde, ali me je zadržala da joj ‘skinem crveno’”. Šila je prevrnula očima. “Deca.” “Htela sam da te pitam jednu stvar”, našalila se Savana. “Kako to da su tvoje jabuke bolje?” “Ne znam, verovatno su punjene majčinskom ljubavlju.” Oboje su se nasmejale i onda je Šila dodala - “Slušaj, mislila sam danas da vodim klince u park. Organizovali su mali buvljak da bi sakupili pare za bolnicu. Džim je već otišao da pomogne oko montiranja tezgi. Hoćeš sa nama?” “Naravno.” “Odlično!” rekla je oduševljeno Šila. “Posle kupovine stvari koje nam ne trebaju, vodimo decu na ljuljaške i na piknik. Već sam spremila sendviče.” “Šta da ponesem?” “Par jabuka bi nam dobro došlo”, odgovori Šila. Amanda se sumnjičavo namrštila. “Biće bolje da mama ponese jabuke.” Savana je počela da se smeje. “Znam, mamine su bolje.” Šila je pomazila devojčicu po kosi i poljubila je, govoreći joj - “Dosado mala”.

“Park je sa ove strane”, objasnio je mali Džimi Savani. “Savana to odlično zna”, rekla je Šila. "Odrasla je u Fultonu.” “Zaista?”, upitao je dečak zapanjeno. “Naravno”, odgovorila je Savana, okrećući se da proveri šta radi Amanda, koju je držala za ruku. “Kao mala sam se pela na ovo drveće, ljuljala se u ovim ljuljaškama...” “Stvarno?! I u vaše vreme je bilo ljuljaški?” Šila se smejala. “Naravno. Po tome kako pričaš, pomisliće da smo starije gospođe.” “Oh, ne, mama. Niste stare”, ispravio se odmah Džimi. “Ne još.” “Inteligentan mladić”, prošaputala je Savana Šili. U trenutku kada su ulazili u park, Savana je bila pod utiskom mnoštvom letnjih popodneva koje je tu provela kao mala. “Ćao, gospođice Ida! ”, povikao je Džimi. Ida Votson im se približila. “Ćao Džimi. Kako si?” “Odlično.” “Drago mi je. Šila, Savana”, pozdravila ih je Ida. Onda se sagnula prema Amandi. “A ti gospođice, kako si?” “Jel’ imaš lizalicu?” Ida se nasmejala. “Ljubavi mala.” Onda se ispravila i počela da pretura po džepovima. “Da vidimo šta imam ovde za decu.” Kao čarolijom je izvukla dve lizalice i pružila ih Šili. “Lizaliceeee, lizaliceeee”, vikala je Amanda, dok je mamu vukla za suknju. “Posle ručka”, rekla je Šila. “I to samo ako sve budeš pojela.” Ida se nasmejala i okrenula prema Savani. “Znala sam da ću te danas sresti ovde i zato sam ti ponela nešto”, rekla je pružajući joj šaku bombona od jabuka. “Ali, prvo moraš da pojedeš sve ostalo”, upozorila je kroz šalu. “Da, gospođice Ida”, odgovorila je Savana, zahvalno se osmehujući. “Onda se okrenula prema tezgama. “Predivno je. Da li ste i vi, Ida, učestvovali u organizaciji?” Žena je klimnula glavom. “I ostale gospođice iz Crvenog krsta su dale svoj prilog. Ne želimo da rizikujemo da izgubimo bolnicu.” Savana se namrštila. “Znači, situaciia je zaista toliko teška?” “Džim je veoma zabrinut”, ubacila se tiho Šila. “Strašno puno ljudi radije ide u Ričmond u bolnicu, a ne shvataju da tako ugrožavaju gomilu radnih mesta ovde”, objasnila je Ida. “Čula sam par njih da se žale kako ovdašnja bolnica nema tako moderne uređaje kao ona u Ričmondu”, rekla je ozbiljno Šila. “Ne shvataju da bi i ova bolnica imala modernu opremu ako bi svoje pare trošili ovde. Isto tako bi imali i bolje doktore.” “Ova akcija neće doneti baš puno”, rekla je Ida. “Ali, makar nešto radite”, pokušala je da je ohrabri Šila. “Bolje i to nego da sedite prekrštenih ruku i gledate kako sve propada. Ako ništa drugo, ova inicijativa će skrenuti pažnju ljudima na bolnicu.” Savana je gledala korišćenu robu koja se prodavala - nameštaj, staru odeću, knjige, igračke, kućni pribor... Ida je u pravu, pomislila je. Ako su finansijski problemi bolnice zaista bili toliko veliki, ovde neće moći ništa da se uradi. Ono što je bolnici u Fultonu trebalo je bila velika inicijativa za dobrovoljne priloge. Inicijativa koju je samo profesionalac kao ona mogla da organizuje... “Možda bi mogla da vam pomognem”, rekla je. “Uostalom, upravo to je moj posao.” “Naravno!”, uskliknula je Ida. “Zašto ne dođeš u utorak na sastanak? Mogla bi da predstaviš svoje ideje”

“Kakav sastanak?” “Upravni odbor bolnice se sastaje svakog utorka”, objasnila je Šila. “Glavna tema poslednjih sastanaka je nedostatak fondova.” “I vi ste član odbora?”, upitala je Savana Idu. “Da, već duže vremena. Uz moj posao, upravni odbor bolnice i Crveni krst mi pomažu da bolje pratim šta se događa po gradu”, rekla je namigujući. Savana se slatko nasmejala. “Kad smo već kod radnje, moram da idem. Ostavila sam je u rukama mladog Brendona a nisam baš sigurna da se snalazi.” “Oh, šteta!” izjavila je Šila. “Baš sam htela da vas pozovem da nam se pridružite na pikniku.” “Hvala ti, draga moja. Samo sam svratila da vidim mogu li da pomognem, ali onaj predivan momak za kojeg si se udala drži sve pod kontrolom. ”Gospođa se nasmejala i nagnula se napred da je niko ne čuje. “Htela sam da proverim da li je zadužio Lorejn da sakuplja novac. Ona je divna žena, ali živi među oblacima.” Šila se napravila kao da nije čula komentar o bibliotekarki. “Kad smo već kod toga, gde je Džim?” “Poslednji put sam ga videla kod pulta sa domaćim tortama”, odgovorila je Ida. Šila je uzdahnula, gledajući u gomilu. “Oh ne, njegova dijeta! Trebala sam ranije da mu donesem sendviče.” “U redu devojke, moram da idem. Zabavite se”, oprostila se Ida, saginjući se da poljubi decu. Šila je pogledala Savanu. “Idemo da pronađemo Džima pre nego što pukne od torti. Zaista misliš da možeš da nam pomogneš oko bolnice?” Savana je uzela Amandu za ruku i krenula za prijateljicom. “Mislim da mogu. Mislim da nam treba jedna velika inicijativa. Probaću sutra da smislim neku ideju.” “Oh, Savana”, nasmejala se Šila. “Rekla si - treba nam.” Savana je zbunjeno slegla ramenima. “Pa, rođena sam u ovoj bolnici. Ovde sam operisala krajnike i ovde su mi stavili gips na ruku kada sam pala sa drveta.” Pomerila je pramen sa čela. “Bolnica zapošljava puno ljudi. Uostalom, to što sam otišla ne znači uopšte...” “U redu, u redu”, rekla je Šila podižuči ruku u znak predaje. “Nema potrebe da se braniš. Samo sam bila sretna što si se videla među ljudima koji se zalažu u da se bolnica spasi.” “Zaista želim da učinim nešto za našu bolnicu”, rekla je Savana, dok joj je mozak već radio punom brzinom, birajući između različitih mogućnosti. Bilo bi prelepo ako bi uspela da uradi nešto za grad u kome je odrasla. “Da vidimo”, razmišljala je. “Mogla bi da dođe u obzir proslava pod maskama, pa zabavni park, ili...” “Savana?” Šilin lakat u rebra ju je prekinuo u razmišljanjima. “Šta ..?” Reči su joj zastale u grlu kada je ugledala Denijela ispred sebe. Zastala je u mestu i Amanda je natrčala na nju, bučno protestvujući. Šila se sagnula da uzme u ruke kćerku i Savana je ostala nepomična pred Denijelovim pogledom. “Ćao, Savana.” Zašto je njegov glas imao takav uticaj na nju?, upitala se dok je svim silama pokušavala da smiri srce koje je ludački udaralo. “Ćao”, prošaputala je, pokušavajući da se nasmeši. “Denijel mi je pomogao da sve ovo postavimo.” Tek kada je čula njegov glas, Savana je primetila Džima Tompsona. Okrenula se i videla ga u trenutku kada je grlio malog Džimija. Džimi joj je pružio ruku i stidljivo se nasmejao. “Drago mi je da te vidim. Šila mi je rekla da si

naša nova komšinica. Dobro došla nazad u Fulton.” “Lepo je ovde.” Džim je s ljubavlju pogledao svoju ženu. “Vidim da si na svu sreću ponela i hranu. Gladan sam kao vuk.” Okrenuo se prema Denijelu. “Mora da si i ti gladan posle svog ovog posla. Hoćeš sendvič?” “Oh, ne, neću da vam smetam”, odgovorio je. “Šila me nije predvidela na ručku.” “Moja žena je uvek spremna za ovakve slučajeve”, rekao je Džim. “Zar ne, draga?” Šila ga je zagrlila oko struka i nasmejala se. “Džim je u pravu. Preterujem sa hranom”, rekla je dok ga je udarala po stomaku. “Nije valjda da se primećuje?” Džim se sagao da je poljubi i Savana je stidljivo skrenula pogled. Denijel je isto okrenuo glavu i bili su prinuđeni da gledaju jedno u drugo. Osetila je kako crveni. Zašto ju je jedan normalan poljubac toliko zbunjivao? Verovatno je sve to imalo veze sa Denijelovim prisustvom. Pre mnogo vremena, i oni su razmenili puno poljubca baš na ovom istom mestu... “Da li je za tebe to u redu?” Denijelovo pitanje ju je zbunilo. Na šta je mislio? Da li je to on nju pitao da li joj smeta što Džim ljubi svoju ženu? Njen izraz lica mora da je pokazao svu njenu zbunjenost, jer se Denijel nakašljao. “Da li je za tebe u redu da ručam sa vama?”, objasnio je. “Oh”, Savana je osetila kako je još više pocrvenela. “Naravno da je u redu.” “Idemo da pronađemo hlad”, predložio je Džimi, uzimajuči iz Silinih ruku korpu za piknik. Dvojica muškaraca su otišla par koraka ispred žena i Šila je iskoristila priliku da upita Savanu. “Zaista ti ne smeta što će Denijel da ruča sa nama?” “Naravno da mi ne smeta”, odgovorila je glasom koji je bio grublji od onog kojim je nameravala da odgovori. “Zaista”, dodala je u nadi da će uspeti da sakrije nesigurnost koja ju je iznenada obuzela. Zašto je bila toliko nervozna?, pitala se. Nisu bili sami i nije bila prisiljena da priča sa Denijelom u četiri oka. Prošli su poljanom do stolova za piknik i Denijel je poveo decu do ljuljaški dok su ostali pripremali ručak. Dok je pomagala Šili da raširi stoljnak, Savana ih je gledala. Džimi je bio na ljuljašci a Denijel je bacao u vis Amandu koja je vrištala od sreće. “Ručak je gotov”, pozvala ih je Šila. Gledajuči Denijela koji je vodio decu prema stolu, Savana se nasmejala. “Dobro mu ide sa decom”, rekla je Šili. “Da, tako je”, namrštila se Šila koja je u tom trenutku videla kako Džim sa leđa neleće na sestru i obara je na zemlju. Amandin vrisak ih je sve podigao na noge. Denijel se sagnuo da je podigne i već joj je čistio kolena dok su ostali stigli. “Oh, devojčice moja”, rekla je nežno Šila dok je uzimala uplakanu devojčicu u naručje. “Dođi kod mame.” “Džimi”, rekao je ozbiljno Džim. “Znaš da si uradio nešto zaista ružno, zar ne?” “Nisam namerno, tata”, slagao je dečak. “Jesi”, upozorila ga je majka. “Svi smo te videli.” “Ali, mama...” “Dosta, momče”, rekao je Džim. “Za kaznu ćeš celo popodne ostati u sobi.” “Džimi”, zamislila se Šila. “Izašla joj je čvoruga na čelu. Trebali bi odmah da joj stavimo led. Plašim se da ćemo morati da idemo kući.” “U redu”, odgovorio je. “Parkirao sam ovde blizu.” “Idem da pokupim stvari i stižem”, ponudila se Savana. Džim je zavrteo glavom. “Nemoj, ti i Denijel ostanite i nastavite sa piknikom. Ionako nema mesta za sve nas u kolima. Zadnje sedište mi je puno stolica.” Sagao se da poljubi Amandino uplakano lice. “Biće sve u redu, malena, evo idemo kući.” Šila je tužno pogledala Savanu koja joj je stavila ruku na rame i rekla. “Nemoj da se brineš za

mene, brini o Amandi.” Savana je otpratila pogledom porodicu koja je išla prema kolima. Džim je nosio devojčicu, dok je Džimi, spuštene glave, držao majku za ruku. “Deca su nepredvidljiva.” Denijelov glas je naterao da se okrene prema njemu. Izgledao je toliko razočarano da je osetila potrebu da ga uteši. “Nisi mogao da znaš šta će se desiti”, rekla mu je. “Znam”, odgovorio je. “Ali, Amanda se jako udarila po glavi.” “Ma, deca se često udaraju. Šila će joj staviti hladne obloge i mala se sutra ujutru neće ni sećati incidenta.” “A jadni Džimi...” “Ne bih volela da sam u njegovoj koži.” Savana je uzdahnnula. Svo ovo uzbuđenje ju je potpuno iscrpelo. Pogledala je Denijela ispod oka, razmišljajući kako možda i nije tako loše da provede sa njim neko vreme. Možda se upravo radilo o prilici da porazgovara sa njim o prošlosti, opušteno i iskreno. “Šta kažeš da prezalogajimo nešto?”, predložila je. Posmatrao je na trenutak. “Niko te ne primorava, Savana. Ako hoćeš, pomoći ću ti da raspremiš.” Spustio je glavu i krenuo prema stolu za piknik. Savana ga je dostigla i položila ruku na njegovu. “Denijel, molim te. Ajde da ručamo zajedno. Ajde da razgovaramo.” Ponovo je pogledao u oči i tih par sekundi se Savani učinilo kao večnost. “U redu”, rekao je tiho. Seli su i atmosfera je polako počela da biva opuštena. Dok su jeli sendviče i Šilino pečeno pile, pričali su o tome šta su radili poslednjih godina. Denijel joj je ispričao o njegovoj sestri i njenoj borbi protiv bolesti koja ju je pogodila - borba iz koje je, na svu sreću, izlazila kao pobednica. Ispričao joj je o njegovoj majci koja je odlučila da ode iz grada kako bi bila bliže Celiji u tom teškom trenutku. Glas mu je postao tužan dok je pričao o iznenadnoj smrti njegovog oca i kako mu je bilo teško da prihvati svu odgovornost u advokatskoj kancelariji. Onda se, međutim, njegovo lice ozarilo dok je pričao o tome kako su svi u gradu pokušali da mu pomognu. Onda je došao red na Savanu. Ispričala mu je o njenim godinama na univerzitetu, o njenim roditeljima koji su hteli da joj pomognu ekonomski ali ih je ona odbila, iako je zbog toga radila kao konobarica u restoranu. Pokušala je da mu objasni kako je za nju bilo važno da dokaže da može da se izbori sopstvenim snagama, ali je primetila kako steže usne i kako mu lice poprima hladan i odbojan izraz. Savana je ćutala neko vreme, dok su raspremali sto. Denijel nije govorio i pomislila je kako je došlo vreme da promene temu. Pa ipak, gledajući ga, shvatila je da njemu ne smeta tišina koja je zavladala, iako joj se činilo da je ostalo još mnogo stvari da se kaže, da se objasni. Iznad svega je osećala potrebu da ga pita šta oseća kada je u pitanju prošlost. Pružila mu je jabuku i uzela je jednu za sebe. Onda je ustala od stola i sela na travu, naslonjena leđima na stablo drveta. “Predivan dan”, uzdahnula je zadovoljno. Denijel joj je prišao i seo pored nje. “U pravu si”, složio se. Videvši da ne dodaje ništa drugo, Savana je opet pokušala. “Znaš, za sve ove godine nisam zaboravila kako je divan Fulton. Ovde se ljudi i dalje brinu jedni o drugima. Volela bih da mogu da ostanem.” Denijel je ćutao i Savana je shvatila da je i taj pokušaj razgovora propao. Osetila je grč u stomaku.

“Ja...” rekli su oboje. Savana se nervozno nasmešila. “Reci”, rekla mu je. Slegao je ramenima. “Hteo sam da ti kažem da mi je drago što ti je Harvi juče popravio cevi u podrumu. Inače ima običaj da odlaže.” Pogledala ga je zbunjeno. “Ali, kako znaš?” Denijel se nasmejao. “Savana, isuviše dugo si živela u velikom gradu. Ovde u Fultonu se sve zna. Znam da je Harvi popravio cevi u podrumu i znam da si jučerašnje popodne provela u čišćenju korova i isto tako znam da si potrošila pravo malo bogatstvo kod Ide u radnji...”, dodao je, dok su mu oči sijale. “U redu, u redu”, promrljala je. “Razumem. Glasine kruže brže od vetra.” Onda je počela da se smeje. “Priznajem, i mali gradovi imaju svoje mane.” Opet je došlo do pauze i Savana je udahnula punim plućima. “Ovaj park je za mene pun uspomena.” “I za mene”, složio se tiho Denijel. “Mama me je često dovodila”, rekla je, gledajući u ljuljaške. “Ljuljala sam se toliko da mi se činilo da letim.” “Oh.” Savana ga je pogledala. “Šta je?”, upitala ga je, primećujući kako je delovao razočarano. “Kada si rekla da je park pun uspomena, mislio sam da misliš na...” Denijel je zavrteo glavom. “Nema veze.” “Na šta?”, insistirala je. Denijel je ponovo zavrteo glavom, ali joj je izraz njegovih očiju jasno stavio do znanja na šta je mislio. Nasmešila mu se. “Godinama se nisam setila te večeri.” Naslonila se na stablo. “Sećam se da je bio pun mesec i da je nebo bilo puno zvezda. Bilo je užasno vruće, ali me, dok si me pratio kući iz bioskopa, ništa nije zanimalo...” “Znao sam da je već kasno”, prekinuo je Denijel, nastavljajući priču. “Nisam trebao da ti predložim da se vraćamo kući kroz park. Nisam trebao da ti predložim da sednemo na klupu i gledamo zvezde, ali...” “To je bilo najromantičnije veče u mom životu”, rekla je. “Moj prvi sastanak. Moj prvi poljubac. Bilo je sve kao u snu...” “Kao u snu?”, namrštio se Denijel. “Bio sam toliko nervozan da sam bio sav znojav i drhtala su mi kolena. I taman sam te poljubio kada je naišao policajac i uperio mi baterijsku lampu pravo u oči, kao da sam kriminalac!” Savana se smejala. “Htela sam da potonem u zemlju kada je počeo da te grdi i da ti preti da će te uhapsiti ako me odmah ne otpratiš kući. Bože, kako sam se bila prepala! Plašila sam se da, posle tog iskustva, nećeš hteti više da izlaziš sa mnom.” Denije se namrštio. “Da. I da sve bude još gore, u narednih nedelju dana nije bilo odrasle osobe koja me nije podsetila na taj događaj. Gospođica Ida je bila najgora. Kada sam otišao da kupim mleko, strašno ozbiljno me upitala da li imam ozbiljne namere sa tobom. A policajac Braun me je svaki put kada bi ga sreo Bog zna kako prodorno gledao.” “Prekini, molim te”, molila ga je Savana, koja se već smejala do suza. “Boli me stomak od smejanja.” Denijel ju je ozbiljno pogledao. Onda se, neočekivano, sagnuo i pomerio pramen kose koji joj je pao na lice. “Pa ipak slažem se. Dok nije došao policajac, bilo je zaista krajne romantično veče.” Spustio je ruku, ali je ostao dovoljno blizu da oseti miris njegovog losiona posle brijanja i njegove kože. Srce je opet počelo ludački da joj kuca i na trenutak je Savana poželela da je on poljubi, kao te večeri, pre mnogo godina. Zavrtela je glavom kako bi izbacila te misli. Denijel i ona su samo prepričavali lepe uspomene, to je bilo sve. “Proveli smo lepe trenutke zajedno”, rekla je. “Da.” Instinktivno mu je stavila ruku na koleno. “Deni, jako mi je žao što sam onako pobegla.” Videla je kako se povlači, ali je nastavila. “Morala sam to da uradim, Deni. Morala sam, razumeš? Nisi ti kriv. Pokušala sam da ti objasnim u...”

“Da objasniš?”, prekinuo je grubo. “Nikad ništa nisi pokušala da objasniš.” Savana je ostala bez reči, potresena promenama na Denijelovom licu. Samo par trenutaka ranije je bio vedar i opušten dok je sada imao skupljena ramena i oči su mu sijale od besa. “Pokušala sam”, protestvovala je. “U pismu koje sam ti napisala...” Denijel je odmahnuo. “Možda si imala nameru da mi pišeš ili da telefoniraš, ali to nikada nisi uradila.” Uputio joj je pogled od koga se zaledila. “Nikada!” Savana je otvorila usta, ali pre nego što je uspela da kaže bilo šta, videla je kako se Denijel bori sa sopstvenim besom. Trebalo mu je par trenutaka da se kontroliše i da opet nabaci na lice neprobojnu masku. Ta transformacija ju je pogodila mnogo više nego čist bes koji je malopre videla na njegovom licu. “Denijel”, započela je. “Moramo da pričamo. Nije u redu da negiraš sopstvene emocije na takav način.” “O čemu ti pričaš? Nema apsolutno ničeg što bi trebao da negiram ili da priznam”, odgovorio je ledeno. “Naprotiv, ima”, suprostavila mu se. “Ljut si na mene. Besan si što sam te napustila, što sam te ostavila samog da objasniš roditeljima i zvanicama šta se dogodilo.” Nagnula se prema njemu. “Besan si što sam te ostavila samog da se suočiš sa čitavim gradom.” Pogledala ga je u oči i spustila glas. “Denijel, toliko si pun besa i ljutnje da ne znaš kako da ih kontrolišeš.” Trepnuo je i njegove oči su zaiskrile besno. Na trenutak je Savana trijumfovala što je uspela da ga pogodi i da ga natera da reaguje. Pa ipak, taj osećaj je trajao samo tren. Iznenada, Denijel se sagao prema njoj i uzeo joj je lice u šake. “Verujem da postoji samo jedan način da ti pokažem da grešiš”, rekao je tihim glasom. I poljubio je. Savana je podigla ruke da ga odgurne, ali se zaustavila u pola pokreta. Više je kažnjavao nego što je ljubio, silom koja ju je uplašila. Pre nego što je uspela da odreaguje, grubo ju je odgurnuo. “Eto”, rekao je odsečno. “Ovo bi trebalo da te uveri jedanputa za svagda.” Sa tim rečima se oprostio i otišao, ostavljajući je otvorenih usta.

IV Denijel je iza sebe zalupio vrata kancelarije i počeo besno da se šeta. Kako je samo mogao da uradi nešto tako glupo? Prošao je rukom kroz kosu, besan na samoga sebe. Ceo grad je tog jutra bio u parku. Svi su ga videli kako je poljubio Savanu. Praktično je skočio na nju! Šta mu je samo palo na pamet? Ljubeći je na taj način, nije pokazao koliko mu nije stalo do nje, naprotiv. Do đavola i dan kada je Savana odlučila da se vrati. Otac mu je stalno govorio da se sa problemom treba suočiti tek kada se zaista pojavi i on je sledio savet. Kada se proneo glas kako ne namerava da ostane dugo u gradu, Denijel je ostao iznenađen olakšanjem koje je osetio. Ako će Savana ostati u Fultonu samo mesec dana, biće u stanju da se opušteno suoči sa njom. Pa ipak, otkrio je da se grdno prevario. Susreli su se dva puta i svaki put je došlo do potpune propasti. Prvi put je pobegao kao zec, a drugi put je napao na sraman način. “Prokletstvo!”, uzviknuo je. Šta mu je bilo, u parku? Seo je za sto. Ne bi se ponašao na takav način da ga nije isprovocirala do te mere da je izgubio svaku kontrolu, pomislio je. Šta misli ona, da može tek tako da dođe u grad i da mu kaže šta on oseća!? Uostalom, pogrešila je - uopšte nije bio besan na nju. Kako je i mogao da bude, posle toliko vremena? Nije mislio na nju već godinama! Denijel se naslonio laktovima na sto i zaronio je glavu u šake. Nije istina, priznao je. Mislio je jako, jako puno na nju. Ne zato što je tako želeo, već zato što nije mogao drugačije. Setio se bezbroj besanih noći kada bi ga takve misli naterale da se šeta pustim ulicama. Bilo je trenutaka kada su ga sećanja na njen lik, njene plave oči, na njenu kožu, dovodile do ludila. Ako bi se skoncentrisao, uspevalo mu je da oseti miris njene kože, nežnu oblinu njenog vrtata, mekoću njenih usana... Naglo je ustao i približio se prozoru. Šta mu je?, upitao se osećajući kako bes i patnja rastu u njemu. Verovao je da je vremenom prevazišao sopstvena osećanja prema Savani. Bio je siguran da je uspeo da odbaci emocije, bes, bol i poniženje u najudaljeniji kutak svesti. Sve je uradio da uspe u tome, da bi mogao da nastavi da živi. I zaista je uspeo da pronađe sopstvenu ravnotežu, vedrinu... Sve do tog trenutka. “Izdrži”, rekao je kroz zube. “Neće dugo ostati. Radi se samo o mesec dana.” Iznenada je probledeo setivši se jednog detalja. Tokom tog nesretnog piknika u parku je rekla kako bi volela da ostane u Fultonu. A šta ako odluči da ostane? Srce je počelo ludački da kuca. Ako su bila dovoljna dva dana da potpuno izgubi kontrolu, kako bi tek živeo u istom gradu u kojem je i ona? Impulsivno je otvorio fioku na stolu i počeo da traži nešto sve dok ga nije pronašao. Nedelju dana ranije mu je jedna advokatska kancelarija iz Ričmonda poslala pismo u kome mu predlaže da im se pridruži. Denijel nije imao ni najmanju nameru da prihvati ponudu, ali još uvek nije bio odgovorio. Pogledao je psimo. Ako bi se preselio u Ričmond, bio bi bliže majci i Celiji. Plata koju su mu nudili je bila prilično primamljiva i imao je dobre izglede da napreduje u karijeri. Ali, iznad svega, ne bi više morao da misli o Savani. Nije znao kakve su njene namere, ali sigurno nije bilo zgoreg da ostavi makar jednu odstupnicu

otvorenom. Uzeo je diktafon sa stola i počeo je da diktira zahtev za sastankom. Savana je zaustavila auto na semaforu, na periferiji Ričmonda, da proveri uputstva koje joj je dala Denijeva majka preko telefona. Onda je podigla pogled i proverila kućne brojeve pored puta. Svega sat vremena ranije, kad joj je telefonirala da je pita da li bi mogla da je obiđe, Suzana Volš je zvučala srećna što se čuju. Savana je pokušala da ne pokaže svu anksioznost koju je nosila u sebi, ali nije bila sigurna da joj je to i pošlo za rukom. Kada joj je Denijel stavio do znanja da nije primio njeno pismo, Savana je ostala zbunjena. Oduvek je prihvatala kao činjenicu da ga je primio i da je odlučio da joj ne odgovori jer nije hteo da joj oprosti. Međutim, sada, dok je mirno razmišljala, pitala se da li su mu ga njegovi roditelji uručili. Ili je pismo bilo izgubljeno u pošti... “Dosta je bilo sa pitanjima”, rekla je sebi odlučno. Ako je htela odgovore, jedina stvar koju je mogla da uradi jeste da postavi pitanje jedinoj osobi koja je nešto znala o svemu tome Denijelovoj majci. Čim se vratila iz parka, sela je za telefon i uz pomoć centrale je pronašla Celijin broj telefona. Suzan nije bila iznenađena kada ju je čula, iako su prošle godine. Možda joj je Denijel rekao da se vratila u Fulton. Zaustavila je kola ispred vile u džordžijanskom stilu, sa baštom koju je prekrivala prelepa magnolija. Ugasila je motor i sačekala trenutak pre nego što je sišla. Nije predvidela da će tog jutra sresti Denijela, kao što nije predvidela ni da će se sresti sa Suzanom Volš. Da bude iskrena, do tog trenutka ništa nije išlo kako je zamislila. Duboko je uzdahnula, prišla vratima i zazvonila. Trenutak kasnije, Savana je bila u zagrljaju Denijelove majke. “Savana!” uskliknula je Suzan, odmaknuvši se malo kako bi je bolje osmotrila. “Prelepo izgledaš. Nekako si sada... Više žena.” “Dobar dan, gospođo Volš.” “Zovi me Suzan, draga moja, inače ću se osećati puno starijom.” Suzan Volš joj se nasmešila i uvela je u salon, gde su sele jedna pored druge na divan. Savana se lako okrenula kako bi gledala gospođu Volš u lice. “Pre svega bi htela da se izvinim za sve što se dogodilo kada sam...”, započela je. Denijelova majka ju je prekinula, podižući ruku. “Nema potrebe za objašnjenjima i izvinjenjima, draga moja. Sve se to dogodilo isuviše davno.” “Ali...” Savana se opet zaustavila, videvši kako je gospođa zatvorila oči i zavrtela glavom. Tamne oči gospođe Volš, tako slične očima njenog sina, gledale su je sa razumevanjem. “Život je pun iznenađenja, draga moja. Nekada su lepa, nekada su ružna, ali ih ne možemo predvideti.” Savana je osetila kako joj se steže srce, pri pomisli kroz kakve je sve poteškoće prošla žena pored nje. “Jedinu mogućnost koju imamo je da ih kontrolišemo što bolje umemo”, nastavila je. “Oduvek sam mislila da si ti upravo to uradila.” Spustila je glas. “I moj muž je isto tako mislio.” Savana je osetila kako joj se oči pune suzama. “Hvala.” Suzan se nasmejala. “Zvučala si uzrujano preko telefona. Za tebe je važno da razgovaramo, zar ne?” Savana je klimnula glavom. “Da.” “Radi se o Denijelu?” Savana je duboko udahnula. “Da, tako je.” “Razumela sam o čemu se radi čim sam ti čula glas.” Suzan se naslonila, zadržavajaući upitan izraz lica, čekajući da Savana nastavi. Ona je protrljala dlanove o pantalone, gledajući po sobi, tražeći odgovarajuće reči, da započne težak razgovor. “Danas sam videla Denijela”, započela je. “Ručali smo zajedno.” Suzan je izgledala iznenađeno, ali je ćutala.

Savana se nagnula prema njoj. “Strašno je ljut na mene.” Uzdahnula je. “Vidite, jedan od motiva zbog kojeg sam se vratila u Fulton je to što sam htela da razgovaram sa njim, da mu objasnim kako su se razvijale stvari. Imala sam osećaj da mu dugujem objašnjenje.” Naslonila se na naslon, pre nego što je nastavila. “Pa ipak, kada smo se sreli je bio tako besan, tako...” Oklevala je, bezuspešno tražeći odgovarajuću reč. “Ljut.” “Povređen je”, dodala je Suzan. “Da.” Savana je sela na ivicu divana, nestrpljiva da što bolje objasni šta joj se vrtelo po glavi. “Kada sam pobegla, znala sam da ću ga povrediti. Nisam trebala da ga ostavim samog da se suoči sa svima, ali...” “Bila si mnogo mlada i verovatno zbunjena u tom trenutku”, utešila je Denijelova majka. “Ne treba da budeš tako surova prema sebi.” Savana je osetila kako joj se oči pune suzama dok je pokušavala da obuzda sopstvena osećanja. Nije očekivala toliko razumevanja, toliko nežnosti i bila je duboko zahvalna. Pa ipak, nije otišla kod Suzan da bi pričala o sebi, već da bi dobila odgovore. A opet, kako je mogla da je pita da li je uzela pismo koje je napisala Denijelu? Kako je mogla da je optuži za tako nešto? “Suzan, danas smo Denijel i ja, posle ručka, pričali.” Nasmejala se kada se setila priče o njihovom prvom poljupcu. “Na kraju, pričali smo i o mom bekstvu pre šest godina.” Uzdahnula je i prekrstila ruke u naručju. “Pokušala sam da mu objasnim koji su bili moji motivi, ali je prekinuo svaki razgovor.” Zbunjeno je pročistila grlo. “Rekla sam mu da sam mu pisala i da sam u pismu pokušala da mu objasnim šta me je nateralo da onako postupim.” Gledala je Suzan u lice ne bi li primetila nekakvu reakciuju, ali ova niti je spustila pogled, niti joj bilo neprijatno. Izgledalo je kao da ne zna o čemu Savana priča. Savana je skupila obrve. “Ne razumem, gde je moglo da završi?” I Suzan se zamišljeno namrštila. “Gde je moglo da završi šta, draga moja?” “Žao mi je”, rekla je zbunjeno. “Poslala sam pismo na vašu adresu, par dana pošto sam otišla, ali mi je Denijel rekao da ga nikada nije primio. Mislila sam da ste možda... da ste možda vi i vaš muž hteli da ga zaštitite...”, zaustavila se jer joj je bilo neprijatno. “Mislila si da sam mu sakrila tvoje pismo?”, upitala je mirno Suzan. Videvši kako Savana spušta pogled, stavila joj je ruku na rame i osmešila se ohrabrujuče. “Nisam sigurna da smo primili...” Iznenada je zastala. “Oh, da, sada se sećam.” Uzela je Savanu za ruku i čvrsto je stegla. “Tvoje pismo je stiglo u jednom užasnom trenutku. Deni je bio potresen tvojim... bekstvom. Nije mu polazilo za rukom da se smiri. Nikome se nije poveravao.” Zavrtela je glavom. “Za njega je to bio užasan period.” Savana je klimnula glavom. I za nju se radilo o užasnom trenutku. “Na kraju je odlučio da se vrati na univerzitet, iako još nije bio prošao letnji raspust”, nastavila je Suzan. “Došlo je par njegovih drugara da mu prave društvo, da ne bi bio sam. Svi su bili kod nas kući i pomagali su mu da se spakuje, pokušavajući da mu odvrate misli od onoga što se desilo. Šalili su se stalno, govorili su o stvarima koje će zajedno da završe na univerzitetu... zaista fini momci”, dodala je, smejući se zbog tih trenutaka. Sa knedlom u grlu, Savana je pokušala da zamisli scenu - Denijel i njegovi drugari kako pričaju na sav glas, smejući se na silu, kao da je sve u redu. “Kada je tvoje pismo stiglo, odnela sam ga Deniju”, nastavila je gospođa Volš. “Na trenutak su svi ućutali, čekajući njegovu rekaciju. Zamislio se bio na trenutak i onda mi je vratio pismo bez i da ga je otvorio. Rekao je da nema snage da ga pročita.” Suzanine oči su se napunile suzama, dok se prisećala reči koje je njen sin tada izgovorio. “Rekao mi je - Mama, sve što sam hteo je da Savana bude srećna. Ako je sada srećna, spreman sam i to da prihvatim.”

Savana je nesigurnim glasom prekinula tišinu. “Nanela sam mu strašan udarac.” “Da je tvoje pismo stiglo samo dan ranije, stvari bi se drugačije odvijale”, rekla je Suzan. “U tom trenutku nije bio u stanju da ga pročita. Smatraj to još jednim od onih iznenađenja koje nam život priređuje a koje sam ti spomenula ranije.” Savana je na brzinu obrisala suze koje su počele da joj se slivaju niz lice i pogledala je u gospođu Volš. “Recite mi, kako može da mi oprosti?” “Pričaj sa njim”, odgovorila je jednostavno Suzan. “Ali, on se ne seća da je dobio moje pismo”, negodovala je Savana. “Ubeđen je da nikada nisam pokušala da stupim u kontakt sa njim i da mu objasnim moje motive.” “Pokaži mu pismo.” Savana je zbunjeno pogledala u ženu pored nje. Suzana je ustala. “Sačuvala sam ga. Vraćam se odmah”, rekla je, izlazeći iz sobe. Minut kasnije se vratila, noseći u ruci staru porodičnu Bibliju. “Stavila sam ovde tvoje pismo”, rekla je, milujući kožne korice. “Mislila sam da će Denijel, pre ili kasnije, promeniti mišljenje i da će tražiti da ga pročita. Moram da priznam da ga je na kraju zaboravio.” Otvorila je knjigu. “Pronašla sam ga kada sam zapisivala datum smrti moga muža, kao što je to običaj u našoj prodici. Pa ipak, tada nisam imala hrabrosti da o tome pričam sa Denijelom. Već je dovoljno patio zbog očeve smrti.” “Razumem”, prošaputala je Savana. “Odlučila sam da sačekam neko vreme pre nego što mu ga dam”, objasnila je Suzan. “Međutim, onda se Celija razbolela i ja sam se preselila ovde.” Nagnula se prema Savani. “A sada Celija ima problema sa mužom...” Uzdahnula je. “Žao mi je, ali sam zaboravila bila na tvoje pismo.” Savana joj je stisnula ruku. “Nije važno, Suzan”, rekla je. “Imali ste i dovoljno problema. Nisam mogla da pretendujem da se bavite i mojim problemima. Pa ipak, jako sam vam zahvalna što ste ga sa sačuvali.” Denijelova majka je prelistala knjigu i izvadila kovertu koju je pružila Savani. “Pričaj sa njim”, rekla je, gleđaući je u oči. “Znam da je pun gorčine i besa. Ali, ako uspete da se objasnite, sigurna sam da će sve prevazići.” Zatvorila je knjigu i pogledala u knjigu, sa ogromnom tugom u očima. “Volela bih da sam provela više vremena sa njim, da mu pomogne.” Savana ju je impulsivno zagrlila, bez reči i žena joj je uzvratila zagrljaj. “’Pričaj sa njim”, ponovila je Suzan. “Znam da si ti jedina koja može da mu pomogne.” Savana je naterala sebe da se osmehne. “Uradiću tako, obećavam vam.”

V “Šta hoćeš?”, pitao je Denijel stojeći na ulaznim vratima njegove kuće. Imao je na sebi košulju i farmerke i izraz lica je jasno stavljao do znanja da uopšte nje srećan zbog te iznenadne posete. Savana nije spustila pogled. “Hoću da pričam sa tobom.” “Kasno je”, odbrusio je grubo. “Ne verujem da...” Ne slušajući ga, Savana je prošla pored njega i uputila se prema salonu. Nije se ni okrenula da proveri da li je prati. “Savana!” Ignorisala ga je. Sela je na prvu fotelju na koju je naišla i čekala ga je da je sustigne. Denijel je ušao namršten u sobu. “Može li se znati šta nameravaš?” Savana je odlučno skupila usta. Da nije imala u rukama pismo koje joj je Suzan dala, verovatno bi se uplašila Denijelovg ledenog pogleda. Ovako ju je koverat kojeg je držala u ruci, činio još jačom, kao da se radilo o nekom njenom tajnom oružju. Uostalom, dala je obećanje Suzan i bila je odlučna i da ga ispuni. “Hoću da pričamo, Denijel”, ponavljala je, nadajući de će ga njene oči i boja glasa uveriti da je iskrena. Nije rekao ni reč već je nastavio da je posmatra čelično hladnim izrazom lica. Prekrstila je ruke. “Bolje da te upozorim da ne nameravam da odem, sve dok ne budemo završili razgovor.” Posmatrao ju je par trenutaka. A onda je, videvši da ne reaguje, rekao - “Pričaj onda.” “Potrajaće malo, zašto ne sedneš?”, upitala ga je sa osmehom. “Dobro mi je ovako”, odgovorio je naslanjajući se na dovratak i stavljajući ruke u džepove. Savana je odlučila da ne insistira. Prihvatio je razgovor i to je za sada bilo dovoljno. Nagnula se unapred i stavila ruke na kolena. “Hoću da pričam o onome što se dogodilo pre šest godina.” Stegao je zube i namrštio se. “Ne verujem da tu ima nešto da se kaže.” “Ozbiljno”, odvratila je odlučno. “Neću otići odavde dok ne završimo razgovor.” Podigao je lice prema plafonu i masirao vrat, sa izrazom lica koji je otkrivao mešavinu predaje i panike. “U redu, ako baš insistiraš. Pričajmo.” Savana ga je pogledala u oči i na trenutak je osetila neodlučnost. Odakle da počne? Bilo je puno stvari koje je htela da mu kaže, koje je morala da mu kaže. U poslednjih šest godina je puno puta zamišljala njen dijalog sa Denijelom i u tim fantazijama je oduvek bila veoma jasna i precizna. Sada, kada je stajao ispred nje, sve ono što joj je dolazilo u glavu bili su izrazi i reči koje ne bi ničemu poslužile. Navikla je da bude iskrena prema sebi i znala je da bi pražnjenje sopstvene gorčine umanjilo osećaj krivice, ali isto tako ne bi njemu ništa olakšalo. Ne, morala je da mirno priđe mirno temi. Morala je da mu objasni šta je tada osećala, tada kada je pobegla od njega, od njihovih prijatelja, porodica. Pa ipak, kao prvu stavr, trebala je da mu pokaže pismo. Tako bi mu dokazala da je svojevremeno pokušala sve da mu objasni i to je bio jedini način da sruši nevidljivi zid koji ih je razdvajao. “Danas, u parku, rekla sam ti da sam ti napisala pismo”, započela je. “Negirao si da si ga ikada primio.” Nakrivio je glavu. “Tako je i bilo. Nisi napisala nikakvo pismo, Savana. Ne znam zašto si izmislila taj detalj...” “Denijele”, prekinula ga je. “Napomenula sam to pismo jer sam htela da znam motiv zbog kojeg mi nikada nisi odgovorio.” Ispravio je leđa, dok su mu oči sijale od besa. “I zbog toga si došla? Da bi nastavila sa tom

pričom? Koliko puta treba da ti kažem da nije bilo nikakvog pisma!?” U tišini mu je pokazala kovertu. Videla je kako njegove oči idu od koverte prema njenim očima i nazad. “Danas popodne sam bila kod tvoje majke”, objašnjavala je Savana, tihim glasom. “Objasnila mi je da je pismo stiglo istog dana kada si kretao na studije.” Denijel je pogledao kroz prozor i Savana je intuitivno osetila kako u mislima opet prolazi kroz trenutke koji su im pre šest godina promenili živote. Onda se u njemu dogodila transformacija. Zaklopio je oči i lagano uzdahnuo. Disao je polako i kada je najzad podigao pogled, njegove oči nisu više bile hladne i daleke. “Da, sada se sećam.” Zakoračio je prema njoj i uzeo joj iz ruku kovertu. Okretao ju je u rukama, dok je Savana nepomično čekala da on nastavi. “Čini mi se kao da je prošlo užasno puno vremena”, rekao je tiho Denijel, ne skidajući pogled sa pisma. “Bio sam jako zbunjen. Bio sam... ljut na tebe, bio sam pogođen. Najgore je bilo poniženje. Misliš da si našao osobu sa kojom ćeš provesti život i ona te napušta istog dana kada...” prekinuo se i pročistio grlo. Savana je sačekala trenutak, sve dok nije podigao glavu i onda su se njihovi pogledi susreli. “Sada se sećam da sam dobio pismo. Izvinjavam se što sam te optužio da ga nisi nikad poslala.” Razumem.” Savana je sklonila pramen kose. “Tvoja majka mi je rekla da si tada bio u društvu prijatelja i da si se pakovao. I da nisi hteo da ga pročitaš...” “Ne, Savana. Nisam uspeo da ga pročitam”, ispravio je. “Nisam mogao da podnesem vesti od tebe. Znao sam da si srećna. Dobila si bila najzad ono što si tražila i to mi je bilo dovoljno.” “Ali, u pismu sam ti objašnjavala razloge zašto sam otišla”, rekla je gorko. Denijel je zavrteo glavom. “Ma sve to nije ni važno.” “Naravno da je važno”, insistirala je tiho. Pogledao ju je. “Nije. Time što bih znao zašto si otišla, sigurno se ne bi osećao manje povređenim, manje ljutim i manje poniženim.” Tek tada je, gledajući njegove hladne oči, u potpunosti shvatila koliko ga je povredila svojim postupkom. Spustila je pogled. U njenim maštanjima je oduvek ovaj razgovor zamišljala drugačije. Zamišljala je da će Denijel prihvatiti njene razloge i da će je shvatiti. Međutim, radilo se samo o maštanjima. Denijel je, naravno, bio u pravu. Njena objašnjenja mu sigurno neće olakšati stvari. Jedina stvar koju je uspela da dobije sa tim pismom jeste da je malo smanjila grižu savesti koju je osećala. Osetila je kako je proždire kajanje. Pogledala ga je, očima punim suza. “Žao mi je”, prošaputala je promuklim glasom. “Molim te Denijel, oprosti mi.” Pustio je da sklizne na pod, kleknuo je pred njom i uzeo njene šake u svoje. “Nemoj da plačaš”, rekao je glasom promuklim od emocija. “Nikada nisam voleo kada plačeš. Sve se dogodilo jako davno. Sve je prošlo.” “Nije istina”, insistirala je. “Danas, kada smo razgovarali, nisam uspevala da verujem da ti... da ti...”, nije uspela da nastavi ugušena osećanjima. “Znam”, rekao je, glasom koji je bio pun žaljenja zbog onoga što je uradio. “Kada si me optužila da sam ljut na tebe, mislio sam da si poludela, ali...” Blago se nasmešio. “Verujem da su moji postupci govorili više od mojih reči.” Savana ga je posmatrala u tišini. “Bio sam siguran da sam prevazišao one užasne osećaje. Verovao sam da sam ih stavio u najudaljeniji kutak svesti, sprečavajući ih da me progone. Kao što vidiš, prevario sam se.” Savana ga je pomilovala po obrazu. “Ali, Denijel, ne razumeš”, prošaputala je. “Time što

pokušavaš da ugušiš sva ružna osećanja ne uspevaš da ih prevaziđeš. Nisu nigde otišla. Ostala su tu, čekajući trenutak i razlog da te ponovo zaraze, da ponovo izađu na svetlost dana.” “Ovaj put si ti bila motiv.” Savana je klimnula. “Da.” Spustila je ruku na njegovu. “Ne verujem da ćeš ikada uspeti da ih prevaziđeš sve dok ih ne prihvatiš. Plašim se da je jedini način da uspeš u tome taj da pričaš sa mnom. I da mi oprostiš.” Pogledala ga je u oči. “Veruješ da će ti poći za rukom?” Skrenuo je pogled i zamišljeno protrljao bradu. “Mislio sam da sam već uspeo u tome.” Pogledao ju je pogledom punim nezivesnosti. “Međutim, način na koji sam se danas ponašao pokazuje da sam se prevario. Žao mi je, Savana.” “Ne izvinjavaj se”, rekla je. “Razumem šta osećaš.” Denijel je uzdahnuo. “Možda si ti u pravu”, priznao je. “Možda moram da razumem zašto si otišla. Možda ću biti manje ljut, ukoliko mi objasniš razloge.” Pogledao je u oči. “Želim da se oslobodim ljutnje i besa.” Savana je brzo razmišljala, tražeći prave reči one koje je toliko puta ponovila u svojoj glavi. “Razlog zbog kojeg sam otišla nema ništa zajedničko sa našim venčanjem”, započela je. “Još kao devojčica sam naučena da slušam, da radim ono što mi roditelji kažu. Za uzvrat, oni su štitili svoju savršenu kćerku, dajući joj sve što bi poželela, rešavajući svaki njen problem.” Primetila je da prića u trećem licu, kao da se to o čemu priča dogodilo nekom drugom. Tako je bilo lakše. “Nemoj pogrešno da me shvatiš”, objasnila je. “Imala sam predivno detinjstvo i mladost. Imam predivne uspomene iz tih godina. Međutim, moji roditelji su bili toliko brižni da nikada nisam uspela da sama napravim izbor. Nikada nisam dobila priliku da se sama izborim za nešto.” Izvukla je ruke iz njegovih i položila ih na kolena. “Mama i tata su mi dali sve - imala sam savršenu kuću, savršeno detinjstvo, odlično obrazovanje, odeću po najnovijoj modi...” Pogledala ga je, preklinjući ga očima da shvati ono što je nameravala da mu kaže. “Savršenog muža.” Denijel se namrštio. “Da li te ja to dobro razumem? Pobegla si iz bunta prema sopstvenim roditeljima?” “Ne samo”, priznala je. “Na određeni način, pobunila sam se i protiv tebe.” Trepnuo je. “Pobunila si se protiv mene, zašto? Zato što sam te voleo?” “Naravno da ne”, odgovorila je. “Zar ne razumeš? Ovo nema nikakve veze prema onome što smo osećali jedno prema drugome.” Zamislio se na trenutak i potom stresao glavom. “Ne, žao mi je. Ne razumem te.” “Od prvog dana kada smo se sreli, ti si vodio računa o meni.” Savana ga je pogledala, uplašena da možda neće uspeti da mu objasni ono što je htela. “Govorio si mi šta i kada da radimo. Odlučivao si sve za mene. Hteo si da znaš gde sam i sa kim se viđam. Bio si isto toliko zaštitnički raspoložen kao i moji roditelji...” “To je bilo samo zato jer sam te voleo!”, prekinuo je , sa nevericom. “Kako sam trebao da se odnosim prema tebi?” “Ali, Denijel, činilo mi se da ću se udaviti u ljubavi i zaštiti.” “Ne izgleda mi da se radi o ružnoj smrti, zar ne?”, odbrusio je. Masirala je slepoočnicu. “Ne uspeva mi da se objasnim kako bih želela”, promrljala je u sebi, pre nego što ga je opet pogledala u lice. “Užasno je za nečije samopoštovanje kada neko drugi stalno odlučuje. Počela sam da mislim da sam nesposobna i da nisam u stanju sama da se snađem.” Uputio joj je dug, zamišljen pogled. “Stvarno si se tako osećala?”, upitao je na kraju. “Nije se radilo samo o tebi”, podsetila ga je. “Uostalom, stvari su sada drugačije. Sada znam da sam u stanju da se suočim sa životom, jer...” Zastala je. “Jer si pobegla od mene”, završio je rečenicu umesto nje. “Pobegla si od onoga što sam ti činio.”

Uzela mu je ruke među njene, nestrpljiva da razbije osećaj griže savesti koji je naslutila u njegovim rečima. “Denijel, ponašao si se onako kako si smatrao da je ispravno. Ophodio si se prema meni na način na koji si mislio da treba da se ophodiš. Nisam se vratila ovde da bi tebe grizla savest. Htela sam samo da me shvatiš.” “Oh, shvatio sam te odlično”, promrmljao je. “Izvukla si se. Poštedela si sebe svih sumnji i žaljenja. Ne mogu da kritikujem tvoju odluku.” Oklevao je trenutak. “Pa ipak, oduvek sam se pitao zašto si se odlučila na taj korak svega pet minuta pre venčanja.” Savana je naglo pocrvenela i spustila pogled. “Da, nisam mogla da izaberem gori trenutak. Oduvek sam žalila zbog toga. Mora da ti je bilo užasno.” Slegnuo je ramenima. “Preživeo sam.” Savana je osetila kako joj se srce ispunjava nežnošću. Osetila je kako Denijelov bes nestaje. Da nije tako, ne bi pokušao da je zaštiti umanjujući sve kroz šta je prošao. Denijel je uzdahnuo i pogledao pismo koje je držao u ruci. “Mah, pretpostavljam da si u pravu. Objasnila si mi da sam bio pun besa a da si ti imala dobre razloge da odeš.” Nasmejao joj se i izraz njegovog lica se u potpunosti promenio. Savana je uzbuđena zadržala dah. Oduvek je bio privlačan, sa godinama je samo postao još privlačniji. “Neće ti smetati ako ga zadržim?”, upitao je, pokazujući joj koverat. “Naravno da neće. Ionako je tvoje.” “Pročitaću ga kasnije.” Denijel je ustao i odložio pismo. Onda se okrenuo i polako je pogledao. “Savana, ja...” Oklevao je trenutak a onda je neprimetno klimnuo glavom, kao da je najzad doneo tešku odluku. “Ima jedna stvar koju bih hteo da ti vratim.” “Da mi vratiš”, upitala ga je zbunjeno. Denijel je klimnuo glavom. “Sačekaj, vraćam se odmah.” Slušala je njegove korake kako odmiču i pitala se o čemu se radi. Ustala je da protegne noge. Osetila je da joj je laknulo i bila je optimistična - na početku je bilo teško, ali će sada stvari ići svojim tokom. Šetajući po sobi, primetila je staru grafiku na zidu, sa scenama iz lova na lisicu. Psi su bili toliko realistično urađeni da je izgledalo kao da će sada iskočiti iz rama. Pogledala je u čoveka na konju i videla je Denijela u istoj toj sceni, nagnutog unapred, sa kosom razbarušenom od vetra i brzine, mišićima koji su čvrsto stezali sapi konja... Srce je počelo da joj lupa. “Dragi Bože”, promrljala je, fascinirana slikom koja joj se pojavila u mislima. Pre nego što je uspela da razmisli, Denijel se već vraćao u sobu. “Evo”, rekao je, pružajući joj ruku. Savana ga je gledala u lice i imala je osećaj da mu je laknulo. Ispružila je ruku i uzela kutijicu. “Pre nego što je otvoriš, hteo bih nešto da ti kažem.” Savana je podigla pogled i sačekala. Duboko je uzdahnuo. “Pre šest godina, kada si otišla, moj život se pretvorio u pakao”, rekao je gledajući je u oči. Naježila se na ove reči, prožeta osećajem krivice. Znala je da je patio, znala je da mu je nanela bol, pa ipak ju je ta rečenica pogodila kao šamar. Mora da je naslutio šta je msilila u tom trenutku, jer joj je stavio ruku na rame. “Savana, izvini. Nisam hteo da te povredim. Samo...” “Dobro sam”, požurila je da kaže. “Nastavi. Završi do kraja.” Denijel je uzdahnuo. “Samo sam pokušao da ti kažem...” Oklevao je. “Koliko sam se osećao odbačenim. Nikada nisam osetio ništa slično i bio mi je jako teško. Toliko teško da se nijednog trenutka nisam upitao kako je tebi.” Protrljao je zamišljeno lice, pre nego što je nastavio. “Pa ipak, hoću da znaš da mi je stalo da sve ovo prevaziđem. Možda se i ne slažem sa tim što si učinila, ali te razumem. Ovo je moj način da ti oprostim”, dodao je, pokazujući kutijicu.

Savana je pogledala, pitajući se šta je unutra. “Otvori je, slobodno”, podstrekao je. Otvorila je poklopac i osetila je kako joj se grlo steže. Očiju punih suza je gledala u bisernu dugmad koja su bila unutra. Dugmad sa njene venčanice.

VI “Hvala ti što si me pokupila”, rekla je Ida Votson, izlazeći iz automobila. “Mogla sam da idem peške, ali nije zgoreg ni da odmorim ove moje stare kosti.” “Stare kosti!”, sarkastično je rekla Savana. “Imaš više energije nego ja, Ida. Uostalom, prolazila sam ovuda na putu za sastanak upravnog odbora.” “Drago mi je što si odlučila da dođeš”, rekla je Ida. “Trebaju nam nove ideje.” Savana se nasmejala. “Biće mi jako drago ako budem mogla da pomognem oko bolnice.” “Večeras treba da referišem o zaradi na vašaru u parku”, nastavila je Ida. “Nije baš puno ali, nema veze, svaka pomoć je dobro došla.” “Inicijativa je bila fenomenalna”, odgovorila je Savana, primećujući sa osmehom kako je Ida bila puna sebe. “Ehm... čula sam da si tog dana ručala sa Denijelom.” Savana je zatreptala, zbunjena neočekivanim komentarom. Bilo je tipično za Idu da se tako ponaša, dezorijentišući sagovornika. “Da,” bilo je sve što je uspela da promrmlja. “Čula sam i da...” Savana je osetila kako joj se stomak grči u iščekivanju. “Da se stvari nisu baš savršeno odvijale među vama dvoma.” Savana je osetila kako je morala da ponudi neko objašnjenje, ukoliko je želela da spreči dalje ogovaranje nje i Denijela. “Da, istina je. Denijel i ja smo malo raspravljali. Bilo kako bilo, posle smo se opet sreli i sada smo u dobrim odnosima.” “Odlično”, prokomentarisala je Ida. “Čak šta više, sreli smo se par puta tokom ove nedelje, u gradu”, požurila je da doda Savana. “Srdačno smo se pozdravili i popričali.” Pogledala je Idu. “Čudno je kako ti to niko nije rekao. Svi su nas videli i...” “Ne uzbuđuj se, draga moja”, prekinula je Ida. “Spomenula sam to samo zato jer je Denijel šef upravnog odbora i večeras će biti tamo. Ne bih volela da glasa protiv tvojih incijativa.” “Znam da je Denijel član odbora”, odgovorila je. “Ne verujem da će biti problema.” Namrštila se, zabrinuta. Do tog trenutka nije mislila na ogovaranja koja su kružila posle scene u parku. Dok je parkirala ispred bolnice, videla je u daljini Denijela kao se približava ulazu. “Htela sam i da znam da li si u stanju da...”, započela je Ida. “Samo trenutak.” Savana je izašla iz kola. “Ćao, Denijele!”, povikala je i sa zadovoljstvom je primetila kako se okreće i maše joj, pre nego što je ušao. Ovo će ubediti Idu da su u dobrim odnosima, pomislila je. Okrenula se prema njoj. “Hajdemo, inače ćemo zakasniti.” Ida je promrljala nešto, očigledno razočarana, ali ju je pratila. “Jedva čekam da predstavim moje ideje”, rekla je Savana, pozivajući lift. “Pretpostavljam da svi znaju zašto sam ovde.” Ida je oklevala na trenutak. “Hmm... većina zna.” Savana je sumnjičavo pogledala. “Većina?” “Ja...”, zbunila se Ida. “Nisam znala da li je u redu... Mislila sam da sačekam...” Savana je duboko udahnula i pogledala je. “Nisi ništa rekla Denijelu, zar ne?” “Ovaj, vidi...”, promucala je Ida. “Nisam imala kad”, opravdavala se. “Bilo kako bilo, ubrzo će to otkriti i sam. Uostalom, ako ste zaista u tako dobrim odnosima kao što kažeš, biće svejedno.” Savana je klimnula. “Naravno”, rekla je sigurnija od onoga što je osećala. Kada su ušli u salu za sastanke, iznenadila se koliko je Ijudi već bilo prisutno. Ida joj je

šapatom potvrdila da je tu bilo i mnogo osoba koje nisu bile članovi odbora ali su bile jako zabrinute za sudbinu bolnice. Sastanak još nije bio počeo. Savana se pozdravila sa onima koje je poznavala i predstavila se onima koje nije još uvek poznavala. Kada je Džim Topson, koji je to veče imao ulogu predsedavajućeg, otvorio sastanak, Savana je sela među onima koji nisu bili članovi odbora. Prvo se se dogovrili oko dnevnog reda. Malo kasnije je Savana zanemarila raspravu i pogledala Denijela. Primetila je kako je bio zabrinut i napet. Možda je imao težak dan, pomislila je. Gledajući ga, setila se razgovora koji su imali prethodnog vikenda. Ostala je bila bez reči kada je videla bisernu dugmad sa njene venčanice. Denijel joj je objasnio koliko mu je bilo teško da objasni zvanicama šta se dogodilo i dok ga je slušala, srce joj se stezalo. Onda joj je ispričao o užasnim danima koji su sledili, o povratku sa studija. Pustila ga je bila da se isprazni. Na kraju, dok je izlazila iz njegove kuće, imala je utisak da su počeli da se razumeju i otišla je kući optimistično raspoložena. Pa ipak, bio je tu i jedan mali problem. Od tog dana nije prestajala da misli na Denijela. Tokom dana bio joj se iznenada javljale nove i stare uspomene. Stalno je mislila na njegov lik i na njegove tamne oči u kojima su se brzo smenjivale emocije dok je pričao o prošlosti i iznenadne osmehe koje su mu u potpunosti menjali fizionomiju. I noću ga je sanjala. Neodređene i senzualne slike koje su nestajale iz glave čim bi otvorila oči. Kada je odlazila u kupovinu, nije mogla da se spreči da gleda okolo, u nadi da će ga videti. Svaki put kada bi telefon zazvonio, srce bi joj poskočilo i očekivala je da čuje njegov glas. Naravno, sve to je bilo smešno - nijednog trenutka nije spomenuo da hoće da se vide ponovo. Pa ipak, bila je opsednuta njime. “... Htela bih da vam predstavim gospodiicu Savanu Langford.” Pominjanje njenog imena ju je trgnulo iz razmišljanja. Ustala je trepćući, dok ju je Ida Votson, koja je i prozvala, gledala u njenom pravcu. “Dođi, Savana.” Uzela je fasciklu u kojoj je držala beleške i približila se govornici. “Svi se sećate Savane”, nastavila je Ida. “Kao što sam vam već neformalno napomenula, ponudila se nam stavi na raspolaganje njeno vreme i profesionalne sposobnosti kako bi pomogli bolnici.” Neko se namerno nakašljao i Savana je pogledala u Denijela. Prostrelio je pogledom Idu, koja se napravila da ništa nije primetila i nastavila. “Kao što svi znate, Savana je profesionalni organizator. Organizovala je bezbrojne manifestacije i inicijative za prikupljanje priloga za partije i političare. Večeras će nam predstaviti ideje o tome kako skupiti novac koji je neophodan za bolnicu.” Džim Tompson se nasmejao. “Drago nam je što si pristala da nam pomogneš, Savana. Imaš reč.” Savana je otvorila fasciklu i izvadila beleške, pogledala ih i potom je podigla pogled prema sali. “Pre svega, želim da vam kažem da mi je jako drago što mogu da učinim nešto za Fulton. Moja majka, moj otac i ja smo lečeni ovde, u ovoj istoj bolnici. U ovoj bolnici su se brinuli o svim osobama do kojih mi je stalo. Personal bolnice u Fultonu je oduvek vodio računa o odnosima sa pacijentima. Medicinska sestra koja se brinula o mom ocu kada mu je pukao čir, dolazila je kod nas kući sve vreme njegovog oporvaka. Hrast koji nam je dala na poklon i dalje raste u našem dvorištu.” Nasmejala se. “Srećna sam što mogu da pomognem ovoj bolnici da nastavi da leči građane Fultona.” Pozdravili su je aplauzom, sa entuzijazmom. Savana je pročistila grlo. “Da pređemo na konkretne stvari. Razradila sam par ideja koje bi trebalo da funkcionišu. Prva ideja je luna park.” Pogledala je članove upravnog odbora. “Organizovala sma dva luna parka

tokom moje karijere i znam kome treba da se obratim. Mogli bi da organizujemo zabavu za sve uzraste, od najmlađih do najstarijih.” Čuo se žamor odobravanja i Savana je primetila kako je mnogi gledaju sa iščekivanjem. Svi osim jednog. Savana se namrštila. Kako to da je Denijel bio toliko ozbiljan? “Platićemo vlasniku tarifu za najam i moći ćemo da ostvarimo dobar profit od prodaje ulaznica. Verujte mi da se zarađuje više nego što možete da pretpostavite. Poslednji put...” “To neće funkcionisati”, ubacio se ljutito Denijel. Savana se okrenula iznenađeno prema njemu. “Zašto?” “Mislim da si loše obaveštena”, rekao je, značajno gledajući Idu, koja je skrenula pogled. “Loše obaveštena?”, pitala je Savana, gušeći u sebi osećaj nelagodnosti. Denijel se osvrnuo okolo pre nego što joj je uputio ledeni pogled. “Pošto vidim da niko neće da ti pojasni stvari, onda ću to morati ja da učinim.” Nagnuo se unapred, oslanjajući laktove na sto. “Nemamo ni dinara u bolničkoj kasi. Situacija je mnogo gora nego što si je ti zamislila. Pretpostavljam da je neophodno platiti nešto unapred za luna park...” Savani nije preostalo ništa drugo nego da klimne glavom. Bio je u pravu - trebao im je početni kapital. Denijel je podigao obrvu. “A mi nemamo ni centa. Kao što sam ti već rekao, tvoja ideja neće funkcionisati.” Gledala ga je na trenutak. Izgledao je strašno zadovoljno, kao da mu je gušenje ideje u začetku pričinjavalo zadovoljstvo. “U redu”, rekla je Savana.” Obratila se Džimu. “Stvari zaista tako stoje?” Džim je tužno klimnuo glavom. “Plašim se da je tako.” Savana je bila profesionalac. Pripremila je bila više ideja, svesna toga da raspolaže sa malo podataka o bolnici i da se neće svima svideti njene ideje. Sigurno nije bio prvi put da je neka njena inicijativa bila odbijena. Uostalom, nije zbog toga bila nervozna, koliko zbog Deniejlovog čudnog ponašanja. Nije očekivala toliko neprijateljstvo i nije mogla da shvati zašto se tako ponaša. “U redu”, rekla je razmišljajući naglas. “Onda nam je potrebno nešto drugo. Šta kažete na telefonski marketing?” Videla je da su lica koja su je posmatrala poprimila zainteresovan izraz. “Realizacije ove ideje ne košta puno. Treba nam samo par telefonskih linija i dobrovoljci da vrte brojeve. Zvaćemo stanovnike Fultona i bivše bolesnike bolnice, objasnićemo im situaciju i zamoliti ih za dobrovoljne priloge.” “Ukratko, hoćeš da prosimo?” Ovaj put je Denijelov glas bio jasno neprijatan i nervozan. Savana ga je hladno pogledala. “Pre bih to nazvala finansijskom solidarnošću.” “Lep eufemizam. To si sad izmislila, zar ne?”, upitao je sakrastično. Savana se ljutito namrštila. Zašto ju je tako napadao. “Mislila sam da je osnovna ideja sakupljanje para za bolnicu, Denijel. Uostalom, htela bih da te obavestim da sam ovu tehniku sakpuljanja novca već koristila ranije i to sa uspehom. Ako ništa drugo, ima prednost da je veoma ekonomična.” Pogledala je okolo tražeći podršku među publikom ali je primetila da su svi mnogo više zainteresovani za svađu između nje i Denijela. Ispravila se i pogledala u beleške, smirujući se. Nije imala nikakvu nameru da im priređuje zadovoljstvo. “Odlično”, rekla je smireno. “Ako vam se ova ideja ne sviđa, šta kažete na prijem sa sakupljanjem priloga? Veliki prijem, recimo, gala večeru.” “Kako misliš da će jedna večera uspeti da sakupi fondove koji su nam neophodni?”, upitao je Denijel. “Prepusti to meni”, odvratila je, pre nego što je uspela da se kontroliše. Onda je spustila pogled i stisnula zube. Šta mu je? Zašto je po svaku cenu hteo da kritikuje njene ideje?

“Savana”, rekao je Džim. “Mislim da je pitanje sasvim na mestu. I meni se čini da je večera skuplja nego što je moguće sakupiti para.” Uzdahnula je. “Onda se nisam dobro izrazila. Jedna ovakva večera zahteva posao velikog broja ljudi. Međutim, ako se dobro organizuje, može da donese veliku količinu novca.” Kao primer, navela im je cifru koju je predviđala da će moći da sakupe i videla je kako su se iznenadili. Svi osim, naravno, Denijela. “Neće uspeti”, ponovio je tvrdoglavo. “Naravno da hoće”,uzvratila je. “Ako mi daš mogućnost.” Šta je to radila, pitala se, ljuta na samu sebe. Nlje bilo potrebe da se njemu obraća. U upravnom odboru je bilo još četrnaest osoba. “Trik je uveriti snabdvače i vlasnika sale da nam svoje usluge ponude gratis ili po osnovnoj ceni. Ukoliko gala večera bude dovoljno velika, to neće predstavljati veliki problem, obzirom da će oni tako doći do sjajne reklame”, objasnila je, izbegavajući Denijelov pogled. “Pa ipak, ako i dobijemo sve to po osnovnoj ceni, opet nećemo imati dovoljno para da platimo”, negodovao je Denijel. Savana je odgovorila bez i da ga je pogledala. “Neophodne pare ćemo zaraditi prodajom ulaznica. Koštaće petsto dolara po komadu.” Neko je zazviždao sa nevericom. Savana je klimnula glavom. “Kada jedanputa prodamo dovoljno veliki broj ulaznica, ostaće nam dovoljno para posle pokrivanja troškova. Uostalom, za građane Fultona ćemo organizovati poseban sto. Mesta za tim posebnim, počasnim stolom će biti još skuplja”, dodala je sa osmehom. “Koštaće hiljadu dolara.” Denijel je izgledao iznenađeno. “Hiljadu dolara?!” “Da. Hočete da sakupite pare, zar ne? Zar nisi spreman da platiš hiljadu dolara kako bi sačuvali našu bolnicu? Jesi, očigledno. Kladim se da ih ima još koji su spremni na tako nešto.” Slegnuo je ramenima. “Građani Fultona nemaju te pare. Možda bi bilo bolje da se ograničiš na organizovanje takvih večera u velikim gradovima.” Zatreptala je, pogođena sarkazmom. Trenutno je bilo najvažnije da ubedi upravni odbor i u tome neće uspeti ukoliko se ne bude ponašala profesionalno. Osmehnula mu se mirno. “Ne vidim zašto bi morali da se ograničimo samo na građane Fultona. U ovoj bolnici se leče i ljudi spolja. Zar ne misliš da su i oni spremni da učestvuju?” Čuo se žagor i Savana je sa zadovoljstvom primetila da se mnogi slažu sa njom. “Tišina, molim vas”, rekao je Džim Tompson. “Mislim da nam je još potrebno par minuta da ovome popričamo među nama. Šta kažete na pauzu od petnaest minuta? Dole u dnu sale ćete naći krofne i kafu.” Dok su ostali ustajali, Savana je odlučnog izraza lica prišla Denijelu. “Dođi na trenutak da popričamo.” Klimnuo je glavom, nepomično je posmatrajući. “Ne ovde”,prosiktala je. “Nasamo.” Okrenula je mu leđa i izašla u hodnik. Iako ga nije videla, znala je da je prati. Pronašla je praznu kancelariju, upalila svetlo i zatvorila vrata za njima. “I šta sad?” “Šta?” “Znaš odlično na šta mislim.” Prekrstio je ruke. “Odlično. Vidim da si odlučio da se praviš nem. Denijel, imam pravo da znam u čemu je stvar. Mislila sam da smo rasčistili sve među nama. Pokušavam da pomognem bolnici i mislila sam da je

i tebi to namera. Uprkos svemu, nastavljaš da me namerno osujećuješ i htela bih da znam zašto?” Pogledala ga je očima koje su iskrile od besa. “Kakve veze ima naš subotnji razgovor sa bolnicom?”, odgovorio je mirno. “Daj, Savana, opameti se.” Jedva se suzdržala da ga ne išamara. “Znaš odlično da su te dve stvari povezane. Rekao si da nisi više ljut i da si mi oprostio ali, tvoje večerašnje ponašanje pokazuju sasvim suprotno.” “Misliš da su moje večerašnje kritike zbog toga što sam ljut na tebe?” “Tvoje kritike?!”, viknula je ljutito. “Otvorio si paljbu na mene i na svaku ideju koju sam iznela. Pokušao si sve ne bi li ispala smešna pred svima. I ti to zoveš kritikom? Da, da... sigurna sam da je tvoje ponašanje uslovljeno tvojim osećanjima prema meni.” Podigao je obrvu. “Grešiš.” “Ako grešim, u čemu je onda stvar? Hoću samo da pomognem.” Klimnuo je glavom. “Da, mislim da stvarno to i misliš.” Savana se namrštila. “Kako to misliš?” Denijel je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. “Hoću da kažem...”, iznenada je zastao. “Nema veze. Ono što sam osećao prema tebi nema nikakve veze sa onim što se dogodilo večeras. Veruj mi.” Izgledao je iskren i Sava se osetila izgubljenom. Ako nije bilo to, o čemu se onda radilo? “U svakom slučaju, hoću da znam šta ti je na pameti”, rekla mu je, malo smirenije. “Verujem da imam pravo da znam razloge tvojeg opiranja.” Ćutao je par trenutaka da bi onda zavrteo glavom. Njegov izraz je otkrivao da ga je iskrenost koštala veoma puno napora. “Mislim da nema ništa više jasno i glasno da se kaže. Ne mislim da ovim ljudima činiš nešto loše. Jedino nisu svesni napora koje jedna takva organizacija zahteva. Bolnica im je važna. Radi se o nečijem radnom mestu, izvoru prihoda. Zatvaranje bolnice bi za njih značilo i napuštanje Fultona. Neću ti dozvoliti da im daješ nade koje će kasnije propasti. Neću ti dozvoliti da ih povrediš.” Savana je širom otvorila usta. “Da ih povredim”, pitala je zbunjena. “Ali, zašto?” Oklevao je na trenutak. “Ne verujem ti. Uveren sam da nećeš ostati dovoljno kako bi završila projekat do kraja.” Trebalo joj je par trenutaka kako bi shvatila šta je rekao. “Nemam nameru da ih napustim”, promrljala je glasom koji je jasno pokazivao koliko ju je pogodila njegova izjava. “Ne želim nikoga da povredim.” Denijel nije skrenuo pogled. “Možda ne namerno. Ali pre ili kasnije hoćeš, sigurno.” Savana je shvatila da je mislio na njegovo lično iskustvo. Pošto ga je već jedanputa napustila, mislio je da će se i sada isto ponašati. Bože, šta treba da uradim da bi mi oprostio?, upitala se. “Ovo je jedna izuzetno važna stvar i znam da su tvoje namere prave”, nastavio je Denijel, pomirljivijim tonom, stavljajući joj ruke na ramena. “Međutim, oboje znamo da ćeš na prvi znak nevolja ili pronaći neku drugu zanimaciju ili ćeš jednostavno, kad god ti bude zgodno, nestati.” Savana nije verovala sopstvenim ušima. “Ali, nije bilo tako”, protestvovala je. “Pre šest godina nisam otišla zbog nekog bezveznog motiva. Iznenada je osetila kako besni. Denijel je mislio da je neodgovorna! “Nisam pobegla zato što nešto nije išlo ili zato što mi je tako dunulo!” Zakoračila je unazad, dalje od njega. “Bez obzira na sve što smo pričali, i dalje nisi shvatio zašto sam otišla, zar ne?” “Naprotiv, sasvim mi je jasno. Imala si odlične razloge, neoborive.” Stegao je vilicu. “Problem je u tome što češ, kada stanovnici Fultona budu imali potrebu za tobom...” Njegove oči su jasno govorile “Kao što sam ja imao potrebu za tobom.” “... sigurno pronaći isto tako neoborive razloge da odeš. Siguran sam u to.” Savana je uzdahnula duboko, pokušavajući da obuzda sopstveni bes. Denijel nije bio upravni odbor, govorila je sama sebi. Njegov glas nije dovoljan da bi se njen predlog odbio. “Neće ti poći za rukom da me izbaciš iz igre”, rekla mu je, prkosno podižući bradu. “Namaravam da pomognem ovim ljudima i to ću i uraditi.”

Okrenula se i odlučnim korakom pošla prema sali za sastanke. Vrata su bila zatvorena i zastala je čuvši iza vrata povike zadovoljstva i aplauz. U tom trenutku je Denijel otvorio vrata. “Odlično,” čuo se Džim.” Onda proglašavam sastanak završenim.” “Sta se događa?”, upitao je Denijel namršteno prijatelja. Džim ga je iznenađeno pogledao. “Denijel, Savana. Nismo mogli da vas pronađemo. Ida je rekla da ste sigurno otišli.” Denijel je popreko pogledao Idu koja je vešto izbegla njegov pogled. “Raspravljali smo o Savaninim idejama”, nastavio je Džim. “I stavili smo ih na glasanje.” Savana se nasmejala, pretpostavljajući šta se dogodilo. “Nemoj da se mrštiš, Denijel”, intervenisala je Ida. “Bilo nas je dovoljno i budi siguran da smo uzeli u obzir sve elemente.” Džim je pogledao Savanu. “Projekat luna parka je odbijen jer nemamo dovoljno novca. Međutim, drago mi je da te obavestim da su ideje telemarketinga i gala večere jednoglasno prihvaćene.” Prišao joj je nasmejan i pružio ruku. “Nadam se samo da shvataš da ćeš morati puno da radiš zajedno sa nama. Nači doborovljci pre nikada nisu radili ništa slično i moraćeš sve da im objasniš.” “Ne brini se, Džim”, odgovorila je, radosna. Iako nije imala Denijelovo poverenje bilo joj je drago što je imala njihovo. “Biću uvek pored vas.” “Ah, da”, ubacila se Ida. “Soba koju ćemo koristiti za telefoniranje, ima samo dve telefonske linije, tako da smo izvlačili dobrovoljce.” Nasmejala se slatko. “Imajući u vidu da nisi bio prisutan, Denijel, stavili smo te da radiš u paru sa Savanom.” Trijumfalno ih je pogledala u oči, jedno po jedno. Savana je morala da uguši smeh. Radilo se o predivnoj prilici da pokaže Denijelu da je mislila ozbiljno! Ne ostavljajući mu dovoljno vremena da prigovori, okrenula se i pogledala ga. “Ja nemam nikakvih obaveza. Izaberi ti dan kada ćemo početi zajedno da radimo.” Pogledao ju je mrko i stegao usta. Tokom puta do kuće, Savana je odlučila da prestane da misli o Denijelu i njegovom čudnom ponašanju. Bila je oduševljena što joj je poverena odgovornost i jedna za drugom su joj se rađale nove ideje u glavi. “Kao prvo, moramo da pronađemo neku salu ili restoran”, rekla je Idi. “Mora da ima mesta za najmanje petsto ljudi. Ako je moguće i više.” Ida je u tišini klimnula glavom. Savana se nasmejala. “Biće jako zabavno. Sigurna sam da ćete mi vi dati listu mogućih snabdevača. Oh, Ida, biće mi jako potrebna vaša pomoć.” Ida je nastavila da ćuti i gleda kroz prozor i tada je Savana shvatila da nešto nije u redu. “Šta vas brine?” Dok je Savana parkirala ispred Idine kuće, ova je uzdahnula. “Htela sam da ti kažem dok smo išle na sastanak, ali mi nije pošlo za rukom. Bilo kako bilo, posle onoga što se dogodilo večeras, nisam baš sigurna da treba i dalje da ti kažem.” Pogeldala je optužujući Savanu. “Rekla si mi da ste sada u dobrim odnosima.” “Znači, radi se o Denijelu?” “Da”, slegla je Ida ramenima. “Oh, prokletstvo, sad je svejedno. Ionako bi i sama otkrila, pre ili kasnije. Denijel razmišlja o tome da napusti Fulton i htela bih da ga odvratiš od te namere.”

VII “Denijel hoće da napusti Fulton?” Savana je otvorenih usta posmatrala par trenutaka Idu i potom je zavrtela glavom. “Nije istina. Zašto bi to uradio? Kako znate? Kada...?” “Ej, polako”, prekinula je Ida pokretom ruke. “Pusti me da ti kažem.” Savana je ugasila motor. “Moja rođaka Ema radi kao daktilografkinja kod Denijela”, započela je Ida. “Juče me je nazvala. Bila je jako uzrujana - rekla mi je kako je upravo otkucala jedno Denijelovo pismo, upučeno advokatskoj kancelariji u Ričmondu. Izgleda da razmatra poslovnu ponudu koju su mu uputili.” Ćutale su obadve dok su cvrčci ispunjavali tišinu. Savana je zamišljeno stavila ruke na volan. “Ema misli da to sve možda ima veze sa tvojim prisustvom”, rekla je tiho Ida. “Ali, to je smešno!”, uzvinula je pogođeno Savana. “Bila sam odsutna šest godina a sada nameravam da ostanem samo mesec dana...” Dok je to izgovarala, shvatila je da ne govori istinu. Morala je da prizna da je razmišljala o ideji da ostane u Fultonu. Od kada je stigla vrzmala joj se ta ideja po glavi, s tim što je ovaj put htela da ostane zauvek. “Znam”, rekla je Ida. “Ali, Ema kaže da se radi o veoma ozbiljnoj ponudi.” Zabrinuto je pogledala Savanu. “Oh, Savana, ne smem ni da mislim o tome. Ako Denijel ode, Fulton će izgubiti jednu zaista specijalnu osobu.” “Ne razumem ga uopšte”, rekla je Savana Šili dok je u šetnji parkom, držala Amandu za ruku. Šila se zamislila. “Nešto ga brine. Da nije tako, Denijel ne bi razmišljao o tome da napusti grad.” “Pitam se da li shvata koliko je zaista potreban Fultonu”, nastavila je Savana. “Uostalom, njegova advokatska kancelarija zastupa bolnicu. Apsurdno je i pomisliti da se sprema da ode u trenutku kada je situacija tako teška.” “Džimi, penji se odmah na pločnik!”, povikala je Šila. “Opasno je šetati se po kolovozu.” “Da, mama”, nevoljno je poslušao Džimi. “Umorna si!”, pogledala je Savana prijateljicu. “Ne, ne, u redu je”, odgovorila je sa osmehom. “Odmoriću se malo na klupi.” “Kada mi je Ida rekla da Denijel razmatra radno mesto u Ričmondu, ostala sam zapanjena”, rekla ej Savana, nastavljajući da priča o onome što ju je najviše mučilo. “Šila je slegnula ramenima. “Iz onoga što si mi rekla, igleda da je imao utisak da nameravaš da ostaneš ovde.” “Nije samo on imao taj utisak. Verujem da su svi sa kojima sam pričala stekli taj isti utisak. Do juče to nisam primećivala, ali od kada sam došla osećam snažan nagon da ostanem.” Šila se nasmejala. “Hoćeš da se vratiš kući jedanputa zauvek, zar ne? Savana je skrenula pogled. Nije još bila spremna da donosi tako važne odluke. “Šta možemo da uradimo ne bi li ubedile Denijela da ostane? Moram da pričamo sa njim o tome...” “Ne.” Savana je gledala, iznenađeno. “Što? Večeras ću ga videti u bolnici. Mogla bi da pričam sa njim.” “Denijel mora o tome sam da razmisli. Radi se o njegovom životu. Znam da je tvoj prvi instinkt taj da mu pomogneš i da pričaš sa njim. Takav ti je karakter. Ali, to nisu tvoja posla. Nisu ničija, samo njegova.”

“Ali...” “Nema ali”, prekinula je Šila. “Verujem da niko ne želi da se meša, uključujuči Idu. Znam da ima dobre namere. Međutim, kada mu bude trebalo naše mišljenje Denijel će ga tražiti.” “Ali on hoće zbog mene da ode”, negodovala je Savana. “Oboje ste već dovoljno dorasli. Ukoliko odlučiš da ostaneš ovde, on će morati sa tim da se pomiri.” “Ili da uopšte ne prihvati činjenicu.” “U svakom slučaju, on je taj koji odlučuje šta će da radi. Samo on. Isto kao što samo ti odlučuješ da li ćeš ostati ovde ili ne.” Savana je duboko udahnula čist vazduh, razmišljajući o prijateljičinim rečima. Ironično se nasmejala kada je pomislila kako ona razmišlja da ostane a on da ode. Uostalom, priznala je u sebi, ni njoj ne bi prijalo da joj neko govori i umesto nje odlučuje da li treba da ostane ili ne. Nije imala prava da to isto radi Denijelu. Na kraju krajeva, njegova majka i njegova sestra su živele u Ričmondu. A ako je posao koji su mu nudili bio i ekonomski isplativiji, imao je sve razloge da ode. “U pravu si, Šila”, rekla je na kraju. “Neću mu reći ni reč.” Savana je iščetkala kosu sve dok nije postala mekana i svetla i ostavila je puštenu. Onda je obukla jednostavan komplet bez rukava, od teget krepa, koji je isticao njenu plavu kosu, plave baletanke i par minđuša od bisera. Stavila je maskaru i ruž i zadovoljno se pogledala u ogledalu. Ideja o ponovnom susretu sa Denijelom ju je ispunjavala iščekivanjem. Htela je da mu se predstavi u punom svetlu. Od kada se vratila u Fulton, stalno ju je ili kritikovao ili optuživao. Imala je utisak da u njoj i dalje vidi osobu koja je nekada bila, ne shvatajući da je neko drugi pred njim. Savani nikada nije bio problem da privuče mušku pažnju. Pre svega zato što je radila u ambijentu koji je većinom bio muški. Njen posao je zahtevao da dolazi u susret sa velikim brojem ljudi i bilo je prirodno da su je pozivali da izađe na večeru sa njima. Oduvek je bila iskrena prema muškarcima sa kojima je izlazila i pokušala je da ne povredi onih par koji su se zanju zaista bili zagrejali. Pa ipak, za šest godina nikada nije upoznala čoveka koji bi u njoj probudio ista osećanja kao Denijel. Često se pitala da nije njihov odnos pomešala sa neostvarivim maštanjima i da nije idealizovala Denijela dotle da nijedan čovek nije mogao da se poredi sa njirn. I sada se jako trudila da je Denijel primeti. Zašto?, pitala se. Zašto je htela da privuče pažnju čoveka kojeg je napustila na dan venčanja, ponizivši ga pred svima? Odgovor koji joj je pao na pamet ju je zbunio. Ne, sve to nije imalo smisla. Pre puno godina je prevazišla svoja osećanja prema njemu. Oboje su se bili promenili i stvari među njima nikada više neće moći da budu iste. Odlučno je odagnala te misli i odlučila je da ne misli više o tome. Privlačenje Denijelove pažnje je bila poslednja od njenih briga, rekla je sama sebi. Morala je da misli na gala večeru. Predstojao je veliki posao i njen je zadatak bio da sve bude organizovano kako treba. Pomislila je na to kako pre svega treba da organizuje program poziva, dodeljujući određeni broj telefonskih brojeva, svakome od dobrovoljaca. Uzela je tašnu i izašla. Te večeri će naučiti Denijela svim trikovima telemarketinga. Morala je da se skoncentriše samo na to. Dok je vozila kroz grad, osetila je nelagodnost. A šta ako je Denijel bio u pravu? Da li je zaista bila u stanju da efikasno privede posao kraju? Da li je zaista postojala mogućnost da napusti grad pre nego što završi posao? Pokušala je da ne razmišlja o tome. Dozvolila je da potpadne pod uticaj Denijelovog pesimizma. Nije imala razloga da sumnja u sebe. Nikada nije napustila nijednog klijenta. Sakupljanje fondova je bo njen posao i više puta je pokazala kako je zaista dobra u tome. Nije smela da dozvoli Denijelu da sumnja u tako nešto! Parkirala je auto i odlučno se uputila ka ulazu u bolnicu. Gala večera će biti fenomenalan uspeh. Bolnica neće morati da zatvori vrata. A što se Denijela tiče, na kraju će morati da prizna da je pogrešio!

Pa ipak je osetila grč kada je ušla u sobu i videla da je Denijel već stigao. “Kasnim?”, upitala je. Podigao je glavu. “Ne, ja sam došao ranije.” Savana je stavila torbu na sto, izvadila beleške i olovku. “Žao mi je što je soba ovako mala, ali to je jedina slobodna soba.” “Nema veze, dobra je”, odgovorila je kratko. “Nema potrebe za većom. Dovoljno je da je mirno i da niko ne smeta. Sutra ću da napravim tipske fotokopije koje ćemo podeliti ostalima. Večeras imam samo jednu kopiju. Ne smeta ti da sednemo bliže tako da oboje možemo da čitamo?” Shvatila je kako crveni od iščekivanja. Sagnula je malo glavu, kako bi joj kosa sakrila izraz lica. Naravno”, rekao je, ustavši da joj donese stolicu. “Mogu i sama.” “Da li si normalna? Pa znaš šta bi mi uradila mama kada bi saznala da se nisam ponašao kao džentlmen?”, našalio se. Savana nije mogla da ne uzvrati osmeh. “U pravu si. Mogu da zamislim!” “Sedi”, pozvao je, pridržavajući stolicu. Poslušala ga je. “Ah, da. Mama ti dobro izgleda.” Denijel je klimnuo glavom. “Voleo bih da mogu češće da je posećujem.” Možda zbog toga razmišlja da ode iz Fultona? upitala se. Morala je da se suzdrži da naglas ne postavi to pitanje. “Bolje da počnemo”, rekla je, gledajući na sat. “Pre nego što počnemo, htela bih da ti objasnim kako funkcioniše ceo sistem.” Denijel je bacio pogled na beleške koje je stavila na sto. Slušao ju je dok je objašnjavala proceduru, ali je njegov pogled bio skoncentrisan na njene prste, dok je olovkom podvlačila važnije delove. Gledao je njene nokte premazane bezbojnim lakom, ružičastu kožu njenih dlanova. Zamislio je te duge prste kako se spuštaju na njegovu kožu, kako mu miluju grudi... Prestani, rekao je ljutito samom sebi. I za vreme sastanka upravnog odbora je bio opsednut sličnim slikama. Jedva je bio čuo dnevni red. Uspevao je da misli samo na Savanu ispred njega. Od kada je pozvana da opiše svoje ideje za sakupljanje fondova, te slike su učestale toliko da je morao jako da se skoncentriše da bi mogao uopšte da čuje njene predloge. Nije bilo jednostavno biti neumoljiv u kritikama. Znao je odlično da je povredio njena osećanja u trenutku kada joj je rekao da joj ne veruje. Pa ipak, nije se kajao. Jednostavno je rekao ono što je mislio. To je morao da uradi zbog dobrobiti svih. Kružio je glas da je nameravala da se stalno nastani u Fultonu, ali ju je on jasno i glasno čuo kada je rekla da se vraća u Baltimor za par nedelja. Kako je mogla da prihvati obavezu oko bolnice, ako je bila toliko neodlučna? Ni ona nije znala šta je htela, bila je kapriciozna i impulsivna. Ipak je ispalo dobro što je poslao pismo za novi posao u Ričmondu. Izgledalo je kao da joj ostali veruju, ali je to bilo zato što je nisu poznavali tako dobro kao on. Bio je siguran u to da će početi sa organizacijom posla, ponesena početnim entuzijazmom, ali da će posle sve napustiti nezavršeno. Pa ipak, njen predlog je bio prihvaćen. Nije mu preostajalo ništa drugo, nego da je budno pazi. Na taj način će biti spreman da je zameni čim bude nestala. Ovaj put ga neće iznenaditi, kao pre šest godina. “Spreman?”, upitala ga je Savana. Denijel se lako trgao. Na trenutak se pitao da li mu je pročitala misli i zabrinuto je podigao pogled. Međutim, izgledalo je kao da je udubljena u beleške. “Mnogo njih će spustiti slušalicu još pre

nego što počnemo da pričamo. Ako uspeš da ih zadržiš makar petnaest sekundi, na dobrom si putu. Što budeš duže pričao, to je verovatnije da će dati prilog”, objasnila mu je. “Razumem”, rekao je Denijel. Približila je stolicu. “Odlično, počnimo.” Denijel je shvatio da je bio isuviše udubljen u svoje misli i da nije poklanjao pažnju onome što mu je pričala. Pogledao je beleške. “Ako hoćeš, ja ću početi prva, tako ćeš moći da vidiš o čemu sam pričala”, predložila mu je. “Dobra ideja.” Gledala ga je dok je okretala prvi broj bivšeg pacijenta bolnice. Namignula mu je. “Počinjemo”, prošaputala je. Savana je počela da razgovara veselim i prijateljskim glasom. Kako su prolazile sekunde, razgovor je postajao sve živahniji i Denijel je shvatio da će prvi poziv biti uspešan. Udubljena u razgovor, smejala se opušteno i Denijel nije mogao a da joj ne gleda usne. Zadrhtao je i bio je srećan sto je ona u tom trenutku gledala kroz prozor. Nalaktio se na sto. Oduvek je bio očaran njenim plavim očima, pomislio je. Savršeno ih se dobro sećao kako bi zaiskrile svaki put kada bi joj napravi neko malo iznenađenje, kako su se sužavale od želje, dobijajući boju zalaska sunca u trenutku kada bi je poljubio. Osetio je grč u stomaku, sećajući se tih trenutaka. “Ura”, uzviknula je. “Pedeset dolara.” Zapisala je cifru pored imena donatora na listi. “Jesi li čuo? Jedan poziv je bio dovoljan da se sakupi pedeset dolara.” Pogledao je njene plave oči koje su blistale od uzbuđenja. Instinktivno je pružio ruku i pomilovao je po obrazu. “Lepa si kada se smeješ”, prošaputao je. Ostala je nepokretna par trenutaka, iznnađena. Denijel je video kako se u njenim očima smenjuju iznenađenje, sumnja, neverica. Onda mu se osmehnula. Ovaj put samo njemu. “Hvala”, rekla mu je. Ne misleći na ono što radi, dozvolio je prstima da nastave da je miluju po obrazu i vratu, osećajući njenu glatku kožu i vene koje su joj pulsirale. “Promenila si se.” Savana se nasmejala. “Nadam se na bolje.” Klimnuo je glavom. Primetio je kako je vreme promenilo crte njenog lica, podvlačeći jagodice i liniju brade, istovremeno oplemenjujući njeno telo senzualnim oblinama. “Moram da priznam da mi je drago što si to primetio.” Video je kako crveni i bio je polaskan. “Htela sam da primetiš da sam žena”, dodala je, crveneći još više. “Hoću da ti kažem... Nisam želela da o meni i dalje misliš kao o tinejdžerki koju si upoznao pre mnogo godina...”. Postiđeno je stala i skrenula pogled. Nežno joj je podigao bradu prstom i pogledao je u oči. “Razumem te.” “Zašto se onda osećam kao da imam šesnaest godina?”, prošaputala je. Nasmejao se. “I ja.” Stavila mu je ruku na grudi i osetila je kako mu srce ludački kuca. Godinama nije osetila toliko jaku želju. Pogledao ju je, uzbuđeno primetivši kako joj se oči skupljaju. Da li je to bio poziv, u njenim očima? “Mogu li da te poljubim?”, upitao je. “Da.” Gledao je još tren. Znao je dobro da jedan poljubac neće rešiti sve što je ostalo neraščišćeno među njima. Čim budu izašli odatle, moraće da se suoče sa sopstvenim sumnjama i sa istim poteškoćama kao i pre. Neki glas mu je govorio da stane, da se zaustavi na vreme. Pa ipak, telo mu

je slalo kompletno drugačiju poruku. Želeo je jedino da oseti ukus Savaninih usana, i da oseti miris njene kože tamo gde se vrat pretvara u rame, uživajući u dodirima njene meke kose. Želeo je samo da na par trenutaka zagnjuri u želju koju je osećao prema njoj. Na trenutak je razmišljao o tome da se povuče i da kontroliše nagone koji su rizikovali da ga preplave. Onda ga je ona nežno pomilovala po ruci. I Denijel je bio izgubljen. Spustio je glavu i poljubio joj vrat, tik ispod uveta. Onda se lagano peo, uzivajući u tome što je i dalje u stanju da izazove reakciju u njoj. Na kraju ju je zagrlio, uživajući u osećaju koji je imao stežući je u naručju. Iznenada je ustala sa stolice i skliznula mu u krilo, zagnjurivši glavu u njegovo rame. Poljubila ga je u jagodice i potom ovlaš usnama dodirnula njegove. Osetio je kako ga prožima nekontrolisano drhtanje i odvojio se od nje, duboko dišući i gledajući je u oči. Njene oči su bile zatvorene, osenčene dugim trepavicama. Usne su joj bile poluotvorene, senzualne i lice porumenelo. Onda je otvorila oči i pogledala ga pogledom koji je odisao strašću. “Bože, Denijel...”, prošaputala je. “Poljubi me, molim te.” Napravio je poslednji pokušaj da se obuzda. “Šta mi to radimo?”, upitao je promuklim glasom. “Ne znam”, odgovorila je bez daha. “A i ne interesuje me sada ništa.” Pogledao je očarano u njene usne. Nije ni zamišljao da je u stanju da oseti takve emocije, držeči je u naručju. “Ni mene.” Posle šest dugih godina, ponovo je strastveno poljubio jedinu ženu koju je voleo.

VIII Savana je veselo pevušila dok je krečila u belo gostinsku sobu. Imala je nameru da stencil tehnikom oslika sobu i stavi zelene zavese. Odmakla se od zida da vidi šta je uradila i napravila je plesni korak u ritmu pop-muzike koja je dolazila sa radija. Otpevala je strofu i smejala se samoj sebi. Dakle, zaista je bila bez sluha! Bila je srećna kao nikada do sada. Projekat gala večere je napredovao punim jedrima, isto kao i telemarketing. Pa ipak, morala je da izdrži zadirkivanje Ide Vatson koja je primetila kako je prvo veče, kada su ona i Denijel dežurali, bila samo jedna ponuda. Savana je pokušala da joj objasni kako su samo pričali, ali je bilo jasno da joj Ida nije verovala ni jednu jedinu reč. Zadovoljno se smešila pri pomisli na to veče. Denijelov poljubac je vredeo svih šala. Osnovni motiv njene sreće je bio taj što je sa Denijelom tri večeri za redom izlazila na večeru. Nisu se više poljubili, pa ipak su se stvari među njima nekako promenile. Možda će je kasnije Denijel pozvati da idu u bioskop. Onda će se peške vratiti kući. Možda će ponovo pronaći klupu u parku na kojoj su se prvi put poljubili. Iščekivanje joj je izmamilo osmeh. Osećala se kao petnaestogodišnjakinja na prvom sastanku. Zivot je bio predivan! Skoro. Bilo je još par problema. Denijel je i dalje mislio da će ona napustiti projekat oko bolnice. Nije više izražavo svoje sumnje, ali ih je Savana čitala u njegovim očima svaki put kada bi pričali o gala večeri. I glas o tome kako se sprema da napusti Fulton je i dalje kružio okolo. Idina rođaka, Ema, je javila kako se predsednik kompanije iz Ričmonda javljao više puta. Mršteći se na tu misao, Savana se pitala zašto joj Denijel nikada nije pričao o svojim namerama. Pojačala je radio. U svakom slučaju, nastaviće se da se pravi da ne zna ništa. Htela je da joj on sam kaže, onda kada bude smatrao da je došlo vreme. Za sada će se zadovoljiti time što će provesti što je moguće više vremena sa njom. Pevušeći je umočila valjak u farbu i nastavila da radi. Par trenutaka kasnije je čula nekoga kako kuca i okrenula se prema vratima. Onda je čula još jedanputa kucanje. Pa još jedanputa. Na kraju, shvatila je kako kucanje dolazi sa prozora. Ostavila je pribor i približila se. Denijel je stajao u dvorištu i imao je punu šaku kamenčića. Otvarao je usta ali ga ona ništa nije čula. “Trenutak”, povikala je i otišla da utiša radio. Vratila se do prozora. “Sta kažeš?” “Kažem da utišaš radio”, povikao je. Savana se nasmejala. “Uđi.” “Probao sam, ali je zaključano.” “Dolazim.” Silazeći bosa niz stepenice, Savana je na trenutak zažalila što nije bila lepše obučena. Namestila je ogromnu majicu koju je nosila sa bermudama naprapavljenim od starih farmerki. Brzo je sredila kosu u kiku. Nasmešila se. “Uostalom, ne mogu stalno da izgledam kao da sam izašla iz VOGUE-a.” “Ćao”, rekla je otvarajući vrata. “Ćao.” Poljubio je u obraz i osetila je kako lagano drhti. “Bože”, pomislila je. “Običan, bratski poljubac, ne bi smeo da ima ovakav efekat.” Nasmejala

se i uzela komad papira koji joj je Denijel pružao. “Svratio sam do Idine radnje”, objasnio joj je, zbunjenim glasom nekoga ko se izvinjava. “Rekla mi je da ima neku listu za tebe i zamolila me da ti je donesem.” Pogledala ga je pogledom nevinašca. “Znači nisi nameravao da svratiš do mene?” Denijel je pocrveneo i slegnuo ramenima. “Da budem iskren, imao sam neki sastanak danas popodne, ali je klijent otkazao. Tako sam...” U tom trenutku je primetio kako ga Savana gleda sa osmehom. “Mama te nije naučila da se ne šališ sa ozbiljnim ljudima?”, upitao je. Stavila mu je ruku na rame. “Ne moraš da nalaziš izvinjenja da bi došao da me vidiš.” Onda je pogledala listu i oduševljeno vrisnula. “Lista snabdevača koju mi je obećala! Jedva čekam da ih pozovem.” Pogledala ga je. “Projekat večere odlično napreduje.” Iznenada se njegovo lice promenilo. “Izvini”, promrljala je Savana, okrečuči se. “Ostaviću je ovde. Telefoniraću kasnije.” “Ne,” rekao je Denijel. “Baš me zanima kako napreduje tvoj projekat.” Savana je primetila pažljivi odabir reči. Kada je pričao o ekonomskim poteškoćama bolnice nazivao ih je našim problemima, ali kada je pričao o projektu gala večere, nazivao ga je njenim projektom. Pa ipak, sama činjenica da se raspitivao ispunila je optimizmom. “Rezervisali smo salu u klubu i gazda je odlučio da nam je iznajmi gratis, umesto donacije.” Nije uspela da obuzda entuzijazam. “Nećemo morati ništa da platimo!” Odsutno je namestila majicu. “Jedna štamparija je Pristala da nam za džabe odštampa ulaznice i pozivnice. Imamo i tri cvećara koji su raspoloženi da nam gratis ukrase dvoranu. Obećala sam svim donatorima da ćemo im štampati imena na pozivnicama i da ćemo ih spomenuti svim novinarima.” “Lepo zvuči.” Savana se napravila kao da nije primetila hladnoću njegovog pogleda. “I sada mi je Ida dala listu snabdevača”, nastavila je. “Ne verujem da će nam uspeti da organizujemo i hranu gratis, ali ćemo sigurno uspeti da spustimo maksimalno cenu.” Pogledala ga je i shvatila da i dalje sumnja. Kada bi samo uspela da mu objasni... “Denijel, htela bih da mogu nešto da ti kažem...” Zastala je, svesna da nije bilo pomoći. Sam će morati da nauči da joj veruje. Sve što je mogla da uradi je da nastavi sa poslom i da se nada da će Denijel shvatiti koliko je pogrešio. “Šta da mi kažeš?” “Ništa, nije važno.” Onda joj je na pamet pala ideja koja je možda mogla oboma da im pomogne. “Slušaj, imam nešto da ti predložim. Pristaješ li na sastanak sa mnom?” Podigao je obrve. “Zar nismo već tri puta ove nedelje izašli na večeru?” “Radi se o sastanku za tri nedelje. Nadam se da pristaješ da mi budeš pratilac na gala večeri...” Nije odgovorio. “Na večeri...” “Da, da... razumeo sam te.” Oklevao je. “U redu, idemo zajedno.” Pružio joj je ruku, kao da se radilo o poslovnom dogovoru. Savana je jedva izdržala da se ne smeje i svečano mu je pružila ruku. “Onda smo se dogovorili. Kad smo već kod večere, da li si jeo?” “Da, hvala.” Posmatrao je fleke od farbanja na njenoj majci. “Vidim da farbaš. Mogu li da ti pomognem? Ionako sam slobodan celo popodne...” “Oh, ne, nemoj... Upropastićeš odelo.” “Nema problema”. Skinuo je sako i kravatu i zavrnuo rukave od košulje. “Gotovo, spreman

sam.” “Ali, tvoje pantalone, cipele...”, protestvovala je. “Insistiram”, rekao je. “Ako ne grešim, poprište je sprat iznad.” Uzeo je za ruku i odvukao uz stepenice. Savana ga je pratila, ispunjena isčekivanjem i entuzijazmom. Svidela joj se ideja da sa njim provede popodne i čim su napustili priču o bolnici, opet je bio veseo. Bilo je jasno da nije imao nameru da ukloni sve sumnje, kada je ona bila u pitanju, a ipak je provodio vreme sa njom. To je moglo da znači samo jedno - uživao je u njenom prisustvu. Kada su ušli u sobu, Denijel je zastao širom otvorenih usta. “Šta si to uradila?” Savana ga je zbunjeno pogledala. “Kako to misliš?” Nije odgovorio i ona je pratila njegov pogled. Na zidovima su stajale nepravilne šare bele boje ispod kojih je izvirivala originalna bež boja. “Ko te je naučio da krečiš?” “Niko”, odgovorila je. “Vidi se.” Nije uspeo da se ne smeje. Savana se namrštila, malo uvređena. “Mislila sam da mi ide dobro.” Onda je stala na sredinu sobe i pogledala oko sebe. “Bože, u pravu si. Sve sam pogrešila.” “Ne brini”, odgovorio joj je, zaštitnički joj stavljajući ruku na rame. “Ispravićemo sve.” “Zaista?” “Siguran sam.” Radili su jedno pored drugog i on joj je pokazivao. “Moraš da farbaš male delove, jedan pojedan. Evo, vidi, ovako.” Stao je iza nje, uzeo je za ruku u kojoj je držala četku, vodeći je u pokretima. “Mali potezi”, prošaputao joj je na uvo. Savana je zadržala dah, svesna koliko joj je prijala njegova blizina. Osećala je njegov miris, njegovo telo uz njeno, njegov dah na njenom vratu. “Nije ti polazilo za rukom da lepo ofarbaš jer si stavljala isuviše malo boje”, objašnjavao joj je. Nije ga čula. Isuviše je bila udubljena u njihov dodir. Svim srcem se nadala da se neće udaljiti osećaj je bio neverovatno prijatan. Uostalom, nije bila sigurna da bi uspela da se održi na nogama. Iznenada je zastao i ona se okrenula da ga pogleda. Denijel je pogledao u oči. “Nećemo nikada završiti sa krečenjem, ako ovako nastavimo”, prošaputao je. Savana se nasmejala i on joj je lagano podigao bradu, posmatrajući njene usne. “Nemaš pojma kako na mene utiče tvoj osmeh”, uzdahnuo je. Potom se naglo udaljio i uzeo svoju četku. Nastavila je da radi, boreći se protiv razočaranja koje je raslo u njoj. Par minuta kasnije Denijel je rekao. “Lepo je znati da postoje stvari koje se nikada ne menjaju.” Pokazao je na radio. “I dalje ti se sviđa ista muzika.” Savana je pocrvenela, svesna da je pevala naglas, kao i uvek, savršeno bez sluha. “Da”, priznala je. “A ti i dalje slušaš one stvari iz šezdesetih?” “Kantri.” Nasmejala se. “Kantri folk muzika.” “Bob Dilan je i dalje najbolji. U jednom momentu si pevala isto kao on.” Pravila se uvređenom. “Neću ti više nikada pevati.” Dok su radili, stalno je bila svesna njegovog prisustva pored nje. Pogledala ga je kradom par puta, pomalo razočarana. Izgledalo je kao da je udubljen u posao. Pitala se zašto se osećala tako srećnom. To nije bio samo fizički osećaj. Iako je poljubac u bolnici bio čudesan, nije ih bilo više. Posle su samo pričali. Otkrila je da se Denijel promenio i to ne samo fizički. Bio je zreliji, mudriji, ali je istovremeno

znao da bude zabavan i duhovit. Otkrila je da joj strašno prija njegovo društvo i pitala se da li i on isto oseća. Bilo je očigledno da ga je fizički privlačila, ali... Zašto joj nije verovao? I zašto je hteo da ode iz Fultona? Sat vremena kasnije, Savana je odložila četku i uzdahnula. Posao je napredovao mnogo sporije nego ranije kada je bila sama, ali su zato rezultati bili vidljivo bolji. “Šta kažeš na pauzu?” Denijel se protegao. “Dobra ideja.” Dok je prolazila pored njega, zadržao je za ruku. “Izgledaš kao šesnaestogodišnjakinja tako obučena”, rekao je promuklim glasom. Zbunjeno se odmakla. “Radi se o komplimentu?” “Oh, izvini. Znam odlično da si ipak odrasla, zrela i nezavisna žena. Hteo sam samo da kažem da bi mogla da prođeš kao tinejdžerka, kad bi htela.” Maliciozno joj se nasmešio, vešto mešajući duhovitost i senzualnost. Kombinaciju koja je za Savanu bila neodoljiva. “Kad bi htela?”, pitala je tiho. Pogledao je senzualno, ali je u tom trenutku nešto maliciozno proletelo u njegovim očima. “Kad bi htela da... se zabavljaš kao devojčica.” Pre nego što je uspela da odreaguje uzeo je četku i napravio joj mrlju tačno na vrh nosa. “Ej! ”, odskočila je unazad. “Znači hoćeš da ratuješ!” Okrenula se, uzela njenu četku i zauzela gard. “Stani, crvu bedni”, rekla je, imitirajući gangstere iz starih filmova. “Nemaš više gde. Iz ove sobe nećeš živ izaći.” Nasmejala se. “Ili makar bez fleke od farbe.” “Stani, stani”, rekao je približavajući se. “Samo sam se šalio.” “Isuviše je kasno za kajanje, A1 Kapone.” “A1 Kapone?”, smejao se. Približio se još jedan korak. “Daj, daj mi četku.” Savana nije oklevala ni trenutak. Hitrim pokretom mu je ofarbala nadlanicu. Denijel je sa nevericom gledao. “Ne mogu da verujem da si to ipak uradila!” Savana je videla da ima nameru da se sveti i zavrištala je. Pokušala je da ga eskivira ali je on obuzdao čistom rukom i oboje su pali na pod, smejući se. “Nije trebalo to da radiš, odvratni...”, rekao je Denijel. Savana je pokušavala da se istrgne dok je Denijel čistio ruku o njene noge. Zavrištala je od smeha. Seli su zadihani. Denijel se okrenuo i ponovo se zasmejao do suza. “Šta je tako smešno?”, upitala ga je. “Mislim da si se isprljala malo više nego što si mislila”, rekao je vadeći maramicu. Tek tada je shvatila da je nesvesno pritisla četku na lice dok su padali. Kakva scena! Denijel je ustao i pružio joj ruku. “Da se pomirimo?” Savana se nasmejala. “Mir.” “Predlažem ti da se istuširaš, ja ću se umiti u kuhinji.” “Evo me za sekund”, povikala je Savana, trčeći prema njenoj sobi. Silazeči niz stepenice, čula je zvono prodavca sladoleda na ulici. “Oh, Denijel, sladoled!” povikala je, trčeći prema vratima. “Hoćeš?” Nasmejao se. “Rado. Čekaj, idem ja.” Denijel je nasmejan izašao na ulicu. Obožavao je da gleda Savanu. Samo njeno prisustvo je bilo u stanju da ga oraspoloži, samo ako nije mislio na sumnje koje je još uvek gajio u sebi. Njen osmeh je bio neodoljiv. “Dva korneta od vanile sa čokoladom.” Vraćajući se prema kući, video je kako ga čeka na tremu. Čitavo njeno telo je isijavalo iščekivanje. Zaista mu je prijalo ovo ponovno upoznavanje. Iznenada ga je jedna misao naterala da se namršti. Šta će da uradi kada se jednog dana bude

probudio i nje ne bude više? Bio je siguran da će se to pre ili kasnije dogoditi. “Prokletstvo”, promrljao je, pokušavajući da odagna misao. Nije imalo smisla brinuti se o budućnosti, još više zbog toga što nije znao ni gde će on biti za par nedelja. Ako bude bio još uvek u Fultonu, kada ona bude nestala, pokušaće da završi projekat sa bolnicom. Pa ipak, trenutno je jednostavno želeo da uživa u njenom društvu. “Izvoli”, rekao je pružajući joj kornet, gledajući je kako uživa u sladoledu. Denijel je osetio kako mu se stomak steže. Nema sumnje, želeo ju je svim srcem. Osećao je prema njoj ono što nije nikada ni prema nijednoj drugoj ženi. Nije znao kako je uspeo da savlada instinkt da se sagne i poljubi joj usne umazane sladoledom. “Fulton je jedno predivno mesto”, rekla je, zadovoljno uzdahnuvši. “Ovde se ljudi zaista brinu o svojim komšijama. U velikim gradovima i ne pričaju.” Denijel je nastavio da jede sladoled u tišini. “U Baltimoru nikada ne prodaju sladoled na ulici. Ovde se svi znaju i svi su spremni da pomognu jedni drugima. U Baltimoru je već čudo ako policija dođe kada je zoveš.” Denijel je zamišljeno klimnuo glavom. “Sećam se kada je gorela kuča ovde u blizini. Mama i ja smo odmah otišle da odnesemo ćebad i hranu.” Posmatrajući njen zamućen pogled, Denijel je shvatio da je bilo obuzeta uspomenama. “Rekli su nam kako su im svi pomogli. Ne samo u odeći, već i u hrani, novcu, pa čak i igračkama za decu. U velikom gradu se to nikad nebi desilo. Ljudima je tamo sve nebitno, čak se i ne obaziru na scene koje se odvijaju tu, pred njima.” Denijel je razmišljao o tome što mu je pričala i shvatio je da je u pravu. I on je znao za mnogo sličnih slučajeva. I on sam je dobio veliku podršku od prijatelja i komšija. Samo u malom gradu je školski autobus mogao da razveze decu do kuće, poštar je sve znao po imenu, vazduh je bio čist. I, naravno, svaki put kada bi ti zatrebalo nešto, znao si kome da se obratiš. Iznenada je postao svestan toga da ne želi da živi nigde drugde. Ispravio je leđa, sa nevericom gledajući u Savanu. Bilo je neverovatno što mu je ona, ona koja je biia napustila Fulton, pomogla da to shvati. Požurio je da završi sladoled. “Izvini, ali moram da idem. Setio sam se da moram nešto da završim.” “Ali...” “Zvaću te kasnije”, obećao je, udaljavajući se odlučnim korakom.

IX “Mogu li davti pomognem?” “Naravno.” Šila joj je napravila mesto da sedne pored nje na verandi. “Mrzim da čistim grašak.” Savana je uzela jednu mahunu i otvorila je na krajevima. “Ovo nisam radila otkada sam bila mala. Sećam se da je mama stalno pravila fenomenalnu čorbu od krompira i graška, sa dimljenom slaninom. Moraću da joj tražim recept.” Neko vreme su radile u tišini. “Gde su deca”, upitala je Savana. “Zamolila sam Dženi da ih izvede u park.” Šila se nasmejala. “Dženi ima već osamnaest godina.” “Izgledaš umorno, trebala bi da se odmaraš a ne da radiš.” Šila je slegla ramenima. “Ne brini, dobro sam. Normalno je da se osećam umorno čim sam trudna.” Savana se namrštila. “Ipak bi trebala da se paziš.” “Ne brini, pazim.” Sa osmehom je uzela pregršt graška. “Džim mi je rekao da pripreme za gala večeru napreduju dobro.” Savana je klimnula glavom. “Bolje nego što smo očekivali. Ima firmi koje nas zovu i nude da nam pomognu. Prodali smo ulaznicve širom Amerike. Biće to veliki uspeh.” Šila je pogledala ispod obrva i nasmejala se. “Mislim da se isto može reći i za tvoje odnose sa Denijelom.” “Nemoj da se praviš iznenađenom. To nije tajna a i ti si mi prijateljica. Ne moraš da se stidiš što si radoznala.” “Onda mi ispričaj sve redom! ”, rekla je Šila sa osmehom. “Mah... sve napreduje... fenomenalno!” Šila se narštila. “Pa zašto si onda oklevala? Boja tvog glasa otkriva da nije baš sve kako treba.” Savana je zavrtela glavom. “U pravu si, ne ide baš sve kako treba. Međutim... Vidiš, došla sam u Fulton da bi mu objasnila šta se dogodilo pre šest godina.” “Izgleda da si u tome uspela.” “Da. Na početku je bilo teško ali je sada sve u redu. Jedino sebe ne razumem.” Zamislila se. “Ne shvatam šta je to što osećam.” “Pričaj mi o tome, ako hoćeš. Neki put pomaže da sebe lakše shvatiš ako pričaš sa nekim.” “Jako mi prija da budem sa Denijelom.” “Šta je loše u tome?” Savana se nasmešila. “Ništa, naravno. Jako sam zadovoljna što se tako slažemo. Jedino nisam očekivala da ću se osećati ovako... srećno. Isuviše srečno.” Šila se namrštila. “Isuviše si srećna? Još nisam čula nekoga da se žali na nešto slično!” “Kada sam sa njim osećam se čudno. Brinem se o tome šta ću da obučem i stalno se plašim da ne kažem nešto pogrešno. I kada me je poljubio...” “Poljubio te?!”, izjavila je njena prijateljica, razogoračivši oči. “Da”, rekla je sanjivo. “I bilo je prelepo.” Onda se naglo trgla. “Vidiš, odmah počinjem da pričam kao klinka.” “Samo pričaš kao zaljubljena žena”, ispravila je. Savana je pogledala iznenađeno. “Šališ se? Nisam zaljubljena u Denijela. Ne mogu to sebi da dozvolim! Nisam se zbog toga vratila.” “Možda nisi, ali stvari neki put idu svojim tokom. Posmatrajmo sve logično. Zbog njega se osećaš čudno. Brineš se o tome kako izgledaš. Plašiš se da ne kažeš nešto pogrešno.” Nabrajala je prstima. “I kada te poljubio...” “Bilo je predivno”, završila je Savana. Prinela je ruku grudima, dok

je sve iznenada postajalo savršeno jasno. “Oh, moj Bože. Zaljubljena sam u Denijela.” Iako su obadva projekta dobro napredovala, Savana je uvek bila nervozna kada je odlazila na sastanke upravnog odbora. Razlog tome je bio Denijel. Izvan zidova bolnice je bio zabavan, simpatičan, nežan. Međutim, na sastancima je jedva uspevao da prikrije nepoverenje. To su svi primećivali. Dobrovoljci su je branili, a članovi odbora su je obasipali komplimentima u njegovom prisustvu. Bio je to njihov način da pokažu podršku i zahvalnost. Pa ipak, bez obzira na sve, osećala se duboko pogođena Denijelovim ponašanjem. Još joj nije spomenuo njegove namere da napusti Fulton i to je bio još jedan dokaz njegovog nepoverenja prema njoj. Odakle mu samo hrabrosti da je kritikuje uveren da će napustiti Fulton, kada se i on sam spremao da ode? Od kada je shvatila šta oseća prema njemu, te misli su je opsedale. Nije nikada zamišljala da će se zaljubiti u istog čoveka kojeg je ranije napustila na dan venčanja. Šta je sad trebalo da radi? Da mu prizna da ga voli? Ili da sačeka da on napravi prvi korak? Šta je Denijel osećao prema njoj? Da li je trebalo da mu stavi do znanja da zna da namerva da se preseli u Ričmond ili je trebalo da ćuti i da se nada da će joj sam sve reći? Savana ga je krišom pogledala. Kao i uvek, Denijel je imao ozbiljan izraz lica. Uzdahnula je, prekrstila ruke i sačekala da ostali članovi odbora završe sa raspravom o ostalim tačkama dnevnog reda i da na nju dođe red. Imala je da im kaže predivne novosti, ali je bilo uludo nadati se da će iste vratiti osmeh na Denijelovom licu. “Savana? Na tebe je red.” “Hvala”, rekla je, konsultujući beleške. “Kao što znate, fali još samo dve nedelje do večere. Imam odlične vesti”, najavila je. “Osamdeset i pet posto ulaznica je prodato.” Sačekala je trenutak da se stiša radostan žamor. “Među zvanicama je i pet gradonačalnika susednih gradova i nekoliko senatora. Biče prisutni i čuveni pisac i muzičar. Imamo spremnu i predstavu uživo. Imamo ponude dva orkestra koji su spremni da sviraju gratis. Prihvatila sam obadve ponude...” “Obadve? Kako to misliš da izvedeš?”, umešao se Denijel. “Sviraće zajedno?” “Ako mi dozvoliš da završim...” “Da, pusti je da završi”, umešala se Ida, ljutitio ga pogledavši. Savana je pročistila grlo. “Kao što sam vam već rekla, prihvatila sam obadve ponude. Jedni će svirati tokom dezerta, a džez orkestar će svirati od deset sati do ponoći. “Oh, fenomenalno!” Savana se suzdržala da se ne nasmeje, videvši kako Denijel steže zube. “Da li si to rekla vlasniku lokala?”, upitao je ozbiljno. “Naravno”, odgovorila je. “Naravno da jeste”, rekla je Ida. “Nastavi, Savana.” Koncentrisala se na beleške. “Ah, da. Zvao me je i Čarli Hikman, vlasnik turističke agencije. Hoće da nam pokloni putovanje za dvoje na Bahame.” “Ne mogu da verujem!”, izjavila je zapanjeno Ida. “Čarli je jedna matora cicija. Kada kupuje kod mene, proverava račun stavku po stavku i stalno se buni što se cene menjaju. I kažeš da nam je poklonio putovanje?” “Da”, odgovorila je Savana. “Putovanje avinom i pet dana u najluksuznijem hotelu na Bahamima.” “Razumem da ste svi oduševljeni. Ali, šta ćete da radite sa putovanjem za dvoje?”, umešao se Denijel. Nije toliko pitanje razljutilo Savanu, koliko ton kojim je postavljeno. Duboko je uzdahnula i izbrojala do deset, ali je to ovaj put nije smirilo. Sve do tog trenutka je podnosila njegove konstantne napade jer je znala da joj ne veruje i da se plaši da će ih napustiti. Probala je čak i da ga razume, imajući u vidu ono što se dogodilo pre šest godina. Međutim, sada je ovo već bio previše! Koliko god da se trudila, bilo je jasno da joj nikada neće verovati. Sedela je u sobi ispunjenoj ljudima sa kojima je radila i koji su je poštovali i cenili. Imala je samo dve mogućnosti - ili će

pokazati koliko je sve to boli i početi da plače ili će mu uzvratiti istom merom. Pogledala ga je pravo u oči. “Gospodine Denijel Volš. Da budem iskrena, nisam još odlučila šta da radimo. Možemo da organizujemo lutriju i da putovanje stavimo kao nagradu. Ili da ga poklonimo kao nagradu najvećem donatoru. Ne zaboravimo da je naš zadatak da sakupimo što više para za bolnicu.” Ustala je besno i nagnula se unapred, oslanjajući se rukama na sto. “Svi u ovoj sali znaju koliko si se opirao mojoj saradnji u ovom projektu i svi su te čuli kako kritikuješ moje ideje. Svi znaju kako misliš da ću otići odavde čim se stvari budu malo iskomplikovale.” Stegla je zube, isuviše besna da bi mogla da bira reči. “U svakom slučaju, ne vidim zašto si toliko zabrinut. I sam razmatraš ponudu da pređeš u Ričmond. Ti si taj koji neče biti prisutan na večeri, a ne ja. Ti si taj koji će sve napustiti, a ne ja!” Tišina se nadvila nad salom. Niko se nije usuđivao da progovori i sve oči su bile uprte u Denijela. Oči su mu svetlucale od besa. Ispravio je leđa i lagano ustao. “Sa Savanom Langford u Fultonu, ko može da me okrivljuje da hoću da odem?”, rekao je, pre nego što se okrenuo i izašao. “Oh, Savana”, probijao se Idin glas ispunjen prekorom kroz maglu koja je obavila Savaninu svest. “Nisam znao da Denijel namerava da ode”, rekao je neko. “Kako se zove firma gde će da radi?” “Hoće li neko da mi objasni šta se događa?” Svi su počeli da pričaju u glas i u sali je zavladao haos. Savana se iscrpljeno srušila u stolicu. Bes koji je nosio do tog trenutka, nestao je za tren, i sada se osećala praznom. Čula je kako se Denijel sprema da napusti grad zbog nje, ali je do sada odbijala da poveruje. Sada ga je čula i sama, jasno i glasno. Bilo je očigledno da, koliko da su njihovi odnosi bili dobri, ne namerava da ima išta sa njom. I ako Denijel ode, kao što je rekla Ida, Fulton će izgubiti jednu zaista posebnu osobu. Posebnu osobu... Savana je osetila knedlu u grlu. Nije smela da dozvoli da se to dogodi! Morala je da ga pronađe, da razgovaraju. Ne razmišljajući ni časa, uputila se prema vratima. “Savana, sačekaj!”, zvao je Džim. Ali je ona već zamicala niz hodnik, skoro trčeći. Skoro da se sudarila sa bolničarom. “Oh, izvini!” rekla je, zadihano. “Da li si video gospodina Volša?” “Da”, odgovorio je zbunjeno mladić. “Upravo je prošao. Išao je prema liftovima.” Kod liftova su sva vrata bila zatvorena. Savana se uputila prema stepenicama. Strčala je dole i krenula prema parkingu. Ugledala je Denijelovu figuru u daljini. “Denijele!”, povikala je. Nije se zaustavljao. “Denijele, molim te!”, vikala je, trčeći. “Čekaj!” Ovaj put se zaustavio i kada ga je Savana najzad sustigla zadihana, gledao je hladno. “Molim te, stani...” “Čini mi se da si mi već dovoljno rekla.” “Znam i žao mi je. Nisam trebala da pričam o tvojim projektima.” “Moji projekti!?” Kiselo se nasmejao. “Vidim da u ovom gradu nema spasa od glasina.” Savana je klimnula glavom. “Znam da su i o meni kružile glasine. Da nameravam da ostanem u Fultonu.” Hteo je nešto da kaže, ali ga je ona prekinula pokretom ruke. “Pusti me da završim.” Nervozno je zastala. “Glasine su bile istinite. Zaista razmišljam da ostanem u Fultonu.” Zakoračila je prema

njemu. “Ali sam spremna da odem, samo ako ti to tako hoćeš i ako ćeš zbog toga ostati. Denijel, ovi ljudi te vole. Trebaš im.” Ovlažila je osušena usta. “Ti si deo ovog grada. Fulton ne bi mogao da bude ono što jeste bez tebe.” Denijel je nemo gledao. Savana je zakoračila prema njemu. “Obećavam ti da ću otići. Odmah posle gala večere, spakovaću kofere i otići u Baltimor.” Jedna neočekivana suza joj se spustila niz obraze, i obrisala ju je dlanom. Mrzela je i samu pomisao da se vrati u njen samački stan, ali je bila spremna na sve. Zbog čoveka kojeg je volela. “Savana.” Zagrcnula se i pogledala ga. Denijel je prošao rukom kroz kosom. “Savana, ja ne idem nigde”, reko je, skoro mirnim glasom. “Ne želim da te lažem - tačno je da su mi ponudili posao u Ričmondu.” Pogledala ga je u tišini kako duboko uzdiše i trebao joj je nadljudski napor da se suzdrži da ga ne zagrli. “Sećaš se dana kada smo krečili tvoju gostinsku sobu?”, nastavljao je. Klimnula je. “Sećaš se da smo tada jeli sladoled na verandi?” Ponovo je klimnula. “Pričala si o prednostima Fultona. Nije mi lako da priznam, ali sam bio zaboravio šta sve ovaj grad nudi i zašto su moji roditelji odlučili da baš ovde odgoje svoju decu. Tog dana sam otišao pravo u kancelariju i odbio ponudu iz Ričmonda.” Savana se ugrizla za usnu, dok ju je obuzimalo ogromno olakšanje. Denijel je okrenuo glavu. “Kao što vidiš, ostajem.” Oklevao je na trenutak. “Kao što vidiš, odluka o tome da li češ ostati je samo na tebi. Naučio sam na sopstvenoj koži da je bolje da te ostavim da sama odlučiš.” Savana je shvatila da se ne šali i da je veoma ozbiljan - samo je naveo činjenicu koju je prihvatio uz puno napora. “Možda je bolje da se vratimo i objasnimo ostalima”, rekao je. Savana ga je pratila, primetivši kako je Denijel jako oprezan da ja ne dodirne.

X Savana je već par dana bila zbunjena. Pre skoro dve nedelje, na bolničkom parkingu, Denijel je obećao da će ostati. Ali je stalno postavljala sebi pitanje - da li je želeo da ona ostane? Ili je hteo da ode? Sedeći na krevetu, pažljivo je oblaćila čarapu i zakačila je za halter. Na važnim večerama je uvek nosila čarape. Crne svilene čarape su bile mala tajna koja joj je omogućavala da se oseća sigurno u sebe. Upravo joj je to i trebalo večeras. Veliko veče je počinjalo za dva sata. Ceo dan je provela u klubu završavajući poslednje pripreme i sada je, posle svih ovih nedelja, shvatala da se bila založila na ovom projektu više nego na bilo kom drugom do sada. Obula je i drugu čarapu. Posle razgovora sa Denijelom, bila je izuetno zaposlena u pripremama. Brinula se o dekoracijama, rasporedu mesta, lutriji, jelovniku i seriji malih detalja. Napravila je spiskove sa instrukcijama za svakog od dobrovoljaca i koordinisala je njihov rad. Utrošila je stotine sati kako bi večera bila savršena. U završnoj fazi je posao bio toliko zahtevan da nije imala vremena da misli na Denijela. Pa ipak, morala je da prizna da nikada nije napustio njene misli. Svake večeri, kada bi mrtva od umora padala u krevet, pitala bi se gde je i šta radi. U par njihovih susreta bio je hladan i odsutan, iako je njegov pogled poprimao neki čudan izraz svaki put kada bi se spustio na nju. Dok je oblačila haljinu plameno crvene boje koju je kupila posebno za tu priliku, pomislila je kako je upravo to zbunjuje. Denijelov pogled je u njoj budio pitanja na koje nije znala da odgovori. Očekivao je da će napustiti Fulton posle večere, kao što je obećala? Ili se nadao da će ostati? Da li se najzad pomirio sa činjenicom da nije nameravala da napusti Fulton pre nego što se sve završi kako treba? Ili je njeno prisustvu u njemu budilo ružne uspomene koje je samo želeo da zaboravi? Pitanja o njihovom sastanku za večeru je raspršio njegov jučerašnji kratak poziv. “Vidim da si i dalje u gradu”, započeo je. “Da”, odogovorila je, nesigurna kako da prihvati taj komentar. Denijel je oklevao. “Hmm... zvao sam te samo da vidim da li naš dogovor i dalje stoji?” “Naravno”, odgovorila, sa blagim smeškom trijumfa. Dok je nameštala naušnice i ogrlicu, pomislila je kako je do nečega došla. Bila je sigurna da je uspela da pokaže nešto važno. Kako je mogla da se zaljubi u čoveka koji joj nije verovao? Bilo je apsurdno, pa ipak je bilo tako. Volela ga je svim srcem i patila je svaki put kada je bio daleko od nje. Obula je cipele sa visokom štiklom. Veče je bilo toplo, isuviše toplo da uzme i maramu. Uzela je tašnu i sišla sprat niže da sačeka Deniejla. Čim je sišla dole, čula je kako neko stidljivo kuca na ulaznim vratima. Iznenađeno je otvorila vrata. “Ćao, Džimi, kako je?” Dečak nije pokazivao nameru da uđe. “Savana, jel’ možeš da dođeš kod nas?” Sagnula se i pogledala ga u lice. Bio je preplašen. “Šta se događa?”, upitala je preplašeno. “Mamu boli stomak.” “Idemo.” Dečak je otrčao prema kući i pratila ga je polako kroz dvorište, žaleći što ima štikle i isuviše uzanu suknju. “Šila?” “Ovde sam.” Savana je prošla kroz trpezariju, gde se umalo nije saplela o Amandu. Devojčica je bila skroz

gola i mokre kose. “Kupam se”, pevušila je. “Kupam se.” Uzimajuči je u naručje, Savana je rekla. “Mmm, kako lepo mirišeš na sapun. Gde je mama?” Devojčica je pokazala prema dnevnoj sobi. “Savana!”, pozvao je Džimi preplašeno. Šila je ležala na divanu i teško je disala, zatvorenih očiju. Bilo je očigledno da je imala trudove. “Gde je tata?”, pitala je Džimija. “Već je otišao na večeru.” “U klub?” Džim je klimnuo glavom. “Mora da održi važan govor.” Nije uspela a da se ne nasmeje videvši mališanov ponosan izraz. “Znam. Koliko dugo je mami loše?” Pre nego što je uspeo da odgovori, Šila je otvorila oči. “Rekla sam Džimu da ode bez mene. Ceo dan mi nije dobro.” “Sada ću ga pozvati i obavestiti bolnicu.” “Oh, ne”, protestvovala je Šila. “Isuviše je rano. Sigurna sam da je lažna uzbuna. Ima još tri nedelje do termina. Rekla sam Džimiju da ne brine ali je ipak otišao po tebe.” Savana se namrštila. “Sigurna si da je lažna uzbuna? Mislim da je bolje da odemo u bolnicu.” “Ne, ne”, insistirala je Šila. “Moraš da ideš na večeru. Ne želim da te...” Zastala je. Zatvorila je oči i skoncentrisala se na disanje. Vreme je brzo proticalo dok je Savana razmišljala. Nije mogla da ostavi Šilu u tom stanju ali je prijateljica bila sigurna da je uzbuna lažna. Šta da radi? Šila je udahnula i pogledala Savanu zabrinuto. “Nešto nije u redu. Trudovi ne bi trebalo da budu tako jaki.” Savana je donela odluku. “Džimi, idi po Amandu i dovedi je. Treba da je obučem. Šila, da li si već spremila sve za bolnicu?” “Da. Imaš putnu torbu pored kreveta, u mojoj sobi.” “Sad ću da zovem klub da kažem Džimu da dođe u bolnicu.” “Ali, tatin govor...”, protestvovao je Džimi. Šila je razočarano vrtela glavom. “Džim će biti razočaran. Znam koliko mu je bilo stalo da bude na večeri.” “Mislim da bi bio razočaraniji da propusti rođenje deteta, zar ne? Daj Džimi, idi po Amandu. “Tražite ovo stvorenjce?” Savana se okrenula na zvuk Denijelovog glasa. Stajao je na vratima i u rukama je držao Amandu. Devojčica je bila sva prljava od blata i pokušavala je da se izmigolji. “Pronašao sam ovu malu nudistkinju kako se igra u dvorištu”, rekao je nasmejano. “Oh, Denijel!”, rekla je Šila. “Isprljaćeš smoking. Spusti je.” Savana ga je zapanjeno gledala. Bio je prelep. Tamni sako je podvlačio njegova široka ramena a bela košulja njegov ten. Pokušala je da obuzda osećaj koji se budio u njoj. Imala je druge stvari o kojima da se brjne. Denijel je pogledao i podigao obrve. “Šta se događa?” Savana je pokazala na Šilu. “Izgleda da dolazi još jedan Tompson.” “Ne mogu da vodim Amandu ovakvu u bolnicu”, rekla je Šila. “Možeš da mi pomogneš, Denijel?”, upitala je Savana. “Naravno”, odgovorio je, gledajući zabrinuto Šilu. “Povedi Šilu u bolnicu. Ja ću ostati ovde sa decom i obavestiti Džima.” “Ali, ovo je tvoje veče”, protestvovala je Šila. “Svi te čekaju.” “Sve je savršeno organizovano,” uverila je Savana. “Sve je napravljeno tako da može da funkcioniše i bez mene.” “O, zaista?”, značajno je pogledao Denijel. Savana je podigla bradu i Ijutitio ga pogledala. “Ne zato što sam nameravala da odem. Baveći se ovim poslom, naučila sam da predvidim ovakve slučajeve.”

“I ovo je upravo jedan takav nepredvidiv slučaj”, zastenjala je Šila. Savana se namrštila. “Jedina stvar koja me brine je Džimov govor.” Denijel je pogledao. “Siguran sam da će Ida rado zauzeti njegovo mesto.” “Odlična ideja! Reći ću Džimu da joj da govor. Sa malim izmenama...”, prekinula je i otrčala do telefona. Kada se vratila videla je Šilu kako ustaje i kako joj Denijel pomaže. “Vreme je da krenemo”, rekao je. Savana ih je otpratila do kola, noseći torbu sa stvarima. “Džim je na putu do bolnice i Ida drži sve pod kontrolom.” Sagnula se da poljubi Šilu. “Srećno. I ne brini za decu. Sa mnom su.” Denijel je pogledao. Hteo je da joj kaže kako mu je žao što neće prisustvovati večeri koju je organizovala sa toliko truda, ali su mu reči zamrle u grlu. “Vodi računa o njoj.” “Obećavam ti.” “Idite”, rekla je Savana kroz osmeh. “Moram da idem kod Amande, pre nego što smisli još nešto.” Denijel je upalio motor i krenuo. U retrovizoru je video Savanu kako utrčava u kuću i primetio je kako kroz izrez na njenoj haljini izlaze veoma seksi noge. U trenutku kada je ušao u Šilinu kuču, nestalo mu je daha. Kratka haljina je isticala njene uske bokove i dugačke noge. Osetio je kako mu je srce zakucalo i u tom trenutku mu je prošlo kroz glavu da će za par sati plesati. “Denijele!”, povikala je Šila. Pritisnuo je kočnicu i u poslednjem trenutku stao na crvenom semaforu. “Izvini”, promrmljao je. “Sve u redu?” “Da, ali pazi, molim te”, rekla je, opuštajući se u sedištu. “Jako mi je žao što Savana nije otišla na večeru zbog mene.” “Čini mi se da njoj nije bilo žao”, rekao je, skretajući na raskrsnici. Čim je izgovorio te reči, osetio je kako su istinite. Zamislio se dok ga je grizla savest. Stalno je optuživao Savanu da nema dovoljno snage da završi projekat do kraja. Čak i sada, kada mu je dokazala da je u potpunosti pogrešio, nije mu polazilo za rukom da prestane da misli loše o njoj. Zašto je bio toliko iznenađen time što je ona bila spremna da ne ode na večeru do koje joj toliko bilo stalo, samo da bi pomogla Šili? Zašto je bio toliko odlučan u pronalaženju Savaninih mana? “Dobra je ona”, prostenjala je Šila, kao da mu je pročitala misli. Onda je počela da diše užurbano i Denijel je ubrzao, zabrinut. Te tako jednostavne reči su ga pogodile. Šila je bila u pravu - Savana je bila dobra. Takva je bila i pre šest godina, takva je i sada. Činjenica da je pobegla iz Fultona i da ga je napustila, uopšte nije umanjivala tu njenu vrlinu. One večeri na bolničkom parkingu, priznala mu je da bi volela da ostane i obećala mu je da to neće učiniti, ukoliko on to neće. Njen altruizam koji je pokazala tom prilikom, počeo je da odleđuje led koji je okovao njegovo srce onog dana kada je otišla. Usporio je i zaustavio se na semaforu. U dve prethodne nedelje je mislio samo na nju, postavljajući samom sebi gomilu pitanja. Rekla mu je da će ostati u gradu sve do posle večere, ali je on odbijao da joj poveruje. U više prilika je pokušala da mu dokaže da joj je zaista stalo do posla oko sakupljanja para za bolnicu, ali je on bio isuviše tvrdoglav i ponosan da bi shvatio da je to istina. Shvatio je da mora da bude iskren sa njom. Morao je makar da joj čestita na dobro obaveljenom poslu. Upravo je njena inicijativa spasila bolnicu i zasluživala je priznanje. Ali, ako je trebalo da bude iskren sa njom, to znači i da je morao da joj kaže šta oseča. Morao je

da joj kaže da... “Denijele!”, rekla je Šila kroz zube. “Zeleno je, možemo da krenemo.” Savana je stavila šerpicu sa vodom da se zagreje. Pogledala je na sat u kuhinji i pomislila je, ako je sve išlo po planu, da Ida upravo u ovom trenutku završava uvodni govor. Sa osmehom se setila kako se Ida stidela kada je shvatila da će ona držati govor umesto Džima. Savana je ohrabrila i dala joj je sva neophodna uputstva kako bi sve proteklo u najboljem redu. Uostalom, rekla joj je i da joj telefonira ako se desi bilo šta neočekivano. Bila je sigurna da će se Ida odlično snaći. Njen osmeh je prerastao u smeh, kada se setila male Amande i Džima. Ponovo je okupala devojčicu, stavila je u krevet i čitala joj je bajke sve dok se nije uspavala. Džimi je ostao duže budan, zabrinut zbog mame, ali se na kraju i on uspavao. Pripremila je šolju čaja, pitajući se da li će Denijel ostati sa Džimom u bolnici sve do porođaja. U svakom slučaju, te večeri će se ponovo videti. Šta da radi?, pitala se. Htela je da ostane u Fultonu, sada je već bila sigurna u to. I htela je Denijela. Kao i uvek, njen karakter joj je nalagao da se direktno suoči sa problemom, ali je zbog iskustva sa Denijelom na posleđnjem sastanku upravnog odbora, oklevala. Pa ipak, morala je da zna šta Denijel oseća. O tome je zavisila odluka koju će doneti. Dok je ispijala čaj, smislila je plan. Jedan veoma romantičan plan. U deset uveče, Savana je sedela na verandi i čekala, kada je ugledala farove kola. Bilo joj je drago što vidi Džima, ali je ostala bez daha kada je videla Denijela u smokingu. “I?”, upitala je. “Muško ili žensko?” “Denijel Savana Tompson, tri i po kilograma, prelepa devojčica”, rekao je Džim, jedva sakrivajući ponos koji je izbijao iz svake njegove reči. “Da, i strašno liči na oca”, dodao je Denijel, tapšući po rajnenima ponosnog oca. “Čestitam!” Savana je zagrlila Džima i poljubila ga u obraz. Bila je ganuta njihovom odlukom da devojčicu nazovu njihovim imenima. “Kako je Šila?” “U redu”, rekao je Džim. “Malo je umorna, ali je srećna. Rekla mi je da odmah idem kući, kako bi ti i Denijel stigli na večeru.” “Tek je deset sati”, rekao je Denijel. “Stići ćemo na poslednji ples.” “Idem da uzmem tašnu. Laku noć, Džim. Čestitam još jednom.” “Hvala tebi na svemu, Savana.” Denijel je uzeo pod ruku i zajedno su prošli kroz dvorište prema njenoj kući. “Denijel...”, rekla je oklevajući. “Da li bi bio jako razočaran da ne odemo na večeru?” “Ne. Ali... mislio sam da ti je stalo da vidiš kako napreduje.” “Sigurna sam da Ida drži sve pod kontrolom,” stidljivo mu se osmehnula. “Ima nešto što bih htela da uradim.” “Kako god hoćeš”, odgovorio je nežno. “Ovo je tvoje veče.” Stigli su bili do ulaznih vrata. Savana se okrenula 1 pogledala ga. “Moje veče?” Denijel je klimnuo glavom. Mesečina je ocrtavala pravilne crte njegovog lica. “Hoču da ti čestitam. Obadva tvoja projekta su fantastičan uspeh. Hteo sam to ranije da ti kažem, ali...”, zastao je i spustio pogled. Onda je opet pogledao u oči. “Priča se kako uprava bolnice namerava da ti ponudi stalno radno mesto da se brineš o njihovim odnosima sa javnošću.” Savana nije sakrivala sopstveno iznenađenje. Laskala joj je vest, ali joj je u tom trenutku jedino bilo važno da joj je Denijel uputio komplimente po prvi put. “Nadam se da ćeš prihvatiti. Naravno, ako ti ne bude sve isuviše daleko”, dodao je na brzinu. “Oh, ne”, rekla je. “Imam klijente na čitavoj Istočnoj obali.” A ako bude sve kako treba, pomislila je, živeću ovde, u Fultonu...

“Dobro.” Odmakao se korak. “Reći ću im da si spremna da razmotriš ponudu. Šta sad planiraš?” Maliciozno se osmehnula. “Sačekaj me.” Ušla je u kuću, uzela radio na baterije i izašla. “Idemo”, rekla je, vodeći ga prema zadnjem dvorištu. “Treba nešto da ti kažem”, započela je, dok joj je glas drhtao od uzbuđenja. Onda je na radiju pronašla romanttičnu muziku. “Ali prvo... da li si raspoložen za ovaj ples?”, upitala je skidajući cipele. Izgledao je isuviše iznenađen da bi odgovorio i Savana je iskoristila priliku da mu se približi i da ga zagrli. Uzvratio je na njen zagrljaj i lagano su počeli da plešu na travi. Sve je bilo savršeno, pomislila je zadovoljno Savana - zvezdano nebo, mesec, toplo veče i miris sveže pokošene trave. Sad su joj samo nedostajale prave reči. “Promenila sam se za ovih šest godina, koliko sam bila odsutna.” Denijel se nervozno promeškoljio. “Da... U pravu si.” “Postala sam jača, nezavisna”, pogledala ga je u oči. “Po neki put i drska.” Nasmejao se. “Tačno.” Ostali su da se gledaju u oču, lagano se njišući u ritmu muzike. A Savana je podigla ruku da namesti pramen kose koji joj je pao na lice, ali ju je on uhvatio za ruku. “Nemoj. Ovako su savršeni.” Nasmejala se. Plešući u njegovom naručju, Savana je shvatila da mora da mu kaže šta oseća. Nije bilo alternative i ako on nije bio spreman da prevaziđe svoje nepoverenje, onda... “Denijel”, prošaputala je. “Zelim te.” Zastao je, upitno je gledajući, dok su se emocije smenjivaleju njegovim očima. “Želim te. Želim da ostanem u Fultonu i želim da ti budeš deo mog života. Volim te, Denijel.” Trepnuo je. Bilo je očigledno da ne zna šta da kaže. “Denijel”, nastavila je. “Znam da sam pre šest godina pogrešila...” Stavio joj je prst na usta. “Ne, nije tako. Ne nazivaj to greškom.” Nežno je pomilovao po obrazu i zatvorila je oči, uživajući u milovanju, dok joj je srce lupalo u grudima. “Da tada nisi otišla, sada ne bi bila ovde. Morala si da odeš. Sada te razumem.” Pogledala ga je u oči i osetila je kako je preplavljena ljubavlju. “Toliko sam pokušavala da ti pokažem...” Opet je zaustavio. “To si i uspela. Iako nije bilo potrebno, pokazala si mi mnogo stvari za koje sam ja bio isuviše tvrdoglav da bi ih prihvatio.” Uzela mu je ruku i poljubila ga u jagodice prstiju. Osmehnula se. “Slažem se.” Nasmejao se iskrenim smehom od koga se Savana stresla od želje. “Pa ipak, zbog toga te ne želim manje”, nastavila je. “I ja te želim”, rekao je Denijel. “Želim te od prvog trenutka.” Privio je uz sebe uz uzdah koji je otkrivao sva njegova osećanja. “Volim te, Savana. Mislim da nikad nisam prestao da te volim.” Podigla je glavu i nežan poljubac se ubrzo pretvorio u plamteću strast. Savana je osetila kako joj srce sumanuto kuca i pustila je da je odnese plima predivnih osećanja. Ne razmišljajući mu je otkopčala jaknu od smokinga, tražeći dodir njegove kože. Dugo su tako stajali, pod svetlom meseca. Najzad se odmaknula od njega, pogledala ga i rekla. “Pre šest godina sam napustila savršenog

čoveka za mene. Sada sam ga opet našla i obećavam ti da ga više neću napuštati.” Njihove usne su se opet susrele, užagrele od međusobne požude. I ispod zvedanog neba, u njegovom snažnom zagrljaju, Savana je shvatila da je najzad došla kući.