Elizabeth Maxwell - Srecan Kraj

Naziv originala: Elizabeth Maxwell HAPPILY EVER AFTER

Mojim roditeljima Henriju i Evi fon Anken

kriza srednjih godina termin

period emocionalnog nemira u srednjem dobu, praćen izraženom željom za promenama (Merriam;Websters Collegiate Dictionary, 11. izdanje)

PRVO POGLAVLJE

Ukradene tajne Prvo poglavlje Tačno u petnaest do devet Lili Del je prošla kroz obrtna vrata njujorškog ogranka Džensen i Ričardson komunikacija i nasmešila se radniku obezbeđenja. Kasnila je, ali to nije razlog da bude neljubazna. „Kako si danas, Henk?“, pitala je. Stariji čovek nakrivi kapu u znak pozdrava. „Dobro, gospođice Del. Hvala na pitanju.“ „Želim ti prijatan dan, važi?“ „Biće tako dok god sunce sija, a ja dišem punim plućima“, odgovorio je i namignuo. Razmenjivali su iste rečenice svaki dan, ali nije joj smetalo. Rutina joj je prijala. Znala je da je to posledica njenog detinjstva, ali nije bilo svrhe kopati po tome. Izvukla se. To joj je bilo dovoljno. „Čekajte!“, doviknula je dok je trčala ka liftovima. Kancelarija joj se nalazila na pedeset osmom spratu i za vreme jutarnje gužve čekalo se beskonačno dugo da se lift spusti do prizemlja. Izblajhana plavuša sa dugim ružičastim noktima gurnula je ruku između vrata lifta, pridržavajući ih da se Lili provuče. „Hvala“, šapnula joj je. Lift se kretao uz trzanje, često se zaustavljajući, sve dok nije stigao do tridesetog sprata, kad je konačno ostala sama. Brzo je u torbici potražila ruž za usne. Ako se lift bude kretao ovako sporo, neće imati vremena da skokne do toaleta i popravi šminku pre susreta sa gospodinom Hatavejom. Dok se borila da otvori ruž, a da ne ispusti sako, torbu s laptopom i crnu kožnu torbicu, glatka tubica joj iskliznu iz ruke i skotrlja se preko čiste bele košulje, ostavljajući za sobom ružičasti trag. „Sranje!“, uzviknula je. „O, nije sve tako crno“, začula je glas. Iz mračnog ugla naizgled praznog lifta iskoračio je muškarac. Bio je visok i

vitak, crnokos, sa očima boje mahovine, koje nije mogla da pročita. Koža mu je bila bleda i odudarala je od tamnih pruga skupog odela. Primetila je krajičak bledog ožiljka kraj desne obrve. Nasmešio joj se, pokazujući samo nagoveštaj savršenih zuba. Zaustila je da mu odgovori, ali odjednom joj je lift postao pretesan. „Upoznali smo se“, tiho joj je rekao i koraknuo prema njoj. „Sećaš li se?“ Kakvo pitanje! Još od prijema prošle nedelje neprekidno je pokušavala da otkrije ko je taj prelepi čovek, ali uzalud. Bili su na promotivnoj zabavi za Kelerov šampanjac, a ona je nerado priznaje - malo preterala sa degustacijom. Upravo je krenula ka toaletu kad se taj čovek pojavio. Pogledi su im se sreli preko nekoliko metara praznog prostora i vreme se usporilo i rasteglo, a ona je odjednom postala svesna kako je svaki molekul u telu vuče ka tom strancu. Nisu zastali. Prošli su jedno pored drugog, ne odvajajući poglede. „Dobro veče“, pozdravio ju je. „Da“, graknula je. „Divno izgledaš“, reče joj. Pre nego što je stigla da se zahvali, upita ga za ime ili zamoli da joj objasni šta se upravo dogodilo, mahnuo joj je uz osmeh i nestao iza ugla. Trebalo joj je malo vremena da se pribere i pojuri za njim. Ali dok je stigla do predvorja, već je nestao bez traga. „Sećam se“, odgovorila je sad. Glas joj je zvučao čudno, kao da nije bio njen. Polako se sagnuo da joj podigne ruž sa poda. Pokreti su mu bili odmereni i glatki; videla je kako mu se široka ramena zatežu ispod sakoa. „Ispalo ti je ovo“, rekao je i pružio joj tubicu. Ruke su mu bile krupne i elegantne, dve osobine koje u svom dotadašnjem iskustvu obično nije sretala u paketu. Kad je pružila ruku da uzme ruž, pogledi su im se sreli i temperatura u liftu naglo je skočila. Obraze joj je oblilo vrelo rumenilo, daleko crvenije od ruža koji joj je zaprljao košulju. „Hva... hvala“, zamucala je. Kad je uzela ruž, prstima mu je dotakla hladnu kožu i manžetnu sakoa. Varnica joj je iz vrhova prstiju smesta projurila kroz ruku, sve do stomaka, i čvrsto joj se ugnezdila među butinama. Zadrhtala je, uprkos sve većoj vrućini. Preplavio ju je talas neobične požude i istog trena joj se zavrtelo u glavi. Nikad pre nije tako

reagovala na nekog muškarca. Bila je odmerena, pažljiva, razumna. Vrlo je dobro znala šta može da se dogodi kad nije takva. Ali njeno telo, izgleda, nije marilo. „Oh“, promrmljala je i stegla butine. Bio je to dobar osećaj. Muškarac je koraknuo ka njoj. Širio je topao citrusni miris od koga joj se još jače vrtelo. Osmeh je iščezao s njegovog lica. Odmeravao ju je kao da je plen, poput ogromnog orla koji se sprema da se obruši na bespomoćnog poljskog miša. Noge su pretile da joj pokleknu u visokim potpeticama koje joj više nisu bile stabilne. „Tvoja košulja“, prošaputao je. Bila je sigurna da može videti kako joj srce lupa kroz tanku tkaninu. Je li i on to osetio? „Mislim da si je upropastila“, izjavio je. Sad joj je bio tako blizu da mu je videla besprekornu površinu kože. Nije mislila ni na šta drugo osim na to koliko želi da ga dodirne. Bilo gde. Polako je prešao prstom preko njenog obraza do udubljenja na grlu. Tamo ju je ovlaš pritisnuo, tek toliko da joj izmami uzdah. Njeno telo se, kao odvojeno od mozga, nagnulo ka njemu. Molim te, pomislila je. Ne mogu ja ovo. Njegov prst je nastavio da putuje preko njene ključne kosti, lagano joj sklanjajući košulju i zavlačeći ga između čipkaste ivice grudnjaka i kože. Na silu ga je gledala u oči, u kojima se videla samo usredsređenost. Kad joj je podigao tkaninu grudnjaka, napravio je mesta da joj čitavom rukom obuhvati dojku. Vrišti, govorila je sebi. Zovi u pomoć. Ali jedini zvuk za koji je bila sposobna bilo je samo još jedno očajničko „oh“. Svukao joj je košulju i bretelu grudnjaka brzim i snažnim pokretom, sasvim joj razgolitivši dojku. Izgledala je belo i čudno pod mutnim svetlom lifta, nasuprot ostatku njene kože. Nežno ju je obuhvatio rukom, sagnuo se i prešao jezikom preko tvrde, ispupčene bradavice, uzevši je između zuba i nežno je vukući. Kao da ju je struja udarila, poželela je da jaukne i moli za još. Umesto toga, ugrizla se za usnu i uhvatila za zid da se pridrži, jer je bila sigurna da će se onesvestiti. Određeno mesto među nogama pulsiralo joj je u iščekivanju. Koliko je dugo trajalo? Večno. „Tako si... slatka“, šaputao je. Koliko im je još vremena preostalo? Imaju li ga dovoljno? Nije mogla da veruje da o tome razmišlja! Ko je taj muškarac od kojeg joj je telo podrhtavalo kao žele? Kao da joj je pročitao misli, prineo joj je usne uhu.

„Brzo“, rekao je, zavukao joj krupnu šaku među kolena i prešao joj preko glatko depilirane kože na unutrašnjoj strani butina. Pantalone bi je spasle, ali suknja joj je presudila. Ruka mu je stigla do njenih običnih pamučnih gaćica, već natopljenih, i na tren je pomislila kako je šteta što nije obukla nešto bolje, nešto s čipkom. Kad ju je dodirnuo prstima, oštro je udahnula. Primakao se i naterao je da ga pogleda u oči, a onda joj je pokidao gaćice i prešao joj glatkim prstima preko...

„Mama!“ A? Oh, Alison! Dođavola! „Šta je, dušo?“, odazvala sam se. Znoj mi se slivao niz leđa. Je li u mojoj radnoj sobi vruće? „Dođi ovamo!“ „U redu, Ali! Dolazim!“ Četvrtak je, jedanaest i petnaest uveče, i sigurna sam u dve činjenice. Prva je da Lili Del umalo nije imala seks u liftu, gde vreme nema značaj, pamuk se kida kao mokra papirna salveta, a stenjanje je seksi, a ne znak duševne bolesti. Druga je da su moje šanse večeras za seks u liftu, ili na bilo kom drugom mestu, ravne nuli. Nažalost, mogla bih u to i životom da se kladim.

DRUGO POGLAVLJE

Nisam htela da ispadne ovako. Niko ne mašta o tome da bude gojazna, sredovečna i razvedena majka kojoj očajnički treba depilacija obrva i pilates. Niko ne sanja o tome da vozi plavu tojotu karavan sa neidentifikovanim ostacima hrane zaglavljenim između sedišta ili da poseduje sofu sa kružnim mrljama od šoljica kafe na rukohvatima. Ali to se ipak dogodi. I onda morate s tim da živite. Zovem se Sejdi Fuler. Ponekad, kad se pogledam u ogledalo, vidim sebe kao dvadesetpetogodišnjakinju. Mladu i svežu i spremnu za sve što bi život mogao da donese. A nekad prođem pored izloga i ugledam sebe onakvu kakva sam sada, sa četrdeset šest, i zapitam se ko to, za ime sveta, zuri odande u mene. Nemoguće da sam ja ta žena s borama oko očiju i usana i flekicama od sunca na koži. Osim karavana i mrlja kafe, imam jedanaestogodišnju ćerku Alison, kuju Perkins i bivšeg muža koji je vrlo drag, samo ima jednu manu - on je gej, a ja sam žena. Imam smeđu kosu koja je nekad bila sjajna, ali sad je hemijski tretirana, i smeđe oči koje me više ne služe kao nekad. Imam i štekove naočara za čitanje, baš kao što sam nekad imala štekove cigareta. Nikad se ne zna kad će iskrsnuti neka hitna potreba. Redovno dajem priloge Federaciji za planiranje porodice i Nacionalnom demokratskom komitetu, a ove godine sam se, iz nekog razloga, prijavila da pomognem u organizaciji godišnje humanitarne akcije u školi. Pošto već plaćam četrdeset pet hiljada dolara godišnje da bi Alison pohađala peti razred u uglednom Holt holu, mislila sam da sam kao roditelj dovoljno doprinela. Ova pretpostavka bila je očigledno pogrešna. A to samo potvrđuje ono što već znamo - pretpostavke ne vode nikuda. Na primer, kad me pogledate, pomislili biste da sam nezaposlena majka koja se zapustila i ne bi vam palo na pamet da noću, dok komšiluk spava, pišem erotske romane pod pseudonimom K. T. Brigs. Ako vas privlači seks u liftovima ili na konferencijskim stolovima ili u toaletu aviona - možda ste čuli za mene. Kao što advokati razmišljaju o ročištima, lekari o rezultatima ispitivanja, ja razmišljam o prelepim ljudima

koji se pare na neprikladnim mestima. Kad me pitaju kakve knjige pišem, odgovaram - ljubavne. Nisam prostitutka ili tako nešto, ali bojim se da bi me dobrostojeće straromodne komšije upravo tako gledale. Skarednost je skarednost. Niko ne želi da na redovnim mesečnim roditeljskim sastancima razgovara, uz kolačiće i kafu, o tome kako najbolje opisati oralni seks. Mi smo mame, za ime boga! Tu smo da razgovaramo o hranljivoj vrednosti prosečnog sendviča i o tome da li je prikladno voditi učenike trećeg razreda da gledaju predstavu Zla veštica Zapada na Brodveju. Ko ima vremena da razmišlja o seksu u sunčanom ružičnjaku s Džordžom Klunijem, ili pak Čeningom Tejtumom, ako volite malo mlađe? Međutim, da nema toliko mama koje u slobodno vreme maštaju o snošaju na bilo kom mestu samo ne u sopstvenom krevetu, ne bih mogla da platim hipoteku, školarinu, auto-osiguranje ni alimentaciju. I zahvalna sam svakoj ponaosob. Odgegala sam se hodnikom prema Alisoninom glasu. Sedela je na krevetu, ogrnuta ćebetom. Zaškiljila je kad sam upalila svetlo. Njeno lice preslikano očevo - bilo je zajapureno. „Šta je bilo?“, upitala sam i sela pored nje. Dok sam joj sklanjala pramen tamnoplave kose, prešla sam joj rukom preko čela. Bilo je hladno na dodir. Po nosu i obrazima imala je pegice. „Ružno sam sanjala“, odgovorila je i naslonila se na mene. Moja jedanaestogodišnjakinja nalazila se na pragu tinejdžerskog doba i trebalo bi da me mrzi sve dok ne napuni dvadeset. Zato sam uživala u trenucima kad mi je dozvoljavala da je zagrlim. Mislila sam, ako nakupim dovoljno zagrljaja, možda ću lakše izdržati sušno razdoblje koje me očekuje. „Šta si sanjala?“, pitala sam. „Dlakava stvorenja s kljovama“, odgovorila je i priljubila se uz mene još više. Mirisala je na letnji planinski vazduh, sveže i sapunasto, i zadivila me je njena snaga, kao i uvek. Mogla bi da bude šta god poželi. Kako je to divno, čak i kad ste premladi da to razumete. „I?“, pitala sam. Uzdržala sam se od predloga da ne čita više o vampirima, jer odmah bi se odmakla, a trenutno se tako lepo namestila u mom naručju. „Jurili su mene i Perkins“, nastavila je.

Na zvuk svog imena, Perkins podiže glavu s kreveta. Ona bi sigurno dala život da nas zaštiti, ali pošto je bila veličine vekne hleba, ne bi nam mnogo pomogla. Posle protezanja i iskeženog zevanja, vratila se na spavanje. Ostaće tu celu noć, verno čuvajući Alisonine noge, koliko god je ona puta šutnula u glavu umesto nagrade za trud. „Gde su vas jurili?“, pitala sam. „Ne znam. Svuda.“ Kapci su joj zatreperili. Potapšala sam jastuk i ona poslušno ponovo spusti glavu. Osmehnula se. Znala sam šta sledi. „Hoćeš li ostati?“, pitala je. Gas joj je bio sladak kao da bljuje vilinsku prašinu, ali svaki put bih pala na to. Uglavnom rado. „Dobro“, prihvatila sam. „Samo nekoliko minuta. Radim.“ „Na novoj priči?“ Da. Moj izdavač zahteva da nekako u roman ubacim i priču. Ne može sve da bude samo seks, jer onda bi to bila čista pornografija. Erotika ima suštinu. Ima zaplet. Ima... šta god. Znam. Niko ne gleda pornić zbog glume i niko ne čita erotiku zbog zapleta. Ali to moja jedanaestogodišnjakinja još nije morala da čuje. Legla sam pored nje, obavila ruke čvršće oko njenog vitkog tela i palcem na nozi pritisnula prekidač za svetlo. Alison se zakikotala. „Spavaj“, prošaputala sam. „Kasno je. Sutra moraš u školu.“ Posmatrala sam je dok joj se oči nisu sklopile, a crvene usne rastvorile uz ritmičko usnulo disanje. Kad bih mogla, zaustavila bih taj trenutak. Grlila bih svoje prelepo dete zauvek, nikad ne bih izašla iz te sobe i ne bih ništa promenila. Ali nemam vremena, čeka me je još dosta strana pre spavanja. Odmakla sam se od Alison i na vrhovima prstiju vratila do radne sobe. Otpila sam nekoliko gutljaja crvenog vina. Gde sam stala? Seks u liftu. Tako je. Nadneo se nad Lili, tako da je morala da ga gleda u oči, pokidao joj je gaćice i mekim prstima prešao preko vrelih pulsirajućih prevoja na njenoj koži. Oh, bol i zadovoljstvo istovremeno. Lili se jedva suzdržavala da ne strgne ostatak svoje odeće i ne obavije nago telo oko njegovog, preklinjući ga da je uzme tu, naslonjenu na zid lifta.

Zvonjava telefona prekinu mi seks u liftu. Hoću li opet ostati bez vrhunca? Večeras možda nije moja noć. Nemam sreće kao četrnaestogodišnjak u katoličkoj školi. Naravno, zvao je moj bivši muž Rodžer. Razgovaramo svaki dan. Ili tačnije, Rodžer priča, a ja slušam. Napisala sam čitava poglavlja dok je on brbljao preko telefona. Bio bi slomljen kad bi saznao kako uspešno mogu da ga isključim. Podigla sam noge na sto i javila se. „Rodžere.“ „Sejdi.“ „Kasno je, Rodžere.“ „Ali muči me nešto što ne može da čeka“, rekao je. Sve njegove brige su hitne. „O čemu je reč?“, pitala sam. „Mislim da ne mogu da se venčam s Fredom“, prošaputao je. „Nameravao si da se venčaš s Fredom?“ „Juče smo razgovarali o tome, ali onda sam razmislio i mislim da bi odgovor trebalo da bude ne.“ „Je li te Fred pitao da se venčate? Otvoreno?“ „Pa, ne baš.“ „Je li Fred sad tu?“ „Jeste. U krevetu.“ Zamislila sam Rodžera kako skupljen na klozetskoj šolji, iza zatvorenih vrata kupatila, šapuće u mobilni telefon i ponovo se nagnula ka laptopu. Preletela sam pogledom preko otvorene stranice. Gde sam ono stala? „Sejdi, slušaš li me?“ „Naravno, Rodžere.“ „Jesi li mi poslala ček?“ „Naravno, Rodžere.“ „Dobro“, rekao je. „Ovog meseca sam malo u stisci. Studio ne radi baš dobro u proleće. Ljudi žele da budu napolju. Nemam pojma zašto.“ Prema Rodžeru, ljudi ne vole da rade jogu zimi jer je previše hladno, leti zato što je pretoplo, a u jesen zato što mogu da izađu i razgledaju prelepo jesenje lišće u Central parku. Tako je svakog meseca bio u stisci. Nadala sam

se da će se Fred zadržati. Bogat je. Ali Rodžer je, očigledno, pomoću meditacije shvatio da mu to ne odgovara. „Ni ja“, odvratila sam. Dopisala sam rečenicu. Ponovo sam je pročitala. Izbrisala sam je. Otpila sam još jedan gutljaj vina. „Kako je moja devojčica?“, pitao je. „Spava. Noć je, zar ne?“ „Tako je.“ „Hej, koji je trenutno najposećeniji bar u Njujorku?“, pitala sam. „Buda, u Dvadeset trećoj“, odgovorio je bez razmišljanja. „Hetero?“ „Ni slučajno.“ „Moram da smestim junaka u njujorški bar u trendu“, objasnila sam. „Ali u ovoj knjizi to mora biti bar za heteroseksualce.“ „Šta kažeš na tezgu s hot-dogom i kokicama u Targetu?“, pitao je kroz smeh. „Nije smešno.“ „Izvini.“ „Još nešto, Rodžere... Stigla sam do četiri hiljade dvesta reči, a zaista bih želela da dobacim do pet hiljada petsto pre spavanja.“ „Izvini, Sejdi“, rekao je. „Samo, tako sam usamljen otkad sam odlučio da prekinem s Fredom. Šta ako nikad ne pronađem drugog muškarca?“ „Nikad nisi čak ni ručao sam“, podsetila sam ga, što je gotovo bila istina. Ako Rodžer sutra šutne Freda, do nedeljnog ručka već će se opet ludo zaljubiti. On ne gubi vreme razmišljajući o tome zašto mu veza nije uspela. Zajebi torpeda, punom brzinom napred!1 I protiv volje sam ga poštovala zbog toga, zato što znam šta znači nikad ne pronaći drugog muškarca. „Nedostaješ mi, Sejdi“, rekao je. „Ne, nije tačno“, odvratila sam. „Znaš na šta mislim.“ „Znam. Laku noć, Rodžere.“ Prekinula sam vezu pre nego što je uspeo da me uvuče u temeljno seciranje svojih ljubavnih neprilika.

Udala sam se za njega iz jednog jedinog razloga: bio je otac deteta koje nijedno od nas nije imalo nameru da začne. Pošto sam se odrekla dece i ljubavi i prihvatila da budem usedelica, to me je uhvatilo pomalo nespremnu. Nismo bili savršen par. Rodžer nije imao ambicija, a bio je zahtevan. A ja sam jedva preživela dramatičnu propast ljubavne veze i postala sumnjičava prema svemu muškom. Rodžer mi se dopao, ali nisam ga volela na onaj način da mi lupa srce i puls ubrzava, koji sam uvek povezivala s brakom. Osim toga, ni seks nije bio sjajan, ali to sam odbacila kao nevažno. Očigledno mi je pomisao na bebu sasvim pomutila razum i brzo smo se složili da se savršeno uklapamo. „Hajde da se venčamo!“ „Hajde da budemo porodica!“ Nije to bila teška pogodba. Rodžer je bio dobar. Otvarao je vrata i pridržavao stolice. Voleo je romantične komedije, koliko god glumci bili očajni. Voleo je da kuva i da me zabavlja. I što je najvažnije, bio je na sedmom nebu što će postati tata. „Nisam ni pomišljao da će mi se ovo dogoditi“, rekao je, s glavom na mom naraslom trbuhu. Sad kad o tome razmišljam, trebalo je da tražim da mi podrobno objasni zašto je to izjavio, ali bila sam sva blažena od trudničkih hormona i nisam bistro razmišljala. Razvela sam se od njega zato što se zaljubio u izvesnog Džejmsa. Objasnio mi je da mu je joga pomogla da razvije svoje izvorno ja, a ispostavilo se da je izvorno bio gej. Uz skupu večeru, koju sam ja platila, proveo me je kroz sve korake svoje evolucije. Nisam želela da prolazim tom stazom. Neprestano sam ga podsećala da imamo dete, kao da je to moglo da mu promeni seksualnu orijentaciju. Na kraju večeri mi se tužno osmehnuo i zatražio razvod. Srce ga je vuklo Džejmsu. A zatim Timu, pa Andreu i Simoru, Džejkobu i Ijanu i Oliveru i Gavinu i tako dalje. Pošto se ispostavilo da se moja sigurna luka s Rodžerom zapravo nalazi u vodi prepunoj ajkula, zaključila sam, sasvim razumno, da sam odigrala sve karte, isprobala sve moguće i nemoguće, i završila s tim. Odustala sam od muškaraca, ljubavi i svega sličnog. Opredelila sam se za novu, praktičnu i veoma samostalnu verziju sebe. Naravno, trebalo mi je samo šest meseci da shvatim kako više nikad neću biti zaista sama. U tom kratkom vremenskom razdoblju Rodžerova evolucija načinila je oštar zaokret i počeo je da se ponaša kao nesigurni tinejdžer. Sad

sam imala dvoje dece da se o njima brinem. Otrežnjujuća pomisao za tek razvedenu majku. Zidni sat pokazivao je da je ponoć blizu, a ja u ponoć prestajem da pišem, bez obzira na to gde sam stala i šta sam postigla. Alison će ustati i tražiti svašta u sedam ujutru, a ako ne odspavam barem šest sati, gotova sam. Jedina prednost kad spavate sami jeste da ćete sigurno spavati. Mislim, šta biste, dođavola, drugo mogli da radite? Dakle, gde sam stala? Ali i pre nego što je Lili uspela da shvati šta se dešava, taj žestoki, strastveni muškarac vratio joj je svu odeću na mesto. Ne. Ne. Ne! „Zaista je prava šteta za košulju“, rekao je i odmakao se od nje. Lili, i dalje naslonjena na zid, osetila je kako joj celo telo podrhtava. Bila je obična ljuštura, ispunjena žudnjom i čežnjom. Nesposobna čak i da otvori usta, privukla je torbu s laptopom na grudi, kao da bi mogla zauvek da nestane iza nje. Disala je isprekidano. Smiri se, govorila je sebi. Lift je izabrao taj trenutak da se glatko zaustavi na pedeset osmom spratu. Vrata su se otvorila i ukazalo se moderno predvorje i Piter Džensen lično, koji je stajao pored velikog i ne baš gostoljubivog prijemnog pulta. „Lili, sjajno!“, dočekao ju je uz osmeh. „Vidim da si već imala priliku da upoznaš Ejdana Hataveja.“ Okrenula se ka muškarcu u čijim je prodornim očima sad primetila smeh. „Vi ste Hatavej?“, pitala je. Jedva je uspela da na drhtavim nogama dostojanstveno izađe iz lifta. Kao odgovor, Ejdan Hatavej joj je uputio osmeh koji je mogao da znači samo nevolju.

TREĆE POGLAVLJE

U deset do sedam u petak ujutru Alison je prišla podnožju mog kreveta i nakašljala se. U pozadini je zujao klima-uređaj. Tek je april, ali vreli talas već je drugi dan zaredom dovodio lokalne meteorologe do histerije. Stalno su izbacivali reči kao što su armagedon i apokalipsa. Da, bilo je vruće, stvarno jebeno vruće, ali nije baš da sam videla kraj sveta, barem ne tog jutra. „Mama? Jesi li budna?“ „Ne“, promumlala sam i povukla ćebe preko glave. „Ni blizu.“ „Koje farmerice?“ Ponovo mi je svukla prekrivač i gurnula mi dvoje malecne tamnoplave pantalone u lice. Kako telo može da bude tako mršavo, a ipak da sadrži sve neophodne unutrašnje organe? Možda je kriv makrobiotički smeđi pirinač kojim je otac hrani. Zaklinjao se da će mi promeniti život. Odgovarala sam mu da će to postići i makaroni sa sirom, mada sumnjam da smo govorili o istoj vrsti promene. „Mama, probudi se! Koje farmerice?“ „Iste su“, odgovorila sam. „Nisu!“ usprotivila se moja ćerka. „Nisu iste! Ne obraćaš pažnju!“ „U pravu si“, odgovorila sam. „Spavam.“ To je izazvalo tipično predadolescentsko pućenje. Donju usnu je tako isturila da bi na nju komotno mogle da slete zebe koje sam čula ispred prozora. Ali smatrala sam da je bolje da to ne pominjem. Pućenje sam mogla da podnesem. Pravo durenje moraće da sačeka da popijem kafu. „Ove“, rekla sam i pokazala na one u levoj ruci. „Te mi se ne sviđaju.“ „Dobro, onda ove druge.“ „Hvala, mama“, rekla je i odskakutala u svoju sobu, gde će sigurno početi da se muči oko izbora majice. Ako odmah ustanem, biću bezbedno zaključana u kupatilu kad se vrati. Čula sam kako su se u prizemlju zalupila vrata, što je značilo da je tačno sedam sati. Znate li za one atomske satove koji su tako tačni da izgube po

jednu sekundu na svakih trideset miliona godina? Pa, ne mogu ni da se porede s Gretom. Moja kućna pomoćnica, Nemica, stara negde između šezdeset godina i večnosti, ulazi u kuću svakog jutra tačno u sedam sati. Za deset godina, koliko radi ovde, nije nijednom zakasnila. Tako smo ostvarile najdužu i najispunjeniju vezu koju sam imala u svom odraslom životu. Mislim, Greta radi. Kuva. Slaže. Pegla. Ako je ljuta, nekoliko sati se pravi da ne postojim, a onda to prevaziđe. Nema zabadanja noža u leđa niti prevare. Potpuno joj verujem. Činjenica da je možda jedina za koju to mogu da kažem uplaši me tek kad se o tome dobro zamislim. Osim toga, prvog dana kad su se Greta i Alison upoznale, kad je Alison imala samo dvanaest meseci, pogledale su se u oči i zaljubile. Prosto obožavaju jedna drugu. Ponekad, kad ih posmatram zajedno, osećam se kao da ih gledam odnekud izvan, kao da sam u balonu s neprobojnim zidovima. Tren nakon što su se vrata zalupila, čula sam je kako vadi sudove iz mašine. Zatim je snažan miris kafe dolebdeo stepeništem i izmamio me iz kreveta. Greta mi je u prizemlju dodala šolju sa slojem toplog penastog mleka na vrhu. Poželela sam da je poljubim, ali nije imala običaj da se cmače sa mnom. Uopšte. Nikad. „Hvala i dobro jutro“, pozdravila sam je. Bez reči je klimnula glavom i okrenula se ka Alison, koja nam se pridružila u kuhinji. Držala je dve majice. „Koju?“, zahtevala je odgovor. Trebalo je da zbrišem u kupatilo. „Palačinke ili domaći keks?“, uzvratila joj je Greta. „Palačinke“, odgovorila je Alison. „Ovu na pruge“, rekla je Greta, pokazujući na majicu. Posmatrala sam ovu razmenu kao da sam sudija na US openu. „Odlično!“, dobacila sam. „Sve je rešeno.“ Nijedna se nije osvrtala na moje prisustvo. Odnela sam kafu do stola i sakrila se iza stranica lokalnih novina. Nisam mnogo kuvala. Alison kaže da grozno kuvam, da ne obraćam pažnju i da obično zaboravim jedan ili dva ključna sastojka. Što je istina. Ume da vam odluta pažnja kad pokušavate da smislite na koliko načina Ejdan Hatavej i Lili Del mogu da se kresnu na dvesta pedeset stranica. Znam da nije mir u svetu, ali ipak zahteva da se udubite. Dok su Alison i Greta ćaskale na nemačkom, ja, koja nisam odrasla sa

nemačkom kućnom pomoćnicom i jedva umem da kažem i Ich bin ein Berliner, ravnodušno sam zurila u naslove i pokušavala da osmislim dan tako da svačije potrebe budu zadovoljene. Neće uspeti. Nešto će se provući kroz pukotine. Sastavljanje liste obaveza postalo je posao bez kraja. Ep koji će se razvijati mnogo godina. I nikad se neće završiti! Kad bih mogla da ga učinim malo zanimljivijim, možda bih uspela da ubedim svog izdavača da ga objavi kao serijal u vidu elektronske knjige. „Treba li vam nešto iz Targeta?“, pitala sam. „Ružičasti lak za nokte!“, doviknula je Alison. „Prašak za veš!“, dobacila je Greta. Greta je obavljala najveći deo kupovine ili „marketinga“, kako je ona to zvala. Ali povlačila je crtu kad je reč o Targetu ili Houm depou. Vređalo ju je nešto u ogromnom prostoru tih prodavnica, možda zapanjujuća količina jeftine robe, a shvatila sam da o tome s Gretom nema pregovora. Baš kad sam se spremala da razjasnim koja nijansa ružičaste i koja vrsta praška, odjednom me je čitavu obuzeo peckav i hladan osećaj, kao da me je obavila ledena avet i počela da me stiska. Panika. Obema rukama sam se naslonila na mermerni radni deo, da se pridržim, i sklopila oči da odagnam vrtoglavicu. Sjajne kapljice znoja izbile su mi po čelu i stresla sam se od jeze. Udahnula sam oštro i jezivo. Pluća kao da su mi bila tesna i beskorisna. „Mama?“ Otvorila sam oči i ugledala Alison kako zuri u mene, a uznemirenost se razlila preko njenog lepog lica. „Jesi li dobro, Sejdi?“, pitala je Greta, istovremeno gledajući u mene i okrećući palačinku u vazduhu, da bi je savršeno dočekala na samoj sredini tiganja. Stegnutost u grudima polako je popuštala. Ovaj napad panike nije bio prvi. To je bio napad panike broj trista četrdeset dva. Ili tako nešto. Praktično smo već stari prijatelji. Pohlepno sam udahnula bogati mirišljavi vazduh dok sam pokušavala da ne delujem neuračunljivo. „Dobro sam“, odgovorila sam, i dalje se čvrsto držeći za pult. „Obična nesvestica. Verovatno od vrućine.“ Nasmešila sam se. Progutala sam parče tosta i otpila kafu. Kad nalet

panike popusti, obično osećam samo olakšanje i iskrenu zahvalnost što to nije stalno stanje. A sad sam se ipak osećala krajnje neobično, kao da se deo mene odvojio i otišao nekuda, kao da sam lebdela. Greta se ponovo okrenula palačinkama, ali Alison me je i dalje posmatrala, namrštena. Poljubila sam joj glavu. „Dobro sam“, umirila sam je. „Pojedi doručak. Moramo u školu.“ Povukla sam se pod izgovorom da idem da se istuširam, ali nisam otišla u kupatilo. Umesto toga, nešto me je vuklo ka radnoj sobi, mada nisam umela da objasnim šta. Srce mi je mahnito tuklo, praćeno neobičnim osećanjem. Želela sam da se istuširam, obučem i odvedem Alison u školu. Nisam želela u radnu sobu. Ali izgleda da ono što želim nije bilo važno. Zastala sam ispred zatvorenih vrata, a čista panika podizala mi se u grlu na pomisao da ih otvorim. „Prestani, Sejdi“, šapnula sam. „Saberi se.“ Uhvatila sam se za kvaku. Zubi su mi zacvokotali. Znoj je natopio sivu majicu u kojoj sam sinoć spavala. Doktorka mi je rekla da napadi panike nisu neuobičajeni za žene mojih godina, i da mogu da naiđu bilo kad, bez upozorenja. „Ponekad imaju okidač, a ponekad ne“, rekla je uz neodređeni osmeh. Zatim je nastavila da mi priča o ženi mojih godina, koju je hvatao strah svaki put kad je trebalo da otvori prtljažnik. „Bila je ubeđena da će tamo pronaći pauna“, objasnila je. Pauna? Doktorka je sumorno klimnula glavom. Time je želela da mi saopšti da može biti i gore. Barem se nisam plašila pauna u prtljažniku. Ali na neki način, paun je bio bolji od neodređene panike. Tako bih barem znala da treba da izbegavam prtljažnike. Prepisala mi je ksanaks i naložila mi da se vratim za dve nedelje. Sad nosim ksanaks svuda kuda idem, kao amajliju protiv čudovišne panike. Pijem vino i govorim sebi kako će me to smiriti, što se nakratko i desi. Ali ta rešenja samo su prva pomoć, pitala sam se šta će se dogoditi kad im prestane dejstvo. I dalje stojeći ispred radne sobe, odbrojala sam unazad od deset i otvorila vrata. Soba je bila prazna. Nije bilo paunova. Teško sam se spustila za radni sto i prešla prstima preko njegove ivice. Volela sam taj sto, njegove

moderne linije i ozbiljan izgled. Sav je poslovan, a i ja sam kad sednem za njega. Počela sam da se opuštam, spremna da ubedim sebe kako je sve u savršenom redu. Laptop mi je stajao otvoren na stolu, baš kao što sam ga sinoć i ostavila. Na ekranu se nalazio rukopis romana Ukradene tajne sa opisom Ejdana Hataveja i Lili Del. Usredsredila sam se na strelicu na sredini donje polovine stranice, koja je ritmički i umirujuće treptala. Pogled mi je odlutao do broja reči u dnu ekrana. Šest hiljada dvesta. Nemoguće. Skrenula sam pogled. Pogledala sam ponovo. I dalje sam videla broj šest hiljada dvesta. A pitajte bilo kog pisca: mi ne zaboravljamo broj reči. To je mera napretka, jedina koju dobijamo dok ne predamo rukopis uredniku ili prijatelju koga smo zamolili da ne bude preoštar prema prvoj verziji. Baš kao što znam da mi je nos pomalo kriv, znala sam da mi je nedostajalo dosta do mog cilja od pet hiljada petsto reči; tačnije, stala sam na četiri hiljade i dvesta. Zapravo, kad sam legla u krevet, zaklela sam se da ću večeras to nadoknaditi. Dakle, odakle mi tih hiljadu petsto reči viška? Veo strave prekrio me je kao burka. Gubitak pamćenja u četrdeset šestoj? Rana faza alchajmera? Šta bi se u tom slučaju dogodilo sa Alison, Gretom i Perkins? Pre nego što sam ponovo upala u hiperventilaciju, čula sam povik iz prizemlja. „Mama, škola! Zar još nisi izašla iz kupatila?“ Koliko dugo sam sedela i zurila u laptop? Podigla sam ruku i dodirnula kosu, raščupanu od spavanja kao i uvek. Ne. Nisam ni bila pod tušem, a sad više nije bilo ni vremena. Provešću jutro izgledajući kao da sam se upravo izvukla iz kreveta zato što je to, tehnički, i bilo istina. „Zakasnićemo, mama! I neću ja biti kriva!“ Skočila sam sa stolice. Dok sam išla prema svojoj sobi, svukla sam donji deo karirane pidžame i sivu majicu - i jedno i drugo sad natopljeno znojem od straha - kakvu bi za spavanje obukla samo neudata žena rešena da to i ostane.

ČETVRTO POGLAVLJE

Ukradene tajne Drugo poglavlje Dok je sedela za šankom u taverni Gramersi, Lili je pokušavala da odagna crvenilo čistog poniženja i ljutnje iz obraza. Tog istog jutra, posle događaja u liftu, pozvala ju je Hatavejeva sekretarica i zatražila od nje da dođe večeras u sedam sati. „Saopštite šefu restorana svoje ime i on će vas odvesti do vaše pozicije“, rekla joj je sekretarica odsečnim britanskim naglaskom. „I nemojte kasniti. Gospodin Hatavej ne voli kašnjenje.“ Moje pozicije? Ali sekretarica je prekinula vezu pre nego što je Lili stigla da razjasni šta je time tačno mislila. „Neću ići“, izjavila je među tri visoka zida svog boksa. „Nipošto!“ Ali došla je, jer nikako nije mogla da zanemari uznemirujući i pomalo očajnički osećaj koji joj je Ejdan Hatavej stvorio duboko u stomaku. Šef restorana pitao ju je za ime i odveo je do određene barske stolice. „Voli da mu devojke budu okrenute ka jugu“, rekao joj je i blago je okrenuo. „Tako može da vas vidi kad uđe, ali vi ne možete videti njega.“ Ovo joj je saopštio kao nešto sasvim obično. Pošto nije znala šta drugo da uradi, zahvalila mu je i prihvatila svoje mesto za šankom, sva zajapurena od srdžbe. Trenutak kasnije okrenula se prema vratima bara. Nije htela da igra Hatavejeve igre. Tokom dana je uverila sebe kako je jedini razlog što je došla bio da razjasni šta se tačno dogodilo u liftu. Nije bila takva devojka i osećala je da to mora da naglasi. Imala je zadatak da povrati dobar glas. Ispred nje se stvorilo piće. Barmen, zgodni plavušan, namignuo joj je. „Lepa dama kao vi ne bi trebalo da sedi ovde sama i zuri u vrata“, rekao joj je uz topli osmeh. „Ko god da je, ako ne može da stigne na vreme, zaboravite ga.“ „Hvala“, odgovorila je i prinela čašu ustima. Piće je bilo bledoružičasto i mirisalo je na ljubičice. „Ovo je divno. Šta je to?“

„Kako se zovete?“, pitao ju je. „Lili.“ „Pa, onda se i piće zove lili.“ Spustila je pogled, a topao sjaj zamenio je pređašnju ljutnju. Nije znala je li to zbog alkohola ili flerta. „Stvarno lepo od vas“, rekla je i otpila još jedan gutljaj. Barmenovo lice odjednom se snuždilo. Dohvatio je krpu i počeo brzim krugovima da briše šank, iako je bio tako čist da je Lili mogla videti svoj odraz. „Izvinite“, izustio je i žurno se udaljio. Upravo u tom trenutku hladna ruka uhvatila ju je za vrat. Ostala je bez daha. Ejdan Hatavej. „Opet izgledaš divno, Lili“, rekao je, blago je držeći za vrat. Stomak joj se zgrčio kad joj je izgovorio ime. Osetila je čežnju. Poželela je da bude naga s njim, isprepletana s njegovim udovima u mekoj beloj posteljini. Ali podsetila se da joj se tip i ne sviđa baš mnogo. Kakvoj to osobi sekretarica ugovara romantične sastanke? Zar nije mogao da je pozove? Na kraju krajeva, radila je za njegovu kompaniju. Nije da nije mogao da nabavi njen broj. „Oprosti što si čekala“, nastavio je i privukao stolicu tako da su im se kolena dodirnula. „Posao. Imam nešto za tebe.“ Pružio joj je Blumingdejlovu kesu. Unutra se nalazila umotana kutija. „Otvori“, zatražio je. Učinila je kako je tražio, izvadila kutiju i pokidala ukrasni papir bakarne boje, pustivši ga da padne na pod. Polako je podigla poklopac i otkrila nekoliko slojeva papira. Ruke su joj drhtale dok je sklanjala papir ispod koga je ugledala košulju, istu onakvu kakvu je tog jutra upropastila ružem za usne. Za razliku od njene, ova nije bila lažnjak; bila je prava. Podigla je pogled ka Hataveju i zagledala mu se u zelene oči. Svaki trag besa je ispario. „Ne znam šta da kažem“, izjavila je. „Hvala.“ „Lepo je izgledala na tebi“, rekao je. „Bilo bi šteta da je više nemaš.“ O, kako ga je želela! Činilo joj se više nego što je mogla da podnese. I nimalo razumno. Svi znaju da se sa šefom ne spava, osim ako ne želite da uništite karijeru. Ali to je bio Ejdan Hatavej, najpoželjniji njujorški neženja. Drži se svog plana, Lili, ukorila se. Svog zadatka. Ejdan nije ništa rekao. Samo joj je mutnim pogledom

proučavao lice, kao da može da joj pročita misli. „Neverovatno si lepa“, rekao je polako, glasom promuklim od osećanja. A nisi ni svesna.“ Nemoj to da mi govoriš, pomislila je. „Gospodine Hataveju“, zaustila je. Imala je pripremljen govor, uvežban ispred ogledala u kupatilu. Sad je samo morala da ga izgovori. „Ponosna sam što sam kreativna direktorka u kompaniji Hatavej, pa mislim da je važno da zadržimo poslovni odnos. Ne želim da me bilo šta ometa. Želim da se u potpunosti usredsredim na plasiranje brenda Hatavej u svetu.“ Osetila je kako joj vrelina obliva lice, jer nije skidao oči s nje. Nasmešio se kad je nastavila. „Štaviše, trebalo bi da objasnim da je moje, naše, ponašanje u liftu bilo, uf, stvarno...“ Zamucala je, gubeći reči koje je tako pažljivo sakupila. Kad bi samo prestao da je gleda. „Molim te, nastavi“, rekao je i opušteno joj spustio ruku na butinu. Osetila mu je miris, isti onaj topli i citrusni, od kojeg joj je lift postao onako mali. Veoma joj je delotvorno ugušio svaku drugu misao. Bio je na samo nekoliko centimetara od nje. „Jesi li završila?“, pitao je. Klimnula je glavom. Nije mogla misliti ni na šta drugo, osim njegove ruke na butini. Vrhovima prstiju prelazio joj je preko poruba veoma poslovne narandžaste uzane haljine u koju se presvukla. Progutala je knedlu. „Dobro“, rekao je. Pre nego što je shvatila šta se dešava, povukao ju je s barske stolice sebi u naručje. Toplim usnama pronašao je njene, i poljubio je dugo, snažno i duboko. Njegov dodir joj je pokrenuo vatromet ispod kapaka. Obavila mu je ruke oko vrata i čekala. Odjednom se povukao i prineo joj te sočne usne uhu. „Želim te“, prošaputao je. „Želim te od trenutka kad sam te ugledao. Gotovo više nego što mogu da podnesem.“ Zavukao joj je ruku među noge, dovoljno duboko da zaboravi o čemu je razmišljala. „Da li bi pošla kući sa mnom?“, pitao je. Glas ju je ponovo izdao. Klimnula je glavom. Da. Molim te. „Želim da te imam“, šaputao je. „Da te probam.“ Zbog nečega u reči probam naježila se uz kičmu. Ejdana Hataveja pratio je glas da je isprobavao sve što bi mu raspalilo maštu. Da, posle lifta, malo ga je istražila,

pročitala sve tračeve o tome kakav je ženskaroš, kako bi jednog dana bio zagrejan za brazilsku manekenku, a već sutradan za britansku rok zvezdu. Čitala je o tome kako bi se kao orao ustremio na kompanije koje je želeo da pridobije i ne bi se smirio dok ih ne bi uredno smestio ispod kišobrana preduzeća Hatavej. Bio je žestok na košarkaškom terenu, na koji je rutinski izlazio rame uz rame s profesionalnim sportistima čije je timove posedovao. Podjednako je bio posvećen i u filantropiji. Umesto da daje gomile novca i ne razmišlja o tome, odlazio je u Afriku, Aziju i kuda god, da bi se uverio da li se novac koji je dao pravilno troši. Bio je poznat po tome što je finansirao čitave poduhvate na tim putovanjima ako bi mu nešto privuklo pažnju i učinilo mu se vrednim. Imao je dvadeset devet godina. Nije odvajao oči od nje, iako je žudela za tim da skrene pogled. Kao da joj je gledao pravo u dušu, sve do prljavih i skrivenih tajni koje nikome nije ispričala. Poželela je da kompanija Hatavej nije nikad unajmila Džensen i Ričardson komunikacije. Ali za to je bilo prekasno. „Želiš li i ti isto što i ja?“, pitao je. „Da“, izustila je, i ne razmišljajući o odgovoru. Izletelo joj je kao uzdah olakšanja. Premestio je ruku na njena leđa. Bila je to predivna lažna prada s nizom dugmadi pozadi. Osetila je kako mu prsti otkopčavaju dugme i zavlače joj se između tkanine i kože. Zadrhtala je. Jednim delom je u sebi vrištala da prestane - za ime božje, bili su na javnom mestu, u restoranu prepunom ljudi! Ali drugim delom nije je bilo briga ni kad bi je razodenuo upravo tu i uzeo je na tom glatkom šanku. I taj deo je pobedio. „Pssst“, šaputao je, prelazeći joj usnama preko mekog vrata. Zabacila je glavu, a telo joj je molilo za još. Ništa drugo nije bilo važno.

PETO POGLAVLJE

Moram odmah da naglasim da mi Džejson nije dečko. Mrzim da ga nazivam prijateljem s povlasticama, jer to u svest priziva zgodne dvadesetogodišnjake koji izvijaju svoja zgodna, zategnuta tela u toaletima noćnih klubova. Ne stvara sliku usamljenih i mlitavih sredovečnih ljudi koji se spajaju zbog povremenog snošaja, ako ne baš zadovoljavajućeg, onda neophodnog. Upoznala sam Džejsona preko svog ličnog oglasa, koji sam, sramota me je da priznam, objavila. Mislim, koliko je ponižavajuće objaviti svetu, pa makar i anonimno, da ne možete pronaći nikoga da vas kresne? To je kao da vas izaberu poslednje za fudbalski tim na fizičkom, samo verzija za odrasle. Ali prošlo je skoro pet godina. Stalno sam se plašila da ću se probuditi, pogledati u ogledalo i ugledati smežuranu suvu šljivu kako zuri u mene. Bila sam očajna. Raspuštenica (46), majka, 162 cm, zaobljena. Traži vezu bez komplikacija. Najbolje petak kasno pre podne. Obavezno zdrav. Nepušač. Fetišisti neka se ne javljaju.

Poslednji deo sam ubacila kao foru, ali u neku ruku bila sam i iskrena. Mogućnost da završim s muškarcem koji bi se lascivno obraćao mojim nožnim prstima bila mi je sumornija od suve šljive. Morala sam da smanjim opasnost na najmanju moguću meru ako sam želela da to preživim. Na oglas mi se javio Džejson Bler. Ako opis njegove ličnosti u mejlu možda nije bio baš zadivljujući, barem nije serijski ubica. Izašli smo na ručak, gde sam sa zadovoljstvom upoznala muškarca sasvim pristojnog izgleda. Četrdeset četiri godine, razveden, radi kao advokat za intelektualnu svojinu. Obožava makete vozova i kućne majstorije tipa uradi sam, iako trenutno živi u stanu gde samo povremeno mora da zameni sijalicu. Imao je prosedu smeđu kosu, oči boje lešnika iza neuokvirenih naočara i kozju bradicu za koju sam se nadala da ću ga, ako završimo nagi u krevetu, na kraju ubediti da je obrije. Jeftino odelo bilo mu je ispupčeno na ramenima, a donja dugmad na svetloplavoj košulji zategla su se preko povećeg stomaka.

Pomisao na udaranje tog stomaka o mene ostavila mi je gorak ukus u ustima. Šta nije bilo u redu sa mnom? Zašto nisam mogla da izlazim kao svaka normalna i razvedena debela samohrana majka? Reći ću vam zašto. Zato što je napolju pustinja, nastanjena samo oštećenima i očajnima, kakva sam i sama. Kad sam to shvatila, kupila sam vibrator, ali koliko sam baterija trošila, postala sam prava ekološka propast. Trebala mi je ljudska verzija. I tu je došao Džejson. Ipak je to, na kraju krajeva, zadovoljavanje osnovnih potreba, a ne doživotna ljubavna veza. Nisam tražila čoveka svojih snova. Takav nije postojao. Tražila sam seks. I to sam nameravala jasno da stavim do znanja tom pristojnom čoveku pre nego što dođemo do skidanja odeće. Džejson je objasnio da je tu zato što se njegov dugogodišnji brak naglo završio kad je uhvatio ženu u krevetu s keramičarem, posle čega je sasvim izgubio samopouzdanje. Nije znao kako da postupa sa ženama, kako da razgovara ili kako da vodi ljubav s nekim drugim osim sa svojom sad već bivšom ženom. Želeo je ponovo da umoči prst u bazen. A ja sam bila bazen. Kad smo završili s ručkom, vodili smo nelagodan razgovor koji je zvučao otprilike ovako: „Dakle, uf, pa, šta misliš o nekoj vrsti, ah, dogovora?“, pitala sam. Bila sam prilično sigurna da Džejson ispunjava moje uslove pa sam mogla da zanemarim bradicu. „Ne znam“, odgovorio je. „Mislim da bi verovatno moglo da... uspe. Je li tako?“ To je bilo ono samopouzdanje koje je pomenuo. „Da.“ „Onda smo se dogovorili?“, pitao je. „Da“, potvrdila sam. „Ali mora biti petak pre podne oko pola dvanaest, zato što je moja kućna pomoćnica tada u kupovini, a ćerka u školi.“ „Šta si ono rekla, čime se baviš?“ „Spisateljica sam. Pišem romane. Autorka.“ Nije me pitao šta sam napisala. „Dobro. Onda sledeće nedelje kod tebe?“, pitao je. „Odlično“, složila sam se. „O, i izvoli“, rekao je i predao mi koverat. „Zdrav sam.“ Unutra se nalazilo lekarsko uverenje s potpisom lekara, čije sam ime prepoznala, u kome

se tvrdilo da Džejson Bler ne boluje od seksualno prenosivih bolesti i da nije HIV pozitivan. Novi prijatelj mi je došao s garancijom. Baš lepo. „Hvala“, rekla sam. „I ja ću uraditi isto.“ Unapred sam se plašila razgovora koji ću morati da obavim s internistom. Ustali smo i ovlaš se poljubili u obraz. Čudan rastanak s muškarcem s kojim sam dogovorila ševu za nedelju dana. Sledeće nedelje, po dogovoru, došao je kod mene. Bila sam uznemirena. Depilirala sam se, oribala, nalickala i razmišljala o liposukciji čitave nedelje, kao da bi to nešto promenilo. Podsetila sam se da je ovo stvaran život, a u stvarnom životu seks je mnogo smešniji nego u romanima ili na filmovima. Možete računati na loše osvetljenje, salo, znoj i nespretnost. Ali deo mene ipak se nadao da će to biti uzvišeno iskustvo. Ili, ako ništa drugo, barem zabavno. Nije bilo uzvišeno. Tek da znate. Džejson mi je doneo sparušeni buket cveća iz Džoove cvećare udaljene kilometar i po. Lepo ali nepotrebno. Kao što je Džulija Roberts rekla u Zgodnoj ženi, bila sam mu zagarantovana. „Uđi“, pozvala sam ga i pomerila se u stranu. Ušao je u veliko predsoblje i smesta sam počela da preispitujem sopstvenu inteligenciju. Ko je taj stranac koga sam pozvala u kuću? Prišla je Perkins, onjušila mu cipelu i zamahala repićem. Dakle, njoj se svideo. I to je nešto. „Imam tremu“, izjavio je uz iskrivljeni osmeh. „Zar to nije ludo?“ Izdahnula sam. „Ne, nikako. I ja imam.“ „Ali moram da se vratim u sedlo“, rekao je. Obrve su mi poletele uvis. „Ne, ne, ne!“, rekao je, crveneći. „Nisam hteo da kažem da si ti kobila... ti si... veoma... lepa. Gospode! Oprosti!“ Nasmejala sam se. Bilo je besmisleno, sve to, ali jedini način da završimo posao bio je da se bacimo na posao. „U redu je“, rekla sam. Uhvatila sam ga za ruku. Bila je vlažna i topla. Podsetila sam se da ga ne osuđujem previše. Na kraju krajeva, i ja sam imala nekoliko pojaseva viška oko struka, a pored toga još i osip od depilacije. Najgore što je do sada uradio bilo je to što me je uporedio s domaćom životinjom. „Hajdemo na sprat“, rekla sam, odjednom se odvaživši. Je li to bilo zbog domaćih žitarica koje me je Greta naterala da pojedem za doručak ili znak

čistog očaja? Dok sam ga vodila ka spavaćoj sobi, odlučila sam da se dalje ne preispitujem. „Kuća ti je divna“, izjavio je dok se penjao stepenicama. „Šta si ono rekla, čime se baviš?“ „Pišem knjige.“ „Tako je.“ I ponovo me nije pitao za naslove. Čak i kad bi se, nekim čudnim obrtom sudbine, pokazao kao supermen u krevetu, veza bi nam svejedno bila osuđena na propast. Muškarac koji čita istinski je seksi. Onaj koji to ne radi potpuno je bez veze. Namestila sam krevet tog jutra, da me ne bi smatrao aljkavom. Ali podizanje pokrivača, ispod koga se krio čist svetloružičasti čaršav, bilo je nekako neobično prisno, kao da mu pružam pogled na sopstveno međunožje u stilu Šeron Stoun. Lice mi se zažarilo, a srce, relativno mirno do tog trenutka, počelo je mahnito da udara. „Čekaj, dozvoli da ti pomognem“, ponudio se i povukao ćebe do podnožja kreveta. „Hvala.“ I šta sad? „Mogu li da te poljubim?“, pitao je. Obrisao je dlanove o pantalone. Bio je u gorem stanju od mene. „Molim te“, rekla sam i prišla mu. Mirisao je dobro, kao doručak. Kafa, palačinke, topao sirup. Podsetila sam se da nisam tu da bih jela s njim. Usne su mu bile u redu, ne previše suve, ali nije mi ni balavio po licu. Trenutak kasnije sam se povukla. „Treba li da odredimo, recimo, parametre?“, pitala sam. Prokletstvo! Nameravala sam to da obavim u prizemlju. „Ima li nešto što stvarno voliš ili mrziš?“ Lice mi je sad bilo crveno kao cvekla i nisam to nikako mogla da sakrijem. Sve je ovo bila užasno loša ideja. Kakvoj to budali padne na pamet da tek tako naruči nekog frajera i ima s njim neobavezan seks? Došlo mi je da pobegnem. „Pa“, rekao je. „Volim pušenje, ali koji muškarac to ne voli. Obično ne primenjujem analni seks, osim ako to nije nešto u čemu ti stvarno uživaš. Lepo mi je kad je žena gore.“ Slegao je ramenima. „Bojim se da nisam baš napredan u seksu. Bio sam oženjen dvadeset godina. A šta je s tobom?“ Zaustavila sam se pre nego što istrtljam nešto kao: „O bože, samo želim

da me dodirne bilo ko osim moje ćerke. Baš me briga kako! I nije me briga gde!“ „Slažem se s tobom“, rekla sam. „Samo da nije nešto uvrnuto. Pa kako ćemo... uf... obaviti ovo? Mislim na odeću?“ „Pa“, pročistio je grlo. „Voleo bih da te ja skinem, ako se slažeš?“ „Naravno.“ Lepo je obavio posao s odećom. Potrudila sam se da obučem čist donji veš sa ispravnim lastišom. Iako su mi grudnjaci ličili na oklop, a ne na seksi veš, odabrala sam jedan s cvetićem našivenim između korpi. Kad mi ga je otkopčao, a moje se grudi prosule iz njega, opet sam se zapanjila koliko su mi narasle. Nikad nisam sebe zamišljala kao ponosnu vlasnicu obešenih sisa. Ali njemu su se dopale, zagnjurio je glavu među njih i ispuštao čudne zvuke. Nekim muškarcima nije bitno da budu čvrste, samo da su velike. Pokušala sam da ne razmišljam o zvucima, već samo da uživam u njegovim mekim rukama na širokom struku. Kad mi je skinuo odeću, ljubazno sam upitala mogu li da uzvratim uslugu. Dlake na njegovim grudima bile su tamnije nego na glavi i prošarane sedima. Obeshrabruje li muškarce kad vide da im dlake na grudima sede? Ako nam veza potraje duže od ovog prepodneva, možda ću ga i pitati. Sve u svemu, nisu mi smetali dlakavi muškarci dokle god ne traže da ih mažem kremom za sunčanje. Džejson nije imao mišiće, ali njegovo meko telo bilo je hladno na dodir i imao je lepu maslinastu boju koja je odavala da je u sebi nosio i malo sredozemne krvi. Otkopčala sam mu kopču na kaišu i pustila pantalone da mu padnu oko članaka. Polako sam mu zavukla ruke ispod pojasa bokserica i povukla ih. Reč penis zabranjena je u erotskim romanima. Odaberite bilo koju drugu reč: muškost, krutost, ud, bilo šta, samo ne penis. To ubija želju. Ali u stvarnom svetu penis nazovimo penisom, a Džejsonov je savršeno odgovarao mojoj svrsi. Ni prevelik ni premali. Nije mu se traljavo iskrivio u stranu niti visio kad treba da bude spreman za akciju. U sebi sam zapljeskala što sam još sposobna da navedem muškarca da očvrsne. „Dakle“, rekao je i pokazao na krevet. „Hoćemo li?“ Nikad nisam ležala ni sa kim u tom krevetu osim sa Alison. Nakon

razvoda sam izbacila sav nameštaj iz spavaće sobe na ulicu s natpisom BESPLATNO. Želela sam da počnem iz početka. Stare stvari nestale su u roku od jednog sata i odmah sam ih zamenila novim. Drugačijim. Svojim. I sad sam se spremala da legnem na njih i dopustim potpunom strancu da me pokrije dlakavim telom. Od njegove težine sam zastenjala. Muškarci su teški. Na to sam zaboravila. „Volela bih da budem odozgo“, šapnula sam. „Ali možda bi ovaj prvi put trebalo da se držimo osnovnih pokreta?“ Klimnuo je glavom. Kapljice znoja orosile su mu čelo. Znala sam da mi neće preneti hlamidiju ili nešto još gore, ali nisam se raspitala za njegovo kardiovaskularno zdravlje. Pokušala sam da se opustim, ali bila sam suva kao drenovina. Dok mi je Džejson ljubio grudi i mlitavi stomak, zamišljala sam da sam gola s Džordžom Klunijem, što mi ovog puta nije pomagalo kao inače. Ali nije odustajao. Namestio je kukove u odgovarajući položaj. „Sad?“, pitao je učtivo. Bili smo u krevetu čitava tri minuta. Ma, dobro. Možda će me sledeće nedelje počastiti pravom poslasticom. „Naravno“, odgovorila sam. „Ali sačekaj.“ Liznula sam prste i prevukla ih preko pustinje tamo dole - podmazivanje je bilo vrlo neophodno. „Dobro“, rekla sam. „Sad.“ Ušao je u mene kao žedan čovek koji se konačno dokopao čaše hladne vode. Zaječao je, stresao se i ispustio nešto kao „O-O-O“ i devedeset sekundi kasnije srušio se na mene uz jedan jedini uzdisaj. „Au, Sejdi“, izgovorio je, kad je došao do daha. „Bilo je sjajno.“ Mogla sam da smislim mnogo reči kojim bih to opisala, ali sjajno nije bila među njima. Kako nisam ništa rekla, skliznuo je sa mene, nalaktio se i zagledao mi se u lice. „Nisi svršila.“ Za četiri i po minuta seksualnog odnosa koji smo upravo imali? Ne. Zaista nisam. „Pa, ne“, rekla sam. Prednost ovakve veze bila je u tome što nije bilo

potrebe za laganjem. Tu se nije radilo o osećanjima ili emocijama, pa nisam morala da ga štitim. „Mogu li da ti se spustim tamo dole?“, pitao je tako iskreno da sam se zakikotala. „U redu je“, odgovorila sam. „Hvala na ponudi. Možda sledeći put?“ Morali smo ovo da završimo pre nego što se Greta vrati i uhvati me golu u krevetu sa strancem. Na licu mu se videlo olakšanje. Na trenutak sam pomislila da je to zato što nije morao da zaranja u nepoznatu oblast. Ali nije bilo zbog toga. Osetio je olakšanje što ga ne odbacujem jer mu je samokontrola u seksu na nivou petnaestogodišnjaka. Dobio je još jednu priliku. „Biće mi čast“, rekao je. Ponovo sam se zakikotala. Nisam mogla da se uzdržim. Kikotanje se brzo pretvorilo u osmeh, i uskoro smo oboje potpuno odlepili od smeha na krevetu. Histerični, goli i lepljivi. Još sam brisala suze iz očiju dok sam se oblačila. Rastali smo se na ulaznim vratima uz brz poljubac u usta i zagrljaj. „U isto vreme sledeće nedelje?“, pitao je. „Da.“ „I poneću francuski ključ.“ Ustuknula sam. „Šta? Zar nismo rekli...“ Nasmešio se. Osmeh mu je ozario lice. „Slavina ti curi u kupatilu“, objasnio je. „Čuo sam je. Zategnuću ti je.“ Klimnula sam glavom. Sjajno. Šrafciger i stezanje. „I obećavam da će seks biti bolji“, dodao je. „Neću biti napet.“ Ponovo sam klimnula glavom. Bila sam sigurna da će mi popraviti cevi, ali da me natera da vrištim u ekstazi? To ćemo još da vidimo. Ali bilo je bolje. Mnogo bolje. Do pete nedelje shvatio je da će, ako želi da mi priušti orgazam, morati malo da poradi jezikom. Rekao je da nema ništa protiv uputstava kod oralnog seksa. Uhvatila sam ga za reč i objašnjavala mu korak po korak šta da radi, kad i gde. Želela sam svoju poslasticu.

ŠESTO POGLAVLJE

Ukradene tajne treće poglavlje Prsti Ejdana Hataveja lagano su kružili po njenim leđima. „Barmen“, šapnuo joj je u uho. Ponovo joj je stavio ruku na vrat. To ju je činilo slabom i oduzimalo joj moć samokontrole. Nije joj se naročito svidelo, ali nije imala snage da se usprotivi. „Da li ti se sviđa?“ Šta? Zašto je pita za barmena? „Nije loš“, prošaputala je. Jače ju je stegao za vrat. „Želiš li ga?“ „Ne razumem“, rekla je. Hladan znoj joj se slivao niz leđa. Privukao ju je bliže. „Želiš li da ga poševiš?“ Šapat mu je sad ličio više na režanje. Srce joj je divlje zalupalo. O čemu se ovde radi? „Ne“, zamucala je. „Čak ga i ne poznajem.“ „Pa?“ Nije imala pojma kakve su Ejdanove namere. „Želim tebe“, konačno je odgovorila, u nadi da je to pravi odgovor. Stisak na vratu mu je popustio. „Želim da te vidim golu“, rekao je odlučno. „Hajdemo.“ Normalni ljudi nisu ovo radili. Normalni ljudi bi platili piće i na izlasku razmenili dve-tri učtive rečenice s konobarom. Ali ne i Hatavej. On nije dolazio iz sveta normalnih ljudi. Je li znao i da je odrasla u kući gde je grejanje radilo samo kad je htelo? Je li znao da joj je haljina lažnjak i da joj je pola plate odlazilo na izdržavanje majke? Verovatno nije. Nikad ne bi bio tu sa njom da je znao. Zagrlio ju je, zaklanjajući je od prisutnih dok su išli ka vratima. Lili se osećala ošamućeno zbog razgovora o barmenu. Je li moguće da je Ejdan Hatavej ljubomoran? Nije verovala da je to moguće kod osobe koja ima sve. Na šta bi bio ljubomoran? Sad joj se uzbuđenje zbog njegove blizine, njegovog dodira, pomešalo sa strahom. Bio je čovek velikih apetita. Nije bila sigurna da će moći da ih zadovolji i ostane nepovređena. Osećaj joj je govorio da beži, da smisli neki izgovor i

oslobodi ga se. Mogla je da pronađe drugi posao. Mogla je da se preseli u drugi kraj, drugu državu ako je neophodno. Dok su hodali, zavukao joj je ruku dublje u izrez na leđima haljine. Hladan vazduh ju je napolju udario kao teretni voz. Stazom su žurili zaposleni Njujorčani, dolazili su i odlazili, susretali se, grlili, smejali i telefonirali. Niko nije mogao ni da nasluti koliko je gorela od žudnje za ovim čudnim, prelepim muškarcem. Privila se uz njega, veoma svesna njegove ruke ispod haljine i na koži. Nasmešio se i poljubio je, zavlačeći joj ruku u grudnjak baš kao što je uradio u liftu. Telo joj se setilo. Poželela je da vikne. „Strpi se“, rekao je i odmakao se. „Možeš li?“ Učinila bi sve samo da se oslobodi tog savršenog bolnog pritiska koji je rastao u njoj. Ejdan je mahnuo rukom i crni bentli sa zatamnjenim prozorima zaustavio se kraj ivičnjaka. Hoće li sačekati da stignu do njegovog stana ili će joj pocepati odeću u limuzini? Grlo joj se steglo od iščekivanja. Baš kad se spremao da joj otvori vrata automobila, otmena starija žena iskočila je sa zadnjeg sedišta. Na sebi je imala tesnu crnu haljinu, kožne čizme do kolena, i prozirni crni ogrtač. Crna kosa joj je bila začešljana unazad, naglašavajući okrugle crne oči. „Šta je ovo, dođavola?“, pitao je Ejdan. „Tomase!“ Uniformisani vozač izašao je iz kola. „Ne znam odakle se stvorila, gospodine“, mucao je Tomas, zapanjeno zureći u ženu. „Jednog trenutka zadnje sedište bilo je prazno, a već sledećeg... tu je sedela ova osoba. Kao da se pojavila niotkuda! Pozvaću vaše privatno obezbeđenje.“ Žena je stajala na stazi, prilično opuštena, dok je Tomas vadio mobilni i birao broj. Cmakala je crveno namazanim usnama, kao da se sprema da nekoga pojede. Odmerila je Lili od glave do pete i zadržala pogled tačno na mestu gde je Ejdan spustio ruku. „Doći će za četiri minuta, gospodine“, obavestio ga je Tomas. „Biće to veoma duga četiri minuta“, izjavila je žena i zakoračila ka Ejdanu. Upijala ga je kao da je dugo bila žedna. „Ne sećaš me se“, rekla je. Nije zvučalo kao pitanje. „Nemam pojma ko ste“, odbrusio je nabusito, „niti šta ste radili u mom autu!“ „Znaš kako se zovem?“, rekla je. „Klarisa.“ „Ne znam nijednu Klarisu.“ „O, ali znaš!“, usprotivila se. „Moraš znati!“

Klarisa ni na trenutak nije poverovala da je se Ejdan ne seća. Toliko su toga doživeli zajedno da nije mogao da zaboravi. Vreme i udaljenost ih ne mogu razdvojiti. Voleli su se, i samo je to bilo važno. Ali ko je onda bila ta uplašena drolja s napola svučenom haljinom pored njenog muškarca? Dok je Ejdan zaštitnički grlio devojku uz sebe, a šofer uzalud telefonom pozivao pomoć, Klarisa je kružila oko njih. Nije znala o čemu Ejdan razmišlja. Zar ne vidi da ta riđokosa nije za njega? Zasluživao je mnogo više. Zasluživao je Klarisu. Ejdan je ućutao dok je kružila. Izgledao je kao začaran. Devojka se brzo odmakla od njega. „Izvinite“, rekla je. „Verovatno bi trebalo da odem.“ „Lili, sačekaj!“ Ejdan se prenuo i posegao za njom. Uhvatio ju je za mišicu. Klarisa je zamišljala ponovni susret s Ejdanom mnogo, mnogo puta, ali nijedan scenario nije uključivao visoku devojku Uli. Nije bilo onako kako je planirala, i to ju je naljutilo. Pre nego što je bilo ko shvatio šta se dešava, Klarisa je privukla Lili u naručje. Čvrsto ju je uhvatila i izgovorila bajalicu. Nju već dugo nije koristila, ali znala je da i dalje ima moć. Vazduh je postao zemljast i mirisao je pomalo na ćumur. U njenom zagrljaju Lili se borila za dah. Uvijala se, ali Klarisa je bila previše snažna, a Lili preslaba. Noć je postala hladna. Klarisa je zapevala brže. Osećala je kako se primiče vrhunac, trenutak oslobođenja. To joj je bilo najdraže iskustvo i uvek je uživala u njemu. Ali baš kad je pomislila da će uspeti, Ejdan joj je otrgao Lili iz naručja. „Ne znam ko ste niti šta to radite“, zarežao je, „ali zajebavate se sa ženom koju volim, a to mi se ne sviđa!“ Iako su je te reči zaprepastile i umalo slomile, Klarisa je ipak uspela da primeti i Lilino iznenađenje tom izjavom. Možda je ljubav“ bila novost i za riđokosu? Nije važno. Svejedno, to nije bilo prihvatljivo. Ne može da se održi. Primakla im se dovoljno blizu da provuče duge prste kroz Liline raskošne uvojke. Brzo ju je počupala. Lili je zinula od bola. Ejdan je odgurnuo Klarisu, ali riđi pramen ostao joj je među prstima. „Odlazite sad“, naredio je, „pre nego što vas povredim.“ Glas mu je bio prigušen i ljutit, ali Klarisa se samo nasmejala. „Pripadaš meni, Ejdane“, izjavila je. „Vi ste ludi!“, odvratio je. „Gospodine, obezbeđenje stiže!“, najavio je Tomas. „Za pet

minuta.“ „Za pet minuta ni vojska neće moći da te spase“, šapnula je, stežući Liline pramenove kose među dlanovima. „Mračni Njujork“, rekla je, netremice gledajući u Lili. „To je mesto gde ćeš biti sama.“ Ove čini dugo nije upotrebila, ali činilo joj se da će uspeti. „Šta to radite?“, zahtevao je odgovor. Baš kao Ejdan kakvog se sećala! Uvek se zalagao za slabije i potlačene. Ali morala je da mu pokaže šta je zaboravio. Nije bilo druge. Nije mu odgovorila. Govorila je brže, a reči su joj silazile sa usana poput vodopada u proleće. Odjednom, neka nevidljiva ruka zgrabila je Lili i divlje je zatresla. Telo joj se zatreslo i zadrhtalo. Vrisnula je od bola i pala u Ejdanovo naručje. „Ejdane, pomozi!“, vrištala je. Klarisa je nastavila da mumla. „Šta to radiš?“, vikao je. „Prestani!“ Pokušao je da jurne na Klarisu, ali nije mogao jer mu se Lili i dalje grčila u naručju. A onda je nastupila tišina. Lili je nestala. Ejdan se zateturao jer ga je silina njenog nestanka gotovo izbacila iz ravnoteže. Klarisa je stajala potpuno zaneta, okružena svetlom ulične lampe, dok su joj se dijamantske karike u ušima presijavale kao zvezde. Zgrabio ju je za ramena i snažno protresao. Ali to joj nije izbrisalo blaženi izraz s lica. „Reci mi šta si uradila s Lili ili ću te ubiti!“, zapretio je. „Ovde! Odmah! I baš me briga ko će me videti!“ Klarisi je ponestajalo vremena. Odlagala je dolazak Ejdanovog privatnog obezbeđenja koliko je mogla, ali uskoro će se pojaviti i pomrsiti joj konce. „O, Ejdane!“, uzdahnula je. „Ponekad si tako spor!“ „Volim Lili!“, izjavio je. „Ne znam ko si i šta si učinila, ali nije ni važno. Ne možeš promeniti ono što znam da je istina.“ Podsmehnula mu se. „Baš si jadan“, izgovorila je. „To je moja sudbina, luda kučko!“, rekao je. „Ne možeš stati na put sudbini!“ „Šta to uopšte znači?“, pitala je. „Sve!“, odgovorio je. „l učiniću sve da je vratim! Nikad se neću zaustaviti!“ Da, nameravala je da razgovaraju o ljubavi i sudbini, ali njenoj i Ejdanovoj, a ne o nekoj devojci po imenu Lili. Rešila

je da pomogne svom muškarcu da uvidi kako ga Lili ne voli. Pomoći će mu da uvidi kako mu je sudbina pored nje, da radi ono što mu ona kaže. Jer po njenom mišljenju, posedovanje i kontrola bili su suština prave ljubavi. Inače vam samo slome srce. „Dakle, žrtvovao bi sopstveni život da spaseš tu ženu?“, pitala je. „Da!“, odgovorio je bez oklevanja. „I siguran si da ona želi nešto više od tvog lepog lica i tvrdog kurca na nekoliko sati u mraku?“ Usrećio ju je tračak sumnje na njegovom licu. Nije imao pojma šta je Lili osećala prema njemu. Dok se reči ne izgovore, dok se na „Volim te“ ne odgovori sa „Volim i ja tebe“, sve je samo pretpostavka. „Da!“, odgovorio je. „Pa, onda“, rekla je, „što ne bi otkrio da li je to istina?“ I upravo tamo, nasred staze, počela je da pomera ruke kao da će otpočeti egzotični trbušni ples. Crni ogrtač zavrteo se oko nje. Izgledala je zastrašujuće. Dok je kolutala očima, tiho mumlanje silazilo joj je sa usana. Okupila se gomila. Je li to bila ulična predstava? Neka vrsta mađioničarskog nastupa? Kad se probudila iz transa, pobednički je pogledala u Ejdana. „Nudim ti sledeću pogodbu“, rekla je. „Dajem ti četrdeset osam sati da nađeš svoju Lili i smisliš čaroliju koja će vas vratiti ovamo. Ako uspeš, dobijaš Lili i moj život. Ali ako ne uspeš, bićeš moj zauvek. Prihvataš li moje uslove?“ Sirene su se sve glasnije čule, ali momak je barem uspeo da shvati da mu obezbeđenje u ovome neće pomoći. „Da!“, viknuo je kao na znak. „Prihvatam!“ Koraknula je napred i spustila mu hladnu ruku na obraz. „Negde na tebi nepoznatom mestu, dragi moj“, prošaputala je, „mestu koje ne poznaješ. Nadam se da ću pogoditi metu.“ Ostao je bez vazduha, hvatajući se za grlo. Pao je na kolena. Pokušao je da vikne, ali bilo je prekasno. Nestao je. Klarisa je stajala na trenutak, posmatrajući mesto gde se malopre nalazio. A onda se nasmešila. Zašto bih propustila svu zabavu? - pomislila je. Zašto, zaista. Uz jednostavan zamah rukom, nestala je u noći. Kad je obezbeđenje nekoliko trenutaka kasnije stiglo na mesto događaja, zatekli su Tomasa na kolenima, kako jeca kao malo dete.

SEDMO POGLAVLJE

Pet minuta nakon što sam ostavila Alison u školi, vratila sam se u karavan i uputila se kroz grad do Targeta. Jednom sam razmišljala o tome da pokrenem blog samo da bih postavila priču pod nazivom Kad dobri ljudi završe u karavanima. Živim u njujorškom Bilsfordu, lepom predgrađu na šezdesetak kilometara od centra Menhetna. Blizina najvažnijeg ostrva povećala je cene nekretnina i poreza do te mere da je stopa samoubistava rasla za nekoliko procenata svakog 15. aprila.2 Zahtevala sam da se preselimo iz grada na takozvano selo jer sam se jednog dana, nedugo nakon što se Alison rodila, saplela na mrtvaca u ulazu u našu zgradu, sjajnu predratnu građevinu na uglu Brodveja i Velike Džounsove. Policija me je uverila da nije nastradao od tuđe ruke, već od zanemarenosti i neuzimanja lekova. Iako je to bilo malo bolje od ubistva, tog čoveka nisam mogla da izbacim iz glave. Njegovu prljavu odeću i žute kvarne zube. Bose noge. Mrtvačku ukočenost. „Dajem novac beskućnicima“ vrištala sam na pristojnog policajca. „Nosim kese s namirnicama u dobrotvorne organizacije. Zašto se ovo dešava meni?“ „Pa, gospođo, nije se desilo vama!“, odvratio je policajac. „On je umro, a ne vi!“ Bio je u pravu. Ali mrtvac me je i dalje proganjao sve dok moj sna lišeni i hormonima preplavljen mozak nije zatražio da nešto preduzmem, što nerazumnije i dramatičnije, to bolje. Spakovala sam bebu Alison, uskočila u voz i krenula iz grada. Sišla sam u Bilsfordu, jer je stanica bila ljupka, a činilo mi se da se iza nje nalazio podjednako ljubak gradić. Želela sam nešto tako ljupko. Želela sam zelenu travu. Nisam želela mrtve beskućnike na pragu. Pošto je agent za prodaju nekretnina nanjušio da sam lak plen, pokazao mi je pet kuća. Kretale su se od smešno velikih imanja, nalik na Taru iz Prohujalo s vihorom, pa sve do sveže sređene četvorosobne kuće s hodnikom u sredini, u

kolonijalnom stilu. Sva imanja su se prostirala na više jutara, s baštama, drvećem i leptirima. Osećala sam se kao da sam upala u neki rani Diznijev film. „Povremeno će se pojaviti dim iz komšijskog ognjišta“, rekao mi je prodavac. Nisam čula reč ognjište još otkako smo učili o hodočasnicima u osnovnoj školi. Svidelo mi se. Kupila sam kuću u kojoj smo se tog trenutka nalazili, sa ognjištem, leptirima, i svim tim. Rodžer nije bio zadovoljan. Pitao se kakav nam je to brak ako se nisam posavetovala s njim o nečemu tako važnom kao što je selidba iz Njujorka. Svalila sam krivicu za svoje nerazumno ponašanje na hormone. Podsetio me je da taj izgovor koristim za sve. Naglasila sam da to ne umanjuje istinitost. Rekla sam mu da može kupiti voznu mesečnu kartu i stići do svog SoHo studija za jogu za manje od sata. Rekla sam mu i da može da proširi posao i otvori još jedan studio u pomodnom Vestčesterskom okrugu. Mesto je mirisalo na bogate, dokone i očuvane žene. Rudnik zlata. To ga je malo umirilo, ali verovatno ne dovoljno da bi ostao heteroseksualan. Dok sam parkirala auto na dvadesetak metara od ulaza u Target, pokušala sam da sagledam prednosti života u predgrađu. Uvek mogu da pronađem dobro mesto za parkiranje ispred supermarketa radnim danima pre podne. Kad sam prekoračila prag prodavnice, zapahnuo me je vazduh veštačkog mirisa iz klima-uređaja. Svežina mi je prijala posle neprijatne vrućine i vlage. Tokom kratke vožnje, iz radija su izbijale sve same turobne vremenske prognoze. „Globalno zagrevanje!“ „Nezapamćena vrućina!“ „Skakavci!“ „Zombiji!“ „Vampiri!“ „Kraj sveta!“ Ali moralo se priznati, jeste bilo prokleto toplo. Potražila sam u torbi današnji spisak za kupovinu, sad dopunjen praškom za veš i lakom za nokte. Skrenuvši levo ispred šalova i jeftinih ručnih torbi, gurala sam prazna kolica ispred sebe. Nedostajala mi je težina moje ćerke na malom sedištu koje se spuštalo, i njeno neumoljivo šutiranje u butine dok se šetamo prolazima.

Nakon višegodišnjeg večitog vucaranja malog deteta sa sobom, ovaj samostalni odlazak do Targeta bio mi je zaista gorko-sladak. Zaustavila sam se kod toalet papira i potrošila čitav minut, nepovratno, premišljajući se koju vrstu da ubacim u kolica. Jesam li raspoložena da brišem dupe nečim nalik na šmirglu i spasavam prašume, ili da se opredelim za onaj koji mi prilikom upotrebe neće ožuljati spoljašnji sloj epiderma, ali će svakako dovesti do propasti ljudske civilizacije? I upravo tako odlazak do Targeta može da vam oduzme čitavo pre podne. Zgrabila sam dvoslojnu jeftinu vrstu i krenula ka prašku za veš. Krajičkom oka spazila sam muškarca kod proizvoda za bebe. Stajao je između ružičastog kreveca i raskošnog modela hodalice, ukrašene mnoštvom svetlucavih punjenih ribica. Mlatarao je rukama kao albatrosov ptić spreman da prvi put zakorači sa stene. Sa mahnitim pogledom u očima, zajapurenim licem i pramenovima oznojene crne kose zalepljene za čelo, izgledao je neuračunljivo. Što je značilo da nisam imala izbora do da se zaustavim i buljim u njega. Kolica su mi zaškripala na sveže uglancanom podu. Glasna objava prekinula je bezopasnu muziku da najavi posebnu ponudu peškira za plažu. „Napolju je tako vruće!“, govorio je glas. „Smesta kupite te predivne peškire!“ Čovek je na sebi imao lepo skrojeno odelo i crvenu kravatu na uštirkanoj beloj košulji. Kravata mu je bila previše upadljiva, neprirodno grimizne boje. Negde na polovini desne nogavice pantalone su mu bile pocepane i videla se rana oivičena tamnom, osušenom krvlju. Blato mu se nakupilo na đonovima italijanskih kožnih cipela, ali to blato je nekako bilo pogrešne boje, ne ovozemaljske. Je li se dovde provlačio kroz osušeni plastelin? Dok sam zurila u njega otvorenih usta, ruke su mu usporile i konačno se primirile. Polako se okrenuo, namršten, očito zbunjen što se nalazi okružen krevecima na rasklapanje i ljuljaškama za bebe. Dohvatio je jednu svetlucavu ribicu sa hodalice i protrljao je o neobrijano lice. Pedofil? Ludak? Nije bilo važno, jer sam zaista prestala da dišem. Taj muškarac u pocepanom odelu, prljavim cipelama i sa zaista uvrnutim odnosom prema plastičnoj ribici verovatno je bio najlepši muškarac koga sam u životu videla. Vilica mi se obesila kao da sam pamet ostavila kod toalet papira. Zatvorila sam usta da ne počnem da balavim. Lep ili ne, ovom muškarcu nije bilo zabavno. Nešto ga je mučilo. Bio je zbunjen. Vratio je ribicu na

hodalicu i provukao prste kroz gustu kosu, uvijajući duže prednje pramenove sve dok se nije činilo da će ih iščupati iz glave. Trgao se i pustio kosu, a zatim zagnjurio glavu u šake. Duboko je, više puta, udahnuo. Kad je ponovo podigao pogled, oči su mu bile smirenije. Nije se osmehivao, ali više nije izgledao ni kao da je na ivici nervnog sloma. Protresao je ramena, ruke, zglobove. Nekoliko puta je zavrteo vratom i sagnuo se da dotakne prste na nogama. U predgrađima živi mnogo čudaka, verujte mi, ali većina ih je dovoljno pametna da svoju uvrnutost ispoljava samo iza zatvorenih vrata. Tako je sigurnije. Niko ne želi da bude u timu nastranih. Pogurala sam kolica prema njemu, a on je sad trčkarao u mestu. Neonke iznad glava pucketale su od statike. Vratilo se stezanje u grudima koje sam osetila jutros, dovoljno blago da na padnem na pod dahćući, ali ipak sam ga bila svesna. Spustila sam ruku na torbu. Ksanaks je bio tu ako mi se sloši. Tako sam se osetila mnogo bolje. „Izvinite“, obratila sam mu se. Stranac je bio još lepši izbliza. Tamnozelene oči bile su mu uokvirene dugim trepavicama, kakve obećava svaka reklama za maskaru. Koža mu je bila čista i svetla, nalik na moje mermerne radne površine u kuhinji, ali zračio je nekom toplinom iznutra, koja mu je davala ružičasti sjaj. Bio je mlad, dvadeset pet, trideset najviše. „Ne nameravate da trčite maraton u tim cipelama, zar ne?“, pitala sam. Trgao se kao da sam ga upravo bocnula žaračem. Dok me je odmeravao od glave do pete, dobila sam trenutak da razmislim o svom jutrošnjem izboru garderobe. Moja bela majica u međuvremenu je promenila sve moguće boje i stigla do prljavosive, a smeđa suknja veličine četrdeset dva, ljupka i ležerna na žgoljavoj manekenki iz kataloga, u stvarnosti je ličila na džak za krompir. I neopran konjski rep s napadno rascvetalim krajevima nije mi bio od pomoći. Bila sam sve samo ne seksi. Nevidljiva. „Ja ne trčim“, rekao je i pogledao u svoje blatnjave cipele. Iskošene crvene usne izvile su se u automatski osmeh, koji se nije odrazio i u očima. „Jeste li... dobro?“, pitala sam i približila mu se. „Izgledate nekako... pa, ne baš dobro.“ Mirisao je nekako prašnjavo, poput kuglica naftalina, kao da je upravo izvađen iz ostave. Neodređeni beli prah bio je posut po tamnoj tkanini odela. Gledao je negde preko mene, prema policama sa sredstvima za higijenu zuba, kao da pokušava da se orijentiše u prostoru i vremenu.

„Da“, odgovorio je. Trudio se da zvuči samouvereno, ali promašio je za dlaku. „Dobro sam. Samo mi je dan loše počeo, to je sve.“ Radnim danima pre podne u Targetu obično su kupovale samo mame i dadilje. Ljudi u poslovnim odelima, i muškarci i žene podjednako, još pre nekoliko sati su se ukrcali na voz za centar grada. Do sada su verovatno već održali dva-tri izuzetno korisna sastanka, doneli na desetine važnih odluka, popili nekoliko šolja jake kafe, a negde su na brzinu udenuli i partiju skvoša u njujorškom sportskom klubu. Sasvim sigurno ne stoje kraj proizvoda za bebe, zbunjeni. I te kako loš početak. „Mogu li nekako da vam pomognem?“, pitala sam. Nisam imala pojma šta da radim ako odgovori potvrdno. „Hvala vam, ali dobro sam“, odgovorio je i ispravio kravatu. Bacio je pogled na sat Patek Filip, koji je bio prikladniji za ekspediciju na Severni pol nego za predgrađe. „Zaista. Dobro sam. Hvala na brizi.“ Osmehom, sad vedrim, ali i dalje ne potpuno iskrenim, stavio mi je do znanja da želi da se izgubim. Razumela sam nagoveštaj. „Dobro“, prihvatila sam. „Sjajno. Želim vam prijatan dan.“ „Čekajte!“, povikao je za mnom. Glas mu je bio pomalo uznemiren. „Možete li mi, molim vas, reći koliko ima sati? Izgleda da mi je sat stao.“ „Devet i trideset sedam.“ „I, ne znam kako ovo da pitam a da ne zvučim čudno, ali gde sam ja tačno?“ Šta? Ostavila sam kolica i vratila se. Stala sam pravo ispred njega. Procenila sam da je visok oko metar devedeset, bez imalo sala. Verovatno je prirodno takav, zbog čega mi se već mnogo manje dopadao. „Mislite gde ste u prodavnici ili... gde ste u univerzumu?“ Mislim da takvo pitanje nisam nikad postavila. Čekala sam da smisli odgovor. „Rekao bih pre ovo drugo.“ „Da.“ „Jeste li doživeli neku nesreću?“ Pokazala sam mu na pocepane pantalone. Iznenađeno je pogledao dole, opipao ranu prstom i trgao se od bola. „Ne znam“, odgovorio je. „Da nisam pao?“

„Mene pitate?“ „Možda.“ Trebalo je da pozovem hitnu pomoć i kažem im da ponesu ludačku košulju. Proučavao mi je lice. „Poznajemo li se?“, pitao je. Imala sam isti osećaj. Bio mi je poznat, ali nikako ne bih mogla zaboraviti ovakvog frajera. „Ne“, odgovorila sam. „Mislim da ne.“ „Zanimljivo“, rekao je. „U Bilsfordu ste, u Njujorku“, obavestila sam ga. „Zapravo, u predgrađu Njujorka. Znate li koji je dan?“ Ponovo je razdražljivo provukao prste kroz kosu. Štrčala mu je kao ježu bodlje. Verovatno ne želi da zna kako izgleda. „Bilsford?“ „Čega se poslednjeg sećate?“, pitala sam. Ispružio je ruke ispred sebe. Želeo je da mi kaže, da objasni, ali nije uspevao ničeg da se seti. „Mislim da bi trebalo da pozovem pomoć. Bojim se da ste se povredili kad ste pali. Osećate li vrtoglavicu?“ „Ne“, odgovorio je, i ponovo se osvrnuo oko sebe. „Ali zaista se osećam... čudno.“ Da. Izgleda da je ovo jutro takvo. Možda je pretrpeo udarac? Ili se oporavlja od anestezije? „Niste imali operaciju ili igrali hokej nedavno?“, pitala sam. „Šta?“ „Nema veze.“ „Kakvo je ovo mesto? Odakle ovoliko stvari?“, pitao je. „Target“, odgovorila sam. „Molim?“ Samo mi je još ovaj dokaz nedostajao. „Mogu li da vam pozovem pomoć?“, pitala sam. „Da pozovem nekoga?“

„Ne!“ Zgrabio me je za zglob. Vrelina mi je pojurila kroz telo od tačke gde me je dodirnuo. Nije bila u pitanju žudnja, već nešto drugačije, neka veza koju nisam umela tačno da opišem. „O, bože“, izustila sam. Čvrsto mi je stezao ruku. „Želim da idem kući“, šapnuo je. Pogledom mi je ispitivao lice, i odjednom me je podsetio na Alison, probuđenu iz košmara, izgubljenu u maglovitom mestu između jave i sna. „Naravno da želite“, rekla sam i odvojila mu prste od mog zgloba. „Sećate li se svog imena? Imate li novčanik?“ Poslušno je proverio zadnji džep, kao i onaj s unutrašnje strane sakoa. Ništa. „I ne sećam se kako se zovem“, izjavio je, kao da ga je ta činjenica iznenadila. Kako to izgleda kad zaboravite i najosnovniji podatak o sebi? Ko ste ako nemate ime? Prazna tabla. Niko. Iz nekog razloga, od te pomisli sam se sledila. Otpratila sam ga do kancelarije šefa prodavnice. Pošao je za mnom dobrovoljno, vukući blatnjave cipele od hiljadu dolara po podu. Pozvali smo i hitnu pomoć. Dvadeset minuta kasnije predala sam ga medicinskoj sestri sede kose i tihog umirujućeg glasa. Ulivala je poverenje. Muškarac joj se oprezno osmehnuo. Zapisala je moje ime, adresu i telefon. Uobičajeni postupak, objasnila je. I hvala što ste bili dobra, uzorna građanka. U redu, to nije rekla glasno, ali videla sam da tako misli. Okrenula sam se ka svom novom neuračunljivom prijatelju i zagladila mu kosu. „Bićete dobro“, rekla sam. Izgledao je sumnjičavo, ali klimnuo je glavom i ponovo se okrenuo medicinskoj sestri koja mu je stavljala traku za merenje krvnog pritiska oko ruke. Nisam više bila potrebna. Tek kad sam se zaustavila na prilazu ispred svoje kuće, shvatila sam da sam ostavila kolica s pažljivo odabranim dvoslojnim toalet-papirom negde u blizini proizvoda za bebe.

OSMO POGLAVLJE

Kući sam stigla oko jedanaest i sela za sto. Iako nisam želela da priznam, pogodilo me je ono s muškarcem iz Targeta. Bio je izgubljen i zbunjen, i prepušten na milost i nemilost strancima. Najviše sam se bojala baš oslanjanja na druge ljude kad je nešto mnogo važno. Šta ako me iznevere? Bolje je sve obaviti sam i tako izbeći tu mogućnost. Verovatno sam mogla da preživim događaj u Targetu bez velikog uzbuđenja, ali posle onih dodatnih hiljadu petsto reči, koje su se, kao nekom čarolijom, pojavile u Ukradenim tajnama, sad mi je već bila potrebna farmaceutska pomoć. Otvorila sam ksanaks i izbacila dve bele pilule. Ponekad mi je bila potrebna samo jedna, a ponekad dve. Danas je bio dan za dve, a još nisam ni ručala. Zurila sam u upaljeni ekran kompjutera. Ruke su mi zadrhtale. Dešavalo se nešto vrlo loše. Verovatno tumor na mozgu. Psihotički beg od stvarnosti. Sedela sam na stolici savršeno mirno i čekala da lekovi počnu da deluju. Treće poglavlje mi je lepo napredovalo. Kako sam isplanirala, Ejdan i Lili je trebalo da napuste restoran, odu do njegovog stana i svuku se polako i napeto. On bi je vezao i izazivao, a ona bi bila zaprepašćena, ali spremna. Znala sam tačno kuda je priča išla kad sam krenula na spavanje. I tu nije bilo nikoga po imenu Klarisa, sto posto sam sigurna. Jesam li zbog tumora na mozgu skliznula u neku vrstu kreativnog ludila? Za svaki slučaj, progutala sam još jedan ksanaks. Lekar mi je rekao da vodim računa o dozi, jer lekovi protiv razdražljivosti mogu izazvati zavisnost, ali trenutno me uopšte nije bilo briga. Veštica Klarisa mi je ukrala Ukradene tajne. Zvonjava mobilnog prekinula je buku u glavi. Džejson je krenuo. Ustala sam od stola. Imala sam najviše dvadeset minuta pre nego što stigne, a najmanje što sam mogla da učinim za njega bilo je da ne smrdim na znoj ispod pazuha. Izašla sam ispod vrelog tuša i dalje uzdrmana, ali ne toliko da nisam mogla da se obuzdam. Umotala sam se narandžastim peškirom kad se oglasilo zvono na vratima. Provirila sam kroz prozor i ugledala Džejsona. U ruci je držao kesu sa sendvičima iz Vinijevog italijanskog kafea. Ponekad, kad sam

imala vremena, dozvoljavala sam mu da ostane na ručku i razgovarali bismo kao odrasli. Znate, o advokatskom poslu, koje smo filmove gledali, cenama kuća u Bilsfordu. Bezbednim temama. Neodređenim. Ali kad sam mu otvorila vrata, gotovo me je savladala želja da mu ispričam kakvo sam čudno jutro imala. Počela bih s vešticom i prešla pravo na prelepog ludaka u Targetu. Ali zaustavila sam se. Mi ne vodimo takve razgovore. Seksamo se i razgovaramo o vremenu. „Lep peškir“, rekao je podsmešljivo. Poslednjih meseci se nekako osmelio. Rekao mi je da izlazi i s drugim ženama. Slagala sam mu da se i ja viđam s drugim muškarcima. Uskoro će me obavestiti da ima devojku i naši susreti petkom pre podne će prestati. Još sam morala da razmislim šta će to značiti za mene. Ili meni. „Kasnim“, rekla sam. Spustio je sendviče na komodu i svukao mi peškir. Pao je na pod. „Imaš najlepše grudi“, izjavio je. „Pune ruke.“ „O, hvala“, odgovorila sam. „Idemo gore?“ „Ti prva. Hoću da gledam u tvoje golo dupe dok se penješ.“ Gospode! Stvorila sam čudovište! Pre nekoliko meseci konačno se setio da me pita za naslov neke moje knjige. Umesto da mu objašnjavam kakve knjige pišem, pružila sam mu najnovije delo K. T. Brigs u tvrdom povezu. „Seksi roman?“, pitao je. Proučavao je korice na kojima se nalazio seksi frajer sa dugom, lepršavom, plavom kosom. Košulja mu je bila raskopčana da pokaže izražene trbušnjake, a u zagrljaju je držao ženu. Imala je istu talasastu plavu kosu, ali njena vezena haljina bila je iskidana tako da joj se vide svetle butine dugačkih nogu. U pozadini se nalazio pastuv. „Na neki način“, odgovorila sam. „Jedva čekam da pročitam“, rekao je. I kako se samo iznenadio kad je pročitao. „Opisuješ bradavicu kao da je žir!“, vrisnuo je na mene sledeće nedelje. „A đoku kao tvrdu ljubavnu motku!“ Slegla sam ramenima. „Pa?“ „Digao mi se, eto šta. Usred voza. Bilo mi je neprijatno.“

„Čitao si je na javnom mestu?“ „Pa, zapravo sam zamotao korice Vol strit žurnalom.“ „Treba ti elektronski čitač.“ „Verovatno. Ali dopalo mi se. Odlično štivo. Gotovo da sam promašio stanicu.“ „Hvala“, rekla sam. „Baš lepo.“ „Pa, znaš, radiš li i ti te stvari?“, pitao je. Znala sam da će to pitanje uslediti i već sam pripremila odgovor. Samo zato što pišem o nečemu, ne znači da to i upražnjavam. Mislim, mogla bih da napišem biografiju Abrahama Linkolna iako ga nikad nisam upoznala. Ili triler o serijskom ubici a da zapravo nikoga ne ubijem. Pa zašto onda ne mogu da pišem o fetišima s crnim kožnim čizmama a da ne mazim sopstvenu obuću u mračnom plakaru svake noći? „Ne“, odgovorila sam mu u skraćenom obliku. Uspeo je da sakrije razočaranje. „Pa, možda ih upražnjava K. T. Brigs?“, pitao je. Prostrelila sam ga pogledom. „Ni ona. Ali drago mi je što ti se knjiga dopala.“ Tog prepodneva je svršio za manje od minut. Sigurna sam da je mislio na mene, ili verovatno K. T. Brigs, zavezanu lisicama za uzglavlje, raširenih nogu. Sad sam se penjala stepenicama trudeći se da mi guzica ne poskakuje, ali podrhtavala je kao da stvara sopstvenu gravitaciju. Na tu pomisao sam se zakikotala. Zemlja i Mesec i moje dupe. Od tog podrhtavanja Džejson se napalio. Poševili smo se uza zid na vrhu stepeništa. Prikovao mi je ruke iznad glave. Bilo je nezgodno. Bio je negde oko metar osamdeset visok, ali ta razlika u visini bila je dovoljna da je prilikom prodiranja doslovno morao da me odigne od poda, kako bi stekao neki oslonac. Uplašila sam se da se ne sruši od napora. „Bože, Sejdi!“, govorio bi svaki put kad bi me zakucao za zid. „Kako si dobra danas.“ „Drago... mi... je... što... to... misliš“, govorila sam između prodiranja. S desne strane glave visio mi je lep pejzaž domaćeg umetnika. Odskakao je od zida u savršenom ritmu. Kunem se da sam u tom položaju mogla da osetim

kako mu penis dodiruje moje kutnjake. Stojeći položaj mi nije od omiljenih. Na kraju bih uvek čeznula za tim da dignem noge na stoličicu. Kad smo završili, srušili smo se na tepih u hodniku. Bio je prilično nov, svetlozelene boje koja se savršeno uklapala u taj uzan prostor. Mislim da se takva nijansa naziva bojom paprati. Prebacila sam težinu tela tako da gravitacija spreči da mi sperma sklizne niz nogu i uprlja tepih boje paprati. Džejson mi je spustio ruku sa struka među noge. Zadržao ju je tamo. „Dakle“, pitao je. „Na tebe je red.“ Bez čekanja na odgovor, namestio se i raširio mi noge tako da se udobno namesti između njih. Mišići kukova su mi se zategli. Počela sam da se opuštam. Odatle sam mogla da vidim podnožje stepeništa i prostor ispred ulaznih vrata. Greta je zalila cveće na ulaznom stepeništu, ali ipak je venulo na neviđenoj vrućini. Džejson mi je jezikom prelazio od kolena ka obećanoj zemlji. Još se nisam usudila da mu kažem kako je lizanje kolena samo traćenje pljuvačke. U kolenu imam vrlo malo nervnih završetaka. Ali on je, očigledno, odlučio da tamo počne i nisam želela da budem nezahvalna. Jezik mu je bio topao. Zažmurila sam. Sviđao mi se deo neposredno pre nego što mi zavuče jezik. Iščekivanje, obećanje, shvatanje da najbolje tek dolazi. I tako, čekala sam da se to najbolje dogodi, ali zazvonio je telefon. Naglo je izvukao glavu iz mog međunožja, poput nekog glodara. „Moraš li da se javiš?“ Ne. Zaista nisam morala. Želela sam da ostanem tu i uživam dok mi jezikom kruži po klitorisu, sve dok ne vrisnem i povučem ga za kosu. „Alison je bila bolesna prošle nedelje, zar ne?“, dodao je. Njegovo spominjanje Alisonine bolesti bilo je prisno na način koji mi je zasmetao, kao kad prenisko zasečete nokat. Ali bio je u pravu. Morala sam da se javim na telefon. Danas ništa od obećane zemlje. „Sranje!“, uzdahnula sam. Uspravila sam se, nimalo elegantno, i požurila prema telefonu. „Dobro jutro“, pozdravio me je hrapavi glas. „Ovde odeljenje hitne pomoći Opšte bolnice Bilsford.“ Prestala sam da dišem, jer kad vas zovu iz bolnice, to može da znači samo da vam je dete mrtvo.

„Je li to Sejdi Fuler?“ „Jeste!“, ciknula sam. „Imamo ovde muškarca koji tvrdi da ste mu blizak rod?“ „Muškarca?“ Ostala sam bez vazduha. Sva sam se naježila. Alison nije muškarac. A nisam imala ni braće, ni stričeva, ni nećaka. Ponovo sam se naježila. „Da li se zove Rodžer?“, pitala sam. „Kako izgleda, koliko bi mogao imati godina?“ „Mlad je“, odgovorio je glas. „Verovatno dvadeset pet ili tako nešto. I ne znam da li se zove Rodžer. U tome i jeste nevolja.“ Rodžer je veoma privlačan i veoma zgodan. Mogao je da dubi na glavi danima. Ali izgledao je kao da mu je barem četrdeset, iako sam mu redovno govorila kako bi još mogao proći i kao dvadesetdvogodišnjak, jer sam želela da bude srećan. „Dakle, ne znate kako se zove?“, pitala sam. „A ne zna ni on?“ „Ne“, odgovorila je. „Izgleda da pati od gubitka pamćenja, ali vas se prilično dobro seća. Imena, broja telefona i adrese. Doveli su ga jutros. Veoma je zgodan.“ Zvučala je postiđeno zbog te poslednje rečenice, ali sad sam znala da je to onaj tip iz Targeta. „Možete li nam reći kako se zove?“, pitala je. „Zvuči li vam kao da je u pitanju neko poznat? On je čak opisao i kako izgledate.“ Baš tužno. Aljkavo obučena osoba ne može proći nezapaženo u Bilsfordu. Uvek je neko tu da vas ukeba. Spremala sam se da kažem kako nemam pojma ko je on, da sam samo naletela na njega dok je ošamućeno i zbunjeno stajao kod proizvoda za bebe, i da sam samo obavila svoju građansku dužnost. Ali nešto me je zaustavilo, neki osećaj da moram otići da ga vidim. „Nisam sigurna o kome govorite“, rekla sam, „ali zašto ne bih skoknula do vas da vidim?“ „To bi bilo sjajno, gospođo Fuler.“ Prekinule smo vezu. Još sam bila gola. Džejson je došao kroz hodnik samo u boksericama. Kad sam dostigla veličinu četrdeset dva, više nisam želela da budem gola ni pred kim, uključujući i sebe. Bila sam sigurna da Rodžeru nisam bila privlačna i da nam je to upropastilo seksualni život. Kad

mi je rekao da je gej, barem sam prestala da krivim svoju proždrljivost što smo prekinuli fizički kontakt. Nevolja nije bila u salu, već u tome što sam bila žensko, a to se nije moglo promeniti. S druge strane, Džejson je uvek bio oduševljen kad bi me video bez odeće. „Je li sve u redu?“, pitao je. „Jeste“, odgovorila sam. Iz nekog razloga mi se činilo da za ovo nikako ne treba da mu ispričam. Nisam umela da objasnim zašto. „Želiš li da nastavimo gde smo stali?“ Oboje smo prilično navikli da razgovaramo o seksu kao o poslovnoj transakciji. Jesi li dobila ono što si želela? Kako ti je bilo? Jesmo li stigli do neke značajnije prekretnice? Govorila sam sebi kako je to u redu, da je to savremeni pristup. „Znaš“, rekla sam i prekrstila ruke na golim grudima, „mislim da mi je dosta. Imam rok za knjigu i moram time da se pozabavim.“ „O“, izustio je. Zvučao je razočarano, ali brzo se oporavio. „Ostaviću ti ćuretinu i sušeni paradajz. Mislim da unutra ima i sira.“ „Hvala“, rekla sam iskreno. Doneo mi je sendviče sa sirom. Ljubazan je i dobar. Barem sam toliko mogla da priznam a da ne prekršim zavet emocionalnog nevezivanja. Nije bio pohlepan. Zapravo, izgleda da u sebi nije imao ni trunku sebičluka. Popravio mi je umivaonik i kvaku na vratima garaže i mrežu na zadnjim vratima, koja je stalno ispadala iz šarki. I činilo mi se da je mršavio. Tvrdio je da je srećan prvi put posle gotovo dvadeset godina. Kad je to rekao, zaplakala sam koliko je to tužno zazvučalo. Dok se oblačio, pričao je o svom novom autu, sportskom crvenom kupeu sa crnim kožnim sedištima. Nisam na sebi imala odeću, samo peškir u podnožju stepeništa, pa sam otišla da se obučem. Našli smo se nekoliko minuta kasnije kod ulaznih vrata. Definitivno je izgledao mršavije. Izgledao je dobro. Pitala sam se je li svestan toga. „Sledeće nedelje?“, pitao je. Uvek je pitao. To je bio deo naše rutine. „Da“, odgovorila sam rasejano. Poljubio me je, a onda sam ga izgurala na vrata. Zagonetka o zgodnom muškarcu me je nagrizala. Sigurna sam da je čuo moje ime dok sam ga davala medicinskoj sestri hitne pomoći, ali zašto bi tvrdio da mi je blizak rođak? Šta

je želeo? Pet minuta kasnije bila sam u karavanu i vozila ka Opštoj bolnici Bilsford.

DEVETO POGLAVLJE

Karavan i ja smo krstarili uzanim i vijugavim putevima Bilsforda. Drveće je bilo razlistalo i zeleno, opojno zbog proleća, a grane su visile nisko, zaklanjajući pogled u krivinama. Bolnica nije bila daleko, ali kuda god da krenete u ovom gradu, svaki put traje večno. Osetila sam ubod nostalgije za pločnicima i podzemnom železnicom. Bolničko parkiralište bilo je puno. Osećala sam se loše što sam zauzela mesto označeno sa Samo za pacijente, očito namenjeno nekome ko krvari nasmrt, ali nisam imala mnogo izbora. Osim toga, neću se zadržati dugo. Iza velikog prijemnog pulta stajala je sestra s imenom BRIDŽET na pločici, sve velikim slovima, kao uzvik. „Zdravo“, pozdravila sam je. Bila sam svesna da mi je kosa pretrpela žestoko lupanje o zid pre manje od pola sata. Izazov je bio ne pocrveneti. „Mogu li da vam pomognem?“, pitala je Bridžet. „Zvali su me zbog jednog... čoveka“, rekla sam. „Ja sam Sejdi Fuler.“ BRIDŽET je shvatila. „Naravno“, rekla je. „Onaj čovek. Onaj zgodni tip.“ „Da.“ „Veoma je privlačan“, ponovila je. Bila je mlada i lepa. I bio mi je sasvim jasan njen stav. „U redu“, rekla sam. Povratila je profesionalno držanje, verovatno odagnavši zamišljenu sliku predmeta našeg razgovora u tankom i razvezanom bolničkom ogrtaču. „Upravo završava psihičku procenu“, obavestila me je, nakon što je pogledala u kompjuter. „Ako se popnete na treći sprat, pomoći će vam dežurna sestra.“ Uputila sam se ka liftovima. „Stvarno je zgodan!“, doviknula je za mnom sestra Bridžet. Umirala je od želje da me pita je li slobodan i na raspolaganju, ali verovatno su joj u medicinskoj školi već rekli da nabacivanje psihički obolelim pacijentima

prelazi granicu dobrog ukusa. Treći sprat je više mirisao na bolnicu nego predvorje. Mešavina antiseptika, izbeljivača i ustajalog vazduha prikrivala je skriveni miris bolesti i nesreće. Neonske lampe su preko svega bacale zelenkasto svetlo. Bolnice nikad nisu bile mesta koja ohrabruju ljude da nastave sa životom. Keti je bila dežurna sestra. Na sebi je imala staromodnu bolničarsku kapu, pa sam poželela da joj se obratim sa „sestro“ i prekrstim se, za svaki slučaj. „Nemate oznaku“, odmah je primetila sestra Keti, nakon što mi je proučila grudi. „Nemam“, odgovorila sam. „Bridžet mi je nije dala.“ Zacoktala je. Uključila je štampač i pružila mi oznaku. „E sad“, počela je kad se smestila iza svog radnog pulta i namestila kapicu časne sestre, „mogu li da vam pomognem?“ „Došla sam da vidim poznajem li privlačnog muškarca“, izjavila sam. Zvučalo je smešno, ali manje-više istinito. Začkiljila je. „Vi ste mene zvali“, objasnila sam. „Pokušavam da vam pomognem da identifikujete pacijenta.“ „Onog privlačnog?“ Zar nisam upravo rekla to isto? „Da. Imate li mnogo pacijenata ovde koji ne znaju kako se zovu?“, pitala sam. Nije se obazirala. „On je veoma... krasan“, rekla je. Radila je nešto na kompjuteru, ali nije mogla sakriti blago rumenilo na obrazima. Verovatno nije bila ovako uzbuđena još otkako je papa održao misu na stadionu Jenkija. „Sigurna sam da jeste.“ „Sad je završio sa psihičkom procenom“, osorno me je obavestila i ustala. „Odvešću vas do njega.“ U grudima sam osetila čudnu napetost, očekivanje pomešano sa strahom. Pacijent je bio u zasebnoj sobi. Možda zato što je bio jedini pacijent, ili možda zato što je sestra Keti smatrala da je macan. I krasan. Sunce je prodiralo kroz ogroman prozor i tako ga osvetljavalo da sam pomislila da će možda i anđeli zapevati.

Sestra Keti je uzdahnula. „Tako je...“ „Znam“, prekinula sam je. „Krasan.“ Okrenuo se na zvuk mog glasa. „Sejdi“, izgovorio je, požurio ka meni i uzeo me za ruke. Sestra Keti nas je pažljivo posmatrala. Molećivo me je gledao. Ruke su mu bile hladne. Stezao je moje. Molio me je. „Hari“, izlanula sam, možda i zato što sam juče u prodavnici zurila u princa Harija na naslovnoj strani časopisa Pipl. Okrenula sam se ka sestri Keti, uz široki lažni osmeh. „Ovo je Hari... Plant. Moj brat od tetke.“ „Ostatak porodice živi preko bare“, nastavila sam da podmažem laž. Osmeh iskrenog olakšanja raširio se licem novokrštenog Harija. Nisam imala pojma šta radim. Nedavno sam pročitala kako je pomaganje drugima najbolji način da se i sami dobro osećate. Možda sam samo primenila tu zamisao na krajnje neobičan način. Zagrlila sam ga. Telo mu je bilo čvrsto i vitko. Kroz košulju sam mu osetila mišiće. „Kako se osećaš, druže stari?“, pitala sam. Sestra Keti je zakolutala očima. „Dakle, možete da identifikujete ovog čoveka?“ „Zar nisam upravo?“ „Idem po doktora“, izjavila je, žustro se okrenula i izjurila iz sobe. Rođak Hari je seo na krevet. „Hvala“, tiho je izustio. „Nisam siguran da bih preživeo i tren duže na ovom mestu.“ Trebalo mi je tren-dva da shvatim. Rođak Hari se nadao da ću ga izvući odatle. „O“, izgovorila sam i sela pored njega. „Nisam sigurna mogu li niti treba li, znaš, da te izvedem odavde. Nisi dobro.“ Naglo je ustao. „Dobro sam“, pobunio se. „Savršeno sam.“ „Znam“, umirivala sam ga. „Ali ne možeš da se setiš ko si, zar ne?“ Ponovo je seo, poraženo.

„Ne“, potvrdio je. Slegla sam ramenima da mu stavim do znanja kako ne mogu odvesti kući stranca bez pamćenja. To jednostavno nije imalo smisla, uprkos dobrim namerama. Ponovo me je uhvatio za ruke i primakao mi se na ivici kreveta. Doživela sam oštar trenutak već viđenog. „Poslužili su mi grašak iz konzerve“, rekao je iskreno uvređen. „I žele. Nikad u životu nisam video takvu hranu. Očajan sam. Ali neće da me puste osim ako neko ne jemči za mene. Ti znaš ko sam.“ „Ne, ne znam.“ „Pa upravo si se pretvarala da znaš.“ „U ređu“, rekla sam. „Recimo, hipotetički, da te izvedem - kuda ćeš onda?“ „Otići ću... pa, uputiću se... možda ću otići do...“ „Mislim da je najbolje da ostaneš ovde“, prekinula sam ga. „Sigurnije je.“ Rođak Hari je skliznuo s kreveta i spustio se na koleno, kao da će me zaprositi. Nasmešio se. Bio je to predivan osmeh i smesta me je savladala njegova ljupkost. „Molim te“, izgovorio je. „Moram nešto da obavim. Za ime božje, molim te, pomozi mi.“ „Šta?“ Zastao je, ali mi nije ispuštao ruku. „Ja... ne mogu tačno da se setim, ali je hitno. Osećam. To je... ljubav.“ Pa, sad je sve bilo jasno. Uopšteno govoreći, ako neko ko je očigledno beskućnik i bez porodice, i ko očigledno ne može da se seti sopstvenog imena, počne da bunca o ljubavi, krajnje je vreme da mu se pomogne, jer je sasvim sigurno odlepio. Ipak, nešto na njegovom licu me je zaustavilo, zračilo je tugom koja je zahtevala da obratim pažnju i ozbiljno razmotrim njegove reči. Pre nego što sam stigla da odgovorim, ušao je doktor. Bio je mlad, sa okruglim naočarima i ćubom razbarušene kose. Crne kese ispod očiju pokazivale su da je ovde već danima, možda i godinama, i verovatno se hranio graškom iz konzerve u bolničkoj kantini. Šakom je prikrio zevanje. Oči su mu zatreperile. Umalo da zaspi na nogama tu ispred mene. Donela sam brzu, nerazumnu i pomalo smešnu

odluku da izvedem rođaka Harija odavde pre nego što mu ovaj iscrpljeni lekar slučajno izvadi jetru ili mu odseče desnu nogu do kolena. „Doktore“, obratila sam mu se. Trgao se. Iza njega me je ljutito posmatrala sestra Keti. „Gospođo Fuler“, počeo je, proučavajući beleške i pokušavajući da se seti zašto je ovde. „Sestra Keti kaže da poznajete našeg pacijenta.“ „Možda ga poznaje“, ispravila ga je sestra Keti. „O“, izustila sam. „Sasvim sigurno ga poznajem. Zove se Hari Plant. Moj brat od tetke. Praktično smo odrasli zajedno.“ Sestra Keti se podrugljivo nasmeja. „Dovoljno si matora da mu budeš majka“, promrmljala je u bradu. Kučka! Doktor je uzdahnuo i zanjihao se. Samo je želeo da otpusti tog tipa pa da na pet minuta predahne u svojoj sobi. I nije imao nameru da dozvoli nekoj prolupaloj matoroj sestri da ga u tome omete. Odmahnuo je rukom i udaljio sestru Keti s lica mesta. „Čini mi se da gospodinu Plantu nije ništa“, izjavio je. „Namestili smo mu nogu, a skener je čist. Nema povreda mozga. Predlažem da ga odvedete do njegovog lekara što pre, mora pažljivo da prati šta mu se dešava s pamćenjem. Osećam da će mu se vratiti još danas. Tako to obično biva.“ „Imam puno poverenje u vašu odluku, doktore“, rekla sam. „Ja ću se pobrinuti za njega.“ „Divno je imati porodicu“, odgovorio je doktor. „Zar nije?“, pitala sam, gurajući Hariju cipele i čarape. „Dakle, samo potpišite ovde i sve smo rešili.“ Nisam se trudila oko rukopisa. Potpisala sam otpusnu listu. Ispratila sam doktora iz sobe i okrenula se Hariju. Šta sam upravo uradila? Dok je Hari petljao oko obuće, uhvatio me je strah. Potražila sam po torbi ksanaks za hitne slučajeve, ali očigledno sam ga već do kraja popila. Hari je ustao i zagrlio me u znak zahvalnosti. Mirisao je na bolnicu, što je bilo pogrešno. Ovaj muškarac trebalo bi da miriše na borove, novac i seks. „Hvala“, promumlao mi je u neurednu kosu. Odgurnula sam ga. Sva sam se nakostrešila, kao da mi je celo telo lakatni nerv koji sam upravo udarila o oštru ivicu stola. Nisam bila ništa bolja od

sestre Keti. „Hajdemo“, pozvala sam ga. Otključala sam vrata svog karavana na parkiralištu. Rođak Hari se ukopao u mestu. „Šta je to?“, pitao je. „Moj auto“, odgovorila sam. „To je... karavan“, izgovorio je, i ne pokušavajući da sakrije užas. „Pa?“ I moj karavan je bio baš kao dosadni rođak. Ja mogu da mu se podsmevam, ali drugi ne. „Samo se nikad pre nisam vozio u njemu“, rekao je. Bilo mi je zanimljivo da ga posmatram kako pokušava da se pribere. „Dakle, čini mi se da smo utvrdili da nemaš dece“, izjavila sam. Iako sam to verovatno mogla da zaključim i po tome što je pre podne u Targetu izgledao potpuno izgubljeno. Ko ima decu, u Targetu kupuje zatvorenih očiju. Ta prodavnica je neizbežna posledica roditeljstva. „Nemam“, odgovorio je. Mislim da se stresao. „Bar verujem da nemam.“ Ubacila sam torbu kroz otvorena zadnja vrata i zatvorila sam ih dok sam istovremeno otvarala suvozačeva. Sedište je bilo prekriveno praznim čašama za kafu, neotvorenom poštom, šalom, najlon kesom s nečim što je mogao biti ostatak sendviča s puterom od kikirikija još iz doba jure. Sve sam to pokupila na gomilu i prebacila nazad. Moj saputnik je ostao bez reči. „Šta to radiš?“, pitao je. „Hoćeš li da sedneš na sve to?“, pitala sam. „Jer mogu ja to i da vratim.“ „Ne“, odgovorio je i oprezno ušao. „Znaš, automobili su kao žene. Moramo ih poštovati, ponašati se prema njima kao da su lepotice.“ Tog trenutka sam, zapravo prvi put otkako smo se sreli, pomislila da je možda zapravo lud. „To je prokleti karavan“, pobunila sam se. „Ne zaslužuje poštovanje.“ Rođak Hari je iskrivio lice. „Ja vozim vintidž model jaguara i maserati“, iznenada je rekao. „Takođe imam i bentli, ali uz njega ide i vozač.“ Oboje smo se ukočili i zagledali jedno u drugo.

„Gde držiš te automobile?“ pitala sam ga tiho i brzo. Zažmurio je. „U garaži, mislim“, odgovorio je. „Veoma je... urbano.“ Pa, to sužava mesto na samo dvadeset pet država. „Žao mi je“, rekao je. „Nisam od pomoći.“ Potapšala sam ga po ruci. „Odlično je što ti se pamćenje vraća.“ Lice mu je prekrila zbunjenost. „Pogledaj ove ogromne držače za čaše“, rekla sam dok sam palila motor. „Kladim se da ti nemaš mesta za dvanaest čaša kafe u svom vintidž jaguaru.“ Izvezla sam se s parkirališta i krenula kući, pošto nisam imala predstavu kuda drugde da idem.

DESETO POGLAVLJE

Ja sam rođena da pišem ljubavne romane. Čak i površno proučavanje mog detinjstva pokazivalo je da nisam ni imala izbora po tom pitanju. Odrasla sam kao jedinica u lepom njujorškom predgrađu. Roditelji su mi bili stariji i oboje su radili kao profesori književnosti na obližnjem koledžu društvenih nauka. Majka je nosila lepršave seoske suknje i mnoštvo jarkih šarenih perlica. Imala je široke kukove, krupne šake i snažan glas. Duga kosa joj je slobodno padala i leti bi povremeno zakačila buketić sićušnih belih rada u nju, jer se, naravno, zvala Dejzi.3 Dejzi je lebdela kroz život sa srećnim širokim osmehom razvučenim preko lica, jer je imala mog oca, profesora Voltera Fulera, šekspirologa, koji je nosio tunike i anatomske papuče i imao ćelu na temenu. Volter je voleo Dejzi više nego bilo koga drugog na kugli zemaljskoj, a tako je i danas. Predviđa svaku njenu potrebu. Kupuje joj sjajne drangulije, sitno mleveni zeleni čaj i egzotične čokolade. (S halapenjom! I kardamomom!) Pričalo se da Dejzi nije mogla podneti menjanje pelena, pa mi je slatko dupence svaki put brisao Volter, da mu se draga ženica ne bi onesvestila na prizor dečje kake. Volter postoji da bi služio Dejzi, a Dejzi ga, zauzvrat, obasipa ljubavlju. Stručna oblast profesorke Dejzi Fuler bila je Džejn Ostin. Bila sam odgojena u svetu osujećene ljubavi, koja bi dramatično vaskrsla u poslednjim poglavljima i završila srećom do kraja života. A i sam Dejzin život je pratio tu fabulu. Na kraju krajeva, Voltera je upoznala kad joj je bilo četrdeset dve, i vidite kako je to dobro ispalo! To što se ljubav u poslednjim poglavljima dešavala samo likovima gospođice Ostin, a ne i njoj samoj, mojoj majci ni najmanje nije smetalo. Nijednom mi nije spomenula da je sjajna spisateljica ljubavnih romana umrla sama i nepoznata u četrdeset prvoj godini života. U hladnim zimskim noćima nas troje bismo sedeli u maloj dnevnoj sobi, tik uz peć na drva, i čitali knjige. Bilo je uobičajeno, gotovo obavezno, da kad stignemo do dobrog pasusa, čitamo naglas, obavezno oponašajući glas određenog lika. Za doručkom su me zasipali sonetima i odlomcima iz Gordosti i predrasuda. Jedno drugom su neprestano navodili velike bele pisce, a onda nestajali u spavaću sobu u magli požude, ostavljajući me da igram pasijans za

trpezarijskim stolom. Kad smo čitali Velikog Getsbija za školu, majka mi je naglasila da je užasan. „Ali to je američki klasik“, pobunila sam se. „Tako piše na koricama!“ „Nema nikakvog smisla“, uzvratila je. „Kakvog smisla?“, molila sam je za objašnjenje. „Nikakvog smisla“, ponovila je, bez daljeg objašnjenja. Na kraju sam shvatila da ne voli tužan kraj. Ako momak i devojka ne završe zajedno, u čemu je smisao? I bila sam sklona da se složim s njom. Nakon što sam pročitala Getsbija, hodala sam unaokolo s neprijatnim grčem u stomaku. Upila sam ta jadna i nesrećna stvorenja u sebe i nisam mogla da ih se oslobodim. Progonili su me. Osećala sam takvu nelagodu da sam već sa dvanaest godina odlučila da bi Dejzino mišljenje vredelo poslušati. Traži srećan kraj ili umri pokušavajući. Zato je imalo savršenog smisla da pišem o ljubavi. Ako odete u biblioteku i potražite Sejdi Fuler, pronaći ćete dosta prilično poznatih savremenih ljubavnih romana. Pisala sam romane koje su smatrali „ljupkim“, jer nisam ubacivala nabrekle grudi i ukrućene penise, niti bilo kakve druge otvore. Umela sam veoma dobro da nagovestim intimnost i prepustim znojavu mehaniku čitalačkoj mašti. Objavljivala sam pet-šest takvih knjiga godišnje. Jedna je čak dostigla izvestan uspeh, jer se po njoj snimio film za Lajftajm mrežu. Dobra priča mi je u krvi. Umela bih da stvorim prozračno romantično okruženje i na Naskarovoj trci, za ime božje, a ne mogu mnogi time da se pohvale. Zarađivala sam, plaćala stanarinu i kupovala cipele koje mi nisu trebale. I bila sam srećna jer sam verovala u ljubav. Samo sam u to iskreno verovala. Sve zaslužujemo cveće i dijamante i muškarca potpuno posvećenog našoj sreći, kao što je Volter bio posvećen Dejzi. Zasluživale smo šampanjac i zvezdane noći i poljupce tako duboke da nam kolena zaklecaju. Zar ne? Nisam smatrala svoje knjige maštom ili bekstvom od stvarnosti. Bile su jednostavno maštovito ispoljavanje onoga što sam znala da me čeka iza ugla. I jednog dana sam zašla za ugao i tamo srela Kurta Alena. Sećam se prvih reči koje je izgovorio, kao da su mi urezane u mozak usijanim gvožđem. „Izvinite, gospođice, ali ispalo vam je ovo.“ Imala sam dvadeset devet godina i jurila sam u grad na sastanak sa

svojom književnom agentkinjom. Iako mi je ostalo još sedam meseci da napunim tih velikih trideset godina, mama je već počela da zbija šale o tome kako bi trebalo da nabavim mačku, kao svaka prava usedelica. Nasmejale smo se. Ona je spustila slušalicu. Ja sam zaplakala. Ali pojavio se muškarac koji je mogao poslužiti kao model za Barbikinog Kena, držao je moje ključeve i smeškao mi se. Čula sam anđele. Videla zvezde. Ostala sam bez reči. „Ispustili ste ih nekoliko ulica odavde“, objasnio je. „Stvarno brzo hodate.“ Nosio je odelo koje nije bilo jeftino i držao je naizgled veoma ozbiljnu aktovku. Na kožnim cipelama mu se presijavalo bledo zimsko sunce, i odjednom sam ga zamislila kako sedi na mestu za čišćenje cipela na Velikoj centralnoj stanici. „Hvala“, zamucala sam. Pratio me je! Taj predivni čovek je trčao za mnom da bi mi vratio ključeve. „Zadovoljstvo mi je“, rekao je. Zažalila sam zbog crnih rukavica kad sam pružila ruku da uzmem ključeve. Poželela sam da mu osetim kožu, pa makar i samo vrhove prstiju. „Jeste li se uputili u centar?“ „Da“, odgovorila sam. Glas mi je još podrhtavao. Na silu sam se pribrala. Ovaj susret nije bio puka slučajnost. Bilo je suđeno. Bila je to sudbina! Već sam bila na trećem poglavlju romana. „Mogu li da prošetam s vama?“ Kao da mi je ruža odjednom procvetala u grudima. „Molim vas“, odgovorila sam. „To bi bilo lepo.“ Dok smo hodali po prometnoj stazi, Kurt Alen mi je ispričao skraćeno izdanje svoje biografije. Radio je za očevu advokatsku firmu. Vodio je raskošan život u bogatom delu grada. Krenuo je da se nađe s prijateljem na ručku, ali bio je spreman da ga otkaže ako ja uspem da odložim svoj sastanak s agentkinjom. Šta mislite šta sam učinila? Proveli smo tri sata na ručku. Sedeli smo na Junion skveru, iako je bilo hladno. Poljubio me je pored prometnog parka za pse. Moglo je da prođe i bez toga jer, kao što znate, ljudski centar za miris nalazi se u delu mozga koji je blisko povezan sa stvaranjem uspomena. Ali odbila sam da to vidim kao znak

da će i sve ostalo na kraju propasti. Brižljivo sam izbrojala pet sastanaka pre nego što sam se skinula pred njim, kao što je predlagala knjiga koju sam pročitala. Kad smo se konačno razodenuli, otkrila sam da Kurt vodi ljubav kao frajer iz bratstva, koji samo žuri da završi pre nego što ga neko preduhitri. Pravdala sam ga jer sam se zaljubila. Videla sam nas zajedno kako u starosti sedimo na verandi neke seoske kuće u Novoj Engleskoj, čuvamo unučiće i držimo se za ruke. Nije mi donosio cveće, čokolade ili svetlucave stvarčice od čiste sreće što me ima. Ali govorila sam sebi kako ne živim u džejnostinovskoj Engleskoj. Bila sam savremena devojka u Njujorku. Znala sam da me Kurt voli. Osećala sam to. Nakon godinu dana pozvao me je da se preselim kod njega. Prvi put sam živela u stanu koji nije gledao na zid susedne zgrade. Procvetala sam pod sunčevim svetlom. Uređivala sam prostor. Birala nove peškire. Pevušila ljubavne pesme. Nisam se trudila da naučim da kuvam jer smo ili izlazili ili poručivali. Bili smo pravi Njujorčani! Ubrzo je trebalo da se verimo i mogla sam početi da razmišljam o cveću, bojama i kakva bi haljina najbolje isticala moje tamnosmeđe oči. Konačno sam proživljavala ono o čemu sam tako dugo pisala. Osećate li kako se grčim? I tako, živela sam svoj san, užurbano radeći na knjizi o dvoje mladih Njujorčana koji se maze na svim mogućim mestima i zajedno kupuju peškire. Slobodno vreme posvetila sam tome da svima pričam kako je ljubav divna. Konačno sam bila pozvana da se učlanim u klub. Ali na tom putu je bilo i rupa. Rupe duboke kao ponori, rupe koje razbijaju karoserije. Prva rupa na koju sam naletela bile su crne čipkaste gaćice u korpi za veš, koje nisu bile moje. Trebalo mi je duže od minuta da utvrdim kako im tu nije mesto, a kad konačno jesam, pokušala sam da se razuverim. „Kurt ne voli čipkasti veš“, rekla sam sebi. „I nije nešto zagrejan za uvrnute seks poze. On to voli misionarski. Tradicionalan je.“ Mislim, nikad nije ni pomišljao da uđe u kupatilo dok ja unutra perem zube ili piškim. Neke granice jednostavno nije prelazio. Ali držala sam u ruci crne čipkaste gaćice. Bacila sam ih u smeće. Možda su pripadale Verni, spremačici? Kako da ne. Možda bi uspela da ih navuče oko levog članka. Ali istrajala sam u samozavaravanju jer nisam mogla zamisliti da ljubav nestane. Nije to bio Veliki Getsbi, već moj čarobni život! A onda sam naletela

i na drugu rupu: neodređeni miris skupog parfema na izgužvanom sakou mog dečka. Smesta sam otišla do njegovog ogromnog garderobera i širom otvorila vrata. Milion pesnica istog mirisa napalo mi je nos. Ustuknula sam kao da me je neko fizički odgurnuo. Moj parfem je bio više cvetni, devojački. Ovaj je mirisao mračno i opojno i zasuzile su mi oči od njega. Poslednja rupa na mom putu do ljubavi i braka, a zapravo jedina bitna, bila je kad sam zatekla sve što sam imala na ovom svetu uredno zapakovano u kutije, kako me čeka u predsoblju predivnog sunčanog stana koji očigledno više nisam delila s Kurtom. Nakon dve godine zajedništva, Kurt Alen mi je to ovako objasnio: „Zaista mi se sviđaš, Sejdi, ali nisi tip devojke kojom bih se oženio. Treba mi neko ozbiljniji. I možda viši. Važno mi je za karijeru.“ Ili tako nekako. Prestala sam da ga slušam negde na pola govora, jer mi je glasna zvonjava u ušima ugušila sve druge zvuke. Narednih nedelja sastali smo se nekoliko puta u Starbaksu, jedinom mestu gde je pristao da se nađemo. Stekla sam utisak da je mislio kako će me javno mesto sprečiti da dižem galamu. Jesam li zaista postala takva devojka, ona što vrišti i kida odeću? Pokušala sam da ga ubedim kako odbacuje nešto predivno, ali nije hteo da sluša. Neprestano je ponavljao mantru kako nisam prava za njega. Naša veza očigledno je bila samo plod mašte. Moje. Ostavljena sam s nekoliko jadno spakovanih kutija i pitanjem koje mi je odzvanjalo u glavi: kako sam mogla da ga tako loše procenim? Kao u pravom klišeu, potražila sam utočište u krevetu u garsonjerici koju sam iznajmila na neviđeno. Gušeći se u bolu i patnji, nisam imala pojma šta me dalje čeka u životu, niti me je bilo briga. Izbacili su me iz kluba srećnih do kraja života, jedinog kluba u koji sam želela da se učlanim. Nakon što sam nekoliko meseci samo tugovala i propustila par važnih rokova, moja književna zastupnica Liz Stelou, predložila mi je da proširim definiciju ljubavi u svom pisanju. „Ubaci malo seksa“, predložila je. „To se trenutno traži. BDSM.4 PK. Poseti prodavnicu fetiša. Uzmi časove da naučiš kako da se igraš iglama. Svejedno mi je. Nastranost se prodaje.“ „PK?“ „Preko kolena.“

Morala sam više da izlazim. „Ali zaista, Sejdi, vreme je da digneš dupe“, rekla je Liz. „Počinješ da mi ideš na živce.“ Nisam nikad razmišljala o tome da pišem o seksu. Pocrvenela sam i od same pomisli na to. Na kraju krajeva, bila sam prilično staromodna u spavaćoj sobi. Najslobodnije što sam uradila bilo je to što sam ostavljala upaljeno svetlo. Možda je to oteralo ljubav mog života u zagrljaj crnih čipkanih gaćica i seksi parfema? „Zaboravi“, odgovorila sam joj. „Ne mogu ja to.“ „Hajde, Sejdi“, navaljivala je. „Dok pišeš te ljubavne priče, sigurno razmišljaš i o pojedinostima koje izostavljaš, znaš, onim što se rade kasno noću? Kad si sama? Ili si ih možda upražnjavala s onim nesrećnikom bez koga ti je mnogo bolje?“ Samo spominjanje Kurta izazvalo je novi napad plakanja, nakon čega mi je Liz odmah spustila slušalicu. Cmizdrila sam dok mi nije ponestalo suza. Posle deset nedelja sam ih sve isplakala. Sparušila sam se. Gotovo. Završilo se. Spustila sam glavu na radni sto, potpuno poražena. A onda sam začula glas. Zvučao je kao moj, ali bio je snažniji i sigurniji u sebe. „Evo šta treba da uradiš“, rekao mi je. „Spakuj ono što je ostalo od tvog romantičnog srca u kutiju. Lepu kutiju, možda Tifanijevu plavu ili umirujuće boje breskve, ali neka bude dovoljno jaka da ti ga sačuva tokom trajnog karantina od upuštanja u ljubavne veze. A sad, odmakni se od kutije, prestani da uzrujavaš svoju zastupnicu, i piši o nečemu drugom.“ „Dobro.“ Izgovorila sam glasno u praznom stanu. „Ljubav je samo žanr. Nije doživotna robija.“ U kariranoj pidžami, iz koje nisam izlazila čitavih mesec dana, odvukla sam se do laptopa, oduvala prašinu s njega i otvorila ga. Suočena s praznim dokumentom, gotovo sam vrisnula, dok mi se u grlu dizao mehur panike, koji je pretio da me uguši. U izdavaštvu ovako stoje stvari: ako ne možeš da stvaraš, ima stotine drugih koji mogu i koji samo čekaju priliku. Osećala sam kako mi svi zajedno vrelo dišu za vratom. Spustila sam prste na tastaturu. Opustila sam ramena. Seks je fizička aktivnost. Pisanje o seksu je isto kao da pišete o bejzbolu, borilačkim veštinama ili ratu. Dešava se. Opiši ga, Sejdi. Opiši

pojedinosti. Ne prepuštaj ništa mašti. Završila sam s nekoliko poglavlja o krajnje seksi devojci Sali, koja je zaludela gubitnika, koji se, uzgred, zove Kurt, a onda ga šutnula zato što je kreten koji jednostavno nije umeo dobro da joj ispljuska guzu preko kolena. Nakon toga sam se osećala dobro, kao da sam sama doživela svaki orgazam, pa sam nastavila. Valjala sam se u prostaklucima. Ubacila sam jezike i zube i nabrekle udove i samozadovoljavanje u javnom prevozu. Koristila sam kožne bičeve, lisice i štipaljke za bradavice. Bilo je tu udaranja po dupetu, vezivanja i dominacije. Sve je bilo vrelo i seksi i pulsiralo je od želje. Kupila sam Kamasutru i proučavala slike uz jutarnju kafu. Uz malo vina i kremastih čokoladnih kolača, izvlačila sam iz prijatelja i poznanika seksualne ispovesti i hvatala podrobne beleške. Iznenadila sam se koliko je naizgled normalnih ljudi priželjkivalo seks u liftu nebodera. Za samo mesec dana, mejlom sam poslala Liz završen rukopis. Pozvala me je već sutradan. „Bože, Sejdi!“, rekla je. „Tako sam se napalila da sam pozvala muža i naterala ga da vodimo ljubav preko telefona.“ Zajebi Džejn Ostin! Stigla je K. T. Brigs!

JEDANAESTO POGLAVLJE

Dok smo se vozili iz bolnice, zasula sam rođaka Harija pitanjima. „Čini li ti se bilo šta od ovoga poznatim?“ „Ne.“ „Rekao si da je reč o ljubavi. Sećaš li se zašto?“ „Ne.“ „Jesi li oženjen?“ „Ne znam.“ „Imaš li devojku?“ „Ne znam.“ „Dečka?“ Slegao je ramenima. „Dakle, čega se poslednjeg sećaš?“ „Šanka. Mračnog restorana. Možda sušija?“ „Pitaš me ili razmišljaš?“ Ljutito me je pogledao. Popustila sam. „Odvešću te svojoj kući“, rekla sam. „Ne znam šta drugo da radim s tobom.“ „Držači za čaše su veoma lepi“, primetio je. „Možda, kad bi ga očistila, auto ne bi pravio takvu buku svaki put kad skreneš za ugao.“ „Kakvu buku?“ „Nema veze. Iskreno sam ti zahvalan na pomoći. Siguran sam da ću se uskoro mnogo bolje osećati.“ Nisam mu rekla, ali pretpostavila sam da ću ga već brzo identifikovati uz pomoć interneta. Zgodni i elegantno obučeni frajeri sa šoferima ne nalaze se na svakom ćošku, znate, čak ni u Njujorku. Neko ga sigurno traži. Uterala sam karavan u garažu u Ulici hrastova broj 32 i zatvorila vrata pre nego što sam otključala bravu i dozvolila svom novom gostu da izađe iz

automobila. Bilsfordski placevi su ogromni, ali znala sam da ljudi pomoću dvogleda špijuniraju komšije. Da, uvrnuto je, ali ljudi s mnogo novca često se nasmrt dosađuju i špijuniranje im daje neku svrhu. Komšijska straža, tako je nazivaju. Čuvaju komšiluk od... ne znam čega tačno? Medveda? Trolova? Ljudi koji ne zarađuju milione? Rođak Hari nije se uklapao u moju kuću. To je ženska kuća, u kojoj su u poslednjih pet godina stanovale samo žene. Svetla je i prozračna, ispunjena cvetnim nameštajem i zastorima. U vinskom frižideru imale smo šardone, roze i izbor pristojnog pino noara. Ali nikad piva. Ako želite pivo, bolje ponesite svoje. Mi sklanjamo svoje cipele. Prljavi veš ubacujemo u korpu. Nikad ne prosipamo pastu za zube svuda po umivaoniku i klozetska daska je uvek spuštena. Hari se namrštio, kao da ne može da shvati da se u mojoj kući stvarno živi. „Mislim da ja živim negde visoko“, rekao je, osvrćući se oko sebe. „Na spratu, možda? U penthausu?“ To me nije iznenadilo. U kuhinji sam mu rukom pokazala da sedne za sto. Gde je Greta? I što je još važnije, šta ću joj, dođavola, reći kad se pojavi? „Jesi li gladan?“, pitala sam. „Ja bih ostrige i šampanjac“, rekao je. Nasmejala sam se. On nije. Mislim da se nije šalio. Prestala sam da se smejem. „Šta kažeš na ostatke makarona sa sirom?“, pitala sam. „Da jedem?“ Kad nekog spasete od graška iz konzerve i želea, očekujete da taj pokaže bar malo zahvalnosti, ali ovaj tip to očigledno neće. „Napravila ih je moja kućna pomoćnica, Nemica“, objasnila sam. „Najbolje su.“ Mora da je bio na ivici gladi jer je pristao da proba. Tri progutana zalogaja i čulo se zadovoljno stenjanje. Tako Gretine makarone sa sirom uvek deluju. Mnogo sam tih makarona pojela dok nisam dala oglas i pronašla Džejsona. Dok se obeznanjivao nad tanjirom, pitala sam koliko bi bilo ludo ostaviti potpunog stranca samog u kući, da dovezem Alison iz škole. Ali nije mi delovao preteće. Osećala sam kao da ga poznajem, a i jesam ga poznavala,

iako to nije bilo moguće. Osim toga, komirao se zasićenim mastima i ugljenim hidratima. Kakvu bi nepriliku mogao da izazove? „Moram da dovedem ćerku iz škole“, rekla sam. „Kad se vratim, uključićemo kompjuter i saznati ko si, u redu?“ Malo je potrajalo dok je došao sebi, ali Gretina kalorijska bomba ga je očigledno oživela. Čak su mu se i obrazi blago zarumeneli. „U redu“, rekao je. „Kako ćemo po tvoju ćerku?“ Nasmejala sam se. Nisam se mogla uzdržati. Rođak Hari je očigledno bio rođen sa srebrnom kašikom u ustima. Dok sam se smejala, prvo se nasmešio, a onda mi se pridružio. Bio je to divan zvuk, veoma dubok i pun, i u butinama sam ga doživela kao drhtavi i napeti osećaj koji mi je obuzeo moždane vijuge. Požuda. Taj osećaj bio mi je do te mere nepoznat da sam smesta ostala bez reči. „Jesi li dobro?“, pitao je. „Dobro sam“, odgovorila sam, ustala i rashladila lice nekim novinama na nemačkom jeziku. „Odjednom mi je vrućina.“ Kakva užasna blamaža. „Pa, primetio sam da je napolju neobično vruće“, rekao je. „Da“, odgovorila sam. „Praktično pakleno.“ Nastavila sam da hladim lice. „Zašto se ti ne bi okupao dok ja dovedem Alison? Na spratu je tuš, druga vrata levo, čisti peškiri su ispod umivaonika. Vratiću se za nekoliko minuta.“ Ali nekako sam se razotkrila, jer način na koji me je odmeravao mnogo je govorio. Bila sam otvorena knjiga. Ili još bolje, ukusan zalogajčić. Ne verujem da me je iko u životu tako gledao. „Tuširanje je odlična ideja“, rekao je polako, „ali mislim da imam odgovor na barem jedno tvoje pitanje.“ „Moje pitanje?“ Mozak mi je proključao, a temperatura mu se verovatno mogla meriti u kelvinima. Da sam lik iz crtanog filma, iz ušiju bi mi pištala para. „U autu“, rekao je, „pitala si me imam li ženu, devojku ili dečka.“ Nasmešio se. Grabežljivo i zajedljivo, kao da se već smeje onome što će uraditi. „Prilično sam siguran da nemam dečka“, objasnio je, „zato što trenutno zaista želim da ti podignem tu suknju preko kukova, savijem te preko stola i tucam te dok me ne zamoliš da prestanem.“

Obrazi su mi se zapalili. Stomak mi je osvojio zlatnu medalju u premetu unazad. Ko još tako govori? Gutao me je pogledom dok je čekao odgovor. Ali samo sam mislila na to kako je frajer već isprobao ovaj pristup i imao puno uspeha. Nije delovao kao tip koji bi dvaput isprobao neuspeli nastup. „Suknja-pantalone!“, izlanula sam. To ga je malo spustilo na zemlju. „Šta?“ „Suknja-pantalone“, ponovila sam. „To su bermude i suknja u jednom. Tako, znaš, možeš voziti bicikl ili napraviti zvezdu a da ne šokiraš nedužne prolaznike.“ Uostalom, šta bi s onom pričom o ljubavi u bolnici? Šta se s tim dogodilo? „Pokaži mi“, zatražio je. „Šta?“ „Tu suknju dva u jedan.“ Bio je to iskren zahtev. Nikad pre nije čuo za suknja-pantalone. A i zašto bi? Za takav odevni predmet nije bilo mesta u njegovom životu u penthausu, sa bentli limuzinom i frizurom od hiljadu dolara. Čekao je. Za sve sam sama bila kriva. Osetila sam požudu i želju, i sad ću za kaznu morati da podignem suknja-pantalone. Zavrnula sam porub grozne smeđe tkanine tek toliko da otkrijem crne biciklističke bermude ispod. „Savremeni pojas nevinosti“, promumlala sam, ne gledajući ga, dok je on proučavao komplet. „Nikad nisam upoznao nekoga kao što si ti“, izjavio je uz radoznao osmeh. „Tako si... meka.“ Zurio mi je u struk dok je to izgovarao. Neka mi je bog u pomoći, ozbiljno sam razmišljala o tome da ga zveknem u glavu vatrostalnom posudom s makaronima i sirom. Meka? Zašto privlačni ljudi smatraju da mogu nekažnjeno da se ponašaju kao kreteni? Pa, uglavnom zato što mogu. „Baš me briga što sam jedinstvena u tvom iskustvu“, odgovorila sam. „Ipak ti neću dozvoliti da mi skineš suknja-pantalone.“ Slegao je ramenima. „Morao sam da pokušam“, rekao je. „Idi i istuširaj se“, rekla sam. I uz to poslednje uputstvo zgrabila sam ključeve i izjurila iz kuće, a plamenovi koji su mi progutali i poslednje parče dostojanstva štipali su me za pete.

DVANAESTO POGLAVLJE

Toliko sam često išla do Holt hola da sam gotovo mogla da vozim i vezanih očiju. Što je bilo odlično, jer mi je pažnja trenutno bila ravna nuli. Znojila sam se, a suknja-pantalone, obično vrhunac udobnosti, iako ne otmenosti, grebale su me i sputavale. Imala sam dosta prijatelja, ali nisam trčala unaokolo s čoporom mama niti se izdavala za najbolju drugaricu, kao što neki u Bilsfordu čine. Kad sam u nevolji, obično pozovem Rodžera. Delimično nesvesno, a delimično i iz lenjosti. Njemu je moja istorija poznata. Ne moram naširoko da mu objašnjavam svoje ponašanje. Javio se na treće zvono. „O, bože“, izustio je zadihano. „Pokušao sam da izrecitujem Instant karmu dok sam dubio na glavi. Ošamutio sam se.“ „Ćao, Rodžere“, pozdravila sam ga. „Jesi li zauzet?“ „Ne.“ Naravno da nije. On nikad nije zauzet. Kratko sam mu objasnila sve o rođaku Hariju. Izostavila sam deo gde je on izrazio želju da me tuca na stolu. Nisam smatrala da bi ta pojedinost bila od koristi. Zavladao je dugi tajac, tokom kojeg sam ga čula kako pući usne. „Šta nije u redu s tobom, Sejdi?“, izgovorio je trenutak kasnije. Mnogo toga. Mnogo. Ali mislim da me nije to pitao. „Ti si mi dao knjigu o tome kako se čovek oseća dobro kad pomaže drugima u nevolji“, odvratila sam. „Nigde u toj knjizi ne piše da u kuću primiš stranca udarenog u glavu.“ U pravu je. Knjiga je više bila o supi, narodnoj kuhinji i spasavanju životinja. Ali zar nije važna suština? „Gde je Alison?“, pitao je. „Sad idem po nju.“ „Zabranjujem ti da je vodiš kući dok je taj ludak tamo.“ Prestali smo da se raspravljamo da bismo se nasmejali na pomisao kako

on meni nešto zabranjuje, a onda smo se vratili na temu. „Nije lud“, usprotivila sam se. „Dobar je.“ Istina, odmeravao me je kao sočan odrezak i uputio mi neprikladne ponude, ali nekako sam znala da je bezopasan. Mogla sam u život da se kladim. „Da li bi ga odvela kući da je ružan?“, pitao me je. „Da je bio slinav ili imao groznicu na usni?“ „Odvratan si, Rodžere!“ „Odgovori mi na pitanje.“ Nisam želela da odgovorim jer bi to samo potvrdilo da sam plitko ljudsko biće. „Odbijam!“, odbrusila sam. „Što znači da bi ružnog tipa ostavila u bolnici. Dođavola, ostavila bi ružnog tipa i da doživi nervni slom u Targetu!“ Slegla sam ramenima. Nije mogao da me vidi. „Kakogod, dušo“, rekao je. „Mislim da si odlepila, ali ko sam ja da ti kažem da grešiš? Samo se postaraj da ode pre spavanja.“ Pristala sam na njegov uslov, mada nisam bila sigurna da ću ga poslušati. Mame su se okupljale u školskom dvorištu oivičenom drvoredom, gde su kokodakale kao kokoške i čekale decu da izađu. Prišla sam rubu grupe, u nadi da ću izbeći svaki razgovor koji bi se završio pozivom na partiju tenisa ili ručak u klubu, ili na čas bikram joge u šest ujutru u novom mestu u gradu. „Vruća joga je sjajna za pore!“ Nažalost, izgleda da sam zaboravila da ponesem ogrtač za nevidljivost. Belinda, moja prva komšinica, uputila se najkraćim putem ka meni. Brižljivo održavani pramenovi boje meda bili su joj vezani u uredan konjski rep. Nosila je skupocenu odeću za vežbanje, koja još nije videla ni kap znoja i ukočen osmeh pun stručno izbeljenih zuba. Takvoj ženi biste rado ponudili sendvič. Ljudsko telo zahteva više od četiristo kalorija dnevno da preživi. Dođavola, mogla bih da smlatim četiristo kalorija jednim kratkim odlaskom do Starbaksa, ali prosto sam takva, valjda. Belinda je poseban tip raspuštenice. Životni zadatak joj je da nađe zamenu za izgubljenog muža. Kruži Bilsfordom u potrazi za neoženjenim

muškarcima sa posvećenošću ribara s Long Ajlanda. Ja, koja tražim neobavezan seks preko oglasa, predstavljam drugi tip. Naši razgovori umeju da budu veoma teški. „Ko je onaj muškarac koji je izašao iz tvog karavana danas po podne?“, pitala me je bez okolišanja. Osetila sam nalet mučnine. Belinda je opsednuta takmičarskim lovom na muškarce. Ako je videla rođaka Harija, gotova sam. Šta god da kažem, ona će to sebi objasniti kao da imam predivnog mladog ljubavnika, i u roku od nekoliko minuta, znaće ceo grad. „Šta?“, pitala sam. Uvek je dobro praviti se glup. Nekad čak i upali. „Zgodan. Muškarac“, izgovorila je, a lice joj se zgrčilo u grimasu. „Nema nikakvog zgodnog muškarca“, odgovorila sam. „Draga“, rekla je, i prebacila mi mršavu ruku preko ramena. „Služi li te pamćenje?“ Ledeni prst panike bocnuo me je pravo u stomak. Možda. Imam pola poglavlja za koje se ne sećam kad sam ga napisala i lika za kog se ne sećam kad sam stvorila. „Dakle?“, navaljivala je. „Šta?“ „Frajer!“, graknula je. Nekoliko mama s lepo sređenom kosom okrenulo je glave ka nama. Uputila sam im bled osmeh. Ništa se čudno ne dešava ovde. Baš ništa. „Sejdi ima zgodnog frajera!“, objavila je Belinda. „I to stvarno zgodnog! Veoma seksi! I mladog!“ „Špijunirala si me dvogledom, zar ne?“, pitala sam. Izbegla je odgovor jer su nas saletele ostale mame. Navalile su kao zombiji na mozgove, privučene rečima zgodan, mlad i frajer. Gde su deca? Moraju smesta da izađu. Moraju da me spasu od zombija. „Dakle?“, ponovila je Belinda. Osetila sam kako me gledaju. Čekale su. Primakle su se. Počela sam ubrzano da dišem. „To mi je dalji rođak“, konačno sam odgovorila. „U poseti je.“ Zaustavila sam se pre nego što im odam previše. Nisam želela da se zaplićem u pojedinosti koje se posle neće uklapati.

„To je to?“, pitala je Belinda. „Izvini“, odgovorila sam. O, molim vas, puštajte decu! Sad bi mi odgovaralo i da ljubičasti nosorog pojuri preko dvorišta. „Moraš tog tipa da opišeš u knjizi“, dobacila je Belinda. „Otkida! Njegovo lice... Jao!“ Gospode, kakav to ona dvogled koristi? Vojni? Ali nešto što je rekla ispunilo me je stravom, nešto skoro kao panika, ali ne sasvim. S mukom sam progutala pljuvačku. Na čelu mi je izbio znoj. Šta je to? Šta mi je promaklo? „Znači, nećeš nam ispričati pojedinosti o svom rođaku?“, pitala je i namignula. „Nema ih“, odgovorila sam. „Pa, dame“, obratila se drugim mamama, „pretpostavljam da ćemo morati da sačekamo knjigu da dođemo do škakljivih pojedinosti.“ Toliko sam se plašila da bi stanovnici Bilsforda mogli da mi jurnu na kuću sa vilama u rukama i proteraju mi ćerku za sva vremena, da sam i dalje svake godine izbacivala po jedan ljubavni roman Sejdi Fuler, da se iza njega sakrijem. Komšije su ubeđene da to pišem. Ali ljubavni romani Sejdi Fuler više nisu kakvi su nekad bili. Pisani su tipski, postali su obaveza. Bilo je jasno kao jezero Taho da sam uživala u nečemu drugom. Čak su i moji obožavaoci počeli da gunđaju. Uskoro će doći do sudara između K. T. Brigs i Sejdi Fuler i brinulo me je kako će to ispasti. „Ne previše škakljivih“, rekla sam. Glas mi je zvučao smešno. Stegla sam ruke u pesnice i pritisnula ih o butine. Opusti se, dođavola. Mame su se udaljile, pomalo razočarane. Danas nije bilo mozgova. Ali Belinda je ostala, zalepila se kao žvaka u kosi. „Dakle“, nastavila je. „Hoćeš li da radiš sa mnom jogu sutra ujutru?“ Osnov mog odnosa s Belindom bio je čisto geografski, pošto mi je najbliža komšinica i očigledno me je nepristojno špijunirala. Jedini razlog što još nije saznala za Džejsona bio je taj što je petkom pre podne u pola dvanaest radila čučnjeve s ličnim trenerom. Razumem da je usamljena i da ju je teško voleti, ali svejedno nisam želela da radim jogu s njom. „Ne“, odbila sam. „Radim pre podne.“ „Kafa?“

„Radim ceo dan, sećaš se?“ „Rana večera?“ „Ne mogu, Belinda“, rekla sam. „O, vidi, evo dece!“ Alison je izjurila iz učionice petog razreda. Kao i uvek, bila je okružena bučnom grupicom žgoljavih devojčica, koje su izgledale kao da bi ih oduvao malo jači povetarac. Nosile su odeću kakvu nisam mogla zamisliti ni u najgorim košmarima. Postojala su pravila oblačenja u Holtu, ali uspevale su da ih zaobiđu uzanim svetlucavim majičicama, smešno kratkim šortsevima i cipelama sa šljokicama. Neke su već bile našminkane. Druge su već savladale pornografsko pućenje usana. Nisu imale pojma šta rade niti zašto, ali osećale su da je to moćno. Srce bi me svaki put zabolelo kad bih ih videla. Zašto su žurile u igru parenja odraslih? Za to će imati čitav život. Osim toga, nakon nekog vremena, to se samo pretvori u okove oko nogu. Devojčice su uglas čavrljale kao veverice i nisu slušale jedna drugu. Odlična vežba za ulogu majke. Možete da pričate koliko hoćete, ali vrlo je verovatno da vas niko neće čuti. „Mamice“, prošaputala mi je moja ne tako mala devojčica kad sam je zagrlila. Već sam živela u „pozajmljenom vremenu“. Ljubljenje u javnosti mi je već najmanje godinu i po dana bilo zabranjeno. „Kako si provela dan, dušo?“ Hodale smo zajedno, praktično rame uz rame. Šta li joj je Greta stavljala u faširane šnicle, nešto za čudotvoran rast? Još juče mi se držala za kolena u vrtiću. „Dobro“, odgovorila je. „Radili smo naučne oglede i Rori se izmazao plavom jestivom bojom svuda po licu.“ Beskrajno me je oduševljavalo to što sam plaćala ćerki četrdeset pet hiljada dolara godišnje da boji stvari u plavo. Dok smo se vozile kući, premišljala sam se kako najbolje da joj predstavim našeg gosta Harija. „Znaš, došao mi je prijatelj“, rekla sam dok sam vozila. „Upoznaćeš ga kad stignemo kući.“ Ali nije me čula. Uključila je ajpod. Brinula sam za naredne generacije. Kako će uopšte moći nešto posebno da smisle ako nikad ne iskuse tišinu? I kad je to tišina postala ružna reč? Kad bih poželela da u narednom romanu budem stvarno uvrnuta, osmislila bih glavnog junaka koji bi samo ćutke sedeo i ne bi ništa radio. Kakva luda zamisao. Ili sam možda samo omatorila.

„Alison!“, vrisnula sam. Bacila sam praznu plastičnu čašu za kafu preko sedišta i pogodila je u glavu. „Mama!“, oglasila se razdražljivo. „Šta je tebi danas?“ To pitanje mi u poslednje vreme često postavljaju. „Pokušavam da razgovaram s tobom“, odgovorila sam smireno. „Možeš li, molim te, skinuti te slušalice?“ „Kakogod“, promumlala je. Neću preživeti tinejdžersko doba. Neću. Nema šanse. „Rekla sam da mi je prijatelj u gostima.“ „O“, izustila je. „Kao muvate se?“ Povremeno se sapletem o nova značenja koja su reči s vremenom dobile. Kad sam ja bila mlada, muvanje nije uključivalo i tucanje. Podrazumevalo je sedenje u nečijem jeftinom stanu ili studentskoj sobi i pušenje cigareta. Odabrala sam da ne odgovorim da bih sačuvala dostojanstvo. „Zove se Hari“, rekla sam. „Mislim da će ti se svideti.“ „Hoće li se useliti kod nas?“ „Ne! Naravno da neće. Odakle ti to?“ „Pa, Džejnina mama je upravo pozvala tipa koji joj drži časove golfa da im se useli u kuću. Čak i spava u maminoj sobi!“ Zato što je Džejnina mama drolja. „Hari je samo stari prijatelj“, objasnila sam. „Nikad nismo zajedno igrali golf.“ „Dobro“, odgovorila je. Izgleda da je završila s ovim razgovorom. Ali to me je podsetilo da sam potpuno zaboravila da Greti kažem za Harija pre nego što sam odjurila po Alison. Postojala je velika mogućnost da će, dok mi stignemo kući, Hari već biti uhapšen zbog provale i upada. Možda mogu da ga izvadim i iz bolnice i iz zatvora u istom danu? Mora da postoji neka vrsta posebne značke za činjenje dva dobra dela. „Mogu li sad da slušam muziku?“, pitala je Alison. Kakogod.

TRINAESTO POGLAVLJE

Kad smo Alison i ja konačno stigle kući, Greta nas je dočekala na ulaznim vratima s debelim rukama prekrštenim na širokim grudima. Streljala me je pogledom kao učiteljica usedelica koja je upravo otkrila svežanj časopisa Plejgrl i paketić marihuane u ormariću najbolje učenice. Bila sam u nevolji. „Ćao“, pozdravila ju je Alison. Blistavo se osmehnula Greti i uletela u kuću, ostavljajući me samu s nemačkim tornadom. „Slušaj“, počela sam. „Hari je... stari prijatelj.“ „A nije brat od tetke?“, pitala je. Kad je ljuta, naglasak joj uvek bude izražen. Spustila sam pogled. „Izvini što te nisam upozorila. Ali... pa... nisam imala vremena, a on je bio bolestan i pomislila sam da mu ponudim gostinsku sobu dok se ne oporavi.“ „Meni izgleda zdrav kao dren“, procedila je kroz stisnute usne. „Samo mi je prijatelj“, naglasila sam. „Veoma je...“ Zastala je, tražeći pravu reč. „Privlačan?“, predložila sam. „Da. Tako je. Nisam sigurna...“ „Da si ikada videla nekog kao što je on?“ Razdražljivo me je pogledala kao da kaže „prestani da mi završavaš rečenice“. Prošla sam pored nje i ušla u kuću. Unutra su Hari i Alison s porcelanskih tanjira jeli tost s kozjim sirom i džemom od smokava, sa uredno presavijenim i postavljenim platnenim salvetama. Kad bih bila prepuštena sama sebi, hranila bih ćerku pahuljicama iz kutije za svaki obrok. Ali Greta je imala standarde i bile smo joj veoma zahvalne na njima. Nečemu su se smejali, priljubljenih glava iznad kuhinjskog stola. Hari je još na sebi imao pantalone s pocepanom nogavicom, ali sad su mu bile zavrnute i otkrivale mišićave listove. Bosa stopala trzala su mu se i pomerala ispod stola, plesala su kao da ih grickaju mravi, sagorevajući višak

energije. Primetila sam da ima lepa stopala. „O, za ime božje!“, promrmljala sam. „Šta je bilo, mama?“, pitala je Alison, i dalje zureći u rođaka Harija s blesavim izrazom. Čitala sam joj misli: o bože, o bože. O! Moj! Bože! „Ništa“, odgovorila sam. Ali stvarno, ko ima lepa stopala? Niko, eto ko. Stopala naprosto prirodno nisu lepa. Nokti na nogama sa žutim gljivicama, žuljevima, kurjim očima, plikovima, čukljevima. Stopala podnose najveći teret zlostavljanja, a tako i izgledaju. Dopuštam da možda novorođenčad imaju slatka stopala, ali samo zato što još nisu dodirnula zemlju. Čim to učine, na putu su ka ružnoći. Ali Harijeva stopala bila su savršena. I Alison se već zaljubila u njega. Čak se i Greta kreće po kuhinji manje nadurena nego inače. „Hm-hm“, rekla sam. Alison se zakikotala. Hari ju je potapšao po glavici kao da je kučence. Ponovo se zakikotala. Povukla sam ga sa stolice za košulju, ne naročito nežno. „Hari i ja moramo nešto da uradimo na kompjuteru u kancelariji“, rekla sam i pogurala ga ispred sebe prema stepenicama. Penjao se kao panter, preskačući po dve odjednom. Žurila sam odmah za njim, malo brže nego inače. Od napora sam ostala bez daha. Možda bi trebalo da se predam i ipak odradim taj jutarnji čas joge sa radoznalom Belindom. „Idemo li u tvoju spavaću sobu?“, pitao je dok smo išli hodnikom. „Ne!“, zarežala sam. „Rekla sam: u kancelariju!“ „Samo proveravam.“ Naglo sam se zaustavila. „Vidi“, rekla sam. „Ti i ja nećemo imati seks. Ni sad, ni kasnije.“ Ti pripadaš svetu mašte. Stvarnost bi to samo uništila. „Stvarno?“, pitao je. „Stvarno.“ „Niko mi to do sada nije rekao.“ Bio je krajnje zbunjen. „Jedino što želim“, nastavila sam, „jeste da saznam ko si i vratim te tvojima.“ „Dobro“, rekao je. „I zahvalan sam ti.“ Ali videla sam da mu je moje odbijanje seksa zasmetalo. Očito nije na to navikao.

Baš kad sam se okrenula ka kancelariji, oštar bol me je presekao u grudima. Kao da je merač panike skočio na jedanaesti podeljak. Uzdahnula sam i naslonila se na zid da se ne bih srušila. Poželela sam da potrčim, što brže i što dalje. „Hari“, prošaputala sam. Niz leđa mi se slivao hladan znoj. Iza mene je, istog trenutka, Hari pao na kolena, boreći se za vazduh kao da ga neko davi. Spustila sam se pored njega. Bledo lice delovalo mu je veliko, a oči ogromne. Gledajući njega, nekako sam postala svesna i svoje muke. Ako padnem mrtva u sopstvenoj kući, svi bi zavrteli glavom i prokomentarisali da je trebalo više da vežbam i ostavim se makarona sa sirom. Bili bi tužni, ali ne i zaprepašćeni. Ali kad bi u mojoj kući umro potpuni stranac, bila bih u gadnom sosu. Zamislila sam užasnu scenu kako zakopavam rođaka Harija u zadnjem dvorištu ispod ružinog grmlja. „Diši“, zamolila sam ga. „U redu je. Boli li te u grudima? Reci mi šta ti je?“ Ležao je u fetalnom položaju, a njegovo dugo i gipko telo sklupčalo se u čvrstu loptu. Bol u grudima me je razarao, kao da mi se stotine sitnih staklića zariva pod kožu. Jednom rukom sam se uhvatila za Harijevo rame, a drugom sam pritisnula sebe, u nadi da će mi taj pritisak ublažiti bol. Baš smo bili par. „Reci nešto!“, zahtevala sam. Oči su mu zatreperile. Bio je preplašen. „Nešto se vraća“, izjavio je. „U redu je“, smirivala sam ga i povukla na krilo što sam bolje mogla. Pomazila sam ga po glavi kao bebu. Trgla sam se. Greta se pojavila u podnožju stepeništa. Bila mi je predaleko da joj pročitam izraz. „Je li sve u redu?“, pitala je. „Čula sam buku.“ „Da, da“, odvratila sam. Pretpostavljala sam da smo, iz njenog položaja, verovatno izgledali kao da smo zaigrali golf. „Sve je u redu. Hari se sapleo. Je li tako, Hari?“ Gurnula sam ga laktom. „Da“, potvrdio je. „Sapleo sam se.“ Glas mu je zapeo. Zažmurio je. „Reci mi čega se sećaš“, šapnula sam. Nisam mogla više da izdržim. Bol

u stomaku rastao je ka vrhuncu. Ne mogu sad da umrem. Imam previše posla. Zažalila sam što sam bila glupa i nepromišljena pa se nisam ozbiljno zapitala šta bi mogao biti uzrok gubitka pamćenja kod ovog čoveka. Šta ako je ono bilo posledica neke užasne traume, na primer, možda je bio svedok ubistva ili su ga terali da gleda jednu za drugom epizode Prave domaćice iz Nju Džersija? Šta ako se uplaši i odlepi u mojoj lepoj kući prepunoj žena? Trebalo je da znam da životom ne može da se upravlja kao romanom. Život je nepredvidiv i radnja se nikad ne odvija baš onako kako želimo. „Zovem se Ejdan Hatavej“, izjavio je. I tek tako, bol je nestao.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Postoje pravila u svakoj struci, pa je tako i u pisanju romana. Ako pišete misterije, morate biti sigurni u činjenice koje iznosite. Ako pišete humorističke romane, bolje bi vam bilo da ne dosadite čitaocu do trećeg poglavlja. Pre nego što je izašla prva knjiga K. T. Brigs, primila sam pismo od predusretljive obožavateljke Elen. Pismo je počinjalo sa „Draga Luzerko“, a nastavljalo se još zanimljivije. Elen je bila razjarena što mi je posvetila nekoliko sati svog života koje nikad neće moći da vrati, i što sam izneverila njeno poverenje. Prekršila sam pravila. Postoji sporazum između čitaoca i pisca, a ja sam ga pregazila. Nije se zaljubila u mog romantičnog junaka. Nije se poistovetila s junakinjom. Bila je zapanjena što je došlo do seksa još pre polovine romana, i smatrala je da su moje strateški raspoređene slučajnosti smešne. „Ne možeš za sve okriviti zlu bliznakinju“, napisala je. „Ko to radi?“ Do tog mesta u pismu već sam se osećala prilično loše, ali nastavila sam da čitam. Sledeća primedba bila je da sam, po njenom mišljenju, previše razvijala radnju nauštrb sukoba. „Ne može biti seksa pomirenja bez sukoba“, jadikovala je. „Toliko se baviš onim što rade da zanemaruješ kako se osećaju.“ Ovo mi se učinilo zanimljivim. Do današnjeg dana nisam sasvim shvatila šta je time mislila, ali odala sam joj priznanje za trud. Brzo je prešla na temu sporednih likova. Imala sam ih previše. Prirodno. „Oduzimaju mnogo pažnje!“, urlala je sa stranice. „Mrzim ih!“ Takođe je bila vrlo ljubazna da istakne kako je moje: „Samo u tebe gledam“, tako jadno, a ono „srećni do kraja života“ nedovoljno ubedljivo. Sumnjala je u budućnost mog junaka i junakinje. Jesam li planirala nastavak? Trilogiju? Jesu li mi to bile namere? Činilo joj se da od brige neće moći da spava. U stvari, pisala mi je to pismo u dva sata ujutru. Ali ne bojte se. Na kraju pisma nevoljno je pohvalila dijaloge, što sam, posle onolikih primedbi, doživela kao veliku pohvalu. Cenim sva pisma obožavalaca, bez obzira na sadržaj. Laska mi što

postoje neznanci koji žrtvuju i minut svog života da mi pišu. Čitam i odgovaram na svaki mejl, svako pismo, a ponekad čak i tvitujem, iako Alison zakoluta očima kad joj to kažem. Nikako ne razumem društvene medije. Jednostavno sam prestara. I tako sam sedela sa Eleninim staromodnim pismom u rukama, pitajući se kako najbolje da joj odgovorim, kad mi je nešto palo na pamet. Možda je Elen nešto i pogodila. Možda sam radila van granica, a zapravo bi mi bilo bolje da ostanem u okviru njih. Izvukla sam parče papira i dohvatila debeli crni marker. Nameravala sam da pretvorim Elenino pismo u spisak. Na vrhu sam naškrabala „Pravila“. Kad sam završila, zakačila sam spisak na veliku neurednu oglasnu tablu iznad radnog stola, gde bi mi uvek bila pred očima svaki put kad sednem. Od tada tu stoji. I nigde na tom spisku se ne spominje da romansirani junaci mogu da ožive i pojave se u piščevoj kući. To se jednostavno ne dešava. Ako mi ne verujete, pitajte Elen. „O čemu, dođavola, pričaš?“, upitala sam rođaka Harija nakon trenutka zapanjene tišine. Gurnula sam ga s krila i krenula unatrag, dok nisam udarila u stočić na kom je stajala lepa mala lampa. Uhvatila sam je u vazduhu. Samo nekoliko sati ranije bila sam u ovom hodniku s Džejsonom, a glava mi je udarala o zid. Možda sam od tih udaraca doživela potres i sad haluciniram, zato što mislim da se rođak Hari upravo predstavio kao moj junak iz romana Ukradene tajne. Koji još niko nije pročitao. „Zovem se Ejdan Hatavej“, žurno je ponovio. „Živim u Pedesetoj ulici južno od Central parka. Imam zbirku starih automobila i držim ih u skladištu u Bruklinu. U kupatilu imam malog Van Goga. Spavaća soba mi je bela, osim jednog zida koji je zastakljen i gleda na park. Takođe sam i predsednik i generalni direktor kompanije Hatavej. Imam dvadeset devet godina.“ U ušima mi je zazvonilo. „Molim te, ućuti!“, zatražila sam. „O, moj bože!“, rekao je, trljajući dlanovima slepoočnice. „Ovo je kao poplava. Moj vozač se zove Tomas, a otac mi je mrtav.“ Nastavio je da blebeće nepovezano o svom nestvarnom postojanju. Nikako nije mogao da vidi moj siže i opis likova za Ukradene tajne, a ipak je

uglavnom sve što je rekao o Ejdanu Hataveju bilo tačno. Znam, ja sam to napisala. „Poludeo si“, rekla sam. „Kako si uspeo da pročitaš knjigu? Govori!“ Na poslednjoj konferenciji za pisce ljubavnih romana, moja prijateljica, takođe spisateljica, sad već čvrsto na A-listi, rekla mi je da je znala da je uspela kad je dobila prvog uhodu. Ispostavilo se da je to bila mlada bubuljičava žena s viškom slobodnog vremena, ali svejedno, bilo je značajno. Je li Hari moja uhoda? Ako jeste, onda je razradio đavolski temeljan plan da mi se uvuče u kuću. Bila bih polaskana da ta zamisao nije bila tako zastrašujuća. „Kakvu knjigu?“, pitao je. Izgledao je iskreno zbunjen, ali nisam nasela. „Moju knjigu!“, vrisnula sam. Odmaknuo se od mene. „Mislio sam da želiš da znaš ko sam“, rekao je. „Trebalo bi da se raduješ zbog toga.“ Nisam mogla da vrištim na njega u hodniku. Morala sam da mislim na Alison i Gretu, pa sam ustala, zgrabila ga s leđa za majicu i povukla da ustane. Bunio se, ali nisam se obazirala. Ugurala sam ga u kancelariju i zalupila vratima da nijedno od nas dvoje ne pobegne. I dalje sam ga držala za majicu kad sam ga, možda i prvi put tog dana, zaista pogledala. I tek tako, svet mi se zamaglio oko rubova, kao da su se zidovi sklapali oko mene. Nevoljno sam koraknula unazad. Oči su mu bile zelene i široke. Iste takve oči imao je dečko koga sam volela na fakultetu. Taj dečko je poginuo u automobilskoj nesreći na seoskom putu u Konektikatu, ali po neki njegov deo davala sam svakom svom junaku, kao neku vrstu uspomene na ono što je moglo biti. Krupne šake stezale su rukohvate stolice na koju sam ga posadila. Bile su to šake mesara, Nemca kod koga je Greta najradije išla. S vremena na vreme sam i ja kupovala u njegovoj prodavnici, i uvek je brisao te mesnate ruke o belu kecelju pre nego što bi mi predao paketiće od smeđeg papira. Obožavam te ruke. Njegova besprekorna bleda koža, sad pomalo crvena od stresa i napora, dolazi pravo od mladića koga sam videla nekoliko puta, slučajno, tokom jedne snežne decembarske nedelje. Pojavio se u prehrambenoj prodavnici, u knjižari i jednom na železničkom peronu. Posle toga ga više nisam videla, ali njegova mermerna koža ostavila je utisak na mene. Crna kosa, malo duža i blago kovrdžava na krajevima, pripadala je tipu

koji mi pakuje namirnice u Houlfudsu. Bio je bolno snužden, ali kosa mu je bila gotovo savršena. Svaki put kad ga vidim, poželim da mu provučem prste kroz nju. Drhteći, ispružila sam ruku i sklonila tu prekrasnu kosu sa čela mog stranca. Od krajnje ivice desne obrve protezao mu se tanak bledi ožiljak dug oko pet centimetara. „Kako si ovo zaradio?“, prošaputala sam. „Slupao sam se sa trinaest godina u poršeu 917/10 iz 1971. godine“, odgovorio je tako tiho da sam jedva razabrala reči. „Udario sam u stari hrast na tatinom imanju. Drvo se osušilo i tata mi nikad nije oprostio.“ Propratna priča je čudna stvar. Može da pronađe put do papira ili da ostane zapamćena u piščevoj glavi, zakopana u sivoj materiji ispod spiskova za kupovinu i veličina grudnjaka. U ovom slučaju, istoriju ožiljka u Ukradenim tajnama nameravala sam tek kasnije da otkrijem. Da, naš predivni mladić morao je biti bogat, lep i promišljen, ali kad bih pokazala čitaocima da su ga odgajili vukovi nesposobni da vole, na kraju bi uvideli njegovu ranjivost i zaljubili se u njega. A čitaoci moraju da se zaljube u njega, kao što je Elen primetila. Takva su pravila. U ovom slučaju, pojedinosti oko ožiljka, koje su mi pale na pamet dok sam vozila pored ogromnog hrasta, koji svake jeseni poprimi neverovatnu narandžastu boju, još nisu bile zapisane. Živele su samo u mojoj glavi. Mogla bih ovo da razložim na hiljadu različitih načina, ali ostala bi činjenica da je čovek ispred mene predstavljao savršenu fizičku pojavu Ejdana Hataveja. Bez reči sam uzela kantu za papir i povratila ostatke smokava i kozjeg sira u nju. „Gospode, Sejdi!“, oglasio se Ejdan Hatavej. „To je odvratno!“ I dalje držeći kantu, odmicala sam se od njega sve dok nisam leđima udarila o zid. Spustila sam se na drveni pod. „Jesi li bolesna? Jesu li smokve bile pokvarene?“ Podigla sam ruku da ga ućutkam. Molim te, samo ućuti! „Ne pomeraj se!“, rekla sam. Glas mi je bio neobično iskrivljen. Ali izgleda da sam bila dovoljno jasna, jer nije ustao i pobegao. Sedeo je veoma mirno dok mu je pogled leteo od mene do povraćke. Gurajući kantu ispred sebe, ispužila sam na sve četiri iz kancelarije. Kad

bih ustala, postojala bi velika mogućnost da se onesvestim. Konačno sam se dovukla do kupatila. Ubacila sam kantu pod tuš i navukla zavesu da sakrijem dokaz. Ispljuskala sam lice hladnom vodom, koje me je iz ogledala gledalo crveno i otečeno. Oči su mi bile razrogačene. Izgledala sam kao tipičan narkoman. „Nisi luda, Sejdi“, govorila sam sebi. „Sve je ovo samo veliki nesporazum.“ Kad sam bila mlađa, umela sam da smislim neke vrlo neobične preokrete u priči, ali da je ovo nesporazum, čak ni ja nisam mogla da prihvatim. Obrisala sam lice, otpila veliki gutljaj vodice za usta i odvukla se nazad u kancelariju. Provirila sam unutra. Sedeo je sa svojim savršenim stopalima podignutim na radni sto i rukama iza glave. Kad bih se ja tako zavalila na radnoj stoici, završila bih na dupetu, ali njemu je, izgleda, bilo udobno. Čudne se stvari dešavaju u životu. Ali važno je kako ih rešavamo. Ili barem Greta tako kaže. Ušla sam u sobu. Ejdan se okrenuo ka meni. „Poznaješ li izvesnu Klarisu?“, zahtevala sam da znam. „Ne“, odgovorio je brzo. Ali lice mu je bilo zbunjeno, kao da je tračak sećanja preleteo preko njega, previše brzo da bih ga uhvatila. „Jesi li siguran?“, navaljivala sam. „Ja... ne znam“, odgovorio je. „Ne. Ne bih rekao.“ Posegla sam za ksanaksom na stolu iza njega. Prekoračila sam granicu, ali ponekad je više bolje. Pa šta ako zaspim na nogama? „Veoma je važno“, zatražila sam, „da mi kažeš čega se poslednjeg sećaš.“ Zažmurio je i koncentrisao se. „Nejasno je“, počeo je. „Sećam se bleska svetla i bola u nozi. I bio sam sa... Lili.“ „I pojavila se ta Klarisa! Ta užasna žena!“ Skočio je sa stolice, šaka stegnutih u pesnice. Na vratu mu je pulsirala vena. „Lili je samo iščezla! Bez traga i glasa!“, rekao je i zgrabio me za ramena. Zateturala sam se unazad. „I tada mi je Klarisa rekla da ću Lili spasti samo ako pođem za njom. Ponudila mi je dogovor.“ „Dala ti je četrdeset osam sati da pronađeš svoju ljubavnicu, otkriješ

čaroliju i vratiš se“, dodala sam. Ukopao se u mestu. „Kako znaš?“, pitao je. Setila sam se, kad sam prvi put čitala Hemingveja, kako sam se divila njegovoj izuzetno štedljivoj upotrebi reči. Teško mi je bilo da primenjujem taj stil kad sam uglavnom tražila nove načine da opišem najprostiji blud. Ali sad sam rešila da probam. „Ja sam te napisala“, odgovorila sam. Pokazala sam na laptop kao da će to nekako objasniti moju bizarnu izjavu. „Napisala me?“, ponovio je. „Kao pismo ili mejl?“ Eto, ponekad odmerena upotreba reči može da proizvede zabunu. Ispričala sam mu kako je posle očeve sahrane pio makalan iz 1926. u kupatilu, potpuno sam, i plakao. Ispričala sam mu za Lilinu košulju i ruž u liftu. Rekla sam mu kako su im se pogledi sreli u hodniku na prijemu povodom novog šampanjca. Tako je pobeleo da sam gotovo mogla da vidim kroz njega.

PETNAESTO POGLAVLJE

Ejdan i ja sedeli smo u kancelariji. Dah mu je bio isprekidan, a onda mu se disanje snažno ubrzalo. Vrelina dana nas je gušila uprkos navučenim zastorima. Pročitali smo prva tri, i jedina, poglavlja Ukradenih tajni. „Ne razumem“, izjavio je izrično. „Ni ja“, pridružila sam se. „Kako si mogla dozvoliti toj poludeloj gospođi da nas prati?“, pitao je. Nije mu se sviđala radnja, što mi je bilo razumljivo, ali nekako sam imala osećaj da mu je promaklo nešto važno. „Taj deo nisam ja napisala“, odgovorila sam. „Ali rekla si da je to tvoja knjiga, dakle, ili si napisala ili nisi“, ljutio se. „Ne može biti i ovako i onako. Ovo postaje veoma loš dan.“ „Slušaj“, rekla sam. „Napisala sam početak tog trećeg poglavlja, ali nisam napisala kraj.“ „Pa ko je onda?“ „Mislim da je Klarisa.“ Nisam mogla da verujem da sam ovo izgovorila. „Ali ko je, dođavola, Klarisa?“, viknuo je. Njegova srdžba stvorila je neizdrživu vrućinu u toj maloj sobi. Sva sam se oznojila. „I zašto se ona zajebava sa mnom?“ Nemam pojma. U priči o njegovoj prošlosti nije bilo nikakve Klarise. Ali pre nego što sam mu iznela taj nezadovoljavajući odgovor, na vratima se pojavila Greta. Imala je neodređen izraz lica i nije ništa rekla, samo je posmatrala razjarenog Ejdana. Ako se uplašila za mene i spremala se da pozove pomoć, nije to uopšte pokazivala. „Greta?“ Nakašljala se. „Za devedeset minuta imaš dobrotvornu akciju u Holtu“, obavestila me je nakon duge tišine. „Haljina ti je u garderoberu. Bila sam slobodna da ti očistim odgovarajuće cipele.“

Zapanjilo me je spominjanje te dobrotvorne akcije, običnog događaja u, kako sam nekad smatrala, običnom svetu. Greta je razumela da to znači kako tražim izgovor da ne idem, već da ostanem kući i flertujem s muškarcem koga sam otela iz bolnice. I ni slučajno nije htela da dopusti takvo izbegavanje obaveza. „Članica si organizacione komisije“, podsetila me je. „Imaš tri minuta za mikrofonom tačno u devet da podstakneš ljude da školi poklone velike svote novca. Dok se služe desert i kafa.“ Dođavola! „Zaista sam mislila da će školarina biti dovoljna“, izgovorila sam sebi u bradu. „Ali nije“, odgovorila je Greta. „Nikad nije onako kako misliš.“ U deliću sekunde sam se zapitala govorimo li o istom. Podbočila se i širokim kukovima ispunila čitav dovratak. Neće se udaljiti dok ne vidi da sam krenula. „Dobro“, pristala sam. „Idem da se obučem.“ Kratko mi je klimnula glavom i otišla. Ejdan je spustio čelo na radni sto. Celo telo mu je podrhtavalo i nisam bila sigurna da li je to zato što se njegov bes pretvorio u strah. „Priberi se“, obratila sam mu se. „Napravićemo plan. Smislićemo nešto.“ „Svi ćemo umreti“, rekao je nepokolebljivo. Ovakve reči mu ne bih nikad pripisala. Pokazivale su slabost i ranjivost, ali možda i zdrav razum, što nikako nisu prihvatljiva osećanja za glavnog junaka erotskog romana. „O, za ime božje, Ejdane, dođi sebi!“, prasnula sam. Istog časa sam shvatila kako sam ga nazvala Ejdanom, a ne Harijem. Skočila sam u zečju rupu. Nastavila sam. „Šta bi Lili pomislila da te vidi ovakvog? Budi hrabar.“ Trgao se kao da sam ga ošamarila. Oči su mu postale hladne i crne od unutrašnjeg previranja. Stegao je pesnice, pa ih opustio, kao što je danas uradio u Targetu. Izgledao je sposoban za nasilje, ali takvi su svi muškarci kad ih sateraš u ćošak. „Pronaći ćemo Lili“, ponovila sam polako, smireno. „Pozabavićemo se

ovim.“ Počeo je da se opušta. „U pravu si“, prihvatio je. „Hoćemo. Preterao sam.“ Pa, i ne baš, ali nisam imala nameru da mu to kažem. Pošao je za mnom u spavaću sobu i seo na krevet dok sam ja kopala po fiokama u potrazi za dugačkim steznikom koji će me dovoljno stegnuti da se uvučem u haljinu, ali ne toliko da se onesvestim usled nedostatka kiseonika. Između toga je tanka linija, i već sam se znojila. Dok je Ejdan udobno ležao na krevetu, vrteo je scenarije o tome ko bi mogla biti Klarisa, a svaki je bio besmisleniji od drugog, sve dok nije ugledao kombinezon. Kažem ja - ništa ne skreće misli s briga kao prvi susret s gumiranim kombinezonom. „Ti to nosiš?“, pitao je u neverici. „To je za stezanje“, odgovorila sam, kao da to sve objašnjava Pretpostavljam da bi mi bilo neprijatnije da već nismo probili led sa proučavanjem suknja-pantalona. „Šta ćeš ti ovde unutra?“ „Razmišljam naglas. Čekam da mi saopštiš plan.“ Uzeo je steznik od mene. Razvukao ga je. „Ako sam proteran sinoć, znači li to da imamo samo dvadeset četiri sata da pronađemo Lili i izvučemo se odavde? Ili je sat počeo da otkucava onog trenutka kad si me pronašla jutros u prodavnici? U svakom slučaju, to nije mnogo vremena.“ Ovo je bio možda jedan od najčudnijih razgovora koje sam vodila u spavaćoj sobi. Uzeo je steznik, razvukao ga i pokušao da pogleda kroz njega. Prekrio je lice kao najnovija verzija ubice psihopate. „Smesta prestani s tim“, naredila sam mu. „I svesna sam da imamo malo vremena. Zaista. Ali moram da se pojavim na večerašnjoj dobrotvornoj priredbi.“ Sejdi Fuler, mama, ne izbegava školske obaveze, ma koliko često padala u iskušenje. Odbacio je steznik, stavio ruke iza glave i spustio se na jastuke, čekajući da mu kažem šta će se desiti sledeće. Mišići na rukama su mu nabrekli i mogla sam da se zakunem da ih napreže zbog mene. Izgledao je dobro tu na mom krevetu. Muževno, mlado i živo. Uzela sam steznik i ne tako malu crnu haljinu i krenula u kupatilo, u nadi da ću možda još imati vremena da se udavim u toaletu pre nego što se stvari pogoršaju. „Mogu li da pođem s tobom?“, doviknuo mi je kroz zatvorena vrata.

Šta? Je li poludeo? Zajedno među ljude? Raskomadali bi me u školskom dvorištu u ponedeljak ujutru. U kupatilu sam se s mukom uvukla u steznik, dahćući od napora. Vukla sam i gurala i nameštala salo ispod tesnog kombinezona, trudeći se da pronađem glatku površinu. Podigla sam ogromne grudi tako da se privlačno prelivaju, nadala sam se, preko bluze. Bilo je tako vruće. A u stezniku sam se osećala još gore. Ovako je sigurno i bernardincima koji žive u Boka Ratonu. „Možda bih tamo pronašao neke tragove gde da tražim Lili“, dodao je. „Gluposti“, glatko sam ga odbila. Čula sam ga kako mi pretura po drangulijama na noćnom stočiću. Obukla sam haljinu, mučeći se s rajsferšlusom, kao i sve neudate žene. „Osim toga, ne bavim se misterijama.“ „Rekao bih da se sada baviš“, odvratio je. I bio je u pravu. Nedavni događaji se visoko kotiraju na skali misterija. Takođe su veoma visoko i na skali „jesi li pri zdravoj pameti?“, ali o tome nije vredelo razmišljati. Otvorila sam vrata kupatila. „Dakle?“, pitao je. „Vodiš me?“ Zamislila sam kako bi se snašao u društvu. Belinda, mame iz škole, šačica smorenih očeva, Rodžer i Fred, ili možda neko ko je već zamenio Freda. Moj bivši muž homoseksualac uvek povede partnera sa sobom na ovakve događaje. Ja nikad. Smejemo se tome. Barem se Rodžer smeje. Ja se obično osećam loše, ali ne mogu da mu priznam, jer bi ga to povredilo. Šta bi bilo kad bih se pojavila s ovim predivnim, mladim i muževnim frajerom koji upravo leži na mom krevetu? Šta će se desiti ako se to desi? Spustila sam maskaru. Nije moguće da o tome razmišljam. Ali zaista ima lepo odelo. Naravno, nogavica mu je pocepana, ali to bismo lako mogli da popravimo. Zurila sam u svoj odraz u ogledalu. Na mestima gde je nekad bila glatka koža imala sam mnogo bora i fleka koje nikakav skupoceni serum nije mogao da otkloni. Usne mi nisu pune kao nekad, i bilo bi nepošteno kriviti loš san za kese ispod očiju. Sad su mi bile deo lica, i vukle su i sve ostalo sa sobom nadole. Ali starost se dogodi samo ako imate sreće, pa sam nastojala da budem blaga prema svom licu i telu. Trude se koliko mogu s onim s čime raspolažu. Međutim, moj um je bio sasvim druga tema. Uvek je bio napet kao struna i rastegljiv kao izvođač iz Sunčevog cirkusa. On mi je glavni adut, iako to uglavnom nikome ne odajem. Ali sad mi je izmišljeni lik sedeo na krevetu i

izražavao želju da me prati na dobrotvornoj priredbi u Holt holu. Niko ne želi da ide na događaj gde se skupljaju pare, osim ako ne mora, pa samim tim, nešto nije bilo u redu. Hajde da sagledamo pojedinosti. Prvo, muškarac na mom krevetu ne postoji samo u mojoj glavi, zato što ga je videlo bar još desetak drugih ljudi. Pregledao ga je lekar, a poslednji put kad sam proveravala, oni ne pregledaju mentalne halucinacije. Drugo, mogućnost da je ovo neka dobro razrađena podvala deluje nemoguće. Bilo je previše detalja, kao ožiljak za koji niko drugi nije znao osim mene. Treće, pravi je praznik za oči. Treba da ga povedem na priredbu. Mislim, ako već imam nervni slom, mogla bih malo i da uživam u njemu, zar ne? „Sejdi“, rekla sam sebi. „Ti si budala.“ „Šta?“, doviknuo je iz spavaće sobe. „Ništa“, odgovorila sam. „Onda? Mogu da idem?“ U prizemlju sam objavila da rođak Hari voli da ga zovu srednjim imenom Ejdan i da tako treba da ga zovemo. Alison je bilo svejedno kako ćemo ga zvati, ali bila je ljuta što neće ostati da se igra s njom. „Želela sam da gleda Gli5 sa mnom“, rekla je. „Snimila sam epizodu!“ „Greta će biti ovde“, odgovorila sam. „Ona mrzi Gli“, pobunila se Alison. „Misli da je sve glupavo i nerealno. Tako je rekla.“ „Onda odaberi nešto drugo da gledaš“, rekla sam. „Ples sa zvezdama? To joj se sviđa.“ Ćerka mi se napadno napućila. Ljutito me je gledala. Ali pre nego što je prešla na nešto glasnije i dramatičnije, pojavio se Ejdan. Obe smo se zagledale, otvorenih usta. „Hoće li ovako biti dobro?“, pitao je i namignuo. Kosa mu je bila blago razbarušena, a lice sveže obrijano i glatko. Rupa na nogavici stručno popravljena, a odelo i košulja savršeno opeglani. U popravci i peglanju jasno sam prepoznala Gretin ručni rad. Vređala ju je i sama pomisao da deli kuću sa zgužvanim ili na bilo koji način neurednim odevnim predmetom. Prstima se poigravao s čvorom na kravati.

„Izgledaš lepo“, promucala je Alison. Čak su mu i cipele bile izglancane do visokog sjaja. „Da“, složila sam se. Iza leđa je izvadio ružin pupoljak, ubran iz bašte iza kuće. „Za tebe“, izjavio je uz blagi naklon. „Izgledaš prelepo.“ Alison je pocrvenela umesto mene. Uzela sam ružu i pružila joj je. Odskakutala je nosa zagnjurenog u svilene latice. „Hvala“, rekla sam. Ali nisam poverovala u izjavu da sam prelepa, jer kako sam mogla lepo da izgledam kad sam se maltene gušila u haljini? I ozbiljno sam se brinula šta će se dogoditi ako pokušam da sednem. Uostalom, koliko veliki pritisak tačno može da podnese jedan prosečan rajsferšlus? „Zdravo, Alison!“, viknula sam. „Doviđenja, Greta!“ Niko mi nije odgovorio, pa sam izašla podruku s mojim čarobnim i prekrasnim dvadesetdevetogodišnjim pastuvom.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Ejdan je ćutao dok smo se vozili prema restoranu Kućica kraj jezera, koji niti je bio pored jezera niti je bio kućica. Nalazio se u tržnom centru, uz svu privlačnost koju to podrazumeva. Dok je gledao kroz prozor u sve bleđe svetlo dana, pitala sam se o čemu bi mogao da razmišlja. Dodirnula sam mu nogu. Prepao se. „Hej“, umirila sam ga. „Kako si?“ Uzdahnuo je. Uzdah je bio dug i težak pa mi nikako nije mogao promaći. „Nedostaje mi Lili“, izjavio je. Kako može da vam nedostaje neko koga jedva poznajete? Mislim, imaju svega nekoliko zajedničkih poglavlja. I bez obzira na to koliko spisateljica bila dobra, nekoliko poglavlja ne čine vezu. „Ali vas dvoje zapravo i niste bili u vezi“, istakla sam. Okrenuo se prema meni, uklonivši pojas sa ramena da bi zauzeo bolji ugao. „Ne“, složio se. „Ali imao sam osećaj da je poznajem. Kao da me je munja pogodila kad sam je prvi put ugledao na promociji. Nisam imao nameru da idem, ali umešala se sudbina. A onda sam se pobrinuo da dobije posao za kompaniju Hatavej, da bih je ponovo video.“ „Opa!“, izgovorila sam. „Zanimljivo.“ Ali zaista ne moraš to da mi pričaš. Sve to već znam. „Jednostavno sam znao da je nešto posebno“, nastavio je, zagrevajući se za tu temu. „Lili i ja smo se povezali. Moja najbolja prijateljica Erin uvek kaže kako će ljubav pronaći put. Može biti varljiva i može iznenaditi, ali pronaći će put. I pokazalo se da je baš tako.“ „Imaš najbolju prijateljicu koja se zove Erin?“, pitala sam. „Da. Što?“ Malo sam jače stegla volan. Nema najbolje prijateljice Erin. Međutim, nije bilo ni veštice Klarise. „Dobro“, rekla sam. „Tvoja najbolja prijateljica Erin baš ume s rečima.“

„Nisi mislila da će se ovo dogoditi“, rekao je otvoreno. Povlačio je dugi pramen kose i uvrtao ga oko prsta, baš kao što je radio u Targetu. „Ako nastaviš s tim, oćelavićeš“, upozorila sam ga. Delovao je zapanjeno, ali je pustio kosu i pribrao se. „Dakle?“, pitao je. „Govoriš li o ljubavi na prvi pogled? Srodnim dušama? Ne, hvala. To su opasne ideje koje stvaraju velika očekivanja. Nerazumna očekivanja.“ „Ne, Sejdi“, rekao je. „To su čarobne reči.“ Zvučao je zaneseno, budalasto. To uopšte nije odgovaralo onome kakav bi trebalo da bude. „Odjednom sam se osećao tako budnim kad sam sreo Lili. Ali kao da nisam ni znao da sam spavao. Čarobno.“ „To si već rekao“, primetila sam. „Mislim da ne možeš razumeti dok ti se ne desi“, rekao je prezrivo. „Valjda.“ Nisam mogla da verujem da na sebi imam lepu haljinu, vozim karavan i razgovaram o pravoj ljubavi s muškarcem kog sam izmislila. Nikoga ne bih savetovala da se na to kladi, čak ni u Vegasu. „Dakle, Lili“, rekla sam. „Lili! Bože!“, rekao je i udario stisnutom pesnicom o kontrolnu tablu, od čega sam poskočila na vozačkom sedištu. „Mora da je preplašena. Trebalo bi da je tražim!“ Zapanjilo me je kako mu se raspoloženje neprimetno menjalo od smirenog i spokojnog do dramatično emotivnog. Rekla bih da sam ranije mnogo bolje osmišljavala likove. „Na području Njujorka živi gotovo dvadeset miliona ljudi“, izjavila sam. „Jesi li ikad čuo za izraz: igla u plastu sena? Ali ovog puta u mraku. Ne? Moramo razmisliti o tome gde tačno da je tražimo.“ „Ona je nežni cvet“, izjavio je. Da li me uopšte čuje? „Tako krhka, tako nežna, tako puna poverenja i velikodušna.“ „Smesta prestani s tim!“, naredila sam. Začepio je. „Dakle?“ „Dakle šta?“

„Imaš li neku predstavu gde bi mogla biti?“ „Nikakvu“, odgovorio je. Nije mi bio od pomoći. „Pa, ne bi imalo smisla da vas je Klarisa oboje poslala na isto mesto“, počela sam. „Verovatno će želeti da ti na svaki način onemogući da pronađeš Lili, zar ne? Želi da uživa u predstavi dok ti tumaraš u mraku i na kraju doživiš poraz.“ Osećala sam se kao da izgovaram rečenice za niskobudžetnu televizijsku seriju o paranormalnom. Pomalo mi je bilo muka. „Kako ti to predstavljaš, Sejdi, zvuči kao da sam u potrazi.“ Knjige o potragama se zaista dobro prodaju. Naročito ih vole mladi. Kad bih pisala više o potragama, možda bih sad ovde sedela s polubožanskim vidovitim desetogodišnjakom koji bi umeo da mi objasni šta se, dođavola, dešava. Tako bi, na neki način, bilo jednostavnije. „Klarisa te je bacila na potpuno nepoznato mesto“, govorila sam. „Mesto gde ćeš se teško snaći. Baš kao što je i rekla u rukopisu.“ „U onu užasnu prodavnicu s užasnim osvetljenjem.“ Stresao se od sećanja na Target. „I rekla je da šalje Lili u mračni Njujork“, nastavila sam. „Mesto gde će biti sama. Da li ti to nešto znači?“ „Ne baš. Njujork se vidi i sa Meseca.“ U pravu je, naravno. Njujork svetli kao božićna jelka. Čak i mračni barovi i prazne ulice okupani su svetlom. Ali došli smo do prvog koraka naše potrage. „Moramo se setiti mračnih mesta u Njujorku na koja je Klarisa mogla poslati Lili, gde će biti sama. Treba nam spisak.“ Klimnuo je glavom. „Da“, složio se. „Spisak. Sjajno.“ „Dok ne krenemo kući večeras, hoću da staviš pet stavke na spisak. Pet mesta gde bismo mogli da potražimo Lili. Kapiraš?“ „Što ti voliš da naređuješ!“, izjavio je. To je bilo više zapažanje nego kritika. Podsetila sam se da junaci erotskih romana retko sreću žene kao što sam ja. „Nisi ti još ništa video“, odvratila sam. Zaustavili smo se na parkiralištu ispred restorana. Kroz velike staklene

izloge videla sam ostale zvanice. Držali su čaše s vinom i namestili neprirodne i ukočene osmehe. Bacila sam pogled na Ejdana. Ovo je bila loša ideja. Muškarca kao što je Ejdan moraću da objašnjavam, a istina jednostavno nije dolazila u obzir. „O, ako neko pita“, rekoh dok sam oprezno izlazila iz karavana, trudeći se da mi haljina ne popuca, „ti si mi brat od tetke.“ „Ha?“ Uspeo je elegantno da izađe. Naravno, on se nije gušio. „Ovi ljudi želeće da znaju ko si i zašto si sa mnom. Osim toga, rekla sam mamama iz škole da si u gostima, pa samo to potvrdi, u redu?“ „Kakve su te mame iz škole?“, pitao je. „Ne moraš da ih se bojiš“, odgovorila sam. „Obično ne grizu.“ Nikad nisam umela da uđem pompezno. Kad ja uđem u prostoriju, ljudi ne prekidaju razgovor da bi se svi zajedno divili mojoj krasoti. Nastavljaju da razgovaraju, smeju se, piju ili jedu neke grickalice, ili šta već, i to je u redu. Srećna sam kad se neprimetno uvučem, a onda obazrivo kružim dok ne pronađem mesto u gomili gde se najbolje uklapam. Na većini školskih događaja ponašam se kao loš seks: uđem, izađem, i gotovo. Ali vrebanje iz prikrajka i pretvaranje da sam nevidljiva večeras mi neće proći, jer mi je „partner“ ljudska verzija disko-kugle. Ponudio mi je lakat, ja sam ga prihvatila, i ušli smo u krcati restoran, koji je već zujao od koktela i tračarenja. Čim smo prešli prag, prostorijom je zavladala potpuna tišina. Jasno sam čula muziku u pozadini, neku pop-kantri melodiju, koja mi se uvukla u glavu i ostaće tu zauvek. Tajac je trajao tri sekunde, što je čitava večnost ako o tome razmišljate. Sve oči bile su uprte u Ejdana. Žene su oblizivale usne, a muškarci nagonski naprezali mišiće. Čitav prizor bio je potpuno besmislen. Predsednica Saveta roditelja, zategnuta i zgodna Felisiti, došetala je do mene na srebrnim potpeticama. „Sejdi!“, prela je. „Tako mi je drago što te vidim! Ko ti je prijatelj?“ Sevnula je zapanjujuće belim zubima prema meni, ali nije skidala pogled s Ejdana. Znala sam šta misli. Ejdan je bio iznad moje platežne moći, aksesoar koji nisam mogla da priuštim. „Ejdan Hatavej“, odgovorila sam. „Ovo je Felisiti Harington.“ Skromno je nakrivila glavu u stranu i pružila mu izmanikiranu ruku.

„Zadovoljstvo mi je“, rekla je. I zaista je tako mislila. Prihvatio joj je šaku obema svojim i zagledao joj se duboko u oči. Ramena su joj se opustila, držanje omlitavelo i grleno je uzdahnula, verovatno bučnije nego kad su poslednji put ona i njen muž Čip, investicioni bankar, imali seks. A to je možda bilo pre pet godina. Ovde se to nikad ne zna. Potapšala sam je po ramenu da je vratim u realnost. „O, bože!“, izgovorila je, i dalje ne gledajući u mene. „Da“, rekla sam, uhvatila Ejdana podruku i povela ga ka šanku. „Drago mi je što smo se upoznali!“, doviknula je Felisiti za nama. „Nemoj to više da radiš“, šapnula sam mu. „Šta?“ „Bacaš žene u zanos ili šta god“, odgovorila sam. „Samo sam bio ljubazan“, rekao je. „Pa, onda budi manje ljubazan. Ne želim da nas prate do kuće kao mačke u teranju.“ „Imaš mnogo pravila.“ „Pravila su važna“, odvratila sam. Ali to je bio samo deo mojih nevolja. Drugi deo je što je Ejdan uživo imao mnogo više dimenzija nego u fajlu. Na primer, ja opišem određene osobine, a vi, čitaoci, popunjavate ostalo. Možda u vašoj glavi Ejdan Hatavej izgleda kao mladi Pirs Brosnan ili onaj frajer s koledža koji vas nikad nije ni pogledao. Kakogod, ta slika pripada vama i samo vama. Sada sam na ovom muškarcu, koji je stajao ispred mene, primećivala da mu je nos malo pomeren u stranu ili da je zbog iskrivljenog osmeha malo manje zastrašujući. Te pojedinosti nisam nikad pomenula. Nikad ih nisam osmislila. Ejdan se širio da popuni sopstveni prostor. Da budem iskrena, izbacivao me je iz ravnoteže, što je, s obzirom na to kako sam počela, bilo zaista opasno. Barmen, privlačni homoseksualac iz obližnjeg restorana, otvoreno je flertovao s Ejdanom, a ovaj mu je uzvraćao. Piće mi je bilo tako jako da sam ga gotovo ispljunula. Kad sam poslednji put popila pravo piće na dobrotvornom događaju? Reći ću vam. Nikad. Zgodni piju alkohol; sredovečni dobiju sažaljivi osmeh. Uživala sam u jakom piću kad se pored mene stvorio Rodžer. Bio je

božanstveno obučen, u crno odelo sa svetloplavom kravatom. Pokušao je da me uštine za dupe, ali tako nešto kod steznika ne prolazi. „Blagi bože, Sejdi, možeš li da dišeš?“, pitao je. „Jedva“, priznala sam. „Dušo, ne razumem zašto to radiš“, rekao je uz odmahivanje glavom. „Zato što bih inače morala da dolazim na ovakve događaje u pidžami“, rekla sam. „A to bi bila sramota. Je li to Fred?“ Zakolutao je očima. Sličnost s njegovom jedanaestogodišnjom ćerkom bila je upadljiva. „Da“, prošaputao je, „ali pre nego što prasneš, nisam želeo da dođem ovamo sam, a da sam ostavio Freda sinoć nakon razgovora s tobom, čak ni ja ne bih imao dovoljno vremena da pronađem odgovarajućeg pratioca.“ „O, ne znam, Rodžere. Možda si i mogao nekako da se snađeš.“ Nasmejao se, jer je znao da sam u pravu, ali zvuk je utihnuo kad se Ejdan okrenuo od barmena ka nama. „Ejdan Hatavej“, objavila sam. Ejdan mu je uputio osmeh od koga klecaju kolena. „Volela bih da te upoznam s Alisoninim ocem, Rodžerom Evanstonom.“ „Mislio sam da si rekla da se zove Hari“, prošaputao je Rodžer. „Pogrešila sam“, odgovorila sam. Stvarno sam pogrešila. Odjednom se pojavio Fred. „O, bože“, zinuo je. „Ja sam Fred. A ko si ti?“ Svi su se rukovali. Smeškali su se, balavili i ulagivali se, a Fred je odvukao Ejdana da isprobaju izloženi sir. Rodžer je zurio za njima. „Je li to stvarno onaj tip iz bolnice?“, pitao je, ne skrivajući zapanjenost. Potvrđujem. „Dakle, nije ni čudo što si ga odvela kući.“ „Da“, složila sam se. Otpila sam veliki gutljaj jakog džin-tonika. Bio je predivan. „Pa, da li si ga, znaš, iskoristila?“, pitao je. Veoma sam slobodoumna. Zapravo, u gradiću kao što je Bilsford, prešla sam sve moguće granice. Ali i dalje mi nije bilo prijatno da razgovaram o svom seksualnom životu s bivšim mužem homoseksualcem. Nije znao za Džejsona i nameravala sam da tako i ostane. Nisam mogla podneti ispitivanje.

„Ne.“ Frknula sam. „Dovoljno sam stara da mu budem majka. Odvratno je.“ Osim toga, Ejdan je sazdan od oštrih i čvrstih mišića. Mogla bih da se povredim na njima. „Pretpostavljam da si u pravu“, konačno je rekao. „I Ešton je na kraju šutnuo Demi.“ Slažem se, kao da slabosti bogatih i poremećenih imaju ikakav uticaj na moj život. Posmatrali smo Ejdana kako deli sir s Fredom. Iako je obećao da će prestati, Freda je očigledno očarao. „Dakle?“, pitao je Rodžer. „Šta?“ „Kako je Alison?“ „Sjajno. Uzećeš je sutra uveče?“ „Naravno“, odgovorio je. „Obećao sam joj da je vodim u kupovinu.“ Prevod te rečenice bio je sledeći: Molim te, pošalji je s tvojom kreditnom karticom. Fred i Ejdan su se vratili. Fred je nešto šapnuo Rodžeru u uvo, i izvinili su se. Nisam nimalo sumnjala da su se uputili u muški toalet ili ka Fredovom autu na parkiralištu. „Fred me je pitao jesam li ikad razmišljao o tome da sam možda gej“, obavestio me je Ejdan s lukavim osmehom na licu. „Mislim da sam ga razočarao kad sam rekao da nisam.“ „Fred je pomalo optimista“, rekla sam. „Pa, kako si se ti to udala za muškarca koji ne voli žene?“ Eh, da sam dobila dolar svaki put kad me je to neko pitao, sad bih se izležavala kraj bazena na Arubi. „Rodžer voli žene“, podsmehnula sam se. „Samo ne na taj način.“ „Znaš na šta mislim.“ Arubo, napravi mi koktel s kišobrančićem! Stižem! „Nije sasvim prihvatao da je gej kad smo se venčali“, odgovorila sam. Osim toga, bila sam i napumpana. Čudno, ali bilo mi je lakše da priznam da sam se udala za muškarca koji voli mjuzikle i romantične komedije s Dženifer Aniston i ume satima da raspravlja o nijansi zelene kojom bi okrečio spavaću sobu nego da kažem kako sam ostala u drugom stanju zato što nisam pazila. Volela bih da razumem zašto je to tako.

„I dalje smo dobri prijatelji“, rekla sam. „I oboje smo veoma uključeni u Alisonin život.“ Dobro, jeste da ja podmećem leđa kad god je teško, ali zašto bismo cepidlačili oko pojedinosti? Nisam želela više o tome da pričam. Kvarilo mi je raspoloženje. „Kako tvoj spisak napreduje?“, pitala sam. „Mislim da bi bilo bolje ako popijem još jedno piće“, rekao je. „Hoćemo li do šanka? Da se malo družimo usput? Razgovaramo s ljudima?“ Pružio mi je ruku i ja je prihvatih. Ako se brinuo što mu je jedina prava ljubav zarobljena na nekom zabačenom mestu sasvim sama, dobro je to skrivao.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Ejdan i ja smo se polako kretali po prostoriji. Svi su želeli da razgovaraju s nama. Pozvali su ga na sedam partija golfa, a mene na četiri ručka u klubu, koja ću, naravno, preskočiti pošto mi prag trpeljivosti ipak nije tako visok. Svi su pričali o talasu vrućine, potrebi da se podrži zadužbina Holt hola, i kako Ejdan sigurno izgleda predivno kad je nag. Preterujem, da, ali znam šta su mislili. Uzeli smo nova pića, suši zalogajčiće i sveže prolećne rolnice. Hranio me je hladnim račićima umočenim u koktel-sos kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Bilo je neobično erotično, ali možda su to iz mene govorili dva jaka džin-tonika. Uložila sam dodatni napor da mi kolena ne zaklecaju. Ako me ovde izdaju, izaći ću na loš glas. Već sam u opasnosti da se probudim ne kao „Alisonina mama, spisateljica“ već kao „razvedena gospođa s primamljivim mladim ljubavnikom“. Uopšte nije bilo važno što zapravo nismo bili ljubavnici. Svi prisutni su pretpostavljali da se krešem s njim. Žene su sigurno bile ubeđene da sam ozbiljno radila one postporođajne Kegelove vežbe kad sam ulovila tako savršen primerak, a muškarci su želeli da budu Ejdan Hatavej barem jedno popodne. Naravno, odmah bi šutnuli svoje sredovečne žene i na brzinu uhvatili neku anoreksičnu brazilsku manekenku, ali to se i očekuje. Pop kultura to gotovo da zahteva. Prestala sam da razmišljam o brazilskim manekenkama dovoljno dugo da primetim da je Ejdan nestao. Pregledala sam prostoriju. Na jednoj strani, duž zida, bili su postavljeni dugački stolovi i na njima izloženi predmeti za aukciju. Felisiti je uhvatila Ejdana podruku i pokazivala mu šta se nudi. Gotovo sam očekivala da i ona skoči na sto i doda i sebe izloženim predmetima. Ejdan mi je mahnuo da dođem. „Voleo bih da kupim nešto da podržim Alison“, obavestio me je. „Felisiti mi je predložila retku kolekciju šampanjca. Šta misliš o tome?“ Bacila sam pogled na ponudu, koja je iznosila tri hiljade dolara. „Lepa zamisao“, šapnula sam mu. „Ali ne možeš. Nemaš novca.“ I koliko god da sam uživala u čaši rashlađenog penušavog vina, činilo mi se da je ta cena malo preterana za četiri boce. Neka to uzmu investicioni bankari.

„Šta pričaš?“, pitao je. „Imam milijarde. Zaista, Sejdi, bogat sam. Imam garažu punu oldtajmera i penthaus.“ „Ali ne ovde.“ Instinktivno se mašio za novčanik, da mi dokaže. Odmahnula sam glavom. „Imaš samo odeću u kojoj si došao“, tiho sam mu rekla. „I trebalo bi da budeš zahvalan i na tome.“ Ali odala sam mu priznanje. Dok je u glavi sređivao poznati mu univerzum i svoje mesto u njemu, lice mu je ostalo bez izraza. „Ništa?“ „Ne“, odgovorila sam. „Ne mogu da priuštim čak ni bocu šampanjca? “ Ne. Na aukciji nisu prihvatali vize i master kartice iz paralelne stvarnosti. Ponovo sam odmahnula glavom. Tapšanje po ramenu prekinulo nam je razgovor o fiskalnom bonitetu. Okrenula sam se i ugledala komšinicu Belindu, u tesnoj odeći skrojenoj tako da istakne njene duge sate provedene u teretani, i njenog pratioca Džejsona. Mog Džejsona. Da budem još preciznija, mog Džejsona od petka pre podne. Ovo mi je dodatno poremetilo ravnotežu. „Zdravo“, pozdravila nas je, odmeravajući Ejdana od glave do pete, kao da razmišlja o tome kako da ga ugura u svoju malenu torbicu i odjuri u Hedonizam 26, da se malo razgolite. „Ovo je moj pratilac. Džejson Bler. Džejson je advokat iz Njujorka. U velikoj firmi.“ Kako da, za ime sveta, ovo odigramo? Ne možemo priznati da smo se upoznali tako što smo tragali za seksom po oglasima. Ovo je Bilsford. Tražili bi od nas da odemo. Čekala sam da Džejson nešto kaže, ali on nije skidao pogled s Ejdana. „Ćao“, rekla sam preglasno. Pružila sam ruku. „Drago mi je što smo se upoznali.“ Džejson ju je prihvatio, ali nije prestajao da zuri u Ejdana. „Ovo je Ejdan Hatavej“, rekla sam. Čitave noći sam ga predstavljala kao brata od tetke, ali ne i sada. Ime j e ostalo da visi u vazduhu. Čekala sam da se priberem, da me racionalni deo mozga podseti kako Džejson i ja jedno drugo koristimo samo za seks. Nije bilo obaveza niti

odnosa van petka pre podne, pa je tako bilo kakva ljubomora bila neprikladna. Belindi se Ejdan dopao još više ovako izbliza. Ispitivala ga je uživa li u hrani, zato što, naravno, ona još nije uzela ni zalogaj. Ispričala mu je da živi odmah pored mene. Nije pominjala dvogled. Odgovorio joj je kako će ostati kod mene neko vreme i možda mogu da mahnu jedno drugom u prolazu. Namignuo joj je. Ona je zadrhtala. Džejson je zaškrgutao zubima i mišići u vilici su mu se zategli. Nisam nikako mogla da se priberem. „Treba da krenemo“, predložila sam Ejdanu. „Alison kod kuće gleda Ples sa zvezdama. To može postati opasno posle nekog vremena.“ Lagala sam. Alison je dobro, ali meni je raspoloženje splasnulo. Sad mi je slika golog Džejsona i gole Belinde, golih zajedno, pravila društvo, i od toga me je hvatala mučnina. Ili možda zbog vrućine, alkohola, steznika. „Ne možemo još da odemo“, pobunio se Ejdan. Uputio je Belindi širok osmeh, koja je čvrsto uhvatila Džejsona podruku, da je ne obori s nogu i čisto Ejdanovo zračenje. „Imaš tri minuta za mikrofonom za...“ Bacio je pogled na sat. „Dakle, vidi ti to! Upravo sad.“ Pre nego što sam uspela da se pobunim, uhvatio me je ispod oznojene miške i gurnuo me pravo u prijatan zagrljaj direktorke Leticije Vulvort, koja je stajala kraj švedskog stola, prava kao strela, s bežičnim mikrofonom u ruci. Ejdan ju je pozdravio blagim naklonom. Skromno je spustila pogled i pružila ruku. Plava krv prepoznaje plavu krv. Kao da su mogli da nanjuše jedno drugo, ustajali miris Mejflauera7 „Veliko mi je zadovoljstvo što sam vas upoznala, gospodine Hataveju“, izjavila je uz uštogljeni osmeh. „Uvek sam srećna kad naši samohrani roditelji ponovo pronađu ljubav, naročito s našom vrstom ljudi.“ Namignula je. Vilica mi je doslovno pala od užasa. „Sejdi je sjajna žena“, rekao je Ejdan. Primetila sam kako mu rade vijuge u glavi. Pružila mu se prilika i on ju je zgrabio. Obgrlio me je rukom oko struka i privukao k sebi kao da sam zanosna Skarlet O’Hara. Od tog pokreta sam zabacila glavu, tako da nikako nisam mogla izbeći njegove raskošne usne kad su se spustile na moje. Videla sam zvezde i pruge i sjaj. Ili je to možda restoran imao američku zastavu na tavanici? Imao je ukus dobrog viskija i nisam se mogla uzdržati, već sam mu obavila ruke oko vrata dok me je ljubio strasno i duboko. Pravi

rođački poljubac. Restoranom je zavladao tajac. Ako otvorim oči, videću kako svi zevaju u nas. Videću kako Leticija Vulvort poprima tamnocrvenu boju koja savršeno odgovara njenom klasičnom Šanelovom kostimu. Videla bih kako iz Belinde isijava opšta nepravda, a Felisiti bi izgledala kao da joj je čitav život blesnuo pred očima. Ali bila sam previše zauzeta ljubljenjem da bih primetila bilo šta drugo. Ejdan se konačno odmakao, oblizujući usne kao lisac koji je upravo na prevaru očerupao pile. Bila sam opijena požudom i sramotom, užasnuta zbog klišea što je zgodni frajer imao takav uticaj na moja kolena. Odrasla sam osoba, za ime božje, s realističnim pogledom na svet. Prestara sam za klecanje kolena. Poravnala sam haljinu i dohvatila mikrofon od gospođe Vulvort, koja je skrenula pogled. „Želim svima da vam zahvalim što ste došli“, počela sam, „i što podržavate naš dragi Holt hol. Čast mi je što sam članica organizacionog odbora ove godine i pozivam sve vas da se uključite sledeće godine.“ Trebalo je da kažem još nekoliko reči o budućim dobrotvornim akcijama, ali sam shvatila da me je baš briga. Negde u dnu prostorije ugledala sam Džejsona. Uhvatio je moj pogled, prebacio ruku preko Belindinog golog ramena i uputio mi pomalo nepristojan osmeh.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Laptop je stajao ispred mene na kuhinjskom stolu. Pored njega se nalazila čaša šardonea s nekoliko kockica leda. Noć nije ublažila vrućinu i pomišljala sam da led ubacim i u izrez na haljini. Otpila sam piće. Zurila sam u tavanicu. Povlačila sam porub steznika. Na putu kući izgrdila sam Ejdana što me je onako nepristojno ljubio pred svima. Nasmejao se, rekao da imam lepe usne i da ne treba da budem tako uštogljena. Pitala sam ga kako je moguće da žena koja po čitav dan piše o seksu može biti uštogljena. Odgovorio mi je da ne zna, ali valjda se mnogo trudim. Nakon što sam razmišljala o tome nekoliko minuta, skrenula sam temu na mračna mesta u Njujorku, na kojima bismo mogli da potražimo Lili, jer nisam više želela da razmišljam o ljubljenju. Ejdan je izbrbljao Lilinu kućnu adresu, omiljeni kafić, restorančić gde je ručala. Kad sam ga podsetila da nijedno od tih mesta nije mračno, zaćutao je, što mi je zauzvrat dalo vremena da se fokusiram na bol u stomaku, kao da me je neko na brzinu šutnuo čizmom s okovanim đonom. To što sam videla Belindu i Džejsona zajedno nije trebalo da me uznemiri, ali ipak sam osetila gorki ukus ljubomore u ustima. Pomerila sam kursor na laptopu i mašina je oživela, ali nije bilo novih reči. Nije bilo poglavlja koje bi mi tačno reklo gde da nađem Lili. Ta priča se, izgleda, završila kad je Klarisa pronašla Ejdana, koji je zatim pošao za Lili. I tu se završio i moj uticaj. Moji likovi više nisu bili isti. Razlikovali su se kao osmogodišnjak koji vam je sklupčan u krilu i trinaestogodišnjak koji vam nipošto ne dozvoljava da mu uđete u sobu. Svi likovi nastaju drugačije. Pre nego što započnem novi roman, obično uzmem slobodan dan od predgrađa i uputim se pravo u grad. Odvezem se ranim vozom i lagano se šetam po centru, svaki put drugim pravcem. Odem da upijam ljude. Ugledala sam Lili na Velikoj centralnoj stanici. Naravno, to nije bila Lili koju sad tražimo, već žena na osnovu koje je ona nastala. Ušetala je u glavnu dvoranu baš kad sam otklopila plastični poklopac s vruće kafe i ugurala

đevrek s krem sirom u džep jakne. Ugledala sam je kad sam se okrenula prema izlazu ka Četrdeset drugoj ulici. Kovrdžava crvenkasta kosa stvarala je oreol oko savršenog botičelijevskog lica. S telefonom pritisnutim na uho i kožnom aktovkom u ruci, zurila je u raj oslikan na čuvenoj staničnoj tavanici. „Oh“, izustila sam i zaustavila piće na pola puta do lica. „Savršeno.“ Bila sam spremna da izvadim đevrek i odjurim do Junion skvera, možda malo posedim u parku ili kupim nešto u nekoj novoj prodavnici koje su nicale gotovo svakog dana. Ali čim sam spazila tu riđokosu, sve se promenilo. Morala sam da je pratim. Nisam prvi put uhodila nekoga ko je, nesvesno, završio u mom romanu, na kraju gotovo uvek bez odeće i u nekim prilično kompromitujućim položajima. Kad bi samo znali! Da li bi bili zgroženi? Da li bi imali osećaj da su neverni, iako nemaju nikakve veze s tim? Razmišljala sam o svemu tome dok sam pratila tu ženu sa stanice u Četrdeset drugu ulicu krcatu ljudima. Gužva je mnogo neposrednija kad hodate nego kad se vozite autom. Probijala sam se laktovima, samo da mi ne pobegne. Nikako mi nije bilo jasno kako je mogla toliko brzo da hoda u tim visokim potpeticama, ali uspevala je. Svetla na semaforu kao da su se nekom čarolijom menjala samo za nju, pa nije ni morala da usporava. Samo je žurno nastavljala. Nekoliko ulica dalje zaustavila se kod tezge za kafu i još jednom telefonirala. Stala sam u red odmah iza nje. „Zdravo“, rekla je nežnim i raspevanim glasom. „Ovde Lili. O, da. Zdravo, Brede.“ Zastala je da sasluša Breda. Primakla sam joj se. „Naravno“, govorila je. „I pola šest mi odgovara. U redu. Vidimo se onda.“ U glasu joj se blago osećao Jug i srce mi je brže zakucalo. Nevina Južnjakinja Lili beži od svoje prošlosti i pokušava da se probije u velikom i opasnom Njujorku. Zakoračila sam još bliže i malo je udarila vrhom cipele. Okrenula se. „Oprostite“, rekla sam. Nasmešila se i zaslepila me savršenim zubima i punim usnama, koje kao da su upravo poljubile sveže letnje maline. Bio je to iskren osmeh, a ne onaj kojim vas neko zavarava dok vas odmerava i pokušava da vam pročita misli.

Jer u Njujorku, čak i kad nekoga slučajno očepite, morate da imate neke namere. „U redu je“, rekla je. Obratila sam pažnju na njen glas. Ponekad je glas nekog lika najbolji put do njegove duše. Teško je poverovati, znam, jer likovi u romanima zapravo ne govore, osim ako ih ne ubace u holivudsku mašinu, ali za mene je glas ključan. Moram da ga čujem u glavi da bih ga oživela na stranici. Pre nego što se vratila telefonskom razgovoru, primetila sam njene plave oči boje različka i lepo raspoređene pegice na nosu. Koža joj je bila meka i nežna kao alabaster, kao da se zaista mazala kremom za zaštitu od sunca i nosila veliki šešir, kako su to majke tražile. Bila je gotovo besprekorna. Dok je poručivala kafu, proučavala sam joj odeću. Moderan sako sa odvažnom geometrijskom šarom, uzana suknja s izrezom na butini, svetlonarandžaste cipele s visokom potpeticom, a nosila je i krupnu narandžastu bižuteriju. Svakako nije sa Vol strita, a nije mogla biti ni advokat. „Nešto kreativno“, izgovorila sam glasno. „Nešto što se brzo kreće.“ Marketing, naravno. Počinje sa šačicom malih klijenata, možda s grupom koja prodaje organski parfem ili cipele koje zatežu guzicu dok hodate. Ali bacila je oko na krupniju ribu, multinacionalne kompanije, marke poznate čak i u peščanim pustinjama Malija, i vredno radi na tome da ih dobije. S kafom u ruci vratila se na Američku aveniju. Posmatrala sam je kako odlazi. Biće ona dobro, pomislila sam tada, ko god da je. Pristojan mozak, kratka suknja i ta kosa otvoriće joj mnoga vrata. Sad sam otpila još jedan gutljaj vina. Pozvala sam Rodžera. Javio se posle trećeg zvona. „Bolje bi ti bilo da se desilo nešto strašno“, izjavio je. „Dva je ujutru.“ Zar sam zaista sedela tako dugo? Boca s vinom bila je gotovo prazna. Valjda. „Ništa se nije desilo“, odgovorila sam. „Imam pitanje.“ „Umoran sam“, rekao je. Nisam se obazirala. „Reci mi neko mračno mesto u Njujorku.“ „Moja spavaća soba do pre dva minuta, pre nego što si me probudila.“ „Ozbiljna sam, Rodžere.“

„Zašto razgovaraš telefonom sa mnom, a nisi u krevetu s tvojim seksi mladićem? Video sam kad te je poljubio.“ Ti i svi ostali. O, moraću mnogo toga da objašnjavam u ponedeljak ujutru. Uzela sam još jedno piće. „Odavno je otišao na spavanje“, odgovorila sam. „Pa?“ „I savršen je. A ja imam bore i dete i ove grozne smeđe staračke pege po rukama.“ Salo oko struka da i ne pominjem. „Ti si samo stvarna, Sejdi. Nema u tome ništa loše.“ Nije imao pojma koliko je bio u pravu. Barem u onome „stvarna“. „Premlad je“, rekla sam. „Verovatno nije video ženu s dlakama po telu. Uostalom, šta je s mračnim mestima?“ „Njujork nikad nije mračan“, zevnuo je. „Znaš već, Grad koji nikad ne spava? Mogu li sad nazad u krevet?“ „Ne! Navedi mi samo jedno mesto. Proširi ako moraš. Očajna sam.“ „Da živim hiljadu godina, ne bih nikad razumeo kako tvoj mozak radi“, rekao je. „U redu. Šta kažeš na Central park? Rambl. Tamo sam jednom doživeo nešto mračno i strašno. Žena koja je bila muškarac koji je bio žena. Blagi bože. Užasno. Laku noć, Sejdi.“ Prekinuo je. Zavalila sam se na stolici i razmislila o Ramblu. Tamo jeste mračno i verovatno uznemirujuće ako te spuste pravo iz druge dimenzije. Takvo mesto bi Klarisi palo na pamet. Neprekidno sam ponavljala reč Rambl dok sam vukla umorno telo stepenicama. Kad sam stigla u sobu, polako sam se skinula, uživajući na tren u oslobađanju iz stegnutog kombinezona. Uvukla sam se u krevet. Ali pre nego što sam ugasila svetlo, uzela sam sveščicu iz noćnog stočića i napisala Rambl velikim štampanim slovima.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Probudila sam se s mamurlukom i Ejdanom na mom krevetu, jedne noge opušteno prekrštene preko druge. Na sebi je imao plavu majicu i pantalone svog odela, nemarno zavrnute oko članaka. Savršena stopala ugurao je u japanke, za koje mi se činilo da sam ih jednom videla na Rodžeru. Ejdan mi je preturao po ormanima. „Koliko ima sati?“, zaječala sam. „Pola osam.“ Jao! Nikad ne izgledam dobro u pola osam ujutru, naročito ne posle dva džina, boce vina i pet sati sna. Držao je moju svesku. Ramena su mu bila napeta, oči crvene i umorne. „Misliš da je ovde?“, pitao je, zamahnuvši stranicom na mene. „Da“, tiho sam odgovorila. Mračno mesto. Tako nekako. „Zašto se ovo dešava?“, pitao je ljutitim glasom. „Šta sam uradio da ovo zaslužim?“ Veoma dobro pitanje, a od juče sam ga mnogo puta i sebi postavila. Po meni, postojalo je nekoliko mogućih odgovora. Prvi, i najubedljiviji, jeste taj da imam krizu srednjih godina i sve je ovo deo priče koju sam izmislila. Gledala sam Američku lepotu. Vidim znake. Jednog trenutka sve je kao i uvek, a već sledećeg - potpuno nepoznato. Znate, pomalo kao u pesmi Toking hedsa iz osamdesetih. Ali ako samo sedim na parkiralištu ispred Targeta i umišljam događaje, svakako je preterano, čak i za mene. Dakle, to nije zadovoljavajući odgovor na pitanje. Možda sam onesvešćena i upravo me na odeljenju za intenzivnu negu obrađuju zbog povrede glave? Možda mi Rodžer, Alison i Greta upravo stoje kraj uzglavlja i krše ruke od brige zbog mog stanja. Ali sećala sam se svega od juče jasno kao dan, i ni u jednom trenutku nisam pala i udarila glavu. Nema prekida u toj priči. Treći mogući odgovor je i najviše uznemirujući. Možda se ovo zaista dešava. Možda se lik Ejdana Hataveja stvarno pojavio ovde. Možda je sve upravo onako kako izgleda.

Ali Ejdan je pitao zašto se to dešava baš njemu, a ne zašto se to dešava meni, i veoma strpljivo je čekao odgovor. Kao da mogu da mu ga dam. „Ne znam“, rekla sam konačno. Bilo mi je vruće i činilo mi se da je u sobi pretoplo. Morali smo da izađemo. Morali smo da pronađemo Lili. Pomislila sam da će se raspravljati zbog mog odgovora, zahtevati nešto potpunije, nešto što bi ga više zadovoljilo, ali nije. Umesto toga, istrgao je stranicu iz sveske i zgužvao je u lopticu. Bio je kao nategnut feder, spreman da eksplodira. „Znači, misliš da je Rambl mesto gde treba da počnemo da tražimo?“ „Da“, odgovorila sam. Povukao mi je prekrivače. „Pa, oblači se onda“, zarežao je. „Idemo.“ „U redu“, promumlala sam. „Evo sad ću. Odlazi.“ „Operi zube, očešljaj se. Obavi šta moraš. Samo se spremi.“ „Ponašaš li se tako i prema svojim akcionarima?“, pitala sam. „Ne“, odgovorio je. „Prema njima sam ljubazan. Oni mi daju novac, mada ti kažeš da sam švorc. Vidimo se u kuhinji za pet minuta.“ Mora da je mislio kako sam neka čudotvorka. U pet minuta stane tri minuta dodatnog zevanja i možda pranje zuba. Kosa će morati da sačeka do neke sledeće prilike. U prizemlju su Greta, Ejdan i Alison sedeli za kuhinjskim stolom i jeli palačinke koje su božanstveno mirisale. Poljubila sam ćerku u glavu i poprilično natovarila tanjir. Namazala sam puterom svaku drugu palačinku i sve to prelila šoljom toplog sirupa. Nije bilo boljeg leka za mamurluk od teturave gomile visokokalorične hrane. Ako uz njega još ide i pomfrit, još bolje. Greta se nakašljala. „Ejdan kaže da ćete malo u... razgledanje grada danas?“ „Uf, da“, rekla sam. „A onda ću odbaciti Alison kod Rodžera da prenoći. Tata kaže da ćete u kupovinu?“ Alison se zadovoljno promeškoljila na stolici. „Jedva čekam!“ „Baš... zanimljivo“, rekla je Greta. „Da“, odgovorila sam i napunila usta prekrasnim vazdušastim

palačinkama. „Biće zabavno.“ „I vruće“, dodala je Greta. Vazduh iza kuhinjskog prozora već je bio težak i gust, a preostali narcisi venuli su pred našim očima. „Kad će ovo prestati?“, pitala sam. Greta je uvek znala vremensku prognozu u detalje. Umela je da razgovara o vazdušnom pritisku i promenama i svemu tome. „Niko se ne usuđuje da kaže“, odgovorila je. „Pa, pretpostavljam da će prestati kad prestane.“ Pućenjem usana davala mi je do znanja da joj se ne sviđa to što ću ostaviti ćerku i kreditnu karticu kod Rodžera i provesti ostatak popodneva švrljajući po gradu s novim mladim ljubavnikom. U trenu sam pomislila da Greti sve priznam. Ali takvo priznanje zahtevalo bi vreme i objašnjavanje, a ovog jutra nisam imala ni jedno ni drugo. Osim toga, moguće da bi Greta pozvala hitnu pomoć i do ručka bi me već smestili u zasebnu sobu nekog modernog sanatorijuma za duševno obolele. Dok sam udisala palačinke, palo mi je na pamet da izlazim u svet koji više nema ništa zajedničko sa svetom u kom sam se juče probudila. I dok je deo mene žudeo za jučerašnjim danom, kad je sve imalo smisao, drugi deo bio je vrlo svestan da hodam po tankom ledu. Od toga su me boleli zarđali listovi i sićušni mišići u stopalima. Ali - i to veliko ali - osećala sam kako mi sinapse gore. Sve sam videla izoštreno. To mi se obično dešavalo kod napada panike. Nisam to mogla da izgovorim glasno, jer bi zvučalo ludo, ali bila sam uzbuđena što ćemo pronaći Lili. Bila sam uzbuđena što ću saznati da li joj glas zvuči onako kako sam nameravala. Želela sam da joj vidim lice. Jesu li joj oči zaista plave kao različak? Otkako je Rodžer otišao, doživela sam trenutke velike sreće sa ćerkom i trenutke ushićenja sa svojim romanima. Gledala sam divne filmove i čitala knjige zbog kojih sam ostajala budna celu noć. Ali radost, radost u srcu Sejdi Fuler bila je na izdisaju. Nisam to ni primećivala ni priznavala do sada. I to samo zato što sam osetila kako u meni rastu mali izdanci sreće. Bili su krajnje neprikladni s obzirom na okolnosti, ali svejedno su nicali.

DVADESETO POGLAVLJE

Bogovi mora da su nam se osmehnuli, zato što sam našla mesto za parkiranje na uglu Sedamdeset treće i Central parka zapad. Kad sam otvorila vrata automobila, zapahnula me je vrućina, onakva kakva se obično povezuje s motorom mlaznjaka. Uzdahnula sam. Ejdan je zatreptao. „Prokleto je vruće“, rekao je. „Je li ovde uvek ovako toplo?“ „Nije“, odgovorila sam, i privolela sebe da izađem iz sveže udobnosti karavana na uzavreli pločnik. „Ali šta je više normalno?“ „Mama, zašto smo ovde?“, pitala je Alison, isključivši ajpod i pogledavši oko sebe. „Treba da me odvezeš do tate. Sećaš se?“ Rado bih, dušo, ali tatica se još nije ni probudio. U našem rešenju o razvodu naglašeno je da ja nikad neću pokušati da mu dovedem njegovu rođenu ćerku pre deset pre podne. Treba mu vremena da skloni mirišljava ulja i seks igračke, a ja sam pristala da se toga pridržavam. „Tako je divan dan“, rekla sam uz široki osmeh, „mislila sam da se malo prošetamo parkom pre nego što odemo do tate.“ „Prošetamo?“ Bila je zgrožena. „Sad je već devedeset stepeni.“ „Ali cveće je predivno u ovo doba godine“, rekla sam, zgrabila je za ruku i povukla kao da je detence, a ne gotovo iste visine kao ja. Kad smo ušli u park, palo mi je na pamet koliko nam je zadatak beznadežan. Rambl se prostire na trideset osam jutara šume, stenovitog tla i zbunjujućih tragova stopala. Ptice pevaju. Narcisi cvetaju. Potok teče. Ogroman prostor. A nas je vodio samo hir. Rodžerov hir. Po licu sam mu videla da je i Ejdan uzrujan. „Čak i da je ovde, kako ćemo je, dođavola, naći?“, pitao je. „Koga?“, pitala je Alison. „Tražimo Ejdanovu prijateljicu“, brzo sam odgovorila. „Zar ne možete da je pozovete?“ „Ne baš“, rekla sam. „Pa, gde ćete se naći s njom?“

„Ne znam“, odgovorio je Ejdan. „Dakle, treba da se nađete s nekim ovde u Central parku kao na nekom konkretnom mestu?“ Ponekad je potrebno dete da vam nešto objasni. Obuzeo me je osećaj propasti. Ovo nikako neće uspeti. Mlatili smo u prazno. Nastavili smo da hodamo između drvoreda. Pomislila sam da bi trebalo da vičemo Lilino ime, kao kad dozivam Perkins iz zadnjeg dvorišta. Prošli smo pored još jedne neustrašive prolaznice. „Izvinite“, obratio joj se Ejdan. Žena je bila sredovečna, u skupoj trenerci. Lice joj se presijavalo od znoja. Očima je upijala Ejdana. „Ćao“, odazvala se, pretvarajući se da Alison i ja ne postojimo. „Jeste li videli možda jednu ženu“, raspitivao se Ejdan uz savršeni osmeh od koga su klecala kolena. „Visoka, riđokosa, možda je u narandžastoj haljini i visokim potpeticama.“ Žena je bila tako opčinjena da je skoro zadrhtala. „Da!“, rekla je. „Jesam!“ Iskoristila je priliku da ga uhvati za ruku. Stegla ju je. Uzdahnula je. „Na stazi. Možda oko petsto metara dalje? Sedi na klupi, čini mi se.“ Nasmešila se kao da je upravo uradila nešto zaista izuzetno. Ejdan joj je za nagradu namignuo. „Zahvalan sam vam na pomoći“, rekao je. Ostavili smo ženu da se pribere i možda završi svoje jutarnje trčanje. Iako će verovatnije reći „e jebiga“ i uputiti se u najbliži kafić da uživa u svom kratkom susretu s nezaboravnim gospodinom Hatavejom. Nastavili smo između drvoreda. Prolazili smo pored drugih trkača i šetača, parova i ljudi sa psima. „Vruće mi je“, oglasila se Alison. „Ovo je dosadno. Možemo li sad da idemo?“ „Ne još“, odgovorila sam. „Još malo. I znaš koliko ne volim to dosadno mije“ „Znam, mama“, rekla je. „Ali tako je, ne pomaže što mi nije dozvoljeno da to kažem.“ Naišli smo na mesto gde su se staze ukrštale. Klupa „U znak sećanja na Džona Starka, koji je voleo ovu šumu“ nalazila se sa strane. Bila je prazna.

Ejdan je stegao šake u pesnice. Zar je zaista mislio da ćemo ušetati u Central park i naći Lili? Ne ide to tako lako, inače bi mi Elen otkinula glavu. Prišla sam trkaču koji je zastao da otpije gutljaj iz boce s vodom. Zavodljivo sam mu se osmehnula. Ravnodušno je zurio u mene. „Lep dan za trčanje?“, pitala sam. „Ne baš“, odvratio je. O, dobro. Toliko o ćaskanju. „Dobro onda“, rekla sam. „Možda mi možete pomoći? Tražimo ženu u narandžastoj haljini. Visoku. Riđokosu. Da je niste možda videli?“ Trkač je promućkao vodu u ustima. Tanki mlazevi potekli su mu iz uglova usta i natopili majicu. „Da“, rekao je nakon kraćeg ćutanja. „Mislim da jesam. Prava lepotica. Bila je prilično blizu one poljane. Znate je? Nešto je petljala oko cipela. Mislim da joj se polomila štikla.“ Mogu da se kladim, da sam ga pitala kakav je izraz lica imala, da bi mi ga opisao do tančina. Muškarci primećuju lepe žene. To im je u DNK. „Hvala!“, odgovorila sam veselo. Brzo sam povela svoju svitu napred. Staza je bila okružena gustom vegetacijom i vijugavim potočićima. Prošli smo ispod starog kamenog mosta, kakav je možda opisivao Ralf Valdo Emerson. Lako se zaboravi da je Rambl stvorila ljudska ruka, a ne majka priroda. Stigli smo do krivine i skrenuli na drugu stazu. „Mama!“, zacvilela je Alison. „Hodamo već čitavu večnost!“ „Ne, dušo“, rekla sam. „Nema ni dvadeset minuta.“ „Kakogod“, odvratila je. Zapitala sam se, ako mogu da pronađem seks u oglasima, možda bih mogla da prodam i durljivu tinejdžerku? Sigurno. „Još samo malo“, rekla sam njoj, ali i sebi. Stigli smo do nove raskrsnice. „Ovo ničemu ne vodi“, prosiktao je Ejdan. Znojio se vrlo malo, dok sam ja izgledala kao da sam upravo izašla ispod tuša potpuno obučena. Nije pošteno. „Ne“, rekla sam. „Ovde je. Sigurna sam.“ Povremeno smo Rodžer i ja šetali tuda. Ja bih se divila cveću, a on je odmeravao mesta na koja bi mogao da se vrati kasnije, radi seksualnog odnosa

s nekim neznancem. Sve mi je bilo vrlo poznato. „Kako?“, hteo je da zna. Isto kao što sam znala da će neka scena biti uspešna. Osetila bih blagi nalet adrenalina, uzbuđenje, i odjednom prsti više nisu mogli da prate brzinu kojom su mi letele misli. „Veruj mi“, rekla sam. „Ovuda.“ Odabrala sam stazu koja je vodila desno, i to ne zato što je bila manje prometna, već je bila malo mračnija. A to je bilo presudno. Kako smo hodali, staza se širila. Oko petsto metara dalje ugledali smo malu poljanu i na njoj napola razgolićene ljubitelje sunca. „Hej, mama!“, oglasila se Alison. Zaustavila se. „Dušo!“, prekinula sam je pre nego što dobije pravi napad besa zbog naše lepe šetnjice na temperaturi saune. „Izvini, ali ovo je važno. Moramo pronaći Ejdanovu prijateljicu. Znam da trenutno baš i ne uživaš, ali ponekad u životu moramo da radimo i ono što nam nije prijatno.“ „Bože!“, odgovorila je. „Samo sam htela da pitam kakvu riđokosu tražite, a ti odmah šiziš.“ „Šta?“ „Kakvu riđu kosu ta osoba koju tražimo ima?“ Izgovorila je svaku reč kao da sam idiotkinja. Jedanaestogodišnje devojčice umeju da budu okrutne. Srećom, bila sam teži slučaj od nje. „Kovrdžavu. Dugu“, prekinuo nas je Ejdan. „Onakvu?“ Alison je pokazala prema klupi pored staze. Na njoj je sedela žena s Velike centralne stanice, s plavkasto-riđom kovrdžavom kosom, koja se u slapovima slivala niz vitka leđa. Takva kosa je obožavala vlagu, za razliku od moje, koja se odmah pretvarala u kudravi oreol. Koža joj je bila sveža kao jutarnja rosa, ali jagodice na obrazima su joj plamtele. Sa ove udaljenosti nisam joj mogla videti oči, ali znala sam da će biti boje plavog različka. Pretpostavljala sam da će joj se na narandžastoj haljini poznavati tragovi duge noći i znojavog jutra. Ugledala nas je i naglo ustala, s rukama na kukovima, isturene brade. Rekla bih da je tip žene koja izgleda sjajno bez odeće. Istovremeno je izgledala i van sebe od besa. „Gde ste, dođavola, dosad?“, zarežala je na nas. Pronašli smo našu dragu Lili.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Ejdan je požurio ka Lili i privukao je u naručje. Bio bi to veoma romantičan prizor da nije bilo njene reakcije. Odgurnula ga je. Nedvosmisleno. Jedva se zadržao da ne padne. „Duguješ mi objašnjenje!“, prosiktala je. „Kako sam završila u Ramblu? Mislim, pristala sam da se nađemo na jednom bednom pićencetu i - bum! - evo me u prokletoj šumi! Probudila sam se na travi! U mraku! Hvalili su moju veštinu prerušavanja u ženu! Tražili su mi da radim neke stvari!“ Bockala je Ejdana prstom u grudi, naglašavajući svaku reč, ali bila sam prilično sigurna da nije bilo neophodno. Shvatio je. Njeno ponašanje ga je ražalostilo. „Što ih ne bismo ostavile malo nasamo?“, predložila sam svojoj zaprepašćenoj ćerki. Odrasli se ne ponašaju tako u javnosti. „Hajde da pogledamo lale. Mislim da sam tamo videla crnog papagaja s ogrlicom. Zaista su retki.“ Osim toga, čudno mi je zvonilo u ušima, kao da mi je Lilina blizina stvarala neke smetnje u moždanim talasima. Dok smo koračale ka leji jadnih lala, Alison je delovala zbunjeno. „Jesu li oni momak i devojka?“, pitala je. „Ejdan i Lili?“ Kako pravilno objasniti požudu jedanaestogodišnjakinji? Nikako. Besmisleno je sve dok ne dobije prave hormone u venama, da je iskusi iz prve ruke, a onda da je sve proguta. Očekivala sam da se to desi i Alison svakog časa. I živela sam u strahu. „Sviđaju se jedno drugom“, objasnila sam. „Igraju li golf?“, pitala je. „Golf?“ „Kao Džejnina majka i onaj čovek.“ O, dođavola! Mrzim Džejninu majku. Zar ne može da prikrije koliko je očajna kao i mi ostale? „Ne“, rekla sam. „Ne verujem da igraju golf.“ Ovo je usrećilo Alison. Možda će, na kraju krajeva, imati priliku kod

mladog pastuva koga je mama dovela kući iz bolnice. Nasmešila se. Krajičkom oka sam pogledala Ejdana i Lili. Očekivala sam da ih vidim zagrljene, izgubljeno i značajno zagledane jedno u drugo, ali hodali su razdvojeno. Ejdan je zavukao ruke u džepove, pognute glave, a Lili je izgledala tako napeto da sam se zapitala je li uopšte bezbedno da joj budemo blizu. Žurila je prema meni dok je Ejdan išao iza. „Dakle“, rekla je dok me je ljutito odmeravala od glave do pete. „Čujem da si ti odgovorna za ovu zbrku u kojoj sam se našla. Samo se nadam da znaš kako ovo da popraviš.“ Svi su zurili u mene, uključujući i moju ćerku. Sad je trebalo da im kažem šta će se sledeće dogoditi. „Šta?“, pitala sam, ne zato što nisam čula njen zahtev za objašnjenjem, već zato što sam priželjkivala još nekoliko trenutaka pre nego što mi otkine glavu. Trebalo bi da je ljupka i nevina. Zamislila sam da započinje dan pozdravom suncu i uz nekoliko strateških namaskara. Ali prelazak odande ovamo pretvorio ju je u razjarenu zver. „Ova zbrka“, rekla je i koraknula napred, „nije prihvatljiva!“ Koraknula sam unazad. „Ejdane?“, pozvala sam ga. „Pokušao sam da joj objasnim šta se događa“, odgovorio je. „Ali stvarno je ljuta.“ Alison se sva pretvorila u uho. Šta god da se događa, postalo je mnogo uzbudljivije od šetnje po prirodi. Izvadila sam telefon i pružila joj ga. „Pozovi tatu“, naložila sam joj. „Reci mu da stižemo za četrdeset pet minuta.“ Ponovo sam se okrenula ka Lili. „Slušaj“, počela sam tiho. „Ne znam kako da vas vratim, jer vas ja nisam ni dovela. Dakle, ovo zahteva malo... istraživanja.“ „Mogu li onda da ti predložim da požuriš?“, rekla je. Volela bih da požurim. Žurila bih kao luda kad bih samo znala kuda. „Hej“, ubacio se Ejdan, oprezno spustivši ruku na Lilino rame. „Biće sve u redu.“ Bili su prekrasan par, onakav kakav bi se mogao pojaviti na holivudskom

crvenom tepihu. Ali ona to nije prihvatala. Iskrivila je lice kao da on smrdi i odgurnula mu ruku. Dva brza koraka nadesno i odmakla se dovoljno da mu jasno stavi do znanja šta misli. Snuždio se. Doslovno se kladio u svoj život da i ona oseća isto što i on prema njoj, ali kako mi se činilo, tu opkladu možda neće dobiti. „Ne“, odbrusila je Lili. „Ne verujem da će biti u redu.“ Dok sam se spremala da je odgovorim od tako negativnog stava, osetila sam kako nas neko posmatra. Naježile su mi se dlake na vratu, uprkos zaglušujućoj vrućini, i odjednom su mi malobrojni trkači i šetači, koji su prolazili pored nas, postali sumnjivi. Svakako nisu nosili naočare za sunce i bejzbol kape da bi se zaštitili od užasne prepodnevne vrućine, zar ne? Moralo je biti u pitanju nešto podmuklije. Na primer, možda su želeli da nas ubiju. Na drugoj stazi, na istočnoj strani, stajala je žena s prevelikim šeširom i naočarima za sunce koje su sakrivale devedeset posto lica. Na sebi je imala tesne farmerice i lepršavu cvetnu bluzu. Plutane sandale s visokim platformama nisu bile pogodne za šetnju po gradskom parku. Je li to Klarisa? Je li došla da gleda vatromet, kao što je obećala? Pošto sam se prvi put susrela s pravom zlom vešticom, nisam imala pojma šta da očekujem. Hoće li izvaditi čarobni štapić i pretvoriti me u daždevnjaka? Hoće li mi ponuditi otrovnu jabuku ili pogodbu kojom bih sačuvala život, ali izgubila glas... ili cipelu ili tako nešto? Možda ću imati sreće pa će joj zagušljivi vazduh oduzeti čarobne moći i onesposobiti je. Postojao je samo jedan način da saznam. „Ispalo mi je nešto tamo“, rekla sam svom društvu. „Sačekajte me trenutak.“ Prišunjala sam se u svojim ravnim cipelama i prišla joj otpozadi. Žena je bila visoka, naročito s potpeticama, i vitka, ali ne prirodno. Bila je to vitkost održavana u teretani. Kuguarska vitkost. Vitkost do koje ju je doveo prezgodni trener od dvadeset i nešto. Sad sam bila odmah iza nje. Brzim pokretom sam joj oborila glomazni šešir s glave i odskočila. „Oh“, ciknula je. Okrenula se prema meni. Bila sam spremna da se susretnem sa bilo čime. Ali sa ovim - nisam. „Belinda?“, zinula sam. „Šta, dođavola, radiš tu?“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Belinda je barem imala dovoljno pameti da se postidi. „Dakle?“, zahtevala sam da znam. Kako se sagnula da dohvati šešir, naočare su joj skliznule s nosa. Bile su tako ogromne da se od njih mogao napraviti lep solarijum. Shvatila sam da se prerušila. „Pa, malo je komplikovano“, zamucala je, „i teško objasniti.“ Nadam se. Bolje bi joj bilo. „Ne znam odakle da počnem.“ Gužvala je šešir drhtavim rukama, uvrtala mu obod i stezala ga. Više nikad neće biti isti. „Od početka“, predložila sam. U meni se neobično mešala zbunjenost i olakšanje. Iako je Belinda umela sjajno da pokrene trač i time mogla veoma lako da me uništi, barem neće baciti čini na mene pa da završim sa svinjskim repom i magarećim ušima. Ali to je bio najbolji deo ove situacije. „Samo napred. Počni da pričaš.“ Rukom je pokazala na Ejdana, koji je zurio u našem pravcu. Mahnula sam mu. Zbunjeno mi je odmahnuo. „On.“ „Šta je s njim?“ „Sinoć“, nastavila je. „Šta sinoć?“ „Na dobrotvornoj priredbi“, govorila je. „Ušetala si s ovim... bogom. Tek tako. Kao grom iz vedra neba. Ti. A onda te je poljubio. Poljubio te je i izgledalo je kao scena iz filma. Osim tvoje haljine. Takva se nikad ne bi pojavila u filmu. Ali poljubac... On bi mogao.“ Zapanjuje me s kakvom lakoćom neki ljudi vređaju druge pravo u lice. „I dalje ne shvatam kakve to veze ima s bilo čim“, rekla sam. Učinilo mi se da će zaplakati. „Vežbam“, rekla je krajnje nesrećna. „Ne jedem ugljene hidrate i beli šećer niti... ništa zapravo. Lišavam se. To je mučno. A onda taj predivni muškarac s neverovatnim telom i gustom grivom od kose poljubi tebe! Kako je to moguće? Nije pošteno!“

Bila je najusamljenija osoba koju sam u životu upoznala. „Niko me nije tako poljubio već toliko dugo da se i ne sećam kad je bilo poslednji put“, dodala je i šmrknula. „Verovatno bi trebalo da jedeš makar žitarice“, predložila sam. „Možda bi tako bila razumnija.“ Namrštila se. „Pokušavam, Sejdi“, odgovorila je. „Izlazim. Izlazim s muškarcima. Želim da mi se dopadaju. Želim da se ja njima dopadnem, ali nema čarolije. Nikad ne dobijem takav poljubac. Kako si to uspela?“ Izmislila sam frajera! I nekako ga prebacila u stvarnost. Pronašla sam ga u Targetu. Izvukla iz bolnice. Odvela na dobrotvornu priredbu. Pili smo koktele. Poljubio me je. Ništa lakše. Nepripremljena za ovaj razgovor, ponudila sam joj isti savet koji s vremena na vreme dajem Alison. „Budi ono što jesi, Belinda“, rekla sam. „Niko te neće voleti ako se pretvaraš da si neko drugi.“ Čujem vas kako se grohotom smejete. Ko sam ja da govorim nekom drugom da bude ono što jeste pa će ljubav doći? Ja, s tajnim identitetom i karijerom koju niko neće pomenuti u pristojnom društvu. Ja sam najgora prevarantkinja. Ali znate kako to ide, radite kako vam kažem, a ne kao što ja radim. Dok je stajala ispred mene u nestabilnim cipelama, Belinda se rastopila, i to ne od vrućine. Moj poljubac joj je slomio srce. Osim toga, verovatno su je još sati delili od dnevnog obroka sendviča sa salatom, i to bez hleba. Krivica se nezvana uvukla u mene. Budi dobra, Sejdi. Možeš ti to. „Znaš šta, Belinda?“, rekla sam. „Vidiš li onu zanosnu riđokosu u narandžastoj haljini?“ Posmatrali su nas. Mahnula sam im. Alison je nešto šapnula Ejdanu. „Ona mu je devojka.“ Ili je bila. To trenutno nije baš jasno. Moglo bi svašta da se desi. „Tako je... mlada“, primetila je Belinda, ali s očitim olakšanjem. Ne krešem se s privlačnim pastuvom dok ona stoji po strani. Ili trči u mestu na pokretnoj traci. „Da, jeste“, složila sam se. „Nisam imala seks već dve godine“, izjavila je zbunjeno, kao da ne veruje da zapravo govori o sebi. Naleteo je pretopli talas vazduha i ona

podiže šešir sa zemlje i stavi ga na glavu. „Još od razvoda. Nijednom. Mislim, ja to želim, ali ne mogu da nađem partnera.“ Zaplakala je. Vrele suze su joj se slivale niz obraze. „Nije trebalo da bude ovako.“ Srce mi je poskočilo od radosti. Nisam bila srećna zbog Belindinog prisilnog celibata, ali ako nije imala seks dve godine, onda se nije tucala ni sinoć s Džejsonom, na prednjem sedištu njegovog novog crvenog sportskog automobila na parkiralištu restorana Kućica kraj jezera. Znam da ne bi trebalo da me se tiče, naš odnos je imao granice, ali svejedno sam se osećala bolje. „Ali izlaziš s muškarcima“, rekla sam tek da bih nešto rekla i da bi prestala da plače. „Šta je s onim tipom od sinoć?“ „Džejsonom Blerom?“ Da. „On je fin“, rekla je uz sleganje ramena. „Ali on mi, znaš, ne odgovara sasvim. Trebalo bi više da vežba.“ Pošto je Belinda moja sušta suprotnost, to što joj se ne sviđa Džejson i što ne spava s njim samo još više dokazuje da je on dobar momak. „Dakle, da razjasnimo“, rekla sam. „Pratila si me da proveriš jesmo li Ejdan i ja zajedno?“ Pogledala je u zemlju. „Belinda...“, počela sam. „Znam“, rekla je. „Izvini. Ali niste, zar ne? Zajedno? On je s ovom riđom.“ Gledala me je molećivo, ali odbila sam da joj dalje objašnjavam. Jebeš krivicu. „Idi kući“, rekla sam. „Molim te.“ Njen muž Mark ostavio ju je zbog žene dovoljno mlade da joj bude ćerka. Jedne noći mi se pojavila u kući dugo nakon što je Alison otišla na spavanje. Plakala je, osušeni potoci maskare zamrljali su joj obraze. Pozvala sam je da uđe jer nisam imala drugog izbora. Postavila sam je da sedne za kuhinjski sto. Skuvala sam joj zeleni čaj bez kofeina. Čekala sam da mi kaže zašto je došla. „Nisam znala“, konačno je rekla. „Jesi li ikad čula priče o parovima koji su tako povezani da ako jedno umre, ono drugo odmah zna, i pre nego što mu jave?“

Nisam čula za tako nešto, ali sam ipak odgovorila potvrdno. To je trebalo da bude monolog. Moj posao bio je da pijuckam čaj i potvrđujem u pravilnim razmacima. Kad bi ponovo zaplakala, ja sam joj pružala kutiju s papirnim maramicama. „Pa, Mark je tucao tu manekenku gotovo šest meseci, a ja pojma nisam imala“, nastavila je. „Imali smo i stan u Njujorku za koji nisam znala! Zar nije univerzum mogao da mi pošalje znak? Ja sam dobra osoba. Ako je želeo da mu češće pušim, mogla sam to da mu priuštim.“ Zaplakala je. Pružila sam joj maramice. „Oprosti, Sejdi“, jecala je. „Znam da si imala homoseksualca za muža, pa verovatno ne razumeš ništa od ovog što ti pričam.“ Pomerila sam kutiju s maramicama van njenog domašaja. Oduzela sam joj polupunu šolju čaja, ustala i spustila je u sudoperu. Protegla sam se. Zevnula. Čestitala sam samoj sebi što joj nisam rekla da odjebe. „Stvarno sam umorna, Belinda“, izjavila sam. „Hvala što si svratila. Nadam se da se osećaš bolje. Zaista.“ Polako je ustala od stola. To nam je bila prekretnica. Nismo mogle biti prijateljice. Manekenka za donji veš nije nas ujedinila onako kako je mogla. Belinda me je i dalje gledala s omalovažavanjem. S takvim omalovažavanjem da je morala da me prati do Central parka da bi se uverila kako ne spavam s mlađim i zgodnim muškarcem, jer njen ego, ili ono što je od njega ostalo, nije mogao podneti takav udarac. Da me je zatekla kako se vatam s Ejdanom u senovitom Ramblu, umrla bi na licu mesta. Nebo se na zapadu smračilo, kao da bi iz vreline uskoro mogla da se spusti oluja. Alison je stajala između Ejdana i Lili, kao živa prepreka, potpuno nesvesna. Lili je prekrstila ruke na grudima, sa izrazom mračnim kao i nadolazeća oluja. Ejdan je izgledao zbunjeno i umorno. Ništa od svega toga nije imalo smisla. Brišući čelo starom maramicom, koju sam iskopala iz ogromne tašne, vratila sam se svom stadu. „Vreme je da krenemo kod tate, važi?“, rekla sam. Alison je klimnula glavom, zureći unaokolo. „Jesi li ti ono tamo razgovarala s gospođom Konors?“, pitala je. „Jesam“, odgovorila sam previše poletno. „Zar to nije čudno? I ona je došla da vidi te retke lale. Kakva slučajnost, zar ne? Verovatno smo mogle i zajedno da se dovezemo. Sjajno! Dobro, družino, u auto!“

Svaki korak bio je mukotrpan. Kosa mi je bila zalepljena za vrat. Na poljani s naše desne strane posetioci su mirno ležali u nadi da će uhvatiti povetarac. Kroz glavu mi je proletelo da ima previše ljudi za ovo doba dana po ovoj vrućini. Osetila sam je pre nego što sam je ugledala. Došla je kao zapanjujuće hladan udarac, neočekivana jeza. Stajala je nasred poljane, sva u crnom, sa crnom kosom koja je padala oko nje kao gotski venčani veo. Još je bila dosta daleko, ali pogledi su nam se pronašli uprkos gomili. Odmah sam osetila mučninu. Potpuno isti osećaj koji sam doživela u svojoj kuhinji juče ujutru, kad mi život još nije ličio na cirkus. Zgrabila sam Ejdana za ruku, zarivajući mu kratke nokte u kožu, da bih bila sigurna da će obratiti pažnju. „Hej, to boli“, pobunio se. „Šta radiš?“ Pokazala sam mu. Pogledao je, zatreptao, pogledao ponovo. „O, sranje!“, izustio je. Da. Ovo se nije moglo rečitije opisati.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

„To je ona!“, vrisnula je Lili tako glasno da su se Njujorčani ispruženi u parku podigli na laktove. Klarisa nam se nasmešila iz daljine. Od tog osmeha me je podišla jeza. Da sam imalo upravljala ovom pričom, Ejdan bi sad izvukao mač i stao ispred nas da nas brani od zla. Ali ne. On je zauzeo takav položaj da je bilo jasno da sam ja vođa grupe. Klarisa je krenula prema nama, gotovo kao da lebdi nekoliko centimetara iznad tla. Lili je delovala prestravljeno. Alison je, i dalje s mojim telefonom u ruci, bila potpuno nesvesna svega. U ustima sam osetila ukus straha. Bio je pamučast i suv, pa sam oblizala usne. Ovo mi je bilo sasvim nepoznato. Žalila sam što nemam barem neku malu supermoć, na primer nevidljivost ili sposobnost da iz vrhova prstiju šaljem vatru. Dođavola, u ovom trenutku bih prihvatila i običan let. Približila se. Stajala sam savršeno mirno, kao da sam pustila korenje. Iza mojih leđa Ejdan je mumlao psovke. Ili se možda molio. Nisam bila sigurna. Izgleda da je jedino Lili razmišljala pravilno. „Kučko!“, viknula je na Klarisu. „Kako se usuđuješ ovo da mi radiš? Kako se usuđuješ da mi se mešaš u život?“ Ejdan se na vreme prenuo da je zadrži obema rukama dok se borila da se oslobodi. Želela je da se baci na Klarisu i iskopa joj oči. Preznojio se od napora da je zadrži. Klarisa se nasmejala. Bio je to grozan zvuk, visok i oštar, i zazvečao mi je negde duboko u grudima. Poželela sam da pokrijem uši. Zvuk je postao još jači. Gomila, raštrkana po travnjaku, počela je da se okuplja. Jesu li znali? Hoće li ustati protiv zle veštice? Bila je to tako čudna misao, ali ipak je ovo Njujork. Sve je moguće. „Bolje bi bilo da ćutiš“, rekla je Klarisa. Njen glas me je preplašio. Bio mi je tako poznat, a ipak sam znala da ga nikad pre nisam čula. Lili je smesta klonula i zaćutala, kao da joj je sav vazduh izbijen iz pluća. Ejdan ju je držao u naručju kao krpenu lutku. Klarisa se nije obazirala na Ejdana i Lili. Krenula je pravo prema meni. Srce mi je tako očajnički tuklo da sam ga, kunem se, videla kroz košulju.

Sklopila sam ruke ispred sebe, kao da se spremam da se odbranim od fizičkih udaraca. Klarisa se zaustavila. Bila je viša od mene desetak centimetara, ali nosila je cipele s visokim potpeticama, pa bismo na ravnom možda bile i iste visine. Oko očiju je imala jedva primetne bore, kao i smejalice oko usta, mada sam imala neodređen osećaj da one nisu bile tragovi preterane veselosti. Gusta maskara i crveni ruž bili su prikladniji za večernji izlazak nego za prepodnevni izlet u park. I nisam mogla da verujem da se nije onesvestila od vrućine u tesnoj crnoj haljini dugih rukava. Verovatno je nekad bila lepa. Verovatno je bila mekša i manje gruba i gnevna. Ali sad me je podsećala na oštre sredovečne žene iz predgrađa, kakve viđam da guraju kolica između rafova Houlfudsa. „Ti“, obratila mi se, pošto se zaustavila na nekoliko centimetara od mene, gledajući me pravo u lice. „Misliš da možeš sve da popraviš?“ Usne su mi se pomerale, ali s njih nije silazio nikakav zvuk. „Već su osuđeni“, nastavila je. „Čim se zaljubiš, sve izgubiš.“ „Ne“, prošaputala sam. „Moraš shvatiti da nije dovoljno samo da ponovo spojiš zaljubljene ptičice. Potrebna ti je čarolija, čini“, govorila je dok je kružila oko mene. „Reči. Važne reči. A da li je moguće da ih ti, od svih ljudi, otkriješ? Ne bi bilo zabavno da je lako, zar ne?“ Prešla mi je dugim crvenim noktom preko lopatice. Nešto u njenom dodiru strmoglavo mi je spustilo telesnu temperaturu pa sam zadrhtala. Upala sam u košmar. Svetlo je bilo tu, kad bih samo mogla da ga dohvatim. Ali ostala sam zalepljena za beton. Krajičkom oka videla sam Ejdana i Lili. Lili se i dalje mlitavo naslanjala na Ejdana, ali oči su joj bile otvorene. On je zurio u Klarisu i mene kao omamljen. Da sam imala ciglu u tašni, zavitlala bih je na njega. „Imamo još dvadeset četiri sata“, promucala sam. Klarisino lice se smračilo. Usne su joj se stegle u čvrstu liniju. Verovatno sam rekla nešto pogrešno. „Dvadeset dva sata i trideset sedam minuta!“, prasnula je. „Budimo tačni.“ Ustuknula sam. Nestalo je svako zadovoljstvo koje sam možda osetila.

Drhteći u tenisicama, nisam bila ništa bolja od lava iz Čarobnjaka iz Oza. „Zašto si došla?“, odjednom je viknuo Ejdan. „Šta hoćeš od mene? Čak te i ne poznajem!“ Zvuk njegovog glasa malo je načeo ružnu masku Klarisinog lica. U njenim očima videla se patnja slomljenog srca, kakva je i meni bila poznata. „To kažeš da bi me povredio“, usprotivila se. „Ali čim se setiš, shvatićeš kako se osećam. Za sada samo proveravam da li vam nešto treba.“ Mahnula je rukom ispred lica i Lili se uhvatila za stomak od jakog bola. Kada je spustila ruku, Lili se povratila. Ovo je bilo loše. Zaista veoma loše. Ali postojala su pravila. „Imamo dvadeset dva sata i trideset sedam minuta da otkrijemo tvoje čini“, izjavila sam. „Tako si rekla.“ Da je Klarisa mogla da krivotvori vreme, radnja ove priče otišla bi dođavola. Gde bi bili napetost i sukob kad bi ona mogla da menja uslove opklade kako joj dune? Pravila postoje s razlogom i moramo ih se pridržavati. Skupila je oči, što mi je bio dovoljan dokaz da sam u pravu. „On je moj“, prošaputala je. „A kad ti doživiš neuspeh, biće moj zauvek.“ Nisam imala dobar odgovor. Kad bih imala sat vremena, mir i tišinu sopstvene radne sobe i jak espreso, možda bih se nečeg i dosetila. Najbolje što sam trenutno mogla da smislim bilo je da pozajmim uobičajeni odgovor svoje jedanaestogodišnje ćerke. „Kakogod“, rekla sam. Klarisa se okrenula Ejdanu i Lili. Nisam imala pojma šta će uraditi. Baciti vatrene kugle? Podići tornado? Ejdan je zaštitnički zagrlio Lili. Nije pokušala da ga se oslobodi. Možda će ovo istopiti led među njima. Zaista su izgledali tako dobro zajedno, čak i suočeni sa zlom. „Ne prilazi bliže!“, upozorio ju je Ejdan. I ponovo taj smeh, nalik na grebanje noktima po tabli. „Dragi moj“, odvratila je Klarisa. „Ne gledaj me tako. Znaš da je ovako najbolje.“ „Luda si!“, zarežao je. „Ne znam ko si ni šta nameravaš, ali neće ti uspeti!“ Ovo joj se nimalo nije dopalo. Počela je da diže ruku, onu koju ću odsad

pa nadalje povezivati s jakim stomačnim bolovima. Lili je zaječala. „Hej, mama!“ Alisonin glas dopro je do mene kao iz druge dimenzije. „Vidi ono!“ Alison je, zaokupljena igricom, odšetala na poljanu. Iznenadila me je muzika, neočekivana i glasna, iza mog levog ramena. Na trenutak sam pomislila da mi se to Klarisina zlokobna melodija uvukla pravo u mozak. Ali pojavio se muškarac s dredovima, u prljavoj majici s likom Boba Marlija i zvučnikom iznad glave. Ljudi koji su se izležavali na travi poustajali su i poređali se u uredne redove. U udaljenom uglu poljane pojavila se televizijska ekipa. Jesu li to mediji obavešteni o nedavnom proboju stvarnosti? Kad su se svi rasporedili i zauzeli veći deo polja, potisnuti smo u stranu, a Klarisu su odgurnuli na suprotnu. Muzika se pojačavala. Poređani ljudi zauzeli su razne položaje. Fleš mob!8 I zato volim Njujork, uprkos tome što sam jednom našla mrtvaca u hodniku zgrade. Klarisa je odmeravala novinara s video-kamerom, koji se probijao kroz gužvu i snimao ovaj „spontani“ događaj. I odjednom mi je nešto palo na pamet. U izmišljenom svetu veštice žive tiho među nama. Ne žele da budu poznate. Ne žele da budu na televiziji. Sad mi je na prvom mestu bilo da otkrijem njene čarobne reči ili čini, a ako nam kamere budu za petama, mogućnost za uspeh drastično će nam se smanjiti. Pitajte koga hoćete - ako vas juri veštica, to može užasno da vas zbuni. Zato sam smesta ugrabila priliku koja nam se ukazala. „Mislim da je vreme da pođemo“, rekla sam. „Ali želim da gledam plesače!“, pobunila se Alison. „Moramo te odvesti kod tate“, izjavila sam. „Ne želimo da se brine.“ „Poslaću mu poruku“, rekla je. „Ko je bila ta gospođa u haljini?“ „Niko“, odgovorila sam. „Zar joj nije vruće?“, raspitivala se. „Pošalji poruku tati i reci da smo krenule“, naredila sam, uhvatila je za lakat i odvukla od gomile. Lili i Ejdan krenuše za nama. „Hej, a onda bi mogla preuzeti onu muzičku aplikaciju o kojoj si mi pričala prošle nedelje?“ „Rekla si da ne mogu da je dobijem“, začudila se.

„E pa, predomislila sam se“, izjavila sam. „Šta kažeš na to?“ Tehnologija ima mnogo načina primene. Jedan je preusmeravanje dečje pažnje. Prava čarolija. I nadala sam se da to nije jedina čarolija koju ću uspeti da prizovem u naredna dvadeset dva sata i trideset sedam minuta.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Sve četvoro otišli smo do Rodžerovog stana. Zaustavila sam auto odmah ispred ulaza u zgradu. U normalnim okolnostima, takva seizmička promena u mojoj karmi parkiranja bi me ošamutila. Ali danas je to za mene bio samo još jedan dokaz da svet nije onakav kakav bi trebalo da bude. Krenula sam da otmem svoj mobilni iz Alisoninih ruku. Dala sam joj dozvolu da preuzme s interneta muzičku aplikaciju, ali jedanaest joj je godina, a tokom čitave vožnje do Rodžerovog stana moj telefon bio je kod nje. Ko zna šta je sve sad u njemu? Lili je pozadi sedela priljubljena uz vrata, sklopljenih očiju, trudeći se da deluje što sitnije. Kao da se nadala da će, ako se samo dovoljno usredsredi, uspeti da vrati događaje od proteklih nekoliko dana i probudi se u sopstvenom krevetu, u sopstvenom stanu, sa sopstvenim stvarima. Delom je znala da se to neće dogoditi, ali svejedno je ostala čvrsto sklupčana, lebdeći negde između nade i očaja. Koliko god da sam želela da ostavim Ejdana i Lili ovde u kolima, dok otpratim Alison do Rodžerovog stana, nisam to uradila. Verovala sam da smo umakli Klarisi u parku, ali nisam mogla biti sto posto sigurna. Plašila sam se šta bi mogla da im uradi ako ja nisam tu. Kroz glavu mi je prošla slika mačke koja se poigrava sa skoro mrtvim mišem. Pored mene, na suvozačevom sedištu, Ejdan je delovao ucveljeno. „Uopšte je se ne sećaš?“, tiho sam ga pitala. Odmahnuo je glavom. „Nezadovoljna klijentkinja? Otpuštena službenica?“ „Ne“, odgovorio je. „Nemam pojma ko je.“ „Pa“, rekla sam. „Ona tebe svakako poznaje.“ „Možda me je pomešala s nekim.“ „Sumnjam“, izjavila sam. „Deluje mi vrlo sigurno.“ „Kad bih se predao, da li biste vi bili bezbedni?“, pitao je. „Teško je reći. To bi joj pokvarilo igru, a izgleda da se zabavlja. Neki ljudi su takvi.“

Otvorila sam vrata karavana. Pozdravio nas je nalet vazduha zagađenog smradom otpadaka. „Kakav zabavan dan“, iskrivio je lice. Alison je ustala sa sedišta i prešla preko Lili da izađe na ulicu. Dok je to radila, torbom ju je udarila po licu. Liline oči su zasuzile, a pretpostavila sam da to nije bilo od bola. „Hajde“, rekla sam. „Izaći ćemo iz Njujorka čim ostavimo Alison. Van grada se lakše razmišlja.” Moja tužna riđokosa tvorevina nije me ni pogledala. Obrisala je oči i ušli smo u Rodžerovu zgradu. Rodžer je živeo u veoma malom jednosobnom stanu, s jednim jedinim prozorom koji je gledao na betonski zid susedne zgrade. Čitava njegova spavaća soba lepo bi stala u moj garderober. Važno je napomenuti da nije želeo da živi u stanu u kom će svoje podmetače za jogu morati da drži u tuškabini. Ne. Imao je mnogo velelepnije zamisli, ali naša savetnica za razvod odredila mu je mesečnu alimentaciju od pet hiljada dolara i nije je pokolebalo njegovo durenje. „To će vas podstaći da ostvarite uspeh i van svog studija“, rekla mu je. „I bićete zadovoljniji sobom.“ Nisam joj pomenula da on ne bi posumnjao u sebe ni da ga takva nesigurnost ujede za dupe, ali stravično bi ga zabolelo kad ne bi mogao da prisustvuje prodajnoj izložbi Marka Džejkobsa. Imao je svoje prioritete. Ako mu zavirite u kuhinjske ormariće, nećete naći nikakvu hranu, samo uredno složene košulje s potpisom Marka Džejkobsa. A kad mu Alison dođe u posetu, spava na kauču. Alison ga je čvrsto zagrlila kad je otvorio vrata. Zagnjurio je lice u njenu kosu i udahnuo. Voleo je svoju devojčicu najviše na svetu i za to ću mu uvek biti zahvalna. Kad je podigao pogled, ugledao je Lili, koja je stajala iza Alison. Ljubazno joj se osmehnuo, podigavši obrvu u mom pravcu, i uveo nas unutra. „Hoćete li nas izviniti za trenutak?“, rekao je čim smo ušli. Uhvatio me je za mišicu i uvukao u kupatilo, jedinu prostoriju u stanu s pravim vratima. „Zašto je taj čovek još tu?“, šapnuo je. Da, to jesu bila vrata, ali tanka kao papir. Slegla sam ramenima.

„A odakle je došla princeza Arijel?“ Ponovo sam slegla ramenima. Stegao mi je ruku. Umeo je da izvede stav na šakama oslanjajući se samo na vrhove prstiju, tako da me je stvarno zabolelo. „Na dobrotvornoj priredbi si mi rekla da će ovaj otići do jutra.“ „Jesam li?“ „Mislim da jesi“, potvrdio je. „Možda ti se samo učinilo“, vrdala sam. „Povređuješ mi ruku, znaš.“ „Izvini“, rekao je i pustio me. „Samo sam zabrinut, to je sve. Čudno se ponašaš, a obično si tako... obična. Jesi li dobro?“ Ne. Nisam dobro. Već godinama nisam dobro. Imam četrdeset šest i sama sam, samo što nikad nisam sama. Zadužena sam za sve, a ne želim da budem. Umorna sam. Osećam da mi je telo staro i visi na mestima gde ne bih želela da visi. Želela sam više radosti. Želela sam integraciju. Da otkrijem prave čarobne reči i vratim svoje predivne tvorevine u njihov predivan svet, da mogu da vode predivnu ljubav, tako da možda skrpim i nastavak, i platim Alison školarinu u Holt holu i za sledeću godinu. Šta kažete na to? „Dobro sam“, odgovorila sam. „Samo pokušavam da pomognem manje srećnima od sebe.“ „O, molim te“, rekao je. Bili smo bliski. Mislim, video me je kako rađam bebu, a to nije mogao biti lep prizor. Ali ovo mu nisam mogla ispričati. To bi bilo previše zadiranja u sivu materiju. Otvorila sam vrata kupatila pre nego što me satera u ćošak i sa širokim osmehom na licu ušla u sićušni dnevni boravak. Alison je Ejdanu živo pokazivala Rodžerovu zbirku antikvarnih snežnih kugli. Da, imao ih je kad smo se venčali. Ne, nisam znala da bi to moglo uticati na moj seksualni život. Lili je zurila kroz prozor u betonski zid. Klima-uređaj iznad prozora je očajno zavijao. Zagrlila sam Alison. „Svako može da kupi po jednu stvar“, rekla sam i predala Rodžeru kreditnu karticu. „I ta jedna stvar mora koštati manje od sto dolara.“ „U redu, mama.“ „U redu, Sejdi.“

Izljubila sam ih, okupila družinu i krenula ka vratima. „Sviđa mi se Alison“, rekao je Ejdan. „Ima neku drskost u sebi.“ „Ima“, složila sam se. „Devojčicama je to potrebno u današnje vreme. Život se mnogo promenio otkako sam ja bila dete.“ Lili se zaustavila na stazi. Stavila je obe ruke na kukove i odmerila me. „Šta je bilo?“, pitala sam je. „Lili?“, pitao je Ejdan. „Upravo mi je palo na pamet, Ejdane“, rekla je, „da mi gotovo ništa ne znamo o našoj domaćici. Zar to nije neobično?“ „Valjda“, rekao je, ali nije zvučao uvereno, jer šta je imao da zna o meni osim na koju jebenu foru nameravam da ga izbavim odavde? „Treba da krenemo“, predložila sam. Ukopala se u mestu. „Ne“, odbila je. „Ne idem nikud dok nas ne uputiš u pojedinosti. Možda je ovo sve samo ogromna zamka da nas prevariš i uzmeš...“ Zastala je, tražeći reči kojima bi popunila prazninu. „Da“, rekla sam, „to je otprilike sve što imate.“ „Hajde, Lili“, uhvatio ju je za ruku. „Vruće je ovde napolju.“ I samo da se zna, u romanima nikoga nije briga za pisce, osim u veoma retkim prilikama. Ne živimo u strahu od paparaca koji iskaču iz žbunja kad pokušavamo da izađemo iz kuće. A tako i treba da bude. Jer ako pisac ne može da se drži na distanci od svoje priče, bilo bi mu bolje da piše memoare ili tako nešto. „Hej!“, rekla sam. „Hoćete da saznate šta će se dogoditi ako ne otkrijemo čini? Imamo manje od dvadeset četiri sata i ni jedan jedini trag. Rekla bih da o tome treba da brinete, zar ne?“ Izgleda da su shvatili. Lili je nevoljno popustila i pošla za nama do automobila. Srećom, dan je bio takav da bi se i najtvrdoglaviji slomili od vrućine.

DVADESET PETO POGLAVLJE

U karavanu je bilo tiho dok smo prelazili nevidljivu granicu između grada i predgrađa. Odjednom je bilo više drveća, nije bilo staza, a povremeno se protezala čista deonica autoputa. Sedela sam napred sama. U retrovizoru sam videla Ejdana i Lili. Šaputao joj je u uho, prelazio joj rukom preko butine. Činilo se da je smekšala. Međutim, ja sam mislila samo na čarolije, bajanje i amajlije, na sve što se moglo smatrati zagonetnim ili čarobnim. Ali nije bilo lako. Moje znanje o magiji poticalo je iz Diznijevih priča. Nigde drugde ne može se naći takva zbirka savremenih veštica koje bacaju čini. Uzimaju razne oblike, ali većina ih je visoka i vitka, ukočena i ogorčena. Gaje obrve na koje se možete poseći. Mute i spletkare i suprotstavljaju se ljubavi kad god je to moguće. Često se svete zato što su ostarile ili izgubile moć, što je otprilike isto kad malo bolje razmislite. Ponekad jednostavno mrze sreću prelepe mlade princeze, jer se u njihovim hladnim i mračnim srcima više ne rađa takvo osećanje. Ali ništa od toga nije važno. Važno je ono što kažu. Trebalo je da obratim više pažnje. Kad sam sedela pored Alison na kauču, gledajući Malu sirenu po hiljaditi put, trebalo je da slušam o čemu je Ursula pevala kad je ukrala Arijelin glas. Ali umesto toga, kuckala sam po tastaturi, radila i smešila se Alison svaki put kad bi mi rekla da moram opet da pogledam određeni deo jer je sjajan. Trebalo je da budem prisutnija. Nije trebalo da radim više poslova odjednom. Sad sam žalila zbog toga. Da bih proverila svoje šanse, sastavila sam pete, pažljivo, da ne bih skrenula karavanom u jarak, i kucnula sam jednu o drugu tri puta. Nigde nije kao kod kuće. Nigde nije kao kod kuće. Nigde nije kao kod kuće. Čekala sam da se pojavi nestvarni oblak svetla i u njemu dobra veštica ili vila koja će sve popraviti, ali naravno, to se nije dogodilo. Moji likovi su i dalje sedeli na zadnjem sedištu. Ali nisu nas sva čuda zaobišla. Lili se smeškala. Ili napola smeškala. Iako nisam videla Ejdanovu ruku, činilo mi se da znam u kom pravcu je putovala. Zgrčila sam se. Pojačala sam muziku. Nastavila sam da razmišljam o čarolijama. Ako sam ja ovde izabrani vođa, bolje bi mi bilo da nešto brzo

smislim. Moja ćerka je programirala svaku muzičku utičnicu u kolima da svira pop numere koje ona voli. To je oko mene stvaralo lepu prepreku i vozila sam jedva svesna svojih postupaka. I ovom maršrutom sam se kretala automatski, kao do škole. Na radiju se dvadesetogodišnja pevačica žalila na ljubav i kako je ponovo sama, i oteo mi se, kao i njoj, glasan uzdah. Treba mi pomoć. E te tri male reči sam se retko kad usuđivala da izgovorim. Koga bih zamolila? Ko bi me slušao? Rodžer ne dolazi u obzir. Greta ne dolazi u obzir. Nemam drugarice koje nazivam „sestrama“ i kojima se redovno poveravam, tako da mi je ostao samo... Džejson. Džejson? Provukla sam drhtave prste kroz znojavu kosu. Jesi li poludela, Sejdi? Džejson je neko s kim imaš seks. Da, znam da mu se sviđam. Ne bi mi dolazio svakog petka pre podne u kuću, donoseći sendviče, da nije tako. Ali njega i mene povezuje nešto fizičko, a ne duboki razgovori. To nije dovoljno za pomoć. Prvi put su mi ograničenja naše veze bile kao kamen oko vrata. Nisam želela da ovo što mi se događa podelim s bilo kime, već sam želela baš da podelim s Džejsonom. To je, zajedno s onim što sam osetila kad sam ga sinoć videla s Belindom, bilo razlog za brigu. Ejdan je ljubio Lili na zadnjem sedištu. Da su se Ukradene tajne nastavile po planu, stavljala bih ih u daleko izazovnije položaje nego što je običan poljubac. Pa zašto mi je onda bilo neprijatno? Nakašljala sam se. Ejdan se odmakao. Liline oči su ostale zatvorene, a sočne usne blago razmaknute. „Čini!“, zarežala sam na njih. „Znate li neke? Možda neku bajalicu?“ „Klarisa je u tvojoj knjizi“, dobacio je Ejdan i dalje piljeći u Lili. „Zar ne bi trebalo da znaš odgovor?“ „Ne“, viknula sam. Nagazila sam kočnice i skliznula s autoputa na peskovito odmorište. Ejdan i Lili poleteše napred. „Gospode, Sejdi!“ „Nisam ja stvorila Klarisu!“, viknula sam. „Samo se pojavila i sve zapetljala!“ Karavan je odjednom postao tesan. Otvorila sam vrata i ispala iz auta,

dok su mi prsti panike stezali grlo. Ako nisam ja stvorila Klarisu, odakle je došla? Kako god okrenem, nije imalo nikakvog smisla. Pridržala sam se na haubu karavana, ispruženih ruku. Metal je bio tako vreo da sam mogla da opečem dlanove, ali nisam se obazirala. Duboko u mračnim vodama uma javila mi se misao i probijala se prema površini, ali nisam mogla sasvim da je artikulišem. „Hajde“, rekla sam. „Šta je to, dođavola? Šta ne mogu da vidim?“ Ejdan je iskočio iz auta. „Sejdi?“ Nisam ga ni pogledala. Koračala sam tamo-amo pored automobila. Zasuo me je šljunak koji je, odbačen točkovima automobila, doleteo s autoputa. Neću moći da obučem suknja-pantalone barem još jedan dan. „Voleo bih da možemo više da pomognemo“, rekao mi je. Nastavila sam da koračam. Sećam se da mi je babica govorila, kad je porođaj s Alison kasnio dve nedelje, da će mi možda kretanje pomoći da rodim bebu. Pa, možda i ovde važi isto pravilo. Ako nastavim da se krećem, možda će se misao koju pokušavam da uhvatim osloboditi i roditi. Ubrzala sam korak. Ejdan je stao ispred mene. „Sejdi“, rekao je. „Molim te. Vruće je kao u paklu. Vraćaj se u auto.“ „Šta si to rekao?“, pitala sam. „Vraćaj se u auto?“ „Ne, pre toga!“ „Da je to tvoja knjiga i da ti treba da znaš odgovor?“ I eto ga. Lepo rečeno. „Da!“ Zgrabila sam ga za ramena i protresla ga. „Naravno da ja treba da znam odgovor! Paranormalno!“ „Nemam pojma o čemu pričaš, ali zahtevam da smesta uđeš u auto.“ Ludački sam se nasmejala. Zavrtela sam se u prašini. Zagrlila sam Ejdana. „Paranormalno!“, ponovila sam. „Ulazi u auto.“ Učinila sam kako mi je rečeno. Ejdan mi se pridružio na prednjem

sedištu, sa izrazom duboke zabrinutosti na licu. Isti takav imao je i Rodžer u kupatilu pre manje od jednog sata. „Paranormalno!“, ponovila sam. „Ne mogu da verujem da se ranije nisam setila.“ „Hoćeš li prestati da izgovaraš tu reč? Ili mi barem objasni o čemu misliš?“ U redu. Naravno. Slušajte ovo! Imam prijatelja, starijeg čoveka, koji piše misterije i prilično je poznat. Na svakih nekoliko meseci nađemo se da popijemo piće i požalimo se na izdavače. Taj prijatelj ima dvadeset četiri romana koji su stigli do bestseler liste Njujork tajmsa. Ima strastvene obožavaoce. Više kuća. Veoma mladu ženu. On je ovaploćenje uspeha jednog pisca. A da li je srećan? Da, uglavnom, osim činjenice da iste novine na čijoj se listi tako često pojavljuje odbijaju da pišu kritike za njegove romane. To mu je trn u oku. „Snobovi!“, vikao je. „Gadovi!“ Isprobao je različite strategije da im privuče pažnju, ali oni bi opet digli nos i nastavili da se bave „pravom književnošću“. Rekla sam mu da sve dok neki žanrovski pisac - misterija, političkih trilera, vesterna, šta god - ne osvoji Nobelovu nagradu za književnost, kritika će nas zanemarivati. Rekla sam mu i da kupi toplu jaknu i pronađe utehu u svom izuzetnom uspehu. Ali nije bilo važno šta ja kažem. I dalje se ljutio. Lično sam bila savršeno srećna što mi se knjige odlično prodaju i kritika me zanemaruje, ali shvatala sam njegov bol jer je u stvari vrlo teško napisati dobru misteriju. Teško je napisati i dobar ljubavni roman. Teško je napisati i uverljivu scenu seksa. Da, ciljevi jesu različiti, ali proces je i dalje dugačak i osetljiv. Ni sama nisam to cenila sve dok nisam pokušala da napišem paranormalni ljubavni roman. Prilično sam bila uspešna s pravim ljubavnim romanom, a kasnije i s erotskim, pa mi je književna zastupnica, koja je uvek mislila na moju književnu budućnost, predložila da probam i paranormalne vode. „Trenutno su vrlo popularni“, rekla je Liz Stelou. „Traže se. Neopisivo! I pritom nisam dvosmislena. Zato, vidi, kad me je pozvala Aleksi iz Harpera i rekla da želi nešto za svoj prolećni katalog naredne godine, odmah sam pomislila na tebe. Ti uvek lako izbaciš po nekoliko knjiga godišnje. Hoćeš li

da se oprobaš i u ovome?“ Prošlo je dve godine od raskida s Kurtom, Rodžera sam upoznala tek dva meseca kasnije, tako da sam svakako imala vremena. Ali nevolja je bila u tome što dotad uopšte nisam čitala paranormalnu prozu. Nisam čak bila ni sigurna šta sve spada u to. „Vampiri?“, pitala sam. „Ne mora biti“, odgovorila je. „Možeš da pišeš i o vešticama ili ljudima sa čarobnim moćima, ili nekom osećajnom zombiju, pretpostavljam.“ Ne zaboravite da to dve odrasle osobe razgovaraju na ovu temu. „I potrebni su ti zgodni i mladi ljudi u priči“, dodala je, „ali u tome si zaista dobra.“ Jesam. To je bila istina. Narasla sam od ponosa. „Samo, znaš, nemoj da škrtariš na vanzemaljskom. U redu?“ Splasnula sam. Liz o paranormalnom očito nije znala ništa više od mene. Ali već sam prešla s jednog žanra na drugi, pa sam mislila kako mi ni paranormalno neće predstavljati teškoću. Bacila sam se na posao iz sve snage. Čitala sam bestselere. Izučavala sam zanat, a onda sam sela za laptop da napišem priču o dve veštice, sestrama i suparnicama, koje su se borile za dušu jednog smrtnika. Veoma zgodnog smrtnika, naravno, i oskudno odevenog kad god je moguće. Na početku sam se zaluđivala uspehom. Već sam videla nastavke, televizijske serije, letnje blokbastere, lutke i akcione junake. Ali onda se, prilično nezgodno, pojavila stvarnost. Kako se ispostavilo, nije lako promeniti žanr. Da jeste, verujte mi, svi bismo pisali sudske trilere ili romane o ruskim špijunima. Ali za svaki žanr potreban je poseban dar, veština koja ne može da se prenese u drugi svet. Nisam mogla da napišem tu knjigu. Sviđale su mi se moje veštice. Bile su oštre, bezobrazne i đavolski zle jedna prema drugoj. Šepurile su se oko svog zamka na Ist Sajdu kao dive, na visokim potpeticama i svečanim haljinama, u bilo koje doba dana. Dotični muškarac bio je policajac zadužen za njihov kraj. Oh, obožavale su ga! Trebalo je da bude lako. Trebalo je da važe ista pravila kao u ljubavnom ili erotskom romanu. Ali nije bilo tako. Nisam uspevala da pogodim ton, atmosferu, pa ni dijaloge. Moj rukopis jednostavno nije bio zabavan. Bio je sumoran i mračan. Nije se čitao lako kao dela Sejdi Fuler ili

K. T. Brigs. Ukratko, bio je užasan. „Kako to misliš da ne možeš to da uradiš, Sejdi?“, viknula je Liz kad sam joj priznala neuspeh. „Previše se razlikuje“, odgovorila sam. „Nije istina“, rekla je. „Samo previše razmišljaš o svemu.“ Ne. Jednom sam čula priznatog romanopisca kako izjavljuje da je čitavu godinu radio na jednoj jedinoj rečenici jer nije uspevao da je napiše kako treba. To je preterano razmišljanje. Ja sam samo prihvatila poraz pre nego što sam stigla do tog mučnog stadijuma. „Ne mogu“, ponovila sam. „Dobro“, rekla je Liz ljutito. „Ako ti ne možeš, naći ću nekoga ko može.“ Od svih užasnih stvari koje je mogla da kaže, ovo je bilo najgore. Ukratko, ponovo sam razmotrila svoju odluku da napustim paranormalni univerzum, ali tada je već bilo prekasno. Već je prekinula vezu. Sedela sam za stolom nekoliko trenutaka i grickala nokte. Je li to kraj moje karijere? Naravno da nije. Imala sam nekoliko dobrih zamisli za erotske romane. Samo je trebalo da odaberem jednu i počnem. I tako sam i uradila. Vazduh u karavanu bio je vlažan i ustajao. Ejdan i Lili su prazno zurili u mene neizboranim licima. „I?“, pitao je Ejdan kad sam završila priču. Očigledno nisam bila dovoljno jasna. „Veštice“, rekla sam. Lili se progurala između prednjih sedišta. Presijavala se od znoja, ali na njoj je to izgledalo lepo, kao pomešano sa sjajem ili vilinskom prašinom. „Šta je s vešticama, Sejdi?“ „Klarisa je jedna od sestara. Napisala sam ih pre vas.“

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Osećala sam da smo postigli napredak, ali moji saputnici izgleda nisu cenili tu činjenicu. Delovali su potpuno zbunjeno. „Šta tačno hoćeš da kažeš?“, pitao je Ejdan. „Zaista sam je ja stvorila, kao što si i natuknuo, ali ne za Ukradene tajne. Još ne mogu da dokučim zašto te proganja, Ejdane, ali jedno znam.“ „A šta je to?“ Bili su sumnjičavi, razumljivo. Do sada im nisam bila od neke velike pomoći. „U rukopisu, onom paranormalnom s Klarisom, bilo je čini“, objasnila sam. „Mnogo čini.“ I sve su se rimovale. Nije bilo važno, ali oduvek sam volela rime. Smišljala sam bajalice svuda, pod tušem, u prodavnici, na večeri u restoranu. To je bio jedini deo mog paranormalnog iskustva u kojem sam istinski uživala. „I misliš da će nas neka od njih vratiti u naš svet?“ „Da“, odgovorila sam. „Proterivala je ljude u toj priči, tako da prava čarolija mora biti tamo.“ Osim toga, nisam imala rezervni plan, pa sam osećala da nam je ovo jedina nada. „Sećaš li ih se?“, pitala je Lili razdražljivo. „Trenutno ne“, odgovorila sam. Ali ponekad se nisam mogla setiti ni šta sam ručala, pa mi se nije činilo važnim. „Ali zapisane su negde. Samo treba da pronađem rukopis, ili beleške.“ Levo oko mi je zaigralo. Pronalazak rukopisa ili mojih beležaka zapravo je bio mnogo ozbiljniji zadatak nego što je zvučalo. Srećom, pre nego što su stigli da me još nešto pitaju na tu temu, zazvonio mi je mobilni. „Halo?“, javila sam se. „Zdravo, Sejdi. Džejson je.“ „Zdravo, Džejsone“, otpozdravila sam, gutajući knedlu. Usplahirila sam se. Zašto sam se usplahirila? „Jesi li kod kuće?“ „U autu.“

„Ne bi trebalo da telefoniraš dok voziš. Kazna je ogromna, a i opasno je.“ „Blutut“, slagala sam. „Kako si?“, pitao me je. Nisam baš dobro. „Dobro“, odgovorila sam. „Hej“, nastavio je. „U vezi s onim sinoć. To je bio sastanak na slepo. Kolegina žena mi je namestila, nisam mogao da odbijem. Žao mi je što se ispostavilo da je to tvoja komšinica i tvoja, uf, dobrotvorna priredba.“ „Jesi li se lepo proveo?“, pitala sam. Čula sam Belindinu stranu priče. Sad sam želela da čujem njegovu. „Pa“, počeo je. „Belinda zapravo nije moj tip. Izgleda da ne ume ni o čemu drugom da priča osim šta je radila u teretani i ko koga vara. Bilo je očajno.“ A osim toga je i uhoda. „Žao mi je što ti nije bilo lepo“, izjavila sam. A u stvari, nije mi bilo. Ni najmanje. Zavladao je tajac. Pročistio je grlo kao da je pripremio govor. „A ti? Jesi li uživala u provodu s tvojim... mladićem? Kako te je samo poljubio!“ U glasu mu se čuo nagoveštaj bola i ljubomore. Jesu li nam osećaji obostrani? „Nije to bilo ništa“, brzo sam odgovorila. „Kokteli su bili prilično jaki. Uostalom, upravo smo išli po njegovu devojku u Njujork.“ Čuo se glasan uzdah olakšanja. Ovaj razgovor će uticati na naš odnos. Bilo nam je potrebno razjašnjenje. U tišini koja je usledila, oboje smo razmatrali šta to znači. „Pa“, konačno je rekao, „drago mi je što čujem da je u vezi. Veoma je...“ „Zgodan?“, nadovezala sam se. „Da“, nasmejao se. „To bi mogla biti prava reč. Mislio sam da svratim.“ „Do mene? Sad?“ „Da. Pa, kad dođeš kući. Želim da razgovaramo o nečemu.“

Mrzim kad ljudi to kažu. Nikad ne izađe na dobro. Možda je ono što sam ja protumačila kao ljubomoru zbog poljupca zapravo bilo gađenje. Možda je završio sa mnom. Trebalo bi da ga odbijem, da mu kažem da ne može da dođe. Trebalo bi da ga podsetim da se viđamo jedino petkom pre podne, ali čula sam sebe kako izgovaram: „Naravno. Trebalo bi da stignemo za petnaestak minuta.“ Kako je dan odmicao, postojala je velika mogućnost da Belinda primeti njegov auto i zauzme busiju u grmlju ispred kuće. Kako li se samo usuđujem da se viđam s muškarcem kog ona neće? Popeli smo se na neravni kolski prilaz i zaustavila sam auto ispred garaže. Greta je stajala na ulaznim vratima. Iako je na sebi imala istu ozbiljnu vunenu haljinu i cipele koje je nosila svaki dan, izgleda da joj uopšte nije bilo vrućina. Greta je proučavala prizor dok je Ejdan pomagao Lili da izađe iz kola. „Devojka“, šapnula sam Greti. „Zove se Lili.“ „Previše se lepo obukla za subotnje popodne“, rekla je Greta glasno. Ejdan, zaokupljen kavaljerstvom, pomagao je svojoj ljubavnici da pređe preko neravne kamenite staze do ulaznih vrata. Oboje su izgledali iscrpljeno, zakrvavljenih očiju i snuždeno. Primetila sam da lepim ljudima nedostaje snage koju mi obični smrtnici imamo napretek. „Zašto ne pokažeš Lili gostinsku sobu?“, zamolila sam Ejdana. „Možete da se osvežite.“ „A ti ćeš potražiti rukopis sa činima?“ Lice mu je bilo pet godina starije u odnosu na juče. Mladalačka nadmenost koju je pokazao dok mi je iznosio nepristojne predloge u kuhinji je nestala. Stvaran život, takav kakav je, može biti težak. „Da“, rekla sam. Greta mi se stvorila iza leđa. „Nešto ste izgubili?“, pitala je. U našoj kući se nikad ništa ne gubi jer Greta umesto mozga ima katalog. Ako je pitate za makaze, daće vam temeljna uputstva kako da stignete do kuhinjske fioke u kojoj stoje pomenute makaze. Verovatno bi vam izrecitovala i njihov serijski broj kad biste je pritisnuli. Takav dar ja ne posedujem. Mislim da nikad ne bih izašla iz kuće da mi Greta svake večeri nije vraćala ključeve automobila na komodu pored ulaznih vrata. Kad bih je zamolila da mi pronađe odbačeni nedovršeni rukopis, koji nije dobio čak ni radni naziv, sigurna sam da bi ga pronašla. Ali nisam želela da joj privlačim pažnju. To bi me samo podsetilo da sam uvučena u nešto što ne

umem da objasnim i što uopšte nema smisla. „Ne“, odgovorila sam, „nisam ništa izgubila. Samo hoću da gostima pokažem neki rukopis.“ Greta je širom otvorila vrata i propustila nas da uđemo. Za nekoliko trenutaka Ejdan i Lili dobiće mekane peškire, čisto odelo i širok izbor sredstava za ličnu higijenu. Ejdan je snažnom rukom obgrlio Lili oko struka. Više se nisu držali na rastojanju. Pošla sam za njima na sprat i skrenula u svoju radnu sobu. Polako sam zatvorila vrata za sobom. U njoj je bilo vlažno i vruće, kao da nije bilo klimauređaja. Sela sam za radni sto. Prešla sam rukama preko drveta. Radna soba mi je možda bila neka vrsta utočišta, ali takođe je bila i vrlo neuredna. Gomile papira, časopisi, knjige, šoljice za kafu, delovi Alisoninih domaćih zadataka, nepotrebna pošta i bajati komadi đevreka prekrivali su skoro svaku površinu. Ovde nisam puštala Gretu jer sam se, kao prvo, plašila da će doživeti srčani udar, a kao drugo, više nikad ništa ne bih našla. Ovako sam znala gde se šta nalazi. Donekle. Po mojim procenama, Klarisu i Evangelinu stvorila sam pre dvanaest godina. Sad sam bila potpuno elektronizovana i ponosna na to. Uz izuzetak notesa, koji sam držala kraj kreveta isključivo za hitne slučajeve u kasnim noćnim satima, zapisivala sam beleške isključivo na tabletu ili smartfonu, a pisala samo na laptopu. Ali u mračno doba sve je bilo drugačije. U ono vreme sam imala sistem, ako je to moglo tako da se nazove. Sistem mi je bila crna sveščica koju sam nosila svuda sa sobom. Ako bi mi nešto palo na pamet, zapisala bih to. Možda je to bio način na koji je neko hodao ili određena sredina koja je bila savršena za novo mesto radnje. Ponekad je to bio delić dijaloga koji sam čula u prodavnici ili u vozu. Kad bih sela da pišem, prečešljala bih tu svesku da potražim pomoć za priču koju sam nameravala da pišem. Bila mi je kao kovčeg s blagom, prepuna raznoraznih sitnica. Ali ponekad bih je zaboravila i pribegla bih zapisivanju beležaka na račune iz prodavnica ili salvete u kafićima ili neki drugi papir koji bi mi se našao pri ruci. Ugurala bih te beleške u torbu i zaboravila na njih sve dok mi ne bi zatrebale da nešto napišem. Radna soba mi je bila preplavljena papirićima koje nisam mogla baciti, jer se na njima možda nalazio ključ za određeni projekat. Počela sam da popunjavam kutije s cipelama stranicama iz sveske i pojedinačnim papirićima. Povrh toga, gomilala sam male crne diskete s

elektronskim isečcima rukopisa. Nekad sam ih obeležavala, a nekad nisam. Ponekad sam ih koristila i kao podmetače. Povremeno bi i Alison dodala neki svoj predškolski rad, svetlucavi prah, lepak, perlice i tako dalje. Povremeno bi mi se poneka kutija zaturila ili bih je bacila. Rekla sam da je to sistem, ali ne i da je dobar. Iza mene se nalazio veliki ormar, onakav kakav se mogao naći samo u predgrađu. U njemu sam držala prilično beskorisne stvari. Pantalone za sneg, jakne tako debele da sam u njima jedva mogla zakopčati pojas u automobilu, kaubojske čizme koje su se vraćale u modu na svakih pet ili sedam godina. Privukla sam stolicu i popela se na nju. Na gornjoj polici nalazilo se desetak kutija za cipele. Bile su stare. Znala sam jer sam nosila broj trideset devet kad sam ih kupila, a taj broj sam nosila pre trudnoće. Skinula sam kutije i spustila ih na sto. Podigla sam poklopac s kutije u kojima su nekad bile cvetne cipele s visokim potpeticama, a koje sam obula samo jednom. Unutra je bila gomila papira i crnih disketa. Sećam se da sam Alison čitala knjigu o Klifordu, velikom crvenom psu, kad je bila mala. U jednoj sceni junakinja Emili Elizabet stavlja svog Kliforda na okretnu ploču gramofona da ga zavrti. „Šta je to?“, pitala je Alison, pokazujući na gramofon. Na kraju sam joj morala objašnjavati sve o prevaziđenoj tehnologiji, pa sve do muzičkih kompakt-diskova. Knjigu nikad nismo pročitale do kraja. Takve su i ove diskete. Neupotrebljive. Čak i da nađem onu koja mi treba, nemam na čemu da je učitam. Tračak nade koji sam osetila u karavanu, kraj našeg puta, bio je u potpunosti vezan za papirne beleške, koje su mnogo podsećale na stare papirne konfete. Klonula sam. Ovo neće uspeti. A da izvučem te čini, napisane pre dvanaest godina, pravo iz sećanja, ne vredi ni pokušavati. Na kraju bih samo izbacivala iz sebe delove Šekspirovih soneta, koje mi je usadio otac još dok sam bila dete. A nisu mi trebali soneti. Trebale su mi čini. Zavukla sam ruku u kutiju i izvadila stranicu sveske. Rukopis mi je bio užasan. Da li još podučavaju lepo pisanje u školi ili je i to prevaziđeno kao diskete i gramofon? „Houm depo. Police s konopcima. Žutim. Najlonskim. Rade li to u toaletu tamo pored traktora?“ Nisam imala pojma o čemu je reč u ovoj zabelešci, ali jasno je da moje

veštice nisu nikad otišle u Houm depo. Zatvorila sam kutiju i odgurnula je u stranu. Sledeća kutija bila je daleko praktičnija, tu su nekad boravile anatomske papuče koje sam na kraju i iznosila. Bile su od lakovane kože pa u njima nisam izgledala previše hipi. „Kiša i vetar nalik na scenu iz Razuma i osećajnosti. Na kraju trče preko polja jedno drugom u zagrljaj. Samo što je njoj slomljena noga. Obnovljena povreda.“ Nije ni ta. Prešla sam na skupe najke. Ovo mi je izmamilo osmeh. Jedne prolećne subote bavila sam se trčanjem otprilike deset minuta. Ali zato sam te patike godinama obuvala kad sam išla u prodavnicu. Otvorila sam kutiju. „Evangelina, mlađa, lepša, divlja sestra? Klarisa bolja veštica.“ Prepoznala sam po iskrivljenom rukopisu da sam ovo zapisala u toku vožnje. Poslednje reči su mi pobegle sa ivice letka koji mi je bio zataknut ispod brisača, nešto u vezi s kućnom dostavom iz hemijske čistione. Barem sam pronašla pravu kutiju. Pre nego što sam stigla da se uzbudim zbog njenog sadržaja, začulo se zvono. Džejson. Srce mi je poskočilo na taj zvuk. Brzo sam ugurala sve nazad u kutiju i strčala u prizemlje, pomalo uplašena koliko sam očajnički želela da ga vidim.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Bez pitanja, spustila sam bocu ohlađenog šardonea na kuhinjski sto između nas. Boca se orosila. Nasula sam dve čaše i jednu gurnula prema Džejsonu. Držala sam kutiju za cipele na grudima. Džejson se osmehivao. „Gde su ti prijatelji?“, pitao je. „Na spratu“, odgovorila sam i glavom pokazala prema tavanici. „Kupaju se posle prašnjavog dana u Njujorku. Danas je tamo bilo pakleno.“ Na više načina. „Pa, odakle se tačno poznajete?“ „O“, izustila sam. „Stari porodični prijatelji. Prijatelji mojih roditelja. Mlađi prijatelji.“ Pitala sam se koliko ću još duboko moći da kopam ovu rupu i nadala sam se da ću se ipak jednom iz nje izvući. „Pa, drago mi je što sam uspeo da te ugrabim za sebe na tren“, počeo je. „Mogu li da sednem?“ Shvatila sam da stojim iznad njega s čašom vina u ruci. Nisam želela da sednem. Sedenje bi podrazumevalo ozbiljan razgovor. Ali poslušala sam ga i spustila kutiju pored vina. Uhvatio me je za ruke. Pustio ih je. Otpio piće. Ruke su mu drhtale. Sasvim sigurno je došao da prekine naš seksualni dogovor. Obuzela me je tuga, a još nisam ni čula šta je imao da kaže. „Dakle?“, rekla sam. Kroz prozor sam videla Gretu u bašti među ružama. Nosila je zelene baštenske rukavice i u ruci je držala makaze. Duboko je udahnuo. Protrljao je dlanove. Bio je nervozan. „U poslednje vreme sam mnogo razmišljao o našem dogovoru“, konačno je izgovorio. Evo ga. Biću otpuštena. „Rekao sam sebi da ću biti iskren u ovom odnosu“, rekao je. „Rekao sam sebi da neću dvaput napraviti istu grešku. Reći ću šta mi se sviđa i šta mi se ne sviđa. Imaću više samopouzdanja. Znaš. Tako to.“ Klimnula sam glavom. Usredsredila sam se na njegovo lice, ali osećala

sam se gore nego čitavog dana. „Stvarno mi se sviđaš, Sejdi. Zapravo, i više od toga. Sve vreme mislim na tebe. Zamišljam te sa sobom. Vidim nešto i pitam se šta bi ti rekla o tome. Čujem te kako se smeješ. Nedostaješ mi šest dana od sedam. Znam da smo se dogovorili samo za seks, ali oprosti, ne mogu promeniti ono što osećam. I što je još važnije, i ne želim. Ne želim ni da pokušam.“ Pocrvenela sam. Ispunio me je ružičasti topli žar, na neki način i nepoznat i prijatan u isto vreme. Već sam to jednom doživela, zar ne? Ili sam se samo prisećala scena koje sam zapisivala na papirićima? Spustila sam čašu s vinom i uhvatila ga za ruke. Bile su tako meke, sposobne i iskusne. Ne kao moje. Prinela sam jednu svom obrazu i tu je zadržala, svesna da on čeka odgovor. Pre nego što odgovorim, želela sam da na tren uživam u ovom osećaju. Želela sam da istražim njegove meke ivice, šaputanja, uzdrhtalo srce. Želela sam da upamtim kako će mi promeniti lice, ozariti mi mrak u očima. Želela sam to da zapamtim jer ću, čim otvorim usta, sve upropastiti. „I ja osećam isto“, rekla sam. I to je bila istina. Rumenilo mi je preplavilo i prostore koje sam održavala između svojih različitih uloga majke, spisateljice, ljubavnice, hraniteljke - i smesta sam se osetila celom. Srećom, to je trajalo sasvim kratko i kasnije se nisam ni sećala svih pojedinosti ili dubine. Džejsonu je vidno laknulo. Prešao mi je palcem preko linije obraza. Nagnula sam se preko stola, kucnuli smo se čašama i poljubila sam ga. Da je ovo moja knjiga, obavili bismo posao odmah tu. Zapečatili bismo naše uzajamne izjave o „sviđanju“ dobrim starim tucanjem na kuhinjskom stolu. Ali ovo nije bio roman. Ovo je bio pravi život. I morala sam da ispovedim svoje grehe, ma kakvi bili. „Tako mi je drago“, rekao je kad se odmakao. „Tako mi je drago, Sejdi. I nije samo seks. Mislim, jeste bio u početku, jer tako smo se i povezali, zar ne? I ne želim da pomisliš kako nam seks nije dobar. Sjajan je. Nikad nisam bio s nekim kao ti. Ali želim i da izlazimo i da te pokažem prijateljima. Želim da upoznam tvoju ćerku. Želim da budem deo tvog života, a ne samo petka pre podne. Blebećem, znam, ali samo mi je drago, to je sve.“ Pa, nemoj to da zaboraviš, Džejsone. „Moram nešto da ti kažem“, počela sam. Za ženu kojoj su reči zanat, prilično sam se spetljala. Kako da razumnom ljudskom biću, za ime sveta,

objasnim šta mi se dešava? I to advokatu, ni manje ni više? „Možeš da mi kažeš bilo šta, Sejdi“, rekao je. „Želim takav odnos.“ „Sačekaj ovde“, zamolila sam. „Moram nešto da donesem.“ Otrčala sam na sprat, uzela laptop i dojurila nazad u kuhinju. Pomerila sam čaše u stranu i spustila kompjuter na sto. „Sejdi?“ Otvorila sam ga. Rukopis za Ukradene tajne bio je tu gde sam ga i ostavila, zajedno s Klarisom i polovinom poglavlja koje nisam napisala. Spremala sam se da mu ukratko ispričam čitavu zbrku kad nam je zaglušujuća buka odozgo privukla pažnju. Kao da su tela udarala o pod. „Šta je to?“, pitao je Džejson. Spremio se da skoči i brani moju čast od lopovskih uljeza koji su mi se uvukli na sprat. „Ne brini“, umirila sam ga. „Nije to ništa.“ Ali njegova reakcija mi je neobično prijala. Bila je lepa, romantična. Jedini put kad smo se susreli s pljačkašem na Menhetnu, Rodžer se doslovno sakrio iza mene. Bila sam tako zauzeta vađenjem novčanika i drugih predmeta, da dam tom usranom ludaku, da nisam odmah ni shvatila šta je uradio. Ali moram reći da me nije mnogo iznenadio. „Zvuči kao da je neko upravo pao s kreveta“, izjavio je i dalje zureći u tavanicu. To je moglo biti i tačno. Kad bih morala da pogađam, rekla bih da su moji gosti upravo upražnjavali sportski seks pomirenja, što je uvek moglo da posluži barem za jedno dobro vruće poglavlje.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Džejson je namršteno zurio u tavanicu. „Sigurna si da ne treba da odem gore i proverim?“ „Ne“, rekla sam. „Nemoj to nikako da radiš. Hoću nešto da ti pročitam.“ Zbunjeno je zavrteo glavom. Pokušavao je da dokuči kako smo od razgovora o nama i ove nove faze u našem odnosu stigli do rubrike „Čitajmo naglas sa Sejdi Fuler“. Pre nego što razmisli o svojoj izjavi i pobegne glavom bez obzira, dopunila sam mu čašu i pročitala tri poglavlja Ukradenih tajni. „Dobro je“, izjavio je kad sam završila. „Zna li tvoj prijatelj Ejdan da je glavna zvezda ove knjige? Mada, ne mogu da te krivim. Savršen je za to.“ Nakašljala sam se. Ruke su mi drhtale. Čekala sam da panika promoli svoju ružnu glavu, ali nije. „On je zapravo došao iz knjige“, rekla sam. „Izašao iz nje.“ „Veoma je realistično“, složio se, ne shvatajući suštinu. Možda zato što je suština bila potpuno besmislena. „Ne“, izgovorila sam polako. „Napisala sam ga i on se pojavio. U Targetu. A onda sam ga izvela iz bolnice. Ali za pojavu veštice nisam kriva. Mislim, jesam napisala i Klarisu, ali ne za ovaj roman, zato ne razumem zašto proganja Ejdana. I nisam napisala poslednji deo, koji sam ti upravo pročitala. Taj deo se samo pojavio... nekako... u mom laptopu.“ Odmakao se od stola i mene. Bio je ovo početak kraja. Ali možda bih, u nekom trenutku, saznala da je glasao za republikance, pa nam veza svejedno ne bi opstala. Srce je počelo da mi se steže od tuge. „Da razjasnimo“, progovorio je glasom kakvim sam se često obraćala Alison kad je bila sasvim mala. „Kažeš mi da su likovi iz ovog tvog napola napisanog romana oživeli? Kao sneško Frosti?“ „Da“, potvrdila sam, pokušavajući da izbegnem njegov pogled pun neverice. „Samo što ja više ne upravljam pričom. Klarisa mi ju je preotela. Pratiš li me?“ Tišina koja je usledila bila je široka i duboka. Pomislila sam kako bih

mogla da se izgubim u njoj na neko vreme. Spustio je praznu čašu na sto. Uredno je sklopio ruke u krilu, zaškiljio i zagledao se u mene. Otišla sam do frižidera po vino i izvadila još jednu bocu s prikladnim čepom. Sipala sam malo sebi u čašu. Koračala sam tamo-amo po kuhinji dok su mi se bosa stopala lepila za pločice. Pošto nisam imala šta da izgubim, rešila sam da idem na sve ili ništa. „Moram da ih pošaljem nazad, Džejsone“, rekla sam. „I mislim da će mi čarolija pomoći. Ali kako deluje? Kako da je nateram da deluje? Potrebna mi je pomoć.“ Da sam ja bila na njegovom mestu, ljubazno bih mi se zahvalila na vinu i nekoliko meseci seksa i pobegla glavom bez obzira. Čim bih se dočepala automobila, zahvalila bih Bogu što mi je pomogao da pobegnem čitava. Ne bih se vratila. Nikad. Ni za živu glavu. U neku ruku, svi se plašimo da je ludilo zarazno. Ali Džejson nije bio ja. Kupovao je vreme tako što je dopunio čašu vinom, otišao do frižidera i uzeo nekoliko kockica leda. Ponovo je seo i polako pijuckao, kao da ispija čaj s kraljicom. Njegovi odmereni pokreti nisu odavali šta misli. Prestala sam da koračam. Sela sam. Čekala. Trenutak kasnije ponovo je ustao. Očekivala sam da će potrčati. Ali nije krenuo prema izlazu. Umesto toga, izašao je iz kuhinje i krenuo prema stepenicama. Skočila sam sa stolice i požurila za njim. Preskakao je po dva stepenika odjednom i stigao do vrha pre nego što sam uspela da ga zaustavim. „Šta radiš?“, viknula sam za njim. „Idem da ispitam svedoke“, odvratio je. Vrata gostinske sobe bila su zaključana, ali brava je bila slaba. Malo jači udarac ramenom i popustila bi. Udario je o vrata snažno i brzo, i odmah su se otvorila. „Šta je ovo, dođavola?“, uzviknu Ejdan. Odmah za njim je i Lili ogorčeno vrisnula. Provirila sam u sobu. Ležali su ispod prekrivača, a odeća im je bila razbacana po sobi. Dakle, bila sam u pravu oko seksa pomirenja. „Jeste li ili niste deo priče iz romana?“, upitao je Džejson. Pitanje mu je savršeno odražavalo koliko smo daleko odlutali od razuma i zaprepastila sam se što se uopšte usudio da pita. Ejdan mi je pogledom zatražio savet. Klimnula sam mu glavom. Samo napred. Odgovori na pitanje. „Da“, potvrdio je Ejdan. Lili je skrenula pogled, čvrsto zatvorenih očiju.

„I ovamo vas je poslala zla veštica Kiarisa, kao što piše u rukopisu?“ „Da“, odgovorio je i navukao im pokrivač do brada. Bez ijedne reči više, Džejson je zalupio vrata i sišao niz stepenice. Pratila sam ga u stopu. Kad je stigao do poslednjeg stepenika, spustio se i teško seo. Nalaktio se na kolena i naslonio glavu na ruke. „Ja sam advokat, Sejdi“, izgovorio je, ne gledajući u mene. Spustila sam mu ruku na rame. Zgrčio se od mog dodira. Sklopila sam ruke u krilu i osetila kako mi se srce još jače steže. „Sredstvo za rad jednog advokata jesu logika i čvrsti dokazi. Znaš one filmove gde advokat ustane u sudnici i održi strastven govor u korist nevino optuženog?“ „Da.“ „Pa, to se dešava samo u filmovima! Uglavnom, pomeramo pasuse ugovora kao delove slagalice i nadamo se da ćemo ubaciti nekoliko rečenica koje će onom drugom promaći.“ Okrenuo se prema meni. Oči su mu plamtele. „Nije uzbudljivo, Sejdi, ali takav sam.“ Neću plakati. Obično ne plačem, osim ako ne rasečem nogu ili ruku. Nekako sam znala da se, ako počnem, neću nikad zaustaviti, a nisam mogla zamisliti da proživim ni dan tako. Ali biće mi teško da potisnem bol koji mi se skupljao u grudima. „Ali evo o čemu je reč“, nastavio je, odmahujući glavom. „I ne mogu da verujem da ovo govorim, ali čak i da si luda, a s obzirom na novije dokaze verujem da sigurno jesi, nije me briga. Spreman sam da prihvatim kakvu god to zapetljanu igru igraš.“ Te reči lebdele su između nas i od njih je vazduh odjednom postao sladak. „Šta?“, pitala sam. Bila sam sigurna da ga nisam dobro čula. „Dugo sam bio oženjen ženom kojoj se nisam mnogo dopadao“, govorio je. „Kad razmislim o tome, nije se dopadala ni ona meni. Više sam se smejao s tobom u ovih poslednjih nekoliko meseci nego s njom za ceo brak. I odlično se osećam, kao da sam pronašao nešto što nisam ni znao da mi nedostaje. Od tvog pogleda na svet nekako se osećam lakše. Zato me baš briga šta radiš. Pratiću te ako mi dopustiš.“

Uzeo me je za ruke i povukao da sednem pored njega. Nagnula sam se da ga poljubim. Mirisao je dobro, čisto, kao da se istuširao pre nego što je došao. „Sejdi“, prošaputao mi je u kosu. Osetila sam da se smeši. Radost može biti varljiva. Ponekad moramo iskoračiti na ulicu da bismo je dostigli, iako znamo da će nas pregaziti autobus. „Povedi me sa sobom“, rekao je. „Želim da budem s tobom.“ Reči su mu zvučale kao molitva, mantra. Zvučale su kao nešto dobro.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

„Sačekaj trenutak“, rekao je Džejson dok je zurio u moju kutiju za cipele sa užasom. Počela sam da pomišljam kako on nije osoba koja bi čuvala nešto vredno u neobeleženoj kutiji za cipele dvanaest godina. Je li nam veza već osuđena na propast? „Ponovi mi taj deo.“ „Napisala sam Klarisu odavno“, ponovila sam. „Mislila sam da ću uspeti da napišem paranormalni ljubavni roman, ali ispostavilo se da nisam umela, pa sam taj projekat napustila.“ Spustila sam kutiju za cipele na sto. „I nadam se da će nešto iz ove kutije sve razjasniti. Na primer, da ću pronaći pravu čaroliju ili tako nešto.“ „Ne sećaš ih se?“ Pišem četiri romana godišnje, s još nekoliko ubačenih lažnih početaka pride. Isto kao što ne bih mogla da se setim ni sve dece iz zabavišta. „Sećaš li se ti svakog izlaska pred sud?“, pitala sam. „Apsolutno!“ Pa, nisam se iznenadila. Većina ljudi uspeva da prihvati nemoguće na nekoliko sati u mračnom bioskopu ili kroz nekoliko poglavlja knjige pre sna. To nam je jedno od osnovnih zadovoljstava u životu. Ali sad sam od Džejsona tražila malo više. Tražila sam da izbriše crtu između mašte i stvarnosti. Tražila sam od njega da skoči bandžijem vezan za pertlu od cipele. Naravno, moglo bi da uspe, ali takođe bi od nas mogla da ostane i samo mrlja na dnu kanjona. „Izvini“, rekla sam naglo. „Za sve ovo. Mnogo je.“ „Ne treba da se izvinjavaš“, rekao je. „Neobično je... zabavno.“ Po njegovom izrazu lica zaključila sam da je počeo da shvata kako zabava nije luksuz u životu. Neophodna nam je za duševno preživljavanje. Izgledao je iznenađeno. „Čudna reč za to, zar ne?“, pitao je. „Možda nećeš misliti tako kad upoznaš Klarisu“, rekla sam. „Pričaj mi o njoj“, zatražio je, vrteći vino u čaši. „Pričaj mi o Klarisi i čarolijama. Pričaj, i možda ćemo nešto smisliti.“ Nije bilo ništa čudno to što je paranormalna priča o vešticama ostala

nedovršena. Imala sam na desetine nedovršenih rukopisa. Neki tek stranica i po, a drugi i na stotinak stranica. Ali nijednom nije bilo spasa. Jednom kad napustim posao, nikad mu se ne vratim. Previše mi je to ličilo na vraćanje neuspeloj ljubavnoj vezi ili propalom braku, naročito kad znate da od toga nema nikakve koristi. Ipak, često sam razmišljala o likovima napuštenim usred stvaranja, s početkom i možda sredinom, ali bez završetka. Ponekad noću, kad prihvatim da mi projekat neće uspeti, kunem se da ih čujem kako me preklinju da nastavim. Spasi nas, vrište. Ne ostavljaj nas u čistilištu zauvek. Ne ostavljaj nas nedovršenima. Malo me je plašila pomisao da su mi možda zaista i govorili, da sam delila prostor sa bog zna koliko gnevnih i napola dovršenih likova. Stresla sam se na tu pomisao. Ali Džejson me je pitao za Klarisu. Posegla sam za beleškama, raširila ih ispred nas i silom se vratila deceniju unazad. I rekla sam mu sledeće. Klarisa Barns imala je 212 godina, ali nije izgledala ni dan starije od dvadeset pet. To je jedna od prednosti veštica. Tokom svog dugog života stekla je prilično bogatstvo udajama za bogate muškarce, jer je trebalo samo da sačeka da umru. Bio je tu i jedan ne baš fin gospodin kome je trebalo malo pomoći da stigne do kraja, ali to joj nimalo nije poremetilo san. Živela je sa svojom sestrom, Evangelinom Barns. Evangelina je imala samo dvesta osam godina i koristila je svaku priliku da time Klarisi natrlja nos. A ipak, obe su znale da je Klarisa moćnija. Ispekla je zanat kroz vekove, i malo čime nije mogla da upravlja običnom čarolijom ili bajalicom. Jedna od mogućih nuspojava starosti i moći bila je dosada. Sestrama je bilo sve teže i teže da se zabave. Naravno, povremeno su proganjale ljude i uživale u vrištanju i strahu svojih žrtava, ali uzbuđenje nije dugo trajalo. Sutra bi već ponovo zurile u kristalne kugle i poigravale se s vremenom na Floridi. Klarisa je jednog dana zurila kroz ogroman prozor na pročelju njihove vile u Istočnoj šezdeset trećoj ulici, kad ugleda jednog muškarca. Bio je mlad, širokih ramena i uzanog struka. U tradicionalnoj plavoj uniformi njujorškog policajca izgledao je kao maneken s reklamnog postera za čuvare reda. Dok je stajao na stazi, zagledan u njihovu kuću, skinuo je kapu i prošao prstima kroz crnu, gustu kosu. Uvrtao je pramen oko kažiprsta gotovo uznemireno. Kad je to uradio, Klarisa je na tren ugledala tanak bledi ožiljak na čelu, od neke davne

povrede. Sunce se tako oštro odbijalo od njegovih tamnih naočara da je Klarisa morala da skrene pogled. Kad je protrljala oči da odagna mrlje od sunca iz pogleda, videla je da joj mladić pokazuje da dođe do vrata. Sestre su se veoma trudile da ne privlače pažnju, pa je poslušno došla kad ju je mladi policajac pozvao. Ali ne bez izvesnog straha. Bilo je nečeg u držanju ovog muškarca, kao da u njemu nešto tiho tinja i samo čeka priliku da skoči na neku nevinu mladu devojku. Klarisino srce plesalo je u tesnim i vrtoglavim krugovima. Voda joj je pošla na usta. „Izvinite, gospođo“, obratio joj se kad je otvorila teška drvena ulazna vrata. Skinuo je naočare za sunce i uputio joj je prepredeni osmeh koji je jasno pokazivao da dobro zna kako deluje na žene. Neće dugo biti patrolni policajac. Kad se približila, Klarisa je primetila kako su mu zelene oči bile oštre u odnosu bledu i čistu kožu. Ta kombinacija izbacila ju je iz ravnoteže. Pridržala se za kvaku na vratima. „Izvinite što vas uznemiravam“, obratio joj se. „Ali prolazio sam i primetio da vam je onaj prozor malo otvoren.“ Pokazao je na ogroman prozor u prizemlju, koji je bio širom otvoren. „Možda bi bilo bolje da ga zatvorite. Čisto radi sigurnosti.“ Evangelina je volela da slika u prednjoj sobi i često je ostavljala prozor širom otvoren, da se ne bi ugušila od isparenja uljanih boja. Prvenstveno je slikala pejzaže iz pakla ili barem onako kako ih je ona zamišljala. Klarisi su te slike bile užasne, ali su ih dobro prodavale novopečenim bogatašima u Vest Vilidžu. „Ah“, izustila je. „Moja sestra je prilično zaboravna. Odmah ću ga zatvoriti. Hvala što ste primetili.“ „Pa, nikad ne možemo biti dovoljno oprezni, je li tako? Ko zna kakvi sve likovi vrebaju u ovim krajevima?“ Policajac se nasmejao. „Istina“, složila se. „Nikad se ne zna.“ „Pa, prijatan dan, gospođo“, rekao je i ponovo stavio kapu. O, ali nije mogao da ode! Ne još! Shvatila je da čezne za njegovim društvom na neki dubok i nepoznat način. Želela je da mu se zagleda duboko u oči i vidi šta to gori u njemu. Želja ili moć? Ko je ovaj čovek? Evangelina se zaljubljivala na dvadesetak godina. Uvek je bilo lepljivo,

glasno i zapetljano, i neizbežno bi stiglo do tačke gde bi Klarisa morala da primeni nekoliko čini i protera sve uključene strane u različite stvarnosti, pa da može malo da se odmori. Evangelini je uvek bilo iskreno žao zbog neprilika, ali onda bi prošlo nekoliko decenija i ona bi sve to ponovila. „Ti ne razumeš ljubav“, cvilela bi kad bi je Klarisa podsetila kako se to uvek loše završi. „Osećaj u naručju ljubavnika, iščekivanje, potreba. To je drugačije od svega na svetu!“ Ali Klarisa jeste razumela ljubav. Proučavala je njeno dejstvo duže od dva veka. Od nje ste postajali ranjivi i slabi. Glupi i nesmotreni. U većini slučajeva, umesto da devojku učini celom, ljubav ju je kidala na komade. Bila je igra za budale. A Klarisa nije bila budala. Ali trenutno nije bila pri sebi. Smeškala se policajcu. „Molim vas, uđite na kafu“, pozvala ga je. „Dozvolite mi da vas nagradim za vašu pažnju.“ „Hvala na ponudi, gospođo“, rekao je, „ali na dužnosti sam.“ Iskrice cveća Srce mi čuvajte Moć mi dajte Neka me prati sreća Bajala je tako tiho da policajac nije bio ni svestan da joj se usne pomeraju. Delovao je zbunjeno, kao da je vreme odjednom poskočilo unapred i on ga je propustio. „Jeste li rekli kafa?“, pitao je. „Izvolite“, pozvala ga je, i pomerila se u stranu. „Uđite i pridružite mi se.“ „Pa, valjda će biti u redu“, rekao je pomalo zbunjeno. „Samo trenutak. Šef mi je rekao da treba da upoznam ljude iz kraja.“ „Eto“, izjavila je. Zatvorila je teška vrata uz takav tresak da je čovek poskočio. „Samo slušate naređenja. Dobro radite svoj posao. Vidi se. Mogu li uzeti vašu kapu?“ Zvao se Perkins. Imao je dvadeset pet godina, krupne šake i zube od kojih

bi se i zubni protetičar postideo. Široke grudi ispunjavale su mu uniformu i pozlaćena dugmad na njenom prednjem delu bila su zategnuta do pucanja. Seo je preko puta Klarise, smeškao se i ispijao kafu doslovno začaran vazduhom. Naravno, čini su bačene dok je policajac Perkins bio okrenut leđima, da momak ne bi potpuno odlepio. Prijateljski su ćaskali o komšiluku, ali vazduh oko njih pucketao je od napetosti. Na kraju krajeva, bili su dvoje prelepih ljudi, koji su delili mali prostor. Pre nego što je Klarisa ispratila policajca Perkinsa do vrata, grumen prilično podlog plana već je počeo da joj se oblikuje u glavi. „Evangelina, dolazi smesta ovamo!“ Evangelina se smesta stvorila pored nje, gotovo kao da ju je posmatrala iza ugla. „Draga sestro, šta te je to nateralo da tako vičeš?“ Klarisa ju je uhvatila za ruku i nestašno joj se osmehnula. Ili bi takav osmeh bio nestašan na dečjem licu. Na Klarisi je bio samo gnusan. „Mislim da sam nam pronašla zabavu za narednih nekoliko meseci.“ „O, molim te, pričaj draga sestro. Toliko mi je dosadno da sam počela da se zabavljam berzom.“ „Upravo sam upoznala jednog muškarca“, obavestila ju je Klarisa. „Policajac. Mlad, privlačan, verovatno sposoban za mračnu stranu ljudske prirode. U svakom slučaju, bio je zabrinut što nam je prozor otvoren.“ „Nastavi“, navaljivala je Evangelina. „Postavljam ti izazov“, rekla je Klarisa. „Malo prijateljsko takmičenje.“ Evangelina se namrštila. „Sećaš li se šta se desilo poslednji put kad smo to radile?“ Klarisa je odbacila pitanje. „To je bio nesrećan slučaj. Mislim da smo obe naučile lekciju, zar ne?“ Evangelina je slegla ramenima. „Pretpostavljam. Svakako mogu barem da te saslušam.“ „Njegovo srce“, otvoreno je rekla Klarisa. „Koja može da mu osvoji srce?“ „To je to? To je takmičenje? Srce jednog smrtnika?“ Klarisa je klimnula glavom.

„Draga moja sestro, ti podižeš veštičarenje na jedan sasvim novi nivo. Sjajno! Ljubavni test! A kad se takmičenje završi?“ „Pobednica može da radi s policajcem Perkinsom šta god poželi.“ „O, draga Klarisa!“ Evangelina je zagrlila sestru oko vrata. „Prihvatam. Neka igra počne!“ I tako su počele nadmetanje za ljubav policajca Perkinsa. Upotrebljavale su sve što im je bilo na raspolaganju. Napitke, čarolije, čini, bajalice. Bile su nastrane, bezazlene, nevine učenice i kurve. Nije bilo ograničenja, sve su pokušale i, kao što ste mogli i da pretpostavite, policajac Perkins je izuzetno uživao u igri, za koju nije ni znao daje igra, i odlučio da ne ispituje okolnosti u kojima se našao, iz straha da nešto ne promeni. I tako je igra lepo trajala i svi su se odlično zabavljali, mada na razne načine, sve dok se Evangelina nije istinski zaljubila u njega. Tada se, naravno, sve zapetljalo. Klarisa nije odmah shvatila šta se dešava. Veštice se nisu zaljubljivale u ljude. Držale su se sopstvene vrste otkad je sveta i veka. Zato su Evangelinina osećanja prema ovom običnom smrtniku bila nečuvena. Ali svi znaci bili su tu. Tumarala je unaokolo sa zanesenim osmehom na licu. Nije mogla da jede. Stalno je uzdisala i često prekidala Klarisu usred rečenice. Ne bi je bilo satima, a onda bi se zagonetno vratila, bez ikakvog objašnjenja gde je bila. Počela je da slika savršeno bezazlene pejzaže. Nije Klarisa bila kriva što ranije nije shvatila. Na kraju krajeva, prošlo je dvadeset pet godina od poslednje Evangelinine nesrećne ljubavne veze, a Klarisa je to jedva uspela da izbaci iz glave. Nakon što se posavetovala sa zvezdama, Klarisa je znala da nema drugog izbora već da se suoči sa sestrom i okonča igru. Više nije bila zabavna. Postala je opasna. Klarisa je čekala u salonu, a vatrica je gorela u kaminu, kad je Evangelina ušetala kroz zadnja vrata. Jedva je primetila Klarisu dok je prolazila, mrmljajući neke ljubavne čini kakve bi mogla da smisli tinejdžerka. „Ne može biti tvoj, znaš“, upozorila ju je Klarisa. Na zvuk njenog glasa, Evangelina se zaustavila u mestu. Sestre su piljile jedna u drugu pod bledim i treperavim svetlom. „Smrtnik je. Ne možeš da pređeš. To bi ti bio kraj.“ „Draga sestro“, rekla je Evangelina trenutak kasnije. „Baš lepo od tebe što si me čekala. I hvala ti što se brineš za moje blagostanje.“ „Igra je završena“, izjavila je Klarisa. „Moraš ga pustiti.“

Evangelina je oštro udahnula, a oštre crte lica su joj se zgrčile. „Zašto?“, pitala je. „Da ga ti uzmeš za sebe? To želiš, zar ne?“ Klarisa je ustuknula. Kako se Evangelina usuđuje da tako nešto izjavi? Ali sestra je samo nastavila: „Voliš ga“, prosiktala je Evangelina. „I to od prvog dana kad si predložila ovu igru. Vidim ti to na licu. Ali prekasno je. On voli mene. Rekao mi je!“ Klarisa je urliknula od besa. Zidovi kuće su se zatresli. Evangelina je bila u pravu. Oko svega.

TRIDESETO POGLAVLJE

Džejson je sedeo na ivici stolice, blago rastvorenih usana. „Dakle?“, pitao je, razrogačenih očiju. „Dakle šta?“, uzvratila sam. Složila sam beleške na male gomile, poređane po veličini. Pristup mi možda nije bio najdelotvorniji, ali sad su barem izgledale sređeno. „Pa šta se onda dogodilo?“, viknuo je. „Sa sestrama?“ „Ne znam“, odgovorila sam. „Ovo nikad nisam završila.“ „Zašto?“ „Nisam znala šta dalje“, objasnila sam. „Osim toga, mislim da sam negde baš u to vreme upoznala Rodžera i ostala u drugom stanju, i to mi je, znaš, odvuklo pažnju. Osim toga, nije lako pisati o paranormalnom. Znam. Pokušala sam.“ „Hoće li se to često dešavati?“, pitao je i zavalio se na stolici, rukavom košulje brišući oznojeno čelo. Ovo je moglo da se odnosi na toliko toga da sam se iskreno plašila da odgovorim. „Jer nisam siguran hoću li to moći da podnesem. Priče bez završetka, bez razrešenja. Mogao bih da poludim.“ „Ti završiš svaku knjigu koju započneš?“, pitala sam ga. „Uvek“, odgovorio je. Čudno je to. Kad ti se čini da veza ima izglede na budućnost, ispituješ svaku pojedinost kroz drugačije svetlo. Dok mi je Džejson bio samo ljubavnik petkom pre podne, nije me bilo briga čita li knjige do kraja i pamti li svaku sitnicu svakog događaja u svom životu. Ali sad mi jeste bilo važno. I jednostavno nisam imala srca da mu kažem kako ja mogu da smislim nacrt za novi roman dok stojim u redu u prodavnici i odbacim ga kao smeće dok mi robu spakuju u kese i pođem kući. To mi se često dešava. Kad toga više ne bude bilo, tada ću verovatno postati računovođa, ili lični trener. „Ti ne?“, pitao je. Odmahnula sam glavom. Ako me roman ne zarobi u prvih pedeset stranica, ostavljam ga i idem dalje. Svakog dana sam starija. Ne mogu da

trošim vreme na knjige koje mi se ne sviđaju. „Ne uvek“, dodala sam. „U redu“, rekao je i otresao ovu nit razgovora kao što pas otresa vodu sa sebe. Prelistao je malu svesku koju je izvadio iz džepa. Prešao je prstom preko stranice. „Pišeš beleške?“, pitala sam. „Pobedu donose sitnice“, odgovorio je. Bio bi dobar urednik ako mu ikad dosade prava. „Policajac Perkins uvrće kosu?“ „Da“, potvrdila sam. Uhvatila sam pramen svoje nakostrešene grive i pokazala mu. „I ima ožiljak?“ Klimnula sam glavom, pogleda uprtog u njega kao da će mi svakog trena otkriti tajne svemira. „I...“, zastao je, „u njemu nešto tinja? Je li to prava reč?“ Da. Izvađeni iz konteksta, mnogi najbolji erotski opisi zvuče smešno. Ali Džejson se nije smejao. „Sejdi?“, rekao je. „Džejsone?“ „Zar još ne vidiš ono što ja vidim?“ „Ne znam. Reci mi.“ Tračak ozlojeđenosti. „Muškarac u tvojoj gostinskoj sobi“, rekao je. „Je li to slučajnost ili jednostavno voliš takve tipove?“ Ne. Volim tvoj tip. Baš takve kao ti. I što je još važnije, ne može biti nikakvih slučajnosti. Ako ih ima, u priči ima rupa dovoljno velikih da je progutaju. Poželela sam da skočim preko stola i zagrlim Džejsona, zato što se bavi sitnicama i dobar je, i odjednom tako seksi da me je obuzela vrućina, i to ne od vremenskih prilika. „I Ejdan je recikliran“, rekla sam bez daha. „On je u stvari policajac!“ Žustro je klimnuo glavom. „Meni svakako tako izgleda“, potvrdio je. Začudila sam se koliko se rukopis koji sam bez razmišljanja odbacila tako čvrsto zadržao uz mene toliko godina. „Klarisa je došla da od Evangeline preotme policajca.“ Brzo sam

govorila. Pomalo sam se plašila sebe. „Smatra da pripada njoj, ali mora da ukloni Lili iz njegove blizine. Je li tako?“ „Moglo bi biti“, rekao je. „O moj bože, Džejsone“, rekla sam. „I šta sad?“ Ruke su mi se tresle. Osetila sam slabost. A mislila sam da je reciklaža nešto dobro. „I dalje nam je potrebna čarolija“, rekao je. „Ako uspemo da ih vratimo, možda se njihova priča završi onako kako si nameravala, bez Klarise.“ I možda srećan kraj još nije sasvim izgubljen. Džejson je iskopao jelovnik kineskog restorana iz gomile beležaka i pročitao reči koje sam ubacila između vonton supe i rolnica s jajima. Do strašnog suda živećeš u stihu, U svakom srcu što zna ljubav tihu.9 „Hej, ovo je dobro!“, izjavio je Džejson. „Da, zato što je to Šekspir“, odgovorila sam. I dan-danas volim da žvrljam Šekspirove stihove ili one iz pesama iz osamdesetih. „Oh“, rekao je. „Dobro. Idemo dalje.“ Tog trenutka sam ga tako obožavala da sam bila gotovo kao pijana. Mada, sudeći po praznim bocama, postojala je mogućnost da sam zaista bila pijana. Dok smo pregledali beleške, pronašli smo nekoliko mogućnosti. Konačno sam odabrala jednu koja mi se činila najpogodnijom za bacanje ljubavnika u hladan i neprijatan paralelni univerzum. Ne plaši se onog što je blizu, gospa Ljubav odana je zlu i sad će te odneti, bez imalo šale, do daleke i nepoznate obale. Džejson je zastao s olovkom iznad sveske i podigao pogled. „Šekspir je bio majstor“, branila sam se. „Nije loše“, izjavio je. „Nije ni dobro“, odvratila sam.

„Ali nije važno“, rekao je potpuno sigurno. „Zato što je ovo onaj pravi.“ „Kako znaš? Šta ako nije?“, pitala sam. „Šta ako ne uspe? Šta ako se sve pogorša? Šta ako svi nestanemo?“ Isključio je hemijsku i gurnuo i nju i svesku u džep. Nasmešio se. „Veruješ li mi?“, pitao je. Verujem. Apsolutno i potpuno. Kakvo čudno iskustvo. „Da“, odgovorila sam. „Onda postoji samo jedan način da to saznamo“, izjavio je. Plašila sam se da će to reći. Ustao je, uhvatio me za ruku i povukao prema stepenicama. Na putu do gostinske sobe stvarali smo što je moguće više buke, u nadi da će Ejdan i Lili čuti da dolazimo, obući se i razdvojiti se, svako na drugi kraj prostorije. Ovog puta sam pokucala. „Zdravo, vi unutra!“, pozvala sam ih. Zvučala sam smešno. Džejson je prikrio osmeh. Udarila sam ga u mišicu. „Ne pomažeš mi.“ „Da?“ „Ejdane!“, viknula sam. „Sejdi je! Mogu li da uđem?“ Unutra se čulo šuškanje, mumlanje. „Samo trenutak“, odgovorio je. Kad je konačno otvorio vrata, bio je pomalo izgužvan, blago razbarušene kose i ispasane košulje. Oči su mu blistale, usne bile blago otečene, verovatno od silnog gnječenja. Porumenela sam i odjednom poželela da imam manje bujnu maštu. Lili je sedela na krevetu iza njega. Ponovo je obukla narandžastu haljinu i prolazila je prstima kroz kosu. U gostinskom kupatilu imala sam četku, potpuno novu i još upakovanu u najlon, da to i dokažem, jer tako je radila Greta. Htela sam da to pomenem Lili, ali predomislila sam se. Okolnosti su već bile dovoljno neprijatne. „Izvinite što vas prekidam“, rekla sam. Džejson se stvorio pored mene. Provirio je u sobu. „Ejdane“, progovorila sam, „ovo je moj prijatelj Džejson. Upoznali ste se juče na dobrotvornoj priredbi. Advokat je. Mislila sam da nam može pomoći u ovom slučaju.“

„Zar on nije bio s tvojom komšinicom?“ Odmeravao je Džejsona. „Jeste“, potvrdila sam. „Izašli su zajedno.“ „Ali je s tobom?“ „Da.“ „Baš si komplikovana, Sejdi“, izjavio je. „Samo otkako si se ti pojavio“, uzvratila sam. „Drago mi je što te opet vidim, Ejdane“, prekinuo ga je Džejson. „Izvini što sam malopre onako upao.“ „A ono tamo je Lili“, nastavila sam. Lili je kratko mahnula i nastavila da provlači prste kroz zamršenu riđu kosu. Ako želite da znate je li neko upravo imao seks, samo mu pogledajte kosu. Čak i kad to radite stojećki, kosa na kraju uvek bude razbarušena. „Dakle?“, pitao je Ejdan. Ponašao se kao da sam uljez. „Pronašla sam čini“, obavestila sam ga. „Želim da ih isprobam.“ Lili je skočila s kreveta i dotrčala do nas. „Da nas pošalješ nazad?“, pitala je zažarenih očiju. „Da“, odgovorila sam. Mislim. Nadam se. Ali zapravo nisam imala pojma. Ejdan je otvorio vrata. „Molim vas, uđite“, pozvao nas je. Ušli smo u malenu spavaću sobu. Mirisala je na požudu i znoj. Odmah sam osetila da sam mokra ispod pazuha. Bilo nas je previše. Džejson se povukao u ugao. Lili je sela na krevet, Ejdan pored nje. Stala sam ispred njih, nasred prostorije, osećajući se baš kao što se morao osećati profesor Marvel, zagonetni putujući prorok iz Čarobnjaka iz Oza. Potpuno glupo. „Kako ćemo to izvesti?“, pitao je Ejdan. „Ne znam“, odgovorila sam. „Možda da se uhvatite za ruke, a ja da izgovorim stihove?“ „Ti to ozbiljno?“, pitala je Lili. „Ako imate bolju zamisao, volela bih da je čujem“, rekla sam. Bila je užasno napeta za ženu koja se upravo kresnula. Ne bih volela da je sretnem posle nekoliko meseci celibata. „Ne“, odgovorila je. „Samo sam mislila da postoji neki složeni ritual ili

tako nešto.“ Sigurna sam da postoji. Sigurna sam da bi bilo bolje da imam čarobni štapić ili neki lep šešir ili bilo kakvu predstavu o tome šta radim. Ali nemam. „Uhvatite se za ruke“, zatražila sam. Zamahala sam rukama ispred sebe. Bila sam sigurna da izgledam smešno. „Ne plaši se onog što je blizu, gospa ljubav odana je zlu i sad će te odneti, bez imalo šale, do daleke i nepoznate obale.“ Zažmurila sam. Ispunila sam misli oblakom ljubičastog dima. Čekala sam. Ništa se nije dogodilo. „I to su bile te čini?“ Lili me je u neverici gledala. „Kao da ih je napisala učenica petog razreda.“ „Nisam Šekspir!“, povikala sam. Džejson me je obgrlio oko ramena. „Probaj ponovo“, predložio je. „Ovog puta, Ejdane, ti izgovori reči, hoćeš li?“ Klimnuo je glavom. Mislim da bi navukao i gorilin kostim i otplesao treskavac na Velikoj centralnoj stanici kada bih mu rekla da će ga to izvući odavde. Oboje su opet seli na krevet i uhvatili se za ruke. „Zatvorite oči“, rekao je Džejson. Zvučao je tako sigurno i autoritativno, kao da zna šta radi. Bio mi je neverovatno seksi. „E sad, počni da recituješ. Šapući i ne prekidaj dok ti ne kažem.“ Ejdan je učinio kao što mu je rečeno. Jedva sam ga čula, ali videla sam kako mu moji šašavi stihovi silaze sa usana. On i Lili su se tako čvrsto držali za ruke da su im zglobovi pobeleli. Džejson ih je pomno posmatrao. Prste mi je zario u rame. Bio je usplahiren, opčinjen. Bledožuta svetlost ispunila je sobu. Blaga i topla, kao zraci sunca. Prašina je blistala u svim duginim bojama. „Nemoj da staješ“, prošaputao je Džejson. „Samo nastavi.“ Vazduh je postajao gušći. Ejdan i Lili su čvrsto žmurili. Džejson i ja smo se povukli sve do zida. Slika je bila bleda i lebdela je na sredini sobe kao da je projektuje kamera postavljena na tavanicu. Bila je to Klarisa, i dalje odevena u crno. U rukama je držala nešto što se nije jasno videlo, i smejala se istim groznim

gakanjem kakvo smo čuli i u parku. Zvuk je bio užasan i nagonski sam podigla ruke ka ušima. „Sejdi?“, pozvao me je Džejson. Da. Klimnula sam glavom. To je Klarisa. „Jao!“, izgovorio je. Zaista. Bila je to prava reč. „Znam da se kriju“, rekla je avetinjska Klarisa. „Znam da veruju da će otkriti kako da se vrate i žive srećno do kraja života. Ali zar ne znaju? Nema srećnog kraja! Ni za njih. Ni za bilo koga drugog.“ Leđima sam se tako snažno naslanjala na zid da sam se uplašila da ću ga probiti i pasti s drugog sprata pravo u baštu. Ejdan i Lili ostali su na krevetu, nesvesni priviđenja u sobi. Klarisa se polako okrenula, vrteći se iznad poda. Nisam znala da li nas vidi ili je ovo bilo kao neprozirno ogledalo. „Izvini“, tiho je izgovorio Džejson. „Možeš li da me čuješ?“ „Da“, odgovorila sam. „Stojim pored tebe.“ „Ne ti, Sejdi“, odvratio je. „Ona!“ Pokazao je na Klarisu. Nije mu odgovorila na pitanje, ali okrenula se prema meni. Pogledi nam se nisu sreli jer je bila zagledana u nešto daleko iza mene. „Ostalo je tako malo vremena“, govorila je zamišljeno. „I želim da budem tamo da uzmem svoju nagradu kad kucne čas.“ Stomak mi se zgrčio od njenih reči, a oštar bol spuštao mi se niz noge. Zlobno se osmehnula, kao da vidi moj bol oslikan živim bojama. Koraknula je napred, sve do ruba projekcije u kojoj se nalazila, i podigla predmet koji je držala u rukama. Bio je to roman u tvrdom povezu. Odmah sam ga prepoznala. Bio je to jedan od novijih ljubavnih romana Sejdi Fuler, o kauboju i gradskoj devojci, koji se, uprkos svim preprekama, zaljubljuju. Klarisa je milovala knjigu. Kao da je rukama prelazila preko mene. Ponovo se nasmejala. Pala sam na kolena, savladana crnilom.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

„Sejdi. Sejdi! Otvori oči!“ Džejsonov glas doplovio je do mene kao iz velike daljine. Trudila sam se da se osvestim, ali glava me je bolela. Kad sam konačno s mukom otvorila oči, ugledala sam tri lica kako zure u mene, a barem jedno je izgledalo duboko zabrinuto. „Šta se dogodilo?“, pitala sam. Pokušala sam da sednem, ali vrtelo mi se u glavi. Džejson me je privukao u krilo. „Sećaš li se?“ Neočekivani ukus žuči u ustima potvrdio mi je da se sećam. „Knjiga o kauboju“, šapnula sam. Nije mi bila omiljena, ali dobro se prodavala. Kritičari ljubavnih romana tvrdili su da sam namerno odabrala kliše i osvežila ga. Poželela sam da im svima pošaljem po bocu šampanjca, jer sam znala da je svež kao trodnevno mačje govance. „Da“, rekao je Džejson. Imao je čudan izraz lica, delimično jer je bio zaprepašćen, a delimično zato što mu je bilo smešno. „Dakle, ona zna gde živim“, izgovorila sam bezizrazno. „Piše na koricama knjige.“ Kad smo se Klarisa i ja poslednji put srele, verovatno sam još živela u Njujorku. Nije joj trebalo dugo da shvati da sam se preselila. „A tvoje čini nisu uspele“, rugala se Lili. „Pa“ oglasio se Džejson. „Uspele su. Samo ne onako kako smo mislili.“ „Ali sad znamo da dolazi ovamo“, ubacio se Ejdan. Bio je ljut, a lice mu je pobledelo. Da sam mogla da vidim kroz njega, videla bih kako mu srce lupa, obuzeto strahom od nemoći. „Ona neće propustiti kraj“, složila sam se. „To je najbolji deo.“ „Ovo je glupo“, zavijala je Lili. „Samo hoću da idem kući. Želim da sedim na svom kauču i gledam televiziju. Želim da pijem kafu s mlekom, pogledam kroz prozor i vidim svoju stvarnost. Zar tako mnogo tražim? Imaš li još čarolija koje bismo mogli da isprobamo?“ Ejdan ju je utešno zagrlio. Odgurnula ga je. Počela sam da se pitam šta vidi u toj devojci.

„Mislila sam da je ova bila prava“, odgovorila sam. „Nešto nam je sigurno promaklo. Neki znak. Moramo se više potruditi.“ I to brzo, jer je veštica krenula kod nas. Pokušala sam da ustanem. Zanela sam se. Posrnula sam. Džejson me je pridržao. Uhvatila sam ga za ruku i naslonila se. Neko se nakašljao na vratima i privukao mi pažnju. Tamo je stajala Greta. Spustila je ruke na kukove i tapkala nogom u kožnoj papuči. „Greta“, izgovorila sam, pokušavajući da se osmehnem. „Čula sam buku“, rekla je. Mora da sam snažno udarila o pod kad me je čula čak u ružičnjaku. „Je li sve u redu?“ „Jeste“, odgovorila sam uz osmeh od koga me je zabolelo lice. Greta je očistila nevidljivo zrnce prašine sa rukava. „Pravim hladnu salatu od šunke i testenine za večeru“, obavestila me je. Bilo nam je vruće i bili smo izgužvani, i u sobi je lebdelo mnogo toga neizgovorenog. Sigurno se pitala zašto je odlučila da se zaposli kod mene pre toliko godina. Okrenula se i izašla bez ijedne reči više. Za dvadeset minuta, napraviće večeru i postaviti sto. Izneće vino i platnene salvete. I neće nas pitati šta se, dođavola, dešava. Nikad više. „Donesi mi laptop iz prizemlja“, zamolila sam Džejsona. „Naći ćemo se u radnoj sobi.“ Nisam više mogla podneti da ostanem ni trenutak duže u toj sobi. Nas troje uđosmo u radnu sobu. Moje utočište. Bila je okrečena svetlozeleno i ukrašena reklamnim posterima za moje knjige. Police su bile pretrpane mojim omiljenim romanima, onim bez kojih ne bih mogla da živim. Obično ne čitam istu knjigu više puta, ali volim da znam da mogu ako poželim. Tu sam bila ona prava ja, svoja, onoliko koliko je to bilo moguće. Džejson je spustio moj laptop na radni sto. Sela sam pred njega. Iščitavala sam pasuse koje nisam napisala. Pročitala sam deo gde je Klarisa iznela Ejdanu pogodbu ispred restorana. „Dajem ti četrdeset osam sati da nađeš svoju Lili i smisliš čaroliju koja će vas vratiti ovamo. Ako uspeš, dobijaš Lili i moj život. A ako ne uspeš, bićeš moj zauvek. Prihvataš li moje uslove?“

U sobi je vladala tišina. Svi su zurili u mene. „Čarobne reči“, konačno je izgovorio Ejdan. „Čini. To smo već znali.“ Ali nije pisalo baš tako. Pisalo je „čarolija“. „Možda pogrešno čitamo“, izjavila sam. „Sejdi“, rekao je Džejson. „Mora da postoje neke čini. To nam je jedini način da shvatimo zagonetku. Ako je to samo gomila nasumičnih reči ili postupaka, gotovi smo.“ Bio je u pravu. Nerešiva zagonetka ne bi nikad prošla kod dobrog izdavača. Uzdahnula sam. Ovo je bilo gore od kreativne blokade. Ali onda je progovorila Lili. „Možda je Sejdi nabasala na nešto“, rekla je, prekrstivši ruke na grudima i razmaknuvši stopala kao da se priprema za fizički udarac. „Možda čarolija znači nešto drugo.“ Njen glas nije pripadao ženi koju sam jednog dana pratila na stanici, a sad mi se činilo da je to bilo kao u nekom drugom životu. Bio je malo viši i svakako oštriji. Moja devojka sa stanice pomalo je pevušila dok je govorila. Glas joj je bio melodičan i mogla sam da je zamislim kako njime uspavljuje razdražljivu bebu u neznanoj budućnosti. Ova Lili preda mnom imala je sopstveni glas. Pripadao je samo njoj. Pravila kažu da čitateljka mora da se poistoveti s romantičnom junakinjom. Priča ne pripada junaku. Junak je obično oruđe uz čiju pomoć junakinja može u potpunosti da se ostvari i bude srećna. Ona je u središtu zbivanja. Prilazila sam ovim događajima iz Ejdanovog ugla jer se on pojavio prvi i više mi se dopadao. Ali nije bilo sumnje da su Ukradene tajne priča o Lili, pričana njenim glasom. Ona je pokretačka sila. „Lili“, obratila sam joj se. „Ovo će možda zvučati ludo, ali moraš nam reći nešto o sebi.“ „Šta?“ „Nešto o svojoj prošlosti“, objasnila sam. „Možda ćemo tamo naći ono što tražimo.“ Da, trebalo bi da znam čitavu njenu biografiju, ali plašim se da se od njenog dolaska ovamo tako promenila da više neću moći ništa da shvatim. Hoće li se čarolija koju tražimo razotkriti ako pažljivije pogledamo? Vredi pokušati.

„Mrzim da pričam o sebi“, odgovorila je. „Molim te“, zatražila sam. „Možeš li da pokušaš?“ „Ako misliš da će nam to pomoći“, rekla je. Nisam znala hoće li, ali više nisam znala šta da preduzmem. „Moglo bi“, odgovorila sam. Ispričala nam je svoju priču uz sleganje ramena. Odrasla je na Jugu, u usamljenom i oronulom predgrađu Memfisa. Živela je u maloj farmerskoj kući, koja je oduvek bila oronula. Roletne su imale rupe, a na ulaznim vratima šarke su glasno škripale. Zimi je morala da spava u jeftinoj perjanoj jakni, inače bi se tokom noći nasmrt smrzla. Nikad nisu imali para za grejanje. Nikad ni za šta nisu imali para. Oca nije upoznala. „Ljubav će ti samo slomiti srce, Lili. Ako možeš, nemoj se zaljubljivati.“ I to je bilo sve što joj je majka Glorija ispričala o ocu. Danju je Glorija radila u Houm depou, na odeljenju s vodovodnim instalacijama. Znala je posao i izgledala je seksi u uniformi pa u njenom odeljenju nikad nije nedostajalo mušterija. Muškarci su dolazili i kupovali gluposti samo da provedu neko vreme s njom. Noću je radila kao konobarica u obližnjem drumskom baru. Nosila je kratke suknje i majice s dubokim izrezima i dobro je prolazila s napojnicama. Ali kako je njena lepota bledela, tako su se i one smanjivale. Vremena su bila teška. Povremeno bi kući dovela nekog muškarca iz bara. Iz Houm depoa nikad nije dovela nijednu mušteriju. Depo je bio ozbiljan posao. Depo je donosio socijalno osiguranje i postojan, iako mali prihod. Depo ih je izdržavao i Glorija je bila vrlo svesna te činjenice. Muškarci iz bara smrdeli su na viski i cigarete i odlazili bi s Glorijom u njenu majušnu spavaću sobu. Lili bi čula kikotanje i stenjanje kroz tanke zidove i stavljala bi jeftine slušalice na uši da odagna zvuke. Na krevetu je, uz glasnu muziku, radila zadatke iz algebre ili čitala udžbenik iz istorije dok joj se majka kresala s nekim strancem na manje od tri metra. Ali to je bilo u redu, mislila je Lili. Koji god muškarac da je to bio, do jutra bi već otišao, a Glorija bi, odevena za novi dan na vodoinstalaterskom odeljenju, stajala za šporetom i pržila Lili jaja za doručak.

Ali dok je Glorija prihvatala svoj život, zamišljala je nešto sasvim drugačije za Lili, nešto što bi prevazišlo drumske kafane i supermarkete. Nameravala je da izbavi svoju prelepu ćerku iz te vražje rupe po svaku cenu. Bila je stroga u vezi sa školom i odlascima na spavanje i terala je Lili da učestvuje u raznim vannastavnim aktivnostima, da bi je zaokupila i držala dalje od nevolja. Govorila joj je o opasnostima od momaka, seksa i droge. Bila je usmerena na budućnost. Sadašnjost je bila samo stepenik na tom putu. Glorijina jedinica ići će na fakultet ili će Glorija umreti pokušavajući da je tamo upiše. A Lili je bila prirodno darovita. Lepa, pametna i sposobna, lako je završila srednju školu, vođena majčinim savetima, dobijajući dobre ocene i blistajući na oronulim teniskim terenima pored gradskog parka. Upisala se na Univerzitet u Viskonsinu i uz pomoć stipendije i tri posla sastavljala kraj s krajem. Dvaput dnevno jela je supu s rezancima, kupovala polovne knjige i svuda išla peške, čak i po vejavici. Nakon što je diplomirala među najboljima na godini, odmah se preselila u Njujork i nikad se više nije osvrnula. Dok je odrastala, Glorija joj je uvek jasno govorila da muškarci samo ometaju žene na putu do cilja. „Muškarci dođu, napumpaju te i odu“, govorila je. „Onda moraš da prehraniš dete, i sve što si nekad mislila da jesi, više nije važno.“ I tako joj je usadila obazrivost prema muškarcima i njihovim namerama. Lili je bila okrenuta karijeri. Razmišljala je kako uspeh može biti podjednako dobar kao seks, a mnogo manje opasan. Prvi put je osetila sitne i vrele iskrice požude u liftu s Ejdanom Hatavejom.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Sedeli smo oko mog velikog okruglog trpezarijskog stola i slušali završetak Liline priče. Sigurno smo bili najčudnija družina, ali čak i izmišljeni ljudi moraju da jedu. Greta je u ugao postavila ventilator, koji je podizao čipkaste ivice zavesa u pravilnim razmacima. Stari stajaći sat oglašavao se oštrom zvonjavom na svakih četvrt sata. Svakih izgubljenih petnaest minuta bili su nam kao prst u oku. Na početku Ukradenih tajni, barem u onim delovima koje sam ja napisala, Lili je marljivo sledila šemu glavne junakinje. Izgleda da je poštovala pravila erotskog ljubavnog romana. Kad sam je zamolila da nam ispriča o svojoj prošlosti, pomislila sam da bi nešto u njoj moglo pokrenuti razumevanje čarolije koja nam treba. Ali ova Lili, koja je sad sedela pored mene, toliko se razlikovala od one iz romana da je i njenoj prošlosti trebalo novo tumačenje. Bila je stvorena tako da bude osetljiva na muškarce kakav je Ejdan Hatavej, ali u ovoj stvarnosti, ona je očvrsnula. Bila je jaka i spremna, iako nije znala za šta. Ja sam napisala jedno, a Lili se pretvorila u nešto drugo. Gledala je u mene s očekivanjem. „Dakle“, izgovorila je. „Bilo šta.“ Odmahnula sam glavom. „Ne“, odgovorila sam. „Izvinite. Nismo se pomerili s mrtve tačke.“ Svima je to teško palo. Bili smo beznadežna grupa, ništa nam nije padalo na pamet i gledali smo na sat, čekajući kraj predstave. Nisam želela ni u koga da gledam. Prelazila sam prstima preko stolnjaka. Pripadao je mojoj baki, koja već više nije bila živa kad sam se ja rodila, ali stolnjak sam cenila kao uspomenu na nju. Prijalo mi je da znam šta je bilo pre mene. A u savremenoj kulturi toga nema mnogo. Minut može predstavljati čitav život. Sve je potrošno, od knjiga koje čitamo do automobila koje vozimo i odeće koju nosimo. Čak je i ljubav potrošna u današnje vreme. Loše se odnosimo prema njoj, ona umire, a mi idemo dalje. Ili se nikad i ne pojavi, jer naša očekivanja nemaju veze sa stvarnošću. Previše vremena provodimo naslađujući se srećom izmišljenih likova umesto da izađemo i obezbedimo svoj srećan kraj.

Srećan kraj. Reči su mi odzvanjale u glavi. Naravno! Samo zato što je ova priča krajnje neobična ne znači da može da izbegne najosnovnije pravilo ljubavnog romana. Skočila sam sa stolice. „Srećan kraj“, rekla sam. „Pravila prema Elen. Dvoje koje samo jedno u drugo gledaju, zauvek.“ Zaškiljila sam na Ejdana i Lili. „Čarolija je ljubav“, izjavila sam. „Reči volim te!“ Moćnija od bilo kakvih čini, više obavezujuća od vremena, ljubav je najdinamičnija sila u našem svemiru. Može da se odupre čak i smrti. „Zar niko za ovim stolom nije čitao Orkanske visove?“, pitala sam. Svi su počeli da mrmljaju u svoju odbranu. „Izgleda da niste“, rekla sam. „Lili i Ejdane, oboje ste se promenili. Klarisa je računala na to da ćete se vas dvoje sresti u ovoj stvarnosti i da se nećete dopasti jedno drugom, ali pogrešila je. Ejdane, ti možeš voleti i jaku i nezavisnu ženu, a ti Lili možeš voleti i muškarca kao što je... Ejdan. Je li tako?“ „Dakle, šta to znači u praksi?“, pitao je Džejson. Muškarci, čak i oni dobri, svi su isti u izvesnim prilikama. „Izjava ljubavi“, odvratila sam nestrpljivo. „Recite jedno drugom da se volite i bum! - kladim se da ćete stići kući na vreme za doručak.“ Nasmešila sam se. Bila sam ponosna na sebe. Osećala sam se mnogo dobro. „Ima li u tome neka začkoljica?“, pitao je Ejdan. „Pa, morate to i da osećate“, odgovorila sam. Lažne izjave ljubavi neće pokrenuti čaroliju. Okrenula sam se ka Lili da vidim kako je ona primila vest. Lice joj je bilo belo, oči razrogačene. Neprekidno je gutala knedlu, kao da joj se ono malo večere, koju je stigla da pojede, penjalo uz grlo. Takvu reakciju nisam očekivala. „Je li to jedini način?“, pitala je. Pitanje je bilo upućeno meni. Ejdan ju je uhvatio za ruku. „Ovo mi zvuči dobro, Sejdi“, izjavio je. Bio je uzbuđen. Prvi put otkako je stigao ovamo, vidno se nadao. „Mislim da će sve biti u redu.“ Lili mu se bledo osmehnula. „Sejdi!“, pozvala me je Greta iz kuhinje. „Molim te, dođi ovamo!“ Delila sam Ejdanovo uzbuđenje. Verovala sam da sam sve razumela.

„Odmah se vraćam“, rekla sam. „Ne mrdajte odavde.“ Izjurila sam iz trpezarije i uletela u kuhinju. „Šta ti treba?“, pitala sam Gretu. „Ništa.“ Zastala sam. „Ali zvala si me.“ „Jesam.“ „Pa?“ Zavrtela je prstima u vazduhu, dajući mi znak da treba da se okrenem. Kad sam to uradila, naletela sam pravo na Lili, koja je pošla za mnom u kuhinju. „Moram da razgovaram s tobom“, rekla mi je. Ponekad se zapitam je li Greta zapravo jedina čarobnica među nama. Sve je znala. Nisam imala pojma kako, ali znala je. „Naravno“, prihvatila sam. „Ja to ne mogu“, rekla je otvoreno. „Šta?“, pitala sam. „Da se vratiš? Naravno da možeš. Dobićeš svoj srećan kraj i sve to.“ „Ne“, odmahnula je glavom. „Ne mogu reći Ejdanu da ga volim.“ „Zašto?“, pitala sam. „Ne moraš da se plašiš. Voli te takvu kakva jesi. Neće ti slomiti srce. Obećavam.“ „Ne, Sejdi“, rekla je. „Ne slušaš me.“ Prepoznala sam u njoj Alisonine tragove. „U redu“, rekla sam. „Objasni mi.“ Greta je iza mene proučavala kuvar, ali bila sam vrlo svesna njenog prisustva. Slušala je. Njoj nije promakla suština. „Ne mogu reći Ejdanu da ga volim“, objasnila je, „zato što ga ne volim.“ Od njenih reči mi se odmah zavrtelo u glavi. Naslonila sam se na kuhinjski šank. Nisam mislila da će se ova scena ovako razvijati. „Ali“, rekla sam, „zato postojiš, iako si se malo promenila. Da se zaljubiš u divnog muškarca i odvezete se prema zalasku sunca. U lepom automobilu. Lepo obučeni. I u nepraktičnim cipelama.“

Podigla je ruku da me zaustavi. „Ovo je tvoja kuća, je li tako?“, pitala je. „Jeste.“ „Ti si je kupila, ti si je platila. Radiš za sebe. Odlučuješ šta ćeš doručkovati, šta ćeš obući. Biraš koji ćeš kanal gledati.“ „Ne uvek“, odgovorila sam. „Imam jedanaestogodišnju ćerku.“ „Znaš na šta mislim“, rekla je. Pogledala sam u pod. Nije mi se sviđalo kuda ovo vodi. „I imaš Džejsona“, dodala je. „Kladim se da vas dvoje razgovarate o svemu i svačemu. Kladim se da se smejete zajedno. Sigurna sam da se ne ponaša prema tebi kao prema nežnom cvetu koji bi mogao da uvene od vrućine.“ Nije bilo ni govora o nežnom cveću. „I kladim se da si, kad si se razvela od Rodžera, izlazila s mnogo muškaraca. Izlazila si s kim si htela. Sama si birala.“ Želela sam da joj razjasnim koliko su mi ti izlasci s muškarcima doneli sreće, ali nije u tome bio smisao. „Da“, potvrdila sam. „Sve to.“ „Pa“, rekla je i približila mi se. Čak je i bosonoga bila mnogo viša od mene. „I ja želim sve to. Želim da upravljam svojim životom. Ne želim da budem običan ukras superbogatom i neverovatno zgodnom frajeru.“ „Ali zar ti se ne sviđa Ejdan?“, izlanula sam. „Dobar je... i zgodan... i sve. Znam da ti možda sad deluje plitko, ali popraviće se. Kunem se.“ Takva su pravila. „Sviđa mi se“, odgovorila je. „Ali ne volim ga.“ Spustila sam se na stolicu pored Grete. „Muka“, dobacila je Greta, ne dižući pogled. I ja bih rekla. Nije bilo svrhe tražiti od Lili da glumi. Ne bi uspelo. Čak bi nam se moglo obiti i o glavu. Spustila sam glavu na ruke. „Možeš li mi pomoći da to objasnim Ejdanu?“, tiho me je zamolila. Ne. Ne. Ne. Sto puta ne. „Hoću“, prihvatila sam.

Lilina priča nije bila završena. Mogla sam da je zamislim s niskim i čudnim tipom koji pravi video-igrice. Mogla sam da je zamislim s nekim starijim profesorom. Mogla sam je zamisliti s profesionalnim sportistom koji voli da ustaje ranom zorom i trči u praznom Central parku. Zamišljala sam je kako rađa decu i vraća se na posao. Mogla sam da je zamislim kako otkriva sama koliko je teško imati sve ono što misli da želi. Te prilike za istraživanje, za otkrivanje sopstvenog puta, posrtanje, ponovno pronalaženje, to su trenuci koji nas oblikuju kao ličnosti. To želim i svojoj ćerki, da bude dovoljno hrabra da ide kuda želi, da se ne plaši sveta oko sebe. Zar je pošteno da to uskratim svojoj glavnoj junakinji? „Pripadaš drugoj knjizi“, promrmljala sam. „Mesto ti je u ženskoj književnosti, a ne u erotskom romanu.“ Naravno, da je na polici sa ženskom književnosti, sad ne bi postojala opasnost da iščezne bez traga. Ili da večno bude proterana u neku drugu dimenziju. Tako nešto se ne dešava u ženskoj književnosti. „Žao mi je“, izustila je. „Nema veze“, odvratila sam. Verovatno nije bio najbolji trenutak za raspravu o razlici između žanrovske i opšte književnosti. „Treba da se vratimo tamo i vidimo šta možemo da uradimo.“ Spremala sam se da se vratim u trpezariju kad me je Greta zgrabila za ruku. Imala je začuđujuće snažan stisak i odmah sam stala. „Ovo je kuća žena“, rekla je otvoreno. „Napravićemo mesta.“ Pre nego što sam stigla da je pitam zašto je sad počela da govori u šiframa, okrenula se i vratila proučavanju junetine u vinu. Greta i ja se nismo grlile i dodirivale, ali posle decenije zajedništva umela sam gotovo savršeno da joj čitam jezik tela. Držanje joj je govorilo: „Ništa me ne pitaj.“ Govorilo je: „Odlazi.“ I jesam. Ali nisam se mogla oteti utisku da mi je upravo predložila da zadržimo Lili ovde. U našoj kući. U našoj stvarnosti.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Kad sam izmislila K. T. Brigs, morala sam da joj stvorim i biografiju. Nekada davno, što bi značilo u vreme pre interneta, nije bilo teško pisati pod pseudonimom. Bio je dovoljan kratak pasus na koricama knjige. Moglo je da bude i kratko kao: „Živi u San Francisku sa zlatnim retriverom i malim zelenim papagajem.“ Čitalac je retko kad trošio dragoceno vreme na istraživanje živi li spisateljica zaista u San Francisku sa psom i pticom ili je to prevara i ona zapravo živi u Teksasu s mužem i četvoro dece. Mislim, na kraju krajeva, koga je briga? Ali u svetu kojim upravljaju društvene mreže sve je mnogo složenije. Veb-sajtovi sa fotografijom lica iza lažnog imena. Stranica na Fejsbuku gde osoba koja ne postoji piše dosetke o golotinji. Možda i na Tviteru, gde sledbenicima nudi maštovitu seksualnu pozu dana, opisanu u sto četrdeset karaktera ili manje. Ukratko, ta osoba, koja je nekad bila samo pasus, sad je mnogo više. Ima mišljenje. Izvaljuje šale. Ostaje budna dokasno i potreban joj je espreso da se ujutru pokrene. Stvarna je koliko i sve ostalo u digitalnom univerzumu. Pomalo kao da pati od šizofrenije, samo što je toga bolno svesna. Kad je došao red na slikanje za korice knjige K. T. Brigs, zatražila sam od fotografa da izgledam tako kao da pišem o seksu. Daj sve od sebe za ovu kul damu koju sam izmislila, a koja mora da deli lice i telo sa mnom. Molim te. Rezultati su bili neverovatni i nimalo nisam ličila na sebe. Izlepila sam ih svuda po sajtu K. T. Brigs i posećivala ih kad god mi je trebalo nešto da me podigne. K. T. Brigs živi sama u zapadnom delu Njujorka, u sređenom i modernom stanu. Kuhinja blista od besprekorno čistih kućnih aparata, koje nikad ne koristi jer ne kuva. Ima mnoštvo ljubavnika, zgodnih i uspešnih. Garderober joj je ispunjen visokom modom. Pozivaju je na zabave. Redovno radi manikir. Nikad ne skuplja ničiji veš, samo piše sočne knjige. Nema sumnje, K. T. Brigs je izuzetna. Naravno, nešto bih možda uradila i drugačije da sam razmišljala o posledicama. Na primer, promocije. Obožavatelji očekuju K. T. Brigs, a kad dobiju mene, vidim im razočaranje na licima. Uopšte nisam ono što su

očekivali. Ali niko ne liči na svoju sliku s korica knjige, čitaoci su to dosad morali da shvate. Dakle, iako mi je pomalo teško da delim prostor sa K. T. Brigs, veoma je volim. Na mnogo načina mi je spasla život. Kad sam je izmislila, srce mi je još bilo slomljeno. Više od svega želela sam da se oslobodim tuge. Želela sam oko sebe da stvorim divan, debeo mehur i tamo živim zauvek, bezbedna od okrutnosti spoljnog sveta. To što sam za oslonac imala izmišljeni život K. T. Brigs dalo mi je osećaj izuzetne slobode. Došla sam do tačke kad sam mislila da svi treba da imaju pseudonim iza koga bi se sakrili kad naiđu nevolje. Kako mi se činilo, Lili nije želela izmišljeni život, ili barem ne onakav kakav sam joj ja namenila. Želela je slobodu. A je li moj posao da joj to dam? Nisam bila sigurna da sam dovoljno hrabra za toliko poigravanje s pravilima. Vratili smo se u trpezariju i zatekli Ejdana i Džejsona kako upadljivo ne obraćaju pažnju jedan na drugoga. „Jesmo li spremni, ljubavi?“, skočio je Ejdan sa stolice. „Treba li da se uhvatimo za ruke kao kad smo ranije izgovarali čarolije?“ Gotovo sam videla kako mu srce uzbuđeno kuca ispod košulje. Dakle, ovo je sjajno. Imala sam romantičnu junakinju koja je želela da bude samostalna devojka u Njujorku i romantičnog junaka koji je poblesavio od ljubavi. Kakva zbrka. Lili mi je uputila pogled. Molim te. Pomozi. „Hajde da svi sednemo“, predložila sam. Džejson je ponovo kucnuo po satu. „Vreme, Sejdi“, opomenuo me je kad smo seli. „Razumem“, rekla sam. Nisam znala kako da to sročim. Zažmurila sam i zamislila praznu stranicu kompjutera. Kako bih napisala ovu scenu kad bih znala da je ne mogu izbrisati? „Ejdane“, počela sam. „Lili se zaista sviđaš. Misli da si snažan i zgodan i... dobar. Ali smatra da te ne poznaje dovoljno dobro da bi ti izjavila ljubav.“ Zvučala sam kao savetnica u osnovnoj školi. Lili me je šutirala ispod stola, ali nisam se osvrtala. Nisam bila spremna da kažem Ejdanu da ga verovatno nikad i neće zavoleti. U svakom slučaju, rekla sam dovoljno. Lice mu se snuždilo. Oči potamnele. Videla sam kako se zatvara, isključuje. Dovoljno je loše kad vam takve vesti neposredno saopšti predmet vaše želje, ali da ih čuje od mene, bilo

je krajnje ponižavajuće. „Žao mi je“, prošaputala je Lili. Ali nije hteo ni da je pogleda. Ostao je potpuno nepomičan. „Nisi ništa posebno“, konačno je izgovorio. „Samo još jedna devojka u moru drugih. Ništa strašno.“ Srce me je zabolelo zbog njega. Poželela sam da ga privučem, kao Alison kad je povređena, stavim u krilo, zagrlim i kažem mu da će sve biti u redu. Za desetak minuta Klarisa će mi upasti u kuću i sve nas poslati dođavola. Napravila sam veliku grešku. Imam obaveze. Imam dete. Osetila sam kako mi se grlo steže od straha. Džejson mi je spustio ruku na butinu i stegao me. „Jesmo li ostali bez aduta?“, tiho je pitao. Želeo je da zna hoću li reći Ejdanu da ga je Klarisa volela u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu. Ali nisam htela da ga još više povredim. A mislila sam da nije ni važno. Kraj više nije zavisio od nas. „Jesmo“, odgovorila sam. Sedeli smo za trpezarijskim stolom kao na bdenju. Vazduh je bio nepomičan i vreo i ispunjen neizraženim osećanjima. Vino je bilo toplo, ali svejedno sam ga pila. Nije moglo da mi umiri srce i odagna osećaj kao da se neke snažne i odlučne ruke stežu oko mog vrata. „Znaš li šta će uraditi kad dođe ovamo?“, pitala me je Lili. „Misliš li da će boleti?“ Nije prestajala da me iznenađuje. Možda će za nekoliko minuta prestati da postoji, ali nije popuštala i nije htela da se odrekne svojih osećaja da bi preživela. „Ne znam“, odgovorila sam. „Mislim da sve u vezi s Klarisom boli“, ubacio se Ejdan. Kako je to izgovorio, čula sam otvaranje ulaznih vrata. „Stigla je“, rekla sam. U predsoblju, pored buketa sveže sečenog cveća u kristalnoj vazi, stajala je Klarisa. Oči su joj blistale dok nas je gledala. „O, dobro“, izustila je kad je ugledala Ejdana. „Brinula sam da ću zakasniti i propustiti vatromet.“ Nasmejala se sopstvenoj šali. „Šta želiš?“, pitao je Džejson i koraknuo ispred mene.

„Samo ono što je moje“, odgovorila je, izvadila cvet iz vode i zatakla ga iza uha. U svem tom crnilu, crveni cvet delovao je užasno usamljeno. „Ejdan zna da je prihvatio pogodbu i nije uspeo da je održi. Igramo pošteno, zar ne?“ Bilo mi je drago što je Džejson stao između mene i Klarise. Utešno. Nisam očekivala da bi mogao da me odbrani ako ona počne da vrača i maše rukama, ali svejedno mi je bilo drago. „U pravu si, znaš“, ravnodušno se oglasio Ejdan. Zakoračio je prema Klarisi. „Lili me ne voli. Mislio sam da me voli. Bio sam siguran. Ali nije tako.“ Videla sam strah u Lilinim očima, kao da je upravo počela da uviđa visoku cenu slobode. „O, blesane“, reče Klarisa i raširi ruke ka Ejdanu. „Mogla sam da te spasem muka. Ti pripadaš meni. Uvek si mi pripadao i tako će uvek i biti. Ništa se ne može isprečiti na našem putu.“ Pre nego što se prepustio njenom zagrljaju, pogledao nas je preko ramena. Osmehnuo mi se i namignuo, kao da sam u sve upućena. Utroba mi se stegla od bola i gotovo sam se presamitila. Šta on to radi? Lili je bila pored mene. Tresla se od glave do pete. Kad su se Klarisine crne ruke obavile oko Ejdana, zažmurila je i udahnula njegov miris. Počela je da vrača, tako tiho da nisam čula reči. „Drži je, Sejdi“, dobacio mi je Ejdan preko ramena. „Drži, Lili. Drži je, Sejdi, i ne puštaj!“ Izgleda da Klarisa nije čula ni reč koju je progovorio. Provukla sam ruku ispod Liline. Džejson joj je stao s desne strane i obgrlio je oko ramena. Šta to Ejdan radi? Nije trenutak da se žrtvuje. Ne možemo dozvoliti Klarisi da pobedi. Ali Ejdan je samo radio ono za šta je bio sudbinski predodređen. Žrtvovao se za ljubav. Izvodio je poslednji dramatični čin. Soba se ispunila istim gustim žutim svetlom koje smo ranije videli u gostinskoj sobi. Odvodila je Ejdana sa sobom, i sam bog zna šta će biti sa Lili. Ali ovo je previše. Nije bilo u redu. Ejdan i Lili su bili moja odgovornost i volela sam ih kao da su mi deca. Pustila sam Lili i koraknula napred. Nisam znala šta ću uraditi. Da udarim Klarisu vazom u glavu? Da je opsujem? Da joj kažem da se gubi iz moje knjige? Bila je toliko obuzeta Ejdanom u svom naručju da nije primetila da prilazim. Ali primetio je Džejson.

„Smesta stani“, prosiktao je. „Ni korak dalje. Drži Lili. Pusti mene.“ „Zaboravi“, odvratila sam. „Ovo je moja zbrka. Ja moram da je popravim.“ „Ja sam muško“, pobunio se. „Pa šta?“ Klarisa je nastavila da šapuće Ejdanu u uho. Zatvorio je oči i zabacio glavu kao da je hipnotisan. „Pa, to su moja pravila“, rekao je. „Moram da te zaštitim.“ „Dobro sam“, promrmljala sam. A očigledno nisam bila. Stajala sam ukočena u mestu. Nisam imala pojma koja scena sledi. Da sam pisala, tog trenutka bih napravila predah da skuvam još kafe. „Sranje!“ „Povuci se!“, zahtevao je Džejson. „Sejdi!“, pozvala me je Lili. „Poslušaj ga!“ „Ne“, odbila sam. Ejdanova glava se trgla unapred. Otvorio je usta. Iz njega je izvučena sva muževna snaga. Bio je kao prazna vreća. Mogla sam da podnesem mnogo kritike. Mogla sam da podnesem da mi urednik iskasapi priču, jer sam takvu pogodbu sklopila kad sam potpisala ugovor. Ali nisam mogla podneti da mi neki nedovršeni lik sa iverjem na ramenu odvodi priču u pravcu koji nikad nisam zamislila. Svako ima svoje granice. Pojurila sam unapred, zgrabivši vazu. „Ne“, viknuo je Džejson. „Sejdi, volim te, dođavola! Stani!“ Te reči su me pogodile kao munja. Posrnula sam od njihovog snažnog udarca. Ali već sam se zaletela. Pala sam na Ejdana i uhvatila se za njegovu košulju. Aura koju je Klarisa isplela oko sebe bila je opojna. Kao da klizite u toplu kupku sve do brade. Srce mi se smesta umirilo. Ali isto tako naglo, aura je nestala. „Šta je rekao?“, pitala je Klarisa, a na licu joj se ogledao čisti užas. Zurila je u Džejsona. „Rekao sam da volim Sejdi“, ponovio je. „Volim je. Zaista je volim. Otputovao bih na kraj sveta zbog nje. I nazad. Učinio bih sve.“ Oh, te reči!

Usledio je vrisak od koga se ledila krv u žilama, piskav i bolan. Na tren nisam imala pojma odakle dolazi. Jesam li ja vrisnula? Ili Lili? Je li Greta shvatila da joj nedostaje sastojak za jelo s junetinom? Ali bio je to Klarisin vrisak. Pustila je Ejdana. Poklopila je uši rukama i zaurlala. „Šta je to, dođavola?“, viknuo je Džejson da nadjača buku. Ejdan se odmakao od Klarise. Počela je da se grči kao da je dobila napad, da se okreće i uvija pred našim očima. Takođe je i nestajala. Ivice su joj bledele i topile se. Izgledala je kao i svi kad izvadim kontaktna sočiva. Prestala je da vrišti tek toliko da osmotri šta se to dešava. Prešla je šakama preko svojih ruku. Je li još tu? Usmerila je pogled ka meni. Oči su joj bile užareno ugljevlje. Stresla sam se. Izgledala je zastrašujuće. „Uzimaš sve“, povikala je. „Ovo je trebalo da bude lako. Ejdan je bio moj. Konačno bi mi se vratio, a ti si to morala da uništiš svojom čarolijom!“ Čarolija? O čemu ona to priča? Počela je da varniči kao vatromet na torti, iskre su prštale od nje u svim pravcima. Zamirisao je ćumur. Džejson je stao pored mene. Naslonila sam se na njega. Ličila je na olupinu automobila pored puta, znate, kad jednostavno morate da usporite i pogledate u nju iako ne želite. U mislima mi se ukazala kutija u koju sam spakovala srce pre mnogo godina. Bila je prašnjava i pohabana. Oprezno sam je podigla. Bila je lakša nego što sam očekivala. Zavukla sam prst ispod poklopca i podigla ga. Kutija je bila prazna, jer mi je srce tuklo, postojano i čvrsto, u grudima. „I ja tebe volim“ obratila sam se Džejsonu. Ljubav je bila moja čarolija. Treba da je oslobodim, pustim da teče i ne plašim se šta će se zatim dogoditi. Bez rizika nema ni radosti. I odjednom sam shvatila da ovo nema veze s Ejdanom i Lili i njihovom pričom. Ne, to je bila moja priča. Ejdanova pogodba zavisila je od mene, jer je bila sigurna da joj je to najsigurnija opklada. Gotovo zajamčena. Nikad neću razumeti čaroliju. Činilo mi se da ću se onesvestiti. „O, moj bože!“ Lili je skočila Ejdanu u naručje. Čvrsto ju je zagrlio. Zurili su u zbrku koja je ostala od Klarise. „Šta se dešava?“ „Čini“, viknuo je Ejdan. „Kladila se u život da će pobediti.“ Sklopila

sam oči, a slika veštice koja gori u mom predsoblju urezala mi se u očne kapke. Odjednom se iza mene začuo glasan urlik. Hodnikom je jurila Greta, s ogromnim aparatom za gašenje požara. „Ovo je stara kuća, Sejdi!“, dobacila je. „Moramo biti oprezni!“ Uperila je crevo u Klarisu i uključila ga.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Svi smo stajali oko gomile crne prašine. Niko nije rekao ni reč. Greta se vratila u kuhinju, mrmljajući o nebrizi i starom drvetu. „Je li otišla?“, pitala je Lili oprezno. Džejson je gurnuo nogu u prašinu. „Cini mi se“, izjavio je. Morala sam pažljivo da mu se zagledam u lice. Hoće li pokazati čistu nevericu? I ako hoće, šta će to značiti za nas? Uhvatio me je za ruku. Stegla sam ga. Uzvratio mi je. Shvatila sam to kao dobar znak, barem zasad. „Mislila sam da ću umreti“, izjavila je Lili. „Spremila sam se da umrem. Ali nisam mrtva. Zar ne?“ Odmahnula sam glavom. Ne. Nisu bili mrtvi. Ali još su bili tu. Ejdan, koji nije rekao ni reč, konačno je progovorio. „Imamo problem“, izjavio je. „Da“, potvrdila sam. „Imamo dosta problema, ali barem vešticu možemo da skinemo sa spiska, je li tako?“ „Ne, Sejdi“, odgovorio je. „Imamo stvaran problem.“ Podigao je ruku, raširenih prstiju, dlanom okrenutim prema meni. I gotovo sam mogla da vidim kroz njega. Nestajao je. Baš kao i Lili pored njega. „Ne, ne, ne, ne!“, vrisnula sam. „Nije pošteno!“ Razbesnela sam se prvi put za ova dva dana. „Ništa od ovoga nije trebalo da se dogodi“, vikala sam. „U Ukradenim tajnama trebalo je da se ovo dvoje zaljube! Nije bilo veštica, ni čini, ni čarolija, a ni nasumičnog nestajanja u druge stvarnosti.“ Osećala sam se izdanom, ali nisam umela da odredim ko me je izdao. „Pa, učini onda tako“, žurno me je nagovarao Džejson. „Uradi to. Napiši. Odmah.“ Odmah napiši. Neka se desi onako kako sam nameravala. Neka svi budu srećni. Neka žive „srećno do kraja života“. Zgrabila sam Džejsona za ramena i protresla ga.

„Ponesi laptop i čekaj me gore!“, rekla sam mu. „Ejdane i Lili, nemojte da nestanete! Ne još! Molim vas!“ Odjurila sam do radne sobe i sklonila sve sa radnog stola. Privukla sam stolicu. Nekoliko puta sam duboko udahnula. Pogledala sam kroz prozor u mrak. Stigao je Džejson, zadihan, i spustio laptop ispred mene. Mašina je bila hladna i ugašena. Potražila sam kabl u gornjoj fioci stola i uključila ga. Na trenutak sam pomislila da se ništa neće desiti. Ali onda je oživeo i vesela jabučica zaplesala mi je pred očima. Poželela sam da je poljubim. O, nedostajao si mi u ova protekla dva dana. Imam toliko toga da ti ispričam. Kliknula sam na ikonicu rukopisa Ukradene tajne. Otvorio se. Broj reči bio je isti kao što sam ga i ostavila kad sam preksinoć otišla na spavanje. Od Klarise nije ostalo ni traga. U životu sam napravila razne gluposti. Mnoge, zapravo, ali nikad nisam bila dovoljno glupa da pokušam da odjednom napišem ceo roman. Ali likovi su mi nestajali pred očima i možda ću ih zauvek izgubiti ako ih ne vratim na stranicu, ako ih tamo ne sačuvam. A veoma je bolno izgubiti likove koje volite. „Šta ti je potrebno, Sejdi?“, pitao je Džejson kad sam spustila prste na tastaturu. „Samo ostani pored mene.“ Budi moja muza. „Naravno“, prihvatio je. „Ali ne smeš da pričaš“, naredila sam. „To mi odvlači pažnju.“ Nasmejao se, i iz kartonske kutije izvukao probni primerak mog najnovijeg romana, koji je trebalo da se pojavi na policama za četiri nedelje. Legao je na kauč i počeo da čita, kao da je to radio već hiljadu puta. Počela sam da kucam. Ejdan Hatavej seo je na široku crnu kožnu sofu i podigao noge. Odlučili su da se nađu kod njega u kancelariji, na neutralnom terenu, jer bi tako možda bilo lakše. Prisetio se da već zna šta će mu Lili reći kad dođe. I on je osećao isto. Nije se moglo poreći. Pokušali su, ali na kraju, požuda nije bila dovoljna. Nisu se voleli, to je bila živa istina. Ali bilo je u redu, jer je osećaj bio obostran. Nikome neće biti slomljeno srce ako oboje prihvate poraz. Počelo je kad je Ejdan izašao s Erin, najboljom drugaricom iz detinjstva. Ona je bistra i drska, niska, okruglasta i

pametnija od svih koje je do tada upoznao. Poznavali su se još od osnovne škole i prijateljstvo im je procvetalo poslednjih godina, kako se Ejdan sve više odvajao od običnih ljudi. Radila je kao okružni javni tužilac za Grad Njujork i priče koje mu je donosila bile su mali pokloni, puni drame i ludila. Mogao je da je sluša satima. Celu noć, zapravo, a često je tako i bilo. U tome je i bila nevolja sa Lili. Kad je bio s njom, nedostajala mu je Erin. Prvo je to odbacivao kao potpuno prikladno osećanje prema dobroj i pouzdanoj prijateljici, ali nakon nekog vremena morao je malo bolje da razmisli. Mislio je da se možda zaljubio u Erin. Možda se ipak zaljubio u najbolju prijateljicu. Bio je zadubljen u misli kad mu je Lili blago pokucala na vrata kancelarije. Sekretarica je već odavno otišla, brujanje zgrade bio je jedini zvuk. „Uđi“, pozvao ju je. Kratko mu se osmehnula. Ostavljala ga je bez daha kad god bi je video, toliko je bila lepa. Danas su joj plavkastoriđi uvojci padali preko ramena, a svetloljubičasta haljina grlila joj je obline baš kao što je i on često činio poslednjih meseci. Nedostajaće mu u krevetu, nedostajaće mu da prelazi rukama preko njene nežne svetle kože i sluša zadovoljno stenjanje. Ali to nije bilo dovoljno, i oboje su to znali. Na neki način, bio je ponosan na nju što je preduzela prvi korak, pošto on nije mogao. „Deluješ umorno“, rekla je, sela pored njega na kauč i prešla mu prstima preko neobrijanog obraza. „Dugačak dan“, odgovorio je. „Neke gluposti u Kini.“ „Naravno“, rekla je. „Ali ako neko može to da reši, onda si to ti.“ „Hvala, Lili.“ Obgrlio ju je oko ramena. „Znaš zašto sam došla.“ To nije bilo pitanje. Klimnuo je glavom. „Pokušali smo“, nastavila je. „Jesmo. I bilo je zabavno, i znam da bivši ljubavnici ne uspeju često da ostanu prijatelji, ali osećam da smo mi drugačiji. Mislim da mi možemo, ako pokušamo. Možemo li da probamo, Ejdane?“ „O, Lili“, rekao je. Privukao ju je i poljubio. Bio je to dugačak, nežan poljubac, koji joj je rekao sve što on nije mogao. Stvarno ju je voleo. Uvek će biti u njegovom životu. Oboje će se izvući. Samo ne zajedno. „Da“, rekao je i konačno se odmakao. „Pokušaćemo.“ Osetio je kako mu se opustila u naručju. Njegovi izvori javili su mu

da nema nikog drugog, ali to neće potrajati. Žena Liline lepote samuje samo kad tako hoće. Na kraju krajeva, imali su različite želje. Želeo je nekoga ko će ga razumeti do te mere da ne mora ništa da objašnjava. Želeo je ženu koja će ga voleti takvog kakav je, a ne zbog onog što može da ponudi. Želeo je Erin. „Ovde je, znaš“, rekla je Lili i odmakla se od njega. Da li mu je čitala misli? „Ko?“, pitao je. „Znaš“, rekla je uz lukavi osmeh. „I u redu je. Voli te, zaista te voli. Učinila bi sve za tebe. Pretpostavljam da i ti osećaš isto, je li tako?“ Gotovo je neprimetno klimnuo glavom. Srce mu je lupalo. Da li se ovo zaista događa? Treba da se sutra ukrca na avion za Hongkong. Može li sad kad mu je život tako nesređen? „I rekla sam joj da spakuje torbu“, nastavila je Lili. Ustala je i poravnala nevidljive nabore na haljini. Skinula je cipelu s visokom potpeticom, promrdala prste na nogama i ponovo je obula. Uzela je kožnu aktovku koju joj je poklonio u srećnija vremena i nasmešila se. To nije bio osmeh poraza. Bio je topao i otvoren i dao mu je dozvolu da bude srećan s nekom drugom, da bude srećan s Erin. „Hvala, Lili“, rekao je i ustao sa kauča. „Zbogom, Ejdane“, pozdravila se. Izašla je kroz vrata kancelarije bez osvrtanja. Poslednje što je Ejdan video od Lili Del bile su cipele s visokim potpeticama, kako skreću za ugao i nestaju. Erin je jednom rekla da će ljubav pronaći put. Može biti varljiva i može iznenaditi, ali pronaći će put. I zasad je morao da se složi da je u pravu.

Zatvorila sam laptop. Duboko sam udahnula. Prekršila sam sva pravila.

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Šest sati ujutru. Sunce je tek počelo da izlazi. Sto mi je bio zakrčen malim keramičkim šoljicama za espreso, koje mi je na svakih sat vremena donosila Greta. Ruke su mi drhtale i bila sam sigurna da bi moje oči, kad bih se pogledala u ogledalo, ličile na male vetrenjače. Ali uspela sam. Dala sam im kraj. Džejson je hrkao na kauču, s glavom iskrivljenom pod čudnim uglom. Rekla sam mu da ide u krevet, ali odbio je. „Ne idem ja nikuda“, rekao je. Nije hteo da propusti priliku da me zgrabi ako počnem da se gubim. Bilo je hladno, toplotni talas se povukao. Prebacila sam vunenu maramu preko ramena i tiho se odmakla od stola. Telo me je bolelo od višesatnog sedenja u istom položaju. Krckala sam i pucketala dok sam se istezala prema tavanici. Na vrhovima prstiju sam otapkala kroz hodnik do gostinske sobe, gde su se povukli Ejdan i Lili. Rekla sam im da ne znam šta će se desiti, ali upotrebiću najbolju čaroliju koju imam, reči ljubavi. Otvorila sam vrata. Soba je bila okupana nežnim jutarnjim suncem, kakvo bi i najbezbojniji prizor učinilo prelepim. Na krevetu je ležala Lili, sa riđom kosom razasutom preko belog jastuka. Ležala je na boku s rukama zavučenim ispod obraza. Izgledala je kao anđeo, mirna i tiha. Takođe je bila i u punom obliku. Nije bilo zamućenih tačaka i iskrzanih ivica. A Ejdan je jednostavno nestao. Jedini dokaz da je ikad bio ovde bilo je malo udubljenje, otisak glave, na jastuku pored nje. Neću nikad saznati da li ga je posmatrala dok je nestajao niti šta su rekli jedno drugom kad im je veza zauvek prekinuta. Možda nisu rekli ništa. Možda su spavali i sve je ličilo na san. Greta se tiho stvorila pored mene, s bledim osmehom na usnama. „Hoće li ovo biti njena soba?“, prošaputala je. „Zasad“, odgovorila sam. Spustila mi je ruku na rame. Njen dodir me je zaprepastio. „Podsetila me

je na tebe kad smo se upoznale“, izjavila je. „Svašta se dešava, ali ti se ne zaustavljaš. Ne ideš zaobilaznicom. Prolaziš pravo kroz teškoće. Svi možemo iz toga nešto da naučimo.“ Oči mi se ispuniše suzama. Bila sam iscrpljena i dirnuta, ali mirnija nego što sam godinama bila. Udaljila se tiho, kao što je i došla. Ljubav je stigla. Došla je u vidu Alison i Rodžera i Džejsona i Ejdana i Lili. Došla je u Greti i mojoj zastupnici Liz, i Elen, mojoj obožavateljki obuzetoj pravilima. U mojim čitaocima i prijateljicama s kojima ispijam kafu. U mamama u školskom dvorištu. Dolazi mi sa stranica koje imam sreće da pišem kad sam sama. Ljubav je svuda oko mene, ali sve do sada je nisam prepoznala kao jedini lepak neophodan da sve moje deliće drži zajedno. Ona me održava celom. Ljubav je zamršena, i svakako me je iznenadila, ali pronašla je put do mene.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Dvanaest nedelja kasnije Sedela sam za radnim stolom i zurila u prazan prostor. Miris sveže pokošene trave dolebdeo je kroz prozor i zagolicao mi nos. Na ekranu novog laptopa stajalo mi je otvoreno pismo od Elen. Svidela joj se moja najnovija knjiga. Misli da sam konačno počela da kapiram. Hvala što si ostala uz mene, napisala sam joj. Veoma sam ti zahvalna za to. Nisam joj rekla da će me, čim pročita Ukradene tajne, ponovo mrzeti. Ali u redu je. Meni se sviđaju. To mi je do sada možda i omiljena knjiga. Alison je sedela na maloj sofi i čitala najnoviji tinejdžerski bestseler o vampirima. Grickala je nokte i uvijala kosu na način koji me je podsećao na Ejdana Hataveja. Ali došla mi je u kancelariju svojom voljom, pa joj nisam pominjala vezu između uvrtanja i opadanja kose. Uživala sam u njenom prisustvu. Iz prizemlja je dopiralo zveketanje šerpi i lonaca. „Mama, kad će prestati to da rade?“, pitala je Alison. „Verovatno nikad“, odgovorila sam. „Greta je tvrd orah, dušo.“ Kad je shvatila da će ostati, Lili je odlučno uskočila u ovu stvarnost. Čak je otišla tako daleko da od Grete zatraži da je nauči da kuva. Ne kajganu i tost, možeš misliti, već pravu hranu. Greta, oduševljena što ima poletnu učenicu, naučila ju je da dinsta rebarca za večeru. Bila je to burna veza, barem s Gretine strane. Nije bila najstrpljivija učiteljica, naročito kad je postojala opasnost da njena učenica ubije savršeno nedužan komad mesa. Lili je dobrodušno trpela zlostavljanje. Bila je prijatno društvo. Zapravo, da sam počela da pravim decu ranije, a ne u kasnim tridesetim, mogla sam imati ćerku Lilinih godina, tako da nije bilo potpuno čudno što živi pod mojim krovom. Ovo je prava ženska kuća. Uskoro će stići Džejson. Uvek ga pozovemo kad Greta i Lili provedu dan u kuhinji. Pojaviće se sa razvezanom kravatom i zavrnutim rukavima. Poljubiće me žestoko kad misli da nas niko ne gleda.

Sad izlazimo zajedno, samo nas dvoje. Lepo je držati se za ruke u mračnom bioskopu ili deliti mali sto ušuškan u nekom zabačenom uglu restorana. Razgovaramo telefonom svakog dana. Ako čujem nešto smešno, pozovem ga i ispričam mu. Zaboravila sam na sve one sitnice koje vezu čine lepom. Ne trudimo se da razmišljamo o tome šta će se desiti sutra, jer će se sutra ionako desiti. I često bi se, nakon što bi Alison otišla na spavanje a ja dostigla prihvatljiv broj reči, Džejson ušunjao na zadnja vrata i proveo noć sa mnom. Ali bez obzira na sve, trudimo se da nikad ne propustimo petak pre podne, jer samo bi budala odlučila da namerno odustane od nečeg dobrog. Još nismo ozbiljno razgovarali o događajima od pre tri meseca. Ja o tome razmišljam kao o „toplotnom udaru“, a opšte je poznato da svi pomalo polude za vreme toplotnog talasa. Džejson se uvek smeška kad se to pomene, ali ponekad se pitam da li se uopšte i dogodilo. Možda sam samo pala sa stolice i udarila glavu o ormar za knjige ili tako nešto. Ili sam sve samo sanjala? Ali onda ugledam Lili i ta crta između stvarnosti i mašte izbledi. Kao da skačem bandžijem vezana za pertlu. Moglo bi sve da ispadne dobro, ali nikad se ne zna. Zazvonio mi je mobilni. „Halo?“ „Liz je, dušo“, rekla je moja zastupnica. „Kako si? Nismo se čule barem nedelju dana. Na čemu radiš?“ Nisam želela da joj kažem, ali nikako nisam mogla da lažem Liz. „Na paranormalnom“, tiho sam odgovorila. Možda me neće čuti. „Nemoguće da si rekla paranormalno, Sejdi!“ „Jesam“, potvrdila sam. „Sećaš se onog s vešticama? Klarisi i Evangelini?“ „Ne“, odvratila je pomalo ljutito, „zato što mi to nikad nisi pokazala. Rekla si da je sranje i da ne zaslužuje da ugleda svetlost dana. Zašto sad?“ Zato što sam uskratila Klarisu za njenu priču pa se progurala u drugu. Želela je završetak. Zar nije tako sa svima? A po mom mišljenju, ako se desilo jednom, desiće se ponovo. Ko može da zna hoće li Evangelina, bude li prepuštena sama sebi, takođe iskočiti negde i tražiti osvetu zbog Klarise? Nisam mogla dozvoliti da se to dogodi. To bi tek bila zbrka.

Dakle, prihvatila sam izazov. Ako im dam njihovu knjigu, možda me ostave na miru. Osim toga, mislim da znam kako će se završiti. Daću im srećan kraj. I biće fenomenalan. „Spremna sam za to“, rekla sam. „Dobro, dušo“, rekla je Liz. „Petljaj se s čime god želiš ako te to čini srećnom.“ Ne bih rekla da me čini srećnom. Uprkos nedavnim događajima, i dalje ne umem da pišem o paranormalnom. Ali dužna sam svojoj veštici. Već tri meseca nisam pila ksanaks. Osećala sam se izuzetno smirenom. Nisam čak ni grickala nokte dok sam čekala vesti od izdavača za Ukradene tajne. To je bilo krajnje čudno i sigurna sam da se bez Klarise nikad ne bi ni dogodilo. „Možda“, rekla sam. „Na neki način.“ „Pa, drago mi je, ali nisam te zato zvala“, rekla je. „Hajde da razgovaramo o Ukradenim tajnama.“ Eto, nije im se dopalo. „Oduševljeni su! Nije kao tvoje uobičajene priče, ali izgleda da pogađa pravo u živac. Žele i nastavak. Možeš li da učiniš to za mene, dušo? Rekla sam da će ti trebati barem tri meseca.“ Je li to ona upravo pomenula nastavak? Blagi bože!

ZAHVALNICE

Kao i uvek, zahvaljujem svojoj agentkinji Li Feldman. Bez nje se ništa ne bi desilo i zahvalna sam joj na tome svakog dana. Osim toga, zabavna je, a to je vrlo važno. Zatim, veliko hvala i mojoj urednici Heder Lazare, što je pažljivo uobličila ovu knjigu u finalnu formu i što ju je privela kraju pre nego što se umešala majka priroda. Mislim da se na to misli kad se govori o „timskom radu“. Znam da sam to već rekla, ali sve dugujem i svojoj porodici. Dakle, hvala mojoj deci što su zabavna i radoznala i dobre male duše. U sinu sam konačno otkrila nezasitog čitaoca, kakva sam i sama. To mi greje srce, ali i prazni novčanik. Svu zaradu od ovog romana potrošiću na kupovinu knjiga za njega. I naravno, hvala Majku što još smatra da je kul imati ženu spisateljicu i što baš nikad ne zakoluta očima kad izjavim: „Palo mi je na pamet nešto genijalno!“ Takođe veliko hvala i mom svekru i svekrvi, Bobu i Beki Makmalen, što mi u mnogo čemu pomažu. Konačno, i najvažnije, ovo je za moje čitaoce. Zahvalna sam vam svima ponaosob. Ako vam mogu pomoći da pobegnete od stvarnosti barem nakratko, smatraću da je ovaj moj trud uspeo. Srećno vam čitanje. Elizabet Maksvel Dejvis, Kalifornija 17. 4. 2013.

Napomene

[←1] Komanda koju je izdao admiral Dejvid Faragut u bici u zalivu Mobil tokom Američkog građanskog rata. (Prim. prev.)

[←2] U Sjedinjenim Državama 15. april je poznat i kao Poreski dan, odnosno krajnji rok za podnošenje poreske prijave. (Prim. kor.)

[←3] Engl. daisy – bela rada, krasuljak. (Prim. Prev.)

[←4] BDSM skr. za bondage, domination, sadism, masochism; vezivanje, dominacija, sadizam, mazohizam. (Prim. prev.)

[←5] Američka tinejdžerska serija sa elementima mjuzikla. (Prim. kor.)

[←6] Letovalište za odrasle na Jamajci. (Prim. prev.)

[←7] Engl. Mayflower - ime broda kojim su prvi doseljenici doplovili u Ameriku. (Prim. prev.)

[←8] Engl. flash mob - vrsta ulične akcije u kojoj se ljudi iznenada pojave na nekom javnom mestu, naizgled spontano, i izvedu kratki i jednostavni performans. (Prim. lekt.)

[←9] Vilijam Šekspir, Sonet 55, prev. Stevan Raičković; Soneti, Institut za ekonomiku i finansije, 2011. (Prim. prev.)