Carole Matthews-mala Nesmotrenost

Kerol Metjuz

Naslov originala Carole Matthews A Minor Indiscretion

Knjiga je posvećena: Teri Adamsu jer je stvorio sjajnog romantičnog heroja. Nik Medžik Spajs Ridu jer je bio sjajan ortak koji me je uveo u tajne transa, densa i pravljenja maski. (Moji medicinski rezultati su sve bolji.) Adrijanu i Amandi Kiling jer imaju zaista čarobno kupatilo. Viljemu Tebsu jer mi je omogućio „istraživanje” Bršljana. Krisu Digerati Gliterati Langdonu zbog ručkova i smeha. Damama iz Lohi drajva zbog prijateljstva i nadahnuća, naročito Lin Kalahan i Debi Hauard jer su me snabdevale fazonima i forama iz dečjih usta. I svima koji su bili uz mene u godinama ispunjenim plačem i papirnatim maramicama. Svima vam od srca zahvaljujem..

Za mog divnog dečaka Svakim danom sve je bolje

Prvo poglavlje Ja sam Alisa Izabela Kingstoni, ja sam jadna. Potpuno jadna. Ne onako kako sam obično jadna ponedeljkom ujutru, već jadna do srži, izbezumljenja, agresivnosti, nekontrolisano jadna. Ovakav osećaj jada primorava vas da mrko pogledate svoju sasvim lepo vaspitanu decu i da se okomite na svog muža baš onda kada on to ne zaslužuje. I što je najgore, nemam pojma zašto se osećam ovako. Stvarno nemam. Istina, kafa mi je ledenohladna, ali to nije jedini razlog što se nalazim u stanju potiskivane agresije idealno izmešane sa potpunim očajanjem. Sedim u bašti kafea odgovarajućeg imena Kovent garden jer se nalazi na glavnoj pjaci Kovent gardena - ako uopšte možete koristiti reč pjaca u Londonu, a da ne zvučite suviše pederski. Iako je proleće već počelo, smrzavam se. Podižem kragnu kaputa, pokušavam da se ugrejem i ušuškavam se još dublje u modernu, ali kao kamen tvrdu stolicu; sedište se samo još dublje zabija u moju zadnjicu. Slabašno žuto sunce, svetložućkasto kao blajhana plavuša, bez imalo topline obasjava nebo, koje je čudesno plavo kao oči Pola Njumena. Pretećim pogledom pratim neke prolaznike koji su svesni mog nemira, ali ne obraćaju pažnju na mene, pa me ovo osećanje ne napušta. Da li se ikada budite ovako neraspoloženi? Ja da. Sve češće. Časopis Mari Kler mi kaže da su u pitanju moje godine. Moja deca mi kažu da su u pitanju moje godine. Moj muž mi kaže da su u pitanju moje godine. Moja sestra mi kaže da se tako osećam jer sam smrknuta kokoška kakva sam uvek i bila, ali baš me briga šta ona priča! Mešam kafu, zahvatam malo pene sa kapucina koja je, moram priznati, sasvim dobra bilo da je hladna bilo topla. Do sada mi se zadnjica potpuno ukočila, pa sam prekrstila noge i malo se promeškoljila uzalud pokušavajući da pronađem bar jedan deo pozadine koji nije odumro. „Ne pomeraj se”, naređuje mi nečiji glas. Okrećem se i najprgavijim glasom kažem: „Šta?”, kad tamo ispred štafelaja sedi mladić. Mršti se zbog predanosti kojom me slika. „Crtam te.”

„Ne želim da me crtaš.” Rekoh li vam da sam razdražljiva? „Još malo pa sam završio.” „Neću da ti platim.” „Neću ni ja da mi platiš.” „Zašto onda to radiš?” Diže pogled i ozarenog lica, u jednom trenutku, pokazuje jadnom suncu šta mu je činiti. „Imaš predivnu kosu.” „Nemam predivnu kosu.” Samo da se zna, imam kosu koja bi delovala preterano raskošno i na filmskoj zvezdi. I Nikol Kidman bi, bez problema, mogla da prođe sa ovakvom kosom. Za mene je samo obično mučenje. Tokom celog školovanja, moja kosa je bila prava noćna mora. Izrazito je riđa i kovrdža se u užasne lokne pri samoj pomeni reči „vlaga”. Bila sam jedna od onih koji su plakali od sreće kada je Džon Frid izumeo Friz-iz, spravu za peglanje kose. „Zabaci je malo.” „Neću.” Drsko se osmehuje i mlati onim komadom uglja za crtanje kao pravi profesionalac. Okrećem mu leđa i zurim po pijaci, nadam se da će otići i potražiti nekog ko je raspoloženiji za poziranje. Trebalo bi da budem na poslu. Na poslu pomoćnika trećerazrednog unutrašnjeg dekoratera koji ima studio tu, iza ugla, u ulici Mejden pored bara uređenog u meksičkom stilu. Vlasnica je jedna od onih koje se s vremena na vreme pojavljuju kao gosti u televizijskim emisijama kao što su Uređenje stana ili Ričard i Džudi kad su producenti očajni i kad ne mogu da dođu do Lorensa Levlina Bovena ili onog drugog doteranog momka koji sve farba u bež. Ne bavi se dovoljno jednobojnim ili narandžastim opremanjem stana ili nameštajem od ispoliranih cevi, što bi joj učvrstilo položaj u esnafu. Pri tom gaji nezdravu sklonost ka meblu, što ne priliči jednom modernom dizajneru u usponu. I izgleda sasvim obično i ima dosadno ime, s kojim ništa ne može da uradi, iako bih mogla da posvedočim da je luda kao martovski zec i da reč „organizacija” ne postoji u njenom rečniku. Ima lude i nadriumetničke ideje kao i sve njene kolege, iako više liči na nekoga ko kasni na sastanak u Britansko udruženje žena. Tek je pola dvanaest, a ja sam pre toga već počela da režim i maltretiram potpuno bezazlene mušterije čiji je najzlokobniji prohtev

bio preuređenje dnevne sobe ili kičasto uređenje kuhinje, pa sam pomislila da je vreme za rani ručak, iako nisam bila ni najmanje gladna. Sedim ovde već deset minuta i sada, osim što sam jadna, počinjem i da se dosađujem. Pre upada ovog Endija Vorhola, moje misli su lutale opustošenim poljima ideja u vezi sa pripremanjem večere. Tuda se motala i činjenica da mojoj deci nikada ne dosade pileće ćufte i pečeni krompir bez obzira na to koliko ih jedu. Pokušavala sam da ih ubedim da budu malo otvoreniji kada je ishrana u pitanju, ali ne, ja sam samo obična ovomilenijumska zaposlena majka, a vremena je malo. Vremena je malo za sve. Kovent garden nije ono što je nekad bio. Iako je obično preplavljen turistima, uličnim zabavljačima i džeparošima, jutros skoro da nema nikoga. Nekada je ovo bila tradicionalna cvetna pijaca - dok je stručnjaci za unapređenje nisu zgrabili i upropastili, ali nadam se da vam je sve ovo poznato. Ne možete ni da zamislite kako sada izgleda, zar ne? Nijednog cveta nema na vidiku. Sve je sivo i prljavo, ili sam ja opet u onoj fazi očajanja. Laki povetarac raznosi čitavu gomilu omota od bombona preko pločnika, ostavljajući utisak da se o ovom mestu niko ne brine. Možda se i ja iz istog razloga ovako osećam. Možda osećam da niko ni za mene ne mari. Jedan od uličnih zabavljača izvodi svoju predstavu ispred crkve svetog Pavla, čija je fasada prekrivena grafitima. Publika je razređena i malobrojna i izgleda da je sastavljena samo od zbunjenih švedskih turista i đaka koji su pobegli iz škole i koji ga zadirkuju. Žonglira, ali veoma loše; košulja mu je iznošena i potpuno prljava, pa mi je jasno zašto se publika drži na odstojanju. Nekada sam volela spontanost i kreativnost uličnih zabavljača. Kakva li je hrabrost potrebna čoveku da stane pred gomilu i potpuno otkrije svoju dušu za nekoliko nevoljno potrošenih funti koje su oskudna nagrada pošto je pridobio njihovu naklonost? Onda sam otkrila da svi ulični zabavljači moraju da rezervišu svoje mesto i da ga unapred plate i da se pojave bez obzira na to da li padaju kiša ili grad ili sija sunce samo da bi zabavili turiste nebitno da li oni to žele ili ne. Ne pripadaju onim bezbrižnim i nestalnim izvođačima koji su jednog dana tu, a sutra ko zna gde. Imaju stalan posao baš kao i svi mi. Otrežnjenje, o ti surovi saputniče. „Završio sam.”

Podižem pogled i moj umetnik mi se ponovo osmehuje. Uzvraćam mu osmehom jer je teško ne uzvratiti nekome ko vam poklanja pun sjaj svog bisernobelog osmeha, zar ne? Provlači se između kržljavog žbunja i ograde od plastičnih lanaca koji neuspešno ograđuju teritoriju kafea Kovent garden i prilazi mi. Kosa mu nije loša. Tamnoplava, razbarušena i izgleda kao da je u iskušenju da započne svoj sopstveni život. Vidi se da je pokušao da je ukroti gelom za kosu, iako još neki pramenovi umetnički tašto padaju na čelo, a on ih tera unazad, što i nije baš pametno jer su mu prsti veoma prljavi. „Uzmi.” Pruža mi crtež. „Neću da ti platim.” Ponovo postajem razdražljiva jer odbijam da se pokorim šarmu nekog bezobraznog seljačića. „Ako ti se sviđa, možeš da me častiš kafom”, kaže. „A ako mi se ne sviđa?” „Onda ću ja tebe častiti.” Uzimam crtež i, verujte mi, jedva se suzdržavam da ne zinem od čuda. Crtež je neopisivo fantastičan. Uopšte ne liči na mene. To je crtež jedne neobično predivne osobe sa divljom gustom kosom i prodornim očima. Ipak, nos malčice liči na moj... Stvarno. A ove zlovoljne usne veoma liče na moje u ovom trenutku. „Da li ti se sviđa?” „Ko je ovo?” Glupavo se osmehuje. „Tako te ja vidim.” „Uopšte ne liči na mene.” „Onda ja častim.” I pre nego što uspevam da se pobunim, poziva konobara - odakle li se samo pojavi - i naručuje još dva kapucina. Privlači stolicu i brzo seda. Moram da odvratim pogled od ovog izvanrednog crteža koji bi mogao malo da podseća na mene kad sam raspoložena. Veoma raspoložena. „Ne samo da imaš predivnu kosu, već su ti i kosti izvanredno raspoređene. Čista klasika.” Očekujem da će svakog trenutka da izvuče račun na pedeset funti i da ću se skameniti. Obično je tako. Konobar donosi kafu, on se ponovo smešta u stolicu, i izgleda da mu je udobnije nego meni. Ne znam zašto, ali i ja počinjem da proučavam raspored njegovih kostiju - kao da o tome nešto znam! Obrazi su mu podignuti, oštri, vilica četvrtasta, a usne meke, blede i pune kao da ih je stršljen ubo. Ima mladalačku, svežu kožu sa jedva vidljivim tragovima brade i bademaste oči; celih badema. Vidite, već sam poludela. Nemam

običaj da se bavim anatomskim analizama lica nepoznatih mladića koje srećem. Ovo mi je, definitivno, prvi put. „Ja sam Kristijan”, kaže, a ja crvenim jer postajem svesna da otvorenih usta buljim u njega u napetom iščekivanju. „Kristijan Vinter.” Ima uglađeni akcenat srednje klase koji verovatno začini psovkama i modernim govorom mladih da bi zvučao manje obrazovano. Zašto li mladi to rade? „Alisa”, kažem. Niko me, međutim, ne zove Alisa osim kad mi prigovara. „Ali. Ali Kingston.” „Pa, Alisa, Ali Kingston”, kaže Kristijan. „Bilo mi je zadovoljstvo da te crtam.” Sad postajem sva stidljiva i patetična, što je potpuno glupo jer sam milijardu godina starija od njega i trebalo bi da budem pametnija: „Da li ti živiš od ovoga?”, pitam. Pitanje zvuči kao prekor. „Ne bih rekao da živim. Upravo sam diplomirao. Slikarstvo. Ovo mi je letnji posao dok ne iskrsne nešto bolje.” „Dobar si.” Kristijan se smeje. „Ne, stvarno. Dobar si. Samo mi je danas loš dan. Jutros sam ustala iz kreveta na pogrešnu nogu ili tako nešto.” „Možda si ustala iz pogrešnog kreveta?” „Udata sam. Ustajem iz istog kreveta svaki dan.” Zašto mi je neprijatno kad pomislim kako moja rečenica zvuči ovom mladom, zgodnom i samouverenom strancu. „Udata.” „Veoma.” „Deca.” „Troje.” „Au. Ne izgledaš...” „Tako oronulo?” „Tako staro.” A ni ti ne izgledaš dovoljno staro da flertuješ sa mnom. Neprimetno se osmehujem i onda shvatam da nije bilo tako neprimetno jer mi uzvraća osmeh. Počinjem da tražim torbu da bih se nečim zabavila. „Treba da idem. Samo sam na brzinu izašla sa posla na kafu da bih se oraspoložila.” „Da li sam ti pomogao u tome?” Upućuje mi molećivi pogled željan ljubavi, u stilu koker španijela.

Smejem se, a srce hoće da prokrvari ili da stane. U ozbiljnoj sam opasnosti da ispustim torbu i prospem njen sadržaj na pločnik. „Da. Pomogao si mi.” A u molećivom psećem pogledu pojavljuje se vučja iskra nevolje. Gledam na sat da bih izbegla njegov pogled kojim me već suviše dugo odmerava. „Stvarno moram da idem.” „Gde radiš?” „Tu, iza ugla, u dekoraterskom studiju.” Nemam nameru da mu kažem da se samo javljam na telefon i držim metar kad je potrebno. Shvatam da pravim celu zbrku oko odlaska i zastajem. „Nemoj ovo da zaboraviš”, kaže Kristijan i pruža mi crtež. Uzimam crtež i krivo mi je što nam se vrhovi prstiju ne dodiruju, iako njegovi vape za ribaćom četkom. Krećem preko širokog prostranstva pjace. Pokušavam da hodam uspravno, a ipak zavodljivo, i da se ne sapletem o đubre koje je svuda unaokolo. Ne okrećem se, tako da ne znam da li Kristijan može da uoči napor koji ulažem da bih otišla od njega. „Nemoj ovo da zaboraviš.” Baš je smešno. Pre nego što večeras dođem kući i bacim u rernu tri pakovanja pilećih ćufti i krompira i dve smrznute lazanje uz dve čaše mlakog vina kao omekšivača, potpuno ću zaboraviti njegovo ime.

Drugo poglavlje „Umreću, a ovo neću završiti.” Ed se uhvatio za glavu. „Zašto, o zašto ovo radim?” „Zato što imaš ženu i više dece nego što jedan čovek može da hrani i izdržava.” Ova dvojica su stajala u uglu ogromnog skladišta koje se nalazilo u zgradi Moćnih alata, koje je privremeno preuređeno u filmsku scenu. Pokušavali su da snime plavušu u minijaturnom heklanom bikiniju koja je više puta probala da pomoću dvostepene bušilice napravi rupu u drvenoj dasci debljine pet centimetara. „I, akcija!”, povikao je Ed ohrabrujuće, a sve u nadi da će mu uloga izvršnog producenta promotivnog video-materijala u jednom trenutku omogućiti posao producenta nekog ozbiljnijeg materijala. Ništa. Moćni alati i nisu bili tako moćni. A nije ni plavuša. Od svih njih je jedino drvena daska moćno obavljala svoj posao. „U redu. Haj'mo na pauzu”, uzviknuo je Ed. Plavuša se uvukla u frotirski ogrtač koji je bio u blizini. Trevor je spustio kameru sa ramena. „Cigaret pauza?” „Što da ne.” Ed je pokušao da se izvije kako bi izazvao krckanje nategnutih vratnih kostiju i mišića, ali je ovaj pokušaj bio bezuspešan, baš kao i mrtva bušilica. Ne obraćajući se nikom posebno, reče: „Dok pomažem Trevoru u njegovim naporima da odgaji rak pluća, da li bi neko, molim vas, mogao da pronađe bušilicu koja stvarno radi?” Krenuo je za kamermanom napolje na relativno svež vazduh industrijske zone Brenta. Naslonili su se na haubu njegovog automobila sa pogonom na sva četiri točka, koji je više bio u akciji u Sejnzberijevoj garaži nego na neravnom terenu koji su mu bog i fabrika Micubiši namenili. Ed je zažmurio i zamišljao da je na nekom drugom mestu. Negde u toplim tropskim predelima, gde se palme njišu, gde talasi zapljuskuju obalu, gde se ne oseća miris motornog ulja i bačenih kutija brze hrane. „Bio sam ovako blizu da uđem u svet zvezda, Trev.” Slikovito pokaza jedan centimetar razmaknuvši prste. „Ovako blizu.” „Nemoj opet da počinješ onu priču o Harisonu Fordu, Edvarde. Obično je sačuvaš za trenutke pijanstva.”

„Bio je niko i ništa pre Otimača izgubljenog kovčega. Taj film je od njega napravio ono što je danas. To je i meni moglo da se desi.” „Od tebe je napravio samo jednog običnog dosadnog starog gnjavatora. Cigaru?” „Znaš i sam da nisam zapalio već četiri godine, pa neću ni sada da počnem. Samo duni dim u mom smeru i ja ću da udahnem.” Trevor ga posluša. Propuštao je toksični mlaz bensona i hedžisa kroz poluzatvorene usne. Ed raširi nozdrve i duboko ušmrknu. „Ne znam šta više hoćeš”, reče Trevor prekorno. „Rukovodiš jednom veoma uspešnom zajedničkom kompanijom. Imaš odlične radnike. Sjajnu ženu. Sjajne klince, ako voliš takve stvari.” „U skladištu sam već dva dana jer pokušavam da pronađem idealan ugao kamere da bih snimio ženu koja buši rupu u parčetu drveta”, uzdahnu Ed. „Ja sam čovek koji je digao u vazduh avion na kraju Otimača. Da li sam ti pričao kako smo Harison i ja sedeli u jednom baru u Maroku kada je rekao... “ „Jesi. Jesi. Jesi, hiljadu puta. Znam i onu priču kada ga je kamila skoro ugrizla za dupe. Znam i kako mu je bilo kada mu je pesak stalno ulazio u gaće. Znam i kako je sjajan čovek jer je zapamtio Alino ime. Radim sa tobom već pet godina; dovoljno dugo da bih čuo sve priče o Harisonu Fordu nekoliko puta. Priče su sjajne. Zaista jesu. Ali ne danas, Ede, ne danas. Daj da završimo ovaj otrovni štapić i da nastavimo sa gospođicom bušilicom koja ljudima u kompaniji B&Q pokazuje kako da najbolje opreme narod alatima Uradi sam. „Znaš, sve sam ostavio zbog Ali.” „Nisi. Sve si ostavio zato što ti je, kao i svima nama, već bilo dosta nesigurnosti i straha da će te ceniti prema poslednjoj sceni eksplozije koju si napravio, straha da ćeš se vući po celom svetu mesecima samo da bi bio zaboravljen na kraju liste zaslužnih za snimanje filma. Smučile su ti se noći provedene u nekim sumnjivim barovima u zemljama nesigurnog Trećeg sveta sa nekima sličnim Harisonu Fordu i život na leku protiv dijareje; želeo si samo da budeš kod kuće na svom udobnom trosedu, da gledaš reprize Mučki... uz šolju toplog čaja.” Ed uzdahnu ne baš ubeđen Trevorovom pričom.

„Veliki je broj talentovanih ljudi, Ede, koji jure za malim brojem poslova. Budi srećan što ti se ukazala velika prilika i što si uspeo da je iskoristiš. Sad možeš da se skrasiš u udobnom predgrađu i da živiš od velike plate izvršnog producenta. Život bi mogao da bude i gori.” Trevor povuče i poslednji dim cigarete. „Mogu li ja da ugasim cigaru, druže?” „Naravno.” S poštovanjem, Trevor pruži užareni opušak Edu, koji ga prinese usnama uz drhtavi uzdah. „Još uvek mi nedostaju. Uopšte ti nije lakše čak ni kad ih ostaviš.” „Pričaš li ti o filmovima ili o cigaretama?” „Možda i o jednom i o drugom.” Ed baci cigaretu na zemlju i zgazi je petom. Trevor se zagleda preko površine parkinga zaraslog u korov. „Rekoh li ja da može da bude i gore?” „Rekao si.” „Vidovit sam, jebote”, uzdahnuo je. „Evo je babaroga.” Ed podiže pogled. Orla O'Brajen izađe iz svog BMW-a i krenu ka njima. Već je bila mrzovoljna, a još uvek nije znala kakve se gluposti dešavaju sa reklamnim video-materijalom nemoćnih Moćnih alata. S obzirom na to da ju je bog obdario ultrafeminističkim srcem, najverovatnije će totalno poludeti kad vidi plavušu u bikiniju. Vlasnik kompanije je postavio Orlu za upravnog savetnika. Posao joj je bio da suzi, proširi, izvrši modernizaciju, racionalizaciju, digitalizaciju i uradi sve ostale „zacije” onog što bi moglo da izazove sumnju i izrodi mržnju kod radničke klase. Orla je radila sa njima mesec dana i svi su je mrzeli osim Eda, koji je iz nekog viteškog i neobjašnjivog razloga govorio da nju samo niko ne razume. Bez obzira na svoja shvatanja, Orla je nosila uzane suknje i providne bluze, a kosu je skupila na vrh glave kao da statira u filmu Gordost i predrasuda. Kada je odmahivala glavom, a to je radila veoma često, kovrdžavi pramenovi crne kose ispadali su iz punđe. Ed je pretpostavljao da bi oni trebalo da podvuku njen strog i nepristupačan izgled, ali nisu. Zbog lokni je bila zavodljiva. Bila je Amerikanka, što nije ništa menjalo. Bila je brza, efikasna i nije razumela većinu njihovih šala, a kad bi ih razumela, govorila im je da su muški šovinisti, što je bilo tačno. Njen smisao za humor nije joj dozvoljavao da zauzme uobičajeni stav kakav su imale druge

žene u kancelariji, a to je značilo da brzo uzvrate isto tako dovitljivim komentarom ili da bezobraznika nečim gađaju: heftalicom, selotejpom, omotom (praznim) čokoladice kit-kati ili plastičnom šoljom (po mogućstvu praznom, mada nije obavezno). Orla je živela za tačnost, raspored i predviđanje i kompanija Vejvlengt je srećno opstajala nekoliko uspešnih godina zahvaljujući dostojanstvenoj mešavini haosa, drugarstva i čiste dobre volje. Imali su odano, mada neorganizovano osoblje koje se držalo nepisanog pravila da kada se pojave problemi, niko ne uzmiče, već se ćutke svi zajedno suočavaju sa njima. I to je funkcionisalo. Nekada dobro, nekada manje dobro, ali se nikako nije uklapalo u Orlin izveštaj, što je ona veoma često i govorila svojim zavodljivim i snažnim naglaskom. „Strasnija je od Kruele de Vil”, promrmlja Trevor. „Ma, u redu je”, reče Ed i potpuno nesvesno prekrsti ruke kao da se brani. Orla stade ispred njih. „Kako ide?”, upita bez uvoda. „Sjajno”, reče Ed uz neusiljeni osmeh. „Mislila sam da bi bilo dobro da ostanem na poslednjem satu snimanja - ako se slažete. Htela bih da popričam sa vama.” Pri pogledu na prepunu aktovku, Ed se skoro razočara. „Možda bismo mogli da odemo na piće kad završite?” Pogledala je prvo jednog, pa drugog. „Ne računajte na mene”, reče Trevor i odmaknu se od kola. „Ja idem kući da gledam 101 dalmatinca na videu.” Uputio se hitro prema skladištu kao čovek koji je svestan da svakog trenutka treba da se sastane sa svojim tvorcem. Orla ljutito nabra nos. „Da li je to još jedna od onih šala koje ne razumem?” „Pojma nemam”, reče Ed potiskujući osmeh koji je svakog trenutka mogao da mu se pojavi na usnama. „A šta je s tobom?” „Ne smem da zakasnim, izlazim večeras.” „Sa suprugom?” „Sa bratom.” „Aha.” „A sutra posle snimanja?” Orla malo podiže glavu. „Imam sastanak sutra uveče.”

„Aha.” „Ovo mogu da uradim i bez tvoje pomoći”, rekla je i tako ravnodušno slegla ramenima da je Ed osetio iznenadnu prazninu u srcu. Nekada je mogao da oseti kada je nekome stvarno potreban. Sada nije bio potreban Ali. Nije bio potreban ni svojoj deci, a ni upravnim savetnicima. Orla je odmarširala za Trevorom, pratilo ju je odlučno odzvanjanje štikli. Ed, koji je poželeo da ima još nešto što bi zgnječio petom, krotko krenu za njom, beznadežno se nadajući da je neko možda pronašao neku bušilicu koja radi.

Treće poglavlje „Kako si proveo dan, dragi?”, na moje pitanje Ed podiže pogled sa časopisa Brodkast i osmehnu se usiljeno. Izgleda umorno i iscrpljeno i izgleda kao da mu treba nešto jača hrana od instant lazanja. „Da. Dobro. A ti?” „Da.” „Ura, pileće ćufte! Pileće ćufte! Pileće ćufte!” Ponekad me moja deca baš začude. Ovo je moj najmlađi sin Eliot. Razvio je zavisnost od pilećih ćufti. Skakuće oko stola. U pogledu mu se naslućuje slabašna ludačka iskra koja se retko pojavljuje u tim godinama. Pre nego što uspem da spustim tanjir na sto, već je pun sosa od paradajza. Nekad sam sanjarila o ugostiteljskoj školi Pru Lejt u kojoj bih mogla da postanem vrhunski kuvar. Kako samo brzo zaboravimo svoje ambicije kad se suočimo sa neumitnim napadima svakodnevice. Stavljam grančicu korijandera na kraj Eliotovog tanjira pokušavajući da ublažim svoju krivicu. Ne vredi. Ni meni ni Eliotu, koji ga izbaci takvom brzinom kao da će se od njega otrovati i popuni upražnjeno mesto dodatnom količinom kečapa. Moj stariji sin Tomas ima dvanaest godina i san je svakog roditelja. Još uvek nema bubuljice, patike mu ne smrde i voli da čita. Harija Potera, šta bi drugo? Tomas najverovatnije mrzi pileće ćufte, ali je suviše lepo vaspitan da bi to i rekao i svakako će ih pojesti. Smatraju ga inteligentnim, pričljivim i društvenim i nadam se da se neće promeniti sa godinama. Moje treće i najstarije dete je Tanja, koja je nekad bila inteligentna, pričljiva i društvena, a sada je tinejdžerka. Petnaestogodišnjakinja, pomalo devojka, pomalo žena; znate kako to izgleda. Svi je čekamo da nas udostoji svojim prisustvom za stolom dok se naša nasušna hrana neprestano hladi. Totalno je obuzeta trans muzikom. Ne pitajte me šta je to; ja sam je jednom pitala i dobila coktanje umesto odgovora. Mislim da se tako zove jer ima monotoni ritam koji se stalno ponavlja i baca je u trans. Mene tera da samoj sebi odgrizem uši kad je čujem. Ma kakav bensedin; uz ovakvu muziku možete bezbolno da se porađate jer od nje odumiru sva čula. Tanjin pogled je stalno staklast kao da joj je neizmerno dosadno; jedino se glupavo razvedri kada se na televiziji pojavi Adam Rikit. (Niki Tilzi iz popularne sapunice Koronejšn strit,

samo poređenja radi za vas i mene.) Suknje koje nosi nisu dovoljno duge za bilo koju priliku, a cipele su joj takve da će joj sigurno unakaziti stopala. Ja sam, međutim, digla ruke od prigovaranja. Tanja nas konačno udostoji svojim prisustvom, a ja se jedva suzdržavam da je ne upitam da li je oprala ruke. Pretpostavljam da je u petnaestoj dovoljno zrela da sama odluči da li može da jede prljavim prstima. „Ne opet pileće ćufte.” Pokušala sam da joj ponudim lazanje, stvarno jesam, ali ona ima primedbu i na njih. Svi prionuše na hranu kao lešinari, zbog čega bi trebalo da mi bude drago. Ali nije. Iako mi pripremanje hrane ne predstavlja neki napor, neko bi trebalo bar hvala da mi kaže. Zapravo, Ed prvo predloži čašu vina. „Večeras igram skvoš sa Nilom”, promrmlja dok se prihvatao svoje lazanje. Sumnjam da će igrati skvoš, s obzirom na pomanjkanje entuzijazma. Nil je Edov mlađi brat. Veoma je zgodan i mladolik. Žene su za njega samo seksualni objekt i izmame poneki nevoljni otkucaj srca. Nil ima nežniji i srećniji izraz lica, što je normalno jer nema troje dece i ženu koja mu stalno prigovara. Izgleda predivno, ali mora da je na neki način emocionalni invalid jer, iako ima mnogo novca, nikad nije mogao da ima neku devojku na duže staze. Ed i Nil su se dogovorili da igraju skvoš jednom nedeljno. Ali samo jednom u tri sedmice stvarno igraju skvoš. Ostalo vreme provode u pabovima i razgovaraju o tome kako su suviše stari, kako nisu za ovo vreme i kako ih loše tretiraju i kako zbog toga nemaju dovoljno vremena da redovno igraju skvoš. „Dolazi nam Džema”, kažem, ali niko ne izgleda ni najmanje zainteresovano. Džema je moja mlađa sestra i svi je obožavaju na neki svoj tihi i neposredan način. Zaista. „Baš lepo”, uspe Ed da izusti. Napićemo se od boce jeftinog šardonea i kao i obično diskutovaćemo o genitalnim nedostacima poslednja tri muškarca sa kojima je izlazila. Još uvek traži nekoga kome bi više pristajala etiketa pastuva nego malog ponija. Onda ćemo se najverovatnije smejati na sav glas nekoj staroj epizodi Prijatelja. Ponekad mi se čini da sve svoje uzbuđenje preživljavam kroz Džemin seksualni život koji je, moram priznati, prilično jadan u ovom trenutku. Baš kao i moj.

Ed i ja nikako da stignemo da se malo volimo. A kad biste videli kolika me gomila veša za peglanje čeka, ne biste ni pitali zašto. Svake večeri se bacimo u krevet srećni što smo preživeli još jedan dan. Nije baš neki recept za romantiku, zar ne? Ali, zar 99 odsto populacije ne živi isto tako? Ne mogu da verujem da smo mi oni isti ljudi koji su nekad satima vodili ljubav, a potom isprepletani ležali posmatrajući oblake različitih oblika kako prolaze nebom. Naravno to je bio život pre pampers pelena. „Da li je svima danas bilo dobro u školi?”, pitam uništitelje mog seksualnog života. „Ne”, reče Tanja. „Bilo je dobro”, reče Tomas. „Hvala na pitanju.” „Super.” Eliot još uvek nije naučio da oduševljenost školom nije u fazonu i još uvek je u predškolskoj grupi u obdaništu koje se nalazi na kraju ulice i koje nas košta čitavo malo bogatstvo svakog meseca. Ali vredi, jer će izrasti u uravnoteženog, samouverenog i nezavisnog člana društva. Ili mi to samo ubeđujemo sami sebe kadgod dobijemo račun od koga se skoro onesvestimo. „Pretvarali smo se u drveće.” Onda se zbunjeno namršti. „Ili u slonove.” Pitam se da li preterano konzumiranje pilećih ćufti može da izazove dugotrajnije oštećenje mozga, što znači da će sav onaj naš novac koji dajemo za njegovo školovanje biti protraćen. Čuje se usklađeno zveckanje viljušaka i osećam kako se mašina za pranje sudova sprema za rad. Pojela sam lazanje, ali ukus nisam ni osetila. Najverovatnije bi trebalo da budem večno zahvalna zbog toga. „Šta radite večeras?”, pitam. „Ništa”, odgovaraju svi uglas. Kažem vam, mogli bismo svako veče da dovedemo ceo Moskovski državni cirkus ili celu postavu Američke škole stepovanja ili pola fudbalskog tima Arsenal kući i šta bi moja deca rekla da se dogodilo? „Ništa.” „Pa, ako je tako, onda idite i radite to u tišini”, kažem. Deca se evakuišu od stola bez pitanja i nestaju. Imala sam najbolju nameru da ih bolje vaspitam. Zaista, jesam. Stiskam Edovu ruku. „Izgledaš umorno.” „Potpuno sam izmoren. Večeras mi se ne igra skvoš. Možda bi bilo bolje da odemo samo na piće. Videću kako će Nil biti raspoložen.”

Nil je uvek dobro raspoložen. On je jedan od onih nasmejanih i srećnih ljudi. Bilo bi dobro da ga moja sestra uhvati i da se uda za njega pre neke druge devojke. Ali neće. Kaže da bi to bio incest. Teorijski ne bi, ali shvatam na šta misli. Zakonska veza sa zetom mogla bi se smatrati pomalo opasno bliskom, iako vas to ne bi dovelo u opasnost da dobijete genetski loše potomstvo. Uostalom moja sestra više voli oženjene muškarce. Negde iz donjeg dela predgrađa Ričmond, tri ulice dalje, čuje se duboki režeći zvuk i dok izbrojim uobičajenih dvadeset sekundi, pojavljuje se Nil na motoru. Vozi preko ostataka mojih cvetova i rasipa šljunak sa staze na sve četiri strane sveta. Baš mu i priliči, mislim, ovakvo mladalačko prevozno sredstvo, i svaki put nas uverava da to nije igračka. Kaže da mu je motor protivotrov za onaj stari izlupani sitroen karavan kojim se vozi po Londonu kad treba da završava poslove. Nil je fotograf. Jedan od onih koji provodi mnogo više vremena nego što bi trebalo slikajući neozbiljne školarce. Trebalo bi da slika manekene i modele jer mu je to životna želja. Ali, slikanje školske dece mu ide od ruke. Ume sa decom, ili bar tako kaže. „Ej, burazeru!”, viče Nil dok ulazi na zadnja vrata. Dobro je da ih nije razvalio. Uvek ulazi u stilu terminatora kad je na toj prokletoj mašini. Vozi neku hondu - sjajnu, trkačku, onu zbog koje odrasli muškarci bale i tiho cvile za onim vremenima kada su bili mladi i kad nisu morali da brinu o hipoteci ili penzionom fondu. Znate te tipove. Obično je Nil jedna veoma razumna i pouzdana osoba, ali onog trenutka kad sedne na tu spravu, njegove moždane ćelije počinju da odumiru. „Zdravo, Nile.” Poljubi me u obraz i lupi Eda u šali. „Skvoš ili pab?”, upita. Možda oseća da je i Ed neodlučan. „Nisi raspoložen za skvoš?”, pita Ed. „Pa, ne baš. Hajdemo da razbijemo malo ječmenog ćilibarskog nektara.” „Ostavi to čudo ovde”, kažem i pokazujem na motor. „Zašto ne ostaneš da prespavaš? Prebaciću dečake u jednu sobu. Možeš da spavaš u Eliotovoj.”

„Ovo mi dobro zvuči!” Nilov pozdrav baci kosku natera Eda da se nasmeje i meni je odmah lakše. Ed ustaje i proteže se. Još uvek veoma dobro izgleda, uprkos laganoj opuštenosti u predelu stomaka, što je posledica dugotrajnog sedenja za stolom. Ova primedba liči na onu rugala se ruga. Gravitacija i nekoliko porođaja nisu bili naročito blagonakloni ni prema mojim stomačnim mišićima. Dobro se drži, s obzirom na to da kondiciju tek povremeno održava. Ed je krupan i muževan, izgleda kao da igra ragbi, ali nikada ga nije igrao. Iako smo se, što je veoma čudno, upoznali baš na zabavi u ragbi klubu. Samo bog zna šta smo nas dvoje tamo tražili, a vreme je, nažalost, izbrisalo taj deo života iz našeg pamćenja. Zašto nam se takve stvari dešavaju? Stvari za koje mislite da ih nikada nećete zaboraviti, odjednom nestanu, tamo negde u etru, bez nade da će vam se nekad odande vratiti. Ima tamnosmeđu kosu koju češlja i šiša na samo nekoliko milimetara od korena, a ona raste takvom brzinom da izgleda nemoguće da je pre nedelju dana bio kod frizera i izgleda da opet treba da ide. Ima duboki seksi glas i mogao bi da prođe kao sportski komentator na televiziji. Oči su mu boje izlizanog teksas platna, a pune crvene usne i guste obrve izgledaju još strašnije kada se mršti. Što upravo sada i čini. „Šta čekamo?” Džema izviruje iza vrata. „Mene sigurno ne, koliko sam shvatila.” „Zdravo, Džems.” Ed je zagrli i poljubi. „Džema.” Nil je uštinu za obraz. „Kuda vas dvojica tako žurite?” pita ih, a mene poljubi nezainteresovano. „Idu da pričaju o skvošu umesto da se upuste u jednu znojavu i haotičnu partiju.” „Idemo da raspravljamo o taktici. Ali, tako se potrefilo da ćemo razgovor obaviti u kafani kod Kraljičine glave.” „Možda vam se kasnije priključim”, pripreti im Džema. „Ovo će biti muški razgovori.” Ed se smeje. Samo mi ovlaš dodiruje obraz usnama. Suve su. „Vidimo se kasnije.” Odoše. Džema sedi na kuhinjskoj stolici, a ja počinjem da raspremam. „Bože”, kaže vrpoljeći se na stolici da bi joj bilo udobnije, „od kada je Nil ovako zgodan?” „To je zbog tesne, crne kože”, objašnjavam. „Uvek je tako.”

„Aha.” Pronalazim otvarač za flaše i krećem u potragu za vinskim čašama. „Otvori neko pristojno vino”, kaže Džema. „Orobi Edove rezerve i nadi nešto od prošlog veka. Imala sam užasan dan. Uvek pijemo neko vino koje je dobro jedino u bolonjeze sosu. Hoću da se napijem od nekog dobrog grožđa, a ne od nekog đubreta. Sutra ne smem da se probudim sa glavoboljom. Treba da otvorim radnju.” Moja sestra je nekoliko godina živela na visokoj nozi dok je radila kao administrator u Britiš ervejzu. Izdržavalo ju je nekoliko oženjenih pilota dok je ona štedela teško stečeni novac da bi otvorila butik stare stilske odeće. Prodaje haljine iz dvadesetih godina dvadesetog veka televizijskim glumicama koje se pojavljuju na ceremonijama dodele nagrada ili nečem sličnom i nepresušan je izvor tračeva o slavnim ličnostima. Lično mislim da ih većinu nalazi u časopisu Helo!, ali ona to neće da prizna. Osmehujem se i otvaram neko pristojno vino. Posle nekoliko čaša nijedna od nas dve neće biti u stanju da uoči razliku. Počinjem da slažem sudove u mašinu i pitam se nije li ovo teže od običnog pranja sudova. Džema pijucka vino i zadovoljno uzdiše. „Šta je ovo?” Izvukla je ovlaš umotani papir iz moje tašne koju nosim na posao i počinje da mi maše portretom ispred lica. „Crtež”, kažem i pomažem joj da uoči očigledno. „To vidim i sama! Ko je ovo?” „Krava.” „Izgledaš zaista, zaista zanosno. Kada je ovo nacrtano?” „Danas. Jutros.” „Bože, odličan je, zar ne?” Okrećem joj leđa usredsređena na slaganje sudova. Najgore je kad ih ne poređate u mašinu kako treba i onda vam na sudovima ostanu one sasušene kapljice vode i fleke od kafe u šoljicama. To je prava noćna mora, složićete se.” „I?” „I.” „I uopšte ne liči na tebe da rasipaš novac na ovakve stvari. Ovo bi više priličilo meni. Ti trošiš novac na deterdžente za pranje veša, školarine i brda hrane koju pripremaš u mikrotalasnoj rerni.” Moja

porodica uvek zbija šale o mojoj nesposobnosti da radnim danima napravim pravi domaći ručak. I to stalno rade. „Mladić mi nije ništa naplatio.” „Ma nemoj!” Dok ispituje crtež iz svih uglova ja imam neodoljivu želju da joj ga istrgnem iz ruku i da ga sakrijem. „Zašto?” „Ne znam. Samo sam sedela i pila kafu i on me je nacrtao. Mislim da mu je bilo dosadno”, dodajem brzo jer uočavam da me sumnjičavo gleda. „I baš tebe da izdvoji iz cele gomile, da ti pride i da te nacrta samo zato što mu je bilo dosadno?” „Nije bilo gomile ljudi. Nije bilo nikog u blizini.” „O moj bože, svakog trenutka postaje sve romantičnije!” „Ma, nije romantično. Mnogo je mlad.” „Je li?” Džema počinje da pravi grimase. „Baš šteta.” Okreće crtež uspravno. „Pa, mora da si mu se mnogo svidela kad te je ovako nacrtao. Bože, Ali, izgledaš neverovatno dobro... “ Pogledi nam se susreću i iz ruke ispuštam činiju za čips. „Pa ti crveniš”, kaže zabezeknuto. „Ne crvenim.” „Ma crveniš.” „Pocrvenela sam jer mi je vruće.” „Sereš.” Podižem činiju za čips i pokušavam da navučem kosu napred na lice kako bih ga sakrila. Džema i ja dosta ličimo. Samo što je ona mršavija, ima veći nos i lepšu kosu. Njena kosa je sjajna, boje kestena, dok moja ima boju dva dana stare šargarepe. Moja kosa je široka, njena je dugačka, moderno talasasta i kovrdžava i ne liči na kosu divljaka sa Bornea. „Ponašaš se kao šiparica.” Takođe, liči na moju majku, kojoj nikad nije promakla nijedna laž. „Sad je na mene red da kažem da sereš.” „Kako se zove taj zgodni mladić?” „Ko je rekao da je zgodan?” „Kladim se da jeste.” „Zove se... Kristijan”, izbrbljala sam se. Noge su mi sve čudnije i nesigurnije. „I u pravu si - divan je.”

„Ti stara razvratnice!” Počinje da urla od smeha, a ja sedam pored nje, ispijam čašu vina jer u isto vreme crvenim i od uzbuđenja i od toplote.

Četvrto poglavlje „Ova Džema je žena i po”, zadivljeno je rekao Nil podižući kriglu piva. „Da, i proždire muškarce i boji se obaveza”, rekao je Ed, pogledom ispitujući čips sa sirom i lukom pre nego što ga je probao. U Ričmondu postoji gomila modernih barova ali su braća uvek išla u bar Kraljičina glava. Bila je to prava muška kafana u kojoj se točilo pivo, iako ga njih dvojica nikad nisu pila. Muzika nije bila suviše glasna, tako da su zaista mogli da razgovaraju. Nil se, međutim, žalio zbog manjka oskudno obučenih žena, ako se izuzme šankerica. Njene grudi su uvek izgledale kao dva tvora koja se bore u kratkoj majici. „Džema se stalno žali kako ne može da pronađe muškarca, a opet mnogi joj kucaju na vrata. S druge strane, uvek uspe da odabere one koji su potpuno nepodobni.” „To je prava žena za tebe”, složio se Nil. „Ona bi za tebe bila veliki zalogaj.” „Pričaš gluposti.” „Da li ti izgleda kao žena koja bi ti dozvolila da pereš čarape u WC šolji? Umočiš ih unutra i pustiš vodu.” Nil je izgledao uvređeno. „To više ne radim! Nikad više! U stvari, samo ponekad.” „Onda ne bi mogao da ređaš kutije od hrane za poneti u kuhinju i da sa gađenjem čekaš kad će same da odšetaju do kante za đubre. Nisi ti od onih koji bi mogli da se izbore sa tako zahtevnom ribom. Ti si jedan od onih lezilebovića. Uživaj dok možeš. Nadi neku ne naročito urednu ženu koja će te voleti takvog kakav si.” „Neku aljkavušu?” „Svaka rupa nađe ....” Nil ljutito pogleda brata preko flaše piva. „Seti se samo šta se dogodilo sa Peni?” Nil se stresao. „Tri godine pakla sa njom. Prvo ti je zabranila da igraš fudbal, potom i da ga gledaš. Onda ti je zabranila da pušiš. Zabranila ti je da se opijaš na zabavama. Naterala te je da prodaš alfa romea i kupiš ovog sitroena i stalno se žalila kako nemaš stalan i pristojan posao.” „Ja sam mislio da zaljubljeni ljudi tako rade.”

„I, onda, kada je u svemu tome uspela, ostavila te je zbog nekog ćelavog psihoterapeuta koji je pušio i igrao fudbal.” „Mogu da se kladim da sada više ništa od toga ne radi.” Nil se iscerio. „Ja volim Džemu... kao sestru”, tvrdio je Ed. „Ali bi i ona pokušala da te promeni.” „A što se Džema ne bi promenila? Mogla bi malo da popusti u zahtevima.” „Nikad. Žene se nikad ne menjaju. Osim kad se udaju.” „Video sam Peni pre neki dan u Tešku sa dvoje dece; jedno od njih je još uvek u kolicima. Ugojila se.” Nil se osmehnuo i poslužio se Edovim čipsom. „Bar se pomerila sa mrtve tačke. A ja, tri godine kasnije, imam isti posao, isti stan i isti stil života.” „Kako je u slavnom svetu školske fotografije?” „Kao i obično. Danas sam ceo dan pokušavao da uteram gomilu neobuzdanih petogodišnjaka u kakav-takav red. Kako bi tebi bilo kad bi morao ceo život da provedeš uzvikujući ptičica da bi naterao neke krezube hiperaktivne bezobraznike da se nasmeju?” „A ja sam ceo dan pokušavao da nateram plavušu u bikiniju da izbuši rupu pomoću pokvarene bušilice. Sutra ću, nesumnjivo, provesti ceo dan isto tako bezuspešno pokušavajući da je nagovorim da pretesteriše dasku pokvarenom testerom. Usput, ne kupuj ništa od Moćnih alata.” „Bar si ceo dan gledao neku ribu u bikiniju. A šta je sa mnom? Prokleti mali tikvani bi mogli da nauče nešto o oblačenju iz slikovnica.” Nil se zavalio u stolici. „O, kada će mi oni iz Voga konačno telefonirati i insistirati da se spakujem na brzinu i odletim za Ekvador gde treba da fotografišem neke poznate manekenke za naslovnu stranu.” „Možda bi te i pozvali kada bi podigao tu lenju zadnjicu i napravio jedan pristojan portfolio.” „Praviću se da ovaj užasni komentar nisam čuo. Ionako će uskoro početi sezona venčanja”, rekao je Nil sav srećan. „Oko mlade se, ionako, ne vredi truditi, ali ću uspeti da privučem neke deveruše svojim brzim i duhovitim dosetkama.” „Treba da budeš zahvalan što je život tako jednostavan, moj brate.” Nil spusti čašu. „Nije valjda da ima nekih problema kod kuće?”

„Ne. Ne. Ne, kod kuće je sve u redu. One ostale probleme bih mogao da rešim kad bih dobio premiju na lutriji ili poklonio troje dece putujućem cirkusu.” „A kako je na poslu?” „Kao i obično. Nisi jedini koji žudi za većim i boljim izazovima.” „O, nemoj opet o Harisonu Fordu, burazeru.” „Godinama ga nisam spominjao.” „A onda za Božić kad si popio malo više vina?” „E, kad je to bilo!” „Da nisam potpuno siguran u gvozdeni moral naše majke, zakleo bih se da nam je on treći davno izgubljeni brat.” „Pre tri nedelje, deset dana sam snimao čoveka obučenog u kostim konzerve seckane tunjevine. Jedan veoma važan ugovor za Vejvlengt. Misliš li da ja ne žudim za pravim poslom.” „Sve je relativno, Ede. Šta misliš kako se osećao čovek u tom kostimu?” Nil je mudro klimnuo glavom. „U pravu si.” „Uvek ti stvari kojih se prisećaš izgledaju ružičasto, druže. Znaš i sam.” Ed je uzdahnuo. „Ponekad ih veoma brzo zaboraviš. A nekad se pitam gde bih sada bio da nisam napustio taj posao.” „Verovatno bi negde u široj okolini Londona snimao Povratak mumije, pretvarajući se da si negde u zabačenim pustinjskim delovima Egipta.” „Verovatno.” „Nije sve u suncu, pesku, moru i seksu. I sam si to rekao. Da li si ikad proveo noć u prikolici Šeron Stoun?” „Ne.” „U čemu je onda stvar? Nekoliko piva sa Harisonom Fordom i nije nešto. Izgleda da taj posao i nije bio tako dobar kakvim ga ti predstavljaš.” „Možda si u pravu.” „Mora da postoji nešto što ti je pokvarilo raspoloženje. Je l' ona nervozna američka Irkinja još uvek sa vama? Možda te ona muči?” „Orla je u redu. Možda je i napeta i Irkinja i Amerikanka, ali radi svoj posao kako treba.” „Izdržaćeš još mesec dana. Za to vreme će te izvrnuti naopačke, izvršiće psihoanalizu tvoje ličnosti, ispitivače svaku odluku koju doneseš.”

„Da nije ona, bio bi neko drugi. A taj drugi bi sigurno bio onizak, debeo i ćelav i čudno bi mirisao. Orla bar izgleda očaravajuće dok prebira po mom životu.” „Stvarno?” Nil je živnuo. „Mislio sam da ti vidiš samo Ali.” „Svako ima pravo da s vremena na vreme pogleda nekog drugog”, reče Ed, ispi pivo i začini ga poslednjim čipsom sa sirom i lukom, pitajući se zašto mu se čini da mu obrazi i uši gore.

Peto poglavlje Ne mogu da verujem da ovo radim. Stvarno ne mogu. Otišla sam ranije na pauzu za ručak i sad sedim ovde - da, pogodili ste - u kafeu Kovent garden i jedem sendvič u bageru. Što se mene tiče, mogao bi da bude i komad kartona. Nije da kritikujem hranu u kafeu; to ima više veze sa mojim stanjem svesti. Izdržala sam, međutim, nedelju dana pre nego što sam ponovo došla ovde. I, mislim, uzevši sve u obzir, da i nije tako loše. I pre nego što sam sela, skoro sam uspela da se ubedim da je sve što želim šoljica hladne kafe i kartonski sendvič u jednom veoma prijatnom restoranu i da nisam nimalo zainteresovana da vidim da li se Kristijan još uvek muva ovuda i koliko je drugih starijih žena sa neposlušnom kosom nacrtao iz čiste ljubaznosti. Ne znam da li možete da shvatite kako se osećam. Setite se kad ste nekad ispod jastuka ostavljali mlečni zub koji vam je ispao i, gle čuda, ujutru bi zub nestao, a na njegovom mestu se nalazio novčić od 50 penija. (Danas se u našoj kući, međutim, cena mlečnog zuba kreće od jedne do pet funti u zavisnosti od pretrpljenog bola tokom vađenja. Tanji je jedan prednji zub ispao kada je pala sa bicikla, što je po svačijoj proceni vredelo pet funti.) Ali i u najdubljem kutku svog srca uvek sam znala da je ova priča isuviše dobra da bi bila istinita. Zašto bi iko, na stranu dobra Zubna vila, želelo da plati jedan krvavi mlečni zub? Izgleda da je u ovoj trgovini Zubna vila uvek lošije prolazila i ova nepravda me je stalno proganjala. Zašto bi bilo ko kupovao mlečni zub? Na neki čudan način i ja se sada tako osećam. Iako nisam sigurna da mogu da nađem neku sličnost između Kristijana i dobre vile, čini mi se da svim srcem mogu da saosećam sa mlečnim zubom. U dizajnerskom studiju Ket Braun sve je veoma tiho ovoga jutra. Vidite, rekla sam vam da ima dosadno ime. Zapravo, u njenom imenu i nema ničeg pogrešnog. Jedino što ne zvuči onako seksi kako inače zvuče imena dizajnera, zar ne? Možda kad bi ga promenila u Keti ili Kejti Braun ili čak Kat Brauni, možda bi zvučalo malo kočopernije. Ali dobro, kako god. Pošto je sve tiho, odlučujem se za jednočasovnu pauzu za ručak. Mogla bih na brzinu da pojedem ovaj sendvič i otrčim do Nilovog trga da vidim mogu li da

pronađem nešto neobično zanimljivo ili pretenciozno netradicionalno, ali bi mi dobrodošlo kao opravdanje što sam još uvek ovde. Trg je prepun ljudi. Možda zato što se sunce konačno smilovalo da izađe. Pored kafea je čovek koji je od glave do pete obojen zlatnom bojom i ima pištaljku u ustima; i naravno svira prolaznicima koji mu za uzvrat bacaju novac. Tu je i lutkarsko pozorište koje se zove Međunarodno čudesno lutkarsko pozorište, koje čini nekoliko redova ofucanih barbika i kenova i jednog usamljenog ekšn mena, obučenog u grotesknu odeću koji se tu slučajno našao. Jedan isto tako groteskno obučen čovek primorava ih da prave grimase i pevaju popularne pesme oponašajući pevače. Čovek se očajnički trudi da sve izgleda kao da je za njegovu predstavu potrebna veština. Preko puta, prelepa tamnoputa brineta anđeoski svira Vivaldija na pohabanoj violini kao da za to nije potrebna nikakva veština. Čudan je svet, zar ne? Ali koliko god se trudila da ne tražim Kristijana, primećujem da od njega nema ni traga ni glasa. Plaćam račun i ulazim u tržnicu. Mogla bih da krenem najkraćim putem ulicom Džejms, pored stanice podzemne železnice, ali nikad se ne zna. Mogla bih da nađem nešto na tržnici što mi je preko potrebno. Pa, mogla bih. Dok prolazim između redova šarenog stakla i svilenih majica i približavam se drugom kraju bliže zgradi Opere, izgleda mi neverovatno, pa ipak, vidim ga. Okrenut mi je leđima dok crta neku sredovečnu ženu koja se smeje i flertuje sa njim. Ne znam zašto, ali mi je muka. Možda nešto nije bilo u redu sa onim sendvičem. Sve vreme mi je bio sumnjiv. Salata nije bila baš sveža, pošto je bila prilično mekana. Probijam se kroz gomilu, prilazim i vidim da je crtež dobar. Odličan. Ali nije dobar kao moj. Ona se ponovo smeje i zabacuje kosu. Kristijan spušta onaj komad uglja za crtanje, a ona pretura po torbi i plača mu. O, da, plaća mu. A onda se čuje njeno oduševljeno: „Ooo!”, kad pogleda crtež. Dosta liči, ali nedostaje ona neobuzdanost kose i očiju koja bi odgovarala Orkanskim visovima. Stanem iza njega za trenutak, neodlučna da li da ostanem ili da iskoristim ovaj momenat da odem i nastavim da živim kao da se ništa nije dogodilo. Znate onaj osećaj kada vam utroba govori jedno, a neki drugi deo vaše anatomije, mozak ili srce ili noge, govori da ne

obraćate pažnju na ono prvo. I pre nego što uspem da se odlučim da li da poslušam svoj stomačni instinkt i da odem, on se okreće. Oči mu se zasijaše. Zaista. Nikada ničije oči nisu tako zasijale zbog mene. Sigurna sam da nisu - čak ni Edove. I, moj bože, ovo osećanje tako opija. „Ali”, kaže. „Šta ti radiš ovde?” „Posmatram majstora na delu”, kažem uz osmeh. Kako mogu da mu kažem šta stvarno radim, kad ni sama nisam sigurna? Tad nastupa onaj nezgodan trenutak kad smo oboje uznemireni i kad bi trebalo da počnemo da pričamo u isto vreme, ali nije tako. Ja počinjem da govorim. „Došla sam da ti zahvalim za crtež. Bila sam baš loše raspoložena u ponedeljak i želela sam da ti zahvalim što si mi ulepšao dan.” „Ti si meni ulepšala dan”, kaže i ako je to izgovorio samo reda radi, ipak mi znači. „Pa, hvala ti.” Vrpoljim se. „Bilo bi mi lakše da si mi dozvolio da ti platim.” „To je bio poklon.” „Pa, hvala ti.” Opet se vrpoljim. „Bolje da krenem.” Užurbano ustaje, zamalo da sruši štafelaj. „Da li si ručala? Mogao bih da napravim pauzu. Niko me ne čeka.” U pravu je. Samo smo nas dvoje važni u ovoj gomili. „Ručala sam.” „Onda kafa”, kaže. „Imaš li vremena za kafu?” Gledam na sat kao da se premišljam. „Ima jedno mestašce niz ulicu.” Njegovom pogledu je teško bilo šta odbiti. „Prave odlične kolače.” „Na dijeti sam.” U stvari nisam, ali bi, verovatno, trebalo da budem. „Poješću jedan kolač za tebe.” Smejem se. Želi da mi udovolji. Da udovolji meni, meni koja sam navikla da udovoljavam svima drugima osim samoj sebi. „Ili bismo mogli da prošetamo. To ne goji.” A može li da škodi, pitam se. „Dan je divan.” „Znači, šetnja.” Kristijan se osmehuje, pakuje parčiće uglja za crtanje u malu kutiju i sve to gura u najk ranac, koji stavlja na leđa. Nosi ogromnu belu majicu pokrivenu plodovima svog rada i bež pantalone koje na njemu opušteno vise kao na vešalici koja još uvek nije u potpunosti razvila svoj mišićni potencijal. Ovako se obično oblače Tanjini prijatelji. Dok krećemo prema Nilovom dvorištu,

osmehujemo se usiljeno, ne dodirujemo se, ali nismo ni mnogo udaljeni. A ja imam utisak da je sve ovo pogrešno, potpuno pogrešno. Ne možemo da razgovaramo dok ovako neobavezno šetamo. Stalno moramo da se razdvajamo kako bismo propustili grupe pričljivih francuskih tinejdžera koji bezglavo jure tamo-amo. Zašto li svi nose marinskoplavu odeću i zašto su svi tako nevaspitani? I zašto ih nikada ne prati bar jedna učiteljica? Prelazimo ulicu kod prodavnice Marks i Spenser. Ja, po navici, krećem ka pešačkom prelazu, a Kristijan više voli da krši saobraćajna pravila. Pokušavam da ne razmišljam o današnjoj večeri dok sam sa ovim divnim i smernim mladićem. Smatram da je ova strana ulice mnogo zanimljivija i mirnija. Opet polako hodamo zajedno i pokušavamo da se ponašamo kao stari prisni prijatelji. „Jesi li imao jutros mnogo posla?” pitam i zvučim kao da razgovaram sa svojom decom. „Kao i obično”, odgovara Kristijan i sleže ramenima. „Nadao sam se da ćeš ponovo doći. Cele nedelje se nadam.” „Zašto?” „Zašto?” Smeje se. „Da li veruješ u sudbinu, Ali?” „Ne baš”, kažem. Zapravo, verujem da račune sa kreditnih kartica treba plaćati na vreme, da treba prati jagode pre jela i da treba uvek nositi čist veš u slučaju neke nezgode zbog koje biste morali da odete u bolnicu i nekom mladom i privlačnom lekaru pokažete svoje kilote. Vratite se na moju prethodnu priču o Zubnoj vili, ako želite da se uverite u moju izuzetno skeptičnu, nepoverljivu i neromantičnu prirodu. „A ti?” „Naravno.” U stvari, želim da kažem: „Veruješ, jer si još uvek dete i jer te još uvek nisu izmorile svakodnevne muke običnog preživljavanja i jer ti je glava još uvek puna ideja i nada i fantastičnih zamisli.” Ali ne govorim ništa jer se iza ove dečačke spoljašnjosti krije muškarac u razvoju. Ne želim da slomim njegov nesputani duh. Bar ne ovog sjajnog i sunčanog dana. Okrećem se i osmehujem se. „Hajdemo na kolače”, predlažem, a on mi uzvraća osmehom. Krećemo prema najbližem kafeu koji izgleda ofucano, ali bar ima baštu.

U poslastičarnici Kod Velme služe ogromne kolače. Kristijan kreće prema polici i ustremljuje se na krofne prelivene kremom. Moja deca jedu kao konji, a mršavi su kao slamke. Odlučujem se za mnogo uravnoteženiju pitu od jagoda. Potpuno sam sigurna da Kristijan uopšte ne želi da ostavi utisak na mene, jer se odmah baca na kolač i kida parčiće prstima. Da je Eliot ovako nešto uradio, poludela bih. Kristijan sigurno zna da mu je krem na nosu, ali izgleda da ga uopšte nije briga za to jer jede sa izuzetnim uživanjem i oduševljen je samo zbog običnog kolača. Netremice ga posmatram. Izmamio mi je osmeh. Osmeh koji dolazi duboko iz stomaka. „Gde živiš?”, pita Kristijan brišući usta. „U Ričmondu.” „Lepo. Imaš li veliku kuću?” Sležem ramenima. „Da. Kupili smo je kad je cena nekretnina skočila nebu pod oblake.” Užasnuta sam. Zvučim kao da razgovaram sa svojim upravnikom banke i potpuno sam bespomoćna. „Kad smo je kupili bila je prava ruševina. Mnogo smo rada u nju uložili.” „Ti i tvoj suprug.” „Da.” „I svaki dan putuješ u svoj dizajnerski studio.” „Studio nije moj. Ja sam samo zaposlena tamo. Ali, da. Svaki dan putujem.” Što je još čudnije, Ed radi samo nekoliko ulica dalje. U stvari, u Sohou. Kancelarija mu je blizu kluba Gručo. Veoma otmena adresa ako ste iz sveta estrade. Ali, znate šta? Nikada ne putujemo zajedno. Nikada. U stvari, jednom u sto godina i to je sve. Ed je veoma često negde na snimanju, pretpostavljam, kasnije završava posao, ali nam se još nikad nije dogodilo da odemo zajedno na ručak. Uvek jurišam kući čim završim posao da bih pokupila Eliota iz obdaništa, tako da opušteno piće na kraju radnog dana ne dolazi u obzir. Baš šteta. Možda ovo i predložim Edu. Shvatam da misli počinju da mi lutaju, pa svu pažnju usredsređujem na Kristijana. „A gde ti živiš?” „U Noting hilu”, odgovara. „Imam sjajan pogled na karnevalski prostor.” „Da li je stan skup?”

„Da. Gde nije?”, malo se zacrveneo. „Roditelji mi još uvek pomažu. Naravno, dok se ne sredim.” „Naravno.” „Daću ti adresu”, kaže i pretura po rancu u potrazi za olovkom. A ja se pitam šta će mi uopšte njegova adresa. Zgrabi jednu vizitkartu iz postolja na stolu, precrta adresu Velmine poslastičarnice i ispisa svoju na drugoj strani. Dok piše, ruka mu ide polako i slobodno. Da ne znate čime se bavi, uvek biste rekli da je to ruka umetnika. „Ako te nekad put navede na onu stranu, svrati.” Uzimam karticu i iz obične pristojnosti čitam šta je napisao. „Moja sestra ima prodavnicu u blizini. Prodaje odeću visoke mode iz prošlih vremena.” „Super.” „Super”, ponovih kroz smeh i iznenada Kristijan izgleda posuđeno. Može biti da mu je dvadeset dve ili dvadeset tri godine, a meni je trideset osam, vrlo skoro trideset devet. Šta nas dvoje radimo ovde zajedno? „Napisao sam ti i broj mobilnog telefona.” Pokazuje mi. Ovih dana čak i siromašni studenti poseduju aparate najnovije tehnologije, uostalom, kao i petnaestogodišnje kćerke. „Hvala”, kažem ali nemam pojma zašto. Počinjem da prikupljam svoje stvari i svoj razum. „Bolje da krenem. Imam dosta posla.” Da, kao što je kucanje, popunjavanje nekih obrazaca i gledanje kroz prozor. „Kad ću te ponovo videti?” „Da me vidiš?”, jedva odolevam iskušenju da iskažem nevericu. „Voleo bih.” „Zašto?” „Ali!” „Ne znam... “ Ugrizem se za usnu i osećam sladak ukus koji je ostao od pite sa jagodama. „Možemo da budemo samo prijatelji”, uporan je. „Nema ničeg lošeg u tome.” „Nema.” I opet grizem usnu. Hvata me za ruku i, ovo ću vam reći bez ikakvih obaveza, do sada nijedan moj prijatelj nije izazvao takav potres u mom telu.

Šesto poglavlje „Zaljubljen sam.” Kristijan je preručivao kari iz kutije u ispucalu vedžvud činiju i stavio je u mikrotalasnu pećnicu. Pozlata sa ivice je odavno nestala, a činija više nije zlokobno pištala i pucketala dok se zagrevala. Robi je podigao pogled sa Metro novina koje je juče ujutru pokupio na stanici podzemne železnice. „To si rekao i prošle nedelje.” „Nisam.” Rebeka je podigla jednu nogu na sto i mazala nokte bojom lajma. Bila je potpuno koncentrisana na to. „Rekao si.” „Vidiš?” Robi je nastavio da čita novine. „Nisam.” „Rekao si”, Rebeka je bila uporna. „Bio si zaljubljen u onu bledunjavu devojku iz pekare. Nedeljama si samo o njoj pričao. Rekao si da ima oči kao Mišel Fajfer.” Rebeka ga pogleda. „Lično mislim da je bila zrikava.” „Ne vidi se kad zatvori oči u zanosu.” Kristijan joj zamišljeno uzvrati dok je umetnički raspoređivao pilav na tri istovetna vedžvud tanjira. „Uzgred, to nije bila ljubav, već samo dečačka zanesenost.” „Dobio si nogu kad si je pozvao na piće”, podseti ga Robi. „Što znači da je gluplja nego što sam mislio”, reče Kristijan uvređeno. „Uostalom, ništa vam neću reći ako me i dalje budete ispitivali o najsitnijim detaljima.” Mikrotalasna pećnica zazvoni i Kristijan izvadi činiju. Kuhinja je bila ogromna, obložena borovom lamperijom, koja je znala i za bolje dane i koju je odavno trebalo preurediti. Pod je bio prekriven pločicama od pečene gline, zbog kojih je cela kuhinja odzvanjala, ali nije odisala toplinom. Veliki trpezarijski sto je stajao na jednoj strani, preko puta velikih staklenih vrata koja su vodila u ograđeni vrt, koji je bio potpuno zarastao jer je sadašnji stanari nisu imali ni znanja ni entuzijazma da ga srede. Ružičasta pavitina, jedini cvet u vrtu, slobodno se širio na sve strane preko zidova, preteći da proguta sve što mu se nađe na putu. Ostalo rastinje je bilo zeleno i počelo je da pupi zbog izuzetno vlažne zime i kišovitog proleća. Bilo mu je potrebno jedno pošteno orezivanje. Trošna baraka s polomljenim prozorima ugnezdila se u dnu vrta i, od onih koji se plaše posla, sakrila mnoštvo paučinom pokrivenih alata koje niko nije

koristio izvesno vreme. Sve je bilo u stanju šarmantnog haosa koji bi verovatno osvojio neku nagradu na izložbi cveća u Čelsiju. Troje prijatelja je živelo ovde skoro pola godine, ali se još uvek nisu osećali kao kod kuće. Robi je presavio novine i rukom obrisao mrvice od jutarnjeg tosta sa podmetača. Lagano je prišao fioci i sve vreme dok je tražio tri viljuške, čulo se ravnomerno zveckanje. Potom ih je stavio na sto, a Kristijan je sipao kari na tanjire. Rebeka je završila sa lakiranjem noktiju, spustila flašicu u torbu i divila se svom ručnom radu. „Jesi li dobio džeparac ovog meseca, Kristijane?” „Trebalo bi da bude u banci danas, ako me dragi otac i mati nisu razbaštinili zbog nekog izmišljenog prekršaja.” „Nešto sam kratka sa parama. Možeš li da mi pozajmiš malo?” „Naravno.” Kristijan je stavio tanjire na sto. „Moraću da izmolim malo gotovine unapred od mojih dragih matoraca. Ova jadna svota nas primorava da živimo kako nismo navikli. Na tržnici ne mogu da zaradim ni za pivo.” „Kad smo već kod piva... “ Robi je otvorio nekoliko flaša i podelio ih. Kristijan je zahvalno otpio malo iz svoje boce. „Turistička sezona je tek počela”, reče Robi. „Za koju nedelju zarađivaćeš silne novce.” „Pa, ne baš onoliko koliko je moj otac očekivao kad je potegao sve veze i našao mi posao u gradu.” „Možda je trebalo da ga prihvatiš, Kris.” „Pa, zaboga, ja sam umetnik. Možete li da zamislite kako ceo dan sedim u armani odelu i kopam po brojkama. Ne, hvala, stari. Za nekoliko dana moj duh bi bio potpuno slomljen pod težinom odgovornosti.” „A to znači da bi trebalo da digneš tu tvoju lenju guzicu i prihvatiš se nekog pravog posla.” „Počinješ da zvučiš kao moj otac.” Kristijan se namesti udobnije na stolici. „Nego, kako se živi iza tezge u prodavnici DVD-ova?” „Ti si običan skot”, nasmeja se Robi, a Kristijan mu se pridruži. Kucnuli su se flašama. „Za život lenjih prosjaka!” Kristijan oduševljeno nazdravi. „Ima li još nekih pisama?”, upita Robi gutajući halapljivo.

„Ima jedno iz elektrodistribucije; opomena pred isključenje.” Rebeka podiže obrve dok je viljuškom prevrtala hranu po tanjim. „Do đavola!” „Moramo nešto da učinimo u vezi s tim, Kristijane”, rekao je Robi. „Znam, znam. Samo nisam baš siguran šta.” „Možda bi trebalo da platimo račun?” „To nikako”, rekao je Kristijan. „Sigurno poznajemo nekoga ko bi to mogao da sredi.” „Otac i mati”, Rebeka napravi grimasu. „Pa spasli su te već nekoliko puta”, podseti je Kristijan. „Ma, te kompanije samo plaše ljude. U poslednje vreme nisu skoro nikoga isključili. Inače bi ih optužili za narušavanje ljudskih prava ili tako nešto. Samo bi ti, Beki, trebalo malo da podigneš dupe. Onda bismo mogli zajedno da nađemo neki stan solidarnosti.” Rebeka mu je samo uputila ledeni pogled. „Ha, ha.” „Ne brini”, razuveri je Kristijan. Najverovatnije bi nam trebalo mnogo vremena da ga sredimo.” „Nadam se da si u pravu”, reče Rebeka i konačno proguta zalogaj. Jeli su u tišini dok su se zraci sunca probijali kroz vrt ispunjavajući i ulepšavajući kuhinju toplim i zlatastim sjajem. „Pa, o kome je sada reč?”, upitao je Robi. „Šta?” „Ko je srećna dama?” . „A, to”, reče Kristijan, srećan što su na trenutak prestali da pričaju o neplaćenim računima za struju. „Zove se Alisa. Ali.” „Neka ribetina?” „Više od toga, moj mladi nekultivisani prijatelju. Suđeno joj je da bude ljubav mog života. Pričam ti o srodnoj duši, Roberte, čoveče. O srodnoj duši.” „Ooo”, reče Robi. „Ovo su novi momenti.” „Ja sam potpuno drugi čovek”, priznade Kristijan. „To sam već jednom čuo.” „Ovog puta je drugačije.” Kristijan se zadovoljno zavali u stolicu i prekrsti ruke. Oči mu se malo zacakliše, a usne razvukoše u zadovoljni osmeh. „Ona je divna. Zanosna. Prelepa. Divna.” „Dva puta si rekao divna”, primetio je Robi.

„Divna, divna, divna”, reče Kristijan zamišljeno. „Mogao bih još sto puta da ponovim.” Rebeka je spustila viljušku. „Opet je odlepio.” „Nisam.” „I gde si sreo tu stotinu puta divnu ženu?” Kristijan stavi ruke iza glave. „Ali? Sreo sam je u tržnici. Nacrtao sam je. Nacrtao sam je i nisam joj naplatio jer je izgledala divno dok je tamo sedela.” Robi se skoro zagrcnu od piva. „Uradio si nešto za džabe? Onda je to ljubav sto posto.” Kristijan se oduševljeno osmehnu. „Naravno da jeste.” „Ako je tako, jedva čekam da je upoznam”, reče Robi. „Sve u svoje vreme, Roberte, sve u svoje vreme.” „Ima li ona više od šesnaest godina?”, upita Rebeka. Kristijan spusti ruke na sto, osmehnu se i zamišljeno napući usne. „Mislim da u to možemo da budemo potpuno sigurni”, rekao je.

Sedmo poglavlje „Ovde im uvek treba sto godina da te usluže.” Ed je razočarano klimao glavom." Svi konobari užurbano trčkaju tamo-amo a, u stvari, ne rade ništa.” Sedeo je u klubu Gručo sa Orlom. Jedan šarmantan i sposoban konobar im je odmah prišao da uzme porudžbinu i tako pobio njegovu prethodnu tvrdnju. „Vidiš na šta sam mislio?” Orla se smejala. Iznenadio ga je zvuk njenog smeha, možda i zato što se veoma retko smejala. Kada je naručila špricer, morao je da prizna da nikada nije mogao da shvati kakvo zadovoljstvo ljudi nalaze u razvodnjenom vinu. On je naručio pivo, potiskujući potrebu svog čula ukusa za mnogo jačim pićem. Razvodnjeno vino ga nije naročito privlačilo, ali mu je zato bilo sve teže da se odupre primamljivoj čaši čistog viskija na kraju napornog radnog dana. Unutrašnjost kluba je bila previše mračna i oronula kao i atmosfera koja je u njoj vladala. Na podu je bio tepih koji je više priličio noćnom klubu; znate onaj što ne liči ni na šta na dnevnom svetlu. U klubu su se uvek skupljali mladi, moderni i alternativni komičari stisnuti po uglovima u nadi da ih niko neće prepoznati ili čuti, kao i grupe bezobzirnih i glasnih anonimusa koji su ispijali šampanjac nadajući se da će ih neko čuti ili prepoznati. Ovde su se okupljali poznati kad nisu želeli da budu primećeni. Bog će ga znati zašto se Vejvlengt odlučio za ovaj klub. Možda zato što se nalazi blizu kancelarija, što je značilo da je vlasnik tokom svojih retkih poseta Londonu mogao da odsedne u relativno jeftinom, pristojnom i modernom kraju. Uz piće, koje se služilo po cenama koje odgovaraju poznatima, dobijala se i činijica kikirikija na račun kuče. Šta bi još mogao da ponudi jedan ovakav ekskluzivni klub? „Video-materijal Moćnih alata je završen na vreme?” „Da”, rekao je, protegnuo se, ali nije dodao jedva. Orla je prekrstila noge, ali je još uvek sedela pravo i ukočeno na izlizanoj česterfild fotelji, koja je lukavo pokušavala da je uljuljka u svoje dubine. Nije umela da se opusti. Ćaskanje je bilo van granica njenog poimanja, bilo je besmisleno, i tu je bila u pravu, ali u ćaskanju vam dan sigurno brže prođe. „Traka sutra ide u montažu. Siguran sam da će biti veoma zadovoljni rezultatom.” „Dobro, dobro.”

Piće je stiglo i Ed je potpisao račun. Podigao je pivo i rekao: „Živeli.” „Živeli.” Orla otpi gutljaj špricera. Poželeo je da Orla otkopča sako ili da skine masku obične bibliotekarke, raspusti kosu i pretvori se u seksi ribu ili učini bilo šta što bi ukazivalo da sada nije na poslu. Ali, Orla je uvek izgledala poslovno. Uzdahnuo je. „Nešto nije u redu?”, upitala je. „Ne.” Spustio je glavu na naslon sofe i opustio vratne mišiće. „Samo sam umoran.” Želeo je da se sklupča i zaspi ili da ga masiraju aromatičnim uljima sve dok se njegovi, na izgled stalno ukočeni mišići, bespomoćno ne opuste. „Izgledaš kao da bi ti dobro došla jedna masaža”, reče Orla, a Ed se malo uspravi, pitajući se da li ova pronicljiva i oštroumna žena može i misli da čita. „Sutra treba da budem u Slau ranom zorom”, obavesti je, „kako bih snimio obuku za prodavce u kompaniji Digitalni kompjuteri.” Stvarno mu se ne ide. „I od same pomisli na sutrašnji posao, ukočim se.” „Jesu li odlučili ko će da bude promoter?” „Džeremi Klarkson. Veliki budžet”, dodao je uz tračak ironije. „Ko?” „Možda čovek još nije postao poznat na tvojoj strani Atlantika, ali je ovde veoma popularan. Jedino ga ne vole proizvođači automobila. Radije bi angažovali i samog đavola da im bude promoter reklamnog video-materijala.” „Zaista?” „Dobar je. Profesionalac. Brzo ćemo završiti posao.” Samo da se neki od direktora ne doseti, a oni to obično čine, da bi mogao da se pojavi pred kamerama. Ed je krivio Viktora Kijama, onog što je izjavio: „Toliko mi se sviđaju brijači da sam morao da kupim kompaniju koja ih proizvodi”, za ogroman broj jeftinih kućnih videospotova. Samo snimanje može da se oduži na čitav dan ako je neko posebno uporan da se po prvi put pojavi pred kamerama. Ipak, mušterija je uvek u pravu. Ali i kad nije, jeste, jer mušterija plaća. Orla se nasloni, zavodljivo otkopča dugme na sakou. Ed se skoro zagrcnu. „Trevor mi je pričao da si karijeru počeo u filmovima.” „Da.” Opušteno, Edvarde. Ne smeš izgovoriti Ford i Harison inače će ti se svi u postprodukcijskom timu smejati. „Da li ti nedostaje?” Ed je pogledao unaokolo. Da li se, možda, Trevor krije negde iza sofe spreman da se našali sa njim u stilu Džeremija Bidla? Okrenuo

se prema Orli. „Šta si rekla?” „Svet reklamnih video-spotova se pomalo razlikuje od Holivuda.” Imao je potrebu da kaže: „Ma, ne. Stvarno? Nisam primetio.” Ali, onda se setio da Orla nije baš vična ironiji, pa je samo rekao: „Jeste. Po malo.” Polako je ispijala vino i, kao i obično, netremice ga je posmatrala. „Neću još dugo biti ovde”, rekla je. Ed se osmehnuo. „Zvučiš kao da umireš.” „Da”, odgovorila je smireno, „na neki način. Ako ne fizički, onda mentalno. Ovaj posao ne pokreće moju životnu snagu. Osećam kako čami negde u mojim venama. Ceo ovaj posao oko kontrole i upravljanja uništava moju kreativnost. Nije to za mene. Ne znam kako si uspeo da ostaneš tako nadahnut.” „Pa...”, rekao je, svestan da Orla ne može ni da zamisli kolika je hipoteka koja predstavlja glavnu pokretačku inspiraciju u podužem periodu njegovog života. „Da li se i ti tako osećaš?” „Pa...” Istina je da u poslednje vreme Ed nije mogao da se pohvali naročitom životnom energijom. Ali, zašto je ovo Orli toliko važno? Da nije iznenada pronašla dugme kojim uključuje ćaskanje ili možda hvata beleške za nepovoljnu preporuku o njegovom budućem položaju u Vejvlengtu? Kao da mu se cela slika pojavila pred očima „Edvard Kingston, generalni direktor. Životna snaga potpuno iscrpljena. Preporučuje se unapređenje sa bogatom otpremninom”, koja, bez sumnje, ne bi bila dovoljna da se otmeno povuče na neko pusto ostrvo u Karibima. Znači, nema odmora za starog dobrog Eda, već samo povratak potrazi za upražnjenim radnim mestima u Brodkastu. „Dobar si, Ede”, rekla je otresito. „Dobar si, ali mogao bi da budeš i bolji. Imaš nekoliko odličnih ideja koje nikada neće ugledati svetlost dana ako ostaneš u Vejvlengtu.” Nije bio siguran da mu se svidelo kako je naglasila reč nikad. „Pa...” „Da li smem nešto otvoreno da ti kažem?” Kad god Orla želi nešto otvoreno da kaže, onda je to često i veoma bolno. „Pa...” Zaverenički se nagnula napred preko niskog stola koji ih je razdvajao. „Kada se vratim u Ameriku, biću na čelu jedne nezavisne

filmske kompanije.” „Baš lepo”, rekao je jer mu ništa prikladnije nije padalo na pamet.” „Ovo je strogo poverljivo.” Spustila je čašu i otkrila karte. „Cela ekipa je mlada, zanimljiva i na početku karijere. Imamo neke odlične scenarije iz Britanije za koje smo obezbedili novac.” Ed klimnu. „Dobro.” „Hoću da pođeš sa mnom.” „Ko? Ja?” Nasmejao se. „Ozbiljno mislim.” Opet je proverio da li se Trevor krije negde iza sofe. Svakog trenutka je očekivao da će iskočiti sa kamerom u rukama u stilu ha, ha, prešao sam te!. Ali nigde ga nije bilo. Ed se namrštio. „Verujem ti, ali zašto baš ja?” „Imaš temeljno i svestrano znanje o ovom poslu. Mislim da ga mogu iskoristiti. Britanski režiseri i producenti su na ceni u Americi. Evo, recimo, Sem Mendez.” „Da, zaista, Sem Mendez!”, hteo je da kaže Ed, „a ja se ovde bakćem sa nekim ženama u minijaturnim bikinijima koje pokušavaju da izbuše rupu u dasci.” Onda je shvatio da skromnost nije vrlina koju naročito cene u Holivudu. „Ovde si na čelu jedne veoma svestrane i uspešne organizacije. Od uprave dobijaš veoma malo finansijske i moralne podrške. A imaš ogromnu pokretačku snagu.” Samo kad su drugi u pitanju, pomislio je. Za trenutak je zamislio kako se vozi duž Rodeo drajva u prvoklasnom sportskom kabrioletu dok sunce sija, a Bič bojsi se čuju na radiju. „Alisa nikada neće pristati.” Odmahnuo je glavom. „Nije baš oduševljena Amerikom. Ona je jedina meni poznata osoba koja ne voli Frejzera.” „Dugo ste u braku?” „Veoma dugo.” „Što znači da je najvažnije šta Ali misli.” „Da.” Uzdahnuo je teško i pokajao se što nije naručio viski. „Nemam ništa protiv tvojih sunarodnika, veruj mi. Volim Ameriku. Sutra bih se tamo preselio. Alisa, međutim, misli da je Ronald Mekdonald antihrist.” Orla se nasmejala.

„Mislim da bi pre podizala decu na nekom mnogo gorem mesni od Los Anđelesa.” „Gde, na primer?” „Na primer... na primer... u Badlej Saltertonu.” „Nemam pojma ni gde je Badlej Salterton”, rekla je kroz osmeh. „Ni ja”, priznao je Ed. „Zvuči kao prijatno mesto.” „Aha, zar ne?” „Možda je lepše nego u LA.” „Možda.” „Trebalo bi da odemo tamo jednog dana. Zajedno.” Dlačice na Edovom vratu se nakostrešiše u stavu mirno. „Možda.” Ispio je pivo. „Kućne dužnosti zovu”, rekao je Ed tužno. „Razmisli o ovome, Ede. Ne moraš odmah da mi odgovoriš”, rekla je, ustala i sklonila neposlušnu kovrdžu sa čela. Razmisli o tome! Pa ova ideja će ga opsedati danonoćno. To je prilika za kojom žudi i o kojoj sanja. Prilika da ponovo uđe u svet filmova, da svoju karijeru ponovo postavi na čvrste noge umesto da čami negde na nekom sporednom koloseku. Znao je da ovakvu njegovu biografiju niko ne bi ni pogledao. Samo bi neko njemu blizak, neko iz njegove okoline, mogao da shvati da je još uvek sposoban za velike poduhvate. Orla je uzela svoju aktovku. „Ali, neću te večno čekati”, upozorila ga je. „Naravno”, složio se Ed i shvatio da mu je jezik potpuno suv i da mu je očajnički potrebno još jedno piće. „Još ćemo razgovarati o ovome.” Orla je krenula prema vratima, a Ed ju je pratio u stopu. O, mogao bi da sedi ovde celu noć i da priča o tome! Možda bi, ako se ukaže prava prilika, mogao da joj prepriča svoje doživljaje sa Harisonom Fordom. Ipak, najvažnija osoba sa kojom je trebalo da popriča bila je Ali. „Možda jednom uz večeru?”, predložila je neslužbeno. „Da. Da. Odlična ideja.” Odmah se složio. „Večera. Može.” Da li bi Ali pristala da se spakuje i da preleti pola sveta da bi on ostvario svoje snove? Da li bi shvatila koliko je dugo čekao da mu neko kaže ovo što mu je Orla upravo rekla? Da li bi Ali, čija je jedina ambicija da postavi sedam jedva jestivih obroka na sto svake

nedelje, razumela koliko dugo je ovu žudnju potiskivao? Ni sam to nije znao dok nije čuo da postoji izlaz iz ove situacije. Ed je pogledao u sat. Venecijaneri su spušteni, a svetla u klubu su upaljena, pa deluje nežnije i mirnije. Unutrašnjost precenjenog Gručo kluba nekog bi mogla da razočara, ali bilo je neke čudne utehe u tom saznanju, jer je postojalo bar jedno mesto gde se niste osećali kao stranac. Alternativni komičari su još dublje tonuli u svoja sedišta, dok su se razmetljivi mladići spremali da odu. Bilo je već kasno. Ali će brinuti. Večera će se potpuno osušiti u mikrotalasnoj ili u psu, da ga imaju. Možda je trebalo da predloži Orli da večeraju i javi Ali da mora da ostane na nekom iznenadnom sastanku. S druge strane, mora da porazgovara sa svojom suprugom. Nije bilo svrhe razgovarati ni o najboljim mogućnostima, jer bi Ali mogla bezuslovno da ih odbaci bez prethodnog razmatranja. Trebalo bi da sednu i da uz čašu vina porazgovaraju. Mogao bi da vežba govor u podzemnoj železnici na putu kući kako bi bio siguran da neće zabrljati. Izašli su. Dok su stajali na trotoaru, Orla pozva taksi pre nego što je Ed ugrabio priliku da se pokaže kao pravi džentlamen. Taksi se zaustavio. „Laku noć, Ede.” Otvorio joj je vrata. „Laku noć, Orla.” I dok je tako stajao, osetio je neku glupavu zahvalnost. Imao je potrebu da je zagrli i poljubi i da počne oduševljeno da viče, da joj bujicom svojih osećanja pokaže koliko mu znači njena ispružena ruka spasa za njegovu skoro potonulu karijeru. Umesto svega toga, Ed se ukipio; samo je ćutao, nervozno lomio prste i bio pravi Britanac. Konačno je uspeo da izusti: „Pa, hvala ti.” Osmehnula mu se kroz otvoren prozor i samo odmahnula rukom. Taksi je otišao i ostao je sam na ulici. Svežina noćnog vazduha je više podsećala na jesen nego na proleće; kao da je nagoveštavala smiraj i kraj, a ne početak. Ed se stresao i poželeo da se malo toplije obukao. Istovremeno se pitao kolika li je temperatura u LA. Da, mora da razgovara sa Ali. Nije bio potpuno siguran da će Ali hteti da ga sasluša kad čuje čula šta ima da joj saopšti.

Osmo poglavlje „O, tata! Kako si mogao!” Tanjine oči su pune suza i verovatno je u PMS-u koji je u njenim godinama zastrašujuće stanje koje je pretvara u hormonalnog psihopatu. Sigurna sam da nisam bila ovakva u petnaestoj. Uvek sam bila dobro dete. Ed samo što je ušao. Užasno kasni i izgleda veoma zbunjeno. „Šta?” Pogledom traži moju podršku. Podbočila sam se i nemam nameru da ikoga umirujem jer sam protekla tri sata morala da slušam kako Tanja ne može da se koncentriše na času (očigledno ni na jednom) i kako će, ako ne prestane da reži na svoje drugove i odmerava mladiće i ne počne uskoro ozbiljno da uči, završiti kao pakerka u samoposluzi. Tanjina razredna nije koristila baš ove reči, ja samo parafraziram, ali u svakom slučaju se svodi na isto. Ed pogleda Tanju. „Dobro - šta je bilo?” „Večeras si propustio roditeljski sastanak”, kuka i juri uz stepenice i uspeva da sve grafike Gustava Klimta izbaci iz ravnoteže jednim pokretom kako bi postigla maksimalan efekat. „Baš te briga za mene”, viče sa stepenica. Tanja, zapravo, želi da kaže da je morala da sluša moje pridike poslednjih sat vremena, kako će biti kažnjena i kako neće moći da izlazi tri nedelje sve dok ne nadoknadi ono što je propustila u školi i kako najverovatnije neće dobiti džeparac sve dok ne počne da prima penziju i ono: „Tata, kao si mogao?” trebalo je da umanji sve njene probleme. Ed mi prilazi posramljeno. „Totalno sam zaboravio”, kaže. „O, Ede! Kako si mogao!”, kažem imitirajući našu kćerku. „Zaglavio sam na sastanku.” „Da. Osećam po dahu.” „Popio sam samo jedno piće”, ubeđuje me. „U Gruču. Na brzaka.” Gledam na sat pokazujući mu da shvatam njegovo na brzaka. „O, tata! Kako si mogao!” Evo i Eliota u njegovoj najboljoj štraftastoj pidžami. Drži Barnija, ljupkog ružičastog dinosaurusa, za ono jedno uvo koje mu je ostalo. Prevrće očima i bezobrazno se pući. Očigledno, moje najmlađe dete, kada okonča bezobrazno skupo obrazovanje, biće na dobrom je putu da se upusti u život na daskama. Oboje pokušavamo da mu se ne smejemo. „Propustio si

Tanjin roditeljski sastanak. A u školi joj grozno ide”, rekao je pobedonosno. „I tebe mrzim, Eliote, ti mala izdajice”, viče Tanja sa stepenica. „Tanja!” Samo ja u ovoj kući smem da vičem. Eliot ponovo zakoluta očima. „Žene”, reče u stilu Keneta Vilijamsa i jurnu uz stepenice na spavanje. „Eliote, piški i operi zube. Odmah dolazim.” Odlučnim korakom ulazim u kuhinju s namerom da vičem na Eda jer smatram da roditelji ne treba da se svađaju pred decom. Spušta aktovku i umorno svlači sako. Umesto da kod mene izazove saosećanje nekako me još više nervira. Spuštenih ramena me prati do kuhinje. „Zaboravio sam”, ponavlja pre nego što uspem da se obrušim na njega. „Rekla sam ti jutros pre nego što si izašao iz kuće.” „Milion stvari sam od tada završio, Ali. Jednostavno mi je promaklo. Nisam namerno zaboravio.” „Nekad se pitam da li ti je uopšte stalo. To su i tvoja deca. Sledeće godine Tanja polaže maturu. To joj mnogo znači.” „I meni mnogo znači... “ „Stvarno?” „Znaš da mi znači.” „Satima sam te zvala na mobilni, ali je bio isključen.” „Hteo sam da uštedim malo baterije jer mi je već bila na izmaku.” „Kakve to veze ima sa mnom?” „Izvini.” Znam da u klubu ne dozvoljavaju upotrebu mobilnih telefona; inače može da vam se dogodi da vas proteraju zbog bezobzirnog kršenja pravila. Ljuti me što se Ed više brine o tim pravilima nego o budućnosti naše kćerke. Ne mogu više da se ljutim jer sam previše iscrpljena. Jedino što mi sada zaista treba je da me Ed čvrsto zagrli i uveri da nam kćerka neće završiti kao maloletni delikvent iz rasturene porodice. Ljuta sam što ne shvata kakve joj se mogućnosti pružaju. Umesto toga, zadovoljava se gledanjem sapunica i zabušavanjem u školi. Zar sam joj toliko loš uzor? Gde sam pogrešila? Zašto ne želi da se bavi genetskim inženjerstvom ili advokaturom u nekoj velikoj advokatskoj firmi ili da glumi u

Šekspirovom komadu? Zašto se sve njene ambicije svode na to koliko puta može da probuši uvo? Pretvaram se da je sve što u živom želim njena sreća. Ali, to su samo prazne priče. Ne želim. Želim da vredno radi i zaradi mnogo novca, da donosi pametne odluke o svojoj budućnosti i da ima odličan posao kako bih ja mogla da se hvalim pred ostalim majkama koje imaju manje uspešne kćerke. Ne želim da zatrudni u šesnaestoj i da je opterećuje briga o bebi dok očajnički pokušava da vrati nešto od svog detinjstva. Želela bih da proputuje svet i da slomi nekoliko muških srca, a da ne slomi svoje; onda bih želela da upozna divnog, finansijski obezbeđenog, emocionalno stabilnog muškarca sličnog Piteru Andreu kad joj bude dvadeset devet i da tek onda razmišlja o deci. Da li mislite da sam nerealna? Ja ne mislim. Želela bih i da ovo sve mogu da kažem Tanji, Edu, svakome. Ali ne mogu. Niko me ne razume. Ed bi se smejao i rekao da preterujem samo zato što tamo neka nastavnica koja ima čvrsto dupe i sklonost ka istom polu i koja nikada nije imala pravi posao misli da je veoma neuobičajeno da jedna petnaestogodišnjakinja ne može da održi pažnju. Za njega je to u redu. Bio je slab đak, loše prolazio na svim ispitima, a uspeo je da izgradi karijeru u poslu koji voli samo zato što je bio odlučan. Ja sam vredno učila i nisam postigla ništa, ako ne računate reljefnu mapu Anda na mom stomaku. Potpuno sam iscrpljena i stavljam lonče za čaj. „Ručak ti se potpuno sparušio”, frkćem. „Izgleda odvratno.” Izgledao je odvratno i pre nego što se sparušio, a i ukus mu je bio takav, ali mu to neću reći. Dozvoliću mu da to sam otkrije. Poješće večeru bez primedbi, jer uprkos činjenici da ima kratko pamćenje, ipak nije loš čovek. Gledam ga kako skoro zabezeknut izvlači večeru iz dubina rerne. Pažljivo stavlja tanjir na sto. „Šta je ovo?”, pita. „Ne mogu da se setim.” Spustila sam šolju čaja pored njega. „Nešto iz prodavnice Marks i Spenser. Meksička hrana, mislim. Izgledalo je sasvim dobro pre tri sata.” „I sada izgleda sasvim u redu”, kaže, a moje tvrdo i uznemireno srce počinje da omekšava. „Hvala.” Sedim preko puta Eda. „Trebalo bi da odeš i razgovaraš sa Tanjom. Stvarno joj ide loše u školi. Ne znam šta joj je.” „Zar ne možeš ti to da uradiš?”

„Ne mogu.” „Ti si u tome bolja od mene”, zapomaže, a ja lupih nogom o pod. „Ti si je povredio.” „Evo idem, samo trenutak”, obećava. Čujem prigušeni uzdah u njegovom glasu. „Pobrinuću se i za Eliota. Gde je Tomas?” „U krevetu sa Harijem Poterom, gde bi bio?” Ed se umorno osmehuje. „Dve filmske dive i jedan perverznjak. Odlično smo obavili posao.” „Niko nije rekao da će biti lako.” Na trenutak spušta viljušku i mene već obuzima strah da će odustati od ovog, šta god to bilo, što sam mu skuvala. „Niko nije rekao ni da će biti ovoliko teško, zar ne?” „U pravu si, mislim da nije.” Nekad poželim da više ne budem roditelj i da jednostavno izađem iz kuće ne misleći ni na koga. Poslednji put sam to uradila kad mi je bilo dvadeset. Pitam se da li se i Ed tako oseća? Ponovo uzima viljušku i odlučno je zabada u hranu. „O čemu je bilo reči na sastanku?” Ed je nagnut nad tanjirom i treba mu dosta da odgovori. „Bio sam sa Orlom na sastanku. Osniva novu kompaniju.” Ne mogu da se setim ko je Orla i kao zainteresovano kažem: „Aha”. „Ali.” Gleda me, a oči su mu duboke i daleke i ne mogu da vidim šta sve kriju. „Da li bi se preselila u Ameriku?” Potpuno sam iznenađena. „Ameriku?” „Da.” „Ne.” Ed spušta viljušku i gura tanjir od sebe. „Tako sam i mislio.” Ustaje od stola. „Idem da razgovaram sa Tanjom.”

Deveto poglavlje Ket Braun ulazi u kancelariju. U stvari, to je samo eufemizam za kredenac natrpan debelim fasciklama, parčićima štofa i raznobojnim panoima. Ovi panoi omogućavaju mušterijama da letimice vide kako će im izgledati kuća pre nego što se nesmotreno prepuste Ketinom cvetnom stisku i kada zaborave svoje nekadašnju boju svojih zidova. I uvek je isto, ko god da je mušterija. Oprezno počinju sa prvom prostorijom - znate, mislili smo ovde nešto da promenimo, tamo da stavimo jednu viseću saksiju, ili tako nešto - a onda postaju sve smeliji kako prelaze iz jedne prostorije u drugu. Samopouzdanje im raste dok prolaze kroz celu kuću - možda bismo mogli ovde malo pozlate, tamo malo doterivanja, ovde malo više gipsanih ukrasa, možda neki predmet ručne izrade - i tako, dobavljači postaju sve ekskluzivniji. Prednost imena Ket Braun je i u tome što se na njega možete osloniti. Kad bi vas neka Ket Braun opelješila? Nikad, zar ne? Kucam fakture. Kao što je slučaj sa izborom materijala, tako je i sa troškovima koji postaju sve smeliji kako prelaze iz jedne prostorije u drugu. Ubacila sam se u petu brzinu i prsti mi jednostavno lete po tastaturi. Ova kredenac kancelarija može neiskusnom posmatraču da liči na haos, ali u milisekundi pronalazim sve što mi treba. Ket, s druge strane, ne može. Pogledam je i blagonaklono se osmehujem. Ja sam njoj mnogo potrebnija nego ona meni. Veoma je zabrinuta; spušta naočare na vrh nosa i osmotri me preko njih. „Neki mladić je u radnji”, reče oklevajući. Moji olujni prsti stadoše. „Neki mladić. Kaže da te poznaje. Želi da te vidi.” Nije bilo mesta zabuni. Tačno znam ko bi to mogao da bude. A znate i vi. Jedino Ket Braun ne zna. Mrštim se, kao, ko bi to mogao da bude, dok razmišljam šta bih mogla da joj kažem. Ustajem, kolena mi klecaju i pitam se jesam li bleda kao što mislim da jesam. „Bolje idi vidi”, kaže Ket, kad je shvatila da joj neću dati nikakvo objašnjenje. A šta bih i mogla da joj kažem? „Čeka te.” „Brzo ću”, obećavam i samo u tri koraka prelazim preko kancelarije i u mislima proveravam kako izgledam. Obukla sam crni blejzer i pantalone, što je odlično jer je veoma moderno i izgledam mlađe; štaviše, danas za doručkom svi su se veoma lepo ponašali, pa na

odeći nije bilo ostataka od povraćanja ili fleka od džema i čaja. Složićete se sa mnom da je ovo veoma važno ako želite da izgledate dobro. Znam da je glupo, ali mi je veoma važno da izgledam dobro. U svojoj kolekciji nemam par cipela džimi šu sa niskom špicastom petom u kojima bih mogla lagano da skakućem preko poda, ali i ove iz posebno skupe linije marksa i spensera, ili tako nešto, sasvim dobro obavljaju posao. Kristijanu je malo neprijatno u prodavnici. Sigurno mu je bilo veoma teško da dođe ovde. Zastajem na vratima i posmatram ga. Opipava neke materijale - one za 180 funti po metru. Da je Eliot to uradio, gadno bih ga izgrdila. Nadam se da mu prsti nisu umrljani od ugljena. „Zdravo”, kažem i on se okreće. Dovoljan je samo njegov osmeh da izazove veoma čudne procese u meni. Ovo je blesavo! Ja sam žena u godinama. Ja sam majka. Ja sam supruga. Ja sam razumna žena iz predgrađa. Kako uspeva da me ovako sludi? „Izvini”, šapuće. „Nisam znao šta bih drugo.” „Ne bi trebalo da si ovde”, odgovaram mu šapatom, iako mi je već stavio do znanja da je toga potpuno svestan. Pitam se da li je Ket Braun prislonila čašu na zid. Ja bih da sam na njenom mestu. „Nedostajala si mi”, kaže kao da je ovo objašnjenje dovoljno. „Kristijane!” „Šta?” „Kako si me našao?” „Ušao sam u svaki dekoraterski studio dok nisam našao jedan u kome me nisu gledali kao ludaka.” „Trebalo bi da se ljutim na tebe.” „Ali ne ljutiš se.” Usne mu se razvukoše u osmeh. To su vam mladalačka otvorenost i samouverenost. „Ljutim se.” „Želeo sam da te vidim. Nisi se pojavljivala na pjaci.” „Htela sam da te izbegnem.” „Zašto?” Ne mogu da verujem da je toliko povređen. „Zar ti se ne sviđam?” Proveravam da li je Ket Braun iza mene, očiju izbečenih kao da je doživela srčani udar. „Nije to tako jednostavno.” „Znači, sviđam ti se?” „Naravno da mi se sviđaš.”

„Pa zašto me onda izbegavaš?” „Mislim da je tako najbolje.” „Za koga?” I dalje šapućemo. Gledam oko sebe, proveravam ima li koga iza mene, kao neki trećerazredni špijun. „Za oboje. Ja imam obaveze, Kristijane.” Izgleda uvređeno. „Imam ih i ja.” „Nemaš.” Opet se šarmantno osmehuje, a ja se sva topim. „Misliš da nemam, a?” „Čak i ne znaš šta ta reč znači.” Zadirkujem ga i oboje se smejemo. Tiho. „Nedostaješ mi”, kaže iskreno. „Danima te nisam video. Samo želim da razgovaramo.” „Ovde ne možemo da razgovaramo”, upozoravam ga. „Dovodiš me u nezgodnu situaciju.” „Nisam to hteo.” „Kristijane... “ Pokušavam da zvučim razumno i strogo, ali umesto toga se čuje samo slabi očaj. „Moram da mislim na svoju porodicu.” „Zar ti tvoja porodica ne dozvoljava da imaš prijatelje?” „Da, ali... “ „Onda kaži da ćemo se videti.” Osmehuje se jer misli da uspeva da me ubedi. „Ne. Ne mogu.” „Možeš. Samo jednom”, navaljuje. „Kristijane. Ne.” „Provedi sa mnom bar jedan dan.” „Kako?” „Samo jedan dan. Ne mora da bude ceo dan. Samo jedan mali deo dana. Kaži da hoćeš.” „Ne, ne. Ne i tačka.” Začulo se zvono iznad vrata i dva kupca su polako ušla. Deluju bogato, sve same robne marke i najverovatnije žele neki neupadljivi brokat za svoj mali stan u gradu. Definitivno izgledaju kao kupci onog materijala za 180 funti po metru. On je mnogo stariji od nje. Primećujem ovakve stvari. Kristijan se pomera prema vratima. Potpuno odudara od okoline u crnim farmerkama i patikama i stiska onaj blok za crtanje. Očekujem da se Ket pojavi svakog trenutka i

pozdravi mušterije. Kristijan šapuće, tako da moram da se nagnem prema njemu da bih ga čula. „Kaži da ćemo se videti ili ću ti napraviti scenu.” „Da se nisi usudio!” „Kaži da ćemo se videti.” „Kristijane!”, šištim pretećim glasom da me niko ne bi čuo. Opet se ceri. „Petak. Da se vidimo u petak.” „Radim.” „Uradi nešto nepromišljeno, uzmi slobodan dan.” Da li je svestan da sve slobodne dane iskoristim u vreme školskog raspusta? Obično moram da ih najavim godinu dana unapred, inače nema šanse da ih iskoristim. Treba nedeljama da molim da bih otišla na Tomasov sportski dan. Hvala bogu, pa je Tanjina škola prodala sportske terene za stambeno zemljište dok su konzervativci bili na vlasti. Danas su sasvim zadovoljni što im deca odrastaju kao televizorski manijaci. „Čekaću te ispred Kju gardensa. Na glavnom ulazu u deset sati.” Godinama nisam tamo otišla iako živimo u blizini, samo malo niže niz ulicu. Divno je. Pomislili biste da ste milionima kilometara udaljeni od Londona. Tamo sam vodila Tanju kad je bila mlađa, ali bi sada umrla od dosade jer bi joj bilo skroz van fazona, ako je svež vazduh ne ubije pre toga. „Neću.” „Nemoj da kasniš”, upozorava me. Čim se uverio da mu je bogati par okrenut leđima, šalje mi poljubac. Pre nego što uspevam da prosikćem još nešto, pobedonosno izlazi iz studija. Usiljeno se osmehujem paru kada se Ket Braun pojavljuje. Sumnjičavo me posmatra, onda svu svoju pažnju usmerava na platežne mušterije i srdačno ih pozdravlja. Išunjala sam se u kancelariju, zahvalna što mi se ukazala prilika da se zavučem za sto. Pitam se šta da kažem Ket Braun kada me pita ko je bio moj posetilac. Pomislite samo, pre dve nedelje moj glavni problem je bio šta hranljivije od pilećih ćufti da ponudim porodici za večeru. Duboko uzdišem, potpuno izgubljena i otvaram drugu fasciklu sa fakturama iako mi je jedna već otvorena na stolu. Popodne predstavlja potpuno traćenje vremena. Mojim „letećim” prstima krila su potpuno potkresana, bez ikakve nade da će ponovo

narasti. Moje besciljno kopanje po papirima prekida Ket Braun, koja ne uspeva da obuzda radoznalost. „Da li je sve u redu?”, pita me. Osećam da ima potrebu da sazna samo ako nije suviše škakljivo. „Mislim da jeste.” „Tanja nije u nekoj nevolji, zar ne?” O, bože, ona misli da je Tanja zatrudnela sa Kristijanom! Kad bi samo znala da sam u stvari ja u nevolji. „Ako ti treba slobodan dan za nešto, bilo šta, samo reci.” „Hvala.” Ovo je poslednje što je trebalo da mi kaže. Želim da mi kaže da ćemo uskoro biti do guše u poslu jer onaj bogati par ima sedamnaest kuća i želi da ih sve preuredi i da ne može bez mene ni trenutak i da me pita da li bih mogla da radim prekovremeno. Doduše, to se nije dogodilo otkad sam došla ovde. Ali bar mogu da se nadam. „Možeš ranije da ideš kući ako je potrebno”, govori mi ljubazno. Onda tek shvatam da je možda primetila kako buljim u istu fakturu već dva sata. „Mislim da hoću, ako je to u redu.” Pokušavam da nabacim patetični i zabrinuti izraz, što mi i nije neki problem. „Naravno.” Ket Braun može da bude veoma slatka. „Ne uzrujavaj se. Vidimo se sutra, Ali.” „Da.” Sad već stvarno počinjem da se osećam užasno. Na brzinu spremam papire da bih što pre pobegla od njenog saosećajnog pogleda i žurim napolje. Stojim pred vratima studija. Vazduh je težak, neprijatno topao i miriše na kišu. Duboko ga udišem, srećna što sam izašla iz one kutije. Posle prvog koraka, zastajem. Ne osvrćem se na taksije koji zuje pored mene. Povlačim se prema slivniku i buljim zabezeknuto u pločnik. Svetlocrvenom kredom na betonu je napisana poruka: NEMOJ DA KASNIŠ, ALI KINGSTON!!! Ispod poruke, Kristijan je nacrtao smajlija. I dva poljupca. Proveravam da li je Ket Braun na sigurnoj udaljenosti. Pokušavam da poruku obrišem cipelom; počinjem od poljubaca. Crvenu kredu nikako ne možete da obrišete sa trotoara. Da li ste to znali? Ja sam saznala. Podižem pogled ka nebu, ali se tamni oblaci sigurno udaljavaju. Proveravam trotoar još jednom; poruka je još uvek na

istom mestu. Nadam se da će se oblaci vratiti i da će uskoro početi kiša i da će sprati ovu moju sramotu. I to pre nego što Ket Braun izađe. Pojam nemam šta bi pomislila da vidi ovo. Hodam bezbrižno niz ulicu u cipelama, koje nisu iz džimi šu kolekcije, a na licu mi se javlja prkosni osmeh pri pomisli na Kristijana i njegovo razmetljivo ponašanje. Nemoj da kasniš! NE, neću da kasnim, Kristijane Vintere, zato što neću ni da dođem!

Deseto poglavlje Nil se zadihao. Prestao je da trči, podbočio se, nagnuo se napred kako bi popustio bol u slabinama. „Edvarde, čini mi se da nema potrebe da tako žestoko udaraš po lopti.” I Ed je prestao da trči. Delovao je odlučno. „Šta?” „Već si me dotukao. Možemo li sad malo da popustimo i da igramo onako opušteno kao i obično? Pustiću te da pobediš i platiću pivo ako će ti biti lakše.” Ed je obrisao majicom znoj sa čela. „Nemam pojma o čemu pričaš.” „Izgledaš kao da si u misiji lansiranja ove bezopasne loptice u svemir. Uopšte mi nije zanimljivo da igram sa tobom kad si ovako raspoložen. Šta ne valja?” „Ništa.” Ed je malo poskakivao na prstima i spustio ramena pokušavajući da smanji napetost. Tereni za skvoš su uvek zaudarali na znojave patike i to mu je išlo na nerve. „Hoćemo li da nastavimo?” Nil podiže ruke. „Odustajem. Neću više. Sve me boli. Sav sam se ukočio. Ne mogu više da trčim. Da imam belu zastavu, kleknuo bih i mahao njome.” Ed je bio sve nervozniji. Takav je bio ceo dan. „Samo udari loptu, Nile.” „Da nije ona riba u bikiniju uspela sebi da odseče nogu?” Ed je zastao i besno pogledao brata. „Šta?” „U onom sporu za Moćne alate?” „Ne. Nije.” Nil je frknuo. „Pa mora da se dogodilo nešto užasno.” „Nije ništa. Sve je u redu. Samo udari loptu.” Nil je odmahnuo glavom. „Dosta mi je. Udari je ti.” Bacio je loptu bratu zadihan od napora. Ed je uhvati u letu i udari je jako o zadnji zid. Lopta, protiveći se daljem mučenju, odskoči brže od metka i pogodi Eda pravo u oko. Kasnije, mnogo kasnije, Nil je laganim korakom ušao u bar dok je prstima prolazio kroz vlažnu kosu. Ed je pritiskao kesu čipsa na povređeno oko. „Ne verujem da taj čips može da ti pomogne”, Nil je sedeo na stolici pored brata i delio mu savete. „Za otoke je najbolje sirovo meso.”

„Ti si samo prokleti fotograf, zarežao je, „šta ti uopšte znaš o prvoj pomoći?” „Izgleda više nego ti.” „Imali su samo ovo. Ispod sam stavio kocku leda, ti pametnjakoviću.” „A tako.” „A treba ti i cela večnost da se istuširaš.” „Hoćeš li se smilovati da mi kažeš šta nije u redu sa tobom ili ću ti oplaviti i ono drugo oko?” Ed se namršti. Da nije imao oblogu od čipsa na licu, izgledao bi opako. Nil je sedeo i ćutao. Konačno, Ed uzdahnu i reče: „Orla mi je ponudila posao. Dobar posao. Da se vratim u svet filma.” Nil slegnu ramenima. „Sjajno.” „U Americi.” „Nije baš sjajno.” „Samo što Ali neće ni da razmisli o tome.” „Da li si razgovarao sa njom.” Ed ga je ponovo besno pogledao, ali ga je povređena strana lica zabolela. „Ne, sve sam joj telepatski preneo dok je spavala.” Ed je bio neraspoložen i polako je ispijao pivo. „I trebalo bi da odustanem od posla, ali ne mogu.” Ed namesti onu kesu čipsa. „Kao da mi neko ispred nosa maše velikom sočnom šargarepom.” „Mrzim šargarepu.”. Ed se pravio da ga ne čuje. „Toliko je blizu da skoro mogu da je dohvatim, ali mi uvek izmakne. Najgore je što ne smem ni da pomislim da ću možda zauvek biti u ovakvom položaju.” „Orla.” „Šta s njom?” „Orla drži šargarepu?” „Pretpostavljam.” „I je li to deo problema?” „Mislim da nije.” „Znači, Ali ne zna za Orlu?” „Nema tu šta da se zna.” Ceo dan je čekao da razgovara sa Orlom, ali je bila zauzeta. Morala je nešto da analizira, nešto drugo da pregleda. Pokušao je da se susretne sa njom za vreme ručka u

kuhinji gde svi piju kafu, ali bilo je previše ljudi oko njih. Samo mu je uputila jedan suzdržan osmeh, onaj koji obično razmene ljudi koji dele neku zajedničku tajnu. Od toga mu se stegao stomak. Nije mogao čak ni kafu da popije. U stvari, kafa mu se uopšte nije ni pila. Očajnički je želeo da priča sa njom o još nekim detaljima, kao šta bi on trebalo da radi, ko su sada glavne face; hteo je sve da čuje, iako je znao da će ga to još više mučiti jer će, na kraju, svakako, morati da joj kaže da ne može da prihvati posao. Svi njegovi snovi su se raspršili u jednoj rečenici. Nil se samo nemoćno namrštio. „Ne znam šta da ti kažem, burazeru.” „Eto, sad valjda shvataš zašto nema svrhe da razgovaramo o tome?” Ed je sklonio kesu čipsa sa oka, pažljivo opipao ozleđeno mesto, a onda je ponovo prislonio na oko. „Sve vreme živim sa ovom žudnjom, a da toga nisam ni svestan. Sada mi se pružila prilika da sve postavim na svoje mesto. Zamisli da na putu ka tvom velikom uspehu, ka ostvarenju svog životnog sna naiđeš na prepreku.” „I naišao sam.” Ed pogleda brata. „Šta?” Nil obrisa usta rukavom. „Nedostatak talenta.” „Pre će biti nedostatak motivacije”, frknu Ed. „Ti si samo jedan prokleti besposličar.” „A ti, možda, suviše radiš”, rekao je Nil. „Stani malo i pogledaj šta sve imaš. Ti si pravi srećnik. Zdrav si, imaš novca, a u retkim prilikama i pameti. Mogao bi celog života da tragaš za krajem duge i nikad nećeš naći ćup sa zlatom. Veruj mi, na kraju većine duga jedino možeš da nađeš ćup govana.” Ed se nasmejao. „Sad ćeš da počneš da pevaš 'Posmatraj svet sa vedre strane', zar ne?” „Možda bih i mogao.” Ed je sklonio kesu čipsa sa oka i bacio parčence već otopljene kocke leda u pepeljaru na baru. Onda je otvorio kesu i ponudio Nila čipsom. „Hoćeš malo čipsa?” „Ne, hvala.” Nil se namrštio. „Kao da jedeš delove hiruškog zavoja.” Naglo je ustao sa stolice. „Hajde da te odvedem kući. Možda bi bilo dobro da usput svratimo do urgentnog centra da ti pregledaju oko.” „Ne.” Odmahnu Ed glavom. „Biće mi dobro. Odlično vidim.”

Nil uze ključeve od kola i zagleda se u Eda. „Nadam se, burazeru. Iskreno se nadam.”

Jedanaesto poglavlje „Ooooh.” Ed leži u krevetu i jedno oko pokriva rukom. „Daj da pogledam”, kažem i pokušavam da mu sklonim prste. „U redu je, Ali. To je samo modrica. Nemoj da se gnjaviš oko nje.” „Doneću ti malo moravke.” „Šta ti je to?” „Dobro je za modrice.” „Neću. Stavio sam led. Dobro je. Nil ga je pregledao.” „Nil je kao stručnjak za sve?” „Pa, veoma je stručan kad su u pitanju modrice od loptica za skvoš.” „Ujutru će ti oko biti plavo.” „Stvarno?” Ed ustaje i izgleda uspaničeno. „Daj da pogledam.” Ed se naginje napred. „Nemoj samo da ga diraš.” „Neću.” Dok pregledam Edovo oko nabacujem ozbiljan izraz lica i pokušavam da ne diram ozledu kao što mi je i rekao. Dosta sam nasledila od majke, između ostalog i nesposobnost da budem nežna kad se suočim sa nečijim bolom. Tada obično primenjujem metodu lečenja poznatu kao klin se klinom izbija. Kad sam bila dete, ovaj metod je u mom slučaju bila veoma uspešan. Iako me nisu tetošili, to na mene nije ostavilo trajne posledice. Edovo oko je malo crveno i otečeno, srećom bez posekotina. Mislim da je imao sreće što je prošao samo sa modricom s obzirom, kako reče Nil, na silinu kojom je udario lopticu. Lagano prelazim prstima preko Edove obrve. „Oooh”, kaže opet. „Boli.” „Da ljubim da prođe.” „Mmm”, mrmlja i priljubljuje svoje lice uz moje. Sklanjam mu šiške sa čela, kojima je, kao i travnjaku potrebno šišanje, i lagano prinosim usne njegovoj obrvi. „Oooh”, ječi od bola i zadovoljstva. Ljubim mu obrvu, oko; dahom mu milujem kožu. „Boli li još negde?” Pokazuje prstom na napućene usne. „Ovde”, kaže. Nežno ga ljubim. Upire prstom na vrat. „I ovde me boli.” Poslušno mu ljubim vrat. „A ovde?”, pitam i spuštam se prema Edovim grudima. Pokrivene su tamnim kovrdžavim dlačicama. Meke su i tople; mogle bi da se

iskoriste za punjenje jorgana. U hladnim zimskim noćima najviše volim da se privijem uz njega i osetim mekoću tih paperjastih dlačica. „Mmm.” Ed se udobno smešta na jastuk. „Da li su klinci u krevetu?” „Da”, mrmljam i nastavljam svoj nežni napad. „Odavno.” Prislanjam lice uz njegovu meku kožu. Volim taj miris. Čak i posle svih ovih godina. Miriše na mošus i vanilu i muškarca. Mogla bih da se utopim u tom mirisu koji je bolji od mirisa tek pokošene trave ili sandolina ili tek ispečenog hleba. Ed mi miluje kosu. Poljupcima mu prekrivam stomak. Vreo je, ali ta toplota opušta. Podižem glavu i osmehujem mu se. „Boli li i ovde?” „O, da”, kaže, zatvara oči i zaboravlja na bol. Gluvo je doba noći. Ne želim da pogledam na sat niti da brinem kako ću sutra da ustanem jer sam zadovoljna. Ležimo sklupčani u postkoitalnom zanosu. „Bože, Ede”, ote mi se uzdah. „Strast usred radne nedelje. Kad nam se ovo desilo poslednji put?” „Kada je aterirala poslednja lunama letelica?” Ćuškam ga u rebra. „Pa nije bilo baš tako davno.” „Pa prošlo je neko vreme.” „Malo više vremena”, složih se. Obavija ruke oko mene. Ležimo potpuno opušteni u onom prelepom stanju između sna i jave. „Ede?” „Mmm.” Zvuči kao da je na ivici sna. „Ede. Da li je Nil rekao nešto o Džemi prošle nedelje?” „Ne.” „Oh.” Još dublje se zavlačim u njegov zagrljaj. „Jesi li siguran?” „Da.” „Šta? Baš ništa nije rekao?” „Ali.” Zvuči kao upozorenje. „Šta misliš da ih pozovemo jednom na večeru?” „Ne.” „Zašto?” „Zašto stalno pokušavaš da ih spojiš, kad oni uopšte nisu jedno za drugo?” „Mislim da bi bili divan par.” „Da, jer očajnički pokušavaš da udaš sestru.” „Nije tačno.” Oslanjam se na lakat, a Ed otvara ono nepovređeno oko. „Mislim da mogu mnogo da pruže jedno drugom.”

„Šta, na primer?” Leži i kao da mi namiguje. „Tvoja sestra je prešla više kilometara od rasturenog volvoa, a moj brat ima čitavu kolekciju kutija od brze hrane. I još nešto. Ona je tvoja sestra, a on je moj brat. Ne možemo tako nešto da im uradimo. Bolje da ih pustimo da sami prave svoje greške. Ne želim da budem odgovoran za sreću svoga brata.” „Možda bi mogli da usreće jedno drugo.” „Džema je prodorna, a Nil je toliko lenj da me čudi da još nije smislio kako da leži i hoda u isto vreme.” „Možda bi ga Džema podstakla da uradi nešto više u životu. Uvek priča kako bi voleo da dobije neki uzbudljiv posao. Možda bi ona mogla da ga motiviše, da ga izvuče iz bezbrižne kolotečine.” Ed se okreće prema meni. „Da li zaista misliš da bi supruga trebalo da podrži svog životnog saputnika u ostvarenju njegovih snova.” „Pa, naravno.” Sanjivo mu se osmehujem. „Zar te ja nisam uvek podržavala?” „Ali... “ „Mogla bih da ih pozovem na večeru. Bilo bi zabavno.” „Ali... “ Izvijam vrat i sputavam zevanje. „Spava mi se.” Okrećem se ka Edu, ljubim ga u vrh nosa. „Da li se i tebi spava?” „Da, ali... “ „Hajde da ugasimo svetio i da spavamo.” „Dobro.” Gasim svetio. Sveža i bleda mesečina ulazi kroz prozor i obasjava beli prekrivač na krevetu. Moja kuća nije prošla kroz tretman Ket Braun. Dominiraju svetle boje i nije natrpana, osim kad su deca budna. Ležim na jastuku, jorgan sam povukla skroz do vrata; telo mi je teško i polako tonem u san. Poslednje što vidim su Edove otvore oči. Zuri u tavanicu. Suviše sam se predala dubokom dremežu da bih ga pitala zašto ne spava.

Dvanaesto poglavlje Pokušavam da istovremeno sklonim sudove od doručka i pojedem tost. Ne znam da li sam popila čaj; ne mogu da ga pronađem među ostacima od doručka. „Tomase, jesi li poneo opremu za fizičko?” „Jesam.” Tomas još uvek sedi za stolom i igra se nekim plastičnim kako-se-ono-zvaše, koga je izvukao iz kutije pirinčanih pahuljica. Nigde ne vidim opremu. Koliko je meni poznato, mogla bi da bude u gomili neispeglanog veša. „Da li si uradila domaći?” „Da.” Jasno čujem režanje u Tanjinom glasu. Besna je jer joj u stilu fanatičnog gestapovskog oficira pratim njene domaće zadatke i jer je potpuno očajna što neće moći da prati seriju Susedi još celih sedam dana. „Jesi li sigurna?” „Da.” „I domaći iz nemačkog?” „Da.” Gleda me kao da sam neki bednik koji joj se prikačio za nogu i moli za novac. Stalno slušam o tim divnim odnosima između majke i kćerke. Žene mogu da pričaju o svemu, one su najbolje prijateljice, otvoreno razgovaraju o svojim osećanjima na veliku obostranu korist. Nekada razmenjuju odeću. Ja ni mrtva ne bih nosila Tanjinu odeću, a ni ona moju. Kad god prigovaram svojoj kćerki, ona se mršti. Možda sam i ovo nasledila od svoje majke. Bile smo potpuno iste. Sve dok sam bila tinejdžerka, svađale smo se kao pas i mačka. Bila sam kćerka monstrum. Činjenica je, međutim, da sam bila pravi anđelak koji je ponekad znao da isklizne ispod majčinog krila. Tek kad mi je bilo dvadeset, shvatila sam da je moja majka jedna divna žena. Mogu jedino da se nadam da će i Tanja shvatiti da sam i ja divna žena. Samo bih volela da se to desi iduće nedelje. „Eliote, jesi li poneo ručak?” Znam da ga je poneo. Videla sam ga kako izvlači keks iz kutije za ručak i kako ga kradom jede ispod stola nakon što je pojeo čokoladne pahuljice. Kad napuni dvadeset i jednu, njegovim venama teći će čista čokolada. „Da”, rekao je. „Nisi pojeo onaj čokoladni keks koji sam ti spremila, zar ne?”

„Samo sam ga malo probao”, priznaje. „Samo malkice. Mislio sam da neću biti dovoljno gladan da ga pojedem za ručak”, dodaje. Njegova logika se suprotstavlja svakom daljem ispitivanju. „Kako tvoje oko?”, pitam Eda koji ćutke sedi usred ovog nereda. Prinosi šolju usnama, potpuno nesvesno zagledan u daljinu. Takav je svakog jutra. „Dobro”, odgovara i podiže prst da bi proverio. Koža oko oka je samo neznatno ružičasta i ne sija se kao što sam očekivala. Iako nisam uspela da ga nakljukam moravkom, izgleda da nema posledice. Ali, izgleda nekako utučeno. Možda od stresa. „Zakasnićeš”, upozoravam ga i gledam na sat. Počinjem već da se nerviram zbog toga. Zašto se kazaljke sata uvek brže pomeraju kada ste u stisci sa vremenom? Uzima novine i otvara ih. „Danas nikud ne žurim.” „Kako to?” Sleže ramenima. „Tako. Možemo zajedno da idemo na posao ako hoćeš” Prestajem da sklanjam sudove od doručka. „Nikad ne idemo zajedno.” Uzima bokal sa kafom i doliva. „Mogli bismo danas.” „Moram da odvedem Eliota u školu.” „Čekaću. Ne moraš da žuriš.” „Moram. Imam hiljadu poslova da završim.” „Usput bismo mogli da popričamo.” „O čemu?” Ed se namršti. „Ne znam.” Nastavljam sa spremanjem sudova. „Ne znam ni ja.” Sva sam smetena. Dođe mi da počnem da bacam činije samo da bih čula kakvu buku mogu da naprave kada padnu na pod. „Mogao bi da odvedeš Eliota u školu ako ne žuriš.” „Dobro.” Ostavlja kafu i sklapa novine. „Hajde, Eliote”, kaže, a ovaj mali prvi put posluša bez reči i bez tročinke koju uvek izvede u ovakvoj situaciji. „Vidimo se kasnije”, kaže i samo me pogleda sa drugog kraja kuhinje. Ne prilazi da me poljubi. Taj njegov pogled je čudan, da li zbog onog oka ili sam ja samo paranoična. Treba da se nađem sa Kristijanom. To već znate, zar ne? Samo je još moja porodica srećno neupućena u moj dvostruki život. Ed i Eliot

su izašli. Požurujem Tanju i Tomasa, dajem im po jedan poljubac na brzinu i po jednu pretnju i jurim uz stepenice preskačući sve po dve da se presvučeni. Još uvek nosim onaj isti kostim od juče. Skidam ga, oblačim nešto udobnije i neformalnije, nešto što će biti prikladno i za Kju gardens i za posao. I kao što možete da vidite, neću da provedem dan sa Kristijanom. Idem samo da se sastanem sa njim i da mu kažem da ne mogu sa njim da provedem dan i da, u najboljem slučaju, možemo samo da popijemo kafu jer moram da žurim na posao. Okrenula sam i broj mobilnog telefona koji mi je dao da bih mu rekla da danas neću prići ni blizu Kju gardensu, ali je prokleti aparat stalno isključen. Nemam dovoljno hrabrosti da mu ostavim poruku. Uostalom, uopšte ne verujem tim operaterima. Oni su kao neozbiljni tinejdžeri. Nikada ne možete da budete sigurni da će preneti poruku. Planirala sam da ne odem. Da se jednostavno ne pojavim. Al' onda pomislim kako je on jedan divan mladić i kako ne mogu da se ne pojavim na sastanku, a da mu se prethodno ne javim. Da li vas je nekad neki muškarac ispalio? Osećaj je užasan. Bila sam zaljubljena u školskog srcolomca Gerija Eklstona kad mi je bilo oko šesnaest godina. Mesecima sam ga obožavala iz prikrajka. Izlazio je sa Karolinom Gregori, prvom strava ribom na koju sam naišla. Bila je nežna i sitna i ženstvena i najbezobzirnija zavodnica. Šutnula ga je na najveličanstveniji način zbog nekog šmokljana iz ondašnje državne gimnazije. Nedelju dana nakon toga pozvao me je da izađemo. Bila sam zblanuta, kao i svi ostali iz škole. Glavni školski srcolomac i Crvenokosa. Ha! Pozvao me je da izađemo u školsku diskoteku. Čekala sam ga na kraju ulice da ga moja majka, koja je imala običaj da prigovara u stilu nadžak-babe, ne bi videla. Izgledala sam bajno. Stvarno jesam. Šminkala sam se satima. Uspela sam i kosu da ukrotim, naravno uz Džeminu pomoć; upotrebile smo sve moguće preparate koje smo našle u parfimeriji. Pozajmila sam fenomenalnu garderobu od svoje najbolje drugarice, Andree Torton. Kada sam se spremila, činilo mi se da je ceo svet moj; pucala sam od ponosa. A on se nije pojavio. Čekala sam ga satima i satima. Nisam mogla da verujem da bi mogao da bude toliko okrutan da me ostavi da ga toliko čekam. Izgleda da je u školskoj diskoteci bilo sjajno. Andrea mi je sve

ispričala. Otišla je sa Džozefom Simsonom, za koga je sada srećno udata i ima dvoje dece. Geri Eklston je otišao sam na zabavu, a sa nje je otišao sa Karolinom Gregori, koja ga je sutradan ponovo šutnula. A ja sam u sobi plakala celu noć i svu maskaru razmazala po jastuku i pitala se gde sam pogrešila. I, kao što vidite, nikada, baš nikada, ne bih mogla tako nešto bilo kome da uradim. Posebno ne Kristijanu. Podzemnom železnicom došla sam do Kjua. Ne samo da nisam zakasnila, već sam sasvim bespotrebno poranila. Zato sad šetam gore-dole ispred kitnjaste kapije od kovanog gvožđa i imam utisak da sam veoma upadljiva. Deset sati dolazi i prolazi. Nekako se čudno osećam u vezi sa ovim. Ponavlja se istorijska situacija sa Geri Eklstonom. Ovde sam došla samo da bih Kristijanu rekla da ne mogu da idem sa njim i, za boga miloga, on nije došao. Dok stojim ovde, samopouzdanje mi lagano nestaje. Malo mi fali da počnem da grizem nokte. Nešto je čudno u vezi sa ovakvom situacijom; negde podsvesno znate da ste ispaljeni, ali vas uvek izjeda sumnja da je onaj koji vas je ispalio možda imao neku nesreću i da nije njegova greška što se nije pojavio. Ne znam kako bih podnela da se nešto desi Kristijanu. Nadam se da je sinoć naleteo na neku dvadesetogodišnju Karolinu Gregori u nekom popularnom baru i da je odlučio da ne dođe na sastanak. Možda sad sedi u nekom kafiću i smeje se celom slučaju zajedno sa njom. Možda je tako i bolje. Šetam gore-dole. Svog snagom stupam po trotoaru. Bar je mogao da mi javi da neće da dođe. Onda pomislim, pa kako bi i mogao? Nema moj broj telefona. Ne zna gde živim. Sam se potrudio da sazna gde radim. Već je skoro deset i dvadeset, u stvari, deset i šesnaest. Nikad ne znam da li ovaj sat žuri ili zaostaje. Osećam kako mi se oči pune suzama; osećam se kao kreten. Ovo je ludost. Kako sam uopšte mogla da dozvolim ovom muškarcu, mladiću da uđe u moj život? Kako se samo usudio da me slika i da pretumba i moj život i moje unutrašnje organe i onda me ostavi da sama šetkam gore-dole i da me posmatraju svi turisti koji znaju, eto tako znaju, da sam ispaljena. Čekaću ga još dva minuta i onda odoh. Nazad u sigurnost kod Ket Braun i njenih zavesa sa resama.

Trinaesto poglavlje „Voćka, voćka, povrćka! Voćka, voćka, povrćka, povrćka...” Ed je podigao ruku. „Dobro, dobro!” Voće i povrće je prestalo da igra, ali su se sapleli jedni o druge. „Pauza od pet minuta.” Mahnu rukom paradajzu. Ovaj se dogegao do njega preko ogromne kuhinje koja je predstavljala pozadinu reklamnog spota za Kuhinjske vragolije - proizvođača instant sosa koji se preporučuje najrazboritijim vegeterijancima. „Da li je ikako moguće da pročitate tekst pesme još jednom i pokušate nekako da ga zapamtite pre nego što krenemo iz početka?”, ljubazno se osmehivao paradajzu. Naravno, nije mogao da vidi da li mu je paradajz uzvratio osmeh. A sudeći po tromom koraku paradajza, bilo je očigledno da nije bilo baš preteranog veselja pod njegovim drečavo crvenim kostimom. Ed je pokušao da nekako razgiba prste, ali nije uspeo. Zašto ovo snimanje toliko dugo traje? Scena je pripremljena juče, a sastojci sosa su ceo dan uvežbavali svoj veliki nastup. Sve je trebalo da bude gotovo na brzinu. Sasvim prosto. Trebalo je da snimi spot za pet minuta, onda još malo montaže i to je to. Ovde su, međutim, bili već više od sat vremena, a ništa nisu uradili. Bili su poznati kao štedljiva, skoro škrta produkcijsku ekipa koja je vodila računa o novcu i o angažovanju pravih glumaca za ulogu povrća. Trevor je pogledao Eda, koji sarkastično reče: „Mislio sam da je teško raditi sa decom i životinjama. Ne sećam se da mi je neko pomenuo proizvode organskog porekla.” „Hoće li ti biti lakše ako ti kažem da će se plodovi tvoga rada prikazivati u svim Neto samoposlugama i poštama širom zemlje?” „Pa, ne baš.” „Šta ako ti kažem da će ga koristiti za reklamiranje pilula protiv proliva pre nego što se pretvori u gomilu govana?” „Ućuti, Trevore.” Trevor je spustio kameru. „Ako će ti biti bolje, ispričaj mi neku priču o Harisonu.” „Mislim da mi danas ni Harison ne može pomoći. Sva sreća pa ne moramo svaki dan da se bakćemo sa povrćem koje falšira i ne može da zapamti četiri reči.”

„Botanički gledano, paradajz je voće”, ukazao mu je Trevor na grešku. „Da, naravno”, reče Ed. „Baš sam glup.” „Polako, Ede. Pomisli samo kako je odraslom čoveku teško da bude u kostimu paradajza.” „U pravu si.” Ed je podigao plastičnu šolju čaja, ali čaj se potpuno ohladio. „Verovatno bi radije glumio kralja Lira.” „Verovatno bi radije glumio bilo šta drugo. Svako mora da izdržava porodicu.” „Neko od nas nešto veću”, složio se Ed. „Koliko mogu da shvatim, uzbudljivi svet reklamnih spotova nas više ne očarava kao nekad.” Ed protrlja lice. „A ja sam mislio da to uspešno krijem.” „Ako odlučiš da se vratiš u Holivud”, reče Trevor, „povedi i mene.” „Ko je pomenuo Holivud?”, počeo je Ed da se brani. Trevor samo slegnu ramenima. „Ako hoćeš da budeš u centru zbivanja, onda treba da odeš u Holivud. Čini mi se da nećeš još dugo izdržati.” Da ne bi došao u iskušenje da mu odgovori, Ed mu okrenu leđa. Ispred njega je bila sočna šargarepa. Sedela je u dvometarskom tiganju od polistirena; skinula je glavu od stiropora i jela čokoladicu mars. „Hoćemo li da proverimo da li je povrće spremno? Kako je krenulo, mogli bismo i da umremo na ovom snimanju.” Ed pljesnu rukama. „Dame i gospodo. Jesmo li spremni?” Vrata iza njega su se otvorila i ušla je Orla. Prišla mu je toliko blizu da je mogao da oseti njen dah na vratu. Uvek je dobro mirisala na mešavinu svežeg i čistog sapuna i užasno skupog parfema kome njegovo čulo mirisa nije moglo da odoli. „Lepo”, rekla je. Edu nije bilo sasvim jasno o čemu govori. „Zdravo”, rekao je, a svu pažnju su mu privukli paradajzi koji su popadali jedan preko drugog dok su pokušavali da stanu u kolonu. „Došla sam u nezgodno vreme, je l' da?” „Pa, može se reći.” Orla mu reče šapatom. „Moram da razgovaram sa tobom.” Pogledao je oko sebe da bi proverio da ih neko ne prisluškuje. Čim je Orla stigla, Trevor se izgubio negde iza scene. „Dobro.” „Da li si razgovarao sa Alisom?” Ed joj odgovori, izvinjavajući se. „Nisam našao pravi trenutak.”

„Stvari počinju da se razvijaju. Možemo li da ugovorimo sastanak?” „Naravno.” „Večeras. Možemo na večeru.” „Pa... “ Prebirao je po pamćenju ne bi li se setio nekih ostataka razgovora sa Ali o roditeljskim sastancima, zakazanim pregledima kod zubara, koncertima, večerama sa prijateljima, ali ničeg nije mogao da se seti. „Može večera.” Uputila mu je jedan od svojih retkih osmeha. „Jedva čekam.” Edov mobilni je zazvonio. „Do đavola”, rekao je dok je pretraživao sve džepove da ga pronađe. Primetio je da je povrće postalo nestrpljivo. „Ed Kingston.” Grizao je usnu dok je slušao, a potom je opet progovorio. „Jeste li se čuli sa mojom suprugom. Dobro, dobro. Dolazim odmah.” Zatvori telefon i obrisa vlažne dlanove o pantalone. Lice mu je poprimilo mrtvačko bledu boju, a čelo se nabralo. „Orla, moram da idem. Možeš li, molim te, da preuzmeš odavde?” Orla raširi ruke. „Naravno.” „Nadi Trevora. Uputiće te u sve što je bitno.” „Da li je sve u redu?” „Ne, nije u redu.” Navlačio je kaput. „Pričaću ti kasnije.” „Ona večera još uvek važi?” Uputio se prema vratima. „Vidimo se u Gruču u osam.” Onda se okrenu, pride joj i poljubi je u usta. „Hvala”, rekao je. „Pravi si ortak.” Kad je videla da je izleteo kroz vrata, prede jezikom preko usana. „Molim, i drugi put”, reče uzbuđeno.

Četrnaesto poglavlje Kristijan je prilazio laganim trčećim korakom. Hoću prste da izlomim od olakšanja; umesto toga samo stojim na izgled potpuno nezainteresovana. Bila sam spremna da odem. Stvarno jesam. Još nekoliko sekundi i ne bih više bila ovde. Možda ću se u godinama koje dolaze setiti ovog događaja. Pitaću se tada kako bi se stvari dalje odvijale da sam otišla, sela u podzemnu železnicu i vratila na posao, a ceo ovaj događaj samo pridodala svom iskustvu. To veće, kada sam upoznala Eda, počela je da me hvata prehlada. Malo je falilo da ne odem do ragbi kluba na tu čudnu žurku. Šta bi se dogodilo da sam ostala kod kuće u krevetu sa termoforom i priličnom dozom antibiotika. Da li bih sada bila udata za Eda ili bi on sreo neku drugu te večeri i tako bi šansa da nam se putevi ukrste bila zauvek izgubljena? I tako smo se upoznali, igrali celo veče, razmenili jedan dugačak sramežljivi poljubac tokom kojeg sam mu prenela kijavicu. Posle sam bila sva izbezumljena jer sam se pitala zašto me nije zvao cele nedelje da zakažemo sastanak. Stvari koje mogu da nam promene život dešavaju se svakog dana, zar ne? To vam je kao pogibeljno putovanje preko peščanih nanosa. Mali, na izgled nevini događaji, koji nas skrenu sa životnog puta koji smo planirali, zauvek menjaju naš emotivni sklop. Saznanje da je ovo jedan od takvih događaja, možda je još uvek nesvesno, ali je, svakako, sakriveno u nekom zabačenom delu moje podsvesti na koji sam odlučila da ne obraćam pažnju. Ali nije samo ljubav šlepa. Krivica, tromost i požuda mogu da budu veoma kratkovide. Ulica kojom hodamo je prelepa. Puna zelenila. Sa obe strane je drveće. Sve građevine su ogromne i prostrane. Bašte su prepune cveća i predstavljaju uvod u pravu veličanstvenost Kjua. Okrećem glavu ka pupoljcima da ne bih gledala Kristijana. Dok ga čekam, osećam se kao izložbeni predmet. Kao da svako ko me vidi zna da mi ovde uopšte nije mesto. Kristijan mi prilazi zadihan i nasmejan. „Zdravo”, kaže. „Zdravo.” „Izvini što kasnim”, radosno izbrblja. „Podzemna železnica je bila u zastoju. Neko je pokušao da se baci pod voz.”

„Oh”, kažem. Ne pada mi na pamet da bi mogao da laže. Nisu pominjali zastoj na mojoj liniji, niti da je neko pokušao da se baci pod voz. Pitam se kakav to događaj može da te natera da se ubiješ tako što ćeš se baciti u bezdan ispred voza podzemne železnice. „Pomislio sam da si možda otišla”, kaže, ali i ne pomišlja da se možda nisam ni pojavila. Potpuno je siguran u sebe, a ja ni u šta više nisam sigurna. Uzima me za ruku i povlači prema ogromnoj kapiji i kiosku pored nje. Zapanjena sam prisnošću njegovog stiska. Zastajem. „Kristijane.” Okreće se i staje. „Ne mogu ovo da radim.” Na licu mu vidim izraz izuzetnog razočaranja. Izgleda kao Eliot kada se Barni, živahni ružičasti dinosaurus, rastao od svog uva. „Došla sam da ti kažem da ne mogu da provedem dan sa tobom.” „Zašto?”, pita i potpuno iskreno odbacuje sve ostalo u mom životu. „Ja imam porodicu.” „Znam.” „Ja ih varam.” „Samo malkice”, razuverava me. Pitam se da li postoji skala za merenje prevare kao što je Rihterova skala za merenje zemljotresa. Postoji li neko ko može da izmeri štetu koju ću napraviti? „Ne bi verovao kad bih ti rekla koliko mi je bilo teško da se izvučem”, branim se. „Sad si ovde”, kaže. Po njegovom izrazu lica vidim koliko je zadovoljan što smo zajedno. „Znam.” „Glupo je da dođeš dovde i onda samo odeš.” Ćutim jer je i meni ta misao prošla kroz glavu. „Čega se toliko bojiš?” O, da sam bar ponovo mlada i neustrašiva i da ne shvatam kakve se sve opasnosti nalaze pred nama, tu iza ugla, skrivene od naših pogleda. „Plašim se da ovo ne ode predaleko.” Vragolasto se osmehuje. „Misliš da ću pokušati da te zavedem iza palminog lišća u Velikoj staklenoj bašti?” Smejem se i kažem: „Ne budi blesav!”, ali baš toga se i pribojavam. Još više se bojim onoga što ću ja uraditi. „Uzeo sam slobodan dan”, dodaje i igra se nožem. „I ja.” Setila sam se da nisam pozvala Ket Braun da joj kažem da danas neću doći, jer nisam ni nameravala da ostanem sa

Kristijanom. „Hajde, Alisa, Ali Kingston. Živi opasno. Možeš da se vratiš kući mnogo ranije i da spremiš hranu za svoje potomstvo i svog supruga, da završiš peglanje i sve ostale ludo zabavne stvari koje si planirala.” „Rugaš mi se.” „Ne”, kaže i protrese dugu plavu kosu. „Nikada.” Obavija svoje prste oko mojih i nežno me povlači. „Hajde da se zabavimo, Ali. Samo danas. Niko nikad neće saznati. Obećavam ti.”

Petnaesto poglavlje Ed se zaustavio na semaforu. Brzo je zgrabio telefon, pritisnuo dugme za ponovno biranje i pokušao opet da pozove Alin mobilni telefon. „Mobilni korisnik trenutno nije dostupan”, obavestio ga je prijatan ženski glas. „Stvarno?”, reče sarkastično. „Molim vas, pokušajte ponovo”, nastavila je drsko i bezosećajno. „To uporno i pokušavam već sat vremena, ti, glupačo”, vikao je u slušalicu. „Gde je, jebote!” Udari šakom po volanu potpuno izbezumljen. Zeleno svetio se upali na semaforu. Baci telefon na suvozačevo sedište i snažno pritisnu papučicu za gas. Njegova žena nije tamo gde bi trebalo da bude - na poslu, to je sve što je znao. Ket Braun je bila van sebe od brige kada ju je pozvao tražeći Ali. Rekla mu je da se Alisa iz nekog neznanog razloga nije tog jutra pojavila u studiju. Samo mu je to trebalo. Da li je rekla da danas ide nekuda? Da nije opet u pitanju slučaj „roditeljski sastanak”? Da li su vodili neki izuzetno prijatan razgovor o nekim promenama u Alisinim planovima koji je promakao njegovom pamćenju? Ed je prozujao pored kamere za merenje brzine i mogao je da se zakune da je video kako je zasvetlela. Trebalo bi da uspori. U ovakvim situacijama bi trebalo da se obuzda i da bude smiren. Znao je da je već počeo da paniči. Alisa se obično bavila ovakvim stvarima, a ne on. Pokušavao je da duboko udahne. Bio je siguran da je brzina kretanja kolone obrnuto srazmerna brzini otkucaja njegovog srca. Iskoristio je priliku da pozove Džemin butik kada je upao u saobraćajnu gužvu. Nije mu se, međutim, javio glas njegove svastike. „Setite se nezaboravnog... muzejska odeća.” „Da li je Džema tu?” „Ne, žao mi je”, odgovori mu jedan nadobudan glas. „Hoćete li da ostavite poruku?” „Da li znate kada se vraća?” „Ne, žao mi je.” „Da li je otišla sa sestrom?” „Nisam znala da ima sestru.”

„Možete li joj preneti da ju je zvao Ed. Ako je videla Ali, neka joj kaže da me zove. Hitno je.” „Ali?” „Sestru.” „Treba da zove Eda.” „Da.” „Uredu.” „Hvala.” Ed prekide vezu. Bio je još nervozniji. Da li je Ali trebalo da ide nekud sa Džemom? Čini mu se da nije. Do đavola, do đavola. Kako je Alisa mogla ovo da mu priredi? Kako je mogla da jednostavno nestane sa lica zemlje. To uopšte ne liči na nju. Ogroman broj ljudi nestane svake godine. Tek tako. Svakakve priče se pojavljuju u novinama o ljudima koji se ujutru probude i iz ko zna kog razloga zauvek nestanu iz života svojih najmilijih. Posle toga njihova slika se pojavi na tetrapaku mleka sa natpisom DA LI STE VIDELI OVU OSOBU?, napisanu zloslutno podebljanim slovima iznad neke mutne crno-bele fotografije koja bi mogla da predstavlja bilo koga od miliona ljudi. Ali to nikad ne bi uradila. Valjda ne bi? Kolona je milela. Na njenom čelu je bio policajac koji je mahao vozačima da požure. Oni su se opet naprezali da vide saobraćajnu nesreću dok su prolazili pored dva automobila koja su se međusobno izgurala sa puta i nije bilo šanse da se pomere. Edu je laknulo kad je video da nijedan od dva automobila nije Alin, iako je znao da je njen ofucani reno sigurno parkiran na prilaznoj stazi, gde ga je jutros ostavila. Prvo se s posla vratio kući po automobil, ali nije našao nikakvu poruku ili pisamce, baš ništa što bi mu nagovestilo gde bi Alisa mogla da bude. Kola Hitne pomoći bila su parkirana pored puta i jednom od vozača su unutra ukazivali pomoć. Nadao se da Alisa nije imala neku drugu vrstu nezgode. Sledio se od užasa i usta su mu se osušila. Predosećao je da nešto nije u redu. Nije imao baš česte napade intuicije, ali je u ovoj situaciji osećao ono peckanje kao da ga hiljade mušica bockaju po potiljku. Kolona je ubrzala. Krenuo je i pratio kolonu. Saberi se, Edvarde, govorio je sebi. Mora da postoji neko razumno objašnjenje. Samo ne drami. Konačno, uz uzdah olakšanja, skrenuo je na parking. Dok je preturao po džepovima u potrazi za sitninom za parking, povukao je ručnu kočnicu. Malo čudno je parkirao automobil i kupio kartu za

parkiranje za svu onu sitninu koju je mogao da prikupi. Zaboravio je, međutim, da stavi karticu na prednje staklo pre neko što je pretrčao preko ulice. Bez daha je projurio kroz automatska vrata u urgentno odeljenje gde je ugledao veoma uplakanog i nesrećnog Eliota, koga je nežno milovala i tešila Nikol Džons, vlasnica obdaništa Ozareni osmesi, koja se ozareno osmehivala.

Šesnaesto poglavlje Bez razmišljanja možete da pogodite koliko mi je godina. Patike uvek upertlavam do kraja kako bih mogla normalno da hodam jer bih inače vukla noge. Nemam, i nikada neću staviti minđušu na pupak ili jezik ili donju usnu ili na neku od obrva. Ne posedujem nijedan komad odeće iz Kukaija. Retko kad idem u pab, jer više volim da sedim. Znam ko je Kreg Dejvid. To je onaj sa anđeoskim glasom i vunastom kosom. Ali ne razumem ni jednu jedinu reč kad peva. Nemam želju da gledam Velikog brata, a da ne govorim kako me uopšte ne zanima da li je Sejda, Endru, Kerolin ili Kreg ili neka druga potpuno beznačajna osoba koja nastanjuje kuću, izbačena. Međutim, gledam Brodolomnika 2000, koji se u poređenju sa Bratom skoro može smatrati društvenim eksperimentom kako BBC pokušava da nas ubedi. Mislim da je Lijam Galager bučni klipan i počinjem da shvatam zašto žene u izvesnim godinama smatraju da je Alan Tičmarš seks simbol. Iako je vrtlar, mada slavan, nikada ga ne biste ulovili sa poodavno zaostalom prljavštinom ispod noktiju, zar ne? Da li bi ikad rekao neku posebno bezobraznu j... reč ako bi se nehotice udario vrtlarskom motičicom. Mislim da ne bi. Gledam Kristijana i osećam da najverovatnije ne deli moje mišljenje. (Posebno ne u vezi sa Alanom Tičmaršom.). Kristijan definitivno izgleda kao potencijalni gledalac Velikog brata. Na trenutak imam užasan prizor: Kristijan je izvaljen na kauču uz pivo i brzu hranu u petak uveče ispred televizora. Gleda Daviniju Makol, koja urla kako treba izbaciti Nasti Nika. Kristijan verovatno misli da je Gejl Porter pravo luče. Ja, međutim, smatram da joj nedostaje nekoliko pristojnih obroka. Ovakvo razmišljanje se obično pripisuje čoveku koji stari i postaje džangrizav. Neko bi opet ovo nazvao sazrevanjem. Znate, kao sazrevanje vina. A opet, i sir podleže procesu sazrevanja. Divan je prolećni dan. Povremeno dune vetrić pa je vazduh oštar i čist. Moj zdrav razum konačno je popustio pred nagovorom da provedem dan sa Kristijanom. To ste mogli i da pretpostavite. Pitam se šta misli o svemu ovome. Ne mogu da verujem da mu je Kju omiljeno mesto. Da li ga je odabrao jer misli da stariji ljudi vole da ovde provode vreme. Ne znam. Ako počne da me nutka čajem i

kolačima na svaki sat, ozbiljno ću se zabrinuti za njegove namere. Kad Ed i ja izvedemo moje roditelje, obično se ponašamo baš tako natrpavamo ih kalorijama i čajevima tvajnings da bi bili dobro raspoloženi (tj. mirni). Kristijan deluje veoma srećno. Šetamo jedno pored drugog i blesavo se osmehujemo. Moje moždane ćelije su potpuno sluđene kad god sam sa njim. Kunem se da je tako. Prvo me natera da pomislim jedno, a onda da totalno promenim mišljenje. U Kjuu nedaleko od glavnog ulaza raste ogromno drvo ginko bilobe. Jedno je od najstarijih stabala ovde, a njegovo lišće izgleda kao milioni svetlozelenih leptira. Kad dodirnete koru ovog drveta prožme vas neka snažna energija od glave do pete. Stvarno. Volela bih da ga pokažem Kristijanu, ali mislim da ću ga danas obići u širokom luku. Unutrašnja snaga koja mi prožima telo čini me nervoznom i suviše osetljivom. Osećam se veoma čudno. S jedne strane, potpuno sam opuštena i srećna što sam ovde - sunce sija, ptice pevaju, pobegla sam s posla - s druge strane, nikada u živom nisam bila ovako napeta. Trebalo je da pozovem Ket Braun. Pošto je nikada do sada nisam slagala, ni danas to nisam mogla da uradim. Ali, petak je i imam cela dva dana da smislim izgovor pre nego što ponovo odem na posao u ponedeljak. Isključila sam mobilni i strpala ga na dno torbe da ne bih čula zvonjenje. Baš sam kukavica. Obišli smo ceo park - prošli smo kroz supermoderni četvrtasti staklenik princeze od Velsa, kroz japanski hram u kome se nalaze pramenasti japanski ukrasni javorovi i rekonstruisanu kapiju hrama. Na ulasku u aveniju obraslu visokim drvećem nalazi se pagoda koja se diže nebu pod oblake i dominira celim okolišem. Dok prolazimo pored nje, otima nam se oduševljeni uzdah jer je pagoda toliko visoka da ono drveće oko nje izgleda sićušno. Obožavam cveće i drveće i prirodu uopšte, a izgleda i Kristijan. Mislim da svet posmatra očima umetnika, za razliku od ostalih prosečnih dvadesettrogodišnjaka. Poznato je da ljudi u tim godinama obično nisu ludi za drvećem, zar ne? Šta li je mene zanimalo u tom nežnom dobu. Čini mi se da mi se život vrteo oko nekih bezveznih treninga. Ne mojih, naravno, već moje dece. Ležimo na travi pored Velikog staklenika, u kome se nalaze biljke iz predela sa umerenom klimom i imam utisak da sam napravila katastrofalan izbor pri odabiru garderobe. Uprkos svim mojim

naporima da se obučem ležerno, izgledam kao da sam došla na žurku u balskoj haljini. Trebalo je da obujem patike umesto ovih elegantnih sportskih cipela od imitacije zmijske kože. Bile su veoma moderne kad sam ih kupila pre sto godina. Noge bi mi prokuvale da sam u kancelariji - da sam uopšte otišla na posao - a za tumaranje po parku nisu bile dovoljno udobne. Ove farmerke kalvin klajn su toliko puta ispeglane da se na prednjoj strani napravila štrafta u fazonu osamdesetih. Moram da priznam da je i dukserica bila malo napadna. Imam utisak da sam preterala i osećam se nelagodno. Moja kćerka samo nabaci nešto od garderobe na sebe i izgleda sjajno. To je zato što ima čvrste grudi koje čak i ne pomišljaju da klonu ka zemlji i vitke kilometarski duge noge bez ijednog ožiljka. Kristijan je od iste fele. Nema kukove, stomak mu je ravan i sigurno se nikad nije oznojio radeći trbušnjake. Odeća mu stoji kao na manekenu sa modne piste. Leži, ruke je podigao iznad glave, a kratka maslinastozelena majica se podigla i otkrila mu stomak. Ima divan pupak, pravilan i okrugao. Postala sam opsednuta pošto je moj pupak postao elipsast i ružan posle prve trudnoće. Pokušavam da ne buljim, ali ne uspevam. Srećom, Kristijan je zatvorio oči zbog sunca. Fina linija plavih dlačica nestaje ispod pojasa i hvatam sebe kako se pitam da li ima dlačice na grudima i crvenim. Sedim, kolena sam obuhvatila rukama i više ga ne gledam. Kad pređete trideset petu skoro da vam je nemoguće da kupite odeću. Upadate u jednu veliku rupu beznađa koja se nalazi negde između Top šopa i robne kuće Debenam. Nikada nisam htela da glumim klinku. Sva sreća, pa one užasne kratke majice i kapri pantalone ionako ne stoje nikom ko je stariji od šesnaest. S druge strane, dvadeset godina je prošlo od kada sam nosila kratke suknje i baletanke. Potpuno sam izgubila osećaj za oblačenje i obično kupujem klasičnu odeću kod Marksa i Spensera koja će da traje. Dakle, osuđena sam da ostatak života provedem u bež boji. Džema ima sjajan ukus za oblačenje i kombinuje karen miler sa široko krojenim sirnicama iz tridesetih, koje uzima iz svog butika. Kad bih se ja tako obukla izgledala bih kao klošar. „Da li gledaš Velikog brata, Kristijane?” Ustaje iz ležećeg položaja i približava mi se. Sad sedi tačno iza mojih leđa. „ Velikog brata?”

„Aha.” „Ponekad. Zašto?” „Samo pitam.” Išli smo na čaj i kolače samo jednom, i mislim da je to dobar znak. U stvari, dan je izvanredan. Kristijan je veoma pažljiv i dobro je društvo. Osećala bih se kao da sam na sedmom nebu da nije bilo one neumitne činjenice da sam udata i da se na trenutke ponašam kao njegova majka. Nismo se dodirnuli. Onako stvarno. Samo prsti ponekad zastanu iznad tkanine. Tek nagoveštaj dodira na mojim leđima. Ne znamo šta nam je potrebno. Ali potreba postoji sve vreme. Želja za dodirom je očigledna. Želim da me dodirne, ali se i bojim da bi to mogao da uradi. Želim da ga dodirnem, ali se ne usuđujem. Želim da ga milujem po licu; koža mu je nežna, zategnuta i bez bora. Nijedne bore. Želim da milujem liniju njegovih punih usana. Želim da znam šta bi želeo i užasavam se onoga što bih mogla da saznam. „Moraću da te preduhitrim.” Kristijan se tužno osmehuje. „Trebalo bi da ideš kući.” Gledam na sat. „O, moj bože”, kažem. „Moram da pokupim Eliota.” Zna sve o mojoj deci, o svim njihovim mukama i patnjama. Pokušala sam da ne pričam o njima, a Kristijan je pokušao da izgleda zainteresovano. Potpuno je jasno, međutim, da su naši životni stilovi udaljeni vekovima. Ustaje i pruža mi ruke. Prihvatam ih, pomaže mi da ustanem. „Hajde da prošetamo do Velikog staklenika”, kaže. „Malo ćemo se ugrejati.” Samo mi još to treba! Hvata me za ruku i vodi me, ali mi ruku ne pušta. Veliki staklenik je velika građevina, svetla, prostrana, filigranski precizne gvozdene konstrukcije isplele su paukovu mrežu oko krhkog prozorskog stakla. Unutra je bilo zagušljivo, natrpano, prava džungla od bujnog rastinja koje se gomilalo, živelo, probijalo i borilo za prostor. Opojan zemljani miris u stakleniku je vlažan, lepljiv i suviše težak. Ne možete da dišete jer vas njegova težina obavija, ulazi u vas, vreli nemirni prsti vlažnog vazduha vam se polako uvlače pod odeću. D. H. Lorens bi ga nazvao pun, ako se dobro sećam onih zadataka u srednjoj školi. Kako uopšte obično lišće može da izazove seksualno uzbuđenje? Možda zbog svih onih biljnih životnih sokova

koji mirišu. Možda samo zbog mog raspoloženja. Možda samo zbog Alana Tičmarša. „Na vrhu postoji terasa”, obaveštava me. „Možemo da idemo skroz u krug.” Vodi me do vrha uz uzane zavojite stepenice od kovanog gvožđa. Sada smo visoko među vrhovima krošnji drveća na veoma strmoglavom i uzanom ispustu. Kad pogledate dole, vidite pravilne grupice izdanaka i listova paprati. Kao da možete da pružite ruku i dodirnete koru drveća kome je mesto negde u prašumi. Trenutno niko više nije tako neustrašiv kao nas dvoje, pa smo zato potpuno sami visoko iznad zelenila. Naginjemo se preko ograde, Kristijan prebacuje ruku preko mojih ramena i pokazuje mi cveće i voće koje proviruje između lišća. „Kristijane.” Čak i samoj sebi zvučim umorno. „Danas mi je bilo zaista lepo.” „To ne zvuči kao: 'Danas mi je bilo zaista lepo i hajde da ovo što pre ponovimo, Kristijane'.” Okrećem se prema njemu, zagledani smo jedno u drugo, a ja pokušavam da pročitam njegov pogled. „Zaista želiš da ovo ponovimo?” Sklanja mi sa lica nemirnu kosu, koja se kao luda uvija zbog ove vlage. Nežno mi dodiruje obraz. „Ne znam.” „Ne znam, ali, da, želim?” Tako je divan i mlad i muževan i uopšte ne znam šta vidi u meni. Odmahujem glavom. „Ovo mi užasno komplikuje život.” Momentalno želim da sam neka druga osoba, u nekom drugom životu, koja bi jednostavno mogla, bez razmišljanja, da pristane na ovako nešto. Naginje se prema meni i ljubi me u usta. Poljubac je nežan, mekan i zabranjen. Samo što se nisam onesvestila od naleta emocija koje me preplavljuju. Privija me u zagrljaj, trudim se da mu ne uzvratim poljupcem; osećam vrelinu njegove kože ispod tanke košulje i ruke počinju da mi drhte. „Da li je ovo loše?”, pita Kristijan i pušta me iz naručja. „Da”, kažem. I jeste loše. Znam. Oboje znamo. Ćutke se spuštamo niz krivudave stepenice, još uvek se držimo za ruke i izlazimo iz staklene bašte, polako pratimo malobrojne turiste

koji su se takođe uputili ka izlazu. Prilazimo glavnom ulazu, stojimo i gledamo se tužno i patetično. Prestravljena sam pri samoj pomisli da bi Kristijan mogao ponovo da me poljubi, ovde, na ulici gde bi nas svi videli. Sva sreća, pa nije ni pokušao. „Mogu li bar da te pozovem?” Po prvi put danas se ne smeši. Nervozno se igra mojim prstima. „Ne.” Odbijanje zvuči vrlo ubedljivo. Počinje da jeca kao da želi da sažme sve što bi trebalo da kažemo jedno drugom. „O, Ali.” Sklanja kosu sa mojih ramena i svojim vrelim i vlažnim usnama dodiruje moje lice. Stiskam mu ruku, a potom je puštam. „Do viđenja”, kaže, okreće se i odlazi. Stojim i posmatram ga, stiskam usne upijam slatki mladalački ukus njegovog poljupca i pitam se kako ću izdržati bez njega ostatak svog života.

Sedamnaesto poglavlje Eliot je sklupčan u Edovom krilu sisao prst. I dalje je bio veoma nesrećan, ali je bar prestao da plače. Od suza su ostala samo dva siva osušena traga na obrazima. Kolutao je očima pred naletom emotivno praznog sna. „Još malo, dušo.” Nikol mu se osmehivala i žmirkala. Bila je pravi optimista. Ovo će potrajati. Ed nikada u živom nije bio tako siguran. Trebalo je samo da pogleda ceo red ljudi u različitim fazama sakaćenja koji su bili potpuno prepušteni vremenu koje se jedva vuklo. Mikelanđelo bi ovih dana mogao još jednom da prefarba Sikstinsku kapelu dok bi se neko u Urgentnom centru pokrenuo. Na listi prioriteta Eliot je bio na poslednjem mestu, pošto nije bio u neposrednoj smrtnoj opasnosti, mada ni to ne bi uznemirilo osoblje. Zbog toga su već satima čekali da ih neko primi. „Boli”, žalio se Eliot. Ruka mu je bila otečena, dvostruko deblja nego obično i poprimila je veoma zabrinjavajuću nijansu jarkocrvene boje. „Znam. Pst.” Ed ga je privio u naručje i poljubio mu teme. „Žao mi je zbog ovoga, Nikol.” „U redu je. Dobro se ugruvao. Mislila sam da bi bilo najbolje da ga dovedem ovde da mu snime ruku. Možda je slomljena.” Nikada nisu tražili usluge zdravstvene zaštite za Tomasa i Tanju. Nikada nisu upadali u nevolje. Oboje još uvek imaju po dva krajnika i po jedno slepo crevo. Sa žarom jednog fanatika Eliot je prekinuo tradiciju i nadoknadio sve propušteno. Svih ovih malobrojnih godina života saplitao se i padao preko svih mogućih prirodnih i veštačkih prepreka na koje je naišao. „Možda je samo gadno uganuo ruku”, rekao je Ed svestan da, uprkos Eliotovoj želji da bude član porodice sa najviše nezgoda, još ništa nije polomio osim stvari preko kojih, na koje i u koje je upadao. „Hvala vam što ste ga doveli.” „U redu je, zaista.” Ed je bio uveren da je Nikol osoba koju biste i sami izabrali da upravlja obdaništem u koje ide vaše dete. Bila je ženstvena i neposredna na jedan blagotvoran način. Sve je na njoj bilo nežno i prijatno: oči su joj bile baršunastosive i prijatne; bila je vitka, sitna i

nežna; usne su imale nežnu sedefastoružičastu boju. Često ih je dodirivala tankim vrhom mačije ružičastog jezika. Kosa joj je bila svetloplava, talasasto kovrdžava, bila je možda prirodno kovrdžava i padala joj je na ramena u finim pramenovima. Imala je oštar, zavodljiv naglasak i često je uzdisala dok je govorila kao da će u svakom trenutku da uzdahne od zadovoljstva. Nikada ne biste mogli da je zamislite kako nosi neki težak teret ili psuje ili se znoji zbog nečega osim zbog seksa. A opet, nikad se ne zna, pomislio je, verovatno je ispod dugih cvetnih haljina nosila izazovni čipkasti veš. Uzevši sve u obzir i uprkos činjenici da je bila sjajna sa decom, Nikol Džons se nepotrebno trošila sa gomilom četvorogodišnjaka. Eliot ju je obožavao. Ed pomisli kako njegov sin već u ovim godinama ima istančan ukus. „Mogu i sam da čekam”, reče prekidajući sanjarenje. „Možda morate da se vratite?” „Ne moram.” Nikol odmahnu glavom, a gomila lokni se zatrese. „Barbara može da zaključa školicu. Čekaću sa vama.” Uputila mu je slatki osmeh koji je otkrio red bisernobelih zuba. „Ako se slažete, gospodine Kingston?” „Zovite me Ed, molim vas.” Nikolino lice poprimi sramežljiv izraz. „Ede.” Sklonila je kosu sa lica. Ne onako žustro kako bi to Ali uradila, već lagano i senzualno, otkrivši dug i vitak vrat. „Da li si uspeo da se čuješ sa suprugom?” „Ne”, besno je odgovorio Ed. Bacio je pogled na upozorenje na zidu ispisano crvenim slovima ZABRANJENA UPOTREBA MOBILNIH TELEFONA i odagnao pomisao da izađe i ponovo pozove Alisu. Nije hteo da pomera Eliota koji bi sigurno počeo da cvili. „Ne mogu ni da zamislim gde bi mogla da bude.” Ed je pomislio kako bi Alisa razrešila svaku manju krizu koja bi se pojavila i kako je ovo bukvalno prvi put da je morao da se brine o detetu. „Sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje”, pokušala je Nikol da ga razuveri. „Gospođa Kingston je inače jedna veoma pouzdana osoba.” „Da”, reče on neodređeno. Baš zato ga njen nestanak još više brine. Oboje su pogledali u Eliota koji je zaspao od iscrpljenosti. Samo mu je jedna bora prošarala čelo. „Eliot je drago dete”, rekla je.

Ed nežno razbaruši sinovljeve lokne. „Ima on svoje trenutke.” „Pravo mi je zadovoljstvo da ga podučavam. Uvukao mi se pod kožu.” „Imaš li ti decu?”, upitao ju je. „Ne.” Nikol zabaci kosu. Kada ga je ponovo pogledala, na usnama joj se pojavio tek nagoveštaj osmeha. „Ne još. Veoma je teško naći pravog muškarca.” „Da”, reče Ed pun razumevanja. „Izgleda da su svi pravi muškarci oženjeni”, nastavila je i blago se zarumenila. „Danas nije baš moderno voleti decu, zar ne?” „Verovatno”, složio se Ed. „Možda ih ne bi trebalo pominjati na prvom sastanku.” Nikol se nasmejala, a njen smeh, kao i ona sama, bio je nežan i topao. „Ti si srećan čovek.” U poslednje vreme mnogi su mu na ovo ukazivali, što je iz nekog razloga počelo da ga izjeda. „Deca su veliko bogatstvo.” „Veliko bogatstvo koje mnogo košta”, rekao je osmehujući se. „Ali, da, uglavnom su veliko bogatstvo.” Pitao se da li je jedan od onih ljudi koji ne bi izabrao da bude roditelj kad bi mu se ponovo pružila prilika da izabere kako bi živeo. Kada je reč o roditeljstvu, obično žene odlučuju, dok se muškarci jednostavno povinuju tim odlukama. Nikada nije upoznao nijednog muškarca koji bi se iz istih, ženskih pobuda odlučio na stvaranje potomstva. U njihovom slučaju sve troje dece im se 'omaklo' s obzirom na nesmotrenost koju su pokazivali kada je kontracepcija u pitanju, a koja se graničila sa ludošću. Možda je Eliot odatle nasledio svoju sklonost ka nezgodama, koja se u njegovim genima možda ispoljava na drugačiji način. Sada ne bi mogao da zamisli život bez dece. Zaista. Čak ni bez Tanje koja je najodvratnija tinejdžerka na kugli zemaljskoj. Bez obzira na to koliko je voleo Ali, često je imao utisak da bi mu bilo mnogo bolje kad bi živeo kao Nil. Slobodan, bez okova. Mogao bi da juri deveruše koliko mu duša želi. Nil je, međutim, tražio neku zgodnu, mrak ribu, koja bi bila spremna da se skrasi pored njega i da mu rodi decu. Zašto uvek žudimo za onim što je sasvim drugačije od onoga što imamo?

Ed je pogledao Nikol, koja je posmatrala Eliota pogledom punim obožavanja i brige i mazila njegovu malu debeljuškastu nogu dok je spavao. Bila je nežan, baršunasti pupoljak u svetu punom ogromnog i opasnog trnja. Možda bi trebalo da upozna gospođicu Nikol Džons sa svojim bratom. Ed zamišljeno stisnu usne i odsutno pogladi bradu. U životu su mu i gore stvari padale na pamet.

Osamnaesto poglavlje Stojim ispred Eliotovog obdaništa. Još pet minuta i čitava reka dece će poteći kroz ulazna vrata poput snažne vodene bujice. Pričaće, kikotaće se i svi će izgledati kao da su se celi dan valjali u blatu. Obdanište Ozareni osmesi pruža prijatni uvod u sve teškoće i probleme obrazovanja. Smešteno je u ogromnoj belo okrečenoj zgradi u jednoj lepoj ulici punoj zelenila, i kako brošura kaže, ozarenih osmeha. Unutrašnjost obdaništa je ukrašena pokemonima, koji su mi odvratni. Iako sam dala sve od sebe, nikako ne mogu da shvatim u čemu je privlačnost ovih likova. Ostaje mi samo da se nadam da neće dugo trajati i da će sledeći likovi biti mnogo normalniji. Da li će moja deca pamtiti nemušto i besmisleno brbljanje ovih čudovišta sa istom onom ljubavlju s kojom ja pamtim Stingreja i Endi Pendija (koji, kad malo bolje razmislite, i nije bio naročito bistar). Čula sam da će BBC ponovo prikazivati stare crtane filmove, koji, ako mene pitate, predstavljaju korak napred u odnosu na ovo što se sad prikazuje. Dok čekam Eliota pokušavam da sredim misli. Srediti, čitaj, očajnički dozvati. Kao što ste mogli da shvatite, pokušavam da više ne mislim na Kristijana i da se usredsredim na izbor između pice i sveprisutnih pilećih ćufti. U ovom trenutku to mi ne polazi za rukom. Ostale majke polako pristižu. Izlaze iz BMW-ova ili mercedesa sa pokretnim krovom. Nose guči mokasine, dobro skrojene pantalone, marinskoplave blejzere - oubičajena odeća za dame koje ne ručaju kod kuće. Osmehuju se i klimnu glavom u znak pozdrava, a ja im uzvraćam na isti način. Danas ne želim da se upuštam u razgovor sa njima. Mislim da sam veoma upadljiva u sjajnoj dukserici. Želim da budem sama sa svojim mislima bar još ovih nekoliko preostalih trenutaka dok me ovaj ludi vrtlog mog života ne povuče sa sobom. Gomila malih huligana istrčava iz škole i juri u svim smerovima ka roditeljima koji ih čekaju. Eliot je uvek poslednji. Može da priča do iznemoglosti. Uvek sam mislila da samo majke ćaskaju, dok njihova deca trčkaraju unaokolo i dosađuju se dok ih čekaju da završe razgovor. Sa Eliotom je drugačije. Njegova vaspitačica i vlasnica Ozarenih osmeha gospođica Džons, koju obožava, verovatno će ogluveti do četrdesete i to uglavnom zbog Eliota.

Vrata BMW-ova i mečki se zatvaraju uz ono skupo klik. Dečji glasovi se više ne čuju. Još uvek nema ni traga od Eliota. Zato krećem prema školi u nadi da ću ga uloviti. U protivnom, Tomas i Tanja će se vratiti kući pre nas. Iako su dovoljno odrasli i imaju svoj ključ, još uvek volim da sam kod kuće kad dolaze iz škole. Možda je to staromodno, ali tako vam je to. U školi je sveže i svetio. Uvek vlada neki mir, čak i kad ima mnogo dece. Gospođica Džons veoma efikasno upravlja obdaništem, za šta joj veoma izdašno plaćamo. Barbara, njena pomoćnica, sklanja neke olovke i pažljivo ih stavlja u kutiju vodeći računa da sve budu okrenute na istu stranu. Nigde ne vidim ni gospođicu Džons ni Eliota. Barbara se okreće, vidi me, upućuje mi osmeh u znak pozdrava. Odjednom joj se na licu pojavljuje zabrinuti izraz. Istog trenutka mi se utroba prevrnu. „Gospođo Kingston.” Barbara spušta olovke. „Ceo dan smo pokušavali da stupimo u kontakt sa vama.” Svaka majka se pribojava ovih reči, zar ne? A mene grize savest jer sam isključila telefon i gurnula ga na dno tašne ispod gomile slinavih maramica. „Eliot je imao malu nezgodu.” Eliot stalno ima male nezgode i uvek sam tu da se pobrinem za njega. Do sada je trebalo da se naviknem. Međutim, u ovom trenutku me potpuno obuzima užas. Barbara gleda moje potpuno užasnuto lice. „Nezgoda? Kakva nezgoda?” „Dobro mu je. Zaista,” razuverava me. „Pao je sa penjalice i dočekao se na ruku. Nikol misli da nije polomljena, ali je htela da bude sigurna. Odvela ga je u bolnicu.” Ruke mi se tresu. Barbara sigurno misli da preterujem i verovatno je u pravu, ali nije upoznata sa celim događajem, zar ne? Nije upućena u sve moje postupke. Ne kao vi i ja. Krećem prema vratima. Prati me, sada već veoma zabrinuta. „Pretpostavljam da su do sada već stigli kući. Sve će biti u redu, gospođo Kingston.” „Moram da idem,” kažem. Zvučim kao da sam poludela. „Moram da vidim moje dete.” „Uspeli smo da pronađemo gospodina Kingstona.” Pokušava da mi dodirne ruku, da me uteši, ali odustaje.

„Eda?” „Izašao je ranije sa posla. Otišao je sa Eliotom i Nikol.” Sad sigurno misli da sam luda jer polako izgovara: „U bolnicu.” Ed! Ed je tako nesposoban, hoću da joj kažem. Ne može da podnese ni sam pogled na bilo koju telesnu tečnost osim svoje sopstvene, ali i o tome bi se dalo raspravljati. Onesvesti se kad vidi i kapljicu krvi. Samo jednom u životu je promenio pelenu detetu. Bilo mu je muka, pa je povraćao, pa sam morala više da čistim za svojim mužem nego za detetom. Trebalo bi da budem tamo umesto Eda. Eliot će svojom vikom da podigne celu bolnicu na noge. A Ed pojma neće imati šta treba da radi. Možda je genije za kamere i video-trake i te tehničke stvari, ali se totalno izgubi kad se suoči sa uplakanim detetom. Izlazim iz sobe, ostavljam zbunjenu Barbaru i olovke i trčim i teško dišem jer sam poslednji put trčala kada je Tomas imao sportski dan. Učestvovala sam sa ostalim majkama u trci sačuvaj jaje u kašici. Trčim kući što brže mogu da bih videla kakav me tamo užas čeka. Znam da sam kažnjena jer sam najgora majka na planeti koja umesto da oseti kada je potrebna svom detetu, sva je opsednuta mladićima ravnog stomaka i predivne plave kose. Vreme je da platim za nedozvoljeno zadovoljstvo i znam da nikada, ama baš nikada, neću sebi ovo oprostiti.

Devetnaesto poglavlje Kad se Robi vratio sa posla, Kristijan je sedeo u kuhinji i držao noge na stolu. Ispijao je flašu badvajzera i mrzovoljno posmatrao baštu. Robi je bacio ranac na sto. „Nisu nam, valjda, isključili struju?” Kristijan odmahnu glavom i ispi jedan dobar gutljaj iz boce. Njegov prijatelj uze pivo iz frižidera i sede preko puta. „Šta je onda?” „Nemoj sad, Robi.” Robi prinese bocu ustima. „Već sam video taj izraz lica.” „Nisi.” Robi je držao bocu kao mikrofon i pevušio Niko ne zna kako ti je kad si mlad i zaljubljen. „Odjebi”, kazao je Kristijan. „Melodija uopšte ne ide tako, ali u pravu si - niko ne zna kako mi je.” „Problemi sa gospođicom Divnom Srodnom Dušom?” Kristijan frknu i dalje smrknuto zagledan u dvorište. „Put do prave ljubavi uvek je posut trnjem”, reče Robi saosećajno. „Da. U mom slučaju, uvek”, složio se Kristijan. Robi je izvadio kutiju cigareta iz džepa i ponudio ga. Kristijan odmahnu glavom. „Mislio sam da ćeš da batališ turiste na tržnici i da ćete ceo dan provesti zajedno”, reče i zapali cigaretu. „I jesmo.” „Otišli smo do Kju gardensa.” Robi je izgledao zbunjen. „Lepo.” „I ja sam mislio da će biti lepo.” „Zašto Kju gardens?” „Mislio sam da će biti romantično.” „I je li bilo?” „Da.” Kristijan je zamišljeno gledao Robija. „Bilo je neverovatno.” „Osećam da sad dolazi ono neizbežno ali...” „Ali... “ Kristijan teško uzdahnu. „Pojavili su se problemi.” Robi se smejao. „S tobom uvek ima nekih problema, druže.” „Ne. Ovog puta su problemi veoma ozbiljni.” Robi ispusti dim cigarete. „Hoćeš li da se poveriš čika Robertu?” „Samo ako obećaš da se nećeš smejati i da nećeš ni reč reći Beki. Zezala bi me, a trenutno nisam baš u stanju da to podnesem.”

„Obećavam.” Robi u znak zakletve položi ruku na srce. Kristijan je dobro potegnuo iz flaše, prekrstio ruke na grudima pogleda odlučno uprtog napred. „Za početak, mnogo je starija od mene.” Robi napući usta. „Ništa neobično za ovo vreme. U stvari, skroz je u redu. Može se štošta reći o starijim ribama.” Ispravio se na stolici. „Sigurno joj nije šezdeset ili tako nešto, a?” Kristijan ga besno pogleda. „Ne. Ima trideset i kusur. Ali nikad ne bi rekao. Stvarno, kad ti kažem.” „Znači, stara je?” „I udata je.” Robi povuče dim. „E, sad već počinje da zvuči problematično, Kristijane.” „I ima troje dece.” „Jebote”, reče Robi. „Zar oni nemaju televizor?” „I ne želi više da me vidi.” Robi ugasi cigaretu. „Meni to zvuči kao veoma razumna odluka.” „Ne mogu to da podnesem, Robi. Prvi put u životu se ovako osećam. Ne mogu tek tako da je pustim da ode. Lud sam za njom.” „Lud si što si se s njom spetljao.” „Znam, znam. Naravno, i meni je to potpuno jasno. Ali, nemaš pojma šta mi radi...” Robi se ispravi na stolici, radoznalo otvorenih očiju. „Kaži mi šta ti...” Kristijan se namršti. „Govorim o osećanjima, ne o seksualnim igrarijama.” Robijeva zainteresovanost iznenada splasnu. „A, to.” Kristijan se ugrize za donju usnu i pogleda prijatelja. „Ne znam šta da radim.” Robi odmahnu glavom. „Ostavi je, druže. To je suviše za tebe.” „Ne znam mogu li”, priznade. „Kako da je ubedim da me zavoli?” „Obično ne znaš kako da ih se otarasiš, Kristijane, a ne da ih nagovoriš da se zaljube u tebe.” „Sereš.” „Tri meseca nas je zvala ona uplakana Tara kako-se-ono-zvaše. Morao si na kraju da promeniš broj mobilnog telefona. Bila je u užasnom stanju. A ti nisi hteo sa njom ni da razgovaraš.”

„Ovo je drugačije. Sa njom je bila samo prolazna veza i ona je to znala. Ovo je ljubav. Po prvi put prava ljubav.” „Na veoma si opasnom terenu, Kristijane.” „Šta mogu. Ne možeš da odlučiš u koga ćeš se zaljubiti.” „Možeš.” Robi je mahao onom bocom ka Kristijanu. „Još uvek možeš sve da prekineš, da se okreneš i odeš. Zaboravi je. Za nekoliko nedelja, dana, možda čak i sati, zaboravićeš je. Ostaće samo lepo sećanje na ono što je moglo da se desi da nije bila stara, udata i da nije imala troje dece.” „Ne bih baš rekao.” Robi je popio pivo i spustio bocu na sto snažno je tresnuvši. „Znaš šta mislim?” „Šta?” „Mislim da treba da povalimo nešto.” Kristijan odmahnu glavom. „Nisam raspoložen.” „Ma, ti si uvek raspoložen.” Robi je napućio usne i počeo da pravi opscene karlične pokrete. „Hajde da rasturimo klubove.” Kristijan se tobože nevoljno osmehnu. „Misliš da će mi to pomoći?” „Ne znam”, priznade Robi veselo. „Ali mislim da vredi proveriti teoriju u praksi.” Osmeh se razvuče preko Kristijanovog lica. Ustade i zgrabi Robija za ruku. „Živeli, druže”, reče i klimnu glavom. „Već mi je bolje.” Ulazna vrata se otvoriše i uđe Rebeka natovarena kesama iz prodavnice. Zastade i zagleda se u obojicu. „Zašto ste vas dvojica tako zadovoljni?” „Onako.” Dok je prolazio pored Rebeke, Kristijan je provirio u kesu, koju je ona brzo sklonila. Rebeka se namršti. „Zašto mi se čini da nešto smerate?” Kristijan je poljubi u obraz. „Zato što si sumnjičava po prirodi.” Rebeka ga lupi po ruci. „Kuda ste pošli?” Kristijan namignu Robiju. „Idem da obučem one moje srećne gaće!”

Dvadeseto poglavlje Tomas sedi za stolom i radi domaći zadatak. Drago moje dete. Tanja, međutim, gleda televiziju na portabl televizoru i hitro ga gasi kad se pojavljujem na vratima. „Gde je Eliot?”, pitam bez daha. Tomas podiže glavu. „Bio je u bolnici. Tata je zvao kad smo došli kući i rekao da dolaze.” „Da li mu je dobro?” „Samo je žestoko uganuo ruku”, kaže Tomas, očigledno razočaran jer će Eliot biti uskraćen za jedno veliko životno iskustvo, nošenje gipsa. „Tata je rekao da će da svrate do Mekdonaldsa da kupe nešto za večeru.” Tomasov široki osmeh nema nikakve veze sa činjenicom da je njegov brat zdrav i skoro čitav, već sa planiranom posetom popularnom restoranu brze hrane. „Dobro.” Plače mi se. Samo što sam sela nasuprot Tomasu, čujem ključ u bravi ulaznih vrata i evo ga Eliot nosi hepi mil pod onom nepovređenom rukom i zaista, i pored nezgode, izgleda izuzetno srećno. Ona druga ruka mu je umotana u zavoj i stiska čupavu bini bejbi kucu, zbog koje je i zaboravio na bol. Moram posle da zahvalim Edu što se dosetio ovakvih taktičkih sitnica koje doprinose psihološkom miru. Patetično, ali svaki put uspeva. Ed u velikoj smeđoj kesi nosi ponude iz Mekdonaldsa za nas i ne izgleda naročito srećno. Lice mu je bledo, ima sivkaste krugove oko očiju, ali najuočljiviji je crni olujni oblak iznad obrva. Spušta kesu iz Meka. „Bili smo u bolnici”, kaže veoma strogo. „Znam.” Zvučim umorno. „Barbara mi je rekla kad sam otišla po Eliota.” Osmehujem se sinu. „Dođi, srećo.” Trči prema meni i grlim ga. „Da li si bio hrabar dečko?” „Ne”, kaže Eliot. „Drao sam se na sav glas.” Mogu da zamislim. Ljubim mu glavu, skrivam osmeh i pružam ruku da mu izvučem stolicu. „Nemoj da ti se pomfrit ohladi.” Ed odlazi do vitrine, uzima nekoliko tanjira i na njih stavlja kutije iz Meka. Nisam gladna, ali neću ništa da kažem. Samo ću da budem zahvalna jer je, ne jednom, morao da proguta moje neuspele kulinarske pokušaje. Tanja prilazi stolu.

Otvara kutiju hamburgera i prezrivo ispituje sadržaj. „Razmišljam da postanem vegeterijanac”, izjavljuje. „Ne sada, Tanja”, kažem. „Ceo dan sam pokušavao da te dobijem”, kaže Ed. „I Nikol je pokušavala. Tražili su te iz obdaništa. Bili smo usred snimanja za jednog veoma važnog klijenta. Morao sam da odem sa posla.” „Inače bih ja morala da odem sa posla”, kažem. Znam da zvučim kao da se branim jer sam mu prebacila pre nego što sam uspela da se savladam. Prvi put je Ed morao da se izbori sa ovakvom situacijom. Zaista. To bi i sam potvrdio. Prasnula sam jer sam besna. Besna na samu sebe jer nisam bila na poslu. Besna jer sam izneverila Eliota kad sam mu bila najpotrebnija. Besna jer sam uhvaćena u jednoj maloj nesmotrenosti, prvoj koju sam sebi dozvolila. Besna što sam opšte i otišla na sastanak. I besna sam jer Ed ne može da se izbori sa jednom maleckom krizom, a da pri tom ne pribegne emocionalnoj uceni. Ed me posmatra preko polistirenske kutije. Glas mu je bez emocija, a pogled strog.” Samo što ti danas nisi bila na poslu, Ali.” Nećete verovati, ali do sada mi na pamet nije palo da bi neko mogao od mene da traži da obrazložim gde sam danas bila. Gde sam bila? Šta da kažem? Pod ovakvim okolnostima nikada Edu ne bih mogla da kažem istinu. Prvo ću morati da slažem Ket Braun, a sada Eda. Crvenim. Još jedna prednost riđokosih je i ten koji nikako nije pogodan za igrače pokera. Ne volim da crvenim, ali mi se to stalno dešava. Ponekad su mi obrazi toliko užareni da bih mogla jaje na njima da ispečem. Pretpostavljam da bih sad uspela. Odgrizla sam veliki zalogaj hamburgera da ne bih mogla odmah da odgovorim, čak i kad bih znala šta da kažem. Spuštam pogled i zurim u parče providne bezukusne zelene salate u kutiji. Deca su zauzeta hamburgerima i vrlo pomno nas ignorišu. „Ljudi iz obdaništa nisu mogli da te dobiju. Ja nisam mogao da te nađem. Mobilni si isključila. Ket je premrla od brige”, nastavio je. „A i ja sam se prepao. Jedva žvaćem. Usta su mi se osušila, a gorčina se penje u susret zalogaju koji pokušava da se spusti. „Gde si bila?”

Skoro da ne smem u oči da ga pogledam. „Sa Džemom”, lažem i, bože moj, skoro da sam se zagrcnula. „Sa Džemom?” „Dogovorile smo se da idemo u kupovinu.” „U kupovinu?” „Mislila sam da sam ti rekla.” „Ja se ne sećam”, kaže. „Pa nisi se setio ni roditeljskog sastanka”, kažem, i samoj sebi zvučim jadno i neuverljivo. „Da, zaboravio sam.” Popustljivo se osmehuje zbog čega se osećam sto puta gore. Nastavlja da jede hamburger. Pokušavam da suspregnem lupanje srca i osećaj da mi iznad glave treperi natpis LAŽOV. „Šta si kupila?” mrmlja Ed kroz zalogaj. „Šta?” „Kupovina”, podseća me. „Šta si kupila?!” „Pa... “ Ništa mi ne pada na pamet. Očigledno da je moja riznica laži iscrpljena. „Ništa.” „Išla si sa Džemom u kupovinu i ništa nisi kupila?” „Da.” „Pa, za sve postoji prvi put”, kaže prezrivo i čudno me pogleda, iako mu je oko sad u redu.

Dvadeset prvo poglavlje Postoji nešto u vazduhu. Ne mogu tačno da vam opišem šta, ali sigurno znate na šta mislim. Oboje pokušavamo da normalno razgovaramo, ali nam ne polazi za rukom. Edov glas je nekako suzdržaniji nego obično, a ja opet ulažem veliki napor da izgledam opušteno. Sve ovo smo već prošli. Ali nikada zbog ovoga što se sada dešava. „Mogu li da gledam TV?”, pita Tanja. „Da”, odgovaram bez razmišljanja. Odlazi brzo u strahu da se ne predomislim. Ako požuri, možda će uspeti da stigne na najavnu špicu sapunice Koronejšn strit. Napunila je petnaest godina i ušla u tridesetu kao i sve ostale petaestogodišnjakinje. Ima neverovatnu sposobnost da uoči situaciju koju može da okrene u svoju korist. Ed podiže pogled sa novina u koje je udubljen još od večere. „Mislio sam da joj je zabranjeno da gleda televiziju?” „I ja sam mislila”, odgovaram, ali se suzdržavam da mu kažem da nemam snage da se svađam sa njom. Skoro da sam odskočila do plafona kad je zazvonio telefon. Ed primećuje moju reakciju. „Ja ću”, mrmlja, ustaje i krupnim koracima prelazi preko dnevne sobe pre nego što sam uspela da predložim nešto drugo. U škripcu sam. Pokušavam da zakrpim Tomasove pantalone za školu, ali sve vreme ušivam pogrešan deo što znači da u džepove neće moći da stavi ni ruke, a da ne spominjemo nešto drugo. Uopšte ne mogu da se usredsredim. Param ono što sam ušila, spuštam pantalone u krilo i ponovo pokušavam da ih zakrpim kako treba. Pokušavam i da odlučim da li da kažem Edu gde sam danas zaista bila. Treba li da mu kažem istinu i izdržim njegov bes? Sad nije baš najbolje raspoložen pošto je morao da ode sa posla i puna četiri sata čeka u urgentnom centru zbog jednog zavoja. Trebalo bi da mu kažem, ali mislim da sad nije pravi trenutak. Onda opet razmišljam, možda ne bi trebalo ništa da mu kažem o Kristijanu. Da li je živeti u neznanju nekad blaženo? Pa opet, sve se završilo pre nego što je počelo. Bila je to samo trenutna ludost. Jedna mala nesmotrenost, i to je sve. I sada je sve gotovo. Više ga neću videti. Ili, ako i naletim

na njega, samo ćemo otići na kafu. Onako prijateljski. Ništa više. Ionako i nije bilo ništa više. Pa i nije. „O, zdravo”, kaže Ed u slušalicu. Podižem pogled, netremice me posmatra i grize donju usnu. „Da. Da. Jeste.” Pogledi nam se sreću. „Pretpostavljam”, kaže veoma sporo i oprezno. Usta mi se ponovo suše i jurim u kuhinju da stavim lonče za čaj. Dečaci su u svojim sobama, ko zna šta rade; ne mogu sad da se bakćem da vidim da li bi hteli neki keks ili sok. Umesto toga, spremam čaj i sebi i Edu. Vraćam se u sobu; Ed sedi u fotelji. „Mislila sam da si možda za šolju čaja.” Kažem, i stavljam šolju pored njega. „Hvala.” Ne obraća pažnju na čaj. Ruke mu se tresu dok pokušava da uzme novine. „Ko je to bio?”, skupila sam hrabrost da ga pitam. „Džema.” Sve dlake na vratu su mu se nakostrešile; ništa neobično. „Aha.” „Samo je htela da zna da li je sve u redu.” „Aha.” „Rekao sam joj da jeste, Alisa.” Podiže pogled, ali ništa ne mogu da pročitam iz njegovih očiju. „Međutim, nisam sasvim siguran da je sve u redu.” Krv mi jurnu u glavu. Osećam dobovanje pulsa kroz celo telo. „Džema je ceo dan bila u Pragu.” Kaže Ed, posmatra me, a mene opet obliva crvenilo. „Kupovala je robu za butik. Staru čipku. Džema je možda danas išla u kupovinu”, reče, „ali jedno je sigurno, Alisa. Ti nisi bila sa njom.” Ne znam šta da radim; da li da satima sedim ovde u tišini ili da mu odmah odgovorim. Osećam kako mi zupčanici u mozgu zuje, ali izgovaram najotrcaniju rečenicu. „Objasniću ti.” To je jedino što mogu da ponudim svom suprugu. „Da li to ima neke veze sa ovim?” Ed drži mapu Kju gardensa i ulaznicu, bez sumnje, sa današnjim pečatom. Preturao je po mojoj tašni dok sam spremala čaj. Ako mene ova beznačajna izdaja ovako boli, mogu da zamislim kako se on oseća. „Da.” „Išla si tamo sama?”

Čak i sada pomišljam da slažem. Odakle se stvori ovakva sposobnost za prevaru. Ali u trenutku kada je zdrav razum preovladao, shvatam, da ako je već video ulaznicu, više je nego sigurno da je za dvoje. „Išla sam sa jednim prijateljem”, priznajem. „Pretpostavljam da je taj prijatelj muškarac.” „Da.” Kako da mu sve objasnim a da ne zvuči onoliko loše koliko zaista jeste. Da li bi mi Ed poverovao kad bih mu rekla da sam se, iako ponesena na krilima apsolutne pažnje i požude, na vreme obuzdala? Da li biste mi vi verovali? Da li ja verujem? „On je samo prijatelj”, ponavljam. „Zašto mi nisi ništa rekla o njemu? Zašto mi nisi rekla gde si bila?” „Ne znam.” „Zato što si mislila da neću saznati?” Pretpostavljam, hoću da kažem. Ali nije bilo baš tako. Nisam ni razmišljala o posledicama. „Koliko dugo to traje?” „Nema šta da traje. Znam ga tek nekoliko nedelja.” „Da li si spavala sa njim?” Edove usne podrhtavaju, stiska ih ne bi li se smirio. Nisam sigurna da li pokušava da savlada suze ili bes jer ga nikada nisam videla ovakvog. „Naravno da nisam!”, loše mi je krenuo jer ne mogu da se setim reči kojima bih ovo objasnila. „Da li te je poljubio?” „Ja... pa...” „O, Alisa.” Ustaje i nervozno šeta po sobi. „Ne moraš ni da odgovoriš. Vidim ti na licu.” „Danas sam se prvi put videla sa njim. Nasamo”, kažem. Mislim, prvi put da sam se sa njim upustila u hladnu, proračunatu prevaru sa predumišljajem. „Ništa se nije dogodilo.” „Je li ovo on?” Baca mi na krilo vizitkartu iz Velmine poslastičarnice koju je našao u novčaniku. Kristijanova adresa i telefon su na poleđini. „Da.” Gledam ga i imam želju da ga zagrlim i poljubim i da mu kažem da je sve pogrešno shvatio, ali lice mu je poput kamena. Napravio je neprobojni čelični zid između nas. Guram kartu u zadnji džep pantalona jer ne znam šta bih drugo. „Samo mi daj minut da razmislim, Ede”, kažem. „Hoću sa tobom da razgovaram. Ovo moramo da resimo.” „Ne želim da razgovaram, Alisa. Lažeš me.” „Ne lažem”, bunim se, iako zapravo lažem. „Sve je to nesporazum.”

„Ima li on neke veze sa onim crtežom koji si gurnula na dno ormana?” „Da.” Znala sam da je trebalo da bacim prokletu sliku u kantu za đubre, ali je taština prevladala. Kristijan me je mnogo lepo nacrtao. Htela sam da ga zadržim dok ne napunim devedesetu i zbrčkam se kao suva šljiva, da bih se prisetila vremena kada sam bila mlada i obožavana. „On me je nacrtao.” Edov usiljeni smeh je hladan i prazan. „Onda mora da si veoma zaljubljena u njega, Alisa.” Okreće mi leđa kao da više ne može da me gleda. „Nikada te nisam video da tako blistaš”, kaže.

Dvadeset drugo poglavlje Muzika je tako snažno treštala da je Kristijanov mozak počeo da se trese. Osećao je dobovanje iznutra, mišići su mu pulsirali, a pluća vibrirala. Njihao se odsutno u ritmu muzike. Naslonio se na ogradu balkona od kovanog gvožđa koji je gledao na, najblaže rečeno, prenatrpani podijum za igru. U poređenju sa njim, sardine u konzervi su imale više mesta. Duboko je uzdahnuo. Robi, koji je bio u blizini, vrteo se, držao bocu piva i odmeravao najtalentovanije devojke. Kristijan nije mogao da se seti gde je. Samo je znao da je ovo treći klub u koji su ušli. Ulaznica za svaki od njih je bila bezobrazno skupa. Robi ga je uverio da je ovo pravo mesto koje treba videti, iako su Kristijanu svi izgledali skoro isto. Mračni, puni dima, suvog leda, strobova i veoma pijanih ljudi. Pogledao je svoje piće. Bio je to neki koktel sa votkom koga mu je Robi preporučio. Votka pomešana sa voćnim sokom i nekim nedefinisanim travkama. Imao je ukus kisele vode, ali je udarao u glavu kao malj. Bilo mu je muka od tolikog pića. Prvo mu se vrtelo u glavi, a onda je počeo da oseća neku blaženu obamrlost. Pogledao je na sat. Iako nije bilo kasno, osećao je potrebu da se uvuče u krevet i zaspi, po mogućstvu sam. Međutim, konzumiranje ogromnih količina alkohola bila je tek prva faza rehabilitacionog programa koji je smislio njegov prijatelj. Robi ga je munuo u rebra, uz napor svojstven pijanim osobama. Kako se činilo, druga faza samo što nije počela. „Šta misliš o one dve?”, Robi je vikao kako bi nadjačao muziku i mlatio onim pivom u pravcu plesnog podijuma. Bilo je mnogo onih dveju devojaka koje su izašle uveče u grad da se provedu. Sve su mu bile iste. Kristijan nije bio sasvim siguran na koje one dve je Robi mislio. Glumeći čednost, dve devojke su uzvraćale osmehe Robiju, koji se kezio. Ponašale su se izazovno i drsko. Imale su dugu crnu kosu i razdeljak na sredini. Nosile su crne kratke majice iznad pupka, crne lasteks šortseve i crne, do kolena duboke, čizme. Između šortsa i čizama videla se tamna kvarcovana koža. Obe su nosile istovetne torbice i po flašu piva. Ako bi ih neko upitao da li su bliznakinje, sigurno bi počele da se kikoću kao šiparice.

„A, šta kažeš?”, navaljivao je Robi. Kristijan slegnu ramenima. „Može.” U drugoj fazi je trebalo da odvoje dve devojke koje nisu previše napadne. U trećoj fazi devojke se odvode kući i nastavlja se sa ludom zabavom. Ritam je postao brži, a devojke su počele da se bacakaju sa više žara jer su znale da ih neko posmatra. Kristijan nije više bio raspoložen za akciju. U početku se dobro zabavljao ali je kasnije njegov zanos jenjavao. Izvodljivost Robijevog plana zavisila je od uspeha prve faze. Osećao je da nikako ne može da krene u treću fazu dok malo ne odrema. Možda bi mogao da nađe neko mirno mesto i malo prilegne. Robi ispi pivo do kraja i baci bocu na pod. „Idemo, druže.” Iako je Kristijanu ostalo još pola pića, ispio je sve do kraja. Sišli su niz stepenice i počeli da se probijaju kroz gomilu na podijumu dok nisu stigli do plena. Robi je, njišući kukovima, došao do one lepše, a Kristijan je stao ispred one druge i počeo da igra. Nije bila loša, ali nije imala onaj sjaj u kosi, niti onu nežnu beličastu kožu, ni one zagonetne mačkaste oči, tamnozelene boje smaragda. Bilo ga je sramota što do sada nije ni pomislio na Ali. Robi je bio u pravu. Treba da otkači Ali. Suviše je iskrena i poštena da bi se upustila u neozbiljnu vezu. Drži se lakih žena iz noćnih klubova i nećeš pogrešiti. „Zdravo,” reče mu plesna partnerka. „Ja sam Šeron.” Kristijan je bio malo zatečen kad Šeron gurnu butinu među njegovih i poče pohotno da je tare o njegove prepone. Ove devojke su očigledno došle sa istim namerama kao i njih dvojica, da se napiju i povale nešto. Izgleda da je druga faza bila potpuno nepotreban uvod u kopulaciju. Kristijan je uspeo da se odupre porivu da se odmakne; umesto toga podigao je ruke iznad glave i počeo da se njiše unazad. Šeron se pobedonosno osmehivala; osvajanje je uspelo. Robi je već imao pune ruke grudi one druge devojke i pobednički se cerio dok su se zajedno izvijali u ritmu muzike. Isplazio je jezik i palacao njime kao gušter prema Kristijanu pre nego što je nabio svoje lice u njeno i nestao u gomili. Šeron je dodirivala svaki deo Kristijanovog tela, grudi, prepone, zadnjicu - pitao se kako žene mogu ovako nešto da rade sa potpunim strancima čije ime niti znaju niti im je stalo da ga saznaju. Nedeljama je pokušavao da nagovori Ali da mu da jedan

nevini poljubac. U tom iščekivanju je bilo nešto veoma lepo i neočekivano. Nekada, ne tako davno, i on bi iskoristio priliku da uvuče ruke u smešno maleni šorts ove devojke i zgrabi sve što mu se unutra nudi. Šeron se smeškala i rukom obilazila oko Kristijanovih testisa i nežno ih stezala. Iznenada mu se sve smučilo. Možda stari.

Dvadeset treće poglavlje „Deca spavaju”, kažem i zatvaram vrata od spavaće sobe. U stvari, to nije baš sasvim tačno. Tanja je u svojoj sobi, gleda televiziju. S obzirom na to da je petak i da je veoma kasno, najverovatnije gleda sve ono što ne bi trebalo, ali u ovom trenutku me baš briga. Ed je na krevetu otvorio malu putnu torbu. „Šta to radiš?” pitam, iako je sasvim očigledno. „Ne možeš sad da odeš.” „Ne idem ja, Alisa.” Nespretno presavija neke pantalone. „Ti ideš.” „Šta?” „Hoću da odeš odavde. Odmah.” „Zašto?” Otvaram usta da nešto kažem, ali ništa se ne čuje. Ed ne odgovara. „Zašto? Ovo je glupo.” „Možda tebi.” Ed podiže pogled. Lice mu je iskrivljeno od besa. „Meni nije.” „Nemoj da si takav. Znaš šta mislim.” „Ne znam šta misliš, Alisa. Više te uopšte ne prepoznajem.” „Ede, moramo o ovome razumno da porazgovaramo. Možemo da krenemo od onog kad si Eliota doveo kući iz bolnice. Reći ću ti šta se zaista dogodilo.” „Čini mi se da si rekla da se ništa nije dogodilo.” „Ede, nismo u sudnici. Ne izvrći moje reči.” Prestaje da trpa moje stvari u torbu. „Baš imaš petlju, Alisa.” „Preteruješ”, kažem smireno. „Znam da si povređen... “ „Ma, nemaš ti pojma koliko sam povređen.” Škripi zubima i sikće. Obavila sam ruke oko tela. Šta nam se ovo događa? Ed i ja smo uvek mogli da razgovaramo. Moram da priznam da su se naši razgovori u poslednje vreme vodili uglavnom oko ne naročito ozbiljnih stvari, oko tapeta, na primer. Međutim, imali smo jednu prilično ozbiljnu diskusiju u vezi sa izgradnjom veoma moderne i potpuno opremljene staklene bašte u džordžijanskom stilu. Posvađali smo se, tri dana nismo razgovarali i na kraju sam pobedila. Ed je priznao poraz i pristao. Još uvek otplaćujemo hipoteku, iako provodi više vremena u njoj nego ja. Na pamet mi ne bi palo da mu kažem da smo protraćili novac. „Napravila sam užasnu grešku, Ede.”

„U tome se slažemo”, obrecnu se. „I hoću da se iskupim.” Prilazim koferu i počinjem da vadim stvari, ali mi Ed lupi packu. Udario me je. Udario me je po prstima i boli me, zaista me boli. „Nije to tako jednostavno, je l' da?” Zanemela sam, užasnuta. Preostaje mi jedino da zurim u ruke na kojima su ostali ružičasti tragovi od Edovih prstiju. „Hoću da odeš odavde, Alisa. Napolje iz moje kuće. Moram da razmislim o ovome i ne želim da budeš pored mene, ili dece.” „Šta?!” Ne znam da li da plačem ili da vičem. „Izbacuješ me iz kuće?” „Nemoj da dramiš.” „Zauvek?” „Hoću da budem malo sam. Mislim da će odvajanje i tebi koristiti. Moći ćeš ponovo da razmotriš situaciju u svetlu nedavnih događaja.” Ed govori kao da podnosi izveštaj u prostoriji prepunoj poslovnih ljudi, a ne kao da preti da će da prekine naš brak. „I kuda sad da idem?” „To je tvoja stvar”, odgovara Ed i zatvara kofer. „Zar ne bih mogla da spavam na kauču?” Bez reči gura kofer preko kreveta. Uzimam ga i savijam se pod težinom njegovog sadržaja. Nestaje i ovo malo snage koja mi je preostala. „Sad ti praviš užasnu grešku”, kažem tiho. „Odlazi, Alisa.” Odlazim. Sve dok je u ovakvom stanju, neću moći da razumno porazgovaram sa njim. Ne mogu da verujem da smo tek tako, na brzinu došli u ovakvu situaciju. Potpuno sam izbezumljena zbog Edovog ponašanja. Kako mu nije palo na pamet da me pita šta me je navelo da se sprijateljim, iako nepromišljeno, sa drugim muškarcem. Možda će ujutru, kad prespava, biti raspoložen za razgovor. Potpuno nesvesna svojih postupaka, silazim niz stepenice. Kaput mi je na kraju stepenišne ograde. Ne sećam se da sam ga ovde ostavila. Zastajem, ostavljam kofer i oblačim se. Ed stoji na vrhu stepeništa. Gledam ga, spremna da ga ubedim u svoju nevinost, ali on se okreće i odlazi u spavaću sobu, našu spavaću sobu, i odlučno zatvara vrata.

Iako se osećam jadno, podižem kofer i obuzima me moja urođena tvrdoglavost. Neka se Ed malo krčka noćas i kad bude gotov i spreman da me sasluša, sve ću mu objasniti. Nisam ja džabe crvenokosa. U naletu neobuzdanog gneva, izlazim, i snažno treskam vratima. Šarke vibriraju, staklo se opasno trese. Baš me briga. Podižem kragnu, visoko dižem glavu i odlučno stupam u hladnu i tamnu noć.

Dvadeset četvrto poglavlje Pada kiša. Pljušti i mračno je kao u grobu. Stojim ispred Džeminog stana koji je iznad butika. I u stanu je potpuni mrak, što nikako ne može da bude dobar znak ako očekujete toplu dobrodošlicu. U stanu nema nikoga. Onako besna, potpuno sam zaboravila da uzmem tašnu. Unutra je rezervni ključ od Džeminog stana. Tek sad postajem svesna ozbiljnosti ovog malog tehničkog propusta. U džepu kaputa imala sam dve funte i sedamdeset pet penija, kusur od sendviča koje smo Kristijan i ja kupili za ručak u Kjuu. (Zvuči kao događaj iz nekog drugog života, je l' da?) Kupila sam kartu za podzemnu železnicu jer su mi i ključevi od kola ostali u tašni. Dvadeset penija mi je ispalo dok sam tražila novac. Pokupio ih je neki beskućnik, a ja nisam imala snage da da ga jurim. Tako da sada posedujem malo bogatstvo od pet penija. Nemam ni čekove, ni kreditnu karticu, ni mobilni telefon, ni ključeve. U napadu besa, bacam i ovih pet penija na ulicu i tako ostajem bez prebijene pare. Dobar potez, Alisa. Džemin butik se nalazi u ulici Ledbruk, u jednom mirnom delu nedaleko od glavne vreve na ulasku u Noting nil. Setite se nezaboravnog... (sjajno ime, znam!) se nalazi u nizu ekskluzivnih lokala. Tu je i nekoliko kafića, sve jedan prijatniji od drugog, zatim ekskluzivna prodavnica vina i dve galerije antikviteta. Jedna od njih prodaje predivan kineski porcelan. Nikad se nisam usudila da uđem, jer bih izašla siromašnija za nekoliko stotina funti. Uz šetalište se nalazi i jedno od onih privlačnih starinskih taksi stajališta. Tu je i kućica obojena u tradicionalno zelenu boju britanskog trkačkog tima, a ispred nje se nalazi niz sjajnih nepomičnih taksija. Ne mogu ni da zamislim šta se dešava unutra. Ogroman betonski soliter koji se nadvio nad ovim predelom potpuno mu narušava izgled. Džemin butik je jedan od mnogih u tom delu grada koji prodaju retro garderobu kao i onu iz perioda kojih se sećamo sa nostalgijom. Prostor je čudan i pun odeće kakvu moja majka još uvek čuva u ormaru. Ako mene pitate, to vam je polovna garderoba koju su prikupile dobrotvorne ustanove, a na koju su prikačene cene iz Harvi Nikols butika visoke mode. Pa šta ako ima etiketu kreatora iz šezdesetih? Izgleda užasno. Zašto bi iko na ovom svetu želeo da

nosi nešto što je bilo moderno tokom sedamdesetih? Pa šta ako ima etiketu halston ili osi klark? Po mom mišljenju, sedamdesetih godina ukus nije ni postojao, pa bi najbolje bilo da zaboravimo taj period. Moja kćerka je nedavno kupila prvi par vrućih pantalonica, koje su posle dvadeset i pet godina ponovo u modi već treći ili možda četvrti put. Stresem se pri pomisli da sam nekada izlazila na ulicu tako obučena. Džema kaže da nemam dušu, koju, očigledno, njene mušterije imaju, s obzirom na to da dobro zarađuje uprkos astronomski visokom zakupu. Ali, mora se priznati, skoro sva odeća u Džeminom butiku je prava muzejska vrednost - tek poneka široka kragna i zvoncare. Moderno uređeni prostor prepun je perlicama ukrašene odeće iz tridesetih i četrdesetih kojoj sam mnogo privrženija. Kaže da njene mušterije žele da izgledaju neponovljivo i kreativno, ali mi to veoma liči na trgovačko ubeđivanje. Ko bi prepoznao, osim možda još nekog modernog i dobro obaveštenog obožavaoca klasične garderobe da ne nosite nešto što ste iskopali iz prodavnice polovne odeće za pet funti? Možda ne shvatam poentu, ali pre bih obukla nešto novo što još niko nije nosio. Međutim, ne treba sumnjati u predanost moje sestre jer svaki trenutak svog života posvećuje poslu i trudi se da bude što uspešnija. A onda pomislim, dok stojim na ovoj prokletoj kiši jer me je muž izbacio, odakle meni pravo da nekog kritikujem. Lupam na Džemina vrata još jednom i onda pomislim kako gubim vreme. Pokušavam da se skupim u uzani dovratak tako da nisam potpuno potopljena već samo mokra do gole kože. Ne mogu da se setim da li je Ed rekao da se moja sestra vratila iz Praga ili je možda zvala odande. Kao da nema nikog živog u stanu; kao da se vlasnik zauvek odselio. Razmišljam da provalim, ali uzevši u obzir vrednost robe u butiku, sigurna sam da ima više alarmnih sistema nego nuklearna centrala i, bez sumnje, pola londonske policije bi se obrušilo na mene. Policajaca nikad nema u blizini kada su vam potrebni, ali kada vam ne trebaju dolaze u gomilama. Osećam kako mi se kosa uvija u sitne lokne; frizura mi je sigurno u stilu Leni Krevica ili Boni Lengford. Moram nešto da uradim. Mogla bih da odem do roditelja. Žive kilometrima odavde u Herpendenu; mogla bih da zovem taksi i odem do njih. Morali bi da plate, a posle

bih tražila od Eda da im vrati pare. Koštalo bi ga čitavo malo bogatstvo. Tako mu i treba! Strašno bi se uplašili kad bih se pojavila usred noći. Sigurno su već davno popili po šolju mleka pred spavanje i sad su u carstvu snova. Takođe, ako bih otišla kod njih, ceo ovaj glupavi nesporazum izgledao bi mnogo ozbiljnije nego što zaista jeste. Moja majka bi onda ostatak života mislila da nam je brak klimav. Srce mi je sišlo u natopljene pete. Možda i jeste klimav. Opet preturam po džepovima u potrazi za nekim parama. Razočarano konstatujem da je novčanica od deset funti iz crnog fonda sakrivena na sigurnom mestu, u džepiću tašne, kod kuće u kuhinji. Možda bi trebalo da stavim po jednu novčanicu od deset funti ispod unutrašnje postave svih cipela koje imam u slučaju da ponovo počnem da pravim gluposti. Složila bih se sa vama da bi mojim postupcima u hitnim situacijama dobrodošla jedna opsežna revizija. Nema šanse da se vratim kući. To bi bilo neopisivo ponižavajuće. Pre bih se šćućurila ovde ispred Džeminih vrata preko noći. Pa, mnogi ljudi spavaju napolju, na ulicama; zašto bi onda jedna noć bila problem? Mogla bih da se uputim... pa... negde ispod nekih visokih svodova i lukova mosta i potražim neku slobodnu kartonsku kutiju. Posmatram kišu koja pljušti i pitam se kako, za boga miloga, ti nesrećni ljudi preživljavaju. Na ivici sam plača. Imam divan dom i mekan i udoban krevet, a ni Ed nije toliko okrutan da me ostavi na ulici. Neću mu dozvoliti da mi ovako nešto uradi bez obzira koliko god budem morala da ga molim. U trenutku kada odlučujem da dignem ruke od svega i da se pokajnički ušunjam u topli bračni dom, ledeni prsti napipavaju vizitkartu iz Velmine poslastičarnice. Na drugoj strani je Kristijanova adresa koja sija kao zvezda vodilja pod uličnim osvetljenjem. Bože, pa on živi tu, iza ugla. Samo nekoliko koraka odavde. Mogla bih da stignem za koji minut. I manje. Da bar imam telefon, mogla bih da ga pozovem. Znam, znam. Znam šta mislite. I ja to mislim. Nikako ne bi trebalo da ga pozovem. Ali šta drugo da radim? Bar bi mi ponudio makar kakvo mesto da prespavam, ili šolju čaja, ili bi mogao da mi pozajmi nešto novca da platim neko prenoćište. Zar nije rekao da mogu da svratim kad god sam u blizini? Otima mi se uzdah, a ogromna kap kiše pada na adresu i razmazuje mastilo. Sigurno nije mislio da bi to moglo da bude u jedan sat posle ponoći.

Dvadeset peto poglavlje Ed je ležao na krevetu i zurio u tavanicu. Imao je na sebi samo bokserice. Odeća mu je bila razbacana svuda po podu što je Ali najviše mrzela. Ležao je na jastuku ruku prekrštenih iza glave. Neiskusni posmatrač bi rekao da je potpuno smiren, ali nije bilo tako. Želudac mu se zgrčio od napetosti, kao da je nešto loše pojeo; bol u leđima je bio tako jak da bi mogao da uposli jednog reumatologa. Osećao je kako mu svaki otkucaj srca prožima celo telo. Godinama je nameravao da preuredi ovu sobu, ali kao što je bio slučaj sa milionima drugih sitnih kućnih obaveza, nikada se nije prihvatio posla. Omiljeni izgovor je bio da nema vremena, ali glavni uzrok je bio nedostatak volje. Bilo bi mnogo jednostavnije da je platio nekome i obradovao Ali. Međutim, njegov moto je uvek bio: Ako želiš da napraviš haos dok nešto popravljaš u kući, bolje ti je da to uradiš sam nego da platiš nekome da napravi haos umesto tebe. A pravljenje haosa izgleda da je u ovom trenutku bila njegova specijalnost. Skrenu ukočeni pogled sa tavanice na električni budilnik čije su digitalne cifre prekorno žmirkale. Vreme je sporo prolazilo otkad je Ali otišla. Vuklo se. Ne onako sporo kao kad Ali besno izađe iz kuće da se prošeta po okolini do sledeće ulice, već kao da je otišla daleko i da se neće skoro vratiti. Ispao je pravo govno kad se drao kao neki uvređeni školarac. Sigurno je postojalo neko potpuno razumno objašnjenje. Zašto nije saslušao Ali? Trebalo je da bude bar toliko uviđavan da joj dozvoli da dokaže svoju nevinost. Nema šanse da bi Ali mogla da ima neku vezu. Čak i da je imala nameru. Jednostavno nije imala vremena. Bila je ili na poslu ili se bavila decom. Ovakve obaveze joj nisu pružale mnogo prilika za raskalašno uživanje po otrcanim hotelima ili za bilo šta drugo što se u poslednje vreme radi u potrazi za vanbračnim uzbuđenjima. Ed je pogledao ulaznicu za Kju gardens za dvoje. Kju nije zvučao kao idealno poprište za tajna raskalašna uživanja. Onda pomisli na gomilu žbunja koja se tamo nalazi. Želeo je da se Ali vrati kući kako bi mogli da porazgovaraju. Bio je siguran da je otišla kod sestre. Kad je, međutim, okrenuo Džemin broj, uporno mu se javljala telefonska sekretarica. Mogao je da ih

zamisli: ispijale su drugu bocu vina i kao po dobrom starom običaju ogovarale muškarce. Posebno njega. U ovakvim situacijama su bile potpuno iste. Samo što se u prethodnim ovakvim situacijama cela priča vrtela oko momaka njene sestre - u različitim stanjima bračnih zavrzlama - koji su je ostavili, pa je Ali morala da priskoči u pomoć. Bez sumnje, sada joj je sestra vraćala uslugu. Ed pogleda telefon. Mogla bi bar da zove da se ne brine. Međutim, Ali je znala da Ed neće zaspati sve dok ona ne telefonira, pa je zato, verovatno, planirala da mu se osveti, da se malo preznojava. I preznojavao se. Noć je bila sparna. Kiša je još uvek pljuštala, ali nije donosila osveženje. Morao je da zatvori prozor spavaće sobe jer su zavese bile sasvim mokre. Znao je da će ga Ali izgrditi kad se vrati kući i vidi natopljene zavese. Za sve su bili krivi Harison Ford i nacionalna zdravstvena služba. Oboje su na svoj način kod njega izazvali osećanje nesigurnosti, nemira i zlovolje. Da nije bio opsednut sanjarenjem o živom u Holivudu, možda ne bi bio tako osoran prema Ali jer je pokušala da izađe iz nametnutog joj kaveza da bi se malo zabavila. Kad je telefon zazvonio brzo je podigao slušalicu. „Halo?” „Postoji li neki poseban razlog zbog koga si me ostavio da te čekam u Gruču tri sata?” Ed nesvesno uzdahnu. „Orla.” „Ja sam.” Ed je trljao lice i pridržavao slušalicu ramenom uz uvo. „Zaboravio sam. Izvini, molim te, izvini.” „Zaboravio si?”, zvučala je napeto. „Pa i nije baš neki kompliment.” „Veruj mi, kad bi znala šta se sve danas ovde dešavalo, oprostila bi mi.” Iznenada ga preplavi umor, ogromni teret odgovornosti snažno je pritiskao njegova pleća, a on je želeo da plače, zavija na vetru, proda dušu i pročisti pluća od patnje jednim žalosnim iskonskim krikom. Umesto toga, samo je značajno uzdahnuo. Glas joj je bio nežniji. „Da li je sve u redu?” „Ne”, priznao je. „Porodični problemi.” „Zovem u nezgodno vreme?” „Misliš na vreme mog života ili ove noći?”

„Oboje”, rekla je, ne uspevši da prepozna njegov pokušaj da se našali. „Da, što se tiče prvog. Ne posebno, što se tiče drugog.” Posle mučne tišine, Orla je ponovo progovorila. „Hoćeš li da dođem?” „Pa, ne.” Opet neprijatna tišina. „Znaš da uvek možeš da me pozoveš, Ede.” Nije znao. „Hvala”, odgovorio je. „Hoćeš li me zvati sutra?” „Da”, rekao je, ali nije znao zašto bi je zvao. „Vidi”, Orla ponovo ućuta, a Ed je samo želeo da prekine vezu, da se sklupča i pokuša da zaspi. „Samo treba da kažeš i sve ću učiniti za tebe”, rekla je. „Veoma mi je stalo do tebe. To znaš, zar ne?” Nije znao, ali sad zna. „Da”, rekao je. „I hvala ti, Orla. Stvarno izvini za večeras. Skroz sam zaboravio.” Iako je razgovarao telefonom, napravio je onaj pokret potpuno sam smeo s uma. „Odužiću ti se”, obećao je. „Držim te za reč”, rekla je i kratko se nasmejala. „Laku noć, Ede.” „Laku noć, Orla.” Spustila je slušalicu. Pre nego što je mogao da zamisli šta bi oduživanje Orli moglo uopšte da podrazumeva, začuo se vrisak od koga se krv ledi u žilama, bubne opne pucaju, želudac se vezuje u čvor. Vrisak je dolazio iz kupatila. Skočio je iz kreveta i jurnuo koliko su ga noge nosile preko odmorišta. Eliot je stajao u kupatilu obasjan prigušenim svetlom pomoćne sijalice koja je uvek bila upaljena jer su se oba dečaka plašila mraka. Kako to? Bili su izuzetno zdrava i negovana deca iz srednje klase. Zašto su mislili da ih neki nevidljivi užasi čekaju iza svakog mračnog ugla? Zbog čega se pojavio takav strah? A zašto se, opet, kad odrastemo, uspešno ne osvrćemo na stvari koje vrebaju iz mračnih uglova naše duše? Eliot je ispustio još jedan neljudski krik. Ed ulete kroz vrata kao superheroj u boksericama. „Šta se dogodilo?” Eliot je ponovo zavijao. „Hoću mamu!” Ed čučnu pored njega i zagrli ga. „Mama je izašla.” Eliot je još jače vrisnuo. „Hoću mamu!” „Dušo, mama je izašla. Tata je s tobom. Šta je bilo? Da li si se povredio?”

„Hoću mamu!” „Boli li te ruka?” Po dvadeset sedmi put toga dana srce mu je sišlo u pete. „Šta je bilo?” Eliot se okrenu prema njemu uplakan. Lice mu je bilo vlažno i presijavalo se na svetlu. Telo mu se treslo od tužnih jecaja. „Popiškio sam nos!” „Šta?” Ponovo je zajecao. „Popiškio sam nos!” Pogledao se užasnuto. „Nisam mogao da naciljam pišu ovom rukom što me boli”, zavijao je. „I onda mi je pišaćka ušla u nos!” Ed je suzdržavao smeh. „Pa nije kraj sveta, Eliote.” Nije uspeo da ubedi mališana koji je još jače zaplakao. „To je samo mala nezgoda.” Hteo je da privuče sina bliže sebi, ali se onda setio mokraće koja je kapala sa Eliotovog lica. Histerični plač se pretvorio u iskreno jecanje. „Hoću mamu.” Ed je progutao knedlu. „Nije ovde.” „Gde je?” „Otišla je kod teta Džeme.” „Kad će da se vrati?” Eda su peckale oči. „Nisam siguran.” Podigao je Eliota i držeći ga na sigurnom rastojanju, preneo do umivaonika. „Hajde da se umijemo i pronađemo čistu pidžamu.” Samo kad bi mogao da se seti gde Ali drži čiste pidžame. Eliot se nagnuo preko umivaonika, a Ed mu je prao lice sapunom i peškirom. Skinuo mu je donji deo pidžame. Pojavila se i Tanja na vratima kupatila i zevala. „Šta je bilo?” „Eliot je imao malu nezgodu.” „Još jednu?” „Popiškio sam nos”, nesrećno izjavi njen brat. Bila je zadivljena. „Sjajna fora za žurke.” Eliot se ponosno osmehnuo. „Znaš li gde mama drži vaše čiste pidžame?” Tanja klimnu. „Naravno da znam.” „Budi tako dobra i donesi Eliotu jednu.” Tanja se odvuče do velike komode na vrhu stepenica i poče bučno da otvara i zatvara fioke u potrazi za pidžamom. Ako se ova Eliotova nezgoda nastavi u istom stilu, probudiće celu ulicu. Ovog će se setiti na pijankama kad mu bude dvadeset jedna i kad ga budu nagovarali da celu nezgodu ponovi!

Sanjivi Tomas je ušao u kupatilo. Trljao je oči i bio samrtno bled. „Tata”, rekao je. „Nije mi dobro.” Potom, bez najave, povrati po donjem delu Eliotove pidžame. Eliot poče da vrišti i trči po kupatilu u stilu Navaho Indijanca u ratničkom plesu, pri tom razbacujući povraćku svuda po polivinilskim pločicama. „Hoću mamu! Hoću mamu!” „I ja hoću mamu”, reče Tomas ljubazno. Njegovo bledo lice se fino utapalo sa belinom pločica. „Žao mi je, ali moraćete sa mnom da se snađete. Tanja!” povikao je Ed. „Čiste pidžame za dvoje!” Uz stalno umirivanje, Ed je strpao oba sina u kadu i odvrnuo slavinu do kraja. Smrdelo je kao u nekoj užasnoj sobi za mučenje iz onog japanskog kviza Istrajnost. Uvek se Ali bavila ovakvim problemima. Imala je lek za sve. Povraćka i krv je nisu uznemiravali. Pregazila bi problem i počistila ga uz utešne i umirujuće reči. Ed, međutim, kad god bi video nekoga da povraća, imao bi želju da mu se pridruži. Izvukao je dečake iz kade i obrisao ih. „Tako mu i treba kad je pojeo i moj hamburger”, Tanja je obavestila Eda i dobacila mu čiste pidžame. „Hvala”, rekao je. „Pretpostavljam da ti nemaš nameru da izbaciš neku od telesnih tečnosti?” „Grozan si!” „Samo proveravam”, reče. „Gde je mama?” „Kod teta Džeme.” „Oh. Šta se sad desilo?” upitala je. Ed zastade. „Mama će ti reći kad se vrati kući.” „Hoće đavola”, rekla je. „Nikad mi ne ispriča najsočnije detalje.” „Na spavanje”, reče joj otac. Tanja ode mrmljajući. Uvukao je Eliota u pidžamu, zakopčao gornji deo. Čudio se kako onaj vrišteći đavo od malopre može da poprimi ovakav anđeoski izgled. Tomas se tiho presvlačio u uglu. „Pošto mama nije ovde”, reče Eliot zamišljeno, „mogu li da spavam sa tobom?” „Samo ovaj put”, reče Ed umorno. „Nemoj da ti prede u naviku.” „Mogu li i ja?”, upitao je Tomas. Ed se osmehnuo. „Naravno da možeš, sine.” Na pamet mu nije palo da bi njegov sin mogao da povrati u krevetu.

Uputio je samo jedan letimičan pogled na pod kupatila, čvrsto odlučio da ga ujutru dobro opere i u korpu ugurao prljav veš, kojim će se, takođe, pozabaviti sutra. Poveo je sinove u spavaću sobu. Eliot je poskakivao po velikom krevetu ne obraćajući pažnju na iščašenu i uvijenu ruku, a potom je uskočio pod pokrivač. Ed se umorno spustio pored njega. Potom se uvukao Tomas, tako da je Ed bio u sendviču. „Nemoj da se vrpoljiš, Eliote”, upozorio ga je. „Ili ideš u svoj krevet.” Ugasio je svetio, a Eliot i Tomas su se sklupčali uz njega. Bilo mu je neobično što su se umesto Ali, ova dva sitna i mršava tela privila uz njega. Puno vremena je prošlo od kada je Eliot spavao u njihovom krevetu. Nešto više od kada je Tomas to radio. A još više vremena je prošlo od kad je delio krevet sa nekim drugim osim sa Ali. Uvek je mrzela kad je morala da se odvoji od njega kad bi otputovao na neko snimanje. Postala bi mrzovoljna ili plačljiva. Njemu razdvojenost nije mnogo smetala jer je uglavnom bio ili totalno iscrpljen ili totalno pijan do odlaska na spavanje, a i sve se vrtelo samo oko posla, posla i još posla. Samo je jedno veče otišao u krevet sa nekom drugom ženom, pomoćnikom producenta ili šminkerkom; sad čak ni toga nije mogao da se seli. Bila je slatka, mlada i na raspolaganju. Oboje su bili veoma pijani. Ed se prethodno posvađao sa Ali oko nekih gluposti. Devojka je verovatno prvo pokušala da odvuče Harisona Forda u krevet, ali joj nije uspelo. Kako god, proveli su tu noć zajedno i bilo je baš dobro. Sve do sutradan ujutru. Osećao se jadno i glupavo, a ona trezno i glupavo. Izbegavali su jedno drugo na snimanju sve dok film nije otišao na montažu. Nikada od tada nije uradio ništa slično. Ne da nije bilo prilike, nego je osećao da sav napor oko usputnog seksa nije bio vredan truda. Bio je srećan sa Alisom. Bio je zaljubljen u Alisu. Eliot se vrpoljio pored njega. „Lepo mirišeš, tata.” Uzdahnuo je. Eliot se osećao na mokraću. Tomas je smrdeo na povraćku. Moraće da počne sa usavršavanjem svojih veština staranja i pranja. Eliot je sisao prst dok je polako tonuo u san. „Ne volim kad mama nije kod kuće”, promrmljao je. „Ni ja”, složio se Tomas.

„Psst”, rekao je Ed i mazio ih po glavi. Bilo je mračno, zurio je u tavanicu i više nije mogao da vidi male pukotine koje je pod hitno trebalo okrečiti. Ni Edu se nije sviđalo kad Ali nije kod kuće i grozničavo se nadao da ni on ni njegovi sinovi neće morati da se naviknu na njeno odsustvo.

Dvadeset šesto poglavlje Ulica u kojoj živi Kristijan veoma je otmena. Ne znam zašto sam toliko iznenađena. Pretpostavljam da sam očekivala neku neurednu studentsku rupu, ali ovo nije bilo ni nalik tome. Ako nemate bar pola miliona funti zaboravljenih u zadnjem džepu, bili biste primorani da nađete neko drugo prebivalište. Ovaj kraj je postao posebno skup od kada je stekao slavu u filmu Noting hil. Hju Grant je mnoge ovdašnje vlasnike nekretnina veoma usrećio. Ulica je mirna i uzana i nalazi se tačno iza Noting hil gejt stanice podzemne železnice. Oivičena je visokim bukvama koje će uskoro prerasti svoj ograničeni prostor. Kuće u nizu su bile uglavnom dobro održavane, obojene u mediteranske nijanse ružičaste, žute i neboplave. Osvetljene običnim sijalicama na ovom pljusku, činilo mi se da su malo isprane i bledunjave. Svaka ima gvozdenu ogradu, trem ukrašen kovanim gvožđem i saksije koje su prepune zelenkada i prolećnih pupoljaka. Neke kuće imaju terase na krovu, što je veoma dobra stvar u svakoj londonskoj ulici. Egzotično cveće se uzdizalo ka mesečini, a kiša ih je za nagradu tukla na horizontu. Na ulici su parkirani automobili o kojima mladići sanjaju. Ne pitajte me samo koje su marke. Jedino što me interesuje u vezi sa automobilima je da li će moja kola ujutru upaliti i, ako se baš dobro potrudim, koje su boje. Ali znate na kakve automobile mislim. One blistavocrvene i one sa dugim srebrnim haubama i mekim krovom koji predu ulicom i za kojima se svi oduševljeno okreću. Upoređujem broj na vizitkarti, koja je sad već dobro nakvašena, sa brojem na ulaznim vratima. Ponovo proveravam adresu tek da bih se uverila da Kristijan zaista ovde stanuje. Strepnja mi je vezala utrobu u čvor. Dišem ubrzano, onako kako su nas učili na časovima pripreme za porođaj, što je tada bilo, baš kao i sada, potpuno beskorisno. Kristijanova kuća je malo više oronula od ostalih i zbog toga mi je malo lakše. U saksiji na prozoru su ostaci prošlogodišnjih geranijuma i izgleda da su jedino oni zahvalni za ovaj potop. Dva bicikla su lancem privezana za ogradu, a kanta za đubre u dnu podrumskih stepenica je prepuna otpadaka. Jedna od komšijskih mačaka uživa u nečemu što izgleda kao ostaci piletine iz aluminijumske kutije.

Ulazna vrata su ljubičasta i bogato izrezbarena, ali kad malo bolje pogledate boja je ispucala i ljušti se. Podilazi me lagana jeza dok se pitam da li Kristijan živi sa roditeljima. Možda se nije usudio da prizna jer zna da je to bezveze. Pre nego što sam mogla da se okrenem i pobegnem, zvonim, ali ne čujem utešni zvuk zvona iznutra. Čekam i kisnem i shvatam da bih ovu noć mogla da proglasim najgorom u mom životu. Stiskam ovo moje jadno koferče kao neka prerasla verzija mede Padingtona i tiho kiptim od besa. Kao ni kod Džeme, ni ovde nigde nije upaljeno svetio, pa mi se zato čini da je sasvim razumno da pretpostavim da je Kristijan otišao da spava. Sigurna sam da bi do sada bio ovde da zvono radi. Ponovo zvonim, primičem se bliže vratima kako bih se sklonila ispod nepodesnog, ali privlačnog i rastinjem obraslog trema. Prošlo je nekoliko minuta. Uverena sam da zvono ne radi, zato pribegavam drugačijoj taktici: čangrljam po poštanskom sandučetu. Neka devojka otvara vrata i trlja pospane oči. Nosi samo tanku svilenu spavaćicu i ništa više. Sećate li se moje priče o Kerolin Gregori? One iz priče o Geriju Eklstonu? Srednjoškolska gadura i mrak riba. Pa, njena slika i prilika stoji preda mnom. Na brzinu proveravam adresu. Možda mi je ovaj potop oštetio čulo vida (naočare su mi takođe u tašni) pa sam usred noći probudila neku strava ribu koja sa ovim nema nikakve veze. Bledo me gleda. A i kako bi drugačije. „Zdravo”, kažem i sklanjam slepljenu, mokru i ukovrdžanu kosu sa lica da koliko-toliko ne bih izgledala kao luda žena. „Tražim Kristijana Vintera.” Iako je pospana, širom otvara oči. „Krisa?” „Da.” „Izašao je.” Nastaje duga pauza posle koje bi jedna od nas dve trebalo nešto da kaže, ali ne progovaramo. Ona, jer je najverovatnije pospana i zbunjena. Ja, jer sam do sada ostala potpuno bez ideja. Devojka zeva i proteže se, a ja osećam da moram nešto da kažem pre nego što dođe u iskušenje da zatvori vrata. „Možda bih mogla da ga sačekam?” kažem. „Ako nije nezgodno.”

Njen pogled kao da kaže: „Naravno da je nezgodno, pa jebote, jedan sat je posle ponoći!”. Budi se iz pospanosti, prekrsti ruke i odmerava me sumnjičavo. Pa, molim vas, da li biste me vi pustili ovakvu u kuću u gluvo doba noći? „Važno je.” „Jeste li vi njegova majka?” „Ne.” Znam da izgledam loše, ali na baš toliko loše. „Ja sam njegova prijateljica. Možda me nije spominjao”, kažem uz usiljeno strpljenje. A zašto bi me spomenuo? „Zovem se Ali. Alisa.” Mrak riba izgleda izbezumljeno odmerava me od glave do pete, pa od pete do glave kao u usporenom snimku. „Ti si Ali?” „Da.” „Sranje”, mrmlja i pomera se u stranu. „Bolje uđi.” To i radim. Ulazim u ovu veoma prostranu kuću u veoma otmenoj ulici i dok je pratim kroz hodnik pokušavam da se ne cedim po veoma skupom tepihu. Strava riba tapka bosim nogama kroz ogromnu kuhinju. U ovom mom dezorijentisanom stanju izgleda kao deset fudbalskih igrališta. I pitam se ko bi, za ime boga, mogla da bude ova devojka. Spuštam kofer na pločice kojima nište neće biti ako se i pokvase i zbunjena se dovlačim do kuhinjskog stola. Ne mogu da verujem da sedim ovde. Veoma malo znam o Kristijanu. Ko je ona? Sigurno mu nije sestra, čak i da ima sestru, jer bi prepoznala rođenu majku na kućnom pragu čak i u gluvo doba noći. Da li deli kuću sa još nekim? Zašto nisam razmotrila tu mogućnost? O čemu smo, zaboga, razgovarali ceo dan. Da li sam se ubacila u tipičnu priču podetinjile majke i satima razglabala o mojoj deci? „Može čaj?”, pita i uzima lonče. „Ako ti nije teško.” Ćuti, ali shvatam da joj je prilično teško i da je njena gostoljubivost usiljena. Ali pokušavam da se stavim u njen položaj. Sutra će najverovatnije ubiti Kristijana. Sedim i ćutim, a voda nikako da provri. Napravila je samo jednu šolju čaja. Stavlja vreo čaj ispred mene na sto od borovine. Potpuno je nesvesna ili je uopšte ne zanima što će šolja ostaviti beli trag na drvetu. „Hvala.”

Nikada u životu nisam bila ovoliko zahvalna za šolju čaja. Obuhvatam je rukama i onda shvatam da su mi prsti hladni kao led. Dobro bi mi došao peškir da se obrišem, ali mi ga niko ne nudi, a ja se ne usuđujem da tražim jer sam, i onako, dovoljno tražila. „Ja sam Rebeka”, kaže devojka. „Kristijan i ja živimo zajedno.” Pogleda i nehajno pokaza rukom na ogromnu kuhinju. „Mi smo... stari prijatelji.” Ovo bih mogla da shvatim na više načina, ali i kao upozorenje. Da nisam kod kuće u tašni zaboravila i smisao za humor, možda bi mi sve ovo bilo i zabavno; ova vitka i idealno građena devojka se oseća ugroženo zbog nekog ko momentalno izgleda kao najbolji prijatelj strašila Vorzela Gamidža. Rebeka stoji naslonjena na šporet na drva i odmerava me. „Ne izgedaš onako kako sam očekivala.” Šta bi trebalo da kažem na ovo? Nemam pojma šta je Kristijan, ako je i pričao o meni, rekao, ali pretpostavljam, po njenom izrazu lica, da je očekivala neku doteranu žensku, a ne neku koja izgleda kao kondukterka. Užasna misao mi pada na pamet. Verovatno, u ono vreme kada sam bila na vrhuncu onih ludih vrućih pantralonica, Kristijan i ova mlada gospođica su se rodili. Ćutim; potpuno sam se predala pokušajima da popijem čaj kako bih se zagrejala. „Šta radiš ovde?”, pita i gleda na sat da bi se uverila da sam svesna koje je doba. „Nisam baš sigurna”, odgovaram iskreno. Neću ovoj potpuno nepoznatoj osobi da pričam o svađi sa Edom i o tome kako lutam ulicama jer je bio detinjast i nerazuman. A i na ivici sam da se raspadnem od plača. Trlja gole ruke da bi se ugrejala na svežem noćnom vazduhu, a ja osećam da počinjem da se tresem. „Šta misliš kada će se Kristijan vratiti?”, pitam stidljivo. Rebeka šmrknu. „Ko to zna? Sa Kristijanom nikad nisi sigurna - al' pretpostavljam da to već znaš.” Čita mi sa lica da ne znam i lagani osmeh joj se pojavljuje na usnama. „Otišao je sa Robijem u zezanje. Onim drugim tipom koji ovde živi. Možda se uopšte neće vraćati.” Primećujem izazov u njenom pogledu. Moja majka bi je nazvala „drznica”. „Popiću ovo i idem”, kažem, gutam čaj, a ne osećam njegov ukus.

„Ostani”, kaže i sleže ramenima. „Ako želiš. Ako ne žuriš kući.” „Ne bi ti smetalo?” Ponovo nezainteresovani pokret ramenima. „Ja idem da spavam.” Sputava zevanje. „Možeš da spavaš u Kristijanovom krevetu, mislim. Ili da se ulogoruješ ovde na kauču. Kako god želiš.” „Sačekaću ovde”, kažem. „Dobro, kako hoćeš.” „Hvala, Rebeka.” Osmehujem joj se. „Veoma si ljubazna.” I bila je na neki svoj način. Primila me je u kuću iako nije imala pojma ko sam i očigledno da je ubeđena da sam suviše stara i izborana za Kristijana. A ja sam unutra gde je suvo i toplo, iako je atmosfera definitivno ledena. Ako je ovo zamena za kartonsku kutiju, prihvatam. „Ako odlučiš da odeš”, dodaje dok izlazi iz kuhinje, „nemoj da lupaš vratima. Imam lak san.” Osmehujem se i gledam je kako odlazi. Leđa su joj prava kao strela i ima izazovno dupence. Vrpoljim se na stolici sa drvenim naslonom; pokušavam da se što udobnije smestim za, izgleda, veoma dugo čekanje. Okreće se i pogleda me još jednom. „Sve čujem.” Prilično sam sigurna da joj je to i glavna preokupacija.

Dvadeset sedmo poglavlje Tek posle nekoliko minuta lupanje na vratima je prodrlo do Edove podsvesti i probudilo ga. Naglo je ustao i shvatio da je Eliot davno otišao iz kreveta. Tomas, još uvek bled, i dalje je spavao. Dok je navlačio kućni mantil, Ed je na trenutak pomislio da Ali uporno lupa jer nije ponela ključ. Svuda bi, međutim, prepoznao udaranje njene pesnice. Ed proviri kroz prozor i, naravno, Nilov motor je bio nasumice ostavljen na prilaznoj stazi. Njegov brat je, inače, ovo zvao parkiranje. „O, sranje”, promrmlja i krenu niz stepenice. Eliot je sedeo u dnevnoj sobi i gledao Poštara Peta i držao slušalice na ušima. „Stric Nil lupa na vrata već deset minuta!”, ukori ga. Eliot je skinuo slušalice. „Šta?” „Nema veze.” Ed naglo otvori ulazna vrata. Nil se pred vratima kezio i držao kacigu ispod ruke. Osmeh je odjednom nestao. „Burazeru, izgledaš kao smrdljivo pseće govno.” „Hvala”, reče Ed i propusti ga da prođe. „Tako se i osećam.” Nil, obučen u crnu kožu, izgledao je kao neki mladi frajer. Ed pođe za njim u kuhinju. Nil je spustio kacigu i punio lonče vodom. „Kafa bi ti dobro došla”, rekao je. „Crna i jaka.” Tanja se naslonila na dovratak. „Ko je ovo prelepo stvorenje?”, upitao je Nil. Tanja pocrvene. Ed primeti da je ovo prelepo stvorenje bilo prekriveno šminkom i plivalo u oblaku Alinog parfema. Zatreptala je. „Zdravo, striče.” Okrete se prema Edu i treptanja nestade. „Izgledaš kao da si se napio, tata”, optuživala ga je. „Nisam”, rekao je. Bar da jesam, dodao je u sebi. „Gde je mama?” Ed je izbegavao da bilo koga pogleda. „Još uvek je kod Džeme.” „One prljave pidžame treba da se operu.” „Možeš li ti to da uradiš?” „Danas sam planirala da idem sa Hanom Kuper u Brajton. Krećemo odmah. Sada. Mislila sam da mi je mama napravila sendviče.” Otvorila je frižider i mrzovoljo pogledala sadržaj. „Ništa mi se ovde ne sviđa. Ja sam vegeterijanac.” „Od kada?”

„Od danas.” Ed je uzdahnuo. „Nile, imaš li deset funti?” Nil je preturao po kožnim džepovima i izvukao novčanicu od deset funti. Pruži je Edu koji je dade Tanji. „Kupi hamburger od soje.” Osmehnula se i poljubila ga. „Hvala, tata. Ne znam kad ću da se vratim.” „Ovo ti je večita tema u našoj kući”, promrmlja Ed. Tanja zalupi ulazna vrata. Nil je napravio jaku crnu kafu. Izgledala je kao da će probiti dno šolje. „Dugujem ti deset funti, druže”, reče Ed. „Staviću recku kao i za sve ostalo”, primeti Nil dok je oklevajući probao kafu. „To znači da Džema opet prolazi kroz krizu sa muškarcima?” „Ne.” Nil nabra usne. „Devojke su bile u provodu?” „Ne.” „Hoćeš li da mi se poveriš?” Ed prekrsti ruke i nasloni se na radni deo. „Ostavila me je.” „Ko?” „Ketrin Zita Džons. Rekla mi je da joj je Majki Daglas uvek bio draži.” „Šta?” Nil je bio sasvim zbunjen. Ed je uvređeno uzdahnuo. Bio je potpuno ogorčen. „Alisa. Šta si ti mislio? Alisa me je ostavila!” „Ne, ne, burazeru, ne!” „Ostavila me je.” „Nemoguće.” Pokazao je na inače praznu kuhinju. „Kada?” „Sinoć.” „Zašto?” „Šta je ovo, kviz?”, obrecnu se Ed. „Ne možeš tek tako neobavezno da izjaviš da te je supruga stara toliko i toliko godina napustila i da očekuješ da me ne interesuju sve bitne činjenice. Ede, ako je istina to što mi kažeš, situacija je veoma ozbiljna.” „Mislim da nema potrebe da me podsećaš na to.”

„I spakovala je kofer i otišla.” „Zašto?” „Zato što sam je zamolio.” „Napustila te je zato što si je zamolio?” „Najkraće rečeno”, rekao je. „Jesi li ti normalan?” I sam je o ovome razmišljao poslednjih dvanaest sati. „Viđa se sa nekim drugim.” „Ali?” Nil je napravio grimasu. „Kad?” „Ne znam.” „Ali nema vremena za takve stvari. Isuviše je zauzeta oko svih vas.” I ovo mu je prošlo kroz glavu. „Koliko dugo to već traje?” „Ne znam.” „Ko je on?” „Ni to ne znam”, priznao je Ed. Nil se namrštio. „Koliko mogu da vidim, detaljno ste o ovome razgovarali.” „Bili su zajedno u Kju gardensu.” „O, u tradicionalnom ljubavnom gnezdu!” „Brat si mi; trebalo bi da si na mojoj strani!” Nil je prešao preko kuhinje i naslonio se na radni deo preko puta Eda. „Misliš da ima ljubavnika, ali nisi sasvim siguran kako uspeva da nade vremena za njega, nisi sasvim siguran koliko dugo to traje i ne znaš ko je on. Ipak, misliš da je to dovoljan razlog da je zamoliš da ode. Tako je ona spakovala svoje stvari i otišla kod Džeme.” Ed je grickao nokte. „Misliš da sam malo prenaglio?” „O, jebote, Ede”, reče Nil. „Stvarno sam imao užasan dan, druže.” „Dani će ti biti sve gori ako joj se uskoro ne izviniš.” Nil ga je izgurao iz kuhinje. „Obuci se. Hajde - obuci se. Ako budemo imali sreće, stići ćemo kod Džeme pre nego što se probude i smisle neki lukavi osvetnički plan. Ovo bi moglo skupo da te košta, burazeru. Govorimo o krstarenju Karibima, druže.” „I novom nameštaju za spavaću sobu i ostalim propratnim dodacima”, dopuni ga Ed, koji se malo oraspoložio. „Šta god”, rekao je Nil. „Sad se oblači. Ponesi čekovnu knjižicu i krećemo, pre nego što Ali shvati da si kompletan kreten i odustane

od povratka kući.”

Dvadeset osmo poglavlje „Imaš li hleba u kući?”, pojma nemam čiji je ovo glas i usuđujem se da otvorim samo jedno oko. Čini mi se da znam gde sam, ali moj mozak odbija da radi punom parom, tako da ne shvatam ozbiljnost cele situacije. Uspevam da se usresredim na osobu koja govori i doživljavam trenutni šok. Okružena sam polugolim, neuhranjenim i zgodnim devojkama. Moje prilično urušeno samopouzdanje se pretvara u oblak prašine. „Ima li hleba?”, ponovi pitanje. „Ne znam”, mumlam. Ne znam kako sam se našla sklupčana na propalom česterfild kauču u Kristijanovoj kuhinji jer je poslednje čega se sećam da sam sedela za stolom. Smrzavam se. Kosti su mi se otvrdla nepokretna masa. Jedna ruka mi je utrnula i nikako ne mogu da se oslonim na nju. Ne usuđujem se ni da pogledam da li postoji neka barica ispod mene, ali priznaćete, odgovor je unapred poznat. „Ja ne živim ovde”, kažem. „Ni ja”, odgovara devojka. Ova devojka ima manje odeće na sebi nego što je Rebeka onda imala. Nosi samo grudnjak i gaćice i to veoma moderne. One providne sa odštampanom životinjskom šarom koje vlasnicu ne bi mogle da zaštite ni od nežnog povetarca. Jači vetar i da ne pominjemo. Vitko telo joj je malo preplanulo, ali joj je lice avetinjski bledo; verovatno zbog mamurluka. Skakuće po podu popločanom pločicama od terakote, otvara sve kuhinjske elemente verovatno u potrazi za hlebom i čeka da voda provri. „Treba mi tost”, kaže i trese se od zime. Kategorički tvrdim da je tost trenutno pri dnu moje liste prioritetnih potreba. Kupanje u vreloj vodi bilo bi negde na vrhu. Krv počinje polako da struji kroz moju ruku i uspevam da se pridignem. Masiram beživotne mišiće. Osećam se užasno u sedećem položaju i glava mi ponovo pada na kauč. Devojka me zabrinuto gleda. „Jesi li dobro?” Pokušavam da se osmehnem. „Dobro mi je.” „Skuvaću ti čaj”, kaže.

„Hvala.” Još uvek sam u kaputu, pa zato pretpostavljam da nisam planirala da ostanem kad sam se prebacila na kauč. Osećam da sam u poređenju sa ovde prisutnim društvom malo preterala u oblačenju. „Ja sam Šeron”, kaže uz osmeh. „Ali.” Bar mislim da se tako zovem. „Jesi li ti Kristijanova prijateljica?”, pitam. Nos joj se nabra. „Pa, ne baš. Mislim, tako nešto. Sinoć sam ga srela u Egzodusu.” Pojma nemam ni šta je, ni gde je Egzodus. Ne želim da ispadnem neobaveštena, pa zato samo klimnem glavom, osmehnem se i ćutim. Šeron pronalazi hleb i pobednički maše njime ka meni. „Došla sam ovde i provela noć sa... “ Šeron podiže pogled i ja gledam u istom pravcu. Kristijan nezainteresovano stoji u dovratku. Ima na sebi pantalone koje su, naravno, labavo spuštene na kukovima. Dobila sam odgovor na jedno od mojih pitanja. Njegove ravne mišićave grudi su glatke kao Eliotova guza. Gleda pravo u svoju gošću koja crveni. „Zdravo”, kaže. Lice mu poprima neki izgled između ironičnog osmeha i nezainteresovanosti. Šeron je prava koketa. Volim ovu reč. Koketa. Uglavnom zato što, ma koliko se trudila, nikad nisam mogla da budem koketa. Isuviše sam stara, iskusna i neraspoložena da bih sad učila kako da iskoristim takvu prednost. Mada muškarci uvek padaju na koketiranje. Kristijanovo lice se, naravno, ozarilo. Šeron je prekrstila ruke preko stomaka. Shvatate da ovim nije ama baš ništa sakrila, štaviše samo je uspela da još više podigne grudi. Kako joj samo uspeva da izgleda tako čedno, a na sebi nema ništa osim providnih gaćica sa leopardovom šarom. Mnogo toga mi se danas dogodilo i nemam snage da se ljutim, ali se osećam kao uljez. „Da li smetam?”, usudih se da prekinem ovu iskričavu tišinu. Kristijan me pogleda po prvi put. Ne bih mogla sa sigurnošću da tvrdim da li se pitao koja li se ludača smestila na njegovom kauču, ali sam sasvim uverena da u toj ludači nije prepoznao mene. „Ali?” Očigledno je uznemiren, a i Šeron, kojoj izgleda nije jasno zašto. „Šta, zaboga, radiš ovde?”

Pitanje na koje ću i sama morati uskoro da nađem odgovor. „Ja... ja... “ Ne mogu da mu kažem da nisam imala kuda da odem. Osećam kako mi suze naviru na oči, ali ne smem da počnem da plačem jer možda neću moći da se zaustavim. „Koliko si dugo ovde?” Šmrknem. „Skoro celu noć.” „O, sranje.” Kristijan prelazi preko kuhinje i klekne pored mojih nogu. „Da li si nas čula kad smo došli?” „Ne. Nisam ništa čula. Ne znam kad sam zaspala.” Ispituje moje lice. Vidim trag straha u njegovim očima. „Ovo je ozbiljno, je l' da?” Klimam glavom jer ne mogu da progovorim. „Mogu ja da odem ako sam došla u nezgodno vreme.” „Nikako.” On i Šeron razmenjuju pogled koji ne mogu da protumačim, ali mi se ona saosećajno osmehuje. Kristijan spušta ruku na moj kaput, brzo je sklanja i gleda je kao da je pokrivena krvlju. „Ti si skroz mokra”, kaže. Ponovo klimam glavom. Retko kad me izda moć govora - pitajte moje prijatelje ako mi ne verujete. Obično vas, međutim, izda kad vam je najpotrebnija, zar ne? „Hajde da ti skinemo tu mokru odeću i da ti napunimo kadu toplom vodom.” Plače mi se od olakšanja. Kristijan je tako divan. Pomaže mi da ustanem sa kauča. Kao da sam upravo otkrila da bolujem od neizlečive bolesti. „Doneću vam čaj oboma”, kaže Šaron i klimnu u znak odobravanja. Kristijan me uzima za ruku i vodi iz kuhinje. Osećam njegov umirujući stisak dok ga pratim uz stepenice. Da li ste videli prve korake koje su astronauti napravili na Mesecu? Nosili su one čizme sa olovnim tegovima i koračali su trapavo i teško. Isto tako i ja sad vučem noge. Možda zato što sam provela noć na ko kamen tvrdom kauču ili možda zato što osećam da ću se prehladiti jer nisam skinula mokru odeću. Svaki put sam se smejala mojoj majci kad me je upozoravala na ovo, ali izgleda da je bila u pravu. Ili sam samo emotivno istrošena. Krv mi se zgrušala kao krem sir. Znate onaj koji vas dovodi do ludila jer ne možete da ga razmažete. Probija se kroz moje vene žestinom letargičnog puža nagutanog valijumom. Kristijan

izgleda kao da bi me možda poneo uz stepenice, ali se posle kratkog razmišljanja predomislio. Junački se borim da se popnem do vrha stepenica bez ičije pomoći. „Stigli smo.” Kristijan širom otvara vrata od kupatila. „Auu”, ote mi se uzdah. Kupatilo je predivno. Toliko je prostrano da oduzima dah. Odjednom zaboravljam sve svoje probleme. Oprema je bela u nekom čudnom viktorijanskom stilu, ali je ostatak prostorije pokriven najveličanstvenijim muralom koga sam ikad videla. Neptun sa trozubcem dominira zidom preko puta vrata. Okružen je morskim nimfama i školjkama i džinovskim ribama koje kao da su tek isplivale iz dubina mitologije. Boje su živopisne, morske nijanse tirkizne, marinskoplave i koralnoružičaste. Delfini se igraju po tavanici u društvu sirena sa zlatastom kosom i perajima koja se prelivaju u neverovatnim duginim bojama. „Ovo je sjajno.” Moje crvene kovrdže klate se u neverici. „Ja sam to nacrtao”, kaže Kristijan. „Stvarno?” Klima glavom. „Kao poklon vlasnicima.” „Kladim se da im se sviđa.” Nikako da ućutim. Neodređeno sleže ramenima. „Još uvek nisu videli. Na putu su”, kaže. „Mi im, kao, čuvamo kuću.” Skidam kaput, koji potpuno natopljen, pada na crno-beli mermerni pod. „Napuniću ti kadu”, kaže, odvrće slavinu, dok oklevajući otkopčavam bluzu koja mi se prilepila za telo. Koža mi je lepljiva i sva sam se naježila. Šeron proviruje iza vrata i pruža dve šolje čaja i tanjir tosta koji nesigurno balansira na suviše malom poslužavniku. Kristijan ga prihvata. Šeron nervozno cupka. „Odoh ja”, kaže. „Idem da se pozdravim sa mmm... “ „Robijem”, pomaže joj Kristijan. „Da. I... hvala.” Osmehuje mi se. „Vidimo se.” Uzvraćam osmeh jer Kristijan nije više zainteresovan. Istovremeno žvaće tost i sipa penu za kupanje u vodu koja se puši. „Fina je”, kažem.

„Sasvim je u redu”, odgovara preko ramena. „Iako sumnjam da bi iko normalan proveo noć sa Robijem.” „Aha.” Laknulo mi je jer znam da je provela noć sa Robijem, ma ko on bio, a ne sa Kristijanom jer sam već počela da sumnjam. Nisam naročito naklonjena običaju današnje omladine da odlazi u krevet sa totalnim neznancima. Izgleda da ih sve opasnosti koje su s tim povezane ne obeshrabruju. Mogu da zakače sidu, da završe sa nekim ludakom ili u najmanju ruku da naruše svoje samopoštovanje. Upuštaju se u avanturu ne obraćajući pažnju na moguće posledice. Kako se samo ujutru ne zgroze od užasa? Pojma nemam. Pitam se da li će i Tanja krenuti kroz ovo minsko polje. Hoće li izgubiti nevinost posle noći provedene u klubu sa nekim kome ne zna ni ime? Bože, nadam se da neće. Kad bi bar sačekala - po mogućstvu još nekoliko godina - i dozvolila da je zavede neki stariji i iskusniji muškarac koji zna šta radi, u nekom raskošnom odmaralištu uz čašu šampanjca i u velikom francuskom krevetu. Samo tako bi joj prvo iskustvo predstavljalo predivan događaj koga bi se uvek sa zadovoljstvom sećala. Mislim, međutim, da mi ne bi bila preterano zahvalna kad bih sa njom podelila svoje viđenje njenog preobražaja u ženu. Nevinost sam izgubila veoma kasno, čak i za ono vreme. U poređenju sa današnjim standardima, gadno sam zakasnila. Tanja, moja mala devojčica, sada može da ode u školsku ambulantu i uzme pilule za hitnu kontracepciju bez mog znanja, što je zastrašujuća činjenica. Može li se ovako nešto nazvati napretkom za navodno civilizovano društvo i laburističku vladu? Smatram da ne može. Kada se danas počinje sa seksom? Sa trinaest godina? Četrnaest? Petnaest? Sa mnogo manje ako je verovati tvrđavi znanja Mizz 17. Nadam se da će Tanja biti dovoljno mudra da sačeka bar do dvadeset sedme da bi osetila ovaj naširoko precenjeni životni užitak. Ali, ko zna? Može biti da je već mnogo iskusnija od svoje majke, što i nije neki podvig. Ako stvari nastave da se odvijaju ovim tempom, dok Tanja postane majka jedne tinejdžerke, pampers pelene će se praviti sa pregradom za kondome. E, onda će saznati šta znači roditeljska briga. Mislim da je alkohol glavni krivac. Kad sam imala petnaest godina, piće je imalo ukus pića. Na piće ste morali da se naviknete postepeno povećavajući unetu količinu koja je bila proporcionalna

količini koju ste bili spremni da popijete. Danas piće ima prijatan i bezazlen ukus kao voćni sok. Danas možete da popijete tri bakardi bombšela, ili čega god, i da ne osetite ništa dok ne padnete na leđa. Možda zato ovdašnje generacije tako brzo gube kontrolu. Ili su, možda, oguglali na sve. Svake noći se na televiziji prikazuju erotske scene, a onda kad to iskusite, čari više nema. Kada je spremna, a veličanstveno kupatilo je puno pare koja miriše na jagodu. Svakog trenutka mi je sve toplije. Kristijan sedi na WC šolji i posmatra me. I mogu da vam kažem da mi je veoma neugodno. Potpuno sam gola pred nekim koga jedva poznajem. Ne skida pogled sa mog tela. Iako u njegovom pogledu nema požude, ipak se osećam kao da izvodim striptiz. Htela bih da se nekako uvučem u samu sebe i da sakrijem svoje nedostatke od njegovog prodornog pogleda. Niko me nikada nije tako gledao. Ogoljena sam pred njim na više načina. Ovo je, definitivno, pravi trenutak za tri bakardi bombšela, iako je tek deset ujutru. Bez ikakvog srama, puštam da mi odeća padne na pod, ali još uvek ne mogu da pogledam Kristijana. Ulazim u kadu sa svom gracioznošću koju sam mogla da prikupim i osećam kako mi hladna stopala cvrče u dodiru sa toplom vodom. Spuštam se u penu i uživam dok mi miluje umornu kožu. Otima mi se uzdah oduševljenog olakšanja kad toplota počinje da umiruje moje iskidane živce. Zatvaram oči i suze pronalaze put kroz trepavice i počinju da prave tragove po vrelim obrazima. Otvaram oči. Kristijan se spušta na pod pored kade i briše mi suze peškirom sa Vinijem Puom. Dodaje mi čaj i drži parče tosta. Zahvalno žvaćem. Oslanja se na lakat i nastavlja da me posmatra. „Kazaćeš mi zašto si ovde?” Baš i ne bih, razmišljam. Sve se odigralo suviše brzo. Mnogo je komplikovano. I bolno. Iz grudi mi se ote jedan duboki uzdah. „Ed je saznao za nas”, kažem što smirenije mogu. „Saznao je za nas i izbacio me je.” Ispričala sam mu događaj sa Eliotom i penjalicom, potom sve o poseti urgentnom centru, o ulaznici za Kju gardens, itd, itd. Znate celu priču. I do završetka priče i Kristijan je završio sa jelom. „Sranje.” To je sve što ima da kaže. Tačno znam šta misli. „Šta ćeš sad?”

„Sad ću da se obučem, da odem kući i da preklinjem Eda za oproštaj, pretpostavljam.” „Ali, ništa nismo uradili.” „To ću i pokušati da mu objasnim.” Kristijan besno vrti šiške. „Za sve sam ja kriv.” „Mislim da nisi. Nisi me primorao da se upustim u sve ovo.” „Još uvek voliš svog muža?” O tome ne moram ni da razmišljam. „Da.” Snuždio se. Obuzima me tuga pri pogledu na spuštene krajeve njegovih usana. „A šta je sa nama?” „Mislim da se mi ovde završava.” „Nadao sam se da to nećeš reći.” „Šta ja tu mogu”, pokušavam da ga urazumim. „Ne radi se samo o meni; radi se i o moje troje dece o kojima treba da brinem. A ovde sam došla jer nisam imala kuda da odem.” Miluje mi lice. Uzima mi šolju, iako skoro nisam otpila ni gutljaj, i stavlja je na pod. „Drago mi je što si došla”, kaže i prolazi prstima kroz moju kosu i miluje mi vrat. „I meni.” Naginjem se prema njemu, vrat mu miriše na ustajao dim i piće, a oštra brada me golica. Pritiska lice uz moju kosu i ljubi je nežnim i kao perom laganim poljupcima. „O, Ali”, mrmlja. „Ludo sam zaljubljen u tebe.” „Kristijane... “ Htela bih još nešto da kažem, ali su njegove usne na mojima, vlažne i meke. Privlačim svoje vlažne grudi njegovim toplim prsima. Privlači me k sebi i šapuće moje ime. Izgubila sam se. Tek tako. Pod vrelinom njegovog dodira, smekšavam se, gubim se, topim se. Može li iko da oseti ovakvu strast, a da se dobrovoljno odupre njenom plamenu? Usne su nam i dalje spojene; Kristijan odbacuje široke pantalone. Jedan pogled na njegovo nago telo me tera da ispustim glasan uzdah. Linije i šupljine njegovog mladog tela lepe su kao na nekoj klasičnoj skulpturi. Pravilno izvajani mišići će se uskoro razviti do pune muževnosti. Ulazi u kadu, iznad mene je, pokriva moje telo strastvenim poljupcima. Požuda mu se vidi na licu. Da li sam ikada izazvala ovakvu otvorenu želju kod muškarca? Mislim da nisam. Pomisao da se suzdržim, ako se i pojavila, nestala je pred snagom ovakvog osećanja. Njegove oči i telo su me željni. Gladni. I ja želim

da ga progutam. Okrećem se. Sad sam ja na Kristijanu i vodimo ljubav. Njišemo se zajedno. Rukama podstiče moje kukove. Vrištimo zajedno na vrhuncu zanosa. Ne razmišljam da li su vrata kupatila zaključana, da li se voda preliva preko ivice kade i pada na tost, niti da li Šeron ili Robi ili svečujuća Rebeka mogu da nas čuju. Ne pomišljam ni na činjenicu da nikad nisam vodila ljubav u kadi. Ne razmišljam sada o ovome; kasnije hoću i neću moći da prestanem. Naslanjam se na Kristijanove grudi, teško dišemo i blesavo se smejemo. „Sećaš se kada sam te nacrtao?”, kaže i sklanja mi kosu sa lica. Klimam glavom, on grize usnu i samozadovoljno se smeška. „Rekao sam ti da imaš divnu kosu.” Ponovo klimam glavom i Kristijan obuzdava kikot dok uvrće jednu od mojih mokrih lokni. „Pa, sad izgledaš kao Leni Kravic”, izbrblja. Prskam ga vodom, potapam mu glavu, ali tome ne pridaje važnost jer je i onako potpuno mokar. Opet se ljubimo, smejemo i borimo u kadi, dok suze počinju ponovo da mi naviru na oči.

Dvadeset deveto poglavlje „Pa, dobre, gde je onda?” Ed je protrljao neobrijanu bradu i osetio bol na licu. „Nadala sam se da ćeš mi ti reći”, obrecnu se Džema. Lice joj je bilo neprirodno purpurno dok je nervozno hodala tamo-amo po stanu. Ed je još niže spustio glavu. „Mislio sam da je ovde.” „E, pa, nije. I šta sad?” Nil se neudobno promeškoljio. Njegove kožne pantalone su pravile neprijatan škripav zvuk u dodiru sa Džeminom kožnom foteljom. Ed je primetio kako Nil ispod oka gleda zadnjicu njegove svastike obučenu u plitke kožne pantalone iz šezdesetih. „Kako bi bilo da pozovemo vaše roditelje?”, predložio je Ed. „I šta da im kažemo? Da si privremeno zaturio njihovu kćerku?” „Možda je tamo”, pokušao je da je urazumi. „Što se tebe tiče, mogao je i autobus da je zgazi!”, besnela je Džema. „Ede, kako si mogao da budeš tako bezosećajan? Ona je majka tvoje dece.” „Znam, znam”, bespomoćno je potvrdio. „Kad bih mogao da je nađem, sve bih joj nadoknadio.” „Pustio si je da izađe u noć, na kišu bez tašne, bez telefona. Mogla bi da bude bilo gde.” „Znam.” „Mogla bi da bude i u nekom kanalu.” Ed se uzvrpoljio. „Kom kanalu?” „Bilo kom kanalu!” Opet je počeo da gricka zanoktice. „Siguran sam da će sve biti u redu.” „Jesi li ti normalan?”, rekla je. „London je pun ludaka.” Prekorno ga je pogledala. „Možda ju je neko isekao na komadiće i potrpao u kesu za đubre i bacio u neku prljavu ulicu.” Osetio je kako mu se krv ledi u žilama. „Sigurno nije dolazila ovamo?” Odmahnula je glavom. „Bila sam ovde celu noć. Niko nije dolazio.” „Nije mogla tek tako da nestane”, rekao je. „Mislite da bi trebalo da pozovemo bolnicu ili policiju? To se, valjda, radi kad neko nestane?”

„Nije ona nestala, Edvarde, već je izbačena na ulicu posle porodične svađe. Prvo što će policija da uradi jeste da prekopa dvorište.” „O, sranje.” „O, sranje, zaista”, ponovila je Džema. „Da li ti je nešto rekla o tom tipu? Tom... Kristijanu?” „Naravno da jeste. Sestra sam joj.” Džema je stavila ruku na srce. „Ali mi se poverava.” I ?” „I, ništa! Bio je to samo glupi flert. Samo zabava. A i sam bog zna da joj nedostaje zabava.” Ponovo ga je prekorno pogledala. On se pitao šta joj je Ali rekla. „On je mladić”, dodala je. „Dečak.” „Je li?” „Da si porazgovarao sa njom umesto što si je napao kao neki uvređeni kreten, i ti bi to znao. On se zacopao u Ali. Jedno glupo dečačko zaljubljivanje. Sad biste se svemu tome slatko smejali.” Nekako je sumnjao u to. Prizor nekog školarce koji bali nad njegovom suprugom nije mu bio, ni u kom smislu, smešan. „Da pristavim vodu za čaj?”, reče Nil vedro. „To ti je sjajna ideja, Nile”, rekla je Džema kao da je upravo izjavio kako je rešio večnu tajnu smisla života. Nil je samo pribegao uobičajenom neuverljivoj britanskoj reakciji na tešku situaciju, a to je jedna fina šolja čaja. Ed se tiho podsmevao. Džema više nije bila namrštena. Vedro se osmehivala Nilu. „Pokazaću ti gde je šta.” Odlepršala je u kuhinju pokrivenu belim pločicama i punu hromiranih metalnih delova. Izgledala je kao moderna mrtvačnica opremljena aparatima za pravljenje čaja. Nil lukavo namignu Edu i pode za Džemom. Njegove džombaste motorne čizme nisu se uklapale u modernu eleganciju ostatka stana. Ovo nije bio dom, već kuća za izložbu u kojoj je sve bilo na svom mestu. Bila je mala, upakovana kao vitrina i stilski opremljena. Nije bilo lepljivih otisaka prstiju na zidu, ni presavijenih crteža prikačenih na frižider. Znate one crteže koji se prave uz pomoć vešto izrezbarenih krompira potopljenih u boju. Nije bilo igračaka, rolera ili skejtova koji su predstavljali prave skrivene zamke na podu. Iako je Džema pokušala da udahne dušu ovom stanu, po Edovom mišljenju duše nije bilo. S druge strane, već dugo je živeo u kući koja je podsećala na

kombinaciju Laure Ešli i Hamlijeve prodavnice igračaka. Već je zaboravio kako izgleda život pre nereda. Nadao se da je sa dečacima sve u redu. Možda bi trebalo da ih pozove i proveri kako su. Onda bi, međutim, zauzeo vezu na mobilnom, a postojala je šansa da Ali baš u tom trenutku pozove. Naterao ih je da obećaju da će biti dobri. S Tomasom nije bilo problema. Kad je Ed odlazio, Tomas je onako bledunjav sedeo u toploj kadi uz uputstvo da odmah ode u krevet. Njegov dvanaestogodišnji sin bio je oličenje pristojnog ponašanja i izrašće, bez sumnje, u uzornog građanina čiji će jedini pokušaj pobune biti pridruživanje slobodnim zidarima kad bude navršio četrdesetu. Eliot, nežni četvorogodišnjak, je, međutim, bio izgubljen slučaj. Ed je već sad bio užasnut i pri samoj pomisli na vreme kad mu bude sedamnaest i kad se bude bacio na automobile. Prave automobile. Stvari koje uspeva da uradi sa automobilima igračkama ne mogu se opisati. Ed je do sada morao hirurškim putem da odstrani delove igračaka iz bukvalno svakog otvora na Eliotovom telu. Leva guma aston martina DB7 pokazala se kao veoma tvrd orah. Pomislio je da ga veže za stolicu dok je odsutan, ali u poslednje vreme socijalna služba ima veoma čudan stav u vezi sa ovakvim postupcima. Umesto toga, najstrožim glasom je upozorio svoje najmlađe dete da ništa ne pomera, ne dira ili ne preskače ni preko čega. Obećao je da se neće dugo zadržali. Onda je otišao kod Džeme na zadnjem sedištu Nilovog motora koji je krenuo razbacujući kišu šljunka. Dolazak nije bio ni od kakve koristi, mislio je dok je čekao čaj koji mu se nije ni pio. Slušao je vesele glasove koji su dolazili iz kuhinje. Mislio je da nije pravo vreme za veselje. Shvatio je, međutim, da ne treba da očekuje da svi budu neraspoloženi ako je on mrzovoljan. I kako stara izreka kaže - ako si srećan, svi oko tebe su srećni. Kad si mrzovoljan, svi ostali misle da si jadna, ostarela budala. I tako, kada su se Nil i Džema vratili sa čajem, uzeo je šolju i osmehnuo se, iako nije želeo da sada bude ovde. Želeo je da bude kod kuće i da čeka da se Ali vrati. A vratiće se, zar ne?

Trideseto poglavlje „Nemoj da ideš.” Kristijan drži ruke na mom struku i netremice me gleda onim tamnosmeđim molećivim očima. Obučena sam u najbolju kombinaciju garderobe koju mi je priuštio moj muž Ed. Ako bi ikada odlučio da promeni posao i prestane da žudi za životom u timovima, nikada ne bi mogao da postane lični stilista. U malom koferu koji mi je moj suprug ljubazno spakovao nalazila se potpuno neupotrebljiva garderoba. Nije bilo gaćica tako da sam se golog dupeta uvukla u vunene pantalone koje me bockaju - Kristijanu je ovo veoma zabavno, ali meni i nije naročito. A ovaj džemper nije video svetlost dana bar nekih deset godina jer mi se ni sa čim nije slagao. Čini mi se da Ed nije obraćao pažnju na slaganje boja dok me je pakovao za ovaj neplanirani odlazak. „Moram.” Mali kofer strpljivo čeka pored mojih nogu i spremna sam da krenem. „Bilo nam je baš dobro, je l' da?” Prislanja svoj nos uz moj. „Da.” Spavala sam sa potpunim neznancem uprkos onoj mojoj priči od pre dva poglavlja. I mogu vam reći, osećam se veoma čudno i to ne samo zato što nisam uklopila boje. Osim Eda, spavala sam samo sa još jednim muškarcem. To je bilo samo tinejdžersko šeprtljanje i traćenje vremena, što se mene tiče. Ne verujem nikome ko kaže da mu prvo seksualno iskustvo nije bilo totalno razočaranje. U filmovima seksualni čin je obično praćen nizom slika talasa koji se odbijaju od obalu i jakom odzvanjajućom muzikom kao u reklami za old spajs i veličanstvenim vatrometima i kometama, a stvarnost, međutim, nije takva, zar ne? Stvarnost je - ničeg od ovog nema u stvarnosti. Potpuno je nemoguće da sam svih ovih godina čekala na sve te slike. E, to je stvarnost. Nijedan jedini talas se nije pojavio kad sam predala svoju nevinost Dejvidu Četemu posle višemesečnog odbijanja. Seks sa njim nije imao snagu ni pokvarene česme koja kaplje. Nisam čula ni notu ozbiljne muzike. Nigde. Niti je bilo vatrometa. Nijedne zvezde padalice. Desilo se posle zabave na kojoj sam popila malo više serija i jabukovog vina, što mislim da je uzrok svemu. Vidite? Opet cirka. Oboje smo bili razočarani i ubrzo nakon toga smo i raskinuli. Posle tri dana, da budem preciznija.

Sa Edom je bilo drugačije. Bilo je dobro. Bilo je uzbudljivo. Ubrzo nakon toga uleteli smo u utešnu seksualnu fazu. To vam je seks koji upražnjavaju oni koji se brinu da li će ujutru ustati na vreme za posao ili da li će kontracepcija biti uspešna; seks u kome ne možete da čujete vatromet jer buka može da probudi decu; seks u kome ne morate da brinete o smešnom izrazu lica dok svršavate ili o delovima tela koji se tresu kao želatin. Ja sam se na sve to navikla. Ne, sviđalo mi se. Mislila sam da je to prava stvar. S druge strane, Kristijan mi je potpuno pomutio razum. Nikada nisam pušila travu, ali mogu da zamislim kakav je to osećaj. Kao da lebdim, kao da sam se rasplinula od zadovoljstva. A trebalo bi da budem uznemirena - uostalom, znate u kakvoj sam situaciji. Posle slučaja u kadi ponovo smo vodili ljubav u Kristijanovom krevetu i... Pa, mislim da neću čak ni da pokušam da vam sve prepričam, jer ćete pozeleneti od ljubomore, iscepati stranice i pojesti ih iz čiste frustracije. Otvorio mi je oči, zaista jeste. Mora da je imao dodatnu nastavu iz ove oblasti, jer niko se ne rađa sa takvom senzualnošću. Talasi su se razbijali o kopno, čula sam celokupno izvođenje Orfove Karmine burane (ponovo stara reklama za oldspajs...). Vatromet je bio veličanstven. Zvezda padalica je bilo svuda. Moraću da napravim neke ozbiljne promene u vrednovanju jer nisam sasvim sigurna da će mi utešni seks biti dovoljan kad se vratim kući. Nikad nisam pomislila da sam nezadovoljna, ali možda i jesam. Ed i ja ćemo morati da navučemo kišne kabanice i da se ušunjamo u neki videoklub koji iznajmljuje porniće. Uzećemo Ljubavni vodič ili nešto što nije suviše degutantno, jer iskreno mislim da nam je neophodna pomoć koja meni nije bila potrebna pre dva sata. „I dalje ne želim da odeš.” Kristijan se ušuškava uz moje uvo. Imam neke erogene tačke kojih nisam ni bila svesna, što je i glavni razlog moje pometenosti. „Nemoj.” Izgovaram strogim glasom učiteljice i oslobađam se iz njegovog zagrljaja. „Ovde ima sasvim dovoljno mesta”, kaže. „Ostali neće imati ništa protiv.” Mislim da bi gospođica Rebeka Čvrsta Guza definitivno imala neki komentar. „Zvaću te”, kažem. „Obećavaš?”

„Možemo ponekad da odemo na kafu.” „To nije dovoljno, Ali. Nije dovoljno ni meni ni tebi.” „Moraće da bude”, kažem i zaista zvuči veoma uverljivo. „Hvala ti na svemu.” Pokazujem na kuću. „Veoma sam srećna što smo ovo jutro proveli zajedno.” „Ali...” „Mnogo je ali, Kristijane.” Gledam na sat. „Moja četiri ali će me sigurno čekati da im spremim ručak.” Tužno se osmehuje. Pretura po džepovima i vadi deset funti. „Nećeš daleko stići bez ovoga.” Okleva pre nego što će mi pružiti novčanicu. „Mogao bih i da te zarobim”, preti mi. Obavija ruke oko mene i stiska me tako čvrsto da osećam bol. Kako da mu kažem da sam već potpuno zarobljena i da će mi biti potrebna sva snaga koju posedujem da bih otišla?

Trideset prvo poglavlje Edov automobil se nalazi na prilaznoj stazi. Otvaram kuhinjska vrata, a u kući kao da nema žive duše. „Zdravo.” Ništa. Bila sam odsutna cele noći, mogla sam i da umrem, a niko ni okom ne bi trepnuo. Strahovala sam od ovog trenutka dok smo se ja i moj glupavi koferčić klackali u povratku u klimavom i tandrkavom vozu podzemne železnice, a sad nema nikog ni najmanje zainteresovanog za moje stanje. Tašna izdajica pokajnički leži u kuhinji na radnoj površini. Guram je ratoborno i zaklinjem se da ću kupiti novu baš za inat - neku koja će se oglašavati prodornim zvučnim alarmom ako se udaljim na više od metar i po od nje. Sudovi od doručka su razbacani po stolu kao u sceni filma Mari Selest i shvatam da sam još uvek jedina u ovom domaćinstvu kojoj nije potrebna mapa da bi pronašla mašinu za pranje sudova. Pošta stoji neotvorena. Iako nema ničeg drugog osim računa, ipak je pogledam i u tom trenutku čujem tiho, ali uznemirujuće cviljenje iz dnevne sobe. Zvuk je užasan. Ona vrsta zvuka koji obično čujete u filmovima strave i užasa kad ludi koljač završava svoje ludački koljački pir. Ostavljam poštu i jurim preko kuhinje. Zastajem samo da bih proverila da li mi srce još uvek kuca i širom otvaram vrata od dnevne sobe. Zatičem zaista užasnu scenu. Naši prvi susedi Beresfordovi imaju psa Harija; crnog labradora, debelog i prirodno glupog. Pa koji nije? Beresfordovi kažu da nije debeo, već da je mišićav. Hari provodi dosta vremena u našoj kući jer su keksići bolji, a i zalihe su mnogo veće nego u njegovoj kući. To je to. Godinama smo mislili da Hari ima neku vrstu smrtonosnog, ali još neistraženog, moždanog tumora jer je imao običaj da se opasno ljulja umesto da ide pravolinijski kako to obično radi većina pasa. Onda su otkrili da je pio vino iz dižona koga je gospodin Beresford držao ispod stepenica. Tako je ustanovljeno da Hari nema tumor na mozgu već da je stalno bio pijan. U njegovom milom psećem mozgu reč „ujed” nije postojala. Hari nepomično leži na podu. Veliki mišićavi jezik glupavo visi iz usta. Eliot uzima ogromnu zihernadlu i završava svoj ručni rad. Hari još jače cvili.

Eliot podiže pogled i osmehuje se. „Pogledaj šta sam uradio, mamice.” „Eliote”, kažem kroz stisnute zube. „Šta si to uradio?” „Pomogao sam mu; sad mu je bolje”, kaže kao da je to najočiglednija stvar na svetu. Hari je od glave do šape uvijen u medicinski zavoj. Eliot ga je obmotao oko Harijeve glave, preko jednog oka i u jednoj komplikovanoj cikcak šari oko njegovog tela. Nisam ni znala da u kući imamo toliko prokletog zavoja. Harijeve noge, prednje i zadnje, vezane su zajedno, a rep iako obilato uvezan zavojem mlatara svom žestinom. Najverovatnije bi zalajao u znak tople dobrodošlice, kao i obično - kad bi mogao. Eliot mu je umotao i njušku, na kojoj je kao kruna svega čvor koga nikad nije tako precizno vezao na cipelama. „Eliote!”, viknem i kleknem pored izbezumljenog psa. „To nije lepo!” Hari pokušava da mi lizne ruku iako mu je pokretljivost ograničena zavojima. „Mislio sam da je možda nešto slomio”, buni se moj mladi sin. „Sad si mu možda nešto i slomio, budalo mala”, kažem i udarim Eliota po zadnjici. Jako. Ne verujem u batine. Samo onda kad ih deca zasluže. Ili kad mi totalno popuste živci i kad me napusti zdrav razum. Oba uzroka su prisutna u ovoj situaciji. Odavno nije osetio snagu moje šake i očigledno je potpuno zatečen. Udiše vazduh koliko god može, stoji ukočeno kao kip, lice mu dobija pepeljastu tamnosmeđu boju i onda ispušta zaglušujući krik koliko ga grlo nosi. Hari počinje da zavija sa njim u duetu. „Eliote! Umukni!” On se, međutim, samo još jače dere. Vučem Harijeve zavoje, pokušavam da ih malo otpustim, ali on samo još jače zavija kao baskervilski pas. Ako ga Beresfordovi čuju, nikada ga više neće pustiti da dođe ovde na ukusne keksiće. I baš u tom trenutku ulazi Ed. Eliot trči prema njemu i hvata se za njegovu nogu. „Mama me je udarila!” Edovo lice se smrači. „Šta?” „Pogledaj samo šta je uradio ovom jadnom psu!” „Samo sam se igrao lekara”, cmizdri Eliot. Ed privlači sina k sebi. „Samo se igrao lekara.”

„Lekari ne dovlače potpuno zdrave pse sa ulice da bi ih mumificirali!”, otpetljavam Harijeve noge. Počinje zahvalno da kevće dok se podiže. „Ništa se nije dogodilo”, izgovara besno Ed. „A gde si ti bio?”, pitam ga hladno. „Zašto je Eliot ovde sam? Znaš kakav je.” „Bio sam kod Džeme.” Netremice me posmatra. „Tražio sam te.” Počinjem ubrzano da dišem i sve mi je teže. Uzimam kutiju keksa. „Eliote, daj tom jadnom psu jedan keksić i vodi ga kući.” Moj sin posluša. Još uvek teatralno šmrkće i izvodi Harija, kome, naravno, Eliotov amaterski veterinarski poduhvat nije naškodio. Uopšte ne mogu da se ljutim na Eliota jer je pravi anđeo iako sam sigurna da negde na glavi ispod kose ima istetovirane tri šestice. Obično bi se Ed i ja u ovakvim trenucima previjali od smeha. Danas to nije slučaj. Ostajemo sami sa isukanim mačevima i ljutito se gledamo. „Nisi bila kod Džeme”, kaže. „Bila sam tamo i kucala sam do iznemoglosti. Izašla je”, izjavljujem. „Džema kaže da je cele noći bila kod kuće. Ti tamo nisi dolazila.” „Nije istina.” „A šta je istina ovih dana, Alisa?” Ed se smeje, ali je jasno da mu ništa nije zabavno, jer osećam zajedljiv ton u njegovom smehu. „Pa, gde si bila?” Šta da mu kažem? Zašta god da sam sada optužena, kriva sam. Juče sam s pravom bila uvređena jer sam bila neopravdano optužena. Ali, danas? Slike mog raskalašnog vodenog veselja promiču mi pred očima i posmatrajući ih sa ove distance, ne predstavljaju baš lep prizor. Spavala sam sa drugim muškarcem tako da je moja nevinost nestala. „Da li si otišla kod njega?” „Da.” Ed prekrsti ruke i teško uzdahnu. „I da li još uvek tvrdiš da se ništa nije dogodilo?” Kako bih mogla? Dok sam vodila ljubav sa Kristijanom nisam ni pomislila na svog muža ili svoju decu ili bilo koga drugog osim na sebe i... šta je sada Kristijan meni? Ljubavnik? A šta sam ja? Užasna supruga, to je sigurno.

Nisam, međutim, svesna, da pošto sam ovako daleko otišla, nikad više neću moći da ga vidim, da ga poželim, da ga zagrlim. Šta se, za boga miloga, dogodilo? Zašto se ovako osećam? Da li mi se pamet pomutila jer imam trideset osam godina i jer sam neizmerno zahvalna zato što se neko tako mlad i lep zaljubio u mene? Volim Eda. Uvek sam ga volela. Iznenada, međutim, postajemo stranci. Posmatram ga. Veza između nas dvoje se nekako prekinula, a ja ne znam šta da radim, kako da je ponovo uspostavim. Rastojanje od deset kuhinjskih pločica između nas dvoje liči na kilometarski jaz. Sve se odigralo veoma brzo. U jednom trenutku sam izgovorila samo jednu malu, majušnu neistinu. Trenutno se davim u moru laži i pojma nemam kako da isplivam. Pokušavam da priđem Edu, ali ne mogu. Jaz je isuviše veliki i ne mogu da ga pređem. Na trenutak ugledam svoj odraz u staklu jednog od kuhinjskih elemenata. Mrzim ta staklena vrata jer, zamislite, ko još želi da pravi izložbu konzervi pasulja. Ne prepoznajem sebe. Nemam pojma ko sam. Gutam knedlu. „Žao mi je.” Ni Ed se ne pomera. „I meni.” To je sve što ima da kaže.

Trideset drugo poglavlje Robi i Rebeka su čekali u kuhinji. Kristijan je zatvorio vrata i naslonio se na njih. „Raspakuje kofer.” Rebeka, koja je sedela na kauču, još više privuče kolena k sebi. „Sjajno.” „Rekao sam joj da može da ostane ako nema kuda da ode.” Kristijan se pogledom izvinjavao. „Samo nisam očekivao da će tako brzo da se vrati. Nadam se da se ne ljutite.” Robi slegnu ramenima. „Što se mene tiče, druže, u redu je.” „Izgledala je kao da namerava da ostane malo duže.” Rebeka je besno sisala prst. „Koliko će tačno da nam bude u gostima?” „Ne znam”, priznao je Kristijan. „Pretpostavljam, dok se malo ne sredi.” „Zašto baš ovde?”, cvilela je Rebeka. „Mislila sam da imamo dovoljno problema i bez nje.” „Nije imala kuda da ode, Beki. Situacija joj je teška. Složena.” Robi i Kristijan razmeniše poglede. „Nešto mi je promaklo, zar ne?”, bila je uporna Rebeka. „Bolje da joj kažeš”, rekao je Robi. Kristijan uzdahnu, skloni se sa vrata, priđe Rebeki i sede pored nje na kauč. Rebeka se namršti. „Zašto mi se ne sviđa kako to zvuči?” Kristijan je uzeo jedan jastuk i počeo njime da se igra. Čupkao je kićanku sa ivice. „Ali je udata”, rekao je. „Ili je bila. Napustila je muža. I ja sam delimično kriv zbog toga.” O, Kristijane, ovo je previše patetično, čak i za tebe.” „Volim je, Beki.” „Ma, ti i ne znaš šta ta reč znači”, odgovorila je Rebeka. „Žena je svoj život okrenula naglavačke zbog tebe, a tvoje shvatanje odgovornosti podrazumeva čuvanje zlatne ribice nedelju dana dok je vlasnik na odmoru.” „To nije tačno.” „Zaboravljaš da govorim iz ličnog gorkog iskustva.” Kristijan spusti glavu na naslon kauča i obgrli jastuk. „Kako bih mogao da zaboravim, kad me stalno podsećaš?”

Rebeka je ustala. „Pa, srećno ti bilo. I njoj želim svu sreću. A trebaće joj.” Potom izjuri iz kuhinje i zalupi vrata za sobom. Kristijan je stavio ruke iza glave i zurio u tavanicu. „Luda riba”, izjavio je Robi. Najverovatnije je u predmenstrualnoj fazi.” „Lepo bi bilo da je sve tako jednostavno.” Robi se okrenuo u stolici. „Vidi, druže. Rebeki nije baš lako. Još uvek je zaljubljena u tebe. Otkad ste raskinuli, šepuriš se ovde sa novom ženskom svake nedelje. A sad još i ovo.” „Znam.” „Ima apsolutno pravo da bude bar malo besna.” „Samo ne želim da otežava Ali.” „Znaš ti Beki. Neće joj biti lako.” „Može da se odseli”, reče Kristijan. „Kuda? Gde bi još mogla da nađe ovako jeftin smeštaj koji ili plaćamo ili ne plaćamo?” Robi je pogledao veliki kristalni luster koji je neprikladno visio sa kuhinjske tavanice. Iako je bio pokriven prašinom i paučinom, uspeo je da zadrži svoj sjaj. „I da se razumemo, Kris, da je u pitanju neka mlada riba - kao obično možda se i ne bi bilo toliko loše. Ali riba koja je dva puta starija od tebe i ima troje dece? To ti je kao da si je polio kofom hladne vode.” „U pravu si”, rekao je Kristijan. „Pokušaću da budem malo pažljiviji.” „Da, a Silvester Stalone će početi da veze goblene.” Kristijan baci jastuk na Robija, ovaj se izmače, smejući se. I Kristijan se kikotao. Robi je spustio prekrštene ruke na sto i pogledao prijatelja. „Koliko mogu da shvatim, Ali ništa ne zna o tvojoj burnoj noći sa predivnom Šeron.” Kristijan je uzdahnuo i prošao prstima kroz kosu. „Jedva sam se izvukao, jedva.” Pogledao je Robija molećivo. „Ne želim da bilo šta ovo pokvari, druže. Mnogo mi je važno.” „Onda bolje kontroliši neke delove svoje anatomije.” „Ti si me nagovorio!”, bunio se Kristijan. „Teško žabu u vodu naterati.” Robi se okrenuo i stavio noge na sto. Kristijan se iskezio. „Rekao sam joj da si ti proveo noć sa Šeron.” „Baš ti hvala! Lepo si to smislio. A ja sam u susednoj sobi solirao i slušao vas. A mali Robi, i pored svojih najboljih pokušaja, nije dobio

ništa osim ručnog rada. „Zato što se ona tvoja, kako-se-ono-zvaše, onesvestila još u taksiju.” „Pričaj mi o tome.” Kristijan je prišao stolu i lupio Robija po leđima. „Tvoj sam dužnik, druže.” „Već više puta”, podseti ga Robi. „Brojim.” „Odužiću ti se.” „Da, znam”, cvileo je Robi. „Ostaje mi samo da se nadam.” „Hoćeš pivo?” Robi se oraspoložio. „Što da ne?” Kristijan je prišao frižideru, izvadio dva piva i otvorio ih. „Kaži mi”, rekao je Robi, „pošto je trebalo da budem tamo, je li bila dobra?” Kristijan je stavio oba piva na sto. Iskrivio je obrve i spustio glas. „Bila je jebeno dobra!” „O, bože! Znao sam. Trebalo je nju da odvojim, a ne onu, kako-seono-zvaše.” Robi se rasprostro po stolu. „Vintere, pravi si skot!” Kristijan se osmehnuo i poljubio teme svog prijatelja. „Zato me i voliš”, rekao je.

Trideset treće poglavlje Sedimo u modernom baru Crno i plavo. A tako se i osećam smrknuto i izmučeno. Pijem već treću čašu šardonea, ali uopšte ne osećam da me hvata. Vrata su širom otvorena tako da imamo utisak da sedimo u bašti na trotoaru izloženi vrevi ulice Kensington. Povremeno crveni autobusi na sprat protandrču pored nas i stakla se zatresu. Kristijan jede neki koziji sir koji ima užasno ime, ali sasvim lepo izgleda. Ćuti i verovatno je izbezumljen baš kao i ja - ako ne i više. Neću da vas zamaram detaljima, ali vratila sam se kod Kristijana sa većim koferom i predosećanjem da bi ovakvo stanje stvari moglo da potraje. Ed i ja smo se rastali bez suza, ali besni. Ovo je samo privremeno razdvajanje - šta god da to značilo u mom slučaju. Mislila sam da samo pop zvezde i sportisti objavljuju privremeno razdvajanje, što mi je uvek ličilo na izmišljenu priču za javnost umesto onog „pobegla sam sa nekim mladim i zgodnijim”. U stvari, mislim da se na ovome neću duže zadržavati... Ed i ja bi trebalo dobro da razmislimo o svemu. Trenutno nisam naročito raspoložena za razmišljanje, al' šta ću sad? Mnoga osećanja su uzburkana u meni, a opet se osećam potpuno tupo. Možda ne možemo da kažemo jedno drugom da je gotovo i da je ovo privremeno razdvajanje samo manje okrutan način odustajanja od svega. Ne znam. Kristijan je bio čaroban. Stalno se vrteo oko mene. Čak je i obećao da će uskoro promeniti krevetske čaršave - koji, moram priznati, izgledaju kao da su prošli kroz popriličan broj akcija. Robi je, izgleda, pristojan mladić, iako po mom ukusu ima malo više minđuša na raznim delovima tela. Rebeka je zalupila ulazna vrata nedugo nakon što sam stigla, tako da mislim da iz toga verovatno možete da shvatite kako ona gleda na sve ovo. „Sve je u redu?”, pita me Kristijan kroz zalogaj salate. Klimnem, ali nije sve u redu. Ed je odveo dečake da ne bi videli kako odlazim, a Tanja će se vratiti kući posle sjajnog jednodnevnog izleta u Brajtonu sa Hanom Kuper i videće da joj mama nije kod kuće. Tek krajičkom svesti počinjem da shvatam koliko je sve tužno.

Kako će se snaći bez mene? Ispijam preostalo vino pre nego što postanem dovoljno pijano sentimentalna da se bacim pod autobus koji sledeći naiđe. Telefonirala sam Džemi i ispričala joj samo najosnovnije. A ona je čas pričala kako joj je laknulo kad sam se napokon vratila, i kako je strašno ljuta jer sam, kako je rekla, ponovo pobegla. Doći će ovamo kad zatvori butik, kad proda i poslednji svileni smoking nekoj zvezdi iz neke sapunice. Trebalo bi uskoro da stigne. Nisam mogla da odem kod sestre. Delimično i zato što živi u kutiji cipela - i to onih skupljih. A delimično i zato što bismo se međusobno poubijale u roku od dvadeset četiri sata. Obožavam Džemu, ona je moja mlada sestra i život bih za nju dala. Ne bih, međutim, s njom želela da delim kupatilo. Ne bih je nazvala bolesno urednom, ali bi se skoro onesvestila kad bi samo milimetar paste za zube virio iz tube. U mojoj porodici pasta za zube ima čudan put do ciljnog odredišta koja obično vodi preko ogledala u kupatilu. Smatram da sam izuzetno srećna kad nešto od te paste dospe i u njihova usta. Neka vam je bog u pomoći ako upotrebite neki od njenih peškira od egipatskog pamuka da biste obrisali štrokave ruke. Ako bi videla stidnu dlačicu na sapunu verovatno bi isekla vene - ukoliko time ne bi napravila nered. Trenutno ne bih mogla sve to da podnesem. Treba mi ljubav i tetošenje, a ne neko ko će se izbečiti na mene kad god stavim šoljicu čaja na pogrešno mesto. Kristijanovi čaršavi možda i jesu izgužvani, ali je sa njima u ovom trenutku lakše izaći na kraj. Štaviše, i sama sam doprinela takvom njihovom stanju. „Da li želiš da odem kad ti dođe sestra?”, pita Kristijan. „Mislim da bi bilo bolje”, kažem i uzdahnem. „Verovatno će početi da me napada, pa ne bih volela da se ustručava.” Džema baš nema običaj da se ustručava kad treba da izrazi svoje mišljenje. Radije bih da prvi Kristijanov susret sa mojom porodicom bude u nekom prijatnom okruženju zbog nekog prijatnijeg događaja. „Volim te, Ali”, kaže a njegove predivne mladalačke oči su iskrene. Očigledno da misli da je jedno volim te dovoljno, a ja opet ne želim da mu ubijem takvu ideju. Da li ste primetili da mu do sada nisam rekla da ga volim? Ne mogu. Čini mi se da je volim te suviše ozbiljno da bih ga izgovorila. Kad god ga vidim preplave me osećanja i postajem opijena do ludosti ili bar do prilične neracionalnosti. Ali, da

li je to isto što i ljubav? Možda da sam dvadeset godina mlada i da se ne sećam da sam bila zaljubljena u Starskija i Hača, ne bih se bavila ovakvim analizama. Šta vi mislite? Postoji li ljubav na prvi pogled? Zar ljubav ne počinje kada se strast potroši i kada imate zajedničku hipoteku, siguran penzioni fond i bespomoćne mališane koji od vas očekuju da im obezbedite udoban život? Nikada nisam želela brak u usranoj kolotečini. Ovo je jedan od Džeminih izraza. Svaki dan obavljate iste dosadne poslove. Zajedno ste jer se to od vas očekuje i to je to. Izgleda da većina sestrinih ljubavnika živi u takvom braku. Opet se pitam da li Ed isto ovako priča drugima o našem braku. Želela sam da nas veže jaka, duboka i trajna ljubav koja će biti sve sigurnija kako prolazimo kroz neizbežne životne nedaće. Zvuči kao početak neke crkvene pesme, zar ne? Da li smo Ed i ja ostali zajedno i tavorili samo zbog dece? Pa ne bih baš rekla. Pre nekoliko nedelja rekla bih da ga obožavam i da nikad ne bih pogledala drugog muškarca. A pogledajte me sada; sedim ovde i preko stola se držim za ruke sa nekim drugim, jer sam se razdvojila od muža. Ako mene pitate, mora da su ispod površine svakodnevice postojali mnogi neotkriveni i ne naročito prijatni razlozi koji su nas tako brzo doveli dovde. „Naći ću posao”, kaže Kristijan. „Pravi posao.” Osmehujem se njegovoj iskrenosti i stežem mu ruku. Pre nego što uspevam da odgovorim, vidim moju sestru kako se pojavljuje iza ugla na početku ulice. Izgleda zanosno. Kosa joj se presijava na suncu kao da je ispolirana tonom voska. „Evo Džeme”, kažem i primećujem da se Kristijan uspravio na stolici. I ja sam. Dok nam prilazi, netremice gleda u Kristijana pomalo hipnotisana. Ljubi me u oba obraza i seda sa nama. „Džema, ovo je Kristijan”, kažem. „Kristijane, ovo je Džema.” „Drago mi je.” Kristijan nabacuje svoj najbolji osmeh. Džema klimne ćuteći. „Mogu li da vam donesem nešto za piće pre nego što odem?” „Vino. Belo. Suvo”, Džema uspeva da progovori. Kristijan samouvereno odlazi do zadnjeg dela kafića. „Sranje, Ali”, šapuće Džema. „On veličanstveno izgleda!” „Stvarno?”, kažem. „Nisam primetila.” Gleda me širom otvorenih očiju. „U ordinaciji mog lekara, međutim, postoje brojevi časopisa Kantri lajfkoji su stariji od njega!”

„Šta hoćeš da kažeš?” „Koliko tačno ima godina?” „Dvadeset tri.” Džema frknu. „Izgleda mnogo mlađe!” Naginje se prema meni. „On se nije ni rodio kada je Densing kvin bila na muzičkim listama, Ali. Nije li to zastrašujuće?” Prilično zastrašujuće, moram da priznam. Kristijan se vraća i stavlja po čašu vina ispred Džeme i mene. „Hvala.” Podižem pogled. Na licu mu vidim zabrinutost, ali sigurno ne zbog toga što je propustio Abu na vrhuncu njihove slave. „Idem kući”, kaže. „Čekam te tamo.” Iz njegovog pogleda jasno se vidi da misli da će me Džema ubediti da se vratim svojoj kući. Klimnem i Kristijan mi ljubi teme i krišom mi prolazi prstima kroz potiljak da Džema ne bi videla. Obe ga posmatramo dok odlazi. Nekoliko gostiju se okreću za njim dok odlazi. „Pa”, kaže Džema nakon što smo pažnju preusmerile jedna na drugu. „Da sam ga bar ja prva ugrabila.” „E da bar jesi”, uzvraćam. „Onda možda ne bih bila u ovom haosu.” „I jesi u haosu, Alisa”, kaže, ali nema potrebe da me podseća. „Zašto mi nisi ništa rekla? Sestra sam ti.” „Mislila sam da nemam šta da ti kažem.” „Šta je sa Edom? Šta je sa decom? Ugrozila si svoju porodicu i sve za šta si se borila.” I šta da joj kažem? Ovo je tek mali deo onoga što Džema radi. Očigledno joj ne dopire do svesti da su svi muškarci koje je volela imali ženu, decu i život koji su se borili da izgrade. Osećam da nije pravi trenutak da joj ovo kažem, jer je došla da bi me bar jednom spasila od moje sudbine, a ne ja nju od njene. Polako ispija vino. „Znaš li ti šta radiš?” „Naravno da ne znam. Pojma nemam šta nam se dogodilo.” „Da li... da li... zaista vredi da napustiš muža zbog ovog mladića?” „Ed ne želi da o tome razgovara”, kažem. „Ponaša se veoma čudno.” „Ed se ponaša čudno!” „Nisam ja ostavila Eda”, strpljivo objašnjavam. „Ed me je zamolio da odem.”

„Ne mogu da verujem. Bio je jako zabrinut kad te nije zatekao u mom stanu. Zašto nisi prvo došla kod mene?” „Jesam. Pola sata sam lupala na tvoja vrata. Mislila sam da si još uvek u Pragu.” Džema je bila izbezumljena. „Kada?” „Kasno”, kažem. „Veoma kasno.” „Sranje”, izbezumljena je. „Uzela sam bromazepam negde oko jedanaest, stavila čepove u uši i otišla da spavam.” „Baš ti hvala. Mogla si to da kažeš i mom mužu.” „Nisam mogla da znam da ćeš pokušati da mi razvališ vrata?” „Kristijan živi u blizini. Nisam imala kuda da odem. Ed je mislio da lažem i da sam odmah otišla kod mog dečka.” „Strašno, jezivo”, uzdiše. Ispila sam vino. Osećam da sam pripita. „I ja mislim.” „Hajdemo kod mene”, nudi mi. „I onda? Kod Kristijana ima dovoljno mesta. Ovo je samo privremeno rešenje dok se malo ne sredimo.” „Misliš da će te se ti i Ed pomiriti?” „Ne znam”, kažem. U ovom trenutku zaista pojma nemam. Osećam kao da sam rastrzana na milione sitnih delova i da čekam nekog od onih modernih mađioničara kao što je Dejvid Blejn ili neki drugi da dođu i da me sastave. Džema drži nožicu čaše i vrti je duboko zamišljena. „Misliš li da ćeš se razvesti?” Razvod? Zaista užasna, konačna reč. Do sada nisam bila svesna koliko grubo zvuči. Razvod. Rascep. Odvajanje. Raspasti se. Razvesti se. Ja se razvodim. Ti se razvodiš. On se razvodi. Ona se razvodi. Ono se razvodi. Oni se razvode. Mi se razvodimo. „Ne znam”, promucam. Džemi iznenada naviru suze na oči. Mnogo je lakše kad ona meni drži predavanje. „Ne mogu ni da zamislim da vas dvoje više nećete biti zajedno”, šmrca. Uz grmljavinu motora jedan autobus prolazi, stakla zveckaju, zemlja ispod mene se trese, a i ja zajedno sa njom. U ovom trenutku ni ja tako nešto ne mogu da zamislim.

Trideset četvrto poglavlje Ed je prebacio kuhinjsku krpu preko ramena i otvorio ulazna vrata. Ustuknuo je iznenađen. „O, zdravo.” Nikol Džons je izgledala stidljivo. „Da li sam došla u nezgodno vreme?” „Ne. Da. Ne. Pa, recimo.” Ed se pomerio u stranu. „Uđi, uđi.” Nikol se osmehnula, prošla pored njega i ušla u hodnik. „Došla sam da vidim kako je Eliotova ruka.” „O, dobro je. Sasvim fino”, rekao je Ed. „Pa i nije. U stvari, nije. Malo ga muči. Ne može da igra fudbal i igrice na kompjuteru, pa je mrzovoljan.” Nikol se nasmejala. Ed je zastao i okrenuo se prema njoj. „Nikol”, rekao je, a potom ućutao i ugrizao se za donju usnu. „Ne znam kako da ti kažem.” Eliotova vaspitačica je izgledala zabrinuto. „Vidi... “ Ugrizao se još jednom za usnu. „Vidi... supruga me je ostavila. Mislim, nas. Juče. I vidi... “ „Ede.” Nikol mu dodirnu ruku. „Žao mi je.” „I meni.” Pokušao je da se vedro osmehne. „Ovakve stvari se često dešavaju, zar ne?” „Suviše često.” Nikoline usne poprimiše tužan izraz. Izgledala je baš slatko kad je bila tužna, pomislio je Ed. Potom se začudio što mu takve stvari uopšte padaju na pamet kad je do kolena u problemima koji su se pojavili nakon razlaza sa Ali. „Kako su deca?” Ed je slegnuo ramenima. „Izuzetno dobro, ali mislim da još uvek nisu svesni šta se dogodilo.” „Mogu li nekako da pomognem?”, upitala je. „Ne znam”, odgovorio je. „Ni sam ne znam šta treba da radim. Ja sam onaj tipičan beznadežno nepripitomljeni muškarac.” „U to uopšte ne verujem!” Ne veruje ni on. Zaista. Biće teško bez Ali, jer je, ipak, odlično vodila domaćinstvo. Snaći će se već nekako. Koliko tajni bi mogla da krije upotreba praška u mašini za sudove? „Mogu da ti pomognem da pričuvam Eliota posle škole”, ponudila je. „Ako bi ti to nešto značilo.”

„To bi bilo sjajno!”, odupro se želji da je poljubi. Čak bi i jedan poljubac iz zahvalnosti bio nedoličan. „Dođi. Eliot je u kuhinji. Upravo sam se spremao da im povećam nivo holesterola pomoću jaja i krompira.” Nikol ga je netremice gledala. „Veoma si hrabar”, uzdahnula je. Ed odmahnu glavom. „Ne bih rekao.” Tvrdoglav. Drzak. Zatečen. Pridevi koji su mnogo prikladniji u postojećim okolnostima. „I skroman”, nastavila je Nikol. „Sviđaju mi se takvi muškarci.” Eliot se pojavio na vratima. Iz usta mu je visila ruka Baza Lajtjira i ličila je na lizalicu od limete. „Moja mama je otišla, gospođice Džons”, mumlao je. Nikol čučnu pored njega, obgrli ga rukama i privuče ga k sebi. „Znam, znam. Jadni mališa.” Eliot namesti Bazovu ruku kao cigaretu. „Pomoći ću tvom tati da te pričuva.” Osmehnula se Edu. „Stvarno?” Eliotovo lice se primetno ozari. Nikol mu razbaruši kosu. „Naravno.” „Hoćete li da ostanete na večeri, gospođice Džons?” „Eliote!”, upozori ga Ed. „Bilo bi mi drago da mogu”, reče i ustade. „Ali, ne mogu. Ne večeras. Dolazi mi jedan stari prijatelj na večeru.” „Mi za večeru imamo jaja i krompir”, obavesti je Eliot. „Eliote!” viknu Ed. „Gospođica Džons ima pametnija posla nego da nas ovde zabavlja.” „To je samo prijatelj”, počela je da ih razuverava. „Jedan stari prijatelj.” „Tata kaže da u ovoj kući više nikada nećemo jesti pileće ćufte”, izbrbljao se Eliot. „One su Alin specijalitet”, objasnio je Ed tiho. Ne smem da zaboravim da ubijem Eliota kada se oporavi, pomisli Ed. „Zvuči razumno”, reče mu Nikol. Začudo, Eliot je, s obzirom na zavisnost od pilećih ćufti, izgledao kao da mu to odgovara. „Došla sam da vidim kako ti je ruka.” „Boli me”, reče, i napravi bolnu grimasu. „Do sutra će mi biti bolje, pa mogu opet da idem na penjalicu.” „Eliote!” Nikol se smejala. Mnogo se smejala. Smejala se od srca, ne onako kikotavo i izveštačeno od čega bi Ed sigurno izludeo. „Videćemo”,

obeća i zabaci kosu. „Neću više da vas zadržavam. Samo sam htela... mislim... “ „Da”, Ed klimnu. „Hvala što si navratila”, reče dok je pratio ka izlaznim vratima. „Zaista sam mislila ono što sam rekla”, ponovila je. „Pozovi me kad god ti zatreba pomoć.” „Hvala”, reče Ed. „Cenim tvoju brigu.” „Zato služe prijatelji”, dodade Nikol Džons, čedno se osmehnu, okrete se i ode. Eliot je prstima jeo krompiriće. „Uzmi nož i viljušku”, upućivao da je. Eliot je uzeo escajg. „Boli me ruka”, žalio se. „Glupost. Jedi, Eliote.” Dok je Tanja odvajala zagorele delove belanca, Ed je primetio da je prvog dana njenog vegeterijanskog perioda postala veoma probirljiva. Bila je izuzetno tiha od povratka iz Brajtona jer se suočila sa najverovatnije najporaznijom vešću u svom kratkom i relativno bezbrižnom petnaestogodišnjem živom. Povukla se u svoju sobu, stavila slušalice na uši i od tada nije ni pokušala da izađe. Razgovaraće sa njom. Onako kako treba da razgovaraju otac i kćerka. Kasnije. Sutra. Uskoro. Nije mogao ni da zamisli da će mu biti toliko teško da ovakvu vest saopšti deci. Zašto? Šta je on - neka vrsta emotivnog vakuuma? Naravno da će biti rastrojeni. I on je rastrojen. „Zašto je mama otišla?”, pitao je Eliot po sedamnaesti put otkako su se vratili iz kafea Hagen dac ispred bioskopa Odeon u ulici Hil. Imao je nezavidan zadatak da im saopšti da ih je Ali napustila. Ed je uzdahnuo i odložio viljušku i nož. „Vidiš, ponekad se odrasli odljube.” „To baš ne zvuči odraslo”, primetio je njegov sin. „Znam.” „Da li je to kao kad skineš krastu?” „Da”, rekao je Ed. „Tako nekako.” „Mora da boli.” „Da”, rekao je Ed. „Boli.” „Više nego što mene boli ruka?” „Više nego što tebe boli ruka.” Eliot je bio potpuno zadivljen. Igrao se krompirićima. „Jesi li zaljubljen u gospođicu Džons?”

„Ne.” Ed je bio zatečen. „Što ti je to palo na pamet?” „Ja je volim”, rekao je jednostavno. „Jedi ta jaja, Eliote.” Dečačić samo odgurnu tanjir. „Tata, znaš li šta se dešava kad se zaljubiš u nekoga?” „Ne znam.” „Imaš erekciju.” Tomas ispljunu polusažvakani krompirić na tanjir i poče da kašlje. „Hvala ti što si to podelio sa nama, Eliote”, kazao je Ed. Dodao je Tomasu čašu koka-kole koju on, pun zahvalnosti, poče da pije. Najviše je brinuo za svog tihog i zamišljenog sina. Eliot bi brbljao sve vreme dok traje kriza. Tanja bi bila neraspoložena, ali nikad nije znao šta se dešava u Tomasovoj zamišljenoj glavici. „Sve je u redu?”, upita Ed uz zabrinut osmeh. Tomas klimnu. „Imaš li ti erekciju kad vidiš gospođicu Džons?” „Ne”, uzdahnu Ed. „Eliote, ovo ću ti reći još jednom. Završi večeru pre nego što se ohladi.” „Imaš li erekciju kad vidiš mamu?” „Vidi, Eliote, možemo li da nastavimo ovaj razgovor kad budeš napunio trideset pet, ili još bolje, nikad?” „Samo me je zanimalo”, rekao je njegov mladi sin uvređeno. Nekada sam imao erekcije, pomislio je Ed. Imao sam ih svaki čas. Jedno vreme njegov penis je imao svoj sopstveni mozak. Bilo da je prisustvovao sastanku odbora ili snimao reklamni spot o šolji mleka, njegov mališa bi živnuo. Nikad ga nije uznemiravao izraz u loš čas. Čak bi ga i lagani povetarac postavio u stav mirno. Sada su, međutim, ovakve akcije moguće jedino nakon laskanja, ulagivanja i maženja. Moglo bi se reći da je srž njegove seksualne snage postala mrzovoljna. Pitao se da li je to razlog što je Ali počela da šeta prvo pogledom, potom rukama i na kraju i sama odšetala od kuće. Nije bio impotentan - ni govora. Morao je, međutim, da prizna da je postojala izvesna usporenost u odeljku donjeg veša. Nije ni primetio da se tokom godina njegov mališa povukao u neku poluučmalost. Možete, kao znak pažnje, da kupite sve staklenike ovog sveta, ali suština je u činjenici da žene iznad svega vole pažljivo usmerenu strast i ljubavni zanos. A morao je da prizna da njegovog zanosa nigde nije bilo. U poslednje vreme jedino je Harison Ford uspeo da u

njemu izazove strast, koja je, doduše, više odgovarala filmskoj nego biblijskoj interpretaciji. Mogao je da se kladi da je Ali sad skakutala po spavaćoj sobi sa svojim novim dečkom kao na federima. Pa svi smo to radili u tom prvom naletu zanosa, zar ne? Novog dečka sigurno nije pokolebala činjenica da je radni dan i da će sutra morati da ode na posao umoran. O, ne. Nepotrošena seksualna energija osnažuje, oslobađa, unosi život i u najumorniji korak. Kad vodite ljubav sa istom ženom trećinu svog života, seks vas totalno smori. Sledećeg jutra se probudite sa tupim bolom u jajima i vučete onu svoju aktovku po zemlji. Džema je rekla da je taj Kristijan dečak, ne, dete! Ed se prisećao kakav je bio sa devetnaest. Da je dobio funtu za svaku požudnu misao i svaku pustolovnu erekciju, sad bi živeo u dvorcu sa bazenom na Bel eru. Ovakva razmišljanja su loše uticala na varenje. Spustio je viljušku i nož i zurio u hladno i užilavljeno prženo jaje. Kad je podigao pogled sve troje dece ga je tužno posmatralo. Ni oni nisu mogli da jedu. Tomas je izgledao kao da će da zaplače. Kako je mogao da bude tako glup! Trebalo je da pronađe Ali i da sa njom razumno porazgovara pre nego što bude suviše kasno. Zanemario ju je - i to ne samo u krevetu. Odatle, međutim, sva nevolja počinje, zar ne? Nekoliko dana bi se dostojanstveno izbegavali. Možda bi Ali prevazišla ovu zanesenost i kad bi se prašina slegla, vratila bi se spremna da nastavi svoj nezanimljivi život. Jedino što je želeo u ovom trenutku je da se Ali ponovo vrati u njegov život, krevet, kuhinju; želeo je pileće ćufte i sve ostalo.

Trideset peto poglavlje „Možete li svi da se smirite, molim vas!”, vikao je Nil. Bilo je očigledno da ne mogu. Pred njim se nalazila četrnaesta gomila malih čudovišta tog dana. Svi su bili obučeni u odgovarajuće kestenjaste džempere i meškoljili su se kao da sede na iglama samo da bi se slikali za večnu grupnu odeljenjsku sliku. Nije znao šta je gore; da li pokušaji da fotografiše gomilu za gomilom različitih klinaca ili da odradi mamutski posao koji je podrazumevao okupljanje svih iz škole koji bi trebalo da u isto vreme stoje mirno i da se smeškaju. Nil olabavi kravatu. Imao je utisak da ga svakog trenutka sve više steže. Bio je vreo i sparan dan, jedan od onih koji obeležavaju cvetne prolećne dane, jedan od onih koji su dobrodošli ako ne stojite napolju na suncem obasjanom školskom dvorištu pokušavajući da fotografišete neobuzdane, nestrpljive i raspuštene učenike koji se preznojavaju u nepotrebnim džemperima. Deca su se poredala po veličini od najviših do najnižih. Kad konačno uspe da zabeleži ovaj trenutak na filmu za buduća pokoljenja, biće to predivna fotografija koja će, bez sumnje, provesti sledećih trideset godina skupljajući prašinu na nečijem tavanu dok je neka, suviše revnosna bračna saputnica, ne bude bacila u đubre prilikom prolećnog spremanja. Život je uvek okrutan. „Dvoje najviših u sredinu, molim vas!” Učiteljice izabraše dva đaka i uguraše ih napred na određeno mesto na klupama koje su, kao i svake godine pozajmljene iz nekog ćoška gde je stajala oprema za fiskulturnu salu; iz skladišta polomljene sportske opreme sakrivene iza neke psihodelične zavese iz sedamdesetih godina, negde u nekom zabačenom uglu višenamenske sale. „Sledećih dvoje. Po jedan sa svake strane.” Dnevna svetlost, njegovo strpljenje i njegov život brzo su nestajali dok je Nil pokušavao da fotografski zabeleži ovaj momenat u životu prvog, drugog i trećeg razreda osnovne škole Bemadetino tužno srce. I nije samo Bernadetino srce bilo tužno. I Nilovo srce je bilo izmrcvareno ovakvim svakodnevnim poslom, koji nije bio njegov izbor. Bio je svestan toga. Želeo je da fotografiše žene izazovno presavijene preko divana prekrivenih baršunastim resama, odevene samo u oskudnu markiranu odeću koja im jedva pokriva zadnjicu.

Želeo je da na filmu zabeleži polunage žene koje trče kroz zapenušane talase na nekoj usamljenoj plaži na Sejšelima. Želeo je da fotografiše starlete koje dolaze na filmske premijere na Lejster skveru ili još bolje u LA. Ono što nije želeo bili su prćasti balavci u Bermondzeju, Balhamu ili Brikstonu. Dok je tako sanjario, deca su počela bez ikakvog reda da se penju na klupe. „Zadnji red, ustanite. Lepo, ispravite se”, davao je uputstva. „Srednji red, sedite. Hajde, sedite. Lepo, pravo. Vadi prste iz nosa. Dobro, dobro.” Pogledao je kroz otvor fotoaparata. „Prednji red, prekrstite noge. Svi istu nogu. Desna preko leve. Leve. Leve. Ovu, ovu. Ovako.” Nil je prekrstio noge. „Dobro. Dobro. Ostanite tako. Vadi prste iz, nosa.” Ponovo je proverio postavljenu scenu. „Vi koji nemate prednje zube, ne zaboravite da zatvorite usta kad se smejete. Ne želite, valjda, da vidite veliku rupu na svom licu kad budete gledali slike za nekih pedeset godina.” Zatvorio je usta i pokazao kako treba da urade. Ceo razred se kikotao. „Spremni? Dečko! Dečko u sredini u zadnjem redu. Uvuci jezik u usta, tamo gde mu je mesto, molim te!” Jezik se poslušno vratio na mesto. „Zadnji red, ispravite se. Ruke na leđa, ne u nos.” Nil je podigao pogled i pokušao da se osmehne. U ovo doba dana osmeh je više ličio na rezanje. I prsti su izašli iz noseva. „Srednji red, pažnja. Dečko na kraju! Posle ćeš da pronađeš šta ti je u uvu. Prednji red, slušajte! Slušajte me. Prekrstite ruke ovako.” Nil prekrsti ruke. „Jednu preko druge, ovako!” Činilo se da prednji red nije bio baš posebno obdaren spretnošću i koordinacijom. „Ovako, vidite.” Ponovo je prekrstio ruke. Naučio je iz svog gorkog iskustva da je mnogo bolje nekako im uposliti ruke, jer onda nisu mogli da ispituju telesne šupljine - kako sopstvene tako i onog do sebe. „Dobro. Dobro. Jesmo li spremni?” Uvek kad bi došao neki od ovakvih dana pitao se zašto, za boga miloga, uopšte želi da se skrasi i sam napravi nekoliko ovakvih malih čudovišta. Zašto ljudi, uopšte, žele da imaju decu? U svakoj školi u kojoj je bio sva deca su izgledala potpuno isto - neuredna, nevaspitana i užasno čupava. Samo se menjala boja džempera ili šara na školskim bedževima. Uvek je postojao jedan zabavljač u razredu, jedan napasnik i jedan jadno obučeni dečak ili devojčica

lošeg bledunjavog tena sa flasterom preko jednog stakla naočara. Uvek je prema njima osećao sažaljenje. Bavio se ovim poslom duže nego što je želeo da prizna. Iz godine u godinu gledao je kako deca rastu. Bilo mu je čudno da ih posmatra sa strane kao jure kroz život. Mogao je da prepozna devojčice koje će slamati srca i one kojima će srca biti slomljena. Mogao je da prepozna one koje će zatrudneti i napustiti školu pre nego što napune šesnaest godina. Mogao je da kaže koji će dečaci postati računovođe, a koji će završiti kao kriminalci. Mogao je čak da prepozna i one koji će postati računovođe koje naginju kriminalu. I uprkos svim nedostacima, želeo je da ima svoju porodicu i to ne samo zato što je bio posebno zainteresovan za proces koji dovodi do začeća. Uvek je zavideo Edu i Alisi. Izgledali su kao savršena porodica i srce ga je bolelo što se sve tako brzo raspalo. Juče je otišao do Eda kada ga je pozvao da mu kaže da je Ali ponovo otišla. Izgleda da je njena avanturica sa tim Kristijanom bila mnogo ozbiljnija nego što je Ed isprva mislio. Njegov brat je bio potpuno rastrzan, bled i, naravno, izvan sebe. Nil je bio ubeđen da je postojala neka porodična crta tvrdoglavosti u Edovom ponašanju koja nije naročito doprinosila rešavanju cele situacije. Bilo mu je glupo da samo stoji sa strane i posmatra kako njih dvoje uništavaju ono što su godinama gradili. Deca su im sjajna i nisu zaslužila da im život unište dvoje naizgled inteligentnih i zrelih ljudi koji su ukrstili mačeve. Uzdahnu i shvati da je drugi razred postao nemiran. Možda mu je ipak bolje da ostane samac. Ispružio je ruke. „Jesu li svi spremni? Ustani. Sedi pravo. Osmeh. Ponovite za mnom! Ptičica!” Ceo drugi razred se nagnuo napred. „Ptičica!” Pre nego što je uspeo da ih fotografiše zazvonio mu je mobilni. „Sranje, jebi ga”, reče. Da ga je bar ranije isključio. Nije obraćao pažnju horski odjek jebigajebigajebiga iz prednjeg reda koji je već uspeo da raskrsti ruke. „Nil Kingston.” „Zdravo, Nile. Džema je.” Okrenuo je leđa deci i pokušao da zvuči uglađeno. „Zdravo, Džema.” „Nile, da ne zovem u nezgodno vreme?”

„Ne, ne. Uopšte.” Okrenuo se i pogledao decu. „Upravo radim fotografiju za naslovnu stranu časopisa. Pauza od pet minuta”, nehajno je rekao zbunjenim učenicima. U trenutku mu se pred očima stvorila slika oskudno obučene Liz Harli presavijene preko divana. „Šta mogu da učinim za tebe?” „Nile, zabrinuta sam za Eda i Ali.” „I ja”, složio se pun razumevanja. „Situacija je veoma glupa.” „Znam. I ja sam to juče rekao Edu.” „A ja Alisi.” „Dobro, dobro.” „I šta će sad da urade? Šta misliš?” „Ne znam. Rešiće to njih dvoje.” „Ne možemo samo da sedimo i gledamo kako prave gluposti.” „Ne možemo?”, zastade Nil. „Ne, ne, Ne možemo.” „Moramo nešto da preduzmemo”, navaljivala je. „U pravu si, moramo.” „Hoćemo li da večeramo sutra zajedno i da odlučimo šta da preduzmemo”, rekla je. Zimus je na nekom venčanju upoznao jednu deverušu. Izvodio ju je na skupe večere i mesecima joj se ulagivao pokušavajući da je ubedi da pozira u toplesu. Znao je da će biti sjajna. Dok je stajala ispred crkve i stresala se od hladnoće, bradavice su joj se ocrtavale ispod haljine kao dva šampanjska čepa. Morao je da prikupi svu svoju mentalnu snagu kako bi se usredsredio na fotografisanje mlade. Ovo će biti početak procvata njegovog glamuroznog portfolija a i njenog. Njegova velika prilika. Dogovorili su se da mu sutra u osam uveče prikaže svu raskoš svojih grudi. „Nisi ništa drugo planirao, je l' da?” „N-ne”, promucao je. „Večera mi odgovara.” „Ma nije ovo večernji izlazak, Nile. Treba da spasimo brak tvog izludelog brata i moje blesave sestre jer njih dvoje nemaju dovoljno razuma da ga sami spasu.” „Da”, rekao je Nil. „Dođi u butik u šest sati. Možemo da odemo preko puta u Kalconu ili negde drugde.”

„U redu”, složio se. Pomislio je, kako bi možda mogao, ako bi zaista brzo završio večeru, da ima i pticu u ruci i onu na grani, odnosno u svom studiju. Onda bi ona u ruci nesumnjivo vredela kao dve na grani, a njegova fotografska karijera bi otišla do đavola za jednu noć. Da li bi se Patrik Ličfild tako jeftino prodao? Verovatno ne bi. Ipak, pozvaće raspoloženu deverušu, ispričaće joj o porodičnoj krizi najvišeg stepena ozbiljnosti i ostaće mu samo da se nada da će razumeti i pristati da obnaži svoju raskoš sledeće nedelje. Ma, kako da ne. „Hvala, Nile”, rekla je Džema. „Srce si.” Poslala mu je poljubac pre nego što je spustila slušalicu. Kažu da u svakoj nesreći ima sreće. A Džema bi mogla da bude njegova sreća. Bože, kakva je to sjajna žena. Aktivna, dinamična, uspešna i povrh svega malo više napaljena. Veoma često se desi nešto neočekivano, ko grom iz vedra neba, nešto što čoveka podigne iz ovozemaljskog i uobičajenog, na malo udobnije visine. Tačno je da izlazi sa Džemom na večeru da bi sprečio svog brata i snahu da se razvedu, ali izlazi na večeru sa Džemom, što može da se shvati kao korak napred. Još uvek sa glupavim izrazom na licu, Nil se okrenuo. Drugi razred se rasturio i ličio na uličnu bučnu gužvu u sitne sate - onakvu kakva se obično vida subotom uveče ispred barova Šemrok ili Maklaferti. Dečaci iz zadnjeg reda su se šutirali do iznemoglosti. Devojčice iz srednjeg reda međusobno su čupale pramenove kose. A prednji red se drao iz sveg glasa zbog nedoličnog ponašanja koje se zbilo dok im je bio okrenut leđima. U međuvremenu, direktorka je išla preko dvorišta da vidi zašto se diže tolika buka. A još je trebalo da slika treći razred. Zatvorio je oči i iz dubine duše poželeo da je na nekom drugom mestu. Kad ih je ponovo otvorio video je da je još uvek u školskom dvorištu, da je fotoaparat još uvek na stalku, a da se on nalazi među decom koja još uvek vrište. I baš u tom trenutku, sunce je zašlo za jedan veliki crni oblak i počela je kiša. „Jebeš ptičice”, promrmlja sebi u bradu.

Trideset šesto poglavlje Kristijan ima veoma čudne CD-ove. Ugurao ih je u postolje pored kreveta koje se nagnulo kao krivi toranj u Pizi. Ovde se nalaze: The Friends of Rachel Worth od Go Betweensa, Art &Life od Beenie Mana, Tourist od Saint Germaina, In the Mode od Ronnie Sizea &Reprazenta i The Marshall Mathers LP od Eminema. Nisam čula ni za jednog od ovih osim Eminema i to samo zato što je Dejli mejl rekao da ga treba zabraniti - ili možda obesiti, razapeti i raščerečiti. U svakom slučaju kao savestan građanin zabranila sam Tanji da kupi njegove diskove. Rekla mi je da sam patetična i da svi njeni prijatelji imaju njegove albume jer njihovi roditelji nisu neurotični fašisti. Prestaću da kupujem te proklete novine. Nadam se da ni vi za njih niste čuli, inače bih se osećala kao staromodna konzerva. Poslednji disk koji sam kupila bio je White Ladder od Dejvida Greja. Ovo je CD koji svi moraju da imaju u svojoj kolekciji. Baš kao i Brothers in Arms od Dire Straitsa, koji je osamdesetih godina bio obavezan album kojim su se ljudi više hvalili nego što su ga slušali. Takođe imamo, kao i 99 odsto ljudi mojih godina, The Four Seasons od Najdžela Kenedija i Songs from the Blue Turtle (uvek sam mislila da je naslov blesav) od Stinga. Kupila sam ali nikada nisam slušala White Ladder. Samo znam da mi je neko rekao da moram da je nabavim. Verovatno Dejli mejl. Pa sam tako i uradila. Još uvek nisam sigurna da li mi se sviđa. Tanja mi je rekla da je to tužna muzika za matorce. Mislim da može biti da je u pravu. Ovo nije uobičajena soba za jednog mladića. Još bih nešto i posumnjala da nije bilo onih čaršava koji su imali čudan miris zbog kojeg smo ih odneli na hemijsko čišćenje. Masivni nameštaj od mahagonija bogato izrezbaren udobno se uklopio u ogromnu površinu sobe. Novi jorgan je imao šaru maskirnog plama prigušene nijanse kaki boje, bež i maslinastozelene boje blata. Nekako ne ide uz veliki krevet sa baldahinom. Na tavanici je komandos u jurišu čiji je izgled delimično narušen gipsanom ružom iz edvardijanskog doba. I to pravom ružom, a ne nekom polistirenskom kopijom koju možete da pronađete u svakoj radnji gipsarske opreme. Moglo bi se reći da mu baš lepo pristaje. Po zidu,

u blizini masivne i visoke komode, šunja se figura nacrtana u Staloneovom podmuklom stilu. Čovek je do pola nag, ima maramu oko vrata i maše mačetom. Imam utisak da će me izbosti svaki put kad hoću da izvadim gaćice. Reči kao auu, grr, i tako dalje ispisane su crvenom bojom preko nečega što izgleda kao užasno skupa farba za zidove koja se tradicionalno koristi u vilama - boja magnolije koja je jezivo skupa. Mogu da zamislim kako bi steznik Ket Braun, iako je i sama unutrašnji dekorater, počeo da puca kad bi videla Kristijanovu kreaciju. Osećam kako se i moj steznik zategao do maksimuma. Samo bi umetnička duša mogla da razume ovakav stil. Moraću malo više da se potrudim kako bih ugušila Eliotovu želju za ovakvim uzbuđenjem inače će poželeti da isto ovo uradi sa svojom sobom. Bila bih najsrećnija kad bi se držao motiva iz Majstora Boba. Uprkos uznemirenosti pri samom pogledu na, moram priznati, ne naročito uspelu kombinaciju boja za jednu spavaću sobu, ipak je izvanredno oslikana i potpuno je jasno da je Kristijan izuzetno nadaren - ili potpuno lud. Međutim, ono što me najviše uzrujava u sobi je crtež Rebeke koji visi iznad kreveta. Bar mislim da je Rebeka na crtežu - ne usuđujem se da pažljivije pogledam, a nemam petlju da pitam Kristijana. Gola je. Njeno nago telo nije naslikano u Rubensovom stilu, onako mekano, okruglo i ružičasto koje se stidljivo smeši sa platna. Ne; ovoj su noge potpuno raširene, stomak uvučen, grudi isturene, glava zabačena unazad u pozi koja se obično dovodi u vezu sa časopisima koji se čuvaju ispod kreveta. Poza je bludna, bezobrazna i bahata i prilično sam sigurna da je to Rebeka, što potvrđuje moje sumnje da su ona i Kristijan bili nešto više od starih prijatelja. Nisam sasvim sigurna da li sam srećna što spavam ispod tog crteža. Obavestiću vas. Trebalo je da ponesem i onaj moj crtež u na brzinu spakovanom koferu kako Ed ne bi došao u iskušenje da ga prikači na zid i igra pikado. Mogla sam da ga postavim na kamin. Tako bih bar na neki način obeležila svoje prisustvo u ovoj sobi. Nešto razmišljam i da ga uramim kako bi Kristijan mogao da ga obesi pored Rebeke i da napravi neku vrstu mini-galerije svojih osvajačkih poduhvata pretpostavljam da bi mu to uštedelo trud oko ucrtavanja recki na uzglavlju.

Moj novi cimer je pomerio svoju garderobu na jednu stranu ormara tako da moje stvari sada udobno vise pored njegovih. Bože, čak i to izgleda čudno. Do sada sam jedino sa Edom delila garderober. Potrebno je neko vreme da se naviknete da vidite svoje stvari pored nekih čudnih pantalona u istom ormaru. Uopšte, ovde mi je veoma neprijatno. Jutros sam se našminkala pre nego što sam otišla na doručak, jer bih inače izgledala tri veka starija od svih njih. Mladići su sedeli za stolom u boksericama i jeli tost; kažem vam kad dođete u određene godine ovo može da bude prilično frustrirajući početak dana. Rebeka je, na svu sreću, bila potpuno obučena i smrknuta. Pitam se hoće li i Tanja izrasti u devojku sličnu njoj; definitivno ima potencijala. Posle dva tosta, užasno me je boleo stomak. Još uvek je zavijao kao poludeli vuk. Osim što nemam apetit i što mi je muka, osećam se sjajno. Rebeka radi nešto u reklamnoj agenciji. Mislim da ne obavlja nikakav važan posao jer stalno priča o tome kako je strašno bitna. Važni ljudi to ne rade, zar ne? Važni ljudi jednostavno u tome uživaju. Robi je otišao na posao u prodavnicu CD-ova i izgleda da dobija dobar popust za zaposlene što je možda i razlog što Kristijan ima toliko mnogo čudnih diskova. I tako da ostajemo sami. Moram nešto da vam priznam - da, još nešto. Jutros sam pozvala Ket Braun... pa, pozvala sam studio nekoliko minuta pre njenog uobičajenog dolaska i ostavila poruku na sekretarici. Bolesna sam, rekla sam, i neću dolaziti na posao nekoliko dana. Prvi put sam ovako nešto uradila. Osećam se apsolutno užasno i muka mi je, pa mislim da sam ipak bolesna. Život se ponekad čudno našali sa nama. Kristijan se dogovorio sa jednim svojim prijateljem koji je takođe umetnik da preuzme njegovo mesto na Kovent gardenu nedelju dana kako bismo nas dvoje mogli da budemo zajedno. I tako, evo nas ovde, zajedno. Ležim na Kristijanovom krevetu pokrivenom maskirnim platnom, a on se ušuškava iza mene. Već satima ležimo i pričamo o našim životima. Posle onog klimavog početka, osećam da se sve više vezujem za njega. Sasvim sam sigurna da nisam imala Kristijanov životni zanos i zanimanje za ovoliko mnogo stvari ni kada mi je bilo dvadeset tri; a sigurna sam ni sada.

Skinula sam venčani i verenički prsten i burmu samo zato što sam osećala da nije u redu da ih nosim dok sam u krevetu sa nekim drugim muškarcem. Ostavila sam ih u maloj keramičkoj činiji sa drakulom na dnu, koja se nalazi na nahtkasnu. I sad me odande prekorno posmatraju. Kristijan mi uvija kosu. „Kako su deca reagovala kad si ih sinoć pozvala?” „Ne najbolje”, kažem. „Strašno nedostajem Eliotu. Tanja je mrzovoljna, a Tomas skoro i da ne progovara. On me najviše brine.” „Preživeće”, kaže i pokušava da me smiri. „Deca lako prevaziđu probleme.” Klimam glavom, ali se zapravo ne slažem sa njim. Jedini problemi koje Eliot treba da prevaziđe su stvari na koje stalno naleće. „Idem da se vidim sa njima u subotu.” „Lepo.” Pridižem se i okrećem ka Kristijanu. „Hoćeš li da pođeš sa mnom?” „Kuda?” „Da se vidim sa decom. Hoćeš li i ti da pođeš?” Kristijan ustukne i podiže ruku. „Hej! Čekaj!” Smejem se. „Ne moraš ako nećeš. Mislila sam da bi bilo lepo. Ali, u pravu si, možda je suviše rano. Bili bi srećniji da vide samo mene. Predlog je ipak glup.” „Ne, ne”, buni se. „U pravu si. Trebalo bi da ih upoznam. Samo nisam o tome razmišljao. Mislim, ako si ti deo mog života, podrazumeva se da će i oni biti.” Ovo zvuči suviše komplikovano. Da bar nisam započela ovaj razgovor. Pošto sam već dugo imala porodicu, nikada mi nije palo na pamet da bi nečiji ulazak u porodicu bio neki značajan čin. „Moram nešto da ti kažem, Ali.” Kristijan pravi grimasu. „Mrzim decu.” „Kako možeš da mrziš decu?!”, kažem. „Pa, ti si dete.” Uvređen je. „Nije pošteno, Ali.” „Izvini.” Ljubim ga u usta. „Ti si jedno veliko dete!” Deset minuta se golicamo. Kristijan zaboravlja da sam majka troje dece, pa prema tome svakog mogu da pobedim u golicanju. Konačno priznaje poraz. Oboje smo umorni, ležimo i teško dišemo.

„Moja deca su drugačija”, kažem. „Oni su divni; najbolja deca na svetu.” I knedla veličine Birmingema mi zastaje u grlu. Privlači me k sebi. „Poći ću s tobom.” „Ne moraš ako nećeš.” Usne mu se razvlače u osmeh od koga vam klecaju kolena i koji vas primorava da u sve poverujete. „Hoću.” „Siguran si?” „Potpuno. Samo pod jednim uslovom.” „Kojim?”, pitam. „Pod uslovom da se ne približavamo Mekdonaldsu.” „Možeš da budeš siguran da je Mek poslednje mesto na svetu na koje bi moja deca otišla, taman da im nude besplatan obrok.” Ponovo se ušuškava iza mene i počinje da mi ljubi vrat. Imam neko dobro predosećanje o suboti. Hiljade razvedenih roditelja viđaju svoju decu svake sedmice i ništa im ne škodi. Da li? Odbacujem sve negativne misli. Sunce će sijati, deca će biti divna, svideće im se Kristijan i dobro ćemo se svi provesti. I neće biti hamburgera na vidiku.

Trideset sedmo poglavlje Orla je svima izdavala naređenja, dok je Ed, što je brže mogao, trčao duž neravne staze uz obalu pokušavajući da ne upadne u kanal Grand junion. Tapkala je nogom i upirala olovkom u Trevora, kome je bilo neprijatno. Ostatak ekipe se uplašeno muvao oko kapija kanala držeći polistirenske šoljice kafe i cigarete. Izgleda da su svi bolovali od iste bolesti u kompaniji poznate pod nazivom Orlin sindrom - uši pune prekora. „Do đavola, do đavola”, mrmljao je Ed i trčao dok mu se najbolja aluminijumska aktovka odbijala od kolena. Vejvlengt je pravio video reklamu o bezbednosti za Službu britanskih plovnih puteva. Imala je uzbudljiv naslov: Šetajte bezbedno plovnim putevima u unutrašnjosti. Ed je trebalo je da bude ovde pre sat vremena. Scena za snimanje je bila postavljena severno od Vatforda gde je kanal vijugao kroz prijatni seoski okoliš. Bolje nego kroz uobičajeno prljava i neuredna londonska predgrađa. Pravili su reklamni video. Vreme koje su potrošili u postavljanju scene bilo je obrnuto proporcionalno veoma jadnom budžetu koji im je određen. Želeo je da ga što pre završi i da ga pošalje u montažu, ne samo zbog novca, već i zbog činjenice da je prošlonedeljni dnevni raspored morao da uskladi sa Eliotovim dolaskom iz obdaništa. I ovoga puta je zakasnio, uglavnom zahvaljujući svom sinu. Nedavno je Eliot odlučio da svakog jutra u stilu Kventina Krispa modernim detaljima izrazi svoju ličnost. Provodio je preterano mnogo vremena ispred ogledala u kupatilu birajući, između svojih sedamnaest pokemon majica, onu koju će da obuče, a koja bi odgovarala njegovom raspoloženju. Ed bi sigurno izabrao crnu. Mračnu i tamnocrnu, potencijalno samoubilačku. Nikakvim prijateljskim ubeđivanjem nije mogao da natera Eliota da zgrabi prvu koja mu dođe pod ruku i obuče je kao pravi muškarac. I kao vrhunac svega, kada je dvadeset minuta proletelo i kada je Eliot konačno bio zadovoljan svojim izborom odeće za taj dan, Nikol Džons je kao i obično čekala ispred ulaza u školu, gde je ostavio modom opsednutog Eliota. Silno se trudila, verovatno iz saosećanja sa Eliotovom nezgodom, da zadrži Eda što duže u razgovoru. Danas

mu je trebalo deset minuta da se izvuče, što je bilo dobro. Prilično je teško ostaviti gospođicu Nikol Džons, njenu svilenkastu kosu, glas pun uzdaha i zvonki smeh. I kao posledica svega navedenog, Ed je ove sedmice svakog dana zakasnio na posao. Moraće nešto da preduzme u vezi sa tim. Kao prvo, mora zajedno sa Ali da reši ovu glupavu situaciju. Orla ga je posmatrala sve vreme dok joj je zadihan prilazio. Lice joj je bilo tamno kao i kostim koji je nosila, a usne stisnute kao da je jela limun. Ispravka, prvo što treba da uradi je da sredi odnose sa Orlom. Alisa i njihov brak, u ovom trenutku, odmah su tu, na drugom mestu. Njegova koleginica i novostečena pouzdana prijateljica, bili su veoma zauzeti ove sedmice. Vratolomnom brzinom su jurili iz jedne kancelarije u drugu. Uspeli su tek nakratko da porazgovaraju i to samo o stvarima koje su se ticale posla jer je neko uvek u blizini mogao da čuje njihov razgovor. A nikad mu nije bilo prijamo da javno govori o svom privatnom životu. Izvinio se Orli što nije došao na dogovoreni sastanak, ali nije imao priliku da joj ispriča celu priču. Svako veče je imao nameru da je pozove, ali su mu se večeri nekako istopile u kuvanju, pranju, peglanju, domaćim zadacima i konačno premorenosti. Orla povuče uštirkanu manžetnu i značajno pogleda na sat. „Nemaš ništa protiv što smo počeli bez tebe? Mislila sam da će zaći sunce.” Bilo je pola jedanaest ujutru. Možda Orla i nema neki smisao za humor, ali joj je zato sarkazam sjajno razvijen. „Izvini.” Teško je disao i pokušavao da izgleda patetično i bespomoćno na jedan kontrolisani način. „Sve ću ti objasniti kasnije.” „Da”, rekla je Orla. „Hoćeš.” Okrenula se i nastavila da proganja Trevora. Ed je stavio aktovku na zemlju. U njoj se nije nalazilo ništa važno, osim ako ne računate jučerašnje izdanje Indipendenta. Hteo je samo da ostavi dobar utisak, a u nedelji kada mu se ceo život srećno raspadao, a on nije mogao ništa da uradi u vezi sa tim, iznenada je bilo veoma važno da ostavi dobar utisak. Želeo je da uveri Orlu da nije pogrešila što je imala poverenja u njega i da je njena procena njegovog uzvišenog, ali do sada skrivenog profesionalnog talenta bila potpuno ispravna. Želeo je ovo da joj stavi do znanja, ne zato što se plašio Orle, kao svi ostali, već zato što je sada imao dobar

razlog da ostavi dobar utisak. Ako je sebi za cilj postavio povratak na teritoriju Harisona Forda, onda je Orla bila zvezda vodilja koja je mogla da osvetli tanku pukotinu u prolazu ka cilju koja mu je preko potrebna. Čovek koji je predstavljao Službu britanskih vodotokova bio je krupan, grlat i bradat. I prezime mu je bilo odgovarajuće Rivers. Stajao je na obali kanala, zauzimao poze, lomio prste, nervozan i nestrpljiv dok se Trevor borio da mu namesti radio-mikrofon. Ed se snuždio kad je shvatio da im predstoji jedno dugačko i mučno prepodne u kojem će pokušavati da naprave reklamni video sa čovekom čije se prethodno glumačko iskustvo svodi na sporedne uloge u lokalnoj amaterskoj glumačkoj grupi. Takođe je izgledao kao tip koji bi bio prvi u redu dobrovoljaca koji bi igrali neku žensku ulogu u predstavi Pepeljuga. Uvek je bio vrlo sumnjičav prema ovakvim muškarcima, žestokim tipovima koji bi bez ikakvog pogovora nabacili žensku odeću. Ote mu se uzdah u svežem jutarnjem vazduhu. Vratite se raspevani paradajzi - sve vam je oprošteno. „Hajdemo još jednom da prođemo kroz deo Pravilnika o vodenim tokovima”, rekla je Orla, a gospodin Rivers snažno klimnu u znak odobravanja, još uvek dobro raspoložen u ovo doba dana baš kao i svi ostali. Len, kamerman, i Majk, tehničar zvuka, nevoljno su se udaljili od utočišta prevodnice gde su tiho pomagali dvojici mladića u najk opremi oko izlupane, ali jarko obojene barže i zauzeli položaj. Gospodin Rivers je popravio kravatu. Ed se muvao okolo jer zapravo nije imao šta da radi s obzirom na to da je Orla preuzela kontrolu. Nije, međutim, bio nešto raspoložen da bi vodio glavnu reč. Zato je cupkao unaokolo i svakome smetao. „Od početka”, predložila je Orla. Gospodin Rivers ponovo namesti kravatu. „I - akcija!” Orla se kretala unazad duž staze pored obale i pratila tekst na tabli. Široko se osmehivala i pokušavala da opusti gospodina Riversa kako bi se što sigurnije upustio u govor o radostima koje donosi voda. Majk i Len su polako hodali pored Orle, video kamera je snimala, a vetar je pomerao mikrofon dok su njih dvojica izbegavala izdanke kupina i kopriva kao i pseće izmete. Ed ju je takođe pratio i pokušavao da izgleda kao korisni ukras.

Gospodin Rivers je počeo žustro u stilu Dejvida Belamija. „Vodeni tokovi su božanstveni.” Orla se široko osmehivala. Gospodin Rivers je pravio nervozne grimase. Ed je posmatrao zelenu sluz koja se fino penila pod uticajem nečeg što bi moglo da bude hemijski otpad od koga se sastojao kanal Grand junion. „Ali, budite obazrivi i obratite pažnju na skrivene opasnosti.” Orla se osmehivala. Gospodin Rivers, ohrabren, upro je prstom na zamišljenu, ali potencijalnu opasnost uz odgovarajući ozbiljan izraz lica. „Nisu sve staze pogodne za laganu i bezbrižnu šetnju.” Orla se saosećajno osmehnula. Rivers se sad već uživeo u ulogu. Ed je primetio da se barža odvojila od veziva i da bezbrižno kreće prema njima. Po prvi put je video da je na jednoj strani žutim slovima ispisano: BEŽITE! ODMOR NA KANALU ZA MLADE PRESTUPNIKE. Neko je precrtao MLADE PRESTUPNIKE i napisao HULIGANE! Na krovu barže se okupilo nekoliko mladića, najverovatnije ovih prestupnika i svakako huligana. Većina je izgledala kao da je nedavno pobegla iz zatvora. Ed je naslutio opasnost. Orla i gospodin Rivers su nastavili ne obraćajući pažnju. „Ne dižite buku. Budite uljudni i obzirni prema drugim posetiocima kanala”, savetovao je oduševljeno gospodin Rivers. I u tom trenutku grupa mladića sa krova barže skinula je pantalone i vrtela golim zadnjicama. „Vi ste samo gomila jebenih glupih šupaka!”, vikali su zajedno u ritmu udaranja bubnjeva. „Gomila jebenih šupaka! Ta, ta, ta. Ta, ta, ta, ta!” Konzerva piva je poletela sa barže i pogodila gospodina Riversa pravo u glavu. Bio je sav pokriven penom veoma sličnoj onoj u kanalu. Potom su gole zadnjice otplovile dalje. Majk ih je snimio za nadležnu službu. „I - rez!”, rekla je Orla i podigla onaj prst u pravcu tinejdžera koji su plovili dalje rugajući se i viknula za njima: „Vi ste šupci!” Obrisala je zaprepašćenog i potresenog gospodina Riversa čistom belom maramicom i popravila mu kravatu. „Krenimo od početka. Svi spremni?” Svi su klimnuli. „I - akcija.” „Vodeni tokovi su lepa mesta...”, počeo je drhtavim glasom. „Rez, rez!” Mahala je rukama. „Hajde da preskočimo taj deo i počnemo od onog malo kasnijeg. Od: Obratite pažnju na...” Gospodin Rivers se sabrao i popravio kravatu. Osmehivao se u kameru, a zubi su mu bili stisnuti. „Obratite pažnju na skrivena

veziva za brodove, kanape i druge bačene predmete koji mogu predstavljati opasnost na stazi.” Orla se osmehivala, napetost je napuštala gospodina Riversa, a bol od udarca pivske konzerve nestajao je dok ga je hrabrila. Glas mu je postajao sigurniji. „Ako osoba slučajno upadne u vodu, nemojte bez razmišljanja da skačete za njom. Ležite i pokušajte da joj pružite štap, ili dobacite uže.” Gospodin Rivers je oba postupka pokazivao prisutnoj publici. „Čučnite, da vas osoba ne bi povukla u vodu i pronađite nešto što pluta kako biste je održali na površini dok ne stigne pomoć.” Orla je klimala glavom i osmehivala se. Gospodin Rivers je uzvraćao osmeh. „Ostanite pribrani u svakoj opasnoj situaciji. Razmislite pre nego što nešto preduzmete.” Sve do sada je išlo dobro. Sunce sija, ptice cvrkuću, uličari su odskitali. Ed istegnu vrat kako bi se malo opustio. Jedna čaplja se kraljevski spustila na suprotnu obalu. Vodeni tokovi su zaista lepa mesta. Orla se ponovo dobroćudno osmehnula gospodinu Riversu - i onda se saplela preko aktovke koju je Ed prethodno ostavio tačno nasred staze. „Orla!”, uzviknuo je i pokušao da je upozori. Uspeo je jedino da otera čaplju. Pre nego što je uspeo da je zadrži, Orla je poletela napred i sudarila se sa Majkom i Lenom. Obojica su pala i srušila opremu za snimanje u blatnjave dubine kanala. I Orla je upala odmah za njima uz glasni pljusak i vrisak koji je parao uši. Gospodin Rivers je pojurio za njom da joj pomogne, ona ga je uhvatila za ruku i povukla ga za sobom. Trevor je trčao stazom gore-dole, čupao kosu i vrištao. „Svi će se podaviti! Svi će se podaviti!” Ovo je bilo pravo stanje uzbune. Ed, skamenjen i potpuno šokiran, pokušao je da ostane miran i da razmisli pre nego što nešto preduzme. Čučnuo je i tražio neki štap ili komad kanapa. Kad je ugledao Orlu kako se bori da dođe do obale kanala, kako joj je ona zelena pena slepila kosu i kako iskašljava zelenu vodu, shvatio je da nema ništa oko njega što bi moglo da pluta i da, ako je bilo kakva pomoć na putu, trebalo bi da stigne što pre.

Trideset osmo poglavlje Nil se zaustavio ispred Džeminog stana i ugasio motor. Razmišljao je da dođe onim svojim starim, uglađenim sitroenom, ali je onda odlučio da mu to nikako ne bi popravilo opšti utisak. Bilo je šest sati. Automobili su se veoma sporo kretali zbog ogromne saobraćajne gužve. Ljudi su se borili da stignu kući, zbog čega je osetio ponos i nadmoć jer je vozio motor po Londonu. Parkirao je motocikl na širokom trotoaru ispred Setite se nezaboravnog... Dok je išao prema vratima, još jednom je u staklu izloga proverio kako izgleda. Nervozno je povukao maramu oko vrata. Nosio je svoju najbolju kacigu i crno kožno odelo sa crvenim štepovima koje se uklapalo sa bojom motora. Žene obraćaju pažnju na ovakve stvari. Jednom je imao crvenu hondu fireblade CBR900RR sa azurnoplavim i pobedničkim crvenim spojlerima, zapremine 929cc, sa obrnutim ručkama, kompjuterski kontrolisanim ubrizgavanjem goriva i tajming ventilima. Tada je nosio i najkvalitetniju, izuzetno sigurnu zelenu kacigu sa plavom šestougaonom šarom, kevlarovo novo odelo sa purpurnim i ružičastim štraftama na zglobovima i srebrnosive čizme, i devojku koja mu je stalno popovala kako užasno izgleda. Uopšte nije bila impresionirana činjenicom da je motor bez ikakvih problema mogao da prešiša svakog na putu. Da li je honda bila ikona moderne motociklističke tehnologije? Naravno da jeste. Da li je bila brža od poršea boxtera? Naravno. Da li je bila brža od metka? Naravno. Da li je sve ovo bilo važno Samanti? Naravno da nije. Nikada se nije vozila njome - nije joj čak ni prilazila - i tako je prodao hondu. Kupio je motor koji se bolje slagao sa opremom, a Samanta ga je ipak napustila. Žene! Sada je bio motociklista iz filma Oboj me nežno. Nikako nije želeo da se pred Džemom pojavi u nedoličnoj motociklističkoj opremi, jer bi joj dao odličan povod da provrišti. Skinuo je kacigu dok je prilazio vratima kako ne bi pomislila da je neki dobro obučeni oružani pljačkaš. Kada je ušao u prefinjeno uređeni butik, zagladio je kosu i poželeo da je kaciga nije toliko slepila da izgleda kao jedan od čupavih tvinija. Kad je ušao, Džema je na trenutak podigla pogled. Trebalo joj je sekund-dva da ga prepozna.

„Uđi, Nile”, rekla je uz široki osmeh. „Dolazim za nekoliko minuta. Razgledaj malo.” Nil se pomeri u unutrašnjost izrazito ženskog butika i poče besciljno da prebira po vešalicama dok je Džema usluživala mušterije. Sva garderoba je bila meka i svilenkasta, ali nije imao pojma šta svaki komad odeće predstavlja i zašto su cene ovako astronomski visoke. Zašto bi nešto što je staro četrdeset godina i što je pokriveno ukrasnim šljokicama iz filma Dođi da igraš vredelo više od četiri stotine funti? Ali kupovina i nije muški posao, zar ne? Krajičkom oka je posmatrao Džemu. Dve sitne Japanke su se oduševljeno zagrlile kada im je pružila dve ogromne kese i još veći račun. Teturale su se pod težinom paketa i veselo kiko tale. „Dve zadovoljne mušterije”, primetio je Nil. Džema je slegla ramenima. „Stalne mušterije. Ako pod 'stalne' podrazumevaš dva puta godišnje. Nose robu u Japan. Tamo je visoka retro moda sad hit.” Nil je pustio ivicu svilene večernje haljine. „Imaš ovde lepih stvari”, rekao je, svestan da verovatno postoje mnogo stručniji izrazi. „Hvala.” Jedan trenutak su tako stajali, osmehivali se i ćutali. Džema je zatvorila kasu i namrštila se. „Šta? Ne možeš da ideš na večeru?” Nil je pogledao iza sebe. „Mogu.” „Oh.” Džema je vrtela kosu. „Hoćemo li da popijemo kafu na brzinu u stanu?” pitala je. „Ili hoćeš da se presvučeš iza?”, pogledom je pokazala na kabinu pokrivenu zavesom. „Šta da presvučem?” „Pa, ne možeš takav da ideš na večeru.” Pogledao je svoju odeću, koju je smatrao suštinom motociklističkog stila. Sve se slagalo. Ponovo je pogledao Džemu. „Ne mogu?” „Ne.” „Oh.” Nikada mu nije palo na pamet da bi neko ko prodaje odeću visoke retro mode mogao da nade zamerku njegovom stilu oblačenja. Ali, s druge strane, Džema je pretpostavljala da neko ko po ceo dan viče ptičica, kako bi naterao petogodišnjake da se nasmeju, nema nikakvog stila. Kod osnovaca odelo i kravata bi bili neprikladni.

Široke pantalone i polo majice bili su njegov stil - da ih je bar sad poneo. Džema je prekrstila ruke. „Poneo si nešto da presvučeš, zar ne?” Pravio se da je smeten i zbunjen. „Ne.” Počela je da cokće. „Bože, Nile, pa ti si isti kao i tvoj blesavi brat.” Pokazala je na njegove kožne pantalone. „Možda izgledaju lepo i seksi na neki tesan način, ali ta se odeća nosi za rani večernji izlazak.” Nil je ponovo pogleda. „Stvarno?” Glas mu je bio viši nego inače. Potom spusti ton. „Stvarno?” „Ili kad voziš motor”, dodala je kao onako usput. „Ne možeš da izađeš sa mnom obučen kao anđeo pakla. Hajdemo pozadi da vidim šta mogu da uradim za tebe!” Nil se bezobrazno smejuljio. Pronašla je neku garderobu u stilu visoke retro mode. Ili, kako bi on sam rekao, neku polovnu odeću. Nešto kasnije je izašao iz kabine, bez onog osmeha ali u užasnom pederskom plišanom sakou iz četrdesetih, nešto normalnijim pantalonama iz neodređenog modnog perioda i u dva broja manjim antilopskim sportskim cipelama. Stajao je i čvrsto stiskao kacigu kao oslonac sigurnosti. Džema se zadovoljno osmehivala. „Ovo je već bolje”, zvučala je srećnije. Svakako više nije izgledao kao anđeo pakla. Tupadžija je bila prva reč koja mu je odmah pala na pamet. „Ostavi to ovde”, pokazala je na kacigu. Nil je oklevajući ostavio svoj ponos i sreću na Džeminoj staklenoj tezgi pored nekog ekskluzivnog šešira iz dvadesetih godina posutog perlicama. „Hajdemo, krenimo”, naredila mu je, zgrabila tašnu i uputila se ka vratima. Iako nije želeo, osećao se kao Noel Kauard. Ipak, krenu za njom do restorana preko puta butika.

Trideset deveto poglavlje Orla treba da dođe na večeru. Prodavnica Marks i Spenser bila je glavni snabdevač. Ed je otvarao kese kao da mu život od toga zavisi. Ispio je malo vina i pogledao na sat. Trebalo bi da stigne svakog trenutka. Dogovorili su se da večeraju kod kuće jer je Tanja išla u školsku diskoteku, a on nije hteo da angažuje devojku da čuva dečake. U slučaju da se Ali vrati, pomislila bi da ne može da se snađe sam ni nedelju dana. Eliot je podigao pogled sa stola i mahao crtežom koji je prikazivao malog debeljuškastog ružičastog čoveka sa brkovima. „Crtam gospođicu Džons”, obavestio je Eda. Njegov otac je procenjivao umetničko delo. „Ovo je sigurno pre nego što je promenila pol?” „Ne razumem. Šta?”, upitao je Eliot. „Ništa”, rekao je i gurnuo prst u kutiju sa sosom od ribizli da bi ga probao. Jagnjeći kotleti su bili u rerni na dobrom putu da zagore; kao i niz ostalih polupripremljenih đakonija. „Samo sam se šalio.” „Ne razumem?” „Ako ti objasnim, onda to više nije šala.” „Da li ti se ova dama više sviđa od gospođice Džons?” „Eliote, ne želim više da razgovaram o erekciji. Orla je koleginica. Neko sa kim radim. Dolazi da razgovaramo o poslu. Hoću da večeras budeš izuzetno pristojan. U stvari, želim da budeš više nego izuzetno pristojan. Samo nemoj ništa da govoriš. Baš ništa.” I zapreti mu onim umazanim prstom. „U stvari, ako progovoriš samo jednom kad ti se ne obratim, iseći ću ti jezik i daću ga mački da ga pojede.” „Mi nemamo mačku.” „Komšijinoj mački.” „Kog komšije?” „Eliote, da li sam bio jasan?” „Sasvim.” Zvono na vratima se oglasilo. Ed je obrisao prst Alinom prastarom i izlizanom keceljom i požurio da otvori vrata. Orla je stajala i stidljivo se osmehivala. Bila je prikladno obučena za ovu priliku. Ed nije imao

vremena da se presvuče jer je pred kasom u Marksu i Spenseru bio kilometarski red. Nosila je kašmirsku haljinu, čizme sa visokim potpeticama, a kosa joj je bila puštena i padala joj je na ramena. Ed je sklonio kosu sa očiju. „Vau!” „Hvala”, rekla je pružajući mu bocu vina. Ed je prihvati. „Uđi, uđi.” Eliot je završavao crtež gospođice Džons. Crvene čizme sa tankim potpeticama. „Orla, ovo je Eliot. Naše najmlađe i najproblematičnije dete.” „Zdravo, Eliote”, pokušala je da ga pridobije. Eliotova usta su bila čvrsto zatvorena. „Mmm, mmm.” „Eliote, kaži zdravo.” Eliot je kopao nos flomasterom. „Kako da kažem zdravo kad ne smem da govorim?” „Mačka, Eliote, mačka”, upozorio ga je Ed. „Zdravo”, promrmljao je njegov sin. „Orla, šta ćeš da popiješ? Vino? Može crveno? Ili belo?” Klimnula je. „Može crveno.” Sipao je vino i pružio joj čašu. Ovo je smešno - bio je nervozan kao leptir. Možda zato što je nikada nije video u ovako intimnom okruženju. Nikada je nije video obučenu u nešto drugo osim odeće koju je nosila na poslu, tako da je ovo bilo veoma čudno iskustvo. Orla je i u neformalnoj garderobi izgledala glamurozno, ali i nekako nežnije, mekše, čak nervoznije. Iako je na početku ceo ovaj susret izgledao kao dobra zamisao, Ed je bio uznemiren što je ona ovde u kuhinji. Prinela je čašu punim i istaknutim usnama, koje su bile pokrivene karminom jarkocrvene boje zrele trešnje. „Živeli”, rekla je. „Za nas.” „Da li si zaljubljena u mog tatu?”, upita je Eliot dok je istovremeno flomasterom ispitivao svoju nosnu šupljinu i njihovu gošću. Orla se zagrcnu i ispljunu vino nazad u čašu. „Eliote!” „Moja učiteljica jeste”, obavesti je. „Nacrtao sam je.” I podiže onaj crtež gospođice Džons radi provere. Orla je samo prešla pogledom preko crteža. „Siguran sam da je tvoj tata veoma polaskan.” Uputi Edu jedan ironičan osmeh. „Vreme je za spavanje, mladiću.”

„Još malo”, molio je Eliot. „Samo još nešto da nacrtam.” Prikupio je flomastere na brzinu, obrisao slinu sa vrha jednog od njih o džemper i izvukao novi list papira. „Kasno je”, rekao je Ed. „Na spavanje.” Tomas je izvirio iza vrata. „Mogu li da idem u svoju sobu. Hteo bih malo da čitam.” „Hoćeš li da popiješ malo vina sa nama?” Tomas odmahnu glavom. Bio je neobično tih cele ove sedmice; mnogo tiši nego obično. Ed je želeo da ga zagrli i da mu kaže da će sve biti u redu; čitav mu se poduhvat, međutim, činio kao izazivanje sudbine. „Još je rano”, odgovorio je Ed bezbrižno. „Rekao si da je kasno!”, bunio se Eliot. „Eliote, ućuti i kreni na spavanje.” Dečačić je ustao od stola i mahao prstićem ka Orli. „Vodi računa šta pričaš. Tata je postao veoma čudan kad su u pitanju mačkice.” Orla je samo trepnula. „Laku noć”, rekao je Eliot besno i otišao. „Noć”, Tomas se okrenu i otrča za njim. „Oprosti”, uz osmeh pun izvinjenja reče Ed. Tanja se pojavila na vratima. „Odoh ja.” Ed je samo trepnuo. „Nećeš valjda takva napolje?” Njegova kćerka je nosila veoma malo odeće i veoma mnogo šminke kao dopunu prethodnom manjku. „Hoću. Zdravo. Nemoj da me čekaš.” „Da te ne čekam!”, viknuo je Ed. Ulazna vrata se zatvoriše uz tresak. Kada se ponovo nasmejao, zvučao je prilično izmučeno. „Izvini, izvini.” „Sviđa mi se ovo tvoje novo kućno izdanje”, rekla je. Smestila se na jednu od stolica pored radne površine u kuhinji. „Nisam siguran da se i meni sviđa”, priznao je. Nakon svega ovoga zavladala je tišina. „Jesi li se oporavila od nezgode u kanalu?”, pristojno je upita. „Pijem antibiotike”, rekla je. „O, dobro je. U redu.” Ed joj dopuni čašu, rešen da je ne upozorava kako ne bi trebalo da meša alkohol i antibiotike. Ako tablete ne unište gamad, piće bi možda i moglo. Razgovor je ponovo zamro. „Ja bih postavio večeru, ako nemaš ništa protiv”, rekao je, odupirući se želji da ponovo veže kecelju. „Inače ćemo jesti zagorele ostatke.” Izvadio je jagnjetinu iz rerne.

Pažljivo ga je posmatrala. Suviše pažljivo. Bio je prilično nervozan jer je mogao da oseti kako njen pogled prati svaki njegov pokret. „Predivno miriše.” Orla je omirisala vazduh. „Jagnjetina”, dodao je bespotrebno. „Najviše volim jagnjetinu.” „Nisam znao da li jedeš meso.” Iako je većina iz filmske ekipe glasno govorila da najverovatnije jede sirovo meso i to za doručak. „Sve je kupljeno. Zato ne primam pohvale za pripremanje i ne snosim krivicu ako nije po gospinom ukusu.” „Sigurna sam da će biti dobro”, rekla je. Ed je sipao jelo u tanjire i odneo ih na kuhinjski sto. Usput je zalepio crtež gospođice Džons na frižider da se sos ne bi prosuo po trouglastoj narandžastoj suknji i tako uništio ostatak Eliotovog života. Nije stavio stolnjak prvenstveno zato što nije bio siguran gde ih Ali drži. Mislio je da bi svece ostavile potpuno pogrešan utisak. Nije želeo da Orla pomisli da pokušava da joj se nabacuje. Sada je poželeo da se malo više potrudio. Sedeli su za kuhinjskim stolom, jeli hranu iz samoposluge pod halogenim sijalicama koje, ma koliko moderne, nisu pružale prijatnu atmosferu. Svece bi bile mnogo bolje. Orla je sela za sto. Ed joj se pridružio uz teški uzdah. „Izvini, ovo je sve na brzinu”, rekao je. „Cela nedelja je bila noćna mora.” Orla je podigla čašu. „Hoćemo li opet da nazdravimo?” Ed se kucnuo sa njom. „Živeli.” „Za budućnost”, predložila je. „Da. Za budućnost”, ponovio je. Laknulo mu je kada je zasekao jagnjetinu i video da nije tvrda kao guma i da zapravo ima veoma prijatnu ružičastu boju. „Pa”, rekla je nakon što je probala hranu. „Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava?” Ugrizao se za usnu. „Alisa me je napustila.” Orla se spustila na naslon stolice. „Ne.” „Otišla je sa mladim siromašnim umetnikom.” Ed raširi ruke u beznađu. „O, bože”, rekla je. „To je tako romantično!” Sada je došao red na Eda da se spusti na naslon stolice. „Ne, Orla. Nije romantično, već tragično.”

„O, da naravno. Tragično, tragično.” Pijuckala je vino. „Ali da su okolnosti drugačije i da je u pitanju neka druga žena, bilo bi romantično.” Orla je liznula usne i zamišljeno ih stisnula. „Veoma romantično.” Odolevao je iskušenju da je mrko pogleda. „Verovatno je opak lik”, nastavio je tužno. „Šta je?” „Opak lik. Zgodan, znaš.” Samo je slegla ramenima. „Pretpostavljam da jeste.” „Da li bi se ikada prepustila iskušenju da okreneš leđa sedamnaestogodišnjem braku samo da bi spavala sa mladićem koji izgleda mlade od Leonarda di Kaprija?” „Možeš da se kladiš da... “ Podiže pogled i ućuta. „Ne bih ni pomislila.” „Ne znam šta ju je navelo da uradi ovako nešto”, smeteno je odmahivao glavom. „Mislio sam da smo srećni.” „Stvarno?” „Pa, da. Iako mi se ponekad činilo da sam u srećnom braku koji traje već ko zna koliko godina. Nikada nismo imali neki ozbiljan razlog za brigu. Ovih dana veoma malo parova to može da kaže.” Pažljivo ga je posmatrala. „Od prvog trenutka kad sam te upoznala, shvatila sam da si čovek koji se žrtvuje za druge.” „Ko, ja?” „Da, ti, Ede”, rekla je iskreno dok se služila ponudama iz mikrotalasne pećnice. “„Ti si čovek zarobljen obavezama.” „Jesam li?” To mu je palo na pamet samo jednom ili dva puta. Naročito posle nekoliko boca piva više. „Pa, bio si”, primetila je Orla. „Da.” Pružila je ruku preko stola i uhvatila Edovu šaku jednim čvrstim, ali nežnim stiskom. „Trebalo bi da razgovaramo, Ede. O budućnosti. Ako je Alisa bila jedina prepreka da prihvatiš moju poslovnu ponudu u Americi, onda je ta prepreka sasvim zgodno uklonila samu sebe.” Bio mu je potreban gutljaj vina, ali se nije usudio da se oslobodi Orlinog stiska. Usta su mu bila potpuno suva. Nikada nije celu situaciju posmatrao sa ove tačke gledišta. Njegova supruga ga je napustila zbog nekog drugog - činjenica koju nije mogao da prihvati sa oduševljenjem.

„Sada si slobodan i možeš sam da odlučuješ o svojom životu”, rekla je. To je bila parališuća i zastrašujuća pomisao. Ali je otišla da traži svoj život, a nije se ni osvrnula. Da li bi i on mogao isto da uradi? Orlin pogled je bio nežan, ali odlučan, zavodljiv, žestok i snažan u isto vreme. „U svakoj nesreći ima i tračak sreće, Ede”, rekla je dok je lagano prelazila po ivici vinske čaše. „A ja sam, možda, tvoj tračak.” Ed se nervozno obliznu. Dobro je što nije stavio svece.

Četrdeseto poglavlje Džema je prelomila jedan tanki bezukusni štapić od testa napola i zagrizla ga dovodeći u opasnost svoje sjajne, biserno bele zube. „Moja sestra i tvoj brat me dovode do ludila”, rekla je i razdraženo uzdahnula. „Oboje su totalni kreteni.” Bilo je sedam sati i restoran Kalcona je već bio prilično pun. Pestosos i šardone brigade su se okupile u punom ratnom sastavu i njihov smeh je nadjačavao prijatne zvuke džeza. Nil je skinuo odvratni sako i tek tada primetio etiketu na kojoj je bila ispisana cena od 1.700 funti i više nije znao šta da radi s njim. Okačio ga je na naslon stolice i stalno se okretao da vidi da nije slučajno pao na pod. Prethodnog dana je pozvao potencijalno golišavu deverušu i pokušao da odloži seansu za neki drugi dan, ali ga je dočekao izliv pogrda na račun njegove porodice, na njegov račun kao i na račun svih fotografa. Pomislio je kako nema ništa zajedničko sa stidljivom deverušom kakvom je sebe predstavljala. Al’ onda pomisli kako ni on nije učtivi, prefinjeni i društveno cenjeni fotograf kakvim se predstavljao. U poslednje vreme to i jeste bio problem sa izlascima, ili bar sa početkom veze. Uvek ste morali da se pretvarate da ste drugačiji nego što zaista jeste, inače niko ne bi poželeo da izađe sa vama. Sve žene koje je upoznao želele su da nađu dinamične i urbane multimilionere ili da i same postanu dinamične i urbane multimilionerke. Činilo mu se da osobine kao ljubaznost, pouzdanost, lenjost i neurednost nisu bile na ceni kod novomilenijumskih zaljubljenih parova. Silno se trudio da postane dinamičan, urban, makar i skromniji milioner ali sve to je zahtevalo suviše truda. Ed nikada nije patio od letargije, koja je bila porodična osobina. Podnosio je sve žrtve da bi od Vejvlengta napravio uspešnu firmu u stalnom usponu. Bez obzira na to šta radio, njegovom bratu se uvek činilo da nije uradio dovoljno. Nil je, opet, krivio njihovog oca za svoju urođenu apatiju jer, šta god da je uradio, smatrao je da je uradio i više nego što je trebalo. Tata Kingston je bio direktor jedne kompanije skoro celog svog života. Stalno je bio pod stresom, ali je stalno bio i uspešan i potpuno sebičan u jurcanju za uspehom. Onda

je jednog dana shvatio da će umreti od prevremenog srčanog udara ako tako nastavi i dao je ostavku. Tek tako. Sklonio je na sigurno svoju lepu otpremninu, preselio se u manju i udobniju kuću i nekako otkrio svoju prethodno neiskorišćenu altruističku crtu i počeo da pomaže nekadašnjim zatvorenicima u procesu rehabilitacije. Pokušavao je da ih nauči kako da započnu neki posao. Kada nisu bili na nekom od egzotičnih odmora, on i njegova supruga igrali su golf svakog popodneva. Vodio je idiličan život i stalno je govorio kako je trebalo pre da izađe iz trke za društvenim položajem i prestižom. Nil je težio istom, ali bez borbe, uspeha i neizbežnog stresa. Ed je, međutim, što se posla tiče, ličio na oca. Nil je samo želeo da se njegov brat malo više potrudi da spase svoj brak. Alisa je bila divna, razmišljao je Nil. Kad bi i on mogao da pronađe neku kao što je Ali. Netremice je gledao Džemu, koja je sisala kraj štapića i brzo se vratio svojoj porciji špageta. Primetio je da se u njegove ljubavne sastanke uvlači neki očaj. Tek je napunio trideset šest i odjednom se odnekuda neočekivano pojavila želja da se oženi i da vikendom ide u kupovinu u Ikeu ili u prodavnicu dečije odeće, kako rade skoro svi njegovi prijatelji. Možda je ukus brze hrane počeo da gubi privlačnost. Šta god bilo, nateralo ga je da postane član Sastanaka na brzinu. Trebalo je da iz naziva agencije zaključi da će sve biti propast. Sastanci na brzinu je bila agencija za upoznavanje koja se specijalizovala za pronalaženje partnera prezauzetim, lepim i poslovnim osobama koje su bile suviše okupirane prezauzetošću, lepotom ili poslom da bi imale sopstveni život ili da bi se same bavile pronalaženjem životne ljubavi. Tu se ubacio i jedan fotograf, koji nije bio ni prezauzet ni lep, pa ni posebno poslovan, već je po sopstvenom priznanju bio suviše lenj. Cela zamisao se oslanjala na jednostavnu ideju. Zašto biste proveli celo veće razmišljajući da li žena kojoj ste upravo platili džin i tonik ona prava kad vam se pruža mogućnost da osmotrite desetak potencijalno odgovarajućih devojaka za jedno veće. Brzi sastanci. Ovakvi ljubavni sastanci ličili su na restorane brze hrane. Nil se prisetio perioda svoje produžene adolescencije u diskoteci Skamps. Da li je onda bilo drugačije? Samo u finansijskom pogledu, bio je

siguran. Ovo sada je bila veoma skupa stočna pijaca, pa prema tome, prihvatljiva i moderna. Za jadnu sumu od sto funti Sastanci na brzinu bi vam našli provodadžiju koji je imao zaduženje da vas jedno veče odvede do elegantnog bara i da se iz sve snage trudi da vam nađe partnera iz snova. I, gle, sudbine; njegova provodadžika je bila nežna plavuša koja se zvala Felisiti. Imali ste pola sata da dobro osmotrite svakog mogućeg partnera pre nego što bi se pojavila Felisiti i odvela vas dalje da upoznate sledeću žrtvu ili grabljivca u zavisnosti od tačke gledišta. Imali ste pola sata da odlučite da li ćete slušati svadbena zvona ili zvuk poklopca kante za đubre. Posle tog vremena je trebalo da stavite određeni znak na malu belu kartu. U zavisnosti od toga šta ste odlučili, Felisiti je znala da treba da krene bez osvrtanja dalje u odabir. Upoznao je veoma privlačne žene, ali je ceo događaj bio užasno depresivan. Do kraja večeri Nil više nije imao želju da živi. Bio je spreman da prizna poraz i da pronađe konopac da se obesi. Sve žene su bile očajnije od njega. Situacija kada treba četvrtoj osobi po redu da objašnjavate zašto ste još uvek sami, a imate trideset šest godina sasvim lako može da vas dovede do napada panike. Jedina osoba koja mu se zaista i stvarno dopadala bila je Felisiti. Kada je skupio dovoljno hrabrosti da joj svoje mišljenje i izrazi, obavestila ga je da pet godina živi sa istim muškarcem i da se sama nikad ne bi prijavila za ovakvu besmislenu egzibiciju. Bar mu se čini da je iskoristila takav izraz. Muzika je bila suviše glasna. I zaista je bilo ponižavajuće nadati se da ćete izabrati ženu kao što birate komad bifteka u mesari. Nije bio najromantičniji muškarac na planeti; u stvari, jedna ili dve devojke su davno osetile potrebu da to i prokomentarišu. Čak bi i Nil, međutim, umesto da traži životnu saputnicu uz sav žar i svečanost koji prate izvlačenje brojeva nacionalne lutrije, radije proveo petak uveče uz brzu hranu i neki stari film o Džejmsu Bondu. „Uopšte me ne slušaš”, rekla je Džema. Nil se trgnu, podiže glavu i susrete se sa njenim pogledom. „Razmišljao sam.” „O čemu?” Pokušao je da deluje usredsređeno. „O onome što si govorila.” „I?”

„I, mislim, da si u pravu.” „U vezi sa čim?” „Sa svim”, rekao je Nil ubedljivo. „Apsolutno sa svim.” Džema se osmehnula. „Dobro.” Nil joj uzvrati osmeh. „Dobro.” „To mi se sviđa kod tebe, Nile. S tobom je lako razgovarati.” Samo je skromno slegnuo ramenima. „Hvala.” „Misliš, dakle, da bi trebalo da se redovno sastajemo da bismo se dogovarali šta dalje da radimo?” „Da”, složio se. „Redovno.” Ovo je bilo sasvim jednostavno. A i račun neće preći stotinak funti. „Dobro.” „Dobro.” „O, bože, zar je već tako kasno?” Džema je ispila vino. „Neću da okolišam. Moram da te izvučem iz te odeće odmah.” Nilove usne se razvukoše u široki osmeh. Voleo je žene koje su direktne u svojim zahtevima. „Imam sastanak”, rekla je, ustala i obukla kaput. Namignula je Nilu. „Opak frajer.” I Nil u dubini duše shvati da se poslednje reči nisu odnosile na njega.

Četrdeset prvo poglavlje Eliot se čvrsto drži za stub našeg elegantnog trema obraslog puzavicom orlovi nokti i vrišti. „Hoću da i tata pode sa nama!” Tužno gledam u Eda i tražim pomoć. Uzvraća mi besnim i prekornim pogledom. Došla sam u unapred dogovoreno vreme da uzmem decu. Sve izgleda sto puta užasnije nego što sam ikada mogla da zamislim. Kad sam jutros ustala sunce nije sijalo onako kako sam zamislila da bi trebalo da sija. Ni ptice nisu cvrkutale. Nebo je bilo pokriveno teškim i tamnim oblacima, a ulice su bile mokre od kiše. Kristijan je bio mamuran jer je prethodne večeri popio malo više i teturao se po kupatilu. Jedva sam čekala da izađem iz kuće. Bila sam uzbuđena što ću videti decu i mislila sam, nadala sam se, da će mi poleteti u zagrljaj i osetiti olakšanje što sam ponovo sa njima. Ali, kao i vreme, i oni su smrknuti, mračni i depresivni. „Hoću da i tata pođe sa nama”, ponavlja Eliot iz sveg glasa i udara nogama po šljunku. „Tata ne može da pođe”, kažem najumilnijim i najrazumnijim glasom. „Tata mora da radi.” Ed je naslonjen na vrata. Izgleda kao čovek koji ima sate i sate slobodnog vremena pred sobom. Tomas i Tanja sede na zadnjem sedištu, vezani, spustili su glave i pokušavaju da ne obraćaju pažnju na nas. „Eliote, nemoj da budeš nevaljao.” „Nisam nevaljao! Samo sam ljut!” „Eliote, molim te!” „Hoću da ti i tata opet budete moji mama i tata!” „Mi jesmo tvoji mama i tata. Kako ti samo takve gluposti padaju na pamet?” „Imam četiri godine. Meni mogu gluposti da padnu na pamet. Vi ste veliki i zreli”, zavija. „Vama ne treba da padaju gluposti na pamet!” Mrzim dečju logiku koja je veoma bolna u svojoj jednostavnosti. Pokušavam da ga razuverim. „Šta god da se dogodi, mi ćemo uvek biti tvoji mama i tata.” „Tata kaže da nećete. On kaže da ste vi kao usranci u noći.”

„Stranci, Eliote. Mi smo kao stranci koji se mimoilaze u noći.” Pogledam Eda. Lice mu je potpuno nepomično. Možda i jesmo seronje jer možemo ovako nešto da priredimo svojoj deci, koja imaju puno poverenje u nas. „Hajde da vas mama povede na neko lepo mesto gde možemo da razgovaramo o tome.” Eliot pusti stub. Lice mu više nije razvučeno u jednu od grimasa Džim Kerija i pokazuje tek trag zainteresovanosti. „Kuda?” Blago se osmehujem. Obožavam svog sina između dva naleta želje da ga zadavim. Ove nedelje mi je toliko nedostajao da me je stomak boleo. Svi su mi nedostajali. Uključujući i Eda. „Kuda god poželiš.” „Mekdonalds”, izjavljuje Eliot. Srce mi zastaje. „Možemo da idemo bilo kuda”, ponavljam i nadam se da će Eliot shvatiti da mu izbor nije dobar. „Bilo kuda.” „Mekdonalds.” Doneo je konačnu odluku. Ako uspem da ga odvojim od njegovog oca i od kuće, biće Mekdonalds i ništa drugo. „U redu”, kažem i odustajem od daljeg ubeđivanja. Ed se prezrivo osmehuje kao da želi da kaže: „Prvi put izvodiš decu od kad smo se razišli i ne možeš da se setiš nijednog boljeg mesta od Mekdonaldsa” I u pravu je. „Vratiću ih kasnije”, kažem ponizno. „Oko pet.” „U redu”, kaže ozbiljno i zatvara vrata. „Ja bih hepi mil”, kaže Eliot treperavim glasom. Smeštam ga u kola još uvek u strahu da bi mogao da se predomisli. Mekdonalds je pun. Mogu se zakleti da deca vise sa lustera. Sigurno još gomila njih puzi ispod stolova. Sklanjam se sa puta još jednom četvorogodišnjaku koji je skroz umazan kečapom. Primećujem da je restoran pun ostataka davno posluženih hamburgera. Očigledno da je pravilo o održavanju izuzetne higijene u Mekdonalds restoranima otišlo do đavola. Svi sedimo za malim okruglim stolom na najneudobnijim stolicama na svetu u jednom delu restorana koji je uređen u stilu automobila Ronalda Mekdonalda. Kombinacija narandžaste i ružičaste je potpuno umobolna; osećam se kao da sam u paklu. Sve vreme dok smo se vozili dovde pokušavala sam da radosno čavrljam, ali su me deca totalno ignorisala. Zato sam sada ostala bez daha i pokušavam da imitiram hiperaktivnu voditeljku dečjih

emisija na spidu. Kristijan se pojavljuje na vratima i osećam da se previja od užasa. Pozvala sam ga i rekla mu da ne dolazi, ali je insistirao. Izuzetno se trudi da se zainteresuje za decu, ali vidim da mu nije lako. A zašto bi i bilo? Poslednji put se družio sa decom kad je bio u školi i kada je i sam bio dete. A kako ste do sada mogli da zaključite, to i nije bilo tako davno. Prilazi stolu. Čak i u ovom potpunom rastrojstvu preplavljena sam osećanjem ljubavi i požude. Očajnički mi je potreban, ali ne na onim uobičajenim mestima; potreban mi je iza očnih kapaka, u krivini moga lakta i u kosi na vratu. Suviše sam stara da bih se palila na nekog ko je tako mlad, ali sada nemam vremena da o tome sa vama nadugačko raspravljam. Ovo je jedan važan sastanak i želim da sve dobro prođe. „Zdravo”, kaže i usiljeno prijateljski maše. Sva moja deca radoznalo bulje u njega. Tanja je najradoznalija. Za nju je ovo isto kao da je videla svoju majku sa nekim iz grupe Bojzon. Danas je veoma moderan, ali mu je zbog mamurluka užasno bled. „Želela bih da upoznate nekog”, kažem veselim raspevanim glasom. „Ovo je Kristijan.” Kristijan se nekako nespretno smešta na stolicu koja je suviše mala za njegove dugačke noge. „Da li si ti naš novi tata?”, Eliot uvek voli da bude direktan. Kristijan je zabezeknut. „Nisam.” Pogledom traži moju podršku. „On je samo prijatelj”, kažem. „Da li ste već uradili ono?”, pita Eliot. „Eliote!” Kristijan je potpuno beo. „Šta?” „Da li si poljubio moju mamu?” Laknulo mu je. „A, to!” „Eliote!” Moj sin je ponovo mrzovoljan. „Samo sam pitao!” „Pa, ne pitaj više”, upozoravam ga. „Mislio sam da si ti moj novi tata, jer već imamo novu mamu”, sav ozaren me obaveštava. Sva je sreća, pa nisam još uvek naručila hamburgere, jer bih sigurno svoj ispljunula. „Stvarno?”, čini mi se da me glas izdaje. „Zove se Orvila.”

„Orla, budalo”, Tanja reži na njega. „Zove se Orla. Orvila je zelena patka.” „Da li su svi za hepi mil?” kreštim i ne mogu da se zaustavim. „Ovde nema ništa za vegeterijance”, žali se Tanja. „Uzmi one pileće kako-se-zvaše”, predlažem. „Ali, oni su napravljeni od piletine.” Ovu devojku ne možeš nasamariti. „Piletina se u nekim delovima sveta smatra povrćem”, insistiram kroz stisnute zube. Začuđeno me gleda čak i Eliot, koji je uveren da konzervirani pužići od testa spadaju u povrće. „Dobro”, kaže Tanja iako misli da su svi odrasli lažljivci. „Ako želiš da budeš vegeterijanac, Tanja, moraćeš malo bolje da se obavestiš.” „Napraviću kompromis”, rekla je nadmeno. „Samo danas. Hoću ono od ribe.” „Dobro”, kažem. „Tomase? Hepi mil?” Tomas klima glavom. Jedini je koji shvata da uopšte ne bi bilo pametno da mi protivureči. „Šta ćeš ti, Kristijane?” Izgleda veoma iznenađen jer mu se obraćam kao petogodišnjem detetu, ali ne bi trebalo da bude jer sam ušla u onu majčinsku, zapovedničku i strogu fazu, a on se tu našao sasvim slučajno. „Big mek”, kaže pomalo zbunjen. „Poći ću sa tobom.” „Ne”, kažem ili kreštim. „Čekaj ovde. Upoznaj se sa decom. Brzo se vraćam.” Na licu mu se pojavljuje izraz užasa, ali ja tu ništa ne mogu. Moraće da se snađe. Živci mi popuštaju. Osećam kako se odvajaju od mišića, tanke niti se odmotavaju jedna od druge i paraju se kao prenapregnuti konopac. Potreban mi je bensedin. Mnogo bensedina. Ne trebaju mi jebeni hamburgeri i sintetički milk-šejk! Potrebno mi je da budem sama pet minuta dok čekam u redu za hranu; da razmislim o činjenici da je Ed, iako sam otišla pre samo nedelju dana, očigledno pronašao neku drugu da zauzme moje mesto. Lupkam nogom dok čekam da bubuljičavi tinejdžer koji me uslužuje shvati moju porudžbinu iz trećeg pokušaja. Da li su ovde svi bubuljičavi jer jedu mnogo besplatnih hamburgera? Utroba mi tiho ključa i verovatno mi para u blagim naletima izlazi na uši. Nije ni

čudo što je moj muž onako samozadovoljno stajao na ulaznim vratima. Trebalo je da obratim malo više pažnje na onu Orlu Orvilu. Možda bih shvatila koliko često je onako neobavezno pomenuo njeno ime u razgovoru. Orla ovo, Orla ono. I sad Orla ona druga! Bože moj, a on sve vreme pokušava da mene predstavi kao krivca koji je sve ovo izazvao. I da sam ja jedina odgovorna za raspad porodice, iako je on tome tiho i tajnovito doprinosio. Osećala sam se užasno. Zaista užasno. Ozbiljno sam razmišljala o celoj situaciji kao o jednoj velikoj pobedi sjebane vile i čvrsto odlučila da sednem i razmislim šta bi mi bilo najbolje da uradim. Najbolje za mene, Eda i za decu. Sada sam shvatila da nisam znala sve činjenice. Pa, znate kako se kaže, supruga uvek poslednja sazna. Znam da ne bi trebalo da smatram da je opravdano to što sam uvređena, ali tako je. Iako i ja imam nekoliko malih mračnih grehova na duši. Plaćam račun, koji je veliki kao rata hipoteke, bubuljičavom mladiću u nadi da će Tomas imati više sreće i čistiji ten, uzimam poslužavnik prekriven hepi milovima, ribljim hamburgerima i big mekovima i krećem prema svojoj porodici. U njihov život, u život moje dece, je ušla neka druga žena. Pada mi na pamet da će je možda voleti više nego mene. Hoće li biti zabavnija, nežnija i popustljivija od mene? Zbog nečega osećam da sam istisnuta iz svog sopstvenog života. Pitam se da li je ta Orla mlada i lepa i shvatam, pod naletom ljubomore, da su godine kao i veličina zaista važne. Jedemo u nekoj neprijatnoj tišini. Pokušavam da se oduprem utisku da smo svi zajedno nagurani u kartonski automobil. Zašto sam, za boga miloga, mislila da će ovaj susret biti prava stvar? Kristijan mi se osmehuje. Pokušava da bude pun razumevanja, ali iz ukrućenog položaja njegovih ramena shvatam da se njegovo stanje ne može nazvati ubičajenom opuštenošću. Osećam kako mi steže butinu ispod niskog stočića. „Pa”, reče Kristijan sigurno, „šta bi želeo da budeš kad porasteš, Tomase?” Tomasa je totalno zbunio ovakav način obraćanja, ali je suviše pristojan da pokaže koliko je zatečen. „Paleontolog”, kaže tiho i ponovo nestaje iza kutije hepi mila. „Tomas voli dinosauruse, zar ne?”, kažem. Tomas klimne.

„A ti, Eliote?” Kristijan se očigledno osokolio. „Šta bi ti želeo da budeš kad porasteš?” „Provalnik”, Eliot kaže uverljivo. Time je razgovor uglavnom bio završen. Kristijan se osramoćen vraća čipsu. „Moram da idem u toalet”, kaže Eliot kroz zalogaj hamburgera. „Ne moraš, Eliote”, kažem strpljivo. „Išao si da piškiš pre pet minuta. Pojedi hamburger.” Značajno se vrpolji na stolici. „Sedi. Budi miran.” „Moram da idem u toalet”, navaljuje. „Ne moraš!” „Moram!” viče. „Moram da kakim. Izaći će mi govance na guzu.” Ceo restoran se okreće i gleda u nas. Lice mu je ljubičasto. „Moraću da se pomučim da ga zadržim unutra!” Tačno znam kako mu je. Kristijan spušta hamburger. „Idi u toalet, Eliote”, mrmljam. „Samo požuri.” Odjuri vratolomnom brzinom. Opet se čuje uobičajeni žamor u Mekdonaldsu. Mi sedimo u tišini. „Pa”, počinjem veselo. „Baš nam je dobro, zar ne?” Kristijan, Tanja, pa čak i Tomas me gledaju kao da sam načisto i totalno poludela. Buljim u onaj moj hepi mili plače mi se. Ozbiljno se pitam da li je moguće preseći vene oštrom ivicom čipsa.

Četrdeset drugo poglavlje Sedimo u Džeminom stanu i plačemo. Džema nas snabdeva papirnim maramicama i čokoladicama, a ja i jedno i drugo trošim u podjednakim količinama. „Izgledaš užasno, Ali”, kaže mi. „Da li uopšte spavaš?” „Momentalno živim sa seksualno razuzdanim dvadesettrogodišnjakom čiji se hormoni nalaze u petoj brzini požude i stalno je iz nekog neobjašnjivog razloga lud za mojim telom”, šmrcam i govorim. „Naravno da ne spavam dovoljno.” „Kurvetino”, Džema šišti i smeje se kroz suze. „I oslabila si.” Dodaje mi još jednu čokoladicu. „Kučko.” „I slabo jedem”, kažem i trpam onu čokoladicu u usta. Brišem nos, sklanjam kosu sa čela, koje je vruće kao da imam groznicu. „Deca su danas bila užasna. Bili su kao... kao... kao...” „Deca”, dodaje Džema. „Kristijan ih je mrzeo. I oni su mrzeli njega. Namerno su bili odvratni.” „Eliot je uvek odvratan. Uz nešto malo treninga mogao bi da postane drugi Mekoli Kalkin.” „Jedino Tomas nije bio odvratan. Samo je sedeo kao da umire iznutra.” Opet počinjem da plačem. „Ne znam šta da radim.” „Ne volim da te vidim tako nesrećnu”, Džema šmrcne. „Zar ne možeš da se vratiš Edu i da se nekako sa njim dogovoriš?” „Našao je neku drugu”, kažem. „Zato i sedim ovde i cmizdrim.” „Bar još uvek osećaš nešto prema njemu.” „Ne možeš tek tako da okreneš leđa godinama koje provedeš u braku. Naravno da ga još uvek v-v-volim.” Pomalo zamuckujem dok izgovaram glagol voleti kao da mi je to neki nepoznati pojam. I moram da vam kažem da se moje tradicionalno shvatanje tog kolebljivog osećanja koje sasvim neodređeno zovemo ljubav nedavno promenilo. „I on tebe još uvek voli. Nemoguće da je našao neku drugu.” „Moja deca su prilično pouzdan izvor informacija.” „Nisu. Imaš suviše poverenja u njih. Ti bi bar trebalo da znaš kakva su deca. Kod njih dva i dva nekada mogu da budu i četiri miliona.”

„Trebalo je da posumnjam u tu Orvilu. Ed je u poslednje vreme samo o njoj pričao, a to je siguran znak preljube.” „Verovatno je hteo da te napravi ljubomornom”, kaže. Njene reči me malo oraspoložiše. „Stvarno tako misliš?” „O, Alisa”, uzdiše Džema. „Totalno si tupava.” Ovo mi se sviđa kod moje sestre. Uvek zna da pruži pravu podršku. „Možda ti je promaklo, ali nedavno si pobegla sa zgodnim mladim ljubavnikom. Šta misliš kako to utiče na Edova osećanja?” Osećam kako se nekontrolisano durim. „Ne znam.” „Pa pokušaj, Alisa. Pokušaj. Pokušaj bar jednom da misliš na nekog drugog osim na sebe.” Mislim da ovo nije pošteno. To je moje mišljenje. Malo je poznata činjenica da advokati mogu da naplate klijentima i vreme koje provedu u razmišljanju na nekom slučaju. Dve stotine funti na sat samo za razmišljanje. Odličan posao ako možete da ga dobijete. Mi koji nismo plaćeni za razmišljanje verovatno i provodimo manje vremena u razmišljanju. Niko više ne razmišlja ni o čemu. Ja ne razmišljam. Nemam vremena. Nemam vremena da razmišljam da li mi dupe izgleda veliko u nečemu što sam obukla ili da li unosim dovoljno vitamina. Nemam vremena da razmišljam da li sam suviše umorna ili emocionalno iscrpljena da nastavim dalje. Nemam vremena da razmišljam šta ću ujutru da obučem. Samo otvorim ormar i zgrabim ono što mi je najbliže i nabacim na sebe. Nisam ni o ovome razmišljala. Ovo je moj život. A ovo je suviše važno da biste kroz to prolazili ne razmišljajući koliko bi trebalo. Mislim, i da imam vremena, možda ne bih imala o čemu, ni iz daleka korisnom, da razmišljam što me toliko plaši da ne mogu da vam opišem. Nemam o čemu da razmišljam jer su sve moje prave misli odlepršale, a ja sam onda taj slobodni prostor punila listama za kupovinu i jelovnicima pravilne ishrane. Mislim da mi je mozak zamro. Prostor između ušiju mi je popunjen spiskom prehrambenih proizvoda. Dozvolila sam životnim krizama da me bacaju tamo-amo i nema potrebe da mi vi ili moja sestra ili bilo ko drugi na to ukazuje jer znam da to ničemu ne vodi. Šta da radim? Moraću da razmislim. Kad budem imala vremena. „Mislim da ti se sve ovo dešava jer si oduvek patila od sindroma neuzvraćene ljubavi”, kaže Džema koja očigledno ima mnogo više

vremena za razmišljanje nego što joj je potrebno. A sve zato što izlazi sa oženjenim muškarcima i veći deo vremena provodi sama čekajući ih da joj posvete malo vremena. Nemam, međutim, dovoljno hrabrosti da ovu misao glasno izgovorim. Nikad ne biste pomislili da sam ja, zapravo, starija i pametnija sestra, koja je prošla kroz tri kompleta porođajnih bolova i koja ima gomilu sveživotnog iskustva, zar ne? „Uvek si se palila na mlađe i neuhvatljive muškarce”, nastavlja radosno, nesvesna, jer ne čuje kako škrgućem zubima. „I sada, kada si konačno uhvatila jednog takvog, nisi baš sasvim sigurna šta ćeš sa njim.” „Mnoge žene se viđaju sa mlađim muškarcima”, bunim se. „Koje?” „Barbara Vindzor, Tina Tarner. Verovatno i Vivijen Vestvud. I svakako Šer. Sve one su sa mlađim muškarcima.” Džema cokće u neverici. Što se tiče glumica iz sapunica i ostarelih rokera izuzetno sam obaveštena. Sjajno. Odlazak u krevet sa nekim ko je toliko mlad i lep kao Kristijan ima dobrih i loših strana. Zbog toga se osećam totalno moćno i seksi i svesnija sam činjenice da mi se telo raspada. Iako mi je žao što moram da priznam, moja sestra je na neki način u pravu. U svakom slučaju, njoj se više sviđaju muškarci sa malo većim stomakom i novčanikom, tako da nije u položaju da nekom drži pridike. Uvek sam sanjarila o filmskim i pop zvezdama, ali ne na onaj jeftini način. Ne govorim o onoj mojoj tinejdžerskoj zaljubljenosti kada su mi se znojile ruke. Govorim o sadašnjosti, jer još uvek sanjarim. Možda zato i nemam vremena da razmišljam o ozbiljnim stvarima. Kad me ponese razmišljanje o onome što bi moglo da bude ispod kožne suknjice Rasela Kroua izgubim se u sanjarenju i ruke počnu da mi se znoje. Da li sam jedina koja se nada da Bred i Dženifer neće ostati zajedno? Robi Vilijams je odgovoran za sve što se desilo zbog izbočine na njegovom tesnom odelu, čvrste zadnjice i „Anđela”. Kupujem tinejdžerske CD-ove i časopise sa prilepljenim lakom za nokte na naslovnoj strani pod izgovorom da su za moju kćerku, koja je, iz nekog razloga potpuno nezainteresovana za bilo koji anatomski deo Robija Vilijamsa. Nadam se da nije lezbijka. Možda u mom životu postoje neki neostvareni ciljevi, zbog kojih želim nedostižne muškarce. Nemam pojma. Dodajte to spisku stvari

o kojima treba da razmislim. Jednom. Nekad. „Bože”, kaže Džema. „Idem da otvorim neko penušavo piće inače ćemo da padnemo u očaj. Penušavi balončići su podjednako dobri i u krizama i u slavljima. U stvari, možda su čak i bolji u krizama.” „Moram da idem.” Mislim da mi se ponovo plače. „Treba da se suočim sa Kristijanom”, kažem slabašnim glasom i pokušavam da uzmem tašnu. „Nemoj još da ideš”, kaže. „Nemoj da ideš dok se ne oraspoložiš ili bar dok se ne napiješ.” Sklanja torbu van mog domašaja. Knjiga Kako da ostanete zavodljivi u svakom životnom dobu pada na pepeljastosivi laminatni pod uz neprijatni i sramotni zvuk. Osećam kako se osipam po vratu. Džema podiže knjigu i mršti se kad ugleda naslov. „O, Alisa!” Podvlačim ruke pod zadnjicu i spuštam glavu. Moja sestra maše knjigom ispred mojih očiju. „Od kad ti čitaš ovakvo đubre?” „Samo sam je prelistavala.” „I koji bi koristan savet mogla da pročitaš u ovoj knjizi?” „Kaže da treba svake noći po krevetu da se razbacaju smrznute ružine latice kako bi se stvorio senzualni ambijent”, mrmljam sebi u bradu. „Ma da, to bi stvarno upalilo!” Možda je u pravu. Moram da vam priznam da kad sam zamislila latice rasute po Kristijanovom krevetu prekrivenom maskirnim platnom ispod slike okrvavljenog vojnika u borbi, predomislila sam se. Džema je otvorila knjigu. „Prekrijte sto namirisanim delom donjeg veša za vreme intimnog ručka.” Širom otvara oči, užasnuta. „Ali!” „Nisam nameravala tako nešto da uradim!” Mekdonalds i nije neko mesto za gaćice natopljene u parfem este loder. „Nisi više onakva sestra kakvu sam poznavala i volela”, kaže strogo. Kad bih mogla da propadnem u Džemin kauč. „Da li bi čitala ovakva sranja da si još uvek sa Edom?” „Ne”, mrmljam i osećam se krivom. Džema bi bila odlična direktorka škole.

„Očigledno je da nisi sigurna u svoju novu vezu”, izjavljuje. „Uništava ti samopouzdanje. Ne razumem te, Alisa. Ti i Ed ste stvoreni jedno za drugo. Rekla sam Nilu... “ „Nilu?” Podižem pogled. Džema je pocrvenela, što se veoma retko dešava pošto ništa ne može da natera moju sestru da pocrveni od stida. Nabila je glavu u Kako da ostanete zavodljivi u svakom životnom dobu. „Edovom Nilu? Nilu, mom deveru?” „Da.” „Šta si ti radila sa Nilom?” „Izašli smo na večeru.” „Zašto?” „Zato što je fini.” „Da li je on pozvao tebe?” „Ne. Ja sam pozvala njega. To danas nije neuobičajeno.” Gledam je sumnjičavo. „Jeste li se dobro proveli?” „Da”, kaže. „I opet ćemo izaći zajedno.” „Kada?” „Ne znam.” „Aha.” Ovo je veoma zanimljivo. „Pa, o čemu ste pričali ti i Nil?” „Ni o čemu”, kaže, a njeno ružičasto lice poprimi boju jagode, rotkvica i kečapa zajedno. Sviđa mi se kako cela priča zvuči. A možda i ne.

Četrdeset treće poglavlje Robi je bacio ranac na sto. „Prijatelju, izgledaš totalno smoreno.” Otvorio je frižider i zgrabio pivo. Frižider je mirisao na mister muskula. Nije se više osećao miris budi i trulog povrća jer je Ali oprala frižider. U njemu, međutim, nije bilo ničeg hranljivog i zdravog, osim badvajzera i toblerona. E, da, i jedan ugao je rezervisala Rebeka za bezmasni jogurt koga niko nije smeo da pipne. Robi se sručio na kauč pored Kristijana. Kristijan je pročkiljio i kritički ispitao svoj izgled. Bio je zamazan kečapom na onim mestima na kojima on nikako ne bi smeo da se nade. „Proveo sam celo popodne u popularnoj verziji Armagedona poznatijeg kao Mekdonalds.” „Aha.” „I potpuno sam izmoren.” „Tako i izgledaš.” „Da, jer sam upravo imao bliski susret sa decom iz Pakla.” Kristijan se kucnu sa Robijem i ispi gutljaj piva. „Sa Alinim klincima?” Kristijan klimnu glavom. Rebeka je otvorila vrata i ušla u sobu. „Ona ima decu?” Kristijan i Robi se pogledaše. „Zašto mi niko nije rekao?” Kristijan i Robi se opet pogledaše. „Nisam prisluškivala”, obrecnu se. „Vas dvojica niste svesni koliko se derete dok razgovarate, ili dok bilo šta drugo radite.” Značajno pogleda Kristijana.. „Da nisi izlazila iz sobe svaki put kad se ona pojavi, možda si i mogla s njom da porazgovaraš o deci.” Rebeka je samo nešto progunđala kao da je želela da kaže: „Ma, kako da ne”. Prišla je sudoperi i počela da priprema čaj. „Pa, koliko dece ima?” „Troje.” „Troje? Zar to nije malo mnogo?” Robi se nasmejao. „Prvo nemaš nijedno, a onda dođu troje jedno za drugim, kao autobusi.” „I kao žene”, dodade Rebeka. Robi se iscerio. Stavila je čaj na sto i sela preko puta njih. „I, šta ima?”

„Dva fudbalera i jednu šminkerku.” „Koliki su?” „Petnaest, dvanaest i onaj najmlađi četiri, ali bi mogao da ima i sto četiri. Kao Joda je. Ništa mu ne promakne.” „Da li te zovu čika Kristijan?” „Mani se, Beki”, upozorio ju je. „Samo moram malo više da se potrudim. Stavili su mi do znanja da nisam naročito poželjan.” „Naravno da nisi. Kradeš im majku.” „Ne kradem je.” „Oh.” Rebeka podiže obrve. „Hoćeš li im je vratiti kad završiš sa njom?” „Hoću da bude deo mog života, Beki. Zauvek. Ako to znači da moram da pravim ustupke, onda ću tako i da uradim.” „Ne praviš ustupke ni kada je u pitanju strana kreveta na kojoj ćeš da spavaš. Kad smo već kod toga... “ Rebeka je izvukla parče papira iz džepa. „Ona Šeron te je juče zvala.” Mladići se bledo pogledaše. „Znaš, ona što je provela noć sa Robijem pre nego što se majčica uselila.” Obojicu je značajno pogledala. „I što je vrlo čudno, zvala je tebe, Kristijane.” Robi i Kristijan su izbegavali da se pogledaju. „Šta je htela?”, pitao je Kristijan. „O, moj bože! A šta misliš šta je htela?” „Ja bih se kladio da je htela još jedno kresanje”, rekao je Robi. Prijatelj ga besno pogleda. Robiju ništa nije bilo jasno. „Šta?” Rebeka je pružila Kristijanu parče papira. Ovaj ga uze, zgužva i gurnu u džep. Nije ga ni pogledao. „Sada imam ozbiljnu vezu”, rekao je. „Stvari su se promenile.” „Plus ca change, plus c'est la meme chose.” „I šta bi to trebalo da znači?” „Znači da kenjaš, Kristijane”, reče Rebeka, izađe iz sobe noseći čaj i zalupi vrata za sobom. Kristijan i Robi se pogledaše. „Luda riba”, rekoše uglas i kucnuše se pivskim flašama. Robi se smestio na kauču. „Znači, misliš da ćeš ostati sa ovom ženskom?” Kristijan klimnu. „Ona me potpuno podiže.”

„Jesi li opet nešto duvao, druže?” „Ne.” Kristijanove oči se zacakliše. „Što pitaš? Imaš li nešto?” Robi se osmehnuo. „Da li je Papa najveći katolik?” „Mislim da ćeš se i sam uveriti da jeste”, rekao je Kristijan. „Onda, eto me odmah”, reče Robi i skoči na noge. „Mislim da smo obojica zaslužili jedno hemijski podstaknuto opuštanje nakon izuzetno napornog dana.” Kristijan je pokušao da napravi kolut od dima, ali nije uspeo. Trava je opustila napete mišiće ramena i cela soba mu je bila nekako zamagljena. Kao da je sedeo u nekoj prostoriji gde je nameštaj imao oble ivice, među jastučićima koji su se okupili oko njega kao oblačići. Žmirkao je i čkiljio u zadimljenoj prostoriji. „Želim da ovo uspe”, rekao je pospano. „Da uspe”, ponovio je Robi. Noge je pružio preko Kristijanovog krila, a stopala je smestio na naslon od kauča do njega. Robijeve noge nisu bile tako mirisne i divne, ali je bio Kristijanov najbolji ortak na ćelom svetu i nije mu padalo na pamet da mu kaže da ih skloni. A uz to, Robi je kolenima pridržavao pepeljaru. „Da uspe”, složio se Kristijan. „Šta?” „Pa, ova ozbiljna veza.” „Da uspe.” Kristijan je povukao jedan dug umirujući dim. „Hoću da nađem posao.” „Ne, ne, ne.” „Hoću”, Kristijan je bio uporan. „Hoću. Hoću.” „Ne, ne, ne.” „Jedan lepi poslić od devet do pet koji će mi donositi gomilu para.” „Ne, ne, ne.” „Hoću da se brinem o Ali. Hoću da se brinem o njenoj deci.” „Ne, ne, ne.” „Hoću. Svi vole decu.” Kristijan je mlatarao rukama. „Ja ih ne volim”, rekao je Robi. „Ni ja. Ali ću ih zavoleti.” „Rebeka ih ne voli.” „U redu, ne baš svi. Ali skoro svi.”

Nakon što je povukao još jedan dug dim, Kristijan je drhtavim prstima dodao džoint prijatelju. Robi ga uze pažljivo kao da je u pitanju kineska vaza. „Šta misliš, da li da ponudimo Rebeki jedan dim?” Kristijan snažno odmahnu glavom. „Malo je uštogljena”, primeti Robi. „Mislim da joj se Ali ne sviđa”, osmeli se Kristijan. „Meni se sviđa.” „I meni”, uzdahnu Kristijan. „Volim je.” Robi se glupavo cerio „Oooo.” „Hoću da odem nekuda sa njom.” „Oooo.” „Hoću da je odvedem na jedan dug i prijatan odmor na kome će biti mnogo maženja, sunca, mora i seksa.” „Oooo.” „Oooo”, Kristijan se ozari. „I trčanja bez gaćica duž plaže?” „Mmm...”, obojica se složiše. Robijeve noge su uz tup udarac završile na podu kada ih je Kristijan gurnuo iz svog krila. „To ću i da uradim”, rekao je. Robi je pokušao da se usredsredi. „Da nađeš posao?” „Koji posao?” „Ne znam. Mislio sam da ćeš da nađeš neki posao.” „Ne, ne, ne. Idem na odmor!” „Ali nemaš novca.” Kristijan je ustao i malo se zaneo kao da je pijan. Dodirnuo je nos, potom prekrio usta rukom i počeo da se kikoće. „Ali tačno znam gde mogu da ga pronađem!” Robi je pokvasio usne i počeo da maše cigaretom ka Kristijanu. „Šta smeraš, Vintere, bezobrazniče?” „Videćeš.” Kristijan se uputio ka vratima, klateći se tamo-amo. „Šta je ono bilo kad ti je Rebeka rekla da kenjaš?”, izazivao ga je Robi. „Što se stvari više menjaju, to više ostaju iste.” „Je l' to isto ono da vuk ne menja ćud?” „Mislim da je tako nešto”, reče Kristijan. I obojica prasnuše u smeh.

Četrdeset četvrto poglavlje Dok je telefon zvonio, Ed je nameštao kosu i vrpoljio se na kuhinjskoj stolici. Mora na šišanje. Obično mu je Ali zakazivala šišanje, a on bi samo lagano odšetao kod frizera u određeno vreme. Našao je vizitkartu frizerskog salona, ali nikako nije pronašao vreme da tamo i ode. Eliotova kosa je prilično podsećala na raščupano runo, što je značilo da bi verovatno i njega trebalo da povede sa sobom. Sa druge strane telefonske žice javila se Nikol Džons. „Halo.” Nežni, dahtavi glas milovao mu je uvo. Ed popravi kragnu na polo majici. „Zdravo, Nikol. Ed ovde. Ed Kingston.” Kao ono: Bond. Džejms Bond. Iskusno. Smeškao se u slušalicu. „Ede. Drago mi je da te čujem.” „Znam da je trebalo ranije da ti se javim, ali... “ ovo će ići malo teže. Edovo srce je lupalo u ritmu salse. „Pa... mislim, imaš li neke planove za večeras?” „Večeras? Pa... ne. Ne, nemam.” „Dobro, dobro. Mislim, nije dobro što nemaš nikakve planove. Mislim, da. Dobro.” Eliot prođe pored njega. „Tata, što blebećeš?” Ed prekri slušalicu rukom. „Umukni, Eliote!” Eliot uze čokoladicu mars i ode. „Eliote, pokvarićeš večeru!” Međutim, njegov sin je već otišao. Ed se ponovo vrati razgovoru. „Izvini.” „Sve je u redu. Kako se snalaziš?” „Užasno”, priznade. „Ali, nisam te zato zvao. Pitao sam se da li bi htela da danas dođeš na večeru.” „To bi bilo sjajno.” „Stvarno? Da, da. Naravno, sjajno.” Osetio je kako mu graške znoja izbijaju po čelu. Ovo je bilo glupo. I pre je zvao žene da izađu sa njim, zar ne? Mora da jeste. Kako je inače uspeo da se oženi Ali? U stvari, bio je samo van forme. „Osam sati, može?” „Sasvim mi odgovara.” I nadao se da će odgovarati jer će do osam sati sva deca biti van vidokruga. Bilo mu je veoma neobično što je ceo društveni život

morao da uglavi između četiri zida, ali šta je tu je. „Vidimo se kasnije”, rekao je. „Radujem se tome”, odgovorila je Nikol. Spustio je slušalicu. Eliot je provirio iza vrata. Usta su mu bila zamazana čokoladom. „Mogu li još malo da ostanem?” „Ne”, rekao je Ed. „I umi se pre nego što ceo kauč zamažeš čokoladom.” Okrenuo je sledeći broj. „Nile!” „Burazeru!” „Šta ima novo?” „Skoro ništa.” „Hoćeš li da dođeš danas na večeru? Ništa posebno.” „A od kad ti pa praviš nešto posebno?” „Sad sam novi čovek.” U stvari, nije bio, ali se bar trudio da se ne raspadne ili da ne potraži utehu u piću kao što bi neki jadnici uradili. Poslednjih nedelja se nije često pojavljivao u klubu Gručo, a nije mu bilo zabavno ni da uz čašu australijskog vina sedi kod kuće i gleda neku sapunicu. Samo ga je dosada naterala da se umeša u ljubavni život svog brata. „Oko pola osam?” Nil je uvek kasnio jer je to bilo in, a nije želeo da sedi sam sa Nikol. „Dobro. U redu.” „Odlično.” Ed se zadovoljno osmehnuo i trljao ruke. Ovo je prošlo glatko. Pronašao je neki stolnjak i svece i trenutno se mučio da ih postavi na neki interesantan način. Malo se odmakao od stola i divio se svom ručnom radu. Počeo je da peva neku pesmu o provodadžisanju i pronalaženju partnera, ali nije stigao dalje od drugog stiha. Veliki holivudski mjuzikli nikada nisu bili njegov omiljeni žanr, to je bio Alin teren. On je više za Baha ili Brusa Springstina. Eliot se naslonio na okvir vrata. Obukao je pidžamu i žvakao Barnijevo uvo. „Dođi”, rekao je i Eliot mu je pojurio u zagrljaj. Osetio je nalet ljubavi prema sinu, iako bi u nekim trenucima mogao radosno da ga zadavi. „Hoćeš li da se žvalaviš sa gospođicom Džons?” Opet je počinjao. „Eliote, ako imaš nameru da doživiš osamdeseti rođendan, predlažem ti da povedeš računa o ponašanju.” „Znači, žvalavićeš se sa njom.”

„Ne, ne. Neću se ni sa kim žvalaviti.” Iako bih skoro mogao da te ubijem! „Kakva je to opsednutost žvalavljenjem?” „Brinem se”, poverio mu se Eliot očiju punih suza. „Izgleda da imamo sve više mama ovih dana.” Čučnuo je i pomilovao sina. „Ma, nemate”, rekao je. „Imate samo jednu mamu i niko ne može da zauzme njeno mesto.” Iznenada ga je obuzelo snažno i bolno osećanje kao da je progutao vodicu za ispiranje usta. Juče, kad je pomenuta mama dovela decu kući, hteo je da joj kaže da je ovo sve jedna velika i užasna greška i da želi da se vrati kući. Pod njenim uslovima; spreman je na sve samo da više ne mora da se suočava sa stvarnim svakodnevnim životom. Bilo je suviše zamorno i bolno bez nje. Jeo bi pileće ćufte svaki dan do kraja života ako bi to bio uslov da mu se vrati. Nameravao je da joj sve ovo kaže. Baš sve. Međutim, uletela je potpuno bleda, zabrinuta i uzrujana i isto tako izletela iz kuće i otišla svom mladom ljubavniku, pre nego što mu se pružila prilika da bilo šta kaže. Nedostajala mu je Ali. Toliko mu je nedostajala da nije mogao oka da sklopi do tri ujutru, a onda je potpuno iscrpljen zaspao. Izgleda da on njoj nije nedostajao. Brzo je odagnao takve misli. „Pozvao sam gospođicu Džons, Nikol, da bi upoznala strica Nila.” „Zašto?” „Zato što mislim da će joj se svideti.” „Pa i ti joj se sviđaš?” „Mislim da si u pravu.” „Sviđa li se ona tebi?” „Da. Veoma je fina.” . „A da li se ona sviđa čika Nilu?” „Nadam se da će mu se svideti.” Ed stavi prst na usne. „Ovo će biti naša mala tajna. Ne smemo ništa da kažemo čika Nilu.” „Zašto?” „Vidiš... “ Pokušavao je da smisli neki pametan odgovor. „Objasniću ti kad porasteš.” „Objasni mi sada.” „Idi i radi nešto korisno, Eliote.” „Šta, na primer?” „Ne znam.”

Njegov sin je besno koračao ka kuhinjskim vratima. „Zašto odrasli moraju sve da zamrse?”, reče Eliot uz besni uzdah. Stvarno, zašto, pitao se Ed. Nil i gospođica Nikol smejali su se šalama koje su pričali jedno drugom što je uvek bio dobar znak. Nil je bio u odličnoj formi, blistao je, bio srećan i izgledao opuštenije nego inače - što je nešto značilo. I, suprotno Edovom očekivanju, prvi put je poranio tako da su sve razgovore o Alisi završili pre nego što se pojavila Nikol. Ed se takođe osećao bolje nego prethodnih dana. To je bilo dobro i najverovatnije prouzrokovano količinom vina koju je ispio; raspremao je sto i zamišljao sebe u ulozi Mama Guske. Pripremao je pravu večeru. U stvari, samo file od lososa, salatu, divlji pirinač, što je opet bilo bolje od onog dehidriranog đubreta iz kutije koga jedu svako veče. Đubreta, koje uvek izgleda kao ljigavi ostaci koje ostružete sa poda ispod šporeta, bez obzira na to koliko vode dodate i koliko ga dugo kuvate. Nikol Džons je večeras izgledala izuzetno zanosno. Zbog vina obrazi su joj poprimili nežnu ružičastu boju, a oči su joj svetlucale. Smeh je bio mek i iskren i terao vas je da se i vi nasmejete. Iako je na početku bila malo iznenađena što je Edov brat uopšte tu, sada se ponovo od srca smejala još jednoj Nilovoj neobuzdanoj priči. Ed se smejuljio. Ovo se veoma dobro razvija. „Desert?”, prekide ih. Sa desertom je napravio prevaru. Pošto su ga Alisine knjige sa receptima potpuno zbunile jer su podrazumevale beskonačnu listu sastojaka i zbunjujuća uputstva za pravljenje najobičnijeg pudinga, otišao je u malu poslastičarnicu i kupio poslednje što su imali. A to je bila čokoladna torta sa višnjama i brdom kalorija i izgledala je veoma jestivo. Imao je sreće. Nikol klimnu. „Mmm.” Nil se zavalio u stolici i gladio stomak. „Voleo bih da je probam, burazeru, ali moram da idem.” Ed skoro ispusti gomilu tanjira koju je držao u rukama. „Šta?” „Odoh.” Gospođica Nikol Džons nakrivi glavu. „Oh.” „Posao, posao”, Nil se izvinjavao. Ed oseti da je potpuno prebledeo. „Ti nikad nemaš toliko posla.”

Nil je izgledao uvređeno. „Prezrivo odbacujem primedbu.” Ustao je i odgurnuo stolicu. „Večeras sam zaista zauzet.” „Nemoguće”, rekao je Ed. „Vidi - zauzet sam. U redu?”, ponovio je Nil nervozno. „Ali nisi ni okusio desert.” Nil potapša Edov stomak. „Još nekoliko kalorija ti neće škoditi. Moraćeš da ga pojedeš umesto mene.” Okrenuo se ka Nikol. „Drago mi je što smo se upoznali, Nikol.” „I meni.” „Popij bar kafu”, molio je Ed. „Konjak? Čokoladne štapiće?” „Zdravo!” Nil je mahnuo Nikol i uputio se ka vratima. Ed spusti tanjire. „Ispratiću te.” Nil se namršti. „Nisam ti ništa ukrao.” Ed se usiljeno osmehnu. „Vraćam se za minut”, rekao je Nikol. Izgurao je Nila u hodnik i zatvorio vrata. „Jesi li ti normalan? Šta radiš?”, siktao je. „Odlazim”, uzvrati mu Nil uz isto siktanje. „Zašto?” „Imaš neki problem?” „Ne možeš tek tako da ostaviš Nikol.” „Pa, ona nema ništa protiv.” Krv jurnu u Edovo lice. „Pa, ja imam.” „Izgleda da sam nešto propustio, burazeru? Siguran sam da nema potrebe da ti držim svecu.” Nil namignu. „Izgleda da sve ide po planu.” „I ja sam to mislio!” Ed je shvatio da je suviše glasno siktao i proverio je vrata iza sebe. Uhvatio je Nila za lakat i povukao ga ka ulaznim vratima. „Nikol je divna žena.” „Slažem se”, rekao je Nil. „Lepa kosa. Sjajne sise.” „I tebe samo to zanima?” „Ne. Ali je dobro za početak.” „Sve ovo sam organizovao samo zbog tebe.” „Zbog mene.” „Hteo sam da upoznaš Nikol.” „Moja dozvola ti nije potrebna. Sada si slobodan strelac.” „Ja sam oženjen čovek.”

„Teško mi je što moram da ti ukažem na činjenicu da ti u ovom trenutku nedostaje jedan ključni element, a to je supruga.” „Vratiće se”, obrecnu se Ed. „Vidi, ako želiš da te umesto termofora nešto drugo noću greje u krevetu, ja nemam pravo da o tome sudim.” Ed je bio zapanjen. „I ti misliš da sam ja sve ovo pripremio samo zbog toga?” „A šta, nisi?” „Ne. Zar ne možeš da ostaneš?” „Ne. Moram nešto da završim.” „A šta to?” Nil se malo odmakao i tajanstveno zazveckao ključevima od kola. „Šta te se tiče?” „Brat sam ti.” „Od kada ti to daje pravo na neograničen pristup mom privatnom životu?” Ed je poželeo da uzme onu kuhinjsku krpu i njome zadavi Nila. „Mislio sam da ćete se ti i Nikol, znaš... lepo slagati, zabavljati se, ili kako to već vi kažete ovih dana.” „Pokušavaš da mi je nabaciš?” napokon mu je sinulo. „Grubo rečeno, tako nešto.” „Zar ti ja izgledam kao neki očajnik?”, upitao je besno. „Ponekad.” „E, pa nisam.” „Patološki si opsednut Kajli Minog.” „To ne znači da sam očajnik. Možda nisam najuspešniji, ali nisam očajnik”, reče Nil uvređeno. „Rekao si da ćeš da odeš u neku agenciju za sklapanje poznanstava.” Nil progovori još tiše. „Rekao sam da razmišljam o tome.” „Samo sam hteo da te poštedim muke”, reče mu Ed domišljato. „Mogu sam da se brinem o sebi.” Nil je ispustio ključeve od kola, sagnuo se da ih podigne i glavom srušio dracenu u kineskoj vazi sa keramičkog ukrasnog stočića. Ed je uspeo da uhvati vazu pre nego što je pala na pod. Nil se namršti. „Uostalom, oči gospođice Nikol Džons uprte su samo u jednu osobu, a to sigurno nisam ja.” „Ne razumem šta pričaš.”

Nil spusti ruku preko bratovog ramena. „Edvarde, vraćaj se u sobu, napi se i povali je.” „Povali je!” Ed spusti glas. „Povali je” „Totalno je napaljena.” Ed je izgledao zapanjeno i grlio onu vazu sa cvećem. „Mi razgovaramo o Eliotovoj vaspitačici.” „Da bar mogu da se vratim u njegove godine.” Namignuo je Nil. „Ne ostavljaj me”, molio je. „Opusti se i prepusti se”, savetovao ga je Nil. „Ne znam kako.” „To ti je kao vožnja bicikla”, reče mu Nil. „Svega se setiš čim se smestiš na sedište.” Ohrabrujuće je potapšao Eda po ruci i izašao. Ed je samo zaprepašćeno zurio u ulazna vrata. Nikol Džons je skinula cipele pre nego što je Ed uspeo da se oslobodi svoje biljke i skupi hrabrost da se vrati u kuhinju. Bretela joj je skliznula sa ramena i naglašavala čistu i providnu belinu njene kože. Bio je siguran da joj je kosa malo više... razbarušena nego što je bila pre nego što je otišao da otprati Nila. Oblizala je svoje lepe ružičaste usne i prislonila ih uz rub vinske čaše, zavodljivo prelazeći jezikom preko njega. Edovo telo kao da se zaledilo. Pravio je brze, sitne korake u stilu Frankenštajna i uložio je ogroman napor da se kao nonšalantno spusti u stolicu. Pokušavao je da prikrije da ga je upravo pogodio grom iz vedra neba. „Izvini što je Nil morao da ode”, rekao je Ed. Počeo je da gubi glas. „Nije važno”, prela je Nikol Džons. Ed je bio siguran da pre nije prela. Sigurno bi primetio. „Što znači da možemo malo udobnije da se smestimo.” Udobnije. Plamen sveće je vragolasto poigravao u njenim prijatnim sivim očima, koje su postale meke, baršunaste i tople. Vatra i led. „Mislim da bi bilo bolje da se popnem za trenutak i proverim šta rade deca.” Ed se nekako izvukao sa stolice. Nikoline usne su se razdvojile. Bile su vlažne od vina. „Hoćeš li da i ja pođem sa tobom?” „Ne, ne”, rekao je Ed. „Idem sam. Hvala, hvala u svakom slučaju.” „Da li sam ti ikada rekla da obožavam decu?”, pitala je Nikol.

„Mislim da si pomenula”, rekao je Ed, povlačeći se prema vratima. Pomislio je kako je udobnije iznenada zazvučalo veoma zastrašujuće.

Četrdeset peto poglavlje Da li ste znali da starost života možete da procenite po broju albuma Moj izbor muzike... Pa, možete. Pomoći ću vam. Prvih deset albuma od sjajnog vinila kupila sam pre nego što je bilo koji glavešina u produkciji gramofonskih ploča mogao da nasluti da će postojati kompakt diskovi. Momentalno sam kod Mog izbora muzike... 52. Samo što današnju muziku više ne možete nazvati muzikom. Ovo sada je samo neprestano lupanje bez bilo kakvih razumljivih reči. Zvučim kao moja majka. A zaklela sam se da nikada neću biti kao ona. Starenje je užasno depresivno. I veoma subjektivno. Uopšte nemam utisak da sam ostarila. Žene u pedesetim, šezdesetim ili devedesetim će vam sve reći isto ovo. Telo može da vam postane staro i oronulo, ali ste iznutra ubeđeni da ćete uvek ostati mladi. Iako mozak može da vam pati od ozbiljnog pomanjkanja pamćenja koje obično nazivamo staračka rasejanost sve ove pojave pripisujete svemu drugom osim činjenici da se vaša mentalna snaga, polako ali sigurno, troši kao i sve ostalo u vašem telu. Osećam se kao da mi je tek dvadeset pet, ali povremeno, krajičkom oka u velikim ogledalima Marksa i Spensera ugledam ženu koja veoma liči na moju majku. Tada znam, bez tračka sumnje, da sam ostarila. Želim da moja deca misle da sam moderna kul mama, ali ne misle. Misle da sam patetična i stara. Ponekad me preplavi isto takvo osećanje kada sam sa Kristijanom i to me veoma obeshrabruje. Ma koliko pokušavala, ne mogu da napravim razliku između džangl, andergraund i dram i bejs muzike. Nije da me je briga. Kaže da nikad nije čuo za Donija Ozmonda, ali se nadam da samo pokušava da me zafrkava. Isto sam i ja radila mojoj majci kada bi pomenula Roja Orbisona. Dobro se sećam farmerki brums i vremena kada Džordž Majki još nije bio homoseksualac, iako je tada imao dugu, plavu i kovrdžavu kosu i kada ljudi u stanovima solidarnosti nisu zvali svoju decu Najk. Sećam se kad je Emerdejl bio priča o farmi. Takođe se sećam kada je malo više veseo značilo da si alkoholičar, pa prema tome ništa

poželjno. Ako mislite da je Limp bizkit čokoladni digestiv koji već poduže stoji na tanjiru, onda uopšte niste u fazonu. Imam vremena da se bavim ovakvim stvarima jer sam se ponovo vratila na posao; ako bi se ovo što radim moglo nazvati poslom. Celo jutro sedim ovde zaglavljena u fakturama koje su tokom mog neopravdanog odsustvovanja sa posla napravile gomilu veličine jedne osrednje planine. Telefonirala sam Ket Braun i ponizno je molila, pre nego što sam se usudila da se pojavim. Svečano sam joj obećala da više nikad neću odsustvovati sa posla bez dozvole. Bila je potpuno smirena i naterala me da je molim. I jesam je molila, mnogo. A sad kad vidim kolika je gomila zaostalog posla, jasno mi je zašto je popustila. Bez obzira na neupadljivo ime, ipak je zgrtala priličnu sumu novca. Međutim, nije me dočekala kako se dočekuje uspešni sin. Više je ličilo na doček leproznog neznanca čiji joj je prst upravo upao u supu. Sve vreme je bila potpuno rezervisana. Atmosfera je potpuno ledena i čini mi se da ledenice vise sa uzoraka materijala. Stvarno, ima ih. Sneško Belić bi se osećao kao kod kuće. Posmatra me i kao da će svakog trenutka da zareži. Dva puta je sebi napravila šolju biljnog čaja, a mene nijednom nije ponudila. A to mnogo govori, zar ne? Prsti su mi se ukočili od neprestanog kucanja po tastaturi, i stalno govorim kako idem da proverim cene u izložbenom prostoru, što me, u stvari, uopšte ne interesuje. Odlazim samo da bih se pogledala u ogledalo i uverila da još uvek nisam počela da se pretvaram u moju majku. Ako je Kerol Vorderman, koja je bila najpametnija Britanka, mogla da se pretvori u praznoglavu zavodnicu, sigurna sam da takav poduhvat nije ni meni sasvim nemoguć. I mora da joj je skoro četrdeset. Upravo se približavam policama na kojima se nalaze materijali od 180 funti, a ulazna vrata se uz zvuk zvona širom otvaraju. Kristijan izviruje iza vrata, a meni srce staje. Ne zato što vidim Kristijana, već zato što se iznenada uvodni taktovi pesme Nevolja možda nailazi, nepozvani uvlače u moju glavu. Na licu mu je široki osmeh. Odeća mu je toliko široka da bi u nju mogao da se smesti još neko, najbolje ja. Nije se obrijao. Ima jareću bradicu u stilu Breda Pita. Kodžak,

ćelavi jorkširski terijer, koji je ostavljen ispred kafeterije i čija se slika pojavila jutros na trećoj strani Dejli mejla, je jedino sladi od Kristijana. „Zdravo”, glasno šapuće. „Da li je teren čist?” „Ne. Beži odavde”, kažem i teram ga iz prodavnice. „Već imam nevolja preko glave zbog tebe! Idi, odlazi. Beži. Vidimo se za vreme ručka.” Nervozno se osvrćem prema kancelariji. „Ako uspem da se izvučem.” Osećam, međutim, da to nije baš izvodljivo. „Ne mogu da čekam”, kaže. „Moram ovo da ti pokažem!” Maše nekom kovertom i odlazi. „Ta-ta-ta-ta!” Što se mene tiče, mogao bi da bude i račun za plin. „Šta?” „Ta-ta-ta-ta!” opet će. Ket Braun samo što se nije pojavila. Pruža mi koverat. „Karte!” „Kakve karte?” Kristijan je veoma uzbuđen i ne može da se smiri. „Pogledaj.” Otvaram koverat i unutra nalazim dve avionske karte i poveliki račun. „Gde su, do đavola, Maldivi?” „U Indijskom okeanu”, kaže Kristijan pobedonosno. „Idemo na odmor!” „Ne mogu da idem na odmor”, kažem. „Morala sam da se ponizim da bih opet dobila posao. Ket Braun će propištati od besa.” Ovo moje otkriće ga ne uznemiruje. „Rezervisano je.” „Kristijane, trebalo je prvo sa mnom da se dogovoriš.” Prekrstio je ruke i pokušava da izgleda strogo. „Onda bi ti rekla da ne možeš da ideš.” „I ne mogu!” „Naravno da možeš! Neće imati ništa protiv.” Detinjasto je ubeđen da će uvek biti po njegovom. Nezrelo, rekla bi moja sestra. „Potreban ti je odmor.” S ovim bih se složila. „Ali, dve nedelje, Kristijane?” „Prijaće ti.” I ovde je u pravu. Gledam konačan iznos i knedla mi zastaje u grlu. „Gde si našao novac za sve ovo?” Lice mu odmah poprimi smrknuti izraz. „Pusti da ja o tome brinem”, kaže. „Da li si pozajmio novac?” Kristijan udara nogom o tepih, koji pripada Ket Braun. „Tako nekako.” Gura ruke u džepove i na trenutak me podseća na Eliota.

„Vratiću.” „O, Kristijane”, uzdišem i osmehujem se. Lice mu se ponovo ozari. „Znači, ideš?” „Naravno, pa rezervisao si”, podsećam ga. Prilazi mi i grli me. „Volim te, Alisa, Ali Kingston”, šapuće mi na uvo u trenutku kad se Ket Braun pojavljuje na vratima kancelarije. Znala sam. Kristijan me pušta iz zagrljaja. Popravljam suknju i kosu, koja inače uvek isto izgleda bez obzira na to da li sam raščupana ili ne. „Vidimo se na ručku”, mucam i Kristijan brzo izlazi na vrata, brže od munje. Okrećem se ka Ket Braun, koja, kao što je inače slučaj sa dizajnerima, ne izgleda naročito srećno. Kvasim usne i izgledam pokajnički, baš kao što i treba. „Moram da te zamolim za još jednu uslugu.” Ket Braun prekrsti ruke i podiže grudi. „Pitaj.” „Kristijan nam je rezervisao odmor”, kažem i shvatam da mi glas postaje sve slabiji. „Da li bi mogla da mi daš još dve nedelje odmora?” „U redu je”, kaže Ket Braun. Osmeh olakšanja mi se pojavljuje na licu. Ne bih je krivila ni da je na moju molbu reagovala kao kučka. „Možeš da uzmeš odmora koliko god hoćeš, Alisa.” Ket Braun se široko osmehuje. Zubi su joj kao male ledenice. „Otpuštena si.”

Četrdeset šesto poglavlje Vejvlengt je svoje kancelarije smestio u velikom apartmanu betonskog zdanja sazidanog sedamdesetih godina. Tu se nalazilo desetak stolica u različitim stadijumima raspadanja, mašina za kuvanje kafe koja je obično bila puna toplog crnog sirupa i najveći televizor koji je postojao. Za zakup prostorija davali su odvratno mnogo novca. Bili su stisnuti između seks šopa i prodavnice italijanskih delikatesa, koju je Ed veoma često posećivao. Leti su se neverovatni mirisi širili iz obe prodavnice. Vejvlengt je bila jedna od desetak ili više malih filmskih kompanija koje su se uglavile između prodavnice delikatesa i seks šopa u istoj ulici. Adresa na zaglavljima pisama delovala je veoma otmeno, ali promenili biste mišljenje čim biste videli kancelarije. Orla je prekrštenih nogu ukočeno sedela do Eda u crnoj kožnoj fotelji. Malo je šmrcala zbog onog nesrećnog događaja u kanalu i kašljala je nekako tuberkulozno. Imala je i malo više otkopčanih dugmića na košulji, ispod koje se nalazio crni čipkani grudnjak. Možda ih je otkopčala jer ima slabu groznicu, ali bilo kako bilo, Edu su se zbog toga sušila usta i teško mu je bilo da se usredsredi na promotivni video-materijal koji je napravio za supersecka, napravu koju bi svaka natrpana, tehnički opremljena kuhinja morala da ima. Secko je imao niz različitih izmenjivih sečiva koja su mogla da se upotrebe za sve vrste sečenja - na kriške, na sitne delove i raznorazno drobljenje bespomoćnih hranljivih namernica. Da nije bio ciničan i iskusan video-producent zakleo bi se da je secko potpuno isti kao i ona opasna kuhinjska naprava napravljena od narandžaste plastike čija je svrha bila da izmrcvari povrće do smrti, a usput, i vašu ispoliranu radnu površinu, i ako niste dovoljno pažljivi, mogla je da samelje i vaše prste. Kao i kancelarije, i ovaj proizvod je bio iz sedamdesetih. Kompanija je za promotera izabrala manje poznatu glumicu iz sapunica i izdvojila popriličnu sumu novca. Gospođica je odlično obavljala svoj posao; radosno je seckala crvenu papriku u stilu popularne zvezde. Orla je pratila prikazivanje uz zvuke odobravanja. Bar se Ed nadao da je tako. Soba je bila mračna i zagušljiva i postojala je mogućnost da je Orla samo hrkala. Završni taktovi

melodije označavali su kraj filma; veseli tonovi su se polako utišavali da bi potom uz jedno klik traka počela automatski da se premotava. Ed je ustao i upalio svetio. Povukao je zavese, s mukom otvorio jedan prozor i buka saobraćajne vreve i izduvni gasovi iz londonskih sporednih ulica ispunili su prostoriju. Orla se protegla, podigla ruke iznad glave kao da proverava maksimalnu izdržljivost bluze pod pritiskom grudi. „Odličan posao, Ede”, rekla je i ponovo sela. Slegnuo je ramenima. „Klijent će biti zadovoljan.” „Trebalo bi i ti da budeš”, rekla je. „Odrađeno je uredno, pažljivo i stručno.” „Da”, rekao je i klimnuo. „Ali, ne i izuzetno kreativno.” „Pa... ne”, priznade Orla. „Mislim da nije.” Ed huknu. „Nemoj o tome da razmišljaš, Ede”, posavetovala ga je uz brz i lagan dodir ruke. „Takve stvari se dešavaju. Neće uvek biti ovako. Izlaz postoji.” „Znam”, odgovorio je. Orla i on su razgovarali o njenim planovima onda kada je bila na večeri u njegovoj kući. Još uvek ga nije primoravala da se odluči. A nije ni otvorila čekovnu knjižicu, niti mu je rekla koliko vredi njihov dogovor. Bez sumnje, trenutak odluke im se približavao. „Kako stoje stvari kod kuće?”, pitala je ne pomerajući ruku. Usne mu se stisnuše. „Ne najbolje”, rekao je. Njegovu setnu zamišljenost nije prouzrokovala činjenica da promotivni materijal za supersecka nikada neće dostići slavu filma Gaja Ričija, već Alina izjava da odlazi na dvonedeljni odmor. Grickao je nokte i posmatrao svoju koleginicu. „Alisa je rekla da ide na Maldive... “ „To je predivno mesto”, izlete Orli. Edovo lice se smrklo. „Sa svojim mlađahnim ljubavnikom.” „Lepo je ako voliš pesak”, rekla je brzo. „I more. I ribe.” Glas joj je bio sve tiši. Ed je značajno othuknuo. „Koliko sam razumela, on je neki siromašni umetnik?” „I ja sam to mislio. Ili sam se bar nadao.” „To je razumljivo”, rekla je saosećajno. „Možda će na brzinu da naslika još nekoliko umetničkih dela.”

„Ma, nije on nikakav Dejvid Hokni. Ovaj slika sredovečne žene jer nema ništa pametnije da radi nego da visi na Kovent gardenu. Crteži mu nisu loši, ali nije to umetnost.” „Sači je platio hiljade funti za trošnu kolibu na plaži samo zato što je Trejsi Emin prikačila poruku na vratima. Onda je odvratni nenamešteni krevet ubacila u vašu galeriju Tejt i vi ste to proglasili trijumfom. Prema tome, šta je uopšte umetnost?” „Ako možeš da masturbiraš dok nešto posmatraš, onda je to pornografija. Ako ne možeš, onda je to umetnost.” Orla mu se zabrinuto osmehnu. „Previše si ogorčen, Ede.” „Znaš šta bih voleo da uradim?”, uzvrati joj uz umorni uzdah. „Voleo bih da uzmem jednog plastičnog supersecka i da izrendan kurac Alinog mlađahnog ljubavnika.” Orla ga pogleda i zabrinuto se namršti. „Moraš da se pokreneš iz učmalosti, Ede”, reče mu iskreno. Da, moram, pomisli Ed. Moram da se pokrenem i uguram ceo asortiman čudnih i zanimljivih Moćnih alata u sve njegove telesne šupljine. „Ovo bi moglo da te koči u životu. Neprestani bes uništava kreativnost”, počela je da mu drži predavanje. „Da”, rekao je umorno. Kao da i bez toga nije imao dovoljno briga. „I ne misli da se vrati kući?” „Ne.” Kao što je, međutim, Nil primetio, Ed je nije ni zamolio da se vrati. Nekoliko puta je prošao po Kristijanovom komšiluku. Nije bio siguran koga bi više voleo da vidi Ali ili Kristijana. Na sreću, nikoga nije video. Ed je pribeležio adresu i broj telefona kada je pronašao vizitkartu u Alinoj tašni. Nije se naročito ponosio ovim glupavim postupkom i od onda ga je izjedao osećaj krivice. Pozvao je Kristijanov mobilni broj desetak puta, možda i više. Uvek bi pre toga na telefonu podesio opciju skrivanja svog broja kako se njegovom pozivu ne bi ušlo u trag. Ponekad bi slušao Kristijanovu poruku koja je bila iritirajuće vesela i veoma u fazonu: „Hej, brate! Š'a ima? Ostavi poruku!”, što ga je još više izazivalo da ga tresne po nosu. Ponekad bi se Kristijan javio na telefon i zvučao je izuzetno mlado, samouvereno i bezbrižno. Tada bi ga zabolela njegova umorna, opterećena i sredovečna duša.

„Znaš šta bi trebalo da uradiš?” Orla ga prekide u razmišljanju. „Ne.” „Uzvrati joj istom merom.” „Dobra ideja”, Edovo lice se ozari. „Samo ne poznajem nijednu dvadesettrogodišnjakinju.” „Šta misliš o jednoj slobodnoj od trideset i nešto?” Bila je to lukava Orlina zamka u koju je, učinilo mu se, upravo upao. „Kuda bismo mogli da odemo?” „Badlej Salterton”, našalila se. „Šta ću sa decom?” „Neka ih Ali pričuva za vikend.” Zvučalo je kao razuman predlog, ali to bi onda značilo da bi ceo vikend proveli sa Kristijanom Modernim Prokletnikom. „Ako nameravamo da budemo partneri, ovo bi nam pomoglo da se bolje upoznamo. Daleko od poslovnog okruženja.” Partneri? Ovo ranije nije pominjala. Ed je pretpostavljao da će Orla biti gazda, a on samo najamni radnik. Ovo je sve menjalo. „Da”, rekao je oklevajući. Orla se spustila na naslon stolice i prstima obuhvatila bradu. Neprimetno je podigla obrvu. „Na kraju krajeva, što je dobro za nju, sigurno je dobro i za tebe.” Pošto nije mogao da se seti nečeg boljeg, Ed je shvatio da je verovatno u pravu.

Četrdeset sedmo poglavlje Spuštam slušalicu i okrećem se ka Kristijanu. „Ed hoće da provedemo ceo vikend sa decom.” „Ceo vikend?”, glas mu se podigao za oktavu. Leži na kauču u kuhinji i odjednom spušta noge na pod i zauzima pozu čoveka koji je upravo doživeo užasan šok. „Da. Zar to nije divno?” „O, ne”, cvili Kristijan. „To je užasno.” „Ne, ne”, pokušavam da ga razuverim. „To je dobro. To znači da Ed počinje da prihvata stvari onakve kakve jesu.” Međutim, ni ja nisam sigurna u ono što govorim. „Zašto ne mogu da budu sa njim?” „Ide na put”, kažem odsutno. „Službeni put.” „Kuda?” „Nisam ga pitala”, priznajem. „Pa, kako ceo vikend, Ali?” Kristijan baca časopis na stranu. „Dva sata u Meku bila su mi sasvim dovoljna.” „Ne moraš da dođeš”, kažem veselo i pravim izraz lica koji kaže: „Da me voliš, ti bi došao!”. „Kuda ćemo da ih vodimo? Šta ćemo da radimo?” „Ja ću za to da se pobrinem”, kažem bezbrižno i razmišljam kuda ćemo da ih vodimo? Šta ćemo da radimo? „Treba da se pakujemo i završimo još gomilu stvari.” „Koliko ti treba vremena da ubaciš nekoliko šortseva u kofer. Tamo nema ničeg osim peska, bar si tako rekao. Moji odmori su obično ličili na vojnu vežbu”, kažem. „Zaboravljaš da sam navikla da pakujem za petoro.” „Ali već je petak. Trebalo bi još nešto da isplaniramo.” „Šta, na primer?” „Ne znam.” Kristijan širi ruke. „Zar nije mogao ranije da nas obavesti?” „Da bi imao vremena da isplaniraš kako da pobegneš iz zemlje?” Oboje se smejemo. „Ti si teška žena, Ali Kingston”, kaže i povlači me na kauč pored sebe i veselo me lupka po zadnjici. Durim se što bolje umem. „Htela bih da ih voliš”, kažem. „I da oni tebe vole.”

„Pokušaću”, obećava i sve moje želje su ispunjene. „Znam da ti nije lako.” Ljubim mu vrh nosa. „Ali, oni idu u paketu zajedno sa mnom.” „Možda je trebalo prvo da pročitam ono što je napisano malim slovima pre nego što sam potpisao”, kaže uz osmeh koji mu se jedva ocrtava na usnama, a o očima i da ne govorimo. Koža na vratu mi se naježila. Ljubi me i strast njegovog zagrljaja guši svaku sumnju koju imam u vezi sa budućnošću ili vikendom koji ću provesti sa decom. „Ideš na put sa nekom drugom ženom!” Nil je vrisnuo iznenađeno i raspršio penu sa vrha piva. „Psst!” Ed je pogledao unaokolo. Šankerica se primakla. Bilo je vreme ručka i Gručo je bio pun. „To je službeni put.” „Sereš”, rekao je Nil. „Kad ti kažem.” „Sumnjiv si ti meni.” „Orla je mislila da je ideja odlična”, rekao je Ed. „Mogu misliti.” „Vidi, Nile”, pokušao je da ga ubedi, „i sam si rekao da sam sad slobodan strelac.” Nil se namrštio. „Edvarde. Od kada slušaš šta ti ja govorim?” „Poslušao sam tvoj savet. Prepustio sam se.” „To sam ti savetovao kad je u pitanju bio nežni, lagani i mirni tok gospođice Nikol Vaspitačice Džons, a ne smrtonosne bujice gospođe Orle Mudolomke Orlušine.” „Sad ne vredi da mi pričaš”, rekao je Ed. „Uostalom, Orla je sasvim okej kad je malo bolje upoznaš.” „A ti ćeš je sigurno odlično upoznati pošto ćeš se sa njom osamiti za vikend.” Nil namršteno pogleda pivo. „I šta Ali misli o tvom novom odlasku?” „Ništa ne zna”, priznade Ed. „Rekao sam joj da idem na službeni put. Mislim da nema potrebe da razmišljam o Alisinim osećanjima nakon što je izjavila da sa svojim mlađahnim ljubavnikom ide na drugi kraj sveta.” Progutao je gutljaj piva. „Stvarno?” Ed je obrisao penu sa usta. „Idu na Maldive.” „Zaista? To bi trebalo da bude veoma romantično...” „Ne razmišljaj o takvom putovanju, Nile”, upozori ga Ed. „...na neki peskovit način”, dodade brzo njegov brat. „Alisa mrzi pesak”, reče zamišljeno Ed.

„Eto ti, druže.” Nil veselo potapša brata po leđima. „Biće joj skroz usrano.” Ed je izgledao tužno. „A ja?” „Otkazi, Ede.” „Ne mogu.” „Razumeće.” „Neće. Tek mi je skoro oprostila što sam je ubacio u kanal.” „Brak ti je u opasnosti, a ti brineš o Orli.” „Nisam siguran da je u Orlinom interesu da spasim brak.” „A šta je u tvom interesu?” Ako se odnos sa Alisom ne sredi, a to je u ovom trenutku negde između nemogućeg i beznadežnog, onda je Orla njegova veza sa životom, odstupnica, njegov ulaz u bolji život. Mogao bi da ostavi sve za sobom, počne iznova jedan drugačiji, čarobniji život, u kome bi sunce sijalo svakog dana i u kome ga ljudi ne bi ućutkivali kada bi počeo da priča o Harisonu Fordu. „Ovo nije pošteno, Edvarde. Ja ne mogu da pronađem jednu normalnu žensku osobu, a ti, još uvek zakonski u braku, redaš ih ko ražnjiće.” Nil uze nekoliko kikirikija u ruku, ubaci ih u usta i poče da žvaće. „Život je tako okrutan”, zavapi. U pravu je, složio se Ed. Jedina žena koju je želeo pakovala je koricu i lopaticu za plažu i povećavala razdaljinu između njih dvoje.

Četrdeset osmo poglavlje Osećam se kao stranac u kuhinji svoje sopstvene kuće. Stranac koji užasno smrdi. Deca mirno sede za stolom, čak i Eliot; a moja deca nikada nisu mirna. Ed se vrpolji, a mene obuzima nervoza. Već je obukao mantil, putna torba je pored njegovih nogu. Jedva odolevam iskušenju da ga pitam da li je siguran da je sve poneo. Već petnaest minuta gricka nokte i dovodi me do ludila. „Mislio sam da ću otići pre nego što dođeš”, kaže po stoti put. „Nema veze”, kažem. „Sve je u redu.” Ed brzo pogleda kroz prozor. Deluje uzrujano. „Ne liči na tebe da radiš vikendom.” „Ne”, kaže i izbegava da me pogleda u oči. „Hoćeš šolju čaja?” „Možda neću stići da ga popijem.” „Oh”, kažem. Pokušavam da budem otvorena i vesela, ali mi niko u tome ne pomaže. Cela kuhinja liči na gumenu traku koja se rasteže do tačke pucanja. „Da li je u redu da sebi skuvam čaj?” „Da, da. Slobodno.” Ovo je moj dom. Moja kuhinja. Moj čajnik. Moja kesica čaja. A ja tražim odobrenje da sebi skuvam čaj. Samo što ovo i nije više moj dom. Prljaviji je nego što je bio kada sam otišla, a neke stvari koje je trebalo skloniti još uvek stoje na radnoj površini. Izgleda da se više nigde ne osećam kao kod kuće. Kao da sam u Čistilištu, predvorju Pakla kako Biblija kaže, sa čim bih se složila, ali pojma nemam zašto je sve u njemu tako prljavo. Kristijan je stalno zabrinut jer se u njegovom domu ne osećam kao kod kuće. Ali opet, tamo se niko od njih ne oseća kao kod kuće. Niti znaju, niti žele da saznaju kako bilo šta u stanu funkcioniše. Ne čiste ga i ne koriste ga. Robi se bukvalno ne miče sa kauča u kuhinji, a Rebeka, za ono malo vremena koje tamo provede, ne izlazi iz svoje spavaće sobe. Pomenula sam Kristijanu da bi možda mogli da ga malo preurede, jer je svaka soba, osim one dve koje je Kristijan prisvojio, nekako tužno zanemarena. Trpezarija se nikad ne koristi. Sva je pokrivena paučinom. Liči na one prostorije iz Velikih očekivanja. Nisam, međutim, do sada smogla snage da je sredim.

Sve vreme samo spremam za momcima. Neke stvari su mi iste kao kod kuće. Kristijanova kuhinja vrišti od zapuštenosti. Kada sam se juče vratila, videla sam da je na kuhinjskom zidu naslikao dvometarski mural Lare Kroft. Sav je sijao od ponosa ispod sloja emulzije. Mural izgleda fenomenalno. Samo mi nije najjasnije zašto je mislio da će jedna nacrtana, sisata i oskudno obučena boginja sa puškom u rukama stvoriti prijatnu kućnu atmosferu. Bio je nestrpljiv da čuje da li mi se sviđa, a svideo mi se. Samo, uvek se malo čudno osećam dok pravim špagete bolonjeze jer mi je automatska puška uperena u potiljak. Koliko god se trudila, nekako sam privrženija štampanim cvetnim dezenima i pastelnim nijansama. Za sve je kriva Ket Braun. Punim lonče vodom i vadim šolju iz vitrine, uglavnom da bih nečim bila zauzeta jer gorim od želje da mu delim roditeljske savete. „Zašto ne ideš svojim kolima?”, pitam ga ponovo samo da bih nešto rekla. „Ja... pa...”, kaže Ed, zatim ućuti. Izgleda veoma rasejano. „Ko dolazi po tebe?” „Ja... pa...”, opet će i u tom trenutku ogroman blistavi automobil zaustavlja se ispred kuće. Iz automobila izlazi izrazito zgodna žena i spušta nogu na moj šljunak. Doterana je kao i automobil i vitka kao trska. Trska koja se pojavila u knjizi Vanese Felc Hajde da budemo vitke. Za čitav život. Na sebi ima crne farmerke i očigledno veoma skupu jaknu od prirodne kože, a ispod nje svilenu drap rolku. Kosa joj je skupljena u punđu i nosi veoma moderne naočare u stilu filma Ljudi u crnom. Hoda potpuno opušteno kao da je na modnoj pisti. Moje opušteno hodanje izgleda kao da sam upravo pala sa kreveta. Ed se ne miče. Niko se ne miče. Jedino Eliot koji kroz prozor pogleda ženu koja prilazi kući. „To je Orvila”, obaveštava me. „Orla!”, viču svi uglas. Ed i ja se pogledamo. Orla kuca na zadnja vrata i odmah ulazi. Čak ni ja ovako ne ulazim u sopstvenu kuću. Skida naočare; oči su joj takođe predivne. Izgledaju kao zatamljena stakla skupocene limuzine. Onaj iznutra vidi sve šta se dešava napolju, ali su suviše tamni da bi ljudi mogli da vide šta se dešava iza njih. Već je mrzim, a nije još ni progovorila.

Gledam Eda. Ed gleda Orlu. Orla gleda mene. Ja opet gledam Orlu, koja gleda Eda. Ed crveni. „Ovo je Alisa”, promuca. „Zdravo”, kaže i prekrsti ruke preko grudi. „Kada ti počinje konferencija?”, pitam Eda i gledam ga. Ed gleda Orlu. Orla gleda mene. Ja opet gledam Orlu, koja gleda Eda. Ed crveni još više. Ako ovako nastavi, mogao bi da mu pukne neki krvni sud. Nadam se da hoće. „Ja... pa...” „Nemoj da zakasniš”, kažem. Gledam Eda. On gleda mene. Ja opet gledam njega. Nema potrebe da razgovaramo. Suviše smo dugo u braku. Moje oči mogu da mu prenesu svaku poruku koju bih želela da mu kažem, a sada mu govorim: „Posao? Nemoj da sereš!”. „Neću.” Uzima kofer. „Pretpostavljam da nemaš ništa protiv da Kristijan dođe dok ti nisi ovde? Dok si na službenom putu”, dodajem. „Ne”, kaže i gleda me, a u očima mu čitam: „Naravno da imam!”. „Dobro.” Osmehujem se velikodušno i prinosim šolju čaja. „Drago mi je što smo se upoznale, Orvila”, kažem. „Orla”, sikće Ed. Na brzinu ljubi decu i brzo prilazi Orli, hvata je za ruku i vodi ka zadnjim vratima. „Šta da kažem Nikol ako bude zvala dok si na putu?”, pitam dok izlaze. Lice mu je smrknuto i besno. „Reci joj da stižem sutra.” Pre nego što su se vrata zatvorila, čujem Orlino pitanje: „Ko je, do đavola, Nikol?” Krijem zadovoljni osmeh jer znam da se ponašam detinjasto. Kako bi Orla mogla da zna da je ljubav gospođice Džons usmerena samo ka jednom muškarcu u ovoj kući, a to je Eliot? Bar će imati o čemu da razmišlja dok se budu bavili „poslovima”. Sela sam uz šolju čaja pored svoje dece. Ne znam ni sama da li da se u ovakvoj situaciji smejem ili da plačem. „Lepo je što sam opet kod kuće”, kažem, a glas mi treperi kao list na povetarcu. „Mnogo ste se nešto zagledali”, primećuje Eliot. „Stvarno?”, pitam. „Jedva čekam da porastem, pa da i ja mogu tako da se zagledavam.” Osmehuje se pri samoj pomisli.

„Nećeš imati priliku da se 'zagledavaš' kad porasteš, Eliote”, kažem. „Dođe ću te ubiti.” „Ti ćeš tatu da uvališ u nevolje”, upozorava me. „Stvarno?”, pitam. „A zašto?” Naginje se ka meni zaverenički i spušta glas. „Mislim da je gospođica Džons ovde prespavala.” Eliot stavlja ruku preko usta i kikoće se. „U tatinom krevetu.” Tanja naglo podiže pogled sa časopisa. „Eliote, ti mali izdajnice. Nismo sto posto sigurni!” Kad imate ovakvog brbljivog i nesmotrenog sina bar uvek sve saznate. Na kraju. „Ali, možda i jeste.” Glas mi više ne zvuči sigurno. Tanja slegne ramenima i vrati se sjajnim i šarenim stranicama časopisa. „Mislim da Orvila ne zna”, kaže Eliot. „Mislim da joj se ne bi svidelo.” Ruke su mi hladne kao led uprkos toploti čaja koja izbija iz šolje. „Nije jedina”, odgovaram.

Četrdeset deveto poglavlje Kristijan i ja smo odlučili da decu odvedemo u zabavni park. Na početku je ideja zvučala odlično. Ali, recite i sami, dan koji vam počne tako što sebe ubodete u oko četkicom od maškare ne može nikako da bude bolji, zar ne? Jutros nisam mogla da nađem prstenje. Nije da sam htela da ga nosim, ali mi je nekako bilo čudno što ga nema. Prašnjava Drakulina činija na noćnom stočiću bila je prazna. Ne znam gde je, a ne zna ni Kristijan. Nije ni čudo jer muškarci nikada ne znaju gde im je šta, zar ne? Pretpostavljam da sam ga stavila na neko sigurno mesto i kao što je uvek slučaj sa sigurnim mestima, totalno, potpuno i kompletno sam zaboravila gde je. Povrh svega, otkrila sam da moj muž, iako bih mogla da ga smatram skoro bivšim, nema samo jednu, već dve mlade i izuzetno lepe žene na raspolaganju. Svako razuman bi smatrao da je ovoliki broj žena nedopustiv. I biće mi potrebno mnogo više od jedne jadne ružičaste šećerne pene da bi mi se raspoloženje popravilo, kažem vam. Volela sam zabavne parkove kad sam bila dete. Volela sam sve u vezi sa njima - i mirise i zvukove i trepćuće sijalice. Bili su opasna, uzbudljiva, čudesna i čarobna mesta. Sigurna sam u to. Izgleda da sećanje može da se poigra sa vama na veoma surov način. Kiša je padala poslednjih nekoliko dana, što nije ništa neobično. To znači da je nekad zeleno i prijatno igralište na kome se smestio zabavni park sada more smeđeg lepljivog blata kroz koje se tu i tamo probijao poneki izgaženi busen trave. Igralište je veoma malo i sve su tezge nagurane jedna uz drugu tako da vam jedino preostaje da gazite po blatu. Nebo je tamno i sumorno, baš kao i ja. Oblaci se valjaju preko neba kao talasi katrana: Vesele boje zabavnog parka, crvena, žuta i trepćuće neonke se hrabro bore protiv njih, ali priznaju da nisu dorasle neprijatelju. Ovo je jedan od onih dana kada je bolje da ostanete kod kuće u toplim papučama uz čašu kuvanog vina i neki tužan film. Sa troje dece? Ma kakvi. Mislim da mi se tako nešto poslednji put dogodilo 1980. kada sam imala neki gadan grip; umesto kuvanog vina, pila sam sirup protiv kašlja. Bar mogu da sanjarim, zar ne?

Iako je najjači nalet kiše prestao, još uvek je neka siva kišica sipila po kupastim krovovima. Kad biste stali pored neke tezge da malo razgledate, voda bi vam kapala tačno za vrat. Za tezgama stoje namrgođeni i neuredni ljudi, a roba im je užasno skupa. Ako želite da osvojite jednu od onih jadnih polumrtvih zlatnih ribica, treba, sve u svemu, da date dvadeset sedam funti! Ali, za taj novac dobijate i „besplatan” poster nekog svetski poznatog rvača čija je koža potpuno namazana uljem. Ovo bi mogla da vam bude i neka vrsta utehe kad vam ribica umre, što se obično i desi posle nekoliko dana. Ima nekoliko opasnih vožnji od kojih vam se diže kosa na glavi. Neke pamtim još iz svog detinjstva, a neke su sasvim novi izumi koji, po mom mišljenju, imaju suviše uspona i nizbrdica. Deca, u stvari, dečaci su veoma uzbuđeni i nestrpljivi. Tanja je previše kul da bi pokazala uzbuđenost. Tetura se po onom blatu u cipelama sa debelim đonom i pretvara se da je sve u redu. Da li ste ikada pokušali da smislite neku zabavu koja će zainteresovati devojčicu od petnaest godina i dečaka od četiri? Nemojte ni da pokušavate. Nemoguće je. Potpuno nemoguće. Tanja bi radije bila sa svojim društvom, što nam je otvoreno stavila do znanja. Da je nisam naterala da krene sa nama, ne bih je ni videla. O tome ćemo morati da porazgovaramo. Ali, ne danas. Ne posle maškare, prstenja, Orvile i svega ostalog. Ne danas. Pitam se da li deca imaju dovoljno snage da ne obraćaju pažnju na boju koja se ljušti, na nameštene puške u streljani, tupe strelice za mikado koje nikako ne mogu da se zabodu u metu i obruče koji su suviše uzani da bi mogli da prođu preko staklenih činija sa ribicama koje su izgubile svaku volju za životom. Na Tomasovom licu se pojavio široki osmeh. Laknulo mi je jer je u poslednje vreme bio veoma tužan. Znam da to nije ništa novo i neobično. Privlačim ga k sebi. „Dobro si?”, pitam. Klimne glavom. Ne mogu da vam opišem koliko mi nedostaju deca. Kad nisam sa njima, osećam veliku prazninu koju, ma koliko se trudio, Kristijan ne može da ispuni. A ne može ni bilo ko drugi. Eliot je van sebe od sreće. Na vrhu njegove liste nalazi se sve što je potencijalno opasno po život, izuzetno prljavo i uključuje trošenje ogromne količine tuđeg novca. Hteo je da proba svaku vožnju pored koje smo do sada prošli, bilo da ga je okretala naglavačke, bacala

postrance ili je samo pokušavala da ga zastraši. Moj sin je nepokolebljiv u želji da bude rastresen na sve strane. I kao što verovatno naslućujete, i ja se tako osećam. Pri tom nemam potrebe da se odvojim ni od jedne jedine funte za vožnju u zabavnom parku. „Hajdemo na električne automobile!”, predlaže Kristijan. Veoma smelo se uživljava u ceo događaj i zbog toga ga još više volim. „Eliote”, kaže, „hajde sa mnom.” Uhvatio je moga sina za ruku pre nego što sam uspela bilo šta da kažem. Zajedno trče prema automobilima koji se odmaraju između dve vožnje. „Dođi, Tome!” Tomas i ja trčimo za njima. Tanja nam se polako približava. Tomas ugrabi jedan automobil i seda na mesto vozača. Funtu, koju sam mu dala, pruža neurednom čoveku koji mu u zamenu daje žeton. Čovek sa lakoćom skače između automobila; vidi se da ovo već dugo radi. „Hoćeš da se voziš sa Tomom?”, pitam kćerku. Odmahuje glavom i smešta se na kraj autodroma. Naslanja se izazovno na jedan jarko obojeni stub. Kožnu jaknu je vezala oko struka. Uskačem pored Tomasa. Čovek sa izražajnim izgovorom, poput službenika Britanske železnice promrmlja nešto kao POLAZAK! Krećemo, vrištimo i kreštimo na ostale. Nagovaram Tomasa da udari u što više automobila koje možemo da stignemo. Nikada mi nije bilo toliko zabavno na suvozačevom sedištu. Na trenutak zaboravljam gde sam i ko sam. Ni o čemu ne razmišljam osim kako da se pripremim za sledeći sudar. Ovakvo dozvoljeno sudaranje sa drugim automobilima ima terapeutsko dejstvo. Onda pogledam Tanju krajičkom oka. Posmatra Kristijana. Na licu joj je čudan izraz. U tom trenutku primam dva udarca: prvi dolazi od automobila mog ljubavnika, a drugi od spoznaje da Tanja, na svoj tinejdžerski način, oseća prema Kristijanu isto što i ja. Čovek koji naplaćuje vožnje posmatra Tanju koja je potpuno nesvesna njegovog pogleda. Njene oči prate samo jedno lice. Lice koje se smeje, osmehuje i upućuje uzvike ohrabrenja Eliotu, pobedonosno urla i potpuno je nesvestan njenog pogleda. Ne mogu da vam opišem šta sam osetila kada sam shvatila da je Kristijan po godinama bliži mojoj kćerki nego meni. Kako bih se osećala da je dovela kući nekog sličnog Kristijanu? A priznajte, to nije nemoguće.

Automobili se zaustavljaju uz škripu. Izvlačimo se nepovređeni. Bar fizički neozleđeni. Bole me i leđa i glava, a ovde smo tek deset minuta. „Hajdemo na voz duhova”, viče Eliot. Gacamo kroz blato do nekih ispucalih plastičnih duhova koji imaju neki žućkasti odsjaj na slabom svetlu. „Ideš li, Tanja?”, vičem dok svi uskačemo u jedna raspadnuta kolica u obliku mrtvačkog sanduka. „Čekam vas ovde”, kaže. Nadam se da se samo plaši da je ne vidi neko iz njenog društva na ovakvom mestu koje definitivno nije u fazonu i da je samo zbog toga snuždena. Ukotrljavamo u tunel koji je postavljen svetlozelenom jambolijom i nekim starim prekrivačima. Pre nego što smo krenuli, Eliot ispušta krike od kojih pucaju bubne opne. Pokušavam da potisnem osećanje da je ovaj jeftini i neukusni voz duhova sa svim ovim platnenim fantomima i nameštenim sablasnim užasima neizmerno manje strašan od moje svakodnevice. Švorc sam. Potpuno i apsolutno. Pretpostavljam da to ne bi bilo važno da nisam sebe dovela do toga da ostanem bez posla. Jeli smo jabuke u šlafroku, šećernu penu i viršle. Ovim redom. Bili smo na električnim automobilima, vozu duhova, tvisteru, raketi, vrtešci i jahaču groma. Tanja privija gomilu plišanih igračaka koje su načeli moljci kao i poster jednog prilično čudnog narandžastog rvača namazanog uljem, koji se zove Stena i zlatnu ribicu kojoj treba dati ime, a koja već sad ne izgleda najbolje. Držim se za jednu polistirensku šolju toplog čaja i pokušavam da uspostavim ravnotežu. Dečaci piju koka-kolu, obrazi su im rumeni i smeju se. Kiša je odustala. Uglavnom. Mislim da bih, uz jedan određeni izuzetak, ovaj dan mogla da smatram uspešnim. „Hajdemo na balerinu!”, viče Eliot. „Već si se dovoljno vozio”, podsećam ga. Uvek sam bila glas razuma. „Samo još jednom.” Duri se u stilu Merilin Monro. „Eliote, pozliće ti.” „Neće.” „Hoće. Samo što si popio koka-kolu i pojeo viršlu.” „Samo još jednom, molim te.” „Ja ću ga povesti”, ponudi se Kristijan. „I tebi će pozliti”, upozoravam ga. On se kezi. „Obećavam da neće.” „Dobro.”

Eliot uzima Kristijana za ruku, razmenjuju osmehe. Ne možete da verujete koliko mi to znači. „Hoćeš li i ti da ideš, Tomase?” Moj stariji sin odmahuje glavom. Tomas je razumniji od svih nas zajedno. „Samo jednom!”, kažem strogo i pokušavam, mada suviše kasno, da ponovo uspostavim neku vrstu autoriteta, pošto su me na brzinu nagovorili. „Nećemo dugo”, ubeđuje me Kristijan i odlaze na još jedno vrtenje i okretanje. „Hoćemo li da ih gledamo?”, krećemo za njima i u trenutku kad stižemo do balerine, Kristijan i Eliot su se već zatvorili u kolica pomoću velike metalne cevi i počinju polako da krivudaju po stazi. Brzina je sve veća. Eliotovi prsti su potpuno bledi od jačine stiska. Kristijan je stavio ruku oko njegovih ramena, a moj sin se uglavio kod njega, sa strane. Blista koliko je uzbuđen. Naslonjeni smo na ogradu. Osećam vibracije pod nogama. Sve čangrlja i tandrlja glasnije i užasnije nego lanci u vozu duhova. Pitam se koliko često proveravaju sigurnost ovih sprava. Brzina je sve veća. Muzika dostiže užasnu jačinu i nadjačava glas čoveka sa razglasa. Kad sam bila mala muzika valcera svirala je All Right Now od grupe Free, koja još uvek ima neki melodični šarm u poređenju sa ovim čudom. Izvinite, opet sam kao moja majka. HOĆETE LI JOŠ BRŽE?, viče čovek u centralnoj kontrolnoj kabini. Sijalice se pale i gase sve brže i brže. Čujem Eliota kako vrišti: „Da!”, glasnije od svih ostalih. Njihova kolica se približavaju i na trenutak ih nejasno vidim. Sklupčani su u jednom uglu, bore se za goli život, a moj stomak se okreće zajedno sa njima. HOĆETE LI JOŠ BRŽE? Eliot sada bukvalno leži na stolici dok kolica pokušavaju da se oslobode zanemarljive težine njegovog tela. Kristijan ga drži za jaknu. „Daaaaaaaaaa!”, viče dok prolaze pored nas. Vožnja kao da nema kraja. Taman kad sam pomislila da više ne mogu da izdržim, svetla prestaju ludo da trepću, blesavo tandrkanje se usporava i prelazi u lupanje, a kolica, umesto da nastave da se vrte kao derviši, elegantno se okreću poput balerina i staju. Zaustavljaju se tačno ispred nas. Tomas juri da podigne šipku. Kristijan se smeje i podiže Eliota. Moj mali dečak izlazi iz kolica, hvata se za stranice, jer ponovo počinje da se okreće i tetura se ka

meni. Noge mu se tresu i bled je kao krpa. Oči kao da mu se okreću u glavi. „Ovo je”, kaže, „bilo izuzetno divno!” Kristijan izlazi, ide za njim i kezi se od uva do uva. Osmehujem mu se i želim da zna da cenim sav napor koji ulaže da bi se zbližio sa mojom decom. Uzvraća mi osmeh jer zna koliko mi to znači. A ja nekako znam da će sve da bude u redu. I baš u tom trenutku, Eliot se okreće, radosno se osmehuje i iznenada i obilno povraća po Kristijanovim pantalonama.

Pedeseto poglavlje Ed i Orla nisu otišli u Badlej Salterton. Uglavnom jer niko nije bio sasvim siguran gde se to mesto uopšte nalazi. Umesto toga otišli su u Bat. Ed je mislio da će se Orli svideti jer je Amerikanka. Ako se ne budu baš najbolje slagali, u Batu je gomila onih rimskih ostataka i ukrašenih kitnjastih građevina koje bi je oraspoložile. Ali je uvek govorila da je odlazak u kupovinu sjajan, međutim, Ed nikada nije osećao da je dovoljno stručan da daje komentare. Pretpostavljao je da za kupovinu nije bitno s koje strane Atlantika je žena rođena. Sve su lude za dobrim prodavnicama. Odseli su u hotelu nadomak grada. Bio je smešten u dvorcu iz trinaestog veka, sazidanom od bledozlatnog kamena iz Bata. Orla se skoro onesvestila od oduševljenja kada se dovezla do šljunkovite staze i skrenula kroz polje puno jadnih krava koje su se skupile zbog kiše, onda pored jezerceta sa patkama i potom do ulaznih vrata optočenih gvožđem. Skoro je pala u nesvest od zaprepašćenja kada su morali da pređu preko dasaka od parkinga do kuće jer je sve okolo bilo poplavljeno. Od kada se meri količina padavina, a to se radi već poodavno, ovo je bila najvlažnija zima. Vikend nije bio pogodan za šetnju po prirodi. Šteta, jer Ed već dugo nije šetao, čak se radovao odlasku u prirodu. Ili je bar počeo da se raduje kada se oslobodio Alinog ispitivačkog pogleda. Odmah je shvatila da u pitanju nije nikakav službeni put, mada je pokušao da prevari i sebe i nju. Osećao je grizu savesti, što je bilo veoma važno kada se sve uzme u obzir. Već jednom je bio ovde pre nekoliko godina kada je snimao neki raskošni promotivni video-materijal za, nećete verovati, pseće krekere. Video je trebalo da se prikazuje u svim vodećim prodavnicama za kućne ljubimce širom zemlje. Neke stvari se nikad ne menjaju. Hotel se, ipak, promenio. Jedva ga je prepoznao. Potpuno su ga renovirali i sve što je vremenom propalo zbog starosti i što je bilo elegantno istrošeno za vreme njegove prethodne posete izgleda da je bilo zamenjeno potpuno novim i izuzetnim replikama iz Korta. Uzeli su sobu i popeli se, po stilskom tepihu, na prvi sprat u svoju sobu. Izgleda da su svi u trinaestom veku bili patuljci jer je Ed morao

da se sagne dok je prolazio kroz niska vrata koja su vodila u njihovu spavaću sobu. Izuzimajući tepih, sobe su izgledale mnogo bolje. U kaminu je gorela vatra. Na sredini sobe se nalazio i veliki francuski krevet sa baldahinom od teške svile. Jedini mali i neočekivani problem koji je Ed mogao da uoči bio je upravo taj francuski krevet, a ne dva odvojena, kako je tražio kada je rezervisao sobu. Međutim, kad je malo bolje razmislio, shvatio je da bi napravio glupost, jer ko bi pomislio da bi dvoje potpuno zrelih ljudi, emotivno stabilnih i bez obaveza proveli noć u posebnim krevetima, koji su odvojeni samo noćnim stočićem i tepihom, ma koliko bio ružan. Bila je to, međutim, zastrašujuća pomisao; kako provesti strastvenu noć sa nekim koga nikada niste držali za ruku, a da ne govorimo da ga nikad niste videli nagog? Ovo je verovatno bila još jedna od onih teških zagonetki našeg vremena. I to ona sa kojom se suočio samo jednom, a koja je bila podstaknuta i potpomognuta priličnom količinom pića koje je uradilo sve samo nije izbrisalo sećanje na sam događaj. Usta su mu se odjednom osušila. Kad smo već kod toga, sad bi mu jedno dobro došlo. Njegova jedna i jedina veza za jednu noć bila mu je dobra lekcija na mnogo načina, iako Ali možda ne bi shvatila njenu edukativnu vrednost kad bi joj sada, ili da joj je onda priznao. Video je mnogo svojih prijatelja i kolega koji su pojurili da ugrabe primamljivi cvet preljube, koji bi im se u rukama ubrzo pretvorio u koprivu. I to veoma skupu koprivu. Pitao se da li mu je ova mala ljubavna avantura pomagala da napravi korak ka brakorazvodnoj parnici i počeo je da sumnja u svoj razum jer mu se činilo da nazire pozitivan odgovor. Možda je trebalo da na Alinu nesmotrenost gleda kao na jedan edukativni izlet. Da je tako uradio, možda se sada ne bi bili u ovakvoj situaciji. Za dlaku je izbegao da vidi prelepu Nikol Džons golu. Bila je prilično voljna da se svuče u kuhinji, što je Ed smatrao previše nedoličnim za jednu vaspitačicu. Nije da nije želeo da je vidi bez njenog lora ešli donjeg veša, samo je bio potpuno nepripremljen za tako nešto. Spontanost i seks su definitivno bili van dozvoljenih granica od kada su došla deca. Bilo mu je veoma teško da svoj mozak i ostale delove svoga tela vrati u raskalašno stanje. Bilo je još nečeg. Ako je već bilo dovoljno teško ugrabiti priliku za jedan seks sa svojom suprugom jer

ih je stalno prekidalo jedno ili više smorene ili/i uplakane dece, pomislite samo kako su se prilike menjale kad je toj jednačini dodao još jednog stranca. Kuhinjski sto mu nije izgledao kao pravo rešenje. Pokušao je da joj svoju nevolju uljudno objasni, ali Nikol je otišla u ranim jutarnjim časovima. Bez sumnje se osećala odbačeno jer je morala da ga juri oko kuhinjskih stolica. Bar je ova kombinacija, bez dece, bila mnogo povoljnija za laganu zabavu odraslih, ako se to nudilo. Ed je osmotrio sobu. Umesto odvojenog kupatila, ugao je zauzela viktorijanska emajlirana kada sa nožicama, kao i umivaonik i krčag u istom stilu. Bio je presrećan kad je video da su svemu ovome dodate i slavine, doduše vešto skrivene modernom opremom iz programa za novi milenijum. Nije bilo nikakve pregrade koja bi taj deo odvajala ili skrivala. Celo kupatilo je nepokolebljivo stajalo tu, ispred njih. Izgledalo je da će Orlu videti golu mnogo pre odlaska na spavanje. Hvala dragom bogu za neke male milosti, jer bar toalet nije bio na otvorenoj pozornici. Njegova saputnica je spustila malu putnu torbu na pod. „Ovo je tipičan engleski stil”, rekla je. Pitao se da li bi u ovom trenutku ovu izjavu mogao da smatra komplimentom. „Divno je!” Orla je prošla pored njega i ušla u sobu. Kad se bacila se na krevet, čipkasti prekrivač se obmotao oko nje. „Ovo je tako romantično”, uzdahnula je. Na malom stolu u posudi sa ledom bila je boca šampanjca. Šampanjac se brzo grejao zbog paklene toplote koja se širila iz kamina. Edu nije palo na pamet da ga naruči, ali mu je bilo drago što ga se neko setio. „Šampanjac?”, predložio je. Orla se pridigla i naslonila na uzglavlje od malih svilenih jastuka poređanih na krevetu. „Ti si divan čovek, Ede”, glasno je disala. „Sipaj mi malo.” Stavio je dve čaše za šampanjac na poslužavnik. Pitao se šta se dogodilo u proteklih dvadeset godina koliko je prošlo od kada je poslednji put bio na ljubavnom sastanku. Niko od tada nije pokazivao interesovanje da sa njim odigra jedan prljavi ples. Orla je izula cipele.

Ed je izvukao bocu iz posude za led i nekom krpom je teatralno obrisao. Možda je sve što su žene želele ovih dana nekoliko sedih vlasi i određeni utisak blage zrelosti? Uputio joj je preko sobe jedan izazovan osmeh u stilu Rodžera Mura. Skinula je kaput i bacila ga na pod. Napućila je crvene usne i počela da otkopčava bluzu. „Donesi šampanjac u krevet”, upućivala ga je grlenim glasom. Edovi spremi prsti se ukočiše na boci jer je čep prerano izleteo, preleteo preko sobe i srušio keramičku figuricu u obliku iskeženog psa na kaminu kao u lančanoj reakciji. Kasno su stigli na večeru. Lepote rimskog Bata po snažnom pljusku napuštene su zarad vrelih putenih zadovoljstava u francuskom krevetu. Trpezarija je bila puna zaljubljenih parova koji se se držali za ruke preko stolova postavljenih za dvoje. Egon Ronaj je preporučio restoran i hrana je bila zaista izvrsna, ali je delovalo da niko nije gladan. Svetlo je bilo prigušeno kao u rudarskom oknu. Na stolovima su se nalazile svece u svećnjacima koje su se borile sa vatrama iz kamina na jednoj i drugoj strani prostorije. Pored trpezarije se nalazila staklena bašta obrasla tropskim rastinjem. U njoj je bio i azurnoplavi bazen po čijoj su mirnoj površini plutale svece u obliku lotosovog cveta. Orla mu se osmehnula. Izgledala je predivno. Nije bila nimalo umorna. „Rekao si Alisi da ideš na službeni put?”, upitala ga je. „Pa, ne baš. Nisam joj rekao da nije službeni put.” Ispio je vino. „U stvari”, priznade, „nisam ni ja bio sasvim siguran.” Orla je uplela svoje prste u njegove. „Ali, sad si siguran?” „Da”, rekao je. Bilo bi ružno da kaže da nije. Zapravo, istina je bila da još uvek nije bio siguran. Orla je bila divna. Bila je pametna, izgledala je odlično u svom poslovnom kostimu i bila je potpuno organizovana. Šta bi još muškarac mogao da poželi od žene? Odgovor nije znao, ali je znao da nije osetio ono uzbuđenje u stomaku. Niti komešanje u preponama, mada mu je na usnama lebdeo zadovoljan osmeh. Bio je to samo seks, i to veoma dobar seks, prvi posle nekoliko nedelja; a on je bio samo ljudsko biće. Isto to je osetio i sa Nikol Džons, ali jedina žena sa kojom je osećao tu

nervozu u stomaku bila je Ali, i to ne samo kada bi pojeo nešto što je skuvala. Ponovo se usredsredio na hranu pred sobom. „Hoćeš li joj reći da smo zajedno?” Ed se zagrcnuo i brzo popio čašu kisele vode. Ostali gosti su ućutali i netremice ga posmatrali. „Kost”, zaječao je i slabašno se osmehivao ostalim stolovima. „Treba da zna.” „Misliš?”, upitao je brišući usta salvetom. „Ne bih ovo požurivao.” „I sama će uskoro otkriti”, razumno je rasuđivala. „Verovatno će joj Eliot reći.” „Mislila sam da treba da joj kažeš o našem odlasku u Ameriku.” Ed se skoro ponovo zagrcnuo, ali je znao da izgovor sa koskom ne bi opet upalio. „Ideš sa mnom, zar ne?” Pitao se da li je i ovo bio deo dogovora. Da li je ovo oduvek bio deo dogovora? Ako jeste, da li je bio moralno ispravan? Da li je postojao ijedan razlog zbog koga on i Orla ne bi na ovakav način mogli da započnu jednu sjajnu vezu? S druga strane, da li je bilo mudro da uđe u prvu prodavnicu obuće i kupi prvi par cipela na koji je naišao, a da ne proba sve ostale? „Harison Ford čeka, Ede”, rekla je. „I ja čekam.” U glavi je pribeležio da treba da ubije Trevora. Podigao je čašu i kucnuo se sa Orlom. Oči su joj se zacaklile i zasijale pri svetlosti sveca. Pobednički osmeh joj je igrao na usnama. „Za Harisona Forda”, rekao je. „I za nas.”

Pedeset prvo poglavlje Kad biste mogli da budete bilo koja žena na svem, koju biste izabrali? Sada bih najradije bila Andrea Kor. Zauvek. Ne u onom stilu Metju, večeras bih želela da budem... Sitna je, neverovatno privlačna, može glasno da otpeva pesmu i izgleda kao da se ni na koji način ne petlja sa decom koja povraćaju. Šta biste još mogli da poželite? Nekada sam bila zadovoljna sobom. Sada sam zbog raznoraznih stvari nezadovoljna. Svakog jutra posmatram svoje lice u ogledalu da bih proverila da li se neka od mnogih bora usudila da se ureze još milimetar dublje u kožu. Kada budem pronašla drugi posao, hvala još jednom, Ket Braun, počeću da štedim za peglanje lica kad mi bude pedeset. Ili možda četrdeset. Zavisi koliko loše se stvari budu odvijale. Kažu da se stari od stresa. U tom slučaju, osećam se kao da mi je četrdeset devet. Stalno me boli stomak i vrat mi je ukočen kao što je nekad bio Edu. Menstruacija mi je totalno poludela i bojim se da bih mogla da zatrudnim. Ed je, nakon mnogo nagovaranja, morao da ide na sterilizaciju, uglavnom zato što sam mu pripretila onim dvema ciglama iz šupe u dvorištu. Nikada nismo naučili kako da koristimo kondome, zbog čega bi Eliot trebalo da nam bude večno zahvalan. Ne biste ni pomislili da bi tu moglo da dođe do neke greške, ali smo uvek uspevali nešto da zeznemo. Nemam komentar, hvala! Kristijan i ja smo, takođe, pokazivali izvesnu nemarnost kada su u pitanju kondomi, što je veoma iznenađujuće, s obzirom na to da stalno priča o tome kako ne može da podnese klince. Zar mu niko do sada nije rekao da je priča o rodama i bebama samo priča za malu decu? Plašim se i side, ali ništa nisam rekla jer bi to značilo da mu ne verujem, što je veoma glupo. Međutim, ova misao me opseda. Samo se nadam da Kristijan u svojoj kratkoj prošlosti nije šarao onoliko koliko je šarao po crtežima. Sedim ovde u svojoj dnevnoj sobi uznemirena zbog svega i gledam Loto i očekujem čudo. I bilo bi čudo, pošto nikad nemam vremena da uplatim listić. U ruci držim piće, a noge su mi na hoklici. I nećete verovati... pripremite se za ovo što ću vam reći... Uprkos stalnoj tvrdnji kako se klinci nepoželjna zona, Kristijan je gore, na spratu i

kupa Eliota. Mislim da ovo vredi ponoviti. Kristijan kupa Eliota! Složićete se da je i ovo čudo, bar isto onoliko koliko i mogućnost da osvojim premiju iako nisam uplatila listić. Ovo kupanje je došlo kao posledica mog neprestanog plakanja u kolima zbog čega je i sam povratak kući iznenada postao zanimljiv. Eliot je nastavio da povraća šećernu penu i iseckane kobasice. Kristijan je, što je bilo veoma lepo od njega, smogao snage i hrabrosti da ga čuva i pazi celim putem do kuće. Ne znam kakav bi stav imala socijalna služba ili čak Ed o političkoj ispravnosti situacije u našem kupatilu: nepoznati čovek kupa našeg četvorogodišnjeg sina. U ovom trenutku me to ne zanima. Prija mi što se odozgo čuje neobuzdani smeh. Dosta mi je pravog života, zaista dosta. Posle još jednog gutljaja džina, razmišljam o današnjim događajima. Želela sam da sve prođe glatko. I opet je Eliot sve upropastio. Mislim da ću ga prodati organizaciji za donaciju organa, počevši od njegove glave. Druga dva deteta ne prave probleme, ili možda njihovi problemi jednostavno postaju potpuno beznačajni kada se uporede sa bratovljevim, koji je svetski stručnjak za probleme. Mislim da je studirao u klasi Barta Simpsona. Uopšte ne saosećam sa njim u njegovoj bolesti. Sam je kriv i zato zaslužuje najveće prezrenje. Da sam ga ja kupala, celog bih ga izribala ribaćom četkom samo da bi me bolje zapamtio. Ovaj džin baš brzo nestaje. Čuje se bat koraka niz stepenice i dve glave proviruju iza vrata. Kristijan je očigledno u svom svetu. Obećao je da neće povraćati i svu brzu hranu koju je pojeo sigurno je zadržao u sebi. Trenutno je, bukvalno, mokar do gole kože. „Doveo sam nekoga da ti poželi laku noć”, kaže i gura Eliota u sobu. Eliot je čist i mirisan. Mokra kovrdžava kosa mu uokviruje lice; liči na malog anđela. Kristijan mu je obukao najlepšu pidžamu, a ono što je ostalo od Barnija, upotpunjuje celu sliku. Prilazi mi, grli me i mazi se u mom naručju. „Izvini što sam povraćao, mamice”, kaže, a meni je krivo što nisam pazila na njega kako je trebalo. Uzeću još malo džina kako bih utopila grizu savesti. „U redu je, dušo”, govorim mu umirujućim glasom. „Zaista, nisi ti kriv.”

„Mislim da sam ja kriv”, kaže Kristijan pokajnički. „Kristijan će da mi pročita priču”, kaže moje divno dete širom otvorenih očiju. „Jesi li siguran da ti nije rekao da će da ti olupa knjigu o glavu?” „Da.” Eliot skliznu sa mog krila. „Kristijan me voli.” Kristijan se smeje popustljivo. Eliot sastavlja šake oko usana i umesto da šapuće, progovara glasom koji bi mogao da probudi svakog nesrećnika koji se našao na rastojanju od nekoliko centimetara. „I ja volim Kristijana!” Mnogo kasnije, nakon što je prošao kroz celu Eliotovu biblioteku priča za laku noć uz još nekoliko koje je pozajmio od Tomasa, moj ljubavnik se pojavljuje. Devet je sati. Podižem pogled sa Parkinsona, koji pokušava da izvuče nekoliko razumnih reči od Saše Distela, ali ne uspeva. Kristijan se sručuje pored mene. Dodajem mu bocu džina i čašu. Ostavlja čašu na stranu i poteže iz boce. Ne zameram mu. „Preživeo si”, kažem. Kristijan se okreće prema meni. „Ovo je rudarski posao, zar ne?” „I tako svaki dan.” Nadmeno podižem obrve; onako kako to rade ljudi koji imaju decu. „Proći će godine i godine pre nego što isteramo Eliota iz kuće.” Uzima me za ruku i igra se mojim noktima. „Sad shvatam zašto ti toliko nedostaju.” „Stvarno?” Nisam imala nameru da izrazim toliku nevericu. „Naravno. Eliot je divan. Već sad ima izgrađenu ličnost”, kaže. „Misliš, pravi je mali prokleti bezobraznik.” „Bila bi izgubljena bez njega.” Možda mi se zbog džina steže grlo i suze mi naviru na oči. „Nemoj da plačeš.” Kristijan me privlači k sebi. „Mogao bih da se naviknem na ovakve roditeljske obaveze”, kaže veselo. Smrcnem. , Jednim pranjem povraćke ne možeš da se kvalifikuješ za roditelja.” „Ipak se trudim.” Iako je devetnaest godina stariji od Eliota, sladak je isto koliko i on. „Sjajno si se snašao”, kažem i stiskam mu ruku. „I Tomas je oduševljen.” Kristijan nabra nos. „Mislim da se Tanji ne sviđam.” Šta da mu kažem. Ne mogu glasno da izrazim zebnju da se Tanji sviđa i previše. Obično moram da se borim sa Edom za njenu

naklonost. U ovoj prilici ne želim čak ni da se suprotstavim. „Biće sve u redu”, promrmljam. Parki je počeo razgovor sa Dejvidom Bekamom, za koga znam da je fudbaler, i, iako baš nije najbistriji, veoma je sladak i jednostavan. Ili sam, možda, do sada, razvila veće razumevanje za nešto mlađe muškarce. „Da prespavam ovde?”, pita Kristijan. Odmahujem glavom. „Mislim da za to nisam spremna. Iako je ovo i moja kuća, osećam se prilično čudno. Biće mi neobično da i spavam u svom sopstvenom krevetu. Mislim da ne bih mogla da ga još i delim sa nekim”, priznajem. „Iako bih volela da ostaneš.” „Popiću nešto na brzaka”, kaže, sipa malo džina u moju čašu i u svoja usta. „A onda odoh kući.” „Doći ćeš sutra?” „Obećao sam Eliotu da ću ga naučiti da vozi skejt.” „Onda moram da pribeležim i poseru urgentnom centru... “ Kristijan se smeje. Očigledno misli da se šalim.

Pedeset drugo poglavlje Kristijan je sedeo ispred televizora. U krilu je držao šolju tople čokolade i menjao kanale u potrazi za programom koji bi prikazivao neki kasni besplatni seks ili fudbal. Trenutno su ga obe teme zaobilazile. Nedostajala mu je Ali. Bilo mu je veoma neugodno pri pomisli da ona provodi noć u svom krevetu u okrilju svoje porodice, a on je prognan iz tog prijatnog utočišta koga posmatra spolja, nosa priljubljenog uz hladno staklo. Topla čokolada i Kanal 4, koji je prikazivao dokumentarac o životu Bernarda Maninga, nisu mu pružali utehu koja mu je bila potrebna. Ušla je Rebeka. Nosila je žestok minić, a gornji deo je izgledao kao dva trouglasta omota za sendvič povezana parčetom sjajnog konca za zube. Zastala je u pola koraka. „Nije valjda da ostaješ kod kuće u subotu uveče”, začuđeno ga je upitala i uzela nešto novca iz svoje torbice na stolu. „Pa šta i ako ostajem?” Kristijan je pokušao da ostavi utisak da je udubljen u Heroje komedije. „Čekam Utakmicu dana.” Usledio je izliv najusiljenijeg, najpraznijeg i najbesmislenijeg smeha koji je ikada čuo. Spustila je ruku na mršavi, koščati kuk. „Ko igra?” „Pa...” Pretila mu je prstom. „Pored nje se pretvaraš u džangrizavog i dosadnog matorca”, rekla je. „Samo zato što ne želim da se napijem svakog vikenda? To se zove odrastanje, Beki. Trebalo bi da probaš.” „Pa, gde je večeras gospođa od Izobilja?” „Kod kuće sa svojom decom.” „A tvoje prisustvo nije poželjno?” Poželeo je da u ruci drži bocu votke, jer niko ne može da bude zajedljiv i neraspoložen uz šolju tople čokolade. „Mora da ti je neobično što se sada ti povinuješ nečijim željama”, nastavila je Rebeka jer on nije ništa rekao. „Svaka joj čast. Postavila te je na pravo mesto, tamo gde je htela.” Još dublje je potonuo u kauč. „Hajde sa nama”, pozvala ga je. „Nemam novca.”

„To ti ranije nije smetalo.” Sela je na naslon kauča i vrtela jednu od Kristijanovih lokni. „Orobi kasicu prasicu.” „Kasica nas je izvukla iz prethodne nevolje, sećaš li se?” Opet je uzdahnula sa neodobravanjem. „Pozajmicu ti”, rekla je. „U stvari, častiću te. Neka to bude moj oproštaj za ono što si me otkačio jer nisi mogao da podneseš obaveze, pa si potom počeo da krešeš ženu koja bi mogla da ti bude majka, a pride ima i troje dece.” „Baš si velikodušna, Beki”, uzdahnuo je. „Hajde. Idemo samo do Reta da se nađem sa Robijem i nekim prijateljima.” * „Zašto si se tako obukla?” „Zato što se uzalud nadam da bih mogla da nađem nekog ko je vredan zavođenja”, rekla je. „Hajde. Stižemo na vreme za poslednju porudžbinu pred zatvaranje. Oraspoložiću te.” „Nisam neraspoložen.” „Ma, da, kako da ne.” Oboje pogledaše Bernarda Maninga. „Nas troje nismo sto godina izašli zajedno u grad. Onako, kao ortaci.” „Otkad je Ali došla”, rekao je zajedljivo. „Pa, kad si već pomenuo... “ Pokušala je da se osmehne. Kristijan je spustio toplu čokoladu. „Znači, treba da izađem sa tobom da bih te ućutkao.” „Postoji i drugi način, Kris”, rekla je. „Poljubi me.” Nagnula se ka njemu. Oni trouglići samo što nisu popucali. Priljubila je svoje usne uz njegove. Poljubac je bio dug, istraživački i prijatno poznat. Rebeka se odmače od njega, stisnu usne i pređe jezikom preko njih. Tužno ga je pogledala. „Samo, pretpostavljam da ti to nije u planu.” Kristijan ustade. „Hajdemo do Reta”, rekao je. Ret je bio pao sa rastegljivim radnim vremenom. Kristijan se sećao svog poslednjeg pića. Ili je bar mislio da se seća. Robi ga je častio, kao verovatno i prethodnih nekoliko tura. Pio je tekilu stantmen, Robijev izum. Predstavlja je sadistički napredak u odnosu na tekilu slemer, koja je u svoje vreme predstavljala zaista dobru ideju. Umesto da prvo poliže so sa nadlanice, sruči tekilu, a onda iscedi limunov sok u usta, njegov „prijatelj” - i bilo je potpuno umesno staviti ovu reč pod znake navoda - ga je ubedio da ušmrkne so, potom dva

puta potegne tekilu i na kraju iscedi limunov sok u oko. Kad je vratio film, shvatio je da ga je ova tekila bacila pod sto. Sada je neko gluvo doba noći, naslonjen je na zid pored ulaznih vrata kuće. Uopšte se ne seća kako je došao iz paba. Oči su ga još uvek bolele od napada limunovog soka. So mu je isušila unutrašnjost nozdrva, tako da je morao da diše na usta. Robi je stajao na ulici i pevao Zemlja nade i slave iz sveg glasa i još uvek sisao komad već dobro sažvakanog limuna. Dalje u ulici, otvorio se prozor i neko je povikao: „Začepi više, jebote!” I, na opšte iznenađenje, Robi ućuta. Dok je Rebeka preturala po svim svojim džepovima u potrazi za ključevima, Robi je iskoristio priliku da zvučno obavi malu nuždu na crnoj plastičnoj komšijskoj kesi koju su nesmotreno ostavili na njihovoj strani. Kada je Rebeka konačno otvorila vrata, svi su popadali unutra i rasprostrli se po grubom otiraču i crno-belim polivinilskim pločicama na tremu. Kristijan se glasno kikotao. „Tost”, kreštao je Robi. „Treba mi tost.” Odgegao se do kuhinje pipajući po zidu kako bi imao neki oslonac. „Mene izostavi druže”, izbrblja Kristijan. „Treba mi samo krevet.” „I meni”, rekla je Rebeka. Kristijan je obavio ruku oko nje i nekako uspeo da je podigne, a da sam ponovo ne padne. Uspentrali su se uz stepenice, saplićući se jedno o drugo, smejali se, padali i konačno četvoronoške došli do vrha. Rebeka se uspravila, naslonila se na dovratak da se ne bi i dalje ljuljala i povukla Kristijana ka sebi. On je zastao i obgrlio je oko struka. U iznenadnoj tišini čulo sa samo njihovo glasno disanje. Kosa joj je mirisala na cigarete, usta na piće i čips sa sirom i lukom. Trouglići gornjeg dela su se opasno nakrivili. Malo je kolutala očima dok je pokušavala da usredsredi pogled. Prešla je prstom preko njegovog obraza. Pokret nije bio pravolinijski. „Večeras je bilo kao u dobra stara vremena”, rekla je i osmehnula se. Osmeh je bio neodređen, mešavina tuge i pijanstva. Stidljivo, devojački hrabro. „Da”, rekao je. Trebalo je da skloni ruke sa njenog struka. Zaboravio je da je nekad mogao da sastavi vrhove prstiju na njenim

slabinama. Želja da proveri koliko daleko mogu da idu, zalepila ih je za njeno telo. Usne su joj bile crvene od ostataka karmina. Krejon joj se razmazao i ostavio crne senke ispod očiju, zbog čega je izgledala kao heroinski zavisnik, ranjiva i nekako bolešljiva. Prstima je zgrabila Kristijanovu majicu na ramenima. Bili su mali i tanki kao i ona cela, a nokti nalakirani jarkocrveno. Iskušenje. „Da li još uvek držiš onaj moj crtež iznad kreveta?” „Pa...” „Šta Ali misli o tome?” Kristijan slegnu ramenima. „Ništa nije rekla.” Ovlažila je usne, prodorno ga gledajući. „Mogu li da uđem i pogledam?” „Hoćeš li da vidiš i moje gravure?” Kristijan je izgledao ozbiljno. Da je mogao da pronađe pravi razlog za smeli, možda bi uspeo da prekine sve, ali kao i onaj namešteni smeh na televiziji, ni on nije mogao da pogodi pravi zvuk. „Izgovor ti je veoma ofucan, Beki.” „Najbolji koji sam mogla da smislim”, rekla je, uhvatila Kristijana za ruku i pošla za njim u spavaću sobu.

Pedeset treće poglavlje Nil je parkirao svog ostarelog sitroena ispred Džeminog stana, pola na ivičnjaku, a pola van njega. Uzalud se nadao da će ga noćna parking služba zaobići, i da će uspeti da ih ubedi da nastave dalje i da mu neće zakačiti lisice na točkove. Kod sitroena je to teško išlo, što je bio i jedan od razloga zašto ga je kupio. A ferari nije mogao da priušti. Prethodnog dana je pokušavao da pozove Džemu. Onda su ga omeli đaci od petog do osmog razreda jedne osnovne škole. Planirao je da napravi sportske fotografije, fudbal, hokej i odbojka. Timske fotografije su bile prava noćna mora. Uprkos činjenici da je svako dete kući odnelo pismo u kome se roditelji najlepše mole da decu pošalju u školu sa određenom sportskom opremom, polovina njih se pojavila bez nje. Zbog toga su deca na timskim fotografijama izgledala kao da su pokupila garderobu iz kutije sa izgubljenim stvarima - što i nije bilo daleko od istine. Svaki put kad bi i uspeo da dobije Džemin broj, telefon je bio zauzet. Nekoliko puta telefon je, ipak, zazvonio, njemu je srce poskočilo od sreće, ali bi tada brzo prestao da zvoni i uključila bi se sekretarica. Prošle nedelje, kada je odjurio iz Edove kuće i privlačne gospođice Džons, uputio se ka Džeminom stanu na još jedan strateški dogovor u vezi sa ponovnim spajanjem Alise i Eda. Na pola puta do njene kuće, zazvonio mu je mobilni i Džema je otkazala dogovor navodeći kao izgovor užasnu prehladu. I šmrkala je uverljivo. Od tada se nisu čuli. Možda je bilo glupo, ali je Nil zaista osećao da je na pola puta da se zaljubi u nju. Mnogo mu je nedostajala ove sedmice. U jednom trenutku je shvatio da suznim očima posmatra odbojkaški tim iz osnovne škole, ali uzrok nije bio onaj na koji biste možda pomislili. Da li samo ženama otkucavaju biološki satovi? Osećao je da i njegov sat sve brže kuca. Danas nikako nije mogao da je pozove jer je sezona venčanja, činilo se, počela po planu. Od sada, pa do kraja septembra, svaku subotu će provoditi na dosadnim svadbama okružen nevestama obučenim u saten i sirovu svilu svih mogućih duginih boja. Bilo je kasno. Vraćao se sa jedne izuzetno bučne zabave u Bermondseju.

Mlada je bila ogromna. Činilo se da će se poroditi pre nego što ih sveštenik proglasi mužem i ženom. Kum je nosio frak koji se slagao sa bokserom na ruci. Bio je to dug i naporan dan. Protrljao je umorne oči. Noting hil mu nije bio usput na putu do Kamdena. Kad malo bolje razmislite, nije bio usput ničemu. U stvari, da je odlučio da ide kroz Notingem, išao bi manje zaobilaznim putem. Međutim, Džema to nije morala da zna. Mogao bi neobavezno da kaže da je usput svratio jer je veoma zabrinut za bračno stanje svog brata. Što i nije bilo daleko od istine. U stanu je svetio bilo upaljeno, a zavese razmaknute, što je bio dobar znak. Džema je volela da izlazi, a pošto je bila subota uveče, mogla je da bude i u gradu. Nil je proverio frizuru u retrovizoru, pljunuo u dlanove i zagladio kosu bez nekog vidljivog rezultata. Ne naročito zadovoljan svojim izgledom, izašao je iz automobila i protrljao ruke zbog svežeg večernjeg vazduha. Trebalo je da ponese jaknu. Onda je pomislio da mu nije potrebna jer nije planirao da se duže zadržava napolju. Prešao je preko trotoara s rukama u džepovima i tresao se u prohladnoj noći. Zazvonio je na Džemina vrata i skupio se pored zida u iščekivanju da siđe. Sva svetla su bila upaljena u restoranu Kalcona preko puta, a stakla su bila zamagljena od kondenzacije. Trebalo je da joj telefonira pre nego što se uputio ka njoj. Možda su mogli da opet odu zajedno na večeru. Pogledao je na sat. Možda i nije suviše kasno. Ponovo je zazvonio jer nije čuo ohrabrujući zvuk Džeminih koraka. Smrzavao se napolju. Dvoumio se da li ponovo da pozvoni ili da digne ruke od svega. Odmakao se od vrata i pogledao gore prema prozoru. Džema je izvirivala pokušavajući da vidi ko je dole. Mahnuo joj je da bi ga uočila i učinilo mu se da se namrštila. Trenutak kasnije, čuo je zvuk njenih koraka. Otvorila je vrata. Bože, izgledala je zanosno. Nosila je kratak, svileni drap kimono i skoro ništa ispod njega. Bila je bosa, a sićušni nokti na nogama bili su nalakirani sedefastim lakom boje kajsije. Obuzelo ga je neko čudno osećanje. Kosa joj je bila zamršena, iako je pokušavala da je zagladi. Više nego obično ličila je na Alisu. „Zdravo”, rekao je.

Obmotavala je kimono oko sebe. Nil shvati da je i njoj hladno. „Šta ti radiš ovde?” „Jesam li te digao iz kreveta?” Osvrnula se oko sebe. „Tako nekako.” „Još uvek si prehlađena?” „Šta?” „Prehlađena.” „O, da”, rekla je i šmrknula. „Hteo sam da popričamo o Edu i Alisi.” „Sada?” „Sve što možeš danas...”, reče pun nade. Izgleda da Džema nije delila njegovo mišljenje: „...bolje da ostane za sutra.” „Ed odlazi sa nekom drugom ženom”, rekao je. „A Ali odlazi na Maldive sa svojim školarcem.” „Nije valjda?” Ispustila je jedan nesrećni izdah kroz nos koji je krivudao kao dim u hladnoj noći. „Ništa mi nije rekla.” Bilo mu je sve hladnije. „Mislim da situacija zahteva krizni sastanak”, usudio se da predloži. „Ne sad”, rekla je. „Ne mogu. Nisam raspoložena da o tome razgovaram.” „Oh.” Ljupko ju je pogledao u stilu princeze Dajane. „Veoma sam zabrinut za njih.” „I ja sam”, rekla je. „Ali sad ne mogu ništa da uradim. Zvaću te.” Nije mogao da veruje! Glatko ga je otkačila. Kilometrima se probijao kroz kišu i sneg, pa dobro, ne baš, da bi došao do nje, a ona ni da ga pozove bar na jedan kratki espreso. „Kad?”, pitao je patetično. „Uskoro”, obećala je. Nije mu se dopalo kako je pogledala preko ramena kada je ovo izgovorila. „Ovo mi je veoma važno, Džema.” „I meni je”, odgovorila je. „Uskoro ćemo se naći. Laku noć, Nile.” Ne bi mu pravo kad je suviše brzo zatvorila vrata. Žurnim koracima se udaljavala od njega, popela se uz stepenice i ušla u toplinu svoga stana. Začuđeno je stajao ispred ulaznih vrata dok mu je vetar fijukao oko glave. Zgurio se i polako vratio do kola. Nije trebalo da bude ovako. Trebalo je da se popne iz jednog razloga, zatim bi uz razgovor popili nekoliko pića, potom bi na brzinu porazgovarali kako su njihovi

najbliži pravi tupani. Do tada bi već popio toliko da ne bi mogao da vozi, pa onda ne bi bilo taksija u to doba noći, što se uvek dešavalo. Onda bi mu Džema ponudila polovinu svog kreveta da prespava. Pa, dobro, čega ima lošeg u sanjarenju? Ničega, osim što san retko kad postane java. Zato je i ušao u auto potpuno snužden. Nije imao čemu da se raduje osim možda kesi vlažnog čipsa iz kineskog restorana na kraju ulice. Ako je još uvek otvoren. Kakve je sreće, najverovatnije će ga zatvarati dok mu bude prilazio. Uzdahnuo je i taman kad je hteo da upali automobil, primetio je Džemu kako prilazi prozoru i gleda na ulicu. Možda se predomislila, pomisli radosno. Malo noćnog tetošenja može čuda da napravi. Tada primeti žbun plave kose kako prolazi pored prozora iza nje i potpuno nesvesno suspregnu dah. U stanu je bio još neko. Nije ni čudo što je bila tako raščupana; s njom je bio neki tip. Neki drugi muškarac. Neki drugi, a ne on. Da li je sve ono flertovanje i treptanje očima bila samo prevara? Mislio je da postoji bar neka nada da Džema oseća isto što i on. Zbog ove žene je nosio neku antilopsku jaknu. I zvoncare. Nije mogao da veruje da je sve ovo vreme bila sa nekim drugim. Možda joj je to samo neki prijatelj. Ali opet, ako joj je to neki ortak, zašto i on nije mogao da uđe? Uprkos njegovom načinu oblačenja, ne bi trebalo da ga se stidi. Postojao je samo jedan način da otkrije da li se potencijalna ljubav njegovog života kreše sa nekim drugim, a ne sa njim. Vreme je za prismotru. Nil je okrenuo ključ, našao radio-stanicu i udobno se smestio u sedištu poželevši, po ko zna koji put, da je poneo finu toplu jaknu. Kao da mu je nešto kuckalo u glavi. Nil se ispravi na sedištu, udari kolenima o volan pokušavajući da usredsredi pogled. Voditelj jutarnjeg programa je veselo pričao o nečemu beznačajnom. Bio je iznenađen kad je shvatio da je napolju svetlije nego što je očekivao. Sunce se probijalo kroz prednje staklo i teralo ga da žmirka. Kucanje se ponovilo. I nije bilo u njegovoj glavi, već na prozoru njegovih kola. Džema je stajala na ulici i držala šolju čaja. Otvorio je prozor. „Donela sam ti ovo”, rekla je.

Nil je zahvalno pogleda. Imao je utisak da ima užasan zadah, a telo mu je bilo potpuno ukočeno. Mora se priznati da sitroen nije bio pogodan za dug i prijatan san. „Hvala”, reče promuklim glasom i htede da uzme šolju. Međutim, Džema nije bila voljna da se od nje odvoji. „Zašto si još uvek ovde?”, pitala je. „Pa...” poče Nil. Ni sam nije bio siguran zašto je ovde. Neprekidna kolona vozila zatresla bi auto pri svakom prolasku. „Kola nisu htela da upale?” „Pa... da. Mislim... ne.” „Ili me špijuniraš?” „Pa... da”, priznade smeteno. „Misliš da imaš pravo da me špijuniraš?” „Pa... valjda ne.” „Sigurno ne, rekla bih.” „Mogu da ti objasnim”, reče. Nosila je farmerke i jaknu sa šljokicama koje su poprimile vatrenu boju njene bujne kose i ljutitih crvenih obraza. „Stvarno? Možeš li?” „U stvari, ne.” Slabašno se osmehivao. „Da više nikada nisi sedeo ispred mog stana, Nile”, rekla je. „Nikada i ni zbog čega.” Onda mu sasu čaj u lice, a potom mu pruži i šoljicu i tacnu kroz prozor. „Dobro”, rekao je dok mu je čaj kapao u krilo. Džema besno odjuri i ude u ogromni srebrni mercedes koji je bio parkiran malo dalje. Kad mu se izgubi iz vida, Nil oseti da se plamičak u njegovom srcu ugasio.

Pedeset četvrto poglavlje Kristijan je veoma tih i bled. „Mamurluk?” Klimnu glavom i zažali što je učinio taj pokret. „Jesi li izlazio sinoć?” „Ne.” Odustaje od klimanja. „Gledao sam utakmicu dana sa Robijem.” „Ko je igrao?” „Pa...” Osmehujem se puna razumevanja. „Mora da je utakmica bila sjajna.” „Pa... “ „Nema veze”, kažem. „Ionako ne znam nijedan tim. Hoćeš čaj?” Jednim nemerljivo malim pokretom glave kaže da. „Kafetin? Tamne naočare?” Mislim da mu je sve potrebno. Oči su mu bolno crvenoružičaste. Svaki put kad trepne imam utisak da mu očni kapci kao šmirgle prelaze preko očnih jabučica. Curi mu nos i umorno šmrče. „Samo malo”, kaže promuklim glasom, „i sve će biti u redu.” „Mora da ste žestoko navijali.” Kristijan se sve više naslanja na sto. „Aha.” Eliot ulazi u kuhinju i naslanja se na Kristijanovu stolicu. „Hoćemo li da vozimo skejt?” „Samo trenutak.” Kristijan je potpuno neuverljiv. Okrećem mu leđa da bih sakrila osmeh. „Hoćeš li nešto da jedeš? Jaja i slaninu?” Kristijan se nevoljno stresa. „Ne. Neću slaninu.” „Samo jaja?” „Ne. Neću ni jaja.” „Trenutak je prošao”, kaže Eliot. Mislim da Kristijan počinje da shvata da ga mamurluk neće poštedeti roditeljskih dužnosti. Dete koje traži zabavu uopšte se ne obazire na bilo kakve slabosti vašeg organizma. Kladim se da se kaje što nije ostao kod kuće u svom udobnom krevetu umesto što je rano ujutru dojurio ovamo. Dok je Kristijan cele prethodne noći pio, ja sam ležala budna i brinula se. Ne pitajte me zbog čega. Ukratko, zbog svega. Sve oko mene slalo mi je negativne vibracije. Došlo je dotle da sam se pitala

zašto sam pala na popravnom ispitu iz matematike pre sto godina, a što od tada nije imalo nikakav uticaj ni na šta u mom živom. Obuzela me je briga oko neke marame koja je pripadala mojoj baki još tamo nekih pedesetih godina, a koja se cepala na jednom ćošku, što uopšte nije bilo čudno. Bilo je negde oko tri sata kada sam odlučila da bi trebalo da pitam Džemu za savet kako da zaustavim propadanje tako nežnog materijala. Ona bi to trebalo da zna. Ionako se ponaša kao da sve na ovom svem najbolje zna. Onda sam počela da brinem zašto se toga nisam ranije setila. Vidite? Mislim da sam izbegavala da se suočim sa ozbiljnijim problemima, kao kako se moja deca sada snalaze u ovakvoj okrnjenoj porodici i kako ću da platim račune sada kada me je Ket Braun otkačila. Malo, samo malo je nedostajalo da nazovem Kristijana, ali znate i sami kako je to. Nisam htela da ga probudim. Onda bi i on ležao budan i brinuo jer se ja brinem. „Doći ću da vidim kako vežbaš ono što sam te juče naučio, a kad mi bude malo bolje”, Kristijan me pogleda pokajnički, „pokazaću ti još nešto. Idi stavi štitnike na kolena.” Lično, bila bih srećnija kad bi moj sin imao kompletan oklop na sebi. Eliot ga bez reči posluša i otrča prema vratima. „Koliko sam vremena uspeo da dobijem?”, pita me Kristijan. „Kad je Eliot u pitanju, ne mnogo. Suviše je pronicljiv da bi dozvolio da ga odrasli ucenjuju.” Osećam neko blago zadovoljstvo što moj ljubavnik tako brzo uči kako da pronađe siguran put kroz minsko polje brige o deci. „Onda bolje da krenem.” Kristijan se veoma nesigurno udaljava od stola. Dok prolazi pored mene spuštene glave, dodirnem mu ruku. „Nedostajao si mi sinoć”, kažem. „I ti si meni nedostajala.” Njegov snuždeni izgled me ponovo tera na smeh. „Volim te, Ali”, kaže i njegov jad postaje ozbiljan. „Da li si svesna toga?” „Da.” Klimnem uverljivo i srce počinje brže da mi lupa. Ponekad poželim da ga pitam zašto me voli. Ovo ne predstavlja jednostavnu situaciju za mog mladog i predivnog ljubavnika. Uzima moje ruke i stavlja ih na svoje kukove. Usta su mu suva, usne ispucale i kladim se da mu dah miriše na pivnicu.

„Izvini što sam se napio.” „Nema veze”, kažem. „Imaš pravo da se zabaviš. Mlad si. I blesav.” „Jesam”, kaže i prati Eliota napolje na sunce. Stojim pored sudopere i pitam se zašto mi se plače. Počinjem da pripremam neku hranu na brzinu, muvam se po mojoj kuhinji sa lakoćom koja prkosi činjenici da već izvesno vreme nisam stalni stanar. Čujem kako se Eliot kikoće; čujem bezbrižan smeh detinjstva i užasno se osećam jer ga onako okrutno, kako to samo odrasli mogu, dovodim u težak položaj. Kvarim mu uspomene na detinjstvo i dane koji treba da budu radosni i bezbrižni. Osećam kako me preplavljuje talas topline jer znam da mu nešto obično kao što je vožnja skejta može omogućiti privremeni odmor od njegovih briga. Hoću li ikada pronaći pravo vreme i prave reči da mu kažem da Ed i ja nikada nismo želeli da se sve ovo desi? Nikada to nismo planirali. Ipak, širom zemlje očevi, a ponekad i majke, ostavljaju svoju decu. Stopa razvoda je toliko visoka da se pitam zašto ne viđamo masovne seobe zbunjenih, izbezumljenih i raseljenih odraslih ljudi kako u gomilama u ford mondeima odlaze iz svojih kuća u predgrađu. Šta kaže statistika? Jedan razvod na tri braka? Svakog minuta neko se rodi, neko umre a između toga, u jednom treptaju oka, neko napusti svoju porodicu koja potom upada u ralje pravnog sistema. Pitam se koliko je ovakvih odlazaka sa predumišljajem koji su planirani mesecima ili godinama provedenih u nesrećnom i zamrlom braku? Muškarci su nezadovoljni svojim životom, poslom, imaju sve veće stomake, a kose sve manje. Žene, koje su umorne od višegodišnjeg prikupljanja čarapa, odlučuju da pronađu sebe pre nego što bude kasno i pre nego što se izgube u svetu reklama. A možda za neke od njih brak ne izgleda tako. Koliko njih misli da su u srećnom braku, a onda se posle niza glupih i nesrećnih događaja nađu van braka, ploveći na burnim talasima optužbi i prebacivanja? Pozivam momke na ručak. Usred razmišljanja o važnim temama kao što je raspad porodice nalazim vremena da samu sebe prekorim zbog jadnih kulinarskih sposobnosti. Pojeli smo ručak, kakav god bio. Sve što je Ed imao u frižideru bila je pica. Možda bih mogla da mu ponudim da odem u veliku nabavku u samoposlugu, ali nisam sasvim sigurna kako bi reagovao.

Kristijan se bori da proguta zalogaj pice. Vidim da mu se i duša i stomak bore protiv toga. Izgleda kao da ga je pregazio kamion. Mnogo je bolje raspoložen i boja mu se malo vratila u lice. Eliot je potpuno bled. Iskreno sam mu zahvalna jer su časovi vožnje skejta ponovo prošli bez ikakve nezgode što smatram napretkom, s obzirom na to da je ovakva akcija potencijalno smrtonosna. Eliot misli da je Kristijan totalno kul. Počinje da se rađa međusobna naklonost. Uspela sam da odvojim Tomasa od Harija Potera da bi nam se pridružio. Brine me jer je uz sve ostalo, sad postao još tiši. Tanja nas je takođe udostojila svojim prisustvom. Na sebi ima previše šminke i premalo odeće. Moja kćerka se odnosi prema Kristijanu sa nameštenom nezainteresovanošću koja jasno i glasno pokazuje da i ona misli da je Kristijan totalno kul. „Htela bih da svratim do teta Džeme”, kažem. „Ko će sa mnom?” Moja deca me bledo gledaju. „Nemojte svi da vičete uglas.” „Hoću da ostanem ovde sa Kristijanom”, izjavi Eliot. „I ja”, kaže Tomas, što me pomalo iznenađuje. „Tanja?” Sleže ramenima. „Da li to znači da ili ne?” Ponovo sleže ramenima, sada nešto odlučnije. „Idem sama?” „Da”, kaže Eliot i skida pečurku sa odbačenog dela pice i liže je. „Mi ćemo da čuvamo Kristijana.” „Dobro.” Gledam Kristijana koji izgleda kao da mu je svejedno što će ostati među najopasnijim članovima moje porodice. „Šta ti kažeš?” „U redu je”, odgovara i čini mi se da je još uvek malo pripit. „Neću dugo. Idem da pozajmim neki kupaći kostim i još neke stvarčice za odmor.” I hoću da je pitam kako da zakrpim bakinu maramu, ali se ne usuđujem da to javno priznam. „Sigurni ste da će sve biti u redu?” Svi me gledaju kao da sam poludela. „Pa, dobro, odoh ja”, kažem oklevajući. „Ima i sladoleda u frižideru ako se nekome jede.” „Dobro.” Kristijan mi se blago osmehuje preko tanjira pokrivenog ostacima salame. „Ja ću sve da sredim.” I moja deca ga pogledaše kao da su sigurna da je sposoban da sve sredi.

Panično jurim do Džeme. Vidim da joj nije do razgovora. Mrzovoljna je i odsutna, ali očigledno ne želi da mi kaže zašto. Ja opet stalno gledam na sat, što je još više nervira. „Ne viđam te ovih dana, Alisa”, kaže tužnim glasom. „Hajde sa mnom kući”, kažem. „Ne želim da ostavim Kristijana sa decom suviše dugo.” „Zašto? Misliš da će ga uplašiti?” Ta misao mi je prošla kroz glavu. „Nije navikao na njih.” „Pa, moraće da se navikne na njih, zar ne?” Očigledno da moja sestra danas nije raspoložena za saosećajnost. Odustajem od pokušaja da iskažem svoj strah i pratim je do savršeno uređene spavaće sobe u kojoj se nalaze garderoberi od belog hrasta, snežnobela posteljina i crkvene svece koje nikada nisu paljene. Džema uzima nekoliko svojih najboljih kupaćih kostima i daje mi ih, što je veoma lepo od nje, ali ne znam da li ću uspeti da strpam svoju zadnjicu u njih. Nisam raspoložena da ih sad isprobavam i da svu krasom svoje gole zadnjice izložim njenom podsmehu. Zato ih samo guram u torbu uz jedno promrmljano hvala i razmišljam kako ću da pokušam da otrčim do Marksa i Spensera ove nedelje i potrošim još nešto novca, kojeg nemam, na bikini koji je u stanju da izdrži otromboljenu figuru. Mogli bi da naprave i neki kupaći kostim sa ugrađenim uređajem za kontrolu stomaka jer mu je sada svaka kontrola potrebna. Rastrzana sam između namere da ne izgledam kao matorka u devojačkoj odeći, a ne bih želela da pomisle da sam Kristijanova majka. Bikini je prilično opasna zona. „Hoćeš li da se brineš o butiku ako odem na odmor?”, pita me. „S obzirom na to da si ostala bez posla.” Hvala ti što me podseti, Džema. „Da, naravno da hoću.” „Dobro.” „Kad ideš?” „Ne znam.” „Kuda si mislila da ideš?” „Šta je ovo, Alisa?”, obrecnu se. „Španska inkvizicija?” Znači, oženjen je i čekaju pravu priliku da se otarase njegove supruge. Šta je novo? Izmišljam neke izgovore i spremam se da odem. Moja sestra uzima bakinu maramu kao da je stara kuhinjska

krpa i kaže da će je pogledati, ali ne verujem da će to biti u ovom milenijumu. Jurim napolje što sporije mogu, obećavam da ću joj poslati razglednicu, ali pretpostavljam da bi to izazvalo izvesnu ljubomoru i odustajem; ipak ću joj kupiti nešto zauzvrat kada se vratim. Jurim kroz London i ne obraćam pažnju na saobraćajne kamere i osećam kako ulećem na šljunkovitu stazu. Sedim i brojim do deset i zaustavljam se ispred kuće. Zvuk šljunka uvek najavljuje nečiji dolazak, ali niko ne dolazi da me dočeka. Čak ni Eliot. Posle strpljivog čekanja ulazim u kuću. U kuhinji nema nikoga i ničega osim prljavih tanjira od ručka i sladoleda na stolu koji se topi. Ulazim u dnevnu sobu i tu nalazim uzrok ovakvog stanja. Kristijan je opružen na kauču i čvrsto spava. Eliot se uglavio pored njega i zadovoljno sisa palac. Tomas leži na leđima na ćilimu ispred kamina. Glava mu je oslonjena na jastuk. Tanja se rasprostrta na fotelji; noge su joj opasno gole. Nikada do sada mi se nije dogodilo da nedeljom po podne zateknem decu u ovakvom, skoro narkotičnom snu. Obično su puni snage kao krdo zarobljenih tigrova koji jure unaokolo. Neki dosadni stari film, verovatno originalna verzija Tomasovog krunskog slučaja je na programu. Zvuk je isključen. Ulazim u sobu na prstima. Svi su prijatno nesvesni mog prisustva. Srce mi je nemirno, da li zbog porodice koju sam izgubila ili zbog ove koju sam upravo pronašla.

Pedeset peto poglavlje I kao što priliči odmoru, napustili smo uobičajeno sivo močvarno nebo iznad Britanije pošto smo prošli kroz čistilište poznatije kao aerodrom Getvik. Sunce je sada oštro i jasno i belo. Oči vas bole ako gledate u njega. Morate da žmirkate iza naočara za sunce i gledate kroz spuštene trepavice. Nikada nisam znala da plava boja može da bude ovako plava, tamna, čista i potpuna. Ležim na plaži širokoj dvadeset pet metara, dugoj oko sto metara i ravnoj kao palačinka. To je sve. Ovo je Veligandu, romantični naziv za peščani sprud i jedan je od miliona sličnih sprudova koji čine Maldivska ostrva, koja se nalaze na nekom mestu za koje nikad nisam čula dok Kristijan nije rezervisao karte. Iza opasnog koralnog grebena, koji je okruživao naš peščani sprud, okean se naglo spuštao do nemerljivih dubina koje su bile veće od naših planina. Tako da, u stvari, ležim na peščanom sprudu koji je visok kao Everest okružen morem. Postoji nekoliko razloga što se loše osećam. Prvo: Čak i najmanja zluradost ogromnog okeana mogla bi da zbriše ovo parčence bezbrižne civilizacije. Čak bi i nagoveštaj nekog talasa mogao da prekrije veliku površinu zemlje i da je zauvek povuče nazad u dubine Indijskog okeana. Suviše je lepo da bih i poželela da se tako nešto desi. Sigurna sam da ni avio-kompanije ne bi bile srećne. Mislim da je najgore od svega kad pomislite na užasnu činjenicu da nešto što je toliko čvrsto, neophodno, postojano, nešto od čega drugi ljudi zavise može da bude zbrisano u jednom trenutku usled neke zloslutne promene smera vetra. Ali nemam nameru da razmišljam o svom braku. Ovde sam samo zato da ne bih razmišljala o svom braku. Drugo: Ovo je prvi odmor na koji sam otišla bez dece, što znači da mogu da se opustim na pomenutom pesku potpuno sigurna da me niko neće njime zatrpati do vrata. Nikad nisam posebno volela pesak. Govorim o onom jedinom pesku za koga znam, teškom, mokrom i narandžastom britanskom pesku. Pesku koji se onako vlažan lepi za kožu, koja od njega postaje smeđa; ko zna šta se dešava sa sistemom za varenje s obzirom na to da se uvek uvuče u sendviče. Ovaj pesak je kao fini, beli puder, koji je privlačan i opojan

kao kokain. Lagano vam prolazi kroz prste i ne ostavlja trag na njima i uprkos najvećim naporima sunca koje prži, uopšte nije vruć. Ako volite pesak, onda je ovo, bez sumnje, pravo mesto za vas. U kućama koje su pokrivene slamnatim krovovima i neobavezno nameštene, a koje su hotelski bungalovi, nema podova, samo pesak. Veliki rakovi besciljno krivudaju kroz trpezariju i niko, pa ni ja za divno čudo, ne obraća pažnju na njih. Ovo nije mesto za decu. Da negde postoji neki zid, Eliot bi za deset minuta bio na njemu. Na plaži nema ni onih zabavljača u majicama, nema vodenih tobogana, ni tematski uređenih bazena, sportova na vodi, frizbija, stolova za stoni tenis, ni diskoteka za decu od 10 do 14 godina, ni frižidera iz kojih se prodaju preskupi sladoledi. Kristijan je jedini mlađi od trideset godina. Ovo je mesto za parove. Parove koji imaju gomilu novca jer nemaju decu. Za srećne parove. Zamislite da ste nasukani na ovom peščanom sprudu celih četrnaest dana sa nekim koga ne podnosite. Treće: Ne mogu da verujem da smo Kristijan i ja ovde. Za sobom smo ostavili nervozu i napetost Londona, Eda, Ket Braun, moju sestru, slatku napućenu Rebeku, kišicu, zagađeni vazduh, račune i sve ostalo. Smestili smo se u ovoj blaženoj ljušturi koju ništa, osim možda iznenadnog pljuska, ne može da pokvari. Prvi put nakon mnogo vremena, verovatno dugog kao moj život, potpuno sam opuštena. Ova toplota mi prodire kroz kožu i kosti i pretvara moj tvrdi i krti skelet u meki topljivi vosak. Nema sumnje da ću platiti za ovo u godinama koje dolaze. Dobiću bore od sunca, ali onda ću samo da namažem neku kremu protiv starenja koja mi, s obzirom na učinak, neće biti skupa. Sunce je sada neverovatno blago i utešno. Njegova toplota me leči. Želudac mi nije više zamršen u čvor kakav je bio sve vreme od kad sam se upoznala sa Kristijanom. Nisam imala pojma koliko sam rastrzana. Sada kad sam se oslobodila dosadne i glupe svakodnevice, pitam sa kako ću joj se ikada vratiti. Ovde je samo šačica ljudi raspoređenih u drvenim bungalovima postavljenim na tankim stubovima iznad vode. Neki od parova su na medenom mesecu, izgleda vampirskom, jer još uvek nisu izašli na jarku dnevnu svetlost. Zamislite da prevalite ovoliki put, a da ne izađete napolje. Izgleda da nešto ne kapiram.

Ponela sam sa sobom šest knjiga i nijednu nisam pročitala. Ovo bi Džemu veoma obradovalo, a zašto, verovatno ćete razumeti i sami kada vam navedem nekoliko naslova. Kako da izludite muškarca u krevetu. Moja omiljena opaska kad smo Ed i ja bili venčani ticala se krečenja tavanice. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da ga je to uvek, bez greške izluđivalo. Pa, uvek sam bila u odgovarajućem položaju da primetim ispucalu tavanicu. I samo ovo vam je dovoljno da zaključite da nam je pomoć bila potrebna. U svakom slučaju, nikad se ne bih usudila da kažem Kristijanu da treba okrečiti tavanicu. Ko zna dokle bi nas to dovelo. Sledeća knjiga je Kako da vas svi vole, koja mi je zaista teška za čitanje jer u ovom trenutku nisam sigurna volim li samu sebe. Ovakve knjige bi trebalo da izdaju sa običnim smeđim koricama, umesto ovih nemilosrdno veselih i žutih, a to znači da svako u krugu od pola kilometra može da pročita naslov i shvati da ste neki jadnik rastrzan svojim slabostima. Ne možete da ga nazovete ni tipičnim štivom za odmor, zar ne? Želja za unapređenjem svog mentalnog stanja ne bi trebalo da obuhvata periode odmora. A to su dve nedelje godišnje kada bi trebalo da budete srećni što se pržite na suncu i da budete malo više veseli (staro značenje) od svetloplavih koktela u kojima se nalazi suncobran određene boje i da se prepustite kaloričnim i hranljivim đakonijama. Trebalo je da kupim neko sladunjavo romantično štivo koje su napisale neke od onih mladih modernih autorki kao Šarlota, Kler ili Kamelija. Više se ne pretvaram da čitam jer je sunce suviše jako. Odustala sam, jer provodim vreme posmatrajući ogromno morsko prostranstvo koje me uspavljuje bolje od deset bromazepama. Sinoć smo sedeli na plaži sami, držali se za ruke i gledali kako se sunce polako spušta u more. Delfini su plivali na horizontu, njihove senke su bile zlatastonarandžaste. Radosno i bezbrižno su iskakali iz vode. Nije ni čudo što uvek izgledaju kao da se smeju; ne moraju da plaćaju ni hipoteke ni školarine, nemaju visok krvni pritisak ni celulit ni tužbu za razvod braka. Pitam se da li shvataju kako je nama ljudima teško da se borimo sa svakodnevicom i zašto, posle desete godine života, nekako izgubimo volju da razdragano skačemo. Dok je sunce zalazilo, njegov umirujući i dobro poznati odsjaj prelivao se preko ravne površine okeana. Kad sam pogledala iza

sebe, mesec je već izašao, oštar, srpast, tek srebrnasti pramičak na prostranom, tajnovitom i beskonačnom crnilu neba. Zvezde su treperile, izazovne, privlačne i primamljive iskrice na vodi kao dijamanti rasuti po crnom plišu. A ja sam bila rastrzana. Nisam znala na koju stranu da se okrenem. Šta me je više privlačilo: da li ugodna sigurnost zalazećeg sunca ili čista i nova pojava meseca i zvezda? Kad bih celog života mogla da posmatram jedno od ova dva, koje bih radije žrtvovala? Podižem se na laktove, obuhvatam rukama lice i posmatram more koje je plavo, varljivo i bezopasno, i ma koliko se trudila, još uvek ne znam šta da izaberem. Kristijan roni. Taj mladić - muškarac - ima mnogo više snage nego što je normalno. Reč umor mu uopšte ne pada na pamet. Mogu samo da vidim srebrnasti vrh disaljke koji se presijava na tirkiznoplavoj boji mora i azurnoplavoj boji neba. Peraja se lagano kreću kroz vodu. Na sebi ima pamučnu majicu, jer ne želim da mu leđa izgore na suncu. Kaže da mu se obraćam kao četvorogodišnjem detetu, a onda opet, ponekad ume da bude detinjast skoro kao Eliot. I brinem se o njemu kao da je dete. Pitam ga da li mu je vruće, da li mu je hladno, da li dovoljno jeo, da li se dobro namazao kremom za sunčanje. Jedino smo noću sami u paklenoj vrućini bungalova. Kada se kreće iznad mene u mraku ne mogu da vidim mladoliki i bogati odsjaj njegovog lica. Tada je on pravi muškarac za mene, moj i samo moj ljubavnik. Izlazi iz vode šljapkajući i spušta se pored mene. „Voda je strašno topla, Ali”, kaže zadihano. „Kao da si u kadi.” Dodajem mu peškir. Ne briše se njime već ga spušta pored sebe. „Da li si nekad vodila ljubav u moru?” Mislim da sasvim sigurno mogu da kažem da nisam. Nije ni čudo jer smo odmore provodili u Kornvolu ili Devonu, koji nekako nemaju tu privlačnost. A i deca bi se bunila što moraju dugo da čekaju na plaži da im roditelji izađu iz vode. „Ne”, kažem. Okrenuo se i ljubi mi stopala. „Mislim da bi trebalo to da promenimo.” Oči mu se cakle i na ovom jarkom suncu imaju neodređenu plavosivkastu boju, boju horizonta gde se more sastaje sa nebom. Još uvek ne mogu da verujem da me voli.

Neki ljudi su po prirodi harizmatični. Princeza Dajana je bila takva. Kerol Smajli je baš kao i Džefri Arčer. Srela sam ga jednom, pa ćete morati da mi verujete na reč. I Kristijan je. Ima neku energiju koja ispuni prostoriju čim u nju uđe. Ona izbija iz njega i magnetski privlači druge ljude. Ljudi se okupljaju oko njega i žele da budu sa njim. Mislim da toga, međutim, još nije svestan. Najgore je kad harizmatične osobe postanu svesne svoje harizme; tada počinju da manipulišu svojom privlačnošću. Nadam se da Kristijan toga nikada neće postati svestan jer bi to onda umanjilo njegove ljudske vrednosti. Naslanja se na moju ležaljku, spušta glavu na moju butinu, a ja mu milujem kosu. Postali smo prijamo bliski. U početku nisam mogla da zaspim pored njega jer nisam znala kako da se privijem uz njega. Ne sećam se kako je to bilo sa Edom jer smo veoma dugo i veoma dobro odgovarali jedno drugom. Nekada me je Kristijanova kosa golicala po nosu, a njegova ruka prebačena preko mog tela bila je suviše teška. Nisam mogla da pratim njegovo disanje, a bilo je i nekih veoma zanimljivih delova njegovog tela koji izgleda nikada ne spavaju. Sada brzo zaspim kad smo uglavljeni jedno uz drugo kao kašike, ali nisam sasvim sigurna mogu li ovo da smatram napretkom. „Hajde da plivamo”, mrmlja. Dobra ideja. Koža mi je sada u fazi između srednje i dobro pečene, pa mislim da ću zacvrčati kad uđem u more. Okrećem se ka Kristijanu, on diže ruku i miluje mi lice. Obrazi su mu ružičasti, trepavice vlažne i tamne. Kosa mu je posvetlela od sunca i izgleda kao da je upravo izašao iz nekog modnog časopisa. „Voliš li me?”, pita. Da. Srce mi se topi baš kao i kosti, a verovatno i mozak. „Da”, kažem. „Volim te.” „Dobro.” Kristijan skoči i osmehuje se. „Ko poslednji do vode, magarac”, kaže i trči prema vodi. Jurim za njim, rušim Kako da vas svi vole u pesak i ulećemo u more. Radosni uzvici odzvanjaju u osunčanoj tišini. Kristijan izranja iza mene, kikoće se i prska me vodom. Obavija ruke oko mog tela, a njegove usne, vlažne i slane, pronalaze moje. Privlači me sebi. Lagano, sasvim lagano se prepuštamo jedno drugom i tonemo

dublje, još dublje ispod talasa. U ovom trenutku postavljam sebi pitanje koje će me zauvek pratiti: da li je moguće umreti od sreće.

Pedeset šesto poglavlje Ed je stajao pored prozora dnevne sobe i posmatrao vrt sa prednje strane kuće. Kiša je isprala put koji je sada sijao kao poliuretanske pločice, a običnu šljunkovitu stazu je pretvorila u tepih od uglačanog poludragog kamenja. Listovi ograde od lovora bujno su zeleni i sjajni i savijaju su se pod težinom pljuska. Kišne kapi se odbiju od njih i pod naletima vetra razilazile na sve strane. Bila je to sasvim obična porodična kuća, ali je predstavljala rezultat skoro dvadesetogodišnjeg mukotrpnog rada. Sada, kada se spremao da je napusti, sve više mu je značila. Pitao se šta će se dogoditi kada ode u Ameriku. Bilo bi lepo kad bi mogao da izdržava i ovu kuću i onu u centru Beverli hilsa, ali stvarnost nije bila tako jednostavna. Da li će se Ali preseliti ovamo kako bi deca imala gde da borave kada dođu za raspust? A opet, kada oni ne bi bili kod kuće, ona bi bila potpuno usamljena i izgubljena. Jedna stvar je, međutim, bila potpuno sigurna: nema šanse da gospodin Kristijan Moderno Kopile ikada kroči u ovu kuću s namerom da se u njoj zauvek nastani. Možda samo preko Eda mrtvog. Još uvek nije saopštio deci, a ni Ali, kad smo već kod toga, svoje planove da ih prebaci na drugi kraj sveta samo da bi ostvario svoje ambicije, da još jednom bude deo visokobudžetnih, izuzetno uspešnih i popularnih filmova. Bio je siguran, međutim, da će oni imati razumevanja. U poslednje vreme su prošli kroz mnogobrojne prevrate i morali su da se suoče sa mnogim nedaćama, pa je zato tražio pravi trenutak da ih upozna sa svojim namerama. Nije ni sa Orlom još uvek razgovarao o planovima za stanovanje. Da li će u početku živeti odvojeno, a potom da pronađu neki zajednički stan, ili je planirala da od prvog dana svi žive zajedno kao jedna velika srećna porodica? Još uvek se nije upoznala sa decom kako treba. Šta ako se ne budu slagali? Orla mu nije izgledala kao majčinski tip, tako da bi bilo bolje da on i deca prvo pronađu neki stan za sebe. Nije čak ni znao da li Orla ima gde da živi tamo, preko Atlantika, ali izgledala je kao da ima. Sigurno ima, pomislio je. O tome bi trebalo da razgovaraju. O tome i još gomili ostalih sranja. Njihova veza, ako bi tako mogli da je nazovete, bila je čudna od kad su došli sa vikenda u Batu. Orla je smatrala da su oni od tada

prećutno postali par. Radili su i razgovarali o čemu parovi obično razgovaraju i stalno su se sramežljivo klonili jedno drugog na poslu, gde su radili i razgovarali o poslu. Orla je često govorila mi. Trevor je to primetio. Nije ništa spomenuo, ali je Ed uočio da je prestao da je zove Orla Orlušina, Orla Ogr, Kruela de Vil i uštogljena matora kravetina. Tako je Ed shvatio da je opštepoznato među zaposlenima u Vejvlengtu da ima nečeg između njih dvoje. Lagano je pijuckao viski. Slavio je svoje slobodno veče na tradicionalan muški način, napijao se polako, ali sigurno. Razmišljao je da pozove Nila da dođe i da od toga naprave događaj, ali je osama bila neuobičajena pogodnost u poslednje vreme, pa je odlučio malo da uživa pre nego što se prihvati ozbiljnih i neprijatnih obaveza. Takođe mu je palo na pamet da bi trebalo da pozove Orlu da dođe, ali je pustio da misao prođe od jedne do druge strane mozga bez zaustavljanja radi temeljnije obrade. Još udobnije se zavalio na kauču i potapšao jastuke kao pravi gazda. Eliot je spavao kod jednog svog mirnog drugara koji je izgledao kao dete iz reklame za milki bar i čije ime Ed nikako nije mogao da zapamti. Tomas je otišao na neku proslavu školskog plivačkog kluba i vraća se sutra. Tanja je, takođe, iskoristila priliku da izađe sa svojom drugaricom Mihaelom. Pokušao je da ne razmišlja kako su obe izašle na jaku kišu bez čarapa, na visokim potpeticama i u suknjicama koje jedva da su nešto pokrivale. Rekla je da će se vratiti tek sutra ujutru, a njemu je jedino ostalo da se nada da joj ovo neće preći u naviku. Ispijao je treću čašu viskija. Pre toga je popio tri čaše izuzetno kvalitetnog bordoa uz zamrznute lazanje, pečeni krompir u ljusci iz mikrotalasne rerne i celu kutiju jafa keksa. Sve ove kalorije bi potrošio sa Nilom da su uspeli da se dogovore oko partije skvoša ove nedelje. Podigao je novine i tek onako prešao pogledom preko televizijskog programa - sapunice i sitkomi - i ponovo ih spustio. Ipak će da ostane kod Dvoržakove Simfonije br. 9 za sada. Zvono na ulaznim vratima se oglasilo i Ed je uzdahnuo nadajući se da nije neka ejvon dama. Bilo mu je užasno neprijatno kad god je morao da objašnjava raznoraznim ženama koje su prikupljale ili delile kataloge da Ali više ne stanuje ovde. Odgegao se do vrata i

upalio svetio napolju. Pred vratima na kiši stajala je Nikol Džons, potpuno mokra. Oduvala je kapljicu sa vrha nosa. „Mogu li da uđem?” „Naravno, naravno.” Ed se pomerio u stranu i propustio je da prođe. Ušla je i cedila se po tepihu u hodniku. „Potpuno si mokra”, rekao je. „Šetala sam.” Primetio je da je bila uznemirena i mokra. „Je 'l nešto nije u redu?”, pitao je. „Eliot”, rekla je otresito. Srce mu se stiglo. Mogao je i da pretpostavi. „Šta je sad?” Nikol podiže pogled. Oči su joj bile crvene i uznemirene. „Rekao mi je da se viđaš sa nekom drugom ženom.” „Stvarno?” To dete će biti kažnjeno dok ne napuni trideset šest godina. „Bolje bi bilo da uđeš.” Skinula je kaput, ostavila ga na kraj stepenišne ograde i krenula za Edom u dnevnu sobu. „Hoćeš nešto da popiješ?”, ponudio je i mahnuo svojom čašom. Prekrstila je ruke. „Ja ću isto što i ti.” „Ja pijem čist viski.” „Može”, rekla je i sela na kauč. Boreći se da ne podigne obrve, sipao joj je jedan veliki viski. Pružio joj je čašu i seo pored nje. „Hvala”, rekla je uz tužni osmeh. Bujna plava kosa joj je padala po ramenima u mokrim loknama, a natopljena majica joj se pripijala uz grudnjak koji je izgledao kao veoma neodgovarajuća ambalaža za raskošni sadržaj. Ed skloni pogled sa njih. „I šta je Eliot tačno rekao?” „Rekao je da se zove Orvila.” Nasmejao se. „Orla. Zove se Orla.” Nikol je progutala viski. „Znači, istina je?” „Ona mi je koleginica”, rekao je, i nadao se da mu se uznemirenost ne vidi na licu. „I ništa više?” „Radimo zajedno na jednom projektu”, odgovorio je pitajući se kakve to veze ima sa Nikol i zašto ne može da joj kaže da se sprema da ode za Ameriku i da kreše Orlu i da su to najnovije vesti. „Je li to problem?”

„Znam da ne bi trebalo da bude”, rekla je i popila još malo viskija. „Nas dvoje se jedva poznajemo. Ali... “ Podigla je noge na kauč i privukla ih sebi. „Mogu li nešto iskreno da ti kažem?” „Da”, rekao je Ed. „Da, naravno.” O, molim te, molim te samo nemoj da budeš iskrena! „Osećam da među nama postoji nešto posebno, Ede.” „Posebno?” „Znam da i ti osećaš isto.” Lice joj je poprimilo molećiv izraz. „Ili bar mislim da osećaš isto.” Da li? Pa, bio je siguran da su razni delovi njegove anatomije znatno oživeli od kada je došla. Posebno zato što je ličila na izgubljenog i zbunjenog učesnika takmičenja Mis mokra majica. „Da li je to zato što sam Eliotova vaspitačica?” „Šta?” „Misliš li da je to prepreka među nama?” „Ne. Ne, naravno.” Onda je shvatio da bi ovo mogao da bude sjajan izgovor. „Pa, možda.” „Obožavam tvoju decu”, rekla je iskreno. „A Eliot mi je posebno prirastao za srce.” „I meni”, složio se. Toliko mu je prirastao za srce da bi mogao da ga zgromi. „Večeras je kod Tobija, zar ne?” „Da. A Tomas je otišao na onu paradu... “ Nije bio siguran da je pametno da ovu informaciju dobrovoljno podeli sa njom. „I Tanja je izašla?” Glas joj je postao malo piskaviji. Ispila je viski do kraja. „Da”, rekao je. „Izašla je sa Mihaelom Džonson. Sad verovatno plaše mladiće iz komšiluka.” „Znači, sami smo?” „Da”, reče nesigurno. „Idem gore da ti donesem peškir. Još uvek si potpuno mokra.” Izjurio je iz dnevne sobe i potrčao uz stepenice. Naslonio se na otvorena vrata ormana i ispio piće. Na šta je mislio? Trebalo je da joj kaže da će se Tanja vratiti svakog trenutka ili da će Nil navratiti. Kako je uopšte mogao da pomisli da spava sa gospođicom Džons? Ponašao se kao Hulio Iglesijas! Pa, dobro, ne baš. Hulio Iglesijas se hvalio kako je dve hiljade žena odvukao u krevet, tako da su njegove

dve za četrnaest dana bile tek mačji kašalj u poređenju sa njim, ali svakako napredak u odnosu na Edove poduhvate tokom prethodnih dvadeset godina. Šta bi Nil uradio u ovakvoj situaciji? Oh, Edvarde, i ne pomišljaj na to. Nil bi se jednostavno i radosno bacio u akciju kao što se Eliot baca u bazen sa lopticama. Tehnički gledano, ne bi prevario Ali, jer u svakom slučaju nisu više zajedno. A da li je bio u dovoljno ozbiljnoj vezi sa Orlom da bi morao da joj bude sto posto veran? Kako bi se osećao kad bi ona uradila isto? Pa, ne bi bio preterano zabrinut u ovom trenutku, morao je da prizna. Ako se vratimo na porede nje sa prodavnicom cipela, ovo bi bila idealna prilika da proba još jedan par kako bi proverio da li mu odgovaraju. Samo da bi bio siguran. Grickao je nokte. Možda bi trebalo da se javi Nilu. Čuo je škripu stepenica, širom otvorio vrata ormana i počeo da pretura po neurednoj gomili u potrazi za jednim peškirom koji nije izgledao kao da se njime obrisalo stotinu dece. Pronašao ga je, okrenuo se i ugledao gospođicu Nikol Džons, Eliotovu vaspitačicu, potpuno golu na vrhu stepenica. Na sebi nije imala ništa osim zavodljivog osmeha. „Mislila sam da ću umreti od hladnoće”, rekla je naivno. „Morala sam da se izvučem iz one mokre odeće.” Proguta knedlu i reče: „Vidim.” Privi se k Edu i uze peškir iz njegovih prilično drhtavih ruku. Ubaci ga u otvorenu vitrinu, zatvori vrata, uze ga za ruku i povede u njegovu spavaću sobu. „Koji broj cipela nosiš?”, promrmlja. „Šta?”, prela je gospođica Džons. „Ništa”, uzdahnu. „Baš ništa.” Uze je u naručje i nogom zatvori vrata za sobom.

Pedeset sedmo poglavlje Nil je na sebi imao bokserice. Jeo je jučerašnju picu iz kutije i gledao neki loše snimljeni film koga mu je Adam iz paba pozajmio. Film je bio zaista užasan. Adam je tvrdio da je film opako vruća stvar, ali je po Nilovom mišljenju bio hladniji od pice koju je jedva žvakao. Nakrivio je glavu i pokušavao da shvati šta zapravo gleda. Na ekranu se nalazila neka debela Nemica i neki tip koji je izgledao kao da je upravo izašao iz Vilidž pipla. Bili su zajedno u nekom liftu ili je to možda bila neka vitrina. Radnja nije postojala, pa zato i nije mogao da bude siguran u vezi sa mestom događanja, ali u ovakvim filmovima radnje obično i nema. Nemica je počela da stenje zbog nečeg što se verovatno dešavalo van fokusa kamere. Tip je imao sulud izraz lica, a oči su mu bile zatvorene. Odložio je picu i otvorio sledeću konzervu piva. Možda bi njegov brat trebalo da razmisli o odlasku u svet porno-filmova; poslednji reklamni spot koji je napravio za Poštansku štedionicu bio je sto puta zanimljiviji od ovog filma. Predivna Glorija Haniford bila je glavno lice spota. Sada bi mu ona mnogo bolje legla od ove debele Nemice. Začu se zvono na ulaznim vratima. Nil spusti pivo i uputi se niz stepenice do ulaznih vrata. Sirom ih otvori pre nego što je mozak mogao da registruje da obrisi siluete, koji su se ocrtavali na mlečnom staklu, pripadaju predivnoj Džemi. Izgledala je besprekorno i tek malčice zapanjeno. Kosa joj se na suncu prelivala kao uglačani ćilibar. Nosila je pantalone od kamilje kože sa širokim nogavicama u kojima bi i Gvinet Paltrou izgledala sjajno. Imala je čupavi džemper, verovatno od kašmira; samo kad bi znao kako kašmir izgleda. Imala je i kožnu jaknu boje istopljene čokoladice mars. Džema je izvršila brzu procenu njegove garderobe. Shvatio je da njen izveštaj o njegovoj garderobi ne bi zahtevao istu vrstu rečitosti. Nosio je crne bokserice, kupljene negde 1991. Ljubav njegovog života ga je zatekla u gaćama starim deset godina. „Nile”, izgovorila je kao da nije sigurna da je to zaista on. „Zdravo”, rekao je. Jedva je uspeo da se savlada da ne prekrije rukama testise kao fudbaleri u slučaju kaznenog udarca. „Nisam nikoga očekivao.”

Uputila mu je pogled u stilu Patriše Hodž, ledene kraljice. „Nisi odgovarao na moje pozive.” „Hteo sam”, rekao je, ali mu zapravo nije bilo do priče sa Džemom posle onog slučaja sa šoljicom čaja. Bio je ponižen, posramljen i prilično mrzovoljan. A ionako nije znao šta bi rekao. „Žao mi je zbog onog čaja”, rekla je igrajući se kosom. „Htela sam da ti se izvinim.” Slegnuo je ramenima. „U redu je. Nisi prva.” U stvari, bila je, ali nije hteo da je udostoji osećanja zadovoljstva ili jedinstvenosti. „A verovatno nećeš biti ni poslednja.” Iako se iskreno nadao da hoće. „Nisi ljut na mene?” „Ne.” Da. I hteo je da sazna ko je bio onaj kromanjonac plave kose u velikom automobilu i da li su mu se smejali dok su odlazili. Verovatno jesu. On bi. „Obično ne radim takve stvari. Ne znam šta me je spopalo.” Premeštala se s noge na nogu na trotoaru dok je saobraćaj tandrkao u ulici Kamden. „Stvarno sam napeta”, objasnila je. „Ovo sa Edom i Ali me je zaista uznemirilo.” „I mene”, rekao je. Posumnjao je da bi se Džema još više potresla kad bi joj rekao da njegov stariji brat ne kreše samo svoju koleginicu, već i Eliotovu vaspitačicu. Ed mu je telefonirao izuzetno uzbuđen i sve mu je priznao narednog jutra. Nije bio siguran koliko je njegovom bratu pomoglo da se suoči sa svojom krivicom kada je Nil počeo da se smeje kao lud i kad ga je nazvao Edvard Dvokres Kingston. Džema je osmotrila ulicu, a potom pogledala Nilove bokserice. „Mogu li da uđem?” „Pa... “ „Treba da odlučimo šta ćemo dalje.” „Ovo baš i nije trenutak...”, ume i on da igra istu igru. „Treba nešto da sredimo pre nego što se Ali vrati sa Maldiva”, rekla je. „I to treba da sredimo sada.” Progurala se pored Nila i počela da se penje uz stepenice koje su vodile do njegovog stana. Trag parfema mu je golicao nozdrve; bio je težak, egzotičan i nesumnjivo prokleto skup. Uvek je želeo da bude jedan od onih muškaraca koji mogu da prepoznaju parfem u malim količinama, ali mu to nikad nije uspevalo. Ovo je mogao da bude bilo koji - opium, ghost, CKone ili cif sa mirisom limuna za

ribanje kupatila. Uz uzdah, Nil zatvori vrata. Buka se više nije čula, a on krenu za njom uz stepenice. Džemin korak postade pomalo nesiguran kada se približila vratima dnevne sobe. Odande se čuo zvuk zanesenog orgazma. „Da, da, da”, Nemica je uzvikivala. Džema pocrvene. „Imaš društvo?” Nil je bledo pogleda. „Ja? Ne.” „O, uradi mi to, muškarčino!” Džema se okrenula i upitno ga pogledala. Pretvarao se da mu ništa nije jasno. Izraz lica mu je bio potpuno neodređen. Samo je nemarno slegnuo ramenima. „Kanal pet?”, reče kao da pokušava da pogodi. Džema je ušla u sobu pre njega. Na TV ekranu muškarčina joj je to zaista radila u oubičajenoj veličanstvenosti tehnikolora. „Kanal pet”, potvrdi Nil uz klimanje glave. Oboje su stajali, nakrivili glave, što u čuđenju, što u užasu. „Pa”, Džema brzo sede na kauč i spusti ruku na kutiju od videokasete na kojoj je dva centimetra velikim razmazanim crvenim slovima pisalo KRUPNI, NEVALJALI I NEMIRNI U BERLINU. Tu je bila i slika krupne Nemice koja je bila veoma nevaljala i nemirna. Podigla je kutiju. „Pa”, rekla je ponovo. Nil isključi televizor. Pomislio je da bi mogao da joj kaže kako pokušava da nauči strani jezik i da je sve ovo u obrazovne svrhe, ali je onda shvatio da je jezik komercijalnog kresanja uglavnom uvek isti. Džema je prebledela i netremice ga posmatrala. Pratio je njen pogled i shvatio da ima ostatke divnog crvenog kečapa na dlačicama na grudima. I užasno jaku erekciju. „Mogu da ti objasnim”, rekao je. „Bolje nemoj, Nile”, rekla je hladno. „Ne tiče me se šta radiš u slobodno vreme.” „Ali...”, počeo je da zamuckuje. „Ovo svakako neću pomenuti ni Edu ni Ali. Biće to naša mala tajna.” Besno je spustila kutiju i okrenula sliku nadole. „Došla sam da se dogovorimo šta ćemo dalje.” Džema je sedela ukočeno kao da prljavština izlazi iz svake niti tepiha, što je bilo sasvim moguće. „Idem samo da se obučem”, rekao je pokušavajući da ne zvuči molećivo. Oboje su pogledali mali, ali veoma upadljivi šator sa

prednje strane bokserica. „Požuri”, rekla je oštro. Sva ova maštanja o njihovom pomirenju i zajedničkim i srećnim putovanjima po Evropi kao i o fotografisanju njene stilizovane kolekcije garderobe na egzotičnim mestima za četiri stranice Voga nestala su tu, pred njegovim očima u oblaku dima, dima koji je bio toliko jak da su mu pošle suze na oči. Njegova erekcija je splasnula kao izduvani balon. Odlučivši da je najbolje da ništa ne govori, pognuo je ramena i polako se odvukao do sobe. Džema je sa oklevanjem prihvatila šolju čaja. Nil je sklonio pivske konzerve, kutiju pice i vide-raku KRUPNI, NEVALJALI I NEMIRNI U BERLINU. Izbegavala je da ga pogleda, kao da je neko užasno čudovište. On, opet, nije više gledao na nju kao na potencijalnu devojku. „Treba nekako da ih sastavimo”, rekla je stežući onu šolju za svaki slučaj. Nil je odložio sve šolje sa neprimerenim sloganima, posebno Zakačio sam trišu na pišu i Fotografi to rade u tami, sa slikom golog muškarca koji drži kutiju čokoladnog keksa. Dao joj je jednu veoma pristojnu sa reklamom za pokretne stepenice koju je Ed dobio na poklon pre nekoliko godina kada je snimao spot. Pažljivo je posmatrao šolju plašeći se da njen sadržaj ponovo ne završi na njemu. Obukao je farmerke i majicu bez natpisa i seo na fotelju u uglu jer nije želeo da izgleda kao da će svakog trenutka skočiti na nju u stilu KRUPNIH, NEVALJALIH I NEMIRNIH U BERLINU. „Njih dvoje se nikad neće dogovoriti da se nađu i da popričaju o problemima. Oboje su užasno tvrdoglavi. Ne razumem. Kao da ne žele da reše problem.” „Možda i ne žele”, usudio se Nil da progovori. „Ne budi smešan”, rekla je. „Stvoreni su jedno za drugo. Mi samo moramo da ih nateramo da to shvate.” „I kako misliš da to izvedemo?”, pitao je Nil pokušavajući da zvuči zainteresovano. Nije izgubio zanimanje za uspeh poduhvata ponovnog ujedinjena Eda i Ali, pošto se slaže da su oboje tvrdoglavi i da su stvoreni jedno za drugo. U stvari, jeste izgubio zanimanje za poduhvat sada kada se činilo da u ćelom poduhvatu za njega nema ničeg uzbudljivog.

„Priredićemo im iznenađenje. Sredićemo da zajedno večeraju i onda ćemo ih ostaviti da se sami snađu.” Samouvereno je klimala glavom. „Mislio sam da ih je njihovo samostalno snalaženje i dovelo u ovakvu nevolju?” Džema nije obraćala pažnju na njega. „Razmišljala sam o Bršljanu”, rekla je. „Ali je oduvek želela da ode tamo.” „Koliko ja znam, tamo treba da rezervišeš mesto sto godina unapred.” „To ćeš ti da središ.” Nehajno je odmahnula rukom. „Pozovi ih.” „Sada?” „Vreme je od presudne važnosti”, rekla je. Othukujući, Nil je tražio mobilni telefon i konačno ga našao između sedišta i naslona fotelje. Nazvao je obaveštenja i dobio broj restorana. Seo je na stolicu kad mu se neko iz restorana javio. „Zdravo”, rekao je. „Hteo bih da rezervišem sto. Što je pre moguće. Za dvoje.” Pregledao je nokte dok je čekao. „Tri meseca!”, zapanjeno je pogledao Džemu. „Možete da rezervišete sto tek za koliko? Sačekajte, molim vas.” Nil je šapnuo Džemi: „Mogu da rezervišu sto tek za tri meseca.” „Ma, mogu i ranije!”, uzvrati mu šapatom. „Kaži nešto!” „Šta?” „Ne znam.” „Zar ne bi mogli da odu na neko drugo mesto?” „Kuda?” „Ne znam”, prošišta Nil. „Recimo u piceriji ne moraš da rezervišeš sto.” „Nile!” Džema je bila besna. „Dobro, dobro.” Nil se na trenutak zamisli, pa će: „Ovaj... ovde lord Nevil od Kingstona”, reče kao da je u usta strpao celu kesu bombona. „Hteo sam da tatu dovedem do grada. Nadao sam se da ću moći ranije da ga odvedem na večeru.” Džema se užasnuta bacila na naslon kauča. „Šta?”, upitao ju je očima. Počela je da se udara jastukom po glavi.

Nilovo lice obasja osmeh zadovoljstva. „Dve nedelje?”, pogleda je u stilu šta sam ti rekao. „Dobro, hvala. U redu je. Čarobno, zaista.” Spustio je slušalicu i napravio pobedonosni pokret rukom. „Čarobno, zaista”, prezrivo se osmehivala. „Više si zvučao kao Grant Mičel nego kao lord Paljevina Nevil od Bilo čega.” „Uspeli smo”, reče Nil oštro. „Šta još hoćeš?” Zastala je i ugrizla se za usnu. Oči joj se ispuniše suzama. „Hoću da njih dvoje budu srećni”, rekla je blago. Nil prede preko sobe, uze je za ruku i stisnu je. „I ja to želim, Džem.” „Nile”, namršti se i sva njena oštrina nestade, „misliš li da ćemo uspeti da pomirimo Eda i Ali?” „U ovom trenutku?”, upita Nil zamišljeno. „Hoćemo li uspeti da u Englesku vratimo smrtnu kaznu vešanjem?”

Pedeset osmo poglavlje Eliot, Tomas i Tanja su sedeli na podu u Tomasovoj sobi. Staza za automobilčiće, gejmboj i Hari Poter su bili sklonjeni ispod kreveta, a deca su sedela jedno naspram drugog u malom krugu. Tanja je pomerala prste, po njenom mišljenju, veoma spremo, a potom je jezikom prešla preko ivice papira za cigarete. Dečaci su je ushićeno posmatrali. „Pa”, pitala je, „koja nam se od novostečenih polovina najviše sviđa? Ako nam se uopšte neko sviđa.” „Meni se sve dopadaju”, progovorio je Eliot. „Zato što si glupav”, zareza njegova sestra. „S kim si, takav si”, odgovorio je. Tanja ga ćušnu nogom. „Hoćemo da nam roditelji ponovo budu zajedno, je l' tako?” „Zašto?”, pitao je Eliot. „Zato što tako treba da bude, glupane.” „Roditelji svih mojih drugova su razvedeni”, rekao je Tomas. „Da”, uzdahnu Tanja, „ali to ne znači da oni znaju šta je dobro za njih. Znate i sami kakvi su odrasli. Šta mislite?” Tomas je slegnuo ramenima. „Meni se Kristijan dopada. Skroz je kul.” „On je šupak”, rekla je Tanja. „Nervira me kako bali po našoj mami.” „Ja sam mislio da mladići tako treba da rade”, rekao je Eliot. Tanja se namršti. „Ne kada su u tim godinama! To je ogavno.” „Pa nije tako loš.” Eliot pokaza na papir za cigarete. „Pokazao ti je kako da smotaš cigaretu.” „Nije mi on pokazao”, obrecnu se Tanja. „Ja sam samo gledala šta radi”, dodade nešto blažim glasom, diveći se sa svih strana svom ručnom radu. „Meni se sviđa i Nikol Džons”, nastavio je Tomas smireno. „Mislim da bi mogla da bude suviše zahtevna”, rekao je Eliot i spustio se na jastuk na podu sa motivom Majstora Boba i nabrao čelo. „A ima i mnogo kose. Sigurno joj treba mnogo vremena da se spremi.” „I mama ima mnogo kose”, rekao je Tomas. „I ništa ne radi sa njom.” „Pa to je zato što je mama, a ne devojka”, rekao je Eliot mudro.

„Au”, rekao je Tomas diveći se svom mlađem bratu na zavidnom poznavanju ženskog pola. Ed je ušao u kuću i bacio Indipendent na stočić pored telefona. Otkada je Ali otišla, najgori mu je bio povratak kući, jer kuća više nije bila pravi dom. Nikoga nije bilo da ga dočeka, da ga pita kako je bilo na poslu, iako, morao je da prizna, nekad mu nije bilo do razgovora o tome. Kada su deca bila kod kuće samo bi podigla pogled od stola. Ako bi se smestili ispred televizora uz ovu ili onu seriju, ne bi ga čak ni pogledali, samo bi ga ućutkivali. Spustio je aktovku, ušao u kuhinju i pristavio lonče za čaj. Mogao bi i da se okupa pre večere, ako biste instant palačinke sa sirom i pakovanje superknedli mogli da nazovete večerom. Bolela su ga i leđa i glava. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa oštrim bolom koji je osećao u srcu. Ali je poslala deci razglednicu sa Maldiva koja je samo dodala so na ranu. Nije bio siguran da li je bio uvređen ili srećan što njegovog imena nije bilo na razglednici. Možda je mogao da se odrekne čaja i da se odmah baci na neko jače piće. Možda bi u piću udavio krivicu zbog ove svoje novootkrivene sklonosti ka promiskuitetu kojom se nije ponosio. Danas je nekoliko puta ulazio u muški toalet da bi proverio da nema neki osip. Nikol Džons se uopšte nije brinula zbog nedostatka neke zaštite dok su vodili ljubav, što ga je malo brinulo, s obzirom na to da je toliko žarko želela decu. Možda je trebalo da joj kaže da je uradio vazektomiju i da je cela stvar uzaludni trud ako je planirala da joj on pomogne da produže vrstu. Kondomi su bili potpuno suvišni jer je ispaljivao ćorke. Ako je, međutim, odlučio da se potuca unaokolo, kako je to njegov brat nazvao kroz smeh, trebalo bi da bude malo pažljiviji. Pitao se da li je Orla mogla da primeti neku promenu u njegovom ponašanju jer se svim silama trudio da ostane normalan, a nju je inače bilo teško zavarati. I ako je nešto i primetila, nije ništa rekla. Ed je masirao slepoočnice. Više nije mogao da se izbori sa svim ako, ali, zašto i kako. Sva ova pitanja bila su previše zahtevna, a on previše star i umoran. Bacio je sako. Televizor je bio isključen, a u kući je bilo tiho kao u grobu. Ni u najluđem snu nije mogao da zamisli da bi njegova deca mogla da budu u sobama i da rade domaće zadatke. Kao što nikad ne bi mogao da zamisli da bi Engleska ponovo mogla da postane

šampion u kriketu. Što je mnogo, mnogo je. Ipak je odlučio da se okupa. Možda će mu biti bolje posle jednog sapunjanja na brzinu i masaže grubim peškirom. Protegnuo se, vrat mu je kvrcnuo i krenuo je u potragu za svojim potomstvom. „Orla je strašna”, rekao je Tomas oslonjen na lakat. „Strasnija od Strašnih priča?”, bio je radoznao Eliot. „Strašne priče više nisu strašne, tupane. One su samo izmišljotina.” Ispred Tanjinih očiju dizao se kovrdžavi pramen dima. Namestila je usta da bi napravila kolut, ali joj nije išlo. „Pa, dobro, zašto je Orvila strašna?”, Eliot je potpuno nesvesno udario Barnija, malog ružičastog dinosaurusa posred lica. „Orla!”, ispraviše ga Tanja i Tomas. „Orla je žena grabljivica”, rekla je Tanja mrzovoljno, ali sa prizvukom divljenja u glasu. „Ne boji se nikoga i ničega. Liči na Sigurni Viver. Nezavisna je i odlučna.” Tanja se zagledala u Eliota. „Ona je žena koja svoju sudbinu drži u sopstvenim rukama.” „Pa, to zvuči sasvim dobro”, rekao je Eliot veselo. „Šta je to sudbina?” Tanja se okrenula i legla na leđa. „Život bi nam se pretvorio u pakao.” Eliot se namrštio. „To ne zvuči baš najbolje.” „Kristijana i Nikol Džons možemo da kontrolišemo”, rekla je Tanja zamišljeno. „Orla bi nas podavila ko muve.” „Onda mi se nikako ne sviđa da nam ona bude mama”, rekao je. „Niko ne može da zauzme mesto naše majke, Eliote”, režala je Tanja. „Nikad to nemoj da zaboraviš.” „Dobro”, rekao je i slegao ramenima. Njegove oči su žudno pratile Tanjine prste. „Daj i nama malo.” „Ne.” Eliot je napućio usta. „Kristijan je rekao da moramo da delimo.” „Kristijan nema pojma šta priča.” „Ma, hajde.” Besno je huknula. „Kako baš ja da dobijem dva blesava brata?” Ustala je i prišla Eliotu. „Ako ikada ikome kažeš i reč o ovome, mrtav si, Eliote. Kapiraš?” „Da”, rekao je, a oči su mu sijale od uzbuđenja. „Šta će ti se dogoditi?”

„Mrtav sam”, ponovio je poslušno. „I ti, Tome.” „Mrtav sam”, ponovio je. Tanja im je pokazivala položaj prstiju. „Drži je ovako”, rekla je. U tom trenutku vrata se širom otvoriše i ude Ed. „Zdravo, deco”, reče i iznenada zastade na vratima. Lice mu se smrači, obrve sastaviše. „Šta se...?”, uzviknuo je.

Pedeset deveto poglavlje Koža mi je preplanula i izgledam sjajno, mada je ovo moj subjektivni stav. Osećam se opušteno, bajno i gipko; zašto gipko, nisam sigurna jer sam pojela toliko ribe u poslednje dve nedelje da se i sama čudim kako mi nisu izrasle škrge i toliko kolača da bi butine trebalo da mi se pretvore u čisto salo. Ne mogu da verujem da je odmor tako brzo prošao. Čini mi se kao da smo juče otputovali. Gomila prljavog veša kroz koju se probijam govori mi da sam se ipak zaista vratila. Jedino mi je veoma čudno što me, s obzirom na to da se nalazim na ničijoj zemlji što se mog prebivališta tiče, nije dočekala obavezna kilometarski red računa i reklamnih flajera. Čini se da tokom odsustvovanja nisam ama baš nikome nedostajala. Bile su to, međutim, dve nedelje ničim nepomućenog blaženstva. Zato sam sada spremna da se suočim sa svim životnim nedaćama i problemima. Ako budem imala sreće, i Ed će takođe biti dobro raspoložen, jer se spremam da ga pitam da li bi deca mogla da provedu ceo vikend u Kristijanovoj kući. Šta mislite o tome? Cela ova situacija oko podeljenog starateljstva prilično je komplikovana. Ako ikako budem mogla ne bih da ovakav dogovor ozvaničim jer mislim da oboje još uvek poričemo osnovne činjenice naše sadašnje situacije. Treba da budemo dovoljno zreli i da sve ovo razrešimo između sebe i da ne pravimo posao advokatima. Ed kaže da mogu da viđam deču u svako doba. Potpuno je, međutim, jasno da ograničenja postoje, zbog čega mi je veoma teško. To što bi deca ostala kod mene preko noći pomera pravo posete na jedan novi nivo. Iako imam žarku želju da češće viđam decu i pokušavam da ne razmišljam kako bih mu onda olakšala sastajanje sa Orvilom ili Nikol Džons ili bilo kojom drugom aktuelnom ljubavnicom, jer je iz nekog nepoznatog razloga počela da me izjeda ljubomora. Ljubomoro, ime ti je Žena! Deca bi mogla da spavaju u Robijevoj i Rebekinoj sobi. Ceo poduhvat je ostvariv pošto Robi ide kod roditelja za vikend, bez sumnje da bi izvukao novac. Rebeka je srela čoveka koji je za vikend vodi na jedrenje u svojoj jahti. To nam je saopštila bar stotinu puta. Ako se svojski potrudite, sasvim je moguće da ubacite reč

jahta u svaku rečenicu. Meni je zaista veoma drago zbog nje jer će joj to možda zadržati osmeh na licu do sledeće nedelje. Nadam se da neće režati po celoj kući sva kisela kao da je progutala limun. Oboje su bili veoma ljubazni. Ponudili su se da spreme sobe. Robi je čak obećao da će sakriti sve porno-časopise i da će sa zida skinuti golišavi poster Melinde Mesindžer, što je bilo veoma ljubazno od njega. Kristijan je veoma srećan zbog susreta sa decom. U stvari, to je bio njegov predlog. Mislim da je dan proveden u zabavnom parku za njega bio presudan. Shvatio je da sam istovremeno i majka i zavodnica u svakom životnom dobu. Počeo je da ceni ono što porodični život može da pruži: bliskost, deljenje, brigu, zajedno sa svim ostalim pogodnostima koje donose siromaštvo, svađe i potpuno odsustvo privatnosti. A već je i vreme za sledeći Eliotov čas vožnje skejta, pošto na poslednjem času nije ni pomišljao da se povredi. Ne možete da verujete koliko mi je drago što je počeo da uspostavlja dobar odnos sa decom. Čini mi se da ga više ne užasavaju, štaviše jedva čeka da ih vidi. Samo kad bi potrajalo! Na dobrom sam putu da dobijem peglerski lakat. Odlučujem da napravim pauzu i pozovem Eda. Nikoga nema u kući i malo sam usamljena. Preko dana obično nema nikog. Danas je Kristijan otišao do Kovent gardena da preuzme svoje mesto od prijatelja. Mislim da je uprkos gunđanju što me ostavlja, jedva čekao da ode. Okrećem broj Edovog mobilnog i pada mi na pamet da smo nas dvoje ušli u zonu sumraka i da se skoro više ne poznajemo. Naši životi počinju da se razdvajaju bez ikakve svesne namere, već samo pod uticajem normalnog protoka vremena. Javlja se nakon nekoliko zvonjenja. „Ed Kingston.” Njegov glas, iako nagao i poslovan, još uvek me uzbuđuje. Blag je, mekan, dublji nego inače preko telefona iz nekog razloga i zavodljiv. „Ja sam, Ali”, kažem. „Oh.” Neprijatna pauza. „Znači, vratila si se?” „Da.” „Kako je bilo?”, reče otresito kao da je to jedva uspeo da izusti. A opet ne bi trebalo da budem iznenađena, jer ni ja nisam bila srećna zbog njegovog vikenda u Batu sa Orvilom.

„Dobro”, odgovaram i pokušavam da zvučim neodređeno. Pa, šta da mu kažem? Ne bih mogla da naklapam o delfinima i zalasku sunca, zar ne? A mislim da bi mi bilo najbolje da izostavim ono kresanje u moru. „Hvala na pitanju.” Ed frknu. „Htela sam da popričamo o sledećem vikendu”, nastavljam brzo. „Jesi li isplanirao nešto sa decom?” Čujem Edov uzdah. „Zašto?” „Htela sam da ih uzmem za vikend.” Izgovaram rečenicu na brzinu kao da ga pitam za uslugu, a ne za nešto na šta imam apsolutno pravo. „Ako se ti slažeš?” „Mislim da to neće biti moguće”, kaže i u glasu mu se oseća oštrina. Blagosti više nema. „Oh?”, pažljivo odmeravam oštrinu svoga glasa. „Hoćeš li da mi objasniš zašto?” „Ne preko telefona”, kaže. „Mogla bih da dođem da se vidimo.” Zamišljam prijatnu sliku delfina koji se radosno igraju po vodi u zalasku sunca kako bih savladala bes koji me sve više obuzima. „Gde si ti?” „Na poslu”, kaže. Pitam se da li je svestan jaza koji je sada između nas. „Vidimo se u Gruču”, naređuje. „Za sat vremena.” „U redu”, kažem. Kad stanujete u Noting hilu onda ste u prednosti jer je centar grada udaljen samo nekoliko stanica. To je verovatno i jedina prednost koje u ovom trenutku mogu da se setim. „U redu”, kaže. „Ede.” Zadržavam dah, a deo moje teško stečene smirenosti nestaje kao što nestaju i moji delfini u talasima. „Ovo treba razumno da razrešimo.” „Razumnost, Alisa, poslednja je stvar o kojoj bi ti mogla da razgovaraš.” I, uz ovakav pozdrav, veza se prekida. Recepcioner mi velikodušno dozvoljava da sačekam Eda u baru Gruča, nakon priličnog ubeđivanja. Prošla su neka dva minuta, dovoljno da nađem mesto da sednem, kad, eto Eda na vratima. Izgleda umorno i izmučeno. Ja sam se kao lepo obukla. Ne osećam se prijamo u ovom okruženju ljudi iz medija. Gručo ima odličnu reputaciju, ali nisam potpuno sigurna da je zaslužuje. Možda zato što ne pripadam tom svetu i ne znam ko su glavni drmatori. Meni svi izgledaju kao ugojeni, sredovečni muškarci koji suviše piju. Rana

večernja gužva bi tek trebalo da počne, tako da je klub relativno prazan, osim onih nekoliko najupornijih koji stoje naslonjeni na bar. Bila sam u ovom okruženju nekoliko puta; jednom na predstavljanju reklame za novu vrstu tampona za koju je Ed uradio spot i drugi put na božićnoj proslavi kojoj su prisustvovali i partneri Vejvlengta. Na toj proslavi sam shvatila da vas ljudi uvek bledo pogledaju kada im kažete da ste domaćica koja ceo dan provodi u kući, posvećena svom suprugu i deci, što mi je u to vreme i bio posao. Cela zabava je bila izveštačena i neprijatna tako da su od onda priređivali svečanosti za zatvoreni krug zaposlenih u kompaniji. Domaćicama je pristup bio zabranjen. Ed me je spazio i dva puta odmerio. Nadam se zato što izgledam predivno preplanulo i odmorno, ali sve i da jeste tako, Ed ne progovara. Samo se spušta na stolicu preko puta mene i umorno uzdiše. „Hoćeš nešto da popiješ?”, kaže. „Mineralnu vodu.” Hoću da mu dokažem da sam savesna majka. „Gaziranu.” Konobar obigrava oko nas, Ed naručuje i ćutimo sve dok nam piće nije stiglo. Moj suprug ispija jedan gutljaj viskija koji ga opušta. Pogledi nam se sreću, a ja pojma nemam kako da ga protumačim. Izraz njegovog lica, međutim, nesumnjivo govori da je srećan kao Davros Dalek. „Hajde da završimo sa ovim”, kaže, a ja pojma nemam o čemu govori. Ed krišom osmotri bar u stilu preterano revnosnog negativca iz Bondovih filmova. Otvara aktovku i pretura po njoj. Između nas je niski crni stočić. Na njemu se nalaze ostaci kikirikija od ručka i lepljivi tragovi čaša koji obrazuju olimpijske krugove. Ed na sredinu stola pažljivo spušta malu srebrnu izubijanu kutiju, jeftini plastični upaljač i nekoliko listića Rizle, polako, jedno po jedno. Pravi dramsku pauzu. Očigledno očekuje neku reakciju prepoznavanja i kada je ne dobija od mene, opet izvodi akciju negativca iz Bondovih filmova i otvara poklopac srebrne kutijice. Podiže je, pokazuje mi šta je unutra, oči su mu širom otvorene. U kutijici se nalazi zgužvani papir i loptica neke smeđe lepljive mase koja bi mogla, a ne bi ni morala, da bude usna mast nekoga kome je pod hitno potrebna injekcija protiv upale uva.

„Šta?”, pitam „O, molim te, Alisa!” Smešno mi je. Njemu je, međutim, sve ovo veoma ozbiljno. „Hajde, šta je?” „Nemoj da glumiš nevinašce.” „Izvini, Ede.” Ugrizem se za usnu samo da se ne bih nasmejala. „Moraćeš da mi nacrtaš. Ništa ne razumem.” Moj suprug se mršti. „O, za boga miloga!” Ispitujem pažljivije lepljivu mast. Mogla bi da bude i neka bajata kocka oho lepka. Uzimam je i pomirišem. Miriše na kiselu kocku oho lepka. „Spusti to”, šišti i nervozno se osvrće. Poslušah ga. „Zašto?” Lice mu se potpuno smračilo i utopilo u crnu boju kožne fotelje. „To je droga”, kaže. „Droga, vutra. Hašiš.” Pažljivije posmatram bezopasnu usnu smolu iako izgleda pomalo gadno. „Stvarno?” „O, molim te!” „Prestani sa tim”, obrecnem se. „Jedino sredstvo za duvanje sa kojim sam se susrela je Tomasova ventolin pumpica.” „Pa, očigledno da je napredovao na tom polju”, režao je. „Prošle nedelje, dok si ti bila na Maldivima sa svojim mlađahnim ljubavnikom, uhvatio sam tvoju decu, Tomasa, Tanju i Eliota kako ovo puše.” „Tomasa?” Ovo je zaista smešno. „Da, Tomasa.” Lice mu je nepomično. Tanju bih i mogla da razumem; kad bi njeni prijatelji to radili, ona bi bila prva u redu da isproba. Eliot, takođe, iako ima samo četiri godine. Ako je u pitanju nešto nedozvoljeno, on je odmah tu. Ali Tomas? Tomas bi razmotrio konzumiranje trave jedino ako bi nešto slično uradio Hari Poter. A koliko je meni poznato, čarobnjak sa naočarima nije blesav. Sedim tako zbunjena, a onda odjednom počinje da ključa u meni. Šta je Ed radio za to vreme? Zašto niko nije vodio računa o njima? Zato su i mogli da se upuste u avanturu sa drogom. Kladim se da se vatao sa jednom od gospođica Seksi Gaćica. „A kako ti uopšte znaš šta je to?”

„Studirao sam”, reče nadmeno. „Aha.” Sad je sve jasno. „I kako su došli do toga?” „Kakvo je to pitanje, Ali”, frknu prezrivo. „Šta?” Ne bih znala gde bih mogla da kupim drogu čak i kad bih želela, a čisto sumnjam da se moje petnaestogodišnje ili dvanaestogodišnje, a sigurna sam ni moje četvorogodišnje dete ne muvaju oko sumnjivih pabova u Ist endu ili razgovaraju sa ljudima u BMW-ovima i crnim naočarima. I odakle im novac? Tomas i Eliot džeparac potroše na slatkiše, a Tanja na šminku i kozmetiku. Ed sedi smrknut. Trebalo bi da se obrije. Dlačice su mu sive na krajevima zbog čega izgleda starije. „Kristijan im je to dao.” „Kristijan?” uzdišem u neverici. „Moj Kristijan?” Moj muž škrguće zubima. „Postoji li još neki?” Odmahujem glavom. „Sve si ovo izmislio.” „Misliš?” Ed izgleda izmučeno. „Ko ti je rekao da im je to dao Kristijan?” „Tomas”, kaže Ed. Tomas je patološki nesposoban da slaže. Osećam kako mi sva krv silazi u pete; osećam se potpuno prazno i šuplje, kao da sam u vakuumu. „On im je ovo dao iz zezanja”, kaže moj suprug. Želim nešto da kažem, da uverim Eda da je sve užasna greška, da ovo nije ni droga ni trava, ni hašiš, da je to samo plastelin boje zemlje ili zaista samo stara kocka oho lepka, ili šala ili nešto drugo, a ne kanabis koji su moja deca pušila, a kojim ih je snabdeo moj ljubavnik. Kako je uopšte Kristijan mogao da uradi tako nešto? Morao bi da im pokaže šta da rade, a nikada nije bio sam sa njima, osim u nedelju popodne kada sam svratila do Džeme... O, jebote. Znači, kada sam se u nedelju popodne vratila, ja sam ih u stvari našla potpuno naduvane, a ne blaženo uspavane kako sam mislila. Stomak mi se okreće kao na vrtešci. Muka mi je i povraća mi se. Izgleda da ću i ja ostaviti svoj potpis na stočiću. Kako je Kristijan mogao ovo da mi uradi? Sigurna sam da nije on. Ne mogu da dođem do daha, strašno sam povređena. „Srediću ja to”, kažem odlučno. „Razgovaraću sa Kristijanom.” Edovo lice se još više smrači. „Ako ga još jednom vidim, slomiću mu jebeni vrat, Alisa. Možeš da mu preneseš moju poruku. Još

nisam odlučio da li da odem u policiju. Hteo sam da čujem šta ti imaš da kažeš. Da se ja pitam, Alisa, ne bih dozvolio ni tebi, ni onom tvom đubretu od ljubavnika da priđete ni na kilometar mojoj deci, nikada više. Jesi li me razumela?” Odmahujem glavom. Ništa mi nije jasno. „Sigurna sam da je u pitanju neka greška... “ Čak ni samoj sebi ne zvučim uverljivo. Ed ustaje. „Sigurna si?”, pita. Brzo zatvori kutijicu i odnese dokaz sa sobom. Slučaj je zaključen.

Šezdeseto poglavlje Orla je sedela na krevetu. Obmotala je čaršav oko struka, a grudi su joj bile otkrivene. Ed je pokušavao da ih ne gleda jer nije želeo ponovo da vodi ljubav. Mislio je da je hrabrije da se ne upušta u neke rizične poduhvate. Pio je šampanjac koji, takođe, nije želeo. Nakon sastanka sa Ali, na pamet mu nije padao čak ni nagoveštaj slavlja. Njegovo ponašanje u krevetu bilo je bezvoljno, odrađeno mehanički. Nije ni pokušao da dosegne vrtoglave visine osrednjosti. Bili su u njenom mračnom iznajmljenom stanu prepunom antikviteta. Sunce se upravo spremalo da ode na počinak. Najviše je mrzeo prekrivače i ćebad na krevetu koji su ga svom težinom pritiskali. Ko god da je spremao Orlin stan, nameštao je krevet kao u bolnici, što je značilo da niko nije imao šanse da izvuče prekrivače makar bio, za razliku od Eda, izuzetno snažan i zaljubljen. „Mislim da bih sad mogao da odem kod njega i da ga prebijem”, rekao je Ed. „Potpuno te razumem.” Orla je klimnula saosećajno. „Bejzbol palicom.” „Odlično, ako treba da se oslobodiš besa.” Lagano je ispijala šampanjac. „Pa, možda u Americi”, umorno je istakao, „ali ovde bi te uhapsili i optužili za nanošenje teških telesnih povreda.” Privila se uz njega, ali nekako nespretno jer je bila šiljata i koščata. Čak su joj i obline bile oštre, a mišići stalno napeti. Ne kao Nikol Džons, koja je bila suviše vesta u privijanju uz nekoga. A da, još i ovo. Upao je u neku vrsni moralnog beznađa, čime se nije ponosio, iako je cela njegova situacija Nilu bila veoma zabavna. Nije bilo teško izbegavati Nikol. Ujutru bi joj samo tutnuo Eliota i dok bi je njegov sin zagovarao neprestanim čavrljanjem, on bi odjurio do školske ograde uz neobavezno mahanje rukom. Nikol je bila prilepak, ali prilepak sa malim „p”. Onaj koji bi mogao da se odvoji bez velike muke ili napora. Prilepak koji je tek zakačen, ali ne i čvrsto prilepljen. Sa Orlom je išlo teže. Orla je bila oktopod, snažan, onaj koji lomi kosti. Obavila je čvrsto svoje pipke oko njega, obuzela mu misli, punila glavu snovima o Holivudu, ispreplitala njihove živote, sve dok nije isplela motiv njihove zajedničke budućnosti. Bilo mu je

veoma teško da održi glavu iznad vode da udahne vazduh i zato nije imao vremena da razmisli šta stvarno želi. „Ovo će se brzo završiti”, rekla je. „Brže nego što misliš.” „Da?” Ponovo je svoju pažnju usredsredio na Orlu. „Htela sam da ti kažem”, pogledala ga je crnim poluzatvorenim očima, „bila sam na sastanku Odbora prošle nedelje. Moj ugovor sa Vejvlengtom se prekida. Uradila sam za njih sve što sam mogla. I za tebe. Moj izveštaj će uskoro biti završen. Vreme je da se vratim kući.” Sklonila je kosu sa lica. „Trebalo bi uskoro da podneseš ostavku. U sledećih nekoliko dana.” „Kako to misliš?”, uzdahnuo je Ed. „Šta ću da radim sa decom? Treba da sačekam do kraja školske godine. Tanja je u vrlo osetljivoj fazi obrazovanja”, rekao je. Zvučao je kao Tanjin nastavnik. „A ti ih nisi još ni upoznala kako treba. I to bi trebalo uskoro da sredimo. Hoću da im se svidiš. Siguran sam da hoćeš. Ništa nije gore od njega... “ „Tvoja vera u mene je veoma dirljiva, Ede.” „I šta ću da radim sa njima za vreme raspusta? Ne želim da se vrate ovde bez mene. Kako ću da pazim na njih?” Spustila je čašu i povukla čaršave na gore. „Da se vrate?” Mekoća glasa je nestala. „Odakle da se vrate?” „To ti je dobro pitanje”, rekao je Ed. „Gde ćemo svi mi da živimo? O tome nismo razgovarali.” „Svi mi...?” „Deca”, Ed je oklevajući izgovorio. „I mi.” „Ti planiraš da povedeš decu u Ameriku?” Orla stisnu usne. „A šta si ti mislila da ću da uradim sa njima?” „Da ih ostaviš ovde”, rekla je jednostavno. „Ovde? Sa Ali - i sa njim?” „Što da ne?” Ed je huknuo. „Ne dolazi u obzir!” Orla se u krevetu okrenula ka njemu, ali je Ed primetio da se u isto vreme udaljila od njega. „Bićemo veoma zauzeti oko izrade novog projekta, Ede. Taj projekat mi mnogo znači. Znači mi sve. Mislila sam da i tebi znači. Ovo je velika prilika da se vratiš pravom poslu koji nije vezan za niskobudžetne promotivne materijale za sanitarnu opremu i pelene za odrasle. Šta si mislio ko će da ih čuva?”

Bio je uvređen. „Mislio sam da ćemo mi.” „Samo kad poludim!”, rekla je. „Ako već nisam.” „Zar ne voliš decu?” „Volim decu. Jednog dana bih volela da ih imam. Kad za njih dođe vreme.” „Vreme ti prolazi”, ohrabri se Ed da kaže. Nije ni pomišljao da bi zahtev za oca pomenute dece mogao da bude uručen njemu. „A i tebi vreme prolazi”, uzvrati mu Orla oštro. Na isti način na koji je izbegavao razgovor o ovome sa Nikol Džons, tako ni Orli nije spomenuo da svaki put izbacuje ćorke. Smatrao je da ovo nije pravi trenutak da započne razgovor o tome. „Ne mogu tek tako da ih ostavim. Naročito nakon svega kroz šta su prošli.” „A ja ne mogu da se bakćem sa tuđom decom.” „Drugi uspevaju.” Bio je svestan da zvuči patetično. „E, pa, ja ne mogu.” „Mislio sam da... da. „me voliš”, rekao je i shvatio da tu reč još nisu spomenuli u svojoj vezi. „I ja sam mislila.” Besno je povukla čaršave i razdraženo uzdahnula. „I mislim. Volim te i hoću da pođeš sa mnom u Ameriku.” „Ali moja deca su deo mene.” „Ali nisu deo mene”, rekla je nežnije. Usta su mu bila suva, više nije mogao da podnese ukus šampanjca, pa je spustio polupraznu čašu. Pitao se da li se i Ali ovako osećala, a onda je shvatio da nije ni pomislio koliko bi joj bilo teško da se odvoji od dece. Nije ni pomislio dok se i sam nije suočio sa istim problemom. Sunce je zašlo. Čim je upalila lampu, preplavio ih je talas jakog i razotrkrivajućeg svetla. Ed nesrećno uzdahnu. „Ne znam šta da kažem.” „Ne znam ni ja, Ede. Ovo ćeš morati sam da resiš.” „Da.” „Moraš da odrediš prioritete”, rekla mu je strogo. „Da.” Da, kad bi sve moglo da se sredi u stilu poslovnog izveštaja. Orla se vratila na svoje ize. Minimizirati, maksimizirati, departmentizirati, Analizirati. Ugroziti. Trenutno je želeo je da organizuje svoj odlazak. Hteo je da ode odavde. Hteo je da ide. Hteo je da ode i odjuri kući svojoj nevoljenoj i neželjenoj deci, koja nisu

predodređena da budu Amerikanci. Sudbina im nije namenila da se vraćaju iz klubova, sa sastanaka izviđača i časova muzike sa roditeljima svojih drugova jer on nije u blizini zato što je u krevetu sa drugom ženom koja ih nije želela u svojoj blizini. „Moram da se vratim deci.” Zvučao je staro, tužno i umorno. Orla ravnodušno reče: „Znam.”

Šezdeset prvo poglavlje Kristijan se još nije vratio kući iako su se kazaljke opasno približavale ponoći. Ne mogu da se smirim, znate kako je. Potpuno sam svesna, na jednoj strani, da je Kristijan sebični gad i da se sada negde ludo zabavlja i da uopšte ne razmišlja o meni i mojoj zabrinutosti. S druge strane, užasavam se i pri samoj pomisli da je povređen ili napadnut negde na ulici i da leži u nekom napuštenom jarku ili je negde na nekim nosilima u urgentnom centru, zguran zajedno sa pijanicama i da čeka nekog prezaposlenog doktora da nađe vremena i da se poštara za njegovu potencijalno smrtonosnu povredu. A ako nije mrtav, ja ću ga lično ubiti kad se vrati kući. Ovo je zlatno doba komunikacija. Moj bože, danas vam je lakše da sa nekim ostanete u kontaktu nego da ga izgubite! Pokušala sam da ga pozovem na mobilni, ali mi jedan od onih prokletih automata stalno ponavljao da mobilni pretplatnik nije dostupan. To znam! Ali hoću da znam zašto? Osuću paljbu na njega iz svih oružja čim se pojavi! Šetam gore-dole po kuhinji. Robi i Rebeka su se mudro povukli u svoje sobe. Nemamo o čemu da pričamo kad Kristijan nije ovde. Kao da je on neki emocionalni super lepak. Robi i nije tako loš. S njim bi moglo da se ćaska o svemu. Što se Rebeke tiče, razgovor sa njom se sastoji od značajnih pauza, uvreda, skrivenog podsmeha i uvijenih optužbi. Bože, izgleda mi kao da sam s njom u braku! Jasno mi je da ne pripadam ovde. Osećam se kao riba na suvom, kao bakalar u betonskoj višespratnoj garaži. Štrčim. Dobrodošla sam kao grumen celulita na predivnoj butini Liz Harli. A sada, kada sam otkrila da je Kristijan neka vrsta narko-dilera, zaista pojam nemam šta tražim ovde. Osim što ga čekam da ga ubijem. Čujem ključ u bravi. Sva sam se nakostrešila. Nisu mi se nakostrešile samo dlake na vratu već i na onim mestima gde ne biste čak ni pomislili. Kristijan trupka u holu. Bog zna šta radi. Verovatno skida kaput. Šta god da radi, od toga pravi čitavu ceremoniju. A ventil na mom loncu poskakuje i već počinju da izlaze mali pramenovi pare. Otvara vrata i osmehuje se predivno i razoružavajuće. „Čekaš me”, kaže, oduševljen što me vidi. „Čekam te?”, kažem. „Čekam te! Ti mene pitaš da li te čekam?”

Naravno, izgleda iskreno zabrinuto. „Nešto nije u redu?” „Nešto nije u redu?”, kažem. „Nije u redu? Ti mene pitaš je V nešto nije u redu?” Uvek mi je krivo što moja rečitost u napetim situacijama odleprša kao nesigurni ptić iz gnezda. „Sedi, Ali. Lice ti je jarkocrveno. Reci mi šta nije u redu.” „Sedi?”, kažem. „Sedi! Sešću kad ja budem htela!” „Dobro.” Očigledno je veoma zbunjen. Osećam da ne uspevam da jasno kažem šta hoću. A on izgleda kao da se sprema da skuva čaj. Usred mog bola još uvek je u stanju da misli samo na sebe. „Skuvaću ti čaj”, kaže umilnim glasom. „Gde si, do đavola, bio do sada?”, prasnem glasnije nego što sam nameravala. „U Pimliku”, kaže. „U Pimliku!” „Održao sam govor u Umetničkom klubu o radostima koje donosi posao uličnog umetnika na Kovent gardenu. Skupila se simpatična grupa ljudi. Bilo je fino.” Kristijan zadovoljno klima glavom. „Sećaš se, rekao sam ti.” „Da”, kažem ljutito. I da, setila sam se sad, kad je pomenuo. „Posle smo otišli na jedno piće na brzaka. Pokupio sam nekoliko porudžbina. Rođendanski pokloni, i tako to. Nije da će nam se život iz korena promeniti, ali će bar one iz banke držati na odstojanju.” Očigledno je veoma zadovoljan. „Onda se jedan od momaka ponudio da me odveze kući, ali se zapričao, pa sam morao da ga sačekam. Pokušao sam da ti se javim, ali sam ostao bez kredita. Moram sutra da kupim dopunu”, dodaje rasejano. „Zar nisi mogao da pozajmiš nečiji telefon?” Cokće. „Nije mi palo na pamet, Ali. Baš sam blesav! Čaja?” „Neću čaj!”, još više sam pocrvenela. „Danas sam se videla sa Edom.” Mršti se. „I neće da nam da decu preko vikenda? Znači, o tome se radi?” „Možda mi neće dozvoliti da ih više ikada vidim.” Osećam da se gušim od suza koje mi naviru na oči. Kristijan mi prilazi i stavlja ruke oko mog struka. Ne želim ih. Ne želim da me dodiruje. „Zašto? Zašto ti ne bi dozvolio?”

„Zato što ih je uhvatio da puše travu, Kristijane. Travu, koju si im ti dao!” Prebledeo je i sklanja ruke sa mene. „Sranje.” „Baš tako.” Mrštim se. Seda za sto. „Bila je to greška, Ali. Greška.” Prekrstila sam ruke. Plačljivo raspoloženje je ustuknulo pred besom. „Velika greška.” „Šta da ti kažem?” Provlači prste kroz kosu. „Kada si otišla kod Džeme, još uvek sam se osećao loše zbog prethodne noći.” Izgleda smeteno. „Odlučio sam da smotam jedan džoint misleći da će mi biti lakše. Tanja uopšte nije naivna.” Podiže pogled ka meni. Vidim trag ironije u njegovim očima. „Odmah je shvatila šta radim. Iako sam znao da nije pametno, nagovorila me je da dam svakom po dim.” Ponovo sklanja pogled. „Ili dva.” . „Čak i Eliotu?” „Posebno njemu. Rekao mi je da će me tužiti ako ne dam i njemu. I tako su se obeznanili. Nisam znao da će dim ili dva tako uticati na njih. Mora da je roba bila odlična.” „Ili da je ideja bila veoma loša.” „To je i meni jasno!” Smrknut je. „Hteo sam da budem deo njih. Hteo sam da me vole, Ali. To je bilo glupo. Nisam razmišljao, ali sam mislio da će to biti prvi i poslednji put.” P” „I kad sam stigao kući, shvatio sam da nigde nema moje kutijice. Mora da je zapala iza naslona kauča, ili tako nešto. Možda ju je Eliot pokupio dok sam spavao.” „Nemoj da kriviš moju decu za svoje gluposti!” „Ne krivim ih”, kaže. „Pa, nisam mogao da pozovem Eda i da ga zamolim da pogleda da je možda nisam zaturio među jastucima.” „Pa, možda si i mogao.” „Ostalo je jedva za jedan džoint. Ili, možda dva. Na pamet mi nije palo da bi mogli sami da smotaju.” „Izgleda da ti mnogo toga nije palo na pamet, Kristijane.” „Nisi fer”, protestuje uz žalostan izraz lica. „To je bilo glupo i potpuno neodgovorno.” „Da”, slaže se. „Ali nije kraj sveta.” „Možda i jeste! Ed nam preti, nama, ne samo tebi, policijom, socijalnom službom, ograničenjem pristupa.” Večnim prokletstvom.

„Zar ne misliš da preteruje?” „Preteruje!” „Ali, Ali.” Kristijan pokušava da bude odmeren. „Popušili su malo trave, obeznanili se i da imaju malo mozga, ne bi ponovo probali. A i ja sam se izvinio. Ako misliš da se cela situacija neće pogoršati, izviniću se i Edu.” „Mislim da ne shvataš svu ozbiljnost problema”, kažem mu strogo. „Pojma ti nemaš šta znači biti roditelj!” „Ne, Alisa, nemam pojma. U pravu si. Uopšte pojma nemam šta znači biti roditelj, jer imam dvadeset tri godine i jer nikada nisam bio u ovakvoj situaciji. U svoju odbranu imam samo da kažem da sam se zaista veoma trudio da shvatim šta to znači i mislim da mi je do sada veoma dobro išlo.” Kristijan ustaje. „A sad idem da spavam.” Rekavši ovo, izlazi iz sobe i ostavlja me bez čaja i potpuno zblanutu.

Šezdeset drugo poglavlje Nil bi se pojeo od ljubomore. Bar malo. Ed je prekrštenih ruku sedeo na stolici. Nalazio se na snimanju u vrtu jednog prostranog letnjikovca u srcu šire okoline Londona. Režirao je promotivni videospot za sedi i tuširaj se, napravu bez koje nijedan čovek preko pedeset, debeo i trom ne bi mogao. Sprava je trebalo da vam uštedi trud koji uložite u tri minute stajanja, koliko vam je potrebno za jedno tuširanje. Zašto ne biste sedeli u udobnoj plastičnoj fotelji dok se sapunjate? Ako vam je nemoć jača od lenjosti, ovo je prava ponuda za vas. Glavešine iz kompanije htele su da istaknu svu veličanstvenost svojih proizvoda kojim prvenstveno možete da uštedite trud. Korist koju biste mogli da imate od njih ako vas noge izdaju ostavljena je po strani. Za promotera su izabrali gipku dvadesetogodišnjakinju, brinetu Boni, koja je imala popriličan obim grudi i nakovrdžanu frizuru iz sedamdesetih. Pri tom su joj potpuno pokvasili veoma oskudni bikini i trajnu iz sedamdesetih. Noge je, definitivno, nisu izdavale, ali je postalo potpuno jasno da je mozak izdaje. Probali su scenu po 472. put ili tako nešto. Edu se više nije ni brojalo ni živelo, a ona je još uvek pokušavala da savlada smeh nakon što bi rekla: „Serite i tuširajte se”. U nekoliko prvih mahova, ekipa je popadala od smeha, što im je bila velika greška, jer je onda ona to ponavljala sledećih pola sata, tek šale radi. Kada ekipi više nije bilo zanimljivo, nastavila je tek da bi izmamila pokoji osmeh. Sada više nije mogla, čak i kad je htela, da pomeri iglu sa ureza ploče u kojoj se zaglavila. Ed je došao u iskušenje da joj pride i ošamari je, ne bi li je prenuo iz takvog stanja kao što se obično radi sa histeričnim ženama u filmovima. Nilu bi cela ova priča bila veoma zabavna. E, tu se njih dvojica razlikuju. Iako braća, nikada nisu imali isti ukus za žene. Nil je voleo praznoglave. Voleo je žene čije su grudi bile upadljivije od mozga. Prefinjeni šarm domišljatosti, razgovora i dovitljivosti nije se visoko kotirao na Nilovoj skali poželjnih osobina kod žena. Nil bi uživao u samom pogledu na Boni, bez obzira na činjenicu što je imala problema da sastavi jednu običnu rečenicu. Možda su njegove veze uvek bile kratkog daha jer bi svaki put odabrao ženu koja je bila

sušta suprotnost njegovom idealu. Sve njegove ozbiljne veze bile su sa jakim ženama koje su preuzimale kontrolu i pokušavale da ga promene, da bi ga konačno šutnule kada je njegova nesposobnost da se preobrati u nekog drugog postala očigledna. Bilo im je potrebno nekoliko sati da sklepaju jednu tuš kabinu nasred vrta kako bi gledaoci odmah shvatili da je tuširanje mnogo prirodnije i zdravije od starog prljavog kupanja u kadi. Osnovni problem je bio kako zaštititi tuš kabinu od stalnih naleta kiše koja je, između ostalog, prouzrokovala prekid snimanja. Trevor se progurao do njega. „Je l' pravimo pauzu za ručak?”, upitao je. „Možda će uspeti da progovori nakon odmora.” „Dobra ideja.” Sendviči, supa i čaj za filmsku ekipu bili su pripremljeni u šatoru u jednom delu vrta. Trevor se lagano uputio ka momcima da im kaže da mogu da odlože opremu na pola sata, koju će oni, bez sumnje, iskoristiti da naizmenično čavrljaju sa Boni. Orla je sve ovo posmatrala sa strane, muvajući se među raznoraznim glavešinama kompanije, koji su se tobože pojavili da bi videli kako se troši njihov novac dat za reklamu. Nikada ne bi priznali da koriste priliku da ošacuju Boni, koja nije uspela da dođe ni do treće strane. Orla je prišla Edu. „Idemo na ručak?”, upitala je. „Ne još.” Ed je odmahnuo mobilnim telefonom. „Treba da obavim nekoliko važnih razgovora.” „Hoćeš da ti donesem sendvič?” Nikada nije bila ovako ljubazna prema njemu. Pitao se da li je osetila zahlađenje u njihovoj vezi od onog razgovora u spavaćoj sobi. „Dolazim za minut”, rekao je i na silu se nasmešio. „Neću dugo.” Napipao je koverat u džepu i izvukao ga kada je Orla bila na sigurnoj udaljenosti. Čak i pri samom pogledu na njega stresao se iz nekog razloga. Zebnja? Zadovoljstvo? Nije bio siguran. Ali bio je siguran da je prepoznao rukopis na koverti, samo nije bio siguran da li je bio Alin. Možda je pokušala da iskrivi rukopis. Možda je nagovorila Džemu da napiše. Otvorio ga je i drhtavim prstima izvukao pozivnicu sa pozlaćenim ivicama. Tresao se kao školarac. Na pozivnici su bila ispisana samo tri kratka reda, sledećim redosledom: Pod bršljanom Subota 20.30 Dođi, molim te

Netremice je gledao u ta tri reda, duboko zamišljen, namršten, skupljenih obrva. To je mogla da bude samo Ali. Samo bi ona mogla da uradi ovako nešto. Ili je bar ličilo na nju da ovako nešto uradi. Uvek je u tajnosti pripremala iznenađenja za njegov rođendan ili za posebne prilike. Za sve ove godine častila ga je časovima letenja, splavarenjem brzacima, auto-trkama, letenjem u balonu, vikendima u Parizu, Rimu, Milanu. Svašta je probao. Trebalo je samo da pomene, tek onako usput, da bi želeo da proba nešto novo i Ali bi mu to organizovala. Toliko se nadao iznenađenjima da je bio više iznenađen kada iznenađenja nije bilo. Rođendani su uvek bili dobra zabava sa Ali. Osećao je kao da ima sopstvenu dobru vilu i zato mu se činilo da je veoma voljen i poseban, što joj, verovatno, nije rekao. Knedla mu je zastala u grlu. Ovakvo iznenađenje je sigurno mnogo koštalo. Ne samo finansijski, što je trebalo uzeti u obzir kad su u pitanju cene u Bršljanu. Emotivna cena je sigurno bila ogromna. Uvek su planirali da tamo odu zajedno, ali plan nikada nisu sproveli u delo. Možda se odlučila na prvi nesiguran korak ka pomirenju. Delom se tome nadao. Užasno se osećao posle onog jučerašnjeg susreta, kad je ovo pismo već sigurno bilo u pošti. Prešao je prstom preko talasastih zlatnih ivica. Poneo se kao kreten. Ali je izgledala sjajno, kao da joj uopšte nije nedostajao, što ga je i nateralo da se ponaša kao kreten. Jutros ga je telefonirala da mu prenese Kristijanovu verziju događaja oko pušenja marihuane, a on nije ništa preduzeo osim što je deci zabranio izlaske do kraja života. Za sada. Ipak, zašto bi bila toliko tajanstvena i zagonetna u vezi sa izlaskom, ako je htela samo da razgovara o razvodu, zar ne? Orla se vratila noseći tanjir sa sendvičima od belog hleba sa rendanim sirom i šolju čaja. „Čaj ti se hladi”, rekla je. „Hvala”, rekao je. „Htela sam da ti pokažem koliko te volim.” Poljubila ga je u obraz, a Ed se osvrnuo po vrtu da proveri da li ih neko gleda. Jedva se savladao da ne obriše vlažni krug koji je Orla ostavila na njegovom licu. Sela je pored njega. Okrenuo se postrance i pokušao da ugura pozivnicu u džep, kako je Orla ne bi primetila. Brzo je pogledom prešla preko pozivnice, a on se pitao da li je uspela da nešto pročita.

„Šta je to?”, upita. Odmahnu glavom. „Ništa.” „A zašto onda izgledaš kao da si nešto skrivio?” Lagano se osmehnula i pružila mu tanjir. „Od Ali je”, priznao je. Orla se namrštila. „Neke loše vesti?” „Mislim da nisu”, rekao je uz osmeh i podigao ćošak sendviča i video da sira skoro da i nema. Odsutno je zagrizao mlitavo parče hleba. Mora da je Ali. Ko bi drugi mogao da bude?

Šezdeset treće poglavlje Bio je prohladan dan na tržnici u Kovent gardenu. Sunce je odustalo od pokušaja da se pojavi i skrivalo se iza nekih velikih, crnih i razbacanih oblaka. Posla skoro da nije bilo, iako se približavala turistička sezona. Vremenske prilike su oterale turiste, mislio je Kristijan. Vreme i besmisleno visoke cene koje su od Londona napravile jednu od najskupljih prestonica sveta. Ako ste već mogli da platite više od pet funti za čašu neke brije u precenjenom baru, onda je izrada vašeg izuzetnog i originalnog portreta urađena talentovanom rukom još neotkrivenog, ali gladnog umetnika po istoj ceni skoro džabe. Kristijan se malo promeškoljio na platnenoj trouglastoj stolici i nastavio besciljno da skicira. Niko od uličnih zabavljača nije imao posla. Čak su i najbolji ulični mađioničari uspeli da privuku tek retku publiku. Danas treba da budete spremni da krvavo radite da biste zaradili bar za stanarinu. Dan je užasno počeo. Ali mu je i noćas, dok je spavala, okrenula leđa. Zato je i on njoj za inat, okrenuo leđa. To ga je podsetilo na vreme kada je bio sa Rebekom. Očekivao je da se starije žene drugačije ponašaju. Nije znao kako drugačije, samo je mislio da nemaju običaj da se dure. Od prošle nedelje, kad je saznala za događaj sa drogom, bili su veoma suzdržani jedno prema drugom. Shvatao je Alinu poentu, ali je svoju shvatao još bolje. Rebeki i Robiju je ceo događaj bio urnebesan, a on je morao da prizna da ga je i sama pomisao na to terala na smeh. Za Ali ceo događaj je bio sumnjiv i užasan; međutim, nije bila u pravu. On i deca su se prepustili pomalo nevaljaloj i zabranjenoj zabavi i ništa više. Šta je tu loše? Mogao je da shvati da je sve to izgledalo loše, naravno, posebno kad su mali nevaljalci pokušali sami da smotaju džoint. E, današnja deca! Nije znao šta da radi da bi je ponovo pridobio. Bila je veoma mrzovoljna. Išla je rano na spavanje, nije bila pričijiva, sedela je u uglu i čitala jednu od onih svojih kako da knjiga umesto da se uključi u razgovor. Da je bio od onih muškaraca koji kupuju cveće, sigurno bi otišao i kupio joj jedan buket. Upravo ovo je mrzeo u vezama i najverovatnije se zbog toga ponašao kao govno. Sve je bilo u redu dok veza ide glatko, bez obaveza i problema, ali kad bi došlo vreme

za naporan rad i trud da se veza i održi, to je bilo suviše za njega. Zar treba toliko da se trudiš i mučiš da bi bio sa nekim koga voliš? Uzdahnuo je. Pogledao je preko, na Kovent garden kafe, mesto gde je sve počelo. Možda je Robi bio u pravu. Da li je još onda trebalo sve da batali? Pre nego što su se ovako upleli. Pre nego što je shvatio od kakvih je čvrstih blokova odgovornosti sazdan Alin život. Razlika u godinama između njih dvoje i nije bila toliko važna, koliko posvećenost koju čovek stiče s godinama, razvijeni osećaj dužnosti, veze između članova porodice koje s godinama jačaju, narušavanje uspostavljenog i određenog mesta i položaja u društvu. Da je Ali imala trideset osam neudatih i obavezama neopterećenih godina, uopšte ne bi bilo problema. Ali je izgledala toliko posebno i predivno da je mislio da treba samo da se drže za ruke i tako zajedno odlete do Meseca. Sada ne rade ništa osim što su pritisnuti svakodnevnim problemima zajedničkog života. Da li se sve veze ovako završavaju? Kristijan je trljao ruke jer su mu se prsti smrzli. Možda bi trebalo da ode i popije kafu u Kovent garden kafeu u ime dobrih starih vremena. „Zdravo.” Neki glas prekinu njegove misli. Podiže pogled nadajući se da je došla neka dugo očekivana mušterija. „To sam ja”, rekla je. „O, zdravo.” Brzo se setio devojke u crnoj likri iz noćnog kluba, koju je doveo kući one noći kada se Ali iznenada pojavila. „Šeron”, rekla je stidljivo, kao da je bila sigurna da je zaboravio. A i jeste zaboravio. „Bila sam u prolazu. U kupovini”, rekla je kao da se pravda. „Kupila sam nove cipele”, reče i pogleda ih. „Zaboravila sam da ovde radiš.” Pitao se da li govori istinu. Osmehnula se i obavila mantil oko sebe. „Kako si?” „Dobro”, rekao je. Izgledala je drugačije nego onda kad ju je poslednji put video. Skoro da je bila nenašminkana. Imala je mali prćasti nos, a lice prirodno privlačno jer nije bilo pokriveno debelim slojem šminke. Rukom je s lica sklonila smeđu kosu razdeljenu na sredini glave. Kristijan se pitao da li se ofarbala. Kožna jakna i teksas pantalone sa širokim nogavicama koje je nosila bili su više u hipi nego u vamp fazonu i mnogo su joj bolje pristajali. Izgledala je

manje samouvereno, više ranjivo. Uopšte nije ličila na onu Šeron. Izgledala je mlađe. Najviše devetnaest? Ili možda osamnaest? „Da li si još uvek sa onom starijom ženom?”, pitala je preterano veselo. Kristijan je zastao na trenutak i sređivao svoje parčiće uglja. „Da.” „Ah.” Na licu joj se pojavi trag razočaranja. „Baš lepo.” „Da.” Kristijan je ponovo gledao u crtež. „Mogao sam da upadnem... u pomalo nezgodnu situaciju”, rekao je. „Hvala što si bila... imala razumevanja.” Slegnula je ramenima. „U redu je.” „Mnogo ti hvala”, rekao je. „I drugi put.” Oboje su se nasmejali besmislenosti njene ponude. „Možda ga neće ni biti”, izjavio je tužno. „Pa, drago mi je što smo popričali.” Ugrizla se za usnu. „Obično idem u Galeriju petkom uveče ili u Ministarstvo zvuka. Ako budeš u blizini, svrati.” „Zapamtiću”, rekao je, a Šeron mu uputi pogled u stilu ma, da. „Vidimo se”, rekla je, okrenula se i pošla. Kristijan je pustio da napravi tri ili četiri koraka. „Šeron”, pozva je. „Baš sam se spremao da popijem jedan kapućino na brzinu. Hoćeš li da mi se pridružiš?” Okrenula se i osmehnula. „Da. Odlična ideja.” Pokupio je blok i ugalj i ubacio ih u ranac. Na štafelaj je prikačio cedulju VRAĆAM SE ZA PET MINUTA. „Hajdemo”, rekao je, uhvatio ju je za ruku i žurno poveo ka Konvent garden kafeu. „Ako imaš vremena”, rekao je, „voleo bih kasnije da te nacrtam. Kuća časti.” „Imam vremena”, skoro da je trčala da bi održala korak sa njim. „Dobro je da me ostali vide kako radim.” Kristijanove usne se razvukoše u blagi osmeh. „Imaš veoma lep profil”, reče.

Šezdeset četvrto poglavlje U ovoj vezi ima mnogo je razloga za brigu. Između nas je petnaest godina razlike. Ta razlika, međutim, i ne izgleda toliko velika u sadašnjem poretku, ali nepovratno menja neke stvari. Kada sam imala dvadeset tri godine i već duboko zagazila u materinstvo, Kristijan je bio osmogodišnji dečak. Ovo ne bih previše objašnjavala. Kada mi bude šezdeset, Kristijan će imati samo četrdeset pet, što je, takođe, velika razlika. Većina šezdesetogodišnjih žena izgleda kao da su celog života spremale za svojom decom, suprugom i davile se u poplavama mašine za veš, što je uglavnom i tačno. S druge strane, četrdesetpetogodišnji muškarci su u svom prvom procvatu zrelosti. Imaju tek poneku sedu, pomalo razređenu kosu na temenu i blago opušten stomak, ali, generalno, izgledaju prilično očuvano, jer im je sve vreme ugađala jedna od pomenutih žena koje će kasnije izgledati potpuno istrošeno. Evo, Ed, na primer. Izgleda sjajno. Da se ne teturamo na rubu razvoda, verovatno bi me još uvek seksualno privlačio. Dobro sam mu ugađala svih ovih godina koje sam mu posvetila. Pitam se da li će Kristijan, kad budem stara i seda, biti uz mene i brinuti se o meni. Kada mi bude sedamdeset, njemu će biti tek pedeset pet; do tada će me Alchajmerova bolest toliko uništiti da neću ni znati ko je on. Bože moj, mogla bih da ga pomešam i sa nekim od moje dece. I tako, kao što možete da vidite, iako se broj godina između nas dvoje ne menja, generacijski jaz postaje sve veći. Treba li da brinem? Briga nije sprečila En Nikol Smit, dvadesetpetogodišnjakinju, da se uda za milijardera, naftnog magnata Dž. Hauarda Maršala kada mu je bilo ne baš živahnih devedeset, a izgledao je kao da je u poodmakloj fazi raspadanja mnogo pre nego što je zaista umro. A onda, kad pogledate, veza između mlade žene i starijeg muškarca nije neobična, dok je obrnuta situacija, međutim, veoma retka. Obično ne viđate stare, izborane žene sa snažnim mladićima glatkog lica. A sve se opet veoma retko dešava ljudima koji nemaju bar nekoliko miliona sklonjenih negde u ormanu sa posteljinom. Možda me ovakve misli opsedaju jer sedim u bolničkoj čekaonici i brinem se zbog nekih slabosti moga tela koje se pojavljuju. Bila sam

potpuno šokirana kada sam otkrila da su mi potrebne naočare, a da pominjem neskriveni užas kad sam otkrila da neverovatno ličim na svoju majku kad ih stavim na nos. Znam da je moguće da se stari, a da delovi vašeg tela ne počnu da se opuštaju ili da vas izdaju. Ali to su retki slučajevi. Čujem vas kako uzvikujete ime Džoan Kolins. Mogla bi da bude model za knjigu Kako da ostanete zavodljivi u svakom životnom dobu. Sad joj je šezdeset sedam i još uvek nosi konfekcijski broj četrdeset i šetka se naokolo u čarapama s podvezicama. A njen dečko je nekoliko decenija mlađi od nje. I mislim da uopšte za to ne mari. Goldi Hon ne izgleda oronulo, ali mora da se i ona približava kritičnom dobu. A opet, nikada nisam izgledala tako veličanstveno i sjajno, čak ni u svojim najboljim godinama, što bi trebalo da bude otprilike sada. A i Džejn Fonda nas tera da se postidimo, zar ne? Skače unaokolo kao luda, isteže i zateže mišiće čak i sada, kada više nije u cvetu mladosti. Aerobik me nikada nije privlačio. O, bože. Ne želim da ostarim; starenje je suviše depresivno. „Alisa Kingston!” Doktor Džejms izlazi iz svoje male ordinacije i proziva moje ime. Savijam onaj primerak Kantri lajfa od pre dvadeset pet godina koji je koštao funtu i šest penija, a prikazuje slike desetosobnih kuća u Sariju. Nisam ga čitala, samo sam razgledala slike. Polazim za doktorom u ordinaciju. Zatvara vrata, lagano prelazi preko tepiha boje cigle, seda za veliki crni sto kupljen u Ikei i nabacuje onaj svoj profesionalno zabrinuti osmeh. „Kako ste?” „Dobro, hvala na pitanju.” Kakav glupavi odgovor u lekarskoj ordinaciji, ali dešava nam se, zar ne? „Eliot?” Klimnem. „Još uvek je u jednom komadu.” „Dobro, dobro.” Uvek ovako ćaskam sa njim uglavnom jer je Eliot redovan posetilac s obzirom na svoje raznorazne povrede. Čudim se kako smo izbegli napomenu kritično. „Pa”, kaže doktor Džejms, „kako mogu da vam pomognem?”, pun iščekivanja naginje se preko stola. „Pa, u stvari, ne znam”, kažem nesigurno. „Samo se ne osećam najbolje. Loše spavam. Izgubila sam apetit. Menstruacije su mi potpuno poludele. I stalno me boli glava.”

„Znači, nemate nikakvih posebnih problema?” Zar mu ceo prethodni spisak nije dovoljan? „Pa... “ Kako da mu objasnim da imam snage i volje koliko i uspavani lenjivac, iako sam se tek vratila sa predivnog dvonedeljnog odmora gde nisam ništa radila osim što sam se izležavala i pržila na suncu. Doktor Džejms ustaje, gleda me značajno i uzima stetoskop. „Hajde da uradimo jedan kompletan sistematski pregled.” Proverava rad srca; srećna sam što sam otkrila da je još uvek na svom mestu. „Hajde da izmerimo težinu”, naređuje mi. Ovaj deo mrzim. „Oslabili ste?”, pita dr Džejms. „Stvarno?” Jesam, i to prilično. Ura! Čak i posle dvonedeljnog prežderavanja na odmoru. Znači, i oni periodi kada se osećate kao usrano mogu da imaju svetle trenutke. Meri mi pritisak. „Malo je povišen”, mrmlja, „ali nije ništa opasno i zabrinjavajuće. Pripazićemo malo na njega. Kada ste poslednji put proveravali vaginalni sekret?” Kažem otprilike. „Pre dve godine?” Dr Džejms kucka znalački po kompjuterskoj tastaturi. „Pre sedam, da budemo precizniji”, kaže i mršti se. „Hajde da sad uzmemo bris.” O, bože. I pre nego što ste uspeli da kažete „poniženje”, ležala sam na leđima presavijenih kolena i raširenih nogu. Činjenica da ne mogu da podnesem da bilo ko čeprka po tom delu mog tela pomoću tube želea i hladne metalne šipke je najverovatnije i razlog što sam u poslednje vreme izbegavala ovaj pregled. Uz to, danas mi se čini da je bolniji nego ikada. Ne pominjem bol jer bi mi dr Džejms najverovatnije rekao da sam napeta. Ko ne bi bio? „Nemojte opet da odlažete proveravanje brisa”, kaže on dok se oblačim. Ispisuje mi neki recept. „Ovo bi moglo da bude zbog stresa, Alisa.” „Stvarno?” To sam znala i sama. Zastaje i posmatra me preko okvira naočara. „Čuo sam za vas i Eda”, kaže mi saosećajno. „Pa, da”, mrmljam. Pitam se da li je čuo i kako mi je Ed pretio da mi neće dati da vidim decu jer sam nesposobna majka i da je moj mladi ljubavnik samo jedan korak od narko-dilera i da sam ostala bez dobrog posla samo zato što sam bila suviše neodgovorna i što se nisam pojavila na radnom mestu kad je trebalo.

„Na skali stresa od jedan do sto”, nastavlja ljubazno, „razvod se nalazi na samom vrhu.” Razvod! „Nalazi se samo nekoliko mesta iza smrtnog slučaja i venčanja”, kaže ironično. Razvod! Želim da mu kažem da se ne razvodim, ali imam neki užasan osećaj da sam mu veoma blizu. Želim da mu kažem da nemam više snage da se borim sa svim ovim metežom i da samo želim da se vratim mom malom sigurnom životu, i mojoj maloj sigurnoj kući, i mom malom sigurnom poslu i da kucam fakture za malu i sigurnu Ket Braun. Hoću da se vratim svojoj deci i svom mužu, ali nemam pojma kako to da uradim i da mi treba dobar savet ako ne želim da polako potonem u živi pesak poda mnom. Dr Džejms gleda na sat. Vreme je za sledećeg pacijenta. Pruža mi recept. „Izvolite, ovo će možda pomoći”, kaže. „Hvala.” „Drago mi je što sam vas video, Alisa.” Ukucava ime sledećeg pacijenta. „Da.” Osmehujem se usiljeno, ustajem i prilazim vratima. Znam da će mi biti potrebno mnogo više od proklete tablete dugačkog naziva sa milionima kontraindikacija da bih sredila ovu zbrku.

Šezdeset peto poglavlje Nil je pravio prolećno spremanje. Što je bilo u redu s obzirom na doba godine koje bi se još uvek moglo nazvati prolećem, jer ovih dana godišnja doba se nisu baš mnogo razlikovala. Sva su bila vlažna i siva, ni suviše topla ni suviše hladna. Razmišljao je da plati devojci iz agencije da mu spremi stan. Nedavno iskustvo, međutim, pokazalo mu je da ako postoji nešto što bi se moglo otkriti, a što nije za gledanje, mnogo je bolje da to otkriješ sam umesto da svoju sramotu otkrivaš pred nekim ko je mlad i neudat. Ribao je kupatilo sve dok nije počelo da zaista sija. Čak je ispolirao i slavine, koje su se tako caklile da je mogao u njima da se ogleda. Istina, odraz je bio prilično iskrivljen. Osećao se kao da je u reklami za mister proper. Mlatarao je krpom svuda po stanu i rasipao mirisnu lepotu po vazduhu. Nil je shvatao zašto žene toliko privlači rad u kući. Kućni poslovi vas oslobađaju napetosti. Kleknuo je i oribao pod u kuhinji. Čak je izvukao i šporet i zapanjio se kad je ugledao ogromnu količinu osušenih i trulih ostataka hrane, posebno zato što jedva da je i koristio ovaj kuhinjski uređaj. Shvatio je odakle čoveku koji je izmislio dehidrirane makarone inspiracija. I da budemo iskreni, to je mogao da bude samo muškarac. Čak je izvukao i stakleno postolje iz mikrotalasne rerne i podvrgao ga oštrom ribanju sunđerom. Sa donje strane je bilo toliko čvrsto zalepljenih ostataka hrane da bi se petočlana porodica mogla prehraniti bar nedelju dana. I spavaća soba je pružala izvesna otkrića. Kategorički bi mogao da tvrdi da upotrebljeni kondomi ne mogu da istrule čak ni posle dve godine. Ispod kreveta je bilo i nekoliko gaća koje su izgledale kao da se tamo nalaze još od doba jure kada su dinosaurusi šetali zemljom. Bilo je veoma moguće da je tepihu trebalo nešto više od usisavanja i po prvi put je pomislio kako bi mogao da promeni stan. Što se posla tiče, išlo mu je sasvim dobro. U redu, nije bio posebno nadahnut svakodnevnim poslom, ali je zarađivao dovoljno za život i još po nešto. Možda ga je samo sređivanje stana nateralo da postane svesniji potrebe da sredi i ostale sfere svoga života.

Do je privijao flašu mister propera uz sebe, donese iznenadnu odluku. Promeniće se iz korena. Od sada će biti dinamičan, prodoran, organizovan i možda čak i uredan. Odlučio je da otkaže račun u Kanton gardenu i da počne da jede hranu za zečeve. Od sada više neće nositi izbledele i deset godina stare farmerke i kupice pol smit odelo. To je pravo odelo, zar ne? U svakom slučaju je otmeno. Ako želi da privuče bogate i moćne žene, moraće da počne da se ponaša kao bogati i moćni muškarac. Prestaće da fotografiše prćaste školarce i počeće da pravi izazovne modne fotografije. Nije bio siguran kako će to izvesti, ali uz novi dinamični stav i moćna odela, veliki prodori će neminovno doći kao što se dan i noć neminovno smenjuju. I konačno, nateraće Eda da igraju skvoš jednom nedeljno umesto da odlaze u pab i da pričaju o skvošu. Taman kad je pomislio da napravi zasluženu pauzu uz kafu, zazvonio je telefon. Zvala je Džema. „Zdravo”, rekla je. „Zdravo.” Nije više bio zaljubljen u Džemu. Bar mu je razum tako govorio, dok mu se srce protiv toga bunilo. A i njen glas je još uvek na čudan način uticao na pojedine delove njegovog tela. Ali veza, u kojoj je bio primoran da nosi zvoncare i u kojoj je dobio punu šolju čaja u lice i koja je uključivala i onu sramotnu epizodu sa picom i pornićem, nije se kretala u najboljem smeru, zar ne? Čak je i Nil to mogao da zaključi. Ostao je sa Arabelom Hinton Grin još skoro godinu dana nakon što mu je rekla da je beznadežan slučaj i da njihova veza nema budućnost. „Je li sve sređeno za sutra uveče?” „Sutra uveče?” Ovaj stočić za telefon je sledeći na redu za higijenski tretman. Pridržavao je slušalicu ramenom i prebirao po gomilama papira. Čudio se. Među papirima se nalazio račun za benzin iz 1982. godine! O, bože, kako je bio jeftin! Mogli ste da napunite rezervoar za manje od trideset funti i da vam još ostane novca za čips u povratku kući. To su bila vremena! „Sutra uveče.” Zvučala je nervozno. „Ed. Ali. Pod bršljanom!” „A, to”, rekao je. Našao je i neke neotvorene koverte koje su imale poštanski žig iz 1997, a koje nije ni otvorio. Gurnuo je prst ispod jednog smeđeg papira i počeo da ga otvara. „Slušaš li me, Nile?”

„Naravno.” Bio je to račun za propušteni zubarski pregled. Nil je prešao jezikom preko zuba. Svi su mu se činili sasvim u redu. Nije imao o čemu da brine. „Jesi li lepo napisao pozivnice?” „Da”, rekao je. „Uzeo sam svoje najbolje penkalo.” „Jesi li napisao sve kako sam ti rekla?” „Da. Napisao sam sve kako si mi rekla.” „Ništa više?” „Šta, na primer?” „Ne znam.” Džemin glas se prelazio u vrisku. Ova žena bi trebalo malo da se opusti. „Ne, ne. Nisam ništa više napisao”, uveravao ju je. „Dobro, dobro.” Mogao je da zamisli kako Džema gricka nokte. „Ne brini”, rekao je šturo. „Sve će biti dobro.” Bože, ovde ima svega. Obaveštenja o osiguranju kola. Informacije o penzionom fondu. Dugo već razmišlja da odabere neki. Izgleda još od 1992. Ponuda za učlanjenje u vinski klub Sandej tajmsa iz 1995. verovatno već zastareo. „I stavio si najbolje marke na njih?” Uzdahnuo je i prestao da prebira po pismima. Mali beli koverat ga je potpuno pomeo. „Šta se dogodilo?” Odjednom je postala sumnjičava. „Ništa.” Užasnuto je buljio u koverat. „Učinilo mi se da čujem neki zvuk.” „Prdnuo sam”, rekao je, razmišljajući kako sad nema šta da izgubi. „Aha.” Čuo je da je šmrknula. „Da li si proverio rezervaciju u restoranu?” „Da”, rekao je. Džema zabrinuto uzdahnu. „Nadam se da će sve biti dobro”, rekla je. „Misliš li da smo uradili pravu stvar?” „Da.” „Da li si siguran?” „Da, da.” Pokušavao je da kontroliše disanje. Udahni, izdahni. Udahni, izdahni. Udahni, izdahni. „Vidi, Džema”, teško je disao. „Moram da idem. Imam nekog posla.” „A, dobro.” Džema je zvučala uvređeno, ali nije mogao sad o tome da brine. „Jedva čekam da saznam kako će sve da prođe. Nadam se da će ih ovaj sastanak ponovo zbližiti, Nile.” „I ja se nadam”, rekao je.

„Ceo ovaj naš plan će valjda upaliti.” „Da”, rekao je. „Zdravo.” Spustio je slušalicu, skinuo kecelju, zgrabio ključeve i strčao niz stepenice. U ruci je snažno stiskao mali beli koverat. Onaj u kome se nalazila Alisina pozivnica za Bršljan. Onaj koji je napisao kako mu je Džema rekla. Onaj koji je imao najbolju marku. Onaj koji je zaboravio da pošalje. Sad je morao da ode do Alise i da joj ga uruči pre nego što bude suviše kasno.

Šezdeset šesto poglavlje Ed je bio u kuhinji. Držao je veliku čašu konjaka u ruci. Želeo je da se Ali vrati. Da bi se usredsredio na Alin povratak, morao je prvo da razmrsi čitavu zbrku u kojoj se nalazio. Teško mu je bilo da to prizna samom sebi, ali je pod zbrkom podrazumevao Orlu i lepu Nikol Džons. Sa Orlom će biti teško. Ovu vest neće najbolje primiti. Slika koju je imao, kako pije pivo sa Harisonom Fordom i kako ga veselo tapše po leđima i kako možda, ali samo možda, peku nekoliko šnicli na roštilju, počela je da bledi i postala nejasna i zamagljena. Ovo se nikad neće dogoditi. Njegov san o podizanju Holivuda na noge njegovom izuzetnom genijalnošću nikada se neće ostvariti. Kad bude otkačio Orlu, ona će se potruditi da se njegov san nikada ne ostvari. I ovaj će san otići tamo kuda su otišli i svi ostali kao što su da igra za Mančester junajted, da bude kapiten engleskog kriket tima, da napravi veliki hit, da kosa ne počne da mu opada pre šezdesete, da proslavi Božić, a da ne uđe u minus. Samo se nadao da će ostvarenje sna da vrati Ali biti vredno žrtvovanja svih ostalih. Pozvao je Orlu kući, potpuno svestan da je izašla i da je tamo neće naći. Godine su od njega napravile emocionalnu kukavicu. Znao je da ovo nije trebalo da obavi preko telefona. Trebalo je da Orlu pogleda u oči. Samo nije mogao sebe da natera da to uradi. Orlin meki američki akcenat zvučao je šuplje na sekretarici. „Orla”, počeo je. „Znam da ne bi trebalo ovo da ti saopštim na ovakav užasan način. Ali, ja sam Englez i ja tu ništa ne mogu. Orla... potrebno mi je... molim te... molim te... treba da shvatiš da moram da prekinem ovo. Ovo... ovo... moram da prekinem. Postoji mogućnost da se Ali i ja pomirimo. Neka vrlo neizvesna mogućnost, ali moram u nju da verujem. Sada sam svestan da samo to želim. Moram ovo da uradim zbog dece i zbog Ali. Zbog sebe. Zbog hiljadu drugih razloga, ali ne znam da li ćeš ih razumeti. I stvarno mi je žao. Mislio sam da će ovo između nas dvoje uspeti, ali... Pa, žao mi je, stvarno. Nadam se da ćeš naći nekog ko će te voleti.” Spustio je slušalicu. Setio se da je poslednji put nekog otkačio kad je imao petnaest godina. Ceo postupak nije bio ništa lakši sada. Ispio je jedan veliki gutljaj pića i ruke su mu se tresle. Pa, dobro. To

smo završili. Idemo na drugu. Sa Nikol će biti lakše. S njom nije postojao osećaj krivice, niti bilo kakve komplikacije kao sa Orlom koje prate zajednički posao i obaveza da nastavi poslovni odnos za neko izvesno vreme. Nikol je bila izvanredna, ali je bila sva lepršava i nestalna i baš kao njene haljinice i divne plave loknice. Bila mu je potrebna jaka žena, a ne neka koju bi i povetarac mogao da oduva. Nije trebalo da se upliće u vezu sa njom, posebno jer se nikad nije potpuno predao, a bilo je okrutno iskoristiti nekoga samo da bi povećao broj recki. Nakon ohrabrujućeg gutljaja konjaka, okrenuo je Nikolin broj. Ovoga puta prethodno uvežbani govor bolje mu je išao. „Nikol”, počeo je. „Znam da ne bi trebalo ovo da ti saopštim na ovakav užasan način, ali ja tu ništa ne mogu. Nikol, ne možemo više da se viđamo. Ne kao ljubavnici. Postoji mogućnost da se Ali i ja pomirimo! sada sam svestan da samo to želim. Moram ovo da uradim zbog dece, zbog Ali i zbog sebe. I stvarno mi je žao. Stvarno mi je veoma žao. Nadam se da ćeš naći nekog ko će te zaista usrećiti.” Spustio je slušalicu, seo i protrljao oči. Kuhinjska vrata su se uz škripu otvorila i ušao je Eliot. Seo je na stolicu pored Eda. Jedan prst je gurnuo u rupu gde je nekad bilo Barnijevo oko. „Da li to znači da se mama vraća kući da živi sa nama?” „Ne bi trebalo da prisluškuješ tuđe razgovore, Eliote. Šta sam ti o tome pričao?” „Nisam prisluškivao!”, rekao je njegov sin uvređeno. „Prolazio sam na prstićima kao mali tihi miš i vrata su mi sama privukla uvo. A i ti si veoma glasno pričao.” „Dobro, ali nemoj više”, rekao je Ed. „Znači, mama se vraća kući?” Ed je uzdahnuo. „Ne znam, Eliote, ali nadam se da hoće.” „Nedostaje mi, tatice.” Zagrlio je sina. „I meni nedostaje.” „Šta će Kristijan da radi kad se mama vrati? Onda on neće imati nikoga.” „Baš šteta”, rekao je. „Znam šta će”, rekao je Eliot veselo, „možda bi on mogao da uzme gospođicu Džons ili Orvilu pošto si ti završio sa njima.”

„Eliote, ti i ja moramo jednom ozbiljno da porazgovaramo o muškoženskim odnosima.” „Sada?” „To može da sačeka.” Završio je piće. „Sad moram da idem i da se doteram. Izlazim.” „Sa mamom?” „Da”, rekao je Ed i nadao se da ne greši. Jedna Tanjina drugarica će doći da vas pričuva.” „Pa, ja ću da nas čuvam.” „Ti ćeš da budeš dobar, Eliote?” „Ja sam uvek dobar”, rekao je uz prizvuk čuđenja. Ed je ustao. „To, Eliote, zavisi sa koje strane gledaš.” Pogledao je na sat. Ima dovoljno vremena za jedno dugo i opuštajuće kupanje i brzo brijanje. „Tata?” „Da, Eliote?” „Hoćemo li i dalje da viđamo Kristijana kad se mama vrati?” „Mislim da nećete.” „A zašto?” „Zato što mame i tate ne rade tako” rekao je. „Oh.” Osmeh je nestao sa lica njegovog sina. „Meni se Kristijan sviđa, znaš?” Pospi još malo soli na ranu, Eliote! „On je mnogo zabavan.” „I ja sam zabavan”, rekao je Ed. „Ali ne umeš da voziš skejt.” „Platiću ti časove.” Eliot je još više obesio nos. „Ali to nije isto.” „Onda ću da naučim, Eliote”, rekao je. „Samo ćeš ti da vidiš.” Naučiću, do đavola! Iza njega se čula lomljava stakla i Ed se okrenuo. Cigla je prošla kroz kuhinjski prozor uz tup pljusak i završila u činiji punoj sapunice u sudoperi. Eliot je prebledeo. Ed je požurio ka rupi gde je nekada bio prozor, baš na vreme da vidi poznam figuru kako trkom odlazi sa prilaznog puta. Cvetna roletna je lepršala na povetarcu, a njena unutrašnja ivica je ritmično udarala po prozoru. „Da li je sve u redu?”, pitao je Ed. Eliot je klimnuo i po prvi put ostao bez reči. Ed je izvukao ciglu iz vode. Na cigli se nalazila poruka privezana kanapom. Odvezao je čvor i razvio mokri papir. BEDNIČE, pisalo je.

„Sranje”, rekao je uz uzdah. „Tata, nije lepo da psuješ pred decom”, rekao je Eliot ozbiljno. Očigledno mu se vratila moć govora. „Ovo je jedna od onih izuzetnih prilika.” „Ko je to uradio, tata?” „Gospođica Džons”, rekao je smireno. Izgleda da lepršava i nestalna gospođica Džons nije baš najbolje podnela raskid. Eliot je prekrstio ruke i teško uzdahnuo. „Moraću da promenim obdanište, jel' da?” Ed je zgužvao poruku i bacio ciglu nazad u vodu. „Vrlo verovatno”, rekao je.

Šezdeset sedmo poglavlje Nil je potpuno ostao bez daha kad je stigao do Alisine kuće, što je bilo totalno glupo pošto se dovezao kolima. Parkirao je automobil nešto podalje niz ulicu, delimično zato što nije bio sasvim siguran koja je Kristijanova kuća, a delimično i zato što nije želeo da Alisa slučajno izviri kroz prozor i vidi ga kako se približava i ostavlja pozivnicu za večeru Pod bršljanom, koja je inače trebalo da stigne poštom. Zgrabio je koverat sa suvozačevog sedišta i pažljivo ga držao u ruci. Bože, Džema bi mu odgrizla jaja i pojela ih za doručak kad bi saznala da je zaboravio da pošalje prokletu pozivnicu. Gde mu je bila pamet? Znao je koliko je sve ovo važno, a opet za malo da zajebe celu stvar. Ovaj događaj ga je još više učvrstio u odluci da postane uspešan i energičan poslovan čovek, a ne neki šmokljan kome ne bi mogao da se poveri ni tako opasan zadatak kao što je slanje jednog pisma. Razmišljajući na taj način, odlučio je da, čim isporuči ovu malu tempiranu bombu, ode i kupi najelegantnije odelo u Kristendomu, koliko god koštalo. Brzim i naglašeno melodramatičnim pokretom proverio je da li je vazduh čist, izašao iz kola i prešao ulicu. Ed mu je još davno rekao gde se kuća nalazi i nadao se da je zapamtio i da se neka devedesetogodišnja bakica neće pojaviti u najluksuznijem londonskom restoranu očekujući princa na belom konju. Kako li je samo Džema uspela da ga ubedi da se upusti u ovakav poduhvat? Verovatno se nadao da će se sve završiti tako što će se Džema i on osloboditi nekoliko osnovnih delova odeće, prisećao se. Prokleti testosteron je kriv za sve. Malo se pogurio. U ovakvom položaju izgledao je još sumnjivije nego da je išao uspravno i samouvereno do ulaznih vrata i jednostavno ubacio pismo unutra. Glavna muzička tema iz filma Nemoguća misija odzvanjala mu je u glavi. Činilo mu se da bi svakog trenutka neka zavesa mogla da se pomeri i da bude otkriven. Trebalo je da zna da se nijedna zavesa neće pomeriti jer nikoga u Londonu nije ni najmanje zanimalo šta radi bilo koji njegov sugrađanin. Ovo je, međutim, bilo suviše važno da bi sve zabrljao

sada kada je već skoro na kraju poduhvata, ali i na ivici da sve zabrlja. Kad je došao do pravih ulaznih vrata, osvrnuo se oko sebe da vidi da li ga neko prati. Još više se pogurio i polako prilazio sandučetu za pisma, lagano je podigao poklopac, nežno kao kad član ekipe za demontiranje bombi vadi detonator. Poklopac se podigao uz zvuk koji je vapio za malo ulja. Uzeo je pozivnicu i lagano je gurao centimetar po centimetar kroz otvor. Kada je koverat nestao u sandučetu, pažljivo je, izuzetno pažljivo, spustio poklopac i uspeo da ubedi šarke da dođu u smireni i tihi položaj. Koverat je bio unutra. Sanduče je bilo zatvoreno. Ispustio je uzdah olakšanja u isto vreme kad mu je zazvonio mobilni telefon. Samo što se nije odskočio do neba od iznenađenja. „Šta?”, viknuo je. „Džema ovde.” Srce mu je ludo lupalo, a kolena su mu klecala kao da je video golu Britni Spirs. Adrenalin, baš kao i testosteron, zna da bude vrlo nezgodan. „Uf, rekao je kao bez duše. „Nile, je l' sigurno nisi zaboravio da pošalješ pozivnice?” „Nisam”, dahtao je. Glas mu je zvučao samouvereno jer nije bilo bojazni da bi neko mogao da tvrdi suprotno. Robi je pio pivo i gledao Najslabiju kariku. „Beki, jel' to zvonio telefon?” Rebeka je podigla pogled sa noktiju. Nežno je duvala u njih da se osuše. „Ne.” „Meni se učinilo da je zvonio.” Ustao je sa stolice, prišao prozoru i pomerio zavesu. „Tamo na stazi čuči neki tip i razgovara mobilnim.” Rebeka je izgledala zabrinuto. „Da nije neko kome dugujemo novac?” Robi iskrivi usnu. „Može biti.” „Šta sad radi?” „Odlazi”, rekao je. „Idem napolje da vidim šta smera.” Otišao je u hodnik i Rebeka je čula kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Vratio se noseći u ruci mali beli koverat. „Otišao je”, rekao je. „Izgleda da je isporučio ovo. Adresirano je na Alisu.” Rebeka pruži ruku i on joj dade pismo. Ponovo je seo i zagledao se u televizor. „Gde je Ali?”

„Gore”, rekla je Rebeka. „Nije joj dobro.” „Cele nedelje izgleda loše”, rekao je. „Kristijan je sa njom, briše joj znojno čelo. Upravo joj je odneo supu.” „Onaj momak je dao pogrešan odgovor”, Robi je mahao pivskom flašom, a onda skočio. „Do đavola”, rekao je. „Ne mogu da podnesem uzbuđenje koje, inače pitoma i ljubazna Ana Robinson oseća, kad postaje dominantna ženka.” Čim je izašao iz kuhinje, Rebeka je počela da ispituje koverat. Da je imala vremena, sigurno bi ga otvorila iznad lonca ključale vode. Izgledao je kao nešto veoma zanimljivo. Možda je pozivnica. Podigla ga je prema svedu i pokušavala da nešto nazre kroz njega. Robi je sigurno zadovoljio fiziološke potrebe jer je čula bat njegovih koraka niz stepenice. Brzo je iscepala koverat na sitne komadiće. „Zbogom, Alisa”, reče. „Ti si najslabija karika!”, i ugura komadiće Alisine pozivnice za Pod bršljanom između naslona i sedišta kauča.

Šezdeset osmo poglavlje Čuveni restoran Pod bršljanom bio je smešten u veoma neuglednoj zgradi. Nalazio se na kraju sporedne ulice pune đubreta, preko puta pozorišta Sv. Martin gde se od pamtiveka prikazivala predstava Mišolovka Agate Kristi. Uprkos činjenici da se predstava prikazuje skoro pola veka, i da je do sada morala da bude izlizanija od lastiša na striptizetinim gaćicama, još uvek se gomila ljudi dolazi da bi gledala predstavu. Restoran je bio obavijen skelama koje nikako nisu doprinosile poboljšanju njegovog izgleda, koji je i u najboljim danima bio turoban. Prozori su bili mračni i napravljeni od raznobojnih parčića stakla u obliku dijamanta povezanih olovnim okvirima. Ličili su na harlekinov ogrtač ili vitraž neke posebno moderne katoličke crkve. Kroz njih se nije videlo šta se dešava unutra. Baš ništa. Ed je to znao jer je već veoma dugo pokušavao da nazre da li je Ali došla. Nesigurno je grickao nokte. Bio je nervozan. To je bilo jasno. Inače se ne bi muvao napolju pokušavajući da nešto nazre kroz proklete prozore. Obukao je najbolje odelo. Okupao se, izbrijao, namirisao. Imao je crvenu ružu u reveru, što je dodavalo jednu komičnu crtu potencijalno napetom sastanku. Ostatak buketa je sakrio iza leđa. Nije bio od onih muškaraca koji kupuju cveće, ali, konačno, koji jeste? Uvek se osećao vrlo neprijatno dok je šetao ulicom sa buketom cveća u ruci. Iako mu je cveće izgledalo nekako feminizirano, uvek je imalo željeni efekat, tako da je kupovina bila vredna truda. Nije znao da li ruže odgovaraju ovakvoj prilici, ali sad šta je, tu je. Ali ih je najviše volela, koliko je on mogao da se seti. Počešao je bradu. Ili je rekla da mrzi crvene ruže? Sranje! Pokušao je da opusti vratne mišiće. Najbolje bi bilo kad bi mogao da završi sa pucketanjem kostiju i mišića pre nego što ude, jer je taj zvuk dovodio Ali do ludila. Nije hteo da je iznervira na samom početku. Ovo je totalno glupavo! Sada je bio nervozniji nego na prvom sastanku sa njom! Zamislite, tada se i prehladio; Ali mu je velikodušno prenela taj virus. Ceo događaj bio je propraćen sirupom protiv kašlja. Večeras mu je bila potrebna bistra glava jer nije hteo da

uprska stvar. I pre nego što je uspeo da se predomisli, naglo je otvorio vrata.

Šezdeset deveto poglavlje Orla je tiho pevušila dok se uz zveckanje lifta pela ka svom stanu. Vukla je kese pune nepotrebnih stvari; u tome i jeste bila čar terapije koja podrazumeva kupovinu. Ovakva terapija joj je svakako bila neophodna. Bila je svesna da ju je Ed izbegavao cele nedelje. Kad god bi primetio da mu prilazi, sklonio bi se u jednu od uredničkih prostorija i pretvarao se da razgovara sa veoma smetenim Trevorom. To ju je dovodilo do ludila. Tačno je znala kada je sve počelo da ide nagore. Počelo je posle razgovora o deci. Loše je odreagovala, ali ne dešava vam se svaki dan da vam neko utrapi troje dece. Ed je trebalo da ima više razumevanja. Mogla bi da se snađe u ovakvoj situaciji. Mogli su o tome da porazgovaraju. Ed je bio izuzetan režiser. Izuzetan u krevetu. Suviše dobra prilika da bi sad sve zabrljala. Nikada nije bila u nekoj dugoj vezi; izdržala je najviše tri meseca. A opet, svi muškarci sa kojima je izlazila pokazali su se kao egocentrični mamini sinovi sa sumnjivim homofobičnim stavom. Vraćala se u Ameriku, ali nije bilo šanse da se vrati bez njega. Možda bi svi zajedno mogli da odu na porodičnu terapiju; jedina vrsta savetovanja koju još nije probala. Kako god, godine su veoma brzo prolazile da bi bila probirljiva. Ovo je bila samo jedna mala mrlja na inače sunčanom horizontu; ili tri male mrlje, da budemo precizniji. Ed je nije pozvao da se vide večeras, ali ga je ona ionako preduhitrila, rekavši da je zauzeta, tako da se nije osećala suviše zapostavljenom. Možda će ga ovakva njena reakcija naterati da se malo zamisli. Inače, ostavio joj je mnogo materijala za razmišljanje. Videla je onaj koverat na snimanju za sedi i tuširaj se koji ga je naterao da pocrveni kao školarac koji je nešto skrivio. Koverat je izgledao kao da je u njemu pozivnica. Pokušala je brzo da ga osmotri pre nego što je uspeo da ga ugura nazad u džep. Nije, međutim, upela da vidi ništa. Rukopis je bio suviše uredan i sitan. Da li je zaista bio od Alise kao što je rekao? Ili je bilo nešto sasvim drugo? Da li je dovoljno poznavala Eda da bi mogla da mu veruje? Verovatno nije. Šta god da je bilo, intuitivno je osećala da je nešto pokušavao da sakrije od nje.

Okrenula je ključ u bravi, ugurala pakete i nogom zatvorila vrata za sobom. Sve je pobacala na pod u predsoblju. Prvo jedno piće, a posle će se pozabaviti nepotrebnim kupljenim stvarima. Crvena lampica na sekretarici besno je treperila. Skinula je mantil i pritisnula dugme za preslušavanje poruka. Otišla je do kuhinje, otvorila vrata frižidera i izvukla bocu ledenohladne votke. Začuo se glas njene majke. „Zdravo, draga. Mama je ovde.” Uzela je čašu iz vitrine. „Drago mi je što se vraćaš kući, draga. Nedostaješ mi.” Onda je počela da priča o svemu i svačemu, završavajući recima: „Zvaću te kasnije, draga. Nadam se da se dobro zabavljaš. Cmok, cmok.” Ispila je votku i uživala dok joj je ledeno piće grejalo grlo. Nikad nije nedostajala majci. Sad ju je pozvala prvi put posle nekoliko meseci, što je obično značilo da je imala vremena jer je raskinula sa jednim ljubavnikom, a još uvek nije našla drugog. Stekla je bogatstvo kao agent pozorišnih glumaca i sada je provodila vreme odvlačeći dvadesetpetogodišnje glumce u krevet, nudeći im zvezde sa neba, a onda bi ih šutnula pre nego što bi se našla u poziciji da u njih uloži makar i majušni deo svog bogatstva. I ko bi mogao da joj zameri zbog toga? Sjajan posao, ako možete da ga priuštite. Drugi glas sa sekretarice zaustavio joj je sledeći gutijaj votke na pola puta do usana. „Orla...” Bio je to Ed i zvučao je užasno. Zaista užasno. Bio je izvan sebe. Traka je pištala i pucketala, tako da prvi deo nije mogla jasno da čuje. Pojačala je zvuk. Edov glas je i dalje bio slabašan. „I ja tu ništa ne mogu? Orla... Potrebno mi je... molim te...” Traka se prekinula, aparat je oduševljeno zapištao i počelo je automatsko premotavanje na početak. Brbljane njene majke o Bretu ili Bredliju ili kome god ovoga puta ispunilo je celu prokletu traku. Ponovo se začu majčin glas. „Zdravo, draga... “ „Do đavola”, rekla je i počela ponovo da pritiska dugmiće dok nije začula Edovu poruku. „Orla... Potrebno mi je... molim te... “ Ponovo je premotala traku. „Šta ti je potrebno?”, vikala je na aparat, naprežući se da razabere glas kroz pucketanje. „Orla... Potrebno mi je... molim te... treba da shvatiš... “

Traka se opet premotala po nepogrešivo programiranom rasporedu. Do đavola, do đavola, do đavola. Šta god mu je bilo potrebno da razume, zvučao je prilično očajno. Ispila je gutljaj votke i okrenula Eda na mobilni. Kako se veza odmah prebacila na govornu poštu, prekinula je i počela da hoda tamo-amo po hodniku. Pročitala je Pravila koja kažu da nikad ne treba da odgovarate na telefonske pozive muškarca, posebno ako zvuči očajno jer ćete i vi u tom slučaju izgledati isto. S druge strane, Pravila se nikad nisu potvrdila u praksi; da jesu, ne bi još uvek bila sama i očajna. Stegla je pesnice. To nije bila dobra zamisao. Da je uspostavila vezu, otkačio bi je uz neki otrcani izgovor i rekao da je poruka potpuno nebima. „Orla... Potrebno mi je... molim te... treba da shvatiš...”, poruka se vrtela sama od sebe. Podigla je slušalicu i počela njome da udara po aparatu. „Zašto? Zašto? Zašto?”, vikala je. „Šta treba da shvatim?” Počela je da gricka nokte. Davno je uspela da se oslobodi ove navike; osim u izuzetno stresnim situacijama. Nije navikla da bude muškarcima na raspolaganju. Ovakav postupak će njihovoj vezi dati jednu novu crtu. Možda je sad pravo vreme da odbaci sve prepreke i da uđe u vezu otvorenog srca. Vreme je da baci knjigu pravila u kantu za đubre, gde joj je i mesto. Još jedno grickanje nokta i odlučila je. Mora da ga pronađe ma gde bio. Ostavi votku i ponovo obuče mantil. Bila mu je potrebna i to je bitno. U to nije bilo sumnje. A ako mu je bila potrebna, onda će morati da ode do njega.

Sedamdeseto poglavlje Nil se divio svom odrazu u ogledalu. Pevao je pesmu I feel good imitirajući Džejmsa Brauna, i popravljao revere novog elegantnog odela pol smit. Uz sledeći stih pokušao je da napravi nekoliko plesnih koraka. Pevajući dalje, napravi jedan okret. „Ta, ta, ta, ta!” Popravi kravatu. „Kad bih izgledao još bolje, druže, zaljubio bih se u samog sebe”, reče i namignu zavodljivo. Za novac koji je dao za ovo parče krpe skoro da je mogao da kupi potpuno novi hazelblad fotoaparat, ali vredelo je. Osećao se kao da je upravo izašao iz scene filma sa Vilom Smitom. Kad se nadivio samom sebi, ponovo je pokušao da okrene broj Edovog mobilnog telefona. Još uvek je bio isključen. Već je ostavio nekoliko poruka na govornoj pošti, ali njegov brat ni na jednu nije odgovorio. Ali ni Nil nije bio potpuno siguran da li su poruke bile razumljive, pošto nije hteo da otkrije plan. Gluvo doba noći se brzo približavalo, što je u ovom slučaju bilo pola devet. Nadao se da je Ali konačno dobila pozivnicu, iako tu nije mogao ništa više da uradi, možda jedino da joj je preda lično u ruke. A i to bi otkrilo čitavu zaveru. Ponovo je bacio pogled na svoj odraz. Bože, pa izgleda sjajno! Pretpostavimo da je Ali dobila pozivnicu, a da iz nekog razloga nije mogla da dođe; nije mogao ni da zamisli razlog koji bi sprečio Ali da dođe Pod bršljan na večeru. Zašto se uopšte upustio u sve ovo? Grickao je nokte i glasno uzdahnuo. Šta ako i pored njihovog savršenog plana sve propadne? Edu će biti užasno ako bude sedeo sam u restoranu. Nikada mu ne bi oprostio što se umešao. Iako bi Nil, naravno, pokušao da svu krivicu prebaci na Džemu. Ponovo je pogledao svoj odraz u ogledalu. Nije mogao da stoji ovde celu noć i da se divi sebi; trebalo je da uradi nešto konstruktivno. Ali šta? Sinulo mu je. Radosno je pljesnuo rukama. Otići će do Bršljana i čekaće napolju da bi se uverio da su se oboje pojavili. Iako bi objašnjenje u vezi sa njegovim prisustvom, ako ga neko od njih dvoje vidi, zahtevalo prilično kreativnog razmišljanja. Spustio je ključeve od kola u novi moderni džep. Porazmisliće malo o tome dok bude vozio ka Bršljanu.

Žaleći što nije imao vremena da uglanca jedini valjani par cipela, požurio je niz stepenice do kola. Bar jednom sitroen nije pokazao svoje uobičajeno šarmantno oklevanje pri startovanju motora i zaurlao je pri prvom okretu ključa. Pa dobro, nije baš zaurlao... Dok se kretao niz ulicu Kamden, imao je neki dobar osećaj. Isto tako se osećao onog dana kada je Mančester Junajted pobedio Bajern iz Minhena sa 2:1 u finalu Evropskog kupa 1999. Oba gola su postignuta u produžecima. Takvo osećanje se ne javlja često. Zračio je pozitivnom energijom. Dok je prolazio pored jedne eso pumpe odlučio je da stane i kupi neko cveće u slučaju da je njegov smušeni brat zaboravio. S druge strane, njegov smušeni brat nije znao s kim treba da se nađe i mogao je vrlo verovatno da svoju smušenost iskoristi kao izgovor. Utrčao je u prodavnicu na pumpi koja radi nonstop. Tačno ispod pakovanja kornflejksa, bajatog hleba i nekoliko pocepanih i izgužvanih primeraka Dejli mejla pronašao je najlepši buket crvenih ruža upakovan u raskošni ljubičasti papir. Zgrabio ih je i tek malo trepnuo kad je trebalo da plati. Dojurio je do kola potpuno oduševljen svojom drugom izuzetnom kupovinom toga dana i tek onda primetio da mu se ljupka plavuša za kasom stidljivo osmehuje kroz prozor. Poslao joj je poljubac. Ovo će definitivno biti njegovo srećno, izuzetno srećno odelo.

Sedamdeset prvo poglavlje Unutrašnjost restorana Pod bršljanom odisala je atmosferom ugodno nameštenog i pomalo staromodnog muškog kluba. Bilo je mnogo lamperije boje mahagonija i uštirkanih čaršava. Čuo se prigušeni žamor prijatnog razgovora i ponekad uzdržani smeh. Konobari su se kretali bešumno, elegantno i otmeno kao labudovi. Za svakim stolom je sedeo po jedan zaljubljeni par, golupčići koji su se držali za ruke. Ed se Uho osmehivao. Ovo očigledno nije bilo mesto za ženske zabave. Ovde dolazite da biste ostavili dobar utisak na novu ljubav, da biste se verili, ili pokušali da spasite klimavi brak. Kad je pogledao unaokolo, postao je bolno svestan da je usamljen i zbog toga je osećao da je veoma upadljiv. Brzo je pogledao na sat; bilo je skoro pola devet. Nadao se da njegova misteriozna dama neće kasniti, međutim, bio je bolno svestan da tačnost nije Alina jača strana. „Hoćete nešto da popijete, gospodine?” „Da”, rekao je Ed. „Molim vas.” Potom se usredsredio na jelovnik. Trebalo bi da naruči šampanjac s obzirom na to da se nadao da će imati šta da proslave do kraja večeri; završetak ove gluposti, haosa i jada, ove male nesmotrenosti i ponovni početak nekadašnjeg načina života. Ali je mogla da se muva sa svim članovima Vesrfajfa, i da u tome uživa, njemu ne bi bilo važno samo kad bi pristala da se vrati i kad bi mogao da više ne živi bez nje. Naručio je bocu najboljeg šampanjca ne mareći za bol koji nanosi svojoj kreditnoj kartici. Ako unutrašnjost restorana ne bi uspela da vam podigne pritisak, cene bi sigurno bile mnogo uspešnije. Izbor hrane je bio raznovrstan, ali je Eda podsećao na one televizijske emisije o kuvanju. Nije bio gladan. U stomaku mu se okretalo kao u veš mašini za vreme centrifuge. Bio je zadovoljan kad je šampanjac stigao, i to u pravom trenutku, jer ga je ukus u ustima podsećao na jučerašnje čarape. Konobar mu je nasuo šampanjac i značajno pogledao upadljivo prazno mesto preko puta njega i crvene ruže pored njega. „Da li bi gospodin želeo da ostavim još jednu čašu?” Ponovo je pogledao na sat. Možda je žurio. Bilo je petnaest do devet, a Ali se još uvek nije pojavila. „Da, da, molim vas”, rekao je.

Zašto bi se uopšte trudila da pripremi ovako nešto da nije nameravala da se pojavi? Konobar je ostavio flašu šampanjca u posudu sa ledom i otišao. Ed je ovlažio usne. Piće je imalo dobar ukus, iako je koštalo milijardu funti po gutljaju. Da je znao da će Ali zakasniti, svratio bi u bar preko puta na nekoliko piva. Prva čaša šampanjca skliznula mu je niz grlo, ali nije imala nikakvog efekta. Zato je sipao još jednu čašu iz boce koja je bila u posudi za led. Sedeo je, vrteo prste i pokušavao da ne bulji u ostale goste. U devet sati konobar se ponovo pojavio. „Da li bi gospodin želeo da naruči?” Popio je pola boce šampanjca, a balončići su mu nadimali stomak kao gas koji naduvava leteće balone. Osvrnuo se i ponovo pogledao zaljubljene golupčiće. Nije mogao da podnese ovu srceparajuću atmosferu. „Ne”, rekao je. „Neću da večeram.” Hrabro se osmehnuo konobaru. „Mislim da me je ispalila.” Konobarov pogled pun saosećanja kao da je govorio: „Pričaj mi o tome!” „Donesite mi račun za šampanjac.” Hteo je da ode odavde što je brže mogao jer mu se plakalo. Kako je Ali mogla nešto ovako da mu uradi? Potpisao je račun na brzinu i krenuo. Noge su mu bile teške kao olovo i pomalo su klecale kao posle naporne partije skvoša. Možda Ali ne stoji iza svega. Možda je sastanak maslo nekog drugog ko ima iščašeni smisao za humor, pa mu je namerno sve smestio da bi ga osramotio i ponizio. Ali ko? Ceo događaj nosi zaštitni znak Alisinih iznenađenja. Hteo je da onom ko je ugovorio sastanak presudi po kratkom postupku. I hoće, samo kad sazna ko je. Bez greške. Uzeo je polupraznu bocu šampanjca iz posude sa ledom, nije bilo šanse da je tamo ostavi, kao i buket ruža koji je brzo počeo da vene. Trudio se da polako izađe iz restorana, dok je namrgođeno gledao ispred sebe. Nije bilo šanse da mu se pogled sretne sa ostalim srećnim gostima, a oni su, hvala im, izgleda izbegavali da uoče njegovu nezgodu. Više nije mogao da trpi naneti bol. Samo je hteo da ode kući i zaleči rane. Upravnik restorana je klimnuo dok je Ed izlazio kroz šarena harlekinska vrata. „Laku noć, gospodine.”

„Da, baš!”, rekao je Ed i izašao na ulicu. Duboko je udahnuo vazduh koji bi mogao, što se Londona tiče, da smatra svežim. Napolju, na ulici jedna starica bila je umotana u prljavo i izlizano ćebe, koje je nekada imalo škotsku šaru. Jedan šugavi stari pas se sklupčao kod njenih nogu. „Udelite funtu za šolju čaja”, preklinjala je i pružala ruku koja nije videla sapun izvesno vreme. „Evo ti”, rekao je. Dao joj je buket crvenih ruža i nakon još jednog gutljaja i polupraznu bocu šampanjca. Na kraju joj je dao i novčanicu od dvadeset funti koju je izvukao iz džepa. Starica je zinula u čudu. „Pravi si gospodin”, uzvikivala je oduševljeno obmotavajući iscepani kaput oko sebe. „Pravi si uglađeni gospodin.” „Nisam”, rekao je pun gorčine. „Ja sam budala. Prvoklasna budala.” I krenuo je niz ulicu Vest pokušavajući da ne očajava. Povrh svega, nije mogao da se seli gde je parkirao automobil.

Sedamdeset drugo poglavlje Orla je stajala ispred Edove kuće, zadihana, zabrinuta i preplašena jer je dojurila preko pola Londona da bi došla dovde. Iz kuće se čula glasna muzika. Nakon što je izvesno vreme kucala na vrata, zvonila i besno tapkala nogom po šljunku, Eliot je konačno otvorio. „Zdravo”, rekao je nezainteresovano. Orla je čučnula. Uvek je bilo dobro razgovarati sa decom na istom nivou. „Nešto si izgubila?”, pitao je Eliot gledajući šljunak. „Ne, nisam.” Ozareno se osmehivala. „Sećaš li me se, Eliote?” „Nisam moron.” „Naravno da nisi.” Ustala je. Ovaj bi trebalo da bude prvi u redu za terapiju. „Tražim tatu”, rekla je. „Tvog tatu ili mog tatu?”, upitao je. „Tvog tatu.” I dalje se osmehivala. „Da li je kod kuće?” „Ne.” Eliot je pažljivo posmatrao svoja stopala. „Da li znaš kuda je otišao?” „Da.” „Da li bi mogao da mi kažeš?” „Ne smem da razgovaram sa strancima.” Orla se nasmejala. „Ali ja nisam stranac.” „Tanja nam je rekla da si nastrana.” „Je li?” Orla se namršti. Sledeća na redu za terapiju, pomislila je odlučno. „Molim te, reci mi gde je tvoj tata, Eliote. Mnogo bi mi pomogao.” Napućio je usta. „To će da te košta petaka.” „Šta?” „Pet funti”, uzvrati on i prekrsti ruke. Osetila je kako joj para izlazi na uši. „Eliote”, počela je. „Nema veze.” Preturala je po novčaniku i nevoljno mu pružila novčanicu od pet funti. Eliot je stavi u džep uz anđeoski osmeh. „Otišao je u žbunje.” „Žbunje?” „Zar nisi čula za žbunje?” „Ne, mislim da nisam.” „To ti je jedan otmen restoran”, obavesti je. „Veoma otmen.” „Da, znam”, rekla je. „Možda misliš na Bršljani?”

„Možda”, odgovorio je. „Imam samo četiri godine.” „Dobro.” Uzdahnula je. „Probaću Pod bršljanom.” Okrenula se i pošla prema automobilu. „Trebalo bi da se zahvališ”, rekao je. „Hvala.” Jedva je uspela da se osmehne. „Drago mi je što smo se ponovo videli, Eliote”, rekla je. „Bilo mi je pravo zadovoljstvo da poslujem sa tobom. Biće mi pravo uživanje da ceo događaj ispričam tati. Tvom tati.” Eliot se drsko naslonio na dovratak. „Samo probaj.” „I hoću. Videćeš”, pripretila mu je dok je prilazila automobilu. „Otišao je u Žbunje sa mamom”, viknu za njom. „Mojom mamom.” I čvrsto zatvori vrata za sobom.

Sedamdeset treće poglavlje Zašto nikada ne možete da nađete parking mesto kada vam je najpotrebnije? Mora da ih je širom Londona bilo na hiljade slobodnih i to u nizu, ali nikada tamo gde vam je potrebno. A ni ovo veče nije bilo izuzetak. Nil se parkirao nekoliko kilometara dalje od restorana. Jurio je ka restoranu udarajući nesrećne prolaznike onim ružama. Sporedne ulice bile su puste. Restoran je bio umotan u mrežu metalnih skela. Nije bilo potrebe da stoji napolju jer je do sada već trebalo da naruče i da budu na pola predjela. Pošto je iznenađenje splasnulo, opustili su se, smejali, zbijali šale i razgovarali o dobrim starim vremenima. Bože, bar se nadao da je tako. Naglo je otvorio vrata. Dočekao ga je čovek obučen u elegantno crno odelo. Pretpostavio je da je to upravnik restorana. Sva sreća pa je nosio polsmit odelo, a ne polo majicu i svoje uobičajene farmerke, koje nisu uvek bile najčistije. Čovek nabaci profesionalni osmeh dobrodošlice. „Izvolite, gospodine?” „Imate li sto rezervisan na ime Kingston?” Upravnik prede prstom preko stranice knjige rezervacija na stolu. „Rezervisan je za pola devet”, Nil mu priskoči u pomoć. Čovek se namršti. „Bojim se da ste zakasnili... “ „Sto nije rezervisan za mene”, rekao je, „već za mog brata.” Nil je pokušao da proviri preko njegovog ramena. „I njegovu suprugu. Pitam se da li su stigli?” Upravnik je pregledao knjigu još jednom. „Samo trenutak”, reče stisnutih usana i nestade u restoranu. Nil je pokušao da baci pogled na unutrašnjost, ali bez uspeha. Trenutak kasnije, baš kao što je i rekao, upravnik se pojavio zajedno sa jednim konobarom. „Gospodin Kingston je žurno otišao”, rekao je konobar kad je dobio dozvolu da odgovori na pitanje. „Pre pet minuta. Bojim se da. se njegova dama nije pojavila.” Nilu je srce sišlo u pete neočišćenih cipela. „Da li mu je bilo dobro?” Konobar je pogledom tražio dozvolu da još jednom naruši klijentovu diskreciju. Upravnik mu je jedva primetnim pokretom glave odobrio. „Izgledao je prilično... razočarano”, rekao je.

„Mislite, bio je dovoljno razočaran da sebi preseče vene?”, upitao je Nil. Konobar je ponovo pogledom tražio odobrenje. „Mislim da je bio dovoljno razočaran da nekom drugom preseče vene”, rekao je. Nil je duboko uzdahnuo. „Hvala”, rekao je iskreno. „Nema na čemu.” Konobar se pun zahvalnosti vrati svom poslu. „Žao mi je”, reče upravnik. Nil nabra usne. „I meni.” I ugura onaj buket krvavocrvenih ruža u kožnu kantu za đubre koja je bila u blizini. Obuzeo ga je jad. Ed bi ga namrtvo izubijao palicom za kriket samo kad bi saznao da su njegov rođeni brat i Džema isplanirali čitavu zavrzlamu. Zašto se, do đavola, Ali nije pojavila? Možda je ipak beznadežno zaljubljena u onog mladića. Možda više nije u pitanju samo privremena zanesenost. Možda nije trebalo da se mešaju u tuđe živote. Nije imao pojma kako da Džemi saopšti novost. A i ovo je trebalo da bude njegovo srećno odelo! Okrenuo se ka izlazu i baš u tom trenutku jedna zanosno privlačna žena je skoro protrčala pored njega, dok su se teška i dobro podmazana vrata klatila tamo-amo na šarkama. Okrenula se i pogledala ga. Kosa joj je bila skoro crna, pomalo razbarušena kao da je imala šal od perja na vrhu glave. Snažne i pune usne bile su naglašene tragom crvenog karmina, ali tužne. Na čelu su joj se pojavile nežne bore dok se mrštila. Crne oči su bile poluzatvorene i nedokučive. Gledala je Nila i treptala; kao kad se otvara blenda fotoaparata dok snima. Bila je visoka, divna i potpuno iznad njegove klase. Glas Rozana Bracija koji peva pesmu Jedno čarobno veče iz filma Južni Pacifik veoma glasno mu je odzvanjao u glavi. Proverio je zvučnik u foajeu, iz koga se čula neka iskričava klasična muzika. Nil se lupi po ušima. „Izvinite”, rekla je zvonkim njujorškim naglaskom. „Žurim.” „I ja”, rekao je i poželeo da Rozano već jednom začepi. Samo je stajao i držao vrata sa glupavim izrazom na licu. „Hvala”, rekla je žena i prešla jezikom preko punih usana. Pomislio je da je umro i otišao u Raj, i da je neizbežno psovanje kojim će ga Džema počastiti biti ništavno u poređenju sa ovim jednim jedinim trenutkom.

Upravnik restorana je opet uposlio svoj profesionalni osmeh. Nil primeti da mu je osmeh, u slučaju ovog posebnog gosta, mnogo lakše ozario lice. „Tražim gospodina Eda Kingstona”, rekla je i sklonila nemirnu loknu sa očiju. Upravnik nervozno pogleda Nila. Žena se okrenula i pratila njegov pogled. Nil oseti da je pocrveneo. „I ja sam ga tražio”, rekao je. Ona se još više namršti i upita: „A, vi ste?” „Njegov brat.” Žena podiže obrve. „Stvarno?”, reče još uvek namrštena. „Ja sam Orla”, i pruži mu ruku. „Drago mi je.” Nil prvo pogleda njenu ispruženu ruku a potom i lice. Bracijevo izuzetno izvođenje Jedne čarobne večeri se, uz zvuk škripanja igle po ploči, završi.

Sedamdeset četvrto poglavlje Ležim potpuno sklupčana na krevetu i držim se za stomak. Kao da mi hiljade noževa probijaju utrobu. Ležim ovako već satima. Ponekad imam potrebu da zbacim jorgan sa sebe jer se kuvam pod njim. Onda ga navlačim jer se tresem od hladnoće. Čelo i ruke su mi hladni kao led. Ako se pitate šta mi je, mogu da vam kažem da mi uopšte nije dobro. Kristijan, potpuno bled, stoji pored kreveta, vuče majicu i preznojava se od nervoze. „Kako da ti pomognem?”, pita me. „Mislim da treba da pozoveš patronažnu službu.” Jedva da mogu da prepoznam svoj glas; podseća me na promuklo kreketanje žabe. Oči su mu sumorne, a pogled veoma čudan. „Koju patronažnu službu?” „Onu koja dolazi kod vas na poziv. Zar nemaš broj telefona?” „Ne pripadamo nijednoj patronažnoj službi”, kaže. „Ja nikad nisam bolestan”, dodaje izvinjavajući se. Zbog ovoga postajem još svesnija razlike u godinama između nas dvoje. Kristijan se nalazi u onom blaženom međuprostoru; preležao je sve dečje bolesti, a još uvek ga nisu napale one koje dolaze zbog starosti. To su one godine kada verujete da možete nemilosrdno da mrcvarite svoje telo, svesni da vas nikada neće izdati. Ali hoće. Svakom se to desi na kraju. Baš kao i meni. Previjam se od bola. Tačno znam šta mi je. Ili bar mislim da znam. Juče me je pozvao dr Džejms kada je dobio rezultate testa i rekao mi čega se plaši, pa sam se i ja uplašila. Rekao mi je da ne brinem, a i nisam sve dok mi nije rekao da se ne brinem. To je kao kad nekom kažete da ne trepne, zar ne? Onog trenutka kad na to pomislite, trepnete. Jedno je sigurno; sva sam ustreptala od brige. Sledeće nedelje imam zakazan pregled kod specijaliste, ali nisam sigurna da ću moći da čekam do tada. „Možeš li da me odvezeš u bolnicu?” „Jesi li sigurna da treba da ideš?” Reči koje bi trebalo da kažem Kristijanu ne mogu da izgovorim. Zastale su mi u grlu, zaglavile se, nedorečene. „Možda si pojela nešto što ti nije prijalo”, veselo nudi drugo rešenje.

„Mislim da nisam.” Čini mi se da sve u sobi lebdi u izmaglici. Onaj komandos koji urla sa tavanice postaje samo nejasna maslinastozelena mrlja. „Možeš li da voziš moj automobil?” „Pa,... ne”, kaže tiho. „Uzeli su mi dozvolu.” Zastenjala sam. „Vožnja u pijanom stanju”, kaže. „Imam još godinu dana.” „Ne mogu toliko da čekam.” „Nisam mislio...”, i ućuta. „Šta je sa Robijem? Ili Rebekom?” Vidite li koliko sam očajna? „Nijedno od njih dvoje ne vozi”, odgovara slabašno. A i zašto bi? Žive u Londonu i nemaju decu koju moraju da vozikaju. Potpuno me preplavljuje još jedan nalet bola. „Pozovi taksi”, kažem kroz stisnute zube. Kristijan se ugrize za usnu. „Nemam novca.” „Ja ću da platim”, kažem. „Samo ga pozovi. Odmah.” Kristijan prolazi prstima kroz kosu, teško diše kroz nos i izlazi iz sobe. Pokušavam da ustanem, ali ne uspevam. Ponovo sam na krevetu i pokušavam da ne razmišljam o neprijatnim stvarima koje naviru. Ja ću da platim. Ova rečenica nikada nije zvučala ovako uverljivo. Verujte mi, ništa se ne dobija džabe. Pa čak ni crtež od uličnog umetnika. Sve u životu ima svoju cenu; došlo je vreme plaćanja.

Sedamdeset peto poglavlje Nil konačno prihvati Orlinu pruženu ruku. „Zdravo”, rekao je. Osmeh se vratio, a sa njim i Rozano Braci. Žena njegovih snova je stajala pred njim. Ed, taj prokleti srećnik, prvi ju je dograbio. Neki muškarci su rođeni pod srećnom zvezdom. Izgleda da je njegov brat imao nešto više srećnih zvezda. Možda je ovo prokleto srećno odelo bila prava propast! „Znaš li gde je?”, pitala je izvlačeći svoju ruku iz njegove. Prsti su joj bili dugački i tanki kao kod pijaniste. Upravnik restorana se pravio da je zauzet nekim svojim poslom. „Ne”, rekao je Nil. „Otišao je pre nego što sam došao.” „A zašto si ti došao?” Nezgodno pitanje. „Pa...”, rekao je dok je pokušavao da pronađe inspiraciju za izgovor. „Trebalo je da se nade sa Alisom, zar ne?” „Da”, potvrdio je, klimnuvši. Ovu nije lako prevariti. „Hteo sam da proverim da li je sve u redu.” Slegla je ramenima. „Veoma lepo od tebe.” Stajali su i gledali se. Orline crte lica su smekšale, crne oči su se zacaklile. „I šta sad?”, rekla je mašući rukama. „Ne znam”, odgovorio je. Nasmejala se neuverljivo i zavrtela jednu od lokni. „Mislim da ću da odem kući i podgrejem jednu zamrznutu picu.” „I ja”, reče Nil. Pljesnula je rukama; usiljen, neprijatan pokret. „Pa, dobro.” Upravnik restorana se nakašlja. Nil ga pogleda, a upravnik okom pokaza ka ulaznim vratima restorana. Nilu sinu lampica. „Osim...”, rekao je. Orla podiže bradu. „Osim?” Nil se nasmeja. „Ne, ne, ne. Kako sam samo mogao i da pomislim!” Orla mu uzvrati osmehom. „Šta?” „Pa”, Nil zatrepta, „mogli bismo zajedno da večeramo.” Orla pogleda upravnika restorana. „Siguran sam da možemo da vam pronađemo slobodan sto”, reče on ohrabrujuće. Orla se ponovo nasmeja. „Hoćemo li?” „Što da ne?”, izgovori Nil velikodušno.

„Izvolite, gospođo”, reče upravnik Orli i propusti je da prođe. Dok je Nil prolazio pored njega došapnuo mu je: „Svaka čast, prijatelju.” Upravnik uze onaj predivni buket crvenih ruža upakovanih u ljubičasti papir iz kante za đubre, otrese prašinu sa njih i pruži ih Nilu namignuvši. „Srećno, gospodine.” „Mislim da će mi sreća biti potrebna”, reče i popravi kravatu. A nosio je i svoje srećno odelo.

Sedamdeset šesto poglavlje Saznala sam da je nemoguće umreti od sreće. Sasvim je moguće, međutim, umreti od raka. Dok pokušavam da navučem bolničku odeću oko kolena, zadnjica mi je potpuno otkrivena, ali nema nikog ko bi bio zainteresovan da me pogleda. Osim ginekologa koji je sve ovo video i pre, a verovatno i više od toga, nema nikog drugog. Sedi i gleda me i očekuje neku moju reakciju na svoju smirenu, staloženu i iznenađujuću izjavu. Tamo gde bi trebalo da osećam otkucaje srca, sada se nalazi samo praznina. Kunem se da svaki sledeći otkucaj dolazi tek nakon deset minuta. Šta ako dobijem infarkt i umrem pre nego što se tumoru ukaže prilika da me ubije? Glasno se smejem ovoj ironičnoj misli dok ginekolog, spuštene glave, proučava svoje zabeleške. Prostorija je zaista užasna. Pločice bi trebalo da budu bele i sterilno čiste, ali su prljave, sive i ispucale. Ležim na krevetu za pregled koji je na jednom mestu iscepan. Odatle viri materijal kojim je postavljen, što nije naročito higijenski, zar ne? A i ovaj papirni ubrus na kome sedim je grozan. Ja ga sigurno nisam ovoliko izgužvala, a postoje i neke bledožute fleke na njemu kao da ga je već neko koristio, neko ko ima mnogo kapaviju bolest od mene. Ježim se. Želim da ustanem, ali me noge ne slušaju. Lekar prilazi prednjoj strani stola i nervozno seda na ivicu. Prekrsti noge, a potom i ruke. Mislim da pokušava da zauzme opušten stav. Pokušavam i ja, međutim, ni njemu ni meni to ne uspeva. „Imate sasvim realne šanse da se potpuno oporavite”, kaže brižno. „Odlične šanse.” Želim da ga podsetim da je pre jednog minuta govorio sasvim suprotno. Pre jednog minuta mi je rekao da imam rak jajnika. Pre jednog minuta mi je rekao da je u veoma poodmaklom stadijumu. Sumorno se osmehuje i nastavlja. „Mladi ste, zdravi i u odličnoj formi.” Da li on razgovara sa istom osobom? Savladavam nagon da pogledam unaokolo u slučaju da ima još nekog iza mene ko je mlad, zdrav i u odličnoj formi. Imam potrebu da mu kažem da nisam ni mlada, niti sam u odličnoj formi, a ponajmanje sam zdrava. Stara sam ko Metuzalem i bolesna sam. Imam bolest koja me tiho jede iznutra.

„Moramo brzo da reagujemo”, rekao je lekar. On je mlad i u odličnoj formi. Izgleda kao da je upravo stigao sa Barbadosa ili Antigve, i to iz nekog luksuznog letovališta. Možda iz Sandalsa. Preplanuo je i atletski građen. Izgleda kao da redovno ide na plivanje ili u teretanu. Njegovo zdravstveno stanje nikako nije u skladu sa ovom bolnicom punom bolesnika i ovom malom zagušljivom prostorijom u kojoj je još jedan bolesnik. „Treba mi vaša dozvola da bih vas odmah operisao.” Nosi odvratnu kravatu. Ko god da mu je rekao da se slaže sa košuljom sigurno je daltonista. Pitam se ima li suprugu koja ga savetuje kako da se obuče. Možda je ona daltonista. „Ali?” Podižem pogled. Čas su mu ruke i noge prekrštene, čas nisu, kao da pravi neki veliki nevidljivi origami. „Ali, hteo bih da vas pripremim za operaciju sutra.” Znam da bi trebalo nešto da kažem, ali ne mogu. Samo klimnem glavom. Neću da ta stvar bude u meni. To nešto što je dr Džejms pripisao običnom stresu. Celo veče sam provela u Urgentnom centru. Niko nije obraćao pažnju na mene dok sam čekala da se oslobodi neki krevet da bi mogli da me pregledaju. Stalno me je proganjala ona užasna pomisao da će nekoga da pošalju kući pre vremena jer nije bio bolestan kao ja ili da čekaju da neko umre da bih mogla da se uguram među čaršave. Uopšte mi nije prijatno jer sam mnogo pročitala o zdravstvenoj zaštiti u zemljama Trećeg sveta u Dejli mejlu. I tako oko tri sata ujutru kada me je, konačno, neko pregledao, odlučio je da je trebalo da me pregledaju mnogo ranije. Mislim, oko pet godina ranije. Lekar baci pogled na beleške. „Imate troje dece?” Klimnuh glavom. Držim se za njih kao davljenik za slamku jer moj suprug misli da sam loša majka. U životu sam htela da budem supruga, majka, da imam troje dece i možda jednu ružu puzavicu oko ulaznih vrata. „Da li ste planirali da imate još dece?” Ne znam da li klimam ili odmahujem, samo osećam da mi se glava pomera. Ovih dana nisam sposobna da planiram ni sutrašnju večeru. Pokušavam da zamislim lica dece koja bi mogla ili ne bi mogla da budu rođena, ali mi ne uspeva. Suviše mi je teško da o tome razmišljam.

„Ima li nekog koga biste hteli da pozovete?”, pita. „I da sa njim razgovarate.” Čemu to? A i s kim bih mogla da razgovaram? Sa Edom, ne. Zašto bi se to njega ticalo? Pored toga, pobledi čim vidi zavoj umrljan krvlju. Sa Kristijanom, ne. Kako bi on uopšte mogao da razume bilo šta od ovog? On je još jedan mlad i zdrav primerak u odličnoj formi. Pojma nema kako je kad izdajničko telo počne da vam priređuje prljave trikove. Kako bi mogao da me posavetuje šta da uradim? I kao što mogu da primetim, nemam izbora. Ili operacija ili smrt. Doslovno. „Imate li vi decu?”, pitam Mladom i zdravom lekaru je neprijatno. „Ne još.” „Kad ih budete imali”, dodajem umorno, „dobro ih čuvajte.” Oči su mi pune suza. Osećam kako mi jedna klizi niz obraz i ostavlja hladni trag pun samosažaljenja. Gledam kako polako pada na tvrde polivinilske pločice. Prati je sledeća, i još jedna, i još jedna, i pretvaraju se u veliku, dugu reku suza. Osećam da će mi srce prepući. Zurim u suze koje prave baricu oko mojih nogu. Izgleda da niko nije, već izvesno vreme, udostojio ovaj pod pranjem.

Sedamdeset sedmo poglavlje Kiša je uporno padala. Slivala se sa Edovog trema i pogađala Nila tačno po sred glave, ali nije ni pomišljao da se odatle pomeri. Osećao je da je zaslužio takvu kaznu. Vodeno mučenje sa Edovog trema. Vodeno mučenje i lomljenje nogu bejzbol palicom. Najverovatnije će iskusiti i jedno i drugo. Hteo je da se doveze motorom, ali dan nije bio za vožnju motora. Kiša je prodirala do svih otkrivenih delova tela, do lica, vrata, ruku. Ulazila je u cipele i prsti su vam plivali u vodi. Namočenoj koži su potrebni dani da se osuši. Da je, međutim, mogao da se vozika unaokolo na motoru, možda bi imao dovoljno vremena da sredi misli i da pripremi priču. Ed je otvorio vrata. „Brate!” Nil je stajao i osmehivao se dok je voda kapala sa njega. Bilo mu je lakše kad je video da Ed ne nosi ništa što bi se moglo nazvati oružjem za napad. „Brate”, uzvrati Ed ravnodušno. Propustio ga je da prođe i krenuo za njim u kuhinju. Boca viskija je bila na radnom delu. Pri svetlu je moglo da se vidi da su Edove oči crvene i mutne od alkohola. „Hoćeš piće?”, pitao je i sipao sebi još jedno. „Ne, hvala, druže”, rekao je Nil odmahujući glavom. „Savestan vozač.” „Nemaš ništa protiv da ja malo popijem?” „Pa... zar ti se ne čini da si već dovoljno popio?” Ed ga je pogledao. „Ne.” Nil je poželeo da ima nešto čime bi zaposlio ruke, pa je zato počeo da vrti jedan mokri pramen kose. „To nije rešenje, zar ne?” Ed je seo na kuhinjsku stolicu i držao čašu viskija. „Rešenje čega?” Nil je slegnuo ramenima. „Bilo čega... “ „Na primer?” Zaborav koji viski donosi bio je izazovan. „Šta se dogodilo sinoć?”, usudio se Nil da pita. „Sedeo sam i gledao TV”, rekao je Ed. „U stvari, gledao sam kako Lili Sevidž vodi kviz.” Netremice je posmatrao brata. „Nije dobra kao Teri Vogan, zar ne?” „Imam jednu lošu vest, onda jednu veoma lošu vest, pa zatim jednu izuzetno lošu vest i jednu zaista užasnu vest”, izbrblja Nil na brzinu.

„Da ti ne uzimaš časove glume od Eliota?”, reče Ed preko čaše. „Ozbiljan sam, burazeru.” „Pričaj”, rekao je Ed dolivajući viski. „Hoćeš li da kreneš obrnutim redosledom u tradicionalnom stilu takmičenja za mis sveta?” Nil je bio veoma nesiguran. „Mislim da neću.” Ed se još više nasloni na radni deo u kuhinji. „Pričaj.” Nil duboko uzdahnu i taman otvori usta da nešto kaže. „Da nema to neke veze sa Bršljanom?” Nil je bio iznenađen. „Otkud znaš?” Ed slegnu ramenima. „I kao što bi rekao onaj prorok. 'Javlja mi se'.” „Džema i ja smo sve smislili. Uglavnom Džema”, dodao je brzo. Sad joj je vratio za onu šoljicu čaja u lice. Ed skloni pogled sa boce. „To je loša vest?” Nil klimnu. „Dolazio sam da vidim kako ti ide, ali si ti već otišao.” „Znaš li da se Ali nije pojavila?” Nil ponovo klimnu. „Postoji razlog, druže.” „Što me uopšte ne iznenađuje.” „Jedan dobar razlog.” Edova čaša zastade na pola puta do usana. „U bolnici je, burazeru.” U očima mu se pojavi trag zabrinutosti i odmah se otrezni. „Da li je povređena?” Nil je grickao usnu. „Nije povređena”, rekao je. „Ne tako kako ti misliš. Ovo je mnogo ozbiljnije, čoveče.” „Koliko je ozbiljno?” „Veoma. Ali ima tumor. Operisaće je sutra.” Ed je ustao. „Odvezi me njoj. Biću joj potreban.” „To je bila veoma loša vest”, rekao je Nil. „Izuzetno loša vest je da ne želi da te vidi.” Ed je ponovo seo. Teško. Kao da ga je neko udario pesnicom u stomak. Disao je ubrzano. „Zašto?” „Nemam pojma.” Nil mu stavi ruku na rame. „Eh, te žene.” „Žene”, složio se Ed. „Kome su potrebne?” Nil je pokušao da se nasmeje, ali bez uspeha. Edov sumorni pogled je govorio da su njemu žene potrebne. Bar mu je potrebna jedna određena žena. „Dobro”, nastavio je Ed uz teški uzdah, „ako je ovo bila izuzetno loša vest, koja je zaista užasna vest?”

„Krešem se sa tvojom devojkom”, reče Nil iskreno. „Orlom?”, upita Ed, a usta mu se lagano razvukoše u osmeh. „Da”, odgovori Nil sumorno. Ed poče da se smeje. Prvo je to bio suzdržani kikot koji se pretvorio u otvoreni i srdačni smeh. Nil je stajao i bespomoćno ga posmatrao dok se smejao, i smejao, i smejao, toliko da su mu suze pošle na oči i slivale se nezaustavljivo niz njegovo tužno i umorno lice.

Sedamdeset osmo poglavlje Izgleda da sam imala tumor veličine grejpfruta. Zašto su svi tumori veličine grejpfruta? Zašto ne odaberu neko drugo južno voće? Limun? Limetu? Kumkvat? Da li kumkvati spadaju u južno voće? Ili zašto ne pomenu teniske loptice? Nikada niste čuli da je neko rekao da ima tumor veličine teniske loptice, zar ne? U svakom slučaju, oslobodila sam ga se. Celog, uz određene delove mojih unutrašnjih organa. Osim činjenice da se osećam kao da me je magarac ritnuo u zadnjicu i da su mi osećanja uzburkana kao olujni talasi na morskoj pučini, sasvim sam dobro. Znate, to su vam čuda moderne anestezije. S druge strane, Kristijan se ne oseća dobro. Ni on se, kao ni većina muške populacije, ne snalazi naročito dobro sa bolestima. U bolnicama ga uvek oblije hladan znoj. Kaže da ga miris ustajale mokraće tera na povraćanje. Ne moje, brzo dodajem. Sedi pored kreveta i dosadno mu je. Već je pojeo skoro sve grožđe koje mi je doneo. Vreme poseta je za njega mučenje. Bledo me gleda. „Razveseli se”, kažem. „Izlazim za koji dan.” Jedva čekam. Bolnička hrana je sjajna ako volite da jedete pasulj i krompire za svaki obrok. Pored toga, ovo je jedno od mešovitih odeljenja, na kojima je starcima dozvoljeno da tumaraju noću u razdrljenim pidžamama. Nekoliko dlaka različitih nijansi upletene su u otvoru slivnika u kupatilu. Klozeti vape za jednim dobrim ribanjem domestosom. I da niste došli sa nekom bolešću, ovde biste sigurno neku zakačili. Da sam se razbolela pre nekoliko meseci, ležala bih u sobi okrečenoj krem bojom opremljenoj po najmodernijim standardima unutrašnje dekoracije. Imala bih i svoj lični besprekorno čist tuš i sendviče sa račićima bez korice uz popodnevni čaj i čašicu bejlisa ako bih zatražila. Imala sam pravo na privatnu zdravstvenu zaštitu preko Edovog osiguranja. Ne znam da li mi je Ed i to ukinuo s obzirom na to da smo se sada udaljili. Došla sam kao hitan slučaj, pa nisam imala vremena da pitam da li još uvek imam pravo na tu zdravstvenu zaštitu.

Ed nije dolazio, najverovatnije jer sam svima rekla da ne želim da ga vidim. To je bilo delimično tačno. Tek što sam sve konce uzela u svoje ruke i mislim da ne bih mogla da podnesem da me sažaljeva, jer sasvim dovoljno sažaljevam samu sebe. A nisam htela da poželi da se vratim kući iz nekih pogrešnih razloga, što bi se moglo desiti kad bi me video ovakvu. Jedino gomila intravenoznih priključaka može da izazove takvo pogrešno saosećanje. Znate na šta mislim? Jedan deo mene želi da se pretvara da se ništa od svega ovoga nije dogodilo i da vrati vreme jedno tri godine unazad, u ono doba kad smo se svađali i brinuli oko izgradnje staklenika. Nisam želela da vidim ni decu. I to ne zato što mi ne nedostaju, nedostaju mi očajnički. Oni su sada moja jedina deca; želim da ih privijem u svoje naručje i da im pokažem svoju ljubav. Nisam želela da me vide ovako bolesnu i da se zbog toga brinu. Nisam želela ni da dobiju neku zaraznu i smrtonosnu bolest. Kao što sam rekla, cela ova situacija mi je potpuno poremetila osećanja. Suočavanje sa sopstvenom smrću je isto toliko zastrašujuća kao red ispred kase u Ikei. Čuje se zvuk Džeminih štikli niz hodnik, zbog čega je Kristijanu laknulo. Znači, sad može ranije da se izvuče. Džema se zarumenela. Na licu joj je onaj zabrinuti izraz. Uprkos svemu, obučena je od glave do pete u starinsku svilu i izgleda kao da je krenula na otvaranje galerije, a ne u bolničku posetu. Upravo se mimoišla sa kolicima sa čajem; biče veoma uzrujana zbog toga. Šoljica košta sedamdeset penija, a oni iskoriste jednu kesicu za stotinjak pacijenata. Dakle, u ovom sektoru racionalizacije nema. Kristijan ustaje. On i Džema ljubazno klimnuše glavom. „Odoh ja”, kaže Kristijan, uštine me za obraz i bez reči izleće iz sobe. Džema seda na slobodnu plastičnu stolicu boje limete i počinje da plače. Pružam se ka njoj i milujem je po kosi. I ja ću početi da plačem sa njom ako ne prestane. „Ššš”, nežno je tešim i uzimam kutiju papirnatih maramica sa metalnog stočića pored kreveta. „Nemoj da se brineš za mene.” Hvatam je za bradu i upućujem joj svoj najhrabriji, iako po malo suzni osmeh. „Biće mi dobro.” Džema tužno šmrče. „Ne brinem se ja za tebe”, kaže i uzima jednu maramicu. „Tebi je uvek dobro. Ja se brinem za sebe.” Prestajem da je gladim po kosi i vraćam se na jastuk.

„Šta ako ne nađem nikoga s kim bih mogla da imam decu?”, nastavlja. „Tumor je nekada nasledan. Jele smo iste žitarice za doručak. Šta ako jeste?” „Ne budi blesava.” „Tebi je dobro. Već imaš troje dece. Šta ako ja ne budem imala dece, a moje telo odluči da se razboli? Ne mogu da nađem nikoga ko bi se vezao za mene.” „Pa prestani da se zabavljaš sa oženjenim muškarcima.” Kad je ovako raspoložena Džema bi mogla da natera i dobre Samarićane da skoče sa stene. „Lako je tebi da pričaš, ti si udata. Ili bolje da kažem, bila si.” Baš ti hvala, Džema. „Da li znaš koliko sam danas videla dečjih kolica, Alisa?” „Ne.” Sigurna sam, međutim, da će mi reći. „Devet”, kaže značajno. „Devet kolica.” „Lepo.” „Devet kolica i sedam slatkih malih buckastih bebica.” „Jesi li videla i nekog mrzovoljnog tinejdžera?”, pitam. „Ne”, obrecnu se. „Nijednog.” Moja sestra žudnim pogledom posmatra moje grožđe. Sklanjam ga od nje. „Tek sada, kada si pogledala smrti u oči, Ali, shvatila sam da ni ja ne postajem sve mlađa.” „Hvala bogu”, kažem. Džemu obuzima novi napad plača. Ovo su suze za dve maramice. „Ostavio me je.” Toliko glasno plače da mogu da je čuju i gluvi starci. Pažnja im skreće sa serije koja trešti sa jedinog televizora na odeljenju, veoma lukavo postavljenog na tri metra iznad zemlje, tako da niko ne može stvarno da ga gleda. „Ššš”, kažem. „Ko?” „Moj švajcarski bankar.” Njeno cmizdrenje nikad nije imalo melodičan prizvuk. „Oduvek sam želela nekog švajcarskog bankara.” „Zašto?” „Zato što su oni bogati i prefinjeni i imaju stanove sa pogledom na Ženevsko jezero i skijaške kućice u Zermatu.” Cokćem u čudu. „Zašto te je ostavio?” „Ooo.” Džemina donja usna podrhtava. „Erik je rekao da više ne može da živi u laži.”

Ne uspevam da sakrijem osmeh. „Erik?” „Pa?” Mršti se. „Niko nije savršen!” „Pa, kako mogu da zaključim, Erik osim usranog imena ima i usranu ženu.” Džema klimnu. „Brak im bio mrtav već duže vreme.” „Čekaj da pogađam.” Mogu i ja da budem grozna, sa anestezijom ili bez nje. „Onog trenutka kad je spomenuta alimentacija, odlučili su da pokušaju još jednom.” Džema samo namesti zbunjeni izraz lica. „Pa... “ „Koliko ćeš još puta da prođeš kroz isto, Džema?” „Vidi ko mi kaže.” „Ja sam samo jednom zajebala.” „Dobro je što si se setila da priznaš”, obrecnu se. „Ti i Ed ste me skoro naterali da lupam glavom o zid od izbezumljenja.” Tačno znam kako joj je! „Oboje ste suviše tvrdoglavi da popustite. Zato smo Nil i ja napravili plan da se sastanete na večeri u subotu... “ „Kakvoj večeri?” Upozoravam vas da su mi sva čula još uvek izoštrena uprkos bolu. „Oh.” Džema se osvrće i traži pomoć od nekuda. „Kakvoj večeri?”, saterala sam je u ćošak. Ostalo je još petnaest minuta do kraja posete i tek onda će moći da pobegne. „Hteli smo da opet budete zajedno, Ali. Zbog vas i zbog dece. Imate troje predivne dece, koju uništavate zato što ste oboje suviše tvrdoglavi i ponosni da se izvinite. Svet je pun ljudi koji imaju decu i svi ih uzimaju zdravo za gotovo.” Knedla mi je zastala u grlu i ne mogu ni reč da izgovorim. „Rezervisali smo sto u Bršljanu za tebe i Eda.” „Niko mi nije rekao”, kažem jer mi se vratila moć govora. „Nil ti je poslao pozivnicu.” „Nisam je dobila.” Točkici u mozgu mi se sporo kreću; možda i nisam toliko bistra. „Pa, dobro, nema veze”, slegnu Džema. „Nisi mogla da dođeš jer si bila ovde.” Pogledom prelazi preko ispranih plavih najlonskih zavesa koje se ne slažu sa jorganom koji ima izbledelu ljubičastu šaru. „Da li se Ed pojavio?” Usta su mi suva. „Da”, kaže. „I sedeo je tamo potpuno sam?” „Da.”

„I zna da sam ovde?” „Da”, kaže. „Da, da, da je odgovor na sva tvoja pitanja.” Strpljenje nije Džemina vrlina. „Želi da te vidi, Ali.” „Ne može”, kažem. „To ne bih mogla da podnesem. Videćemo se kad mi bude bolje.” „Ko će da se brine o tebi?” „Kristijan.” „Možda je zgodan kao Džordž Kluni, ali nisam sigurna da bi mu bio ravan kad su pacijenti u pitanju. Šta ako budeš morala da ideš na hemoterapiju?” „Snaći ćemo se nekako.” „Dođi kod mene”, moli me. „To bi bilo najgore od svega.” „Idi onda kod mame. Bilo bi joj drago da te neguje.” „Onda ne bi trebalo da se brinem zbog tumora jer bi me mama ubila svojom brižnošću”, protivim se. „Samo hoću da budem sama.” Džema me uzima za ruku. „Molim te, sredi ovo sa Edom”, kaže. „Ili ćeš jednog dana ostati sama.” „Prvo počisti ispred svoje kuće, Džema”, obrecnem se umorno. „Nemoj mene da kritikuješ.” Ponekad istina boli, zar ne? Ustaje. „Nije trebalo da u sve ovo uplićem Nila”, kaže. „Neću da ti kažem: Šta sam ti rekla.” „Dobar je mladić.” „Mogao bi da ti pruži sve što želiš, Džema.” „Možda nije suviše kasno”, kaže oklevajući. „Zna da prašta.” „Prosula sam mu čaj u lice”, obaveštava me. „Pa, možda ne zna baš toliko da prašta”, kažem i obe počinjemo da se smejemo. „Da si dobila pozivnicu, Ali”, Džema je opet ozbiljna, „i da se sve ovo nije dogodilo, da li bi otišla da se vidiš sa Edom?” Češem nadlanicu gde su mi uboli iglu od infuzije. Šaka je već dobila lepu modru nijansu. Izbegavam da pogledam Džemu. „Ne znam”, kažem, ali u svom srcu osećam šta bih zaista uradila.

Sedamdeset deveto poglavlje Nil je primenjivao novi unapređeni i kvalitetni Nil Kingston tretman na svom ateljeu. Pa, bar se spremao da ga sprovede dok je u ruci držao veliku bocu domestosa i magičnu krpu. Pogledao je po ateljeu. Bio je prljav i zapušten i očigledno mu je nedostajala ženska ruka. Ispod sve one prljavštine videlo se da u njemu ne boravi naročito uspešan fotograf. Kad je već takav izdajnik, tako mu i treba. Na neki način će mu biti žao da ga proda. U uglu pored čajnika nalazio se pauk poznat kao Harijeta, koji je neometano tu živeo godinama. Nedostajaće mu. Osim kad bi s vremena na vreme imala običaj da se pojavljuje iz tetrapaka mleka. Celokupan prostor je trebalo okrečiti i poraditi na još nekim detaljima. Pitao se da li će imati vremena za sve. Teško. Cela ova zbrka oko Aline bolesti ga je naterala da zastane i razmisli. Njegov moto je bio: Nikada nemoj da uradiš danas ono što možeš da odložiš za sutra. Svi njegovi planovi, ako se takvim uzvišenim imenom mogu nazvati neplanska krivudanja jednog pijanog mozga, bili su petogodišnji, desetogodišnji, ponekad i beskonačno godišnji planovi. Onda, odjednom, jednog dana, kad najmanje očekujete, postanete svesni da je vaša karta za ples popunjena. I biće ispisana mastilom koje se ne briše. Poslednji valcer. Bila je to misao koja trezni, zajedno sa tek nabavljenim pol smit odelom. Od sada će njegov moto biti: Živi svaki dan kao da ti je poslednji. Jer jednog dana će se njegov moto i ostvariti. Zvono na ulaznim vratima ga je nateralo da se okrene. Džema je stajala na ulazu. Izgledala je bajno. Sunce je danas bilo jako. Sijalo je kao da je obećavalo da će možda, ali samo možda, bar jednom nastupiti dugo toplo leto. Sunčevi zraci su davali njenoj kosi zlatasti sjaj boje meda, kao u punjenoj čokoladici kranč. Sklonila je kosu sa lica. „Zdravo”, rekla je. „Zdravo.” „Bila sam u prolazu.” Brzo je pogledala na nepomičnu saobraćajnu gužvu izvan ateljea. „Mislila sam da ću stići na picu.” Ovo je trebalo da zvuči kao šala, ali nije uspela. Nil je spustio domestos. „Ne danas.”

„Oh.” Džema je ušla u atelje, pogledala unaokolo i prešla rukom preko nekoliko foto-albuma punih izuzetno odvratnih fotografija sa venčanja od pre nekoliko godina za koje je tada, kada ih je napravio, mislio da su umetnička dela. Znate ono, par pokušava da gura rols rojs, mladoj je podvezica kao na izložbi, muškarci bacaju cilindre u vazduh. Užasan, jezivi, dodvoravački materijal. Sudbina im je namenila kantu za đubre. Svima njima. „Kako je Ali?”, pitao je. „Znaš ti Ali”, uzdahnula je i vrtela ključeve od kola kao brojanice. „Bori se. Navukla je onaj svoj nepobedivi oklop, ali pukotine počinju da se pojavljuju. Ta žena će me oterati u grob pre vremena. Mogla bih da je ubijem.” „Pazi šta govoriš, Džema.” „Znam.” Džema gurnu ruke u džepove i bezrazložno udari nogom o polivinilske pločice. „Mnogo se brinem za nju, Nile. Stvarno smo zabrljali sa onim sastankom, je V da?” „Pokušali smo. Ništa više nismo mogli da uradimo. Nikad se ne zna, ali moglo je da uspe.” „Da.” Sela je na jedan slobodni ćošak stola. „Nekad ne možeš da znaš šta bi moglo da se desi ako nisi spreman da rizikuješ.” „Da”, rekao je ravnodušno. „Ja sam poznat kao Rizični Nil Kingston.” „Htela sam da se ponovo izvinim za ono sa čajem”, rekla je. Veoma je privlačna, pomislio je, iako joj je fitilj kraći nego kod najobičnijeg prosečnog vatrometa. „Imala sam loš dan”, tužno se osmehnula. „Takav je život.” „Pa... “ „Neće se ponoviti”, rekla je. „Obećavam. Možda bismo mogli da odemo na večeru sledeće nedelje... “ „Imam mnogo posla”, rekao je. „Nisam mislila zabave radi”, reče Džema suviše brzo. „Htela sam da uradim portfolio moje garderobe za reklamu u jednom skupom časopisu. Mislila sam da bi voleo da uradiš fotografije. To je sve. Ništa posebno.” Upijao je reči „skupi časopis”, prevrtao ih po ustima kao skupo vino, a onda ih ispljunuo. „Već sam ti rekao, Džema. Zaista imam mnogo posla.”

Zvono se ponovo oglasilo i ušao je Ed. Izgledao je starije, sa više sedih i užasnije nego ikada. „Burazeru!” Nil mu je prišao i zagrlio ga. „Dobar dan, spletkarošu”, rekao je Ed lupnuvši ga po leđima. Okrenuo se ka Džemi. „A ti mora da si njegov prelepi pomoćnik koji voli da se meša u sve?” Očigledno nije poverovao da je za sve bila kriva Džema. „Samo smo hteli da pomognemo”, rekla je utučeno. Ed ih je oboje besno pogleda. „Nisam siguran da sam vam oprostio.” „Život je suviše kratak, Ede”, rekla je Džema i ustala da ga poljubi. „Imali smo najbolje namere.” „Da, da”, reče i zagrli je. „Kako je Ali?” „Trebalo bi da odeš da je vidiš.” „Sećaš se da je rekla da ne želi da me vidi?” „Alisa ne zna šta hoće”, prigovarala je Džema. „Nije joj dobro, Ede. Pretvara se da joj je dobro, ali mene ne može da prevari.” „Nedostaje deci.” „Idi da je posetiš”, pouči ga Džema. „Sutra ide kući.” Lice mu se smrklo. „Gde joj je sada nalazi kuća?” „Ide Kristijanovoj kući. Nije htela da dođe kod mene. Neće da ide kod mame. Svakome je jasno da ne može normalno da rasuđuje.” Ed uvuče ramena u jaknu. „Idi do bolnice, Ede. Kaži joj da je voliš. Nagovori je da pođe kući. Tvojoj kući. Svojoj kući. Potreban si joj.” „Da li se ti uvek mešaš u tuđe živote?”, upitao je Ed. „Samo onda kad ih ljudi sami uništavaju.” „U pravu je, Ede”, rekao je Nil. „Ko te je pitao za mišljenje?”, reče Ed i besno udari nogom jednu od upakovanih kutija koje je Nil poređao uz zid. „Šta je ovo? Bežiš u beli svet?” Nil je duboko uzdahnuo. „Prodajem atelje.” I Ed i Džema se okrenuše i pogledaše ga. Nil raširi ruke. „Selim se.” „Na nove terene?”, upita Ed. „Tako nekako.” Nil proguta knedlu. „Zašto nam nisi ništa rekao?” „Pa, sve se odigralo veoma brzo.” Nilu je postalo veoma vruće. „Sad kad ste oboje ovde, mogao bih i da vam kažem.”

Džema se radoznalo osmehivala. Edovo smrknuto lice postalo je još smrknutije. Nil je pokušao da se nasmeje, ali se začulo samo neartikulisano frktanje. „Idem u Kaliforniju”, rekao je. „U Los Anđeles.” Bio je u pravu što se tiče Edovog smrknutog lica. I Džemin izraz bio je sličan. Nil se okrenu prema Edu i pogledi im se sretoše. „Sa Orlom?”, upita Ed. Nil klimnu. „Sa Orlom.” Džema se podboči. „Ko je sad pa ta Orla?”, upita.

Osamdeseto poglavlje Kristijan mi pomaže da izađem iz taksija. Tek reda radi. Ispustio je moju tašnu. Sve stvari iz nje su ispale u slivnik, a meni se čini da ću i ja uskoro krenuti za njima. „Uzmi tašnu i plati taksisti”, kažem. Pokušavam da nekako savladam nervozu koju pojačava bol i jad. Sasvim je dobro dok sedite u bolnici kao neka dama okružena grožđem i maramicama i bocama kisele vode, ali doživite mali šok kad morate iznenada da manevrišete uz stepenice i niz njih, pa onda u taksi i iz njega kao da ste neka zdrava i mlada osoba. Hteli su da ostanem u bolnici još nekoliko dana, ali se meni činilo da se pretvaram u bezobličnu nepokretnu masu, tako da sam uz neke izgovore uspela da odem. Kristijan se izgleda ne raduje mom povratku kući. Dosta duva i uzdiše, što i nije naročito dobar znak, zar ne? Duva i uzdiše još više dok plaća taksi, pa me uz isto duvanje i uzdisanje uvodi u kuću. Mračno je kao u grobu. Takvo je i moje raspoloženje. „Hoćeš da ideš odmah u krevet?”, pita Kristijan i pridržava me ispod ruke. „Da.” Potpuno sam iscrpljena. Skoro mi je žao što nisam iskusila surovost još jednog tanjira bolničkih krompira. Idemo se uz stepenice. „Upali svetio”, kažem i prvi put primećujem da sunčevi zraci veoma retko zalaze u ovu kuću. „Ne vidim ništa, jebote.” Kristijan staje i zaustavlja naš lagani napredak, koji smo dosad napravili. „Ne mogu”, kaže. „Šta ne možeš?” „Ne mogu da upalim svetio.” Naslonjena sam na stepenišnu ogradu. „Zašto?” „Nemamo struje.” „Je li nestajalo struje?” „Samo u ovoj kući”, kaže. „Šta?” „Isekli su nam struju, Ali.” Gledam ga; izgleda kao da kaže: „Zemljo, otvori se”. Tačno znam kako se oseća. „Zar niste platili struju?” „Ne.”

„Zašto?” „Nemamo novca.” „Kako mogu da se oporavim u kući u kojoj nema struje?” Osećam kako se užasna histerija razbuktava u meni. „Biće ti dobro”, kaže tiho. „Neće mi biti dobro”, vičem. „Kako mogu pošteno da se operem ako nema tople vode? Kako ću da popijem šolju čaja?” „Grejemo vodu u loncima na šporetu”, kaže. „Još uvek imamo plin.” „Koliko će to da traje?” Teško se spuštam na najbližu stolicu. Spustio je glavu i gleda u pod. „Ja ću da platim račun”, kažem i zaboravljam u jednom blaženom trenutku da nemam posao i da ga neću ni imati u bliskoj budućnosti. „Koliki je račun za struju?” „Ne znam”, mrmlja. „Koliko im vremena treba da nas ponovo priključe? Nikad mi nisu isekli struju.” Upućujem mu pogled pun prekora. „Nije to tako jednostavno”, kaže Kristijan. „Zašto?” . „Ovo nije naša kuća.” Češe se po glavi. „Zovi vlasnika kuće.” „Pa, nekako nemamo vlasnika kuće.” „Šta?” Kad se prisetim šta mi se sve do sada dogodilo, mislim da je anestezija kriva za sve. „Mi, u stvari, ne bi trebalo da živimo ovde.” Ovog puta uspevam da se suzdržim od još jednog šta. „Mi smo ilegalci, Ali”, kaže kao da je to najnormalnija stvar na svet. „Ja živim kao ilegalac?”, skoro da ne mogu da čujem svoj glas. „Ja sam mislila da se ilegalci uvlače u zapuštene kuće pune pacova i mokraćom natopljenih dušeka na podu?” A takve kuće sigurno ne izgledaju kao grandiozne viktorijanske građevine nanizane u skrivenim ulicama u kojima su parkirani nanizani poršei. Kristijan frknu. „Počni da živiš u stvarnom svetu, Ali.” Ja jesam u stvarnom svetu. Znam, zato što mi je sve suviše bolno da bi bilo izmišljeno. Glas mi još uvek podrhtava. „Zar to nije protiv zakona?” Kristijan nervozno prolazi prstima kroz kosu. „Neki bi ljudi tako rekli.” „Uglavnom oni koji imaju veze sa zakonom”, komentarišem ledenim glasom.

„Pa... “ Da vam nešto kažem; ja sam osoba koja misli da su svi azilanti nesposobni grebatori. Ja sam osoba koju nikada nije uhvatio radar. Ja sam osoba koja nikad nije dobila kaznu za parkiranje, a mogu vam reći da takvi u Londonu predstavljaju retke zverke. Ja sam osoba koja ne bi čak ni pomislila da baci praznu kesu od čipsa na pločnik. Ja, gospođa sa najrazvijenijom građanskom svesti ovoga veka, stambeni sam ilegalac. Kristijan pokušava da se nasmeje u stilu ne mogu da verujem. „Kako si uopšte mogla da pomisliš da možemo da plaćamo ovako otmenu kuću?” Netremice ga posmatram i čini mi se kao da ga vidim prvi put u životu. Glas me izdaje. „Mislila sam da imate imućne roditelje.” „Ja imam”, rekao je. „Ali me preziru.” Mogu vam reći da ih u ovom trenutku potpuno razumem.

Osamdeset prvo poglavlje Ed je sedeo i gledao kako ledeno osvežavajuće mentol bombone skaču u prostrani plavi plastični bazen napunjen ledenom vodom kako bi, naravno, pokazale koliko su osvežavajuće. Scenu su probali već sedam puta, što je prilično razbesnelo ledeno osvežavajuće mentol bombone. Sve mu je, međutim, bilo smešno. Što je opet bilo lepo jer, u poslednje vreme, malo toga je moglo da mu izmami osmeh. Poslednje izvođenje bilo je skoro perfektno. Dok je, međutim, posmatrao kako iz bazena vade ledeno osvežavajuće mentol bombone, pomislio je da bi možda mogao da ih natera da još jednom probaju, tek šale radi. „Još jednom iz početka”, viknuo je i klimnuo glavom prema Trevoru, jedva skrivajući podsmeh. Orla se spustila na stolicu pored njega. „Sve je bilo u redu u poslednjem pokušaju, Ede Kingstone. Ovo sad radiš iz zlobe.” „Polovina njih je jutros zakasnila”, rekao je. „Sad moraju da se iskupe zbog toga.” „I to poprilično”, rekla je dok je posmatrala mentol bombone koje su se tresle i stajale u redu da bi ponovo skočile u bazen bez ikakve potrebe. Ed se udobno smestio u stolici i prekrstio ruke. „Je li među nama sve u redu?”, pitala je. „Da”, rekao je pogleda uprtog u bombone. „Ne smeta ti što sam zaljubljena u tvog mlađeg brata?” Odmahnuo je glavom. „Ne, uopšte.” „Ili što ga vodim sa sobom na drugi kraj sveta?” „Ne.” „Jer nikada nisi stvarno bio zaljubljen u mene?” Ed je pogleda. „Da li bi ti smetalo ako bih ti rekao da si u pravu?” „Da”, rekla je tužno. „Malo.” Trevor je stavljao još leda u vodu i proverio da li su svi skakutavi polistirenski pingvini okrenuti na pravu stranu. Bombone su cupkale uzalud pokušavajući da se ugreju. Pažljivo je posmatrala njegov profil. „Nil mnogo liči na tebe.” „Nije tačno”, rekao je. „Nil je dobar. S njim će ti biti bolje.”

„Uspeće u Holivudu.” Protegnula se i podigla kosu. „Postaraću se da ima dosta posla.” „Dobro”, rekao je. „Dobro.” „I tebe posao još uvek čeka”, rekla je. „Ako ga želiš.” Ed je ovoga puta snažnije odmahnuo glavom. „Ne. Moram da ostanem ovde. Harison Ford će morati da sačeka. Verovatno zauvek.” Orla mu dodirnu ruku. „Kako je Alisa?” „Ne znam”, reče i shvati da su mu se izveštaji iz druge ruke već smučili. „Ali ću saznati.” „Ona ima sreće, Ede. I to u mnogo čemu.” „Da”, rekao je. Mora da skače od sreće i zahvaljuje bogu zbog hemoterapije. Znao je, međutim, na šta je Orla mislila. Imala je sreće jer je preživela i jer ima troje predivne dece. A i on je imao sreće jer voli Alisu, jer je još uvek imao priliku da joj to i saopšti. Samo mu je bilo potrebno mnogo vremena da shvati koliko je srećan. Možda suviše mnogo vremena. Bombonice su se nevoljno i polako kretale duž odskočne daske i nervozno se gurale. Potpuno nesvesno, ponovo je počeo da se osmehuje. Bombonice su se bacale u ledeno hladnu vodu, zapljuskivale i razbacivale pingvine i polarne medvede od polistirena, koji su bili rasuti po površini. „Zaista sam te volela, Ede”, rekla je Orla nežno. Toliko se glasno smejao da je nije čuo. A i da jeste, odlučio bi da ne obraća pažnju.

Osamdeset drugo poglavlje Imam osećaj kao da me je neko iznutra izribao onom okruglom četkom za pranje flaša koja još može da se kupi samo preko kataloške prodaje. Odlazak do toaleta na svakih deset minuta uz pomoć i ohrabrenje sveca ne obećava miran i ugodan san. Ovo vam govorim iz ličnog, ali gorkog, iskustva. Kristijan sedi na krevetu pored mene i nudi mi šolju čaja skuvanog u šerpi i činiju puslica. Nežno mi sklanja kosu sa lica i šapuće, „Kako se osećaš?” „Kao govno”, odgovaram grubo. „Da li si dobro spavala?” „Ne.” Obuzdavam želju da mu kažem da je on, baš naprotiv, spavao kao prava beba. Zašto muškarci uvek mirno spavaju bez obzira na probleme? A bog mi je svedok, pokušala sam da mu narušim san. Šutirala sam ga, štipala, udarala, gurala nožni palac u njegov članak. Ništa, sve je bilo uzalud. Uzimam puslice, nerado, jer uopšte ne volim puslice. Toliko su slatke da vam se usta skupljaju i plombe vas bole, ali sam mrtva gladna, što shvatam kao dobar znak. Kako je uopšte moguće da imam i tumor i dobar apetit. „Pokušaj da još malo odspavaš”, kaže i ljubi mi čelo. „Vidimo se kasnije.” „Kasnije?” „Idem na posao.” „Posao!”, odustajem od puslica i više ne pokušavam da budem slaba. „Posao? Trebalo bi da se brineš o meni, Kristijane. Tek sam izašla iz bolnice. Upravo sam imala veoma tešku operaciju. Treba mi dizalica da bih izašla iz kreveta.” „Moram da idem na posao, Ali, inače ću izgubiti mesto. Čak i gladni umetnici ovih dana moraju da poštuju stroga pravila poslovanja.” Sve sam uznemirenija. Potpuno je nesvestan mojih potreba. Želim da mu podviknem: Da li ti je jasno da nisam slomila nokat! Imam više šavova nego pačvork pokrivač! „Kako ću sama?”, pitam i zvučim patetično. „Beki je ovde ceo dan. Završava neki posao kod kuće. Ona će se brinuti o tebi.” „To je kao da me ostavljaš u rukama nežnog dr Džekila!”

„Biće ti dobro.” „Prestani više! Neće mi biti dobro. Potreban si mi, Kristijane. Ako me voliš, nećeš otići.” „Volim te zaista, Alisa.” Osećam kako sada nastupa ono veliko ali od kojeg mi se ledi krv u žilama. „Ali?” „Ali... “ Kristijan se igra maskirnim prekrivačem. „Veoma mi je teško da se borim sa ovakvim stvarima.” „Zaista?” „Znam, znam. Sigurno misliš da sam sebičan.” „U svakoj vezi, Kristijane, postoje usponi i padovi. Situacija kao ova proveravaju koliko su parovi spremni da se žrtvuju.” „Nikada mi to žrtvovanje nije išlo baš najbolje”, kaže i luta pogledom po sobi koja je u kući koja pripada nekom drugom. Nekom ko uopšte ne zna da u njegovoj kući žive dva stranca i vode ovaj razgovor. „Od samog početka naše veze nisam shvatao koliko obaveza imaš.” „Kako nisi?” „Dobro, znao sam kakve su tvoje obaveze, ali nisam znao kako ću sa njima da živim svakoga dana. Volim kad se stvari neometano razvijaju. Znaš, bez gnjavaže.” „Ali, to nije realan život.” „Onda ja možda nisam spreman za takav život.” Vidim da je o ovome dosta razmišljao, što me plaši, s obzirom na to da retko kad razmišlja o bilo čemu drugom osim o sledećem obroku. „Možda mi je potrebno još nekoliko godina da se izluđujem sa Robijem i Rebekom. Možda ću onda biti spreman da se skrasim.” Gleda me i okleva pre nego što izgovori sledeću rečenicu. „Možda ću onda poželeti da imam svoju decu.” Kristijan mi zabija nož bolnije od hirurga. „Znači, o tome se radi?” „Delimično”, priznaje. Pokušavam da ignorišem svoj instinkt koji me tera da veoma glasno uzviknem: „Ne mogu da verujem!” „Ali, ti ne podnosiš decu”, smireno mu stavljam do znanja. „Oni su bili jedna od prepreka.” „A ti si me veoma vešto ubedila u suprotno.” „Toliko vešto da sad misliš da bi bio sjajan tatica?” Ne uspeva mi da potisnem gorčinu iz glasa.

„Ne znam da li bih bio sjajan tatica, ali bih voleo da probam.” „Neverovatno.” „Pokazala si mi da porodični život može da bude sjajan. Nikada ga nisam imao kad sam bio dete. Seljakali su me iz jednog internata u drugi. Viđao sam roditelje samo kad su mogli da me uglave negde između zakazanih ručkova i vikenda. Nikada nisam želeo da nekom drugo tako nešto priredim.” „Ali možeš da napustiš moju decu?” „Nikada nisam rekao da želim da ih napustim.” „A šta drugo, Kristijane? Nas dvoje nemamo nikakvu budućnost.” „Mislim da smo se svi suviše duboko zaglavili u sve ovo pre nego što smo imali priliku da stvarno dobro razmislimo o svemu”, kaže. Nikad ga ranije nisam čula da je izgovorio veću istinu. Trlja oči. Bled je i umoran; kao da nije najbolje spavao dok sam bila odsutna. Uspevam da se suzdržim od pitanja koje se samo nameće. „Sad nije pravo vreme za ovakav razgovor, Ali. Moram da idem. Hajde da kasnije o svemu porazgovaramo.” „Uz svetlost sveca?” „Recimo.” „Veoma romantično!” „Pokušaću da dođem ranije”, obećava, ali obećanje zvuči veoma, veoma neuverljivo. Naginje se i ljubi me. „Zaista te volim, Alisa, Ali Kingston.” Sad shvatam da se ono što Kristijan misli da je ljubav i ono što ja smatram ljubavlju razlikuju kao nebo i zemlja. Ustaje, prebacuje najk ranac preko ramena, šalje mi poljubac za do viđenja i izlazi. Puslice su se potpuno opustile. Plivaju po površini mleka kao crknute muve. Na površini čaja skuvanog u loncu uhvatila se sluzava korica. Nisam sigurna, ali mi se čini da već dugo buljim u zid. Čujem kako Rebeka lupa uz stepenice i onda širom otvara vrata. „Završila si?”, pita i gleda doručak koji nisam ni takla. „Nisam gladna”, kažem i pokušavam da se osmehnem. „Jesi li dobro?” Uz slabi osmeh dodajem: „Bilo mi je i bolje.” U očima joj vidim iskru jedva prikrivene radosti. „Nisi valjda očekivala da Kristijan ostane kod kuće i da se brine o tebi?” Ponovo tonem u jastuk. „Nadala sam se da hoće.”

„Kristijan ne može da se izbori ni sa čim što ga sputava.” Da, počinjem da shvatam i mislim da nije jedini. Odmeravam je ravnodušno. „Rebeka, da li je stiglo neko pismo za mene pre nekoliko nedelja? Neko, koje je izgledalo važno?” Izraz lica joj postade prkosan, tinejdžerski. Pade mi na pamet da je tek malo starija od Tanje. Ratoborno podiže bradu, izazivajući me. „Da.” „I šta se sa njim dogodilo?” „Naći ćeš ga u parčićima između naslona i sedišta kauča”, kaže. „Zašto?”, pitam. „Hoću da odeš odavde.” Oči joj se pune suzama. „Sve si pokvarila.” Drsko šmrče i ne shvata da je samoj sebi iskopala rupu. Da mi je uručila pozivnicu za Bršljan, možda bi resila svoj problem. A možda i ne bi? To nikada nećemo saznati. „Sve je bilo dobro dok ti nisi došla.” „Mislila sam da je među vama sve gotovo.” Rebeka je pobesnela. „Mogli smo ponovo da budemo zajedno. Bilo je samo pitanje vremena. Kao i obično. A onda si se ti pojavila. Misliš da je divan, a u stvari pojma nemaš kakav je zaista”, nastavlja stisnutih pesnica. „Još uvek spava sa onom kurvicom”, brzo izgovara u zaletu. „I sa svakom koja mu se ponudi.” Obuzima me umor. „I sa tobom”, dodajem. Rebeka pocrvene; lice joj obliva krvavo crvenilo kao kod onih koji su dokazani krivci. „Pa, ako sve to znaš”, kaže, „zašto ga onda još uvek voliš?” Hiljadu puta sam sebi postavila to pitanje. „Tvoji i moji razlozi su potpuno isti”, kažem joj tiho. „Onda smo obe veoma glupe”, kaže, odnosi puslice i ledeni čaj. „To nam je jedino zajedničko.” Obuzelo me je začuđujuće osećanje ravnodušnosti, iako sam u poslednjih pola sata čula više otkrovenja nego što ih ima u celoj Bibliji. Kao da plutam izvan sopstvenog tela, dok mi misli slobodno plove. Možda se ovako osećaju oni koji se dave. Voda se sklapa nad vama i lagano vas oslobađa svakog bola. To nije neprijatno osećanje i za trenutak zavidim onima koji svesno i bespovratno ulaze u more koje ih očekuje.

Svi u životu počinjemo sa najboljim namerama. Namerama da se zaljubimo, venčamo, odgajamo decu i živimo srećno do kraja života. Uvereni smo da nećemo praviti iste greške koje su pravili naši roditelji. Odlučni smo da podižemo decu i da im pružimo i ono što smo imali i ono što nismo imali. Potpuno smo sigurni da ćemo biti bolji od prethodnih generacija koje su se borile da ispravno postupaju. Ali, zašto sve krene naopako? Zašto, na kraju, uvek zadovoljavamo svoje potrebe na uštrb potreba naše dece, zašto iskušavamo njihovu toleranciju, trpeljivost i onda ih ostavimo da plove na klimavom splavu od nesigurnih osećanja. Svesna sam da Kristijan, baš kao i ja, nosi neke traume iz detinjstva. Mene su, kad sam bila mala, voleli i mazili i beskonačno razmazili. Jedno od nas dvoje je bilo povređeno jer mu je pažnja bila uskraćena, a ono drugo jer su ga gušili pažnjom. I tako je ravnoteža fino uspostavljena. Naučili su me da treba da uradim baš ono što želim. Ali život nikada nije tako jednostavan, zar ne? Pitam se kakvu štetu nanosim, ili sam veća nanela, svojoj dragoj deci sve u najboljoj nameri. Postala sam nekako blaža prema Rebeki iako je upravo zadala smrtonosni udarac ostacima moje krhke i bajkovite romanse. Obe nas je kao noćne leptire privukao Kristijanov plamen i obe smo gadno oprljile krila. Dok sam ja dovoljno zrela da pametnije odreagujem, ona je mlada i još uvek sve saznaje na teži način. Dozvolite mi da rezimiram. Moj dragi, mladi ljubavnik, za koga su svi govorili da je potpuno pogrešan izbor, dokazao je da su bili u pravu. Moj muž trči unaokolo pokušavajući da natera Pitera Strinfeloa da izgleda kao monah. Predivna Rebeka je samoj sebi upropastila najbolju priliku da me se otarasi. Osim što sam uljez u kući, uljez sam i za ljude koji u njoj žive. Moja sestra je izgubila i Nila i švajcarskog bankara i želi da postane majka. Kristijan, koji nema decu, otkrio je radosti koje deca donose i činjenicu da je njegov biološki sat takođe proradio. A ja, shvativši da više ne mogu da rađam, otkrivam koliko mi je važno da budem majka. Da li sam nešto izostavila? Verovatno. Kladim se da Madona nema ovakve dane. Moram da se opustim i da ne razmišljam o onome što bi budućnost mogla da donese. Po mom shvatanju, međutim, opuštanje je samo na korak od parališuće dosade. Uzimam jučerašnje izdanje Metroa i

nezainteresovano ga prelistavam. Na trećoj strani nalazim vest da je Alen Tičmarš proglašen za najseksepilnijeg muškarca na britanskoj televiziji i da je svog rivala Džordža Klunija potisnuo na bezvredno drugo mesto. Sad mi je jasno da je svet totalno poludeo.

Osamdeset treće poglavlje Ed se naslonio na ogradu preko puta Kristijanove kuće. Poželeo je da na glavi nosi muški filcani šešir i možda balon mantil, a u ustima cigaretu koju bi mogao zlovoljno da upali zipo upaljačem. Ništa od toga, međutim, nije imao. I tako, umesto da se misteriozno i raskošno šunja, samo je gluvario u oštroj senci svog micubiši šoguna i izgledao pomalo tajnovito. I sunce je sijalo, mada su njegovom raspoloženju više odgovarali kovitlaci magle, svetlost uličnih svetiljki i zlokobno šunjanje sumraka. Prohladni povetarac mrsio mu je kosu. Miris izduvnih gasova fino se širio od gomile automobila kod kapije Noting hila. Otišao je ranije sa snimanja, nakon što je one neposlušne ledeno osvežavajuće mentol bombone podvrgao neopravdanom mučenju u hladnoj vodi koje je bilo surovije nego što su zaslužile. Najverovatnije će dobiti žalbe od uprave, ali vredelo je, jer mu se raspoloženje popravilo. Da nije, ostalo bi da čami negde u dubinama tuge. Borio se da prihvati vezu između Orle i Nila. Njegov brat nije bio sklon da leti na krilima mašte, a činilo mu se da je ova situacija upravo takva. Rasprodaja celokupnog prethodnog života bez razmišljanja i vrtoglava veza predstavljaju prilično veliki korak. Bio je zabrinut zbog Orlinih motiva. Bila je suviše energična i dinamična da bi dugo izdržala sa nekim ko je mlak kao Nil. Šta će se desiti kada joj dosadi, što će se na kraju i desiti? A opet, ko ima pravo da realnošću razbija nečije snove? Kako da kaže Nilu da misli da to neće potrajati? Možda i hoće. Na početku je mislio da ovo između Ali i gladnog umetnika neće trajati. Prošli su, međutim, meseci, a oni su još uvek na putu bez izlaza, negde između braka i razvoda, na mestu koje se zove razdvajanje. Još uvek izgleda da nijedno od njih ne želi da napravi prvi korak u razdvajanju života koji su delili. Izgleda da se u Kristijanovoj kući nije bogzna šta dešavalo. Pitao se da li je Ali sama ili ima društvo. Kako god, kad je već došao dovde, odlučio je da prevaziđe sve teškoće. Iz čiste učtivosti pokušaće da ne sruči Kristijanu zube u grlo. Osim ako bude izazvan. Stajao je ovde već pola sata pokušavajući da prikupi hrabrost da vidi svoju sopstvenu suprugu, za boga miloga! Ako se bude zadržao još malo duže, verovatno će ga uhapsiti zbog gluvarenja, pa je zato

prešao ulicu i odlučno zakucao na vrata. Pokušavao je da ubedi noge da prestanu da klecaju. Uplakana devojka mu je otvorila vrata. „Da li je Alisa Kingston kod kuće?”, pitao je. Devojka klimnu i pusti ga da ude. Kuća je bila lepa. Nije izgledala kao dom, ali je bila lepše uređena nego što je očekivao. „Gore, na vrhu stepenica”, reče. „Da li je sama?” Brzo se osmehnu. „Da.” Ed se pope. Trebalo je da ponese cveće. Ili bombonjeru. Ili grožđe. Ili nešto. Ali nije, a sada je bilo suviše kasno. Na spratu su bila četvora vrata. Samo jedna su bila odškrinuta. Lagano ih je gurnuo, oklevajući pokucao i ušao. Ali je spavala na krevetu. Jorgan je gurnula pod noge. Na sebi je imala samo belu pamučnu spavaćicu umrljanu kapljicama krvi. Ležala je na boku, jastuk je stavila između kolena baš kao što je radila kad je bila trudna sa sve troje dece. Lice joj je bilo bledo kao spavaćica, a zbrka zlatastih kovrdža bila je rasuta po jastuku. Crne trepavice su isticale upale i tamne podočnjake. Izgledala je još sitnija i krhkija zbog sobnih dekoracija u stilu Apokalipse danas. Kao da je u ovoj prostoriji bila talac zatvoren protiv svoje volje. Grlo mu se steglo i oči su ga pekle. Kako su uopšte došli dovde? Šta ona traži ovde? Leži sama i bolesna u sobi nekog stranca uređenoj po ukusu nekog desetogodišnjaka. Poželeo je da legne pored nje, da je zagrli i da je više nikada ne pusti iz naručja. Na jednoj strani ormara visile su farmerke, moderne, uzane, muške farmerke. Farmerke u koje ne bi mogao da se uvuče ni pre dvadeset godina, a kamoli sada kada se približavao raskrupnjaloj sredovečnoj gradi. Pakovanje specijalnih rebrastih kondoma rugalo mu se sa nahtkasna. Ed je sumorno stisnuo usne. Ne bi trebalo da bude ovde. Ali nije želela da ga vidi. Sasvim mu je jasno stavila do znanja da je među njima gotovo. Trebalo bi da ode sada, a kasnije da smisli neki izgovor. Ponovo je pogledao svoju usnulu suprugu. Ali je otvorila oči. „Zdravo”, rekla je kao da je očekivala da ga vidi kako stoji tu.

Glas ga je izdao. Zaglavio se negde duboko u grudima i odbijao da se pokrene. Pročistio je grlo. „Zdravo.” Ali pokaza rukom na krevet, on sede i okrete se prema njoj. Oslabila je. Ruke su joj bile mršave kao grančice, a ključne kosti izbačene. Pokušala je da se podigne na laktove, ali je odustala i ponovo se spustila na jastuk. „Hajde, da ti pomognem”, rekao je, podigao je u sedeći položaj i stavio joj jastuk iza leđa. „Kako si?”, pitao je. Ali se ugrize za usnu i oči joj se napuniše suzama. „O, bože”, reče i zagrli je. Ona se sruši na njega i poče da jeca na njegovim grudima, bolno i snažno. Mogao je da oseti kako mu suze natapaju košulju. „Volim te, Ali”, mrmljao je u njenu kosu. Alisa je još jače zaplakala. Odmaknu je od sebe i pogleda njeno tužno i uplakano lice. „Vrati mi se”, reče. Ali klimnu. „Hoću.” „Volim te, Ali Kingston”, govorio je Ed i milovao joj kosu. „Uvek sam te voleo.” „I ja volim tebe”, prošaputala je i obesila mu se oko vrata. Ed ju je čvrsto držao. Preplavio ga je talas olakšanja. „Hajdemo kući.” Alisa obrisa suze sa lica i slabašno se osmehnu. „Samo da spakujem stvari”, reče.

Osamdeset četvrto poglavlje Kristijan je žurio sa stanice podzemne železnice. Trebalo mu je sto godina da stigne kući. Podzemna stanica na Kovent gardenu je verovatno najprometnija stanica na svetu u ovo doba godine. Čitavu večnost je stajao u redu sa gomilom japanskih, američkih i francuskih turista da bi ušao u jedan od vozova. Potom mu je nos bio pritisnut uz milione znojavih pazuha dok se vozio do Holborna da bi preseo na voz Centralne linije. Pokušao je da se izvuče ranije, ali se upravo u tom trenutku stvorio red ljudi koji su čekali da im prikaže svoj talenat. Tipično. Baš tog dana kada je hteo da ode ranije, po prvi put je, posle nekoliko meseci, imao posla bez prestanka. Nalet turista je konačno i, hvala bogu, počeo. Ali će, međutim, biti besna i, što je još gore, pomisliće da mu nije stalo do nje. Proverio je novac u džepu. Možda će je ovo bar donekle smiriti. A neko ozbiljno primirje je bilo neophodno jer se jutros ponašao kao bezosećajno đubre. Sve je ovo bilo suviše za njega. Razmišljao je o tome ceo dan i želeo je da ubedi Ali da će na kraju sve biti u redu. Naći će način da sve srede. Odlučio je da će se bolje organizovati. Sada. Upravo sada. Mnogo toga se odrekla da bi bila sa njim. Ne sme da je izneveri sada, kada joj je potreban. Ne sme da dozvoli da ga Ali napusti. Propustio bi mnogo lepih stvari. Trebalo bi da se ponovo vrati na pravi put i da pokuša da postane odgovorni građanin planete Zemlje. Za početak, pozvao je Šeron i rekao joj da je gotovo, što je bilo šteta jer je bila slatka. Dosta je plakala, a on se osećao kao pravi seronja. U moru će uvek biti mnogo riba, samo što će od sada morati da natera samog sebe da ih pusti da slobodno plivaju umesto da ih peca. I to oko dece, pa nije to smak sveta. Verovatno će proći godine pre nego što poželi da ima svoju decu. U međuvremenu, biće više nego srećan da se zbliži sa Eliotom, Tomasom i Tanjom, koji mu neće dati da diše. A kada dođe pravo vreme, već će se nekako snaći. Sam bog zna kakve će se mogućnosti pojaviti tokom tehnološkog napretka. Verovatno će moći da se odvezu do Sejnzberija i da kupe par komada dece.

Žurio je duž Noting hil gejta. Sunce mu je grejalo leđa posle one hladnoće u podzemnoj. Uleteo je u novinski kiosk koji se nalazio na uglu ulice. Kupice Ali neke časopise i bombonjere, da se malo zabavi dok se oporavlja. Bio je potpuno izbezumljen što je morao da je ostavi sa Beki, ali novac im je bio neophodan. Večeras će sa njom ozbiljno da porazgovara o svemu i pokušaće da je ubedi kako je njegov stav ispravan. Brzo je pregledao police. Verovatno je malo starija za Kozmo, s obzirom na to da je Bekin nos uvek u tom časopisu, ali je suviše mlada za Viminz vikli. Pojma nije imao šta bi trebalo da joj kupi. Kakvo je iskustvo imao u vezi sa ženskim časopisima? Pokušavao je da izbegne sve što je na naslovnoj strani imalo reč trudnoća ili meno-pauza, što je bio prilično težak zadatak. U širokom luku je zaobilazio i priče o žuljevima i dojenju. Da li žene zaista interesuju ovakve teme? Dok je cupkao tamo-amo po redovima časopisa, neodlučan i nervozan naleteo je na Gud hauskiping, koji je na naslovnoj strani najavljivao veoma neutralne teme: Kako se savršeno spakovati za izlet?, 'ružičasta turšija - deset načina da sačuvate luk u crvenom vinu i Da li vaš tepih krije opasne zarazne bolesti'. Osim što je bio siguran da njihov tepih krije neku smrtonosnu bolest, ničeg spornog nije bilo u časopisu. Brzo ga je zgrabio sa police. I izbor bombonjera je bio pravo minsko polje. Milk trej i dejri boks bile su bombonjere za penzionere. Blek medžik je bio nesiguran izbor ako niste znali da li potencijalni primalac voli crnu čokoladu ili ne. Terijeva bombonjera punjena kremom od pomorandže bila je cicijaški izbor i podsećala je na Božić. Sve što je u svom nazivu imalo proslavu ili dobre vesti nije priličilo i sigurno je predstavljalo lošu vest ako ste se prethodno svađali. Zašto nisu podelili bombonjere prema ozbiljnosti svađe; između manje čarke i žestoke rasprave. Tako bi svako znao šta da odabere. Posle dugotrajnog uzdisanja i premišljanja, odlučio se za relativno sigurnu i uobičajenu bombonjeru kvoliti strit, prvenstveno zbog toga što ju je i sam voleo. Ako Ali ne bude htela da jede, poješće je on. Jedva je čekao da stigne kući, ali gospodin Akaši nije jedva čekao da ga usluzi. Kristijan se priključio dugačkom redu kupaca koji su bili, kako je izgledalo, raspoloženi da nadugačko ćaskaju o

svakodnevnim poslovima. Zažalio je što se jedini pričljivi prodavač novina u Londonu nalazio na kraju njihove ulice. Konačno je došao na red. „Izgledaš prvoklasno, druže”, rekao je gospodin Akaši. „Tako se i osećam”, reče Kristijan uz osmeh i potrpa bombonjeru i časopis u ranac i brzim korakom krenu kući da bi mazio i pazio Ali i ponovo je vratio u život.

Osamdeset peto poglavlje Potpuno iskreno mogu da vam kažem da mi je sledećih deset minuta prošlo kao u snu. Jednog trenutka ležim u krevetu i želim da se ovaj jorgan sklopi nada mnom i pojede me kao u drugorazrednim filmovima iz pedesetih godina. Sledećeg trenutka ugledam Eda, koji stoji kao neki moderni vitez u sjajnom oklopu. Možda me odsjaj svetla vara, ali vidim ga okupanog sunčevom svetlošću. Liči na onog, kako se zvaše, iz Gorštaka. Sad mislite da sam poludela zbog svih onih tableta koje sam popila. Možda i jesam. Ali sam sigurna da nikada nisam donela razumniju odluku. Odlučila sam da stavim tačku na svu ovu nepotrebnu ludost i da se vratim kući sa Edom. Brzinom svetlosti, kao opsednut, ubacuje moju garderobu u malu putnu torbu. Onda mi pomaže da se uz nadčovečanski napor izvučem iz kreveta. Čak ni besmisleno uzbuđenje koje osećam da me obuzima ne može mojim nesigurnim nogama da podari krila. Umesto da letim, vučem se po sobi nesigurnim koracima. Grčim se od bola. Ed mi pruža kućnu haljinu. „Ogrni ovo”, savetuje me. „Samo hoću da odemo odavde.” Izgleda muževno i zapovednički. Dugim koracima hoda po sobi i skuplja sve što liči na čipku, a što bi moglo da bude moje. Odustajem od potrage za još nečim što bih mogla da obučem i odlučujem se za kućnu haljinu. „Spremna?”, pita. Klimam glavom. Iako nosi veoma tešku i natrpanu torbu, podiže me u naručje i nosi ka vratima. Ruke su mi obavijene oko njegovog vrata. Nimalo se ne bojim da bi mogao da me ispusti ili da me pusti da padnem. Snažan je i siguran. Ni ja se nikad nisam sigurnije osećala. Dok prilazimo vratima, okrećem se još jednom da pogledam sobu sa divnim starinskim nameštajem i ranjenim komandosom na zidu. Vidim da u njoj nema ni traga od mog prisustva. Baš nijednog. Kao da nikada nisam ni bila u ovoj prostoriji. Ed me nosi niz stepenice i prolazi pored zapanjene Rebeke, koja drži prljavu kuhinjsku krpu. „Do viđenja”, kažem preko Edovog ramena. Rebeka napravi korak ka nama. Ne mogu da protumačim izraz njenog lica; mešavina straha, ushićenosti, olakšanja i žaljenja.

„Alisa...”, kaže, ali ne želim da slušam njenu priču. Moj muž očigledno nema nameru da se zaustavi. Izlećemo iz kuće. Oči me bole od jarke sunčeve svetlosti. „Gornji džep”, kaže Ed zadihano. Tražim po džepu, nalazim ključeve od automobila i otključavam vrata. Ed spušta kofer na pločnik, jednom rukom otvara vrata i spušta me na suvozačevo sedište. Nežno povlači pojas preko mene, pažljivo ga zakopčava i trkom prelazi na drugu stranu. Dok pokreće automobil, primećujem da mu se ruke tresu; mislim da nije od napora. Lice mu je vlažno od suza. Vrhovima prstiju ih brišem. Hvata me za ruku i žudno je ljubi. ,Je li sve u redu?”, pita hrapavim glasom. Klimam glavom jer ne mogu da govorim. Kao da bežimo iz zatvora. Samo nas dvoje. Zajedno smo iskopali tunel i sad smo na slobodi, sa one druge strane ogromnog zida. Uspeli smo. Slobodni smo. Idemo kući.

Osamdeset šesto poglavlje Kristijan je ubrzao korak i odupirao se neodoljivoj želji da zapeva na javnom mestu čak i bez ohrabrujućeg pivskog podsticaja. Obišao je oko ograde, krenuo ka prilazu kući i prošao kroz ulazna vrata, koja su već bila otvorena. Bacio je ranac u hodnik, a iz njega je na pod ispao časopis i bombonjera. „Zdravo, draga, stigao sam”, uzviknuo je, zgrabio svoje mirovne ponude i potrčao uz stepenice. „Kristijane.” Rebeka je izašla iz kuhinje. Oči su joj bile crvene, a lice bledo. Nervozno je vrtela narukvice oko zgloba. Zastao je u pola koraka. „Molim?” „Otišla je.” Samo ju je bledo pogledao. „Ali je otišla”, ponovila je. „Nije mogla da ode”, rekao je. „Nije joj dobro.” „Došao je njen muž.” Rebeka je obavila ruke oko tela i izbegavala njegov pogled. „Odveo ju je kući.” Jurnuo je uz stepenice i uleteo u praznu sobu. Baš kako je Rebeka rekla. Sva Alina kozmetika je nestala sa komode. Nestale su i stvari koje bi uvek prebacila preko stolice. Širom je otvorio vrata ormara. Otišla. Otišla, otišla. Krevet je bio namešten. Čaršavi nisu bili izgužvani. Na jorganu nije bilo nekakvog traga koji bi pokazivao gde je ležala. Bacio se na krevet i buljio u tavanicu, koju je noga komandosa nemarno probila. Otišla je. Bio je toliko otupeo da ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja. Ali je otišla. Otišla. Časopis mu je iskliznuo iz ruke i pao na pod uz klepetavi zvuk. Ali nikada neće saznati kako da upakuje hranu za savršeni izlet ili kako da ukiseli luk samo uz pomoć crvenog vina. Čvrsto je stiskao bombonjeru na grudima. Kristijan Vinter je zatvorio oči i plakao jer je izgubio jedino što je vredelo u njegovom životu.

Osamdeset sedmo poglavlje Šta da vam kažem? Ispružena sam na ležaljci u vrtu i uživam u najdužem i najtoplijem letu od 1976. Od glave do pete sam pokrivena kremom za sunčanje sa beskonačno velikim zaštitnim faktorom jer je tumor za mene veoma realna činjenica. Pošto sam ga se otarasila na jednom mestu, ne želim da se pojavi na nekom drugom samo zbog moje gluposti. A o gluposti kao što je tumor mnogo više znam nego pre. Moja divna, predivna kosa potpuno je opala zbog hemoterapije. Počela je ponovo da raste, pa sam odustala od perika u stilu Širli Besi kao i od onih amiških marama. Mislim da će biti kovrdžavija nego ikada pre i da će imati nestvarno tamnu crvenkastosmeđu nijansu. Kad mi potpuno poraste, izgledaću kao ona zarđala žičana ribalica za tiganje. Ali ima još nešto. Mnogo mi se sviđa. Što samo potvrđuje onu staru izreku da ne znaš da ceniš ono što imaš sve dok ga ne izgubiš. Mislim da bi mi bilo bolje da kupim akcije Izifriza Džonatana Frida. Nije samo moja kosa dobila moje novonastalo uvažavanje: trava je bila zelenija, nebo plavlje, ptice su lepše pevale. Ako mislite da je ovo otrcano, baš me briga jer je sve istina; i nadam se da ćete mi verovati na reč i da nikada nećete morati da sve ovo da otkrijete na ovaj način. Posmatram svoju porodicu i osećam nalet ljubavi prema njima koji me tera da plačem. Eliot je u pesku. Pokušava da ubedi Harija, komšijskog psa, da je pesak odlična hrana. Pretvaram se da ih ne primećujem. Tanja leži na travi prikačena za CD-plejer i mlatara po vazduhu bosim nogama sa narandžastim lakiranim noktima. Brzo raste i pretvara se u uzornog tinejdžera. Zna gde je lonče za kuvanje čaja, čemu služi usisivač i počela je čak da sređuje sobu jednom nedeljno. Presrećna sam zbog ovakvog obrta. Samo se pitam koliko će vremena da prođe pre nego što opet počnem da vičem na nju i pre nego što opet počne da mi govori kako sam najgora majka na svetu jer joj ne dozvoljavam ono što je dozvoljeno njenim drugaricama. Sumnjam da ću dugo čekati. Srdačno ću dočekati taj dan jer ću znati da smo se konačno vratili u normalu. Tomas, koji je izgleda izašao nepovređen sa narkomanske stranputice, čita

najnoviju knjigu o Hariju Poteru. Hari Poter i deset miliona funti u banci, ili tako nešto. Možda bi trebalo da napišem knjigu. A možda i ne. Dobila sam poruku od Ket Braun u kojoj mi nudi moj stari posao. Mislim da bih mogla da ga prihvatim kada se potpuno oporavim i kada budem imala dovoljno kose kako ne bih plašila mušterije. Shvatila sam da i ona ume da se ponizi. Sve vreme sam znala da sam nezamenljiva. Stigla je i razglednica od Kristijana. Na prednjoj strani je bio crtež mačke koja povraća, a sa druge strane je velikim kitnjastim slovima pisalo IZVINI. Pretpostavljam da bi to bio rezime naše veze. U koverti se nalazila priznanica iz zalagaonice u Ist endu. U njoj su bili založeni moj verenički i venčani prsten i burma. Sada mi je jasno kako je Kristijan platio naš predivni i romantični odmor na Maldivima. Pokazala sam priznanicu Edu. Bez reči je ušao u automobil, odvezao se do adrese napisane na priznanici, otkupio prstenje po užasno visokoj ceni i stavio ih na moj prst gde će, bar se nadam, večno ostati. Uzela sam moj crtež iz ormara i iscepala ga u slučaju da dođe dan kada ću biti u iskušenju da pomislim da sam tako izgledala i da se svega toga prisećam sa nežnošću. Pitam se da li ću jednog dana proći pored kuće u Noting hilu samo da bih videla da li još uvek pilje jedno u drugo kroz polumrak, ili da li je Kristijan krenuo u osvajanje još nečijeg života. Ne krivim ga ni za šta, uopšte. Svu sam krivicu prebacila na sebe. Za ljubav, kao i za ples, uvek je potrebno dvoje. Samo bi trebalo da budem svesnija nevolja koje jedan lagani ples sa strancem može da donese. Posebno sa strancem koji se pojavio u liku predivnog i neodgovornog mladića srcelomca. Vidim svedu budućnost za sve nas - Eda, Eliota, Tomasa i Tanju. Oni su moj život. Ne mogu da verujem koliko sam ih uzimala zdravo za gotovo. Budite sigurni da se ovo nikad neće ponoviti. Ed izlazi iz kuće, prolazi kroz staklenik i nosi poslužavnik sa hladnim pićima. Uzeo je mesec dana neplaćenog odmora da bi se brinuo o meni. Postali smo mnogo bliskiji. Vreme je još jedna stvar koju više neću uzimati zdravo za gotovo. Postaraćemo se da ga uvek imamo dovoljno za nas.

Vejvlengt je odlučio da osnuje filmsku podružnicu koja bi tražila scenarija novih i mladih britanskih pisaca, a koju bi Ed trebalo da vodi. Iako mislim da će mu zaista nedostajali reklamni i promotivni video-materijal, ovo će mu predstavljali novi izazov za kojim je žudeo. Spušta poslužavnik i dodaje mi čašu limunade. Što je stariji, sve je privlačniji. Možda i njega gledam drugačije kao i one ptice i travu. Ljubim mu kosu koja je topla od sunca. Osmehuje mi se. „Mislio sam da odemo na još jedan medeni mesec”, kaže. „Kad ti bude bolje.” Gladim mu obraz i uživam u dodiru njegove kože. „To bi bilo lepo.” „Mogu li i ja da idem?”, pita Eliot i trči sa druge strane vrta kao da nikada u životu nije video limunadu. „Drugi medeni mesec je izmišljen da bi mame i tate provele malo vremena zajedno bez dosadne dece”, kažem mu. Eliotovo lice poprimi izraz gađenja. „Samo dobro zapamtite”, strogo nas upozorava, „ako planirate da radite te 'bljak' stvari, ne želimo da dobijemo još jednog brata koji liči na mene.” „Mislim da je tako nešto potpuno nemoguće, Eliote”, kažem. Ed i ja se pogledamo i počinjemo da se smejemo.

Osamdeset osmo poglavlje Orla je izašla iz svog unutrašnjeg svetilišta vodeći Harisona Forda u glavnu kancelariju. Pružila mu je ruku. „Veoma mi je drago što ste nam se pridružili”, rekla je srdačno. Nil je bio iznenađen koliko je glumac u stvarnom životu ličio na Indijanu Džonsa. Samo nije bio toliko prljav ni znojav i nije nosio onu prljavu kožnu jaknu, već beli laneni sako. „Ja sam presrećan”, otezao je dok je govorio. „Snimaćemo u Pragu. Pretpostavljam da ćemo biti u Evropi oko mesec dana”, rekla je. „Divno.” Harison očigledno nije uznemiren. A onda pomislite, pa kako bi čoveka koji se golim rukama borio protiv zmija i Nemaca moglo da uznemiri obično putovanje u inostranstvo. Orla je dugim koracima prešla preko kancelarije srećna što vodi glavnu reč. Nil se dobronamerno osmehivao. „Ovo je moj partner”, rekla je i ubedljivo mu spustila ruku na rame. „Nil Kingston.” „Zdravo.” Nil je pružio ruku. „Drago mi je.” „Takođe”, odgovorio je Harison i skoro mu polomio šaku čvrstim stiskom. „Moj brat je radio sa vama pre nekoliko godina”, rekao je Nil. „U Otimačima. Bio je zadužen za specijalne efekte.” Harison ga je bledo pogledao. Nil odmahnu rukom. „Verovatno ga se ne sećate.” „Nije valjda Ed?”, reče Harison i razvuče usne u predivan osmeh megazvezde. Nil se nasmeja. „Da.” „Ed Kingston?” Harisonove oči se raširiše. „Vi ste brat Eda Kingstona?” Nil se još nervoznije nasmeja. „Da.” „On je sjajan momak! Voleo sam da radim sa njim. Bili smo kao braća.” „Stvarno?” Nilu se učini da mu glas čudno zvuči. „Kako je on?” Nil je samo slegnuo ramenima. Nikada više neće zajebavati Eda kad mu bude pričao priče o Harisonu Fordu i izviniće mu se, čim bude mogao, za sve prethodne pošalice. „Dobro je.” „Pozovi ga”, insistirao je Harison. „Hajde da ga pozovemo.”

„Sada?” „Što da ne?”, rekao je. „Koliko je sada sati u Engleskoj?” Nil pogleda na sat. „Pa, negde je vreme za čaj.” „Za čaj?” Harison prasnu u smeh. „Vi, Englezi me uvek zasmejavate. Vreme za čaj! Pozovi ga. Prekini mu čajanku.” Nil pogleda Orlu tražeći odobrenje. „Zovi ga”, rekla je. Harison oduševljeno pljesnu. „Čoveče, kako bih voleo da ponovo proćaskam sa Edom.” Nil je jedva čekao da ovo čuje. Harison se okrenu Orli. „Da li vi poznajete Eda?” „Pa...”, rekla je. „Ed je sjajan tip. Možemo li njega da angažujemo za snimanje?” Orla pogleda Nila. „Pa... “ Nil podiže slušalicu. Ed je iz vrta čuo da telefon zvoni. Spustio je čašu i poljubio Ali u obraz. „Odmah se vraćam.” Ušao je u prohladnu kuhinju i podigao slušalicu. „Ed Kingston.” „Hej, burazeru”, rekao je Nil. „To sam ja.” „Nile.” Ed se smestio na najbližu stolicu. „Kako je?” „Dobro, dobro.” „A Orla?” „Dobro, dobro”, rekao je nestrpljivo. „Slušaj, Ede. Nikada nećeš pogoditi ko je ovde i hoće s tobom da razgovara!” „Ko?”, pitao je Ed dok je pregledao kalendar. Možda bi mogli kasnije ove godine da posete Nila ako Ali bude spremna da podnese dug let. Trebalo bi o tome razmisliti. „Evo”, rekao je Nil. „Daću ti ga!” „Zdravo, Ede”, duboki glas reče otegnuto. „Harison Ford ovde. Kako si?” Ed se smeškao. Svi njegovi snovi o Harisonu Fordu i osvajanju Holivuda davno su se istopili i, za divno čudo, nikada nije bio zadovoljniji. Od sada će samo on i Ali biti važni i ništa više. „Da. Baš smešno, Nile. Ha, ha, jebote.” I uz kikotanje, spusti slušalicu. Vratio se u vrt cerekajući se i seo pored Ali. Svakog dana je izgledala sve bolje, jače i srećnije. Nadao se da će sve loše ostati za njima i da će sve u vrtu ponovo biti ružičasto. Spustila je knjigu i pogledala ga preko vrha naočara za sunce. „Ko je to bio?”, upita.

Ed joj čvrsto steže ruku. „Niko”, reče. „Baš niko.”

Table of Contents Prvo poglavlje Drugo poglavlje Treće poglavlje Četvrto poglavlje Peto poglavlje Šesto poglavlje Sedmo poglavlje Osmo poglavlje Deveto poglavlje Deseto poglavlje Jedanaesto poglavlje Dvanaesto poglavlje Trinaesto poglavlje Četrnaesto poglavlje Petnaesto poglavlje Šesnaesto poglavlje Sedamnaesto poglavlje Osamnaesto poglavlje Devetnaesto poglavlje Dvadeseto poglavlje Dvadeset prvo poglavlje Dvadeset drugo poglavlje Dvadeset treće poglavlje Dvadeset četvrto poglavlje Dvadeset peto poglavlje Dvadeset šesto poglavlje Dvadeset sedmo poglavlje Dvadeset osmo poglavlje Dvadeset deveto poglavlje Trideseto poglavlje Trideset prvo poglavlje Trideset drugo poglavlje Trideset treće poglavlje Trideset četvrto poglavlje Trideset peto poglavlje Trideset šesto poglavlje

Trideset sedmo poglavlje Trideset osmo poglavlje Trideset deveto poglavlje Četrdeseto poglavlje Četrdeset prvo poglavlje Četrdeset drugo poglavlje Četrdeset treće poglavlje Četrdeset četvrto poglavlje Četrdeset peto poglavlje Četrdeset šesto poglavlje Četrdeset sedmo poglavlje Četrdeset osmo poglavlje Četrdeset deveto poglavlje Pedeseto poglavlje Pedeset prvo poglavlje Pedeset drugo poglavlje Pedeset treće poglavlje Pedeset četvrto poglavlje Pedeset peto poglavlje Pedeset šesto poglavlje Pedeset sedmo poglavlje Pedeset osmo poglavlje Pedeset deveto poglavlje Šezdeseto poglavlje Šezdeset prvo poglavlje Šezdeset drugo poglavlje Šezdeset treće poglavlje Šezdeset četvrto poglavlje Šezdeset peto poglavlje Šezdeset šesto poglavlje Šezdeset sedmo poglavlje Šezdeset osmo poglavlje Šezdeset deveto poglavlje Sedamdeseto poglavlje Sedamdeset prvo poglavlje Sedamdeset drugo poglavlje Sedamdeset treće poglavlje

Sedamdeset četvrto poglavlje Sedamdeset peto poglavlje Sedamdeset šesto poglavlje Sedamdeset sedmo poglavlje Sedamdeset osmo poglavlje Sedamdeset deveto poglavlje Osamdeseto poglavlje Osamdeset prvo poglavlje Osamdeset drugo poglavlje Osamdeset treće poglavlje Osamdeset četvrto poglavlje Osamdeset peto poglavlje Osamdeset šesto poglavlje Osamdeset sedmo poglavlje Osamdeset osmo poglavlje