Putovanja Kroz Vizantiju Journeys Throug

Влада Станковић

Путовања кроз Византију

Библиотека Саборник

Уредник Борисав Челиковић Главни и одговорни уредник Проф. др Радош Љушић

Влада Станковић

Путовања кроз Византију

© ЈП Службени гласник, 2014 www.slglasnik.com

Садржај

Преовор

[7]

Прво путовање: Обновљено Царство у доба Македонске династије

[9]

I – Карактер византијске границе на Балкану у IX и X веку

[14]

II – Место и значај Истока у византијској црквеној политици од X до XII века

[40]

III – Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца

[54]

IV – Троеофорос код Михаила Псела. Један пример политичке употребе реторике

[78]

Друго путовање: Духовно и световно V – Жива икона Хриса: Фотијева дефиниција патријарха у Уводу Исаое и њен значај

[99] [104]

VI – Када је рођен Теофилакт Лакапин, цариградски патријарх (933–956)?

[112]

VII – Пут ка Михаилу Керуларију: моћ, самосвест и пропаганда цариградских патријараха у другој половини X и првој половини XI века

[124]

VIII – Патријарх Алексије Студит (1025–1043) и однос цркве и државе у Византији после иконоклазма

[140]

IX – Смрт у Византији. Поглед на византијско схватање смрти и њено место у менталитету и идентитету Византинаца [158] Треће путовање: Зенит Византије – друштво и књижевност доба Комнина [187] X – Увод у Маеријал исорије Нићифора Вријенија

[192]

XI – Да се не заборави: писање историја у Византији у доба Комнина и употреба сећања

[205]

XII – Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија

[215]

6|

XIII – Генерацијски јаз или политички сукоб? Цар Манојло Комнин, византијски учењаци и борба за превласт у Византији у XII веку

[223]

XIV – Порфирогенитност – рођење у пурпуру у Византији Комнина

[246]

XV – Типикон манастира Богородице Космосотире севастократора Исака Комнина (1151/1152): специфичности текста и историјски контекст

[255]

Четврто путовање: Срби у очима Византинаца и повезаност Србије са царством

[275]

XVI – Природа византијског утицаја у Србији (крај XI века – крај XIII века): стварност – политика – идеологија

[278]

XVII – Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима Манганског

[298]

XVIII – Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина

[314]

XIX – Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера

[321]

XX – Српска и светска византологија у XXI веку, или о сталном преиспитивању устаљених мишљења

[349]

Подаци о текстовима

[355]

Индекс личности и појмова

[359]

О аутору

[369]

Влада Станковић

Предговор

Богатство и разнородност византијске историје и културе већ сто­ лећима привлаче пажњу радозналаца, подједнако учењака, најчешће хеленофона и хеленофила, али и широког круга лаика чак и у оним крајевима наше (све мање) планете који са Византијским царством, хришћанском империјом са престоницом у Цариграду, нису имали готово никаквих додира. Тим је веће и садржајније интересовање за различите аспекте византијске цивилизације међу оним народима и културама који су припадали њеном сјајном кругу у давно минулим временима, као што је случај са широким простором Балкана или разним духовним следбеницима византијске ортодоксије. У нашој средини, која је суштински обележена дубоким ути­ цајима несталог Византијског царства, интересовање за византијску историју и њено проучавање добило је свој институционални оквир још пре више од сто година, када cy 1905. године, заједно са осни­ вањем Универзитета у Београду, основани и Катедра и Семинар за византологију, који су опстали све до данас, упркос трагичној скло­ ности ка рушењу традиција и правих вредности, којима новија срп­ ска историја обилује. Оснивач Катедре и Семинара за византологију био је Драгутин Анастасијевић, ученик великог Карла Крумбахера код кога је у Минхену – у Семинару који је овај основао – и докто­ рирао. Ова повезаност са центром византологије, младе и почетком XX века изузетно модерне, чак и помало помодне гране историјске науке, имала је пресудан утицај на даљи ток бављења византијском и историјом и културом Срба и осталих суседа Царства у средњем веку на овим просторима. У увек тешким временима за науку и Уни­ верзитет, Драгутин Анастасијевић се упорно, мукотрпно и чак твр­ доглаво борио за очување Семинара и његове библиотеке, упркос бројним ратовима и осталим недаћама, који су врло лако могли да

Пу товањ а кроз Византију

8|

доведу до нестанка једне тек створене младе универзитетске инсти­ туције, и његовој успомени посвећујем ову књигу. ***

Унутар корица ове књиге скупљено је двадесет разноврсних радова и саопштења из претходних десетак година, подељених у четири тематске целине. Од двадесет прилога, њих чак десет је или објављено или у облику реферата и предавања прочитано на страним језицима, и њихов превод и прилагођавање српском јези­ ку подразумевали су и одређену прераду, која је урађена у складу са неким новим сазнањима. Сваку тему прате уводни текстови, написани у жељи да се читаоци дубље уведу у проблеме који се у појединим радовима детаљније обрађују и описују. Сви текстови су претрпели измене у односу на њихов првобитни садржај, док је спољашњи облик текстова и начин навођења литературе уједна­ чен и усклађен са начином цитирања у међународној византоло­ гији, следећи правила најстаријег стручног струковног часописа Byzantinische Zeitschrift-a. Последњи прилог је помало специфичан: у њему се излажу ставови о стању домаће и стране византологије, али и укупних средњовековних студија, и уобличавају конкретни предлози и кораци за осавремењивање ових научних дисциплина и њихов даљи развој у XXI столећу, времену преиспитивања сврхе и корисности хуманистичких наука. Замисао и подстицај за ову књигу проистекли су из разговора са драгим пријатељем, професором Војиславом Јелићем, на чему сам му искрено захвалан. У Београду, септембра 2013.

Влада Станковић

Прво путовање: Обновљено Царство у доба Македонске династије

Јединствена по својој дуготрајности, унутрашњем устројству и сложености елемената који су чинили богат мозаик њене цивили­ зације, Византија је била подједнако специфична и по начину на који су је други посматрали и разумевали, како савременици, тако и познији истраживачи. Суштински динамична, у сталним преви­ рањима, распрама и разним врстама сукоба, Византија је остајала верна својим кључним принципима, разумевајући све промене као неминовност које време доноси са собом, упорно и чак тврдогла­ во одбијајући да им прида већи значај, који би довео до мењања снажне политичке теорије и идеологије, на којима је велики део моћи Царства вековима почивао. Задржавајући спољашње обличје непроменљивости, Византинци су промене прилагођавали успоста­ вљеним, укорењеним канонима схватања и укалупљеним обрасцима мишљења, одбијајући да велике промене отворено прихвате, на сличан начин као што су неретко генерацијама и вековима задр­ жавали старе термине или титуле, иако су оне одавно промениле или изгубиле своје значење и садржај. Осећај уређености Царства, по угледу на небеску хијерархију, био је Византинцима важнији од разумске свести да се садржај реда непрестано мења, чиме су они стварали идеал непроменљивости, у којој су се осећали сигурно. Византијски идеал непроменљивости ствари дубоко је утицао и на схватање модерних проучавалаца Царства, који су неретко упадали у ову византијску замку, како ју је духовито назвао велики фран­ цуски византолог Пол Лемерл, замењујући увек исту спољашњу фасаду Византије за њену суштину, чији непрестани низ промена нису могли сагледати нити у потпуности разумети. Период владавине Македонске династије – назване тако по области у којој се њен оснивач, цар Василије I родио – представљао је два века великих промена унутар Царства (867–1056), након

Пу товањ а кроз Византију

12 |

којих ће византијска држава и начин на који је она функционисала, али и византијско друштво изаћи суштински промењени. Седми и осми век, нама најслабије познати због готово потпуног нестанка савремених извора, били су дубоко прожети динамичним унутра­ шњим сукобом унутар Византије око поштовања икона, израслим из болних пораза које је велико и моћно Царство претрпело од Арабљана, којима је морало препустити простране источне обла­ сти. У ожиљцима, и дубоко сама подељена по линији исток–запад, Византија је након иконоборства (730–843) ушла у период велике политичке и духовне обнове, са новом снагом правоверних побед­ ника и новом убеђеношћу у значај и улогу Новог Рима – Цариграда у хришћанској васељени и Божанским плановима за спас људског рода. У мешавини политике, војне превласти и осећаја духовне над­ моћи, Византија је успела да знатно прошири границе Царства и ојача свој утицај и на Истоку и на Западу, простирући се на крају овог периода од Саве и Дунава на Балкану до Тигра и Еуфрата на Истоку, са снажном дипломатском, војном али и трговачком актив­ ношћу и далеко иза ових граница. Упоредо са политичком обновом и војним успесима, Византија овог времена повратила је и духовну и интелектуалну надмоћ, оспорену у IX столећу од арапског калифата у успону, посведочену у мноштву и вредности разнородних писаних сведочанстава која поседујемо из овог времена. Свеопшта тежња за обновом нашла је свог израза и у обнављању грчког рукописног писма, стварањем минускуле-брзописа, који је омогућио писарима да пишу брже, не подижући длан са пергамента, а тиме и преписивање свих претходних, античких и рановизантијских текстова учинио једноставнијим и јефтинијим и тако их сачувао од нестанка. Идеја обнове прожимала је све области византијског живота, видљива не само у царској идеологији или новој самосвести цариградских патријараха, већ и у начину на који су Византинци гледали на су­ седне народе и свој однос према њима. Споменута уочљива разлика између византијског истока и запа­ да обрађује се у првом делу овог поглавља, у радовима Карактер византијске границе на Балкану у IX и X веку и Положај и значај Истока у византијској црквеној политици од X до XII века, који покушавају да предоче проблеме са којима се Византија суочавала у односима са граничним областима, просторима који су се већ вековима не­ ретко налазили изван власти Цариграда. Промењено византијско друштво XI века, настанак и успон нове византијске елите, принци­

Влада Станковић

пи на којима је ова почивала и нови значај породичне повезаности представљени су у раду Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца. Међу византијским учењацима свих епоха посебно место припада по свему необичном Михаилу Пселу, амбициозном чиновнику а затим и монаху ненадмашног интелекта, чије деловање, као и бројна писана дела, до данас крију многе тајне упркос вишеве­ ковним напорима истраживача да проникну у езотерични Пселов духовни свет, у чијем се сваком детаљу крију и политичке алузије на његове савременике и њихову делатност. Тропеофорос код Михаила Псела. Један пример политичке употребе реторике, описује начин на који је учени Псел користио популарни термин овог времена, тропеофорос – победоносац да искаже свој став и упути прикривену критику царевима и аристократама из свог нараштаја.

Пу товањ а кроз Византију

| 13

I Карактер византијске границе на Балкану у IX и X веку

Стални пратилац дугог живота државе која је себе сматрала Pим­ ским царством била је уочљива и јасна разлика између два њена дела – оног источно од Босфора и западног, чију су основу сачињавале територије на Балканском полуострву. Њихова различитост била је последица другачијег историјског развоја ових географски раз­ двојених целина и традиција које су ове географски одвојене целине у себи носиле. Још битније, другачија судбина која је задесила ове делове царства, када је исток остао поштеђен варварских напада који су од IV века надаље променили карактер пре свега балканских провинција, довела је и до различитог гледања самих Византинаца на Исток и Запад. Погледи из босфорске престонице били су, од пропасти границе на Дунаву почетком VII века па готово четири на­ редна столећа, првенствено управљени ка источним, малоазијским, провинцијама које су чиниле средиште државе из кога је читаво Царство црпло своје богатство и своју снагу. Самим разматрањем карактера границе на Балкану у IX и X веку – једне институције која је својим настанком, функционисањем и последицама које је имала на укупан живот Византије везана за исток управо у овом пе­ риоду – покушаће се у још једном облику уочити присуство поделе Исток–Запад у држави Ромеја.1 1    Можда би било корисно на самом почетку поновити закључак А. Рамбоа (A. Rambaud, L’Empire grec au Xe siècle. Paris 1870, 256), првог модерног научника који се дубоко отиснуо у компликоване проблеме византијског X века. Ишчитавајући спис о темама Константина Порфирогенита, примећујући да у њему има много више грешака и непрецизности када се говори о западним него када се говори о источним темама, као и употребе застарелих термина, сматрао је да је разлог томе позната чињеница да су Ромеји много боље познавали Исток него Запад. То је било условљено како стварним стањем, тако и идеолошким схватањем – у историји византијске цивилизације често пресуднијој категорији. Cf. h. ahrweiler, La

Влада Станковић

Приказати карактер византијске границе на Балкану у овом пе­ риоду, у стварном али и у идеолошком погледу, због тога представља у исто време покушај утврђивања реалности постојања те границе у оквирима који су неопходни да би се један простор са пуним пра­ вом могао означити тим именом. Другачије речено, да ли су се на Балкану развили услови који су били неопходни за успостављање једне границе, у свим облицима који тај феномен прате? Када се, посматрајући византијски свет, каже граница, увек се помисли на источну границу царства. Тако је било са Персијанцима, а слично је и са њиховим наследницима на том простору.1 Дакле, имајући на уму исток, феноменолошко утемељење границе везује се управо за IX и X век. Од тог времена може се говорити о организованој граници, иако ни после тога не треба замишљати да је било која од две супротстављене државе била довољно моћна да контролише не само читаву граничну линију, већ и неколико познатих и упо­ требљаваних прелаза.2 Елемент који је пресудно утицао на стварање источне гра­ нице није била одлука неког способног и у будућност загледа­ ног византијског цара, већ арапско утврђивање своје стране границе са византијским царством. Управо од почетка IX века са Харун ал-Рашидом кренуо је специфичан процес, чије су ос­ новне карактеристике биле утврђивање места на граници, ор­ ганизовање посебне управе за гранична подручја и стварање géographie historique de l’empire byzantin et le problème orient-occident, Settima­ ne di studio del Centro italiano di studi sull’ alto medioevo 29. Spoleto 1983, 225 sq. Уп. и пресек читавог проблема византијске границе са посебним прегледом релевантних извора, литературе и термина које су Византинци употребљавали, j. ferluga, I confini dell’ Impero romano d’oriente: nozione e realtà, у: Atti del III Seminario internazionale di studi storici „Da Roma alla terza Roma“, Roma 1983. 1    В. The Oxford Dictionary of Byzantium 2, 807. 2    То је, са византијске стране можда најупечатљивије изражено у трактату De velitatione bellica (ed. G. Dagron – N. Mihaescu). Paris 1986. = Three Byzantine Military Treatises (ed. G. T. Dennis). Washington D. C. 1985, II. У овом приказу граничарског војничког живота, и правог трактата у корист војника и нарочито ратника на граници, јасно је присутна свест о сопственој снази и са изузетном реалношћу дати су савети стратезима на граници како да се понашају. Основни начин борбе, који се непрестано у различитим облицима препоручује, јесте повлачење пред јачим непријатељем који напада, чекање да он после пљачке крене назад, и тек када је већ уморан, препоручује се брзи напад како би се смањили сопствени губици.

Пу товањ а кроз Византију

| 15

16 |

заштитница.1 Као последица те арапске делатности уследио је ви­ зантијски одговор сличним мерама. Синтагма принцип или ефект огледала можда најбоље карактерише ту узрочно-последичну везу.2 Она подразумева да су акције Византије, бар у организационом погледу, проузроковане деловањем противника и да представљају одговор којим се покушава неутрализовати поступак друге стране. За разлику од истока, балканске провинције су пале у руке „не­ славним“ племенима, чија је недовољна политичка организованост могла само неподстицајно утицати на организациони одговор са византијске стране. Тако је дуго времена једина тема на Балкану која је окренута непосредно најснажнијем византијском неприја­ тељу – Бугарској – била Тракија, настала управо као одговор на бугарску опасност.3 Такође, иза источне границе која је већ веко­ вима била на сличном простору, засигурно је почињала једна друга цивилизација, религија и култура, без обзира на међусобне утицаје у регионалном граничном подручју. На западу је читав простор до Дунава био нераскидиво везан за византијску цивилизацију, било 1    О овим арапским мерама в. A. Vasilev, Byzance et les Arabes I (éd. française H. Gregoire). 94–96, као и спомињање код арапских аутора термина „граничних провинција“, „становника границе“ и др., 311; Dagron, De velitatione, 148 sq. Такође, арапски аутори су били врло заинтересовани за византијско провинцијско уређење, па су нам сачували неке податке и о балканским провинцијама и њиховом распростирању који су много конкретнији него код византијских писаца, уп. само неке одломке у Пертузијевом коментару у Constantino Porfirogenito De Thematibus (ed. A. Pertusi). Città del Vaticano 1952 (= De them.), 157; 163. С друге стране, и Константин Порфирогенит описујући муслиманску управу у De administrando imperii (ed. Gy. Moravcsik – R. J. H. Jenkins). Washington 19672 (= DAI), 106. 66–67, каже: и тамо су постојале велике амирадије, које су биле заправо стратигије. Уз класично дело Ернста Хонигмана, E. Honigmann, Die Ostgrenze des Byzantinischen Reiches von 363 bis 1071. Bruxelles 1935, за ситуацију на истоку в. и J. F. Haldon – H. Kennedy, The Arab-Byzantine Frontier in the Eight and Ninht Centuries: Military Organisation and Society in the Borderlands, ZRVI 19 (1980), 79–117. О феномену границе и различитим схватањима границе на бројним примерима од незаобилазне важности су најновије студије у F. Curta, ed., Borders, Barriers and Ethnogenesis. Frontiers in Late Antiquity and the Middle Ages, Turnhout 2005. 2    Жилбер Дагрон се највише посветио проучавању арапских утицаја на Византију у организационим питањима и прихватању „исламских модела“ у Византији – увевши наведени термин као принцип и начин поступака Византије: G. Dagron, Byzance et le modèle islamique au Xe siècle à propos des Constitutions Tactiques de l'Empereur Léon VI, Comptes Rendus de l'Académie des Inscriptions et Belles Lettres (1983) 219–243, 221, 237 et pass; Idem, De velitatione, 148, 152. 3    De them. 84.

Влада Станковић

директно или под видом наслеђивања римских традиција. Тиме је идеолошка граница у свести Ромеја била смештена на исту линију са границом некадашњег простирања те цивилизације, на балкански limes – Дунав.1 Посматрајући Балканско полуострво, у контексту феномена границе, посматрачу у Цариграду морала је бити уочљива двојакост која је пратила досељавање нових народа а која се односила на тери­ торије које су они, брже или спорије али зато све сигурније, заузима­ ли. Радило се о разлици између копна – где је могла настати граница у правом смислу речи – и освојених приморских области у којима се због њихових специфичности и карактера, на западу али и на истоку, и упркос томе што је у њима долазило до директног сусрета освајача и староседелаца, нису развиле особине које суштински одређују проблем границе. То је, на други начин, проистицало и из самог карактера византијске државе или, прецизније речено, карактера војске која је непосредно повезана са стварањем и функционисањем граничних области а чија је подела на флоту и копнене трупе, где су прве у овом периоду још увек снагом надмашивале потоње, само потцртавала разлику између приморског појаса и „унутрашњег“ копна. Из тих разлога, поново се поводећи за источним примером, у овој студији ће бити остављене по страни приморске области на Балкану и пажња ће се усредсредити пре свега на копнену границу.2 Прихватајући такав поглед на овај комплексни проблем а имајући на 1    Уп. инсистирање Константина Порфирогенита на Дунаву као граници царства на Балкану у DAI, 25/20; 29/15; 30/11; 30/21. О различитим облицима схватања границе в. основни рад H. Ahrweiler, La frontière et les frontières de By­ zance en Orient, у: XIVe Congr. int. et. byz. Bucarest 1974. О Дунаву као теоријској, „имагинарној“ граници и P. Lemerle, Philippes et la Macédoine orientale à l'époque chrétienne et byzantine. Paris 1945, 129. Слично томе, и Г. Литаврин је сматрао да Византија није одустала од намере да поврати своју власт на Балканском полуострву „поступајући некад уз помоћ силе, а некад дипломатије“, Болгария и Византия в XI–XII вв. Москва 1960, 3. Упореди А. Кazhdan, The notion of Byzantine diplomacy, Byzantine diplomacy. Aldershot 1992, 3–4. 2    H. Ahrweiler, Byzance et la mer. Paris 1966, нарочито 14–130. Упореди Eadem, La frontière et les frontières, 17–18; Ситуацији на Балкану у више наврата се враћао Јадран Ферлуга: Византиска управа у Далмацији. Београд 1957, пре свега 38–95; Драч и драчка област пред крај X и почетком XI века, ЗРВИ 8–2 (1964) 117–132; Драч и његова област од VII до почетка XIII века, Глас САНУ 343 (1986) 65–95; Bizanc na Jadranu (6. – 13. Stoletje), Zgodovinski časopis 44 (1990) 363–386.

Пу товањ а кроз Византију

| 17

18 |

уму да је за реалност „limesa“ неопходно постојање организованих територија и са једне и са друге стране линије која их дели, јединa граница такве врсте на Балкану јесте она са Бугарском. Бугарска је представљала једину довољно организовану државну творевину да би на релативно равноправном нивоу могла успоставити уговорену граничну линију са Византијом. Супротно од тога, словенске насеобине на некадашњој ро­ мејској земљи нису биле довољно кохерентне и организоване, чиме је искључена могућност постојања „праве“ границе између њих и царства. Иако је словенско досељавање било снажно и бројно, то не значи да су истовремено с њим или јако брзо нестали и сви облици византијског присуства на тим територијама.1 Као што су многе 1    За значајан проблем снаге словенског насељавања на византијској територији уп. само неке радове: A. Bасиљев, Славяне в Греции, ВВ 5 (1898) 420 sq; M. Vasmer, Die Slaven in Griechenland. Berlin 1941; P. Charanis, Ethnic Changes in the Byzantine Empire in the Seventh Century, DOP 13 (1959) 25–44 (= Studies on the Demography of the Byzantine Empire, VR, London 1972, II); Idem, On the Question of the Slavonic Settlements in Greece during the Middle Ages, BSl 10 (= Studies on the Demography of the Byzantine Empire, VR. London 1972, XI), 254–258; J. Koder, Zur Frage der slavischen Siedlungsgebiete im Mittelalterlichen Griechenland, BZ 71 (1978) 315–332; M. Nystazopoulou – Pelekidou, Les Slaves dans l' empire byzantin, у: 17. Cong. int. et. byz. Major Papers. Washington 1989, 345–369. За простор између Солуна и Цариграда, пре свега за IX век F. Dvornik, La vie de Saint Grégoire le Décapolite et les Slaves Macédoniens au IXe siècle. Paris 1926, нарочито 29–34; 33–36, где је аутор дошао до закључка да потчињавање Словена око 830. није ни издалека било потпуно. С друге стране, за почетак X века постоји исказ Јована Каменијата по коме су Словени у близини Солуна били под влашћу стратега Солуна или стратега Стримона, Ioannis Caminiatae, De expugnatione Thessalonicae (ed. G. Böhlig). Berlin – New York, 1973., 19 sq., као и Византиски извори за историју народа Југославије I. Београд 1955, 265–273. Уп. P. A. Hаследова, Македонские Славяне конца IX – начала X в. по данным Иоанна Камениаты, ВВ 11 (1956) 82–98. Могућност да је Јован Каменијат писао тек у XV веку угледајући се на Јована Анагноста за коју се залагао А. Каждан, захтева посебну опрезност у тумачењу његових података, уп. A. Kazhdan, Some Questions Addressed to the Scholars Who Believe In the Authenticity of Kaminiates’ „Capture of Thessalonica“, BZ 71 (1978) 301–314, као и својеврсни „одговор“ на ову тезу, G. Tsaras, Η αυθεντικότητα του Χρονικού του Ιωάννου Καμενιάτη, ΒΥΖΑΝΤΙΑΚΑ 8 (1988) 41–59. Cf. и Lemerle, Phi­ lippes, 113 sq. где је дата старија литература. Да питање снаге словенског присуства у Грчкој није још увек решено, и да нарочито грчка наука настоји да колонизацију умањи, осим старијег St. Kyriakides, Τα βόρεια εθνολογικά όρια του ελληνίσμνου, Thessalonika, 1946, уп. и новије i. Karayannopoulos, Les Slaves en Macedoine. La prétendue interruption des communications entre Constantinople et Thessalonique

Влада Станковић

словенске насеобине чиниле издвојене целине у оквирима органи­ зованих византијских територија, тако су и дубоко у земљама које су населили „варвари“ преостали неки облици византијског управног система.1 Апстрахујући словенске насеобине на својој територији, никада их не сматрајући територијама одељеним од државне целине, византијска идеја границе на Балкану увек је била повезана са грани­ цом и односом са Бугарском¸ чије је стварање било много озбиљнија претња него ранија неорганизована словенска насељавања.2 de 7éme au 9éme siècle. Athenes 1989. (Уп. критику J.-C. Cheynet, REB 49 (1991) 302–303). Од посебног су значаја новија истраживања: F. Curta, Sklaviniai and Ethnic Adjectives: A Clarification, Byzantion Nea Hellás 30 (2011) 85–98; idem, The Edinburgh History of the Greeks, c. 500 to 1050. The Early Middle Ages. Edinburgh 2011, 97 ff. 1    Као што би се могло закључити по примеру Сердике о чијој судбини до Крумовог освајања дуго времена не знамо ништа, али чији случај указује да се због недостатка изворних података у овом периоду мора оставити могућност да је Византија била снажније присутна на Балкану него што се то обично мисли. В. K. Jireček, Die Heerstasse von Belgrad nach Constantinopel und Die Balkanpässe. Prag 1877 (= Војна цеста од Београда за Цариград, Зборник К. Јиречека I, 71–191), 91–92; 101 и д.; 121; 124. М. Рajkoвић, Област Стримона и тема Стримон (= Рajkoвић, Област Стримона), ЗРВИ 5 (1958), 3. Управо овакав облик византијског присуства дубоко у Балкану пре омогућава поређење са америчком границом према Индијанским племенима, која по својим карактеристикама – утврђеним местима на територији која је окружена непријатељима – има више сличности са византијском балканском границом него са источном, где је насупрот Византији стајала организована арапска граница, а што је покушао да упореди Th. Papadopoullos, The Byzantine Model in Frontier History. A Comparative Approach, у: Actes de XIVe Congr. int. et. byz. 2. Bucarest 1974, 415–421. 2    Словенске енклаве на византијској територији представљају посебан проблем управо због своје специфичности, начина на који су саме биле организоване и мање или више укључене у византијски провинцијски систем. Њихове особине, упркос великој самосталности коју су уживале све до краја VIII века, ипак не дозвољавају да се граница између њих и царства окарактерише као права међудржавна граница по свим особитостима, уп. Ahrweiler, La frontière et les frontières, 16: „склавиније и стране архонтије у унутрашњости територије царства, од IX века су почеле да уступају своје место царским провинцијалним институцијама, систему тема, чиме је на неоспоран начин потврђена обнова царске власти у овим областима.“ У истом смислу и J. Ferluga, О неким аспектима изградње тематског уређења на балканском полуострву, ЗФФБ 8–1 (1964), 135: „Ситуација у овом делу царства (sc. Балкану) прилично се разликовала од оне у Малој Азији. (...) Према Словенима, који су населили Балканско полуострво, Византија се нашла као пред масом која је заузела огромна подручја царства али од које је није делила тачно одређена граница и која није имала своје чврсте државне организације.“ Чињеница да словенска

Пу товањ а кроз Византију

| 19

20 |

Крум или почетак проблема Наше познавање граничне области између Византије и Бугарске, нарочито почетком IX века, значајно опада што се више иде са истока према западу. Гранични појас је најпознатији у близини црноморске обале, док се са уласком у дубину полуострва губе јасне представе, остављајући нам тек по коју назнаку.1 То није необично нити неоче­ кивано имајући у виду да је у ово време флота још увек била најјачи адут царске власти ,и да је сваки успешни поход копном по балкан­ ском полуострву представљао прави подвиг.2 Почетком IX века, отприлике у исто време, у обе суседне државе на власт су дошла два нова владара чији ће међусобни сукоб и његово коначно разрешење успоставити нову равнотежу. Упадом у стримонску област3 управо у време када се делила плата војницима, и нешто каснијим освајањем Сердике „лукавством и наговором“,4 Крум је себи и Византинцима открио нову снагу. Реакција цара Нићифора била је карактеристична племена никад нису успела да остваре „монархију“ које су се византијски писци и политичари толико плашили, показује с једне стране њихову политичку слабост, а са друге стране узрок зашто Византија није имала потребе да боље организује своје провинције, пошто није била суочена са јединственим противником. Уп. и Историја српског народа I. Београд 1981 (С. Ћирковић), 141 и даље: „После пола века ратовања – са обостраним победама и поразима – усталила се дуга гранична линија између Византије и Бугарске; некадашње шаренило 'склавинија' замениле су две велике и моћне државе.“ 1    В. новије покушаје цртања граничне линије између Бугарске и Византије, W. Treadgold, The Byzantine Revival. Stanford 1988, 74, 218. Ev. Kyriakis, Βυζάντιο και Βούλγαροι (7ος–10ος αι.). Атина 1993, 345 и нар. 347 где се истиче немогућност одређивања да ли су приличне пограничне територије припадале бугарској или византијској држави почетком X века. 2    A. Rambaud, L’Empire grec au X e s., 264. В. о Ставракијевим успешним експедицијама краја VIII века и о Иринином обнављању неких градова у Тракији: Theophanis Chronographia Vol. I (ed. C. De Boor). Leipzig 1883, 456–457. 3    Очигледно да је област Стримона била место на коме су се бугарски и византијски интереси на неки начин сукобљавали, и где је најчешће долазило до сукоба, в. погибију стратега Тракије у тој области у време царице Ирине, Theoph. 463. Област Стримона представљала је територију коју је Византија покушавала да контролише али је јасно да је крајем VIII и почетком IX века овај регион био у врло несигурном поседу, уколико уопште у рукама царства. Уп. Ј. Ферлуга, Ниже војноадминистративне јединице тематског уређења, ЗРВИ 2 (1953), 76–79; Рајковић, Област Стримона, 1–7. 4    Theoph. 484–485. Истицање начина на који је Сердика заузета можда има, осим очигледног посредног прекора браниоцима, и истиниту основу јер је Крум

Влада Станковић

за систем мишљења који је био присутан међу Ромејима. С једне стране, он је подузео конкретне акције наредивши „хришћанима“, како Теофан каже, из свих тема да се населе у Склавиније.1 С друге стране, још увек потпуно убеђен у византијску надмоћ над варвар­ ским суседом, Нићифор је сматрао да је уништење бугарске државе реалност.2 Потпуна катастрофа коју је царска експедиција доживела била је ударац и за једну и за другу страну.3 Ромеји су доживели шок који је њихову заокупљеност истоком уздрмао, показавши им на најгрубљи начин неопходност мењања ставова према суседној па­ ганској држави на Балкану. Међутим, ратоборни део византијског врха предвођен студитским монасима није уочио сав значај који је имала Крумова победа над Нићифором. Притиснути својим тек касније дошао до средстава за опсаду градова, нешто из заузетих византијских градова (нарочито на црноморској обали) а нешто и уз помоћ пребега из Византије. 1    Theoph. 486. Да се ради о Склавинијама управо на граничном простору према Бугарима чини се очигледним. Још је Васиљев, Славяне въ Греции, 422, сматрао да су неки од насељеника Нићифора I вероватно били и на Пелопонезу. То је прихватио и P. Charanis, Transfer of Population, Comparative Studies in Society and History, Vol. VIII. Hague 1961, 140–154 (= Studies on the Demography of the Byzantine Empire, VR. London 1972, III) 144; Idem, Nicephor I, The Savior of Gre­ ece, Byzantina-Metabyzantina, Vol. I, Part 2, New York 1946, 75–92 (= Studies on the Demography of the Byzantine Empire, VR. London 1972, XIII), 78. Ипак, због Теофановог податка да су после Нићифорове смрти насељеници са Стримона побегли назад кућама (Theoph. 495–496), сам Харанис је, макар и делимично, одустао од своје хипотезе, уп. Observations on the History of Greece during the Early Middle Ages, Balkan Studies Vol. XI, No. 1, Thessalonica 1970, 1–34 (= Studies on the Demography of the Byzantine Empire VR. London 1972, XXI) 13. 2    Уп. Treadgold, Revival, 146: „на дуге стазе, Нићифор је можда планирао да сасвим протера Бугаре са Балкана и да обнови границу на Дунаву.“ Мора се, ипак, истаћи, да за овакво домишљање савремених историчара не постоје ни најмање назнаке у византијским изворима. 3    О Крумовој победи и убиству Нићифора, осим Теофана, говори нам и један анониман извор који је пронашао и одавно први пут објавио I. Dujčev, Нови житийни данни за похода на император Никифор I в Бьлгария през 811 год., СпБАН 54 (1937)147–188. Cf. и H. Gregoire, Un nouveau fragment du „Scriptor In­ certus de Leone Armenio“, Byz 11 (1936) 417–426. Иван Дујчев је неколико деценија касније дао и ново издање са коментаром, узимајући у обзир и напомене које су у међувремену изречене, а које је и овде коришћено, I. Dujčev, La chronique byzan­ tine de l’an 811, TM 1 (1965), 205–255. Посебно су важна новија истраживања: А. Николов, Хан Крум във византийската традиция: страшни слухове дезинформация и политическа пропаганда, Studia Balcanica 27 (2009) 107–116; P. Sophoulis, Bul­ garia and Byzantium, 775–831. Leiden–Boston 2012, 23 sq.

Пу товањ а кроз Византију

| 21

22 |

традиционалистичким гледањем на ствари, они су остали слепи за наговештај промене која се одиграва.1 Тек је нови цар, Лав V, и сам војник,2 искусан и вешт у разним врстама окршаја, правилно схватио ситуацију и другачије се поста­ вио према збивањима. Поучен судбином Михаила Рангабеа кога је збацио, било му је јасно да нови рат са Крумом – чија је снага била у успону за разлику од расположења међу Ромејима – може да га кошта тек освојеног престола.3 С друге стране он је увидео да је сва снага бугарског полета скупљена у личности њиховог вође Крума, те се уместо великог војног сукоба одлучио на уклањање бугарског кана. Упркос неуспеху и бугарском осветничком пустошењу Тракије после тога, да је царево гледање на бугарски проблем било исправ­ но показало се убрзо после Крумове смрти, када је његов син и наследник Омуртаг склопио са Лавом V тридесетогодишњи мир. Осим узајамних полагања заклетве по хришћанском и паган­ ском обичају, укључујући и жртве пред запањеним цариградским посматрачима, мир је донео са собом и јасно разграничење два су­ седа. Притиснута нарастајућом снагом суседа царска влада је била принуђена да постојеће стање легитимише уговором са Бугарском, чиме су на бугарској страни остали Филипопољ и Сердика.4 Вођен 1    У византијским хроникама остао је сачуван опис цара Михаила I као човека који је, упркос осталим својим врлинама, био неискусан у вођењу рата. Управо због тога, он је могао бити убеђен „лошим саветима“ да не прихвати Крумову понуду за мир, Theodosii Meliteni Chronographia (ed. T. L. F. Tafel). München 1859. (= Theod. Melit.) 142; Leonis Gramatici Chronographia (ed. I. Bekker). Bonn 1842. (= Leo. Gramm.) 206. 2    О Лавовом животу в. Treadgold, Revival, 196 sq. 3    Лав V је сада био у позицији да нуди мир, али га Крум није прихватио, Theophanes Continuatus (ed. I. Bekker). Bonn 1838 (= Theoph. Cont.), 24. В. прекоре цару Лаву V што није реаговао на Крумове нападе, већ је остао унутар цариградских зидина посматрајући како овај пустоши околину и под зидинама престонице врши жртвовања по својим паганским обичајима, Symeonis Magistri Annales (ed. I. Bekker). Bonn 1838, 612 sq. 4    Theoph. Cont. 31.10 sq; посредно Iosephi Genesii regum libri quattuor (ed. A. Lesmueller-Werner – I. Thurn). Berlin – New York, 1978, 29. V. Zlatarski, История на българската държава през средните векове 1–1. Софиja 21994, 299 sq; Treadgold, Revival, 218. I. Karayannopoulos, Κρούμος καί Φίλιπποι. Οι Βυζαντίνο – Βουλ­ γαρικές επιχείρησεις στα 812–814, у: ΒΥΖΑΝΤΙΟΝ, Αφιέρωμα στο Ανδρέα Ν. Στράτου. Athens 1986, 101–109; Cambridge Medieval History IV (D. Obolensky), 491. Cf. S. Runciman, A History of the First Bulgarian Empire. London 1933, 73–74, по чијем схватању су Анхијал, Девелт, Филипополис и Сердика остали напуштени па их је бугарски кан лако припојио неколико деценија касније.

Влада Станковић

конкретном опасношћу Лав V је осетио слабост балканске границе. Иако су византијски писци, сви одреда иконофили, били страсно против овог цара – обновитеља иконоборства, па је Симеон Маги­ стар навео да су од времена овог безбожног цара Бугари долазили све до цариградских врата а да им се нико није супротстављао и спречавао их,1 ипак је код Генесија остао сачуван веома значајан податак да је Лав V обновио све градове до границе са „Скитима“, како би одвратио упаде непријатеља.2 Узрок и последица су, дакле, били исти као приликом досељавања Бугара на Балкан – опасност је усмеравала византијску реакцију. Па ипак, за разлику од истока где су створене многе пограничне теме, које су својим настанком, функцијом и карактеристикама биле потпуно другачије од старих – „великих“, „ромејских“ – тема, те их византијски писци на неки начин супротстављају називајући их „јерменским“ или „граничним“, на Балкану није дошло до такве организације.3

Надмоћ покрштеног суседа За пола века, од мира 815. до покрштавања кана Бориса, византијски писци односима на Балкану не посвећују готово никакву пажњу, окрећући свој поглед ка западу једино када се ради о „важним“ догађајима као што је био Томин устанак, чије је двогодишње бо­ рављење са војском у Тракији оставило последице на богатство, популацију и њену густину у тој покрајини.4 Тада се показала и 1    Sym. Mag. 612. 2    Gen. 21. 3    Cf. Three Treatises on Imperial Expeditions of Emperor Constantine VII Porphyrogenitus (ed. J. Haldon). Wien 1991, 126, у одломку који објашњава коме и колико поклона цар може делити кад стигне у логор, а који је занимљив и зато што се у заповеднике „јерменских“ тема рачунају и стратези и клисуријарси. 4    Густина насељености, односно ненасељеност појединих подручја је један од битних фактора који омогућавају померања граничне линије у корист једне стране. То се види, као и већина других карактеристика границе, из источног примера где је управо депопулација била важна за касније напредовање Византинаца, поновно насељавање и утврђивање на тој територији, уп. Ahrweiler, La frontière et les fron­ tières, 14 sq; Eadem, L’Asie Mineure et les invаsions arabes VIIe–IXe s. Revue Historique 227 (1962) 1–32 (= Etudes sur les structures administratives et sociales de Byzance, VR. London 1971, IX). Cf. G. Dagron, Minorités ethniques et religieuses dans l' Orient byzantin à la fin du Xe au XIe siècle: l’immigration syrienne, TM 6 (1976) 177–216.

Пу товањ а кроз Византију

| 23

24 |

ефикасност склопљеног мира са Бугарском. У тренуцима када је василевс био опкољен у престоници, бугарски кнез му је прискочио у помоћ против узурпаторове војске.1 Покрштавањем Бугара, сасвим очекивано, однос Ромеја према њима постао је другачији, иако је уз нове односе ишао уступак који је царство очигледно морало да учини, а преко кога ромејски писци прелазе хладнокрвно, одузимајући му било какав значај. Ради се о предаји Бугарима територије за коју сви кажу да је „опустела“, од Сидере, која је некад представљала границу између Ромеја и Бугара, па до Девелта, који Бугари зову Загора.2 Оно што је било много значајније и што сви византијски исто­ ричари (који, додуше, пишу у следећем столећу) истичу, јесте ново стање ствари: чином примања хришћанства и кумства византијског цара бугарски владар се по речима словенског превода Логотетове хронике повиновао „грчкому цару“.3 Он је тиме ушао у једну врсту заједнице са царством Ромеја, јер је по речима византијских писаца сада настала нераскидива заједница два народа и мир на западу.4 Одговор на питање колико је у свести Византинаца IX и X века била јасна представа о стању на Балкану и граници царства према Бугарској није лако дати. Увек спремни да се повинују неминовнос­ Чињеница да опадање популације није знатније утицало на балканску границу још је један показатељ њене специфичности и недостатка „стандардних“ особина границе. 1    Верзије се разликују код византијских хроничара по томе да ли је Михаило II звао Бугаре у помоћ на „истовернике“ или је бугарски кнез самоиницијативно, или чак и против воље цара дошао њему у помоћ и напао, иако устанике, ипак „хришћане“. В. Лемерлово убеђење да су у праву они који тврде да је Михаило II звао Бугаре, P. Lemerle, Thomas le Slave, TM 1, 1965, 276–278; 279–281, што прихвата и Treadgold, Revival, 240 и нап. 332. 2    Theoph. Cont. 165; Sym. Mag. 665; Ioannis Scylitzae Synopsis Historiarum (ed. I. Thurn). Berlin – New York 1973, 91–2. 3    V. I. Sreznevskij, Slavjanskij perevod chroniki Simeona Logotheta, VR. London 1971 (= Sreznevskij, Slavjanskij perevod) 104. 4    Theoph. Cont. 165 (нераскидива заједница); Gen. 69; Sym. Mag. 665; Sreznevskij, Slavjanskij perevod, 104. Theod. Melit. 166–7. Georgii Monachi vitae imperatorum recentiorum (ed. I. Bekker). Bonnae 1838 (= Geor. Mon.), 824. В. и I. Dujčev, Légen­ des Byzantines sur la conversion des Bulgares, Sbornik praci filosoficke faculty Brnenske University 10, rada hist. 8 (1961) 7–17 (= Medioevo Bizantino- Slavo 3. Roma 1971, 63–75). Cf. D. Ziemann, The rebellion of the nobles against the baptism of Khan Boris (865–866), J. Henning, ed., Post-Roman Towns, Trade and Settlement in Europe and Byzantium, Vol. 2, Byzantium, Pliska and the Balkans. Berlin – New York 2007, 613–624.

Влада Станковић

тима које догађаји носе са собом, да, кад је потребно, непопустљивој идеологији претпоставе практичност, и однос према покрштеним суседима добијао је различите нијансе и облике, прилагођавајући се конкретним условима. Инсистирање на хришћанској заједници два народа код писаца X века, који су сви преживели велико Симеоно­ во искушење и живели у доба када је између Византије и Бугарске управо владао „чврст мир“, можда је помало и условљено знањем о каснијим догађајима. Или, ако се другачије погледа, да ли је по­ стигнута „нераскидива заједница“ са Бугарима у време њиховог покрштавања била крајњи, максимални циљ византијске диплома­ тије и политике на Балкану уопште? Симеонова владавина представљала је највећи изазов за цар­ ство на Балкану – није више био у питању варварин и паганин који опседа престоницу икумене у својој припростој охолости, радило се о хришћанском владару који је у очима Византинаца стекао нај­ боље образовање које се може стећи, на самом извору мудрости у Константинопољу, и кога су – у похвалама према странцима веома шкрти Ромеји –почаствовали називом Полугрка.1 Први сукоб Симеона са Византијом показао је колико је запад­ на граница према Бугарској запостављена. Још од времена Крума на западу практично није било озбиљне претње, тако да царска влада, охрабрена успехом у покрштавању Бугара и каснијом коначном победом цариградске над римском црквом у суседној земљи, није ни сама била свесна унутрашње снаге северног суседа. На овом делу Балкана царство је у време првог Симеоновог напада имало органи­ зоване теме Тракију и Македонију, уз Стримон који је посведочен као тема тек у Филотејевом Клиторологију написаном 899. године.2 Главни учесници у сукобу са Симеоном и истовремено најваж­ нији за приказивање ставова Византинаца према ситуацији на Балкану несумњиво су патријарх Никола Мистик, царица Зоја и 1    Liutprandi episcopi Cremonensis opera (ed. J. Becker). Hannover–Leipzig 1915, 87. 2    N. Oikonomidès, Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles. Paris 1972, 105. Пре више од сто година пронађена су два стуба на двадесет другом километру северно од Солуна, који су се, по мишљењу издавача, на том месту и налазили обележавајући границу између Византије и Симеонове Бугарске 904. године: T. Uspenskij, Пограничный столбъ между Византией и Болгарией при Симеоне, ИРАИК 3 (1898) 184–194. Идентификација места налаза са местом на коме су стубови стајали у десетом веку је касније оспоравана, уп. D. Zakythinos, Η Βυζαντινή αυτοκρατορία 324–1071. Атина 1969, 223.

Пу товањ а кроз Византију

| 25

26 |

Роман Лакапин.1 Бугарска победа код Бугарофигона очитовала је Ромејима, па и становницима престонице, лакоћу с којом је бугар­ ски владар упадао и пустошио по околини „царице градова“, још једном потврђујући слабост византијске одбране на Балкану. Симе­ он је показао своју политичку зрелост тиме што је умео да се после победе задовољи византијским уступцима. Теофанов Настављач пак близак према Симеону изузетно негативно расположеном Кон­ стантину Порфирогениту,2 сматрао је да су Симеону сви догађаји били само „изговор“ којим се послужио. Док је код осталих писаца X века прави узрок првог Симеоновог напада био неразуман поступак Стилијана Зауцеса, а другог исто такво поступање цара Александра, дотле је по овом писцу Симеон те догађаје само смишљено иско­ ристио као оправдање да нападне и уништава византијске земље.3 1    Улога Лава VI у првој фази сукоба са Симеоном није довољно јасна и његово учешће је остало у позадини код византијских писаца. Што се Лавовог брата Александра тиче, једини поступак због кога је он остао упамћен јесте терање бугарских посланика из двора, чиме је покренуо Симеона на рат против Цариграда са свим последицама које су уследиле. Без обзира на личне особине Александра то је показатељ да у Цариграду још увек, осим можда у неким круговима као што је нпр. окружење Николе Мистика, нису схватали колика је претња Симеонова Бугарска упркос опомињућем поразу код Бугарофигона 896. године. Уп. I. Karayannopoulos, Οι βυζαντινο-βουλγαρικές συγκρούσεις επί Συμεών, ΒΥΖΑΝΤΙΝΑ 11 (1991), 23–47, који је покушао да докаже да иза Симеоновог првог напада не стоје никакви економски разлози, већ да је његов циљ био освајање византијске круне – не само стварање једне велике бугарске државе већ стварање Светог Римског царства бугарске народности са средиштем у Новом Риму (45). 2    Уп. De Them. 75: најбезбожнији међу Бугарима Симеон; 84, и др., као и тачну примедбу J. Moisidoy, Το Βυζάντιο και οι βόρειοι γείτονές του τον 10ο αιώνα. Athens 1995, 113, да се у DAI Константина Порфирогенита не налази ни најмањи знак бугарско-византијског заједништва, сродства у Христу и томе слично, што иначе представља стално место писаца овог доба. 3    Тheoph. Cont. 357; Scyl. 175; Ioannis Zonarae Epitome historiarum (ed. T. Büttner-Wobst). Bonn 1844 III, 442. G. Kolias, Léon Choerosphactès magistre, proconsul et patrice. Athens 1939, 22–23, прихвата Скиличину верзију, не наводећи истоветни исказ Теофановог Настављача и верује да је Симеон „тражио повољан изговор да прекине мирне односе са Византијом...“ В. и Kyriakis, Βυζάντιο και Βούλγαροι, 133 који буквално прихвата исказе ових писаца и не помињући да само они говоре о разлозима за сукоб 896. на тај начин: „Нови бугарски владар, имајући као изговор, по византијским писцима, овај поступак Византинаца (sc. пребацивање центра трговине са Бугарима у Солун), раскинуо је мир и заратио на царство.“ Слично и A. Stavridoy-zafraka, Η Συνάντηση Συμεών και Νικολάου Μυστίκου (Αύγουστος 913) στα πλαίσια του βυζαντινοβουλγαρικού ανταγονίσμου. Thessalonika 1972, 28, и

Влада Станковић

Независно од тога, за деценију и по мира између два рата са Симеоном, највише пажње је проблему балканских земаља ка Бу­ гарској посветио патријарх Никола Мистик.1 Он је увидео нерав­ ноправност између истока и запада и, уколико је веровати његовим речима, први систематски покушао да уведе у царство равнотежу између истока и запада, повећавајући број епископских седишта на западу, ојачавајући организационо територију за коју се показало да је у том погледу била запостављена.2 Значајна је организациона новина којa je под надзором Николе Мистика спроведена на овом подручју – њом је управо потврђено ново стање настало после бу­ гарске претње. Пре свега, епархија Солуна је преусмерена западно од града. Јасна је практична потреба ове промене – у односу према граници са Бугарима и правцима Симеонових похода, Солун је био смештен исувише по страни – те је сад солунска митрополија поста­ ла тесалијска.3 Седиште македонске епархије се премешта у Филипе, док се на истом простору стварају и нове архиепископије са циљем да оснаже „кохезију на западу“.4 Учвршћивањем нових епископских седишта и појачавањем градова на подручју од Сера ка истоку, где је број нових епископија посебно велики, Никола Мистик је показао делотворност која је изостала код световних политичара. Његов напор очитовао је и у ком ће правцу тећи еволуција византијске провинцијске организације, у којој ће враћени утицај градова као средишта мањих области у наредном периоду имати велику улогу. Иако је несумњиво да је Симеон био надмоћан када је започео свој други рат са Византијом, уступак који је учинио патријарх Ни­ кола Мистик, на неки начин крунисавши бугарског владара, био је Moisidoy, Βυζάντιο και οι βόρειοι γείτονές, 107. Cf. G. Cankova-Petkova, Der erste Krieg zwischen Bulgarien und Byzanz unter Simeon und die Wiederaufnahme der Handelsbeziehungen zwischen Bulgarien und Konstantinopel, BForsch3 (1968), 89. 1    В. помало застарелу расправу J. Gay, Le patriarche Nicholas le Mystique et son rôle politique, у: Mélanges Charles Diehl I. Paris 1930, 91–100, као и превасходно теолошки оријентисану монографију I. Konstantinides, Νικόλαος Α’ ο Μυστικός (ca. 852–925 μ. Χ.) πατριάρχης Κωνσταντινουπόλεως. Атина 1967, у којој је дат и кратак преглед политичке улоге Николе Мистика у сукобу са Симеоном, 64–74; 86–89. 2    Notitiae Episopatum Ecclessiae Bizantinae (ed. J. Darrouzès). Paris 1983. Not. 7. 3    Ibid., 71, 278. 4    Ibid., 73, 273. Cf. C. Asdracha; La Thrace orièntale et la Mer Noire: Géographie ecclésiastique et Prosopographique VIIIe–XIe siècles, у: Géographie Historique du Monde Méditerranéen. Paris 1988, 221–309, нарочито 229–230; J. Darrouzès, Sur les variations numériques des évêchés byzantins, REB 44 (1986) 5–45.

Пу товањ а кроз Византију

| 27

28 |

очигледно за Византинце неразумљив и неприхватљив. Другачије речено, Симеонова претња није била толика да би могла оправдати овакав патријархов поступак. У сваком случају, по престоници су убрзо почели да се шире гласови, а можда није далеко од памети помислити да је и сам патријарх имао удела у њиховом распрости­ рању, да је бугарски владар насео на лукавство искусног патријарха који му је на главу, уместо круне, ставио своју капу. Значај тог до­ гађаја, чији се детаљи не могу у потпуности разјаснити, види се и по неугаслој полемици која траје све до данас, у којој се покушава докучити прави смисао патријарховог поступка.1 1    Причу о патријарховој превари Симеона пренело нам је неколико византијских писаца. Први је састављач орације посвећене прослављању мира са Бугарском 927. године. Као највероватнији аутор спомиње се Теодор Дафнопат иако све сумње у његово ауторство нису још отклоњене. Уп. R. J. H. Jenkins, The Peace with Bulgaria (927) celebrated by Theodore Daphnopates, у: Polychronion. Festschrift F. Dölger zum 75. Geburtstag. Heidelberg 1966, 287–304, где су објављене само две главе; A. Stavridou-Zafraka, Ὁ ἀνωνύμος λόγος «Ἐπὶ τῇ τῶν Βουλγάρων συμβάσει», ΒΥΖΑΝΤΙΝΑ 8 (1976) 343–407; I. Dujčev, On the Treaty of 927 with the Bulgarians, DOP 32 (1978) 219–295 (= Medioevo Bizantino- Slavo 4–2, Sofi­ ja 1996, XLII). Занимљиво је да се ниједан приређивач овог текста није осврнуо на употребу термина αποστασία, који је писац одабрао као најприкладнији за објашњење Симеонових поступака. В. у истом смислу писмо које је, по уверењу првог издавача Жана Дарузеса, писао патријарх Никола Мистик, a у коме се такође помиње ὁ ἀποστάτης у коме је Дарузес препознао Симеона због игре речи ὁ λυμεών (Симеон) = ὁ ἐχθρός, J. Darrouzès, Epistoliers byzantins du Xe s., Paris 1960, II, 66. Уп. Nicholas I Patriarch of Cоnstantinople Letters (ed. R. J. H. Jenkins – L. G. Westerink). Washington 1973, 183/514. 15, где се као адресант спомиње паракимомен Константин, али приређивачи писама патријарха Николе Мистика нису посебно коментарисали овај израз. Осим тога, и на нешто конкретнији начин, о догађају који се одиграо после Симеонове опсаде Цариграда 913. говоре и Настављач Георгија Монаха, Теодосије Мелитински, Лав Граматичар (који представљају варијанте Логотетове хронике, али се у њихов међусобни однос овде не може улазити) и каснији Јован Скилица. Прва тројица (Geor. Mon. 877–878; Theod. Melit. 204–205; Leo. Gramm. 292) наводe како је патријарх на Симеонову главу уместо круне ставио свој епириптарион, уз не безначајан додатак (који недостаје код Лава Граматичара) – као што се прича – којим се помало дистанцирају од приче коју преносе. Исту ограду задржао је и Јован Скилица, иако се његов исказ понешто разликује од претходног јер је по њему Симеон ушао у Влахернску палату где је „крунисање“ обављено, док су код првих у палати били само Симеонови синови. Осим тога, занимљиво је да Јован Скилица назива Симеона „варварином“ – што не чини ниједан писац десетог века (Scyl. 200). Литература о проблему и значењу патријарховог чина је постала исувише обимна, и овде ће бити наведена само најбитнија дела у којима се налазе старије библиографије: G. Ostrogorsky,

Влада Станковић

Патријарх Никола Мистик је свој поступак могао оправдати стањем у царству, ситуацијом у којој је царску владу затекао понов­ ни Симеонов напад, када је, непосредно после смрти цара Алексан­ дра на престолу остао само седмогодишњи Лавов син Константин. Насталу ситуацију додатно је отежавала и и околност да је цар Лав VI отерао патријарха управо због проблема око легитимитета свог сина и каснијег брака са његовом мајком. Да ли су на поступке Ни­ коле Мистика могле утицати и лична гордост, дубока повређеност и сећање на неправедан поступак Лава VI, па се светио покојном цару на неки начин преко његовог сина, није лако утврдити. Ипак, стиче се утисак да је Никола Мистик био много спремнији на от­ пор Симеону у време када се на цариградском престолу учврстио Роман Лакапин, и да је упорно и вешто стао у његову одбрану када је бугарски владар циљао директно на новог владара царства.1 С друге стране, шта је Симеон очекивао када се повукао са синовима, како то сложно потврђују сви писци, „у своју земљу“? Добивши обећање да ће млади Константин постати његов зет, он напушта византијску престоницу. У свести је могао имати пример из владавине Лава VI када је било очигледно колики утицај на поступке цара има Стилијан Зауцес, отац његове љубавнице и касније цари­ це, за кога је Лав смислио и нову, највишу титулу – василеопатора. Die Krönnung Symeons von Bulgarien, Bull. de l´ Inst. archéol. bulgare 9 (1935) 275 sq; Исти, Автократор и самодржац, Глас СКА 154 (1935) 95–187 (= Сабрана дела 4, Београд 1970, 281–364); Уп. и F. Dölger, Bulgarishes Zartum und Byzantinisches Kaisertum, Bull. de l´ Inst. archéol. bulgare 9 (1935) 57–68 (= Byzanz und Europäische Staatenwelt, Darmstadt 21964, 140–159); Idem, Die Mittelalterliche „Familie der Für­ sten und Völker“ und der Bulgarenherrscher, у: Byzanz und Europäische Staatenwelt, Darmstadt 21964, 159–182; Idem, Der Bulgarenherrscher als Geistlicher Sоhn des Byzantinisches Kaisers, Sbornik Nikov (1939) 219–232 (= Byzanz und Europäische Staatenwelt, Darmstadt 21964) 183–196; у новијој грчкој историографији учињени су покушаји да се оспори тумачење Острогорског како је Симеон од патријарха Николе Мистика добио царску круну и да се умањи значај патријарховог чина, Уп. A. Stavridou-Zafraka, Η Συνάντηση Συμεών και Νικολάου Μυστίκου, 109 и д.; Kyriakis, Βυζάντιο και Βούλγαροι, 140 sq; С. Пириватрић, Самуилова држава. Београд 1997, 32–40. На основу бројних новооткривених Симеонових печата не може бити никакве дилеме да је Симеон сматрао да га је патријарх Никола Мистик крунисао за василевса Ромеја и да се искључиво на тај начин и титулисао у годинама након 913, в. V. Stanković, The Crowning of Symeon in 913, Once Again: Revisiting Historical Context, Bulgaria Medievalis 4 (2014). 1    В. патријархову одбрану Романовог легитимитета у писмима бугарском владару, Nicholas I Letters, 128; 190 et pass.

Пу товањ а кроз Византију

| 29

30 |

У кратком временском периоду промениле су се три личности које су, преко легитимних припадника Македонске династије и држалаца трона, покушавале да управљају царством. То је успело поменутом Стилијану Зауцесу, нешто слично је покушао и Симеон, да би се само мало касније, испред многих угледнијих војсковођа и политича­ ра, тако успео до трона и друнгарије царске флоте, Роман Лакапин.1 Уступак патријарха бугарском владару, без обзира на то шта је стварно носио са собом, показао је да Никола Мистик другачије схвата заштиту малог цара и читаве македонске династије, с којом је још од времена цара Лава VI имао нерашчишћене односе. Жена због које је патријарх био отеран са патријаршијског трона решила је да узме у заштиту свог сина.

Неуспех дипломатије и цареви војсковође Гледајући према западу Византинци су били принуђени да се по­ мире са постојањем независне бугарске државе, која је примањем византијског хришћанства укључена, бар преко црквене организа­ ције, у унутрашњи живот царства. Можда је Ромејима такав начин деловања изгледао успешнији и лакши – постепено привлачити нез­ годног суседа к себи, намећући му своју веру и васпитавајући будуће владаре.2 Међутим, Симеонова акција којом је јасно демонстрирао своју снагу и довео царство у егзистенцијалну кризу изискивала је другачије начине и правце акције. У високим круговима у византијској престоници претња коју је Симеон својом тежњом да постане цар Ромеја представљао до­ вела је до мењања става према даљим преговорима са бугарским владарем. Када се видело да се уступцима није постигло ништа и да вешти бугарски владар прозире дипломатску игру наизменичних попуштања и претњи, на које и не обраћа пажњу пошто се не оства­ рују, царска влада је одбацила пренапорно тактизирање и помало нестрпљиво открила своје истините намере. Царица Зоја, по речима 1    Cf. Dölger, Bulgarishes Zartum un Byzantinisches Kaisertum, 149. 2    Cf. Dagron, De velitаtione, 152, (о ситуацији у X веку): „Више није реч само о опасности на Истоку. Док је писао, Лав VI је био свестан бугарске опасности, али, одмеравајући је опрезно, сматра је за пролазну недаћу, рачунајући на христијанизацију из Византије да доведе до сличне асимилације Бугара, као што је то био случај раније са словенским племенима.“

Влада Станковић

византијских писаца, није више могла да подноси Симеонове на­ паде. Она је тражила од синклита да се закључи мир са Арапима, да би се војска пребацила на запад за борбу против Симеона.1 За византијску владу није било сумње да ће сила уродити плодом . Који је био крајњи циљ царице и њених сарадника? Он се понеш­ то разликује у текстовима, у зависности од времена када су визан­ тијски историчари састављали своје вести. Код писаца X века, циљ Зојиног подухвата је, с обзиром на неодобравање уступака бугар­ ском владару и с тим у вези другачијег поимања заштите цара и династије у односу на патријарха Николу Мистика, врло прецизан: уништење Симеона.2 Јован Скилица се у не тако небитном детаљу разликује од својих колега из претходног столећа. Циљ рата против Симеона и сједињавања војске истока и запада он види у коначном уништењу Бугара.3 Трагични исход Зојиног покушаја уништења Симеона у бици код Анхијала 917. године довео је до схватања, тек тада у пуном обиму, о снази византијског питомца и, неминовно, до поновног прибегавања тананом еквилибрирању дипломатских средстава у односу према њему. Патријарх Никола Мистик је покушао на сваки начин да убеди Симеона да одустане од покушаја да завлада Цариградом. Његов кључни аргумент је био да Симеон треба да се задовољи очинском влашћу и да не покушава да приграби оно што му не припада. За пот­ ребе тог циља Никола Мистик је развио и нову теорију по којој су после бугарског покрштења територије Византије и Бугарске биле подељене, и сваки народ је добио тачно одређене земље.4 Чини се да је ова теорија била више покушај Николе Мистика да на сваки начин одврати Симеона од напада на Византију, него што је она стварно 1    Theoph. Cont. 388; Sym. Mag. 723; Theod. Melit. 206–207; Leo. Gramm. 294; Geor. Mon. 880; Scyl. 202. Занимљиво је да је патријарх Никола Мистик у једном писму Симеону даје објашњење или оправдање зашто су Ромеји 917. кренули на Бугаре – разлог је био у томе што су Бугари освојили неку ромејску земљу, и то је дало право Ромејима да нападну (уђу у) Бугарску, бар су њему тако „рекли“ у Цариграду, Nicholas I Letters, 58–62. 2    Theoph. Cont. 388; Theod. Melit. 206–207; Leo. Gramm. 294. 3    Scyl. 202. Скилица је и раније користио термин коначно, крајње, управо насупрот свим историчарима десетог века код којих се тај епитет никако не јавља, у смислу коначног уништења бугарског суседа, Scyl. 178. 4    Nicholas I Letters, No. 8, 65–66.

Пу товањ а кроз Византију

| 31

32 |

била присутна како у размишљањима самог патријарха, тако и у ширем кругу у Цариграду. Можда на исти начин као што је то била и понуда бугарском владару да, уместо одласка Романа Лакапина, тражи од Ромеја било шта друго и они ће удовољити његовим захте­ вима, па макар то био и захтев за земљом – они ће пристати, уколико је реч о разумној мери, убеђивао је Никола Мистик, наивно, или свесно наивно, бугарског владара.1 Прилично стрпљиво подносећи Симеонова одбијања и помало поигравања са њим, Никола Мистик је, ипак, неколико пута скинуо образину покорног Божјег служи­ теља, коме световне увреде ништа не значе, и попустио пред бесом који га је обузимао у немоћи пред надмоћним и подсмешљивим бу­ гарским владаром. И тада је претио Симеону – многи су покушавали да освоје царство Ромеја, и много моћнији од њега, па нису успели, те неће моћи ни он; од кад је створено ромејско царство није било народа који пред њим није морао да погне врат; и претња крајњом санкцијом (и никад заборављеном жељом) – уколико не послуша и не повуче се са ромејске територије цар ће покренути на њега суседне народе све док Бугари не буду уништени.2 Жеља за конач­ ним нестанком незгодне бугарске државе била је само последица византијског начина мишљења. Сам патријарх Никола Мистик који је Симеона уверавао да су Бугари и Византинци међусобно јасно поделили земљу, и чак да је царска влада спремна да му уступи још територија ако је то услов за његово повлачење, сматрао је да на земљи постоје само две праве државе („господства“) – Ромеја и Сарацена, које су изнад свих и попут светиљки обасјавају остале...3 Значај личности још једном је потврђен Симеоновом смрћу. Као што је византијска офанзива на истоку добила нову снагу после смрти Саифа ал-Дауле (967. године), тако је и сада нестало препре­ ке за мир на Балкану.4 1    Nicholas I Letters, 128, 190. 2    Nicholas I Letters, 160. 3    Nicholas I Letters, No. 1, 2. За разлику од „пастирског“ става према Бугарима који је Никола Мистик испољавао у директним писмима Симеону, када пише Ромејима слика је потпуно другачија: тако су у писму, највероватније Константину паракимомену, „богомрски Бугари“ означени као они који воле рат и убијање људи, Nicholas I Letters, 66/ 312. 38–42. 4    Уп. исказе византијских писаца о великој промени која је настала у снази бугарске државе што су једва дочекали сви суседни народи Хрвати, Срби и други: Sym. Mag. 740–741; Geor. Mon. 904.

Влада Станковић

Наредне четири деценије између два суседа владао је мир по­ тврђен и учвршћен браком унуке Романа Лакапина Марије, у част наступајућег мира са Бугарима чији је весник била, назване Ирина, и Симеоновог сина Петра. Мање или више прећутно – и с обзиром на чињеницу да је постао царски зет много лакше – Петру је призната титула цара Бугара. Царство се окренуло истоку где су у ово време мира на западу постигнути највећи успеси, и где се формирала и утврдила гранична линија са византијске стране довољно јака да омогући лагани и постепени напредак ка истоку. Управо у време мира на западу, на граници са Арапима уобличава се тип граничара, пограничне војске, специфичне по карактеру, менталитету и схва­ тањима. На источној граници израстају нови моћници, стварају се прави кланови у рату прекаљених бораца, који су својом повеза­ ношћу и блискошћу са војском с једне стране, и испреплетеношћу рођачких односа с друге, успели да се успну на највишу степеницу власти и задобију царске круне. И не само то, доневши својим до­ ласком на власт и нови начин мишљења и опхођења, они су ускоро били узрочници пресудних догађаја на Балкану. Попевши се на цариградски престо прослављени војсковођа Нићифор Фока унео је у византијску политику и свој начин рада и ратовања – бескомпромисан, помало незграпан у несхватању потребе некад танане префињености у политичким односима, а свестан своје снаге и свемоћи потврђене толико пута у различитим бојевима.1 Његов однос према Бугарима био је сасвим разумљива последица општевизантијског мишљења о балканском суседу, само појачан гордошћу победника Арапа, који су, видело се већ много пута, представљали једине противнике дорасле Ромејима. Такво схватање – помало презрив став према бугарској опасности – само је појачано четрдесетогодишњим мирним односима на Балкану. Отеравши, на сличан начин као некада цар Александар, бугарске посланике који су дошли по редовни годишњи данак,2 нетактичан 1    В. опис који даје према цару Нићифору Фоки негативно расположен Лиутпранд из Кремоне: Liutprandi relatio de legatione Constantinopolitana, 177; 205–206. Cf. G. Schlumberger, Un Empereur byzantin au Xe siècle. Nicéphore Pho­ cas. Paris 21923, 249 sq. R. Morris, The Two Faces of Nikephoros Phokas, BMGS 12 (1988) 83–117. 2    Leonis Diaconi Caloensis Historiae libri decem (ed. C. B. Hase). Bonn 1828, 61 sq. који преноси причу о Нићифоровом терању бугарских посланика и о царевом

Пу товањ а кроз Византију

| 33

34 |

у својој самоуверености и вођен заузетошћу на правој граници, са правим противником, он је решио да Бугаре препусти казни коју ће уместо њега извршити руски кнез Свјатослав. Нова опасност која је дочекала Јована Цимискија био је Свја­ тослав – непоуздани савезник кога је Нићифор Фока позвао да на­ падне Бугаре, а он је уз пустошење бугарске земље помислио да је довољно снажан да крене и на царство Ромеја. Његова несрећа била је у томе што је Јован Цимискије осим снаге и војничког искуства које је имао и његов претходник, поседовао и изузетан политички осећај. Уз сталан рат на истоку Цимискије се окренуо и Балкану. Искази сачувани о Цимискијевом походу на Бугарску и Свјатос­ лава говоре о великој војсци која је прешла Хемус и нашла се пред бугарском престоницом Преславом. Дакле, једина препрека коју византијски историчари помињу од Адријанопоља, где је војска скупљена, па до бугарске престонице, била је планина Балкан, при­ том не спомињући ниједан град на том путу.1 Поступајући изузетно промишљено, уносећи у војну надмоћ и истинску креативност, Јо­ ван Цимискије је из Преслава ослободио бугарског владара Бориса који је још увек имао на себи царска знамења, и поздравио га као цара. Он је Бугарима поручио да долази као ослободилац и да су му једини непријатељи Руси.2 Освојивши Преслав, Јован Цимискије се упутио према Дристри у коју се Свјатослав био повукао. За разлику од пута од Адријанопоља до Преслава када није споменуто ниједно утврђење, напредовање царске војске од бугарске престонице до Дристре походу до ромејске границе где је уништио неке – неименоване – тврђаве. Јован Скилица даје нешто другачију причу – код њега се не помињу бугарски посланици, већ је узрок Нићифоровог позива Свјатославу одбијање бугарског цара Петра да спречи пљачкашке походе Мађара који су на путу ка Византији пролазили кроз Бугарску, Scyl. 276–277. 1    Leo. Diac. 128 sq; Лав Ђакон пуно простора посвећује описима „мизијске“ земље (како он доследно назива Бугаре) истичући да је тешко проходна, пуна теснаца, и опасна за војни поход, в. Leo. Diac. 62–63; 130; 132–133. Занимљиво је такође да Лав Ђакон као први циљ похода именује Преслав, у коме су царски дворци Миза – а кад буду одатле кренули лакше ће се борити са Русима, Leo. Diac. 131. Scyl. 294. 2    Leo. Diac. 136 ; Scyl. 297. Уп. и G. Schlumberger, L' Epopée byzantine à la fin du dixième siècle. Paris 21925, 79 sq; P. Stephenson, Byzantium's Balkan Frontier. Cambridge 2000, 18 sq.

Влада Станковић

било је праћено освајањем многих тврђава и градића (πολίσματα) који су освојени и у њима постављени византијски команданти (стратези!).1 Византијска војска је после дуго времена поново у пуној снази избила на Дунав. После коначне победе над Свјатосла­ вом, освајања Дристре и повратка у Цариград, Јован Цимискије је открио своје праве намере према Бугарима. Он је положио инсиг­ није бугарског цара на олтар Свете Софије, истовремено дајући Борису II титулу магистра и тиме га постављајући на место које му по схватањима Византинаца једино и припада – он је постао само царски чиновник.2 Победоносни поход Јована Цимискија којим је у једном ко­ раку прешао из Адријанопоља до Преслава и одатле до Дристре, посредно је показао и сву различитост балканске границе у односу на источну. Док се на истоку граница полако утврђивала и снажила, омогућавајући веома постепено напредовање Византије, праћено и тренуцима уступања, дотле је Цимискије на западу у једном даху успео да уништи читаву суседну државу.

Принципи организације нових територија Административна подела Бугарске после 971. године позната нам је из Ескоријалског Тактикона који је настао из потребе да се ново­ освојене провинције рангирају и уведу у званичну администрацију, и то у стадијуму када је организација још увек била у току, још увек незавршена. О њима, као и животу провинција које се не налазе у Тактикону, сазнајемо и из корпуса печата чији се број непрестано повећава, упозоравајући на релативност неких закључака који новим налазима могу бити знатно измењени. Принципи организовања западних провинција били су по­ дударни са општим тенденцијама у царству. Од новоосвојених земаља на највишем месту налази се нова гранична област која је добила назив западна Месопотамија, на челу са катепаном, а прос­ тирала се близу ушћа Дунава. Катепанат Месопотамије заузео је у 1    Стратеге спомиње само Јован Скилица, Scyl. 298. Код Лава Ђакона набрајају се само освојена места, Leo. Diac. 138–139. Тако и Zon. III, 530. 2    Leo. Diac. 158–159, који закључује да је Цимискије тиме Мизију потчинио Ромејима; Scyl. 310. Нешто краће Zon. III, 535.

Пу товањ а кроз Византију

| 35

36 |

Ескоријалском Тактикону највише место међу свим западним провинцијама – много више него што је икад раније имала нека гранична провинција на Балкану.1 Потврђен је значај градова на Балкану као управних и војних средишта, те је тако уместо теме Македоније уздигнут Дукс Адријанопоља, командант важног цен­ тра на путу ка северу и западу, одакле је и кренула победоносна Цимискијева експедиција 971.2 Осим тога, тема Тракија је од сада званично називана Тракија и Јанупољ (Јованград) – име које je цар Јован Цимискије у част своје победе доделио бугарској престоници Преславу.3 Од остале бугарске територије створено је још неколико административних јединица. Стратега је добила Берое, данашња Стара Загора, на обали Дунава Дристра, као и две области ближе Солуну и некадашњој граници Византије са Бугарском: Другувитија и Нови Стримон.4 Даље на западу, основана је административна јединица са центром у Расу, чије је постојање, због кратког време­ на организованог византијског присуства до Самуиловог устанка, остало забележено само захваљујући једном печату Јована, катепана Раса.5 Сличан је случај и са темом Морава, којој је на челу стајао Адралест Диоген, и која се налазила на ушћу Мораве у Дунав, на месту античког Horreum Margi-a.6 Кратак век прве византијске окупације Бугарске дозвољава да се само у назнакама виде принципи учвршћивања византијске власти на територији до нове-старе границе на Дунаву. Многе админи­ стративне јединице, без обзира на то што су уведене у Ескоријалски 1    Cf. Oikonomidès, Listes, 263; N. Oikonomidès, Recherches sur l’histoire du BasDanube aux Xe–XIe siècles: la Mésopotamie de l’Occident, RESEE 3 (1965) 57–79 (= Documents et études sur les institutions de Byzance (VIIe–XVe s.) VR. London 1976, XII) и посебно нову студију, A. Madgearu, Byzantine Military Organization on the Danube, 10th–12th Century. Leiden–Boston 2013. 2    Oikonomidès, Listes, 263. 35. 3    Leo. Diac. 138. 4    Oikonomidès, Listes, 267. 6; 267. 35; 269. 4; 269. 9. Уп. N. Oikonomidès, A pro­ pos de la première occupation Byzantin de la Bulgarie (971-ca. 986), y: EYPSYCHIA, Mélanges offerts à H. Ahrweiler. Paris 1998, 582, који каже да су се Другувитија и Нови Стримон налазили „на традиционалној византијско-бугарској граници“. 5    Catalogue of Byzantine Seals of Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, Vol. I (ed. J. Nesbitt – N. Oikonomidès). Washington D. C. 1991, 100/33. 1. 6    Catalogue of Byzantine Seals of Dumbarton Oaks, 195/36. a. Cf. A. Rambaud, L’Empire grec au Xe s., 450–452; С. Пириватрић, Византијска тема Морава и „Моравије“ Константина Порфирогенита, ЗРВИ 36 (1997) 173–199.

Влада Станковић

Тактикон, нису биле функционално довољно учвршћене. Тако се срећу печати стратега који су под својом влашћу имали области различите од оних из Тактикона: осим стратега Тракије и Јанупоља, нађени су и печати стратега само Јанупоља, или стратега Јанупоља и Доростола (Дристре).1 Недостатак особина праве границе на Балкану, (где није за­ немарљив значај идеолошке фиксације Ромеја на Дунав, као једи­ ну традицијом потврђену границу) условио је и изостанак неких пропратних појава у духовном животу и историји менталитета на балканској граници. Овде се нису развили они процеси који су на истоку довели до стварања специфичног и карактеристичног мен­ талитета, који је условио да становници граничног подручја осете да припадају једном слоју, специфичној касти, другачијој не само од својих противника преко границе, већ, можда чак и у већој мери, од осталих Ромеја .2 Још једна појава која је карактерисала источну границу цар­ ства није била присутна на Балкану. То је писање војних трактата, који су највећи процват доживели у другој половини X века, када је византијска офанзива против Арапа већ донела доста успеха. Због тога није чудно што су они већином повезани са именом највећег и најжустријег освајача на истоку – Нићифором Фоком.3 То је још једна последица византијског односа према проти­ вницима: Арапима на истоку и Бугарима на западу. Пређен је пут од апела византијској војсци да се угледа на Арапе, из времена када је Византија била војнички слабија и потиснута,4 па до седме деце­ није X века када се већ јасно издвојио један слој ратника, стално присутних на граници у непрестаном додиру са противником, и чији команданти, који су у међувремену освојили и царске круне, нису заборавили своја војевања и саборце са границе, о којима се и даље 1    I. Jordanov, La strategie de Preslav aux Xe–XIe siècles selon les données de la sigilographie, SBS 1 (1987) 90–92, где су дати и занимљиви налази печата из XI века стратега Περσκλάβας, односно Περδσλάβας; Oikonomidès, A propos de la première occupation byzantine, 582–589. 2    Cf. G. Dagron, „Ceux d'en face“. Les peuples étrangers dans les traités militaires byzantins, TM 10 (1987) 207–233. 3    Cf. A. Dain, Les stratégistes byzantin, TM 2 (1967) 317–393 [texte mis au net et complété par J. Foucault]. 4    Dagron, Byzance et le modèle islamique, 221; 237.

Пу товањ а кроз Византију

| 37

38 |

старају.1 Стога није чудно да за време постојања првог бугарског царства није настао ниједан војни трактат који би се бавио бал­ канским простором, већ се морало чекати да офанзива Василија II против Самуилове државе узме већи замах да би се осетила потреба за једним актуелним војним текстом у вези са западом.2 1    У последње време поново су публиковани сви важнији војни трактати из овог периода (хронолошки најновија Тактика Лава VI: The Tactica of Leo VI, Text, Translation and Commentary by G. Т. Dennis. Washington, D. C. 2010), управо због свог великог значаја и специфичности изворних података које нам преносе. Овде ће се, због тога, упутити само на нова издања у којима се налазе подаци о ранијим: Three Byzantine Military Treatises (ed. G. T. Dennis). Washington, D. C. 1985. На арапску границу односи се други трактат, преведен са Skirmishing, а ради се у ствари о делу познатом као De velitatione bellica цара Нићифора Фоке, = De velitatione (ed. G. Dagron – N. Mihaescu). Paris 1986, који је снабдевен акрибичним и опширним коментаром Ж. Дагрона; E. Mcgeer, Sowing the Dragon’s Teeth: By­ zantine Warfare in the Tenth Century. Washington, D. C. 1995, где су уз опширан историјски коментар објављене Praecepta militaria цара Нићифора Фоке, 3–61. Блискост заповедника и војника на источној граници се најбоље очитује у De ve­ litatione, где је упркос социјалној разлици јасно да се радило о, у другом погледу, истоветној групи. Као командант који познаје сваког свог човека, он се непрестано брине о њима. Ту се примећује, гледано очима војног заповедника са истока, и јасан сукоб и подела друштва на војнике који се жртвују за цара и општи спас и на бескорисне чланове друштва – пре свих мисли се на порезнике – који ове борце малтретирају. (216 ed. Dennis = 109–111 ed. Dagron) То је значајан показатељ еволуције византијског друштва од времена Лава VI који је управо, као цар, позивао војнике да се жртвују за своју земљу и веру, до доба када је Нићифор Фока постао цар и када он стаје на страну тих војника а против цивила, издвајајући их до те мере да се чак пита да ли ико има права да суди војницима осим архонта војске кога је њој цар поставио, жалећи се како их тематске судије сурово кажњавају бичевањем и окивањем. (216 ed. Dennis = 111 ed. Dagron). Колико је источна граница постала значајна види се и по томе што се у истом трактату теме на граници, које су још у доба Константина Порфирогенита биле супротстављене „ромејским“ или „великим“ темама, сада саме називају „велике граничне теме“ (150 ed. Dennis = 37 ed. Dagron). 2   Ради се о чувеном De re militari, који је сада поново објављен у Three Byzantine Military Treatises (ed. G. T. Dennis). Washington D. C. 1985. III: Campaign Organi­ sation and Tactics. По суду издавача, а он се поклапа и са ранијим мишљењима (уп. G. Schlumberger, Un Empereur byzantin au Xe siècle. Nicéphore Phocas, 150–152; Dagron, De vel. 155–157) овај трактат је настао крајем X века а описује догађаје 991–995. Као што је и сам издавач у наслову превода сугерисао, овде се више покушава објаснити организација похода – рачуна се да се иде у непријатељску земљу – него што се може разазнати неко дуготрајније стање, као што је случај са источним примером. Осим тога, када су у питању противници, овде се пре свега инсистира на одликама бугарске земље, која је због шумовитих клисура врло

Влада Станковић

Непостојање граничарског менталитета на Балкану било је пресуднo и за изостанак историјског сећања и свести о традицији ратовања, понекад и пријатељевања са Бугарима, које је на истоку довело до стварања јединственог епа у византијској књижевности, о Дигенису Акрити, јунаку границе, који како својим „двоструким“, арапским и ромејским пореклом, тако и издвојеношћу од царске власти – која симболизује аутаркичност читавог слоја – представља прави производ дуготрајних процеса на источној граници.1

Златник цара Константина VII Порфирогенита

незгодна – што се поклапа са исказима једног савременика, Лава Ђакона, и са његовим истицањима неповољних географских одлика Бугарске које је у једном нападу и сам искусио, Leo. Diac. 171 sq. Уп. Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, 15–21. 1   Еп о Василију Дигенису Акрити непрестано привлачи пажњу истраживача, због својих особитости разних врста, али и богатства рукописа и различитих верзија. Овде ће се указати само на најзначајнија дела која су у вези са нашом темом: H.-G. Beck, Geschichte der byzantinischen Volksliteratur. München, 1971, 63–97; A. Pertusi, Tra storia e leggenda; akritai e ghazi sulla frontiera orientale di Bi­ sanzio, у: XIV Congr. int. Et. byz. Rapports II. Bucarest 1974, 27–71; N. Oikonomidès, L’ «épopée» de Digénis et la frontière orientale de Byzance aux Xe et XIe siècles, TM 7 (1979) 375–399.

Пу товањ а кроз Византију

| 39

II Место и значај Истока у византијској црквеној политици од X до XII века

Након арабљанских освајања током VII века Византијско царство је изгубило власт над источним провинцијама и, што је подједнако важно, над великим црквеним средиштима Антиохијом, Јерусали­ мом и Александријом. Чак и пре него што се то догодило, Цари­ град је већ током више векова имао нескладне односе са Истоком и источним центрима, као последицу великих христолошких распри које су оставиле приметну поделу између источних патријаршија и престонице Царства. Источна црквена средишта су, захваљујући по­ литичкој надмоћи Цариграда, која је уз царску подршку постајала и теолошка, били суочени са избором – или да прихвате Цариградску догму и са тим цариградску супрематију, или да се боре за верску независност од престонице, која је неминовно са собом носила, макар и делимичну, политичку независност од царске власти. Седми век и коначно историјско одвајање источних провин­ ција од Цариграда, довео је, несумњиво, до специфичног начина на који су Византинци сагледавали и разумевали Исток, и до његовог посебног места у византијској политичкој мисли. За Византинце је Исток од тада био схватан на један од следећа два начина: – С једне стране, Византинци су овом пределу прилазили са мистично-религиозног аспекта, и у идеолошком и у географ­ ском смислу, као простору са бројним различитим утицајима и облицима веровања. Ово схватање је великим делом било обележено хришћанском географијом ове регије, пре свега Светих места, на рачун Византинцима мање познатих или неважнијих области, које су се простирале од северне Сирије све до Црног мора и Кавказа на северу.1 1    Света места су имала посебно место у византијским схватањима о Истоку. То се можда најбоље најбоље види по коришћењу свете географије (понекад и

Влада Станковић

– Са друге стране, Исток је постепено, али све снажније, би­ вао идентификован са Византијским истоком, византијском Малом Азијом која је све до инвазије Селџука у последњој трећини XI века остала срце Царства и најзначајнији извор његове снаге и богатства.1 Као последица овакве „еволуције“ византијских ставова, схва­ тања и разумевања Истока, након што су простране територије од Сирије до Египта престале да буду интегрални део царства, визан­ тијска источна политика је остала без јасног и конкретног циља. Чак и више од тога, успостављање прилично чврсте и недвосмислене границе током IX века између две организоване државе, Византије и арабљанског калифата, допринело је ограничавању византијских аспирација и византијске практичне политике на Истоку, без обзира на понекад уочљиве идеолошке претензије ка овим, у прошлости византијским просторима. Мора се, међутим, напоменути да визан­ тијска повезаност са далеким источним провинцијама никада није била толико снажна да би Византинци овај простор сматрали не­ двосмислено својим, интегралним делом царства. Насупрот гледању на европске провинције, увек посматраним унутар некадашњих граница царства на Сави и Дунаву, најпре због непостојања једне снажне државе са којом би Византија делила границу на Балкан­ ском полуострву, Византинци имали снажан осећај подељености територија на истоку између царства и Арабљана, чак и у време ширења Византије на истоку на рачун истих Арабљана.2 Другим речима, чак је и византијски продор на Исток, који је током X века постајао постепено и стварност, био ограничен византијским на­ чином гледања на Исток и тиме усмерен – прилично реалистич­ но – најпре ка оним територијама које су се налазиле у близини њеној злоупотреби) у унутарвизантијским духовним сукобима – о томе детаљно C. Sode, Jerusalem–Konstantinopel–Rom. Die Viten des Michael Synkellos und der Brüder Theodoros und Theophanes Graptoi. Stuttgart 2001. 1    S. Vryonis, The Decline of Medieval Hellenism in Asia Minor and the Process of Islamisation from the Eleventh through the Fifteenth Century. Los Angeles 1986. 2    H. Ahrweiler, La frontière et les frontières de Byzance en Orient, у: XIVe Congr. int. et. byz. Bucarest 1974; J. F. Haldon – H. Kennedy, The Arab-Byzantine Frontier in the Eight and Ninht Centuries: Military Organisation and Society in the Borderlands, ZRVI 19 (1980) 79–117; G. Dagron, Byzance et le modèle islamique au Xe siècle à propos des Constitutions Tactiques de l’Empereur Léon VI, Comptes Rendus de l’Académie des Inscriptions et Belles Lettres (1983) 219–243.

Пу товањ а кроз Византију

| 41

42 |

постојеће граничне линије.1 Као што је добро познато, управо се током средњевизантијског периода, а најпре у време сталних борби са Арабљанима у X столећу, развио на источној граници Византије специфичан граничарски менталитет. Снага овог просторно и временски јединственог феномена, почивала је управо у стварној и појмовној раздвојености између две државе, између Византина­ ца и Арабљана и у поимању постојања јасне границе између њих. Граничарски менталитет, који је подразумевао подједнако свест о раздвојености Византинаца и Арабљана, колико и блискост припа­ дника обе државе који су живели у близини граничне линије, био је на најбољи начин уобличен у читав поетски циклус о јунаку границе двоструког порекла Дигенису Акрити, у епу о имагинарном хероју границе и бројним легендама везаним за његово име.2 Иако византијска црквена политика3 није морала у потпуности бити иста као шире византијски ставови о Истоку, или пратити тре­ нутну источну политику царства, она је била дубоко прожета пре­ овлађујућим схватањима и погледима на Исток. Однос цариградске цркве према Истоку и укупна византијска црквена политика према овом простору, били су додатно оптерећени увек присутном сумњом у правоверје оних Хришћана који су живели с оне стране границе са Ара­ бљанима. Док је став византијске цркве о балканском залеђу био јасан и недвосмислен, дубоко прожет мисионарским амбицијама и успесима византијских мисија, због њене жеље да овим просторима који су некада политички припадали Византији макар духовно доминира, дотле је двојак, несигуран став о источним областима, тамошњој популацији и разноврсним верским и црквеним традицијама допринео непостојању јасних државних и црквених циљева према овом широком простору. 1   Несумњиво најбољи пример реалистичног приступа и прагматичне политике најпре оних Византинаца који су непосредно ратовали са Арабљанима током X века и који су предводили византијску офанзиву на истоку, пружа војни трактат приписан цару Нићифору Фоки (963–969), а који у сваком случају припада његовом времену, De velitatione bellica (ed. G. Dagron – N. Mihaescu). Paris 1986. = Three Byzantine Military Treatises (ed. G. T. Dennis). Washington D. C. 1985, II. 2    N. Oikonomidès, L’ «épopée» de Digénis et la frontière orientale de Byzance aux Xe et XIe siècles, TM 7 (1979) 375–399. В. и претходни рад у овој књизи, Карактер византијске границе на Балкану у IX и X веку. 3    Појам византијска црквена политика и све што он носи није једноставан за дефинисање. Као што ће бити наглашено, у византијским студијама до сада није посвећивана довољна пажња овом комплексу проблема, нити је проблем црквене политике царства уопште озбиљније истраживан.

Влада Станковић

Уз све већ наведено, неопходно је истаћи још један стварни и методолошки проблем, ради бољег разумевања непознаница са којима се суочавамо у покушају да одредимо византијску црквену политику и њене принципе. Ради се о основним карактеристика­ ма византијског духа и принципима функционисања византијске цркве и, последично, особина црквене политике царства, који могу бити сведени на базично питање: ко је осмишљавао и водио ви­ зантијску црквену политику? Цариградски патријарх и клир, или цар и световна власт уопште? Чији је утицај био снажнији и у којој мери? Да ли је постојала симфонија две власти и у креирању црквене политике и њеном планирању, или је, као и у многим областима византијског живота, однос снага више зависио од личности тре­ нутног патријарха и тренутног цара? Све су то дилеме које постоје у одређеном степену током читавог постојања царства, али у периоду након коначне победе иконофилије, након 843. године, специфичан развој византијског друштва и промена односа световне и духовне власти захтева да се сваки појединачни пример проучи засебно и да се сваки однос, сваки проблем постави у правилни историјски контекст и одговарајуће проучи. У ономе што следи биће стога ана­ лизиране најзначајније фазе византијске црквене источне полити­ ке, са посебним обраћањем пажње на улогу и значај који су имали најистакнутији световни и духовни владари, цареви и патријарси. Велика обнова византијске цркве и читавог царства у IX веку након победе над иконоборцима представљала је време великог по­ раста утицаја престоничког патријарха, повезаног, не без разлога, са личношћу патријарха Фотија (858–867; 877–886). Овај образовани и амбициозни настојник царске канцеларије који је за шест дана уздигнут до највишег духовног чина у царству, био је у истој мери енергичан као вођа и као пропагатор сопствене улоге у победи над иконоклазмом и у великим мисионарским успесима друге половине IX века, током његова два патријархата. Нови дух који је несумњиво струјао кроз византијску цркву био је подстицај Фотију и његовим појединим наследницима да покушају да успоставе нов однос снага између духовне и црквене власти и да прогласе надмоћ патријарха над царевима, што је најјасније изразио сам Фотије у Уводу у царски законик Исагоге (Увод) у последњој години царевања Василија I.1 1    Одмах на почетку своје владавине Василијев син Лав VI је протерао Фотија и укинуо очев законик са проблематичним и, у византијском миленијуму,

Пу товањ а кроз Византију

| 43

44 |

Као човек богатог образовања, са широким политичким кон­ цепцијама и, истовремено, снажним амбицијама, Фотије је значајно допринео снази положаја цариградског патријарха и осмишљавању идеологије византијске цркве. Велики мисионарски успеси прес­ тоничке цркве, најпре у Моравској, а затим током седме деценије IX века и у суседној Бугарској, за Царство неупоредиво важнијем простору, дали су подстрека Фотију и омогућили му да редефини­ ше положај и улогу цариградског патријарха у новим историјским околностима. Можда најзначајнији елемент Фотије нове идеологије цариградског патријарха јесте његово одређивање као врховног поглавара свих хришћана, чија би дужност била и да се стара о ши­ рењу праве вере међу „варварима“, али и о исправљању догматских грешака оних који одступају од учења цариградске цркве.1 Иако се византијска мисија код Хазара 861. године завршила неуспехом, не треба потценити значај успеха у Моравској и, првенствено, у Бугарској.2 Византијска доминација над суседном државом оставила је великог утицаја на схватање значаја и потребе ширења утицаја и облика вере цариградске цркве, подстичући, истовремено, „екс­ панзионистички“ начин мишљења у широј византијској политичкој мисли, која ће обележити у великој мери државну – занимљиво, мно­ го више него црквену – политику царства у наредним деценијама. Уз ове мисионарске успехе и тријумф иконофилије, Фотије је себи приписивао и најважнију улогу у конверзији Руса, страшног и варварског народа који је 860. године опседао престоницу, а који је он затим претворио у поузданог савезника под непосредном влашћу Цариграда.3 Своје разумевање улоге цариградске цркве у земљама јединственим Фотијевим ставовима, издавши сопствени законик назван Приручни закон (Прохирос номос), в. A. Schminck, Studien zu mittelbyzantinischen Rechtsbü­ chern. Frankfurt am Main 1986; В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви Македонске династије. Београд 2003. В. и рад Жива икона Христа. Фотијева дефиниција патријарха у Уводу Исагоге и њен значај, број V у овој књизи. 1    Велика је и готово неистражена тема суштински и вишеслојни однос Цариграда и Рима у ово доба, а посебно самог Фотија, изван црквених спорова којима је и он сам био узрок. Повезаност два Рима је била, чини се, много тешња и комплекснија него што се то најчешће претпостављало, а сам Фотије се без сумње у неким елементима угледао на римског папу, или тежио да у Византију пренесе неке карактеристике које су пратиле поглавара римске цркве. 2    C. Zuckerman, On the Date of Khazars’ Conversion to Judaism and the Chronol­ ogy of the Kings of the Rus Oleg and Igor, REB 53 (1995) 237–270. 3    B. Laourdas, Photiou Homiliae. Thessalonica 1959, 10.

Влада Станковић

којима је духовно доминирала, Фотије је најјасније изразио у писму првом покрштеном владару суседне Бугарске, Борису-Михаилу.1 У истој програмској епистоли, Фотије је изразио и своје убеђење да управо престонички патријарх треба да духовно, очински, води владаре младих, тек покрштених народа. Осим тога, иако је Фо­ тијева духовно-политичка делатност била пре свега усмерена ка западу, патријарх је правилно разумео значај Истока за положај цариградског поглавара, постављајући темеље византијској источној црквеној политици, повезујући чвршће патријарха престонице са источним архијерејима.2 Једним делом управо због овако истакнуте и наглашаване уло­ ге цариградског патријарха, већ је у исто ово време, током влада­ вине Василија I (867–886), дошло реакције царске власти, која је желела да оснажи улогу цара у ширењу праве вере. У Василијево време то је највидљивије у његовој источној политици и присилном покрштавању Јевреја, које је изазвало осуде и из круга најуглед­ нијих византијских јерарха, иначе најближих Фотијевих сарадни­ ка.3 Осим ове Василијеве снажне, али и оспораване акције, велики византијски мисионарски успеси из средине IX века нису нашли свог непосредног одјека у источној политици царства, подједнако државној и црквеној. Тек је у следећој генерацији, коју је на цркве­ ном трону престонице представљао Фотијев млађи сарадник и уче­ ник Никола Мистик, тежња византијског јерарха за доминацијом над хришћанским светом, па тиме и над василевсом, дошла до свог пуног изражаја. Никола Мистик (901–907; 912–925) био је један од најенер­ гичнијих и најзначајнијих патријараха у читавој историји царства, који је посебно током свог другог патријархата4 покушао да прева­ зиђе традиционално опрезан став византијске цркве према ширењу 1    B. Laourdas-L. G. Westerink, Photii patriarchae Constantinipolitani Epistulae et Amphilochia I–IV. Leipzig 1983–1986, tom. I, ep. 1. 2    Laourdas-Westerink, Epistulae, tom. I, ep. 2. 3    J. Dagron, Le traité de Grégoire de Nicée sur le baptême des Juifs, TM 11 (1991) 314–357. Не треба заборавити да је Василије имао великих успеха и на Балкану, чиме је црквена власт Цариграда на овим просторима ојачана, макар и привремено, науштрб традиционалне надмоћније римске цркве. 4   Изузимајући период од фебруара 914. до касног лета 917. године, када је царица-мајка Зоја, Мистикова противница, доминирала престоницом и политиком царства, најпре уз помоћ рода Фока.

Пу товањ а кроз Византију

| 45

46 |

свог утицаја ка истоку. Као Фотијев следбеник, који је остао његов политички и духовни идеал, Мистик је свесно прелазио преко начи­ на традиционалног вођења црквене политике, без обзира на то да ли се радило о његовим проблематичним договорима са бугарским владарем и византијским ђаком Симеоном (893–927), или о офан­ зивној црквеној политици према Истоку. По много чему Никола Мистик је представљао изузетак у историји цариградске патријар­ шије, па тако и по својим ставовима о правцима којим би визан­ тијска црквена политика према Истоку требало да се креће. Можда је најзначајнија била његова способност да појми значај источних области, од Кавказа ка југу, за шире византијске интересе и безбед­ ност царства. Његова помирљива политика према Истоку, посебно када се упореди са Василијевом насилном политиком покрштавања Јевреја, која је продубила обострано неповерење између Византи­ наца и „источњака“, била је усмерена ка превазилажењу увреженог неповерења Византинаца према источним суседима, околности која је увек оптерећивала источну политику Царства. Никола Мистик је био један од ретких византијских политичара, и једини цариград­ ски патријарх, који је покушао да прошири утицај престоничке патријаршије и привуче политички, подједнако као и црквено, на своју страну источну цркву, не обазирући се на догматске разлике у односу на Исток, које су постајале све снажније управо са јачањем цариградске цркве. Мистикова политика остала је великим делом забележена у његовој колекцији писама, од којих ће најзначајнија бити детаљније анализирана. Писмо број 46 Николе Мистика упућено „најузвишенијем и љубљеном сину, славном принцу Абазгије“,1 представља сјајан пример патријархове дипломатске вештине. Мистик упућује писмо новом владару који је преузео престо након очеве смрти, али је патријарх успео да чак и у овој епистоли, која има великим делом утешни тон, изрази своју доминантну позицију у међународној политици и да критикује архиепископа Аланије, политички повезаног са новим вла­ дарем. И овим писмом Никола Мистик потврђује своје специфично, и међу цариградским патријарсима јединствено занимање за земље које леже источно од традиционалне византијске границе. Као след­ беник патријарха Фотија, Мистик је наставио и унапредио Фотијеву црквену политику, покушавајући да задржи утицај патријарха у сфери 1   Реч је о Георгију II (916/7–960/1).

Влада Станковић

дипломатије Царства, утицај који је био успостављен великим миси­ онарским успесима у претходном нараштају. Писмо број 51 упућено „чувеном принцу Абазгије“,1 још је један пример Мистиковог непосредног мешања у политику, иако у овом случају поприма облик честитања адресанту на скорашњем покрштавању Алана. Из овог кратког, али политички значајног Мис­ тиковог писма, постаје јасно да је патријарх недавно повратио свој утицај и стварну политичку моћ у византијској престоници, јер је ово његово прво непосредно обраћање принцу, иако је архиепис­ копу Аланије већ раније писао.2 Писмо број 51 би стога требало датовати у период када је Никола Мистик имао стварну политичку моћ у својим рукама, у време након смрти цара Александра јуна 913. године и повратка на власт царице Зоје и њених сарадника из рода Фока, фебруара 914.3 Оно представља још једну потврду Мистиковог интересовања за источну политику царства и његовог свесног напора да повеже Исток (из византијске визуре тог времена „Далеки Исток“) и верски и политички тешње са Цариградом. Четири писма упућена Петру, архиепископу Аланије (бројеви 52, 133, 134 и 135),4 сведоче о потешкоћама које су и сам патријарх, али и царска власт уопште, имали у настојањима да прошире свој утицај и власт у далеким источним областима изван византијских граница. Мистикова преписка са архиепископом Аланије указује и на специфичну ситуацију у којој су се налазили византијски 1   Реч је о оцу Георгија II, Константину III (898/9–916/7). 2    То су писма 133 и 52, која, заправо представљају две варијанте једног истог текста. 3   Издавачи Мистикових писама (Nicholas I Patriarch of Constantinople, Letters, (ed. R. J. H. Jenkins – L. G. Westerink). Washington 1973, 547–549) предложили су период између 914. и 916. године као време настанка овог писма, што је прихваћено и у регестима цариградских патријараха, Les regestes des actes du Patriarcat de Con­ stantinople. Vol. I. Les actes des patriarches, fasc. II et III. Les regestes de 715 à 1206 (ed. V. Grumel – J. Darrouzès). Paris 21989, 204. 4    Предложено датовање ових писама (Nicholas I Patriarch of Constantinople, Letters, 280–286 (52), 432–442 (133–135) у период између 914. и 916. године није вероватно, уп. Les regestes (ed. Grumel – Darrouzès), 216–217 који су код датовања ових писама ставили знак питања. Управо у ово време је Никола Мистик био потиснут у престоници, након повратка царице Зоје фебруара 914. године и све до преузимања фактичке власти Романа Лакапина, позног лета 917, те је готово немогуће да су у овом периоду настала политички врло снажна и самоуверена патријархова писма архиепископу Аланије.

Пу товањ а кроз Византију

| 47

48 |

архијереји када су покушавали да оснаже свој утицај на просторима који нису признавали црквену власт престоничке патријаршије, или када су иступали као политичари и дипломате у покушају да заштите интересе Царства. У одређеном смислу, цариградски патријарси су имали више успеха са световним владарима, од којих су неретко, ма­ кар и церемонијално, признавани као духовни предводници, нешто што су духовни поглавари народа који су припадали византијској сфери духовног и политичког утицаја много теже прихватали. Може звучати парадоксално, али су световни владари суседних земаља које су биле политички ослоњене на Цариград неретко тражили од цариградског патријарха неку врсту духовне протекције управо као средство лакше доминације над сопственим јерејима. Такав став световне власти допринео је много снажнијем отпору духовних пог­ лавара у овим полузависним државама утицајима који су долазили из Цариграда и, посебно, од цариградских патријараха. У политичком троуглу који су чинили цариградски патријарси, владари земаља из византијске зоне утицаја и духовни поглавари ових земаља и обла­ сти, најосетљивији је био положај предводника византијске цркве, пошто би патријархов снажнији притисак на световну власт могао довести било до побуне против (полу-) пријатељског владара, било до чвршћег савеза световне и тамошње духовне власти усмерене против Византије. На врхунцу своје политичке моћи, након крунисања Романа Лакапина за цара децембра 920. године и победе над противницима унутар цркве, Никола Мистик је упутио опширну епистолу багдад­ ском калифи, Ал-Муктадиру.1 У овом писму, прожет победничким оптимизмом, Никола Мистик је на себе преузео улогу заштитника свих хришћана. У мешавини духовног покровитељства над хришћа­ нима, без обзира где они живели, и световне политичке дипломатије, Никола Мистик је на практични начин показао учење патријар­ ха Фотија о надмоћи духовне над царском влашћу – патријархова политика, његова амбиција и тежња за превлашћу унутар и изван Царства остају изузетак у византијској црквеној историји, посебно у средњевизантијско време. Црквена политика је у начелу била усло­ вљена личношћу, особинама и претензијама тренутног патријарха, 1    Nicholas I Patriarch of Constantinople, Letters, број 102, 372–382. Писмо носи подједнако опширан наслов: Нашем најизврснијем, најугледнијем, најславнијем пријатељу, Богом постављеном господару народа Сарацена.

Влада Станковић

који је, са своје стране, најчешће био завистан од царске воље и политичког односа снага у Цариграду. Доба снажних патријара­ ха, започето након тријумфа над иконоборцима, дошло је до свог краја свргавањем Михаила Керуларија, новембра 1058. године, али су моћни цариградски јерарси омогућили митрополитима и епис­ копима византијске цркве да се са већим успехом супротстављају царевима, макар у теолошко-догматском домену, као што то пока­ зују примери отпора чак и тако моћним царевима као што је био Манојло Комнин (1143–1180). Пре времена владавине Комнина и губитка Мале Азије, Ви­ зантија се последњих деценија X века и првих деценија наредног столећа проширила на Истоку далеко изван својих „традиционал­ них“, већ вековима устаљених граница. Али, можда управо због истакнуте политичке улоге Николе Мистика, која је византијске цареве приморала да буду опрезнији при избору патријараха, по­ литички успеси и ширење Царства на истоку нису били праћени и снажењем црквеног утицаја цариградске патријаршије на овим про­ сторима. Идеја Истока као територија дубоко прожетих духовном традицијом хришћанства била је замењена практичном политиком експанзије на Исток и припајањем Царству области са хетерогеном политичком и верском традицијом. Најуспешнији је био византијски продор источно од Кападо­ кије, у области Тигра и Еуфрата, где су новоосвојене територије у X веку чиниле конгломерат малих административних јединица које су називане јерменске теме у изворима тог времена, како би се разликовале од старих области које су чиниле (велике) ромејске теме.1 Јужно од ових новоприпојених области се налазила Ан­ тиохија, а на северу територија која је повезивала Малу Азију са Кавказом. Антиохија је под византијску власт дошла 969. године, док су северне области, као и крајњи југоисточни угао Мале Азије (Мала Јерменија) дошле под непосредну византијску власт у пред сам крај владавине Василија II.2 И док је северноисточном краку 1    W. Seibt, Armenika themata als terminus technicus der byzantinischen Verwal­ tungsgeschichte des 11. Jhs., BSl 54–1 (1993) 134–142; De velitatione bellica (ed. Dagron-Mihaescu), 37, где се за провинције на источној граници користи и термин велике граничне теме. 2    W. Seibt, Die Eingliederung von Vaspurakan in das byzantinische Reich (etwa Anfang 1019 bzw. Anfang 1022), Handes Amsorya 92 (1978) 49–66; V. Šandrovskaja, K istorii femi Vaspurakan, VV 55 (1994) 152–161; W. Seibt, Metropoliten und

Пу товањ а кроз Византију

| 49

50 |

проширеног царства поклоњена пуна пажња када је реч о војном управљању, што је видљиво по значајним личностима које је цар­ ска власт постављала за заповеднике, црквена политика Царства практично није ни постојала. Постојећа суревњивост Византинаца према хетеродоксној популацији и тамошњим верским традиција­ ма била је само један, никако не најважнији разлог који је спречио јасну византијску црквену политику на овом делу Истока. Можда је важнији био потцењивачки однос који је византијска елита имала према овом „Далеком Истоку“, видљив и у кратком задржавању војних заповедника у овом региону, који су своје намештење корис­ тили искључиво у сврху јачања сопствене позиције и премештања на неки угледни положај.1 У односу на северне пределе на Истоку, Антиохија је предста­ вљала у верском смислу потпуно другачији случај. Пример Антио­ хије је такође погодан за разумевања потешкоћа на које истраживач византијске црквене политике наилази у покушају да утврди да ли су постојале разлике између државне и црквене политике и да те раз­ лике правилно протумачи. Од тренутка када су Византинци поново заузели сиријску престоницу, византијски цар, а не патријарх, водио је снажну црквену политику, која се пре свега огледала у пажљивом и промишљеном избору антиохијског патријарха. Личности које су цареви постављали на духовни трон Антиохије,2 јасно говоре о наме­ рама световне власти – патријарх Антиохије је увек припадао блис­ ком кругу царевих сарадника, и представљао је другу стране нове византијске власти у овим областима, заједно са дуксом Антиохије, са истим циљем да шири византијски, заправо цариградски и утицај тренутног цара и његове околине.3 Нови антиохијски патријарси, Herrscher der Alanen auf byzantinischen Siegeln des 10.–12. Jhs., у: Sfragistika i istoriia kul‘tury. Sankt-Peterburg 2004; W. Seibt-I. Jordanov, Στρατηγός Σωτηρουπόλεως και Ανακουπίας. Ein mittelbyzantinisches Kommando in Abchazien (11. Jahrhundert), SBS 9 (2006), 231–239. 1    В., на пример, случај Едесе, J.-Cl. Cheynet, Sceaux de la collection Zacos (Bi­ bliothèque nationale de France) se rapportant aux provinces orientales de l’Empire byzantin. Paris 2001, 59, 93. 2    Почевши од несумњиво легендарне приче о постављењу епископа Флавије (?), које је, наводно, извршио сам Нићифор Фока на самрти – иако је мало вероватно да је вест освајању Антиохије уопште стигла до њега у престоницу пре него што је био убијен 10/11. децембра 969. године. 3    V. Grumel, Le patriarcat et les patriarches d’Antioche sous la seconde domi­ nation byzantine (969–1084), EO 33 (1934) 129–147; K.-P. Todt, Region und

Влада Станковић

постављени из Цариграда, имали су подједнако политичку колико и духовну улогу, учвршћујући власт Цариграда на изузетно важним и осетљивим просторима. Не треба, ипак, никако потцењивати значај Антиохије за Цариград, подједнако у политичко-војном смислу, као и у верском: након више од три столећа под непосредном влашћу Цариграда се нашао још један црквени центар, још једна од пет глава хришћанске цркве, угледна антиохијска патријаршија, чиме је и покровитељски однос престоничких јереја према поглаварима антиохијске цркве ушао у нову фазу, који је могао да прерасте и у отворену конкуренцију и неслагање, уколико би у троуглу цар – цариградски патриjарх – антиохијски патријарх дошло до раз­ мирица и сукоба. У сваком случај „дукат“ Антиохије, заједно са ан­ тиохијском патријаршијом, представљао је најважнији византијски посед на истоку у XI веку, засењујући северне области на Истоку, које су сматране неважнијим и мање исплативим, што је довело до потцењивања њиховог значаја, што се Византији осветило у другој половини XI века са доласком Селџука управо на те просторе, које су затекли недовољно организоване и слабо брањене. Заједно са губитком великог дела Мале Азије пред Селџуцима у последњој трећини XI века и надаље, специфичан духовни развој током владавине Комнина (од 1081. фактички до пада Цариграда 1204) и строже схватање правоверја које је допуштало све мања и мања одступања од утврђених догми, није могло довести до ос­ мишљавања офанзивне источне, посебно црквене политике, у време када су ове територије биле под влашћу иноверних Турака. Борба за чистоту вере, често коришћена као изговор за обрачун са про­ тивницима у ово доба,1 држала је византијску црквену политику чврсто усмерену само на унутрашњу политику и домаће проблеме. Византијска источна политика се сада суочавала са муслиманима и за Византинце, осетљиве чак и на ситне догматске разлике, простор за преговоре са Селџуцима је био врло ограничен. griechisch-orthodoxes Patriarchat von Antiocheia in mittelbyzantinischer Zeit, BZ 94 (2001) 239–267; Cheynet, Sceaux de la collection Zacos, 22–23; В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви Македонске династије. Београд 2003, 132–134. Упркос насловима њихових студија ни Grumel ни Todt не анализирају дубље царску политику према Истоку и према Антиохији, нити коментаришу блиске везе царева и личности које су постављали за патријархе Антиохије. 1    J. Gouillard, Le synodicon de l’Orthodoxie: édition et commentaire, TM 2 (1973) 1–316.

Пу товањ а кроз Византију

| 51

52 |

Постојање два наведена фактора, селџучко освајање Мале Азије и све снажнији верски пуризам унутар Царства, знатно су ограни­ чили а затим и онемогућили било какав покушај озбиљне и снажне источне црквене политике Византије, стварајући утисак о непремос­ тивости разлика између православља и ислама. Није изненађујуће што је једини цар који је покушао да промени овакво дубоко уко­ рењено схватање и опште политичко уверење био Манојло Комнин, који је деценијама снажно утицао и на цариградску цркву и њену политику. Манојло је покушао да приближи Византинце и Селџуке и у настојању да ове друге што снажније привуче Царству, покушао на црквеном сабору да убеди јереје како би свим муслиманима тре­ бало да буде дозвољено да се покрсте и прихвате православље, без изричитог одрицања од Алаха, што је до тада стајало у званичној формули за конверзију неверника.1 Неочекивано снажан отпор на који је цар наишао, и коначно одбијање византијских јереја да такву блажу формулу покрштавања прихвате, били су за Манојла и његову политику тим погубнији што је један од највећих противника његове намере био угледни солунски митрополит Евстатије, иначе царев близак сарадник и његов неуморни и инспиративни хвалитељ у бројним свечаним приликама. Овим одбијањем царевог плана византијски јереји су показали, или потврдили, и одређену меру неразумевања проблема са којима се Царство на Истоку суочава, као и сопствену неспособност да се прилагоде новим околностима, насталим након продора Турака у византијске малоазијске провинције. Сужавајући све више орто­ доксију и повлачећи се дубоко у њу, подједнако од странаца и од световне власти, византијска црква је посредно допринела конач­ ном одвајању источних провинција од Цариграда. У осетљивом времену након византијског катастрофалног пораза од Селџука 1176. године, овај Манојлов неуспех да избори једну врсту поми­ рљивог става према муслиманима на сабору из 1180. године је био последња потврда неуспеха и пропасти византијске источне полити­ ке и амбиција царства према Истоку, чак и у скромно дефинисаним оквирима комнинског доба. Византијско окретање себи означило је коначно превладавање „изолационистичке“ политике која је јачала у Византији од средине XI века, политике која је сматрала да је било каква идеја византијске „реконквисте“ нереална, па тиме и противна 1    J. Darrouzès, Décret inédit de Manuel Comnène, REB 31 (1973) 307–317.

Влада Станковић

интересима Царства. Византинци су покушали да надокнаде прак­ тични губитак могућности за политичком доминацијом васељеном пригрљујући све снажније мистичну страну православља, што је, са друге стране, само допринело продубљивању разлика са западним хришћанством и укљештило Царство између неверних муслимана на истоку и недовољно стриктних или правоверних католика, на западу. Помало иронично, Византија је престала да се суштински за­ нима за Исток након почетка XI века када је са освајањима Васи­ лија II достигла свој највећи обим проширења на овим просторима. Осећајући се надмоћном, Византија није поклонила много пажње овим својим крајњим источним територијама, нити је на њима про­ ширила своју снажну државну структуру, не осећајући да даље са истока прети новој граници било каква опасност. Након великог повратка цариградске власти на Балкан уништењем Самуилове др­ жаве, ове периферне источне области су изгубиле свој значај али и политички и верски „престиж“, остављене незаштићене све до за Византинце несхватљивог удара Селџука, не само у бици код Ман­ цикерта 1071. године, него и у времену које је уследило, када су нови освајачи од византијске Мале Азије створили своју државу. Делимич­ ни успеси у време крсташких похода нису ни у ком случају могли довести до византијског повратка на Исток, док су катастрофа из 1204. године и губитак Новог Рима створили од „Византије“ државу каква она није никада била: само једну од регионалних државица, без обзира на то да ли мислимо на „источну Византију“ – Никеју, или „западну Византију“ – Епир.

Пу товањ а кроз Византију

| 53

III Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца

I Априла 1042. године, после само четири месеца владавине, цар Михаило V, зван и Калафат, збачен је с престола у ватреној побуни Цариграђана. Упркос бегу у Студијски манастир и брзом замона­ шењу у покушају да се тиме спаси беса престоничког димоса, он је ослепљен заједно са својим рођаком, новелисимом Константином. Судбина Михаила V Калафата и његова коначна пропаст после по­ раза, ослепљења и изгнанства, била је тесно повезана са судбином читавог његовог рода – рода Пафлагонаца – којем је припадао по женској линији. Брзи пад овог василевса, иако је борба око царс­ ке палате била жестока и однела много живота,1 остао је у сећању Византинаца као добра парадигма за променљивост и несталност судбине, представљајући истовремено и добру опомену свима који би се могли погордити увереношћу у своју добру τύχη.2 Упркос жи­ вом сећању на тај догађај, византијски писци XI и XII века, који су сви писали барем неколико деценија након збацивања Михаила V, разликују се међусобно у опису важних догађаја у престоници априла 1042. године. Чак и више од тога, они преносе различите вести о породичним односима Пафлагонаца, о начину на који је Михаило V преузео власт у своје руке, и о царевом укупном односу према најмоћнијим члановима његовог рода. Заједно са младим василевсом Михаилом V Калафатом на ца­ риградском тргу Сигма (у северозападном делу престонице, на 1    Скилица каже да се причало да је погинуло до три хиљаде људи, Ioannis Scyl­ itzae Synopsis historiarum (ed. I. Thurn). Berlin – New York 1973, 419. 2    Советы и рассказы Кекавмена (ed. Г. Г. Литаврин). Москва 1972, 236; 286– 288; Scyl. 421.

Влада Станковић

правцу Месе од Студија ка центру) ослепљен је и новелисим Кон­ стантин, једини припадник рода Пафлагонаца коме је Михаило V био наклоњен и чија га је подршка до самог краја штитила. Гово­ рећи о њиховом ослепљењу, византијски писци најчешће спомињу различито држање Михаила и Константина пред, у тим тренуцима, саcвим извесном и неизбежном казном ослепљења. У складу са њи­ ховим укупним судом о Михаилу V Калафату, они истичу како је млади – тада још увек цар – молио, кукао и преклињао, док је његов θεῖος Константин достојанствено подносио читав догађај. Већина ромејских историчара не одређује ближе степен сродства између Михаила V и новелисима Константина, пошто за тиме није ни било потребе. Из њихових ранијих спомињања јасно произлази да је новелисим Константин био један од браће Пафлагонаца, осталих ујака Михаила V: Јована Орфанотрофа, цара Михаила IV, Никите и најмлађег Георгија.1 Једино се Михаило Аталијат издваја својим прецизнијим одређивањем родбинских односа. У свом сумарном прегледу цариградске побуне из априла 1042. године, он истиче да је престонички димос извукао из Продромове цркве Студијског манастира Михаила V, посадио га на магарца и када су стигли до Сигме објављена је наредба Августе (тј. Теодоре), заповедајући да се одмах ископају очи њему и његовом стрицу новелисиму.2 Аталијат на овом месту није желео да спомиње имена, и тиме на неки начин на­ руши склад описа, преферирајући да употребом заменица нарацију приближи брзим и бурним догађајима у престоници од пре више деценија. Због тога и не именује Августу која је издала наредбу о ослепљењу, и тек се из контекста разабира да је реч о Теодори, што потврђују и други византијски историчари. Чак и у наставку приче он избегава да употреби имена, па тако само каже да је овај (тј. Константин) био њему (тј. Михаилу V) сарадник и саучесник, истовремено и помагач и учесник у заједничкој јадној судбини. Тај Аталијатов податак да је новелисим Константин био стриц а не ујак Михаила V, мора се приписати омашци историчара, који је из неког разлога, можда повевши се за стилским призвуком своје приче, изгубио из вида стварне рођачке односе Михаила V и Кон­ стантина. Иако Аталијат није склон таквим грешкама, очигледно 1    Scyl. 390; Michele Psello, Imperatori di Bisanzio (Cronografia), ed. S. Impellizzeri, Vicenza 1984, 192; 232. 2    Michaelis Attaliotae Historia (ed. I. Bekkerus). Bonn 1853, 17, 11 sq.

Пу товањ а кроз Византију

| 55

56 |

је да је помало замршена породична ситуација Михаила V, као и његова кратка владавина препуна ускомешаних односа управо у геносу Пафлагонаца, допринела да новелисим Константин од ујака постане стриц Михаила V. Михаилу Аталијату је, баш као и свим осталим ромејским писцима, било добро познато да је млади Ми­ хаило V био сестрић Јована Орфанотрофа и Михаила IV и да је дуго времена пре смрти овог последњег носио цезарско достојанство.1 Остали византијски писци обично наводе само да је Константин био θεῖος Михаила V, док једино Јован Зонара ближе објашњава сродство између Михаила V Калафата и неког члана рода Пафлаго­ наца, односно Јована Орфанотрофа, истичући да је овај био Миха­ илу V ујак (μητράδελφος).2 Уколико би новелисим Константин, као код Аталијата, био стриц Михаила V Калафата, дакле брат његовог оца Стефана „Kалафата“, читава слика о породици Пафлагонаца, о њиховој снази и начину владавине била би промењена. То би зна­ чило да се млади цар, и иначе несклон роду Пафлагонаца, потпуно окренуо тражењу присталица у својој родбини с очеве стране. Иако би неки елементи његове политике према Пафлагонцима, као и реакција на њу Јована Орфанотрофа, о чему ће бити речи касније, могли навести на такав закључак, чини се да експлицитни подаци свих осталих византијских историчара оповргавају Аталијатов исказ, потврђујући тиме да је новелисим Константин био ујак Михаила V, брат његове мајке Марије. Новелисим Константин је платио ослепљењем и изгнанством своје сврставање уз сестрића Михаила V, а насупрот свом геносу, коме је овај окренуо леђа, заборавивши да се уздигао до самог врха власти захваљујући управо рођачкој подршци. Од свих Пафлагонаца, једино је Константин уживао поверење младог цара који му је и 1    Attal. 10, 21 sq. 2    Ioannis Zonarae Epitomae historiarum III (ed. Th. Büttner – Wobst). Bonn 1897, 605, 5 sq. Тако и у Кратким хроникама које говоре у побуни из априла 1042. године, P. Schreiner, Die byzantinischen Kleinchroniken I–II. Wien 1975–1977. I, Chr. 16, 166/ 12, и Житију светог Лазара Галесиота, Acta Sanctorum, Novembris III. Bruxelles 1910, 540 (не наводи се Константиново име). Аталијат на другом месту у својој Историји тачно каже да је цезар Јован Дука био πατράδελφος цару Михаилу VII, 184. Једно од могућих објашњења Аталијатове грешке јесте хомонимија између новелисима Константина, ујака Михаила V и једног од четворице браће Пафлагонаца, и Константина, нећака Михаила IV, Орфанотрофа и остале браће, о којем ће бити речи касније.

Влада Станковић

доделио једну од највиших титула у Царству. После титуле цезара, највише по рангу, која није ни приличила старијем Константину пошто је тада углавном означавала наследника престола, као што показује и пример самог Михаила V, налазила се непосредно титула новелисима. Она је заузимала фактички друго место у хијерархији византијских титула (не рачунајући цариградског патријарха), а пошто Константин као евнух ни у ком случају није могао постати василевс, она је фактички била највиша титула коју је могао поне­ ти.1 О претходним Константиновим титулама за време владавине његовог брата Михaила IV знамо највише на основу његових печата, који показују једну занимљиву, бурну и успешну каријеру. Не може се ca сигурношћу утврдити коју је титулу носио Константин у вре­ ме када је после смрти свог старијег брата Никите, вероватно још током 1034. године, постао дукс Антиохије. Тек након три године, када је послао трупе у помоћ опседнутој Едеси и након тога постао и доместик схола истока, јављају се два његова печата, на којима већ носи високе титуле. На старијем печату Константин је патрикије, препозит, вестарх и доместик истока.2 Једино што се сигурношћу може утврдити јесте terminus post quem који чини успешна одбрана Едесе 1037. године, док се може само претпостављати када се Кон­ стантин успео још више на византијској хијерархијској лествици. Захваљујући другом сачуваном печату Константина Пафлагонца зна се да је носио и високу титулу проедра, такође после 1037. године.3 Легенда на овом печату потврђује да је Константин Пафлагонац остао дукс Антиохије и пошто је постао доместик схола истока, и да га је смрт брата Михаила IV, највероватније, и затекла у таквом 1    N. Oikonomidès, Les listes de préséance byzantines des IXe et Xe siècles. Paris 1972, 263. Новелисим је уз престоничког патријарха, цезара (после крунисања Михаила V није било ниједног цезара), куропалата, василеопатора (такође није било ниједног носиоца овог достојанства у то време) и зосте патрикије, седео за трпезом заједно са светим нашим царем. 2    Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, Vol. 3 (ed. J. Nesbitt – N. Oikonomides). Washington 1991, 174, No. 99. 5. У временски најближем списку византијских титула, Ескоријалском тактикону (971– 975), на првом месту међу патрикијима, а одмах испод достојанства магистара, налази се патрикије евнух и вестарх, а испод њега титула коју је носило више особа патрикије, препозит и вест, Oikonomidès, Listes, 263, 294, 299. 3    Cf. W. Seibt, Die byzantinischen Bleisiegel in Österreich. Wien 1978, 125–128, No. 35. Титула проедра је била прва међу титулама „другог реда“, односно прва после оних наведених у напомени 7, cf. Oikonomidès, Listes, 243.

Пу товањ а кроз Византију

| 57

58 |

положају, са „двоструком“ функцијом.1 Прецизније одређивање времена када је Константин Пафлагонац добио високу титулу про­ едра може бити само условно. Чини се да је погодан тренутак могла бити 1040. година, када је Константин успешно и ефикасно окон­ чао побуну против њега у Месанакти, побуну која је била синхрона апостасији у Цариграду и вероватно била повезана са напорима за свргавање Михаила IV, али и осталих Пафлагонаца, с власти. Ми­ хаило IV и Јован Орфанотроф су се на тај начин могли одужити млађем брату, који је вођу побуњеника и послао у Цариград.2 Бу­ дући да су Пафлагонци доследно поштовали начело сениоритета у оквиру свог рода, могуће је да је Константин и пре смрти свог старијег брата Никите (умро већ током 1034. године), кога је за­ менио на месту дукса Антиохије, носио неку од виших (дворских, тј. евнушких) титула, као што је после Никитине смрти најмлађи брат Георгије постао протовестијар, заменивши евнуха Симеона, старог сарадника цара Константина VIII и касније Романа Аргира, који је потиснут и принуђен да се замонаши у свом манастиру на витинијском Олимпу.3 Иако се ова претпоставка не може потврдити експлицитним подацима из извора, она остаје могућа. Посебно је индикативна евнушка титула с којом се јавља на првом споменутом 1    Тако је сматрао, иако уз ограду, још Seibt, Bleisiegel, 125. Издавачи у Les sceaux byzantins de la collection Henri Seyrig (ed. J.-Cl. Cheynet – C. Morrisson – W. Seibt (!)). Paris 1991, 114, понављају мишљење из V. Laurent, La chrono­ logie des gouverneurs d’ Antioche sous la seconde domination byzantine, у: Mélanges de l’Université Saint Joseph, tome 38, fasc. 10, Beyrouth 1962, 240, No. 18, да је Константин Пафлагонац био дукс Антиохије од 1034. до 1037. године. Виталијан Лоран није ни могао другачије датовати његову управу Антиохијом, пошто тада још није био објављен ниједан од наведена два печата Константина Пафлагонца, али није јасно зашто се J.-Cl. Cheynet (Sceaux de la collection Zacos (Bibliothèque nationale de France) se rapportant aux provinces orientales de l’Empire byzantin. Paris 2001, 23) поново определио за старо датовање од 1034. до 1037. године, када се и на примеру тек нешто каснијег печата Романа Склира види да је постојала „двострукост“ функције, пошто је он био стратопедарх Истока и дукс Антиохије, cf. Cheynet, Zacos, 20–21, no. 5. 2    Scyl. 412. Град Месанакта је био важан центар на путу ка даљим источним провинцијама и ка Антиохији. Роман Аргир се задржао управо у Месанакти, после повратка из неуспешног похода у Сирију 1030. године, и из тог града поставио нове војне заповеднике, Scyl. 385 et pass. 3    Zon. III, 589; Scyl. 397, 58. sq. Могуће је да је Георгије Пафлагонац власник печата број 710 у Le corpus des sceaux de l’empire byzantin (ed. V. Laurent) tome II. Paris 1981, уколико се дозволи другачије читање: уместо вестијар – протовестијар.

Влада Станковић

печату: патрикије, препозит и вестарх, имајући у виду да је Јован Орфанотроф, по Скиличином сведочењу, у време владавине Романа Аргира имао титулу препозита.1 После промене равнотеже моћи у Царству, али и у оквиру саме породице Пафлагонаца, доласком на власт Михаила V, Константин се јавља на једном печату као најсветлији новелисим, истичући на тај начин само последњу и највишу титулу коју је добио од свог сестрића.2 Константин је био прилично успешан у свом командовању на истоку, на посебно осетљивом подручју не само због сталног рато­ вања са Арапима и недовољно сигурне источне границе Царства, већ, подједнако, и због специфичности локалних, унутарвизантијских односа у региону Антиохије. Константинов старији брат Никита су­ рово се обрачунао са најугледнијим грађанима Антиохије, који су си­ гурно били наклоњенији локалним „династима“, дубоко укорењеним и повезаним с тим простором, какви су били Даласини, него члану непознатог рода из друге провинције, чији је брат постао василевс. Захваљујући помоћи коју је послао опседнутој Едеси, Константин је постао доместик схола истока (вероватно у пролеће 1037), а Јован Скилица га чак назива и великим доместиком.3 У свом походу на Абазгију Константин је био мање успешан, а Јован Скилица истиче да се Константин вратио без успеха зато што му Јован Орфанотроф није послао из Цариграда заробљеног Константина Даласина, чији је утицај на истоку Пафлагонац очигледно хтео да искористи.4 1    Scyl. 385. Отац Михаила V, Стефан Калафат, имао је титулу патрикија када је командовао флотом на Сицилији (Scyl. 398; Zon. III, 593), док је нећак цара Михаила IV и остале браће Пафлагонаца, Константин, прво имао титулу патрикија а затим и магистра. 2    Byzantine Lead Seals (ed. G. Zacos – A. Veglery) Vol. I – 3. Basel 1972, 1452, No. 2679. 3    Scyl. 400 (400, 41; 412, 81, велики доместик); Zon. III, 590. 4    R. Janin, Un ministre byzantin: Jean l’Orphanotrophe (XIe siècle), EO 30 (1931), 439, видео је у овом одбијању Орфанотрофа да пошаље свом брату Константину Даласина узрок њиховом каснијем сукобу, односно незадовољству Константина, које је касније допринело да се окрене против брата Јована Орфанотрофа. Скилица, који једини извештава о овим догађајима (Scyl. 402), не каже ништа томе слично: он само наводи да се Константин вратио с похода јер Орфанотроф није послао Даласина, и читава његова прича као да је више посвећена Даласину (о коме говори увек позитивно, посвећујући му пуно простора, што сигурно указује и на његове изворе) него Пафлагонцима. Браћа Јован и Константин су сигурно били у добрим односима 1040. године у време две истовремене побуне против Пафлагонаца.

Пу товањ а кроз Византију

| 59

60 |

За разлику од свог старијег брата Никите, првог Пафлагонца заповедника Антиохије, који је за време свог кратког управљања гра­ дом остао познат једино по суровом обрачуну са његовим угледним грађанима, Константин је успео да учврсти своју власт и свој углед на истоку. На самом почетку његовог управљања Антиохијом, Ми­ хаило IV је ослободио неке раније заробљене становнике сиријске престонице. Није могуће, међутим, да се ради о заробљеницима послатим у Цариград за кратко време власти у Антиохији Никите Пафлагонца,1 пошто Скилица каже да их је Михаило IV ослободио дуготрајног заробљеништва. Успоставити ауторитет власти на ис­ току није било нимало лако, с обзиром на то да су функција дукса Антиохије, а можда чак и више, доместика схола истока, имале изу­ зетан значај. Цареви су, од самог повратка Антиохије у византијске руке, октобра 969. године, настојали да за заповеднике сиријске престонице постављају људе од највећег поверења, који су имали задатак да одржавају мир на истоку – а истим идејама су били вођени и приликом постављења духовног поглавара на истоку, антиохијског патријарха. Због тога је побуна против Константина Пафлагонца, доместика схола истока, односно, великог доместика, како га нази­ ва Јован Скилица, 1040. године у Месанакти, представљала више покушај свргавања његовог брата цара Михаила IV него што је уз­ рок имала у незадовољству самим војним заповедником на истоку. Можда још прецизније, побуна на истоку, у самом срцу Мале Азије, морала је бити у некој вези са покушајем тираниде против цара, кога је у Цариграду предводио Михаило Керуларије, заједно са својим именом непознатим старијим братом, зетом Јованом Макремволи­ том и многим грађанима.2 Њој су на челу стајали војни заповедници 1    Како верује Seibt, Bleisiegel, 126. Scyl. 397, 61–62. 2    Scyl. 412, caput 26, на неки начин и повезује ова два географски удаљена догађаја, која су, сасвим извесно, имала за заједнички циљ уклањање Пафлагонаца и њихове породичне владавине. Михаило Псел у својој Похвали Керуларију, К. Сатас, Μεσαιωνικὴ βιβλιοθήκη, 4. Париз, 1874, 313 сл., истиче како је међу завереницима у Цариграду био немали део грађана, најугледнији по роду, најодважнији, најхрабрији и најученији, као и да је за цара изгласан управо Михаило Керуларије, којим су они хтели само да замене цара а не и да га убију. (Cf. Н. Скабаланович, Византийское государство и церковъ в XI в. Санкт-Петербург 1884, 34–35, који је сматрао да две побуне нису повезане, али да постоји заједничка „општа црта“.) Побуњеници против Пафлагонаца и у Цариграду и на истоку су, очигледно желели да искористе повољне околности за збацивање цара: побуну Петра Одељана и апостасију балканских провинција.

Влада Станковић

Михаило Гавра, Теодосије Месаниктис и Григорије Таронит, но околност да је ова побуна веома лако смирена, указује да ипак није била масовна. То потврђује и околност да је Константин сурово казнио побуњенике, без озбиљнијег супротстављања: Михаило Га­ вра и Теодосије Месаниктис, заједно са другим многим тагматским архонтима били су ослепљени, баш као праве апостате, док је њи­ хов предводник Григорије Таронит жив ушивен у воловску кожу и послат у престоницу Орфанотрофу!1 Могући разлог Скиличиног истицања Орфанотрофа на овом месту може се тражити у боравку Михаила IV у Солуну. И сам цар Михаило IV је, јуна 1041. године, из Мосинопоља, где се налазио, послао у Цариград Орфанотро­ фу Алусијана, који му се предао! На основу Скиличиних података о боравцима Михаила IV у Солуну могло би се закључити: 1038. василевс је био у Солуну (Scyl. 402); и 1040. године се, такође, на­ лазио у Солуну, одакле је отишао тек под претњом Одељанових Бугара, на брзину и помало панично, оставивши царски шатор и благо. Јуна 1041. Михаило IV се затекао у Мосинопољу – где му се предао Алусијан – затим се враћа у Солун, одакле креће у поход на Одељана и Ивца. Тек после тога, а не много времена пре своје смрти 10. децембра 1041. године, цар стиже у Цариград (Scyl. 408; 411; 414). Тада је и сестрић Константин могао добити титулу магистра – у периоду између одласка Михаила IV из Солуна 1040. и његовог коначног повратка у Цариград 1041. године, можда баш у тренутку царевог другог доласка у Солун лета 1041. године, као награду за одбрану града од Бугара. Константин Пафлагонац се за време живота свог брата цара Михаила IV спомиње и приликом описа молидбене литије за кишу у Цариграду у лето 1037. године. У свечаној процесији су учество­ вала сва три брата Пафлагонца: Јован Орфанотроф, доместик схола истока и дукс Антиохије Константин и протовестијар Георгије, а Јован Скилица, који преноси ову вест, својим чудним истицањем да су литију учинили браћа царева само истиче породични, гото­ во заједнички начин владавине рода Пафлагонаца.2 Константин 1    Scyl. 412. 2    Scyl. 400, 39. sq. Другу литију предводио је патријарх Алексије Студит заједно са клиром, што значи да је до сукоба између Алексија Студита и Јована Орфанотрофа дошло након тог догађаја, вероватно у другом делу лета или у јесен 1037. године.

Пу товањ а кроз Византију

| 61

62 |

Пафлагонац је, сасвим сигурно, боравио у престоници чешће него што је то остало забележено у изворима, истовремено обављајући дужност заповедника источне војске.1 У Цариграду је Константин Пафлагонац имао и свој οἶκος у близини Цркве Светих апостола.2

II Оно што се дешавало недуго затим, у време када се, после угуши­ вања бугарске побуне Михаило IV прво повукао у своју задужбину, манастир Светих Анаргира под цариградским зидинама, а затим у њој и умро 11. децембра 1041. године, остало је забележено на различите начине. у византијској историографији. Испреплетаност односа у геносу Пафлагонаца, који су разгранали своју власт кроз читав управни али и црквени систем Царства, допринела је настанку различитих верзија о почетку владавине Михаила V Калафата. Као и за многе друге догађаје, не само из XI века, Јован Скили­ ца се и на овом месту одваја од осталих византијских извора, дајући јединствену интерпретацију дешавања у време после смрти Михаила IV. То никако не мора значити да су његови подаци a priori нетачни, али подједнако, ни да су тачни – што захтева да се на јединственост Скиличиних података обрати додатна пажња. Изузетна вредност Историје Јована Скилице почива великим делом на важним изво­ рима, чије је податке преузимао, а који су још увек недовољно по­ знати.3 Јован Скилица, за разлику пре свега од Михаила Псела, али и Аталијата и Јована Зонаре, преноси да је после смрти Михаила IV царица Зоја преузела власт у своје руке, власт која јој је припадала по наслеђу. Осим тога – и у томе је највећа Скиличина разлика у односу на остале изворе – он каже да је Зоја, за кратко време док 1    Тако мисли и Seibt, Bleisiegel, 127. 2    Scyl. 422. Константин је такође добио и заплењена имања „племенитих и богатих“ Гуделиса, Вајана и Провате из Мале Азије, можда из теме Опсикија, Scyl. 396. Cf. J.-Cl. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance (963–1210). Paris 21996, 224–225; Б. Крсмановић, Успон војног племства у Византији XI века. Београд 2001, 73 сл. 3    Cf. J. Shepard, A suspected source of Scylitzes‘ Synopsis Historion: the great Catacalon Cecaumenus, BMGS 16 (1992) 171–184, али таквих примера има још много, као што је случај са Даласинима, који такође имају истакнуто место у Скиличином делу.

Влада Станковић

власт није преузео Михаило V, протерала Пафлагонце, пре свих Орфанотрофа, кога је прогнала у манастир Моноватон, али је и Константина разрешила с положаја доместика схола и послала га на његова имања у теми Опсикион, а слично је поступила и са преоста­ лим од браће Пафлагонаца, евнухом и протовестијаром Георгијем, кога је изгнала на поседе у теми Пафлагонији.1 Скиличина помало нејасна нарација може изазвати забуну када се његови подаци упо­ реде с подацима осталих историка, али овога пута (за разлику од неких других места у његовој Историји) чини се да је његов исказ о читавом проблему наслеђа Михаила IV не само изузетно прецизан и добро укомпонован, него и хронолошки и терминолошки врло јасан. За разлику од пре свега Михаила Псела, који широким поте­ зима обухвата догађаје од више деценија у којима је и сам учест­ вовао, али не обраћајући увек пажњу на њихову хронологију већ их спајајући тематски, Јован Скилица јасно истиче да су се Јован Орфанотроф и Михаило IV убрзо по освајању власти потрудили да обезбеде наследника у оквиру свог рода, додељивањем титуле цезара свом сестрићу Михаилу (Калафату). Михаило Псел тај до­ гађај спомиње тек непосредно пред саму смрт Михаила IV, али је његова хронологија на том месту не само погрешна, већ у конкрет­ ном случају и небитна за његову причу: он јој сам противуречи врло значајним подацима о намери Јована Орфанотрофа да нађе другог наследника, пошто се у међувремену од његовог проглашења за цезара „посвађао“ са Михаилом Калафатом – за шта очигледно не би било времена уколико се Пселови хронолошки подаци тумаче буквално.2 Оно што Скилици недостаје да би његови подаци били потпуни јесте спомињање „противкандидата“ Михаилу Калафа­ ту у оквиру геноса Пафлагонаца; оно што пак недостаје осталим историчарима да би њихова прича била логична јесте спомињање „Зојине владавине“ непосредно после смрти Михаила IV, пошто они истичу непријатељство Михаила Калафата према Јовану Ор­ фанотрофу на првом месту, али и према осталим члановима рода Пафлагонаца, чак и према неким удаљенијим и именом непознатим рођацима. Јован Зонара можда најјасније описује однос у троуглу Михаило V – новелисим Константин – Јован Орфанотроф, истичући 1    Scyl. 416 sq. 2    Psello, Cronografia, I, 142 sq; 194; Michaelis Pselli, Orationes panegyricae (ed. G. T. Dennis). Stuttgart–Leipzig 1994, Or. 2/ 32.

Пу товањ а кроз Византију

| 63

64 |

Михаилову мржњу према Орфанотрофу, а пријатељски однос према Константину, једином из читавог рода (сингенија) коме је био на­ клоњен, и који га је помагао и подстицао у борби против Орфанот­ рофа.1 Сличне податке о непријатељству Константина Пафлагонца према брату Јовану Орфанотрофу доноси и Михаило Псел, иако ни он, као ни остали византијски писци, не каже довољно јасно због чега је Константин био противник Орфанотрофу. Оно што се може закључити на основу Пселовог податка да је Михаило IV дао Јовану Орфанотрофу сву власт, односно, да свим управља, док осталим члановима геноса није дао власт нити их је уопште љубио,2 јесте то да су остали припадници рода Пафлагонаца почели да буду љубоморни на власт коју је приграбио њихов предводник, не желећи више да се покоравају првом човеку свог рода. На тај начин је борба за царску власт након смрти Михаила IV попримила облик обрачуна унутар самог геноса Пафлагонаца, у коме су се јасно издвојиле две струје: прва, на челу с Орфанотрофом и друга, у којој су се налазили Михаило Калафат и браћа Константин и Георгије Пафлагонци. Из вести византијских извора које се тичу доласка на власт, саме владавине и односа унутар рода Пафлагонаца од 1034. до 1042. године, могли би се као најважнији елементи извући: – Јован Орфанотроф, најутицајнији и најмоћнији припадник рода, доводи на царски престо, уз благослов царице Зоје и помоћ утицајних евнуха њеног оца, цара Константина VIII, свог брата Михаила.3 Очигледно је да су се миљеници Кон­ стантина VIII осећали угрожени „персоналном политиком“ Романа Аргира, који је на најважније положаје доводио своје рођаке, и да су били спремни да се договоре са Орфанот­ рофом, као што су, нешто касније пристали на договор са Михаилом Калафатом а против Орфанотрофа (а затим овога и свргли, како би поново задобили изгубљене позиције!). –У  брзо по освајању власти, два брата Пафлагонца постављају на положај дукса Антиохије трећег по реду и старешинству 1    Zon. III, 607. Чини се да је уз новелисима Константина и Михаила V, а против Орфанотрофа, био и најмлађи брат Пафлагонац, Георгије, Psello, Cronografia, I, 182. 2    Psello, Cronografia, I, 188 et pass. 3    Scyl. 392. Скилица истиче да је Зоја после крунисања Михаила IV вратила евнухе свог оца у палату. Зонара даје чак и већу улогу „слугама“ Константина VIII, Zon. III, 585.

Влада Станковић

брата Никиту (јединог из рода, уз Михаила IV, који није био евнух). – Исте, 1034. године Никита умире; дукс Антиохије постаје следећи брат по старости, Константин. – Због болести Михаила IV, Орфанотроф и он се одлучују да међу сродницима пронађу некога ко би га могао наследити, како би се царска власт сачувала у оквиру рода. Пошто су преостала браћа Константин и Георгије били евнуси, а једини βαρβᾶτος Никита већ покојни,1 они се одлучују за Михаила, сина своје сестре Марије. Његово проглашење за цезара до­ годило се почетком владавине Михаила IV, можда још исте 1034. године. Михаиловим проглашењем за цезара завршава се низ добро по­ знатих догађаја, који су се сви одиграли на самом почетку владавине Михаила IV. Заузети описом других догађаја, византијски писци односима унутар рода Пафлагонаца не посвећују много пажње, све до краја владавине Михаила IV Пафлагонца. Обично се спомиње њи­ хово ниско порекло, лоше управљање државом, довођење рођака на највиша места у држави и цркви, и тек после смрти Михаила IV они, најчешће кумулирајући догађаје из више година, посвећују више пажње међусобним односима самих Пафлагонаца. Упоређивањем података ромејских историчара, следећа реконструкција догађаја се чини највероватнијом: – Непознато је у које време, између Михаила IV и Орфанот­ рофа с једне стране, и њиховог сестрића Михаила Калафата с друге, долази до непријатељства. Михаило IV чак забрањује свом сестрићу улаз у царску палату. Михаило Калафат са своје стране тражи, а затим и налази – вероватно крајем владавине Михаила IV – савезнике унутар рода Пафлагонаца против Јована Орфанотрофа, од којих је најмоћнији био будући новелисим Константин. – Јован Орфанотроф покушава да пронађе другог припадника свог рода који би могао наследити Михаила IV. Окреће се 1    Psello, Cronografia, I, 142. Б. Ферјанчић, Још једном о почецима титуле деспота, ЗРВИ 14/ 15 (1973), 46, греши када сматра да је зет Пафлагонаца Стефан, отац Михаила V, био кандидат за титулу цезара, као и да је Орфанотроф био стриц Михаилу V – као и остала браћа Пафлагонци и он је био његов ујак. Још је Скабаланович, 35, препознао Никиту у Пселовом исказу, пошто је он једини од браће и могао понети царски венац.

Пу товањ а кроз Византију

| 65

66 |

свом сестрићу Константину (највероватније рођеном брату Михаила Калафата, уколико се такав закључак може извести из Пселове алузије да није био ἑτεροκλινής), који је 1040. го­ дине као патрикије био заповедник Солуна, а недуго затим је постао и магистар.1 Михаило Калафат се бори за своју круну, тако што савезнике тражи унутар свог рода (Константин и Георгије Пафлагонци), али и у окружењу царице Зоје, сме­ рајући да свог ујака Јована Орфанотрофа свргне са (фактич­ ке) власти.2 – После смрти Михаила IV Пафлагонца, у борбу за његово наслеђе укључене су три групе: 1) Михаило V и делови рода Пафлагонаца, 2) царица Зоја, окружена евнусима, некада­ шњим сарадницима њеног оца, које је Орфанотроф покушао да уклони, 3) сам Јован Орфанотроф, који је смрћу брата Михаила изгубио подршку и на двору и у оквиру породице, односно барем једног њеног дела. Он покушава да обезбеди своју власт и утицај, не успевајући да формира круг моћника који би га подржали, па тако губи утицај и контролу и над 1    Psello, Cronografia, I, 194; Psellus, Orationes, Or. 2/ 32, 331 sq. Константин као патрикије и заповедник Солуна, Scyl. 413. Скиличин издавач Јоханес Турн је у индексу помешао два Константина: с једне стране брата и с друге, сестрића Михаила IV и Орфанотрофа – тако да верује да је у свим каснијим догађајима, па тако и у цариградској побуни из 1042. учествовао сестрић а не новелисим Константин. (Осим тога, ни када се Константин Пафлагонац наводи без имена као велики дукс, стр. 400, Турн није схватио да се ради о истој особи – доместику схола истока, Константину). Seibt, Bleisiegel, 127, напомена 15, који коментарише ову омашку Турна, није разумео да је други Константин заправо нећак Михаила IV, заповедник Солуна. Скабаланович, 24, 36, 42, веровао је да је млади Константин син Никите Пафлагонца. Чини се, ипак, да је Никита умро у сувише младим годинама да би његов син 1040. могао бити заповедник Солуна. Вероватније је, имајући у виду и Пселову алузију, да се радило о рођеном брату Михаила Калафата, сину Стефана и Марије Пафлагонке, како је мислио и Г. Литаврин, Кекавмен, 431. И јерменски историчар Аристак Ластиверт спомиње Константина као магистра коме је цар Михаило IV дао Солун и поверио му пронију над Бугарском и западом, мада греши називајући га братом Михаила IV, Aristakès de Lastivert, Récit des mal­ heurs de la nation Arménienne (ed. M. Canard – H. Berbérian (d’après l’édition et la tradition russe de K. Yuzbashian)). Bruxelles 1973, 33. Cheynet, Pouvoir, 310, греши када сматра да је управу над западом имао један од браће Пафлагонаца, Константин или Георгије, пошто се радило о Константину, сестрићу Михаила IV. 2    Psello, Cronografia, I, 198, каже да је Михаило V и пре зацарења смерао да уклони Орфанотрофа.

Влада Станковић

непосредним окружењем царице Зоје, упркос томе што се раније побринуо да јој уместо њених старих дворкиња по­ стави као слушкиње припаднице свог рода.1 – До највећег утицаја успева да дође царица Зоја, односно људи око ње, који се окрећу договору са Михаилом Калафатом. Постојао је круг моћних људи са двора Константина VIII, чији утицај Орфанотроф није успео да сузбије, а међу којима су се налазили и евнуси Симеон, некадашњи протовестијар, и принудно пострижени монах на витинијском Олимпу, Никола, некадашњи али и будући доместик схола истока и проедар, затим Константин Кавасила, угледни синклитик и један од главних организатора побуне против Михаила V и новелисима Константина априла 1042. године.2 Они су сада искористили неслогу чланова рода Пафлагонаца и уграбили прилику да сузбију њихову власт у Цариграду, али и у про­ винцијама. Оно што је било најважније, сам Орфанотроф је удаљен са двора. – Зоја, тј. њено окружење, постижу договор са Михаилом Кала­ фатом, који се заклиње да ће поштовати Зоју као своју царицу и мајку. Уз њихову помоћ он постаје василевс.3 – Михаило V се, имајући као главног сарадника Константи­ на Пафлагонца, коме је доделио титулу новелисима, прво обрачунава са противницима у оквиру свог рода,4 а затим са царицом Зојом, коју протерује на Принчевска острва с наредбом да буде присилно замонашена. Један од сарадника Михаила V био је и епарх Цариграда Атанасије, који је на Константиновом форуму прочитао наредбу цара о проте­ ривању царице Зоје.5 1    Scyl. 392. 2    Scyl. 42; Psello, Cronografia, I, 228, који не спомиње његово име, али му изриче велику хвалу и спомиње да је био један од сарадника – слуга Константина VIII, Cf. G. Schlumberger, L’ Epopée byzantine à la fin du dixième siècle, III. Paris 1905, 364. 3    Scyl. 416. Скилица експлицитно каже да је Зоја, заједно са евнусима свог оца, раније тј. пре него што је Калафат постао цар, натерала овога да положи заклетве царици, а такође да је Зоја раније прогнала Орфанотрофа. Сличан утисак оставља и кратак опис Артистака Ластивера, Aristakès, 39. 4    Псел, Похвала Керуларију, Сатас, МВ 4, 322–323; Zon. III, 608–609; Psello, Cronografia, I, 234. 5    Scyl. 418.

Пу товањ а кроз Византију

| 67

68 |

– После протеривања Зоје у Цариграду избија побуна, којој су на челу стајали људи утицајни и моћни у време Константина VIII. Њих је Јован Орфанотроф потиснуо, али су они успели да поново дођу до утицаја преко Михаила V Калафата после смрти Михаила IV. Један од њихових вођа је био Констан­ тин Кавасила, који ће после свргавања Калафата, и уништења власти Пафлагонаца уопште, постати доместик схола запада. Они доводе Зојину млађу сестру Теодору из манастира Пе­ трион у свету Софију, где је проглашавају за царицу, и где је, највероватније, патријарх Алексије Студит и крунише. Тиме је онемогућен било какав покушај нагодбе са Михаилом V Калафатом, а пре свега могућност да он, уз помоћ поновног договора са царицом Зојом коју је у међувремену вратио у Цариград, смири побуну.1 – Михаило V Калафат и његов ујак новелисим Константин, који су побегли у манастир Студиј, бивају извучени из цркве и ослепљени по наредби царице Теодоре, пошто су се људи из њеног окружења, главни покретачи побуне и они који ће након свргавања Михаила V преузети пре свега заповедни­ штво над војском, бојали да би царица Зоја могла склопити (очигледно нови!) споразум са Михаилом V Калафатом. Оне­ могућивши ослепљењем повратак на престо Михаила V, они доводе Теодору из Свете Софије у царску палату, после чега две сестре владају заједнички. После пада Михаила V, читав род Пафлагонаца је доживео пропаст. У побуни априла 1042. године бројне куће (али и црк­ ве) Пафлагонаца су уништене. Извори не доносе податке да ли је уништена и кућа главног помагача и истомишљеника Михаила V, новелисима Константина. У тренуцима када је побуна тек почињала, новелисим Константин се налазио у свом икосу, у близини Светих апостола, одакле је притекао сестрићу у помоћ са трупама које се у изворима називају његовим, иако се не објашњава ближе о каквим се наоружаним одредима ради.2 Довевши војнике из своје куће до 1    Psello, Cronografia, I, 224, глава 33; Scyl. 418–422; Zon. III, 612–614. 2    Scyl. 422; Zon. III, 610. C heynet , Pouvoir, 304, n. 13 не наводи ове Константинове „личне“ трупе, када говори о приватним одредима, као ни у J.-Cl. Cheynet, L’aristocratie byzantine (VIIIe – XIIIe siècle), Journal des Savants

Влада Станковић

палате, он је Михаилу V пружио закратко помоћ и наду у одбра­ ну, али су они ускоро морали побећи морем из Велике палате до Студија. Новелисим Константин је ослепљење поднео храбрије од свог сестрића, иако је, према литерарној приповести Михаила Псела о њиховом међусобном дијалогу унутар Продромове цркве у Студијском манастиру, тврдио да није био саучесник и помагач свог сестрића у прогону царице Зоје.1 Недуго после ослепљења и протеривања, за време заједничке владавине две сестре Македонке, новелисим Константин је враћен у Цариград где је, под претњама, открио своје тајно скровиште злата, у једној цистерни у близини свог икоса крај Цркве Светих апостола. Пронађено је по Јовану Скилици педесет и три кентинарија злата, после чега је новелисим Константин послат у прогонство на острво Самос, док је његов брат Јован Орфанотроф био на Лезвосу а сестрић Михаило V на Хиосу.2

III Род Пафлагонаца, и његова укупна делатност, очитовао је на можда најупечатљиви начин различите елементе византијског бурног XI века, од појаве нових породица и нових моћника, огорчене борбе за царску круну и легитимитет власти – који је после изумирања му­ шких чланова Македонске династије прешао на ћерке Константина VIII, прво на Зоју, а касније и на Теодору – до наглашене повеза­ ности чланова једне породице, која је у солидарности и међусобном помагању тражила начин да оствари своје циљеве. За разлику од раније познатих породица које су својом снагом, бројношћу али и свесном породичном политиком избориле себи место у самим врховима власти, као што је био случај са разгранатом породицом патријарха Фотија у IX, или кланом Фока у претходном, X веку, Пафлагонци су били род без угледа и, очигледно, без дуготрајног постојања. Један од доказа њиховог скоројевићства јесте и недоста­ (juillet–décembre 2000) 281–323, овде 310–316, где закључује да је број и утицај „приватних одреда“ био врло мали. 1    Psello, Cronogrаfia, I, 232. 2    Scyl. 422–423. Педесет и три кентинарија злата би тежило готово 1 700 килограма! Скилица на другом месту (Scyl. 429) спомиње да је Константин Мономах после смрти патријарха Алексија Студита (фебруара 1043) запленио из његовог манастира 25 кентинарија злата, дакле око 800 килограма.

Пу товањ а кроз Византију

| 69

70 |

так патронимика – па се тако по провинцији одакле потичу називају само описно Пафлагонцима, иако се, заправо, не може утврдити када су и како одатле дошли у престоницу – као и непостојање било ког податка о неком припаднику овог рода пре појаве петорице браће: Јована, Михаила, Никите, Константина и Георгија.1 Иако се не може утврдити када су Пафлагонци дошли у Цари­ град, у тренуцима када се појављују у делима византијских писаца они су у својим младићким годинама: Јован, најстарији међу њима, будући новелисим Константин и најмлађи у роду Георгије били су евнуси (Јован још и монах), док само будући цар Михаило IV и његов млађи брат Никита нису били ушкопљеници. По јединстве­ ном и непроверљивом сведочанству Јована Скилице, евнуси Јован, Константин и Георгије су на сумњив начин пословали с новцем и продавали амајлије, док су Михаило и Никита били мењачи новца, а Скилица их оптужује и за кривотворење.2 Петорица браће Пафлагонаца, који су чинили окосницу чита­ вог рода, живели су у Цариграду вероватно већ у доба владавине Василија II, а од 1028. године, када је на царски престо ступио Роман Аргир, они су у престоници почели да заузимају и утицајне положаје на двору. Најстарији и најутицајнији од браће, монах Јован, био је један најближих сарадника Романа Аргира, угледног племића и великаша, још пре него што је овај постао василевс. Будући орфанотроф се налазио у његовом најближем окружењу, као део клијентеле тадашњег цариградског епарха и иконома Свете Софије. Као и ос­ тали припадници вишег племства његовог времена и Роман Аргир је окупљао око себе круг људи, стварајући специфичне кланове, који су своју личну судбину повезивали са успехом првака породице и 1   Имена све петорице браће налазе се само код Скилице, који једини спомиње именом Георгија, Scyl. 397, 58 sq; 390. Наведени редослед је хронолошки, од најстаријег Јована до најмлађег брата Георгија. 2    Scyl. 390. О њиховим родитељима не постоје никакви подаци, а то што извори, који сви с презиром гледају на њихово порекло, наводе да су били ниског и неугледног рода, не мора значити да су „сељачки синови“, односно да им је отац био сељак из Пафлагоније, како је сматрао G. Ostrogorsky, Die Geschichte des byzantinischen Staates, 3. durchgearbeitete Auflage. München 1963, 267. У српском преводу је направљена грешка, па је Михаило IV тако од „сељачког сина (Bauernso­ hn) из Пафлагоније“, постао „сељак из Пафлагоније“, Г. Острогорски, Историја Византије. Београд 31959, 307. Иако су били ниског порекла, сасвим је сигурно да Пафлагонци нису припадали најнижим слојевима, уп. и Г. Г. Литаврин, Восстание в Константинополе в апреле 1042 г., ВВ 33 (1972), 39–40.

Влада Станковић

клана. Припадници клана су могли бити хијерархијски различито постављени, па се тако за Димитрија, будућег митрополита Кизика, каже да је био Роману Аргиру и пре зацарења пријатељ, док му је, у исто време Јован Орфанотроф служио (ὑπηρετῶν).1 Називи за припаднике клана, чланове утицајне групе појединих великаша, могли су бити различити, па се тако уз уобичајени термин οἰκεῖος и назив за „цареве људе“, βασιλικοὶ ἄνθρωποι, у ово време истиче и термин συνήθης, који је употребљен за једног блиског сарадника Јована Орфанотрофа, али такође и за самог Константина Мономаха у односу према царици Зоји.2 Судбина Јована Орфанотрофа, а преко њега и читавог геноса Пафлагонаца, била је блиско повезана са судбином Романа Аргира. После ступања на престо овог великаша, монах Јован добија велики значај и утицај, па тиме и прилику да свој положај и снагу ојача стварањем сопственог клана и промовисањем његових чланова. Од цара Романа Аргира Јован добија титулу орфанотрофа, свакако после 1032. године, након помоћи цару у обрачуну са Константином Диогеном, када се још увек јавља са титулом препозита.3 Успоном у хијерархији, и, можда чак и више, својом вештином на двору и утицајем код Романа Аргира, Јован Орфанотроф је успео да и своју браћу приближи цару и доведе на двор, иако је једино познато да је Михаило Пафлагонац био ἄρχων τοῦ Πανθέου пре него што је сам постао василевс Ромеја.4 У тренуцима када су браћа Пафлагонци преузимали власт у своје руке 11. априла 1034. године, они се нису налазили на високим позицијама, нити били овенчани најзвучнијим царским титулама. Захваљујући дворским сплеткама и утицају на царицу Зоју, они су доказали да је власт над палатом и Цариградом у тим тренуцима најважнији гарант власти, што је сам Јован потврдио остајући до краја живота само „орфанотроф“ без потребе за неким вишим, али суштинске моћи лишеним, достојанством. Политика Романа Ар­ гира изазивала је, очигледно, исувише отпора у високим дворским 1    Scyl. 375; 390. 2    Кекавмен, 286, 23; (такође и 286. 1, цареви οἰκειοῖ ἄνθρωποι); Scyl. 394, 62; Zon. III, 615, 11. Cf. Cheynet, Pouvoir, 294. 3    Scyl. 385. 4    Scyl. 390. Kleinchroniken I, Chr. 16, 165/ 11. Cf. Kleinchroniken II, 143.

Пу товањ а кроз Византију

| 71

72 |

круговима у престоници, можда најпре у кругу људи којима је при­ падала највећа власт за време Константина VIII. Дошавши на власт као прави цариградски аристократа, Роман Аргир се постарао да некадашње људе Константина VIII замени члановима свог клана, рођацима и људима на које се простирао његов утицај. Некад брже, а некада спорије и постепено, Роман Аргир је истискивао сараднике Константина VIII. Као што ће то касније још очигледније учинити и браћа Пафлагонци, и он је своје сараднике и рођаке постављао на важне световне али и духовне положаје. Већ поменути Димитрије, митрополит Кизика, добио је на самом почетку владавине Романа III угледну титулу синкела, заједно са царевим рођаком Михаилом Радиносом, митрополитом Евхаите и рођаком патријарха Алексија Студита Киријаком Ефешким.1 Добијањем титуле синкела они су се хијерархијски издвојили од осталих митрополита цариградске цркве, ојачавши тиме свој утицај у цркви под патријархом Алексијем Студитом који је и сам сарађивао с Романом Аргиром. Слично начину на који је ширио свој утицај у цркви, Роман Ар­ гир је својим рођацима и сарадницима додељивао и високе функције и титуле, најпре положаје војних заповедника, или су нам они бар најбоље познати захваљујући доброј обавештености Скиличиних извора. Најближи сарадници Романа Аргира били су патрикији Карантини, Константин, по сестри зет Романа Аргира и Нићифор Карантин, стратег Навплија, који се успешно борио са Арапима у Јадрану, заједно са Дубровчанима.2 Константина Карантина је 1    Scyl. 375. G. Ficker, Erlasse des Patriarchen von Konstantinopel Alexios Studites, Festschrift der Universität Kiel. Kiel 1911, 18 (где је Димитрије и иконом Свете Софије, што је раније био сам Роман Аргир. У списку достојанственика који су учествовали на овом синоду маја 1030. године налази се и судија хиподрома, протоспатар Теодор Радинос, још један припадник породице која је била у родбинским везама са Романом Аргиром), 25, 42. Димитрије је постао митрополит Кизика највероватније између новембра 1027. и јануара 1028. године, дакле за време владавине Константина VIII, али се и на овом примеру може пратити пораст утицаја Романа Аргира, који је у то време био и иконом Свете Софије, в. рад Патријарх Алексије Студит (1025–1043) и однос цркве и државе у Византији после иконоклазма, број VIII у овој књизи. 2    Scyl. 377; 379; 386–387; 389. О односу Константина и Нићифора Карантина се не може ништа поуздано закључити, али се у неким рукописима Скиличине Историје за Нићифора додаје да је био син Карантина, Scyl. 386, 60. (варијанте). J.-F. Vannier, Familles byzantines. Les Argyroi (IXe–XIIe siècles). Paris 1975, 42, није сигуран да су Константин Карантин и сестра Романа Аргира уопште имали деце.

Влада Станковић

Роман III поставио за дукса Антиохије, сменивши Михаила Спон­ дила (евнуха Константина VIII!), већ 1029. године.1 Већ следеће, 1030. године, после повратка са неуспешног похода у Сирију, Роман Аргир је за новог дукса Антиохије поставио Николу „из Мистије“ (ἐκ Μισθείας), сменивши свог зета Константина Карантина, уколико овај није пре тога умро или настрадао у војевању у Сирији. Василевс је истовремено за доместика схола, односно доместика схола исто­ ка, поставио евнуха Симеона, једног од „слугу“, Константина VIII и јединог из тог дворског круга који је остао на високом положају за време његове владавине, да би на самом почетку царевања Ми­ хаила Пафлагонца био приморан да се замонаши и тако повуче из политичког живота.2 Каријера евнуха Симеона парадигматски јасно показује прави развој политичких односа после смрти Василија II: као један од најповерљивијих људи из окружења цара Константина VIII Симеон је очигледно, био близак и Роману Аргиру, пошто је искористио свој утицај на Константина VIII да га „убеди“ да уп­ раво Роману треба да остави Царство, уз помоћ брака са Зојом.3 Захваљујући својој наклоности према Роману Аргиру, која је, чини се, била врло јасна и нескривена, Симеон је за његове владавине и остао у самом врху власти као протовестијар, за разлику од осталих евнуха цара Константина VIII, који су били нерасположени према новом цару и његовом клану. И најближи сарадник Константина VIII, евнух и паракимомен Никола, овенчан високом дворском ти­ тулом проедра, смењен је са функције доместика схола истока по­ четком владе Романа Аргира. Овај очигледно врло утицајни, али и подједнако борбени евнух, био је један од главних противника нове власти, режима који је започео доласком на власт Романа Аргира и трајао до уништења власти Пафлагонаца априла 1042. године. Након тог interregnum-а, Никола је поново постао доместик схо­ ла истока, убрзо пошто су власт преузеле царице Зоја и Теодора.4 1    Scyl. 370 (Константин VIII поставља га за дукса Антиохије. Cкилица наводи само презиме и каже да је био евнух); 379. 2    Scyl. 370 (Скилица означава Симеона као „трећег“ у хијерархији евнуха Константина VIII, после Николе и Нићифора, који су сви од овог цара добили титулу проедра); 382–383. 3    Scyl. 373–374. 4    За прво постављење на положај доместика схола истока, Scyl. 370, који каже да је Никола био први међу његовим (Константина VIII) слугама, ушкопљеницима. За поновно постављење за доместика 1042. године, Scyl. 422; V. Laurent, La

Пу товањ а кроз Византију

| 73

74 |

Његову судбину делио је и Константин Кавасила, угледни синкли­ тик и војни заповедник на истоку, који је на почетку царевања Ми­ хаила IV морао да се повуче у престоницу. Константин Кавасила је био један од главних организатора цариградске побуне против Михаила V и Пафлагонаца, и убрзо после њиховог пада је постављен за доместика схола запада.1 И последњи од тројице евнуха проедара, најближих сарадника Константина VIII, некадашњи протовестијар Нићифор (он је то био 1025., али је касније, вероватно од владавине Романа Аргира па до 1034. године, протовестијар постао Симеон, награђен за помоћ Роману III у борби за наклоност Константина VIII, Scyl. 370), већ је 1035. године, из недовољно познатих узрока, морао да побегне у Студијски манастир и да се замонаши, као што је то тек нешто раније учинио и евнух Симеон.2 После непуних шест година владавине Романа Аргира, и током прве године царевања његовог наследника Михаила IV, са двора и с високих функција на тај су начин уклоњени најутицајнији функцио­ нери и поверљиви људи Константина VIII али и царице Зоје. Један од првих потеза Јована Орфанотрофа после преузимања власти био је, зато, управо постављање припадница свог рода, својих рођака, у окружење и царску свиту царице Зоје, како би се незгодна и амбици­ озна ћерка Константина VIII чувала по страни од дворских сплетки.3 Наставивши политику Романа Аргира, браћа Пафлагонци су убрзо по освајању власти обезбедили своју сигурност унутар царске палате и мир у Цариграду нарочито после заробљавања и довођења у прес­ тоницу Константинa Даласина и угушивања побуне Константина Мономаха, зета цара Романа Аргира.4 Након тога, они су се могли collection C. Orghidan, 117. Paris 1952, No. 217. Cf. R. Guilland, Etudes sur l’histoire administrative de Byzance: Le Domestique des Scholes, REB 8 (1950), 40, 41. 1    Scyl. 397 (Пафлагонци шаљу Манијакиса у Васпуракан 1034. или најкасније 1035. године, а не 1036/ 1037, како је сматрао Cheynet, Zacos, 93); 422 (Кавасила доместик схола запада). Јерменски писац Аристак Ластивер говори о Кавасили (Константину?) као заповеднику теме Васпуракан и освајачу града Беркри (Перкри) североисточно од језера Ван. Скилица га не спомиње приликом описа освајања овог града, али би упоређивањем њихових података било могуће закључити да су Пафлагонци послали Георгија Манијакиса у Васпуракан да замени Константина Кавасилу, Aristakès, 36–37. 2    Scyl. 370; 398. 3    Scyl. 392. 4    Zon. III, 615; Scyl. 393 sq. Cf. Cheynet, Pouvoir, 46; Крсмановић, Племство, 64 сл.

Влада Станковић

посветити свом снагом обрачуну са својим противницима на исто­ ку (Даласинима), и јачању свог утицаја унутар цариградске цркве. Као што су и преузели царску власт без већих потреса, и без праве побуне, браћа Пафлагонци су се окружили својим рођацима и поверљивим људима. Војну команду на истоку је преузео прво Никита а затим и Константин Пафлагонац, док је у исто време члан клана Пафлагонаца (συνήθης Орфанотрофа), евнух Константин Фагицис, и сам родом из те провинције, успео да доведе у Цариград најмоћнијег (потенцијалног) противника Константина Даласина. Са осталим члановима породице Даласин Орфанотроф ће се об­ рачунати тек 1039. године. Тада су протерана браћа Константина Даласина: патрикије Теофилакт – кога су Пафлагонци сменили с места дукса Антиохије 1034. године како би поставили свог брата Никиту – и Роман који је носио исту високу титулу. Прогнан је био и Теофилактов син Адријан Даласин, али и други рођаци Констан­ тина Даласина, пошто је Орфанотроф желео да уништи његов род.1 Војну управу трупама на западу Пафлагонци су поверили својим рођацима по женској линији: зету Стефану Калафату, који је носио титулу патрикија и заповедао флотом на Сицилији, и Кон­ стантину, вероватно сину Стефана Калафата и Марије Пафлагонке, који је 1040. године био такође патрикије и заповедник Солуна. Константин је касније добио и титулу магистра, а вероватно је у плановима браће Михаила IV и Орфанотрофа за очување поро­ дичне власти и заменио Михаила Калафата као могући наследник престола. На сличан начин Пафлагонци су поступали и унутар цркве. Свог рођака, такође родом из Пафлагоније, евнуха Антонија Пахиса (ὁ Πάχης), Орфанотроф и Михаило IV поставили су за митрополита Никомедије, док су митрополита Кизика Димитрија, некадашњег сарадника и клијента Романа Аргира, убрзо придобили за себе. По­ родична политика Пафлагонаца и унутар цариградске цркве била је јасна и Јовану Скилици, али и Михаилу Деволском, који је оставио 1    Scyl. 404. Cf. J.-Cl. Cheynet – J.-F. Vannier, Études prosopographiques. Paris 1986 (Dalassènoi), 80–87. Скилица и на овом месту истиче искључиво Орфанотрофа, али можда је разлог томе био боравак у Солуну Михаила IV, в. горе. Јерменски историчар Аристак истиче значај Константина Пафлагонца, који је био доместик и коме је цар Михаило IV дао на управу источне провинције, 33–34. (Издавач је погрешно идентификовао „доместика“ са Никитом Пафлагонцем, в. и стр. 40)

Пу товањ а кроз Византију

| 75

76 |

бројне допуне његовог текста. И хронолошки, али и тематски на правом месту налази се његов податак о постављењу Лава, новог архиепископа Бугарске. Уз кратку причу о овом некадашњем харто­ филаксу Свете Софије, Михаило Деволски истиче његово порекло из Пафлагоније, доводећи на тај начин у везу његову хиротонију и са породичном политиком Пафлагонаца.1 Половином исте, 1037. године, браћа Пафлагонци су покушали да потпуно загосподаре црквом свргавањем патријарха Алексија Студита, након чега би сам Јован Орфанотроф заузео патријаршијски трон. То је био трену­ так њиховог највећег утицаја у цариградској цркви, истовремено и моменат у коме ће се показати и границе њихове политике. Главни завереници против патријарха су били Кизички митрополит Ди­ митрије и рођак Пафлагонаца Антоније Никомедијски.2 Отпор утицајног Алексија Студита и његова надмоћ над Орфанотрофом показали су недовољну снагу читавог рода Пафлагонаца, и наго­ вестили њихов неуспех у покушају да свој утицај прошире у већој мери и изван чланова своје шире породице. По свом односу према власти, по томе ко су били члано­ ви њиховог клана, генос Пафлагонаца је представљао занимљи­ ву специфичност у византијском XI веку, времену када утицај породичних веза управо нагло јача после нестанка царева из династије Македонаца. И Роман Аргир је био окружен рођаци­ ма – чак и више него што то изгледа на први поглед – пре свега зетовима, што је било условљено смрћу његове браће пре него што се попео на царски престо.3 Освајањем власти од стране Па­ флагонаца принцип породичног владања стиче свој пуни легити­ митет у византијској историји. Појављивање браће Пафлагона­ ца и њихово заузимање најважнијих положаја – макар и само de facto – у Царству, чинило се и многим Ромејима као раскидање са некадашњим начином владавине, можда чак и више него што су Пафлагонци суштински донели промену. Сви византијски пи­ сци истичу њихову породичну владавину, а Михаило Псел јасно каже да се доласком на власт Михаила IV начин царевања потпуно 1    Scyl. 400. 2    Scyl. 401. 3    Cf. Vannier, Argyroi, 35–42; А. П. Каждан, Социалный состав господсвующего класса Византии XI – XII вв. Москва 1974, 72–73.

Влада Станковић

променио.1 Један од најважнијих разлога њихове породичне вла­ давине још се у византијско време налазио у њиховом ниском по­ реклу, у њиховом скоројевићству, због чега су се морали ослањати искључиво на припаднике свог рода, за разлику од аристократије која је имала бројну и разгранату клијентелу.2 Сама идеја породичне владавине није уопште била нова у ви­ зантијском свету. Она је, с једне стране, представљала идеал коме је требало тежити, склад који је доносио равнотежу читавом Цар­ ству. Идеја породичне, заједничке владавине, била је присутна и у време Македонске династије: у инсистирању на заједничкој вла­ давини Василија I са синовима; Лава VI и царице Теофано; Лава VI и Стилијана Зауцеса, и касније царица Зоје и Теодоре,3 али су Пафлагонци тој идеји дали конкретни облик, који се није уклапао у византијску идеологију и начин мишљења уопште, управо зато што је само један од браће био цар (и он је остао запамћен у најбољој успомени од читавог рода), док су сви остали учествовали у власти без икаквих заслуга, искључиво захваљујући сродству с василевсом. Специфичност бројног и разгранатог рода Пафлагонаца била је у томе што се све одигравало у његовим оквирима: Михаило IV је дошао и одржао се на власти захваљујући утицају његових чланова, али је, тек нешто касније, недовољна солидарност унутар породице условила и пад читавог геноса. За разлику од осталих утицајних по­ родица византијског XI века, Пафлагонци нису припадали ниједном одређеном слоју и, с обзиром на то да су три брата били евнуси, а један умро врло млад, нису били повезани брачним везама са било којом утицајнијом породицом. Затвореност геноса Пафлагонаца била је супротна тенденцијама развоја Византије у XI веку, развоја који ће довести да до краја тог столећа све важније породице буду орођене са владајућом династијом и тиме укључене у њен клан. Због тога је и било могуће – по Пселовим речима – прогоном најмоћ­ нијег члана и стуба рода Пафлагонаца, Јована Орфанотрофа, извући темеље читавом роду4 и довести до његовог потпуног уништења. 1    Псел, Похвала Керуларију, Сатас, МВ 4, 313. 2    Psellus, Orationes, Or. 2, 29–32; Теодор Скутариот y К. Сатас, Μεσαιωνική βιβλιοθήκη 7. Париз 1894, 170. Cf. Cheynet, Pouvoir, 264–265; 301; 311–312. 3    Sacrorum Conciliourum Nova, et amplissima collectio (ed. J. Mansi) XVII a, col. 517; Zwei griechische Texte über die heilige Theophano, die Gemahlin Kaisers Leo VI. (ed. E. Kurtz), Записки императорской Академии Наук, 8–3 (1898), 13–14. Scyl. 420. 4    Psello, Cronografia, I, 234. Cf. Scyl. 421.

Пу товањ а кроз Византију

| 77

IV Тропеофорос код Михаила Псела. Један пример политичке употребе реторике

Михаило Псел представља сасвим сигурно једног од најпроблема­ тичнијих византијских аутора за тумачење и разумевање, због своје велике учености, литерарног талента, али и карактера. Његово ог­ ромно и разноврсно књижевно дело препуно је скривених алузија, приватних и политичких подједнако, прекора увијених у похвале и обратних случајева, као и порука чије се значење одсликавало понекад само у начину на који је одређени догађај испричан или поједина личност описана. Царски чиновник, научењак, филозоф и ретор, плодни књижевник, покорни поданик, цинични самољу­ бац, први човек Царства и царев учитељ, монах – макар то постао и против своје воље – хришћанин заувек веран Платону, све су то била обличја и нарави које је у себи обједињавао један од највећих учењака византијске историје. Као што се иза свих ових различитих личности увек крио један препознатљиви Михаило Псел, тако се и кроз готово сва његова бројна и по својим особинама различита дела провлачи један исти, пселовски дух, који их дубоко карактерише. Псел је своју ученост упадљиво наглашавао, а прикривене политичке алузије радо користио како би истакао неку идеју коју није хтео, или чешће, није смео јавно изговорити или написати.

1. Пселова употреба термина тропеофорос (τροπαιοφόρος) 1.1. Говор Константину Мономаху (Psellus, Orationes, Oratio 2) Време владавине Константина Мономаха представљало је за Ми­ хаила Псела почетак његове велике јавне делатности. Још од раније присутан у царској палати међу учењацима којима је било поверено

Влада Станковић

састављање царских докумената, од самог доласка на власт цари­ градског аристократе Мономаха Михаило Псел постаје једна од најистакнутијих личности у окружењу новог василевса.1 Уз своје нешто старије пријатеље Константина Лихуда, Јована Мавропода и Јована Ксифилина, Псел постаје неизбежна учена пратња Константи­ на Мономаха, барем у првих неколико година његове владавине, пре него што су недовољно јасне околности условиле, привремено или сталније, повлачење Псела, Ксифилина и Мавропода из политичког живота престонице, истовремено са њиховим замонашењем. Заједно са Јованом Мавроподом, који је млађем Пселу био помало и узор због свог образовања и песничког умећа, Михаило Псел је од самог почет­ ка Мономахове владавине постао „званични“ царски енкомијаст. Го­ вори, односно похвале упућене цару Константину Мономаху ова два учењака се преплићу, понекад надопуњују, али подједнако, сведоче и о њиховим различитим карактерима и ставовима. Беседништво Јована Мавропода било је готово искључиво повезано са Мономаховом бо­ гатом задужбином, Светим Георгијем Тропеофоросом у Манганама, местом где су његови говори и изговарани. Пселове похвалне орације василевсу нису биле, колико се може утврдити, непосредно везане за Мономахову задужбину – и тим више Пселова употреба термина победоносац (τροπαιοφόρος) у њима привлачи пажњу. Говор број 2, у издању Џорџа Дениса, представља цели­ ну за себе у оквиру Пселових похвалних говора. Овај панегирик Константину Мономаху, (који је настао убрзо по коначном угу­ шивању побуне Георгија Манијакиса почетком пролећа 1043. године) подељен је на две програмске целине. У првој од њих, Псел даје кратку историју, преглед догађаја од смрти цара Ро­ мана II (963) па све до зацарења Мономаха и угушења побуне Георгија Манијакиса – почиње дакле са истог места одакле ће започети и своје велико историјско дело, Хронографију. Друга тематска целина, обимом знатно мања, посвећена је непосред­ но василевсу којем се упућује похвала и она представља пра­ ви енкомиј Мономаху, са уобичајеним елементима, преплете­ ним вешто са појединим савременим догађајима. 2 Неколико 1    За ранији Пселов положај у палати, в.. Michele Psello, Imperatori di Bisanzio (Cronografia) I–II (ed. S. Impellizzeri). Vicenza 1984, I, 160; 216–218, cap. 27. 2    Део орације посвећен непосредно хвали Константина Мономаха садржи многе заједничке елементе са осталим похвалним говорима Псела упућеним овом

Пу товањ а кроз Византију

| 79

80 |

Михаило Псел и цар Михаило VII Дука, минијатура

Пселових ставова из првог, историјског, дела говора упадљиво се разликују од описа догађаја или оцена о појединим владарима из касније Хронографије: – Прича о смрти Романа Аргира и доласку на престо Михаила Пафлагонца (11. априлa 1034. године). По Пселу, Роман Аргир се разболео и било је „свима јасно да ће умрети“. Чак ни у алузијама Псел не спомиње причу која је кружила Цариградом о постепеном тровању и коначно, дављењу Романа Аргира, из јасног разлога – царица Зоја је била присутна, сада као жена новог васи­ левса, те је ретору било драже да избегне било какву могућност да буде лоше схваћен, брзо додајући да је царица Зоја уздигла после Романове смрти управо онога кога је „он ценио и волео изнад оста­ лих.” (Михаила IV).1– Пселова лична повезаност са Мономахом и захвалност овом цару.2– Истицање Мономахових врлина, у складу са идеалним особинама које би цар требало да има, и нарочито, његово каљење за царско достојанство, како кроз „прогон“ (тј. мучеништво) оца, још више кроз сопствено изгнанство.3 Остали Пселови ставови изнети у похвали Мономаху углавном су истоветни онима из Хронографије, као што је случај са упадљивим издвајањем цара Михаила IV од осталих чланова рода Пафлагонаца. У оба дела Псел истиче контрастну слику између зле браће Пафла­ цару – од истицања његовог порекла и „царског“ рода, хваљења Мономахове учености и бриге за науке, до става да је василевс изнад свих царева, који се огледа у фрази коју Псел радо понавља у више говора: „са киме да те упоредим“, v. Mi­ chaelis Pselli, Orationes panegyricae (ed. G. T. Dennis). Stuttgart–Leipzig 1994, Or. 2/ 49; Or. 3/ 54; Or. 4/ 78. 1    Psellus, Orationes, Or. 2 / 28. 249–250; 29. 266 sq. 2    Psellus, Orationes, Or. 2 / 37–38. 3    Psellus, Orationes, Or. 2 / 36–39; 40; 42–43.

Влада Станковић

гонаца – и нарочито њиховог предводника Јована Орфанотрофа – и Михаила IV који је био обдарен многим врлинама. Управо за цара Михаила IV, коме је Псел био изузетно на­кло­ 1 њен, ретор употребљава по први пут у свом говору епитет тропеофорос. Говорећи о последњим догађајима из живота Михаила IV, Псел спомиње његову чудесну победу над Одељановим Бугарима упркос болести, затим његово замонашење у манастиру Козмиди­ ону који је сам цар обновио – уобичајеном представом скидања световне одеће и царских украса и облачењем и узимањем духовног обличја – закључујући како Михаило IV као тропеофорос бескрвни (небески) одлази свом господару, тј. Богу (τροπαιφόρος ἀναίμακτος).2 Други пример из Пселовог говора Мономаху довољно речи­ то говори о свесној и промишљеној намери аутора приликом ко­ ришћења термина тропеофорос. Први мотив Пселове непосредне похвале Константина Мономаха јесте његово предодрeђење за ца­ ревање. У оквиру разраде те идеје Псел каже: (обраћа се непосред­ но Мономаху) ... и пре скиптра био си цар тропеофорос...3 Оваква употреба епитета победоносац даје Пселовој идеји Мономаховог предодређења за цара посебан значај. Термин тропеофорос се об­ ично није користио за исказивање царских врлина у уском смислу схваћених, већ најпре као опис и хвала победоносном цару-ратнику, или војсковођи уопште. Чак и у том смислу, његова употреба је прилично ретка у Пселово време – могло би се рећи да јe Михаило Псел изузетак у том погледу – упркос управо тада наглашеној и обновљеној употреби тог епитета везаној за Мономахову задуж­ бину Светог Георгија у Манганама. Уколико је требало описати, нагласити и похвалити ратне подвиге василевса, сам Михаило Псел, као и његов савременик Јован Мавропод, радије су бирали описну конструкцију чији је један део сачињавао термин трофеј (τρόπαιον) у својим различитим облицима, поступак прилично уобичајен за ар­ хаизирајући начин приповедања учених византијских аутора. У овом 1    Psellus, Orationes, Or. 2 / 29–32. Psello, Cronografia, I, 156 sq. 2    Psellus, Orationes, Or. 2 / 33.360–362. Ibid. 32.355, Псел каже да Михаило IV ... данас трофејима победним сија док му се сутра крај приближава. Епитет бескрвни је имао посебно место у хришћанској догматици и литургији, в. A Patristic Greek Lexicon (ed. G. W. H. Lampe). Oxford 1961, 104. 3    Psellus Orationes, Or. 2/ 36. 462–463; в. уопште мотив предодређености на стр. 36. Слично поређење и подела на период пре и после зацарења Константина Мономаха јавља се и у нешто каснијем говору Псела, Or. 5/ 80 sq.

Пу товањ а кроз Византију

| 81

82 |

конкретном примеру из Пселовог говора Мономаху, говорник чак и не алудира непосредно на василевсове војне успехе, (као што ће овим термином урадити у Хронографији, в. доле) па на тај начин још више истиче снагу самог термина тропеофорос, односно могућност да се он употреби и разуме на различите начине. Трећи и последњи пример Пселове употребе термина тропеофорос у говору Константину Мономаху, можда још јасније ис­ тиче прикривену политичку алузију. Ради се о опису последњег догађаја који се прецизно може датовати, и којим је условљено и датовање читавог говора у април–мај 1043. године: побуни Георгија Манијакиса. Говорећи о бици са цариградским трупама у којој је Манијакис победио, Псел каже: συμβάλλει τῷ τῆς δύσεως στρατηγῷ, νικᾷ, τροπαιοφόρος ἐπάνεισι, σοβαρώτερος τῷ εὐτυχήματι γίνεται.1 Упр­ кос „неутралној“ употреби епитета тропеофорос, Пселова поли­ тичка порука добија на снази поређењем са претходним местима у овом говору. Означити Георгија Манијакиса – у тренуцима када је говор изречен, или бар када је требало да буде изговорен – већ пораженог и покојног бунтовника против цара као тропеофороса, описавши притом на исти начин самог победоносног василевса, било је свесно поигравање Михаила Псела са основним значењем овог епитета.2 Синтагма коју је на овом месту први пут употребио као тропеофорос се враћа (τροπαιοφόρος ἐπάνεισι), постаће један од омиљених Пселових образаца за употребу овог епитета у његовој Хронографији. Такође, опис Манијакиса који је, након што је назван победоносцем, постао још гори (σοβαρώτερος), Псел ће употребити и за Исака Комнина у свом историјском делу где се понавља однос тропеофорос – σοβαρώτερος.3 Овом троструком употребом епитета тропеофорос Псел на неки начин и закључује историјски део свог говора Мономаху. Вештим распоређивањем термина тропеофорос на три подједнако удаљена места, у првој, другој и трећој трећини историјског дела орације, посебно је истакнута његова важност. Као идеја, тропео1    Psellus, Orationes, Or. 2/ 46. 723–725. 2    У Хронографији Псел не употребљава овај епитет за Манијакиса, као уосталом ни за Михаила IV, што потврђује његову актуелност и политичку поруку из говора са почетка Мономахове владавине. Причајући о Георгију Манијакису у свом историјском делу он, ипак, користи сличну формулу: ...ἐπανῇει νικηφόρος..., Psello, Cronografia, II, 8. 3    Psello, Cronografia, II, 270.

Влада Станковић

форос се провлачи кроз читав ток Пселове нарације овог похвалног говора, чинећи на неки начин подлогу на којој је говорник поставио даљу разраду и гранање своје приче. Избор личности којима је Михаило Псел придодао епитет тропеофорос, и различите нијансе у његовој употреби за сваку поједину личност, појачавају утисак интенционалне употребе једног неуоби­ чајеног термина, којом се преносила и политичка порука. Пре свега, епитет тропеофорос је употребљен искључиво за савременике цара Константина Мономаха, и то за личности са којима је нови васи­ левс био повезан специфичном везом – и Михаило IV и Георгије Манијакис су на неки начин били његови противници, и од обојице је, макар и привремено, цар био поражен. За време владавине Ми­ хаила IV Мономах је био протеран из Цариграда, због учествовања у завери против Пафлагонаца и својих претензија на престо са кога су они свргли његовог рођака Романа Аргира, док је Манијакис био апостата који је управо победом над царевим трупама постао победоносац. Једноставно речено, само су Мономахови противници, уз њега самог, описани термином тропеофорос, док ни Василије II ни Роман Аргир, коме Псел у оквиру овог говора изриче посебан хвалоспев, нису задобили тај епитет. Термин тропеофорос употребљен је у сва три случаја у Псело­ вом говору на другачији начин и са другачијим карактеристикама, које се у потпуности уклапају у карактер и положај личности коју прате. Михаило IV је τροπαιοφόρος ἀναίμακτος, што представља на неки начин суперлатив у Пселовој употреби овог термина. Гото­ во исте синтагме, увек у изразито похвалном значењу Псел упо­ требљава само неколико година касније у другом говору Мономаху, а слична, мало разрађенија лексика, налази се и у писму-говору овом цару Јована Мавропода. Описујући како је Константин Мономах у Сирији победио не ратом већ другим средствима, Псел каже цару: подигао си бескрвне победничке знаке (ἀναίμακτα κατὰ τῶν μαχομένων ἱστᾷς τρόπαια).1 Јован Мавропод у свом писму моли василевса да покаже милост према пораженим побуњеницима, саучесницима апостате Лава Торникија (побуна је трајала од септембра до Бо­ жића 1047. године) речима: „(тиме ћеш) угодити и Богу, који је чувар и твог спасења и Царства, и који је подложио све апостате под твоје ноге и који ти је даровао бескрвну победу (ἀναίμακτον νίκην) 1    Psellus Orationes, Or. 6/ 94. 172–173.

Пу товањ а кроз Византију

| 83

84 |

над њима, не тражећи од тебе за своју помоћ ништа друго заузврат, осим благости и великодушја према грешнима“, чиме би Мономах стекао најсјајнији победнички знак (τρόπαιον).1 Карактер термина тропеофорос у случају Георгија Манијаки­ са је изразито војнички, ратнички, што се и уклапа у профил овог војсковође, као и у догађаје о којима Псел прича. За самог василевса Константина Мономаха тропеофорос је употребљен прилично неу­ трално, као царски епитет, без икаквог непосреднијег значења – на начин јединствен у „историји“ Пселовог коришћења овог термина – нарочито имајући на уму да се слика Мономаха који је и пре скиптра био цар – победоносац могла повезати са његовом побуном против Пафлагонаца, због које је и био изгнан из Цариграда. Намере Михаила Псела, његова порука или политичке алузије које се крију иза епитета тропеофорос у овој похвали имају посебну тежину јер је реч о савременом тексту изговореном – или предвиђе­ ном за јавни говор – у време када је хваљени василевс управо зидао свој икос, цркву, манастир и читав комплекс Тропеофороса. Због тога је посебно упадљиво да је Михаило Псел одустао од употре­ бе епитета тропеофорос у својим наредним, познијим, похвалама Константина Мономаха и да му се вратио с пуном снагом тек након владавине овог цара, када је протекло време већ одузело политичку актуелност термину. 1.2. Хронографија и друга Пселова дела Разноврсни и веома плодни опус ученог Михаила Псела крунисан је његовом Хронографијом, специфичном историјом Царства из угла непосредног учесника у догађајима, као и Кратком историјом – де­ лом такође карактеристичним по својим унутрашњим особинама и намери њеног писца – који се сада сасвим поуздано може иденти­ фиковати са првим носиоцем титуле конзула филозофа.2 Насупрот говорима који су одражавали савремено стање у ком су настајали, у Хронографији је Михаило Псел акумулирао своје различите ставове 1    The Letters of Ioannes Mauropous Metropolitan of Euchaita (ed. A. Karpozilos). Thessalonica 1990, Ep. 26, 105. 2    J. Duffy – E. Papaioannou, Michael Psellos and the Autorship of the Historia Syntomos: Final Considerations, у: Βυζάντιο. Κράτος και κοινωνία (Μνήμη Νίκου Οι­ κονομίδη) (ed. A. Avramea – A. Laiou – E. Chrysos). Athens 2003, 219–229.

Влада Станковић

или размишљања, некада таложене деценијама, те је због тога могао другачије приступити описивању догађаја и околности.Михаило Псел се у свом личном осврту на византијску прошлост у Хронографији пет пута враћао термину тропеофорос. За разлику од начина на који је Псел користио термин тропеофорос у говору Константину Мономаху, у Хронографији је његова употреба сваки пут повезана са ратничким успесима или победама у боју – стварним или наводним тренутно није битно – чиме је побед­ ник кога аутор описује завредео овај епитет. То, међутим, не значи да је његова квалитативна вредност сваки пут истоветна, односно да није могао бити употребљен и у негативном или ироничном сми­ слу. Већ је избор личности које су понеле епитет тропеофороса у Хронографији врло значајан сам за себе (Варда Фока, Константин Мономах, Исак Комнин, Роман Диоген и Андроник Дука, син це­ зара Јована Дуке), али је Псел и нијансама у употреби овог епитета јасно и језгровито исказивао свој став према њима. Варда Фока.1 Након победе над побуњеником Вардом Ск­ лиром, Варда Фока се вратио цару Ромеја (у Цариград), где му је приређен свечани дочек као тропеофоросу: Ὁ δέ γε Φωκᾶς Βάρδας τῷ βασιλεῖ Ῥωμαίων ἐᾶναζεύγνυσι, καὶ τῆς τροπαιοφόρου ἐτετυχήκει πομπῆς. Кратки Пселов опис садржи неколико важних елемената. Најпре, епитет тропеофорос употребљен је за Варду Фоку индиректно, наглашавајући однос према догађају и према ономе на кога се епитет односи – Варда није цар који је победио варваре и тиме заслужио овај назив, већ војсковођа у служби василевса, односно присталица цара у грађанском рату који је трајао. Због тога је и његов „тријумф“ био тек сенка тријумфа правог тропеофороса, а читава описана представа, иако није у потпуности подсмешљиво испричана, ипак носи у себи и прикривену ироничну нијансу. Слич­ ну конструкцију Псел ће искористити и у случају Романа Диогена, где ће његов презир према овом владару бити јасно наглашен у от­ ворено ироничном тону. Осим тога, глагол ἐπαναζεύγνυμι уз своје различите облике (ἀναζεύγνυμι), синониме или глаголе сличног значења (ἐπάνειμ, ἐπανελαύνω, ἐπανέρχομαι), представља један од неизбежних пратилаца епитета тропеофорос у Хронографији, али и у делима попут Алексијаде Ане Комнин, која непосредно користе и преписују Пселове податке. 1    Psello, Cronografia, I/ 18, cap. 10.

Пу товањ а кроз Византију

| 85

86 |

Константин Мономах.1 За разлику од начина на који је тропеофорос као епитет пратио Константина Мономаха у Пселовом гово­ ру, он је у Хронографији и за овог цара употребљен у свом основном значењу и смислу – Мономах се након победе у поморској бици са Русима као победоносац вратио у царску палату.2 Цар Константин Мономах, кога је Псел приказао на двојак начин, с једне стране га критикујући оштро због лоше владавине, с друге пак истичући његову бригу за науке и ученост која га је стављала изнад свих оста­ лих ромејских царева,3 у Хронографији је постао тропеофорос само приликом свог успеха у борби са варварима. Овај епитет га не прати после победа над двојицом апостата, Георгијем Манијакисом и Ла­ вом Торникијем, чак и ако је након пораза овог другог прославио тријумф већи од свих ранијих. Ни у причи о Мономаховој задужби­ ни – која је и носила званични назив Тропеофорос – Михаило Псел није употребио овај термин, није на њега чак ни алудирао.4 Значај Пселове употребе управо облика тропеофорос јасно се уочава упо­ ређивањем са осталим ауторима његовог времена који тај термин не употребљавају, али и са познијим писцима који су његове вести преносили, најчешће готово дословно. Причу о Константину Мо­ номаху и поморским окршајима са Русима од Псела преноси једино Јован Зонара, па иако се Зонарин издавач определио за варијанту у којој је глагол τροπαιοφορῶν заменио именицу тропеофорос, из критичког апарата се јасно види да је хроничар дословно пренео Пселову вест, пошто је у два његова рукописа сачуван основни, Пселов, термин.5 1    Psello, Cronografia, II / 30, сар. 96. 2    Пселов опис руског поморског напада на Цариград је специфичан: он даје историјат руских припрема за напад још од времена Романа Аргира, скидајући на тај начин кривицу са самог Мономаха, али и одбацује пророчанство које је по његовим речима уживало велико поверење у то време, да је руски напад био само предзнак унутрашњих и спољашњих немира за време владавине овог цара. Његов исказ и читав опис догађаја се у потпуности разликује од Скилице, Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum (ed. I. Thurn). Berlin – New York 1973, 430–433. 3    Cf. Ja. Ljubarskij, Михаил Пселл. Личность и творчество. Москва 1978, 200– 203; 216–220. 4    Psello, Cronografia, II, 66; II, 132. 5    Ioannis Zonarae Epitomae historiarum III (ed. Th. Büttner-Wobst). Bonn 1897, 633.16–18. Прича Јована Скилице о борби са руском флотом је очевидно преузета из неког другог извора, а не непосредно од Михаила Псела, те код њега нема ни реченице сличне овој, нити термина тропеофорос.

Влада Станковић

Исак Комнин.1 Цар Исак Комнин је био прави пример цара – ратника, Михаило Псел му је чак више пута упућивао писма док је био на походу и хвалио његову ратничку вештину,2 али га је само у Хронографији на једном месту означио као тропеофороса. Радило се о Исаковом војном походу на Дунав против Печенега, када до праве битке није ни дошло, пошто су варвари побегли, док је Исак Комнин само похарао њихов логор и вратио се као победоносац. Василевс се након овог успеха вратио победнички у Цариград, али је након тога, по Пселу, био σοβαρώτερος – баш као и Георгије Ма­ нијакис након своје победе, када га је Псел назвао тропеофоросом – поставши неповерљив и опрезан према сваком. У време Исака Комнина, Михаило Псел је још једном посегао за овим епитетом. У писму овом цару, у коме велича врлине, нарочито војничке, Ис­ ака Комнина, али и његов род и породицу, Псел помиње и велике владаре из старих времена, и у том контексту и спартанског краља Агесилаја. Описујући Агесилајеве ставове о рату и миру, Псел уз­ гред убацује и термин тропеофорос, потврђујући у овој прилици више своју повезаност са тим специфичним епитетом, чак и за време владавине Исака Комнина, него што би се у овом примеру могла уочити ауторова конкретна намера или прикривени смисао.3 Термин тропеофорос и готово дословно преписану реченицу налазимо и у Алексијади Ане Комнин.4 За разлику од свих осталих ау­ тора друге половине XI и XII века, Ана Комнин је усамљена у самосталној употреби термина тропеофорос. Након што га је преписала од Михаила Псела у причи о свом деда-стрицу Исаку Комнину, она га користи још три пута у Алексијади: једном за Роберта Гвискарда и два пута, очекивано, за свог оца и јунака дела, Алексија Комнина. Док је за Роберта Гвискарда епитет тропеофорос употребљен уз глагол 1    Psello, Cronografia, II, 270. 2    Michaelis Pselli Scripta Minora magnam partem adhuc inedita, tomus II (ed. E. Kurtz – F. Drexl). Milano 1941, Ep. 156, 178–183; К. Сатас, Μεσαιωνικὴ βιβλιοθήκη 5. Paris 1876, Ep. 69, 300–304; Ep. 161, 416–419. 3    Сатас, МВ 5, no. 161, 418. 4    Annaе Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001, III, 8, 7/ 108.45. Cf. Ja. Ljubarskij, Об источниках „Алексиады“ Анны Комниной, ВВ 25 (1964), 107–109; St. Linnér, Psellus’ Chronographia and the Alexias. Some textual parallels, BZ 76 (1983) 1–10; D. R. Reinsch, Anna Komnene. Eine gebildete Frau in Byzanz, Berliner wissenschaftliche Gesellschaft, Jahrbuch 1999 (2000), 165.

Пу товањ а кроз Византију

| 87

88 |

γαυρίαω, γαυριῶ у негативном значењу (узохолити се, погордити се), у случајевима када описује цара Алексија Комнина он има свој стари, уобичајени похвални смисао – победоносац. Анина употреба показује, ипак, недовољну снагу овог термина, његову недовољну дефинисаност приликом похвале и описа победника, пошто је оба пута осећала потребу да га појача епитетом νικητής, што сам Псел није никада учинио.1 Роман Диоген.2 Однос Михаила Псела према цару Роману Ди­ огену условио је и начин његове употребе епитета тропеофорос уз име овог василевса. Различите нијансе овог термина које је Псел користио у осталим примерима, у случају Романа Диогена замењене су отворено ироничним, подсмешљивим тоном, који је откривао и ауторове општије погледе на овог цара, довољно јасне и у приказу његове личности у Хронографији.3 Описујући особине цара Романа Диогена, Псел је као кључне карактеристике његове личности и делатности, односно његовог укупног тропоса, начи­ на деловања, навео да је био циник и арогантан. На тај начин је и иронична употреба термина тропеофорос била у складу са самим особинама василевса на кога се односи – описујући његов помпезни одлазак у поход против Турака, Псел каже да се он вратио као да је био тропеофорос, а да се није ни сукобио са непријатељима, већ да се гордио само због тога што је уопште ратовао. У овом примеру Псел је умешно уклопио основно значење термина тропеофорос у свој негативни став према овом василевсу. Иако тропеофорос оз­ начава буквално онога који доноси победу, трофеј, Псел га овде користи како би додатно појачао своју критику Романа Диогена, навођењем да се вратио из похода не само без пoбеде, већ и без икаквог плена.4 1   Роберт Гвискард: Alexias V, 1, 1/ 141.3; Алексије: Alexias VI, 8, 1/ 183.79; VIII, 6, 5/ 251.84. Ана Комнин у још једном одломку врло карактеристично употребљава уз Алексија глагол τροπαιοφορῶν (Alexias, 240. 27), као и синтагму τροπαιοῦχος ἐπά­ νεισι (Alexias, 240. 25), преузету од Псела, али са много уобичајенијим, познатијим и чешћим термином, који се јавља и списку епитета приликом усклика царевима, De cerimoniis aulae byzantinae (ed. Io. Iac. Reiske). Bonn 1829, 373. 2    Psello, Cronografia, II, 332–334. 3    Cf. Ljubarskij, Пселл, 223–224. 4    Само мало касније (Psello, Cronografia, II, 334, cap. 15, l. 1–3) Псел иронично каже да је већ с доласком пролећа читав претходни успех Романа Диогена био уништен нападима варвара. После тога је Роман Диоген кренуо у свој други поход који се завршио још горе и неславније него први.

Влада Станковић

Андроник Дука.1 Син цезара Јована Дуке и отац будуће визан­ тијске царице Ирине Дука, последња је личност коју је Михаило Псел описао епитетом тропеофорос. Умешност Псела и његово поигравање речима, у случају Андроника Дуке долази до свог најснажнијег израза, зато што је реч – баш као и случају говора цару Константину Мономаху – о савременом догађају и савреме­ ној прилици. Прича о Андронику Дуки и о начину и месту када је он постао победоносац надовезује се и хронолошки и тематски на „историју“ цара Романа Диогена, и чини заправо једну целину са њом. Андроник Дука је, по Михаилу Пселу, постао тропеофорос управо својом победом над „одметнутим“ Романом Диогеном, на­ кон које је τροπαιοφόρος δὲ ὁ Ἀνδρόνικος σύν γε τῷ Κρισπίνῳ ἐπὶ τὴν ἀποτεταγμένην αὐτῷ σκηνὴν ἀναζεύγνυσιν. На сличан начин победу Андроника Дуке над Романом Диогеном Псел је прославио и оп­ исао и у писму упућену победнику, где се наглашава његова војна вештина и где је Андроник joш једном окарактерисан као тропеофорос, пошто је описан као καλλίνικος καὶ τροπαιοφόρος.2 Пселова свесна употреба термина тропеофорос у случају Андроника Дуке врло је карактеристична из неколико разлога. Најпре, из Пселовог описа сукоба две стране тек који ред раније у Хронографији, јасно произлази да је Криспиново умеће било пресудније за победу него војна вештина самог Андроника,3 што, међутим, није пресудило да епитет тропеофорос употреби (прошири!) и на њега. Као и у већини осталих примера Пселове употребе овог термина, он је и на овом месту написан у номинативу, док је у Историји Нићифора Вријенија на месту на коме муж Ане Комнин описује ове догађаје преузимајући податке од Псела, термин тропеофорос употребљен уз Андроника Дуку у дативу.4 Начином употребе епитета тропеофорос у случајевима Романа Диогена и Андроника Дуке, Псел је створио 1    Psello, Cronografia, II, 356, cap. 40. 2    Сатас, МВ 5, стр. 392, писмо 145 (392–394). Пселово уобичајено поигравање речима иза кога се умешно скривала и значајна политичка порука, видљиво је и на крају ове епистоле, када каже како је Андроник својом победом τὴν βασιλείαν Ῥωμαίων θανοῦσαν ἐψύχωσας (394). 3    Psello, Cronografia II, 356, cap. 39. Псел на том месту каже да је писао ову вест управо на дан Криспинове смрти – коју Импелицери у коментару (Psello, Cronografia II, 456, n. 407) датује у 1075. годину, али је Готје у издању Вријенија (в. следећу напомену), 148, n. 1 и 134, n. 2 веровао да се ради о 1073. години. 4    Nicéphore Bryennios Histoire (ed. P. Gautier). Bruxelles 1975, 135. 20–22.

Пу товањ а кроз Византију

| 89

90 |

један посредни синкрисис две описане личности, додатно појачан идејом да је Андроник Дука заслужио овај епитет управо победом над оним који као да се сам њиме незаслужено окитио. Начин Пселовог коришћења епитета тропеофорос у два његова дела која не говоре о савременим личностима, нити се у њима опи­ сују актуелни догађаји, јасно указује на могућност различитог разу­ мевања овог термина – у зависности од ауторових намера – односно на амбивалентно значење једног звучног епитета које је писац могао да искористи за критику скривену у обличју похвале. Реч је, најпре, о Говору о чудима архистратига Михаила, у коме је Псел на два места употребио термин тропеофорос, први пут за цара Ираклија, а други пут за крст који је исти цар „посветио“ светом арханђелу Михаилу, у Богородичиној цркви, која се, највероватније, налазила у Витинији или у Галатији.1 Коришћење епитета тропеофорос за крст, у значењу победоносни крст, представља једини пример када Псел није овим термином описао неку личност, уклопивши ову синтагму идејно у причу о Ираклијевом победоносном војевању против неверника – дајући на тај начин тропеофоросу упадљиво верско значење. Сличан је, и на неки начин још јаснији, пример са самим царем Ираклијем, који заправо чини целину са епизодом о крсту, а обе представљају епилог приче о победи цара и хришћа­ на уопште над неверницима у једном верском рату. Након своје велике победе над Персијанцима, Ираклије се вратио у Ромејску земљу: ...ἐπὶ τὴν Ῥωμαίων ἐπάνεισι γῆν τροπαιοφόρος ὡς ἀληθῶς. Већ позната и честа представа победоносног цара – војсковође, који се враћа у земљу Ромеја или Цариград, овде је добила свој пуни сми­ сао појачавањем Пселу драгог термина и наглашавањем да је цар о коме се у овом случају говори истински тропеофорос – како Псел до тада није окарактерисао ниједну савремену личност. Употреба ове синтагме је тим занимљивија што се Михаило Псел определио да на паралелном месту у својој Краткој историји, када говори о истим догађајима, употреби „само“ епитет тропеофорос за овог василевса.2 1    Michaelis Pselli Orationes hagiographicae (ed. E. A. Fisher). Stuttgart – Leipzig 1994, 5/ 236.124; 237.151. Cf. C. Mango, Le croix dite de Michel le Cérulaire et la croix de Saint-Michel de Sykéôn, Cahiers archéologiques 36 (1988), 47–48. 2    Michaelis Pselli Historia syntomos (ed. W. J. Aerts). Berlin – New York 1990, 64, 62–63. Иако се у Краткој историји цар Ираклије али и епитет тропеофорос налазе у дативу а не у номинативу, као што је случај са Говором о чудима архистратига

Влада Станковић

Михаило Псел се определио да у делу другачијег карактера на дру­ гачији начин употреби и епитет тропеофорос за цара Ираклија, али је повезаност аутора са овим термином само учвршћена, као што је и потврђен његов став да василевс о коме говори заслужује да буде тако назван. Цар Ираклије је на тај начин јасно издвојен од Псело­ вих савременика који нису завредели да буду названи истинским победоносцима – а самим тим је и епитет тропеофорос у њиховим случајевима могао бити употребљен и схваћен другачије од свог основног, истинског значења. Политичка актуелност Пселове употребе термина тропеофорос, његово свесно поигравање значењем и идејом једног епитета који је био близак савременицима, посебно је уочљива када се он упореди са осталим ауторима овог времена – и најпре, са Јованом Мавроподом, учењаком који је у Мономаховој задужбини Светог Георгија Тропеофороса одржао више говора. Могло би се чак рећи да је фреквентност Пселове употребе овог епитета већ довољан показатељ значаја који му је аутор придавао, али је и избор лично­ сти уз које је коришћен, као и начин на који су оне њиме описане, јединствен по више особитости (које би се с правом могле назвати „пселовским“). За разлику од Михаила Псела, Јован Мавропод није никад употребио епитет тропеофорос уз неку историјску личност – он је увек везан у његовим говорима искључиво за Светог Георгија Тропеофороса у чијој су цркви они и изговарани. Чак и када је ве­ личао војне победе цара Константина Мономаха над Печенезима, Мавропод није посегао за овим епитетом када је описивао самог василевса,1 иако је тиме могао успоставити паралелизам са Светим Георгијем, великим тропеофоросом како га назива на више места (μέγας τροπαιοφόρος), што је синтагма коју Михаило Псел ниједном не користи, чиме је у још једном виду посведочена сва различитост у употреби овог епитета код два учена савременика.

Михаила, паралелизам између две приче и, најпре, посезање писца управо за термином тропеофорос, пружају још један доказ о Пселовом ауторству Кратке историје. 1    Мавропод је Мономаха упоредио са Константином Великим, односно повезао хомонимију са првим царем хришћанином са Мономаховом победом над варварима и „чудесном појавом крста на небу“, Iohannis Euchaitorum metropolitae quae in codice Vaticano graeco 676 supersunt (ed. P. de Lagarde). Gottingae 1882, no. 182, 145, §12. Овог поређења нема у одржаном говору број 181.

Пу товањ а кроз Византију

| 91

92 |

2. Карактеризација Пселове употребе термина тропеофорос

Сви наведени примери Пселове употребе епитета тропеофорос у различитим делима и у временском распону од бар три деценије (од 1043 до 1073–1075) указују на ауторову свесну намеру прили­ ком избора овог епитета и његове употребе. За разлику од познијег примера Историјских песама Теодора Продрома у којима се на више места појављује епитет тропеофорос, увек у свом основном значењу победоносца и увек приликом похвале победничког васи­ левса, Пселова употреба је много комплекснија и много разрађе­ нија.1 Горд због своје учености која га је чинила надмоћним над савременицима, Михаило Псел је за исказивање своје књижевне, филозофске, реторске, умешности користио различите начине, па је тако и избором речи и термина које ће употребити посведочавао свој таленат и ученост, и стварао једну књижевну конструкцију чије је спољашње значење било разумљиво свима, али чији је унутрашњи, дубљи смисао често остајао несхватљив. Стога би се, у покушају карактеризације Пселове употребе епитета тропеофорос могла истаћи најпре својеврсна езотеричност која ју је увек пратила. Михаило Псел је био једини аутор свог вре­ мена који је често посезао за овим термином – а и већина познијих примера његове употребе повезана је непосредно са њим. Из тог разлога, Псел се могао поигравати једним епитетом чији су смисао сви остали схватали буквално, док му је он приписивао различита значења и особине, различиту тежину у зависности од поруке које је хтео да пренесе. Када се још једном прође кроз „историјат“ Псе­ лове употребе овог термина, упадљиво је неколико елемената који је карактеришу. Најпре, било би неопходно разврстати личности (остављајући по страни у једном случају крст) које су биле описане овим епитетом на савремене и оне које то нису биле. Карактер Псе­ 1    W. Hörandner, Theodor Prodromos. Historische Gedichte. Wien 1974, IV/ 206.201; VI/ 225.183; IX/ 245.24; XIV/ 270:45; XVII/ 288.41; XXX/ 357.320, 360.403; У Индексу се тропеофорос не наводи у свом именичном облику већ само као глагол који се јавља на два места у Продромовим песмама. Cf. et Nicephori Basilacae, Orationes et epistulae (ed. A. Garzya). Leipzig 1984, 73.24 (цару Јовану Комнину:... σοι τῷ τροπαιφόρῳ`...); Nicetae Choniatae Historia (ed. I. A. van Dieten). Berlin – New York 1975, 124, 91–92 (за цара Манојла Комнина: τροπαιφόρος ἀνέζευξεν).

Влада Станковић

лове употребе термина тропеофорос за личности које нису савреме­ не је другачији – овај епитет је уз њих коришћен у свом основном значењу, без прикривених алузија или подсмешљивог и ироничног тона. Уз спартанског краља Агесилаја тропеофорос је употребљен без икаквих додатних објашњења, али је пример са царем Ираклијем довољно јасан да покаже ауторове намере – Ираклије није био јед­ ноставно и само тропеофорос, већ је Псел додатно подвукао и нагла­ сио да је василевс након победе над Персијанцима, која је имала и подједнако значајну верску димензију, постао истински тропеофорос. Ираклијев победоносни успех над неверницима истакнут је и у наставку приче, када је и крст, кога је цар Ираклије „даровао“ Светом арханђелу Михаилу назван победоносни крст. Када је реч о савременим личностима, од осам пута када ко­ ристи термин тропеофорос, Псел га употребљава: – једном за апостату (Георгије Манијакис) – једном за војсковођу који је победио апостату, али је касније и сам то постао (Варда Фока) – два пута за аристократу чија војна вештина није била пресуд­ на за победу над свргнутим василевсом у још једном грађан­ ском рату (Андроник Дука) – три пута описујући походе или ратовања царева у којима или није дошло до правог сукоба (Исак Комнин), или победа није била блистава, уколико је цар уопште и победио (Константин Мономах у Хронографији), или је чак поход био бескористан и узалудан (Роман Диоген, изразито иронично) – једном „неутрално“, без икаквих ближих карактеристика (Константин Мономах у говору са почетка његове владави­ не), када се, чини се, најпре може уочити Пселова намера да буде схваћен, због савремене алузије на задужбину овог цара – једном у вишем, духовном, а не у ратничком смислу (Михаило IV у говору Константину Мономаху). Карактеризација Пселове употребе епитета тропеофорос, ма колико условна била, показује да је конзул филозофа овај термин бирао намерно, да га је убацивао на одлично одабрана места и приписивао добро профилисаним личностима, као и да је он, нај­ чешће, носио и један иронични призвук. Два примера из говора Константину Мономаху добро показују могућност да тропеофорос има уобичајено али и прикривено значење. Сам цар је, без икаквих

Пу товањ а кроз Византију

| 93

94 |

конкретних заслуга, чак и пре зацарења, био тропеофорос, чиме је без сумње Псел алудирао и на савремену градњу истоимене Мо­ номахове задужбине, на начин који је најпре сам василевс могао разумети, поздравити и наградити. Но, пример Михаила IV из исте орације, показује и другу страну употребе овог епитета – овај цар је био бескрвни победоносац, чиме је уздигнут и изнад Мономаха коме се похвала узносила – што је такође, у складу са Пселовим укупним неуобичајено позитивним мишљењем о Михаилу Пафлагонцу. У свим осталим примерима један скривен иронични призвук, или под­ смешљив тон, наговештавао је намере писца, нарочито контрастом који је Псел створио приписујући епитет тропеофороса царевима и онда када правих победа није ни било.1 Епитет повезан за Светим Георгијем, и најчешће у византијској реторици употребљаван за цара – победоносца, Псел је искористио за поигравање са његовим основним смислом, али и са поруком коју је тиме његов исказ добијао.

3. Свети Георгије Тропеофорос у Манганама За разлику од начина употребе епитета тропеофорос у различи­ тим делима Михаила Псела, половином XI века он је представљао terminus technicus и званични назив задужбине цара Константина Мономаха. Сама црква Светог Георгија, манастир који је уз њу ос­ нован, али и читава Мономахова богата задужбина која је имала и своју важну, лаичку управу којој је игуман самог манастира био подређен, били су најчешће кратко називани Тропеофорос. Овакво именовање представљало је специфичност како укупног комплекса Мангана, подједнако и Светог Георгија, који се у Мавроподовим 1    Питање актуелности је јасно у случајевима Андроника Дуке и Романа Диогена, или у примерима из говора цару Константину Мономаху. Но, иако је Псел коначно завршио своју Хронографију тек 70-их година XI века, и пример цара Исака Комнина би се могао актуелизовати. У епистоли бр. 108 (Сатас, МВ 5, 352– 353) упућеној друнгарију вигле Махитариосу, која је настала за време владавине Исака Комнина (1057–1059) и то вероватно почетком његовог царевања, Псел поручује аутору да га је убацио, на похвалан начин, у Хронографију коју саставља (Ibid. 352. Cf.Ljubarskij, Пселл, 180–181). Тај податак потврђује да је Псел делове своје Хронографије писао и доста раније, те би и његова употреба термина тропеофорос за цара Исака Комнина постала актуелнија.

Влада Станковић

говорима, изреченима у Мономаховој задужбини, увек квалифи­ кује као тропеофорос, и то најчешће као велики тропеофорос. Чини се да је тај епитет Светог Георгија био посебно драг или важан и самом василевсу, због нарочитог инсистирања на њему. Епитет тропеофорос није увек пратио Светог Георгија, нити је било неоп­ ходно да он буде управо њиме описан. Ни у Синаксару цариград­ ске цркве, нити у Типикону Велике Цркве (Свете Софије), Свети Георгије се не спомиње као тропеофорос. У белешци у Синаксару он је најчешће, и уобичајено, називан μεγαλομάρτυς и θαυμαστός у својим различитим облицима, а на епитет тропеофорос се чак ни не алудира.1 Слично томе, и у једном епиграму, који може служити као показатељ Мономахове повезаности са овим светитељем и мучени­ ком, пошто говори о делу његовог мача који је василевс поседовао као реликвију, Свети Георгије није назван тропеофоросом.2 Насупрот томе, у званичним документима ce Мономахова задужбина означава или кратко као Тропеофорос или пуним нази­ вом Свети Георгије Тропеофорос. Оба ова назива налазе се већ у хрисовуљи Константина Мономаха из маја 1046. године. Још пре­ цизније, пуни назив се користи за секретон великог икономикона Светог Георгија Тропеофора, док се за манастир каже само кратко ἡ μονὴ τοῦ Τροπαιοφόρου, али се већ у хрисовуљи истог цара из јуна 1048. године користи само краћи облик Тропеофорос, за манастир, секретон али и за икономa Мономахове задужбине.3 Спомињање секретона Мономахове задужбине, посредно сведочи да је његова 1   На пример употребом конструкција са τρόπαιον, τρόπαια, Synaxarium Ec­ clesiae constantinopolitanae (ed. H. Delehaye). Bruxelles 1902, cols. 623–626. У додатку Синаксару налазе се и две приче о чудима светог Георгија, од којих је једна повезана са светитељевим култом на острву Митилини, месту Мономаховог заточеништва, те би се и у томе могли тражити узроци повезаности овог василевса са светим Георгијем, коме је очевидно био захвалан за избављење из заточеништва и победоносни повратак у престоницу. 2    S. Lambros, Ὁ Μαρικανὸς κῶδιξ 524, NE 8 (1911), 128, no. 112. Ни Михаило Псел не употребљава овај епитет када говори о градњи Мономахове задужбине, ни за самог светог Георгија, али ни за читав комплекс Мангане, Psello, Cronografia, II, 132–136. Повезаност Константина Мономаха, али и осталих припадника ове угледне престоничке породице, са светим Георгијем, видљива је и на њиховим печатима, cf. J.-Cl. Cheynet, Par Saint Georges, par Saint Michel, TM 14 (2002) (Mélanges G. Dagron) 119–124. 3    Jus Graecoromanum I (ed. J. Zepi – P. Zepi). Athens 1931, 631, (no. 8); 632 (no. 9).

Пу товањ а кроз Византију

| 95

96 |

љубавница Склирина, чији је икос био повезан са лаичком управом ове институције, маја 1046. већ била покојна.1 С друге стране, екс­ плицитно спомињање манастира Тропeофороса већ маја 1046. годи­ не, указује да је Мономахова црква Светог Георгија била освећена и пре 21. априла 1047. године, дана када је – како је то утврдио Жак Лефор – Јован Мавропод одржао говор број 181 у царевој задуж­ бини.2 У прилог ранијем датовању освећења цркве Светог Георгија Тропеофороса, свакако у време пре маја 1046. године, могло би се истаћи неколико околности: – Пселове алузије у говору са почетка Мономахове владавине који се поуздано може датовати у април – мај 1043. године. Пселова употреба термина тропеофорос је упадљиво нагла­ шена, па би се могла узети као показатељ да се са градњом Мономахове задужбине тада не само започело, већ да је и носила назив Тропеофорос: – печат Склирине, на коме се спомиње и секретон светог великомученика Георгија Тропеофороса, који се у сваком случају мора датовати пре маја 1046. године; – постојање манастира Тропеофороса још пре маја 1046. го­ дине; – Карактер и називи Мавроподових говора, (неизговореног број 182, и оног који је изговорен два дана пре светитеље­ вог празника, број 181) Већ говор 182, спреман за 23. април 1047. године, писан, за разлику од броја 181, на миру и дуже време, носи наслов који сведочи да се ради о празнику Светог Георгија, а не освећивању нове цркве – ...λόγος εἰς τὴν ἡμέραν τῆς μνήμης τοῦ μεγάλου τροπαιοφόρου... У изговореном говору, с обзиром на то да је одржан два дана пре празника, наслов 1    W. Seibt, Die Skleroi. Eine prosopographisch-sigillographische Studie. Wien 1976, 71–76, нарочито 75; N. Oikonomides, St. George of Mangana, Maria Skleraina and the „Malyj Sion“ of Novgorod, DOP 34–35 (1980–1981) 239–243. 2    J. Lefort, Rhétorique et politique. Trois discours de Jean Mauropous en 1047, TM 6 (1976) 265–303, овде 271–272. Није јасна разлика коју Лефор прави између инаугурације, као царске светковине и освећења цркве, као верског догађаја. Освећење цркве је у себи носило и световне и верске елементе и обично је било означaвано термином ἐγκαίνια (v. De cerimoniis, 118) док раздвајање „духовне“ од „световне“ инаугурације није било нимало уобичајено. Ниједан од Мавроподових говора се не би могао окарактерисати као ἔκφρασις, изговаран приликом церемоније освећења, односно инаугурације цркве, како и Фотије назива своју хомилију.

Влада Станковић

је у овом делу само мало промењен...λόγος εἰς τὴν μνήμην τοῦ μεγάλου τροπαιοφόρου...1 Иако сам наслов не мора бити са­ времен, нити неопходно сведочанство и непосредна потврда садржаја логоса, и унутрашњи елементи указују да се радило о пригодним орацијама, од којих је краћа изговорена у већ освећеној цркви Светог Георгија. Недостатак било каквог описа нове цркве, њених украса или богатства, што је било уобичајено за хомилије којима се славило освећење цркава још од времена патријарха Фотија, наводи на закључак да се у овом случају није радило о таквом свечаном догађају.2 Уобичајене и неутралне слике које Мавропод употребља­ ва за величање цареве задужбине, као што су свети Сион и нови Јерусалим, или навођење да храм својом величином и украсима превазилази друге, ни у ком случају не морају бити повезане са церемонијом освећења цркве3 – које је, по свој прилици обављено пре маја 1046. године, а свакако пре 21. априла 1047. када је Јован Мавропод одржао у њој похвални говор ктитору, цару Константину Мономаху.

1    Lagarde, Mauropous, no. 181, 137; no. 182, 142. 2    Φωτίου ὁμιλίαι (ed. B. Laourdas). Thessalonica 1959, No. 9, 99–104. У овој хомилији приликом освећења цркве Богородице Фароске у Великој палати (864. године) Фотије девет пута користи термин ἐγκαίνια и од њега изведени глагол, док су готово три пуне штампане стране (100–103, главе 4–8) посвећене детаљном опису саме цркве. И Лав VI је подробно описивао украсе две нове цркве приликом њиховог освећења, cf. A. Grabar, L’iconoclasme byzantin. Paris 1957, 186. 3    Како би се то могло закључити из Лефоровог тумачења, Lefort, Rhetorique, 278, n. 46. Чини се да не постоје довољно јаке основе за ауторов закључак „како је очигледно да је то била прва званична церемонија“ у Мономаховој задужбини, те се из тог разлога „морало радити о инаугурацији“ (279 и no. 51, где Лефор преноси термине из говора 181 који је одржан, не наводећи да они постоје и у говору 182, који је био припреман за 23. април 1047, празник светог Георгија, cf. Lagarde, Mauropous, no. 181, § 8 = no. 182, §5; no. 181, §10 = no. 182. § 15). Осим тога, и у припреманом и у одржаном говору, Мавропод експлицитно каже да се том приликом (тј. „данас“) славило мучеништво светог Георгија, ibid., no. 181, § 11 = no. 182, § 15.

Пу товањ а кроз Византију

| 97

Друго путовање: Духовно и световно

Јединствени спој духовног и световног у животу Византије чинио је једну од основа специфичног и непоновљивог идентитета несталог Царства. Много дубљи и снажнији од обичног, помало површинског односа цркве и државе, или цара и патријарха, овај спој је прожимао сваког Византинца, читаво византијско друштво и све манифеста­ ције бриљантног византијског духа. Испреплетаност духовног и световног у једном друштву које прекривају дубоки слојеви касније историје оставила је многе аспекте понашања, политике и начина на који је она вођена у Византији – или дубоких распри и неочекива­ них помирења – потпуно недокучивим модерним истраживачима, навиклим на рационалније, једноставније и двобојније тумачење стварности. У исто време много световнија него што би се то могло претпостављати за једну средњовековну државу, али и суштински прожета хришћанством, неодвојивим од начина поимања света и живота, Византија је представљала ризницу разноврсног и раз­ нородног богатства, духовних вредности и политичких теорија, хришћанског традиционализма и лаичке иновативности, као и по­ некад неочекиване испреплетаности ових и других елемената. Надмоћни по својој култури у односу на осталу васељену – и пре свега дубоко убеђени у сопствену надмоћ – Византинци су разу­ мевали неопходност уређености света и очувања утврђеног поретка, али су истовремено бројним ситним корацима непрестано мењали свој свет и односе унутар њега. Ретки су случајеви у хиљадугодишњој историји Византијског царства када је неко, попут патријарха Ми­ хаила Керуларија средином XI века, отворено иступио против устаљеног овоземаљског поретка. У једном времену великих и бу­ рних, за Византију безмало револуционарних промена, Михаило Керуларије (1043–1058/9) само је поступао у складу са помод­ ним ставовима свог времена, времена које је отворено изазивало

Пу товањ а кроз Византију

102 |

бројне принципе политичке и духовне власти у Царству. Његов савременик и супарник на световној страни, цар Исак Комнин (1057–1059), деловао је на сличан начин као Керуларије, обојица ментално изникли из времена дуготрајних сукоба, које их је наго­ нило да отворено оспоравају традиционалне вредности. Без обзира на то да ли се радило о царској идеологији и поштовању царске личности, или о положају патријарха и његовој духовној надмоћи, и патријарх Михаило Керуларије и василевс Исак Комнин су делили исту свест да је њихов положај надмоћан и исту свест о апсолут­ ној доминацији. Обојица су, међутим, за своје новаторство били кажњени збацивањем и уклањањем из политичког живота, али и из византијске стварности једном врстом брисања и успомена на њихово деловање, начином тако карактеристичним за специфичан византијски конзервативизам. У сталној потрази за равнотежом између старог и новог, духо­ вног и световног, спољашњег света и унутрашњег микрокосмоса, Византија је непрекидно била прожета напетостима и супротнос­ тима, исказиваним понекад чак и тананим нијансама у изразима и одабраним терминима. Рад Живућа и одуховљена икона Христа: Значај карактеризације Цариградског патријарха у Уводу Исагоге ос­ ветљава једну такву – наизглед ситну а заправо суштинску – разлику у односима царева и патријараха, коју је покушао да уведе патријарх Фотије (858–867; 877–886), један од највећих учењака и најзначај­ нијих личности византијске повести. Након огромног духовног и политичког потреса који је изазвао иконоклазам, Византија се у IX и X веку суочила са новим, дотада непознатим изазовима, и не може бити случајност да је борба између световне и духовне власти, борба за превласт између царева и цариградских патријараха управо у овим столећима била најизраженија. Једна од специфичности овог времена напетости између духовне и световне власти, постављање царских синова на трон цариградских патријараха, увек оспорава­ но и уз отпоре чију снагу не можемо увек да разазнамо, анализира се у раду Када је рођен Теофилакт Лакапин. Врхунцу сукоба из­ међу царева и патријарха, али и његовим коренима и узроцима у промењеном византијском друштву XI века, посвећени су радови Пут ка Михаилу Керуларију: моћ, самосвест и пропаганда Цариградских патријараха крајем X и почетком XI века и Време патријарха Алексија Студита (1025–1043) и однос цркве и државе у Византији након иконклазма. У овим радовима се такође указује на сложеност

Влада Станковић

византијског духа, али и византијских институција, подједнако ду­ ховне – оличене у патријарху, и световне – царске власти и свега што је ову пратило. Непрекидна подозривост између монаштва, епископа и мирског свештенства дубоко је обележавала византијску цркву, као што је огромна царска администрација, често заклоњена царском личношћу у изворима, неретко била утицајнија и од самог василевса. Комплексност Византинаца се најдетаљније истражује у раду Смрт у Византији. Поглед на византијско схватање смрти и њено место у менталитету и идентитету Византинаца, у покушају да се докучи како се у Византији све мењало, а ипак остајало исто, како су Византинци схватали себе и сопствени однос према Богу, а на који начин су их представљали другима.

Пу товањ а кроз Византију

| 103

V Жива икона Христа: Фотијева дефиниција патријарха у Уводу Исагоге и њен значај

Византијски правни текстови, нарочито они који потичу из средње­ византијског периода, остали су све до данас у великој мери неис­ тражена, чак и занемарена врста историјских извора у византијским студијама које постају све уже и специфичније. Осим историчара византијског права, који истражују најчешће само једну, правну, ди­ мензију ових текстова за коју су специјалисти, међу византолозима постоји зачуђујуће мало интересовања за темељну и интердисци­ плинарну анализу ових комплексних и, неретко, веома опширних текстова са проблематичном рукописном традицијом, која би могла значајно обогати наше знање о многим аспектима византијског жи­ вота, друштва и мисли.1 Број критичких издања византијских закона и законика из времена од IX до XI века, који се увећава врло споро, 1    Можда најбољи пример у овом смислу је Пира Евстатија Ромеја – иако је одавно препозната као историјски (а не само правни) извор прве категорије, по­ четни импулс остао је ограничен на неколико истраживача и њихових студија: Sp. Vryonis, The Peira as a Source for the History of Byzantine Aristocratic Society in the first half of the Eleventh Century, у: Near Eastern Numismatics. Studies in Honor of George Miles. Beyrouth 1974, 277–284, и посебно, N. Oikonomides, The „Peira“ of Eustathios Romaios: an Abortive Attempt to Innovate in Byzantine Law, Fontes Minores 7 (1986) 169–192. A. Laiou, Mariage, amour et parenté à Byzance aux XIe–XIIIe siècles. Paris 1992, је у великој мери користила византијске правне текстове као изворе за разумевање византијског друштва и друштвених норми између XI и XIII века, стварајући досада најбољу историјску синтезу засновану великим делом на правним изворима и поступцима. Значај византијских законика, и правних споменика уопште, посебно је постао видљив појављивањем две колекција студија изашлих између 1985. и 1994. године, у периоду који би се могао сматрати врхунцем интердисциплинарног истраживања византијског права: Cupido legum (ed. L. Burgmann – M. Th. Fögen – A. Schminck). Frankfurt am Main 1985, и Law and Society in Byzantium: Ninth – Twelfth Centuries (ed. A. E. Laiou – D. Simon). Washington 1995. Најважнији појединачни радови ће бити цитирани даље у тексту.

Влада Станковић

као и лоше стање старих издања на која смо још увек ослоњени, представљају потврду запостављања византијских правних споме­ ника у науци: релативно кратка Књига епарха из последње године владавине Лава VI коју је издао Јоханес Кодер 1991. године и издање новела царева Македонске династије Николаса Свороноса, које је изашло постхумно, биле су до недавно једина нова издања законо­ давства овог периода, уз изузетно значајну студију Андреаса Шмин­ ка о средњевизантијским законским зборницима, која укључује и издање Уводних делова (Проимиона) ових текстова. 1 Многи од ових текстова, међутим, садрже вредне, понекад јединствене податке о животу, поступцима, размишљањима оних који су их саставили, или оних који се у њима на различите начине спомињу, о нечему што би се могло назвати данас животним стилом тог времена: у њима се виде ставови византијске елите и посебно оних који су желели да се укључе у највише кругове блиске цару у X и XI веку. Зборник одлука цариградског судије Евстатија Ромеја, познат под називом Пира, од посебне је важности у овом смислу, и заслужује не само 1    В. ново издање новела цара Лава VI: Sp. Troianos, Οι Νεαρές Λέοντος ΣΤ’ του Σοφού. Προλεγόμενα, κείμενο, απόδοση στη νεοελληνική, ευρετήρια και επίμετρο. Athens 2007 (старо издање, P. Noilles – A. Dain, Les Novelles de Léon VI le Sage. Paris 1944, је још увек корисно и у употреби). Das Eparchenbuch Leons des Weisen (ed. J. Koder). Wien 1991 (CFHB 33); N. Svoronos, Les Novelles des Empereurs Macédoniens concernat la terre et les stratiotes, Introduction-édiotion-commentaires. Édition posthume et index établis par P. Gounaridis. Athens 1994; A. Schminck, Stu­ dien zu mittelbyzantinischen Rechtsbüchern. Frankfurt am Main 1986 (Forschungen zur byzantinischen Rechtsgeschichte 13). Исагога, осим уводног Проимиона који је објавио А. Шминк у својој студији, доступна је само у старом издању, J. Zepos – P. Zepоs, Jus Greacoromanum Vol. II. Athens 1931, 240–368. Многи важни, краћи законски текстови су објављени и проучавани у часопису специјализованом за византијско право Fontes Minores. О Исагоги и кодификацији „византијског права“ у доба Македонске династије врло је важна студија J. Signes Codoñer – F. J. Andrés Santos, La Introduction Al Derecho (Eisagoge) del Patriarca Fozio. Madrid 2007 (Nueva Roma 28). Аутори нису детаљно анализирали саме дефиниције цара и патријарха – Juan Signes дао детаљан приказ византијског друштва и права овог доба, приказ Фотијевог живота и активности, уз детаљну анализу саме Исагоге, док је Andrés Santos коментарисао овај законик из угла правне историје. Захвалан сам Хуану Сигнесу за пријатељске расправе о овој проблематици, в. такође, J. Signes Codoñer, The Corpus of Leo’s Novels. Some suggestions concerning their date and promulgation, Subseciva Groningana. Studies in Roman and Byzantine Law 8 (2009) 1–33, која прати аргументацију из наведене књиге, са новом оценом читаве Лавове законодавне делатности и прегледом комплетне релевантне библиографије.

Пу товањ а кроз Византију

| 105

106 |

ново, критично издање у што ближој будућности, већ такође и низ студија о различитим темама и личностима које се у њему јављају. 1 Овај рад ће, међутим, бити посвећен анализи дефиниције патријарха у Исагоги, коју је формулисао патријарх Фотије – не­ сумњиво једна од најзначајнијих и најпровокативнијих личности читаве византијске историје – на самом крају царевања цара Васи­ лија I. Иза несвакидашњег начина на који је Фотије окарактерисао цариградског патријарха, крио се специфични политички програм овог утицајног јереја, који је своје узроке (али и исходиште) имао у политичким околностима у Византији у другој половини IX века. ***

Иконоборство, често називано и царска јерес у саставима по­ бедничких иконофила (између осталих, и самог Фотија), било је коначно побеђено 843. године. Победници су, упркос томе, настави­ ли да се боре, више речима него делима, против тада већ имагинар­ них непријатеља ортодоксије, у настојању да себе промовишу као оне који су било непосредно, или посредно – преко својих предака – победили иконоборачку јерес. Као изданак моћне цариградске породице, утицајне генерацијама на царском двору и посебно у самој канцеларији царева, Фотије је био самопроглашени шампион ортодоксије, као што је то с правом истакао Сирил Манго пре више деценија.2 Кроз многе Фотијеве хомилије и писма провлачи се снаж­ на, пропагандна идеја да је његова сопствена породица страдала за време царева јеретика, и да је тиме задобила статус (полу)мученика за Ортодоксију, као и да је он лично предводио обнову поштовања икона, и кроз њу, повратак некадашњим добрим обичајима и врли­ нама ранијих нараштаја Византинаца.3 Уз подршку свог патрона на царском двору, цезара Варде, који га је уздигао на патријаршијски 1    Које у Макс-Планк институту за правну историју у Франкфурту на Мајни требало да припреми Ludwig Burgmann, али је припрема овог текста из више разлога потпуно неизвесна. Захваљујем се Андреасу Шминку на овој информацији и на другим корисним и инспиративним идејама. 2    Посебно у C. Mango, The Liquidation of Iconoclasm and the Patriarch Photios, у: Iconoclasm (ed. A. Bryer – J. Herrin). Birmingham 1977 (прештампано у C. Mango, Byzantium and Its Image, Variorum Reprints. London 1984, No. XIII). 3    Φωτίου ὁμιλίαι (ed. B. Laourdas). Thessalonica 1959, нарочито хомилије 17 и 18. Такође, Photius Epistulae et Amphilochia I (ed. B. Laourdas – L. G. Westerink).

Влада Станковић

трон 858. године, непосредно из ре­ дова лаика и са функције начелника царске канцеларије, Фотије је највећи део свог првог патријархата (858– 867) провео у настојању да оживља­ вање култа икона повеже непосредно са својим прецима и сопственом бор­ бом за успостављање иконофилије. У подељеном византијском друштву након дуготрајне – генерацију раније наизглед неуништиве – доминације иконобораца, победници су настоја­ ли да сачувају јасну линију поделе између јеретика (то јест, губитника) и њих као праведника и победника, као и да искористе своју позицију и новостечену власт и ауторитет у соп­ ствену корист. Међу губитницима након конач­ Царица Теодора и њен син Михаило III, икона са ног пораза иконоклазма најважније представом тријумфа место је заузимао сам цар, као наслед­ православља, друга половина XIV века, Цариград, детаљ ник зачетника ове „модерне“ јереси, те је тиме предводник победничке ор­ тодоксије неминовно постао патријарх – персонализован у лично­ сти самог Фотија. Наглашавање квалитативне разлике између царагубитника и патријарха-победника био је део Фотијевог снажног и провокативног политичког програма, који је прећутно прихватио – уколико га није чак и активно подржавао – цезар Варда, коме је унижавање царског достојанства и личности могло бити само од користи у прагматичној политици постиконокластичне Византије. Са успоном Василија Македонца и његовим потпуним преу­ зимањем власти 867. године након убиства Михаила III,1 патријарх Leipzig 1983, Ep. 116/ 154. Превод и коментар, C. Mango, The Homilies of Photius Patriarch of Constantinople. Cambridge Mass., 1958. 1    В. помало паничну поруку коју је Фотије послао цару Михаилу III након убиства Варде, у којој преклиње цара да се што пре врати у престоницу, забринут за његов живот, Photius Epistulae et Amphilochia I, Ep. 18/ 68 sq. Новом цару је било врло стало да успостави добре односе са Римом, који су представљали важан део његовог политичког наступа као доносиоца мира на почетку самосталне владавине

Пу товањ а кроз Византију

| 107

108 |

Фотије је изгубио не само патријаршијски трон и утицај који га је пратио већ, што је идеолошки и политички можда и значајније, и улогу главног обновитеља ортодоксије и поштовања икона. Василије Македонац, оставши сам на власти пошто је уклонио цезара Варду а затим и самог Михаила III, наставио је путем који је успоставио Фо­ тије, пративши доминантне идеолошке и политичке оквире које је патријарх створио, у настојању да изгради сопствени ауторитет и по­ тисне снажну политичку личност цариградског јереја у чију је оданост имао разлога да сумња. Василије је, заправо, искористио своју позицију првог цара који није припадао Аморијској династији, линији царева јеретика, да са своје, царске и световне стране прогласи још једном по­ четак велике обнове и повратка „праве вере“, на сличан начин као што је то Фотије радио у највећем делу претходне деценије. Овом циљу, истицању новог почетка у виду велике обнове, Василије је посветио највећи део своје градитељске делатности, која је била сконцентри­ сана у самом Цариграду, византијској престоници у којој је борба за положај шампиона Ортодоксије у сваком случају била најизраженија. Обнова и подмлађивање Цариграда, али и читавог Царства, и повратак старих, традиционалних вредности одавно су тачно препознати као основни и свесно изабрани политички циљеви Василијеве политике.1 Помало чудно, можда и неочекивано, највећи помагач цару Василију I у остваривању његових циљева био је управо Фотије, на­ кон што га је василевс вратио на патријаршијски трон, непосредно после смрти патријарха Игњатија.2 Фотије је, очигледно, био кључна – што се на најбољи начин може видети у разочарењу папе Стефана V након што је Василије поново поставио Фотија за патријарха 877. године, V. Grumel, La lettre du pape Étienne V à l’empereur Basile Ier (Sinait. gr. 1117), REB 11 (1953) 129–156. Значај Рима и односа са папом не би требало потцењивати и у ставовима и у практичној политици подједнако и цара и патријарха у овом периоду. 1    C. Mango, Byzantine Architecture. New York 1976, 194–198; P. Magdalino, Observations on the Nea Ekklesia of Basil I, JÖB 37 (1987) 51–65; В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви Македонске династије. Београд 2003, 267–279. Василијева борба за „праву веру“ је видљива такође и у царевом ставу према начину покрштавања Јевреја, чија је насилност изазвала негативне реакције византијских јереја, посебно Григорија Азвеста, Фотијевог пријатеља и блиског сарадника, G. Dagron, Le traité de Grégoire de Nicèe sur le baptême des Juifs, TM 11 (1991) 314–357. 2    Ушкопљен након очевог свргавања са престола 813. године, Игњатије је наследио патријарха Методија на челу цариградске цркве 847. Као припадник највиших кругова цариградске елите, Игњатије је био и значајна политичка личност у престоници, што је видљиво и на његовим огромним поседима у и око Цариграда,

Влада Станковић

и заиста незаобилазна фигура иконофилске обнове, док су његова способност да осмисли и артикулише идеолошки јасне и успешне политичке принципе деловања и снажна друштвена мрежа коју је успоставио, довели до чудног савеза (симахије) две власти током његовог другог патријархата (877–886). Овај савез са световном влашћу, заправо са самим царем, омогућио је Фотију да своје спе­ цифичне, неуобичајене и нетрадиционалне ставове изрази у првом зборнику закона након Еклоге иконоборачког цара Лава III, и то на начин који никада неће бити поновљен у византијској историји. Данас поуздано знамо да је Василије I издао свој законик Исагоге у последњој години своје владавине, 885–886. године (пре 29. августа 886), са чувеним Фотијевим Уводом на почетку.1 Подједнако важно, са великом вероватноћом можемо сматрати да је Василијев син Лав VI издао Прохирос номос (Приручни закон) на самом по­ четку свог царевања (886–912), законик по садржају у многоме сличан Исагоги, али са чудном, идеолошки снажно обојеном увод­ ном поруком самог цара, уместо Фотијевог Увода из Исагоге, чиме је посредно, али јасно наглашен значај патријархових постулата из претходног царског закона.2 Јер, Фотије није био обичан патријарх и типичан византијски јереј, нити је његов однос са царем Василијем I био једноставан и једнозначан, посебно у последњим годинама живота моћног ва­ силевса. Управо причајући о овом периоду, византијски извори, иако није сасвим јасно да ли је реч о његовим породичним имањима, или о царским поседима, које је овај син василевса Михаила Рангабеа на овај начин наследио. E. Malamut, Nouvelle hypothése sur l’origine de la maison impériale des Manganes, у: Αφι­ έρωμα στον Νίκο Σβορώνο. Rethymnon 1986, 128 sq, износи неубедљиве аргументе, за комплекс у Хијереји који се археолошки тренутно интензивно проучава. 1    Schminck, Studien, 12–15. 2   Не слажу се сви истраживачи са датовањем Прохирос номоса у сам почетак царевања Лава VI, највероватније у 886/7. године, а пре свега Signes-Andrés Santos, La Introduction Al Derecho, 273, који се залажу за раније прихваћен период између 870. и 879. године, а у оквиру њега најпре за 872. годину као време издавања овог законика. Слично, „традиционалног“ датовања се држе и Van Bochove – Th. Ernst, To Date and Not To Date: On the Date and Status of Byzantine Law Books. Gronningen 1996, што ми је остало неприступачно. Имајући на уму, међутим, све активности цара Лава VI, његове идеолошке, политичке, али и духовне аспирације, склон сам да прихватим мишљење Андреаса Шминка који се залаже за датовање Прохирос номоса у 886/887. годину, стога што овај законик тада може бити постављен у јасан и разумљив историјски контекст промењене Византије након смрти Василија I.

Пу товањ а кроз Византију

| 109

110 |

посебно они аутори који патријарху нису били наклоњени, непрес­ тано истичу Фотијев утицај над царем, који је прерастао у његову контролу василевса, чиме се можда могу објаснити и околности под којима су су патријархови нетрадиционални ставови нашли свој пут до царског законика.1 Фотијева карактеризација патријарха као до­ минантне фигуре у односима световне и духовне власти представља, без икакве сумње, необичну идејну и идеолошку упадицу у давно успостављену византијску политичку теорију. Иако је једним својим делом Фотије у Уводу понављао познате и традиционалне формуле да би окарактерисао и дефинисао цара – пробране, додуше, на начин да представе само једну страну царског ауторитета – он је отишао далеко од уобичајених граница у својој дефиницији патријарха.2 Према Фотијевој карактеризацији, патријарх је био жива и одуховљена икона Христа, представљајући својим речима и делом саму истину.3 Снажна повезаност између патријарха и Христа, по­ себно изражена на овакав начин, подривала је основне елементе византијске политичке теорије, према којима је управо цар повезан непосредно са Христом, као Његов намесник на земљи. Кључни ко­ рак ка уздизању патријарха Фотије је, међутим, начинио истицањем суштинске истоветности између патријарха и Христа, практично поништавајући божанску позицију световног владара. Устврдити, са пуним ауторитетом царског закона, да је патријарх – жива и 1    Питање које је експлицитно поставио D. Simon, Legislation as Both a World Order and a Legal Order, у: Law and Society in Byzantium: Ninth – Twelfth Centuries, 1–27, пре свега 16 и нап. 64. 2    За идеју о цару као законитом владару (ennomos epistasia), в. нарочито: Eisa­ goge, 240–242; H. Hunger, Prooimion. Elemente der byzantinischen Kaiseridee in den Arengen der Urkunden. Vienna 1964, 117–122; G. Dagron, Lawful Society and Legitimate Power: Ἔννομος πολιτεία, ἔννομος ἀρχή, у: Law and Society in Byzantium: Ninth – Twelfth Centuries, 27–51; Станковић, Цариградски патријарси, 66–68, 252–257. Оригиналност Фотијеве концепције цара и патријарха није лежала ни у дефиницији и опису цара, нити у идеји о подели сфера власти између василевса и архијереја, присутној у Византији већ вековима (в. Corpus Iuris Civilis, Novel­ lae (ed. R. Schoell – G. Kroll). Berlin 1912, Novella VI/ 35–36), већ искључиво у карактеризацији патријарха, коме је Фотије приписао апсолутну духовну надмоћ. Cf. L. Burgman, Palatium canonibus solutum. Vier Texte zum byzantinischen Kirchenund Verfassungsrecht, у: Cupido legum. 3    Eisagoge, 242. Већ је кардинал Hergenröther сматрао да је Фотије конструисао по себи идеал патријарха, J. Hergenröther Photius, Patriarch von Constantinopel II. Regensburg 1868, 589; в. J. Scharf, Quellenstudien zum Prooimion der Epanagoge, BZ 52 (1959) 68–81 (нарочито 78–81).

Влада Станковић

одуховљена икона Христа, и то у времену после иконоборства, још увек врло осетљивом на значај икона као симбола архетипа који су на њима представљени, није било ништа друго него објавити да је цариградски патријарх Христ на земљи. Док је из читаве хеленске филозофске и духовне традиције јасно проистицало да је заправо цар одуховљена икона бога/богова, током ранохришћанског вре­ мена се развила идеја човека као живе иконе – у смислу суштинске истоветности са праузором – повезане са Божанском инкарнацијом у људском обличју, додатно наглашена у доба иконоклазма у спи­ сима Јована Дамаскина против иконобораца.1 Фотије је спојио ова два елемента како би створио величанствену и јединствену слику патријарха, имајући, несумњиво, себе као модел по коме је она ство­ рена – овом сликом Фотије је намеравао да истакне и узакони своју надмоћ над царем, али такође и не у безначајној мери, и над папом, патријарховим великим и личним противником у Старом Риму.2 Са својим смелим и провокативним идејама, које је успео да уба­ ци и у сам царски законик, одобрен царским потписом и учвршћен царским ауторитетом, Фотије је покушао да преокрене византијску идеју поретка у хришћанској васељени, дубоко укорењену у хелен­ ској традицији и дотадашњој политичкој теорији Царства. Новатор­ ство и, у недостатку боље речи, револуционарност Фотијевих идеја и свесно одабраних израза, који су на јасан начин чинили патријархов политички програм, не би требало потцењивати, без обзира на то што је он доживео брзу пропаст у промењеним околностима у Ца­ риграду и Царству после смрти Василија I и доласка на власт Лава VI. Значај Фотијевих идеја и самих израза које је користио најјас­ није се потврђује реакцијом цара Лава VI и његовим напуштањем принципа на којима су се патријархове идеје заснивале. Цар је то учинио не само практичним повлачењем законика свог оца, већ и непрекидним настојањима током читавог царевања да постави упра­ во цара на место на које је Фотије покушао да уздигне патријарха.3 1    Формулацију жива икона употребљавао је нарочито Василије Велики, али такође и Евсевије и Епифаније. В. John Damascenes, Expositio fidei 8, Oratio I de imaginibus 9 and 21, који брани визуелно представљање Христа аргументом да је Христова икона жива икона невидљивог Бога (εἰκὼν ζῶσα τοῦ ἀοράτου θεοῦ). 2    У овом смислу исто, Signes-Andrés Santos, La Introduction Al Derecho, 31. 3    В.J. Grosdidier de Matons, Trois études sur Léon VI, TM 5 (1973) 181–243, нарочито 213–217; B. Flusin, Un fragment inédit de la Vie d’Euthyme le Patriarche? TM 9 (1985) 119–133.

Пу товањ а кроз Византију

| 111

VI Када је рођен Теофилакт Лакапин, цариградски патријарх (933–956)?

Пре више од тридесет година, велики француски византолог Пол Лемерл је истакао како већина грешака савремене византологије потиче од погрешних података из самих византијских извора, који се недовољно добро и недовољно критички прихватају.1 Један од најјаснијих примера оваквог поступања и олаког прихватања Ски­ личиних података представља Скиличин исказ о узрасту патријарха Теофилакта Лакапина (933–956), сина цара Романа Лакапина. На први поглед може деловати проблематично, чак и апсурдно, оспора­ вати изричите податке једног византијског историчара, али је ситу­ ација са Синопсисом историја Јована Скилице помало специфична. Његов текст је препун јединствених података – без обзира на то да ли су они тачни или не – који се не могу упоредити са исказима осталих византијских писаца који описују исто време или догађаје. Није реч само о бројним каснијим допунама Скиличином тексту, потеклим углавном из пера Михаила Деволског, који представљају посебан проблем у овом смислу.2 Питање Скиличиних извора је много комплексније и ова околност се мора посебно нагласити како би се његовим подацима прилазило са великом дозом опреза, иако извори за историјско дело Јована Скилице у целини не могу бити предмет ове студије.3 На примеру Скиличине приче о хиротонији 1    P. Lemerle, Cinq études sur le XIème siècle byzantin. Paris 1977, 263, 313. 2    Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum (ed. I. Thurn). Berlin – New York 1973, 17, 74 sq; 208, 40–43; 226, 29 sq; 244, 89 sq; 245, 21–26; 311, 74 sq; 340, 4 sq; 400, 29–31; 416, 58 sq, су само неки примери Скиличиних јединствених података, за које се не може утврдити одакле их је овај аутор преузео, нити да ли је постојао неки ранији извор. Cf. B. Prokić, Die Zusätze in der Handschrift des Johannes Skylitzes codex Vindobonensis hist. gr. LXXXIV, Phil. Diss. München 1906. Scyl. XXIX–XXXIV. 3    J. Shepard, A suspected source of Scylitzes’ Synopsis Historion: the great Catacalon Cecaumenus, BMGS 16 (1992) 171–181. Cf. В. Станковић, Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца, број III у овој књизи.

Влада Станковић

патријарха Теофилакта Лакапина, покушаћемо да покажемо да није реч о неретким грешкама које су настајале приликом преписивања литерарних дела, већ да је сам аутор пренео податке погрешне у толикој мери да указују или на велику конфузију у изворима које је Скилица користио, или у начину на који их је он сам компилирао. Податак о годинама Теофилакта Лакапина налази се у Ски­ личиној ретроспективној причи о овом јереју и начину на који је управљао цариградском црквом, коју започиње информацијом о његовој смрти 27. фебруара 956. године. Скилица каже: и на тај начин заврши живот Теофилакт патријарх (...) који је имао 16 година када је неканонски преузео узде цркве...1 Јован Зонара и Михаило Гли­ ка, који преносе исту информацију о узрасту у коме је Теофилакт хиротонисан црпу своје податке непосредно из Скиличине Историје.2 Скиличин податак да је Теофилакт Лакапин имао 16 година када је посвећен за патријарха у Цариграду 2. фебруара 933. године, представља једину експлицитну информацију о његовом узрасту у византијским историјским текстовима. Несумњиво због начина на који је изречен као и због тога што га преносе и остали извори и што се јавља без варијација у релевантним рукописима његове Историје, било је једноставно прихватити Скиличин податак као тачан и тврдити да је син Романа Лакапина хиротонисан са 16 го­ дина, иако се то не може потврдити подацима других историјских извора овог времена. И заиста, Скиличина прича је готово без ре­ зерви прихваћена, од Стивена Рансимена и његове књиге о Роману Лакапину, преко класичног дела Острогорског Историја Византије до недавне и врло значајне студије о породици Лакапина и односима унутар ње, коју су написали Oто Крестен и Андреас Милер.3 Једини изузетак је коментар дат у напомени Жана Дарузеса и Лендерта Вестеринка у њиховом издању писама Теодора Дафнопата, у коме 1    Scyl. 242, 47 sq. 2    Ioannis Zonarae Epitome historiarum, tomus III (ed. Th. Büttner-Wobst). Bonn 1897, 458, 13–14. Michaelis Glycae Annales (ed. I. Bekker). Bonn 1836, 562. 3    S. Runciman, The Emperor Romanus Lecapenus and His Reign. Cambridge 1929, 64; 67; 75–77; G. Ostrogorsky, Geschichte des byzantinischen Staates. München 3 1963, 226; O. Kresten – A. Müller, Samtherrschaft, Legitimationsprinzip und kaiser­ licher Urkundentitel in Byzanz in der ersten Hälfte des 10. Jahrhunderts. Wien 1995, 17; 49 sq; 59 и нап. 200; 81. Професору Оту Крестену из Беча дугујем захвалност за пажљиво читање рукописа овог рада и савете за његово побољшање.

Пу товањ а кроз Византију

| 113

114 |

кратко кажу да Скиличин податак да је Теофилакт имао 16 година када је рукоположен за патријарха није у складу са информацијама које се налазе у Дафнопатовим писмима, те да вероватно није тачан.1 Уколико бисмо прихватили Скиличин податак као веродос­ тојан, то би значило да је Теофилакт Лакапин био рођен 917. године (како би имао 16 година 933), односно да је имао барем 15 година 932. године, када је његов отац ушао у сукоб са митрополитима ца­ риградске цркве због његове хиротоније. У том би случају, међутим, читава прича о принудној абдикацији Теофилактовог претходника на патријаршијском трону, Трифона, августа 931. године, изгубила сваки смисао уколико би најранији датум када би, теоретски, Тео­ филакт са 16 година могао да постане патријарх био тек 932. године. И више од тога, Дафнопатови изричити подаци о дуготрајном току преговора цара са митрополитима, који су годину за годином од­ лучивали да ће Теофилакт моћи да постане патријарх са 18, а затим са 19 година, постали би бесмислени – уколико је он био рођен 917. године имао би 18 година тек 935. године, када је већ пуне две године био патријарх цариградске цркве. Одговор на питање о узрасту Теофилакта Лакапина се стога мора пре свега тражити у изворима који су савремени догађајима – Скилица је писао више од столећа касније2 – односно, у званич­ ној кореспонденцији цара Романа Лакапина са митрополитима цариградске цркве, које је уобличавао учени Теодор Дафнопат, василевсов блиски сарадник. У значајној колекцији његових саста­ ва издвајају се писма које је у име Романа Лакапина написао свим митрополитима цариградске патријаршије (Ep. 3),3 и посебно Анастасију, митрополиту Хераклеје (Ep. 2), у којима се експлицит­ но спомиње проблем Теофилактовог узраста, у оквиру снажног 1    Theodore Daphnopatès Lettres (ed. J. Darrouzès – L. G. Westerink). Paris 1978, 48–49. Cf. 12, где су аутори предложили да је Теофилакт рођен између 14. септембра 913. и 14. априла 914. године. Управо подаци из Дафнопатових писама су ми послужили као доказ да је Скилица направио грешку у свом историјском делу када говори о Теофилактовом узрасту – што није неуобичајено за њега – без могућности у то време да консултујем студију Kresten-а и Müller-а, cf. В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви Македонске династије. Београд 2003, 114 sq. 2    W. Seibt, Ioannes Skyliyzes. Zur Person des Chronisten, JÖB 25 (1976), 81–85. 3    Званични назив је: Обраћање изговорено митрополитима по царевој заповести, Darrouzès – Westerink, Daphnopatès, Ер. 3/ 49.

Влада Станковић

притиска цара на јереје да што пре прихвате рукоположење његовог сина за патријарха. Митрополит Анастасије је био од изузетног значаја за саму хиротонију – као митрополит Хераклеје, под чијом се јурисдикцијом Цариград некада налазио, он је био један од три јереја који рукополажу цариградског патријарха.1 Веродостојност и прецизност Дафнопатових састава када је реч о Теофилактовим годинама не може бити оспорена – управо су ови документи све­ дочанства о процесу и фазама преговора између василевса Романа Лакапина и митрополита цариградске цркве. Они су највредније сведочанство које поседујемо о начину функционисања византијске цркве у X веку, и јасан показатељ цареве одлучности да испуни своју намеру и постави свог сина на патријаршијски престо византијске престонице. Најважније чињенице о Теофилактовим годинама које се могу извући из писама Романа Лакапина су следећи: – митрополити су обећали цару да ће прихватити хиротонију његовог сина Теофилакта,2 али су стално померали најни­ жу старосну границу када би Романов син могао постати патријарх. Прво су прихватили да ће Теофилакт бити руко­ положен са 15 година, затим са 18 и, коначно, са 19, али су и тада били неспремни да изврше саму церемонију хиротоније и наставили да мењају своје мишљење и повећавају старосно доба неопходно за њу. Од великог је значаја то што Дафно­ пат, односно сам цар Роман Лакапин, спомиње различите одлуке које су одређивале дозвољен узраст за Теофилактову хиротонију, које су донете за време најмање два различита патријарха (Ep. 2/90; Ep. 3/10). Ови цариградски патријарси, који се не именују изричито, могу бити само Никола Мистик (901–907; 912 – 15. мај 925) и Стефан II, који је умро 15. или 18. јула 928, као што су Крестен и Милер недавно потврдили.3 Није довољно јасно да ли су у овим приликама били сазивани 1   Иако то не значи да хиротонија није могла бити извршена без њега, као што показује нешто каснији пример рукоположења Полиевкта у доба Константина VII Порфирогенита, када је митрополит Хераклеје био у свађи са царем и зато није учествовао у церемонији, Scyl. 244; Zon. 486. 2    Kоји се увек спомиње као богољубиви синкел (theophylestatos synkelos) што представља игру речи са његовим именом Теофилакт (Богочувани), cf. De cerimoniis aulae byzantinae (ed. I. Reiske). Bonn 1829, 635, 10–11. 3    Kresten – Müller, op. cit. Exkurs IV, 57–65.

Пу товањ а кроз Византију

| 115

116 |

синоди.1 Дафнопат само каже, помало лаконски, да су покојни патријарси и митрополити одлучили (Ep. 2/ 49) или да су се митрополити састали и донели одлуку о Теофилактовом руко­ положењу за патријарха, неки се позивајући на каноне, а други се поводећи икономијом (Ep. 2/ 66–68), што значи да су прихва­ тили цареву вољу упркос канонима, у жељи да избегну поделе унутар цркве и избегну сукоб са василевсом, који их је могао стајати и митрополитског положаја. Учени Арета, митрополит Цезареје кападокијске, првопрестолни јереј цариградске цркве, оставио је белешку о постојању неписане одлуке да патријарх има право да изабере себи наследника, али је његов исказ свес­ но остао недовољно јасан и прецизан и из њега се само може закључити да није био противан намери цара Романа Лакапина.2 Судбину свог сина евнуха3 Роман Лакапин је одредио много ра­ није. У последњим годинама живота и патријархата Николе Мистика постигнут је договор да Теофилакт постане цариградски патријарх. На Божић, 25. децембра 924. године патријарх Никола Мистик га је начинио својим синкелом, на тај начин потврђујући Теофилактово при­ премање за највише духовно достојанство.4 Смрт патријарха Николе Мистика 15. маја следеће, 925. године, значила је за цара Романа Лака­ пина губитак поузданог савезника и блиског сарадника. Мистиков на­ следник Стефан II умро је након само три године на патријаршијском трону и тек након његове смрти питање Теофилактове хиротоније је постало један од најзначајнијих проблема у Царству.5 1    Као што су мислили Darrouzès – Westerink, Daphnopatès, 12. 2    Arethas Scripta Minora I (ed. L. G. Westerink). Leipzig 1968, No. 37, 290–293, овде 292, 25. 3    Питање узраста у коме је Теофилакт ушкопљен, као и разлоге за тај чин, није могуће одредити. С обзиром да се ушкопљавање обично вршило у врло раној доби, овде предложено датовање Теофилактовог рођења повлачи као последицу и време његовог ушкопљења у период близак практичном преузимању власти Романа Лакапина 917. године. 4    Cf. Станковић, Цариградски патријарси, 113 sq. 5    Стефан II је венчао Марију (Ирину) Лакапин – унуку цара Романа Лакапина од његовог најстаријег сина и миљеника Христофора – и Петра, сина Симеона Бугарског. Овај брак је потврдио снажан политички савез царства са Бугарском након Симеонове смрти а сам Роман Лакапин је тиме учврстио положај сопствене породице на власти, A. Stavridou-Zafraka, Ὁ ἀνώμυμος λόγος „Ἐπὶ τῇ τῶν Βουλγάρων συμβάσει“, ΒΥΖΑΝΤΙΝΑ 8 (1976) 343–407; I. Dujčev, On the Treaty of 927 with the Bulgarians, DOP 32 (1978) 219–295.

Влада Станковић

Може се само претпостављати шта се дешавало током пет месеци колико је протекло између смрти патријарха Стефана II и избора његовог наследника. Иако само по себи није неуобичајено да патријаршијски трон буде упражњен толико времена, чудна ат­ мосфера која је окруживала хиротонију Стефановог наследника Трифона, анализирана уз помоћ података из Дафнопатових тек­ стова, може допринети одређивању времена рођења Теофилакта Лакапина. Као што је већ речено, митрополити престоничке патријаршије су доносили више одлука, током дужег временског периода, о добу погодном за рукоположење Теофилакта за патријарха. И у акту 2 (Ep. 2) и у следећем (Ep. 3), Дафнопат спомиње да је прва у низу одлука митрополита дозвољавала хиротонију у узрасту од 15 година. У акту 3, царевом непосредном обраћању митрополитима, Роман Лакапин потврђује овај податак тврдњом да су митрополити најпре дозволили рукоположење његовог сина за патријарха са 15 годи­ на, затим са 18, а затим са 19, на крају му одобривши свештенички чин у овом узрасту, али, чини се прећутно, и његово посвећење за патријарха. Упркос свечаним обећањима митрополита, василевс са жаљењем устврђује како се то (Теофилактово рукоположење) није десило. Закључак је јасан – Теофилакт није хијеротонисан за патријарха чак ни у својој деветнаестој години.1 У свом преводу овог важног одломка, издавачи Дафнопатових текстова су изоставили кључни спомен деветнаесте године, тако се из њиховог француског превода стиче погрешан утисак да је Роман Лакапин констатовао да Теофилакт није постао патријарх ни током своје осамнаесте године, иако је василевс јасно рекао да је његов син и у деветнаестој години и даље без патријаршијског достојанства.2 Једини проблем представља тумачење начина Дафнопатове упо­ требе редних, односно основних бројева, чиме хронолошки смисао његовог текста није сасвим јасан. Само на основу његових састава не можемо бити сигурни да ли је мислио да је Теофилакт био у 19. години (што би значило да заправо има 18 година), или да је већ напунио 19. годину, још увек ишчекујући одобрење митрополита за хиротонију. У сваком случају, на основу податка из акта 3 (Ep. 3/ 49, 1    За начин на који је Дафнопат користио основне и редне бројеве, в. даљи текст. 2    Daphnopatès, text 49, 10–51,15; превод 48. Tо значи да су и Ep. 3, али и Ep. 2, написане након 14. септембра 932.

Пу товањ а кроз Византију

| 117

118 |

10–51,15) нема никакве сумње да је Теофилакт сигурно имао 18 година у време када је он настао. У акту 2 (Ep. 2/ 66–72) налази­ мо конкретније информације: митрополити су се сагласили да ће Теофилакт бити заређен за свештеника на дан Уздизања Часног Крста (14. септембра), а да ће током светих дана, или за Ускрс, бити хиротонисан за патријарха. Прецизирано је и објашњење за прихва­ тање овакве хронологије: док су неки митрополити одбијали Тео­ филактову хијеротонију у његовој деветнаестој години, прихватили су да се церемонија изврши у његовој двадесетој години. Као што су правилно приметили и издавачи Дафнопатових текстова, свети дани без сумње представљају период између Божића и Богојављења, односно између 25. децембра и 6. јануара, док је Ускрс 933. године био 14. априла. Тиме постаје извесно да је Теофилакт рођен између 14. септембра и 14. априла, односно још прецизније, имајући у виду да је његово уздизање било прихваћено већ за Божић, између 14. септембра и 25. децембра. Дафнопатова неуједначена употреба ос­ новних и редних бројева онемогућава да се само из његових састава закључи да ли је Теофилакт у време своје хиротоније 2. фебруара 933. године био у двадесетој години, или је већ имао пуних двадесет година. У првом случају – за који верујемо да је исправан, што ћемо покушати да покажемо у даљем тексту – Теофилакт би био рођен између 14. септембра и 25. децембра 913. године. У покушају да се одреди начин Дафнопатове употребе бројева и, тиме са великом поузданошћу година Теофилактовог рођења, морамо анализирати спољашње догађаје везане за хиротонију Ро­ мановог сина и проблеме на које је царева намера наишла. 15 година. Прва одлука митрополита је дозвољавала Теофи­ лактову хиротонију са 15 година. Одговор на питање када је ова одлука донета мора се тражити у околностима унутар цариградске патријаршије, које су овакву одлуку чиниле могућом, или чак нео­ пходном. Чини се да се време патријархата Стефана II из Амасије (925–928), Лакапиновог блиског сарадника, може са сигурношћу искључити. Све указује да је тек након његове изненадне смрти, и то непосредно након ње, цар Роман преговарао са јерејима о условима под којим би његов син могао бити рукоположен. Поуздана потврда ових договора било је удовиштво цариградске цркве након смрти патријарха Стефана II: од 15. или 18. јула до 14. децембра 928. го­ дине. Био је то први дужи период удовиштва престоничке патријар­

Влада Станковић

шије након иконоклазма, што указује да је реч о свесној одлуци цара, који је ишчекивао одговор митрополита и постизање договора са њима.1 Други елемент који потврђује овакво датовање догађаја, јесте споменуто писмо Арете из Цезареје, у коме учени првопрестолни митрополит покушава да наговори Григорија Ефеског, другог по рангу иза њега у хијерархији цариградске цркве, да прихвати право патријарха да именују своје наследнике, позивајући се на пример апостола. Другим речима, Арета је бранио Теофилактово право на духовни трон, јер га је, по његовим речима, претходни патријарх Стефан II припремао и обучавао за то достојанство. Питање канонич­ ности Теофилактовог узраста није ни споменуто у Аретином писму, што може једино значити да је оно настало у првој фази „преговора“ цара Романа Лакапина са митрополитима, када је само именовање Теофилакта било оспоравано, пре него што су јереји прешли на питање година будућег – тада већ извесног – патријарха. Арета је био главни царев помоћник и најжустрији бранитељ Теофилактовог избора за патријарха од свих јереја цариградске цркве, још једном на неочекиван начин показавши своју политичку вештину мењања страна и амбицију која ју је покретала. 18. година. У пет месеци колико је протекло између смрти Стефана II и хијеротоније новог патријарха Трифона, договор из­ међу василевса и митрополита о Теофилактовом рукоположењу није могао бити постигнут. Чини се да су макар неки од митропо­ лита током преговора променили мишљење, променивши своју претходну одлуку да дозволе да Теофилакт са 15 година постане патријарх. Сада су поставили нову границу на 18 година – иако то можемо само посредно закључити, околности које су пратиле интронизацију новог патријарха Трифона, као и царев пристанак на његов избор, потврђују да је одређени договор постигнут. Јован Скилица, а по њему и Јован Зонара, али и различите варијанте Си­ меона Логотета, преносе чудну причу о Трифоновом привременом, временски ограниченом уздизању за патријарха. Према њиховим исказима, Трифон, иначе угледни монах, пристао је (што значи да је и цар, такође, пристао) да буде цариградски патријарх само док Теофилакт Лакапин не дође у године у којима ће његова хиротонија 1    Станковић, Цариградски патријарси, поглавље Удовиштво цркве и однос цара према патријарху, 263–267.

Пу товањ а кроз Византију

| 119

120 |

бити могућа, односно док не напуни 18 година, као што су митро­ полити одредили.1 То подразумева да је цар Роман Лакапин успео у својој намери да оствари договор са митрополитима о хијерото­ нији свог сина након смрти двојице својих блиских сарадника на патријаршијском трону, уз компромис којим је могао бити задо­ вољан, обезбеђујући Теофилактову хијеротонију три године након постављања привременог патријарха Трифона. Да поновимо: након смрти патријарха Стефана II 15. или 18. јула 928. године, византијски јереји су најпре одлучили да Теофилакт може постати патријарх са 15 година,2 али су недуго након тога променили мишљење и одложили његову хијеротонију док не напуни 18 година. У међувремену, за цариградског патријарха је постављен Трифон, чини се и сам свестан привременог карактера свог положаја. Међутим, чак и пре него што је истекло три године Трифо­ новог патријархата, Роман Лакапин га је принудио да напусти патријаршијски трон, августа 931. године, нестрпљив да коначно постави сина на то место. Роман Лакапин је тиме посредно по­ тврдио да се Теофилакт приближава унапред одређеном добу за хијеротонију, односно осамнаестој години. Имајући на уму да је Романов син рођен између 14. септембра и 25. децембра, једина година која се прецизно уклапа у наведени след догађаја је 913. Теофилакт би тако пунио 15 година између 14. септембра и 25. де­ цембра 928. године – управо у време када је василевс преговарао о његовој хијеротонији са 15 година, и Трифонова оставка би једино у том случају имала смисла – уколико се цар припремао за синовље­ во рукоположење са договорених 18 година, односно између 14. септембра и 25. децембра 931. године. Августа 931. године Роман Лакапин је, стога приморао Три­ фона на оставку, припремајући рукоположење Теофилакта који је ускоро пунио 18 година, између 14. септембра и 25. децембра 931, вероватно ближе првом од ова два датума. Међутим, упркос ранијем договору, неки митрополити су поново покушали да одгоде долазак царевог сина на патријаршијски трон, померајући доњу 1    Symeonis Magistri Annales (ed. I. Bekker). Bonn 1838, 742; Georgii Monachi Vitae imperatorum recentiorum (ed. I. Bekker). Bonn 1838, 908; Leonis Grammatici Chronographia (ed. I. Bekker). Bonn 1842, 318; Theodosii Meliteni qui fertur Chro­ nographia (ed. T. L. F. Tafel). München 1859, 227. Scyl. 225; Zon. 475. 2    Што је заправо значило убрзо по смрти Стефана II, пошто је Теофилакт пунио 15 година у периоду између 14. септембра и 25. децембра 928. године.

Влада Станковић

старосну границу на 19 година, наводећи пример другог царског сина, патријарха Стефана I Македонца, који је постао патријарх управо са 19 година.1 To би значило да се читав догађај одгађа за (барем) још годину дана. Митрополити који су се успротивили хијеротонији, међу којима је најпознатији Анастасије Хераклејски, предложили су постављање још једног привременог патријарха, али је Роман Лакапин то овога пута одбио. Иако су Теофилактове неканонске године званично биле једини Анастасијев разлог за противљење,2 поделе и борбе између самих јереја постају много јасније из писма које му је упутио Роман Лакапин: Анастасије је припадао оној групи митрополита који су прихватили четврти брак цара Лава VI, налазећи се тиме на противничкој страни од цару блиских некадашњих патријараха Николе Мистика и Стефана II. Осим тога, пошто је митрополит Анастасије инсистирао на чувању канона, василевс га је подсетио – са јасном, иако прикривеном пре­ тњом – да је њега самог за митрополита рукоположио Трифон, који је постао монах много раније од канонима дозвољеног узраста.3 Након оваквог развоја догађаја цар Роман Лакапин је изгубио стрпљење и, исцрпљен сталним отпором унутар византијске цркве, одлучио да Теофилакта хиротонише уз помоћ римске цркве, односно папе Јована XI и његових легата. Немоћан да задобије пристанак неких од најважнијих јереја цариградске цркве, попут Анастасија Хераклејског, Роман Лакапин је прекинуо преговоре, добивши по­ моћ од папе како би се афера око Теофилактове хиротоније коначно завршила.4 Значај који је папина помоћ цару приликом постављања његовог сина за патријарха имала посебно је наглашена у исказима византијских писаца X века. Њихов утисак је био да су римски легати одлучили да Теофилакт Лакапенос постане патријарх.5 1    Daphnopatès. Ep. 2/ 45–49. Cf. Ch. Angelidi, Ο βίος του οσίου Βασιλείου του Νέου, Ioannina 1978, 112. sq; Станковић, Цариградски патријарси, 75 sq. 2    Његов једини „јавно“ изражени разлог, потребно је нагласити, пошто је његова повезаност са протераним (и наводно превареним) патријархом Трифоном, који га је заредио, била очигледна, в. J. Darrouzès, Les documents inédits des ec­ clésiologie Byzantine. Paris 1970, 174, и нап 1, о Анастасијевом могућем каснијем положају као једног од педагога Теофилакта Лакапина. 3    Daphnopatès, Ep. 2/ 43, 26–30. 4    Cf. Daphnopatès, Ep. 1. 5    Thеophanes Continuatus (ed. I Bekker). Bonn 1838, 422, 3–9; Sym. Mag. 745, 15–19; Georg. Mon. Cont. 913, 1–5; Leon. Gr. 322, 8–12; Theod. Melit. 230–231.

Пу товањ а кроз Византију

| 121

122 |

Додатак Теофан Цезаријски Јована Скилице У причи о обарању патријарха Трифона августа 931. године, Јо­ ван Скилица именује Теофана Цезаријског као највећег помоћника цара Романа Лакапина. Скилица каже да је лукавство Теофана Цезаријског, кога називају и „Свињић“ (Χοιρινός)1 помогло василевсу да превари Трифона да потпише своју оставку и тиме омогућило Теофилакту да постане патријарх. И још једном, као и на приме­ ру Скиличиног податка о Теофилактовим годинама, овај податак Јована Скилице био је потпуно прихваћен, а тиме је закључено да је неки Теофан, назван Свињић због свог лошег и неморалног по­ нашања, био митрополит Цезареје у време око августа 931. годи­ не, када је Трифон смењен са патријаршијског трона.2 Сви остали византијски писци из X века, или каснији, не именују митрополита Цезареје, који је помогао Роману Лакапину да смени Трифона – већина њих само каже Цезарејски (ὁ Καισαρείας).3 На срећу, у овом случају постоји јасан доказ да је Скилица направио грешку на овом месту свог Синопсиса историја, приликом именовања првопрестол­ ног митрополита престоничке патријаршије у ово време. На крају рукописа написаног за Арету Цезарејског (данас у Москви, GIM VI 231 (394)), налази се запис ђакона Стилијана: Стилијан ђакон написа за Арету архиепископа Цезареје Кападокијске, године света 6430, индиктиона 5. месеца априла завршивши рад.4 Овај запис је необорива потврда да је Арета био на трону Цезареје Кападокијске у априлу 932. године, што значи да је морао бити првопрестолни 1    Scyl. 226, 30 et sq. 2    Cf. e. g. Byzanz – wieder ein Weltreich. Das Zeitalter der makedonischen Dynastie. Teil I. Nach dem Geschichtswerk des Johannes Skylitzes übersetzt, eingeleitet und er­ klärt von H. Thurn. Graz–Wien–Köln 1983, 307; Kresten – Müller, Samtherrschaft, 63, нап. 218. У једној песми Христофора са Митилине јавља се неки Василије, звани „Свињић“, Die Gedichte des Chistophoros Mitylenaios (ed. E. Kurtz). Leipzig 1903, no. 84, 53–54. 3    Sym. Mag. 742–745; Georg. Mon. Cont. 911–912; Leon. Gr. 321; Zon. III, 475–476 (475, 16). 4    Врло јасно читљиво са фотографије рукописа, K. Lake – S. Lake, dated Greek Minuscule Manuscripts to the Year 1200. VI Manuscripts in Moscow and Leningrad. Boston 1936, Pl. 384; P. Lemerle, Le premier humanisme byzantin. Paris 1971, 229– 230; L. Perria, Arethae II. Impaginazione e scrittura nei codici di Areta, RSBN N. S. 27 (1990) 55–89, посебно 58 и 66.

Влада Станковић

митрополит и у августу 931. године, током смене патријарха Трифо­ на. И заиста, Аретина укљученост у смену Трифона на страни цара Романа Лакапина, уклапала би се савршено са свиме што знамо о његовим ставовима везаним за избор и хијеротонију Теофилакта за патријарха и подршци царевим намерама која је била очигледна на почетку читаве ове афере. Из неког разлога, Арета је био најснаж­ нија подршка цару у његовим напорима да постави Теофилакта за патријарха што је пре могуће. Он је активно учествовао у нагова­ рању митрополита који су се противили царевим намерама и чини се сасвим могућим да је учествовао и у надмудривању, заправо превари патријарха Трифона. Аретини поступци у догађајима око Теофил­ актове хиротоније додају један непознати детаљ и иначе бурном и занимљивом животном путу ученог митрополита, уз дилему, да ли је у читавој афери можда био вођен и личном амбицијом, с обзиром на то да би као првопрестолни митрополит он преузео вођство у цркви, када би патријаршијски трон остао упражњен.1 Чини се да није могуће одговорити на питање о извору Јована Скилице и о начину на који је мистериозни Теофан Цезаријски на­ шао свој пут у његово историјско дело. Можда ће то бити могуће након објављивања критичких издања византијских писаца X века. Друга могућност, да је Скилица употребио по први пут касније омиљену формулу именовања рођака митрополита по трону који су заузимали, чиме би Теофан постао рођак, или клијент цезарејског митрополита Арете, чини се мало вероватном, пошто ниједан ру­ копис не сугерише да је дошло до изостављања мушког члана ὁ, уобичајеног у овој формули.

1    Захвалан сам професору Оту Крестену, Беч, за ову сугестију.

Пу товањ а кроз Византију

| 123

VII Пут ка Михаилу Керуларију: моћ, самосвест

и пропаганда цариградских патријараха у другој половини X и првој половини XI века

Често се још увек прећутно претпоставља да се током дуге историје Византијског царства одигравала тиха, некад и неприметна, али го­ тово непрекинута линеарна еволуција. Овај помало детерминистич­ ки приступ уочљив је и на примеру гледања и тумачења догађаја уну­ тар византијске цркве и још јасније на разумевању односа световне и духовне власти у Царству, који је такође посматран као својеврсна логичка еволуција. У оваквом тумачењу комплексног односа пог­ лавара две сфере у царству, цариградског патријарха и самог цара, посебно место заузима период од патријарха Фотија (858–867; 877–886) до патријарха Михаила Керуларија (1043–1058/9). Дру­ гим речима, готово је опште прихваћено становиште да је Фотије започео један процес који је Керуларије завршио, уз посредништво најпре патријарха Николе Мистика (901–907; 912–925), иако се мора јасно напоменути да овај наизглед логички развој и понекад олако, превише рационалистички схваћен однос две власти, гово­ ри много више о ставовима и световима модерних истраживача него о византијској стварности времена које они описују. Михаило Керуларије је, помало због своје провокативне амбиције ка апсо­ лутној, па тиме и царској власти, а још више због начина на који су његове поступке описали византијски писци XI века, посматран као последњи заступник патријаршијског отпора према царевима, отпора који је започео Фотије својом догмом из Исагоге а делимично наставио, у свом стилу и облику, Фотијев ученик Никола Мистик. Пут до Керуларија није, међутим, био тако једноставан и лине­ аран као што се то најчешће претпоставља. У суштини, Керуларијева амбиција ка власти и његов сукоб са царем Исаком Комнином око превласти у царству, били су потпуно супротни политици и иде­

Влада Станковић

ологији цариградског патријарха, онако како ју је Фотије оцртао у јединственом Уводу у царски законик Исагоге, 885–86. године.1 Керуларијева жудња за влашћу – у његовом случају за било којом влашћу, с обзиром на то да је постао силом монах управо због учест­ вовања у неуспелој побуни против цара Михаила IV Пафлагонца – била је остварива једино у византијском свету половине XI века, у суштински другачијем и промењеном византијском друштву у односу на Фотијево доба. Насупрот другој половини IX века, у Ке­ руларијево време царством почиње да доминира нова, млада елита, којој је и сам припадао пореклом и породичним родбинским везама, нови круг људи међусобно прилично једнаких, са сличних идејама, политичким замислима, али и прагматичним принципима којима су се водили. Амбиције младих аристократа, предвођених будућим царем Константином Мономахом и самим Керуларијем, нису биле за­ устављене чак ни када је њихова побуна против цара Михаила IV Пафлагонца доживела неуспех, и када се су домогли власти у све­ товној и у духовној сфери 1042. односно 1043. године, створили су специфично сагласје две власти. Једноставно речено, историјс­ ке околности и друштвене прилике у којима су Фотије и Никола Мистик живели и управљали цариградском патријаршијом, биле су потпуно различите од времена Керуларија, и то другачије окружење и одговарајући историјски контекст морају се увек узимати у об­ зир, како би се комплексни, променљиви и не увек лако сазнатљиви односи царева и патријараха прецизније одредили и анализирали. ***

Нема никакве сумње да су Фотије, а затим и Никола Мистик који је следио његову политику, најзначајнији примери самосвести цариградских архијереја и њиховог отпора или сукоба са световном влашћу. Проблеми са којима се суочавамо у покушају да одредимо све елементе њихове политике, постављају важну методолошку ди­ лему, како најбоље приступити истраживању историје цариградске патријаршије – проучавати је вертикално или хоризонтално. Другим 1    В. рад Жива икона Христа: Фотијева дефиниција патријарха у Уводу Исагоге и њен значај, број V у овој књизи.

Пу товањ а кроз Византију

| 125

126 |

речима, да ли је правилније, ефикасније и прикладније пратити вертикални пут, хронолошки приступ, који увек макар и делимично значи да се догађаји посматрају развојно, еволуционистички, пратећи делатност једног по једног патријарха, спојених у непрекидни низ јерарха по достојанству, чак и иако међу њима не постоји никаква непосредна повезаност, или одабрати хоризонтални пут, који сваког патријарха (сваку личност) поставља у специфични и одговарајући историјски и друштвени контекст, пратећи његову уклопљеност у преовлађујућа културна, духовна, идеолошка схватања времена у коме је живео и повезаност са значајним личностима о којима су остала сведочанства у нашим оскудним изворима. Одговор није лако дати, нити је он по природи једноставан. Оба елемента, названа овде вертикални и хоризонтални, морају несумњиво бити узета у обзир, али бих као први корак у озбиљном истраживању предло­ жио хоризонталну анализу, која би представљала основу за каснију вертикалну компарацију, којом би се закључци првобитне анализе могли квалитативно допунити. Реч је о сложеном и захтевном ис­ траживачком поступку, али је он несумњиво најадекватнији за раз­ умевање комплекса проблема који проистичу из широко схваћеног односа духовне и световне власти у Византији. На овом месту биће представљен у најширим оквирима наве­ дени методолошки приступ, указујући на неке специфичне про­ блеме, која би у будућем истраживању требало да буду повезана у синтетски историографски наратив. Неки закључци ће свакако бити понуђени, док су одређена питања морала бити остављена по страни, попут изузетно значајног, вишеслојног односа са Римом, подједнако патријараха и царева, или значаја укључивања још једне главе хришћанске цркве, Антиохијске патријаршије, у оквире Визан­ тијског царства, што је практично остварено на почетку царевања Јована Цимискија (969–976). ***

Како би се боље разумеле промене кроз које је институција цариградског патријарха прошла током друге половине X столећа и почетком наредног, постепено јачајући у односу на световну власт, најважнији елементи су подељени у три категорије. У првој ће бити приказани цариградски патријарси од Полиевкта (956–970) до

Влада Станковић

Керуларијевог претходника, Алексија Студита (1025–1043), са карактеризацијом историјских извора који нам сведоче о њиховој делатности. У другој категорији пажња ће бити усмерена на друш­ твене изворе моћи патријараха, током нешто више од два нараштаја Византинаца, њихову социјалну повезаност, породично порекло и традиције и непосредно окружење. На крају, упоређујући и по­ везујући податке из прве две категорије биће понуђени поједини закључци и методолошко-сазнајни оквири за разумевање феноме­ на „Керуларија“, и околности које су довеле до тога да је тежња патријарха за апсолутном влашћу омогућила архијереју да покуша да освоји и световну власт половином XI века у Византији. Полиевкт: 3. април 956. – 5. фебруар 970. Поступци и однос са царем – Пријатељ Сергија, игумана Ма­ нојловог манастира у Царигра­ ду – Близак цару Роману Лакапину (ко­ме га је представио управо Сер­гије са препоруком да он бу­де следећи патријарх) – Наклоњен, присталица клана Фо­ка [De cer] – Благ у канонском кажњавању Ни­ћи­фора Фоке [Scyl.: ἒγκλημα συν­τεκνίας] – Благ у кажњавању Цимискија због убиства Нићифора Фоке – само демонстративно и про­ па­ган­дистички, заправо обез­ бе­ђу­јући Цимискију потпуни оп­рост грехова истовремено са кру­нисањем

Шири социјални контекст – Монах и евнух –П  рипадник круга утицајних мо­ наха из Манојловог манастира1 – Лав Ђакон га изузетно хвали због учености, Скилица и Зо­на­ ра су неутралнији у својим ко­ мен­тарима – Доминација клана Фока, укљу­ чујући и потклан који је предво­ дио Јован Цимискије – Велики тријумфи над Ара­бља­ ни­ма на Истоку, повратак Кри­ та и Кипра под византијску власт

Извори моћи: Повезаност са најутицајнијим монашким кругови­ ма у престоници, „препоручен“ цару Роману Лакапину као најбољи 1

1    Студија о овој монашкој заједници, њеном историјату у овом времену и ути­ цају који су монаси Манојловог манастира (а спомиње се да их је било преко 800) била би од изузетног значаја. Треба посебно имати на уму да је овај манастир на неки начин био чврсто повезан са породицом патријарха Фотија, чији је рођак Сер­ гије био и игуман манастира пред крај владавине Романа Лакапина. Није, међутим

Пу товањ а кроз Византију

| 127

128 |

кандидат за патријарха, достојан наследник царевог сина Теофил­ акта (933–956). Уз то, очигледно близак (самостално или у оквиру заједнице манастира Манојла) владајућем клану Фока. Самопредстављање: Просто и достојанствено монашко пона­ шање и мудрост, бранилац канона са снажним осећајем за општу добробит. Пропаганда: Победник над царевима и царским хибрисом, у случајевима и Нићифора Фоке и Јована Цимискија. Василије I Скамандрин: 13. фебруар 970. – око 13. августа 973. Поступци и однос са царем – Суочен са снажним отпором ми­тро­полита цариградске цркве – Не­сугласице и свађе са царем Јованом Цимискијем – Оп­тужен за заверу против овог цара – Суочен са оптужбама пред цар­ ским судом – Сменио га и протерао црквени си­нод

Шири социјални контекст – Монах –В  реме унутрашње борбе унутар цариградске цркве, односно ме­ђу најснажнијим монашким бра­тс­твима/ заједницама –Л  ав Ђакон је једини извор који спомиње детаље Василијеве сме­не са места цариградског па­три­јарха

Извори моћи: Уживао подршку једног (од супарничких) дела цариградског монаштва. Самопредстављање: Бранилац права и власти патријарха, сна­ жан у отпору мешању царева у црквене ствари. Пропаганда: ? вероватно, да је овај Сергије истоветан са истоименим игуманом Манојловог манастира из времена Василија II. Могуће је, имајући на уму често јављање имена Сергије у породици Фотија, да је „познији“ Сергије, такође игуман манастира, био потомак исте породице, но ма како било, пораст утицаја ове бројне монашке заједнице током X века је показатељ њене снаге, али несумњиво и припадности одређеној политичкој опцији – про-лакапинској и анти-фокијанској. Стога није чудно што је клан Фока, учврстивши се на власти, изабрао за патријарха припа­ дника другог утицајног (без сумње и конкурентског) манастира, Студија, који је крајем живота Василија II однео потпуну превагу у односу на остале манастирске заједнице, избором два своја игумана на духовне тронове Антиохије и Цариграда.

Влада Станковић

Aнтоније III Студит: децембар 973. – јун 978. Поступци и однос са царем – Изабрао га непосредно васи­ левс – Политички активан, остаје ве­ ран Цимискију и након смрти цара, сарадник Варде Склира, при­падника Цимискијевог кла­ на – Противник паракимомена Ва­ силија

Шири социјални контекст – Грађански рат за Цимискијево наслеђе између Василија пара­ кимомена и Цимискијевог зета Варде Склира – Рушење ауторитета и смањи­ вање политичког утицаја цари­ градског патријарха – Губитак угледа институције па­ три­јарха – Након мешања у политичке су­ ко­бе патријарха Антонија Сту­ дита, патријаршијски трон ос­ та­је често упражњен као од­го­ вор царева на политички утицај архијереја: у следеће 23 године након његовог свргавања (978– 1001) цариградска црква је била била удовица више од тре­ ћи­не времена, преко 8 година!

Извори моћи: Царска наклоност и блискост са Цимискијем и његовим кланом. Самопредстављање: ? Пропаганда: ?

Никола II Хрисоверг: пре маја 980. – 16. децембар 992. Поступци и однос са царем ?

Шири социјални контекст ?

Извори моћи: ? Самопредстављање: ? Пропаганда: ?

Пу товањ а кроз Византију

| 129

130 |

Сисиније: 12. април 996. – 24. август 998. Поступци и однос са царем – Формално ставио тачку на спор око четвртог брака цара Лава VI (тетрагамије), враћањем име­на патријарха Евтимија у па­три­јар­ шијске диптихе – Изабран за патријарха као бли­ зак и поверљиви сарадник цара Василија II

Шири социјални контекст –В  исоки световни функционер на царском двору, носилац ви­ соке титуле магистра – п рви лаик који је хиротонисан за цариградског патријарха на­ кон готово век и по, још од вре­ мена патријарха Фотија

Извори моћи: Царска наклоност и поверење. Самопредстављање: Доносилац мира у цркви, прекидањем старих сукоба и подела. Пропаганда: ? Сергије II: јун/јул 1001. – јул 1019. Поступци и однос са царем – Безуспешно се борио про­тив али­ленгија, који је финан­сиј­ски нај­више оптерећивао ца­ри­град­ ску патријаршију

Шири социјални контекст – Игуман утицајног Манојловог манастира у Цариграду – За време Сергијевог патријар­ хата Симеон Нови Богослов за­ почиње своју снажну делатност проповедајући духовну обнову

Осим његових неуспешних покушаја да измоли од цара Василија II укидање алиленгија Сергије је био потпуно неприметан током дугих 18 година, колико је био патријарх. Извори моћи:? Самопредстављање:? Пропаганда:?

Влада Станковић

Евстатије: јул/септембар (пре 12. септембра) 1019. – новембар/децембар 1025. Поступци и однос са царем – Посредна сведочанства о блис­ кој повезаности са царем Васи­ лијем I – У сагласју са царем, покушај подела сфера са римским папом

Шири социјални контекст –У  ништење Самуилове државе и повратак пространих обла­ сти на Балкану под непосредну власт Цариграда –Ц  ар Василије II оснива Ох­рид­ску архиепископију, чији је по­гла­вар потчињен непосредно ва­си­левсу а не цариградском ар­хи­јереју

Извори моћи: Царска наклоност. Самопредстављање: ? Пропаганда: ? Алексије Студит: 12. децембар 1025. – 20. фебруар 1043.1 Поступци и однос са царем – Цар Василије II га је поставио за патријарха на својој самртној по­стељи – Имао је великог политичког зна­ чаја за процес крунисања и ти­ме легитимизације царева, му­же­ва царице Зоје Македонке – На отворенији или прикриве­ ни­ји начин помоћник и сарад­ ник различитих царева – Снажно се ослањао на своје ро­ђа­ке, пријатеље и савезнике, ко­је је постављао на митропо­ лит­ске положаје како би обез­ бе­дио своју власт и утицај у пре­­стоничкој патријаршији

Шири социјални контекст –М  онах и игуман угледног и моћ­ног цариградског манасти­ ра Студиј –С  уштинска промена у визан­ тиј­ској политичкој елити након смрти цара Василија II и у одно­ су снага између старих и нових ро­дова (као и престонице и про­винције) – Оптужен за неутаживу лако­ мост (пре свега у делу Јована Ски­лице, који је свој портрет Але­ксија Студита у потпуности засновао на овом мотиву, који се не среће код других писаца)

1    О њему в. опширно Патријархат Алексија Студита (1025–1043) и односи цркве и државе у Византији после иконоклазма, број VIII у овој књизи.

Пу товањ а кроз Византију

| 131

132 |

– Успех нове елите, праћен по­ став­љењима патријархових и ро­ђа­ка различитих царева на нај­ви­ше по­ло­жаје у световној и цркве­ној хи­је­рар­хији – суштин­ ско успоста­в­ља­ње принципа по­ ро­ди­чне владавине1 који ће бити успостављен као непроменљи­ ви политички облик владавине у доба Комнина

Извори моћи: царска наклоност и блискост са више владара; мрежа рођака и клијената. Самопредстављање: Прави и снажни црквени вођа. Пропаганда: „Створитељ царева“, због специфичног односа према крунисању и приступању овом чину као прилици за поли­ тичке преговоре и договоре са будућим царевима. 1

***

Мора се истаћи да су односи између цариградских патријараха и царева остали напети током читавог X века, још од времена Фотија и Николе Мистика, и обе стране су се могле надати да ће однети превагу, уколико се укаже повољна прилика. Сам Никола Мистик, један од највештијих политичара свог времена, био је решен да се освети због смене са патријаршијског трона не само цару Лаву VI, свом некадашњем пријатељу и покровитељу, већ и свим митрополи­ тима који су се сврстали уз василевса у сукобу почетком 907. године. Користећи се својим утицајем у престоници и осетљивом ситу­ ацијом у којој се Лав VI налазио, Мистик је успео да се као победник врати у престоницу још током Лавове владавине, а затим је иско­ ристио свој положај да склопи савез са Романом Лакапином и тиме постане најутицајнија личност у окружењу новог господара Цар­ ства, добивши прилику да казни све неверне јереје. Своју домина­ цију и могућност да потпуно господари црквом, коју му је Лакапин 1    В. о томе и рад Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца, број III у овој књизи.

Влада Станковић

пружио, Никола Мистик је морао да надокнади прихватањем Ро­ мановог сина Теофилакта за свог синкела, чиме га је практично предодредио за положај патријарха у годинама које ће уследити. Овај компромис Николе Мистика и његов договор са Романом Лакапином имали су великог утицаја на даљи ток односа световне и духовне власти, који је ушао у нову, помало чудну и нејасну фазу симфоније (склада) са коначном хиротонијом Теофилакта Лакапина, фебруара 933. године. Чак и ако су подаци византијских историча­ ра који описују Теофилактову делатност несумњиво једнострано негативни, нема сумње да је током његовог преко 23 године дугoг патријархата дошло до прекида раста утицаја духовне власти, који је од Фотија водио до Николе Мистика, као и до препознатљивог дисконтинуитета са снажном политичком делатношћу црквених првака и до губљења утицаја цариградског архијереја унутар и из­ ван црквене хијерархије.1 Тиме је створена необична, и доскора незамислива ситуација, у којој је цариградски патријарх остао из­ олован и у самој цркви коју је формално предводио, једним делом зато што су се ранији патријарси понекад и исувише ослањали на своју блискост са царем, у коме су гледали не само извор сопствене моћи већ и најбољег помоћника против непослушности самоглавих митрополита. Због оваквог развоја догађаја, управо је од времена Теофилакта Лакапина приметна све снажнија лична повезаност кандидата за патријаршијски трон са василевсом, кандидата који су најпре у самом цару гледали свог најснажнијег сарадника у обез­ беђивању сопственог ауторитета и унутар хијерархије престоничке цркве. То је значило, с друге стране, да је избор патријарха остао готово искључиво у рукама царева и да су политички односи снага у Царству и непрекидне борбе за власт и превласт приморавали цареве да све више сужавају круг из кога су потенцијални канди­ дати за патријархе били бирани, како би на тај начин осигурали потпуну подршку цркве, не само духовну, већ и политичку. Одвоје­ ност између окружења царева и окружења патријараха, која је и у прошлости само у појединим случајевима бивала изразито велика, сада је постајала све мања и неприметнија, нестајући у повезаности 1    Крајем десетог века овакве прилике су достигле врхунац, нашавши свој најбољи израз у списима такозваних апологета патријаршијске моћи, в. Documents inédits d’ ecclésiologie byzantine (ed. J. Darrouzès). Paris 1966.

Пу товањ а кроз Византију

| 133

134 |

породичних и клијентелских веза које је византијска млада елита у настајању стрпљиво неговала.1 Први овакав патријарх, патријарх новог времена након спе­ цифичног патријархата Теофилакта Лакапина , био је његов непо­ средни наследник Полиевкт. Снажно повезан са врхом цариград­ ске елите, што је присутно у већини иначе оскудних забелешки о њему код византијских писаца, Полиевкт је био пријатељ Фотијевог нећака Сергија, који је био игуман бројног и утицајног Манојловог манастира у престоници, а преко Сергија и са самим Романом Лака­ пином у време док је син овог потоњег био патријарх. За 14 година колико је провео на патријаршијском трону, Полиевкт је сарађивао са четири цара, али је много важније да је овај прелат имао кључну улогу у потпуном преузимању власти клана Фока. Поједини њего­ ви поступци као патријарха се и даље неретко тумаче као снажан израз ауторитета патријарха и супротстављања царевима, и стога ће његовој делатности, заједно са свим последицама које је донела, као и делатности Керуларијевог непосредног претходника Алексија Студита, бити посвећена посебна пажња. Полиевкт је био већ искусан прелат када је Нићифор Фока 963. освојио власт у Цариграду. Након што је крунисао новог василевса, Полиевкт је са њим у наредних шест година имао добру сарадњу, и то упркос строгој и тврдоглавој природи Нићифора Фоке, која га је доводила до претераног чистунства у многим питањима, посебно када је реч о вери, моралу, организацији цркве и понашању монаха. Упркос неким неуобичајеним царевим жељама и наредбама, попут тежње да узакони право цара да бира епископе, између њега и Поли­ евкта није никада дошло до сукоба. Патријарх се нашао пред правим искушењем тек након Цимискијевог убиства Нићифора Фоке, када је чином крунисања требало да потврди насилну смену на престолу. У тим тренуцима, пре самог крунисања, испољавала се највећа моћ цариградских патријараха и Полиевкт је следећег јутра забранио 1    Царска надмоћ и царска политика је била отворенија, а утицај световне власти неприкривенији према Антиохији и постављању антиохијских патријараха. Сви поглавари политички изузетно важне антиохијске патријаршије бирани су из редова најближих сарадника, или најповерљивијих пријатеља царева, а непроцењив значај најснажније византијске постаје на истоку, подједнако у политичком, војном, али и духовном смислу, послужио је византијским царевима као оправдање за личну контролу свих најважнијих позиција у сиријској престоници, како би се осигурао утицај Цариграда и тиме интереси Царства.

Влада Станковић

Јовану Цимискију улазак у Свету Софију.1 У догађајима који су се непосредно након тога одиграли лежи сва суштина односа световне и духовне власти након иконоклазма, али је и доскора једино прих­ ваћено тумачење Полиевктових поступака у науци, једнострано и недовољно детаљно, проузроковало погрешно разумевање ових односа, као и положаја самог архијереја. Грех који је Јован Цимискије починио – смртни грех убиства – био је неупоредиво тежи него што је то случај са сагрешењима Нићифора Фоке или претходних царева, све до времена Василија I, те су и патријархова реакција и његов архијерејски одговор имали много већу тежину него што је то био случај раније. Полиевкт је био суочен са јасним изазовом – уколико изабере сукоб са новим, иако још некрунисаним царем, Цимискије ће имати довољно разлога да га смени са патријаршијског трона, а овакву одлуку је додатно отежавала патријархова добро посведочена блиска повезаност са кланом Фока, коме је и сам Цимискије припадао. Патријарх се сто­ га одлучио за блажи, помирљивији приступ: поставио је неколико услова, од којих ниједан није непосредно оптуживао Јована Ци­ мискија за убиство Фоке, како би затим извршио крунисање и тиме потврдио новонасталу политичку ситуацију. Снажан је утисак да су патријарх и Јован Цимискије поступали савезнички и пријатељски један према другоме, као и да је нови ва­ силевс уживао подршку архијереја који је већ пуних тринаест година био на духовном трону Царства. Полиевкт је умро само тридесет пет дана након што је крунисао Цимискија, али је чак и у тако крат­ ком временском периоду патријарх додатно нагласио своју подршку новом василевсу. Као одговор на оптужбе да је олако прешао преко Цимискијевог убиства, Полиевкт се позвао на одлуку раног сабора Хришћанске цркве, одржаног 312. године у Анкири, по коме дар крунисања брише све претходне грехе, на исти начин као што дар крштења уклања сва сагрешења која је нови хришћанин починио пре тога.2 Oва невероватна политичка домишљатост патријарха Полиевкта нам је позната једино захваљујући коментарима чувеног 1    Што није било потпуно неуобичајено – управо тако је поступио и Никола Мистик, зауставивши Лава VI на улазу у Велику Цркву, након што је од њега захтевао да протера из палате своју љубавницу Зоју. 2    G. A. Ralles – A. Potles, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, Vol. III. Athens 1853, 44–45.

Пу товањ а кроз Византију

| 135

136 |

учењака и канонисте Теодора Валсамона из XII века, али је њена веродостојност несумњива и сведочи о снази и честом коришћењу икономије као принципа деловања у Византији овог доба. Полиевк­ тов поступак, који је, мора се признати, у складу са свему што знамо о његовом политичком деловању и блискости са царевима, био је највећи уступак једног патријарха царској власти у времену након иконоклазма. Још увек веома присутна представа о „понижењу“ Јована Цимискија пред патријархом Полиевктом на улазу у Свету Софију, окарактерисана на чувен начин од Острогорског као „ви­ зантијска Каноса“,1 мора несумњиво у потпуности бити одбачена и замењена поимањем чврсте сарадње патријарха и новог цара, коме је првак византијске цркве помогао да стекне пуни легитимитет. Од времена Полиевкта и Цимискија није више било никакве сумње не само да је цар стварно надмоћан над патријархом – што је одувек и била чињеница – већ и да је принцип сарадње духовног и световног владара чврсто учвршћен њиховом припадању истом политичком и интересном кругу унутар византијске елите. Имајући то на уму, избор и укупна делатност патријарха Алексија Студита (1025–1043) постају јаснији и лакше разумљи­ ви. По већ устаљеном принципу, Алексија је за патријарха поста­ вио цар Василије II у последњим данима свог живота, и Студит је у свим поступцима, друштвеној повезаности, односу према царевима, двору и царској породици непрестано потврђивао да је дубоко политичка личност. Алексијев успон је потврдио доминацију студит­ ских монаха крајем Василијеве владавине – када је цар поставио за антиохијског и цариградског патријарха два сукцесивна игумана овог моћног манастира – али су световност новог престоничког патријарха и спремност на попуштање царевима уколико тиме остварује своје интересе и промовише своје рођаке допринели смањењу политичког потенцијала цариградског архијереја. У таквим околностима, патријарх је препознат као само још један од политичара који су се борили за делиће власти након смр­ ти моћног цара Василија II децембра 1025. године, као припадник круга аристократа, окружен рођацима и верним клијентима, у свему сличан световним моћницима који су имали амбиције усмерене ка царском престолу. Пример са причом коју преноси Јован Ски­ лица – из неког разлога врло ненаклоњен овом патријарху – да је 1    Г. Острогорски, Историја Византије, 279.

Влада Станковић

пронађено преко 700 килограма злата, које је Алексије прикупио за мање од две деценије свог патријархата, одсликава представу о овом јереју у деценијама успона двојице младих аристократа, Кон­ стантина Мономаха и Михаила Керуларија, који су већ искусили пропаст својих амбиција, након неуспеле побуне против цара Ми­ хаила IV, 1040. године. Начин на који је Алексије Студит постављао своје рођаке на важна митрополитска седишта у цариградској цркви није се нимало разликовао од поступака царева овог времена, од Романа Аргира (1028–1034) па све до самог Константина Моно­ маха (1042–1055), који се након изгнанства победнички вратио у престоницу. Мономахово постављање свог некадашњег најбли­ жег сарадника, у међувремену присилно замонашеног Михаила Керуларија за патријарха након смрти Алексија Студита, следило је због тога принципе понашања и одлучивања успостављане у ду­ гим годинама Алексијеве владавине престоничком патријаршијом. Разлика између световне и духовне власти постајала је све тања, док је њихова сарадња истовремено бивала све тешња, а интереси све сличнији. И само Керуларијево понашање, политички ставови и поступци унутар цркве, првих дванаест година патријархата док је Константин Мономах био жив, потврђују овакво стање. Њего­ ве царске амбиције појавиле су се тек онда када је нови василевс Исак Комнин, патријархов световни антипод, одлучио да прекине успостављену политичку симфонију две власти у жељи да покаже сопствену надмоћ над поглаваром престоничке цркве. ***

Слика о односу две власти у Византији у времену од иконок­ лазма па до успона Михаила Керуларија – требало би да је јасно из свега претходног – није нимало једноставна. У зависности од лично­ сти и околности, међусобног утицаја ових и других фактора, период од тачно два века, од 843. до 1043. године, видео је више од пуног спектра различитих односа, блиских савезништава и непомирљивих непријатељстава између цара и патријарха, уз јединствен идеолошки покушај Фотија да законски промени равнотежу снага између две власти. Размишљање о линеарно-еволуционистичком развоју моћи цариградских патријараха у овом времену мора, стога, несумњиво бити напуштено, с обзиром на то да се само у ретким случајевима, попут примера Фотија и Николе Мистика, блиских сарадника који

Пу товањ а кроз Византију

| 137

138 |

су имали однос учитељ-ученик, може видети свесни континуитет и инсистирање на настављању деловања и очувању идеја великог претходника. Примери ранијих односа цара и патријарха имали су утицаја на поступке обе стране, али су се оне њима најчешће само користиле како би оствариле своје тежње, проистекле из мешања личне амбиције савремених друштвених и политичких околности у којима су живели. „Керуларије“ је тиме више производ сопственог времена и околности, него што је наследник повремено снажне борбе престоничких патријараха против царева, борбе на коју се сам Михаило Керуларије, уосталом, није никада ни позивао. Као најважније елементе који су довели до јачања позиције патријарха у односу на цара, чиме је омогућен и феномен „Керула­ рије“, посебно треба истаћи: а) Снажење патријараха у XI веку било је омогућено њихо­ вом припадању истом кругу младе аристократије у коме су се налазили и најамбициознији чланови световне елите и њиховом истоветном понашању. Као и све остале аристо­ крате, и патријарси су се ослањали најпре на своје рођаке и породичне везе и на мрежу својих клијената. У односу на IX и X век у томе је свакако лежала најзначајнија промена положаја патријарха.1 б) Изолованост институције цариградског патријарха од ос­ татка византијске црквене организације и персонализација положаја патријарха. Ови процеси су дубоко карактеристич­ ни за византијску цркву друге половине X и првих деценија XI столећа, видљиви у именовањима патријараха Антиохије, враћене у византијске руке, или архиепископа Охрида. У оба случаја јереје је бирао искључиво василевс и њихов духов­ ни, али и политички ауторитет је тиме био уздигнут изнад положаја обичног црквеног предводника. в) У таквим околностима традиционалне границе између две власти, са увек јасном надмоћју световне, постале су зама­ 1    Треба упоредити само примере најистакнутијих патријараха ранијих векова, од Игњатија, Фотија, Николе Мистика, Теофилакта или Полиевкта, па видети колико је рођачка повезаност – која је играла доминантну улогу у свим слојевима византијске аристократије XI века – била извориште моћи цариградског патријарха, и то упркос томе што су и многи ранији архијереји били моћни и снажно повезани аристократе, попут Фотија, или царски синови, попут Игњатија, Стефана Македонца или Теофилакта Лакапина.

Влада Станковић

гљене и недовољно јасне, а теорија о подељености сфера и посебно Фотијево инсистирање на првенству патријарха нису више имале смисла, нити су биле разумљиве младим и амбициозним аристократама на обе стране, попут Алексија Студита, Константина Мономаха или Михаила Керуларија. Сам Керуларије, према томе, није, нити је могао следити Фотијеве идеје и идеале – управо супротно, он је поништио инсистирање на подељености две сфере власти које је Фо­ тије, али никако не само он, снажно промовисао. Својим поступцима Керуларије је непрестано показивао да не при­ знаје суштинску раздвојеност световне и духовне власти, и да само поимање принципа власти и моћи почива на убеђењу да постоји један господар, који своју позицију апсолутне надмоћи остварује победом над својим супарницима, без обзира на то одакле они потицали. У таквом, свесно или несвесно редукционистичком схватању политике, разлике између теорија о происхођењу ауторитета две власти поста­ ле су само неважне нијансе у односу на њихову стварну моћ, омогућивши патријарху да се осети у свему снажнијим од василевса, што је нашло свој најбољи израз у претњи коју је Керуларије, према појединим изворима, упутио цару Исаку Комнину: „Ја сам те створио, блесане, ја ћу те и уништити.“

Пу товањ а кроз Византију

| 139

VIII Патријарх Алексије Студит (1025–1043) и однос цркве и државе у Византији после иконоклазма

Владавина цара Василија II (976–1025) представља по много чему прекретницу у византијској историји. Његова снажна, аутократска владавина дуга пуних четири деценије (практично од 985. године, када је Василије преузео сву власт у свој руке, збацивши истоименог деда-ујака), била је обележена снажном вољом цара који је настојао да непосредно влада свим областима живота. Његова чврста власт осећала се и у цариградској цркви, иако су непосредна сведочанства извора изузетно оскудна, и углавном посвећена настојању патријар­ ха Сергија да наговори василевса да укине алиленгиј.1 Институција цариградског патријарха је прошла кроз бројна искушења и многе промене током и непосредно након престанка борбе око икона. Након успостављања ортодоксије 843. године, са снажним личностима патријараха попут Фотија или Николе Мистика положај престоничког патријарха је задобио нека нова идеолошка обележја. Фотије је у Уводу царског законика Исагоге направио јасну разлику између цара, који је у потпуности повезан са овоземаљском влашћу и патријарха, који је посвећен непосредном повезаношћу и сличношћу са Христом Спаситељем. Дефиниције из Исагоге су представљале покушај предводника цариградске цркве да узакони своју тренутну идеолошку надмоћ над световном влашћу и у томе, а не у прокламованој подели сфера, која је била опште место византијске политичке теорије, лежи сав значај Фотијевог идеолошког програма.2 1    P. Lemerle, Agrarian History of Byzantium from the Origins to the Twelfth Cen­ tury. Galway 1979, 78–80; N. Oikonomidès, Fiscalité et exemption fiscale à Byzance (IXe–XIe s.). Athens 1996, 142. 2    В. о томе A. Schminck, Studien zu mittelbyzantinischen Rechtsbüchern. Frank­ furt am Main 1986 (Forschungen zur byzantinischen Rechtsgeschichte 13), 12–15; G. Dagron, Empereur et prêtre. Étude sur le „césaropapisme“ byzantin. Paris 1996, 236

Влада Станковић

Већ у време Лава VI, недуго након издавања Исагоге, цар је по­ тврдио своју практичну надмоћ над патријархом, показујући свом учитељу Фотију и његовим присталицама огромну разлику између теорије и идеала и стварности. С друге стране, овај василевс је пред крај своје владавине морао да врати на патријаршијски трон Николу Мистика, свог некадашњег блиског сарадника са којим се сукобио око питања свог четвртог брака и легитимитета сина Константина, тиме признајући да је и царска надмоћ имала својих граница и да је световној власти помоћ патријараха често била неопходна. Ни­ кола Мистик (901–907; 912–925) у свом другом патријархату је имао у својим рукама готово апсолутну световну власт, у тренуцима када је као регент малом Константину Порфирогениту преговарао са Симеоном Бугарским, али и када се суочавао са византијским претендентима на упражњени престо. Након што је Роман Лака­ пин освојио власт, Мистик, који му је у томе помогао, могао је да у потпуности оствари своју надмоћ унутар цркве и у оним поли­ тичким стварима које су одговарале новом владару – проглашење Уједињења цариградске цркве, подељене око питања четвртог брака Лава VI, Никола Мистик је искористио како би прогласио апсолутну победу над својим супарницима међу јерејима, али и над покојним василевсом, који га је силом принудио да напише оставку на место патријарха 907. године. Тријумф патријарха над царем потврђен је и мозаиком изнад главних, царских врата на улазу у нартекс Свете Софије, на коме је анонимни василевс представљен у положају проскинезе пред Христом, као Првосвештеником, који у руци држи Свето писмо са поруком Мир вам..., истоветном са поруком самог Мистика из званичног Томоса уједињења цркве.1 У следећих стотину година, колико је протекло до постављања Алексија Студита за цариградског патријарха, односи између све­ товне и духовне власти у Византији су бивали често променљиви, остајући приметно осетљиви, али је царска власт постала несумњиво доминантна, посебно од времена владавине Јована Цимискија и током царевања самог Василија II.2 И иначе ауторитаран у својим sq. В. такође, рад Жива икона Христа: Фотијева дефиниција патријарха у Уводу Исагоге и њен значај, број V у овој књизи. 1    Cf. A. Grabar, L’ Empereur dans l’ art byzantin. London 21971, 101 sq; N. Oikonomides, Leo VI and the Narthex Mosaic of Saint Sophia, DOP 30 (1976) 151–173. 2    За поједине специфичности односа царева и патријараха у овом периоду и промене које су се одиграле у Царству од времена Фотија и Василија Македонца, в.

Пу товањ а кроз Византију

| 141

142 |

поступцима и строг у остваривању својих намера, Василије II је у потпуности контролисао цариградског патријарха, постављајући искључиво људе за које је знао да ће му бити политички верни и поданички послушни, као што је случај са Сисинијем, првим ар­ хијерејем кога је као самостални цар изабрао, некадашњим високим функционером у царској палати и првим световњаком који је хи­ ротонисан за патријарха, након проблематичног уздизања Фотија, више од два века раније. Стога је било сасвим неуобичајено када је цар Василије II у последњој години своје владавине своје потпуно поверење покло­ нио моћним Студитима, предводницима снажне и неретко анти­ царске престоничке монашке заједнице. Цар је поставио најпре игумана Студија Николу за антиохијског патријарха, а затим, на свом самртног одру и Николиног наследника Алексија Студита за престоничког патријарха, осигуравши тиме доминацију једне уске струје унутар престоничке цркве у годинама које су уследиле након његове смрти. Није било уобичајено да се на чело цариградске цркве постављају монаси, и још мање игумани Студијског манастира. Још од IX века и времена борбеног Теодора Студита, цареви су били увек веома опрез­ ни у односу према Студитима, плашећи се њихове снаге, али и њиховог бескомпромисног зилотизма, којим је сваки договор са неистомишље­ ницима био унапред онемогућен.1 Покушај Јована Цимискија, који је за патријарха довео студијског монаха, синкела Антонија, показао је сву политичност браће из овог манастира, и након мешања у политичка превирања Антонија Студита и његове смене 978. године, чинило се да ће Студити задуго изгубити сваки утицај у цариградској патријаршији. У време када се Василије II налазио на самрти, монаси из Студија су успели стекну велико поверење василевса и постану његови блиски сарадници. Прича о посети Алексија Студита умирућем цару одише снажним легендарним призвуцима,2 али је она посредна потврда блис­ В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви Македонске династије. Београд 2003, и радове Када је рођен Теофилакт Лакапин? (број VI) и Пут ка Михаилу Керуларију: моћ, самосвест и пропаганда цариградских патријарха у другој половини 10. и првој половини XI века (број VII) у овој књизи. 1    J. Darrouzès, Le patriarche Méthode contre les Iconoclastes et les Stoudites, REB 45 (1987), 15 sq. 2    Будући патријарх је, наводно, дошао у посети цару у жељи да помогне његово оздрављење, поневши са собом и најсветију реликвију свог манастира, главу светог

Влада Станковић

кости која је између њих постојала, односно великог утицаја игумана манастира Студија у царској палати. Одјек таквих односа преноси и Михаило Глика, који је пишући половином XII века однекуд изнашао податак да је Алексије Студит био царев саветник у владању.1 Први поступци Алексија Студита као патријарха као да потврђују ову твр­ дњу и његову блискост царем Василијем II – у несигурним политичким приликама након нестанка моћног василевса, Алексије је постао најс­ нажнији бранилац дуготрајне Македонске династије. ***

Алексијева посета умирућем Василију II била је његово прво појављивање у историјским изворима и на историјској сцени Цар­ ства. Није познато ништа о његовом пореклу, породици, рођачким или ширим друштвеним односима пре јануара 1025. године, када је постао студијски игуман, наследивши Николу, кога је цар Васи­ лије II одредио за патријарха Антиохије. Након готово 11 месеци управљања манастиром, у првој половини децембра 1025. године, исти василевс га је поставио – својом самосталном одлуком, без договора са било ким – за цариградског патријарха, уместо Евста­ тија који је умро мало пре тога. Непознанице о самом патријарху Алексију Студиту пратиле су га и након што је постао предводник византијске цркве, и осим неколико епизода које су привукле пажњу византијских историчара, о дугих 18 година његовог патријархата није остало забележено готово ништа у византијским наративним изворима. Као последица таквог стања, и ставови савремених ис­ траживача о патријарху Алексију Студиту остали су поједноста­ вљени и суштински нетачни, сведени само на пуко препричавање штурих података из „великих“ византијских историја, пре свега из историјског дела Јована Скилице, изразито негативно расположе­ ног према овом јереју.2 Из појединих савремених документарних Јована Претече, коме је Студиј и био посвећен, Ioannis Scylitzae Synopsis histo­ riarum (ed. I. Thurn). Berlin – New York 1973, 369; Ioannis Zonarae Epitome his­ toriarum, tomus III (ed. Th. Büttner-Wobst). Bonn 1897, 569; Michaelis Glycae Annales (ed. I Bekker). Bonn 1836, 579. 14–15. 1    Glyc. 579, 15–16. 2    P. Lemerle, Annuaire du Collège de France, Résumé des cours 1972–1973, 495; P. Lemerle, Cinq études sur le XIe siècle byzantin. Paris 1977, 259; J.-C. Cheynet, Pouvoir et contestation à Byzance (963–1206). Paris 21990, 314, n. 56–57.

Пу товањ а кроз Византију

| 143

144 |

извора, који непосредно сведоче о превирањима у цариградској цркви овог времена, може се стећи јаснија слика и о делатности самог Алексија Студита и о његовом значају за ток односа царева и патријарха у времену које је уследило након његове смрти. Алексијев први поступак је потврдио да се ситуација у Царству потпуно променила након смрти Василија II, истовремено указујући на патријархов политички осетљив положај и његове ставове. Ва­ силијев брат Константин VIII, „одједном“ суочен са изазовом са­ мосталног царевања, а без мушког наследника, био је принуђен да потражи подршку од новог патријарха, како би се будућност његове породице на власти осигурала. Већ јула 1026. године, Алексије Сту­ дит је заједно са синодом издао синодски томос, у коме се претило анатемом свакоме ко би се усудио да се побуни против василевса, или подстицао друге да то учине.1 Ова неуобичајена одлука ука­ зивала је на цареву несигурност, која је била видљива и у великим променама у редовима царских великодостојника, смењивању ста­ рих чиновничких моћника и довођењу василевсових миљеника и клијената. Такви цареви поступци могли су бити један од разлога за издавање синодског томоса, који је очигледно био реакција на постојеће претње.2 Својим првим делом Алексије се поставио као бранилац цара и династије, нагласивши своје снажно присуство и у световним, у потпуности политичким питањима. Сарадња Алексија Студита и цара Константина VIII превазилазила је сарадњу две вла­ сти – обележену, заправо, царском доминацијом – успоставивши нову врсту савезништва – синергије, заједничког деловања две власти кроз патријархову снажну подршку новом режиму, који се посте­ пено успостављао. Један показатељ нових односа јесте и одлука о укидању алиленгија, коју је на крају донео Константинов наследник Роман Аргир (1028–1034), али је већ Василијев брат, по сведочан­ ству неких извора, био спреман да одустане од кључне фискалне мере свог брата.3 Алексије Студит је на овај начин показао да није заборавио борбу патријарха Сергија (1001–1019), једног од својих 1    J. Zepos – P. Zepоs, Jus Greacoromanum Vol. I. Athens 1931, 273–274 (= G. A. Ralles – A. Potles, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, Vol. III. Athens 1853, 103). 2    Cf. Scyl. 370 sq; Cheynet, Pouvoir, 38–41. 3    Занимљиво је да Јахја из Антиохије и приписује укидање алиленгија Константину VIII (Histoire de Yahya-ibn-Sa’id d’Antioche, Vol. III (ed. I. Kratchkovsky – F. Micheau – G. Troupeau). Tournhout 1997, (115) = 483), док Јован Скилица тврди да је овај цар намеравао да га укине, али да није стигао (Scyl. 375,

Влада Станковић

претходника на патријаршијском трону, за укидање алиленгија, ус­ певши у новим политичким приликама да отклони огромни еконо­ моски намет који је престоничка патријаршија трпела. Следећи политички поступак Алексија Студита био је вођен истим намерама као и претходни – реч је о патријарховој дозволи за склапање брака између Константинова ћерке Зоје и престоничког аристократе и бившег епарха града, Романа Аргира, који је тиме постао легитимни наследник царског престола, а Македонска ди­ настија обезбедила, барем привремено, свој опстанак на власти, и то само неколико дана пре смрти Константина VIII.1 Било је очигледно већ на самом почетку његовог патријархата, да је Алексије Студит прагматик, вешт у игрању по новим поли­ тичким правилима у узбурканим годинама након вишедеценијске апсолутне доминације Василија II, опрезан према световној вла­ сти, али не и снисходљив према њој, свестан свог значаја и моћи. За мање од две године проведених на патријаршијском трону Алексије је успео да обезбеди потпуну подршку најважнијих митрополита цариградске цркве, односно да у потпуности осигура своју власт унутар црквене хијерархије. На првом месту стајао је митрополит Ефеса Киријак, патријархов рођак, који је постао његов најближи савезник. Киријаково име се налази одмах иза Алексијевог на си­ нодским одлукама из новембра 1027. и јануара 1028. године. На познијем акту њима се придружио Алексијев касније велики про­ тивник, Димитрије, митрополит Кизика, који је као рођак Романа Аргира изборио своје место у овом тријумвирату црквене власти још за живота цара Константина VIII.2 54–55). Скиличину формулацију употребљава у својој стихованој хроници и Јоел (Ioelis Chronographia Compendiaria (ed. I. Bekker). Bonn 1836, 61, 9. 1    Scyl. 374–375; Zon. III, 573–574. Cf. Les regestes des actes du Patriarcat de Constantinople. Vol. I. Les actes des patriarches, fasc. II et III. Les regestes de 715 à 1206 (ed. V. Grumel – J. Darrouzès). Paris 21989, 343–344, no. 836. Јахја Антиохијски каже (Yahya (119) = 487) да је Алексије чак дозволио цару Константину VIII и Роману Аргиру да отерају жену овог последњег, како би се могао оженити Зојом и постати царски зет. Тиме би се, по речима истог Јахје, Царству донео мир, а амбиције оних који су намеравали да се боре за власт након Константинове смрти биле би уништене... 2    G. A. Ralles – A. Potles, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων, Vol. V. Athens 1855, 24 (акт из новембра 1027), 32 (акт из јануара 1028). С обзиром на то да се Димитрије Кизички не јавља на ранијој одлуци указује на то да је он или изабран или изборио своје место у врху црквене хијерархије управо у овом периоду –

Пу товањ а кроз Византију

| 145

146 |

Алексије Студит је добро познавао Романа Аргира. За време Константина VIII, бивши цариградски епарх је добио и тада нај­ вишу царску титулу цезара, бивајући истовремено и иконом Свете Софије. Од тренутка када је Роман Аргир преузео власт постало је јасно да је однос две власти, однос цара и патријарха, постао у потпуности савезнички. Роман је знао колико је дуговао Алексију Студиту и морао је да направи неке јавне уступке цркви , укљу­ чујући и укидање алиленгија, који је по речима византијских писаца довео цркву и епископе до сиромаштва,1 али и укидање још неких финансијских намета цркви, што је у престоници остављало утисак потпуне надмоћи патријарха. И сам цар је знао да му је након изу­ мирања мушке гране Македонске династије неопходна подршка цариградског патријарха, јер је његов легитимитет у великој мери зависио од наклоности самог архијереја. Није било ништа необично у Византији да се достојанственици, од цара и патријарха надаље, ослањају на подршку рођака и круга најближих пријатеља и да их у ту сврху постављају на значајне и ути­ цајне положаје. Унутар цариградске цркве Фотије је радио нешто слично са Григоријем Азвестом, Никола Мистик са Аретом, али су и цареви покушавали да избором својих сарадника на митропо­ литска и епископска седишта прошире свој утицај у престоничкој патријаршији. У време Романа Аргира, међутим, и цар и патријарх су у договору уздизали своје кандидате у црквеној хијерархији, по­ тврђујући својим деловањем прелазних деценија које су уследиле након смрти цара Василија II 1025. године. Три митрополита која су била почаствована престижном титулом синкела указивали су јасно на нове околности: Димитрије Кизички је био блиски сарадник василевса и пре крунисања, митрополит Евхаите Михаило је био царев рођак, док је Киријак Ефески рођак патријарха Алексија Сту­ дита.2 Јован Скилица спомиње ова именовања у оквиру свог сумар­ ног прегледа „добрих дела“ цара Романа Аргира, али је значај ових поступака, који самом Скилици очигледно није био сасвим уочљив, између новембра 1027. године и јануара 1028. – након договора томе да његов рођак Роман Аргир буде наследника царског престола. 1    Scyl. 375; Zon. III, 573–574. 2    Scyl. 375, 58–62. Титула синкела (буквално значење онај који дели келију) добила је на значају током X века и њени носиоци су најчешће били најближи сарадници патријараха, а неретко и најснажнији кандидати да наследе архијерејски трон.

Влада Станковић

постао јасан убрзо након што су три наведена митрополита постали синкели, пошто су на тај начин уздигнути у хијерархији цариград­ ске цркве, нашавши се непосредно испод патријарха а изнад чак и првопрестолног митрополита Цезареје Кападокијске. Они су били први који су потписивали синодска акта након патријарха, чиме су њихов висок статус, као и њихова титула синкела, посебно истак­ нути.1 Њихови поступци били су најбољи показатељ промењених околности у Царству и потпуне превласти рођачке солидарности и снаге породичне политике: Димитрије Кизички је први променио страну након смрти свог рођака Романа Аргира и постао најближи сарадник новог моћника, Јована Орфанотрофа, који је преко свог брата цара Михаила IV постао најмоћнији човек у Царству. Алексије Студит је остао изван видокруга византијских исто­ ричара све до краја живота Романа Аргира, са којим је, очигледно, сјајно сарађивао. Патријарх се појављује тек у причи о смрти Романа Аргира у царском купатилу, када су га царица Зоја и Јован Орфа­ нотроф изненада позвали у палату. Тамо је од патријарха тражено да одмах венча Зоју и Орфанотрофовог брата Михаила, а прича византијских писаца о томе садржи четири елемента:2 1) Зоја и Орфанотроф су већ дуже времена постепено тровали Романа Аргира; 2) Михаило и његови људи су удавили цара у купатилу палате; 3) Царици Зоји се журило да Михаила што пре начини царем – она му је ставила круну на главу, дала му царске знаке – инсигније – и поставила га поред себе на царски трон; 4) Исте ноћи, као потврду новог стања, и легитимисања Михаи­ ла као цара, патријарх Алексије Студит га је венчао са Зојом.3 1    G. Ficker, Erlasse des Partiarchen von Konstantinopel Alexios Studites, Festschrift der Universität Kiel. Kiel 1911, 18–19; 25–26; 42 (на овом акту из 1039. године недостаје Михаило Евхаитски, али то не мора бити сигуран показатељ да је он тада био покојни, пошто је реч о краћој листи). 2   Највише детаља пружа Скилица, што је и уобичајено за интересовања и начин нарације овог аутора (Scyl. 390–391); Michele Psello, Imperatori di Bisanzio (Cro­ nografia) I–II (ed. S. Impellizzeri). Vicenza 1984, I, 110–118; Zon. III, 585–586. Суштину приче укратко сумира и Михаило Глика, Glyc. 585, 10–19. 3    У Византији је изабраник цара или царице најпре бивао крунисан – како би се потврдила његова или њена изабраност и Божанска наклоност – а тек онда венчаван. Само у случају када није било крунисаног цара је цариградски патријарх крунисао новог цара, али је специфичност случаја Михаила Пафлагонца указивала на значај патријарховог крунисања василевса. У овом случају Псел, Зонара, Скилица

Пу товањ а кроз Византију

| 147

148 |

Исказ свакога од византијских писаца садржи поједине спе­ цифичности – Псел, на пример, не спомиње патријарха уопште, чак и не алудира на њега, тиме имплицирајући његову потпуну не­ важност за догађаје који су се одиграли у царској палати. Скилица представља другу крајност – по њему је Алексија Студита у палату позвао још Роман Аргир, а тек пошто је стигао у царско купатило, патријарх је сазнао да је овај василевс мртав.1 У том тренутку, по Скилици, царица Зоја је тражила од патријарха да је венча са Ми­ хаилом, што је овај прихватио тек након што су му Орфанотроф и царица понудили 50 литара злата, и још толико за цариградски клир. Између ове две крајности налази се Зонарин исказ – код њега нема напете ситуације и Алексије је, по њему, само потврдио Михаило­ во крунисање које је Зоја већ извршила. Разлике између извештаја византијских писаца нису занемарљиве, посебно када се упореде са њиховим потпуним сагласјем о узроцима Романове смрти. Прва два од споменутих елемената налазе се код свих аутора, као и присутна сумња да ли је прича о тровању заправо веродостојна. У науци је жи­ вописна и најдетаљнија верзија Јована Скилице најчешће безуслов­ но прихваћена као тачна, посебно његов податак о злату, односно о похлепи патријарха Алексија Студита, мотив који само Скилица истиче и коме ће се враћати и у каснијим причама о патријарху.2 Скиличин податак се не може потврдити, али његово дело обилује и Глика не спомињу изричито да Алексије Студит крунисао Михаила, што је истакао M. V. Anastos, The Corronation of Emperor Michael IV in 1034 by Em­ press Zoe and Its Significance, у: Тο ελληνικον. Studies in Honor of Speros Vryonis Jr, Vol. I. New Rochelle, New York 1993, 27–29, не обраћајући довољно пажње на „мање“ изворе, који потврђују да је патријарх три дана након Романове смрти крунисао Михаила, P. Schreiner, Die byzantinische Kleinchroniken, Vol. I. Vienna 1975, 165–166, no. 16/11. Cf. P. Schreiner, Die byzantinische Kleinchroniken, Vol. II – Kommentar. Vienna 1977, 143. 1    Прича Михаила Глике је готово истоветна са Скиличином, који је и иначе његов најважнији извор, али он додаје да је Алексија у палату „наводно“ позвао Роман Аргир, што указује на значајан обрт у причи, који је можда био присутан и у Скиличиној Историји, Glyc. 585, 10–19. 2   Некритичко прихватање специфичних и јединствених Скиличиних података довело је и негативне карактеризације Алексија Студита (в. нап. 272), уз изузетак Скабалановича (Н. Скабаланович, Византийское государство и церква в 11. в. Санкт-Петербург 1884, 368 и даље) и Анастоса (као у нап. 282), 29, који су мислили да је можда реч о уобичајеном дару патријарху и клиру Свете Софије приликом промене на царском престолу.

Влада Станковић

јединственим информацијама које његовој Историји дају специфи­ чан карактер, који се увек мора имати у виду.1 Околност да Михаило Псел и не наговештава овакву могућност налаже више опреза при­ ликом тумачења и прихватања података Јована Скилице, пошто је у сличној ситуацији, приликом описа побуне из 1042. године, овај вешти учењак и филозоф изразито иронично коментарисао држање и поступке Алексија Студита. Чини се да Псел није знао ништа о поклону у злату, који Скилица истиче, иако се то не може са сигур­ ношћу тврдити, имајући на уму идејну вишестраност нарације овог врхунског приповедача међу византијским историцима. С обзиром на то да и Скилица и Зонара спомињу да је патријарх сакрио у свом манастиру 25 кентинарија злата (преко 700 килограма), који су пронађени након његове смрти, околност да Зонара не зна за причу о Алексијевом „подмићивању“ након смрти Романа Аргира, додатно ослабљује њену веродостојност.2 Односи патријарха Алексија Студита са новим режимом који је успостављен 1034. године,3 а пре свега са Јованом Орфанот­ рофом као предводником браће Пафлагонаца на власти, ускоро су постали отворено непријатељски. Попут свог политичког па­ трона Романа Аргира, и Јован Орфанотроф је добро разумео да снага појединца у новим околностима у којима се Царство наш­ ло лежи пре свега у снази његове породице, рођака, пријатеља и клијената и да ће сукоб различитих група моћника одлучити о томе ко ће владати Византијом. Као последњи корак у породичном ос­ вајању апсолутне власти, Јован Орфанотроф је настојао да овлада и цариградском црквом. Најпре су браћа Пафлагонци поставили свог рођака, евнуха Антонија, за митрополита Никомедије, кога Јован Скилица подсмешљиво описује као глупог попут вола.4 За­ тим су, у неком тренутку током прве три године своје владави­ не, поставили своју присталицу за новог митрополита Солуна, а на важно место Охридског архиепископа довели Лава, клирика Свете Софије пореклом из Пафлагоније (можда свог рођака), који ће имати значајну улогу и у сукобу са римском црквом 1054. 1    В. само неке примере Скиличиних „непроверљивих“ података: Scyl. 17, 74 sq; 208, 40–41; 226, 26 sq; 244, 89 sq; 245, 21 sq; 311, 74 sq; 340, 4 sq; 400, 29–31. 2    Scyl. 429; Zon. III,624. 3    В. о њима и променама које је њихова владавина донела рад Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца, број III у овој књизи. 4    Scyl. 400, 29–31.

Пу товањ а кроз Византију

| 149

150 |

године.1 Осетивши се, очигледно, већ сасвим надмоћним и увереним у свој утицај међу митрополитима, средином 1037. године цар Ми­ хаило IV и Јован Орфанотроф су одлучили да смене самог патријар­ ха Алексија Студита – време прикривених, помало дипломатских поступака је одавно прошло у Византији и Пафлагонци су тежили да свима недвосмислено покажу своју доминацију. Формални раз­ лог за захтев за смену патријарха био је његов неканонски избор, вољом цара Василија II, а Јован Орфанотроф је осигурао подршку спомињаног и утицајног Димитрија Кизичког, заједно са – сасвим очекивано – рођаком Пафлагонаца, Антонијем Никомедијским. Уз помоћ ове двојице митрополита, Јован Орфанотроф је покренуо побуну владика против Алексија Студита, како је она окарактерисана у византијским изворима, који подсмешљиво додају да је сам Орфа­ нотроф био вођен неугасивом амбицијом да се успне на патријар­ шијски трон, пошто као евнух никако није могао постати василевс.2 Алексијев одговор на овај изазов представља вредно сведо­ чанство о политичким схватањима овог времена и о оштрој борби подједнако за духовну, као и за световну власт. Он показује, такође, да је власт патријарха унутар саме цркве знатно учвршћена у одно­ су на другу половину X века, упркос томе што су неки „неверни“ епископи прешли на страну цара и његовог брата. Алексије Сту­ дит, наиме, није ни покушао да се формално одбрани од оптужбе – управо супротно од тога, он је запретио свим метрополитима да ће и сва њихова постављења, која је он извршио у последњих једанаест и по година, постати неканонска уколико се његово уз­ дизање за патријарха буде оценило као такво, а они сами, заједно са њим, анатемисани, укључујући цареве које је крунисао, па и самог Михаила IV Пафлагонца.3 Јован Орфанотроф је очигледно пот­ ценио Алексија Студита и његову моћ унутар цркве, али и унутар Цариграда уопште, претрпевши снажан политички пораз, који је представљао значајан ударац за превласт, али и представу о свемоћи Пафлагонаца коју су они сами подстицали. Оно што је такође ка­ рактеристично јесте да су казне за „побуњене“ митрополите биле неуобичајено благе, посебно имајући на уму оштре сукобе уну­ тар престоничке патријаршије у IX и X веку. Вођа „побуњеника“ 1    Scyl. 400, 32–38; 402, 81–85. 2    Zon. III, 594. 3    Scyl. 401, 73–77; Zon. III, 594, не спомиње уопште цареве.

Влада Станковић

Димитрије Кизички остао је на својој катедри и његов потпис среће­ мо на одлуци синода, којим је председавао патријарх Алексије Сту­ дит. Ипак, околност да Димитрије на овом акту из септембра 1039. године више није и иконом Велике Цркве, као и да се изнад његовог налази потпис Киријака Ефеског, рођака патријарха Алексија, по­ тврђује да је дошло до нове прерасподеле моћи унутар цркве, са ојачаном позицијом самог патријарха, а ослабљеним утицајем Па­ флагонаца и њихових сарадника.1 Овај документ је једино сведочанство о једној врсти освете патријарха, и упркос недостатка извора, јасно је да су до краја владавине Михаила IV, односно до сумрака моћи његовог брата Јована Орфанотрофа, духовна и световна власт наставиле одређе­ ни паралелни живот, сагласни да се не сукобљавају, али опрезни и да не сарађују сувише блиско. Алексије је остајао по страни од политичких сплетки, непрекидно учвршћујући своју моћ унутар своје сфере власти. Патријархова способност да се супротстави и да победи најмоћнијег човека у Царству, Јована Орфанотрофа, потврђује новонасталу снагу духовне власти у деценијама након смрти моћног Василија II, у време када је Алексије Студит чврсто остајао на архијерејском трону док су се личности, кланови и по­ родице смењивале на царском престолу. Патријарх још увек није био довољно моћан да самостално одлучује о постављењима већине митрополита, преко којих је цар увек утицао на црквене одлуке, али је његова позиција унутар Цариграда постала изузетно чврста, са једном врстом специфичног угледа који му је омогућавао надмоћ над царевима. Алексијева успешна одбрана патријаршијског трона имала је великих последица на ток догађаја у Византији у деценијама које су уследиле – са Јованом Орфанотрофом као цариградским патријархом духовни предводник Ромеја би сасвим изгубио свој углед, али и самосталност деловања, а појава личности попут Миха­ ила Керуларија као цариградског патријарха не би, сасвим сигурно, била могућа. Сукоб Алексија Студита са Орфанотрофом указује на сло­ женост односа између световне и духовне власти, у мери знатно већој од оне коју нам преносе византијски извори. У помешаности сарадње и сукоба, уз разумевање неопходности постојања друге стране, и цареви и патријархи су тежили једној врсти заједничког 1    Ficker, Erlasse, 42.

Пу товањ а кроз Византију

| 151

152 |

деловања, које је било обострано корисно, ма колико да је идеал о симфонији, потпуном сагласју две власти ипак остајао неостварив. Тако је и Алексије остао на патријаршијском трону након побуне против њега 1037. године, а Јован Орфанотроф је у годинама које су уследиле у више наврата био упућен на патријарха, завистан од ње­ гове помоћи. Алексије Студит је након смрти Михаила IV крунисао још једног припадника рода Пафлагонаца, сестрића покојног цара и Јована Орфанотрофа, Михаила V, познатог по надимку Калафат, по очевом занату катранисања бродова. У време када је Михаило V постао василевс крајем 1041. годи­ не Алексије Студит је већ више од деценије и по био престонички патријарх, утицајан у Цариграду и читавом Царству, са рођацима, пријатељима и клијентима који су доприносили његовој моћи, али који су ипак остали изван пажње византијских историчара, посебно када се упореде са кругом савезника Алексијевог наследника, Миха­ ила Керуларија. Осим Киријака Ефеског, не знамо именом ниједног другог патријарховог рођака. Алексије је, осим тога, саградио и свој манастир у близини Цариграда, на обалама Босфора, чини се на европској страни мореуза,1 чиме је наставио и традицију задужби­ нарства патријараха у времену након иконоклазма, али и потврдио своје богатство. У таквим околностима, млади василевс, задобивши круну наклоношћу царице Зоје која га је усвојила и тиме му дала ле­ гитимитет, сукобио се са искусним Алексијем, након што је покушао да се ослободи свих утицајних личности у палати, од ујака Јована Орфанотрофа до саме „царице-мајке“ Зоје. У побуни која је букнула у Цариграду 19. априла 1042. године против Михаила V, патријарх Алексије Студит се нашао међу противницима младог и неопрезног цара, иако су наши извори недовољно јасни и не дозвољавају да се прецизно утврде сви детаљи.2 Пре свега, остаје питање да ли је Ми­ хаило V заиста донео наредбу о протеривању патријарха Алексија, 1    Scyl. 418. Једино Теодор Скутариот у свом историјском делу, пишући у позном XIII веку, спомиње другу страну обале (Перан), која може бити схваћено као поигравање са истоименим цариградским предграђем на европској страни, преко пута Златног Рога у односу на центар града, К. Сатас, Μεσαιωνική βιβλιοθήκη VII. Paris 1894, 162, 26–28. 2   Извори за побуну Цариграђана против Михаила V су: Psello, Cronografia I, 212–242; Scyl. 418 sq; Zon. III, 612 sq; Michaelis Attaliotae Historia (ed. I. Bekker). Bonn 1853, 13–17; Kleinchroniken 1, No. 15, 159/10, No. 16, 166/12; Glyc. 590–592; Constantini Manassis Breviarum Chronicum (ed. O. Lampsidis). Athens

Влада Станковић

као и дилема о патријарховој улози и поступцима, током четири дана престоничке побуне – да ли је Алексије био један од предвод­ ника побуне и да ли је крунисао Теодору „Македонку“, као што су захтевали најутицајнији дворани њеног оца, Константина VIII, које су Пафлагонци уклонили са власти? Да ли је Алексије имао улогу у бекству цара Михаила V и његовог ујака, новелисима Константина, у „његов“ манастир Студиј, као и у присилном извлачењу двојице прогнаника из цркве Јована Претече Студијског манастира? И у овом случају Јован Скилица и његова верзија приче пред­ стављају изузетак у односу на остале историчаре – једино Скилица спомиње Алексија Студита на самом почетку побуне – тврдећи да је цар свесно послао патријарха у његов манастир на Босфору, како би му наводно тамо припремио свечани дочек, а себи олакшао про­ теривање царице Зоје. Како би био сигуран да ће патријарх отићи у манастир изван Цариграда, Скилица тврди да му је цар дао четири литра злата, што је други пут да овај писац спомиње подмићивање Алексија.1 У наставку приче Јован Скилица бележи да је Михаило V протерао Зоју из Града, уз наредбу да буде замонашена, а да је на Константиновом Форуму прочитана царева наредба о уклањању и Зоје са власти, али и Алексија Студита са патријаршијског трона јер је он помагао царици у наводној завери.2 Псел, Зонара и Аталијат, који сви спомињу цареву наредбу прочитану на Константиновом Форуму, не говоре ништа о Алексију Студиту, који се само код Скилице јавља као један од најважнијих учесника побуне против Калафата.3 Недоследност Скиличине приче види се и у томе што он наста­ вља приповест о побуни тврдњом да је Алексије Студит заправо био у Светој Софији, што преноси и Аталијат, док Зонара и Псел не спо­ мињу уопште патријарха.4 Једна анонимна кратка хроника доноси занимљиву причу – која не мора бити потпуно легендарна, имајући 1996, 326–330; Aristakès de Lastivert, Récit des malheurs de la nation arménienne (ed. M. Canard – H. Berbérian). Bruxelles 1973, 39–40. Cf. Скабаланович, 44 sq. 1    Scyl. 417, 11 – 418, 15. 2    Scyl. 418, 20–22. 3    Значај који Скилица приписује патријарху може се поредити само са подацима арапског писца Ибн-ал-Атира, по коме је Алексије Студит и покренуо побуну против цара, Aristakès, 41. 4    Zon. III, 611, 15 – 612, 1, каже неодређено да су у проглашењу (не крунисању!) Теодоре узели учешћа и неки из цркве.

Пу товањ а кроз Византију

| 153

154 |

на уму добру обавештеност непознатог писца – да је Алексије био принуђен под претњом смрћу да изађе из свог скровишта негде у комплексу Свете Софије и да крунише Теодору Македонку.1 Ипак, треба бити посебно опрезан приликом тумачења оваквих података – приповест анонимне кратке хронике у много чему подсећа на опис понашања патријарха Михаила Керуларија приликом једне друге побуне у Цариграду 15 година касније, којом је Исак Комнин дошао на власт почетком септембра 1057.2 У сваком случају, нема сумње да је Алексије учествовао у Те­ одорином проглашењу за царицу, док његова улога у одлуци да се Теодора изведе из манастира Петрион у коме се налазила као мо­ нахиња, није довољно јасна. С обзиром на то да прича о побуни о Цариграду има много наративних и садржинских нивоа, као и да је у њој учествовало много различитих група и кланова, не може се тврдити да је Алексије желео да уместо Зоје на власт доведе Теодору – то, уосталом, не спомиње ниједан византијски извор.3 Михаило Аталијат који укратко, али садржајно прича о побуни против Миха­ ила V Калафата, каже да су се побуњеници окупили у Светој Софији и тражили од патријарха да заштити Зоју, којој је василевс начинио неправду. Алексије Студит је стао на њихову страну и Аталијат га због тог поступка хвали – иако је то једини пут када се патријарх јавља у његовој Историји. Аталијатов спомен Алексија Студита врло је значајан, с обзиром на то да га његов савременик, Михаило Псел уопште не помиње приликом описа ових догађаја. Када се погледају различити извори о цариградској побуни из априла 1042. године, може се са сигурношћу рећи да се Алексије Студит придружио противницима Михаила V, да је примио и крио Теодору у комплексу Свете Софије, али се не може утврдити његов јасан политички став – Теодора је на првом месту била окружена искусним сарадницима њеног оца, који нису више имали поверења у царицу Зоју, која је дозволила Пафлагонцима да их у потпуности уклоне са најзначајнијих положаја у царској администрацији. 4 1    Kleinchroniken 1, no. 16, 166/12. 2    Скилица такође спомиње на специфичан начин Керуларијево скривање у лавиринтима Свете Софије, Scyl. 498. 3    Тако је мислио Г. Г. Литаврин, Востание в Константинополе в апреле 1042. г., ВВ 33 (1972) 33–47. 4   И Јован Зонара (Zon. III, 612) и Михаило Глика (Glyc. 592) потврђују Зојину наклоност Михаилу Калафату, која је „побуњенике“ приморала да њену сестру

Влада Станковић

Страх од Зојиног помирења са Михаилом Калафатом имао је ве­ ликог утицаја у прећутној дозволи монаха Студија да дозволе „по­ буњеницима“ да из манастирске цркве извуку цара и његовог ујака Константина, који су се надали спасу због азила који је, обично, бекство у цркву пружало. Тешко је поверовати да Алексије Студит, као некадашњи монах овог манастира и његов игуман, није имао никаквог утицаја на такву одлуку братства Студија.1 Један податак из Пселовог похвалног говора новом василевсу Константину Мо­ номаху, по коме је Михаило Калафат на крају морао да повије своју главу пред јерејем, можда сугерише да је патријарх Алексије Студит имао много значајнију улогу свргавању овог цара него што је то остало забележено у византијским наративним изворима.2 ***

Алексије Студит се последњи пут спомиње у изворима у причи о венчању царице Зоје и Константина Мономаха 11. јуна 1042. го­ дине. Као и на самом почетку свог патријархата, Алексије Студит је био суочен са захтевом да одобри још један брак Зоје Македонке – трећи по реду и самој царици, али и њеном изабранику, Констан­ тину Мономаху – и томе осигура наставак владавине Македонске династије, и оних који су је подржавали. Као и 1028. године, када се Роман Аргир „добровољно“ развео од своје жене како би се оженио Зојом, Алексије је и сада, готово деценију и по касније, применио икономију – принцип деловања по коме је дозвољено да се пређе преко световних и црквених закона уколико је реч о вишем инте­ ресу – одлучивши се за још један компромис са световном влашћу. Патријарх је одлучио да не учествује лично у канонски проблема­ Теодору прогласе за савладарку, како би осигурали свој утицај. В. о превирању унутар византијске елите тог времена и о подели на „старе“ и „нове“ моћнике рад Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца, број III у овој књизи. 1    Михаило Псел тврди да је био очевидац страшног призора, када су цар и његов ујак попут звери били одвучени од црквеног олтара, Psello, Cronografia I, 236. 2    Michaelis Pselli, Orationes panegyricae (ed. G. T. Dennis). Stuttgart – Leipzig 1994, Or. 2/ 35, 423–425. Не само због реторског карактера Пселовог говора, већ и због тенденције овог учењака да се изражава изразито сликовито и езотерично, његове алузије су изузетно значајне, али у њиховом тумачењу треба бити посебно опрезан. Ипак, с обзиром на савременост овог говора, Псел је морао водити рачуна да његове алузије буду јасне и разумљиве слушаоцима и савременицима, те се због тога чини да је јереј кога наводи морао бити патријарх Алексије Студит.

Пу товањ а кроз Византију

| 155

156 |

тичном венчању, већ је брак склопио свештеник Нове цркве – Нее – у којој је церемонија обављена. Сам Алексије Студит је сутрадан крунисао Константина Мономаха и тиме потврдио своју политичку вештину и окретност у договорима са византијском аристократијом, али и значај положаја патријарха, неопходног за легитимизацију сваког новог василевса. Псел је са иронијом устврдио како није био сигуран да ли је венчање извршено у складу са правилима цркве или се патријарх својим поступком додворивао власти, 1 али је он једини који је Алексијев поступак прокоментарисао, што је потврда потпуне превласти политичке струје која је вратила Зоју и довела Мономаха на власт. Патријарх Алексије Студит је умро осам месеци након ових до­ гађаја, 20. фебруара 1043. године. Јован Скилица је поводом његове смрти оставио интересантну забелешку да га је Михаило Керуларије наследио на његовом трону, потврђујући посредно, вероватно и не­ намерно, утицај који је покојни патријарх повратио овој духовној институцији.2 Алексије је успео да остане на патријаршијском трону упркос свим изазовима и да оствари равнотежу између сарадње са световном влашћу и незаобилазних уступака, које је као патријарх чинио. Након више деценија, цариградска црква је са Алексијем Студитом изашла из своје „мрачне фазе“, оснажена, политички ути­ цајнија, богатија и равноправнија са световном влашћу, нарочито узимајући у обзир велике политичке промене унутар византијске елите које су пратиле нестанак дуговеке Македонске династије. Алексије је, такође, увео одређени паралелизам између две власти, поступајући унутар цркве попут световних моћника, ослањајући се на своје рођаке и доводећи их на најутицајније положаје. Као и у случају његових претходника на трону цариградског патријарха – али насупрот Михаилу Керуларију, који га је наследио – није остао сачуван ниједан похвални или посмртни говор упућен Алексију Студиту, нити знамо да ли је неки такав састав икада и написан. Стога су од посебног значаја успутне, али посредно веома истакнуте оцене које је о њему оставио учени Михаило Псел. Као што је у свом историјском делу окарактерисао Алексија Студина 1    Psello, Cronografia I, 266. Једна анонимна кратка хроника потврђује да је Алексије Cтудит крунисао Константина Мономаха, Kleinchroniken 1, no. 16, 167/14. 2    Scyl. 429, 18–20.

Влада Станковић

као блаженог,1 тако је пронашао начина да овом патријарху упу­ ти похвалу у Посмртном слову Михаилу Керуларију, написаном 1059. године, несумњиво желећи да направи поређење између два архијереја, вешто спајајући спољашњу форму хвале и садржајну критику Алексијевог наследника Керуларија, са којим није увек био у најбољим односима.2 Алексије Студит, кога Псел, „конзул филозо­ фа“, назива светиоником цркве, био је по њему потпуно ослобођен бриге о телу и овоземаљским стварима, представљајући за живота слику раја на земљи, а настављајући да постоји попут сунца у новом, духовном обличју.

1    Psello, Cronografia II, 170. 2    К. Сатас, Μεσαιωνικὴ βιβλιοθήκη 5. Paris 1874, 326.

Пу товањ а кроз Византију

| 157

IX Смрт у Византији. Поглед на византијско

схватање смрти и њено место у менталитету и идентитету Византинаца

Поједини витални елементи византијске цивилизације, најдуготрај­ није европске државе, остали су из различитих разлога далеко од очију истраживача, понекад изазивајући више пажње и интересо­ вања код лаика и нестручњака, заинтересованих управо за суштину византијског бића и по природи мање обазривих према захтевима савремене науке. Сам термин византијска цивилизација носи у себи проблем који карактерише и његове поједине делове: како одреди­ ти, разумети, тумачити или представити цивилизацију једне државе која је постојала више од хиљаду година? И да ли је могуће пронаћи довољно заједничких црта у Римљанину из IV века, времена настан­ ка нове престонице на Босфору, и Римљанину из X, XI или XV века, које би оправдале њихово упоредо проучавање и постављање у исту истраживачку раван? Као и суштина цивилизације коју називамо византијском, тако су и одговори на претходна и слична питања амбивалентни, недо­ вољно одређени, понекад противуречни садржавајући често у себи супротне ставове и мишљења. Проучавање појава једне тако дуго­ веке државе носи у себи основну опасност да се специфичности појединих периода, векова или десетлећа свеједно, изгубе из вида, да контуре историјске перспективе постану нејасне до непрепо­ знавања, те да тиме феномени који карактеришу поједине аспекте византијске цивилизације буду мало или потпуно избачени из свог историјског контекста. Недовољност историјских извора, која хро­ нично прати истраживање средњег века, у византијском случају је болно специфична: једино литерарно друштво средњовековне Европе све до позног средњовековља осуђено је на реконструк­ цију своје политичке – и још тужније – друштвене и интелектуалне историје на основу малог дела своје писмености, чији је један део нестао већ након латинског, крсташког рушења Царства 1204, да би

Влада Станковић

у вихору турског освајања писмено сећање Византинаца било више него десетковано. Извори из различитих, неупоредивих епоха стога се пречесто недовољно критички напоредо користе као показатељи одређених ставова или особина Византинаца, иако њихови подаци, сем спољашњих лексичких или предметних сличности, не морају имати ништа заједничко, ништа што би оправдало такав поступак. Додатну недаћу истраживачима цивилизације Византијског царства представља добро позната особина Византинаца, коју је Пол Лемерл, један од највећих византолога XX века, проницљиво и тачно назвао замком: византијски идеал је био да се ствари не мењају већ да остају исте, како би се на тај начин задржао успостављени ред у свету.1 Ту своју карактерну црту – која би се могла окарак­ терисати као илузионистичка – они су пренели и на начин на који су описивали савремена збивања, тражећи увек у њима одбљесак пређашњих догађаја и појава. Византинци су на одређеном нивоу одбијали да признају промене чак и када су оне постале одавно уобичајена стварност, задржавајући дуго времена идеал и привид непроменљивости, макар само на лексичком нивоу, на тај начин успевајући да и многе касније радозналце – несвесне да су уопште упали у византијску замку – убеде у једноличност, непроменљивост, незанимљивост византијске стварности и византијског живота. Одавно је промућурнијима међу истраживачима византијске историје постало јасно да је истина управо супротна и да се визан­ тијска цивилизација састојала сва од промена и превирања, да је она била попут сталног тока огромне реке, непрестано у покрету преобликујући себе и своју околину, иако задржавајући исте основ­ не елементе од почетка до самог краја. Последњих деценија међу византолозима је такав став постао опште место, које, зачудо, ма ко­ лико да је често понављано, још увек није суштински и у потпуности постављено у научне основе проучавања византијског друштва. Зато се чини да се најбољи начин превазилажења одређене површности у приступу, а тиме и у резултатима, састоји се у двоструком, пара­ лелном приступу проучавању византијског живота и цивилизације, па тако и примарне теме овог историјског осврта, проблема смрти у Византији: – с једне стране, сагледавање ширег социјалног оквира у коме су одређене појаве настајале, с покушајем разумевања ставова 1    P. Lemerle, Cinq études sur le XIe siècle byzantin. Paris 1977, 251.

Пу товањ а кроз Византију

| 159

160 |

и околности живота Византинаца датог времена, ради утврђи­ вања њиховог места и значаја у стварању византијског иден­ титета и карактеристичних црта византијског поимања света; – конкретизација истраживања чини другу половину таквог комплексног методолошког приступа и подразумева по­ стављање свих података у њихов одговарајући историјски контекст и детаљну и вишестрану анализу свих извора, што једино омогућава њихово правилно тумачење и вредновање. ***

Византијски ставови о смрти били су у истој мери променљиви као што су то биле и друштвене околности у којима је Византинац живео, од раног, константиновског времена издвајања источног дела царства у посебну, другачију државну целину, па све до његове коначне пропасти падом Цариграда у османске руке 1453. године. Уколико би се могло говорити о нечему што би био просечни Ви­ зантинац, уравнотежено повезан како са својим социјалним тако и са географским окружењем, онда би се преглед византијских ставова о смрти могао, иако помало схематски, приказати кроз поједине примере из различитих периода, чији је избор у великој мери ус­ ловљен најважнијим савременим догађајима и изворима који су из тих векова остали сачувани, уз истовремено сагледавање ширих друштвених вредности и ставова појединих епоха.1 Византинац раног периода, од доба када је Константин сазидао и осветио Нови Рим на Босфору 330. године па све до великих арабљанских освајања у VII веку, био је човек прожет 1    Овај преглед византијских ставова о смрти представља кратак извод из ауторовог ширег проучавања и обимније студије овог феномена у Византији. Библиографија о досадашњим истраживањима различитих аспеката смрти у Византији је изузетно штура и може се свести на неколико најважнијих наслова: Ph. Koukoulès, Βυζαντινών βίος και πολιτισμός [Vie et civilisation byzantines] IV. Athens 1951, 148–317 (преглед извора и обичаја за читав период од антике до савременог доба, али методолошки недовољно критички); H.-G. Beck, Die Byzantiner und ihr Jenseits. Zur Entstehungsgeschichte einer Mentalität, Bayerische Akademie der Wissenschaften, philologisch-historische Klasse, Sitzungs-Berichte 197 Heft 6 (1979), München 1980; D. R. Reinsch, Der Tod des Kaisers. Beobachtungen zu literarischen Darstellungen des Sterbens byzantinischer Herrscher, Rechtshistorisches Journal 13 (1994) 247–270; Р. Радић, Страх у позној Византији II. Београд 2000, 153–180; G. T. Dennis, Death in Byzantium, DOP 55 (2001) 1–8.

Влада Станковић

најразноврснијим утицајима, припадајући још увек готово по свему – уз изузетак хришћанства – свету антике. Хетерогеност овог рано(прото)византијског периода била је очевидна у сва­ ком сегменту живота, од огро­ мног географског пространства које је царство заузимало до многобројних духовних тради­ ција које су разноврсни простори баштинили. Широк простор од северне Африке преко Леванта и Мале Азије до Крима и даље на Царски порфирни саркофаг, запад преко Балкана неумитно је Археолоски музеј, Истанбул проузроковао разноликост која се очитовала у мноштву посебних, локалних духовних микроеволу­ ција које су само у појединим, најважнијим случајевима имале већег, општевизантијског утицаја. Посебну специфичност овог периода представља околност да је царство имало једну политичку, царску престоницу – Цариград – али више духовних средишта, од египат­ ске Александрије, преко бројних градова на Леванту, до Антиохије у Сирији, која је у IV веку заузела несумњиво најзначајније место, као центар који ће спојити паганску прошлост са преовлађујућим хришћанством, постављајући ово друго на нове – средњовековне, односно византијске основе кроз учења тројице паганских ђака, великих кападокијских отаца, Василија Великог, Григорија Назијан­ ског и Григорија из Нисе. Када се размишља о Византији као феномену, три елемента се несумњиво намећу као суштинска одличја њене цивилизације, карактеристике без којих се византијска култура и византијско биће не могу замислити: хришћанска вера, римско државно и правно уређење, и античко грчко, односно хеленистичко културно наслеђе. Управо су ова три елемента, својим спојем и надопуњавањем успели да повежу разнородне територијалне и духовне целине, чинећи пун круг богатства средњовековне Византије, која се управо због те целовитости издвајала од осталих држава свог доба. Сваки од ова три елемента византијске културе имао је своју значајну улогу и за начин на који су Византинци посматрали смрт и размишљали

Пу товањ а кроз Византију

| 161

162 |

о њој, за конкретне обреде и поступке који су смрт пратили, као и за њихове покушаје схватања живота и људске судбине уопште. Хришћанска вера, дубоко усађена у основе византијског бића, донела је потпуну новину у схватању живота и смрти, удахнувши то­ лико жељену наду и дух оптимизма депресивном свету позне антике обећањем вечног живота у блаженству, који ће заменити пролазно, све мучније и бесмисленије овоземаљско постојање. Добра вест нове, младе вере састојала се за оновремене људе управо и најпре у тој проглашеној победи над смрћу која је означила крај коначности живота, постављајући људски живот и његов циљ у нове оквире и на нове основе. Проповеди апостола Павла, које су у византијском све­ ту остале узор верског беседништва, биле су прожете двема суштинским, испреплетаним идејама које су постале темељ хришћанске вере у источном делу некадашњег Римског царства: љубављу и смрћу.1 Победа над смрћу која је хришћанима давала веру, снагу и пред­ ност над осталим конкурентским религијама била је посведочена Христовом вољном жртвом, која је била мотивисана Божанском љубављу према човеку (људском роду). Страх од смрти и непознатог уопште био је потиран снажним сведочанством Божанске љубави као модела за узор како би се задобило вечно блаженство, у аргу­ ментацији у чијој је основи стајао поклич за моралним и поштеним животом, чинећи на тај начин и реакцију на стање духа времена, као и на бројност и међусобно прожимање различитих религијских пра­ ваца и учења. Иако наизглед у супротности са наведеним, управо је хришћанско инсистирање на будућем животу, на обећању његовог сигурног постојања, макар и за одабране (тј. хришћане) посведочи­ ло опседнутост смрћу која је прогонила човека касне антике, наго­ нећи га да излаз из ограничености, коначности овог живота тражи у различитим религијама, од којих су многе, врло утицајне, имале своје исходиште на истоку, одувек склонијем мистицизму. Прису­ тност смрти у мислима и страховима човека касне антике била је очевидна и у опседнутости владара њоме, односно њиховој потреби да себи осигурају бесмртност, која је до свог византијског изражаја дошла у Константиновом примеру, који је својим похришћавањем 1    У Павловској филозофији и теологији, смрт (thanatos) се побеђује, готово замењује новом, хришћанском љубављу (agapi), која, за разлику од љубави – erosа нема у себи страсти, те тако, поново насупрот еросу човеку доноси само добро, Дела Апостолска, пре свега Посланица Римљанима.

Влада Станковић

царства задобио највише место међу хришћанским светитељима, блаженим бесмртницима, поставши раван апостолима. Тај првобитни, оптимистички замах младе хришћанске вере чи­ нио је, ипак, само један сегмент у укупности нове моралности коју је хришћанство донело и проповедало. Другу половину хришћанских схватања о смрти, насталих у раној Византији у време када хришћан­ ство још увек није била ексклузивна, једина дозвољена религија, чини­ ла су учења једног од великих кападокијских црквених отаца IV века, Василија Великог. Овај богослов, образован као и његови савреме­ ници у паганским школама код великог филозофа Либанија, увео је у хришћанску науку о спасењу и смрти морална ограничења и ригори­ зам који је на место левантског оптимизма спасења и вечног живота апостола Павла поставио ригидну строгоћу кападокијске провинције, условљавајући очекивано вечно блаженство апсолутном безгреш­ ношћу, изједначавајући и најмањи грех и непоштовање божанских заповести са смртним греховима за које нема опроштаја. Ставови Василија Великог доносили су болно буђење из помало идиличних ранохришћанских представа, наговештавајући и симболишући на самом примеру овог великог црквеног оца, писца и теолога, прелазак са градске – учене – на провинцијску културу и превласт строгости и непопустљивости над духом толеранције различитости. У односу на градске центре, провинција у ово време, гледана из перспективе хришћана и посебно хијерархије цркве, задобија одличја чистоте и идиличне невиности, постаје прибежиште за све који желе спас од грешности цивилизације, оличене у, у Византији, још увек бројним и многољудним градовима. Тренд презира и бекства од цивилизације који је очитован у делима тројице кападокијских црквених отаца, огледао се у постепеном, али сигурном и брзом порасту монашких заједница, потеклих у египатским и синајским пустињама, чијој је ор­ ганизацији Василије Велики својим манастирским правилима значајно допринео. Поларизација између града и провинције, световњака и монаштва, изражена кроз готово читаву византијску историју, добила је духовним идеализмом IV века, најпре Василија Великог али и нешто млађег Јована Златоустог, свој значајан израз, који ће своју крајњу еволуцију доживети у појави („институцији“) светих луда у наредним столећима, лудака и чудака Христа ради, у чијем се слављењу очитовао у својим крајностима отпор и бег од цивилизације. Колико су учења Василија Великог могла допрети до Визан­ тинаца његовог доба не може се проценити, али су његов углед и

Пу товањ а кроз Византију

| 163

164 |

утицај у наредним нараштајима постали толико велики да се ње­ гова порука проширила далеко изван Кападокије и Мале Азије, посебно у византијској цркви преко које се даље преносила. Она је несумњиво уносила једну узнемирујућу мисао у душе оновреме­ них људи, који су остављени готово без наде у коначно избављење: како живети у свету пуном греха а задобити спасење, када сваки, чак и најмањи преступ против црквених заповести доноси вечну казну? Како је могуће живети а не грешити, и какав је онда смисао живота? Бекство од света и монашки живот је био једини одговор који је Василије Велики могао понудити, али он није био довољан, нити остварљив, за све који су се прибојавали смрти и бринули за судбину сопствене душе након ње. Василијево учење несумњиво је утицало на значајан пораст монаштва у наредним вековима (чији ће припадници, за разлику од Василија, бити све слабије образовани, гледајући на античку ученост као на вид продужавања паганизма), које ће достићи врхунац пред избијање спора око икона почетком VIII века, продубљујући истовремено јаз између строгих аскета и упорних световњака, који су с презиром гледали на простоту и њен идеал код првих, сматрајући да неукост и сиромаштво нису гаранти спасења. Ригоризам овог великог кападокијског црквеног оца указао је на дубља схватања односа добра и зла, врлине и греха и поимања вере уопште у Малој Азији и на простору који се на њу на истоку наслањао. Дуализам добра и зла, преточен у непомирљиву супротност између духовног и материјалног, остао је столећима у основи веровања у источним провинцијама које су у борби за чисту веру, онако како су је они разумевали, одбијали сваки облик материјалног испољавања религиозности, па тако и цркву и њену световну организацију, упркос сталним настојањима централне власти да их силом примора на правоверје. Прожимање старих религија и „младог“ хришћанства у првим вековима након успостављања нове престонице на истоку значило је истовремено постојање различитих схватања и обичаја, велику разноврсност језика и културних традиција, чији су центри још увек били стари градови, распоређени прилично равномерно на читавој огромној територији Царства. Хришћанско усвајање и прихватање античке и хеленистичке учености остављало је све мање простора заговорницима многобоштва за изражавање својих ставова, за фи­ лозофска размишљања о смрти и домишљања о људској судбини и сврси човековог живота уопште, сводећи њихов наук (филозофију)

Влада Станковић

на одбљеске већ изражених и изречених идеја, посебно оних које су, попут хеленистичких варијанти стоицизма и епикурејства, имале однос живота и смрти – баш као и хришћанство – у свом средишту. Хришћанство је управо својим новаторством – својом револуци­ онарношћу – однело коначну победу над осталим религијама спа­ сења, и стога није чудно што је своје најчвршће упориште нашло управо у новим просторима Византијског царства, самој престоници и провинцијама у којима се, као што је случај и са Кападокијом у средишту Мале Азије, нису налазили стари, антички центри учено­ сти у којима су претхришћанске традиције биле исувише снажне да би нова вера (из угла античке филозофије исувише једноставна) могла бити у потпуности прихваћена. Снага локалних традиција, односно локалних школа најуочљивија је на примерима Антиохије и Александрије, два стара филозофска супарника који су своје фи­ лозофске размирице само похришћанили, остајући верни учењима својих претходника и традицијама сопствених школа, проузрокујући својом различитошћу највеће сукобе у крилу хришћанске цркве у IV и V веку. Без обзира на то што се уистину није могао позвати на апостол­ ску традицију као што су то могли источни центри и Рим, Цариград је већ пре краја IV века постао несумњиви фактички предводник хришћанског света, да би након арабљанског освајања истока и гу­ битка огромних територија у VII веку остао усамљен као духовно средиште византијског света. То ни у ком случају није значило да су остали крајеви Царства, још увек прилично пространог, изгубили сваки утицај на ток духовности Византинаца, још мање на начин поимања и вредновања смрти, већ само да је политичка и културна привлачна моћ престонице била толика да је онемогућавала развој снажног градског супарничког центра. Разлике су се сада испоља­ вале вековима на понешто другачији начин: насупрот Цариграду, политичком, културном и образовном центру са бројним школама у којима су класична учења заузимала основно место, стајала је про­ винција – и то пре свега Исток, Мала Азија са бројним локалним специфичностима – са својим особеним традицијама, схватањима, начинима породичне повезаности и борбе за превласт у сопственом окружењу, који су неретко представљали и изразе отпора према потпуној, унификујућој доминацији престонице. Центрипетална моћ Цариграда била је огромна и очитовала се како у царском присуству у самом граду, тако и у бројним легендама

Пу товањ а кроз Византију

| 165

166 |

којима је углед престонице био додатно изграђиван. Царски мау­ золеј, Црква Светих апостола, коју је изградио оснивач града, Кон­ стантин Велики, представљао је посебно сведочанство, са великим симболичким значајем, о посебности хришћанских царева и њихо­ вом месту међу бесмртницима уз саме апостоле. Константин је уп­ раво тако осмислио своје место починка: смештено у монументални саркофаг од пурпурног мермера, царево тело је положено у његов маузолеј у Цркви Светих апостола окружено са дванаест празних саркофага, који су симболички представљали саркофаге дванаест апостола, недвосмислено потврђујући цареву равноапостолност, једнакост са апостолима. Надовезујући се на Константинов пример, византијски цареви су бирали Константинов маузолеј као место где ће њихов саркофаг почивати све док је то физички било могуће – чак и након што је маузолеј био попуњен, поједини цареви, у жељи да истакну свој легитимитет и оправдају своје освајање царске круне (попут Василија I, 867–886) поново су отварали Константинов маузолеј, истичући и потврђујући тиме своју идеолошку повезаност са првим хришћанским царем, подражавајући његове врлине. За разлику од царева, Цариграђани су били сахрањивани – покопавани – изван градских зидина, као што је то био обичај и раније у Риму, све док се у V веку, након изградње Теодосијевих зиди­ на, територија престонице није готово удвостручила, а поједина гробља остала на својим местима, између старих, Константинових и Теодосијевих бедема. Као одраз стварних друштвених односа, са­ храњивање је у рановизантијско време (барем у престоници за коју имамо довољно података) било у рукама државе и њене свемоћне, централизоване бирократије, чиновници су бринули о обичним државним сахранама пука који није био довољно богат да себи и својој породици и потомству сагради гробницу – што је остало привилегија само најмоћнијих припадника царске породице или василевсовог најближег окружења. Држава је преко свог чинов­ ничког апарата управљала сахрањивањем све док снага државног механизма није ослабила у кризним столећима, VII и VIII, времену када је извршен коначни прелаз од преовлађујућег римског уређења, које се огледало и у употреби латинског језика у администрацији, ка средњовековном царству. Коначно напуштање сверимске идеје царства након Јустинијановог неуспешног покушаја обнове у VI веку, значило је окретање државе ка Истоку и источном делу сопс­ твене традиције и наслеђа. Од тада па све до коначног губитка Мале

Влада Станковић

Азије у XIV веку, утицаји из источног дела „праве“ Византије су увек били довољно снажни да, пре или касније, надвладају и у престони­ ци и европском делу царства. Мистична учења су своје извориште најчешће имала на истоку, истовремено са развитком и ширењем монаштва, које је већ у VIII веку, у време када је избио спор око по­ штовања икона, у Малој Азији било врло распрострањено. Пораст утицаја хришћанске цркве у овим вековима почетка византијског средњовековља очитовао се и у томе што је од тада сахрањивање и организовање посмртних обреда прешло из државних у руке црк­ ве и црквене хијерархије. Иако Византија никада није прерасла у клерикалну државу, чувајући увек свој доминантно световни карак­ тер, прелаз из рановизантијског ка средњевизантијском царству, пре свега највећи део VII и почетак VIII века – време када су брза арабљанска освајања уздрмала византијску слику света и поретка у њему и проузроковала неминовно окретање вери (и сујеверју), мистичким и есхатолошким учењима – били су обележени значај­ ним порастом моћи цркве. Иконоборачки сукоб, који је у суштини представљао одговор царске власти на пораст утицаја цркве и вере уопште, чиме се смањивала или крњила царска моћ, успоставио је за дуго времена равнотежу две власти, упућене по природи једна на другу, са јасном фактичком, иако не увек експлицитном, надмоћју световне власти. У похришћањеном Царству претња смрћу – мисли се на смрт без части после које не остаје сумња да ће покојникова душа отићи у пакао – постала је снажан пропагандни елемент у борби за душе различитих фракција и праваца унутар цркве. У доба када хаги­ ографска књижевност са својим поучним примерима из живота светитеља још увек није стекла значај раван оном који ће задобити од VII/VIII века надаље и када је највећи број светитеља потицао из времена великих прогона пре успостављања Константиновог хришћанског царства, пример страшне смрти архијеретика Арија очитовао је својом симболиком на најбољи начин инструментали­ зацију смрти. У приповести о Аријевој смрти нагласак је стављен више на физичке, видљиве страхоте него на метафизичке проблеме, попут судбине душе и њеног пута након смрти, који су у ово време такође мучили младу хришћанску веру, имајући као једну од после­ дица стварање култа Богородице, као посреднице између људи/ смртника и Христа. Аријева смрт била је недостојна попут самог

Пу товањ а кроз Византију

| 167

168 |

његовог јеретичког утицаја: идући центром Цариграда у намери да своје учење оправда пред самим царем, Арије је осетио снажан бол у стомаку и отишао у оближње јавно купатило на Константиновом форуму. Уместо очекиваног олакшања, Арије је са ужасом схватио да му читава утроба испада и ускоро га је снашла страшна смрт док је посматрао сопствена црева и унутрашње органе.1 Легендарна, али врло рана приповест о егземпларној, идеалној смрти грешника и јеретика, хранила је, на помало морбидан начин, машту Византинаца који су имали посебну наклоност према сличним екстремним, или граничним случајевима социјалног понашања. Аријева легендарна смрт одиграла се у самом центру Цариграда, у главној улици и на месту добро познатом сваком становнику престонице, чиме је само добијала на значају, посебно када се има на уму да је јавно купатило постојало на том месту до краја византијског Цариграда, само да би било замењено хамамом у османском Истанбулу.

Византинац средњевизантијског периода, VII–XII в. И у легенди о Аријевој смрти, као и у сличним, помало бајковитим примерима, уочава се специфичност византијског односа према смрти која ће остати дубоко усађена у византијски менталитет и чак надживети пад царства остајући карактеристика читавог некада­ шњег византијског простора: сопствени страх од смрти се побеђи­ вао помало извештаченом и претераном, а привидном, отвореношћу и јавношћу прихватања коначности људског живота; уместо искре­ ног – искреног пре свега према самом себи – суочавања са смрћу, као уосталом и са неким другим проблемима живота, Византинац се радије окретао површинском изругивању проблемима и онима који из њих нису могли наћи излаза, јавном сврставању уз већину и ставове већине, задржавајући дубоко у себи сопствене страхове и сумње, осећајући, можда, да би због њих у свету у коме је живео био схваћен као слабић, губитник или противник општих схватања, што је често имало и своју политичку страну – водећи ка социјалној изолацији – и тиме постајало посебно опасно. 1    Легендарну приповест о Аријевој смрти забележио је почетком V века Сократ из Цариграда, настављач Евсевијеве Црквене историје, читаво столеће након стварне смрти архијеретика Арија, ослањајући се, несумњиво, на раније традиције.

Влада Станковић

Претња страшном смрћу, попут Аријеве, из рановизантијског периода била је замењена за време и после иконоборачког сукоба из VIII и IX века позитивним примерима пострадалих за веру: ико­ ноклазам је дао цркви и монаштву (што никако нису синоними у Византији) нову снагу означивши ново велико доба светитељства, највеће након великих прогона паганских царева III века. Нови мученици, прогоњени и пострадали за праву веру, донели су нову наду помало скептичним хришћанима да је светитељство – односно спасење које је оно симболисало – могуће и достижно и у савреме­ но (модерно) доба, и то не само најстрожим подвижницима, како је проповедао Василије Велики, већ многима или чак свима, који задрже праву веру у себи. Током VII и VIII века, два такозвана мрачна столећа визан­ тијске историје, Византија је постала права средњовековна држава, сведена арапским освајањима и губитком последњих упоришта на западу, сем у јужној Италији и Сицилији, на балкански део и Малу Азију, чиме је, с друге стране, повећана унутрашња кохезија државе, цариградски централизам постао неоспоран а доминација грчког језика потпуна. Други вид прерастања позноримске у „праву“ ви­ зантијску државу, огледао се у опадању градова и порасту значаја провинције: иако Византија, захваљујући најпре Цариграду, али и Солуну и бројним малоазијским градовима, никад није поста­ ла рурално друштво, провинција са својим идеалима, представама али и стварном различитошћу од градова заузима посебно место у византијској духовној историји, постајући основна противтежа престоници и градовима, једном када је конкурентских урбаних центара нестало унутар византијских граница. Провинција је у средњевизантијском периоду (посебно од VIII до XI века) имала двоструки значај очитујући како свестан от­ пор Цариграду и његовој политичкој и духовној превласти, тако и друштвену еволуцију, пошто су главни покретачи промена, носиоци нових друштвених вредности и нова елита у правом смислу те речи, потицали из великих, богатих источних породица које су у овом периоду једна за другом успостављале своју доминацију над читавим царством. Од великог иконоборачког сукоба у VIII веку, Цариград је често био посматран као извориште зла и јеретичности, јер су из престонице цареви покренули и водили своју велику борбу против поштовалаца икона и касније монаштва. И више од тога, Цариград је постао ново средиште мучеништва за праву веру, пошто су управо

Пу товањ а кроз Византију

| 169

170 |

у престоници пострадали предводници нових светитеља: Стефан Новомученик у VIII и Михаило Синкел у IX веку. Смрт Стефана Новомученика је била посебно важна и утицајна у каснијим деце­ нијама: он је каменован у центру Цариграда по наредби самог цара – иконоборца Константина V, али оно што је још битније, најпре по сопственом избору самог новог светитеља. Стефан је одбио да се одрекне сопствених убеђења и изабрао смрт, свестан да ће на тај начин успети да победи цара. Таква, вољна смрт постала је кључна идеја борбе против царске самовоље и јеретичности, основа идеолошке надмоћи правоверних иконофила, али и свих оних који су се из било ког разлога супро­ тстављали царској власти и свемоћи државне бирократије. Једном када је страх од смрти савладан – тиме што су нови светитељи својим примером показали да је смрт победничка јер након ње следи вечно блаженство – нестао је и страх од овоземаљске казне, која је на неки начин чак постала потврда исправности нечијих уверења. Осми и девети век су у Византији представљали време нове моћи смрти, доба у коме је схватање смрти преиспитано и постављено на нове основе, не толико у филозофско-теолошком, колико у политичком смислу. Ова димензија смрти, њен политички значај, била је посебно значајна за еволуцију византијског схватања смрти, односно за зна­ чајно место које је смрт – феномен смрти – задобио у свакодневном животу Византинаца, и у увек важним политичким сукобима. Раз­ личите друштвене групације желеле су да освоје, односно задобију за себе и своју страну смрт, као доминантно политичко оружје вре­ мена: од прогоњених духовњака и монаха у периоду иконоборства, који су истицали управо смрт својих предводника као главни разлог победе над царском јереси, али и оправдање последичне, касније друштвене превласти, до општевизантијског осећања из IX века да је праведна, мученичка смрт гарант победе, које је, несумњиво под арабљанским утицајем, прерасло половином X века у поклич за све­ тим жртвовањем за цара и идеју о светим ратницима, пострадалим у борби против неверника. Само један идејни корак делио је вољну смрт за праву веру у доба унутарвизантијске борбе око икона, од схватања да сви рат­ ници погинули од руке неверника – мисли се на Арабљане – треба да буду проглашени за светитеље у позном X веку. Једна врста идеализовања смрти која је у Византији са иконоборством постала све раширенија у друштву и чак стекла и популарност, превазилазећи

Влада Станковић

уско монашке кругове у којима је контемплација сопствене смрти била свакодневни поступак, добила је свој крајњи израз управо у схватањима X века повезаним са Истоком, односно ратовању са Ара­ бљанима. Идеја цара Лава VI (886–912) из компилативног војног приручника који је саставио, била је да војници треба да се жртвују за цара, али је правио јасну разлику између ратова са неверницима Арабљанима на истоку и истоверним Бугарима на западу. У сукоби­ ма са Бугарима цар је нарочито саветовао уздржавање од проливања хришћанске крви, а чак и бодрење војника за рат са Арабљанима, и за свесну жртву у корист цара, није подразумевалo посебан статус смрти палих ратника. Тек је са владавином цара Нићифора Фоке (963–969), представника најмоћније породице из Мале Азије чији су чланови већ генерацијама били на највишим положајима у ви­ зантијској војсци, тежња за издвајањем војничког слоја од осталих делова византијског друштва била потпуно уобличена, са посебним наглашавањем значаја смрти ратника. Овај цар је имао јединствену идеју у византијској историји: он је захтевао да цариградска црква прогласи све војнике погинуле у рату са неверницима за светитеље, потврђујући прожимање арабљанске и византијске културе на ис­ точној граници које је довело до стварања специфичног граничар­ ског менталитета на истоку Византије у IX и X веку. Настојање цара Нићифора Фоке да створи читав низ нових светих ратника није било прихваћено у врху византијске цркве, која је светитељство сматрала својим искључивим правом и најснажнијим оружјем у односу на световну власт. Жеља за светим ратницима била је једна од хронолошки последњих последица новог схватања и вредновања смрти и светитељства након иконоклазма и указивала је на снагу подељености византијског друштва, односно на потпуну превласт малоазијске елите и њених схватања, елите која је желела да за своје припаднике обезбеди и светитељство које је, од иконоклазма, било „резервисано“ искључиво за цариградске патријархе, по самом дос­ тојанству, и за поједине истакнуте припаднике цркве. Нићифор Фока је јасно, можда и помало неопрезно изразио лаичке и у одређеној мери чак антицрквене ставове малоазијске провинције, у којој је развијен посебан аутаркични сензибилитет, са израженим антицариградским осећањем. Колективни мента­ литет византијског истока, простора дубоко прожетог идеалима ратовања са Арабљанима, а пре свега најважнији елементи тог мен­ талитета (љубав, рат, смрт), нашли су свој најбољи израз у великом

Пу товањ а кроз Византију

| 171

172 |

византијском епу о јунаку границе, Дигенису Акрити који је у ово време у усменој традицији и уобличен. Карактеристично је двостру­ ко порекло – арапско и византијско – овог легендарног јунака рато­ ва са Арабљанима, његово јунаштво и страсна заљубљеност у ћерку заповедника византијске провинције, али, можда пре свега, јунаков презир према смрти и одсуство било каквог спомена цркве, која у свести источњака, очигледно, није имала никакве везе са смрћу али и људским животом уопште. Била је то још једна особеност византијског поимања смрти: ма колико смрт била уклопљена у хришћанско поимање живота и људске судбине, црква, оличена у својој хијерархији – обичним смртницима – није никада имала пресудну улогу ни у византијском односу према смрти, нити у самртним часовима Византинаца. Ле­ гендарни јунак источне границе Дигенис Акритис није могао бити супротнија личност од стварних царева из Цариграда, али је са њима делио један сасвим приватни, готово интимни став према смрти, у коме је световна страна поимања људског краја превладавала у односу на црквену филозофију смрти и црквене обреде који су ову пратили. И за цареве и за остале Византинце смрт је представљала јасан прекид овоземаљског живота, са прилично неизвесним бу­ дућим животом. У ученим песмама из X века које су пратиле смрти царева Лава VI и његовог сина Константина VII Порфирогенита, коначност смрти и потпуна празнина која након ње настаје чине нај­ доминантније мотиве, уз посебно карактеристично туговање самих покојних царева због престанка овоземаљског живота и растанка од вољене породице.1 Политичка позадина царске смрти назире се у овим редовима довољно јасно, али је одсуство било каквог помена цркве или посмртних обреда подједнако значајно. Царске сахра­ не су, уосталом, биле пре свега церемоније у функцији политичке идеологије царства у којима је улога цркве била подређена – као и иначе приликом царских свечаности, попут крунисања – величању царске власти. Улога цркве је била само посредничка, и цариград­ ска црква никад није стекла духовну доминацију над световњацима која је карактерисала римску духовну хијерархију, чега су и сами византијски јереји били свесни, отворено завидећи папи на свемоћи унутар и изван цркве. 1    I. Ševčenko, Poems on the Deaths of Leo VI and Constantine VII in the Madrid Manuscript of Scylitzes, DOP 23–24 (1969–1970) 187–228.

Влада Станковић

Попут обичних Византинаца, тако су и цареви најпре мислили о сопственој смрти тек кад јој се сасвим приближе, углавном се старајући о месту коначног починка и свом политичком завештању. Након великог свесног жртвовања за праву веру током иконобо­ рачке кризе и каснијег протопатриотског ратовања са Арабљанима, Византија је била поштеђена великих таласа смрти: од средине VIII века па све до половине XIV века царство није било на удару ма­ совних епидемија, пре свега страшне куге, што је смрт свело у њен природни контекст и ритам, који су били уздрмавани само прили­ ком великих и изненадних непријатељских упада, као што је, рецимо, био случај са пустошењима Солуна 904. и 1185. године. Смрт је била неминовност, али је њена неизбежност није чинила присутнијом у размишљањима, промишљањима и свакодневним разговорима Византинаца, како у престоници и градовима, тако и у провинцији, где је утицај црквеног, помало претећег погледа на смрт, био још слабији. Византинци су били прилично везани за сопствено мате­ ријално окружење и много прагматичнији у односу на живот него што је то било уобичајено за средњи век, али и касније периоде на западу Европе. Византијски тестаменти и укупан однос према соп­ ственом наслеђу још увек нису на одговарајући начин проучени, као што и сећање Византинаца представља потпуно непознату област духовне историје овог комплексног царства, али се одређене црте византијског менталитета и идентитета провлаче током векова и у овим документима. У њима се среће оно што је Ханс-Георг Бек, следећи Џона Лока, назвао начелним прихватањем хришћанских схватања и ритуала, помало окамењено исповедање праве вере не­ опходно за све сличне документе, али је њихов највећи део потпуно практичне природе, у којима се прецизно одређују сопствене жеље како у погледу наслеђа тако и у вези са сопственим сећањем и мо­ литвеним поменом. Бројни судски спорови око имовине, толико карактеристични за просторе који баштине одбљеске византијске цивилизације, сведочанство су по себи о већој наклоности Византи­ наца овоземаљском него оностраном. Успомена на покојника никад није спречавала наследнике да оповргавају и оспоравају његову или њену последњу вољу, да се боре за своје интересе и пркосно се свађају око појединих детаља тестамената. Није стога било ретко да се и на самртној постељи решавају важна питања и чак доносе одлуке о будућем цару, као што је то био случај са Алексијем Комнином (1081–1118), који је морао у својим

Пу товањ а кроз Византију

| 173

174 |

последњим часовима да решава дилеме око питања наследника, слично као што ће то морати четврт века касније да уради и његов син, цар Јован Комнин (1118–1143). У описима смрти ова два цара Комнина реалистичност преузима потпуни примат над идеалним, а световно сасвим потискује духовно. У случају Алексија Комни­ на окупљени око његове постеље брину се како да умирућем цару олакшају последње часове, док, истовремено, његова жена царица Ирина Дука и ћерка Ана Комнин покушавају да га наговоре да ипак промени своју вољу и за наследника одреди, уместо сина Јована, мужа Ане Комнин, Нићифора Вријенија.1 Реч је само о најближим члановима породице који бдију над умирућим царем, а наследник Јован одлази у царску палату непосредно након што Алексије из­ дахне, како би обезбедио своју новостечену власт. Две и по деце­ није касније, исти Јован Комнин се налазио на самрти, далеко од престонице, на самом истоку Мале Азије. Смртно рањен, цар је био принуђен да окупи једну врсту ратног савета како би, макар усменим тестаментом одредио свог наследника. И поново нема ни спомена о царевом промишљању свог живота и евентуалном покајању (тај мотив је резервисан само за цареве који су преступили било против црквених канона или црквене јерархије, попут Лава VI из X века), о улози цркве, свештенику, последњој причести, опроштају грехова... Јован Комнин умире а борба за царску круну приморава и његовог сина Манојла и Манојлове супарнике да пожуре ка престоници како би освојили стварну власт. Колико се у XII веку отишло далеко од десетовековне идеје светих ратника, погинулих у рату са Арабљанима, види се нај­ боље на примерима смрти из доба Комнина, који су сами, сва три цара из ове династије, били велики и неуморни ратници, али су се друштвене норме у међувремену промениле и условиле да смрт буде схватана искључиво као део нечијег приватног живота. Једна правилност се уочава у византијској инструментализацији смрти: у доба унутрашњих сукоба, верских или друштвених свеједно, смрт се користила у сврху надвладавања противника, док је од краја XI века, када династија Комнина успоставља потпуну доминацију своје по­ родице и породичне идеологије, смрт прешла у приватну, интимну сферу живота чак и најважнијих личности. Стога није чудно што за 1    Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001, 493–505.

Влада Станковић

многе истакнуте припаднике владајуће елите управо из доба Ком­ нина (крај XI – крај XII века) не знамо када су тачно умрли, иако се већина од њих постарала да још за живота одреди сопствено, приватно, место за сахрањивање. Слично томе, историчар цара Манојла Комнина, Јован Кинам, чије је историјско дело у највећој мери посвећено ратовањима овог цара чији је секретар био, придаје смрти као догађају и као феномену тако мали значај да се то јасно уочава и из његове скучене и свесно индиректне лексике смрти: Кинам у највише случајева користи описне изразе (попут заврши живот, своје време истрошивши, нестаде из живота), употребивши само на једном месту у својој историји термин скончавши, успевши тако да ниједном не именује смрт и умирање ма колико се на њих често наилазило у његовом делу.1 У време владавине династије Комнина одиграла се велика тран­ сформација византијског друштва и друштвених структура, узроко­ вана новим, апсолутним значајем и утицајем породице и чињеницом да је од првих деценија XII века византијска аристократија постала потпуно затворена, родбински повезана елита, чиме је нестало не­ кадашње велике вертикалне покретљивости, која је представљала једну од основа византијског друштва и државне идеологије. Поје­ динцу је од XII века, времена Комнина, било готово немогуће да значајно промени свој социјални статус и посебно да се прикључи владајућим родовима, који су се налазили сви у родбинским веза­ ма са царском породицом. Такав, породични и клановски систем владавине, условио је да се и смрт посматра у истим, породичним оквирима и размерама, без обзира на конкретну личност и њен по­ ложај у друштвеној хијерархији. Тежња ка већој приватности када је реч о самој смрти и са­ храњивању постала је јасно уочљива још у X веку у Византији, да би се у следећем столећу она испољила у повећаном броју приватних задужбина маузолејског карактера, очитујући како пораст индивиду­ алности – и тежње да се она испољи – тако и пун развој осећања по­ родичног заједништва. Истовремено, као потврда повлачења смрти у уже личне, приватне оквире, организовање сахрањивања у Цариграду управо у ово време прелази из руку цркве, која је након иконоклазма преузела од државне бирократије бригу о будућем животу верника, 1    Ioannis Cinnami Epitome (ed. A. Meineke). Bonn 1836, 14; 16; 134; 202; 208; 237; 286; 297; (teteleutekotes), 203.

Пу товањ а кроз Византију

| 175

176 |

у надлежност приватних, лаичких удружења (нешто попут „задруга“) која су се бринула о сахранама својих чланова. Оваква тенденција имала је утицај и на повећање броја литерарних састава чија је ос­ новна тема било оплакивање нечије смрти, који посебно од XI века постају изузетно бројни, мада често недовољно конкретни и ближи античким, односно хеленистичким правилима жанра него стварним околностима сопственог времена. Упркос томе, ови бројни састави, утешитељна слова, посмртни говори и песме, монодије (говори) поводом нечије смрти и слично,1 сведоче довољно јасно о конзистентно­ сти византијског односа према смрти, у коме општељудска осећања краја и коначности преузимају несумњиви примат над хришћанском есхатологијом и теологијом, коначност живота и мирење са њом у стрепњи од вечне казне или наде у блажену вечност, а усамљеност појединца пред свемоћном судбином, или Божјом вољом свеједно, постаје свеприсутна и непребродива. Пролазност овоземаљског живота представљала је за Визан­ тинце тужну стварност, али није изазивала страх од смрти који би се исказивао повећаном религиозношћу, или чак претераним сујеверјем, а посебно када је реч о поверавању сопствене судбине у руке хришћанске цркве, односно црквене земаљске хијерархије. Византинце је ужасавао много више сам призор смрти, пропадање тела, па чак и болест која је представљала смрт пре смрти, него пре­ тња вечним проклетством, док су све до саме пропасти Царства чували врло реалистичан и прагматичан однос према цркви и Богу. Потпуна превласт цркве над световним институцијама и световним животом остала је на византијском истоку, за разлику од запада, не само неостварена већ и непозната. Као што је и сама византијска држава била у потпуности световна, управо због идеолошке по­ везаности световне, царске власти са Богом, тако је и Византинац био свестан улоге цркве у овоземаљском постојању, али и граница њених моћи. Као што су многи цареви више веровали астролозима него сопственом расуђивању када је реч о питању живота и смрти, тако је и византијска црква увек остајала помало немоћна пред ве­ чним проблемом људског нестанка са овог света, нудећи само наду, а никад сигурно спасење и блаженство. 1    Библиографија о византијским прозним посмртним говорима сакупљена је у: A. Sideras, Die byzantinischen Grabreden. Prosopographie, Datierung, Überliefe­ rung 142 Epitaphien und Monodien aus dem byzantinischen Jahrtausend. Wien 1994.

Влада Станковић

Византинац позног царства, XIII–XV в.

| 177

У време позног средњег века, када је западно хришћанство почело откривати сопствени страх од смрти, а црква постала једини пут избављења из земаљског пролазног и грешног живота, Византинци су били суочени са питањем самог опстанка, пошто су се нашли, преживевши најпре западњачку, латинску доминацију, пред неза­ устављивим таласом надирања нових освајача, Турака Османлија. Византијска схватања света и земаљског поретка била су уздрмана већ падом Цариграда у руке крсташа 1204. године, који је озна­ чио рушење не само представа о вечности царства, већ и илузија о хришћанском јединству и милосрђу. Много пре западне јесени средњег века, нарочито времена од половине XIV века, када се, као што је то одавно бриљантно описао Јохан Хојзинга, развија специ­ фични макабристички сензибилитет, стварне околности поставиле су смрт у средиште живота Византинаца, утичући, ипак, више на пораст меланхоличности у византијском бићу и менталитету и дели­ мично јачање утицаја цркве у суочавању са смрћу, него на појачани страх од смрти или опседнутост сопственим крајем. Сувише снажне традиције дуготрајне, централизоване држа­ ве, потпомогнуте пресудним утицајем античког и хеленистичког наслеђа преношеним кроз систем световног образовања, задржале су своју доминацију до краја византијског царства, спречавајући да поједини елементи народне културе, веровања и обичаја прерасту у владајући друштвени и културни модел. Чак и из нашег врло ограни­ ченог увида у византијска народна веровања, запажају се заједнички, и чак суштински исти елементи са онима који се срећу и у ученој култури образоване византијске елите. Између различитих друштве­ них група постојало је мало разлика у поимању смрти, посебно када је реч о савременицима, чему је доприносило византијско схватање личности, односно индивидуализма, по коме је сваки појединац пред Богом исти и једнак. Свест о појединцу као слободној личности, подједнако равноправној пред Богом у смислу коначног суда и пред царем и земаљском влашћу када су у питању овоземаљска права, спречила је у Византији стварање затворених хијерархијских група, па последично и феудалног система карактеристичног за Запад, који су као једну од реакција на такву друштвену неравноправност имали и стварање идеје о једнакости пред смрћу у позном средњем веку, нечега што је Византији у том облику остало потпуно страно јер се

Пу товањ а кроз Византију

178 |

у суштини подразумевало. Мртвачки плес који је симболизовао како опседнутост смрћу на западу, тако и тежњу за рушењем непремос­ тивих друштвених разлика, био је потпуно супротан византијском менталитету, посебно по свом колективистичком духу коме су се Ви­ зантинци снажно супротстављали, док је поклич memento mori, који је пратио такво стање духа на западу, на истоку био ограничен на монашке кругове, посебно са порастом мистицизма у византијској цркви у последњим вековима царства. Надмоћ цара у односу на цркву и њеног предводника, као по­ казатељ благе али јасне превласти световног над духовним у животу Византинаца, била је видљива и у церемонијалним царским сахрана­ ма, али и у покушајима пре свега цариградских патријараха да, због свог положаја, управо у самртним часовима, или непосредно након смрти цара, дођу до већег утицаја. Цареви су, као и сви остали, уп­ раво у самртним тренуцима били најрањивији и најнемоћнији, и неколико примера може боље осветлити различите аспекте царске смрти. Византијска мисао је била дубоко обележена идејом подражавања ранијих, добрих примера, а подражавање је увек, у свим својим бројним изразима, схватано као нечија позитивна особина, без обзира на то да ли се односило на конкретне животне прилике или на исказивање учености кроз познавање и позајмљивање од старих аутора. Пример крштења првог хришћанског цара, Кон­ стантина Великог на самрти представљао је једно од општих места у византијским размишљањима о смрти, и многи цареви су се на самрти одлучивали на значајне одлуке, које су остављали управо за своје последње тренутке. Почетком X века цар Лав VI је својом одлуком да се по четврти пут ожени изазвао велики сукоб и раздор у крилу византијске цркве, отеравши због тога са патријаршијског трона свог пријатеља и до тада верног сарадника, Николу Мистика. Након само неколико година, овај несрећни цар се нашао на самртној постељи, мучен колико савешћу због кршења црквених канона и закона, толико и бригом за судбину и наслеђе свог сина Константина. Умирући цар се тада одлучује за помало церемонијално покајање, позвавши прогнаног патријарха да поново преузме трон престоничке цркве, а дарује му заузврат јавни опроштај од свих сагрешења, обезбеђујући сопствени духовни мир, али и политичку стабилност у царству. Иако је ово контроверзно покајање цара Лава VI дошло несумњиво пре­ касно да би могло да избрише последице цареве политике, оно је

Влада Станковић

пружило снажан пропагандни мотив Николи Мистику да у бурним годинама које су уследиле у време малолетства Лавовог сина ис­ тиче царев свечани чин покајања као основу његовог политичког завештања, али и легитимитета сопственог положаја, доводећи у баланс сопствене и интересе царства и угрожене династије. Више од века и по касније, 1180. године, на самртном одру се налазио цар Манојло Комнин, велики ратник и деценијама потпу­ но доминантна личност византијског царства, са проблемима око наслеђа престола сличним онима који су мучили и Лава VI. Манојло Комнин је током своје дуготрајне владавине изградио сопствену слику као одраз апсолутних царских врлина, отишавши вероват­ но најдаље од свих византијских царева у деификацији цара као овоземаљске слике самог Христа. Царева политичка идеологија и схватање положаја василевса у свету били су најјасније видљиви у начину на који је цар замислио и припремио сопствени гроб у ма­ узолеју манастира Христа Пантократора у Цариграду, задужбини свог оца, цара Јована Комнина. Манојло Комнин је за свој гроб одредио средишњи простор у овој царској гробници династије Ком­ нина, посебно се побринувши за његово издвојено место у односу на друге саркофаге, које је било додатно истакнуто постављањем реликвијског камена на који је Христ положен после скидања са крста непосредно уз сам царев саркофаг. Симболика коју је Ма­ нојло имао на уму била је сувише очигледна да би јој било какво појашњење било потребно, али је след догађаја који су уследили убрзо после цареве смрти указао на немогућност „победе“ над судбином и на потпуну надмоћ живота над смрћу. Сам Манојло је својим последњим одлукама указао на несигурност и сопствене власти, а посебно наслеђа свог једанаестогодишњег сина Алексија – у царевом завештању нема ни наговештаја бриге о сопственој души, или хришћанског покајања и општих места званичне хагиографије, већ се ради о прагматичним, реално-политичким напорима да се у оквиру сопствене породице сачува деценијама изграђивана власт. Међутим, баш као што се и сам Манојло, који је читав живот више веровао астролозима него клирицима, на самој самрти невољно и помало комично замонашио, несигуран у коначне последице свог бурног живота, тако је и његов политички тестамент већ након две године постао неважан, када је његов рођак и давнашњи супарник Андроник преузео власт у Цариграду. Андроник је своју коначну по­ беду над Манојлом потврдио уз сам царев гроб, у маузолеју Христа

Пу товањ а кроз Византију

| 179

180 |

Пантократора, директно и надмоћно се обраћајући покојнику ре­ чима пуним освете али и свести о коначности смрти и превласти живота над смрћу, овоземаљског над оностраним, стварности над веровањем, што је убрзо и сам осетио, мучен и мрцварен по улицама престонице у побуни Цариграђана против његове власти.1 Михаило VIII Палеолог, освајач Цариграда од Латина и обно­ витељ Византије, био је последњи византијски цар са стварним пла­ новима о успостављању некадашње моћи царства, али је, истовреме­ но, био омрзнут у црквеним круговима, најпре због убиства којим је дошао на власт, а затим и због црквене уније са папом и римском црквом. Његова смрт, са свим пропратним детаљима, представља вредно сведочанство о византијском вредновању живота и смрти, повећаној верској осетљивости Византинаца XIII и наредних веко­ ва, суочених са турском опасношћу и безусловним захтевом Рима за потчињавањем, али и о приватној и политичкој страни смрти и умирања у Византији. Георгије Пахимер, учени историчар време­ на Михаила VIII Палеолога, приповеда детаљно о царевој смрти и околностима које су је пратиле, започињући причом о царевој болести.2 Иако прилично болестан, цар Михаило VIII Палеолог није намеравао да одустане од похода са Татарима против Срба, што је изазвало жестоке прекоре његове одлучне жене, царице Теодоре, која га је грдила речима: Шта је теби, да тако занемарујеш своје тело, да не мислиш нимало чак ни на сам свој живот. Брига царице Теодоре и околине Михаила VIII показала се убрзо сасвим оправ­ даном, пошто је василевс, стигавши у трачко село Алаги (што на гр­ чком значи смена, промена, те има симболичку вредност и за цареву смрт, његову замену овог живота будућим), пао у постељу болестан, а његов син Андроник је, кришом од оца, позвао свештеника који је требало да изврши предвиђени обред. Дошавши изненада свести и видевши свештеника поред себе, Михаило VIII је узвикнуо: Шта ово треба да значи?, у истој мери одбијајући да поверује да му је дошао крај и пребацујући сину да жели да он што пре склопи очи. Упркос царевој жељи за животом, он је убрзо умро, а Андроник је наредио да се очево тело кришом пренесе у оближње село и хитно 1    Nicetae Choniatae Historia (ed. I. A. van Dieten). Berlin – New York, 1975, 256–257. 2    Georges Pachymérès, Relations historiques (ed. A. Failler). Paris 1984, II/ 661–667.

Влада Станковић

покопа, свестан да је Михаило VIII у црквеним круговима сматран за јеретика, уколико не и за Антихриста, претпостављајући сопствени политички интерес царском церемонијалу, по коме су владари са­ храњивани свечано у престоници. Тело Михаила VIII Андроник је тек касније пренео у Селимврију на обали Мраморног мора, у време када је својим одлукама поништио последице очеве вишедеценијске политике споразумевања и уније са Римом, и када такав поступак више није имао било каквих политичких последица. Цариградска црква, ипак, није заборавила царева дела, од­ бијајући да уврсти име Михаила VIII Палеолога међу блажене цареве, ускраћујући покојном василевсу на тај начин своје молитве за спас душе, односно посредовање код Бога. Тај упорни, неуобичајено неполитички став цркве, као и понашање Михаиловог наследника Андроника, показатељи су одвајања цркве од царске власти у ду­ ховним стварима и почетак њене стварне доминације у овој сфери живота, која ће се наставити и након коначне пропасти царства. Последње столеће византијске историје било је обележено по­ растом духовности, односно тражењем излаза из безизлазне ствар­ ности кроз све веће повлачење у мистицизам и духовну строгост с једне стране, и са друге стране повратком у другу врсту духовности кроз враћање античким коренима и напуштање – многима се чинило – недовољно моћног хришћанства. И један и други ток византијске духовности сведочанство су о свести Византинаца о свемоћи судби­ не и немогућности промене будућности, и њиховог мирења са тим чињеницама. Сета која је притискала вековима Византинце, који су нараштајима уназад, практично све од првог пада Цариграда 1204. године, били сведоци несталности живота ма колико се снажно за њега држали, прерасла је крајем XIV и у следећем столећу у беспо­ моћно мирење са судбином, у свеопште ишчекивање краја.1 Маш­ тања о успостављању изолованих, аутаркичних античких државица са поштовањем олимпских богова – које је најбоље изразио велики учењак са Пелопонеза Георгије Гемист, звани Плитон – само су потврђивала непостојање правог решења за неминовни пад царства у руке свемоћних Османлија. Као и увек у својој миленијумској историји, Византинци су и у време пада Цариграда задржали двострукост у својим размишљањима 1    Н. Радошевић, У ишчекивању краја – византијска реторика прве половине XV века, ZRVI 43 (2006) 59–65.

Пу товањ а кроз Византију

| 181

182 |

и поступцима: с једне стране византијског менталитета и лично­ сти Византинца стајао је идеал непроменљивости, посведочаван из генерације у генерацију истим античким примерима, истим обра­ зовањем, културним обрасцима и узорима, као и истом лексиком која је била гарант непрекинутог континуитета; с друге стране, али не мање важно, стајала је византијска способност прилагођавања различитим околностима и животним недаћама, чије је постојање било неминовно и уобичајено за сваког Византинца, подједнако као и потреба да се оне савладају, а живот настави.1 Византијски учењаци су се након пада Цариграда стога неминовно морали окре­ нути животу, односно новом господару царства, Мехмеду Освајачу. Ма колико неповратна пропаст хришћанског царства била тешко прихватљива чињеница, свакодневни живот је ипак терао Визан­ тинце да прихвате нову стварност и тиме је учине нормалнијом, мање тешком и болном. У историјском делу ученог Критовула са острва Имврос, који је био свестан светског значаја промене која се одиграла падом Цариграда 1453. године јер је писање своје ис­ торије започео само неколико недеља након тог догађаја, не само што је султан Мехмед – са византијском царском титулом василевса – главна личност, којој је писац и наменио свој спис, већ некада­ шњи, византијски свет потпуно нестаје из пишчевог видокруга (и дискурса) а нова стварност постаје апсолутна нормалност, самим тим што је уистину реалност. Можда је још упечатљивији Критовулов однос према смрти, која је готово свеприсутна у времену од 1453. до 1467. године које његова историја описује. Вођен својим образовањем које је на­ лагало да се у историјским делима неке чињенице или околности могу прећутати, али не и измишљати, Критовул бележи прециз­ но султанове наредбе о погубљењима противника и заробљеника, уздржавајући се, разумљиво с обзиром на адресата дела, од било каквог коментара. Помало застрашујућа претња смрћу која је била иманентна у тим годинама, постаје Критовуловом равнодушношћу према њој још саблазнија – попут каквог злослутног епилога, Крито­ вул увек на крају приповести о одређеном догађају кратко спомене 1    Стога је самоубиство у Византији било, иако је истраживање овог феномена тек у зачецима, врло ретко и социјално неприхваћено чак и у виду свесног жртвовања (са ретким изузецима у доба иконоклазма), па тиме и готово безначајно по свом утицају на византијски менталитет и византијске ставове о смрти.

Влада Станковић

да је султан дао да се поражени противници убију, не користећи еуфемизме за овај поступак, уобичајене за византијску традицију описивања смрти. Само на једном месту у његовом делу, при самом крају, Критовул посвећује пуну пажњу смрти, у опису куге у Цари­ граду 1467. године, показујући своје познавање античких образаца преузимањем формулација и читавих реченица од Тукидида и Ту­ кидидовог византијског наследника, Прокопија. Критовулов исказ да гробари нису стизали све да покопају; да су се заражени затварали у куће и ту умирали остајући непронађени и непокопани по два или три дана; да се сахрањивало по двоје и троје у исти сандук; и да онај ко је једног дана сахрањивао друге, сутрадан бива сам покопан,1 тиме можда губи на вредности сведочанства очевица, али зато потврђује континуитет византијских ставова о смрти, свести о пролазности живота, и усредсређивања више на стварне околности које прате смрт, него на метафизичке стрепње и домишљања о загробном жи­ воту или вечној казни који чекају све смртнике с оне стране живота. У потрази за менталитетом Византинаца Уколико би се након овог сумарног погледа на византијске ставове о смрти могло закључити нешто о месту које је смрт имала у визан­ тијској стварности и о њеном утицају на идентитет и менталитет Византинаца, два феномена својом специфичношћу заслужују по­ себну пажњу, назначавајући, истовремено, правце даљих, дубљих истраживања: а) Византинци су ретко говорили јавно о смрти, потискујући у себи, интроверзујући општељудске проблеме, што се довољ­ но јасно види и из њихове невољности да смрт назову ње­ ним именом, радије користећи описне или посредне изразе, на сличан начин као што су Грци од антике несрећну, леву страну називали срећном или опасно и тешко пловно Црно море, Добропловним. У друштву у коме су живели, именовање појединих непријатних ствари било је подједнако опасно као и њихова суштина, на исти начин као што је отворена вербална критика цара (власти) била подједнако снажна као и сама дела против владара, пошто је изражавала нечије стварне ставове из којих су се, последично, могла изродити 1    Critobuli Imbriotae Historiae (ed. D. R. Reinsch). Berlin – New York 1983, 205.

Пу товањ а кроз Византију

| 183

184 |

наопака дела. Спољашње, социјалне границе понашања и мишљења, одређене у великој мери централизованом и моћ­ ном државом, Византинци су пресликавали и у приватну сферу живота, покушавајући да нађу равнотежу између прих­ ваћеног и дозвољеног, с једне стране и жељеног и личног, сопственог осећања, са друге. Попут политичког притиска државе, цара, идеологије, и у мањој мери цркве, постојао је сличан друштвени притисак, који је у византијском свету поставио јасне границе прихватљивих схватања и понашања, са опасношћу по све оне који тако постављене норме пре­ кораче, приморавајући Византинца на начелно поштовање уобичајених друштвених правила и ставова, остављајући му, истовремено, слободу да свој интимни свет образује по сопственој вољи. Прилике у којима се говорило о смрти биле су повезане искључиво са сахранама и пратећим ритуалима, без обзира на сву разноликост литерарних жанрова који су имали исту сврху епитафа или овима блиског утешитељног слова. Смрт је представљала феномен који је, свесним или полусвесним настојањима Византинаца, био изолован од живота, спа­ дајући међу ствари које су неизбежне, али које се ћутањем и игнорисањем могу дуго држати подаље од себе. Византинци су стварали од смрти табу, на тај начин покушавајући да одагнају свој страх од њене неумитности, на сличан начин као што су се стварањем табуа од парњака смрти, страстве­ ног ероса, бранили од његовог готово сигурног погубног дејства. б) Индивидуалност Византинаца у односу према смрти, од­ носно непосредан однос између појединца и његове судби­ не, која је остала недирнута спољашњом, унификујућом и делимично колективистичком природом централизоване државе и пратеће идеологије. У византијским поимањима или чак страховањима од смрти, црква је имала много мањи значај него што би се то могло очекивати у једном средњо­ вековном друштву. Одређена висока свест о себи, која је Византинцима омогућавала да имају непосредан однос са Богом – посебно од почетка XI века и персонално-мисти­ чне теологије светог Симеона Новог Богослова – на сличан начин као што је сваки Ромеј могао (макар и у теорији) да

Влада Станковић

се обрати самом цару са својом молбом, спречила је ексклу­ зивну посредничку улогу цркве између човека и Бога, која је на западу овој доносила толику моћ. Свестан земаљске природе Христове цркве, Византинац стога није могао пове­ ровати у њену божанску свемоћ, нити препустити сопствени живот у потпуности у њене руке. Имајући увек поред себе доминантну световну власт, са бројним и свеприсутним би­ рократским апаратом, византијска црква није могла имати онакву политичку и духовну контролу својих верника, нити успоставити свој апсолутни ауторитет као западна црква, који је, по питању смрти, довољно јасан на примеру продаје опроштајница и гарантованог пута у рај, што је Византи­ нцима било не само неприхватљиво, већ и помало банално. Византинац је умирао сам, без обзира на то да ли се радило о цару, монаху, чиновнику, ратнику, учењаку или сељаку, сматрајући да има право да очекује праведан суд на оном свету и надајући се да ће благи Бог имати разумевања и ми­ лосрђа за његове људске слабости.

Пу товањ а кроз Византију

| 185

Треће путовање: Зенит Византије – друштво и књижевност доба Комнина

Велики византијски учењак Никита Хонијат (1155/7–1217) записао је у свом обимном историјском делу да је владавина цара Јована Комнина (1118–1143) представљала зенит династије Комнина, која се 1081. године учврстила на царском престолу и чији ће ближи или даљи изданци владати Царством све до његове коначне пропа­ сти падом Цариграда 1453. године. Хонијатов суд био је условљен горком судбином коју је и он сам, заједно са читавим Царством, претрпео након што су крсташи Четвртог крсташког рата освоји­ ли и опустошили Цариград, срушивши тако царство Римљана, за које су Римљани-Византинци веровали да је вечно. Преживевши невероватне догађаје и посматрајући нестанак свог света у навали западних крсташа, Никита Хонијат је – као и многи пре и након њега – идеализовао прошлост и некадашње снажне владаре, сматрајући своје савременике кривим за пропаст која је уследила и приказујући их слабијим него што су они заиста били. Његов исказ је, упркос томе, садржао много више од само зрна истине. Комнини су својом потпуном доминацијом суштински изме­ нили бројне односе унутар Царства и успоставили нове принципе владања, на којима ће вековима почивати византијски свет и оно што је остало након пропасти самог Царства. Долазак на власт Алексија Комнина 1081. године испоставио се као преломни до­ гађај у византијској историји, иако је савременицима могао дело­ вати – и јесте деловао – као само једна у низу промена на царском престолу, током византијског „кратког“ XI века, који је започео смрћу цара Василија II 1025. године и завршио се управо успоном младог, двадесетпетогодишњег Алексија. Завладавши политички и економски уништеним Царством, које се први пут након осам и по столећа суочило са страховитом инфлацијом у којој је византијски златник – најјаче оружје Царства – изгубио више од деведесет посто

Пу товањ а кроз Византију

190 |

своје вредности, Алексије и остали Комнини су успели да делимично обнове а делимично изграде нови систем функционисања државе, и поврате јој великим делом моћ и утицај у наредним деценијама. Упоредо са успостављањем политичке стабилности, Византија XII века била је обележена и блиставим сјајем разнородне књижевне продукције и укупне интелектуалне делатности, која је успела да у потпуности надвлада већ приметни духовни песимизам, који ће постати доминантан након уништења Царства 1204. године. Кључна новина коју су Комнини донели са собом била је потпу­ на ослоњеност на породицу и рођаке и успостављање породичног система владавине. За разлику од раније византијске историје, владајући род Комнина се већ пре и током Алексијевог царевања (1081–1118) ородио са свим значајнијим аристократским породи­ цама у Царству, на тај начин отклонивши опасност од унутрашњих сукоба, стварајући државну хијерархију која је била заснована на рођачкој повезаности и у којој је блискост са царем одређивала позицију сваког припадника комнинског клана унутар нове визан­ тијске елите. Свеопшта превласт Комнина условила је да и једина два исто­ ријска дела која су завршена за време столећа владавине основне гране династије Комнина (од Алексија до његовог унука Манојла, 1081–1180), потичу из пера најугледнијих припадника овог рода – најстарије ћерке цара Алексија, Ане Комнин и њеног мужа Нићи­ фора Вријенија. Историјским делима ових јединствених супружни­ ка-историчара, као и разним личним и политичким аспектима које ове историје крију, посвећене су прве три расправе овог поглавља (Увод у Материјал историје Нићифора Вријенија, Да се не заборави: писање историјских дела у доба Комнина и употреба сећања, Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија). Нејасне односе унутар бројног цариградског круга учењака истражује рад Генерацијски јаз или политичко питање? Цар Манојло Комнин, византијски интелектуалци и борба за превласт у Византији XII века, покушавајући да открије колико је немирни дух моћног цара Манојла утицао на пад у немилост једних и ус­ пон других интелектуалаца током његове владавине (1143–1180), а колико су се иза тих промена крили стварни политички разлози, оличени у супарништву различитих грана огромне царске породице Комнина. Порфирогенитност – рођење у пурпуру у Византији Комнина представља сведочанство о прецизности утврђивања положаја

Влада Станковић

сваког припадника рода Комнина у зависности од његове блискости самом василевсу, и царској, пурпурној лози овог рода, о чему на посредан начин сведочи и истраживање Типикон манастира Богородице Космосотире севастократора Исака Комнина (1151/1152): специфичности текста и историјски контекст.

Пу товањ а кроз Византију

| 191

X Увод у Материјал историје Нићифора Вријенија

А. Уводне напомене Нићифор Вријеније, муж Ане Комнин, првог припадника нове ди­ настије рођеног у пурпуру, и носилац високог достојанства цезара, представља вишеструко занимљиву личност. Вријенијево историј­ ско дело, неретко занемаривано или само површно тумачено, али и читава његова недовољно позната делатност у највишим круго­ вима византијске и, пре свега, престоничке елите у првој трећини XII века остају до данас неистражени, уступајући првенство како много опширнијој Алексијади његове супруге, тако и контроверз­ ној личности и амбицијама саме Ане Комнин, која је привлачила много више пажње истраживача. Нешто слично слици о њиховом међусобном односу који су створили како сама Ана Комнин тако и учењак млађи бар две генерације од овог брачног пара, Никита Хонијат,1 и модерна истраживања историјских дела Ане Комнин и Нићифора Вријенија, њиховог положаја и утицаја у Цариграду, на царском двору или у круговима специфичне елите учењака која се тада јавља у пуној снази, остала су усмерена само на преприча­ вање података из ових извора, без озбиљнијих покушаја, уз ретке изузетке,2 да се дубљом анализом проникне у друштвене околности 1    Nicetae Choniatae Historia (ed. J. L. van Dieten). Berlin – New York 1975, (CFHB XI/1), 10, 52–56. 2    D. R. Reinsch, O Νικηφόρος Βρυέννιος. Ένας Μακεδόνας συγγραφέας?, у: 2ο Διεθνές Συμπόσιο Βυζαντινή Μακεδονία. Thessalonica 2003, 169–177. Саопштење E. M. Jeffreys, Nikephoros Bryennios Reconsidered, у: Byzantium in the 11th century, ed. V. Vlisidou, Athens 2003, 201–214 не само да не доноси нови приступ разумевању положаја Нићифора Вријенија и његовог комплексног и значајног историјског дела, већ често представља регресију у односу на претходна истраживања, која

Влада Станковић

прве половине XII века и литерарне и идеолошке специфичности историјских дела супружника. Упркос томе, не може бити никакве дилеме да је Нићифор Вријеније представљао једну од централних личности полетног литерарног живота византијске престонице у првој трећини XII века, а посебно у две деценије које су уследиле након смрти цара Алексија Комнина у ноћи 15. на 16. август, а пре смрти самог це­ зара између 1137. и 1138. године. На страну његово специфично историјско дело – прва историја написана након више од четири деценије царевања нове династије Комнина – Вријенијева повеза­ ност са најзначајнијим византијским учењацима, писцима и поетама, сведочи о његовом утицају у овим круговима цариградских учењака, на исти начин као што искази самих првака византијске мисли тог доба потврђују ученост, мудрост и образовање овог несуђеног ва­ силевса. Уз уобичајене хвале покровитељу, које су присутне у свим делима комнинског доба чувеног по помодном покровитељству учењака, Вријенијева блиска повезаност пре свега са највећим поетом и једним од најбриљантнијих умова комнинске Византије Теодором Продромом, указује на цезарову потпуну укљученост византијску интелектуалну елиту, а о томе сведочи и епитет Мудри ауторка често и не узима у обзир, а пре свих дело Johannes Seger, Byzantinische His­ toriker der zehnten und elften Jahrhuderts. I. Nikephoros Bryennios. Eine philologischhistorische Untersuchung. München 1888, које уз напомене и коментар у Nicéphore Bryennios Histoire (ed. P. Gautier) (CFHB IX). Paris 1975 (= Bryennios), 47–51 остаје и даље основа за проучавање бројних аспеката дела Нићифора Вријенија. Посебно је проблематично ауторкино инсистирање на „социјалној необичности“ околности да је Вријеније као припадник војног слоја (sic!) писао историјско дело, што показује потпуно неразумевања друштва и друштвених околности комнинске Византије. О Ани Комнин, Нићифору Вријенију и духовној клими њиховог времена в. D. R. Reinsch, Zur literarischen Leistung der Anna Komnene, у: Λειμων. Studies Presented to Lennart Rydén on His Sixty-Fifth Birthday (ed. J. O. Rosenquist). Upp­ sala 1996, 113–125; D. R. Reinsch, Anna Komnene. Eine gebildete Frau in Byzanz, у: Berliner wissenschaftliche Gesellschaft, Jahrbuch 1999. Berlin 2000, 159–174; D. R. Reinsch, Women’s Literature in Byzantium? – The Case of Anna Komnene, у: Anna Komnene and her Times (ed. Th. Gouma Peterson). New York – London 2000, 83–106 и у истом тому чланке P. Magdalino, The Pen of the Aunt: Echoes of the Mid-Twelfth Century in the Alexiad, 15–45 и R. Macrides, The Pen of and the Sword: Who wrote the Alexiad, 63–83; В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице, Београд 2006, 185–196, 229–240, 254–259; L. Neville, Heroes and Romans in Twelfth-Century Byzantium. The Material for History of Nikephoros Bryennios, Cambridge 2012

Пу товањ а кроз Византију

| 193

194 |

који га прати у бројним саставима овог, очито омиљеног песника Нићифора Вријенија.1 Историјско дело Нићифора Вријенија, са изузетно оскудном и проблематичном рукописном традицијом,2 већ самом чињеницом да је представљало први свесни напор нових господара царства да напишу сопствену историју, заправо историју успона и владави­ не Алексија Комнина, указује на концептуални приступ писању историје који далеко превазилази пуко набрајање догађаја, посту­ пак коме византијски учењаци и иначе нису прибегавали када су састављали своја историјска дела. У случају Нићифора Вријенија, односно удовице Алексија Комнина Ирине Дука, која је по речима Ане Комнин и тражила од зета да напише Алексијеву, али и њену историју, политичко-идеолошки аспект историје посебно долази до изражаја.3 То постаје евидентно и у самом наслову као и у садржају Вријенијевог дела, које представља новину у византијској истори­ ографији и чији је управо политички и идеолошки значај врло јасно препознат и међу генерацијама које су дошле непосредно након првог порфирородног нараштаја Комнина.

Б. Анализа Увода у Материјал историје Иако читаво историјско дело Нићифора Вријеније завређује посеб­ но истраживање, на овом месту пажња ће првенствено бити пос­ већена појединим важним аспектима Увода у ово дело,4 као и самом наслову Вријенијеве историје, који пружа додатна сведочанства о 1    Теодор Прoдром је, између осталог, саставио и епиталамије, пригодне похвалне песме приликом венчања синова цезара Нићифора Вријенија и Ане Комнин, Bryennios, 341–355. Cf W. Hörandner, Theodoros Prodromos. Historische Gedichte. Wien 1974, XXXVIII и нарочито XXXIX. Више нема никакве сумње да је Теодор Продром свој роман посветио управо цезару Нићифору Вријенију – свакако свом патрону – те да је тиме ово најранији од четири „љубавна“ романа доба Комнина, E. Jeffreys, A date for Rodanthe and Dosikles?, у: Der Roman im Byzanz der Komnenenzeit (ed. P. A. Agapitos – D. R. Reinsch). Frankfurt am Main 2000, 127–136; P. A. Agapitos, Poets and Painters: Theodoros Prodromos’ Dedicatory Verses of his Novel to an Anonymous Caesar, JÖB 50 (2000), 173–185. 2     Bryennios, 33–39. 3    Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001 (CFHB XL/1), Prologos, 3, 2/ 8, 63–65. 4     Bryennios, 55–73.

Влада Станковић

| 195

Манастир Христа Пантократора, задужбина цара Јована II Комнина и царице Ирине Пирошке, Цариград

специфичном поимању историје и њеног значаја крајем XI и у првим деценијама XII века, али посредно и током читаве комнинске епохе. 1. Аноним Још од првог истраживача Вријенијеве Историје Јоханеса Сегера, непобитно је доказано да се од 11 глава Увода у историјско дело Нићифора Вријенија (заправо од шест које су стигле до нас), само последња, кратка 11. глава може приписати овом писцу, док је читав текст који јој претходи дело непознатог аутора, који је покушао да се на специфичан начин, наговештавајући садржај Историје, заправо надовеже на основну историјску нит и мотиве Вријеније­ вог дела: оправданост и легитимност Алексијевог доласка на власт и његова велика дела која су значајно ојачала снагу Византијског царства. Да је реч о другом аутору а не о самом Нићифору Врије­ нију указују бројне околности, од спољашњих стилских и језичких карактеристика, до садржинских специфичности текста аноним­ ног аутора, које могу послужити и за ближе одређивање времена и средине настанка овог текста. Истовремено, околност да је један текст који није произишао из пера аутора Историје, прожет, иначе, снажном политичком поруком и јасном идеолошком оријентацијом,

Пу товањ а кроз Византију

196 |

убачен испред Вријенијевог историјског дела – перципираног као суштински династичког, про-комнинског и про-Алексијевог списа – потврђује значај Материјала историје у унутар-комнинској борби за превласт која је практично започела непосредно након смрти оснивача династије Алексија Комнина 1118. године. Увод Анонима у облику који је сачуван до данас почиње не­ посредно причом о апостасији Нићифора Вотанијата и његовом освајању власти,1 покушавајући, очигледно, да се од самог почетка повеже са садржајем историјског дела Нићифора Вријенија, које се завршава првом годином владавине овог цара. Оно што следи, међутим, представља јасну и неприкривену апологију Алексијевог освајања власти, уз помало конфузно – или наизглед конфузно2 – објашњење о повезаности Алексија Комнина са два порфирогенита из рода Дука који су, самим рођењем у пурпуру имали право на царски престо: најпре са Констанцијем Дуком, братом свргнутог цара Михаила VII, а затим и сином овог последњег, Константином Дуком, вереником Ане Комнин.3 Анонимни аутор прибегава врло вештом литерарном поступку, који се у блажем облику среће и у основном делу Вријенијеве Историје, како би показао да царски трон без икакве сумње припада Алексију Комнину: он доказује право Дука на престо који је Вота­ нијат узурпирао, истичући искључиво Алексија Комнина као заш­ 1   Неопходно је на овом месту истаћи да је Ана Комнин у својоj Алексијади термин апостасија – одметништво користила као технички термин за побуну њеног оца Алексија, стрица Исака и клана Комнина и Дука против истог Нићифора Вотанијата, cf. D. R. Reinsch, Zum Text der Alexias Anna Komnenes, JÖB 40 (1990), 245–247. Анонимни аутор Увода прави јасну разлику између апостасије Нићифора Вотанијата и права на престо које је преко Дука, односно Констанција Дуке, брата Михаила VII „прешло“ на Алексија, ојачавши његово право на престо које је имао зaхваљујући царевању стрица Исака Комнина од 1057. до 1059. године. 2    Забуну коју су својим исправкама увели претходни издавачи разрешио је Gautier, Bryennios, 47–51, а она се односила на околност да су и Констанције и Константин Дука (стриц и братанац) називани једноставно порфирогенит. Оно што је, међутим, од посебне важности јесте околност да анонимни аутор никада не меша двојицу Дука из различитих генерација и да их прилично прецизно раздваја иако за њих употребљава исти епитет, што указује на његово добро познавање прилика, а чини се и на хронолошки релативну блискост догађајима. 3    Cf. V. Stanković, Konstantios Doukas, Nikephoros Bryennios and Anna Kom­ nene: A Story About Different Perspectives, BZ 100–1 (2007) 169–176 (= Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија, рад број XII у овој књизи).

Влада Станковић

титника тог права. Како би и идеолошки, језички, стилски, чак и подсвесно убедио читаоца у право које су Дуке имале на престо, Аноним употребљава овај термин (δίκη) са различитим изведени­ цама тачно десет пута у првих пет глава Увода1 стварајући несумњив утисак о томе коме је престо припадао, поткрепљујући то право на престо причом о старини рода Дука још од времена цара Кон­ стантина Великог.2 Када из различитих разлога дође тренутак да Алексије Комнин постане кандидат за царски трон, Aноним уводи нови, квалитативно другачији термин којим поткрепљује Алексије­ ве претензије и његово право на престо: наследство (κληρονομία), чијим понављањем постаје јасно да је Алексије објединио право на престо које је било у рукама рода Дука, са сопственим царским наслеђем, које му је припадало због царевања стрица Исака.3 Истицање Алексијевог права на престо, наизглед потпуно анахроно у време када је текст Анонима морао настати – свакако након смрти овог цара – добија на значају и смислу када се посматра заједно са мотивом посебног права на престо породице Дука и, још важније, мотивом истицања старости овог рода, чији су родона­ челници по овој легендарној причи потицали од савременика Кон­ стантина Великог. Ови мотиви несумњиво указују на специфични престонички круг у коме су се овакви ставови развијали и налазили на подршку и подстрек моћних патрона византијских интелектуала­ ца. Не може бити сумње да су идеје о одређеној врсти превласти или предности Дука над Комнинима имале своје исходиште у окружењу царице-удовице Ирине Дука, али и њене најстарије ћерке, Ане, као што је то добро познато на основу састава сличне легендарне садр­ жине које је учени Михаило Италик састављао управо за ове богате и утицајне покровитељке, од фантастичне генеалогије Дука којом се они повезују са Зевсом, до Италиковог недовољно проученог Увода (!) у несачувани тестамент Ане Комнин, који представља изузетно важан део мозаика о животу, амбицијама и искушењима ове порфирогенитне принцезе.4 Све наведене карактеристике овог садржински необичног, али ауторима очевидно изузетно важног текста, упућују са великом 1     Bryennios, 55–63. 2    Cf. Michel Italikos, Lettres et discours (ed. P. Gautier). Paris 1972, no. 15, 148, 13–24. 3    Bryennios, 63,17; 65, 5–6. Уп. Станковић, Комнини у Цариграду, 198–202. 4    Italikos, no. 8, 106–109.

Пу товањ а кроз Византију

| 197

198 |

вероватноћом на то да је Увод анонимног аутора у Материјал историје Нићифора Вријенија настао у годинама непосредно након смрти самог цезара (а пре него што је Ана Комнин почела да пише, односно пре него што је саставила своју Алексијаду), имајући на уму да је снажно истицање рода Дука као легитимних наследника престола потекло од саме Ирине Дука, као и са њим повезан мо­ тив спајања два рода, Комнина и Дука, који у каснијим деценијама нестаје из комнинске енкомијастичке и историјске литературе. У прилог оваквом датовању Увода говори и начин на који је споме­ нут Алексијев наследник Јован, који је такође посредно повезан са Дукама, тако што је њему припало право на престо, као ономе у коме су се два царска рода, Комнини и Дуке, коначно спојила – и на овом месту употреба мотива спајања Комнина и Дука упућује на четврту и пету деценију XII века, односно у овом случају на период између 1137/8 и 1142. године.1 2. Термин ὕλη ἱστορίας – Материјал историје Наслови византијских историјских дела су у највећем броју случајева неодређени, помало једнолични и сасвим уопштени, не казујући много о карактеру или садржини дела, нити о начину на који су до­ гађаји приказани. У време полета комнинске литературе, међутим, а посебно у првој половини XII века у којима су настајала историјска дела Нићифора Вријенија и Ане Комнин, као интелектуална мода византијске елите развијена је посебна дискусија о историји, не само у смислу повести и значају познавања прошлости, већ и о ис­ торији као књижевном жанру који имао и значајну практичну улогу у сазнавању истине о претходним догађајима.2 Управо је полемика о 1    Михаило Италик је свакако један од могућих аутора Анонимног Увода у Вријенијеву Историју и за то, као што је већ напоменуто постоји више разлога и одређене индиције. Имајући на уму да је Михаило Италик постао митрополит Филипопоља 1142. године, његово евентуално ауторство Увода би морало бити датовано у коју годину раније, у време када је Ана Комнин несумњиво преузела наслеђе своје мајке, како материјално, у виду поседовања и управљања манастиром Богородице Кехаритомене, тако и духовно, одржавајући традиције рода Дука, из више разлога (порекло од мајке, али и непрежаљени вереник Константин Дука, који би јој, веровала је, донео царску круну да је остао у животу) посебно снажним. 2    А. Kambylis, Zum ‚Programm‘ der byzantinischen Historikerin Anna Komnene, у: Δώρημα. Hans Diller zum 70. Geburtstag. Athen 1975, 127–146.

Влада Станковић

| 199

Манастир Христа Пантократора, задужбина цара Јована II Комнина и царице Ирине Пирошке, Цариград, детаљ

вредности историје за сазнавање истине, која је већ у време Алексија Комнина постала помало помодно надметање учених аристократа, условила да и наслови једина два историјска дела завршених у доба Комнина понесу карактеристичне наслове: Материјал историје и Алексијада. Док је случај са одабиром наслова Ане Комнин за њено исто­ ријско дело прилично јасан и често коментарисан, самом својом звучношћу подсећајући подједнако на Илијаду и Ираклијаду Геор­ гија Писиде, дотле је наслов историјског дела Нићифора Вријенија ретко коментарисан или детаљније проучаван. Као и у случају у престоници и царству надалеко познате мудрости цезара Нићифо­ ра Вријенија која је остала у сенци (само)прокламоване учености његове жене,1 тако је и несумњиво програмски наслов Вријенијевог историјског дела привлачио много мање пажње у поређењу са звуч­ ним називом обимне историје Ане Комнин. Попут многих других аспеката деловања овог јединственог брачног пара, тако су и њихова дела – и сами наслови историја које су саставили – потврђивали 1    Потврђене и у посмртном слову који је Ани Комнин написао Георгије Торник, Georges et Dèmètrios Tornikès (ed. J. Darrouzès). Paris 1970, no. 14, 221–323.

Пу товањ а кроз Византију

200 |

међусобну различитост, несхватање и, најпре, дубоку подељеност између представника два супарничка рода, од којих је онај коме је припадала Ана однео коначну превагу над првацима европске ари­ стократије које је генерацијама предводио генос цезара Нићифора.1 Термин ὕλη, чији се само један значењски аспект може пре­ вести термином материјал, имао је увек незаобилазну филозофс­ ку нијансу, која је врло присутна у делима омиљеног аутора пара Нићифор Вријеније – Ана Комнин, филозофа κατεξοχήν, Михаила Псела.2 Чини се да је Михаило Псел, као и у много чему другом, био кључни узор Нићифору Вријенију и његовим ученим вршњацима и у разумевању значаја овог термина, посредник између мудрости старих писаца и новог сензибилитета који се након јединствене Пселове личности у наредним генерацијама проширио на шири круг престоничких интелектуалаца. Учесталост Пселове употребе термина ὕλη – материјал није била, без икакве сумње, случајна, нити је могла проћи незапажено код његових духовних следбеника. Из Пселових списа су нове генерације аристократа-интелекту­ алаца најпре могле појмити важност и сву комплексност овог појма, који је у облику и у смислу ὕλη ἱστορίας (материјал историје) највећи значај имао у V веку у двадесетдвотомном делу Олимпиодора, чији су нам поједини елементи познати искључиво на основу Фотијевог оп­ ширног описа овог историјског списа у његовој чувеној Библиотеци.3 Начин на који је, међутим, Фотије објашњавао разлоге због којих је сам Олимпиодор одабрао овај специфичан наслов за свој спис, указује 1    Cf. R einsch , Νικηφόρος Βρυέννιος, који анализира само нека места из Вријенијевог дела на којима писац вешто истиче надмоћ сопственог рода у односу на наводног јунака дела, Алексија Комнина. 2    Довољно је погледати само Пселово посмртно слово мајци и његово поигравање термином ὕλη и супротстављености материјалног и нематеријалног (ἄϋλον), (K. Сатас, Мεσαιωνική Вιβλιοθήκη 5. Paris 1876, 3–61, посебно стране 40–43, 45, 52–55), или Пселове филозофске списе (Michaelis Pselli Philosophi­ ca Minora Vol. II (ed. D. J. O‘Meara). Leipzig 1989, 227, Index s. v. ὕλη). Недавно претраживање интернет издања Thesaurus Linguae Graecae (TLG®) термина ὕλη у делима Михаила Псела дало је 291 пример употребе овог термина у различитим делима овог великог учењака, иако ниједном у комбинацији коју користи Нићифор Вријеније ὕλη ἱστορίας. 3    Photius, Bibliothèque, tome I („codices“ 1–84) (ed. R. Henry). Paris 1959, no. 80, 166–187. Као могући узор за наслов Вријенијевог дела Олимпиодора спомиње и H. Hunger, Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner I. München 1978, али без улажења у детаљнију анализу.

Влада Станковић

на суштински исти начин поимања синтагме ὕλη ἱστορίας у Олимпи­ одорово, односно Фотијево време и у првим годинама и деценијама XII века, али и на свесно инсистирање на једном аспекту ове фразе у раној комнинској епохи, након сазревања нових генерација учењака, приспелих након Пселове „револуционарне“ делатности. Фотије, наиме, истиче да је Олимпиодор био свестан неуједначености свог историјског дела и стилски не баш високог нивоа, те да га је стога сам означио као ὕλη συγγραφῆς, односно ὕλη ἱστορίας.1 На тај начин је Олимпиодор – или пре сам Фотије – хтео да подвуче да је овај ис­ торијски спис огољен и лишен било каквих накнадних домишљања, допуна или прерада, да су у њему попут дневничких белешки само записани догађаји, без посебног улепшавања, односно посвећивања пажње њиховом литерарном уобличавању. То је вредно сведочан­ ство о естетско-књижевним судовима у рановизантијско време, укљу­ чујући и Фотијево време духовне обнове након иконоклазма, али је у комнинској Византији много већа пажња била посвећена другом вредносном аспекту ове синтагме: наглашавању документарности историјског сведочанства, немешања аутора у садржај о коме при­ поведа и самим тим истинитости његовог излагања. Потврду свесне употребе термина ὕλη управо у овом смислу и његовог значаја у времену Алексија Комнина, у годинама када је Нићифор Вријеније већ био у непосредном окружењу овог василев­ са као његов зет, налазимо у логосу Манојла Страворомана упућеном оснивачу династије Комнина.2 У овом изузетно занимљивом пох­ валном говору цару Алексију Комнину, Манојло Стравороман чак на три места употребљава термин ὕλη, два пута у његовом основном значењу материјално, стварно, суштински,3 а први пут у уводном делу у коме по правилу жанра представља на скроман начин самог себе и свој логос, на начин врло сличан нешто каснијој Вријенијевој употреби.4 Обраћајући се самом цару и уводећи га у своје похвално 1    Photius, Bibliothèque I, 166, 19, односно, 167, 25. 2   Несумњиво након 1103. године, али можда и прилично касније, cf. P. Gautier, Le dossier d’ un haut fonctionnaire d’ Alexis Ier Comnène, Manuel Straboromanos, REB 23 (1965) (= Gautier, Straboromanos), 168–204, логос цару Алексију, 178–193. 3    Gautier, Straboromanos, 185, 21; 188, 2. 4    Gautier, Straboromanos, 182, 19. Читав овај део Страворомановог похвалног говора представља програмски увод у сам логос и састоји се из три дела: 1) представљање самог аутора; 2) описивање карактера похвалног слова, што нас највише интересује и 3) најава великих дела цара Алексија која су производ његових

Пу товањ а кроз Византију

| 201

202 |

слово, Манојло Стравороман истиче Алексију како „овај логос није твој енкомиј, али могао би бити материјал за твој енкомиј...”1 Околност да Манојло Стравороман није био само један од ретора у окружењу новог цара и његове бројне породице, већ учени изда­ нак угледног рода који је, очигледно, успео брзо да се приближи младом царском пару након што је његов отац својевремено подр­ жавао Нићифора Вотанијата, даје додатни значај његовом исказу и упућује на исти круг идеја које су делили припадници комнинске аристократије у византијској престоници.2 Вријенијево истицање да је његово историјско дело заправо само ὕλη ἱστορίας – материјал историје времена које описује, добија на тај начин нови значај и нови смисао. У 20 редова свог Увода у модерном издању Материјала историје, Нићифор Вријеније истиче, обраћајући се некадашњој царици Ирини Дука, да је циљ његовог дела да опише велика дела Алексија Комнина, који је подигао посрну­ ло царство, ставши му на чело када се налазило у тешким временима.3 Од посебне су важности завршне реченице Увода:4 „... уколико ово дело (λόγος) не буде рекло све, нека нико не замери, јер нити сам намеравао да напишем историју (ἱστοίαν συγγράφειν) нити да њему (Алексију) плетем похвалу (πλέκειν ἐγκώμιον) – за то би била по­ требна способност Тукидида и Демостенова речитост – већ се латих писања да помоћ пружим онима који би о његовим делима желели да пишу (συγγράφειν). Зато нека назив дела буде Материјал историје.”5 врлина, због којих је према поданицима благ и човекољубив, а према варварима страшан. Упркос уобичајености оваквих мотива у похвалним словима, треба истаћи да се већ у говору Манојла Страворомана срећу многи мотиви које ће касније опширније обрадити Ана Комнин у Алексијади, уп. Станковић, Комнини у Цариграду, 198–218. 1    Gautier, Straboromanos, 182, 18–19 (ὕλη δ’ἃν εἴη λόγος πρὸς ἐγκώμιον σόν). У овој Страворомановој формулацији од посебног је значаја конструкција материјал за (πρὸς) енкомиј када се упореди са изразима Нићифора Вријенија на крају дела Увода који је несумњиво он написао. 2    О Страворомановој породици в. G autier , Straboromanos, 169–172, а повезаност са новом династијом потврђује и његово утешно слово царици Ирини Дука након смрти њеног брата Михаила, Gautier, Straboromanos, IV, 195–201. 3    Bryennios, 71, 18 – 73, 11. То је мотив који се непрекидно понавља, од Страворомана, преко Вријенија до Алексијаде Ане Комнин. 4    Bryennios, 73, 5–11. 5    Управо због инсистирања самог Нићифора Вријенија на термину Материјал историје, мислим да треба усвојити овај облик наслова за његово дело уместо раније

Влада Станковић

Управо у овим исказима Нићифора Вријенија, у коришћењу нијанси термина којима се вешто служио, помало и поигравао, крије се суштина његовог приступа делу које је састављао, посебно имајући на уму какав је садржај на крају Материјал историје поп­ римио. Помало вештачко теоретисање о историји и њеном значају, толико карактеристично за све учене кружоке високог друштва, па тако и за цариградску елиту прве половине XII века, Нићифор Вријеније је спојио са сопственим погледима и специфичним циље­ вима којима је био вођен. Пружити прилику, пружити материјал другима који буду желели да сазнају или пишу о владавини Алексија Комнина, ма колико у теорији звучи тачно, у потпуном је несагласју са садржином самог историјског дела које следи након ових увод­ них редова.1 Вријеније у свом Материјалу историје користи сваку прилику да прикаже историјске догађаје на начин којим су његови преци истицани или су неки њихови поступци „исправљани“, а они сами и читав род коме су припадали јасно постављени у исти ниво са победничким геносом Комнина и самим Алексијем, који, упркос централном месту у делу, остаје у сенци великих дела чланова рода Вријенија.2 Читава филозофска промишљања историје Нићифора Врије­ нија и његових вршњака, која су се ослањала на истинитост историје као жанра у поређењу са енкомијем у коме се претеривање и искри­ вљавање намећу као неопходни састојци, истакнута је у најчистијој форми у самом наслову Материјал историје (Ὕλη ἱστορίας), чиме је потпуна непристрасност аутора и готово документарна вредност његовог дела само бивала теоријски потврђена. У време када ис­ торија Алексијевог доласка на власт и његовог царевања још није била написана, цезар Нићифор Вријеније је вешто искористио своју ученост, знање и блискост са највећим умовима свог времена, како најчешће коришћеног Материјал за историју, посебно имајући на уму разлику коју у овом смислу прави Манојло Стравороман називајући свој похвални говор управо Материјалом за похвалу, в. горе нап. 24. 1    То наравно, није промакло пажњи истраживача, али се већина претпоставки сводила на то да Вријеније није успео, или није стигао да заврши своје историјско дело (Bryennios, 29), што је неприхватљиво имајући на уму специфични приказ историјских догађаја које Вријеније описује, потврђујући тиме да је био дубоко свестан о чему пише и на који начин пише, в. нап. 323. 2    Што је посебно лепо показао на бројним примерима Reinsch, Νικηφόρος Βρυέννιος, passsim.

Пу товањ а кроз Византију

| 203

204 |

би изрекао своју верзију истине, заклањајући се прокламованом и у то време посебно истицаном објективношћу историјског жанра. У Византији Комнина, са свемоћном, али прилично подељеном по­ родичном елитом на власти и проблематичним односом са својом амбициозном женом, Нићифор Вријеније је желео да покаже да су његови преци надвисивали свемоћни победнички род Комнина, па и самог оснивача династије, Алексија. Да Ана Комнин није Алексијадом готово у потпуности засенила Материјал историје можда би Нићифор Вријеније и успео да потоњим нараштајима наметне своју верзију историје.

Влада Станковић

XI Да се не заборави: писање историја у Византији у доба Комнина и употреба сећања

Наслов ове кратке студије свесно је изабран тако да буде информа­ тиван, упућујући читаоца у њену тематику, али и провокативан, ука­ зујући на специфичан значај сећања у времену када су писци исто­ ријских дела у великој мери кроз њих писали и сопствене историје. Он треба да укаже на три појма која ће се детаљније обрађивати: сећање, заборав и историја – у смислу писања историјских дела – у контексту развоја Византије у XI и XII веку, Византије династије Комнина. Истовремено, наслов треба да нагласи основну тврдњу овог рада: византијски историчари1 овог времена су користили идеју ослањања на сопствена сећања као потврду истинитости свог виђења прошлости, односно непристрасности својих дела, која је по схватању историје као жанра у византијској књижевности требало да буду објективна. Покушаћемо да покажемо да су у времену оштрих сукоба за превласт унутар разгранате породице Комнина, писци историја – а посебно Нићифор Вријеније и Ана Комнин и сами дубоко умешани међусобне сукобе византијске елите – свесно наглашавали сопстве­ на сећања као основни изворе на основу којих су писали. Они су тиме покушавали да представе своја дела као апсолутно истинита, што је имало посебног значаја у првој половини XII века када нису постојале савремене историје – практично све до краја династије 1   Иако се византијски писци XII века ни на који начин не могу означити једноставно као „историчари“, посебно када је реч о Ани Комнин, в. D. R. Reinsch, „Zur literarischen Leistung der Anna Komnene“, у: Λειμων. Studies Presented to Lennart Rydén on His Sixty-Fifth Birthday (ed. J. O. Rosenquist). Uppsala 1996, 113–125; D. R. Reinsch, Anna Komnene. Eine gebildete Frau in Byzanz, у: Berliner wissenschaftliche Gesellschaft, Jahrbuch 1999. Berlin 2000, 159–174; D. R. Reinsch, Women’s Literature in Byzantium? – The Case of Anna Komnene, у: Anna Komnene and her Times (ed. Th. Gouma Peterson). New York – London, 2000, 83–106.

Пу товањ а кроз Византију

206 |

Комнина једина дела која су описивала и објашњавала прошлост биле су историје Нићифора Вријенија и његове жене, најстарије ћерке цара Алексија I, порфирогенитне Ане Комнин. Начелна објективност историјског жанра омогућила им је да одлично укло­ пе дубоко лични карактер сопствених сећања у повест о прошлим временима – тврдња да је историја објективна понављана је попут мантре од античких модела кроз читав византијски период и може бити илустрована речима Нићифора Григоре, који је средином XIV века у уводу своје Историје записао: Оно што су очи свим живим бићима, то је истина за историју.1 Сама синтагма да се не заборави (у енглеском изворнику Lest we forget) потиче из песме Радјарда Киплинга, посвећене јубилеју краљице Викторије. И док је аутор ових речи имао на уму више ду­ ховни и морални смисао фразе, подсећајући људски род на пролазни карактер његовог овоземаљског бивствовања, она је у каснијим вре­ менима, а посебно након великих ратова у XX веку, добила помало другачији призвук: коришћена често као епитаф палима у борби за праведну ствар, синтагма да се не заборави почела је да служи као упозорење новим нараштајима да не забораве и да се увек сећају својих предака и њихових дела. На чудан начин, оба смисла ове много касније фразе била су присутна у схватањима повести у Византији Комнина, са једним важним додатком – писац историје, аутор који се наводно сећа до­ гађаја о којима пише, имао је као свој основни циљ жељу да пред­ стави сопствено порекло, претке и њихова дела на најбољи могући начин, да оправда или понекад „исправи“ грешке родитеља и дедова, како би свој положај унутар владајуће породице Комнина уздигао и дао легитимитет својим претензијама. Другим речима, у складу са снажно израженим антагонизмом унутар врха породице Комнина, сећања, често у облику кратких аутобиографских нота, била су ко­ ришћена као средство за истицање сопственог положаја и потврда предности у односу на супарнике, најчешће блиске рођаке, који се нису могли позвати на историју у својим аспирацијама. Овакав поступак је највидљивији у делима јединственог брачног пара у ев­ 1    Nicephori Gregorae Byzantina Historia (ed. L. Schopen) Vol. I. Bonn 1829, 6, 8–9. Слично томе, и Георгије Пахимер неколико деценија пре Григоре пише у уводу своје Историје да је истина душа историје, Georges Pachymérès Relations historiques (ed. A. Failler) Vol. I. Paris 1984, 1.1, 18, 23.

Влада Станковић

ропској историји – Нићифора Вријенија и Ане Комнин – чији су животи, али и историјска дела међусобно повезани, испреплетани али и неретко супротстављени. За разлику од осталих, нешто поз­ нијих, писаца историјских дела из XII века, Јована Кинама и Никите Хонијата, Историје Вријенија и Ане Комнин су дубоко обележене управо идејом личног и породичног сећања, чврстом повезаношћу аутора са јунацима дела која су писали, односно снажним интере­ сом да се догађаји опишу на одређени начин. И Кинам и Хонијат су такође користили своја сећања приликом писања појединих делова својих дела, али је снажно персонализован приступ писању повести код њих видљив једино онда када или износе свој јасни суд о про­ теклим догађајима и личностима које су у њима учествовале, или када описују своје односе са неким својим колегама из царске кан­ целарије.1 Њихова лична присећања су, стога, другачијег карактера и слабијег интензитета у односу на снагу личног сећања Вријенија и, посебно, Ане Комнин, којима је то био најчвршћи аргумент у тврдњи да су њихове историје у потпуности истините. ***

Са делом Нићифора Вријенија историја као литерарна врста се враћа на византијску историјску сцену, након више од пола столећа за време којих ниједно дело, које би могло завредити овакву квали­ фикацију, није било написано.2 У случају Вријенијевог Материјала историје садржај његовог дела је можда од мањег значаја од окол­ ности под којима је оно настало, од Вријенијевог приступа писању историји – уколико бисмо могли тако да га вреднујемо – и, нарочито, од значаја који је сам аутор приписивао свом литерарном саставу. Идеју за писање историје Нићифору Вријенију је дала њего­ ва ташта, царица Ирина Дука, барем тако тврди Иринина ћерка 1    То нарочито важи за Никиту Хонијата, који је у више занимљивих епизода описивао сукобе унутар царске канцеларије. Његова употреба сећања у овим примерима врло је слична субјективном искривљавању „великих историјских догађаја“ Вријенија и Ане Комнин, пошто је Хонијат своје историјско дело искористио и за обрачун са својим супарницима, као и за критику посебно цара Манојла Комнина, кога је окривљавао за пропаст Царства која је уследила четврт века након цареве смрти. О томе в. детаљније, В. Станковић, Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180). Београд 2008. 2    Nicéphore Bryennios Histoire (ed. P. Gautier). Paris 1975.

Пу товањ а кроз Византију

| 207

208 |

Ана Комнин на почетку свог историјског дела, Алексијаде.1 По овој чувеној причи која открива и свест о потреби писања историја у Византији Комнина почетком XII века, Ирина Дука је тражила од свог ученог зета да забележи велика дела њеног покојног мужа Алексија, како не би остала непозната познијим нараштајима, што је мотив који још од Херодота неретко прати подстицаје за писање историјских дела. Оно што је занимљиво јесте очигледан недостатак савремених историја, који је царица Ирина можда само изразила – да будемо прецизни, Ирина Дука се бринула да ће Алексијево, па и њено, доба убрзо пасти у заборав, сада када је Алексије мртав а она сама полако губи утицај на политику Царства, па тиме и на ток који ће будућа византијска историографија задобити. Ирина Дука је стога одлучила да предузме одлучне потезе како би се оснажило Алексијево политичко наслеђе и, уколико је то неопходно, појас­ нили, односно на одговарајући начин описали поједини догађаји из његовог дугог царевања (1081–1118), укратко како би се објаснила Алексијева изузетна улога у византијској повести и оправдали сви његови поступци. Резултат ових замисли, Вријенијев Материјал историје, не престаје да збуњује савремене истраживаче, који су сви у одређеној мери деца позитивистичког начина размишљања по коме је логички, линеарни начин закључивања једино прихватљив. Јер, Вријеније је написао романескну приповест о Комнинима и Вријенијима, пов­ лачећи снажну паралелу између ова два рода и упоређујући њихове представнике на начин који очигледну предност даје његовим крв­ ним прецима, Вријенијима.2 Вријенијеве личности су живописне, 1     Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001, Prologos, 3, 2, 7–8. 2    Александар Каждан је први истакао романескни карактер Вријенијевог историјског дела, сматрајући Вријенијев опис перипетија око договора за брака Алексија Комнина и Ирине Дука за средишњи наративни заплет читавог дела (A. Kazhdan, Der Mensch in der byzantinischen Literaturgeschichte, JÖB 28 (1980) 1–21, нарочито 6–7; A. Kazhdan-G. Constable, People and Power in Byzantium. Washing­ ton D. C. 1982, 113). То је прихватила E. Jeffreys, Nikephoros Bryennios Reconsid­ ered, у: Byzantium in the 11th century (ed. V. Vlisidou). Athens 2003, 201–214, иако она не доноси ништа ново анализи Вријенијевог дела, о коме је још увек важна студија Johannes Seger, Byzantinische Historiker des zehnten und elften Jahrhunderts. I. Nikephoros Bryennios, Eine philologisch-historische Untersuchung. München 1888. В. нову студију, L. Neville, Heroes and Romans in Twelfth-Century Byzantium. The Material for History of Nikephoros Bryennios, Cambridge 2012.

Влада Станковић

| 209

Манастир Христа Пантократора, задужбина цара Јована II Комнина и царице Ирине Пирошке, Цариград

његов језик учен, негован, а ипак не претерано претенциозан, док је нарација најчешће течна и ненаметљива, што све помаже основ­ ној намери аутора да се сматра потпуно објективним записивачем догађаја. Истина је, наравно, сасвим супротна, с обзиром на то да је реч о једном од најтенденциознијих историјских дела у Византији, али је начин на који је Вријеније користио сећање и тиме бранио своју објективност од посебног значаја за нас. Дитер Рајнш је не тако давно показао како је Нићифор Врије­ није успео да на врло вешт начин хвали своје претке – а пре свега деду чије је име носио – дајући им важније и морално истакну­ тије место у својој историји чак и од главног јунака дела, Алексија Комнина.1 И више од тога, Нићифор Вријеније је пружио сасвим другачије верзије догађаја од оних које се налазе код историчара претходне генерације када се ради о улози претходних нараштаја Вријенија, посебно када је реч о по Византинце фаталној бици код Манцикерта лета 1071. године.2 Без обзира на то што његови напо­ ри да своје претке опише на најбољи начин можда изгледају данас 1    D. R. Reinsch, O Nikephoros Bryennios: enas „Makedonas“ syggrafeas?, у: 2o Diethnes Symposio Byzantini Makedonia. Thessalonica 2003, 169–177. Вријеније је такође посебно истицао и хвале све своје јунаке који су пореклом из „Македоније“. 2    Bryennios, 111–115; в. такође 225, 5 где Вријеније спомиње мајку Вријенија, на исти начин као што ће Ана Комнин у Алексијади своју баку Ану Даласин називати мајка Комнина, док се сама Ана Даласин на печатима титулисала као мајка цара, J.-Cl. Cheynet – J.-F. Vannier, Études prosopographiques. Paris 1986, 98–100.

Пу товањ а кроз Византију

210 |

наивно, Нићифор Вријеније је своју верзију историје заснивао на два чврста аргумента: – првом, да је његов исказ заснован на породичном сећању Вријенија и самих Комнина; – и другом, који се надовезује на претходни, да он на тај начин само преноси чињенице које је сазнао на најнепосреднији начин од самих учесника догађаја када год је то било могуће, не мењајући и не преправљајући их као аутор. Као још једну потврду истинитости своје Историје и, посеб­ но, другог наведеног аргумента, треба нагласити да је и самим на­ словом свог историјског дела – Материјал историје – Вријеније желео да јасно стави до знања своју „скромну“ ауторску улогу у писању, односно истакне своју потпуну објективност.1 Већ самим насловом Вријеније је објављивао да пише нову врсту историја,2 које у потпуности почивају на истини јер аутор своје податке црпи непосредно из сећања својих јунака. Снажно повезан са јунацима свог дела, Вријеније је могао тврдити да је његова Историја потпуно непристрасна, чак и ако је било јасно да се он сам није могао сећати догађаја које описује. Он је тиме свесно користио појам сећања у писању свог историјског дела, али ће вредност личних сећања бити уздигнута на ниво необоривог аргумента у корист сопствене вер­ зије истине у тек мало млађем историјском делу Вријенијеве жене, Алексијади Ане Комнин. Ана Комнин је користила сећања на начин до тада непознат у теоријски најобјективнијем жанру византијске књижевности – ис­ торији – са таквим интензитетом, умећем и тенденцијама да њена прича о оцу Алексију и византијској повести његовог доба остаје јединствен феномен у историји литературе Царства. Чак ни чуве­ ни Мемоари цара Јована Кантакузина, настали у другој половини XIV века, нису достигли Анину Алексијаду у вештини промовисања 1    В. о томе детаљније рад Увод у Материјал историје Нићифора Вријенија, број X у овој књизи. 2    Треба, такође, упоредити са логосом Манојла Страворомана у коме користи сличне изразе, P. Gautier, Le dossier d’ un haut fonctionnaire d’ Alexis Ier Comnène, Manuel Straboromanos, REB 23 (1965) 168–204, Logos I, 178–193 (посебно 182, 18–19, што треба упоредити са Bryennios, 73, 6–11). Такође, Alexias, Prologos, 2, 1–3, 6–7, и A. Kambylis, Zum ‚Programm‘ der byzantinischen Historikerin Anna Komnene, у: Δώρημα. Hans Diller zum 70. Geburtstag. Athen 1975, 127–146.

Влада Станковић

сопственог виђења прошлости кроз употребу сећања, због исувише отворене тенденциозности којом његово дело одише, као и због важне околности да су обоје користили сопствена сећања, али је Кантакузин писао о себи, док је Анин јунак био њен отац, чиме је објективност Алексијаде, барем наизглед, била додатно омогућена. Као у највећој мери објективно историјско дело, Алексијада Ане Комнин је и прихватана у историјској науци, уз видљиву наклоност према оцу, пред којом је једина средњовековна историчарка само на неким местима свог обимног дела поклекла. У односу на историјско дело њеног мужа, Аниној Историји је увек давана у свему предност, како у веродостојности садржаја, тако и у стилским одликама овог импозантног ученог састава.1 Алексијада је, међутим, још увек у великој мери неистражена, а поједини елементи њене нарације, па чак и амбивалентан начин на који је протагонист Алексије Комнин описан, практично нису још препознати у свој својој важности у модерној византологији.2 Читава „историја“ Анине Историје још увек је у великој мери ненаписана, посебно када се имају на уму све специфичности овог дела у коме се, са одређеном дозом меланхо­ лије, одсликава читав живот ауторке. живот препун великих надања и неиспуњених очекивања. Анина сећања и њена наводна аутопсија – лично присуство или знање о већини најважнијих догађаја које описује – нису једноставне и кратке аутобиографске белешке и не могу се тако ни анализирати. Анино инсистирање на сопственим сећањима које пружа најчешће у облику врло емотивних и драматичних ретроспекција, има снажну идеолошку, политичку, чак и пропагандну улогу у њеној Алексијади и оне далеко превазилазе штуре аутобиографске ноте које се срећу у многим византијским историјским делима. Као нико други у ви­ 1    Упореди, J. Ljubarskij, Why is the Alexiad a Masterpiece of Byzantine Literature?, у: Λειμων. Studies Presented to Lennart Rydén on His Sixty-Fifth Birthday (ed. J. O. Rosenquist). Uppsala 1996, 127–141, и рад под истим насловом у Anna Komnene and her Times (ed. Th. Gouma Peterson). New York – London, 2000, 169–186. 2    Треба истаћи да до сада није детаљно истражен чак ни двосмислени начин описа самог Алексија Комнина, као и да Анина схватања, искривљавања или преправљања појединих епизода из повести треба тумачити много опрезније него што је то до сада рађено – довољно је само подсетити да Ана Комнин упорно и доследно користи термин побуна (апостасија) када описује начин на који је Алексије дошао до царског трона, што је постало јасно тек након новог издања Алексијаде, в. D. R. Reinsch, Zum Text der Alexias Anna Komnenes, JÖB 40 (1990) 233–268, посебно 245–247.

Пу товањ а кроз Византију

| 211

212 |

зантијској историји, Ана Комнин је од својих сећања створила нову књижевну форму, далеко превазишавши несумњиво највећег егоисту међу ромејским писцима, великог Михаила Псела, кога је Ана читала и коме се, заједно са својим мужем Нићифором Вријенијем, дивила. Јер, док је Псел своја сећања истицао само на одређеним местима, покушавајући да тиме подржи позитивну слику о својој улози у општој историји коју је писао, Анина сећања су непреста­ но присутна у разним слојевима нарације у Алексијади. Осим тога, своја присећања Ана Комнин износи изразито емотивно, било да се ради о њеној „личној историји“ или о поступцима њеног оца цара, придодајући им увек помало чудан, снажно женски квалитет, који се не среће у другим византијским историјама. Сећања Ане Комнин се стога ни у ком случају не могу сматрати чисто аутобиографским, пошто осим уобичајене субјективности носе у себи и мешавину специфичне осећајности, политичких претензија и породичног ан­ тагонизма, који је нагонио Ану да свог брата Јована и његовог сина Манојла – чак и у форми сећања – снажно критикује.1 Форма нарације у првом лицу коју је Ана користила,2 а посеб­ но снажно лично обојени увод Алексијаде са речима ја, Ана, које у свести читаоца од самог почетка остављају неизбрисив утисак,3 користили су порфирогенитној принцези како би нагласила ква­ литет, односно веродостојност сећања на које се ослањала. Форма нарације је у овом случају пратила у потпуности њен садржај, ства­ рајући потпуно сагласје између реченог и начина на који је речено, отворености личног израза и искрености у навођењу података којих се Ана сећала, потврђујући још једном ауторкину вештину која је допринела стварању јединственог књижевно-историјског дела у Византији. 1    M. Hinterberger, Autobiographische Traditionen in Byzanz. Wien 1999, спомиње аутобиографске белешке Ане Комнин и Нићифора Вријенија (107; 127; 141–2; 154; 301–3), али их не анализира појединачно, нити их одваја од сличних примера из византијске литературе, в. В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057– 1185). Еволуција једне владарске породице, Београд 2006, 123–125; 192–196; V. Stanković, Konstantios Doukas, Nikephoros Bryennios and Anna Komnene: A Story About Different Perspectives, BZ 100–1 (2007) 169–176 (= Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија, рад број XII у овој књизи). 2    За разлику од Јована Кантакузина, да се вратимо на овај пример јединих мемоара из византијске историје, који је о себи увек говорио у трећем лицу. 3    Alexias, Prologos 1, 2 (pages 5–6).

Влада Станковић

Можда најбољи пример Анине убедљиве нарације, односно снажног уплива личности аутора у ток приче, јесте начин на који је описала своје рођење, приповедајући чак и о њему кроз форму сећања на овај догађај и на све околности које су га пратиле, које су имале свој стварни и симболички значај за њен живот, али и за свест коју је о сопственом положају имала.1 До тренутка када чита­ лац дође до места на коме Ана Комнин прича о свом рођењу, он је већ потпуно убеђен у вредност ауторкиних сећања, и значајној, чак суштинској улози која она имају за истинитост Алексијаде. Детаљна и живописно испричана приповест о рођењу првог детета младог царског пара тиме задобија посебну пажњу читаоца, већ упознатог са ауторкиним стилом који обилује реминисценцијама, а Ана поја­ чава утисак читаочевог непосредног увида њен живот речима: прво рођено дете у пурпуру сам била ја...2 Посебан значај прворођеног детета Алексија Комнина и Ири­ не Дуке је Анином нарацијом постављен као основа читавог по­ литичког аргумента Алексијаде, као кључ свих њених оправданих претензија на царску круну, која је јој је суровом игром судбине остала заувек недостижна. Сопствену амбицију Ана Комнин је по­ тврдила причом о „крунисању“ прворођене бебе и зарукама са Кон­ стантином Дуком, сином цара Михаила VII Дуке, коме је Алексије Комнин, све док није добио сина Јована 1087. године, признавао право на царски трон. Спој Анине приповедачке вештине и нејасних политичких околности, које су пратиле прве године Алексијевог царевања, допринели су убедљивости њене приче и читаве поли­ тичке позадине Алексијаде. Управо је потпуно лични начин на који је Ана описала своје вереништво са Константином Дуком, фор­ мално га сврставајући у своју приватну историју која је по страни великих догађаја, појачао снагу њеног аргумента да право на царску круну припада искључиво њој, не само због тога што је први Ком­ нин рођен у пурпуру, већ и зато што је била верена за легитимног. општепризнатог наследника царске круне. Несрећна околност да је њен вереник умро врло млад, чак и пре него што је прави брак могао бити остварен, заувек је осујетила Анину царску амбицију – бар је такав утисак сама ауторка желела да остави. Околност да је, заправо, већ рођење млађег брата Јована 1087. године значило да је 1    Alexias, VI, 8, 1–5 (183–186). 2    Alexias, VI, 8, 1 (184, 86).

Пу товањ а кроз Византију

| 213

214 |

Алексије добио наследника престола, не јавља се нигде изричито у Алексијади. Само је из начина на који Ана Комнин подругљиво опи­ сује неугледан изглед свог малог брата и његову од рођења тамну пут – још једном користећи форму и снагу сопственог сећања – потпуно јасна снага међусобне борбе за власт и Анине огорчености што је ту борбу изгубила, показујући непрежаљеност својих амбиција чак и у време када је Јован већ одавно био покојни.1 Спојени заједно у истом поглављу, све ове различите теме и хронолошки слојеви преносе снажну Анину поруку да је круна по свему требало да припадне њој, ојачану ауторкиним ауторитетом сведока догађаја, који је успоставила од самог почетка Алексијаде инсистирајући на томе да кључне догађаје пише на основу соп­ ствених сећања. Ана Комнин је тиме преносила снажну поруку о истинитости своје Историје, историје времена које је она прва описала, преносећи тиме своју верзију повести генерацијама своје деце и унука, које су у међувремену стасале. На јединствен начин Ана је успела да уобичајене аутобиографске белешке које се срећу у византијским историјским делима у великој мери неосетно прет­ вори у снажне политичке аргументе у своју корист. Пишући прву Историју царевања свог оца – али и сопственог времена – Ана Ком­ нин је настојала да не дозволи да њено право на царску круну падне у заборав, у годинама када је њен братанац Манојло био на трону, суочен са проблемом сопственог наследника због немогућности да добије сина. На помало прикривен, али изузетно вешт начин, она је у томе и успела.

1    В. P. Magdalino, The Pen of the Aunt: Echoes of the Mid-Twelfth Century in the Alexiad, и R. Macrides, The Pen of and the Sword: Who wrote the Alexiad, у: Anna Komnene and her Times (ed. Th. Gouma Peterson). New York – London, 2000, 15–45, односно 63–83.

Влада Станковић

XII Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија

Византијска историографија и укупна књижевна продукција ком­ нинског периода представљају једно од најзанимљивијих поља за истраживање различитих аспеката шире схваћеног византијског менталитета, односно начина на који су Ромеји сагледавали про­ шлост, одређивали своје ставове и свој однос према њој, као и соп­ ствену улогу у историјским збивањима. Настављајући велике домете византијске интелектуалне мисли XI века, оличене у свестраној и многослојној личности врхунског учењака и политичара Михаи­ ла Псела, византијску ученост и духовност XII века обележили су управо појавне карактеристике којима се Псел јасно издвајао од савременика: разноврсност, вишестраност, ученост и вишеслој­ ност израза и комплексност поруке коју су књижевна дела – овде пре свега имам на уму она са историјским предзнаком – носила у себи. Управо због тих особина комнинске књижевности она данас представља несумњиво најинспиративнији период за нове приступе истраживању, за другачије – сложеније, изнијансираније – погледе у византијску литерарну заоставштину. О том промењеном, много комплекснијем погледу при проучавању византијске историогра­ фије и књижевности од XI до XIII века, сведочи велики број студија у последњих деценију и по посвећених преиспитивању старијих ставова и гледишта, који, најчешће, нису високо вредновали домете комнинске учености. Ова анализа заснована је на схватању да је неопходно – пре свега у методолошком смислу – приступати изворима и њиховој анализи са што више страна, односно да је једино сагледавши цели­ ну одређеног дела – упоређену са личношћу и деловањем његовог аутора – могуће доносити вредносне судове о његовим појединим карактеристикама или извлачити закључке о значају његових по­ датака и његовој „историјској“ вредности. Речено на други начин,

Пу товањ а кроз Византију

216 |

посматрати византијска историјска дела само у тим уским („фак­ тографско-историјским“) оквирима, не узимајући у обзир личност аутора, њихову литерарну димензију и све околности настанка, зна­ чило би одузети им део њихове стварне вредности и извући их из њиховог историјског контекста. Приступајући проблему на тај начин, овај рад разматра раз­ личиту улогу и положај које је у делима двоје првих и најважнијих комнинских историчара имао Констанције Дука,1 најмлађи син цара Константина X Дуке, рођен 1060. године као први порфирогенит – царски син рођен у пурпуру – након тачно сто година од рођења последњег порфирогенита, цара Константина VIII. Циљ ми је да ука­ жем на различите политичке и животне ставове Нићифора Врије­ нија и Ане Комнин, (супружника писаца историја) који су утицали у највећој мери и на начин на који су супружници представљали протекле догађаје, описивали одређене личности и обликовали прошлост за наредне нараштаје. Извори који пружају податке о животу Констанција Дуке (1060–1081) могу се одвојити у две јасно разграничене групе, имајући као критеријум начин на који се овај порфиророђени принц спомиње у њима, односно значај и улогу која му се придаје: – на једној страни се налазе историјска дела Михаила Псела, Скиличиног Настављача, Михаила Аталијата и Јована Зонаре: без обзира на међусобни однос ових аутора или међузависност њи­ хових дела, они сведоче о Констанцију Дуки на незаинтересован начин, односно Констанције Дука се у њима јавља сам за себе, као самосталан учесник у историјским догађајима. Наведени писци пружају најјасније оквире за реконструкцију биографије Констан­ ција Дуке – не придајући му истовремено посебан значај у борби за легитимитет царске власти, која је буктала у осмој деценији XI века. Политичка тежина Констанција Дуке у историјским делима ових аутора – чак и у Хронографији Михаила Псела, који му је без сумње био лично најближи – готово и да не постоји: читајући Псе­ ла, Аталијата, Настављача Скилице или Зонару могло би се једино закључити да у грађанским ратовима између 1077. и 1081. године Констанције Дука, млађи брат цара Михаила VII, није имао никакву улогу и политички значај; 1    D. Polemis, The Doukai. A Contribution to Byzantine Prosopography. London 1968, no. 17/ 48–53.

Влада Станковић

– насупрот овим историјским де­ лима налазе се Материјал Историје Нићифора Вријенија и Алексијада Ане Комнин, у којима је Констанције Дука – могло би се чак рећи лик (persona dramatis) Констанција Дуке – иско­ ришћен као згодно средство за прено­ шење и изражавање врло специфичних политичких порука и ставова самих ау­ тора. Насупрот делима из прве групе, учене историје супружника посвећују – сасвим очекивано и у складу са њиховим карактерима – пуно пажње идеолошком и политичком питању легитимитета вла­ сти у осмој деценији XI века, времену из­ градње амбиције а затим и освајања вла­ Цар Алексије I Комнин 1081-1118, минијатура сти самих Комнина.1 Оно што посебно из рукописа Vaticanus карактерише Историје Нићифора Врије­ gr. 500 нија и Ане Комнин по овом питању јесте њихова потпуна идејна подударност по питању значаја легитимитета власти у бурним годинама 1077–1081, истовремено са потпуном садржинском разликом која се у њиховим 1    P olemis није обратио пажњу на разлике у изворима нити их посебно анализирао, истовремено погрешно приписујући Констанцију Дуки речи које, по Нићифору Вријенију, заправо изговара Алексије Комнин (Polemis, Doukai, 51) у тренуцима када је постало извесно да ће Алексије освојити царски престо, Nicéphore Bryennios, Histoire (ed. P. Gautier). Bruxelles 1975, 251. Корпусу извора о Констанцију Дуки треба прикључити и кратку монодију коју је Михаило Псел упутио Констанцијевом старијем брату Андронику, P. Gautier, Monodie inédit de Michel Psellos sur le basileus Andronic Doucas, REB 24 (1966) 153–170. Помало збуњују разлози због којих је G. T. Dennis у издању хрисовуље Михаила VII упућене Роберту Гвискарду – коју је написао Михаило Псел – преправио Констанције из рукописа у Константин, иако је о томе већ расправљао Polemis, Doukai, 49, нап. 8. Нема сумње да треба задржати оригинално читање Констанције, Michaelis Pselli Orationes forenses et acta (ed. G. T. Dennis). Stuttgart–Leipzig 1994, Actum 5, 181, 151. О преговорима Михаила VII и Роберта Гвискарда в. A. Kolia-Dermitzaki, Mi­ chael VII Doukas, Robert Guiscard and the Byzantine-Norman Marriage Negotiations, BSl 58–2 (1997) 251–268, иако је непотребна ауторкина дилема око „правилне“ форме имена, и В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице, Београд 2006, 25–36; 203–204.

Пу товањ а кроз Византију

| 217

218 |

делима среће о томе ко је био носилац (тог) толико прижељкиваног и неопходног легитимитета. Имајући на уму ове околности, пробаћу да укажем на три проблема који се издвајају након читања и упо­ ређивања података Нићифора Вријенија и Ане Комнин за период 1077–1081. и понудим одговоре на њих: 1) Какав и колики политички значај приписују Констанцију Дуки Нићифор Вријеније и Ана Комнин и из којих разлога? 2) Ко је био носилац царског легитимитета у времену од краја владавине Михаила VII Дуке до освајања власти Алексија Комнина према Вријенију, односно Ани Комнин?1 3) Да ли је могуће одредити изворе на основу којих су писали Вријеније и Ана Комнин, односно утврдити барем у којој су се мери ослањали на раније, постојеће изворе, а који део њихових података чине њихови лични ставови и убеђења? Констанције Дука представља једну од најважнијих личности у историјском делу Нићифора Вријенија, постајући несумњиво протагонист у Вријенијевом приповедању догађаја из 1077. и 1078. године – управо у време када је власт његовог брата Михаила VII била уздрмана побунама и на истоку и на западу Царства. Но упр­ кос томе, Вријенијев текст је тако уобличен да се јасно разазнаје да Констанције Дука ипак у целини историјских збивања има споредну улогу и да служи да би се у ток догађаја пуном снагом увела личност правог јунака, Алексија Комнина. Као вешт приповедач, Нићифор Вријеније је ту околност истакао повезујући на сваки начин Констан­ ција Дуку – као легитимног наследника његовог брата Михаила VII са Алексијем Комнином: Констанције Дука се у Вријенијевом приказу догађаја никада не јавља сам, он нема аутономно место у нарацији и његов животни пут пре повезаности са Алексијем Комнином нема за Вријенија никакав значај. Оно што суштински одређује Констанција Дуку јесте чињеница – по Нићифору Вријенију – да је он био једини наследник свог брата Михаила VII и да је тиме представљао јединог носиоца легитимитета у годинама пре успона Алексија Комнина.2 1    За датум неуспешне побуне Констанција Дуке в. D. Polemis, Notes on elev­ enth-century chronology (1059–1081) BZ 58 (1965) 60–76, нарочито 72–73, што је прихватио J.-Cl. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance (963–1210). Paris 2 1996, no. 110, 87–88. 2    Bryennios, посебно § 21, 247–249, где Михаило VII експлицитно именује свог млађег брата као свог јединог наследника.

Влада Станковић

Како би потврдио такав статус Констанција Дуке, Вријеније припи­ сује самом Михаилу VII одлуку – потврђену и царским документом – да Констанције Дука буде његов једини наследник. Од посебног је значаја околност да Нићифор Вријеније ниједном не спомиње малог сина Михаила VII – Константина Дуку (такође порфирогенита) и некадашњег вереника његове жене Ане – у контексту наслеђа или легитимитета власти. Малом Константину Дуки Вријеније не при­ даје никакав значај градећи своју нарацију тако да сваком слушаоцу/ читаоцу буде сасвим јасно да је након одласка са власти Михаила VII 1078. године постојао само један легитимни наследник престола: Констанције Дука. Ана Комнин представља исте догађаје на сасвим другачији на­ чин са потпуно различитим фокусом. Иако је управо за овај период користила у највећој мери историјско дело свог мужа – оно јој је заправо било непосредни извор, слика догађаја коју нам Ана пружа је сасвим различита од Вријенијеве: Констанција Дуку Ана Комнин спомиње тек након што је Алексије постао цар, па и то само узгред и непосредно пре његове погибије код Драча октобра 1081. године, додуше на начин и лексиком која не оставља сумње да је порфиро­ рођеној принцези био јасан значај који је овај некадашњи пријатељ и савезник њеног оца имао.1 Уместо њега Ана Комнин поставља Константина Дуку, сина Михаила VII и свог некадашњег, помало непрежаљеног вереника: она га не само јасно означава као јединог легитимног наследника Михаила VII у Алексијади већ су и одломци у којима се Константин Дука јавља писани потпуно другачијим, ин­ тимнијим тоном, представљајући једне од најемотивнијих редова византијске литературе. Као и на неким другим местима у Алексијади, Анине упадице у нарацију одишу меланхоличним призвуком, изра­ жавајући тугу која ју је обузимала приликом писања, када се у својим позним годинама присећала пропуштених животних прилика.2 1    Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001, 130 (IV, 5, 3); 134 (IV, 6, 7). Оба навода се односе на догађаје који непосредно претходе бици код Драча, октобра 1081. године у којој је Констанције Дука погинуо. 2    Као легитимни наследник Алексијади се спомиње једино Константин Дука, Alexias, 49 (I, 15, 2); 57–58. Анина емотивна сећања на прерано умрлог Константина, Alexias, 40 (I, 12, 3–4); 88 (III, 1, 3), Константин као отелотворење Ероса (!), 184–185 (VI, 8, 3), Константин као Алексијев савладар. Уп. Ja. Ljubarskij,

Пу товањ а кроз Византију

| 219

220 |

На основу овог кратког приказа ставова Нићифора Вријенија и Ане Комнин одговори на прва два постављена питања постају сами довољно јасни. Док и Нићифор Вријеније и Ана Комнин у подједнакој мери и на исти начин схватају и разумеју значај легитимитета власти у годинама које су претходиле зацарењу Алексија Комнина, и тај легитимитет обоје повезују са родом Дука, они га ипак приписују различитим личностима: по Нићифору Вријенију једини носилац легитимитета био је Констанције Дука и зато га он повезује у сваком смислу са Алексијем Комнином, придајући му изу­ зетно велики значај; по Ани Комнин једини носилац легитимитета је Константин Дука (њен некадашњи вереник) и зато га она повезује искључиво и наглашено са (самом) собом – истичући сопствено право на престо. Последично, у њеној нарацији Констанције Дука готово и да не постоји. Питање о изворима Нићифора Вријенија и Ане Комнин, о на­ чину њиховог коришћења, односно укључивању сопствених ставова у дела која су писали јесте несумњиво најкомплексније. Сам однос између историјских дела двоје супружника представља једно од најотворенијих и најзанимљивијих питања у савременим истражи­ вањима византијске књижевности и историографије XI и XII века. Оно што је и из претходног примера несумњиво јасно јесте чиње­ ница да Ана Комнин никако није само литерарно уобличила или стилски „надоградила“ текст свог мужа,1 већ да је имала прилично другачије мотиве, идеје и „филозофију“ писања историје у односу на Нићифора Вријенија, што је потврђено и бројним студијама нај­ бољих познавалаца текстова овог периода: Ј. Љубарског, Д. Рајнша, П. Магдалина, Р. Макридес и других.2 На примеру Ане Комнин и „Writers’ Intrusion“ in early Byzantine Literature, у: Rapports pléniers, XVIIIe Cong. Int. des ét. byz. Moscow 1991, 433–456; R. Macrides, The Historian in the History, у: Φιλέλλην. Studies in honour of Robert Browning (ed. C. N. Constantinides – N. M. Panagiotakes – E. Jeffreys – A. D. Angelou). Venice 1996, 205–224; Станковић, Комнини, 123–125; 193–196, за тумачење Аниних емотивних упадица у нарацију. 1    J. Howard-Johnston, Anna Komnene and the Alexiad, у: Alexios I Komnenos (ed. M. Mullet – D. Smythe). Belfast 1996, 260–302. 2    Ja. Ljubarskij, Quellenforschung and/or Literary Criticism. narrative Structures in Byzantine Historical Writing, Symbolae Osloensis 73 (1998), нарочито 16–19; D. R. Reinsch, Women’s Literature in Byzantium? – The Case of Anna Komnene, у: Anna Komnene and Her Times (ed. Th. Gouma-Peterson). New York and London 2000, 83–105; R. Macrides, The Pen and the Sword: Who Wrote the Alexiad?, у: Anna

Влада Станковић

Нићифора Вријенија личност самог аутора избија у први план, само на најбољи начин потврђујући значај аутора у процесу писања исто­ рије у Византији. Управо су личност и ставови аутора у великој мери одредили начин на који ће догађаји из периода 1077–1081. године бити представљени, односно места које ће у њима заузети одређена личност – у овом случају Констанције Дука. Покушај Ане Комнин да Констанција Дуку на неки начин избрише из историје – заправо из оног дела историје који је њој лично једино био важан – а да на његово место постави свог вереника Константина Дуку колико је личан толико је и разумљив: чак и након потпуне извесности да никад неће сести на царски престо Ана Комнин је желела да докаже како је њено право на царски престо најстарије међу Комнинима, снажније и у односу на брата Јована II, а посебно у односу на бра­ танца Манојла који је владао у време када је највећи део Алексијаде настао. Као што је нашла начина да у свом историјском делу које описује догађаје (само) до 1118. године изрази отворену критику и Јована II и Манојла, Ана Комнин је поступајући слично – увек вођена личним мотивима – покушала да докаже како њој самој при­ пада првенство (бар идеолошко) у оквирима рода Комнина, макар стварност била потпуно другачија од њених жеља. За разлику од Аниних јасних личних, приватних разлога да Констанција Дуку замени у идеолошко-идејном смислу својим вереником Константином Дуком, Вријенијеве изворе није тако једноставно утврдити. Овај први комнински историчар пружио је Алексију Комнину кључни доказ легитимности освајања царске кру­ не (које је, иначе по много чему било проблематично) повезујући га најнепосредније са јединим носиоцем легитимитета, Констанцијем Дуком. Иако за Вријенијево преправљање, па чак и измишљање догађаја и историјских околности постоји довољно сведочанстава у његовом Материјалу историје, чини се да је у овом случају учени цезар ипак имао пред собом неки ранији извор, временски ближи владавини Алексија Комнина. Вријенијева нарација у сваком случају представља траг једног врло раног облика комнинске идеологије, заправо искључиво Алексијеве идеологије, који је у време владавине његовог сина, а под покровитељством његове жене царице Ирине Komnene and Her Times, 63–82; Cf. D. R. Reinsch, Zur literarischen Leistung der Anna Komnene, у: Λειμων. Studies Presented to Lennart Rydén on His Sixty-Fifth Birthday (ed. J. O. Rosenquist). Uppsala 1996, 113–125.

Пу товањ а кроз Византију

| 221

222 |

Дука био замењен мотивом спајања два рода, Комнина и Дука, као основом легитимитета ових првих. Посебна специфичност ове ране, Алексијеве, комнинске идеологије огледа се како у Алексијевој са­ мосталности тако и у значају који је овај текст добио пред крај царе­ вања династије Комнин. Алексијева наглашена издвојеност од рода би указивала на време настанка Вријенијевог извора пред крај XI и почетком XII века, када се Алексије ослобађао двоструког породич­ ног утицаја, од мајке, Ане Даласин и од брата, првог севастократора Исака, док је значај Вријенијевог текста за комнински легитимитет потврђен вероватно крајем Манојлове владавине када је испред њега убачен анонимни апологетски Увод Алексијевог уздизања у коме главни мотив представља управо Алексијево право на престо. Као прилог бољем разумевању византијске књижевности, ис­ ториографије и цивилизације уопште, желео бих да и овај рад буде схваћен као један покушај бољег вредновања личности скривених иза помало ригидних маски историчара. Чини ми се да је иза писања историјских дела у Византији у XII веку стајало много више личних интереса, приватних разлога и поноса него што смо можда спремни да прихватимо. Верујем да су и у Вријенијевом приказу Констанција Дуке као легитимног наследника Михаила VII и у Анином опису свог вереника Константина Дуке на исти начин, њихово дуготрај­ но лично и политичко неслагање и међусобно пребацивање због неостварених амбиција дошли до свог пуног израза.1

1    „Проблем“ са Константином Дуком и односом Ане Комнин и њеног мужа Нићифора Вријенија, постаје јасан када се упореде два текста у којима се даје Анина биографија – о Константину нема ни речи у састави Михаила Италика у време када је Вријеније још био жив, док код Георгија Торника, у говору написаном више од деценију након смрти Аниног мужа, њен давно умрли вереник Константин има врло истакнуто место, P. GAUTIER, Michel Italikos. Lettres et discours. Paris 1972, no. 8, 107–108, J. DARROUZÈS, Georges et Dèmètrios Tornikès. Lettres et discours. Paris 1970, no. 14, 251–253.

Влада Станковић

XIII Генерацијски јаз или политички сукоб? Цар Манојло Комнин, византијски учењаци и борба за превласт у Византији у XII веку

Након више од деценије и по царевања Манојла Комнина (1143– 1180) одиграла се у престоници завера високих царских чиновни­ ка, која је све до наших дана остала обавијена велом тајновитости, посебно јер се на њеном челу налазио Теодор Стипиотис, царев најповерљивији секретар са достојанством чувар царске мастионице.1 О разлозима због којих би се Теодор Стипиотис ставио на челу тајне побуне против Манојла Комнина може се само нагађати, посебно стога што је реч о угледном аристократи, који је и родбин­ ским везама био укључен у владајући род Комнина, а самим својим положајем морао уживати највеће поверење цара. Врло мало се уопште може закључити из оскудних навода византијских истори­ чара, који спомињу ову чудну дворску заверу – оно што, међутим јасно произилази из исказа Јована Кинама и Никите Хонијата јесте да се читав догађај и Стипиотисов пад морају посматрати у склопу ширих политичких и друштвених прилика у Византијском царству средином XII века, пошто је судбина чувара царске мастионице била тесно повезана са судбинама бројних других византијских учењака његовог времена, који су се истовремено нашли у немилости цара Манојла, решеног, очигледно, да из свог најближег окружења из­ баци свакога у кога није имао потпуно поверење. Оно што је за овај рад најзанимљивије јесте старост неимено­ ваног претендента на царски престо, којим су побуњеници желели да замене Манојла Комнина: Теодор Стипиотис и остали завере­ ници су оптужени да су покушали да за цара поставе неког старијег, а Јован Кинам као на један од њихових аргумената подсећа и на 1    Чувар царске мастионице је надгледао састављање и потписивање свих царских аката и једини имао право да се на појединим важним местима у документима потписује у име василевса.

Пу товањ а кроз Византију

224 |

мудрост Већа стараца (Герусије) у античким демократијама.1 Ма­ нојло Комнин се, међутим, никако не би могао описати као млад у доба завере против њега – василевс је већ навршио четрдесет година и био на царском престолу готово шеснаест година. Царева младост – по речима византијских извора главни разлог побуњеника да ус­ тану против Манојла – стога звучи недовољно убедљиво, односно никако не би требало да буде схваћен буквално. Јер, чак и уколико би четрдесетогодишњи Манојло за неке могао бити млад, или сувише млад, у оквиру царске гране рода Комнина, која је успела да потисне супарничке, помало споредне линије разгранате породице Комнина, није се могао наћи нико старији, ко би могао преузети царски престо. Једини старији Комнин био је Манојлов стриц Исак (такозвани „други севастократор“ јер је други након истоименог брата Алексија I Комнина носио ово достојанство), о коме не знамо ништа након 1152. године, када је потписао оснивачки Типик свог манастира Богородице Спаситељице света у Вири у Тракији. Тешко је поверовати да је овај проблематични млађи брат Манојловог оца цара Јована II Комнина био политички активан почетком 1159. го­ дине када је дворска завера откривена, уколико је уопште још увек био у животу.2 Осим стрица Исака, Манојлов највећи супарник био је Исаков млађи син Андроник – Манојлов брат од стрица и каснији цар (1183–1185)3 – али је Андроник био василевсов вршњак, а исто би се могло рећи и за Манојловог рођеног старијег брата Исака, за кога такође не знамо да ли је био жив 1159. године.4 Бројне недоумице о овој побуни против „младог“ Манојла Комнина откривају, с друге стране, притајену али снажну напетост унутар Царства, присутну нарочито у првој половини владавине овог цара. Она има свој корен у проблематичној – и историјски и историографски – одлуци цара Јована II Комнина да се на самрти одлучи за Манојла, свог четвртог сина као наследника, давши му предност над старијим Исаком, одлуци која је и самог Манојла, 1    Ioannis Cinnami Epitome (ed. A. Meineke). Bonn 1836, 184, 19–185, 1; Nicetae Choniatae Historia (ed. J. L. van Dieten). Berlin and New York 1975, 110, 20–113, 74. 2    Датовање побуне и пропратних догађаја, O. Kresten, Zum Sturz des Theodoros Styppiotes, JÖB 27 (1978) 49–103. 3    О односу Манојла и Андроника в. В. С танковић , Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180). Београд 2008, 70–78; 88–107; 112–119; 127–139; 154–157; 214–218. 4    Био је жив 1153. године, в. Cinnamus, 127, 15–18.

Влада Станковић

током читавог живота, нагонила да брани и увек изнова истиче свој царски легитимитет и своју изабраност за царевање. Као што је недвосмислено показао Пол Магдалино, Манојло је имао раз­ лога да сумња у свог брата Исака и у неке од најближих сарадника свог покојног оца: и Исак и Јован Аксух, практично други човек по моћи у царству у време Јована II, били су много уздржанији пре­ ма Манојловом уздизању за цара него што би се то могло наслути­ Манојло Комнин и Марија ти из Историје Никите Хонијата, Антиохијска, минијатура док византијска, комнинска елита није била ни изблиза толико наклоњена новом василевсу колико су представљали Манојлови дворски ретори.1 ***

Сам Теодор Стипиотис, аристократа и важан дворски функ­ ционер, био је добро повезан са владајућим комнинским кланом, угледан, богат и утицајан у царској палати и престоници. Као и већи­ на осталих византијских интелектуалаца овог доба, и Стипиотис је био повезан са Теодором Продромом и несумњиво под великим утицајем најзначајнијег песника комнинске Византије. Стипиотис је био довољно млађи од свог познатог имењака, довољно да би се мо­ гао назвати његовим учеником, али очигледно не толико млађи да би Продром ту околност посебно нагласио.2 И док је Теодор Продром, налазећи се на врхунцу своје каријере и славе у последњим годинама владавине Јована II Комнина, увек остао само ретор, Стипиотис је кренуо путем сигурније чиновничке каријере, као и многи учењаци 1    P. Magdalino, Isaac sebastokrator (III), John Axouch, and a case of mistaken iden­ tity, BMGS 11 (1987) 207–214. P. Magdalino, The empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180. Cambridge 1993, 218–219. Теорија R. Browning-а о тровању Јована II је исувише натегнута, The Death of John II Comnenus, Byz 31–1 (1961) 229–236. 2    W. Hörandner, Theodoros Prodromos. Historische Gedichte. Vienna 1974, LXXI, 1–4; See also LXXII and LXIII.

Пу товањ а кроз Византију

| 225

226 |

његовог нараштаја.1 Судбина Теодора Продрома након што је Ма­ нојло постао цар симболично показује неповерење младог цара према сарадницима његовог оца, као и једну врсту нелагодности у односу на много старије, угледне и утицајне учењаке, који су свој положај у царском окружењу градили и изградили у претходним де­ ценијама. Могли бисмо да издвојимо неколико разлога за Манојлову опрезност према византијској интелектуалној елити и учењацима који су били врло блиски са његовим оцем: a) генерацијски јаз; б) политички ставови самих ретора; в) М  анојлов страх од брата Исака и његовог утицаја у престо­ ници у којој се налазио када је Манојло проглашен за цара у далекој Киликији,2 али и, можда у још већој мери, страх новог цара од стрица Исака и удовице његовог брата Андро­ ника, севастократорисе Ирине, који су имали огроман утицај на византијске учењаке, први и сам хваљен као узвишени интелектуалац, а друга позната као највећа покровитељка цариградских ретора; г) бојазан новог цара да ће његово изненађујуће постављење за цара, заобилазећи старијег Исака, бити схваћено као узурпа­ ција и тако „објављено“ кроз реторске саставе у Цариграду, који су у претходним деценијама задобили снажан утицај на политичку климу у читавом царству. Све ове околности су у различитој мери утицале на понашање Манојла, посебно у првим годинама царевања, које су посебно про­ блематичне за расветљавање и разумевање. Поједина сведочанства нам, ипак, могу помоћи да јасније утврдимо разлоге Манојловог непо­ верења у образовану елиту из времена његовог оца, чији су припадни­ ци били творци величанствене слике цара и укупне царске идеологије, која је у доба Комнина достигла свој изражајни врхунац. Ма колико ова изворна сведочанства била штура, она нам указују и на неспособ­ ност ретора и учењака – истовремено често и дворских функционера 1    Током владавине династије Комнин одиграле су се значајне друштвене промене, међу њима и успостављање снажног и функционалног хијерархијског система ретора-учењака, в. В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице, Београд 2006, 179–198; 223–269. 2    В. епитаф царице Ирине-Берте, који је саставио охридски архиепископ Василије, Fontes rerum byzantinarum I–II (ed. W. Regel). St-Petersburg 1892, 1917, 316–317.

Влада Станковић

– да у потпуности разумеју велику промену која се одиграла Манојло­ вим доласком на власт и да прилагоде своје идеје, саставе и поступке царевим жељама и новим околностима које су наступиле.1 У време када је Манојло изненада постао цар Теодор Продром је несумњиво био најугледнији ретор у царству и најутицајнији уну­ тар византијске интелектуалне елите. Стога је неопходно најпре погледати како је изгледао међусобни однос цара и овог блиског сарадника његовог покојног оца, учењака који је од самог почетка своје каријере био повезан са Јованом II Комнином. Продром је у претходних десет година, од 1133. године, песмама или прозним саставима пропратио сваки иоле значајан догађај везан за цара и царску породицу, спољну, унутрашњу или породичну политику Комнина и стога су подаци из његових састава везаних са самог Манојла пре него што је постао цар од посебне важности. Као зва­ нични гласноговорник Јована II, Продром је изражавао и ретор­ ски уобличавао цареву политику и његове намере, најзаслужнији за стварање величанствене слике цара, које су ретори Манојлове генерације само у детаљима мењали или надограђивали. У врло антагонистичкој комнинској елити, Продром је морао истицати јединственост пурпурне лозе овог рода и званичну хијерархију мла­ де династије, на којој је упорно инсистирао сам Јован II – након овог цара следио је увек његов најстарији син и крунисани савла­ дар Алексије, а тек далеко након њега остала три царева сина, три севастократора, која су обично и представљани као целина, са ипак приметним разликама и међу њима.2 Најбољи пример за овакав Продромов поступак је песма напи­ сана највероватније 1141. или почетком 1142. године (Hörandner, Prodromos, XIII), у којој је хијерархијски поредак синова Јована II јасно истакнут. Треба подсетити да је песма настала у време када нико није могао ни претпоставити трагедију цара Јована II, који ће изгубити најпре наследника престола и другог сина Андрони­ ка, а затим и сам умрети на кобном походу у Киликији пролећа 1143. године. Истовремено, то су биле године када су царевићи већ ратовали уз оца, или су се у биткама посебно истакли, као што је био случај са најмлађим Манојлом, чију је храброст сам Теодор Продром хвалио описујући ратовања око Неоцезареје из претход­ 1    Станковић, Комнини, 179–222. 2    Hörandner, Prodromos Xa, 22–24; Xb, 20–24; Xc, 22–24.

Пу товањ а кроз Византију

| 227

228 |

них година. У Продромовим спомињањима Манојла, може се при­ метити непрестано истицање Манојлових младих година (што се може разумети двојако, и позитивно и негативно у зависности од контекста), и његовог хијерархијски последњег места у оквиру царске породице.1 То је од посебног значаја за нашу тему, посебно имајући на уму да Продром ни на који начин није могао знати да ће Манојло постати цар, те је тиме његов положај описивао реално, не морајући да се брине, попут његовог млађег пријатеља Михаила Италика, како да „докаже“ Манојлову предодређеност за царски престо.2 При­ мећује се, ипак, одређена уздржаност аутора и проблематичност Манојловог положаја као последњег у породичној хијерархији, који се није могао довести у склад са његовом ратничком вештином у којој је надалеко превазилазио старију браћу. У временски ранијој песми (Hörandner, Prodromos, XIX, 142–143), Продром се обраћа непосредно младом Манојлу, ускликујући (користећи једну од својих омиљених реторских формула, радуј се (χαῖρε3)): Радуј се, порфирогените, трећи од севастократора, не по части твојој, већ по младости. На сличан начин, Продром назива Манојла у само нешто кас­ нијој песми жестоким младцем, истичући само његову младост и узраст од све четворице браће (Hörandner, Prodromos, XIII, 39, ἡ ζηλωτὴ νεότης).4 О положају Теодора Продрома након Манојловог освајања власти и о неповерењу новог цара у утицајног ретора можемо 1    Hörandner, Prodromos, XIX, посебно XIX, 73–81; XIX, 142–151. 2    Michel Italikos (ed. P. Gautier). Paris 1972, no. 44. Италик је очајнички покушавао да искористи Манојлову младост као позитиван мотив, алудирајући на његово подмлађивање Царства. 3    Χαῖρε πορφυρογέννητε σεβαστοκράτορ τρίτε, οὐκ ἐν ὑφέσει τῆς τιμῆς, ἀλλὰ τῆς ἡλικίας. Формула са χαῖρε је била врло често коришћена у реторици доба Комнина, посебно драга Теодору Продрому и Анониму Манганском. За њихове узоре в. C. A. Trypanis, Fourteen Early Byzantine Cantica. Vienna 1968, I. The Akathistos Hymn, pass; сf. P. Roilos, Amphoteroglossia: The role of rhetoric in the medieval Greek learned novel, у: Die Roman der Komnenenzeit (ed. P. A. Agapitos – D. R. Reinsch). Frankfurt am Main 2000, 109–126, нарочито 120–123. 4   Ништа поузданије о Продромовим ставовима се не може закључити ни из песме о доласку Манојлове невесте, Ирине-Берте, у Цариград, Hörandner, Prodro­ mos, XX. За Манојлово „последње“ место међу браћом в. Italikos, no. 44/ 284, 5–20.

Влада Станковић

закључити више на основу посредних, али јасних околности, него на основу отворених исказа престоничког учењака. Пре свега, Те­ одор Продром није никада био близак са Манојлом Комнином, нити припадао кругу његових личних пријатеља или слугу. Ниједно своје дело, ниједну своју песму или пригодни састав Продром није посветио лично Манојлу, ни пре нити након што се овај овенчао царским венцем.1 Једини изузетак, који заправо потврђује међу­ собну удаљеност њих двојице, јесте Продромова молба василевсу да му покаже своју наклоност и постави га поново на положај првог ретора у Цариграду, на коме се налазио у доба царевања његовог оца.2 Многе песме или појединачне вести из огромног Продромо­ вог опуса потврђују истинитост података из ове песме-молбе, по којима се Манојло одрекао услуга првака византијских учењака, не дозвољавајући му да и у новим политичким околностима има исто, централно место у царевом интелектуалном окружењу. Проћи ће више од шест година од Манојловог зацарења пре него што Теодор Продром буде добио прилику да састави похвалну песму цару – што ће уједно бити и последњи пут да овај велики поета има прилику да пред василевсом прикаже своја дела, након Манојловог казне­ ног похода против отпадника од његове власти, након Четвртог крсташког рата. Крајем 1149. године и почетком 1150, у оквиру великих прос­ лава Божића и Богојављења у Цариграду, Теодор Продром је саста­ вио дугачку песму – заправо, мали еп у византијском петнаестер­ цу – посвећену Манојловим успесима против Нормана на Крфу и 1    Чак и две Продромове песме писане простијим, „народским“ језиком упућене Манојлу Even the two Ptochoprodromic poems dedicated to Manuel (Ptochoprodro­ mos (ed. H. Eideneier). Köln 1991, III – IV) – уколико је Продром заиста њихов аутор, као што се данас чини утврђеним (cf. M. Alexiou, Ploys of Performance: Games and Play in the Ptochoprodromic Poems, DOP 53 (1999) 91–109; P. A. Agapitos, Poets and Painters: Theodoros Prodromos’ Dedicatory Verses of His Novel to An Anonymous Caesar, JÖB 50 (2000) 174–185) – не могу бити схваћене као показатељ његове блискости са Манојлом јер о томе да ли су оне цару представљене – прочитане, не знамо апсолутно ништа. Њихова сличност са „народским“ песмама упућеним Манојловом оцу Јовану указује на Продромову неспособност, или намерни отпор, да промени своју поетику и свој стил (Ptochoprodromos I). 2    A. Maiuri, Una nuova poesia di Teodoro Prodromo in greco vulgare, BZ 23 (1914) 397–407. Cf. W Hörandner, Zur Frage der Metrik früher volkssprachlicher Texte. Kann Theodoros Prodromos der Verfasser volkssprachlicher Gedichte sein?, JÖB 32/2 (1982) 375–381.

Пу товањ а кроз Византију

| 229

230 |

српског жупана Уроша (II) и срећном повратку у престоницу, као и низ краћих химни, које је деме требало да извикују победничком василевсу. (Hörandner, Prodromos, XXX, XXXI–XXXIII). Очигледно желећи да задовољи и задиви василевса, Продром је покушао да по­ каже сво своје реторско умеће, проналазећи нове начине хвале цара, стварајући нове изразе и описе, који би били у складу са појавом и делима младог цара, и тиме га јасно издвојили од царског идеала Јо­ вана II, који је сам Продром најбоље обликовао. У епу о Манојловим успесима, у сплету описа догађаја прожетих занимљивим детаљима и духовитом игром речима и непосредне похвале цара Манојла, осећа се, ипак, реторова напетост да задовољи владара, помало претера­ ност израза и преоптерећеност лексике, који су се у ранијим пое­ мама овог мајстора речи налазили у потпуном складу. У односу на сличне бројне хвале Јована II, Теодор Продром је, добивши коначно прилику, желео да у једној похвалној песми каже све, покушавајући истовремено да покаже да упркос својим годинама може да се при­ лагоди сензибилитету нових нараштаја и укусу новог василевса. Али, Продром није могао променити довољно своју поетску технику, стил или укус, и његове алузије и, посебно химне демама за Божић и Богојављење суштински су исте као слични састави које је упућивао Јовану II, узимајући чак у обзир и крута правила жанра која је морао да поштује. Продромову немогућност да се прилагоди новим тен­ денцијама које су преплавиле византијску политичку поезију током првих година Манојловог царевања показује наведена поема-еп, у којој се јасно примећују ауторови покушаји да своју „старомодну“ поетику промени. Његово поигравање именом српског жупана Уроша II (са ученим алузијама на Хомера и његову лексику),1 било 1    Manganeios, no. 26 (Recueil des historiens des croisades, Historiens grecs II (ed. E. Miller). Paris 1881, 762, 36–38). Мора се истаћи да је Продромов избор овог хомеровског епитета био врло специфичан, помало двозначан: драматизујући Манојлову потеру за српским жупаном ретор често пореди цара са лавом – што је уобичајено у византијским реторским текстовима – али бира за Уроша епитет ὀρεσιτρόφος (мења због звучности у οὐρεσιτρόφος), кога описује као вепра οὐρεσι­ τρόφος [i.e. који живи у планинама], иако је овај епитет код Хомера (и у каснијој византијској књижевности, cf. Constantini Manassis Breviarum Chronicum (ed. O. Lampsidis). Athens 1996, ll. 4656, 5648) везан искључиво за лава, Ilias, XII, 299 (λέων ὀρεσιτρόφος Да ли се Продром тиме подсмевао индиректно цару није лако рећи, али се његово свесно поигравање са овим термином не може порећи, в. Ptocho­ prodromos II/ 115, 102: οὐρειτρόφους). У вези са изразом вепар – οὐρεσιτρόφος, cf. Lexikon zur byzantinischen Gräzität, 5. Faszikel (ed. E. Trapp et al.). Vienna 2005,

Влада Станковић

би сасвим довољно једну деценију раније у доба Манојловог оца. У новом царству Манојла Комнина, међутим, алузије су морале бити много отвореније, помало и вулгарније, јасно повезане са тренутним догађајима, као што се добро види у песмама Анонима Манганског, Продромовог млађег колеге, који описује исте догађаје и који, за разлику од Продрома, име српског жупана повезује по звучности са урином и уринирањем.1 Реторске каријере Теодора Продрома и анонимног писца званог Мангански укрстиле су се једино тада, крајем 1149. године, када су обојица упутили поетске хвале Манојлу Комнину, што нам даје јединствену могућност да проучимо њихове стилске разлике, али и оне у укусу и у друштвеном положају које су указивале на промењене околности у Манојловом царству. Мангански је уп­ раво у овим годинама постао званични царски ретор, задужен за састављање похвалних песама за све важније Манојлове подвиге и њихово објављивање у Цариграду. Након неколико година на царском трону Манојло Комнин је у Манганском пронашао по­ годну личност која ће заменити старију генерацију учењака, и који ће постати једна врста Продрома његове владавине, централна реторска личност на царском двору, као што је Теодор Продром био у време Јована II. Од 1147. године надаље Мангански је својим оштрим и брзим пером пропратио све цареве успехе, готово ис­ товремено када су се одиграли, остављајући важна сведочанства о овом периоду, али и стварајући нови царски идеал, обликован у свему по мери Манојла Комнина. Статус овог ретора чије право име није остало сачувано, указује на значајне промене које су се одиграле и византијском друштву у претходним деценијама: за разлику од Теодора Продрома, који је био „професионални“ ретор, у смислу да је тражио покровитељство најпре цара а затим и припадника царске породице и осталих чланова византијске елите, Мангански никад није био у тој мери „независан“ – он је најпре припадао икосу (домаћинству) Манојловог старијег брата Андроника и његове удовице s. v. [1163]; именица οὐρητής, коју Мангански користи за Уроша II би требало да буде прикључена осталим терминима. 1    В. E. Blangez-Malamut – M. Cacouros, L’image des Serbes dans la rhétorique byzantine du XIIe siècle, у: Byzantium – Identity, Image, Influence, Major Papers of the XIXth International Congress of Byzantine Studies. Copenhagen 1996, 97–122; В. Станковић, Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима Манганског, рад број XVII у овој књизи.

Пу товањ а кроз Византију

| 231

232 |

севастократорисе Ирине, да би тек након њене смрти у потпуности прешао у непосредну службу самог василевса.1 Лична припадност икосу – домаћинству покровитеља, а не само професионална зависност од патронових дарова, најуочљивија је уп­ раво на примеру Манганског, али је у овом случају од већег значаја сазнање о снази појединих породичних грана Комнина, односно њихова превласт у односу на самог цара. У првом делу царевања Јована II његова мајка Ирина Дука је била покровитељка бројних литерарних састава – најчешће са снажним политичким примесама – али она није образовала посебну целину (икос – домаћинство) унутар ширег рода Комнина, као што то није у потпуности успело ни њеној ћерци, а Јовановој сестри Ани Комнин. Било је неопходно да стаса још један нараштај принчева и принцеза из рода Комнина – генерација синова цара Јована II – како би се унутар царског рода образовале снажне појединачне гране, које су уз велики политички утицај који су имале, око себе окупљале и кругове учењака, вештих и спремних да њихове аспирације на најбољи начин изразе. Покушаји брата Јована II, „другог“2 севастократора Исака да и у овом смислу свој икос одвоји од власти цара који је формално предводио читав род, нису били потпуно успешни, пошто је најчувенији ретор тог времена, Теодор Продром, био пре свега у служби цара, иако лично и стручно несумњиво ближи ученом севастократору.3 У нараштају синова цара Јована II, прилике су биле прилично другачије: икос василевсовог другог сина Андроника и његове жене Ирине био је несумњиви центар интелектуалне елите престонице и чвориште укупне учене продукције овог времена, значајним делом и због осо­ бина и ставова новог цара Манојла Комнина и његове недовољне блискости са цариградским учењацима. У односу на претходни 1    Мангански је још 1153. године био подједнако близак и севастократориси Ирини и цару Манојлу. 2    Како би се разликовали од истоименог првог носиоца достојанства севастократора, Исака, брата цара Алексија Комнина, брат Јована II назива се зато у литератури најчешће „другим севастократором Исаком“, док је по том принципу, син Јована II „трећи севастократор Исак“. Строго опредељење Комнина за традиционална породична имена условила је да се у три нараштаја овог рода три Исака појаве са истом, у то време највишом титулом севастократора. 3   Исак је на крају остао окружен само својим најближим клијентима, L. Petit, Typikon du monastère de la Kosmosotira près d’ Ænos (1152), IRAIK 13 (1908) 17–77, посебно, 23 sq; 61–62; 69–70.

Влада Станковић

период то је представљало значајну промену: у првим годинама Ма­ нојлове владавине византијски ретори су били пре свега ослоњени на друге покровитеље из бројног царског рода, док је сам василевс очигледно настојао да пронађе нове, по годинама себи ближе људе, који нису били повезани са његовим оцем и рођацима, у чију је вер­ ност и дуго након освајања круне дубоко сумњао. Уколико се упореди повезаност Теодора Продрома – најуче­ нијег, али и најутицајнијег ретора из круга око Јована II – са разним члановима комнинске елите, са Манојловим окружењем из првих година након освајања власти, јасно ће се уочити једна врста неза­ интересованости новог владара за византијске учењаке и њихове хвале, особина коју је делио са својом старијом браћом Алексијем (крунисаним савладаром оца Јована II) и Исаком. Само је Андроник од све четворице браће, заједно са својом женом Ирином о чијем се норманском пореклу могу изнети само претпоставке, посебно настојао да око себе увек има најмоћније реторе, који би непрестано и неувијено хвалили њега самог и тиме подржавали његове амбиције, јавне или прикривене. Уз самог Продрома, Андрониковом дому је био посебно бли­ зак Михаило Италик. Тек нешто млађи од чувеног ретора коме се дивио, Италик је у својој монодији након изненадне Андроникове смрти 1142. године на јасан начин изразио и значај покојниковог икоса за престоничке учењаке, али и потврдио хијерархију унутар царске линије Комнина, хијерархију синова Јована II Комнина.1 Иако се Михаило Италик у свом посмртном говору Андронику реторски поигравао идејом да је покојник био наследник царског престола у неколико недеља колико је надживео свог старијег и већ крунисаног брата Алексија, овај мотив је уклопљен у ширу причу о трагедији која је задесила цара Јована II, коме је монодија и посвеће­ на, те је основни задатак овог реторског састава и био да изрази ог­ ромну бол и страховити губитак самог василевса, након изненадних смрти два најстарија сина.2 Уколико је Италикова монодија икада била јавно изречена, у шта не можемо бити сигурни, то се морало десити у позно лето или на самом почетку јесени 1142. године, у време када нико није могао ни слутити да ће и сам василевс Јован II након само неколико месеци умрети, те тиме и питање његовог 1    Italikos, no. 11. 2    Cf. Станковић, Комнини, 261–262.

Пу товањ а кроз Византију

| 233

234 |

стварног наследника заправо није ни било присутно нигде сем у ре­ торским поигравањима Михаила Италика, уз сву њихову политичку обојеност, која се не може оспорити. У време када је Италик саставио своје посмртно слово, питање Андрониковог евентуалног краткотрајног статуса наследника прес­ тола више није имало стварну вредност, а сам ретор је био врло опрезан како ни на који начин не би наговестио на кога је, након Андроникове смрти, прешло наследство царске круне, на трећег по реду царевог сина Исака, или пак на најмлађег Манојла. Можда је због своје неутралности управо Михаило Италик одабран као најпогоднији ретор за састављање првог похвалног царског слова Манојлу Комнину, приликом првог уласка новопроглашеног, и још увек некрунисаног василевса у Цариград.1 Чини се да је Манојло Комнин био тада много наклоњенији Италику него Теодору Про­ дрому, али је похвално слово, састављено у време када се Манојло није сасвим учврстио на престолу, остало једини састав овог утицај­ ног ретора упућен новом цару. Из начина на које је Италик хвалио младог Манојла видљива је и осетна генерацијска разлика између њих двојице,2 и без обзира на то да ли је овај престонички ретор изабран за митрополита Филипопоља непосредно пре Манојловог зацарења или је његово постављење резултат показане лојалности новом цару, очигледно је да се Манојло свесно одрекао његових услуга, чак и у време када му је помоћ речитих учењака била преко потребна како би потврдио своју доминацију унутар све хетероге­ нијег царског рода. Случај Теодора Продрома је био нешто другачији. Продромо­ ва позиција у Цариграду, односно његова непосредна повезаност са царем Јованом II и најмоћнијим Комнинима Јовановог времена, била је довољан разлог Манојлу да најчувенијег византијског ретора овог доба држи далеко од царског покровитељства више од шест година. Манојло је морао имати довољно јаке разлоге за такав став, и они се можда крију у Продромовој посебној блискости – профе­ сионалној и личној – са његовим старијим братом Андроником, која је дошла до посебног израза у песми посвећено рођењу Анд­ рониковог другог сина, Алексија, насталој недуго након 30. марта 1    Italikos, no. 44, иако, као што и сам издавач примећује, не знамо да ли је овај похвални говор икада био „изведен“. 2    Cf. Italikos. 276–279; 281, 21 sq; 284, 5–20; 287, 9–22.

Влада Станковић

1142. године.1 На учен, али јасан начин, у време када је Јован II био чврсто на престолу а његов најстарији син Алексије одавно утврђен као неоспорни наследник, Продром је успео да истакне специфичан положај севастократора Андроника, алудирајући на амбиције самог Андроника, или његове жене севастократорисе Ирине, да преузму вођство рода Комнина у своје руке уместо старијег Алексија, који није имао сопственог потомства. Нема сумње да је од све Манојлове браће Андроник највише подсећао на њиховог оца, посебно тиме како је схватао своју породицу и породичне односе, инсистирајући на изградњи сопственог очинског идеала, по угледу на Јована II и његову снажну породичну политику.2 Продромово поигравање са идејом да на плећима малог Андрониковог сина Алексија почива чи­ таво наслеђе Царства можда је представљало танани одраз амбиција његових родитеља – а никако не стварно стање унутар династије Комнина – али је важно као потврда блискости овог поете са домом Манојловог старијег брата. Продромове алузије су, ипак, могле бити врло опасне по Манојла након што је завладао Царством, управо због истицања снаге породичне лозе старијег брата Андроника, а тиме и недостатка самог Манојла који у то време није још био ни ожењен, док ће на рођење првог детета чекати пуних десет година. Ова околност истицала је у позитивном светлу Андроникову лозу унутар рода Комнина, без обзира на то што је сам Андроник био покојни, и указивала на недостатке новог василевса, који су имали великог значаја у породичном систему владавине Комнина. Поли­ тичке снаге овог аргумента – али и његове потенцијалне опасности у промењеним околностима након Манојловог успона на престо – био је несумњиво свестан и сам Теодор Продром, пошто је у тек нешто каснијем прозном посмртном слову Андронику опрезно избегао било какав наговештај значаја Андроникове лозе, опре­ деливши се за уобичајене похвале покојнику. Оваквим поступком Продром као да је покушавао да прикрије своје блиске односе са Андрониковим домом и његовом удовицом Ирином, осећајући због њих нелагоду у односима са новим господаром Царства. 1    За датовање рођења малог Алексија, в. O. Lampsides, Zur Sebastokratorissa Eirene, JÖB 34 (1984) 91–107. Из садржаја песме је јасно да су и дечаков отац Андроник и његов старији брат Алексије још увек били живи, што све указује на 1142. годину 2    Cf. Станковић, Комнини, 148–175.

Пу товањ а кроз Византију

| 235

236 |

Манојло није брзо нити лако преузео власт у своје руке. Током читаве његове дуготрајне владавине он је настојао на самртној од­ луци његовог оца да управо он понесе царски венац – а не старији брат Исак – као кључној потврди легитимитета, који су му многи чланови клана Комнина оспоравали. Манојлова готово опсесивна потреба да наново потврђује изабраност за царевање и сопствени царски легитимитет, ма колико деловала нерационално, била је ус­ ловљена стварним стањем унутар све бројнијег и разнороднијег царског рода, чији су поједини припадници све теже прихватали доминацију искључиво једне његове гране. Једна наизглед небитна и пролазна свађа само неколико година након што је Манојло постао василевс, илуструје на најбољи начин снагу унутаркомнинског антагонизма. Приликом једне вечерње расправе у војном логору за време похода у Малој Азији, избио је спор најближих царевих сарадника о томе ко је бољи ратник, сам цар или његов покојни отац Јован II. Бајковити призвук ове приче коју преноси Јован Комнин не би требало да замагли њену суштину: на почетку своје владавине Манојло се морао ослањати на најути­ цајније старије угледнике, најближе савезнике и пријатеље свог оца, имајући уз себе само брата од стрица Андроника (каснијег цара, 1183–1185), што је доводило у непосредни додир, неретко и сукоб, припаднике два у свему различита нараштаја, који су на дру­ гачији начин гледали на свет око себе.1 Сенка очеве величине, али и утицаја старије, Јованове генерације, пратила је Манојла током читаве прве половине његовог царевања, налазећи најбољи израз у бројним поређењима Манојла и Јована II у реторским саставима, кроз које је Манојло, као победник ових дуела, исказивао и своју способност, односно предодређеност за царевање. У последњој деценији Манојлове владавине, у време када су генерацију Јованових сабораца заменили нови нараштаји, уместо поређења са оцем Јованом II најважније место у ученим истицањи­ ма цареве потпуне надмоћи у односу на остале Комнине заузима слика његове премоћи над дедом и оснивачем династије, Алексијем I Комнином. Након што је лик и владавина Јована II престала да буде део стварног сећања Ромеја, посебно је првак младе генера­ ције византијских учењака блиских Манојлу, Евстатије Солунски, често и радо истицао цареву надмоћ над Алексијем Комнином, који 1    Cinnamus, 127, 15 – 128, 23.

Влада Станковић

је за све Комнине представљао утемељитељски лик, херојски уоб­ личен у епској Алексијади Ане Комнин. Можда је повратак цара Алексија Комнина у престонички реторски дискурс и условљен значајем и једном врстом популарности Алексијаде у Цариграду у последњој трећини XII века – данас је познато да су поједини делови ове бриљантне историје врло пажљиво преправљани у ово доба, тако што су сви спомени побуне младог Алексија Комнина против цара Нићифора III Вотанијата замењени неутралним терминима и формулама, како сенка нелегитимности Алексијевог освајања власти не би ослабила положај његових наследника.1 Постојање генерацијске, али и политичке поделе на приста­ лице, односно блиске људе Јована II и Манојлово непосредно ок­ ружење, условила је и Манојлово неприхватање оних учењака који су били у служби његовог оца. Попут Теодора Продрома, тако је и његов мало млађи колега Михаило Италик био у једној врсти ца­ реве немилости, како због јасне генерацијске разлике, тако и због блиске повезаности са најутицајнијим човеком из времена Јована II и његовим најповерљивијим пријатељем, Јованом Аксухом. Благо­ наклоности Аксуха Италик је дуговао промоцију на угледну пози­ цију унутар хијерархије Свете Софије учитеља Јеванђеља, хвалећи свог покровитеља као најхрабријег и најмоћнијег у Царству, другог само иза самог цара.2 Исто неповерење Манојло је осећао и према Нићифору Василакису и Јовану Цецесу, посебно прем првом који је у последњим годинама владавине Јована II био изузетно близак како самом василевсу, тако и моћном Јовану Аксуху.3 ***

Када се анализира укупна реторска продукција – иначе изузет­ но богата током Манојловог царевања – примећују се два периода током којих је било изразито мало реторских дела: 1    D. R. Reinsch, Zum Text der Alexias Anna Komnenes, JÖB 40 (1990) 233–268, посебно 245–247. 2    Italikos, nos. 37, 39. 3    Nicephori Basilacae Orationes et epistolae (ed. A. Garzya). Leipzig 1984, nos. 3, 5. За разумевање текста неопходне су исправке D. R. Reinsch, BZ 80 (1987) 84–91; Ioannis Tzetzae Epistulae (ed. P. A. M. Leone). Leipzig 1972, no. 46. Нићифор Василакис је често уносио нове мотиве у комнинску идеологију, cf. Станковић, Комнини, 80–82.

Пу товањ а кроз Византију

| 237

238 |

1) 1144–1147/9. 2) 1155–1170. Први прекид у стваралаштву византијских ретора иде у прилог већ истакнутом мишљењу да је млади цар Манојло Комнин био сла­ бо повезан са престоничким учењацима, додатно сумњичав према њиховој верности због осетне разлике у годинама.1 Манојло је, очиг­ ледно, осећао потребу да се одвоји од учењака који су имали велики углед, али и политички утицај током царевања његовог оца, нашав­ ши тек у личности Анонима Манганског погодног хвалитеља. Слу­ чај Манганског је, ипак, потпуно јединствен – то је једини учењак за кога знамо да је припадао као клијент једном од икоса-домова Комнина, бивајући истовремено и главни ретор самог василевса, пратећи својим похвалним песмама све Манојлове успехе од 1147. године надаље.2 Иако је Манојло могао изабрати и неког другог учењака из престоничких реторских кругова, он се одлучио за Ман­ ганског упркос песниковом клијентском статусу према Манојло­ вом старијем брату Андронику и Андрониковој удовици Ирини, очигледно сигуран у његову верност. Један од снажних разлога за овакав поступак лежи без сумње у чињеници да Мангански, осетно млађи од интелектуалних првака Јовановог доба, ни на који начин није био повезан са Јованом II и њему блиским људима. Манојло Комнин очигледно није могао наћи неког погоднијег учењака, али је Мангански остао једини пример ретора кога је василевс при­ хватио, а да је био близак неком другом Комнину: у другој поло­ вини свог царевања Манојло је посебно водио рачуна да не доз­ воли ниједном свом рођаку снажну повезаност са престоничким учењацима, контролишући у потпуности реторску продукцију и саме учењаке. Михаило Солунски, вршњак Манганског, својом каријером и делима потврђивао је промене које су наступале у другој поло­ 1    Сличан закључак Ch. Gastgeber, Die rhetorische Ausgestaltung der kaiserlichen Auslandsschreibens der Komnenenzeit an die Päpste (Dölger–Wirth, Reg. 1320a, 1320b und 1348), Römische historische Mitteilungen 40 (1998) 197–235. 2   Разграната и богата реторска продукција доба Комнина још увек није свеобухватно проучена, сf. M. Mullet, Aristocracy and Patronage in the literary circles of Comnenian Constantinople, у: The Byzantine aristocracy IX–XIII centuries (ed. M. Angold). Oxford 1984, 173–201; Magdalino, Manuel, 434 sq; 454 sq; M. Lauxtermann, Byzantine Poetry from Pisidas to Geometres. Vienna 2003 (за раније периоде), 34–45; Станковић, Комнини, 223 sq.

Влада Станковић

вини XII века. Као штићеник, највероватније и рођак митрополи­ та Солуна,1 он је заузимао високе положаје у хијерархији Свете Софије, истовремено пишући прозне похвалне говоре искључиво цару Манојлу Комнину. Од посебног је значаја његово похвално слово из 1153. године због, можда и недовољно опрезног спомена царевог старијег брата Исака у вези са начином на који је Манојло освојио царски престо. Читаве прве деценије Манојловог царе­ вања питање његове изабраности за владање није налазило место у саставима ретора, опрезним да можда не буду погрешно схваће­ ни. Тек је Михаило Солунски 1153. године – иначе врло значајне по цара Манојла, јер му се након деценије на престолу марта те године родила ћерка Марија, уместо толико прижељкиваног на­ следника – проговорио о околностима под којима га је Јован II изабрао за наследника, иако је имао још једног сина, старијег и по речима ретора, достојног круне.2 Не знамо ништа о томе да ли је и како Манојло реаговао на овакав приказ његовог преузимања власти, али је Михаило Солунски имао само још једну прилику да цару поднесе похвалу, овог пута опрезан да не направи ни најмању алузију на Манојлово освајање власти.3 Само три године након проблематичног спомињања Манојловог брата Исака, Михаило Солунски је био смењен са своје функције и осуђен за ковање завере против василевса, заједно са титуларним патријархом Антиохијем Сотерихом Пантевгеном и браћом Василакис, још једним миље­ ницима претходног режима.4 Иако се не може у потпуности дока­ зати повезаност између два догађаја, Манојлов обрачун са учења­ цима имао је и 1156. године несумњиво политичку димензију, као што је то био случај и са на почетку поменутом завером с почетка 1159. године. 1    Отуд надимак Солунски, односно преводећи буквално, Михаило, од Солунског, што је формула која ће од друге половине XII века постати врло честа, указујући на рођачку повезаност митрополита и њихових штићеника. Најчешће је реч о братанцима или сестрићима различитих митрополита, које су родитељи слали на бригу стричевима или ујацима и тиме им осигуравали будућност. 2     Regel, Fontes, 151–152; 316–317; cf. Choniates, 52, 9–17; 80, 2–11. 3    Regel, Fontes, IX, настао крајем 1154. или 1155. године. 4    J. Gouillard, Le synodikon de l’Orthodoxie: édition et commentaire, TM 2 (1967) 1–316, посебно, 71–73; Les regestes des actes du Patriarcat de Constantinople, Vol. I, fasc. II–III, Les actes des Patriarches 715–1206 (ed. V. Grumel – J. Darrouzès). Paris 21989, nos. 1038, 1039*, 1041–1043.

Пу товањ а кроз Византију

| 239

240 |

Проблематичност тренутка у коме је Михаило Солунски вратио Манојловог старијег брата Исака у политички живот престонице видљив је на примеру двеју похвалних песама које Мангански управо пролећа 1153. године написао цару Манојлу. Свима у Цариграду је било јасно да је василевсу неопходно да што пре добије наследника, и у том смислу је Мангански саставио песму у којој је наговештавао рођење принца наследника, чак и пре него што се царица ИринаБерта породила.1 Након што је царски пар добио ћерку Марију, Ман­ гански је одбацио већ написану похвалу сину-наследнику и саставио нову песму,2 у којој се, као и у неким тек нешто познијим,3 упркос свом реторском слављењу младе принцезе, осећа и снажно разоча­ рење самог василевса, али и слабљење његовог политичког положаја.4 Након Маријиног рођења марта 1153. године, од малобројних ретора које је Манојло почео да окупља око себе у претходним го­ динама, само је Мангански наставио да прилично редовно саставља похвалне песме василевсу, али чак и он помало опрезније, мање интензивно, опредељујући се да цару у оквиру похвала подноси упорно своју молбу за повлачењем у једну врсту „пензије“, тражењем аделфата у оквиру престоничког манастира Светог Георгија Тро­ пеофороса.5 Упоредо са приметним слабљењем свог ауторитета 1   Реч је о још увек необјављеној песми број 12 из корпуса песама Анонима Манганског, који је аутору љубазно ставила на располагање професорка Елизабет Џефрис из Оксфорда, која и припрема прво критичко издање поезије овог аутора. Нема никакве сумње да је Мангански припремио ову песму у част рођења Манојловог наследника пре него што је царица родила ћерку, те је тиме врло вероватно да она никада није била јавно „изведена“. 2    Manganeios, no. 19, Theodori Prodromi, De Manganis (ed. S. Bernardinello). Padova 1972, V/ 120–121; в. и Choniates, 80, 24–31. 3    Manganeios no. 30, De Manganis, III. 4    Треба подсетити да се управо у ово време, непосредно након што је Манојло уместо сина-наследника добио ћерку, његов брат од стрица Андроник по први пут јавно побунио против цареве апсолутне превласти у оквиру рода Комнина. В. о томе, В. Станковић, Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180). Београд 2008, 130–139. За Андроникове могуће амбиције да преузме царску круну већ тада, 1153. године, в. алузију Манганског (no. 7, I. Rácz, Bizánci Költemények Mánuel császár Magyar hadjáratairól. Budapest 1941, II, 299) и Кинамову верзију, Cinnamus, 126, 10–14. 5    За разлику од Теодора Продрома, који је увек задржао „поглед из Цариграда“, мангански је пратио цара на походима и одатле слао своје поетске саставеизвештаје у престоницу, в. и J. Anderson – E. Jeffreys, The Decoration of the Sev­ astokratorissa’s Tent, Byz 64–1 (1994) 8–19.

Влада Станковић

након рођења ћерке, Манојло Комнин је почео да инсистира на јединствености свог положаја у оквиру царског рода Комнина, не дозвољавајући спомен било какве могућности да је још неко био, или јесте достојан царског венца, за који ће се у наредним годи­ нама грчевито трудити да нађе наследника. Његова толеранција чак и увијених алузија ретора које би могле схваћене као критика било ког аспекта његове владавине постајала је све мања, упоредо са тежњом за апсолутном доминацијом у Царству. Господарећи све чвршћом руком, Манојло се почео упадљиво називати епистемонархом (господаром знања) у црквеним питањима, искористивши прилику да се ослободи оних учењака старијих генерација, који би његову интелектуалну надмоћ могли оспорити, подједнако 1156. и 1159. године, када је на основу врло проблематичних доказа, осуђен Михаило Глика.1 Овим прогонима интелектуалаца из своје близине, Манојло је допринео другом значајном опадању реторске продукције током своје владавине, не дозвољавајући преосталим угледним учењацима, попут Михаила Анхијалског или Евтимија Малакиса, да задобију снажнији утицај у царској палати или да добију значајнију улогу у креирању царске идеологије и идеалне слике цара.2 Дуготрајност осеке реторске продукције од око 1155. до око 1170. године може се објаснити једино значајном сменом генерација унутар византијс­ ке учене елите – тек са сазревањем нове генерације, Манојлових вршњака, односно нараштаја који је по свему припадао искључиво Манојловом добу, реторски састави су почели поново да цветају у великом броју, овог пута са понешто промењеним карактеристи­ кама, у складу са промењеним ставовима самог цара и времена у коме су настајали. Током последње две деценије Манојловог царевања, за време другог таласа интензивне реторске активности, сва пажња визан­ тијских интелектуалаца била је усмерена искључиво на самог васи­ левса. Нимало случајно, крај ове јалове интелектуалне фазе у Ца­ риграду врло је временски близак са спором о тумачењу Христове 1    Cf. K resten , Styppeiotes, Exkurs 5, 90–95. Глика, чини се, није могао прилагодити свој стил и идеје захтевима укуса Манојловог времена, као ни Евтимије Малакис, cf. Станковић, Комнини, 246–251. 2    Малакисово незадовољство сопственим положајем је јасно из говора из 1161. године, Noctes Petropolitanae (ed. A. Papadopoulos-Kerameus). St-Petersburg 1913, 162, 31–165, 11.

Пу товањ а кроз Византију

| 241

242 |

реченице Отац Мој је већи од Мене, из кога је Манојло Комнин иза­ шао као потврђени и хваљени учитељ праве вере. Читав овај сукоб, који је носио прикривене алузије и на однос Манојла и његовог оца Јована II, утицао је на промену идеалног лика цара Манојла, који је, од тада, био допуњен сликом доброг пастира вере, што је сам василевс истакао у свом Уводу одлука синода из 1166, урезаном на каменим плочама и постављеном у цркви Свете Софије.1 Још увек без сина наследника, суочен са побуном Алексија Аксуха, сина некада свемоћног Јована Аксуха,2 Манојло је постајао све свеснији снаге својих противника. Његов страх је био видљив и након што му се коначно родио син Алексије септембра 1169. – само осамнаест месеци након рођења наследника, Манојло је захтевао да сви вели­ кодостојници Царства положе заклетву верности њему и његовом малом сину, како би наследство престола било осигурано.3 Положај у коме су се налазили византијски учењаци у време када је цар коначно добио сина и наследника, нимало повољан, видљив је по њиховој уздржаној реакцији на овај за Манојла судбоносни догађај, посебно када се упореди са општим уз­ буђеним ишчекивањем рођења наследника из 1153. године. Го­ тово потпуно ћутање ретора указује и на недостатак цару блис­ ких интелектуалаца: неколико штурих похвалних речи поводом рођења малог принца саставио је иначе непознати васељенски учитељ Скизинос, учени Самуило Мавропод је овај догађај ста­ вио у шири политички контекст. Остали ретори, чак и Евтимије Малакис који је једини више пута алудирао на проблем царевог немања сина-наследника, сматрали су да је боље уздржати се од било каквих похвалних коментара, не осећајући довољно цареву подршку.4 1    C. Mango, The Conciliar Edict of 1166, DOP 17 (1963) 315–333; J. Darrouzès, Listes synodales et notitiae, REB 28 (1970) 57–96, Appendice, 95–96. 2    Cinnamus, 265, 15–270, 1; Choniates, 143, 65–146, 29; cf. J.– Cl. Cheynet, Pouvoir et contestations à Byzance (963– 1210). Paris 21996, nos. 147, 148. 3    I. Medvedev, Ἡ συνοδικὴ ἀπόφαση τῆς 24 Μαρτίου 1171 ὡς νόμος γιὰ διαδοχὴ στὸ θρόνο τοῦ Βυζαντίου, Το Βυζάντιο κατά τον 12ο αιώνα (ed. N. Oikonomides). Athens 1991, 229–239. 4    Regel, Fontes, 362–369; Magdalino, Manuel, 464–465; I. Polemis, Ἀνέκδο­ τος κατηχητηκὸς λόγος τοῦ Σαμουὴλ τοῦ Μαυρόποδος, Hellenika 45 (1995), 49–63, 63, 400. Малакис је још 1161. године алудирао на проблем царевог наследника, Noctes, 186, 10–30.

Влада Станковић

Тек је са Евстатијем Солунским, и његовим успоном у специ­ фичној реторској хијерархији у византијској престоници, Манојло Комнин нашао идеолога своје политике, врхунског учењака спремног да створи комплексну идеалну представу василевса, која ће по својим карактеристикама и претензијама далеко превазићи још у доба Јо­ вана II успостављен лик цара, настао, најпре у политичкој поезији Теодора Продрома. Своје сјајно образовање и неоспорни литерарни таленат, помешан са укусом новог времена коме је припадао, Евста­ тије је на најбољи начин спојио у похвалама цара Манојла, које су сада задобиле и изразито библијску нијансу. Нико од Евстатијевих колега није ни приближно тако вешто одсликавао сензибилитет доба у коме је Манојло настојао да свом царевању да и снажну есхато­ лошку димензију, нити је успевао да створи тако компликован језик и елабориран стил, који га је издвајао и од претходника али и од већине савременика.1 Спајајући у својим похвалама цара већ одавно присутне мотиве комнинског идеалног цара (цар-ратник, рођење у порфири) са новим, искључиво Манојловим царским особинама (пастир цркве, чувар вере и подражаватељ Христа), Евстатије је створио готово божански лик овог владара. Од свог најранијег похвалног слова из 1168. године, где назива цара савладаром Бога, Евстатије је реторски појачавао мотив Манојлове сличности са Богом, називајући га и овоземаљским Богом, и једнаким апостолима, епитетом који је задобио једино први хришћански цар Константин, иако се њиме често поигравало у византијској књижевности, као што је то чинила и Ана Комнин, називајући свог оца Алексија тринаестим апостолом.2 Другим речима, Евстатије Солунски је пажљиво бираним звучним епитетима и фразама јасно изражавао све снажније претензије Ма­ нојла Комнина за сакрализацијом сопствене власти, заокружујући тиме већ постојеће тенденције из претходних нараштаја, које су уобличили Нићифор Василакис и Ана Комнин. 1   Евстатије је стилски можда следио свог учитеља, можда и рођака, Николу Катафлорона, M. Loukaki, Τυμβωροῦχοι καὶ συλευτὲς νεκρῶν. Οι απόψεις του Νικολάου Καταφλώρον για τη ρητορική και τους ρήτορες στην Κωνσταντινούπολη του 12ου αιώνα, Symmeikta 14 (2001) 143–166. 2    Посебно Regel, Fontes, IV (= Λόγος Ν, Eustathii Thessalonicensis Opera Minora (ed. P. Wirth). Berlin – New York 2000, 229–249); в. Евстатијев посмртни говор Манојлу, Eustathii metropolitae Thessalonicensis Opuscula (ed. T. L. F. Tafel). Frank­ furt 1832 (Amsterdam 1964), 196–214, especially 204, 10–205, 72; В. Станковић, Комнини, 198–222; 247–250.

Пу товањ а кроз Византију

| 243

***

244 |

У поређењу са постојањем више центара моћи у оквиру рода Комнина – више снажних икоса – у првој деценије Манојлове вла­ давине, позне године његовог царевања1 пружају сасвим другачију слику, слику потпуне политичке и идеолошке доминације василевса, која је свој снажан израз имала и у начину реторског обликовања идеалног лика цара. Могло би, међутим, деловати чудно да је Манојлу Комнину било потребно безмало две деценије да у потпуности преузме прев­ ласт унутар рода Комнина и да потисне супарничке гране царске породице, подједнако у политичком као и у идеолошком смислу. Као разлоге због којих је наизглед свемоћном василевсу било не­ могуће да са освајањем круне преузме апсолутно првенство у клану Комнина, треба навести две кључне околности: На првом месту, породица Комнина је била много хетерогенија него што се то обично претпоставља у литератури, а расподела моћи унутар ње много хоризонталнија, све до друге половине царевања Манојла Комнина, иако је већина наших извора усмерена искључиво на царску грану Комнина и царски дом. Различити ужи породични икоси, врло снажни у време када је Манојло постао василевс, значи­ ли су дифузију политичке моћи унутар овог бројног рода, и цар је успео да, показаће се, привремено потисне њихову моћ тек у другој половини свог царевања. Снага ужих породичних традиција јавиће се у пуном облику након Манојлове смрти, када су различити икоси започели борбу за власт, која ће у разним облицима трајати све до учвршћивања једног од њих, дома Палеолога на престолу, дубоко у XIII веку. И друго, не треба прецењивати моћ коју је централна власт, оличена у цару и његовом најближем окружењу, имала да предупре­ ди или сузбије непослушност појединих супарничких породичних икоса. Као што је закључио Игор Шевченко у својој сјајној анализи граница моћи централне власти у Византији, византијски цареви, насупрот модерним диктаторима, нису имали средстава да у потпу­ ности контролишу своје супарнике.2 Манојло је искористио сваку 1    Cf. Magdalino, Manuel, 286 sq; 454 sq. 2    I. Ševčenko, Was there totalitarianism in Byzantium?, у: Constantinople and its hinterland (ed. C. Mango – G. Dagron). Aldershot 1995, 95–105.

Влада Станковић

прилику да уклони своје противнике и да у потпуности загоспо­ дари византијским политичким и духовним животом. Изненада се нашавши на престолу, након смрти двојице најстарије браће и неодлучности трећег брата Исака, Манојло је морао да се за пози­ цију предводника клана Комнина мукотрпно избори. Слично деди Алексију I Комнину, који је тек након смрти старијег брата севас­ тократора Исака и мајке Ане Даласине почетком XII века преузео у своје руке вођство читавог рода Комнина (иако је био цар већ пуне две деценије!), тако је и Манојло тек након готово истовремених смрти тетке Ане Комнин, стрица Исака, рођеног брата Исака и снаје севастократорисе Ирине – и свих учењака које су ове пратили – мо­ гао да у се потпуности ослободи превласти претходне генерације Комнина и постане предводник царског рода.

Пу товањ а кроз Византију

| 245

XIV Порфирогенитност – рођење у пурпуру у Византији Комнина

Рођење у пурпуру – порфирогенитност – имало је увек, од најра­ нијих времена Царства, на првом месту политички значај: порфиро­ генитност је служила за истицање нечијег права на царску круну, од­ носно легитимизацију одређене породице или династије на власти. Еволуција идеје порфирогенитности у византијском царству прошла је кроз неколико фаза – као што је то показао Жилбер Дагрон, који се најдетаљније бавио овим аспектом византијске царске идеологије, али и социјалне историје, заустављајући своје проучавање значаја порфирогенезе у Византији (нимало случајно, верујем) управо на епохи Комнина.1 Владавина такозване македонске династије била је без сумње врло значајна за развој, или можда пре за континуитет идеје порфи­ рогенитности у византијском царству, али она ипак није унела ни­ какве квалитативне новине у схватање – могло би се чак рећи начин рачунања – нечије порфирогенезе. Син рођен у време када је његов отац био на царском престолу био је једини „прави“ порфирогенит – тако је било у доба Теодосијеве династије, Македонске, династије Дука, све до владавине Комнина – односно царевања Алексијевог наследника, порфирогенита Јована II Комнина. Пример трећег и најмлађег сина цара Константина X Дуке, Констанција, посебно је значајан као сведочанство политичке те­ жине коју је рођење у пурпуру носило са собом у XI веку, непо­ средно пре комнинског коначног освајања власти: он је био први порфирогенит након тачно сто година (Константин VIII је рођен 960. године) и тиме је требало да донесе породици Дука одлучујућу предност у борби за превласт са осталим родовима.2 1    G. Dagron, Nés dans la pourpre, TM 12 (1994), 105–142. 2    Cf. V. Stanković, Nikephoros Bryennios, Anna Komnene and Constantine Dou­ kas. A Story Aboout Different Perspectives, BZ 100–1 (2007) 169–175 (рад Нићифор

Влада Станковић

Као и у неким другим аспектима своје политике, Комнини су и у односу према порфирогенези преузели све најважније трен­ дове развоја византијског друштва XI века. Борба за легитимитет обележила је највећи део византијског XI века и порфирогенит­ ност је у тој борби могла значити одлучујућу превагу. Дуке нису успеле да задрже престо упркос важности рођења у пурпуру најпре Констанција а затим и Константина (сина Михаила VII и Марије Аланске), али су зато Комнини покушали да се надовежу на „ле­ гитимитет“ Дука: Алексије прво блискошћу са Констанцијем (до пролећа 1079, времена Констанцијеве неуспешне побуне против цара Нићифора III Вотанијата), а од тада са Маријом Аланском и Константином порфирогенитом, својим каснијим савладарем и вереником Ане Комнин. Међутим, тек је Алексијевим крунисањем и, најпре, рађањем његове порфиророђене деце, почевши од најстарије Ане до најмлађе Зоје, створена специфична дистинкција порфире, која је за свагда издвојила династичку лозу овог рода – потомство Алексија Комнина – од осталих од његових побочних грана. То се најјасније уочава у списку деце Алексија I Комнина у московском рукопису, у коме се уз име сваког од његових четири сина и петоро кћери неизоставно јавља епитет πορφυρογέννητος.1 ***

За сваког Византинца, цар је представљао државу, језгровито је формулисао Пол Лемерл,2 и стога је царски модел имао највећег утицаја и на начин на који је порфирогенитност, као политичка реалност, али и као политичка идеја била схватана у Византији Ком­ нина. Комнинско освајање власти представљало је прави породични подухват у коме су, уз самог Алексија Комнина, подједнаку уло­ гу имали и његов старији брат Исак и њихова мајка Ана Даласин. У снажном породичном систему владавине који је успостављен Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија, број XII у овој књизи). 1    P. Schreiner, Die byzantinische Kleinchroniken, 1. Teil (Einleitung und Text). Wien 1975, 54–56; Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New York 2001, 183–186/ VI, 8, 1–5. 2    P. Lemerle, Histoire et civilisation de Byzance, L’ Annuaire du Collège de France, Résumé des courses de 1972–1973 (73e année), 493.

Пу товањ а кроз Византију

| 247

248 |

доласком на власт Алексија Комнина, повезаност и блискост са василевсом су увек обезбеђивале или потврђивале високо место у хијерархији власти. Ана Даласин је стога од свог положаја мајке василевса створила готово званичну титулу,1 истичући у први план персоналну повезаност са владајућим царем, на сличан начин као што је то радила и Алексијева и Исакова сестра Евдокија, удата за Нићифора Мелисина. На својим печатима, Евдокија је уз своје пре­ зиме Комнин поносно истицала и сродство са царем, титулишући се као сестра василевса – можда управо по угледу на мајку.2 Случај севастократора Исака је посебно сликовит и јасан када се ради о значају рођења у порфири за положај у хијерархији цар­ ског рода: Исак је за свог живота био готово равноправни савладар брату Алексију, што се очитовало како у њиховом међусобном од­ носу тако и у положајима (и каријерама) његових синова, Јована и Алексија. После Исакове смрти почетком XII века међутим, његови потомци су први испали из трке за унутаркомнински престиж, пош­ то се ни на који начин нису могли повезати са царским пурпуром.3 Већ у следећем нараштају Комнина, због нагле појаве вели­ ког броја порфирогенита у потомству Алексија Комнина, односно успостављене дистинкције пурпура, самосвест о свом положају у оквиру рода почела је да буде изражавана пре свега пурпурним по­ реклом, а не персоналном блискошћу са василевсом. Василевс је и у овом био модел за угледање: захваљујући развоју реторике и похвалне књижевности уопште, у време Јована II Комнина је створен нов, ве­ личанственији образац хваљења василевса у коме је пурпур заузимао основно место. Под Јованом II Комнином – нимало случајно – пур­ пур (рођење у пурпуру) достиже свој врхунац по значају у царској идеологији, постајући један од њених најважнијих и најснажнијих елемената. Истицање да је цар Јован Комнин πορφυρογέννητος заузи­ ма најважније место на најутицајнијим, односно најприступачнијим носиоцима царске идеологије и пропаганде: царским печатима и новцу. Управо такво – централно – место порфирогенеза има у оп­ усу највећег политичког песника комнинске Византије, Теодора 1    J.-Cl. Cheynet – F. Vannier, Études prosopographiques. Paris 1986, 96–98; В. Станковић, Комнини у Цариграду (1081–1185). Еволуција једне владарске породице. Београд 2006, 102–114. 2    Byzantine Lead Seals (ed. G. Zacos – A. Veglery) Vol. I-3. Basel 1972, nos. 2700–2700 bis. 3    Alexias, 144/ V, 2, 4. 15–16); cf. Станковић, Комнини, 74–83.

Влада Станковић

| 249

Јован II Комнин и Ирина Пирошка, Света Софија, Цариград

Продрома, као што је то истакао и приређивач његове поезије Волфрам Херанднер.1 Управо је прва порфирогенитна генерација Комнина својим схватањем значаја рођења у пурпуру, допринела суштинској про­ мени у начину посматрања, рачунања, сагледавања нечије порфи­ рогенезе. Три најзначајнија представника првог порфирогенитног нараштаја Комнина, Ана Комнин, цар Јован II и други севастокра­ тор Исак, јасно су указали на значај рођења у пурпуру, али и донели нов квалитет овом царском епитету. Јован II Комнин је био приморан великом конкуренцијом у ок­ виру рода и практичним оспоравањем свог положаја лидера породице да посебно истиче и сопствени, и пурпур својих синова. Пурпурна равноправност коју је он делио са својим највећим супарницима у оквиру рода, сестром Аном и братом Исаком, наводила је овог цара да и на печатима и на новцу инсистира на сопственој порфирогенези, истичући тиме у пуној мери своју потребу да се на сваки начин избори за оспоравано првенство у оквиру рода. Управо због те потребе, од времена цара Јована II порфирогенитност мења свој карактер, на­ пушта се старо, уобичајено одређење овог појма, и рађа се комнинска порфирогенитност: више није битно да ли је неко заиста, фактички, био на царском престолу када су његова деца рођена – она постају порфи­ рогенити по самој чињеници што припадају царској лози Комнина, царској линији која је сама по себи, par excellence, порфирогенитна.2 1    Zacos – Veglery I-1, no. 104, Јован II: Ἰωάννῃ δεσπότῃ τῷ πορφυρογεννήτῳ; W. Hörandner, Theodoros Prodromos. Historische Gedichte. Wien 1974, 97–99. 2    Овај аспект порфирогенезе Комнина је од изузетне важности за разумевање развијања сличних идеја у земљама византијског културног круга и посебно у

Пу товањ а кроз Византију

250 |

Разлика коју је комнинска порфирогенитност донела види се најбоље управо на примеру синова Јована II Комнина: иако су сви, уз могући изузетак Манојла, били рођени пре Јованове самостал­ не владавине (од 16. августа 1118), сви су били порфирогенити и као такви хваљени у похвалама ретора, на првом месту у песмама Теодора Продрома.1 На једном примеру из сигилографије може се пластично дочарати новина у схватању рођења у пурпуру од вре­ мена Јована Комнина: проблем око идентификације порфирогенитног севастократора Андроника не може бити решен (као што је предложио покојни Никос Икономидис) посматрајући порфи­ рогенитност у старом – преткомниновском – систему вредности. Остављајући по страни сигилографске елементе печата, што се тиче епитета порфирогенит нема разлога да се у власнику печата не препозна Андроник, други син цара Јована II, рођен доста пре 1118. – иако, додуше, после 1092, када је Јован добио царску круну од Алексија.2 Порекло од појединог порфирогенита представљало је у Ви­ зантији Комнина често основу друштвеног положаја и читаве иде­ ологије одређене породичне гране и чинило највиши хијерархијски ступањ до кога је она допрла. Сродство са, или порекло од порфире није било могуће измислити, те се стога посебно настојало на пре­ цизном одређивању степена нечије порфирности као стварног мери­ ла његовог положаја у византијском друштву уопште, без обзира на то да ли се радило о блиским или далеким царевим рођацима. Можда најекстремнији случај новог – комнинског – схватања и мерења пор­ фирогенезе долази такође из сигилографије: Давид Комнин, један од оснивача Трапезунтског царства и унук по оцу цара Андроника I због тог сродства поносно истиче да је πορφυροβλάστης (изникао из порфире), иако његов отац никада није ни носио царску круну (!), на сличан начин као што се и његов отац Манојло називао на преднемањићкој и немањићкој Србији. Инсистирање царева из дома Комнина на једној, пурпурној царској лози, како би искључили из борбе за круну остале чланове рода Комнина, био је један од модела успостављања свете лозе Немањића, уз замену идеје рођења у пурпуру идејом свете породичне гране. 1    Hörandner, Prodromos: IXa, 18–21; IXb, 22–2; Xa, 22–24; Xb, 21–22; XV, 93–95; XVII, 312–313; XIX, 132 sq. 2    В. такође и кодекс Vatic. Urbin. gr. 2, fol. 10 v: Ἀλέξιος ἐν Χριστῷ τῷ Θεῷ πιστὸς βασιλεὺς πορφυρογέννητος ὁ Κομνηνός. N. Oikonomides, A Collection of Dated Byz­ antine Lead Seals. Washington D. C. 1986, 108–109, no. 113.

Влада Станковић

| 251

Аспрон трахеј, златни новац цара Алексија Комнина

својим печатима изданком пурпура, иако је само његов деда Исак, брат цара Јована Комнина био порфирогенит.1 Нешто касније, у доба Јовановог сина Манојла, када се мрежа пурпурних сродника василевса проширила за још неколико концен­ тричних кругова, мерење порфирогенитности је добило свој пуни значај. Сам цар Манојло је користио своје пурпурно порекло – своју двоструку порфирогенитност – као један од најзначајнијих идеолош­ ких ослонаца власти. У небројеним приликама он је управо тако био величан – као изданак двоструке порфире, превазилазећи по томе не само своје претке, већ и стварне конкуренте за престо попут рођака Андроника који је био „само“ син порфирогенита, поменутог Исака, док се сам није могао подичити овим епитетом. Оно што је било започето под Алексијем а потпуно се развило под Јованом, настављено је (помало и појачано) у време Манојла. Истицање порфирогенитности није никако остало само на нивоу реторског израза и настојања да се цар и његова околина на што више начина похвале: порфирогенитност је заузела централно место и у званич­ ним царским документима, односно новцу и печатима, местима где је царска идеологија морала бити кратко и прецизно представљена.2 Рођење или повезаност са пурпуром исказивани су како на званичним – јавним, документарним – сведочанствима као што су печати тако и у, наизглед, приватнијим саставима, похвалним песмама, епиграмима, односно у било којој врсти састава које 1    Sceaux byzantins de la collection Henri Seyrig (еd. J.-Cl. Cheynet, C. Morrisson et W. Seibt). Paris 1991, no. 11; Zacos-Veglery I-3, no. 2754. 2    C. Mango, The Conciliar Edict of 1166, DOP 17 (1963), 315–333; Zacos-Veglery I-1, no. 107: Ἰσοῦς Χριστὸς ὁ Ἐμμανουήλ / Μανουὴλ δεσπότης ὁ πορφυρογέννη­ τος; Cheynet et al., Seyrig, no. 8.

Пу товањ а кроз Византију

252 |

припадници комнинске елите наручивали. Међу ауторима су се налазили најугледнији византијски учењаци XII века, али такође и бројни анонимни песници, чији су стихови највећим делом сачу­ вани у кодексу 524 библиотеке у Венецији, који представља праву „комнинску антологију“, пружајући илустративан пресек владајућег клана.1 Бројни примери из овог кодекса и опуса других аутора све­ доче сликовито о мерењу порфирогенезе у византијском друштву XII века, о једној специфичној појави комнинске Византије. Тачност – истинитост – и јасноћа карактеришу у пуној мери ову врсту самопропаганде у Византији Комнина, на сличан начин као што је то био случај и са самим царевима ове династије, који се нису никад – за разлику од уобичајених поступака византијских царева – позивали на измишљене претке: за Комнине је реалност представљала увек нај­ бољу потврду њихове моћи и положаја и стога није могло бити бољег претка од установитеља пурпурне династије, Алексија Комнина. На овом месту ћу се ограничити на само неколико најсликови­ тијих примера из поменутог кодекса 524 Венецијанске библиотеке:2 No. 70: жена Алексија,3 млађег сина севастократора Андроника, Манојловог брата – ова песма је посебно карактеристична по својој тачности, прецизности, али и свеобухватности у описивању не само порекла већ и положаја протосеваста Алексија: ... мог мужа, мог даха и поноса Алексија, изданка рода Комнина, од Андроника, царског сина севастократора, плода пурпура опасаног чашћу кратостратора ја сам верна слушкиња, од Дука, Марија 1    S. Lambros, Ὁ Μαρκιανός κῶδιξ 524, NE 8 (1911) 1–59; 123–192; cf. P. Odorico – Ch. Messis, L’anthologie Comnène du Cod. Marc. Gr. 524: Problèmes d’édition et problèmes d’évaluation, L’épistolographie et la poésie épigrammatique: Projets actuels et questions de méthodologie, у: Actes de la 16e Table ronde organisée par W. Hörandner et M. Grünbart dans le cadre du XXe Congrès international des Études byzantines, Paris, 19–25 Août 2001. Paris 2003, 191–214. 2    Cf. nos.: 40; 52; 63; 72; 74; 90; 92; 270; 276; 337, и Manganeios No. 2 (еd. E. Miller, Poémes historiques de Theodore Prodrome, Revue archéologique 25 (1873) 415–419), ll. 68, 113, 189, 211 и No. 13 (еd. E. Miller, Recueil des historiens des croisades. Historiens grec II. Paris 1881, 756), l. 96: πανευγενὲς τιθήνημα τῆς πατρικῆς πορφύρας, за царицу Ирину-Берту од Сулцбаха! 3    K. Varzos, Ἡ γενεαλογία τῶν Κομνηνῶν I–II. Thessalonica 1984, Алексије, No. 132.

Влада Станковић

Два епитафа мужевима унука Алексија Комнина, ћерки његове ћерке, порфирогенитне Теодоре: а) Гуделис Цикандилис,1 No.. 103: и у законску животну заједницу њему се придружи Комнина Евдокија, ћерка Теодоре, плод изданка порфире2 која је (потекла) од цара Авсонаца Алексија б) Андроник Синадин,3 No. 223 придружи се (он) у законском браку Зоји, ћерки Комнине Теодоре порфироникле од оца Алексија, Авсонаца блаженог владара4 У поређењу са ранијим временима, комнинска Византија је била упадљиво аристократско друштво, чија је посебност била у томе што су сви припадници политичке елите били у сродству, односно повезани родбински.5 Тежња за успоном у таквом, при­ лично затвореном политичком систему власти (па по томе изрази­ то невизантијском у односу на раније векове) била је изражавана кроз антагонизам, и конкуренцију сродника из једног истог круга. Један од најснажнијих израза сопствених амбиција или самосвести о положају у оквиру породичне елите – клана Комнина – било је и истицање порфирогенитности. Макар и најслабија нит која је по­ везивала некога са претком рођеним у пурпуру, било са очеве или мајчине стране, или са супружником или супружниковим претком 1    Теодора Комнин, Varzos, no. 38; Евдокија Комнин, Varzos, no. 94. 2    Врло јасна дистинкција: Евдокија није пурпурна! 3    Зоја Комнин, Varzos, no. 95. 4    Уп. печат Зоје, жене једног од синова Теодоре порфирогените, Die byzanti­ nischen Bleisiegel in Österreich (ed. W. Seibt). Wien 1978, no. 41: Ζωήν με νύμφην Κομνηνῆς Θεοδώρας /πορφυροφεννοῦς, ὦ Θεοῦ Λόγε, σκέποις, cf., Spink, Auction 127. Byzantine Seals from the collection of George Zacos, Part I. London, Wednesday 7 October 1998, no. 83: Σκέποις Κομνηνὸν Ἰσαάκιον, Κόρη /τὸν σεβαστοκράτορα πορ­ φυρᾶς κλάδου. 5    Cf. P. Magdalino, The empire of Manuel I Komnenos, Cambridge 1993, 180 sq; Станковић, Комнини, 39 sq.

Пу товањ а кроз Византију

| 253

254 |

који се могао подичити овим епитетом, била је пажљиво и детаљ­ но – али и увек тачно и прецизно – испредана. У друштву у коме је хоризонтална раширеност владајућег рода за три генерације (од Алексија до Манојла) достигла до тада непознате и неслућене раз­ мере, дистинкција пурпура значила је једну од линија раздвајања највише – унутрашње – елите од нижег, спољашњег круга сродника. Као што је потврђено многим истраживањима комнинске породи­ чне политике, сва три цара из ове династије била су у потпуности свесна значаја сродничких односа којима су били покровитељи. Стога је њихова породична, односно брачна политика била врло из­ нијансирана (прецизна) у настојању да се сваком сроднику одреди место у оквирима клана Комнина које заслужује и да као последица тога, буде у ближем или даљем сродству са владајућим царем од кога се, као од средишта политичке, али и породичне моћи све мерило. Свој значај за царски легитимитет али и положај предводника геноса рођење у пурпуру је задржало све до владавине Андроника Комнина: и Манојлова ћерка Марија (рођена марта 1153) и посеб­ но његов син Алексије (рођен септембра 1169) били су наглашено називани порфирогенитима управо због поменутих околности.1 Тек када је повезаност актуелних царева са пурпуром ослабила и пор­ фирогенеза је почела губити на значају.2 Тек је Михаило VIII, са поновним освајањем Цариграда 1261. године, осетио потребу да врати стари значај идеји рођења у пурпу­ ру, из сличних разлога из којих су порфирогенезу истицали и цареви Комнини. Као што је и иначе претендовао да обједини све царске традиције,3 тако је рођењем свог првог сина у „новоослобођеној“ престоници желео да двоструко потврди легитимитет своје власти давши му најцарскије име Константин и наглашавајући управо ње­ гову порфирогенитност.

1    Zacos-Veglery I-1, no. 2728; cf. Cheynet et al., Seyrig, no. 9; cf. e. g. Fontes rerum byzantanarum I–II (ed. W. Regel). St-Petersburg 1892, 1917, no. 17/ 363–9. 2    Cf. D. Angelov, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204 – 1330. Cambridge 2007, 78 sq. 3    Zacos-Veglery I-3, no. 2756bis: Μιχαὴλ ἐν Χριστῷ τῷ Θεῷ πιστὸς βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτορ Ῥωμαίων Δούκας Ἄγγελος Κομνηνός ὁ Παλαιόλογος καὶ νέος Κωνσταντῖνος; cf. R. Macrides, From the Komnenoi to the Palaiologoi: imperial models in decline and exile, у: New Constatines (ed. P. Magdalino). Aldershot, 1992, 269–282.

Влада Станковић

XV Типикон манастира Богородице Космосотире севастократора Исака Комнина (1151/1152): специфичности текста и историјски контекст

Уводне напомене Севастократор Исак, млађи брат цара Јована II Комнина (1118– 1143) и ктитор манастира Богородице Космосотире (Спаситељице Света) био је једна од најзанимљивијих личности у столетној вла­ давини основне гране династије Комнина. Пето по реду дете цара Алексија Комнина и трећи син, након очевог сацара и наследника Јована II и старијег брата Андроника, Исак се од првих спомена у изворима издвајао својим темпераментом, снажном личношћу и утицајем који је имао у владајућем роду.1 У разгранатој царској 1    Основни подаци о Исаку могу се пре свега наћи у просопографској студији Константина Варзоса, K. Varzos, Ἡ γενεαλογία τῶν Κομνηνῶν. Thessalonica 1984, no. 36, 238–254. На основу сачуваног списка датума рођења све деце цара Алексија Комнина у једном рукопису зна се да је севастократор Исак рођен у недељу, 16. јануара 1093. године, P. Schreiner, Die byzantinischen Kleinchroniken, 1. Teil: Einleitung und Text. Wien 1975, Chronik 5, 55. В. и J. Thomas – A. C. Hero (eds.), Byzantine Monastic Foundations Documents: A Complete Translation of the Surviving Found­ ers’ Typika and Testaments I–V [Dumbarton Oaks Studies 35]. Washington D. C. 2000, no. 29, 782–858 (превод Исаковог типикона на енглески језик уз основне податке о аутору и његовој задужбини и коментаре појединих одредаба типикона). Потребно је нагласити да је преглед Исаковог живота у наведеној публикацији изузетно штур и недовољно тачан, а да се текст типикона Богородице Космосотире посматра искључиво у поређењу са осталим сличним документима, без детаљније анализе садржаја, језика и стила, или специфичности овог важног документа. Слично се може рећи и за рад N. P. Ševčenko, The Tomb of Isaak Komnenos at Pherrai, The Greek Orthodox Theological Review 29–2 (1984) 135–140, док C. Mango, Sépultures et épitaphes aristocratiques à Byzance, Epigrafia medievale greca e Latina. Ideologia e funzione, eds. G. Cavallo – C. Mango. Spoleto 1994, 99–117, разматра пре свега бригу севастократора Исака да себи осигура сигурно место за сахрањивање (103–105). Cf. The Oxford Dictionary of Byzantium II, A. Kazhdan et al. (eds.). New

Пу товањ а кроз Византију

256 |

породици Комнина, која је била је богата необичним, несталним, амбициозним и помало особеним фигурама, севастократор Исак заузимао је посебно место. Основни разлог Исакове специфичности лежао је у његовој политичкој амбицији – особини која је уистину красила већину чланова рода Комнина рођених у царском пурпуру, али коју је само млађи брат цара Јована II Комнина покушао силом да оствари, побунивши се отворено против братовљеве власти.1 Ова Исакова одлука одредила је читав његов потоњи живот, али у вели­ кој мери и судбине двојице његових синова, Јована и Андроника, који су, сваки на свој начин, остали заувек обележени очевим поли­ тичким избором. Упоредо са тим, Исак је био једини од деветоро деце Алексија Комнина и Ирине Дука, припадника прве порфиро­ генитне генерације, који је био великим делом свог бића окренут учењу и наукама, не само хваљен као зналац у бројним саставима цариградских ретора, већ поносно састављао и сам различите учене трактате, због тога можда и додатно свестан сопствене надмоћи у односу на брата цара и осталу браћу и сестре.2 York – Oxford 1991, 1146, Komnenos, Isaac the Porphyrogennetos (A. Kazhdan). Исак је у литератури називан најчешће другим севастократором Исаком, како би се разликовао од стрица Исака, старијег брата Алексија Комнина, који је први понео новонастало звучно достојанство севастократора. 1    Тачна хронологија Исакове побуне против брата још увек није поуздано утврђена. Чини се да Исак био приморан да оде у изгнанство изван Царства 1130. године, заједно са својим старијим сином Јованом (Исаков млађи син Андроник, пријатељ и супарник цара Манојла Комнина, који је био цар између 1183. и 1185. године се у овом контексту у изворима уопште не спомиње), и да сe вратио у Византију између 1136. и 1138. године, свечано се измиривши са братом царем Јованом II Комнином, о чему Теодор Продром својим савременим политичким песмама, W. Hörandner, Theodoros Prodromos. Historische Gedichte. Wien 1974, 390–398 (XL–XLII). Cf. J.-Cl. Cheynet, Pouvoir et contestation à Byzance 963–1210. Paris 21996, no. 139/ 105који сматра да је до помирења браће дошло тек пролећа 1139. године, што је мало вероватно. 2    E. Kurtz, Unedierte Texte aus der Zeit des Kaiser Johannes Komnenos, BZ 16 (1907) 69–109, о Исаку, 101–109; idem, Ein Gedicht des Sebastokrator Isaakios Kom­ nenos, BNJ 5 (1926/1927) 44–46; Hörandner, Prodromos, XLII/ 396–398. Cf. P. Magdalino, The empire of Manuel I Komnenos. Cambridge 1993, 332–334. Нема сумње да је Исак био много ученији – и као такав и схватан у Цариграду – у односу на најстарију сестру Ану Комнин, која је својим јединственим историјским делом Алексијада и сама, на другачији начин, показала своје образовање, експлицитно га истичући у уводу свог дела, D. R. Reinsch – A. Kambylis (eds.), Annae Comnenae Alexias, CFHB 40.1. Berlin – New York 2001.

Влада Станковић

Један од састава севастократора Исака Комнина јесте и типи­ кон манастира Богородице Космосотире,1 текст прожет личним ставовима и осећањима ктитора, који је у исто време и његов ау­ тор.2 Исаков типикон није до сада био анализиран са књижевног аспекта, нити постављен у прецизан историјски контекст времена и околности у којима је настао, упркос свести о значају овог текста за византијску духовну, али и политичку историју XII века.3 Јединствен 1    О самом манастиру севастократора Исака, од кога је сачуван само католикон у Вири у Тракији, в. пре свега, St. Sinos, Die Klosterkirche der Kosmosoteira in Bera (Vira). München 1985; idem, Ἡ μονὴ τῆς Κοσμοσώτειρας τῆς Βήρας καὶ ἡ ἱστορία τοῦ οἰκισμοῦ τῆς κατὰ τοὺς βυζαντινοὺς καὶ μεταβυζαντινοὺς χρόνους, Θρακική Επετηρίδα 7 (1987–1990), 223–234, иако аутор не анализира детаљније историјске околности настанка овог манастира, нити личност и улогу ктитора. Фотографије унутрашњости цркве доноси I. Iliadis, The Panagia Kosmosoteira at Pherai (Vira): the Natural Lighting of the Katholikon, JÖB 55 (2005) 229–245. Питање да ли се на представама војника светитеља могу заправо препознати физиономије цара Алексија I Комнина и његових рођака и синова поставио је Ch. Bakirtzis, Warrior Saints or portraits of members of the family of Alexios I, J. Herrin – M. Mullet – G. Otten-Froux (eds.), Mosaic. Festschrift for A. H. S. Megaw. London 2001, 85–87, иако се овим тезама мора приступати са крајњим опрезом. Поједине фотографије ових фресака доноси и M. Panayotidi, Donor personality in 12th century painting. Some examples, Ch. Angelidi (ed.), Το Βυζάντιο ώριμο για αλλαγές. Athens 2004, 146–151. 2    У случају севастократора Исака нема никакве сумње да је он сам и писац, а не само наручилац текста, који је представљао оснивачки документ његовог манастира. 3    Текст Типикона L. Petit, Typikon du monastère de la Kosmosotira près d’ Aenos (1152), IRAIK 13 (1908) 17–77. Ново издање Типикона, урађено по једином за сада познатом рукопису, који је претходном издавачу био доступан само у недовољно прецизном препису филолога, новинара и радозналца за историју Илије Цицелиса с краја XIX столећа, приредио је Јоргос Папазоглу, G. Papazoglou, Τύπικον Ἰσα­ ακίου Ἀλεξίου Κομνηνοῦ τῆς μονῆς Θεοτόκου τῆς Κοσμοσώτειρας. Komotini 1994. Рукопис на коме се заснивају оба наведена издања потиче из поствизантијског времена, прецизније са краја XVI века и сачуван је на острву Кефалонији али се ништа прецизније не може рећи о изгубљеним рукописима или о рукописној традицији Типикона током готово четири и по столећа. Најважније текстуалне разлике између два издања, односно пропусти и грешке у читању у Petit, Typikon, наведене су у Papazoglou, Τύπικον, 27–29. Позни преписи, недостатак рукописа из византијског времена и проблематична рукописна традиција овог важног документа и занимљивог ученог састава намећу опрезност приликом тумачења појединих места из Типикона, о чему ће бити речи у даљем тексту. Места из Исаковог Типикона ће се наводити најпре из првог издања Типикона L. Petit-a, а затим и из Папазоглуовог издања.

Пу товањ а кроз Византију

| 257

258 |

по свом садржају и снажном личном тону ктитора који прожима читав текст, типикон Богородице Космосотире представља вредно сведочанство о византијском образовању XII века и прожимању античке хеленске учености и хришћанске вере у избављење, али у можда још већој мери и врело података о необичној личној по­ вести севастократора Исака. Типикон Богородице Космосотире потврђује, такође и политички значај комнинских задужбина, које су одсликавале хијерархију моћи унутар царског рода, имајући уз религијски и јасно изражен идеолошки значај у борби за превласт унутар снажно антагонистичког царског рода Комнина.1

Текст Прожети најчешће личним тоном ктитора, манастирски типикони, а пре свега њихови уводни делови, представљају један од најинтим­ нијих жанрова средњовековне литературе. Попут тестамената, са­ чуваних у много мањем броју, оснивачки документи манастира су пружали могућност ктиторима да у њима изразе погледе на свет, да се осврну на свој животни пут и недаће које су морали да савладају, али и да упуте савремене политичке поруке, алудирајући на догађаје које сматрају значајним и на личности из своје околине. Типикони манастира неретко откривају ставове ктитора о сопственом поло­ жају у свету, а уређење укупног манастирског живота, без обзира на често преузимање узора из других сличних докумената,2 јасно оцртава вољу оснивача, како у религијском и духовном, тако и у све­ товном, идеолошком и политичком смислу. У овом погледу типикон севастократора Исака је од посебног значаја – као најугледнији и несумњиво најутицајнији „отпадник“ из клана Комнина, који се након више година изгнанства покајао и свечано помирио са братом 1    Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице. Београд 2006, 270–288. 2    Од XI века најутицајнији је био Типикон Богородице Евергетиде, манастира у околини византијске престонице, који је послужио као узор за уређење огромне већине манастира из наредних столећа, па тако и свих осталих задужбина Комнина чији су нам типикони познати, али и Хиландара и Студенице. Исаков Типикон за манастир Богородице Космосотире се такође ослања на Евергетидско манастирско уређење, као што истиче и сам ктитор, Petit, Typikon = Papazoglou, Τύπικον, сарр. 8, 13, в. Petit, Typikon, 18–19, Papazoglou, Τύπικον, 27–28.

Влада Станковић

| 259

Мозаик Деисис, манастир Христа Спаса у Хори, обновио севастократор Исак у 12. в

царем, Исак је прећутно прихватио улогу вечно сумњивог брата (у доба цара Манојла и стрица), некога чија је амбиција покренула је­ дину отворену побуну против василевса неког члана рода Комнина током столећа владавине основне гране ове породице. Када се ближе анализира сам текст типикона јаснији постаје како сам положај некадашњег најближег сарадника цара Јована II – што је Исак био након смрти њиховог оца Алексија у ноћи 15. на 16. август 1118. године – и каснијег побуњеника против братовљевог првенства унутар породице, тако и општија политичка клима унутар византијске елите половином XII века, која је имала утицај и на раз­ вој односа између Цариграда и земаља балканског залеђа царства. Позни препис рукописа који је дошао до нас оставља дилеме о изворном облику текста на више места, почевши од самог „наслова“ у коме постоји нимало занемарљива лакуна: након речи Τυπικὸν ἐμοῦ (Типикон мене) и наставка Ἰσαακίου καὶ υἱοῦ τοῦ μεγάλου βασιλέως Ἀλεξίου τοῦ Κομνηνοῦ (Исака и сина великог василевса Алексија Комнина), постоји празнина коју је још први издавач допунио речју σεβαστοκράτορος (севастократора), поводећи се највишом титулом коју је млађи брат цара Јована II Комнина понео. Имајући на уму карактер Исаковог типикона и посебно једну врсту незавршености,

Пу товањ а кроз Византију

260 |

која прати не само текст овог документа већ и читав подухват по­ дизања комплекса манастира Богородице Космосотире, празнина у тексту, несумњиво намерно остављена,1 представља важно све­ дочанство о проблематичности положаја ктитора. Док је његово позивање на оца цара, Алексија Комнина, сасвим јасно, али, као што ће се видети, подједнако и политички важно, чини се да је Исак био у недоумици да ли да наведе титулу, која је за њега, у време настанка типикона изгубила сваки значај.2 Специфичност положаја ктитора Космосотире који је у снаж­ ном породичном систему Комнина живео у необичној политичкој изолацији, оставила је трага већ на самом почетку текста типико­ на. Иако се не може тачно утврдити да ли је сам Исак оклевао да се титулише титулом севастократора, која га је у време владавине старијег брата Јована постављала непосредно иза василевса, или је реч о колебању неког каснијег преписивача, збуњеног постојањем више севастократора Исака у комнинском столећу, јединственост политичког положаја овог ученог Комнина дошла је до пуног израза већ на самом почетку документа којим је он настојао да уреди своје животно наслеђе. Имајући на уму време настанка текста и положај ктитора, чини се врло могућим да се у наслову типикона Космосо­ тире Исак уместо севастократором, како је предложио његов први модерни издавач, назвао порфирогенитом, епитетом који је био при­ меренији како његовој тадашњој позицији унутар клана Комнина, тако и посебној бризи да истакне снажну повезаност са родитељима, царем Алексијем Комнином и царицом Ирином Дука. Рођење у пур­ пуру – порфирогенитност – стекло је управо у време севастократора Исака посебан значај унутар византијске, односно комнинске ели­ те, раздвајајући њен највиши слој – непосредне потомке василевса – од бројних других блиских рођака, који се нису могли подичити непосредном повезаношћу са царском круном.3 Можда је и ктитор 1    Petit, Typikon, 19, nо. 1. 2    Чврсто придржавање породичних традиција у давању имена деци у разгранатој породици Комнина условило је хомонимију бројних њених чланова, па је тако у време када је Исак састављао типикон Космосотире као севастократор Исак пре свега био познат његов братанац, трећи син цара Јована II Комнина и старији брат владајућег цара Манојла Комнина, и сам, додуше, потиснут у страну од свог доминантног брата василевса. 3    В. V. Stanković, La porphyrogénèse à Byzance des Comnènes, ZRVI 45 (2008) 99–108 (рад број XIV у овој књизи).

Влада Станковић

Космосотире одабрао епитет порфирогенитни како би потврдио свој високи положај, користећи назив који су у време настанка текста од мушких чланова рода Комнина с правом могли употребити само сам василевс Манојло и Манојлов старији брат Исак. Текст типикона манастира Богородице Космосотире поделио је у 119 поглавља тек његов први издавач L. Petit, иако се у самом рукопису она не среће. Из конвенционалних разлога ову поделу по садржини задржао је и Papazoglou, чије издање прати и превод на савремени грчки језик, као и коментар уз текст. Прилично опши­ ран по обиму, типикон Космосотире у свом највећем делу одише наративним карактером, одајући свог ученог аутора, време и окол­ ности у којима је текст настао, као и намере ктитора. Као и у другим документима који уређују манастирски живот, велика пажња је и у типикону Космосотире посвећена начину богослужења, избору игумана манастира и бризи ктитора о имовини његове задужбине и њеној неотуђивости. Посебно је упадљиво ктиторово отворено повезивање на одредбе типикона Богородице Евергетиде, најпозна­ тијег „модела“ манастирског уређења у византијском свету од XI века надаље,1 који је Сава Немањић пренео и у Србију приликом састављања Студеничког типикона.2 За разлику од већине других типикона овог времена, који је једноставно преузимају одредбе из типикона Богородице Евергетиде,3 Исак се потрудио да на лите­ рарни начин уобличи чак и ове, по свом садржају крајње формалне делове свог састава. Исакова ученост, као и свест о сопственој учености која осна­ жује укупну слику о његовој посебности унутар породице Комнина, значајно је утицала на стил типикона, посебно на оним местима када аутор говори о себи. Не одолевши да покаже своју реторску вештину чак и у одељцима који имају потпуно практични карактер, попут прописа о свакодневном исповедању монаха,4 Исаков учени 1    P. Gautier, Le typikon de la Théotokos Évergétis, REB 40 (1982) 5–101. Cf. Thomas – Hero, Byzantine Monastic Foundations Documents, no. 22, 454–506. 2    Cf. В. Мошин, Правни списи светога Саве, Сава Немањић – Свети Сава. Историја и предање, ур. В. Ђурић. Београд 1979, 101–125. 3    Попут типикона задужбине Исакове мајке, Ирине Дука, Богородице Кехаритомене (P. Gautier, Le Typikon de la Théotokos Kécharitôménè, REB 43 (1985) 5–165), или манастира Христа Пантократора, задужбине његовог брата цара Јована II, P. Gautier, Le Typikon du Christ Pantocrator, REB 32 (1974) 1–145. 4    Petit, Typikon = Papazoglou, Τύπικον, сарp. 16, 18.

Пу товањ а кроз Византију

| 261

262 |

стил долази до пуног израза на оним местима када садржај типикона добија изразито личну ноту. Помало научену, тиме делом и извешта­ чену, круту реторику у одломцима у којима расправља о уметности и филозофији,1 замењује природнија нарација када се Исак окреће сопственој прошлости и свему што му је живот донео, која упркос згуснутој реторици задржава кристалну јасноћу, представљајући ктитора као једног од најбољих стилиста свог доба, с правом цење­ ног унутар византијске, односно цариградске интелектуалне елите. Текст типикона Космосотире, настао у исто време када је Ис­ акова старија сестра Ана писала своје историјско дело Алексијаду – стилски гледано јединствено ремек-дело византијске књижевности – потврђује да је и Исак био барем подједнако талентован као и Ана за литерарни израз, успевши да вешто употреби своју ученост како би створио снажан и изражајан текст. С обзиром на то да је типикон Космосотире само једним, својим мањим делом био замишљен као текст за употребу унутар ктиторовог манастира, док је преостали наративни део типикона био јавног карактера, Исакова брига да у њему изрази сопствене ставове, али и да то уради на изразито уче­ ни начин постаје јаснија. Одређена меланхолија која прати сваки спомен приватне стране ктиторовог живота, или његовог сећања на прошле дане, представљала је реторско оруђе којим је аутор же­ лео да убеди читаоца у сопствену исправност и истинитост ставова које износи. Сличну повезаност између стила и садржаја налазимо и у Алексијади Ане Комнин,2 и Исак се посебно потрудио да ниво стила буде знатно виши у најличнијим деловима текста, датим у облику исповести аутора, уклапајући вешто реторске технике како би истакао сам садржај текста.

Просопографија типикона Богородице Космосотире Уређење манастирског живота и, посебно, брига о молитвеном спо­ мињању ктитора и његових најближих рођака, најчешће представља један од најважнијих практичних делова оваквих докумената. И у 1    Petit, Typikon = Papazoglou, Τύπικον, сар. 9 2    P. Magdalino, The Pen of the Aunt: Echoes of the Mid-Twelfth Century in the Alexiad, Anna Komnene and Her Times, ed. Th. Gouma-Peterson. New York – Lon­ don 2000, 15–45; Станковић, Комнини у Цариграду, 192–196, 211–222.

Влада Станковић

овом погледу типикон Богородице Кос­ мосотире је дубоко специфичан, а избор личности које севастократор Исак спо­ миње у потпуности супротан уобичаје­ ним поступцима ктитора манастира. У поређењу са сличним документима из византијског XII века, упадљив је изо­ станак спомена ктиторове уже поро­ дице, пре свега потпуно прећуткивање и самог постојања Исакових синова, старијег Јована и млађег Андроника. Уколико би се разлог неспомињању старијег Јована оправдано могао тра­ жити у свесној одлуци овог ратоборног младог Комнина да заувек напусти Ви­ зантију и не пристане на помирење са Севастократор Исак, царем Јованом II Комнином и његовим детаљ са мозаика Деисиса, наследником Манојлом, дотле је ктито­ манастир Христа Спаса рово подједнако снажно „одрицање“ од у Хори млађег Андроника теже објашњиво. У време састављања типикона, између септембра 1151. и августа 1152. године, Исаков син Андроник је још увек био најближи сарадник и најснажнији савезник цара Манојла Комнина унутар царског рода – прве несугласице међу њима ће наступити тек током 1153. године. У време када је Исак писао типикон, Андроник се налазио на положају заповедника дунавске границе према Угарској, управо на подручју на коме је василевс претходних година својим вишеструким похо­ дима учврстио власт Цариграда. Постављање Андроника као једне врсте царевог личног изасла­ ника на овим територијама потврђује поверење које је Манојло имао у њега, поверење које ће почети да слаби тек након Андрони­ кових проблематичних договора са угарским краљем 1153. године и Манојловог „личног неуспеха“, када му се пролећа 1153. године, након пуне деценије царевања, уместо дуго очекиваног и најављива­ ног сина родила ћерка Марија. Андроникова блискост са Манојлом очигледно је представљала препреку за његову истовремену блис­ кост, барем јавну, са оцем Исаком. Насупрот свим тенденцијама комнинског задужбинарства, Исаков манастир Богородице Космо­ сотире био је у потпуности његов приватни подухват, подједнако

Пу товањ а кроз Византију

| 263

264 |

удаљен од Исакове породице и од политичке стварности средине XII века. Као да је и сама географска удаљеност манастира Космо­ сотире од Цариграда симболизовала ктиторову политичку усамље­ ност, а избор личности које Исак наводи у свом типикону довољно јасно указује на његову изолованост унутар рода Комнина, али и на ктиторове намере и амбиције. Иако ни на једном месту не алудира на своје синове – од којих ће млађи Андроник три деценије касније постати василевс, поносно се позивајући на очево наслеђе! – Исак је успео да изрази ставове о свом положају унутар рода Комнина начином на који је описао своје родитеље, цара Алексија I и царицу Ирину Дука. Уз њих, посебно место у Исаковом типикону имају Богородица и Христ, као и клијенти, односно слуге, који су заузели место које обично припада ктиторовим рођацима и наследницима. а. Родитељи ктитора

Алексије Комнин и Ирина Дука заузимају у овом погледу централно место у Исаковом типикону, не само као једини представници кти­ торове породице који се у документу спомињу, већ и због начина на који је то учињено. Алексије и Ирина су не само једине политичке личности у Исаковом типикону, већ су они и идеал коме ктитор тежи, у настојању да се нераздвојно повеже са родитељима, чиме би и његов положај унутар царског рода Комнина постао изузетан – можда издвојен и изолован, али идеолошки значајно уздигнут. Исаково настојање да се непосредно повеже са родитељима како би и себи и својим ставовима обезбедио легитимитет није било усамљено у времену када је писао. Управо у годинама када је типикон Космосотире настао, ктиторова старија сестра Ана Ком­ нин је састављала Алексијаду на истим идеолошко-породичним премисама на којима је Исак засновао оснивачки документ своје задужбине: блискост са оцем Алексијем и мајком Ирином, готово истоветност ставова са покојним родитељима, чиме је потврђена исправност ауторових ставова, ма колико она била оспоравана. И Исак и Ана су имали истог противника – свог рођеног брата цара Јована II – и обоје су у својим делима покушали да докажу своју исправност у односу на покојног брата кроз блиско повезивање са родитељима. И Исак и Ана су на тај начин покушали да оспоре право Јовану II, али и његовом наследнику Манојлу, да се сматрају јединим наследницима оснивача династије Алексија I и Ирине Дуке

Влада Станковић

и једином легитимног царском лозом. Иако је Алексијада немерљиво познатија, читанија, више тумачена и цитирана у односу на типикон Космосотире, Исакове намере да истакне своју посебну повезаност са родитељима нису биле ништа слабије од Аниних, нити невештије изражене. Управо супротно томе, Исакова вештина да у документ као што је типикон манастира снажно убаци мотив своје нераски­ диве повезаности са покојним родитељима представља врхунски израз литерарне вештине. Исак спомиње своје родитеље на два места у типикону свог манастира, оба пута у вези са службама и молитвама за спас њи­ хових душа.1 У првом случају Исак се стара да се и након њего­ ве смрти, као што је то већ чињено у време када пише типикон, врше свакодневне молитве за спас душа његових триблажених господара, божанских царева и родитеља, спомињући и датуме њихових упокојења, Алексија 15. августа, Ирине 19. фебруара. Пажњу привлачи неуобичајено именовање Ирине Дука као свете – ἁγία, епитетом који је пратио цареве и царице током жи­ вота, не означавајући стварно светитељство.2 Исак је већ овим, помало успутним детаљем скренуо пажњу на посебну блискост са мајком, покојном царицом, што је додатно оснажио у свом сле­ дећем спомињању родитеља и, посебно, Ирине Дука. Враћајући се још једном на прописивање начина молитви и служби за по­ којне родитеље, Исак описује последње тренутке царице Ирине Дука, још једном алудирајући на царичино светитељско понашање, односно на знаке светитељства који су се појавили након њене 1    Petit, Typikon, сар. 54/ 46; сар. 95/65; Papazoglou, Τύπικον, сар. 54/82–83; сар. 95/128–131. 2    Petit, Typikon, сар. 54/ 46, 12; Papazoglou, Τύπικον, сар. 54/82, 1014. Исаков избор епитета сигурно није био случајан, нити немаран. Иако Ирина Дука није постала светица, царица Ирина – Пирошка, жена цара Јована II јесте задобила светитељство недуго након смрти 13. августа 1134. године. Царичино светитељство, изузетно неуобичајено за Византију XII века, имало је снажно изражену политичку димензију, подстицано од самог цара Јована II, коме је светитељски ореол покојне супруге могао значајно помоћи у борби за првенство унутар најуже породице, пре свега против Исака и Ане Комнин. Треба истаћи да је царица Ирина – Пирошка преминула и почела да се слави као светица у време када је Исак још увек био у изгнанству, успевши да обиђе и Света Места, што самом Јовану II није никада успело, cf. Hörandner, Prodromos, VII/ 229–232; P. Magdalino, The Byzantine Holy Man in the Twelfth Century, The Byzantine Saint, ed. S. Hackel. London 1981, 51–66; Станковић, Комнини у Цариграду, 114–132.

Пу товањ а кроз Византију

| 265

266 |

смрти.1 За разлику од смрти оца Алексија, преко које прелази рав­ нодушно и потпуно документарно, Исак наводи два елемента Ири­ ниног „чудотворења“: начин на који је сама себи склопила очи, не допустивши било коме другом од окупљених чланова породице да то учини; и други, значајнији, да је из гроба Ирине Дуке потекло миро, што је, по Исаку, несумњиви знак да је царица заслужила бла­ женство.2 Исаково сведочанство је, иако јединствено, изузетно зна­ чајно јер потврђује да је крајем прве половине XII века у Византији оживљено „политичко“ светитељство карактеристично за X век, снажећи оне припаднике владајућег рода Комнина који су били најближи новим светитељима. Податак о истицању мира из гроба царице Ирине Дука у њеном манастиру Богородице Кехаритоме­ не у Цариграду указује на присутност и једну врсту популарности „мироточаца“ и у време Комнина. Овим се отварају многа питања како о повезаности ове врсте потврђивања светитељства са Солуном и Светим Димитријем, тако и о утицају престоничког веровања у мироточивост царице Ирине Дука на каснији култ Светог Симеона Мироточивог, утврђен деловањем Светог Саве. Севастократор Исак је имао једну јасну предност у односу на остале Комнине – током свог изгнанства ван царства он је постао поклоник, обишавши Света места, што је остала снажна, а неис­ пуњена жеља његовог брата цара Јована II и братанца, цара Манојла Комнина. У типикону свог манастира Исак нигде не спомиње ову околност, вероватно стога јер је повезана са политичким изгнан­ ством и побуном против брата, али истиче своју бригу за двоје покрштених Јевреја, мужа и жену, које је сам привео правој вери. Имена која је Исак одабрао за двоје својих штићеника – Алексије и Ирина – потврђују још једном његово свесно повезивање са ро­ дитељима и ослањање на њихово наслеђе, подједнако у политичком и идеолошком, као и у духовном погледу.3 1    Petit, Typikon, сар. 95/65, 25–31; Papazoglou, Τύπικον, сар. 95/130, 1779–131, 1787. 2    У овом одломку (Petit, Typikon, сар. 95/65, 30; Papazoglou, Τύπικον, сар. 95/130, 1783) Исак спомиње да је Ирина Дука преминула 19. фебруара првог индикта, што одговара годинама 1123. и 1138. Ниједна ни друга година, међутим не могу бити прихваћене као година смрти царице Ирине Дука, и иако је ово питање још увек отворено, чини се да је познији датум вероватнији. 3    Petit, Typikon, сар. 93/64, 40–65, 9; Papazoglou, Τύπικον, сар. 93/128, 1752– 1762. Несхватљиво је како се у коментару Исаковог типикона истиче како се не

Влада Станковић

б. Ктиторови сарадници и клијенти-слуге

| 267

Најзанимљивију страну просопографије типикона Богородице Кос­ мосотире представља чест спомен неколико ктиторових најближих сарадника, Исакових клијената који у овом документу на неки начин замењују његову стварну породицу. Изолованост севастократора Исака, последица на првом месту његове политичке делатности, омогућила је, с друге стране, увид у његово приватно домаћинство, његов икос, и сазнање о људима који су га верно служили годинама. За припаднике свог најужег домаћинства, ктитор је предвидео по­ себне привилегије, као што је сахрањивање унутар манастирског круга, или чак унутар самог манастира, право које обично припада искључиво ктитору и његовој најближој породици.1 Прво место међу ктиторовим клијентима заузима Лав Каста­ монит, кога Исак најчешће назива само својим човеком (ὁ ἄνθρωπός μου), истичући његову целоживотну верност и чињеницу да су њих двојица заједно остарили.2 Уз Лава Кастамонита, Исак спомиње и свог секретара Михаила и протовестијара и свештеника Констан­ тина.3 Они су чинили најужи круг око свог покровитеља и једну врсту приватне канцеларије овог царског сина, који је наставио да се бави писањем и „наукама“ током читавог живота, али је на понешто мање јавни начин задржао и значајну улогу у политичком животу наводи име мужа покрштене Ирине („Two Jewish converts, Irene and an unnamed husband“), Thomas – Hero (eds.), Byzantine Monastic Foundations Documents, 791. 1    Petit, Typikon, сар. 54/ 46, 33–37; сар. 107/ 69, 14–70; Papazoglou, Τύπικον, сар. 54/82, 1025–83, 1040; сар. 107/141, 1929–143, 1975, где ктитор истиче бригу и дарове манастиру Богородице Космосотире његових људи, секретара Михаила и Лава Кастамонита, дозвољавајући им заузврат да буду сахрањени у ексонартексу католикона. 2    Petit, Typikon = Papazoglou, Τύπικον, сарр. 54, 86, 107. Ово је први помен једног члана породице Кастамонита (из града Кастамона у Малој Азији), која ће од краја XII века постати знатно утицајнија, иако се повезаност између Исаковог клијента Лава и каснијих Кастамонита не може потврдити, в. V. Katsaros, Ἱωάννης Κασταμονίτης. Συμβολὴ στὴ μελέτη τοῦ βίου, τοῦ ἔργου καὶ τῆς ἐποχῆς του. Thessalonica 1988, 135–136. Термин мој човек, али и слични називи за најближе служитеље, који су неретко и више генерацијама били повезани са покровитељима, врло је уобичајен у Византији XI и XII века и указује на снажан клијентелски систем који је представљао основу друштвене повезаности у царству, Станковић, Комнини у Цариграду, 39–65. 3    Petit, Typikon, сар. 86/ 61, 37–38; Papazoglou, Τύπικον, сар. 86/118, 1627– 1632.

Пу товањ а кроз Византију

268 |

царства. Посебно је занимљив случај „Костице“ (Κωνστίτζης), кога је севастократор Исак одгојио након смрти „Костичиног“ стрица или ујака, а свог верног клијента вестијарита Никите Романитоса.1 Сви клијенти севастократора Исака имали су своју имовину и несумњи­ во били и сами утицајни, али су након њихове смрти ови поседи, барем један њихов део, прелазили у неотуђиви посед манастира Богородице Космосотире. Немогућност ктитора да се ослони на сопствену породицу, основицу снаге сваког појединца у Византији Комнина, условила је његову потпуну повезаност са клијентима, који су заузели место његове деце и најближих рођака.

Историјски контекст и намере аутора Типикон Богородице Космосотире написан је 6660. године од ства­ рања света по цариградском начину рачунања времена и с обзиром на то да није ближе одређен месецом настанка, мора се датовати у период између 1. септембра 1151. и 31. августа 1152. године. У време писања типикона Исак је, дакле, био сигурно навршио 58. годину, а можда је био и једну годину старији, и уз своју четири и по године старију сестру Ану, представљао најстарије припаднике прве порфирогенитне царске лозе Комнина. Исакова делатност у годинама након повратка у царство и свечаног помирења са братом Јованом II између 1136. и 1138. године готово је у потпуности непо­ зната. С једне стране, Исак је био несумњиво један од најмоћнијих људи унутар престонице у време када је његов братанац Манојло преузимао престо пролећа 1143. године, након изненадне смрти своја два старија брата претходне године, а затим и самог василевса Јована II 8. априла 1143. године у далекој Киликији. Управо због његовог утицаја, на Исака је било посебно мотрено на почетку Ма­ нојлове владавине, али подаци Јована Кинама, каснијег Манојловог секретара, о Исаковој неугаслој царској амбицији не могу бити у потпуности и некритички прихваћени.2 С друге пак стране, Исаков 1   Нарочито Petit, Typikon, сар. 107/ 70, 13–20, Papazoglou, Τύπικον, сар. 107/143, 1968–1975, где Исак истиче да би било неправедно према његовом штићенику „Костици“, кога је сам одгајио, да му не дозволи да и он буде сахрањен унутар манастира. 2    Као што се то често чини, в. Varzos, Ἡ γενεαλογία, 245–246. Треба истаћи да je Јован Кинам писао знатно касније и да је био под утицајем познијих

Влада Станковић

млађи син Андроник је и пре зацарења и током читаве прве деценије царевања Манојла, био његов најближи сарадник и највећи подржа­ валац, повезан са четвртим сином цара Јована II Комнина не само узрастом, већ очигледно и сличним ставовима. Андроник је снажно подржао Манојла након смрти цара Јована II и био несумњиво ње­ гов највећи ослонац унутар клана Комнина, чиме се и однос новог василевса према Андрониковом оцу Исаку мора посматрати са изра­ зитим опрезом и свешћу да се комплексни односи унутар породице Комнина не могу тумачити једноставним одређивањем као добри или лоши.1 Уосталом, и Манојлов однос са Андроником, који се на посредан начин наставио и након његове смрти 1180. године, одише ирационалношћу и необјашњивим поступцима, барем када се мере савременим нормама понашања и поступања. Због свега тога историјски тренутак у коме је севастократор Исак сазидао манастир Богородице Космосотире, односно напи­ сао манастирски типикон, јесте од посебног значаја. С обзиром на то да читав типикон одише ужурбаношћу и одаје незавршеност читаве грађевине, нема никакве сумње да је Исак релативно кратко време пре периода септембар 1151 – август 1152. године започео свој подухват.2 Врло је значајан ктиторов навод да је он раније већ био припре­ мио место свог вечног починка у цариградском манастиру Христа Спаса у Хори, али је тај свој наум приписао младалачкој таштини и незнању (сар. 89), не објашњавајући детаљније разлоге који су га, очигледно, приморали да напусти своје раније планове и да у дале­ кој трачкој провинцији сазида нов манастир (посвећен, међутим Богородици а не Христу!), у коме ће спремити и сопствени гроб. Иако се узроци овакве одлуке не могу са сигурношћу одредити, чини се да се морају тражити у специфичном комнинском хијерар­ хијском породичном систему у коме је антагонизам изражаван и догађаја, посебно када је севастократору Исаку, али и његовим синовима Јовану и Андронику, приписивао једну врсту наследне, готово опсесивне царске амбиције, а у Андрониковом случају слично је чинио такође и Никита Хонијат. 1    Magdalino, Isaak sebastokrator (III), John Axouch, and case of mistaken iden­ tity, BMGS 11 (1987) 207–214; В. Станковић, Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180). Београд 2008, 70–79, 88–130. 2    Petit, Typikon = Papazoglou, Τύπικον, сарр. 54, 73, 92. Може бити речи само о неколико година пре састављања типикона, никако не о дужем временском периоду.

Пу товањ а кроз Византију

| 269

270 |

кроз манастирске задужбине, које су чланови рода подизали, њима потврђујући своје идеолошке и политичке претензије и намере. Другим речима, севастократору Исаку није могло бити допуште­ но да се сахрани у престижном цариградском манастиру Христа у Хори, задужбини која је била блиско повезана са комнинском традицијом на специфичан и помало посредан начин – Исакова обнова овог манастира следила је обнову његове бабе по мајци Ма­ рије Бугарске, мајке царице Ирине Дуке. Овакво схватање постаје јасније када се има на уму да су још од времена Ане Даласин, мајке цара Алексија I Комнина, Комнини подизали богате задужбине у престоници, посвећене искључиво Богородици и Христу, које су имале и фунерарну сврху, а да је Исаков брат цар Јован II 1136. године завршио монументални комплекс Пантократора, који је био замишљен да обједини све породичне традиције Комнина и да створи један династички маузолеј за Јована II и његове потомке. Очигледно није било могуће да се један породични апостата – макар био и бивши апостата, као што је био случај са Исаком – свечано сахрани у значајном и политички истакнутом манастиру попут Хоре, смештеном, као и све комнинске задужбине ове врсте уосталом, у близини најчувенијег маузолеја византијских царева Цркве Светих апостола. Оно што, међутим, остаје непознато, јесте конкретан повод који је приморао Исака да за себе припреми други гроб далеко од Цариграда, односно шта је то што је определило цара Манојла Комнина да свом стрицу не дозволи сахрањивање у Хори. Да ли је Исакова делатност након 1143. године постала снажнија и тиме угрожавала цара? Да ли је Манојло видео у Исаку једног од пред­ водника старије генерације, утицајног међу „људима“ претходног цара, које је уклонио из палате и одузео им привилегије? Да ли је реч искључиво о личном питању, питању сумње и сујете, или је Манојло овим поступком показивао своју царску моћ унутар и изван царства? Иако се на ова и слична питања тешко може у потпуности одгово­ рити, поглед на околности и догађаје тог времена може поставити однос Исака и Манојла, као и саму Исакову задужбину у јаснији историјски оквир и омогућити боље сагледавање комплексних и испреплетаних односа овог времена како у самој Византији, тако и у византијској балканској политици и односу према Западу. Само време зидања Богородице Космосотире обиловало је бројним бурним догађајима, који су означили крај првог периода

Влада Станковић

владавине Манојла Комнина и једну врсту прекретнице у царевом односу према Балкану. У време када је Манојло још увек учвршћи­ вао своју власт дошло је до Другог крсташког рата 1147. године те је млади цар, баш као и његов деда Алексије пола столећа раније, био принуђен да се суочи са не сасвим пријатељски настројеном војском западњака. За разлику од Првог крсташког рата када су западни кр­ сташи дошли, пре свега, у помоћ византијском василевсу, Манојло је сада био суочен са широким антивизантијским савезом и пре него што је крсташка војска пристигла близу Царства.1 Опасност од снажних Нормана из Јужне Италије је била најизраженија и ови вишегенерацијски противници Византије су напали поседе царства у Јонском мору, успевши да освоје Керкиру. Дубље у унутрашњости Балкана, српски велики жупан Урош II се укључио у савез против Византије, желећи да искористи политичке проблеме који су са свих страна окруживали василевса.2 У таквим немирним годинама, са изразито нестабилним приликама у европским деловима царства и у балканском залеђу, севастократор Исак је започињао зидање свог манастира Богородице Космосотире у Тракији, Сам Манојло је те 1147. године још увек учвршћивао своју власт, покушавајући да обезбеди верност најутицајнијих припа­ дника византијске елите или да замени некадашње верне служитеље његовог оца Јована II својим сарадницима. У снажном породичном систему владавине Комнина, готово да није било важније функције на којој се није налазио неко из разгранатог рода Комнина, поро­ дице која је за две генерације царевања успела да се ороди са свим важнијим византијским фамилијама и тако створи једну затворену аристократску елиту у чијим ће рукама власт остати до коначног пада царства. Уз бројне световне функције које су Комнини заузима­ ли у администрацији царства, у ово време је Охридски архиепископ био Јован Комнин, син првог севастократора Исака и стриц цара Манојла, утицајан и учен прелат са снажним везама у престоници 1    Cf. Magdallino, Manuel, 35–66. 2   Непосредно зависан од византијског цара, признајући не само његово првенство већ и обавезан да као потврду своје потчињености цару шаље помоћне трупе, Урош II је захваљујући свом сврставању на страну против цара Манојла постао један од најпознатијим „отпадника и непријатеља“ василевса у годинама које ће уследити, заузимајући значајно место у бројним реторским похвалним саставима упућеним цару Манојлу Комнину, в. прилог Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима („Продрома“) Манганског, број XVII у овој књизи.

Пу товањ а кроз Византију

| 271

272 |

и у круговима византијских учењака.1 Иако се о делатности Јована Комнина као охридског архиепископа под чијом је духовном вла­ шћу био широк простор балканског залеђа, па тако и земље којима је управљао српски велики жупан Урош II, не зна много, не може бити сумње да је он имао значајну улогу у политици царства према Балкану и Византији потчињеним локалним владарима.2 Какав је био однос охридског архиепископа Јована према његовом младом братанцу цару Манојлу може се само нагађати, али је индикатив­ но да у византијским савременим изворима који детаљно описују Манојлове балканске кампање 1149. и 1150. године нема спомена архиепископа Јована, нити наговештаја да је он на било који начин био повезан за акцијама Цариграда на Балкану. У настојањима да учврсти своју власт и додатно угрожен од западних крсташа, Манојло Комнин је управо 1147. године, крајем фебруара, сменио патријарха Козму Атика, да би тек након десет месеци, на самом крају децембра 1147. поставио новог престо­ ничког архијереја, Николу Музалона.3 Био је то већ трећи јерарх на цариградском трону од Манојловог освајања власти уласком у Цариград раног лета 1143. године, чиме је Манојло јасно најавио своју тежњу да у потпуности доминира цариградском црквом и византијским духовним животом. Сазвавши синод у царској палати Влахерна, цар Манојло је као основни разлог за смену патријар­ ха Козме Атика навео његову наклоност богумилима и њиховом 1    Јован Комнин, чије је световно име било Адријан, постао је охридски архиепископ у последњим годинама царевања Јована II Комнина, између 1139. и 1142. године, Nicephori Basilacae Orationes et Epistolae, ed. A. Garzya. Leipzig 1984, no. 2/ 26–48; Станковић, Комнини у Цариграду, 173–175. Адријан, у монаштву Јован Комнин, није био рођени стриц цара Манојла, већ је припадао породичној грани старијег брата цара Алексија I Комнина, првог севастократора Исака, која је у доба царевања Јована II изгубила првенство унутар рода Комнина. Адријан – Јован је велики део живота, све до хиротоније за охридског архиепископа што га је повезивало непосредно са василевсом, био у сенци свог старијег брата Јована, који је наследио очеву палату у Цариграду, гајећи још увек амбиције да се надмеће са царском лозом Комнина која је преузимала првенство у царству. 2    Уп. Ј. Калић, Српска држава и Охридска архиепископија у 12. веку, ЗРВИ 44 (2007) 197–208. В. И. Стевовић, Историјски извор и историја уметности: Богородичина црква у Топлици, Зограф 35 (2011) 73–92. 3     Les regestes des actes du Patriarcat de Constantinople, Vol. I, Les actes des pa­ triarches, Fasc. II et III, Les regestes de 715 à 1206, ed. V. Grumel (Deuxième édition revue et corrigée par J. Darrouzès). Paris 21989, 480–490.

Влада Станковић

предводнику монаху Нифону, који је био осуђен као јеретик још 1143. године. У званичном акту са овог необичног синода, наводи се да је Манојло својом умешном и врхунском духовном мудро­ шћу навео смењеног патријарха Козму Атика да сам призна како верује да је осуђени богумил Нифон заправо правоверан и тиме је практично сам себе осудио.1 На сабору у Цариграду 26. фебруара 1147. године био је присутан и митрополит Трајанопоља Никиф­ ор, под чијом се непосредном духовном влашћу налазио манастир Богородице Космосотире, док је сам митрополит имао важну улогу у животу манастира, с обзиром на то да је био задужен за хијеро­ тонију игумана Исакове задужбине. Никифор се тиме прикључио осуди бившег патријарха и сврстао међу најближе сараднике цара Манојла Комнина, а чини се да је у време састављања типикона Кос­ мосотире Никифор и даље био митрополит Трајанопоља, те да је он био архијереј који је посветио првог игумана Исаковог манастира.2 С обзиром на оскудност и карактер извора не може се поузда­ но ништа одређеније рећи о односима у четвороуглу цар Манојло Комнин, митрополит Трајанопоља Никифор, охридски архиепис­ коп Јован Комнин и севастократор Исак, ктитор Космосотире, и о њиховим појединачним или заједничким политичким актив­ ностима унутар царства и односу према византијском балканском залеђу. Имајући на уму начин функционисања комнинског система, испреплетаност приватних и јавних политичких односа, тешко је замислити да бурни догађаји из година између 1147. и 1150. нису утицали на односе између Манојла, Исака и охридског архиепис­ копа Јована и на њихове поступке. Након проласка војске Другог крсташког рата и Манојловог победоносног ратовања на Балкану у јесен 1149. и пролеће 1150. године – његових првих похода на византијски запад – којим је оснажио своју власт над српским ве­ ликим жупаном Урошем II, василевс Манојло је коначно успео да у потпуности учврсти своју власт унутар породице Комнина и у царству, како у политичком тако и у духовном смислу. Након ових година Манојло Комнин се издвојио као неприкосновени предвод­ ник читавог рода Комнина, потиснувши и стрица Исака, ктитора Космосотире и свог старијег брата Исака, који обојица нестају из 1    G. Rhalles – M. Potles, Σύνταγμα τῶν θείων καὶ ἱερῶν κανόνων 5. Athens 1855, 307–311; Magdalino, Manuel, 277–278; Papazoglou, Τύπικον, 38–39, n. 70. 2    Papazoglou, Τύπικον, 38–39.

Пу товањ а кроз Византију

| 273

274 |

византијских извора управо у годинама које су уследиле. Уз самог василевса остаће годинама након 1150. једино његов брат од стрица Андроник, син Исака ктитора Космосотире, кога отац у типикону свог манастира, као што је споменуто, ниједном спомиње. Жеља цара Манојла Комнина да уништи било какав отпор унутар сопственог рода приморала је Андроника да изабере са­ везништво са братом од стрица испред верности сопственом оцу, чија ја заоставштина политичких неуспеха тешко оптерећивала и његове потомке. Тек три деценије касније, након Манојлове смрти и у време када је он постао господар царства, Андроник се поклонио сенима свог оца у манастиру Богородице Космосотире,1 тиме дока­ зујући да борба унутар рода Комнина није била завршена победом Манојла и поразом његовог оца, иако је и самом Исаку ситуација унутар широке царске породице могла деловати тако у време када је састављао типикон Богородице Космосотире.

1    Nicetae Choniatae Historia, ed. I. A. van Dieten. Berlin – New York 1975, 280, 30–39.

Влада Станковић

Четврто путовање: Срби у очима Византинаца и повезаност Србије са царством

Не постоји у историји српске средњовековне државе снажнијег и пресуднијег утицаја од византијског. Од самог досељавања Срба на Балкан па све до коначног османлијског освајања ових простора, Нови Рим – Цариград и све што је наслеђе престонице Царства носило са собом, представљало је духовно и политичко средиште хришћанског Балкана и свих народа који су ка Цариграду усмера­ вали свој поглед. Хришћанско византијско царство је одредило ток којим ће тећи повест младих народа који су се доселили у балканске области Царства, и у политичком, а можда још снажније у духов­ ном смислу, успевајући да у борби за утицај на Балкану надвлада и духовног супарника у Риму и бројне политичке изазове који су долазили са севера и запада. Са снажном дипломатијом, заснованом на огромном богатству, Византија је имала много начина да своју политику спроведе и наметне послушност младим народима, чије је предводнике упорно и стрпљиво везивала за себе, одвлачећи их – не увек потпуно успешно – изван утицаја Римске курије, Будима, моћне Венеције, или других супарничких држава. Најранији подаци о балканским народима, па тако и о Србима, налазе се управо у византијским изворима, међу којима је од посеб­ ног значаја поверљиви спис настао средином X века по наредби цара Константина VII Порфирогенита (913/945–959), познат по називу О управљању Царством. Кроз својеврсно упознавање свог сина и наследника Романа II (959–963) са бројним принципима владања Византијом и разним суседима Царства, Порфирогенит је сачувао јединствене податке о најранијој историји Срба и Хрвата, описујући несталност прилика у балканском залеђу Царства и сталну борбу за превласт између Рима и Цариграда, која је у време када је овај спис настао коначно прешла на страну византијске престонице.

Пу товањ а кроз Византију

278 |

Значај списа цара Константина Порфирогенита за српску ис­ торију остаје јединствен, али он указује на дубоку зависност савре­ мених истраживача српског средњовековља од византијских извора, бројнијих и неретко садржајнијих и значајнијих од домаћих извора, којих, уосталом, нема све до XII столећа. Чак и у време владавине Немањића, византијски извори представљају незаобилазне елементе у мозаику историје српске средњовековне државе, без обзира на своју усредсређеност на Цариград или најважније византијске лич­ ности и секундарно место које у њима околни народи неминовно заузимају. Њихова сведочанства су тим још значајнија, пошто пос­ већују пажњу суседима и „варварским“ народима најчешће у оним случајевима када се и политика Царства окреће ка њима, без обзира на то да ли је реч о сукобима и победама свемоћног византијског цара или о склапању савеза, односно наметању византијског утицаја дипломатским средствима. Сами по себи изузетно комплексни, писани ученим, артифицијелним језиком, који подражава антички грчки из времена апсолутне атинске превласти, византијски тексто­ ви крију у себи обиље података и мноштво алузија, чије пажљиво ишчитавање и тумачење открива и значајне политичке поруке, као и шире византијске ставове о Србима. Осим рада Карактер и природа византијског утицаја у Србији (XI – крај XIII века): политика – стварност – идеологија, који анализира поједине дубље проблеме византијског присуства у средњовековној Србији, ово поглавље ту­ мачи начине на који су Срби представљени у најважнијим – понекад и слабо проученим – византијским изворима XII и XIII века, сведо­ чећи о суштинској укључености средњовековне Србије у све аспекте византијске цивилизације. Последњи прилог представља осврт на стање у савременој медиевистици и византологији и предлоге за унапређивање и осавремењивање ових историјских дисциплина, пре свега имајући у виду српску средњовековну историју и неопходност њеног правилнијег и јаснијег разумевања.

Влада Станковић

XVI Природа византијског утицаја у Србији (крај XI века – крај XIII века): стварност – политика – идеологија

Српска средњовековна историја још увек крије превише непозна­ ница, чак и о личностима и догађајима од изузетне важности, које су обликовалe не само ток развоја државе и мисли у средњем веку, већ су дубоко утицале на националну свест све до најновијег вре­ мена. То нарочито важи за кључни период рађања српске средњо­ вековне државе, који се протеже од краја XI века до друге половине следећег столећа, времена када се Стефан Немања учврстио као српски велики жупан, иако и из времена владавине оснивача динас­ тије Немањића, и њеним бројним аспектима постоји исувише мало поузданих закључака. Читав период владавине Немањића, уосталом, све до 1371. године, историографски је недовољно расветљен, са премало синтетских дела, савремених методолошких приступа и нових сагледавања старих, незадовољавајуће решених проблема. Ослањање на старија мишљења и пречесто понављање ставова који нису засновани на методолошки и херменеутички аргументо­ ваној анализи представљају један од основних проблема у приступу српском средњем веку у српској историографији. Из овог разлога, као и због хроничне оскудности извора – додатно појачаној сла­ бошћу српске средњовековне археологије – потребно је на самом почетку истаћи неопходност опреза у доношењу закључака који се сматрају „коначним“, посебно оних који се тичу повезаности српске историје, културе, цркве, веровања, уметности и осталих облика живота са византијским узорима. Пре покушаја промишљене синтезе ових комплексних проблема, неопходно је представити неке од основних оса византијског утицаја у Србији од краја XI до краја XIII века. Укљученост српске средњовековне историје у шири визан­ тијски контекст биће представљено на страницама које следе кроз сагледавања природе и начина на који је само Царство посматрало

Пу товањ а кроз Византију

280 |

и разумевало догађаје у Србији и односе са српским првацима, у покушају да се превазиђе уско „национални“ приступ историји. Ограниченост историчарског погледа само на „националне грани­ це“ – срећом или несрећом – не представља карaктеристику само српске историографије, већ од XIX века, доба успона националних идеја и држава, устаљени и уобичајени приступ представљању соп­ ствене прошлости. Оваквим приступом повезују се артифицијелно поједини невезани догађаји из „националне“ прошлости, док се стварне историјске прилике, различити утицаји и за средњи век дубоко карактеристични наднационални контекст у исувише ве­ ликој мери занемарују, намећући прошлости модерне, савремене ставове, историјски потпуно нерелевантне. Тиме се, истовремено, распарчаност српске и историје Балкана у средњем веку додатно ис­ тиче, у мери значајно већој него што је то била историјска реалност давно прошлих столећа, намећући читавој историографији снажан елемент некомплетности и посвећености појединим, уским, некада и периферним темама, уз приврженост помалој застарелој мето­ дологији у којој се ретко када постављају нова питања или појаве сагледавају на другачији начин. Уситњеност тема у српској медиевистици, али и недостатак аспирација за озбиљније историографске синтезе, видљива је и на болном недостатку критичких издања и базичних студија о најваж­ нијих српским средњовековним изворима, на првом месту ком­ плексних, али у сваком погледу богатих житија – биографија, од састава Стефана Немањића и његовог брата Саве, преко још увек недовољно схваћеног Доментијана, све до Константина Филозо­ фа и и Слова љубве његовог јунака, деспота Стефана Лазаревића, у смирај српске средњовековне државе.1 На помало парадоксалан начин, српска медиевистика није методолошки и сазнајно начини­ ла значајнији искорак од прве половине XX века, времена када су њени прваци били на најнепосреднији начин укључени у модерне 1    Кључно дело за српску медиевистику остаје до данас двотомна монументална студија Константина Јиречека Geshichte der Serben, Gotha 1911, (преведена већ 1912 као Историја Срба, друго издање 1952), која је инспирисала генерације српских медиевиста, служећи им истовремено и као уџбеник и приручник. Јиречеков ауторитет имао је и једну негативну последицу, која се очитовала у неспремности млађих генерација да противурече великом ерудити, чије је познавање извора било фасцинантно, али који је, истовремено, својим тумачењем извора или њиховим одабиром, условио и правац познијих истраживања.

Влада Станковић

токове европске историогра­ фије, понекад чак и предњачи­ ли у методолошкој и идејној смелости у односу на своје са­ временике.1 Насупрот томе, у другој половини овог столећа репетиција је преузела примат над иновацијом, а општа места су постала подједнако честа и у историографији, као што се срећу и у делима средњовеков­ них писаца када је њихово по­ нављање представљало не само манир сваком учењака него и утврђено правило одабраног литерарног жанра.2 Краљ Урош и краљевић Драгутин, Сопоћани Ако имамо у виду наве­ дене разлоге, можда не треба да чуди околност да је најбоља новија аналитичка студија о једној важној теми из српског средњовековља проистекла из пера страног истраживача – додуше језички и културно блиско повезаног са срп­ ским подручјем и српским, и шире словенским темама – Димитрија Оболенског. Представљајући шест учених личности из византијске историје, Оболенски је дао жив, исцрпан и проблемски портрет Светог Саве и Србије његовог времена, убедљиво образложивши зашто најмлађи Немањин син заслужује да буде посматран из визан­ тијске перспективе, као личност која је суштински спајала српску 1    Споменуо бих само неколико примера, који су на изванредан начин спојили потпуну методолошку озбиљност са инвенцијом и научном радозналошћу, и смелошћу да се отворе нова питања, или изнесу нови ставови, дотада непостојећи у корпусу „утврђеног знања“: М. Динић, Однос Милутина и Драгутина након Дежева, ЗРВИ 3 (1955) 49–80; Г. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965. 2    Врло обимна књига B. Bojović, L’idéologie monarchique dans les hagio-bio­ graphies dynastiques du Moyen âge serbe (Orientalia christiana analecta 248). Rome 1995, на пример, упркос више од 700 страница текста је готово у потпуности неупотребљива, управо стога што се у свом највећем делу састоји из парафразе претходних мишљења, без озбиљне анализе извора – сами византијски извори и читав шири византијски контекст српског средњовековља практично уопште немају своје место у овој књизи.

Пу товањ а кроз Византију

| 281

282 |

и византијску стварност свог времена.1 Сјајна студија Димитрија Оболенског о Србији друге половине XII и првих деценија XIII века није, зачудо, нашла одговарајућег одјека ни на једној научној страни, не изазвавши појачану радозналост за српску историју и историографију у кругу европске медиевистике – упркос енглеском оригиналу – нити охрабривши довољно српске истраживаче да, ослоњени на углед аутора, продубе његова истраживања и унапре­ де његове методе.2 Византијски елементи у српској средовековној историји и култури – али и западни, римски, млетачки, угарски или бугарски на пример, остали су најчешће само спољашњи декор у преуском „националном“ приступу историји српског средњег века. ***

На страницама које следе покушаћу да представим природу и карактер византијско-српских односа од краја XI до краја XIII века, осврћући се на неке околности ових односа који нису, у мањој или већој мери, обрађивани, или чак примећивани у досадашњој науци. Оно што је потребно нагласити, јесте да ни на који начин не желим да „национални“ приступ заменим „византијским“, али ћу инсисти­ рати на византијској перспективи сагледавања односа Цариграда, Никеје и Епира са српском државом и на византијском гледању на 1    D. Obolenskу, Six Byzantine Portraits. Oxford 1988 (српски превод, Шест византијских портрета. Београд 1991), глава 4. 2    Језичка баријера која спречава снажнију „интернационализацију“ српских средњовековних студија, не би смела бити коришћена као изговор (на обе стране) за готово потпуну изолацију српске медиевистике, и њено претварање, у лошем смислу, у чисто националну дисциплину. Условна повезаност између снажнијег интересовања за српску средњовековну историју и савремену историографску продукцију и укључености српских медиевиста у међународну науку је очигледна и неопходна – довољно је погледати само списак осредњих дела из којих се страни медиевисти и даље информишу о српској историји, да би се схватили огромни проблеми у схватању комплексности српског средњовековља, на пример John V. A. Fine, The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century, Univ. of Michigan Press. Ann Arbor 1983; The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, Univ. of Michigan Press. Ann Arbor 1987. Новије и знатно боље, F. Curta, Southeastern Europe in the Middle Ages 500–1250. Cambridge 2006. За поједине теме још увек су врло корисни радови Јадрана Ферлуге, Byzantium on the Balkans. Studies on the Byzantine Administration and the Southern Slavs from the VIIth to the XIIth Centuries. Amsterdam 1976.

Влада Станковић

рађање и пораст моћи једног од северних суседа Царства. То такође значи да ће бити постављено много више питања него што има од­ говора што, шире гледано, представља једини начин напредовања једне научне дисциплине. На наредним страницама пажња ће бити усредсређена на три аспекта непосредног византијског утицаја у Србији, подељена у три историјска контекста: а) контекст XI века: нова снага Цариграда; б) контекст XII века: Стефан Немања и његова повезаност са Византијом; в) контекст XIII века: Краљ Урош I и његови односи са Визан­ тинцима, пре и после 1261. године. а) Контекст XI века: нова снага Цариграда Византијски једанаести век, који је започео након неверова­ тних успеха цара Василија II уништењем Самуилове државе 1018. године и повратком читавог Балкана под власт Цариграда, донео је у политичком и културном смислу потпуно нови квалитет у чи­ тавом Царству. Непосредно присуство читавог државног апарата Византије у повраћеним балканским областима, имало је немерљив значај на односе са словенским државним творевинама на овом простору, или њиховим остацима, по први пут након VII века ди­ ректно повезујући администрацију, политику и идеологију Царства са, најпре, српским и бугарским првацима, њиховим аспирацијама и међусобним борбама за превласт. Огромне могућности које је непосредна контрола пространих области широког европског залеђа Цариграда доносила самим Ви­ зантинцима, постале су подједнако уочљиве већ у првим деценијама обновљене византијске власти Балканом. Снажно присуство ви­ зантијске администрације, клира – пре свега кроз новоформирану Охридску архиепископију, којој је припала сва духовна власт над враћеним територијама – и бројних ромејских аристократа видљиво је и на примеру снажне градитељске делатности у овим областима. У овом погледу су посебно важни региони Тракије, источне Маке­ доније и административне престонице практично читавог визан­ тијског Балкана – Скопља, у којима је до тада владала несигурност, карактеристична за погранична подручја изложена могућим напа­ дима и разарањима, уколико су се уопште налазила под влашћу Ца­ риграда. Нова сигурност која је завладала овим регионом, пре свега

Пу товањ а кроз Византију

| 283

284 |

осећај сигурности код богатих поседника великих површина земље, видљива је и по потпуно другачијем нивоу и квалитету улагања у ове области, непосредно након што су поново постале део Царства. Царске задужбине, сазидане у непосредној близини Скопља, као новог средишта византијске власти, имале су подједнако задатак да учврсте византијску власт на овим просторима, покажу непосредну укљученост и присуство василевса у животу својих поданика, али и да прошире византијске политичке и идеолошке принципе на про­ сторима у којима су се они током столећа или потпуно изгубили, или избледели пред налетом политичке стварности и свакодневице знатно другачије од идеала хришћанског римског царства.1 Непосредна повезаност Цариграда и царске власти са овим прос­ торима имаће, међутим, непроцењивог значаја за даљи развој Балкана, остајући вековима, чак и након пада Царства 1204. године, суштински значајна карактеристика повезаности Срба и Бугара са византијским светом. Не само преко бројног чиновништва Царства, или преко мре­ же епископија којима је цару потчињена Охридска архиепископија духовно управљала балканским просторима, већ посебно свешћу о непосредном царском присуству, његовој бризи и повезаношћу са локалним господарима, византијски утицај је постао доминантан, ос­ тајући такав чак и у временима када је политичка снага Царства морала да поклекне пред моћнијим супарницима, било са запада или са истока. 1   Након повратка власти над читавим Балканом, Скопље постаје неоспорни центар централнобалканске области. Убрзо након што је постао средиште теме Бугарске, у Скопљу и околини зидају се богате царске задужбине, повезујући овај град непосредно са Цариградом. Стога не чуди што је управо Скопље био важан циљ свих побуњеничких покрета против Цариграда на Балкану у XI веку, али је његов значај остао пострани интересовања цариградскоцентричне византијске историографије, в. повељу краља Милутина из 1299/1300, С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века. Београд 1912, XV. 1, 608–621, посебно 608. I, 612. XXV–XXVI, 613. XXXII, и Р. Грујић, Властелинство Светог Ђорђа код Скопља од XI до XV veka, Гласник Скопског научног друштва 1 (1925) 46 sq. и сада, В. Мошин – С. Ћирковић – Д. Синдик (изд.), Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, књига 1, 1186–1321. Београд 2011, бр. 74 и бр. 92. Једна од занимљивих и недовољно проучених прича јесте и веровање да глава светог Георгија чувана у Скопљу (до почетка XII века, када су је Угри отели) и да је свети Георгије постао патрон града Скопља. Након побуне Георгија (!) Војтеха 1073. године, Скопље губи првенство у овом региону, када Драч постаје најважнија испостава Цариграда, што је видљиво и по значајним личностима које је царска власт постављала за заповеднике Драча.

Влада Станковић

| 285

Принчеви Драгутин и Милутин, Сопоћани

Историјски ток, наравно, не познаје јасне прекиде, и свака подела на различите периоде мора се стога сматрати условном, потребном најпре из практичних разлога, како би се комплексни историјски материјал боље и прецизније анализирао. Када је Визан­ тија у питању, може се рећи да је „кратки“ XI византијски век трајао од смрти цара Василија II 1025. године до успона Алексија I Ком­ нина, 1081. године, чијом је владавином започео низ мање или више систематских промена у најзначајнијим областима функционисања Царства.1 Што се тиче византијске политике према Балкану у овом времену, Алексије Комнин је наследио већ постојећи систем одно­ са са локалним владарима и моћницима и функционисања царске политичке и духовне администрације на овим просторима – речју, систем на који се морао ослонити у првим годинама свог царевања, притиснут опасним нападом Нормана на европске провинције Цар­ ства, али и на саму његову царску позицију.2 Захваљујући једном недавно откривеном оловном печату Кон­ стантина Бодина, данас знамо нешто више о византијском систему 1    Промене које су извршене у доба пре свега Алексија Комнина не би требало тумачити као прецизно и унапред испланирани низ реформских потеза, в. о комнинском систему владавине, A. Hohlweg, Beiträge zur Verwaltungsgeschichte des Oströmischen Reiches unter den Komnenen. München 1965; P. Magdalino, The empire of Manuel I Komnenos 1143–1180. Cambridge 1993; В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице. Београд 2006. О односу комнинске Византије са Угарском, в. помало застарелу књигу F. Makk, The Arpads and the Comneni. Political Relations between Hungary and Byzantium in the 12th Century. Budapest 1989. 2    В. Станковић, Манојло Комнин, византијски цар (1143–1180). Београд 2008, 248–271.

Пу товањ а кроз Византију

286 |

управљања и гледања на балканске области, систему који је почи­ вао на хијерархијском организовању локалних владара и њиховом укључивању – макар и номиналном – у византијску администрацију, израженом кроз додељивање престижних византијских титула, које су, са своје стране, њихове носиоце знатно издвајале од рођака и локалних супарника. Реч је о добро познатом принципу деловања Цариграда, који је у балканском залеђу добро посведочен још од IX века,1 али је он почетком царевања Алексија Комнина, несумњиво и због велике унутрашње кризе у самој Византији, знатно добио на значају, одсликавајући потребу Царства да што чвршће веже уз себе сваког савезника. Суоченој са опасношћу од Нормана који су се учврстили у Јужној Италији, за Византију је јадранска и јонска обала била од посебног значаја у последњој трећини XI века и Царство је своју власт – посредну или непосредну – над овим областима увек заснивало на принципу подршке и укључивања локалних владара у администрацију Царства. Низ византијске администрације у овом смислу почињао је са млетачким дуждем, који је у ово време носио високу титулу протосеваста, са формалном функцијом дукса Хрватске и Далмације, да би се, јужно од њега, наставио територија­ ма којима је управљао Константин Бодин, носећи исто узвишено достојанство протосеваста и вршећи функцију господара Дукље и Србије.2 На крајњем јужном делу овог приморског лука византијске власти налазила се важна Драчка тема, за чије су заповеднике са титулом дукса били постављани људи који су уживали посебно по­ верење царева, најчешће врло блиски рођаци владајућег василевса.3 На овај начин, захваљујући врло значајном печату Константи­ на Бодина и подацима са њега, можемо бити сигурни да је Дукља, којом су владали и Бодинови преци, заједно са нејасно дефинисаном Србијом, која се налазила северно и североисточно од ње, чинила 1   Иако извори не спомињу експлицитно византијска достојанства, овакви поступци су потврђени у другој половини IX века, cf. Б. Ферјанчић, Василије I и обнова византијске власти у IX веку, ЗРВИ 36 (1997) 9–30, и D. Obolensky, The Balkans in the Ninth Century: Barrier or Bridge?, у: Byzantium and the West (ed. J. Howard-Johnston). Amsterdam 1988, 47–66), што се вековима наставило и на Балкану, као и у другим граничним и изаграничним областима Царства. 2    J.-Cl. Cheynet, La place de la Serbie dans la diplomatie Byzantine à la fin du XIe siècle, ZRVI 45 (2008), 89–97. 3    P. Stephenson, Byzantium’s Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans 900–1204. Cambridge, 2000, passim.

Влада Станковић

једну административно-државну творевину, док је посматрано из византијског угла, Бодинова област представљала део византијског административног система, којим је Бодин само управљао, милошћу василевса који га је поставио за господара ове територије и дао му изразито високо царско достојанство. Протосевасти – први међу севастима – чинили су у време Алексија Комнина најужи круг цару блиских људи, сви родбински повезани са царским домом и тиме издвојени од „другог круга“ византијске аристократије и Бодинова титула на тај начин уноси велику промену у начин на који су овај владар и његови односи са Цариградом били посматрани. Такође, изузетно вредни подаци са Бодиновог печата, чији квалитет израде указује да је израђен у Цариграду још једном намећу опрез прили­ ком доношења закључака о догађајима и личностима о којима нема­ мо довољно изворних података. Овај опрез је посебно неопходан када говоримо о приликама у XI и великом делу XII векa, време које је описано обимније једино у несумњиво каснијем извору, позна­ том под називом Летопис попа Дукљанина или Барски родослов, коме је недавно снажно оспорен значај и било каква историјска релевантност. Коначни суд о овом проблематичном извору који је збуњивао генерације истраживача несумњиво није још увек донет, али се мора узети у обзир јасно образложена могућност да је реч о много каснијем историјском фалсификату, који је без изворне вредности за време које на тако чудан начин обрађује.1 У сваком случају, скорашња дискусија о карактеру Летописа попа Дукљанина, која се постепено унапређује, даје наду да ће оригинална истражи­ вања обрадити бројне проблематичне аспекте овог списа, базично важног, а предуго остављеног ван главног тока српске и хрватске историографије. Враћајући се на печат Константина Бодина, потребно је још једном истаћи изузетно високу титулу коју је Бодин понео, посеб­ но када се упореди са достојанством протоспатара, које је његов отац Михаило добио од цара Михаила IV Пафлагонца (1034–1041), чиме је потврђен значајан пораст моћи дукљанског владара, важ­ ности саме Дукље за византијску политику, али и доминација при­ морских области над копненом Србијом, која ће већ у наредном 1    S. Bujan, La Chronique du prêtre de Dioclée un faux document historique, REB 66 (2008) 5–38. За потпуно другачију оцену овог дела, в. T. Живковић у: Gesta regum Sclavorum II. Београд 2009.

Пу товањ а кроз Византију

| 287

288 |

нараштају преузети примат и у локалном односу снага и у важности за Цариград.1 б) Контекст XII века: Стефан Немања и његова повезаност са Византијом Више од пола столећа, колико је протекло од последњих го­ дина XI века до 1149. године када је цар Манојло Комнин пошао у казнени поход против неверног српског великог жупана Уроша II, обавијено је готово потпуним ћутањем византијских извора о византијској политици према Србији. Упркос томе, управо су у овом периоду успостављени нови принципи међусобних односа две стране и успостављен модел византијске доминације српским земљама, који ће у својој суштини опстати генерацијама. Општа осека византијске историографије током дугих владавина Алексија Комнина (1081–1118) и његовог сина Јована (1118–1143) условила је и малобројност података о, уопштено, балканској политици Цар­ ства, више него што би се Византинцима тог доба могла приписати свесна незаинтересованост за збивања у европском делу Царства. Тек су крајем царевања Манојла Комнина (1143–1180) и након ње­ гове смрти Јован Кинам и Никита Хонијат у свом кратком приказу царевања Јована Комнина донели скромна обавештења о његовим подухватима на Балкану, који је као подручје деловања иначе врло активног Јована Комнина готово у потпуности одсутан из јединих обимнијих изворних сведочанстава његовог доба, политичких поема Теодора Продрома.2 Упркос овом недостатку извора, не може бити никакве сумње да је функционалан систем посредне контроле Цариграда над српским областима био константа владавине Јована Комнина – систем чије 1    Печат Константина Бодина, који потиче највероватније из првих година владавине Алексија Комнина, указује и на јасну поделу између Дукље и Србије, која ће остати јасно видљива и у доба Немањића, а посебно у интитулацијама Стефана Немањића. 2   Најбољи савремени извори за доба Јована II Комнина су бројне политичке песме Теодора Продорма, у којима Србија и Угарска не заузимају никакво место, пошто су цареви „балкански походи“ завршени до 1130, неколико година пре него што је Продром почео да својим пером слави сваку цареву победу и сваки василевсов успех, W. Hörandner, Theodoros Prodromos. Historische Geschichte. Wien 1974, III sq. За Манојлове походе против Срба в. рад Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима Манганског, број XVI у овој књизи.

Влада Станковић

| 289

Мермерна надгробна плоча млетачког дужда Енрика Дандола, Света Софија, Цариград

су основе постављене још за време Алексија Комнина, почетком I века, односима овог цара са жупаном Вуканом и чврстим савезом који је склопио са Угарском. Ови принципи функционисања односа Цариграда и Србије морали су бити довољно чврсти да омогуће цару Јовану Комнину неометану активност на истоку, након његових по­ следњих похода на Балкану крајем треће деценије XII века. Уз помоћ локалних жупана, међу којима су василевси бирали, односно давали подршку најснажнијем који је у Цариграду називан архижупаном, цареви су настављали сличну политику која је већ вековима издвајала локалне владаре у односу на супарнике због недвосмислене подршке Царства, посебно након што је Јован Комнин уредио односе Ви­ зантије и Угарске, домовине своје жене, царице Ирине – Пирошке. Блиске везе српске и угарске владарске породице у првој половини XII века не могу се посматрати без узимања у обзир снажног визан­ тијског присуства и утицаја пре свега у Будиму,1 имајући на уму да је у политици Комнина Угарска увек имала посебно место, од брака Јована II и Пирошке 1104. године, до Манојловог постављања свог несуђеног зета на угарски престо седам деценија касније, и свега што је уследило након смрти овог василевса. Иако је систем односа на Балкану који је коначно уобличио Јован Комнин несумњиво и даље функционисао у време када се Стефан Немања појављује крајем шесте деценије XII века као близак 1    В., на пример, Ј. Калић у: Историја српског народа I. Београд 1981, 197–211, посебно 200.

Пу товањ а кроз Византију

290 |

и поверљив сарадник Манојла Комнина, мало шта се са сигурношћу може рећи и о Немањином уздизању и о односима унутар Србије средином тог столећа.1 Поједини сегменти Немањине биографије остају и даље потпуно непознати, што је од посебне важности за разумевање и његовог доба и делатности, али и деловања његових наследника, имајући на уму централно и дубоко специфично место у српској историји оснивача српске средњовековне династије. Пре него што се Стефан Немања појавио на историјској позорници средњовековне Србије, најпре као један од четворице браће, пре­ ма коме је цар Манојло Комнин показао посебну наклоност, овај енергични василевс је већ једним делом променио систем визан­ тијске балканске политике који је успоставио његов отац, додат­ но појачавши византијско – пре свега лично царево – присуство у овим областима под посредном влашћу Цариграда. Након горког искуства Другог крсташког рата, Манојло Комнин је 1149. године лично кренуо у поход против великог жупана Уроша II, у жељи да га казни због недовољне лојалности. У наредних шест година цар Манојло Комнин је у више наврата лично предводио византијске трупе, снажно намећући своју вољу српским жупанима и непосред­ но – попут судије – пресуђујући у њиховим споровима и одређујући онога унутар владарског рода, коме ће уз царски благослов бити поверено да буде велики жупан и тиме предводник и свог и осталих родова у Србији. Као и у свим другим областима своје политике, Манојло је увек истицао свој лични ауторитет и власт, што је довело и до његове појачане заинтересованости за унутрашње прилике у Србији, односе унутар најмоћнијих жупанских породица и њихове међусобне сукобе. Казнени поход из 1149. године, као и његов на­ ставак следеће године, Манојло је искористио како би учврстио свој положај апсолутног господара на овим просторима, испољавајући сопствену власт на помало екстравагантан начин, учествујући непо­ средно у биткама у првим редовима војника, доказујући подједнако Ромејима и Србима своје владарске способности.2 1    Манојлова укупна политика је била агресивнија и у свему личнија, па тако и у односу према Угарској и Србији, cf. Б. Ферјанчић, Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века, у: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање. Београд 2000, 31–45; Станковић, Манојло Комнин, 219–230, 248–281. 2    С тим у вези, занимљиво је да Манојлов долазак на престо, изненадан и неочекиван због трагедије која је задесила царску породицу 1142–1143. године,

Влада Станковић

У овом новом, Манојловом систему византијске политике на Балкану, Стефан Немања се појавио као први од српских жупана који је, барем по сведочењу његовог сина Стефана,1 изградио блиске савезничке, несумњиво јасно хијерархијске односе са василевсом, чак и пре него што је постао архижупан, средином седме деценије XII века. Дуге три деценије, колико је Немања провео као велики жупан, суштински су промениле и положај и унутрашње устројство српске државе, повезујући је, ипак, нераздвојиво и политички и духовно са Византијом. Околност да је током те три деценије до­ шло до огромних промена у односима снага на широком простору од Леванта до Западне Европе, које ће довести до незамисливог пада Цариграда у руке Латина 1204. године, као и карактер и вре­ ме састављања његових животописа из пера Стефана Немањића и Саве, помало су замаглили основни правац Немањине политике и његово чврсто опредељење за Византију, као главни ослонац развоја и успона државе његових наследника. Упркос томе, не може бити никакве сумње да су Немања, као и његови синови Сава и Стефан у наредном нараштају, у потпуности припадали византијском све­ ту, што ни на који начин није искључивало њихову „националну“ делатност, истовремену изградњу српске државе и српске цркве у промењеном свету након нестанка царства у Цариграду. Као такви – потпуни Византинци и потпуни Срби – они су схватани и у самој Византији свог времена.2 Некадашњи протеже моћног цара Манојла Комнина, од кога је добио и царску титулу,3 Стефан Немања је своје „провизантиј­ ско“ завештање утврдио избором Стефана за наследника, царског није изазвао било какве потресе на Балкану, нити пореметио успостављени политички систем у троуглу Византија–Угарска–Србија. 1   На овом месту се не може улазити у бројне проблеме из Немањине биографије, као што је, на пример, питање времена рођења оснивача династије, посебно када се има на уму да Стефан Немањић у биографији свог оца истиче да је он добио на управу области Топлице, Ибар, Расину и Реке, а затим се и непосредно повезао са царем Манојлом Комнином у време када је одрастао до младићства, што се обично датује у другу половину шесте деценије XII века. 2    В. повељу цара Алексија III Анђела из 1198, Actes de Chilandar I. Des origins à 1319 (ed. M Živojinović, V. Kravari et Ch. Giros). Paris, no. 4, 107–9, и за Немањине синове акте охридског архиепископа Димитрија Хоматина, Demetrii Chomateni Ponemata diaphora (ed. G. Prinzing). Berlin – New York, 2002, nos. 1, 10, 13, 86. 3   Не може бити никакве сумње да је царски сан, који у очевој биографији спомиње Стефан Немањић, заправо била царска титула, посебно ако имамо на

Пу товањ а кроз Византију

| 291

292 |

зета и носиоца готово незамисливо сјајне титуле севастократора, ограничене само на најужу царску породицу. Успон који је Србија Стефана Немања остварила у хијерархији држава, био је велики успех за његов род, а његов син севастократор Стефан, владар Србије,1 захваљујући свом орођавању са самим василевсом, при­ падао је највишем кругу византијске аристократије, повезан са свим значајнијим византијским владарима Цариграда, Никеје и Епира, суштински део исте велике породице византијских владара, који су се могли позивати на царске традиције ромејских царева. в) Контекст XIII века: Краљ Урош I и његови односи са Ви­ зантинцима, пре и после 1261. године. Након пропасти Византије 1204. године, Србија, суштински део византијског света, покушавала је да нађе своје место између супарничких византијских држава Никеје и Епира, Угарске на севе­ ру, обновљене и ојачане Бугарске на истоку и југу и бројних латин­ ских крсташких држава које су настале у европским провинцијама разрушеног Царства. У потпуно новим политичким околностима, које су се непрестано брзо и непредвидљиво мењале, краљ Урош I (1243–1276) покушавао је да води умерену политику равнотеже и добрих односа на различитим странама своје државе, посебно имајући на уму западно, највероватније угарско порекло своје ути­ цајне жене, краљице Јелене.2 Управо због великог утицаја краљице Јелене, повезиване некритички са француским владарским родом, краљ Урош је најчешће у историографији описиван као прозападни, или антивизантијски владар, представљан као помало необјашњив изузетак међу Немањићима, усмереним и опредељеним ка визан­ тијском моделу поимања уређења света и византијском облику хришћанске вере. У Сопоћанима, својој монументалној задужбини посвећеној Светој Тројици, краљ Урош је у односу на старију браћу направио значајан идеолошки и стилски искорак, представљајући се уму устаљеност таквих поступака у византијско-српским односима, као што то потврђује и наведени пример Константина Бодина. 1    Стефан је титулисан као архижупан Србије и Дукље (Int: Τῷ πανευγενεστάτῳ μεγάλῳ ζουπάνῳ πἀσης Σερβίας καὶ Διοκλείας, ἐν Κυρίῳ ἀγαπητῷ ἡμῖν τέκνῳ, Στεφάνῳ τῷ Νεέμανῃ) у акту no. 10 Димитрија Хоматина, што подсећа (из византијског угла гледања) на „функцију“ Константина Бодина, господар Дукље и Србије. 2    G. L. McDaniel, On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena, Ungarn Jahrbuch 12 (1982–3) 43–50.

Влада Станковић

на високо квалитетним и порукама бременитим фрескама у одежди која је сасвим подсећала на царску, у годинама када је превласт у остацима византијског света неповратно прешла на страну Никеје и никејског моћног цара Јована Ватаца.1 Уверење о антивизантијским ставовима краља Уроша заснива се првенствено на два податка из историјских дела Георгија Акро­ полита и Георгија Пахимера, у којима се описују две епизоде из срп­ ско-византијских односа из 1257. године у првом односно најверо­ ватније 1269. године у другом случају. Георгије Акрополит, близак Михаилу VIII и благонаклон према овом цару, описује напад краља Уроша на Прилеп, Скопље и околину, још увек у поседу Никејског царства, само неколико година након смрти Јована Ватаца 1254. године. Акрополит који је био и заповедник опседнутог Прилепа, живо описује напоре краља Уроша да освоји овај град и његово савезништво са никејским архинепријатељем, епирским деспотом Михаилом II.2 С обзиром на то да је Акрополитова Историја једини савремени византијски извор у коме се српски краљ уопште поја­ вљује, овај поступак краља Уроша је схватан као показатељ његовог сталног непријатељства према Византији – односно Никејском царству, као њеном „наследнику“ – и тиме прихватан као значајна карактеристика читаве дуготрајне Урошеве владавине. У историјском дело Георгија Пахимера, на другој страни, на­ лази се сачуван јединствени податак о договору за склапање поли­ тичког савеза између обновљене Византије и Србије краља Уроша, који је био потврђен договором о браку и зарукама између Ане, ћерке Михаила VIII и српског принца Милутина. По занимљивој и драмски уобличеној Пахимеровој причи – која је због јединстве­ ности података које доноси, слично Акрополитовом случају – у науци безрезервно прихваћена, српска страна, односно краљ Урош је прекинуо већ готово завршене преговоре, одустајући тако од уговореног орођавања Немањића са василевсом Михаилом VIII. Уместо ближег савеза, или чак потчињености Византији и учешћа 1    С. Ћирковић је пружио најбољи преглед владавине краља Уроша (1243– 1276), Историја српског народа I. Београд 1981, 341–356. Б. Ферјанчић, Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204–1261), ЗРВИ 27–28 (1989) 104–148, без сумње је најзначајније истраживање овог периода, које је и даље, упркос формалном навођењу, заправо недовољно коришћено. 2    Cf. Р. Радић, Георгије Акрополит и Срби, у: Краљ Владислав и Србија XIII века. Београд 2003, 89–97.

Пу товањ а кроз Византију

| 293

294 |

у амбициозној политици новог цара, краљ Урош је, следећи такво размишљање, одабрао савезништво са Угарском, чији је утицај пре­ вагнуо у Србији у односу на византијски.1 У самим византијским изворима, па чак и у поменутом Пахи­ меровом „извештају“, постоји довољно показатеља за различито тумачење споменутих епизода. У једном одломку посмртног слова цару Јовану Ватацу, које је Георгије Акрополит саставио недуго након његове смрти, вероватно још 1254. године, који је, зачудо, потпуно промакао пажњи истраживача,2 учени византијски ретор и политичар описује краља Уроша као слугу (дулос) покојног васи­ левса, спомињући експлицитно и обавезу српског владара да цару шаље и помоћне трупе када се то од њега затражи, на сличан начин као што су то чинили његови преци једно столеће раније. Прикри­ вено и поштујући правила реторског жанра посмртних слова, али довољно јасно, Акрополит алудира на могућност да српски краљ након смрти моћног цара Јована Ватаца постане неверни слуга ње­ говом наследнику Теодору II Ласкарису и да склопи савезништво са никејским непријатељем, епирским деспотом Михаилом II, што ће постати Акрополитова омиљена тема приликом описа Урошевих напада на Прилеп и остале никејске поседе 1257. године. Блиски односи, савезнички, али и поданички, између краља Уроша и Јована Ватаца, у које се након Акрополитових података више не може сумњати, покрећу бројна занимљива питања и још 1    Georges Pachymérès Relations historiques II (ed. A. Failler). Paris 1984, V.6/453–457. Уп. превод и коментар Пахимерових вести, Љ. Максимовић, Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд 1986, 22–30; Исти, L’ idéologie du souverain dans l’ État serbe et la construction de Studenica, у: Студеница и византијска уметност око 1200. године (ed. V. Korać). Београд 1988, 35–49, и Byzantinische Herrscherideologie und Regierungsmethoden im Falle Serbien. Ein Beitrag zum Verständnis des byzantinischen Commonwealth, у: Πολύ­ πλευρους νους. Miscellanea für Peter Schreiner zu seinem 60. Geburtstag. München– Leipzig 2000, 174–192, пружа недовољно конкретну и контекстуализовану слику. В. детаљну анализу, В. Станковић, Краљ Милутин. Београд 2012, 32–50. 2    Georgii Acropolitae Opera II (ed. A. Heisenberg). Leipzig 1903 (= editionem anni MCMIII correctionem curavit P. Wirth, Stuttgart 1978), 18, 25–28. Мој је утисак да је овај податак из Акрополитове песме остао потпуно непримећен зато што се не налази у Јиречековој Историји Срба, 177, посебно када се упореди са честим цитирањем садржински сличне информације из писма Теодора II Ласкариса, коју Јиречек истиче на цитираном месту, в. рад Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, број XVIII у овој књизи.

Влада Станковић

| 295

Теодор Метохит, ктиторска представа, манастир Христа Спаса у Хори. 1320.

једном указују на релативност наших закључака, заснованих на врло штурим изворима. Подаци Георгија Акрополита на нови начин осветљавају комплексну ситуацију у читавој југоисточној Европи средином XIII века, позивајући на нови начин сагледавања пове­ заности Србије времена краља Уроша и Никејског царства Јована Ватаца, односно Епира након смрти овог моћног цара. Такође, Акрополитова информација додатно усложњава питање утицаја Јована Ватаца на унутрашње прилике у Србији, као и на сам дола­ зак на власт краља Уроша 1243. године, који се временски поклапа са великим успесима никејске војске на европским просторима, непосредно након смрти снажног бугарског цара, Јована II Асена. Што се тиче зарука између принцезе Ане Палеолог и краљевића Милутина, које само због промењених политичких околности након Лионске уније из 1274. године нису и претворене у делотворни брак – једном када је византијска принцеза доспела у канонски допуштене године за брак (дванаест година) – и сам Пахимер, као што је речено, али и Теодор Метохит, непосредни византијски преговарач о браку Милутина и Симониде из 1299. године, у свом Посланичком слову где описује ове преговоре,1 дају довољно наговештаја да је заправо византијска страна одустала од планираног договора.2 Можда је 1    L. Mavromatis, La foundation de l’empire serbe. Le kralj Milutin. Thessalonica 1978, линије 649–661. 2    Што је правилно разумео још Иван Ђурић у свом коментару Метохитовог Посланичког слова у Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд 1986, 134.

Пу товањ а кроз Византију

296 |

највероватнији разлог, који Пахимер спомиње само узгред,1 лежао у чињеници да византијска страна није успела да осигура да будући царски зет, принц Милутин, постане неоспорни наследник краља Уроша уместо старијег Драгутина, у бурним годинама политичких потреса након одлуке цара Михаила VIII да склопи унију са Римом, и на тај начин чврсто повеже Србију са обновљеном Византијом нове династије Палеолога. У другачијим околностима три деценије касније, краљ Милутин (1282–1321) је успео да се ожени порфиро­ генитном царском ћерком – упркос неканонском узрасту петого­ дишње Симониде, не желећи да допусти да проток времена поново поквари планове за брак као тридесет година раније – потврђујући још једном, чак и након свих удараца које је Царство претрпело од турских племена на Истоку, изгубивши готово читаву Малу Азију, значај и снагу византијског утицаја у Србији и важност повезаности и ослоњености на Византију, које су осећали сви Немањићи, без обзира на то каква савезништва привремено склапали или какву политику тренутно водили. Заокружујући овај кратак преглед снаге и значаја утицаја Ви­ зантијског царства у средњовековној Србији, треба напоменути да византијски није био једини утицај који је обликова српску државу, њену политику и идеологију, али је несумњиво био најзначајнији. Остављајући по страни анахрона схватања о „независности“ коју је српска држава задобила у време Стефана Немање, која не одговарају реалности XII века и тада важећим схватањима, потребно је вратити се начину гледања на политичке односе које је најјасније дефинисао управо оснивач српске средњовековне династије, описујући своју и позицију своје државе у хришћанској васељени. У изузетно чудној, и заправо јединственој оснивачкој повељи за манастир Хиландар коју је Немања издао и потписао својим световним именом, иако се још две године раније замонашио и одрекао престола, доскорашњи господар Србије истиче како је Бог створио Грке царевима, Угре краљевима, а њега поставио за великог жупана, потврђујући тиме у потпуности своје свесно усвајање византијске политичке идеологије и начина посматрања политичких односа, које је и њега самог, али и његове потомке чврсто укључило у посвећену хијерархију владарa и неповратно уздигло у односу на све супарнике. 1    Pachymérès (ed. Failler), II/V.6, 455, 16–17.

Влада Станковић

На крају, чини ми се да је неопходно предложити правце бу­ дућих истраживања односа Србије и Византије и византијског ути­ цаја у Србији, која ће можда моћи да најпре поставе нова питања, а затим и понуде могуће одоворе на њих. Први корак, без икакве сумње, мора бити детаљна анализа, преиспитивање и поновно вред­ новање свих литерарних извора, подједнако српских и византијских, уз помоћ дубоко историјског, филолошког и књижевнотеоријског приступа, који ће нам омогућити да њихове податке боље и пре­ цизније протумачимо. Када су у питању српски извори, недостатак критичког издања чак и кључног извора као што су Доментијанови животописи Светог Саве и Светог Симеона, а затим и још болније непостојање озбиљних студија посвећених овом, и осталим ком­ плексним српским средњовековним текстовима, значајно ометају напредак сазнања у кључним питањима српско-византијских односа и онемогућавају било какво озбиљније преиспитивање њихових података, које би спречило непрецизно или само парцијално ту­ мачење ових дела.1 Следећи корак би морао бити компаративни приступ историјским околностима које су претходиле и уследиле након истраживаног периода, који би узео у обзир методологију и резултате сличних студија како из међународне византологије, тако и из шире и знатно обимније западне медиевистике. Чврсто сам убеђен да ћемо једино уз помоћ детаљних студија сва­ ког појединачног питања бити у могућности да прецизније сагледамо сву ширину, али и све нијансе византијско-српских односа и да једино када сваки извор и свака информација буду постављени у правилни историјски контекст можемо избећи уопштавања и прихватања по­ грешних мишљења, заснована много више на претпоставкама, него на чврсто утврђеним карактеристикама проучаваног времена.

1    Cf. Lj. Juhas-Georgijevska, Život svetog Save od Domentijana. Istorija teksta. Beograd 2003; С. Ћирковић, Доментијанова просопографија, ЗРВИ 45 (2008), 141–155.

Пу товањ а кроз Византију

| 297

XVII Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима Манганског

Средина XII века представљала је време великих и учесталих ви­ зантијских похода на Угарску и Србију, који су били једна од по­ следица укупне политичке констелације снага у региону након Другог крсташког рата. Србија и Угарска, здружене сродством владарских породица и истоветним политичким интересима, биле су сврстане на страну бројних противника Царства, спојених у снажну антивизантијску коалицију. У исто време у византијској престоници, у непосредном окружењу самог василевса Манојла Комнина (1143–1180), налазила су се два песника сличних, али ни­ пошто не и истоветних животних и учењачких судбина, две највеће песничке звезде византијске политичке поезије XII века, Теодор Продром и његов нешто млађи анонимни савременик, обично на­ зиван Продром или Аноним Мангански.1 Снага, убедљивост, често готово тренутна актуелност, али, можда на првом месту, изузетна прецизност и истинитост њихових стихова, представљају посебну вредност за истраживаче различитих аспеката политичке повести, али и идеја и духовне климе комнинског царства. Сличан је случај и са њиховим подацима важним за српску историју и расветљавање комплексних односа српске државе великих жупана и оснажене Византије, односно прецизније, са њиховим приказом византијских борби са Србима. Због дуготрајних дилема у византологији о пи­ тању идентитета писца или писаца ових многобројних стихова 1    S. Papadimitriou, Ὁ Πρόδρομος τοῦ Μαρκιανοῦ κώδικος XI 22, ВВ 10 (1903) 102–163; W. Hörandner, Theodoros Prodromos Historische Gedichte. Wien 1974, 21–72 (Leben; Werke). W. Hörandner, Theodor Prodromos und die Gedichtsamm­ lung des Cod. Marc. XI 22, JÖBG 16 (1967) 91–101; W. Hörandner, Marginalien zum „Manganeios Prodromos“, JÖB 24 (1975) 95–107; W. Hörandner, Zur Frage der Metrik früher volkssprachlicher Texte. Kann Theodor Prodromos der Verfasser volkssprachlicher Gedichte sein?, JÖB 32/2, II/3 (1982) 375–381.

Влада Станковић

политичке садржине (оба аутора су највише писали у византијском петнаестерцу који је називан управо политичким стихом, иако су користили и дванаестерац, а Продром чак и антички хексаметар),1 и најпре због недостатка потпуног критичког издања ових песама, оне задуго нису нашле своје право место међу проучавацима визан­ тијске, па и српске историје. Док је поезија Теодора Продрома пре три деценије добила своје дуго очекивано критичко издање заједно са опширном студијом из пера најбољег познаваоца његове и по­ езије XII века уопште, професора Волфрама Херанднера из Беча, тешко приступачан опус Анонима Манганског још увек се налази расут по старим издањима, уз не мали број необјављених стихова из чувеног млетачког кодекса Marciana graeca XI 22, који садржи дела овог ретора, већ у византијско време повезаног и именом са својим претходником Теодором Продромом. Као показатељ значаја и ова два аутора, али и византијске ре­ торике XII века уопште, на 19. Светском конгресу византолога у Копенхагену 1996. године Елизабет Малами и Мишел Какурос пружили су приказ слике Срба у византијској реторици комнин­ ског времена. Тумачећи детаљно различите аспекте идејних и иде­ олошких премиса којима су били испуњени ови састави, аутори су указали и на осетно, и добро познато напредовање царске иде­ ологије и величања василевса у XII веку, које је у великој мери и условљавало став Византинаца према својим северним суседима, противницима и вазалима.2 Полазећи од конкретних вести Теодора Продрома и Анонима Манганског, намера ми је да скренем пажњу на податке ова два важна – и врло утицајна – аутора о Србима и на њихов значај за разумевање и реконструкцију савремених догађаја. Уз то, упоређење њихових вести о Србима, приликама у којима су 1    Питање један или два Продрома и њихов међусобни однос као и постојање дилема које су трајале готово читаво столеће, од седамдесетих година XIX века до исте деценије наредног столећа. „Продромско питање“ обновио је у пуној снази Александар Каждан, A. Kazhdan – S. Franklin, Studies on Byzantine Literature of the Twelfth and Eleventh Centuries. Cambridge 1984, 87–114, покушајем померања хронолошких граница живота Теодора Продрома, али, можда још важније, осна­ женом сумњом у различитост два песника. Кажданово схватање, које није било потпуно усамљено у науци, оспорио је с правом W. Hörandner, JÖB 38 (1988) 469–470, уп. и радове из претходне напомене. 2    E. Blangez – Malamut et M. Cacouros, L’image des Serbes dans la rhétorique byzantine du XIIe siècle, у: Byzantium – Identity, Image, Influence, Major Papers of the XIXth International Congress of Byzantine Studies. Copenhagen 1996, 97–122.

Пу товањ а кроз Византију

| 299

300 |

они спомињани, те начина на који је то чињено, послужиће као још један пут боље и јасније карактеризације ова два различита песника, две дубоко различите личности, сведочећи подједнако и о промење­ ној друштвеној клими у Цариграду, до које је дошло са потпуним учвршћивањем Манојла Комнина на власти. Добро је познато да византијски писци нису увек или нису најбоље правили довољно јасну етничку диференцијацију народа са којима је Царство долазило у контакт, без обзира на то да ли се радило, у ређим случајевима, о њиховом недовољном познавању стварних прилика, или чешће о једној врсти маниризма који је, по­ пут какве строге моде у писању, захтевао да се варварски народи, они народи чије постојање није забележено у античким изворима, називају различитим, одвајкада познатим етнонимима. Последњи принцип имао је и значајну идеолошку димензију, која је подједнако била усмерена ка споља, ка самим носиоцима тих имена, колико је била коришћена и у унутрашњој политици: с једне стране, суседима и народима у близини Царства Византинци су на тај начин одузи­ мали добар део њиховог стварног идентитета, док су истовремено себи још једном потврђивали предност над њима, истицањем свог ромејства, али су тиме и победници над овим новим-старим варва­ рима постајали ближи својим великим претходницима и узорима, односно, најчешће ове и надмашивали својим подвизима. Употреба старих етнонима за стране народе зависила је у ве­ ликој мери од намера и претензија аутора, намене или жанра ње­ говог састава и, не мање важно, од евентуалне прилике на којој је овај требало да буде јавно прочитан или изведен. Историјска дела, писана обично са веће временске удаљености, стоје стога помало по страни од феномена који се овде обрађује, иако се у њима из различитих разлога и великим делом због самих коришћених извора, такође јављају различити називи за младе народе који су окруживали Византију.1 Осим тога, за разлику од касније устаљености одређених 1    Н. Радојчић, Како су називали Србе и Хрвате византиски историци XI. и XII. века Јован Скилица, Никифор Вриеније и Јован Зонара?, ГСН 2 (1927) 1–13. Уп. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971 (= ВИИНЈ IV), 116, нап. 2, о томе како се у делима XII века називају Срби, са закључком „да је име Срба продирало у дела савремених византијских писаца и поред њихове јасно изражене тежње за архаизирањем имена народа са којима се сусретала свакодневна византијска политика“ (Ј. Калић); Значај извештаја Теодора Продрома и Анонима Манганског – који су за разлику од Јована Кинама и посебно Никите Хонијата били

Влада Станковић

старих етнонима за поједине народе, као што ће у византијској ис­ ториографији XIV века бити случај са именом Трибали за Србе, у време бурних односа Царства са балканским суседима половином XII века ромејски учењаци су тек покушавали да на неки начин раз­ врстају бројне народе, истовремено истичући своју претенциозну ученост у покушају да изнађу што необичнија и неуобичајенија име­ на. Најбољи пример за ту специфичну језичку екстравагантност представља учени Михаило Солунски, који је, пишући интензивно прозне похвале василевсу Манојлу Комнину у периоду 1150–1156, посебно инсистирао на новим и измишљеним облицима назива за Србе и Угре.1 Нејасно и конфузно стање, настало у ово и нешто савременици – и њиховог тачног именовања Срба тиме не само добија на значају, него указује и на путеве продирања савремених етнонима у каснију византијску историографију. Cf. J. Koder, Zum Bild des „Westens“ bei den Byzantinern in der frühen Komnenenzeiten, у: Deus qui mutat tempora. Menschen und Institutionen im Wandel des Mittelalters, Festschrift für Alfons Becker (ed E.-D. Hehl – H. Seibert – F. Staab). Sigmaringen 1987, 191–201. 1    Fontes rerum byzantanarum I (ed. W. Regel). St-Peterburg 1892, VIII (141 sq); IX (163 sq) X (174 sq). Уз специфичну и екстравагантну етнонимију, Михаило Солунски се издваја од својих савременика и по томе што прави прецизну разлику у статусу Угара, односно Срба према византијском царству: иако су повезани рођачким везама, Срби су на очевидно нижем хијерархијском ступњу, и чак се у наведеним деловима говора овог ретора више пута називају ромејским поданицима. ВИИНЈ IV, 186–193. Cf. P. Magdalino, The Empire of Manuel I Komnenos. Cam­ bridge 1993, 453, који узима терминологију Михаила Солунског као пример да се не може пронаћи тачан идеолошки значај у разноликости етничких имена које византијски писци употребљавају. За разлику од етничких егзибиција и мешавина народа Михаила τοῦ Θεσσαλονίκης Ана Комнин, његова савременица која је крајем четрдесетих и у првој половини педесетих година XII века завршавала своје обимно историјско дело, потпуно у складу са високим стилом своје Алексијаде и својим аристократским, односно царским погледом на свет, Алексијеве српске противнике назива најчешће Далматима, а земљу Δαλματία. Ипак, и у њеној обимној епској историји, срећу се, додуше изузетно ретко, стварни и актуелни називи Σερβία, односно Σέρβοι (први двапут, други термин само на једном месту), што може послужити као показатељ одјека савремених догађаја на писање учене порфирогенитне Ане, уколико само именовање није преузето из неког ранијег извора или извештаја са похода њеног оца. У оба примера, међутим, термин Србија је коришћен несумњиво као синоним за Далмација, и јасно је у сва три случаја да се једно именовање може употребити уместо другог, како у етничком тако и у географском смислу. Уосталом, само у непосредном обраћању Вукана цару Алексију Комнину нису истовремено у истој реченици употребљена оба назива, већ српски жупан своју земљу у овом правдајућем говору цару зове једноставно Србија, Annae Comnenae Alexias (ed. D. R. Reinsch – A. Kambylis). Berlin – New

Пу товањ а кроз Византију

| 301

302 |

касније време у вези са различитим називањем савремених народа, нашло је најбољи израз у једној збрканој песми која је заправо тре­ бало да класификује и објасни употребу различитих имена, коју је недавно објавио већ спомињани Волфрам Херанднер:1 Србе називају и Дачанима и Далматима, Бугаре Трибалима као и Илирима, а Пеонцима, Панонцима и Гепидима Угре. (...) Као што је приметио и издавач ових стихова, објашњење ано­ нимног поете одсликава потпуно другачије од стварног стања ви­ зантијске етнонимске поетике: именом Трибали најчешће су се називали сами Срби а не Бугари, док су се као Илири могли описати различити народи на широком балканском простору некадашње провинције Илирика. Овај чудни запис сведочи, ипак, о начину размишљања византијских учењака, али и о њиховој потреби да се јасније утврде (етно)синоними појединих народа. Гледано са друге стране, жеља за различитим, разноврсним називањем свима добро познатих народа изражавала је толико присутан византијски тропос да се описивањем једне ствари на више начина и придајући јој број­ на имена разбије монотоност излагања, избегне увек непожељно понављање, а сам аутор тиме пружи (публици у било ком облику) сведочанство о свом мајсторству. На такав начин, дубоко усађен ромејским учењацима њиховим школовањем, позитивним приме­ рима из литерарне прошлости, али и дубље присутан у општевизан­ тијском менталитету, поступала су често и два најважнија песника у окружењу цара Манојла I, Теодор Продром и Аноним Мангански. Попут Ане Комнин, на ободу чијег се ученог круга први и налазио,2 York 2001, 266, 67 (IX, 4, 3) Вуканов говор; 266, 54 (IX, 4, 2) Срби; 440, 81 (XIV, 4, 3) Србија. 1    W. Hörandner, Das Bild des Anderen: Lateinen und Barbaren in der Sicht der byzantinischen Hofpoesie, BSl 54 (1993) 162–168, овде 162. Исти рад, у свом пуном обиму, објављен је у W. Hörandner, Η εικόνα του άλλου. Λατίνοι, Φράγκοι και βάρ­ βαροι από τη σκοπιά της αυλικής ποίησης των Κομνηνών, Δωδώνη 23 (1994) 115–131, овде 118. 2    Hörandner, Prodromos XXXVIII–XXXIX; Michel Italikos, Lettres et disours (ed. P. Gautier). Paris 1972, 106–109. O пријатељском односу Италика и Теодора Продрома сведочи и њихова преписка, ibid. 59–65; 237–238; и R. Browning, Unpu­

Влада Станковић

и Продром и Аноним Мангански користили су за Србе тада уоби­ чајени назив Далмати, баш као што су посезали за етносиноними­ ма и за друге народе, док млађи Аноним Мангански чак на једном месту користи редак у овом времену и назив Трибали за Србе. 1 Оно што међутим дубоко карактерише њихово називање Срба пра­ вим именом, јесте да се оно јавља у оним тренуцима и приликама када је конкретно изражавање (насупрот правилима византијске реторике) било не само пожељно већ и неопходно: непосредно након самих догађаја, приликом првих извештаја, односно првих прослављања царевих нових победа и подвига, у моментима и под околностима који су, дакле, захтевали тачност и прецизност јер су на неки начин саопштавали и објављивали успехе василевса свим присутнима, подједнако дворској елити, аристократском војном окружењу које је пратило цара (увек је реч о Манојлу Комнину у овим примерима) на походима, или цариградским великашима и пуку приликом тријумфалних свечаности. Попут савремених вести и извештаја, у таквим тренуцима су и Теодор Продром и Аноним Мангански инсистирали на правим именима поражених народа и стварним околностима под којима су се византијске, односно царске победе одиграле. Пишући убрзо након догађаја ова два blished correspondence between Michael Italicus, archbishop of Philippopolis, and Theodore Prodrome, Byzantinobulgarica 1 (1962) 287–288; A. Majuri, Una nuova poe­ sia di Teodoro Prodromo in greco vulgare, BZ 23 (1914) 398–400. Теодор Продром је, попут свог пријатеља Михаила Италикоса, заправо припадао ученом окружењу Анине мајке, царице Ирине Дука, али се за разлику од Италикоса, након Иринине смрти у потпуности окренуо покровитељству Манојла Комнина, тако да се након доласка на власт овог цара не зна ништа о његовој евентуалној повезаности са порфирогенитном кесарисом Аном. 1    Recueil des historiens des croisades, Historiens grecs II (ed. E. Miller). Paris, 1881 (4) 744, 468, где спомиње τὴν ἀναρίθμητον τῶν Τριβαλλῶν ζωγρίαν, иако је нејасно да ли то место, у овом прегледном енкомијуму Анонима Манганског, треба повезати са 1149, 1150. или 1151. годином, док је сама песма настала вероватно 1152. или на самом почетку следеће године. Бројеви уз песме Анонима Манганског потичу из списка његових дела из јединог комплетног рукописа, који је, допуњујући Пападимитриуа (в. горе, нап. 1) објавио E. Mioni, Bibliothecae Divi Marci Ve­ netiarum Codices Graeci Manuscripti. Vol. III. Roma 1972, 116–125, а пренео и приступачнијим учинио уз покушај датовања песама Анонима Манганског и назнаку издања досад објављених стихова Magdalino, Manuel, 495–500; S. Lambros, Μαρκιανὸς κῶδιξ 524, NE 8 (1911), 81/ 44, где се у набрајању поражених народа истовремено јављају Παίων, Τριβαλὸς (sic ed.), Ἰλλυριὸς (sic ed.) Δαλμάτης; 222/ 146, σερβικὴ ξύμπασα [γῆ]; 224/ 149–150, в. ВИИНЈ IV, 195–197; 270, 272 (Трибали).

Пу товањ а кроз Византију

| 303

304 |

песника нису имала ни времена, али ни интереса нити потребе, да посежу за артифицијелним, истовремено и идеологизованим нази­ вима византијских супарника, управо супротно, њихов циљ је био да конкретним изразом и прецизним именовањем јасно укажу на идентитет поражених варвара и објаве цареву победу над њима. У тим оквирима, могли су наравно употребљавати на разне начи­ не своју литерарну вештину и приказивати ефектним и звучним (по правилу подсмешљивим) сликама своје песничко и политичко умеће, оцртавајући идеал василевса на једној страни и изругујући се онима који су се усудили да против овога устану. За разлику од бројних енкомија цару, насталих разним поводима, укључујући и оне стиховане из пера управо ова два песника, поједине њихове песме својом тренутном актуелношћу сведоче о кратком времену између њиховог настанка и догађаја које описују,1 и управо се у њима Срби без изузетка и без синонима, као потребе да се етноним појасни или релативизује, називају својим правим именом. Теодор Продром је био већ прошао зенит своје песничке, ре­ торске славе у тренуцима када су Срби по први пут заузели важно место у његовој поезији. Овај дугогодишњи енкомијаст цара Јова­ на II Комнина, који својим поетским опусом значајно осветљава последњу деценију владавине овог василевса, поставио је Србе у средиште својих политичких стихова само једанпут, године 1149, након Манојловог успешног повратка Крфа и казненог похода против српске државе. Прецизније речено, Срби су у овој обимној песми Теодора Продрома заузели једно од главних места, заједно са Норманима који су, како несумњиво произилази и из реторових стихова, представљали главну опасност за Царство, а за њима су тек следили Угри и њихови савезници, византијски суседи Срби. Оно што је посебно занимљиво, не само за приказивање начина на који Србе спомињу два најважнија престоничка политичка ретора већ и за разумевање њиховог међусобног односа, јесте околност да и Аноним Мангански исте догађаје обрађује у песми у којој по први 1    То је посебно упадљиво у случају Анонима Манганског, као што су истакли и Елизабет и Мајкл Џефрис, који спремају прво и дуго ишчекивано критичко издање поезије овог аутора, E. Jeffreys – M. Jeffreys, The „Wild Beast from the West“: Imme­ diate Literary Reaction in Byzantium to the Second Crusade, у: The Crusades from the Perspective of Byzantium and the Muslim World (ed. A. E. Laiou – R. P. Mottahedeh). Washington D. C. 2001, 101–116, и нарочито 104.

Влада Станковић

пут, и много детаљније и директније од Продрома, спомиње Србе. За разлику од Продрома, Мангански се у то време тек приближавао врхунцу своје званичне реторске каријере у окружењу Манојла Ком­ нина, пошто његове најраније похвалне песме упућене непосредно овом василевсу потичу тек из које године раније, углавном из 1147, и посвећене су проласку крсташа кроз Византију. Тек те, 1149. године помало безлично и исувише неконкретно спомињање Далмата као поражених одметника, односно потчиње­ ног народа присутног одавно у византијској реторици комнинског времена, па тако и на више места и у разноликим песмама Теодора Продрома рачунајући и његов најранији поетски састав из 1122. године,1 било је замењено упућивањем слушалаца на стварни про­ блем који је настао између Царства и српских жупана и на конкре­ тизацију Срба као противника василевса. На првом месту стоји обимна песма Теодора Продрома настала приликом тријумфал­ ног уласка у Цариград Манојла Комнина (на Божић или мало пре тога) 1149. године, након успешног повратка Крфа у византијске руке, пораза норманске флоте и ратовања против Срба.2 Иако је по времену настанка вероватно за кратко време (у питању могу бити само недеље а не и месеци) следила стихове Анонима Манганског, она је значајна јер се Теодор Продром само у тим приликама, у кратком временском раздобљу између Божића 1149. и Богојављења 1150. године, опширније позабавио Србима и сукобом Царства са њима. Велика византијска победа из следеће године, као ни каснији сукоби Ромеја са Србима нису нашли места у његовом поетском опусу.3 Продромова дефиниција улоге Срба, њихових мотива да се подигну против Царства и укупних поступака, карактеристична је за ромејске ставове према свом (вазалном, полувазалном) северном 1    Hörandner, Prodromos, I/ 180, где уз Далмате спомиње и Дукљане, IV/ 208; V/ 214; XXV/ 337; XXIX/ 346; XLIV/ 409; LXXI/ 517. Све наведене песме, односно они делови у којима се Далмати спомињу, имају прегледни карактер и Срби су у њима само један од поражених народа. 2    Hörandner, Prodromos, XXX. 3   Нема сумње да та околност указује и на његов помало потиснут положај у ученој елити престонице и сведочи о заласку његове реторске звезде. Првенство међу Манојловим енкомијастима у наредним годинама преузимају Аноним Мангански – у области стихованих – и Михаило Солунски у прозним енкомијумима. Прослављање Манојловог победоносног похода против Уроша II из 1149. године представља једино место сусретања и преплитања дела Теодора Продрома и Анонима Манганског.

Пу товањ а кроз Византију

| 305

306 |

суседу и она на неки начин поставља Србе на политичко место и у идеолошке оквире у којима ће се они за Византинце налазити све до краја живота Манојла Комнина, као што ће то посведочити и Аноним Мангански, али и остали ретори овог времена. По Теодору Продрому, српско устајање против царске власти састојало се из две компоненте: најпре, Србе је на побуну против Ромеја и њи­ ховог господара, тј. цара, на ту њихову безумну дрскост подстакао сицилијански змај, односно нормански краљ Рожер II различитим даровима и обећањима, док је, на другој страни, српски архижупан био конкретно помогнут и фактички здружен са Угрима тако да су њихове трупе описане већ тада, 1149. године, као српскоугарске. Као показатељ стварног блиског односа српског и угарског двора, ова кованица ће своје место тек мало касније пронаћи и у песмама Ано­ нима Манганског.1 Продромова карактеризација српског великог жупана (ἀρχισερωοζουπάνος) подједнако је индикативна: за разлику од Анонима Манганског, он га не именује непосредно, али на његово име (ради се наравно о Урошу II) довољно јасно алудира: он је вепар који се храни по планинама (οὐρεσιτρόφος, што представља не само алузију на Урошево име већ и на његов посведочени и више пута наглашаван бег пред царем у брда); он је не само варварин већ, по помало нејасном изразу, Урош је по роду троструки роб (τρίδουλος ἐκ γένους), подразумева се цара, што може чинити само појачано ис­ тицање Урошеве и укупне δουλεία-е српских жупана према ромејском василевсу, а никако не трогенерацијску потчињеност Царству, без обзира на то да ли би се три генерације рачунале међу прецима српског владара или самог василевса.2 Осим тога, и за разлику од краћег али живљег извештаја свог млађег анонимног савременика, Теодор Продром у свом говору Манојлу приликом царевог уласка у престоницу спомиње два таласа византијског напада на српског великог жупана, од којих се први завршио Урошевим нечасним и брзим бекством у брда и шуме и коначним одласком српског архи­ жупана у најдаљу од његових тврђава, и други талас у коме је царево место било још истакнутије и који је окончан истим резултатом као и претходни, уз поновно заробљавање великог броја талаца. 1    Hörandner, Prodromos, XXX. 207, и уопште о Србима XXX. 196 sq. RHC II (4), 743, 368. 2    Тумачење о трогенерацијској потчињености су изнели Malamut-Cacouros, L’image des Serbes, 115.

Влада Станковић

Помало уопштена и реторски улепшана нарација Теодора Про­ дрома одлично допуњује податке које о овом првом Манојловом походу на Србе из 1149. доносе двојица комнинских историчара Јован Кинам (који као и Продромова песма јасно спомиње два та­ ласа Манојловог напада на српског великог жупана Уроша II1) и Никита Хонијат. На првом месту, Теодор Продром инсистира на два места у свом опису: да је покрет српског архижупана против Царства био и стварно потпомогнут из Угарске и да су се и угарс­ ке трупе налазиле у Србији у време када је Манојло упао у њу са војском. Продром затим истиче да је сам василевс одабрао један значајни део своје војске, смештене заједно са царем у војном логору у Пелагонији, и то одабране (елитне) вероватно лакше наоружане трупе,2 које су биле састављене и од странаца и од Ромеја и да се надао да ће непримећено успети да упадне у српске земље и изне­ нади Уроша II. Василевсов неуспех у тој намери ретор објашњава забринутим и бесаним страхом којим је српски велики жупан био обузет, пружајући истовремено и стварну слику Урошеве добре обавештености преко извидница и ухода о кретању царевих трупа, која му је и омогућила да се склони од Манојлове освете, што још једном, са тек мало измењеним терминима преноси и Хонијат.3 Упоређен са исказима комнинских историчара, приказ Теодора Продрома показује не само фактичку подударност са Јованом Кина­ мом, већ и готово истоветности са исказом Никите Хонијата, чија је Историја високог стила много ближа начину на који је догађаје 1    Ioannis Cinnami Epitome (ed. A. Meineke). Bonn 1836, 102–103. ВИИНЈ IV, 25–26. Уп. Ј. Калић, Рашки велики жупан Урош II, ЗРВИ 12 (1970) 21–37. 2    Hörandner, Prodromos XXX; Nicetae Choniatae Historia (ed. I. A. van Dieten). Berlin – New York 1975. Chon.), 90, 82–84, каже (превод из ВИИНЈ IV, 126), да је Манојло одвојио тешко наоружани одред и припојио га лако наоружаним четама, што не одговара суштини Продромових речи који истиче само брзе одреде (τὸ εὔζωνος) који су и били погоднији за такву врсту интервенције (уколико се смисао Хонијатових речи не би могао схватити другачије: да је цар Манојло, одвојивши део добро наоружаних трупа (да ли се ради о Хонијатовом техничком или описном коришћењу овог термина?), тим истим трупама променио карактер, претворивши их у јуришне, лакше наоружане одреде, са којима је једино и било могуће извршити брз поход на север, који је требало по свим сведочанствима да изненади Уроша II). T. G. Kolias, Byzantinische Waffen. Wien 1988, 149–150, n. 105; 153, n. 119, сматра да се иза термина εὔζωνος крију војници наоружани мачевима који су им висили на појасу, одакле и потиче назив. 3    Nic. Chon. 90, 84–85.

Пу товањ а кроз Византију

| 307

308 |

описао престонички ретор, па чак и Продромовим формулацијама, од конкретне и помало штуре Кинамове нарације. С обзиром на то да су Продромови стихови настали несумњиво у престоници уочи Божића 1149. године, и да сумирају догађаје и царево ратовање из више претходних месеци, његов исказ заслужује потпуно поверење, као што је то како се чини, било јасно већ неколико деценија касније, о чему сведочи и Хонијатово врло вероватно преузимање података из његових стихова за своју историју. С тим у вези, и Хонијатов исказ да Урош II, увиђајући да није раван противник ромејским снагама, напушта равницу и подиже очи своје ка горама одакле очекиваше да ће му стићи помоћ1 може се схватити више као учено уопштавање података (Продром не спомиње никакву равницу, него, баш као и још савременији Аноним Мангански само Урошево бекство у пла­ нине). Хонијатова алузија можда је пре била у вези са Урошевим напредовањем ка југу и разарањем византијских области, коју јасно потврђује и Теодор Продром речима да је српски архижупан опустошио нешто од наших (територија, утврђења?, XXX. 203), него што би представљалa Уроша II који је изашао у сусрет византијској војци, па затим побегао сазнавши њену снагу и да је предводи сам василевс.2 Непотпун успех византијских војних операција против српског великог жупана Уроша II у другој половини 1149. године условио је царев поновни поход далеко на север и наредне године, који је кулминирао у чувеној византијској победи на реци Тари. Реторске алузије, како у дугачком поетском спеву Теодора Продрома, још и много више у краћој песми Анонима Манганског, довољно јасно посведочују такво, незавршено и помало прелазно стање ствари. Теодор Продром се три пута пута обраћа истим речима српском жупану: добар ти је, варварине, и мудар тај наум, мислећи у сва три случаја на Урошеву одлуку да побегне пред царем и царским трупама, имплицирајући истовремено не само да између Ромеја и 1    Nic. Chon. 90, 87–88. Превод из ВИИНЈ IV, 123. 2    Cinnamus, 101–103; Nic. Chon. 89–91. Уп. ВИИНЈ IV, вест Јована Кинама бр. 3, 22–26; вест Никите Хонијата бр. 4, 122–124. Програмске и уобичајене песме Теодора Продрома посвећене цару Манојлу Комнину и спремане за Божић 1149, односно Богојављење наредне, 1150. године, иако експлицитно спомињу Србе и Србију у тим облицима, не доносе нове податке који би се могли искористити за прецизнију реконструкцију ратовања из 1149. године, што је потпуно у складу са сврхом њиховог настанка и приликама у којима су оне биле изречене, Hörandner, Prodromos, XXXI–XXXIII.

Влада Станковић

Срба није дошло до правог сукоба, него да до равноправног двобоја између цара = лава и Уроша = комарца не би ни могло доћи, те је одлука овог последњег да се уплашен склони пред Манојлом била једина могућа. И код Продрома, али још нападније у песми Анонима Манганског, истакнута је управо стога специфична терминоло­ гија и идеологија лова, у којој цар-ловац шаље своје ловачке псе да пронађу и истерају из јазбина Србе-зечеве који су побегли.1 Песма Анонима Манганског која је посвећена догађајима из 1149. годи­ не2 чини почетак његовог реторског бављења Србима и њиховим сукобима са царем, само прву од укупно три фазе његовог приказа односа Византије и Србије: након песме из 1149. године, следи низ важних сведочанстава о ратовањима из следеће године, од којих су нека настала непосредно након византијске победе на Тари 1150. године3 а нека у уопштенијим похвалама Манојлу из наредне две до три године,4 док је последњи пут свој поглед ка Србији овај ретор окренуо у време након Десине побуне.5 Хонијатова реченица да је цар Манојло након своје победе над Србима 1149. послао у Цариград извештај, радосну објаву6 о томе, 1    Malamut-Cacouros, L’image des Serbes, 103–106, подробно су анализирали мотив лова у реторици овог времена, односно на првом месту управо у песмама Анонима Манганског, помало испуштајући из вида исту идеју која се понавља више пута и у песми Теодора Продрома, са тек за нијансу слабије наглашеном терминологијом. Уз то, аутори нису довољно узели у обзир стварну, догађајну основу за такву реторску представу, те је њихово тумачење приписало исувише артифицијелно-идеолошки карактер поетици Анонима Манганског. Чини се да је овај песник, познат по својој конкретности али и тачности података, само на специфичан начин приказао и обрадио догађаје који су се одиграли у непосредној прошлости и чији је, можда, чак и сведок сам био. Истраживање односа Анонима Манганског према странцима, и његове поетике уопште, налази се тек на почетку, али је истинитост његових података посведочена без изузетка и подацима историчара, Јована Кинама и Никите Хонијата као што је то закључио и Heinrich Tegel, Fremde Völker in der Sicht des „Manganeios Prodromos“. Wien 1990 (Manu­ script der Diplomarbeit), посебно 27–28. 2    RHC II, 761–763 (26). У ВИИНЈ IV, 177–179 је објављен превод дела ове песме (стихови 762, 22–763, 60, а не 762, 21–763, 30, како је тамо наведено). 3    I. Rácz, Bizánci Költemények Mánuel császár Magyar hadjáratairól. Budapest 1941, I (27). 4    E. Miller, Poémes historiques de Théodore Prodrome, Revue archéologique 25 (1873) 251–255; 344–348; 415–419 (2); RHC II (4) 741–7; Cf. RHC II (28), 280. 5    Rácz, II (7). 6    Nic. Chon. 90, 2.

Пу товањ а кроз Византију

| 309

310 |

указује на врсту састава који представља песма Анонима Манган­ ског посвећена овим догађајима. За разлику од Продрома, који је био прави престонички ретор, и чији се цариградски поглед често одсликава и у његовим стиховима, Аноним Мангански је био и једна врста извештача са различитих похода, како је данас несумњиво доказано.1 Песма Манганског о догађајима из 1149. године управо је таква: почевши са позивањем престонице да отвори своје капије победнику, она је много краћа и конкретнија од Продромове, али истовремено и помало вулгарнија, писана јачим стилом и изразом карактеристичним за овог ретора. Упркос томе, и упркос јакој и идеологизованој реторици, његови подаци су тачни и прецизни. Део ове и поједини стихови каснијих песама Анонима Манганског су добро познати и опширно тумачени у четвртом тому Византијских извора за историју народа Југославије,2 те овде само преостаје да се ова дела ставе у њихов прави контекст и да се скрене пажња на неке податке и особености израза овог песника, који је управо у тим тренуцима био на путу да себи избори највише место у реторском окружењу Манојла Комнина. Аноним Мангански у својој објави Цариграду Манојловог победоносног повратка,3 пуну пажњу пос­ већује искључиво Србима, помињући само једним успутним стихом повратак одметнуте Керкире – Крфа, и то је упадљива карактерис­ тика ове песме. Песник се обраћа редом најпре самом Цариграду (првих 15 стихова), затим цару Манојлу (наредних 30 стихова од којих је последњих десет посвећено подсмевању Урошу), а на крају и непосредно српском жупану Урошу II (последњих 15 стихова, што песми даје структуру 15–30–15 стихова). Исмевање српског великог жупана и поигравање звучном сличношћу његовог имена и урина који он од страха испушта, али и околности да је побегао у плани­ не (Οὔρεσις φόβῳ συσταλεὶς καὶ τοὺς μήρους οὐρήσας φυγὰς ὀρείτης οὐρητὴς ἐκ τῆς φόβου μέθης ἐν ὄρεσι τὸν Οὔρεσιν ἠνάγκασε κρυβῆναι) налазe се у делу песме у коме ретор непосредно говори победнику, 1    J. Anderson – E. Jeffreys, The Decoration of the Sevastokratorissa’s Tent, Byz. 64–1 (1994) 8–19. 2    ВИИНЈ IV, 173–183. Све обрађене песме у овом тому приписане Теодору Продрому заправо потичу из пера Анонима Манганског. Података из дела Теодора Продрома у ВИИНЈ IV нема, што је од посебног значаја за разумевање карактера вести које доноси у својим поетским хвалоспевима цару Манојлу Комнину ретор Аноним Мангански. 3    Cf. Nic. Chon. 90, 5 sq. о Манојловом величанственом тријумфу у престоници.

Влада Станковић

цару Манојлу Комнину.1 Обраћање срп­ ском побуњенику има другачији карак­ тер: с једне стране, ретор претећи упозо­ рава Уроша да се нигде не може сакрити од цара, потврђујући на тај начин неза­ вршеност Манојловог казненог упада у Србију и свест да одметнути архижупан није њиме натеран на послушност и вер­ Златни иперпирон цара ност цару; са друге стране и као наставак Јована Ватаца (1222-54) таквог размишљања, Аноним Мангански позива Уроша да се приклони Манојлу и одустане од својих лоших замисли према цару, односно поручује му да ће једини спас наћи у милосрђу василевса, који ће му великодушно опростити неверност, што је уобичајен мотив у царској идеологији, а исти песник га радо употребљава, посебно наглашено једну деценију касније у опису Манојловог потчињавања Рајналда Антиохијског.2 Том величанственом, иако јасно несавршеном сликом царског успеха Аноним Мангански завршава своју песму о догађајима из 1149. године. Овај песник, како се чини, о византијској победи на Тари 1150. године није никада ни написао песму-извештај сличну претходној. О овом великом и личном тријумфу Манојла Комни­ на Аноним Мангански је посведочио у краткој песми посвећеној царевом двобоју са угарским великашем Вакхином непосредно након тог догађаја, али и у два нешто каснија поетска енкомијума Манојлу Комнину, писана другачијим језиком и стилом од стихова који су настајали убрзо по самом догађају. Све три песме одликују исти елементи, као што су чест спомен Дунава (Δάννουβις) и Саве (ὁ Σάββας) у савременим говорним облицима, или инсистирање на слици узбурканих вода речице Таре, које је сам василевс напу­ нио лешевима непријатеља. Реторово понављање овог топонима уз препознатљиво поигравање са глаголом ταράσσω „узнемирити, 1    RHC II (26), 762, 36–41. Οὐρανόπολις Анонима Манганског (762, 28) из ове песме може се повезати са Кинамовим описом Манојловог освајања тврђаве Галич након тродневне опсаде, пошто је и из стихова јасно да цар није одустао док ово утврђење није освојио, али и послужити као још један пример напора ретора да на име српског жупана – као и на околност да је побегао у планине – на што више начина и места алудира. Cf. Hörandner, Das Bild des Anderen, 165–168; Hörandner, Η εικόνα του άλλου, 128–131. 2    RHC II, (9), 305–310.

Пу товањ а кроз Византију

| 311

312 |

узбуркати“ сличне звучности, чак и више година након сукоба из 1150, довољно јасно сведоче о значају византијске победе на Тари, због чега је ова река не тако кратко време чинила незаобилазно место у стихованим похвалама цара из пера Анонима Манганског, очитујући несумњиво и став самог василевса о том догађају – пре­ вазилазећи тиме по значају и самог српског архижупана Уроша II, чије се име, чак ни у алузијама више не јавља у реторским саставима тог доба.1 Захваљујући победи на Тари, Срби су поново прихватили јарам и врат свој цару погнули, као што Аноним Мангански истиче у својој похвали Манојлу из 1151. или 1152. године, у којој су од свих поражених царевих непријатеља једино они и названи правим, савременим именом.2 Поетски поступак Анонима Манганског, који се огледао у коришћењу различитог стила и одабира другачијег начина на који ће подаци бити изречени у зависности од сврхе песме, временске разлике у односу на догађаје које описује и прилике за коју је спре­ мана, видљив је и у дугачкој стихованој похвали Манојлу Комни­ ну, у којој је дат опис царевог уређења односа у Србији између протераног Уроша II и Десе.3 Баш као што се у песми насталој недуго након битке на Тари обраћа директно Србима и жупанима (Εἴδετε, Σέρβοι, Κομνηνὸν, εἴδετε βασιλέα, ἠκούσατε βρυχήματα βασιλικά, ζουπάνοι), тако је по свом већ препознатљивом поступку у општијој похвали цару прибегао нејаснијем изражавању и скриве­ нијим алузијама, па се у овој песми Манганског јављају истовремено и потпуно паралелно имена Далмати и Срби. Говорећи о царевом свечаном пресуђивању о личности великог жупана Србије, Аноним Мангански назива Десу Далматархом (што подсећа на Хонијато­ во Σερβάρχης за Уроша II у причи о догађајима из 11494), нешто касније несложне Србе Далматима, а између та два спомена, узви­ сујући цареве свестране подвиге, он у два узастопна стиха описује Манојла Комнина најпре као уништитеља Срба затим и као судију 1   Неуобичајеност овог топонима изазвала је и мало колебање код Анонима Манганског о начину деклинације имена Тара, Ràcz, I (27), 23–24: Ὁ Τάρας ἐκτα­ ράττεται καὶ δυσωπεῖ λέγει: ἐτάραξας τὰ ῥεῖθρά μου, νεκρῶν ἐγέμισάς με. Miller, Poémes historiques (2) 348, 29: Τοῦτο τὸ (γὰρ ed.) ῥεῦμα τὸ χρυσοῦν Τάρας (sic ed.) ἐξεπλάγη. RHC II, (4) 746, 723: Καὶ Τάρου ῥεῦμα ταραχθὲν ἴχνος ὑμῶν φοβεῖται. 2    Miller, Poèmes historiques (2) 419, 188. 3    Ràcz, II (7); ВИИНЈ IV, 180–183. 4    Nic. Chon. 90, 92.

Влада Станковић

Срба.1 Можда не би требало тражити исувише система и метода у реторовој поетици, нити очекивати апсолутну доследност у пес­ никовом одабиру етнонима који му се за дату прилику чинио при­ годнијим, али се и на примеру ове песме стиче утисак да је Аноним Мангански на неки начин правио разлику између оних својих сти­ хова у којима је реторика била јаче изражена – и када је у складу са тим користио стара имена народа – и других, конкретнијих у који­ ма је било важно описати стварне околности, за шта су погоднији били савремени називи. С обзиром на детаљан и прецизан опис тадашњих смутних односа међу српским жупанима, нема сумње да је ова песма настала недуго, иако не и непосредно након Десине побуне, односно Манојловог поновног постављања Уроша II за великог жупана, вероватно 1155. године, када је ретор овим својим саставом на неки начин закључио приповест о Манојловом добром уређивању ствари у Србији.2 Поезија Теодора Продрома и Анонима Манганског, посебно њихови стихови који одишу готово тренутном савременошћу, по­ тврђују ону помало занемарену страну византијске реторике којом се тачни, прецизни и поуздани подаци, уобличени у реторски израз, публици предочавају недуго након самих догађаја које описују. Баш као што се и у ретком спомену у документима комнинског време­ на Срби управо тако и називају,3 потреба да се буде схваћен и да алузије буду правилно протумачене била је један од узрока да се и поражени непријатељи Царства, баш као и места царевих победа, означе њиховим правим и стварним именима. На тај начин, визан­ тијска историјска поезија, како је управо из тих разлога издавач огромног стихованог опуса Теодора Продрома назвао његове пе­ сме, заслужује да буде прихваћена као изузетно вредна подједнако у свом историјском, чињеничном смислу, колико и у литерарном.

1    Ràcz, II (7), 32–34. 2    А тиме завршио и своје бављење Србима, пошто је Манојлово поновно постављање Уроша II за великог жупана последњи догађај из српско-византијских односа који је овај песник забележио. 3    L. Petit, Le monastère de Notre-Dame de Pitié en Macédoine, ИРАИК 6 (1900), 34. Реч је о практикону из 1152. године у коме се спомиње посета Алексија Комнина овом манастиру 1106. године, када је ишао на Србе (κατὰ τῶν Σέρβων).

Пу товањ а кроз Византију

| 313

XVIII Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина

Богати опус охридског архиепископа Димитрија Хоматина (1216/1217–1136) представља несумњиво један од највреднијих источника за разумевање византијског друштва, анализу схватања, и укупног стања поражених Ромеја након уништења Царства падом Цариграда 1204. године. У подједнакој мери, сведочанства Дими­ трија Хоматина пружају увид у мрежу повезаности унутар широ­ ко схваћеног византијског света, и то на више нивоа, од обичних свакодневних савеза, пријатељстава и размирица његове бројне и разнородне пастве, до сличних поступака племића, утицајних све­ товних и духовних достојанственика и целокупне политичке елите његове архиепископије. Простор за темељније и поузданије истраживање ове обим­ не и комплексне колекције отворен је критичким издање Гинтера Принцинга из 2002. године, који је својим укупним, филолошким и историографским радом проучио бројне проблеме који извиру из Хоматинових аката и покренуо многа питања која заслужују посебне правце истраживања. За нашу средину, од посебног су значаја они акти охридског архиепископа у којима се или непосредно обраћа представницима владајуће породице у Србији, браћи Стефану и Сави Немањићу, или они у којима се однос и политика према Србији спомињу у писми­ ма и одлукама упућеним другим кореспондентима. Нема никакве сумње да је најпознатији Хоматинов акт везан за српску историју писмо упућено Сави маја 1220. године, једно мало ремек-дело ви­ зантијске политичке епистолографије, које је са издањем и преводом Георгија Острогорског из 1938. године постало приступачно и шире познато и изван уских научних кругова. У овом кратком раду, међутим, обратићемо више пажње на акте Димитрија Хоматина који претходе проглашењу аутокефалије

Влада Станковић

Српске цркве и посвећењу Саве за архиепископа, разликујући три категорије Хоматинових списа који се односе на Србију: 1. Хоматинови списи упућени великом жупану, а затим краљу Стефану Немањићу; 2. акти упућени другим адресатима у којима Хоматин наводи, као примере, остварене или неостварене брачне планове Стефана Немањића, и 3. акти повезани са проглашењем аутокефалије Српске цркве, већ поменуто писмо архиепископу Сави и одговор Хоматина Никејском патријарху Герману, у коме се опширно осврће и на овај догађај.

1 Хоматинова писма Стефану Немањићу детаљно је истраживао покојни Божидар Ферјанчић у свом пионирском раду о односу Србије и византијског света после пада Цариграда 1204. године, објављеном пре више од две деценије. Продубљујући и хронолошки проширујући истраживања управо Гинтера Принцинга, Ферјанчић је анализирао испреплетане родбинско-политичке односе између Србије, најпре Стефана Немањића и Епирске државе. Сами акти Хоматина по себи, међутим, заслужују додатну пажњу и проучавање, у напору да се карактер односа охридског архиепископа према ве­ ликом жупану и краљу Стефану додатно анализира, као и политика самог архиепископа и међусобна условљеност политичких потеза и ставова на обе стране. Раније од два писма-акта, Димитрије Хоматин је упутио Стефа­ ну Немањићу на самом почетку свог архиепископског службовања у Охриду (акт број 10), не много времена (сасвим сигурно не више од годину или две дана), након што је наследио Јована Каматира на том положају 1216/1217. године. Званични разлог Хоматино­ вог одговора Стефану било је питање великог жупана да ли би му био дозвољен брак са ћерком покојног Михаила (Комнина Дуке) Анђела, с обзиром на то да је његова (именом непозната) сестра била удата за Михаиловог брата Манојла. Овако постављена и из угла канонског права посматрана, размена писама и порука између Стефана Немањића и Димитрија

Пу товањ а кроз Византију

| 315

316 |

Милешева, портрети Немањића

Хоматина открива мноштво иначе непознатих околности из одно­ са Немањиног сина са Епирском државом у настајању, али и више од тога, сами Хоматинови акти сведоче о његовој дипломатској вештини која је била нескривено политички обојена, и о значајној промени у самој Охридској архиепископији до које је дошло њего­ вим ступањем на њено чело. Полазећи од самог титулисања адресата као великог жупана читаве Србије и Дукље, постају недвосмислено јасне и Хоматинова упућеност у тренутне политичке односе у Епиру и на ширем балкан­ ском простору, али и суштинска укљученост Стефана Немањића у византијски свет. Стефанова титула, која се у том облику не среће у његовим српским документима, како великожупанским тако и краљевским, има свој несумњиви пандан у, условно речено, титули Константина Бодина са његовог недавно пронађеног печата: ексусијаст / господар Дукље и Србије. Стефан Немањић је тиме, гледано из византијског, па тако и епирског угла, био прикључен низу ви­ зантијских достојанственика који су имали власт управо над овим двема областима: Бодин почетком царевања Алексија Комнина са

Влада Станковић

врло високом титулом протосеваста, а Стефан овенчан царском титулом севастократора, на коју Хоматин, што је врло индикативно, никада ни не алудира. Иако је повод настанка Хоматиновог акта уобичајено питање једног припадника његове пастве о могућим канонским препрекама за склапање планираног брака, охридски архиепископ одговара српском великом жупану на понешто другачији начин него што чини у бројним другим сличним случајевима. Сама форма писма – епистоле коју је Хоматин изабрао, само је један од облика ко­ муникације којим се он служио, док само по себи навођење сопс­ твене пуне интитулације као милошћу Божјом архиепископа Прве Јустинијане и целе Бугарске указује на одређену резервисаност но­ вог архиепископа, што је видљиво и у много личнијем тону којим Хоматин пише Стефану недуго након крунисања овог последњег (акт број 13). Хоматин употребљава ову формулу најчешће у једној врсти званичних писама упућених различитим адресатима – између осталог и Сави Немањићу маја 1220. године и Никејском патријарху Герману, највероватније 1227. године. Осим тога, Хоматинов акт и својим хладним, често нељубазним тоном, упућује на проблем који је очигледно настао у односима са српским великим жупаном након преузимања власти Теодора Анђе­ ла, архиепископовог заштитника и амбициозног новог господара Епира, али и самим Хоматиновим постављењем на место духовног предводника Епирске државе. Охридски архиепископ кратко указује Стефану Немањићу да би његов брак са ћерком покојног Михаила Епирског био канонски недозвољен због петог степена (некрвног) сродства, без иначе уобичајеног позивања на одлуке патријараха Си­ синија из X, односно Луке Хрисоверга из XII века и времена Манојла Комнина, завршавајући овај део епистоле кратким, јасним и помало недипломатским закључком: И толико, дакле, о томе. Други део, међутим, овог акта, указује на разлоге спорења из­ међу Стефана Немањића и Епираца, ма колико они били прикриве­ ни Хоматиновим неутралним изразима. У време када је архиепископ био Јован Каматир, Стефан је од њега добио дозволу да се његов најстарији син Радослав ожени другом ћерком Михаила Епирског, Теодором. Иако Хоматин промену става, заправо предомишљање о канонској исправности овог брака приписује (помало подсмешљи­ во) свом претходнику, који је из незнања погрешио, он довољно јасно преноси да је Стефан веровао да је тај брак и даље дозвољен.

Пу товањ а кроз Византију

| 317

318 |

Милешева, Стефан Првовенчани

Милешева, свети Сава и свети Симеон

Чини се да је промена политике према Стефану Немањићу, од­ носно према браку његовог наследника, наступила са променом ути­ цаја у охридској архиепископији, доласком Хоматина и превлашћу Теодора Анђела, чијом ћерком ће се Радослав тек нешто касније, када политички односи буду поново промењени и савезништво уч­ вршћено, благословом истог Димитрија Хоматина, оженити. Својим доласком на власт, истовремено са постављањем Хоматина на ме­ сто духовног поглавара огромних простора – заправо „европске“ Византије – Теодор Анђео је од самог почетка показивао велике политичке амбиције, не задовољавајући се положајем једног од ре­ гионалних господара. Друго писмо Димитрија Хоматина Стефану Немањићу настало је након Стефановог крунисања, као одговор на једно практично, могло би се чак рећи техничко питање српског краља. Тон овог Хоматиновог писма је, у складу са темом, али и новим статусом српског краља, потпуно другачији у односу на претходни акт. Ох­ ридски архиепископ назива Стефана краљ Србије (ῥὴξ Σερβίας) и обраћа му се са царство ти (ἡ βασιλεία σου), али он не пропушта да нагласи своју духовну власт над српским краљем, упркос његовом уздизању у хијерархији владара. У поређењу са Хоматиновим пис­ мима Теодору Анђелу, у писму Стефану Немањићу долази до пуног

Влада Станковић

| 319

Сопоћани, Стефан Првовечани [монах Симон] и краљ Урош, ктитор

изражаја духовна потчињеност српског краља и његов неупоредиво нижи положај у односу на епирског господара. Питање, међутим, које се намеће овим актом Хоматина, односи се на време његовог настанка: terminus post quem је, наравно, Стефа­ ново крунисање за краља, али суштинска дилема која се намеће јесте да ли се Стефан обраћао охридском архиепископу пре проглашења аутокефалне архиепископије, или можда након тога? У првом слу­ чају, ова преписка би морала настати 1217–1218. године, имајући на уму могућност да је Сава рукоположен за архиепископа можда већ током 1218. године, као што је то недавно опрезно предложио покојни Сима Ћирковић.

2 Питање односа са Србијом Стефана Немањића било је, очигледно, једно од најважнијих питања почетком Хоматиновог архиеписко­ пата. Уз планиране бракове самог Стефана и његовог сина Радос­ лава, посебно политички осетљиве, Димитрије Хоматин је морао да објашњава, чак и оправдава брак Стефанове ћерке Комнине са Георгијом Камонасом. Посебно је индикативан акт број 7, у коме Хоматин стрпљиво и детаљно одговара епископу Кроје, који се

Пу товањ а кроз Византију

320 |

снажно противио овом браку. На овом месту желео бих само да истакнем да нису довољно убедљиви аргументи који не прихватају да је име – само из Хоматинових аката познате Стефанове ћерке – заиста било Комнина. Примери који се наводе како би се оспорило да је Стефанова ћерка могла носити бабово име, другачији су по карактеру, а околност да само у наведеном одговору епископу Кроје Хоматин равно седам пута Стефанову ћерку назива искључиво Комнина – Κομνηνή, пре говори у прилог да се она заиста тако и звала.

3 Хоматинова писма Сави Немањићу и Никејском патријарху Герма­ ну представљају ремек-дела византијске епистоларне дипломатије и заслужују посебну детаљну анализу. Ограничићемо се тренутно само на снажан утисак о дубокој, чак потпуној укључености Саве Немањића у византијски свет, пре и после пада Цариграда током Четвртог крсташког рата, о посебном положају првог српског архи­ епископа на широком простору византијске сфере утицаја у првим деценијама XIII века. Начин на који охридски архиепископ говори о чувењу и слави (чак и популарности) коју је Сава стекао својим укупним деловањем, животом, задужбинама, али и богатством и утицајем, потврђује изузетан положај Стефановог млађег брата у круговима византијске елите, на сличан начин као што то чини и Антоније Новгородски у свом путописном извештају из Цариграда 1200. године, када описујући манастир Богородице Евергетиде истиче да је Сава, српски кнез живео у њему након одласка са Свете Горе.

Влада Станковић

XIX Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера

Подаци Георгија Акрополита и Георгија Пахимера о односима Ни­ кеје, Епира и обновљене Византије са Бугарском и Србијом заузимају значајно место у истраживањима политичких догађаја и међусобних односа ових држава током XIII века и много пута су проучавани у на­ уци.1 Учени византијски писци, од којих је старији Акрополит имао и значајну политичку улогу, доносе прилично бројне вести о Бугарској и Србији XIII века. Можда је исправније рећи да је знање о поли­ тичким односима у Бугарској XIII века и њеној историји тог времена, ма колико оно заправо оскудно било, готово у потпуности заснова­ но на вестима ових византијских писаца, док су прилично другачија политичка ситуација, развој државе и друштва у Србији XIII века условили потребу успостављања идеала утемељивача српске династије Стефана Немање и његовог култа, изражавану кроз српску политичку хагиографију која у ово време доживљава процват, успостављајући равнотежу између извора српског и византијског порекла. Дела Георгија Акрополита и Георгија Пахимера, упркос свом великом значају, нису до сада, међутим, истраживана и анализирана првенствено са литерарне стране, односно са становишта литерар­ ног проучавања структуре дела, нарације и употребе наративних техника приликом описа догађаја.2 Историјска анализа података из 1    Georgii Acropolitae Opera I–II (ed. A. Heisenberg). Leipzig 1903 (editionem anni MCMIII correctionem curavit P. Wirth. Stuttgart 1978). Georges Pachymérès Relations historiques I–IV (I–II, 1984; III–IV, 1999; V – Index, 2000) (ed. A. Failler). Paris (CFHB 24/1–4). Пахимерово дело ће бити навођено по следећем принципу: том, књига, поглавље, странице, линије текста. 2    О значају литерарног приступа тумачењу текстова као и наративних структура византијских историјских дела за њихово боље разумевање, теми која постаје све доминантнија у студијама византијске књижевности, в. A. Kazhdan, Der Mensch in der byzantinschen Literaturgeschichte, JÖB 28 (1979) 1–21; M. Mullet, Dancing

Пу товањ а кроз Византију

322 |

њиховог дела још увек је доминантни метод при проучавању учених, али врло различитих историјских дела ове двојице писаца. Сходно томе, ни подаци Георгија Акрополита и Георгија Пахимера који се односе на балканске суседе Византинаца, упркос њиховом значају, нису до сада обрађивани на начин који би их вредновао у оквиру одговарајућег дела, односно одредио њихово место у делима ове двојице учењака и анализирао подједнако литерарну и идеолошку вредност начина на који се Бугари, односно Срби јављају у приказу историјских догађаја XIII века. Готово без изузетка у делима Акро­ полита и Пахимера истраживачи су тражили „чврсте историјске податке“, конвенционалним методама покушавали да утврде њи­ хову историјску вредност, занемарујући лексичку, идеолошку и литерарну комплексност њихових дела, као и политичке ставове самих аутора, њихову јасну наклоност према појединим личностима и укупну тенденцију ових значајних историја.1 with deconstructionists in the Gardens of the Muses: new literary history vs ?, BMGS 14 (1990) 258–275; J. Ljubarskij, Quellenforschung and/or Literary Criticism: Narra­ tive Structures in Byzantine Historical Writings (with comments by D. Afinogenov, P. A. Agapitos, J. Duffy, M. Hinterberger, E. Jeffreys, A. Littlewood, C. Rapp, J. O. Rosenquist, L. Rydén, P. Speck and W. Treadgold), Symbolae Osloenses 73 (1993) 5–73; Pour une „nouvelle“ histoire de la littérature byzantin: problèmes, méthodes, approches, proposition. Actes du Colloque international philologique Nicosie – Chypre 25–28 mai 2000 (ed. P. Odorico – P. A. Agapitos). Paris 2002. 1    Чврсту основу оваквог историјског приступа, што се тиче српске историје, пружио је и у овом случају Константин Јиречек својим делом Историја Срба. Београд 1952, 161 сл, које је остало задуго узор и ослонац, некада и исувише некритички, познијих истраживача. Посебно су важне Јиречекове карактеризације Стефана Немањића и његових синова, као и избор вести византијских писаца, в. доле напомену 18. За Бугарску, в. В. Н. Златарски, История на българската държава през средните векове III. Софија 1940, 323 сл; И. Божилов, Фамилията на Асеневци (1186–1460): генеалогия и просопография. Софија 1985, посебно 43–68 (Калојан) и 77–92 (Јован II Асен); И. Божилов, Држава и црква у Бугарској (1218–1241), у: Међународни научни скуп Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, Свети Сава у српској историји и традицији (ур. С. Ћирковић). Београд 1998, 75–83 (иако треба истаћи да је паралелизам на коме И. Божилов овде инсистира између Симеонове политике и идеологије и поступака Јована II Асена најблаже речено проблематичан, као што је то, уосталом, нагласио исти аутор у свом ранијем, горе наведеном делу Фамилията на Асеневци, 84); И. Божилов – В. Гјузелев, История на средновековна България (VII–XIV век). Софија 1999, 479–500 (И. Божилов). Изузетке чистом „историјском“ приступу чине радови Ja. Ljubarskij, „Writer’s Intrusion“ in early Byzantine literature, у: Raports pléniers, XVIIIe Congr. Int. ét. byz. Moscow 1991, 433–456), R. Macrides, The historian in the history, у: Φιλέλλην. Studies in honour of Robert Browning (ed. C. N. Constantinides etal.). Venice 1996, 105–224), у чијем је преводу Акрополитове

Влада Станковић

Следећи начела критике извора, која подразумевају сагледа­ вање целине појединог дела и детаљне литерарне критике израза и стила, на страницама које следе покушаће се пронаћи одговор на следећа питања: – какво и колико место подаци о Бугарској и Србији заузимају у делима Акрополита односно Пахимера, водећи посебно рачуна о политичким тенденцијама и наклоностима аутора (Акрополит – хвалитељ Михаила VIII Палеолога, Пахимер – његов жестоки критичар; потпуно супротни ставови о осни­ вачу династије Палеолог одређују у значајној мери и укупни карактер њихових дела); – на који начин и у ком облику, којим све литерарним поступци­ ма и наративним техникама ова два писца историје XIII века представљају Бугаре, односно Србе – да ли постоји разлика у представама ових народа међусобно и, посебно, у поређењу са описима Ромеја и њиховог деловања; – какав је став Акрополита и Пахимера о Бугарима, односно Србима, и на чему је заснован? (Да ли је реч само о општим местима, или су преносили, макар и на метанивоу нарације свој и став својих савременика?) Историје, који је недавно изашао, по први пут анализирано читаво дело овог аутора у његовом историјском контексту (R. Macrides, Georges Akropolites, The History. Introduction, translation and commentary. Oxford 2007), нажалост уз недостатак одговарајуће анализе коришћених литерарних техника и средстава као начина да се искаже ауторов став, иако је дата одлична анализа и карактеризација овог значајног историјског списа (стр. 29–65). С. Лампакисово проучавање Пахимеровог дела је врло значајно (St. Lampakis, Γεώργιος Παχυμέρης, πρωτεκδικός και δικαιοφύλαξ. Εισα­ γωγικό δοκίμιο. Athens 2004), но иако аутор у анализи појединих одломака наводи Пахимеров тон, којим су се додатно истицали његови ставови, не узимају се у обзир начини карактеризација личности и догађаја, литерарне нијансе у описима, или место (хронолошко, текстуално) које одређени одломци имају у целини Пахимерове Историје. Велики напредак у тумачењу Пахимерових ставова пробијањем његовог прилично езотеричног језика и компликованог, тешко разумљивог израза – иако не и у литерарном смислу – пружио је недавно Димитер Ангелов у својој значајној студији D. Angelov, Imperial Ideology and Political Thought in Byzantium, 1204-ca. 1330. Cambridge 2007, 255–263; 267–280; 285. Најновији рад A. P. Petrides, Georgios Pachymeres between ethnography and narrative: Συγγραφικαί ιστορίαι 3.3–5, GRBS 49 (2009) 295–318, на одличан начин показује вишеслојност Пахимерове нарације и снагу порука коју је кроз њу аутор посредно преносио. За одломке који се тичу Србије, в. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд 1986 (1–62, Г. Пахимер, обрадио Љ. Максимовић; 63–143, Т. Метохит, обрадио И. Ђурић).

Пу товањ а кроз Византију

| 323

324 |

Краљ Милутин и цар Андроник II, свети Стефан, манастир Хиландар, 1320-1

Ради правилнијег разумевања ова два историјска дела, боље прегледности текста, а и због згодне околности да се Пахимер надо­ везује хронолошки на Акрополита, иако се њихове историје за један кратак временски период преклапају (1255–1261), њихова дела ће бити посматрана одвојено. На тај начин ће подаци које Акрополит и Пахимер пружају о Бугарској и Србији бити боље уклопљени у целину њихових дела и, тако посматрани, вредновани као елементи једне шире природне целине историјских дела у којима се налазе. Уосталом, иако су оба византијска историчара изузетно учена, они су по много чему различити, како својим пореклом, каријерама, светоназорима, тако и по сврси и обиму дела која су писали, стилу, лексици и литерарним аспирацијама, припадајући двема различи­ тим политичким епохама и супротстављеним духовним световима Византије XIII века. Георгије Акрополит, амбициозни политичар и учењак који је године стицања знања желео да преточи у моћ и богатство високог царског функционера, није могао бити мање сличан Георгију Пахимеру, изузетно ученом али интровертном ду­ ховном аристократи са ставовима карактеристичним за противнике Михаила VIII – иако је већ под овим царем досегао високе положаје и био посебно близак најближим сарадницима василевса – дакле,

Влада Станковић

интелектуалцу који је политику посматрао у искривљеној перс­ пективи својих убеђења и, у скла­ ду са њима, такозваним великим догађајима посвећивао много мање пажње и простора у свом делу него што би се то очекивало и, посебно, мање него што би то желели савремени истраживачи. Георгије Акрополит Стварна разлика између поло­ жаја Бугарске и Србије у одно­ су на грчке државе настале на­ кон 1204. године нашла је свој Краљ Милутин, Хиландар јасни израз већ у делу Георгија 1320-1 - детаљ Акрополита, практично првог византијског историчара након катастрофе Четвртог крсташког рата. Попут различите перцепције овог преломног догађаја у двема земљама, северним суседима Византије, које је недавно обрадила Снежана Ракова,1 потврђујући суштинску укљученост Бугарске у борбу за наслеђе Византије и реалну удаљеност Србије Немањи­ них наследника од догађања у Цариграду с пролећа 1204. године, тако су и начини представљања Бугара и Срба одговарали стварном стању и били међусобно потпуно различити.2 У складу са тим, пода­ ци о Бугарима заузимају важно место у историјском делу Георгија 1    С. Р акова , Четвъртият кръстоносен поход в историческата памет на православните Слaвяни. Софија 2007. 2    Стога је разумљиво што се Бугари истичу као посебна Акрополитова „тема“ у анализи његовог дела коју је, уз превод Историје, урадила Рут Макридес, док Срба нема у тој категорији, Macrides, Akropolites, 90–92. За анализу историјских околности у деценију и по након пада Цариграда уп. великим делом већ застарело дело, G. Prinzing, Die Bedeutung Bulgariens und Serbiens in den Jahren 1204–1219 im Zusammenhang mit der Entstehung und Entwicklung der byzantinischen Teilsta­ aten nach der Einnahme Konstantinopels infolge des 4. Kreuzzuges, München 1972, и много бољу анализу Б. Ферјанчић, Србија и византијски свет у првој половини XIII века, ЗРВИ 27/28 (1989) 103–148.

Пу товањ а кроз Византију

| 325

326 |

Акрополита, а оно је додатно истакнуто невеликим укупним оби­ мом самог дела. Насупрот томе, Срби се спомињу само узгредно, остајући у другом плану чак и у моментима када се сам писац не­ посредно суочио са њима, као што је то био случај током српског напада на Прилеп 1257. године, унутар чијих зидина се Акрополит налазио, искористивши причу о овим догађајима најпре да истакне српско неверство према никејском цару, мотив који је у разним Акрополитовим делима био основни када се радило о Србима.1 Потпуно је и несумњиво јасно да је будући велики логотет Миха­ ила VIII тиме јасно исказивао свој став, пошто је знао доста више о Србима него што је то записао у својој Историји и био много детаљније упућен у званичне односе царства и српског краља Уро­ ша (1243–1276), као што ће се видети касније на основу података које је саопштио у другим својим књижевним саставима, очигледно их сматрајући недовољно битним или идејно и стилски неодгова­ рајућим да би их укључио у своје историјско дело. За Акрополита Бугари представљају непосредне учеснике у визан­ тијској историји, онако како је он разуме и како је она уопште могла бити схватана након нестанка византијске власти у Цариграду.2 Потпу­ но посвећен хвали Михаила VIII и његовог оца, па тиме и уздржан у опису чак и највећег „никејског цара“ Јована Ватаца, Акрополит опи­ сује Бугаре – у литерарном смислу – у потпуности као себи савремене Византинце, користећи исту врсту описа, сличне изразе, представе и технике да би исказао свој став према њима, као и према осталим Ромејима. Наравно, и то није потребно посебно истицати, Бугари за Акрополита нису Византинци нити њима равноправни, и он не остаје имун на топосе које представе варвара носе са собом у византијској историографији, али су начини на који је он описивао поједине бугарс­ ке владаре сведочили о ставу о њима и месту које су имали у његовој Историји и, шире гледано, византијској, пре свега никејској политици. Акрополит је своју Историју писао ученим, али не превише компликованим језиком, успевајући да наизглед задржи непристра­ 1    Cf. Р. Радић, Георгије Акрополит и Срби, у: Краљ Владислав и Србија XIII века. Београд 2003, 89–97. 2    Катастрофа из 1204. уздрмала је византијско схватање света и довела у питање успостављени овоземаљски ред, као што то наглашава и Димитрије Хоматин у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела, Demetrii Chomateni Ponemata Diafora (ed. G. Prinzing). Berlin – New York 2002 (CFHB 38), 114, 370–378, посебно 372, 37–376, 180.

Влада Станковић

стан став према догађајима, односно на тај начин је његово дело исувише дуго и исувише поједностављено тумачено – пре свега као извор историјских чињеница за време које није исувише богато са­ временим изворима. Искључујући његов јасно негативан став према Епирцима, некако најснажнији према његовом савременику Миха­ илу II Анђелу, кога стално прати епитет апостата, Акрополитова нарација је равномерна а приказ догађаја довољно уздржан да улива поверење.1 Можда је најбољи пример таквог стила Акрополитов опис свог посланства бугарском цару Константину Тиху Асену о Божићу 1260. године,2 које је толико уздржано да се ниједан његов елемент не може издвојити као кључан или довољно експлицитан: нити се може одредити његова мисија, нити конкретни резултати, нити се даје опис прилика у Бугарској или карактеризација њиховог владара.3 Акрополит чак не истиче посебно ни своју улогу (то оста­ вља за прилике када му је „учињена неправда“), а позив Константина Тиха да заједно са бугарским првацима учествује у прослави Божића и буде посматрач одсуством било каквог вредносног суда потврђује потребу детаљнијег истраживања ауторове технике нарације, која у својим дубљим слојевима скрива и иронију и вишеструка значења. Акрополитово литерарно приказивање Бугара на начин сличан оном који користи за опис самих Византинаца, коришћење истих тех­ ника и постављање у исту наративну раван са Никејцима и Епирцима 1    Једна аналогија са литерарном техником и употребом епитета у делу Нићифора Вријенија може бити корисна за схватање Акрополитовог поступка и употребе различитих нивоа нарације за изношење својих ставова. Нићифор Вријеније је у свом историјском делу, са литерарне стране још увек недовољно проученом, уз младог Алексија Комнина, који је био позитивни јунак његове историје увек користио похвалне епитете, најчешће чувен, κλεινός, задовољавајући тиме спољашњи карактер свог дела и „поделе ликова“ унутар њега, али је за своје претке користио много софистицираније и изнијансираније похвале. Вријенијеве претке су непосредно хвалиле управо позитивне личности основног, првог наративног слоја тиме дајући додатну похвалну вредност у суштини другоразредним личностима из поднивоа Вријенијеве нарације, које су на тај начин задобиле доминантнију позитивну карактеризацију, D. R. Reinsch, O Νικηφόρος Βρύεννιος – ένας Μακεδόνας συγγραφέας, у: Β’ Διεθνές Συμπόσιο Βυζαντινής Μακεδο­ νίας. Δίκαιο, θεολογία, φιλολογία. Θεσσαλονίκη 26–28 Νοεμβρίου 1999. Thessalonica 2003, 169–177; В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице. Београд 2006, 26–27; 190–192; 203–204. 2    Acropolites I, 145–6. 3    Cf. Божилов, Асеневци, 115–116.

Пу товањ а кроз Византију

| 327

328 |

– без обзира на вредносни суд који о њима износи – најуочљивије је на описима смрти појединих личности, на којима ћемо се овде задржати. У описивању смрти Акрополит је вешто исказивао свој општији став о покојницима и њиховој делатности, некада лапи­ дарно (једноставним фразама) а понекад опширније причајући о начину на који је неко умро. Попут свог учитеља, помало и узора Нићифора Влемида, чије је литерарне представе смрти са јасном личном и политичком поруком обрадио Панајотис Агапитос,1 и Акрополит је смрти посвећивао доста пажње у свом делу (што је посебно упадљиво у односу на мали обим његове Историје), тер­ минолошки и садржајно стварајући различите категорије смрти у зависности од положаја самртника / покојника и укупне слике коју је о њему стварао. Најбољи пример у овом смислу и показатељ Акрополитове литерарне употребе смрти у његовом историјском делу јесте опис краја никејског и византијског архинепријатеља након Четвртог крсташког рата, бугарског цара Калојана, кога Акрополит назива василевсом. У својеврсни пролог Калојанове смрти Акрополит смешта опис његових освајања по Тракији, пресељења становништва и тврдње да се по угледу на Василија Бугароубицу он називао Ро­ мејоубицом.2 Стигавши до Солуна Калојан је по Акрополитовим речима тамо и умро, многим болестима захваћен, као да је, што неки причају његова смрт била божански знак. Јавио му се наиме у сну неки наоружан човек, који га је копљем ранио у бок.3 Акрополит даље каже да заиста нико није нанео толико зла Ромејима, појачавајући свој помало штури приказ Калојанове „праведне смрти“, односно смрти као казне за његова недела према Ромејима. Комбинујући литерарно и историјско у својој нарацији, Акро­ полит се на причу о Калојановој смрти надовезује осликавањем стања у Бугарској након тога, истичући да је власт преузео његов сестрић Борил, најпре зато што је Асенов син Јован (Јован II Асен, син Јована I Асена) тада био малолетан. И у овом, наизглед нега­ тивном исказу, Акрополит је провукао своје ставове и наговестио позитивну слику Јована II Асена (свог миљеника међу „варварима“), 1    P. Agapitos, Ο λογοτεχνικός θάνατος των εχθρών στην „αυτοβιογραφία“ του Νι­ κηφόρου Βλεμμύδη, Ελληνικά 48–1 (1998) 29–46. 2    Acropolites I, 21–23. 3    Acropolites I, 23, 19–23.

Влада Станковић

коју ће потврдити описом његове смрти. Пре тог догађаја, међутим, Акрополит описује вероломство Јована II Асена и његово окретање против Никеје и Јована Ватаца, које је убрзо било праћено непогре­ шиво јасним Божјим знацима (θεομηνία, исти термин као приликом описа Калојанове смрти): док је опседао Цурулон, Јовану Асену је стигла порука да му је умрла жена Угарка, а затим је умро и њихов син и епископ Трнова (како то наводи Акрополит), док су опсадне справе биле захваћене ватром и уништене. Након таквих страшних истовремених догађаја, Јован II Асен се поново окренуо договору са Јованом Ватацом, који му је опростио и поново склопио савез, којим је Јелена, ћерка Јована Асена била послата као невеста Теодо­ ру II Ласкарису. Циљ свог приказа догађаја управо на овакав начин Акрополит сумира у исказу да је након тога мир поново завладао између Ромеја и Бугара.1 Сасвим супротно од ових представа смрти као казне кроз Божју интервенцију, стоји Акрополитов опис смрти Јована II Асе­ на. И само место Асенове смрти у тексту Акрополитове Историје има посебан значај: она се надовезује на опис последњих часова царице Ирине Комнин, жене Јована Ватаца, једне од најпозитив­ нијих личности Акрополитовог дела.2 Након мало времена, пише Акрополит, и архонт Бугара Асан нестаде из живота (ἐξ ἀνθρώπων ἐγένετο), човек од варвара најсјајнији, не само према својима већ и према другима. Читав Акрополитов приказ и посебно његова ле­ ксика смрти Јована Асена у потпуности припадају начину на који он описује византијске догађаје и личности. Синтагма ἐξ ἀνθρώπων ἐγένετο један је од омиљених Акрополитових начина да саопшти нечију смрт и да описним карактером фразе нагласи свој позитиван став о покојнику. Иако се термин θάνατος и изведени глагол срећу довољно често у његовој Историји, Акрополит је и изнијансираном терминологијом карактерисао своје личности и постављао их међу јунаке вредне хвале и друге који су заслужили сваки прекор. Када се – насупрот присуству Бугара у Историји – погледају подаци Георгија Акрополита о Србима, постаје јасно да Србије у његовом делу практично нема. Спомен Срба се не може назвати 1    Acropolites I, 24, 5–11; 33, 2–13; 48, 19–49, 5; 50–57. 2    Acropolites I, 62–64; в и Acropolites I, 152. Упореди и епитаф у стиху царици Ирини, Acropolites II, 3–6; W. Hörandner, Prodromos-Reminszenzen bei Dichtern der Nikänischen Zeit, BForsch 4 (1972) 88–104, издање песме 89–93.

Пу товањ а кроз Византију

| 329

330 |

чак ни узгредним, пошто се они у Акрополитовом историјском спису суштински јављају само једном, у сукобима у Пелагонији и око Прилепа 1257. године, као савезници „апостате“ Михаила Епирског.1 Чак и у тим описима, пишући о догађајима у којима је сам учествовао, Акрополит не износи никакве ближе податке и не издваја никога појединачно међу Србима. Само још у уводном делу своје Историје, у оквиру приче о Алексију III Анђелу и његовим ћеркама, Акрополит спомиње да је цар своју трећу ћерку Евдокију одавно удао за краља Србије,2 приповедајући даље о њеној судбини, остављајући тиме Србе готово у потпуности изван византијске ис­ торије највећег дела XIII века и по страни од учесника у догађајима свог историјског дела. То, међутим, не значи да Акрополит није знао ништа више о Србима, већ, најпре, да је сматрао да у литерарној представи историје коју је писао за њих није било више места. Акро­ полит је тиме Србе сврстао на периферију византијских интереса, више стварајући нову, своју слику о приликама у деценијама које описује, него преносећи објективно стварно стање, како је његово дело најчешће схватано и прихватано. Потврда Акрополитове намере да догађаје представи управо онако како је учинио у Историји, налази се у посмртном говору цару Јовану Ватацу (1254), у коме се Срби јављају у једном кратком али изузетно значајном одломку. Колико ми је познато, нико до сада није обрадио овај Акрополитов податак и он је у науци остао потпуно непознат,3 те ће зато бити наведен у целини: Трибал се са нама граничи на западу, свакако не сам (једини), он, који је међу слуге на речима уписан и као служитељ потчињен василевсу и као потчињени и војне трупе мора да даје.4 Реторски много снажније уобличена нарација у односу на Историју, која укључује и Акрополиту прилич­ но страна архаична имена Трибали и Мизи за означавање Срба и Бугара, не замагљује ипак значај његовог сведочанства о односима 1    Acropolites I, 142; 145–146. 2    Acropolites I, 9, 5–6. 3    Јиречек спомиње опширно само Акрополитове податке из Историје током свог излагања о овом периоду, укључујући и податак из писма цара Теодора II Дуке Ласкариса (Јиречек, Историја, 177, в. доле, нап. 579), а слично и сви остали истраживачи, уп. најдетаљније о овим темама, Ферјанчић, Србија и византијски свет. 4    Acropolites II, 18, 25–28. Акрополит наставља да се са друге стране на граници налази Миз.

Влада Станковић

Никеје и краља Уроша, који се у Историји као појединац уопште не спомиње. Акрополитов пода­ так баца ново светло на и иначе комплексну ситуацију половине XIII века, испреплетаност инте­ реса и готово свеопшту повеза­ ност свих држава у ширем визан­ тијском свету. Урошева потчињеност Јо­ вану Ватацу, цару чији је успон у европским деловима некадашње Византије хронолошки близак са његовом сменом брата Владисла­ ва, зета Јована II Асена, и посеб­ но околност да је био обавезан да, по старом правилу потчињености из ранијих векова српско-визан­ Георгије Пахимер, представа тијских односа, даје помоћне тру­ из издања Историје Нићифора пе цару, можда објашњава и српс­ Григоре, 1562. ке акције из 1257. године, након смрти моћног цара Јована Ватаца 1254. године и Урошево окретање савезу са деспотом Михаилом II Епирским, због чега је Акрополит био отворено огорчен. Промена у политици и опредељењу краља Уроша након смрти цара Јована Ватаца, односно његова блиска повезаност са Никејом за живота овог цара, потврђена је и готово истовременим податком Теодора II Ласкариса, сина и наследника Јована Ватаца. У једном писму свом учитељу и духовном патрону Нићифору Влемиду, Теодор Ласкарис изражава на запањујуће ис­ товетан начин као Акрополит свој став о српском краљу Урошу: описујући стање у коме се Никејско царство налази и односе са околним народима он каже да Хеленима нема ко да помогне јер је (између осталих) Србин силом притиснут и постаје све даљи – наизглед је наш, а затим заправо није на нашој страни.1 Акрополитов податак, као и сведочење Теодора Ласкариса, потврђују блиску повезаност краља Уроша са Никејом у време Јована Ватаца, и свест, 1    Theodori Ducae Lascaris Epistulae CCXVII (ed. N. Festa). Firenze 1898, XLIV, 56–59, овде 58, 80–83.

Пу товањ а кроз Византију

| 331

332 |

или најпре бојазан, политичке елите у Никеји да ће се са нестанком овог моћног цара равнотежа снага на Балкану неумитно поново окренути ка Епиру. С тим у вези, имајући несумњиву потврду блис­ ких савезничких – можда је прејако рећи пријатељских – односа краља Уроша и Никеје Јована Ватаца, који су увек подразумевали и јасну духовну потчињеност српског краља василевсу, можда добија прави смисао и постаје јасније представљање византијског цара на фресци у Милешеви, па чак и ако бисмо у њему препознали, као што се раније сматрало, управо Јована Ватаца.1 У сваком случају, ови подаци сведоче о потреби посебног опреза када се „историјске чињенице“ тумаче и претешко оцењују, потврђујући истовремено окретност краља Уроша, чије ће лавирање између Никеје, Епира, Угарске и запада, бити потврђено, иако узгредно и у историјском делу учењака следеће генерације, Георгија Пахимера. Георгије Пахимер Георгије Пахимер, за разлику од Акрополита, не прави тако јасну квалитативну разлику између северних суседа византијског царства, која би била одређена степеном њиховог блиског односа према ва­ силевсу и Ромејима. Он Бугаре и Србе поставља у исту наративну раван, јер оба ова народа и њихове државе чине само далеку поза­ дину историјских догађаја које писац сматра вредним своје пажње 1    Последње и тренутно преовлађујуће мишљење да је реч о Алексију III Анђелу изнели су Б. Ферјанчић – Љ. Максимовић, Свети Сава и Србија између Епира и Никеје, у: Међународни научни скуп Свети Сава у српској историји и традицији (ур. С. Ћирковић). Београд 1998, 13–25, посебно 21–22, где је дата и претходна библиографија. Околност да је Милешевски живопис можда настао пре 1228. године не мора искључивати Јована Ватаца, јер исувише мало знамо о односима Србије Стефана Немањића и његових синова са Никејом, али је очигледно и на горњем примеру краља Уроша да је, макар у његово време, постојала чврста веза која је подразумевала врховну надмоћ никејског цара према српском краљу која није оставила готово никаквог трага у византијској и, поготово, српској историографији. Чини се да је повезаност Србије и са Никејским царством, као и претходно са Епирском државом, била много снажнија него што се то до сада сматрало, као и да је краљ Урош признавао првенство Никеје, а пре свега моћног Јована Ватаца. Питање времена зидања католикона манастира Милешеве посвећеног Вазнесењу Христовом, као и сврхе, поруке и места задужбине краља Владислава у бурном свету прве половине 13. столећа остаје у великој мери и даље отворено за даља истраживања, која морају бити заснована на иновативним приступима и новим питањима.

Влада Станковић

и за које мисли да су значајни. Свако ко је читао Пахимерово дело морао је остати под снажним утиском његове специфично искри­ вљене перспективе и, посебно из угла савременог историчара, нео­ бичног вредновања историјских догађаја којима је поклањао велику пажњу.1 За разлику од Акрополита који је спољашњошћу свог дела желео да пружи утисак праве историје, у којој су сви важни догађаји нашли одговарајуће место, упркос његовом избору података које је пренео и начина на који је то радио, Пахимерова Историја је у потпуној унутрашњој несразмери. Уз оштру критику Михаила VIII – насупрот величању овог цара код Акрополита – које се провлачи кроз читаву његову Историју као подтекст, или Пахимерове страсне посвећености проблемима унутар цариградске цркве, он убацује у своју нарацију одломке о различитим догађајима, природним или натприродним појавама, који заузимају значајно место, неретко много важније него што је то приказ односа царства са Бугарском или Србијом. Врло строг критичар готово свих својих савременика, Пахимер је био подједнако оштар према Михаилу VIII због његове уније са Римом, али и због преамбициозне политике, као што је у истој мери негативно гледао на источну војну и пореску политику Михаиловог сина Андроника II, која је – по њему – довела до ви­ зантијског напуштања Мале Азије. Такође, за разлику од Акропо­ лита, у време које Пахимер описује и кога се највећим делом сећао, Бугарска није била иста као држава Калојана и Јована II Асена у деценијама након Четвртог крсташког рата, док се о Пахимеровој свести о јачању Србије може закључити само на основу епизода о брачној политици Византије према српској владарској породици. Гледајући целину Пахимеровог дела то, заправо, не би ни тре­ бало да чуди. Пахимерова равнодушност према северној граници царства и догађајима везаним за северне суседе Византије одговара у потпуности његовим – и ставовима многих Византинаца њего­ вог времена – утичући и на избор догађаја и на начин на који их је представљао. Пахимер је био заинтересован много више за догађаје унутар подељене византијске цркве, који чине доминантан мотив његовог опширног историјског дела и сталну приповедачку тему којој се аутор увек враћа након – дужих или краћих – одломака о осталим догађајима из времена које описује, или о неким, помало 1    Cf. H. Hunger, Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner I. München 1978, 447–453.

Пу товањ а кроз Византију

| 333

334 |

бизарним темама, остављајући политичке догађаје као такве помало у позадини у читавом свом делу.1 Треба, међутим, истаћи да је Па­ химер припадао специфичном кругу учене елите, која је каријером била везана за хијерархију Свете Софије – настављајући процес који је већ у другој половини XII века достигао свој врхунац – али да његов став о политици и историјском току није био вођен црквеним зилотизмом или духовном ускогрудошћу. Управо супротно, Пахи­ меров став је био прожет једним специфичним прагматизмом, који се огледа како у његовој критици екстремизма појединих јунака ње­ гове Историје (на пример патријарха Арсенија II Ауторијана), тако и у наклоности, па и пријатељевању са најважнијим представницима политичке, „прагматичне“ струје унутар византијске цркве, онима који су прихватили и заступали унионистичку политику Михаила VIII (најпре са Јованом Веком).2 Подаци Георгија Пахимера о Бугарској и Србији стога пред­ стављају екскурсе, најчешће не много обимне одвојене наративне целине у којима аутор износи догађаје и, најпре, описује личности и брачну дипломатију царства у односу на северне суседе, не пос­ већујући много пажње стварању заокружене слике Бугарске или Србије, и не истичући свој вредносни став. Попут Акрополита, чија је личност у Историји често присутна, али не и у одломцима који су посвећени Бугарској (и у мањој мери Србији), иако се налазио на граничним просторима према овим државама и био непосредан сведок многих важних догађаја, тако и Пахимер издвојене одломке о односима царства са Бугарском и Србијом – али и, на пример, са Та­ тарима – сматра периферним, издвајајући их јасно из основног тока нарације. Бугарска и Србија као такве немају своју специфичност и посебан значај у Пахимеровом делу и, потпуно у складу са тим, остају без ауторовог вредновања и јаснијег квалитативног става. Најбољи примери Пахимеровог односа према Бугарској и Србији, 1    E. g. Pachymérès I/ 237–239, где аутор посвећује пуно пажње причи о камили и расправљању о разлици између „северњака“ и „јужњака“. 2    Упркос свом великом интересовању за спорове и догађаје унутар цариградске цркве, Пахимер никако није био припадник борбеног духовног крила престоничког клира – високо учени интелектуалац, он је само био припадник хијерархије Свете Софије, више супротстављен него наклоњен монаштву византијске цркве, иако се још увек исувише често среће погрешна тврдња да је Пахимер био монах, в. A. Failler, Pachymeriana novissima, REB 55 (1997) 221–246, посебно 243; Lampakis, Παχυμέρης, 21–38.

Влада Станковић

односно начина на који је он представљао ове две земље, јесу његови описи брачне дипломатије царства са Бугарском и Србијом (краља Уроша и његовог сина Милутина), једне теме која је аутора посебно интересовала. Овде ћемо указати на три наративне целине коју ову тему имају као централну: – опис брака Константина Тиха са сестричином цара Михаила VIII Палеолога, са насловом Како је Марија, ћерка Евлогије, била дата цару Бугара Константину за жену, (Pachymérès II/ V, 3: 441–445); – опис покушаја склапања брака српског краљевића Милутина и друге ћерке Михаила VIII, Ане, са насловом О царевом склапању брака (орођавању) са Србима и патријарховом одласку тамо због тога (Pachymérès II/ V, 6: 453–457); – договори око склапања брака Милутина и Симониде и све пратеће околности (О краљу Србије и Котаницу, Pachymérès III/ IX, 30: 299–303; О царевом склапању брака са краљем преко ћерке, Pachymérès III/ IX, 31: 303–305; Одлазак цара за Солун, Pachymérès IV/ X, 1: 307–309; О доласку патријарха у Селимврију, Pachymérès IV/ X, 2: 309–313; Шта је чинио цар боравећи у Солуну, Pachymérès IV/ X, 3: 313; О размењеним таоцима због брака, Pachymérès IV/ X, 4: 313–315; Како је цар дочекао краља Србије, Pachymérès IV/ X, 5: 315; О повратку цара и како је био дочекан, Pachymérès IV/ X, 8: 319–321; Како је цар ишао код патријарха и убедио га да се врати, Pachymérès IV/ X, 9: 321–327). Прва два примера, споља гледано, спадају у групу уобичајених Пахимерових описа византијске брачне дипломатије и сведоче о покушајима Михаила VIII да у годинама око 1268. брачним савезима веже Бугарску и Србију за себе, успостављајући тиме своју надмоћ у новом поретку, који је настајао након повратка Цариграда у ви­ зантијске руке 1261. године. Обе ове Пахимерове вести писане су истим тоном и сличним стилом, који је једноставнији у односу на стил читавог дела, али је разлика у квалификацији два догађаја – и у њиховом месту у укупној нарацији – евидентна не само у садр­ жини ових одломака, већ и у различитом изразу који аутор бира као одговарајући садржини своје приче, и литерарним средствима којима је поткрепљује. Ове две споља јасно издвојене главе и садр­ жинске целине са карактеристичним насловима који упућују, иако

Пу товањ а кроз Византију

| 335

336 |

не потпуно прецизно на садржај приче,1 имају заправо потпуно другачију унутрашњу структуру и носе сасвим супротну поруку, која је у првом, бугарском, случају јасно политичка, уперена против цара Михаила VIII, његове политике и начина на који је вођена, али и самог карактера овог василевса. Насупрот томе, Михаило VIII се у причи о покушају орођавања са српском краљевском породицом уопште не спомиње, а тиме и сав политички значај који би овако склопљени савез имао за Византију нестаје из Пахимеровог дискур­ са и овог врло специфичног, садржински и стилски јединственог одломка његове Историје. У причи о склапању брака цареве сестричине са Константином Тихом главни актер је сам василевс Михаило VIII, према коме је Пахимер и овом приликом јасно негативно одређен, претварајући читав одломак у непосредну критику цара, његове политике, али и неморалности, док се у завршним преговорима са српским двором Михаило VIII након прве реченице у суштини и не спомиње актив­ но, и главни јунаци са византијске стране су тада хартофилакс Јован Век, епископ Трајанопоља и патријарх. У оба случаја, Бугари и Срби остају у другом плану Пахимерове нарације – чак и кад се ради о недостатку подсмеха „варварима“ употребом општих места – топо­ са.2 Једина права критика упућена је Михаилу VIII који се – каже Пахимер – служио скривеним лажима у свом одбијању да бугарском цару преда у мираз Месемврију и Анхијал, док као узрок сукоба који је око ових градова касније избио истиче саму цареву сестричину Марију. Тиме је Пахимер уместо описа или изношења става о Буга­ рима у овој епизоди, заправо успео да пружи јасну и снажну критику главног негативног јунака свог дела, цара Михаила VIII и нагласи погубност његове политике, па тако и брачне дипломатије, односно начина на који је она вођена и спровођена. Пахимер заправо уопште не даје податке о преговорима за склапање брака, детаљи споразума служе само као додатна илустрација неморалности цара Михаила 1    Већ се у насловима наслућује стилска и садржинска разлика између ових од­ ломака: а) Како је ћерка Евлогије Марија дата цару Бугара (τῷ Βουλγάρων βασιλεῖ) Константину за жену б) О царевом склапању брака (орођавању) са Србима и патријарховом одласку тамо због тога, иако се на основу њих не може увек закљу­ чити о стварној садржини одломака који их следе. 2    Једини пример подсмеха варварима би могла бити Пахимерова опаска да су се Византинци плашили српских заседа јер нису могли веровати људима који се не обазиру ни на стид ни на грдње, Pachymérès II/IV, 455, 2–3; cf. ВИИНЈ VI, 27.

Влада Станковић

| 337

Милутин и Симонида, Свети Јоаким и Ана (Краљева црква)

VIII, а све то насупрот прилично позитивној слици Константина Тиха. Пахимер је успео да коришћењем ироније – коју врло ретко користи на овако отворен начин – истакне све лоше особине васи­ левса, али и сличне негативне карактеристике његове сестричине, удате за бугарског цара, која је вођена сопственим славољубљем и себичношћу отворено иступала против ујака – цара, али и интереса читавог царства. На другој страни, Пахимеров питорескни опис српског двора краља Уроша и Урошеве реакције на пратњу византијске принцезе представља једно од изузетно ретких књижевно живо уобличених, готово драмски написаних сцена у читавој његовој Историји – треба напоменути да се млади краљевић Милутин у овој причи уопште не спомиње директно, а да јединственост ове сцене у Пахимеровим оп­ исима брачне дипломатије отежава њено тумачење. Овај Пахимеров одломак је компликованији у односу на опис склапања брака визан­ тијске принцезе са Константином Тихом, садржавајући неколико тематских целина и на специфичан начин повезујући хронолошки раздвојене или чак удаљене догађаје. На основном нивоу нарације, као и у претходном примеру са Бугарском и Константином Тихом, и овде је реч о политици – неуспелој, готово недоличној полити­ ци – цара Михаила VIII Палеолога. Међутим, за разлику од описа преговора око склапања брака Константина Тиха и сестричине

Пу товањ а кроз Византију

338 |

Михаила VIII, који по свом литерарном карактеру, односно начину на који је наративно структурирана подсећа на друге сличне одлом­ ке у његовој Историји који су јасно одвојени у посебна поглавља са експлицитним насловом, неуспели преговори око брака младог Милутина су својеврстан curiosum Пахимеровог дела. Нити је значај ових догађаја толики да би му писац са интересовањима попут Пахи­ мерових поклонио своју пажњу, нити ова епизода има тематски – а још мање литерарно – своје логично место у његовом историјском делу. Негативан или подсмешљив став према „простоти“ српског краља Уроша – иначе првог Немањића који је на портретима пред­ стављан у потпуности у царској одежди – није довољно јак мотив нити је тако експлицитно исказан у Пахимеровом приказу догађаја да би био разлог да му писац посвети толико простора у свом делу. Јединственост ове литерарне композиције, којој нема ничег сличног у читавој обимној Историји Георгија Пахимера, оставља многа питања отвореним, спречава и јасније датовање ове епизоде, јер се неким пишчевим подацима из ове наративне целине, која преплиће више хронолошких нивоа без икакве назнаке о жељи да се временски прецизно одреде догађаји, не може поклонити пове­ рење.1 Једноставно, Пахимер не приказује догађаје онако како су се 1    Као што је, на пример, случај са податком о опасности која је краљу Урошу претила са севера који се узимао као поуздан хронолошки показатељ о времену договора Византије Михаила VIII и краља Уроша. Овај Пахимеров навод, у коме се несумњиво одсликава стварни комплексни положај Србије тог времена, може се разумети и на посреднији начин и другачије тумачити, јер је уплетен у различите хронолошке слојеве који се код Пахимера преплићу, а у причи о плану за брак ћерке Михаила VIII и младог Милутина постају очигледни на опису и карактеризацији Драгутина, уп. ВИИНЈ VI, 22–25 (историјске околности). Можда Пахимеров исказ да је краљ Урош угрожен са севера треба пре повезати са Драгутиновом повезаношћу са Угарском, односно са проблемом да је Драгутин – зет угарског краља, а не Милутин, планирани зет ромејског василевса – био одређен за Урошевог наследника, на сличан начин као што и његов каснији навод да је цар Андроник II послао Милутину помоћ како би се овај одупрео Драгутиновим нападима треба ставити у правилне хронолошке оквире (Pachymérès IV/X, 5: 315, 20–25). Пахимерово знање о односима међу браћом Милутином и Драгутином било је, чини се, много веће него што је сматрао потребним да то саопшти у свом историјском делу, слично као и о другим приликама међу северним суседима царства (e. g. Pachymérès IV/X, 13: 333–335, где се спомиње Ана Тертер, коју је Милутин предао цару Андронику II као део договора за брак са Симонидом, као разведена од краља Србије, удата затим за деспота Михаила Анђела, који је њеној титули краљице (κράλαινα) придодао деспотско достојанство – ове вести нема у

Влада Станковић

одиграли, ни тематски нити хронолошки, и у овој епизоди посебно долази до изражаја његов начин нарације, у чијем се средишту нала­ зи један догађај или тема око кога се попут концентричних кругова нижу подаци који имају садржинску везу са основним догађајем, без обзира на њихове хронолошке елементе, који у оваквом ауторовом начину писања постају потпуно секундарни по важности, или сас­ вим губе значај. Другим речима, Пахимерово време није линеарно и његова нарација – нарација ситнијих, појединих епизода – не прати линеарни, једносмеран проток времена, те треба правити разлику између општих хронолошких оквира читаве Историје и испрепле­ таности временских равни на нижем нивоу приповедања на коме „стварна“ хронологија за аутора постаје небитна.1 ВИИНЈ VI; IV/XI, 17: 445–447; IV/XI, 27: 485–489) али он кроз читаву Историју спомиње Драгутина и његов положај у Србији на тако проблематичан начин да је тешко извући поузданије закључке o догађајима на српском двору и њиховој повезаности са током и исходом брачних преговора. На једном поднивоу нарације провлачи се, међутим, његово знање о комплексности односа међу браћом – иако се он не упушта у објашњавање таквих периферних детаља – па чак и нешто што је, иако јасно, само наговештено: Византинци су очекивали и тражили, да будући царски зет, Урошев млађи син Милутин (чије име у том облику Пахимер наводи, за разлику од, рецимо, Милутиновог српског биографа и блиског сарадника, Данила), наследи престо, као један од услова или, можда, гледано из српске перспективе, резултата брака са царевом ћерком. Ова околност такође може да послужи као један хронолошки показатељ времена преговора, ако се узме у обзир да је Милутин, рођен највероватније 1254/55. године, морао бити у одговарајућем узрасту да би се на овај начин могло размишљати, односно да је морао бити барем близу 15 година, в. сада В. Станковић, Краљ Милутин (1281–1321). Београд 2012, 32–57 и за даље излагање. 1    Код Пахимера се преплићу време у коме се одиграва догађај о коме се прича – завршни део договора за брак цареве ћерке и младог Милутина, блиска прошлост (са описом припрема за брак и догађаја који су довели до доласка посланства на „двор“ краља Уроша) и будућност, која се представља као прошлост (спомен о Драгутиновој повреди, која се наводи као узрок што је, односно што ће, Милутин наследити оца на престолу), што је чест поступак у његовом наративном приступу одређеној теми, али се на основу преплитања временских нивоа у једној епизоди не могу доносити квалитативни закључци о Пахимеровој поузданости, нити се они могу прихватати као сигурне хронолошке одреднице или границе. Због свега овог, као и због околности да Пахимер ипак не пружа довољно јасне индиције да су преговори прекинути искључиво са српске стране, питање хронологије овог покушаја српског савеза са Византијом остаје и даље отворено, али се година 1268. намеће и из контекста Пахимерове Историје, односно положаја ове приче у његово Историји, као врло вероватна (слично, 1267–1269, ВИИНЈ VI, 22). Тиме

Пу товањ а кроз Византију

| 339

340 |

Досада су остали помало нејасни и недовољно објашњени и разлози због којих је Георгије Пахимер ову епизоду, која ни по чему не одговара врсти догађаја за које се он посебно интересовао, увр­ стио у свој историјски спис. Један од могућих, чини се чак и врло вероватних одговора може се тражити у великој улози Јована Века у овим догађајима (он је заправо водио преговоре у име царства), човека који је у време преговора са краљем Урошем био хартофи­ лакс Свете Софије, да би касније постао цариградски патријарх (1275–1282) и заправо био једна од најважнијих личности читаве Пахимерове Историје. У самом одломку о покушају склапања брака са Милутином део посвећен посланству и недаћама које су га заде­ силе на путу до српског краља заузима просторно више места него опис сусрета са краљем Урошем, који делује као убачени екскурс у типично пахимеровски стил приповедања, који преовлађује у „визан­ тијским“ деловима овог одломка. Пахимерова блискост са Јованом Веком, потврђена је на многим местима у његовој Историји, као што то посведочује и околност да је Јован Век управо од Пахимера тражио да састави његову оставку или начин на који се смрт Века спомиње у његовом историјском делу, не остављајући сумње у значај који је писац придавао овој личности (овом свом „јунаку“).1 Делује логично, када се све то узме у обзир, да су и детаљи око покушаја склапања брака са краљевићем Урошем дошли до Пахимера управо преко Јована Века, главног учесника у њима.2 угарско заробљавање краља Уроша, које није прецизно датовано (1268?) не мора бити схваћено као узрок за српско одустајање од савеза, већ можда и као повод краљу Урошу да се приближи Византији склапањем брачног договора, који није остварен једним, ако не и највећим делом, зато што Милутин није био, или није могао постати наследник престола уместо старијег Драгутина, чврсто повезаног са Угарском, која је изашла из дипломатске борбе за политички утицај у Србији у тим тренуцима као победник над Византијом цара Михаила VIII, која није успела да осигура довођење свог кандидата, царског зета, на српски престо. 1    Првих петнаест поглавља Пахимерове VII књиге посвећено је променама које су се одиграле, најпре унутар цариградске цркве након смрти цара Михаила VIII; Pachymérès III/ VII, 3–4; III/IX, 29: 297, 28–299, 1. 2    Другачији карактер ове епизоде од сличних наративних целина код Пахимера потврђује поређење са претходно наведеним примером брака Константина Тиха: иако је реч о истој, чак и хронолошки врло блиској политици цара Михаила VIII и царевим снажним напорима да успостави византијску доминацију на Балкану, он се у „српском“ одломку уопште не спомиње, док у „бугарском“ заузима централну наративну позицију, иако са потпуно негативним предзнаком. Такође,

Влада Станковић

Ауторов стил у овом одломку је такође специфичан: необично непосредан и једноставан, посебно када описује карактер српског краља и простоту његовог понашања и читавог окружења, он је ос­ мишљен тако да изазове поверење код читалаца својом непосредно­ шћу, истовремено са свесним ефектом подударности стила и радње, односно појединих личности (једноставан стил и „проста“ лексика као слика карактера окружења и јунака – Србије и краља Уроша), што је Пахимер на овом месту изванредно прецизно постигао.1 Стога не чуди што је његова верзија без изузетка у науци прих­ ваћена као веродостојна и тиме српска страна и краљ Урош озна­ чени као они који су одустали од брачног савеза са Цариградом. Чини се, упркос томе, да Пахимер даје и неке назнаке да су сами Византинци одустали од споразума када је постало јасно да Милу­ тин неће бити наследник, односно када нису успели да се изборе за првенство царског зета,2 нешто што је у свом посланичком писму посредно потврдио и Теодор Метохит истицањем Милутиновог страха да преговори не пропадну због одустајања византијске стра­ не и 1299. године, као што се то десило раније.3 у „бугарском“ одломку, на сличан негативни начин је описана и царева сестричина Марија, док у „српској“ причи Византинци и заправо читава византијска политика не продиру у први план Пахимерове приче, узмичући пред анегдотским карактером преговора са српским краљем, који се за разлику од брака са Константином Тихом, уопште не карактеришу у политичко-породичном смислу деловања Михаила VIII. 1    Слично је и са лексиком коју је Пахимер одабрао и користио у овој епизоди, као што је случај са термином δίαιτα (стил, начин живота), који се двапут јавља у овом не претерано обимном одломку (Pachymérès II/V, 6: 453, 13; 453, 22), чиме је наглашен његов значај а тиме је начин живота (са свим политичким аспектима које ова синтагма може носити) постао главни мотив за карактерисање разлика између Срба и Ромеја; слично је такође и са драмским описом геста краља Уроша, који, нимало пристојно и уобичајено, прстом упире на младу девојку из свог окружења, Pachymérès II/V, 6: 453, 24. 2    Pachymérès II/V, 6: 455, 16–18; cf. ВИИНЈ VI, 28–29. Пахимер на овом месту убацује хронолошки проблематичну вест да је старији Стефан због сломљене ноге живео не бавећи се стварима (βίον ζῶντος ἀπράγμονα, Pachymérès II/V, 6: 455, 17–18, што на врло сличан начин понавља и касније када објашњава однос међу браћом у време нових преговора, истичући да је Драгутин и желео да живи не радећи ништа, ἔτι δὲ καὶ ἀπραγμοσύνῃ συζῆν ἐθέλων, Pachymérès III/IX, 30: 301, 28); та вест не би требало да потисне или умањи значај његове основне информације у овом одломку: (цар и царица) су њега (Милутина) као онога ко ће након оца владати за брак одредили. 3    L. Mavromatis, La fondation de l’ empire serbe. Le kralj Milutin. Thessaloni­ ca 1978, 107, 649–661; cf. ВИИНЈ VI, 134, напомена 101а. Везано за структуру

Пу товањ а кроз Византију

| 341

342 |

Насупрот овим не много обимним екскурсима посвећеним Бу­ гарској и Србији у склопу брачне политике Михаила VIII, Милутинов брак са Симонидом и опис свих пратећих околности имају другачији карактер и јасно су подељени на део који се тиче „искључиво“ Србије (односно непосредних договора са Милутином) и „искључиво“ Визан­ тије (проблем који је план брака Симониде и српског краља изазвао у самом царству, пре свега у ставу цариградске цркве и патријарха Јована XII Козме). На овом месту ћемо анализирати само два аспекта Пахимеровог комплексног приказа преговора око склапања брака Милутина и Симониде: а) структуру приче и б) мотив Милутинове велике жеље да до брака дође, односно страха да преговори не пропад­ ну. Треба, ипак, још једном напоменути да је и ова, изузетно опширна тематска целина, баш као што је то био случај са одломком о неуспелим преговорима за брак тада само краљевића Милутина три деценије раније – иако на квалитативно другачији начин – јединствена у Пахи­ меровом начину обраде теме царске брачне дипломатије и његовом приказивању односа царства са „варварима“, уопште. а) Структура приче

Већ сам обим који сви аспекти приче о Милутиновом и Симони­ дином браку заузимају у Пахимеровом делу, заједно са њеном ком­ плексном структуром и заступљеношћу у више поглавља, па чак и у онима која наизглед немају непосредних веза са темом, као што је случај са главом О краљу Србије и Котаницу, указује на другачије схватање ове теме и различит карактер у односу на друге примере византијске брачне дипломатије. Котаниц је био један од Пахиме­ рових „јунака“, слично Јовану Веку, чију судбину он прати прилично детаљно кроз читаво историјско дело,1 а већ у наведеној глави, у којој се будући брак Милутина и Симониде само узгред спомиње, историчар даје читаво објашњење проблема око овог брачног до­ говора, које ће у наставку свог излагања само детаљније објаснити.2 Један од интересантних мотива у овој глави Пахимерове Историје Пахимерове нарације в. V. Stanković, The Writer Behind the Historian: Observations on George Pachymeres’ Narration on Constantine Tich and Contemporary Events in Bulgaria, Bulgaria Medievalis 3 (2012)[2013] 118–128. 1   Е. g. Pachymérès III/VII, 24: 79, 8–21; III/IX, 25: 285, 7–12, и пре приче о Милутину и Симониди. 2    Pachymérès, III/IX, 30: 299–303.

Влада Станковић

представља топос превртљивог варварина – краља Милутина – чијим се речима, па ни заклетвама не може веровати, што аутор у много блажој форми користи већ у причи о ранијим, неуспелим преговорима са краљем Урошем, представљајући тиме специфич­ ност ауторовог приказивања (не нужно и „схватања“) Срба.1 Тридесета глава Пахимерове пете књиге (О краљу Србије и Котаницу) изузетно је значајна управо због тога што се у њој (и само у њој) јављају сви елементи приче о преговорима са Милутином (уз изузетак патријарховог противљења и каснијих преговора-убеђи­ вања цара Андроника II, који су у суштини само посредна последица тока који су преговори добили): – неопходности мира са Милутином, који мора бити потврђен браком, како би био сигуран и делотворан; околности Милу­ тинових претходних бракова, односно „објашњење“ да ће пла­ нирани брак бити тек други легитимни брак српског краља; – план да Евдокија, сестра цара Андроника II, буде дата Милу­ тину за жену, што је овај прихватио;2 – Милутинова велика жеља да до брака дође и страх да прего­ вори не пропадну, чему Пахимер придодаје и прилично пре­ цизно објашњење да је Милутину брак био потребан и због страха од брата Стефана (Драгутина), чија би деца требало да и њега самог наследе након смрти.3 1    Pachymérès III/IX, 30: 299, 277–301, 7; Pachymérès II/V, 6: 455, 2–3 и 10–14. 2   Непомињање Симониде именом (у овом контексту) представља заправо једини фактографски „пропуст“ Пахимера у његовом сажетом али прецизном сликању читаве ситуације и свих проблема које је планирани брак изазвао унутар самог царства, посебно након што је Евдокија, као што историчар наводи на самом крају ове главе, одбила да се уда за српског краља, Pachymérès III/IX, 30: 303, 1–12. Симонида је заправо главна јунакиња следеће, 31. главе (О царевом склапању брака са краљем преко ћерке), чиме је Пахимер изузетно вешто и ефектно литерарно структурирао причу, која је тим јасним наративним пресеком између завршетка једне теме (Евдокијиног одбијања) и наглашеног почетка друге теме (мала Симонида остаје једини избор цару Андронику II) значајно добила на драматичности. Ово место је један од најбољих примера Пахимеровог обликовања нарације, које је имало за циљ да додатно истакне садржину приче, чиме су спољашње стилске одлике (подељеност, разграниченост приповедачких целина, дељење већих тематских целина на ситније одломке, који тиме бивају додатно наглашени) доведене у савршен склад са унутрашњим стилским обележјима (ауторов тон и лексика, анегдотски начин приповедања, у овом случају о особинама и карактеру мале цареве ћерке, усмерен на изазивање снажних емоција и сажаљења код читаоца пред великом жртвом и Симониде и самог цара Андроника II). 3    Pachymérès III/IX, 30: 301, 24–32.

Пу товањ а кроз Византију

| 343

344 |

Одмах након тридесете главе, прве посвећене проблему брака са српским краљем, са појавом Симониде и причом о њој, овај ди­ пломатски напор цара Андроника II прераста у Пахимеровом делу у потпуно унутарвизантијски феномен и самим тим бива другачије литерарно и наративно обликован. Од тада Пахимер све догађаје приказује из потпуно византијске перспективе, а чак и онда када спомиње саме преговоре или српског краља, они не чине ништа више од споредног детаља или украса којим се још јасније исти­ че византијски проблем, настао након противљења цариградског патријарха Јована ономе што је он сматрао неканонском удајом петогодишње цареве ћерке за више пута жењеног Милутина.1 Си­ монида је на тај начин задобила посебно место и специфичан зна­ чај у наративној композицији овог Пахимеровог одломка: прича о њој, из тог разлога, издвојена је у посебну наративну целину и чини стилски прелаз од уобичајеног ауторовог приказа царске и брачне дипломатије ка чисто византијским темама и одговарајућем начину и тону приповедања. Два поглавља о Симониди2 уводе читаоца у другу димензију проблема брака мале принцезе са српским краљем, најпре поглавља у којима се описује коначно остварење споразума и царев боравак у Солуну, а затим и врло обиман и детаљан извештај о напорима Андроника II да убеди патријарха Јована да се врати у патријаршијске одаје и прекине своје противљење царевим одлу­ кама. Овим поглављима се завршава девета књига Пахимерове Историје, чија десета књига почиње у потпуно другачијем тону – иако је реч заправо о наставку исте приче о договору са Милутином – и са новим „главним јунаком“ нарације, самим царем Андроником II, коме се непосредно прикључује патријарх Јован Козма. Пахимер тиме прецизно уводи читаоца у нови аспект читавог проблема, у коме краљ Милутин, иако се налазио у средишту самих догађаја, добија само споредно место у њиховој нарацији. Изласком цара Андроника II из Цариграда фебруара 1299. године почиње завршна, најобимнија целина Пахимерове приче о браку Милутина и Симониде.3 Иако је наративна структура ове 1    Више детаља о Милутиновим брачним „недаћама“, а самим тим и објашњење патријарховог противљења Пахимер даје у глави Одлазак цара за Солун, Pachymérès IV/ X, 1: 307–309, посебно, 307, 19–309, 13. 2    Pachymérès III/IX, 31–32. 3    Pachymérès IV/X, 1–5; 8–9.

Влада Станковић

целине врло комплексна, а поједини његови описи врло живописни, са бројним детаљима које Пахимер вешто убацује како би литерар­ ним средствима учинио причу занимљивијом, основна тема сада постаје однос цара Андроника II и патријарха Јована, неслагање око брака са српским краљем и других питања,1 њихови преговори и коначни договор. У оквиру описа разлога супротстављања патријар­ ха Јована Козме цару Андронику II, Пахимер поново прича о Ми­ лутиновим браковима, или ванбрачним везама, овог пута на начин као да се тиме износе (или да их патријарх износи) снажни разлози против склапања брака са српским краљем,2 спретно манипулишући подацима које преноси како би изазвао одговарајући ефекат код читалаца, који још од раније, као што је већ напоменуто, знају све детаље ове приче, али и објашњење зашто се планирани брак са Си­ монидом мора сматрати тек као други законити брак српског краља. Пахимерова литерарна, књижевна вештина и промишље­ но структурирање нарације видљиви су и на томе како про­ блем брака Симониде и Милутина постепено постаје најзна­ чајнија тема неслагања патријарха и цара у поглављима на почетку десете књиге његове Историје. У првом спомену разло­ га сукобљавања Андроника и патријарха Јована, Пахимер наг­ лашено истиче да је патријарх сматрао проблем брака другим по 1   И у поглављу О ћерци Нићифора Хумна (о удаји Ирине Хумн за трапезунтског цара Алексија, Pachymérès IV/X, 7: 317–319), иако је реч о „убаченом“ поглављу које пресеца причу о односима цара и патријарха чијем је сукобу брак Симониде и Милутина био само додатни узрок, Пахимер истиче управо лични сукоб патријарха Јована и Андроника II (посебно Pachymérès IV/X, 7: 319, 1–5) 2    Pachymérès IV/X, 1: 307, 19–309, 14 (cf. ВИИНЈ VI, 50–53). И након радова о Милутиновим браковима (Lj. Maksimović, War Simonis Palaiologina die fünfte Gemahlin von König Milutin?, у: Geschichte und Kultur der Palaiologenzeit. Referate des internationalen Symposions zu Ehren von Herbert Hunger. Wien 1996, 185–190; E. Malamut, Les reines de Milutin, BZ 93 (2000) 490–507; Failler, Pachymeriana novissima, 238–244) питање о броју и хронологији Милутинових бракова је остало отворено. Нови ставови, засновани на тумачењу података византијског писца Георгија Пахимера и историјског контекста тог доба, упућују на схватање да је краљевић Милутин био верен ћерком цара Михаила VIII у годинама 1269/70–1274, а да се затим три пута женио (Тесалијка, ћерка севастократора Јована Анђела (1274–1276), Јелисавета Угарска (1276–1282/4), Ана Тертер (1284–1299)) пре него што ће се 1299. године оженити царевићком Симонидом Палеолог, као и на то да није постојала никаква прва жена младог Милутина која је била „српска властелинка“, како се често среће у литератури, в. Станковић, Краљ Милутин (1281–1321). Београд 2012, 32–113.

Пу товањ а кроз Византију

| 345

346 |

значају.1 Већ приликом описа царевих послова током бављења у Солуну, Пахимер, међутим, јасно каже да је основни разлог васи­ левсовог доласка на запад био договор са српским краљем, чиме је све остало добило много мању важност,2 док завршни израз овог постепеног стављања проблема Симонидиног брака у први нара­ тивни план Пахимер пружа у обимној деветој глави десете књи­ ге, у којој се описују непосредни преговори цара и патријарха, на овом месту експлицитно истичући да је проблем са српским краљем испред свих других.3 Оваквим вештим и изнијансираним наративним поступком Пахимер је још једном показао да је његово историјско дело подједнако значајно и комплексно и у литерарном, као што је то у историјском или језичком смислу. б) м  отив Милутинове велике жеље да до брака дође и његовог страха да преговори не пропадну

Нема сумње да је значај орођавања са византијским царем био савршено јасан свима на српској страни, и краљу Милутину, али и његовом старијем брату Драгутину, као и разним супарницима или противницима краљеве политике блиског повезивања са Цари­ градом. Начин пак и фреквенција са којом се мотив Милутинове жеље да до брака дође јавља у Пахимеровом делу претвара га у до­ минантну карактеризацију српског краља, његових тежњи и поли­ тичких поступака, потпуно издвојену својим значајем од његовог осталог деловања. Вешто повезани, Милутинова жеља за сродством са василевсом и страх да нешто не поремети танане и дуготрајне преговоре истакнути су у први наративни план у суштини потпуно политичке приче о борби за надмоћ синова краља Уроша, која је прати у другом, нижем плану, чиме је Пахимер још једном потврдио 1    Важнији од овог проблема, према Пахимеру, била је царева наклоност Јовану Тарханиоту и његов висок положај, упркос његовом сукобу са патријархом, Pa­ chymérès IV/X, 2: 309, 22–311, 2. 2    Pachymérès IV/X, 3: 313, 21–25. Превод ове вести у ВИИНЈ VI, 54, није одговарајући: уместо „А што се тиче ствари са Србином (...)“, требало би да стоји „Пре свих пак (по значају) била је ствар са Србином (...)“, како би се правилно схватило Пахимерово излагање. Такође, треба напоменути да друга реченица овог одломка у ВИИНЈ VI припада следећем, четвртом поглављу Пахимерове десете књиге. 3    Pachymérès IV/X, 9: 323, 6–16, посебно, 323, 10.

Влада Станковић

своје умеће и литерарност своје историје. Оваквим, хијерархијским вредновањем мотива Пахимер је истакао премоћ византијског васи­ левса и привлачну моћ византијске културе, унутрашњем српском сукобу придајући мањи значај, а инсистирањем на нестрпљивој жељи Милутина да до савеза дође додао помало ироничну ноту у свом портрету српског краља и, у време када је писао своје дело, одавно царског зета.1 Већ приликом свог првог бављења брачним преговорима Ми­ лутина и цара Андроника II Пахимер управо тако истиче Милути­ нову велику жељу да до споразума дође, као и спремност српског краља да испуни готово све византијске услове.2 Овај мотив до­ бија свој пуни значај у поглављу О размењеним таоцима због брака (Pachymérès IV/ X, 4: 313–315), које и почиње страхом Милутина да, ипак, на неки начин не буде преварен, појачан експлицитном изјавом, несвојственом за Пахимера: За једну ствар – да би добио цареву ћерку за жену – био је спреман [Милутин] да на све пристане.3 Овим исказом Пахимер је заправо открио како стварну снагу жеље српског краља да до брачног договора са византијским царем дође – и његову спремност на уступке – тако и сопствене разлоге да управо овај мотив буде изабран као основни за опис Милутина и карактеризацију његових поступака. Своју потврду, чак у одређеном смислу и допуну, овај мотив налази у Посланичком слову Теодора 1   Не треба заборавити да је карактеризација Милутина, у изворима управо из година када је Пахимер писао, изузетно негативна (Anonymi Descriptio Europae Orientalis anno MCCCVIII exarata (ed. O. Górka). Krakow 1916, 35, 5–10: Rex vero Vrosius, qui maiorem partem regni occupat [et] regnat uersus greciam, homo est uersutus et mendax, nullum iuramentum uel pactum quantumcumque ad sanctam dei euuangeliam et super corpus christi ac reliquias sanctorum iuraret, seruans, multitu­ dinem uxorum simul actu habens.) – код самог Пахимера експлицитне негативне карактеризације Милутина готово и да нема (уз изузетак наведеног примера да варвари не поштују договоре (Pachymérès III/IX, 30: 301, 1–2). Оно што, међутим, треба имати на уму, јесте конкретни историјски тренутак када је настао Анонимов опис и негативна карактеризација Милутина: чини се да такав став о српском краљу настао у време око 1310. године, када је, две године након потписивања Милутиновог споразума са Карлом од Валоа, постајало све очигледније да он ипак неће деловати против свог таста, византијског цара у Цариграду. 2    Pachymérès III/IX, 30: 301, 21–32 (cf. ВИИНЈ VI, 43–43). 3    Pachymérès IV/X, 4: 315, 2–3. Из неког разлога ова врло важна реченица је изостављена у преводу овог одломка у ВИИНЈ VI, 54–55, иако се у њој даје кључна потврда Милутинове решености да склопи савез са Византијом, коју често понавља и Теодор Метохит у свом Посланичком слову.

Пу товањ а кроз Византију

| 347

348 |

Метохита, који на више места у свом извештају истиче Милутинов страх да преговори не пропадну, додајући нејасну алузију, која се код Пахимера не среће, да се краљ бојао због оног раније, остављајући да читалац нагађа прави смисао овог исказа, који је Нићифор Хумн, коме се Метохит обраћао, знао, односно да ли се алузија односила на скорашње, или некадашње, преговоре са Милутином.1 Сумирајући овај кратак преглед о месту Бугарске и Србије у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера – пре свега вредновање литерарног начина на који два учењака наводе Бугаре и Србе у својим историјским делима – могло би се рећи да ови писци нису јасно квалитативно издвајали своје северне суседе, нити су им заправо посвећивали велику пажњу. Стварне историјске околнос­ ти су условиле да је Бугарска у Акрополитовом делу имала готово исто место као грчке државе непосредно након Четвртог крсташког рата, а да је Јован II Асен задобио у његовој нарацији „византијс­ ке“ карактеристике, чак и када га аутор прекорева за непоштовање заклетви,2 док је, насупрот томе, код Пахимера Милутинов брак са Симонидом укључен непосредно у „византијску“ историју, како по обиму који заузима тако и по начину на који је овај споразум са свим пропратним околностима представљен. Оно што је посебно упадљи­ во јесте све већа удаљеност Србије и Бугарске од византијског света у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера што се више хронолошки удаљавамо од 1204. године – чак и у литерарном смислу – која се очитује и у помало изненађујућем недостатку негативних карактеристика ових народа, макар уз помоћ општих места, добро познатих у византијској књижевности, која се срећу изузетно ретко и у врло сведеној форми.

1    Mavromatis, Milutin, 98, 341–349; 107, 650–659; Метохит даје назнаке да је Милутин морао вратити неке територије и градове царству, 105, 586–588, као што је то схватио и И. Ђурић у свом преводу и коментару његових вести ВИИНЈ VI, 129 и напомена 91, 134 и напомена 101а, са упућивањем на остала места у ко­ ментару Метохитовог текста. Упореди о овој теми детаљно, В. Станковић, Краљ Милутин (1281–1321), 91 сл. 2    Acropolites I, 60.

Влада Станковић

XX Српска и светска византологија у XXI веку, или о сталном преиспитивању устаљених мишљења

Готово истовремено са падом Берлинског зида 1989. године и крајем „кратког XX века“, срушене су, или су почеле да се руше, и понеке од баријера које су делиле светску византологију. Разли­ ка између источне и западне верзије науке, марксистички обојене прве и догмом о методолошкој надмоћи прожете друге – праћене гордошћу о објективности ове потоње, уступала је место свести о укупним недостацима ове гране медиевистике, која је на чудан начин остала по страни од великих, суштинских промена које су се током друге половине XX века одразиле на историографију за­ падног средњовековља. Дискусије о стању у византологији и апели за убрзано мењање – заправо побољшавање – њене методологије постали су научни мото последње деценије претходног столећа, у истој оној надмоћној сразмери у којој су током XX века истрајност у појединим, специфичним методолошким приступима, или пос­ већеност одређеној врсти тема, били доминантни.1 „Глобализација“ византологије, започета на одређени начин преводима са руског на енглески бројних дела најзначајнијег „ви­ зантолога-пребега“, Александра Каждана, 80-их година XX века, донела је широк спектар последица.2 И иначе убрзана комуникација и олакшавање међусобне повезаности, биле су један од значајних 1    J. Haldon, Post-Millennial, but not Post-Modern, Novum Millenium. Studies on Byzantine history and culture dedicated to Paul Speck (ed. C. Sode – S. Takács), Aldershot 2001, 1–11; A. M. Talbot, Byzantine Studies at the Beginning of the Twentyfirst Century, The Journal of English and Germanic Philology 105–1 (2006), 25–43. 2    V. A. Kazhdan, Der Mensch in der byzantinschen Literaturgeschichte, JÖB 28 (1979) 1–21; idem, L’ Histoire de Cantacuzène en tant qu’oeuvre littéraire, Byz 50/1 (1980), 279–327; A. Kazhdan – G. Constable, People and Power in Byzantium. Washington D. C. 1982; A. Kazhdan – S. Franklin, Studies on Byzantine Literature of the Eleventh and Twelfth Centuries, Cambridge 1984. Cf. M. Mullet, Dancing

Пу товањ а кроз Византију

350 |

предуслова ширења знања о различитим активностима у оквирима међународне науке и њену нимало занемарљиву „демократизацију“, поспешену потпуним преовладавањем једног језика, новог κοινή идиома савременог света. Управо ова два феномена, проистекла из универзализације – глобализације проучавања универзалног визан­ тијског царства, довела су до огромног пораста обима научне про­ дукције и интересовања за византијску цивилизацију почетком XXI века (и то управо тим редоследом), упркос очигледном нескладу који постоји између пораста „популације византолога“ и стварних потреба за њима у савременим, хладно прорачунатим државама. Први део овог размишљања о будућности византијских студија биће посвећен управо предочавању промена и последица у науци произашлих из повећаног броја византолога. У другом делу биће представљене поједине карактеристике српске византологије, као и размишљања и предлози о правцима њеног развоја и унапређења.

1 Попут сваке масовне продукције, бројност и распрострањеност текстова посвећених широко схваћеној византијској цивилизацији прерасли су не само основне потребе релативно младе и тематски ограничене дисциплине, већ и могућност да међународна наука остане јединствена. Упркос много лакшој доступности извора и литературе, сама количина и обим разноврсних студија онемогућа­ вају потпуно праћење читаве библиографије – на страну питање колики је проценат укупне историографске продукције заправо библиографски релевантан. Таква нова врста недоступности укупне литературе, довела је до стварања појединих корпуса литературе за одређене теме у међународној науци. Сасвим конкретно, то значи да се свака нова студија из, рецимо, области византијске поезије, или комплексних дела писаца епохе Комнина, ослања првенствено на већ коришћени корпус литературе из претходног научног нараш­ таја, допуњујући га само оним насловима изашлим у међувремену који су аутору блиски, или општије познати, првенствено онима насталим на англо-саксонском говорном подручју. with deconstructionists in the Gardens of the Muses: new literary history vs ?, BMGS 14 (1990) 258–275.

Влада Станковић

Уз ретке изузетке, овим по­ ступком се значајно ограничава истраживачки приступ литерату­ ри – али и основним изворима! – а једном постављене границе сазнања остају суштински нетак­ нуте. Изван основног тока науке остају најчешће две категорије значајних радова: они настали на „мањим“ језицима, у које нимало ретко бивају укључени и наслови на немачком, и нешто ређе, фран­ цуском језику; и старији радови, врло често из XIX века, који нису нашли своје место у касније нас­ Драгутин Анастасијевић, талом корпусу литературе, упркос оснивач Катедре за Историју Византије и Семинара за својој изузетној и незаобилазној вредности. Ослањајући се непрес­ Византологију на Филозофском факултету Универзитета у тано и све више на резултате пре­ Београду тходне генерације, истраживачи тиме стварају недовољно јасну границу између извора и литера­ туре, а у оквирима ове последње категорије првенство дају само одређеним, често понављаним насловима. Чак и изузетно утицајни и међународно цењени центри византијских студија, попут двостру­ ког, универзитетског и центра аустријске академије у Бечу, нису довољно снажни да наметну широј међународној науци дубоки, темељни и озбиљни истраживачки приступ, који сами примењују, можда и из једноставног разлога што је за такво истраживање по­ требно утрошити много више времена и напора.1 1    Пре свега имам на уму изузетно значајан и замашан посао у оквиру исто­ ријско-географског пројекта некадашње Комисије за византологију, а данашњег Института за византијска истраживања Аустријске академије наука Tabula Imperii Byzantinii, чији сарадници жртвују добар део сопствене библиографске продукције раду на системском колективном пројекту. О томе колики посао тек предстоји да се уради у византологији – и то само у основним сегментима византијских студија – јасно показује P. Magdalino, A history of Byzantine literature for historians, Pour une „nouvelle“ histoire de la littérature Byzantine, Actes du colloque international philologique Nicosie 25–28 mai 2000, (eds. P. Odorico – P. Agapitos). Paris 2002, 167–184. Слично томе, нова истраживања потврђују да чак и најважнији визан­

Пу товањ а кроз Византију

| 351

352 |

Упркос томе, стари „изненађујући“ класици, написани пре ус­ постављања институционалне византологије, завређују своје место и у савременим истраживањима. Као само један од бројних примера нека ми буде допуштено да наведем књигу Јоханеса Сегера о Нићи­ фору Вријенију и његовом историјском делу, написану далеке 1888. године. Чак и површном анализом, јасно се раздвајају по вредности дела савремених истраживача који су користили ову вредну студију, и оних који је из било којих разлога нису узели у обзир.1 Поклич ad fontes, ма колико контрадикторно можда звучало, на овај начин постаје примењив и на запостављену литературу.

2 Самом својом суштинском повезаношћу са националном средњо­ вековном историјом, положај српске византологије, тематика и проблеми са којима се суочава, великим делом су другачији у одно­ су на основне токове светских византијских студија. Уз одређене заједничке елементе, којe српске византијске студије деле са осталим научним центрима, попут неопходности објављивања на енглеском језику што више и што чешће, желео бих да на овом месту посветим пажњу двама аспектима проблема савремене домаће науке, који су истовремено и предлози за њено побољшање и опстајање као препознате дисциплине и у Србији и ван ње. а) Систематизација истраживања

Прошло је више од четврт столећа након последњег, условно речено, заједничког истраживачког подухвата у домаћој византологији. Чак и тијски извори захтевају нове, детаљније студије, A. Simpson, Niketas Choniates. A Historiographical Study. Oxford 2013. 1    Задржаћу се само на једном, карактеристичном примеру: свесно покушавајући да истакне неопходност поновног ишчитавања и тумачења историјског дела цезара Нићифора Вријенија, E. Jeffreys, Nikephoros Bryennios Reconsidered, Byzantium in the 11th century, ed. V. Vlisidou. Athens 2003, 201–214, је у свом раду прешла ћутке управо преко кључног дела за истраживање Вријенијевог Материјала Историје, иако изашлог далеке 1888. године – J. Seger, Byzantinische Historiker des zehnten und elften Jahrhunderts. I. Nikephoros Bryennios, Eine philologisch-historische Un­ tersuchung. München 1888. Сличних примера и превиђања неких важних – иако старих резултата – истраживања има, нажалост, исувише.

Влада Станковић

едиција Византијски извори за историју народа Југославије, упркос свом огромном значају, није представљала осмишљено и доследно спро­ ведено истраживање и синтезу одређених проблема, поступак који представља основу рада у свим озбиљним међународним центрима. Неопходност систематизације истраживања условљена је уп­ раво наведеним карактеристикама све обимније међународне про­ дукције, као и потребом успостављања чврстих и препознатљивих методолошких постулата. Методолошка озбиљност подразумева окупљање стручњака из свих релевантних области, али пре свега, њихову јасну усмереност на базично истраживање кључних питања. Постављање основа за даља истраживања проблема, њихову анализу и, коначно, стварање корпуса релевантних синтеза, представља ос­ новну замисао пројекта Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века, само првог у низу конкретних напора да се историја средњовековне Србије, Балкана и укупних односа са Византијским царством дубински пре­ испита и отворе нова питања и нови правци истраживања, како би се ово научно поље методолошки и идејно осавременило и увело у опсег интересовања савремене науке. Радом стручњака из разли­ читих дисциплина на проучавању византијске, српске и бугарске историје и њихове међусобне повезаности током зрелог средњег века, покушаће се покренути истраживачки напори управо у правцу систематизације досадашњих резултата и будућих истраживања. б) Значај и допринос археологије

Уз све напоре посвећене унапређењу методолошких приступа, конкретизацији истраживања и свеобухватном истраживању поје­ диначних тема, коначни квалитативни резултат ће у великој мери за­ висити од резултата средњовековне археологије и њеног доприноса могућностима нових научних сазнања. Суштински корак напред не може бити начињен без детаљнијег истраживања бројних значајних локација и поузданијих података, који ће након тога уследити. У ситуацијама када и појединачни налаз може увелико променити ус­ таљена мишљења, попут печата Константина Бодина који је објавио и анализирао Жан-Клод Шене,1 бројне непознанице који проистичу 1    J.-Cl. Cheynet, La place de la Serbie dans la diplomatie byzantine á la fin du XIe siècle, ЗРВИ 45 (2008) 89–97.

Пу товањ а кроз Византију

| 353

354 |

из непотпуних археолошких истраживања и њихових резултата, значајно ограничавају могућности за прецизније и поузданије раз­ умевање мноштва проблема из комплексних српско-византијских односа. Уз наду да ће средњовековна археологија у Србији успети да се снажно развије у блиској будућности и да пружи нова сазнања о средњем веку на овом простору, истаћи ћу само да се након неких нових, можда и условно речено, археолошких истраживања више не поставља питање „пластичних украса“ Манасије, нити је рана историја Јањине и околине, на пример, у тој мери непозната као пре озбиљних и значајних истраживања спроведених у последњим годинама, док је и питање ко су Словени, социјална или „етничка“ категорија, самим постављањем и детаљном аргументацијом за све­ обухватни приступ оваквим проблемима унело револуционарну ноту у наша размишљања и схватања о средњем веку.1 Многе дилеме, једноставно, добиће своје праве обрисе или ће престати да у том облику постоје, једном када се основна истраживања спроведу на одговарајући начин. На крају, нема никакве сумње да ће замисли предложене овде моћи да остваре припадници нараштаја који тек започиње своју истраживачку каријеру, или ће је у блиској будућности започети. Они, међутим, неће моћи то да остваре без наше помоћи, без функ­ ционалних и јасно дефинисаних основа, на којима ће се заснивати сви каснији правци истраживања. У обезбеђивању предуслова за потпуно осавремењивање домаће науке лежи огромна одговорност данашњих нараштаја.

1    Cf. Τα Βυζαντινά μνημεία της Ηπείρου, (Υπουργείο πολιτισμού – 8η Εφορεία Βυζαντινών Αρχαιοτήτων), ed. B. Papadopoulou. Ioannina 2008; Ιωάννινα – από τη βυζαντινή καστροπολιτεία στην οθωμανική μεγαλούπολη, (Υπουργείο πολιτισμού – 8η Εφορεία Βυζαντινών Αρχαιοτήτων), ed. B. Papadopoulou. Ioannina 2009; F. Curta, The Making of the Slavs. History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge – New York 2001.

Влада Станковић

Подаци о текстовима:

I. „Карактер византијске границе на Балкану у 9. и 10. веку“ (Трећа југословенска конференција византолога, Београд–Крушевац 2002, 277– 296.) II. „Положај и значај Истока у византијској црквеној политици од 10. до 12. века“ („The Place and Significance of the East in Byzantine Church Policy (10th–12th century)“, у: Medieval Christianitas. Different Regions, ’Faces’, Approaches, Mediaevialia Christiana 3, Sofia 2010, 103– 120). III. „Новелисим Константин, Михаило V и род Пафлагонаца“ (Зборник радова Византолошког института 40 (2003), 27–45) IV. „Тропеофорос код Михаила Псела. Један пример политичке употребе реторике“ (Зборник радова Византолошког института 41 (2004), 133–148) V. „Живућа и одуховљена икона Христа: Значај карактеризације Цариградског патријарха у Уводу Исагоге“ („The Living Icon of Christ: The Significance of the Characterization of the Patriarch of Constantinople in the Introduction of the Eisagoge, у: И. Стевовић, (ур.), ΣΥΜΜΕΙΚΤΑ. Зборник радова у част 40 година Института за историју уметнос­ ти Филозофског факултета у Београду, Београд 2012, 39–43) VI. „Када је рођен Теофилакт Лакапин?“ („When was Theophylaktos Lakapenos born?“, Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik 55 (2005) 59–69)

Пу товањ а кроз Византију

356 |

VII. „Пут ка Михаилу Керуларију: моћ, самосвест и пропаганда Цариградских патријараха крајем 10. и почетком 11. века“ („The path toward Michael Keroularios: the power, self-presentation and propaganda of the patriarchs of Constantinople in the late 10th and early 11th century“, у: M. Grünbart (ур.), Zwei Sonnen am Goldenen Horn? Kaiserliche und patriarchale Macht im byzantinischen Mittelalter, Münster 2013, 135–151) VIII. „Време патријарха Алексија Студита (1025–1043) и однос цркве и државе у Византији након иконклазма“ („The Alexios Stoudites’ Patriarchate (1025–1043): А Developmental Stage in Patriarchal Power“, Зборник радова Византолошког института 39 (2001/2002), 69–86) IX. „Смрт у Византији. Поглед на византијско схватање смрти и њено место у менталитету и идентитету Византинаца“ (Годишњак за друштвену историју XIV, 1–3 (2007), Београд, 7–30). X. „Увод у Материјал Историје Нићифора Вријенија“ (Зборник радова Византолошког института 47 (2010), 137–148) XI. „Да се не заборави: писање историјских дела у доба Комнина и употреба сећања“ („Lest we forget: History writing in the Byzantium of the Komnenoi and the use of memories“, у: A. Milanova – V. Vatchkova – Ts. Stepanov (ур.), Memory and Oblivion in Byzantium, Sofia 2011, 59–65) XII. „Нићифор Вријеније, Ана Комнин и Констанције Дука. Један пример различитих верзија“ („Nikephoros Bryennios, Anna Komnene and Konstantios Doukas. A Story About Different Perspectives“, Byzantinische Zeitschrift 100/1 (2007) 169–175) XIII. „Генерацијски јаз или политичко питање? Цар Манојло Комнин, византијски интелектуалци и борба за превласт у Византији 12. века“ („A Generation Gap or Political Enmity? Emperor Manuel

Влада Станковић

Komnenos, Byzantine Intellectuals and the Struggle for Domination in Twelfth Century Byzantium“, Зборник радова Византолошког института 44 (2007) 209–227) XIV. „Порфирогенитност – рођење у пурпуру у Византији Комнина“ („La porphyrogénèse à Byzance des Comnènes“, Зборник радова Византолошког института 45 (2008), 99–108) XV. „Типикон манастира Богородице Космосотире севастократора Исака Комнина (1151/1152): специфичности текста и историјски контекст“ (Црквене студије 8 (2011) 279–294) XVI. „Карактер и природа византијског утицаја у Србији (11 – крај 13. века): политика – стварност – идеологија“ (Саопштење „The Character and Nature of Byzantine Influence in Serbia: Policy – Reality – Ideology (11th – end of the 13th century)“, Међународни скуп Serbia and Byzantium, Универзитет у Келну, СР Немачка, 15. децембар 2008) XVII. „Срби у поезији Теодора Продрома и Анонима Манган­ ског“ (Зборник радова Византолошког института 43 (2006) 437–450) XVIII. „Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина“ (Саопштење са Пете националне конференције византолога, Београд 4–6. новембар 2010). XIX. „Бугарска и Србија у делима Георгија Акрополита и Георгија Пахимера“ (Зборник радова Византолошког института 46 (2009) 179–200) XX. „Српска и светска византологија у 21. веку, или о сталном преиспитивању устаљених мишљења“ (Саопштење на Петој Националној Конференцији византолога, Београд, 4–6. новембра 2010. године, објављено у Византијски свет на Балкану – Пета национална конференција византолога II, Београд 2012, 647–652)

Пу товањ а кроз Византију

| 357

Индекс личности и појмова

Имена савремених аутора дата су у курзиву. Приликом избора пој­мова вођено је рачуна о њиховом значају и сврсисходности на­ во­ђења у индексу. Свесно су изостављени основни појмови као што су Византија, цар, Цариград, Ромеји... Абазгија 46, 47, 59 Агапитос, Панајотис 328 Агесилај 87, 93 Адралест Диоген 36 Адријанопољ 34, 35, 36 Акрополит, Георгије, историчар 293–295, 321–334, 348 Аксух, Алексије 242 Аксух, Јован 225, 237, 242 Алани (Аланија) 46, 47 Александар, цар (912–913) 26, 33, 47 Александрија 40, 161, 165 Алексијада 85, 87, 192, 196, 198, 199, 202, 208–214, 217, 219, 221, 237, 256, 262, 264, 265, 301 Алексије I Комнин, цар (1081– 1118) 87, 88, 102, 173, 174, 189, 190, 193–204, 206, 208– 214, 217–222, 224, 232, 236, 237, 243, 245–248, 250–257, 259, 260, 264–266, 270–272, 285–289, 301, 313, 316, 327 Алексије II Комнин, син Манојла Комнина, цар (1180–1183) 179, 242, 254 Алексије III Анђео, цар (1195–1203) 291, 330, 332

Алексије Комнин, син и савладар цара Јована II Комнина 227, 233, 235 Алексије Комнин, син првог севастократора Исака 248 Алексије Комнин, син севастократора Андроника 234, 235, 252 Алексије Студит, цариградски патријарх (1025–1043) 61, 68, 69, 72, 76, 102, 127, 131, 134, 136, 137, 139–157 алиленгиј 130, 140, 144–146 Ал-Муктадир 48 Алусијан 61 Аморијска династија 108 Анастасије, митрополит Хераклеје 115, 121 Ана Даласин 209, 222, 245, 247, 248, 270 Ана Комнин 85, 87–89, 174, 190, 192–194, 196–200, 202, 204–222, 232, 237, 243, 245, 247, 249, 256, 262, 265, 301, 302 Ана, ћерка цара Михаила VIII Палеолога 293 Анастасијевић, Драгутин 7, 351

Пу товањ а кроз Византију

360 |

Андроник I Комнин, цар (1183– 1185) 179, 224, 236, 240, 250, 251, 254, 256, 263, 264, 269, 274 Андроник II Палеолог, цар (1282–1328) 180, 181, 324, 333, 338, 343–345, 347 Андроник Комнин, севастократор, син цара Јована II Комнина 231–235, 238, 250, 252, 255 Андроник Синадин 253 Антиохија 49, 50 Aнтоније III Студит, цариградски патријарх (973–978) 129, 142 Антоније митрополит Никомедије 76, 149, 150 Антоније Новгородски 320 Антоније Пахис 75 Анхијал 22, 31, 336 Апостол Павле 162, 163 Арапи (Арабљани, Сарацени) 12, 15, 16, 19, 31–33, 37–42, 48, 59, 72, 153, 160, 165, 167, 169–174 Арије 167–169 Арета, митрополит Цезареје 116, 119, 122, 123, 146 Арсеније II Ауторијан, цариградски патријарх 334 Аталијат, Михаило, историчар 55, 56, 62, 153, 154, 216 Атанасије, епарх Цариграда 67 Балкан 7, 12, 14–21, 23–27, 32–37, 39, 41, 42, 45, 53, 60, 131, 161, 169, 259, 270–273, 277, 280, 283–286, 288–291, 301, 302, 316, 322, 332, 340, 353 Бек, Ханс-Георг 173 Бодин (Константин Бодин) 285–288, 292, 316, 353 Борил, бугарски цар 328 Борис (Борис-Михаило), бугарски кан 23, 45 Борис II, бугарски цар 34, 35 Босфор 14, 152, 153, 158, 160, Бугарофигон 26

Влада Станковић

Бугарска, Бугари 16, 18–39, 44–46, 61, 62, 66, 76, 81, 116, 141, 171, 270, 282–284, 292, 294, 295, 302, 317, 321–330, 332–337, 340, 341, 348, 353 Будим 277, 289 Валсамон, Теодор 136 Варда, цезар 107 Василакис, Нићифор, ретор 237, 239, 243 василеопатор 29, 57 Василије I Скамандрин, цариградски патријарх (970–973) 128 Василије I, цар (867–886) 11, 43, 45, 46, 77, 107–109, 111,135, 141, 166, 286 Василије II, цар (976–1025) 38, 49, 70, 73, 83, 127, 128, 130, 131, 136, 140–146, 150, 151, 189, 283, 285, 328 Василије Велики 111, 161, 163, 164, 169 Василије, охридски архиепископ 226 Василије паракимомен 129 Венеција 252, 277 Венецијанска библиотека 252 Вестеринк, Лендерт 113 Витинија 90 Влемид, Нићифор 328, 331 Вријенији 208 Вукан, српски велики жупан 289, 301, 302 Гавра, Михаило 61 Галатија 90 Генесије, историчар 23 Георгије (Пафлагонац) 58, 61, 63–66, 70 Герман, никејски патријарх 315, 317, 326 Глика, Михаило, историчар 143, 147, 148, 154, 241 Григора, Нићифор, историчар 206

Григорије Азвест 108, 146 Григорије Назијански 161 Григорије Ниски (из Нисе) 161 Григорије, митрополит Ефеса 119 Григорије Таронит 61 Грци, Грчка, грчко 12, 18, 24, 29, 161, 169, 183, 261, 278, 325, 348 Давид Комнин 250 Дагрон, Жилбер 16, 246 Даласин, Адријан 75 Даласин, Константин 59, 74, 75 Даласин, Теофилакт 75 Далмати 301–303, 305, 312 Далмација 17, 286, 301 Дарузес, Жан 28, 113 Дафнопат, Теодор 28, 113–118 Девелт 22, 24 Демостен 202 Деса, српски велики жупан 309, 312, 313 Дигенис Акрита 39, 42, 172 Димитрије, митрополит Кизика 71, 72, 75, 145–147, 150, 151 Доментијан 280, 297 Драгутин, краљ (1276–1282) 281, 285, 296, 338–341, 343, 346 Дристра (Доростол) 34–37 Другувитија 36 друнгарије флоте 30 друнгарије вигле 94 Дубровчани (Дубровник) 72, 284 Дука, Андроник 85, 89, 90, 93, 94, 217 Дука, Јован, цезар 56, 85, 89 Дука, Константин 196, 198, 219, 220, 247 Дука, Констанције 190, 196, 212, 215–222, 246, 247 Дукља 286–288, 292, 305, 316 Дукљанин, поп 287 Дунав 12, 14, 16, 17, 21, 35–37, 41, 87, 263, 311 Ђакон, Лав, историчар 34, 35, 39, 127, 128

Евдокија Комнин, сестра цара Алексија I Комнина 248 Евдокија, ћерка Теодоре, ћерке цара Алексија I Комнина 253 Евдокија, ћерка Алексија III Анђела 330 Евдокија, сестра цара Андроника II Палеолога 343 Евлогија, сестра цара Михаила VIII Палеолога 335, 336 Евстатије, цариградски патријарх (1019–1025) 131 Евстатије Ромеј 104, 105 Евстатије Солунски, учењак и митрополит 52, 236, 243 Евтимије, цариградски патријарх (907–912) 130 Египат 41, 161, 163 Едеса 50, 57, 59 еклога 109 епарх (Цариграда) 67, 70, 145, 146 Епир 53, 282, 292–295, 315–317, 319–322, 327, 332 Ескоријалски Тактикон 35, 36, 57 Еуфрат 12, 49 Западна Месопотамија 35 Зауцес (Стилијан) 26, 29, 30, 77 Зоја, царица, мајка Константина VII Порфирогенита 25, 30, 31, 45, 47 Зоја, царица (Македонка) 62–64, 66–69, 71, 73, 74, 77, 80, 131, 145, 147, 148, 152–156 Зоја (Карбонопсина) 135 Зоја Комнин, ћерка цара Алексија I Комнина 247 Зоја Комнин, ћерка Теодоре, ћерке цара Алексија I Комнина 253 Зонара, Јован, историчар 56, 62–64, 86, 113, 119, 147–149, 153, 154, 216, 300 Ивац 61 Игњатије, цариградски патријарх (848–858; 867–877) 108, 138

Пу товањ а кроз Византију

| 361

362 |

Икономидис, Никос 250 Илијада 199 Илири 302 Ираклијада 199 Ираклије, цар (610–641) 90, 91, 93 Ирина, царица (797–802) 20 Ирина Дука, царица († око 1133) 89, 174, 194, 197, 198, 202, 207, 208, 221, 232, 256, 260, 261, 264–266, 270, 303 Ирина-Пирошка, царица († 1134) 195, 199, 209, 249, 265, 289 Ирина-Марија, унука Романа Лакапина 33, 116 Ирина, севастократориса 226, 232, 233, 235, 238, 245 Ирина-Берта, царица, прва жена Манојла Комнина 226, 228, 240, 252 Ирина Комнин, жена цара Јована Ватаца 329 Ирина Хумн 345 Исагога 43, 44, 102, 104–106, 109, 124, 125, 140, 141 Исак I Комнин, цар (1057–1059) 82, 85, 87, 93, 94, 102, 124, 137, 139, 154, 196, 197 Исак Комнин, (први) севастократор, брат Алексија I Комнина 196, 222, 232, 245, 247, 248, 256, 271, 272 Исак Комнин, (други) севастократор, брат Јована II Комнина 191, 224, 226, 232, 245, 249, 251, 255–274 Исак Комнин, (трећи) севастократор, брат Манојла I Комнина 224, 225, 226, 232– 234, 236, 239, 240, 245, 261, 273 Истанбул 161, 168 Италик, Михаило, учењак 197, 198, 222, 228, 233, 234, 237, 302, 303 Јадран (Јадранско море) 72, 286 Јанупољ 36, 37

Влада Станковић

Јевреји 45, 46, 108, 266 Јелена “Анжујска”, краљица 292 Јелена, ћерка Јована II Асена 329 Јелисавета Угарска 345 Јерусалим 97 Јован I Асен, бугарски цар 328 Јован I Цимискије, цар (969–976) 34–36, 126–128, 131, 135, 136, 141, 142 Јован II Асен, бугарски цар 295, 322, 328, 329, 331, 333, 348 Јован II Комнин, цар (1118–1143) 92, 174, 179, 189, 195, 198, 199, 209, 212–214, 221, 224, 225, 227, 229–239, 242, 246, 248–251, 255, 256, 259–261, 263–266, 268–272, 288, 289 Јован III Ватац, цар (никејски) (1228–1254) 293–295, 311, 326, 329, 330, 331, 332 Јован VI Кантакузин, цар (1347– 1354) и историчар 210, 212 Јован XI, римски папа (931–935) 121 Јован XII Козма, цариградски патријарх 342, 344, 345 Јован Анђео, господар Тесалије 345 Јован Век, цариградски патријарх (1275–1282) 334, 336, 340, 342 Јован Дамаскин 111 Јован Златоусти 163 Јован, катепан Раса 36 Јован Комнин, син првог севастократора Исака 271–273 Јован Орфанотроф 55, 56, 58, 59, 61, 63–71, 74–77, 81, 147–152 Јустинијан I, цар (527–565) 166 Кавасила, Константин 67, 68, 74 Кавказ 40, 46, 49 Какурос, Мишел 299 Калојан, бугарски цар 322, 328, 329, 333 Каматир, Јован, охридски архиепископ 315, 317

Камонас, Георгије 319 Кападокија 161, 163–165 Карантин, Константин 72, 73 Карантин, Нићифор 72 Керуларије, Михаило, цариградски патријарх (1043– 1058/9) 49, 60, 67, 77, 101, 102, 124, 125, 127, 134, 137–139, 142, 151 , 152, 154, 156, 157 Киликија 226, 227, 268 Кинам, Јован, историчар 175, 207, 223, 240, 268, 288, 300, 307–309, 311 Киплинг, Радјард 206 Киријак, митрополит Ефеса 72, 145, 146, 151, 152 Књига Епарха 105 Кодер, Јоханес 105 Козмидион (манастир Светих Анаргира) 62, 81 Комнина, ћерка Стефана Немањића 320 Константин Велики 91, 160, 162, 166, 167, 243 Константин V, цар (741–775) 170 Константин VII Порфирогенит, цар (913/945–959) 14, 16, 17, 26, 29, 38, 39, 115, 141, 172, 178, 277, 278 Константин VIII, цар (1025– 1028) 69, 72–74, 144–146, 153, 216, 246 Константина IX Mономах, цар (1042–1055) 69, 71, 74, 78, 79, 81–86, 89, 91, 93–95, 97, 125, 137, 139, 155, 156 Константин X Дука, цар (1059– 1067) 216, 246 Константин Палеолог, син цара Михаила VIII Палеолога 254 Константин, новелисим 54–70, 155 Константин Диоген 71 Константин Тих Асен, бугарски цар (1257–1277) 327, 335– 337, 340, 341

Константин Филозоф 280 Константинов форум (у Цариграду) 153, 168 Котаниц 335, 342 Крестен, Oто 113, 115, 123 Критовул са Имвроса, историчар 182, 183 крсташи 53, 158, 177, 189, 229, 271–273, 290, 292, 298, 305, 320, 325, 328, 333, 348 Крумбахер, Карл 7 Крум, бугарски кан 19–22, 25 Крф 229, 304, 305, 310 Ксифилин, Јован, учењак и цариградски патријарх (1069– 1075) 79 Лав III, цар (717–741) 109 Лав V, цар (813–820) 22, 23 Лав VI, цар (886–912) 26, 29, 30, 38, 43, 77, 97, 105, 109, 111, 121, 130, 132, 135, 141, 171, 172, 174, 178, 179 Лав Граматичар 28 Лав Кастамонит 267 Лав, охридски архиепископ 76, 149 Левант 161, 163, 291 Лезвос 69 Лемерл, Пол 11, 24, 112, 159, 247 Лефор, Жак 96, 97 Либаније 163 Лихуд, Константин, учењак и цариградски патријарх (1059– 1063) 79 Лок, Џон 173 Лука Хрисоверг, цариградски патријарх (1157–1170) 317 Љубарски, Јаков 220 Мавропод, Јован 79, 81, 83, 91, 94, 96, 97 Мавропод, Самуило, ретор 242 Магдалино, Пол 220, 225 Макремволит, Јован 60

Пу товањ а кроз Византију

| 363

364 |

Малакис, Евтимије, ретор 241, 242 Малами, Елизабет 299 Македонија 25, 27, 36, 209 Макридес, Рут 220 Мала Јерменија 49 Мангански (Аноним Мангански), ретор 231, 232, 238, 240, 298, 302–306, 308, 310–313 Манго, Сирил 106 Манијакис, Георгије 74, 79, 82, 83, 86, 93 Манојло I Комнин, цар (1143– 1180) 49, 52, 92, 174, 175, 179, 190, 207, 212, 214, 221–232, 234–245, 250–252, 254, 256, 259–261, 263, 264, 266, 268– 274, 288–291, 298, 300–313, 315, 317 Манојло “Велики Комнин” 250 Манојло, брат Михаила I Анђела 315 Манојлов манастир у Цариграду 127, 128, 130, 134 Манцикерт 209 Марија Аланска, царица 247 Марија, ћерка цара Манојла Комнина 239, 240, 254, 263 Марија, сестричина цара Михаила VIII Палеолога 335, 336, 341 Мелисин, Нићифор 248 Месанакта, град у Малој Азији 58, 60 Месе, главна цариградска авенија 55 Метохит, Теодор 295, 323, 341, 347, 348 Месаниктис, Теодосије 61 Мехмед Освајач, османски султан (1451–1481) 182 Мизија, Мизи 34, 35, 330 Милер, Андреас 113, 115 Милутин, краљ (1282–1321) 284, 285, 293–296, 324, 325, 335, 337–348 Михаило I Анђео, епирски владар 315

Влада Станковић

Михаило II Анђео, епирски владар 293, 294, 331 Михаило II, цар (820–829) 24 Михаило III, цар (842–867) 107 Михаило IV Пафлагонац, цар (1034–1041) 60–66, 70, 75, 77, 81, 83, 93 Михаило V Калафат, цар (1041– 1042) 13, 54, 55, 63, 66–69, 152, 153 Михаило VII Дука, цар (1071– 1078) 80, 218 Михаило VIII Палеолог, цар (1255/59–1282) 180, 181, 254, 336 Михаило Анхијалски, ретор 241 Михаило Деволски 75, 76, 112 Михаило Синкел 170 Михаило Солунски, ретор 238– 240, 301, 305 Михаило, дукљански владар 287 Михаило, митрополит Евхаите 72, 146, 147 Моноватон, манастир 63 Морава 36 Моравска 44 Мосинопољ 61 Немања (Стефан Немања, свети Симеон) 266, 279–281, 283, 288–292, 296, 297, 318, 321, 325 Никеја 53, 282, 292–295, 315, 317, 320, 322, 326–329, 331, 332 Никита (Пафлагонац) 55, 57–60, 65, 66, 70, 75 Никола II Хрисоверг, цариградски патријарх (980– 992) 129 Никола Мистик, цариградски патријарх (901–907; 912–925) 25–32, 45–49, 115, 116, 121, 124, 125, 132, 133, 135, 137, 138, 140, 141, 146, 178, 179 Никола, проедар и доместик схола 67 Нићифор I, цар (802–811) 20, 21

Нићифор II Фока, цар (963–969) 33, 34, 37, 38, 42, 50, 127, 128, 134, 135, 171, 174 Нићифор III Вотанијат, цар (1078–1081) 196, 202, 237, 247 Нићифор Вријеније, цезар 89, 190, 192–196, 198–207, 209, 210, 212, 215–222, 327, 352 Нићифор, протовестијар 73, 74 Нова црква – Неа 156 Нови Стримон 36 Нормани 229, 233, 271, 285, 286, 304–306 Оболенски, Димитрије 281, 282 Одељан, Петар 60, 61, 81, Олимп (планина и монашки центар у Витинији) 58, 67 Олимпиодор 200, 201 Омуртаг, бугарски кан 22 Османлије, османско 160, 168, 177, 181, 277 Острогорски, Георгије 29, 113, 136, 314 Охрид (Охридска архиепископија) 138, 149, 226, 271–273, 283, 284, 291, 314–320 Пафлагонија 63, 70, 75, 76, 149 Пахимер, Георгије, историчар 180, 206, 293–296, 321–324, 331–348 Персијанци 15, 90, 93 Петар, бугарски цар (927–969) 33, 34, 116 Петар, архиепископ Аланије 47 Петрион (манастир у Цариграду) 154 Печенези 87, 91 Пира 104, 105 Писида, Георгије, песник 199 Плитон, Георгије Гемист 181 Полиевкт, цариградски патријарх (956–970) 115, 126, 127, 134–136 Прва Јустинијана (Iustiniana Prima) 317

Преслав 34–36 Прилеп 293, 294, 326, 330 Принцинг, Гинтер 314, 315 Продром, Теодор 92, 193, 194, 225–235, 237, 240, 243, 249, 250, 256, 288, 298–300, 302– 310, 313 Прокопије, историчар 183 Прохирос номос 44, 109 Псел, Михаило, историчар 13, 60, 62–67, 69, 76–96, 147–149, 153–157, 200, 201, 212, 215–217 Радинос, Михаило 72 Радослав, краљ (1228?–1233) 317, 318 Рајналд Антиохијски 311 Рајнш, Дитер 209, 220 Рансимен, Стивен 113 Рас 36 Рим (Стари Рим) 44, 107, 108, 111, 126, 161, 165, 166, 181, 277, 282, 296, 333 Римљанин 158, 162, 189 Роберт Гвискард 87, 88, 217 Роман I Лакапин, цар (920–944) 26, 29, 30, 32, 33, 47, 48, 112– 123, 127, 128, 132–134, 141 Роман II, цар (959–963) 277 Роман III Аргир, цар (1028–1034) 58, 59, 64, 70–76, 80, 83, 86, 137, 144–149, 155 Роман IV Диоген, цар (1068– 1071) 85, 88, 89, 93, 94 Руси 34, 44, 86 Сава (река) 12 Сава (свети Сава) 261, 291, 314, 318–320 Саиф ал-Даула 32 Самуило 36, 38, 53, 131, 283 Самос 69 Сарацени (в. Арапи) Свети Апостоли (царски маузолеј) 62, 68, 69, 119, 166, 270 Света Места 40, 265, 266

Пу товањ а кроз Византију

| 365

366 |

Света Софија (Велика Црква) 35, 68, 70, 72, 76, 95, 135, 136, 141, 146, 148, 149, 153, 154, 237, 239, 242, 249, 289, 334, 340 Свети Георгије Тропеофорос 79, 84, 91, 94–96 Свјатослав, руски кнез 34 Своронос, Николас 105 Сегер, Јоханес 195, 352 Селимврија 181, 335 Селџуци 41, 51–53 Сер 22 Сердика (дан. Софија) 19, 20, 22 Сергије II, цариградски патријарх (1001–1019) 130, 140, 144 Сергије, игуман Манојловог манастира 127, 128, 134 Сигма, трг у Цариграду 54 Сидера 24 Симеон, бугарски кан и цар (893– 927) 25–33, 46, 116, 141, 322 Симеон Магистар (или Логотет), историчар 23 Симеон Нови Богослов 130, 184 Симеон, евнух 58, 67, 73, 74 Симонида, краљица 295, 296, 335, 337, 338, 342–346, 348 Синадин, Андроник 253 Сион 97 Сирија 40, 41, 50, 58, 60, 73, 83, 134, 161 Сисиније, цариградски патријарх (996–998) 130, 142 Скизинос, ретор 242 Скилица, Јован, историчар 26, 28, 31, 34, 35, 54, 59–64, 66, 67, 69, 70, 72–75, 86, 112–114, 119, 122, 123, 127, 143–149, 153, 154, 156, 300, 360 Скиличин Настављач 216 Скити 23 Склавинија 19–21 Склир, Варда 129 Склир, Роман 58 Склирина 96 Скопље 283, 284, 293

Влада Станковић

Солун 18, 25–27, 36, 61, 66, 75, 149, 169, 173, 239, 266, 328, 335, 344, 346 Сопоћани 281, 285, 292, 319 Сотерих Пантевген 239 Срби, Србија 32, 250, 261, 275, 277–284, 286–302, 304–316, 318, 319, 321–326, 329–336, 338–343, 346, 348, 352–354 Стара Загора 36 Стефан I “Македонац”, цариградски патријарх (886– 893) 121, 138 Стефан II, цариградски патријарх (925–928) 115–121 Стефан V, папа 108 Стефан “Kалафат” 56, 59, 65, 66, 75 Стефан Лазаревић 280 Стефан Немањић (Првовенчани) 280, 288, 291, 292, 314–320, 322, 332 Стефан Новомученик 170 Стилијан, ђакон 122 Стипиотис, Теодор 223, 225 Стримон 18–21, 25 Стравороман, Манојло 201–203, 210 Студиј (манастир у Цариграду) 54, 55, 68, 69, 74, 128, 131, 142, 143, 153, 155 Тара, река 312 Таронит, Григорије 61 Татари 180 Теодор II Ласкарис, цар (никејски) (1254–1258) 294, 330, 331 Теодор Студит 142 Теодор Анђео, епирски владар 318, 326 Теодора, ћерка цара Алексија Комнина 253 Теодора, ћерка Михаила I Анђела 317 Теодора, царица, жена Михаила VIII Палеолога 180

Теодора, царица, мајка Михаила III 107 Теодора, царица (Македонка) 55, 68, 69, 73, 77, 153, 154, 155 Теодосијеве зидине 166 Теофан, историчар 21 Теофан Цезаријски 122, 123 Теофано, царица 77 Теофанов Настављач 26 Теофилакт Лакапин, цариградски патријарх (933–956) 102, 112– 123, 133, 134, 138 Тигар 12, 49 Томос уједињења цркве 141 Торникије, Лав 86 Тракија 16, 20, 22, 23, 25, 36, 37, 224, 257, 271, 283, 328 Трибали 301–303, 330 Трифон, цариградски патријарх (928–931) 114, 117, 119–123 Тукидид 183, 202 Ћирковић, Сима 319 Угарска, Угри 263, 282, 284, 285, 288–292, 294, 298, 304, 306, 307, 311, 332, 338, 340 Урош I, краљ (1243–1276) 281, 283, 292–296, 319, 331, 332, 335, 337–341, 343, 346 Урош II, српски велики жупан 230, 231, 271–273, 288, 290, 305–313

Ферјанчић, Божидар 315 Филипи 27 Филипопољ 22, 198, 234 Филотејев Клиторологиј 25 Фока, Варда 85, 93 Фотије, цариградски патријарх (858–867; 877–886) 43–46, 48, 69, 96, 97, 102, 104–111, 124, 125, 127, 128, 130, 132–134, 137–142, 146, 200, 201 Хазари 44 Харун ал-Рашид 15 Хемус 34 Херанднер, Волфрам 249, 299, 302 Хиос 69 Хиландар 258, 296, 325 Хоматин, Димитрије, охридски архиепископ 291, 292, 314–320, 326 Хомер 230 Хонијат, Никита, историчар 189, 192, 207, 223, 225, 269, 288, 300, 307–309, 312 Horreum Margi 36 Цецес, Јован, ретор 237 Цикандилис, Гуделис 253 Црно море 183 Шевченко, Игор 244 Шминк, Андреас 105, 106, 109

Пу товањ а кроз Византију

| 367

О аутору

Влада Станковић (Београд, 1973), ванредни је професор Bизанто­ логије на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Оснивач је и управник Центра за Кипарске студије и руководилац мултидисциплинарног пројекта “Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века” (ев. бр. 177015), који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије. Предавао је на Отвореном Универзитету Кипра у Никозији током академске 2009/2010 године на програму Студије хеленске културе. Као гостујући професор предавао је на Универзитету у Јањини, Грчка, новембра 2008. године одржавши семeстрални курс под називом Византијска поезија 12. века и њен политички значај. Држао је више предавања по позиву на универзи­ тетима у Грчкој, на Кипру, у Немачкој, Мађарској и Бугарској. Члан је редакција часописа Byzantinische Zeitschrift, Београдски историјски гласник и Радови завода за хрватску повијест, као и међународног Научног већа Центра за истраживање историје и културе Медитерана и Југоисточне Европе – Церанеум, Универзитета у Лођу, Пољска. Организатор је међународне летње школе Од Цариграда до Београда (јули 2009), међународних симпозијума Педесет година Републике Кипар – историја и култура Кипра (мај 2010) и Пре и после пада Цариграда. Центар и периферије у доба пре и после освајања Цариграда 1204. и 1453. године (јун 2012) и уредник тематског зборника са истог скупа Before and After the Fall: The Balkans and Byzantine World before and after the Capture of Constantinople in 1204 and 1453. Аутор је четири монографије: Цариградски патријарси и цареви Македонске династиије (2003), Комнини у Цариграду 1057-1185. Еволуција једне владарске породице (2006), Манојло Комнин, византијски цар 11431180 (2008), Краљ Милутин (1282-1321) (2012)) и више десетина научних радова.

Влада Станковић Путовања кроз Византију | Издавач Јавно предузеће Службени гласник | За издавача Радош Љушић, в. д. директора | Директор Сектора за издавање књига Никола Вујчић | Дизајн Александар Прибићевић | Лектура 000 | Коректура 000 | Техничко уређење Саша Бешевић | Београд, 2014 | www.slglasnik.com

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд