Rober Fosije - Ljudi Srednjeg Veka

ROBER FOSIJE

LJUDI SREDNJEG VEKA

ADRESA / NOVI SAD

Sadržaj Predgovor......................................................................................................5 Prvi deo - ČOVEK I SV ET.........................................................................9 1. Ogoljeni čovek.................................................................................... 11 KRHKO BIĆE...................................................................................... 11 Nakazno b ić e .................................................................................................. 11 Prilično zadovoljan samim sobom........................................................... 13 Ali da li on ipak vidi n ija n se?.................................................................. 15 ALI JEDNO UGROŽENO STVORENJE............................................ 18 Da li on, zaista, poznaje sebe sam og?..................................................... 18 Protiv čoveka, „neobični" napadi................................................................ 23 Bolest koja v re b a ............................................................................................. 26 Crna sm rt........................................................................................................... 29 Mogu li se ti ljudi izbrojati?........................................................................ 32 2. Životna doba....................................................................................... 41 OD DETETA DO ČOVEKA...................................................................41 Čekajući dete..................................................................................................... 41 D eteje stiglo......................................................................................................45 „Detinjstva” ....................................................................................................... 47 Dete među svojima......................................................................................... 51 ČOVEKOV PRIVATNI ŽIVOT.......................................................... 53 Vreme prolazi.................................................................................................. 54 Telo treba n ahran iti........................................................................61 Ukus treba obrazovati.................................................................................... 67 Telo treba u k ra siti........................................................................................... 69 MUŠKARAC, ŽENA I OSTALI.......................................................... 76 Dva pola licem u lice.......................................................................................77 Pitanje p o la ....................................................................................................... 81 Životi sa loncem na vatri...............................................................................85 Bračni okovi.................................................................................... 89

I njegovi k a ta n ci ................................................................................93 Bliski rođaci ........................................................................................ 98 I „srodstvo"..................................................................................... 102

OKVIR NAPORA.............................................................................. Kuća ................................................................................................. I sve što se u njoj nalazi ................................................................ Čovekje rođen da r a d i .................................................................. Koji rad? ........................ A oruđe? .......................................................................................... KRAJ ŽIVOTA............................................ Starci .............................................................................................. „Prelaz” ........................................................................................... Posle sm rti ......................................................................................

103 103 108 111 114 119 122 123 127 129

3. P riro d a ................................................................................................ 135 VREME KOJE PRO UČE................................................................. 135 Rasvetljavanje prošlosti čovekove okoline ..................................... 136 Šta su videli ili osećali? ................................................................ 138 VATRA I VODA................................................................................ 142 Vatra, simbol života i sm rti .......................................................... 143 Voda kao spas i dobro činiteljka ..................................................... 145 More, koje izaziva strah i iskušava .............................................. 147 POLJOPRIVREDNI PROIZVODI.................................................. 151 Zagospodariti zem ljištem .............................................................. 151 Obrađivanje zem lje ........................................................................ 154 Trava i vinova loza .......... ............................................................. 157 DRVO I ŠUMA.................................................................................. 160 Šuma, uništena i sveta ................................................................... 160 Šuma, neophodna i hraniteljka ..................................................... 164 A ljudi koji borave u šum i ? .......................................................... 166 4. A živ o tin je?........................................................................................ 169 ČOVEKOV ODNOS PREMA ŽIVOTINJAMA............................... 170 Strah i gađenje ............................................................................... 170 Poštovanje i lju b a v ........................................................................ 172 POZNAVATI I RAZUMETI.................................. 176 Šta su životinje? ............................................................................. 176 Proniknuti u taj svet ...................................................................... 178 UPOTREBLJAVATI I UNIŠTITI..................................................... 182 Usluge životinja ............................................................................. 182 Ubiti je čovekova osobenost............................................................ 187 Bilans koji se ne poklapa ............................................................... 192

Drugi deo - ČOVEK U SAMOM S E B I.............................................197 1. Čovek i d r u g i.....................................................................................199 ŽIVOT U ZAJEDNICI...................................................................... 199 Zašto živeti u zajednici ?.................................................................. 200 Kako se okupljati? ........................................................................... 204 Gde se okupljati? ..............................................................................209 Smeh i ig ra .......................................................................................217 OPREZNOST I ODSTUPANJA.........................................................222 Red i „redovi” ................................................................................... 224 M ir i č a st .........................................................................................229 Zakon i m oć ..................................................................................... 233 N e m iri ............................................................................................. 242 I ljudi iz drugih m esta .................................................................... 251 2. S aznanje............................................................................................. 257 UROĐENO..........................................................................................258 Sećanje ............................................................................................. 258 Im a gin a rn o ........................... 262 M e ra .................................................................................................266 STEČENO............................................................................................ 272 Gest, slika, re č ..................................................................................273 I napisano ....................................................................................... 278 Šta se u č i? ....................................................................................... 283 I g d e ? ............................................................................................... 288 Izražavanje ...................................................................................... 294 Ko piše i šta? .................................................................................... 295 Za koga se piše i k a k o ? ...................................................................299 Uloga umetnika ................................................................................301 3. I d u š a ..................................................................................................305 DOBRO I ZLO..................................................................................... 307 Kraj dualizma .................................................................................. 307 Vrlina i iskušenje ............................................................................ 311 Greh i oproštaj .................................................................................317 VERA I SPASENJE........................................................................... 319 Dogma i običaji srednjovekovnog hrišćanstva .............................. 320 C rkva .............................................................................................. 324 Sa one strane ................................................................................... 328 Zaključak

333

Predgovor „Mi, ljudi srednjeg veka, znamo sve to", rekao je jednom od svojih likova autor prošlog veka. Ova burleskna rečenica je trebalo da nasmeje književnike; ali šta je sa ostalima? Onima za koje je srednji vek široka ravnica neizvesnih kontura, u kojoj je kolektivno sećanje izmešalo kraljeve, monahe, vitezove i trgovce između kate­ drale i zamka, svi ogrezli, i muškarci i žene, u atmosferi nasilja, pobožnosti, proslava, „srednjovekovnoj” atmosferi. Svi oni koji prola­ ze pred našim očima, političari, novinari, radnici u medijima, odav­ de su crpili, uglavnom iz neznanja, ono što su želeli da prikažu kao nepobitne i ishitrene tvrdnje. Eto im, kao na repertoaru Šatlea „srednjovekovni” i recimo „međievalni” ili „srednjovekovno doba” što je ista stvar ali bez prezrivog značenja. Ima više decenija kako su Lisjen Fevr i Fernan Brodel nakon njega, mada sa manje agresivnosti, ismevali one koji su nastojali da se približe i da opišu te muškarce i žene, promene i umnožavanje u toku jednog milenijuma. Oni se slažu, kao što je to Mark Blok jed ­ nom za sve ustanovio, daje područje istorije bilo ljudsko stanje, sta­ nje čoveka ili ljudi u društvu; ali, oni su smatrali d aje to pre bila či­ sta fikcija nego vremenski dugo traganje za prototipom koji se du­ go vremena nije menjao i da „srednjovekovni čovek” nije postojao. Međutim, upravo je to naslov koji je Žak le Gof, ima nekih dvade­ setak godina, dao jednom eseju koji je pokušao da uradi sa deset drugih uglednih naučnika. Ali on je znao da izbegne uopštavanje modela, birajući da pažljivo posmatra, kao u nekoj galeriji, jedno­ stavne „društvene vrste": sveštenika, ratnika, građanina, seljaka, intelektualaca, umetnika, trgovaca, svetitelja, čoveka sa margina... i ženu u svojoj porodici. Ti portreti su crpili svoju umetnost, svoju boju iz svega što je pokretalo ekonomiju i društvo, ponašanja i ima­ 5

ginacije, sisteme predstavljanja i klasiranja. Oslobađa se sređnjovekovna klasifikacija u posebnim okvirima pristupačna modernima, a to smo mi, isto tako i elementi za razumevanje malobrojnih proble­ ma koji nam danas dosađuju. Moj pristup nije takav. Osim toga, zašto nastaviti ili čak preu­ zeti takvu fresku, dajući druge „tipove ljudi” ili dodajući nijanse i novine? Jedan takav rad, deo po deo, bio bi beskonačan, dosadan i od male koristi; pored toga, on u velikoj meri prevazilazi moje spo­ sobnosti. Međutim ja sam šokiran da se, u tom njihovom radu ili u drugim, po ambiciji skromnijim radovima, jasno pojavljuje činjeni­ ca koja kao da ne iznenađuje autore istraživače, a to je da svi ovi lju­ di, ljudi različitih porekla, jedu, spavaju, hodaju, vrše nuždu, sparuju se i, čak razmišljaju na isti način kao i mi: mi isto tako jedemo prstima, sakrivamo polne organe, uživamo na isti način, branimo se, ako je moguće, od kiše, smejemo se ili plačemo, i to isto kao i u vreme Karla Velikog, Svetog Luja ili Napoleona. Naravno, ja vrlo dobro znam koje su svakodnevne neizvesnosti isto kao i neizvesnosti jedne epohe, težina misli ili mode; ali, posmatrajući ga u njego­ vom svakodnevnom životu, juče kao i danas, čovek je samo dvono­ žni sisar kojem je potreban kiseonik, voda, kalcijum i proteini da bi opstao na jednom izdignutom delu lopte - od gvožđa i nikla čije su tri četvrtine prekrivene slanom vodom, a ostali deo je preplavljen biljnim okeanom kojeg nastanjuju milijardu drugih vrsta. U sušti­ ni, on je samo „ljudska zver”. Upravo me ona i interesuje, a Lisjen Fevr je bio sasvim u pravu kada je smatrao da deset ili dvanaest vekova može sve to da promeni. Čitajući ove reči koje bi se mogle smatrati provokativnim, či­ talac bi se mogao zacrveneti od besa; ali neprijatnost koju bi dakle osetio savršeno bi objasnila moje reči. To prećutkivanje bi zaista po­ kazalo da on ne uspeva da se odvoji od osnovne ideje koja podupire njegovo mišljenje: čovek je izuzetno biće zato što je stvoreno voljom Božanskog duha ili, ako se odbaci ova pretpostavka, zato što je on životinja obdarena izuzetnim kvalitetima. Ipak, ko ne vidi da mu je život stalno ugrožen vodom, biljkama, životinjama koje ga okružu­ ju, da je život neprekidna borba za opstanak i da možda, u dugoj, veoma dugoj istoriji naše planete, njegovo pojavljivanje ne predsta6

vlja ništa više od pojave koelakanta1 i dinosaurusa, ima nekih stoti­ nu miliona godina. Budimo dakle skromniji i prestanimo da na se­ be gledamo sa samozadovoljstvom. Dakle, u pokušaju da se uzdrmaju „pouzdane tvrdnje", ja sa­ mo želim da se potencijalni čitalac zapita o njihovoj istinitosti, da ih napusti, kako bi im se vratio, naravno, ako se pokažu kao najbo­ lje. Ja ne krijem da u tim recima postoje slabosti. Ja sam obavezan da biće čije ću telo, dušu, mozak i okruženje pokušati da opišem i da smestim u okvir čiji su mi izvori poznati ili bar u one okvire ko­ je sam mogao da kontrolišem. Dakle, ja nisam kompetentan da opi­ šem egipatskog seljaka ili tibetanskog monaha, ništa više ni versajskog dvoranina niti rudara Žerminala. Donekle, osećam se prijatno samo kada je u pitanju srednji vek; kroz profesiju sam svakako ob­ išao atinske hoplite2 ili konjanike Reichshoffena, ali nakratko. Me­ đutim, „srednji vek” ima specifičnosti, kao i sve druge etape u ljud­ skom iskustvu: ja ih neću moći sakriti, ublažavajući tako posthumni gnev Lisjen Fevra. Trebali se, dakle, dalje slagati sa „srednjim vekom”, univerzitetskim izrazom koji je izmislio Gizo ili čak Bosje. Komad vremena u kojem su ekonomija i društvo imali pojedine do­ bro označene crte, Marksov „feudalizam"? Ali, zaista, jede li se „fe­ udalno”? Vreme u kojem trijumfuje militantno i opšte hrišćanstvo? Ali, ne dolazi li „zlo zagriženih” iz Jevanđelja Svetog Jovana? Osta­ vimo to sada; taj spor bi bio uzaludan. Moja dokumentacija i, štaviše, većina istraživanja koja sam prisvojio i po kojima sebe preporu­ čujem, smeštena su u periodu od Karla Velikog do Fransoa I; a ja ću ipak napraviti izbor, kao i svi drugi i sa istim diskutabilnim doku­ mentima, na period od X II—XIV veka, period „gozbi” i „srednjovekovnih” defilea koje je organizovala oskudna zajednica. Još gore: izabraću svoje primere uglavnom u Francuskoj i to u severnoj Fran­ cuskoj je r mi je bliskija. Nisam završio sa pokušajem da sprečim dobronamerne kriti­ ke. Čovek o kojem ću da govorim nije ni vitez, ni monah, ni biskup, 1 Koelakant, poznata i kao riba-čudovište, riba koja je izumrla pre 65 miliona godi­ na. (prim, prev.) 2 Hopliti predstavljaju teško naoružane i opremljene pešake u antičkoj Grčkoj, (prim, prev.)

7

ni „velikaš", već više građanin, trgovac, gospodar ili učen čovek. To je čovek kojeg brine kiša, vuk i vino, kovčeg, plod ili još i vatra, se­ kira, komšija, kletva, spasenje, sve ono o čemu nam je govoreno us­ put ili prividno, kroz iskrivljenu prizmu političkih institucija, dru­ štvenih hijerarhija, zakonskih prava ili kroz načela vere. Ovde se, dakle, neće moći naći ni ekonomska izlaganja, ni tehnički prizori, ni klasne borbe; samo jedan siroti čovek iz svakodnevnog života. Završna reč: uzeo sam gotovo sve od drugih, ali ipak ne citi­ ram. Međutim, kao što se kaže u sklepanim zahvalnicama, oni će se sami prepoznati. Tu i tamo, dodao sam nekoliko opaski iz mog kra­ ja, o težini onog što je „prirodno” i o čovekovoj „bedi”. Za to preu­ zimam odgovornost kao i za sve što je izloženo, pojednostavljenje ili nepoštovanje hronoloških ili geografskih nijansi zbog kojih će se, naročito „eksperti" narogušiti. Ali to je cena koja se plaća za svaku pljačku. Da li sam dobro postavio svoj cilj? Ostaje mi samo da ga po­ stignem.

8

PRVI DEO

ČOVEK I SVET Evo dakle živog bića koje, naravno, živi od vazduha uglavnom sastavljenog od kiseonika, azota i vođonika. On spada u red kičmenjaka i to je sisar sa stalnim reproduktivnim ciklusom do kojeg do­ lazi sjedinjenjem dva pola. Spoznavanje njegovog porekla i faza u njegovoj evoluciji bi bilo neophodno pratiti da bi se saznalo kojim putevima je njegova „misao”, malo pomalo, ukrotila jedan deo, sa­ svim mali deo Stvaranja. Danas, čak i oni ljudi koji su bili izuzetno skromni i ponizni oklevaju i prepiru se u pristupanju tom pitanju: ukazujući na donju vilicu i trtičnu kost, oni se suprotstavljaju u tom neznanju, koje otežava svako novo otkriće, da bi pokušali da otkri­ ju kako smo, stotinama miliona godina, od marginalne šimpanze dospeli do Sigmunda Frojda. Ljudi srednjeg veka nisu sebi postavljali takva pitanja, kao ni ljudi vekovima kasnije, pa gotovo sve do danas: čovek je delo nasta­ lo zahvaljujući Vrhovnom biću nakon stvaranja sveta, kao vrhunac njegovog delà i prema njegovoj slici. Žena je nastala nešto kasnije kao neka vrsta ispravke onoga što je, međutim, trebalo da bude sa­ vršeno. U jednoj takvoj koncepciji, poreklo čoveka ne predstavlja nika­ kav problem i ono što se kod njega smatra mučnim može biti samo Božija kazna za neki prvobitni greh? Pogledajmo!

9

1

.

Ogoljeni čovek Neka čitalac poželi - znam da je u pitanju teška vežba - da sa­ da na neko vreme izađe iz okvira tradicije i neka pokuša da opiše i proceni ljudsko biće.

KRHKO BIĆE N akazno biće Ovaj naslov će bez sumnje izgledati uvredljivo; ali, on je rezul­ tat arheoloških, tekstualnih, fizičkih, rekao bih zooloških zapaža­ nja: pronađena tela, zatečena netaknuta u ledu ili tresetu, mumije svetih ili znamenitih ljudi, skeleti ćeli ili delimični što su prizori sa groblja, replike odeće ili alata; mesta, datumi i uslovi čuvanja su sa­ mo anegdotske pojedinosti. Iz tih neospornih ostataka, ikonografi­ ja, naslikana ili isklesana, razlikovaće se samo u želji da istakne de­ talje: ponašanje, visina, izgled. Naravno, razlike u odnosu na naše savremenike su zanemarljive: možda se dakle radi o skromnijoj vi­ sini, ako je suditi po svakodnevnoj životnoj opremi, ali i većoj mi­ šićnoj snazi o čemu govore neverovatni podvizi ratnika ili drvoseča. Da lije u pitanju ishrana? Ili možda način života? Uostalom, ko će na groblju razlikovati cevanicu jakog kmeta od cevanice bolesnog vlastelina. Prestanimo, dakle, da razmišljamo o sebi sa divljenjem koje traje hiljadama godina, a naročito žene. I recimo grubo da je čovek ružno i slabo biće. Naravno, možemo sa zahvalnošću razmišljati o 11

izvijenim linijama i oblinama našeg tela, bar prema našim standar­ dima lepote; ali, neki delovi tela su nezgrapni, može se reći i smešni: naša stopala i prsti na njima su beskorisni, naše uši smrežurane i nepokretne, naša glava isuviše mala u odnosu na ostali deo te­ la (što su grčki vajari, ljubitelji harmonije, pokušavali da isprave), polni organ muškarca ili grudi žene! Pitanje čiste estetike? Ali, po­ stoji i gore: dvonožac i sa stopalima, čovek hoda, trči i skače mnogo lošije od četvoronožaca; njegovi prednji ekstremiteti su atrofirali i oslabili u tolikoj meri da bi to nasmejalo svakog mesoždera; njego­ vi nokti su beskorisni i mala je prednost ono što je ostalo od njego­ vih zuba; njegova proređena dlaka ga ne štiti ni od jednog od nebe­ skih hirova; parenje mu nameće groteskne položaje, koje, istina je, deli sa brojnim drugim sisarima; u sledećih nekoliko godina, visina mu se smanjuje, telo slabi, organi ga izdaju. Još gora stvar je što njegova čula pokazuju ogromnu slabost; gubi sposobnost da vidi da­ leko, a noću ne vidi uopšte; opaža veoma mali deo šumova i talasa koji ga okružuju; njegovo čulo mirisa je u potpunosti uništeno, a taktilni osećaj je osrednji. Kaže se takođe d aje njegovo telo bljuta­ vo i isuviše slano, a njegov miris odvratan; ali to je sa tačke gledišta drugih životinja, upravo onih čija nas privlačnost, spretnost, pogled i opažanje čude i oduševljavaju: ptica koja lebdi u vazduhu, riba u vodi, mačka spremna da skoči. Ako prestanemo da se divimo sami sebi, stvar će se podrazumevati: čovek je biće koje je Stvoritelj ošte­ tio. Pa ipak... Pa ipak, kako poreći d aje čovek duboko ostavio svoj trag na vidljivom delu planete? Trebale su mu neke osobenosti da bi tako nadoknadio osrednji odlazni prtljag. Ako prihvatimo da se radi o izuzetnom stvorenju koje je Vrhovni duh želeo, nije potreb­ no nikakvo objašnjenje; a srednji vek se ne bi uopšte pitao o tome: da u svetu postoje belci, crnci, žuti, mali, veliki, dobri, loši, genijalci budale čak i hrišćani, Jevreji, muslimani, sve to dolazi od vrhov­ nog cilja čiji kraj izmiče čoveku, a koji bi mu možda bio otkriven na nebu. Tako da u tim vekovima nema traga koji je bio tražen, i iz ve­ oma jakih razloga izmišljena su dva kriterijuma - jedan pozitivan, drugi negativan - koji od čoveka čine izuzetan zoološki predmet; danas postoji vrlo mali broj ljudi, čak i onih dubokih duhovnih ubeđenja, koji se sa tim ne slažu. Čovek je jedini sisar koji, svoje palče­ ve može da postavi nasuprot ostalim prstima ruke što je jedinstven 12

i neophodan uslov za prikupljanje, obradu, i upotrebu oruđa, vatre, ili kremena, zbog čega je njegova superiornost u odnosu na druge životinje neosporna. Gospodar vatre, gospodar stvari, on je, sa dru­ ge strane, jedini među sisarima ako ne i među svim živim bićima koji uništava i ubija iz besa ili zadovoljstva, a ne zato što ga je na to naterao strah, glad ili seksualni nagon; čovek je najopasniji i najo­ krutniji među predatorima. *

Prilično zadovoljan sam im sobom Ubeđeni da su ono što je Bog želeo, ljudi srednjeg veka su ružnoću i nedostatke koje su viđali oko sebe mogli pripisati samo toj istoj volji, koja je promenila prvobitno delo. Fizičke ili moralne ne­ savršenosti nose znakove božanskog nezadovoljstva: ako ima po­ kvarenu dušu, osakaćeno telo, preopterećenu savest, to je zato što je grešio i on je neminovno „ružan” i slab, tako je i opisan i nasli­ kan. Ikonografija i svetovna književnost ne ostavljaju nikakvu sum­ nju: Jevreji, „Saraceni”, bogalji su u osnovi „ružni”: lica sa grimasa­ ma, deformisana visina, neproporcionalni udovi, neprijatna kožna oštećenja, preterana dlakavost ili pigmentacija, nos, oči i uši nepra­ vilni i uznemirujući. Utisak je da te osobine mogu samo da obes­ hrabre milosrđe i razumevanje. Srednjovekovni svet nije pokazivao nimalo sažaljenja prema nakazama, u pravom smislu te reči: smejali su se greškama slepaca, odbacivali su bolesne, prezirali slabe; nisu pokušavali da shvate ni Jevreja ni nevernika: u najboljem slu­ čaju, plašili su ih i proterivali; u najgorem slučaju, istrebljivali su ih „zarivajući mač u stomak onoliko duboko koliko može da uđe”, kao što je rekao sveti kralj Luj: ne samo što se nije mogao videti nijedan gest međusobne pomoći, polazeći naročito od crkve, već je milosr­ đe retko dobijalo priznanje drugih: u najboljem slučaju to će biti novac iz sažaljenja ili popustljivosti. I upravo ti skromni znakovi milosrđa prema drugome bi uvek bili ukaljani nekim ustručava­ njem, štaviše kajanjem, jer te žrtve božanskog gneva su sigurno kri­ ve, krive što nisu videle gde je istinska vera ili krive što su je ismevale. Na taj način se ne dobija spasenje već živeći svoj život ispu­ njen verom i nadom; bolje je ustupiti vinograd crkvi nego poljubiti 13

gubavca. Odbacivanje je samo moralno; takođe je i socijalno. Pošto se delo, napisano ili naslikano, obraća „visokom rodu”, aristokratiji samo do kraja XII veka, isto kao i buržoaziji, onda će strašljivi vi­ tez, pokvareni sveštenik, surovi seljak biti „ružni”, u najboljem slu­ čaju smešni. Ideja Dobra i Zla, Lepog i Ružnog nije univerzalna. Ne prizna­ jući ovaj dokaz, čovek rizikuje da doživi brojna razočaranja, a naro­ čito danas kada smo suočeni sa drugim kulturama, drugim sistemi­ ma razmišljanja. Ovi nivoi različitih vrednosti nas izlažu, kao i osta­ le bez sumnje, ozbiljnim greškama u proceni, ishitrenim osudama, strahovitim razuzdanostima. Za hrišćane srednjeg veka na Zapadu, dugo vremena potisnuti u ograničeni i prilično homogeni geograf­ ski okvir čija je populacija bila indoevropskog, keltskog, german­ skog, mediteranskog porekla, pojam lepote je mogao biti sličan: iz­ među keltskog konjanika i rimskog legionara, grčke Afrodite i ger­ manske Device, u pitanju su nijanse u detaljima; kanoni Praksitela3 ili Apela4 su veoma bliski kanonima slikara predrenesanse i gotike Amijena: visina je oko 1,75 m za muškarce, glava zauzima sedminu tela, lice je ovalno, očne duplje duboke, nos izbačen, ali su usne tan­ ke, koža svetla, više ružičasta nego braon, prsti tanki, dlakavost osrednja, ali je kosa gusta. Naravno, vrlo dobro znam da je čovek krupniji na severu nego na jugu kontinenta, tamnija je braon boja kože čoveka na jugu u odnosu na čoveka na severu, lobanja je više okrugla kod ljudi sa zapada i juga u odnosu na one sa istoka i severa; ali te „etničke” nijanse smatram kao zanemarljive u odnosu na Semite, Azijate, crnce svih vrsta. Neobična je činjenica da su primeri koje su pesnici opevali na jeziku d ’oc i d'oïï, ili primeri prika­ zani na freskama i minijaturama imali te crte; tako da ponekad i bez obzira na stvarnost oni ih nehajno primenjuju na ipak posebne modele, ali odbijaju da to vide. Prema tome, Lepota je onakva kakvu je Bog želeo i postoje na­ činio čoveka prema svom liku, ovaj će preuzeti njegove fizičke ka­ 3 Jedan od najvećih atinskih skulptora IV veka pr.n.e. i predstavnik takozvanog „le­ pog stila”, (prim, prev.) 4 Antički grčki slikar (IV vek pr.n.e.), dvorski slikar Aleksandra Velikog. Antički iz­ vori ga smatraju najvećim antičkim slikarom, (prim, prev)

14

rakteristike: anđeli, Krstitelj i Isus, svi liče, kao što su i Device liči­ le kroz vekove. Tako je došlo do neobične protivrečnosti: svi znaju daje, prema Rukopisu, Otac želeo da se otelotvori upravo među Jevrejima, da su proroci, apostoli, pa čak i Pavle bili Jevreji, odnosno „ružni” prema kriterijumima Zapada, ali nijedno prikazivanje ne sadrži semitske crte, ni Hrist, ni Dvanaestorica, ni arhanđeli ni pre­ teče. Lokalni primeri su izbrisali stvarnost; osim ako je priznato da niko više nije ni Jevrejin ni ružan, jer su bili u stanju da prepozna­ ju Mesiju.

Ali da li on ipak vidi n ijanse? Kada izađe iz svog sveta hrišćanina bele kože, čovek tog vreme­ na odmah gubi svoj kritički duh. Ne zato što ponekad nije uspevao da pronađe vrlinu kod jednog Saladina5 ili jednog Avicene,6 čak ni kod učenog rabina; nego je on u njima video samo moralne osobine. Gledajući izvana, svi su „crni”, a crna je boja noći, nepoznatog, opa­ snosti: Turci, Saraceni i Mongoli imaju crnu kožu; ali, to nije slučaj kod Jevreja jer su oni, takve bogoubice kakvi su bili, zaključili savez sa Bogom. Ipak, svi oni imaju ljudski izgled. Ali, s druge strane, bi­ ća koja je vajao umetnik iz Vezleja, koje je Mandevil zamišljao u svo­ joj radnoj sobi u Londonu, a koje su Plano Karpini i Marko Polo sre­ tali na putovanjima po Centralnoj Aziji, su nakazna, prave ljudske zveri: deformisana bića čiji su pojedini delovi tela uvećani ili zastra­ šujući, koža, rogovi, uši, noge i „neobično" lice su plod mešavine za­ padnjačkih utvara i persijskih, indijskih i kineskih legendi. Vrativši se u njemu poznat svet, hrišćanin, opisujući ljude ni­ je ravnodušan prema nijansama o kojima sam govorio ili je zaslepljen prototipima; ali, nihova zapažanja su retko deskriptivna i pri­ rodna. Pesnik na jeziku d'oc, pisac romana na jeziku d'oïl, oštrou­ man ratnik ili ratnici „junaci" su zainteresovani za stas, kosu, put lica; oni teško beže od tih stereotipa: brada je sa maljama, kosa je 5 Pravo ime mu je bilo Salah ad-Din Jusuf (1137-1193) - bio je kurdski vojskovo­ đa koji je postao vladar Egipta i Sirije i zasnovao ajubidsku dinastiju, (prim, prev.) 6 Avicena (980-1037) poznat i kao Ibn Sina, bio je vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik, (prim, prev.)

15

zlatna, usne crvene, ten rože boje, mišići gipki, struk vitak; a kad mladić skoči na konja ili kada mlada devojka drži cvet za svog dra­ gog, oduševljeni krug „prijatelja" nije iznenađen i bučno se veseli. Očigledno, pošto se seljak nikada ne opisuje za vreme oranja, niti tkalac dok obavlja svoj posao, istoričar, kao i obično, ostaje nem pred njihovim delima. Kako bi se radoznalost istančala potrebna je posebna okolnost, poput neverovatnih podviga Rolandovih drugova ili onih koji traže Gral i koji prevazilaze granice verovatnoće za šta je potrebna izuzetna fizička snaga. Ali ovi „podvizi” zbog kojih su mladi ratnici, bez sumnje, veoma uzbuđeni, možda su imali za cilj samo da poduče, ali ne i da budu opisani. Konačno, čini se da opšte ponašanje pojedinaca više privlači pa­ žnju. Ako izraz nije preteran možemo reći d aje izgled sociološka, a ne fiziološka karakteristika. Ako se, na primer, ukaže na kraljevu gojaznost i ako je osudimo, onda nije u pitanju aluzija na njegov neu­ ravnotežen režim ishrane ili zabrinutost za njegovo zdravlje; u pita­ nju je njegova služba, u ovom slučaju javna i njegova sposobnost, u ovom slučaju konjanička i ratnička koje su zanemarene, kao i činje­ nica da je gojaznost greh, greška, „sramota”. U tom smislu mi mno­ go pažnje posvećujemo izgledu. On je ogledalo duše i odraz je osećanja koja oživljavaju čoveka koji je opisan ili prikazan, mnogo više ne­ go što bi to uradili pokreti ili odeća. Istina je da bi osobenosti jednog vremena mogle ostaviti utisak na umetnika: primećeno je da se u rimsko doba ljudi na freskama i minijaturama uopšte ne smeju, kao daje zebnja današnjice pritiskala to vreme; oči su ispupčene, uplaše­ ne, kao neka vrsta odraza tih davnih „strahota hiljadite godine” koje danas nastojimo da poreknemo ili zamaskiramo. Mir se, naprotiv, očitava na crtama na „Divnom Bogu” (Beau Dieu)7 ili na vedrim lici­ ma minijatura X III veka. „Osmeh Remsa”8 nije potez dletom genijal­ nog, inspirisanog umetnika: to je potez njegovog modela. Ipak, potrebno je više od jednog hroničara koji bi „postavio” svoje junake i našao kod njih neke specifičnosti. Pošto vrlo malo pa­ 7 Beau Dieu - statua Isusa Hrista (prim, prev.) 8 „Le sourire de Reims” predstavlja statuu anđela sa čuvenim osmehom na katedra­ li u Remsu .i jedno je. od. najpoznatijih delà srednjovekovne skulpture, (prim, prev.) ' ‘

žnje pridaje formi on traži držanje u kojem bi fizičke karakteristike isticale ili rasvetljavale moralne osobine. Ali, pošto to nije bilo pozna­ to, on se okrenuo Galenu9 i Hipokratu: čoveka odlikuju „tempera­ ment" i „raspoloženje” koji su, u njegovom telu, rezultat nejednakih kombinacija četiri životna principa koje je priznavala antička, a za­ tim i arapska medicina: to su flegmatik, melanholik, kolerik i sangvinik. Pesnik prepušta brigu lekarima i prirodnjacima o pronalaženju njihovih uzroka, a što se njega tiče, on se posvećuje utiscima iz sva­ kodnevnog života ili društvenim odnosima: uzdržavanju, delatnostima, duhovnim i fizičkim reakcijama, čitavom nizu vrlina ili mana. Konačna oblast koja je danas dobro savladana: krv. Da li je u tim vekovima proliveno isto toliko, ako ne i više krvi nego danas, od malog je značaja. Nasuprot tome, pred njenim prolivanjem posmatrač deluje neustrašivo. Umetnik prikazuje još više odrubljenih glava iz kojih lije krv, otvorene Hristove rane, udove posečene na bojnim poljima iz kojih otiču crveni talasi, oklope koji propuštaju krvave fontane; pesnik takođe ne zaostaje: razlupane glave, odsečene ruke, rasporem stomaci i ja pored toga mirno prolazim. Da li je to, bar delimično, nepoznavanje uloge krvi u životu? Manja osetljivost na bol izazvan povredom? Prepuštanje sudbini pred jednim budućim, verovatnim i neizbežnim krajem? Ne postoji ništa što bi podsećalo na emociju koja bi danas mogla da dovede do prolivanja krvi, bar u pojedinim delovima sveta, na sreću, u onima u kojim mi živimo, je r u suprotnom... Ljudi tog vremena nisu bili ravnodušni prema krvi, ali oni su u njoj pre videli elemenat prenosa života, čak i vrlina. Moguće je da je to bila čista izmišljotina hroničara koji je bio uznemiren germanskim običajem ispijanja krvi konja oborenog u ratu kako bi sa njom upili i njegove kvalitete: hrabrost i snagu. Međutim važnost menstrualnog ciklusa u životu žene je očigledna: čuvanje prve krvi, svečana objava blagoslova, zabranjeni polni od­ nosi tokom menstruacije. Serologija10 je danas prilično napredovala kako bi biolozi mo­ gli da nađu veze između krvnih grupa i ponašanja pojedinaca koji 9 Aelije Galen ili Klaudije Galen, (129-199) poznatiji kao Galen iz Pergama, bio je poznati rimski lekar grčkog porekla, (prim, prev.) ..._ 10 Nauka o krvnom serumu i njegovoj terapeutskoj upotrebi."(prim, prev.)

17

su uključeni u to istraživanje pred naletima bakterija i virusa. U srednjem veku zabeleženo je da je takav čovek —isključivo visokog ranga, avaj! —pokazivao znakove bolesti za koju njegov sused nije znao; u periodu epidemije ove činjenice su bile još vidljivije: u za­ raženoj sredini, pojedine grupe nisu obolele i to bez razloga. U tom smislu, slučaj pandemije kuge u XIV i XV veku, o kojoj ću još govo­ riti, je upadljiv: zdrave „pastile” usred okeana zaraze. Nažalost, za istoričara su ta zapažanja retko bila precizna ili izražena u brojka­ ma; pa ipak, možda upravo u tome leži razlog neospornih raznoli­ kosti u proceni jednog istraživača po pitanju obima ljudskih gubi­ taka u takvim prilikama. Dugo vremena se nije znalo, sto je slučaj i sa nama samima, da pojedinci sa krvnom grupom B, na primer, ni­ su osetljivi na bacile kuge i da na prostorima na kojima je ta grupa bila u većini, kao što je to slučaj sa Mađarskom, pošast nije uopšte ili je vrlo malo pustošila. Mešanje krvnih grupa od tog vremena se proširilo zbog čega gotovo da i nije moguća zadovoljavajuća praće­ na krvnih podela u srednjem veku; pretpostavke bez sumnje opa­ sne, poput onih navedenih u Velikoj Britaniji, nisu ipak pogrešile, da bi se posredstvom njih objasnila kretanja saksonskog naseljava­ nja, okolnosti i njihove etape na arhipelagu.

ALI JEDNO UGROŽENO STVORENJE Da li on, zaista, poznaje sebe sam og? Društva koja za sebe kažu da su „napredna” predala su se sada jednoj vrsti kulta tela, panici pred godinama i poštovanju lekova ko­ ji ispunjavaju ordinacije i mesta „za vraćanje u formu” i optužuju lekara je r nije ispunio njihova očekivanja. Mediteranski svet, onaj antički kao i ovaj naš, tome je sklon više nego bilo ko drugi. Među­ tim, mi danas raspolažemo osnovnim patološkim saznanjima i bri­ žnim osobljem koje, u principu, odagnava naše strahove i naše ne­ znanje. Istoričari privučeni, čitav jedan vek, tom nosologijom11 su umnogostručili studije o srednjovekovnom telu, tražili su tragove 11 Nauka o bolestima - patologija (prim, prev.)

18

bolesti, ispitivali njihove psihološke efekte, o nekima od njih su čak više saznali, kao što je to slučaj sa kugom, zahvaljujući činiocima pre svega demografskim, ekonomskim, pa čak i socijalnim - u evo­ luciji srednjovekovnog doba. Oni su tako široko proučili bolesti otmenog društva, epidemije masa, judeo-grčku i arapsku nauku; na­ veli su simptome, napismeno ili ne, davali ozbiljne dijagnoze i opi­ sali njihov razvoj. Sav ovaj posao je divan. Divan, ali površan; jer, u to vreme, kao i danas, ako smo i „uz­ nemireni” (u tom smislu, reč postoji od 1953) napadom kuge ili na­ glim širenjem side - to je isto - u stvari, mi ništa ne znamo o žulju na nozi, o nosu koji curi ili o usporenom radu creva, te „male napa­ sti” koje, ništa manje, uništavaju harmoniju ljudskog tela. Ja ne mogu, za naše vreme, da odgovorim na pitanje koje otvara to pogla­ vlje, ali što se tiče srednjeg veka odgovor je kategorično negativan. Štaviše, kako su ovi ljudi pre XII veka mogli imati uvid u medicin­ ske studije koje se pojavljuju napisane ili prevedene u Kordobi, Palermu, Salernu, Monpeljeu? Sad već nismo sigurni da su monasi koji su sledili Petra Prepodobnog12 sredinom XII veka, ili knezovi koje su oni savetovali zaista shvatili potrebe i nedostatke tela. Što se tiče ostalih, kako su uopšte smeli da se usude zapitati o onome što je očigledno božanska volja: mrtvorođenče, bogalj rođenjem, hronični bolesnik, ali i ljudi koji su gluvi, slepi, nemi? Oni su cena koju treba platiti njegovom gnevu: zaista, svi su prirodno kažnjeni za grehe koje su počinili oni sami ili njihovi preci; jer, mi nasleđujemo nedostatke kao što nasleđujemo i grehe. Za ovu presudu ne postoji ni lek ni žalba. Kada je u pitanju nasilna smrt u borbi u ne­ koj šumi ili slučajna smrt, ona sa sobom nosi sramotnu kaznu: ne­ ma ispovesti, nema spasenja. Pa ipak! To napušta ili udvostručuje dogmu što hrišćanin pri­ hvata prilično loše: on traži utočište ne pokazujući preveliku ozlojeđenost zbog samovolje Onog odozgo. U samom početku su postojali posrednici koji su mogli ublažiti neumoljivost Sudije. Poštovanje moštiju i hodočašća po svetim mestima se razvijaju u isto vreme sa širenjem uticaja Crkve. Kao i obično, bar u zapadnoj Evropi, crkva 12 Pjer-Mari de Montboasje (1092-1156) poznat je kao Petar Prepodobni (Petrus Venerabilis) bio je deveti opat manastira Klini (prim, prev.)

19

je znala da zadobije odanost koristoljubivih od kojih su mnogi bili njeni prethodnici: nadrilekari, čudotvorni kamen ili izvor su uvek bili pod okriljem sveca, stvarnog ili izmišljenog, čije su moći izlečenja nadaleko poznate; svaki ima svoju „specijalnost" o čemu govore detalji iz njegovog života ili njegovog mučeništva: jedan leci brada­ vice, drugi groznicu ili bol, a to mogu zahvaljujući čudu za kojim su željno tragali. Postavljalo se čak i pitanje o ponovnom pojavljivanju tih sporednih kultova u XI veku i kasnije: može li se u tome videti značaj određene bolesti? U svakom slučaju, izvedena čuda, koja su sa zadovoljstvom opisana u brojnim tekstovima iz tog vremena, predstavljaju najčešće bolesti: tu su više zastupljene bolesti nastale usled loše ishrane, nego povrede i organska oboljenja. Što se tiče De­ vice čiji se kult počeo poštovati nakon 1150. pod uticajem cistercita,13 ona je više bila usmerena na lečenje duše nego tela: molimo joj se kao majci, a ne čudotvorcu. Tačno je da Crkva nikada nije dozvo­ lila da se taj kult razvije do majke-boginje, do hrišćanske Kibele,14 jer je ona devica i samim tim ne može biti simbol plodnosti. Na hodočašćima, darovi su dobra delà; a monasi im se radu­ ju. Ali, da li će njihove molitve biti uspešne? Ne bi li bilo bolje obratiti se —ali tajno, naravno, stručnjacima u umetnosti ispitiva­ nja zvezda, što može imati samo bezvremenski efekat ili onima ko­ ji izrađuju lekove u granicama paklene etimologije?15 Istoričari da­ nas posebno cene čarobnjake i veštice ponoseći se antropologijom ili sociologijom; ovaj „iskrivljeni” svet oduševljava, u stvari, sve učenike, bliske ili ne Frojdu, Mosu, Levi-Strosu. Pored toga, broj­ ni procesi koji su se dogodili između XV i XIX veka učiteljima sila „zla” su dali povoda za neprilične komentare; istina je da mi obič­ no imamo samo optužujuće spise. Međutim, u X III veku, u svojim propovedima, dominikanci, koji ih očigledno osuđuju, pokazuju da je njihovo mesto, bar u seoskom okruženju, prihvaćeno i neophod­ no: gestikulativne primene i kiropraktika, recepti i ponavljanja 13 Rimokatolički crkveni red (prim, prev.) 14 Kibela je grčka i rimska boginja, personifikacija divlje prirode - vladala je ćelom prirodom. Poznata je i kao „Matri magnae”, Velika Boginja, Velika Majka ili Maj­ ka Bogova, (prim, prev.) 15 Učenje o poreklu, uzrocima, činiocima i mehanizmima nastanka nekih fizičkih ili mentalnih bolesti ili poremećaja u ponašanju.

20

molitvi, obredi zasnovani na upotrebi biljaka ili svojstvima vode. One koji brinu o telu sigurno nadmašuju oni koji utiču na um, a Crkva ne priznaje da ti obredi menjaju božansku volju: treba dakle osuditi, čak i spaliti one koji tvrde da su zamena za Boga u borbi protiv zla koje je on oslobodio. Optužbe za jeres bi opravdale nasi­ lje nad vešticama; u stvari, spaljuju se seljaci koji su nameštali udove više nego zli duhovi. Dominikanske propovedi i priče takođe daju ženama, a naro­ čito starim, ulogu posrednika između onog sveta tame i slabosti te­ la: one su, zaista, najviše pribegavale ovim običajima i dugo su ismevale mudre „naučne” duhove takozvanih „modernih” vremena. Ali oni su danas, maskirani kao „umerena medicina”, fitoterapija, kura mladosti i drugo, i ta pribegavanja „prirodnim" lekovima su u procvatu: kreme, masti, čajevi, purgativi, masaže ili fizioterapeutske manipulacije se nadmeću sa „psihološkom pomoći” i „grupama za podršku” koji naš zaluđeni ego dovode do granica grotesknog. Sve je do režima ishrane i svojstava biljaka koje se tu mešaju; i za­ ista, od srednjeg veka većina recepata se može naći u medicinskim raspravama. Ako su žene u prvom planu, jer je i Eva bila napola veštica, i ako svaka majka zna recepte za lečenje svog deteta, muškarci su vi­ še posmatrači nego tradicionalisti i oni će doneti iskustvo koje im budu doneli njihovi ljudi, a rede njihova putovanja. Ipak, postoji iz­ uzetak: Jevreji. Oni idu od sela do sela, od ulice do ulice noseći tor­ be, flašice, talismane; oni znaju ispitivati mokraću, klistirati, pušta­ ti krv, prilično dobro staviti longetu, postavljati ventuze, izmeriti puis. Tu nauku, te metode su sakupili u više od hiljadu godina kontakata mediteranskih i istočnjačkih kultura. Oni su prilagodili sin­ tetičke pretpostavke grčko-rimske medicine, analitičko iskustvo in­ dijskih i iranskih lekara i kroz islam, prenoseći svoje znanje od za­ jednice do zajednice. Najučeniji prevode Avicenu i Galena i tuma­ če Konstantina Afrikanca,16 slede Majmonida17 i proučavaju Avero16 Konstantin Afrikanac (1020-1087), bio je prevodilac islamskih i grčkih medicin­ skih delà. Ime Afrikanac je dobio po mestu rođenja - Kartagina, Afrika. 17Mojsije Majmonid (1135-1204), srednjovekovni jevrejski filozof, teolog, mate­ matičar, astronom, lekar.

21

sa.18 Upravo su Jevreji ti koji lece, skromni ljudi u nauci. Tačno je da su zbog toga vrlo brzo platili cenu: zato što znaju, zato što ih lju­ di iz svih krajeva pitaju za savet, njihova sudbina će biti zapečaće­ na zbog njihovog uspeha; u slučaju neuspeha u toku epidemije, smatralo bi se da su je oni oslobodili. Da bi se lečili i drugim sredstvima, a ne samo „receptima sta­ rica”, potrebno je poznavati od čega je to telo sastavljeno. Nemo­ guće je to očekivati od većine: vojnik je video otvorene stomake i krvave rane; seljak ima neku predstavu kako izgleda skelet životi­ nja koje komada; sve žene su ginekolozi. Ali sveukupno to je ništa; najverovatnije je da čak ništa ne znaju o ulozi srca i mozga. Čak i u slučaju epidemije, ideja zaraze, dakle ideja o pokretaču prenosi­ ocu nije prihvaćena ni pobijena. Inače, ovo neznanje, koje je na­ rodna medicina uspela da pobedi u XIX veku, nije potpuno, jer — zahvaljujući iskustvu ili intuiciji, kako god želite - razni postupci lečenja su se pokazali kao tačni: trepanacija,19 kauterizacija va­ trom,20 nameštanje preloma, melemi, opijati, steznici, ventuze, revulzije21 postižu svoj cilj i ukazuju na pojedine tačne opservacije o krvi, kostima i koži. Istina je d a je često potrebna intervencija pri­ rodnjaka. Oni su najučeniji; oni su čak u stanju da garantuju spi­ skove lekovitog bilja od 800 poglavlja. Ali, oni su dugo vremena ostali na nivou teorije Hipokrata, Galena, Oribasa.22 Persijski do­ prinos preko Salerna i Monpeljea, o harmoniji telesnih funkcija, o krvotoku, ulozi kičmene moždine, pa čak i o ideji naslednih kriterijuma, dolazi iz Španije i sa Balearskih ostrva krajem XII veka; ali se suočavaju sa zabranama crkve poput one u Troa 1163. i u Lateranu 1215. Ideja upotrebe skalpela na ljudskom telu je zabranjena: ona se izjednačava sa „crnom magijom”, dok rasparčavanje mrtvih životinja nije samo posao mesara već služi i u naučne svrhe. Kada je započeto sa autopsijom ljudskih tela? Tajno, na životinjskim te18 Averos (1126-1198), arapski lekar, filozof, matematičar i pravnik. Poznat je po nastojanju da Aristotelovu filozofiju pomiri sa islamom - učenje poznato kao averoizam. 19 Hirurški izraz za otvaranje Iobanje. (prim, prev) 20 Sagorevanje rane u cilju sprečavanja daljeg procesa (prim, prev.) 21 Odvođenje krvi iz jednog delà tela u drugi. (prim, prev.) 22 Oribaš (320-400), grčki lekar (prim, prev.)

22

lima između 1190. ili 1230. u Veneciji; na telima osuđenika nešto kasnije isto u Italiji? Car Fridrih II, kao i obično veoma inovativan, savetuje i uvodi autopsiju u praksu na Siciliji posle 1240; posle 1290, seciranje je dozvoljeno u Bolonji i Padovi. Štaviše, naučnici privučeni time su pojurili da uživaju u eksperimentalnoj nauci, a naročito u Severnoj Evropi (što bi vredelo objasniti): Albert Veli­ ki,23 Nekam,24 Šantempre,25 Bekon. Ovaj raskid sa pređašnjim em­ pirizmom je novo poglavlje u istoriji misli; XIV i XV vek će prisu­ stvovati rađanju naučne medicine. Ali, gde su siromašni ljudi u svemu tome?

Protiv čoveka, „neobični" napadi Vođeni medicinskim žargonom koji nam daje iluziju da zna­ mo, mi lako gubimo iz vida osnovni oblik bolesti (prvobitnu formu). U našem neumerenom društvu, narodna dijagnostika za sve i sva­ šta označava, na primer, alergiju, stres je zgodan izgovor za svaki poremećaj, kao i mutirajući virus, dok oni koji zaista znaju sležu ra­ menima. Ali prehlada, grčevi, svrab, „bolovi u bubrezima” ili glavo­ bolje su naša svakodnevna zajednička sudbina. Mi o tome ne priča­ mo; kako bi tek o tome mogli pričati naši davni preci u jednom dru­ štvu koje je bilo popustljivije u pogledu nesreće koju nam je odre­ dila sudbina? „Proliv", „prehlada”, „malaksalost”, „zaraza”, „grozni­ ca” nemaju pouzdano medicinsko značenje. Nedostaci pri rođenju ili nasledne bolesti se ne lece niti se o njima govori: štap za invali­ de, slušni aparat za gluve, izrugivanje gestova nemih. Što se tiče slepih, nema sumnje d aje treperenje svetlosti ognjišta ili svece po­ većavalo njihov broj; ali, njihove zabune su izazivale smeh, a ništa nije učinjeno da se pomogne kratkovidim ljudima, u periodu od Neronovog ametista do Bekonove lupe u X III veku. 23 Albert Veliki (oko 1200-1280), nemački filozof, teolog, svetac, prirodnjak, bi­ skup. Poznat je i kao „doctor universalis” - opšti učitelj, (prim, prev.) 24 Aleksandar Nekam (1201-1272), engleski kaluđer, filizof i enciklopedista, (prim, prev.) 25 Toma iz Šantemprea (1201-1272), srednjovekovni pisac sveštenik, teolog, (prim, prev.)

23

Anomalije u ponašanju iznenađuju još više. Slučajevi tih anomalija beleže se i kod otmenog društva, ali za to ne postoji lek. Neka se gojazni osude u hronikama i ismeje njihova nesposobnost jahanja, ali ne i proždrljivost. I sa zadovoljstvom se ističe prilično lažna svest kao kod Luja VI i njegovog neprijatelja Osvajača, koji su tim povodom ismevali jedan drugog. Pijanstvo je, ako se može­ mo usuditi da kažemo, ista stvar: skromni ili ne, mnogi piju isuviše i zbog toga gube razum. Ono što uostalom znamo o količini vi­ na ili drugih alkoholnih pića koju unesu odrasle osobe oba pola i svih društvenih slojeva kao i svih godišta objašnjava to kod svih: od litre do litre i po svakodnevno: istina je da se ne zna od koliko je gradi alkohol. Osim toga, u zemlji vina pijanstvo se praštalo ka­ da nije uzrok nečasnog ponašanja: zna se d a je Jovan bez Zemlje pio mnogo kao i njegov neprijatelj Filip Avgust i da su dijagnoze ciroze jetre ustanovljene i kod njihovih savremenika ili nešto ka­ snije, Šari Smeli, pijan svaki drugi dan, u alkoholu je pronašao pri­ liku za besmislenu smrt. Što se tiče Svetog Luja, strogo pobožnog, on je noću zatvarao i praznio Pariške kafane, ali da li su ga uosta­ lom poslušali? Neumereno jesti i piti dovodi do poremećaja koji se pripisuje slabosti karaktera što mi osuđujemo sa osmehom. Seksualni stavo­ vi ili navike, o kojima ću još govoriti, takođe podstiču zloupotrebu afrodizijaka. Ali sigurno ne više od neumerenosti u hrani čije posledice nisu klasifikovane kao bolesti. Nasuprot tome i danas pod okriljem psihosomatskih opravdanja dve vrste ponašanja kvare hipokratsku harmoniju. Zaista, jedno od njih počiva na današnjem društvenom zlu: droga sa njenim psihičkim, nervnim i organskim posledicama. Nažalost, gubitak sebe samog što povlači upotreba droge vezuje se, u najranijim danima, za pokoravanje zlim silama; ona se, dakle, više izjednačava sa grehom i porokom o kojima se ne priča nego sa fiziološkom zavisnošću protiv koje se treba boriti; po­ što nije osuđena i nije opisana, ona u velikoj meri ne izaziva zabri­ nutost. Međutim, njeno prisustvo je očigledno. U franačkim drža­ vama Orijenta ili u zemljama bliskim islamu, žvakanje ili pušenje indijske konoplje se sigurno dešavalo i van muslimanskih sekti Libana ili Atlasa. Čak i u Evropi prah maka ubran u Aziji je italijanski pre 1200. ili 1250, i prelazi iz svežnjeva „začina” u medicinske 24

bočice. Čudne vizije, psihodelični prikazi, moždani poremećaji na­ stali upotrebom droge može opisati samo izlečeni zavisnik; ali ako se desi da takva osoba uzme kist to će biti čudnovate vizije Hijeronimusa Boša.26 Ta droga se može uneti bez želje i može da oslobo­ di skriveno unutrašnje nadahnuće. Danas postoji potreba da se sa drogom izjednači slučajni ergotizam:27 ovog puta naši izvori su pričljivi; ako, dakle, nikada nismo videli poreklo bolesti i njihove lekove, epidemija zvana „crvena bolest” ili „groznica sv. Antonija” je duboko pogodila mase i ganula hroničare. Ustanovljena od 872. u severnoj Evropi, u XI veku u srednjoj Francuskoj, krajem XI ve­ ka u južnoj Francuskoj, bolest, bez sumnje, dolazi od halucinogenih efekata ergoa, veoma sitne gljive tipa smrčak28 nevidljive golim okom, a koja se nalazi u klasu žitarica, naročito u raži i može da za­ razi ćelo polje; svako ko je proba oboli, a javnost u tome vidi zlo­ kobnu zarazu: vrtoglavice, konfuzije, delirijum zatim opekotine i jaka groznica što odaje utisak droge i epidemije. Uvek i na svakom mestu, ergotizam, ne uvek sa smrtnim posledicama, pratio je raž u njenom povlačenju krajem srednjeg veka i nestao zahvaljujući upotrebi azotnih đubriva. Kao što smo smatrali daje ergotizam epidemija, a hašiš krivič­ no delo, isto smo tako bili u zabludi o poreklu moždane slabosti, te mešavine zebnje, paralize, frustracije i umora od koje se žale goto­ vo svi naši savremenici, a koja je poznata pod nazivom nervna „na­ petost” (stres). Termini korišćeni u srednjem veku pokazuju više saosećanja prema osećaju iznemoglosti bolesnika nego prema ргеteranoj razdražljivosti: kaže se malaksalost, tupost, ravnodušnost. Naravno, buka, užurbanost, prekomeran rad, po našem mišljenju, su osnova iscrpljenosti nervne otpornosti; u periodu srednjeg ve­ ka, pošto je njihova snaga bila očigledno manja pitali smo se o pri­ rodnom poreklu iznemoglosti. Čovek koji je neaktivan može biti sa­ mo beskoristan; zaista, nema odmora, razonode, staračkih domova. 26 Hijeronimus Boš (oko 1450-1516) holandski renesansni slikar, (prim, prev.) 27 Ergotizam ili „groznica sv. Antonija”je trovanje čiji je uzročnik raž zaražena „ra­ ženom glavicom" - javljao se često sa glađu u godinama kada su ljudi zbog nesta­ šice bili prinuđeni da jedu zaraženo žito. (prim, prev.) 28 Vrsta pečurke (prim, prev.)

25

Odbačen, čak i prezren, on nije bolesnik kojeg treba negovati niti slab čovek o kojem treba brinuti. Besposlenost je luksuz za moćni­ ke, dar za manjinu.

Bolest koja vreba Ipak, svi ti ljudi nisu hromi, pijanice, drogirani ili iznemogli, ali oni obolevaju kao i mi - ili bolje rečeno, oni nemaju iste bolesti kao i mi. Začudo, rak koji je stalno u našoj podsvesti čak i kada ne nagriza naše organe, nije nikada pomenut; ipak, sam njegov princip koji predstavlja nepravilnost u životu ćelija, dakle, direktni napad na načela harmonije koja potiču još iz antičkog perioda bi morale iznenaditi naučnike i zajednicu: tišina! Očigledno, neki znaci koje nam iznose bi mogli biti i svakako su znaci raka; reč tumor, kao i sama reč rak pojavljuju se, ali u smislu oteklina i gnojnih prišteva. Što se tiče zaraze, odnosno metastaze, kako mi kažemo, sa jednog organa na drugi, ona je poricana, kao i prelaženje sa jednog tela na drugo; možda učeni ljudi veruju u Aristotelovo učenje. Nema raka, i ništa manje čudno, nema aluzije na bolesti disajnih organa, jer upala može biti bilo šta. Međutim, maramica je sigurno srednjovekovni „izum"; ali, u to vreme ljudi ne brišu nos, ne pljuju, ne kašlju ili nam to barem nisu rekli. Najzad, običan čovek obraća pažnju samo na ono što upada u oči: koža; na ono što izaziva zabrinutost: stomak; na ono što mu se čini kao znak nadolazećeg zla: groznica. Proliv je jedan od uzroka koji je kod odraslih kao i kod dece, bez sumnje, najčešće bio prizi­ van u trenutku smrti. Šta on obuhvata? Jednostavne crevne i želudačne poremećaje? U XV veku ne govori se o klistirima, melemima, uljima za piće i sa izvesnim osećajem za realnost, o zagađenim vo­ dama koje su ljudi pili i o zagađenom vazduhu po ulicama. Ali, po­ stoji svest da se mogu pojaviti teški oblici za koje se ponekad sma­ tralo da su zarazni: zapažamo li dizenteriju, tifus, čak i skorbut? Vi­ soka temperatura, dijareja, žeđ, i „maligni” bolovi su uglavnom zabeleženi i, sasvim ispravno, pripisani insektima i unošenjem u že­ ludac ili prostim kontaktom sa zaraženim materijama i prljavim tečnostima. U stvari, oni u tome vide zarazu jer pogađa ćele grupe 26

ljudi koji žive u nehigijenskim uslovima, siromašno gradsko stanov­ ništvo, vojnike u pohodima, gladne seljake. Čak se ide do toga da se govori o epidemiji: to je naširoko zabeleženo u VI veku kao i u XII u vojskama Italije, Akvitanije, ili na mestima po kojima je pustoši­ la glad: 30 000 mrtvih u Engleskoj 1406? Ali strahota tih i drugih brojki svedoči više o strahu hroničara nego o realnim razmerama bolesti. Pušta se krv, daju se klistiri što još više pojačava simptome bolesti; koriste se masti i drobljene biljke što je, u svakom slučaju, bolje, ali to ne može spasiti ni Svetog Luja ni Jovana X X II.29 Groznica je samo jedan od simptoma i može se vrlo brzo uoči­ ti kod bolesnika. Ali kada ona postane intenzivna, hronična, izvor bolova ili povraćanja, potrebno je u tome videti specifičnu bolest: žutilo, groznica praćena visokim temperaturama, groznica sa osi­ pom, znojenje, sve ove pojave koje današnja medicina razlikuje vi­ đene su samo kao varijanta „močvarne kuge”, malarije, močvarne groznice u toplim, vlažnim i nezdravim zemljama. Verovatno je da su dobro uspostavili vezu između tih različitih oblika i ujeda otrov­ nih insekata; ali, ponavljanje napada groznice ili slabe jetre povlači samo površinsko lečenje: obloge i opijati, od čega umiru, kao što je to bio slučaj sa brojnim krstašima u Levantu ili seljacima u priobal­ nim delovima. Nasuprot tome, virusna gripa čiji su simptomi ka­ šalj, glavobolja i izuzetan zarazni karakter se malo razlikuje od oso­ be do osobe: zabeležena su opasna širenja od 972, još dva ili tri u X III veku, više u XIV veku; ali ništa što bi pokazalo d a je razlikuju od „klasične” groznice, ako nisu u pitanju napadi kašlja od upale. Zatim, štucavica na koju se žalio građanin Pariza oko 1420. je r ona prekida propovedi, a da to ipak nije bio veliki kašalj. Čovek može da sakrije svoje bolove, savlada groznicu; ne mo­ že da sakrije oštećenja na koži. Već sam naveo važnost spoljašnjeg izgleda, ma koliko ona bila simbolična, koja je bila, još uvek je i sve više i više odraz dobrog zdravlja, bogatstva, fizičke, pa čak i moral­ ne lepote. Puderi i kreme bi trebali da izbrišu tragove godina i ne­ savršenosti na licu. U tom smislu, srednji vek nema šta da nauči od neumerene upotrebe kozmetike danas. Nažalost, uklanjanje bora i ulepšavanje izgleda da su neefikasni kada bolest otvoreno napadne. 29 Jovan XXII, rođen kao Jacques Duèze, bio je papa od 1316-1334.

27

Bubuljice, gnojni pristići, pege nisu mogli promaći slikaru i to ne samo u XV veku u periodu realizma. Ali kuga je ta koja u narodu postoji kao simbol srednjeg veka. Što se tiče komentarisanih slika, ponavljanih priča o bolesniku prekrivenom odvratnim krastama, ružnim ljuspama (lepra na grčkom), u ritama, koji udaraju čegrtaljkom30 oni su prisiljeni da se sami sklone u neki prljavi ćumez dale­ ko od zajednice: 2 -3 % stanovništva, tvrde istoričari; više od 4 000 azila koji bi ih primili, oko 1 300 - karantina, bolnice za gubave, ko­ lonije - samo u Francuskoj u to vreme; od IX veka nastaju brojni propisi za izolaciju čoveka za kojeg se sumnja d aje oboleo, a njego­ va kuća, odeća i sva imovina koju je dodirivao su spaljivani. Među­ tim, mi danas duboko sumnjamo u to jer bolest i dalje pustoši po Aziji a neke strane te bolesti bolje vidimo: ti zaraženi ljudi idu u grad, svedoci su dešavanja, primaju i upravljaju imovinom; pojedi­ ni rade u sudu ili u trgovini, a neki čak postaju i kraljevi u Jerusalimu poput Boldvina IV.31 Iznenada, kuga nestaje: možda je ustuk­ nula pred bacilima tuberkuloze jer su te dve bolesti nespojive; i za­ ista, o ovoj poslednjoj čini se da niko ne govori pre kraja XIV veka. Do XV veka će ostati samo osamljeni „potomci leproznih", ali oni su više prognanici nego bolesnici. Šta misliti? Znaci gube su dobro po­ znati: pločaste fleke na koži, otečene limfne žlezde i čvorići, kvrge koje uništavaju zglobove i hrskavicu ruku i nosa, napadi groznice, čak i poremećaji praćeni paralizom. Ali, svi ovi znaci koji mogu do­ vesti do smrti, daleko od toga da su svuda potvrđeni: nisu li oni pomešali gubu sa kožnim bolestima - crni vetar ili ekcem nastao usled nedostatka higijene, psorijaza, fleke - koje uopšte nisu zarazne? Možemo se dakle zapitati da li strašna reputacija lepre počiva na psihološkoj osnovi: odbojni, prepušteni nekontrolisanim seksual­ nim impulsima (ne razmišljaju li da im pošalju Izoldu?), koji svoje verovatne krivice nose na licu, optuženi da zagađuju bunare, seme, pa čak i životinje, zapadni hrišćani gubavce smatraju „nedodirlji­ vim”, simbolom Zla, Greha i Nečistoće. Treba li ih dakle isključiti, i držati daleko od vernika. 30 Čegrtaljku (poput zvečke) su ljudi, zaraženi kugom, bili obavezni da nose kako bi udaranjem u nju najavili svoj dolazak. 31 Boldvin IV Gubavi (1161-1185) bio je kralj Jerusalima od 1174-1185.

28

Od svih ovih bolesti, ostaje jedna koju su starešine i ljudi srednjeg veka izgovarali šapatom, a koja nas i danas iznenađuje svojim natprirodnim karakterom. Čovek ili žena, štaviše, govori i radi normalno među ostalim ljudima; iznenada, ukrućuje se, prebledi, sruši se, odjednom kreću trzaji, a zatim pada u neku vrstu ko­ me. Nakon sat ili dva vremena, ta osoba ustaje i uopšte se ne seća te krize: očigledno ju je „opseo” Duh. To je „padavica”, „sveta bo­ lest” koja označava žrtvu kao trenutnog čuvara nadčovečanske mo­ ći. Do napretka medicine u oblasti nervnog sistema u XIX veku, epilepsija je smatrana kao znak božanske milosti, a bolesnik kao glasnik s druge strane. Nisu ga žalili niti lečili; poštovali su ga i bo­ jali ga se, pa bio on sam Cezar ili siromašni zemljoradnik.

Crna smrt U naše vreme, kada je ljudski život utoliko manje težak od ži­ vota siromašnih ili „nedovoljno razvijenih”, mi drugačije reagujemo na veličinu neke demografske katastrofe. Štaviše, naša sredstva informisanja, naši mediji čine sve da u nama izazovu saosećanje: ubi­ jena dva vojnika iz zasede, 200 mrtvih u napadu ili 2 000 zgnječe­ nih u srušenom tornju, eto šta jako pogađa „razvijeni” svet; ali, šta je sa 700 „domorodaca” koji se međusobno ubijaju sa našim oruž­ jem ili sa hiljadama ljudi koji stradaju od zemljotresa, to na nas uopšte ne utiče - to je isuviše daleko od nas. Trebalo bi dakle sudi­ ti isto, samo oprezno koristiti reči koje šokiraju, među kojima se „genocid” vrlo loše koristi. Dva užasna i glupa svetska rata u prvoj polovini XX veka su za nekih pet godina prouzrokovali 50 do 60 miliona mrtvih; to je malo s obzirom na 120 miliona Indijanaca koje su osvajači iz Meksika i Južne Amerike ubijali alkoholom i bacilima boginja i ospica. Istina je da su prvi smatrali da brane zemlju ili ide­ ju, a da je ono što je ostalo od drugih primilo istinsku veru. Ali šta će reći o mrtvima od „crne smrti": 20 do 25 miliona hrišćana leži po ulicama, naduti od crnih prišteva koji nisu ništa tražili i ništa nisu dobili. Treba se, dakle, zaustaviti na kugi. Toliko se razmišljalo, pro­ učavalo i pisalo o toj pošasti tako da verovatno ništa novo neću ге29

ći. Mi o toj temi znamo gotovo sve što su naši izvori sačuvali. Zato ću izneti samo neke aspekte za koje se smatra da su sekundarni. Pre svega, ono što govori o samoj prirodi pošasti. Ustrajnost kuge, i da­ nas, u centralnoj i istočnoj Aziji, nakon Jersina32 na kraju XIX ve­ ka, omogućila je preciznu studiju bolesti; ova dva zarazna oblika plućni koji ima smrtne posledice u 100% slučajeva, i prištevi, od ko­ jih jedan od četiri bolesnika može da se nada da će izbeći smrt na­ kon četiri dana - nisu ni isto opasni niti su im isti spoljašnji znaci. Zbog epidemije iz XIV veka, ali ne i zbog njenih recidiva, ova prva mora da prevagne, zbog kobnog ishoda nakon samo nekoliko dana ili sati od inkubacije, odakle i strah koji pobuđuje njena blizina. Me­ đutim, u meri u kojoj su savremenici zapisali nijanse, „crna" bolest (reč je samo iz XV veka), sa upaljenim prištevima, ipak je manje strašna, a govori se i o povećanju otpornosti za izlečene bolesnike, ona je koja je najčešće opisana i od koje se najviše boje. Ona se, takođe, vraća do kraja XV veka, ali ostavljajući za sobom sve više preživelih. Zatim, okolnosti zaraze. Ubeđeni smo da se, kao i druge po­ znate zarazne bolesti, dodirivanjem bolesnika ili njegove odeće i predmeta, sama bolest pokretala; niko se nije usuđivao ići do te granice da spaljuje leševe u jednom hrišćanskom društvu koje je to branilo. Što se tiče utvrđivanja prenosioca, propast je potpuna: lju­ di iz zajednice se oslanjaju na astralne konjukcije, na otrove koje Jevreji bacaju u bunare ili, jednostavno, na božanski bes; čak i sa­ mi učeni ljudi, bar oni koji su ostavili beleške, nisu ništa opazili, ni pacove koji prenose zaražene buve, pa čak ni ujede buva. Tako da su sve zamišljene terapeutske mere suprotne od onoga što bi tre­ balo učiniti: puštanje krvi bolesniku i otvaranje prišteva mogli su samo pogoršati bolest i zaraziti lekare; opijumske obloge ili mele­ mi od životinjskih organa nisu imali nikakav efekat na vlažno disa­ nje bolesnika, dakle na plućnu infekciju. Što se tiče gomilanja po gradovima da bi se izbegla sredina u kojoj vlada epidemija kuge, očigledno d a je upravo to bilo pogrešno u odnosu na ono što je tre­ balo uraditi. Aleksander Jersin, francusko-švajcarski bakteriolog koji je otkrio bacil uzročnika kuge.

30

Zbog loših opažanja po pitanju bolesti i nemoći da se od nje zaštite, epidemija je 1348-1351. odnela nekih 30% populacije Za­ pada. Prenosi se isuviše brzo na sledećeg. Pre svega, istoričar je iz­ nenađen ekstremnom nejednakošću obolenja po regijama: ona, u stvari, postavlja mnogo problema; naši izvori, ipak prilično pravil­ no raspoređeni, ne znaju šta se dešava u susednim zemljama. Tu i tamo, bolest nije napadala; nijedna mera predostrožnosti tada nije bila razmatrana (bacil je prešao Lamanš za manje od deset dana!). Traženi su lokalni uzroci, kao izolacija u nedostatku kopnenih i po­ morskih puteva ili niska urbana koncentracija, ali zabeleženi su brojni suprotni primeri. Danas postoji mišljenje da se razvijaju spe­ cifične individualne otpornosti: zapravo, povratak epidemije oko 1372-1375, 1399-1400, 1412. i sve do kraja XV veka, manje je spektakularan, dakle rede zabeležen, uprkos jednakoj virulenciji. Ali, stiče se utisak d aje razlog za to što bolest koja se vraća sada bi­ ra svoje žrtve: decu, stare, trudnice. Daleko od utvrđenog običaja, o čemu uostalom svedoče održavanje ekonomske aktivnosti i zauzi­ manje naselja, neki pojedinci mogu zarazi da suprostave serološke imunološke sklonosti: ranije sam pomenuo da se B krvna grupa po­ kazala kao nepokorna pred napadima bacila kuge; njena dominant­ nost u narodu bilo čisto keltskog, bilo azijskog porekla kao kod Ma­ đara, objašnjava možda „bele tačke” na mapi pošasti. Druga dva zapažanja. Pre svega, ako je dolazak pošasti i njeno smrtonosno širenje iznenadio svojom brzinom i izazvao iracional­ nu paniku, potrebno je mnogo više od same virulencije bacila da bi došlo do tako velikog broja gubitaka. Savremenici to nisu uopšte zabeležili u to vreme: oni su tražli izgovor u negativnim astralnim konjukcijama, a možda pre svega u vezi sa klimatskim promenama; ali, istoričar danas pronalazi druge razloge u arhivskim dokumenti­ ma: demografska istraživanja ili zabrinjavajući brojevi, izmenjene ekonomske prilike, akumulacija društvenih problema u periodu od 1310. do 1340. godine predstavljaju jednu fazu opadanja prouzro­ kovanu prirodnim katastrofama i političkim nemirima. Jedini pre­ cizan demografski dokumenat, dospeo do nas, izuzetna stvar, je re­ gistar rođenih i preminulih u jednom malom burgonjskom selu Živri, južno od Dižona: taj čuveni dokumenat pokazuje izuzetno viso­ ku stopu mortaliteta koja raste od 1320. čak i ako je uzrok tome do­ 31

lazak pošasti. Morbidne pojave u umetnosti ili u neuravnoteženom religijskom ponašanju, takođe prethode kugi; a veliki broj Jevreja je masakriran i pre tog datuma. U svakom slučaju, kuga je pogodila slabe ili već bolesne ljude. S druge strane, progresivno opadanje cr­ ne smrti nije nastalo samo zbog slabljenja intenziteta bacila već, ta­ kođe, zbog ekonomskog oporavka i buđenja ljudskog naraštaja, ko­ ji su doveli do zauzimanja zemalja i napuštenih zaseoka. Širom Za­ pada, to zauzimanje se odvija između 1430. i 1480. po regijama; ali, bolest će još dugo pustošiti. Nova primedba, sa veoma često umanjenim značenjem. U pi­ tanju je relativno bogatstvo izvora koji rasvetljavaju kugu XIV ve­ ka. Na taj način su na minimum svedeni njeni raniji napadi, poput onih u periodu antike, a naročito napadi kakvi su bili u VI i VII veku i koji su opustošili obale Mediterana. Međutim, ako mi o tome ne znamo gotovo ništa, danas se slažemo da je to polazna tačka du­ boke i trajne političke iscrpljenosti isto kao i ekonomske ili čak i du­ hovne slabosti južnog krila mladog hrišćanstva; s obzirom na posledice, surova ekspanzija islama nad uništenim zemljama i oslablje­ nim ljudima tu nalazi objašnjenje. Bitna pojava u istoriji sveta. Mo­ ramo dakle postaviti sebi slično pitanje o epidemiji iz XIV i XV ve­ ka. Obično se zadovoljavamo da naglasimo zaustavljanje relativne prenaseljenosti u Evropi, promenu u seoskim naseljima, poremećaj cena i plata, što i nije nužno negativno, loš vlastelinski sistem upra­ ve. Kada bolje pogledamo, poremećaji, glad za zlatom, ponovna raspodela bogatstva koji su posledica bolesti, daleko prevazilaze njenu biološku prošlost: isto kao što je kuga tako glupo okarakterisana, nazivajući je „justinijanskom", mora dolazi sa pojavom muslimana, isto kao i ona na kraju srednjeg veka koja potiče od kolonijalnih ekspanzija Evrope počev od XVI veka; navodna „renesansa” u doba antike nema nikakve veze sa tim.

Mogu li se ti ljudi izbrojati? Te muškarce i žene koje se trudim da prikažem, još nisam po­ kušao da prebrojim. Međutim kao što je to primetio Mark Blok, ka­ ko suditi o svakodnevnom životu i napornom radu, a ne raspolaga­ 32

ti tim podacima? Nažalost, mi ne znamo o kom broju se radi, ili bo­ lje rečeno, naši podaci su neznatni, razbacani i diskutabilni; bar ka­ da je u pitanju period pre XV veka, oni su prilično nesigurni. Raz­ log tome je samo arhivski: istina je da su ovde, kao i u drugim domenima, gubici enormni; ali postoji još jedna gora stvar: u ćelom srednjem veku, broj nije cenjen u njegovoj pravoj aritmetičkoj vrednosti, osim kada je u pitanju crkveno računanje. Ovaj „preo­ kret uma” verovatno ima psihološke razloge, na primer, neka vrsta indiferentnosti prema preciznom brojanju, na šta ne nailazimo u drugim kulturama, naročito u orijentalnoj ili semitskoj. Broj ima samo simboličnu vrednost: jedan, tri, sedam, dvanaest su Bog, Troj­ stvo ili biblijski brojevi; što se tiče broja šest i njegovog proizvoda šest puta šest, oni su znak onoga što se više ne može izračunati jed­ nom rukom, dakle, ono što prevazilazi trenutno razumevanje - bi­ lo da se radi, na primer, o broju mrtvih ili živih, o broju godina ili srodstvu. Ovo preziranje broja dovodi do stvaranja određene mere: prodaju „šumu”, oporukom ostavljaju „svoju zemlju”, daju „ono što imaju”. Ako se jedan broj često pojavljuje, javlja se očaj kod istoričara je r se ne shvata njegova upotreba; na primer, „šuma od sto svi­ nja”: da li se tu zaista radi o sto svinja? da lije to procena njihovog apetita? Čak i kockarske igre koje prate ćeli srednji vek su prepu­ štene uplitanju slučaja, dakle Bogu, a njihove odluke su više psiho­ loške nego računarske. Na područjima koja sam prošao, opravdava se dakle ravnodušnost po pitanju brojeva pojedinaca, u nedostatku volje za preciznim računanjem, na primer. Uostalom, ljudi su stal­ no u pokretu; oni ne znaju koliko godina imaju, nisu sigurni u broj svojih rođaka; 1427. još uvek nailazimo na Florentince koji ne zna­ ju koliko dece imaju. Bez sumnje, samo su moćnici brinuli o tome, ali iz čiste brige za porodicu, finansije ili politiku, a ne zbog smisla za matematiku. Da bi srušio taj zid neznanja, istraživač je, dakle, li­ šen sredstava: nema ozbiljnih, a pogotovo potpunih spiskova gazda, poreznika, civila naročito u ravničarskim predelima i pre XV veka. To je potrebno prikupiti među serijom dokaza, u rodoslovima vla­ stele i kneževa, u hronikama, u nekim delovima celine. Međutim, čak i tada ostaju nepoznanice: novorođenčad?, odsutni?, izuzetno stari ljudi ili siromašni. Što se tiče ženskog pola, „muškarac sred­ njeg veka” - da se poslužim preteranim izrazom, uklanja ga iz eko­ 33

nomskih i političkih tekstova, muških delà ili pravnih članaka koji su bespolni. On ga ponekad čak i u potpunosti briše, čemu je povod neka vrsta „mačizma" koja bi zahtevala objašnjenje, na primer u severnoj Francuskoj između 1100. i 1175. Demograf je dakle prilično loše opremljen; međutim, ima ne­ koliko decenija tokom kojih su se oni zadovoljavali nejasnim priđevima i prilozima, sklanjajući se iza nekoliko poznatih dokumenata je reputacija poticala od same njihove retkosti: engleska knjiga Domsday Book33 iz XI veka ispunjena je nesigurnim podacima; po­ pis ognjišta iz 1328, gde ne znamo šta je „ognjište”; toskanski kata­ star iz 1427, koji se ipak smatra preuveličanim ako ga uzmemo za primer. Pokušajmo da nabrojimo pitanja i analiziramo odgovore. Pre svega opšta evolucija: osim nekih regionalnih izuzetaka koje neću proučavati, kriva raste, trostruko od 1000-1300. godine; to se uopšte ne osporava. Ali među istoričarima postoji polemika o hronološkim okvirima. Većina je onih koji smatraju d a je do porasta došlo u VII i V III veku ako ne već i krajem VI veka, a drugi krajem karolinškog vremena. Drugi, među kojima sam i ja, u tome vide sa­ mo oporavak, verovatno delimičan, od opadanja u III veku koji je trajao sve do V veka: oni uzalud traže ukaz o pristalicama poveća­ nja nataliteta i tuguju zbog dvosmislenih i razočaravajućih arheo­ loških tvrdnji. Ali, svi se slažu za godine posle hiljadite: porast bro­ ja ljudi je siguran, možda isprekidan ritmom koji inače opada na­ kon 1250. ili 1270. godine, sa prosečnim podatkom, očigledno, sa­ mo teorijskim, od 0,7% godišnjeg rasta; broj je nizak, znatno niži od stope rasta brojnih oblasti u „razvoju” danas, ili i od stope rasta ko­ ja se dogodila nedavno u našoj zemlji. Nema ,,babyboom-a”, niti na­ glog porasta broja beba, već lagano napredovanje koje je jako dugo trajalo: tri stotine godina. To verovatno objašnjava relativnu indiferentnost savremenika, nailazimo na svega nekoliko hroničara koji govore o porastu ljudstva, ali to su najčešće ljudi iz grada gde je priliv verovatno bio vidljiviji: imigranata je bilo više od novorođenčadi. Čak i među ariDomsday Book je knjiga koja sadrži opšti imovinski popis, brižlpvo sastavljen za vreme od 20 godina nakon normanskog osvajanja Engleske 1066. godine (prim prev. )

34

stokratijom, o kojoj se više govorilo, ne vidimo da je došlo do prenatrpanosti koju treba nadgledati: ako su dugo godina bili branjeni brakovi najmlađe dece, bilo je to u želji da se izbegne podela imovi­ ne, a ne zato što je postojala mogućnost da vlastela bude prekobroj­ na. Osim toga, u X III veku prepreka je preskočena. To neutralno gledište o broju živih je takođe napredovalo u odnosu na ono koje se vodi o mrtvima. Kada se, naime, otkriju delovi jedne porodične strukture gotovo svuda se mogu sresti velike grupe: šestoro, sedmoro, desetoro dece je minimum; često se takođe, izostavljaju kćerke. Toliki broj morao bi da uveća stopu nataliteta: ako ništa, jedna tre­ ćina te dece umire - ovde se podrazumevaju i velikaši koji su se mo­ gli nadati boljoj nezi: Blanša od Kastilje je izgubila petoro od trinaestoro dece. Ova zastrašujuća stopa smrtnosti dece je trajala hilja­ du godina; vredelo bi da se tome vratim. Ali, još u XV veku, na ma­ đarskim grobljima, 42% su bili grobovi dece ispod 10 godina; me­ đutim, ja ovde ne govorim o mrtvorođenoj deci, što nam daje još jednu temu za razmišljanje. Prilično dobro se vide uzroci pada broja rođenja krajem sred­ njeg veka: rat i upotreba kontracepcije nisu u tolikoj meri krivci; glad, više od kuge, je pre oslabila ljude nego što ih je pokosila; narušenost porodične strukture i njene posledice na odnose uzajam­ nog pomaganja nisu zanemarljivi. Neumoljivo se teži ka utvrđiva­ nju činjenica o reprodukciji: bez intervencije ijednog od „tri konja­ nika Apokalipse” koji prete svetu - rat, oskudica i kuga - natalitet opada, i kako vreme prolazi, to je ono što tera istoričara da traga za onim što g aje uvećalo. Primećujemo prilično dobro ono što ga odr­ žava: bogatija ishrana jača čovekov imunitet i smanjuje mortalitet, posebno kod odojčadi; ubrzani razvoj porodične strukture ka brač­ nom paru, izolovanom i stvaratelju; razvoj prakse predavanja deteta dojilji do činjenice da veliki broj žena može da doji dete druge že­ ne: oslobođena amenoreje34 koja prati dojenje, žena je dakle mogla biti ponovo plodna, „reproduktivni intervali” se shodno tome sma­ njuju. Kako biti siguran da tu nije u pitanju bila samo „moda”, ili barem ugodnost, udobnost, više nego želja za povećanjem natalite­ 34 Amenoreja je stanje koje se odlikuje izostankom menstruacije tokom najmanje šest meseci. (prim, prev.)

35

ta? Ovo poslednje se primećuje u trenutku razvoja privilegija prvorođenog deteta, što dovodi do potrage za muškim naslednikom, pa čak i zamenikom. Ali mi smo već kod 1050-1080, i jedino (samo) u vlastelinskom svetu. Tako da su nas ta objašnjenja koja smo na­ knadno dali dovela do praga osnovnog uzroka. Ako stavimo po stra­ ni nenadanu božansku dobrotu stvaranja, za jedan deo, prilično slab, objašnjenje koje je tada bilo dovoljno, što danas još uvek nije slučaj za pojedine umove, treba se okrenuti onome što čoveku izmi­ če i vratiti se „prirodnim” uzrocima o kojima sam već govorio: istoričari danas ne izbegavaju, čak to čine prećutno, pozivanje na sna­ gu klime, na istoriju Zemlje. „Optimalna" faza koja je posmatrana nakon 900. ili 950. trajati će do 1280. ili 1300; ali znaci opadanja su osetni nakon 1150, kada je nekoliko lucidnih hroničara primetilo neočekivane plime i oseke, pojačane kiše, povlačenje glečera. Ali ni­ ko u tome nije mogao da vidi uticaj moćnog kretanja okeanskih voda u blizini - ni ja, ništa više od njih, nisam bio u stanju da to objasnim; mislim da se upravo u tom sporom preokretu biotičkog optimuma od Х -Х Ш veka nalazi objašnjenje fenomena demograf­ ske stagnacije odakle sam i započeo taj razvoj. Nekoliko puta sam napravio aluziju na ženski pol, koji je bio zapostavljen u tekstovima; biće odmah potrebno približiti ga u nje­ govom prebivalištu. Zasada je važnije odrediti ratio, odnosno broj­ čani odnos između dva pola. U životinjskom svetu, barem kod ze­ maljskih vrsta, muške jedinke sa mogućnošću reprodukcije su u manjini, možda zato što su fizički eliminisani, njegova dužnost je ispunjena; to je na primer dokazano kod insekata i pojedinih sisara. Kod ljudi, demografi su složni u proceni, oba pola su brojčano jednaka po rođenju, osim povremenog pulsiranja nejednakosti, či­ je nam poreklo još uvek nije jasno. Međutim, kod odraslih ljudi, čak i kod onih u pubertetu, ženski pol je u manjini, naročito od X I—XI11 veka, u odnosu od 8 0 -9 0 žena prema više od sto muška­ raca. Pisani izvori - koji se, doduše, tiču privilegovanih društvenih slojeva - vrlo dobro pokazuju taj lov, rekao bih „hajku” na žene, retke dakle skupe. Kćerku su udavali sa petnaest godina, ponekad je obećavajući i mnogo ranije; ona je, zaista, izvor porodičnog bo­ gatstva, dragocenost koja se unovčavala. Mladići su organizovali takmičenja, ali isto tako radili puteve i farme da bi ih osvojili; od36

bijeni udovci se vraćaju da po nižoj ceni uzmu devojku koju niko nije hteo, nakon što je crkva za vreme Svetog Luja dozvolila drugu ženidbu. Što se tiče devojaka koje su prešle dvadesetu ili dvadesetpetu godinu, a nisu našle kupca ili su uspešno izbegle život u ma­ nastiru, ostaju kod kuće, zvane „predilje" (usedelice na engleskom) pod vlašću svog oca ili braće. Ta inferiornost žena u brojčanom smislu je neobična i predstavlja problem. Pozivamo se na ćutanje, ili radije, na nepravilnosti u tekstovima: jednostavan izgovor. Po­ zivamo se takođe na sistematsko čedomorstvo slabijih, ali ono je tehnički apsurdno i odnosilo bi se samo na rani srednji vek, o kom u stvari ne znamo ništa. Uvećana stopa mortaliteta usled nizom ponavljanih i životinjskih porođaja - u prošeku jedan na svakih osamnaest meseci - očigledno ne bi uticale na devojke stasale za udaju; pored toga, fizička izdržljivost, da kažem „slabijeg" pola je veća nego kod muškog pola: već smo to primetili u to vreme, u ko­ jem, zaista, postoji veliki broj starijih udovica. U nedostatku boljeg objašnjenja, danas se zadovoljavamo idejom manjeg posvećivanja pažnje prema devojčicama: prerano odbijanje od dojenja, ograniče­ na ishrana, nedostatak medicinske nege. Ali ta objašnjenja ne za­ dovoljavaju. Krajnji problem. Porodične strukture sastavljene od različitih polova i generacija zadržavaju me u to vreme; ali ne možemo da napustimo demografsko područje, a da ne pomenemo „ognjište”. U pitanju je njegovo aritmetičko značenje koje je ovde važno. Ali, ve­ ćina dokumenata koji sadrže numeričke podatke o ljudima obja­ šnjeni su kroz ognjišta, a ponekad čak i kroz „porez na ognjišta”, odnosno prema broju mesta na kojima se ubiraju porezi, a ne po stvarnom broju ljudi pod jednim krovom. Žestoke borbe nastavlja­ ju da dele istoričare po tom pitanju: da li se radi o paru sa četvo­ ro ili petoro dece pod istim krovom, dakle pet ili šest osoba koje ži­ ve zajedno, ili se radi o većoj grupi koja se proširuje primanjem lju­ di sa strane, rodbine ili čak i posluge i to prema lokalnim struktu­ rama porodičnog grupisanja (procenjeno je do deset ili dvanaest ljudi u jevrejskim kućama!)? I, obratno, stara udovica je izolovana? A novorođenčad? Da li je pisar dobro koristio iste podatke za izračunavanje? Ideja o nepristrasnom popisu stanovništva je bila strana u to vreme; da li su pisari davali tačne brojeve, prema inte­ 37

resu kuće, na primer ako se radilo o poreskom ili vojnom popisiva­ nju: izbeći porez ili mobilizaciju, ili dobiti namirnice za život? Pri­ mer popisa iz 1328. za Pariz je dobro poznat: 80 000 ili 200 000 stanovnika? Dakle, samo se po broju ognjišta, u zavisnosti od mesta i vre­ mena, mogla doneti procena o gustini naseljenosti; prevod „stanov­ nika po metru kvadratnom" je dakle nesiguran. Ovde nije u pitanju crtanje geografije ljudskog naseljavanja i njegova variranja: to bi bi­ lo izvan mojih moći. Neki elementi se čine kao dokazani. Ako se vratimo na period oko 1300. godine, na vrhuncu po brojnosti ljud­ stva, seosko stanovništvo, na primer u Francuskoj, je bilo gotovo iz­ jednačeno sa brojem seljaka u 1900. godini i, začudo, veće od broja u 2000. godini; u pitanju je razvoj gradskog stanovništva koje je bi­ lo konkurentno, a koje se zatim izjednačilo, pa i progutalo seosko stanovništvo polazeći od X III veka, a naročito u XX veku, menjajući odnos seljak - građanin, a procenat ovih poslednji raste od 10 do 60% od ukupnog broja. Problem gomilanja stanovništva po grado­ vima i iseljavanje seoskog stanovništva u naše vreme su dobro po­ znati, ali to izlazi iz mog okvira. Tradicionalna istoriografija u za­ padnoj Evropi, a posebno u Francuskoj, je odavno stekla glas d a je stabilna, čak i nepromenljiva: „stari običaji seljaka" i „stalni spokoj polja” su rado pripisivani srednjovekovnom dobu. To je ozbiljna greška. Naprotiv, u to vreme, ako je polje gotovo sve, ono je oživlje­ no nekom vrstom „braunovog kretanja”,35 govorio je Mark Blok: ove ljude ne drži mesto; sami ili u malim grupama, dolaze i odlaze bez razloga. To nisu samo najmlađi sinovi koji trče za devojkama, hodo­ časnici, trgovci ili ratnici već takođe i seljaci koji, iz generacije u ge­ neraciju, odlaze da se smeste na neki drugi proplanak, napuštaju vodu zarad visine ili obrnuto, kao zbog neke vrste materijalne ili mentalne neudobnosti. Istoričar, koji proučava grad i vlastelinstvo, se iznenadio kada je ušao u srž te konfuzne mase da bi pronašao spisak zakupaca koji se stalno menja. Igrom slučaja, u retkim obla­ stima koje ostaju izolovane - uske doline, nezdrava zemljišta gde se mešaju i premeštaju, homonimnost u to vreme, kao i danas, posta­ je pravilo. 35 Braunovo kretanje je pojava haotičnog kretanja supstanci. (prim, prev.)

38

Ova posmatranja o „pomeranju" otvaraju (započinju) dva de­ là studije, veoma različita, ali oba dobro opisana (ograničena, obu­ hvaćena). Antroponomastika36 je danas predmet rastućeg interesovanja kao sredstvo prozopografije37 u proučavanju porodica i kao isprobavanje društvenog i ekonomskog statuta (ustava). Istina je da treba sačekati X III vek ili čak i pre (ranije) da bi se izbacila iz upo­ trebe antička rimska imena, lično ime pojedinca iza kojeg sledi ime plemena, klana i eventualno lični nadimak: Gaj Julije Cezar; zatim upotreba, kod Germana i hrišćana, krštenog imena koje je praćeno imenom samog porekla: Jovan sin Petra. Nadimci su se pojavili u želji da se razlikuju Jovani sinovi Petra, a najpre kod ljudi od oruž­ ja: Jovan Lepooki, sin Petrov i vitez. Dodeljivanje nadimaka je po­ stalo običaj u zajednici, a dodavanje imena porekla je rado bilo za­ nemareno: Jovan, stariji sin Petrov postaje Jovan Veliki; zatim, ra­ di raspoznavanja geografskog porekla koje je upravo nametalo stal­ no kretanje ljudi: Jean le Grand de Paris (Jovan Veliki od Pariza). Partikulu ,,de" je zatim preuzela aristokratija da bi označili porodič­ no poreklo zemlje, ili glavni posed; nakon X III veka, upotreba (po­ vratak, okretanje) antroponomastike je završena: Jovan Lepooki je sigurno čovek iz naroda, a Jovan de Paris, plemić. Prvi za nadimak rado uzima pojam koji opisuje njegov posao ili izgled: Le Fèvre (Ko­ vač), Le Gras (Debeli). Ali treba sačekati sve do sredine XV veka da bi se preneo na nasleđnike koji su, međutim bili mršavi i nisu uda­ rali u nakovanj. Što se tiče „prezimena” koje su Anglo-Saksonci s razlogom nazivali imenom, studija koja je o tome urađena izdvaja (pokazuje) naročito regionalne uticaje, uzastopno poštovanje (pobožnost, smernost, ljubav), porodične odnose, čak i modu: lokalni kultovi, pobožne prakse, sećanje na pretke. Nalazimo (našli bismo) poslednje područje studije u neprekid­ nim dolascima i odlascima ljudi o kojima ću govoriti: koje mesto ostaviti strancu, onom koji dolazi iz drugog mesta, pa makar to bi­ lo i susedno selo? Asimilacija „drugog" je doduše više psihološka nego pravna (stvar); ona dira u srce i dušu - na ovo ću se dakle vra­ titi. Ali od sada možemo da istaknemo da, u društvu koje još uvek 36 Antroponomastika je grana onomastike koja proučava imena ljudi. (prim, prev.) 37 Prozopografija - opisivanje osoba, crtanje karaktera (prim, prev.)

39

nema stroga pravila u zajedničkom životu, doček novajlije (novo­ pridošlice) je bez sumnje prolazio bez većih incidenata; u Francu­ skoj. gđe uzastopna ulaganja (prilozi, prinosi) čine ljude veoma izmešanim krajnja (konačna) homogenost je iznenađujuća. Buduć­ nost će možda pokazati drugačije. Sa ovim bi završio prvi pogled: sasvim (u potpunosti) spoljašnji, na ljudsko biće, o njegovom telu i o onome što zna o preuzima­ nju (brizi, lečenju) i njihovom broju. Sada ga treba staviti u njego­ vo prirodno okruženje, i pratiti ga kroz život.

40

2.

Životna doba Jedan od jačih argum enata oprečnih pojmu „srednjovekovnog čoveka", kojima se pokušava pokazati sva njegova taština, zasniva se na dugotrajnosti srednjega veka, odnosno na neizbežnim promenama koje je srednjovekovni čovek, smatran za mitsko biće, morao da doživi tokom mnogih vekova. Ovaj stav nije pogrešan i imaću ga u vidu, naravno, ali samo kada se radi o pojavama u kulturi ili u društvu; jer smatram da su ove promene površne, budući da ne u ti­ ču na fizičke, odnosno m aterijalne okvire koje sam dao svom pred­ metu: ja istražujem čoveka u fizičkom smislu, njegovo telo, njego­ vu okolinu, njegove odnose sa drugim živim bićima. Možemo li on­ da, suočeni sa ovim pitanjima, da pronađemo lični razvoj ljudskog bića? Čovek se rađa, živi i umire, kako to, u svojoj zagonetci, šalji­ vo kaže antička Sfinga. Još jednom ponavljam, nem a nikakvog pre­ kida, nikakve suprotnosti između antičkog i današnjeg odojčeta; za­ što bi je onda bilo između beba rođenih u doba Karla Velikog i za vreme Stogodišnjeg rata? Samo u detaljima i pitanju izvora, ni u čemu drugom. Da vidimo šta o tome danas znamo.

OD DETETA DO ČOVEKA

Čekajući dete Ljudi danas nastoje da, nekom vrstom idolatrije, čije su žrtve (a to je, verujte mi, prava reč) deca i novorođenčad, sakriju svoju opčinjenost starošću i smrću. Dete je skroz novo i prem a tome, po­ dobno za prodaju kremica i automobilčića. To je smelim pedijatri41

ma omogućilo da izlete s „tvrdnjam a” o detinjstvu, kasnije sm atra­ ne, u sudovima i u javnom m njenju, pravim dokazima i objašnjenji­ ma za dečije fantazije koje jedno nesazrelo, ili barem biće u razvo­ ju, pronalazi u svojim snovima i u podsvesnom. Ipak, takvo pona­ šanje, blisko obožavanju, skorijeg je datum a. Vekovi koji su pretho­ dili našem bili su strogi prema mladima, držali ih zatočenicima su­ rove ekonomske i socijalne klime u kojoj su vladali korisno i upo­ trebljivo. Od tog doba i sve do skora, mogle su se čuti tvrdnje da je srednji vek, još više nego „moderno doba”, prezirao detinjstvo i za­ nemarivao postojanje tog pojma. U poslednjih petnaest godina, ovo mišljenje ozbiljno je uzdrmano, odnosno napušteno. To je stoga što sređnjovekovna vremena, ili barem ona čiji su ostaci preživeli, ja ­ sno pokazuju sledeće: iako ne uživa kraljevski položaj kao u naše doba, jer živi u svetu u kojem ljudi m oraju brzo da ojačaju da bi preživeli, dete je predm et žive nežnosti, velike pažnje i brige o obra­ zovanju koje se mogu m eriti s današnjim. M eđutim, moramo izneti nešto više o motivima te promene. To što rođenje deteta za majku predstavlja konačno ostvarenje nje­ ne ženstvenosti, a za oca izraz same muškosti, lična je i svevremena stvar. Sama ova osećanja dovoljna su da podstaknu želju za detetom i nijedno ljudsko društvo nije im uno na njih, uprkos nekim modnim skretanjima. Ipak, dok se u naše doba dete sm atra tre n u t­ nim ili budućim potrošačem, nekada je njegova uloga proizvođača bila na prvom mestu: uloga proizvođača moći i bogatstva. Jer dete nije samo „božji d ar”, kao što to propoveda Crkva, već i sastavni deo sveta rada, predm et vlasti, porodično dobro. Nesumnjivo, taj spoljašnji m aterijalni oblik uzrok je navodne diskreditacije detinjstva koje bi, bez toga, bilo prepoznato u svoj svojoj lepoti; međutim, upravo su ove buduće uloge pokriće za pažnju i nežnost. Kao i obič­ no, sve do XVI veka kada slabi njena vlast, Crkva je to dobro uoča­ vala: rađanje i podizanje Božije dece pretvara ih u žive simbole sla­ ve Svevišnjeg. Naravno, neki propovednici izražavali su protivlje­ nje: ta silna deca koštaju, a to um anjuje priloge od kojih Crkva živi. Osim toga, deca ne rastu na drveću: svako od njih, podrazumevajući i ona koja se ne rode, plod su svetogrdnih užitaka koje je Bog, ne­ sumnjivo želeći da iskuša svoju decu, svrstao među najprijatnije, barem za muškarce. I zaista, treba se moliti pre i posle, ali da li baš 42

za vreme ljubavnog čina? Strašne li dileme, jer uzdržavanje od sek­ sa bilo bi protiv božje promisli i ne bi se nikako moglo sm atrati ljud­ skom vrlinom. U svakom slučaju, laici, i to pripadnici oba pola, žele i očeku­ ju decu. Teže je, doduše, saznati da li i ljubavnici i parovi koji ne poštuju slovo kanona dele iste takve želje, pošto je Crkva stavila za­ bran na ovu temu. U principu, buduće dete plod je zakonite veze; m eđutim , u XIV i XV veku naročito, kopilad su zauzimala sasvim počasno mesto, što dokazuje da su, iako neželjena, ipak bila pri­ hvaćeni od majke, to se podrazumeva, ali i od oca, koji je mogao da ne zna za njih, ili da se pravi da ne zna, i koji im je dobrovoljno pružao svu udobnost u porodici u kojoj žive. Nažalost, nijedna ju ­ nakinja rom ansiranih delà iz XIII ili XIV veka nije se našla u ta ­ kvom položaju da bismo mogli znati kakva su njihova osećanja u ovom slučaju. Ali zato sudske odluke, brojni recepti, dosuđene ka­ zne, u sasvim dovoljnoj m eri otkrivaju mesto dodeljeno kontraceptivnim m eram a i abortusu; i nisu ih samo prim enjivale služavke koje su zatrudnele sa svojim gazdom, ili udovice koje je napastvovala banda „mladića", već i zakoniti bračni parovi. Uostalom, naj­ češće je muškarac taj koji nagovara svoju suprugu da se oslobodi neželjenog ploda; a kada se donose presude, m uškarac se uvek sm atra saučesnikom. Jer u očima suda, barem što se tiče kontra­ cepcije, uloga m uškarca je, sasvim logično, od suštinske važnosti: budući da je, u odsustvu svih sredstava zaštite koja je omogućila m oderna tehnologija, m uškarac odgovoran za nam eran prekid sno­ šaja, kao i za odnos prem a njemu. Naše doba vodi puno računa o ovim problemima i razvilo je čitavu pravnu m ašineriju kako bi se o tome starala. Jedina prava razlika u odnosu na protekle vekove leži u tome što se vođenje ljubavi velikodušno prikazuje, kao i ka­ da se radi o drugim vidovima seksualnog ponašanja na koje ću se vratiti. Namerno izazvan abortus, u gradu, a još više na selu, bio je, bez sumnje, među najredovnijima, ali je ostajao prikriven i rizičan; Crkva je, što se nje tiče, nalagala poštovanje semena. U praksi, re­ cepti koje su primenjivale babice dobro su nam poznati: najčešće su to bili napici od kamilice, đumbira, koprive, ali sigurno i neke od izuzetno opasnih radnji. Ipak, motivi napuštanja trudnoće osta­ ju nerasvetljeni. U XIV veku, mnogi „doktori vere”, kao što je Ber43

narden iz Sijene38 (Bernardin de Sienne), bili su prinuđeni da pri­ hvate da se embrion, u prvih četrdeset dana fetalnog života, može uništiti, ali uz duboko pokajanje, naravno, i samo ako postoji ozbi­ ljan motiv, poput zdravlja ili bede. Toliko je, dakle, praksa abortu­ sa bila česta. Da vidimo šta biva sa željenim i začetim detetom. Neobično, ali ne znamo mnogo toga o stanju trudnoće. Možda zbog toga što oni koji drže pero jesu muškarci, a oni se ne zanimaju mnogo za po­ rođaj; možda i zbog toga što žene, tokom braka, zatrudne u proše­ ku svakih osam naest meseci, odnosno desetak puta kada se uzme u obzir demografski prošek tog doba. Dakle, to više nije stanje koje bi se moglo nazvati, kao odnedavno, „zanimljivim”. Po svemu sudeći, pravilnosti svojstvene ljudskoj vrsti i dalje važe: trudnoća traje de­ vet meseci, leđa se povijaju, dolazi do potpune amenoreje. Pored to­ ga, verovatno su i babice, stručne po pitanju predviđanja, trudnica­ ma tum ačile držanje, ponašanje, njihove „želje”. Uostalom, ako bi se trudnoća loše odvijala, tim pre bi dolazilo i do pobačaja, a krivi­ ca bi uvek padala samo na ženu, kao i povodom sterilnosti, koja je uvele pripisivana ženskom polu, čak i ako je seme dotičnog m uškar­ ca bilo poznato po neplodnosti: posuda je ta koja ne valja, ne ono što se u nju sipa. Kao i danas, žena, što je sasvim prirodno, ali i m u­ škarac, kako saznajemo, bivali bi izuzetno uzbuđeni pri pojavi pr­ vih pom eranja fetusa in utero, što je bio znak daje plod dobar; ipak, podsećam da su lekari antike u tome pre videli znak problematične trudnoće i rizičnog porođaja. Pristup podacima o samom rođenju deteta nije ništa lakši, jer i ovde je muškarac, kao otac, pisac ili slikar, bio odsutan; zapazićemo nekoliko retkih i kasnih izuzetaka. Rodilja je u ležećem ili u čučećem položaju ili je samo poduprta jastucim a. Babice spremaju peškire i kupku; jedna od njih zadužena je da ohrabruje i podržava majku; ona takođe brine o tome da dete bude pravilno okrenuto, a ukoliko nije, nam ešta ga ili masažama, opuštajući stomak i vaginu, ili golim rukama. Ove žene su stručnjaci za porođaj i izgleda da taj posao rade dobrovoljno. Ukoliko porođaj ne prođe sam od sebe i 38 Rođen 1380. godine u čuvenoj sijenskoj porodici, umro u Abrucu 1444. (prim, prev. )

44

ukoliko se pupčana vrpca odmah ne preseče i ne zašije, rizik od in­ fekcije izuzetno je visok. Porođaj, već sam po sebi dovoljno bolan, nosi smrtonosan rizik u takvim uslovima rudim entarne higijene; carski rez radi spašavanja deteta se ne sprovodi, barem ne dok je majka u životu; procenjuje se d a je svaka deseta žena, možda i više, umirala prilikom teških porođaja i da se skoro u svim slučajevima radilo o prvom porođaju.

Deteje stiglo Ako je majka ugrožena, ni novorođenče nem a velike izglede da preživi. Ako i ne um re u samom tren u tk u izlaska iz majčinog stomaka, dužina njegovog života može biti beznačajna: nekoliko sati, nekoliko dana. Zašto bi obični ljudi imali više šanse da preži­ ve od velikaša, čija rodoslovna stabla svedoče o pošasti koja je ha­ rala prilikom porođaja? Izm eđu 25% i 30% m rtvorođenih, procenat je koji se danas teško može sresti i u najsirom ašnijim zemlja­ ma sveta: tetanus, m eningitis, gušenje uzrokovano nespretnim ru ­ kovanjem, dizenterija, nedovoljno razvijen krvni sistem usled lo­ šeg nošenja ili prevrem enog rođenja. M eđutim , koliko god da je česta, sm rt prilikom porođaja ostaje neprihvatljiva, nepravedna, bolna, a celokupna porodična književnost o tom e i svedoči. Osim toga, iako um ire u prvim trenucim a života, dete ipak stiže da spo­ zna ovozemaljski dah; a pošto nije kršteno, odlazi sigurno u pakao, tvrdi Sveti Avgustin. Kako ga zadržati, do Strašnog suda, u pre­ dvorju, toj luci čekanja koja omogućava „da se oseti bol”, kao što se to rado govori danas? Svetilišta „predaha”, često skromnije ka­ pelice na selu, podižu se da očuvaju tu vezu, pod zaštitom Crkve zasipane poklonima i molitvama. Što se tiče posm rtnih ostataka mrtvorođenčeta, arheologija nam otkriva da su retko kada sahra­ njivani m eđu krštenim a. Možda su sahranjivani na posebnim mestima, ispod crkvenog trem a, na prim er? Ili, kao što to pokazuju arheološke iskopine, ispod praga porodične kuće, pod težinom ka­ m ena koji drobi sve pod sobom, kako bi se zli duhovi onemogući­ li u nam eri da ga iskoriste za đavolje radnje? Ili, najprostije, m o­ žda su ih bacali u reku? 45

Konačno stižemo do deteta koje je zdravo i čitavo došlo na svet, barem za sada. No, da lije to baš ono dete koje svojim sm atra­ ju otac i majka koja ga je nosila? Strah od zamene deteta, slučajne ili namerne, delà ljudskih ili đavoljih ruku, danas još uvele progoni majke. A šta tek reći i činiti kada je reč o blizancima? Zar oni nisu dokaz majčinog grešnog života, znak da je zatrudnela sa dva razli­ čita muškarca? Ili je možda jedna od dve bebe - ali koja? - đavolji dvojnik druge? Malo toga znamo o rođenju blizanaca: to što nema skoro nikakvih podataka o blizancima u aristokratskim porodicama možda je posledica strašne odluke da se nad njim a izvrši infanticid; strašan zločin, gori od abortusa, ali, izgleda, jedino rešenje kojim bi se otklonila ljaga s ukaljane porodične časti. U svakom slučaju, de­ te postaje punopravan član ljudskog društva jedino ako prođe kroz dva obreda koji označavaju ulazak u društveni život. Prvi od njih, odmah po rođenju, verovatno je imao veći značaj za ljude onog doba: kupanje. Na pobožnim ikonama, sistematski i od najranijeg doba, često se prikazuje kupanje Isusa Hrista. I danas je kupanje, još uvek, čin telesne higijene kojim se sa deteta uklanja­ ju tragovi njegovog boravka u majčinoj utrobi; ali to je i ulazak de­ teta u svet živih: najpre plač, koji se po potrebi izaziva i pljeskanjem po zadnjici, a potom kontakt sa vodom i rukama. Obredni značaj prvog kupanja, verovatno preistorijskog porekla, nije promakao lju­ dima tog doba, i dok su peškiri i kadica ostajali u rukam a žena, otac je, ovog puta, mogao da bude prisutan. Drugi obred je krštenje. Ponovo se javlja voda; sada je reč o ulasku u svet hrišćana, što istoričarima pruža puno svedočanstava i objašnjenja. Ograničiću su na nekoliko nedogmatskih zapažanja. Ne sprovode uvek sveštenici ovu prvu svetu tajnu: i laici, pa čak i žene, mogu da krste dete ukoliko je ono u smrtnoj opasnosti. Me­ đutim, Crkva je, na neobičan i neočekivan način, barem u vreme osvajanja Zapada, dugo tolerisala, takoreći ohrabrivala krštenje od­ raslih, ili barem adolescenata, najčešće povodom nekog praznika prim anja i obnove: Božića, Uskrsa, Duhova. Takva praksa, iza koje je ostalo puno arheoloških dokaza do XI veka, dovela je na kraju i sâm kanon u pitanje: šta se dešavalo sa dušom mladog bića kada bi ono bilo ubijeno pre nego što se „uvede”? Da li je bilo dovoljno kr­ stiti ga bez obreda? U svim takvim slučajevima, srodstvo sa Bogom 46

bilo je jače od svega, a sve učestalija pojava kumovanja bila je odraz preuzim anja brige o novom hrišćaninu, nakon božanske zaštite, um esto njegovih roditelja. Ovo duhovno roditeljstvo, koje je u naše vreme postalo potpuno simbolično, moglo je zameniti prirodno ro­ diteljstvo; lako je videti posledice toga, kako psihološke tako i m a­ terijalne.

„Detinjstva” Željeno dete stiglo je, prihvaćeno je i uvedeno. Ponekad njegov pol mogu da predvide i pogode iskusne babice, ali je to, u principu, uvek iznenađenje. Mnogo manje iznenađenje nego što se često go­ vori. Puno argum enata izneto je u prilog ideji da se muška deca vi­ še žele i očekuju. Jedan od njih zasnovan je na brojčanoj nadmoćnosti m uškaraca među odraslim osobama. Ranije sam naveo da je norm alan brojčani ratio između polova ravnopravan, a da bi kasni­ ja disproporcija, ne računajući oscilacije koje nam ostaju nepozna­ te, mogla da bude posleđica nejednake brige koja se ukazuje devojčicama. No, takođe smo istakli d a je u dokum entim a koje koristimo muški pol uvek u prednosti, pa su, prema tome, i naši proračuni netačni. Ako prema muškoj deci i postoji veća naklonost - zar to nije još uvek deo današnjih m entaliteta? - ona je, u suštini, ekonomske prirode, jednostavan odraz konteksta onog doba, što bi moglo biti objašnjenje njenog laganog zaokreta danas. U društvu proizvodnje i osvajanja, bolje je imati ratnike i radnike nego pletilje i kuvarice. Budući da su muškarci jedini koji pišu, ne propuštaju da istaknu svoju ulogu u društvu, i to od samog rođenja. Međutim, pravo bo­ gatstvo porodice su zapravo ženska deca, jer se njihova udaja sm a­ tra kapitalnim ulogom, a njihova plodnost produžetkom vrste. To se vidi i zna u aristokratiji, a nesumnjivo i u drugim klasama. Prema tome, obezvređivanje ženskog pola više je psihološkog nego eko­ nomskog reda: pod pretpostavkom da su fizički slabije, žene su i m anje korisne u proizvodnji. Ne želeći da zalazim u raspravu koja se ne tiče mog predmeta i koja je počela kad je čovek naučio da pi­ še, dodao bih samo da bilo koja psihološka analiza i bilo koji ozbilj­ niji ekonomski prikaz dokazuju potpuno suprotno. 47

Iako se, odm ah nakon porođaja, majci spremaju obilni obroci i daju pune čaše vina radi okrepljenja, ona ipak ostaje „nečista”. Doktori vere dobro će se pomučiti pre nego što Devicu M ariju izu­ zmu pomoću „bezgrešnog” začeća. Prilikom naglog širenja kulta Bogorodice u XII veku, vernici će uzdizati upravo njenu ulogu maj­ ke; često bliži istini od učenjaka, vernici su ispravno smatrali da je ona ispunila svoju ulogu tim e što je nosila Bogočoveka, a ne što je primila misteriozni dar. Povratak majke u zajednicu hrišćana i čin njenog oslobođenja od svake „nečistoće” jeste „vavedenje”. Ovaj vid ponovnog krštenja ima biblijsku pozadinu; Crkva g a je poistovetila sa „vavedenjem Bogorodice”, ali ga nije mogla osloboditi seksualne dimenzije: jer žena je, zapravo, nadalje ponovo „na raspolaganju”. Vavedenje je, prem a tome, obeleženo veselim proslavama koje oku­ pljaju čitavu porodičnu zajednicu, takoreći čitavo selo. Najčešće se ovaj obred ponovnog uvođenja odvijao mesec dana nakon rođenja dečaka, a dva meseca ako se radi o devojčici, kao da je onečišćenje time bilo veće. Odojče se hrani majčinim mlekom, najpre zato što tako nala­ že zakon prirode, a potom i zato što bi svaka druga vrsta ishrane za­ držala majku duže u kući i stoga joj onemogućila povratak ekonom­ skim aktivnostima. Likovni prikazi obilato nam o tome svedoče, prikazujući ženu kako istovremeno doji dete i plete, kuva, pa čak i kosi i to, kako se čini, bez „utvrđenog” rasporeda. Ali priliv mleka može biti nedovoljan, ili majka, već u XIII veku, može poželeti da ga ukine - posedujemo listu lelcova kojima su se služile - kako bi se oslobodila, smatralo se, teške obaveze. To su radile kako aristokratkinje, koje su tim e želele da povrate slobodu, tako i žene sa sela, ko­ je su morale da se vrate radovima u polju. Dakle, potrebno je dete poveriti dojilji: njih nikad ne manjka, možda stoga što broj majki či­ je dete nije preživelo nije neznatan. Naši pedijatri često sm atraju da se tu dešava prvi, gotovo trenutan raskid sa majkom, ili barem sa njenim telom; iako je to teško utvrditi, sasvim je moguće d aje to bi­ lo u svesti ljudi toga doba, jer se izboru dojilje pristupalo s velikom pažnjom i uz sasvim razumljivo podozrenje: morala je biti pribli­ žnih godina kao i majka, pružiti uverenje da nije trudna, da je iz­ vanrednog zdravstvenog stanja. Osim toga, ništa nije sprečavalo da­ dilju da uz svoje dete doji i ono koje joj je povereno. U romanima, 48

fablioima ili hronikama neizostavno je veličana i više nego bratska, skoro putena ljubav koja je spajala dva „brata po m leku”. Nema sumnje, obilno je obrađivana i slika „prijateljstva” između mladog plemića i mladog seljana koji su,othranjeni na istim grudima. Odbijanje se izgleda odvijalo dosta kasno, najranije u osamna­ estom mesecu, ponekad čak i duže kada su dečaci u pitanju, kao da su oni morali duže da borave pod majčinskom zaštitom. Da li je to zbog nicanja prvih zuba, ukidanja mleka? Dete doživljava drugi raskid s majkom. Izgleda da se, bilo da to znamo ili nagađamo, ovo odvajanje odvijalo lagano, postepeno. M eđutim, iako je za dete to bilo potresno, majka je stupala u novo stanje, pošto je amenoreja, koja je pratila dojenje bila gotova, a žena je ponovo postajala plod­ na. Taj neizbežni period osame uspostavlja kod žene dojilje naročit ritam plodnosti, koji se prekida u periodu od godinu i po dana iz­ m eđu svakog porođaja. Ali, ako ona uopšte ne doji, „plodni interval” se skraćuje; porođaji su bliži jedan drugom, a „pobuna dojilja”, kao što smo rekli, možda je jedan od osnovnih uzroka demografskog bu­ ma u XII i XIII veku. Svakih osamnaest meseci po jedno dete, mlade majke koje po­ činju da rađaju sa šesnaest ili osamnaest godina, dužina života iz­ među četrdeset i šezdeset godina: na osnovu ovih procena možemo zaključiti da jedna supruga može ostati trudna oko deset do petna­ est puta u toku života. Uz visok m ortalitet, prosečan broj dece koja prežive po jednom bračnom paru iznosi, po našoj proceni, između 4,5 i 6,5. Ove brojke, koje nam se čine značajnim i za današnju Fran­ cusku, objašnjavaju porast broja muškaraca o kojem sam maločas govorio. Sve aristokratske genealogije to pokazuju. Zašto bi situaci­ ja bila drugačija kod skromnih? Osim ako ih beda nije primorala na infanticid ili na napuštanje. Budući da je strašan i jednak zločinu, infanticid se krije; ali tu i tamo on izbije, u pismima o pomilovanju u kojima se „ubistvom novorođenčeta” sm atra ubistvo bebe guše­ njem, bebe koja je stavljena u krevet roditelja i „slučajno” umrla. Manje prikrivano i manje strašno je napuštanje, ali je i ono pred­ m et zakona i objavljenih spisa: novorođenčad se ostavljaju na tre ­ mu crkve, prihvataju ih monasi i milostivi hrišćani, na čije se milo­ srđe roditelji oslanjaju, smeštaju se u sirotišta koja se za njih grade. Da li smo sigurni d a je ovakva praksa isključivo „srednjovekovna"? 49

Osim toga, kada bi i izbegla takvu nesretnu sudbinu, deca bi, a među njima možda najviše devojčice, do četvrte ili pete godine osta­ la izložena bolestima ranog uzrasta koje su skoro uvek zarazne, a po­ nekad i smrtonosne: varičele, rubeole, šarlah, magareći kašalj ili posledice poremećaja određenih sistema kao što je stomačna groznica. Nažalost, izgleda da se ove teškoće nisu dale odmah otkriti i da je majci prirodi bilo prepušteno da, do kraja ranog detinjstva, odnosi značajan broj živahne dece, koja su preživela porođaj. U nekropola­ ma, među nađenim skeletima male dece, do 20% čine ona koja nisu dosegla sedam godina. A što se tiče priča o čudotvornim izlečenjima, koja su naš tradicionalni izvor saznanja o zdravlju vernika, samo bi neke od njih izuzetno bile posvećene mališanima, kao da uopšte ni­ je bilo razloga da Bogorodica ili sveci čine čuda u korist tako mladih i tako krhkih bića, koja se rađaju „osuđena na sm rt”. Da li je u pita­ nju bio prezir, kao što se donedavno tvrdilo? Sigurno ne, jer žalopojke junaka u romanima obavija tuga uzrokovana smrću nekog đeteta, a bol je jasno vidljiv i na licima roditelja prikazanim u ikonogra­ fiji. Osim toga, Crkva negoduje pred tim poljupcima, pred tim „mi­ lovanjem” koje otkriva d a je Bog napustio ta mala bića. U najmanju ruku, određeni fatalizam prati izražavanje bola pred smrću koja je surovo neizbežna i koja okružuje rano detinjstvo. Ikonografija, medicinski traktati, biografije poznatih ljudi, svi oni obiluju detaljima o detinjstvu. Dete se čvrsto uvija, ruku pri­ vijenih uz telo, dok se stopala ponekad ostavljaju otkrivena. Često ga kupaju, ponekad i tri puta dnevno, a pelene menjaju još češće. To je isključivo posao žena: izgleda da se muškarac sablažnjava pred golom bebom i otvoreno skreće pogled pred tim prizorom; ipak, pri­ kazuju se i scene u kojima otac hrani dete kašom ili mu stavlja cuc­ lu. Kad dete napuni godinu dana, otac ga uči da hoda uz pomoć šetalice; međutim, ograda ili puzanje se sistematski zabranjuju: ne­ sumnjivo, u prvom su videli sliku zatvorenosti fetusa, a u drugom povratak životinjskom načinu hoda koji Bog osuđuje. Arheološki nalazi savršeno su potvrdili sliku igračaka: zvečke, klikeri, voštane lutke, mali pribor za jelo, malo oružje od drveta, konji i vojnici. Kao i u svako doba, igračke su odraz onoga što dete vidi oko sebe, a psi­ hijatrima ću ostaviti da se pozabave time koja od njih predstavlja zamenu za majku, suprotstavljanje odraslima, udeo uma, odraz ka50

raktera. Isto tako, moj predm et izučavanja ne dozvoljava mi da is­ pitam pravilnik dečijih igara koji su osmišljavali odrasli, a koji je to­ liko interesovao Stare, ili pak udeo psihičkih transgressa koje živo zanimaju filozofe ili ulogu đavola kojem se gromko protive propovednici. Najzad, dete ima svoju hranu, svoju odeću, svoj nameštaj i svoje sopstvene igračke. Dete nije bezvremeni kepec kako su ga du­ go vrem ena videli brojni istoričari.

Dete među svojima Sve dok se ne završi infantia i dok ne počne pueritia , dete uži­ va poseban položaj u društvu: dete nije, kao što su to olako verovali u XIX veku, samo um anjeni odlivak odrasle osobe; dete nije ni bi­ će potpuno ostvareno u svojoj jedinstvenosti, kao što pokušavaju da nas ubede mnogi današnji „mislioci”. Dete je delo u iščekivanju, delo koje treba završiti, ali čija je uloga u razvoju čoveka vidljiva. Ka­ rika između ovozemaljskog sveta, odakle dolazi i čije obeležje nosi i njegove budućnosti kao čoveka, kako ga vide antička filozofija kao i hrišćansko uverenje. Dakle, dete je posvećeno; možda je čak i u hostiji prilikom svete pričesti. Njegove reči su odjek božanskog; njegovi pokreti moraju se tum ačiti kao verski znaci; u njem u sa­ mom je volja mrtvih koju izražava kroz svoja nejasna brbljanja. Ne treba, kao danas, zanemeti od divljenja pred ovim polubogom; na­ protiv, Crkva savetuje da ga ne treba ispitivati niti se treba zagleda­ ti u njega: to bi ga pokvarilo. Uostalom, šta ako se možda i đavo na­ selio nakratko u njega? Zbog toga je kult Svetih vitlejemskih mladenaca u procvatu, a anđeli čuvari se mole da paze na dete. Ako zgreši, treba ga kazniti, ponekad žestoko; ako plače, to Zlo iz njega progovara: treba ga tući. Takva strogost nije ostatak antičke rodi­ teljske svemoći; ona je oblik službe Bogu. Upravo u polju odnosa između deteta i njegovog porodičnog okrilja, malo pomalo, ispravile su se i naše moralne procene. Stro­ gost roditelja nije ni u ravnodušnosti ni u preziru: to je strogost iz vere. Zbog toga su otac i majka, i to podjednako, ispunjeni ljubavlju prema detetu i to pokazuju nežnošću i pažnjom punom strepnje. Pokušali smo da odgonetnemo razvoj ovih osećanja: od polovine 51

XIII veka, čini nam se da dolazi do napretka u ulozi koju igra otac, možda stoga što se razvojem školstva majka sve više i više oslobađa obaveze osnovnog obrazovanja dece, što je do tada isključivo pada­ lo na nju. Uloge roditelja bolje su odvojene, ne podrazumevaju za­ jedničku ljubav: na ocu je da prosvetli dušu deteta, da ga nauči šta je to auctoritas, pogotovo auctoritas Svevišnjeg; na majci je da bri­ ne o zdravlju tela i o osnovama koje mora imati u svojoj mladoj gla­ vi. Do nas je stiglo nekoliko priručnika o obrazovanju koji se pre ti­ ču adolescenata nego dece; neke od njih napisale su žene - veoma redak slučaj u srednjovekovnoj književnosti. Ali među njima je i ta ­ kvih kao što su i svi ostali pisani izvori: teorijska delà najčešće namenjena bogatima, prinčevima u IX veku, budućim sveštenicima u XII veku, kćerkama vitezova u XIV, deci burožoazije u XV. Uosta­ lom, više je traktata o lečenju konja nego savetnika iz pera pedijatara. A kada govorimo o tome kako deca uzrasta koji me ovde zani­ ma reaguju prem a roditeljima, o tome ne znamo ništa. U hagiografijama je sačuvano nekoliko prim era „mladih" koji su iskušeni „smrću oca”, ali to je često ništa više od obične fikcije proizišle iz mašte nekog ostarelog monaha. Zaustavimo se još kod jedne oblasti vredne pažnje: prirodno je da dete ima braću i sestre, tetke i ujake, ponekad i baku i deku. Ako je opšta izreka „brat je prijatelj od prirode dat” pobožna misao ko­ ju lako osporava toliko prim era u svim vremenima, možda ju je srednji vele ipak podržao sa više milosrđa. Stariji brat ili sestra ne­ sumnjivo ostvaruju svoj uticaj na mlađe, naročito na žensku decu koja, nakon sm rti roditelja, ostaju podređena njihovoj vlasti i inte­ resima. I danas ima takvih situacija - naravno, ograničavam se na naš kulturni prostor. S druge strane, dve karakteristike su se pot­ puno izgubile ili, barem, izbledele. Već smo rekli da nije ništa novo što starija sestra zamenjuje nestalu majku, ali je zato neočekivana uloga koju ispunjava majčin brat, ujak, kao zamena za odsutnog ili preminulog oca. A prim era takvog „nepotizma”, u etimološkom značenju reci, zaista ima mnogo, od Karla Velikog do Luja XIV. Do­ bro nam je poznat uzrok toga: prema „bračnom modelu", o kome ću još govoriti, ujedinjuju se dva bića često neujednačenog uzrasta. A priroda nam jasno daje do znanja da dete ima životnu potrebu da oseti pažnju oba pola, što se mnogi trude da danas odbace. Ako se 52

desi da otac to ne može da ispuni, budući da je suviše star ili stalno odsutan, zameniće ga neki drugi muškarac, iste krvi i godina kao majka. Ovakva situacija ima značajne društvene posledice, jer se dva porodična stabla udružuju u obrazovanju najpre deteta, zatim adolescenta, i najzad odrasle osobe za njegov budući „poziv”: koliko je samo ratara koji su nasledili svog ujaka, mlađe braće koji su za­ hvaljujući ujaku stupili u službu Crkve, vitezova koji su se probili do „prijateljstva" sa velikašima! Kada govorimo o baki i deki, koji su danas neophodna protivteža roditeljskoj neum erenosti, u ono doba skoro da ih nije bilo. Ako su i prisutni, zahvaljujući tome što su doživeli preko šezdeset godina i tako prevazišli prirodnu barijeru, o njima se skoro i ne priča, budući da ih nema u aktivnom životu, je ­ dinom dostojnom interesovanja. Još ću se vratiti na mesto dodeljeno tim „zastrašujućim starcim a” koji su, naročito u zemlji rimskog prava, polagali pravo na upravljanje svojim dobrima; ali takvi slu­ čajevi, budući da su retki, vrlo rado se navode. Sada je dete ranog uzrasta ostalo van domašaja opasnih bole­ sti; suočio se sa kućnim poslovima, sa obavezom da ispunjava seo­ ske, odnosno vojne dužnosti. Zna slova, ponekad i da broji. Biskup ga je, obilazeći svoju parohiju, pričestio. Više nije infans, već puer ili puella] ima osam, najviše dvanaest godina. Njegov život konačno počinje.

ČOVEKOV PRIVATNI ŽIVOT Mnogi istoričari, a naročito oni iz starijih vrem ena, nezaobi­ lazno, u svim oblastima, suprotstavljaju javno, koje se tiče mase, i privatno, koje je u nadležnosti pojedinca. To ostavlja traga na moć, bogatstvo, zakone i naravno, na ekonomiju, društvenu hijerarhiju, pa čak i na verovanja, dok su razvoj kroz vreme i raznolikost u pro­ storu nit vodilja Istorije. Naime, prirodno je što nam javno bode oči, jer njega nam osvetljavaju svi naši pisani, naslikani ili izvajani izvori. Privatno, odnosno skromni lični okvir kojim je omeđeno čovekovo kretanje, zatvoreno je, nedostupno pogledu sa strane i prem a tome, vešto skriveno od pogleda istraživača. Da bismo do­ prli do njega, potrebno je da iz informacija koje imamo izvučemo 53

mrvice što ih je ostavila „kuća": prikupiti anegdote iz „kazivanja” ili fablioa, odlomke iz posebnih priča, popise imovine nakon smrti, po potrebi i testam ente, detalje sa poneke m inijature, m aterijal iz iskopina. Sve je to krhko, sporno. Naravno, tokom dugih vekova došlo je do razvoja. Na primer, nakon kuge, u trenutku kada se ši­ ri gađenje nad svetom u ruševinama, contemtus mundi, više važno­ sti nego ranije pridaje se sferi pojedinačnog. Ali da lije to sigurno tako? Da nas to nije možda prevario razvoj naših izvora, koji se sve više približavaju pojedincu - u zoru „humanizma"? Osim toga, grad je ođuvek bio pod jačim svetlom; a istraživanje neravnom erno obuhvata različite društvene slojeve: zapazili smo da su, u ro­ m ansiranim pričicam a na primer, aristokrate zastupljene sa više od 18% u intrigam a, sveštenici sa 9%, dok se trgovci pojavljuju u jednoj trećini; ostatak, manje od polovine, rezervisan je za seljane i ljude sa m argine, što je mnogo m anje od njihovog prisustva u stvarnom životu. Barem se prestalo sa neum ornim pričama o mo­ nasima i vitezovima, biskupima i advokatima u parlam entu, o suknarim a i porotnicim a. M akar jeli i spavali kao i svi ostali, njihov privatni život me ne zanima.

Vreme prolazi Našoj pobedničkoj vrsti Tvorac je podario sposobnosti opaža­ nja koje, iako slabije u poređenju s ostalim životinjama, nisu n eu ­ potrebljive. Zaslepljeni sjajem struje, ogluveli od buke mašina, zamenivši govor kuckanjem tipki, m irise hemijskim isparenjima, nem ajući uopšte potrebu da opipamo bilo šta, hraneći se sm rznu­ tim proizvodima, mi smo u potpunosti izgubili naviku da koristi­ mo čula. Nažalost, veoma je teško utvrditi njihovo stanje u sred­ njem veku, je r i ovaj put, naši izvori su nam ostavili jedva uhvat­ ljive tragove. „Pogled je život”, objavljuje se u današnjim reklamama. Danas oni koji su usled bolesti ili nesrećne sudbine ostali slepi, pobuđuju u nam a saosećanje i želju da pomognemo; u srednjem veku, takvi su bili predm et poruge. Jer, nesreća koja ih je zadesila, nije ništa drugo do zaslužena Božja kazna; dok su „čuda" kojima se vid vraćao 54

bila namenjena samo nevinoj deci ili čestitim pustinjacima. A ne­ prilike koje se dešavaju šlepom čoveku odličan izvor humora. To nas utoliko više iznenađuje što noć, koja sve ljude obavija tamom, ima nečeg zloslutnog u sebi. Ipak, ovaj prezir prem a ljudima koji ne vide mogao bi biti upravo znak da se radi o zanemarivom izuzetku. S druge strane, mogli bismo se zapitati koliko je dobar bio vid u srednjem veku, ako je stalno bio izložen neum ornom treperenju hi­ rovitog ognjišta, drhtave svece, zadimljene baklje, slabašnog plame­ na uljane lampe. Kad smo kod toga, hroničari su se zabavljali beležeći slučajeve kapetana koji nije na vreme prim etio dolazak nepri­ jatelja, trgovca koji je pobrkao svoja klupčad vune ili računovođe nesposobnog da uradi precizan popis. Što se tiče poboljšanja slabovidosti, prva svedočanstva o korektivnim naočarim a potiču tek iz XIV veka, a nalazimo ih naslikane na freskama, na nosu pisara i službenika suda; najčešće je to izbrušen kamen, poput berila, vrste bezbojnog smaragda danas korišćenog na „kristalnim lupam a” i „maskama za varioce”, koji uvećava kao lupa, a pravili su se i mo­ nokli kao u Neronovo doba. Da li je sluh tih ljudi u boljem stanju? I ovde se postavlja pita­ nje: kako razlikovati ogluvelost od odsutnosti? Taj tragač za svetim Gralom koji, našavši se u šumi, ne čuje upozorenja zelenog patulj­ ka, ili onaj iznemogli kralj koji dobija napad ludila od udarca koplja o šlem, da li su oni gluvi? Koliko ja znam, ne postoji slika osobe ko­ ja se sa šakom na uhu naginje da bolje čuje. Ipak, u civilizaciji koja je prožeta usmenim, voleli bismo da znamo da li su baš svi mogli da čuju poziv stražara sa vrha zvonika, pred prolazak razbojnika, ili pak povike trgovaca u Parizu, da i ne govorimo o krajnjem jugu Francuske, o šapatu „savršenih” katara pored uha vernika na sam r­ ti, ili o isprekidanim proročanstvima zadihanog vrača u transu. Osim toga, ima jedan problem jednako važan kao svi ostali skupa: svi smo sigurno zapazili odličnu akustiku u brodu brojnih crkava i divili se visokom nivou znanja koja su arhitekte morale posedovati da bi se došlo do izvanrednog kvaliteta zvuka; ali, ako su vernici brojni, zbijeni, kompaktni i tako apsorbuju zvuk, kako onda čuju reči propovednika, govorio on na latinskom ili ne? Da li je rešenje u uklanjanju bočnih brodova crkve, kao što je to učinjeno u domi­ nikanskim zdanjima? Teško nam je da poverujemo da je Sveti Ber55

nar (Saint Bernard de Clairvaux),39 kada je huškao hiljade krstaša podno brda Madlene de Vezle (Madeleine de Vézeley), mogao da dopre do svih koji su stajali s druge strane brda, kao i d a je Hristu to pošlo za rukom „na Svetoj gori” nekada davno. Šta je, na kraju, ostajalo od reci koje su se prenosile kroz redove, sve do najudalje­ nijih vernika? Većina nas se čudi izuzetnoj osetljivosti čula dodira koje poseduju brojne divlje ili domaće životinje. Kod čoveka, novorođenče prinoseći svaki predm et ustim a dolazi u dodir sa svetom u kojem ži­ vi. Čak i kad odraste, ne napušta taj prvobitni oblik spoznaje. U srednjem veku, poljubac, adoratio, imao je apsolutnu prevlast: po­ ljubac susreta i m ira u usta bližnjeg; poljubac podređenosti i oda­ nosti u ruku ili u stopalo gospodara, ili u relikvije; poljubac nežnosti i zadovoljstva na telu deteta ili voljene osobe. Kroz ove nama po­ znate gestove m anifestuje se spoj telesnog sa simboličnim. Uosta­ lom, srednji vek i jeste prožet kulturom pokreta: pokreti celog tela kroz igru seljana tokom seoskih fešti ili ples sveštenika tokom sve­ tih obreda; ali i pokreti čija je svrha ispoljavanje duše, od običnog pozdrava klimanjem glave, do klečanja u znak poniznosti i bogobojažljivosti. Lako je objasniti i prenošenje pokreta iz jedne oblasti u drugu: antički rob predavao se u službu gospodaru spojenih ruku, isto kao što i vazal stavlja svoje ruke u ruke sizerena, ili kao što hrišćanski vernik pruža ruke Bogu, napuštajući, već u ranom sred­ njem veku, položaj antičkih vernika koji su, tokom molitve, uzdiza­ li ruke prem a nebu. Osim toga, potrebno je da ti pokreti budu umereni; svaki nered oduzeo bi im simboličnu vrednost. Kraljevi i bi­ skupi su nepokretni, u ruci drže simbolični predm et vladanja, a sam ples ne srne se udaljiti mnogo od svog svetog značenja: to ostaje ple­ sni pokret, ali pobožan, ne pohotni ili demonski trans koji je rezervisan za vračeve i one koje je đavo zaposeo. Ruka igra glavnu ulogu; nesumnjivo zbog toga što je deo tela koji najviše razdvaja čoveka od ostalih živih bića. Manus je simbol vlasti; ruka Boga koja izbija među oblacima i kojom se objavljuje vo­ 39 Sveti Bernar iz Klervoa, rođen 1090, preminuo 1153, francuski opat i reforma­ tor. Propoveđao u ime pape Evgenija III, u korist polaska u drugi krstaški pohod (prim, prev.)

56

lja Tvorca; ali i ruka oca koji ruku kćerke stavlja u ruku njenog bu­ dućeg muža; ruka koju knez ili velikodostojnik stavljaju na krunu kao znamenje njihove vlasti ili na pergam ent ispisan u njihovo ime; ruka starog viteza kojom daje „ćušku” mladom ratniku i tako ga promoviše u red militia ; ruka trgovca koji se rukovanjem ili „dlanom o dlan” obavezuje da će se držati dogovora postignutog sa kupcem. Najzad, dovoljno je još dodati šta je od svega toga došlo do nas: za­ kletva pred sudijom daje se podignute desne ruke otvorenog dlana; vojnički pozdrav starešini rukom uz slepoočnicu; ili gospodski polju­ bac u ruku, licemerno odavanje poniznosti prema ženskom polu. Nismo samo izučavali „logiku” gestova ili njihovo ubrzano po­ vlačenje pred prodorom čitanja i pisanja. Arheologija je, pažljivo posmatrajući materijalne znakove svakodnevnog života, pod lupu stavila i alatke, ručke, drške, ušice, poredeći pri tom i veličinu i sna­ gu ljudi tog doba. Došla je do zaključka da je tadašnji svet bio svet desnorukih. Ovo zapažanje ne donosi ništa novo: isključivanje levorukih, rimska sinistra, može se čitati od prvih tragova koje je čovek ostavio na zemlji. Nisam nimalo kom petentan da ulazim u raspra­ ve o pretpostavkama i tvrdnjama koje prednost u motorici i načinu reagovanja daju levoj moždanoj hemisferi, odnosno onoj koja upra­ vlja desnom polovinom našeg tela; a još m anje sam nadležan da se bavim najpre neurološkim, a potom i psihološkim posledicama do kojih dovodi takva urođena situacija. Sve nas upućuje da pretposta­ vimo daje, u srednjem veku, kao i danas, desnorukih bilo mnogo vi­ še nego levorukih i da su pisari morali da nauče da drže guščije ili trščano pero u desnoj ruci. 0 tome nam barem uopšteno svedoči ikonografija tog doba; samo „uopšteno”, jer na brojnim naslikanim scenama, ili u pričama, jasno je uočljiv am bidekstritet kod ratnika u borbi, hodočasnika na putu ili kod kralja „na tro n u ”. Kada se ra ­ di o pisarima, pomučili smo se da i m eđu njim a nađemo levoruke; tu i tamo ponešto na to upućuje: ako su drugo zaveštanje Filipa Av­ gusta40 i prvi rukopis Gviberta od Nožena (Guibert de Nogent)41 iz 40 Filip II ili Filip Avgust, rođen 1165, preminuo 1223, sedmi kralj dinastije Kapeta. (prim, prev.) 41 Gvibert od Nožena, rođen 1055, preminuo 1125, monah benediktinskog reda, je­ dan od glavnih hroničara prvog krstaškog pohoda, (prim, prev.)

57

XII veka njihovi vlastiti rukopisi, kao što se tvrdi, onda su njih dvo­ jica bili levoruki - ili možda levoruki „iz bu n ta”? Postoji još jedno čulo, takođe sasvim instinktivno u svojoj ogoljenoj pojavnosti: osećaj protoka vremena. Ritam našeg srca, naša psihička ravnoteža osetljivi su na protok vrem ena kao i biljke i druga živa bića. Od kada smo život podredili satnicam a i kalenda­ rima, ne pazimo više toliko na to, kao što su činili naši možda čak ne tako daleki preci. Naravno, smena hladnog i'toplog vrem ena ni­ je zahtevala naročito promišljanje; kao ni smena dana i noći. Sun­ ce, delo Božije, vodilo je računa o svemu tome: s radom se počinje kada sunce osvetli ambar ili zanatsku radionicu; rad se prekida ka­ da sunce zađe, tako da čak ni u gradu noćni rad, „rad na crno”, ni­ je bio dozvoljen - na to ću se vratiti kasnije. Satnica je bila podeljena na dvanaest dnevnih odeljaka i četiri noćna (to je još uvek „četvrt” vojničke straže), a zasnivala se na antičkom bidecimalnom proračunu; no, u našem podneblju, dužina tih odeljaka bila je da­ kako nejednaka, u zavisnosti od godišnjeg doba. To je bilo sasvim dovoljno i seljaku i radniku. Ako su želeli da znaju više, otvorene su im bile dve mogućnosti: da na sunčevom satu podeljenom u dvanaest odeljaka prate pom eranje senke u skladu s prividnim kre­ tanjem sunca preko neba; za to je, naravno, bilo potrebno vedro nebo! Ako je sunce skriveno, potrebno je osloniti se na redovno oglašavanje zvona na crkvi ili u obližnjem m anastiru, kojim se označava početak službe za sveštenstvo i monahe: prva služba u zoru, terca četiri odeljka kasnije, sekstet u podne, devetina četiri „sata” kasnije, večernje kad sunce zalazi; noć je bila podeljena na tri odeljka: kompleta u prvom, jutarnje u drugom i laude tri „sata” pred prvu službu. To bi značilo da je, u toku godine, na prim er u vreme prolećne ravnodnevice, u našim regijama zvonilo u 6, 10, 14, 18, 21, 0 i u 3 časa. Te nejednakosti bile su vrlo nezgodne. Kada je trebalo ugovo­ riti vreme nekog sastanka, radi izvršenja nekog ugovora ili uknjiženja neke presude, ovakav način m erenja vrem ena bio je nepri­ hvatljiv. Stari su toga bili svesni i, u antičkoj Grčkoj, u takvim slu­ čajevima koristili su se m ehanizm i postepenog isticanja vode ili peska iz jednog suda u drugi: instrum ent se zvao klepsidra („koji kra­ de vodu” na grčkom). M eđutim, iako je m ehanizam koji deli vreme 58

na jednake odeljke - dvadeset četiri sata na dan, zadržavajući bidecimalni sistem - po svemu sudeći, bio pronađen u antičko doba, on tada nije bio istovremeno i prim enjen. Ili, bolje rečeno, njegova upotreba proširila se tek mnogo kasnije; ljudi su ga polako prihvatali, najviše u gradu, jer je bio neophodan za m erenje rada i zakazivanje posla: o tome nam svedoče slike s početka XIII i iz XIV veka. Javni časovnik, postavljen 1317. godine na vrh opštinskog zvonika u Kaenu, označiće trijum f „doba trgovaca" nad „do­ bom Crkve”. Za svakodnevni život važno je računati sate, ali ne toliko da­ ne i mesece. Zbog toga se biblijsko ili antičko nasleđe održalo (i da­ nas je tako), i nakon sjajnog otkrića „revolucionarnog" kalendara (nažalost zaboravljenog). Samo dan Gospodnji prekida niz feriae, od nedelje {prima feria) do subote, mada je Tvorac završio svoje delo tek na kraju nedelje. Takođe, preuzeta je i podela rimskog meseca na kalende, none i ide, kao i stara paganska imena dana u nedelji i meseci u godini, ponegde germanizovana: izgleda da se niko, kao ni danas, nije čudio tom sistematičnom „propustu” hrišćanske Crkve. Istini za volju, to je bila stvar sveštenstva i pisara; narod ni­ je o tom e vodio računa: njem u je bilo važno da zna kojim danim a se slavi taj i taj svetac, katkad samo lokalnog značaja, ili ta i ta sce­ na iz života Hristovog. Uostalom, do prom ena je dolazilo stalno, zavisno od običaja sredine, čak i kada je trebalo utvrditi dan za plaćanje poreza. Kada govorimo o obrednim proslavama, one su došle na mesto onih iz antičkog nasleđa, a prekrštene su u hrišćan­ ske svečanosti; solsticij i ravnodnevice postali su Božić, Vaznesenje (Spasovdan), Sveti Jovan ili Sveti Mihajlo. Judejska sećanja na agrarni život ili na „svetu" prošlost takođe su preživela, doduše prerušena u Uskrs, Duhove ili čak Veliki post. Još su ostale nede­ lje, koje često samo seoski pop spominje, pomoću nekoliko reci iz dnevne poslanice; od toga je - još uvek! - ostalo samo naše quasi

modo.*2 Kada se postavi pitanje kalendarskog računanja vremena, fi­ lozofi se susreću sa problemom. Za običan svet i u svakodnevnom 42 42 Quasimodo je verski praznik nazvan po latinskim recima kojima počinje misa tog dana. Pada u prvu nedelju nakon Uskrsa, (prim, prev.)

59

životu nekog seljaka ili zanatlije, kontinuirano računanje - sasvim prirodno na hrišćanskom i islamskom zapadu, ali ne i u Aziji - ne­ ma nikakve važnosti: oni nisu pismeni i njihova lična sećanja osta­ ju maglovita. Uostalom, mogu li oni da znaju kada to jedna godina smenjuje drugu? Preplitanje „stilova”, koje mogu da prate samo poznavaoci, toliko je promenljivo koliko i besmisleno: Božić? Us­ krs? Blagovesti? Bogojavljenje? Uzgred, koji događaj označava po­ četak računanja? „Osnivanje Rima”? Pojam toliko star d a je izgu­ bio smisao. Rođenje Isusa Hrista? Božić je čista fikcija, a već u VI veku procena godine rođenja koju su dali je pogrešna, požurili su najm anje četiri godine u odnosu na verovatnu istinu. Prorokova hidžra? Teško, jer su se njegova „putovanja” u M edinu ponavljala i sačuvana su većinom u usmenom predanju. Bolje je, kao što su prosti ljudi i navikli, svaku godinu krstiti novim imenom, kao u Ki­ ni - iako se za to m ora imati nepokolebljiva m em orija - ili pak, ra­ čunati od trenutka kada je izabran aktuelni papa ili kada je najbli­ ži gospodar ovenčan krunom . Ali ni to nije dovoljno - ne samo što treba znati kada se to dogodilo, već je potrebno izboriti se sa sitničarskim duhom sveštenstva: pomazanje? krunisanje? imenovanje? posvećenje? Bilo da ih računate ili ne, sati prolaze jedan za drugim na svetlu dana. Ali potrebno je dočekati dan. Jer, pre toga, treba prebro­ diti noć, deo dana kada su ljudi i životinje skoro u potpunosti liše­ ni svetlosti i rada i prepušteni tmini, nepoznatom i opasnosti. Retko predstavljana na slikama, ali često predm et opisa, noć je neizbežni trenutak kada je čovek lišen sebe samog. „Stravična” noć, vreme kada đavo i veštice seju svoje zamke: puna panike u mraku, košm ara i beščasnih iskušenja; i ne samo iskušenja već i nasilja, za vreme rata ili u m irno vreme, događaju se krađe i napastvovanja među deliktima koji su bili predm et „kraljevskih pomilovanja” vi­ še od 55% je počinjeno noću. Treba se čuvati, zatvoriti, organizovati smene kako bi se uhvatili i odgonetnuli zvuci, šumovi i iskre koji oživljavaju u tmini. Štaviše, poneki uspevaju i da ukrote tu noć, načine od nje vrem e zagrljaja i uživanja, ili možda vreme ple­ m enitih misli: koliko je samo hrišćana koji su noću pronašli veru ili joj se vratili! Ali, evo već zvoni prima: potrebno je vratiti se ži­ votu. 60

Telo treba nahraniti Naravno, „da bi se živelo potrebno je jesti”, ali zar ne bismo mogli reći i da „treba živeti da bi se imalo šta za jelo”? U svetu u ko­ jem je polovina ljudi na ivici gladi, a skoro cela druga polovina je ­ dva da ima dovoljno hrane, kako ne sanjati o Kokanji, zemlji u ko­ joj je sve od slatkog kolača (što je značenje reci), ili o palati Gospe Tortine? Dečije maštarije? Nipošto: od XII veka ljudi opisuju ova m esta sve do Boša (Bosch) i Brojgela (Breughel), ljudi praznih sto­ maka, sanjajući o zadovoljstvima, o neograničenom ždranju kakvo se viđalo na razuzdanim, očigledno svetovnim proslavama. Stvar je u tome što se, uz surovu Prirodu koja nas u svojoj hirovitosti lišava mnogih resursa, suviše često javljaju i iznenadne elem entarne ne­ pogode koje pogađaju izvore hrane: niz upropašćenih žetvi pogođe­ nih vremenskim neprilikama, a nasuprot njima previše usta koja treba nahraniti, prazni ambari, nedovoljna trgovačka aktivnost ko­ ja bi mogla izvući situaciju, nedovoljno usavršena oruđa za rad. Na celokupnom zapadu, takvi slučajevi javljaju se u XI, a potom i u XIV veku; a već sam govorio o tome koliko je to pogodovalo širenju bacila kuge. To su uslovi za povratak na kanibalizam: i sit monah kakav je bio Raul Golobradi (Raoul le Glabre), opisuje ga u Burgonji oko 1090. sa skoro m orbidnim uživanjem. Srećom, ne ubija se uvek bližnji da bi poslužio kao hrana. Još od neolita, kada su počeli d a je od nje traže, Priroda ljudima obično i daje hranu. Ovde nam je relativno lako - konačno! - da damo opis i brojčano stanje. Nedavno se došlo do značajnog napretka u izuča­ vanju srednjovekovne ishrane, od biljnog kvaliteta zrna do sve do broja mesta za stolom. Nađeno je mnoštvo medicinskih traktata sa receptim a i dijetetskim terapijama, dokumenata o nabavci hrane, doduše, često samo za visoki sloj društva, slika na kojima su pred­ stavljene većinom izvanredne gozbe, priča i bajki, hronika o prinče­ vima, arheoloških zapažanja o zubima i o kostima skeleta, najzad o upotrebi kuhinjskog oruđa. Dakle, možemo se nadati kvalitetnim nalazima. U zavisnosti od pola, godišta, količine rada koju treba da ispuni, pa čak od klimatskih uslova, odrasla osoba ima potrebu za dnevnim unosom od 2500 do 4000 kalorija. Međutim, uporedna analiza podataka koje nam daju gore pomenuti izvori u potpunosti 61

protivreči ovom medicinskom nalazu: najam ni radnici u IX, pozor­ nici u XIV veku dobijaju oko 6000 kalorija; m ornari u XIII ili rad­ nici u XII veku dobijaju najviše 3500 kalorija. Osim toga, što se ti­ če ovih poslednjih, ne znamo ništa o unosu proizvoda koji nisu na listama i o kojima naši izvori uopšte ne govore! Poređenje ovih po­ dataka navodi nas barem na jedan zaključak: uprkos ulcorenjenom narodnom m išljenju i isključujući nepredvidive nestašice, na srednjovekovnom Zapadu jede se dovoljno, možda čak i previše! Ali lo­ ša telesna rezistencija na spoljašnje agresore protivreči ovom za­ ključku: prem a tome, u srednjem veku jede se mnogo, ali loše. Uzrok tome leži u neravnoteži između izvora proteina u hra­ ni, ponajviše usled nedostatka izbora: gluceidi zauzimaju do 80% unosa kalorija, što je previše. To su hleb i drugi proizvodi na bazi pšeničnog brašna i oni čine osnovu ishrane. Pogače, pogačice, vekne, rude, krofne, ali i hleb pomešan sa kašom, sa čorbama, sa ragu­ om, hleb je na vrhu lestvice. I to beli hleb, mnogo više nego što se govori. Raž bije loš glas, o tome sam već govorio; a retko se koriste - govoreći o ishrani ljudi, ne onoj u životinja - i zob i ječam, najvi­ še za guste čorbe, na severozapadu Evrope i u na mediteranskom priobalju: saksonski poridž, arteški gomel, italijanska palenta, griz u Magrebu. Tamo gde zemlja ne pogoduje uzgajanju žitarica, upo­ trebljava se suražica, mešavina pšenice i raži. Kada govorimo o raz­ ličitim vrstam a testenina - rezanci, makarone, lazanje - u upotre­ bi su od najranijeg srednjeg veka, ali se radi samo o naročitom na­ činu prerade brašna. Ako se tome pridruži povrće puno škroba, ko­ je raste usred klasja, zbog čega ga zovu „malo žito” - bob, graorica, grašak, sočivo - unos gluceida znatno se uvećava. Hleb je prva me­ đu „česticama” za pričest; prema tome, mora ga biti svuda. To je je ­ dini proizvod o čijoj ceni, koja varira prema uspešnosti žetve, brine i odlučuje lokalna vlast; ne treba zaboraviti da je to bio slučaj i u Francuskoj, pre svega nekoliko decenija. U zemljama bogatim ži­ tom, na taj način merilo se ekonomsko mesto, simbolična vrednost i prehram bena važnost hleba. Ali njegov udeo u ishrani je, shodno tome, prevelik: od 1,6 do 2 kilograma po osobi dnevno. Ostalo je sa­ mo companaticum, „ono što se jede uz hleb”. Osim toga, potrebno je dodati i nešto što danas predstavlja pravo prokletstvo u ishrani: šećer. Vrlo neobično, ali o šećeru ne 62

znamo mnogo, iako su dezerti i oblatne na kraju obroka bili bogati šećerom. Repe ima, ali samo za stoku; šećerna trska, uzgajana od IX veka na Siciliji i u Andaluziji zahvaljujući naporu Arapa, ostaje ret­ ka, skupa i skoro egzotična. Dakle, ostaje da se pčelama ukrade med; ali, kao što ćete videti, ukus meda bio je m anje privlačan za srednjovekovne ljude nego za nas danas. Preostaje nam da se osvrnemo na životinjske proteine, osnov­ ni izvor fizičke snage. Kakvo razočaranje! Uprkos tradicionalnim i neverodostojnim slikama srednjovekovnih stolova podleglih pod te ­ žinom pečenih veprova i ogromnih šunki, meso se retko viđa na trpezi. Može se naći, doduše, kuvano ili zasoljeno, iseckano u šupi ili, rede, pečeno. Nije istina da velikaši jedu samo divljač, buržoazi teletinu, seljaci svinjetinu, a studenti ovčetinu! Svi jedu sve: to nam dokazuju arheološke iskopine kuhinjskog smeća i računa za stolo­ ve. I sve prolazi, konjsko i pseće meso takođe (nego šta !); na njiho­ vim kostima pronađeni su nesporni ostaci sečenja. No, neke živo­ tinje su, u zavisnosti od regije i vremena, bile žrtvovane više nego neke druge, prema lokalnim ukusim a i nivou života: zimi se jede za­ soljena ili prerađena svinjetina; leti se kolju ovce, koje su, inače, bi­ le uzgajane pre svega zbog vune; teletina se jede svuda, u visini do 20% ukupnog unosa mesa; što se tiče divljači, nakon X veka, isklju­ čujući oblasti intenzivnog šumskog lova, u pronađenim kostima za­ stupljena je sa 5% - najviše srneća divljač. Sve je to obezbeđivalo, u okviru obroka koje smo pronašli, nešto manje od 80 do 100 gra­ ma dnevno. Malo. A zečetina? Jarebice? Jaja? Arheološki nalazi ostaju nemi. Možda su ljuske bacane psima kojih ima svuda; ali za­ što se onda u tekstovima obilato govori o silnoj živini, kokoškama i jajim a kojima se plaćao porez. Šta se desilo sa svima njima? Istina je da se u plemićkim pričama stalno govori o paunima, fazanima, rodam a koje su se našle na svečanoj trpezi, ali to je samo stvar bo­ gatih. Ostaje još riba. Novo razočaranje! Iako regijom Pa de Kale go­ dišnje prođu milionske količine sleđa, iako se opatije svađaju oko poreza koji im pripada po toj osnovi, iako sporovi oko jezera i reka, oko ribarskog alata i ribarskih tezgi preplavljuju naše arhive i up r­ kos tome što je simbol hrišćanstva riba (grčko ichtus: Iesus Christos Theou uios sôter: Isus Hristos, sin Božji, Spasitelj), ribe uopšte ne­ 63

ma na jelovnicima gozbi, a na seljačkoj trpezi o njoj skoro da se i ne govori. Povrh toga, skoro da uopšte nema tragova ribljih kosti­ ju u arheološkim iskopinama. Da lije to stoga što oprema za ribo­ lov na otvorenom moru nije dovoljno razvijena, pa se riba lovi bli­ zu obale? Ili stoga što su usoljavanje (beli sleđ) i dimljenje (sušeni sleđ) još uvele osrednjeg kvaliteta i dovode do truljenja ostataka? Ili stoga što rečna riba završava pre svega na monaškoj trpezi? Prema tome, ostaju nam samo liste: grgeč, šaran, jegulja, štuka; ili sleđ, oslić, losos i bakalar. Usput možemo još pom enuti i dagnje i ostri­ ge, sa slabijim prijemom nego u antička vremena, no ipak prisutne u kuhinjskim ostavama, i puževe i žabe, što je novina, koliko nam se čini. Kada povećamo unos lipida, masnoća, to se odmah odrazi na našu liniju. U vrem enim a o kojima govorim, ljude nije previše po­ gađala ta briga; jer nisu mnogo koristili masnoće, budući da su više voleli kuvano od prženog. Kada govorimo o mleku, koje se sm atra­ lo kompletnim obrokom, bilo je dobro za odojče u majčinom okri­ lju. Kravlje, kozje i magareće mleko smatralo se teškim i unosilo se samo kao usireno, proceđeno ili pomešano sa čorbom. Naravno, od mlečnih prerađevina, na ceni su bili i sirevi , formaticum („ono što se čuva u kutijam a”)43 koji je imao uspeha u Italiji i Galiji, dok je iz­ vorni caseum, jezičke li ironije, bio cenjen u saksonskim zemljama (ali i u Španiji, treba priznati). Ti sirevi predm et su uspešne trgovi­ ne, a neki se već počinju isticati: bri, holand, čester, parmezan; m e­ đutim, jedu se samo uz jutarnju užinu, kao što je ona koju Roben donosi Marioni. Što se tiče putera, budući da se čuva samo u ćupo­ vima, brzo se užegne; više se koristi svinjska m ast i biljno ulje, kao sto je maslinovo u zemljama bliže M editeranu, ili orahovo odnosno makovo bliže severu. Osim ako se neki kit, „1е grapois”,44 um oran od života, kazivali su, ne bi nasukao na neki sprud, što je seljacima obezbeđivalo salo i meso za ćelu jednu godinu. Ali takav iznenadni poklon dolazio je retko. 43formaticum, prema latinskom forma, oblikovan prema kalupu, kutiji u kojoj se ču­ vao (prim, prev.) 44 le grapois - od latinskog crassus piscis, debela riba; danas je to kit ubica, grampus (prim, prev.)

64

Hleb u svim oblicima, komadić sira, parče mesa pride... Ipak za čorbu, za kotlić u kojem se sve to kuva, potrebno je spremiti još nešto: „bilje”, ubrano u bašti ili u šumi. Izbor je širok. Sve što se da­ nas koristi, koristilo se i onda, izuzev - što nije malo - paradajza i krompira, donesenih sa one strane Atlantika, kao što svi znaju: pre svega kupus, onda šargarepe i paštrnak, beli i crni luk (koji se sm a­ traju najbogatijim povrćem), potočarka, zelena salata, artičoke, krastavci, spanać, špargla i tako dalje. Bogati su ovo povrće, budu­ ći da raste iz zemlje, slabo cenili, smatrali su ga bljutavim, prljavim i narodnim; više su voleli plodove drveća i žbunja: jabuke, kruške, orahe, smokve, kestenje, masline, dunje, višnje, mušmule, pa čak i agrume, ako bi uspeli da ih nabave. A šta je sa grožđem, blagom Za­ pada? Ponekad se moglo naći na velikaškim trpezama; sve ostalo završavalo je u muljari. Moramo se osvrnuti i na vino, drugu „česticu" pričesti, simbol obnove, biblijski napitak, vino iz Kane i na Tajnoj večeri. Toliko je knjiga napisano o vinovoj lozi, o uzgajanju, berbi, a zatim i o stup­ njevima vinarstva i trgovine vinom da ja nemam nam eru da tu bi­ lo šta dodajem; ograničiću se na nekoliko jednostavnih zapažanja. Pre svega, vino se može naći na svim stolovima, u svim prostorija­ ma, u svim podrumima; i skoro svuda je isto. Razlika m eđu istak­ nutim sadnicama i regijama, nama danas toliko bitna, tek počinje da se nazire u Francuskoj: Gajak-Bordo (Gaillac-Bordeaux), Ermitaž-Burgonja (Hermitage-Bourgogne), „Francuska” (gledano od Šartra do Remsa); na dvoru Filipa Avgusta (Philippe Auguste), ve­ likog ljubitelja vina, održavana je „bitka vina” čiji je cilj bio uspo­ stavljanje hijerarhije, prema ukusu kralja. Tek će u XIV veku razli­ ke biti jasnije. Dalje, vina su većinom bila bela; jedino je „klare” („1е claret”) iz Bordoa, koji su Englezi u XIV veku uvozili u količini od 700 000 litara godišnje, vino vrste rože. M eđutim, na papskom dvo­ ru, na dvoru vojvoda u tom trenutku pije se crno vino čiji će ugled rasti tokom vekova koji dolaze. Kada govorimo o egzotičnim vi­ nima, orijentalnoj malvaziji (le malvoisie), italijanskom muskatu, portugalskom granašu, teško ih je naći u seoskim kućama. Najzad, to i nije vino koje mi danas poznajemo: prem a onome što znamo, njegov procenat alkohola, usled još uvele rudim entarne tehnike pra­ vljenja, ne prelazi 7 do 10 gradi; kada se čuva - ali ne duže od godi65

nu dana, pre nego što poplesnavi - u drvenim buradim a obloženim smolom, m ora da podseća na antičko vino iz amfora, pomalo opo­ rog ukusa. Na kraju, ali možda i najvažnije, količina vina koje se pi­ je je ogromna: od jedne do tri litre po osobi dnevno, uključujući že­ ne i monahe. Čudesan unos, podnošljiv jedino zahvaljujući skrom­ noj jačini vina. No, šta još možemo da pijemo osim vina? Vodu? Da, ali samo onu sa česmi i iz bunara, podređenu hirovima vremena, jer voda iz reke bila je pravi kliconoša, uzrok stomačnih problema i kolike, o čemu govore izvori. A pivo? Tragovi vode do antike, a pravi razvoj i uspon dostići će u XIII veku. Ni pivo nije isto kao danas: keltsko i saksonsko pivo prave se na bazi ferm entisane zobi, opore i smeđkaste; dok germansko pivo svoju svetlinu duguje ječm u i dodatku hmelja, barem na kraju srednjeg veka. Ali pivo se pije pre svega na severu kontinenta gde vinova loza, uprkos upornoj sadnji i brižnom uzgajanju, daje samo nekoliko kapljica kiselog soka: u Škotskoj, u Friziji, na obalama Baltičkog mora. Stvarno više nema smisla pona­ vljati da su potrebe seoskog župnika za kupama vina na dnevnoj ba­ zi opravdavale hektare sadnica; što se tiče pričesti običnog sveta, ra­ di se o prastarom sećanju, a sama pričest nije mogla da iscrpi silna burad! Kako su se onda konzumirali svi ti kilogrami teških nam irnica u čvrstom ili tečnom obliku? Izuzimajući ograničenja u nordijskim zemljama, uzrokovanih hirovima vrem ena i hladnoćom, u ostalim delovima Evrope poštuje se antički običaj koji, uostalom, ima najvi­ še smisla. Nakon buđenja, između 6 i 8 sati, u zavisnosti od godi­ šnjeg doba, prekida se noćni post, disjejunium, „break” vremenskog odeljka „prime”: komadić sira, čaša vina (radi živosti tena, pravda­ ju se gospe). Prandium, glavni obrok, jede se prilično rano, između 11 i 13 sati, nakon prve polovine radnog dana: to je obrok vrem en­ skog odeljka „sixte". Cena, između 16 i 19 časova, preuranjena je, jer sunce, tokom šest do osam meseci u godini, zalazi pre 19 časo­ va i nakon toga moglo bi se večerati samo uz svetlost svece. U En­ gleskoj su, osetivši glad možda ranije, smatrali da je ova večera u vreme „none” kasna, te su je pomerili ranije, tako da noon i after noon označavaju njihovo „posle podne". Jede se u sedećem položa­ ju, kao u antička vremena, uprkos glasu koji su uživali rimski kre66

veti, nesumnjivo običaj samo bogatih koji pri tom onemogućava ukućanina da koristi nož. Otoman ili daske, klupe ili slamarice; mnogo kasnije, i to ne kod nas, biće uvedeni sto i stolice. Hrana se priprema ili u kotlu koji visi iznad ognjišta, ili, prem a potrebi, na ražnju; hleb i pogače peku se u kućnoj peći koja se nalazi malo da­ lje. Kod siromašnih, na sto se stavljaju stolnjaci samo za praznike; usta se brišu rukom ili rukavom, to je dovoljno; tek u vreme Fransoa I počeće da koriste stolnjak za brisanje, po ugledu na kralja. Lo­ nac se stavlja između ukućana; oni koriste drvene ili metalne posudice koje ponekad dele, a piju iz kupe. Svi jedu neposredno iz lon­ ca, nožem, što je u to doba višenamenski „pribor za jelo”, rukom ako je obrok hladan, ili „pločicom” što je zapravo kriška starog hleba ili drvena pločica. Kašika služi samo kao kutlača; sosevi i čorbe sipaju se direktno u posudice odakle ih piju. Prvi tragovi viljuške potiču iz XV veka i tada se pravila od dragocenih metala: prema to­ me, predstavljala je pribor kraljeva. Ruke su se prale pre obroka i to ne poštujući komplikovani i simbolični obred nam etnut vitezovima Okruglog stola; ponovo bi se prale posle obroka, ne bez razloga, u kadici u kojoj se pralo posuđe. Za čišćenje uprljanih pločica i ukla­ njanje ostataka hrane na stolu i pod njim, pobrinuli bi se psi koji kruže oko nogu gospodara.

Ukus treba obrazovati Ovde opisujem svakodnevicu običnog sveta. 0 njem u se ne go­ vori u tekstovima i u m inijaturam a, već nam ga jedino arheologija otkriva preko oruđa i kuhinjskih ostataka. Ono što nam otkrivaju drugi izvori je, naprotiv, izuzetno. Naime, to može biti i svečana za­ kuska povodom neke seoske slave, ili bogata večera nekog imućnog trgovca; ali takvi slučajevi samo su imitacija „kraljevske” trpeze. I to nije samo stvar poleta domaćice koja, ako je mlada i još uvek neiskusna, savete nalazi u „Pariškom kućnom priručniku” („Ménagier45 de Paris”) iz XV veka, niti odluka glavnog kuvara kralja Šarla X koji u Tajevanovom (Taillevent) „Kuvaru za meso” („Viandier”) 45 Traktat o ekonomiji domaćinstva, dopunjen moralnim poukama (prim, prev.)

67

nalazi obilje recepata; to je čitav jedan skup obreda i običaja koji nas sasvim vode daleko od običnog sveta. Kao prvo, za takvu trpezu potrebno je ljudstva i mesta. U kra­ ljevskoj palati, oko 1330. godine, radi 75 kuvara, 33 podrumara, 21 pekar, svi strogo hijerarhijski organizovani i često sa dugim isku­ stvom; ima tu i dosta žena. Zatim, treba imati i specijalizovane ku­ hinje, kredence sa posuđem i kuhinjske stolove, svirače na podijumu i ražnjeve na vatri. Potom, potrebne su i zvanice, hijerarhijski raspoređene za stolom domaćina, jedni naspram drugih, na „viso­ kim" m estim a i na „niskim” mestima, s tim da one koje su najgore raspoređene, mogu dobiti samo ostatke, ako išta ostane. Na gozba­ ma burgonjskih vojvoda u XV veku okupilo bi se više od 300 zvanica, dok je 20 prosečan broj gostiju na crkvenim banketima. Obično se nose tri posluženja, svaki put sa celokupnom paletom ponuđenih jela koja se, usled razdaljine, ohlade dok stignu: red crvenog mesa i mesa pernatih životinja, potom red pihtija i kolača, voće kao pred­ jelo, začinjena jela na kraju, kao „dodatno jelo"; svaki put između se služe „međujela", pauze tokom kojih se pije i grickaju se kolačići i pite. Pojam „jelovnika” sa ustaljenim redosledom jela javiće se mnogo kasnije; veruje se d a je slovenskog porekla. Jedan takav obed trajao bi i po nekoliko časova; prema tome, mogao se ponovo prirediti tek za dva do tri dana. To objašnjava iz­ vanrednu količinu pojedene hrane koja se navodi u računim a za na­ bavku hrane. Evo jednog od stotinu prim era s kraja srednjeg veka, budući da nemamo podataka iz ranijeg doba: trideset zvanica je za tri dana pojelo 4 vola, 40 svinja, 80 pilića, 10 jarića, 25 sireva, 210 peciva kao što su pite i kolačići, 1800 slatkiša kao što su oblatne i popilo 450 litara vina, a da pri tom ne računamo hleb i vodu. Na­ meće se zaključak da je značajan deo ovih rasipničkih gozbi zapra­ vo završavao u kuhinjama. Takva i slična preterivanja usadila su u narodno verovanje sli­ ku „srednjovekovne” kuhinje kao nečega apsurdnog i, donekle, od­ vratnog. S jedne strane kupus bez slanine, s druge ogromni obroci obliveni mašću i više-manje kvarni ili pripremljeni neukim rukama. Danas je sve mnogo jasnije. Upravo se tokom srednjovekovnog milenijum a polako obrazovao zapadnjački kulinarski ukus, u najm a­ nju ruku onaj koji, srećom, još uvek preovlađuje, nasuprot prodoru 68

nekih prilično sirovih, većinom egzotičnih navika koje ostaju veštačke i diktirane modom. Nesumnjivo, taj ukus se morao, tu i ta ­ mo, prilagoditi i tako steći ponegde „regionalni” aspekt što obja­ šnjava zašto se u Francuskoj čvrsto brane ideje o „lokalnoj” kuhinji; zapravo, radi se o ne tako davnoj tradiciji, podređenoj neposrednim ograničenjima mesta. Jezgro ukusa - hleb, crveno meso i vino - na­ protiv, ostaje nepoljuljano; isto tako potreba za kuvanim kao i bri­ ga o raznolikosti. Možda se čak cenilo i mešanje međusobno suprotstavljenih ukusa, gorko - slatko: jagnjetina sa narandžama, oslić sa pivom. No, glavna razlika mogla bi se kriti u ukusu začina, koje na­ lazimo pomešane sa svime: ne da bi se, kao što se to često iznosi, prikrila sumnjiva svežina jela, već stoga što začini imaju simbolič­ nu vrednost - unose nešto neočekivano, neobično. Zato se slačica i biber smatraju pučanskim začinom, jer su mnogo jeftiniji od karanfilića, cimeta, muskatnog oraščića ili kardam oma,46 bisera mitskog Istoka. Ipak, u 80% srednjovekovnih recepata začini se navode kao nezaobilazan sastojak; tako da se prema njihovoj raznolikosti odre­ đuje i „društveni nivo” trpeze. Kod siromaha će se naći so i biber; kod bogatih cimet i „rajsko semenje”.

Telo treba ukrasiti Vitezovi su okupani miomirisima, arom atičnim uljima, a kada sretnete nekog „kmeta”, kazuju romanopisci, naći ćete da je sav crn, zarastao, prljav i smrdljiv. Prezir među klasama, zasnovan, na­ ravno, na istorijskoj neistini: jer ništa bolje nisu okupani na dvoru nego u nekoj kolibici ili u radionici. Od nege tela kolektivno sećanje je sačuvalo, uz podršku ikonografije, javna kupališta, koja su posta­ la tajno mesto zadovoljstva. Do njihovog razvoja došlo je, po svemu sudeći, tokom XIV i XV veka, kada se o tome mnogo govori. Uosta­ lom, ne smemo zaboraviti da je to donekle izbledeli odraz antičkih javnih kupatila, mesta za kupanje, sport, opuštanje i požudu. To je 46 cardamomum (lat.), biljka koja uspeva u toplim predelima, naročito u Indiji, da­ je plodove u čijoj unutrašnjosti se nalaze zrna ljutog ukusa koja se koriste kao ku­ hinjski začin i u farmaceutskoj industriji (prim, prev.)

69

bila ustanova duboko ukorenjena u rimskom svetu i iznad svega u r­ bana, u toj meri da tamo gde bi Rim želeo da ostavi svoj pečat, m a­ kar to bila i obična selendra, otvarao bi javna kupatila. I u srednjem veku javna kupatila ostaće gradska ustanova i rado će isticati njiho­ vo daleko i visoko poreklo. M eđutim, kupališta su bila smeštena u mnogo skromnijim zdanjima nego javna kupatila: koliko nam je po­ znato, u jednoj ili nekoliko susednih sala nalazilo se nekoliko drve­ nih bazena koji su se punili hidrauličnim sistemom dovoda poveza­ nim sa nekom obližnjom fontanom ili vodenim tokom; u kadice se ulazilo preko stepeništa, dok je voda dopirala do polovine tela. Mo­ glo je stati do dvanaestak kupača, oba pola, potpuno golih, što je podsticalo nepodobne glasine koje su kružile o kupalištima; sem to­ ga, na nekim m inijaturam a prikazani su, u pozadini sale za kupa­ nje, brojni kreveti koji nisu služili samo za odmor. „Klijentima” je glava pokrivena, što nas iznenađuje, ali i omogućava da, barem što se žena tiče, isključimo pretpostavku o običnim „mestima za ljubav­ ne sastanke”, budući da je „profesionalkama” kosa po pravilu opu­ štena. Na ulazu se iznajmljuje platneni peškir i komad sapuna, mešavina ulja, loja i pepela. Toplota vode u kadama održava se, kao u antici, pomoću samotnih cigala: o tome se brine „nadzornik kupa­ tila", dok su drugi radnici zaduženi da stvari koje su kupači skinuli čuvaju od krađe. Što se tiče gradskih vlasti, u Italiji i u južnoj Fran­ cuskoj, ili kraljevske vlasti na severu, trude se da što poštenije organizuju ovu „javnu uslugu” koja, izgleda, donosi dosta novca. M eđutim, nem aju svi dovoljno novca da koriste javna kupali­ šta kojih, uostalom, i nema na selu. Ipak, slika i priča ima u izobi­ lju: mladi tragač za Svetim Gralom koga kupaju device, gospa koju u kadi trlja njena sluškinja, seljak koji se kupa na česmi. Kod kuće, prema stepenu imućnosti, ljudi koriste - u dvorcu posebnu prosto­ riju, u buržoaskoj kući deo kuhinje, u kolibici običnu kacu ili neko vedro. Iz XIV veka potiče nam i pisani trag o lavabou u koji se vo­ da sipala iz krčaga, a oticala je preko otvora sa čepom. Voda se do­ nosi spolja, iz bunara ili sa česme, osim ako neki vodonoša ne pro­ lazi ulicama kao što je to slučaj u Italiji. Običaj je da se pre odlaska u krevet operu noge, a kad se ustane lice, ruke pre sedanja za sto, zubi, prem a potrebi, sipinim prahom. Ipak, na selu, celokupno ku­ panje može biti samo deo porodične slave. 70

Nijedan izvor, čak ni najveseliji među fablioima, ne govori nam o uklanjanju čovečijeg izmeta i mokraće. Ovaj čin, svakako re­ dovan i od životnog značaja, pokriven je dubokim velom ćutnje: da li zbog sramežljivosti? Prezira? Poniženja usled tih neizbežnih n u ­ ždi? Hronike ostaju neme: svi ti kraljevi, velmože, biskupi, vitezo­ vi, zar oni nikada ne treba da ispune prirodnu potrebu, bilo da su usred bitke ili propovedi? Ipak, prema jednom kazivanju, Gijom Kopile (Guillaume le Bâtard) jednom prilikom, u begu od pobunje­ nih barona, umalo da bude uhvaćen jer je morao na trenutak da si­ đe s konja. Mnogo posle tog doba, možemo se zapitati šta bi bilo da Anri III nije sedeo na svojoj probušenoj stolici kada je naišao nje­ gov ubica, ili da Napoleona nije mučila kolika u Vaterlou? Mnogo više znamo o prostiranju i skupljanju prostirke za stoku u štalama nego o tome gde završava ljudski izmet koji je, pored svega, neop­ hodno đubrivo za obližnju baštu. Dakle, skoro da ne znamo ništa. Na selu je, nesumnjivo, priroda nudila izbor između šumaraka, po­ toka i drugih zaklona, mada je i vedro moglo da posluži. Što se gra­ da tiče, saznanja nam dolaze iz arheoloških i ikonografskih nalaza. Tu nalazimo javne nužnike (les latrines) postavljene na rekama ili nad jarcima, sa daskama koje su probušene i postavljene na oblice. U privatnim kućama ponekad se podižu posebne kućice u dvorištu; jedna od njih predstavljena je i preko jednog piktograma: noša. Ili se, pak, pravio odvod ka spolja preko izbočine na zidu: utoliko gore po prolaznike! Primer koji ilustruje najviši stepen usavršavanja po­ tiče iz XV veka: „prostorija za odm or”, sa stolicom i odvodom sprovedenim preko cevovoda od pečene gline do neke jame ili kloake, i sa „mehom” koji je omogućavao ventilaciju ovog „toaleta”. A šta bi­ va sa ličnom higijenom nakon upotrebe nužnika? Papira nije bilo pre XV veka; pamuk je preskup; jedna krpa nije dovoljna. Šta onda? Lišće? Ili, pre će biti, apsolutno ništa. Ostaje pitanje oblačenja. „Ostaje” možda nije reč na pravom m estu jer, kao i danas, oblačenje dolazi odmah posle ishrane u sva­ kodnevnim brigama ljudi. Logično, uloga odeće kao „pokazatelja so­ cijalnog stanja" izraženija je u gradu ili na dvoru nego na selu; ipak, čak i na selu, vez, ukrašeni opasač ili dragocene marame, koji se dr­ že pod ključem u sanduku, biće s ponosom stavljani prilikom neke proslave. Kod svih važi „odelo čini čoveka", ne obrnuto. Često se, na 71

romantičarski način, beloj i goloj antici suprotstavlja srednji vele oklopljen bakrom i gvožđem. Glavna razlika nije u tome: radi se sa­ mo o klimatskoj razlici. Rađaju se, mnogo jasnije, radikalne prome­ né u konceptu odeće. Kao i obično, i ovde stojim nasuprot nasleđenim idejama: naprotiv! tipičan Rimljanin nije bio onaj sudija uvijen u čistu togu i obuven u lepe otvorene sandale, već seljanin u krat­ koj suknji i džemperu, kao što ga predstavljaju pastoralni mozaici. U kasnijim vrem enim a uvedene su (ali kada? kako?) metode prilagođavanja ili komadi odeće koji su u celosti bili nepoznati antici (mediteranskoj antici, budući da im je moguće pronaći poreklo u severnim krajevima, m eđu Keltima, Germanima, ponekad čak i m e­ đu Azijatima): prorezi za dugme polako zamenjuju šnale i kopče; tanka vrpca zamenjuje remen; muškarci počinju da nose kape, da i ne govorimo o rukavicama i maramici koji su došli iz hladnih predela. Najbolje poznajemo mušku odeću, budući da se većinom ona predstavlja na slikama; u muškoj odeći najjasnije se vide novine: umesto suknjice ili naduvanih kratkih gaća istočnjačkih vitezova počinju da se nose pantalone s nogavicama. To će postati pravilo za zemljoradnike kao i za zanatlije ili, logično, za ratnike. Jedino će sveštenstvo i ljudi na vlasti nastaviti da nose haljinu. Malo toga znamo o donjem vešu u vreme antike da bismo mo­ gli da donesemo sud o tome šta je srednji vele doneo kao novinu. „Mala odeća”, kao što se naziva u fablioima, to su veoma kratke ga­ će i nešto duže košulje, od lana ili konoplje, s tim da su gaće imale učkur. Žene su gornji deo torza pokrivale nekom vrstom prsluka koji je išao do vrata, a zakopčavao se čiodama; no, ne saznajemo ni­ šta o nošenju grudnjaka ili korseta pre XV veka. Spoljna odeća sva­ kako je vidljivija i prisutnija: duga košulja kratkih rukava, tunika (le bliaud); čakšire od debljeg sukna koje prekrivaju stomak, bedra, a ponegde i kolena ispod kojih su se pričvršćivale; donji deo čakšira koji ide do stopala, pričvršćen podvezicama iznad kolena; iznad sve­ ga toga, više ili m anje duga jakna kod muškaraca, nazvana iacque, a kod žena gornji deo haljine (un surcot) ili haljina, od lana. Rečnik je veoma bogat i nesumnjivo skriva dosta regionalnih osobenosti, ali kada se u obzir uzm u lokalni običaji, potrebe koje nameće posao ili klimatska ograničenja, homogenost odeće postaje očigledna: ne nosi se jedno odelo napolju, a drugo unutra; od jutra do mraka ide 72

se u istoj odeći; ne postoji posebna odeća za noć, samo jedna košu­ lja i kapica, nema sumnje; a kada dođe zima, sve se samo obuče jed­ no preko drugog. Naravno, ovde govorim samo o običnom svetu. Značaj razlika u kvalitetu lako se prihvata: u odabiru štofa, svila za izuzetne prili­ ke, lan za m anje važne stvari; upotreba boja na ćelom kaputu i čakširama ili samo delimično, skerletna ili zelena nauštrb „modro pla­ ve" koja se dobijala od vrhovnika; ukrašavanje krznom, zečijim, veveričinim ili sivkastim, rede hermelinom; traganje za siluetom po­ moću pripijenih čakšira ili prsluka kod m uškaraca na dvoru u XV veku; pokazivanje nakita, odnosno dragocenog kamenja, na minđušama, na ogrlicama, na m anžetnam a ili kopčama. To su, nesum nji­ vo, ukrasi za bogate buržuje ili plemiće, koji se ne mogu naći među siromašnima, sem u tri oblasti kojima se tokom skoro celog sred­ njeg veka poklanjala iznenađujuće velika pažnja. Pre svega, srednjovekovna odeća nije imala džepove, kao što ih ni danas nema odeća za žene: gde staviti maramicu, rukavice, no­ vac, ključeve, nož? Zakačiti ih za pojas. To je jedini komad odeće koji će seljak držati u sanduku i staviće ga samo prilikom nekog sla­ vlja ili posete. Široki kožni remen, zanitovan, ukrašen dragocenim kopčama, za koji bi se okačila kesa s novcem, svežanj ključeva, nož i, ako je to bilo deo zanimanja, brojalicu ili trščano pero; jer, ako „se zlatan pojas i ne može m eriti sa dobrim ugledom”, on tome uveliko doprinosi. Druga oblast iznenađuje još više: obuća. Ovog puta, pojava je obrnuta: pred kraj srednjeg veka možemo, naravno, naći prilično skupe perverzije kao što su one cipele sa izvinutim vrhom („poulaines”) od jelenske kože čiji je izrazito zašiljen vrh bio pridignut dra­ gocenim lančićem vezanim oko članka, ili pak, na početku ovog do­ ba, raskošno ukrašene cipelice kraljevića i crkvenih velikodostojni­ ka. Međutim, ako ostavimo po strani ove izuzetke koji bi oduševili današnje pomodare, obuća dobija sasvim običan izgled: u arheolo­ giji je pronađeno iznenađujuće mnogo tragova. Najčešće nailazimo na običan đon od grube kože, ili čak od drveta, kao kod klompi; i jedno i drugo se brzo istroše. Na njih se prišije ili pričvrsti deo plat­ na, a ponekad i meke kože, koji se priveže uz nogu pomoću uzanih traka ili uzica koje idu sve do članka, što svemu daje izgled polučiz73

mica. Kod bogatih, tu će se naći vez; ipak, vrlo slaba izdržljivost ovih cipela objašnjava zašto su se menjale svaka tri meseca i zašto je zanimanje šustera bilo jedno od najaktivnijih, čak najprosperitetnijih: godine 1296. u Parizu ćemo naći 130 radionica, a i oni su m e­ đu prvima dobili status „zanatlija”, već od 1100. S druge strane, cokulari odnosno proizvođači jedne vrste cipela za unutra, slabo im a­ ju posla: njihovi klijenti uglavnom dolaze sa sela. Treća oblast još uvek je toliko bliska našim običajima da za­ služuje kratku stanku: kosa i frizure. Što se tiče muškog pola, ko­ sa, brada i brkovi slede modu koja se lako može naći u ikonografi­ ji, kao što je to bio slučaj i za antičko doba. M eđutim, ako u modi nem a razum nih objašnjenja, podrazumeva se da će zanim anje ili briga da se bude drugačiji od bližnjeg uzrokovati naročitu praksu: ako laik nosi bradu, sveštenik će se brijati; ako je pak golobrad, mo­ nah će pobrinuti da što je više moguće zaraste; ako nosi otvoreni šlem, kakav se koristio do polovine XII veka, ratnik će se šišati naćelavo, ali će zadržati bradu; ako na glavu mora da stavi zatvorenu kacigu, obrijaće sve; da se ne bi uprljao dok farba sukna, bojadisar će se osloboditi brade; međutim, da bi uveličao dostojanstven po­ sao kojim se bavi, trgovac će pustiti bradu. Kada je reč o ženama, situacija je mnogo složenija i nalazi svoj odraz i u današnjim briga­ ma. U većini slučajeva, žena nosi bujniju kosu od one u m uškara­ ca: pletenice i kike, po potrebi i punđe u različitim oblicima - n a­ zivaju ih i rogatim kapama (des truffeaux) - omogućavaju im da skupe kosu, ako ni zbog čega drugog da bi lakše obavljale svako­ dnevne aktivnosti. Osim toga, velik broj drvenih češljeva i onih od kosti i slonovače koji su nađeni prilikom arheoloških iskopavanja dobar je pokazatelj značaja koji je pridavan kosi: raznovrsnost raz­ maka između zuba na češlju, naročita pažnja posvećena njegovoj dekoraciji, preciznost kojom su se vodili u njegovoj izradi svedoče, čak i u skrom nim društvenim sredinama, o važnosti ovog in stru ­ m enta za ukrašavanje; jedino m u ogledala pronađena u ostacima kuća pariraju prem a broju i kvalitetu. Naravno, i m uškarci su m o­ gli da ih koriste za češljanje kose i brade, ali su ovi predm eti, pre svega, odraz pažnje koju su žene poklanjale svom spoljašnjem iz­ gledu. Da li nam je ovaj zaključak dovoljan: oslanjajući se na koketeriju ili brigu o utisku koji ostavljaju, odnosno na dobro poznate 74

crte karaktera koji se pripisuje ženama? Bilo bi to preterano pojed­ nostavljivanje. Kosa je kod žene simbol njene seksualnosti: kada je raspuštena, predstavlja erotski poziv, poziv Eve, Magdalene, „za­ jedničkih devojaka” sa ulice. Sasvim je prihvatljivo da kosa ostane otkrivena kod kuće; m eđutim , čim se izađe iz privatnog kruga, mo­ ra se kriti, jer ona kao da je ispunjena svetom tajnom ognjišta, ko­ ja se ne tiče drugih: ženska kapa koja pokriva u potpunosti glavu, zategnuta m arama dobro će je zaštiti od pohotljivog pogleda m u­ škaraca i od bestidne znatiželje stranaca. Nema u tome nikakvog „religioznog predznaka", nikakvog pečata „muške tiranije”, radi se samo o granici između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Štaviše, i počet­ kom XXveka kada se za neku ženu kaže d a je „nepokrivene kose”, jer niti je vezala m aram u, niti stavila kapu ni „veo”, to znači da se ona sm atra neuglednom, odnosno nedostojnom poseta. Dakle, či­ tav ponor stoji između naših starih običaja, koji još uvek važe u ne­ kim kulturam a, i preteranog otkrivanja ženske kose, koja se frene­ tično talasa pred našim očima u onoj reklami koja nije ni svesna da je „poročna"... Ako se brada i kosa u m uškaraca i pušta ili skraćuje po dikta­ tu mode, slučaj je m anje isključiv kada je reč o kapi. I tu se, narav­ no, mogu sresti prirodne prepreke, kao što je klima, m ere predostrožnosti i opreza, na prim er, zaštita od sunčanice, izrazi poštova­ nja prema gospodaru ili Bogu. Od najranije antike do današnjih da­ na, istoričari su „о šeširu” uvek iznosili samo najbanalnije stvari: vunena kapa se nosi kad je hladno ili kad padne noć, ojačana po obodu ili poput zimske kape sa naušnicam a koja se nosi u lov; slameni šešir, kupast ili ravnih krila za letnje vreline; kapice (calot­ te) koje nose sveštenici i Jevreji kad se mole; filcana kapa sa vizi­ rom ili naušnicam a za trgovce, sudije i činovnike. U svim ovim slu­ čajevima, tokom dugih vekova, radi se o običajima i navikama čije značenje nije važno. Ali pam tim o da neobične, naročito ženske fri­ zure, u XIV i XV veku, koje su bez ustručavanja nosili plaćeni sta­ tisti u srednjovekovnim povorkama, nem aju više značaja za istoriju običnog sveta doba koje m ene zanima, od čudesnih građevina od filca, vela i cveća koje su nosile dvorske dame ili pripadnice visoke buržoazije od vrem ena Luja XIV do perioda belepok za svet Zolinih romana. 75

Najzad, prođe i to dugo vreme pokraj trošnog tela koje će, na kraju, kad se život završi, pokriti samo tanak pokrov, ako se i toliko ima. No, rekoh na početku da i naskrom nija studija o odeći zauzi­ ma istaknuto mesto u troškovima domaćinstva. Još jedan prim er za kraj: krajem XIV veka, da bi se obukao jedan prost čovek, potrebno je izdvojiti 18 sua za donji veš, 12 za čakšire ili kratke pantalone, 16 za ogrtač i kapu, 4 za cipele i rukavice, a još dodatnih 12 ako nosi krzneni ogrtač, sve zajedno oko 3 livreje (funte), što odgovara ceni jednog konja orača ili jednog hektara zemlje, dok je dnevnica za fi­ zičkog radnika u tom trenutku najviše 6 dinara, odnosno 200 puta manje. Dakle, da biste se pristojno obukli, potrebno vam je omanje bogatstvo; ništa manje nego da se dobro najedete. Život bračnog pa­ ra je skup. A kakva su osećanja koja se u braku mogu sresti?

MUŠKARAC, ŽENA I OSTALI Priroda je tako uredila stvari d a je za produženje vrste, osim u nekoliko slučajeva koji ne pripadaju rodu kičmenjaka, potrebno sje­ diniti dva pola. Takvo sjedinjavanje ni u čemu ne daje prednost jed­ nom polu nad drugim, bilo da se radi o polnom, psihičkom ili fizič­ kom aspektu; ostaviću da o ovoj činjenici raspravlja nekolicina na­ zadnih teoretičara. Sjedinjavanje se može desiti i pukim slučajem, usled čisto životinjskog nagona, ali se može ponoviti više puta i ta ­ ko dati osnovu za osnivanje zajedničkog društvenog života: najjed­ nostavniji oblik takvog života je par, potom porodična i plemenska zajednica, nakon čega udruživanja postaju sve brojnija. Ovde govo­ rim o ljudskom rodu, ali ne treba zaboraviti da takve veze postoje i van naše vrste - ljudi srednjega veka bili su savršeno svesni toga: primećivali su bračne, štaviše porodične veze kod mnogih životinja koje su živele pored njih, kao što su glodari, vukovi, većina životi­ nja iz porodice mačaka i kopitara. Ova „običajna crta” bila je toliko upečatljiva da su oni u mnogim opisima i pričama o životinjama ra­ do „davali pol” junacima: dovoljno je pom enuti Roman o Liscu (Ro­ man de Renart), Roman o Fovelu (Roman de Fauvel) i brojne „izopete ” (ysopets), basne nastale po ugledu na Ezopove priče. Ipak, mene ovde zanima samo ljudsko biće. 76

Dva pola licem u lice Ono što ne bi trebalo da bude više od jedne zdravorazumske studije o ponašanju ženskog i muškog pola, postalo je jedan od naj­ važnijih temelja ljudske misli. Otkad postoje tragovi koje su ljudska društva ostavila u pismu, pokretu ili nekom drugom obliku, recimo pre nekih 20 000 ili 10 000 godina, problem odnosa između žene i muškarca intrigira mislioce i uslovljava stavove. U doba kada se trudim o da otpustimo mnoge stege koje nas pritiskaju - što je veo­ ma pohvalno - ovo nas pitanje zaokuplja više nego ikad. Međutim, put koji vodi uravnoteženoj tački gledišta još uvele je opterećen ste­ reotipima, idejama a priori, tabuima, nepromišljenim, nagonskim reagovanjima, žestokom konfrontacijom između kompleksa više i niže vrednosti; nipodaštavajuća pravila uvode se kao odgovor na prekom erna negodovanja. Ali i danas svi prihvataju, a neiskreno ža­ le zbog toga, da postoji dominantni, muški pol, onaj koji seje seme, i drugi podređeni, ženski, koji nosi plod i pomaže mu da sazre. Osim toga, ne zaustavljajući se samo na polnoj dimenziji, mišljenje je da je prvi pol „jači pol", jer u rukama drži uzde društva; drugi je ,,slabiji pol”, odnosno „nejak”, bez podrške, mada po fizičkoj otpornosti i dugovečnosti uveliko prevazilazi pol koji se bezobzirno proglašava „jačim”. Da li je situacija bila ista i u srednjovekovno doba? Ako zane­ marimo sve što nam je arheologija otkrila o superiornosti žene, o ne­ koj vrsti tajanstvenog m atrijarhata u kući, a ponekad i van nje, i ako ostanemo samo na površini, doći ćemo do nezaobilaznog zaključka: da je srednji vek „muški”, kao što je govorio Žorž Dibi (Georges Dubyj. U najm anju ruku, srednji vek i ne može biti drugačiji ako se oslanjamo samo na pisane izvore, kao što je činio ovaj istoričar. Skoro sve pisane tragove ostavili su ljudi koji su pripadali Crkvi, sveštenici koji niti su mogli, niti su imali potrebu da išta saznaju o telu, um u i duši žene: oni su u tome bili potpuno neuki. A žene ni­ su pisale. Naći će se, tu i tamo, poneka učena žena, kao što je u XI veku bila Hildegard fon Bingen (Hildegard von Bingen); poneka lju­ bavnica, čije se autorstvo nad određenim delima i dalje dovodi u pi­ tanje, kao što su u XII i XIII veku bile Eloiza (Héloïse) i Mari de Frans (Marie de France); dvorske dame, osvetoljubive i elegične, 77

poput Kristine Pizanske (Christine de Pizan) u XIV veku; a da i ne govorimo o nekoliko kraljica i grofica gvozdene ruke, koje su imale uticaja zato što su bile pismene. Ali to je samo skroman udeo, premali da bi ga mogle uveličati reći napisane od strane sveštenika i posvećene nekoj gospi u kurtoaznom romanu ili ljubavnoj pesmi, ili pak nekoj m atroni iz fablioa. Naravno, uvek nam ostaje odgovor Jovanke Orleanke sudijama; no, šta je Devica i mogla reći o m u­ škarcima? Dakle, m uškarci bez žena donose sudove o njima, a hrišćani su mogli slušati samo njih, od rimskih vatikanskih pisama zaokuplje­ nih antičkim pravom do propovedi koje su sveštenici držali pred vernicima, zanatlijama i parohijanima. A presuda je nemilosrdna: žena je „kapija za đavola", „neprijatelj” odgovoran za Pad, simbol nečistoće o kojoj svedoči prljava krv koja nezadrživo teče iz nje, okrutna vučica koja proždire ljude, nezajažljiva i pohotna zver. Što više želi biti voljena, to se više mora mrzeti. Osim toga, žena nema duha, kao što kaže Aristotel; ona ne razume šta čini: prem a tome, potrebno je kazniti je, tući je, saveti su Svetog Jeronima - ,,s razum ­ nom m erom ”, dodaje Bomanoar (Beaumanoir). Povrh svega, a to već zalazi u oblast svetovnog, ona je pričljiva, voli da ogovara, da troši i da postupa hirovito. Dakle, pohvalno je samo kad je tiha i po­ slušna gospodaru. Ipak, jednom kada isprazne svoju čašu mizoginije, neki od njih zastanu da se zapitaju. Bog je stvorio to biće, uzevši deo od m u­ škarca. Da nije možda želeo da ispravi svoje Delo, koje se u počet­ ku smatralo savršenim i završenim? Ili se zapravo radi o iskušenju kojem se muškarac želi podvrgnuti, biće koje se, u svakom slučaju, stavlja na prvo mesto? Problem postaje još složeniji kada se uvede lik Marije, žene, supruge i Bogorodice. Ona jeste devica, to se ne do­ vodi u pitanje i ta vrlina, u očima sveštenstva, predstavlja ideal ži­ vota jedne žene, uprkos poruci u Svetom pismu „Rastite i um noža­ vajte se” koja, u najm anju ruku, ostaje protivrečna. Dakle, ne radi se samo o polnom aspektu obožavanja, koje su vernici videli u Ma­ riji od ranog srednjeg veka i koji je postao izuzetno rasprostranjen nakon XII veka. Marija je Bogorodica, zaštitnica čovečanstva koje tone; ona govori u ime ljudi pred božanskim, kao što je to činila u Kani i drugde. Ali, s druge strane, zar Isus Hristos nije rado govo­ 78

rio sa ženama, sa dvema Marijama, onom iz Magdale i onom iz Vitanije, koje su ljudi u srednjem veku slabo razlikovali? Njima prvi­ ma Isus se prikazao prilikom Uskrsnuća, one su previle njegove ra ­ ne, one su mu pomogle pred krstom, njim a će lakše dati oproštaj. Zašto među apostolima nije bilo žena? Jednostavno zato što jevrejski svet tog doba, iako manje ženomrzački nego mnogi drugi, ne bi to razumeo. Kobna greška Crkve u nastajanju, koju je Sveti Pavle pretočio u pravilo. Osim toga, srednjovekovne hagiografske priče koje se kazuju od sela do sela, vrve od mučenica i svetih hrišćanki, majki dostojnih ugleda. Najzad, kako onda pomiriti Evu i Mariju? Ipak, o tome šta prost svet misli o ovome, nemamo skoro ni­ kakvih tragova; antropolozi su, barem kod muškarca, zapazili naro­ čito ponašanje. U to doba, možda kao i u svako drugo, osećanja m u­ škarca su dvostruka, ali ne i protivrečna. Prvo osećanje je osećanje straha od žene, koje sakriva pod velom prezira i sumnje. Budući da ne može da razume m ehanizam seksualnog nagona kod ženskog po­ la, on u njoj vidi samo silu neutoljive želje: zato kažnjava lukavstva i pretvaranja kojima se ona služi da bi je utolila; a pošto se ne oseća dovoljno sposobnim da odgovori, u njemu se nesvesno razvija ono što bi psihijatri nazvali „kompleks kastracije". S druge strane, razmećući se svojom moći van kuće, muškarci potiskuju osećanje da u unutrašnjosti kuće, naprotiv, vlada seksualni aspekt ženske moći i da ga je potrebno tu zadržati. Zatvoriti suprugu, kao što to zahteva Pariški kućni priručnik, zabraniti joj da se prikazuje u svoj svojoj lepoti, nije samo oblik čuvanja porodične časti, već i vrsta seksualne predostrožnosti. Dok se preljuba koju počini muškarac oprašta, zato što se desila izvan kućnog ognjišta, preljuba koju po­ čini žena biće kažnjena, zato što se najčešće dešava u sobi njenog muža. Kada je reč o seksualnoj nezajažljivosti kod žene, to je zapra­ vo iskušenje koje šalje đavo, strašnije samim tim što se krije iza pri­ vida lepote, zadovoljstva i što je muškarac svestan da ga to u potpunosti'razoružava. Zato bolje izbrišimo Adama iz memorije čovečanstva: to je bio samo nesrećan i upečatljiv početak vladavine m uška­ raca. Sve do XV veka o tome se uopšte ne govori! Druga oblast percepcije prevazilazi okvire seksualnosti. M u­ škarac se prepušta fizičkom nasilju, dok žena na to odgovara mo­ ralnim mučenjem, suptilnijim, bolnijim i inspirativnijim za pisce. 79

1 danas se vidi samo prvi oblik nasilja i izražava se žaljenje zbog njega; u srednjem veku m uškarcim a se praštalo, a ponekad su ih čak i ohrabrivali, u pismima pravnika: davao im se „legitimitet”. Ipak, to nasilje ne predstavlja izvorni oblik neotesanog „mačizma”. Ono je izraz besa, razočaranja. Jer ne boji se m uškarac samo žene; on je, zapravo, ne razum e i zbog toga je nestrpljiv. Još je stari Ari­ stotel bio zabrinut zbog višestrukosti ženskog duha; srednjovekovni propovednici, naročito oni „otvoreniji”, poput Tome Akvinskog (Thomas d ’Aquin), pokušali su da „kategorizuju" žene, oslanjajući se na staru teoriju o raspoloženjima čiji su autori Hipokrat i Galen. Žene su bile m elanholične, sangvinične, kolerične i flegmatične kao i muškarci, s tom razlikom što su kod njih fizičko ponašanje i m entalne reakcije bile usko povezane sa „znakovima” za koje su verovali da se mogu pročitati u zvezdama: jesenje žene, prolećne, letnje ili zimske, sve je to dovodilo do različitih ponašanja. No, ka­ ko su verovali laici kao i učeni, uska veza sa Prirodom - uostalom, reč se odnosila na celokupno žensko biće, kako njeno ponašanje ta ­ ko i njen pol - objašnjavala je (ali ne i opravdavala) neobična po­ našanja: uočavale su se, s merom iznenađenja i bojažljivosti, veze između žena i m rtvih, njihova sposobnost da zapaze ili proniknu u neobjašnjivo, njihova naklonost prem a „nelogičnom” ili „nerazum­ nom", prem a svemu što se nije smatralo „ljudskim”, u svakom smi­ slu te reči. Kako ne bismo zalazili u naučne zaključke, dodaćemo još samo da se čovek iz običnog sveta držao spoljašnjeg: naklonost ka izgledu, kult tela, žeđ za m aterijalnim bogatstvima i najzad, ali ne i na poslednjem m estu, suptilni autoritet koji se sprovodio nad decom i m aterijalnim dobrima. Nažalost, ostajemo uskraćeni za mišljenje drugog pola o ovom prvom, budući da nije mogao ostaviti nikakvog pisanog traga. No, to nas ne onemogućava da otkrijemo nešto preko onoga što smo upravo izneli: mislile su suprotno, a delovale u skladu s tim. Žen­ ska „protiv-vlast” lako se uočavala i o tome sam već govorio: kod ognjišta ili na jastuku, u „skupštini žena” koje su se okupljale kod česmi, praonica, mlinova, na grobljima, izazivale su strah kod m u­ škaraca kojih su ih se klonili, i kroz obožavanja i hodočašća koja su im svojstvena. Žene su se, takođe, većinom klanjale Kultu ili done­ kle đavolskom obožavanju Magdalene, grešnice pokajnice, „nalič­ 80

j u ” Device. Čovek se nada Majci, Supruzi ili posvećenoj, a možda i neposvećenoj Devici; žena je u Mariji Magdaleni pronašla utešnu zaštitnicu.

Pitanje pola Biblija je stroga: čovek i žena, i to u jednini, od jednog su jedi­ nog tela. Neka je to i uzrok razlog Pada, m akar bio uzrokovan ne­ kim višim motivom, no taj nesrećni događaj vezan je za čin tela. Taj čin zasniva se na monogamiji, prvom paru, i na potomstvu koje će iz toga nastati. To nije viđenje antičkog, već velikim delom jevrejskog sveta. A Sveti Pavle, prevazilazeći okvire onoga što se moglo pročitati ili što će se čitati u Jevanđeljima, uveo je za sve hrišćane kanon zasnovan na tome. Devičanstvo bi bilo idealno; ipak, budući da to podrazumeva suprotstavljanje volji Tvorca, seksualni čin osta­ je neizbežan, ali prihvatljiv samo ako se ima u vidu rađanje potom ­ stva koje Bog očekuje. Kao simbol jedinstva Boga i njegove Crkve, taj čin daje glavnu ulogu muškarcu: na njemu je da odabere vreme i da ga uskladi sa prikladnim trenutkom , i to samo imajući u vidu potomstvo. Gazeći po tradicijam a i običajima antičkog „paganskog” sveta, crkveni oci, svi muškarci bez žena, otišli su dalje od „aposto­ la” i uspostavili dogmu. Ubrzo su uvideli poteškoću u tome što je bi­ će, ili barem muškarac, nalazio očigledno zadovoljstvo u vršenju tog čina koji je tako postao kažnjiv; ne uzimajući u obzir ustaljenu praksu poligamije, koju su u nasledstvo ostavile druge kulture. Od karolinške epohe doktori vere su se pomučili da dogmu izvuku iz ove zamke: u XI veku, Burkard de Vorms (Burckard de Worms) uveo je pojam zagrljaja koji su bili dozvoljeni samo ako se dešava­ ju dok žena nije u plodnom stanju, pod uslovom, naravno, da m u­ škarac to ne zna; Alber Veliki (Albert le Grand) savetuje da se či­ šćenje sprovede pre (!) i posle snošaja, što predstavlja neku vrstu oproštaja datog unapred. Pronicljiviji je Toma Akvinski (Thomas d’Aquin) koji, sredinom XIII veka, poručuje da ljudi u ovom činu treba da uživaju samo dok to ne prelazi delectatio moderata. Tek će u doba Žana de Mena (Jean de Meung), sto godina kasnije, Roman o ruži (Roman de la Rose) raščistiti sa svim ovim prividima. 81

Primetićemo da se, od vremena Pavla do renesanse, očigledno niko nije brinuo o ženi; ona je samo obična posuda u koju se pola­ že seme. Ipak, ta pasivna uloga nije toliko skrivena koliko se pribo­ javamo. Zaštita žene u svim njenim stanjima, od device, trudne že­ ne, do udovice, u velikoj je meri realna; „varvarski" zakoni, od V do IX veka, kao i rimsko pravo, propisuju stroge kazne i presude za na­ silno ophođenje prema ženama. Uostalom, učenjaci to znaju: sâm Aristotel, potom učenici Galena (Galien), lekari koji čitaju Al-Razija (Al-Rhazi) ili Avicenu (Avicenne), Konstantina Afričkog (Con­ stantin l’Africain) i medicinske priručnike iz Salerna (Salerne), svi su, pre kraja XII veka, imali poneku ideju o genitalnom životu že­ ne: njihovi opisi klitorisa, vagine, jajnika, menstruacije, nisu pogre­ šni, iako nisu mogli uvek da pogode pravo značenje. Grešili su u ve­ zi sa značenjem menstruacija, koje su smatrali izbacivanjem neči­ stih tečnosti iz ženskog tela; mislili su da žena sekretuje sperm u či­ ji je spoj sa spermom muškarca neophodan za stvaranje potomstva. Ali dobro su uočili snagu ženske želje, njeno nepresušno obnavlja­ nje, njene najjače trenutke, koji su čak izraz pohote i opasnosti za dušu. Naravno, ovo su stavovi sveštenika, a u selu se ne čitaju ni ir­ ski obrednici o pokori iz X veka ni medicinski traktat Gija de Šoliaka iz XIV veka, ali se zato dobro čuju reci popa i gleda ono što se ima u kući. Kada je o nam a reč, mi najpre zapažamo erotske pojave koje su prilično drugačije od današnjih. Nagost, koja je u našim savremenim navikam a skoro potpuna, nije postizala uzbuđenje koje da­ nas izaziva: Eva iz Svetog Lazara Dotena (Saint-Lazare d ’Autun) je naga, ali samo zato što se radi o Evi. Nijedna druga freska ili skulp­ tura ne ilustruje scene kao što su one iz Salome ili likove iz Luxuria; naga telašca, koja predstavljaju duše prem inulih, lišena su po­ la. Ako je to moguće, supruzi se u kući skidaju odvojeno, a već sam ih prikazao nage, sa pokrivenom glavom, kako se kupaju u turskim kupatilima. S druge strane, kosa i ruke su seksualni amblemi ko­ jim a se oduševljavaju oksitanski pesnici, kao i boja tena i usana. „Hiljadu ljubavnih igara” između Žeana (Jehan) i Blonde (Blonde), kao i izm eđu svih ostalih, ostaće pre svega milovanja po licu ili brojni poljupci koji bi danas izazvali podsmeh kod mnogih adole­ scenata. 82

A sam čin? Po volji muškarca, kažu učeni sveštenici; kako že­ na želi, poručuju narodni pesnici. Izuzevši coitus interruptus - nezaobilazna kontraceptivna meга koju Crkva osuđuje naravno, smatrajući je kršenjem dužnosti ra­ di zadovoljstva, čin m ora biti potpun, odnosno pristanak žene, uključujući i orgazam, uzim a se kao neophodan za potpuno stvara­ nje; u suprotnom slučaju, Bog sve vidi. Budući da nam fablioi vrlo rado i veoma slobodno govore o ovim nestašlucima, lako bi mi bilo da nabrojim neuspehe muškarca, razočaranja žene, njegove greške, njena lukavstva; ali u tome nema ničega što već nije viđeno u svim drugim vremenima. Što se tiče pozicije koju zauzimaju partneri, Crkva je prihvatala samo „najprirodniju”: žena na leđima, m uška­ rac preko nje; Crkva sm atra da samo taj položaj omogućava začeće, ali ne i preterani užitak. Ipak, Stari nisu bili takvog mišljenja: Ovidije je preporučivao desetak položaja, u kojima partneri menjaju mesta, zauzimaju jahački* bočni položaj, dok se u radovima nekih arapskih autora može sresti opis čak dvadeset četiri položaja. Škak­ ljiva srednjovekovna književnost, kao što je ona golijara (Goliards), kao i poučna književnost poput Jevanđelja za preslice (l'Evangile des quenouilles), ili čak muzika, zahvaljujući onome što nam je ostalo pod imenom Carmina burana, svi ti izvori pružaju dovoljno m ate­ rijala za našu nauku i sigurno su bili inspirativni za nauku kojom su se bavili ljudi srednjeg veka, još pre XII veka i sve do XV veka, kada počinje pravo oslobađanje morala i reči. I sami hroničari, koji su većinom bili ozbiljni ljudi i pismeni sveštenici, puni su anegdota o seksualnom životu svojih junaka. Tako saznajemo da je Filip Av­ gust (Philippe Auguste) postajao impotentan kada bi se našao pred svojom danskom suprugom, dok je njegov unuk, Šari Anžujski (Charles d’Anjou), bio kadar da i do pet puta u toku noći zadovolji svoju suprugu, rizikujući da tako ugrozi svoje zdravlje. Osim toga, u „Novelama” (Nouvelles) i „Odgonetkama” (Devinettes) iz XIV i XV veka možemo naći obiman registar erotskih i skatoloških term i­ na koji bi sablaznili i više nego jednog novinara žute štampe. Veoma je neobično što, barem u istoj meri, saznajemo i o po­ jedinim slučajevima devijacija seksualnog ponašanja. Antičko dru­ štvo smatralo je naročite fizičke kontakte i zadovoljavanja sasvim prirodnom stvari, budući da se tiču telesnog zadovoljstva, i istovre­ 83

meno opravdanim, jer nisu imali veze sa dušom. Hrišćanska misao je, naprotiv, ograničivši seksualni čin na stvaranje potomstva, sva ispoljavanja fizičkog zadovoljstva koja nisu po kanonu osudila kao nemoralna, abnorm alna i protivprirodna, što će reći kao greh i pro­ kletstvo. Čak su i seksualni odnosi između supružnika, kada se odvijaju izvan perioda plodnosti žene, poistovećeni sa preljubom. Ovakva dogmatska stega nije ostavljala nimalo prostora prirodnom nagonu, ni onda kada se radi o pravovernoj i „normalnoj” hrišćanskoj porodici. Izvan onih nezakonitih, ali prihvatljivih nestašluka i izvan pojedinih kažnjivih bludnih radnji o kojima ću još govoriti, možemo konstatovati krajnju m oralnu slobodu. To saznajemo iz za­ ista velikog broja dokumenata u kojima se iznose uvrede, pretnje, osude, kazne, a da nam pri tom nije poznata delotvornost te jarosti: svi obrednici o pokori iz perioda između X i XII veka u kojima se osuđuju lutanja i uvredljivi pamfleti, kao što je Liber Gomorranus, iz perioda oko 1050. godine, pobožnog Petra Damjanija (Pierre Da­ mien), uveliko propisuju ekskomunikaciju i pokoru; no, delotvor­ nost tih osuda ostaje pod znakom pitanja, jer sudska praksa i suđe­ nja u to vreme, kao što je Gracijanov (Gratien) Dekret (Décret) ni­ jednom rečju ne pominju sav taj razvrat. Među prvima je masturbacija: Onanov greh stavlja se u isti red sa simonijom, jer, kada je muškarac u pitanju, radi se o uzaludnom trošenju semena koje je Bog podario čoveku zarad razmnožavanja naroda, odnosno o jednoj vrsti rasipanja, što je skoro kao prodaja društvenog dobra, onako kako je Simon želeo da od Hrista kupi dar da čini čuda. Ipak, izgleda da je slučaj žene najpogodniji za osudu koju propisiju obrednici o pokori, i to prema godištu, klasi, stanju i bogatstvu, možda usled značajnog broja žena bez muževa, m onahi­ nja i udovica. Razlika između ovog greha i homoseksualnosti nije baš najjasnije izražena u srednjovekovnim tekstovima. Takva pona­ šanja bila su većinom okarakterisana kao sodomija, „protivna priro­ di", i stoga osuđena na prokletstvo; a tu su se ubrajale brojne radnje: analni snošaj između partnera različitog pola, čin pedofilije između odrasle osobe i deteta istog pola, kontakt između muškarca i životi­ nje, koji je bio kvalifikovan kao „bestijalnost” i naravno homoseksu­ alno ponašanje kod muškaraca i žena. Antika nam je ostavila nebro­ jene primere ovih radnji; osuđivala je samo slučajeve pedofilije, ko­ 84

ju je smatrala podlim nasiljem, i bestijalnosti koja je bila uvredljiva za bogove. Naravno, Crkva nije imala drugog puta do da nastavi u tom pravcu. Slučajevi bestijalnosti, koju su praktikovali usamljeni pastiri u planinama, bili su slabo prijavljivani, budući da ih je retko ko viđao; no, kada se utvrdi, kažnjavala se lomačom koja je bila namenjena i jereticima. Pedofilija je bila slabo primetna: radilo se naj­ češće o porodičnoj stvari koja se samo nje i tiče; ako se otkrije, poči­ niocu sledi oduzimanje imovine i telesno kažnjavanje, ali retko kad nešto strašnije. Kada govorimo o homoseksualnosti, koja prilično zaokuplja pažnju današnjeg sveta, srednjovekovne društvene struk­ ture bile su pogodan milje za takvu pojavu, među oba pola, sa mla­ dima koji su živeli zajedno, u grupama, u zamkovima, u m anastiri­ ma, među „mladim družbam a” na selu ili m eđu „pobožnima” u gra­ du. Iako odurni odraz poročne Sodome i Gomore, ovakvo ponašanje smatralo se štetnim za spas počinilaca, a ne naroda: iz tog razloga, kazne namenjene grešnicima ostajale su privatne, retko kad javne; u javnom životu samo se u pojedinačnim slučajevima moglo videti iz­ ražavanje takve ljubavi kao vrhunca prijateljstva koje se pretvorilo u telesnu ljubav. Tek se u naše doba krenulo u lov na sve dokazane ili samo moguće slučajeve: od Rolanda i Olivijea do „slatkih ljubavni­ ka” iz XV i XVI veka. Čini nam se da su ljudi u srednjem veku, pred takvim slučajevima, ostajali bezbrižni.

Životi sa loncem na vatri U XVI veku, pravnik Loazo (Loiseau) zapisao je: „kad se spava i jede udvoje, brakom to se nazvati može". Na kratko ćemo ostaviti po strani brak i sve što on predstavlja u srednjem veku, i pozabavi­ ti se životom „na vatri i kotlu", kako su govorili notaroši u XIV ve­ ku kada su govorili o životu u paru. Za mnoge ljude, bilo da su istoričari ili ne, par je jedini mogu­ ći okvir. To je teritorija muškarca; tako nalažu zakoni i običaji: m u­ škarac ima sva prava nad ženom s kojom živi i ta prava proizilaze iz njegove manus, iz njegovog autoriteta, bez obzira da li su mu ga sklapanjem braka dodelili Sveti Pavle ili Justinijan, a posle njih i svi naknadni propisi. Rekao sam da je muž mogao da tuče svoju ženu, 85

d a je ona bila dužna da ga sluša, a da i ne govorimo o ljubavi prema svojoj sopstvenoj deci, da je, osim toga, bila dužna da mu obezbedi naslednike, da m u pomogne da postigne spas, da odgovori njegovim seksualnim zahtevima. Vrline koje se od žene zahtevaju su čednost, istrajnost u vođenju brige o kući, tišina i vernost. Nema svrhe da ona uči da čita; dovoljno je da zna da kuva i da šije. Iako je do da­ nas ova slika nebrojeno puta predstavljena, ona je pogrešna, odno­ sno groteskna. Već sam podvukao jednakost u seksualnim igrama, reciprocitet u zlostavljanju i kinjenju, jednaku ulogu oba roditelja u obrazovanju deteta i u poštovanju koje im ono duguje. Što se ti­ če uloge žene kao „domaćice”, više puta sam ponovio da je poniža­ vajući i potčinjeni karakter koji joj se dodeljuje izmišljotina XIX ve­ ka. Dodaću još da se žene ne nalaze na listama svedoka većinom za­ to što su tekstovi u kojim se za njim a traga parnice oko nekretnina u kojima one nem aju nikakvu ulogu. To što m uškarac tako uporno insistira na kontroli koju navod­ no ima nad ženom, duguje pre svega strahu od toga da ga ona ne napusti. Ne bez razloga! Usled nejednakosti u starosti supružnika, u brakovima koji se najčešće sreću, u kući će se naći devojčica iz­ među šesnaest i osamnaest godina i odrasli muškarac deset do pet­ naest godina stariji od nje. Psihološka priroda bračnih veza ne mo­ že se porediti sa današnjim brakovima u koje najčešće stupaju oso­ be približno istih godina. Posledice takvih veza u srednjem veku ja ­ sne su: želja m uža da bude otac koliko i ljubavnik, relativna kratkotrajnost braka, ubeđenje m uškarca da zna više od žene, a žene da se njen lični polet neprestano ograničava. Takva neuravnotežena situ­ acija objašnjava zašto su priručnici za zajednički život, Savetnici za venčane i Pariški kućni priručnik imali emfatičan karakter. Druga posledica mogla je biti mnogo ozbiljnije prirode: budući da je mla­ đa i često sama u kući, dok je muž zauzet napolju, žena rado traga za zadovoljstvima koja joj nedostaju, a propovednici često uveličavaju njenu nestalnost i naklonost ka razvratu. Neizbežna građa za fablioe, pa čak i „viteške” romane, „menaž a tro a” je svevremena pojava; za pesnike to je put ka burlesknom, a za pisma o pomilova­ nju drama. Crkva grmi, osudom ukazuje na nečast, na razvrat, dok javno m nenje u velikoj meri blagonaklono gleda na preljubu, a ka­ zne koje se smišljaju - na primer, provesti kroz ulice oba počinioca, 86

bez odeće, vezane i posađene na leđa magarca, uz dobacivanja gle­ dalaca - imaju za cilj pre da nasmeju ljude, ukazujući na glupost prestupnika koji su dozvolili da ih uhvate, nego da ih kazne; takođe, prevareni muževi vrlo često izazivaju podsmeh, a ponekad čak i odbojnost. Jedna od najneprijatnijih posledica „bračnog m odela” sastoja­ la se u tome što je značajnom broju m uškaraca bilo zabranjeno da imaju seksualne odnose dok ne dođu u norm alne godine za stupa­ nje u brak, koji je zahtevao određeno „stanje" zrelosti: dvadeset pet, trideset godina. Crkva je, kao čuvar morala, dobro uočila opasnost. Iako ni ona u to ne veruje, Crkva propoveda čednost i uzdržanost kod mladića. Protivi se onaniji, mada zna da se m asturbacija i samozadovoljavanje često praktikuju, između ostalih i m eđu njenim redovima. A preljuba, koja se već kažnjava s obzirom da ugrožava svetost braka, unosi nestabilnost u porodični red; protiv nje se tre ­ ba boriti, osuditi je. No, ima i gore: napastvovanje, koje muškarci praktikuju još od najstarijeg doba, uveličava nasilje nad osobama i produbljuje društvenu nestabilnost. U srednjovekovno doba, kao i danas, žrtve i porodice većinom nisu prijavljivale takve napade; sra­ m ota bi bila prevelika. Prema tome, mi ne možemo u potpunosti da procenimo razmere zločina. Ipak, iz obimnih zakona kojima se po­ kušala umanjiti stopa zločina, možemo zaključiti o njegovoj raspro­ stranjenosti: vrlo često radilo se o kolektivnom napastvovanju, ko­ je se odvijalo noću i čije su žrtve većinom bile žene bez muževa ili bez odbrane: devojke, udovice, prosjakinje. Među prijavljenim abor­ tusima, velik je broj onih kojima se odstranjuje plod ovih nasilnih sjedinjavanja. A Crkva se sve više zapliće, zauzimajući kontradik­ torne stavove: napastvovanje jeste za osudu, ali abortus još više. Ovde ulazi u konfrontaciju sa pravom ljudi da traže izlaz iz neke si­ tuacije. Danas se silovanje sm atra „krvnim deliktom ” i skoro je iz­ jednačeno sa ubistvom: nasilni napad na fizički integritet slabije osobe, što opravdava tradicionalni oproštaj napasniku, a pretposta­ vlja „saglasnost" žrtve. Takav stav nisu delili u srednjem veku: pre­ stup nije, ili nije samo fizički; silovanje je napad na imovinu: žena je suštinski deo porodične imovine kojom upravljaju otac, muž ili brat. Povreda i sramota? Da, ali to je i provalna krađa, kako kaže građansko pravo. Prema tome, kazna uključuje najpre telesnu ka­ 87

znu, ali ne i kastraciju, koju su uvele neka druga društva, radi spre­ čavanja recidiva (slučaj Abelara ostaje izuzetak); osim toga, počini­ lac je dužan da oštećenoj porodici isplati veliku novčanu nadokna­ du, koja je ponekad mogla biti dopunjena osudom na egzil u obliku dugog hodočašća - što je bilo sasvim dovoljno da upropasti velik broj izgrednika koji nisu uspeli da izbegnu kaznu. Preljuba i seksualni razvrat pođležu ukoru; silovanje često ostaje skriveno i nekažnjeno. Kako postupiti? Postoji samo jedan izlaz, ali se, izgleda, tiče samo muškaraca: prostitucija, fizička lju­ bav za novac pod nadzorom, ima ulogu društvenog regulatora koji, zarad održanja javnog reda, apsorbuje nezadržive nagone nezado­ voljne mladosti i zrelog doba. Ovog puta parnice, istrage, priče, sli­ ke dopunjuju solidnu dokum entarnu građu. Ne želeći da nastavi sa besmislenom utopijom iskorenjivanja prostitucije, koja je uvele na­ lazila naivne i neuke moraliste da je podrže, srednjovekovna Crkva u prostituciji je prepoznala jedini mogući ustupak tiraniji seksa: ona je osuđuje, to je nesporno, ali s velikom pažnjom prati njeno odvijanje. U saradnji sa gradskim edilima, Crkva će prihvatiti da se brine o „zajedničkim devojkama”, smeštajući ih u posebne kuće ko­ je su njeno vlasništvo, ili u pobožnu zajednicu, odnosno u službu nekog sveštenika kada, zbog starosti, više ne budu mogle da se ba­ ve prostitucijom . Prema pravilu, zarada od „usluga” sliva se u grad­ sku kasu; m eđutim , da bi izbegla ubrzano form iranje grupa „profe­ sionalaca" koji zapošljavaju devojke izvlačeći iz toga ličnu dobit, Cr­ kva se neće libiti da prihvati darove klijenata, koji na taj način delimično otkupljuju svoj oproštaj. U gradu, ovakve „opatije”, „veseli dvorci”, „mesta za odmor" ili „mali bordeli” okupljeni su često oko crkava, na mostovima, preko puta dvorova. „Zajedničke devojke” većinom dolaze sa sela i bave se prostitucijom jer nisu našle nika­ kav drugi posao u gradu; ipak, našli smo d aje, na prim er u Burgonji XV veka, visok procenat uglednih žena upošljavalo svoje talente na ovakvim mestima, a ranije sam već pomenuo turska kupatila u koja su mogli da uđu oni koji imaju da plate. U selu, naprotiv, ne znamo šta se događa: sigurno je bilo nekoliko m atrona, koje su va­ žile za svodnice i koje su vršile dužnost snabdevačica. Što se tiče „divlje" prostitucije, koja se odvijala na otvorenom, ne čini nam se da je bila manje očigledna: ono što znamo o vašarima, o prolasku 88

plaćenika ili o povorkama pseudopokajnika, uveliko upućuje na re­ dove nezabrađenih žena, u nepristojnoj odeći, na meretrices, koje su se nudile svakom prolazniku. Ako je jedan svetac poput Robera Darbrisela (Robert d’Arbrissel), početkom XII veka, voleo da bora­ vi u njihovom društvu, da bi spasao njihovu dušu i telo, uvažena Crkva imala je poteškoća da u tome vidi samo pobožnu delatnost.

Bračni okovi Položaj žene u srednjem veku prati loša slika u književnosti; sigurno ste već primetili da se borim protiv takvog jednog a priori zaključka. Prirodno je očekivati da su mnoge stvari, u toku tako du­ gog perioda, evoluirale. Preko naših pisanih izvora - jer arheologi­ ja nam ne može pomoći oko utvrđivanja datum a, dok se ikonogorafija ponavlja - mogu se primetiti realna variranja: od kraja karolin­ ške epohe, oko 900, do približno 1030. ili 1050, prisustvo žena u ekonomskim i političkim problemima čini se neizbežno; u periodu između 1050. i 1180/1200. taj položaj slabi, barem u moralnom po­ gledu; povratak je iznenadan u drugoj polovini XIII veka i dostiže vrhunac u narednih pedeset godina, pre nego što krene opadanje prilikom ulaska u „Moderno doba", u XV i XVI veku. Ova talasanja u uticaju žena posledica su, naravno, brojnih uzroka: zastupljenost polova, pritisak ili popuštanje crkvene kontrole, razvoj i pomeranje oblika aktivnosti u ekonomiji proizvodnje, napredak ili nazadova­ nje individualizma. No, sami uzroci ovih motiva nisu dovoljno pri­ stupačni, a nisam u mogućnosti da se pozovem na vanljudske raz­ loge. Ipak, evolucija hrišćanskog braka, bilo daje posledica ili uzrok, pogodno je tie za posmatranje. Iako mi se čini očiglednim da materijalna sudbina srednjovekovne žene ni po čemu ne zaslužuje licemerno saosećanje koje joj iz­ ražavamo, moram priznati da je njena sudbina, barem u pravnom smislu, kao supruge, nesporno osrednja i sačinjava glavni argument zastupnika ideje o „muškom srednjem veku”. Danas smo svedoci ubrzanog slabljenja neraskidive monogamne bračne veze, bilo d a je ona motivisana verom ili ne; druge, manje krute, odnosno kratkotrajnije veze povezuju muškarce i žene, no ovde nije mesto da o to89

me govorimo. Kroz ceo srednji vek, takvi konkubinati bili su zabra­ njeni, osuđivani, protivni kako moralnim načelima tako i Božijoj vo­ lji i, najzad, poistovećeni sa najgorim razvratom i poligamijom. Prepoznat kao osnovna ćelija srednjovekovnog društva, brak je danas postao predm et bavljenja obimne istorijske literature, u velikoj m eri saglasne u svojim stavovima, koje ću pokušati da rezi­ miram. Čednost je ostala ideal ograničen na šačicu pojedinaca, volj­ nih ili nevoljnih, koji jesu predm et divljenja, ali nem aju nikakvih dodirnih tačaka sa svakodnevnim životom. Ko nije čedan, m ora bi­ ti deo „reda" koji Bog stavlja odmah posle reda čednih: mora biti venčan, conjugati. Ulaskom u taj novi red, oni koji su nosili naziv puer ili putila, đečak ili devojčica, i koliko god da imaju godina, kao što je slučaj Gijoma Maršala (Guillaume le Maréchal) koji je imao četrdeset godina, postaju vir i uxor, ulaze u svet hrišćana; izvršava­ ju neku vrstu državne dužnosti koju treba sakralizovati. Crkva to i ne propušta da učini, dajući mu oblik nepovredivog, večnog ugovo­ ra saobraznog onome što su Adam i Eva doživeli pre prvobitnog greha i nakon njega. Crkva je tako uvela sedmu i poslednju svetu tajnu koju budući supružnici sami i recipročno sprovode u čin, bez potrebe za učešćem predstavnika Božje volje. Ako bi se ova veza prekinula, bio bi to neprihvatljiv slom vere, i prema tome, „jeres”. Ipak, takva veza ostvarenje je Božje volje za razmnožavanjem ljudi; ona podrazumeva telesno spajanje koje, ako izostane, čini brak „ne­ ispunjenim ”, a njegovo postojanje m eđu ljudima neopravdanim. Osim toga, takva veza otvara put i nečistim zadovoljstvima, te je stoga neophodno uokviriti je stabilnim garancijama koje će obezbediti njegovu dugotrajnost. Prva garancija je, naravno, svojevoljni pristanak oba supružnika. Danas, dovoljno je svega nekoliko svetovnih prim era da se to dokaže: fizička privlačnost ili psihološka na­ klonost dovoljno su opravdanje za život u zajednici. No, bilo je po­ trebno mnogo više da bi do toga došlo u srednjem veku. Prema ka­ nonu i Gracijanovom (Gratien) Dekretu iz XII veka, devojčica je mogla da se uda čim postane zrela za udaju, sa dvanaest ili četr­ naest godina; dečaci nešto malo kasnije. Iako su kasnije to činili sa šesnaest ili sedamnaest godina, kako se, u bilo kom slučaju, moglo verovati u iskrenosti njihovog pristanka? Mogli su i odbiti - što se dešavalo i neizostavno dovodilo do skandala. Ipak, roditelji su, na90

ročito devojcicama, nametali načelni pristanak. Naravno, to ne podrazumeva da će u ovakvim prinudnim brakovima moći da se razvije prava bračna ljubav. Ukoliko deca oklevaju da se izjasne, um esto njih odlučiće čla­ novi njihovih porodica, naročito očevi. Pri tome se oslanjaju na či­ tav niz razloga: sina treba udomiti van roditeljskog okruženja i, ako je to moguće, oženiti ga dostojnom partnericom, u skladu sa politi­ kom hipergamije koja je za cilj imala da učvrsti ili uspostavi unosne političke ili ekonomske veze; kćer treba udom iti što pre, m akar i udajom za nekoga ispod njenog nivoa, budući da se time porodica oslobađa troškova njenog izdržavanja, dok u očima oca kćeri iona­ ko nisu imale proizvodni potencijal, već su predstavljale samo dragoceni ulog koji treba što pre unovčiti. Prema tome, potrebno je, pored toga što mnogi etnolozi upiru prstom na „tržište” ili „trgovi­ n u ” devojkama, istaći i razm otriti položaj muške dece koja su se, po svemu sudeći, našla u istom košu. Očigledno, ovako su se ophodili uglavnom velikaši, budući da o njima najviše znamo; usuđujem se reći „isuviše” jer, ako se uzme u obzir d a je nesumnjivo bilo uplitanja rođaka u upravljanje zemljom ili radnjama, princip kvazi-jednakosti socijalnih nivoa, odnosno homogamija, postaje pravilo za obi­ čan svet, odnosno najveći deo populacije, radi obezbeđivanja konti­ nuiteta u vođenju porodice. Konačno, evo pred nama dva mlada goluba, predodređena jed­ no za drugo, nakon pregovora koje su vodili očevi, a ako je bilo po­ trebe za oštrinom, i majke. Prema potrebi, savet je tražen i od „pri­ jatelja”, to jest „opata za mlade", neke vrste vođe priznatog među mladima; a ponekad i otac odabira među devojkama pred čijim vra­ tima bi, u maju, mladići ostavljali cveće ili zelene grančice. Dogovor se sprovodi u delo činom sponsalia; verenici se upoznaju i javno iz­ govaraju verba de future, pre nego što se kucnu čašama. Ljubav na prvi pogled? Razočaranje? Kako su mogli znati? Potom prolazi od­ ređeno vreme, ponekad više meseci, u kojima se nesumnjivo ргосеnjuje vrednost m aterijalnih dužnosti, eventualnih prepreka, koje se tiču srodstva, nečasti ili prevare. Čin nuptiae, koji sledi, od suštin­ skog je značaja, a m ešavinaje rimske tradicije, hrišćanskih potreba i germanskih običaja. Najpre, valja objaviti na sva zvona daje uspo­ stavljen dogovor između dve porodice: dolaze rođaci i prijatelji, do­ 91

nose poklone, miraz, pozivaju se muzičari, komedijaši, organizuju gozbe i slavlja - što je dovoljno da proguta ono što jedan đenovljanski trgovac zaradi za šest meseci u XIV veku. U Italiji je, zbog oči­ glednih zloupotreba, gradska vlast morala da nam etne ograničenja na raskošne proslave. Bračna veza se proslavlja u devojačkoj kući; svako se pokazuje u svojoj najlepšoj odeći, kao što se to vidi na ču­ venoj slici Van Ajka (Van Еуск) iz 1435. na kojoj je predstavio brač­ ni par Arnolfini. Budući supružnici nose kape, dok mlada nosi odeću raznih boja, naročito crvene boje, nikada bele. Prema jednom jevrejskom običaju, iznad njih se zateže veo {pallium). U skladu sa rimskom tradicijom, otac vodi svoju kćerku za ruku koju kasnije predaje u ruku njenog budućeg supruga: na taj način predaje m u manus, vlast nad ženom. Rimski i germanski običaj je da supružni­ ci izgovore verba de presenti što predstavlja oblik konačnog zaveta koji je jednak pristanku: nema mnogo izlaza za buntovnicu koja od­ bija. Potom supružnici jedno drugom stavljaju burme, antički sim­ bol, kao svedočanstvo njihovog zajedničkog zaveta, ali ne obavezno na levi domali prst koji je, kako su verovali Stari, bio direktno po­ vezan sa srcem preko krvnog suda i nerva. Prisutna su dva, a mo­ žda i više svedoka, jedan od njih može biti svešteno lice, drugi pisar koji će pročitati ono na šta su se materijalno obavezali očevi budu­ ćih supružnika. Potom se svi u povorci upućuju ka Crkvi gde se pri­ m aju zaveti i blagoslov Crkve; ipak, ovaj „verski” obred nije bio uobičajen sve do XIV i XV veka, kada je sveštenstvu najzad pošlo za rukom da ga nametne. Do tog doba, taj poslednji čin održavao bi se van zidova Crkve, na trem u, ante valvas ili in facie. Misa u znak za­ hvalnosti Bogu, koja sledi ovom činu, prilično je skupa, tako da su radije primali samo blagoslov, budući da zavet daju mladenci jedno drugom. Do dana današnjeg održao se običaj da, nakon toga, povorka, obasuta zrnevljem u znak plodnosti, praćena raskošnim veseljem, krene na gozbu, naravno, ako je porodica imala dovoljno novca da to priredi - i o tome nam svedoče kraljevski jelovnici; ali to je samo obična reprezentacija, jer mlada, iako prisutna na gozbi, ne jede. Moraće tako da sačeka završnu etapu u kojoj se stavlja poslednji pe­ čat na istinsko sjedinjenje supružnika: to je isključivo dužnost že­ na, dok muškarci pevaju i viču vesele i raskalašne pesme i melodi­ 92

je, daleko od bračne sobe. Mladenci odm ah ležu u krevet, koji je prethodno blagoslovio sveštenik; odeću im skidaju žene koje se sm atraju iskusnima; muškarac m ora da prođe kroz obred „odvezivanja" u kojem se trake vezuju oko njegovog uda, a zatim odvezuju, što predstavlja oslobađanje njegove muškosti. Nakon što im se donesu šato, čaj ili aromatična vina, zbog navodnih afrodizijačkih svojstava, mladenci ostaju sami. No, dugo vrem ena održao se obi­ čaj da jedna od babica tokom noći dežura u blizini mladenaca, ka­ ko bi ostalima javila d aje došlo do telesnog sjedinjenja, naravno ako i nju o tome obaveste. Što se tiče glasina o pojasu nevinosti koji tre ­ ba otključati, ili o pravu na prvu bračnu noć, prema kojem je velmoža imao pravo da prvi oduzme nevinost mladi, radi se očigledno o tvorevinama mašte koje su uveli „rom ani”, preobražavajući ono što je do njih doprlo u ostacima o plaćanju poreza vlastelinu, na ime braka protivnog njegovoj volji.

I njegovi katanci Ovde opisujem idealni hrišćanski brak na najvišem nivou, ko­ ji se sklapao u periodu od IX do XII veka: bilo da se radi o braku iz­ među velmoža ili u narodu, on podleže pravilima koja će se, napro­ tiv, sve manje i manje poštovati. Što se tiče pravnog okvira o kojem još ništa nisam rekao, on daje posebnu, ponekad veoma m račnu no­ tu fizičkim i m oralnim obavezama supružnika. Pre svega, ne treba zaboraviti da se poligamija žilavo drži, uprkos stalnim napadim a Crkve. Ova praksa, aktuelna od antičkog do­ ba i kroz srednji vek, kod Germana, Skandinavaca i muslimana, ne zasniva se, kao što mnogi uporno tvrde, na nezauzdanoj, sebičnoj muškoj seksualnosti koja ženu svodi na običan predm et muškog za­ dovoljstva. U tadašnjim demografskim okolnostima, kada je harala visoka stopa sm rtnosti usled brojnih faktora, poligamija je bila ne­ minovan izbor za onog koji se nadao brojnom potomstvu, samim tim što su muškarci držali u svojim rukam a zavidna materijalna do­ bra i moć. Krijući se iza nevinog oblika konkubinata, poligamija se čvrsto držala i na kraljevskom dvoru, kod Karla Velikog i ostalih kraljeva koji su se hvalili da su prim erni hrišćani. U poluzvaničnom 93

skromnije slojeve stanovništva usadilo se osećanje dđu aristokratačesto neuravnotežen zbog starosti udovice, bio neklinavskom svetradicionalnog bračnog reda, odnosno poremećaj drilla, više žena, Ponekad je trebalo skupo platiti neku vrstu poreza n;kve, omogućavlastelinovoj volji, i to mladićima u kvartu i vođi u takvom kon„opatu za m lade”, ponuditi im svima da piju, p rira naslednicima, erotske igre. Ponekad ni to nije bilo dovoljno da se izrimer Viljema ri”, bučna i razdragana povorka prerušenih mladićamo normanski vaju raskalašne stihove pod prozorom mladenaca. At u XII nikada slave padale na jedan od buntovnih praznika - na Svćia kao zakoniSvetog Jovana ili Prvi maj - žene bi mogle da se ukljiije govoriti, izna ponašanja". Dugo vrem ena su istoričari, naročito istoričari pi: krvno srodli prirodu obaveza koje preuzimaju dve porodice u trodnosno da izčenja braka. Budući da su se ljudi u praksi ugledali stav ni u čemu pravo i kanone, na germanske i antičke običaje, i btomstva, što bi praksa evoluirala tokom srednjovekovnog m ilenijum ezahvalni zase od regije do regije, da i ne govorimo o neverovatncvele do ojačaniku koji su koristili pisari i zapisničari, čitav talase, njenog ргоstudija pokrenut je ovim pitanjima; i svaki pokušaj oilo kakve krvtresu bio bi uzaludan, iako bi se time dobila nauka, а' otvoreno prislučaj. Ja ću se držati najjednostavnije teorije. Prema je skoro svojuopšte nije tajanstven: da bi brak bio postojan, potrelincestuoznim ka od strana garantuje za to. Iako bi se mogla zadovc veze između cima i gestovima, Crkva je već prilično rano, oko VII su i u građanbe preuzela ove svetovne elemente; ali izgleda da u njiog zgušnjava­ la, kao što to većina istoričara i svi etnolozi čine, ozn d a traže žene razmene: kao da se radi o kupovini žene i da se daju ga suočili sa ličvršenje kupoprodajnog ugovora. Sve ove prakse su nesj zemlji, a po le nam samo tragove, ali i danas možemo vrlo lako di na kumove i njihov mehanizam. Otac koji daje svoju kćerku i preda) venčaju. Tanus budućem suprugu, očekuje da ona ostane u dobro se pravila krnom položaju: stoga on zetu prepisuje stvarna dobrancilu u Latrazaradu, nakit, zemlju i eventualno rentu, čija se vredn'. samo najblipokazuje i navodi, sve to kako bi se istakli položaj i pođcršiti pravilo ge koja će, izuzev u retkim slučajevima, preći da živi kuke, bilo ргеža unapređenog u upravnika miraza - dos ili dotali koji, sem ako 96

ne pripadate visokoj aristokratiji, i nije mnogo upućen. U obrnu­ tom slučaju, incest je predstavljao savršen izgovor za raskid braka, kada bračni par nije mogao da ima dece, ili kada je žena jednog rat­ nika na svet donosila samo kćerke. Jedan od prim era čuvenih po skandaloznom karakteru i dram atičnim posledicama bio je raskid braka između Alijenore Akvitanske i Luja VII kome je bilo potreb­ no petnaest godina da uvidi da je u krvnom srodstvu sa suprugom i da zatraži poništenje. Zbog toga je uvedena obavezna istraga pre braka, a 1215. godine i donošenje dozvole, odnosno prava na brak, nakon što se prethodno dokaže nepostojanje krvnog srodstva. Neminovno popuštanje doktrine po pitanju incesta dovelo je do istovetnog pokreta kada se radi i o ponovnom stupanju u brak. Kada se jednoj ženi koja je bila udata, a potom odbačena pod izgo­ vorom da je sterilna, na čemu se i Crkva bogatila, zabrani ponovni ulazak u brak, nešto je što možemo zamisliti; da muž otera ženu bi­ lo je, u principu, zabranjeno, a inače i retko, ali kada se dogodi, ne­ sumnjivo je bilo znak slabosti i kaljalo je ženin ugled. No, slučaj udovica bio je sasvim druga stvar. Iako je udovac mogao da se, na­ vodno, bez poteškoća, ponovo oženi, udovica, nakon smrti muža, nije bila oslobođena od manus koju je on položio na nju, nakon što ju je preuzeo od glave porodice kojoj je pripadala; kao i u slučaju odnosa vazal-sizeren u ratničkom svetu, odanost nije mogla da se daje dva puta različitim ljudima. Ipak, demografska struktura sta­ novništva nosila je sa sobom rizik da dovede do povećanja broja mladih udovica, među kojima su neke bile i bez dece. Njihove po­ rodice slabo su se mirile sa preporukam a Crkve: da ih pošalju u m a­ nastir; no, nisu mogle ni da zatvore oči pred opasnošću od razvrata; osim toga, budući da su povratili manus nad kćerkom, roditelji su mogli da se nadaju da će na njoj ponovo moći da ostvare neku dobit. Pod pritiskom aristokratije, Crkva je morala da prihvati m o­ gućnost ponovnog stupanja u brak, ako ne na koncilu iz 1215, on­ da barem jednu do dve generacije kasnije. Doduše, u društvu vla­ snika dobara, pregovori neophodni za ugovaranje m aterijalnih uslova novog braka bili su znatno teži; takođe u trenutku izbora no­ vog prosca. Najčešće je udovica morala da prihvati manje raskošan, hipogamski brak; nisu mogli baš svi da prođu kao Alijenora Akvitanska, koja je jednog kralja zamenila drugim. Pored toga, m eđu 95

skromnije slojeve stanovništva usadilo se osećanje da bi takav brak, često neuravnotežen zbog starosti udovice, bio neka vrsta rušenja tradicionalnog bračnog reda, odnosno poremećaj društvenog reda. Ponekad je trebalo skupo platiti neku vrstu poreza na brak protivan vlastelinovoj volji, i to mladićima u kvartu i vođi njihove bande, „opatu za m lade”, ponuditi im svima da piju, prirediti više-manje erotske igre. Ponekad ni to nije bilo dovoljno da se izbegne „šarivari”, bučna i razdragana povorka prerušenih mladića koji viču i pevaju raskalašne stihove pod prozorom mladenaca. Ako bi ove pro­ slave padale na jedan od buntovnih praznika - na Svetog Valentina, Svetog Jovana ili Prvi maj - žene bi mogle da se uključe u „ova buč­ na ponašanja”. Dugo vrem ena su istoričari, naročito istoričari prava, ispitiva­ li prirodu obaveza koje preuzimaju dve porodice u trenutku zaklju­ čenja braka. Budući da su se ljudi u praksi ugledali na građansko pravo i kanone, na germanske i antičke običaje, i budući da je ta praksa evoluirala tokom srednjovekovnog milenijuma, razlikujući se od regije do regije, da i ne govorimo o neverovatnoj zbrci u rečniku koji su koristili pisari i zapisničari, čitav talas minucioznih studija pokrenut je ovim pitanjima; i svaki pokušaj da se one pre­ tresu bio bi uzaludan, iako bi se time dobila nauka, ali to nije ovde slučaj. Ja ću se držati najjednostavnije teorije. Prema njoj, princip uopšte nije tajanstven: da bi brak bio postojan, potrebno je da sva­ ka od strana garantuje za to. Iako bi se mogla zadovoljiti samo re­ cima i gestovima, Crkva je već prilično rano, oko VIII veka, na se­ be preuzela ove svetovne elemente; ali izgleda da u njima nije videla, kao što to većina istoričara i svi etnolozi čine, oznake trgovačke razmene: kao da se radi o kupovini žene i da se daju garancije za iz­ vršenje kupoprodajnog ugovora. Sve ove prakse su nestale i ostavi­ le nam samo tragove, ali i danas možemo vrlo lako da razumemo njihov mehanizam. Otac koji daje svoju kćerku i predaje njenu ma­ nus budućem suprugu, očekuje da ona ostane u dobrom m aterijal­ nom položaju: stoga on zetu prepisuje stvarna dobra, kompletnu zaradu, nakit, zemlju i eventualno rentu, čija se vrednost otvoreno pokazuje i navodi, sve to kako bi se istakli položaj i potrebe supru­ ge koja će, izuzev u retkim slučajevima, preći da živi kod svog m u­ ža unapređenog u upravnika miraza - dos ili dotalicium. Miraz 96

ostaje „vlasništvo” supruge i ukoliko dobije za m uža nekog raspiku­ ću koji krene da ga troši, to može postati uzrok žestokih svađa, pa čak i oružanih sukoba između porodica. Ako ta dobra opstanu, m a­ kar i u samo jednom svom delu, nakon smrti muža, a još rede na­ kon proterivanja, ostaju vlasništvo žene koja može da ih ponese ro­ diteljskoj kući, usled čega se uspostavlja praksa da kćerka koja već ima miraz, upravo iz tog razloga ne može polagati pravo na udeo u porodičnom nasledstvu. S druge strane, muž i tast čuvaju jedan deo svojih sopstvenih dobara, koji se može kretati između 30% i 50% i koji se označava kao dos propter nuptias, donum, „plodouživanje”, što je, prema etnolozima, jednako ceni kupovine žene. Namera je da se ženi, u slučaju da ostane udovica, obezbedi udeo u nasledstvu muža: tako se ona osigurava u slučaju da deca pokušaju da je liše svega. Udovština.se ne srne dirati za vreme braka, a ako se to slu­ čajno i desi, ona se m ora „proširiti” i na druga dobra; o tome se bri­ ne Crkva. Iza ove rudim entarne slike krije se verovatno velik broj dvo­ ličnosti i svađa. No, zapazićemo da žena kada se uda, iako nem a pravo na upravljanje ovim m aterijalnim garancijama - što je, u pravnom smislu, svodi na status „večne m aloletnice” - ima oca, braću, rođake koji se sigurno, s mačem ili batinom u ruci, ne mo­ gu tako lako prevariti. A kada se postavi pitanje nasledstva pokoj­ nog muža - koje se ili deli na jednake delove između sinova i nevenčanih kćerki, ili se daje prednost jednom od njih, najčešće naj­ starijem sinu, ili se u oporuci skoro celokupno nasledstvo ostavlja jednoj glavi - žena i dalje ostaje gospodar svoje „trećine”, odnosno svoje „udovštine”. Naravno, ne nedostaje slučajeva u kojima su že­ ne ostale lišene svega, pa čak i pomoći porodice u kojoj su se rodi­ le; takvi primeri protivreče mom optimizmu - no, ja držim da ih nem a puno. I konačno, u susretu sa smrću uspostaviće se jednakost, doći će do kompromisa između supružnika. U grobnice „velikaša” sa nji­ hovim epitafima, kao i u grobove običnih ljudi, iz naroda, koje nam otkriva arheologija, polažu se oba tela; službe za pokoj duše, „zadu­ šnice”, ne prave razliku između polova; porodice se takmiče u po­ božnom zanosu; a Crkva, u zgrtanju bogatstva, čvrsto drži do ove jednakosti.
Bliski rođaci Kada živi u društvu ostavljenom na milost i nemilost nekontrolisanim stalnim pretnjam a, usamljen čovek nema nikakvih šan­ si. Kada se opredeli za život pustinjaka, u nekoj isposnici, onda je to odricanje od čovečanstva, a Crkva, iako se ne usuđuje da osudi ta ­ kvu smelost duše, ipak ne prihvata snažne ličnosti. Barem na Zapa­ du, život u zajednici čini joj se prirodnim, kako među njenim slu­ gama tako i m eđu laicima. „Porodica” je okvir od Boga dat kako bi se u njega smestili par ili parovi koji su njegove osnovne ćelije. No, u srednjem veku, ova reč pokriva širok skup koncentričnih odnosa, čiji članovi donekle priznaju srodstvo, po krvi u svakom slučaju i to u prvom krugu, ali i po zajedničkim interesima, po uzajamnoj osećajnosti ili naklonosti, što se više udaljavamo od para koji čini je ­ zgro. Preko ovih veza, u socijalno platno ugrađuje se čitav splet du­ žnosti i usluga u kojima uloge igraju ljubav, prijateljstvo i korist. Ti­ me se obuhvata kako srodstvo po bočnoj liniji, tako i srodstvo u okviru rodoslovnog stabla, „ljubavnici”, posluga, klijenti, klan kao i sami susedi. Dakle, vidimo da se priroda „porodice” dodiruje sa okvirima svakodnevnog života, bračnim brigama, upravljanjem do­ bara, ratnim i mirovnim radnjama, sa verom i zajedničkom prošlo­ šću. Širok spektar pitanja koja se postavljaju tim povodom obja­ šnjavaju istoriografsku težinu ove teme, i opravdavaju to što se ja, kao u slučaju braka u prethodnom tekstu, još jednom ograničavam na jednostavno, odnosno naivno izlaganje. Pozabavimo se najpre krvnim srodstvom. Već sam govorio o ulozi oca u odabiru bračnih partnera, o pažnji koju posvećuje upravljanju miraza, unapređenju sina, prenosu vlasti na dobra po bočnoj liniji. Da li se on brine i o imenim a koja će dobiti deca? Da­ nas su u modi istraživanja u oblasti antroponim ije i interesovanje za prozopografiju plemića. Da bi potvrdili određeno poreklo, ljudi rado tragaju za imenim a koja su se ponavljala iz generacije u gene­ raciju. S m ajčine strane, ako je brak hipogamski za ženu, ona na taj način želi da podseti na dostojanstvo svog ranijeg statusa? Ili obr­ nuto, ako m už želi da istakne svoje preimućstvo? No, kod sirom a­ šnih, ovo pitanje praktično nema značaja: lepeza imena je, nesum ­ njivo, svedena zbog običaja ili mode, ali u nju ulaze samo imena 98

hrišćanskih svetaca: deçà se krste kao Žan (Jovan), Žak (Jakov), Pjer (Petar) ili Marija, Žana (Jovana), Katarina, uz dodatak „mla­ đi” ili „mala” ako je otac (ili neki drugi staratelj) odabrao da dvoji­ ci braće ili dvema sestram a dâ isto ime. Što se tiče majke, koja se u principu drži po strani i ćuti, ko od nas ne bi mogao da zamisli te­ žinu njenog pogleda, iza uzrujanog oca? Od Edipovog kompleksa do koristoljubive majke, koliko je samo srednjovekovnih primera! Koliko je samo teških situacija koje su iskoristili romanopisci i hroničari: Perseval ubija svoju majku napuštajući je; Gviber de Nožen (Guibert de Nogent) uspeo je da se oslobodi svoje jedino odlaskom u m anastir, dok je Sveti kralj Luj, da bi došao u noćnu posetu svo­ joj supruzi, a da ne uznem iri svoju majku Blanšu, morao da kori­ sti skriveno stepenište! Ovo su samo tri prim era m eđu stotinam a drugih. U kulturi Zapada, rođaci po bočnoj liniji više nem aju onakav značaj kakav su imali ranije. Nekada su braća i sestre, naročito sta­ riji, pazili na mlađe, branili ih, braća ako treba s oružjem u ruci, a sestre kletvama, ako nema roditelja i ako je čast porodice ugrožena. 0 tome nam svedoče pisma o pomilovanju za osvete m eđu pojedin­ cima ili u grupi. Već sam govorio o ulozi ujaka koji može da zauzme mesto oca kojeg nema. Mogao bih ovde da navedem još stotine pri­ mera „rođačkih” intervencija, prilikom prim anja u red vitezova, u red sveštenika, u trgovačko udruženje, povodom ugovora o osigura­ nju, novčanih pozajmica, pisanja testam enta. Iako izbledeli, ovi običaji pripadaju i našim vremenima; nema potrebe da se više zadr­ žavamo na tome. S druge strane, dve pojedinosti tiču se isključivo srednjeg ve­ ka. 0 prvoj sam već govorio i tiče se kopiladi. I danas, uprkos rastu­ ćoj fleksibilnosti socijalnih pravila, naše građansko pravo, koje po­ tiče od Napoleona i još dalje od Luja XIV, ostaje prilično rezervisano prema ravnopravnosti prava na nasledstvo, u zavisnosti od „le­ gitimnosti” rođenja; u današnje vreme, kada slabi pravni karakter braka, ovaj problem gubi na značaju, ali to nije bio slučaj u srednjovekovno doba, kada ideja o detetu kao plodu greha, ukaljanom nji­ me, i ideja o strancu, koji polaže pravo na jedan deo nasledstva, ni­ su bile daleko jedna od druge. Položaj te „prirodne” dece, koje je, 99

verovatno, mnogo više bilo na selu nego u gradu, popravljao se po­ stepeno. Dok su ih do XI veka ubijali odmah po rođenju ili tokom ranog detinjstva (izgovora kao ni prilika nikada nije nedostajalo), napuštali, smeštali u ponižavajuća domaćinstva, nakon tog perioda počeli su da ih prim aju u porodicu, doduše sa određenim prezirom: njima su bili nam enjeni „slomljeni" grbovi, dvodelne uniforme, ne­ ravnopravan protokol, brakovi sa manjim pretenzijama. Ali neki su dospevali i do stupanja na punopravnu dužnost (jedno kopile Filipa Avgusta postalo je grof) i tako otvorili put ka životu ravnopravnom sa onim u legitimne dece. Budući da su se, krajem XIV veka i u to ­ ku XV veka, bastardi često viđali na položajima generala, vojvoda, kraljevskih savetnika, izuzev m esta kralja, možemo pretpostaviti da je demografska kriza uzrokovana kugom omogućila njihovo osloba­ đanje od teškog položaja. Druga pojedinost svojstvena srednjem veku mogla bi da nas još više iznenadi: sudbina mlađe braće i sestara, bila je samo uzrok, čini nam se, više ili manje prijateljskog rivalstva; izreka „brat je pri­ jatelj od prirode dat” nikada nije uzim ana za ozbiljno, a brat je više sm atran konkurencijom nego prijateljem. Tokom dugog srednjovekovnog doba, položaj mlađe braće bio je potcenjen; vlast nad nasledstvom oca prelazila je na starijeg brata. Naročito u društvu su­ štinski zasnovanom na posedovanju zemlje i oružja, podela auctoritasa ne dolazi u obzir. „Pravo starijeg", primogenitura, prevedno je u zakone oko 1050. ili 1100. Ipak, ne treba isključiti mogućnost da su se neke prednosti ticale isključivo mlađe braće, iz bilo kog razlo­ ga: prim eri potiču iz XI veka; ali lako je pretpostaviti daje bilo osve­ toljubivosti i sukoba. Budući da su najčešće bili proterivani sa im a­ nja, mlađoj braći bilo je zabranjeno da stupaju u brak koji bi mogao da dovede do rasparčavanja očevog nasledstva: neka idu da traže že­ nu i bogatstvo daleko od očevog zamka; među krstašima, na primer, koji su se naselili na Svetoj zemlji, bio je veliki broj mlađe braće ko­ ji nisu imali čemu da se vrate u rodnoj zemlji. Tek krajem XIII ve­ ka dobiće dozvolu da se ožene i ostanu na očevom imanju, najpre zbog toga što se na pomolu osetio demografski pad, a potom i zbog slabljenja feudalnog sistema. No, to je dovelo do jedne druge poja­ ve: ljubomore među jetrvam a. U pitanju su isključivo aristokratski problemi i mi nikako ne možemo da izmerimo njihov uticaj na si­ 100

romašne. Ipak, može se pretpostaviti d a je položaj neudatih kćerki bio isti na dvoru i u kolibi. Razlozi zbog kojih su ostale neudate bi­ li su razni - korist, nesreća, nedovoljno bogatstvo ili sramota, u sva­ kom slučaju mlade „baba devojke” nisu imale izbora. Da ih pošalju u m anastir? Loš ugled mnogih sestrinskih m anastira omogućava nam da ih zamislimo kako su bili ispunjeni devojkama kojima tu uopšte nije bilo mesto. „Kurtoazna" postolovina? Samo ako bi neki zavodnik i lovac na avanture želeo da ih prihvati, pre nego što bi ih ostavio, razočarane i obeščašćene, što je bio najčešći kraj „kurtoa­ zne ljubavi” veličane u pesmama dvorskih pesnika i pobožno pripovedane u pisanjima istoričara. Na kraju, ostale bi u očevoj ili brato­ voj kući, da rade kućne poslove, trpe poniženje i bave se pletenjem - već sam rekao da spinster, na engleskom, znači istovremeno i „pletilja" i „baba devojka”. U najm anju ruku, uska porodična zajednica bila je svesna ve­ za koje su je činile. Istoričari prava često govore o dve različite pravne strukture porodičnih veza, dok sociolozi govore o dve vrste rodbinskih grupa. Prema istoričarima prava, prva struktura je agnatička, odnosno piram idalna i uspostavlja zavisni odnos prema pretku, pater familias; u rimskom pravu, ova struktura sm atrana je karakterističnom za „porodicu”. Druga struktura je kognatička, od­ nosno raslojena na horizontalne slojeve i uspostavlja lateralne zavi­ sne veze - karakteristična je za germansku i keltsku tradiciju. S druge strane, sociolozi prave razliku između neke vrste široke po­ rodice, koja se susreće kod nomadskih naroda, kod lovaca ili stoča­ ra, i uže porodice, bračnog tipa, koja se pre vezuje za obradu zemlje. No, jasno se vidi da se ova dva viđenja ne poklapaju i da su se, to­ kom hiljadu godina, među ovim strukturam a morala roditi odstu­ panja i varijacije. U odsustvu detaljne analize, dodaću još dve stva­ ri: bračna ćelija odnela je pobedu nad svim širim strukturam a; Cr­ kva je doprinela tome, propagirajući sliku prvog para. Od karolin­ ške epohe, u dogmatskim delima to je prevedeno u zakon. Ali i tom zakonu trebalo je dugo da se ustali: sve do kraja srednjeg veka, po­ treba za širokim srodstvom odupirala se tom pritisku, najviše u aristokratiji, u to nema sumnje, ali i drugde, možemo biti sigurni. Pre­ lazak očeve imovine u ruke naslednika, sve do XIII veka, nije se mogao obaviti bez odobrenja ostalih srodnih članova, kroz laudatio 101

parentum ; u suprotnom dolazi do „porodičnog povlačenja", odno­ sno preuzim anja dobara u ime porodice, koje se odvija preko prenosa koji uvodi nestabilnost u porodicu.

I „srodstvo" Kada se izađe iz širokog prvog kruga, dolazi se do onih koji se nazivaju familia, amicitia, čiji pritisak nema istu snagu kao prvi krug, ali čija zaštitnička uloga obuhvata sve moguće „usluge”, bez naknade, više ili manje; zaštitne usluge, novčane, ratne, usluge preporuke, usluge deobe zajedničke sudbine, sors proširenog srod­ stva; dakle, radi se o consortes, više ili manje jednakim - pares članovima porodične zajednice, jedne „kuće” - casa, consorteria, consortia, casate, alberghi, paraiges, u zemljama rom anskih jezika. U Italiji, ova vrsta zajednica osnova je za organizaciju gradskog tkiva, sa čitavim blokovima kuća, zatvorenim četvrtima, kulama stražaram a, crkvom, grobovima, barjacima, u kojima, u službi ču­ vene loze, svi članovi grupe, ili barem 20% njih, teže da nose ime gospodara. Tako ćemo u Đenovi naći porodicu Doria i oko njih „Dorijine”: sluge, „gorile” (sicarii), ali i „prijatelje” koji uživaju ugledan položaj, favorite, savetnike, računovođe, neku vrstu kli­ jentele poput one koja je okruživala rimskog patricija. Ili šatlena u Francuskoj ili Engleskoj. Malo dalje nalaze se susedi, koje nalazimo pod seoskim brestom ili gradskim arkadama, ponekad u procesiji ili pobožnom brat­ stvu; možda i više u okviru instanci nekog „zanimanja” u gradu ili „udruženja” na selu. Tu se razm enjuju saveti i utehe, vesti i glasi­ ne. To je zaštita od usamljeničkog života koji predstavlja odbaciva­ nje socijalnog reda i đavolje iskušenje, koje se ogleda u ponosu i grehu zavisti. U pogledu toga, često se odrasli okrivljuju da zatva­ raju vrata pred drugima: jer mladi se rado okupljaju u bande, brigati u italijanskim gradovima, sa lokalnim vođom, „opatom” kako ga nazivaju. To su šegrti, potrčci, paževi i štitonoše, sluge, ako se ra ­ di o momcima, sobarice i sluškinje, kad se radi o devojkama. Krhke grupe: kada napune osamnaest ili dvadeset godina, devojke se uda­ ju ili odlaze. Bande organizuju proslave u selima i u četvrtima, „ко102

la” koja okupljaju sve susede u igri; pridružiće im se i izvođači serenada, koji sviraju pod balkonima devojaka, ali i napasnici i kra­ dljivci, koji se sm atraju otrovnim i krim inalnim tum orom na tkivu rodbinskih odnosa.

OKVIR NAPORA Evo nas pred tom celinom sa više lica, u kojoj su okupljeni bračni par, deca, rođaci, sluge. To je „kuća”, „ognjište”, kraljevstvo žene, tu žive, jedu, spavaju i rade. Koliko ih je, najzad, okupljeno oko ognjišta? Sigurno zavisi od službe porodične strukture, dru­ štvenog položaja, sredstava za život, tako da brojevi koje sam već navodio, od 3,8 do 5,2, u gradu možda više nego na selu, ne znače ništa, a da i ne govorimo o demografskom razvoju tokom dugih vekova. Mnogo više znači kada, iz poreskih ili prehram benih spiskova saznamo unutrašnji sastav grupe, „pravo ognjište", jer ono određu­ je m aterijalnu strukturu ćelije. Dva gradska prim era objašnjavaju i opravdavaju tu raznolikost: Rems 1422. i Firenca 1427, sa slabo iz­ raženim razlikama m eđu njima: 37% parova sa decom koja još ni­ su stupila u brak, što je „norma”, još 11% bez dece, sve zajedno sko­ ro polovina; treba dodati još 8% udovica koje se još brinu o svojoj deci. Ali pored njih treba uračunati 28% višestrukih domova, naslednika, rođaka, bratstava, kućne posluge, koji onemogućavaju da se dođe do razumnog „prošeka”. Nezanemarljiv ostatak čine samci ili usamljeni: napuštene udovice, baba đevojke ili muškarci koji se nikada nisu ženili. Od sedam pojedinaca, četvoro živi „normalno”, dvoje u grupi, dok je poslednji neka vrsta otpadnika.

Kuća Kuća, obična pećina, ili čak jam a u zemlji, ili palata, zamak, „ostal”47 velikaša i bogatih, kuća predstavlja ćeliju života, bezbedno mesto, prostor za druženje, mesto sećanja i pobožnosti. Okrenuta ka privatnom, nedostupna Drugom, kuća je takođe izraz milosrđa 47 Na provansalskom znači kuća (prim, prev.)

103

milosrđa kako ga vide u srednjem veku, kroz milostinju koja se u obliku hleba ili tanjira supe nudi na vratima, jer nikad se ne zna da lije prosjak Isus ili đavo. Ovakva gostoljubivost, koja je danas goto­ vo zaboravljena u našim krajevima, jedan je od prirodnih puteva spasenja. Ikonografija obimno svedoči o kućama, ali na pojednostavljen i repetitivan način; u pisanim izvorima kuće se loše opisuju, a sve do 1400, pa i kasnije, planovi ne postoje. Arheologija nam najviše pomaže, više na selu nego u gradu: iskopine napuštenih sela, sela u razvoju, ili interventni javni ili privatni radovi, otkrili su nam veli­ ku količinu podataka o kućama, o „domovima”, o mrežama puteva, o objektima u domaćinstvu, čak i o parcelama, koje nas trenutno ne zanimaju. Od 1950. i 1960. sve do danas, iskopano je na stotine mesta, od Škotske do Sicilije, od Andaluzije do Danske, naselja u koji­ ma su ljudi živeli od germanskih vrem ena do renesanse, ili mnogo kraće. Na francuskom tlu, naselja kao što su Šaravin (Charavines) na Alpima, Ružije (Rougiers) u Provansi, Vilije-le-Sek (Villiers-leSec) u Il-de-Fransu (Ile-de-France), Rinji-Ise (Rigny-Ussé) u doli­ ni Loare, Mondvil (Mondeville) u Normandiji, pet prim era od izu­ zetnog značaja, pružilo nam je više informacija od čitavog jednog kovčega povelja; u Kaenu (Caen), Turu (Tours), Arlu (Arles), Dueju (Douai), u samom Parizu, svetlost dana videli su duboki slojevi srednjovekovnih gradskih naselja. Tako nam je danas dostpuno sve ono što je tada bilo izgrađeno. Opšti razvoj građevinarstva u velikoj meri je razjašnjen, uprkos m ešanju različitih geografskih nijansi. U germano-keltskom svetu, seoska kuća „hali”, dugog pravougaonog oblika, poduprta stubovima, na prim er 60x20 metara, mogla je da primi oko pedese­ tero pojedinaca i stoku; u iskopanim kolibama pronađeni su trago­ vi zanatskih aktivnosti, a pored glavne kuće nalazili su se zatvoreni ambari u kojima su se čuvale rezerve. Vatra se palila napolju, na udaljenosti, da bi se izbegli požari i da bi više grupa moglo d a je ko­ risti. Upotrebljivan je lokalni materijal: drvo, suva zemlja, čerpić pomešan sa drvima i blatom. Ka jugu, gde um etnost građenja poti­ če iz rane antike, koristio se kamen, kakav god daje, što je građevi­ nam a davalo dodatnu čvrstinu, iako ne treba mešati - kao što se če­ sto čini - villae sastavljene od nekoliko krila, u kojima je živela po104

rodica nekog veleposednika, i oko kojih su, u kućama izvan kom­ pleksa, živeli robovi, koloni i slobodni seljaci. Što se tiče gradskih naselja, na severu su bila rudim entarnog karaktera, dok su na jugu nasledila tradiciju starog antičkog modela. Ova shema je promenjena kada su se urušila dva stuba kao što su život u klanu i prevlast pastoralnog sistema. Specijalisti u ovoj oblasti ne slažu se po pita­ nju prelaska sa jednog sistema na drugi. Ako se opredelimo za širok vremenski period, od VII do XI veka, imamo velike šanse da pogo­ dimo. Novi tip naseobine mnogo je drugačiji, bilo da je to zbog ra ­ zilaženja široke porodične grupe ili promene ekonomskog cilja, kao što su, na primer, uspon uzgajanja žitarica ili gradski zanatski po­ slovi. Razvoj se kretao u pravcu individualne kuće, svedenih dim en­ zija, 20 sa 6 ili 10 metara, sa jednim jedinim ognjištem. Stoka izla­ zi napolje, vatra se unosi u kuću. Na selu je promena očigledna, dok se u gradu izražava kroz odbacivanje velikaškog i bogataškog ognji­ šta, koje dominira čitavom četvrti, i zanatskog naselja u kojem se pali i po nekoliko ognjišta. Ovaj razvoj dostiže svoj vrhunac krajem XIII veka i na kratko ću se pozabaviti njime kako bismo sagledali rezultat. Nakon tog vremena, izgleda da se suprotnosti produbljuju: na selu, „kuće blokovi" okružuju se sporednim zgradama, dok naj­ skromnije spadaju na nivo trošne kuće. Isto se događa i u gradu: raskošni domovi nasuprot zgradama u kojima se stvara gužva. Namerno ću zanemariti razvoj, uzroke i posledice ovog „socijalnog sloma”. Iako sam potpuno svestan da to može dovesti do preteranog pojednostavljivanja, rezimirajmo ono što smo do sada saznali. Na selu, sredinom srednjeg veka, kuća pokriva površinu od petnaestak kvadratnih metara, sastoji se iz jedne prostorije, nakon XIII veka od dve; horizontalna podela na zone, prizemna kuća, sa tavanom na kojem se čuvaju rezerve i do kojeg se stiže unutrašnjim merdevinama. Na jednom nivou, bez dubokih temelja - što otežava arheolo­ ške analize i identifikaciju - izdižu se zidovi od dasaka, blokovi tre ­ seta, čerpića, cigala ili suvog kamenja, u zavisnosti od terena; nabi­ jeno blato, krov od slame, daščica, škriljca ili biber crepa, u zavisno­ sti od materijala koji pruža okolni teren; duž jednog od zidova, mesto za ognjište, vatra gori na širokom „pragu” od zdrobljenog kame­ nja, sa kaminom iznad, kod bogatih, običnom rupom u krovu, kod 105

ostalih; jedna obična vrata, od širokih debelih dasaka, okačena o šarke, sa katancem, posle i sa bravom, koja ima za cilj da obeshra­ bri kradljivce i uljeze, ali neće sprečiti drumske razbojnike; prozo­ ra nema, ili ih je vrlo malo, usled krhke gradnje, ponekad se dodaje kapak, koji se zatvara. Raspored je tako sveden da primi sve ono što čini porodično jezgro: vatra, koja tera strah i čuva duh zajedništva; žena takođe, brine o „domaćinstvu” kao o bogatstvu; najzad rezer­ ve hrane, vina, oruđa, koje obezbeđuju preživljavanje. Vinski po­ drum, peć za hleb i tor za stoku atribut su najbogatijih kuća. Neobično je to što te kuće izgleda nisu nepomične, nisu sagra­ đene da traju „dokle god traje sećanje"; naprotiv, kuće se pomeraju, ne preterano daleko prilikom svake nove restauracije ili obnove, ali arheologija nam govori da se vrlo često menja mesto na kojem se grade. Da lije uzrok tome lakoća materijala? Ili demografski, odno­ sno ekonomski razvoj? U Varam Persiju (Wharram Percy), selu u Jorkširu u kojem se daleko odmaklo u iskopavanjima, primećeno je da je jedna jedina kuća prošla kroz sedam uzastopnih stadijuma preseljenja tokom tri veka. Ali ako je bogataš istovremeno i ratnik, mesto stanovanja se menja: dobija na hijerarhiji, prem a vertikalnoj podeli na zone. Pu­ no je podataka o „dvorcima", pa čak - osim iskopina koje ne omo­ gućavaju razlikovanje perioda u gradnji - i potpunih opisa, slavnih, ali i potpuno izmišljenih, kao što je opis dvorca Ardr (Ardres) u Buloneu (Boulonnais) iz XII veka. Na brežuljku od kamenčića i blata, podignuta je moćna kula, mnogo više da bi se označila moć gospo­ dara, a ne toliko iz odbram benih razloga, četvrtastih, zatim kružnih zidina, najpre od drveta, zatim od kamena, u početku usamljena, potom okuržena zgradama podignutim tokom vekova. Ne zalazeći u pitanje razvoja vojne arhitekture, reći ću samo da je unutrašnji razmeštaj skoro uvele isti. Dole, po potrebi u podrumu, nalazi se hrana, rezervoar za vodu ili čak bunar, ako se može iskopati, konji sa kojima žive i sluge, kuhinje takođe. Na prvom nivou, do kojeg se stiže skrivenim vratim a na visini, nalazi se ponekad utvrđena sala, aula, mesto okupljanja „prijatelja”, neophodnih rođaka, „muškara­ ca"; tu se igra, jede, jer gospodar mora da troši da bi se njegova sna­ ga i bogatstvo uvećavali; tu se okupljaju i traže kandidati pogodni za neku službu, feud, brak. Na drugom nivou, u privatnom prosto106

ru, sa vatrom, nalazi se spavaonica, iz koje mogu da izalaze deca, i naravno soba gospodara, srce loze, u kojoj se krije blago. Još iznad, kćerke, bogatstvo koje treba dobro čuvati, okružene brbljivim slu­ škinjama, kojima je zabranjeno da se pojavljuju dole, u sali u kojoj spavaju „muškarci”; „soba za odm or” takođe, gde gospodar i njego­ vi rođaci slušaju epske pesme... ili kuhinjske recepte. Najzad, na sa­ mom vrhu, kapela, što je moguće bliže Bogu. Što više građevina do­ bije na prostranosti, uređenje će biti drugačije: unutrašnji hodnici zameniće prolaze duž središnjih zidova; stepenište će zameniti merdevine; italijanski tip bašte, sa saletlama i sadnicama cveća naslediće ranije žive ograde koje su odvajale sukcesivne zidine. Vratimo se u grad - iako donekle postoji sličnost između „ho­ tela” (hôtels) u gradu i „plemićkih” kuća na selu - obične kuće iz­ gledaju mnogo drugačije od koliba. Ovaj put više podataka nalazi­ mo u ikonografiji: budući da je aktivnost u gradu konstantna, arhe­ ologija nas ne može precizno informisati o kućama, ali zato imamo obilje slika Sijene, Đenove, Ruena i mnogih drugih gradova, koje potiču s kraja srednjeg veka. Najpre, podela na parcele nameće gradnju kuća u uskim paralelnim blokovima, sa fasadama dugač­ kim oko deset metara. Prema tome, kuća je uzdužna: glavni kom ­ pleks kuće u prednjem delu, dvorište u koje se ulazi sa zadnje stra­ ne. Iako su zidovi često od čerpića, učvršćeni gredama koje drže fa­ sadu, mnogi više vole kamen, ako mogu da to priušte; krov je od crepova ili škriljca. Usled guste gradnje blokova, najveća opasnost za srednjovekovne gradove bio je požar: u XIII veku Ruen je izgoreo u celosti četiri puta. Jedan od skromnih pokušaja da se spreči širenje vatre sproveden je kroz postavljanje ose krova pod pravim uglom u odnosu na ulicu, tako da zabat gleda na ulicu. S druge stra­ ne, budući da je površina tla slaba, kuće se grade na spratove, po­ nekad se izvodi i nadgradnja na već postojećim kućama, kako bi se uštedelo na prostoru; to je poreklo neum erenog romantičnog viđe­ nja „srednjovekovnih” kuća kao trbušastih građevina koje se, u svom gornjem delu, dodiruju jedna s drugom natkriljujući s obe strane ulicu. U nivou ulice, odmah kad se uđe u kuću, nalazi se jedna je ­ dina prostorija, sa prozorima koji se zatvaraju kapcima. Ako uđemo u kuću nekog zanatlije, tu će se nalaziti njegova radionica: u njoj on radi naočigled prolaznika i klijenata, a kada želi da prodaje robu, 107

dovoljno je da otvori kapke prozora, koji se kace horizontalno, je ­ dan na gore, jedan na dole. U dnu kuće ponekad se nalazi prostori­ ja kroz koju se izlazi u dvorište; no, tu je, u svakom slučaju, stepe­ nište koje vodi na prvi, drugi ili najviše treći sprat. Ako kuća ne za­ uzima veliku površinu, podne daske postavljaju se na grede koje le­ že na stubovima; kada se donese presuda koja podrazumeva „ruše­ nje”, dovoljno je preseći oslonce i kuća će se sama urušiti. Budući da ovakva katastrofa nije uopšte pogodovala susedima, počeli su ra­ dije da izriču prekrišiocima ogromne sume za plaćanje. Suprotno kolibama, kuće u gradu imaju podrum u koji se ulazi sa unutrašnje strane kuće: podrum i su nadzidani svodovima i mogu poslužiti kao skloništa u slučaju nevolje. Rekao sam već da su toaleti imali otvor ka spolja; glavno ognjište je na spratu, ali mogu se naći i neka m a­ nja ognjišta iznad, sa paralelnim dimnjacima i odvojenim odvodima što povećava rizik za izbijanje požara. Tako se, u jednoj istoj zgradi, moglo naći nekoliko ognjišta, jedno iznad drugog; veći broj ognjišta značio je veći broj „domaćinstava" koja žive jedno pored drugog: vlasnik kuće na prvom spratu, siromašni roditelji, posluga i podsta­ nari sa malim prim anjim a na ostalim spratovima. Na selu, u nepo­ srednoj okolini kuće, može se naći samo „usoir", gde se ostavljaju zaprežna kola, i bašta koja se nalazi na parceli obradive zemlje, u gradu, zadnje dvorište višespratne kuće, naprotiv, igra vrlo specifič­ nu ulogu: tu se dižu šatori, ostavljaju stara burad, uzgajaju šargarepe, komorač, m irisne ili biljke sapunjače, drveće koje rađa, ako je moguće; ali tu se odlaže radni otpad, pepeo, smeće, pa čak i sadržaj sobnih lavora sve dok, krajem XIV veka ili nešto ranije, nisu organizovali javno sakupljanje tog otpada - osim ako se kuća ne nalazi u blizini gradskih jam a, čime je problem rešen.

I sve što se u njoj nalazi Već ste primetili značaj koji pridajem arheološkim nalazima; sve to dugujem iskopinama napuštenih sela i ispražnjenih gradskih četvrti. Iznenanda, arheologija mi nedostaje: u unutrašnjosti kuća, skoro sve je, zapravo, od đrveta; gvožđe se očuvalo preko svega ne­ koliko alatki, a ostali metali preko novčića; keramike ima u obilju, ali 108

samo specijalisti mogu da odrede vreme nastanka ćupova, lavora ili tanjirića koji, u očima laika, svi izgledaju isto. Obojene pločice na podu i zidovima kod bogatih zanimljive su za istoričara prim enjenih umetnosti, ali daleko od toga da se mogu naći kod siromašnih. Tka­ nine, kožni, drveni predmeti su nestali, osim u veoma retkim sluča­ jevima podvodnih istraživanja. Ipak, sta je ostalo da se vidi? „Da se vidi” je pravi izraz, jer i u kolibi i u gradu, slabo se vi­ di, osim ako niste u nekom delu zemlje gde ima sunca i gde se, uostalom, sunca klone. Na vratim a se nalazi samo jedan mali otvor; ako ima prozora, to su ili rupe za ventilaciju, ili su zatvoreni kapci­ ma, u najboljem slučaju nauljenim platnom. Prozorsko staklo, de­ belo i obojeno poput vitraža, izaći će iz okvira crkava i zamkova tek u XIV veku. Koriste se svece napravljene od loja ili voska, mnogo rede uljane lampe. Takvo osvetljenje u kući je slavarsko, skoro versko; samo to osvetljenje dovoljno je da opravda unutrašnje ukrase u kući bogatih: obojene grede, zidne freske. Tapiserije koje su, kra­ jem srednjeg veka, proslavile italijanske, araške, flamanske i anžujske ateljee, imaju pre svega termoizolacionu ulogu, čuvajući pojas toplog vazduha između sobe i ledenog zida. Kuća je ćelija produžetka života: prema tome, krevet zauzima glavno mesto među nameštajem. Krevet je predstavljen na najve­ ćem broju sačuvanih prikaza, u svim socijalnim sredinama i u sko­ ro svim epohama; nalazi se u svim popisima nakon smrti, iznad sva­ kog drugog dobra. Igra ulogu socijalnog „markera”, naročito zbog toga što je ponekad okružen baldahinom; ali način na koji ga prave uvele je isti: drveni skelet, krevetna podloga, „châlit”, sa nogama i velikim uzglavljem; pletenica od kanapa ili od konoplje; slamarica ispunjena m ahunam a od pasulja, slamom, ljuskama; čaršavi od la­ na ili kudelje, redovno „peglani" udarcima štapa; laneni pokrivač, ili perina ispunjena perjem, kao i jastuci. U germanskim zemljama, u kojima strahuju od truljenja i sitne gamadi, više su voleli i još uvek pre odabiraju životinjsku kožu ili krzno. Ispod ili pored kreveta na­ laze se jaslice, za novorođenče; i u neposrednoj blizini, noćna vaza, u kvalitetnoj keramici. Krevet je i do 2,5 m etra širok, tako da su u njem u komotno mogli da spavaju roditelji i deca, ili nekoliko odra­ slih osoba. Spavali su pridignutih leđa, oslonjenih na jastuke i uz­ glavlje, osim bolesnih i porodilja, koji su spavali potpuno ispruženi. 109

Uzglavlje kreveta postavljeno je uza zid, kao od pamtiveka, otkad postoji čovek do danas: da bi se, kao u praistorijskim pećinama, izbegao iznenadni napad s leđa od strane nekog mesoždera ili nepri­ jatelja. Ništa m eđu nameštajem ne može parirati krevetu, osim mo­ žda kovčega. Sačuvano je nekoliko primeraka iz XIV i XV veka, ko­ ji su, naravno, pripadali bogataškim kućama: izrađeni u hrastovini, u orahu, od jelovine, sa moćnim, često ukrašenim bravama. Sve se u njega stavljalo: novac, vezena odeća, kaiševi, oružje, sve što u po­ sebnim prilikama treba za pisanje i brojanje, ponekad i crni luk i šunka. Na listi najvrednijih stvari, nalazi se odmah iza kreveta. U svakom slučaju, daleko ispred svega ostalog, a to je: nizak sto do XIV veka, drvene (ili, retlco, pletene) stolice, klupe, savitljivi taburei, šipke na zidu kao uvod u ormare koje će renesansa tako ceniti. Poput nekog preverovskog inventara, u fablioima se nabraja, ne po redu po kojem g a ja redam, „alat seljaka”: roštilj, vile, ražanj ili ku­ ka nad ognjištem, zemljani ćupovi, koji daju poseban ukus jelima, ćupovi od prekalajisanog metala, koji daju poseban miris, čančići, činije, pehari, tiganji i duboke posude za priprem u supa, cedilice, kutlače, metle i lopate; zatim, nešto vrednije, vretena, vage, pa čak i kalemčići; najzad, na samom vrhu, ogledala, češljevi i nakit. Sve ono što se savesno navodi u testamentima, arheološkim nalazima i „buržoaskim” pesmama, jasno pokazuje da je žena imala pribor kojim se pomagala, naročito u kućnim poslovima, budući da je „oruđe” muškaraca ostajalo napolju, spremno za poljske radove ili posao u radionici. Ipak, u tom priboru ne vide se samo polne, već i socijalne razlike. U Šaravinu (Charavines) se nalaze, jedna pored druge, početkom XI veka, dve kuće koje su se verovatno razlikovale i po unutrašnjem dekoru; u jednoj od njih nalazile su se društvene igre, muzički instrum enti, ostaci oružja, dok u drugoj nije bilo niče­ ga što je prethodno navedeno, samo ostaci oruđa za obradu žica i metala. Da li to znači da su u prvoj kući živeli vitezovi, a u drugoj se­ ljaci? Ili „vitezovi-seljaci" iz 1000. godine. Ako bih se upustio u ovu problematiku, to bi me odvelo isuviše daleko od predmeta koji sam ovde sebi zacrtao. Ipak, jasno je da kuća nosi obeležja pojedinaca ko­ je ovaj put odvaja njihov ekonomski i socijalni status; ali svi rade, svako prema svom položaju. Vreme je da tu malo zastanemo. 110

Čovekje rođen da radi Ne samo što je ovaj aforizam netačan, već se protivi svemu če­ mu nas je istorija naučila. Sve pred-hrišćanske civilizacije, klasična antička, verovatno i civilizacija naroda koje nazivamo „varvarskim", zasnivaju se na besposlici, otium-u. Napor koji je neophod­ no uložiti zarad produženja vrste pada na teret robova; čak i aktiv­ nosti koje bismo mogli sm atrati produktivnim - lov i rat za m ateri­ jalna dobra, molitva i govor za zadovoljenje duhovnih potreba - u suštini su zabavnog karaktera. Takvo ponašanje dostojno je znanja i pohvale; „plemićko” ponašanje, u izvornom značenju te reči. Su­ protnost bi bila ignobilis, što podrazumeva razm enu m eđu ljudima, negotium, trgovina, nasuprot otiumu. No, ne treba se previše igrati recima. Neki filozofi brane stav da traganje za zadovoljstvom u bes­ poslici proističe iz društvenog života, a znamo već d aje, na primer, hedonizam imao svoje glasnike; ipak, progresivno povlačenje robo­ vlasničke strukture, ideja da rad sâm po sebi može da sadrži nagra­ du, zato što zahteva dodatni, ali spasonosni napor, otvara put poj­ mu rada kao puta ka duhovnom oslobođenju. Naravno, biblijska ka­ zna koja je prethodila Padu ukazuje na to da je i rad neka vrsta ka­ zne, a Isus će kasnije nestrpljivoj Marti reći da je zamišljena i do­ kona Marija odabrala „bolji p u t”. Ipak, i sâm Isus za sebe kaže daje sin stolara, a apostole bira među zanatlijama. Prema tome, dokonost će ostati „sveta”, pošto samo ona omo­ gućava posvećivanje Bogu; ali ne treba mešati lenjost, greh koji či­ ne m alodušnost i inertnost, uvredu čovečanstva, i dokonost, vrlinu koja se na Istoku naziva nirvanom. Još jedan nivo, iz prvih vekova hrišćanstva: rad iscrpljuje; ako mu se čovek predano posveti, kao monasi, moći će da skrši telesni oklop i odagna sve nezdrave nago­ ne - ora et labora, „moli se i radi”, ponavljaju monasi. Od tog doba, rad prelazi iz kategorije kazne, čak željene, u kategoriju svetosti. Rad otvara vrata slobodi; doduše, robove je možda teško ubediti u to; ali oni i ne treba da slušaju filozofe. Tako stižemo do karolin­ škog doba, kada se rad počinje sm atrati svojstvom čovekovog po­ svećenog stanja; i sâm Bog je radio da bi sagradio svet. U XIII veku, Žak de Vitri (Jacques de Vitry) govoriće sa katedre: „Ко ne ra ­ di, ne jede”. Ш

Ovde nam ne nedostaje izvora: ukazi o profesijama, tekstovi organizacija, priče i pesme, ikonografija takođe, kalendari, a na kra­ ju i arheologija, svi nude materijal koji nam približava oruđa za rad. Tokom hiljadu godina srednjega velca, teško nam je da utvrdimo značaj hronoloških i tehničkih detalja na tom oruđu. Ipak, pokušaćemo da izdvojimo nekoliko konstanti. Najpre, jedan leksički detalj: reč „le travail" (rad) ne postoji u srednjem veku. Izraz od kojeg po­ tiče, tripalium, označava tronožac kojim se stabilizuju sapi konja kada se potkiva. To što se isti instrum ent kasnije koristio za m uče­ nje, pokazatelj je negativnog i mučnog aspekta rada. U tekstovima se nalaze izrazi koje i ljudi koriste, a to su labor, actio, opus, sa zna­ čenjem „muke”, „napretka” ili „delà”; a svaki od ovih term ina, ne­ ma sumnje, podrazumeva ulaganje napora. Cilj tog napora je proiz­ vodnja predm eta ili prenošenje poruke: i ratar, i tkalac, i trgovac, kao i sveštenik ili ratnik „rade”, svako prema svom položaju i oru­ đu. M eđutim, pokušaji mnogih istraživača da jednom teorijom ili jednim sistemom obuhvate prirodu odnosa u radu, ostaju uzaludni. Mogu da se pozivaju na Adama Smita, Rikarda, Maltusa, Marlcsa i Vebera koliko god hoće, ali istoričari postavljaju i ruše mehanizme kojima najviše nedostaje psihološka dimenzija, a mene upravo ta dimenzija ovde zanima. Jer radom upravljaju neme pravilnosti, ko­ je iskrivljuju svaki sociološki prikaz i pravdaju, verujem, „naturalistički” pravac kojeg seja držim, kao što ste već sigurno primetili. Izdvojiću tri pravilnosti, koliko ih i vidim, i kada te tri zamene neke druge, to će biti zvaničan „kraj” srednjeg veka i početak „moder­ nog" doba. Prva pravilnost je u suštoj suprotnosti sa našom ekonomskom svešću. Pojam konkurencije ne postoji: za to se pobrinula Crkva, koja u njoj vidi izvor nadmetanja, ljubomore, greha. Bilo da se radi o prehram benim ili zanatskim potrebama, plodovi zemlje i stoke jednaki su za sve i uslovi pod kojima se nude kupcima moraju biti isti za sve. „Reklama" je zabranjena, jer bi mogla da prevari ili da promoviše duh zarade; ni dumping cena nije dozvoljen, jer bi mo­ gao da nanese štetu radu bližnjeg. Iako se u gradu mesarske tezge i ateljei za tkanje gusto redaju jedan do drugog u istoj ulici, razlog to­ me nije besmislena ponuda istih proizvoda po istim cenama, jednih do drugih, nego potreba da se zanat izučava „na gomili”, između ro­ 112

ditelja i vršnjaka istog opredeljenja. No, ne krije se tu ideja o „zlat­ nom dobu": nijedan se neće obogatiti dok drugom ne propadne po­ sao; prijem klijenta, prezentacija i veština su suštinski za prednost, a ne želja za zaradom kod jednog, a skoro čovekoljubivo odricanje kod drugog. Međutim, ako se kod nekoga i javi želja za zaradom, što je stvar svih vremena, strogi gradski zakoni pobrinuće se da svaki prekršilac bude kažnjen: javni službenik proverava da li je sukno, koje je izloženo u tržnici, predugačko, prekratko ili suviše lagano u odnosu na postavljene norm e i ako jeste, pristupa se javnom unište­ nju, a nepoštenom ili nespretnom zanatliji prepisuje se oštra kazna; čak i u doba nestašice, službenik se neće libiti da isuviše mali ili isuviše crni hleb baci u vodu. U očima ekonomista, čiji broj se naglo uvećao u XVI velcu, ova zakonska stega ozbiljno ugrožava slobodu m anufakture i, na kraju krajeva, profit kroz koji se ogleda napredak ekonomije. Ono što nakon toga sledi zalazi već u naše doba. Druga pravilnost nije mnogo daleko od prve. Cilj posla je „za­ jednički profit", „dobra trgovina”. Nesumnjivo, to jeste u duhu hrišćanskog milosrđa, ali je i posledica brige o održanju javnog reda, bez čega se taj cilj ne bi mogao dostići. Nakon nekoliko maglovitih pokušaja u doba Karla Velikog, nadzor nad radom u severozapadnoj Evropi preuzeće gradovi: nadzor nad merama, cenama, sve uz oru­ žanu pratnju kako bi se izbeglo nasilje; velikaši se u to ponekad mešaju, ali u maloj meri do 1250. U tom trenutku, u gradove će se sli­ ti velik broj nekvalifikovanih ljudi sa sela i pomešati se sa nezapo­ slenim gradskim radnicima; franjevačka „braća” nem aju mnogo po­ sla oko podizanja pobuna - ali ovde neću govoriti o „strahu i trepe­ tu ”, o pobunama i štrajkovima koji su mogli biti ugušeni jedino si­ lom. Već smo u XIV i XV veku i svet radnika počinje da pati. Najzad, treća pravilnost približava nas našim vremenima; i vraća nas na selo. Rad je plod nekog napora i proizvodi neki rezul­ tat, ali ni prvo ni drugo nisu uvele od istog izvora: ratnik dobija sla­ vu, ali je plaća svojom krvlju; sveštenik stiče ugled svojim uticajem, ali za to je potrebno provesti puno vrem ena u učenju; zanatlija i tr ­ govac moći će da se obogate, ali nikad ne znaju kada će im i koliko sreća i sticaj prilika biti naklonjeni. A seljak? Njemu je spas zagarantovan, dovoljno je da sledi pravila pobožnosti, da rutinski oba­ vlja svoj težak, ali m iran posao i da nije izložen nikakvim opasno113

stima sem hirovim a Prirode. Uostalom, ako ga njegovi dobici po­ nekad i izvuku iz osrednjosti, oni nikada, ili skoro nikada, nisu u opasnosti. Prema tome, ako se ima ono što je neophodno, zašto se uopšte upuštati u pustolovine? Prvi stanovnici nove zemlje koji traže mesto za život? Pohlepnik koji se s m anastirom prepire oko delà šume? Oni su u manjini i njihovi napori uočavaju se tek na­ kon dužeg vremenskog perioda. Preduzimljivi duh ovde je bled, a rutina koja je u uskoj vezi sa običajnošću, koči svaki napredak: iz tog razloga istoričar prvo pozdravlja poljoprivredno zalaganje, iz­ m eđu X i XIII veka, a zatim prelazi na istoriju grada; barem tu, rad je uočljiv!

Koji rad? Moralisti i filozofi XII i XIII veka, u ubeđenju da glačaju „ogledalo sveta”, uspeli su da odrede predm et rada prema službi, „redu”, socijalnim slojevima i učinku. Ali nisu pokušali da opišu njegovu ergonomsku stranu. A upravo ergonomija baca svetio na oblik i učinak napora, bolje od bilo kakve analize sistema: neki ra­ de bez naknade, neki za platu, neki za dnevnicu, a neki čekaju da im sa grane padne jabuka. Svaka od ovih grupa zaslužuje pažnju. Što se tiče prve grupe, ona za sobom povlači ideju ropstva: ratni zarobljenici, uhvaćeni u bitkama, ili tokom divljačkih pohoda, poslužiće za sve. Tradicional­ na istorija smerno - ili kukavički - zatvara oči pred sramotom an­ tičke „civilizacije”, vizantijskim licemerjem, muslimanskim cini­ zmom i kukavičlukom hrišćanske crkve na Zapadu koja osuđuje trgovinu ljudima, ali istovremeno istim tim ljudima zabranjuje da budu prisutni na službama, a upravo tako je i ona načinila svoje prve korake. Slavni kraljevi karolinške dinastije nebrojeno puta su išli u pohode i otimačine u slovenske zemlje, kod Esklavona, koji će kasnije deliti ime sa hordama koje su sprovođene do islamskih i hrišćanskih zemalja na Istoku; kako bi se um irila uzbunjena savest, te horde robova primale su svetu tajnu krštenja na brzinu i zatim je Jevrejima bilo poveravano da ih sprovedu. Vratimo se ipak prvoj grupi: u VIII i IX veku smanjila se zahvaljujući obustavi pohoda; 114

uostalom, mnogi od tih ljudi nižeg soja dobili su neki komadić ze­ mlje, neki stalni posao u domaćinstvu. Ali ropstvo se ne „isplati”: starci, trudne žene, mala deca, teret su koji ne donosi nikakvu za­ radu; a već je prošlo dosta vrem ena otkako se prestalo sa usmrđiva­ njem neposlušnih ili bolesnih robova. Prema tome, potrebno je tra ­ gati na nekom drugom mestu. Ne želim da na ovom m estu pominjem kako je kmetstvo nasledilo ropstvo, kao što to mnogi neprestano tvrde. To je samo intelek­ tualna olakšica koja se zasniva na ograničenjima pravne prirode, možda još više moralne, a koja pada na teret seljacima. Radi se o za­ tvorenoj oblasti, ispunjenoj prevaziđenim idejama i, čini mi se, ta ­ ko daleko od mog predm eta da nema smisla da istražujem poreklo tih otuđenih, „vezanih" (značenje reći servi) ljudi. Osim što sam ubeđen da to stanje, uprkos tvrdnjam a Marksa i Bloha, nikada nije bilo opšte, te se tako brzo raspalo, dodaću još da je priroda posla kmeta jednaka onoj slobodnog seljaka, uz nekoliko dodatnih manjih ličnih obaveza. Dakle, prepustićemo pravnicima da se bakću tim formalnim stavovima: bilo da su s vilama u rukama, ili da svi dele jednu grobnicu na groblju, radnici, bili slobodni ili ne, ostaju isti. No, u okrilju porodice naći ćemo radnike koji nisu plaćeni. U jednoj takvoj grupi, naročito na selu, i među zanatlijama, žena, sin, braća dobijaju svoju platu kroz opšti dobitak ćele grupe; svako radi zarad opšteg interesa, u skladu sa svojim godinama i snagom. Ova poslednja karakteristika uvodi podelu rada, ali zavisi samo od volje oca ili neprikosnovenog položaja prvenca. Isto tako, kada neko od­ bije da pomogne grupi rođaka ili prijateljima u nekom zadatku koji smatra nedostojnim ili nepovoljnim, kao što je čuvanje svinja ili ba­ canje balege na oranice, izazvaće, u najgorem slučaju, bes odraslih ili „oduzimanje dezerta”. A upravo je to najčešći posao seljaka: radi se dok ima dnevne svetlosti; odmaraju se samo kada se potpuno is­ crpe sakupljanjem letine ili presovanjem vina; nema drugog dobitka do plodova dobro urađenog posla. A ako sused ponudi svoju pomoć, to je samo izraz milosrđa; zajednica prepušta Bogu da zahvali radni­ ku. Na kraju krajeva, upravo to prihvatanje besplatnih usluga u srednjem veku opravdava princip da svako može da radi sve. Na preseku između ova dva tipa rada, nalazimo treći koji se polako briše iz naše današnje prakse: obaviti posao bez utvrđene 115

nadoknade, ali zarad prednosti koje prate tu aktivnost: za poklo­ ne, mogućnost dodatne zarade, dobitke koje donosi dodatni trud, ponekad više lični nego nesebičan. Ponuda je široka: „činovnici”, tj. državni ili finansijski službenik, kapelani i čuvari zamka, od po­ moćnika antikvara do seoskog viteza, svi oni žive, bez plate i dnev­ nice, od onoga što dobijaju kroz svoju „službu”: od procenta na po­ dignute poreze, od m ilostinje i darova vernika, od povrem enih pljački ili sitnih krađa. U tu „službu” nesumnjivo uvek ulaze „pri­ jatelji", obavezani, svi oni koji čine familia, casa o kojoj sam već govorio, svi oni verni gospodaru koji im pruža prijateljstvo i poverenje. Evo nas, najzad, pred grupom koja nam se čini poznatom: to su oni koji za svoju m uku dobijaju platu. Ovde ima toliko aspekata da, ako bih dao samo jedan kratak pregled, završio bih sa tabe­ lom srednjovekovne ekonomije. Stoga ću se ograničiti na istaknu­ te osobine. Ovi radnici plaćeni su za ono što rade u korist onih ko­ ji ih angažuju. Na selu, to su „nadničari” i unajm ljuju ih samo za poslove koji traže fizičku snagu. Ovaj manji deo slobodnih, ali si­ rom ašnih seljaka nije bio form iran, već ohrabren od strane nekih verskih redova, kao što su cisterciti, koji nisu želeli da povere svo­ je posede veleposednicima sm atranim suviše zahtevnim ili nepo­ slušnim. No, njihov je položaj danas teško predstaviti: oni ili obra­ đuju svoju sopstvenu zemlju i to ih svrstava u besplatnu radnu snagu o kojoj sam govorio; ili zakupljuju zemlju, ali u tom slučaju oni svojim trudom i zalaganjem ostvaruju prihod koji, kada se odu­ zme ono što je neophodno za život, ide u korist vlasnika zemlje, ko­ jem na ime zakupa plaćaju u novcu ili u dobrima. Neću govoriti o svim vrstam a poreza i desetka (cens, surcens, agrière, complant, métayage, mezzadria, fermage);48 suzdržaću se i da govorim o 48 cens - porez koji su, u novcu ili u dobrima, kmetovi godišnje plaćali gospodaru fe­ uda na kojem su živeli; surcens - budući da je cens bio simboličan, velikaši su obično, pod raznim izgovorima, uvodili dodatni porez; agrière - procenat žetve namenjen gospodaru zemlje; complant - naročita vrsta davanja zemlje u zakup, prema kojem vlasnik obavezuje obrađivača da na zemlji gaji vinovu lozu i da mu isplati procenat berbe; métayage, mezzadria - procenat žetve ili berbe namenjen kmetu i vlasniku, obično 50%, određuje se unapred putem ugovora; fermage - po­ rez na držanje farme i njene dobitke 116

„radnim uslugam a”, koje su, iz veka u vek, bivale sve lakše i lakše i bile su nešto što je seljak bio dužan da izvrši van poreza: oranje, berba grožđa, prevoz, čuvanje. Ogroman broj delà istorijske knji­ ževnosti danas vrvi od regionalnih i hronoloških varijeteta, tako da je za bavljenje tim pitanjim a potrebna jedna posebna monografija. Da li onda ove radnike možemo sm atrati „najamnicima"? Da, jer ako plaćaju, bivaju plaćeni; i to na iznenađujući način za nas: oni su zaštićeni, njim a se sudi, otvaraju im se „zajednički" prostori, ambari za žito, za stoku i za drva - sve ono što je, od XIV veka do danas, prisvojila država. Sada pređimo u grad, gde je situacija jednostavnija: šegrt je plaćen u naturi, da nauči, m ajstor svoju platu ostvaruje kroz priho­ de, ali zato drugi, bili oni sluge, potrčci, „posetioci javnih kuća”, svi oni koji traže posao, plaćeni su ili bi želeli da budu. I u gradu na različite načine: prem a poslu ili na dan, po ugovoru ili usmenom dogovoru, najčešće upisani u registar „zanimanja”, ali ne uvele, u neku četvrt ili bratstvo. Ritam njihovog rada određuju otkucaji gradskog sata na kuli, ali vrlo lako mogu biti kažnjeni ako pokvare posao, ili bivaju angažovani da rade noću, „na crno”, u sobi, kako bi odradili dopunske časove: nazivaju ih „žutima”, prema svetlosti svece koja obasjava njihov ilegalni posao. Ako prekinu s poslom uprkos „zajedničkoj dobiti”, ako se potuku, ako unište oruđe svojih rivala, sve je to deo svakodnevnog gradskog života: strah i trepet, „pobune”, zavere, napadi na poreznike, plate, nezaposlenost, vlast koja krade, bogati koji „otimaju”, konkurencija među seljacima do­ šljacima, sav taj „svet rada” čiji jad i bedu nam nije teško da zami­ slimo. Na kraju, ostaju oni koji ne rade ništa. Njih ne treba tražiti među „dva prva reda” božanskog modela. Istina, oni bi mogli da prođu kao dokoni; ali njihov zadatak je da se posvete drugima, a ne da proizvode dobra: sveštenik propoveda i podučava zarad spasa i ispravnog puta duša; ratnik se bori za slavu i ratni plen, dok sjaj njegovog stola i uzvišenih delà obasjava siromašne, sve dok ih ne razljuti. Što se tiče m onaha i isposnika, njihova dokonost je sveta, jer ih stavlja u direktnu vezu sa Duhom; na vernicima je da u tome vide i svoje dobro. Uostalom, nasuprot ovim svecima i sveticama, čije se vreme ni ne plaća ni ne računa, imamo starce čije se vreme 117

više ne računa ni ne plaća; oni su čuvari znanja, znaju ko je čiji ro­ đak, daju savete, presuđuju i osuđuju, pod svetim drvetom u selu ili pod svodovima grada. Na suprotnom kraju ovog šarolikog sveta, na­ laze se „jadnici” koji i nisu baš uvek jadni - prosjaci, lopovi, ubice, „kajmani" ili obični šumski banditi - i koji se, tu i tamo, šalju na vešala kako bi se ohrabrio pošten svet. I oni rade, jedino što plodove ubiraju u potpunosti na štetu drugih. Ipak, jedan detalj nedostaje mojoj skici, jedan vrlo važan, su­ štinski detalj: gde su žene? „Svaki drugi čovek”, kao što bi rekao komičar. Žene ostaju u kući, u kojoj razvijaju svoju aktivnost i ula­ žu trud i napor, fizički ako treba, ponekad prevazilaze napore m u­ škaraca napolju: vatra i hrana, pećnica i mlin, voda iz bunara i po­ moć prilikom žetve; sve ono što se sm atra ženskim poslom: žene predu, šiju, pletu, tkaju, ako su završile sa šišanjem i češljanjem ukućana. Ali sve te radnje koje se ponavljaju i koje m uškarci uopšte ne razum eju, usadiće u njihov duh ideju da žena, zatvorena u kući, „ne radi ništa”. To je izmišljotina koja će biti odbačena već u XIII veku ili ranije, kada ljudi progledaju. Iako je na selu teško raz­ dvojiti uloge koje u vođenju domaćinstva igra svaki pol ponaosob (ko drži kasu? ko sakuplja i plaća porez?), barem je jasno da žena, kad postane udovica, zauzima mesto pokojnog muža, dok udovac odmah traži novu priliku i to ne samo zbog seksualnih nagona. S druge strane, u gradu će žene zauzimati sve više m esta u javnom životu krajem srednjeg veka, što dokazuje feminizacija naziva za­ nimanja. Žene upravljaju poslovima sa kožom, filcom i štofovima. Naravno, i poslovi tkanja zahtevaju više snage nego što je žene mo­ gu imati, kao što je razapinjanje jedra ili mešanje piva; ali zato že­ ne razvrstavaju, broje zaradu, prodaju. Na slikama su predstavlje­ ne kako vode krojačnice, obućarske radnje, ali i mesare i piljarnice. Na lestvici zanim anja zauzimale su položaje m ajstora u radio­ nici, radnica, sluškinja. A da li je bilo ravnopravnosti polova, koju zahtevaju naši današnji savremenici i koja je postojala u doba nji­ hovih davnih predaka? Čini nam se da je, ipak, nije bilo, iz istih razloga koji i danas važe: rad žene van kuće isprekidan je periodi­ ma nemoći usled trudnoće, ograničen je grubim sredstvima i mo­ gućnostima za rad, marginalizovan je mačizmom koji se oseća ugroženim, o čemu sam već govorio. Ne znamo ništa o nejednako­ 118

stim a u nivou plata, kojih je verovatno bilo, ali o kojima teorijski tekstovi uopšte ne govore. A nem a ni ženskih „korporacija”, nema ona šta da traži u m uškim „poslovima". Žena kod kuće ima sva pra­ va i ona je gospodarica; čim izađe, ako nije sluškinja ili pomoćnica, ostaje pod nadzorom m uškaraca.

A oruđe? Istoričari koji se bave najprestižnijim kategorijama sveta rada nem aju mnogo problema u opisivanju oruđa koje im pripada. Lju­ di od pera morali su da prođu kroz škole, univerzitete; naučili su da koriste pero, da sastave propoved ili da odbrane disputatio. Pamće­ nje, talenat, psihologija, osobine su koje dobijaju rođenjem ili ih razvijaju intelektualnim igrama. Ratnici vežbaju da se popnu na konja i da jašu, da barataju teškim i opasnim oružjem, da izbegavaju udarce, da vrebaju. Ne treba im ni škola ni nauka; dovoljni su im hrabrost, oštar vid, izdržljivost. Ali svi ostali morali su da uče. Da nauče da izdrže fizički napor, više nego psihički; zapravo, mi ni ne znamo kolike su telesne vežbe i fizičke pripreme bile po­ trebne da bi se izdržao napor u radu, koji su danas ublažile ili pot­ puno zamenile mašine. Već sam rekao da se muškarci i žene nika­ da nisu „umarali” ili se barem nisu žalili da su umorni. Ipak, koliko je samo primera, barem u književnosti, koji govore o izvanrednim naporima: hodočasnici i vojnici koji u pohodu na nogama prelaze i do deset sati bez prestanka, konjanici koji u sedlu prelaze i dvade­ set milja, kamenolomci koji vuku blokove od jedne tone, stanovni­ ci grada pod opsadom koji pružaju otpor i do dva meseca samo na nečistoj vodi! Niko se ne „čudi” tome što se Barbarosa sa više od osamdeset godina kupa u ledenom potoku (od čega je i umro, živa istina!), što Filip, vojvoda burgonjski, izgubivši razum, luta šumom tri dana bez hrane, što Roland zadaje tako snažan udarac po šlemu nevernika da se ovaj na dva delà raspolutio i što je potrebno neko­ liko njih da izvuku Durandala iz zemlje, što taj i taj obara bika jed­ nim udarcem pesnice, preskače ponore, vadi hrast iz korena ili čak - kada je reč o ženi - ruši zidine. Pored ovih začuđujućih primera, u kojima mašta sigurno ima udela, sportovi koji su nam znani, igre 119

s kuglom ili igre dovitljivosti, vežbe jahanja, predstavljaju za njih čistu zabavu, ne trening. Dakle, uči se kroz im itiranje, posm atranje, vežba se od malih nogu. Upravo zahvaljujući prvim iskustvim a u detinjstvu, budući početnici u nekom zanatu nazivaće starog m ajstora „majkom”. Jer, pored toga što predstavlja uzoran prim er, m ajstor uči i triko­ vima i izrekam a koji olakšavaju prve korake kako radnika, tako i mladog seljaka. Istoričari tehnološkog razvoja sigurno će se pobu­ niti i kazati da se Varon (Varron), Vegetije (Vegetius), Kolumela (Columella), Vitruvije (Vitruvius) u grobu prevrću, svi ti „geniji” koje slepo navode i kom entarišu sveštenici (koji često i nisu pro­ čitali njihova delà) i za koje ljudi koji rade nikada nisu ni čuli. Na­ ravno, ne osporavam da je tokom deset stoleća srednjeg veka do­ šlo do značajnih pomaka u razvoju oruđa u svim sektorima, ali to je rezultat praktičnog pristupa, a ne teorije; zato i nije važno što se tragovi toga i toga mogu naći u Grčkoj, u Iranu, u Kini, kod Slo­ vene i kod Kelta. Pre svega, oruđe za rad ima trajne osobine, na veliku žalost ar­ heologa koji su računali da na osnovu promena mogu da odrede pe­ riod nastanka: srp, mlatilo, preslica, kantar, vile napravljeni su ta ­ ko da odgovaraju ruci i pokretima čoveka, kao što se potkovica pra­ vi prema kopitu konja. Dokle god koristi ove alatke, nema potrebe da ih menja. Kako onda odrediti vreme njihovog nastanka? Većina srednjovekovnih „izuma” samo su rezultat pažljivog posmatranja konstanti u životu: grožđe se gazi u kaci, gvožđe se kuje tek kad se ugreje na vatri, svi ti naizmenični pokreti butina ili ruku ugrađeni su u princip rada svrdla i osovine kola; konj se upreže kod remena, sedlo se pričvršćuje unkašom i rem enom da bi se izbeglo gušenje konja, ako se jahač pouzda samo u uzde, ili pad viteza u trenutku kada kreće u juriš. Kada govorimo o čuvenom plugu sa raonicima, vrhuncu srednjovekovne poljoprivredne proizvodnje, to je samo prirodno rešenje za obradu bogate oranice, koju treba produbiti, is­ kopati i potom odbaciti u stranu kako se ne bi vratila u „brazdu”. Zar „stari” nisu ništa od toga videli ni znali? Možda, ali zašto? Pre­ pustimo tu raspravu sveštenstvu... Razumite me. Kako bih mogao da poričem napredak u kvali­ tetu, delotvornosti, obimu rada kada se toliko toga poboljšalo izme120

đu XI i XIV veka? Bilo bi apsurdno negirati to i ubeđen sam u „na­ gli ekonomski skok”, a samim tim i socijalni, zahvaljujući izumu pluga i mlina na kamen, m ehanizam a na pedale, za ventilaciju rud­ nika, na primer, zahvaljujući pravljenju brodskog trupa pomoću sistema na preklop kao i potkivanju konja; no, želeo bih samo da približim te „novine" rukam a i ličnom iskustvu seljaka i zanatlije, sveštenika i ratnika takođe, iako rede pominjem ove poslednje. Kao dobar oslonac može mi poslužiti Crkva. Za Crkvu, napredak ne mo­ že biti ideal, ona strahuje da tu leži potraga za profitom koji nas udaljava od spasenja; ona osuđuje inicijative bez prethodne dog­ matske podrške; ona s podozrenjem gleda na individualizam hra­ brih koji može da ugrozi duh zajedništva. To je stav koji je bilo te ­ ško odbraniti u trenutku kada se hrišćanski svet suočava sa pora­ stom kapitala, povećanjem razmene, naduvavanjem potreba. U XII veku, Crkva traži od cistercita da ponude ruralni model racionalne ekonomije koji je, u suštini, neprofitnog karaktera. U XIII veku, prepušta braći propovednicima da u gradovima šire kodekse do­ brog ekonomskog ponašanja. U XIV veku, opšti talas kretanja će je progutati. Na kraju, još jedno zapažanje zarad jasnije vizije svega. Svi ar­ gumenti koje sam izneo nem aju za cilj da naše doba isuviše udalje od srednjovekovnog. Ipak, moram uneti još jednu ispravku, takore­ ći ,,u žiži”. Svi ti radovi i kategorije rada čiji sam pregled dao, nisu na identičnom planu sa našim: zapravo, sm atram da preraspodela oblasti rada nije na istom nivou u srednjem veku. Naročito u gradu (ali ne živi li i danas većina stanovništva ,,u gradovima”), pregled kategorija rada u to doba donosi nam prijatno iznenađenje: iz m no­ gih naših izvora, na prim er iz pesama ili naročitih formi „priča” {le dit ) iz XIII veka, kao što su „Pariške priče” (les dits de Paris), dâ se zaključiti da su aktivnosti na proizvodnji hrane predstavljale goto­ vo polovinu poznatih zanimanja, a da su aktivnosti obrade prim ar­ nih resursa, metala i tekstila, pokrivale svega trećinu; dakle, ostaje svega 10-15% prostora za intelektualne aktivnosti i beznačajan procenat za ono što se danas naziva „tercijarni sektor”, usluge. Da li je suvišno reći da su ove proporcije danas sasvim drugačije, sko­ ro obrnute? Možda je takav zaključak banalan, ali ne treba ga zane­ mariti. 121

Došlo je vreme da se oprostimo od odraslog muškarca i žene, rođaka i suseda, aktivnih i onih koji to nisu; od kuće i radionice takođe, od vrem ena koje prolazi u njihovom životu i od onoga što je ­ du. Život malo po malo slabi. Približava se vreme smrti.

KRAJ ŽIVOTA Čoveku nije bio potreban Sveti Avgustin da m u otkrije da je sm rt neizbežna, ali da se vreme njenog dolaska ne zna. Smrt je glavni lik ljudske pustolovine. Mnogo pre pojave hrišćanskog zapa­ da, sm rt progoni umove; ona gospodari porodičnim odnosima; pri­ tiska ekonomiju; upravlja svakim razmišljanjem. Verovanje u za­ grobni život, na Zapadu i u drugim delovima sveta, daje smrti auru straha i nadanja, daje joj predznak oslobođenja od tela i ovozemalj­ skih patnji, početka vrednovanja duša. Pošto se njena presuda ne može izbeći, m ora se barem pokušati „pripitom iti”, približiti, pri­ hvatiti kao početak, možda čak i poželjan početak, takoreći ograni­ čiti snagu okova koji nas sputavaju na zemlji. Za to je potreban ve­ liki napor. Antičko društvo u staroj Grčkoj i Rimu, jedino čiji nam je stav približno poznat po ovom pitanju, nije uspelo u tom podu­ hvatu: ono je proteralo mrtve daleko od naselja, u usamljene i uda­ ljene nekropole duž puteva. Povratak živih u svet mrtvih ili obrnu­ to, sigurno označava m entalni slom prvog reda. Kao odgovor na to, ne vredi pom injati porast broja pogroma ili zastrašujućih epidemi­ ja. Pobedila je progresivna pregnancija ideje o besm rtnosti duše: sm rt je početak, ritual prelaza koji treba pripremiti s verom, skoro radošću, radi oslobođenja duše, ponovnog susreta sa precima, do­ stizanja istinske svetlosti. To ne isključuje ni strah od boli ni dra­ mu rastanka; ta strahovanja će nastaviti da rastu čak i kada, nakon XII velca, ovozemaljski život postane, barem za većinu, blaži i lak­ ši. Kada ratne strahote i hirovi Prirode dostignu, u drugoj polovini XIV veka, krajnje granice, sm rt će ponovo dobiti odbojan i zastra­ šujući karakter, lice jahača Apokalipse koje će se zadržati još dugo vremena. Iako se ne može predvideti, skoro svi ljudi predosećaju kad im dolazi vreme. 122

Starci Kaže se da svako društvo ima „stare kakve zaslužuje”, ili ka­ kve je proizvelo. A tokom hiljadu godina srednjeg veka, izmenilo se mnogo takvih „staračkih društava”. Prema tome, slabo možemo da procenimo udeo m uškaraca i žena „starijih godina”; pre svega u nedostatku dokaza, ali i zato što sam pojam starosti nema stabilno značenje i efekat. Zar se to ne vidi i danas? „Izgledati m lađe” ili „umreti prerano” stvar je kalendarske navike ili, na kraju krajeva, srčane izdržljivosti, ali kada vam neko ko je mlađi kaže „da razm i­ šljate kao ljudi u godinama" ili „da izgledate starije”, onda to ne la­ ska toliko i odnosi se pre svega na „ponašanje”. No, to su samo ba­ nalnosti; one nam ukazuju na neku vrstu osude: starost je ili vredna poštovanja ili smešna; ona se vidi više iz stava i ponašanja, ne­ go u krvi i mesu. Tokom srednjovekovnog doba, ovaj poslednji n a ­ čin gledanja na starost sreće se mnogo rede ili je možda ostavio manje traga u književnosti. Prvi način je dom inantan i zaslužuje našu pažnju. Ako je gornja starosna granica, kao što kažu demografi koji se bave računanjem (90 godina + 10 godina = 100 na dvoje, dakle „očekivanih” 50 godina!), zavisila od kvaliteta života u svakom stoleću, može se sm atrati da, tokom celokupnog srednjeg veka, nije prešla 60 do 65 godina; o tome sam već govorio. Preko toga, sm a­ trate se preživelim, ali ne i beskorisnim: pronašli smo retke sluča­ jeve uspešnih vojnika; početkom XIV veka preko 10% ratnika su šezdesetogodišnjaci. Greška je, u srednjem veku, bilo koju smrt sm atrati preranom i to smo već više puta potkrepili primerima. Naravno, razum no je praviti razliku između dve vrste aktivnosti, dva načina života, dva pola, ali je cilj daleko iza onoga čemu nas podučava tradicionalna istoriografija. Svi ti „stari ljudi" obrazuju „starosnu kategoriju” koja najčešće uliva strahopoštovanje. Najče­ šće, ali ne uvele, kao što o tome svedoči veliki broj fablioa: ko još ni­ je čuo za pokrivač presečen na dvoje, priču o polovini ćebeta bače­ noj preko starca koji je zatvoren na tavanu? No, ti stari ljudi su usmeni svedoci onoga što je bilo; od njih se očekuje da presude kad treba. Kada ih neko pita za godine, oni mu kažu približno koliko misle da imaju: sedamdeset, osamdeset, retko kada više. Čuvari se123

ćanja, naročito porodičnog, ponekad i političkog, oni su neophod­ na karika između Ovozemaljskog i 0 nezemaljskog; od njih se oče­ kuje da, pokraj vatre, pripovedaju o onome čega se sečaju. U vreme kada se malo piše, stari ljudi su sluge vrem ena koje nepovrat­ no prolazi. Privilegovani još od ranog srednjeg veka, što se vidi prema propisanim kaznam a,49 u prednosti su više kao vredni svedoci nego kao praroditelji. Već sam govorio o tome da se u srednjem veku „stari ljudi” nisu mogli isprečiti između generacija, kao što to danas čine. U donekle rom ansiranim biografijama poznatih ljudi, lik pre­ daka je najčešće nepokretan, statičan, ne radi ništa sem što predsta­ vlja prim er koji treba slediti ili daje neme prekore. Međutim, poslednji period srednjeg veka svedok je promene odnosa prema „tre­ ćem dobu”. Ono prestaje da uživa sveopšte poštovanje. Ono što bi­ smo danas nazvali prodorom „mladosti" - i čiji smo svedoci - stavi­ lo je u prvi plan sve što je mlado i novo: nakon 1350. ili 1400. svi književni junaci su mladi i lepi, kao, na primer, „zvezde" političke igre i ratne vođe. Svi imaju godina približno kao Jovanka Orleanka; kraljevi, prinčevi, vojvode, ratnici koje veličaju mladi i prati narod, svi oni nem aju još ni trideset godina. Eto ko je uneo ideju opšteg podmlađivanja čitavog administrativnog aparata tog doba. Pogre­ šno: prelati, sudije, dvorski velikodostojnici uvek su ljudi u godina­ ma; ali moda oblačenja, frizura, načina razgovaranja, imala je za cilj da veliča mladost u izgledu i ponašanju. Tako da se, kao i danas, u našoj žeđi da izgledamo „mladi" ogleda još jači strah od smrti, uve­ ćan surovim vremenima: još uvek ne polažu nade u kreme i u pla­ stičnu hirurgiju, ali veruju u moći izvora mladosti. Ipak, stari ljudi osete da se kraj približava. Ako ne kroz neu­ moljivo slabljenje organizma, onda traže pomoć kod proroka, konsultuju nekrom antiju ili arheologiju, pod uslovom da su bogati kao 49 Les tarifs de composition - prema prvim srednjovekovnim zakonima, između IV i VI veka, postojale su kazne koje je, u novcu, okrivljeni morao da plati ošte­ ćenima: ako dodirne ženu po šaci, kazna je 15 sua; ako je dodirne po podlaktici, 30 sua; ako je dodirne po nadlaktici, kazna je 35 sua; ako je dodirne do nivoa grudi, 45 sua; za ubistvo Franka ili Rimljanina, bila je propisana kazna od 100 do 200 sua. Ove kazne imale su za cilj da, u slučaju nasrtaja na ženu, spreče krvnu osvetu. 124

Luj XI. Tumače se snovi; ako znaju da čitaju, hrane se utešnim m i­ slima iz delà koja govore o životu svetaca ili heroja. U književnom svetu, ovo je doba „priručnika za sm rt”, artes moriendi] a propovednici sve više govore o osiguranju: čovek nije ništa, spas je sve. Na zi­ dovima crkava u XV veku, mrtvački ples okuplja sve mrtve; i zar to nije uteha kada se zna da svi oni idu pred Strašni sud? Uostalom, zar sm rt nije početak „četvrtog doba”, doba koje nam otvara put ka večnosti? Platoničari, a potom i Avgustin, rekli su da se radi samo o „prelazu”. „Prelaz”? Prelaz koji uliva strah, tako da hrišćani, bilo da su se pomirili s tim ili ne, veruju u „religiju strah a”: veruju da su isuviše grešili i tako upropastili svoje šanse za Spasenje. Jer ideja koja uli­ va spokoj budistima, a to je da život ponovo počinje nakon smrti, odbačena je na koncilu u V veku i nije ušla u hrišćansku dogmu. Svi potezi su povučeni i nema svrhe boriti se protiv smrti: njena pobeda je neminovna. Čak i mislioci koji bi želeli da se čovek bori protiv neizbežnog, kao što su Avicena (Avicenne ili Ibn Sina) u Iranu ili Bejkon (Bacon) na Zapadu, raspolažu samo farmakopejom50 kao sredstvom za borbu, a to, složićete se, nije dovoljno. Iako okružen celokupnom familiom u poslednjim trenucim a života, barem u ra ­ nom srednjem veku, čovek na samrti ipak ostaje sâm, kada kraj po­ staje „gnusan”. Kako ništa nije gore od „loše sm rti”, kao što je ona koju nije mogao da predvidi niti da se za nju pripremi, čovek će preuzeti sve neophodne mere i pokušati da se nađe u toj maloj grupi odabranih. Prvo će očistiti dušu, koja je utoliko više ukaljana ukoliko je viši po­ ložaj u društvu imao. Laskave ispovesti, ponekad javne, radi otku­ pa zločina ili manjih nedela. U tom trenutku, čovek na samrti je pred Sudijom: neće sakriti ništa; neće poštedeti nikoga; neće se ni­ malo osvrtati ni na interese, ni na čast svojih najbližih. Jadna per­ spektiva za one koji su uz njega, ogoljeni, obeščašćeni. A jedino sveštenici, sluge Božije, mogu sam rtniku da otvore vrata Nebesa i ta usluga se plaća: ako ih prime u red m onaha in extremis vitae pre smrti, ili im omoguće da počivaju ad sanctos među monasima ili u 50 Delo enciklopedijskog karaktera u kojem se nabrajaju sve lekovite biljke, minera­ li, elementi životinjskog porekla i navode njihova lekovita dejstva. 125

samom svetilištu - ljudi se mogu nadati da će u zagrobnom životu dobiti podršku u molitvama - naročito u molitvama monaha, sma­ tranim efikasnijim od molitava prezauzetih kapelana. M eđutim, da bi ih pridobili, potrebno je ustupiti im šumu, vinograd, pravo na korišćenje nekog zabrana; a Božije sluge, budući da dobro poznaju in­ terese Crkve, brzo se nađu kod uzglavlja samrtnika. Duši upokoje­ nog biće osiguran večni m ir ako se bude služio obits, služba za po­ koj i pomen. Uz sve to treba dodati i ličnu sujetu kroz „posmrtnu ren tu ”, uspom enu koja će se čuvati o upokojenom i koja ponekad predstavlja pravo breme za preživele, toliko da upropasti porodicu, ali i zadivi svet: vojvoda od Buša, slavni kapetan mračnog uma, po­ ručio je dva puta više službi nego što je bilo propisano, a sto godina kasnije i pobožni španski kralj Filip II. Srećom po nas, takva po­ sm rtna neum erenost ostavila nam je posebnu kategoriju dokume­ nata, izuzetno zanimljivu: obituare, popise um rlih koji su pažljivo vođeni i čuvani u m anastirim a sa kalendarom zadušnica, ili „svitke um rlih”, koji su kružili od m anastira do m anastira kako bi se u njih unosila imena pokojnika. Za istoričara, ovi dokumenti su bogat iz­ vor podataka o porodicama. Kada ostane praktično ogoljena usled nepromišljenih darova samrtnika uplašenog smrću, porodica može da se pozove na pravo na „povlačenje odluke” u ime zaštite ojađenih naslednika. Težak po­ duhvat, kada nasuprot njima stoji Crkva, skromno zaogrnuta ide­ jom o spasu duše; poduhvat donekle olakšan, ako je pokojnik osta­ vio iza sebe testam ent. Ne mogu se zadržavati na testam entu, jer će to moju priču odvesti putem složenih pravnih zapažanja. Dodaću samo da se praksa ostavljanja zaveštanja, čvrsto ukorenjena u ju ­ žnoj Evropi od antičkih vrem ena i ranog srednjeg veka, polako pro­ širila i na sever, naročito od XII veka, kada su, pod demografskim pritiskom i razvojem porodice, podlegli običaji podele nasledstva, koji su do tada bili potisnuti na m arginu zbog porodičnih svađa oko mlađe braće i sestara naslednika. Testament je tako postao jedino rešenje za zadovoljenje volje i hirova samrtnika. Pisari su nesum ­ njivo u tome imali značajnu ulogu. Najzad, testam ent je potpisan, pobožni darovi obećani, poslednja pričest primljena, izraženo pokajanje zbog grehova. Sve je jako blizu, čak i strah. Čak i smrt. 126

Prelaz’ Sada samo još nekoliko spoljašnjih znakova razlikuje bogate i moćne od ljudi kojima sam ovde posvetio najviše pažnje; međutim, u trenutku prelaska na onaj svet, svi su nagi. U svim vremenima i u svim delovima sveta, smrt je uvek bila individualna pustolovina. Trenutak kada duša napušta telo snažno je predstavljen u srednjovekovnoj um etnosti, malim bezličnim oblikom koji izlazi kroz po­ kojnikova usta, trenutak kada članovi porodice počinju da plaču ponekad samo žene. Čak i u svetu koji je u neprestanom dodiru sa smrću, ona lako izaziva nevericu i bol, propraćene tragičnim jeca­ njima samrtnika. Eto ko baca senku na ideju o smrti koju Crkva propoveda: idealno bi bilo mirno um reti u svom krevetu, u okrilju tužne porodice, a pre odlaska izgovoriti nekoliko prigodnih reči; u ikonografiji, to će biti redovan predmet prikazivanja sve do naših dana. Naravno, stvarnost je drugačija: umesto uzvišenom i blaže­ nom smrću, kakva se sreće u tekstovima njegovih biografa, navod­ nih „očevidaca”, Sveti kralj Luj, pogođen dizenterijom u Tunisu, um ro je, po svemu sudeći, uvijajući se od bolova u stomaku, od dehidracije usled povraćanja i dijareje. Bilo da je ružna ili blaga, smrt je propraćena običajima. Radi se o prelazu, promeni, institucionalizovanom ritualu društvenog ži­ vota, čak i ako samrtnik nije u stanju da u tome svesno učestvuje: porodica i ljudi iz sela su tu, u samoj kući čoveka na samrti ili po­ red nje, u nekoj vrsti pozorišnog razmetanja; sveštenik izgovara molitve za pokoj duši, za oprost grehova, za večno spasenje, moli­ tve Hristu da pomogne duši samrtnika. Svi ti prateći običaji imaju za cilj da ujedine, osnaže zajednicu živih, više nego da posle smrti pomognu onom koji napušta život. To je „dobra smrt", koja poštuje red. Nažalost, ima i drugačijih smrti. Pređimo na slučaj novorođenčadi koja nisu stigla da prime svetu tajnu krštenja: o njima sam već govorio; ona počivaju u pre­ dvorju, za njih se mole u kapelama, čekaju Strašni sud koji neće mo­ ći da ih osudi. Deca, žrtve namernog pobačaja, deca umrla pri poro­ đaju, mogu biti prethodno krštena, odnosno krštena bez obreda u crkvi, od strane nekog laika, pa makar to bio i zločinac, samo da bi se izbegao greh. Kada govorimo o osuđenicima, većina njih otkupi127

la je svoj greh i Crkva ih šalje na vešala, u većini slučajeva, mirne savesti. Ipak, postoje dve „loše smrti" zahvaljujući kojima Pakao nika­ da nije prazan. To su najpre oni koji su umrli na brutalan, neočeki­ van način, ratnici poginuli u bici ili žrtve ubistava, i tako ostali liše­ ni svih mera predostrožnosti o kojima sam upravo govorio. Prvi će se možda i izvući, jer su sveštenici pre bitke sigurno blagoslovili i pričestili vojsku; a možda su na onaj svet poslali i nekoliko nevernika, čime zaslužuju oproštaj. U suprotnom, nada leži u iskrenom po­ kajanju pred svedocima, na dan Strašnog suda, ili jednostavno, u pobožnoj sahrani. Pored toga, žrtve ubistva, koje nisu imale priliku ni da izgovore poslednju molitvu, imaju najmanje izbora: njima će se suditi prema „dosijeu”, odnosno prema recima porodice, suseda, ispovednika; u najgorem slučaju, dospeće u čistilište, što će ublažiti gnev Tvorca. Kad se svedu svi računi, ove žrtve smatraju se nevinim i, prema tome, sahranjuju se u osvećenoj zemlji. Postoji prag preko koga Crkva nikada neće preći: samoubistvo. Ova pojava u društvu - bilo je čitavih „beznadežnih” vekova - oduvek se kosila sa temeljima hrišćanske dogme: ne može čovek sebi da oduzme život koji m u je Bog darovao. U drugim kulturam a i religi­ jam a, prepreke su manje: život su sebi oduzimali iz raznih razloga, kao izazov svetu, iz gađenja prem a životu, u antičko doba, i to ne samo u Staroj Grčkoj i Rimu. U judaizm u se to opravdava pobo­ žnom žrtvom, dok islam nudi neprestane i krvave prim ere i u naše doba. Međutim, hrišćanska vera mnogo je uložila u viziju svetlog zagrobnog života koji treba zaraditi ovozemaljskim patnjama, da­ kle, ona je mogla samo da osudi samoubistvo, prečicu do onog sve­ ta, kao nezamislivi greh. Često su takvi postupci ostajali skriveni; uostalom, m eđu tolikim slavnim srednjovekovnim m uškarcima i ženama čiji svršetak nam je poznat, nema nijednog slučaja samoubistva. Zašto su onda samo siromašni ljudi bili skloni samoubistvu, zar su imali više razloga da očajavaju? Samoubistvo je uvele motivisano neuspehom: izvršava se više iz nezadovljstva sopstvenim živo­ tom, nego što se tim e nanosi uvreda Tvorcu. Poznatije pod surovim nazivom „rulet", samoubistvo je pravo izrugivanje preživelim čla­ novima porodice, a ne toliko dobrodošlica smrti. Koliko nam dopu­ šta vremenska distanca, možemo reći da su četiri petine samoubica muškarci, a troje od petoro odabira vešanje, dok jedan u petoro da128

vljenje u vodi. U srednjem veku, kao i danas uostalom, porodica je odbijala da prizna samoubistvo kao poslednju želju: govorilo se o bolesti ili nesreći. Možda bi ponekad Crkva i poverovala porodici; ali kada bi se prava strana čina otkrila, okrivljeni, zapravo njegovo telo, bio bi izvučen na vešala i obešen. Čak i kada ga svedemo na kratke crte, samoubistvo ostaje oči­ gledno. Koliko je samo ratnika nam erno jurišalo među neprijatelje, u susret neizbežnoj smrti, ali slavnoj i časnoj? Koliko je samo isposnika i zatvorenika izgladnjivanjem ubrzalo svoju smrt? Koliko je samo katara prihvatilo endura, svesno izgladnjivanje do smrti? Zar se svi ti slučajevi mračnog izbora, desesperatio, koji je Platon pri­ znavao, a Aristotel ga se užasavao, nisu mogli tum ačiti kao rezultat ludila ljudi kojima je sreća obećana, ali za mnogo, mnogo kasnije?

Posle smrti Posmrtna povorka počinje tek kada se okupa telo; balzamovanja nije bilo, možda samo neke rudim entarne tehnike koje je arhe­ ologija lako objasnila. Samo bi mučenike, stvarne ili pretpostavlje­ ne, i nekoliko kraljeva, premazali uljima, oslobodivši ih telesnih tečnosti i mekih organa i ispunivši balzamom, uljima i raznim drugim hemijskim sredstvima, po potrebi ih uvili uskim zavojima; m eđu­ tim, na Zapadu nisu bile primenjivane tako napredne tehnike kao u Egiptu: ništa nije ostalo sem nekoliko isušenih tela u jadnom stanju i izveštaja sačinjenog 1793. prilikom otvaranja kraljevskih grobni­ ca u Sen-Deniju. Telo se uvijalo u pokrov, kod bogatih ponekad u neko lepo odelo, kod siromašnih u obično platno; ipak, nikad se n i­ je sahranjivalo nago. Sanduk, budući d a je od trošnog drveta, na ve­ liku žalost arheologa, ne služi ničemu; telo se polaže direktno u ze­ mljano ili kameno udubljenje, pokriveno sa nekoliko crepova, radi zaštite od lešinara, ne od pljačkaša. Običaji sahranjivanja naročito privlače pažnju arheologa, jer tu oni nalaze običaje, trenutke i okruženje u dodiru sa smrti. Nije mi nam era da se u to mešam, sem da iznesem nekoliko zapažanja. Kremiranje potpuno nestaje, sem u slučaju spaljivanja na lomači, ali i tad se pepeo baca da ga vetar raznese. Prema tome, pokojnik se sahranjuje. Do VIII ili IX veka po129

red njega se stavljaju posmrtni darovi, oružje, predm eti za ličnu upotrebu, ukrasi, novac; takvi nesumnjivo paganski običaji nestali su posle gregorijanskih reformi, krajem XI veka. Kada se nađe pred sudijom, pokojnik treba da bude nag, obavijen pokrovom, u sarko­ fagu ili u kivotu, ako se radi o nekoj svetoj ličnosti. Jedan moralista rekao je jednom da ,,u svetu ima više mrtvih nego živih": šta će da rade kad više ne bude mesta? Da upotrebe istu grobnicu, pomešaju posmrtne ostatke, to je nešto čega se najviše plaše arheolozi. Da otvore zajedničke grobnice i pomešaju sve kosti, na veliko zaprepa­ štenje porodice um rlih? A u slučaju epidemije, kao u XIV veku? Da spale mrtve pod izgovorom higijenskih mera, dok Crkva skreće po­ gled? Naravno, ljudi plemenitog roda, koji očekuju da budu sahra­ njeni pored m onaha, ne treba da ostanu zaboravljeni: njihove grob­ ne ploče su preživele, sem ako im nisu podigli spomenik po liku nji­ hovom; lepota mrtvačke arhitekture je neporeciva, prim eri se mo­ gu sresti u Sen-Deniju, u Fontenvrou (Fontenvraud), u Šamolu (Champmol). Najskromniji će se zadovoljiti epitafom, ili jednostav­ nom pločom sa njihovim imenom, iza nekog anonim nog stuba, na primer, Paskal u Sent-Etjen-di-M onu (Saint-Etienne-du-M ont) u Parizu, ili porodica Bernini u crkvi Santa Maria M ađore u Rimu. Čak i kada se radi o pokojniku iz siromašne porodice, sahrana mora imati svečan karakter, jer radi se o hodu ka Bogu. Ako je bio kralj, ceremonija ima političku dimenziju. U sva­ kom slučaju, Crkva je pokušala da ustanovi ordo ili usus već u X ve­ ku: naricanje iz antičkog doba, ponavljanje pesama i blagoslova; ali malo toga se zna o samom redosledu crkvenih običaja. Kada stignu do mesta polaganja u zemlju, telo se stavlja na zemlju: tada se, u prisustvu rođaka umrlog i crkvenih ljudi, pobrojavaju poslednji da­ rovi pokojnika, po cenu izazivanja erupcije besa kod naslednika ko­ ji su ostali bez ičega - o čemu svedoče naši izvori. Osim u slučaju ad sanctos, mrtvi se sahranjuju u atriumu, javnom i osvećenom mestu, nepovredivom jezgru zajednice živih. U srednjem veku, groblja su igrala ulogu koja nam je danas teško zamisliva. Bio je to prostor površine i više od jednog hektara, posvećen m iru i spokoju. Niko ni­ je smeo, čak ni gospodar feuda, da na groblje ulazi na konju ili s oružjem; nijedan begunac ili prognanik ne sme se hapsiti na gro­ blju; tu se održava seoska skupština, ili sastanak stanovnika četvr130

ti; tu se donose odluke od opšteg interesa, dani početka berbe gro­ žđa ili dizanja na oružje; tu se sastaju mlade supruge, žene nakon porođaja, ali tu se ne smeju održavati vašari ili proslave žetvi, koji mogu povrediti dostojanstvo tog mesta. Groblje je dos Crkve, njeno m aterijalno dobro, i na njem u se najlakše prenosi poruka. Kraljev­ stvo mrtvih, o kojem se Crkva brine, okupiće sve one koji žive od smrti drugih: ucveljene, pljačkaše grobnica, zidare, čuvare ili prati­ oce pogrebnih ceremonija; podrazumeva se d a je celokupno crkve­ no telo vezano za kult mrtvih. Kult je upravo ono što je mrtvim a potrebno. Najpre, zato što su kontaktu sa svetom predaka i tako mogu da se zauzm u za zabri­ nute ljude na zemlji. Treba negovati „period žalosti", koji se poštu­ je više zarad mrtvih, koji treba da pronađu put, nego radi um iriva­ nja boli kod živih. Potrebno je poštovati i čuvati uspom enu na upo­ kojene, kroz libri memoriales plemićkih loza, tako dragocene za is­ traživače istorije porodica; treba osigurati službu za zadušnice, obits, o čemu sam već govorio; napraviti genealogije, ako je porodi­ ca dovoljno bogata i na dovoljno visokom položaju, u kojima će sva­ ki predak dobiti svoje tačno i željeno mesto, izvor dragocenih poda­ taka za istraživače. 0 ovim znacima poštovanja i poniznosti prema m rtvim a najviše se brinu žene, zato što se sm atraju bližima ovoze­ maljskom svetu. Naravno, žene treba da um ire dušu pokojnika, ali i da ojačaju porodično jedinstvo. Čak i kad je pokojnik bedni siro­ mašak, njegova porodica ima pravo na igre, proslave, molitve na „dan m rtvih”, nakon čitanja molitvi „za sve svete”. Pored toga, bo­ gati su imali običaj, naročito nakon XIV veka, da plate svom kape­ lanu da im ustupi „porodičnu” kapelu i posveti je uspomeni na lo­ zu ili na neku zajednicu. Ove kapele bile bi pravljene između pot­ pornih stubova u katedrali, odvojene rešetkama koje su čuvale kenotaf predaka, nekoliko grobova i vredna umetnička delà urađena po porudžbini, od turista i pljačkaša. Bilo da živi u uspomeni ili ostaje zaboravljen, pokojnik brzo tone u onozemaljsko carstvo. Ali za one koji ostaju, da li je pokoj­ nik zaista upokojen? Crkva je stroga po tom pitanju: odvajanje du­ še od tela je apsolutno; jedino će Strašni sud moći da ih ponovo uje­ dini. Međutim, sada se javlja problem savesti i čudimo se kako nije uznemiravao um ili dušu čak i najsiromašnijih. Da li će nam se ,,su131

eliti" zbog samo jednog pokušaja života? Reinkarnacija ostaje neza­ misliva, čak i u životinjskom carstvu? Rekao sam daje zvaničan po­ ložaj hrišćanske Crkve bio da nema pomoćnog izlaza. Tek je u XII veku uvidela strašnu dilemu pred koju je stavila svoje vernike: sve ili ništa. Zato će veoma lagano početi da uvodi spasonosnu ideju trećeg puta: Čistilišta. U siromašnih je um jednostavniji: sm rt nije potpuna, ili barem nije neposredna. Čuvaju se komadi noktiju, m a­ lo krvi; zar se tako ne produžava i život? Uostalom, zar brada ne na­ stavlja da raste na licu pokojnika? Tako se polako usadila ideja da smrt nije potpuna. Pojavljuju se „mediji”, ljudi naročito osetljivog spiritualnog bića, koji mogu da prizovu mrtve, kako bi ih podstakli na pokajanje. Naravno, Crkva osuđuje i progoni ove seanse, karakterišući ih kao nekrom antiju, veštičarenje. Ako pom injanje m rtvih i ne okuplja prave sledbenike, narod se zadovoljava fizičkim kontaktom sa zagrobnim životom, kroz dodiri­ vanje predm eta koji su pripadali pokojniku, ili ostataka neke svete ličnosti, nekog biskupa, opata ili Isusa, predmeti označeni term i­ nom reliquia. Poštovanje i obožavanje relikvija je stvar duhovnosti; ali, po svojim m aterijalnim posledicama na poklonička mesta, na profit, na prilaz mestu, uveliko prevazilaze obično poštovanje m r­ tvih. Ako i nema navodno „autentičnih” ostataka nekog sveca ili slavne ličnosti čija se pomoć očekuje, ljudima je dovoljno da dodir­ nu njegov lcivot ili grob. Nakon XIV veka, dramatizacija smrti otvo­ rila je put zastrašujućim izložbama, na kojima nagi mrtvaci leže mrtvi, poluraspadnuti, na svojoj pogrebnoj ploči. Ako posm rtni život nije dostupan dodiru ili vidu, može se ba­ rem upotrebiti mašta. Tumačenje snova, pojavljivanje duhova, sve to zauzima značajno mesto u moralističkoj književnosti. Naročito deca izvlače korist iz ovih pojava; deca čuju, vide pretke, prenose njihove reči: to su miracula, pobožne vizije koje treba da izazovu strah i pobožnost; ili mirabilia, začuđujuće anegdote, predosećaji koji privlače pažnju kod roditelja i u porodici. Kod skandinavskih naroda, ova veza između smrti i deteta osnovni je siže saga. Slučaj duhova je drugačiji. Njihovo pojavljivanje pripada obla­ sti natprirodnog; ali, kada se pojave, izazivaju u onom koji ih je vi­ deo, ili veruje da ih je video, verovanje da je to samo porodična stvar: najčešće se radi o pokojniku „izvan normalnog reda”, sahra132

njenom bez molitvi i običaja, o samoubici ili nekrštenom. Duh se pojavljuje noću, napolju, samo odabranima, onima koji su već im a­ li posla sa mrtvima. Svest koja iz toga proističe, vezana je, naprotiv, više za pokajanje nego za strah od zagrobnog života. Tako protiču životna doba. Od rođenja do smrti, čovek je is­ kusio strahovanja u vezi sa sopstvenim telom, u vezi sa radom, okruženjem u kojem živi. Sada počiva u m iru, ako može. U kakvom miru? On je samo zaboravio sav živi svet u kojem je proveo život. A taj svet nalazio je već načina da mu prikaže svu svoju neprijatelj­ sku silu.

133

3.

Priroda Kiša i lepo vreme, opadanje lišća i sušenje trave, dresiranje ko­ nja i dolazak lasta: to je ono o čemu ljudi pričaju još otkako dele istu pećinu. Koga zanima postojanje Boga, skori nastanak elektronskog uređaja ili šampionat u fudbalu, ako je leto „loše”, žetva slaba, kra­ va bolesna? Čovek može da živi, kako mu je volja, ali u potpunosti zavisi od prirode, sve će postati strašno i sve će stati ako seme ne proklija ili ako konj ugine. Nateran sam da shvatim: priroda upra­ vlja čovekom. Može se zagaditi atmosfera, uništiti biljni prekrivač, mogu se pobiti životinjske vrste, nije manje moguće okrenuti uragane, sprečiti zagrevanje planete ili izići na kraj sa term itim a. Ali kako to posmatrati, kako podneti tu dominaciju prirode?

VREME KOJE PROTIČE Da li je leto pretopio ili zima previše hladna, naši savremenici nepopustljivi na naučnim podacima tvrde da „nikad nisu videli tako nešto" i čak dodaju „otkako čovek pam ti”; a to dodavanje ne­ ma nikakvog smisla. U nemogućnosti da odrede ritam prirodnih pojava, redovno su u panici zbog tačnih i brzih informacija. Žega i tajfuni, porast nivoa m ora i otapanje glečera, porast tem peratu­ re i prom ene vegetacije tokom vrem ena su posm atrani skoro više od dva veka; a naučnici koji imaju mogućnosti da to istraže, to znaju i govore. Ali njihovi glasovi nestaju pod izbezumljenim uz­ vicima neznalica od kojih mnogi rade u m edijima i prenose vesti. 135

Ljudi srednjeg veka, možda m anje osetljivi na trenutno, nisu ska­ kali na svaki hir prirode. Uostalom, da li su ga uočavali i šta o to ­ me znamo?

Rasvetljavanje prošlosti čovekove okoline Tačna m erenja stepena vlažnosti vazđuha i tem perature u na­ šim krajevima i naučna istraživanja biljnog prekrivača se obavljaju tek od oko 1850. godine. Ali važnost koja se pridaje tim istraživa­ njima se dugo vrem ena ograničavala na proučavanje razvoja geo­ grafije u neistorijskoj perspektivi. Neki istraživači su zaista pokuša­ li da približe pojave ljudskog života, na primer epidemije, pa i psi­ hičko ponašanje ljudi, a da pri tome očito nisu vodili računa o posledicama suša, vulkanskih erupcija i zemljotresa na svakodnevni život. M eđutim obrađivanje tih podataka radi proučavanja prirod­ ne okoline je uzelo zamah tek u drugoj polovini 20. veka, dok su se radoznalost, bez sumnje, a možda i zabrinutost razvijale van nauč­ nih krugova, na prim er radi očuvanja našeg prirodnog okruženja. Proučavanja iz oblasti ekologije, ili bolje, okoline su dakle prevazišla okvire sadašnjeg vrem ena kako bi se okrenula periodu u ko­ me su zabeleženi podaci malobrojni, to znači periodu protoistorije, srednjeg veka ili „modernom” dobu. Određivanje vrsta i rasprostra­ njenosti biljnog sveta, brojnost i specifičnost faune, ili klimatskih pramena, sve to omogućuje da se ukaže na važnost tih elemenata u ishrani čoveka, načinu života, poslu - sve ono što čini „materijalnu kulturu”, kako se dugo vrem ena to zvalo, ali se danas odbija tako nazvati, iz ne zna se kog razloga. A nije ni isključeno u tome potra­ žiti poreklo psihičkih reakcija ljudi. Tako period od deset vekova trajanja srednjeg veka čini dosta „dug period” da bi se moglo nada­ ti otkrivanju smera kojim je tekao ljudski život, ako se izuzme pri­ rodna pojava koju bi na videlo izneo neki tekst. Nije mi nam era da se ovde bavim metodama, njihovim napret­ kom i ograničenjima, zadovoljiću se da ukažem na njihov doprinos u upoznavanju ljudskog života. To su promene na vodenim površi­ nama, vidljive na prvi pogled, koje privlače više od sto godina rado­ znalost turista i intresovanje naučnika: nanosi morskog mulja, oba136

le jezera, fluvijalne terase čija vegetacija, ostaci vodenih životinja, pedološki nizovi svedoče o prom enam a nastalim kroz više vekova; još neobičnije, pred : ja strana glečera, čije neprekidno odronjavanje kamenčića bočne morene čuva značajna sveđočanstva o uništenim staništima. Tu su zatim ostaci travnog i šumskog biljnog prekrivača koja su produbili pre samo nekih pedesetak godina naša znanja; dendrologija, to znači proučavanje godova koji neprekidno iz godi­ ne u godinu rastu na stablima drveća (kada su u pitanju četinari is­ traživanja sežu u Evropi sve do XI i XII veka), otkrivajući vlažne i sušne periode. Palinologija je još ambicioznija: slaganje jednih na druge iz godine u godinu, različitih vrsta polena, uključujući i polen trava, u poroznom tlu, omogućuje prodor vazduha između raz­ ličitih obližnjih vrsta, samoniklih i gajenih biljaka i služi za određe­ na istraživanja još od neolita. Karpologija, izučavanje zrna i semenki, ovog puta na deponijam a i silosima naseljenih mesta, ili antrakologija, koja se bavi pro­ učavanjem izgorelih ostataka šiblja u ognjištima, sve nas to još više približava čoveku, onome što je on žnjeo, jeo ili koristio u svako­ dnevnom životu. Izazovne mogućnosti za istraživanje moje teme, ali ne idimo predaleko, oprez se nameće. Polen se ne može svugde očuvati; vrsta zemljišta, obližnje biljke, dominacija vetra kvare istraživanje. Go­ dovi drveća se razlikuju u zavisnosti od vrste, od ekspozicije i gustine drveća. Određivanje starosti drveta pomoću količine ugljenika 14, kojim se određuje trenutak kada je drvo posečeno, ograničava donošenje hronoloških zaključaka jer ne znamo kakve će biti posledice ponovljenog postupka u budućnosti. Pa čak i grančice, školjke, zrna ili ostaci životinja su samo sirovi podaci koji ne ukazuju na ko­ ličinu, poreklo ili posledice. Tamo gde su ta istraživanja sistem at­ ska, kao u Sjedinjenim Američkim Državama i u Zapadnoj Evropi, ti đragoceni podaci se pažljivo prikupljaju. Ali stručnjaci su svesni da ono što je otkriveno o našoj planeti ne bi trebalo generalizovati. Budimo strpljivi. Pomoć u vidu pisanih svedočanstava o tim pojavama nije ne­ postojeća, a i ne nedostaju znaci koje su nam ostavili ljudi tog vre­ mena. Nedavno je sakupljeno sve što se činilo korisno i uvršteno u anale, hronike, biografije, računovodstvene knjige, iznosi žetve ili 137

teranje ovaca u planinu, datumi berbe grožđa i proglasa o početku prodaje vina, to znači dozvolu da se ide u vinograd, pa čak i odluke sudija o uputstvim a za pomaganje u nesreći. U periodu od četiri ve­ ka, od 1000. godine do 1425, sakupljeno je 3500 osnovnih znanja o klimi, od kojih otprilike 600 su pravi meteorološki podaci. Nažalost, i taj ukupan zbir, a i ta geografska otkrića, sve to ostaje kao gruba skica klimatskih promena, još više na krajnjem Zapadu. Zagrevanje i suša, u periodu od III do V veka, više na ta ­ dašnjem jugu nego na sevaru, mogu se svrstati u uzroke „pada” rimskog uređenja. Zatim zahlađenje i vlažnost, ovog puta više na severu nego na jugu: „nadolaženje Merovinga” kako se kaže za ku­ gu a njoj se pridodaje d a je i „justinijanska”. Posle 900. ili 1000. go­ dine je „optimalan” period - barem za klijanje semena i za ljude period ekonomskog razvoja Zapadne Evrope koji traje sve do 1200. godine. Od pre 1140. na jugu i ne pre 1260. na severu, preokret, smenjivanje kiša i vrućina kroz pola veka, o kojima se više zna jer su od tada dokazi brojniji. Naposletku, napustio sam „srednjovelcovni period”, kako bih se vratio na prethodni, koji zbog toga i mo­ žda jedino zbog toga bi zaslužio u XVI veku naziv „1ер” kako su ga nazvali oni koji m u se dive. Trebalo bi još saznati, i bez ispitivanja razloga, uzroke tih velikih klimatskih promena: to je pokušano, i gotovo i d a je uspelo; ali ti podaci u kojima se mešaju kretanje okeanskih prostranstava, ubrzano kretanje čestica stratosfere ili nji­ hovo solarno poreklo, prevazilazi u isti m ah moju stručnost i gra­ nice mog znanja.

Šta su videli ili osećali? Dok se vitezovi bez plemićkog porekla sele iz Šaravena u Dofene nakon samo dvadeset godina života u njima, gazde iz Burburga u Flandriji pomiču napred nasipe prem a m oru i bacaju seme u zemlju, a „glavešine” iz Avinjona su se odvažile da pređu Ronu, lju­ di iz lagune Langdok beže od obale kako bi se naselili u višim predelima, ili dok pastiri sa Alpa grade kolibe na većoj nadmorskoj vi­ sini kako to ne bi radili njihovi potomci, oni se pokoravaju pravili­ ma Prirode a da im to mi ne kažemo: nivo vode u jezeru raste, mo138

re se povlači, rečni vodostaj opada, komarči pobeđuju, šuma se razredila i ispaša se prebacuje na veću nadm orsku visinu. Stotine dru ­ gih prim era moglo bi biti dato i pokazalo bi da su zajednice ljudi reagovale svojim delima na hirove prirode; ali oni ne pišu o tome. Red je na naučnike da nam to kažu. Oni su najpre monasi, zatim propovednici, ljudi koji žive u trgovačkim gradovima i rođaci moć­ nih; tako da sa puno opreza treba uzeti ono što kažu. Vrlo često su skloni preterivanju, koriste uopštene term ine i ne vode računa o redosledu. Svaka prirodna pojava je na nivou katastrofe jer se ve­ oma često „nesreća” koristi kako bi se dotakla duša grešnika. Naravno, dobro su zabeležene neobične prirodne pojave, čak i zbog svoje retkosti - meteori, komete, pomračenja - ali čovek retko trpi posledice; retko takođe i neočekivano, zabrinjava nas inva­ zija skakavaca, buba zlatica i plamenjače zbog štete koju pričinjavaju biljnim kulturama. Što se tiče pojava čije poreklo se pripisiva­ lo natprirodnim silama - zemljotresi, vulkanske erupcije, proklizavanje tla - zbog svojih iznenadnih pojavljivanja i šteta koje pričinjavaju pripadaju izolovanim i kratkotrajnim slučajevima: može se odrediti starost slojeva lave koje je izbacila Etna i seljana koji su živeli oko Etne; što se tiče urušavanja brda Granije, na jugu Šamberija 1248. godine, ono je više pogodilo stanovnike Savoje nego u n i­ štenje Grindelvalda ledom koje nije uznemirilo Helvete pedeset go­ dina pre toga. U svakodnevnom životu, pojave meteorološkog porekla se svr­ stavaju, s obzirom na značaj koji im pridaje čovek, na tri celine, ali te epizode zauzimaju mnogo m anje mesta, čak i po svojoj učestalo­ sti u umovima savremenika, nego što danas za nas predstavljaju uz­ nem irujuće vremenske prognoze. Prva oblast je tem peratura, jer ona utiče na zrelost grožđa, mlečnost krava ili na sposobnost za obavljanje poljskih radova. Rečnik je dakle ustaljen: zime su „suro­ ve”, m raz „jak", naprotiv, leta su vrela i sparna. Od 3500 podataka koje sam ranije pominjao, 1560 se odnosi na taj tem peraturni aspekt; ali kako njihov broj u odnosu na korišćene izvore između XI i XIV veka ostaje gotovo nepromenjen, dok klimatski bilans, uporno varira tokom tog perioda vremena, može se zaključiti da su procene hroničara ostale iste tokom vremena. 139

Druga oblast koja privlači pažnju, uostalom slična prethodnoj, obu­ hvata kišovitosti, pljusak, grad, oluju, čije posledice su jako slične, nekih hiljadu zabeleženih, uključujući i tornado koji može da takođe uništi zemljište. Ali ovog puta povećanje broja slučajeva u XIV i XV veku je više u saglasnosti sa opštim klimatskim prom enam a u tom trenutku: Frosvar opisuje kola zaglibljena u blatu, i plemiće ko­ ji se kližu po blatu dok pada kiša u Gresiju; ali Gijom Breton nije vi­ deo ništa od svega toga u Buvinu sto pedeset godina ranije iako je u pitanju ista oblast, isto godišnje doba. To su poplave, mnogo rede porast nivoa mora, zeegang u Flandriji koje ostavljaju bez daha svo­ jom nekontrolisanom snagom, trajanjem i štetom koje ostavljaju za sobom, na kućama, gajenim biljkama i životinjama. Pa čak i danas te kataklizme izazivaju veći strah nego šumski požari ili nevreme. Više od 500 za četiri veka u Zapadnoj Evropi, bez sumnje, u pora­ stu zbog povećane kišnosti. Što se tiče drugih pojmova vezanih za klimatske promene, kao loša žetva, seno i grožđe lošeg kvaliteta, smanjivanje broja košnica ili povećan broj glodara, to su samo po­ sledice prethodnih događaja. Sve te pojave određuju život, posao, zdravlje, ali njihova uče­ stalost i obim nisu verovatno veći nego ovi današnji. M eđutim dok ih mi podnosimo i pokušavamo da objasnimo, srednjovekovni ljudi deluju pomireni sa sudbinom, ne pokušavajući da otkriju uzrok. Prilikom čitanja pisanih izvora, ono što iznenađuje je neka vr­ sta opšte nezaintresovanosti, prožeta malo strahom, gotovo jedna­ ko kao i kod domaćih životinja koje ih okružuju. Čemu se svako­ dnevno uznem iravati ili pokušavati predvideti jer u svemu tome nema ničeg „prirodnog” što bi se moglo proučavati ili predvideti? Nepredvidljiv i neizbežan karakter tih „nesreća” ukazuje na ono što je nespoznatljivo, dakle ono što je božansko. Biblija kaže da je Bog dao čoveku moć nad Prirodom: ako se uspostavi „nered”, na­ staje prekid ugovora između čoveka i Boga, i čovek je onaj koji sno­ si krivicu i podnosi kaznu. Pokušaj da se da neko racionalno obja­ šnjenje je dakle poraz za Boga, odbacivanje savezništva koje je on zaključio sa čovekom. U kasnom srednjem veku na Istoku se čak mogu videti i naučnici osuđeni zato što su pokušali da otkriju „uzrok”. Samo bi đavo mogao da podstiče istraživanje tih znakova koji bi doveli do otkrivanja Prirode, isto ono što je Lucifer učinio 140

Gospodu. U tome treba videti, upozorenje Strašnog suda koji unapred opominje. Takva je bar teološka postavka: Bog na taj način kažnjava zle i mnoge od tih prirodnih pojava nem aju drugu svrhu nego da potvr­ de božansku nadmoć. Manje više za „kolateralnu štetu "kako danas pomalo nespretno kažu stratezi. M eđutim taj stav nije zadovoljavao zapadnjačke umove. Pod uticajem antičke kulture, suočeni sa „arapskim” razmišljanjem, pred sam kraj XIII veka u Engleskoj i u Parizu se mešaju racionalistički duh i doktrina Tome Akvinskog skloni eksperimentisanju. Od Platona preuzim aju određen pristup geološkom periodu, od Aristotela povezivanje mehaničkih uzroka (principa), od Seneke i od Plinija jaku radoznalost prema astro­ nomskim pojavama i njihovim uzročnostima. Temelj ovog istraži­ vanja je proučavanje ljudskog tela samog po sebi. Budući da je taj svet u malom, po Hipokratovoj i Galenovoj medicini, potčinjen uticaju četiri elementa - vatra, voda, zemlja i vazduh - njihovom od­ nosu i posledicama, tražimo i pronalazimo vezu između ljudskog ži­ vota i vrem ena koje protiče. Smenjivanje četiri godišnja doba se za­ sniva na četiri elementa, i dovodi do fizioloških promena, promena u načinu ishrane, pa čak i psihičkih promena. Dakle godišnja doba nisu ništa više od sunčevih promena; trpe astralna spajanja i prou­ čavanje prirodnih nepogoda i njihov logični redosled. Nema razlo­ ga da se zaustavim, povodom toga, na tum ačenjim a antičkih filozo­ fa - uostalom različitim tumačenjima, ali koje će preuzeti eksperim entisanje i „arapska” nauka (persijska i berberska u stvari). Na­ kon veoma dugog perioda u kojem preovladava učenje o zaslepljujućoj svemoći božanstva, od početka XIII veka, lekari, fizičari, raz­ budili su duhove u hrišćanskom svetu. Ako nije shvaćen princip delovanja, kao onaj zemljine kore, atmosferski uticaj ili strujanja okeana, ali su bar rasvetljene klimatske pojave: Žan Buridan je umeo da objasni principe pomračenja, Bruneto Latini stvaranje oblaka, Albert Veliki kvalitet vazduha u zavisnosti od reljefa i vla­ žnosti, Robert Groseteste, vezu između tem perature i vegetacijskih ciklusa - jedan Francuz, jedan Italijan, jedan Nemac, jedan Englez predstavljaju začetak „evropske” nauke. Ali neće svi čuti naučnike u Oksfordu, Parizu, u Monpeljeu ili u Salernu. Običan čovek ne zna toliko, a dominikanske besede pa­ 141

žljivo zadržavaju u njem u strah od Boga: demoni su ti koji pokre­ ću tornado; kom eta nagoveštava skori dolazak čuda, ili crveni pesak koga donosi anticiklonalni jugo nagoveštava krvoproliće; ako grom udari u crkvu, to ga je Sotona naterao da promaši zamak. U nedostatku objašnjenja Prirode - koje bi predstavljalo ismejavanje Boga - i iz obaveze, ljudi tog vrem ena su reagovali u skladu sa agresijom i hirovima iste. Građenje sela na većoj nadmorskoj visi­ ni ili potraga za smolom četinara nem a drugi motiv nego „sociolo­ ški”: to su zemljište i voda koji upravljaju. Isušivanje bara i laguna dovodi do dobijanja novih površina zemljišta, a samim tim i novca: uklanja takođe i malariju, dakle ograničava zagađenje vazduha. Bi­ ranje plićaka um esto mosta nem a samo kao motiv m anju cenu: već i izbegavanje opasnosti od verovatnog i besomučnog nadolaženja vode. Stvaranje na poljima zvukova kojima nije cilj da oduševe ču­ la seljana, već da izazovu pljusak, grad koji je pretio ili da zaustave najezdu skakavaca. Uostalom određene kategorije stanovništa su mnogo obazrivije nego druge: takvi su trgovci kojima pismonoše donose vesti o zemljotresima i tajfunim a. A što se tiče m ornara, su­ očeni sa đavolskim elementom kao što je more znaju savršeno da razlikuju šta je u brodolomu deo greške navigacije a šta je zasluga prirode. Tako žive ljudi tog vremena. U rukam a su Boga, koji ostaje go­ spodar, koji ih iskušava, a zatim kažnjava. Ali zar nisu oni ovde sa­ mo u prolasku? Koga briga da li kiša više pada nego što su straho­ vali ili se nadali? Postoji na zemlji komad raja gde je uvek suvo, lepo vreme, toplo tamo gde voda izvire, vatra gori, rastinje je rascvetalo i predstavlja užitak za oči i radost za dušu. Dosada je ono što je jako daleko.

VATRA I VODA Ništa ne može dugo da živi bez vode, a i ona je teška kazna ko­ jom se do krajnje mere ograničava zatvorenik. Čovek gotovo u isto tolikoj m eri zavisi i od vatre ali se njom može poslužiti po potrebi. Ta zapažanja su banalna: ali objašnjavaju malobrojna razmišljanja o ova dva „elementa” kako ih je nazivao Hipokrat. 142

Vatra, simbol života i smrti Znati ovladati vatrom i um eti prilagoditi je svojim potrebama, osnovna je, a možda i jedina, nadmoć čoveka, nad ostalim živim svetom. Vatra je najpre ispoljavanje vrhovne moći, slika Svemoći: vatra je iznad Sinaja da bi propisala Božiji zakon, u gorućem grmu koji se ukazao Mojsiju; naoružava Zevsa, okružuje Ilijina kola, pra­ ti Muhameda u njegovoj ekstazi na Steni. Postoje želeo da zagospo­ dari vatrom Lucifer je bačen u provaliju, u sam plamen; a Prometej dugo ispašta ludost želje da postane gospodar vatre. Seljak sa Zapa­ da možda ne zna ništa od svega toga, ne zna još ni da je vatra isto tako i simbol ljubavi, kako su jednako tvrdili i hinduski mislioci i grčki filozofi: Eros zapali tela i srca strelama koje je iskovao Hefest, prevareni Afroditin muž. A ta mitologija ima svoj pandan u Rimu, gde je Vesta, boginja nevinosti, ujedno i čuvar vatre. Naš moderni razum je iznenađen činjenicom, što se nije smatralo neobičnim da se vatra, simbol seksualnog čina, poveri na čuvanje nekom ko pred­ stavlja čistotu. Ta paganska zaostavština nije uznemirila hrišćanski svet i ne verujem da je Devica Marija ikad predstavljena usred plamena. Umesto toga vatra je dosta prisutna u podsvesti srednjovekovnih ljudi. Ona je u stvari simbol Božanskog suda i sm rtne kazne. Taj pa­ kao u koji je gurnut arhangel odmetnik, je na tim panonim a crkava, na freskama na zidovima, na m inijaturam a psalma. M onstruozni demoni koji označavaju zlo guraju grešnike u kotlove kipuće vode sa ili bez kutlače. I tako parohijani Kukugnana vernici, prestravlje­ ni prepoznaju u telesnim mukama i plamenu, roditelje i prijatelje. Vatra dakle više nije simbol ljubavi već Božje osvete. Odbačeni od sveta bezgrešnih, grešnici će iščeznuti u vatri koja ih je stvorila. To će biti lomača za one koji su uvredili Boga. Ali drugi će pronaći u zemlji pepeo iz koga su oni nastali. Nijedno od tih dog­ matskih odstupanja srednjeg veka, nijedna od tri religije koje opstaju u oblastima oko M editerana, judaizam, hrišćanstvo i islam, nisu odobravali spaljivanje tela. Pročišćujuća uloga vatre, toliko veličana što se ide dalje prem a istoku služila je kao kazna. Kremiranje pokojnika, istočnjačko ili pagansko je nestalo sa Zapada, sve do skorih dana. 143

Vatra ima dvostruko značenje, ona je simbol života i ljubavi, ali i simbol bola i smrti. Ona ubija i vaskrsava u isto vreme, kao fe­ niks, ptica nastala iz pepela koja je deo istočnjačke legende. To dvo­ smisleno značenje sa tim kompleksnim term inim a sigurno nije mo­ gao shvatiti običan čovek. Ali postoji svest o ta dva značenja. Vatra pre svega predstavlja pretnju, od požara izazvanog gromom, lavom ili zlobom malih „vatrenih bića”, vilenjaka i obešenjaka. Ali u to vreme drvo nije samo šuma i ono što od nje očekuju pastir i žetelac; to je takođe osnovni m aterijal svega što se gradi, čak i kuća vla­ stelina pre nego što se počeo koristiti kamen. Oni koji borave u šu­ mi takođe spale kolibe, bez muke i hotimično, nakon što su ih ispra­ znili; ali ceo grad će biti uništen ukoliko vatra uhvati radionicu, ambar ili ognjište na koje niko ne pazi. U gradu postoje noćni stražari, kao u antičkim gradovima, ali često ne postoje ni bunari ni šančevi odakle bi se mogla crpeti voda: zlo je neumoljivo. Strah od vatre je taj koji vodi ka svrstavanju hotim ičnih požara, onih koji su izazvali paljenje plasta sena ili štale, među „krvave zločine” koji se kažnjavaju smrću. Ali vatra osim što je opasna i izaziva strah čini i dobro. Najpre, ono što je očigledno, zagreva ognjište, kuva u kotlu, osvetljava skrivena m esta zajedničkih boravišta. U zamku ili m anastiru, sa puno pažnje održavaju vatru na posebnim mestim a nam enjenim za decu i bolesnike, za čišćenje ili masažu. U kolibi, žeravica će bi­ ti čuvana onoliko dugo koliko može. Vatra je ta koja oživljava peć grnčara, kovačnicu gvožđa, kujundžijinu radionicu; i besposličare, pre svega ljude, uplašene i zapanjene, koji prisustvuju predstavi gutača vatre, onog koji usred varnica ovladava vatrom i ukroćuje zemlju i metal. M uškarci su u kovačnici, ali žene kod kuće su gospodarice va­ tre. Vatra je kao žena, predstavlja toplinu doma, ima pročišćujuću i stvaralačku moć, nestalna je i strastvena. Otkad se napušta lože­ nje vatre pod vedrim nebom koje je zajedničko mnogima - a arhe­ ologija svrstava taj period između 900. i 1000 - žena bezuslovno postaje stub porodice: o tome sam već pričao. Dakle, reći će se „dom” kako bi se označila porodična zajednica, bračna ili šire, ka­ ko još kažemo „ognjište”. Vatra je kao srce svake zajednice ljudi, ona ih okuplja oko stola da jedu, žene da pletu, decu da spavaju, 144

starije kako bi raspredali priče i pesme. Bez obzira da li je nastala od još uvele crvenog ugarka požara, ili od varnice krem ena ili upor­ nim trenjem grančica, vatra postaje simbol, života, ali bi mogla bi­ ti i simbol smrti.

Voda kao spas i dobročinitdjka Ako vatra izaziva strah i poštovanje, voda je prijateljski raspo­ ložen i predusretljiv čovekov pratilac. Ona je izvor njegovog života, bez nje se ne može, pa čak i tamo gde su zemljište i klima takvi da je retko ima, možda baš naročito tamo ona je osnova njegovih ak­ tivnosti. Ima spasilačku moć, gasi žeđ onoga koji pešači, hodočasni­ ka ili trgovca; svetu moć, prima novorođenče, budućeg viteza ili krsti hrišćanina; čista i sveža nudi se gostima za kupanje ili kao po­ klon, svečanu, ona oživljava ulaze u kraljevske dvorove, čarobnu moć, ukrašava bašte bogataša; lekovito svojstvo, olakšava bol i po­ maže onome ko se u njoj kupa; ima radnu ulogu, okreće mlinski to ­ čak, navodnjava polje ili boji materijale. Pored toga koristimo je za piće ali to nije njena prim arna funkcija. Još u antičko doba; shva­ ćen je proces kruženja vode u prirodi: olcean daje oblacima kišu ko­ ja će napuniti bunare i snabdevaće vodene tokove a ona će se vrati­ ti u olcean. Aristotel je objasnio, Hesiod je opevao, a božanstvo u ti­ če na plodnost reka, tako da je u Galiji bog Taranis zaštitnik vode koja izvire i veliča je. Očito kiša pada manje ili više nego što je po­ trebno, a ima i opasnih poplava. Manje važno! To je cena života, na selu gde je bunar mesto suživota i u gradu gde je voda „značajna” gospodarica ravnice i sigurnosti, fontane ili šančeva. Dovođenje vode, naročito ako Priroda nije baš bila velikodu­ šna, nudi mnoštvo mogućnosti. Dovesti vodu iz reke ili možda još više vodu iz potoka postaje osnovna aktivnost: u ravnici, težak po­ sao uz vodu, koga su obezbeđivale žene, mogao je da postane teška stega kada je trebalo, sa vedrima okačenim na samaru, svakog se dana ponovo penjati od reke do visoravni. Bunari ili izvori u blizini su otklanjali tako teške obaveze, zato se često smatralo da u traže­ nju kolektivnih m esta za život, mnogo je važnije naseliti se u blizi­ ni vode, nego sačuvati ili pronaći plodno tlo. Bunar je tako postao 145

„ženski parlam ent" ili korito ako je u blizini, kao što je to za m u­ škarce bila kovačnica. Dokumentacija o ovom važnom aspektu sva­ kodnevnog života je malobrojna: ostaci parnica u slučaju pojedinač­ nog prisvajanja bunara koje je oštetilo zajednicu, nekoliko pretraži­ vanja javnih i privatnih bunara. Ali načini kopanja bunara ili dovo­ đenje vode, njihova dubina, njihovo spajanje, protok vode ostaju nepoznati. Ikonografija tu pomaže, vide se jednostavni podupirači ili motke sa konopcima, a mnogo kasnije kotur (čekrk), vedro od je­ lovine, bure rezervne vode za piće i pranje. Voda koja se crpi iz ze­ mljišta je slankastog ukusa, ona koja padne sa neba u vidu kišnice je najbolja, ako se može zadržati. Ako ne treba redovno proveravati u kakvom je stanju bunar, filtrirati tekuću vodu. Čitav jedan svet kopača bunara i fontana nadgleda sprave za zahvatanje vode, žlebove, kanalizacije, delove kojima se spaja, zanat težak, mučan, veoma kontrolisan, ponekad nasledan. Najzad neobično je što mnogo više znamo o vodovodnoj mreži iz antičkog doba - možda zato što se ra ­ di o javnim delima i uglavnom o gradovima. Da se ne bih zadržavao na tome jer tam o ima samo detalja koji zavaravaju, mesto bunara i fontana u gradovima je često antičko nasleđe, manje ili više prila­ gođeno novom izgledu srednjovekovnog grada. Opširno se prouča­ vala velelepnost italijanskih gradova, ili još uopštenije m editeran­ skih, isticana je gotovo više mistična nego ekonomska uloga vode u gradu, vode koja utelovljuje moć grada ili gospodara. Nijedan sektor ljudskog društva nije pošteđen upotrebe vode za piće; ali gotovo u svim, uloga čišćenja je ona koja predvodi. Nepitka voda će služiti kao odvod prem a gradskim šančevima ili seo­ skim jam am a za prljavu vodu, ljudske i životinjske fekalije, sukrvicu i zavoje iz bolnice - često izgrađene sa tom namerom na mosto­ vima ili strm im obalama - „korišćenu” vodu iz nužnika i kuhinja koja se praznila na ulice i polja. Gradski šanac prevazilazi svoju odbram benu ulogu u ratu: postaje šanac higijene i klozet. To je razlog zbog kog je briga sakupljanja te vode i njihovog sadržaja dostojnog prezira, zaokupljala gradske vlasti, antičke i srednjovekovne. Neke od sazidanih kanala za oticanje iz rimskog vremena je ponovo pre­ uzela opštinska vlast posle XIII veka; neki od njih su bili prirodni potoci, koji su prokopani i dovedeni do određenog mesta. Takođe redovno čišćenje tih odvodnih kanala ili rupa „posmatranjem ”, 146

omogućavalo je nadgledanje protoka vode, koje se izgleda sm atra kao najvažnija „dužnost" skoro u svim gradovima Zapada na kraju srednjeg veka. Zagađenje otpadnim vodama je uostalom vrlo brzo proglašeno kao glavni uzrok širenja epidemija, iako nije imalo nikakvu ulogu, kao u trenutku nastanka kuge u XIV veku. To je razlog što se hoti­ mično povezuje začepljavanje kanala za oticanje vode i onečišćenje bunara kao opasan akt jeretika, marginalaca ili Jevreja. Nastao je pojam „vlastita voda”: to je voda koju imamo kod sebe, u svom dvo­ rištu ili svom obitavalištu, a ponekad u svojoj kapelici. Pročišćena, i neđavolska takođe je i voda koju koristi apotekar kako bi prepisao kupanje u blagoslovljenim malim buradima, sa melemima, koja su zagrevana u podzemnim ložištima, korišćenim još u antičko doba. „Uzeti vodu” nije bila samo grčko-rimska tradicija, to je nešto što se praktikuje u srednjem veku, dugo sam podsećao na najvažnije mesto „parnih kupatila”, u tim vremenima, bar u životu ljudi iz grada. Teško je izmeriti „korišćenje" vode u javnim kupatilima: govori se o parnom kupatilu za 2000 stanovnika, ali ti su podaci dosta nesigur­ ni. Crkva, dosta stroga po tom pitanju, garantovala je svojim potpi­ som te navike, a u tome se sigurno ne može videti briga za javnu h i­ gijenu: možda je Crkva u svemu tome videla neku vrstu telesnog pročišćenja, sličnu onome što za ljudsku dušu predstavlja krštenje; možda je takođe trebalo ozloglasiti ritualna jevrejska kupanja pred sinagogom, u blizini parnih kupatila. Pije se na izvoru, peca se na reci ili jezeru, voda se dovodi do ribnjaka koji prethodi mlinskom točku, dovodi se da bi se ispirale kože ili potapao lan, voda melje brašno, kuvaju se namirnice, kori­ sti se za piće, crpi se iz zemljišta i vodenih tokova. Ali prateći je da­ lje vidimo kako najzad nestaje u ogromnom, neprijateljskom i ne­ poznatom prostoru koje se zove more.

More, koje izaziva strah i iskušava Čovek je kopneni sisar, ne može da živi u vodi, jedva da može i to veoma teško da se održi na vodi. Taj tečni element je čoveku fi­ zički i prirodno neprijateljski, opasan i odbojan. 147

Blizina mora ga muči, njegova ogromnost čoveku daje utisak daje opkoljen vodom. Međutim, ni grčki, arapski ili indijski geogra­ fi, putnici i avanturisti, koji su plovili morem ili se bavili njegovim proučavanjem, nisu zaista mogli izmeriti njegovo prostranstvo. Te­ olozi, filozofi, vernici su ubeđeni da more u potpunosti okružuje ze­ mlju. Tada još uvek nisu znali da voda u stvari prekriva tri četvrti­ ne planete. Ali, više od desetina hiljada godina, videli su u moru granice straha, svet zla. Sve je tamo nesigurno, zavarava, nepredvi­ dljivo -je d n o m rečju tragično. Ali kako izbeći kontakt pa čak i po­ gled na more, kad u Evropi okruženoj morem ne postoji nijedan čovek, koji živi više od 350 kilometara od obale ili nekoliko dana ho­ da, a i mnogo m anje za većinu? Ali, suprotno, nijedan m ornar koji bi bio više od šest sati plovidbe od obale ili ostrva. Kolumbova za­ sluga ili ludost je da se bacio na pučinu, bez ikakve orijentacione tačke i tamo proveo više od mesec dana. Istina je da se u potpuno­ sti prevario, što se tiče prave razdaljine između Evrope i Azije, kao i većina geografa tog doba, a to objašnjava da je pronalazeći Ameri­ ku, ostao ubeđen do kraja života, da je postigao svoj cilj. Dakle, m ore se slabo poznaje, njegova ćud, hirovi, opasnosti. Ako se treba usuditi na plovidbu, to će biti plovidba uz obalu, uz zastoj tokom noći. Brzina i korist su ono što vlada na kopnu, ali na m oru preovlađuje sigurnost. Jer brodolom je generalno nepopra­ vljiv, oluja nepredvidljiva, uragan zastrašujući. Odolevati „sreći na m oru” ili što bi značilo rizicima plovidbe, ne može se ništa drugo nego se samo predati milosti Božijoj, naročito milosti Device M a­ rije, prizvati u pomoć Svetog Petra i njegovu čudesnu barku. A ako ni to ne bude dovoljno, biće bačen u vodu neki čovek, pokaj­ nička žrtva, gotovo magično žrtvovanje. Sve civilizacije koje su morale da se nose sa tim nesavladivim silama su doprinele tome da se uz m ore vezuje pakao i zlokobnost: Feničani, Grci, Kelti, n a ­ ročito Skandinavci, te Vikinzi koje su karolinški m onasi smatrali demonima iz pakla. Napredak tehnike u gradnji barki i snalaženja na m oru je očito smanjio rizike m ornara: trupovi brodova podig­ nuti za tren oka u nordijskim zemljama od XI veka, ako ne i ran i­ je, omogućavali su lakšu plovidbu kroz vodu, njihov „most” takođe čuva da na dno broda ne dospe voda, i omogućava suočavanje sa jakim talasim a okeana. Na M editeranu, raznolikost jedara na 148

orijentalni način, omogućila je smanjenje jednog delà veslača osu­ đenika. Islam je propagirao pred kraj VIII veka upotrebu kineske busole, zatim indijskog uglomera, a u XIV veku, upotrebu mapa koje su određivale m esta za bacanje sidra, pristaništa: stare mape. Činjenica je d a je takav napredak predstavljao spas za trgovce, ali isto i za pirate koji su postali brojniji i agresivniji. Ali lađa koja je pretrpela brodolom ili potonula na dno, ostaje svedočanstvo bo­ žanskog gneva na peščanoj obali, olupine pripadaju svim; samo usam ljeni galebovi, reinkarnacija izgubljenih m ornara, bdiju nad tim svetinjama. Ipak, vodeno prostranstvo očarava i zadivljuje ljude. Kao što danas nautički sportovi i takmičenja zadivljuju, za ljude tog vre­ mena more je izvor čudesnog ili oniričkog. Obala je tačka dodira sa nepoznatim, nestvarnim; okean ili more su svet avantura, tišine ljudi i neprestanog kretanja stvari. Tamo se nalaze rajski svetovi divnih ostrva, koja pevaju o keltskom folkloru, skandinavskom, takođe antičkom, m it o Atlantidi, o Tuli ili o Grenlandu. Tamo se mo­ že dobiti, suočavajući se sa opasnošću, čistilište, umesto raja, što održava dušu. Ali ljudi se naseljavaju uz morsku obalu, tim pre ukoliko je ostatak zemlje suv, kamenit ili močvaran. A svi ti moreplovci nisu tamo da bi davali nadu u spas i otkrivali prostranstva, nisu ni svi avanturisti, pa čak ni trgovci u potrazi za retkim proizvodima. To su jednostavno „radnici na m oru”, koji žive od branja morskih algi, ri­ bolova duž obale ili obalne plovidbe na kratkoj razdaljini. Ti ljudi nailaze na tehničke poteškoće, koje ni naš moderni napredak nije u potpunosti eliminisao: prekid rada i podizanje mreža, kao i njihovo održavanje, stvaranje zajedničke flote ako se odvaže na odlazak m a­ lo dalje od obale; nesigurnost u uspeh prodaje ako je žetva bila lo­ ša, i ako nema drugih proizvoda u zemlji. To je razlog što ljudi koji žive pored mora čine veoma zatvorenu socijalnu grupu: uzajamna pomoć, solidarnost, zajedničko podnošenje muka i radosti su zape­ čaćeni jakim prezirom prema onima koji žive na kopnu. Ribar je je ­ dini koji poznaje promene plime i oseke, mesto gde prestaju pod­ vodne stene i gde počinje duboko more. Održavanje nasipa, skladišta za popravak brodova, kotlovi za so, i kolibe u kojima žive u zbijenim porodičnim grupama, čine po149

sed na koji ne može ući nijedan komšijski seljak. Osim toga hrpa tih ljudi koji su u stalnoj opasnosti ponekad se u krčm ama međusobno suprostavljaju u burnim prepirkama, do stradanja, u vreme litija kojima se veliča utopljenik. More pohlepno guta ljude, ali ih i hrani sa velikodušnošću. Značaj riba i morskih plodova u ishrani se meri pregledanjem liste dopuštenih godišnjih prihoda, očigledno u m anastirim a pre XIV ve­ ka, jedinim potrošačima, o kojima smo sačuvali neke od podatke te vrste: stotine hiljada haringi ulovljenih, više u jesen, prilikom nji­ hovog godišnjeg seljenja, kroz Doverski moreuz ili uz obalu Bretanje. Haringa je spasla od gladi čitav hrišćanski svet, a to se isto go­ vorilo i za svinju ali nisu svi imali tu sreću da naiđu na kita nasu­ kanog na peščani sprud, koji bi prehranio ćelo selo tokom zime. Znanja stečena putem praćenja riba, u područijima njihovog raz­ množavanja, načini hvatanja i oruđe prilagođeno različitim vrsta­ ma je često porodični posao. Ali dok, u rekama i uređenim ribnjacima uzvodno od mlina, ribari odabiraju vrste i prate razvoj riblje mlađi, onaj na moru, m or­ ski ribar, je grabljivac bez kompleksa, koji sakuplja sve što se može pojesti. Pokušano je - još uvek se pokušava - da se dresira delfin da lovi ribu za nas, toliko ta vrsta kita izgleda zaintresovana za nas, ali rezultati nisu ubedljivi. Poslednji morski elemenat, a nije ništa m anje značajan: so, neophodna za očuvanje namirnica, za ljudski život, može da se dobija iz zemlje, ali to su solane duž obale koje obezbeđuju osnovne potrebe. Solane, vlasništvo plemića, izdaju se u najam obalskim sta­ novnicima i oporezovane su. So postaje predm et intezivne trgovine vodenim putem ili karavanima, sa različitih obala koje su bile boga­ te solju, na prim er obala Atlanskog okeana ili Tirenskog mora. Ono što je posebno zanimljivo istoričarima tog vrem ena nije način sku­ pljanja soli, on se slabo promenio od tada, uprkos industrijalizaciji načina rada, nego mesto koje zauzimaju žene u tim poslovima: one ne troše svoje vreme na krpljenje mreža, ili samo na očuvanje datog zaveta i na iščekivanje, sa pomirenošću i strepnjom u isto vreme, povratke mornara; one čiste solane, održavaju kotlove za sušenje, stavljaju so u vreće, obavljajući tako sve te jako teške fizičke poslo150

ve. Taj posao je retko individualan; ali oduzima puno vremena, i do­ vodi do izolacije tih žena m ornara, kao što su bili izolovani njihovi muškarci na moru.

POLJOPRIVREDNI PROIZVODI Srednjovekovni istoričari, kojima su gradovi okvir za prouča­ vanje, očito pridaju prim arni značaj, preradi i razmeni sirovina; posm atraju pijace, hale, novac; oduševljeni su proučavanjem trgovi­ ne, finansija, govore o novcu, zajmu; zanimaju ih trgovci, buržoa­ zija, istražuju kako se vrši razm ena što im omogućuje da bolje sa­ gledaju srednjovekovnu ekonomiju. Čitajući njihova delà, saznati da li je srednjovekovna ekonomija od XIII veka „kapitalistička” ili ne, predm et je prim arnih razmišljanja, po potrebi eruditskih svađa. Ali oni ne govore o zemljištu i plodovima zemlje, kao da u to doba to nije bila glavna preokupacija, pa čak i jedina, osam ili devet lju­ di od deset, a kako su upravo ti ljudi, oni koje pokušavam da opišem, ostavljam svet gradova i okrećem se ka osnovnom.

Zagospodariti zemljištem Srednjovekovni zapadni svet je svet poljoprivrede. Po svom pedološkom i geološkom sastavu zemlja je zemlja zemljoradnika: manje više nomadskih pastira; uzgajanje stoke samo po sebi narav­ no nije ništa više nego osnovni element, ali je postao i stalni. Teranje stoke u planinu, „prem eštanje” sa planina ili suvih visoravni su njen integralni deo. Pastiri imaju svoje navike i svoj vlastiti m enta­ litet; ali njihova stada i ono što ona daju su iz sela, ne iz stepe ili pu­ stinje. A ono od čega ljudi žive su uglavnom žito, mlečni proizvodi i meso. Ali zbog toga, najpre treba biti gospodar zemlje. Ne postoji nijedan čovek sa sela koji ne bi bio u stanju, još i da­ nas, da iskaže iskusno mišljenje o zemlji. Reći će o zemljištu da je „hladno", ili „toplo”, „teško”, „duboko" ili „plitko". Znaće da će se pšenica ovde dobro prodati, a raž bolje na nekom drugom mestu. Zapamtiće da li će voda prodreti ili curiti. Radi toga nije potrebno 151

posedovati naučna geološka, pa čak ni pedološka znanja; zemlja će biti crna, žućkasta, suva, plodna, a da li je stena od krečnjaka, od ilovače, peščara ili druge vrste to će mu izmaći. Mišljenje, koje će iskazati o svojoj okolini će biti zasnovano pre na istraživanju reljefa, određivanju položaja, ili proticanju vo­ de, nego na hemijskom, hidrološkom ili mineraloškom sastavu ze­ mljišta; znanja će biti eksperimentalna, a nauka empirijska. Takva je bar situacija kod srednjovekovnih zemljoradnika. Danas kad na­ učna poljoprivreda i učena agronomija preovlađuju - za dobro ili loše, o tome se ne raspravlja - te jednostavne praćene mišljenja su napuštene; m eđutim ponekad, tu i tam o se dešava da iskustva „sta­ rih ” nadvladaju nad mišljenjem inženjera. Srednjovekovnom periodu nisu nedostajale praktične lekcije. Oduševljeni botanikom i prisiljeni da, na zemljištima koja su više u celini neplodna, čekaju najmanji pozitivni znak plodnosti, starogrč­ ki i rimski agronomi su umnožili ispitivanja i savetovanja. Iznena­ đujuće je, uostalom, da su zabeležene štete iz tog doba, tragične go­ tovo u svim oblastima, bile dosta neznatne u domenu poljoprivrede. Ne računajući da su „Arapi" suočeni takođe sa neblagodarnom oko­ linom, sačuvali i čak obogatili veći deo toga: Hesiod, Katon Stariji, Plinije, Veron, Kolumel su poznati bar u manastirima; ali čak i van njihovih zidina, jer od njihovih delà su napravljene male didaktičke pesme koje su recitovane po potrebi u zamku - „katonete” kako ka­ žu na severu Francuske, po imenu nekog drugog Katona iz tog do­ ba. I u iščekivanju zanosa XIV i XV veka, vremena Žana de Brija i Petra de Krescencija, slušaju se ti saveti i ti načini. I već odavno jer u IX veku, eho naučnih antičkih rasprava odzvanja u poznatom po­ glavlju ,,De villis”, obimna karolinška kompilacija koja izaziva divlje­ nje stručnjaka tog doba. Kasnije to su britanski arhipelag, bliska mu Normandija, i daleko odatle Katalonija i Andaluzija koje sakupljaju delà prakse na kraju XII veka, zatim XIII: Housebonderie (Husban­ dry), Fleta i druge. Naravno, može se reći, da su sva ta delà ulepšana ili da ne mogu uopšte biti od koristi, osim na posedima gospoda­ ra, najbolje opremljenim i nadgledanim. Ali to ne utiče na smanje­ nje, stalnog interesovanja za poljoprivredne radove koje ne prestaje. Nisu sve grupe zemljoradnika sakupljene na najplodnijim ze­ mljištima. 152

Svugde ima zemljišta koje je neplodno, koje se ne obrađuje, kao što danas vidimo prim ere izvan Evrope; na njem u će rasti oskudna i divlja vegetacija, kratka trava, kratko klasje. Čak i vesto obrađivano zemljište će ostati „nekorisno” i „pusto”. Treba nađubriti zemlju. U ovom osnovnom sektoru poljoprivrede, ljudi tog vre­ mena su ispunili dužnost, čije su posledice vidljive i dan danas ka­ da je veštačko đubrivo preuzelo ulogu empirijskog načina obrade. Empirijskog, jer je očito nepoznat hemijski sastav potaše, fosfata, nitrata, ili ovih ili onih m ineralnih soli, samo nekoliko latinskih re­ ci, ali su ih izmenili sveštenici koji o tome ne znaju ništa, a te reči opstaju usred naših jadnih dokumenata: stercora su životinjska đubriva, i marlae, mešavina kreča i ilovače; ostatak otkriva povreme­ no prem eštanje stada na „nekorisna" zemljišta. Možda će jednog dana arheologija to bolje razjasniti pomoću hangara i samih polja. Nije mi nam era da dam detaljan pregled srednjovekovne po­ ljoprivrede, zadovoljiću se površnim pregledom, a cilj će biti da na­ činim spisak radova i obaveza, koje su sačinjavale potrebne pripre­ me zemljišta a nametale su se svima, mladima i starim a, m uškar­ cima i ženama, pa čak i deci. Tako izlivanje iz domaćinstava, otpa­ daka hrane, ljudskog izmeta, životinjskog izmeta, i đubreta ispod životinja, čišćenje šančeva za đubrivo je uglavnom posao namenjen ženama, opremljene vilama, lopatama, kačicama; one će sve to prosipati na zemljišta u blizini naseljenih kuća, dobijena količi­ na se nikad nije mogla transportovati daleko, ali i zato što bi đubrenje bilo gotovo za petnaestak dana. Verovatno su se na stranu odnosili ostaci kostiju, ljuštura, ili pepela iz ognjišta, zato što je br­ zo otkriveno da je štetno za žitarice. Naprotiv žitaricam a će kori­ stiti ovčiji izmet, bogat nitratim a, zakopan u zemlju usled gaženja stoke; ovog puta to su deca, zadužena za prem eštanje torova, pri­ vrem enih ograda, u zavisnosti od toga kako prolaze stada - ovi na­ čini nisu sasvim nestali u našim severnim krajevima. Slučaj golubijeg izmeta je poseban: to đubrivo se sm atra najboljim, i zbog to­ ga se čuva za najzahtevnija zemljišta; ali kako je njegova količina ograničena, treba ga skupljati na zemlji ispod golubarnika gde se gnezde ptice. Građenje tih zgrada je skupo, zahteva čišćenje i nad­ gledanje, može biti reč samo o građevini čiji je vlasnik vlastelin, a njegov proizvod će biti korišćen u voćnjaku i bašti gospodara. Što 153

se tiče m orskih trava i algi, njihovo prostorno ograničenje uz oba­ lu mora, očigledno ograničava upotrebu: zakopavaju se vilama, a taj teški posao rade muškarci. Prve biljke koje rastu na zemljištima ostavljenom na ugarenoj zemlji, m ahunarke, pelen, i druge zelene m ahunaste biljke, biće prevrnute i zakopane na mestu, čekajući setvu koja će doći. Svi ovi poslovi koji imaju za cilj povećanja plodnosti zemljišta, u suštini prethode setvi, znači obavljaju se u jesen, ako se izuzme vinova lo­ za koja se neće obrađivati do kraja zime. Delà agronomije su bogata detaljima o načinima đubrenja ze­ mljišta: dubina, odgovarajući trenutak, ritam posla; ali oni koji su pisali ne izgledaju nimalo osetljivi osim na pojmove o toplom i hlad­ nom, ništa o istraživanju ravnoteže između plodnih elemenata u sa­ mom zemljištu. To će biti retki postupci, zasnovani uvek na pozna­ vanju ograničenog prostora, namenjeni da poboljšaju kvalitet zemlje crnice ili površinskog mulja, ovde će se razbacati pesak, tamo ilova­ ča ili lapor, izvađeni sa padina obližnjih brežuljaka; uostalom izdrobljena ilovača uspostaviće ravnotežu zemlje crnice ili još bolje, tre ­ set vađen iz obližnjih bara doneće ugljenik na zemljište koje nije bo­ gato ugljenikom. Svi ovi poslovi se obavljaju u velikom obimu, često su to veoma teški poslovi, i ostavljaju na kosim padinama dolina ru ­ pe i oštećenja koja su uvek vidljiva, dakle da bi se to izbeglo, ti rado­ vi će se započinjati samo svakih osam ili deset godina.

Obrađivanje zemlje Ako raspravljaju sa ogorčenjem ili čak i sa agresivnošću, o ni­ vou proizvodnje srednjovekovne poljoprivrede, o njenim fazama i regionalnim varijantama, istoričari ekonomije se slažu oko napret­ ka, tokom deset vekova srednjeg velca barem u količini ako ne u pri­ hodu od žita. Najoptimističniji ne oklevaju da daju procene, bar što se proizvodnje tiče, po kojima u Francuskoj na primer, žito od 1300. do 1500. je u istom rangu kao ono iz 1789. ili čak 1900. Po­ novo se m eđutim razilaze što se tiče razloga tog „naglog uspeha”: bez sumnje više ljudi i oranica, ali i kvalitet zemljišta, nađubrenog kao što sam upravo rekao, nije li on odigrao prim arnu ulogu u tom 154

napretku? Brojni su istoričari koji sm atraju da su „način obrade", pa i alat bili od jednake važnosti. Pitanje nije uzaludno jer se okre­ će ka sposobnosti prilagođavanja srednjovekovnog radnika novim načinima rada i novim tehnikama. Dugo se vremena pridavala velika važnost oruđu koje su rad­ nici koristili na žitnim poljima; čak je i sastavljen intresantan spi­ sak srednjovekovnih „inovacija” koje sam već nam eravao da pomenem: potkovica za konje ili za sve tegleće životinje, postupak uprezanja životinja pomoću kaiša oko vrata ili čeonog jarm a u zavisno­ sti od vrste životinje, upotreba sprave za oranje sa nožem i bočnim raonikom, plug, omogućava da se dođe i do dubljih slojeva tvrde ze­ mlje, koji su do tada bili nedostupni. Danas se m anje veruje u efi­ kasnost tih „usavršavanja”. Najpre, zato što se ne vidi na koji je na­ čin, očito intelektualni, stigao u Zapadnu Evropu inovativni duh, koga su bili lišeni „stariji”. Zatim, jer mnoge od ovih „inovacija” su potvrđene u svojim postojećim oblicima, istina ponekad u začetku, u Aziji i u svetu M editerana, grčkom i arapskom. Najzad, izgleda da su se bez pogovora te novine širile neravnomerno: nastavljeno je korišćenje do XVI veka a možda i posle, uključujući tu i korišćenje na većim površinama ašova, motike, motike za plevljenje, vila, a to „baštovanstvo” ako je iscrpljujuće nije manje efikasno nego ono u selima Azije. To je razlog što se ukazuje na „načine” koji se prim enjuju u po­ slovima i čija promena potiče od empirijskog ispitivanja seljaka. Srazmerno širenju obradivih zemljišta i povećanoj potražnji pre­ hram benih proizvoda, ljudi tog vremena su morali da prilagode nji­ hov način rada u cilju proizvodnosti: priznali su potrebu za kultu­ ram a koje se ne seju često kako bi zemlja mogla da odmori, preče­ ste setve mogu iscrpeti plodne elemente zemljišta. Period ugara svake dve ili tri godine, ponekad i duže: tako neposejano zemljište, izlagalo se prolasku stoke koja gaje đubrila. Tome će se dodati pra­ vilo guste setve, barem ako bi zemljište bilo podesno za to i pravil­ no nađubreno. Raspored obradivog zemljišta na načičkanim parce­ lama ili naprotiv na širokim parcelama nije se činio da uopšte dola­ zi od upotrebe posebnog oruđa, kao što je smatrao Mark Blok, a je ­ dva i od vrste zemljišta i klime. Danas se u tome radije vidi način rada, ovde široko porodični posao podeljen na jednake delove, tamo 155

više individualistički, bez kolektivne stege, ovde otvorena polja sa dugim parcelama, tamo zatvorene parcele, sa živom ogradom od žbunja. Na agrarni pejzaž će uticati dakle lokalna tradicija i struk­ tura porodice. Ali isto tako i određeni postupci, a priori neobični, koji nem aju ništa sa tehnikom, nego su isključivo društveni: sečenje veoma visokog žita, i ostavljanje visokih stabljika, koje su služi­ le kao prostirka ispod stoke i za krovove, ali takođe i kupljenje vla­ ti posle žetve što su nekoliko dana radili najsiromašniji, zatim su­ zbijanje m ahunarki koje su se zakačile za stabljike žita; barem dok se ne sačeka ponovno procvetavanje čime se hranila stoka. „Isuši­ vanje” zemljišta raspoređivanjem brazda po dužini, sa njihovim bočnim „crtama" i relativno blizu jednih drugima, uvešće sistem oranja na produženim „plužnim daskama”, biće potreban jači priti­ sak na ručicu; smanjiće se dakle broj poluokreta, „okreta” zaprega na kraju polja. Upravljanje, ako se nalaze dve životinje jedna pored druge ili čak jedna iza druge, zahtevaće dve osobe za uprezanje: jed­ na osoba najčešće mladi „sluga”, neka žena po potrebi, vodiče i upravljače korakom životinja, usklađenim pesmama, koje nem aju nikakve veze sa pastoralnim lirizmom. Ako je zemljište suvo, i ako ralo tam o uspe bolje i okrene se bez problema na kraju brazde ili ako je porodica još složnija, sačuvaće se polje četvorougaonog obli­ ka bez brazda i po potrebi zatvoreno, ali zatvoreno živom ogradom od žbunja kome treba manje vode. Mislim, da će biti zabeleženo koliko se trudim da napravim m esta za ljudsko biće i njegove lične pokušaje u tom redovnom i konstantnom proučavanju, koje nameće moć žita, okolina gotovo svih. Dva poslednja proučavanja koja nas usmeravaju ka veri i pođsvesnom. Kao za stare kulture, Egipta i Meksika, rad na zemlji ot­ kriva dimenziju teogonije: zemljoradnik radi naspram sunca, obeležja života, položaj parcele mora biti takav da je okrenut prema suncu. Na hrišćanskom srednjovekovnom Zapadu, nema ni traga takvoj vrsti svetog preterivanja možda uostalom i zbog toga što bi geografski uslovi to onemogućavali. Ipak je pokušano u Engleskoj, istraživati uređen položaj parcela prem a odnosu sunca i kultura. Ako ovaj put izgleda smeo, drugi je mnogo sigurniji: etnolozi su ti koji su podsetili istoričare - pa čak i ako ih antička mitologija nije nadahnula - da je Zemlja, nosilac plodova života zapravo žena; a 156

čovek je taj koji prodire u nju i oplođava je, raonikom i semenom; i d a je potpuno normalno, d a je muškarac taj koji ore, bilo d a je sla­ be telesne građe, i da je žena ta koja bez obzira, što sama kosi, sku­ plja snopove i nosi ih u ambar.

Trava i vinova loza Šuma, gariga, makija zauzimaju bez sumnje u to vreme na ze­ mljištu više prostora nego danas, manje nego što se međutim pominje. To je travna flora, ispresecana zemljom koju je orao čovek, koja je svakako nadmašuje; pejzaž je takav kao u nekoj savani, sa travom manje ili više gustom, u zavisnosti od visine, širine, vlažnosti ili su­ še. Ne prepirimo se oko razlika između „mediteranskog” pejzaža i nekog drugog „okeanskog”: poređenje treba napraviti između azij­ ske stepe i afričke prašume; u Zapadnoj Evropi reč je samo o nijan­ sama. Ali dok seme u pooranoj zemlji, biljaka koje se mogu tkati, la­ na i konoplje, onih na padinama i uz ivicu гека, upija plodove rada zemljoradnika, naprotiv trava izgleda da to odbacuje. Ili bolje reče­ no koristi se, ali ne traži više od onoga što joj je Priroda namenila. „Livada” najčešće ostaje u neobrađenom stanju: bokvica, pelen, detelina, pirevina, korov, pistaći, divlje trave svih vrsta i biljke iz nižih krajeva: ružmarin, timin, čičak. Zajednički jezik određuje „travom” sve ono što je sakupljeno a da se nije zaista sadilo: povrće i voće pod vedrim nebom, grašak, sočivo, bob i ostale biljke bogate škrobom, sve ono od čega će se praviti „čorba” koje sam već pomenuo. Ta „trava" je u pravom smislu te reči „nekorisna”, dakle pođručije pašnjaka na koje gospodar polaže pravo ili ne nameće nam et na njegovu upotrebu. Srpom će se šeći ono od čega se pravi prostir­ ka za stoku, palice se vatra, zgusnuti đubre, sakupljače se lekovito bilje, o čijim delotvornim dejstvima se ne raspravlja: kupus protiv bolova jetre, crni luk za reumatizam, potočarka protiv uboda inselcata, peršun za poremećaj sna, bob protiv gube, sočivo kao afrodi­ zijak. Sve je to posao za žene a ponekad i za decu; muškarci se ne­ će uplitati osim ako ne bude odlučeno da se pokose velike površine, kao u planinskim predelima, da bi se pripremili za teranje stoke u planine ili ako se tam o vodi stoka da bi se dopunilo u ishrani ono 157

što su mogli pronaći u šumi - uostalom mi smo sad u m editeran­ skoga pojasu gde je makija gusta i gariga veoma retka. Nije da ne postoji nijedna „livada", nijedan „pašnjak za košenje” koji bi priba­ vili seno za stoku, ali održavanje je skupo, jer treba bdeti nad kva­ litetom trave, tako da su najbogatiji ti koji poseduju „pašnjake”; što se tiče kose, ona je vlasništvo kosaca, onoga koji kosi. Parcele se ograđuju; ore se sa vrem ena na vreme, uređuju se neki prostori za povrtnjak ili voćnjak za drveće koje bi zakrčilo šumu: crveno voće, žbunje mekih plodova, kao breskva i kajsija. Ali „bašta” će ostati plemićki pejzaž, mesto „za razmišljanje”, odmor, susrete u ograđe­ nom prostoru zamka ili dvorištu buržoaske gostionice. Kako da nas to iznenadi kad „zeleno" iz prirode upija naš stres? Vinograd je poseban slučaj. Okopati „svoj” vinograd, piti „svo­ je ” vino su obeležja, još i danas visokog položaja u društvu. Zahtevnost vinogradarskog posla, „um etnost” kako ga smatraju, posebna briga koju zahteva biljka, sve to navodi vinogradara da prezire čoveka za plugom ili pastira - dvojicu ljudi kojima je ulazak u „vino­ grad” zabranjen. U gradu, kada čovek poseduje neizmerno bogatstvo, to je on­ da vinograd. Pre nego što je hrišćanski običaj dao vinu euharistijsku ulogu, vino je simbol radosti, suživota, takođe i zdravlja, sastav­ ni je deo svetih igara, gozbi, poniznog prinošenja žrtava sipanjem vina, žrtva livenca, vinom se dočekuje putnik ili gost, period od če­ trdeset dana posle porođaja majke, potpisivanje nekog ugovora. Na­ ravno, ne zna se da preterano konzumiranje vina dovodi do kata­ strofalnih posledica; u fablioima ne nedostaje pijanac, i ima mnogo ljudi koji su pili previše vina, kao Filip Avgust koji je u tome bio eks­ pert, ili Šari Letemerer, poginuo u ratu, pre nego što je um ro od uz­ napredovale ciroze jetre. Istina je d a je konzumiranje alkohola ko­ je sam zabeležio, gotovo dve litre dnevno, moralo biti kompenzovano niskom cenom alkohola. Što se tiče odbacivanja vina u islam­ skim zemljama, jer to piće je otuđivalo telo i dušu vernika, jedva da je to i pom enutu u hrišćanskim hronikam a koje su uređivane na Bliskom Istoku. Čvrsto se veruje da su Rimljani doneli vinovu lozu u Galiju. Antrakologija je pokazala da je biljka poznata u ovim krajevima i mnogo pre Cezara, ali verovatno nije planski uzgajana. Rimski 158

agronomi su opisali zemljišta, položaj, tem peraturu, uslove koji su joj bili najpovoljniji i gde je dobro uspevala. U srednjem veku vino­ va loza se gajila svugde, od Ekosa do Sicilije, i do Skandinavije. Tvr­ di se da sveprisutnost vinove loze potiče od pehara vina koga upo­ trebljava sveštenik u trenutku svete euharistije, čak i onda kada je sveto pričešće u dva oblika nestalo kod laika. Mudrije je priznati da širenje vinograda daleko od najkvalitetnijih zemljišta potiče od lo­ šeg kvaliteta neproceđene vode, koja se nudila svakom i koja se ču­ vala za kuhinju, pa čak i tam o gde su pivo, jabukovača i kruškova­ ča mogle biti konkurencija vinu. Vino je postalo obeležje moći i prestiža, najpre kod najbogati­ jih, a zatim kod svih. Briga u odabiranju vinove loze ili briga oko poboljšanja ukusa vina je polako dovela do pada vinogradarstva: to je onda, u XIV i XV veku dovelo do proizvodnje ubuduće, većinom „jakih” crvenih vina. Što se tiče posla vinogradara, to je posao za muškarca, pa čak i njegovu porodicu, tokom ćele godine, čak i ako ono što se danas smatra pod pojmom vinogradarsko naselje ne po­ stoji. Od jedne berbe grožđa do druge treba zaštititi vinovu lozu, nabubriti je, orezati; priprem aju se pritke za vinovu lozu sa plodo­ vima, okopava se i plevi, kida se lišće i čisti. I kada je vreme za ber­ bu grožđa u trenutku koji je priroda izabrala, pušta se „glas” koji pokreće svu radnu snagu naselja. Najpre je na redu vinograd gospo­ dara ali tek pošto je rasprodao prethodnu berbu. Jer vino se ne ču­ va; slabo poznajemo procese stvaranja vina, ali se mogu sm atrati in­ feriornijima u odnosu na naše. Nastoji se što pre rasprodati piće, pa čak i i prvi sok dobij en i pre nego što se završi muljanje grozdova nogama, ili još „kiseliš”, vino od prvog muljanja ali kiselo i čuvano u slanoj vodi. Ako se sve ono što je proizvedeno ne potroše na licu mesta, vino se stavljalo u bačve i slalo na pijace, a to objašnjava da se često vinova loza gajila pored vode, relce ili mora, kako bi se olak­ šao transport u bačvama čija čvrstoća nije bila dovoljna da bi izdr­ žala truckanje kola na zemljanim putevima. Vinovoj lozi je dakle potrebna ljudska briga i dobar pribor za rad: ograda od letava, pritka za lozu u svakom slučaju, bačve i burad, kamene terasice na nizbrdicama, drvo voćki oko kojih će se uplitati vinova loza, čvrsta ograda protiv glodara, pažljivo čuvanje od pasa lutalica ili kradljivaca. Sve u celini to košta, povećava cene, 159

hrani plemićki poreski sistem i na taj način daje vinovoj lozi i vinu u srednjovekovnoj ekonomiji i svakodnevnom životu isti rang kao onaj koji zauzima žito.

DRVO I ŠUMA Da lije čovek u početku živeo na drvetu, kao njegova „inferi­ orna” braća m ajm uni? Ili se zadovoljio da se služi drvetom kao hra­ nom ili skrovištem? Eto onog što uopšte nije bilo važno „ljudima srednjeg veka” za koje je porekla u Božijim rukama. M eđutim ne­ koliko hiljada godina „istorije” nije moglo da izbriše trag stotina miliona drugih: drvo ostaje čovekov neizbežan pratilac; tamo gde ga nema, nema „normalnog” života pa čak i nomadski pastir ide od oaze do oaze da bi pronašao naravno vodu, ali i drvo takođe.

Šuma, uništena i sveta Bez obzira da li je u pitanju četinarska, hrastova ili bodljikava makija, šuma predstavlja barijeru koja ljudima ograničava vidik. Sa gradskih zidina vidi se nadaleko okružujući ljude; u srednjem veku, vlastelin je pre svih drugih uzeo pod svoju odgovornost najpre pro­ planak. Šuma koja je u blizini utiče na duševno stanje ljudi; ona je nesavladivo područje Prirode koje se obnavlja svakog proleća, tamo raste neko drveće čije postojanje u velikoj meri prelazi dužinu tra ­ janja ljudskog veka. To je sveti deo svih stvorenih bića, onaj deo ko­ me se ne može pristupiti bez religijskog straha, jer tamo je sve čud­ no i nepoznato: mirisi, zvuci, životinje koje žive ili za koje se pret­ postavlja da žive. Uzduž nesigurnih šumskih staza bodlje se zakače za putnika; izvađena stabla sprečavaju prolazak; skrivene kaljuge ga vrebaju, sve su to samo zamke đavola. Jer upravo je đavo gospodar tame, on i njegovi verni pomaga­ či, vile, gobelini, trolovi i kepeci iz germanskih zemalja, sa njihovim kraljem Erlkonigom, Arlekinom; ili, na jugu više, vile, zmajevi, i sav životinjski svet, šumski bogovi, zeleni patuljci sluge Pana. Svi su udruženi da bi omađijali, da bi prevarili naivne i plašljive ljude. U 160

šumi se može boraviti više dana u strahu, kao što je boravio jedan nemački vladar iz XI veka a da nikad nije pronašao izlaz; tamo se ubijaju prinčevi i omražena vlastela, tamo se skrivaju razbojnici, ta ­ mo se nailazi na čudne pojave - puknute stene, ostaci megalita, vilino kolo. U Bibliji, u šumu je poslat Absalon da umre, a hrišćanska Crkva zaboravljajući svete izvore, ustremljuje se i vadi drveće koje su veoma poštovali Kelti, i stavlja u dužnost Mišelu, Hubertu, Žoržu ili Marselu da tamo idu da pobede Zlo. M eđutim šuma je kao more; izaziva strah ali u isto vreme i pri­ vlači. Najpre jer je, a to ćemo i videti, osnova čovekovog stvarnog života. Ali takođe i zbog toga što oličava večnost i preporod, imela galskih druida nagoveštava novu godinu, lovor na ovom svetu pred­ stavlja slavu, m irta i tolike druge divlje vrste lece protiv zla, jelka uvele zelena priziva rađanje Boga deteta. Grade se kapele ili oltari uz ivicu šume ili u šumarku, i pustinjaci tamo biraju svoju „pustinju". Uostalom gotička vrem ena malo po malo osvetljavaju odnose izme­ đu čoveka i šuma: Sveti Bernard uverava da se tam o može mnogo više naučiti nego iz knjiga, i Sveti Franja je tam o išao da podučava vuka i ptice. Bez sumnje, u srednjem veku novi veo straha će pasti na ova legla zla; ali u međuvremenu, za četiri veka (od XI do XIV veka), prodrlo se u šumu, uredila se šuma i zagospodarilo se njome. Naviknuti na prokrčen pejzaž mediteranskih oblasti, Grci i Ri­ mljani, Cezar, Tacit, Strabon šire sa uspehom ideju o šumskom prekrivaču koji nastavlja i dalje, kako se sve više i više ide prema Seve­ rn ili zapadu: to je „dugokosa Galija” iz Cezarovih Komentara, Tacitova „crna Germanija”. A to je očito pogrešna procena: arheološki dokazi starih naseljenih m esta ukazuju pre na pejzaž guste savane, na jugu makija i gariga koje su uostalom, mogući ostaci nekadašnje vegetacije - u doba neolita - koja je zauzimala mnogo više prosto­ ra. Bez upuštanja u proučavanje botanike, koja bi nadmašila moju stručnost, reći ću da ne postoji nijedan ozbiljan dokaz o izmeni dr­ veća koja bi poticala od ljudske ruke. Odstupanja u palinologiji do­ bro pokazuju u Zapadnoj Evropi, održavanje različitih vrsta hrasta, progresivno opadanje bukve, napredak breza između XIV i XVII veka, porast četinara u m odernom dobu, tu i tamo kestena od severa đo juga i danas obrnuto. Nadmetanje se nastavlja između grupa bukve i četinara naspram hrasta i kestena. Ali ni surov srednjove161

kovni zakon koji ukida seču hrastova, ni razvoj građe od drveta ke­ stena u gradu, nije odigrao najm anju ulogu u tim obimnim prirod­ nim promenama. Klimatske promene su izgleda te koje su upravlja­ le a trajale su kroz više vekova. To posm atranje mora biti postupno: ako polen drveća ne izra­ žava nijedan vidljiv uticaj čoveka, njihovi rođaci polen žita i polen trava registruju mnogo više čovekov uticaj jer su vezani za poljopri­ vredu i uzgajanje. Srednjovekovni zemljoradnik je koristio šumsku stelju prem a svojim potrebama: slaba pod četinarima, koji obilno upijaju azot iz zemljišta i izoluju ga pod prekrivačem od jelovih igli­ ca, prosečna pod bukvama ali hrani paprat i vres koji se traže kao prostirka za stoku, odlična pod hrastovim a i kestenovima gde će da rastu šampinjoni, krtole i sve vrste povrća. Čovek je taj koji će zna­ ti da koristi i razvija ta bogatstva. Što se tiče masline, ako je njeno okruženje dosta osiromašeno, njena uloga rezervoara ulja je dovoljna da joj obezbedi simpatiju i naklonost ljudi. Još jedna očita razlika. Ne može se negirati pad broja drveća tokom i od srednjeg veka; brojni pisani dokazi ili pažljiva pedološka istraživanja lako otkrivaju pošumljene površine iz tog doba. Ali, još ovog puta, preterivanja izobličuju činjenice. Priča ponavljana bez prestanka o „monahu krčiocu šume" je velika laž: najpre jer oni ko­ jim a je besplatno dodeljena ta uloga, uglavnom cisterciti, su napro­ tiv jednim strogim pravilom izdvojeni usred šume, i bili su više osposobljeni za vešto upravljanje svojim šumskim nasleđem nego za njegovo uništenje; zatim jer ukupan broj m onaha na radu u šu­ mi nikad nije bio dovoljan da bi izmenili taj ogroman prostor. Ali nisu kaluđeri ti koji su radili, nego često zemljoradnici na zahtev i u šumama samostana. Ako se računaju i oblasti isprekidanog bilj­ nog prekrivača, planine i južne oblasti, biće bez sumnje blizu istine ako se to propadanje površina pod šumom u Zapadnoj Evropi ргоceni na 10%. Ali ono nema nikakve veze sa zastrašujućim unište­ njem koje je počelo u Evropi i izvan nje od 1900. ili 1950. i koje da­ nas doseže u pravom smislu te reći luđačke razmere; naši potomci će platiti cenu za jedan ili dva veka. Što se tiče tih „krčenja” - ta reč, na koju treba podsećati, m no­ go se više u stvari odnosi na žbunje nego na hrast - biće mi dovolj162

no da nabrojim izraze. Zapazićemo na prvom m estu da raznolikost rečnika upotrebljenog u nastalim ugovorima neke šumske oblasti svedoči o etapama i ciljevima koji su tačno određeni: rum pere i ruptura znači probušiti; sartare, exsartare, exarare znači „iskopati", „iščupati” kao „artigue” na jugu Francuske, adelare, exardare hoće samo da označi „staviti u stanje za jelo" ili „peći". Ovaj poslednji glagol privlači pažnju na verovatno najkorišćeniji oblik krčenja: zgarište, čija su prvobitna zemljišta žbunovi i šumska stelja. Dobi­ jem pepeo je hemijski bazičan i omogućava bogaćenje zemlje crni­ ce. Stiče se utisak da se sekira ili testera docnije m anje upotreblja­ vaju nego vrtlarski nož za sečenje grana ili motika za kopanje ze­ mlje. Takav posao prethodi vađenju stabala, ali kroz više godina, pre nego što su volovi vadeći panjeve hrasta - jedine životinje dovoljno precizne i snažne da bi to uradile - uspevali da iščupaju korenje. Na okrčenom zemljištu treba još samo koristiti ralicu (ralo), jer će korenčići dugo usporavati teški plug. Zemljišta tako dobijena od ne­ gdašnje šume, „dobijenice” su najbolja za uzgajanje žitarica jer zga­ rišta i obogaćena zemlja crnica su povećale količinu azota, fosfata i potaša. Čovek tog vrem ena ne poznaje te reči ali je dobro video nji­ hove efekte. Vlasnici zemljišta sa puno muke stražare, da bi saču­ vali novo zemljište, izvor ishrane i poreza, propisujući upotrebu, ograđuju novo zemljište i čuvaju ga. Moćni ili obični ljudi su se okrenuli ka racionalnom upravlja­ nju šumom jer su u tome videli veliku važnost: nadgledati drveće, obezbediti razmnožavanje, organizovati vađenje, tri očevidnosti, tri obaveze važnije od nepromišljenog profita, kojim se rukovode da­ nas državna vlast, zaslepljena trenutnom „rentabilnošću”. Ako su cisterciti po tom pitanju igrali ulogu pokretača, svetovne vlasti se priključuju tome i učestvuju u stvaranju šumskog osoblja, ,,verdiers”, „zelenih zeba”, „gruyers”, „šumara” kao što su govorili na severu Francuske (od „vert”, „zeleno” i od „grûn” „zemlja”): običajni ustavi su utvrdili uslove pristupa čoveka i životinja u šumu, zabra­ njena je upotreba štetnih oruđa, propisuje se potajna seča određe­ nih vrsta drveća kao što su voće i hrast. U Francuskoj, oko 1280. ili 1300. kralj je preuzeo inicijativu u stvaranju „gospodara vode i šu­ m a” a zatim u XIV veku je uredbom određen ritam seče drveća, prodaje, obeležava se izabrano drveće, nadgleda se odlazak debala 163

stabla najčešće splavovima. Iz Italije su stigli najtačniji propisi: u naučnom radu, Petar de Krescenci govori o ograničenju u šumi, trajanju promena u zavisnosti od vrste drveća( od tri do dvanaest godina), načinu i brzini rasta mladica, stanje svesti u to vreme da će se veliki zakoni XVI ili XVIII veka samo ponovo uspostaviti. Na kraju srednjovekovne epohe šuma više nije divlja (wild i wald na nemačkom), niti odvojena od sveta ljudi (foris „izvan” na latin­ skom). Jedan od glavnih uspeha toga vremena je da su uspeli da pri­ pitome šumu.

Šuma, neophodna i hraniteljka Najpre drvo: ma šta da se tvrdilo, gvožđe je bilo, previše velika retkost da bi podržalo nešto drugo, osim skromnog zanatstva, može se reći da je srednji vele ,,vek drveta". Njegova upotreba ga čini osnovnom sirovinom kroz sve te vekove. Najpre, ono što će se traži­ ti u šumi je drvo za građu, ad aedificandum, pravila upotrebe tako kažu: debla za građu od hrasta i kestena, i za koje se smatralo da ih je Siger teško pronalazio u svojim šumama kako bi prekrio San-Deni; noseće grede pre upotrebe kamena; daske za kalupe za čerpiće, kolac koji učvršćuje ogradu od kolja, i lakša drva za građenje pre­ gradnih zidova. Čvrsto drvo - kesten, orah, hrast, stablo masline će služiti za pravljenje pokućstva, retko okvira na ulazima u kuću i služiće u pravljenju gotovo svih alata i sudova za svakodnevnu upo­ trebu, poljoprivrednu, vinogradarsku: ćup, zdela, burad i sprave za težak posao. Treba se čuvati kradljivaca, mesoždera, glodara, a mo­ žda još više indiskretnih komšija i svih onih koji se ne pridržavaju običaja: zločinaca, prekršilaca {male factum, foris factum). U srednjem veku nisu prestali da se grade kočevi od osušenog drveća kako bi se zaštitilo pravo drvo: živa ograda od žbunja kao od jove ili od granja „osušenog drveća”, vrba, breza, graba. Na taj na­ čin će deo šume biti „odbranjen”; i od njega će u značajnom tre n u t­ ku biti sagrađena utvrđenja, „ograde” (stara galska reč: plo'icum) toponimija je sačuvala sećanje na tu reč. Ad comburendum, zapaliti jer vatra potiče, nastaje od drveta koje gori. Još jedno područje strogih pravila: ne može se po svojoj 164

potrebi, sad ili u bilo kom trenutku poseći drvo zbog kuvanja ili grejanja: vrsta, količina, postupak, trenutak i novčana kazna su svaka­ ko utvrđeni, i čuvari šume patroliraju u svakom trenutku. Antrakologija je pokazala da je tradicija paljenja celog hrastovog debla u pe­ ćima gospode, gde se pekao vepar, pogrešna ideja po ko zna koji put ili bolje ostavljena za retke praznike. U stvari u kaminima zamkova i ognjištima koliba, ono što se loži su granje i svežanj pruća drveća koje ne donosi plodove, naram ak paprati, žukovine, vresišta, ili ,,belog drveta”, četinara, topola, koji, istina, zaprljaju kamine i dimnja­ ke, ili se još loži srušeno stablo kvalitetnog drveta od koga prokrčuju proplanke. Što se tiče ugljenisanog drveta koje neke zanatlije pri­ prem aju u skrivenim kolibama u šumi, traži se više od deset kilo­ grama sirovog drveta za jedan kilogram uglja što je izuzetno sma­ njilo njegovu upotrebu, za kovačnicu u slučaju potrebe, ili u gradu gde smanjuje rizik od požara. Najzad, sakupljena ili izdvojena kora drveta, ići će kod kožara za rastvor boja. U svetu u kome izgleda dominira žito, i gde su povrtarske kul­ ture dosta retke, pokušano je da se pronađe drugi izvor života. Da­ kle, „trave i čorbe", koje sam već pomenuo su na svim trpezama. Ako neka opasnost natera na beg u šumu, stanovnici sela mogu „preživeti” više meseci u šumi a da ne umru; u XIV veku neki sta­ novnici Langdoka, oni iz tosca, iz „touche" - mi bismo rekli iz m a­ kije - opstajali su godinama van svakog državnog ili vojnog nadzo­ ra. U šumi postoji ono od čega se može živeti; danas se rado slaže­ mo sa idejom koja je vladala ekonomijom berbe i sitnog uzgajanja kao osnovnom bazom života, i to je tako od doba neolita. Čovek u šumarcima pronalazi, uz crvene bobice, lešnike, bademe, orahe, masline, odakle će osim toga izvući esencijalna ulja, ali takođe pro­ nalazi i pečurke, kestenje, mušmule, žirove, bundeve, tikve; nabraće špargle, praziluk, blitvu, kupus, rabarbaru, artičoke, šargarepu, paštrnak, repu; zna se za beskrajne diskusije „eksperata” o mestu starih krtola krompira ili o vrem enu dolaska spanaća ili kozije bra­ de u Zapadnu Evropu. Ako se tome dodaju trešnje, jabuke, dinje, smokve i kruške, korpa će biti puna; ostaće upravo toliko mesta za beli luk, crni luk, metvicu, majoran ili ono od čega će se napraviti lekoviti biljni čaj za nesanicu, zova za pročišćavanje organizma, bo­ rovnica za ispiranje očiju, korijander za poboljšanje ljubavnog za­ 165

dovoljstva. Posleđnji poklon šume je, a on nadmašuje sve druge: otvor i šećer, vosak i med, delo pčela koje omogućava tim insektima laskavu reputaciju, pčele ulažu toliko volje da bi dopustile da plodo­ ve njihovog truda ukrade čovek ili kakva druga proždrljiva životi­ nja. Ako se uzgajanje košnica najčešće obavlja van šume, u šumi se pronalaze divlje košnice, „lov" toliko zahvalan, da se morao doneti zakon koji bi sprečio da pohlepni ljudi selcu drveće, sa košnicama koje je nemoguće dohvatiti. Samo čovek može da živi od plodova šume. Šumske bobice, šumske trave ne zanimaju mesoždere koji žive u šumi, a jedva da zanimaju i glodare; ali šuma može biti namenjena ad pascendum, kao ispaša. Teško nam je zamisliti konje ili goveda na slobodnoj is­ paši ili nadgledane u šumi; iz razloga očitih poteškoća u kretanju; ali tanak sloj šumske stelje može da nahrani stada - barem ona ko­ ja ne uništavaju mladice drveća kao što to čine koze i ovce, tako da im se pokušava zabraniti ulazak u šumarke. Umesto toga - u sep­ tem bru, u trenutku sazrevanja žirova, svinja se pušta u šumu, po potrebi ona tamo živi tokom ćele godine, tako d a je pošumljena po­ vršina m erena „ро svinji”, to znači „ро površini potrebnoj da bi se nahranila svinja tokom godine”, što se uglavnom procenjuje na je ­ dan hektar. Seljani nisu uvele bili naklonjeni toj vrsti slobodne ispa­ še: životinje se povređuju, napadaju ih mesožderi, teško ih je saku­ piti zbog muže ili parenje. Veprovi naskaču na krmače, što dovodi do promene ponašanja, a naročito menja spoljni izgled njihovih mladunaca. Smatra se da je ta uloga šume polako nestala, u korist ispaše na ugarenoj zemlji, dok se naizmenično zasejavanje zemlje raznim usevima raširilo više od XIII veka, kao i m anje ili više stal­ no držanje stoke u štali, o tome ću kasnije govoriti.

A ljudi koji borave u šumi? Šuma je i danas još uvele skladište drva koje uostalom nesvesno rasipamo, prostor za prolazak, mesto za opuštanje, banja čistog vazduha za grad, tam o ne srećemo nikog osim grupa đrvoseča, šu­ mara, i lovaca u lovu ali ni konje, ni volove, ni svinje samo povre­ m eni berači đurđevka, vrganja ili kestenja. Nasuprot tome u sred166

njem veku i pred kraj srednjeg veka šuma vrvi od sveta. Najpre ta ­ mo pronalazimo sve one čije sam poslove pomenuo na brzinu: pa­ stiri, berači bobica, skupljači korenja, drvoseče koji krče šumu u grupam a ili pojedinačno; ali isto tako drugi sloj ljudi, berači gro­ žđa, skupljači kora drveta i pepela, trgovci uglja takođe, koji tam o borave, a ponekad uz njih bez sumnje, kovači, tamo gde mogu sa­ kupiti malo minerala iz zemljišta pre nego što premeste kovačnice u selo, u XI veku. Dakle svi ti ljudi žive zasebno, daleko od sela, u kome obično budu brzo proglašeni za kradljivce, lovokradice, marginalce, u sva­ kom slučaju pomagače svih veštica i demona za koje se veruje da su uz njih. Ne računajući tu begunce, izgnanike, skitnice koji pripada­ ju onima koje niko neće tražiti u šumarcima. Za vreme rata, vojni­ ci i oni koji borave u šumama se tamo pregrupišu, potvrđujući isto tako prestanak krčenja šuma kao i mesto šume u ratu, a njihovo prisustvo je u XV veku toliko blisko povezano sa šumom da običan čovek, kaže: ,,U Francuskoj šume su došle sa Englezima" - Englezi, „les godins" kako ih zovu, s tim da se istoričar dvoumi oko porekla te reći između gawaldi, ljudi iz šume, wald i God Dam, psovke za koju se smatra d a je neprijatelji kralja izgovaraju bez prestanka. Na kraju dve grupe ljudi, od veće važnosti ovog puta: pustinja­ ci koji daju utehu i spas za dušu i telo onima kojima je to potrebno, vitezovi u potrazi za avanturom, za fantastičnim otkrićima koja uveličavaju m račnu slavu pobede nad šumom: Lanselot i ljudi kra­ lja Artura, maskirani osvetnici, ili Perseval, Galad i ostali tvrdogla­ vi tragači za Gralom, svetim peharom koji je sadržavao Hristovu krv sa krsta. Da bi moja priča išla laganijim tokom, izbacio sam sve pojedi­ nosti, koje su međutim dobro zabeležili pisari u njihovim rečnicima ili priroda u svojim raspoloženjima. One dakle nisu za zanem ariva­ nje: ako su saltus, pašnjak gotovo pravni term in i laforesta (šuma) oblasti koje se nalaze „van”, van l’ager (obradivog zemljišta), van zajedničkih prava, nećemo pomešati mešovite šume i bodljikavu ve­ getaciju gotovo neplodnu sa silva (šumom) hrasta i bukve, još m a­ nje sa nepošumljenim površinama i dinama gotovo ogoljenim. Čo­ vek je pokušao, ponekad čak i uspešno, da im se prilagodi, da ih ukroti. Životinje su to odavno uradile, a gde su one? 167

4.

A životinje? Više od milijardu godina koliko je trajao proces stvaranja na­ še planete, spajanjem uništenih čestica sa zvezde ili čestica nekog drugog porekla - evo upravo onog što nema nikakvu važnost ovde - smenjivala se izvanredna galerija živih bića, od kojih je čovek, čini se, poslednji na redu, barem do sad. Naravno, zanimaju me samo ona živa bića koja nas još uvek okružuju, u tom sićušnom delu vremena koje se zove istorija. Dakle ostaviću paleontolozima i deci da ožive sećanja na nestale vrste, nepojmljive i uglavnom zastrašujuće da teraju na smeh, a one danas predstavljaju dečje idole. Vratimo se u stvarnost završnog holocena, koji je nastao ka­ snije u odnosu na poslednje proučavano ledeno doba, pre nekih tri­ deset hiljada godina. Većina živih bića'od pre nekoliko hiljada go­ dina su ona koja nas i danas okružuju i čija nas brojnost nadmašuje. Mi smo „malobrojni” jer na jednog homo sapiensa (kakav smešan naziv) dolazi sto drugih vrsta kopnenih sisara, hiljade vrsta pti­ ca, milioni insekata, milijarde riba. Još na tih sto sisara, jedine ko­ je je čovek zaista poznavao, nema ni pola onih koje je susretao, i desetak ili više na kojima je mogao isprobavati svoje talente. Procenat za podsmeh ali nije na odmet podsetiti: čovek nestaje u mno­ gobrojnom svetu životinja, ali je ubeđen da vlada nad njima jer Bog mu je poverio da vodi računa o njima. Što se tiče dotičnih životi­ nja naročito pasa i konja, oni nikad nisu ništa zapazili. Ali ostavi­ mo ovu slabu konstataciju, koja nije uznemirila ljude srednjeg ve­ ka i pogledajmo koji je bio njihov stav. 169

ČOVEKOV ODNOS PREMA ŽIVOTINJAMA U raju, ljudi i životinje žive u razumevanju i poštovanju; svi piju iz Fontane života, a Božja ljubav ispunjava sva ta bića. Među­ tim jedno od njih dolazi u Iskušenje i Propast. Tako nastaje začetak „razlike" kako bi rekli psiholozi između sveta ljudi i sveta životinja. Kako je ta negativna uloga, od prvih verodostojnih pisanih dokume­ nata Biblije, pripala zmiji, ili su srednjovekovni autori zmiju zamenili vukom, strah od opasne životinje je ono što se najpre stvara iz­ među čoveka i životinjskog sveta.

Strah i gađenje Aristotel je govorio o zajednici svih živih bića, ali hrišćanski svet u tome vidi samo fikciju. Sveti Pavle je rekao: životinje su Bož­ ja stvorenja ali one nemaju dušu; jedino im trebaju instinkti i čula da bi služili čovelcu. I sam Sveti Franja se obraća vuku Gubiju kao bra­ tu ali inferiornom bratu kojeg treba podučiti jer Bog je dao čovelcu svu moć u njegovom stvaranju. Začelo srednjovekovna književnost nije izmerila mesto koje zauzimaju „humanizovane” životinje ali ih opisuju bilo da im se pripisuje ljubaznost pomalo tužna kao kod ko­ nja Bajarda, koji udara kopitom kad se pojavi njegov gazda, bilo da im pripisuju nesnosnu zlobu kao starom liscu Renaru ili konju Favelu. Satire ljudskog društva se kriju ispod maski životinja; a to je sva­ kako prezir prema životinjama koji je osnova priče. To stanje svesti je još uvele očito stanje celog današnjeg čovečanstva, da skoro jedva treba i podsećati na panel uvreda sa životinjskim nazivima koje ljudi upućuju jedni drugima, ili tradicionalne odrednice koje označavaju neku osobinu životinja, ali uglavnom nepromišljenu, kojom se ismevaju životinje: guska je glupa, petao je uobražen, svinja prljava, jarac pohotljiv, vepar surov, vuk svirep, mačka neverna, i prelazim dalje kako bi smanjio broj uvreda: magarac, taj pouzdani, preko potrebni i vredni čovekov prijatelj, se smatra tvrdoglavim, lenjim, proždrljivim, ružnim, bučnim, glupim, na njegovim leđima se javno izlažu goli lju­ bavnici, zatečeni u grehu, a zaboravlja se da je Dete nošeno na ma­ garcu u Egipat i da je Isus Hrist ušao u Jerusalim jašući na magarcu. 170

Prezir je lek protiv straha. Dakle, čovek se boji, ne želeći da prizna da je njegova vlastita slabost prirodni uzrok straha. Boji se napada jačeg od sebe. Dakle još od praistorije, i zato što je jedini koji ume da rukuje vatrom, služi se njome da bi osvetlio pomrčinu ispunjenu opasnostima i da bi udaljio mesoždere koji vide noću; u stvari, nenaoružan dakle spava glavom uza zidu da bi izbegao na­ pad sa leđa. Taj strah nije neosnovan. Najpre, jer mnoge životinje indirektno izazivaju štetu čoveku: vuk napada njegova stada, vepar rasporuje njegove konje, skakavac pustoši njegova polja, pacov uni­ štava njegove rezerve. Ali opasnost čoveka pogađa i direktno: ubo­ di insekata mogu biti veoma bolni, ranjeni medved ili vepar pred­ stavljaju opasnost za lovca, gmizavci neopaženo i smrtonosno uje­ daju nepažljivog seljaka, sivi pacov ili još gore crni pacov šire smr­ tonosne bolesti. Čak i „domaće" životinje su opasne: zaplašeni pas ujeda, uznemireni konj počinje da se rita. Što se tiče mačke, koju Crkva, još uvek na kraju XI veka, široko javno mišljenje, izjednaču­ je sa Sabatom, magijom i đavolom, ona grebe, potkrada, izaziva alergijske krize a njena pohotljivost izaziva gađenje kod ljudi ali mnogo manje kod žena, kako nam svedoči moderni publicitet. Ali ođ svih životinja, u srednjem veku - zašto ne i druge životinje - vuk je taj koji sjedinjuje strah i mržnju: hrabar, lukav, oprezan, neuhva­ tljiv, „tigar Zapada” je jedini sisar koji izgladneo direktno napada čoveka: izgubljenog putnika, nezaštićenog pastira, ranjenog vojni­ ka, dete ili starca. Njegova nedela, uvećana strahom, se šire od sela do sela, ipak životinja ne dolazi u grad, sve dok je glad ne natera kao u Parizu početkom XV veka. Vukovi zakrčuju uspomene iz detinjstva, preplavljuju književnost i potpiruju strašne priče. Istrebljenje životinje, ohrabreno zakonom koji predviđa hajke i nagrade, nije dovršeno, barem u Francuskoj sve do XVIII veka. Pa čak i ako da­ nas vuk ne predstavlja opasnost osim za ovce koje nisu dobro čuva­ ne, njegov povratak izaziva bes kod seljana i obnavlja strah. Sve te životinje začelo izazivaju strah, ali u celini ne izazivaju gađenje, jer su donekle bliske čoveku: imaju krv, dlaku ili pluća; vi­ de se danju i spavaju skoro ćelu noć, pare se i miruju kao ljudi. Ali bića sluzava, lepljiva, hladna na dodir, meka kao ribe i gmizavci, ili druge, neuhvatljive, crne, beskičmene životinje često smrdljive kao pauci, mravi, bubašvabe, svi insekti od komarca do buve su odvrat­ 171

ni i izvor su bolesti. Pre nego što je napredak nauke rasvetlio ulogu mikroba i bacila u izazivanju pandemija, ujedi tih životinja su sma­ trani uzrocima velikih umiranja ljudi tokom vekova: dizenterije, kolere, malarije, i naravno kuge. Poštovanje i ljubav Možda manje ubeđeni u superiornost čoveka nego judeo-hrišćansko društvo, postoje kulture u kojima je životinja (ili određene životinje) jednaka čoveku ili čak i njegovo božanstvo. Neke su u na­ šim očima egzotične kao one u prekolumbovskoj Americi, ili u sta­ roj Kini; ili kao one u faraonskom Egiptu, gde su bogovi utelovljeni u životinjama u našoj blizini a možda imaju uticaj i na nas, indijska ili iranska verovanja ne odstupaju pred reinkarnacijom u telo živo­ tinje, ili određene životinje su svete životinje: persijski orao i soko, indijska krava. Na taj načinje do nas, bez sumnje, stigao kult bika, obeležje muškosti; sa Krita u sekti Mitra, i još uvek nadahnjuje, ri­ tualna, krvava i brutalna slavlja u iberijskim, baskijskim i arenama Langdoka. Nema nikakve sumnje da aficionados (zaljubljenici) u napetost korida nisu svesni da tako imitiraju pristalice jednog istoč­ njačkog kulta: boginja Hator, kralj Minos, nimfa Jo ili bog Mitra, evo imena koja njima verovatno ne znače ništa. Hrišćanstvo barem u svojim počecima nije brutalno prekinulo te zoomorfne običaje: hrišćanstvo je ismejalo trojicu od četvorice jevanđelista slavnim ži­ votinjskim simbolima, orao i lavi bik još jedanput. Iako je obožava­ nje životinje malo po malo nestajalo, hagiografija je sačuvala uspo­ menu na to: Bog može preuzeti osobine veličanstvenog jelena, golu­ ba ili jagnje kao simbol mira ili blagosti. Još uvek u jeku XIII veka zar se neće videti da Crkva priznaje, iako nerado, kult Svetog Gvinefora, hrta koji spasava dete od ujeda zmije, očitog obeležja demona? Keltski ili germanski doprinos nestaje polako pod grčko-rimskim i orijentalnim nasleđem. Toliki ljudi su u potrazi za vrlinama koje nemaju, kao što su očito hrabrost, vernost, snaga, tako da su grupe ljudi sebi davale životinjske toteme, uglavnom bitne za potre­ be lova: vuk, medved, vepar, orao. Brojni antroponimi ili jednostav­ na imena iz našeg sadašnjeg okruženja nemaju drugo poreklo: smeškamo se na „Bizon lukavi" ali ne i na Bernarda koji međutim ne 172

označava ništa drugo nego „hrabrog medveđa”. Odavno srno zaklju­ čili da odbijanje da se jede meso psa i mačke, dolazi iz ljubavi pre­ ma tim životinjama, ali suprotno tome jesti konjsko meso ili piti njegovu krv ispunjava ratnika „herojskim” vrlinama koje dobija od životinje a Crkva je zabranila te varvarske običaje. Nažalost arheo­ logija je iznela na videlo ostatke konja koji sadrže tragove mesar­ skog sečenja; a meso psa se smatra da kao i meso vuka izaziva ga­ đenje i da je teško svarljivo, izgleda da ti problemi nisu zaustavili azijske konzumente koji vole to meso. Uostalom zanimanje ljudi za životinjski svet ne doseže obave­ zno nivo obožavanja. Često ostaje na nivou divljenja: gipkost mača­ ka, lepota ptica, elegancija labuda, pogled psa su oduševljavali ljude i umetnike koji prenose u svoja delà podsvest njihovih bližnjih: egi­ patski ili persijski bareljef, germanski nakit, srednjovekovne minija­ ture; sa tom velikom količinom indiferentnosti, barem relativne, u koju se smeštaju grčko-rimsko nasleđe i kultura. Stoje životinja ma­ nje poznata to joj se pripisuje više vrlina. Slon, više nego redak u Evropi je van konkurencije: on je snažan i poslušan, veran i čedan, stidljiv i dobrodušan, pun je mudrosti i znanja; jednogrba kamila, „krvni sud pustinje” je umerena, neverovatno izdržljiva i puna lju­ bavi, lav je veličanstven, pun hrabrosti i plemenitosti. Jednorog, ko­ ga niko nije video, simbol je čednosti i čistote sveta. Naravno može se pretpostaviti da su naučnici znali da je slon hirovit, „kamila” ka­ ko kažu teške naravi, lav je veoma plašljiv a jednorog je bestidan. Na kraju, ono što čovek radije traži u životinji je simbol; bez ob­ zira što tako potvrđuje društvene mogućnosti ili čak ekonomske. Ma­ garac koga je Gospod izabrao za jahanje je simbol svete poniznosti; golub u granama masline je znak stišavanja božanskog gneva, kao ri­ ba čije grčko ime je (ichtus), setio sam se, znak Hrista ribara duša; pčela koja stvara med, kao Marija što daje mleko je simbol porodice; i sve tako do svinje, čija žrtva uoči Božića predstavlja praznik za sve, koja ima gotovo mistično „značenje”. Što se tiče planinskog medveda i zapadnjačkih šuma, dobroćudan i jedva opasan, kod njega se prona­ laze vrline koje od njega čine, dugo vremena i pre lava kralja životinja. Od svih tih sisara koje je čovek hranio, obezbeđivao im skloni­ šte, kojima se služio, dve vrste i samo dve, su uspostavile sa njim pravi odnos naklonosti, konj i pas. Jer mačka, koja do današnjih da­ 173

na osvaja naše simpatije, nastavlja da živi nezavisno svoj život, ne­ ki kažu egoistično, sigurna daje u milosti koju joj pribavljaju njena ljupkost, lepota, gotovo terapeutska mirnoća, koja proističe iz nje­ nog držanja, čak iz njenog umirujućeg i spokojnog dodira. Od XVII veka a naročito XIX veka, kada njena đavolski mračna reputacija nestaje, mačka je postala čovekova, naročito ženina uteha, koja mnogo traži ali ne služi niti jednom niti drugom. To očito nije slučaj sa konjem, tim „dostojanstvenim osvaja­ čem”, kako kaže narodna mudrost, skorašnje osvajanje - nekih pet do deset hiljada godina - i još uvele nezavršeno jer još ima divljih konja po svetu. Ono čemu se čovek nadao, tražio i pronašao kod te elegantne i verne životinje, ali nervozne i krhke, je pratilac u igri i poslu, ja­ haća životinja koja smanjuje razdaljinu, snažna, inteligentna i osetljiva. Hvatanje i dresiranje te hirovite životinje je teško, vratiću se na to. Rezultat je barem siguran: pripitomljeni konj prepoznaje svog gospodara i veže se za njega; podstiče ponekad njegove želje u lovu, njegov žar i njegovu hrabrost u ratu, a srednjovekovna knji­ ževnost obiluje pričama o ovom pratiocu kojem se daje ljudsko ime; osim toga ta vremena su nam ostavila više traktata o hipijatriki, ne­ go priručnika za decu. Najzad, evo i psa, u stotinu pedeset različitih oblika koje mo­ že imati najstariji, najverniji čovekov pratilac. Ima više od trideset hiljada godina da nam je za petama, prati nas u stopu ili trči ispred nas, postao je gotovo nesposoban da živi bez nas, jedina životinja koja je dostigla toliku zavisnost. Tokom vremena od njega se očeki­ valo da čuva kuću, pomaže u lovu, da bude pored stada, kao i pored samih i ucveljenih ljudi. Antička vremena su mu bila slabo naklo­ njena, srednji vek gaje štitio, a naše doba je oduševljeno njime. Pas je simbol poslušnosti, ljubavi, odanosti; a smrt njegovog vlasnika može ponekad dovesti i do njegove smrti. Iza prezira, koji je posledica antičkog doba, čije tragove čuva jezik, pas budno pazi sigurno utočište. Jer kroz njegov slučaj, istina poseban, životinjske vrste, barem sisari, jedini koji su poznati u srednjem veku, služe kao primeri koji treba da se slede, svet bića u kojem je Bog, možda, ostavio jedan deo svoje dobrote a pas je slika toga: ni lukav, ni neveran, ni kukavica, ni nestalan, ni sebičan, ni bespotrebno surov. 174

Da li možemo otkriti odakle potiču ta dvosmislena osećanja koja osećamo prema životinjskom svetu? Proučavanje ponašanja životinja je još uvek van domašaja naših naučnika; još više su bila van domašaja u srednjem veku, u to se sumnja. Jedino ono u šta su ljudi srednjeg veka sigurni, a i mi još uvek, da se sve životinje koje su obeležile našu vrstu - to isključuje vodeni svet i onaj insekata plaše i beže od onog koji poseduje vatru i oruđe. Srednjovekovni ljudi su u tome videli božanski gnev, koji potiče od zmije kažnjene zbog Greha i širi se na sve druge životinje; danas radije priznajmo da je čovek najbrutalniji od predatora, najsebičniji, najokrutniji, gotovo „zverski”, kako bismo rekli sa određenom smelošću. Čak i vrste koje su bolje organizovane da bi se odbranile od čoveka, kao vuk u srednjem veku, služeći se lukavstvima i postavljanjem zaseda svom napadaču, uzajamno se pomažu prilikom hajke na njih, ali neizbežno vrsta umire. Kako otkriti mržnju u očima snažnog jele­ na, povređenog medveda, bika napadnutog banderiljom? Nasuprot tome, možemo li opaziti znake zaintresovanosti, radoznalosti, lju­ bavi kod životinja koje žive van naše bliske kontrole? Ali paraziti koji nas napadaju, ptice koje sleću na naš balkon su privučene po­ trebom da se nahrane, našom krvi ili našim namirnicama. Obično se kaže, zoofilija bez sumnje, da goveče neće biti neosetljivo na pri­ sustvo govedara ili da jedna koza neće dozvoliti da je pomuze prvi ko naiđe, ali to su već pripitomljene životinje. Nastavlja se takođe: možda još više naučno, da čovekov miris - kaže se da je kiseo, kao i onaj iz mokraće - ili njegov slankasti znoj izaziva pohotu i zaintresovanost nekih vrsta. Ali ima li u tome ljubavi? Ako se po strani stavi slučaj majmuna sa kojima srednjovekovni Zapad nije baš imao puno dodira, naša braća po poreklu, ali, ako nas oni ne „vole”, ko drugi deluje blizak, dostupan i uostalom pokazuju intresovanje za nas. Biće bez sumnje još neobičnije, jer se ne vidi veza koja bi nas mogla vezivati za njih, ako se kaže da morski sisari deluju kao da im odgovara naše društvo, čak i da ga traže, kao foke ili morski lavovi koji su pohodili naše obale sve do poslednjih vekova, ponekad čak i danas, ili kitovi različitih veličina za koje se neće reći da su se nasukivali na našim obalama sa jedinom brigom da ih raskomadaju i pojedu zadovoljni seljaci. Najpoznatiji, naširoko opisivan, slikan i opevan još od antičkog doba, kako je poznato, je delfin čije igre u 175

vodi nastavljaju da oduševljavaju decu. Možda bi nam pomogli u ri­ bolovu ali to nije pokušano. Dakle taj novi čovekov „pohod” ostaje u iščekivanju. Ali sva prethodna zapažanja imaju univerzalni karakter, sva­ kako u vremenu. Bilo bi bolje da se sada okrenemo prema srednjem veku i tamo potražimo ono što se zna i ono što se čini.

POZNAVATI I RAZUMETI Srednjovekovnom čoveku, izgubljenom u svetu kopnenih ži­ votinja čak i onih koje lete, nije moglo biti dovoljno da uspostavi ve­ zu sa životinjom. Plašiti se životinje, diviti joj se, pasivni su stavo­ vi. Da bi se samo pokušalo vladati nad životinjom, trebalo je prou­ čavati i shvatiti njene slabosti.

Šta su životinje? Crkva ponavlja: pošto životinja nema dušu, ona je samo odraz božanske moći, njeno proučavanje nije ni korisno ni poželjno za spas. Vezati se za nju je na granicama idolopoklonstva. Šta reći o eventualnom seksualnom kontaktu među grupama ljudi koji žive izolovano, kao pastiri u planini: iznenađenje, krivac za „zverstvo” će ići na lomaču jer je uvredio Tvorca u njegovom delu. Skolastika u XIII veku tome dodaje opasnost od totemizacije, asimilacije, barem intelektualne, između čoveka, jedinog objekta dostojnog proučava­ nja, i životinje koja mu je normalno podređena. Čak i retki mislioci zoolozi imaju antropološku tačku gledišta bilo daje to Isidor iz Sevilje u VII veku, Hildegard od Bingena u XI veku, Bruneto Latini u XI veku. Njihove reci o svetu životinja prate sve istu shemu: posto­ je životinje koje „služe” i druge koje predstavljaju „pretnju”; vrline koje se mogu naći u njima nemaju značaj osim ako ih ne dovedu u zavisan, podređen položaj u odnosu na čoveka. Pre XIV veka neće se promeniti stav, barem naizgled, neće se pokazati zanimanje za životinjski svet, niti će se promeniti gledišta samozadovoljstva i prezira naše vrste prema drugima - ta taština je još uvele jaka kod 176

naših savremenika. To lagano menjanje mišljenja se bez sumnje du­ guje razvoju osećaja za stvarnost a to nije jedina oblast razvoja: ra­ doznalost se okreće prema izgledu, pokretima i čak prema navika­ ma. To je doba u kome prinčevi zahtevaju zverinjake da bi zabavili svoje goste, doba u kojem umetnici perom i dletom doteruju živo­ tinjske oblike: kralj Rene se zabavljao crtajući vukove; Gaston Febus, grof od Fva je možda sam ukrasio crtežima svoje priručnike. Ipak i pored svega toga Bifon je još uvek poprilično daleko. To su reči sveštenika, naučnika i moćnika. Ali šta je sa običnim svetom? Većinom onih koji su u svakodnevnom kontaktu, fizičkom, prirodnom sa svetom životinja? Oni o tome znaju isto toliko ako ne i više kao vlasnici Istine jer njihova znanja su direktna, njihova posmatranja vizuelna: oni su zapazili, zabeležili, a ponekad i lečili bole­ sti ili nagle promene raspoloženja konja; prilagođavali su vrste pasa u zavisnosti od potreba koje su očekivali, shvatali su kako pomoći bi­ ku u poslu s obzirom na zrno koje je jeo ili zemljište koje je obrađi­ vao; odredbom su odredili život ovce, premeštanje stada, šišanje ova­ ca, jagnjenje; koristili su na najbolji mogući način mnogobrojne spo­ sobnosti svinje. Među „domaćim” životinjama samo mačka je ona či­ je hirove nisu znali ili nisu želeli da znaju. Svakako nikad nisu prela­ zili nivo spoljašnjeg posmatranja; ali korišćenje životinja kako bi se „ismejao” čovek dobro pokazuje da su ljudi zapažali elemente živo­ tinjske realnosti. „Roman o Renaru”, ili druge male popularne priče posle 1175, nisu ništa drugo nego priče o ljudima: navike životinja se tamo naziru. Uostalom, znanja na tom planu nisu nepristupačna: na­ ravno, Physiologus iz poznog antičkog doba i kompilacije koje su na­ pisane do XIII veka su na latinskom jeziku, dakle dostupne su ma­ lom broju ljudi; ali na kraju XII veka i tokom XIII veka, enciklopedi­ sti kao Bartelemi Langle, Pjer i Vinsent de Bove ili Hugo od Sant Vik­ tora, svi su se služili naučnim jezikom, i stvorili su književni žanr sposoban da dotakne „male": priče o životinjama, ilustrovane a mo­ glo se videti i čuti da ih objašnjavaju sveštenici iz sela. Taj „običan" pristup svetu životinja nema ničeg naučnog u se­ bi. Najpre, iz razloga antropološkog tereta o kojem sam upravo pri­ čao i koji ograničava razmišljanje. Zatim jer mnoštvo simbola uma­ njuje razumevanje: kako objasniti povećanje broja jelena kapitala­ ca ako se istraje u uverenju da se u tome ne vidi ništa drugo osim 177

Božjih zapovesti? Odakle stav o snažnoj srazmeri lažnih ideja od kojih se mnoge i danas održavaju: losos je mužjak pastrmke jer liči na nju i jer plovi uzvodno rekom da bi se pario, pas ne podnosi mač­ ku jer predstavljaju muškarca i ženu u stalnom rivalstvu; medved je dobroćudan i druželjubiv jer svojevoljno jede med koji simbolizuje mleko Device Marije; pčela je obeležje porodice jer ustaje u zoru, i radi za ćelu košnicu. Tu bi se još mogli dodati i neobični opisi put­ nika koji su putovali po egzotičnim zemljama, kao Polo i toliki dru­ gi trgovci, ili franjevci evangelistički putnici: ne kažu li da su tamo videli neobične životinje, izmenjene u odnosu na one koje su osta­ vili za sobom? A njihove priče podstiču maštu: kobra, dakle i druge zmije, postaju zmaj; nosorog je mužjak jednoroga; ženka foke je si­ rena koja iskušava; pegava mačka, gepard ili leopard, je reinkarna­ cija duše nekog ribara koja nosi obeležja njegovih starih grehova. Veštac obučen u kožu zveri koji trči noću kroz šumu je vuk koji pro­ ždire ljude, vukodlak, germanski wehrwolf. Ta ambivalentnost životinje objašnjava čudne običaje koji nas zasmejavaju, mnogobrojne tužbe protiv životinja tokom srednjeg velca: javno hapšenje, optužba i odbrana okrivljenog, najčešće ka­ zna vešanjem - tako za svinju koja je povredila neko dete, smrdlji­ vog jazavca koji je opustošio vinograd, proždrljivog vuka, uostalom već mrtvog, ali ipak obešenog, ili insekta kao gundelj. Ti smešni obi­ čaji su dosta ozbiljni, tako da pisac pravnih knjiga Bomanvar propi­ suje naredbom njihovu upotrebu, a oni snažno rasvetljavaju neja­ sno područje koje razlikuje čoveka, koji je desna ruka Boga i životi­ nju koja je neposlušno biće. Pogrešili bismo da se tome smejemo: naša nervna ravnoteža usko zavisi od opasnosti koje je dovode u opasnost. Više od čeljusti vuka ili psa to je zlokobno noćno zavija­ nje ili beskrajno lajanje drugog koji stvaraju tenziju, danas se kaže stres, štetan za našu delatnost. Proniknuti u taj svet Opasnosti nestaju kad postanu dobro poznate. Od kako je po­ čeo da živi u zajednici, čovek je pokušao da ovlada nad drugim vrstama, to znači da ih primora da mu služe, čak i da se vežu i da ih „pripitomi". A taj poslednji stadijum obuhvata međusobni odnos, 178

gotovo, ljubav ako se nastoji razumeti u punom smislu: a na tom vi­ šem nivou čovek je zaista uspeo da pripitomi samo psa, možda ko­ nja, a o tome sam pričao ranije. Više od desetina hiljada godina, ni­ jedna vrsta se nije svesno potčinila čovekovoj kontroli, čak ni mač­ ka, to sam već rekao. Naći će se još uvek psi lutalice koji su postali divlji i konji koji žive na slobodi; nijedna druga životinjska vrsta ni­ je „osvojena”. Naravno goveda, ovce i druge vrste su vođene, nad­ gledane, negovane, šišane; a svinje su vođene u septembru u šumu da jedu žir. Ako se može reći da hrana ili osećaj sigurnosti mogu bi­ ti dovoljni da ih učine poslušnima, to se se ne može reći za tura, bi­ zone i veprove njihovu divlju braću. Što se tiče golubova, pčela i svi­ lenih buba, podrugljivo je reći za njih „dresirani" ili čak „uzgajani”, a to važi i za dabrove, labudove, sokolove koje su toliko cenili srednjovekovni ljudi. Teško je znati da li su ljudi tog vremena verovali u mogućnost povećanja kontrole nad životinjskim svetom, barem se čini da su bi­ li spremni za mogućnosti usavršavanja dresiranja i hvatanja. Re­ produkcija vrste je očito osnovni aspekt uzgoja: mogla je da bude i pod čovekovom kontrolom. Naskakanje životinja iz porodice konja ili goveda su nadgledana i čak u selu propisana naredbom pod bud­ nim okom nadzornika: od XIII veka je rečeno da su vo, pastuv, ne­ rast „obični”, jer njihove usluge imaju gotovo javni karakter, spaja­ nje i stanje stada ne srne biti prepušteno slučajnosti, primer krma­ ča koje su u šumama sakrivali mužjaci veprova bio je predmet predostrožnosti, verovatno uzaludne. Suprotno, kastracija prekobroj­ nih mužjaka je bila potreba ali nam ostaje slabo poznata; ne pristu­ pa joj se pravilno osim kod konja, jer taj biser vojne opreme zahteva svu pažnju aristokratije u usponu: jer na jednog pastuva dolazi sedam kobila za priplod koje će se ždrebiti jednom godišnje, ostaće značajan broj mužjaka za konjicu. Ikonografija kao priče o lovu ili o borbi neosporno pokazuju „sve” jahaće životinje; može se barem konstatovati do kraja XIII veka. U tom trenutku se kastracija muž­ jaka mnogo više razvila: način je bio stari, da ne kažemo staromo­ dan. Ali nemamo dokaz o sistematskoj kastraciji pre 1300. godine i ne zna se više da li izraz „mađarski konj”, kojim se označava kastri­ rana životinja, vodi poreklo i ima realnu vezu sa Mađarima, istina narodom konjanika. 179

Ako i ne znamo ništa više za druge vrste, naprotiv, istraživa­ nja poboljšanja rasa ukrštanjem ili uvoz egzotičnih rasplodnih grla zauzima značajno mesto u naučnim radovima veterinara. Zna se, na primer, da raznolikost konjske vrste posebno dolazi iz kontakta sa „arapskom” Španijom od XII veka ili sa Bliskog istoka u vreme krstaških ratova: konjima evropskog porekla naseljenim na Zapadu krajem srednjeg veka, životinjama teškim i snažnim će se dodati „ženeti” (od imena Berber Zeneta), brzi i laki, veoma sposobni za tr­ čanje, za sedlo i dobro podnose klimatske promene. Arheozoologija, u punom razvoju, je uostalom pokazala te varijacije u težini i ve­ ličini. Nastoji se da se proširi upotreba goveda, obično manje prou­ čavanih: cistercisti, kao i uvele više zaintresovani za povećanje vla­ stitog bogatstva nego za opšta razmatranja su, na primer, ohrabrili uvoz normandskih muzara u Akvitaniju, pod izgovorom „obilaže­ nja” stada koje je propisivao red; i sam Sveti Bernard je, kažu nam, poslao jednog brata da ode po bivole iz italijanske Mareme za nje­ gova stada iz Šampanje. Slučaj merino ovce duge dlake (još jedna bez sumnje magrebska reč, ali se dvoumim između više) nama je još poznatiji s obzirom na važnost trgovine vunom i njene obrade. Uve­ dena u Španiju sredinom XIV veka, ta vuna je postala rival onima iz Šefilda ili Jorkšira. I ovoga puta skeleti životinja jasno pokazuju evoluciju u kojoj je čovek imao udeo. Ostao je još jedan izolovan deo „domaćeg" sveta: kokošinjac i živina. Potpuna nepoznanica: isti, ili neki drugi tokom deset velcova? Potčinjen čovekovoj volji ili ne reagujući na uticaj okoline? Tišina ili radije ništa osim reći, uvek istih: kokoške, šumske jarebice, jaja, patke, petlovi, kopuni, guske; nijedan kostur, nijedna tačna ikonografija. Ako postoje životinje - najveći broj - od kojih se zahteva da služe čoveku ne želeći to stvarno, postoje i one koje se dresiraju, i od kojih se očekuje da još ličnije učestvuju u svojim uslugama. Ako smo povodom toga dobro upućeni, priručnici o lovu, o veterini i o hipijatrici ili enciklopedije Vartolomeja Langlea vrve od priča i pri­ mera. Postoje dokazi koji pokazuju da se knjige računa manastir­ skih ili vlastelinskih priključuju delima teorije posle XIV veka: ,,dresiranje” je veoma skupo; zahteva specijalno obučeno osoblje, vreme i prostor. Čak i golubovi zahtevaju građevine, skupljanje i negovanje: prihvata se više hiljada u golubarnike vlastelina, koji su uosta­ 180

lom oznaka njegovog ranga; potrebno je uostalom privući ptice mamcima. Još možda skuplje biće skupljanje pčelinjih košnica, iz­ gradnja i svakako nadgledanje košnica, daleko od grabljivaca, ali takođe daleko od svih isparenja koja uznemiruju insekte; tamo je po­ treban jedan nadzornik, jedan pčelar, čiji je zadatak nadgledanje skupljanja i posla oko voska, i još više posla oko meda. Dresirati la­ sicu za lov ili sokola (a to ću ponovo pominjati) je takođe posao stručnjaka: te životinje se privlače mamcem od mesa; ali treba ih znati nahuškati, zadržati, dovesti nazad u kavez ili da slete na ruku. Očito se nad konjem i psom vrši strogi nadzor. Prvi je već ne­ poslušan sa uzdama i sedlom, opasan za dresiranje koje zahteva pu­ no strpljenja i dosta opreznosti. Ergele - koje su poznate od X veka - su smeštene u šumi, kako bi olakšale hvatanje lasom, zatim prve izvoze. Neke plemićke porodice, kao porodica Rohan iz Bretanje, su čak razvile posao od tih divljih konjušnica; U Francuskoj ih prona­ lazimo u šumama II de Fransa, uz obale Loare ili Rusijana. Čitavo osoblje konjušara (poledaraii na latinskom) se trudilo pre nego što životinju, smatranu poslušnom, obuče za bitku ili za vuču, štitonoša ili stariji sluga, un „sénéchal” (senex schalk na starovalonskom). Romanski vokabular obiluje različitošću jahaćih životinja, mnogo više nego kvalitetom životinja: „paradni konj”, paraverdus rimske straže, pferd, germanski, raznosi poruke, to je osedlana životinja; „hahvan" od imena Hakni, englesko selo, je kobila za kas, putova­ nje, više namenjena za gospođe; „konjić” „džepni” konj je običan tr­ kač; „podupirač” ime mu potiče od tereta koji nosi, „destrier” ratni konj, istoričari su i dalje podeljeni oko porekla njegovog imena; što se tiče „roncin”51 on je bezvredan. Još posle 1100. ili 1150. trebao se pomenuti problem potkovice, posao konjušara u zamku ili selu, posao gotovo nepoznat u starim vremenima, potiče možda iz Azije, sporo se širi a njegova očito važna uloga za izdržljivost kopita je bi­ la bez sumnje dugo zanemarivana. Slučaj psa, vezanog za čoveka više od hiljadu godina, sigurno je najjednostavniji, životinja koja je odavno postala pokorna ljud­ skom biću. Međutim trebalo je još poveriti gazdama, odgovornim 51 konj za poslove od najmanje važnosti, jahali su ga vitezovi koji nisu sebi mogli da priušte ratnog konja '

181

za čopor lovačkih pasa, brigu oko dresiranja karakterističnu za sva­ ku pseću vrstu, u zavisnosti od posla koji očekuje: lovački pas za na­ pad na vepra i vuka, doga za stada ili farme, hrt za jelena ,,u trku”, ptičar za lov na ptice, prepeličar ili pudlica kao jazavičari. U tom dresiranju, retko se smatra od važnosti trud vlasnika da dovede životinju do neke vrste saučesništva sa čovekom. Međutim ljudi kod tih”domaćih" životinja ili onih koje to skoro jesu, podstiču više ili manje svesne apetite i namere, konj voli da se takmiči u brzini i skakanju sa drugima, magarac je sav razveseljen da bude upregnut kićankama, bik da vidi ukrašen jaram cvećem, krava da nosi klepetušu ili pas da „bude lep”.

UPOTREBLJAVATI I UNIŠTITI Previše je očito prilikom čitanja ovih redova da u mom pristu­ pu životinjskom svetu čovek bez obzira da li je „drevni”, „sređnjovekovni” ili „moderni” teži svakako samom sebi. Njegova snaga vo­ lje i način na koji je sprovodi otvaraju mu dvostruki put: u prirod­ nom okruženju koje je prilagodio sebi, oblikovao po svojoj potrebi, kako i do koje mere eksploatisati životinju? kako je takođe zausta­ viti ako je više ne koristi ili je se boji?

Usluge životinja Razumski se može priznati da su prvi ljudi najpre videli u ži­ votinjskom svetu hranu. Mesožder - ali od kad? - ljudsko biće ima potrebu za proteinima životinja za svoju psihičku i fizičku ravnote­ žu: meso sisara, živine i riba. Pomenuo sam već ranije njihovu ulo­ gu u srednjovekovnoj ishrani. Ako uzgoj životinja može imati i dru­ gi cilj osim da snabde hranom, ribolov i kokošinjac imaju sigurno taj cilj. Nije preterano reći da bi bez svinje, haringe, prepelice hrišćanski svet nestao. Istakao sam da uprkos verovanjima koja se uopšte nisu formirala do XVIII i XIX veka, i koja se još formiraju, izvesna indiferentnost obuhvata taj domen ishrane: nismo sigurni šta su bili sirevi ili vrste riba koje su se upotrebljavale; moramo se 182

složiti da se ostaci kostiju na deponijama hrane uopšte ne razliku­ ju od zamka do kolibe; raznolikost obroka ukazuje da li je nešto ukusno, što je neuhvatljivo, ili slučajne ekonomske mogućnosti. Po­ jam regionalnih jela, kao i socijalna hijerarhija u osnovi su izmišlje­ ni: najviše pitanje količine. Hrišćani se smatraju jednaki kad dolazi „post” ili „veliki post”. Naravno, mesto ovog poslednjeg u kalenda­ ru odgovara pražnjenju ambara; ali poštuje se čak i tamo gde su re­ zerve još uvele primamljive. Uostalom, tako čine i sami razbojnici ili pljačkaši na putevima: na veliki post se ne ubija životinja; zadovolj­ ni su piletinom i jajima. To ritualno zapažanje je osnova spasenja: Bog je stvorio „životinje za post” istog dana kad i druge životinje; ne sme se ismevati njegovo delo. Osim ribe ne postoji nijedna druga vrsta čija je uloga samo u ishrani; ribi su još potrebne morske obale, zatim salinitet ili mine­ ralne materije. Ali upotrebe ribe u druge svrhe, koje su nastale u da­ našnje vreme, tada su nepoznate: o tome se ništa ne zna osim starih običaja, kao što je proizvodnja lepka na bazi riblje masti za mazanje amfora koje su do iznemoglosti korišćene u mediteranskoj trgovini. Suprotno, korišćenje živine ili ptica može eventualno prevazići me­ so i jaja: pero i paperje se koriste i do današnjih dana, za stavljanje u postave jastuka, madraca, prekrivača, ili za nabavku pisaru ili sli­ karu pera za pisanje ili četkica umesto kalema52 od trske koji je korišćen barem u kasnom srednjem veku, pa čak i do XIV veka. Neće se zanemariti ti aspekti tehničkih promena, međutim tako obični na prvi pogled. Pero, naročito guščije je snažno uticalo na grafiju, osta­ vljajući umešniji trag, veštije spajanje, čak možda i na papiru kada je ta podloga počela da zamenjuje pergament u XIII veku. Od sisara su se takođe mogli dobiti elementi korisni za doma­ ćinstvo, čak i zanatstvo, kao dlaka jazavca ili svinjske čekinje. Prvo mesto očito zauzimaju koža i krzno. Ovog puta je dobro poznato njihovo istraživanje i upotreba tokom srednjeg veka. Simbolična slika, pre svega germanska, o čoveku obučenom u kožu, gvožđe i kr­ zno; začelo je romantična slika ali nije lišena nekih elemenata real­ nosti. Ostavimo sad gvožđe; ali krzno je bilo važan elemenat odeće ili dekora, veverica, samur, zec za ukrašavanje okovratnika i kraje52 trska za pisanje na Istoku, pero i držalje

183

va rukava ili šešira, dok su medved, sob, vuk ukrašavali na mantile ili prekrivaše. Postignuta cena, očito na trgovima centralne Evrope, oderanih koža životinja i „načini" rada predstavljaju, u knjigama računa, konkurenciju onima od retkog sukna i nakitu: u svim vekovima moda „će oblačiti aristokratiju krznom”, razlikovaše se bo­ gati ili „ljudi na dvoru” od običnih u odelima od kože ili seljaka u te­ škoj vuni. Međutim, koža igra u isto vreme skromnu i široku ulogu: ru­ kavice, kaiševi, šeširi, cipele, kratki kaputi, ali se koristi i za sedla, uzda, futrole, mešine i tobolce. Neštavljene ili štavljene, sve kože su imale vrednost: goveđa, ovčija, kozija, magareća pa čak i konjska, ne računajući kože dobijene iz lova: meso krupne divljači, jelena, vepra, jazavca, vidre, dabra, vuka i lisice pa čak i egzotični plen iz Afrike ili Azije, originalna koža kamile ili leoparda za ljubitelje. Ra­ dionice kožara se nalaze pored vode zbog čišćenja koža, ali isto i u blizini gostionica, gde će se odvijati proizvodnja visokog kvaliteta, najsjajnije i najmekše kože. Elita zanata koji međutim ostaje na lo­ šem glasu, kao smrdljiv, škodljiv po zdravlje a održavaju ga kožari koji prave kožu namenjenu za pisanje. Potražnja za kožom namenjenom za pisanje ne prestaje da se povećava. Čak je i ovca, čije me­ so uopšte nije cenjeno, uglavnom gajena zbog kože; ali svakako i zbog vune. Srednji vek ne zna za rastegljive tkanine, i još manje za tkani­ ne pogodne za oblikovanje; pamuk će se pojaviti samo na Meditera­ nu, i ne pre kraja XIII veka; juta je nepoznata, lan retkost, konoplja gruba, svila skupa. Vuna je osnova srednjovekovne tekstilne indu­ strije. Ali ovde nema mesta za prikazivanje posla oko ovčije dlake, a još manje mesta za njegovu zanatsku organizaciju; to je istina jedi­ ni „zanat” organizovan i vertikalno uređen, od pastira koji striže vunu do prodavača prekrivača u hali. I da se ne istražuje više sud­ bina pramenova dlake prema tome da li potiču od iberijske churro ili od sheep iz Kotsvolda, ili da li su skinuti sa nogu ili leđa životi­ nje, jer ne pišem ovde istoriju tekstilne industrije. Ali pošto se sa­ mo radi o odnosima čoveka i životinje, treba podsetiti da vuna, u ži­ votu sređnjovekovnih ljudi, zauzima jednako mesto kao i drvo; da­ kle srednji vek nije samo vek kože i gvožđa, nego takođe i drveta i vune. Vuna je sveprisutna u svakodnevnom životu: tokom dana, po­ 184

novo se oblači, šije; žena je prede bez prestanka, čak i sa detetom na grudima, vunom se zaptivaju drvene daske na kolibi, pokriva se usnuli, a kod bogatih visi na zidu kao zidni čilim koji ima ulogu izo­ latora. Čovek se koristi mesom, omotačem, mašću, proizvodima tela životinja koje je zarobio, dresirao ili uzgajao. Očito u manjem bro­ ju, ali konačno osnovno, postoje i one životinje od kojih uzima plo­ dove njihovog vlastitog rada; a to su pčele na koje je očito došao red. Već sam gore pomenuo, uprkos košnicama, uređivanju ili poštova­ nju koje im pridaje, čovek „ne uzgaja" pčele nego ih eksploatiše. Va­ žnost koja se pridavala insektu vidi se već, u kasnom srednjem veku, u preteranoj ceni novčane kazne za onoga koji ukrade ili uništi košnicu: suma jednaka onoj kojom se kažnjava zloupotreba ili kra­ đa vola, nekoliko hiljada starog francuskog novca. Obaveze, barem što se reči tiče, kojima se povinuju oni koji remete Božiji mir u XI veku, podrazumevaju i obavezu čuvanja košnice od nasilja. A vla­ snici smatraju kao vlastelinsko pravo da se podigne taksa na proiz­ vode od pčela. Dugo se vremena smatralo, a smatra se još uvek i da­ nas da čovek očekuje od pčela uglavnom med, koji ostaje najboga­ tiji i najtraženiji slatki proizvod: ni trska koja je pokušana da se ga­ ji i to je uspelo na obalama Mediterana (Španije, Sicilije, Italije) i koja je tamo uzgajana kasno i dosta slabo čak i posle XI veka, ni re­ pa ni druge krtole slatkog ukusa, gotovo nepoznate, ni neki veoma skupi začini, poput cimeta ili vanile, koji su doneti sa Bliskog isto­ ka, nisu mogli da nadoknade deo ugljenih hidrata potrebnih čoveku. Med, skupljan na način koji se uopšte nije menjao od tih vre­ mena, mogao je da zauzima to mesto: koristili su ga u tečnom obli­ ku, u čvrstom obliku na hlebu, pomešan sa vinom davao je „božanslco” piće, ali od neukusnijih - medovina, ili još kuvano vino ako se tome doda nekoliko mirisnih trava - ili još zaleđen i ublažen „kra­ ljevski led”, žele kojem je pridavana medicinska moć ili afrodizijačka; dvorski svet ga je obožavao, tako da je u XV veku trebalo ogra­ ničiti njegovu prodaju. Naposletku, nastojalo se svesti na minimum ono što je bio osnovni i najvredniji proizvod rada insekata: vosak. Košnica od deset hiljada pčela mogla je da proizvede kilogram vo­ ska za godinu dana, deset puta više meda. Jer vosak ta „plastika” srednjeg veka, imao je osnovnu upotrebu koja objašnjava obim 185

trgovine voskom: osvetljava bez dima buktinje smole, bez podrhta­ vanja zapaljenih drva, bez slabe svetlosti uljane lampe, voštanica za bogosluženje, lojanica, današnja sveca, vosak rasteruje senke, koje izazivaju strah i opasnosti koje skriva noć. Sveca je čovekov prati­ lac u njegovim noćnim strepnjama, u radostima praznika i povor­ kama. Upotrebljava se u tablicama za beleženje, i pečatima koji će označiti validnost nekog pisanog akta. Korišćenje životinja nije nastalo samo od sebe, ne zna se da li se od početka čovekove istorije maštalo o korišćenju psa za čuvanje stada, konja za jahanje ili ovce za striganje. Jer sve te životinje ima­ ju više uloga: pas takođe goni divljač, konj vuče teret, a ovca daje mleko. Usluge nastale čak i trudom životinja će biti višestruke. Be­ smisleno je to pominjati jer su to iste današnje životinje - sa novi­ nama koje je mašina naravno uvela. Najpre vući i nositi, što je ulo­ ga „domaćih” životinja: konj, mazga, vo i magarac su dakle motori koji pokreću čoveka i stvari, kao i vučenje tereta ili plugove. Svako u skladu sa svojim sposobnostima će, sa malo iskustva, biti usmeren prema onome što najbolje obavlja: mazga će sigurnim korakom ići po nepristupačnim terenima, magarac svojim sporim korakom za odlazak u vinograd ili na pijacu, vo bez konkurencije za polja, konj za sve. To je stvar fizičke konstitucije, na primer nogu ili leđa konja, za izvlačenje pluga iz blata; ili s obzirom na brzinu i smelost za prenošenje poruka i za borbu. Ali bik će služiti da iščupa panjeve i za vučenje teretnih kola. Po pitanju izdržljivosti u nošenju sa­ mara će svakako prednjačiti magarac; ili sedla, to je mazga. Najzad pitanje opreme, u zavisnosti od građe ili čak karaktera životinje, to sam već ranije pominjao. Druge će biti obučene za lov, to ćemo videti da je dakle pas. I kao i obično, njemu će biti namenjeno osnovno: da stražari, čeka u zasedi, nanjuši, kopa ili još teže, da okreće upregnute životi­ nje na kraju utrte brazde, ili da vodi svinju da očisti dvorište. Naj­ zad i da obezbedi potrebno bubrenje zemljište njihovim izmetom: goveđa balega, konjska balega, golubiji izmet ili drugo. Eto očekiva­ nih uloga: ali za većinu životinja o kojima govorim, to je cena zašti­ te i sigurnosti koju donosi čovek. Ali čovek je svestan da te usluge nemaju istu važnost, njegova procena se izražava u prvim vekovima srednjeg veka, u hijerarhije novčanih kazni, kojima bi bio ka­ 186

žnjen onaj koji povredi životinju. A lestvica vrednosti pokazuje da­ nas drugačije ponašanje: ždrebna kobila će koštati 1600 starofrancuskog novca, pastuv nešto manje, kastrirani konj u pola cene; bik se procenjuje na 2000, ali krava muzara samo na četvrtinu, a ovca na dvadesetinu; svinja doseže 500 a mačka se nije naplaćivala. Na­ ravno, to su samo propisani tekstovi, koji menjaju mogućnosti i običaje; ali zar nije to uputstvo koje bi donekle osvetlilo poslednji aspekt koji treba predstaviti?

Ubiti je čovekova osobenost Ovaj naslov je namerno provokativan; ali ćemo pronaći obja­ šnjenje. Koža, meso mogu da potiču samo od mrtve životinje ali usmrćene nasilno, kako im ne bi naudila bolest ili stajanje. Zar ne bi trebalo takođe uništiti i ono što predstavlja pretnju ili samo sme­ ta: insekti, glodari, mesožderi od kojih čovek treba da zaštiti svoje „domaće” životinje ili svoja dobra? Može se očito sačekati da se Pri­ roda pobrine za to, pomoći joj po potrebi. U vasioni postoji ravno­ teža: ako se neki element uveća, neki drugi ga odmah uništi; a to va­ ži i za životinjske vrste. Srednjovekovni ljudi su dobro zabeležili tu svakodnevnu bor­ bu: muva pojede lisnu vaš, ali pauk je ubije, a njega će progutati mali glodar, pre nego što patka koja je na redu ne pogricka ovog poslednjeg, i dok ptica grabljivica ne dođe na kraju. Taj „zakon” jačeg ima za posledicu da se čovek zabavlja borbom životinja, koja je iz­ vor zabavnih predstava i unosnih opklada: nismo odustali ni od borbe petlova na selu, pa čak ni od borbi pasa i mačaka. Na taj na­ čin se prikrada zlo: ubiti životinju zbog hrane u stvari može biti po­ treba, kao što važi i za sva živa bića; ali ta potreba i čin koji sledi su lišeni, U principu, bilo kakve vrste zadovoljstva, osim da se zadovo­ lji prirodna potreba za hranom. Tako čine životinje. Ali prisustvo­ vanje borbi petlova ili odvratnoj borbi u koridi, sadrži u suštini svi­ repost, čak i sadizam, koji je teško čak i kod fanatika prikriti velom „tradicije” (uostalom koje tradicije?), „sporta" (bolje reći smrtono­ snog sporta), ili licemernog izgovora da se životinja može „braniti” (što predstavlja gnusno podsmevanje). Crkva je dugo oklevala: ne 187

ubij bližnjeg svog je Božija zapovest; ali neko drugo Božije stvore­ nje? Bez sumnje sledeći antičke običaje, Crkva je ostala nema pred lovom ili hvatanjem divljih životinja: čak štaviše, ona suprotstavlja, u hagiografskim pričama, lovca kao stoje sveti Hubert njegovoj žr­ tvi u kojoj se oličava Isus i koji će je preobratiti. Međutim u vreme Karolinga, glasovi se podižu, kao onaj Jonasa Dorleansa, kako bi kritikovali zadovoljstvo lova, izvor ponosa ili gotovo seksualnog za­ dovoljstva. Ali tradicionalno izjednačavanje kraljevske i plemićke moći sa lovom, očigledno ograničava određivanje posledice lova. Osim toga, u tome se vidi elemenat aristokratske ravnoteže koji po­ država Crkva i seljačke udobnosti koju treba podržati na putu ka Spasu. Uostalom, životinje, naročito loše „divlje životinje” koje na­ seljava Sotona, ne treba da budu spasene: biskupi love, i u XIV veku postoje u bibliotekama samostana priručnici o lovu sa psima. I zatim toliko ljudi se bespotrebno međusobno ubija tokom vekova, a sveštenici pokušavaju da zaustave ta krvoprolića; koga briga za krv vuka! Taj se stav uopšte nije menjao: ako se životinja smatra infe­ riornim bićem namenjena da bude žrtva ljudske ruke, neće biti zlo ukloniti je, čak i ako se ne može braniti. Ići će gotovo sve do zaba­ ve, što životinja nikad ne radi, barem koliko mi to opažamo. Istina je da su misaoni umovi, kao Albert Veliki, na početku XIII veka, du­ boko bili svesni toga: ubiti zbog zadovoljstva je bez „plemenitosti”: dokaz je kralj životinja lav, „Plemeniti” iz Romana o Renaru, koji pošteđuje svoje žrtve - to je znak velikodušnosti koji ga stavlja iz­ nad drugih. Očito, uništenje jedne životinjske vrste ne povlači neminovno mržnju i nasilje. Širenje malarije, ona koja je odnela vladara Otona III, kralja Filipa Avgusta, ili pesnika Dantea, su podmukli napadi i dopušteno je boriti se: potrebno je da se isuše močvare, ali takođe i dimom da se otera malarični komarac. Protiv vaši koristiće se pra­ nje kože pomoću dekokta od trava; i nametnuće se brodovima če­ kanje od četrdeset dana, kako bi vaši uginule. Skakavci su mnogo opasniji: ako se oblak skakavaca obruši na neko polje ili ćelu zemlju (njih milioni lete i zamračuju sunce), to je potpuna katastrofa i po­ jesti ih biće slaba uteha; treba ih naterati da pobegnu uz buku mu­ zike u ritmu - manje važno za komšije. U stvari poslednji teški na­ pad skakavaca u Zapadnoj Evropi je zabeležen 873. godine. Od tad 188

se to više nije ponovilo, jer su možda klimatski i biotički faktori oterali insekte južnije, prema subtropskim oblastima gde još uvek ha­ raju, uprkos modernoj odbrani; ali kažu da skakavac stremi ka po­ novnom vraćanju na sever! Strasti koje čak i u naša vremena izaziva lov, opravdavaju to što se zaustavljam na tome u srednjovekovnoj sredini. Najpre osta­ vimo po strani, nužne hajke izazvane štetom na kulturama ili u sta­ dima, koje su delo vepra ili vuka. Hajke pokreću, kao i danas, ako tome treba pribeći, javno posredovanje, važno skupljanje lovaca, pasa, konja, stvaranje plana gonjenja divljači, i utvrđivanje tehnike ubijanja, utoliko je delikatnije što izuzev medveda koji živi sam, druge vrste žive u brojnim čoporima. U takav posao, prihvaćen za opšte dobro, ne upliću se u načelu ni radost ni mržnja: to je obično istrebljenje u napuštenim područijima. Čovek je na prvom mestu; manje važno za zveri. Na taj način su u velikom broju istrebljeni, između XII i XVIII veka, vukovi, risovi, medvedi, tur, bizon iz Evrope; ali lisice, glodari, jeleni se još uvek dobro drže. Individualni lov ili u manjim grupama je nešto sasvim drugo. Danas naši savremenici lovci ne očekuju od lova dopunu za ishra­ nu, ni draž rizika, niti „ekološku” svrhu. Često se pozivaju, među­ tim greše (barem u Francuskoj), na „tradiciju” ili na „revolucionar­ no osvajanje”, na ukidanje plemskog monopola koji potiče iz 1533. godine, ali zaboravljajući da tako nešto nije postojalo u srednjem veku; ili pričaju sa pravom o zabavnom aspektu lova; i izostavljaju slučajno ili namerno, sklonost za ubijanjem koja nažalost postoji, a to sam već pomenuo sto puta, u čoveku. U srednjem veku situaci­ ja je sasvim drugačija, čak iako se tamo sreće glad za bezrazložnim nasiljem. Dakle, lov je stub društva, i književnost tog vremena obi­ luje romanima, pesmama, hronikama, priručnicima, takođe i par­ nicama, u kojima lov zauzima prvo mesto. Ikonografija, arheologi­ ja će dati svoj doprinos; i gotovo se više zna o lovu, nego o trgovi­ ni. Iskrena strast aristokratije, ali takođe i običnih ljudi, ima moti­ ve koji se mogu smatrati nepromenjivim tokom hiljadu godina. Najpre, traženje hrane, koje je bez sumnje bilo poreklo svega, ne čini se kao prvi uzrok. Iskopavanja su pokazala da ostaci skeleta di­ vljih životinja, divljači ili ptica ne dosežu 8% ukupne količine korišćenog mesa, i uopšte ne više u zamku nego u tadašnjoj kolibi: to 189

su živina, jelen, glodari, svaštojedi za većinu; mesožderi važe daje njihovo meso nejestivo. Dugo je vremena jednako ukazivano na važnost lova, kao sportske vežbe koje su priprema za rat: jahanje na teškim terenima, upotrebiti veliki kuhinjski nož na vepru ili ko­ plje na medvedu je moglo u stvari poslužiti kao dokaz izdržljivosti, hrabrosti i spretnosti. To bi se samo odnosilo na ratničku aristokratiju, ali drugačije je okruživanje čopora vukova od teške konji­ ce u ratu. Dakle smatra se da danas u tome pre treba videti „zaba­ vu”, koja će podrazumevati čak i prisustvo žena: pobeći iz kolektiv­ ne dosade u salama zamka, neudobnosti kolibe, osetiti miris živo­ tinja i šume, osloboditi se stega i svakodnevnog rada, pohoditi, ali više puta, nepoznato i nepredviđeno - sve što do naših dana daje lovu ulogu zabave. To nije sve: tako ne bi bila opravdana ni ratna oprema naših modernih lovaca, ni ogorčenost nekadašnjih seljaka koji razvlače plen po zemlji. Postoji doza zadovoljenog nasilja, dominacije nad divljom prirodom, životinjom; to je oznaka nadmoći, ono što razli­ kuje vođu - glavu porodice, vođu klana ili države. Svi kraljevi love ili moraju da love; oni koji se tome protive kao Šari V ili Luj XI u Francuskoj, nisu na dobrom glasu. Dominacija, ili nešto više od to­ ga, i ceremonijalni obred muškosti čine lov. I dok će to psihičko za­ dovoljstvo biti, u suštini, rezervisano za one koji plate - bogate i plemiće, milošću Luja XI 1468, zatim Fransoa I 1533 - seljak će sa­ čuvati sa žarom radost nedopuštenog lova. Tehnike lova nemaju važnost ovde osim u onome što ih razli­ kuje od naših, u kojima je upotreba vatrenog oružja učinila da ne­ stane potreba za hajkom i opasnošću. U srednjovekovnim tekstovi­ ma se razlikuju dve vrste lova, između kojih se ponovo dele ljudi, ži­ votinje i oruđe. Najpre lov na „krupne zveri”, mesoždere, veprove, medvede, velike jelene, to je posao za grupu ljudi, vlasteline i hlad­ no oružje. Zatim lov na „male zveri", zečeve, male ptice, male me­ soždere ili srne; to je posao za seljake koji se koriste lukavstvom i mamcima. Ili je životinja odvedena, osim ako tamo i ne živi inače, prema oblasti gde žive divlji zečevi, u šipragu, i tamo je sačekaju sa konopcima, zamkama, zamkama od smole, eventualno mali luk ko­ ji može dobaciti najviše dvadeset metara. Ili što je mnogo „pleme­ nitije” lov na „snagu”, na „hajku”, jelen, vepar, vuk pomoću pasa, 190

noževa, mačeva: lov zamoran, smeo, ali veoma cenjen. Postoji treći lov, koji se tada smatra kao najotmeniji: lov sa pticama, u kome učestvuju gospođe. Taj običaj je došao bez sumnje sa Bliskog istoka gde su male ptice grabljivice, sokolovi, kobac, beli soko, orlušine (kragulj) obučeni da otkriju i ostave na zemlji plen do dolaska pasa i ljudi. Priručnici za lov kao oni koje je napisao sam vladar Fridrih II, sredinom XIII veka ili sto godina kasnije grof Fua Gaston Febus, opisuju veliki deo tih tehnika, veoma skupih, jer su male ptice gra­ bljivice retke i skupe; veoma teških jer dresiranje može biti prepu­ šteno samo posebno obučenim osobama, koje tako stiču ugled i moć; talcođe veoma prijatan, jer same dame nose pticu grabljivicu u lov; najzad veoma opuštajući, jer ptica se pokorava glasu, pokretu a takođe i mamcu koji treba pripremiti da bi se sprečilo da raskoma­ da na licu mesta svoju žrtvu. Lov je dakle osnovni element srednjovekovnog života i bez svake sumnje, trenutka. Početak otvaranja sezone lova pojaviće se tek posle smanjivanja površina pod šumom ili makijom koje su či­ nile prostore za lov: početkom XIV veka u Francuskoj kraljevskim naređenjem, kao i u Španiji, ali u Italiji odlukama opštinske vlasti; mnogo kasnije u germanskim zemljama gde ritualni oblik lova je bio mnogo izraženiji. To se događa u istom trenutku kada vlasnici šuma, kralj, crkva, plemstvo već zabrinuti zbog opadanja broja šu­ ma naspram žita ili povećanja povlastica, sa pravom na korišćenje, dozvoljenih ili prodatih seljacima, počinju da zatvaraju pošumljeni prostor da bi zadržali za sebe dohotke od lova ili uostalom od seče drveća. Saltus (pašnjak) otvoren za sve, res nullius koji nije ničiji, foresta (šuma) izvan svakog prava, drvo je dakle stavljeno u „odbranu", zatvoren prostor; ali imamo poteškoća da uočimo posledice na faunu. Ne može se napustiti oblast smrti životinja, a da se ne zausta­ vimo, makar nakratko, na pecanju. Nakratko, zaista, jer u stvari ne zna se ništa ili vrlo malo o toj temi. Gore sam pomenuo, koliko mo­ re pre izgleda kao svet trgovaca, nego svet ribara - posebna zajed­ nica ljudi zatvorena za druge kao i za istoričare: aluzije na barke iz kasnog srednjeg veka, sve do prodaje haringi, nadimljenih i zasolje­ nih, odobrenih za prodaju daleko u unutrašnjosti, to je sve. U sušti­ ni, to je ribolov u slatkim vodama - jezerima, relcama vodama koje 191

se vraćaju uzvodno od mlina - to su šaran, štuka, krkuša koje su cenjenije nego druge. Ikonografija dosta bogata u predstavljanju mre­ ža, koševa za hvatanje ribe, mnogo rede, štapova fiksiranih ili po­ kretnih. Ali dokumentacija je naročito bogata u domenu vođenja parnica: beskrajne svađe o zemljištima za ribolov, vrste oruđa za ri­ bolov, porast plemićkog poreza. Kako zajednice u samostanima ne koriste meso, monasi su oni koji jedu ribu i dele milostinju, koji su­ vereno vladaju nad pravima ribolova u ribnjaku, mlinu, potoku. Iz tog razloga, njihovi arhivi obiluju svađama od opatije do opatije, ali takođe i svađama sa zajednicama seljaka osumnjičenih, iz nekog razloga, da ometaju mrešćenje riba, da previše koriste bare, da dr­ že mreže sa previše sitnim rupicama. U Francuskoj je Sveti Luj uz­ nemiren: naređenje iz 1259. godine je odredilo pravila ribolova, vreme, oruđe ali sa kakvim uspehom? Da li je prazan dokument znak egzistencijalne praznine ili ne ukazuje na ništa drugo osim tradicije i svađa? Riba ne igra nikakvu ulogu u srednjovekovnoj književnosti, i književnost izgleda potpuno nezaintresovano za vo­ dene vrste i njihov način života. Da li grešimo?

Bilans koji se ne poklapa Pod pojmom dugog razvoja životinjskog sveta koji obuhvata i čovekov svet, da li je moguće načiniti bilans njihovih kontakata? Očito se može osloniti samo na čovekova vlastita opažanja, bilo da su zasnovana na posmatranju uticaja životinje na njega samog ili svakako na ono što je konstatovao kao rezultat svog delovanja u odnosu na životinju. Nažalost, ova poslednja oblast ostavlja samo pasivna svedočanstva; osim toga razum čoveka srednjeg veka je pri­ kriven, njegovim verom u slobodnu volju Boga i osnovna znanja ko­ ja Bog ima o njegovom Stvaranju. To znači da nas treba pre naoru­ žati zaključivanjem nego razumom. Stalni kontakt čoveka sa svetom koji eksploatiše, kako bi mu nešto dao ili uzeo, u vidu sadržaja ili usluge, doprineo je stvaranju ili pojačavanju dve crte redovno izražavane u srednjem veku. Najpre, potvrđena superiornost muškog pola, jer on je taj koji lovi, pe­ ca, ore, gradi, brani, mužjak je u kontaktu sa životinjom pronašao 192

element dominacije; na glasu - verovatno pogrešnom - kao plašljivija i slabija, žena se stavlja pod njegovu kontrolu, čak i do te mere, da se tu i tamo smatra za još jedno inferiorno biće, dakle „životi­ nju". Crkva ćuti; ona sama u službi Boga, nije li isključila ženu, smatranu podložnom iskušenjima životinja, od Greha? U ekstrem­ nom slučaju zločina seksualnog zverstva, čovek je sam gonjen; mo­ žda i žena tome podleže takođe, ali stvar je toliko monstruozna i za­ panjujuća da bi to mogao biti samo životinjski gest, tačnije, o kome nema mesta da se govori. Ne bi li bilo korisno još i danas, kada je toliko puteva prođeno, da se posmatra ponašanje samih životinja, naravno u zavisnosti od pola životinje - „pratioci” pas, mačak, konj ili pre kuja, mačka ili kobila? Razmislimo o tom problemu, iako ni­ je predmet mog proučavanja. Pa ipak, ako će doprinos tekstova bi­ ti slab, ikonografija je zaslužila po tom pitanju više mesta nego što joj je dato: zar ne bi pogled ili mesto životinje pored gospodara ili gospodarice dali neke znakove koje bi zapazili slikar ili minijaturi­ sta? Da li je video i da li je želeo nešto pokazati? Druga posledica se tiče, ovog puta ljudskog društva u celini, očito u njegovoj hijerarhijskoj strukturi. Kontrola nad životinjama će uticati na položaj individue u društvu. Konjanik fizički dominira nad pešakom, ne samo u ratu, nego takođe i na putevima trgovine ili hodočašća. Čovek koji lovi sa čoporom lovačkih pasa, sa goničem i lovcem na konju koji upravlja, je gospodar, barem u šumi jer izo­ bilje ili vrsta divljači se ne dovodi direktno u pitanje. Vlasnik skupog golubarnika će sam raspolagati u odnosu na druge seljake, sa izvr­ snim đubrivom, koje će mu omogućiti da ukrasi svoj sto sa voćem i povrćem po izboru, koje drugi nisu mogli dobiti od nezahvalnog ze­ mljišta. Bogatstvo se naravno broji u sokolovima, konjima ili upreg­ nutim životinjama. Što se tiče ekonomske moći, beskorisno je pominjati značaj koji ona pribavlja u svakodnevnom životu. Druga strana ogledala je još mutnija: da li je čovek nametnuo svoj autoritet životinjskom svetu? Da, sigurno, ali pre na dug pe­ riod, nego samo na hiljadu godina srednjeg veka. Određene vrste su nestale, žrtve lovaca ili smanjivanja oblasti koje su naseljavale. Ali, može se tvrditi da je reč u stvari o poremećaju zoološke ravnoteže u svetu. Ponekad akcije koje preuzima čovek mogle bi se smatrati pozitivnim: isušivanje močvara i opadanje broja šuma su zadale te­ 193

žak udarac komarcima, krvopijama; najbolji načini oranja su očisti­ li zemljište, dakle smanjili broj kišnih glista ili larvi gundelja; kon­ trola košnica je lišila medveda njegove omiljene hrane, odlazak svi­ nja iz šuma u štale je raskinuo psihološku povezanost sa divljim vr­ stama vepra. Obično tim događajima sledi uspostavljanje prirodne ravnoteže ali ne uvele uspešne: borba protiv malih ptica grabljivica je doprinela povećanju broja glodara, opadanje broja medveda i vu­ kova povećan broj divljih svinja; smanjivanje broja čaplji, povećan broj rečnih insekata, rat protiv reptila je otvorio put pacovima pre­ ma ambarima. U celini mamac, zarade i pljačke što je usledilo, to je poremetilo raspodelu prehrambenih rezervi životinja i tako izmenilo ekosistem. Između tolikih slučajeva, jedan od najizučavanijih ako ne i najvažniji tiče se ovce. Proučavanja ustanovljena na pisa­ nim dokumentima i arheologiji su neopoziva: ispitivanja vune su izazvala, od 1250. godine u Engleskoj, i nešto kasnije na kontinen­ tu, veliko povećanje broja stada. „Lordovi" i manastiri su se odrekli gajenja žita i okrenuli gajenju ovce, „čija noga pretvara pesak u zla­ to", tako se govorilo, podigli su ograde oko napuštenih polja, koja su ostavili samo pod travom „englesko selo”. „Ograde”, kako se tamo govorilo, su slične pretvaranju velikih oblasti „bogataša” u stepe, u XIV veku na visoravni Mezeta na Iberijskom poluostrvu i nastanku udruženju čobana, Mesta. U oba slučaja sistemi kolektivnog korišćenja zemljišta i uobičajne upotrebe koje su činile ekonomsku osnovu i osnovu seoskih grupa su uništene. U Španiji to je bio po­ četak propasti koja se još uvek ispituje; u Engleskoj seljaci razjedi­ njeni i uništeni, se pojavljuju u gradu, radna snaga za sve poslove i jeftina koja će očito stvoriti industrijska preduzeća koja nastaju u arhipelagu: ekonomska i trgovačka nadmoć Engleske u XVIII i XIX veku nad ostatkom Evrope. Ostajalo bi da se pronađe da li je, osim uvredljivih reci koje je čovek upućivao životnim navikama životinja, mogao izmeniti fizio­ logiju: mislio sam na ukrštanje goveđih rasa, na uvođenje egzotič­ nih vrsta konja, na očitu razliku spoljnjeg izgleda svinja. Ali nema­ mo nijednu naučnu potvrdu daje bilo reci o nekoj vrsti politike po­ boljšanja rasa ili njihovog ponašanja. Nasuprot tome, arheozoologija postavlja novi problem, još uvek otvoren. Na primer, brojni osta­ ci kostiju, koji su rezultat povećanog broja iskopavanja u sadašnje 194

vreme potvrđuju daje veličina grebena konja, bika ili čak ovce pretrpela iznenađujuće promene: upoređujući naše sa onima na kraju antičkog doba a sve to izgleda postavlja pitanje biotičke okoline? pi­ tanje ishrane ili upotrebe? stvaranje novih vrsta? Dobro se vidi va­ žnost, ali talcođe i protivrečnost tih podataka, istraživači još nisu odlučili. Rezimirajmo; na način za koji se sumnja da će biti pesimisti­ čan. Još od kako nam je pre 15000 ili 20000 godina ostavio tragove svog delovanja, a naročito tokom hiljadu godina srednjeg veka, čovek nije mogao da pripitomi nijednu rasu više nego njegovi preci iz doba neolita; čak se šaljivo govorilo da je mačka ta koja je pripito­ mila čoveka. Bez pogovora, ljudsko biće je prodrlo, koristilo pone­ kad menjalo faunu. Ali koju? Onu koja je pohodila njegova mesta života i nijednu drugu faunu: ribe, bolje ništa ne reći; insekti koji su mu nepoznati ili žive od njega, zadržaće se samo pčela, ili kobac što se tiče onih koje lete. Ostaje pregršt sisara, desetina, koje eksploatiše stotine drugih koji mu izmiču, i od kojih se mnogi, pone­ kad veoma blizu, smeju njegovim namerama kao pacov koji gospo­ dari pod njegovim nogama. Naspram sveta vegetacije, čija snažna indiferentnost nastavlja da dominira nad njim, naspram sveta životinja koji ne zna, čovek je jadan, u stvari marginalan; zar nisam uostalom, na samom počet­ ku, istakao njegove slabosti? Vernici su govorili da ga je Bog nači­ nio gospodarem stvaranja. Možda ga treba prikazati u drugom svetlu: žalosno slab u odnosu na druga živa bića, možda čovek vlada nad njima dušom i duhom. To ostaje da se vidi.

195

Drugi deo

ČOVEK U SAMOM SEBI Do sad sam pokušavao da približim telo i pokrete ovih ljudi, njihov svakodnevni život, njihov stav prema prirodi koja vlada nad njima ili se s njima poigrava. Tražio sam isključivo materijalne aspekte, čak bi se nekako reklo materijalističke. Znam, isto kao i bi­ lo ko drugi, koliko je taj postupak pogrešan: moji izvori saznavanja su duboko obeleženi njihovim „aristokratskim” korenima, čak i oni koji potiču od arheologije; dakle morao sam često, češće nego što sam želeo, proširiti ono zajedničko što se zna o „ljudima iz viših društvenih slojeva", tim monasima, plemićima, buržoaziji, tim tr­ govcima, o kojima nisam želeo da pričam kako bih izbegao opasno­ sti „društvene i ekonomske istorije”. U oblasti skromnih podataka koje sam se zatekao, takođe znam kakvu sam važnost morao da na­ činim našoj viziji ljudi XXI veka: naša koncepcija vremena koje pro­ lazi, mesto ostavljeno za mašinu koja nas otuđuje, ili naše životne potrebe nisu više one potrebe seljaka iz XIII veka; ako je ljudsko bi­ će još uvek ono isto, njegov mentalni sklop se promenio od tog dav­ nog vremena, veoma često sam se morao pozvati na nespoznatljivo, kako bih približio neki običaj ili „iracionalni” gest. Evo me, u stvari na početku jednog velikog domena, koji je ta­ kođe veoma slabo razjašnjen, domena mentalne „superstrukture” kao što bi rekao stari Marks. Oprezan sam i nastaviću da budem oprezan: najpre zato što sam i dalje ubeđen u ulogu potkovice kao i Summe Theologiae, Tome Akvinskog u razvoju čovečanstva; zatim merodavan ili ne, ubuduće ću se suočavati sa tajnom koju sam na brzinu predstavio, ili radije izbegao, istražujući moj prvi predlog. Čovek začelo nije najveći uspeh Tvorca: prvi cvet došao da ubedi 197

skeptika, nadam se; ali on misli, predviđa, izražava se svakako mno­ go bolje nego sva druga živa bića. U naše vreme moralnih prepirki, taj problem čovekove „superiornosti”, deli mislioce i ide sve do su­ protstavljanja pobornika. Za „kreacioniste”, kako kažu preko Atlantika, nijedna rasprava ne može promeniti ideju o jedinstvenoj volji, o „inteligentnom crtežu” Svevišnjeg bića: vizija gotovo neraspravljana u srednjem veku a Sveti Pavle uz pomoć božanskog glasa je usadio tu ideju kod hrišćana. Za „evolucioniste", naprotiv čovek je rezultat sukscesivnih promena, ili usavršavanja ako hoćete, od meduze do slavnog Darvina, uzvišenog oca vizije koju očito, u sred­ njem veku niko nije mogao pojmiti. Ali evo kako su etnolozi i pale­ ontolozi uzdrmali te teorije: čovek se ne tako davno odvojio - mo­ žda uz pomoć puke sreće - sa stabla velikih čovekolikih majmuna, a „veliki majmuni", šimpanze, bonoboa, orangutani i drugi, čuvaju gotovo netaknute naše psihološke karakteristike: oni nisu naši pre­ ci, već naša braća. Nisam kompetentan da o tome raspravljam. A ono što sam re­ kao do sad ostavlja čitaocu izbor između Božjeg prsta na zidovima Sikstinske kapele i DNK gorile iz Gabona. Pokušajmo da se okrene­ mo prema tom drugom licu ljudske vrste, a da nas ne obeshrabri gustina pomrčine a priori, šabloni i neizrečeno koji su posledica dogmi, upotrebe, zakona i običaja a uticali su na duše i mozgove tog vremena.

198

1.

Čovek i drugi „Čovek je društvena životinja”, potvrđivao je Seneka ne obra­ ćajući pažnju na ličnu namenu koju je načinio od ovog zahteva nadoknadljive istine. Uzajamna pomoć, zajednički način razmišljanja, ljubaznost, prijateljstvo i grupisanje, sve u svakodnevnom životu i ćelom svetu svedoči, izgleda, o snazi osećaja grupe, ili čak osećaja „težnje ka životu u zajednici” i poslušnosti. To je izgleda samo pri­ vid: jer u delovima sveta, možda još više u onima za koje se kaže „razvijeni”, kao naš, ne pozdravljamo onoga koji prolazi, ni ne „pri­ državamo mu vrata”, ili incident na ulici samo na kratko privuče radoznalost, ili ne znamo ništa o svom komšiji sa sprata, svet u ko­ me ne postoji više nego potrebna čudna alijansa „kao svi drugi”, svet surovog individualizma, od kojih su televizija i mobilni telefon danas dva najvažnija primera. Uostalom od toga potiče čovekova osobenost da brani svoju „teritoriju”, prvi oblik instinkta preživlja­ vanja; biće nam dovoljno da posmatramo ponašanje dva psa izne­ nada jedan naspram drugog: spontana agresivnost, zatim nepoverljivo približavanje i seksualno raspoznavanje, dve prethodne etape koje glumimo ili smo stekli naviku da ih preskočimo. Ali shema je ista: pronađimo je u vremenu o kojem pišem. ŽIVOT U ZAJEDNICI Rečnik našeg doba vrvi od izraza „zajednički”: sekte, partije, društva, sindikati, klubovi i mnogi drugi. Gotovo je jednako bogat u opisivanju izolacije, marginalnosti, ostavljanju po strani, samoće. Lingvistička situacija je potpuno drugačija u srednjem veku: usam199

ljeni čovek je izgubljeni čovek; ne postoje reci koje bi ga označile ili su te reci promenile smisao. Grčka reč monos (sam) je donela „mo­ nah” ali koji živi sa drugima; latinska reč solus se pojavljuje samo kao odrednica za nepromišljenost; „pustinjak” iz „pustinje" (ermos grčki) ili svojevoljno odvojeni od sveta u svojoj gradskoj samici su samo ponizan primer lišavanja samog sebe u molitvi. Sama reč ho­ mo označava izlazak iz ništavila izolovane individue a bez prideva, ta reč ne znači ništa. Svakako, usedelica, prognanik, škrtica, umi­ rući su sami jer su isključeni iz društvene grupe ili će biti isključe­ ni. Oni nisu izabrali da žive bez podrške; i tu podršku, moralnu ili ne, tu uteha u nesreći, imaće samo u svom vremenu jer Bog bud­ no pazi da ljudima ne nedostaje. U svetovnom svetu, oni koji su izabrali put svojevoljne izolacije su samo pregršt ponosnih, zasiće­ nih gnusnom sadašnjošću, pristalice prezira veka (contemptus mundi). Put koji slede bi ih mogao odvesti u samoubistvo ili barem prema bestidnosti; to su „beznadežni”. Koliki je njihov broj? Crkva odbija da ih broji i čak da priča o tome: oni nisu više deo Gospodovog stada; oni su predali svoje duše Sotoni; nemaju ništa više ljud­ skog u sebi. Ali drugi? svi oni koji žive u zajednici? Treba još sa­ znati zašto i kako.

Zašto živeti u zajednici? Ima mnogo razloga za život u zajednici, više od „vatre" koju sam već pominjao. Ti razlozi nisu „prirodni”; oni su stečeni tokom svih vekova, nagomilam, oni iz srednjeg veka kao i naši. Dakle, nabrojaću najsigurnije ali najpre je potrebno razjašnjenje, kažemo „završno”. Srednjovelcovnim svetom dominira, u svim njegovim stavovima, stanje duha, od koga su nam samo delovi poznati. Na prvom mestu živa svest o trajanju, neizbežnom nagomilavanju ve­ kova, o pravolinijskom i neumoljivom kretanju prema „kraju vre­ mena”, prema velikom sudu. Možda se u tome mogu pronaći koreni velikog intresovanja koje se pridaje „istorijskim" delima. To eshatološko očekivanje zabranjuje prekid sa sudbinom: koristi se pri­ ča i čak predstavljanje kola sreće koje u neprekidnom kretanju, po­ žuruje moćnika ka podlosti pre nego što ga ponovo odvede do ča­ 200

sti. Ali ta „revolucija” je simbol beskorisnosti za čoveka koji se na­ da da će se osloboditi svoje sudbine. Na drugom mestu: ti ljudi su skromni i ne pomišljaju da se bore protiv Božije volje, ni poricanja prošlosti, ni da se okite uzaludnom taštinom. U XII veku Bernard de Šartr će reći: „Mi smo samo patuljci stavljeni na ramena džina; na taj način vidimo bolje i dalje nego oni; ali mi ne bismo bili ništa da nas oni ne nose svom svojom veličinom". To laskanje „starima” je poprilično daleko od naše dečačke uobraženosti. Te dve zavese pod kojima se skriva ljubav prema bližnjem su mnogo gušće nego ove današnje; ali one omogućuju da se vide razlozi koje imaju srednjovekovni ljudi kako bi se približili jedni drugima protiv Prirode ili slučajnosti. Nijedan od ovih razloga nije neobičan: samo se razlikuje od tih vekova do našeg, u nijansama ili u jačini. Prvi pripadaju domenu sr­ ca i duha: uzajamna pomoć, zanos dobročinstva, velikodušnost gu­ ra čoveka u naručje drugog. U tome vidimo „besplatan” čin, jedno­ stavno svedočanstvo naše ideje Dobra. Verujem da je taj zanos u srednjem veku imao mnogo obavezniji aspekt: odustati od toga bi u stvari snažno promenilo duh Spasa i privrženost Tvorcu; sedam „osnovnih grehova” kojima propovednici ne prestaju da prete pla­ šljivim vernicima, posle 1250. ili 1270. četiri - zavist, lenjost, škr­ tost i ponos - su nesavladive prepreke prema milosrđu, i „činjenju dobročinstva", monasi čine mnogo češće dobročinstva nego siroma­ šni ili neki komšija, čini mi se, definitivno i u duhu vremena, daje to pre ubeđenje nego dar srca. Bićemo bliži sebi u ispunjenju veza, koje podrazumevaju poštovanje koje se duguje drugom. Srednjovekovno doba je bogato tačnim značenjima: politesse, civilité, urba­ nité53 su reči nastale od grada i za grad, polis grčki, rimski civitas i urbs\ što se tiče ljubaznosti ona se isto više vezuje za grad. Na polji­ ma običan svet ne praktikuje te vrline? Seljaci, ravnodušni prema gradu, poznaju samo prostaštvo, paganizam, prljavštinu, reči koje su vezane za zemljište? Da, ukoliko poverujemo ljudima sa perom i mačem; ne, ako se potrudimo da istražimo priče naučnika, pa čak i ako se oni zadovolje nezasitom radoznalošću, prema onome što do­ nosi ili izmišlja komšija, hodočasnik ili Jevrej u prolazu. 53

pristojnost

201

Veze uspostavljene zajedničkim zanosom o putevima spase­ nja, sa verom koju svi dele, sa verovanjem i mitovima, koje sveštenik nije čak ni tumačio; to jedinstvo vernika je prelazilo u velikoj meri isključivo hrišćansku vrednost: ono je proizilazilo (ili potica­ lo? o tome se može raspravljati) na ili od duha konzervatizma, mo­ že se čak reći nepromenjivog, jer ta vera nema jemca u današnjem vremenu. Jer „zajedničko dobro”, mora da bude važnije od ličnog, jer sa verom se ne raspravlja, jer poredak stvari u svetu je po Božijoj volji, sve promene će poremetiti tu ravnotežu: malae sunt novae consuetudines, sve novine su simbol Zla; svaki prekid sa običajima, svaki izbor misli (grčki heresis) je delo Sotone. Quieta non movere, ne poremeti red koji je uspostavljen, govorio je već Ciceron. Razu­ mljivo je da, pred tim prećutnim dogovorom, posledice tehničke i ekonomske evolucije, smelosti oslobođene misli, surove mere „ргоsvećenog” vladara su bile sistematski osuđivane, iako su na kraju pobedile. Posle (1220. ili 1270) veći deo oklopa zajedničke „sigur­ nosti” je nestao, ali još uvek u tom trenutku Fridrih II je ekskomu­ niciran, Toma Akvinski je osuđivan, Sveti Franja je jedva izbegao lomaču; što se tiče potvrđenih jeretika ili otkrivenih veštaca, njihov broj je velik. Naravno, u XIV veku moderni život preovlađuje; oni koji se grčevito drže starih navika će biti „gotički", „varvarski”. Trebaće mi mnogo manje marljivosti da bi se prošlo u materi­ jalni domen jer život u zajednici je očiglednost i potreba. Čak i u po­ kušaju da izbegnem, kao što sam dosad radio, prikaz ekonomije, ba­ nalno je podsećati koliko radovi na zemlji, način i razmena proizvo­ da, čak i ratne aktivnosti ili misli se mogu zamisliti samo u grupi, porodici, komšiluku, među ljudima istog socijalnog staleža. Združi­ vanje oruđa, uzajamna pomoć u odnosu na Prirodu ili životinjski svet, dogovor među ljudima oko čuvanja stada, ili noćna straža u gradu su nužna potreba. Naravno, preda mnom bi se otvorio bez­ dan da sam nastojao da otkrijem pojedinosti: poorana zemlja zahteva više rada nego vinograd; vuna u različitim etapama ne zahteva isti trud na svim nivoima; mogao bih reći, isto i za trgovinu, školu i hipijatriku. Tako bismo videli posledice hijerarhije posla, sve do nivoa moći. Ali to nije moja namera. Biće mi dovoljno da ponovim da svi ti muškarci i sve te žene su međusobno povezani poslom, kao što su 202

povezani i verom. Osim toga ne postoji nijedno zemljište na koje čovek ne obraća pažnju; nijedno zemljište nije res nulla ni res nullius. Svako zemljište ima svog vlasnika, plaća se porez, ima svoju namenu, čak i divlje ispaše. Istoričare sve više i više zanima problem na­ čina života, u gradu ili na selu, a na to ću se vratiti. Ali svi se slažu da vlasništvo nad zemljištem, podela ili reorganizacija parcela su čin grupe: grupa može biti porodična ili klanska, spontana ili upra­ vljana; u svakom slučaju, to podrazumeva zajedničko mesto života, od „manants” (manere, latinski boraviti). Svi elementi koje sam upravo pomenuo su aktivna manifesta­ cija, više ili manje dobrovoljna, života u zajednici. Druga strana je pasivna, pa čak i negativna; ali se možda povija pred pozitivnim gestovima: to je Strah. Ti ljudi se plaše i okupljaju se kako bi otkloni­ li taj strah. Sve kulture, sve civilizacije su čak borba protiv straha: čuvati se od opasnosti, gladi, bola; bojati se strašne noći, sklonište od izdaje ili nasilja. Ta osećanja sežu do praistorije; ali životinjski svet ih takođe poznaje. Tamo gde se ljudska vrsta odvojila od dru­ gih, tamo strah zauzima dimenziju metafizike; on je više od neizbežne strepnje ili porasta adrenalina: strah je zebnja duše, a u sred­ njem veku je u velikoj meri prisutan. Strah od smrti nije ništa više nego strepnja od kraja; za čoveka, on je takođe obećani Spas. Mr­ lje od seksa, krvi, srebra nisu samo postupci koji bi se mogli ispra­ viti, to je neoprostiva uvreda na delo Tvorca; noć je samo opasni prostor za prelazak, to je trenutak pojave i borbe između Boga i snaga zla. U napetoj atmosferi gde jednako lebdi u vazduhu dobrota kao i gnev Svevišnjeg bića, međutim, ne nedostaje stav odbrane: nema „jakih” duhova i svakako i jedva skeptičnih; ali puno grimasa kako bi se sakrio strah pod velom ironije, izazivačkog podviga, smeha ili preteranog plača. To je ta mešavina straha i nepromišljene radosti, te reakcije „slične detinjoj”, kako je govorio Huizinga, koje daju srednjem veku njegovu „svežinu” i njegovu „prirodnost”. Kroz hi­ ljadu godina, nijanse su očito obeležile proticanje vekova po ukusu milosti vremena, fizioloških opasnosti, političke ili religijske klime; ovde vlada ikonografija, koja suprotstavlja uplašena lica iskolačenih očiju iz rimskih vremena osmehu Remsa, pre nego što ponovo pro­ nađe grimase straha ili smrti iz XV veka. 203 Л -V

Kako se okupljati ? Evo zajednice ljudi u potrazi za zemljištem, na kome se dugo mogu zadržati: dolaze sa nekog neplodnog zemljišta ili iz prenase­ ljenog grada, ili su pak prestali da budu nomadi, ili žele da prošire prostor pod svojom kontrolom. U Evropi smo, u doba neolita, ili u antičko doba, ili u punom jeku srednjeg veka, ili još i do naših da­ na. Slika je uvele ista a prvi postupci su uvele identični. Izabrano ze­ mljište je očišćeno od grmlja koje se spali, uklanja se kamenje, i ta­ ko se love glodari a naročito gmizavci. Današnji naseljenik, radeći to isto, misli da čini samo korisno delo: on više ne zna da je na taj način uspostavio moć nad silama Prirode, koje su tu vladale, brišu­ ći eventualne tragove prethodnog i stranog osvajanja, i pobeđujući sile Zla, čiji je znak zmija. Duh „genije" mesta je tako umiren i osvo­ jen. Ne ostaje ništa nego odati mu počast, koja mu se duguje: podi­ že se „podignuti kamen” kao kod Kelta ili Germana, obeležava se šanac sa strminom u grčko-rimskim zemljama, postavlja se krst kod hrišćana ili radio antena danas. Izuzev samovoljne namere nekog moćnika, na primer, da od­ redi mesto za život za pobeđene ili zarobljenike (Rimljani su u to­ me bili predvodnici), izbor mesta za život ima veoma jednostavne razloge: dobra i zdrava zemlja za koju je to već dokazano kao curtes galo-rimskih napuštenih domena; kraj gde se može naći eventualno pribežište, kao u svim „selima na velikoj nadmorskoj visini" na ju ­ gu; raskrsnica često korišćenih i korisnih puteva kao rečno ušće, povoljna mikroklima, kao na sunčanim stranama Alpa ili na suprot­ noj strani okeanskih obala. Početna slika seoskih naselja je u veli­ koj meri označena tim prvobitnim izborom. „Castro”,54 provansalski ili italijanski, „castelnau”55 gaskonski, „puech”56 na overnjanskom dijalektu, „terpen”57 frisonski su podignuti na uzvišenju; „du­ ge ulice", i „novi grad” na „nepravilnom” ili na pravougaonom pla­ nu označavaju okupljanje osvajača ili stvaranje nove vlasti. Sve ču­ va znak okupljanja ljudi, spontanog ili ne, koji je osnova nastanka 54 55 56 57

selo ili naseljeno mesto selo ili grad podignuti u blizini nekog zamka selo ili naseljeno mesto selo ili naseljeno mesto

204

naših sela kroz istoriju. Od italijanskog termina incastellamento, koji previše insistira na mestu i ulozi zamka, castellum, u kretanju, više volim onaj o „encellulement", sa središtem, manje eufoničan, istina je, ali koji ima preimućstvo da učestvuje u stvaranju central­ nih organa u regrupisanju u jednu celinu. U jednu „celinu" koja se uostalom može rasuti u zaseoke ali oni ostaju uključeni u celinu ze­ mlje, prava i zajedničkih obaveza. To je razlog što smatram daje reč tada, ali samo tada, o „selu” u pravom smislu te reči, koje je zbije­ no ili razbacano. Ovaj problem zaokuplja u velikoj meri i sa razlo­ gom ako ne i sa oduševljenjem, srednjovekovne istoričare; u na­ stanku sela treba tražiti različite vrste pobuda: volja nekog gospo­ dara, posledice nove klanske strukture, pa čak i bračne, važnost tre­ nutka u sticanju demografske prilike i ekonomske moći? Važne su sukscesivne faze te morfogeneze, deo vremena u kom treba staviti congregatio hominum, to grupisanje ljudi koje se održalo sve do kraja XIX velca. Što se mene tiče, smatram da je to prilično brutalan pokret, u decenijama oko čuvene „hiljadite godi­ ne”, koja se smatra začetkom: recimo od 925. do 1075. Drugi misle drugačije ali to je posao sveštenstva. Ako nisam govorio o gradovima, koji su međutim predmet di­ vljenja naših savremenika još od Avgusta Trerija, i naročito u peri­ odu bekstva iz sela, koje traje i do našeg vremena, to je zbog toga što najpre smatram da, u vremenu koje opisujem ali sam sve manje i manje ubeđen u to, gradovi zauzimaju sekundarno mesto i da pri­ ča sveštenika iz Firence je uostalom slučajno priča „ljudi srednjeg veka”: mi smo žrtve naših izvora, eto to je sve! Zatim jer u domenu 0 kom govorim u ovom trenutku, mislim da „grad” nije nastao i ni­ je se razvijao na druge načine nego na one iste načine kao i selo; čak 1 u mediteranskim zonama koje su poznate po gustoj naseljenosti grada i važnosti gradske vlasti, fenomen je isti: Atina je odbrambeni akropolj, kao Rim sa Romulovim palatinom; Marsej je samo lu­ ka, Lion je važno ušće, a više na severu Venecija je večni arhipelag; i Pariz koji je mesto svih spajanja. Nastanak grada je imao svoje uzroke ali oni su ovde van mog domašaja, osim toga su iste prirode kao i oni koji se tiču sela. Pođimo putem osnivača ili novih naseljenika. Mesto, odabra­ no i obeleženo znakom kojim se obeležava vlasništvo, zaživeće tek 205

kroz više etapa, oko kojih se svađaju istoričari. Njihov raspored ot­ kriva, po mom mišljenju, jednostavnu logiku i može se podržati na kratko vreme; ali suprotnih primera ima u izobilju. Najpre ograda: ne samo radi odbrane, možda još više da bi se potvrdilo pravo na ono što će biti sagrađeno ili što će mu pripadati: mesto razmene, ko­ je treba braniti, zemljište za osamljivanje. Biće podignuti zidovi, noćne straže i čuvanje kapija, zidovi od oblica, istucanog kamenja i peščara, što je pitanje materijala i tehnike mesta. To će biti očito slučaj mesta za stanovanje sagrađenih na dostojanstvu „grada”; ali na selu primeri se tako nagomilavaju prema jugu Evrope kao i pre­ ma njegovom slovenskom centru: „kiklopski” zidovi, vrata roman­ ska, „feudalne” kule, čiji ostaci izazivaju žar turista! Umesto zido­ va, selo će biti okruženo ogradom od kolja, „krug oko grada", Etter germanski, obeležen krstom a u XIX veku krst će oživeti katolička osvajanja. Ali šanac je glavni ili neprekidni šančevi ako dođe do ka­ snijeg širenja naselja. Otkako se selo „pojavilo” ili otkako se grad razvio, ono što je „izvan” utvrđenog naselja, „predgrađa” (od latin­ skog foris, „izvan”), crta se ili označava čak i na zemljištu sa kame­ nom međašem, ili krstovima to povećanje područja na kojima će se proširiti pravda i pravo; to znači „nadzor” izgrađenih mesta. Rečnik je bogat: reći će se na romanskom jeziku „pourpris” (od latinskog porprendere, zauzimati), „plessis" ili ,,plouy” (verovatno od keltske reći ploicum koja bi značila „ograda”), „pourchainte” (gde se još može proganjati ili uhvatiti krivac), ili vrlo jednostavno „periferija”, područje od jedne ili više milja, mimo zidova, gde se sprovodilo lo­ kalno pravo. Sve to očito obuhvata podelu parcela, kuća i zemlje, veštinu premeravanja zemlje o čemu ću ponovo govoriti, ne nedo­ staju nam antička delà ili njihovi prepisi o kontroli oruđa potrebnih za ove poslove; arheologija i ikonografija su uostalom po tom pita­ nju sigurna pomoć. Posle zida, ime. Ono što nam se čini kao svakodnevna očiglednost nije tako jasno izraženo u srednjovekovnom vremenu. Pore­ klo nekog toponima ili kasnija promena naziva, otkrivaju osnovne elemente, naročito o motivaciji osnivača. Može biti dovoljna slu­ čajnost „tamo gde postoji” most, plićak, brdo (briva, rito, dunum u keltskom svetu) ili čak samo opširno topografsko uputstvo: zar ni­ je utvrđeno, više na Istoku, da Istanbul nije izobličavanje antičkog 206

naziva Konstantinopolj, nego samo sažimanje grčke rečenice eis ten polin, prema Gradu? Kao Longvil, Pjerpont, Šomont i toliki drugi slični u Francuskoj! Gde je prisutniji veći broj ljudi dobiće naziv po narodu, plemenu kojima je to centar okupljanja. U Fran­ cuskoj se brzo šire gradovi koji čuvaju uspomenu na to: Limož, Aras, Mec, stotine drugih, od kojih je Pariz prvi primer. Istraživa­ nje je još plodnije kada je reč o imenu gospodara mesta, možda osnivača, u svakom slučaju zajednice koja živi pod njegovim okri­ ljem: toliko mesta u Galiji gde -iacum kojim se označava pripa­ danja dodaje se kao sufiks imenu čoveka u svim recima na -у, -ac, -ieu itd. Ali u srednjem veku, osim toga, nastaju izvorni nazivi i po­ novno krštenje, toponimi stavljeni pod zaštitu nekog sveca (kaže se Dom, dominus do VIII veka, pre nego sveti, sanctus, mnogo kasni­ je). Da sam pažljivije pristupio, morao bih se zadržati na tom pu­ tu, koji ponekad zavarava, i udaljio bih se od onoga što mi je namera; biće nam dovoljno da ukažemo da su svi ti geografski nazivi, antroponimski, kolektivni jedna od najmoćnijih veza koja vezuje lju­ de za njihovo mesto života. Ta veza je takođe i sveta, treća etapa stvaranja naselja. Bilo da je reč o prvobitnoj ogradi, koja je delo osnivačke grupe, ili o onoj koja je posledica nametnutog kontakta sa nepoznatim, potreban je duhovni element u središtu grupe; čak i ako je samo reč o običnom skladištu, trgovački portus na primer. Ta ograda je prostor u kome se uzdiže božanstvo: to može bi­ ti samo groblje, l’atrium, koje predstavlja utočište, mir i o kojem sam već pričao, ističući da su tako mrtvi ti koji netremice posmatraju žive. Sveta ograda zaklanja slike bogova (ili vladara), zatim slike jedinog Boga: naos grčko-Iatinski, nemeto keltski postaje hrišćanski sacrarium, gde se čuvaju relikvije i gde će biti sagrađeno glavno svetilište grupe vernika; tamo pristižu putevi hodočašća i odatle kreću litije ili putevi krsta. Svetac zaštitnik ga čuva; on je dao svoje ime parohiji kao „crkveni zaštitnik”, ali ne obavezno i na­ ziv mesta u celini. To je Hrist, Devica Marija, apostol, mučenik, onaj koji širi veru ili sasvim neka druga osoba, mogao je biti paganin, koga je gomila vernika uzdigla na nivo svetog poštovanja. Je­ dan zanimljiv efekat često proizilazi odatle, ali bi me odveo preda­ leko: poštovanje svetog zaštitnika prevazilazi gradske zidine, osva­ 207

ja sela ili susedne gradske četvrti, ponekad i veći broj ljudi rasutih na razne strane; na taj način se stvaraju mreže, održavaju veze, ne više svete, nego ekonomske. Taj fenomen „centralizacije" je uvele spor, ponekad veštački, ali zanima danas mnoge izučavaoce sred­ njeg veka, obuzete sistemom. Došavši do ove tačke, mogao bih pokušati da otpočnem priču o evoluciji naseljenog mesta, zar to ne bi doprinelo ideji „nepromenjivog spokojstva polja”, „večnog sela”, ili „primata grada", budala­ štine naučno ponovljane, tako da se čak pred našim očima javlja njihovo bezumlje. Ali biću još jedanput, i ako mi to nije namera, u iskušenju socio-ekonomskog izlaganja. Zadržaću se na nekim zapa­ žanjima koja mi se čine dovoljna da razjasne moj put. Najpre, ti lju­ di se ne zadržavaju dugo na istom mestu: ne samo da arheologija pokazuje da, tokom prvih pet vekova srednjeg veka, čak do Karolinga, naseljena mesta, nekropole, putevi nisu korišćeni više od sto do dvesta godina na istim mestima, nego i kada su oko 1200. ili 1250. ostaci spiskova ljudi mogli biti upoređivani od generacije do generacije, otkriva se pravi braunovski pokret, tako tvrdi Mark Blok, kako u gradu tako i u ravnici: poreznici ili umetnici se zadr­ žavaju samo deset ili petnaest godina, zatim bi odlazili dalje. Ovaj fenomen je poznat vrlo rano u oblastima gde je dokumentacija bo­ gata: Katalonije, Italija, „Holandija”, basen Londona. Što se tiče osmoze između gradova i sela, ona se čini mnogo življa nego što se zamišlja; broj stanovnika u gradu se povećava u XII i XIII veku do­ laskom velikog broja seljaka, zatim se smanjuje u XIV i XV veku po­ moću kontrole na selu, koje ubuduće preuzima ulogu utočišta i hra­ nitelja, seljaci beže u „sigurnost” u slučaju političke krize, stvaraju „nove gradove” u odnosu na brz demografski i produktivni razvoj. Gradovi niču izvan njihovih starih zidina i okupljaju stanovnike oko novih religioznih i trgovačkih mesta. Unutar zidina, izučavanje aktivnosti ili ljudi prati lokalnu sudbinu, i oduševljava istoričare ur­ banog društva ili propovedi u gradu: „grad" biskupa naspram „veli­ kog sela” trgovaca, „zanatlije” naspram „visokog društva”, „običan čovek” naspram „buržoazije", problemi prava i povelja, bogatstva i moći, novca i razmene, zelenaškog prisvajanja i „kapitalizma” i za­ što da ne? od kraljevstva i „moderne države". Ne znam ništa više i stajem. 208

Gde se okupljati? Seljaci ili stanovnici grada čine gusto zbijenu skupinu slično kao sa tkanjem platna, manje ili više gustim. Već sam pomenuo da nam je dosta teško doći do globalnih izračunavanja i da nacrtamo evolutivnu krivulju populacije. Relativno je lakše izbliza posmatrati niti platna. Postoje liste zakupaca, poreskih obaveznika ili civila mobilisanih za neki rad, koje ponekad glase na ime, obogaćene ekonomskim ili profesionalnim podacima; ali treba ostati na nivou praćene i načina postupka: razlozi spiska, sposobnost pisara, ne pominju se deca i još manje žene, teritorijalna područija istraživa­ nja, važnost „odgovornosti” koju preuzima računovođa su isto ta­ ko zamke. I naravno, zakasneli hronološki okvir, uglavnom XIII vek najranije, povećava poteškoće da se slože primeri za upoređivanje. A sve to me vodi ka jednostavnosti. U seoskim oblastima po­ kušan je popis stanovnika, u Francuskoj na primer, u Pikardiji, u Normandiji, Flandriji, Overnji, Savoji, Provansi; arheologija je da­ la elemente strukture naseljenih mesta. Brojevi od 50 do 200 duša na površini od 2 do 4 hektara doprinose prihvatljivoj prenaseljeno­ sti, vodeći računa o prostorima koji su ostali „ruralni". Nasuprot tome, brojevi u gradu iznenađuju. S jedne stane izgrađene površi­ ne i površine pod baštama ili graničnim „malim baštama" su za podsmeh, barem iz naše današnje perspektive; ali najveći gradovi koji zauzimaju površine na ravnom terenu, kao Pariz, Milano ili Keln, zauzimaju površine koje ne prelaze 500 do 600 hektara. U poređenju sa činjenicom o nagomilavanju kuća na sprat i bez ima­ lo praznog mesta, populacija je ogromna: oko 1300, minimum, od 4000 do 6000 stanovnika u gradovima „srednje veličine”, od 15000 do 30000 za većinu velikih mesta, pedesetak u Zapadnoj Evropi, i velike metropole između 50000 i 100000 duša: London, Milano, Keln, Tuluz, Gent, Firenca, možda Barselona i Venecija, i mon­ strum sa više od 200000 stanovnika: Pariz. U celini, od 600 do 2000 stanovnika po hektaru. Uslovi higijene, sigurnost, kretanje, ishrana su iz tog vremena, i zato je teško poverovati da je svako­ dnevni život u gradu podnošljiv. Pa čak i Vijon ili Ritbef, priče, fablioi, i čak ikonografija umnožavaju primere „krika i nezgoda” Pa­ riza. U toj gužvi i toj žurbi gde se sresti kad nisi ni monah u samo­ 209

stanu, ni „gospođica” u svom voćnjaku, ni vitez u sali nekog zam­ ka, ni biskup sa svojom kapom u biskupiji? Najpre na ulici, jer kuće podeljene na odeljke, kao što sam već pomenuo, na skromna obitavališta, mala i slabo provetrena, prak­ tično su čak i u hladnim zemljama samo skloništa tokom noći. Stručnjaci urbane istorije su oduševljeni italijanskim trgovima i opštinskim palatama, predvorjima katedrala i gradskim kućama u Francuskoj, zvonicima sa balkonima odakle su biskupi pokretali svoje harange i ukrštanjima puteva gde su braća penjući se do pod­ nožja nekog krsta ili stuba srama huškali alapače. Ono što ostaje od tih gradskih ukrasa su palate, gradske kuće, fontane, kule, koje oduvek privlače divljenje turista i navode na sanjarenje zaljubljenike zlatnog srednjeg veka. Zašto ne zavire iza svega toga, tamo gde su živeli mali ljudi, popola minuto, „obični ljudi”, armen Leute, „siro­ mašni”, simplices, i svi drugi? Tamo bi pronašli uske ulice, od šest do deset metara najveće širine, sa glavnim olukom koji je sakupljao prljavu vodu i otpatke iz kuća, retko popločane u Severnoj Evropi: kome nije poznata anegdota kralja Filipa Avgusta kome je smetao smrad ulica grada Pariza? Kroz prozore pada smeće i korišćena vo­ da; samo puteljak „vrh kaldrme” je ostavljen za dame ako ih ima. Za nečistoću će se pobrinuti psi pa čak i svinje koje lutaju; ako je verovati opatu Sigeru, ozbiljnom čoveku, trebaće sačekati XIV vek da smetlari odnesu te otpatke. Bačve, gradnja od drva, prikolica sa magarcem ili dvokolice ručno gurane, nekoliko konjanika, lanci uveče zategnuti zbog uzaludne zaštite, vrh fitilja čija svetlost po­ drhtava noću u udubljenjima u zidu sa prednje strane zgrade, za­ gađenje, smrad, sve je pokriveno beskorisnom odredbom o odlasku na počinak, za koju se smatralo da će osigurati odmor i udobnost građanima. Tako je „romantična” slika bez sumnje preterana, sla­ žem se. Najpre, jer urbanizam u staro doba opstaje tu i tamo, ili oživljava malo pomalo; zatim jer se ta slika odnosi najpre na četvr­ ti u kojima žive „mašine”, oni koji se bave intenzivno zanatstvom, sluge i zanatlije koji rade „gadan „ posao: mesari, kožari, obućari, ljudi koji se bave metalom i drvetom - brojevi naših ulica su saču­ vali sećanja na njihovo ime. Ali uprkos njihovoj aroganciji, stanov­ nici grada ne mogu da ne priznaju da se na selu živi bolje, iz dana u dan. 210

Sresti se na ulici da bi se pričalo je dakle najnesigurnije. Bolje je tražiti neki slobodniji prostor. U antičko doba to je očito bilo bo­ lje shvaćeno: njihova „topla kupatila” su bila mesta za sport, jedna­ ko kao i mesta za kupanje, mesta za razmene mišljenja ili novca. Dok su pokušavali da urbanizuju neku osvojenu zemlju, smatranu za previše ruralnu, dakle zemlja kojom se nije dobro upravljalo, Ri­ mljani su u Galiji, Španiji, Bretanji, najpre stvarali vojni kamp, za­ tim mesto za spektakl, i najzad parna kupatila kako bi privukli potčinjenu masu ljudi. Arheologija je rešila pitanje „naselja”; mnoga zaostala u razvoju, ali druga na boljim mestima, bolje smeštena bez sumnje ili mestima starih kultova, razvijaju se kao „kolonije” pa čak i kao „gradovi”. Ako srednjovekovne vlasti nisu pokušale ništa od toga, omogućavale su razvoj zone non aedificandi, kako kažu naše opštinske vlasti. Što se tiče fontana, iako su često kraljevske ili bi­ skupske, one su simbol moći grada, pa čak i kraljevske moći; pored fontana će se nalaziti „ženski parlament”, kao što se nalazio u seli­ ma pored izvora. Pijaca, ponekad ogromna kao u Italiji, Holandiji, je drugo važno mesto razmene svih vrsta, gde su na raspologanju osnovne mere merenja, za tečnost ili žito, i za sve ono drugo što će biti izmereno, i naravno oporezovano; tamo postoje klupe za mu­ šterije i krčme, koje predstavljaju mesta za ugovore i središta nasi­ lja. Mesta za javne vikače, franjevci u revolucionarnom transu ili dominikanci propovedajući slogu i osuđujući trgovinu - inhonesta mercimonia, kaže Toma Akvinski. Ako se grad podigao na nivo me­ đunarodnog vašara kao u Šampanji, u Lombardiji, u Brabanu, u En­ gleskoj ili pored Rajne, pijaca postaje njegovo središte, iako se pro­ daje i kupuju takođe i van zidina. U selima slika još skromnija; bi­ će dovoljan prostor često potravljen, green engleski, „couderc” na oksitanskom, „baile” na normandijskom, najpre mesto zajedničkih okupljanja stada i seljaka kojima to mesto više odgovara od parohi­ jalne crkve ili susednog atriuma. Tamo se podiže krst, i u njegovom podnožju ili vrlo blizu, „perron”, kamena klupa gde vlastelinstvo mesta donosi odluke. Ti načičkani gradovi i ta sela usporena i jednostavna, ne plove u avanturu na beskrajnom okeanu. Svi ostaju u mreži, zajedničkih veza, koje daju smisao susretima ili zajedničkim težnjama. Prva od tih veza je parohija. Ovde nije reč o parohiji, još manje o istraživa­ 211

nju njene religijske uloge, nego samo da podseti daje u Francuskoj, kao i u većini hrišćanskih zemalja, teritorijalno područije parohije postalo područje prve ćelije života u grupi, kako u gradu tako i u se­ lu, jer „zajednica" tako dobro nazvana je za ljude koji praktikuju kult, kao i sve, aktuelna slika njihovog života. Pisci pravnih knjiga se uznemiruju i protestuju, očito zbog grada koji je preuređivan i koji se još danas preuređuje; ali to su sve sitnice. Otkako je napu­ stilo „gradove” u kojima je vekovima boravilo, hrišćanstvo je posta­ lo ruralno, dosta rano na obalama Sredozemnog mora, ali ne na S e ­ vern uopšte pre VII i VIII veka, a kasnije više prema baltičkim i slo­ venskim oblastima, ali vratiću se na to. Ali to su vernici i samo oni se računaju, koji se lako prepoznaju, svaki put kada je to bilo po­ trebno, ljudi iz te parohije, ne iz tog vlastelinstva, iz tog sela ili kvarta. Kada je 1215. na četvrtom Lateranskom saboru saopštena zapovest svakom verniku da prihvati samo jednu parohiju, to nije bila ni u čemu novost, nego samo način da se izbegne da sveštenik koristi prihode od svetih tajni koje je oslobađao, „prihodi” ne osta­ ju u kesi vernika pod izgovorom „da on nije iz te parohije”. Podiza­ nje taksi koje su plaćali vernici služi za izdržavanje onoga koji ima obavezu, brigu, sveštenik duša, ili u najgorem slučaju njegov zamenik vicarius (vikar)-, porez takođe, ceo ili u delovima se prodaje, da­ je, kupuje, i igra osnovnu ulogu u ugledu crkve u to vreme. Ta celina prava i dobara je zajednička stvar, to je „delo” i svi vernici su za­ duženi da obezbede njegovo funkcionisanje; nadgledaju računo­ vodstvo, biraju sigurne ljude kako bi oformili pisarnice - kaže se tu i tamo „fabrika” - zadužene za kontrolu: to su zapisničari, ljudi iz „zapisnika” (marticularii), i kako je parohija cela teritorija koju na­ seljavaju ljudi iz sela ili četvrti, to je crkvena zgrada sama po sebi ili susedni atrium mesto susreta, bežanja, kontakta. Tamo je emotivnost kolektivna, to se podrazumeva jer struktura naseljenih mesta bi mogla podsticati širenje zajedničkih napora. Najpobožniji, možda takođe u početku najisključeniji iz nasleđa ljudi, mogu očekivati od drugih bratski gest, milosrđe, pomoć, ako to već ne pronalaze u crkvi. Ali ne bi bila dovoljna pojedinačna milostinja, povremena ili milostinja učinjena krišom. Okupljanje pobožnosti, okupljalo je oduvek dobre ljude; stvarali su „bratstva”, „milostinju” - pošto je ponekad trebalo sakupiti novac za siromašne 212

- „guildes” (Gold ili Geld, novac). Ta bezbrižna i spontana okuplja­ nja su se umnožavala od VIII veka, naročito u gradu i njihov broj je poznat. Crkva se uznemiruje, jer je preuzela monopol milostinje; jer je imala „njene” siromašne, ponekad upisane u zapisnike pomo­ ću kojih ih je nadgledala; uostalom ona je u tome videla okupljanja, na granicama da postanu sekta. Karolinško zakonodavstvo je osudi­ lo ono što je sam nadbiskup Hinkmar nazvao „nered". Uzaludna predostrožnost: bratstva su se prikrivala pod jednostavnim dobro­ činstvima radi leproznih, bolnica. Od XII veka mnoga bratstva su pretvorena u udruženja radnika istog zanata, a poslužila su kao okvir za radnički svet u gradu; druga su postala pokajnička brat­ stva, a preuzimali su ih prosjački redovi, naročito franjevci i saku­ pljali su se na molitvama i predstavama. U XIV veku njihov broj je 75 u Firenci, 95 u Avinjonu, ili jedno na 300 ili 500 stanovnika. Ne­ ki su krenuli gotovo buntovničkim putem, prepustili su se, pod pri­ tiskom nesreće trenutka, mističnim i raskošnim povorkama, kao družine „flagelanti” koje su pobunjivale gradove na Rajni i Roni. Te pojave su uglavnom vezane za gradove. U selu, autoritet cr­ kve je i dalje strožiji i ta skretanja su brzo usmerena prema verskim kaznama, koje su mešale pokajnika sa jeretikom, prestupnika sa vešcem, sa lomačama na vidiku. Umesto toga, i ovaj put više u ravni­ ci, bogomoljci su se mogli nadati da će pronaći spas u hodočašću. Nagrada je duhovna dimenzija. Nije da tom prilikom nema besne razuzdanosti na primer u XI veku, u trenutku nemira izazvanih us­ postavljanjem Božijeg mira, ili u XII veku razuzdanost naoružanih bandi kao što su „paziers” iz Berija ili „encapuchonnés” iz Vale ko­ ji su nosili maske, ili mnogo kasnije „laudesi" italijanski za koje se govorilo da su učenici Svetog Franje; ti razuzdani pokreti su odevali dobrovoljno odela hodočasnika. Ali to su izuzeci u odnosu na „normalnog” hodočasnika. Peregrini su „stranci koji šetaju”: sami su ili u grupi slušajući želju pokajanja, ponekad osuđeni na to luta­ nje. Poštuju propise uređene zakonom: odeća, obeležje, putne is­ prave, propusnica, sprovodnica verska ili svetovna. Njihov cilj je da odu do neke svete relikvije da bi je videli, dotakli, i tako dobili „ po­ tvrdu” za raj. Uprkos neosporne religijske pozadine, stav Crkve nije im na­ klonjen. Najpre, putovati tako, ponekad bez određenog cilja, nije u 213

saglasnosti sa pojmom željenog Božijeg reda: Rim je sačuvao najlo­ šija sećanja i veliko nepoverenje prema putnicima Ircima i Saksoncima od prvih vekova hrišćanstva, prema tim sveštenicima bez ve­ za, tim Wanderpradiger, koji putuju da bi propovedali po svojoj vo­ lji; „gregorijanska” reforma će tamo uvesti red. A zatim treba podsticati vernike da ne veruju tim neobičnim putnicima: ko ih šalje? Bog ili Sotona? Sledeći te lutalice, očito se ovog puta udaljavam od okvira svetovnog udruživanja. Dva od njih su osnovna, i uostalom široko po­ znata i istraživana: „zanat” i vlastelinstvo. Ona su čak najsigurnije ekonomske i društvene ćelije tog vremena, tako da ću moći da se za­ držim na svega nekoliko reči, toliko se o tome pričalo. Najpre „zana­ ti”. Seljaci koji su se odselili u grad ili ljudi sa sela, pronalaze se da bi obavljali posao, iz „sekundarnog sektora" rekli bi naši ekonomisti, to bi značilo prerada sirovina. Međusobno su povezani porodičnim vezama i poreklom; možda takođe pripadaju istom bratstvu; rade svojim rukama i unutar radionice koja je njihovo vlasništvo; oni su „sluge”, knechten, operaio, i „gospodar” ih plaća. Blizina života u ne­ koj ulici ili neki kvart više nego drugi namenjen istoj vrsti đelatnosti, „drugarstvo”, deljenje hleba na poslu, potčinjenost odredbama i zakonima koji upravljaju zapošljavanjem, platama, radnim vreme­ nom, svi ti elementi čine osnovu svih tih „mašina”. Izbegavaću sve ostalo: rivalstva među gazdama, i u radionicama, borba sa opštinskim vlastima, suprotnost među radnicima u gradovima i njihovim suparnicima na poljima, neprijateljstvo između gospodara i sluga, slučaj radnika neupisanih u „zanat; ili štrajkovi u gradu, tu i tamo plata ili nagrada, zatim nezaposlenost, lutanje, isključenje. I prikrijmo sve to mojom temom: svi su ubeđeni daje neosporan cilj njiho­ vog truda „zajedničko dobro” i „dobar proizvod” i da svako nadme­ tanje može samo biti izvor nasilja i poricanje Božije volje. Ako danas pitate nekoga na šta ga asocira srednji vele, svi će od­ govoriti vlastela i imaće pravo. Zatim će dodati „feudalizam” i ovog puta će pogrešiti. U stvari ja neću ništa reći o ovom poslednjem, vi­ še nego o tumoroznim izraslinama - plemstvu, viteštvu, vazalstvu i drugima - koje su deo društva. Šta god mislili o stvarnosti, važnosti, promeni tih pojmova, oni su samo epifenomeni na terenu koji prelećem. Oslobodiću se tereta, govoreći da bogatima i moćnima koji 214

love ili sporazumno ratuju, dugo se zajednički dosađuju u neudob­ nim salama zamkova, poznat je taj način zbližavanja, ali duboko obeleženi društvenim žigom: to je „život zamka”; koji se tiče samo jednog od dvadeset ljudi. Što se tiče osećaja „vazala”, oni uz to otkri­ vaju zajednički profil. Umesto toga, vlastelinstvo je ,,neizbežno”kako se bez prestanka danas govori: ono čak čini i sam okvir svako­ dnevnog života, bilo da se vezuje ili ne uz parohiju; ono je gradsko isto kao i seosko; i u poslednjim vekovima srednjeg veka, u južnoj Evropi „vlastelinstvo” je sam grad. Ovog puta problem ne može biti izbegnut: srednjovekovno društvo je „vlastelinsko društvo”. Da je reč o „feudalnom društvu”, to je jezička zabluda, nažalost koju je garantovao svojim potpisom poznati istoričar Mark Blok; mislim da sam ispravio nepravdu tog bespotrebnog preuveličavanja jednog marginalnog, manjinskog, površnog fenomena i koji vodi poreklo od naših dokumenata, koji su gotovo svi aristokratski. To znači, da problem, kao i za „zanate” ranije, neće biti u pot­ punosti izložen. Namerno ću ostaviti po strani neke osnovne aspek­ te, ali koji mi se čine da ne pripadaju „ljudskom” okviru, kao pre ili postkarolinško „vlastelinstvo” i njegov privatni ili javni karakter, te­ ritorijalna ili hijerarhijska dimenzija tih ćelija vlasti, tim pre što od evolucije između hiljadite godine i XIV veka oni nastoje da se sto­ pe sa političkom vrhovnom vlasti. Isto tako neću se baviti ni specifičnošću vlastelinske moći Crkve, očito samostanske, ni urbanom slikom vlastelinske vlasti, ni ulogom predstavnika vlastelinstva, uključujući sveštenika, naspram potčinjenih, ni ekonomskim na­ pretkom u njihovom poslu. Ali umesto toga, zaustaviću se na ulozi vlastelinstva, eventualno čak i samog gospodara, u udruživanjima i duhu okupljanja ljudi, što je moja tema. Ono što se pojavljuje na pr­ vi pogled je stega, uostalom izvor bliske povezanosti „podanika”; ona je ta koja u slučaju potrebe ima ulogu vlastelinskog „zastrašiva­ nja”, na vrlo lošem je glasu u srednjem veku, praćena mnoštvom apsurdnih legendi, gde se vide gospodari koji gaze svoje vlastito ži­ to, siluju devojke, bacaju ljude u „podzemne tamnice”, kad ih ne zakolju, i ostavljaju prosjake da crknu. Bilo bi vrema da kažem da po­ rast poreza koji se plaća je mali u odnosu na onaj koji danas zahteva poreznik; daje pravda vraćena pod vlast zamka mnogo brža i milostivija nego naše beskrajne i sumnjive procedure; da sigurnost 215

obezbeđena trupama vojnika ili ratnika smeštenih u zamku nije manje efikasan od one koja pokušava da zadrži mnogobrojne ili na­ suprot nedovoljne odrede policajaca; i daje reč „feudalna anarhija” mit, jer možda se nikad nije lakše upravljalo ljudima nego tada. Voj­ ne stege? Nijedna, jer čovek je slučajno proglašen nesposobnim za borbu; porez ili nekoliko dana zemljanih radova će to zameniti. „Banalni” zahtevi za korišćenje nekog mlina ili vlastelinskih prosto­ rija za muljanje? Te takse su manje u odnosu na naše „poreze na imovinu”. 1 mogao bih da nastavim sa novčanim prilivima koji su posledica posla, robne takse za korišćenje puta ili na „dođatu vrednost", čak i na ograničavanje prava osobe. Uostalom seljački revolt, čak i onaj u gradovima, nema za cilj, barem ne pre XIV veka, da zbaci sa vlasti, „vlastelinski sistem"; to su odstupanja ili nemaština koje izazivaju revolt. Čekati u redu u mlinu, čistiti zajedno šančeve zamka, nekoliko dana zajedničkog rada na zemlji gospodara, evo šta već okuplja; osnova vlastelinstva leži u „običajima”, „povlasticama” dobijenima od gospodara. Ponekad je trebalo platiti da bi ustupilo ili podelilo neko pravo; ali niko se neće protiviti jer i njegov vlastiti interes je u igri: privući radnike, učvrstiti svoj autoritet sa nekoliko malih povla­ stica, preokrenuti na zajedničku „korist” ono što bi se moglo samo­ stalno koristiti - šuma, bara, područje gde žive divlji zečevi. Većina tih „ustupaka” su stvar dogovora i slabo su poznate etape: gospodar će biti umešan ako nije reč o njegovim sudskim i ratnim pravima; ali trebaće platiti da bi on odobrio pravo pristupa „neplodnoj” zemlji, šikarama, uparloženom zemljištu, šumarcima koji su postali „zajed­ nički”. Na kraju, te uzajamne povlastice će načiniti neki pisani akt, koji je sačuvan u celini, u X veku već u Španiji, u XI i XII veku u Severnoj Francuskoj, u XIII veku u Nemačkoj i u Italiji. Plodna zemlji­ šta, za seljaštvo čiji se broj povećava, novac za vlastelu čija ratna oprema ili troškovi ugleda se povećavaju: te „povelje”, ti „temelji”, ti „odnosi prava”, fueros58 simbolizuju „osvajanje" seljaka. Ne podležimo ideji „zlatnog doba” čak i ako bi se moglo tako nazvati između 1180. i 1240. u ćelom hrišćanstvu. Ima loših gospo­ 58

stare španske povelje iz srednjeg veka kojima se garantuju povlastice, sloboda i običaji nekom gradu ili oblasti

216

dara kod kojih međusobna nesloga pomućuju čak i važnost njihovog interesa, ili oživljava „duh staleža” čiji eho odzvanja u književnosti. Najgori su ljudi iz Crkve, posebno cisterciti, pristalice „direktnog procenjivanja” i koji ne pridaju nikakav značaj seljacima iz njihove okoline. Što se tiče samih seljaka, biće nerealno verovati da su svi oduševljeni i da se na sve odnose dogovorene privilegije: može se za­ ključiti da će se društveni jaz, sve veći i veći stvoriti između onih ko­ ji mogu platiti porez sa svim iznuđenim preimućstvima i drugih ko­ ji ne mogu. U gradovima taj unutrašnji jaz je još jače izražen, jer oni koji su vodili bitku za emancipaciju su već povlašćeni, gospodari za­ nata, gradska aristokratija, trgovci ili brodovlasnici koji neće zabo­ raviti dobijena preimućstva. Hvale se i istražuju sve do sitnica, tek­ stovi koje su izdale vlasti mesta; oni mogu ići sve do samoupravlja­ nja, stvaranja naoružane milicije, praćene zakletvom „zajednice”, to znači spontana uzajamna pomoć, kraj XI i XII veka u Holandiji i Italiji; ali različiti društveni uslovi i poseban hronološki kadar zabra­ njuje da se prizna ono što istoriografija uvele ponavlja: primat urba­ nog pokreta nad onim iz sela. Uostalom, manje važno, dokazi uka­ zuju u svakom pogledu: na okupljanja ljudi, a to je osnovno.

Smeh i igra Čitava kultura poseduje široku lepezu igara; neke od njih, naj­ jednostavnije, poput bacanja nekog predmeta ili vežbanja sopstvene snage, zajedničke su svim vremenima i svim zemljama. Što se ti­ če smeha, za koji sa sigurnošću možemo potvrditi da je „svojstven čoveku", a da pri tom ne pređemo samosatisfakciju, on je prisutan u svim vekovima, iako ima i onih koji se ne čine prikladnim za smejanje! Ipak, iako postoje igre u kojima učestvuje pojedinac, i iako možemo da se smejemo i kada smo sami, pre se čini da su ova dva telesna i duhovna izraza kolektivne prirode. Pokušaj definisanja smeha bi se mogao proglasiti jalovim. Smeh je, ipak, vidljivi izraz prirodne predodređenosti za radovanje, kao što su suze izraz za bol. Radost i tuga ne moraju se pretočiti u mišićne ili žlezdane pokrete koje ljudi primećuju; mogu se ograni­ čiti na nagoveštaj osmeha ili na povećanu vlažnost oka. Međutim, 217

srednji vek nije poznavao takvu uzdržanost: pokazivanja osećanja su nagla i iznenadna. Ona se suprotstavljaju jedno drugom, već sam spomenuo, blagonaklonost i svirepost, mahnitost i milost, smeh i plač, a ovi poslednjii su neiscrpni, bučni, haotični. Suzdržan osmeh ili tuga spadaju pod izveštačeno i kontrolisano ponašanje i, štaviše, svode se na kurtoazne običaje kojima vlada licemerje; isto tako, oni su uvek posao pesnika ili romansijera, gotovo nikad slikara ili hroničara. Opet, tamo gde se završava prostor osećanja koja su svoj­ stvena „visokom društvu”, počinje mesto gde se čuje samo silovit i gromki smeh ili plač, praćen rekama suza; pokreti i grimase su pre­ naglašeni, telo iskrivljeno, usta rajzapljena, sve vrvi od gestikulaci­ je. Svakodnevna književnost, kazivanja, priče ili bajke, katkad i ne­ ka usamljena skulptura daju hiljade primera smeha: neočekivana i komična predstava, kao stoje smešan pad, zlosrećna greška, namagarčen bogataš, dosetka koju je ispričao klerik; i, naravno, neiscr­ pan repertoar šala ili kalambura, koje imaju seksualni prizvuk kod muškarce, a prostački kod žena. Smeh odzvanja u krčmi, na ulici, na pijaci. Crkva se mršti na to: ona bez muke iza te radosti vidi že­ lju za klevetom, zavist, izvor nereda. I ozbiljno sebi postavlja pita­ nje na koji nema odgovor: „Da li se Isus smejao?” Upravo se preko razuzdanosti u slavlju najpre ispoljavala ra­ dost, a pre svega kolektivna radost. Čovek srednjeg veka je veoma voleo slavlja, a ona i dalje zanimaju današnje opštine kada su u po­ trazi za manjom zaradom, a nedostaje im istorijska autentičnost. Prilike za slavlje su nebrojene. Ponekad se vezuju za događaje, kao što je „ulazak” prinčeva u grad ili, skromnije, blagosiljanje porodilje u crkvi na selu. Ponekad se ritualno ponavljaju svake godine, paganskog su porekla iako obojene hrišćanstvom: to su, naravno, Božić, zatim Bogojavljenje kojim se slave Tri kralja, Sretenje, odnosno pra­ znik blagosiljanja Marije, Uskrs, ili pre njega Cvetna nedelja (to jest, Cveti, kojim se obeležava ulazak Hrista u Jerusalim), zatim Duhovi, molepstvije, Vaznesenje gospodnje, Sveti Jovan i tako dalje. Svi, ili skoro svi praznici su svetovnog porekla, sa seksualnom ili htonskom konotacijom. Sve ih prate rituali vezani za hranu: svinja, pogača, pa­ lačinke, jagnje... ili za seoske poslove: spaljivanje korova, teranje insekata, skupljanje stoke. Tu pagansku dimenziju je Crkva dobro razumela, uhvatila njen smisao a zatim je usvojila; ona je, pošto je iz­ 218

među V i IX veka na sav glas osuđivala ta simulacra pridošla sa Is­ toka ili krajnjeg Zapada, na kraju priznala da prizivanja meseca ili posipanje svete vodice po sušnim poljima mogu ponovo da se pri­ hvate u najveću slavu Boga. Ali zato se suprotstavila praznicima prevrata, suštinski suprotstavljenih redu: „praznik ludih”, 1. januar, gde je sve okrenuto naopačke, sećanje na prvi dan mandata rimskih konzula; karneval Mardi Gra (Masni utorak), đavolsko protivljenje početku Korizme odricanja (nesumnjivo potiče od izraza carnem k ­ vare: odneti hranu), graja mladića i devojaka, o kojoj sam već govo­ rio, koja iznosi na videlo licemerje u braku. Svi ovi izrazi nas iznenađuju svojom raznovrsnošću, obiljem, šarenilom. Da bismo ih bolje razumeli, neophodno je prisetiti se da se u tim vekovima posao činio prinudnim, a da je otium, dokolica, ideal koji su ljudi pokušavali da dostignu. Uostalom, izračunali smo da, kada se odbace razlike u mestima u vremenu, i u gradu i na se­ lu je trećina dana bila „neradna", uzrok ili posledica narodnog ve­ selja. Naravno, povorke koje tada nastaju, sa krstom ili zastavom na čelu, ne ograničavaju se samo na sreću ili tugu: tamo ljudi pevaju u horu. I evo nas najednom polju o kome ne znamo gotovo ništa. Na­ lazimo naslikane ili izvajane predstave vijela sa dve žice, truba, svi­ rala, bubnjeva; ponekad je u kuću stavljen psalterion sa trideset dve žice koji je predak našeg klavira. Nakon što je Gvido d’Areco izmi­ slio notni sistem sredinom XI veka, takođe ga pronalazimo u ruko­ pisima, u kojima je njegova uloga da omogući ubacivanje nota na lestvicu, umesto običnih znakova povisivanja i snižavanja tona, kao što su to bile neume (od pneuma, dah). Ali, te osnove solfeđa se ti­ ču samo delova liturgije u kojima je zastupljeno, bez značajnih mo­ dulacija,59 gregorijansko pevanje, kako se obično naziva; to znači da mi ne znamo ništa o narodnim pesmama, obrednim pesmama koje su žene pevale uz rad,60 pesme uz piće ili igru - jer ples prati igru. I on i te kako obiluje slikovitim prikazima, u kojima vidimo građa­ ne i seljake kako obrazuju kola za oba pola, lupkaju klompama u rit­ mu, menjaju položaj ruku ili tela. A ako se ples čini redom pojavom među višim društvenim krugovima u gradu, to je zato što će se 59 60

Prelaz iz jednog tona u drugi. Chanson de toile jeste pesma koju su žene pevale dok su tkale (toile - platno).

219

otkriti, ali tek posle XV veka, ples udvoje, carole, gde se tela dodiru­ ju: gnušanjem i pokvarenošću se skriva lice pred pripadnicima Cr­ kve; ako i sami kanonici plešu u danima slavlja pred oltarom svoje crkve, to čine držeći se za prste, najsmernije na svetu. Slavlje odnosno pijanka, krčma, tuče, dakle, nepotreban haos. Zar se taj apetit za igrom na bi mogao usmeriti ka nekom moralni­ jem obliku, ili, u svakom slučaju, mirnijem? Sale dvoraca su od X veka postale mesto svraćanja pevača, putujućih glumaca, lutajućih muzičara, koji su došli da pred opčinjenom ratničkom omladinom recituju o ljubavnim ili žestokim podvizima heroja, canzone Italije i jezika d’oc, „viteške podvige” Francuske i jezika d’oïl. Ipak to se tiče povlašćenih, iako naša književnost tu ubraja, počev od XI veka, naj­ starije sačuvane tekstove na narodnom jeziku. Svetini tu, bez sum­ nje, nije omogućen pristup; ali isto tako njoj će se ponuditi možda već pokrenuto buđenje antičke tradicije predstava. U nedostatku borbi gladijatora ili divljih zveri koje su obožavali Rimljania koje ni­ su ostavile ozbiljan trag u srednjem veku, gomila ljudi se skupljala oko ograđenog prostora, u kojem su se sukobljavali šampioni „prav­ nih dvoboja”, ili u dvu stuba srama, gde je bičevan prosjak; ima li ičeg zabave vrednijeg od prisustvovanja vešanju, i, još bolje, odrubljivanju glave? Ne postoje li i danas zemlje koje sebe nazivaju epi­ tetom vatrenih hrišćana a u kojima ljudi žure da gledaju izvođenje smrtne kazne nad osuđenikom koji je proglašen krivim? Skrenimo pogled, da bismo ga usmerili ka ponovnom rođenju narodnog pozorišta. Upravo je u Italiji i severnoj Francuskoj đoživelo ponovno bu­ đenje ovo kolektivno slavlje predstave „sa likovima”, koje je oduše­ vljavalo antičke narode. Moguće da potiče iz XII veka, od grimasa koje su bile svojstvene lutajućim grupama „žonglera” [joculator, onaj koji se zabavlja), „trubadura” (trobador, onaj koji iznalazi i iz­ mišlja), koji su se razmetali na javnim mestima grada glumeći u far­ sama, sotijima, koje su sami sastavili; osim ako, u profesionalnijim grupama, nisu podizali pozornicu koju su ukrašavali a zatim na njoj predstavljali delà „od zanata" (fr. zanat - métier, od ministerium, od čega varljiv prevod reči „misterija”). Posle XV veka, te predstave dospevaju u ruke gradskih vlasti, da bi se izbegao nekontrolisan rast oduševljenih gledalaca, i u ruke Crkve, koja u tome vidi sigurnije po­ lje delovanja od neproverljivih propovedi male braće franjevaca. 220

Predstava je besplatna, premešta se unutar grada, traje po nekoliko dana, menja temu po želji glumaca koji se smenjuju kako gostova­ nja odmiču. Tema je ruganje autoritetu, ali i procena moralnih vrli­ na društva. Pozorište je otvoreno za sve, iako nema žena u putuju­ ćim trupama, čak ni za uloge Bogorodice; uostalom, ne posmatrajmo to ni kao mačizam niti kao prezir: jednostavno, nije pristojno iz­ ložiti ženu, kćerku ili sestru pogledima publike. Kao rezultat, uspeh je toliki da smo sačuvali „molbe” građana upućene vlastima kako bi dobili odsustvo da bi mogli da prisustvuju predstavi. Upadljiva šetnja, ples u grupi, tapšanje u pozorištu da bi se na­ glasila sopstvena radost spadaju u kolektivna, društvena ponašanja, ali bez ličnog uplitanja; pojedinac je uronjen u anonimnu gomilu. To ipak nije slučaj sa igrom, i to baš sa društvenom igrom. Tu za­ pravo nalazimo potpuno zalaganje, jer svaka igra ima svoj cilj - sla­ vu ili novac, što u slučaju gubitka, izaziva sramotu i bes i hrani po­ trebu za podvalom. Ta su osećanja očigledno povezana sa ponosom, zavisti, besom, ali isto tako sa odbacivanjem božanskog udela. Od karolinškog doba, Crkva je osuđivala igru kao nemoralnost i izvito­ perenost poimanja slobodnog vremena koje treba posvetiti jedino Bogu. Danas je veoma dobro poznata priroda srednjovekovne igre, makar u Francuskoj, sredinom i krajem srednjeg veka. Najčešće se upražnjavala kao duel suprotstavljenih ekipa, a uglavnom je bila reč o igrama lopticom kao što je paume61 ili loptom kao što je soule.62 Paume je, pre svega, gradska igra koja se igra u zatvorenom pro­ storu i bez obeleženog polja kretanja: koristi se reket za udaranje „éteuf”,63 koji je preteča naših teniskih loptica, on se upućuje pre­ ma protivniku preko mreže ili udaranjem o zid, koji je obično od drveta. Soule je više „narodna” igra i okuplja velike skupine igrača: če­ sto su učesnici porodice, družine ili gradske četvrti. Dok je loptica za paume umotano klupko vune ili slame, kod soule se koristi tvr­ da lopta, ponekad čak i od đrveta, koju takmičari udaraju rukom, nogom ili palicom: dakle da li se još uvek premišljamo koje su igre nastale od ove - fudbal, ragbi, bejzbol, kriket? 61 62 63

Paume - igra u zatvorenom prostoru sa mrežom i reketima Soule - igra na otvorenom, koja uključuje veliki broj učesnika Loptica za paume, obično od tkanine

221

Ove igre zahtevaju prostor, gledaoce, sudije. To, pak, nije slu­ čaj sa igrom kockicama; to je jedina igra na sreću koja zauzima naj­ viši rang u pogledu podvala, prepirki, nasilja. Ona je univerzalna, nepromenljiva i potiče još od neolitskog doba. A pošto uključuje ne­ kad i pozamašne svote novca kod najkrupnije aristokratije, ona je najviše od svih na meti Crkve. Ta situacija nije ista kao sa kartama, koje će ući u upotrebu posle XV veka: kažu da im je zemlja porekla Indija, a Rable je poznavao trideset pet pravila igranja. Ipak, ako je sreća u igri karata postojala, ona se krila jedino u deljenju igračima, što predstavlja taktički deo koji kartama daje sjaj koji kockice nisu imale. Međutim, bilo da je reč o igri loptom, kockicama ili kartama, sve one su ustuknule pred „kraljem igara” i „igrom kraljeva”: ša­ hom. Ovoga puta, postoje dva učesnika, pripadnici visoke klase, ko­ je podržavaju odani amateri spremni na sve. Zato što je to igra u ko­ joj se ogleda ovozemaljski život, sa simbolikom njegovih delova, njegovom gotovo ratničkom taktikom, izgrađenoj na smelosti i smotrenosti koja zahteva veštinu pamćenja i sposobnost rasuđiva­ nja, gotovo dostupnom samo starijim i iskusnim ljudima. Zapadu je poznat od VIII veka, gde je stigao iz Indije preko Skandinavije ili Španije. Šah je bitka, dakle protivnici ne podvaljuju jedan drugom. Ali kad jedan od dvojice izgubi njegov bes može buknuti u nasilništvo: nije li Robert, sin Vilijama Osvajača, pošto je bio pobeđen, raz­ bio šahovsku tablu o protivnikovu glavu? Ne postoji samo soule, kockice ili šah, nego i gađanje strelom, kuglanje, igra piljcima, školica, triktrak i mnoge druge. Prema isho­ du igre i smislu za humor moglo se plakati ili smejati. Ipak, isto kao i slavlja, ples ili pozorište, igra je uzburkavala strasti koje su mogle zbližiti ali i okrenuti ljude jedne protiv drugih. Bilo ih je bolje sprečiti i suzbiti.

OPREZNOST I ODSTUPANJA Da bi društvo bilo povezano, da bi na primer moglo odoleti na­ silnim udarima koje nosi neki drugi društveni oblik ili čak Priroda, nije dovoljno da se ljudi sakupe, manje ili više dobrovoljno, na jed­ nom području, u parohiji ili vlastelinstvu, oko kakvog zanata ili naj222

prostije u „granicama jedne zemlje”. Potrebne su i druge veze, ne­ kada etničke ili jezičkog porekla, a nekada one koje se odnose na moralna i religiozna poimanja. Ako se taj temelj identiteta poljulja pre nego što ga drugi zameni, kriza svesti potresa duhove i uzroku­ je materijalna i moralna previranja. Otkada postoji istorija ljudi, bi­ lo je takvih kriza; na primer u slučaju Evrope u trenutku stvaranja kontakta između sredozemnih i germano-keltskih kultura, od III do VIII veka, ili u trenutku naglog otvaranja Evrope prema spoljnom svetu, od Amerike do kolonijalnih carstava, od XV do XVIII veka. Sve ide u prilog tome da već pedesetak godina živimo u zori jednog sličnog previranja: osnova našeg komunikacijskog sklopa se rasparčava; nasleđe političkih ili „nacionalnih” jedinstava se rasipa; etički temelji su uzdrmani. Ali te pojave su spore. Kao i u slučaju klimatskog zagrevanja, naivno je verovati da imamo tu moć da te pojave usporimo ili ubrzamo: zasigurno će biti potrebno da jedan ili dva veka prođu da bi se nešto novo istaklo. Dakle, korisno je zapitati se o čvrstoći veze koja održava srednjovekovno društvo, naročito između dve istorijske tačke na koje sam upravo podsetio, VII i XV vele. Danas, u Evropi barem, ono što je osobenost jedne jedinstvene grupe, jeste relativna etnička jednorodnost, jezik, dakle istovetna kultura, ukorenjeni stavovi i navike i jasno definisani administrativni i politički okviri. Ovi elementi će omogućiti posmatraču da grupe ljudi vidi kao „Engleze”, „Francu­ ze", ili „Italijane”. Treba konstatovati daje situacija u srednjem veku sasvim drugačija: u slučaju kakav je slučaj Francuske, ne posto­ ji ni jedinstvo naseljavanja, ni svest o „otadžbini”, a još manje svest o „naciji”, ni zajednički jezik, ni granice, ni sudbina; ali zato posto­ ji neprobojan kalup verovanja: hriščanstvo. Svi ti ljudi se smatraju „hrišćanima” ili govore da su „hrišćani”; ima naravno nekoliko bundžija, velikih jevrejskih grupa, i muslimanskih tu i tamo, ali to je sve sitno, to su u načelu izuzeci. U očima drugih naroda, na primer u očima islamista, ti ljudi su „Franci”: greška je očigledna, ali pro­ izlazi iz činjenice da je u to vreme svetovno i duhovno bilo sjedinje­ no, vlast je teokratska, to je dominium, vladavina vere i vladavina „dominantnog” naroda. Takav tip društva kuca i nama na vrata, a Andre Malro nije pogrešio kada je predvidio „religiozni vek”. Ali vratimo se srednjovekovnom dobu. 223

Red i „redovi Nebeski red dominira svetom; stvorenje na kosmičkoj harmo­ niji ustanovljenoj od kad je sveta i veka. U shemi sveta, čovek mo­ že biti samo đelić bez slobodne volje; takav je sada, takav će i osta­ ti. U najstarijim društvima, u Egiptu, na indijskom potkontinentu, možda i usred neolitskih grupacija od kojih imamo tek pokoju reli­ kviju (i iz ovoga izdvajam ceo Daleki istok kojeg ne poznajem), sva ta društva su dakle stekla svest o tome da im njihova ravnoteža, vi­ ši Red koji njima upravlja, nameće uloge, različite funkcije: zgodno je da određeni ljudi budu posrednici između ljudi i božanskih sila, da drugi osiguravaju (po potrebi i oružano) rukovođenje ćele gru­ pe, dok trećima pripadaju zaduženja na polju stvaranja novih ljudi i životnih namirnica. Nema ničeg iznenađujućeg u ovakvoj raspodeli uloga; Dimezil i drugi etnolozi ocenjuju daje takva preraspodela uloga u društvu svojstvena ipak prvobitnoj indo-evropskoj kultu­ ri. Ali ono što se može pronaći u Evropi što se tiče takvog pogleda na svet, kod Grko-Rimljana, kod Kelta, ili kod Germana čini se da ne sadrži ništa od duhovnog sadržaja: stiče se utisak da je sudski i ekonomski momenat primaran u onosu na njihovu religioznu i mo­ ralnu odgovornost. U ostalom, ni neoplatonisti iz carske epohe, ni Očevi Crkve u trenutku hrišćanskog procvata nisu pobornici takve preraspodele uloga među ljudima: bili oni slobodni ili robovi, hrišćani ili pagani, crlcvenjaci ili laici, nevini ili u braku. Ali te ocene ili se udaljavaju od volje Tvorca ili se pak tiču samo sporednog vida života u grupi. U vreme Karolinga, krajem IX veka, iskrsla je suštinska pro­ mena: kod Erigene, kod Erika d’Oksera, nema ideje da Nebeski red počiva na tri funkcije, na tri „reda” o kojima sam govorio i daje sva­ ki od njh nastao radi posebne misije koja odgovara posebnom dru­ štvenom statusu. Formulisanje ove „sheme" koju je načinio Adalberon de Laon oko 1020. ili 1030. godine postaće nepovredivo pravilo koje će usvojiti učenjaci: orafores, bellatores, laboratores, trijada ko­ ja se dosta loše prevodi terminima: „oni koji se mole” „oni koji ra­ tuju”, „oni koji rade” ili drugim recima: sveštenici, ratnici i drugi ili pak drugačije: Crkva, plemstvo i narod. Samo malo kasnije, u vre­ me Abelara i Svetog Bernara, biće čak formulisana i hijerarhija me224

đu tim redovima: prvi rang pripada sveštenicima, jer oni zavise od papskog autoriteta koji je čuvar Božije volje na zemlji, drugi rang pripada borcima koji su silom prilika najjači, vitezovi, armati (oklopljen, naoružan čovelc, vojnik), svi ostali su zbunjena grupa, treći ili „treći stalež” kako će se kasnije govoriti, koji je naravno i brojčano većinski, on predstavlja prosto stado vernika, дгех fidelium (lat: sta­ do vernika). Tako je došlo do stapanja religioznog i društvenog, du­ hovnog i svetovnog kao što je i zahtevalo opšte stanje stvari tih vekova. Povrh toga, svaki čovek kojeg je Bog postavio u određeni red, a ne u neki drugi, ne može da ga menja: pokušati tako nešto oči­ gledno bi bilo odabrati život za osudu (haeresis-jeres) i podvukao sam još ranije tu karakteristiku očiglednog društvenog suprotsta­ vljanja svakoj promeni. Naš racionalizam, nasleđen od Lamijera je brzo osudio takav Red koji stvara tako zabrinjavajuću drštvenu nejednakost: sveštenstvo i plemstvo se goste dokoni na račun znoja i suza „malih”. Nači­ njena je prosta greška u proceni da će naš razum uspeti da nam do­ čara nesrećni pojam feudalizma zasnovanog na nasilju vlastelina i potčinjenosti seljanina prikovanog za zemlju (serf); sluga (servi); ro­ bova (esclaves), rečeno latinskim rečnikom. To znači u potpunosti zaboraviti da je zamisao o podeli na tri funkcije slika kakvu Bog že­ li, dostići Spasenje, osnovni cilj našeg života na zemlji. U toj opštoj potrazi za večnim Spasenjem koje je već dovoljno da se najslabiji po­ mire sa sudbinom, mentalno prosvetljenje ni u čemu nije naše; Bog i njegova volja kažu da nema ni bogatih ni siromašnih, ni gospoda­ ra ni sluga, već samo hrišćana koji čekaju Sudnji dan. Dakle na taj dan sveštenik koji je izneverio svoju misiju, ratnik koji je ogrezao u nasilje, luksuz ili srebroljublje imaju mnogo manje izgleda da budu spaseni nego kakav radnik sa svojim iscrpljenim i umornim rukama. U stvari, svest o ovoj božankoj nepravdi steći će se tek u XIV veku ili čak i kasnije, kad bude oslabila sveštenička služba ili kada ratnič­ ki red bude malo po malo sebi dopustio da ogrezne u greh. Zapravo, i pre nego što su Gijom d’ Okam ili drugi doktori za­ počeli oko 1350. godine da gaje sumnje u nepogrešivost božjeg iz­ bora ili pre nego što su se pobunjeni seljaci iz Engleske 1381. godi­ ne zapitali šta je od toga postojalo u vreme Adama i Eve, pukotine postaju vidljive u toj shemi koju su prenosili podučavajući oni koji 225

znaju dosta o tome. Upravo je Crkva ta koja je prva doprinela pore­ mećaju takve organizacije života koji je podržavao njenu moć. Ka­ ko je ona podizala vrednost uloge i mesta hiejrarhijskog principa u sopstvenim redovima, naročito hvaleći nadmoćnost pape nad svim hrišćanima, pa čak hvaleći i one iz drugog reda, ustremljujući se na snabdevanje materijalnim dobrima često nepošteno stečenim, nazi­ vajući simonijom64 sve stoje škodilo njenom bogatstvu ili nikolaizmom65 neispunjavanje moralnih obaveza u svom krilu, tako je Cr­ kva nudila razlog sumnjama da se dosta udaljila od prvobitne misi­ je. U rečniku kojim se koristila i njena društvenoa grupa, reč „na­ rediti" postala je jedini smisao ulaska u njihov red kao da je samo njihovu grupu Bog voleo, jer je termin „država” od tada podrazumevao druga dva delà božanske sheme i tako je doveden na sam svetovni nivo. Red ratnika bi me mogao zadržati pošto problemi vezani za unutrašnje podele, promenjive statuse, njihove materijalne radnje u političkom i ekonomskom životu zakrčuju naše puteve istraživa­ nja. Ograničiću se na samo razmatranje za koje verujem da je su­ štinsko: kada je red oratores odjednom onemoćao, a red laboratores zamro, kao što ćemo vidjeti, red bđlatores je sačuvao neopisivo je­ dinstvo, barem spolja. Naravno manjina je polako nestajala zbog elemenata proizašlih iz „trećeg staleža”; porodične navike, materi­ jalni interesi odneli su snagu ovog reda ili ga upravili ka strukturi kaste. Ali i u takvoj evoluciji uloga božije oštrice je preživela; radi­ je se govori o „časti” i slavi nego o religiji i hrišćanskoj odbrani, ali je„plemstvo” ispunilo svoju obavezu. U toj priči duhovnih veza koje ujedinjuju ljude, slučaj „trećeg staleža” mnogo je složeniji. Nije mi ipak namera da ulazim u studi­ ju religioznog osećanja kod siromašnih, to jest kod svih onih koji ne pripadaju dvama „vodećim” redovima. Baviću se samo proširenjem teme vezane za tri načinjene štete u shemi tri funkcije na koje će ukazali dolazeći velcovi i koje su joj malo pomalo oduzele ulogu glavne društvene spone. Prvi element raspadanja proističe iz nedoи Simonija: kupovanje i prodavanje svetovnih stvari, naročito crkvenih zvanja što je radnja po kanonskom pravu zabranjena. 65 Nikolaizam: doktrina, neprijateljski nastrojena prema svešteničkom celibatu u X i XI veku; napuštanje svešteničkog čina radi ženidbe kod katoličkih sveštenika..

226

voljnog opažanja sveštenika koji su nameravali da nadgledaju ma­ terijalni položaj ljudi. Kada su još u XI veku, iz još jačeg razloga, mislioci delili vernike, red laboratores je za njih predstavljao fizičke radnike, a tako oporavljen posao se uzdigao na nivo moralne vrednosti. Ali ti ljudi koji moraju da hrane druge su očigledno seljaci, iscrpljujuća većina „trećeg staleža”. Dakle, gradski rast koji se poma­ lo odvijao svuda u Evropi, u zavisnosti od lokalnog oblika i ritma, počinje krajem XI veka da buja i plavi hrišćanstvo, da svuda trijumfuje. U XII i XIII veku gradski svet okuplja četvoro ili petoro ljudi od deset u Italiji, troje ili četvoro u Franuskoj, skoro isto toliko u Nemačkoj i Engleskoj. Ti ljudi se loše uklapaju ili se upošte ne ukla­ paju u idealnu sliku: snage koje ih pokreću su bliže ličnom intere­ su i lokalnoj stvarnosti; njihova kultura teži da personalizuje ličnost da utka samo svetovne veze. Povrh svega, njihov odnos prema nov­ cu je postojan; ponekad je čak, dolazio od plata ili prodaje, temelj njihovog ekonomskog sistema. Naravno, nisu svi oni suknari, zelenaši ili majstori zanata; sa druge strane, nijedan ne zanemaruje snagu verskih bratstava ili kult presvete Bogorodice. Ali njihov „profil” nije profil radnika na poljima. Kako umetnuti u svet podeljen na tri uloge one koje se bave „nečasnom trgovinom”, koji „nisu radnici svojih ruku”, čime se hvali Ritbef ili koji „više vole,da žive siromašni daleko od kakvog bogatog vlastelina ili vlasnika zemlje”, kako kaže Vijon? Prilagođavaju se pastorale, teži se umetanju mo­ ralnih poruka u komične priče u stihu ili prozi, zatim u fablioe (za­ bavna priča u stihu u srednjem veku), te umetanju pobožnih ele­ menata u misterije (srednjovekovna drama). Medjutim, sve je ovo izgubljen trud; „rađanje laičkog duha" nagrizlo je umnogome du­ hovnost trećeg staleža. Drugi udar je još podmukliji: u ovakvoj shemi, sloboda je jed­ nostavno zaboravljena. Nije zaboravljena zbog toga što je smatrana nevažnom već zato što su svi vernici u božijim očima duše od iste važnosti. Čak je i oštro rimsko pravo priznavalo da rob nije samo telo. Hrišćanski mislioci nisu dakle smatrali da ta grupa ljudi može doneti i neznatnu razliku već ustanovljenoj shemi. U vreme Karolinga, izjava: „postoje samo dve vrste ljudi, slobodni i robovi” je re­ zultat čistog laičkog posmatranja u kojem se pojam Spasa ne poja­ vljuje. I hrišćanska Crkva je pridobila svoje prve sledbenike među 227

neslobodnima; dakle nije smatrala sramnim da sama raspolaže mnogim stadima robova, i sve tako do kasnog X veka. Naravno, u teoriji je osuđivala nedozvoljenu trgovinu čak i upotrebu ljudskog tela, ali samo u ime milosrđa, a ne i u ime Spasenja; sažaljevala je „sinove Kamove”, tog Nojevog sina čije je potomke, crnu rasu, Bog kaznio. Ali nije se ni postavljalo pitanje ulaska u svet sveštenstva, a da prethodno nije otkupljeno stanje neslobonog čoveka. Zbog toga, ni u jednom od spisa koje su učenjaci pripremali, podela ljudi se ni­ je zasnivala na ideji o slobodi ili ropstvu. Naša razumna svest osu­ đuje tu odvratnu zaslepljenost. Ali nakon što je ropstvo za vreme antike ili za vreme Merovinga iščezlo zbog čitave serije razloga ko­ je neću izlagati, kategorija potčinjenih, „vezanih (attachés)”, „sluga (servi)" iz antičkog rečnika, „seljaka prikovanih za zemlju pod vla­ šću vlastelina (serfs)”, kako su ih nazivali istoričari, sveštenstvu je uvek izgledala kao da nema veze sa „funkcijom” trećeg staleža. Mo­ že se raspravljati o etapama i sadržaju ropstva, mogu se naglašava­ ti neosporni napori Crkve za oslobođenje potčinjenih nakon 1000. godine ali potčinjenost ostaje neuništiva; i možemo biti samo izne­ nađeni što je Crkva tolerisala, čak i sama praktikovala uporna ome­ tanja ostvarivanja slobode nekih vernika tako da ovi ne mogu ni da stupe u brak, ni da se sele, ni da raspolažu plodovima svoga rada bez dozvole gospodara, samozvanog hrišćanina, a ponekad i bez dozvo­ le Crkve. Ako je „shema” već bila prevaziđena probojem ljudi iz gra­ da, ovog puta je bila pogođena u svom načelu jednakosti pred Spa­ senjem. Shema je možda bila još ozbiljnije pogođena unutrašnjim pu­ canjem ideje o redovima koja je održavala mir u društvu jasno od­ ređenim ulogama, čak istovetnim. Stvaranje različitih slojeva unu­ tar svake grupe proizlazi očigledno iz evolucije tokom vekova. Ali za prva dva reda, šteta nije bila velika. Pre svega, neka je i bilo među sveštenicima onih koji su posedovali „manjinske redove” i onih ko­ ji su posedovali „većinske redove” ili neka je i bilo monaha koji su rukopoloženjem postali sveštenici i drugih koji nisu, neka je takođe postojala i hijerarhija vezana za pravo dodeljeno određenima da sprovode takav i takav sveti ritual (sacrement), sve to nije izobličilo misiju posredovanja između laika i Boga. Takođe, sva oprema, fe­ udalna ili ne, viteška ili plemićka, stariji ili mlađi, oko čega su se 228

raspravljali bellatores, oni koji ratuju, nije oduzimala drugom redu njegovu ratničku ulogu. U trećem redu je nicalo seme raspada. Već unutar njega su suprotstavljeni slobodni i robovi. Ekonomski razvoj je bio najmoćniji pokretač unutrašnjeg pucanja: zapravo, među „prostim” ljudima izdvajalo s mnoštvo „siromašnih”, ljudi male vrednosti, neznatnih ljudi (vilissimi), sitnih ljudi (menus), siroma­ šnih ljudi (armen Leute), siromašnog naroda (popolo minuto), mno­ štva ljudi bez zemlje, bez oruđa, bez zanimanja, bez novca, bez mesta stalnog boravka, koji nemaju ni „kuće ni kućišta”, ni „vere ni za­ kona". Tako njihov broj raste, naročito u gradu, jer u ravnici Priro­ da može minimalno da nastavi da pazi. Crkva je svesna da to žalo­ sno stanje može samo da izobliči veru njenih zaboravljenih hrišćana, da ih nagna da se odluče na pobijanje sheme koja namerava da ih uguši, na očigled svih. Propovedima još od XII veka, zatim primerima (exempla), o kojima se kasnije razgovaralo, Crkva namera­ va da načini pohvalu „Dami siromaštva”, koji su pasoš za onaj svet; Žan Gobi će čak ustanoviti stupnjeve siromaštva kako bi raskrinkao „lažne siromahe", uverava on, ili još gore „loše siromahe”. Pa to je smejurija! Uprkos borbama zaštitnice da spreči propadanje vlaste­ linske ekonomije u XIV i XV veku, gubljenje nade je uslovilo fatal­ ni lom unutar „reda” koji je težio samo tome da vidi „radnike” hrišćane kako zajedno koračaju ka spasenju.

Mir i čast Nemiri, često krvavi, koji potresaju život naroda ili „nacija” neprestano naglašavaju „Moderna vremena" ili još više „savremeno doba”. Nije tačno daje srednji vek pokazivao ironijsko lice, već ra­ tovima o kojima ću govoriti i užasima o kojima neću zboriti, sred­ nji vek najpre ne pridaje mnogo važnosti, jer to prosto ide u prilog vremenu: ti su potresi porodičnog porekla ili potiču sa siromašnih granica; tu se ne spominju ni ljudska prava, ni temelji društva, ni „nacije” koje ne postoje. Otuda važnost „susreta”, ali među kralje­ vima, koje je trebalo zaključiti kakvim kompromisom što je brže moguće. Ovi, čisto formalni susreti, imali su u interesu da spreče konflikt; spisak tih susreta je dug, još od kasnog srednjeg veka: su229

sreti Strasbur (842), Sen-Kler-sir-Ept (911), Ivoa (1022) se tako iz­ dvajaju. Kako vreme prolazi i kako problemi dobijaju na važnosti, krajem srednjeg veka se pojavljuju „konferencije”: Montero (1419), Aras (1435), Briž (1472), koje ujedinjuju cara, dva kralja, „velikog vojvodu od Zapada” i Veneciju. Kasnije, u XIX veku na primer, istorija svedoči od Beča do Versaja o takvim „kongresima”. I slavni „skupovi” koji su težili saniranju posledica poslednjeg svetskog ra­ ta, iste su prirode! Nijedan od njih nije podrazumevao razgovor sa običnim ljudima; moćnici su sprovodili svoje interese u masi ljudi. Što se tiče međunarodnih pokušaja koji su danas više na sudu, ukupno gledajući, jednako su neophodni i poželjni koliko i neučin­ koviti. Moj predlog nije da merimo važnost „rezolucija” Organizacije Ujedinjenih nacija, već da u srednjem veku potražimo početak po­ trage za mirom, za Mirom sa velikim „М" koji je podrazumevao sve ljude. Ona je bila i ostala sasvim pravedno jedan od simbola srednjeg veka, iako je njena efikasnost polako dobijala drugi oblik. Tradicio­ nalna istoriografija podvlači značaj sve većeg nedostatka javnog autoriteta oko 880. ili 950. godine, trenutka koji su oživeli Karolinzi. 1 značaj poređenja austrazijskih ratničkih podviga sa neredima, nasilništvima, „terorizmom” feudalne anarhije. Da bi se opravdala jaka želja za mirom žrtava jednog takvog naroda, vrlih sveštenika i siromašnih zgaženih seljaka, prizivamo u sećanje te „užase hiljadite godine" koji će uhoditi duhove tog vremena. Nakon mučnih svađa između Mišleovih pristalica i pristalica pozitivizma u XIX veku, da­ našnji istoričari se mahom slažu da „užasi” hiljadite godine nisu ni­ kada postojali; štaviše, zateći ćemo jednu tihu zabrinutost pred dru­ štvenom promenom koja se probija, ali koja je neshvaćena. Anarhi­ ja je vizija učenjaka: zapravo se radi o laganom povratku koji je tra­ jao jedan ili dva veka, javnog ka privatnom uz neizbežno prilagođavanje ljudskih uloga; što se tiče „terorizma”, on je samo oznaka za povratak ratnika u selo koje su zaustavili napadi robova sa druge strane Elbe, ostavivši ih tako bez organizovane akcije. Pitanja o na­ silju ili trenutku tih događaja proističu iz naučne rasprave: ostavimo se sada toga. Uvek je smelo, ponekad i neispravno prenositi iz jed­ nog vremena u drugo neizvesnosti jednog trenutka; ali ne krijem da čujem kako se isto ore zvona hiljadite i dve hiljadite godine. 230

Ne gubimo se i vratimo se X veku, veku koji ne bi mogao biti označen kao „tamna noć” niti kao „nasmejana” zora, kako je to u svoje vreme učinio Burgonjac Raul le Glabr u svojoj čuvenoj reče­ nici o „beloj odori crkava kojom se ogrtao umorni svet”. Šta je u osnovi tog laganog pomaljanja sunca? Kraj dinastije Karolinga? To je jedan detalj. Demografski razvoj? Da, ali da lije on uzrok ili posledica? I odakle se uopšte i pojavio? Da li je nadljudskog porekla, dar od Boga ili premeštanje okeanskih gromada? Mi smo na pokret­ nom tlu; možemo pustiti korenje samo na sigurnom tlu, nepristu­ pačnom da se opkoli: procvat vere. Ona napušta mnoštvo učenjačkih teorija kako bi preuzela zemaljski tok, ljudskiji oblik. U sopstvenom krilu, Crkva odlučno otvara puteve čistote, koji se protežu od vraćanja monaškim korenima Klinija (910) do „gregorijanske” re­ forme iz XI veka koji je veoma uznapredovao. U međuvremenu, lju­ di čine pregrupisavanja, vlastelinski okviri dolaze na svoje mesto, parohije puštaju korenje, a mrtvi više ne zaplašuju. Ali biće potreb­ no da prođe još jedna etapa kako bi hrišćanstvo ojačalo u svojim pr­ vim koracima: evo je. Ta etapa se odnosila na zakleti mir među ljudima. Čak iako je nadahnuće za to bilo širom rasprostranjeno, sitni, slabi ljudi nisu imali potrebnu snagu da taj mir i ostvare. Upravo je Crkva ta koja je za to preuzela inicijativu: njen autoritet, njena dobra, njena hije­ rarhija koja je zahtevala mir i potčinjenost. Biskupi, rede monasi, su organizovali koncile gde su se delili saveti i pretnje, zatim su organizovali skupove na koje su manje ili više dobrovoljno dolazili vlastelini, vojna lica, ponekad i građani. Kako je u tom nepismenom društvu glas bio izraz autoriteta, naoružani vojnici su primoravani da izgovore svečanu zakletvu da će na svojoj zemlji čuvati među­ sobni mir vodeći računa o slabima, sveštenicima i siromašnim lju­ dima: to je božiji mir ili u skromnijem obliku božije primirje. Zakle­ tva se daje javno nad kakvom svetinjom ili nad krstom; ona nosi čast i spas. Okrenuti joj leđa ili je odbiti isto je što i osuditi sebe na večito prokletstvo. Pokret je započet u centralnoj Francuskoj 990. godine, do severa Francuske je stigao oko 1020. godine, do istočne Francuske, a zatim i do Nemačke je stigao posle 1050, do Sredoze­ mlja je stigao pre 1100. Oni koji bi odbili zakletvu, osim što im je prećeno paklom, bili su na nju prinuđeni silom. Crkva nije okleva231

la, radi „sveopšteg dobra" da naoružava seljačke bande kako bi ovi bili od pomoći vojnicima u širenju mira. U načelu, pojam javnog reda, zaštitne sraže u društvu, bio je tako postignut. Ipak ne treba biti preveliki optimista. Dugo će se naravno govoriti o miru koji osigurava opšte dobro, ali revolt će se brzo probuditi. Najpre, vlast unutar svešteničkog tela je težila da se koncentriše na sekularnu hijerarhiju koja je podrazumevala papu, posle 1050. ili 1070. godine. Zbog ovoga, tih godina ili malo kasni­ je, monaški redovi su bili angažovani u aktivnim pokretima u cilju stvaranja još strože pobožnosti koja se još više udaljila od smrtnika i često bila okrenuta protiv svešteničke sekularne partije. Zatim se vrlo brzo pokazalo da povratak nekoj vrsti seljačke „narodne sile” radi savladavanja pobunjenih vlastelina preti razbijanju trifunkcionalne sheme: treći stalež ne bi znao kako da zauzme red ratnika; ta­ ko da su u jednom drugom vremenu „institucije mira" težile pribli­ žavanju prva dva reda u cilju kontrolisanja trećeg. Treba pomenuti da su bdlatores, to jest oni koji ratuju, koji nisu imali ili su pak ima­ li malo zemlje da njome rukovode teško napuštali borbe i pljačke. Crkvi, koja se oslanjala na vojni karakter obnovljene vere nije bilo teško da upravi ratnički elan naoružanih (armati) ka svetom ratu: „predkrstaški ratovi”, kako kažu, počeli su u Španiji i na Siciliji već 1040. ili 1060. godine. Ovaj pokret rasipanja vojne snage je trajao dva i po veka isto koliko i božiji mir. Iz tog zalaganja za mir, dva moralna elementa izlaze ojačana. Prvi elemenat je uloga zakletve u međuljudskim odnosima. Podvu­ kao sam njenu ulogu u zameni za pisani ugovor, postupak trgovač­ kog tipa koji će odneti prevagu u gradu. Obični ljudi i većina ratni­ ka su nepismeni, illiterati, što će reći da ne poznaju latinski jezik; ali osećaju da ih Bog gleda dok ga izgovaraju: za jedan dogovor, obavezivanje, kompromis, zakletva nije mehanički formular koji zahtevaju naši sudovi. Pored spasa, ona pokreće i svačiju čast. Taj pojam je, prirodno, deo čoveka: dirnut u osećanja povređenog ponosa, ote­ tog dobra ili prostog poniženja, čovek tog vremena ne daje okolno­ stima uvrede nijedan ublažavajući argument i osveta mora biti pot­ puna, bez uslova za „mir”, dolazio on i od „prijatelja”. To osećanje, gotovo životinjsko u priređivanju nasilja, kao da nije primilo dar od božijeg mira. 232

Onda, ako se mirom ne mogu prevazići neslaganja među poje­ dincima ili društvenim grupama, možda se na neki drugi način mo­ že naći rešenje. Da li formula rimskih pravnika ostaje još uvek isti­ nita: pax est lex et lex est pax? Mir je zakon, zakon je mir.

Zakon i moć „Običaj” je jedna od vodećih reči u srednjem veku: consuetude (običaj, navika), usus (pravo koje omogućava korišćenje stvari koje posedujemo), habitus (držanje tela, spoljašnost; nošnja, odelo; na­ rav zdravlje; mišljenje; volja; kvalitet), „ono što se čini”; „ono što se oduvek činilo"; običaj je „od davnina” ako je potvrđen nakon naj­ manje deset godina po recima staraca koje zvanično konsultuju u selu; i „oduvek” ako se mora ići u prošlost. To je dakle sudska prak­ sa koja se obnavlja kroz niz zabeleženih slučajeva, i ostaje večno prisutna zahvaljujući pamćenju i prenosi se sa generacije na gene­ raciju. Ona se dotiče svega za šta Crkva nije imala moć da odlučno reši u slučaju kakvih razilaženja: problemi nasledstva, poreskog po­ slovanja, sukoba interesa; jer mir je samo načelo, teorija začinjena kaznama čisto duhovnim. Od tada, raznovrsnost lokalnih delovanja ili „predačkih” tradicija uslovljava širenje slučajeva i rešenja, bilo u zavisnosti od mesta, bilo u zavisnosti od osobe. Glas vlada. Čitajući moje redove, mogao bi se steći utisak da su sudija, lco god on bio, notar ili pisar bez ikakve vodilje u mraku. Istina nije ni­ šta od toga. Pisano postoji; zakon je tu i često se događa notaru, u svakom slučaju u severnoj Evropi, zakon (lex) imenuje usus. Kao i obično, neću se baviti tehničkim delom; neću predstavljati istoriju prava, zadržaću se samo na onome što služi mojoj nameri. Polazna tačka najpre. Sredozemna antika, veoma pravno nastrojena, zaveštala je srednjem veku veliko pisano nasleđe građanskog i kaznenog prava, kodekse, i to u dva uzastopna navrata: najpre jedno sažeto iz V veka nazvano: „Teodosijev zakonik”, po imenu jednog cara koji je tada vladao; zatim jedan skup koji razvija čitavo to nasleđe pod imenom „Justinijanov zakonik”, jer je bilo sklopljeno za vreme vla­ davine tog cara u Vizantiji, ali koje je dospelo do Zapada tek 1010. ili 1020. godine. Zahvaljujući italijanskim pravnicima, radilo se o 233

Corpus juris civilisé čije tragove još i danas nalazimo u našim za­ konima. 0 keltskim tradicijama ne znamo gotovo ništa; ali Germa­ ni odasvud prenose mnogo „zakona", naročito kaznenih, ali iz usmene tradicije. Toj fazi kontakta, delimičnih spajanja, zapisiva­ nja svega tog nasleđa obogaćenog lekcijama iz svakodnevnog života u narodu, a naročito u vladajućim krugovima, trebalo je gotovo šest vekova i prevagnula je u korist teritorijalnog prava u odnosu na ljudsko pravo. U tom pogledu, zakon, pisan ili ne, doprineo je mestimičnom učvršćivanju međuljudskih veza. Radi teritorijalnosti, pravo je pokazivalo različita lica koje istoričar nalazi teškim da se rasporedi. U šturom nacrtu, rekao bih da je pisano „rimsko” pravo pobedilo u Italiji, da je u Španiji pretrpelo snažan uticaj lokalnih pravila, kao i u Francuskoj na jugu, lini­ jom La Rošel-Lion; na severu nalazimo samo deliće koji su se neka­ ko uvukli unutar „običaja”. Ali koliko nijansi! U Španiji, uslovi hrišćanskog preživljavanja u planini pred muslimanskom najezdom povećavali su važnost odbrambenih rasporeda, učvršćujući tako vojno-pastoralne zajednice, „consejos” ili utvrđene terene kojima je glavna osobina religiozne prirode, „sagregos”; čak je i u Kataloniji koja je ostala više romanizovana, takva situacija veoma izmenila antičko nasleđe. U Italiji, središtu širenja rimskog prava, urbani­ stički razvoj je pružio pravnom delovanju autoritarnu crtu kada je trebalo da ljudi iz grada dovedu seljane i vlasteline iz okoline grada pod svoju kontrolu. Oštroumnost, koja je deo tradicije u toj zemlji, učinila je čudo da bi u toj prilici preokrenula sve zakonske obaveze. U vreme Barbarosinog prodiranja na poluostrvo, biskup od Frajzinga, Oton, iznenedio se što je to otadžbina prava u kojoj se ono ne primenjuje i tu neobičnost, koja je bunila ovog dobrog Nemca, je pripisao poznavanju prava u tančine koje je ovom narodu upravo dozvolilo da u njemu lako otkrije propuste i slabosti. Zemlja običajnog prava, čak i raznolikosti. Ipak, u vezi sa ovim, slučaj Engleske ostaje poseban. Zbog iscrpljujuće nadmoćnosti velikih poseda, „malih zamkova” i jake kraljevske kontrole nad varošima, townships, običaj se razvio bilo u obliku malih zamkova,6 66 Zbirka pravnih Justinijanovih knjiga koja sadrži Institucije, Pandekte, Kodek i novele

234

bilo u obliku slobodnih ljudi {franci plegii). Sjedinjavanje se prera­ no odigralo na tom ostrvu: to je običajno pravo, commonlaw, dok su na kontinentalnom delu preovladavala lokalna pravila. Svojstveno pravnoj praksi je da zabeleži u tekstu, često veza­ no za neku posebnu okolnost, novine tog trenutka; otuda je vreme koje je potrebno da prođe za usvajanje i stavljanje u upotrebu ovih novih običaja, novae consuetudines, stvaralo jaz između stvarnosti i već prevaziđenog teksta, u trenutku kada bi se oni primenili. Ovo prokletstvo su dobro motrili pravnici. Mislili su naročito da utvrde ono što bi moglo imati trajnu snagu i zajedničku crtu u tim običa­ jima; na primer, priroda porodičnih veza koja se odnosila na srod­ stvo po ocu na jugu, ali na srodstvo po majci na severu, ili oblici nasledstva koji jesu ili nisu jednakih delova. Tamo gde je preovlađivao rimski pečat, koristilo se podmlađivanje; tada je trebalo sastaviti pravila rizikujući da se stegnu. Prileglo se na posao krajem XII ve­ ka sa obe strane Lamanša. U gradu i selu, a da se nije dobro ni zna­ lo koje začetnik, pokrenuto je zapisivanje „franšiza", „zakona”, ,,zasedanja”, „keures”, „Landfrieden" i drugog što se proširilo između 1180. i 1260. godine. U Engleskoj preko oživljenog „običajnog pra­ va (Commonlaw), u Francuskoj na odluku Svetog Luja, započeto je jasno zapisivanje pravila. U francuskom kraljevstvu, imena kao što su Filip de Bomanoar, Рјег Flot i Gijom Diran, ili Nogare u Oksitaniji67 nešto malo kasnije, „Ogledala” sastavljena u Nemačkoj u istom trenutku, kao i ime Ajk fon Repgov jesu očigledni dokazi bri­ ge za jasnim viđenjem stvari. Ali trebaće još dugo, do 1454. godine u Francuskoj, ako ne u vreme Fransoa I, da kraljevska moć naredi jasno zapisivanje ćele sudske prakse koja se nagomilala zahvaljuju­ ći lokalnoj zastareloj praksi. Naravno, bilo bi jako naivno pretpostavljati koje bi sve koristi jedan pisani zapisnik mogao doneti siromašnim ljudima o kojima na­ ročito govorim; bilo bi otrcano u pravom smislu te reči i podsećati da je u svim vekovima zakon imao za cilj učvršćivanje reda u datom tre­ nutku, a da je taj red neizbežno red najjačih i najbogatijih, naoruža­ nih ili ne, jer Crkva dodaje u to vreme da se Bogu ne dopada nered i 67 Oksitanija: grupa zemalja na jugu Francuske gde je vladao oksitanski dijalekat langue d’oc

235

da, bio dobar ili loš, Zakon ljudi će uvek ustuknuti pred zakonom Tvorca. Da li će zaključak stoga biti da krajnje neznalačka istoriografska tradicija predstavlja nagvaždanje daje srednjovekovna prav­ da podrazumevala samo sprave za mučenje i vešala? To bi značilo u potpuosti ne poznavati stanje duha srednjovekovnih sudija. Briga za Spasenje, njihova briga i briga optuženika ih tera da najpre traže na­ godbu, dogovor uz neizbežni finansijski učinak: Justicia est magnum emolumentum, „Pravda je veliki profit”, kaže narodna mudrost. Ako je izborni sud, sastavljen od dva predstavnika strana koje su u proce­ su i trećeg koji će odlučno postupiti po potrebi, posle ispitivanja, imao veliki uspeh o čemu i mnogi izvori svedoče, to nije propust su­ da, već zato što ugled porodice, svedoka, žiranata oblikuje presudu. Bilo bi ipak pogrešno verovati daje u svim prilikama paravda prevag­ nula u korist bolje stojećeg. Što se toga tiče, jedan pogled na naš ute­ meljeni pravni sistem morao bi nas podstaći da budemo blagonaklo­ ni. Uostalom, ljudi tog vremena su se oslanjali na Boga da će ispra­ viti njihove greške. Naravno, profesionalne sudije, stručnjaci prava upravo zapisanog, su isto kao i njihovi sledbenici upetljani u forma­ lizam i beznadežno su spori; ali su u načelu nepristrasni. Druge su­ dije, često jednostavno nazivane electi (odabranima) od strane lokal­ ne vlasti, mogu da se učine pristrasnim: ali su barem brzi; i u našim tekstovima nema uopšte tragova žalbi, uloženih protiv presuda vla­ stelina ili koleža sudskih službenika. Povrh toga, povratak suđenju koje izriče skupština ljudi „časnih i pravednih”, dvanaest „porotnika” iz Engleske, pruža od XII veka primer neprofesionalnog sudstva; to­ me u Francuskoj odgovara uvođenje prava na poziv više pravde, pravde kralja na primer. Kada treba da izgovori presudu, sudija ne šalje sistematski na vešala ili zauvek u samicu. Rekao sam da iz daleka više voli dogo­ vor. Moći će takođe u kakvom zbunjujućem slučaju da se pozove na božansku odluku koja ga oslobađa teškog izbora: princip „ordalije”, fizičke izdržljivosti (usijano gvožđe, ključala voda), koju nameću potencijalnom krivcu kako bi ovaj pronašao snagu da dokaže svoje dobro pravo zahvaljujući pomoći Boga, nije opstao u XII veku. Zamenili su ga dvobojem, u kom su se suprotstavljala dva prvaka za­ dužena da borbom rese parnicu. Ali zbog neizvesnosti, zabrana ova­ kvog iracionalnog susreta dva profesionalca, plaćena da bi se borili, 236

kojima uopšte nije bilo važno hoće li tu ostaviti svoj život, prevag­ nula je u XIII veku, pod naredbom Svetog Luja, u Francuskoj na primer. Izrečena kazna će očigledno biti srazmerna ozbiljnosti pre­ kršaja: zločin „krvi" povlači za sobom krv i povlačiće. U zločin krvi spada sve ono što nosi udar na opšti red, zločin, napad na naoruža­ nu ruku, podmetanje požara: spaliti ambar je jednako ozbiljno kao i ubiti oca. Povrh toga, izrečenu kaznu prati i novčana, a prvi vekovi srednjeg veka su nam ostavili beskrajne spiskove novčanih kazni za „cenu krvi”, wehrgeld. To je veoma dobar izvor informacija za istoričara u vezi sa relativnom vrednošću ljudi, životinja, nameštaja, između VI i IX veka. Ako su ove tarife malo pomalo i nestajale iz sudske prakse, novčana kazna praćena zaplenom dobara ili uni­ štavanjem (kao što je uništavanje kuće ili „sitne živine”) čak i oba­ vezno hodočašće ostaju najčešća vrsta sankcija: te kazne su imale za skoro neizbežnu posledicu, ili da unište zauvek optuženog, ili da ga pošalju u konačno izgnanstvo. Što se tiče telesnih kazni - više po­ vređivanja nego vešanja, ne bi se mogle poricati kao ni fizička mu­ čenja koja su imala za cilj da izvuku istinita ili lažna priznanja; od onda smo dosta uznapredovali i prepustićemo ideju o podzemnim tamnicama vodičima u propalim zamkovima. Ostaje lomača koja pročišćava; ali Crkva je odlučila da se ona koristi protiv jeresi veštičarenja iako se sama ne usuđuje da je zapali. Imao ili nemao posla sa pravdom, zakleo se ili ne da će slediti religiozne ili svetovne radnje, i bio on seljanin, buržuj ili plemić, čovek oseća daje predmet moći, njeno vlasništvo, dominium. Ponekad to trpi samo iz razloga što mu njegovo mesto u božanskoj shemi na­ laže tako. Ponekad u tome i sam učestvuje, u svojoj porodici, na se­ oskom skupu gde ga pozivaju, čak i na skupu koji se odvija na vla­ stelinskom području u gradu. Stara germanska reč bannum, koju su obelodanili istoričari, ne koristi se najviše u tekstovima gde se spo­ minje Moć. Koristiće se reči potestas (moć, vlast), auctoritas (savet, vlast), ministerium (služba, obavljanje), izrazi koji nemaju istovetno značenje. Ali ostavimo se problema reči, jer u stvarnosti, sve one imaju isto načelo: dati red i voditi računa da se on i sprovodi. Ljudi od nauke su se zdali u izučavanje korena te hijerarhije autoriteta; pozvali su se na svoje glavne izvore: oni koji misle, na naučne misli Aristotela i Avgustina, a oni koji veruju, na Bibliju ili predačke to­ 237

teme. Odatle su izukli dva načela koji ne protivreče jedan drugom. Sjedne strane, ratnička, magijska, materijalna, Moć je dete rođeno sticajem okolnosti; ona podržava odnos snaga koji se očigledno menja s vremenom, koji oslikava simbol točka sreće o kojem sam go­ vorio. Ali sa druge strane, tu moć koja se sprovodi principom od go­ re prema dole sistematski opovrgava neka protiv-moć: porodična zajednica se suprotstavlja pravu starijeg muškog deteta na nasledstvo, testament mogućnosti zakona da dodeli jednom od naslednika pravo da uzme unapred deo zajedničkog delà nasledstva, zajed­ nica „tiraninu”, savet (consilium) tajnosti (discretio) ili kolege sud­ skim sužbenicima. Svi se pozivaju na „zajedničko dobro” koje će bi­ ti postignuto samo ravnotežom čiji je argument ili moral „uzeti da bi dao": za prvi red, rukovodilačka surovost, ali milostinja; za drugi red velika vlastelinska renta, ali sudska zaštita; gramzivost ili tvrđičenje za trgovca ili ratara, ali znoj za obojicu. Naravno brišem sve tanke razlike koje nosi višestruko društvo: u XIV veku, pesnik Čoser detaljno predstavlja trideset oblika autoriteta u engleskom sve­ tu tog vremena. Domeni u kojima se sprovodi moć, oblici koje ona uzima, glumci koje zadužuje, zahtevali bi od mene studiju društva u njego­ vim unutrašnjim odnosima, na primer, studiju, javne ili ne, admi­ nistracije; ali i letimičan pogled će biti dovoljan. Unutar porodične grupe ili plemena najpre: Moć se ogleda u krvi, hoću da kažem u moći odbrane materijalnih ili moralnih dobara sakupljenih nakon više generacija; na muškarcima je (ocu, braći) da osiguraju stabil­ nost nasleđenu od predaka, a u tome će pomoći vera, ne ona koju dugujemo bogu, već samo fides (vera), „dobra volja” čije uništenje izaziva isključivanje plemena koji je krivo što je odbacilo skoro telesne obaveze koje su kamen temeljac grupe: buntovni sin, bludni rođak, neverna žena. Ali nećemo ovde zaboraviti da je protiv-moć veoma jaka: to je moć žena, o čemu sam nadugačko govorio; moć Crkve takođe, prirodnog branioca napuštenih. Upravo moć Crkve nudi najviše raznolikosti predmeta. Na pr­ vom mestu, Crkva raspolaže ključevima za Spasenje, a nikada ne propušta da zapreti da će lišiti tih ključeva one koji protivreče nje­ nom religioznom podučavanju, naravno, ali i njenom zamaljskom položaju. Ali ona poseduje još efikasnije oružje, a to su uverljiva 238

predskazanja i moralizatorski primeri (exempta): ona je gospodari­ ca Svetog pisma; njime uspeva da nametne svoju vremensku viziju sveta. Mnogi crkveni rukopisi koji su stigli i do nas jesu dokaz toga: kontrolisala je sve informacije sve do razvoja grada u XIII i XIV veku. Ako se ovome još i doda, na materijalnom planu, da ona drži i koristi dobru trećinu zemljišta, može se izvesti zaključak da je cr­ kveno vlasništvo (dominium) prvo po veličini u srednjem veku; da je stoga upravo ona temelj na kojem počiva „feudalizam”, kako ka­ žu Marksove pristalice. Ona kontroliše, posećuje, sudi, iskorišćava, ali takođe i hrani i podučava, podržava. Za ovu ulogu, Crkva dvolič­ no raspolaže čitavom čvrstom klerikalnom hijerarhijom, barem dok joj se ne otmu učenici koji se oslanjaju na razum, nezavisni mona­ si, sramni sveštenici i njihove jake ličnosti. Ali, ova odmetanja ili protiv-moći će se roditi tek u XIV veku. Četiri ili pet stotina godi­ na, Crkva je imala kontrolu nad ljudskim dušama i ljudskim telom. Slučaj onih koji ratuju (bellatores) je jednostavniji: oni imaju oružanu silu, oni su u manjoj ili većoj meri vlasnici zemlje: znaju od ljudi da zahtevaju onoliko koliko treba da pokrije troškove rata i prestiža. Sudeći po terminologiji pisara koji rade za njih, ratnici se koriste domenom moći (potestas) koja štiti, teritorijalnom podelom suda (districtum) koja sudi i dohotkom (exactio) koji se izdvaja. Da bi to osetili, imaju plaćene službenike, naoružane snage i računaju na veru, dobru volju (fides), na potčinjenost koja hrani zaštitu koju oni omogućavaju; ako ona oslabi, što će i biti slučaj u XIV veku, do­ govor se raspada. Ali unutar drugog reda, istoričar se sreće sa dru­ gim problemom: problemom međusobnih odnosa moći kojeg posta­ vljaju vazalnost i feudalnost. Odbacio sam odmah termine „feudal­ no društvo” i „feudalizam” i nemam nameru da o tome ponovo ras­ pravljam. Najpre da ne bih ionako već iscrpljujućoj literaturi dodao i ono što se toga tiče; zatim zato što ne verujem u njihov interes, ni u njihovo postojanje. Naravno, ove namere će izgledati kao da iza­ zivaju, ali ako baš neko ima želju da se tu zaustavimo, složiće se da se tu radi samo o epifenomenu koji dotiče jednog do dva čoveka od dvadeset, jedna prosta institucionalna mrlja. Pošto su skoro svi na­ ši pisani izvori, ništa manje nego arheološki, duboko vezani za dva vladajuća reda, istoričaru je teško da se odupre navici, koja ga, ako ne obraća pažnju, vodi ka tome da biskupa pobrka sa vlastelinom i 239

seljaka sa „vazalom”. Da materijalno prefrnućstvo ratnika nije ne­ stvarno, to je izvesno; ali po čemu bi jedan zamak bio „feudalni” ili ne? Zašto bi ratar i čovek iz grada promenili njihov svakodnevni ži­ vot pod izgovorom da njihov vlastelin jeste ili nije isprepletao ruke sa drugim ili razmenio sa njim poljubac u usta? Da li je toliko va­ žno da običan čovek iz naroda zna da je njihov vlastelin krajnje odan ili da je dobro obavio dužnosti saveta i rata, na šta ga njegova zakletva i poziva? Za njega, on je naoružani gospodar i to je sve. Sva ta „feudalna” gestikulacija tiče se samo jednog malog delà društva; običan narod tu ništa ne razume i ne brine se za to. Slučaj trećeg staleža zahteva manje napomena, uprkos njego­ vom društvenom teretu ili pre zbog njega samog. Moć jednog selja­ ka, buržuja, trgovca biće moć jednog oca u njegovoj porodici, biće moć vlasnika svog alata. I ako se čini da dužnosti odnose prevagu nad pravima, ovde je slučaj da su protiv-moći pred duhovnom kon­ trolom sveštenika ili materijalnom kontrolom ratnika jače nego bi­ lo gde drugde; ali njihova priroda je nužno odbrambena. Možda će se i sami ljudi iz grada, ako su znali i mogli, organizovati u zajedni­ ce (bilo religiozne, bilo ekonomske, bilo političke) i tako dobiti ne­ ku moć kontrole: najpre unutar njihovog reda - gazda nije sluga, sudski službenik nije zanatlija, a sulcnar nije tkač - ali će takođe do­ biti mogućnost kontrole nad svima njima, naročito unutar prva dva reda, koji moraju trpeti suparništvo gradske pravde, prilagoditi se duhu slobode koja tu buja, potčiniti se „zakonu pijace” koji tu vla­ da i čiji novac predstavlja polet i snagu protiv njihove proste ekono­ mije opstanka. Da li iznad ove društvene grupe, konačno dovoljno uravnote­ žene u svojim načelima, postoji neka viša moć u tom stanju neod­ lučnosti između svetovnog i duhovnog tog vremena? Drugim reci­ ma, da li srednjovekovni čovek ima svest da može pronaći utočište i zaštitu koja dolazi od gore? Da li on zna šta je vojvoda, princ, kralj, car? Zatim još: da li ima svest o tome da pripada „Državi”, jednoj „naciji” koja ne bi imala samo boju hrišćanstva? I da i ne istovremeno. I iako se udaljavam od svog osnovnog cilja, moram se tu zaustaviti. Hronike govore, ikonografija oslikava narodnu ra­ dost na putanjama koje prati kralj Filip kada se vratio kao pobednik iz Buvina, praznike koji prate kraljevske „ulaske” u čitavom 240

XIV veku, tugu podanika pred smrt njihovog kralja, „voljenog” Šarla VI, ludog, ili odanost Jovanke Orleanke, posvećenice „blaže­ nog Dofena". Naša epoha koja je oličenje više moći postavila na ni­ vo dostojan apsolutnih monarhija XVII veka zanima se mnogo za izvanredan napredak kraljevskog ili prinčevskog autoriteta u Evro­ pi u srednjem veku koji prolazi. U to doba se mogu uvideti isti po­ stupci kao i danas za podizanje vrednosti gospodara Držve: propa­ ganda koju šire unajmljeni hroničari, službenici za izvršavanje re­ da, porodične grupe ili pristalice, rituali i posvećivanja. Nemački car od X veka, kraljevi Francuske, Engleske, Kastilje i Sicilije, voj­ vode i grofovi Provanse, Burgonje, Katalonije ili Milana, čak i obič­ ni vlastelini iz gradova kao što su Venecija, Firenca, jesu predmet i glumci jedne „kraljevske religije" koja odgovara građanskoj rim ­ skoj religiji. Vladar je lep, jak, pravedan, hrabar, on je gospodar ze­ mlje i podzemlja, zaštitnik naroda, onaj koji garantuje mir, pokro­ vitelj po potrebi i uvele vođa rata. Ima duhovnu obavezu koju praktikuje u duhovnom životu kao Sveti kralj Luj; božanski, on je čovek Crkve kojoj se ne može odbiti ni vera ni porez. On je skoro su­ štinski „dobar kralj". Uz takvu idealnu sliku koja se pojavljivala u odrazu „Prinčevih ogledala” koji uzrokuju gnev od XIII veka, kakav stav ima dobri na­ rod prema tom udaljenom gospodaru? U vreme Karolinga, ideja je iskrsnula u okolini Karla Velikog, naročito nakon carskog krunisanja, ideja da svi podanici prisegnu na poslušnost suverenu: sjajna ideja, ali praktično neprimenjiva, kao i skoro sve ideje tog vremena. Ako je verovati analima, odluka je doneta i primenjena; ali pred po­ četak IX veka, postoje svi razlozi za sumnju. Iskustvo se nije pono­ vilo osim u izumirućem vidu zakletvi na ličnu veru koje su se traži­ le od plemića koji su direktno zavisili od princa, u Nemačkoj oko 1050. godine na primer. Početkom XIV veka, dosta se držalo do savetodavnih okupljanja preterano nazivanih u Francuskoj „Etats” (društvena i politička klasa u starom režimu u Francuskoj i koja je podrazumevala: plemstvo, sveštenstvo i treći stalež) ili „Etats géné­ raux” (skupština); nakon sto godina, u Engleskoj i u Kastilji, posto­ jala su takva savetovanja. Ali na njima se nije činilo ništa što bi za­ dovoljilo običan narod: njihove predstavnike su nadjačali predstav­ nici Crkve i „plemstva”, u najboljem slučaju, nekoliko gradova je 241

pokušavalo da se oglasi kada je trebalo razmatrati davanje novca. Za sve ostalo, biće dovoljne kraljevske uredbe, koje je diktiralo sveštenstvo ili aristokratsko okruženje suverena, verovalo se da će one odgovoriti na probleme „naroda”: tu se spominje duel, bogohulje­ nje, lepo ponašanje, posao i milosrđe. Ta „demokratska” zamisao je utoliko više iznenađujuća od perioda na Zapadu između velike ku­ ge i reforme, recimo od 1350. do 1550. godine, i perioda kad poli­ tički neredi ili neočekivani politički poleti pokreću na Arhipelagu, u Francuskoj, u Carevini, u Italiji ili u Španiji jake struje suprotstavljenog indivdualizma i opšteg protivljenja. Zato je danas bez sum­ nje najšire otvoreno za istraživanje polje vezano za nastajanje poj­ ma „Države", čak i za pojam „nacije" koja će podržati „savremenu epohu”. Držimo se ovih premisa: neizvesno je da su ideja „Francu­ ske” i koncepcija Gallici (Francuza) da bi se zadržale u toj zemlji prodrle u običan narod još mnogo pre. Kada je 1346. godine jedan pikardski seljanin podsetio Edvarda od Engleske na postojanje gaza koji mu je omogućio da pređe Somu pre Kresija, ne treba ga uopšte osuditi za izdaju države kako se o tome govorilo u XIX veku, napro­ tiv, čovekje ostao iznad svega veran svom lokalnom vlastelinu, kra­ lju Engleske, koji je zapravo bio grof De Pontje. Kad je ipak Jovanka Orleanka, skoro sto godina pre toga izjavila da se ubraja među „dobre Francuze”, želela je da kaže „régnicoles", što će reći stanov­ nike kraljevine, one koji slede kralja na njegovom putešestviju, kra­ lja Francuske, ali samo učenjaci kažu Fancigeni: drugi, seljaci, prodavci, pa čak i vlastelini se nazivaju Bretoncima, Kataloncima, Normandijcima ili Savojcima. Doći će neko drugo vreme kad će ideja biti „nacionalan" dotaći i selo ali ja ga ne primećujem na vidiku.

Nemiri Čovekje na zemlji voljom Stvoritelja; ako na njoj pati, to je delo sudbine čiji mu je ishod nepoznat; prepuštanje njoj samoj će bi­ ti njegov ulog. Nepostojanje ili odbacivanje bilo koje perspektive o budućoj reinkarnaciji, praktično nameće čoveku zadatak da po­ mogne sam sebi. Međutim, tihi šapati koji se kroz literaturu daju naslutiti, izrazi patnje na licima ili u pokretima koje je naslikao 242

umetnik, jasno pokazuju da se čovek muči i da je harmonično zda­ nje mira, vere i božanske ljubavi samo privid. Prvo što bih želeo da kažem jeste da je nasilje svugde prisut­ no. To je karakteristika koja se neprestano pridodavala nečem „srednjovekovnom" a danas je, nažalost, postala opravdana; zadi­ vljujuće je to da nasilja ima više u savremenom dobu nego u sred­ njem veku. Pokušao sam da kroz istoriju istražim promene pod či­ jim se pritiskom javlja nasilje ili, bolje rečeno, promene koje se kroz istoriju ponavljaju. Istraga se svela na čistu teoriju, uz to još i uza­ ludnu, jer su naši pisani izvori uglavnom aristokratski, dakle unakaženi, a usled nedostatka dokaza, arheolozi nemaju siguran odgo­ vor. Ako o nekom veku nema dovoljno podataka, kao što je to slu­ čaj sa V ili VIII, ili kao sa X, taj vek ima lošu reputaciju, i rekli bi­ smo da nam se čini da je on poprilično mračan - dark age,6S kako to nazivaju sa druge strane Lamanša.63 Ako pak neki vek obiluje delima, spisima ili slikama, kao što je to slučaj sa XIV i XV vekom, brzo se odvaja korov od dobrog semena, to jest, brzo se odvajaju do­ bri od loših podataka. Između ovih perioda, „bela haljina crkava” Raula Glabera70 imaće škole, postepeno će modernizovati vulgarni jezik, razviti vrlo važan moralni konsenzus, a sve to daje dobru sli­ ku o XII i XII veku; ako bacimo kratak pogled na IX vek videćemo koliko vredi laskava reputacija Karolinga. Možda nas iluzija vreba, ovde ili na nekom drugom mestu? Sve što sam u kratkim crtama spomenuo o ovom milenijumu, može nam sa sigurnošću potvrditi daje izjava „Kakvog li vremena!” pravilo. Kroz čitav milenijum, us­ klik će biti nit vodilja; usklik radosti, uzbune, bola, mržnje ili ljuba­ vi: „Božić", „Upomoć”, „Hajd”, „Notrdam” a da ne spominjemo psovke, proklinjanja koja se mešaju sa imenom Gospod, Otac ili Sin, kao i one neizbežne Mein Goft71 ili God damn72 koji su, u popular-6897012 68 Dark age - engl. mračno doba, koje označava period kulturnog opadanja ili dru­ štveni kolaps koji se desio u zapadnoj Evropi od pada Rima, između devetog i tri­ naestog veka. (prim, prev.) 69 LaManš - kanal/moreuz koji razdvaja Francusku i Veliku Britaniju, (prim, prev.) 70 Raoult Glaber - monah hroničar u X veku. Njegovi spisi su jedan od najznačaj­ nijih izvora o Francuskoj kojima raspolažu istoričari o tom periodu, (prim, prev.) 71 Nem. Moj Bože (prim, prev.) 72 Engl. Proklet bio! (prim, prev.)

243

nom francuskom rečniku označavali nadimke poput nemačkih „majnogotovi” ili engleskih „godenovi”. ' . Nasilje je dakle najpre verbalno: uvrede ha račun nečije časti ili pola, kletve koje su obično efikasnije kada su praćene gestovima izazivanja, pljuvanjem, udarcima. Mnogo više od samih delà, koja pogađaju imovinu ili čak pojedince, uvreda, „protivrečje” zahteva pod hitno razmiricu, ili podstiče mržnju, 1’odium,73 bila ona poro­ dična ili seoska. Ako se borbom ne razreši spor, uvreda postaje iz­ vor osvete, najčešće se pretvara u oružani sukob, koji prelazi sa ge­ neracije na generaciju. Svako pismo pomilovanja krajem srednjeg veka, koje se koristilo kao izgovor za nasilje, obiluje recima poput: odbrana časti, napad besa, „faide”,74vendetta.75 Osveta jednako do­ tiče i vlastelu i seljane, postoji godinama, utiče na političke stavo­ ve visoko postavljenih i na profesionalnu aktivnost ljudi nižeg po­ ložaja. Istorijom odzvanjaju razne vrste svađa, počev od Merovinga, gde zauzimaju političko mesto, pa sve do Luja XI u Francuskoj, gde se vode bratoubilačke borbe; tu se mešaju ljubomora, izdaja, rivalstva brakova i interesa, povodi za ratove i pljačke, i malo-pomalo nasilje prerasta u političke borbe: Armanjaci i Burgonji, Montegi i Kapeti, i još hiljadu drugih primera koje neću spominja­ ti. Po tom kriterijumu, rivalstvo između dve sile izazvane teoret­ skim razlozima, kao što je to bila biskupska prevlast nad german­ skim imperatorom, veoma dobro prikazuje ideal odbrane a ne iz­ ravnavanje računa, i pored toga što su krvavi konflikti i verbalne prepirke trajale dva veka. Početkom XV veka, pripovedajući priče svoga vremena, ,,vernik iz Sen-Denija” daje značajno mesto onom o čemu se nije go­ vorilo u ovim osvetničkim manifestacijama; on dakle karakteriše drugi oblik agresivnog nasilja, ali onog podmuklog, kao što su: vi­ ka, gunđanje, „glasine” o vladarima, časnicima, dostojanstvenici­ ma. Ova zaraza klevetanja, bila ona privatna ili javna, za istoričara predstavlja očit interes da obelodani zanimljivost narodu: ovakve 73 Lat. mržnja 74 Faide - osveta, izraz koji se u srednjem veku koristio za označavanje sistema lič­ ne osvete između dve neprijateljske porodice, dva klana, dva plemena... (prim, prev. ) 75 It. - osveta (prim, prev.)

244

namere u suštini predstavljaju skrivenu strepnju u ekonomskom ili političkom smislu; a čuveni mit o „izdaji”, ili nepromenljivi pojam „zavera”, zbog kojih se gubi razum u Francuskoj, doživljavju svoj vrhunac krajem srednjeg veka. Verbalno nasilje, bilo ono direktno ili ne, očigledno je suprotno ljubavi i miru; i ono dovodi do fizičkog zlostavljanja. Kada vlastelin­ ski ili sudski stražar odjednom grabi za gušu, baca na zemlju ili uda­ ra pesnicom nekog sumnjivog prestupnika, to je ponašanje policije koje ćemo videti svuda i u svako vreme; možemo samo da pretposta­ vimo da su slaba sredstva telesne ili pravne odbrane osumnjičenog čoveka ili pobunjenika doprinela razvoju neprijateljske klime izme­ đu ugroženog pojedinca i nadležnog izvršioca kazne. I nanovo se pi­ sma pomilovanja nagomilavaju sa slučajevima napadnutih stražara, to jest „ranjenih” ili ubijenih od strane pobunjenika, ponekad grupisanih u bande. U takvim „užasima”, masa koju je bez ikakvih pote­ škoća podbunio neki vođa, diže ruku na nekog izvršioca opšte ili kraljevske vlasti. Ali suprotno našim trenutnim težnjama, tako će biti još vekovima, vrhovna vlast nema ništa s tim: kralj o tome ne zna, to je sve; i možemo na prste jedne ruke nabrojati slučajeve vla­ dara, careva - koji su žrtvovani, ili čak ubijeni. Možemo zamisliti uzrujanost prostog naroda kada se digla ruka na vojvodu O rkan­ skog, zatim na Burgundskog vojvodu, početkom XV veka; ipak na­ rod to nikada nije smatrao katastrofalnim političkim posledicama. Ovi slučajevi su ozbiljni, ali retki; ne treba skrivati od nas sva­ kodnevna sitna nasilja, ona manje brutalna. Danas bismo pre to na­ zvali „nekultura”: grupa seljaka namerava noću da pomeri označene granice gazdinog zemljišta; zabranjen lov, tajna seča vlastelinskih hrastova, prevara na tržištu, i sva ona ponašanja koji imaju samo in­ teres za cilj. Ali u ovoj skrivenoj borbi, kojoj ćemo dodati sabotirane poslove, oštećen alat, previše tanak hleb ili suviše kratak čaršav, istoričar se raduje što opaža oblike „klasne borbe". Ipak nećemo za­ boraviti da, čak iako ga nisu uvele imali pri ruci, svi ovi su ljudi ima­ li oružje; to je čak u ono vreme bio jedan od znakova slobode i, u nameri da ga zabrani ili da mu ograniči upotrebu, Sveti Luj76 se obru­ kao i u tome nije uspeo. I tako su vrlo brzo, noževima, sekirama, bo76 Luj IX, poznatiji kao Sveti Luj, vladao je od 1226-1270. godine.

245

dežima, mahali po poljima, u krčmama, u mlinu, na pijaci, kao ne­ kom vrstom pretnje ili nekom vrstom odbrane. Što se krađe tiče, oti­ manje, bez sumnje, kao daje bilo običnije i učestalije isto kao razva­ ljivanje vrata i provale, jer su ove poslednje, praktikovane često u bandama, mogle biti obavljane u noćnoj zasedi uz prolivanje krvi. Ubistvo, naročito s predumišljajem, danas je uobičajenije nego rani­ je; možda zbog toga što su se njihovi najčešći motivi - ljubomora, pi­ tanje nasledstva, porodična rivalstva - veoma često i veoma brzo za­ vršavali finansijskim nagodbama ili naknadnom osvetom. Svi ovi muškarci, pa čak i žene, koji prete nožem ili vređaju svoju buduću žrtvu, su obični ljudi. U principu, oni nemaju prava da pribegavaju nasilju, ne više nego što je to dozvoljeno visokom sveštenstvu; pre će uvrediti Boga nego upotrebiti oružje. A što se vite­ zova tiče, to je ipak njihovo zanimanje, njihova funkcija, njihova „služba”. Nemam nameru da nabrajam ratove, niti da se bavim mentalitetom čoveka od mača; ali, iako u znatno manjem broju, rat­ nici su u društvu imali značajnu ulogu koju vredi spomenuti. Još jednom, tradicionalna istoriografija greši: beskonačni sukobi, bili oni vezani za dinastiju ili ne, napadi na dvorce, pohodi „poštovane gospode” bacili su srednji vek u okean brutalnog, anarhijskog i ne­ razumljivog nereda. Ovakva interpretacija „ratova” je loša. Radi se samo o najobičnijoj svakidašnjici, o najprirodnijoj aktivnosti „ple­ mića", o naoružanim ljudima kojima je to svakodnevni način života. Ako afera potraje, i ako poprimi političke dimenzije, la werra, ili „ja­ hanje” se pretvara u pohod od nekoliko dana, vođen grupom mladih jahača, više ili manje rođaka, radi napada na susedni dvorac, zbog povređene časti, ljubomore, svađa, ili samo radi zabave, osvajanje devojke ili malo novca. U prolazu bi zapalili nekoliko koliba ili pone­ ku krčmu. Zatim bi sledilo bučno mirenje uz pijanku, ljubljenje i za­ klinjanje na prijateljstvo. I povrh svega, ova opasna klima nije se mi­ lila ljudima koji su u takvim pohodima gubili svoja dobra i živote. To su napadi koji su služili kao priprema za bitku, i koji su, u srednjem veku, bili poznati po lošoj reputaciju. Ovo mišljenje je možda preu­ ranjeno, i utoliko vrednije žaljenja, jer je iz toga nastao pravi, opšte poznati, organizovani, dugotrajan rat (bellum).77 Time su se bavile 77 Lat. rat (prim, prev.)

246

osobe na visokom položaju ili bar, ukoliko ga kralj ili grof nisu vodi­ li, on je predstavljao jedan vid vazalskih i „feudalnih" obaveza, pa i vojnog pohoda, ako je za to postojala potreba. Ovaj put stvar je po­ stala ozbiljna: nekoliko hiljada ljudi pa i više, u kočijama, veliki broj jahača i mrtvih, osim toga, bilo je bolje zarobiti što više njih i od to­ ga izvući korist za učenu. Motivi su bili vrlo jasni, često ozbiljni: po­ litičke i ekonomske afere na kraju srednjeg veka. Vojne operacije su bile raznovrsne: zasede, iznenađenja, pljačke; same bitke su vrlo ret­ ke i bez velikih ljudskih gubitaka. Međutim, ovi pohodi su dugo tra­ jali, i završavali su se više zbog umora. Ali to je zloupotreba jezika, podržana, nažalost, tradicijom umesto verom u kontinuitet vojne kampanje. Ni prilikom nemačkog iskrcavanja u Italiju i Rim, od 1050. do 1200. godine, ni tokom dva velika sukoba između kraljeva Francuske i Engleske-jedan od 1153. do 1259, a drugi od 1337. do 1453. - borba se nije zaustavljala. Najbolji primer, često citiran u Francuskoj, je „hiljadugodišnji rat”: negde nakon sto trideset i neke godine od početka sukoba, u stvarnosti se neće računati ni polovina od brojnih „napada”. Brojnost, naoružanje, taktika, gubici u borbi ili politički efek­ ti nisu moja tema. To sam pronašao u trenutku kada sam procenjivao vrednost, koja postepeno raste do perfektnog naoružanja, ili masovnog prijavljivanja plaćenika u XIV i XV veku. Dakle, ovi tro­ škovi su mogli biti nadoknađeni samo otkupninom, plenom ili zahtevima; „rat ima miris novca”, rekao bi već u XII veku opat opatije Klini78 Petar Prečasni.7980Za pobedu je potreban gubitak, a za ispla­ tu uzimanje; a ako stvari krenu po zlu, treba početi ponovo - to je nesalomiva snaga konstantnog oživljavanja konflikta. Jer, ko će pla­ titi, ako je sve zajedničko; nabavljanje oružja i konja, troškove od­ brane, exactioS0 „porez”, ili drugom rečju, plaćanje otkupnine za go­ spodara zarobljenog u borbi, pljačkanje stoke, žita, vinograda, ku­ će, razgrabljenih, uništenih, spaljenih? U principu, svaki slobodan čovek treba da se služi oružjem, ali odmah je jasno da bi ovaj Ijuđ78 Fr. L’abbaye de Cluny - opatiju je utemeljio početkom 10. veka akvitanski vojvo­ da Vilim u Burgundiji za spas duša svoje porodice i roda (prim, prev.) 79 Fr. Pierre le Vénérable (1122-1156) (prim, prev.) 80 Lat. dohodak, nadziranje, progonstvo, uterivanje (prim, prev.)

247

ski materijal bio neefikasan u borbi; sa druge strane, krajem XI ve­ ka, upotrebljava se shema koja namenjuje borbu samo bellatores81 vojnicima. Ova evolucija ima dve važne posledice: pošto život slo­ bodnih ljudi više nije izložen opasnosti, oni će platiti novcem ili ku­ lukom; ali ukoliko se javi nedostatak vojnika, potrebno je angažovati plaćenike. Dakle, ovi poslednji, između dva pohoda, nameravaju da „varaju" pljačkajući sela i gradove, što je možda i gore od zahteva gospodara. Zlo je počelo, često kraljevskom inicijativom, u Fran­ cuskoj, u Engleskoj, a kasnije u Kastilji, ili građanskom odlukom u Italiji, u Holandiji, sredinom XII veka, i doživelo svoj vrhunac u XIV veku. Ljudi, grupisani u „ratne družine”, u „grupe", u vojnike, dolaze iz zemalja koje imaju višak populacije ili previše siromašnih; ponekad im se daju netačna imena: Barabansoni, Đenovljani, Navarci. Oni imaju vođe koje potpisuju ugovor, condotta,82 sa gradom, vlastelinom, i samo se jako dobro bore za onog ko će im bolje plati­ ti. Dakle, na goloj zemlji i u samom gradu, znalo se dobro ko, na kraju, treba da plati: u slučaju približavanja „krokodila", „gulikoža”, „varalica” ili nekih drugih na koje se motri u zasedi: gradska kapija se zatvara ili se beži u šumu. Evo još dve ratne manifestacije, koje su poprilično različite. Prva nema uticaja na narod i javlja se kao nešto izmišljeno ili kao aristokratska igra. Lutanje vitezova avanturista u potrazi za ličnim podvigom: potraga za devojkom, dvobojem ili, zarad boljeg ugleda, potraga za svetim Gralom. Svaka „kurtoazna" mrlja u sebi krije do­ gađaje koji raduju istoričare književnosti ili ikonografe; ali s teškom mukom će poverovati da su avanture Persevala i viteza Artura, ili udarci Rolandovog mača, uveseljavali večeri seoskih kuća, ili da su služili kao primer običnom čoveku, ma kakav on bio. I grupne bor­ be jahača, turniri raspoređeni na nekoliko dana, koji su obogaćiva­ li život na dvorcu tokom XII i XIII veka, privući će samo zajednič­ ke gledoce koji će posmatrati borbe između šampiona, u potrebi da se uzdignu na nivo sportskih heroja. 81 Lat. vojnik, ratnik (prim, prev.) 82 Od talijanskog condotta, vođa najamnih družina (vojski) u Italiji u 14. i 15. ve­ ku, onaj koji je spreman da se bori za bilo koga, samo ako je dobro plaćen; pusto­ lov, avanturista, (prim, prev.)

248

Druga je daleko važnija. To su krstašici ratovi: sveti rat protiv neznabožaca ili nevernika. Ovaj rat je pravedan; Crkva to propoveda, kraljevi, imperatori ga vode. Razmišljanje o ovim motivacijama je jednostavno, ali bi bilo potrebno sagledati mnoge nijanse: demo­ grafski višak mladića bez zemlje? ostvarivanje mogućnosti trgovin­ skog „prestiža”? izbijanje ratobornog duha koji ne može da nadjača mir? realna bojazan od muslimanskog pritiska na Mediteranu? Bez sumnje sve je to potrebno sagledati, a naročito agresivni pokret pobožnosti, ne zbog toga da bi se ljudi obratili nego da bi se potisnuo islam, hrišćanski džihad. Oteti Jerusalim Egipćanima, Arapima ili Turcima, dobro naseliti sve obale Bliskog istoka, povratiti Španiju, Siciliju, Apuliju, sve je to samo politika i interes. Islam je to dobro razumeo i još danas na to čuva gorku uspomenu. Nije reč samo o velikim vladarskim ekspedicijama koje verno beleži tradicionalna istoriografija; već o širokom i moćnom pokretu, o manifestaciji ve­ re, o hodočašću naoružanih ljudi u kom svako može da se okuša. Ne postoje „krstašici ratovi” nego „krstašici rat”: svake godine, preko vode ili zemlje, naoružana vlastela, sluge, seljaci, trgovci, kreću ka Istoku. Putovanje je iscrpljujuće, povratak neizvestan, opasnost ve­ oma realna, prete im smrt ili zarobljeništvo; a hodočašće u zemlju po kojoj su hodali Hrist i njegovi apostoli, ako se nije završilo ničim trajnim, smatrano je na Zapadu, od 1060. do 1300, velikim trenut­ kom pobožnosti. Svi su potaknuti: to pokazuju naši tekstovi; govo­ rimo o Isusovom svetom grobu i o Saladinu, a ne o Lanselotu i Ginevri. Rat, nasilje i razaranje koje ga prate predstavljaju, svakako, „lcolateralnu štetu” u primenjivanju mira i zakona. Evo me na kra­ ju pred, današnjim gospodarem naših svakodnevnih života, ako ne i svih naših misli: novcem. Ovde nije reč o javnim ili privatnim in­ vesticijama, ni o cenama ili platama, niti o zastoju ili kretanju nov­ ca, ni o računovodstvenom ili bankarskom procesu, ni o svoti ili monetarnoj politici, ni o trgovini ili razmeni; nego samo o mestu novca u ljudskom mentalitetu, o načinu života svakog savremenog čovelca ovde na zemlji, ma kom rangu on pripadao. Prva primedba će razjasnitii ulogu, u nepodobnom smislu, monetarnih instrume­ nata: sve do XIII velca, čak i kasnije, ako čovek živi na selu, novac 249

je sekundarni element svakodnevnog života. Još gore: tabu koji treba poštovati. Juda i njegovih trideset srebrnjaka, u Svetom pi­ smu je osuđen na Božji gnev; Aristotel, kod mnogobožaca konstatuje istu moć novca, iako ga antička privreda ne poznaje. Istina, hrišćanska crkva prihvata trgovinu i bogatstvo, ali ona u tome vidi nečasni dar i promoviše siromaštvo, jer se ne može u isto vreme „služiti Bogu i M amonu”; sa druge strane, Sveti Luka osuđuje pokvarenost, onu telesnu nad kojom novac dominira, i onu duhovnu koju preplavljuje požuda i zavist. Ovakvo shvatanje je bilo podupi­ rano, najmanje do kraja XII veka, zemljišnim porezom: naturalna privreda gde se trgovina mogla bez problema obavljati trampom, darovima, ili prirodnim predmetima, a kada je reč o kaznama, du­ govima ili platama. Razvijanjem gradova i formiranjem grupa pro­ fesionalnih trgovaca po regijama, između 1100. i 1259, novac je polako ulazio u svakodnevni život. Crkva se odupirala, uprkos oči­ glednoj činjenici daje ona ta koja gleda na novac ili na njegovu ma­ nipulaciju kao na izvor greha, a još više na trgovinu, prodaju, pro­ fit koji se od svega toga očekuje. Njen bes je naročito usmeren na zajam, izvor svake investicije, kojeg se ona ne odriče: naplatiti ka­ matu nakon odobrenog avansa, pod izgovorom da se izlaže riziku ili gubitku profita, što je ekvivalent naplaćivanju vremena, u zavi­ snosti od vremenskog roka zajma; ali vreme pripada samo Bogu; to je dakle kažnjiva krađa. I ako postoji višak, „zelenaštvo", na primer u stopi od 20% glavnice, to je smrtni greh i vodi direktno Sotoni. Uprkos tog napetog ponašanja, koje je po potrebi kršila i sama Crkva, nije li se narod pobunio protiv iskušenja zla? U gradu sva­ kako nije: pored rasta naše računovodstvene, građanske ili čak vla­ stelinske dokumentacije, književnost XIV veka uspostavlja svoje socijalne podele prema pokretnoj imovini i u odnosu na novac. Nesigurnije je u ravnim predelima, pobuna protiv povećanja poreza se neće pojaviti pre 1400. ili 1450. godine, a glavna pobuna koja će trgnuti seljaka: to je nestajanje vlastelinske moći i njene sudske vlasti za koju su zaslužni „Žakovi” iz pariškog basena oko 1350. go­ dine. Definitivno, ne smatram d aje razumno da u ovom trenutku istražujem isključivo u gradu, kao što su to pokušali da urade mno­ gi savremeni istoričari, ostatke srednjovekovnog „kapitalističkog sistema” pre 1450. ili 1500. 250

I ljudi iz drugih mesta Evo čoveka koji je došao iz drugog mesta, možda iz obližnje ze­ mlje; čuo je da se govori kako čovek ovde lako može da se smesti uz plaćanje „poreza na strance"; on neće reći da li je slobodan ili ne sve dok gospodar to ne potvrdi. On se još lakše može skloniti u grad, za koji kažu, ali sa više smelosti nego sigurnosti da njegov „vazduh či­ ni slobodnim” (Luft macht frei). Ali, uprkos svemu, on je tu „stra­ nac”, „neko izvan”, neko sa strane, „aubain”83 (alibi,84 druga strana, kažu Latinjani) ili „forain” (od foris, izvana), „estrange”.85 Nema prava ni na polaganje zakletve86 koja bi ga štitila, niti da se pojavi na sedeljkama ili da učestvuje na sudskim skupštinama. Pre svega, ako se oseća ugrožen, može naći sigurnost u nekom bratstvu kojem će skupo plaćati, ili može da uđe u neki posao ukoliko mu je dozvo­ ljeno da obavlja neku zanatsku uslugu. Osim toga, majstor, u nedo­ statku radne snage, može da potraži te ljude, „goste” koje možemo videti kako krče teren ili prenose teretna kolica. Međutim, ovaj do­ seljenik je tu možda samo u prolazu, đak, trgovac, putujući propovednik - kaže se „gyrovague”87 - ili umetnik koji ide od dvora do dvora, komičar, truver, možda i hodočasnik i, naravno, činovnik premešten iz jednog mesta u drugo. Osim toga, svi ovi ljudi su u kontaktu sa drugim ljudima, ali ti kontakti ostaju površni i prola­ zni. Naprotiv, ako se stranac tu nastani, ako oformi određenu gru­ pu sa svojom porodicom ili drugovima, stvara se novi vid njihovog odnosa sa meštanima. Ksenofobija je univerzalni životinjski osećaj: ona se zasniva na reakciji gotovo biološkog odbacivanja onog koji nije iste krvi, iz istog plemena ili iste vrste; a čovek se, u tom pogledu, razlikuje od 83 Aubain je u srednjem veku bio naziv za stranca, (prim, prev.) 84 Alibi na latinskom znači drugde, na drugom mestu. (prim, prev.) 85 Estrange (engl.) - stranac (prim, prev.) 86 Zakletva se polagala u srednjovekovnom pravosudnom sistemu i predstavljala je jednu vrstu božijeg suda. Verovalo se da Bog neće dopustiti da ispravno izgovori zakletvu onaj čija je izjava bila lažna. Stoga ako stranka nije htela da se zakune ili nije ispravno položila zakletvu, sud nije verovao njenoj izjavi, a onaj ko se valja­ no zakleo sud je njegovu izjavu prihvatao kao istinitu. 87 Gyrovague - bio je monah koji živi sam i ide od manastira do manastira i nije član nijednog bratstva, (prim, prev.)

251

drugih životinja samo po većem ili manjem naporu koji ulaže kako bi postigao dominaciju nad tim negativnim nagonom. Preci su uglavnom doprineli ojačavanju tog neprijateljskog individualizma. Čak i filozofi koji su bili najotvoreniji prema svetu klasifikovali su ljude prema jeziku, izgledu, običajima čak i kada te „kategorije", kao što je govorio Aristotel, ne podrazumevaju ni mržnju ni prezir, jednostavno samo nepoverenje i nerazumevanje; dakle, tek je kra­ jem rimskog vremena „varvarin" izgubio svoje značenje „bradonje” ili „mucavca” i uzeo negativno značenje. Naravno, Biblija, Sveta tri kralja ili hrišćanska poruka jevanđelja su izneli nijanse ne bez čvr­ stih a priori; jer iako Bog potvrđuje da ne pravi razliku među svo­ jim bićima, on je ipak „odabrao” jevrejski narod kao izvestitelja svo­ ga Zakona. Osim toga, ako hrišćanska vera nastoji da ujedini sve ljude, Sveti Pavle ipak pravi razliku između hrišćana „ne - Jevreja” i „onih drugih”. Time se, dakle, vrlo dobro objašnjava d aje srednji vele bio duboko neprijateljski raspoložen prema strancu. Ne toliko zbog bioloških razlika, boje njegove kože, njegove dlakavosti, čak možda ni zbog njegovog jezika ili religije; oni samo sumnjaju u obi­ čaje njihove zajednice: izmišljeno je zamenjeno znanjem. Stranac predstavlja pretnju; on ne pripada zajednici; sumnja se u njegov osećaj časti; vrlo lako ga optuže za zločine, prevare, trovanja. Čak i u mestima gde su ga konačno priznali, kao što je to slučaj u Italijanskim gradovima, on ima poseban status, za njega su i posebne globe, postoji opasnost i od zaplene njegovih stvari nakon smrti, što predstavlja „pravo za stranca”. Situacija se pogoršava počev od XV veka, kada su se pojavila dva komplementarna pokreta u jačanju dr­ žave i rađanju „nacionalnih" osećanja. U to vreme stranac mora da odabere: da bude „vladarev podanik” potčinjavajući se time zajed­ ničkim pravilima ili da pobegne, možda najbolje da se povuče i po­ stane „stranac” u savremenom smislu te reći. Ova ksenofobija ne proizilazi iz „rasizma”, da se poslužimo modernom reci. Da bi se to postalo, trebalo bi da se prezir i nezna­ nje ujedine u odbacivanju. Ništa od toga neće uraditi student uni­ verziteta, činovnik bankarske filijale ili kmet u bekstvu: oni su svi deca istinskog Boga; ponekada ih naučnici slušaju sa interesovanjem, vladari su radoznali po tom pitanju. Ali, klima se menja uko­ liko nedostaje hrišćanska aura: dakle „nevernik”, Saracen, Mavar, 252

Turčin (svi ovi termini su izmešani i međusobno zamenljivi, ukrat­ ko „musliman”, je prokletnik, prijatelj Sotone; ako i ima dušu, ona jedino može biti prodata đavolu. Da li ga vodi strah ili prezir? Mo­ žda oba zajedno. Postoji nekoliko radoznalih umova koji u njima vi­ de više od turbana ili polumeseca: oni verodostojno prevode Kuran, kao što je uradio i Petar Prepodobni, sveštenik u Kliniju, u XII veku; oni čitaju i razgovaraju o Aviceninoj medicini, Averoesovoj fi­ lozofiji; neki sa emocijama govore o Saladinovoj plemenitosti, neki ga čak i obožavaju, poput cara Fridriha II, istina, ekskomunicira­ nog, koji je ,,u noći voleo čuti glas mujezina”. Međutim, takvo mi­ šljenje je zastupljeno samo kod bogatih ljudi i naučnika; u zajedni­ ci se ostaje u okvirima vizije pravoverne crkve: smatrati nekog čoveka „Saracenom” je najveća uvreda, što znači „kriminalac” i „bez zakona". Tačno je da postoji nekoliko grupa muslimana među hrišćanima: samo dve, brojčano i ekonomski zajednice drugog reda i obe isključivo mediteranske, one nad kojima nije izvršena konver­ zija ili bar nije uspela. Postoje pre svega robovi, prodati nakon upa­ da ili po trgovačkom dogovoru sa bogatim trgovcima, eventualno i Crkvom: nalaze se u Liguriji, Levantu, Kataloniji, Provansi; oni su radnici, posluga, podvrgnuti su surovim uslovima, a nekada su čak i ubijani pod bednim izgovorom zbog nedovoljno dobro obavljanih poslova u štali ili uređivanja gospodarevog kreveta. I ovog puta će, možda, biti uvedena ideja o rasnom preziru: jer, nakon 1400. robo­ vi su uglavnom crnci, što predstavlja boju zla. Ostali su veoma spe­ cifični: radi se o mudejarima88 sa Sicilije, iz Portugala i Andaluzije koji nisu pobegli pred hrišćanskom Rekonkistom u Španiji ili na ostrvima, između 1170. i 1300; oni nastavljaju, pod hrišćanskom kontrolom, da govore arapskim jezikom i da propovedaju svoju ve­ ru. Pošto su izolovani i nakon Saveta iz 1214, obeleženi posebnom odećom i bez ozbiljnih reakcija protiv svojih gospodara, pušteni su da žive u miru, ne uvažavajući njihovu umešnost kada su u pitanju zanati i trgovina. Ali odnos prezira prema njima se jedva vidi. Kako da se ukratko ne osvrnem na slučaj Jevreja? Njihova istorija je jedan od neospornih izvora kultura Evrope i Istoka. ToMudejar - muslimanska zajednica u Španiji. Reč potiče od arapske reči muđajjan što znači „dozvola za ostanak’’, (prim, prev.)

253

кош dva milenijuma, u vreme sjajnog napretka i užasnih beda, pred zapanjenim, zadivljenim i besnim očima hrišćanskog sveta, kao i pred očima islama, narod „izabran" od Boga, Avramov narod i na­ rod Biblije - te „knjige tri religije” - zauzeo je, bilo kao pobednik ili progonjen, posebno mesto u društvu. Uprkos nebrojnosti, njegova istorija je veoma dobro poznata, jer je život Jevreja veoma koncentrisan, vrlo organizovan i dao nam je bogat izvor informacija koje idu od teoloških rasprava do cene košer89 mesa. U istoriji srednjovekovnih Jevreja postoji više načina pristupa; sledimo ih. Prvi se odnosi na evoluciju njihovih odnosa sa hrišćanskom vlasti, a da ne pominjem njihovu sudbinu u okviru islama. Od uni­ štenja drugog hrama 70-ih godina nove ere i „dijaspore” koja je po­ stojala do IV veka, kada je trijumfovala zvanična hrišćanska vera, postojanje jevrejskog naroda je svedeno na koncentrisane i čvrste grupe oko Mediterana. Zatim, do oko X veka, odnosi između njih i hrišćanskog kraljevstva deluju prilično dobro. Nijedan ozbiljan po­ kušaj njihovog obraćenja, čak ni izolacije nije vidljiv. U južnom delu Evrope, a naročito u oblastima delimične i postepene islamizaci­ je, položaj jevrejske zajednice u Španiji i Italiji deluje dobar, čak i odličan. Period od XI do XIV veka je najdramatičniji, bez sumnje zbog buđenja hrišćanske pobožnosti i zbog utemeljene i osvajačke moći Crkve. Sa jedne strane verovatno ohrabrena kraljevim autori­ tetom, a sa druge pobožnom propovedi, neprijateljstvo, do tada ućutkano, potresa hrišćansku populaciju. Izolovani već i samim na­ činom života u ovozemaljskom svetu ili s one strane, uporno bun­ tovnici na svaki pokušaj preobraćenja, tvrdoglavi u svom odbijanju sporazuma na bilo kom polju, Jevreji se osećaju uvređeno, progo­ njeno, proterano, a zatim su i napadnuti i masakrirani: pogromi su u XI i XII veku oko 1100. sprovele „krštene” mase u dolini Rajne, a zatim posle 1140. ili 1160. u dolini Rone, koji su bili praćeni nasil­ nim konfiskacijama i iseljavanjima, kao na primer u vreme Filipa Avgusta i Filipa Fepog. Pored toga, Crkva je preterala: 1215. u Lateranu, Inoćentije III nameće Jevrejima nošenje posebnog šešira i „značke” na odeći; što se tiče Svetog Luja, obuzet agresivnom pobo89 Košer - hebrejska reč i doslovno znači „pripremljeno’’. To je hrana koju dopušta Tora i koja se sprema u skladu sa jevrejskim zakonom, (prim, prev.)

254

žnošću, naređuje da se Jevreji, koji su se uvele borili protiv „istinske vere” smeste u zatvorene četvrti grada. Takve mere segregacije su pojačale povezanost jevrejskih zajednica u njihovoj pobožnosti, u njihovim običajima i izolaciji. Zbog takvog terora koji je u XIV i XV veku doveo do nesreća poput epidemija i ratova, progon je ubrzan u južnoj Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, gde su se grupisali veoma jaki skupovi. Ovaj bes se stišao nešto malo posle 1450. i ovoga puta tome su doprineli papstvo i gradska buržoazija ali razlog nije bio ni sažaljenje niti razumevanje, već je ekonomija, u kojoj su Jevreji imali svoju ulogu, nametala tu ideju; uostalom, kasnije je bio oprav­ dan poziv zajednicama da se vrate u Francusku ili u druge zemlje, nakon njihovog više ili manje uspelog izgnanstva. Istina je daje re­ forma i katolička nepomirljivost koja je usledila, još više otežala si­ tuaciju Jevreja. Razlog tome, što je ova „istorija" burna, isprekida­ na pljačkama i masakrima, zatim i koristoljubivim pozivima na po­ vratak, je višestruka sposobnost „izabranog naroda”. Vekovima pre XI veka, moglo se videti kako obavljaju sudske, pa čak i vojne po­ slove u Španiji; obavljali su posebne, ali veoma unosne poslove kao uzgajivači konja ili krojačke poslove. Postepeno istisnuti iz tih eko­ nomskih sektora, što je uradila nepoverljiva Crkva, oni su se nakon XI veka morali prilagoditi poslovima posrednika što dovodi do nji­ hovo rasula. Karolinzi su već u IX veku podlo na njih svalili brigu da u Vizant ili zemlje islama sprovode ljudsku stoku otetu među Slovenima zahvaljujući ratničkim podvizima „velikog cara”. Tu ulo­ gu u trgovini robljem oni će zadržati i u islamu sprovodeći gomile crnaca iz njihovih naseobina u Magrebu do njihovih španskih, sici­ lijanskih i provansalskih zajednica. Oni su ti koji su u XII veku unajmili brodove natovarene senegalskim i etiopljanskim zlatom koje je iskrcano u Evropi kako bi se poremetila ekonomija. Što se ti­ če zajednice gradova, a još više sela, oni su ti, uvek oni, koji obezbeđuju pozajmice sa zalogom po visokim cenama ili u kratkom vre­ menskom roku, veoma često uz lihvarske kamate. A kazna naroda, koji očigledno ne oseća efekte povratka zlata na Zapad, počinje da podstiče žestoku mržnju prema malom raznosaču i njegovom ma­ garcu, koji ide od sela do sela, ravnodušan prema besnim osudama Crkve, ali preko potreban malim ljudima. Međutim, ne vidimo ih u velikim trgovačkim firmama ili bankama u kojima su gazde Italija255

ni: oni dobro znaju da bi bili isuviše izloženi strašnim napadima ko­ ji prate propasti pustolovnih firmi. Za vladare, zaplena jevrejske imovine, iz tog razloga, na posletku, ne predstavlja ozbiljnu finansijsku pomoć. Jevreji, „bogoubice”, govori Crkva? Ipak toleriše bogosluženje, štiti sinagoge, konsultuje rabine. Naravno, u XIII i XIV veku, ona pokreće stravične priče o žrtvovanju dece i o skrnavljenju, ili ne opovrgava glasine o trovanju bunara, o zaverama za uništenje sveštenika. Međutim, zajednica je to ubrzo prekinula: Jevrejin je iznad zakona, iznad svetog. Ne znamo i ne želimo da saznamo šta se de­ šava na njihovim proslavama „Sabata”; naročito otkada je u samoj unutrašnjosti zajednice jevrejski narod, zatvoren nakon 1300. godi­ ne u geto, podeljen na rigorozne i uvažene pijetiste koji su opasniji od njihove mediteranske braće i koji su se više približili hrišćanima, Aškenazi protiv Sefarda. Dakle, bogobojazni strah i gnev prerasta­ ju u gorko nepoverenje, zatim u ljubomoru iz neznanja i konačno u mržnju koju osećamo prema vračevima ogrezlim u đavolski greh. Od toga se treba očistiti i, zbog toga i ubiti. Ali, ubiti taj narod koji je svedok Starog zaveta, narod u kojem se Bog želeo inkarnirati, te Jevreje koje treba gledati kao negativnu, ali neuništivu stranu bo­ žanske poruke, možemo li to uraditi? Nisu li oni odraz Starog zave­ ta? Neće li se sudnjeg dana pojaviti kao svedoci onoga što je bilo „рге"? Među običnim ljudima srednjeg veka nema prezira, nema gnušanja: tu nema „rasizma", a sam „antisemitizam” za kojim naše vreme luduje, nema smisla u srednjem veku. Evo dakle naših ljudi koji žive u manjim ili većim grupama, manje ili više svesni njihovih zajedničkih veza. Prava, obaveze, saradnja sa autoritetom bilo koje vrste, druženje sa komšijom ili stran­ cem, uljudnost u vreme mira ili rata to su karakteristike koje bi, po meni, trebali imati svi „slojevi" društva. Ali, na tom nivou, razlike iz­ među jakih i slabih, bogatih i siromašnih, seljaka i građana se poste­ peno gube. Ne nalazimo li te sličnosti prodirući sada u mozgove i sr­ ca? Šta znaju ti „ljudi srednjeg veka"? 0 čemu razmišljaju?

256

2.

Saznanje Ako me je čitalac sledio dovde, nije mu promaklo da se često pozivam na životinjski svet, u koji smeštam čoveka ipak među najobdarenije; možda će mi zameriti na tome. Ipak, ne može se poreći da, među onima koji su nam najbliže, i koje, uostalom, jedino mo­ žemo ozbiljno posmatrati, pokazuju istovetno ponašanje, uzimaju­ ći u obzir očigledne svojstvene biološke odlike i odlike vrste: život u zajednici ili odvojeno, u gradu ili na selu, pokazivanje radosti ili bo­ la; igraju se, bore se, grabe svoju hranu i obeležavaju svoju terito­ riju; takođe poseduju pamćenje, gde su čulo sluha i čulo mirisa zasigurno najsigurnije tačke oslonca. Olako odbacujemo radozna­ lost u odnosu na takve vidove ponašanja nazivajući ih „instink­ tom". Naučiti slona da broji po našem običaju, majmuna da se igra u kostimu ili psa da izvodi veste trikove; sigurno bi u našim očima izgledalo kao daje reč o „dresiranim životinjama” - rekli bismo „ra­ zumnim”. Sada bi trebalo da se odreknem pozivanja na životinje i da se posvetim samom čoveku, iz razloga što niko nikad nije video psa ka­ ko drži pero ili raspravlja o Aristotelu. Kako prodirem u ljudsko sr­ ce i um, moj zadatak postaje sve delikatniji. Čas je moja dokumen­ tacija nepostojana, neosnovana, ponekad bazirana na čistoj medita­ ciji, pa se stoga vrti oko pojma „mentalitet”; čas se njenom obim­ nom i postojanom korpusu može odrediti datum nastanka, ali ona ide utabanim stazama i tiče se malog broja ljudi. Da bih bio jasniji, reći ću da mi san i njegova uloga izmiču iz ruku, ali da je izlizano govoriti o učenicima na ulicama Pariza. Približimo im se u među­ vremenu. 257

UROĐENO Čovek govori, piše, i takođe se izražava pomoću gestova ili mi­ mike. Svi ovi postupci prevode neko osećanje ili ideju, nastajući u trenutku u kom se čovek izražava, ili su rezultat ponekad dubokog unutrašnjeg razmišljanja. U oba slučaja, njihova baza jeste riznica nagomilanog znanja u mozgu: jedni su dobijeni nasleđem ili nesvesno; drugi su usvajani tokom niza godina.

Sećanje „I učinite to u znak sećanja na mene", reci su sveštenika u tre­ nutku pričešća. „1 to bese učinjeno u vremenu na koje ne postoji se­ ćanje”, navodi pisar ispod svog zapisnika. Memoria predstavlja most između Boga i njegovog stvorenja, postolje na kojem se uzdi­ že društvo, skladište u kojem se čuvaju primeri, uzori, životni pla­ novi. Celokupno postanje pripada prošlosti, a jedan tužan i bespo­ moćan svet, kao što je to bio srednji vek, traži pomoć u sećanju, bi­ lo kolektivnom ili individualnom. Upravo je to ono što održava obi­ čaje, daje smisao prošlosti, odbacuje nepredvidivo, opravdava opro­ štaj. Nije nimalo teško obuhvatiti ono što pogotovo svetina od toga očekuje. Prvo, sećanje na stara vremena, onakva kakva su ih ispri­ čali „naratori” od zanata, ili stariji ljudi; ponavljače tu lekciju kako bi generacije koje dolaze opskrbili znanjima o prošlosti koja rađa sa­ dašnjost, i daje joj osećaj dubine, „istorijski smisao” koji treba za­ jedno podeliti; zatim, znanje zasnovano na svakodnevnom isku­ stvu, ono koje se tiče zanatskih prihoda u radionici ili na polju, ono o granicama rodne grude, o biljnim ili prirodnim pojavama, na ko­ ja se oslanjaju parcelisanje, ubiranje poreza,90 pravo na korišćenje, domet „pravde”. U odsustvu plana ili neospornog razgraničavanja, potrebno je ujediniti, i to na javnom mestu, sve one koji nešto o to­ me znaju ili bi mogli da znaju; brojni su činovi dogovora, gde istra­ živač, pre nego što sastavi tekst, nabraja imena i, ako kažu da zna­ 90 Naime, radi se o posebnoj vrsti poreza kojim je najamnik dužan da zemljoposedniku preda deseti deo svojih prihoda, (prim, prev.)

258

ju, godine svedoka čije se mišljenje zahteva. Očigledno, najteže je naći imena: zaborav na selu se činio potpunim, barem pre XIII ve­ ka. Ako je spektar krsnih imena, sveukupno gledano, veoma širok, on se svodi na prilično sužen odabir za svako susedno selo: ovde će se masovno koristiti Hugo i Gijom, ali u selu pored će dominirati imena Gi i Rober. Te sličnosti mogu isto tako otkriti poreklo koje se u početku ne može naslutiti: dakle, između dva „Žana" samo će se atributom „mlađi" ili „sin onoga" izbeći zabuna - nada najbednijih, uostalom. Što se tiče nadimaka koji se mogu naslediti, čini se da je imenovanje „Žan, sin Žakov” na selu izbačeno iz upotrebe nešto pre XIII veka; o tome sam ranije govorio. U gradu će podela rada, uoč­ ljiva od početka urbanog rasta pre 1200, usloviti mnogo brži dola­ zak „nadimaka”, koji pokazuju zanimanje ili karakternu osobinu. Kao što je glavni razlog zaboravljanja osećaj beskorisnosti, razume se da se u gradu sistemom zanata ne gubi iz vida, kao što je to slu­ čaj na selu, nastavak loze, preci i potomci. Sve ove primedbe tiču se trećeg staleža. Situacija postaje slo­ ženija onda kada se dotaknu druga dva. Pored potrebe da zadrže, poput svetine, sve ono što se tiče njihovog tadašnjeg života, ti ljudi imaju ulogu koja povlači druge prohteve. Zasigurno je to slučaj sa bellatorres,91 koji se najlakše mogu uočiti. Na prvi pogled nema ni­ čeg prirodnijeg: ti ljudi koji ratuju takođe i upravljaju; ono što se ti­ če njihove imovine njima je važno. Upošljavaju sluge i roditelje ka­ ko bi ih ovi podsetili na ono šta imaju, čemu mogu da se nadaju; od XIII veka njima će po naredbi, kao i trgovcima u gradu, služiti knji­ govođe ili pisari. Od njih će naučiti ono što je bitno sačuvati u sećanju; po potrebi njima će čitati ili ponavljati, ili će sami recitovati, kao onaj gospodar iz Gina o kojem sam govorio, ono što treba da sa­ stave u formi distiha ili rustične pesme. Normandija i Engleska su pre 1200. godine sačuvale brojne „traktate” o poljoprivredi, kao i Italija (ratarstvo, Husbandry), koji su ponekad plod monaškog is­ kustva i koji služe gospodarima poseda i njihovim upraviteljima. S obzirom da su u pisanoj formi, zasigurno su delo klerika, koji ih sa­ činjavaju jedino zahvaljujući izveštajima koje im podnose ljudi od zanata. 91 borci

259

Aristokratija takođe ima dva mesta sećanja, koja su joj, ovaj put, svojstvena. Na prvom mestu, mašta njihovog društvenog sloja se hrani ljubavnim i ratnim pričama, u kojima se mešaju podvizi mitskih heroja sa podvizima njihovih sopstvenih predaka. Neop­ hodno je čuti kako ih recituju, pevaju, glume pred svima stari, koji ih obogaćuju sopstvenim sećanjima ili mladi, koji će iz njih crpsti primere i motive ponosa. Naravno, autori koji se trude da sačine a zatim da recituju tu „epsku poeziju”, te canzone, te romanceros, je­ su profesionalci, istovremeno pesnici i istoričari. A da bi oni sami zapamtili te priče ili da bi ih kasnije drugi zapamtili, koriste se ve­ oma jednostavnim postupcima pamćenja: ritmovi, asonance, pona­ vljanja, stereotipi koje pažljivi slušaoci sa svoje strane mogu utisnu­ ti u pamćenje. Drugo polje sećanja aristokratije nije samo ideološki obojeno; ono takođe ima političku crtu i tiče se pamćenja imena. Upravo na njemu se zasniva prozopografija, koju veoma neguje istoričar rodbinskih veza, rodoslova i moći. Nabrajanje redosleda predaka, naročito onog koji pripada najprestižnijoj grani porodič­ nog stabla, predstavlja apsolutnu političku i isto tako ekonomsku potrebu: ona opravdava autoritet nad drugima, bilo velikim ili ma­ lim; približava nivo kraljeva ili prinčeva, u kojem je princip naslednog legitimiteta pravilo. Stvorene a zatim prekinute veze prilikom sklapanja braka ili prenošenja nasledstva ispoljavaju se preko premeštanja onomastičkog prtljaga koji oduševljava istoričare prava i porodice. Mi smo sačuvali izvestan broj tih rodoslova ustanovljenih u trenutku kada je moć gospodara osećala ogromnu potrebu za po­ jačavanjem kontrole nad slabijima: od kraja XI do sredine XII veka. Kasnije će ta briga o spoznaji korena autoriteta nad ljudima i imo­ vinom osvojiti građanstvo, naročito čelnike trgovačkih esnafa. Me­ đutim, moć koja će iz toga proizaći biće, dakle, jedino politička a ni­ kako ideološka. Naravno, te „podsetnike” su utvrdili ljudi od pera, iako su se gospodari lažno predstavljali kao autori istih, kao što je to slučaj sa anžujskim grofom po imenu Fulk Rošavi, u XI veku. Po­ nekad je značaj tih popisa toliki da se u njemu jasno vidi postupak u radu klerika po naredbi, na primer pod perom kanonika Lambera đ’Ardra za gospodare Gina: on je ispitao stare i mlade, pročitao ne­ koliko tekstova, saslušao legende; njegovo pamćenje je stoga na drugom stepenu. Ono se razvija u koncentričnim talasima, u otkri260

vanju jedne po jedne pojedinačne grane središnjeg stabla; priznaće da postoje praznine ili će ih popuniti svojom maštovitošću. U tim spiskovima ne nedostaje žena, u svakom slučaju kad su one donele zemlju i slavu. Ideal je stići sve do stirpes, kraljevskih korena, karo­ linških: tri veka posle smrti, Karlo Veliki, čak i njegovi prosečni naslednici, još uvele su velika preporuka, kako u epskoj književnosti tako i u rodoslovima XI i XII veka. Biti potomak „velikog imperato­ ra”, kakva slava! Nepotrebno je reći da, uprkos zbirkama legendi ili vatrenoj revnosti mnogih istoričara, većinom onih sklonih germa­ nizaciji, niko do tih korena nije sa sigurnošću stigao. Utvrđeni spi­ skovi najčešće su nastali jedan ili dva veka pre nego što su sačinje­ ni u pisanoj formi. Ali ići još dalje? Da li bismo bili u stanju da to sami obavimo bez pomoći matične službe? Tu bi nam trebali orijen­ tiri: „Samo napred, ne znam ništa”, smatra se skromnom izjavom grofa Fulka, „jer ne znam gde su moji preci pokopani”. Nekropole, građevine, parastosi koji se prenose iz generacije u generaciju, zamenjuju sećanje na preživele. Još jednom, upravo mrtvi održavaju slavu živih. Slučaj molitvenjaka je jasniji. Oni jedini imaju pero u svojoj vlasti, pre nego što nastanu „knjige sećanja”, ricordanze građanstva u XV veku. Po potrebi, oni će na sopstveni slučaj primeniti postup­ ke pamćenja koje je „velikan" od njih tražio za sebe: upravo svoju porodicu proučava, sredinom XII veka, Lamber de Vatrelos, kano­ nik iz Kambrea. A pošto je Crkva ovladala veštinom upravljanja svojom i tuđom imovinom, klerici su takođe morali da se pobrinu za računanje, proveravanje i sećanje. Ali poverava im se i druga nadležnost. Kao posednici Svetih spisa, oni su čuvari i posrednici između njih i vernika: moraju im čitati, recitovati, jasno tumačiti Svetu knjigu, ali isto tako psalme koji skandiraju liturgiju, exempla koji podupiru njihove govore, knjige mučenika gde iznose imena svetaca koji se poštuju, kapele gde se upisuju praznici koje treba proslaviti. Sve to treba održavati, a po potrebi i obogaćivati. Upra­ vo su se kod klerika najranije i najsavršenije razvile tehnike pamće­ nja: lanac reči koga održava upotreba ponavljanja jednog središnjeg podatka; ideje koje od početka pokreću ponavljanje i komentar; obrasci na koje se oslanjaju paragrafi neke besede, ti incipit koje obožavaju stručnjaci svete diplomatike; sistematska upotreba teh­ 261

nike „napamet” koja zahteva seanse ponavljanja sa pevanjem, ili psalmodiju - reč čije značenje samo sve otkriva. U tom pribegavanju pamćenju, čitav fond opšteg znanja služi kao rezerva za crpljenje. Već sam u nekoliko navrata govorio o exempla, tim poučnim anegdotama koje su sredinom XIII veka ob­ znanili dominikanski istraživači kao što su Etjen Burbonski ili Cezarije od Hajsterbaha. Ti tekstovi su pobudili živo interesovanje kod istoričara narodne misli - ne usuđujemo se da kažemo „kulture”. To su, u stvari, priče koji su sakupili fratri propovednici, najviše na se­ lu, uostalom, kako bi ih osudili ili popravili; priče koje svedoče o sećanju na davna vremena, o potisnutim verovanjima, snažnim fan­ tazmama, koje u svom kolektivnom sećanju nose vulgum, minores, illiterati: to je „folklor”, kultura naroda, kako se govorilo na kraju XIX veka. Shvaćen u prezrivom značenju, ili, u najmanju ruku, pe­ jorativnom, od samog nastanka u modernom dobu - ne traje li to još uvek? - folklor je danas viđen kao jedan od najsigurnijih nači­ na pristupa psihologiji zajednice ili ukorenjenosti starih tradicija. U međuvremenu, valja imati na umu da su znanja koja on prenosi sa­ mo „narodna”; u ranom srednjem veku postoje koncili čiji kanoni hitaju da osude verovanja, običaje, formule koje dolaze iz veoma starog doba, iz keltskih, germanskih ili grčko-rimskih vremena: mi ne verujemo više u vile, ali izrazi kao što su „Bog te blagoslovio” ili „Nazdravlje” koji su učtiv odgovor na lajanje našeg bližnjeg, pred­ stavljaju klasične formule za isterivanje zlih duhova za koje se verovalo da su obuzeli nazeblog nesrećnika: te formule je osudio i za­ branio koncil u Leptinu 742. godine! Imaginarno Činjenica da danas postoje ljudi koji se zastrašuju dinosaurusi­ ma od kartona ne spada pod „imaginarno”, zato što su nekad davno ove ogromne životinje zaista postojale; ali činjenica da su, posle X ve­ ka pa sve do danas, barem u severnoj Evropi, žene verovale da vide noćne jahače koji jašu u vazduhu, poput „Mesnie Hellequin”, šamanske čarobnjake koje vodi boginja noći, jeste prenošenje nečeg izmi­ šljenog u njihovu podsvest, koje nije ničim drugim izazvano do nji­ hovim strahom od smrti i mraka: to je „imaginarno”. Ono se hrani, 262

dakle, nagonskim porivima i iracionalnim tumačenjima. To široko polje istraživanja na kojem se s ushićenjem zabavljaju istoričari ide­ ja i stručnjaci psihijatrije nema granice, ni tamo gde zadire duboko u mitove koji se u tom polju prepliću, ni tamo gde se mešaju izobli­ čeno sećanje i čista fantazija. Ljudi srednjeg veka nisu bili ravnodu­ šni u pogledu stvaranja imaginarnog, nego su ga osuđivali kada do njih dođe: u XI veku Burkard de Vorms je u tome video paganske ko­ rene koje treba iščupati; u XIII veku dominikanci su u njemu otkri­ li jeretičko zastranjivanje. Imaginarno je zajednički deo svih staleža, država, polova, životnog doba; a da li ćemo se mi uhvatiti naročito onog koje je svojstveno klericima koji se o njemu izjašnjavaju ili onog koje je svojstveno seljacima koji ga priznaju, čisto je pitanje izvora. Sanje najčvršći oslonac imaginarnog, kao i danas uostalom, a u srednjem veku on je i najsigurniji način za njegovo razotkrivanje. Sveci i ne tako sveti monasi pričaju o svojim snovima; kraljevi i prin­ čevi takođe, i neki drugi koji o tome malo govore. Ta svedočanstva očigledno govore pre o onome šta su ti ljudi verovali da sanjaju nego o onome šta su zaista sanjali. Iako je sadržaj tih snova svet, Crkva je podozriva prema snu: ona se boji zamki koje je Sotona postavio. Zar nismo, u stvari, videli da neki princ donosi nagle i nerazumne odlu­ ke pod izgovorom da ih je video u snu? Ili, isto tako, šta misliti o pri­ padniku prvog reda kome u snu neki sveti čovek otkriva - to je onda „dobar san” - mesto na kojem počivaju njegove mosti: „izmišljanje" relikvija time dobija na značaju. 0 čemu sanjaju ti ljudi? Kao i da­ nas, bez sumnje: o događajima prethodne večeri, problemima sutra­ šnjice, o strepnjama ili nadama njihovog ovozemaljskog života. Da bi se takvi snovi mogli ispričati, potrebno je da govore o Bogu, o Svetoj knjizi, o spasenju, o smrti, i tada čine, kao u čitavoj hagiografiji, jed­ no sređeno i poučno pripovedanje: to je visio, a ne običan somnium. Međutim, treba paziti da se ne ode s druge strane tog prostog apparitio: to bi značilo prepustiti se otrovu predskazivanja, u kojem tinja­ ju predosećaj, predviđanje, odbacivanje Reči koja je govorila u sno­ vima. Od XII veka, prvi lateranski koncili su formalno zabranjivali tumačenje snova. Ipak, to je stav klerika: u vreme Žana de Mena i Romana o ruži, u vreme Dantea u Italiji, na početku XIV veka, san se obesvećuje, postaje svetovni odjek svakodnevice, a možda je samo zato što snovi običnih ljudi dolaze do naših izvora. 263

Ti ljudi sanjaju samo svetog Benoa, olujne nepogode ili svoje pretke. Katkad se u snu iznenada desi poneki neverovatan događaj ili se pojavi neobičan lik: kad se probude, sami sebi opisuju to svedočanstvo; i ne može se tvrditi da, po završetku prepričavanja, čije značenje tumače preko briga koje ih muče, nisu sami sebe ubedili da su videli „čudo”, mirabilia. Mnogo je truda uloženo da se u pripovedanju Marka Pola ili Mandvila otkrije udeo čiste mašte ili udeo manje-više svesnog izobličavanja: u njima ne postoje, kao što se očekivalo, ljudi koji se šti­ te od snega svojim ogromnim stopalima, niti jednoroga, a ni ježeva koji vise sa drveća; ali ima ljudi koji imaju na nogama skije, nosoroga i kestenovih ljuski na platanima. U izmišljanjima putnika i sa­ njara postoji spontani deo neobjašnjivih analogija i stvaralačke vo­ lje. Imaginarno se dakle hrani manje-više ovladanom stvarnošću: ako su ljudi XIV i XV veka verovali da posvuda vide izobličena bi­ ća, neobične životinje ili kosture putnika namernika, vukova pred vratima Pariza, kuge je i te kako bilo. Naravno, tim sanjarenjima će pomoći čitav spektar seksualnih nagona: u psihijatrijskoj dijagno­ stici današnjice oni igraju odlučujuću ulogu: bilo daje zamišljen ili stvaran, telesni kontakt ođuvek zauzima značajno mesto u našim snovima. Ali, upravo je to područje na koje se baca veo religiozne čistote i straha. Veoma su retlci opisi koji prizivaju te zabranjene sli­ ke; u krajnjem slučaju, to su prolazna iskušenja koja će umeti da prebrodi jedan sveti Antonije ili bilo koji drugi isposnik. Opet ne smemo zaboraviti ne toliko čest i očigledan slučaj: snovi pod uticajem androginije. Kada će se i kako, na kraju vremena, pomešati po­ lovi, izbrisati osobenosti, da bi sva stvorenja u Sudnjem danu čini­ la samo „jedno jedino telo" kao anđeli? To je odlučujuće pitanje za sudbinu čovečanstva kao i pitanje o polu anđela. Kada ih je godine 1453. bombardovala artiljerija Muhameda IT, konstantinopoljski učenjaci su pokušavali da odgovore na to pitanje pre nego što se predaju u ruke nevernicima. A mi savremenici koji se podsmevamo takvoj brizi u jednom takvom trenutku, nismo ništa shvatili o poslednjim mukama tamošnjih hrišćana; Turci su ih prekratili. Među veštinama - mi bismo rekli disciplinama - koje su se uči­ le u školama, o čemu ću, uostalom ponovo govoriti, jedna je imala krajnje nejasne crte: muzika. Međutim, ako je ona uključivala ono 264

što joj daje naš zdrav razum, onda je u to vreme bilo potrebno pre­ vesti je izrazom „harmonija": harmonija nebesa, Prirode, nadljud­ skih fenomena. A razlog mog izlaganja o tome na ovom mestu leži u činjenici što ja u muzici vidim element prirodnog dara, unutrašnju sklonost ka zadovoljenju zahteva harmonije. Nema sumnje daje čovek srednjeg veka bez muke ubeđivao sebe da se upravo u muzici na najbolji način izražava volja za ravnotežom koju Bog želi; spoznaja te neosporne istine nije imala dodira sa Rečju, a još manje sa Slo­ vom. Upravo se u Prirodi čovek uči o Bogu, tvrdio je Sveti Bernar 1150. godine, iako je i sam bio veoma obrazovan i neumoran propovednik. Da bi se mogla izvući korist iz te harmonije božanskog delà, potrebno je posedovati, a to je urođeno, osećaj i smisao za Lepo. U tom domenu istoričar ostaje zbunjen. Kako otkriti ono što je čovek nazivao lepim tokom jednog milenijuma, kada taj lični i unutrašnji osećaj izmiče definiciji, ili još više, klasifikaciji? Imamo na raspola­ ganju samo dva načina pristupa, oba veoma skučena. Propovednici, hroničari i, zašto da ne, pesnici koji hvale Lepotu kao jednu od Vrli­ na. Međutim, njihova je beseda previše uprošćuje: za živo biće, pej­ zaž, ljudsko delo, „lepo" je ono što je „dobro", to jest, ono što se svi­ đa ili nastoji da se svidi Bogu; to je odavanje počasti Božanstvu, ali isto tako i njegov odraz. „Dobar grad" je miran, uređen, aktivan, on je „1ер"; „dobar" vitez upražnjava hrabrost, posvećenost, čestitost, on je „1ер". Ipak, ni drugi način pristupa nije ništa ubedljiviji: to su predstave, naročito prikazane na rukopisima, freskama, platnima, ili izvajane na zidovima; i, u nedostatku sigurnih primera, mogli bismo tome bez sumnje dodati vrtove. No, vreba nas razočaranje: u nače­ lu, princ ,,u svom veličanstvu”, gospodar prikazan na svojoj nad­ grobnoj ploči, anđeo Sudnjeg dana ili čak Hrist na ornamentu crkve­ ne apside morali su biti „lepi”; dakle, svi su ličili jedan na drugog. Tokom vekova su se smenjivali gestovi i izrazi tipični za određen pe­ riod, ali sve to ostaje samo apstraktni ideal. Treba sačekati XIV vek da bi se nagovestilo preispitivanje „dobrog” koje odgovara „lepom”, povratak stvarnim crtama: možemo li onda smatrati „lepim" glave Šarla V ili Di Gesklena u Sen Deniju ili u Amijenu, kada su oni „do­ bri ljudi"? Zapravo se, bez prelaznog stanja, prešlo sa imaginarne lepote na surovu stvarnost. Više se nećemo čuditi što društvena di­ menzija baca na to svoj otrov: odjednom, od nastanka romaničkih 265

timpanona, običan narod postaje „ružan”. Jedino područje gde se naslućuje smisao za lepo jeste predstavljanje žene. Generalno muški karakter sveta umetnika (između ostalog, i pesnika) to veoma dobro objašnjava. Gore sam spomenuo ideal žene, u najmanju ruku u teo­ riji. U poslednjim stolećima srednjeg veka smisao za lepo se sve više premešta ne na lice žene, koje gotovo uvek ostaje stereotipno, nego na njene obrise, na primer preko izrazite naklonosti ka njenim nežnim udovima, upadljivoj savitljivosti njenog struka, do važnosti ko­ ja se pridaje grudima i vratu; takvo predstavljanje izmiče pravilima harmonije da bi se prelilo u senzualnost. Moda prisutna u krojenju odeće po meri za oba pola, uostalom, daje veći značaj telu, koje je ponekad bestidno obnaženo, ili je skriveno s licemerjem. Ali kod umetnika, upravo je želja za pažnjom gledaoca ili slušaoca vodilja njegove kičice odnosno pera. Poslednji delokrug, danas veoma dobro proučen u Francuskoj, jeste uloga boja. Ona je nesumnjivo suštinska u unutrašnjem, pa čak i spoljašnjem ukrašavanju građevina, na porodičnim grbovima koji se od XII veka generalizuju, ali naročito u načinu oblačenja, uključujući i radna odela. S pažnjom smo izdvojili faze dominacije određene boje - bele, crne i crvene pre hiljadite godine, plave u XII i XIII veku, zelene i žute pri kraju srednjeg veka - s tim da nismo dokučili razloge takvog smenjivanja; uostalom, narodna mudrost potvrđuje da se o tome ne raspravlja, jer je to pitanje ukusa i mode. Ipak, simbolički smisao boja predstavlja polje na kome se imaginar­ no jedva može naslutiti; ali zato ono što izbija pred oči istoričara je­ ste srednji vek koji nije ni crn a ni od zlata, nego svugde vrvi od ži­ vih nijansi, šija u svim bojama, koje su postale najprirodnije sred­ stvo u prikazivanju lepog.

Mera „Triput meri, jednom seri”, kaže narodna izreka. Tome još tre­ ba dodati znanje i moć. U malom broju disciplina naše vreme se su­ protstavlja srednjem veku. Za nas, jedan litar, jedan sat ili jedan ki­ lometar su podaci oko kojih se ne raspravlja, i ceo svet se slaže oko toga, doduše, ne bez poteškoća. 266

Kao što znamo, jedino su Velika Britanija i neke teritorije koje su nekada bile pod njenom dominacijom ostale verne nerazumlji­ vom, arhaičnom i zbrkanom sistemu, koji potiče iz srednjeg veka i čiji razlozi upotrebe ovde nisu ni bitni. Ipak, osećanje nerazumnog, nereda i hira koje izaziva takva upotreba pred očima onoga koji je takav sistem napustio, deli i istoričar kad se nađe pred srednjovekovnom „merom”. I, iako se čovek ne rađa sa znanjem da računa, mentalni sklop koji služi kao osnova društvu može biti smatran uro­ đenim. Poimanje mere u suštini predstavlja individualni nagon, ili ako tako želimo, kolektivni, i onda pripada jednoj grupi, porodici, udruženju, selu: ono je jedna od jedinstvenih odlika te grupe. Iz to­ ga proizilazi da rasutost podataka kojim raspolažu izvori navodi sva­ kog istoričara srednjeg veka da svoje istraživanje veže za lokalnu „metrologiju”, podjednako nejasnu i beskorisnu. Takav poduhvat je ustvari utoliko uzaludniji koliko i izreka „čovek je mera svih stvari”, kako je govorio Protagora u vreme Stare Grčke, koja nema samo iz­ gled moralne maksime, nego nas podseća da izražavanje u „stopa­ ma", „palčevima”, „koracima", „laktovima”, ili u vrećama, u jutrima, snopovima, aritmetički gledano nema nikakvog smisla. Pa ipak, i kad bismo uspeli da ustanovimo odnose ili srednju vrednost, ostalo bi da se jedna mera za žito nazvana „do crte” i druga nazvana ,,dupke puna” mogu kretati od jedne do duple, zavisno od toga da li našu računicu zaustavljamo na samoj ivici mere ili preko nje; ili isto tako da jedno „jutro” zemlje nije isto što i oranje bika i oranje konja. Če­ mu onda uporno upirati prstom u grube, pogrešne procene i tvrdo­ glavo verovati u posledice nepoštenja ili neznanja? Isto tako i na vr­ hu društvene lestvice greške mogu biti ogromne: godine 1371. vlast u Engleskoj je nameravala da oporezuje kraljevske parohije; ona je procenila da ih ima 45000, a bilo ih je najviše 6500. Dakle? Taj do­ kumentarni prtljag ne vredi ničemu? Da li treba da se zadovoljimo gotovo pukim nagađanjima u svakodnevnom životu - „moja ze­ mlja”, „moj prihod", „moje pravo na korišćenje” - ili izrazima koji jedino znače „velik”, „brojni”, „bitan” bilo da je reč o kući, smrti ili zaradi? Bez sumnje, da. Ipak, kada se stavlja na nivo svih ljudi, ne­ ukih i učenih, broj ne znači ništa: on je samo Božje delo, i, s obzirom da je takav, njegova vrednost se ne može dovoditi u pitanje, ne mo­ že se ispravljati, ili s najjačim razlogom izvrtati; namerna pogreška 267

u računici je uvreda prema Tvorcu, gotovo krvni zločin. Osim što je svet, broj je takođe znak moći: Božje moći, zasigurno, ali, ako treba, i kraljeve, prinčeve ili, skromnije, moći gospodara ili grada. Bilo da je javni ili ne, broj ima lični pečat i promenljiv je; kao takav, on je takođe simbol, što opravdava da se ne traži isključivo njegova broj­ čana vrednost. Ovog puta reč je o antičkoj poruci, manje-više hristijanizovanoj, koja pomračuje numeričku vrednost: cifri jedan, izrazu božanskog jedinstva, odgovara trijada egipatskog ili vedskog pante­ ona prehrišćanskog trojstva; četiri je broj geometrijskog savršen­ stva, broj nebeskog Jerusalima, broj Hrama i Božje kuće; sedam je broj Postanja i jevrejskog kalendara, uostalom i broj dana u nedelji. Što se tiče broja šest, on sam po sebi znači „mnogo", jer prevazilazi ono što se može izbrojati prstima jedne ruke: šest drugova, šezdeset brodova, šest stotina nastradalih, šest hiljada duša, ili ono što se isto ne može brojati: šest puta šest, trideset šest. Pitanja koja istorija i grupisanje cifri postavljaju istraživaču proizilaze iz tih namera. Ona su daleko od jasnih; evo nekih od njih. U računanju je dvodecimalni sistem vladao sve do trijumfa metrič­ kog sistema u XIX veku. Nasleđen iz mediteranske antike, i usvo­ jen u hrišćanskoj crkvi, njegovo poreklo je rado predmet rasprave: mesečeve mene, koje se lako daju posmatrati, usklađivale su - a u islamu još uvek usklađuju - proticanje vremena u godini, ali one se ne podudaraju sa vremenom Zemljine revolucije oko Sunca. Bilo je dakle potrebno pribeći ili sazvežđima koja se vide na nebu i koje je Ptolomej svom snagom pokušao da pregrupiše u dvanaest sazvežđa ili pre svega, biblijskoj poruci koja govori o dvanaest plemena Izrailjevih. Broj dvadeset koji ulazi u sastav sa brojem dvanaest, na pri­ mer u tadašnjem monetarnom sistemu, služi da se prisetimo naših dvadeset prstiju sa ruku i nogu, što je jedva ubedljivo. Kada je u pi­ tanju nula, strana antičkim narodima koji su više od nje koristili omegu koja je označavala kraj svih stvari, kao što je alfa otvarala spisak istih, ona se uvodi u zapadnu računicu najranije u X i XI ve­ ku pod vizantijskim uticajem, isto tako poteklim od Hindusa koji su koristili nulu više od hiljadu godina. Pored toga možemo dodati da, uprkos pogodnostima u računanju koje je nula omogućavala, jedva da je bila u upotrebi pre razvoja trgovinske i poreske prakse u XIII veku. Možda je simbolizam nule, taj savršeni krug koji nema poče­ 268

tak ni kraj, smeštao ovaj broj na Božji nivo a ne na ljudski. Postoji tu još jedan problem ali ne i najmanji: zamena rimskih cifri arap­ skim. Ovoga puta su uzroci i etape veoma vidljivi: tu je pre svega kontakt sa islamom i Istokom uopšte, u trenutku trgovinskih i kul­ turnih razmena, i posle 1050. u vreme krstaških ratova, u stvari najranije posredstvom Španije i Sicilije. Očita pogodnost u pisanju se nameće upotrebom nule, uprkos protivljenju klerika; pisati 198 umesto CXCVIII uspostavlja bespogovorni napredak. Pojava te no­ ve prakse se razlikuje u prvo vreme kroz dokumentaciju italijanskih trgovaca ili kod crkvenih pisara koji imaju dodira sa Istokom s kra­ ja XI i početkom XII veka. Aluzija koja prethodi usavršavanju srednjovekovnog računanja vodi na sasvim prirodan način ka tehničkom i umnom opremanju svih ljudi koji su bili u dodiru sa aritmetikom i geometrijom, inače dve veštine koje su se predavale u školama. Ne znamo ništa o veli­ kim postignućima Kelta ili Germana u premeravanju ili merenju prostora; ona su sigurno bila utemeljena jer je i sam Cezar otkrio preciznost i jednako rastojanje između tragova i tačaka galskog grupisanja; što se tiče skandinavskih naroda od VIII do X veka, njima nije trebala ničija pomoć da iscrtaju po tlu, u Irskoj, Normandiji ili na Jitlandu, granice parcela koje su pripale ratnicima ili njihovim ljudima. Ali, ne možemo zanemariti da je upravo grčko-rimsko nasleđe služilo kao model tokom hiljadu godina. Od Hesioda, osam vekova pre nove ere, pa sve do Boecija, pet velcova posle Hrista, preko Plinija, Varona ili Kolumele, u hrišćanstvo su se slivali primeri i po­ uke. Isto tako možemo reći da hrišćanstvo sve do XV veka nije ništa dodalo: o tome svedoče crteži poput onih čiji je autor Vilar D’Onkur iz XIII veka, fragmenti iz katastara XV veka, celokupna ikonografi­ ja; okovi, nišan i slikarski stalak, kompas i visak, uglomer i nivela, a da ne računamo još, za konstrukciju, čekrk ili šetalicu sa protivtegovima. „Graditelji katedrala” bili su bez sumnje neuki dobrovoljci ko­ ji su gurali kolica a istraživači iz fiorentinskog katastra 1427. godi­ ne ništa drugo do obični pismeni ljudi; ipak, iznad njih su bili maj­ stori zanata na gradilištu i inženjeri iz katastra. I za kraj, kako da za­ boravimo da su upravo ta vremena iznedrila primitivne mehanizme za računanje kao što su računaljka na komplikovanim brojčanicima, koje je jedna uporna tradicija pripisala genijalnom umu Žerbera 269

d’Orijaka, budućem papi u XI veku; zatim, mehanizam računanja u redovima i kolonama, za nas očigledan kamen temeljac čitavog ra­ čunanja, koji su opet na kraju XII veka otkrili italijanski trgovci i bankari u želji da imaju brz i jasan uvid. Moramo biti oprezni kada na svetio iznosimo greške u računa­ nju kojima obiluje srednjovekovno knjigovodstvo, bilo trgovačko bilo poresko; ti ljudi nisu bili neiskusni, nepažljivi ili nepošteni kao ni mi danas, uostalom; u pogledu podataka procenjenih u gotovini, bili su neprekidno prinuđeni da nesvesno prave greške zbog tada­ šnjih vrednosti metala koje su morali pretvoriti u „računske” jedi­ nice. Kako ne bih zalazio u istoriju novca kojoj nije ovde mesto i ti­ me se previše udaljio od teme, neka mi bude dovoljno da se prisetim nekih jednostavnih osnova, koje su veoma različite od naših. Vrednost svih suma novca koje treba urediti ili naplatiti procenjena je na osnovu numeričke skale koja nije ništa drugo do apstrakt­ na suma, bez „pravog” pokrića: jedna livra (koja uostalom predsta­ vlja težinu metala u početku) odgovara sumi od dvadeset „groševa” (reč prosto znači „ono što se plaća”), a jedan groš vredi dvanaest di­ nara (još gore ovde: denarius to je „ono što se prodaje”). Međutim, ta čudna međuveza, uzeta kao fiksna, postoji samo u teoriji: tako je samo Francuskoj bilo tridesetak skala za računanje, u zavisnosti od mesta gde se kovao novac ili od starih običaja zaboravljenog pore­ kla. U jednu livru uvek ide dvadeset groša, ali ta „livra” nije ista u Parizu, u Turu, u Beču ili negde drugde, i njihov odnos je međusob­ no veoma različit: vrednost jedne sume procenjene na „pariški" na­ čin odgovara samo 80% vrednosti iste procenjene na „turnški”; i ako se knjigovođa nije potrudio da to precizira, jer ne oseća potre­ bu za tim, istoričar neminovno srlja u grešku. Iako je prva prepreka srušena, sledeća je još gora: platićemo porez ili neku stvar pomoću metalnih novčića različite težine, „na­ ziva” ili izgleda; oni ne nose nikakvu brojčanu oznaku i razlikuju se jedino prema opštepoznatom nazivu koji im otkriva identitet: jedan eki, jedan anjel, kruna, franak (to je čovek sa oružjem), stotine dru­ gih, u Francuskoj ili drugde, fiorin, dukat, matapan, marabotin, itd. Elem, samim tim, knjigovodstvena vrednost tih vrsta nije nipošto fiksna: ona varira u zavisnosti od tržišta ili volje kovača, dakle, u za­ visnosti od zone u kojoj se takvi podaci primenjuju. Od kog metala 270

se kuju, uostalom? U karolinško doba, retkost, ili čak nepostojanje zlatnih žica u zapadnoj Evropi, tvrdoglavo odbijanje Crkve da crpi ili pretapa blaga koja je nagomilala bilo iz antičkih hramova bilo od zarade od trgovine robovima, ili jednostavno od zakupa koji su pla­ ćali „naseljenici” koji su obrađivali njenu zemlju, sve to je navelo vlast da se odrekne kovanja novca u zlatu. Pređimo na posledice tr­ govačke paralize pred grčkim ili muslimanskim Istokom, koji je ostao dvometalan. Kako je na Zapadu, u naknadu za to, bilo srebra u izobilju, držali su se njega. Ali, u trenutku kada tri mediteranske kulture ulaze u trajan dodir, od 1020. ili 1050. godine u čitavoj ju ­ žnoj Evropi, zlato ponovo postaje neophodno radi poravnanja sada značajnih pogodbi. Na tu „glad” za zlatom se kasnije pozivalo da bi se objasnili ciljevi evropskih osvajačkih pohoda na Afriku ili Ame­ riku, koje su obilovale zlatom; ipak, u tome se isto tako može videti jedan od odlučujućih faktora nasilnih pohoda na islam, zamaski­ ranih u milosrdne „krstašice ratove”. Zlato u suštini dolazi iz Suda­ na, iz gornjeg Egipta, iz Indije. Može se prenositi karavanom ili bro­ dom sve do Sicilije, do Balearskih ostrva, Španije već od početka XII veka. Taj priliv zlata kao rezultat trgovinskih razmena ili nasil­ ničkog otimanja ponovo je pokrenuo posle 1250. godine kovanje zlata na Zapadu; nova korenita promena poticala je uostalom iz ve­ oma nestalnog odnosa vrednosti dva metala, zlata i srebra. Ta zbr­ ka imala je dve posledice: otvorila je put slobodnoj trgovačkoj spe­ kulaciji i poduprla je hirovitost cene života. Ona je pobudila takođe, kako kod ranijih istoričara tako i kod sadašnjih, neprijatan osećaj daje istraživanje, ako se oslanja na ćudljivost cena, plata, dakle „životnog standarda”, savršeno nerealno; i upravo je to razlog zbog kojeg se od toga suzdržavam; i šta reći o zastranjivanju u odnosima sa iskrenim Poenkareom? Ipak su ljudi tog vremena bili i te kako svesni nepogodnih aspekata takvog haosa: Justinijan, Karlo Veliki, pape lično pravili su reformatorske projekte a aristokratska knji­ ževnost je u tome videla drugog Aleksandra Velikog. Ipak, uslovi za neko ozbiljno ostvarenje nisu postojali, i treba sačekati „prosvetiteljstvo” i XIX vek da se tako nešto i isproba. Uostalom, kad je reč o prostoru, zapremini ili broju, srednjovekovni pristup nije isti kao naš: to je dvodimenzionalni pristup, nasleđen iz grčke misli. Pejzaži ili količine nisu obuhvaćeni ,,u đu271

binu", odakle imamo izvesnu ravnodušnost prema geografiji pre XIII veka: brojevi imaju samo onoliko „zapremine” koliko oko zabeleži; tako Petar Damjani prelazi preko Alpa ne primetivši to, kao što Sveti Bernar ne vidi kada prelazi jezero Leman. Razlog tome le­ ži u činjenici što se svet, kao Božje delo, nalazi u stanju nepomičnosti koje ne dozvoljava bilo kakvo kritičko ispitivanje niti, očigled­ no, „razumsko”. Na kraju krajeva, tako su grčki filozofi razlikovali makrokosmos, koji predstavlja celokupan svet koji su stvorili bogo­ vi ili Priroda i koji ljudi neće moći da menjaju - tako tvrdi Aristo­ tel i sam Platon - i mikrokosmos, mali svakodnevni svet, u kojem se kreću čovek, građanin, putnik, kako to vide Pitagora i Eratosten. Treba sačekati XIII vek i dodir sa islamom da bi razvitak osećaja za geografiju u hrišćanstvu uzdrmao smirenost učenih ljudi; ono što su već pretpostavili grčki ili indijski mudraci, a barem delom potvr­ dili muslimanski putnici, postalo je pitanje koje je povlačilo posledice: da li je Zemlja okrugla ili ravna? Nepokretna ili se kreće? Evo onoga što zabrinjava one koji znaju i one koji se ne plaše suprotsta­ vljanja Crkvi, koja se čvrsto pridržavala biblijskih potvrda. A staje sa ostalima? Sa svima ostalima o kojima sam najčešće govorio? Pa dobro! Oni se verovatno ne brinu zbog toga: oni već nemaju toliko sredstava da posmatraju, predviđaju, podležu ritmu i ćudi vreme­ na, kako da se onda zanimaju za prostor sa druge strane polja, bre­ ga, susednog grada? Na predikaonici sveštenik će govoriti možda o Jerusalimu, o Rimu, o Edenu, ali da li njegovi slušaoci imaju bilo kakvu predstavu o mestima i razdaljinama? „Da lije tamo taj Jerusalim ka kome se mi upućujemo?” na tu pomisao navodi popularna istoriografija sirote ljude koji bosonogi idu sve do Svetog Groba i koje začuđuje svaki grad u prolazu.

STEČENO Termin „kultura’je veoma podesan, kao i termin „društvo”. U suštini, ni jedan ni drugi nemaju precizan sadržaj ni značenje, što bi omogućilo popularizaciju njihove upotrebe. Što se tiče prve reci, šta ona znači: gomila saznanja? Ideologija i verovanja? „Mentali­ tet" i pravila života? A značenje druge reci, koje je: unutrašnji sa272

stav? Vrste odnosa među ljudima? Priroda rada? To neslaganje re­ ci, još više pretrpano ličnim zapažanjima ili neposrednim slučajno­ stima, nije uzaludno: ono značajno oslobađa horizont koji namerava da obuhvati onaj ko se njime služi. Po meni, značenje će na ovom mestu biti gomila saznanja koja upravljaju ljudskim postupcima to­ kom srednjeg velca - nešto kao konci, koji, bilo tanki ili kruti, odr­ žavaju njihov život. Ta saznanja mogu poticati iz područja urođe­ nog, i ja sam ih upravo spomenuo; ona su takođe u velikoj meri ste­ čena, i stoga valja se tu zaustaviti. Ipak, nameću se dva prethodna upozorenja. Nama je daleko te­ že da shvatimo i objasnimo značaj koji je u to vreme imao jedan pro­ blem poput onog o „univerzalijama", suprotstavljenosti pojmova, nego da govorimo o kugi ili obradi lana. Razlog tome je jasan: danas više ne prolazimo kroz filter hrišćanske crkve, bilo da je reč o „орštoj kulturi” ili naučnoj opijenosti. Naše znanje više nije oblikovano ubeđenjem da su saznanje, hijerahija i nadarenost povezani, i daje, zarad razumevanja i učenja, potrebno posedovati i održavati sedam „teoloških veština”: vera, nada, ljubav, što je najmanje što mora imati jedan vernik, ali takođe razboritost, pravičnost, snagu, umerenost, kako je zahtevao Toma Akvinski; ali mi smo daleko od toga. Drugo upozorenje je jednom rečju samo prosto matematičko zapažanje, prečesto zaboravljeno. Hiljadu godina je predug i preobiman period da bi se ritam evolucije misli mogao uporediti sa rit­ mom u samom završetku veka u kojem živimo. Kad dobro o tome razmislimo, skraćenje vremena koje prolazi, pomračuje naše rasu­ đivanje na zapanjujuć način: s pravom smo se setili daje broj godi­ na koji deli merovinškog Grigorije iz Tura i svetog Tomu Akvinskog i ovog drugog i Žan-Pola Sartra isti; međutim, u našim školskim priručnicima, naročito onim koji se bave književnošću i mišlju, de­ set strana je dovoljno za „srednjovekovnu misao”, nauštrb pet sto­ tina strana koje su posvećene vremenima koja slede. Gest, slika, reč Prosto je suvišno podsetiti da svako uči ono šta hoće i kako ho­ će. Isto tako, i zadržavati se na slučaju svih onih koji se bave profe­ sijom, ili bolje rečeno „službom” prenošenja znanja; i pošto su da273

leko od toga da svi budu pripadnici prvog reda, odmah ću se vrati­ ti na tu činjenicu. Pa i na kraju, potvrditi da se u srednjem veku kao uostalom u neolitu ili danas, ljudsko biće, koristeći čula. učilo kroz posmatranje, imitiranje, slušanje i čitanje. Ovde nije reč o onome šta čovek može dalje da napravi od onoga stoje na taj način naučio, nego o postupcima usvajanja znanja, a srednji vek u tom pogledu nudi puno pojedinosti. Od četiri načina kojima se služimo za dobijanje noviih podata­ ka, dva su još uvele, i možda sve više, naša. Prvi je vid: „šok fotogra­ fija”, kako kažu novinari, pokretnih ili nepokretnih, koje prikazuju ratničku okrutnost, sportski podvig, kremu za lice, performanse ne­ kog automobila ili bilo šta drugo što bi zanimalo odojče kao i star­ ca, danas je glavni izvor i oruđe intelektualnog usvajanja. U sred­ njem veku, minijatura, freska, skulptura su bile osnovna podrška takvom usvajanju: na njima nalazimo ilustracije scena iz religije, rata, legendi, gde posmatrač dopunjuje i svoja tehnička saznanja: navike, alatke, svakodnevne pokrete. Simbolički sadržaj većine tih predstava dotiče naročito intelektualce; on zaslužuje dublji pogled na šta ću se vratiti. Ipak, da bismo se pridržavali istoriografije tra­ dicije, čini mi se da bismo otišli predaleko kada bismo u toj figura­ tivnoj umetnosti videli „Bibliju u kamenu” ili „ narodnu enciklope­ diju”. Rukopisi ukrašeni slikovnim slovima i figurama, kao i oni ko­ ji su se izdavali za praktične, kao što su ilustrovani bestijarijumi, bi­ li su dostupni samo bogatim ljudima i klericima: da li možemo ozbiljno da poverujemo da je delo Knjiga sati vojvode Žana de Berija nastalo početkom XV veka, tako pompezno ukrašeno, bilo išta drugo do egoistično zadovoljstvo kolekcionara? Što se tiče „Biblije u kamenu" koju sam spomenuo, pored poteškoća u tumačenju ko­ je zbunjuju istoričare umetnosti, kako možemo da zamislimo daje vernik mogao da se na njoj obrazuje kada je ta skulptura smeštena u osnovi lanterne ili na kapitelu sa četiri strane koji se uzdizao de­ set metara od tla, osim ako, posmatrajući je, ne prestane da obraća pažnju na službu božiju koja gaje i dovela tamo? Istoričar mišljenja uživa da posmatra takva delà; ja lično verujem da je zajednica tu pronašla tek užitak za oči: nije učila nimalo. Drugi kanal kojim se služi saznanje jeste gest: dolazeći odozgo, otkriva i uči šta su moć, praksa, iskustvo. Imitiranje takvog gesta ili 274

stava predstavlja izvor informacija, koji može da bude neposredan ili da zahteva vreme prilagođavanja. Kao i danas, faza koja pretho­ di je „praksa”, ona je prvi stadijum razumevanja i znanja: prvo na­ učimo da zakopčavamo bez problema, da rukujemo srpom, da pre­ đemo koristeći preslicu od malih nogu, zatim da uređujemo kuću, održavamo vatru, pređemo lan, kujemo gvožđe, i na kraju, da plo­ vimo, putujemo, prodajemo, pod budnim okom majke, oca,'kolege, „učitelja". Današnje tehnike su ponekad različite, ali su principi ostali isti: imitirati neki gest znači, malo pomalo, da naučimo da se stavimo na mesto našeg učitelja, preuzmemo njegovu funkciju i ulogu. Prethodno sam rekao nešto o simboličkom značenju gestova i vezama koje stvaraju između onih koji ih prave i onih koji ih imi­ tiraju. Srednji vek obiluje slučajevima koji su danas izgubili tu ne­ kadašnju snagu. Ipak, u stanju smo da razumemo poneki primer: sedeti u velikoj sali kada svi ostali stoje, za katedrom kad svi ostali sede na snopovima sena na Univerzitetu, na tronu kada ostali kle­ če na kolenima, na čelu stola kada smo najstariji ili najhitniji. Zar nećemo posmatrati tada ponašanje „učitelja”, gospodara, „profeso­ ra”? Ili upravljanje štapom, insignijom autoriteta koja naređuje, štapom razjarenog oca koji kažnjava, pastira koji zapoveda ili eko­ noma na polju, oficira na dužnosti, i najzad, kralja koji drži skiptar u ruci. Poslednji slučaj je tipično srednjovekovni: potvrda odluke zahteva vidljiv gest moći. Naš potpis treba da bude svojeručan, što znači da nijedna druga volja ne može to osporiti. Pošto nije umeo da se potpiše, srednjovekovni čovek stavlja znak krsta, ukoliko je si­ romašan (mada krst stavlja i kraljevska ruka), ili crta signum, pre­ crtano S koje prethodi ili sledi iza imena koji je napisao profesional­ ni pisar; ako poseduje moć, njegovo ime će biti napisano ukrašenim slovima, to je njegov „monogram”, na koji on dodaje neke crtice ako je kralj. Ipak, veoma je bitno stavljanje pečata na dokument, koji je utisnut u pečatnu smolu ili urezan, voštanog žiga koji nosi neku oznaku, emblem, figurinu svojstvene donosiocu odluke, koji javno stavlja svoju ruku na čin i potpisuje ga, u znak odobravanja. Iz raz­ loga što se 1194. godine nalazio pred svojim neprijateljem Ričardom Lavlje Srce, Filip Avgust je u žurbi bacio u reku veliki žig i nje­ gov kalup: kralj je bio prinuđen da ga zameni novim. Naravno, u to vreme je bilo lažnih žigova, kao što i danas postoje krivotvoreni pot275

piši; ali ono što se ovde uzima u obzir, jeste veličina moći koju gest podrazumeva, bio on na papiru ili ne. Imitirati gest je znak koji se shvata kao nametanje svoje sile umesto druge. Sada se najobičniji „putevi” saznanja otvaraju pred nama: go­ vor, čitanje, pisanje. Mi savremenici pričamo bez reda i poretka, či­ tamo sve manje, zadovoljavamo se sažecima i mejlovima; i više uopšte ne pišemo: klilcnemo i šaljemo faks, ako je moguće skraćujemo rečenice kao i reci. Moja namera nije da se žalim na to, nego da na­ glasim da je situacija u srednjem veku bila potpuno drugačija. Božija reč i Sveto pismo su oslonac saznanja. Nama se čitanje i pisa­ nje neosporno čine kao način komunikacije sa drugima; ali je po­ trebno mnogo pa da to postane deo svih nas. Iz toga sledi da se, od početka, postavlja pitanje broja „pismenih"; to jest, broja ljudi koji umeju da tečno čitaju i pišu, a zatim i pitanje jezika kojim se kori­ ste. Ne mogu da izbegnem a da se ovde ne zaustavim. Odjednom se u društvu otvara velika pukotina: jedan deo pojedinaca, doduše ve­ oma skroman, poseduje sklonosti koje je usvojio kroz profesiju, jer nihov „stalež” pripada ljudima koji znaju, a oni su u školama nau­ čili da čitaju i pišu da bi objavljivali Božiju reč. Gotovo su u celosti svi klerici; tokom vekova njihov broj je ostao otprilike nepromenjen: nekih 20 000 na 3 miliona Engleza iz 1450. godine; bez sum­ nje se taj odnos približava onih 10% u Francuskoj. Kada je reč o lju­ dima iz drugih staleža, polovina njih je znala da čita, broj onih koji su znali da pišu je neznatan; hroničar Vilani tvrdi da se 1370. godi­ ne, 70% Fiorentinaca ubraja među takve, ali to je verovatno čista hvalisavost arogantnog sugrađanina. Pretpostavimo da su trgovci i neki prinčevi bili iole kulturni, ali to je, bez sumnje, sve pre 1250. Grigorije iz Tura potvrđuje daje Hilperik iz dinastije Merovinga, kako nije poznavao svoje pismo, težio da izmisli drugo; a Eginar nam objašnjava da Karlo Veliki, uprkos upornom trudu, nikad nije umeo da piše: da li je to greška dalekog VIII veka? Međutim, u XI veku Anri I iz dinastije Kapeta još uvek je odobravao neki čin kori­ steći krst. Šta onda treba da kažemo o njegovim savremenicima na selu! U XV veku će biti potrebno masovno proizvesti drvene peča­ te prekrivene mastilom koji će omogućavati kondotijerima da pot­ pišu „smotre” najamnika, Italijana, koji su, međutim, najraspušteniji narod tog vremena. 276

Bilo da govore, čitaju ili pišu, muškarci i žene tog vremena su se suočili sa problemom jezičkog izražavanja. To veoma obimno pi­ tanje me mora zadržati na trenutak. Jezik Moći, Zakona i Vere je la­ tinski, čak i tamo gde nijedan rimski vojnik ili magistrat nije kročio, to jest, na više od polovine "hrišćanske” Evrope. Može se priznati da je prema jugu kontinenta, recimo ispod linije Loara-Dunav, jedan nazadni i izvitoperen latinski zagađen izrazima i naglascima, mo­ gao ipak da obrazuje osnovu kolokvijalnog jezika koji je otvarao vrata i uši svetom jeziku, ali to se nije moglo desiti u „varvarskim” zemljama, gde su živeli Franci, Saksonci, Skandinavci, i na kraju Sloveni. Uostalom, čak i tamo gde se vulgarni latinski blago razliko­ vao, iberijski latinski nije bio sličan galoromanskom, niti je ovaj li­ čio na transalpski latinski. Elem, klerici koji su okruživali Karla Ve­ likog, poreklom iz različitih zemalja, uhvatili su se zadatka da oči­ ste sveti jezik: da bi uspeli u tome, načinili su izvrsno delo, ali je taj „čisti” latinski posato apsolutno nerazumljiv zajednici, kako u gra­ du, gde je određena „elita” možda mogla nekako i da ga razume, ta­ ko i na selu, gde je sveštenik, na predikaonici, morao da ga prevede na vulgarni da bi ga vernici razumeli. Iako je relativno lak u „latin­ skim” zemljama, taj zadatak je postajao beskonačan kada je bilo po­ trebno preći sa „obnovljenog” karolinškog latinskog na piktski, bretonski ili saksonski. Između 800. i 950. godine, od severa ka jugu Evrope, povratak na latinski sveo je kolokvijalni jezik na svako­ dnevnu komunikaciju, i latinski je kao pobednik i dalje bio samo je ­ zik učenih. Postavljamo pitanje da li je pod tim uslovima bilo i naj­ manje šanse da se kodeks, hronika, pesma ili roman, napisani na la­ tinskom jeziku, od IV do XIII veka, razumeju ili prate na vulgar­ nom jeziku - na vulgarnom jeziku toga vremena razume se, ali takođe i na našem vulgarnom, jer u Francuskoj na primer, decu uče (ili su ih učili! ) da „književnost” srednjeg veka nema šta da ponudi, pre Žoenvila ili Vijona, osim tri rečenice koje potiču od strazburške zakletve iz 842. godine, jedne „kantilene” u čast neke svetiteljke s početka XI veka i Pesme o Rolandu koja je nastala nešto kasnije. Pošto je sve ostalo, i posle dugo vemena, bilo na latinskom, takvo ni nije postojalo: ono se ne čita, non legitur. Međutim, kad je trebalo sastaviti trgovački ugovor, izmeriti polje, imenovati neku alatku ili izgovoriti kaznu, to je moralo biti učinjeno na razumljiv način; od 277

tada, govorni jezik je zahtevao svoje mesto među pisanim doku­ mentima gde je valjalo izbeći diskusije, greške, lažne prikaze. Od kraja XI veka unutar latinskog teksta pojavljivale su se reci, imena i formule iz svakodnevnog jezika. U Kataloniji, Provansi, Overnji i, naravno Italiji, to je bilo lako učiniti; severnije, u XII veku oklevalo se s takvom praksom: kaže se gallice, quo vulgo dicitur, praćeni terminom na vulgarnom jeziku. Iz toga proističe da uskoro radi pojedostavljivanja, čitav tekst se sastavlja na vulgarnom, na anglonormanđskom, na jeziku d’oïl, na pikarđskom, na lorenskom: u zemlja­ ma gde je u upotrebi jezik d’oc, koristiće se jezik Poatua, gaskonski, tulužanski, provansalski. Takvi tekstovi su isprva namenjeni ljudi­ ma iz gradova kojima trebaju u svakodnevnom životu, ili aristokratiji koja želi da čuje kako se peva o podvizima koje treba imitirati. Posle 1240. ili 1250, taj korak će u potpunosti biti savladan. A ako mi ne možemo da čujemo glasove, makar možemo da čitamo ono stoje napisano.

I napisano U civilizaciji gestova i reći, usmenost je, definitivno, stožer komunikacije i saznanja; ali pisana forma čuva moć koju joj je poverilo Sveto pismo. Celivati Bibliju, postaviti u grob filakter koji nosi poziv i identitet pokojnika samo su „obeležja" pobožnosti; to je znak povinovanja pred moći pisanog onda kada ono dotiče večnost: možda je reč o mediteranskoj koncepciji, ali su skandinavske rune imale bez sumnje istu vrednost. U nedostatku usmene doku­ mentacije, istoričar ima pred sobom najrazličitije tekstove. Bezbroj ih je, i tako bude taštinu učenjaka umesto da izazivaju veliku tugu zbog nestanka velikog broja drugih tekstova; u stvari, iskreno go­ voreći, nismo pogledali niti iskoristili više od četvrtine tekstova sačuvanih u našim arhivama. Uzimajući u obzir samo Francusku, ne računajući pravne tekstove, ni književna delà, ni prve pisarske ili knjigovdstvena dokumenta, to jest ograničavajući se samo na „praktična" delà, da li znamo da u našim javnim kolekcijama, za period od IX do XIV veka, posedujemo više od 5000 kartulara, što znači zbirki primeraka, sa oko 200 komada svaka, otprilike još to278

liko originalnih dokumenata ili pojedinačnih primeraka, stoje sko­ ro milion i po tekstova? A taj obim će se trostruko uvećati u nared­ na dva veka. Naravno, raspodela vremena, kao uostalom i prosto­ ra, veoma je nepravilna, i nestanak dokumentacije su uzrokovali kako savremenici tako i nepogode koje je izazvala priroda ili čovek; izbrisani su dokumenti koji su smatrani beskorisnim ili bez trajnog značaja, što je uvećavalo gomilu sačuvanih tekstova pravne priro­ de. Upravo ta briga za sortiranjem i klasifikacijom tekstova krajem XI veka obeležava postepeni trijum f pisanog. Ipak, svedočenja tih tekstova su nepotpuna i pristrasna, jer oni samo pokazuju svet ka­ kvim ga vide klerici; takve usiljenosti i sakaćenja ne smemo nikad izgubiti iz vida. Veština pisanja se uči u školi; ona nije urođena. Teško se sa­ vladava, jer se ne sastoji samo u držanju pera ili pisaljke; potrebno je takođe poznavati latinski jezik, antičke autore, „filozofe”, crkve­ ne oce, i sve što je predmet „gramatike” i „retorike” u školama i ma­ nastirima. Pored toga, trebalo je vladati recima, njihovim različitim značenjima, suprotnim smislom, što otvara put raspravi i ubeđivanju. Čitava jedna tehnika, u velikoj meri grčkog porekla, pod nazi­ vom disputatio, morala je da omogući napredovanje u razmišljanju kog učenog čoveka, a kod vernika njegovo verovanje. „Dijalektika” omogućava proučavanje opštih ideja, pojmova, „univerzalija”, kako se govorilo u srednjem velcu: Bog, Dobro, Zlo, Vrline, dogma... Srednjovekovni doprinos u tom bujanju misli je čudesan. Na nesreću, da li smo sigurni da su vinogradar ili tkač bili umešani u bilo šta od gore nabrojanog? Ako u prvo vreme odbacim težinu znanja stečenog preko pisa­ nog štiva, moram prvo da preispitam određene probleme tehničke prirode, prosto da preletim preko praktičnih pitanja. Evo jedno od njih. Ko piše? Gotovo u potpunosti muškarci, imamo nekoliko žen­ skih potpisa, ali retka delà koja se pripisuju romansijerkama ili pesnikinjama, inače šačici njih, od Duode u IX veku do Kristine de Pizan u XIV, nisu stigla do nas napisana njihovom rukom; štaviše, spevovi Mari de Frans verovatno nisu njeni, a bez sumnje je Abelar taj koji je napisao i Eloizina pisma. U to vreme, i u vekovima koji slede, žene imaju reč ali ne i pero. Ljudi koji pišu ponekad su laici, kao italijanski notari od VIII veka, ili trgovačke knjigovođe i pisari 279

u gradovima u XIII veku, s obzirom da je ekonomija zahtevala umnožavanje pisanih dokumenata. Poražavajuću većinu čine kleri­ ci, pisari po zadatku u episkopskim pisarnicama koje su „službene prostorije”, kapelani prinčeva ili gospodara, naročito monasi, koji rade u grupi od deset ili dvadeset uz diktiranje u „skriptorijumima" manastira, da bi umnožili primerke bogougodnih delà, izlažući ih nepažnji ili nerazumljivosti, zbog čega bujaju greške na veliku ra­ dost naših sitničavih učenjaka. Aktuelan munjeviti „napredak” u seckanju jezika, gutanje slogova, skraćivanje reči, opijenost skraćenicama koje neupućeni ne mogu da razumeju, kako u govornom tako i u pisanom jeziku, zabranjuju nam da kritikujemo postupke sistematskog skraćivanja kod srednjovekovnih pisara. Takva praksa je imala svoju upotrebu u određenim vrstama tekstova, naučne ili filozofske prirode, kao i u određenim periodima, naročito između XI i XIII veka. Razlog to­ me nikada nije bio objašnjen na zadovoljavajući način: briga za br­ žim pisanjem? Ušteda prostora? Priroda pribora za pisanje? Ras­ pravljamo o tome na način na koji to činimo za naše moderne na­ vike. Ipak, razumemo dodatne poteškoće pri čitanju jednog srednjovekovnog dokumenta, koji podiže ogromne prepreke pred nama savremenicima. Kada je u pitanju sam grafički potez, njegovo dešifrovanje zahteva često naporne tehnike paleografskog čitanja. Naravno, istorija pisanja je danas dobro savladana: ona daje svoj puni udeo u podlozi ili prirodi pribora za pisanje, kao i u njihovim ograničenjima, u obimu tekstova koje treba sastaviti, u važnosti svedočanstva, u publici kojoj se obraća. „Kratke beleške” notara, piskarala koji su u službi šefa sudske pisarnice idu dotle da se čine „nečitkim”, kako ih naziva laik. Međutim, o kraljevskoj diplomi, „podeljenom” ugovoru, to jest ugovoru sačinjenom u dva primerka, ugovoru o zakupu, posebno će se voditi računa, i ti dokumenti će imati obojene niti i ukrašena slova. Naravno, takve primedbe važe za književna, pravna ili filozofska delà, gde ukrašavanje, pre­ ko toga, ide do minijature, što zahteva veštinu umetnika, i podrazumeva širok spektar znanja, duhovnih ali još više materijalnih. Takođe će se smatrati da je u određenim vekovima, iz razloga za razjašnjavanjem, na inicijativu kraljeva ili, u svakom slučaju, jav­ nosti, način pisanja ponovo dobio ujednačenost koja nas očarava. 280

Osiromašenje poveza i preterano iskrivljavanje, koje predstavlja gotovo neposredno nasleđe u pravopisu iz pozne antike i njene epigrafije, pisanja na kamenu, izrodiće prvo „uncijalno" u VI i VII veku, pa zatim'„karolinško", koji je rezultat karolinške „Palatinske škole” u vreme Svetog Luja do kraja IX veka; posle njega sledi prenagljeniji kurziv, okarakterisan kao „primitivni' gotički” između 1150. i 1250. i na kraju kao „romanički” u Italiji, kojoj je štampa­ rija, od Manucija oko 1500, podarila dostojanstvo jasnog načina pisanja koje je nepravedno označeno kao „humanističko”, i koje smo mi usvojili, a da pri tom nije predstavljalo ozbiljnu prepreku za kompjutersku tastaturu. Ako srednji vele nije рге svog kraja na duže staze obeležio na­ še načine pisanja, ostavio je bitnu o'snovu naše pisane kulture. 0 mastilu, bilo onom koje dolazi iz Kine ili onom iz starog Egipta, re­ kao bih samo jedno: to je mešavina vode i čađi, uz dodatak lepka i sulfata gvožđa, sa nijansama koje zaokupljaju pažnju jedino hemičarima. 0 sredstvima za pisanje, jedva više: dleto za pisanje na ka­ menu, stilet za meku ciglu ili vosak, pisaljka od tvrdog drveta za biljnu podlogu, ptičje pero - najbolje guščije - za životinjsku kožu. Ono što iz toga proizilazi, povezivanja, pune ili male debljine, interesuju naučnike; ostali ne mare za to. Zauzvrat, veoma je bitno, druga dva problema zaslužuju da se zbog njih zaustavimo; nama su • utoliko važniji što naši moderni postupci snažno podrivaju njihovu dugu upotrebu. Prvi se tiče materijalne podloge za pisanje. Pošto su uklonjeni natpisi na kamenu i epigrafija na nadgrobnim pločama, srednji vek je koristio podloge biljnog ili životinjskog porekla. Mi nismo saču­ vali, ili nismo otkrili, tragove pisanja na kori drveta, poput onih na kori breze u slovenskim zemljama, nego ploče od različitog drveta, jablana ili pogotovo četinara, prekrivene voskom da bi mogle da nose natpise ili skice koje imaju neposredni rezultat, a čiji se trag zatim briše. Taj postupak, uveliko korišćen u antičkim vremenima, dugo je smatran sekundarnim u srednjom veku; ipak, postoje neki arheološki tragovi koji ukazuju na njegovo postojanje, i mi se danas pitamo da li je ta praksa, koja očigledno nije ostavila traga, pripada­ la onoj vrsti pisanja kao što su naše „skice”, „pomoćne beleške” i „podsetnici”. Povlašćena biljna podloga u antičko vreme je bio, zna 281

se, papirus, poluvodena trska čije su se stabljike, poput zovinih, sekle, uplitale i lepile, čineći tako čvrstu, gotovo tekstilnu osnovu. Do­ kazano je da se koristio na Dalekom istoku i u Egiptu mnogo рге naše ere, a antičko Sredozemlje ga u velikoj meri koristilo. Na ne­ sreću, iako je veoma prilagodljiva i otporna na vatru, ova podloga subtropskog porekla loše odoleva hladnoći i vlazi, kao i glodarima. Pored toga, kada je islam zagospodario južnim obalama Sredozem­ nog mora, dopremanje papirusa na Zapad je postalo toliko skupo da ga se on morao odreći u VII veku; Italija i Rimska kurija dobro su izdržavale do sredine XI veka, da bi ga se zatim potpuno odrekle. Žalosno stanje „merovinških” dronjaka dovoljno potvrđuje tu pro­ past. Papir, koji potiče od reci papirus, ukazuje na iste postupke iz­ rade; otkriven u Kini pre nove ere, predstavlja smesu pamuka ili piljevine od drveta, koja je savitljiva i otporna na promene vremena, ali veoma osetljiva na vatru, i omiljena hrana pacova i crva. Kada je stigao u zapadni islam, na Siciliju i u Andaluziju od XI veka, u hrišćanskoj zemlji ga nalazimo jedino sredinom XII veka u Rusijonu, u Provansi, i to isključivo na bazi drveta. Ipak, u svakodnevnoj upo­ trebi se pojavljuje tek u XV veku, i tada ga je njegova žeđ za mastilom ograničavala na nacrte i piskaranja gde je upijao tekst sa obe strane istovremeno. Ta zastrašujuća mana papira, kao nekada pre­ velike cene papirusa, osigurala je trijumf životinjske podloge: per­ gament, čije ime verovatno potiče od regije Pergam u Maloj Aziji; bio je poznat i u upotrebi pre pada Rima. Reč je o mladoj koži, bez otpadaka i masti, bilo od mrtvorođenog teleta - onda je to slcupocen pergament od teleće kože - bilo, u češćem slučaju, od fino oši­ šane ovce. Neistruljiv, nezapaljiv, vodootporan i nedodirljiv za glodare, obnovljiv pri grebanju, pergament je svoj jedini nedostatak imao u uskoj zavisnosti od odgajivača životinja i štavilaca kože. Čak i sa ograničenom cenom, on je predmet aktivne trgovine, naročito onda kada se razvija pisana dokumentacija, kao što su građanski brevijari, ili u školama, korišćenje „letaka”, peciae, da bi se zabeležile učiteljeve reci; na sajmovima je pergament prvoklasni artikal, kao na sajmu Lendit, kod Sen-Denija, čak i za studente pariškog univerziteta. Drugi podatak će biti dovoljan da smesti srednji vek u prvi red u istoriji zapadnoevropske kulture; a možda, nažalost, gledamo nje282

gov kraj. Ti vekovi su iznedrili knjigu, codex kako kažu učeni. Dok je antička upotreba davala prednost tekstovima u svicima, rotuli pričvršćeni sa oba kraja za štapove, koje čitalac po svojoj potrebi od­ motava i zamotava, upravo se od II veka naše ere rađa ideja da se posebni listovi zašiju s jedne strane, zadržavajući tako zajednički povez. Jer, ako se papirus pokazao nepodobnim za takvu praksu, zbog svoje prirodne mekoće, pergament je, s druge strane, na taj način omogućavao čitanje više delova teksta jednostavnim upošlja­ vanjem dva prsta, bez odmotavanja svitka da bi se do njih došlo. Ako je čuvanje rotuli bio lak posao, takvo je postalo i čuvanje codi­ ces otkada su pronađeni čvršći povezi, ponekad i od đrveta, koji su dozvoljavali njihovo slaganje u vertikalan položaj. Krajnji cilj kojim se omogućilo višestruko pregledanje, izbrisao je svitke iz upotrebe. To rukovanje, samo po sebi, danas nestaje iz upotrebe, kao što vidi­ mo, pred neverovatnim „napretkom” kakav ostvaruju filmovi, koji bez prestanka odvijaju tekst osim ako se ne pribegne nekim slože­ nim zahvatima, učinivši neočekivan povratak postupcima koji su napušteni upravo zbog svoje nepraktičnosti.

Šta se uči? U jednom društvu koje se još uvek čvrsto drži Prirode i potre­ ba za preživljavanjem koje ona zadovoljava, sasvim je sigurno da ne postoji potreba da se upozna Aristotelova logika, niti isto tako da se savlada čitanje; jedino je važno ovladati pokretima. Međutim, kada skupina postaje ljudsko društvo, potrebno je najpre da se opskrbi jezikom koji svi razumeju; tada, usmeno i pravilno izražavanje ko­ je se uči od malih nogu ne nalažu da se jezik čita ili piše: reč će na sebe preuzeti ulogu da ga raširi i ponovi. Evo ga jedan nivo „kultu­ re” koji će biti dovoljan beznačajnom čoveku. Ali, ako se on uzdig­ ne na nivo svih ljudi koji žive u društvu, nameću se brojke za trgo­ vinske razmene i sveti tekstovi da bi proglasili neko verovanje; tada će trebati da se oslonimo na čoveka od zanata ili da naučimo napa­ met da recitujemo neki tekst. U ta dva slučaja, neophodno je da se umeša „stručnjak” koji poseduje dovoljno znanja i može poslužiti kao „posrednik” između čoveka i nauke, između vernika i Boga. To 283

naročito banalno obeležje ima za cilj da u jedan mah obuhvati dva ograničenja: s jedne strane, većina ljudi u suštini uopšte ne oseća potrebu za usvajanjem i oslanja se na one koji znaju, s druge stra­ ne, oni koji znaju su Božije sluge. U takvom društvu, upravo su kle­ rici i jedino oni, ti koji su gospodari znanja, makar u početku. Po­ što se naročito bavim svetinom mogao bih se kod toga zaustaviti. Ipak, zadatak tih klerika između ostalog je da usmere čoveka na put Spasenja. Trebalo je dakle, da prostim jezikom objave ono što su na­ učili čitajući uzvišene tekstove; seoski paroh, kapelan dvorca, grad­ ski kanonik će o tome brinuti: tumačiće epistole ili dnevne lekcije jevanđelja, učiće narod da recituje nejasne, zapravo nerazumljive psalme, koji ipak predstavljaju put vere, kao što su sure u kuranu za „nevernike"; možda oni objašnjavaju razloge za neku odluku lo­ kalnih vlasti, ako su ih oni sami shvatili; ili podsećaju na lokalne običaje. U gradu, tako pridobijena publika biće smirena kruženjem zbirki lakog sadržaja, po potrebi ilustrovanih, i kojima će naziv „pri­ ručnik” najbolje pristajati; ali i oni će preći jedino u ruke manjeg broja građana ili gospodara, koji su imali pristup štivu napisanom na dijalektu naravno. Počev od XV velca, kada će se podići nivo kul­ ture, bestijarijumi i traktati o poljoprivredi, kao anglo-normadska Fleta ili Viandier de Taillevent iz XIV veka, neće biti dostupni samo eliti. Obim laičkih tekstova u ulozi didaktičkih uzima maha u poslednjim vekovima srednjovekovlja, kada knjiška kultura „prodire” u masu do tada nepismenu, illiterata. Tu kulturu su učeni ljudi stekli školama do kojih ću doći. Ali ona je gotovo u celosti nasleđena iz antike. Ona obrazuje osnovu znanja koja se očekuje od „građanina”, slobodnog čoveka u pogledu prava, kome je sudbina toliko naklonjena da nije prinuđen da zara­ đuje od svojih ruku, sposoban da, ako je potrebno, obavlja političku ili civilnu dužnost (oba prideva prizivaju sliku grada), sve u svemu, sve ono što se očekivalo od „časnog čoveka”, kako će se govoriti u „klasičnom” dobu. Briga o uređenju, koja je u osnovi rimske misli, uvela je na početku hrišćanske ere, na primer pod uticajem „retora”, to jest profesionalnih pravobranilaca kao što je Kvintilijan u I veku, ideju nastave po disciplinama, po „veštinama”, to jest po vr­ stama zanata koji će ih koristiti. To uokviravanje prevazilazi grani­ ce rimskih vekova; povratili su ga u začetku srednjeg veka, u V i VI 284

veku, u Italiji kraljevski savetnici, poput Boecija ili Kasiodora, za­ tim gaje usvojila Crkva i njeni učenjaci kao tehnički temelj čitavog razmišljanja o Pismu ili dogmi. Pristupićemo mu preko disciplina tropuća - triviuma - koje je teško razdvojiti jer su priljubljene jed­ na uz drugu: gramatika za ovladavanjem svetim jezikom, retorika za prikupljanje i definisanje pravnih i moralnih pojmova, dijalekti­ ka za organizovanje izlaganja i suprotstavljanje odgovorima. Bilo u vreme učitelja рге naše ere ili u trenutku kada će se u srednjem ve­ ku razviti obrazovanje visokog nivoa, mreža razmišljanja i logički sistem misli su učvršćeni na taj način. Ujediniti stečene podatke, to je quaestio, izvući iz toga lekciju, to je sententia, podvrgnuti je kri­ tici, to je disputatio. Bilo da je reč o pravilima tadašnjeg života, pravnom ili moralnom problemu ili isto tako o apstraktnom pojmu, o veri, dogmi, to je postupak koji se prati u „školama", „sholastika”. Crkva je osnovala svoju sopstvenu, u potpunosti smanjujući, čak osuđujući, disputatio, zbog kojeg su joj izmicali pronicljivi umovi; jer, kada je reč o pitanju koje se tiče vere, Boga, ili prosto, Dobra i Zla, opasnost od skretanja s pravog puta koja dolazi iz usta učitelja koji ima odgovor, mogao bi da uvuče grešku i jeres kod učenjaka i njegovih slušalaca. Uostalom upravo na tom polju je najveći dopri­ nos srednjovekovnog razmišljanja istoriji zapadnoevropske misli; kako ne bismo previše zalazili u polje koje prevazilazi moje sposob­ nosti kao moja uverenja, moram da podsetim na važnost dva pita­ nja oko kojih se vodila rasprava u školama i za katedrom od XI do XV veka. Na početku, u obliku koji mu je dao Anselmo Kanterberijski od 1100: „Da li treba da verujemo da bismo razumeli? Ili da razumemo da bismo verovali?” Bog se opredeljuje samo za prvi odgo­ vor: ontološko razmišljanje je dakle u osnovi vere i uobličava celokupno obrazovanje vladajuće Crkve. Oklevati pri odgovoru, odno­ sno podvrgnuti razmišljanju „dokaze” o postojanju Boga, znači od­ baciti pravi put, kao što je učinio Abelar malo kasnije: Sic et non, „Da i ne”. Tek u XV veku unošenje veština preispitivanja, koje su anglo-saksonskog porekla, radi razjašnjavanja debate će malo po malo naginjati ka „ne”. Drugi problem, u čvrstoj vezi sa prethod­ nim, podvlači težinu i smisao reči u srenjovekovnom društvu. Poj­ movi, „univerzalije” koji nam služe da stvorimo skup znanja ili ide­ 285

ja, da li one postoje kao takve? Da li su to stvari, „realiteti”, realia? Onaj ko to prizna, „realista” je, iako bi taj izraz danas imao pre pri­ zvuk skepticizma. Ili nisu li možda reci, nomina, samo izmišljeni intelektualni pojmovi i ništa drugo. Ako tako prihvatimo onda smo „nominalisti”. Sve dok je reč o čisto ljudskim elementima, kao što je „žena” ili „priroda”, to bi mogla biti samo igra duha. Ako se ras­ pravlja o više etičkim pojmovima - Dobra, Zla, lepog, istinitog - či­ ni se da postoji opasnost, ali mala, jer takve teme ne dotiču veru. Ali ako je reč o Bogu? Da li je on „ stvaran”, i da li stoga postoji po­ treba za pokazivanjem poput postulata? Ili ga je stvorio ljudski duh? Realisti prizivaju u pomoć Platona i dušu; nominalisti se dr­ že „prvog” Aristotela i prirode. U jednom taboru Avgustin i Oci, u drugom musliman Averoes i „kategorije” „drugog” Aristotela. Ka­ da se u XIII veku, u zapadne zemlje, uvodi preko „arapskih” misli­ laca, sveukupno delo grčkih filozofa sa svojim protivrečnostima, ta ista misao će biti razapeta. Pomirenje koje daje mesto razumu da bi Aristotela približilo hrišćanskoj misli je pokušaj Tome Akvinskog: vredelo mu je toliko da su ga osudili 1277. godine, a zatim proglasili za sveca 1333. godine, na kraju danas uzdigli na najviši nivo dubokog poštovanja koje mu ukazuju naši filozofi, jer tim pu­ tem ide misao. Ako sam se dugo zadržao na ovim problemima skoro metafi­ zičke prirode, to je da bih naglasio zaslepljenost tolikih „ljudi našeg doba” pred napretkom ljudske misli u vekovima koje oni nazivaju „gotičkim”. Ali ja nisam naseo: ni vinogradar iz Burgundije, ni pa­ stir na Sevenima, niti flanđrijski tkač nisu čuli za Aristotela, a mo­ žda ni njihov parohijan. Naime, neobičnim preokretom koji u na­ šem dobu postaje još osetniji, čitav jedan skup znanja ima više šan­ se da zainteresuje zajednicu današnjice nego što je to mogao u an­ tička vremena: nauke, kao što je danas zgodnije reći, predstavljaju sve ove discipline gde duša nema šta da traži, a u kojima bi običan čovek mogao da pronađe svoju mrvicu. Naime, trivijum može samo da im stvori ideološku predstavu, a Crkva se tu ne razume mnogo. Još bolje, ona je podozriva prema njemu, kako bi mogla da postane sklonište od sumnje i jeresi. Njihovo podučavanje se nalazi u sholastici: to su „discipline četvoropuća”, „quadrivium”. Međutim, u to vreme ni jedna među njima nije vodila daleko, ostavili su samo 286

glose, to jest tumačenja, ili prevode, opise bez uvida u celokupnost. Isto tako svi „pronalasci" predstavljaju razvitak, u .najboljem sluča­ ju sistematizaciju antičkih otkrića, što nije za potcenjivanje, ali je bleda figura u sređnjovekovnom „bilansu”; šta vredi svrdlo ili klinker - sklapanje naspram Sume svetog Tome? Quadrivium deluje u oblastima o kojima sam već ranije govorio. Tako je jedna od njih „muzika”, proučavanje harmonije zvukova i oblika. Monasi, naroči­ to klinijevci, u velikoj meri su se koristili otkrićem Gvida od Areca, vezivanjem šest osnovnih nota na njegov notni sistem, koje su se, od XI veka pa nadalje, nazivale prema početnim slovima svakog sti­ ha himne posvećene svetom Jovanu. Sa sigurnošću je potvrđeno da je u muzici trebalo prepoznati veštinu upravljanja ljudima, ali je te­ ško podneti dokaze o tome! Zatim dolaze aritmetika i geometrija, koje su sigurno omogućile građenje i premeravanje. Sveska za crta­ nje, poput onih koje su pripadale Vijaru de Onkuru u XIII veku na severu Francuske pouzdano potvrđuju ovladavanje geometrijskim pravilima; ipak, greške u proceni rastojanja ili „viteških” perspekti­ va, pokušaji arhitekti u računanju pritiska i težine lukova podignu­ tih iznad brojnih građevina, itekako pokazuju daje iskustvo na gra­ dilištu odnelo prevagu nad teorijskim izračunavanjem noseće strukture ili mere. Što se tiče astronomije, koju je neumorno ugro­ žavao strah od optužbi da je skliznula u astrologiju, ona će se dugo vremena ograničavati na računanje i posmatranje kretanja na ne­ bu, koje je, uostalom, Aristotel porekao; potrebno je sačekati na pri­ liv grčkih i arapskih rukopisa u XV veku da bi se ta nauka mogla iz­ vući iz običnog psitacizma. „Grčkih rukopisa”? Da, čak čitanih u originalu poput Salutacija humaniste pre 1400. godine. Znanje jezika na kojem je napisa­ no toliko delà poreklom iz antike, nije se nikad izgubilo; ali ono se ograničavalo na manastire, koji su sačuvali dodir sa Istokom, ili na pojedine radoznale intelektualce, poput Skota Erigene u karolinško doba. Pre je trgovački svet dolazio u kontakt sa grčkim jezikom iz profesionalnih potreba, razume se. Prevodilo se preko iberijskih, si­ cilijanskih, vizantijskih posrednika. Za sve ostale, grčki jezik je na­ pušten: graecum est: non legitur. Italija, kao i obično najotvorenija zemlja na svetu, takođe pokreće učenje grčkog u Firenci sredinom XIV veka, ali bezuspešno. Čak i slobodni umovi, poput Petrarke u 287

to vreme ili Bokača, znaju tek po koju reč, javno ispovedajući vatre­ no divljenje prema „jeziku bogova”. Petrarka je kupio Homerovo delo koga je smestio na jedan nalonj na sredini svog doma, celivajući ga svakodnevno i pozivajući svoje goste da učine isto. Raspada­ nje poslednjih ostataka Istočnog carstva pre 1453, podsticalo je pri­ liv erudita ili kolekcionara u Italiju, koji su svoje blago otrgli Turci­ ma. Naravno, došli su ponevši sa sobom prave pravcate biblioteke, kao stoje to učinio kardinal Besarion; poglavari Crkve, poput Niko­ le V, povećali su broj prevodilačkih radionica, a iz štamparije je 1476. izašlo prvo izdanje gramatike grčkog jezika. Pošto je postao pristupačan i takođe posle 1500. godine, kao sastavni deo tadašnje mode intelektualaca, ponovo uvaženi grčki jezik nije bio bezazlen za Crkvu: često se nailazilo na nekadašnje loše prevode, koje je va­ ljalo ispraviti. Iako odbijam, kao i uvele, da koristim reč „renesan­ sa”, koja nepravedno baca ljagu na vremena koja su joj prethodila, treba se složiti da je povratak grčkog izazvao dubok potres, i izvan malog kružoka stručnih „humanista”: nije latinski bio jezik na kom je sastavljano Sveto pismo, nego jermenski, hebrejski, grčki, sa ргеvodima koji su usledili; šta je vredela onda Vulgata na latinskom je­ ziku svetog Jeronima iz IV veka, tumačenja svetog Avgustina iz V veka, Isidora iz Sevilje iz VI, Grgura Velikog iz VII, jer su ti učenja­ ci mislili i pisali oslanjajući se na prevode, koji su možda sumnjivi. Na svekoliku neugodnost vernika u XV veku, sumnja se pojačala: možemo potvrditi da je pristup grčkom jeziku bio jedan od korena reformacije Crkve.

I gde? Svaki čovek je s pravom obuzet brigom da prenese plodove svog truda na ovom svetu. Ta čovekova briga da poduči one koji do­ laze posle njega je u njegovoj prirodi: može je podmiriti učeći svoje sinove i kćeri svakodnevnim gestovima i propisima. To je očigledno slučaj sa „primitivnim” društvima: roditelji su ti koji podučavaju, i to ne isključuje novine i napredak. Ali ako se u grupu uvede, na pri­ mer, ideja o božanstvu kome treba služiti, ili ako potreba za priku­ pljanjem znanja obuzme duh, potrebno je ići dalje, na primer, kori288

štiti se brojevima ili slovima, što podrazumeva da ih prvo nauče oni koji podučavaju. To bi moglo da bude dovoljno za kćerke: upaliti i održavati vatru ne zahteva neko veliko znanje. Međutim, ako mu­ škarac namerava da se bavi poslovima u grupi, mora da raspravlja, prodaje ili kupuje, moraće da uči i to van svoje kuće. Cilj tih bezna­ čajnih razmatranja je da pokažu kako čovek, u stvari, može savrše­ no da boravi, poput obične životinje, u „svetom neznanju, na koju se Sveti Bernard pozivao radi suzdržavanja, da bi se u potpunosti posvetio molitvama Bogu. Ali, ako čovek ne želi ili ne može da se za­ dovolji tom „dokolicom", mora da pređe proveru onih koji znaju, a koji, u srednjom veku, svi pripadaju Crkvi. Škola se, dakle, otvara pred našim očima. Antička vremena nisu poznavala ništa što je na to ličilo. Uči­ telji, retori, gramatici ili sofisti nisu se pokoravali nijednoj zajednič­ koj organizaciji, oni su javno predavali bez utvrđenog mesta, bez ikakve kontrole, po upitu bogatih koji su ih plaćali da bi mogli pri­ stupiti njihovom znanju; to je, bez sumnje, ograničavalo njihove slušaoce na elitu. Na završetku rimskog perioda, neki od njih su bi­ li u robovskom položaju; kako su nastavili isti posao i u prvim hrišćanskim zajednicama, svoje znanje su i tamo širili. Ta vrsta slobod­ nog profesorskog poziva, uveliko svetovna i gotovo isključivo ogra­ ničena na najimućnije porodice, često je podsećala na laičko zani­ manje kućnog učitelja. Postoji dokaz da se taj vid podučavanja, uprkos poražavajućem ugledu intelektualaca u „varvarskom” dobu, održao praćen određenim sjajem sve do VII veka u Galiji, Španiji, Italiji. Opet, od tog trenutka, ukrštanje podučavanja sa podacima svojstvenim hrišćanstvu, narušilo je takvu praksu. U stvari, mana­ stiri su privukli „klijentelu” sačinjenu od dece ili isto tako odraslih, najčešće aristokratskog porekla, kojima se predočavalo da pored „veština” o kojima sam ranije govorio, uče i osnovu dogme. Irci, Anglo-saksonci, ali i Italijani odvojili su malo pomalo, uz pomoć Crkve, njihov uticaj od nekadašnjih gramatičara. Upravo je katoličko doba ustanovilo najjasnije cenzure. Ko­ načno, u skladu sa gotovo hagiografskom reputacijom, Karlo Veliki je zaista dao lični pečat istoriji obrazovanja u Evropi; ili je to bilo, u svakom slučaju njegovo okruženje engleskih, italijanskih i španskih klerika. Jedan kapitular, jedan admonitio generalis iz 789, predvi289

đao je otvaranje po jedne škole u svakoj parohiji za najsiromašnije stanovnike od sedam do dvanaest godina. Tu odredbu, kao i većinu takvih koje možemo zamisliti u to doba, bez sumnje nije pratila stvarna praktična primena. Ona će, međutim, ostati u korenu le­ gende o bradatom imperatoru koji hvali siromašne i krotke učeni­ ke a kažnjava bogate i lenje; pored svega toga treba da imamo na umu da je čuvena „Palatinska škola" uvele bila samo skroman kru­ žok dokonih savetnika, gde princ nije bio jedini koji nije znao da pi­ še. Ipak, očevidni ishod tih briga za obrazovanjem, iako su bile teo­ rijske, bio je konačni prelazak obrazovanja u ruke Crkve. Istorija škole je, u zemlji kao što je Francuska koja je veoma privržena svojoj „kulturi”, veoma poznata i ja ću se zadovoljiti sa­ mo opštim crtama da ne bih iznenada pao u tradicionalno i blaže­ no divljenje prema Univerzitetu, tom „lepom čedu" srednjeg veka. Prvo, da sam se logički odnosio prema svom toliko puta potvrđenim ciljem, zadržao bih se na tome. Sigurno da se obrazovanje namenjeno svetini, poput ideje vodilje koju treba slediti, na skroman način protezalo kroz sve vekove. „Građanske škole", kako će se govoriti u XIX veku, još uvek stoje tamo. Dečaci od sedam do dvanaest ili če­ trnaest godina, pozivani su da slušaju, ili zaista, slušaju, sveštenike parohije; u gradu će tu ulogu preuzeti magister, koga je zvanično postavio biskup. Učenici se skupljaju u grupu od šest ili deset na posebnom mestu gde uče... ne zna se baš previše šta: čitanje, raču­ nanje sigurno, pevanje, naravno, za psalme. Učitelj je klerik, a po­ nekad i kanonik; o njegovoj nauci često raspravljaju roditelji dece, iz toga stičemo utisak da je reč više o obdaništu nego mestu ozbilj­ nog učenja: deca se tamo tuku, igraju se loptom ili bacaju kockice, lome svoje tablice za učenje, ali ih i učitelj sa zadovoljstvom tuče. Ipak, u XIV i XV veku, ti oblici pripreme nastave na Univezitetu su pojačani pridruživanjem znanja, potrebnih, barem u gradu, za pro­ širenje svakodnevnih sredstava spoznaje; „rektori” tih škola činili su nam se tada mudrijim i cenjenijim. Da lije rezultat bedan? Mo­ žda, naročito ako mu se pridoda neizbežna podeljenost između gra­ da i sela, bogatih i siromašnih, dečaka i devojčica, s tim da ove poslednje nisu prisutne u našim izvorima i verovatno skrajnute među osnove „domaćinstva". Barem je u školi bila dobra zabava, ako je verovati onima koji su, poput Gvibera od Nožana, trpeli zlostavlja290

nja majke neukog i surovog učitelja: Gviber je sa čežnjom uzdisao dok je sa svog prozora gledao kako se u dvorištu zabavljaju učenici iz njegovog sela. Ipak, važno je da je tanki mlaz svetovnog znanja nastavio da curi tokom vladavine Crkve. Izvan tih osnova, postoji ozbiljno obrazovanje, koje đodeljuje utemeljena Crkva, na kojoj je nikla skoro sva srednjovekovna „kultura”. Razlikovaćemo dve velike hronološke faze i po jednu pukotinu u svakoj od njih. Prva pukotina X, XI i početak XII ve­ ka. Tu je obrazovanje isključivo ostavljeno manastirima. Ono je usredsređeno na sebe samo; delo je benediktinaca iz Klinija, željnijih istraživanja od onih iz Sitoa, koji su sledbenici krajnje skromnosti u znanju. Svi su se obrazovali kroz čitanje i kritiku ru ­ kopisa koje su sami skupili; i svoj studium otvaraju drugim mona­ sima, ponekim radoznalim aristokratama, kao i „kaluđerima svetovnjacima”, deci koju okupljaju kako bi od njih kasnije načinili monahe. To je bilo obrazovanje bogatih i za bogate; ali i strahovi­ ta potraga za tekstovima i tumačenjima koji su na taj način saču­ vani od zaborava. Buđenjem gradova u XII veku snažno se osetila potreba za obrazovanjem laika čiji su poslovi iziskivali određenu svetovnu kulturu. Biskupi i njihovi kanonici su tada otvorili m a­ nastire jednom manje poverljivom i religioznom obrazovanju. Iz tog udara između dve „hijerarhije” rodice se „renesansa XII veka” koja je čisto knjiška; to je vrednovanje disputatio pred mehanič­ kim ponavljanjem „realizma” kod svetog Anselma. Te gradske ško­ le su počele da obrazuju ogranke umesto da se zaustave na jed­ nom; podržale su pristup lestvici znanja, i mogućnosti samostal­ nog podučavanja, licencia docendi, prava na predavanje, koju dodeljuje biskup. Hugo od Sen-Viktora, Petar Lombarđanin tako su školama u Parizu poklonili ugled jednak onome u Bolonji gde je Gracijan, u istom trenutku, obnovio studije prava, i to Justinijanovih prava i njegovog Corpus juris civilis. Ponekad su neki učite­ lji i smatrali daj e potrebno ići još dalje: oko 1120. ili 1130. godi­ ne, Abelar je grubo prekinuo svaku vezu sa takvim obrazovanjem koje je on smatrao uzdržanim. Zatim počinje druga faza, ona u koje spada istorija univerzi­ teta, taj svetac nad svecima prema kojoj medijevalisti i prosvećena publika dele osećaj dubokog divljenja. Toliko je mastila i daha po­ 291

trošeno na to veličanstveno „nasleđe” srednjeg veka, da ću ja ovde izneti samo neke pojedinosti. Nastanak onoga što se zove studium generale predstavlja isključivo gradski fenomen i utoliko gore za četvoro od petoro ljudi koji su živeli na selu i nisu verovatno nikad čuli ni reč o tome. Uostalom, radi se, ukratko, samo o jednom ob­ liku udruživanja zanatlija, pošto u gradu postoji toliko drugih: zbli­ žavanje učitelja i učenika, universitas magistrorum et scholarium stvorilo je jaku grupu koja ima, kao što je svuda uobičajeno, čvrsta pravila i postojanu strukturu. U međuvremenu, njena osobenost leži u tome što zavisi jedino od pape ili, u krajnjem slučaju, kao u Francuskoj, od kralja; to je ono što joj pomaže da izmakne kontro­ li utemeljene Crkve, i omogućava joj da se otvori prema svima. Učitelje plaćaju jedino njihovi učenici, osim ako i oni sami nisu monasi. Barem polovina onih koji pohađaju ta mesta, učitelji i uče­ nici, su laici: nisu položili nikakav zavet. Nastava se održava na uli­ cama, bez utvrđenog mesta; „esnafi” koji cvetaju zahvaljujući me­ cenama - često iz kraljevske porodice - koji ih osnivaju, samo su domovi za siromašne učenike, ako dolaze, poput Robera de Sorbo­ na u Pariz, da bi tamo predavali. Učenici koji nisu uspeli da dobi­ ju porodičnu stipendiju ili neki „dodatak” od Crkve, pa „novčanu pomoć” nekog bogatog građanina, traže je na sve strane... i to veo­ ma bučno. Postepeno su se slušaoci razvrstavali na osnovu njihove „zemlje” porekla ili takođe „sposobnosti”, prirode, njihovih studija. Te kategorije izbijaju na videlo na predavanjima na kojima i te ka­ ko snažnu ulogu igra kontrola: od 16 do 20 godina, uče se „veštine" o kojima sam već govorio i kojim se zvanično potvrđuje stepen „bakalanreusa” (verovatno reč iz iberijskog žargona koja znači „onaj koji žvaće keks”); dve godine kasnije, dobija se licencia, ali ona ima praktičnu vrednost tek nekih šest godina kasnije, u zavi­ snosti od izabrane oblasti, ali jedva 20% učenika stignu do kraja te­ ških ispita. A za medicinu ili pravo treba učiti još koju godinu više. Što se tiče teologije, treba sačekati da se prevali trideseta kako bi se moglo samostalno predavati. To je lepo ustrojstvo koje oduševljava istoričare; u stvari, ono je samo bezoblična masa koja se stvara bez prestanka. Naravno, re­ zultati su blistavi: otvaranje ka spoljašnjosti, beskonačno mešanje mladalačkih apetita, ne postoji ništa što je novije i vrednije hvale. 292

Ali za sve oblike moći, kakvi god bili, tamo ima samo čisto negativ­ nih elemenata: za kralja i njegovu gardu, biskupa i njegove kanoni­ ke, opata i njegove monahe, papu i njegovu dogmu: neredi, prekidi, odstupanja, nadmetanje, stalne prepirke. Mi smo ti koji poštujemo srednjovekovni Univerzitet; kod savremenika ne postoji ni senka tog divljenja. Uostalom, otvaranje poslednje etape vremena u osnovnom pregledu pokazaće to bespogovorno: institucije univerziteta se pojavljuju, u priličnom broju, krajem XII i početkom XIII veka. U jednoj vrsti zakasnelog nacio­ nalizma, Lombarđani, Englezi, Katalonci i Parižani raspravljaju oko prvenstva tih tvorevina - Bolonja? Pariz? Oksford? Monpelje? između 1195. i 1220; a zatim i još dvadesetak univerziteta u nared­ nih sto godina. U Parizu postoji od pet do osam hiljada učenika i petnaestak udruženja, stotinak laičkih učitelja. Ipak, propast je ne­ posredna: od 1230. u Parizu, niži staleži, „prosjaci”, osetili su opa­ snost, zbog kontrole nad verom, znanjem i dogmom. Oni su se uni­ verzitetu predstavljali sa najvišeg stupnja, odnosno uhvativši se za ono što je bila njihova struka: teologija. Oni će malo po malo pre­ plaviti ceo univerzitetski organizam, veoma brzo doprinoseći na taj način izopačenju razloga njegovog postojanja, da bi od XIV veka, od toga ostao samo ođek njihovih doktrina. Broj univerziteta je, dakle, rastao po čitavoj Evropi, ali oni su se međusobno sakatili, postali su oruđe lokalnih vlasti, stesnili su se u previše suptilno rasuđivanje, zbog čega je reč „sholastika” dobila pogrdno značenje. Predavači, koji su i dalje laici, sa svoje strane, klize ka rangu naslednih kasta koje deluju pomoću materijalnih dobara. Ne treba tu da se prevari­ mo: veliki umovi tog vremena, poput Tome Akvinskog, Alberta Ve­ likog, Bonaventure i mnogih drugih, pripadaju Univerzitetu, ali su i „fratri prosjaci". A doktori teologije u XV veku, poput Žersona, Košona,92 tako ocrnjenog zbog neke druge stvari, nisu ni u čemu umovi drugog reda, jer su takođe pripadali Univerzitetu. Ali vreme blistavog Univerziteta je prošlo: praktično ono je trajalo jedan vek. Od tada, radoznali umovi traže nauku na drugom mestu: pored 92 U francuskom jeziku isto se izgovara i reč „cochon”, što znači „prase”, zbog čega je prezime ovog učenjaka bilo predmet ismevanja. U stvari, ono je dijalekatska varijanta reći „chausson”, koja označava vrstu obuće.

293

prinčeva mecena, u Firenci, u Rimu, u Parizu, otvaraju se „akade­ mije” za bogate mislioce, za „intelektualce” a ne više „profesore”. Abelarovo vreme je prošlo: evo Petrarkinog, Fičinovog, uskoro i Erazmovog.

Izražavanje Litre potvrđuje: „izraziti” znači podstaći da ono što je unutra izađe napolje, poterano nuždom. Reč „ispoljavanje”, da nije toliko ružna više bi priličila nego reč „ izražavanje”, da objasni moje namere od ovog trenutka. Ono što ljudsko biće intimno oseća u svom telu, ono što je zamislilo, što je naučilo, što želi da obelodani drugi­ ma kako bi ga razumeli, to je gotovo sve ono o čemu sam dosad go­ vorio. Da bi postigao te ciljeve, čovek raspolaže sa nekoliko načina: može da se posluži gestom, i ja sam nailazio na one koji se koriste u poslu ili iz navike, može da govori, da viče čak, a sve su to oblici koje mu omogućava njegov glas, u porodici, na pijaci, na predikaonici. Upravo tamo se nalazi istorijski izvor prvog reda na koji sam se često pozivao: pravi poznavaoci reči takođe su sebi napravili po­ sebno mesto: oni koji su ujedinili „povike Pariza”, oni čija je misija da šire Božiju reč, oni koji su sebi zadali da održavaju dobre običa­ je; moral, kao što to čine fratri propovednici, dominikanci ili fra­ njevci. Pesma i igra će svojim ritmovima podržati promene, bilo one laičke ili ne. Ipak, sva ta „prirodna" pokazivanja nam ostaju te­ ško dokučiva, jer Crkva, gospodarica znanja, smanjuje razlike u je­ ziku ili stavu koje bi mogle iz njih proisteći. Tako je ona na kraju omalovažila ili, u svakom slučaju, sakrila sve do naših dana „popu­ larne” stavove, poput onih koje su ulicama izražavale bande „golijarda”, koje su odjek nasilja i neposlušnosti iz mladosti učenika (raspravljalo se o poreklu reči, ali bez značaja). Ti juvenes, ti scolares suprotstavljaju se principima Crkve i građanstva vikom, šet­ njom, pesmama i drugim ispadima koja ih je brzo i sa olakšanjem svrstala pod „anarhiju”. Ako nam ti oblici izražavanja na nesreću previše izmiču, za uzvrat naši priručnici posrću pred onima koji nam se čine najočiglednijim i koje dobro razumemo: ono što je bilo napisano, ono što 294

je bilo izgrađeno i ukrašeno, a to su književnost i umetnost. I iako „svetina” koju sam opisivao nije nikad pročitala Froasarovu hroniku, ili razumela išta od poruke timpanona u Vezelaju ipak je po­ trebno da se ovde zaustavim.

Ko piše i šta? Na ta dva početna pitanja, odgovori nemaju istu težinu. Prvo se tiče spiska sa stotinak imena i datuma koje treba srediti po vekovima, po regijama, društvenim kategorijama, odnosno po tematici, ukratko, tiče se „istorije književnosti". Ogromnog li skladišta! Ja sa­ mo mogu da očistim po koji njegov kutak. Ono što mi se čini najbli­ žim mojoj tački posmatranja nije popis nadahnutih pisaca: sve do XII veka, oni gotovo u potpunosti pripadaju Crkvi, pišu na latin­ skom i svi su na tom položaju nedostupni poražavajućoj većini „ne­ pismenih”. Već sam govorio o odstupanju svetog jezika, o prodoru svetovnog i laičkog pera. Ono što m ije važno nije ime „autora", ne­ go pronalaženje njegovog ličnog pečata u delu koje mu se pripisuje. Ako je to Božiji čovek, koji se, ponekad, od detinjstva, kupa u moru svetih izvora, taj lični ili neposredni pečat meriće se jedino izvan pozajmljenih tekstova, ponekad plagijata koje je sebi dopustio; ali to je onda pitanje izvora inspiracije i spoljašnjih uticaja. Činjenica da li je on pero poverio profesionalnom pisaru ili je on sam sasta­ vio, dolazi u drugi plan: to je gotovo nemoguće i uvek razočaravajuće pitanje potrage za izvornim rukopisom. Opet, kada je reč o la­ iku, prepreke postaju veće, a istraživanje suštinsko, naročito ako nam je taj „autor” ostavio sastavljen tekst na latinskom ne pozna­ jući taj jezik: isti je slučaj, uostalom, kada je reč o kolokvijalnom je­ ziku. Evo jednog primera, koji se lako može razgraničiti: gospodar Žoenvil je „autor” delà pod nazivom Livre des saintes paroles et des bons faits de notre saint roi Louis, koje je zapravo zbirka ličnih uspo­ mena jednog senešala Karla Velikog koji je poverenik (kako tvrdi) Svetog Luja i stari borac iz krstaškog pohoda na Egipat. Delo, sasta­ vljeno sa ciljem da potpomogne dokumenta za kanonizaciju kralja, izneto je 1309. godine, kada je autor navršio osamdeset godina; ono priziva događaje stare pola veka. Problem ne predstavlja ispitivanje 295

valjanosti uspomena jednog osamdesetogodišnjaka ili valjanost ne­ kog teksta sa hagiografskim sadržajem, nego saznanje kako su te priče skupljene. Žoanvil je umeo da piše; sačuvali smo u jednom ad­ ministrativnom dokumentu o njegovom posedu dva reda ispisana njegovom rukom, ali veoma nespretno. On dakle, 1309. godine ni­ je pisao; ipak živost priče, originalan način pripovedanja, duhoviti događaji potvrđuju veoma ličan način razmišljanja: da li je on dik­ tirao? A ako jeste, na osnovu čega? Da li na osnovu njegovog sećanja, ispitivanja, beležaka prikupljenih tokom niza godina? Ako se tome doda relativna retkost rukopisa koji govore o istoriji kralja, s tim da su pojedini nastali pre XVI veka, može se zaključiti da jedno od najslavnijih delà francuske srednjovekovne književnosti nije do­ prlo do dvorskog sveta niti su ga oni raširili, tako daje ostalo nepo­ znato „publici”. Žoenvilov primer je slavan i baš zbog toga sam se zaustavio; ali može se raširiti na skoro sve laičke „autore”. Evo poučnih primera: Gijom IX Akvitanski vojvoda, sočan pesnik jezika d’oc, ili Fulk, grof Anžujski, ljubitelj rodoslova, iz XI i XII veka, grofica iz Dija ili Ma­ ri de Frans i njene „spevove” (ako su postojale), Gijom Marešal i njegova autobiografija ili Kretjen de Troa i njegovi romani iz XIII veka, da li su svi navedeni autori i pisali? Sigurno da nisu; ali ko se onda postavio između njihovog „delà” i pergamenta na koji se ono prepisuje? Zanimljivo je što možda kod najsiromašnijih imamo naj­ veće šanse da iznađemo autentične autore - pisce, jer su oni često dovođeni u situaciju da predstave sami sebe i svoj „put”: tako su če­ sto radili „trubaduri” pesama na jeziku d’oc u ražo koji prethodi pesmi; arteške „igre" i „izreke” iz XII veka potpisuju poznati autori koji se hvališu, Adam de La Al ili Žan Boden, koji bez sumnje nisu imali čime da plate pisara iz svog džepa. Naravno, upravo u XIV i XV velcu imamo pouzdanijih podataka: sigurno su Froasar, „pariški građanin” ili Vijon sastavili svoje tekstove, a onda ih i zapisali na pergamentu. A ako nisu bile namenjeni javnosti, „dnevnici”, „me­ moari”, „knjige zborenja” građana ili trgovaca u poslednjim godina­ ma srednjeg veka nisu ni kod koga probudili potrebu za razvrstava­ njem ličnih uspomena. Mnogo je lakše i, uostalom, plodonosnije postaviti drugo pita­ nje postavljeno na početku. Šta pišu ti ljudi? To pitanje nas navo296

di na pregled onoga što zovemo književni „žanrovi". Odgovor je krajnje jasan: deset vekova srednjovekovlja su nam ostavili svedočanstva o svim oblicima izražavanja zapadnoevropske misli, koje je plod grčko-rimskog i keltsko-germanskog nasleđa i, istina, ponegde nekih nijansi, a naročito sa dva izuzetka na kojima ću se u nastav­ ku zadržati. Prvo, traktati i pobožna delà, koja pola zavise od grč­ ke ili „arapske” filozofije a pola od hrišćanske vere; njihov odjek i netaknut sadržaj još uvele prodiru do nas. Zatim, tu su svi oblici sećanja na prošlost, hronike, letopisi, biografije, u kojima je sredo­ zemna antika otvorila kraljevski put, koji ponekad ide od nastanka čoveka sve do „kraja vremena"; a Crkva je to potpomogla. Onda, poput poetskog produžetka, slede ratničke epopeje, viteške pesme (od reći „geste” što znači podvig), skandinavske sage, germanske pesme Nibelunga, karolinški „ciklus", sve one se oslanjaju na vladajuću klasu vođa grupe ili vođa rata; ali zar antika nije poznavala Ilijadu i Eneidu? Potom imamo čitavu oblast sa višestrukim vido­ vima poezije, lirska, burleskna, poučna, didaktična, satirična; pri­ če sa putovanja, opisi gradova ili predela, tehnički priručnici, pozorište najzad, mada se javlja prilično kasno. Sve to, manje više ne­ taknuto, privlači naša pera; i utoliko više što određeni „žanrovi” mogu, više nego nekad, da primame današnjeg čoveka kojeg nazi­ vamo „pismenim” ili bar verujemo u to. Ostavimo naime taj poma­ lo dosadni spisak. Ali evo nečeg novog, utoliko interesantnijeg što ne može da se pozove na antičko autorstvo i što je danas, naprotiv, među najnegovanijim oblicima. Prvo, mi živimo okruženi rečnicima i enciklope­ dijama, i mali značaj imaju ovde razlozi za to oduševljenje. Među­ tim, oni su srednjovekovni pronalazak: razvrstati sve ono što zna­ mo ili se nadamo da znamo. Možda je to zbog nekog stava otpora prema svetu koji bi se mogao srušiti, a čije nasleđe želimo da saku­ pimo. Takve su Etimologije Isidora iz Sevilje iz VI veka. Ili s druge strane, kao neka optimistična početna osnova za budućnost koju treba razjasniti: takav je Speculum Vinsenta de Bovea ili brojna M i­ roirs iz XIII veka. To gotovo da nije pitanje pristupa raspoloživim podacima po alfabetu kako su poredane reči i pojmovi; možda jedi­ no male ilustrovane zbirke poput bestijarijuma se koriste tim nači­ nom. Naprotiv, srednji vek je trijumfovao na polju opštih slika, u 297

stihu ili prozi, i najčešće na vulgarnom jeziku: dvadeset hiljada sti­ hova u Romanu o ruži, a naročito u delu čiji je autor Žan de Men na kraju XIII velca, zatim deset hiljada stihova u Danteovoj Božanstve­ noj komediji na početku XIV veka nude sliku sveta; i pozamašan broj rukopisa koji su došli do nas, više stotina njih, čini se da potvr­ đuju uspeh koji uveliko prevazilazi samo elitu. Trebalo bi preskoči­ ti „moderne” vekove, do srži prožete „humanizmom”, u kojima je čovek sve, da bi se ponovo našao taj nivo: i to će biti „pro svetiteljstvo”, mnogo kasnije. Drugi književni žanr rođen u srednjem veku jeste roman. Za nas, to je isto što i napisano delo: danas se u Francuskoj objavi vi­ še od sedam stotina svake godine. Antika je dobro poznavala neke priče sa likovima, u vreme Horacija ili Ovidija, ali žanr je bio, čini se, slabo prihvaćen. Prve „pesme” na latinskom ili kolokvijalnom koje pozdravljaju takav pristup potiču iz XI veka, često su u stihu; izmišljene i „nove”, njihov broj se uvećava između 1170. i 1230, kao dokaz narodne alculturacije; period između sredine XIII veka i XV veka, predstavlja procvat, od Engleza Čosera do Italijana Bokača, preko autora Romana o Uscu, preko Ritbefa ili preko Okasena i Nikolete. Roman, koji prvenstveno predstavlja bilo koje delo napi­ sano na romanskom jeziku, postaje književno delo sa stalnim odli­ kama: anegdota, tipični likovi, laička tema, i naziranje ličnih osećanja; hrišćanska dimenzija i herojske vrline se brišu pred reali­ zmom koji mesa očaravajuću priču sa svakodnevnim životom. Pripovedači su profesionalci, verovatno klerici, ali skromne kulture, kao i njihova moguća publika; većina njih nama je ostala nepozna­ ta. Kao podstrek mnogim takvim romanima, naklonost ka antici ali nikako njena prava spoznaja - pokrenula je niz neverovatnih avantura gde je jedan čudan Aleksandar Veliki zaprepašćujući he­ roj; druga grupa se svrstava u „bretonski ciklus” koji je mešavina keltskog, skandinavskog, saksonskog, možda iberijskog uticaja, gde su glavni junaci Artur i njegovi vitezovi, Tristan ili Zigfrid, u ciklu­ su koji se oživljava u periodu od 1150. do 1350. godine. Posle toga, upravo u Italiji i Nemačkoj prodire blagonaklonost ka priči, ali in­ spiracija, pod uticajem različitih uslova prihvatanja, ima drugačiji odjek. 298

Z a k o g a se p i š e i k a k o ?

Ova dva pitanja proizilaze iz pregleda koji prethodi, i bilo bi veoma veštačko posmatrati ih odvojeno. Odgovor na prvo pitanje je vrlo jednostavan, ako se izuzmu odgovori na drugo pitanje, koji imaju suštinsku važnost u ostvarenju mojih namera. Piše se u skla­ du sa publikom, bilo da je cilj obrazovati je ili zabaviti. Za razliku ' od mnogih autora iz kasnijih vekova, ne računajući vreme u kojem živimo gde je to sasvim uobičajeno, ljudi srednjeg veka veoma retko su se prihvatali pera da bi pisali o sebi: Gviber od Nožana koji če­ sto ponavlja priču o svom nesrećnom detinjstvu, Žoenvil koji je sklon preispitivanju svog mesta i podviga, Abelar koji se prepušta intimnom jadikovanju, Vijon koji se hvali životom nevaljalog dečalca, sve su to izuzeci. Drugi su zaokupljeni pripovedanjem o ratnim, diplomatskim ili samo ljubavničkim podvizima, gomilanjem prime­ ra, lekcija, saveta za koje žele da ih čitaoci primene. Ako pripadaju Crkvi, nadaju se da će ubediti vernika u Božiju moć; ako su svetovnjaci, žele da budu hrana za memoria ili samo da zabave publiku ne izvlačeći iz toga ličnu korist; oni će podjednako koristiti herojske priče kao i skaredne tekstove, jer je trebalo uhvatiti pažnju slušaoca, koja se tokom godina menjala. Sadašnji istoričar jedva može da uhvati tek po koji tračak svetlosti na planu društvenog života: tako će preterani porast gradske publike podržati naklonost ka pozorištu i ka tu i tamo bludnim pričama; postepeno usredsređivanje aristokratije ka vrednosti svog staleža stvoriće osnovu za bujanje „dvor­ ske” i epske književnosti; razvoj naučne radoznalosti, koju potpiru­ ju prevodi arapskih tekstova ili pripovedanja putnika, uneće razdor u književnost; a raznovrsna poezija će očigledno biti odraz moral­ nog ili, jednostavno, materijalnog raspoloženja tog vremena. Nismo uopšte toliko pažnje obratili na stav čitalaca pred delima koja su uzeli u ruke; treba samo da procenimo svedočanstva brojnih prime­ ra iz tog i tog delà koja su došla do nas - a to je prilično nesavršen način, ne toliko zbog slučajnih i namernih gubitaka, koliko zbog prirode publike kojoj se obraćaju: ovde su bogati ratnici koji vole „slavne” podvige, tamo „sitni" ljudi zbog kojih jedno „delo" prelazi iz ruke u ruku na lošem pergamentu. Jedna jedina osobina odliku­ je vremena koja su toliko različita od našeg: kontraknjiževnost, ona 299

koja napada jedno delo ili jednog autora u ime principa, koji će se smatrati ismejanim, ne postoji; ili samo šapuće među „slovima" ili govorima - istina, Crkva joj je mogla izbrisati tragove. Zbog toga se stiče utisak da se publika ne buni protiv poruke koja joj se nameće; čuveno učenje o „izdaji klerika” ne postoji u srednjem veku; takođe su, na kraju tog perioda, učeni ljudi nastavili da se međusobno kritikuju kroz suvoparne prepirke na latinskom, ali koje uopšte ne za­ nimaju ljude po krčmama. Elem, mene baš oni zanimaju, bilo da su oni drugovi u gradu, ili trgovci na keju. U takvim uslovima, odgovor je jednostavan: obi­ čan čovek hoće dobro da razume i isto tako da čita, ako je moguće na jeziku svakodnevice, moralne pouke, sve ono što potvrđuje sveštenik na predikaonici i ono što će moći da dâ sadržaj jednoj kućnoj raspravi ili priči nekog „pripovedača”. U gradu, ići će da se veseli na „igrama", „sotijama", na „misterijama”, koje će se odigravati pred njim, i na kojima će učestvovati; upoznaće i odobriće fablio i narod­ nu poeziju, koji će ugađati njegovom ukusu za satiru, nepristojne i „lepe priče”. Ipak, uprkos njegovom opštem karakteru, ne može se sa sigurnošću znati da su različite varijante Romana o Uscu imale uspeh koji im se obično pripisuje. Moralne ili ratničke vrline, plemenita ili nežna ljubav, hrišćanska osećajnost ili duh grupe, čitav jedan deo srednjovekovne književnosti je, izgleda, pokrivala i pojmila jedna društvena klasa, koja je jedina uživala u njemu i razumela ga. Kao i za mnoge druge aspekte života tog doba, mi savremenici širimo oči od iznenađenja pred „dvorskom” književnošću, što je jedan primer nejasnog, i, uop­ šte, pogrešno shvaćenog značenja. Ta književnost iznosi na svetio heroje, borce za veru, muškarce i žene veoma visokog položaja koji se predaju suptilnim ljubavnim borbama, oko kojih rasprava ne prestaje: jesu li one stvarnost ili mašta? Zavođenje ili mačizam? Ju­ naštvo ili licemerje? Takva književnost nastaje od profesionalaca, koji obožavaju simbole i puni su stereotipa; ona u pozadini ostaje učena i rado crpi iz antike, folklora - očigledno keltskog - svetu istoriju ili etničke fantazme. Na nesređen način, ona će dati kralje­ ve poput onih iz špilova: David psalmist, Aleksandar avanturist, Ce­ zar gospodar sveta, Karlo, kralj nad kraljevima; veoma zanimljivo je što nedostaje samo Artur (jer, ipak, „medved”, na grčkom arctos, je 300

takođe kralj, ali životinja) i njegova četa tragača za Svetim gralom, peharom u kom je skupljena krv Hrista na krstu. Zanimljivo polje na kojem cveta imaginarno moćnika; ipak, da li možemo zaista da povemjemo da su ti likovi i njihove neverovatne svađe mogli u bilo čemu da uzburkaju osećanja jednog od deset ljudi? Uostalom, ljudi koji su pripadali Crkvi su rano pokazali da se Sotona nalazi ispod Lanselotovog oklopa.

Uloga umetnika Naime, Sotona se dobro vidi izvan dvorske poezije: izvajan je na timpanonima crkve Sen- Lazar d’Oten, na predstavama Iskuše­ nja i Sudnjeg dana, kao i na stotinama drugih građevina, naslikan je među prepletima koji krase inicijale u Moralia in Job, na freska­ ma u Anijeru-na-Vegri, naročito na zastrašujućim prikazima. Uopšte nisu bile potrebne reči bi se on prikazao: u obliku zmije, vuka, monstruoznih životinja, čak i vatre. Čovelc koji gaje tako prikazao, i sam je izražavao neko osećanje: dakle, umetnost je takođe jedan od puteva saznanja. Ipak, još više nego za maločas spomenute pisa­ ne dokumente, nema razloga da se postavi pitanje sastavljanja bes­ konačnih lista naslikanih ili izvajanih delà. Taj spisak bi imao samo jednu korist: dokaz da nam je, na kraju krajeva, iz srednjeg veka ostala čak netaknuta gomila građevina, naslikanih ili izvajanih ukrasa, bezvrednih ili raskošnih predmeta od drveta, metala, stakla, slonovače, tkanine ili kamena, koji su, u najmanju ruku, sto puta nadmoćniji od pisane dokumentacije o kojoj sam pokušao da obavestim čitaoce mog delà. Taj čudesni rudnik je i danas predmet skroz nezavršenih popisa, i u zemljama u kojima postoji radozna­ lost za staru kulturu, poput Francuske ili Italije. Da bi se otežao pri­ stup toj riznici, treba naglasiti da se na mnogobrojnim građevina­ ma, naročito na njihovim kosturima, gomilaju promene i preuređe­ nja iz vekova koji su usleđili njihovom nastanku, u zavisnosti od ta­ dašnjih potreba ili, jednostavno, od mode vremena. Dok pisano svedočanstvo loše prihvata promene, osim ako su u obliku „glosa” koje je dodao zahtevan čitalac, ne postoje crkva ili dvorac koji nisu pretrpeli dodavanja, preobražaje, ponovno obliko301

vanje i promene ukrasa u periodu od hiljadu godina. Mi se divimo gotičkim katedralama iz XIII veka i tvrđavama iz XIV, ali smo u potpunosti smetnuli s uma da su ta remek-dela nastala na temelji­ ma drugih, dosledno uništenih: gotika je rođena na ruševinama ro­ maničke umetnosti, dok je ova zbrisala karolinšku umetnost. Ako se, nekim iznenađujućim slučajem, pronađe da na nekoj građevini u isto vreme postoje ukrasi iz dve uzastopne faze u građenju, kao na katedrali u Boveu, ishod je krajnje uzbudljiv. Nećemo se uhvatiti proučavanja razvoja tih građevina. One su spoj prostornih mogućnosti i potreba vremena: kamen je često zamenjivao drvo, ne zbog svoje otpornosti na vatru, nego zato što je omogućavao, na primer, izgradnju zaobljenih struktura; kod zamaka, oble kule su na taj način zamenile kockaste jer kod njih ne po­ stoje mrtvi uglovi u slučaju napada; isklesan kamen je zamenio neobrađen, slojeve cigala i opus spicatum kada su otkrivene roma­ ničke tehnike cementiranja i kada je dugačka testera uvedena u ka­ menolome; zidno freskoslikarstvo je izbrisano kada se odomaćilo slikanje u ulju i na platnu, koje je više odgovaralo novonastalim promenama. Poljoprivredne alatke, konjska oprema, mašine za tka­ nje i mlevenje su se usavršile čestom primenom tehnika koje su do­ šle iz Sredozemlja ili iz srednje Evrope; što se tiče minijature koja je postala neprocenjiva kada je trebalo umnožiti primerke, naroči­ to u štampanju, ona će ustuknuti pred gravirima premazanim tu ­ šem u drvetu i kasnije u bakru. Mogao bih da nabrojim još dosta drugih primera promene tehnike u svim oblastima; ali, neka bude dovoljno da dodam da su sva ta „usavršavanja” imala društvenu, moralnu, pa čak i ekonomsku pozadinu: porast stanovništva u gra­ du je uslovio rušenje crkava koje su postale premale, izbor mesta za izgradnju novih zamkova je povezan sa pojavom artiljerije namenjene opsadi. I, u poslednjim godinama srednjeg veka, upravo su kuga i ratovi pokrenuli tu „jezivu" umetničku struju, gde je Smrt igrala mahnitu ulogu, kao što je kult Device umnožio prikaze Hristovog rođenja, razapinjanja na krst i vaznesenja. U svim tim izrazima srednjovelcovna književnost pokriva hi­ ljadu godina. To znači da traganje za njenim „stalnim” crtama ot­ kriva bezgranično istraživanje, jer ćemo na kraju videti skučene to­ kove tog vremena. Ako bih se ipak u tome okušao, učiniću to obu302

zdavajući duh jer nam naše vreme i njegova osetljivost sigurno ne­ će moći da daju ključ za tumačenje srednjovekovne književnost bez opasnosti da ne napravimo grešku. Treba dodati, zatim, da je gra­ đevina kao i ornament, delo stručnjaka, kod kojeg, kao i danas, na­ dahnuće nije nužno odjek njegovih osećanja ili volje naroda. Uosta­ lom, ne vidimo ni razlog ni način zbog kojih se stanovnici nekog se­ la ili zidarski pomoćnici iz iste radionice moraju pitati za mišljenje pre nego što se podigne ili ukrasi neka crkva ili zamak. Već sam spo­ menuo da su „graditelji katedrala" bili više dobrovoljci i da su u gra­ dovima, pre svega, kad je građanstvo procenilo da je već dovoljno novca dato za neko gradilište na kojem se građevina ne privodi kra­ ju, odbijali da se izlažu daljim troškovima, i građevina je ostajala nedovršena, kao u Boveu ili Kelnu; još su i imali sreće ako je bilo vremena da se u celosti ili delom sagradi jedna kula na fasadi; takav je slučaj u Sanu, Strazburu, Troa, Amijenu i mnogim drugim mestima. Pošto sam rekao ono što je važno za moje izlaganje, čini mi se izvesnim da su glavni majstori na gradilištu i u zanatskim radioni­ cama ili monasi u manastirima koji izrađuju minijature, trpeli pre duhovna nego materijalna ograničenja; naravno, oni su odraz ono­ ga što su mislili ili razumeli kako siromašni tako i bogati ljudi. Ipak, ponekad je lako nazreti lični pečat umetnika baš onda kada mu je poručena neka tema ili crtež; maske i groteske na crkvenim stolica­ ma, satirični crteži lakih poteza koji se prepliću sa inicijalima neke lepe knjige, smisao za humor koji oživljava, kako poslednje prikaze Strašnog suda tako i ove u Otenu predstavljaju dokaz slobode u iz­ vršavanju, i isto tako, možda slobodoumne namere pred „progra­ mom” koji na taj način namerava da obmane. Tada postaje teško tu­ mačiti jedan oblik ili temu u apsolutnom: sve se čini simbolom, to jest slikom uprošćene misli; za nas, jedina korist će biti kada se za­ pitamo da li je bilo i najmanje šanse da ubogi shvate ta prizivanja podsvesnog. Mogu da navedem više od jednog slučaja: prvo, poziv na svetlost, zaštitni znak Božije kuće koji tako ulazi u svakodnevicu; princip vertikalnosti, simbol ponovnog uzdizanja čoveka pred horizontalnošću puzajućeg Zla; potreba za centralnošću svetih delova građevine ili ukrasa, tačke spajanja svih linija u jedan crtež, ra­ zapinjanje na krst, ukrštanje šiljatih lukova, figura Hrista. Najjed303

nostavniji geometrijski oblici imaće, pod takvim osvetljenjem, vrednost simboličkog znaka. Kvadrat, znak nebeskog Jerusalima, kra­ ljevske aule, rimskog tabora, postaće ustanovljena slika zatvorenog sveta. Krug će biti put koji slede zvezde na nebu kao Božijoj tvore­ vini, i on je, bez kraja i početka, slika savršenstva. Spirala, naprotiv, nizanje neprekidnih krugova koji su potekli od jedinstvenog centra, predstavlja beskrajnost. Krst, na kraju, više nego simbol razapetog Hrista, predstavljaće sliku četiri pravca koja rastržu čoveka, astro­ nomska i fizička pre nego duhovna pravca; krst u pokretu biće sim­ bol pokretnog sveta, a grčka umetnost je to u velikoj meri koristila, mnogo pre nego što je kao „kukasti", kako se naziva, postao simbol takozvanih novih režima. Sve te odlike i mnoge druge sačuvale su u očima istoričara čisto teorijsku dimenziju, ali bogatu pomešanim interesima. Ovde, gde vrvi svet ubogih, da li možemo da se nadamo da ćemo videti odjek tih nagađanja? U toku mog izlaganja, malo poglavlja mi je donelo toliko neza­ dovoljstva koliko i ovo koja se završava. Često sam morao, a to sam i objasnio, da pojednostavim ili odbacim teme čije bi ozbiljno istra­ živanje zahtevalo razvijanje koje me je udaljavalo od tačke mog za­ pažanja: tako su se preda mnom otvorili sektori ekonomije i dru­ štvene hijerarhije. Ovog puta, žrtvovanje je bilo sasvim drugačije, makar druge prirode: nije trebalo da odbacim ono što mi se činilo da je „izvan teme", ali morao sam da ga skrešem u jednoj beskraj­ noj gomili; u tom moru imena, delà, rodbinskih veza, ulovio sam poneku olupinu. Ovog puta nedostajalo bi mi mesta, i da sam hteo da kažem, makar bilo to najvažnije. Sigurno osećam žaljenje zbog toga, ali se i ohrabrujem: evo me ovde pošto sam izašao iz oblasti šume i stojim pred domenom duha: bilo da su mudraci ili neznali­ ce, pažljivi ili odsutni, pronicljivog duha ili neotesani, svi ti ljudi imaju dušu ili bar veruju da je imaju.

304

3.

I duša U svome opisu dvorca u Ardu, čijoj je izgradnji i sâm prisu­ stvovao u osvitu XII veka, kanonik Lamber detaljno opisuje razli­ čite nivoe građevine: u dnu, skoro na tlu, kao osnova celog kom­ pleksa nalazi se stena brežuljka, životinje, voda, seno, namirnice; iznad-toga je kuhinja, žitnica, sklonište za bolesne ili za odojčad u kome se loži vatra; zatim prostorija u kojoj se muškarci okupljaju oko vlastelina; na spratu su sobe, odaja gospe-matice, nukleus po­ rodice gospodara, pa muška spavaonica i devojačke sobe; onda još jedan sprat, na kome je garnizon koji nadgleda okolinu; najzad, na samom vrhu, što je bliže moguće Bogu, kapela, „Solomonov hram ”. Arheolozi ostaju pod snažnim utiskom pri pogledu na ovaj nacrt. Međutim, nije mnogo važno da lije ovaj opis proizvod mašte ili ni­ je: ja sam prošao sve njegove spratove i stigao pred vrata svetog mesta. Na zabatu ne stoji Danteova pretnja: „Ostavite svaku nadu”, već rečenica jednog istoričara današnjice: „srednji vek nikada nije bio hrišćanski”. Ovaj stručnjak za katoličku crkvu XVI veka je, svakako, pod „hrišćanskim” podrazumevao protivreformatorske kanone sabora u Trentu. Međutim, sa ovim Bogom smo se su­ sretali na gotovo svim prethodnim stranicama: da li je on „hri­ šćanski” u trentskom maniru ili nije, od manjeg je značaja; nije ništa važnije ni da li su u njemu videli jedno jedino božanstvo sa tri lika, naklonjenije Sinu nego Ocu. Sasvim je, pak, očigledno da je „Bog” vrhovni oblik nadmoći duha nad materijom: može­ mo ga zvati hrišćanskim u skladu sa uobičajenim nazivom, ali to je sve. 305

Bilo bi isuviše lako prihvatiti konstataciju da je u srednjem veku praktikovan „deizam” u naivnom, čak prostom obliku. I bez većeg zadržavanja na raspravama onih koji su se specijalizovali za seciranje dogme i progon pobunjenika, istoričar koji se bavi tim vremenima mora pokušati da rafinira svoju istragu. Ako srednjovekovni hrišćanin muslimana naziva „nevernikom" a jevreja „bogoubicom”, prvi će mu odgovoriti da je mnogobožac, a drugi da je idolopoklonik. Pa ipak, sva trojica poštuju Avrama i Sveto pismo, što znači da nisu suprotstavljene dogme, već menta­ liteti. I evo, reč koja mi se omakla je klopka: možemo li se nada­ ti da ćemo definisati „mentalitet”? I to najpre kao „srednjovekov­ ni”, a zatim kao „hrišćanski”? Na prvo pitanje se može dati odgo­ vor dovoljno širok da sve obuhvati: za pojedinca, kao i za grupu, to je poseban način doživljaja i mišljenja u određenom društve­ nom okviru; ima u tome i nesvesnog, naročito kolektivnog, sve­ žanj činjenica i običaja, poseban način na koji se tumače, ali tu ni­ kako ne možemo naći „razum". Odgovor na drugo pitanje nije spo­ ran: ne postoji „jedan" srednjovekovni mentalitet, jer se podrazumeva da se, tokom hiljadu godina, društveni, kulturni i duhovni okvir promenio, pa se smenjuju „mentaliteti” prateći tenzije sva­ kog vremena. Zbog toga možemo reći da se predstave i izrazi tih mentaliteta mogu dovesti u vezu tek kada pokušamo da ih isto­ vremeno osvetlimo iz njihovog dvojnog, kuturnog i društvenog aspekta. Postoji i treće pitanje, na koje je teže dati odgovor. Rečeno je daje čovek „ideološka životinja”, podložan pritisku ideja, dêla i re­ ci koje na njega kidišu. Izuzetna slabost sredstava kojima se brani od Prirode, a i od sebe samog, tera ga u stalni strah, o kome sam ponešto već rekao, i gura ga u klopku religioznosti. On će dakle utočište, ohrabrenje i pokornost tražiti u ideji Boga. Sa Njim se može sjediniti duhom, ako pokuša da sledi pisanu potvrdu otkrive­ ne vere, ili srcem, ako uspe da utone u mističku meditaciju. Abelar je pošao prvim putem, sveti Bernar drugim; zadatak onih koji slu­ že veri je da ojačaju te oslonce. Ali može li taj Bog koga zazivamo biti nekako posebno „hrišćanski”? A ako ljudi srednjeg veka nisu učeni, kako će oni to razumeti? 306

DOBRO I ZLO Nemam ni želje ni kompetencije da se sa smelošću upustim u dogmatske rasprave. Stoga ću se držati najumerenije pozicije, upra­ vo one na kojoj su se nalazili mali ljudi srednjeg veka, u čije strasti i želje pokušavam da proniknem. Najednom značajnom planu ja se, ipak, od njih razlikujem: čoveka, i to u bilo kojoj epohi, smatram ži­ votinjom, svakako veoma „naprednom", čak „superiornom ”, ako je potrebno, ali ipak samo jednim od živih bića. To „materijalističko” shvatanje, međutim, za srednji vek nema nikakvog smisla. Čovek je vrhunac Stvaranja, ali nije „ni anđeo ni zver”; u njemu postoji od­ sjaj, imago Uzvišenog bića, zbog čega izmiče svakom pokušaju raci­ onalnog proučavanja. Pa ipak, i sâm je svestan da ne može dostići savršenstvo na ovome svetu, ono mu možda može biti obećano. Stvoritelj ga je bacio u okean opasnosti, iskušenja, iluzija, nesum­ njivo u želji da iskuša njegove snage, da ga prisili da učini lični na­ por ka boljem i da ga podstakne na preispitivanje: „Upoznaj samo­ ga sebe”, rekao je već Sokrat. Tako će čovek, pre nego što dođe do kraja vremena, morati da odabere između Dobra i Zla.

Kraj dualizma U očima svih ljudi i spram njihovih materijalnih interesa, Pri­ roda je oživljena - ako smem da upotrebim ovaj izraz - promenama poput temperature, vlažnosti, pomeranja zemljišta, od kojih neke pogoduju živim vrstama, a druge ne. Nije potrebno da se za­ državamo na ovako banalnim stvarima, osim možda da bismo se podsetili da svako društvo, procenjeno „primitivnim” u manjoj ili većoj meri, iz tih ideja stvara mišljenje o tome šta je dobro a šta lo­ še za opstanak vrstâ, odnosno - ako se uzdignemo na duhovni ni­ vo - o tome šta je Dobro, a šta Zlo. Pomenute sile, međutim, izmi­ ču čovekovoj kontroli: one dolaze iz jednog višeg sveta - sveta „bo­ gova”, blagonaklonih ili gnevnih. Od starog Egipta do skandinav­ skih zemalja, preko obreda grčko-rimskog panteona, dobri i zli bo­ govi se prepiru oko čoveka i sveta, pa čak i oko života i smrti. Ali ako prevaziđemo ovaj privid i uzdignemo se do ideje o jedinstvenoj 307

višoj moći, postaje jasno daje i sama ta moć rastrzana između dve jednako snažne sile, koje su u stalnoj borbi za preuzimanje kontro­ le nad smrtnicima. Takvo je ubeđenje velikog broja vernika u ze­ mljama srednje i istočne Azije, na primer u staroj Persiji, ili u Ma­ loj Aziji u V i VI veku pre naše ere. Jedini bog, Ahura Mazda, sa­ drži u sebi dve antagonističke sile, koje će rastaviti tek vatra na kraju vremena. Prorok kakav je Zaratustra (Zoroaster, kako kažu Grci) će, u epohi ahemeniđskih vladara, u IV i III veku pre Hrista iz toga izgraditi dualističku dogmu. Različite varijante ove eshatološke vizije su se čvrsto održale u ovim regionima sve do III veka hrišćanske ere, kada joj je „prorok” Mani dao novi polet i svoje ime: „manihejstvo”. Ovo deljenje Boga, ova mogućnost trijumfa Lucifera nad Jahveom, koju su Jevreji odbacili, i za hrišćane je sasvim neprihvatlji­ va. Dvojnost Oca i Njegove inkarnacije u Isusu ni po čemu nije predstavljala pravu dvojnost, još manje dualizam, jer je Bog sâm princip Dobra. Uostalom, u Jevanđeljima ne postoji nikakva aluzi­ ja koja bi upućivala na ovaj problem. Prema uobičajenoj verziji, sveti Pavle se prvi odrekao onoga što nije bila „jeres", već poricanje božanskog jedinstva. Na to gaje mogao podstaći kult Mitre, veoma snažan u to vreme, koji je imao sličnosti sa Hristovom porukom i privlačio mnoge pristalice, čak je bio sa naklonošću primljen u Ri­ mu. Sem toga, u istom trenutku su u učenim hrišćanskim zajedni­ cama vođene dogmatske rasprave o odnosu Sina i Oca, koje i same nisu ostale bez odjeka u „varvarskoj” eliti koja je nedavno prihvati­ la hrišćansku veru. Trebalo je odlučiti se, po cenu unutrašnjeg ras­ kola: te doktrine, a naročito dualizam, osuđene su na seriji Vaseljenskih sabora održanih između 325. i 471. godine, to jest onda ka­ da je još trajala iluzija o jedinstvenom Carstvu. Pristalice različitih interpretacija Hristovog porekla su na Zapadu nestale u VII veku, kada se populacija vezana za arijansku hipotezu pokorila dogmi rimske crkve, baš u trenutku kada je islam na Istoku gutao sve što je još moglo o tome da posvedoči. Nije potrebno reći da sveukupnu hrišćansku populaciju sa krajnjeg Zapada nisu preterano brinule muke crkvenih otaca. Pa ipak, mnogi velikaši su, po povratku sa krstaških pohoda na kraju XI i u prvim decenijama XII veka, potvrdili da su kod Bugara, pre308

ko čije teritorije su prelazili, sreli čudne „hrišćane” koji su verovali u dva lica Boga; nazivali su ih bogumili, ne poznajući tačno poreklo tog imena. Sveti Bernar, neumorni branitelj rimske crkvene dogme je nedugo zatim, oko 1140. ili 1160. godine, upozorio na njihovo prisustvo u dolini Rajne. I tako stižemo do jednog od najčešće korišćenih klišea sređnjovekovne istorije koji neprekidno bogati popu­ larne biblioteke: do katara. Za početak, želeo bih da navedem dve primedbe nejednake važnosti. Prva je lingvističke prirode: reč „ka­ tar", na grčkom „čist”, nema nikakvu određenu sadržinu; nije uopšte bila u upotrebi pre XVIII veka, kada katare lako mešaju sa ,,valdežanima” (vaudois), stoje obična disciplinska devijacija - o čemu će još biti govora - ili „bugarima” zbog bogumila, ili još „albižanima", što je neumerena ekstrapolacija uloge koju je ovaj region odi­ grao u jednom oružanom sukobu, čak i sa „patarenima”, što je na­ ziv za milanski pokret društvene pobune koji nije u vezi sa katarskim pokretom. U unutrašnjosti ove grupe nazivi koji su dodeljivani vođama, „dobri ljudi” ili „savršeni” (parfaits), nemaju poseban religijski smisao. Drugi problem se sastoji u tome što se pri čitanju bezmalo sve literature vezane za ovu temu mora učiniti jedna is­ pravka: „jeres” je izbor - to je značenje reči - u odnosu na dogmat­ sku ili disciplinarnu odluku koja je dovedena u pitanje; to je rascep u samom crkvenom telu. Vizantijski istok je od nje vrveo, možda zbog toga stoje aktivnost religiozne misli tamo bila življa i raznovr­ snija nego na Zapadu. Tamo je takođe postojala - o tome će biti go­ vora - ali u vrlo ličnom obliku, bez posebnog odziva, i bila je krat­ kog veka. Ratarski pokret, međutim, nije „jeres”: to je drugo verovanje, antihrišćansko po svojoj suštini, dakle nedopustivo; Crkva se nije varala u svojoj rešenosti da ga uništi. Dualizam katara je, nai­ me, suprotstavljao dušu, kojom upravlja Bog, i telo, kojim upravlja Zlo. Sve stoje materijalno, pol, telo, krv, sve je to simbol đavola: bez mesa nema seksualnog čina, nema sukoba. Tako ni Bog, koji je du­ ša, nije mogao da se otelotvori u Isusu: inkarnacija je samo zamka Sotone, a Hrist je uljez ili duh Zla. To nije samo jeres, već negacija. Povodom epizode sa katarima postavljaju se dva pitanja. Prvo od njih su temeljno proučavani i naši izvori, od kojih su mnogi katarski, ništa ne ostavljaju nerazjašnjeno. Ratarske grupacije, najpre primećene duž Rajne, u Lombardiji, u Ratalunji, a zatim zgusnute 309

oko srednjeg toka Garone u Provansi, između 1150. i 1170. su do­ bro organizovane, a da se nije znalo kako su tekle etape njihovog okupljanja - uspešne propovedi, održavanje „sabora”, rasprave sa katoličkim velikodostojnicima, organizovanje neke vrste crkve. Oko 1200. već su dovoljno jasna pretnja koja zabrinjava Rim; kralj Fran­ cuske, Filip Avgust, ništa ne govori, čini se jedino da čeka trenutak da zauzme jug; stvar u svoje ruke uzima papa Inoćentije III posle ubistva jednog legata. Nastavak je poznat: usledio je napad vitezo­ va sa severa Francuske, koji je papa blagoslovio kao „krstašici po­ hod”, što je zapravo i bio, sa verovatno zastrašujućim masakrima, bitkama, pljačkama i uništenjem; zatim se umešao i kralj, sišao u Oksitaniju i tamo se ustoličio. Sukob je trajao dvadeset godina, od 1209. do 1229. Nekoliko uporišta će se održati sve do 1250. ili 1260. godine, i dugo potom će se, tu i tamo, ljudi prisećati katara. U oči upadaju dve suštinske i neposredne posledice: Crkva je, da bi predupredila povratak zla, stvorila telo ispitivača, verskih „inkvizitora", zaduživši za to učenu braću svetog Dominika, a kralj Francuske je stigao do Mediterana. No, postoji još jedna strana ovog problema. Zašto je i kako ta­ kvo učenje, po svemu sudeći izuzetno strogo - u toj meri da će sledbenik radije umreti od gladi nego da takne neku namirnicu - mo­ glo da se učvrsti sa takvom snagom u zemlji sunca i trubadura? Ni­ jedno objašnjenje nije zadovoljavajuće. Srozavanje lokalnog sveštenstva, čije ponašanje izaziva gađenje? Toga je bilo svuda. Propo­ vedi bugarskih apostola? O njima nema čvrstih tragova. Stara dua­ listička baza baskijskog ili katalonskog porekla? To je tek pretpo­ stavka, i zbog čega bi se razvila baš u tom trenutku? Ne pominje se ni nekakav proročki vođa ili provokator sa severa, mada bi možda trebalo istražiti ovu poslednju mogućnost. Surovost ratnika sa se­ vera dovoljno nam govori o tome da ih je gramzivost terala da na­ padaju zemlje koje su bogatije i slabije naseljene od njihovih. Kralj ih nije sprečavao, ali da li je moguće i da ih je podsticao? Što se ti­ če južnjaka, oni nisu krili svoj prezir prema narodima sa severa, kao ni svoju nezavisnost: da li je to onda moglo biti poravnanje računa, koje još uvele odzvanja u podsvesti Oksitanaca? Druga pretpostav­ ka: uključivši u isti pokret grofa, vlastelu, zanatlije i seljake, katari su, u odnosu na vladajući sistem „redova”, prihvatili jedan bezma­ 310

lo revolucionaran stav koji je, barem u očima Crkve, trebalo kazni­ ti. No, da li je to bio uzrok ili posledica? Ove nepoznanice nam onemogućavaju da tačno odredimo epi­ zodu sa katarima iz XII i XIII veka. Pokušao sam da joj skinem iznošeno ruho, naročito ono regionalističkog prizvuka, koje neki no­ stalgičan i dalje duboko poštuju i kojim je kinđure u nedostatku bo­ ljih argumenata. Što se tiče same ideje o dvostrukoj prirodi Uzviše­ nog bića, protiv nje su se žestoko borila braća svetog Dominika, „propoveđnici" u čijim je rukama od 1235. godine moć da sudski progone i osuđuju. Pa ipak, ne treba mešati „inkvizitore" iz XIII ve­ ka sa njihovim okrutnim naslednicima iz XIV veka. Mada je sud, okupljen da odluči o pitanju koje je već prokaženo, češće slao na lo­ maču ili u doživotni zatvor nego što je dosuđivo novčanu kaznu ili davao pomilovanje, ipak su sudije toga vremena, poput njihovog gospodara Bernara Gija, zadržale tananost rasuđivanja koja ih je sa­ čuvala u umerenosti, iako se ne može reći da su bili blagi poput ja­ ganjaca. Narod su, pak, uzdrmali odjeci sukoba. „Sotonizam” za ko­ ji su krivili katare je oznaka čiju istinitost nisu dovodili u pitanje i koju su u svakoj prilici i svakim povodom prišivali otpadnicima i sektama, a koja se oslanjala na uspomenu na „albižanski pohod". To je i jedna od optužbi podnetih protiv templara tokom njihovog su­ đenja početkom XIV veka.

Vrlina i iskušenje Poput mnogih, reč „crkva” koristim u svakoj prilici dok slikam ovu epohu; nažalost, ona je puna protivrečnosti, jer istovremeno obuhvata hijerarhijsku strukturu koja pokriva hrišćansku dogmu i vodi ili nadzire vernika na njegovom putu kroz ovaj svet, ali i sve njene vernike zajedno, u grčkom značenju reci ecclesia - „zajedni­ ca ljudi", koje je mnogo šire u odnosu na sâmu grupu božijih slugu. Ako je tako posmatramo - uostalom, taj smisao pripada tom vreme­ nu - srednjovekovna Crkva je u svojoj celini društvena organizaci­ ja, dominantni obrazac za sve koji su pokršteni, polazište svakog mišljenja. Njome ne dominira ni papa, ni biskup, ni monasi, već ideja o opštoj duhovnoj povezanosti, izvan svih protivrečnosti i „ге311

ligijskih” nijansi. Ta povezanost je zasnovana na vrlinama, odnosno hrabrosti, valjanosti i energiji - fizičkoj i moralnoj, prema kojima se, kako se smatralo u antičko doba, ljudi razlikuju od životinja. Te­ žnja ka opštem dobru mora biti spontana i nije joj potreban nika­ kav zakonik. Pa ipak su se učeni ljudi tog vremena trudili da je kanonizuju, iz želje za sistemom, koji je jedna od odlika zapadnjačke „kulture”. Govorio sam ranije o tih sedam „vrlina” koje su često simbolički predstavljene kao putevi koji vode svakog čoveka ka sa­ vršenstvu, bio on hrišćanin ili ne: tri vrline sa moralnom vrednošću, Vera, Nada i Milosrđe, i četiri koje imaju „Ijudskiju" dimenzi­ ju, Razboritost, Pravednost, Snaga i Umerenost - tako je govorio Toma Akvinski sredinom XIII velca. U želji da drži pod kontrolom stado pokrštenih, Crkva je - ovoga puta u obliku organizovanog te­ la - stalno nalazila načine da ih podstakne, makar i uz izvestan na­ por, da slede put ka savršenstvu. Dugo je marginalizovala pitanje milosti koju Bog ukazuje verniku da bi mu pđmogao da čini dobro, kako se ne bi pravila razlika između onih koji su taj dar dobili, i onih koji su ograničeni kao „crkveni oci” najednom nivou „delovanja”. Poznato nam je kako su ta pitanja tretirana u XIV veku u vreme reforme. S druge strane, crkva je ubrzo uvidela da je primenu tih vrli­ na neophodno uskladiti sa društvenim slojevima. Izvan podele dru­ štva na tri „reda” koje je Bog odredio i o kojoj sam često govorio, propovednici su bili vrlo otvoreni za gotovo „socijalne” procene, i ta prilagodljivost je najjasnije izražena kroz vrlinu milosrđa. U ono vreme, razumevanje, čak i popustljivost prema bližnjem, koje bi nam se moglo učiniti najrazvijenijim oblikom ove vrline, nije bilo njeno najcenjenije lice; ili je možda bolje reći da se ona tada ispoljava kroz jedan umereniji oblik - pomoć siromašnima. Praksa go­ stoprimstva u manastirskom i crkvenom okrilju postoji svakako već u prvim vekovima hrišćanstva i razviće se u vreme epidemija i eko­ nomskih kriza u XIV i XV veku, ali pre u obliku azila i utočišta, ko­ ji su često privremeni i u kojima nije bilo obezbeđeno nikakvo lečenje. Izuzetak ostaje delo Svetog Luja - otvaranje lečilišta za tri sto­ tine slepih siromaha (bolnica „Quinze-Vingts”). Taj prilično neraz­ vijeni, maltene površni oblik milosrđa nije posledica „neosetljivosti”, već rezultat sukoba dve suprotne koncepcije. Prvo, Bog je taj 312

koji je odredio da neko bude šlep, invalid ili siromah. Takvu nemi­ lost - u pravom smislu reci - dobrovoljno bi odabrali samo sveštenici, koji bi u njoj nalazili čistotu koju njihov „stalež” zahteva; osta­ li moraju da je podnose i ne treba da očekuju nečiju dobrovoljnu pomoć. U XIV veku, kada su usled slabosti feudalnog ekonomskog sistema sve brojniji „novi siromasi”, podozrivost prema „lošem siro­ mahu” ići će do optužbe za jeres, odnosno dobrovoljnu devijaciju. Rigoroznija selekcija neće u bolnice puštati dođoše, niti one koji su dovoljno zdravi da budu poslati na neko gradilište. Druga koncep­ cija sadrži u sebi jednu ispravku, koju takođe treba razmotriti: ma­ terijalno blagostanje na ovom svetu se čini legitimnim. Pitanje Hristovog „siromaštva” će dovesti do rascepa Crkve u XIV veku. „Ma­ la braća” će, verni poukama njihovog učitelja Franje Asiškog, a pred očiglednim i sramnim bogatstvom Crkve koja posrče pod pokloni­ ma i zaveštanjima, propovedati prepuštanje svih dobara siromašni­ ma. No, ovaj čin „čistog" milosrđa je delovao sablažnjivo; bilo je mnogo hrišćana koji su Isusa videli kao sopstvenika, kao i onih ko­ ji su se radovali krstašicom pljačkanju nevernika. Pošto je prelcomerno bogatstvo bilo moćni izvor nekoliko najvećih grehova, po­ trebno je bilo davati. Dobrovoljno milosrđe postaje klasična tema propovedi u Crkvi koja je brzo uvidela da vernika može da ubedi da, dajući njoj, daje Bogu i siromašnima, i tako sebi osigurava „opro­ štaj” na sudu Božijem. Darovanje povodom neke proslave, dobre že­ tve, ili jednostavno onda kada se smrt približi, postaje, za one koji za to imaju mogućnosti, neka vrsta „staleške dužnosti”, društvene obaveze. U tome može da učestvuje i srce, ali kao dopuna. Tako je milosrđe u opasnosti da prestane da bude skromni poklon isto tako skromnog vernika. Na istoričarevu nesreću, činovima pravog milo­ srđa nije dopala čast da budu zabeleženi. Ovo dugačko izlaganje na temu jedne od osnovnih vrlina, neo­ phodnih za čovekov duhovni život, mogao bih da ponovim i povo­ dom ostalih, i mislim da bih došao do istog zaključka: Crkva, čuvar­ ica puteva spasenja, ipak nije hrišćanslci Kerber. Ona odlično razli­ kuje merila i granice Vrline u odnosu na „redove” koje je odredila Božija volja i „staleže" o kojima odlučuju ljudi. Sveštenici i lcaluđeri, nazvani „rentijerima molitve”, moraju da daju primer laicima, za koje je greh neizbežan. Čitava jedna hijerarhijski organizovana, za­ 313

tvorena struktura igra ulogu tvrđave Vrline, utočišta i citadele. Bez sumnje je to razlog zbog koga je Crkva već od prvih vekova svoga postojanja, ali nikada bez poteškoća, sebi odredila poseban statut: crkveni „for” (for), koji njene članove i njihova dobra drži „van” (foris) svetovne kontrole. Jedini cilj ove privilegije je samoodbrana; ona je pre obeležje moralne specifičnosti, i prava je jeres oglasiti njenu zloupotrebu, što je u XIV, a posebno XV veku pokušao da učini veliki broj sveštenika gnevnih što se tim izuzetkom pokriva preterano bogaćenje ili laksizam. Drugi staleži, zapravo, izmiču toj rigoroznoj primeni Vrline. Od ratnika se može očekivati razuzdana spoljašnost, žeđ za poča­ stima, neukrotiva borba stranačkih interesa, ali sve ove nedoličnosti će im lako biti oproštene ako ostanu verni svojoj staleškoj du­ žnosti - da brane i da se bore. Pripadnici trećeg staleža će se sami otkupiti „vrlinama” rada, od kada je sa njega spalo beščašće kojim je bio obeležen. Trgovci su oni čije je spasenje najteže postići: bu­ dući da gospodare vremenom i brojevima, kategorijama koje bi tre­ balo da su jedino u Božijoj nadležnosti, da žive sumnjivim i nesi­ gurnim životom i da ih pokreće želja da sami sebi obezbede spase­ nje, rado bivaju okrivljeni da sarađuju sa đavolom i Crkva često izbegava da im ukaže poverenje i milosrđe. Slučaj kanonizacije jed­ nog trgovca iz Kremone iz 1198. godine, poznatog samo po nadim­ ku „dobar čovelc” (homo bonus), privukao je veliku pažnju, ali se ni­ kada nije ponovio. Pošto je verniku koji pripada „običnom svetu” teško da se od­ upre tradicionalnim iskušenjima i zamkama koje mu postavlja So­ tona, prebrajanje pogrešnih koraka načinjenih na putu spasenja ubrzo će delovati kao popis čovekovih slabosti, koje ga prate barem od kraja onog „zlatnog doba” koje zamišlja antička mudrost. Ipak, dva od navedenih iskušenja su zaslužila da budu rasvetljena u srednjovekovno doba, jer su se misliocima toga vremena učinila najtežim za kontrolisanje. Prvo je razmišljanje van okvira Zakona koji je Bog postavio, to jest koji su, u njegovo ime, objavili njegovi sveštenici. Krajem XIII veka govorilo se o „rađanju laičkog/svetovnog duha”, ali je taj izraz proglašen neodmerenim. Izvesno je da se ideja o slobodi mišljenja van nam etnutih okvira - a kamoli pojam slobodne volje - nije raširila pre perioda predrenesanse i predre314

formacije. Toma Akvinski, Viljem Okamski, Žan Buridan - da na­ vedemo samo tri velika mislioca između 1250. i 1350. godine hvale i vrednuju individualnu misao i pronicljivo razumevanje Stvaranja; Žan de Men, pa čak i Dante, u isto vreme, otkrivaju hi­ pokriziju društva koje je pod pritiskom Crkve, ali niko od njih ne dovodi u pitanje ideju o tesnoj zavisnosti od Stvoritelja. Pretnja „humanizma”, kao suparnika neosporne misli koju donosi Otkrovenje, oseća se tek pred kraj srednjovekovne epohe, i po tome je i mo­ guće oceniti da joj je došao kraj. Najpre se ispoljio kroz globalno odbijanje, skoro kao negativni misticizam: „Braću slobodnog du­ ha”, koja su se pojavila u severozapadnoj Evropi početkom XIV ve­ ka, smatrali su pre pobožnim, vrlo pobožnim misticima. Zaista, nji­ hovo odvajanje od okrilja Crkve nije posmatrano kao jeres, niti kao raskid, jer im delovanje uglavnom nije bilo militantno i nije preti­ lo da ugrozi hijerarhiju. Nasuprot tome, sasvim je drugačija situacija sa anticrkvenim pobunjeničkim pokretima, koji su bili sistematski optuživani, pro­ gonjeni i istrebljivani jer su napadali neumerenost klerikalne do­ minacije ili slabosti uspostavljene hijerarhije. Nama se, međutim, ti pokreti čine mnogo manje opasnim za Crkvu od dogmatske ne­ gacije katara ili kolebanja unutar vere. U mnogim pokretima koji su želeli da ospore hijerarhiju najviše je zabrinjavao njihov „narod­ ni” odjek, neosporan uticaj koji su imali prigovori na lažne vrline sveštenika, na njihovo bogatstvo koje se kosilo sa Hristovim siro­ maštvom, kao i na njihove pretenzije da se mešaju u probleme za koje očito nisu mogli da pronađu rešenje, kao što su uslovi braka, nasledstva, pa čak i „mehanički” rad. Spisak ovakvih pobuna je du­ gačak. Kako se represija odvijala u vidu sporazuma - u većoj ili ma­ njoj meri javnog - između prva dva sloja da bi se treći pozvao na poslušnost, istoričar lako može da otkrije „socijalnu” dimenziju tih pokreta. Međutim, zbog nerazvijenog oblika tih „klasnih borbi” ne­ ću se na tome zadržavati; isto tako, često „seljački” karakter tih „јаrosti” dovoljan je da me zaustavi. One su bile prisutne u svim kra­ jevima Evrope, pod raznim maskama u raznim vremenima: u Nor­ mandiji u X veku, u Lombardiji, Šampanji, Pikardiji, Flandriji i na obalama Rajne u XI, u Katalunji, Nemačkoj, dolini Loare, u Lionezu (Lyonnais) u XII veku, u Italiji i Langedoku u XIII veku. Pone­ 315

kad je Crkva uspevala da povrati deo svojih oslobođenih snaga, što se dogodilo u italijanskim gradovima u XI veku; nekada je zatvara­ la oči pred slučajevima koje je bilo teško osuditi, kao što su poku­ šaji Robera d’Arbrisela u XI i Franje Asiškog u XIII veku; neki su je naveli na razmišljanje, pod uslovom da su ostajali pod nadzo­ rom, jer su pogađali cilj, kao Petar de Bris (Venerabilis), koji je u sred XII veka zahtevao doslovno čitanje Svetog pisma, ili, u istom trenutku, Petar Valdo (Pierre Valdès), koji je propovedao obnovu primitivnih hrišćanskih zajednica. No, posle 1300. ili 1320. godine i pontifikata nepopustljivog Jovana XXII u Avinjonu, represija je postala utoliko dramatičnija što su pobunjenici, sistematično nazi­ vani „valdežanima" (vaudois) (po Valdovom imenu), pozivali na odgovornost čitavu crkvenu hijerarhiju, čemu je doprinela i eko­ nomska kriza. Tonući u anarhiju svešteničkog raskola koji je trajao tri četvrtine veka, Crkva je sama otvorila put posthumnom trijum­ fu „jeretika". Pokretanje anticrkvene pobune moglo je biti posledica iskuše­ nja koje je ponos podstakao, no, naposletku, Crkva je bila spremna - stoje i pokazala - da zadrži kontrolu nad stadom i uspostavi osećaj za vrlinu. Ali kako da se suprotstavi dobroj polovini pokrštenog čovečanstva, koje su činile žene? Već sam u više navrata pokuša­ vao da označim mesto, ulogu i moć žena u toj epohi. Ako mi to ni­ je pošlo za rukom, razlog je upravo taj što su o tome govorili goto­ vo jedino muškarci, a pre svega sveštenici, koji su ženski lik stavi­ li u senku, pomračili. Ona je za čoveka otelotvoreno iskušenje, i od Eve do sudnjeg dana njoj pripada polovina svakodnevnog života na ovom svetu. To iskušenje nije ono koje je izazivala seksualna pri­ vlačnost; moguće je da su sveštenici, kao i drugi pripadnici muškog roda, bili na to osetljivi, i da je stvari pogoršalo isključivanje žena iz crkvene službe, koje je naredio sveti Pavle uprkos učenju sa­ mog Isusa. No, žena je osumnjičena zbog nečega što prevazilazi njenu seksualnost: divljenja dostojna i privlačna, ali i neprijatelj­ ska i odbojna, ona je „negativ” delà Božijeg. Dodelivši joj istovre­ meno moć da daje život i da pohodi mrtve, On je pred čoveka po­ stavio znak kontradikcije i povod za razmišljanje. Ni hrišćanska crkva ni islam nisu ništa uspeli da vide i zaštitili su se apsurdnim osuđivanjem. 316

G reh i o p r o š t a j

Čovek je stvoren po božijoj slici, ali je tek njen odraz; on je „su­ periorniji” od životinje jer je obdaren razumom, ali je inferiorniji od anđela, jer je iskvaren svojim rođenjem. Neizbežno je, dakle, da greši, ali je neophodno da se od greha opere. Iskonski greh, ispoved i oproštaj na ovom svetu su glavni činioci hrišćanske vere; u drugim verama nisu prisutni u takvom jedinstvu i sa takvom snagom. Ide­ ja latentne krivice pritiska ljudsku vrstu i dobro je da ona u nju veruje. Želja za kodifikovanjem svojstvena mediteranskom čoveku dovela je do stvaranja „šifrarnika" grehova i bludnji počinjenih pro­ tiv Zakona Božijeg, ali i ljudskog: Aristotel je komentarisao „poro­ ke”, Sveti Avgustin ih je preobratio u grehe, Grgur Veliki ih je u VII veku popisao, Petar Lombarđanin je u XII velcu uveo pojam „veli­ kih” grešaka, jer se greši iz želje, ali se izraz „smrtni greh” pojavio tek 1260. iz pera Tome Akvinskog. Svaki od njih je odjek neke sklo­ nosti srca ili duha, svesno prihvaćene ili izazvane, i pratiće čoveka do sudnjega dana. Možemo reći da su, barem na Zapadu, u jasnoj vezi sa delima ljudskog društva. Oholost, superbia, je u osnovi po­ trebe za dominacijom i duha pobune protiv Reda ili „redova". Tašti­ na hrani pretenzije bogataša. Zavist je pokretač „feudalnog” siste­ ma, a srebroljublje njegov proizvod. Gnev je simbol odnosa među ljudima, a stomakougađanje uvreda siromaštva. Blud je opsednutost telom spram duha i daleko prevazilazi seksualnu želju. Poseb­ nu nijansu ovom popisu daje, „acedija” u XV veku određena kao ča­ motinja, a predstavlja napuštanje svake inicijative pred prirodnim silama, što je neka vrsta uvrede božijim planovima. Ako se prihvati ponos koji vodi u negaciju Stvoritelja, što je učinio pali arhanđeo, mogla bi se uspostaviti nekakva hijerarhija, ali samo kao plod lične refleksije. No, možemo naslutiti d aje sled okolnosti mogao da is­ takne ovaj ili onaj oblik, recimo blud u ritmu varijacija na temu bračnih režima, ili zavist i srebroljublje, u skladu sa sve širom upo­ trebom novca. Iako je prvobitni greh otkupljen krštenjem, ta sveta tajna koja otvara put spasenja ima samo vrednost obreda inicijacije: ona ne eliminiše buduće grehove. Osim toga, već od početka karolinške ere odrasli postepeno izbegavaju krštenje u korist dece koja još nisu za317

ista svesna sveta, ili su tokom konfirmadje još uvek suviše mlada da bi raspolagala razumevanjem neophodnim za ma kakvo svesno obavezivanje, pa je krštenje svedeno na ulogu ulaznih vrata u hrišćanski život; ono ne znači da je vernik unapred pošteđen grešnih postupaka. Greh će, dakle, biti svojevoljni čin kojim se nanosi uvre­ da Bogu, prepreka na putu Spasenja, koje je krajnji cilj svake egzi­ stencije. Potreba da se toga bude svestan, bilo spontano, bilo na po­ ziv božijeg sluge, vodi najpre do griže savesti, zatim do skrušenosti i najzad do priznanja. Osećanje daje priznavanje sopstvenog greha najviši oblik pokornosti Božanstvu i primer borbe koju vodimo pro­ tiv Zla, navelo je prve hrišćane na propovedanje javne ispovesti pred drugim pokrštenima, na samom mestu molitve. Da bi se još vi­ še ponizio, što ljudska pravda zahteva kada je reč o materijalnim prestupima, bilo je potrebno da grešnik govori glasno, da se u nje­ govom priznanju jasno oseća da je svestan svoga greha, i da se oba­ veže da tim putem neće ponovo krenuti. Ubrzo su se, naravno, po­ kazale opasnosti ovakvih priznanja - bila ona iskrena ili ne - jer su ostali vernici komentarisali, podstaknuti željom za klevetanjem. Verovatno je strah da bi se dobre navike i iskrenost grešnika mogli iskvariti usled mogućeg skandala bio uzrok za uvođenja obavezne ispovesti barem jedanput godišnje, a zatim i „aurikularnog” oblika - na uvo sveštenika koji ima moć da razreši od greha. Ove prakse su se polako širile nakon X veka, a postale su obavezne tek 1215, od­ nosno 1255. godine. Od tada utemeljeno kao sveta tajna pokajanja, razrešenje od priznatih grehova se tesno vezalo za samo priznanje, svakako pod uslovom iskrene skrušenosti grešnika. Razrešenje u obliku poslednjeg oproštaja i pomazanja, koje su samrtnici gorljivo tražili, pred­ stavljalo je najjače oružje moći koju Crkva ima nad vernicima, jer ako duša ostane nečista, nema ništa od Spasenja. Oproštaj zahteva pokajanje i pokoru, što je jedan od najpoznatijih delokruga hrišćanske prakse. Zaista, nije stvar samo u utapanju u beskrajne molitve ili u naručivanju serije misa, koje bi trebalo da izbrišu pokojnikove grehe. Potreban je i lični napor: u „obrednicima o pokori” (pénitentiers), koji nam stižu iz Irske počev od VIII veka, pa do XI i XII ve­ ka iz drugih krajeva, tarifirani su postovi i bičevanja koje grehovi povlače. Ispaštanje, međutim, može imati još mučniju stranu. Do­ 318

nacija pokretne imovine ili nečeg drugog i prigodna ili stalna milo­ stinja, o kojima se odlučuje u trenutku oproštaja, pre svega in articulo moriš, predstavljaju najjednostavniji, najčešći, i, u zavisnosti od društvenog statusa grešnika, najteži oblik ispaštanja. Donacije idu Crkvi, prirodnom posredniku sa onim svetom, i lako se može zamisliti sa kakvim su žarom i zadnjim mislima monasi ili kanoni­ ci, kao zaveštajni izvršioci, ohrabrivali ovakav vid ispaštanja greha. No, lako se može otkriti jedan još izvesniji put do spasenja, kojim je teže ići: pokajničko hodočašće na sveta mesta, koje je samo dovolj­ no da pokajnika upropasti do kraja života. Tako se kreće hrišćanski narod: između nečisti i nade. U tim „jednostavnim” vremenima, put kojim treba ići da bi se „prelaz” is­ pravno izvršio brižno nadgledaju čuvari reci Božije. Ali hoće li ver­ nik umeti daje prepozna?

VERA I SPASENJE Evo me na samom vrhu puta pređenog od trenutka kada sam govorio o telu, alatu, praktičnom iskustvu i životnom okruženju. Jezik mi se zapliće jer ne uspevam da ovladam metafizičkom di­ menzijom mojih ličnosti. Pa ipak, tu leži jedan od ključeva srednjeg veka, možda i najvažniji, te neprestano navodim Veru, Spasenje i Uzvišeno biće kao nosioce najznačajnijih uloga u tim vremenima. Nije mnogo važno možemo li ih nazvati hrišćanskim; to je pitanje termina. Čitav taj svet se kupa u okeanu pobožnosti, neosporno pregnantnih duhovnih verovanja. Ko se u njega ne zagnjuri, nije od ovoga sveta; a ja se bojim da ću se udaviti. Mogao bih da nađem nekakav početni oslonac u jednoj studiji reči. Vera, fides, čoveka prema čovelcu, ili „vernika” prema Bogu, nije ni po čemu pobožan i religiozan vid mišljenja, već samo spora­ zum prihvaćen od obe strane, ugovor koji isključuje svaki pojam transcendentalnog. Iz pera mislilaca odvojenih od svetosti izašlo je čak da vera pretpostavlja strukturu mišljenja prilično blisku ideja­ ma profanog „feudalizma". Da bi se veri služilo, potrebno je pošto­ vati običaje, formule, obaveze koje pretpostavljaju budni nadzor. 319

Tako se obeležava put koji treba slediti: crkvena struktura je kalup u koji se vera stavlja. Verovanje - credentia - je tek privremeno poverenje u drugog; credere znači pozajmiti, dati „kredit" imati ,,punomoćje”, i te su reci pre profane nego svete. Ako dospe do ovog drugog domena, sâmo će sebe osakatiti, jer sveto je ono što izmiče razumu, što sadrži isključivo duhovno, nesaznajno: do verovanja se ne dolazi ako sledimo logiku. Neće biti više sreće ni sa rečju religio: to je „ponovno čitanje", skrupula, čak poštovanje, ali nikako pojam jednog poretka stvari. „Religija” rada nije ni dogma, ni obred, već samo moralni zalog. Što se tiče pietas,93 ona je izraz nežnosti i oda­ nosti: u antičko doba su boginju Pietas poštovali kao blisko, pone­ kad i kućno božanstvo. Ovaj pregled reci nas ostavlja bez jedinstvenog odgovora. Od­ nos sa Uzvišenim bićem se, u ponašanju srednjovekovnog čoveka, bez sumnje i svakog čoveka u svakom vremenu, sastoji od poverenja, sporazuma i zaloga duha, životnog daha, osnovnog smisla du­ še, animae; i kao svako drugo ljudsko ispoljavanje zahteva da mu se približe sadržaj, recipijent i predmet. Koristiću reč „Vera”, uprkos tome što prema njoj imam određenu rezervu, da pojednostavim moje objašnjenje.

Dogma i običaji srednjovekovnog hrišćanstva Evo jednog veoma dugačkog naslova, ali to je namerno kako bi se bolje istakla posebnost načina na koji se, u ta vremena, manifestuje vera. U stvari neki osnovni temelji hrišćanstva potiču iz ubeđenja koja mu prethode, koja proizilaze, ne samo iz kultura ko­ je nisu očito povezane sa hrišćanskim mediteranskim svetom - ta­ ko iz Indije ili Irana, ako ne i sa Dalekog istoka - nego i takođe i iz judaizma ili čak ponekad iz svetovnog sveta antičke filozofije. Da­ kle duša je nadmoćnija u odnosu na telo i besmrtna je; Bog je je­ dan, bez obzira na nekoliko oblika u kojima se pojavljuje; svako stvorenje je njegovo delo i sve mu duguje, naročito ljubav i poslu­ šnost. Tom hiljadugodišnjem uverenju, hrišćani su dodali jedan 93 pietas - pobožnost, blagost, ljubav (prim, prev.)

320

osnovni element verovanja: Bog je na kratko postao čovek i bora­ vio je na ovom svetu, kako bi iskupio grešnike; to „Ovaploćenje” je svojstveno za hrišćanstvo, ne priznati ga znači staviti se van ecclesia, skupa vernika. I pokušaću da ne komentarišem ovu dogmu. Umesto toga, neophodno je otkriti posledice. Vidim tri. Najpre, ako su Božiju reč otkrili proroci u stara vremena, Glas, to znači natpri­ rodna reč će crpeti svoj ugled i doktrinu iz Svete knjige u kojoj su sakupljene sve te poruke. Prethodni deo o Hristu, staro svedočanstvo (to je značenje „Starog zaveta”) predstavlja ugovor o savezni­ štvu između čoveka i bestelesnog Boga. Ali ako je Isus zaista „Воžiji sin”, njegova poruka i sve „dobre vesti” koje ona sadrži (to je značenje reči „jevanđelje” pa čak i apokrifa) čini „Novi zavet”, no­ vo savezništvo; on postaje prvobitna osnova verovanja jer je on Lo­ gos, prava reč izrečena među ljudima, dok ono što prethodi u Knji­ zi je samo najava, muthos, mit. Prihvatajući Novi zavet, dok ga Jevreji ne prihvataju, hrišćani su veličali ceo „ljudski” deo Božanske poruke. Tako nastaje neumereno veličanje Hristovog lika u ubeđenjima, običajima i prikazivanjima, jer hrišćani su bili ubeđeni ili su barem tako tvrdili da je Hrist Bog koji je postao čovek, trebalo ga je poštovati, veličati, predstaviti na taj način. Običan svet nisu zani­ male naučne rasprave koje je izazivala ta dualnost u jednoj osobi. Bog je bio posmatran kao čovek: zvanje „gospodar”, ruku skloplje­ nih kao što čine ponizni pred gospodarom; pronađeni su podaci ili izmišljeni o njegovom porodičnom životu; gotovo je uvele predsta­ vljan na isti način, kao mladi čovek sa bradom; slikanje ili opisivan sa alatom u ruci; praznici omiljeni u narodu su isticali zajedno eta­ pe njegovog života na ovom svetu i stare poljoprivredne običaje plodnosti; stavljano je jedno pored drugog plaćanje poreza ili rente i vreme liturgije. Ta humanizacija Boga je predstavljala užasan skandal za Jevreje i muslimane. U današnje vreme gotovo se ništa nije promenilo od tog Hristovog nasleđa; tokom srednjeg velca do­ šlo je i do oslobađanja samog Isusa od svake uloge ili svakog pravi­ la u ovim oblastima, u korist beseda Pavla iz Tarsa koji ga nije ni­ kad upoznao. Činjenica daje Pavle postao „apostol” pokazuje daje priznat za „tvorca”, u sređnjovekovnom smislu te reči, hrišćanske doktrine. 321

Treća posleđica je još više filozofske prirode. Stanovništvo za­ padne Evrope, bilo daje nordijsko ili mediteransko, ima potrebu za „realnošću”, potreba za stvarnošću koja ima za posledicu težnju ka „istinitom”, istina kao put duhovnog ponašanja.Ta istina će se izra­ žavati stavovima čiji je cilj da duhovno postane pristupačno: hosti­ ja koja simbolizuje Hristovu žrtvu, treba da bude prikazana i pro­ gutana kao pravo Isusovo telo. A da se ne pominje ostalo, „relikvije" svetaca koje treba dotaći a ne samo gledati, jer se ne može uopšte potvrditi „autentičnost” predmeta koji si u vezi sa Hristovom ličnošću - trnje, krst - zadržaće se poštovanje prema samim Isusovim slikama ili u nedostat­ ku boljeg, onim Device, anđela. Ikona, to znači obožavanje slika je mnogo prisutnije u Istočnom carstvu gde je izazvalo besomučne političke i ratničke svađe i prodrmalo karolinški svet. Na Zapadu, to je pritisak narodne pobožnosti i manastirske tolerancije koji su omogućili, uostalom i do naših dana, da živi Hristov lik - barem u scenama Raspeća, osnovnom elementu hrišćanske teologije. Po­ znat je prezir koji takvi običaji oduvek izazivaju kod Jevreja i mu­ slimana. Da bi se doprlo do neobrazovanog sveta koji ne razume uvek pravilno, pa čak i uopšte nimalo, duhovne aspekte svoje pobožno­ sti, i kako bi se izbeglo da vera naroda ne pređe u idolopoklonstvo ili „nečistu misao”, treba ga naterati da se potčini običajima. Uosta­ lom u paganskim verovanjima nije se postupalo drugačije. Očito ta briga je stavljena u dužnost Crkvi; teško je pridržavati se običaja jer vulgum (običan svet) u velikom broju praktikuje prehrišćanske kul­ tove. Najpre treba biti u dodiru sa božanstvom, i zbog toga, treba odlaziti u kuću u kojoj su Božija slika i znakovi dostupni. Zbog raz­ loga koje su naučnici lako otkrili, vernik ne može biti prepušten sam sebi, moleći se nekoliko puta na dan i sam, kao što to čine mu­ sliman i Jevrej. Redovno se podstiče veličanje Boga ali izgleda da Crkva dosta sumnja u tu revnost; potreba za duhovnim i spontana pobožnost kod svih tih običnih ljudi, nekadašnjih obožavalaca Pri­ rode ili ljudskih „vrlina”, Crkvi se čini da zahteva stalni nadzor. Uloga sveštenika koji će preuzeti brigu {la cura) o dušama u nekom selu ili kvartu je da očuva taj žar. On će svakako imati obavezu da oslobodi svete tajne, naročito euharistiju, redovno čak i svakodnev322

no, praznovanu u njegovoj Crkvi; ali ta „služba”, ta misa treba da bude prilika za propoved: treba podsetiti na put Hristovog strada­ nja, utvrditi obeležja božanske milosti ili gneva, veličati znakove Vrline, pretiti strogom kaznom stidljivima ili skepticima. Ako im se ukaže prilika, učeni stručnjaci Božije reči, „propovednici” - domi­ nikanci u školama, franjevci na pijacama - preuzeće sveštenika bez pastve. Jer, definitivno, dotična pastva nije revnosna. Sabor u Lateranu 1215. godine je propisao obavezu da se pomogne parohijalnoj crkvi, kojoj pripada vernik, kao i obavezu da se pomogne zajednici sa posvećenom hostijom, barem jednom godišnje, na Uskrs na pri­ mer. Ali trideset godina kasnije, biskup Žak Devitri, odlučno, neđeljom sa puno besa osuđuje ravnodušnost vernika koji radije idu u krčmu nego na službu. Dakle nesvesno će se povećati oblici pobožnosti: klečanje (paganski običaj potčinjenosti), značenje krsta (znak ujedinjenja sa Svetom trojicom), nošenje šešira na svetom mestu (izvrtanje, namerno ili nehebrejskih običaja), sklopljene ru­ ke u molitvi kao kod roba, nasuprot podignutim rukama prema ne­ bu kao u stara vremena. Ti postupci mogu biti samo spoljna mani­ festacija pobožnosti. Što se tiče direktnog prizivanja Boga, ono ostaje ograničeno Credom, minimalni oslonac vere, i čije poznava­ nje i čitanje nije izgleda bilo obavezno pre XIII veka. Druge „moli­ tve” - Pater noster od XII veka i još više Ave Maria u XIII veku svedoče o toj humanizaciji Vere, koju sam već pominjao. Potreba da učini vidljivom duhovnu realnost, koju je izgleda zajednica loše prihvatala dovelo je Crkvu da vrednuje, čineći je sve­ tom, to znači moralno neprikosnovenom, običaje koji ističu smeran život vernika. Usred XIII veka Petar Lombarđanin je načinio spi­ sak: sedam svetih tajni čija se važnost menja s obzirom na razvoj re­ ligioznih osećanja u samoj Crkvi. Krštenje i njegova potvrda je va­ žno samo po sebi, to je ulazak u ecclesia. Euharistija je zaista hrišćanski „pasoš” jer veliča sam princip Ovaploćenja. Pokajanje je oružje protiv slobode običaja koje je Crkva doživljavala kao izdaju svoje uloge. Poslednje miropomazanje je put ka spasenju. Tek nešto kasnije „prijem” u sveštenički poziv je pridodat kao sveta tajna, kao brak u svetovnom svetu; bez sumnje kao borba, u prvom slučaju, protiv ponižavanja pobožnog zvanja, i u drugom slučaju, kako bi 323

podrivao skandaloznu bračnu slobodu ratničke aristokratije. Stiče se utisak da od tih svetih predostrožnosti, u svojoj skromnoj brizi da se pripremi za Spas, zajednica je gotovo samo prihvatila, kršte­ nje je očito uključeno, poslednje miropomazanje kao neospornu svetu tajnu; druge su često, teško prihvatane. Kako bi potčinila poslednje nevernike - jer ne verovati i to re­ ći nema mesta u duhu tih ljudi - Crkvi je ostajalo jedino oružje či­ je su posledice izgleda realne: čudo. Reč je o neočekivanom doga­ đaju, neospornom, čudesnom, neobičnom, pomoću kojeg se manifestuje u očima samog nevernika moć, i uopšte blagonaklonost Bo­ ga. Opomena ili upozorenje, uteha ili milosrđe, čudo se protivi za­ konima Prirode, starim paganskim tradicijama, magiji. Čudo se de­ šava, praćeno nekom molitvom, dodirom, uz pomoć nekog čoveka „punog vrlina”, i odnosi se samo na čiste duše ili na one koje se smatraju pročišćene na taj način: 80% se odnosi na žene, decu, si­ romašne. Najčešće je reč, kao što je to činio Isus o čudotvorim izlečenjima: na 5000 i nešto koja su istražena, 40% su slučajnosti, 30% posledice gubitka razuma. Tokom vekova, naročito posle XIII veka, njihova efikasnost je dovedena u pitanje; čuda su se pretvo­ rila ili ograničila na (mirabilia), to znači na čudesne događaje, fan­ tastične ali sve više svetovne, iako narod nastavlja u tome da vidi znakove natprirodnog. Crkva će se sve do kontra - reformacije bo­ riti protiv tog naginjanja prema paganizmu; ali njen lek, povući se u samog sebe kako bi otkrio pravu veru, slabo je mogao da ubedi prost narod.

Crkva Ecclesia je skup vernika i sve što prethodi je tu uključeno. Ali to stado treba voditi; i Crkva u značenju reči koju sam najčešće ko­ ristio je hijerarhijski uređena sredina, gde se okupljaju božiji izasla­ nici. Bez njih l’ordo laicorum bi ostao bez pastira, to znači doveden u iskušenje nečiste misli, koja je bila osnova paganskih verovanja o kojima sam često govorio: noćne povorke, zavetni obedi sa žrtvova­ njem, idolopoklonički kult prema kamenju, drveću, vodi. Bilo je po­ trebno da ljudi iz Crkve načine čudesan napor akulturacije, bilo da 324

su usmeravali ta verovanja na pravoverniji put, na primer uvažava­ jući kult mrtvih, ili da pravdaju obrazloženjima „društvene" priro­ de, surove običaje, kao „faide”, osvetu, porodičnu ili ne, koja će či­ niti „Božiju osudu" u zatvorenom području. Ili učiniti svetima litije Velikog posta, Karnevala; načiniti od spontanog šamanizma du­ hovno verovanje u svemoć Stvoritelja. Uostalom, od prvih vekova primanja hrišćanstva, model besprekornog života, koji odgovara očekivanom idealu se nudio budućem hrišćaninu, a takvim životom je živela monaška zajednica: prezir telesnog, odbacivanje taštine ve­ ka, lični napori u odricanju od zla. Uprkos neprekidnim nastojanjima da učini taj ideal dostup­ nim, Crkva je nailazila na narod koji je odbacivao taj apsolutni cen­ trizam jer je bio van domašaja njegovog skromnog duhovnog prtlja­ ga. Uvek se može pridružiti grupi pokajnika, osloboditi se svake griže savesti sa velikodušnim prilozima - ali ne više od toga: ako se ni­ je pustinjak, cistercit, mali brat koji hoće ili radije može. Dakle treba preći na ulogu posrednika, kojima je briga da vo­ de druge ka spasenju; i to je ovog puta „uređena" Crkva koja nam se prikazuje od skromnog vikara u seoskoj kapeli do pape u Rimu. Pretpostavljam da čitalac ovde ne očekuje priču o Crkvi, ne više ne­ go što je očekivao prikaz plemstva ili nekog bogatog trgovca. Priča je napisana na osnovu istorije religije srednjeg veka, i papstva, mo­ naha, biskupa, škola, dogmatskih svađa, u rečnicima, spiskovima, u esejima, priručnicima, tolikim odličnim delima da bih se osećao smešnim da ih nabrojim. U međuvremenu, ne gubim iz vida običan narod, male ljude. Čini se gotovo sigurno da su čuli da se priča o vladajućem papi kao o nekoj vrsti dalekog starešine, da su znali za svog mesnog biskupa kad je dolazio barem jednom godišnje kako bi potvrdio zavet krštenja. Obični ljudi, čak i u gradu znaju za posto­ janje „zvaničnika”, „arhiđakona”, „poslanika hrišćanstva”. Što se ti­ če monaha, može biti da im se dive ali ne oklevam da kažem da im se visoke zidine samostana pre čine kao znak velike ekonomske moći - i više materijalne nego duhovne nadmoći - nego zaštita vrli­ ne od zla. Ali sveštenici iz sela ili kvartova, u pratnji „vikara”, svo­ jih eventualnih zamena, jedini su vidljivi, stvarni, sasvim blizu, i ži­ ve među njima, u toj „parohiji”, koja je njihovo zajedničko versko mesto. 325

Ostavljajući svojevoljno rimske osmatračnice ili opatije istoričari verskih događaja daju značajnije mesto „parohiji" o kojoj sam već govorio. Promene tog obrasca vere u stvari naglašavaju istoriju hrišćanstva, mnogo više nego što to čine dogmatske prepirke oko Svetog trojstva ili istorija crkvene „reforme”, in capite (u celini). Ako je eccksia zaista okupljanje vernika, njeno značenje je previše nejasno, a trag koji ona ostavlja na zemlji preširok, kako bi se tamo pronašle porodice, komšije ili klanovi. Tamo je pre potrebno oku­ pljanje stanovnika, kuća, tih individualnih ćelija, ali spojivih: paroikia na grčkom, parrochia na latinskom, „parohija” ili još plebs (na­ rod), koji je sakupljena masa, plou na keltskom. Smestiti tamo pro­ stor za bogosluženje, groblje, krstionicu, nije opšti pokret, niti ne­ što što nastaje odmah i prirodno. Ta okupljanja nastaju u oblastima koja nisu stalno i određeno mesto boravka. Danas smo gotovo ubeđeni da fundus (zemljište), koje je u velikoj meri obrađivano od an­ tičkog doba nije neminovno podrazumevalo nastank parohije; bez sumnje parohija nije ni odraz političkih granica ili poreza, čak i u oblastima koje su čvrsto držali Rimljani; „zemljište” u geografskom smislu, prostor potreban za proizvodnju onoga od čega će se hrani­ ti zajednica ljudi, ne poklapa se neminovno sa religioznim okvirom; još manje na zemljištu na kome se prostiru „gospodareva” prava. Tako daje stvaranje mreže susednih parohija, okupljenih oko paro­ hijalne crkve svakako zakasnela pojava učvršćivanja običaja i upo­ treba; ne nastaje uopšte pre 1215. godine, kada je u Lateranu Crkva odlučila da bi svaki vernik trebalo da ima svoju parohiju a ne neko­ liko ili bilo koju. Međutim, neprekidne etape tih stvaranja se mogu vremenski odrediti. Od V do IX veka dok se hrišćanstvo polako širilo, vidljivo je učvršćivanja vere bilo pod uticajem nekog gospodara zemljišta (reč je dakle o „privatnoj crkvi”, Eigenkirche, njenog sveštenika je naimenovao neki svetovnjak), bilo episkopskim ili manastirskim podsticajem; zatim, sveti zaštitnik izabran glasanjem samih vernika - svaka­ ko, to je lakše otkriti u gradu. U karolinškoj epohi, u skladu sa du­ hom preuređenja društva koji je preokupacija tog vremena, barem na samom vrhu svešteničke i svetovne hijerarhije, rađa se nada u te­ ritorijalizaciju pojma parohije: nadbiskup iz Remsa Hinkmar je za­ četnik ideje po kojoj će mesni „pastir stada” biti nagrađen dobija326

njem desetine dohotka svoje parohije, dîme (décima), a to očito, ako je to moguće priznati, obuhvata određivanje jednog prostora. Izme­ đu 950. i 1150, zaista jasna slika parohijalnog sistema prati reformu Crkve: parohijalna zgrada, atrium koji je okruživao, zemljište i osnovne donacije zahvaljujući kojima se postavljao oltar (dos i altare) su svrstane među res sacrae, i tako podležu, potvrđivao je Gracijan u svom Dekretu iz XII veka, posebnim sudskim nadležnostima, „for" kojima se Crkva koristila. Posvećivanje i zauzimanje prostora, tako podstiču progresivni nestanak, najčešće neprekidnim otkuplji­ vanjem, privatnih crkvi, sporednih crkava (Niederkirchen i osamlje­ nih kapela) ponovo dovedenih na nivo jednostavnih prostorija za molitvu. Plaćanje poreza je moralo da prati sled događaja, i „sinod” pod budnim okom biskupa je morao da to nadgleda. Ali što se tiče ove dve poslednje mere, uspeh je bio slab: zabrana ili odbijanje us­ postavljanje poreza je odmah odbačeno krivicom svetovne aristokratije; manjak revnosti crkvenog osoblja. Ipak, pored svega toga pore­ dak stvari nastao u XII veku se održao gotovo do kraja Starog reži­ ma. Zamena parohijalne mreže opštinskom svetovnom mrežom se dakle nadzirala, ne bez sporazuma, čije izlaganje nije moja namera. Poslednji elemenat: za vernika, parohija predstavlja mesto gde se oslobađaju svete tajne, naročito krštenje ili euharistija; ali kako je parohija takođe bila, to sam rekao, mesto okupljanja, utočište, mesto za proslave, mesto koje je sveštenik zauzimao u društvenoj zajednici je bilo važno: on je bio kao portparol zajednice isto koliko i božiji čovek, kao što je sa svoje strane kovač, bio prvi zanatlija u selu. Ma kako malo daje imao latinskih reči da uputi ličnosti gospo­ dara, vrlo slabo poznavanje dogme i određen lični uticaj, smatran je za čuvara saznanja, zaštitnika dogme, onoga koji upravlja svešću vernika i gospodara takođe. Srednjovekovni sveštenici nisu bili na dobrom glasu. Do XII veka, sveštenike su birali njihovi budući parohijani, uz podršku gospodara mesta, birani su među sveštenim li­ cima mesta ili među onima iz nekih obližnjih samostana; ili ga je naimenovao biskup iz biskupije, koji je pokušavao da nametne svog kandidata. Taj osnovni postupak naimenovanja ne podrazumeva da je sveštenik neuk, nepošten ili pokvaren.To mu je pripisivano; ali se čini dovoljno jasno da, tokom poslednjih vekova, ličnost seoskog sveštenika osvaja duhove. Preporuka celibata koja potiče iz X veka, 327

postaje obaveza posle 1225. ili 1250; minimum obrazovanja posta­ je pravilo koje podrazumeva naprednu akulturaciju vernika; protiv nepotizma, apsentizma se ozbiljno borilo, uključujući tu i biskupe i arhiđakone, koji to ne mogu uvele ni sami izbeći. Ukratko, sređnjovekovni sveštenik je vredeo više nego tradicionalna satira fablioa. Bio je čovek kao njegovi parohijani, podložan iskušenjima ali služen Verom. Ono što gaje razlikovalo je bila apsolutna obaveza da poku­ ša da ih odvede u Spas na onom svetu.

Sa one strane Svako živo biće je mnogo više od gomile ćelija oživljenih hemijskim i električnim impulsima. Ono nije kultura koja mu je otkri­ la materijalnu ljušturu i duhovni dah, telo i dušu; zbog toga se ne vidi zašto bi ljudsko biće bilo usamljen slučaj (mislim da će moj či­ talac u prolazu primetiti moje mišljenje o ovoj temi; ali ostavimo to po strani). Paleontolozi pokušavaju da pronađu kada i pod kojim uslovima je praistorijski čovek postao svestan te dualnosti i obja­ snio je. Ali, sve „civilizacije” o kojima smo govorili nisu u to sum­ njale; one se pitaju o trenutku i uslovima pod kojima je nastao taj „savez”: neposrednom Božijom željom, govori Biblija ili istočna verovanja, čak i filozofija Platona koji priziva Tvorca. Ovaj pojam ra­ nijeg postojanja dualizma tela i duše u duhu Tvorca je dogmatsko pitanje koje interesuje naučnike, ali verni pristalica srednjeg veka vidi samo očiglednu stvar: telo je prolazno, a duša je ta koja nasta­ vlja da živi; smrt je trenutak njihovog razdvajanja. Međutim, oni će se sastati na kraju vremena kada se vernilc bude našao pred Bogom. Put će biti dug, a primicanje trenutka kada ćemo biti ,,s one strane”, kada telo bude napušteno, kada bude trebalo pokazati svo­ ju dušu, predstavlja tešku muku. Život, „prelaženje” kroz zemaljski svet je stalna borba, „psihomanija” između poroka i vrlina što je Prudens opisao u V veku; vajari i minijaturisti su to rado predsta­ vili. To je borba na zatorenom polju, na polju ljudskog života, bor­ ba između dobra i zla, koja se neće ponoviti i završiće se Božijim su­ dom: telo će biti uklonjeno, a duša će biti ocenjena - to znači da će postojati pravednici i bezbožnici. Telo dakle ne treba da nestane u 328

iščekivanju Božijeg suda: ono će biti zakopano, ono je moralo strunuti u zemlji čekajući da vaskrsne na kraju vremena. Hrišćanstvo će biti isključivo po tom pitanju: kremiranje, spaljivanje, usvojeni u mnogim kulturama, kako na Istoku tako i na Zapadu, su zabranje­ ni; postepeno su nestajali u Evropi u IX veku, uprkos pročišćavajućem karakteru koji se vezivao za vatru - znamo da se danas ova praksa obnavlja. Što se tiče duša, u iščekivanju Vaskrsenja one lu­ taju u strahu od Sudnjeg dana, možda u Limbu gde se nalaze begunci i mrtvorođenčad, u Hadu što je slučaj kod Grka ili u Šeolu kod Jevreja; možda lutaju po svojim nekadašnjim domovima, nevi­ dljivi među živima, ili su po grobljima gde počivaju njihovi posmrt­ ni ostaci. To iščekivanje Sudnjeg dana, dana u kojem će odjekivati tru ­ be Božijeg suda, kod mislilaca, među kojima su jedni okoreli nauč­ nici, a drugi samo uznemireni, je sasvim prirodno izazvalo konfu­ zna razmišljanja o znacima koji najavljuju kraj sveta. Biblijski pro­ roci, naročito Isaija i Jezekilj, zatim i apostol Jovan su opisali apo­ kalipsu: Antihrist će se pojaviti ostavljajući ceo svet u strašnim mu­ kama. U XI veku, smatralo se da Božiji sud dolazi četrdeset dana nakon čovekove smrti; u XII veku uvodi se carska „vladavina” od sto dvadeset dana, nakon čega će biti preobraćeni u pravu veru svi oni koji je se odriču, naročito Jevreji; u XIII veku, Toma Akvinski odbacuje teoriju o hiljadu godina u raju pre Božijeg suda; u XIV ve­ ku nesrećna vremena daju veliki značaj trojici jahača, koji najavlju­ ju Jovanovu Apokalipsu: rat, kuga i glad. Sve ove utvare, naročito krajem srednjeg veka, hranile su pesnički zanos i inspiraciju slika­ ra. Ali brojni duhovni pokreti su zasnovani na njihovim gotovo re­ volucionarnim programima: kraj vremena označiće kraj sveta ljudi; treba, dakle, biti spreman na to. Tako je govorio Tankelin u XI ve­ ku, Joakim od Florisa u XII, flagelanti94 i taboriti95 u XIV i XV ve­ ku i u XVI veku još i Mincer96 vođa nemačkih seljaka pobunjenika. 94 Flagelanti je bio red samobičevaoca, upražnjavali su samobičevanje i to javno, kao vid pokore ili asketizma. (prim, prev.) 95 Taboriti su bili ekstremniji husiti koji su se organizovali u Taboru kao svom cen­ tru. Suprotno od njih postojali su i umereni husiti - ultrakvisti. (prim, prev.) 96 Toma Mincer je bio nemački sveštenik tokom reformacije, učenik i sledbenik Martina Lutera ijedan od vođa nemačkog seljačkog rata. (prim, prev.)

329

U pitanju je zabluda u smislu što pod imenom „milenarizam” smeštamo to ubeđenje o neminovnosti zlokobnog kraja čovečanstva, jer tih hiljadu godina bi trebao biti mir. Mi dakle ne bismo mogli zna­ ti da odredimo dan povratka stradanja; „strahote” hiljadite godine nemaju nikakve veze sa milenarizmom: samo podudaranje reći. Najzad, evo sudnjeg dana. Oni koji su uskrsnuli žure u dolinu Josafat, u podnožju hrama, u Jerusalimu, tvrdi biblijska tradicija. Oni izlaze iz groba sa dušom više ili manje čistom reinkarniranom. Ikonografija je kroz sve vekove, predstavila mnoštvo slika tog uzvi­ šenog trenutka: scena se ne menja, izuzev razlika u mašti (ili duho­ vitost!) umetnika. U „sjaju”, Bog kroz telo Isusa, ponekad u pratnji Marije ili Jovana, razdvaja dobre od loših; sveti Mihailo započinje vaganje dobrih i loših delà; đavo pokušava da pretegne na lošu stra­ nu. Izabrani lete ka raju koji je otelotvorenje „Avramovog okrilja”; osuđeni su vilama gurnuti u čeljusti nemani levijatana ili direktno u Pakao. Mašta ljudi se nije mnogo trudila oko opisa raja: to je ne­ jasno mesto kojim lebde duše blagoslovenih; javlja se neka vrsta stalne ekstaze, eventualno refreni himni koji se ponavljaju, ali nije opisan nikakav poseban užitak. Nema ni belih haljina, ni nevinih pobožnih bacanja na kolena kao što će to zamišljati „moderni” umetnici. Sve ostalo se tiče pakla: skulpture, freske, minijature, pri­ kazivani su kotlovi koji se puše, vile i kuke; prljave životinje, trulež i tama, užasne muke, sve ono od čega se i na zemlji bojimo: vatra, hladnoća, mrak, životinje sa zmijskim jezicima, sa zubima i otro­ vom. Možemo se zapitati da li te paklene muke, krajem srednjeg ve­ ka, prozrokuju sumnje kod bar malo obrazovanog čoveka. Toliko zla i to večnog, čak i za ponovljene grehe, cena je preterana. Ali, Bog je pravedan. On dakle mora da predvidi gradaciju u bolu. Dante bar peva o tome početkom XIV veka. Osim toga, Avgustin se, još u V veku, čudio da duša može da gori, što zaista nema smisla. A zatim, Bog je milostiv. On ima moć milosti i opraštanja. Ideja o sredini iz­ među te dve krajnosti je dakle nastajala polako kroz vreme, između ostalog zahvaljujući sazrevanju kaznenog sistema na zemlji, uskla­ đujući kaznu i njeno trajanje sa prirodom ili težinom krivice. Oko 1120. ili 1150, zahvaljujući različitim pisanjima rodila se ideja ,,čistilišta”, privremenog pritvora gde se okajavaju gresi. Grešna duša koja je počinila oprostive greške (venia znači „oproštaj”) ostaće izo330

lovana, mučena, opterećena kajanjem pre nego što bude pročišćena i primljena u nebesku milost, koju su, isto tako, mogli zadobiti ro­ ditelji očajničkim molitvama za preminulog. Taj put ka večnom životu pred Bogom, to su anđeli koji ga pra­ te. 1 upravo je to jedna od strana srednjovekovne pobožnosti koja najviše oduševljava. Od VI veka, naučnici, a još više obični ljudi su govorili da osećaju ili da znaju za postojanje savršenih bića, nevi­ dljivih i neiskvarenih koje je Bog zadužio da budu njihovi čuvari ili vodiči. Pripisuje im se unutrašnja hijerarhija kojom upravljaju tri arhanđela koji su ostali verni Bogu: Gavrilo, čuvar i zaštitnik Mari­ jin, a kasnije i njenog kulta; Rafael koji bdi nad Rajem; a naročito je Mihailo, i to od V veka, mač Božiji. Anđeli nemaju pol, i štaviše predstavljeni su kao međusobno slični i gotovo skrušeni. Potreba za bezbeđnošću, koja je u XIV i XV veku rasla, je još više uvećala va­ žnost zaštitničke uloge koja im se pripisuje: poverava im se čuvanje ugroženih gradova a njihove statue bdiju pred vratima grada. A imaće mnogo toga da urade; jer „neprijatelj ljudskog roda”, „princ s tog sveta” je tu i bdi kako bi iskušao pravednika, podrža­ vao bezbožništvo i borio se protiv Božijeg delà. Od kad je Sotona pobudio prvobitni greh, nametnuo je čoveku i udahnuo mu, kao što je to uradio i arhanđel Lucifer, svoje simbolično držanje, gordost da se suprotstavi Bogu. Judaizam ne poznaje tu personaliza­ ciju Sotone. Čini se kao daje đavo srednjovekovni izum; oko hiljadite godine Crkva objavljuje njegovu zlokobnu ulogu: on je dakle pre Iskušenje, ono koje se pripisuje snovima, nekontrolisanim na­ gonima. U njemu vidimo negativnu stranu Stvaranja, ono što na­ vodi naučnike da ženu smatraju njegovim najvernijim saveznikom. Sigurno je daje Isus odbacio svako iskušenje i njegova ljubav je ot­ kupila moć đavola nad ljudskim dušama: ali se uvele treba bojati ponovnog nagovaranja i iskušenja da se đavolu proda duša, kao što je bio slučaj sa monahom Teofilom, Faustovim predhodnikom, te­ ma koja je oživljena u moralističkoj literaturi. Kako se boriti protiv te podmukle, prikrivene, pomamne sile: egzorcizmom nad onim koji je „opsednut” zlim duhom, molitvom, postom, amajlijama, ži­ votom sveca koji su ga znali oterati? Da bi se borili protiv straha, treba li ismevati đavola, kao na primer u basnama? Uzaludne mu­ ke: srednjovekovni đavo je kreatura samog Boga: on nije biće, kao 331

što smatraju dualisti ili katari: on je po prirodi prisutan u svakom čoveku. On ima ili može da uzme na hiljade čudnih ili pretećih, šarmantnih ili primamljivih oblika. Sveti Mihailo i mnogi drugi će ga bez sumnje poraziti - ali kako da ga nađu! Jer on se često krije, i to veoma dobro, u moždanim vijugama ili u srcu grešnika kojeg izjeda strah da neće dobiti spasenje jer ga nije otkrio u osmehu že­ ne, povredi konja ili u netačnoj težini vune. Ova sumnja je stalni pratilac u životu...! Evo dakle naših „ljudi” u trenutku prelaska. Pošto nikada ne uspevamo da ga predstavimo perom ili dletom, u đavoljem kotlu ili mrtvačkom plesu, svi „zemaljski staleži” su izmešani, jer svaki čovek ima dušu. Izgleda daje umetnik imao gorko zadovoljstvo da kuva u kotlu i vodi u plesu smrti mnogo više biskupe i dama iz viso­ kog društva nego seljaka i kožara što običnom čoveku daje satisfak­ ciju nad oholima. Na kraju njihovog života, sveštenik to ponavlja u propovedi kako bi utešio napaćene ili umirio ogorčene, svi, bilo sta­ vljeni u samu zemlju ili počastvovani kamenim grobom će biti sa­ mo pepeo; ali preživeli zapravo ne znaju gde su otišle duše.

t

332

Zaključak I evo me na samom kraju mog puta. Akademski običaj zahteva neki „zaključak” na kraju delà. Ali, u suštini, ja ne znam šta da „zaključim”. Pokušao sam da sagledam sasvim obične ljude prate­ ći njihov život i njihove svakodnevne brige, naročito materijalne, jer, da sam pokušao da se približim domenima duha i duše, osećao bih se, bez sumnje, nelagodno zbog nedostatka smisla za metafizi­ ku. Prihvatio sam ih, zatim sam ih napustio, zbog budućih vreme­ na, ipak o njima se govorilo i ranije, i još će se govoriti. Šta bismo onda mogli reći za ovo kratko vreme koje provodimo na ovoj ze­ mlji, u okeanu ljudskog iskustva? Ništa što se već ne zna, ništa osim banalnosti. Možda samo dve reči zaslužuju pažnju. Prva je objašnjenje, ili, bolje rečeno, neka vrsta opravdanja mog ponašanja tokom ovog is­ traživanja. Druga reč je pitanje, možda nerešivo. Kada prilazi nekoj temi, istraživač, u svom „uvodu”, pravi ne­ ku vrstu nacrta koji namerava da prikaže, a delo završava potvrđu­ jući da je to i postigao. Ja sam se nalazio u malo drugačijoj poziciji jer ja zaista nisam imao šta da „prikažem”. Primetićete isto tako da sam naročito napadao druge, a da ih možda nisam uvek dobro razumeo; ovo moje delo, moj mozaik, koji je mešavina raznih tema, ne­ ma ničeg originalnog ni novog. Ono međutim zahteva objašnjenje. Moja priča naime proizilazi iz dve preokupacije kojih se čvrsto dr­ žim, a koje će se tu i tamo, bez sumnje, pričiniti kao suviše lične. Kao prvo, ja ne verujem u superiornost naše vrste, odakle god ona poticala, ma kakvo bilo njeno egoistično i zapovedničko ponašanje; mogu samo da se sažalim na njenu potpunu nesposobnost da upra­ vlja prirodom prema kojoj se ophodi sa izrazitim preziranjem, i ne mogu da shvatim njeno potpuno neznanje o životinjskom svetu. 333

Govorimo dakle o jednostavnom živom biću koje nazivamo „čovekom”, o biću koje sam istraživao, pratio od samog njegovog rođenja pa sve do momenta njegove smrti, a sve sam to činio, bojim se, bez duhovne dubine. Vođen brigom da se držim osnovnog, želeo sam da uzdrmam kako običnu i prioritetnu masu koja se oduševljava medijevalnim vremenima, tako i sve one koji o tome čitaju ili slušaju: ne! ni Univerzitet, ni cisterciti,97 ni Hanzeatski savez,989ni propisi Arte della lana," kao ni Suma teologije100 od Tome Akvinskog, niti katedrala u Amijenu, ne predstavljaju srednji vek. Umoran sam od priča koje govore samo o vitezovima, o feudalizmu, gregorijanskim reformama, banalnim vlastelinima, a sve to pod izgovorom da se o drugima ništa ne zna - ali ovi „drugi” predstavljaju devet desetina čovečanstva tih vremena: možda bismo mogli pokušati da ih primetimo? Okušao sam se u tome; i nema potrebe sebe da optužujem da sam spajao vekove, da sam se zadovoljio pojednostavljenim genera­ lizacijama stvari, da sam eliminisao nijanse vremena i mesta, da sam koristio pogrešne reči, nečiste izvore. Svestan sam toga i to prihvatam. U krajnjem smislu, to objašnjava da se, sve ono što je ne­ sumnjivo promenljivo na - političkoj, ekonomskoj ili socijalnoj lestvici - sistematski isključuje, poput nenadanih preokreta u ljud­ skoj istoriji. Eto šta me dovodi do moje druge reči. Ovo ljudsko biće koje sam dugo vremena proučavao, nije li ono isto kao i mi? Ne razliku­ je li se ono od nas samo u nijansama u mojim analizama? Uprkos opštem ubeđenju svih istoričara medijevalista, ubeđen sam da smo 97 Cisterciti ili lat. Ordo Cisterciensis je rimokatolički crkveni red. Osnovali su ga sv. Robert, sv. Alberik i sv. Stefan 1098. god. U Burgundiji, Francuska, (prim, prev.) 98 Hanza (Hanzeatski savez) (stari grčkonemački Hansa = skupina, grupa) je naziv udruženja trgovačkih gildi koja su postojala od polovine 12. veka do polovine 17. veka cilj im je bio zastupanje zajedničkih ekonomskih interesa naročito prema inostranstvu. Ovakav trgovački ceh razvio se do sredine 14. veka u savez grado­ va, odnosno, u Hanzu ili Hanzeatski savez. (prim, prev.) 99 Arte della lana je društvo umetnosti i zanata iz Firence, jedna od sedam visokih umetnosti u Firenci koja je radila i pre i posle italijanske renesanse. Ona obu­ hvata sve vrste zanata koji proizvode i tretiraju vunu. (prim, prev.) 100 Thomas Aquinas ili sv. Toma Akvinski (1225-1274) je italijanski sholastički fi­ lozof i jedan od najvažnijih katoličkih teologa. Poznat je po svom kapitalnom, ali nedovršenom delu Summa Theologica ili Summa Theologiae.

334

baš mi ljudi srednjeg veka. Naravno, bez pogovora, istina je da: eko­ nomija više nije ista, na čelu su kapitalizam i konkurencija; u dav­ nim vremenima društvo zasniva svoju hijerarhiju na sekundarnim kriterijumima (obrazovanje, društvena, javna ili lična usluga); na­ kon nestanka vizije „hrišćanstva” ni duhovna klima više nije ista; svakodnevni život je poremetilo novo shvatanje vremena, prostora, brzine. Sve ovo nije sporno, ali je površno: stvari se posmatraju s vi­ sine, a to često čine istoričari medijevalisti. Jer pažljivim čitanjem bilo koje dnevne štampe, prvo što nam upada u oči su naslovi: dok se u davnim vremenima o kojima govorim, život nije sastojao od cena akcija, ni od političkih izlaganja, niti od načina sisanja; u štam­ pi se zaista govori samo o poslovnim brigama i novcu, o problemi­ ma življenja i stanovanju, o nasilju i ljubavi, o zabavi i utešnim go­ vorima. Neupućene pričalice koje godpodare izvorima informacija mogu s vremena na vreme, da kvalifikuju neku odluku ili događaj kao „srednjovekovni”, a da pri tom ne vide da se još uvek nalaze u „srednjom veku”. U ovom eseju sam zaobišao mnoge oblasti, od kojih mi neke nisu poznate. Ko će biti moj potencijalni čitalac? Iskreno, nisam baš ni siguran kome se obraćam. Ove stranice ne mogu odgovarati jednom naučniku koji je specijalizovan u oblasti bračnog prava, a još manje onome koji je vezan za hrišćansku dogmu: zbog ovoga očekujem njihove prigovore. Ali sa druge strane, napravio sam brojne aluzije na delà, ljude, činjenice koje kod jednog obrazovanog čitaoca ne spadaju u opšte znanje o kolektivnom sećanju. Možda su ove stranice jednostavne za naučnika, konfuzne za studenta, nerazumljive za laika? Ne znam; moja je želja bila da to sve iskažem, i eto, to bi bilo sve.

335