Recnik Nacionaliste - Dusan Janjic

RECNIK NACIONALISTE

biblioteka OMLADINSKE SVESKE

Dušan Janjić

REČNIK „NACIONALISTE“

izdaje Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije Novi Beograd, Ho Si Minova 27 1988. drugo, dopunjeno izdanje YU ISBN 86-7017-018-3 biblioteka Omladinske sveske

za izdavača Veselin R. Todorović urednik Zdravko Huber recenzent Dušan Ičević lektor i korektor Momir Đoković oprema Stjepan Mimica tiraž 1 500 štampa GRO »Kultura« OOUR »Radiša Timotić« Beograd, Obilićev venae 5

SADRŽAJ

REC NEDOSLEDNOG

7

PREDGOVOR

U

ETNOS, NAROD, NACIJA

15

(1) »Etnička komponenta« rodovskog društva (o rodu i plemenu) (2) Nairod, etnička i politička zajednica ljudi (3) Moguće određenje nacije NACIJA I »IZMI« (1) Nacionalizam (a) Određenje, koreni d oblici ispoljavanija nacionalizma (b) Nacionalizam u savremenom jfugoslovenskom društvu (2) Rasizam (3) Patriotizam, univerzalizam i internacionalizam (4) Jugoslovenistvo OPORUKA ILI ČEMU »RECNIK 'NACIONALISTE'«

17 39 66

81 83 83 131 153 166 189 196

REC NEDOSLEDNOG ili napomena uz drugo izdanje »Rečnika 'nacionaliste'«

Samo nedosledan čovek može se javljati posle svoje Oporuke. A upravo to čini autor »Rečnika«. Možda bih se mogao, zbog toga, pravdati na najmanje dva načina. Prvi, oblast kojom se »bavi« »Rečnik« prepuna je iznenađenja i nedoslednosti i svi »razumni« ljudi prema njoj se odnose tako. Zašto bi autor »Rečnika« bio mimo sveta? Drugi, s obzirom da se je našlo kupaca za tiraž prvog izdanja Izdavač je, u Vaše ime čitaoče, tražio i drugo izdanje. Ili što bi se reklo: tražili ste, dobili ste, pa vidite šta ćete! No, ipak, možda ima tu još nečega, što je inače svojstveno svakom nedoslednom čoveku. Činjenica da ovaj spis doživljava drugo izdanje, možda, govori i o tome da je ispunjena skrivena ili u »Oporuci« samo naznačena želja da »Rečnik« bude pročitan pa čak i da »utiče«. I zato sada unekoliko s manje strepnje priznajem da sam, ra­ deći na tekstu »Rečnika«, prometao misao koju je iskazao Šari Bodler u predgovoru »Cveću zla« — »Ova knjiga nije napisana zbog moje žene, moje kćeri ili moje sestre; niti za žene, kćeri ili sestre moga suseda. Tu ulogu prepuštam onima kojima je u interesu da brkaju dobra dela sa lepim rečima«. Ova knjiga nije napisana ni zato da ma kome objašnjava ma šta. Ona nije tu da snagom »apsolutne istine« nagoni ma koga na delovanje i mišljenje koje bi smatrao nedostojnim. Ona onima koji mi­ šljenje i delovanje u korist slobode, jednakosti i svestranog razvoja ljudi, nacija i drugih zajednica doživljavaju kao ne­ što preteško, mrsko ili neisplativo i ne može ništa objasniti. Niti ih na bilo šta nagnati. Dakle, priznajem, »Rečnik« nije dekret a nije ni proglašenje gotovoga znanja koje bi drugi, pa i moj dragi srpski narod, trebalo da primi kao božansko prosvećenje svoga duha i uma, kao obnovu svoje »životne sna­ ge«. »Rečnik« je tek jedan od običnih rukopisa koji će razumeti oni kojima su bliske vrednosti nacionalne ravopravnosti, je­ dnakosti ljudi, nacija i svekolike ljudske emancipacije. Čemu ovaj priziv ljudskog razuma i plemenitih emocija danas i ovde. Možda zato što se u oblasti nacionalnog razvoja i (među)nacionalnih odnosa, kao i u našem svekolikom živo­ 7

tu, sve glasnije i sve napadnije izriče nerazumlje i ispoljavaju rušilačke strasti. Zapostavljanje ljudskog dostojanstva u ime »viših ciljeva naciona« kao da postaje sve prisutnija pojava. U vreme izlaska iz štampe drugog izdanja više i glasnije nego u doba prvog izdanja. A sve to u jednoj te istoj godini! Kako se strast za rušenjem i poništavanjem razuma i ljudskosti br­ zo širi, kaže i to što je bezumlje velikoalbanskih nacionalisti­ čkih »odgovora« dostiglo, tananu i tako po ljudsko dostojan­ stvo i život opasnu granicu individualnog i grupnog terorizma. Međutim, sada je valjda i mnogo većem broju ljudi jasno da se postavlja pitanje ne samo šta učiniti da ljudi budu poštova­ ni, i s obzirom na svoju nacionalnu pripadnost, već šta učiniti da se suze društveni, politički, moralni i psihološki prostori za nastavljanje sukobljavanja, terorizma i zlokobnih nagoveštaja njihove senke. Ali, postavlja se i pitanje: čemu uopšte pisati knjige poput »Rečnika«. Barem su dva moguća odgovo­ ra u odbranu drugog izdanja »Rečnika«. Prvo, »Rečnik« je već napisan i sada ga samo treba štampati. Ovaj argument je tek delimično ubedljiv. Jer je »Rečnik« dopunjen i dopisan. Za­ pravo, pod pritiskom društveno-političke zbilje ovog društva, a posebno ispoljavanja nacionalizma u njemu, dopisana su tri dela: poglavlja o nacionalizmu u savremenom jugoslovenskom društvu, o jugoslovenstvu, o rasizmu. Zašto o rasizmu? Zato što se je rasizam pokazao, iako različit, ipak blisko povezan sa nacionalizmom. To se pokazalo praksom našega življenja, ovde i sada. Uostalom, možda je, baš sada, trebalo podsetiti na ono što je poznato ali se tako često i, izgleda, lako zaboravlja, a to je: danas, kada živimo i stvaramo krizu čije je bitno obelcžje i čiji je generator kriza državno-socijalističkog upravljanja dru­ štvom, to jest kriza birokratske ideologije i prakse, i kada se aktiviraju i snage revolucionarne — za naše konkretno-istorijske uslove — samoupravne alternative, ali i snage odbrane »status quo« pa i nazatka, društvenog regresa, poslednje dve pribegavaju i nacionalizmu, (među)nacionalnom sukobljava­ nju ne bi li zamutile sliku stvarnosti. I upravo zato je, baš da­ nas, važno pozivanje i produbljivanje snage razuma i ljudsko­ sti. Dakle, pitanje je o prevladavanju etatističkog, birokrat­ skog dominiranja društvom, nacijama i celinom života. U tom okviru — i prevladavanja nacionalizma kao svojevrsnog plakatno-ideološkog izraza otuđenosti, potisnutosti čoveka, njego­ ve zajednice, te i nacije i društva. Nužno je bilo tada, a pose­ bno danas, saznavanje i praktikovanje novog iskoraka u razotuđenje. Da bi se to moglo, mora se, dakako, shvatiti da je 8

odnos prema nacionalizmu odnos prema sudbini konkretno postojećih ljudi. Otkuda, sada, nacionalizam u nas? Radi li se o nekakvoj devijaciji inače zdravog društvenog tkiva? Možda je to »dar nebeski«, odnosno nešto što je »s neba palo«. Možda je to, tek, proizvod i podmetačina »neprijatelja«. A, možda je to fa­ tum, usud, jedina moguća odrednica našeg života pa i čitave istorije. Ili, možda tek nešto posve treće. Zašto postavljam ovo pitanje? Pa, ono je već postavljeno, na primer, izrekom: »na žalost, govorimo o nacionalizmu«. Zatim, u dnevno-političkoj teoriji »praznoga prostora«. Po ovoj već slavnoj »teoriji« tamo gde nema socijalizma i demokratije tu je nacionalizam. A »ra­ sni« ideolozi i političari bi rekli: »Tamo gde nema Nas, tamo su Oni«. I tako se javni život pretvara u poprište trajnog i sve žešćeg sukoba, borbe za »prostor«. Iskazuje sve to svojevrsnu opterećenost mitom o »beskonfliktnom socijalizmu«, o »či­ stoj klasnoj borbi« i, naravno, svu težinu, bol pri spoznavanju ove opterećenosti i pri nastojanju da se ona prevlada. Pitanje je, dakle, otvoreno! Uz trezven odnos, otvorenih očiju i barem ovlašnim pamćenjem događaja i pouka istorije moglo bi se reći da nacionalizam nije nešto tek »na žalost« ili kako to znaju, u strahu pred posledicama sopstvene delatnosti, da kažu ideolozi prevlasti birokratije »nacionalizam nas je iznenadio«. Pa on je tu oko nas, u nama samima! I biće tu sve dok je naci­ je, ideologije, politike. Nacionalizam nije tek nekakva slučaj­ na devijacija, ili puki hir, politička (zlo)volja pojedinih pisaca, političara ili mladih. U stvarnosti, u odnosu prema nacionali­ zmu, nema »čistih«, »nevinih« istorijskih razdoblja, klasa, gru­ pa, a ni nacija. Potrebna je, zato, kritika postojećih društve­ nih odnosa, okolnosti koje omogućavaju i uslovljavaju nasta­ nak, održavanje i razvijanje nacionalizma kao jednog od os­ novnih načina, sadržaja zadovoljavanja određenih potreba stvarno postojećih grupa, klasa i ljudi. To je za svako socija­ lističko pa i za jugoslovensko društvo problem samog osnov­ nog toka revolucije. Cesto se izgovara i: što više priče o nacionalizmu, to ma­ nje ljudske slobode. Međutim, rekao bih da je tačnije: što vi­ še nacionalizma, to manje ljudske slobode. Ali, ma kako da je iskazan ovaj stav on skreće pažnju na jedno važno pitanje. Tačno je da u mnogo bučne priče i galame oko i protiv nacionaliz­ ma ima i pokušaja da se ograniči ljudska sloboda i demokratija, da se nacionalizam protumači kao nužna posledica demokrati­ zacije društva, kao bauk koji će nas proždreti ukoliko se na­ 9

stavi putevima demokratizacije. Naravno, iza toga nudi se »za­ štita« koja je najčešće u političkoj, državnoj sili i samovolji. A upravo ova »zaštita« ostavlja po strani čak i generira nacio­ nalizam. Ali, demokratizacija odista znači i otvoreno, javni govor o svim problemima društva, pa i o nacionalizmu. Govor i njegovo umnožavanje jeste jedna od pretpostavki osvešćenja, te i demokratskog prevladavanja nacionalizma i njegovih uz­ ročnika. Ako se o nečemu ćuti, ne znači da to ne postoji. Ba­ rem je politička istorija jugoslovenskih naroda i Jugoslavije, sve do danas, prepuna takvih pouka. Pri tome se odista mora, još jednom, prisetiti stava Rože Luksemburg da je nacionalizam prelivanje hiljade boja. Me­ đutim, uz potrebno razlikovanje boja, mora se razvijati i kri­ tička svest prema instrumentalizacijama ovog razlikovanja u neposrednim ideološkim i političkim sukobima. A upravo je ta instrumentalizacija snažna u pokušajima da se ovo razli­ kovanje, po »principu« zamene teza, preokrene u političko opravdanja, legitimiranja nacionalizma kao demokratskog, emancipatorskog predstavnika nacije i njenih interesa. Tada se, zapravo, radi o »birkanjima« između »manje« ili »više opa­ snog«, »dobroćudnog« ili »zloćudnog«; »izazvanog« ili »izaziva­ čkog« itd. itd. nacionalizma. I koliko se god »birkalo« ostaje se u svetu nacionalizma a ovaj se, u suštini, legitimira kao »alter­ nativa« socijalističkoj revoluciji, u nas kao alternativa samo­ upravljanju. I otuda samo je na prvi pogled paradoksalno da se u ovim »birkanjima« ostvaruju tesni savezi nacionalizma i birokratskog viđenja razvoja društva i socijalizma. Naravno, u političkoj borbi daltonizam je kada se ne razlikuju i inten­ ziteti delovanja nacionalizma i kada se u noći krize »sve kra­ ve farbaju u crno«. Sva pogubnost ovakvih nivelacija, inače omiljenih sredstava birokratije, ispostavlja se na račun samo­ upravljanja i stvarne nacionalne, političke i socijalne emanci­ pacije ljudi. Zašto na ovo skrećem pažnju? Zato što smatram da je odlučujući činilac, u sferi politike i klasnih borbi, koji generira nacionalizam prevlast birokratsko-etatističkih i tehnokratskih snaga i njihovo nastojanje da revolucionarnom, sa­ moupravnom procesu suprotstave »status quo« ili, ukoliko se za to ukaže prilika, restauraciju državno-socijalističkog (čitaj i državno-kapitalističkog) modela. Otuda današnja eskalacija nacionalizma svedoči, pre svega, o krizi državno-socijalističkog modela. A »birokratski nacionalizam« osnovno je uporište i žiža nacionalizma u Jugoslaviji. Beograd, 16. septembar 1987. Dušan Janjić 10

PREDGOVOR

Aktuelnost pojmova nacija i nacionalno, zajedno sa nastoja­ njem da im se podrede sva druga pitanja politike, čoveka i nje­ govog oslobođenja, čini ih univerzalnim osnovnim pitanjima suvremenog društva. Njihovo rešavanje vezano je, u krajnjoj liniji, za rezultate klasne borbe buržoazije i proletarijata, odno­ sno za ostvarivanje punog oslobođenja ljudi. Međutim, ovo os­ lobođenje odvija se u uslovima naglašene protivurečnosti izme­ đu ekonomskih procesa koji vode integraciji sveta i nacionalne države koja se, zahvaljujući uvećanim ekonomskim funkcija­ ma i merama državnog protekcionizma, javlja kao jedan od osnovnih nosilaca i regulatora internacionalnog povezivanja; kao i u uslovima produbljavanja jaza između javne i privatne sfere, između čoveka i politike. A u političkoj sferi uspostavlja se država kao sveobuhvatna sila koja svojim delovanjem i uticajem nastoji da prekrije celinu društvenog života. Etatizaciju društvenih odnosa prate i pojave obnavljanja ideja i pokreta partikularnosti. Otuda je i osnovna partitura ideologije sadaš­ njih vladajućih klasa (nacionalizam, moralizam i ekonomizam) ujedinjena u muzici o prednosti posebnog interesa, partikulariteta. Istovremeno, na delu je i kriza etatističkog koncepta organizacije političkog života. Sve to govori o tome da se ni etatizam ni nacija, u savremenim uslovima, ne mogu razumeti jedno bez drugog, niti izvan poimanja savremenog doba koje je, po svojoj prirodi, političko. Kao što se i sama problematika nacije kreće, u modernom građanskom društvu, između univerzalizacije i diferencijacije, sve do nacionalističkog partikularizma, tako je i njeno pro­ mišljanje obeleženo kretanjem između krajnosti univerzalizma i nacionalizma. Ovakvom razvoju nije, do kraja, umaklo ni marksistički utemeljeno mišljenje o naciji. Zapravo, tendenci­ ja dogmatizovanja, jedna je od osnovnih oznaka savremenog marksističkog poimanja nacije. Otuda dominantno mesto unu­ tar savremenog marksizma zauzima »etatizovano mišljenje« 11

koje u nacionalnoj državi ili federaciji (kao »izboru« nacional­ nih država ili kao nadnacionalnoj tvorevini) vidi potpuno rešenje nacionalnog pitanja i ostvarenu nacionalnu emancipa­ ciju. Međutim, time se naglašava i neophodnost temeljnijeg i svestranijeg istraživanja, posebno kritike koncepcije i prakse »nacionalizacije« društvenog života, (nacionalne) države i po­ državljenja nacije. Savremeno jugoslovensko društvo i njegova misao o na­ ciji nisu izbegli ovom opštem kretanju. Zapravo, nacionalno, če­ sto dovedeno do nacionalističke isključivosti, kao da preti da s dnevnog reda skine pitanje revolucije i da ovekoveči birokrat­ sku dominaciju društvom i nacijom. Uz to, narasla naciona­ listička svest i praksa, posebno izražena kroz raširen i izrazito konzervativan pokret velikoalbanskog nacionalizma i separa­ tizma, obogatila je i aktivirala svekoliki arsenal međunacional­ nog nepoverenja, nacionalističkih i rasističkih predrasuda i strasti. A strast, u nacionalističkom obličju, ima za cilj izazi­ vanje euforije — stanja potpunog predavanja i podavanja uz prestanak svakog kritičkog mišljenja. Jednom rečju, današnja kriza međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji ili odustajanje od prakse nacionalne ravnopravnosti, bratstva i jedinstva jedan je od segmenata svekolike krize društva i mišljenja. Sve je to uticalo i na rasplamsavanje svakovrsnih raspra­ va o fenomenu nacije i o međunacionalnim odnosima i sa svoje strane, doprinelo daljem zamućivanju inače već mutne vode ovih rasprava. Uz terminološku, uvećana je i stvarna zbrka. A ova zbrka, po mom mišljenju, pored stvarne složenosti pro­ blema nacije, nedovoljne razvijenosti naučnog istraživanja i teorijskog promišljanja nacije i međunacionalnih odnosa iz­ ražava, tačnije rečeno skriva, brojne vanteorijske interese i probleme. Naravno, i zamućivanje može, u krajnjoj liniji, doprineti sazrevanju, otrežnjavanju i pojašnjavanju, razotkriva­ jući da je pitanje nacije, danas, pitanje egzistencije, slobode i napretka stvarno postojećih i delatnih ljudi, da je to, istovre­ meno, i pitanje sudbine revolucije — nastojanja ljudi da, već danas, grade zajednicu slobodno udruženih individua i podruštvljenog čovečanstva. Ovaj rukopis predstavlja jedan mali doprinos otrežnjava­ nju, ili, možda, većoj zbrci. Namera mi je da pokažem da broj­ ne kategorije koje se u ovim raspravama upotrebljavaju imaju svoju istoriju i u njoj različita značenja; da je stvar složena, ali i da postoje relativno jasno određeni sadržaji ovih kate­ gorija; da svet a ni misao ne počinju tek danas i samo od nas, 12

te da bi trebalo spoznavati-uvažavati i ono što je već dostig­ nuto. Naravno, ne odričem ni postojanje prikrivene želje da se i ovim »rečnikom« ukaže na mogućnost drugačijeg, u odno­ su na »etatizovano«, poimanja nacije. Zašto je ovaj rečnik »rečnik nacionaliste«? Možda zato što većina naših govora o naciji ne dosežu, često dalje od opisi­ vanja i tek početnog objašnjavanja nacije koje je neretko i njeno obogotvorenje. Možda i zato što je i nacionalizam dao svoje doprinose razumevanju, i posebno skrivanju istine o na­ ciji. Možda je to i pokušaj da se »opštim nazivom« označe i svi oni inače brojni naučnici i drugi autori koji se »bave« na­ cijom. A poznato je da »bavljenje« često podrazumeva i izvesne strasti i nekritička pristajanja uz »predmet bavljenja«, a upravo nacionalista vidi naciju samo kao »predmet« sopstvenog interesovanja i interesnog usmeravanja. A možda je to, na kraju krajeva, pokušaj da se na posredan način kaže da je namera ovog rukopisa i da doprinese kritici sve dominantnijeg nacionalizma i nacionalističkog objašnjavanja naše dru­ štvene stvarnosti i to kritici ne onog marginalnog, »ekscesnog«, već onog »legalnog« nacionalizma, koji je postao okos­ nica — »logika« — pojedinih važnih segmenata postojećih dru­ štvenih odnosa a posebno političkog sistema, mišljenja i sve­ kolike kulture.

13

ETNOS, NAROD, NACIJA

(1)

»ETNIČKA KOMPONENTA« RODOVSKOG DRUŠTVA (O RODU I PLEMENU)

U pokušajima određenja etnosa nailazimo, kao i u raspravlja­ nju o brojnim drugim društvenim pojmovima, na termino­ lošku i stvarnu nesaglasnost, kao i zbrku u određenju pojmova »etnos«, »etničko«, »etnički identitet«, »etnicitet« itd. U starogrčkom jeziku »etnos« (»evros«) označava rod, sta­ do, jato, gomilu, grupu ljudi, ali i pleme, naročito strano, varvarsko, pa i narod. Od Homera do Aristotela preovladava pak značenje: čopor, roj, grupa, mada uporedo ostaje i značenje: pleme, narod, da bi od 5. i 4. veka pre nove ere dominiralo značenje: pleme, narod. Tokom sledećih vekova, sve do počet­ ka nove ere, »etnos« označava negrčka plemena. U srednjem veku upotrebljava se u množini i prevodi se sa »ljudi«. Kasni­ je se latinizira i pretvara u »ethnicus« i znači idolopoklonik, mnogobožac. U 18. veku značenje termina »etnos« povezano je sa ljudskim skupinama i to s razdvojenošću ljudi na narod­ ne — domaće i strane skupine. Ipak, najčešća upotreba termina »etnos« je u značenju »narod« — celina istovetnih kulturnih, »etničkih« tradicija, osobenosti, mada se, često, odnosi i na narodnost — zajednicu koja još nije dospela do stupnja nacije — takođe, i na nacio­ nalnu manjinu. Zapravo, važi Veberova ocena da ovaj pojam označava zajednicu u koju se ljudi povezuju u zavisnosti od krvnog srodstva1. Ali, to ne oslobađa od obaveze da se traga za preciznijim određenijima ovih kategorija. Traganje za što je moguće bližim i jasnijim određenjem kategorije »etnos« obeležava i pojedine teorijske rasprave u jugoslovenskoj teorij­ skoj literaturi, mada se pojam »etnos« u ovoj literaturi naj­ češće uzimao kao nešto što se samo po sebi razume. Kod K. Kočarovskog, na primer, termin »etnos« označava »narodnost« i to onakvu »kako se ispoljava u porodičnim, plemenskim i nacionalnim crtama«2. Po Šogorovu, pak, to je grupa ljudi koji govore istim jezikom a povezuje ih zajedničko poreklo, zajedMaks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 332. 17

nički kompleks običaja, smisao života, tradicija koja ih od­ vaja od drugih sličnih grupa. Rečnik hrvatskosrpskog književ­ nog i narodnog jezika određuje ovaj termin (»etnos«) kao skup svih osobina koje jedan narod čine posebnim narodom. Za P. Vlahovića »etnos« je »etnička grupa«, to jest društvena za­ jednica sastavljena od članova istog ili sličnog porekla, koji imaju zajednički jezik, običaje, tradiciju i niz drugih konkretno-istorijskih karakteristika3. Međutim, R. Rakić je, čini mi se s pravom, primetio da se pojam »etnos« ne upotrebljava za označavanje oblika kon­ kretne ljudske (društvene) skupine već za označavanje odre­ đenog tipa zajedništva, grupisanja po osnovu istog porekla i kulturne homogenosti. »Etnička grupa« bi, po ovom određenju, bila skupina ljudi koja se iskazuje kao posebnost unutar neke šire etničko-kulturne celine. To je zajednica, skupina ljudi isto­ vrsnih po poreklu i to blisko povezanih tako da predstavljaju celinu za sebe. To je ljudska zajednica primarne kulture, odno­ sno, etnos je bazično kulturno grupisanje. Uz samoidentifikaciju skupina ima i izvesna obeležja koja pokazuju njenu svojstvenost. To su: jezik, dijalekt, osobene tradicije, običaji, osobenosti u elementima materijalizovanja kulture (hrana, odeća, nastambe i slično). Cesto i zaposedanje posebnog prostora, područja — »teritorije«4. U određivanju etničkog zajedništva prisutno je i nasto­ janje da se utvrdi »objektivni« okvir ovog zajedništva, to jest da se otkriju »obrasci« po kojima nastaju sve etničke grupe i koji predstavljaju okvir njihovog razumevanja. Najčešće se taj obrazac vidi u tome da je etnos »prirodna«, »biološka« zajed­ nica. Etnos je, u tom određenju, skupina ljudi koji imaju zajedničke pretke i koji su povezani krvnim srodstvom5. 2.

K. Kočarovski, Etnografska ispitivanja jugoslovenskog sela, Centralni higijenski zavod, Beograd, 1—932, str. 3 (Radomir D. Rakić, O pojmo­ vima »etnos«, »narod«, »nacija«, Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beoograd, 1—2/1983, str. 6). Petar Vlahović, Shvatanje pojmova etnos—narod—nacija u etnologiji (Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/83, str. 43—44). 4. Radomir D. Rakić, O pojmovima »Etnos«, »narod«, »nacija« (Isto str. 11). J. Bromly, Etnos i etnografija, Moskva, 1975, str. 6; Radomir D. Lukić, Osnovi sociologije, Savez udruženja pravnika Srbije, Beograd, 1965, str. 302. 18

Međutim, heterogenost porekla pravilo je etničkih zajednica. »Biološka« povezanost nije stalno i trajno, već promenljivo svojstvo etnosa, i zato ono ne može ni biti njegova jedina i sveobuhvatna odrednica. Verovatno se zato pribegava obrascu »životne zajednice«, to jest etnička zajednica se određuje kao skupina ljudi povezanih istim egzistencijalnim potrebama i interesima. Ona je »životni okvir« svakog od njenih pripad­ nika. Međutim, kako unutar jednog globalnog društva žive pri­ padnici različitih etničkih zajednica, a globalno društvo čini opštu »životnu zajednicu« to ni između etničke zajednice i »ži­ votne zajednice« ne bi trebalo stavljati znak jednakosti. Takođe, etnička zajednica nije ni kulturno homogena skupina ljudi, posebno ne u modernom građanskom društvu. Ni »obrazac« »duhovnog« zajedništva (jezik, kultura, men­ talitet) nema univerzalno značenje, već, kao i svi drugi »obra­ sci«, ukazuje samo na moguća obeležja etničke zajednice. Iz dosad navedenog moguće je zaključiti da »realni okvir« etničkog zajedništva postoji, ali ne uvek u istoj meri i na isti način. Ova »objektivna osnova« određena elementima »prirod­ ne vezanosti« je, uglavnom, odlučujuća za etničko zajedništvo u društvima tradicijskog tipa, ali je u društvima civilizacij­ skog tipa radikalno sužena i simboličkog je karaktera, jer je zasnovana na kolektivnim predstavama o međusobnoj slično­ sti (»simbol«) i opšteprihvaćenim značenjima tih predstava. Tačnije, je, možda, reći da se stvarno zajedništvo — »totalna« zajednica — (poput roda) nadograđuje pa i zamenjuje simbo­ ličkim zajedništvom. Ali, u njene bitne crte ulazi i zajedničko delanje6. Polazeći od ovakvog opšteg određenja etničke zajednice jasno je da je etnički identitet (određen kao subjektivna svest o etnicitetu, to jest o pripadnosti etničkoj grupi koja predstav­ lja zajednicu) element etničke zajednice. Naravno, ni etnički identitet kao ni etnička grupa nije nekakva nepromenljiva ka­ tegorija. A »etnicitet« bi bio ono svojstvo naroda ili drugog oblika etničke zajednice kojim se ova razlikuje od drugih za­ jednica i na kome gradi svoj identitet. To je, zapravo, doživljaj zajedničkosti, doživljaj celokupne prošlosti. Ono je i odgovor na pitanje o prvobitnosti. Svoju snagu etnicitet gradi na veri u delotvornost »prvog uzroka«, praoca (po Bibliji), prvobitne 6.

Dušan Bandić, Etnos, »Etnološke sveske«, IV, Etnološko društvo SR Srbije, Beograd, 1982, str. 43—49; Maks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 327. 19

zajednice (po marksizmu), prajeziku i si. Vera u etničku zajedničnost često predstavlja granicu »zajednice društvenog opštenja«, ali ta zajednica nije uvek istovetna sa endogamnom konkubijalnom zajednicom. Osećanje zajedničnosti može po­ stojati i kad zajednica nestane. Na primer, na ovu svest, po­ sebno, utiče zajednica jezika, zajednička religija, vera, sličnost u fizičkom izgledu, svakodnevnom načinu života, »etnička čast« kao osobena čast masa itd. Dakle, svojstva koja datu etničku zajednicu razlikuju od drugih kategorija određuju se kao »etnički identitet«. Reč je o kulturnoj, društveno-istorijskoj tvorevini koja je primarno, ipak, određena stvarnim ili pretpostavljenim krvno-srodničkim vezama. U tom smislu se i pojam etničke zajednice može ve­ zati, a uglavnom se i vezuje za određenje prirodne zajednice, to jest za uticaj prirodnih (krvno-srodničkih) veza na zajednicu ljudi. Prirodna zajednica je uvek, a posebno u savremenom društvu, umnogome istorijski, kulturno preoblikovana. Možda bi se ovo moglo pokazati i na primeru opšteg toka razvitka ljudi. Posmatran u istorijskoj retrospektivi čovek se prvobitno pojavljuje kao čoporska životinja, a zatim kao rodovsko i ple­ mensko biće a rod i pleme su prvi istorijski oblici društvenih zajednica ljudi7. Nije sporno da ovaj stav ima inspiraciju u Morganovom delu »Drevno društvo«, ali time se ne preuzima (njegovo) »jednolinijsko« i »istorijski fatalističko« poimanje razvitka ljud­ skog društva. Zapravo, ne preuzima se i evolucionističko poi­ manje istorije, posebno ne onaj njegov pravac koji podleže strogom biološkom determinizmu i determinizmu uopšte. Po­ lazeći od uvažavanja ovih upozorenja usvojio sam »Engelsov obrazac« i to pre svega kao pomoćno sredstvo u izlaganju istorijskog toka u razvitku zajednica ljudi, a ne kao šemu na­ vodnog odvijanja razvoja zajednica ljudi. (a) »Primitivna horda« ili, ranije, »prvobitno stado« je »praćelija društvenog razvitka, oblik prelaza od životinjske skupine u ljudsku skupinu«8. Povezanost ljudi u hordi primar­ no je biološka, odnosno zasnovana je na »biološkim — rod­ 7. Marl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 209. 8.

Učenje o hordi kao »praćeliji društva« izrastalo je nasuprot brojnim teorijama koje su to mesto davale porodici. 20

binskim vezama«. Međutim, postoji i izvesna ekonomska — proizvodna povezanost. I upravo ova »dvostranost prirode« horde govori o njenom prelaznom karakteru — od životinjskog carstva ka ljudskom društvu — i od nje čini »početni oblik etničkih društvenih zajednica«. Horde su lutajuće grupe čija veličina zavisi od prirodnih okolnosti, bogatstva okolnog biljnog i životinjskog carstva. U početku to je grupa u kojoj se odvijaju sve životne funkcije. Domaćinstvo u hordi je zajedničko, kolektivno uz prirodnu podelu rada po polu i starosti. Bračne dužnosti se obavljaju u okviru horde, to jest horde su endogamnog karaktera. To omogućuje da se pretpostavi vladavina promiskuiteta u hordi i da se zaključi da je horda zasebna celina povezana radnim i seksualnim vezama. Između hordi nema stalnih ni organizovanih dodira, ali, ipak, dolazi do međusobnog uništavanja ili spajanja i to prvenstveno u traženju izvora egzistencije. (b) Izrazi »gens«, »genos«, »genes«, u latinskom, grčkom i sanskritskom imaju isto prvobitno značenje — rodbina. Da­ kle, svi ovi izrazi sadrže isti element — »gigno«, »gignomai« i »ganamai« što znači stvoriti, roditi i koji iskazuju činje­ nicu neposrednog zajedničkog porekla svih pripadnika roda. Rod je »povezana skupina krvnih srodnika koji potiču od istog zajedničkog pretka i imaju posebno rodovsko ime«’. Do koje je mere to stvarno a do koje tek pretpostavljeno srodstvo to nije moguće sasvim pouzdano utvrditi. No, svakako bi tre­ balo imati u vidu veliki značaj koji su imali društveni instituti, poput adopcije, i kojima se zasnivala rodovska veza između ljudi koji nisu istog porekla. Sagledavanje značaja ovih dru­ štvenih instituta i uopšte društvenih veza između ljudi u rodu (te i plemenu) ukazuje na to da je prirodno-etnička kompo­ nenta, već u stvarnosti ovih zajednica, upotpunjavana društve­ nim faktorima koji, pak, samo prividno imaju prirodna (i u tom smislu čisto etnička) svojstva. Zapravo, etničko zajedni­ štvo nije »čisto prirodni« već, u krajnjoj liniji, društveni pro­ izvod. Ono je zasnovano na relativnoj nerazvijenosti rada i društva i otuda na potčinjenosti rada, ljudi i društva prirodi — prirodnim zakonitostima i silama.*

Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Presveta«, Beograd, 1981, str. 81. U biti, rod se određuje na isti način i u jugoslovenskoj etnološkoj lite­ raturi. 21

Usled različitosti društvenih ustanova dolazi do toga da u pojedinim rodovima nastaju osobene zajedničke karakteristike svih članova datog roda koje rodove odvajaju ili čine sličnim, bliskim te ih i spajaju .10 No, posmatrano dublje, može se reći da su ove zajedničke karakteristike po kojima se rodovi, i unu­ tar jednog istog plemena, razlikuju — proizvod zajedničkog življenja ljudi u određenoj zajednici, odnosno, rezultat proiz­ vođenja i reprodukovanja života ljudi u određenoj zajednici i na određeni način. Istovremeno, i ove zajedničke društvene ustanove određenog roda deluju na proizvodnju i reproduk­ ciju života pripadnika date zajednice utičući na taj način ne samo na uslove pod kojima se odvija proces rada u određenoj zajednici, već i na opstojanje same zajednice (roda). Zapra­ vo, rod organizuje sve društvene uslove reprodukcije svo­ jih pripadnika. On je i privredna, kulturna i politička organi­ zacija unutar koje se reguliše prirodna i razvija društvena podela rada. Rod je »organizaciona jedinica društvenog i upravnog si­ stema i bitna osnovica starog društva«. Dok u periodu roda (Inka, grčkog ili rimskog) etničko (u smislu rodovske organizacije po osnovu zajedničkog porekla) predstavlja bitan elemenat — princip povezivanja i osnovnu jedinicu celokupnog društvenog organizovanja i zajednice (u plemenu i narodu), pojavom države, političke organizacije, do­ miniraju društveno-politički odnosi (imovina, svojina i slično) kao i teritorijalna povezanost. Etnija više nije osnovna jedi­ nica organizovanja društva već to postaje teritorijalno-politička zajednica. Rod je postao odvajanjem iz horde i to s prelazom iz sa­ kupljačke privrede na proizvodnju. Pored prirodne sve više se razvija društvena podela rada i »specijalizacija« pojedinih rodova za zemljoradnju, stočarstvo, zanatstvo itd. To utiče na smanjivanje samodovoljnosti rodova i istovremeno uslovljava njihovo sve čvršće povezivanje. U tom smislu su rodovi u poređenju sa prvobitnom hordom šire zajednice. 10.

U zajedničke društvene ustanove roda mogu se uključiti, na primer, zajednički organi rodovske i plemenske vlasti (skupština, plemensko veće, mirovni i ratni starešina odnosno vođa itd.); zajednički običaji; moralne i religijske norme; posebna zajednička oblast (teritorija) i njeno prisvajanje kao zajedničkog poseda, to jest zajedničke zemlje; poseban zajednički dijalekt itd. 22

Rodovi se međusobno povezuju u posebne skupine — fratrije ili bratstva, a ova u plemena." »Bratstvo je organska za­ jednica ili udruženje dva ili više roda u istom plemenu, stvo­ rena radi nekih zajedničkih ciljeva«1 12134. To je grupa rodova po­ vezanih različitim a sve češće ekonomskim, to jest proizvod­ nim odnosima. Rod je, dakle, »samonikli« ali i društveni oblik zajedni­ štva ljudi. On je rezultat rada i društvenosti ljudi. Rod je na relativno niskom stupnju razvitka rada osnovna društvena za­ jednica iz koje se razvija čitavo društveno uređenje (fratrije, plemena i savezi plemena), celokupni društveni život. (c) Po relativno raširenom određenju pleme je zajednica ljudi zasnovana na izvornim, krvnim i srodničkim vezama11. Blisko ovom određenju je ono po kome je pleme krvnosrodnički i običajnopravni režim, ali ne i etnička, odnosno poli­ tička celina.'4 Međutim, ima i onih više »društveno-političkih« shvatanja plemena. Tako je za Erdeljanovića pleme udruženje više srod­ 11.

Postoje i gledišta da su se rodovi, usled brojčanog uvećanja, cepali na manje grupe, na manje proizvodno-potrošačke grupe blisko povezane koje čine fratriju, bratstvo. Daljim cepanjem rodova i fratrija njihov broj se povećavao a istovremeno je jačala potreba za održavanjem je­ dinstva. 12.

Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Presveta«, Beograd, 1981, str. 101. 13. U ovakvim određenjima insistira se na vezama krvi kao na najprirod­ nijim vezama ljudi, koje udovoljavaju »nagonu ljudi« za udruživanjem i omogućuju udruženim ljudima da se lakše bore protiv neprijatelja, životinja i prirodnih nepogoda. Otuda je, po ovim određenjima, plemen­ ska organizacija sačuvanija tamo gde su primitivnije prilike. Iz »pri­ rodnosti« plemena proizlazi, dalje, da je ono zajednica porekla koja je ekskluzivna i retko prima u svoj krug članove drugog porekla. Ple­ me raste i množi se sa prirodnim prirastom i otuda je ograničeno po broju članova i po prostoru na kome živi. Ono ima krajnje jednostavnu društvenu slojevitost, a tip vladavine je despotija. 14. Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalizma danas, Izdavačka za­ druga »Politika i društvo« SOJ Beograd, str. 153. I za P. Vlahovića plemensku zajednicu sačinjava veći broj porodica, rodova ili seoskih (teritorijalnih) zajednica koje imaju zajedničko po­ reklo i isti jezik, slično uređenje, navike i običaje. To je jedna vrsta etničke zajednice; krvnosrodnička i teritorijalna zajednica sastavljena od rodova i bratstava (fratrija) čije pripadnike povezuje zajedničko poreklo, teritorija, organizacija, jezik i osećanje iste pripadnosti (Petar Vlahović, Shvatanje pojma etnos-narod-nacija u etnologiji. Etnos, na­ rod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 43). 23

nih bratstava sa zadatkom odbrane i zaštite svojih članova15. Po A. Fiamengu, pleme ima i zadatke ekonomske koordinacije. Međutim, dok je rod prvenstveno proizvođačko-potrošačka skupina, pleme je politička organizacija koja na sebe preuzima organizovanje odbrane rodova od napada drugih rodova ili ple­ mena, ili pak organizovanje napada radi osvajanja novih lo­ višta, pašnjaka itd. Ali, njegove funkcije ne mogu se svesti sa­ mo na ove, političke funkcije16. Ovoj grupi, uslovno rečeno, »širih određenja« plemena pripada i Morganovo shvatanje da pleme karakteriše posedovanje posebne teritorije; posebnog dijalekta; pravo postavlja­ nja i svrgavanja sahama i poglavica koje biraju rodovi; posedoyanje religije i vršenje verskih obreda; vrhovna vlast koju vrši savet poglavica i postojanje, u nekim slučajevima, vrhov­ nog poglavice17. Ovo stanovište preovlađuje i u savremenoj jugoslovenskoj literaturi. Morganovom određenju blizak je i S. Suvar po kome je pleme skitalačka ili teritorijalizovana zajednica više rodova zasnovana na srodstvu, zajedničkom poreklu, čiji pripadnici govore istim jezikom (odnosno dijalektom) i poseduju istu (materijalnu i duhovnu) kulturu18. Pleme je, po N. Vujoševiću, »globalna društvena grupa, ili zajednica. . . koja je sama sebi dovoljna, tj. zajednica u kojoj se odvijaju sve životne funkcije određenog stepena dru­ štvenog razvitka . . . društvena zajednica ekonomskog, politič­ kog i vjerskog karaktera čiji članovi govore istim jezikom, smješteni su na zajedničkoj teritoriji, koja je omeđena sa teritorijom drugih plemena i povezani su osjećanjem plemenske pripadnosti kao veoma bitnim integritetnim faktorom pleme­ ij.

Jovan Erdeljanović, Osnove etnologije, Kreditna i pripomoćna zadruga Profesorskog društva, Beograd, 1936, str. 37. Dr Jovan Đorđević. Osnov­ na pitanja federalizma danas, Izdavačka zadruga »Politika i društvo«, SOJ, Beograd, str. 152; Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije, »Veselin Masleša«, Sarajevo, 1965, str. 212. 16. Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije, »Veselin Masleša«, Saraje­ vo, 1965, str. 215, 216; Dr Mirko Perović, Uvod u sociologiju, »Savremena administracija«, Beograd, 1967, str. 292. 17. Luis H. Morgan, Drevno društvo, »Prosveta«, Beograd, 1981, str. 121. 18. Dr Stipe Suvar, Nacija i međunacionalni odnosi, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 12. 24

na«19. Iz svega navedenog moglo bi se zaključiti da termin »ple­ me« označava razne tribalne kategorije koje imaju rodovsko poreklo. U odnosu na etnos pleme je uža kategorija. Jedan etnos, na primer ilirski, može imati nekoliko takvih užih sku­ pina. Odnosno, svaki etnos je etnički diferencirana skupina u kulturnom i jezičkom smislu. Ne postoji, na primer, jedna »ilirska kultura«, niti jedan »ilirski jezik«. Pleme se bliže može odrediti kao prvobitni samonikli oblik udruživanja ljudi zasnovan na krvnom srodstvu. Pleme je dru­ štvena organizacija rodovskih zajednica zasnovana na krvno-srodničkom ili teritorijalnom osnovu20. Pleme nastaje iz rodova, odnosno bratstva rodova, na os­ novu sve intenzivnije i sve razvijenije društvene proizvodne delatnosti. Sa diferenciranjem pojedinih rodova, to jest sa pro­ cesom društvene podele rada, rodovi postaju međusobno sve povezaniji. Pleme postaje forma društvene grupe koja je sama sebi dovoljna — u njemu se odvijaju sve životne funkcije određenog stupnja društvenog razvitka. I dalje su rodovi pro­ izvodne skupine, ali se razmena vrši između rodova jednog plemena. Iako je rod osnovna jedinica u kojoj se odgajaju mladi naraštaji i to, prvenstveno, u samom procesu proizvod­ nje, ipak, postoje razni oblici odgoja za sve rodove jednog plemena (na primer, inicijacija i slično). Pored religijskih pred­ stava koje važe za rodove i određenih religioznih svečanosti rodova, čitavo pleme stvara svoju religiju, verske svečanosti zajedničkog karaktera. Njegovi pripadnici imaju isti, zajednič­ ki govor, dijalekt. Ali, i dalje, to je zajednica utemeljena u krv­ nom srodstvu. Dakle, iako su plemena u osnovi društveno-istorijske zajednice ljudi naglašen je (isto kao i u rodovima) uticaj prirodnih (krvno-srodničkih i teritorijalnih) veza21. Zato se pleme i može označiti kao primarna etnička zajednica. U plemenu pojedinac je sav podređen zajednici, odnosno plemenu. Njegove radnje su dobre ili rđave zavisno od toga kako utiču na sreću plemena. Takođe, i simpatije su ograni­ čene na pleme. Pojedinac ima, razvija, upravo one osobine 19. Novo Vujošević, Sociološki pristup proučavanju patrijarhalnih zajed­ nica (pleme, bratstvo, porodica), »Praksa«, Titograd, 6/1978, str. 61, 62). 20.

Rodovska plemena, po vremenu nastanka, prethode plemenima po mestu ali ova (plemena po mestu) istiskuju rodovska plemena. Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed« Zagreb, 1974, str. 191—192. 25

koje su korisne, ili, čak, nužne za opstanak porodice i plemena. Pleme je, uopšte, najšira teritorijalna jedinica potencijalne saradnje, razmene usluga i zajednice interesa. Ona je i osobeni kulturni entitet. To je kulturno ujedinjena grupa koja predstavlja »prototip« ili prethodnicu nacije u savremenom smislu, po tome što je institucija, što je sveobuhvatna zajed­ nica; integracija na osnovu kulture ili putem političke sile. Kultura je konstituisala pleme. Ali nije se pretvarala u kulturu prvobitne zajednice, u plemensku kulturu. Ona se ne zatvara u pleme iako je pleme stvara, jer ima unutrašnju sposobnost i tendenciju da izađe iz plemena. Pleme nije istog stepena istoričnosti kao i kultura. Pleme se istorijski razvija, nastaje i ne­ staje, a da sa sobom ne odnosi kulturu. Kultura pretrajava, nadživljava plemensku zajednicu ljudi. Svi članovi plemena govore istim jezikom, odnosno dijalektom22, prihvataju istu tradiciju, mitologiju i običajne norme, ekonomske vrednosti i moralne principe. U njemu se razvija i osobena »plemenska svest« koja je, po pravilu, primarno uslovljena životom u ple­ menu, naročito zajedničkom istorijsko-političkom sudbinom a ne prirodnim poreklom. Ta činjenica je, često, izvor vere u »et­ ničku« povezanost ali ne i jedini, jer zajedničkost »običaja« potiče u velikoj meri od prilagođavanja spoljnim prirodnim uslovima i od podržavanja suseda. U praksi »plemenska svest« obično ima osobeno političko značenje. U slučaju spoljne opasnosti ona brzo postaje osnova zajedničkog političkog delovanja ljudi koji subjektivno jedni druge smatraju krvnim srodnicima, »saplemenicima«, »suna­ rodnjacima«. Odnosno, potencijalno buđenje volje za politič­ kim delanjem je jedan od realiteta koji se skrivaju iza višeznačnog pojma »pleme«, »narod«. To povremeno političko delanje može se razviti u »moralnu obavezu sunarodnjaka ili saplemenika na solidarnost. Ako dostigne taj stadijum razvitka pleme je postalo trajna politička zajednica«. Međutim, pleme kao etnička i kulturna jedinica postojalo je i pre nego što se pleme organizovalo na principu političke sile i dobilo istorijski oblik plemena kao samostalnog političkog tela koje karakteriše svest o samodovoljnosti.

Poseban dijalekt svojstven je plemenima. Sto su plemena duže u save­ zu, među njima je veća jezička konvergencija jer su česti međusobni susreti rešavanja zajedničkih, društvenih poslova. Međutim, u osnovi izražena plemenska izolovanost vodi i do jezičke diferencijacije. 26

»Spoljne granice« plemena su jasno određene naročito kada ono predstavlja podgrupu neke političke zajednice, jer većina političkih zajednica veštački stvara te granice. »Ekonomska podloga« plemenskog života je zajednička plemenska svojina zemlje, a prirodna plemenska zajednica pretpostavka je (a ne rezultat) zajedničkog prisvajanja i korišćenja zemlje. Zajedništvo u rodu i plemenu počiva »ili na ne­ zrelosti individualnog čoveka, koji se još nije odvojio od pup­ čane vrpce koja ga je sa ostalima vezivala u prirodnu rodovsku celinu, ili na odnosima neposrednog vladanja ili potčinjenosti. Oni su uslovljeni niskim stupnjem razvitka proizvodnih snaga rada i odgovarajućim skučenim odnosima ljudi u okviru pro­ cesa proizvodnje njihovog materijalnog života, pa usled toga i skučenim odnosima među njima samima i između njih i pri­ rode«23. Zapravo, rod i pleme utemeljeni su u neposrednom »podruštvljenom radu« i nastali su na zajednici svojine i po­ trošnje uslovljene krajnje nerazvijenim proizvodnim snagama, njima odgovarajućim proizvodnim odnosima i samonikloj, pri­ rodnoj i nerazvijenoj podeli rada unutar porodica, roda i ple­ mena. Sama rodovsko-plemenska zajednica je proizvodna sna­ ga a pripadanje plemenskoj zajednici pretpostavka je zajed­ ničkog prisvajanja i korišćenja zemlje. Odnosno, zemlja je »ba­ za zajednice« i »velika laboratorija« koja pruža sredstva rada, materijal za rad i boravište, a prisvajanje prirodnog uslova rada, zemlje (»prvobitnog radnog instrumenta«, »laboratorije«, »spremišta sirovina«) je pretpostavka rada. Ona je »anorgan­ ska priroda« individua. Odnos ljudi prema zemljištu i tlu je posredovan prirodno nastalim, više ili manje istorijski modifikovanim, postojanjem individuuma kao člana jednog pleme­ na i si.24 U proizvodnji i posebno u činu reprodukcije unutar roda i plemena menjaju se objektivno uslovi rada — razvija se sam rad, a menjaju se i sami ljudi, proizvođači, stvaraju se nove proizvodne snage, novi način saobraćaja među ljudima, nove društvene i individualne potrebe ljudi, nove predstave (nova društvena svest i kultura) i nov jezik25*.Unutar zajednice (roda 21 Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 207. 24. K. Marx, Kapital, I (Djela, tom 21, Beograd, 1970, str. 186—188; Karl Marx—Friedrich Engels, Njemačka ideologija, »Naprijed«, Zagreb, 1967, str. 195. 25. Karl Marx, Temelji slobode, »Naprijed«, Zagreb, 1974, str. 183—189195—198; 205—206. 27

i plemena) dolazi do raslojavanja i nastajanja klasa a time i do usložnjavanja društvenih veza među ljudima. Razvitak rada do­ vodi do nastajanja novih veza među ljudima a time i do uspo­ stavljanja novog oblika zajedništva ljudi — naroda. Rečju, dešavaju se promene koje menjaju karakter plemena26. Snaži potreba za povezivanjem u veće društvene celine, s jedne, i cepanje društva na razne delove sa njihovim nejednakim odno­ som prema imovini, prema sredstvima za proizvodnju i prema samom procesu proizvodnje, s druge strane. Sve više, pleme postaje nedovoljno za proizvodnju i reprodukciju života poje­ dinaca, roda i plemena kao celine. Na tom procesu i nastaju savezi plemena i, docnije, narodi27. (d) Kasta, pak, nastaje istovremeno s plemenskom i ro­ dovskom zajednicom ljudi. Međutim, ona je u suprotnosti s gensom. Kastinsko uređenje počiva na drugim osnovima i ako ga uporedimo s klasnim društvom. To je, zapravo, društvo raslojeno i razdeljeno na osnovi rasno-klasne razlike28. Kastinsko društvo je složen i celovit (ekonomski, politički, filozofski, religijski, moralni itd.) sistem. Kasta je i način verovanja, način postupanja, način na koji se živi i na koji se jedino može živeti. 26. Na primer prelaz grupnog braka u brak parova time i zasnivanje po­ sebne porodice — porodice parova, koja na sebe preuzima deo eko­ nomskih funkcija roda i postepeno se, verovatno na višem stupnju varvarstva, izdvojila iz roda. Javljaju se i teritorijalne organizacije i to uglavnom proizvodnog karaktera po selima, naseljima. Time se pojača­ va diferencijacija roda, imovine i razmene. Savez (konfederacija) plemena je oblik međusobnog povezivanja ple­ mena sa naglašenijim ekonomskim, teritorijalnim, kulturnim, jezičkim, političkim i drugim vezama nego krvnosrodničkim. Svako pleme, i dalje, živi intenzivnim životom u sopstvenoj sferi, uz potpunu jednakost položaja prava, privilegija i obaveza plemena. Kohezioni princip u savezu plemena, međutim, ne čini isključivu korist koju pruža savez u uzajamnoj zaštiti, već i srodnička veza. Zapravo, konfederacija se samo prividno oslanjala na plemena, ali je, u stvari, počivala na rodovima. 28 -

Lawrence Kräder, Etnologija i antropologija u Marxa, »Stvarnost«, Zagreb, 1980, str. 33—35, 148; Zagorka Mičić, Tagore o nacionalizmu, »Gledišta«, Beograd, 1—4/1982, str. 185. 185; Dr Dragoljub Nešić, Po­ rijeklo kastinskog sistema Indije i njegova socijalna suština, »Pregled«, Sarajevo, 7—8/1967, str. 37, 40, Po Veberu, međutim, kasta je oblik u kojem ljudi žive i u koji se »udružuju« etničke zajednice koje vezuje krvno srodstvo. One isklju­ čuju brak i druga opštenja sa osobama koje nisu njihovi članovi (Maks Veber, Privreda i društvo, II, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 37). 28

Za sve oblike rodovskog društva zajedničko je to da im društveno-ekonomski, materijalni osnov čini postojanje neko­ liko stotina hiljada autarkičnih privrednih jedinica. Svaka je­ dinica (selo, grupa susednih sela), pošto je morala da se osla­ nja sama na sebe, sporovodila je »unutrašnju« podelu rada do tančina. To je značilo i da su uspostavljeni brojni okviri u koje su ulazile izdiferencirane socijalne grupacije. Zapravo, osnova je naturalna privreda, to jest nedostatak prometa dobara i ljudi, čije je dugotrajno održavanje učvršćivalo uspostavljene društvene odnose. Ustanove ovih zajednica prilično su jednostavne i za poje­ dinca subjektivno »ugodne« a objektivno nedespotske. One ne oslobađaju individue, ali im i ne predstavljaju okove29. Na­ ravno, rodovsko društvo nije nikakva socijalna idila, »raj« iz koga je klasno društvo proteralo ljude. O tome govori i primer jednog od vidova ograničenosti ovog društva, a to je omeđenost solidarnosti ljudi u rodovske, plemenske granice. Rodovsko društvo je, međutim, društvo prelaza i to u civi­ lizaciju, a rod je ustanova koja, u svom raspadanju, proizvodi konkretne mehanizme ovog prelaza. Objektivni činilac prelaza je akumulacija svojine. Unutar roda raspadanje znači promenu zajedničkih odnosa prema svojini, koja se odvija u društvu u međusobnim antagonističkim odnosima seljaka u njihovim i dalje postojećim institucijama, a i neradnih zemljoposednika s njihovim privatnim pravima i odgovarajućim institucijama. Oblici kolektiva (bogati i siromašni), oblici pounutrašnjenja konfliktnih odnosa, tempo društvene evolucije različiti su unu­ tar iste grupe. Zato se ove društvene razlike direktno formi­ raju kao sukobi tek mnogo kasnije od vremena njihovog prvog pojavljivanja. Suprotnost je neposredno vezana sa društvenim suprotnostima između individualnih, privatnih interesa. Oba dijalektička momenta čine podlogu za stvaranje države i njene unutrašnje funkcije. Uspostavljanje predominacije političkog odnosa u društve­ nom životu predstavljalo je negaciju prvobitnog kolektivnog odnosa, koji je u sebe uključivao lične i nelične odnose, u manje-više nerazdvojnom obliku. Sa slabljenjem privida nedife29. Nasuprot ovome, u civilizovanom društvu, međusobni odnosi udruže­ nja i individua u njima su razdvajajući i restriktivni a interesi udru­ ženja unutar istog društva u međusobnoj suprotnosti. 29

renciranosti prvobitne zajednice raste i razlikovanje ličnih i neličnih (institucionalizovanih) odnosa u primitivnoj zajednici. Ovo razlikovanje postaje važnije sa porastom proizvodnje i svojine i oštrim ograničavanjem vlasti poglavara u periodu prelaska u politički organizovano društvo koje predstavlja osnov razvoja privatne svojine. U uspostavljanju odnosa gospodar-rob, nejednake raspodele svojine, privatnog raspolaganja svojinom (to jest privat­ nog raspolaganja zemljom, životinjama i robovima), cirkula­ cije novčanog kapitala i društvenih antagonizama interesa ogle­ da se razdoblje raspadanja gensa i pretvaranja gentilnog u po­ litičko društvo. Ili, drugačije rečeno, poreklo civilizovanog dru­ štva, države i predominacije političkih odnosa sadržano je u procesu raspadanja rodovskog društva. Nastajanje države svo­ jevrsni je istorijski proces raspadanja prvobitne zajednice i nastanka klasno-svojinskih odnosa, ali plemensko i političko društvo se dugo međusobno prepliću. Ukoliko se rodovsko društvo, rod i pleme odrede na način kako je učinjeno u ovom rečniku, neopravdano je da se ter­ min »pleme«, kako se to često čini, upotrebljava kao sinonim za narod, naciju ili za rasu (što se, na primer, čini u određe­ njima »srpsko pleme«, »slovensko pleme« itd.). Kao što je još svojevremeno ukazivao Lenjin neodrživo je tvrđenje da su na­ cionalne veze nastavljanje rodovskih veza30. Ovakvo stanovište, »biser« kako bi rekao Lenjin, »oživeo« je Gadafi po kome je nacija »pleme koje se uvećalo kao rezul­ tat razmnožavanja«. Ona je »jedno veliko pleme. A svet je na­ cija koja se razgranala u više nacija usled razmnožavanja«. Potpuno ista veza okuplja porodicu i povezuje pleme i svet. Ali ona slabi sa povećanjem broja. Zapravo, porodica jc »dru­ štvena spona, jedinstvo i okupljenost.. . međusobna ljubav i privržensot su jače na nivou porodice nego na nivou pleme­ n a . . . interesi, dobiti, vrednosti i uzvišeni ideali«. Po Gadafiju »porodična zajednica je socijalno bolja od plemenske zajednice, plemeska zajednica je socijalno bolja od narodne zajednice, a nacionalna zajednica je sa gledišta po­ vezanosti, privrženosti, solidarnosti i interesa, bolja od među­ nacionalne zajednice«. Nacija je »nacionalni i politički zaštit30. V. I. Lenjin, Sta su »prijatelji naroda« i kako se oni bore protiv socijal-demokratije (Izabrana aela, tom I, knj. I, »Kultura«, Beograd, 1948, str. 93). 30

nik koji pruža pojedincu više od društvene zaštite koju pleme pruža svojim pripadnicima«. Politička i nacionalna struktura se degradiraju ako se spu­ štaju do socijalnog nivoa porodice i plemena. Ona predstavlja jednu veliku porodicu nakon što je prošla kroz plemensku fazu i raščlanjavanje plemena koja vode isto poreklo i koja su sud­ binski vezana za to poreklo ... zajedničko poreklo i sudbin­ ska vezanost predstavljaju istorijsku osnovu svakoj naciji«. Poreklo je u prvom planu, a pripadništvo u drugom. Nacija je »i zbir ljudskih istorijskih zaostavština koji navodi grupe ljudi da žive na jednoj teritoriji, da stvaraju zajedničku istoriju i zajedničku baštinu, i da se zajednički suočavaju sa je­ dinstvenom sudbinom. Nacija je, na kraju krajeva, zajedničko pripadništvo i zajednička sudbina nezavisna od krvne veze«31. Činjenica da su biološki, antropološki i etnički (etnološki) vidovi problematike razvitka zajednica ljudi, posebno naroda i nacije, nedovoljno izučeni, odnosno teorijski raspravljeni32, uticala je, uz brojne druge i često neteorijske razloge, na to da su prisutne i veoma rasprostranjene naj različitije zbrke i zabune. Jedan od primera ovakvih zbrka i zabuna, predstavlja i poistovećenje rodovskog društva sa primitivnim društvom, ili deoba, čak i savremenih, zajednica ljudi na »divlje«, »varvarske«, »neistorijske«, »necivilizovane« s jedne strane, i na »kulturne«, »civilizovane«, »istorijske« itd., s druge strane. To potvrđuje i rasprostranjeno određenje etnologije kao »istorije l judi bez istorije«. A to je zabluda, jer i rodovska društva ima­ ju svoju istoriju, a osim toga nisu to ni prosta društva već društva sastavljena od drugih (osnovnih i polaznih, te i jedno­ stavnijih) grupa. Uostalom, danas se ni etnologija više ne za­ 31. Muhammer A1 Gathafi, Zelena knjiga, Narodni biro Socijalističke Na­ rodne Arapske Džamahirije u Beogradu, Beograd, 1979, str. 96, 98. 106—108, 112—115. 32. Jedan od razloga je i u tome što do sada prikupljeni materijal uglav­ nom doseže do kategorija plemena i naroda, ali dalje ne. To posebno važi za jugoslovensku teorijsku (etnološku, antropološku) misao i za njen odnos prema problematici nacija i naročito jugoslovenskih naci­ ja. Na teorijski zadovoljavajući način nije raspravljano ni pitanje od­ ređenja etnosa, etničkog i njegovog odnosa prema naciji. U savremenoj jugoslovenskoj etnologiji posebno se zanemaruju ili potiskuju pi­ tanja etnosa i nacije i to, ponajpre, iz uverenja da su revolucijom i, pogotovu, kasnijom političkom praksom, ova pitanja prevaziđena. Izu­ zetak su, donekle1,, radovi F. čulinovića, J. Bromljeja, M. Lutovca, P. Vlahovića i dr. 31

dovoljava samo proučavanjem »primitivnih« ili »arhaičnih« društava i kultura, već izučava i savremeno društvo. Međutim, u teoriji i dalje, a posebno u antropologiji i etnologiji, ne postoji saglasnost o terminu kojim bi se označili izvanevropski narodi i zajednice koji se po svojim društveno-ekonomskim obeležjima nalaze na nekom od, u odnosu na evropski kapitalistički stupanj, ranijih stupnjeva razvoja, dok po kulturnim i duhovnim obeležjima izlaze iz okvira nasleđa poznatih drevnih civilizacija. Ta društva označavaju se kao »primitivna«, »plemenska«, »domorodačka«, »urođenička«, »divlja«, »egzotična«, »prvobitna«, »arhaična«, »zaostala«, »ne­ razvijena«, neurbana«, »tradicionalna« i slično, a njihovi čla­ novi kao »primitivci«, »divljaci«, »arhaični« ljudi itd.3334. Autori koji upotrebljavaju kovanicu »primitivno društvo«, pridevom »primitivno« označavaju »širok skup pučanstva koje je ostalo nepismeno, i zbog toga nedostupno metodama istra­ živanja čistog historičara; da njih, samo u novije vrijeme, po­ gađa ekspanzija mehaničke civilizacije; da su ona, dakle, tu­ đa, po društvenoj strukturi i po shvaćanju svijeta, pojmovima koje politička ekonomija i politička filozofija smatraju funda­ mentalnim kad je riječ o našem društvu14. Međutim, posve je otvoreno pitanje: kada se prelazi demarkaciona linija? »Primitivizam« nekog društva najčešće se utvrđuje na os­ novu kontrasta u poređenju s bližim ili daljim susedima. Me­ đutim, ovi kontrasti su prisutni i u savremenoj epohi, nisu is­ ključivi, već se odnose samo na neke od vidova, dok su u dru­ gim vidovima ova društva slična svojim susedima. Otuda je nužno da se i ovo društvo posmatra, ne samo u odnosu na dru­ ga društva, već i u njegovoj unutrašnjoj strukturi, koja obiluje neusaglašenostima i kontradikcijama. Iza onoga što se označava kao »primitivno društvo« pos­ toje najrazličitiji oblici društvenog ustrojstva. Ova društva se međusobno mogu razlikovati isto onoliko koliko se razlikuju i od »civilizovanog društva«. Ono što »primitivna društva« bitno odvaja od »civilizovanih društava« je odlučujuća uloga krvnog srodstva, to jest uticaja prirode na uspostavljanje veza među ljudima, unutar ovih društava. Međutim, to se ne iskazuje od­ S tog stanovišta posmatrano tačna je ocena Klod Levi Strosa da etno­ logija i antropologija uživaju u haosu (Strktura mitova, Mit i savremenost, »Delo«, Beograd, 3/1972, str. 241). 34. Claude Levi-Strauss, Strukturalna antropologija, »Stvarnost«, Zagreb, 1977, str. 109. 32

rednicom »primitivno«. Iz uviđanja ove činjenice nastaje po­ kušaj da se ova društva odrede kao »arhaična«. Uz Levi Strosa ovim putem krenuo je, na primer, i Moris Godelije koji ističe da su srodničke strukture u tim društvima u isto vreme odno­ si proizvodnje i odnosi vlasti kao i ideološka shema organiza­ cije; u drevnom načinu proizvodnje ne postoji rad kao čista i samo ekonomska aktivnost. Funkcija proizvodnih odnosa uk­ ljučuje i kontrolu pristupa sredstvima rada i proizvodima ra­ da; u ekonomske odnose su uključeni i odnosi vlasti. Srodnički sistem ima više funkcija. On služi kontroli pri­ stupa društvenih grupa i individua uslovima proizvodnje i eko­ nomskim izvorima; regulisanju načina sklapanja braka; obezbeđivanju društvenog okvira za političke i ritualne aktivnosti; funkcioniše kao simbolički kod za izražavanje odnosa između ljudi međusobno i njihovog odnosa prema prirodi15. Međutim, Blandije, s pravom, ukazuje da su odrednice »primitivno« i arhaično društvo« podjednako zastarele34. Zapravo, ideja o inferiornom, »primitivnom mentalitetu« sasvim je odgovarala bezobzirnoj kolonijalnoj politici, koja se često pozivala na »naučnost« ovakve tvrdnje i, ne retko, njome i opravdavala. Krajem 19. veka u Engleskoj i SAD definitivno se učvrstilo građansko društvo, čiji je temelj ekonomski zahtev za nesputa­ nom eksploatacijom i konkurencijom gde god je to moguće: od suprotnog tla, preko kolonija i svetskog tržišta uopšte. Uspostavljanjem kolonija i svetskog tržišta, otkrivene su mno­ ge zemlje i narodi o kojima se ranije nije znalo ništa ili gotovo ništa. U tim uslovima, na osnovu oskudnih, često rđavo prene­ senih i protivrečnih, pa i nelačnih fragmenata misionara, po­ slovnih ljudi, moreplovaca, vojnika, vladinih činovnika, raznih avanturista i mnogih drugih o životu novootkrivenih naroda i postojanju izvan do tada poznatih oblika društvene organiza-356 35. Maurice Godclier, La nation de mode de production asiatique et les schemas marxistes d’evolution des socićtć (Sur le »mode de production asiatique«, Centre d’Etudes et de Recherches marxistes, Paris, 1969, pg. 53); Maurice Godelier Horison, trajets marxistes en antropologie, »Francois Maspero«, Paris, 1973, pg. 27, 44, 89, 217; Zagorka Golubović, Marksizam i savremene teorije o društvu, »Sociologija«, Beograd, 1/1982, str. 136, 137. 36. Georges Balandier, Dinamika vanjskih odnosa »arhajskih« društava (Georges Gurvitch, Sociologija, II, »Naprijed«, Zagreb, 1966, str. 470). 33

čije i pravila društvenog ponašanja uopšte, bilo je lako i goto­ vo prirodno prihvatiti tezu o »primitivnom mentalitetu«. Drugi pol određenja naroda kao »primitivnog« je poima­ nje »civilizovanog«. Sam izraz »civilizacija«, u današnjem značenju javlja se najpre u Engleskoj. U 18. veku ona je suprotstavljena dvorsko-feudalnoj kulturi. Slično značenje u nemačkom jeziku ova reč dobija tek u 19. veku. U francuskom jeziku »civilisation« se javlja tek od Tirgoa. Moderna civilizacija se, od tada, dovodi u vezu sa izuzetnim porastom stanovništva, nakon industrijske revolucije počet­ kom 19. veka i urbanizacije, i činjenicom rušenja tradicional­ nog društva putem rata. »Civilizovano stanje« je stanje preterane organizovanosti, i, istovremeno, haotične neraščlanjenosti. Ljudi su automizirani, lišeni samopouzdanja, površni, bezdušni, s jedinom mišlju o dobiti, a, istovremeno, neodređeno svesni svoje snage, svoje mase. Nasuprot ovako određene civi­ lizacije je kultura. To izražava i određenje koje daje Majer u svom »^Conversations lexikon«-u iz 1897: »Civilizacija je stu­ panj kroz koji mora proći neki barbarski narod da bi dospeo do višeg stupnja kulture, industrijskog razvoja, umjetnosti, znanosti i etničkog osjećanja«. Najčešće je civilizovano društvo određeno kao izveštačeno, prožeto fikcijom i praksom koja se ne može susresti u primi­ tivnim zajednicama. Izveštačenost civilizovanog stanja potiče iz otuđenosti civilizovanog čoveka koji je eksploatisan i rascepkan, suprotstavljen sebi i svojim bližnjima, dok je arhaično stanje — stanje nedespotije i jednake zajednice, zajednice jed­ nakosti. Civilizovano stanje organičeno je i protivrečno, a kri­ tika tog stanja je prvi korak ka prevladavanju njegove unu­ trašnje i spoljne ograničenosti i protivrečnosti. Kako samo to stanje daje i sredstva za vlastito prevladavanje Marks se zani­ ma za teoriju evolucije videći u etnološkom materijalu osnovu za određenje stupnjeva, vremenske dimenzije i opšteg prava razvoja i promena čovekovog telesnog ustrojstva i prirode, kao i ostvarivanja ljudske mogućnosti. Nasuprot Marksu, Evolucionistička škola tog vremena (osim Morgana) nije se izjašnjavala o pitanju čovekove deformacije kroz civilizaciju. Pretpostavka o jedinstvenoj razvojnoj liniji celokupnog čovečanstva — od najjednostavnijih ljudskih zajednica i najnerazvijenijih kultura ka višim i razvijenijim ljudskim zajed­ 34

nicama, stupnjevima — osnova je za raznovrsna antropološka izučavanja u krugovima evolucionista. Napredak je shvatan kao nužni sled pojedinih etapa i to na istovetan način. »Egzotični«, »primitivni« narodi pobuđivali su interesovanje ovih istraživa­ ča u meri u kojoj se smatralo da oni još uvek žive životom koji je bio svojstven davno napuštenom stupnju divljaštva. Ovaj, pre svega, Morganov i Tejlorov (Edward B. Taylor) pokušaj da izgrade teoriju o razvitku ljudskog društva i kulture kao jedinstvenom istorijskom procesu, dao je takođe osnovu verovanju da i ljudski duh prolazi slične stupnjeve razvoja, i to od svog »primitivnog« stupnja, ka sve višem i sve zrelijem. S druge strane, dogmatsko učenje o »primitivnom menta­ litetu« bilo je dalji ishod prosvetiteljskih ideja i napredni izda­ nak pozitivističkih stremljenja, pre svega Kontovih (Auguste Comte), da istoriju društva zasnuje na idejnim osnovama, na istoriji ljudskog duha, i da u svakom od tri stadijuma razvoja društva — teološkom, metafizičkom i pozitivnom — utvrdi i odgovarajući, osobeni način mišljenja. A mit je, kao tvorevina »primitivnog mentaliteta«, način mišljenja i izražavanja, sma­ tran tipičnim za »primitivna društva«. U osnovi podele na »primitivne« i »civilizovane« narode je i svojevrsni etnocentrizam. Etnocentrizam kao skup određenih stereotipa kojima se izražava osećanje pojedinca o pripadnosti određenoj zajedni­ ci, društvenoj celini, u različitim periodima se pokazuje u raz­ ličitim oblicima. Najstariji mu je oblik ekskluzivizam »psihologije društve­ nog čoveka« u hordi, rodovima i plemenima prvobitne zajedni­ ce, što je, zapravo, jedan od izraza slabosti čoveka u borbi za opstanak. U periodu robovlasništva i feudalizma on se vezuje za vladajuće klase (u Grčkoj to je prezir prema »varvarima«, u Rimu on je vezan za rimskog građanina; u srednjovekovnoj Evropi on je obeležje odnosa hrišćana i posebno katolika prema dru­ gim vernicima, religijama itd). Istorija nacija takođe ispoljava i potvrđuje jedan od vido­ va etnocentrizma. I otuda se može reći da je posmatrana u ovoj dimenziji, nacija »biće sa dva lica« — Janus. »Prema unut­ ra dominira objektivnost, pravednost, etičnost, požrtvovanost, samopregaranje; prema vani, prema drugim narodima, domi­ nira egoizam, sacro egoismo', jer je on diktiran primordialnim 35

nagonima narodnog individua — za održanjem i životom«37. Veruje se da postoje stroge »etničke granice« a ovih, kako je ukazao M. Veber, nema38. Te su 'tuđosti krvi', sasvim odvoje­ ne i nepotvrđene objetivnim stanjem stvari. A »etnička lojal­ nost« tek kada je povezana sa političkom vlašću, ucenjivanjem i borbom za vlast može postati opasna. U kritici i prevladavanju ovog izrođavanja »etničke lojal­ nosti« nužno je oslanjanje na ono što čini najznačajnije »po­ ruke« dosadašnjeg razvoja nauke, a tu je mesto i Marksovom poimanju otuđenja čoveka, kao i predstavi o čoveku kao rod­ nom biću koja se širila i menjala sa svestranijim izučavanjem (Le Peja, A. Baština, E. B. Tejlora i drugih) evropskih i izvan­ evropskih »primitivnih naroda«. »Primitivni narodi« se ne posmatraju više samo apstraktno već se izučavaju u svojim posebnim obeležjima. Pri tome se iz ovih istraživanja mora kritički razlučiti i izlučiti opterećenost »romantičarskim zanosom« i prenaglašeno prisustvo i unoše­ nje savremenih sadržaja i elemenata svesti u istraživanje i ob­ jašnjavanje pojava i izraza etničkog nasleđa iz prošlosti, sve do neposrednih političkih implikacija (na primer, dokazivanje ili osporavanje određenoj etničkoj zajednici prava na sopstvenu teritoriju). To se odnosi i na prisutna nastojanja da se u tra­ ganjima za etničkim, kulturnim poreklom »tuđe« ili »svoje« zajednice pronalaze »argumenti« za različite a najčešće za na­ cionalističke tendencije. Neretko je to u funkciji političke eks­ panzije tzv. velikih nacija. Znači i ovde je prioritetan zadatak kritičko razgraničavanje s »evropeizmom«, »evropocentrizmom«, koji toliko prožima skoro sve naučne discipline, pa i opštu društvenu svest, da bi se moglo reći da je »evropocentrizam« sastojak socijalne psihologije u Evropi, posebno 18. i 19. veka. Zapravo, radi se o pogledu na svet iz »centra«, koji je ni­ kao u prvim danima evropskog kolonijalizma, kada su evrop­ ski vladajući krugovi krenuli u osvajanje sveta, uništavajući u Africi, Aziji i Americi kulture starije od evropske civilizacije. To dovodi do ocenjivanja svog ostalog sveta, stare kulture i ci­ vilizacije ovih kontinenata kao »necivilizovanog«, »varvarskog

Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str. 112, 114. 38. Maks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd, 1976, str. 330, 331. 36

područja« i tome slično. Nauka je time svedena na oruđe vla­ sti, interesa dnevne politike i gole moći. Ovakav pogled na svet je, između ostalog, izražavao i ta­ dašnju svetsku suprematiju Zapadne Evrope, kada se kod Ev­ ropljana javljaju težnje i navike da sebe smatraju merom svih stvari u istoriji; da sva zbivanja mere svojim sistemom vrednosti, pa i predrasudama. Kao »opšta istorija« nuđena je gene­ ralizacija istorijskog razvitka nekoliko evropskih nacija, a sve što u nju nije moglo da se uklopi provincijalno je i profano. Tako su čitavi narodi i kontinenti proglašavani za »neistorijske«39. Pri tome se pozivalo i na činjenicu da su naučni koncep­ ti, pa i celina modernog konceptualnog aparata nauke o čoveku i društvu stvoreni u Evropi tog doba, a posebno nakon ve­ likih buržoaskih i demokratskih revolucija. I odista se u Ev­ ropi prosvećenosti kuju ključni pojmovi i reči. Na primer: »nacija« i »država«; »buržoazija« i »proletarijat«; »birokratija« (»tehnokratija«) i »partija«; »kapitalizam« i »socijalizam«; »za­ jednica« i »društvo«; »razvoj« i »stagnacija«; »liberalizam« i »autokratija«; »kultura« i »civilizacija« itd. Nasuprot ovoj tendenciji iznicala je progresivna istorijska škola, takođe u Evropi, koja je narodima Latinske Amerike, Azije i Afrike, ali i narodima Evrope i Severne Amerike, dava­ la moćno oružje u borbi za ravnopravnost naroda i rasa, to jest ljudi. Ovoj nauci cilj je da o istoriji čovcčanstva da novu, isti­ nitu sliku, polazeći od nacionalne i regionalne osnove, koja ni­ je okaljana etnocentrizmom ni rasizmom. Zato ona pretpostav­ lja i odbacivanje evropocentrizma. Ovakvo usmerenje istraži­ vanja pružalo je zapadnoevropskoj kulturi upravo ono što joj je nedostajalo — svest o sopstvenim ograničenjima, a time i potrebnu skromnost. Međutim, i »kritika evropocentrizma« može da ide u prav­ cu krupnih pojednostavljenja. Tako, na primer, P. Kozak tvr­

Jedan primer ove vrste uopštavanja evropskog istorijskog iskustva pru­ ža često prihvatanje dogme o naciji koja se formira jedino pod vod­ stvom buržoazije i u kapitalističkim odnosima, ili o tome da je većina nacija već dovršila svoje konstituiranje. Zatim, i uverenje o postoja­ nju »čistog tipa političke revolucije«, »zapadne revolucije« za koju na­ cionalno pitanje i ne postoji kao revolucionarno pitanje. A sve to ne omogućuje da se uoče, na primer, modaliteti konstituisanja nacija u »Trećem svetu«. 37

di: »Nacija je dakle nešto . . . isključivo i usko evropsko i nigde drugo po svetu društvo se nije strukturiralo u smislu evrop­ ske nacije40. O zastranjivanju u ovoj, inače opravdanoj, kritici, svedoči i Malekovo odbacivanje »klasičnog marksizma« kome navodno nedostaje »nacionalna dimenzija«41.

HU.

Primož Kozak, Peter Klepec u Americi, »Treći program«, Beograd, leto/1972, str. 65. 41. Anouer Abdel Malek, La dialectique soctale, »Editions du Seuil«, Paris, 1972, pg. 306, 307, 311,314. 38

(2)

NAROD, ETNIČKA I POLITIČKA ZAJEDNICA LJUDI

a) Kao i brojni drugi termini, tako i termin »narod« ima više značenja. Na primer, u srpskohrvatskom jeziku termin »na­ rod« ima sledeća značenja: ljudstvo (slovenački »polk« ili ger­ manski »folk«), i, kasnije, »puk«; populacija, stanovništvo naj­ češće u značenju vezanosti za određenu teritoriju, zemlju, od­ nosno kraj (na primer »narod Srbije«); klasno obeleženi »obič­ ni narod«, »ljudi sa sela« (»narod« nasuprot »vlasteli« u sred­ njem veku); — »veća grupacija određenog (svog) imena, rela­ tivno istog porekla ili duže etnogeneze, u kojoj se, eventualno, dve ili više grupa sliju u jednu ali se podrazumeva da su svi pripadnici u nekom, ma i najdaljem, 'krvnom srodstvu'; gru­ pacija iste kulture (u širem smislu), napose jezika, svesti o je­ dinstvenom poreklu, odnosno srođivanju i svesti o zajedništ­ vu; pretpostavlja se još, obično, zajednička teritorija, ujedna­ čene ekonomije i opšte globolne društvene strukture, kao i je­ dinstvene ili slične istorijske sudbine«. Takođe izrazita je i promenljivost značenja ovog termina kroz istoriju. O promenjivosti sadržaja i upotrebe pojmova kroz istoriju, svedoči d ovaj primer: »laos« u klasičnom grč­ kom jeziku, označava zajednice koje imaju politički značaj, »demos« i »etnos« pak tuđa plemena, dok je »etnos« i sino­ nim za varvare. U novogrčkom, pak, je obratno. »Gens« i »populus« označavaju u početku isto — plemen­ sku strukturu i pripadnost. Međutim, već kod Cicerona »popu­ lus« dobija i »političko značenje«, »skup ljudi udruženih zajed­ ničkim pravima i interesom« — »Populus est coetas multitudius iuris consensu et utilitatis communione sociatus«. U Volgati »populus« je oznaka za odabrano ljudstvo i za hrišćane. U srednjem veku »gens« i »natio« označavaju narod u po­ litičkom smislu, ali i zborove, glasanja pa i vojsku. U 15. veku »natio«, u Nemačkoj, označava suverenu društvenu zajednicu, a »populus« niže klase, uz prezreni i nipodaštavajući smisao. 39

U crkvenoslovenskom »narod« označava rod, a u ranijim srpskim spomenicima mnoštvo, ljude, ali i državu. U početku upotrebe u savremenoj društvenoj nauci pojam »narod« (ethnie) korišćen je u vezi sa populacijom zavisnom od industrijs­ kog društva, to jest začetak »civilizovane« socio-kulturne orga­ nizacije. Kasnije se primenjivala i na industrijsko društvo i to za razlikovanje sociokulturnih formacija. Krajem 19. i početkom 20. veka, i u jugoslovenskoj etno­ logiji, »narod« označava stanovništvo koje živi u selima, radi rukom, ne nosi francusko odelo i nije učilo škole, što ga razli­ kuje od gospode, inteligencije — u stvari, »najniži sloj naroda«. Brojni autori ukazuju na ovu pojavu. Dok neki smatraju da višeznačnost nije prepreka sporazumevanju i teorijskom razli­ kovanju, drugi pak misle suprotno i ističu da je to ozbiljna po­ teškoća za istraživanje i razumevanje fenomena naroda1. Ove muke s rečima, terminima, po mom mišljenju, svedoče o tome da naučna i teorijska misao nisu došle do opšteprihvatljivog i zadovoljavajućeg određenja (definicije) takve slo­ žene društvene pojave kakva je narod2. Zapravo, pojam naroda je ostao, i pored brojnih rasprava, jedan od najnejasnijih poj­ mova u rečniku društvenih nauka, iako su mnogi autori poku­ šavali da reše ovaj problem, i davali svoje definicije naroda. Jedna od prvih i najpoznatijih definicija naroda je ona koju je dao Ž. Ž. Ruso a po kome »narod« ima dva značenja: 1.

Po S. Ratkoviću, raznolikost u upotrebi reći »narod«, »prava je nevo­ lja«, jer se, istom rečju, u isto vreme, označavaju dva različita i vrlo važna pojma: skup svih državijama bez obzira na njihovu etničku pri­ padnost, ali i svi članovi jedne etničke skupine bez obzira na njihovu državnu pripadnost (Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna pro­ svjeta«, Zagreb, 1935, str. 19, 20). B. Vuković ide čak dotle da postavlja pitanje da li se uopšte može po­ jam »narod« i koristiti kao naučni pojam (Branislav Vuković, Neka pojmovno metodološka pitanja definisanja narodnih pokreta u neraz­ vijenim zemljama, »Pregled«, Sarajevo, 11—12/1967, str. 48U, 481, 484). 2.

Za potrebe ovog rada nije neophodno da se iscrpno navedu sva ova određenja, niti je to i moguće. Navešću samo neka od najpoznatijih određenja, koja su od neposrednog značaja za temu ovog rada. Pri tome, primera iz jugoslovenske teorijske misli biće više, pošto mi je namera da, i na ovaj način, pokažem kakvo je stvarno stanje i koji je stepen razvitka dosegla ova misao. žan 2ak Ruso, Društveni ugovor, »Presveta«, Beograd, 1949, str. 18. 40

Narod je skup članova određenog »političkog tela«, države; to su građani — kada učestvuju u suverenoj vlasti i podanici — kada su potčinjeni državnim zakonima3; ali, narod je i ona za­ jednica ljudi koja nije bitno određena državnim, zakonskim vezama4. Po Blankiju, narod čine svi građani koji rade. Time je iz­ vršeno opredeljenje za treći mogući odgovor, odnosno za, us­ tavno rečeno, klasno određenje pojma »narod«. Po Hegelu, narod je zbivanje — jedinstvo subjektivnog i objektivnog duha, koji sobom upućuje na apsolutni duh. Kao subjektivni duh narod je prelaz od prirode ka duhu i istoriji. On nosi karakteristike prirodnog duha a, po ugledu na rimske pisce, označen je kao nacija. Nacija je narod »kao rođen«, po svojoj »prirodnoj posebnosti«. Kao objektivni duh narod svo­ ju sadašnjost (supstancijalnost) ne dobija više samo od priro­ de već i od pravog određenja i to formalnog a apstraktnog pra­ va, moralnosti i običajnosti kao i građanskog društva i države. Na području objektivnog duha narod je posebno određenje zbilje, stvarnosti, običajnosti ideje, supstancije koja slobod­ no sebe zna i u kojoj je apsolutno trebanje takođe bitno. Tek u ovom određenju, narod ulazi u istoriju kao njen konstitutiv­ ni činilac. Svrha mu je duh slobode, odnosno napredak u poj­ mu. Ali, i na poprištu istorije narod još uvek nije potpuni sub­ jekt. Narod nije subjekt samo u porodici, građanskom društ­ vu, državi, moralnosti. U umetnosti, religiji i filozofiji, narod je u pravom smislu istorijska supstanca — subjekt. Otuda po Hegelu, istorija reli­ gije, umetnosti i filozofije prati objektivnu, političku istoriju naroda i daje joj apsolutni karakter u imanentno ograničenom obliku. Narod je konkretno logičko, prirodno (prostorno i vre­ mensko) i duhovno ispoljavanje apsoluta. Istorija je pak mena narodnih duhova na putu ka pojmu slobode a subjekt istorije je »svetski duh«. Svaki narodni duh doprinosi ovom putu i nužni je trenutak celine. Narodni duh je*5 »Ljudi, koji su dotle lutali po šumama, našavši sebi čvršći oslonac, počeše da se prikupljaju, združuju u zajednicu i da obrazuju u svakoj oblasti narod istih obeležja i običaja, ujedinjen ne toliko pravilnicima i zakonima koliko istim načinom života, ishrane, kao i uticajem pod­ neblja« (Žan Žak Ruso, O poreklu i osnovama nejednakosti među lju­ dima«, »Prosveta«, Beograd, 1949. str. 143). 5. Auguste Blanqui, Upitnik za primanje u Društvo porodica, 1830 (Kriti­ ka društva i ostali radovi, »Školska knjiga«, Zagreb, 1979, str. 136). 41

posebno određenje svetskog duha, koji je pak supstancija — subjekt svih individualnih narodnih duhova. Narodni duhovi su prolazni a svetski je večan. Istorija je objavljeni duh; empi­ rijsko, konkretno ispoljavanje svetskog duha, načelno, prelazi svaki posebni narodni duh mada je, u faktičkom upoređenju, jednak s onim narodnim duhom koji u sebi otelovljuje svu ši­ rinu određenja svetskog duha. Narodni duh je, za Hegela, više i od nacije i od puka kao staleškog momenta, ali i od plebsa kao sirotinje. Narodni duh je zbiljski istorijski narod koji predstavlja svetski duh od koga dobija zbilju, kao što je i svetski duh dobija od samog apso­ lutnog duha6. Na zajedničkom poreklu, kao na bitnoj odrednici naroda, insistira, na primer, Adelung (u Rečniku nemačkog jezika iz 1798). Narod, po njemu, čine stanovnici neke zemlje koji imaju zajedničko poreklo. A u Litreovom rečniku francuskog jezika (iz 1869) za postojanje naroda potrebno je da postoji rasna srodnost. I K. Franc određuje narod kao »zajedništvo (Ge­ meinschaft) krvi, jezika i običaja« dok Fr. Stahe u »Filozofiji prava« (iz 1856) narod određuje kao potomstvo jedne jake in­ dividualnosti — praoca. Nasuprot ovim određenjima je stav Krihofa da se genea­ loški princip ne može primeniti kao kriterij za određivanje na­ roda. Zajedničko poreklo članova nije bitna oznaka naroda a čistokrvnih naroda u stvarnosti i nema, postoje samo šarolike mešavine krvi, i to kao odrednica baš najrazvijenijih naroda. Termin »narod«, ukazuje T. G. Masarik, upotrebljava se za oznaku sveg stanovništva, pa i onog u nacionalno mešovitoj dr­ žavi (u ovom značenju u nemačkoj teorijskoj literaturi upotreb­ ljava se termin »politički narod«, koji može biti oznaka i za »vladajući narod«) ali i za različite narode koji duže vremena žive zajedno u jednoj državi i imaju, često, jednake poglede, shvatanja, institucije i zajedničke uspomene (na primer, bel­ gijski »narod«). U ovom značenju termin »narod« ukazuje i na ono što razlikuje dati od drugih naroda (na primer, irski ili škotski narod) — to je značenje nacije. Masarik s pravom uka­ zuje i na to da ne bi trebalo poistovećivati termine »narod — nacija« (natio-populus; natio-peuple; nation-poeple; Nation-Volk), koji imaju više politički smisao, s terminom »puk« koji Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Filozofija povijesti, »Naprijed«, Za­ greb, 1966, str. 78—80. 42

označava narodnu masu i to, najpre, u demografskom smislu7. Labriola, pak, pod »narodom« podrazumeva »povezanu skupinu ljudi ovako ili onako organizovanih ili po prirodnim odnosima krvnog srodstva, ili po veštinama i običajima koji su zajednički rodbini i svojti, ili zbog stalnog susedstva ... na og­ raničenoj i omeđenoj teritoriji«. Dakle, naglasak je na vezama krvnog srodstva, ali već umnogome istorijski, društvenopolitički posredovanog, to jest narod je određen kao etnička kate­ gorija. Međutim, narod označava i podeljenost i raščlanjenost naroda »zbog određene podele rada koja je ili tek započela ili se već razvila i dovela da sazrevanja ove ili one podele na kla­ se, ili učinila da se raspadne i promeni niz klasa«8. Ovo, drugo, značenje termina »narod« nudi se u brojnim raspravama kao jedino. Na to ukazuje i Mariten kada piše da je narod (le peuple) u modernom značenju »političko telo« ko­ je ima dugu istoriju i predstavlja zajednicu postojanja ljudi i njihovo političko jedinstvo9. Nastojeći da izrazi istorijske, društvene osobenosti tzv. Trećeg sveta, Jacin Hafez nudi određenje naroda kao »zajedni­ ce ljudi u kojoj postoji jedinstvo jezika, teritorije i karaktera psihe, ali u kojoj još nema nekog zajedničkog privrednog ži­ vota«. Narod nastaje ujedinjavanjem mnogih plemena usled ukidanja realne osnove plemenskih društvenih formacija10. I u jugoslovenskoj teorijskoj misli ispoljeno je nekoliko vrsta određenja naroda, zavisno od toga da li se naglasak stav­ lja na etničko zajedništvo, zajednicu svesti, na narod kao dru­ štvenu kategoriju ili, pak, na činjenicu njegovog istorijskog nastanka u sledu iza roda i plemena a ispred nacije. 7. T. G. Masaryk, Borba za samoodređenje (Izabrana djela, knj. I, »Na­ kladni odio jugoslovenskog novinskog D. D.«, Zagreb, 1920, str. 41. 8.

Narod na određeni način proizvodi i prema tom načinu proizvodnje stvara društvo, pravnopolitičke veze koje se, vremenom, razvijaju do državnog uređenja, državne organizacije (Antonio Labriola, Materijali­ stičko shvatanje istorije, BIGZ, Beograd, 1976, str. 26, 27). 9. Međutim, narod čine i ljudske ličnosti koje ne sačinjavaju samo »poli­ tičko telo« već i svaka od njih ima svoju duhovnu nadvremensku od­ ređenost — dušu. Zato bi i koncept naroda morao biti viši i mnogo ple­ menitiji od modernog, odnosno od svođenja na »političko telo« unutar kojeg dominira država. Međutim, narod ima osobenu potrebu u od­ nosu na državu, koja bi trebalo da bude specijalizovan organ brige o svima, zaštite naroda, borbe protiv egoizma i partikularizma, privilegovanih grupa i klasa (Jacques Maritain, L’ Homme et l'Etat, »Presses universitaires de France«, Paris, 1965, pg. 24, 25). 43

Na primer, po S. Ratkoviću, narod je etnička kategorija, koja se ne može svoditi na zajedničko poreklo, posebno ne na zajedničku krv ili rasu. On je, u stvari, duhovna zajednica ljudi za koje nije bitna zajednica porekla, već postojanje ideja o za­ jedničkom poreklu, to jest postojanje ideja, fikcija i iluzija. Narod je kolektivnost višeg reda koja upravo zato teži asimi­ laciji članova drugih grupa i naroda". Narod je iznikao iz du­ hovne srodnosti. Narodna kolektivnost nastaje u sferi duhov­ nog života, »i to prvobitne čovjeku urođene potrebe za indi­ vidualnim i grupnim životom, skupnom sviješću, grupnim osje­ ćanjima. Duh koji čoveka povezuje u zajednice iskonski je i ja­ či od osjećaja nezavisnosti individue. To je zajednica koja se od drugih duhovnih zajednica razlikuje po mnogim oznakama (teritorija, granica, privreda, proizvodi materijalne kulture, skladnost materijalnih interesa, tvorevine duhovne kulture itd.). A ove oznake »nastaju, razvijaju se i učvešćuju zajednič­ kim životom u dugim vremenskim razdobljima i stvaraju pod­ logu, u kojoj je ukorijenjena svijest o narodnome bivstvu, osje­ ćaj o međusobnoj pripadnosti i volja pojedinaca, da pripadaju svome narodu12. Dakle, bitna je oznaka narodne individualno­ sti — »narodna duša« koja je, pak, nepodesna za egzaktno kategorisanje narodnih individualiteta i otuda za kategorisanje naroda treba koristiti jezik13. 10.

»Ovde se socijalna spona krvi i srodstva, koja preovlađuje u plemen­ skom životu, pretvara u novu, manje fanatičnu, ali obuhvatniju, pot­ puniju i dublju sponu u sponu zajedničkog jezika, zajedničke terito­ rije i zajedničke kulture«, to je »nov kvalitet, stvoren dijalektičkim prelaskom plemenski uslovljenih struktura u nove strukture«. Jacin Hafez, O nekim sitnoburzoaskim pojmovima o nacionalnom pitanju, »Marksizam u svetu«, Beograd, 10/1977, str. 125, 126). 11.

U argumentaciji ovog stava Ratković se poziva na Musolinijeve reči: »Narod nije jednostavna suma živih individua, a nije ni instrument stranaka za njihove svrhe, već organizam, koji uključuje beskrajni niz pokoljenja, prema kojima su pojedinci samo prolazni elementi«, Narav­ no, Ratković ne primećuje da je, ovde, odstupio od sopstvenog zahteva za terminološkom preciznošću i da je narod u etničkom smislu poistovetio sa narodom kao političkom zajednicom i duhovnim kolekti­ vitetom o kome govori Musolini (Stjepan Ratković, »Što je narod«. »Na­ rodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str. 20, 21, 28—31, 70—74). Isto, str. 70—73. Da bi kako-tako odvojio narod od nacije Ratković »etničku kolektiv­ nost« označava kao »narod«, a »državljansku kolektivnost« kao *na44

Svest o zajednici je bitan kriterij u određenju naroda koje je izveo J. Gunčević: »Populus«, »narod« bez izgradnje svesti o zajednici je »vulguss«, »plebs« — niži slojevi naroda za razliku od viših, boljih, aristokratskih slojeva a nacija je »svjestan narod«1+. U savremenoj jugoslovenskoj teorijskoj literaturi o ovom pitanju prisutna su stanovišta koja se zadovoljavaju uopšteom konstatacijom da je »narod« društvena zajednica koja na­ staje na raspadanju rodovsko-plemenskog uređenja i traje sve do pojave moderne nacije*145. Ili, narod nastaje »kao posledica raspadanja plemenskog uređenja ujedinjavanjem teritorijal­ no i, najčešće, etnički bliskih plemena u šire i čvršće društvene zajednice«16. U Enciklopediji Leksikografskog zavoda narod je određen kao »zajednica ljudi koja historijski prethodi formiranju na­ cije i za koju je karakterističan zajednički teritorij a ponegdje i određena zajednica jezika (nastala tako što su pojedina ple­ mena, nakon raspada gentilnog društva, zadržali jezik, korije­ ne prvobitnog plemenskog jezika) kao i određeni tradicionalni običaji i si.,... U historijskom razdoblju nastanka naroda ud­ ruživanje se nije više odvijalo po načelu srodstva, već pretežno pa teritorijalnom načelu«17. čija«. A pojam nacija dobija političko značenje tek s pojavom moderne države (Isto, str. 91, 92, 109). 14. Dr Josip Gunčević, Nacionalitet s materijalne i formalne strane, »Sklad«, Zagreb, 1935, str. 5. 15.

Kiro Hadži-Vasilev, Suštinata i istoriskata funkcija na nacijata, »Po­ gledi«, Skopje, 1/1973, str. 52. Po ovakvom poimanju ispada da posle nastanka naroda više nema ro­ dova ni plemena, odnosno da posle nastanka nacije nema ni naroda. 16.

Živko Surčulija, Društvena anatomija nacionalizma, »Mladost«, Beo­ grad, 1976, str. 95, 96. Ovde je u isticanju istorijskog sleda za rodovskom, plemenskom zajed­ nicom došlo zapravo do »zamene teze« — nastanak naroda postao je posledica raspadanja a ne razvitka rada i delatnosti ljudi. No, isti autor kao da uviđa ovaj problem, te docnije, tvrdi da su na­ rodne zajednice »prve složene zajednice u ljudskoj istoriji kod kojih je, zahvaljujući pre svega, intenzivnom razvoju zanatstva, manufaktu­ re i trgovine došlo do relativno stalne i čvrste integracije ljudi koji žive na zajedničkoj teritoriji. U pitanju je istorijski nov, teritorijalno-proizvodni tip integracije društva«, uz postepeno formiranje osećanja etni­ čke, kulturne i jezičke bliskosti i zajedništva. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski za­ vod, Zagreb, 1968, tom 4, str. 472, 473. 45

Mesto »naroda« u istorijskom »sledu« rodovsko-plemenskog i nacionalnog, kao da je »lajt motiv« određenja naroda u jugoslovenskoj teorijskoj literaturi. Pri tome, uočljivi su i zna­ čajni tragovi evolucionističkog poimanja istorije, razvitka za­ jednice ljudi. Najbrojniji su oni autori koji narod određuju kao etničku zajednicu koja prethodi formiranju nacije. Tako, na primer, i M. Perović određuje narod kao etničku zajednicu perioda robovlasništva i feudalizma, odnosno, po njemu, narod je »ve­ lika skupina ljudi, u kojima su se razvile — umesto ranijih bioloških, krvno-srodničkih kao primarnih — nove veze, ka­ rakteristične za etničke zajednice klasnog društva. I to u pr­ vom redu sledeće — na određenim teritorijama, određeni ob­ lici ekonomsko-društvene povezanosti, a na toj osnovi zajed­ nički jezik i izvesna zajednica kulture i si. Međutim, u uslovima tih društvenih poredaka sve te veze — teritorijalne, eko­ nomske, jezičke, kulturne, nisu bile intenzivne, čvrste, te i nisu predstavljale homogene društvene zajednice«1®. A po A. Fiamengu, narod je socijalna, istorijska katego­ rija — »posebna forma društvene zajednice« koja predstavlja »historijski gledajući, viši tip društvene zajednice«. Narod na­ staje raspadanjem plemena kao posebnih »društvenih grupa­ cija« i njihovim ujedinjavanjem u »veće društvene zajednice« a karakterišu ga teritorijalne i razne druge veze koje proističu iz procesa proizvodnje, etnička povezanost i zajednički jezik, iako vladajući slojevi (robovlasnici, feudalna aristokratija) obično govore posebnim jezikom istog korena kao i jezik osta­ lih delova naroda, ili sasvim drugim jezikom; nepostojanje zajedničkog tržišta itd*19. I za P. Vlahovića narod je etnička ka­ tegorija, to jest zajednica ljudi povezanih zajedničkom sudbi­ nom, interesima i istupanjem prema drugim narodima, zajed­ ničkim jezikom, narodnom kulturom. Sve to etničke veze na­ Dr Mirko Perović, O konstituisanju i perspektivama nacionalnosti (Fe­ deralizam i nacionalno pitanje, »Savez udruženja za političke nauke Ju­ goslavije«, Beograd, 1971, str. 36). Međutim, narod je, za istog autora, ali na drugom mestu, i »forma dru­ štvene organizacije« nastala daljom diferencijacijom i evolucijom iz plemena, odnosno saveza plemena. »Prelazna kategorija« ovog procesa je narodnost kao »kratkotrajni i nestabilni oblik ujedinjavanja neko­ liko plemena« (Dr Mirko Perović, Uvod u sociologiju, »Savremena ad­ ministracija«, Beograd, 1967, str. 293, 294). 19. Dr Ante Fiamengo, Osnovi opće sociologije, »Veselin Masleša«, Saraje­ vo, 1965, str. 217—220). 46

rodnih zajednica čini čvršćim. U ove »konsolidacione činioce«, Vlahović pridodaje i psihičke osobine20. Narod, po J. Đorđeviću, nastaje iz etničkih grupa (»narod­ nih agregata«) kao »homogenija i šira zajednica fizički i et­ nički sličnih ljudi«, odnosno, »narod je etnološki pojam i iz­ ražava jednu fizičku i kulturnu grupu sa određenim zajed­ ničkim osobinama. To je »polufabrikat istorije«, a »savršeniji i završeniji farbrikati« su nacije21. Vanja Sutlić je s pravom ukazao na složenost kategorije »narod«, što bi trebalo da izrazi i teorijsko određenje narod­ nog. »Narodno« je, u nauci o narodu, ističe Sutlić, pitanje ple­ menskog porekla, vrste, rase, fizičkih oblika i strukture, tla naseljavanja, duševnosti, materijalne i duhovne kulture, jezi­ ka, društvenosti, poiitičnosti, istorijskog menjanja itd. itd. Na­ rod je zamišljen predmetno — kao nešto etničko ili laotičko (od grčkog laos — narodno mnoštvo, ljudi) vezano uz tlo, na­ stanjeno, porođeno, društveno, političko, istorijsko itd., zatim, kao populus; gens i generatio; natio; plebs; puk, stanovništvo; kao govorno srodna skupina, manje ili više složeno mnoštvo, kao nešto što ima »folklor« itd. itd. Narod je nešto živo, ali time nije samo predmet biologije ili eugentike. Nešto što na tlu stanuje gradeći dom; prebiva, uzgaja i neguje, zbrinjava. On se prostire i pod podnebljem je, ali nije, zato, samo pred­ met geografije itd. Narod je nešto što govori, zbori, ali nije, zato, samo predmet filologije. On je nešto što se združuje i saživljava, gradi zajednicu, za nju se bori, ali nije, zato, samo predmet sociologije ili politikologije. On je nešto što se o sebi brine, zbrinjava se, privređuje, radi i preduzima, ali nije samo predmet ekonomske nauke. On je nešto što prispeva, dospeva, uspeva ili ne uspeva, vremenski je, konačan itd., ali nije samo predmet istorije itd. itd. Nauka ne rešava zagonetku naroda u svetu narodnog sve­ ta. »Šta je to narod, to nikada ne može sačiniti predmetno mišljenje o njemu ni raspolaganje njime. Predmetnost predme­ ta i subjektivnost subjekta znanosti prekoračuje obzorje zna­ nosti. Mišljenje na narod mora stoga jedino misliti na bit zna­ nosti«. A to je mišljenje biti porekla svega22. 2Ö.

Petar Vlahović, 0 shvatanju pojmova etnos-narod-nacija u etnologiji, (Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 46, 47).

21.

Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalne države, Izdavačka za­ druga »Politika i društvo«, SOJ, Beograd, str. 154; Prof. Jovan Đorđević, Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd, 1973, str. 645. 47

U nastojanju da teorijski utemelji određenje »naroda«, i to polazeći od njegove složenosti, najviše je u savremenoj jugoslovenskoj teorijskoj literaturi učinio Zvonko Lerotić. Po Lerotiću, novovekovno određenje »naroda« objedinjuje trostrukost društvenog života: demos (građane jedne države), plebs (puk i pripadnike nižih klasa, ljude nižeg ugleda i ma­ njeg političkog uticaja) i tenos kao (istorijski trajući) kolek­ tivni identitet23. Značenje skupa državljana (demos) još od antike se pri­ daje reči »narod«. Ono se odnosi na osobe koje svojom dru­ štvenom moći stvaraju političku zajednicu ili državu i u kojoj oni jesu, istovremeno, i grupa koja održava postojeći poredak društva. Narodom se naziva i stanovništvo neke države, kao skup građana pojedinaca ukoliko su priznati članovi države s pravima koja proizlaze iz pripadnosti datoj državi (»citoyen«) bez obzira na socijalni status, srodstvo, obrazovanje ili veru i uverenje. Osnovna jedinica naroda u ovom — državotvornom — smislu je, dakle, apstraktna osoba ili onaj aspekt indivi­ dualnosti određen sa stanovišta opšteg ili javnog prava. Narod kao državni narod — demos, pretpostavlja načelo suvereniteta, jedinstvenosti i pravednosti (opšta volja) ali i demokratsku asocijaciju građana pojedinaca (volja svih). U negativnom ispoljavanju državnog jedinstva narod kao suve­ ren poistovećuje se sa vlašću, silom vlasti, a ono što »hoće država« proglašava se narodnom voljom. Ovaj »birokratski obrat« put je ka etatizmu. Značenje naroda kao puka (plebs) polazi od činjenice da nejednakost, koja proizlazi iz raznovrsnosti odnosa moći, usto­ ličuje gospodare, vladare, gospodu, političare, velike ličnosti kulture i prosvete, ljude od ugleda i bogatstva nasuprot obič­ nom puku, siromašnim i priprostim radnicima, seljacima i slo­ jevima koji su im bliski. Premda se, u staroj Grčkoj i Rimu, »narod« upotrebljava i u ovom značenju, ipak je ono u nauci prihvaćeno u značenju koje dobija počev sa seljačkim rato­ vima u Evropi (Francuskoj, Češkoj, Njemačkoj, Hrvatskoj i Sloveniji itd.). U seljačkim revolucijama srednjeg veka, se­ Vanja Sutlić, Narod i mišljenje na narod (Narod i nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 6/1981, str. 44—45). Zvonko Lerotić, Tri bitna aspekta u strukturi narodnih i nacionalnih zajednica, Institut za političke nauke, Fakultet političkih nauka u Za­ grebu, Zagreb, 1984, str. 1. 48

ljaci su samo tvorci moderne ideje revolucije, politike i politi­ čki delotvoran činilac. Ideju naroda u modernom svetlu pružio je prvi T. Mincer (16. vek); zatim M. E. Monen (17. vek), njemački romantičari Mičel (20. vek), anarhisti, predstavnici socijalne države, V. Vilson itd. A ona je povezana s narodnim načelom, koje je, pak, temelj delatnosti i delotvornosti svih pučko-narodnih pokreta, seljaka, proletera, građana, svih obespravljenih ljudi itd., koji imanentno stoje iza svih revolucija naše epohe. Stoga se može reći da je narodno načelo, uzevši pojam naroda u smislu puka i slojeva bez društvene moći i ugleda, načelo modernih re­ volucija24. Marksistička teorija najčešće uzima narod u ovom značenju, to jest kao skup slojeva unutar kojih je najugrože­ niji i najrevolucionarniji sloj proletarijat. Nasuprot naroda je vladajuća klasa, a treći stalež je, revolucijom, odista stvorio mogućnost da se narod odredi na ovaj način. Pri tome je ma­ terijalna sila kojom narod (u značenju puka) raspolaže — rad25. U svom trećem značenju narod je etnos, to jest jedinstve­ na i neponovljiva celina — zajednica. To je celina čiji posed mogu biti teritorija, jezik, običaji, dijalekti, vera, karakter, privreda, mitovi, bajke javni život, sela i gradovi, uredbe, po­ vest, materijalna kultura itd. Svemu tome zajednica naroda daje identitet, čineći time podlogu upoznavanja i samosvest naroda, njegovih interesa itd.26. Kao globalna zajednica narod se konstituiše istovremeno sa pojavom države i razgradnjom arhaičnih u klasna društva. Savršenije podele rada zahtevaju i postojanje osobene struk­ ture moći i svojine, koje se povezuje sa strukturom i hijerar­ hijskim sistemom vere, mitova i ideja. To uslovljava kristalizovanje naroda (kao što su Egipćani, Asirci, Kinezi, Grci, Rim­

Isto, str. 3, 9, 10, 21, 23, 27. 25. Određenje naroda kao »radnog naroda«, koje se koristi u zemljama re­ alnog socijalizma a po kojem se narod kao pravna tvorevina građan­ skog društva zamenjuje načelom da je rad osnovica društvenog poret­ ka, može imati po narod i lošu stranu. Već sam pojam »radni narod« odbacuje određenje naroda kao političkog naroda koji vlada sam so­ bom ili kulturnog naroda koji usavršava svoju zajednicu (Isto, str. 28, 33). 26. Isto, str. 36. 49

ljani, Francuzi, Englezi, itd.) u osobenosti njihovog duha, je­ zika, vere, proizvodnje, materijalne kulture i sredstava rada*7. Lerotićcvo određenje kao i izloženi pregled određenja na­ roda, potvrđuju zaključak da je narod složena zajednica ljudi, koja svoja dva najuočljivija vida ima u etničkom (etnos) i društveno-političkom (»demos« i »plebs«). »Narod«, dakle, ima dva značenja: »politički narod«, to jest »objekt« vladavine države, odnosno pripadništvo određenoj državnoj (političkoj i terito­ rijalnoj) zajednici i »prirodni narod«, to jest zajednica nastala po rođenju, odnosno po zajedničkom poreklu. Narod u svom etničkom vidu (ethnie) je relativno zatvo­ rena i trajna društvena zajednica, ukorenjena u prošlosti, više ili manje mitskog obeležja2728. To je grupa koja ima svoje obi­ čaje, vrednosti i jezik. Potvrđuje se kao različita od ostalog sveta. Povezanost u narod prevazilazi nivo folklora i porekla, ona je činjenica sadašnjice ali i tradicije. Narod počiva na živom osećanju kolektivne solidarnosti i narodne svesti, izvor­ nom jeziku koji se teško asimiluje i ima malo veze sa jezikom susednih populacija. Ona se odnosi na specifične tradicionalne sociokulturne običaje koje predstavlja svojevrsno psihičko i društveno zadovoljenje ali sadrže i niz koristi na praktičnom planu. Zato običaji predstavljaju jedan oblik tajne u koju se ulazi svojevrsnom tajnom inicijacijom. Međutim, ovo »prirodno« — etničko jedinstvo porekla i krvne povezanosti ljudi je u narodu, kao i u plemenu, društve­ no uzrokovano i modifikovano, i to u takvom stepenu da po­ stoji više kao prividna nego kao stvarna prirodnost veza među ljudima. Zato je, čini mi se, primerenije značenje naroda kao istorijske, društveno-ekonomske i političke zajednice ljudi za­ snovane na teritorijalnom principu. Narod je zajednica koja je, kao i rod i pleme, odnosno kao i nacija, rezultat istorijskog razvitka. Narod je nastao kao rezultat međusobnog mešanja pleme­ na i drugih etničkih celina, uslovljen ratovima, seobama, raz­ vojem proizvodnih snaga, uvećanjem razmene i saobraćaja, 27. Isto, str. 37, 38. 28. U ovome postoji duboka srodnost između naroda i roda ili klana i ona se, najčešće, dokazuje mitom o poreklu koji uspostavlja zajedničko po­ tomstvo članova grupe počev od prapara ili od mitskog junaka, a na­ ziv (ime) dobija od suseda (Gi Nikolas, »Narodnosna« činjenica i upo­ treba pojma »narod«, »Sveske«, Sarajevo, 11—12/1985, str. 348—350). 50

proizvodnjom roba, prodorom novčanog prometa u društveni život ljudi, razvitkom privatne svojine nad sredstvima za pro­ izvodnju, usložnjavanjem društvene podele rada, raspadom ro­ dovske i plemenske zajednice na klase i staleže, izdvajanjem javne vlasti (države) i njenim osamostaljivanjem od čoveka i od zajednice, ali i usled izvesnog osamostaljivanja čoveka od prirode, pa i osamostaljivanjem čoveka kao pojedinca od za­ jednice itd. Za analizu razvitka i društvenog utemeljenja naroda (od njegovog nastanka i prelaska u civilizaciju i klasno društvo; preko njegovog uspostavljanja i razvitka u uslovima robovlas­ ničkih društvenih odnosa kada narod obuhvata samo robovlasnike i ostale slobodne ljude ali ne i robove; do feudalnog na­ roda koji obuhvata sve pripadnike određene teritorijalne za­ jednice i pored jasne odvojenosti feudalne klase i »Landa«), od posebnog značaja je analiza feudalnog naroda i njegove utemeljenosti u zemljišnom posedu. U feudalnom društvu narodne (etničke) zajednice ograni­ čavaju se, uglavnom, na uže celine, pružajući osećaj sigurnosti življenja, stabilnosti društvene sredine koja je, zlog statič­ nosti društvenih odnosa, bila osetljiva na promene bilo kakve vrste. One su svoje funkcije ispunjavale na ograničenom pro­ storu i u ograničenom vidokrugu pojedinaca i njihovih zajed­ nica. Uži delovi etničke zajednice nisu imali čvrste granice, međusobno su se preklapali i nadovezivali čineći kontinuitet etničke zajednice kao celine. Zbog ograničenosti potreba koje je zadovoljavala, etnička zajednica nije mogla nastupati kao celina već je delovala parcijalno, njeni uži delovi aktivirali su se sporadično, a sukobi dveju etničkih zajednica, to jest poje­ dinih njenih delova, nisu se mogli preneti na etničku zajed­ nicu kao celinu. Pripadnici su svoju etničku zajednicu osećali kao zajed­ nicu jezika, običaja i pučke kulture uopšte, a o njenom obimu, dometu i prošlosti obaveštavani su iz tradicije sadržane u na­ rodnom stvaralaštvu, ili iz tradicije koju je (na primer, kod srpske etničke zajednice) prenosila crkva. Pripadnici statičnih društvenih slojeva nisu ulazili u područje svesne političke ak­ cije, jer nisu ni imali jasne i artikulisane potrebe za društve­ nim promenama, te je i etnička svest ostajala politički neartikulisana. Zbog svega, etnički momenat i nije mogao imati zna­ čajniju ulogu motivacije u sukobima zbog materijalnih i dru­ štvenih interesa s drugim slojevima ili etničkim zajednicama, te su aktivirani elementi iz socijalne mitologije (»stare pravice« 51

na koje se, na primer, u bunama poziva hrvatski kmet) ili či­ nioci religijske pripadnosti. Pojedine skupine pripadnika povlašćenih staleža stvarale su zasebne zajednice feudalnog naroda. Za razliku od etničke zajednice, koja je postojala u nekoj vrsti pasivnog spontaniteta, zajednica feudalnog naroda stavljena je u službu onog društvenog interesa koji se može ostvarivati samo u oblasti politike. Povlašćeni staleži organizovali su, na određenoj teri­ toriji, prisvajanje viška rada proizvođača, uspostavljajući in­ stitucije koje su štitile interes njihove grupe od drugih grupa sastavljenih od pripadnika istog staleža. Na taj način sači­ njeno je feudalno društvo. Ovo društvo je za proizvođačke klase, to jest za puk (plebs), narod (populus), nadređena celina a za ostale grupe plemstva i sveštenstvo ovo je zaseban »poli­ tički narod« (populus politicus), to jest nosilac vlasti, suvere­ niteta na svojoj teritoriji. Ideološko opravdanje u posebnosti ove zajednice (to jest feudalnog naroda) nije traženo u etnič­ kom načelu, već u pozivu na istorijska prava nad teritorijom, u pozivu na municipalna prava, odnosno na državno pravo. Osnovni osećaj pripadnika feudalnog naroda je patriotizam, i to kao ljubav prema teritoriji kojom se vlada, a ne prema na­ rodu koji je nastanjuje. Takva zajednica koja je oblikovala vlastiti identitet naziva sebe i nacijom. Međutim, »natio croatica«, na primer, u dokumentima Hrvatskog sabora obuhvatala je samo povlašćenu klasu, a nije isključivala ni participa­ ciju i u drugoj zajednici sastavljenoj po istim načelima (na primer, u ugarskom narodu). Međutim, feudalni narod preu­ zima i neke elemente etničke zajednice (na primer, ime i jezik). Unutar feudalnog naroda, koji je podeljen u oštro odvo­ jene staleže, sve uticajniji pa i odlučujući postaje organiza­ cijski princip (uspostavljanje jedinstva klasno podeljene za­ jednice posredstvom državne, političke vlasti). Međutim, usled relativne nerazvijenosti proizvodnih snaga i načina saobraćanja među ljudima kao i usled relativno nerazvijene društve­ ne podele rada, ostaje vezanost ljudi i ćele njihove zajednice za zemlju a time i lična zavisnost ljudi29. To uslovljava da u

. . .

.

„

Tradicionalna kombinacija poljoprivrede i gajenje stoke za samoizdrzavanje, koja je karakterisala male i srednje porodične zajednice u doba feudalizma, ostavljala je malo prostora za tehničke inovacije. Ona je dozvoljavala samo »ekstenzivno napredovanje« koje je, brzo, nailazilo na svoje granice. Sve to je činilo da je seoski čovek postajao sve više objekt nego subjekt i sadržaj ekonomskog sistema i politike (Emma52

porcđenju s odnosima u rodu i plemenu, raste stepen društve­ ne i političke posredovanosti međuljudskih odnosa. Ali ona još uvek nije tolika da bi mogla u potpunosti da ukloni prirodnu samoniklost veza među ljudima (među kmetovima i gospoda­ rima; neposrednim radnicima i zemljoposednicima). I dalje se održava privid prisnog odnosa između zemljoposednika, kme­ tova i zemlje, mada je u stvarnosti ovaj odnos umnogome od­ nos otuđenja. Otuda se svi pripadnici zemljoposeda, zemljo posednici i kmetovi, prema zemljoposedu odnose kao prema svojoj »domovini« koja ih ujedinjuje u jedinstvenu zajednicu. Ovakav odnos ljudi prema njihovoj zajednici i prema zemlji kao »bazi zajednice« Marks, na primer, naziva »uskogrudna vrsta nacionalnosti« koja predstavlja svest o pripadnosti posedu i gospodaru, odnosno »političku i emocionalnu stranu« odnosa unutar feudalnog naroda*30. Društvena osnova naroda kao zajednice ljudi je zemljoposed i na njemu zasnovan način proizvodnje čija pretpostavka je rasparčanost zemlje i ostalih sredstava za proizvodnju; ne­ postojanje koncentracije sredstava za proizvodnju kao i ne­ postojanje kooperacije i podele rada u okviru istih procesa proizvodnje, itd. Ova društvena osnova naroda se »podnosi sa­ mo s proizvodnjom i društvom uskih samoniklih granica«31. To granice označavaju zemljoposedi i njihova teritorijalna i politička ujedinjavanja u narod. Kada je u osnovi zemljoposcda vladavina zemlje (kao od čoveka otuđene sile) nad ljudi­ ma, do tada pretežno prirodne veze među ljudima se svode na privid i to posebno s obzirom na stvarnu unutrašnju, društve­ nu i političku podeljenost naroda (s jedne strane, zemljišni po­ sed kao glavni, preovlađujući oblik vlasništva, a s druge stra­ ne, kmetovski rad prikovan uz posed)32. nuel Le Roy Ladurie, En haut — Normadie: Malthus ou Marx?, »Annales«, Paris, 1/1978, pg. 213). 30. Karl Marx, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844 (üela, tom 3, Beo­ grad, 1972, str. 213—214). 31. Karl Marx, Kapital, 1 (Dela, tom 21, Beograd, 1970, str. 671). Zemljoposed, kao društveni odnos, i njime uslovljena usitnjena podela, na oblasti feuda (zemljoposeda), feudalnih naroda i država predstav­ lja okvir koji onemogućuje puniji razmah manufakture i trgovačkog rada kao novonastalih proizvodnih snaga. Otuda se raspadom eko­ nomskih uslova na kojima je počivala narodna zajednica raspadaju i društveno-politički odnosi različitih sastavnih delova zajednice (indi­ vidua i staleža) kao religija, karakter, pogled, društvena svest individua i si. S raspadom starog (feudalnog) društva i njemu odgovarajućih od53

Nedovoljna razvijenost rada (proizvodnih snaga, društve­ ne podele rada, itd.), slaba pokretljivost, lična zavisnost ljudi itd., omogućuju da se na tačno određenom prostoru razvijaju zajedničke karakteristike ljudi kao što su jezik, kultura, ka rakter, svest itd.33. Na pitanje jesu li narod i nacija jedno te isto, postoje u teorijskoj literaturi različiti odgovori, uglavnom zavisno od toga koje određenje naroda, odnosno nacije zastupaju pojedi­ ni autori34. Moguće je sve odgovore svrstati u tri opšte grupe. Prva je ona koja između naroda i nacije stavlja znak jedna­ kosti; drugu čine stavovi po kojima se narod »nastavlja« u na­ ciji kao (kvantitativno ili kvalitativno) novoj, drugačijoj zajed­ nici; i, najzad, treću grupu sačinjavaju ona shvatanja koja raz­ likuju narod i naciju (pri tome se pribegava različitim krite­ rijima za ovakvo razlikovanje). Prvoj grupi odgovora, u savremenoj jugoslovenskoj teo rijskoj literaturi, pripada, na primer, stanovište R. D. Lukića. Po Lukiću se »elementi koji čine naciju slabo razlikuju od onih koji čine narod« a to je zato što oni »nisu mogli nastati za ono kratko vreme ranog kapitalizma«35. Proces nastanka na­ cije »pokazuje samo spajanje više zajednica u jednu širu za­ jednicu iste vrste, a ne sasvim druge vrste, kako se to želi is­ nosa među ljudima, odnosno s raspadom društvenih veza koje ljude povezuju u zajednicu — narod — izrastaju i učvršćuju se nove dru­ štvene veze među ljudima koje uslovljavaju i novi istorijski oblik za­ jednice ljudi — naciju. »Običaj, karakter itd. menjaju se od jednog komada zemlje do drugo­ ga, te izgleda kao da su jedno s parcelom, dok kasnije čoveka za ko­ mad zemljišta veže samo njegova kesa, a ne njegov karakter, njegova individualnost« (Karl Marx, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844, Dela, tom 3, Beograd, 1972, str. 214). 34. U literaturi se susreću i shvatanja da je samo postavljanje ovakvog pi­ tanja teorijski neodrživo. Na primer, po S. Vukomanoviću, postavljanje pitanja o »kvalitativnoj razlici« naroda i nacije izraz je »statičkog pri­ stupa« naciji. Ovaj pristup zasniva se na uzaludnom pokušaju otkri­ vanja oštrih granica između istorijskih kretanja i društvenih pojava. Te razlike, inače, ni kod jedne društvene pojave nisu tako vidljive, oštre (Dr Slavko Vukomanović, Srpska nacija u građanskom društvu, »Marksistička misao«, Beograd, 2/80, str. 78). Međutim, rasprostranjenije je stanovište po kojem nije izvodljivo odsečno razdvajanje naroda i nacije kao zasebnih entiteta. Ali se oni ne mogu ni poistovećivati, ni u socijalno-ekonomskom ni u kultumo-političkom značenju (Dušan Ičević, Uvodno izlaganje. Etnos, narod, na­ cija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 102). 35. Radomir D. Lukić, O razlici između naroda i nacije (Isto, str. 21). 54

taci... između naroda i nacije nema nikakve stvarne razlike sem da su se neki narodi stopili u naciju kao širu zajednicu ne menjajući nešto bitno u sebi, jer je to bitno više-manje i ranije postojalo, odnosno ukoliko nije postojalo, nije nikakav bitan element«“. Narod je, po Lukiću, krvnosrodnička zajednica, »zajedni­ ca ljudi istog porekla«, koja se razvija tokom robovlasništva i feudalizma. U feudalizmu su u narod uključeni pripadnici eksploatisanih klasa i »na taj način narodi prestaju biti krvnosrodničke zajednice i pretvaraju se u teritorijalne zajednice, čime su postavljeni temelji naciji«. Ali, to je »još nedovoljno jako povezana zajednica«. Glavni razlog za to je nedovoljna razvijenost proizvodnje i saobraćaja. Nacija je čvršća od na­ roda, »tj. zajednička svest nacije je jača, jasnija i obuhvatnija od one zajedničke svesti koja povezuje ljude i narod«. No, ova razlika je, po Lukiću, samo »kvantitativna, a ne i kvalitativna«. Ova zajednička svest, po Lukiću, jača je u krvnosrodničkim nego u teritorijalnim zajednicama. Međutim, beskorisni su svi pokušaji da se precizno utvrdi ta razlika* 37. Odnosno, »u kvalitetu veze pripadnika naroda i nacije ne­ ma razlike, iako možda može biti razlike u pogledu količine, odnosno jačine«. Otuda i ne treba praviti ovu razliku, jer nje uostalom i nema3*. Pošto su ove vrste zajednice »u suštini iste« nije ni važno koja ih je društvena funkcija »porodila«39. Drugu grupu odgovora na pitanje o razlici naroda i nacije čine odgovori koji, zapravo, obeležavaju savremenu građansku Isto. 37. Radomir D. Lukić, Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 116; Dr Radomir D. Lukić, Osnovi sociologije, Savez udruženja pravnika Jugoslavije, Beograd, 1965, str. 228—290. 38. Lukićevo stanovište prihvata i R. Rakić koji smatra da je etnološki gle­ dano »nacija« strana reč za pojam koji se, u srpskohrvalskom jeziku, shvata pod terminom »narod«. To, pak, ne isključuje mogućnost da im se pridaju, dogovorno, različita značenja. Zato Rakić i predlaže da se »narod« upotrebljava za etničku celinu (isto poreklo i etnička srodnost) a »nacija« za zajedništvo interesa i svest o ovom zajedništvu ljudi (Ra­ domir D. Rakić, O pojmovima »etnos«, »narod«, »nacija«, Isto, str. 12, 18). 39. Međutim, dopušta Lukić, baš »ako se hoće, rečju nacija može se ozna­ čavati narod u eposi kapitalizma i socijalizma, ali za to zaista nema nikakve potrebe pošto se takav narod ne razlikuje od onog iz feudaliz­ ma (Radomir D. Lukić, O razlici između naroda i nacije, Isto, str. 23). 55

misao o etnosu, narodnoj i nacionalnoj zajednici, čiji je jedan od najistaknutijih predstavnika Maks Veber. Pojam »etničke zajednice«, po Veberu, odgovara donekle pojmu »nacija« kada se ovaj sociološki određuje. To je nejas­ na pretpostavka da je osnova svega što se oseća kao »zajednič­ ko« u zajedničkom poreklu naroda, a u stvari ljudi mogu biti, po svom poreklu, udaljeni. Realni uslovi za verovanje u posto­ janje »nacionalne« zajedničkosti i u njoj zasnovanog zajedni­ čkog delanja su veoma različiti: »jezička zajednica«; tzv. nacio­ nalno osećanje; zajednička politička i socijalna zbivanja. Me­ đutim, pojam »nacije« upućuje na političku moć i na ono što je »nacionalno«, koje, pak, ukoliko je uopšte jedinstveno, pret­ postavlja osobenu vrstu patosa koji je — u jednoj grupi ljudi povezanih jezičkom, verskom i običajnom zajednicom ili is­ tom sudbinom — vezan za ideju o sopstvenoj političkoj orga­ nizaciji, koja već postoji ili koju ta grupa priželjkuje. Ukoliko se moć više naglašava utoliko je veza osobenija. »Ovo patetič­ no dičenje postojećom, ili ova patetična čežnja za apstraktnom političkom moći zajednice, mogu u »maloj« zajednici, kakva je jezička zajednica današnjih Mađara ili Grka biti mnogo jači nego kod neke druge kvalitativno slične a mnogo veće zajedni­ ce (na primer, kao što su Nemci bili pre jednog i po stoleća, kada su, u suštini, predstavljali jezičku zajednicu, ali bez ikak­ vih pretenzija na »nacionalnu moć)40«. Po I. Urbančiću nacija je posebna društvena vele-grupa, ujedinjena u jedinstvenu skupinu na osnovi spoja jezika, kul­ ture, ekonomsko-političkog delovanja i određenog podzemlja. Znači, spoj etničkog (jezik, kultura, izvorni etnos) sa nečim što se označava kao ekonomsko-političko delovanje nacija41. U ovo razlikovanje A. Masnata uvodi i pojam »nacionaliteta« (nationality koji je dinamični pojam, kako smatra Ma­ snata, a o kome će se još pisati u ovom rečniku. Jedna grupa povezana određenim zajedničkim etnografskim karakteristika­ ma (mogući narod) može da se ne oblikuje, u datom momentu, u nacionalitet, ali to može, vremenom, da postane42. NacionaliMaks Veber, Privreda i društvo, I, »Prosveta«, Beograd 1976, 327, 333, 334. 41. Ivan Urbančić, Uvod v vprašenje naroda, »Založba obzorja« 1981, str. 38,39. 42. Ideja da jedan narod ima svoj nacionalitet neophodna je ali modovoljna. Ta zajednička ideja neophodno je utemeljena u 56

str. 326, Maribor ne i sa­ odgova­

tet je, još uvek, etnološka kategorija posve određena osobenostima prirodnog poretka ili nezavisnošću od volje individua, dok je nacija zajednica individua ujedinjenih željom da žive za­ jedno i ona se prepoznaje u državi i teritoriji na kojoj živi. Dr­ žava je cilj svih najviših političkih težnji. Zajedništvo je po sebi poželjno i vredno kao društveni od­ nos a zajednica je, po Dojču, nezamisliva bez neposredne spre­ ge s kulturom, kao istorijom socijalizovanom i kultivisanom sferom duha i emocija, koja komunikacijski, emotivno i inte­ lektualno omogućuje i oblikuje pripadnost između pojedinaca i pripadnost celini. Šire zajednice su globalne i stoga nesvodive na određenu funkcionalnu ili strukturalnu delatnost. One su to od prvih prirodnih zajednica do veoma apstraktnih savremcnih zajednica kao što su narod i nacija. Savremena građanska i druga društva stvaraju narodne za­ jednice čija je struktura prilagođena razvijenoj nacionalnoj kulturi i oblicima strukturalno i funkcionalno specijalizovanih institucija. Narod je tvorevina zajednica koja se, u pravilu, po­ klapa s istorijski izgrađenim i segmentiranim društvenim celinama. To je »velika grupa ljudi povezana komplementarnim sklonostima i pripadnostima komuniciranja«. Narod je iznutra integrisan i to povezivanjem centra i pe­ riferije, viših, srednjih i nižih slojeva »građevinskim blokovi­ ma« i, po definiciji, komunikacijskom delatnošću, odnosno komplementarnošću komunikacijskih pogodnosti i navika ko­ je članovi istog naroda, kroz istorijska zbivanja, interiorizuju učenjem43. Karl Dojč na pojam naroda (people) nadograđuje tri struk­ turne razine zajednice: nacionalnost (Nationality), naciju (nati­ on), nacionalnu državu (nation-state). Nacionalnost prerasta strukturu naroda kao komplementarne kulturne celine integra­ cijom pojedinaca kroz elemente »društva« (Gesellschaft) kao ekonomske, prometne, političke i obrazovne sprege centara i rajuću rasnu, jezičku, religijsku osnovu, geografske uslove, zajednič­ ke tradicije itd., koji najčešće formiraju kičmu nacionaliteta. Jedna etnička grupa iz statičkog stanja ulazi u dinamizam pod impulsima eli­ te. Prelaz jednog naroda od stadijuma amorfne, etničke grupe u stadijum nacionaliteta odvija se pod rukovodstvom elita. Ova delovanja elita određena su zajedničkim karakteristikama etničke grupe (Albert Masnata,Nationalität et Federalisme, »Libraire Poyt et Cie«, Lausane, 1933, pg. 10—12). 43. K. Deutsch, Nationalism and Social Communication, str. % (Zvonko Lerotić, Nacija, Teorijska istraživanja društvenih temelja i izgradnje nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 1977, str. 103—105). 57

periferija, odnosno viših i srednjih s nižim slojevima. Dakle, nacionalnost je »narod koji uporno nastoji postići djelotvornu vlast nad ponašanjem svojih članova«. Ona ujedinjuje narod s društvenom moći, kojom nastoji da razbudi ili stvori navi­ ke i dobrovoljnu podršku kako bi vlastitu moć izgradila u toli­ koj meri da osigura punu samostalnu državnu vlast ili barem njen deo. U pravilu, vodeći slojevi građanskog društva obav­ ljaju funkciju pretvaranja naroda u nacionalnost. A tamo gde je izostala njihova aktivnost to čine srednji slojevi, zatim in­ teligencija, a neretko i pripadnici aristokratije. Iz nacionalnosti zakonito izrasta nacija. Nacija je politi­ čka organizacija nacionalnosti, odnosno naroda. To je politički narod. Za njen opstanak nije neophodno ostvarenje državnog suvereniteta, već iznutra akumulisana i koncentrisana politi­ čka moć na osnovi široke podrške većine naroda. Nacija je, da­ kle, sprega narodne i na njoj izrasle političke zajednice. Bit nacije je u »određenoj populacijskoj cjelini ili grupi, kohezija koja izvire iz zajedničkih vrednosti, interesa i verovanja i koja je neovisna, politički organizirana, autonomna i le­ gitimna«. A nacija-država, odnosno nacionalna država, je prirodni iz­ danak nacije. Zapravo, nacija iskorišćava u svoju korist staru ili novu državnu organizaciju i postaje njen suveren. Nacija ima monopol vlasti nad samom sobom. Izgradnjom samostal­ ne države nacija ispunjava svoju funkciju na nivou vlasti, a njoj prethodi daljnja izgradnja moći, vlasti i sile, počevši od političke do socijalne razine44. U ovoj, drugoj, grupi su i ona stanovišta koja polaze od toga da je među etničkim zajednicama razlika u stupnju dru­ štvene razvijenosti i evoluciono-genetička povezanost, ali i da je nacija »normalan oblik etničke zajednice« i pojavljuje se »tek u našoj epohi kao etnička zajednica svojstvena kapitali­ stičkom i socijalističkom načinu proizvodnje i organizacije dru­ štva«. »Rod, pleme, narod i nacija su historijski konkretni oblici etničkih zajednica«45. 44. Isto, str. 107—112. 45. Među etničkim zajednicama se, po Suvaru, mogu razlikovati »potpu­ ne etničke zajednice« (pleme, narod i nacija) i »djelimične«, odnosno radi se »o nerazvijenim zakržljalim ili odvojenim dijelovima totalnih zajednica« (a to su nacionalnosti, nacionalne manjine, etničke grupe i si.). »Totalnost« »potpunih etničkih zajednica« sastoji se u tome što one imaju sve opšte karakteristike svake etničke zajednice. (To su, po 58

Stanovišta po kojima se nacija razlikuje od etničke zajed­ nice, odnosno stanovišta potpunog odvajanja naroda i nacije, čine treću grupu odgovora na pitanje o postojanju razlike iz­ među naroda i nacije. Po S. Markoviću, razlika između naroda i nacije je u tome što je narod etnografski, a nacija istorijski pojam, kategorija. Narod je »etnografski materijal« iz koga se, zavisno od istorijskih uslova, može ali ne mora razviti nacija46. Ovo stanovište zastupao je i E. Kardclj. Po njemu: »Na­ rod je etnička kategorija. Razvija se na rasnoj osnovi, dakle, u osnovi je prirodan pojam. Karakteriše ga jezik; psihička konstitucija i ukupnost socijalnih odnosa«. Narod, zapravo, »postoji, nacija nastaje«. Narod je prirodna, a nacija istorijska pojava »određene epohe, propadanja kapitalizma«. »Narod ima svoj začetak u prirodi, nacija u istoriji; dakle, narod je u osnovi prirodna, a nacija samo istorijska pojava. Narod je et­ nografski materijal za naciju. Jedan narod može se razviti u na­ ciju što ovisi od stepena ekonomskog razvoja toga naroda, on predstavlja temelj, na kome nacije nastaju«47. Za J. Đorđevića »narod je nešto dato, nešto što već dugo vremena ostaje nepromenljivo i jednako sebi« dok je nacija »nešto što je stvoreno, nešto što je u toku istorije postalo ili postoji«. Iz više naroda se, obično, stvara nacija. Narodi mogu da zadrže svoje »spoljne osobine izražene u fizičkim, kultur­ nim i jezičkim sličnostima«. Mnogi narodi su iščezli pre nego su se razvili u naciju, a ima naroda (kolonijalnih i polukoloniSuvaru, teritorijalnost, jezik, kultura, tradicija i etnocentrizam — koji je, pak, »ponašanje usmjereno na samoodržanje etničke zajednice i na promicanje njenih interesa. On se zasniva na svijesti o različitosti u odnosu na druge etničke zajednice i o potrebi da se prema njima isti­ ču konkurentske ili kooperacijske aspiracije«.) (Stipe Suvar, Nacije i etničke zajednice u suvremenosti, Nacionalno i nacionalističko, Marksistički centar Split, Split, 1974, str. 35, 36; Dr Stipe Suvar, Odnosi u višenacionalnim zajednicama u suvremenom svi­ jetu, »Komunist«, Beograd, 1971, str. 8—10, 11). Ovakvu ocenu izriče i Miroslav Drašković (Razmatranje o pojmu na­ roda i nacije sa osvrtom na mišljenje u jugoslovenskoj naučnoj lite­ raturi, »Glasnik Etnografskog instituta SANU«, Beograd, XXIV/1975, str. 50). 46. Dr Sima Marković, Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma, Izdanje centralnog odbora NRPJ, Beograd, 1923, str. 12—14. 47. Tone Brodar (Edvard Kardelj), Nacionalno pitanje kao naučno pitanje, »Opredeljenja«, Sarajevo, 3/1979, str. 48, 50. 59

jalnih) u procesu »«nacionalnog postajamja« kao i mnogih koji »neće uspeti da se podignu na stepen nacije«.48 Etnička zajednica, po Čulinoviću, predstavlja »grupaciju, koju redovno obilježava genetička srodnost pojedinih narod­ nih skupina«. Nacije su se, pak, vremenom, iz okvira te etničke zajednice razvile do posebnih »etničkih individualnosti« ali ni­ su sasvim uklonile »pradavne unutrašnje veze između njih kao sastavnih dijelova te etničke zajednice«. Nacija je, nasuprot et­ ničkoj zajednici, »unutrašnje jedinstvo naroda i to prilježnog istovjetnošću nacionalnog jezika, nacionalne, kulture, sa zajed­ ničkim nacionalnim područjem i zajedničkim životnim interesi­ ma, što se ispoljava u nacionalnoj svijesti«49. Razlike su kvan­ titativne s obzirom na stepen »etničke srodnosti« nacija kao njihovih »sastavnih delova, ali i kvalitativne s obzirom na to da je to zajednica etnički srodnih skupina, dok je nacija spo­ menuto unutrašnje jedinstvo s istovjetnim osnovnim karakte­ ristikama«. Razlike su »i u pogledu subjektivnog elementa, jer etnička zajednica može postojati bez elemenata subjektivnog povezivanja svojih članova, dotle je za naciju neophodno po­ trebna nacionalna svijest o pripadnosti ljudi određenoj naci­ ji«. Potom, s obzirom na njihovo nastajanje i razvitak, etnička zajednica predstavlja istorijski nastalo integrisanje »genetički srodnih skupina«, a nacije mogu nastati i stapanjem etnički he­ terogenih elemenata. Zatim, etničke zajednice »s vremenom ne­ staju svojim raspadanjem u nacionalne jedinice, a nacije se razvijaju progresivnom integracijom i diferencijacijom prema heterogenim, pa čak i etnički srodnim skupinama«. Za I. Urbančića, pak, nacija je u svojoj genezi i bivanju ne­ zavisna od svega etničkog — prednacionalnog. S nastankom na­ cije prenacionalno, izvorno etničko kao totalitet prethodne epohalne bitnosti čoveka prepušteno je uništenju. Etnički ele­ menti su u naciji na potpuno nov način vezani za novu umnu volju, novo samoostvarenje »duha«. Etnička struktura tom noHO.

Dr Jovan Đorđević, Osnovna pitanja federalizma danas, Izdavačka zadruga »Politika i društvo«, SOJ, Beograd, str. 154, 155. Đorđevićevo i slična određenja razlike naroda i nacije polaze od razli­ kovanja prirodnih i istorijskih zajednica i to je, u ovoj interpretaciji, i najspornije. Uz to u vezi s Đorđevićevim stavom pitanje je i šta znači određenje jezika, kulture itd. kao »spoljnih osobina«, a one su, u stva­ ri, i »unutrašnje«, pa čak i pre svega »unutrašnje«. 49. Ferdo čulinović, Nacija i etnička zajednica, »Zbornik za narodni život i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 234, 235. 60

vom »duhu« daje granicu i ograničenost, i istorijsku delotvornost i identitet nacije. Nacija je svojevrsna sinteza etničke strukture i dinamične društveno-ekonomske strukture, čiji je unutrašnji dinamički osnovni momenat živa proizvodna snaga50. Po M. Draškoviću, nacija nije etnička kategorija. Dok na­ rodu homogenost i čvrstinu daje upravo krvnosrodnička baza — etnička komponenta, naciji homogenost daje zajedništvo na bazi teritorije i ekonomike51. Ni po V. Ilicu etnički identitet se ne može poistovećivati sa nacionalnim identitetom, sa poj­ mom nacije u njegovoj savremenoj upotrebi, a još manje s poj­ mom nacionalne države52. Čini mi se da bi se mogao usvojiti onaj stav po kojem se razlika između naroda i nacije ne može isključivo a ni prevashodno tražiti na planu izučavanja etničkog i podvajanja naro­ da i nacije kao etničkih zajednica različitog stepena, ili kao »pri­ rodne« nasuprot »istorijskoj« zajednici ljudi. Dok je takvo raz­ likovanje i moglo biti opravdano u odnosu na rod, pleme i na­ rod, ono s nastankom naroda prestaje da bude odlučujuće. Et­ nos je materijal ali ne i celina naroda i nacije, za koje je zajed­ ničko i bitno da su istorijski oblici (društvene) zajednice ljudi u kojima (a posebno u naciji) etničko dobija posve nove vrednosti koje odgovaraju, u društvenom i političkom smislu, mo­ 50. Ivan Urbančić, Kraj naroda kao predznak zbivanja nove epohe (Na­ rod i nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 6/1981,, str. 20); Ivan Urbančić, Uvod v vprašanje naroda, »Založba obzorja«, Maribor, 1981, str. 103—108. 51. Miroslav Drašković, Razmatranje o pojmu naroda i nacije sa osvrtom na mišljenja u jugoslovenskoj naučnoj literaturi, »Glasnik Etnografskog instituta SANU«, Beograd, XXIV/1975, str. 47,48. 52. Veselin Ilić, Od kulturnog pluralizma ka identitetu nacionalne kultu­ re (Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2) 1983, str. 52. Ovaj stav na svoj način razrađuju brojni autori, medu kojima i P Vlahović, po kome je nacija, u istorijskom smislu, »jedan viši stupanj kolektivne identifikacije, materijalne i kulturne civilizacije čovečanstva... to je istorijski formirana stabilna zajednica nastala na osnovu zajedničkog jezika, teritorije i ekonomskog života, koju prožima svest o zajedničkoj pripadnosti i celovitosti. Ali, ekonomija je najhitniji kon­ stitutivni elem ent... za nastanak nacije je odlučujući razvitak robne proizvodnje, industrije, trgovine, novčanog prometa, saobraćaja, osni­ vanje, ujedinjavanje i proširivanje unutrašnjeg i spoljnog tržišta za slobodnu trgovinu i industriju« (Petar Vlahović, Shvatanje pojmova etnos-narod-nacija u etnologiji. Isto, str. 48). 61

dernom dobu. Znači, ne radi se o pukom »prerastanju« ili »pre­ uzimanju« etničkog u naciju. U naciji se etničko »prerađuje« i to u njegovom »primarnom« obeležju (u krajnjoj liniji, u pro­ dužetku srodničkog, krvnosrodničke veze). To je istorijska pre­ rada ovoga »materijala« koja je otpočela s nastankom naroda. Naravno to ne znači da se etničko, koje menja svoje značenje i sadržaj, posve gubi. Međutim, ovakav odnos prema etničkom umnogome se zanemaruje u onim određenjima koja prenagla­ šavaju »društvenu, istorijsku komponentu« nacije. Brojni autori nastoje da ovu razliku izvedu na osnovu eko­ nomskih činilaca. Surčulija, na primer, razlikuje narod i na­ ciju, pre svega, po istorijskom nastanku povezanom sa jednim novim (kapitalističkim) načinom proizvodnje53. Unutar ovog pravca objašnjavanja razlike između naroda i nacije »najdalje« je, u savremenoj jugoslovenskoj literaturi, otišao D. Atlagić »ekonomizirajući« ovaj odnos, uz, istovreme­ no, potpuno zanemarivanje etničkog. Narod i nacija, po Atlagiću, razlikuju se po unutrašnjoj ekonomskoj povezanosti i jedinstvu u određenim interesima, koji svoju osnovu imaju u ekonomskim odnosima. Potom, »na­ cija po pravilu uspostavlja ili nastoji da uspostavi jedinstvo te­ ritorije i za to postoji kod pripadnika nacije veliki i zajednički interes«; a narod živi rasparčano i sve do buđenja nacionalne svesti ne oseća »potrebu za jednom, svojom zajednicom«. Da­ lje, po Atlagiću, »nikada u istoriji narodi, bolje rečeno pripad­ nici naroda nisu imali osećanje zajedničke sudbinske poveza­ nosti koje je veoma karakteristično za nacije«. »Najodlučniji momenat«, po ovom Atlagićevom razlikova­ nju, je u nastojanju nacije da uspostavlja »jedinstvo svojih gra­ nica, teritorije, svoga jezika, radi obezbeđenja svojih posebnih nacionalnih interesa«. Ovi posebni interesi su izraz ekonom­ ske suštine nacije54.

Živko Surčulija, Isto, str. 126 Isti stav zastupa D. Ičević, po kome je nacija svojevrsno nastavljanje prvenstveno nadgrađivanje i nova sinteza odgovarajućih »nacionalnih zajednica« na određenom stupnju društvene podele rada, industrijskog razvoja u globalno društveno grupisanje na prelazu, barem u klasičnom obliku, iz feudalizma u kapitalizam, ili neposredno, u socijalizam (Du­ šan Ičević, Uvodno izlaganje, Isto, str. 102). 54. David Atlagić, Klasno i nacionalno, »Komunist«, Beograd, 1970, str. 17, 18. 62

Osobeni odgovor na ovo pitanje pružio je Z. Lerotić. Ko­ ren nacije je u postojanju narodnih zajednica koje se definišu građanskim društvom kapitalizma. Nacija izranja kao zajedni­ ca koja nosi, za razliku od naroda, ideju zajednice kao vrednost. Kako je pojam vrednosti istovetan s moći to je i nacija kao zajednica subjekt moći koji unosi u društvo načelo jedin­ stva, celovitosti i samoodređenja. Ideja vrednosti na koju se uzdiže nacija istovrsna je ideji vrednosti imanentne kapitalu kao »vrednosti koja oplođuje vrednost«, ili kao moći koja rađa veću moć. Onaj isti izvor koji čini kapital vrednošću osnovica je i na­ cije kao vrednosnog načela. Kapital je materijalizovani i ovosvetski oblik odnošenja prema životu i prema pitanju smisla života, nacija je ovostrana zajednica ljudi koja sekularizira po­ trebu čoveka za idealnom zajednicom koju Marks naziva »stvarnom zajednicom«. Logika je nacija kao vrednosti da podelu rada u društvu, podelu na političku zajednicu, građansko društvo, stratifikacijski, klasni sastav i povesni identitet naroda, dakle podelu naroda na demos, plebs i etnos, objedini i učini nerazorivom društvenom tvorevinom. Svaki stupanj diferencijacije društve­ nih delatnosti ili svaki razvijeniji stupanj društvene podele ra­ da iziskuje svojevrstan tip i način integracije i međudelovanja socijalno različitih tvorbi i funkcija. Objedinjavanje i integra­ cija delova društvenog života razdvojenih podelom rada mogu­ ći su samo skupinom vrednosti koje nosi zajednica istodobno kao demokratska, pučka i povesno etnička5’. b) U idejno-teorijskim raspravama, a posebno u praktič­ kom odnosu (naročito u političkim borbama) bilo je pokuša­ ja i da se tačno odredi ona »granica« od koje jc jedna zajedni­ ca postala »viši tip« zajednice, to jest nacija. Problem je rešavan na osnovu usvojenih kriterija pri određivanju etničkog, narodnog i nacionalnog. U tim pokušajima utvrđen je »među­ prostor« koji je, često, označavan terminom »nacionalnost«, »nacionalitet« ili »narodnost«. U 19. veku javlja se termin »nacionalnost« koji se, napoleonovskim ratovima, raširio po čitavoj Evropi. U opštem reč-5 55. Zvonko Lerotić, Narod (Narod i nacija, »Kulturni radnik«, Zagreb, 6/ 1981, str. 88, 89); Zvonko Lerotić, Tri bitna aspekta u strukturi narod­ nih i nacionalnih zajednica, Institut za političke nauke Fakulteta poli­ tičkih nauka u Zagrebu, Zagreb. 1984, str. 2, 53, 54, 57, 58. 63

niku francuskog jezika ovaj termin pojavljuje se prvi put 1823. godine, a počev od 1830. ulazi u češću upotrebu36. U praksi upotrebe ovog termina diferenciralo se nekoliko njegovih značenja. Jedno je ono po kojem je »narodnost« (Nationalise, Natio­ nalität, Volkstrum, Fölkerschaft) oznaka za socioetničke celine, koje još nisu kristalizovane u naciju, i to iz najrazličitijih razloga. Ovaj termin se najčešće odnosio na narodne zajednice nastale raspadom Rimskog carstva (476. godine), odnosno oz­ načavao je formacije nastale, u ranom srednjem veku, od ne­ kih »mešavina naroda« koje prethode naciji i, pod određenim uslovima, mogu postati nacija*57. Pojedini autori (na primer, R. Štajnmetr i Župan) ovim ter­ minom obeležavaju »nepolitički narod«58. Međutim, u određe­ njima koji naciju vezuju za državu bit »nacionaliteta« (kao oz­ naka za ono što čini naciju, njen identitet i pripadnost naciji) vezuje se za državu. To je inače praksa u većini država Zapad­ ne Evrope, posebno njihova administrativna praksa (na pri­ mer, u Francuskoj i Engleskoj)59. c) Iz ovog poistovećivanja nacije, čak i naroda, s državom značajnim delom proizlazi i upotreba termina »narodnost«, »nacionalnost«, kao oznake za »nacionalnu manjinu«, što je od nekih autora označeno kao pravi nonsens60. A ukazuje se i na to da ovakva zamena termina ne izaziva samo terminološko-seJO.

U ruskom jeziku, pak. ovaj termin je preveden sa »narodnost« (1834). U ruskom jeziku kao i slovačkom, on označava »narod«, tačnije narod u formiranju. 57. Georges Haupt, Les mancistes face ä la question nationale (Georges Haupt, Michael Lowy, Claudie Weill, Les marxistes et la question na­ tionale, 1848—1914, »Francois Maspero«, Paris, 1974, p. 26); Miklös Molnar, Marx, Engels et politique internationale, »Gallimard«, Paris, 1975, p. 105. 58. Stjepan Ratković, Sta je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str. 82, 83. 59. Dr Josip Gurčević, Nacionalitet s materijalne i formdlne strane, »Sklad“» Zagreb, 1935, str. 4—6, 31; Jerzy Wiatr, Osnovni problemi teorije naci­ je, »Ideje«, Beograd, 6/71, str. 46. 60. Stjepan Ratković, Sto je narod, »Narodna prosvjeta«, Zagreb, 1935, str. 85. 64

mantičke već i predmetne zbrke, sve do praktičnih i političkih nesporazuma61. »Nacionalna manjina« je inače uobičajeni termin u teorij­ skoj literaturi, ali i u političko-programskim dokumentima, po­ gotovu iz oblasti međunarodnog i ustavnog prava. Ovim termi­ nom označava se istorijska kategorija nastala s pojavom naci­ je, kao posledica složene etničke izmešanosti i konkretnih istorijskih okolnosti, među kojima su od posebnog značaja poli­ tički činioci i državno ujedinjenje. Ove grupe ljudi se od drugih pripadnika date zajednice (državno-političke) razlikuju po sopstvenom etničkom ili nacio­ nalnom identitetu. To ne povlači nužno i razliku u političko-pravnom položaju, mada je to, u istoriji, skoro pravilo62. Posebno interesantan primer ovakvog upotrebljavanja ter­ mina »narodnost« pruža nam savremena jugoslovenska društveno-politička praksa kao i deo teorijske literature63.

Jovan Mirić, Sistem i kriza, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1984, str. 91. 62. Albert Masnata, Nationalite et Fideralisnte, »Libraire Poyet et Cie«, Lausana, 1933, pg. 13. Naravno, ima i autora koji prenaglašavaju uticaj političkog. Tako, na primer, D. Brozović smatra da nacionalna manjina postaje političkom odlukom, s tim da manjine ostaju delovi nacije (»matične nacije«) kakvi su bili i ranije (Dalibor Brozović, Diskusija, Klasno i nacionalno u su­ vremenom socijalizmu, II, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 753). 63. Osnovno obrazloženje ovakve zamene termina Suvar, na primer, nalazi u emocionalno-političkom razlogu »osjećanja i tretiranja« pripadnika ovih zajednica kao manjina (Prof, dr Stipe Suvar, Nacije i međunacio­ nalni odnosi, Društveno-politički sistem, »Radnička štampa«, Beograd, 1975, str. 361). No, izgleda da su uzroci i pretpostavke za to mnogo dub­ lje i opsežnije. Među njima su, svakako, sve intenzivnije svođenje nacije to jest naroda a time i narodnosti na političke kolektivitete kao i svo­ đenje celine nacionalne emancipacije na političku i uže državnu, odno­ sno svođenje celine socijalne emancipacije ljudi i njihovih zajednica i društva u celini na nacionalnu emancipaciju. Osnovni klasni nosilac ovog redukovanja odnosno zamene teremina je politička (»nacionalna«) birokratija (na osnovi, međusobnog, političkog kompromisa), a ideolo­ gija njegove podrške i obrazloženja-legitimiranja »birokratski naciona­ lizam«. 65

(3)

MOGUĆE ODREĐENJE NACIJE

Razlikovanje nacije, kao osobene istorijske zajednice ljudi, od naroda kao političke i etničke zajednice, moguće je na osno­ vu utvrđivanja unutrašnjih veza koje ljude povezuju u na­ ciju i razlikovanja ovih od unutrašnjih veza koje postoje u narodu. Pokušaj da ponudim neke elemente mogućeg odgovora na ovo teško i složeno pitanje započeću ukazivanjem da su u teo­ rijskim raspravama o naciji prisutni brojni zabrinjavajući i, istovremeno, smešni prizori koji nastaju otuda što se jezik ne koristi kao sredstvo sporazumevanja. Pojam »nacija« spada u red onih pojmova o kojima ima možda ponajmanje jasnih i teorijski konsekventno izvedenih određenja. Sama reč »nacija« postojala je i pre oblikovanja zajedni­ ce ljudi koja se označava kao nacija u savremenom značenju. 0 ovom postoji relativno široka saglasnost u literaturi. Među­ tim, ozbiljnija razmimoilaženja počinju već kod pokušaja da se odredi vreme nastanka termina »nacija«. Većina autora, či­ ni mi se s pravom, vezuje nastanak ove reći za vreme Rimskog carstva. Ali ima i autora koji smatraju da ova reč nastaje u 16. veku, a da savremeno značenje poprima od 17. veka. »Natio« je reč latinskog porekla, izvedena iz glagola nasci (roditi se), natus (rođen). Dakle, latinska reč »natio« podrazumeva ideju porekla, po svojoj suštini, nezavisnu od individu­ alne volje. Nacija je zajedništvo u smislu da je individua u njoj rođena, i da prihvata njen jezik i običaje. Preko romanskih jezika, zahvaljujući pre svega činjenici da je latinski bio sve do 18. veka zajednički jezik »obrazovanih«, vladajućih klasa u Evropi — ova reč je ušla u internacionalnu upotrebu. »Natio«, u Rimu, označava »tuđe pleme«, odnosno politič­ ki smisao dobija s pojmom »translatio imperii« i utvrđivanjem ko su Rimljani. Nacija je jednaka gensu koji, pak, označava 66

etnos u prelazu u politiku — etnos koji postaje kriterijum za diskriminisanje. Periodu seoba (6—10. vek) sledio je period stabilizacije u kome se razlika između ljudskih zajednica na teritoriji Evrope ispoljavala preko jezika i običaja, a reč »nacija« počinje da označava prirodnu zajednicu koja zauzima određenu teritoriju. Za ovu epohu karakteristično je da je nacija shvatana kao ne­ što različito od vlasti. Nacionalno nije u odnosu sa politikom i njenom utehom. U modernom smislu termin »nacija« upotrebljava se od 14. veka, mada ga upotrebljava i Dante, u 13. veku, označava­ jući grupe stranih trgovaca. A na univerzitetima ovog doba (na primer, u Bolonji, Padovi i Pavii) kao i na koncilima rimoka­ toličke crkve, »nacija« obeležava grupe, uglavnom istog jezika ili teritorijalnog porekla. Univerzitet u Parizu delio se, na pri­ mer, na četiri nacije od kojih prve tri (francuska, pikarska, normanska) posve tačno odgovaraju trima relativno različitim kulturnim i etničkim »profilima« severne Francuske, dok čet­ vrta — »natio anglica«, koja obuhvata Engleze, Nemce i Skandinavce — ističe relativno homogenu osnovu germanskih na­ roda nezavisno od prostorne udaljenosti. A u Italiji tog doba, ovaj termin obeležava regionalno pripadništvo (na primer, »nazione fiorentina«, »nazione milanese«). Od 17. veka, pre svega u Francuskoj, a potom u Nemačkoj i Italiji, termin »nacija« sve više se vezuje za »političko zna­ čenje« i označava one koji vladaju. Tako je on oznaka za »kra­ lja i plemstvo« (mada, na primer, Monteskije upotrebljava termin »nation« i za Jevreje ali i »peuple« za Germane), odno­ sno, pojam i reč »nacija« počinje da se uključuje u državu. Rečnik Francuske akademije iz 1694. godine određuje reč »na­ tion« kao zajednički termin koji označava »sve stanovnike iste države, iste zemlje, koji žive pod istim zakonom i koriste isti jezik«. Međutim, protiv ove nove upotrebe protestovao je Tirgo zahtevajući da se, i dalje, ovom rečju označava »zbir porodica i naroda koji govore istim jezikom«, koje bi trebalo razlikovati od države, odnosno od »naroda nastanjenog na jednoj terito­ riji i potčinjenog jednoj istoj vlasti«. U doba Renesanse, krajem 18. veka, moderna država se uspostavlja na ruinama tradicionalne monarhije, a »nacija« ko­ načno prelazi u oblast ideologije i koristi se kao oznaka za državu, i to za njeno legitimisanje, opravdanje njenog posto­ janja, za potvrđivanje njenih teritorijalnih prohteva i nasto­ janja. 67

Sa nastupanjem Trećeg staleža (na primer kod Didroa u »Enciklopediji«) »nacija« postaje njegova oznaka, da bi se u toku francuske buržoaske revolucije poistovetila sa samom revolucijom (tako se i govorilo o borbi »nacije« protiv kralja), odnosno buržoaska revolucija posve utvrđuje »moderno poli­ tičko značenje« ovog termina. Francuska revolucija je uzela reč »nation« u svoje ruke da bi suprotstavila Treći stalež — ogromnu većinu naroda, privilegovanom plemstvu ili, kako je pisao Sijeyie, samo je Treći stalež mogao da se predstavi, da bude nacija. Istovremeno, označilo je to i da više nema Alzašana, Baskijaca, Bretonaca ili Provansalaca, postoje jedino Francuzi. To je činjenica koja je uticala da Federacija od 14. jula 1790, nasuprot svome imenu, nije bila određena kao federacija — jedinstvo u razlikama — već je proklamovala jedinstvo i nedeljivost nacije. Nasuprot ovakvom preklapanju značenja »nacije« kao dr­ žave i osobene zajednice ljudi, romantizam donosi širu upo­ trebu posebnog termina »nacionalna država« (Stato nazionale) koji se odnosi na ostvarenje nacionalnog principa (principio di nazionalita), a koji je proglašen za najvažniji princip u ži­ votu naroda. Međutim, ova država se ne poklapa s nacijom koja označava moralni i kulturni »identitet«. Ova razlika u značenju »nacije« u Revoluciji i romantiz­ mu ostala je do današnjeg dana. Otuda je i tačna ocena da potpuna »kristalizacija« termina »nacija« i njegove upotrebe, još uvek, nije postignuta. Tako je, na primer, u engleskom i francuskom jeziku uobičajeno da se termin »nacija« upotre­ bljava u »političkom značenju«, pa čak da se, posebno u ame­ ričkoj literaturi, poistovećuje s državom. Ali, ovaj termin ima u engleskom jeziku i sledeća značenja: društvena, istorijska zajednica ljudi sa zajedničkom teritorijom, ekonomijom, po­ sebnom kulturom i jezikom; stanovništvo neke teritorije pod jedinstvenom vlašću, — upravom — »zemlja«, »država«; na­ rod, pleme severoameričkih indijanaca koje pripada nekoj kon­ federaciji, teritorija takvog plemena. Uz terminološku »zbrku« rasprava ove problematike usložnjena je i činjenicom da su se, počev od prvog pokušaja teo­ rijskog određenja nacije (Paskal Mancinija, profesora među­ narodnog prava u Torinu, 1851. godine), namnožile brojne de finicije nacije. Postojanje mnoštva definicija rezultat je i »jezičkih običaja«, odnosno terminoloških problema i »zbrka«, ali i, što je i važnije, stvarnih teškoća u definisanju nacije i 68

države usled raznorodnosti, raznovrsnosti i složenosti njihovog sadržaja. Radi se o protivurečnostima samog (naučnog) mišljenja, a pre svega o različitosti metodoloških pristupa u istraživanju nacije, kao i o drugim brojnim razlozima sadržanim u prirodi novovekovne nauke, naučnog mišljenja. U pitanju je, najpre, »sklonost« ka sveopštem definisanju i verovanju u mogućnost stvaranja sveobuhvatne (od koje ne bi bilo nikakvih izuzetaka, ni u teoriji ni u praksi) i opšte prihvaćene (kao jedino istinite) naučne definicije. No, ovaj napor je bitno ograničen već sa­ mom disciplinarnošću (a time i predmetnom i metodskom zatvorenošću) ovog mišljenja, što kao rezultat ima naglašava­ nje samo pojedinih od elemenata i njihovo objašnjavanje u strogo određenim okvirima date naučne discipline; čak i pored svesti o postojanju i drugih »elemenata«. Brojne postojeće definicije samo potvrđuju da je nacija komplikovana socijalna pojava i da suštinske razlike u teoriji nastaju uglavnom onda kada se postavi pitanje kako odrediti, ispitati i utvrditi »unutrašnje veze« koje ljude spajaju u nacio­ nalnu zajednicu. To i jeste bitan element određenja svake dru­ štvene pojave, te i nacije. Zadatak je kritičkog mišljenja i re­ volucionarnog angažmana upravo to da rešava taj težak pro­ blem i to tako što će barem stvoriti zajedničku »gramatiku — sintaksu«, odnosno neophodno potrebnu saglasnost oko najopštijeg »teorijskog okvira rasprave«. To se ne može uraditi ako se o naciji govori kao o kategoriji razumljivoj samoj po sebi. A upravo je ovakav govor izrazitiji ukoliko se u teorij­ skom promišljanju ide dalje od konkretne društvene strukture i ukoliko se više govori o »idealnim tipovima«. Odatle sledi pouka o neophodnosti relativizovanja važenja ma koje defini­ cije nacije, a da se, pri tom, ne ode u drugu krajnost. Ukoliko bi se odustalo od pokušaja da se odredi nacija, izazvala bi se potpuna zbrka, odnosno onemogućilo bi se njeno proučava­ nje, saznavanje. I u savremenoj društvenoj stvarnosti u Jugoslaviji poli­ tička praksa, a sve više i celina društvenog života i svesti, te i teorijska misao, susreću se s problemom koji nastaje otuda što država guta naciju i društvo. Pri tome se, umnogome, samo nastavlja proces u kojem država, posebno posle francuske re­ volucije, »konfiskuje« pojam nacije, naslanjajući se na promenu nastalu u 18. veku, u kojoj, pak, nacija zauzima mesto reči »populus«, kao oznaka za pripadništvo političkoj grupi. Istovremeno, dolazi i do svojevrsnog »pomeranja« u značenju 69

reci država, tako da se, danas, često, »nacionalna država« poistovećuje s celinom pojma »država«. Na to utiče i pojačanje mita nacionalne države kao i šire­ nje uticaja principa nacionalnosti shvaćenog kao zahtev da svaka nacionalna grupa mora da se konstituiše u posebnu dr­ žavu. Uz to, povezivanje države sa borbom za nacionalnu sa­ mostalnost, kao i za nacionalizam, uporedo sa osvajanjem i proširivanjem teritorija pojedinih nacija (uspostavljanjem ve­ likih imperija, kolonijalnim i imperijalističkim osvajanjima, imperijalizmom), daju državi, kao prividno objektivnom ali i zvaničnom izvoru tih tendencija, jednu vrstu mistike i mi­ sticizma. Nacije izrastaju u zemaljsko božanstvo — potpuni i sveti egoizam, koji se koristi političkom moći da bi naru­ šio stabilne odnose među narodima, a država, poistovećena s nacijom, nastoji da postane totalna. Razgreva se, na taj način, volja za moć i nastojanje države da snagom zakona iz­ razi tip i genij nacije, postajući, tako, kulturna, ideološka, cezaro-papska, totalitarna država. Sve to dovodi i do pojednostavljenja i svođenja složenih odnosa nacija—klasa ili država—klasa, odnosno država— nacija, na šemu koja je, inače, dugo dominirala i u marksiz­ mu, a koja sve svodi na posmatranje dva principa u sukobu: nacionalnog i klasnog. S obzirom da ovakvo redukovanje i etatizovanje zamagljuje problem i onemogućava njegovo celovito saznavanje, teorijsko poimanje odnosa nacije i države postav­ lja zahtev za prevladavanjem etatističke logike, to jest znanja koje je u službi političke moći. Da bi se mišljenje i praktična aktivnost oslobodile tog čvrstog, krutog i uskog okvira države i etatizma mora se oživeti ona bogata linija neetatističkog poimanja nacije. To, za­ pravo, zahteva traganje za određenjem nacije kao bogatog to­ taliteta. Između ostalog, to znači i potrebu da se kritički ra­ zobliči svođenje nacije na neke njoj slične pojave. Ovaj put može ići i od rasprave o pojedinim »konstitutivnim elementi­ ma« ali mora voditi utvrđivanju veze među ovim elementima, to jest biti nacije. Prirodna, to jest biološka uslovljenost različitosti grupa unutar ljudske vrste predstavlja realnu činjenicu. Ali, to ne daje za pravo onima (to jest rasističkim teorijama) koji u ovo­ me traže oslonac za društvenu neravnopravnost pojedinaca ili grupa a ni za deobu jedinstvene ljudske vrste. Zapravo, svi u savremenosti postojeći ljudi čine jednu grupu, vrstu — homo sapiens, po zoološkoj klasifikaciji. Jedinstvo vrste objašnjava 70

i činjenicu sličnosti rasa, u poređenju s kojom su rasne razlike, u biološkom ili antropološko-fiziološkom pogledu, drugostepenog značaja. Uz to, nijedna ljudska zajednica nije potpuno ge­ netski zatvorena. Stupanj genetičkog otvaranja promenljiv je zavisno od zajednice, i za svaku od njih, zavisno od epohe i od uslova u kojima živi. Najopštije, moglo bi se reći da je različitost ljudskih po­ pulacija rezultat biološke i kulturne evolucije i da se čovekova pojava i opstanak vezuje, u krajnjoj liniji, za rad — moć nad prirodom. To je stoga što genetski sastav sam po sebi nije mo­ gao osigurati opstanak vrste, odnosno genetički i kulturni na­ predak podstiču jedan drugog. Istorija čovečanstva bitno je različita od zoologije, a i istorija rasa nije sve. Otuda nije moguće govoriti o inferiornosti odnosno superiornosti jedne ili druge rase. Rasne razlike se ne poklapaju sa nacionalnim, religioznim, jezičkim i kulturnim razlikama, iako je u teoriji rasprostranjeno i stanovište poistovećenja, brkanja rasnog i nacionalnog, a brojna su i određenja nacije koja su »na pola puta«. Tačno je, međutim, da rasna pripadnost — u smislu posedovanja određenih, istih ili sličnih, nasleđenih i naslednih crta koje se zasnivaju na zajedničkom poreklu — dovodi do stvaranja zajednice, do subjektivnog osećanja pripadništva jednoj zajednici i zajedničkim obeležjima, posebno ako se pojedinci raznih rasa, lokalno povezani ili susedi, udružuju u cilju nekog (naročito političkog) zajedničkog delanja ili ako je zajednička sudbina pripadnika iste rase ve­ zana sa nekom suprotnošću protiv očigledno različitih grupa ljudi. Na primer, rasno sukobljavanje koje je povezano s na­ cionalnim mnogo je žešće i često vodi do istrebljenja pripad­ nika druge rase, odnosno druge nacije. No, baš zbog preplitanja neophodno je njihovo razlikovanje. Retko se koja nacija može pohvaliti »čistom krvlju«. Ovo naročito vredi za one evropske nacije čiji se političari inače najviše pozivaju na rasni momenat. Pojam rase može se pro­ tegnuti i na više nacija koje, uprkos svom zajedničkom ras­ nom poreklu, mogu biti više tuđe jedna drugoj nego rasno udaljenije nacije. Kada bi se i pojam nacije određivao prema kriterijumu srodstva onda bi ispalo da nacija postoji otkada i konglomerati zajednica po krvi. Međutim, istorija pokazuje da to nije tačno i da nacionalna pripadnost ne počiva na zajed­ nici po krvi. Iako geografska povezanost može biti od, prevashodno po­ srednog, uticaja na povezivanje ljudi u naciju, a određena te71

rito rij a koju zaiposeda data grupa može, vremenom, postati ono s čime se grupa vezuje i jedan od elemenata materijalnog određivanja i uokviravanja grupa, odnosno »životni prostor« koji se brižljivo čuva i brani, prenaglašavanje ovih činilaca do­ vodi samo do nemogućnosti određenja nacije kao i do nemo­ gućnosti da se odredi stvarni značaj, na primer, teritorije za naciju i državu. Nastanjenost na jedinstvenoj, kompaktnoj nacionalnoj te­ ritorija koju zaposeda data grupa može, vremenom, postati janje određene nacije, odnosno jedan od osnovnih uslova na­ cionalne egzistencije. U principu, sve nacije zaposedaju odre­ đenu teritoriju. No, više nacija može živeti na jednoj teritoriji ili, izvesno vreme, bez fiksirane teritorije. Međutim, najveći broj nacija koje ne uspeju da osiguraju vlastitu teritoriju biva asimilovan od strane stanovništva među koje su se nastanile. Teritorija predstavlja područje neophodno za demografski razvoj grupe a njena sadržina garantuje neophodno potrebnu ishranu. Takođe, ona igra značajnu ulogu i na ekonomskom planu, posebno u rešavanju problema kontrole izvora primar­ nih sirovina i energije, koje su osnova za ekonomski i ukupni društveni razvoj. Nacionalna teritorija, prostor, može se pojmiti samo kao rezultat prirodnih, geografskih, ali i, prevashodno, kao rezul­ tat dejstva brojnih istorijskih »faktora« (na primer, istorijski stupanj razvitka rada; stupanj društvene podele rada; način proizvodnje i saobraćaja; ratovi i si.). U tom smislu je i teri­ torija (na primer feudalnih država i državica, a naročito centralizovanih feudalnih monarhija) istorijski zatečeni, odnosno realno postojeći i delujući uslov pri nastanku i razvitku nacije. A nastajanje nacionalne države često je teritorijalno prekraja­ nje tržišta. Ali, tržište nije puka teritorija već apstrakcija koja označava odnos između proizvodnje i potrošnje. Nacionalna teritorija nema ništa zajedničko ni sa zavičajnošću zemlje, jer je bitno politička. Moderna država (njeni aparati — vojska, škola, centralizovana birokratija, zatvori itd.) materijalizuje prostornu matricu čije granice predstavljaju konture materi­ jalnog prihvatanja i učvršćivanja moći. Zato je moguće tvrditi da je nacionalna teritorija etatistički odsečak (prostornog) vr­ šenja vlasti. Pojmom »nacionalni karakter« u teoriji se izražavaju etni­ čke i kulturne osobenosti određene nacije. To je, umnogome, hipotetičan pojam, jer teško je govoriti o tipičnoj ličnosti (Italijanu, Englezu ili Francuzu) van društvenog konteksta. Odno­ 72

sno, nacija jc kolektiv sastavljen od ljudskih individua od kojih svaka ima izvesne suštinske potrebe koje se mogu zadovolja­ vati u zajednici ljudi, te i u naciji. Društvo utiče na htenja individue od njenog detinjstva i propisuje joj kriterije moral­ nog i društvenog, pa i pojedinačnog, vladanja, ponašanja, akti­ viranja. Nacionalnost je, pak, jedan od bitnih konstitutivnih elemenata društva i čovekove ličnosti. Moć nacije, odnosno na­ cionalne zajednice, u stvaranju i oblikovanju karaktera i misli njenih članova nije ništa manja od moći prethodnih zajednica. To je zato što su razvoj društva i razvoj pojedinca međusobno uslovljeni a pojedinac je pripadnik društva. Nacionalni osećaj i nacionalna svest u najopštijem znače­ nju su zajedničko osećanje, odnosno saznanje pripadnika date nacije o pripadnosti naciji i njihova orijentacija na održava­ nje i izgradnju nacije kao samostalne društvene celine. Nacionalno osećanje je ne samo internalizovano već i (po­ litički) svesno pripadanje određenoj nacionalnoj zajednici. Na­ cionalno osećanje nije čoveku urođeno, ali postoje neke opšte ljudske karakteristike koje omogućuju njegovu egzistenciju. Od ovih karakteristika najznačajnija je, svakako, potreba čoveka da živi u zajednici. A odnosi ljudi, uvek, u sebe uključuju i izvesna osećanja. Kohezija, integracija, jedinstvo grupe i zajednice zavise umnogome od osećanja koje njeni članovi gaje jedni prema drugima. Ljudi se odista grupišu oko zajedničkih ideja i ose­ ćanja (nacija, religija, otadžbina, novac). A regionalni, ekonom­ ski, kulturni i istorijski određeni uslovi postojanja određenog kolektiviteta ili nacije utiču da se, vremenom, stvara osećanje zajedništva kod članova zajednice i to je »nacionalno oseća­ nje«. Ono nije, samo, direktan odraz materijalnih okolnosti u kojima je nastalo, jer, vremenom, poprima samostalno posto­ janje i, tada, može postati snažno sredstvo podizanja i svrsta­ vanja ljudi u njihovom delovanju. Nacionalno osećanje nastaje s nacijom, u građanskom smi­ slu. Zato je ono doživljaj jedne nove zajednice, povezanije i pravednije. U tom smislu ono je i izraz ekspanzije humanosti. Istovremeno, nacionalno osećanje se, pre svega pod domina­ cijom privilegovanih klasa, izrođava u mržnju prema drugim nacijama kao i u mržnju prema vlastitom narodu, prema puku i proletarijatu. Nastanak nacije nerazdvojivo je povezan s postojanjem nacionalne svesti. Najopštije, moglo bi se reći da svest dovr­ šava konstituisanje nacije. Nacija i nacionalna svest su isto73

rijske kategorije koje nastaju i razvijaju se pod raznovrsnim i međusobno isprepletenim uticaljnma 'kulturnog, političkog i ekonomskog karaktera. Međutim, kristalizovanje zajedničkih ekonomskih, političkih i kulturnih interesa na pretežno etnički srodnom tlu, u okviru jedne jedinstvene države, odlučujući je uslov uobličavanja nacije i nacionalne svesti. Osobenost dru­ štvenog bića svake od nacija ne može a da se ne izrazi i kroz duhovni život pripadnika nacije. To nacionalnoj svesti daje određenu vrednost i uslovljava njene osobene crte. Jednom rečju, u nacionalnoj svesti sadržan je celokupni život nacije. Nacionalna svest je sredstvo integracije, društvene homo­ genizacije, ali i održavanja prevlasti manjine nad većinom u naciji, društvu i državi. Uloga nacionalne svesti je, u isti mah, i pozitivna i negativna, revolucionarna i konzervativna, velika po zadivljujućim potezima ali i po krvavim strahotama. Religija, a posebno veroispovest, odista jeste jedan od zna­ čajnih činilaca nacionalnog opredeljivanja i razdvajanja naci­ ja, posebno u uslovima zaostalosti i konzervativizma sredine u kojoj se, i inače, religiji pridaje veći značaj nego drugim či­ niocima nacionalnog zajedništva; u uslovima slabo razvijane nacionalne i dominantne religijske svesti i osećanja i, zatim, u uslovima nedovoljne snage svetovnih političkih činilaca ili nji­ hovog »oslanjanja« na političko delovanje crkve itd. No, i po­ red u istoriji potvrđene povezanosti i isprepletanosti religije i nastanka i razvitka nacije, činjenica je da religija, nikada i nigde, nije bila krajnji, odlučujući činilac, nastanka i razvitka nacionalne svesti. Ipak, religija i nacija su dve različite društvene pojave me­ đu kojima se uspostavljaju brojni i raznovrsni odnosi koji su od značaja za određenje nacije. Zato, nije opravdano svoditi naciju na religiju niti religiju na naciju. Njihov odnos je, ipak, samo odnos međusobnog uticanja i prožimanja, ali ne i poistovećivanja. Jezik je jedno od bitnih polja i sredstava čovekovog po­ tvrđivanja, povezivanja (saobraćanja) i življenja u zajednici. U tom smislu on je obeležje individue, zajednice ljudi i ljudskog roda u celini. Jezik je i stvarno postojeći, delatni činilac u osećanjima onih koji govore, veza koja ujedinjuje članove grupe, zajednice. Jezik je simbol, ali i zaštita zajedništva u naciji. On je najuočljiviji znak razlikovanja od drugih nacija i spajanja u naciju. Jezik je, dakle, nacionalno obeležje i značajan činilac određenja nacije. Ali, jezik je samo jedan od momenata egzi­ 74

stencije čoveka i nacije ali ne i sveodređujući činilac. Takođe, ni sam jezik nije određen, ograničen nacionalnim okvirom. Nacionalni jezik razlikuje se od dijalekta, narečja. On je u odnosu na dijalekt sredstvo saobraćanja ljudi u širim zaje­ dnicama. Zatim, u naciji su se umnožili i različiti nivoi saobra­ ćanja — »sfere upotrebe jezika« (književnost, javni — »službe­ ni« i privatni odnosi itd. itd.). To iskazuje i društveno-ekonomsko utemeljenje nacionalnog jezika, u krajnjoj liniji, u kapita­ listički način proizvodnje. Međutim, za nastanak i održavanje, razvijanje nacionalnog jezika potrebno je i delovanje instituci­ ja kakve su na primer država, crkva, škola itd. Sam proces unifikacije jezika i njegovog pretvaranja u nacionalni, književ­ ni jezik išao je putem stvaranja jednog ili više standardnih je­ zika. Otuda je u teoriji i prihvaćena tvrdnja da nema nacije bez (jednog ili više) standardnog jezika. To ne znači da je stan­ dardni jezik jedini jezik date nacije, već da je osnovno sred­ stvo nacionalne komunikacije u javnom i kulturnom saobra­ ćaju. Jezik je, zavisno od okolnosti, sredstvo saobraćanja me­ đu pripadnicima određene nacije i njihove integracije u naci­ ju, ali može biti i sredstvo dezintegracije nacije ili denaciona­ lizacije odnosno nacionalne asimilacije jedne nacije od stra­ ne druge nacije. Istovremeno, jezik je, kao i svako drugo na­ cionalno obeležje, i mogućnost da se čovek uzdigne iznad sku­ čenog nacionalnog stanovišta. U teoriji postoji široka saglasnost da nacionalna kultura utiče na nastanak i razvitak određene nacije, to jest stvaranje zajedništva ljudi u datoj naciji, kao i da je sama nacionalna kultura proizvod života i rada ljudi u datoj zajednici — naci­ ji. U tom smislu nema nacije bez određenog jedinstva kulture a sam pojam nacionalna kultura neodvojiv je od pojma nacije. Nacionalna kultura obuhvata u sebi sve ono što stvaraju pri­ padnici određene nacije. To je način življenja u okviru odre­ đene nacije. Ona obuhvata »materijalnu« kulturu (agrikulturu i slično), ali i brojne istorijske činioce, tradiciju, običaje, nau­ ku, umetnost, filozofiju, religiju, moral i uopšte celinu »duhov­ nosti« jednog naroda. Nacionalna kultura je krajnje složena i unutar sebe protivrečna celina. Posebnu crtu njenoj složenosti i protivurečnosti daje povezanost prošlosti, sadašnjosti i bu­ dućnosti. S tog stanovišta nacionalna kultura je ukupnost ne­ prekinute aktivnosti niza generacija, reprodukcija i unapređe­ nje kulturnih vrednosti kao kohezionih činilaca zajedništva. Nacionalna kultura obuhvata nataloženu kulturnu baštinu stvo­ 75

renu u prednacionalnim (etničkim, društvenim) zajednicama. Ona, u tom smislu, prethodi nastanku nacije doprinoseći nje­ noj individualizaciji, personalizaciji i homogenizaciji, popri­ majući, istovremeno, i sama nacionalno uobličenje. Formiranje posebnosti nacionalne kulture omogućava ve­ ću stabilnost nacionalnog individualiteta i veću povezanost na­ cije sa svetom, kroz davanje i preuzimanje, primanje kulturnih vrednosti. Sastavni deo ovog procesa je i uspostavljanje kul­ ture kao posebne sfere društva u kojoj se određene društvene snage i institucije trajno angažuju na stvaranju, održavanju i razvijanju nacionalne kulture i individualiteta. Nacionalna kultura može ostvariti svoj svestrani razvitak, uspon i napredak samo kada se svojim stvaralaštvom uklapa u opšte kulturno stvaralaštvo čovečanstva i ako se neprekidno »prožima« s vrednostima toga stvaranja. Proces univerzalizacije prati simultani proces individualizacije kulturnih vredno­ sti. Nacionalna kultura, i u času kada se rađa nacija, izražava i univerzalne a ne samo posebne, nacionalne vrednosti. A bitan uslov svestranog otvaranja, približavanja i »prožimanja« naci­ onalnih kultura je njihov slobodan razvitak. To podrazumeva, pre svega, ekonomsku i političku ravnopravnost ljudi i nacija. Nacionalni pluralitet i razlike bitan su činilac istorije. A nacionalni činioci ne proizlaze iz neke unapred determinisane »prirode« određenog naroda nego iz njegovog istorijskog raz­ voja. Uticaj istorije se posebno oseća kroz ekonomske, ideološ­ ke, kulturne i ostale strukture čijem je oblikovanju pridonela. Zato, nacija, kao istorijska kategorija, mora da se definiše i istorijski. Veza istorije i oblikovanja, održavanja i razvoja nacional­ nog identiteta ispoljava se i u ogramnom značenju svesti o istoriji. Istorijska svest i uopšte spoznavanje istorije, utiču na povezanost u naciji. Ne vezuju samo određene objektivne pret­ postavke ljude u određene nacionalne zajednice, već moraju postojati i određene ideje o toj zajednici, koje su u istoriji ute­ meljene. Tu je posebna uloga nacionalne istorije u traganju za temeljnim »dokazima« nacionalne izvornosti. Kao jedan od os­ novnih zadataka nacionalne istorije pojavljuje se omogućava­ nje kontinuiteta između generacija, odnosno uspostavljanje nacionalne zajednice u njenom celovitom i kompleksnom obi­ mu. Ona može i da podstiče nacionalnu svest koja se, potom, politički usmerava na teritorijalne zahteve d oblikovanje držav­ nih granica. Ali, ona često potencira i sporove među nacijama ili je ishodište međunacionalnih sukoba. 76

Posebno značajno mesto u oblikovanju istorijske svesti pripada državi, koja pokušava da od istorije načini doktrinu kojom bi obznanjivala svoju slavu i sjaj, opravdala svoju »le­ gitimnost« i pretenzije, i podsticala lojalnost i patriotizam, spremnost na žrtvovanje i moć otpora, ukazujući mlađim ge­ neracijama na ugled junaštva i heroizma iz prošlosti, stvarne ili prilagođene potrebama trenutka. Uopšte, u svetu politike, u svetu naše današnjice nametnu­ le su se dve »odlučujuće sile« — organizovana državna sila i neorganizovana sila narodnih masa. Pri tome, kao da se drža­ va sve više nameće kao odlučujući protagonista istorije, i u tom nastojanju ona se pridružila i, na kraju, podredila naciji. Zapravo, država i nacija, u dosadašnjoj istoriji (»carstvu nuž­ nosti«), imaju isti koren i isto osnovno usmerenje — održati narušeno jedinstvo društva, da bi mu se omogućilo da, u datim istorijskim okvirima, uopšte, opstoji, proizvodi. Mada je »pro­ tagonista«, »motor« razvoja društva, država (kao ni nacija) ni­ je stvarni subjekt stvaranja istorije koja je proces klasne bor­ be. Dosadašnji tok istorije potvrdio je poimanje nacije kao to­ taliteta. Nacija je, u ovom poimanju, odrediva i kao politička zajednica, »politički narod«. Nacija povezuje individue dajući im širi, društveno-politički identitet. Ona je političko ispoljavanje odnosa između individua, uspostavljenih, u krajnjoj liniji, u procesu rada, odnosno proizvodnje i reprodukcije života. Na­ cija je politički izraz istorijski nastalog i u istoriji utemelje­ nog zajedništva ljudi zasnovanog na otuđenom radu. Zapravo, ukoliko se želi da se i nacija odredi po onome što ona u društ­ venoj stvarnosti odista jeste, onda je ona društveni, istorijski proizvod čiji se temelji nalaze u razvitku rada. Nacija je društveno-istorijski proizvod a ne prirodna struktura. Prirodne veze (geografske, krvno-srodničke i si.) po­ tisnute su u drugi plan. One ostaju samo u onoj meri u kojoj je to neophodno za reprodukciju čoveka kao čoveka (porodica i si.). Društvene (ekonomske, političke i slične) veze (u naciji) postaju dominantni osnov zajednice. Dakle, nacija je istorijski oblik društvene zajednice ljudi vezan za specifičnu epohu raz­ vitka rada u kojoj (zajednici) su ljudi povezani pre svega dru­ štvenim (ekonomskim i političkim) vezama. Veze među individuama uspostavljaju sc po logici nacionalno-ekonomskih interesa. Nacija je društvena zajednica lju­ di u kojoj se radi i razmenjuje na istorijski specifičan način. Ona je ukupnost proizvodnje u jednom određenom, »nacional­ nom«, okviru. 77

Nacija je, dakle, objektivno postojeća društvena tvorevi­ na. Ona je proizvod dugog istorijskog razvitka, koji je uslovljen i ranije postojećim činiocima (prirodno-srodničke i etnič­ ke veze, tlo, geografska sredina i si.) ali i aktivnošću ljudi i nji­ hovih kolektiva koja se ispoljava u istoriji, ekonomiji i kulturi zajednice. U stupnju razvitka rada vezanom za istorijski specifičan način proivodnje (proizvodnju za tržište) je podloga nastanka nacije. Rad određuje oblik zajednice ali je i sam zajednica. I to ona »stvarna«, »istinska« zajednica ljudi. Nisu u pitanju ljudi »kao takvi« niti, na primer, ljudi — Srbi »kao Srbi«, već je pi­ tanje o vezama među stvarno postojećim i delatnim ljudima, o onome što ih čini zajednicom — nacijom, što ih određuje i kao Srbe. A to je rad koji primarno određuje ljude i njihove veze u naciji. Nacionalna povezanost je izvedena zajednica. U svom primarnom određenju ljudi su najamni radnici, privatni vlas­ nici, intelektualci itd., u izvedenom određenju oni su Nemci, Francuzi, Englezi, Poljaci, itd. — pripadnici nacije. Nacija je, iako izvedena, ipak stvarna — objektivno, realno postojeća za­ jednica, to jest istorijski oblik ljudske zajednice koji odgova­ ra građanskoj, kapitalističkoj epohi razvitka rada. Nacija na­ staje na odgovarajućem istorijski ostvarenom stupnju razvitka proizvodnih snaga — kapitalističkoj podeli rada i kapitalistič­ kim proizvodnim odnosima. Jednom uspostavljeni oblik zajednice utiče, sa svoje stra­ ne, na rad i na stvarno delatne individue koje sačinjavaju datu zajednicu proizvodeći način života, navike, običaje pa i odnose uzajamnog života koji odgovaraju određenom načinu proizvod­ nje, odnosno postignutom stepenu razvitka rada. Nacija, kao istorijski oblik zajednice ljudi, na jezičkom, kulturnom, poli­ tičkom, ekonomskom i sličnom planu integriše ljude, koje raz­ bija i razdvaja kapital. Na taj način nacija fiksira i jača sam kapital. Nacija se pojavljuje kao oblik garantovanja onog mi­ nimuma interesa individua, klasa i socijalnih slojeva koji je neophodno potreban baš vladajućoj klasi, i to kao konsensus u borbi za vlastitu političku suverenost u naciji, ali koji je po­ treban i svim drugim delovima zajednice radi obezbeđenja uslova neophodnih za proizvodnju i reprodukciju života. Nacija, na datom istorijski dostignutom stupnju razvitka rada i dru­ štva, zadovoljava čovekovu potrebu za zajedništvom. Nacija je neophodna i kao oblik političke strukture kapitalističke gra­ đanske epohe. To je čini stabilnom zajednicom i samo u tom smislu organskim entitetom. Ali, ona nije i homogen totalitet, 78

već poprište sukoba različitih interesa — poprište klasnih bor­ bi. Nacija je unutar sebe razdeljena zajednica. Ona je, istovre­ meno, homogeniziranje ali i deljenje ljudi po raznim osnova­ ma: klasnoj, etničkoj, teritorijalnoj, lokalnoj, regionalnoj, sta­ rosnoj i polnoj; po individualnim sudbinama, stvaralaštvima i životima itd. No, nacija je šira zajednica ljudi od klase. Isto­ vremeno, ona je i način, sredstvo vladajuće klase da objedini razbacane atome, da ih upregne u kola proizvodnje i življenja na kapitalistički i birokratsko-socijalistički način — da ih, u krajnjoj liniji, potčini eksploataciji. Nacija je, ovde, jedan od »makrokosmosa« — jedan od oblika, načina okupljanja razba­ canih pojedinaca. Nacija omogućuje povezivanje antagonistič­ kih i suprotstavljenih »elemenata« (klasa, slojeva) u zajednicu proizvodnje i reprodukcije celine života.

79

NACIJA I »IZMI<

1

( )

NACIONALIZAM

(a) ODREĐENJE, KORENI I OBLICI ISPOUAVANJA NACIONALIZMA I u najranijim određenjima »nacionalizam« ima razna znače­ nja, ali je ipak ovim određenjima zajedničko da se nacionaliz­ mu pridaju vrednosno pozitivna značenja koja se neposredno izvode iz nacije i nacionalnog osećanja. Zapravo, »nacionali­ zam« označava: nacionalni karakter ili »nacionaliltet«; osećanje privrženosti naciji i zastupanje njenih interesa; nastojanja, želje da se ostvari nezavisnost i ujedinjenje nacije; politički program nacionalnog okupljanja i oblik organizacije; proce­ se formiranja nacija u istoriji; učvršćivanje nacije u jedno po­ litičko jedinstvo i izgradnju modernih institucija nacionalne države; jačanje svesti o naciji i političku filozofiju nacionalne države; odgovarajuće političke partije; stavljanje sopstvene na­ cije iznad ostalih nacija i isticanje »posebne misije« koju ova nacija, ostvaruje; doktrinu o svetoj (božanskoj) izabranosti na­ cije itd. Za ovu grupu određenja karakteristično je da povezuju na­ cionalizam i nacionalno osećanje, čiji se prvi nagoveštaji pojav­ ljuju u određenju zajedničkih interesa i saradnje studenata jedne »nacije« naspram profesora Lajpciškog ili Praškog uni­ verziteta, u 15. veku. Ovakvo određenje nacionalizma uvršćuje i Hubnerslov »Staats-Lexicon« (1704. godine)1. Međutim, već u »Oxford English Dictionary« (1836. godine) nacionalizam se određuje kao doktrina po kojoj je neka nacija objekt posvećenog izbora. A 1844. on je određen kao sinonim za »nationality« odnosno označava: nacionalni žar, revnost, i nacionalnu individualnost. (Antony D. Smith, Theories of Nationalism, »Harper Torchbooks« New York, 1972, pp. 167). 83

U Robertsovom »Dictionnaire Alphabetique« »nacionali­ zam« je određen kao egzaltacija nacionalnog osećanja (senti­ menta); odnosno, pasionirano prihvatanje (nastavljanje) svega onoga što čini osobeni karakter, tradiciju nacije kojoj se pri­ pada, često praćeno ksenofobijom i određenom voljom za izo­ lacijom; i, kao doktrina, podiČki pokret, koji za jednu nacio­ nalnost zahteva pravo da formira manje ili više samostalnu, autonomnu naciju. U ovu grupu spadaju i određenja nacionalizma koja daju osnivači nacionalističke ideologije (doktrine). Jedan od njih je i Henrih fon Trajček koji se opredeljuje za Listovu antiindividualnu ekonomiju koja sadrži patriotske strasti i određenost ekonomskog života od političkog života, tačnije od organiza­ cije i snage države. Nasuprot »apstraktnom« individualizmu, Trajček naglašava živu istorijsku svest, čiji su protagonisti dr­ žave koje imaju konkretnu individualnost, svoje »ja« i, u sebi, svoj cilj. Kako su države u stanju međusobnog nadmetanja i latentnog rata, dužnost im je da se organizuju primereno posto­ jećem stanju i da na svom čelu imaju stvaraoce poput Bizmarka, Fridriha Velikog, Lutera itd. Pod zahtev za uništenjem »praznih apstrakcija« Trajček podvodi i uništenje apstrakcije nacionalnosti, jer ova bi mogla biti činilac sloma uređenih državnih poredaka, prepreka poli­ tičke — državne volje2. Politička državna volja je u prvom pla­ nu a nacionalnost u podređenom položaju. Ono što je autohto­ no nacionalno to je superiorno prema svemu što se od njega odvaja (buržuj, radnik). I istorijski heroj može to biti samo ako izražava ovo autohtono nacionalno. S ovog stanovišta posmatrano Napoleon, Valenštajn ili brojni drugi »nacionalni he­ roji« i »zaslužnici« tek su puki pustolovi. U državi vladanje, po Trajčeku, pripada aristokratiji, jer i njena superiornost nad buržoazijom odgovara superiornosti seljaka nad radnikom (tako oživljava stari motiv »zdravog se­ la«). Iz Trajčekovog snažnog nacionalizma proističe i antise­ mitska crta — Jevreji su strano telo u naciji zbog njihove »ras­ ne nadutosti« i zbog jakog trgovačkog i finansijskog instinkta, L'

Ovo je, zapravo, neposredna posledica antinapoleonovske reakcije; do­ življavanja načela nacionalnosti iz stvarnosti italijanskog i nemačkog ujedinjenja u kojoj ono nije ništa čvrsto; uviđanja da postoje države koje teže da se prošire i preko svojih nacionalnih zahteva, te im se načelo nacionalnosti postavlja kao činilac prisile nad voljom onih na­ roda koji bi želeli da budu u mnogonacionalnoj državi (kako je pisao i Lord Ekton). 84

koji je po svojoj prirodi nadnacionalan. Jedini lek protiv ove opasnosti je nacionalni ponos koji bi odbio sve što je strano nemačkoj naravi. Gde god postoji jevrejska nečistota, Nemac treba da se udalji i da se navikne da otvoreno kaže istinu3. Moris Bare polazi međutim, od bioloških predstava o taj­ nom razumu i uzvišenoj filozofiji Francuza. Nacionalista je, po njemu, onaj Francuz koji ima svest o svojoj naciji. Cisti naci­ onalizam je prihvatanje determinizma, određenosti čovekovog položaja u svetu; spoznavanje postojanja i stalno dostizanje »stajne tačke«, to jest istine, koja je polazište ljudskih veština, politike i svih aktivnosti. Nacionalizam je neophodnost savremenih društava. On omogućava da se sve sudi prema Francuskoj. Nacionalizam po­ tvrđuje afinitete, bliskost između ljudi koji se rađaju i umiru na istoj zemlji i prisutnost potpunog francuskog života u živo­ tu svakog pojedinca. On je protekcionizam — briga o velikim interesima otadžbine4. Na političkom planu nacionalizmu kao prirodnoj slobodi pojedinca suprotstavljaju se finansijski kapital i centralizovana država5. »Prirodno pravo«, postavljeno Revolucijom6, oslobodilo je ljude od »istorijskog ugovora« starih kasti a slobodni ljudi spontano su odlučili da se grupišu u zajednicu, supstituišući ta3.

Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb, 1982, str. 303—307. 4. Maurice Barres, Seines et doctrines du nationalisme, 1, »Librairie Pron«, Paris, 1925, pg. 10, 11, 13, 177, 178, 188—189, 200. 5. Zato se Bare zalaže za okretanje »živućoj stvarnosti nacije« u kojoj Francuska sa svojim pokrajinama pretpostavlja lepotu brojnih oblika koji se spajaju u celinu. Bare smatra da je napoleonovski centralizam imao neke svoje razloge (potreba Francuske da asimiluje deo revolucio­ narnih tekovina), ali da oni više ne postoje. Potreban je novi Bonaparta koji bi Francusku decentralizovao. Bare je, dakle, za federativno ure­ đenje s nizom malih parlamenata koji bi bili pod stalnom kontrolom svojih birača. On je za »švajcarsko načelo« direktne vlade i malog kantona. Na ekonomskom planu, za neku vrstu korporativizma (kor­ porativnog socijalizma), to jest za zaštićenu korporativnu nacionalnu ekonomiju. 6.

Nacionalizam, dakle, nije protiv francuske revolucije, jer je ona, po Bareu, bila kosmopolitska samo u »Deklaraciji prava«, međutim, nije poništila državne individualnosti, već, naprotiv, potvrdila načelo nacio­ nalnosti. I zato je njegov nacionalizam republikanski. 85

ko »prirodno« u »istorijsko pravo« onih koji govore istim jezi­ kom, zbližavajući ih, ujedinjavajući ih u zajednicu, koja se, pak, odlikuje ispoljavanjem mržnje prema susedima. Raspravljajući o pitanjima nacionalističke unutrašnje po­ litike, Bare ističe da stranci, posebno Jevreji, kao paraziti tru­ ju Francuze i to na svim nivoima društva, od samog vrha, do njegove osnove; u moralnom i u materijalnom poretku; u sve­ tu trgovine, industrije, poljoprivrede, sve do radionice gde vla­ da konkurencija među radnicima. Otuda princip »nove fran­ cuske politike« treba da bude nacionalizam, to jest zaštita sve­ ga nacionalnog od invazije svega što ga ugrožava, posebno od socijalizma koji je previše kosmopolitski i nemački. Pitanje Jevreja je, po Bareu, nacionalno pitanje Francus­ ke, jer Jevreji su iako u toku Revolucije asimilovani u Francu­ ze ipak sačuvali osobeni karakter i uprkos nekadašnjih proga­ njanja postali vladajuća grupa. Otuda i zahtev da se obori ova disproporcija i da se više poštovanja obezbedi istinskom nacio­ nalizmu — deci Gala a ne Jude. U tom cilju neophodno je po­ stavljanje prepreka na putu lake naturalizacije, koja je, po Bareu, i dovela do toga da su Francuzi postali najgori Jevreji i najveći mediokriteti. Takođe, naturalizovanom Francuzu (izu­ zetak je oblast Alzas-Lorena) trebalo bi priznati samo pravo iz privatnopravnog poretka, dok bi njegovo potomstvo bilo asimilovano u Francuze i time potpuno izjednačeno u političkim pravima7. Za razliku od Barea, Šari Mora je smatrao da francuska revolucija pretpostavlja odstupanje od tradicionalnih vrednosti Francuske, da je plod stranih ideja i uticaja (posebno, en­ gleskog zlata). Takođe, da pobuna pojedinaca (liberalizam) nužno prelazi u tiraniju države (demdkratija)8. Zato je Mora za klasicizam, odnosno za racionalizam koji određuje kao mišlje­ nje, red, sistem, i za odbacivanje »apstrakcija«, poput demokratije, koja se ideološki izvodi iz individualizma, ali i iz reži­ ma finansijske oligarhije, premoći stranih snaga u Francuskoj, posebno onih koje nisu vezane državnim ugovorima (Jevreji, masoni, stranci, protestanti), slabljenje osećanja dužnosti pre­ ma domovini kojoj sve treba žrtvovati itd. Maurice Barres, Scenes et doctrines du nationalisme, »Librairie Pron«, Paris, 925, pg. 161, 162, 203. Charles Maurras, Reflexions sur la revolution de 1789, Paris, 1948, pg. 83.

86

Mora je za poredak korporacija (korporativni poredak) u čemu mu je uzor Musolinijev socijalizam bez jednakosti i demokratije koji je, za njega, »metodična i sretna volja da se uje­ dine u jedan 'snop' (fascio) svi ljudski faktori nacionalne pro­ izvodnje: vlasnici, službenici, tehničari, radnici«9. I po Ajnštajnu nacionalizam je svest i težnja pripadanja na­ ciji. On piše: »Svaka težnja jedne zajednice (a bez zajednice, u ovom neprijateljskom svetu mi ne možemo ni živeti ni umira­ ti), uvek se može nazvati tim ružnim imenom. U svakom slu­ čaju: to jeste nacionalizam; ali nacionalizam koji ne teži moći, nego dostojnstvu i ozdravljenju. Kad ne bismo morali da ži­ vimo među netolerantnim, uskogrudim i nasilju sklonim ljudi­ ma, ja bih bio prvi koji bi odbacio svaki nacionalizam u korist univerzalnog čovečanstva«10. U savremenoj teorijskoj literaturi nacionalizam poistovećuje s nacionalnim osećanjem, svešću o nacionalnom identite­ tu i Parsons. »Osećanje nacionalnog identiteta« — rodoljublje, nacionalizam je, po njemu, »izraz nacionalnog integriteta«. Zato ga nije moguće otuđiti od datog naroda ni na koji drugi način do genocidom. »Nacionalistički osećaj« raste i sjedinjuje ljude koji kolektivno smatraju svojim društvenim nasleđem, snaženje i vrednosti, teritoriju i njene izvore i temeljna oruđa i tehnike. On raste i kad se ljudi stvaralački bore da oslobode svoju naciju od unutrašnje ili spoljne manjinske kontrole". Po Eugenu Lembergu, svaka grupna pripadnost, te i pri­ padnost naciji, poistovećena je sa nacionalizmom, koji je, pak, »ideologija integracije«. Po njemu, nacionalizam 18. i 19. veka samo je jedna određena forma nacionalizma nastala sa moder­ nim industrijskim društvom nanovo organizujući nacije uz, is­ tovremeno, snažni uticaj na formiranje nacije izvan Evrope. Međutim, ono što je za nacionalizam bitno, a to je integracija 9. Charles Maurras, Mes idees politiüues, Paris, 1937, pg. LXV1I. Ovakve njegove ideje bile su mu vodilje i u političkoj aktivnosti u »L’Action fransaise«, čiju upravu preuzima, od 1908, zajedno s Leonom Dodeom. Za vreme prvog svetskog rata pristupa organizaciji »Union sacrće«, a kasnije gaji simpatije prema fašizmu i sarađuje sa nemačkim okupatorima Francuske, u drugom svetskom ratu.

10.

Albert Einstein, Mein Weltbild, Zweot Auflage, »Querido Verlag«, Am­ sterdam, 1934.

11.

Howard L. Parsons, Nekoliko teza o nacionalnom, internacionalnom i univerzalnom, »Praxis«, Zagreb, 4/1968, str. 313, 314. 87

većih političkih grupa na osnovi opšte delatnog principa, dato je u svim vremenima i kulturama1213. I Selindžer je jako proširio pojam nacionalizma i to u sve­ koliku želju da se živi u okviru jednog modela kulture, koji garantuje samoopredeljenje. Pod »modelom kulture« Selin­ džer misli na naciju, odnosno ovu određuje kao kulturnu za­ jednicu. Tako je određenje nacionalizma i dalje ostalo poveza­ no s željom da se pripada naciji. U višenacionalnim zajednica­ ma nacionalizam bi označavao da ljudi pripadaju određenoj et­ ničkoj zajednici, mada su, istovremeno pripadnici, na primer, jugoslovenske ili američke nacije11. U okviru određenja nacionalizma kao »opšteg nacionalnog osećanja« su i ona određenja koja nacionalizam svode na po­ litički i ideološki izraz stanovišta buržoazije — trećeg sveta pre­ ma vlastitoj i prema drugim nacijama. Zapravo, nacionalizam se vezuje sa borbom za obaranje feudalnog poretka, odnosno za nacionalni pokret koji je istorijski napredan i po svome ka­ rakteru opštedemokratski. Tako, na primer, Vudro Vilson od­ ređuje nacionalizam kao oslobodilačku snagu, posebno u obla­ sti Istočne Evrope i u kolonijalnim carstvima14. Za Kranstona, nacionalizam je moderna ideologija nacionalne nezavisnosti određenog naroda i ideologija prava samoodlučivanja15. U biti na isti način nacionalizam određuje i E. Smit. Po njemu, na­ cionalizam je ideološki pokret za samoupravljanje (vladu) i ne­ zavisnost grupe čiji pripadnici čine, aktuelno ili potencijalno, naciju poput drugih nacija. Ključna odrednica nacionalizma je nacionalna nezavisnost koja uključuje: 1) osiguranje bratstva i jedinstva sunarodnjaka (pripadnika nacije) kao građana i nji­ hovu integraciju u homogenu celinu; 2) ujedinjenje u jedinst­ IL .

Eugen Lemberg, Zapadnoevropski pojam nacije, »Sveske«, Sarajevo, 13—14/1986, str. 473—477. 13. Ovaj stav je Selindžer zastupao i na savetovanju IPSA o klasnom i naci­ onalnom, 11. IX 1975. godine, u Dubrovniku. Ako se, za sada, ostave po strani pitanja konkretno-istorijskog primera (na primer, »jugoslovenske nacije«) činjenica je da ovo stanovište na­ stoji da depolitizira nacionalizam, kao i samo određenje nacije. 14. C. F. Ware, K. M. Panikkar, J. M. Romein, Historija čovječanstva (XX stoljeće), knj. VI, svezak 5, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str. 5U, 51, 69, 70, Nacionalizam se ovako određen, razlikuje od »patriotizma« koji je za Kranstona osećanje ljubavi prema svojoj zemlji. (Maurice. Crantston, The roots of nationalism, Lidee de nation, »Presses universitaires de France«, Paris, 1969, pg. 63). 88

venu nacionalnu državu sunarodnjaka koji su raseljeni (terito­ rijalno neobjedinjeni); 3) očuvanje kulturnog identiteta kao garancije nacionalne različitosti; 4) izgradnju autarkične eko­ nomije pod sopstvenim upravljanjem; 5) izgradnju i razvoj na­ cionalne države i poravnjanje njene međunarodne (internacio­ nalne) moći i položaja, kao i internacionalni paritet; 6) ob­ novu kulturne i društvene tvorbe (izgradnje) nacije obnovom zastarelih institucija16. Slična stanovišta susreću se i u jugoslovenskoj teorijskoj literaturi. Tako, na primer, U. Kralj smatra da je savremeno društvo »u fazi nacionalizma« a da nacionalizam predstavlja osnov na kojem se »zasnivaju sve kulturne vrednosti, ekonom­ ska i socijalna uređenja, nastojanja sobom samostalno uprav­ ljati dakle osnivanje nacionalnih država«17. I za Mitrinovića nacionalizam je jedna od »osnovnih poluga progresa« a »prodres deluje na sile koje su kod svih naroda različite«1®. Za V. Jokića, pak, nacionalizam je, kao i patriotizam, »tež­ nja« za ostvarivanjem nacionalne države i »gajenje nacional­ nih osobina svoga naroda«. Kad ova »težnja pređe i preko sopstvenih granica etnografskih na račun druge narodnosti« ona postaje »nacionalni egoizam ili šovinizam«. Šovinizam je »bo­ lesna pojava i štetna po uređenje i razvitak međunarodnog dru­ štva, a i same države ili naroda u kome vlada«19 Nacionalizam, po Gunčeviću, označava »ciljeve (nacije D. J.) za svojim proširenjem, jakošću, za snagom svoga ja«. On je promenljiv i prilagodljiv vremenu i ljudima, mada, u biti, egoističan«20. P. Terzin nastoji da izgradi »konsekventnu teoriju« nacio­ nalizma ističući da je nacionalizam »iskoni, urođeni motiv čovekovog bića«, to jest »instiktivni osećaj« i »ideja o naciji i 16.

Anthony D. Smith, Theories of Nationalism. »Harper Torchbooks«, New York, 1972, pp. 171. Dr Uroš Kralj, Politika i rase, »Državna štamparija«, Sarajevo, 1925, str. 9. 18. Predrag Mitrinović, O osnovama našeg nacionalizma, Tiskara »Merkan­ tile«, Zagreb, 1924, str. 13. 19. V. Jokić, Načelo narodnosti i njegovi uspesi XIX veka na na Balkanu, Pečatnja Drag. Mirosavljevića, Beograd. 1899, str. 11. 20 .

Dr Josip Gunčević, Nacionalitet s materijalne i formalne strane, »Sklad«, Zagreb, 1935, str. 31. 89

otadžbini«. »Nacionalni osećaj je energija društvenog razvoja«, a razvoj čovečanstva se »sastoji iz santicije dveju sila: iz tež­ nje za općenitošću i težnje samoodržanja rase (nacije)«. S tim što se »energija za općenitošću nadopunjuje energi­ jom diferenciranja i da su unakrsnog uticaja. Ideja za društve­ nom općenitošću i ideologija rasne nacije protkavaju jedna drugu i tek saglasnim razvojem unapređuju čovečanstvo«. A »što se god bude dalje razvijala staleška samosvest i svest o za­ jednici time će jačati ideja o naciji i otadžbini, jer će se u na­ ciji i otadžbini irevalvirati (slivati) opstanak pojedinačne egzi­ stencije«21. Terzinovo viđenje nacionalizma pretpostavlja i odgovara­ juće viđenje istorijskog razvitka. Na primer, Terzin ocenjuje da je nacionalizam francuske buržoaske revolucije »revolucio­ narna ideologija skroz prožeta karakterom i osećanjem fran­ cuske nacije« da je, zato, bez mogućeg »šireg značenja«. Me­ đutim, za »oghišavanje od ideje nacionalizma« posebno je »za­ služno« »reakcionarno doba pedesetih godina 19. veka koje je toliko išlo na ruku kapitalizma da se on posve osilio ali i izo­ pačio«. Pošto je »materijalizam posve oprhvao dušu ljudstva« mogla je izići »nova idejna krilatica« — internacionalizam — koji je ne samo »zatrovani neprijatelj nacionalizmu, već i zaslepljeni rušitelj postojećeg državnog poretka ističući državu kao leglo svem zlu«. To je »strašni talas državnog i socijalnog prevrata« koji je i kod Srba dobio svoje »apostole« — Svetozara Markovića, Lazu Nemčića i si.22. Po Lj. Jankoviću, nacionalizam jednog naroda, ako se »pravilno iživljava, i ukoliko je etički fundiran«, ne bi trebalo da bude u sukobu sa »pravim i jednako zasnovanim naciona­ lizmom kojeg drugog naroda«. S tog stanovišta Janković od­ ređuje zadatke »jugoslovenskog nacionalizma« kao »traženje novih puteva, mogućnosti i oblika« k »idealnijem, etičkijem i socijalnijem, racionalnijem i lepšem životu naše narodne za­ jednice«. Takođe, misiju »jugoslovenske nacije« u svetu, koja je u tome »da ublaži, da oplemeni, da približi i sprijatelji čoLi.

Pavle Terzin, Nacionalni osećaji u razvoju socijalnih ideja, Štampanje Stevana Stojčića, Sombor, 1931, str. 5, 6, 11, 21, 23, 26, 29. 22.

I ovaj iskaz Terzina je primer kako istina izbija svom snagom pa makar i u krajnje ideološko zamagljenom iskazu kao što je Terzinov, da je internacionalizam suprotstavljen nacionalizmu i da je nosilac interna­ cionalizma i nosilac revolucije. Odista, oni i vode rušenje postojećeg društvenog i državnog poretka. 90

veka s čovekom, brata s bratom, pobratima s pobratimom, da u jugoslovenskom društvu unese što više mekoće, toplote, du­ bine, razumevanja, širine — uopšte, sve više slovenskog ele­ menta«23. A po Milinkoviću, (jugoslovenski) nacionalizam je »duša naroda«. Nacionalizam omogućuje da se narod održi i da ost­ vari »velika dela«. On je idealistički i aktivistički nasuprot ma­ terijalizmu novijeg vremena i »ističe potčinjavanje interesima celine nasuprot ranijeg isticanja interesa klasa iznad interesa naroda«24. Slično stanovište zastupa i A. Platon u razlikovanju pat­ riotizma, koji je poistovetio s nacionalizmom, i kosmopolitizma. Patriotizam je ljubav prema otadžbini — »glas same priro­ de, koji govori čoveku da je on samo deo celine« i ima duboke korene »u svim prirodnim uslovima ljudskog života«. Ova lju­ bav začinje se već »s prvim poljupcem oca i majke«. Može se izopačiti ili oslabiti, ali ne i uništiti. To izopačenje kao »nečis­ ta zaostavština prošlih vekova« je kosmopolitizam. On je »odrečno gledište na zahteve ograničenog, umerenog patriotizma« i zato je za današnje vreme najmanje umesan jer danas se na prvom mestu ističe »svest o izdvajanju pojedinih nacija u za­ sebne države«. Kosmopolitizam se može odomaćiti samo kod naroda osuđenih na propast a idejom kosmopolitizma koriste se samo prikriveni neprijatelji nacije. Nacionalizam određuje čoveka i zato na primer Srbin ne može biti kosmopolita. »Smatrati sebe za građanina celog sve­ ta u stvari je to isto, što i ne računati sebe za građanina ... što i odreći se ljubavi, altruizma, uopšte, odreći se svih društvenih obaveza«. »Promisao Božji odredio je, da ponaosob postoje razni na­ rodi. Svakome je narodu određen naročit period istorijskog razvitka, kao i izvesne granice stanovanja. Svaki narod ima svo­ ju otadžbinu ... Svaka nacija ima i svoju naročitu zadaću i što je bolje ispuni, utoliko više doprinosi opštem blagu čovečanstva«. Zato i »ljubav prema Srpstvu kvari sve račune protivni­ cima nacionalizma ... Za Srbina nema života van Srpstva«. A srpski narod se izdvojio od drugih naroda jer je »dobrog srca, Prof.^ Ljuba D. Janković, O jugoslovenskoj naciji, Ljubljana, 1934, str. 24!

Antun Milinković, Nacionalne misli, »Tiskara Josipa Lav«, Slavonski Brod, 1935, str. 6—8. 91

pažljiv, trpeljiv prema tuđincima, i, može biti, više nego što treba. On ne ume da nasrće na okolne narode, poštuje njihove nacionalne osećaje, pa je i nesposoban da druge porobljuje i uvlači u sastav svog narodnog organizma«. Srpski nacionali­ zam »gleda u svome narodu jedan deo čovečanstva, deo koji ima naročite osobine, duhovne veze, jezik i običaje. Kroz na­ cionalizam se teži opštoj sreći svega čovečanstva. Kod nas se gaji nacionalizam pod uslovom opšte čovečanske solidarnosti«. Posebni istorijski poziv Srbina je da »Srpstvo podiže na što vi­ ši kulturni nivo, tim će dostojnije mesto Srpstvo zauzeti u čovečanstvu, tim će više Srbin poslužiti ideji čovečanskoj«. A to stoga što »svi narodi skupa čine jednu veliku porodicu, koja živi na zemljinoj kugli i proslavlja na raznim jezicima Svemoć­ nog Boga, zajedničkog Oca«25. U savremenoj jugoslovenskoj literaturi je, na primer, D. Kalajić pokušao da zasnuje »pozitivno« određenje nacionaliz­ ma »kao izraza neograničenog duha ili ličnosti neograničenih vidika: ime tog nacionalizma jeste evropeizam«. To je »mogu­ ći, neograničeni nacionalizam,. . . neuslovljen i slobodan ... on se 'otvara' i kroz uviđanje drugih sadržaja on u suštini svoju posebnost vidi samo kao deo jedne zajedničke celine, gde spe­ cifičnosti nisu drugo do različiti oblici istog sadržaja. Takav pogled iza znakova prividnih razlika otkriva duboke znake jed­ nakosti ili jedinstva«. To je nadnacionalizam i, istovremeno, put prevazilaženja nacionalizma26. Međutim, brojni autori odbijaju svaku mogućnost poistovećenja nacionalizma i nacionalnog ili pridavanja pozitivnog vrednosnog suda nacionalizmu. Među njima je i Rener, za koga je nacionalizam čisto političko shvatanje nacije, koje u naciji traži istorijski faktor moći nad drugim narodima. Pravo je, za nacionalizam, u najboljem slučaju, žandarm te moći. Odnosno, nacionalizam ne uspeva da prevali put od političke do pravne ideje nacije. Međutim, čisto politička ideja sadrži i pravna shvatanja i zahteve pre svega u odnosu celine prema pojedincu i zato, u nacionalizmu, po svim svojim pretpostavkama nacija stoji kao suverena osoba pred i nad pravom. Ovo uverenje naLO.

A. Platon, Nacionalizam, Štamparija Save Radenkovića i Brata, Beograd, 1911, str. 14—19. 26. Dragoš Kalajić, Nacionalizam i evropeizam, I, »Delo«, Beograd, 10/1971, str. 1012, 1013. 92

laži svoju hranu u pravnoj nauci po kojoj je država izvor sva­ kog prava a svet razdeljen na pravna područja. Otuda ni jedna država ne može činiti nepravdu. Ono što ona čini je izliv nje­ nog suvereniteta. Ni nacija ni država ne služe ostvarenju božijeg svetskog poretka već prava po sebi. Za nacionalistu je moć nadvladavanje svega. U predstavi sveta koju on konstruiše nacije su međusobno nepovezane i ne­ obavezne. Dužnost samopotvrđivanja i samoproširenja nalaže svakome da vreba na trenutak kad je jači i da tada druge po­ litički potčini ili barem da ih ekonomski izrabi. Tako je rat nužno saznanje nacionalizma. Rat je ovoj političkoj ideji, za­ pravo, urođen. Ova težnja se temelji na poricanju ikakvog pravnog stanja među državama i na odbijanju bilo kakve svrhovitosti nacio­ nalnog prava. Umesto ljudske pravne zajednice ona postavlja anarhističku zajednicu i borbu, a umesto pravne misli jednu vrstu životinjske grabežljivosti, ističe Rener. Ideologija nacio­ nalizma potiče iz sfere u koju pravni red nije prodro i u kojoj su ljudi još pod zakonima životinja, fizičkom borbom za opsta­ nak. Uz to, nacionalizam se, posebno u obliku fašizma, razvija do takve drskosti i brutalnosti da svako drugačije mišljenje o naciji osuđuje kao nenacionalno i nacionalno-izdajničko27. U kritici »zapadnjačkog nacionalizma« i Tagore ističe da je nacionalizam u svome najdubljem jezgru pokret i način du­ hovne borbe kao i osvajačka težnja. To je stoga što je »zapad­ na tehnička civilizacija kapitalizma« nezajažljiva težnja za mo­ ći i bogatstvom. Otuda je i nacionalizam ravan epidemiji, koja obuhvata savremeno čovečanstvo i podriva njegovu moralnu snagu. Zapadna kultura je kultura sile, kultura moći, te je i njen nacionalizam suštinski ograničen, uzan i egoističan, često nar­ cisoidan (to posebno potvrđuju priimeri nacizma i fašizma)28. Uostalom nacija je, za Tagoru, organizovana sebičnost jednog naroda. Cilj te organizovane moći je da narod postane jak i sposoban. Ali, ta stalna težnja da se postigne nešto oduzima snagu višoj ljudskoj prirodi, jer sve usmerava na mehaničko i Karl Renner, Nacionalna država kao suverena pravna sila, izvod iz Die Nation: Mythos und Wirklichkeit, »Pogledi«, Split, 2/1982, str. 189, 190. 28. Zagorka Mićić, Tagore o nacionalizmu, »Gledišta«, Beograd, 1—4/1982, str. 181-183. 93

beživotno održavanje ove organizacije. Ideja nacije je, pak, najuticajnije opojno sredstvo koje je čovek izmislio. Nacija se dugo razvijala na račun osakaćene čovečnosti. Zapravo, Tagore nije protiv ijedne posebne nacije, već protiv nacije uopšte. On smatra da, kada se nacija organizuje na prin­ cipu korisnosti i pohlepe za moći i blagostanjem, ta pohlepa ne­ ma granica, osim u granicama carstva smrti. Po njemu je po­ litička kultura, izrasla na tlu Evrope, zasnovana na isključivo­ sti. Ona je »kanibalska u svojim naklonostima, jer se hrani onim što je drugim narodima neophodno da bi živeli. Ona čak ide za tim i da proguta ćelu budućnost zapadnih naroda«. Japanski nacionalizam je, pak, primer intenzivnog prisva­ janja zapadne civilizacije. A sam po sebi svedoči da bi istočni narodi u svojoj nacionalnoj borbi morali da, u ideologiju te borbe, unesu istočni smisao i duhovnu snagu, ljubav za jedin­ stvenost i socijalnu obavezu. To je i uradila Indija u svojoj borbi za nacionalno oslobođenje, u koju je (Gandi) pasivnom borbom i protestom, imela jedan novi moral, novi princip29. Ovoj grupi određenja pripada i J. Hafezovo određenje na­ cionalizma po kome insistiranje na prioritetu nacionalnih za­ dataka, u određenoj fazi istorijskog razvitka, nije isto što i na­ cionalistički fanatizam. »Naglašavanje nacionalnih spona i za­ li tev za njihovim učvršćivanjem na jednom određenom istorijskom stupnju teže da totalno i apsolutno negiraju sve prenacionalne spone koje drže narode u primitivnom stanju«. To je, stvarni, korak napred — »Konstituisanje u naciju znači pro­ sto ukidanje svih plemenski uslovljenih i ropskih veza u istoriji čovečanstva, kao i opšte prevladavanje svih dosadašnjih prednacionalnih odnosa, pa i odnosa iz kolonijalnog perioda«30. Ovakvo viđenje »prioriteta nacionalnih zadataka«, formulisano pod uticajem konkretnih društvenih okolnosti u Africi, suprotstavljeno je nacionalističkom fanatizmu i isključivosti, koji narode vraćaju u stanje ropskih veza. Suženo viđenje nacionalnih ciljeva je osnov nacionalizma, po F. Valentiniju. Nacionalizam je, zapravo, politika koja na­ cionalne ciljeve svodi na interese i na jačanje vlastite nacije. Ideološki se temelji na odbijanju prosvetiteljskih doktrina ko29. Isto, str. 181, 182—185. 30. . . . . . Jacin Hafez, O nekim sitnoburioaskim pojavama o nacionalnom pitanju, »Marksizam u svetu«, Beograd, 10/1977, str. 137. 94

je se, po nacionalističkom mišljenju, odriču nacionalnih in­ teresa11. Viđenje nacionalizma kroz njegovu »negativnu dimenziju«, to jest, pre svega, kroz nacionalističku isključivost, egoizam ili fanatizam, dominantno je u savremenoj jugoslovenskoj teo­ rijskoj literaturi. Ističući isključivo težnju nacije za svojom veličinom, sna­ gom, silom nacionalizam iskazuje sav primitivizam svojih »ira­ cionalnih nagona«. Kako je u kulturi svakog naroda prisutan i duh svih naroda, odnosno kako u međusobnom saobraćanju narodi utiču jedni na druge, svi na sve, nacionalizam je, sa svojim nastojanjem da se »pošto poto izdigne iznad drugog nacionalizma i iznad svih vrednosti« i da sebe smatra svrhom, nekulturan, smatra Simić.12 Nacionalizam je, u savremenom društvu, u situaciji opšte nesolidarnosti ljudi, »poslednja varka uzajamnosti« ljudi. To je »jedan mutan mit saživljenih navika i predrasuda, srođenja i prirođenja, obično s vrlo sumnjivom podlogom krvnom, a — danas kad ta parčanja narodića idu do ludosti — s nesumnji­ vim otsustvom viših čovečanskih pobuda na kojima se zasni­ vaju šire zajednice ljudske, i na kojima je zasnovana i ideo­ logija nacije i nacionalizma. Jer je ideja o naciji odnihana u istoj kolevci u kojoj ideja o čovečanstvu jednom i nedeljivom«; uspostaviti izgubljenu solidarnost pomoću nacionalizma nije moguće, smatra M. Grol11. Po B. Petroviću, nacionalizam je ostvarivanje zadovolja­ vanja ličnih i grupnih, odnosno nacionalnih interesa, isključivo nadmoćnošću u borbi. To je propovedanje sukoba, revanša, borbe, rata, kao uslova za zadovoljavanje ličnih i nacionalnih interesa. Nacionalizam je stanovište koje jedino moguć, jedi­ no opravdan ideal vidi u »svim duševnim odlikama pojedinaca i nacija i njihovim osobenostima«. Ono polazi od, kao što je Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb, 1982, str. 301. ?2 . Stanislav Simić, Nacionalizam u fašističkom smislu i kultura, »Hrvatski Itnjiževni almanah«, Zagreb, 1934, str. 56, 59, 60. To je, po Grolu, moguće samo na osnovu »socijalne ravnoteže« na koju bi se kao na »osnovu nasadio nacionalni sentimentalizam« jer bi, tada, nacionalno osećanje »isticalo iz stvarnosti« (Milan Grol, Razgovori o na­ cionalizmu, »Srpski književni glasnik«, Beograd, 6—7/1933, str. 432, 522, 523). 95

pokazao i B. Petrović, ubeđenja, prethodne pretpostavke da su ideje o jednakosti opravdane samo ako imaju »prirodno op­ ravdanje« u telesnim i duhovnim (rasnim ili nacionalnim) od­ likama ljudi. Otuda i insistiranje da samo nacionalno svesne i čiste skupine i organizacije, izgrađene na osnovu »jedinstve­ nih nacionalnih odlika« mogu da ostvare rezultate »u borbi za bolje i lepše«. Po nacionalističkoj doktrini, »nikakve jednako­ sti, pa makar one poticale i od obične demokratije, ne može biti. Vođ, nacija, nacionalni duh, borba i utakmica to su jedini uslovi napretka«. Nacija ili vođ nacije će zaštititi interese sla­ bijih, ako se to poklapa sa njihovim interesom. »Materijalna pitanja i njihov odnos prema čoveku i među ljudima su sitničarska pitanja, koja mogu postavljati samo slabići i u utakmici nesposobni da izdrže konkurenciju. Naciji su potrebni samo oni koji umeju da shvate i razumevaju dalekosežnost nacionalnog ideala koji mora biti iznad prosečnih potreba i želja pojedinaca, za koje se brine sebični i egoistički slabić, materijalista, sebičnjak, odnosno specijalista«34. Nacionalizam je uskogrudost, sebičnost, nacionalna isklju­ čivost prema drugim nacijama, netrpeljivost i mržnja, ističu brojni savremeni autori u Jugoslaviji. Nacionalizam je »usvajanje takvog sistema vrijednosti u građanskom društvu u kojem se zapravo podmeće da je ta za­ jednica takva kakva jest vjerovatno ili čak i sigurno bolja i zaslužnija od mnogih drugih, a iz te pretpostavke može se da­ kako izvoditi i pravo da se ovim poslednjim i raspolaže i uprav­ lja (zakon konkurencije kapitalizma, ulog i igra na tržištu)«. Šovinizam je podvrsta i način izražavanja »integralnog nacio­ nalizma«. To je radikalan društveni pritisak ili čak teror koji vrši većina nad nacionalnom manjinom u istom društvu, bez neposrednog učešća državnog aparata. Izvanredni primer je hajka francuske desnice i »lige pa­ triota« protiv Jevreja u Drajfusovoj aferi ili pritisak, pri Frankovoj čistki Starčićeve Hrvatske stranke prava, na srpsku ma­ njinu u kraljevini Dalmaciji, Hrvatskoj i Sloveniji. Ovakvo shvatanje je, možda najšire, obrazložio D. Ćosič, po kome je nacionalizam, to jest šovinizam, društvena koncepcija, moder­ na ideologija, sistem vrednovanja, mentalitet, intelektualni i privredni moral, opšta psihoza, kolektivna paranoja, društvena šizofrenija. Izražajni oblici su mu beskrajno bogati kao i sred­ Branimir Petrović, Suština politika, »Grafički institut«, Beograd, 1935, str. 25, 26.

96

stva. Uzroci su u prošlosti i sadašnjosti; iracionalni i racionalizovani; ekonomski i politički; lični i nacionalni egoizam itd. Posebno mu pogoduju siromaštvo, opšta neprosvećcnost, nerazvijena demokratija i moralna i politička kriza; teritori­ jalna, etnička i društvena neintegriranost većine (balkanskih) nacija; celokupna ideologija i politička konstelacija savremenog sveta35. Na ovu dimenziju nacionalizma ukazuje i N. Dugandžija podrazumevajući pod njim nacionalnu isključivost, nekad kombinovanu s mitomanskim naklonostima svojih nosilaca, nastalu s nacijom, kao »tamna strana njene pojavnosti«35. Dakle, u ovim određenjima se nacionalizam i šovinizam uglavnom posmatraju kao dvc podvrste iste pojave. No, ima u savremenoj jugoslovenskoj literaturi i upozorenja da je, u sva­ kodnevnoj upotrebi, došlo skoro do poklapanja dvc, po svom izvornom određenju bitno udaljene, oznake kakve su »nacio­ nalizam« i »šovinizam«3738. Jedna grupa autora određuje nacionalizam prema njego­ vom odnosu u formulisanju, isticanju i ostvarivanju nacional­ nih interesa i to kao »socijalno-regresivnu pojavu, koja se ispoIjava u zloupotrebi i mistifikovanju ideje nacionalnog jedin­ stva, da bi se apsolutizacijom interesa, prava i istorijske misije jedne na račun druge ili drugih nacija, obezbeđivala veštačka socijalna homogenizacija inače klasno diferencirane nacional­ ne zajednice«. Osnovni instrument mu je »ekonomski nacio­ nalizam« ili još »direktnije«, zaštita interesa nacionalnog ka­ pitala je »formula nacionalizma«36. Dobrica ćosić, Uslovi i mogućnosti kulture danas (Stvarno i moguće, »Otokar Keršovani«, Rijeka, 1982, str. 93). 36. Nikola Dugandžija, Religija i nacija, Centar za kulturnu djelatnost, Za­ greb, 1983, str. 27. 37. Darko Tanasković, Sociolingvistički aspekti ideologizacije pozajmljenica (Jezik u savremenoj komunikaciji. Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1983, str. 100). Tanasković nastoji da ove pojave vrati u njihovo »izvorno« određenje, kako se, pre svega, ne bi izgubila progresivna i revolucionarna dimenzija nacionalne svesti (Tanasković bi, verovatno, napisao »nacionalizma«) tzv. novih nacija. 38. Živko Surčulija Društvena anatomija nacionalizma, »Mladost«, Beograd1974, str. 81—83, 281; Dr Živko Surčulija, O regresivnoj prirodi nacio­ nalizma, »Marksistička misao«, Beograd, 6/76, str. 75. U regresivnosti — »društvenoj nazadnosti« i reakcionamosti — vidi os­ novno određenje nacionalizma i Nijaz Duraković (Klasno i nacionalno u 97

Još eksplicitniji u ovakvom određivanju nacionalizma je K. Hadži-Vasilev. Po njemu, nacionalizam označava »samo ten­ dencije da se interesi i težnje jedne nacije realizuju na račun interesa i težnji drugih nacija, dakle, na egoističan način, su­ protan i sopstvenim, stvarnim, autentičnim nacionalnim inte­ resima« .39 Ova grupa određenja nacionalizma umnogome ostavlja po strani stvarno postojeće istorijske, društvene i druge potrebe ljudi koje nacionalizam zadovoljava, dok upravo ovu dimen­ ziju prenaglašavaju određenja nacionalizma iz prve grupe, od­ nosno ona određenja koja nacionalizam poistovećuju s nacio­ nalnim, s nacionalnom svešću i autentičnim zadovoljavanjem nacionalnih interesa. I upravo u pokušaju da nadvlada ova pojednostavljenja nastaje treća grupa određenja nacionalizma unutar koje se razvija razlikovanje »negativne« (»reakcionar­ ne«, »konzervativne« itd.) i »pozitivne« (»revolucionarne«, »na­ predne« itd.) strane (»faze«, »etape« itd.) nacionalizma40. Poznato je Kohnovo razlikovanje demokratskog naciona­ lizma (koji se začinje u nacionalnoj ideologiji 18. veka) i tota­ litarnog nacionalizma ili fašizma41. Anri de Man, pak, razlikuje »libertetski, slobodarski nacionalizam« (»le nationalisme libertaire«) i »autoritarni nacionalizam« (»le nationalisme autoritaire«). Dok država, kao ekonomska i vojna sila, sačinjava cen­ tralnu ideju »autoritarnog nacionalizma«, dotle, »libertetski na­ cionalizam« uspostavlja osnovne karakteristike nacije (to jest jezik). Ovo razlikovanje omogućava De Manu da razmotri od­ nos nacionalizma i socijalizma. Po njemu, postoje oblici kolek­ tivne nepravde, koje socijalizam svojim »ekonomskim rečnikom« naziva »eksploatacija«, a »političkim rečnikom« »priti­ sak«. Jedno i drugo je, zapravo, najdublje osećanje unižavanja, što je u osnovi jezičkih borbi libertetskog nacionalizma. socijalističkom samoupravnom društvu, Marksistički studijski centar gradske konferencije SK BiH, Sarajevo, 1978, str. 133). 39. Kiro Hadži-Vasilev, diskusija (Klasno i nacionalno u suvremenom soci­ jalizmu, 2, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 662); Kiro Hadži-Vasilev, O klasnim i nacionalnim interesima (Isto, 1, str. 105, 106, 108). 40. Ovakva određenja nacionalizma pretpostavljaju određeno klasifikovanje, odnosno određenu tipologiju nacionalizma, odgovarajuću periodizaciju njegovog istorijskog razvitka. O ovom problemu govoriću šire, kasnije, u vezi s pitanjima istorijskog postojanja i razvitka nacionalizma. 41. Francesco Valentini, Moderna politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb, 1982, str. 301. 98

Kada čovek ne zadovoljava potrebu da uvažava samog sebe i da bude uvažen od drugih nastaju ozbiljne nezgode, čak i u psihičkom životu. Ocenjivanje, cenjenje je i proces zadovolja­ vanja kolektivne potrebe potčinjenih klasa i uniženih nacija. Na primer, radnik u svojoj klasi vidi i vrednost u kojoj uče­ stvuje i koju uzdiže do najviše vrednosti. Pošto se kao indivi­ dua oseća nemoćnim i uniženim, vera u kolektivnu vrednost daje radniku volju da se bori za njeno ostvarivanje. Otuda se i libertetski nacionalizam više ispoljava tamo gde je radnički pokret razvijeniji. Istovremeno, De Man ukazuje da je opšta pojava da se »libertetski nacionalizam« preobražava u »auto­ ritarni nacionalizam«. To se vidi na primeru svih evropskih nacionalizama, pa i francuskog. Nacionalna himna Francuske, »Marseillaisie«, bila je nekada poziv francuskom narodu za odbranu revolucije od reakcionarnih sila Evrope, a u to doba revolucija i otadžbina značili su isto. Transformacija libertetskog u autoritarni nacionalizam trajala je u Francuskoj jedan vek, a u Italiji svega pola veka (to je vreme od Garibaldija do Musolinija). Ili, posle prvog svetskog rata, srpskom naciona­ lizmu je za to trebalo samo nekoliko godina. No, u osnovi, ovaj razvitak uvek sledi isti pravac — unižavanje jezika i nacije rađa osećanje omalovažavanja, a ovo osećanje, sa svoje strane, rađa želju za silom — autoritarnim nacionalizmom42. Slično razlikovanje zastupa i Mogi. Po njemu, postoje »do­ minirajući« (»vladajući«) i »libertetski« (»slobodarski«, »oslo­ bodilački«) nacionalizam. Prvi izražava volju nacije da se afirmiše podjarmijujući druge nacije, a drugi je isticanje prava svoje nacije na postojanje kao i isticanje volje za nezavisnošću, samostalnošću43. Razlikuje se i nacionalizam u »širem značenju«, koji se određuje kao »u svojoj biti stanje duha obeleženo krajnjom privrženošću pojedinaca naciji i državi, tako da se pojedinac, kao osoba, vezao uz svoju naciju postavši njezin član44 od na­ Henri de Man, Nationalisme et Socialisme, »L'ßglitaine«, Paris—Bru­ xelles, 1932, pg. 11—25, 33, 34, 44. 43. Pierre Maugue, Contre VEtat-Nation, »Editions Denoel«, Paris, pg. 27. 44. Privrženost naciji došla je na mesto drugih privrženosti ili ih jc zasenila. To je shvatanje koje pod nacionalizmom podrazumeva nacionalnu pripadnost odnosno svest i osećanja nacionalne pripadnosti. Ovakvo sta­ novište pod nacionalizmom podrazumeva i nacionalno-oslobodilačke po­ krete koji su stvarno nacionalni, kao i one nacionalističke u užem smislu.

99

cionalizma u »užem smislu«, koji je, zapravo, nacionalna (na­ cionalistička) isključivost45. Razlikovanje nacionalizma Kinzli je, pak, izveo na istorijskom primeru »modernog evropskog nacionalizma«, koji je, po njemu, »dete« francuske buržoaske revolucije, jer je rođen istovremeno s građanskom, političkom demokratijom ili nje­ govog oblika nastalog desno od Rajne (u Pruskoj, na primer) kao opozicija idejama francuske revolucije, koji je naglašeno nepolitički a, u biti, nedemokratski. I dok je nacionalizam u Francuskoj imao integrativnu funkciju u službi modernog su­ vereniteta političke demokratije i, u krajnjoj liniji, politike slobode, u Nemačkoj je on izrastao kao suprotstavljanje ide­ alima francuske revolucije, odnosno kao antidemokratski i antinapredni pokret u službi oslobođenja od spoljnjeg, Napoleonovog jarma, kao prvog uslova za potpuno oslobođenje i za stvaranje narodne svesti o supripadnosti i o jedinstvenoj na­ ciji na narodskom temelju. Zapravo, funkcija nemačkog naci­ onalizma nije bila da omogući i garantuje unutrašnju slobodu, već da uspostavi spoljno jedinstvo, a primatu jedinstva nemački nacionalizam ostao je veran sve do savremenih rasprava o ujedinjenju Nemačke. Dok je francuski nacionalizam utemeljen na racionalnom principu, nemački nacionalizam se zasnivao na iracionalnoj i nepolitičkoj tezi o »pranarodu« i »duhu naroda« što je išlo sve do biologizma — do teze o čistoj arijevskoj krvi46. I A. A. Malek polazi od toga da u »tradicionalnoj termi­ nologiji«, koju on vezuje za evropsku političku istoriju, nacio­ nalizam ima dva reda značenja: nešto negativno, negaciju uni­ verzalizma; odvajanje od bližnjih i povlačenje u sebe, i nešto više aktivno, što pokazuje ekspanzivnost, koja se izražava u evropskim ratovima, već četiri veka. Drugo, pozitivno, znače­ nje je ono u kome se nacionalni fenomen, nacionalizam vidi kao protivljenje moći, pritisku imperijalističke okupacije. Ma­ lek prvo značenje nacionalizma vezuje za Evropu, a drugo za tzv. »Treći svet«, a pre svega za arapski svet. Po Maleku, ev­ ropski nacionalizam nose nacije već dugo vremena uverene C. F. Ware. K. M. Panickar, J. M. Romein, Historija čovječanstva, tom VI, svezak I, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str. 51. 46. Arnold Kiinzli, Opijum nacionalizma, »Praxis«, Zagreb, 4/1969, str. 322, 324, 325. 100

u same sebe; suverene i nezavisne nacionalne države, u svojoj borbi za svojinu — nad izvorima bogatstva u Evropi, i svetu — za hegemoniju nad drugim evropskim silama i nad perifer­ nim kontinentima. Stoga je ovaj nacionalizam osuđen na cio­ nističku agresivnost, šovinizam, nehumanost i neuniverzalizam. U arapskom svetu, sasvim obrnuto, borba se vodi protiv okupatorskih imperijalističkih sila za nacionalnu teritoriju, nezavisnost i suverenitet nacionalne države; za uklanjanje naj­ dubljih korena, pozicija okupatorske ekstra sile; za uspostav­ ljanje identiteta u svim oblastima nacionalnog života kao sred­ stva obnove fundamentalnog nacionalnog poretka. To je obno­ va, renesansa, za koju se nacije bore svim sredstvima, na unu­ trašnjem i spoljnom terenu. Ova borba u arapskom svetu, kao i u Aziji, Africi i Latinskoj Americi je »nacionalitama« (»nationalitaire«) nasuprot borbi nacionalizma (»nationalisme«) u Evropi i borbi kolonijalnih sila. Period »nacionalitarnog« okrenut je ka pozitivnosti — stvara pozitivne vrcdnosti i institucije, nasuprot »nacionaliz­ mu« kolonijalnih sila, koji je oličenje političke agresivnosti, etničke dominacije i rasizma. Evropa je imala svoju etapu »na­ cionalitarnog« označenu borbom evropskih naroda za podiza­ nje nacionalnog bića ispod pokroviteljstva velikih evropskih sila. To je pokret koji se uzdiže sa buržoaskom i demokrat­ skom revolucijom usmerenom protiv feudalizma a traje od 16. do 19. veka47. E. Lemberg ovaj problem iskazuje kao problem etničkog vrednovanja nacionalizma i ističe da je potrebno da se, pri tome, pođe od ambivalencije nacionalizma, odnosno od njego­ ve sposobnosti da proizvede dobro, ali i zlo. Vezivanje za na­ cije pokazuje se u istoriji kao pokretačka snaga za različita delovanja i ponašanja. Ono podstiče pripadnike nacije na zna­ čajne poduhvate u kulturi, umetnosti, na predanost, samopožrtvovanje i heroizam, ali i na nadmenost, mržnju, fanatizam, pa i zločin u tobožnjoj službi nacije. Formula »pravo je ono što koristi mome narodu« — bila je često polazište za stavlja­ 4/.

Anouar Abdel-Malek, La dialectique sociale, »Editions du Seuil«, Paris, 1972, pg. 127, 128; Anouar Abdel-Malek, La Pansee politique Arabe contamporaine, »Editions du Seuil«, Paris, 1975, pg. 18, 20; Anouar Abdel-Malek, Sociologija nacionalnog razvoja, »Marksizam u svetu«, Beograd, 10/1977, str. 136.

101

nje van snage svih ljudskih normi i za oduzimanje etničkog temelja naciji koja je postavljena apsolutno48. T. Nairn takođe ukazuje da se ponekad nacionalizam shvata kao nešto dobro, moralno i kao politički pozitivna snaga u savremenoj istoriji, ukazujući, pre svega, na nov i povećan istorijski značaj nacionalnog, etničkog nasleđa, običaja i go­ vora. Ovaj nacionalizam ideologija je nerazvijenih zemalja u borbi za oslobođenje od tuđinskog ugnjetavanja i predstav­ lja jedan vid progresa. To je izraz »opšteg i neizbežnog stadijuma razvitka svih društava«. Nacionalizam se, tada, pojavlju­ je kao nužnost, koju marksisti povezuju sa stvaranjem nacio­ nalnog tržišta i nacionalne buržoaske klase, a idealisti za ne­ pogrešivi duh zajednice, zajedničku osobenost koja se mora izraziti u istorijskom razvitku. Ovaj razvitak može ostvariti samo »zdravi« ili »umereni« nacionalizam, dok se »nerazumni« ili »preterani« nacionalizam smatra nečim opasnim. U »nega­ tivnom smislu« nacionalizam je vezan, na primer, za italijanski fašizam, za japansku militarizovanu državu iz tridesetih godina 20. veka, ili, pak, za politiku generala De Gola i Amina i iranskog šaha. Zadatak je teorije, ističe Nairn, »da obuhvati oba pola te dileme. Nacionalizam moramo sagledati kao celovitu pojavu, kao nešto što se diže iznad tih 'pozitivnih' i 'negativnih' grana«. Iako deli nacionalizme na onaj »u suštini zdravi« i na onaj »iskvaren oblik«, Nairn ukazuje da je svaki nacionalizam isto­ vremeno i zdrav i bolestan; »suština nacionalizma kao takvog, uvek je moralno, politički i ljudski višeznačna«. Zapravo, Nairn samo skreće pažnju na promenljivost i višeznačnost termina »nacionalizam«49. I u jugoslovenskoj teoriji brojni su autori koji ističu više­ značnost kategorije i pojave nacionalizma. Tako je Đ. Tasić isticao da nacionalizam može biti revolucionaran (demokrat­ ski) »pokret ka emancipovanju i oslobođenju jednog naroda«, ako se istorijska tradicija upotrebi kao »sredstvo«, »osnov za razgraničavanje« naroda. Ali, ako se nacionalizam »formuliše samo kao ljubav prema prošlosti, respekt prošlosti i čežnja za

Eiigen Lemberg, Zapadnoevropski pojam nacije, »Sveske«, Sarajevo, 13—14/1986, str. 478. 49. Tom Nairn, Marksizam i savremeni Janus, »Marksizam u svetu«, Beo­ grad, 10/1977, str. 56—58.

102

njom, onda postaje socijalni pokret koji nosi karakter kon­ zervativizma čiji je krajnji smisao da se sačuva sve staro«50. Nacionalizam, ističe katolički teolog Šagi-Bunić, ima više svojih značenja. On je teorija i pokret koji nacionalnost sma­ tra najvišim dobrom, kojem treba sve žrtvovati i koji oprav­ dava svaki zločin i nepravdu ako je počinjena u njegovoj funk­ ciji. On hipostazira svoju naciju, bezobzirno želi zavladati dru­ gim nacijama smatrajući nacionalni egoizam i moć razumlji­ vim, samim po sebi, u ime kojega se mogu gaziti sva ostala dobra svog ili drugih naroda. On od svih, te i od potlačenih slojeva svoje nacije, traži enormne žrtve zarad nacionalnog prestiža i zavojevanja suseda. Istovremeno, postoji i »zdravi nacionalizam«, koji je istovetan s patriotizmom, zalaganjem za pravedan razvitak i slobodu vlastitog i tuđeg naroda, za rascvat svoje nacije u solidarnosti s drugim nacijama51. I u »Rečniku stranih reći i izraza«, dr Radomira Aleksića, nacionalizam je određen u dva značenja: a) kao društveno-politički i kulturni pokret koji se bori za zaštitu nacionalnih pra­ va, za nezavisnost i kulturu, u imperijalističkoj i mnogonacionalnoj državi; b) kao isticanje svoje nacije nad drugom, potcenjivanje i negiranje vrednosti kulturnog stvaralaštva drugih nacija, težnja za podjarmljivanjem, ugnjetavanjem i eksploa­ tacijom drugih nacija — šovinizam. U skladu s tim »naciona­ lista« je određen kao čovek sa jakim nacionalnim osećanjem, rodoljub, patriota i, u drugom značenju, kao pristalica politike razvoja svoje nacije na štetu drugih naroda — »šovinista«. I Čulinović, takođe, smatra da ukoliko se pod nacionalizmom misli na samoodređenje nacije onda je nacionalizam zasnovan na demokratskim osnovama, ali, on može biti i uveličavanje svoje a negiranje drugih nacija (šovinizam)52. Po D. Kalajiću, nacionalizam je »pravi« ako je »izraz au­ tentične nacionalne svesti« i ako je suprotstavljen fiktivnom JU.

Dr. Đorđe Tasić, O konzervativnom i demokratskom nacionalizmu (Prav­ ne rasprave, »Geca Kon«, Beograd, 1921, str. 88). 51. Tomislav J. Šagi-Bunić, Katolička crkva i hrvatski narod, »Kršćanska sadašnjost«, Zagreb, 1983, str. 13, 39, 40. 52. Ferdo čulinović, Nacija i etnička zajednica, »Zbornik za narodni život i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 238. 103

određenju nacionalnog karaktera nekog društva, ali on može biti i zatvorenost prema pravim interesima evropskih naroda53. Za R. Stojanovića, nacionalizam je ideologija buržoazije koja ima svoje »negativne elemente« (nacionalna isključivost, šovinistički odnos prema drugim narodima, preuveličavanje vrednosti sopstvene nacije i obezvređivanje drugih nacija, ten­ dencija nacionalnog zatvaranja u ekonomskom i kulturnom smislu) i »pozitivne elemente« (u periodima borbe za nacional­ no oslobođenje delovao je na pokretanje još nedovoljno nacio­ nalno formiranih masa naroda u borbi protiv nacionalnog ne­ prijatelja)54. A. Mitrović, pak, smatra da je nacionalizam, kod pojedi­ nih naroda, osnov za slobodu ali i da je, kod drugih, tesno povezan sa imperijalistiökim Menijima — težnjom za velikom i snažnom nacionalnom državom koja bi pod upravu ili kon­ trolu jedne nacije stavila druge nacije često i na veoma uda­ ljenim prostorima55. E. Čimić izražava isto opredeljenje kroz insistiranje na razlikovanju nacionalizma i šovinizma. Po njemu, nacionalizam je »socijalni pokret za afirmaciju ekonomskih, političkih i kul­ turnih interesa određene nacionalne zajednice. On ima tenden­ ciju da oslobodi grupu. A grupa se nikada ne pokreće, da bi prije svega, oslobodila ličnost, nego samu sebe. Pokret grupe je želja za emancipacijom od supremacije neke druge grupe (nacije, države)«. Šovinizam je, pak, »izopačeni nacionalizam« — »nastojanje da se razlike među nacijama iskoriste ne samo kao dokaz vlastite egzistencije, niti čak superiornosti vlastite nacije, nego i kao osnova za nipodaštavanje, odbojnost spram vrednosti drugih nacionalnih zajednica«. Dakle, »nacionalizam JJ.

Dragoš Kalajić, Nacionalizam i evropeizam, II, »Delo«, Beograd, 11/1971, str. 1164. 54. Radoslav Stojanović, Razmatranje o međunacionalnim odnosima u Ju­ goslaviji, »Delo«, Beograd, 2/1971, str. 189, 190. Na isti način i Šuvar argumentuje svoju tezu o postojanju »negativnog« i »pozitivnog značenja, definisanja« nacionalizma. (Stipe Suvar, Izvori i bit nacionalizma, »Pregled«, Split, 9/73, str. 21). 55. Dr Andrej Mitrović, Srbija i jugoslovensko pitanje na početku I svetskog rata (Knjige i zbivanja, I, Narodna biblioteka Srbije i Marksistički centar CKSK Srbije, Beograd, 1977, str. 48). Ovo stanovište, u osnovi, zastupa i Prof, dr Stevan Gaber (Neki aktuelni teoretski problemi na nacijata, »Godišnjak na Pravniot fakultet«, Skop­ je, 1971, str. 4).

104

se izvodi od nacionalnog, a šovinizam od nacionalističkog. Na­ cija, naime, rađa nacionalizam (čime bi pokazala da postoji!?), ali mi je strano misliti da nacionalizam — obavezno vodi u pa­ tološko nacionalno ponašanje (šovinizam)«36. Nacionalizam je, po I. Periću, »manifestacija shvaćanja, djelovanja i ponašanja ljudi u vezi s načinom na koji se tre­ tira ljudsko zajedništvo. On zanemaruje opčeljudske i socijal­ ne komponente zajedništva«. Nacionalizam nastoji da klasnu podelu nacije potisne u drugi plan i da »nacionalni kriterij« zajedništva nametne kao dominantni, zahtevajući identifika­ ciju s nacijom i »nacionalnim interesom« kojima se moraju podrediti uži društveni problemi i interesi. Ali, on nije klasno-neutralan jer je nacija, u stvarnosti, klasno podeljena. Nacio­ nalizam je, zapravo, zalaganje za održavanje dominacije inte­ resa užih delova nacije nad nacijom u celini. On ide za kon­ zerviranjem postojećeg stanja i za onemogućavanjem unutraš­ njih, klasnih, društvenih promena u naciji. On naprosto ne ignorišc društvene protivrečnosti i probleme već ih nastoji iz­ vući iz konteksta unutrašnjih društvenih protivrečnosti nacije i smesti ti na nivo ćelije nacije i njenog položaja u odnosu na druge nacije. Tako se brojni unutrašnji uzroci stanja i polo­ žaja nacije nastoje pokazati kao »vannacionalni činioci«. Nacionalizam se može ispoljiti kao revolucionarna snaga koja oblikuje i afirmiše nacionalni individualitet. To je, na primer, po Periću, slučaj u doba raspadanja kolonijalnog si­ stema. Pokreti koji nose borbu protiv kolonijalizma se legitimišu kao nacionalistički u smislu potenciranja etničkog, nacio­ nalnog kriterijuma. To je stoga što eksploatacija nametnuta izvana pogađa sve stanovništvo date teritorije, istovremeno onemogućujući veću unutrašnju društvenu diferencijaciju. Ovaj nacionalizam ispoljava i oslanjanje na uski sloj uzdignut po svom društvenom položaju iznad ostalih i svojevrsno soci­ jalno nivelisanje većine stanovništva. To uslovljava da socijal­ na i nacionalna komponenta zajedništva pokazuju najveći stu­ panj podudarnosti. Međutim, kada se nacija formira i »situira« u širu međunarodnu zajednicu, kada nametanje socijalne dihotomije poprimi šire razmere i klasna borba dobije svoj unu­ tarnji i internacionalni izraz, primereno prirodi društveno-ekonomskog sistema u čijem se okviru odvija, nacionalizam se po-30 30.

Esad Cimić, diskusija (Klasno • nacionalno u suvremenom socijalizmu, 2, »Naše teme«, Zagreb, 1970, str. 613,614). 105

kazuje kao konzervativna i reakcionarna snaga koja limitira i zaustavlja progresivna stremljenja u društvu, naciji57. Po J. Đorđeviću, »nacionalizam je bio i ostao istovremeno oslobodilački i opresivan, demokratski i reakcioniran, revo­ lucionaran i konzervativan, plemenit i nazadan način izraža­ vanja interesa, želja i ambicija pojedinih društvenih grupa«. Podela na »dobri« i »loši« nacionalizam je »moralizatorska i ideološka« i, istovremeno, stvara teorijsku osnovu za razliko­ vanje nacija na one koje stvaraju »dobar« i one koje stvaraju »loš nacionalizam«. Postojanje nacije neizbežno stvara osećanje pripadništva toj zajednici. Ovo identifikovanje je nacional­ no osećanje a »u objektivnom odnosno socijalno-psihološkom smislu« i nacionalizam. Nacionalno osećanje je »prirodno i unutrašnje osećanje« koje »hranjeno različitim interesima« proizvodi posebnu ideologiju — nacionalizam. Svojstvo nacio­ nalizma, kao kolektivnog osećanja, je da može hraniti različite i suprotne ideologije ili se, u njima, menjati do izobličavanja58. Ukoliko se osnovno nastojanje ovih određenja shvati ne kao puko političko, ideološko ili moralizatorsko prevrednovanje ili uspostavljanje »zlatne sredine« u određivanju naciona­ lizma i njegove istorijske uloge, čega, takođe, ima, već kao zala­ ganje za celovitije spoznavanje fenomena nacionalizma, onda je ono prihvatljivo. Odista je potrebno da se spozna postoja­ nje brojnih različitih manifestacija uslovljenih konkretno-istorijskim okolnostima nastanka i razvitka nacionalizma. Ovu raz­ nolikost ispoljavanja nacionalizma iskazivale su i brojne »tipo­ logije nacionalizma«. Jedna od, verovatno, najambicioznijih je Smitova tipologija nacionalizma (koja je, delimično, i tipo­ logija nacija, pošto Smit, često poistovećuje nacionalizam s nacionalnim pokretima). Osnovne grupe u ovoj tipologiji su: I) Pre sticanja nezavisnosti: 1) kolonijalni (heterogenistički — Tanzanija, Cad itd.); kulturno ukrštanje — SAD, Irska Argentina, Čile, Venecuela; 2) mešani (Indonezija, Kenija, Bur­ ma, Indija, Malezija); etnički (secesionistički — Norveška, Sr­ bija, Tunis, Egipat, Belgija, Baski); iredentizam (Italija, Bu­ garska, Somalija, Poljska, Mongolija; panistički — Turkizam, Dr Ivan Perić, Suvremeni hrvatski nacionalizam, »August Cesarec«, Za­ greb, 1976, str. 9, 10. 58 Prof. Jovan Đorđević, Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd, 1973, str. 649—651. 106

Slavizam, Germanizam, Helenizam, arabizam, afrikanizam, Ju­ goslavija I). II) Posle sticanja nezavisnosti: 1) skorašnji (integracija — Jugoslavija II, Tanzanija, Zambija, Mali, Senegal, Gana); pro­ tekcionizam — Brazil, Peru, Paragvaj, Bolivija; ekspanzija — Nemačka, Grčka, Francuska, Poljska, Bugarska, Rumunija, Ja­ pan, SSSR; 2) suvereni (vladajući) obnovljeni — Engleska u 17. veku, francuska revolucija, Turska, Persija, Švajcarska, Meksiko, Kina, Kuba, Jemen; odbrambeni — Etiopija, Avganistan, Sijam, Burgundija, Engleska prema Spaniji u 16. veku. Nacionalizme nacionalnih manjina Smit deli na: stalne (segregativne i pluralističke) i iredentističke; obnoviteljske (Poljska, Mađarska); oživljavajuće (Finci, Flamanci, Katalonci); etničke (Somalija, Kikuiju, Lezonci); autonomno-secesionističke (SAD, Latinska Amerika, Kozaci); anti-kolonijalne (Kongo, Burma, Indija, Pakistan); urođeničko-domorodačke (Berberi iz Egipta, Dragetonci)59. U savremenoj jugoslovenskoj teorijskoj i idejno-političkoj literaturi i posebno u političkoj praksi, potpuno je odomaćena, »vladajuća«, podela nacionalizma po njegovom odnosu prema državnom jedinstvu višenacionalne zajednice, i to na unitarizam i separatizam. Unitarizam je ideologija i praksa ko­ jom se, u ime državnog jedinstva, negira pravo svake nacije na samoodređenje, nacionalnu individualnost i državnu samo­ stalnost. Unitarizam zastupa stanovište apstraktnog internaci­ onalizma. To ima za posledicu poimanje klasnog interesa kao nacionalnog, nadnacionalnog ili čak antinacionalnog. Njegov glavni politički i društveni oslonac je birokratizacija društve­ nih odnosa. Separatizam je, pak, formalno gledajući, zahtev za osamostaljenjem i otcepljenjem »svoje« nacije iz postojeće celine, suprotstavljen unitarizmu, ali se on, stvarno, izražava u nametanju i favorizovanju interesa »svoje« nacije protiv, i na štetu, interesa drugih nacija«. Zbog svega navedenog čini mi se da bi raspravu o nacio­ nalizmu trebalo usmeravati ka kritičkoj analizi realno posto­ jećih društvenih okolnosti koje omogućuju i uslovljavaju nastanak, razvitak i održavanje nacionalizma uz polaznu pret­ postavku da nacionalizam može, na datom stepenu društveno-istorijskog razvitka, da zadovoljava određene potrebe stvarno postojećih ljudi, individua. Rečju, nacionalizam bi trebalo poAnthony D. Smith, Theories of Nationalism, »Harper Trochbooks«, New York, 1972, p. 4, 205, 228, 263. 107

smatrati kao društvenu, istorijsku pojavu, a ne kao puku ap­ strakciju, to jest »kao takav«.40 Otuda bi se moglo poći od najopštijeg određenja nacionalizma kao društvene prakse, svesti, ideologije, teorijske koncepcije i konkretnog ponašanja ljudi. Ovakvo polazište zahteva i relativno precizno vremensko situiranje pojave nacionalizma kao i suprotstavljanje stanovi­ štu po kome je nacionalizam »konstantni element istorije«6061. I to stoga što je osnov poimanja nacionalizma kao »konstante istorije«, i u poistovećenju »etnocentrizma« sa nacionalizmom. No, iako se radi o dve srodne pojave, pa bi se, u najširem smi­ slu, moglo čak i govoriti da je nacionalizam istorijski oblik etnocentrizma, ipak su to dve, po sadržaju i po istorijskom nastanku, različite pojave. Druga tendencija unutar poimanja »konstantnosti« nacionalizma poistovećuje ovaj s patriotiz­ mom ili, pak, vrši puko zamenjivanje univerzalizma s nacio­ nalizmom, projektujuGi savremena shvatamja u prošlost62. U pokušaju da se odgovori na pitanje o istorijskom »situiranju« nastanka i razvitka nacionalizma, trebalo bi poći od pretpostavke da je društvena suština (»prirodna«) nacionali­ zma, u krajnjoj liniji, u vezi sa klasnom protivrečnošću u naci­ ji. Zapravo, nacionalistička ideologija, kao i druge ideologije i politike, služi i kao »kamuflaža« vladajućim klasama i kao sredstvo da se skrenu zahtevi puka, potlačenih klasa u drugom po vladajuće klase »poželjnom« pravcu. Ali, nacionalizam ne mora biti niti je svuda i uvek puki odraz klasne borbe, između ostaloga i zbog toga što su ideološke i političke borbe i unutar jedne iste klase prilično žestoke. S ovog stanovišta pokazuje se kao nepotpuno ono stano­ vište, koje, poput Gramšija, nacionalizam vezuje samo za raz­ doblja i okolnosti u kojima se jedino ujedinjenjem svih nacio­ nalnih elemenata može izvojevati pobeda63. Ili, da je naciona­ lizam svojstven samo određenim klasama, kao i da je pojava 60. V. I. Lenjin, Prilog pitanju o nacionalnostima ili o »autonomtzaciji« (Lenjin o federaciji, »Marksizam u svetu«, Beograd, 2/1974, str. 149). Ovo stanovište, inače, zastupa Dragoš Kalajić, (Nacionalizam i evropeizam, I, »Delo«, Beograd, 10/1971, str. 1015). 62. I ovde bi se mogli ponoviti slični argumenti kao i o poistovećenju etno­ centrizma i nacionalizma. No, o ovom problemu više, kasnije. 63. Antonio Gramši, Intelektualci i organizacija kulture (Problemi revolu­ cije, BIGZ, Beograd, 1973, str. 137). 108

nacionalizma vezana samo za jedan kratak istorijski period, najčešće za period nastanka nacije u 19. veku, to jest za period ekspanzije građanstva. Takođe, pojednostavljeno je i određivanje nacionalizma kao pratioca konstituisanja i afirmacije samo pojedinih nacija, i, na primer, iz ovog stava izvedena »podela« po kojoj je naci­ onalizam »mlađih« nacija agresivniji, »manifestniji« od nacio­ nalizma »starih« nacija64. Ovom stanovištu bliska je podela nacionalizma, koju u savremenoj jugoslovenskoj literaturi zastupa B. Hrabak, na »sta­ rinske« i »moderne« tipove. Tako je, na primer, srpski nacio­ nalizam »starinskog, čistunskog tipa« i nije sposoban da asimiluje druge elemente, pre svega ne one verski različite. A hr­ vatski nacionalizam je »srednjevekovnog, modernog tipa«, to je buržoaski nacionalizam, koji, ako nije klerikalizam, prihvata sirane elemente bez obzira na veru65. U stvarnosti, u odnosu prema nacionalizmu nema »čistih« istorijskih razdoblja a ni nacija. U najopštijim crtama istorijat nastanka i razvoja nacio­ nalizma mogao bi se skicirati počev od njegovog odvajanja od revolucionarnog toka francuske revolucije i u njoj preovlađujućeg patriotizma. Odista, nacionalizam počinje sa žestokim protivnicima francuske revolucije. Tako se i »Razmišljanja o francuskoj revoluciji« (iz 1790. godine) Edmonda Burkea, sma­ traju »praizvorom kontrarevolucionarne književnosti«, jer su u njima sadržane sledeće ideje: pohvala narodu kao organskoj zajednici nejednakih staleža; pohvala svemu »istorijskom«, to jest onome što je vremenom i iskustvom potvrđeno; pozitivno vrednovanje sentimentalnog pristajanja uz časne sadržaje; po­ hvala religiji i kultu kao činiocima reda i političke stabilnosti. U nemačkom romantizmu prisutne su misli slične Burkeovim, ali se, uz prošlost, ističe i »izvornost« (vrednost koja je izgubljena i koju bi trebalo obnoviti) nacija, kako ju je odredio Herder, čije karakteristike potiču iz jednog osnovnog jezgra koje stvara jezik, običaje, pravo. A nacionalizam je shvaćen kao veličanje najosobenijih obeležja sopstvene nacije, zemlje Đorđije Uskoković, O relativnosti pojma »etnos«, »narod«, »nacija« (Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/83, str. 160, 161).

65.

Bogumil Hrabak Etnos, narod, nacija, »Gledišta«, Beograd, 1—2/1983, str. 122.

109

i njihovo ljubomorno čuvanje. Herder se, inače, i smatra tvor­ cem modernog značenja reči »nacionalizam«. Herder piše: »Tada se počinje govoriti o predrasudama, 0 pučkom prostranstvu, o kukavnom nacionalizmu (Nationa­ lism), ali predrasuda je dobra stvar, u svoje vrijeme, jer razveseljuje, drži narode kompaktne oko vlastitog središta, čini ih čvršćim u njihovu porijeklu, plodnijim s obzirom na njihovu prirodu, vatrenijima u njihovim sklonostima, aktivnijima u njihovim ciljevima i zbog svega toga zadovoljnijima«.66 Fridrih Siegel obnavlja ideju pravednog i to nacionalnog (državnog) rata, u cilju dosezanja prirodnih granica nacije. Sve je, a posebno pojedinac, podređeno jednom — državi, koja je, pak, najistaknutiji oblik apsolutnog života, jer se oblikuje kao živa celina (»organizam«). Ova država je »totalitarna«, jer više nije sredstvo prisile, već prirodno mesto univerzalizacije po­ jedinca67. Jozef de Mestr ustaje protiv francuske revolucije i racio­ nalizma kao nosilaca haosa i suprotstavljanja Bogu kao nosi­ ocu vrhovne vlasti i kazne. Po njemu, postoje Francuzi, Rusi itd., ali ne i »čovek« za koga je, međutim, napravljen francu­ ski Ustav iz 1795. godine. Samo pomešane i zbrkane političke 1 religiozne dogme »čine zajedno neki univerzalni ili nacionalni um dovoljno jak da spreči nepravilnosti pojedinačnog uma koji je, po svojoj prirodi, smrtni neprijatelj svakog udruženja, jer proizvodi samo divergentna mišljenja«. Ali, sreća naroda je u poslušnosti nacionalnom umu68. Luj de Bonald ustaje protiv narodnog suvereniteta kao nerazumnog zalažući se za obnovu stanovišta o porodici kao izvornoj zajednici; vladi oca i podaništvu dece, opštini kao velikoj porodici kojom nezavisno upravljaju predstavnici raz­ ličitih klasa, itd.69 Ove teze predstavljaju osnovu ideološkog arsenala onog nacionalizma francuske buržoazije koji se »dovršava« u Napoleonovim osvajanjima — »širenju ideje nacije« i »izvozu re­ volucije«. I dok je nemački nacionalizam, tog doba, u odnosu OD.

C. Antoni, La Lotta controla regione, Firenza, 1942, p. 173. 67. Isto, str. 77, 78, 80, 81. 68.

Joseph de Maistre, Etude sur la souverainitee (Oeuvres, 1, pg. 375, 376). 69. Francesco Valentini, Modema politička misao, »Školska knjiga«, Zagreb, 1980, str. 95, 96.

110

i u odbrani od ekspanzije francuske nacionalne buržoazije svo­ jim ideološkim usmerenjem, idejama konzervativan i reakcio­ naran (što izražava i njegovu povezanost sa feudalnim sloje­ vima društva), u biti, radi se samo o dva naglašena vida ispoljavanja istog — nacionalizma. A već od sredine 19. i početkom 20. veka nacionalizam pretežno ispoljava samo jedno i to tzv. »nemačko lice«, ali sada kao neskriveno ispoljavanje sopstvene utemeljenosti u kapitalu i u njegovoj težnji ka ekspanziji, kon­ kurentskoj borbi i sukobima sa drugim nacijama oko tržišta, sirovina, radne snage itd. I dok se nacionalizam sve više potvr­ đuje kao »agresivni«, »integralni«, »reakcionarni«, nacionalni interes se sve više apsolutizuje i izdiže iznad svega, obelodanjujući u sebi sadržane težnje za nametanjem ili za ostvarivanjem klasnog interesa vladajuće klase, i to pretežno interesa krup­ nog kapitala. Nacionalizam, posebno u svojoj političkoj praksi, uspeva da prati liberalizam samo do 1848. godine, kada ovaj spoj do­ stiže vrhunac i kada otpočinje njihov razlaz70. Zato se period do 1848. godine, često, u teoriji, označava kao period »liberal­ nog nacionalizma« koji se karakteriše time što se duh nacio­ nalizma združuje s racionalizmom, liberalizmom i humaniz­ mom prosvetiteljstva. Po ovom nacionalizmu formiranje na­ cije delo je volje naroda — društvenog ugovora, kako su ga zamišljali Džon Lok i Žan Žak Ruso na osnovu tradicionalnih pojmova prirodnog prava. Ovaj nacionalizam ističe apsolutnu suverenost naroda to jest nacionalne države kao individualne slobode unutar svake nacionalne države i odgovornost svih na­ cionalnih država za izgradnju i održavanje međunarodnog mi­ 70.

Ovaj »razlaz« zaoštrio je problem opredeljenja »faza« u istorijskom raz­ vitku nacionalizma, koji je rešavan na različite nacije (na primer, E. Kardelj u razvoju nacionalizma vidi dve faze: »Faza progresivnog nacio­ nalizma« u ranoj mladosti kapitalizma koja je obeležena revolucionar­ nom borbom protiv feudalizma i ekonomske i političke hegemonije vladajuće nacije a za potpunu ravnopravnost svoje nacije; »Faza deformisanog, reakcionarnog nacionalizma« iz zrelog kapitalizma (fašizam), koju karakteriše imperijalistička politika i negacija prava na samoodlučivanje svake nacije). (Tone Brodar, Edvard Kardelj, Nacionalno pitanje kao naučno pitanje »Opredeljenja«, Sarajevo, 5—6/1979, str. 25). Smit, na primer, nudi razvijeniju istorijsku periodizaciju nacionalistič­ kih (nacionalnih) pokreta: 1815—1871 »integrativna« faza, posebno u Cen­ tralnoj Evropi; 1871—1900 faza »prekida« sa stranim političkim jedin­ stvom; 1905—1945 »agresivna« faza koja kulminira u Nacističkoj orgiji; 1945 _ »savremena« faza, svetske rasprostranjenosti (Anthony D. Smith, Theories of Nationalism, »Harper Torchbooks«, New York, 1972, pp. 194). Ill

ra. Po njemu narodi su postali nacije jer su izabrali put uza­ jamnog povezivanja radi izgradnje građanske vlasti, a to je pro­ ces koji je, sam po sebi, podrazumevao državu kao oblik aktiv­ nog i stalnog učestvovanja naroda. To čini da je nacionalna dr­ žava shvaćena kao racionalni izraz priznate ljudske potrebe — odbrana od spoljne agresije i stepenica ka oslobođenju čovečanstva71. Zapravo, nacionalizam je, transponujući na opšti plan ideje slobode i jednakosti, bio snaga liberalizma i demokratske levice u Evropi 19. veka. Na primer, pravo naroda na samoopredeljenje izvedeno je iz prava svake individue da raspolaže svojom ličnošću. Borba Poljaka, Ceha i Mađara za nacionalno oslobođenje, kao i borba Nemačke i Italije za nacionalno uje­ dinjenje vid je liberalne borbe. Nacionalizam i liberalizam se, u ovim zemljama, ujedinjuju i u istim političkim organizacija­ ma (»liberalno-nacionalnim«). U to doba nacionalizam se, uglavnom, vezuje za srednje klase koje su se uspinjale na vlast ili su već vladale. »Narod« ne sačinjavaju aristokratija i druge »imućne klase«, a interesi države poistovećeni su s nacionalnim interesima i ciljevima na­ cionalizma a to su, u osnovi, bili interesi trgovaca i industrija­ laca. Misleći na naciju najviše se mislilo na sebe. Seljaci i rad­ nici nisu sudelovali u nacionalnom političkom životu niti su se poistovećivali s nacijom u meri u kojoj je to činila bur­ žoazija. Samo utoliko moguće je ovu fazu označiti kao fazu tako­ zvanog liberalnog, libertetskog, progresivnog nacionalizma, u kojoj se ostvaruje društveni napredak, ali, istovremeno, ostva­ ruju se i novi oblici tlačenja i utiranja puta apsolutizaciji na­ cionalnih interesa kao interesa nacionalne države. Upravo u doba liberalizma do kraja je razvijen »instikt gramzivosti, smisao za privredni dobitak, na štetu i protiv sva­ kog drugog smisla u čoveku. Ostvareno je da požuda za bogat­ stvom gospodari apsolutistički.. . i da silom zatire sve što nije s njom u skladu«. Zapravo, liberalizam »ždrijelom ekonom­ skog ždere svoje kulturno lice« a taj »postupak« pravda »za­

ii.

.

To su iste one ideje za kojima je posegao i Vilson postavljajući zahtev za samoodređenjem naroda (C. F. Ware, K. M. Panickar, J. M. Romein, Historija čovječanstva, tom VI, svezak I, »Naprijed«, Zagreb, 1971, str. 52). 112

štitom nacije«. Kao surogat za stvarnu slobodu on kod naroda razvija nacionalnu umišljenost u vrednosti sopstvene nacije, nacionalne veličine i u spasonosnosti nacionalističkog osećanja72. Ovo drugo, donekle prikriveno, lice liberalizma i liberal­ nog nacionalizma iskazaće se kroz negaciju demokratskog u li­ beralizmu tokom druge polovine 19. veka, a potpuno u iracionalističkim teorijama o rasi Gobinoa, antropologiji i geopoliti­ ci Racela, Ritera, Kjelena i Fergusona. Krajem 19. i početkom 20. veka knjiga Ostin Stjuart Čemberlena »Osnove devetnaestog veka«, do kraja će dovesti reak­ cionarnu svest prošlog veka, da bi je »prevazišao«, naravno oslanjajući se na nju, »veruj« nacional-socijalizma — Hitlerov »Mein Kampf«. Zapravo, ekstremni konzervativizam je, u zamenu za opadajuću aristokratsku ideologiju, u potpunosti prigra­ bio nacionalizam. Međutim, poklapanje liberalizma (ili konzervatizma) sa nacionalizmom nije takvo da se gube jedno u dru­ gom. Ponekad, na primer kod »dominirajućih« nacija, nacio­ nalizam ide ispred liberalizma ili konzervativci »potčinjenih«, »malih« naroda, ističu svoj nacionalizam iznad konzervati­ vizma. Zapravo, sredinom 19. i početkom 20. veka nacionalizam je na istorijskoj pozornici potpuno ispoljio svoju tendenciju ka ekspanziji, konkurentskoj borbi, to jest u osvajanju tržišta, dobavljanju sirovina i traženju najpogodnijih uslova za inve­ stiranje kapitala u inostranstvu. Ove svoje težnje pokriva na­ čelima koja dobrim delom vuku poreklo iz poimanja naciona­ lizma kod nemačkih romantičara 19. veka. On ne počiva na ra­ zumu već na »Volksgeistu« koji je izraz čovekovih instinkata, koji su, pak, posledica okolnosti u kojima je čovek rođen i to­ ga kakve je krvi. Konačno uobličavanje »integralnog« nacionalizma vezuje se za Francusku, to jest za poraz francuske buržoazije u ratu s Nemačkom 1871. godine i za strah pred Pariškom komunom73. 72. Stanislav Simić, Nacionalizam u fašističkom smislu i kulturi, »Hrvatski književni almanah«, Zagreb, 1934, str. 53, 54. 73. Međutim, ima autora, poput Suvara, koji ističu da je agresivni buržoaski nacionalizam sa hegemonističkim pretenzijama došao do izražaja već u razdoblju konstituisanja prvih nacija, to jest u fazi izdizanja buržoazije u nacionalnog hegemona. Zapravo, i nema naprednog buržoaskog nacionalizma, jer i kad predvodi naciju u borbi za nacionalno oslobođenje, nacionalni interes, uvek, sadr113

Sa razvijanjem integralnog nacionalizma, kao reakcija Francu­ za na poraz od Prusije 1871, nastaju neke zajedničke karakte­ ristike nacionalizma i da je ovaj, u osnovi, isti kao, na primer, i nacionalizam nastao kao reakcija Nemačke na poraz 1918. go­ dine. Pored isticanja nacije kao apsolutne vrednosti, koja je iznad svih drugih vrednosti, oživljava i rasna teorija, antisemi­ tizam kao i spremanje, u potaji, kame. Formula Moris Barea — »La terre et les mortes« — vodi i nacionalsocijaliste. Međutim, ovaj nacionalizam ne nastaje ni iz čega niti auto­ matski i potpuno menja »liberalni nacionalizam«. On nastaje pored i u okviru liberalnog nacionalizma, delujući pritiskom na potpunu promenu njegove prirode. Koji će oblik naciona­ lizma biti jači, prisutniji u datim okolnostima zavisi od toga kakav položaj u konkretnom društvu i okolnostima imaju po­ jedine frakcije buržoazije koje su mu glavni socijalni nosioci. Do obrtanja u ulozi buržoazije u nacionalnom pokretu i njenog okretanja isključivo nacionalizmu, a posebno onom agresivnom, »autoritarnom« ili »integralnom« dolazi, pre sve­ ga, zbog njenih imperijalističkih aspiracija. A to se ispoljava tako što, iako zavodi narod na put sukobljavanja, nacionali­ zam dovodi i do internacionalnog povezivanja buržoazije i to prevashodno na klasnoj osnovi, što se posebno jasno vidi u stvaranju raznih odbrambenih ili agresivnih saveza. Nacionalizam, je, zapravo, istorijski nužan oblik ispoljavanja klasnih interesa buržoazije. On je, po svojoj biti, okrenut očuvanju kapitalističkih odnosa i privilegovanog društvenog položaja buržoazije. Nacionalizam u buržoaskom građanskom društvu je, u osnovi, ideologija i politika odbrane buržoasko-kapitalističkih interesa. To je ideologija u kojoj je, u krajnjoj liniji, sve svedeno na »posao«, te se i otadžbina posmatra u mo­ gućnostima konjunkture, kao rentabilno preduzeće. Dominaci­ ji privatnointeresnog pogleda na naciju i otadžbinu pogoduje i to što građanska klasa, iako ogromnim delom nastala iz se­ ljačke mase — naroda, nema nikakav kontakt s ovim, nikakvim vezama solidarnosti s njima nije povezana, osim »zajedničkim interesom« koji je, u suštini, njeno održavanje na vlasti. Rečju, u odnosu buržoazije i nacije, iskazano i kroz nacionalizam, do­ minira posebni (grupni i lični) interes. ži u sebi borbu za nametanje ili afirmaciju sopstvenog klasnog interesa (Stipe Šuvar, Izvori i bit nacionalizma, »Pogledi«, Split, 9/73, str. 22; dr Stipe Suvar, Nacija i međunacionalni odnosi, »Naše teme«, Zagreb, Zagreb, 1970, str. 23). 114

»Svaki ponaosob, i svi zajedno, kao klasa, spremni su da prodadu interes svoje nacije za svoj lični i za svoj klasni inte­ res. Za svoj narod mogli bi biti vezani preko svog nacionalnog osećanja, ali oni nacionalnog osećanja nemaju«.74 No, iako nije sporno da je buržoazija hegemon i osnovni nosilac nacionalizma u modernom građanskom društvu, i da s tog stanovišta postoji buržoaski nacionalizam, ne bi trebalo nacionalizam isključivo vezivati samo za buržoaziju, jer to podseća na pokušaj da se progna »zao duh«. Dominacija posebnih, klasnih interesa i uslovljava da je najdublje jezgro nacionalizma prožeto »bojovnim duhom i tež­ njom za osvajanjem. On je organizaciju sile razvio do savršen­ stva ... On imade duh zveri koja mora doći do plena ... u stva­ ri, se sve nacije bore jedna s drugom samo radi većeg prošire­ nja svoga lovišta.. ,«73. To je posebno potvrđeno u integral­ nom nacionalizmu, kolonijalizmu, imperijalizmu i, naravno, fa­ šizmu i nacionalsocijalizmu. Ova saznanja su mnoge autore, posebno marksističke orijentacije, dovela do umnogome po­ jednostavljenog uverenja da je nacionalizam vezan za buržoa­ ziju, skoro, prirodnom zakonitošću. Ovakav stav je posebno ra­ širen u savremenoj jugoslovenskoj teoriji. Za integralni nacionalizam i uopšte za doba imperijalizma karakteristično je da dolazi do nametanja države kao osnovnog tumača nacionalnog interesa, to jest interesa nacionalne bur­ žoazije. Zapravo, nacija se podržavljuje (etatizuje), a država postaje glavna potpora nacionalističkih zahteva za osvajanji­ ma, širenjem. Nacionalističko potvrđivanje nacije u posebnoj istorijskoj misiji je, zapravo, podređivanje nacionalne države ekspanziji »nacionalnog« kapitala na internacionalnom planu. To je potvrdio i fašistički, odnosno nacistički zahtev za jakom državom i nacijom, kao i za snagom pojedinaca u naciji. Da bi čitav »snop« bio otporan mora učestvovati u borbi koja se shvata kao čisto fizička, po zakonima odabiranja silom. Zato se i jedinke unutar nacije i nacije unutar čovečanstva moraju telesno izgraditi do savršenstva. Jak čovek, jaka nacija, jaka država su uslov napretka. A duhovna kultura pojedinaca i na­ cije određena je smislom za organizaciju snage.*75 Marko Ristić, O defetizmu i o nacionalizmu (Hacer Tempo, knjiga prva, »Prosveta«, Beograd, 1964, str. 74—76). 75. Rabindrant Tagore, Nacionalizam, »Ćirilo-Metodije«, Zagreb, 1921, str. 18-19. 115

Otuda i fašistički ideal discipline — vojnički duh i pore­ dak. A disciplina podrazumeva potčinjavanje volji jednog — vođi, kao onome koji razume i oseća smisao zajedničkih intere­ sa većine i koji je njihov verni tumač. U vođi je najviši um i najviša volja, te ga moraju svi slušati i pokoravati mu se. Snaž­ na nacija, snaga organizacije pristalica njenih interesa na čelu sa vođom prisiliće svakog na poslušnost i pokornost. A u ime neprolivanja narodne krvi svaka borba unutar nacije se mora prekinuti. Samo van granica nacije mogu se nalaziti neprijate­ lji nacije. Unutar nacije svi se moraju potčinjavati, pokoravati nacionalnim interesima. To garantuju organizovani čuvari in­ teresa nacije, otadžbine i njen vođa. Zapravo, zloupotrebe ideje države i nacije, kao i neki lajtmotivi nacionalističke ideologije (na primer, princip superior­ nosti interesa nacije nad pojedinačnim i klasnim interesima za­ rad sveopšteg nacionalnog jedinstva) ugrađeni su u same te­ melje »nacionalne revolucije« fašističkog i nacističkog tipa i odigrali su, pre svega kao propagandni efekat, veliku ulogu u legalnom preuzimanju vlasti od strane nacista u Nemačkoj i fašista u Italiji. Ali sama praksa tih država je, vrlo brzo, poka­ zala da je protiv svih onih koji su odista zahtevali izvršenje »nacionalne revolucije«. Na primer, u Rumuniji krajnja desni­ ca u krvi ugušuje vođe »Gvozdene garde« i nacionalističkog li­ dera Kodreana; u »noći dugih noževa« Hitler definitivno poražava »levi nacizam« Rema; Musolini odstranjuje zagovornike »boljševičkog fašizma«; Franko potiskuje sve beskompromis­ ne eksponente Falange i »nacional-sindikalizma«. Nacionalizam i antiuniverzalizam s kraja 19. i u 20. veku su, u početku, imali usku osnovicu, ali, vremenom, zadobijajući mase, pretvaraju se u političku snagu velikog razornog dejstva. Vođe i osnovna snaga su im, uglavnom, iz redova bur­ žoazije (posebno sitne i malograđanske), seljaštva, ali, u odre­ đenim istorijskim razdobljima, u pojedinim zemljama, i iz delova radničke klase. To je dovelo i do poraza, tokom 20. veka, građanskog univerzalizma. Te, otuda, se otvara i potpuno jas­ no ispoljava sudar nacionalizma sa socijalističkom revoluci­ jom. Odnosno, u praksi se verifikuje stav: ukoliko više raste strah buržoazije od socijalne revolucije utoliko ona jasnije i brže napušta ulogu predvodnika narodnog, nacionalnog pokre­ ta na liniji društvenog, istorijskog napretka. Međutim, u toku čitavog istorijskog perioda u kojem je buržoazija nastojala da na sebe prenese ideju nacionalnog, socijalisti su, prevashodno, razvijali internacionalističke zalaganje i nagovešta116

vali nestanak nacionalnih posebnosti, partikulariteta76. To je uslovilo da su revolucionarni radnički pokret i socijalističke revolucije ispoljili efikasnost ali i značajne slabosti u borbi protiv nacionalizma. Počev od »istorijskog kraha« u saradnji s nacionalnim buržoazijama i socijal-demokratijama Evrope, pa do prakse postojećih socijalističkih država i u njoj naraslog bi­ rokratskog nacionalizma. I zato je, čini mi se, u pravu bila Roza Luksemburg kada je pisala da iako je tačno da nacionali­ zam odražava sve interese, sve nijanse, sve istorijske situacije koje se mogu zamisliti, da je to prelivanje hiljadu boja; da nije ništa, i da je sve; da je ideološka mešavina, ali i sadržaji koji traju, da je ipak u eksploziji nacionalizma, počev od kraja 19. veka, uočljiva jedna osovina koja veže sve ove različite intere­ se i tendencije u jedan opšti interes — ofanziva protiv pretnje svetske revolucije proletarijata77. Krajem 19. veka oprečnost buržoaska demokratija — na­ cionalizam postala je jedna od najvažnijih opštih crta politič­ kog života poslednjih sto godina. Do sada se, u direktnim kon­ frontacijama, nacionalizam pokazao kao jača sila. Argumenat za to je i veća raširenost, u 20. veku, ratova među nacijama ne­ go borba klasa. U meri u kojoj nastoje da na sebe preuzmu nacionalnu ideju, odnosno predvođenje nacije i nacionalnog pokreta koju jc buržoazija nosila tokom čitavog 19. veka, revolucionarne, socijalističke i komunističke snage i partije prinuđene su da se, sve više, razvijaju sledeći nacionalne norme i da prihvate svest o tome da nacija neće više da bude sluškinja. Odnosno, kako je socijalistički pokret, u krajnjoj liniji, uslovljen istorijskim, društvenim okolnostima u kojima se razvija delatno je i njegovo nacionalističko pa i rasističko opterećenje. Međutim, IO.

Potvrdu ovog stava pruža i stanovište Trockog koji je tvrdio: kada soci­ jalizam postane gospodar sveta ili njegovog velikog dela on će aktivira­ njem svih raspoloživih izvora obezbediti i migracije zasnovane na naj­ razvijenijoj tehnici i kulturi, koje će potpuno isključiti mogućnost op­ stanka i formiranja nacionalnih geta. Tada će se rešiti i problem Jevreja, Arapa i svih potčinjenih nacija. Nacionalna topografija biće određena planskom ekonomijom. Odnosno, socijalistički internacionalizam razrešava nacionalno pitanje (Jevreja) (Lćon Trotsky, Interview accorde aux corespondants juifs a Mexico, decembre 1945, »Quatrieene Internatio­ nale«, Sur la guestion juive et sionisme, »Francois Maspero«, Paris, 1974, pg. 32). 77. Rosa Luxemburg, Fragment sur la querre, la question national et la revolution (Oeuvre, II, »Francois Maspero«, Paris, 1971, pg. 92—96). 117

ukoliko je opasnost da ova opterećenja prevladaju ozbiljnija, utoliko je i postulat borbe protiv njih obavezniji. Isto važi i za postojeća socijalistička društva. Odnosno, iako u socijalizmu postoje povoljnije okolnosti za otklanjanje nacionalizma, to ne znači i da socijalistička revolucija sama od sebe likvidira sve ono što osakaćuje čovekovu ličnost i onemogućuje razvoj no­ vih društvenih odnosa. I za otklanjanje nacionalizma potreban je dugotrajan revolucionarni angažman. Brojni autori raspravljali su problem međusobnog odnosa i sukobljavanja nacionalizma i socijalizma. Može se reći da su iskristalisane tri vrste odgovora: prva, o identičnosti ciljeva i principa nacionalizma (ili neke njegove vrste) i socijalizma. To je odgovor sadržan u delima pojedinih teoretičara fašizma i nacionalsocijalizma, posebno zagovornika »nacionalne revolu­ cije«. Svojevrsnu varijantu ovog odgovora pruža i ideologija i praksa birokratskog ostvarivanja socijalizma i nacionalne rav­ nopravnosti, kroz »birokratski nacionalizam«, u praksi posto­ jećih socijalističkih država. Druga vrsta odgovora ukazuje na određene mogućnosti saradnje »naprednog«, »libertetskog« i sličnog nacionalizma sa socijalizmom, naravno uz prihvatanja njihovih razlika i sukobljenosti; treća vrsta odgovora insistira na neposrednoj suprotstavljenosti i isključivosti. Anri de Man jedan je od najpoznatijih zastupnika teze o postojanju sarad­ nje i sličnosti između principa socijalizma i »libertetskog« na­ cionalizma, koja proizlazi iz tog što oboje potiče iz osećanja kolektivne uniženosti. Međutim, postoje i njihove razlike. I to već na nivou principa — polazeći od osećanja uniženosti nacio­ nalizam se usmerava protiv drugog nacionalizma, dok se soci­ jalizam usmerava protiv kapitalizma, odnosno protiv uspostav­ ljenih monopola na svojini najvažnijih sredstava za proiz­ vodnju. Socijalizam u nacionalnom oslobođenju vidi deo društve­ nog oslobođenja, tačnije nužni, neophodni početak; prihvata nacionalno osećanje i zahteve potčinjenih nacija, ali borbu za njih vodi na drugi način i s posve drugim ciljem od nacionaliz­ ma. Socijalizam je sveobuhvatniji i radikalniji, jer za njega je uniženost nacije deo društvene uniženosti i ekonomske eks­ ploatacije masa i on nastoji da dopre do same biti ove uni­ ženosti. Socijalizam i »libertetski« nacionalizam imaju istog nepri­ jatelja — »autoritarni« nacionalizam, koji je u svom najčisti­ jem obliku najveća opasnost za socijalizam, jer je oličenje ek­ sploatacije i društvene potčinjenosti. Ali, ovde je i socijalizam 118

radikalniji — on ne dozvoljava nikakvo spajanje s »autoritar­ nim« nacionalizmom i protiv njega se bori kao protiv sastav­ nog dela vladavine kapitalističke klase. Najdublji razlog suprotstavljanja »autoritarnom« naciona­ lizmu je u tome što je socijalizam za to da se ostvari pravo na­ roda da odlučuju sami o sebi; za svetski mir ali i, u psihološ­ kom poretku, protiv mišljenja na način nacionalizma, to jest nacionalnog egoizma i postavljanja nacije, njene snage, presti­ ža i duhovne vrednosti iznad univerzalnih vrednosti (pravde, istine) i univerzalne borbe za slobodu i mir. U ovome, ističe De Man, socijalizam je oblik suprotstavljenosti »autoritarnom« ali i svakom nacionalizmu. Uz to, svaki nacionalizm (pa i »libertetski«, implicitno) skriva opasnost da bude iskoriščen u borbi vladajućih klasa protiv soci­ jalizma78. U jugoslovenskoj savremenoj teoriji slično stanovište za­ govarao je F. Ćulinović. Po njemu, nacionalizam može u soci­ jalizmu biti »opravdan« ako »podupire i unapređuje ideje demokratizma, a napose socijalistički razvitak u svijetu«. Ali je štetan u »svom razdvajanju i suprotstavljenju nacije«. Socija­ lizmu je, inače, svojstven internacionalizam, pokret za ukla­ njanje nacionalnog povezivanja svih nacija u okvire demokrat­ ske ravnopravnosti i slobode. Krajnji cilj je kosmopolitizam79. Uostalom, istorijska praksa, posebno u drugoj polovini 19. i u 20. veku potvrdila je uobličavanje nacionalizma u najjaču i najizrazitiju antisocijalističku snagu. To potvrđuju i primeri nacionalizma u socijalističkom pokretu a posebno u socijali­ stičkim državama. Reč je o nacionalizmu koji se predstavlja kao »socijalistički« (u savremenoj jugoslovenskoj teoriji naj­ češće se naziva »birokratski nacionalizam«). Mnogi argumenti kao da daju za pravo odgovorima iz treće grupe, po kojima je socijalizam kao istorijsko kretanje (pokret) u sukobu sa nacio­ nalizmom kao konzervativnom tendencijom. To nije sukob sa­ mo na nivou među-nacionalnih odnosa već i u samoj naciji. Socijalizam i nacionalizam su dva različita i suprotstav­ ljena »sistema« kako po koncepciji i ideologiji, tako i po prak­ si, odnosno po posledicama. Nacionalizam polazi od nacije kao IO.

Henri de Man, Nationalism et Socialisme, »L’Eglatine«, Paris-Bruxelles 1932, pg. 35—39, 45, 46. 79. Ferdo Ćulinović, Nacija i etničke zajednice, »Zbornik za narodni život i običaje«, JAZU, Zagreb, 45/1971, str. 239.

119

svojevrsnog socijalnog homogeniteta, te su klasna podeljenost i odnosi koji se u naciji reprodukuju od sporednog značaja. A to je, upravo, potpuno suprotstavljeno polazištu socijalizma. Međutim, i u praksi postojećih socijalističkih društava nastav­ lja se ovo sukobljavanje uz promenu njegovih vidova i socijal­ nih sadržaja, menja se funkcija nacionalizma koji je delimično usmeren ka restauraciji kapitalizma ali se sve više ukorenjuje u državno-socijalističke odnose. Nacionalizam je problem samog osnovnog toka socijalis­ tičke revolucije i u praksi ostvarene apsolutizacije države (koja se, po pravilu, legitimiše nacionalnim), odnosno svođenja dik­ tature proletarijata isključivo na državnu vlast. U uslovima ovih društava nacionalizam nastoji da konzervira postojeće društvene odnose, koji su klasni, odnosno postojeće stanje, koje je stanje predominacije političkog i državnog nad dru­ štvenim i ljudskim. Najopštije rečeno, regresivna, konzervativna suština naci­ onalizma u socijalizmu, proističe iz toga što se nacionalizam utemeljuje u etatističko posredovanje interesa i razvoja nacije i zato što je nacionalizam jedan od oblika zadržavanja rad­ ničke klase u najamnom položaju. U odgovoru na pitanje otkuda i šta znači pojava naciona­ lizma u socijalizmu ispoljava se dominacija poimanja socija­ lizma kao beskonfliktnog društva, društva koje je razrešilo sve probleme a problem nacionalizma tumači se isključivo kao »negativna pojava« ili kao »ozbiljan simptom devijacija u raz­ voju«. U ovom odbijanju da se spoznaju i iskažu stvarno po­ stojeće klasne i druge razlike i suprotnosti u praksi postojećih socijalističkih društava izostaje i temeljnije razmatranje izvo­ rišta i socijalnih nosilaca nacionalizma. Otuda se i ne postavlja pitanje o temeljnim društvenim odnosima i klasnoj borbi u socijalizmu, te se ne postavlja ni ono za socijalizam inače bitno pitanje da li radnička klasa odista vlada proizvodnim i dru­ štvenim odnosima80. »Novi« nacionalizam, to jest nacionalizam u socijalizmu, ima svoje osnovne nosioce u birokratsko-etatističkim i tehnokratskim snagama i, uopšte, u povlašćenim društvenim struk­ turama, koje nastoje da zaustave proces revolucionarnog raz­ vitka. »Birokratski nacionalizam« je glavno uporište naciona80. Primer ovakve »sužene« analize, u novijoj jugoslovenskoj teorijskoj lite­ raturi, predstavlja knjiga Kira Hadži-Vasileva, Socijalizam i nacionalni odnos, IC »Komunist«, Beograd, 1982. 120

lizama u socijalizmu. On se uspostavlja onda kada »nacionalna birokratija« uspeva da svojem viđenju opšteg interesa potčini sve druge interese. Spolja se ispoljava kao zastupanje nacio­ nalnog interesa. »Birokratski nacionalizam« prividno povezuje klasno s nacionalnim i, istovremeno, potpuno prekida veze s opšteljudskim i zato predstavlja prepreku punom osvešćenju i oslobođenju radničke klase. Nacionalizam ima i funkciju onemogućavanja integracije širokih slojeva ljudi u novo, socijalističko društvo, zato što on u sebi skriva otpor prema novim društvenim odnosima onih socijalnih slojeva i političkih »snaga« koje, sa socijalizmom, gube dotadašnje društvene pozicije. U biti to je oblik zadrža­ vanja radničke klase u najamnom položaju. Odnosno, »homo­ genizacija nacije« izražena u nacionalizmu zakonito vodi ka uspostavljanju klasne hegemonije nad radničkom klasom i nad njenim stvarnim socijalnim i nacionalnim interesima. Kao osnovni hegemon nacionalnog 'interesa uspostavlja se birokratija. Ona, u osloncu na neprevladane odnose privatne svojine i novouspostavljene odnose državne svojine, to jest u osloncu na još neprevladanu klasnu eksploataciju radničke kla­ se, od posrednika koji bi trebalo, po načelu, da bude u službi radničke klase u praksi je izrasla u vladajuću klasu društva i nacije, a njena se vladavina, naravno, prostire i nad radničkom klasom. U složenim uslovima društava tzv. »Trećeg sveta« ispoljava se u okviru antikolonijalne borbe osobeni vid nacionalizma koji je često uslovljen uspostavljenom koalicijom domaće bur­ žoazije i stanovništva — masa. Međutim, u postkolonijalnom periodu razvoja ovih zemalja ova kaolicija se, najčešće, raspa­ da zbog različitih interesa njenih članova. Domaća buržoazija, pretežno manjinska po etničkom sastavu, pretvara se u tzv. kompradorsku klasu spremnu na sve vrste kompromisa s biv­ šim kolonijalnim metropolama, te i njen nacionalizam posta­ je, sve više, reakcionaran i kontrarevolucionaran. Ali u nared­ noj fazi jača nacionalizam većinskog dela naroda ohrabrenog nezavisnošću i novostečenim nacionalnim institucijama. On ističe dvostruke interese: uspostavljanje nakon političke i eko­ nomske nezavisnosti naspram bivše metropole, ali i naspram »kompradorske« klase, odnosno manjinske etničke grupe. Ovaj nacionalizam ima naspram sebe sve veći i snažniji nacionali­ zam bivše metropole, posebno velikih sila, razvijen zahvalju­ jući raspolaganju obiljem sredstava, ljudskih i materijalnih resursa i, posebno, osloncu na moć države-nacije, koja, u kraj­ 121

njoj liniji, počiva na industrijalizaciji i »socijalnom postroja­ vanju« koje je nametnula država i na njihovom opštem polo­ žaju u svetskoj politici i ekonomiji. No, ipak opšta odrednica je porast nacionalizma »novih nacija« čiji se osnovni uzroci vide u širenju svetskog tržišta, industrije, književnosti — kul­ ture itd., što je, umesto, kako je očekivano, trebalo da dovede do međunarodne solidarnosti, dovelo do sukobljavanja na pro­ storima tzv. »Trećeg sveta«. To je pred upravljače zemalja »Trećeg sveta« postavilo zahtev da pronađu svoj način napre­ dovanja i da se »radi u svoju korist« kao i da se mobiliše dru­ štvo za prevaljivanje »istorijske prečice«, a mobilizacija je mo­ rala računati sa onim što je postojalo — nije bilo savremenih ekonomskih i političkih institucija već, uglavnom, nasleđeni etnos, jezik, folklor, boja kože i tome slično. I upravo je po­ moću i kroz te posebnosti delovao nacionalizam. Posmatrano na nivou pojavnosti, ovaj nacionalizam je populistički. Među­ tim, populizam i univerzalnost ovih nacionalizama, posebno pod uticajem jačanja domaće buržoazije i birokratije, raspada se na nacionalne egoizme. Znači, i ovi pokreti prešli su put veo­ ma sličan putu nacionalizma u Evropi. Najpre je to bila iden­ tifikacija s vladarem, zatim s buržoazijom i napokon s čitavim narodom. Pored izrazitog »lokalnog prilagođavanja« humanističko-liberalne ideologije, uz doduše ostavljanje netaknutog tradicionalnog okvira (na primer, »islamske« religije u Severnoj Africi i Aziji) odnosno, uz to što se nacionalistička ideo­ logija sve više smešta u postojeće okvire, može se reći da savremeno društvo ukazuje na snažnu prisutnost nacionalizma. To kazuje da se, danas, ne ispunjava vera u »kraj nacionaliz­ ma«, koja je neposredno sledila iza perioda nacionalističkih »razgraničavanja« (na primer, posle svetskih ratova) i koja je posebno naglašavana u društvima u kojima su ispoljavani i najekstremniji oblici nacionalizma. Spas je tražen i u izgrad­ nji nacionalnih saveza ili ideoloških blokova. No, praksa je po­ kazala da ni ovakvi blokovi ne uspevaju da potisnu delovanje nacionalnih država, ispoljavanje i jačanje nacionalizma. U analizi nacionalizma posebno se nameće problem odre­ đenja relacije: nacionalizam — nacionalno osećanje — nacio­ nalni interesi — nacija. Polazište za razrešenje ovog pitanja može biti i u određenju nacionalizma kao koncepta, ideologije i prakse isticanja vrednosti jedne nacije nasuprot i iznad vrednosti čovečanstva, kao i svih drugih vrednosti. Nacionalizam polazi od jednog univerzalnog merila vrednosti koje bi trebalo da važi za sve nacije i koje je, samo po sebi, »etično«. Među­ 122

tim, dodeljujući samo svojoj naciji »naročiti položaj« postupa se egoistično i suprotno »univerzalnom merilu«, što ukazuje i na dvostrukost »morala« nacionalizma. Uzdizanje izuzetnih vrednosti svoje nacije ide sve do stava o »izabranoj naciji« — »izabranom narodu Božijem«. Prva realnost, »konkretna« stvar­ nost kojoj se nacionalističko stanovište obraća jeste nacija (odatle i naziv »nacionalizam«). Nacija nacionalista je istorijska i geografska činjenica a ne i korelat demokratije. Pod nacionalizmom može se podrazumevati politika koja isključivo cilja na ostvarivanje interesa »sopstvene« nacije; koja se ideološki temelji na odbijanju prosvetiteljskih doktri­ na, za koje se smatra da se odriču nacionalnih interesa i da su za nacionalne interese škodljivi. Otuda je i za sve nacionalis­ tičke doktrine zajednička polemika s prosvetiteljstvom i fran­ cuskom revolucijom ili, pak, njihova »reinterpretacija«. Po­ sebno se osporava ideja jednakosti, koja je, inače, pretpostav­ ka demokratije. Osporava se i sposobnost čoveka da misli i odlučuje o sebi i društvu a zagovara se potreba za vođom, au­ toritetom, hijerarhijom, državom. Uopšte, zahteva se »konku­ rentnost«, ljubav za vlastitu naciju i sunarodnike, privrženost pojedinim običajima, osećaj nacionalne časti, snaga vlastite prošlosti itd., nasuprot prosvetiteljskim i demokratskim »ap­ strakcijama« (čovek, pravo, ekonomski interes, ekonomski za­ kon, kosmopolitizam itd.) koje se smatraju neistorijskim i »ma­ terijalističkim«. Nacionalistička doktrina i mitologija pretpostavlja nacio­ nalnu emancipaciju koja je shvaćena kao apsolutni i jedini sa­ držaj sveukupne emancipacije. Pri tome se nacionalna eman­ cipacija dokazuje retrogradnim analizama i apriornim deter­ minacijama odabranih momenata iz (nacionalne) prošlosti iz koje se eliminišu bitne strane stvarnih socijalnih suprotnosti. Nacionalizam je protivurečan čovekovoj prirodi, biti čovekove ljudskosti i u tom smislu protivprirodan. On nije čovekova sudbina, već jedan od mogućih momenata istorijskog op­ stanka čoveka, koji se kao svojevrsna granica isprečuje na putu čovekovog samopostojanja. Insistiranje na nacionalnom, samo po sebi, metafizičko je svođenje čoveka na jedan od atri­ buta i oblika njegove egzistencije. Ovakvo poimanje ne može čoveka zamisliti drugačijeg od nacije, nacionalnog. Nacionalizam se temelji na jednoj vrsti ekskluzivizma, na stereotipima o raznim materijalnim i kulturnim, društvenim vrednostima »svoje« nacije, bez obzira na stvarne vrednosti. A prema drugim nacijama, posebno onim s kojim se nalazi u 123

»konkurentskom« ekonomskom ili političkom odnosu razvija se niz stereotipa s negativnim predznakom. Ovakvi stereotipi se izražavaju, na primer, u oznaci Nemaca »Deutschland, Deutschland über alles« ili i u potcenjivačkoj oznaci za Italijane (»Katzenfresser« »onaj koji jede mačke«); slično, Francuzi označavaju Nemce s »Boche« ili Amerikanci označavaju imi­ grante iz srednje Evrope s »hunky« a one romanskog porekla »dago«. Nacionalizam, zapravo, uspostavlja takav sistem verovanja koji odgovara individualnim i kolektivnim predrasudama 0 nacionalnim vrednostima, a ne i objektivnoj istini. Sve ove predrasude koje su usmerene ka uzdizanju »sopstvene« nacije uz potcenjivanje drugih, najčešće, nazivaju se »nacionalnim«, ili »rasnim karakterom«. U ovom nacionalističkom fetišizovanju »sopstvene nacije« pojam »sopstvena nacija« odvaja se od stvarno postojećih ljudi koji čine naciju, od njihovih vrlina i nedostataka i pridaju mu se oznake savršenstva. Zapravo, pojam nacije projektuje se u svet ideja s apsolutnom vrednošću. Zatim se, u obratnom pro­ cesu, tako izvitopereno shvatanje projektuje na pripadnike »svoje« nacije koji se smatraju moralno ispravnim, društveno vrednim samom činjenicom da su pripadnici date nacije. To sve važi i za njegova dostignuća. Uz, istovremeno, omalovaža­ vanje pripadnika druge nacije. Brojni su primeri, u literaturi, koji govore o nacionalistič­ kom »ulepšavanju« pripadnika »svoje« nacije. Navešću, sada, samo jedan ali dovoljno rečit primer iskaza o tome kakvi su Srbi u nacionalističkoj optici: »Od prirode zdravi i jaki, sa puno dobrih osobina, sa mnogo smisla za organizaciju i opšte interese, sa velikom snagom asimilacije, sa jakim patrijarhal­ nim moralom i ponekim nakalemljenim dobrim svojstvima sta­ rog stanovništva, koje su tu zatekli — Srbi su imali sve oso­ bine, potrebne za stvaranje veće i čvrste plemenske, narodne 1 državne zajednice. Među »srpskim rasnim osobinama«, »oso­ bito se stalno isticao veliki smisao za državnom organizacijom i neobična sposobnost za stvaranje države«, odnosno stalno »strujanje državotvorene snage«, tog »velikog rezervoara za državne i nacionalne snage srpskog naroda«81. Ovaj u biti antihumanistički ekskluzivizam i fetišizam na­ cije negativno deluje na samu naciju. To pokazuje, na primer, St. Stojanović, Postanak srpskog naroda, »Srpski književni glasnik«, Beo­ grad, 2/1934.

124

odnos prema tradiciji, koja se podvrgava duhu nacionalistič­ kog subjektivizma a zatim se prošlost i posebno »stara slava« na odgovarajući — »umetnički«, »naučni« i sličan — način pre­ parira i, na različite načine, nameće kao način mišljenja mno­ gih pripadnika nacije. Verovanje u izuzetne vrednosti, odnosno u mit o veličini »svoje« nacije u funkciji je i zaštite postojećeg sistema društve­ nih odnosa, odnosno integracije i homogenizacije nacionalne zajednice pod tutorstvom vladajućih klasa. Zato ova integra­ cija i nije opštedruštvena, već partikularna, u krajnjoj liniji, klasna. Nacionalizam u sebe uključuje i etnocentrizam koji se svo­ di na afirmaciju svojih, unutrašnjih grupnih i nacionalnih svoj­ stava uz suprotstavljanje drugim grupama ili nacijama. Etno­ centrizam je koheziona snaga koja počiva na egoizmu. Zapra­ vo, etnocentrizam je zasnovan na sveobuhvatnoj i krutoj »in­ group« i »out-group« distinkciji, koja uključuje stereotipno negativni stav prema spoljnim grupama, stereotipno pozitivnu predstavu i pokoran stav u odnosu prema sopstvenoj grupi; zatim, hijerarhijsko i autoritarno gledište o grupnim interak­ cijama, u kojima je sopstvena grupa vladajuća, a spoljna gru­ pa potčinjena. Nacionalizam u principu uvek polazi od jačanja »sopstvenog« na račun ugrožavanja »tuđeg«. Nacionalizam ima i osobenu »društveno-psihološku snagu« u tome što se unutrašnje socijalne napetosti i konflikti, neza­ dovoljstvo zbog nerešenih pitanja i neispunjenih očekivanja, propušteni kroz prizmu predstava koje nacionalizam stvara, prenose na teren međunacionalnih odnosa i, tako, naciju homogenizuju u njenom suprotstavljanju drugim nacijama i, uopšte, prema »spoljnim faktorima« koji se označavaju kao uni­ verzalni uzročnik svih sopstvenih nevolja. Nacionalizam je i stvaranje kulta od nacije. On je njeno mitologiziranje. To je svojevrsno svetovno religijsko obožava­ nje nacije, posebno njene prošlosti. Ona ima svoje harizmatske entitete, svoga boga, svece, proroke, svete spise, prvosveštenike i obične sveštenike. On može da deluje, posebno u slučajevima društvene nestabilnosti i neuspeha odnosno kolektivnih frus­ tracija, kao opijum. Zaklanjanje iza autoriteta i snage nacije pruža pojedincu mogućnost i da svoju slabost ili agresivnost ispolji a da se lič­ no, pri tome, ne oseća krivim. Time se, zapravo, nadoknađuje i sopstvena, individualna frustriranost, osećanje niže vrednosti, pre svega. Funkcija nacionalizma na psihičkoj ravni je da odr­ 125

ži čoveka u stanju neuračunljivosti, što je, u krajnjoj liniji, pokušaj da se problem otuđenosti razreši ideološki, ideologi­ jom. Stoga je i moguće postaviti pitanje: nije li nacionalizam opasniji od bilo kakve religije, odnosno nije li nacija, narod­ nost, u nacionalističkoj interpretaciji delatno sredstvo za uspavljivanje pameti ljudske. U militantnom obliku nacionalizam je, odista, »moderna religija maloletnog čoveka«, koji naciji i državi pripisuje sve ono što bi se, inače, njemu moralo pripisati kao odgovornost i krivica. Nacionalizam uspeva da zaokupi misli i maštu svojih po­ bornika. Nacionalizam, u ovom vidu, ima mnogo zajedničkog sa religijom. On ima boga koji je personifikacija domovine, očinske zemlje, nacionalne države. Idealizacija nacionalnih sim­ bola i vrednosti postaje ravna religioznom uživljavanju u tra­ dicionalne sakralne objekte. Asocijalna emotivnost najpoznati­ ja je strana nacionalizma, a vera u konačnu pobedu uslov njego­ vog održanja. I po ovoj veri nacionalizam je blizak religiji. A ni u izgradnji tvorevina fantazije ništa ne zaostaje za religi­ jom. Nacionalizam je religija, ali i mitologija koja ima pose­ ban način verifikacije i prakse a glavna svrha joj je da bude »za primer života i pouku ponašanja«. Nacionalizam ima izvesnu »kompenzacijsku ulogu, i kao najdjelotvornija pilula protiv čovjekovih patnji, zbog toga što nije totalni čovjek, i protiv muke svog svakodnevnog doživlja­ ja vlastite krivnje . . . On je medikament par excellence protiv samootuđenja«. Nacionalizam ipruža već 'spremne odgovore sadržane u »nacionalističkim etiketama« i time navodi poje­ dinca na to da svoju odgovornost može da prenese, prebaci na dalju apstrakciju — »naciju«. Takođe, on oprašta a i omo­ gućuje čoveku da se više ne rukovodi etičkim normama o do­ bru i zlu, već ih nadomešta nacionalnim grupnim moralom (od­ nosno, stvarno klasnim moralom), koji pojedincu nameće osobenu svest i ušteđuje etičke konflikte. Tako, na primer, u na­ cionalizmu pitanje nije da li je neki čovek dobar ili zao, već koje je nacije. Nacionalna etiketa (»Nemac«, »Amerikanac«, »Jevrejin« itd.) postaje moralni alibi. Opšte trijumfuje nad po­ sebnim, apstraktno nad konkretnim, neodgovornost nad odgo­ vornošću82. To, naravno ne znači da stvarno leći. Ako se »Ja« Arnold Künzli, Opijum nacionalizma, »Praxis«, Zagreb, 4/1968, str. 327, 329, 330. 126

identifikujem sa »Mi-grupom« (nacijom) nacionalizam postaje »opijum naroda, odnosno iskrivljena svest koja može imati privremeno i neku pozitivnu društvenu i psihičku funkciju, ali to pozitivno dejstvo nije trajno jer osuđuje čoveka da ostane maloletan te ga, punog nacionalističkih emocija, dovodi do agresivnosti, neljudske povezanosti«. Nacionalizam, hipostaziranjem nacije i njene vrednosti, te­ ži potpunom potčinjavanju individue »nacionalnoj karakternoj maski«. On zapravo teži stvaranju jednolikog, uniformnog čo­ veka mase — »nacionalnog tipa« individue. Ovaj metod daje određene rezultate u otklanjanju pažnje od klasnih sukobljenosti i u njenom usmeravanju na sukobljavanje s drugim na­ cijama. Jedan od primera ovakvog ponašanja predstavlja i »pro­ tekcionizam« poput onoga za koji se zalaže i Moris Bare, koji nasuprot »zabludi internacionalizma« Marksa i Žoresa, smatra da je temelj istorije postojanje različitih rasa koje imaju i svo­ je osobine, jezike, itd. i borba među njima. Primereno tome svi problemi francuskih radnika proizvod su inostranih proiz­ voda, radnika i finansijskog kapitala. Zato se Bare, pozivajući se na američkog teoretičara protekcionizma Kareja koji smat­ ra da je delovanje zakona ekonomske harmonije to jest soli­ darnosti različitih delova društva moguće samo u okviru jedne zemlje, zalaže za najoštriji protekcionizam. Po Bareu, dakle, francuski kapital solidaran je s francuskim a ne s belgijskim radnicima, stoga, trebalo bi otkloniti negativni uticaj stranih radnika na ovu ekonomsku harmoniju8’. Nacionalizam je u ekonomiji protekoiomizam koji je, u »miru« u naciji. U tom cilju on i konzervira postojeće odnose apsolutizujući nacionalni princip organizovanja društva i nje­ govih institucija i nastoji da politički mobiliše naciju u suprot­ stavljanju drugim nacijama koje je navodno ugrožavaju. »Svo­ ja« nacija nameće se kao »vodeća«, posebno u nacionalno i et­ nički mešovitim sredinama. Nacionalizam je u ekonomiji protekcionizma, koji je, u biti, suprotan logici, potrebi ekonomske cirkulacije sirovina, proizvoda i novca — svetske trgovine i slobodne svetske kon­ kurencije. Zato je on sve više i više razvijanje države i njeno OJ.

Maurice Barres, Scenes et doctrines du nationalisme, tome 1, »Librairie Pion«, Paris, 1925, pg. 158, 165, 1/1—180, 196, 203—207, 236. 127

izolovanje od ostalog sveta, koja ograđivanjem (carinama i na druge načine) sve više i više podstiče tendencije uspostavljanja raznih monopola. Očuvanje posebnosti traži se u suzbijanju svih »tuđih« uticaja, u zatvaranju samo u »svoje« okvire. Za­ tvaranje u vlastite okvire i suzbijanje svega »tuđeg« ne iscrp­ ljuje se u pukom izolacionizmu. Najčešći pratioci su mu tak­ mičenje, nadmetanje, dokazivanje nadmoćnosti silom, politi­ čki i kulturni ekspresionizam. Zatvorenost prema spoljašnjem svetu je i zatvorenost iznutra, i obrnuto. U ovoj zatvorenosti novo, revolucionarno doživljava se kao ugrožavajuće i »strano«. Nacionalizam se ispoljava na unutarnacionalnom planu ali i na planu odnosa između nacija. Najčešće se prvo uočava nacionalizam kao međunacionalni odnos, odnosno kao jedan od načina odnosa među nacijama. No, nacionalizam je odgovara­ juće shvatanje i praktikovanje nacije, unutar i međunacional­ nih odnosa i interesa. Nacionalizam računa sa nacionalnim antagonizmima, a do kraja se i ne može uobličiti bez suprotstavljenog nacionalizma. Otuda se kao »ideološka komponenta« nacionalizma ne ispo­ ljava program društvenog preobražaja, već usmeravanje »poli­ tičke energije«, pre svega, prema drugim nacijama, s ciljem jačanja unutarnacionalne kohezije i blokiranja društvenih sna­ ga koje teže razrešavanju društvenih, klasnih protivrečnosti. A u međunarodnoj ravni, posebno u ekonomskim odnosima nacionalizam se ispoljava kao nastojanje da se ostvare nadna­ cionalne (ekonomske) integracije ili kao zatvaranje u sopstvene nacionalne granice. Uzročno-posledična veza između postojanja nacije i nacio­ nalizma je nesporna. Nacionalizam prati proces konstituisanja nacije, nacionalne svesti i osećanja. On se ne može posmatrati potpuno odvojeno od nacionalne ideje. U nacionalnom se na­ laze klice koje se u određenim uslovima mogu razviti u nacio­ nalizam. Nema nacionalizma bez nacije, ali ni nacije »kao tak­ ve«. Nacija je savremeni istorijski oblik zajednice ljudi, ispu­ njen nizom protivurečnosti, tenzija, sukoba klasa i ideologija i, uopšte, raznih elemenata koji izražavaju odnose dominacije i eksploatacije u okviru date nacije ali i izvan nje. Iza svakog nacionalizma stoji ideologija jedne klase ili grupe, određeni politički odnos snaga i konflikti u društvu. Sadržaj i stvarno značenje nacionalizma zavise direktno od konkretnih karakte­ ristika i društvenih pozicija klasnih snaga, klase, koje u datoj istorijskoj situaciji govore u ime nacije. A princip superiorno­ 128

sti nacionalnog interesa nad pojedinačnim i klasnim interesom sastavni je deo nacionalizma. On počiva na apsolutizovanju nacionalnog interesa. Međutim, u stvarnosti nacionalizam je način izražavanja interesa pojedinih društvenih grupa klasa. Rečju, nacionalizam je manipulacija nacijom kao globalnom zajednicom. A njegova tendencija totalizacije najpogodniji je oblik uopštavanja i nametanja užih, partikularističkih interesa. Nacionalizam, u krajnjoj liniji, izrasta i/, privatnog inte­ resa. S prevladavanjem rodbinskih i plemenskih prostora, po­ jedinačni, privatni interesi posreduju se u opštem — nacional­ nom interesu. Međusobna borba i konkurencija u suprotstav­ ljanju »svojeg« »tuđem« (»sacroegoismo«) poprima nacionalne razmere. I mada nacionalizam izrasta iz institucionalno organizovanog privatnog interesa, odnosno iako je privatna svojina njegov pravi medij, ona nije i njegov neophodni preduslov. Praksa socijalističkih zemalja, do danas, pokazala je da i dr­ žavna svojina daje dovoljno prostora za razvoj nacionalizma. Nacionalizam je zagovaranje i nastojanje da se ostvari apsolutizovan interes »svoje« nacije i da mu se sve podredi. Isti­ canje nacionalnog interesa kao osnove, primarne stvarnosti koja je, sama po sebi i sama od sebe, dovoljna da opravda od­ ređeno teorijsko, političko ili praktičko stanovište, posmatra naciju kao homogenu celinu prikrivajući njenu stvarnu klas­ nu, regionalnu, kulturnu, religioznu, jezičku, etničku i drugu raslojenost, kao i sve društvene razlike, nejednakosti i suprot­ nosti. Uz to, po nacionalističkom shvatanju interesi nacije se ne mogu međusobno uskladiti na osnovama njihove ravnoprav­ nosti. Svaka nacija treba »da gleda sebe« i da ostvaruje svoje interese bez obzira na interese drugih nacija. To se čini na osnovu uspostavljenog odnosa snaga, prevlasti među nacijama. Vidi se samo ono što nacionalne interese međusobno suprot­ stavlja, ali ne i ono što im je zajedničko. Ostvarivanje »svojih« nacionalnih interesa, ostvarivanje svih drugih interesa kroz nacionalne interese vidi se kao poništavanje i kao potčinjavanje nacionalnih interesa svih drugih nacija. Otuda nacionali­ zam može pretpostaviti samo sukobljavanje koje vodi potčinjavanju, uništavanju drugih (nacionalnih) interesa i nacija, kao i trenutne, taktičke kompromise. Zapravo, ne uviđa se da razvitak nacija vodi pravcem usaglašavanja s drugim nacija­ ma, već se polazi od uverenja da različitost znači apriornu pred­ nost ili nedostatak, što vodi prema nacionalnom egoizmu i samoisticanju. U ovom slučaju pojam nacionalizma je pojam isključivosti. 129

U nacionalističkoj interpretaciji »klasno-neutralna« nacio­ nalna država najbolje ovaploćuje jedinstvo i interes nacije84. I zaista je rastuća snaga nacionalizma, u savremenom svetu, blisko povezana s rastućom snagom države. Etatizam pothra­ njuje i podstiče nacionalizam i, istovremeno, težnju da se još više jača nacionalna država kao osnovni instrument zaštite na­ cionalnih interesa. Otuda se o nacionalizmu može govoriti i kao o težnji nacionalne države da unapređuje ono što joj je u interesu kao političkoj celini. Po nacionalističkom shvatanju nacije se, u pravilu, otelovljuju u državi. A kako je nacija iznad pojedinaca, to je, nužno, i njeno otelovljenje — država, svemoćna, svenadležna. Kako nacionalizam teži što većem koncentrisanju nacional­ ne moći i vrednosti to mu, u pogledu državnog uređenja, po­ najviše odgovara centralizam i zato skoro da isključuje posto­ janje federacije, decentralizaciju, kao i samoupravu u nacio­ nalnoj državi. Jedna od posledica ovakvog »centralizma« je principijelna nemogućnost postojanja i ostvarivanja prava dru­ gih nacija, nacionalnih manjina unutar nacionalističke države. U tom smislu, nacionalizam je temelj centralizovanih nacional­ nih država, a alternativa mu je usmerenost interesa ka lokalnoj zajednici, maloj grupi, porodici ili čak individualitetu, odnosno ka transcendiranju nacionalne države u određenim inter­ nacionalnim razmerama. Ova alternativa sadržana je i u stva­ ranju federacije; razvoju i jačanju internacionalnog prava; or­ ganizaciji više grupa država koje međusobno organizuju mir i bezbednost, funkcionalno se udružuju u zajedničko tržište itd. Nacionalizam, iako sa stanovišta stvarnog zadovoljenja potreba ljudi i njihove zajednice — nacije, nudi lažna, kvazirešenja, ipak, na određenom nivou i u datim konkretno-istorijskim okolnostima zadovoljava realno postojeće potrebe lju­ di, grupa, klasa i nacija (na primer, kao što je rečeno, potrebe za identitetom). Odnosno, nacionalizam je mogao i može delovati samo zato što je prešao u nešto »stvarno« i »značajno« (na primer, u činilac kulturnih vrednosti ili nacionalnog identite­ ta), što je postao jedan od oblika, često iracionalne, »raciona­ lizacije«, ispoljavanja i ostvarivanja ekonomskih ili političkih interesa pojedinih, ponekad i značajnih, delova nacija (na pri­ mer, u angažovanju za imperijalističkim osvajanjem »zaostalih 84.

Primer ovakvog stanovišta je i koncepcija »socijalnog nacionalizma« koja navodno neće da se nacija razbija na neprijateljske klasne frontove i hoće pravdu za sve društvene slojeve, blagostanje za sve.

130

naroda« ili u prihvatanju i sprovođenju koncepcije nacionalne ekonomije i državnog protekcionizma; viđenje i »rešenje« pro­ blema viška ponude radne snage itd.)- U tom smislu nacionali­ zam nije samo »lažna svest«. Istorijski posmatrano, nacionalizam je i svest nastala kao posledica dezintegracije srednjovekovnog religijskog i politič­ kog reda. Nacionalizam, kao ideologija, opredeljuje aktivnost veli­ kih grupa ljudi. Zato je nužno da u njegove ideje, vrednosti i principe veruju povlašćeni ali i deo potlačenih. Otuda je eman­ cipacija od nacionalističkih oseđanja preduslov za sve puniju moralnu ličnost čoveka. To ne znači da svetom vlada moralni zakon kojem se ljudi moraju pokoravati i koji je kao takav suprotan nacionalizmu. Radi se o neophodnosti da ljudi, prvi put u istoriji, izgrade svoj ljudski moral ne vezujući ga i ogra­ ničavajući plemenskim, nacionalnim, rasnim ili klasnim obeležjima. To je potvrđivanje opšteljudskog u čoveku.

(b) NACIONALIZAM U SAVREMENOM JUGOSLOVENSKOM DRUŠTVU Kriza je odrednica društvenog života savremenog sveta. A traganje za odgovorom na pitanje o identitetu je oznaka du­ ha vremena sadašnjeg. U odgovoru na pitanje: »šta sam 'Ja'« i »ko smo 'Mi'« — »'Mi' smo nacija« jedan je od najčešćih od­ govora. Nacija — taj mit ali i ta delujuća realnost čoveka i savremenog sveta — odgovor je koji se čoveku nudi i koji ovaj, često, usvaja. Otuda su nacija i nacionalni identitet akut­ na i bolna pitanja savremenog sveta. Pitanje nacije je svetsko pitanje i po tome što se podjed­ nako postavlja u bivšim kolonijama, kao i građanskim demokratijama, u socijalističkim državama, te i u Jugoslaviji. Za objašnjavanje »renesanse nacionalnog pitanja« i sve većeg značaja nacije u društvenom životu u Jugoslaviji nije dovoljno da se ukaže na činioce i procese ove »renesanse« u savremenom svetu, iako i oni deluju. Tendenciju oživljavanja pitanja nacije u Jugoslaviji pojačale su i sledeće osobene okol­ nosti: izvanredna dinamika ali i neusklađenost ekonomskog razvoja; velike, nasleđene i novoproizvedene razlike u stepenu 131

ekonomske razvijenosti pojedinih delova zemlje, pa i pojedinih nacionalnih područja, odnosno prelivanje viška vrednosti izme­ đu ovih kao izvor međunacionalnih sukoba; masovna »socijalna mobilizacija« i jačanje sazrevanja i ispoljavanja svesti o po­ sebnoj nacionalnoj individualnosti1. Naravno, od uticaja su i nasleđene kao i novostvorene klasno-socijalne i političke raz­ like i sukobljavanja. Zatim, i to da je to složeno, višenacionalno društvo, sačinjeno od nacija koje su nastale i razvijale se u osobenim i različitim društvenim i istorijskim uslovima — pod različitim ekonomskim, kulturnim, religijskim i drugim uticajem — i koje se nalaze na različitim stupnjevima ekonom­ skog, privrednog, kulturnog, obrazovnog i drugog razvitka. Takođe, jugoslovensko društvo čine i nacionalnosti čije su »matične nacije« van granica SFRJ (na primer, Albanci, Bugari, Italijani, Mađari, Rumuni, Turci i dr.). Od uticaja je i činje­ nica da se izvesni delovi pojedinih jugoslovenskih nacija na­ laze van granica Jugoslavije (na primer, Slovenci u Italiji i Austriji; Hrvati u Italiji, Austriji i Mađarskoj; Srbi u Mađar­ skoj, Rumuniji i Albaniji; Makedonci žive u SFRJ ali i u Bu­ garskoj i Grčkoj itd.). Uz napred navedene uzroke na aktuelnost pitanja nacije u savremenom jugoslovenskom društvu deluju i otvorena pi­ tanja jugoslovenske socijalističke revolucije kao i delujuća društvena kriza. Najopštije bi se moglo oceniti da je socijalistička revolu­ cija u Jugoslaviji, ostvarila svoje ciljeve, uglavnom, na nivou uspostavljanja državno-političkog osnova višenacionalnog za­ jedništva i to u obliku federacije. Međutim, uspostavljanje ovog političkog oblika, iako zasnovanog na načelu nacionalne rav­ nopravnosti, ne može odmah ni sam od sebe izmeniti sve stvar­ ne društvene nejednakosti. To postaje posebno jasno s obzirom na nedovoljnu, neodgovarajuću razvijenost materijalnih i du­ hovnih potencijala jugoslovenskih nacija. Uostalom, i zadaci socijalizma u Jugoslaviji su istorijski dalekosežni. To je uki­ danje, prevladavanje društvenih pretpostavki kapitalizma i ka­ pitalističke eksploatacije, ali i aktiviranje materijalnih izvora kao i ljudskih radnih i drugih potencijala, odnosno ostvariva­ nje pretpostavki za nove odnose proizvodnje i za ukupne dru­ štvene odnose. Cilj je i ostvarivanje potpune slobode, ravno­ pravnosti, jednakosti, demokratije; razvijanje slobodne, celoDr Najdan Pašić, Nacionalno pitanje u savremenoj epohi, »Radnička štampa«, Beograd, 1973, str. 127—129. 132

vite ličnosti čoveka; temeljna izmena prirode rada itd. To se ostvaruje kao dugoročni i složeni proces koji u sebe uključuje niz komponenti. Ovi procesi mogu menjati oblike, načine i puteve svoga odvijanja, i to kako u odnosu na zamišljene tako i na već ostvarene ciljeve ali i u odnosu na postojeće okolnosti. Ovi procesi mogu menjati i svoj sadržaj. Oni mogu biti i po­ tisnuti ili pak »preobraženi«, na primer u novu formu stare državno-kapitalističke sadržine. Ovaj »preobražaj« bi bio od izuzetnog značaja za razvoj naroda i narodnosti kao i za nji­ hove međusobne odnose. To zahteva, pak, da se teorijskom mi­ šlju i političkom akcijom sužava još postojeća ospenjenost teorije a posebno ideologije slikom jugoslovenskog društva kao društva »beskonfiktnog socijalizma«. Tome govori u prilog i činjenica da i različiti uslovi u ko­ jima su se razvijali pojedini narodi i narodnosti čine društveni i politički život jugoslovenske zajednice veoma složenim i protivrečnim. Nejednak stupanj ekonomske i političke razvijenosti, različitost kultura, jezika, običaja i istorijskih tradicija čine Jugoslaviju interesno veoma heterogenom i potencijalno kon­ fliktnom zajednicom. Međutim, i u jugoslovenskom društvu os­ novna linija društvenog raslojavanja i interesnog razlikovanja, suprotstavljanja i sukobljavanja je među pripadnicima poje­ dinih klasa i slojeva. A suprotstavljenost i sukobljenost po na­ cionalnoj pripadnosti iz ove je izvedena. Međutim, svedoci smo toga da se i u savremenom jugoslovenskom društvu, u jav­ nom životu, a posebno u politici, prenaglašava sukobljavanje i dezintegracija po »nacionalnoj osnovi«. To u prvi plan istura pitanje nacije i nacionalizma. U analizi ove pojave mora se uvažavati i to da, s obzirom na još neprevladane klasne podele društva i na vladinu politiku, dolazi do prenaglašavalija po­ treba za državnim posredovanjem u procesu reprodukcije dru­ štva i individue. Ovo, sa svoje strane, pojačava krizu preobra­ žaja proizvodnih, društvenih u samoupravne odnose. Dakle, činilac koji, u krajnjoj liniji, uslovljava krizu, a time i aktuelnost pitanja nacije i države je, proširivanje i produbljivanje podržavljenja osnovnog društvenoekonomskog odnosa i obnav­ ljanje otuđenja čoveka od rada, od drugih ljudi, zajednice i od sebe samog. Ali, zašto se, u savremenom jugoslovenskom društvu, upravo, prenaglašava interesna dezintegracija po »na­ cionalnoj« osnovi? Jedan od elemenata odgovora je u postojanju raspona, pa i rascepa između normativno-institucionalnih postavki, s jedne i stvarnih društvenih odnosa, s druge strane. To uslov133

ljava i krizu legitimiteta i normativno-institucionalnog siste­ ma i postojećih društvenih odnosa. U krizi legitimiteta je u prvom redu, birokratsko upravljanje društvom. Birokratija legitimitet svoje vladajuće pozicije delimično izvlači i iz po­ stojećeg normativno-institucionalnog sistema, koji je stavlja u ulogu osnovnog zastupnika i predstavnika interesa radnič­ ke klase i hegemona »opšteg« interesa. Zbog svog osobenog klasnog položaja »posrednika« koji više ne posreduje, ne služi, već vlada, ona nužno teži i »široj«, »klasno-neutralnoj« iden­ tifikaciji, koja ne bi razotkrila stvarnu klasnu uskost njenog interesa i utemeljenja. U toj funkciji se, oprobano, kao najdelatnije iskazuje legitimisanje »nacionalnim«, uz naglašava­ nje partikularističke vezanosti i svest o »svojoj« naciji, državi, nacionalnom interesu, a, u krajnjoj liniji, pribegavanje nacio­ nalizmu kao antipodu ideologije i pokretu socijalističkog sa­ moupravljanja koji je, na sadašnjem istorijskom stupnju raz­ vitka, jedina mogućnost stvarno revolucionarne izmene posto­ jeće društvene stvarnosti. Ovakvo legitimisanje oslanja se i na nastale promene u normativno-vrednosnom sistemu kao i na nerazvijenost od­ nosa solidarnosti u društvu. U normativno-vrednosnom sistemu, i dalje, prisutne su vrednosti poput onih iz »nacionalnog ko­ deksa« (borba, junaštvo, otpor zavojevaču, tzv. »herojski ko­ deks«) ali i »radikalnog egalitarizma« koje se, u savremenoj krizi, sve više nameću. Međutim, naj dominantnija pojava je jačanje privatnog (»svoga«, »moga«, »tvoga« interesa) i njego­ vog uzdizanja iznad društvenog interesa. A maksimum »uopštavanja« privatnog je nacionalni interes i to samo »svoje« nacije. Razvoj savremenog jugoslovenskog društva, počevši od 1968—1971. godine sa kulminacijama u periodu koji počinje sa 1980. godinom, ima sve oznake globalne i strukturalne dru­ štvene krize. Upravo, ova kriza dodatno i snažno aktuelizuje problematiku nacije i nacionalnih odnosa te i pitanje zadovo­ ljavanja nacionalnog interesa. Pri tome, nacionalno, sve više, postaje isključivo legitimacy ski princip vladajućih slojeva dru­ štva. Utoliko to je i izraz krize stvarne društveno-samoupravne, radničko-klasne legitimacije političkih i društvenih odno­ sa. Otuda i sve naglašenije svođenje kategorije »samoupravnog pluralizma interesa« na njenu ideološku funkciju. To se ogle­ da u sprečavanju kritičkog razotkrivanja klasne utemeljenosti interesnog pluralizma i u ograničavanju mogućnosti za os­ tvarivanje emancipatorskih interesa radničke klase, koji, pak, znače ovladavanja i prevladavanja stvarne dijalektike klasnog 134

i nacionalnog interesa. Time se koncepcija »samoupravnog pluralizma interesa« svodi na teoriju bilansa postojećih inte­ resa bez otkrivanja prave socijalističke alternative, i, u kraj­ njoj liniji, na sredstvo opravdavanja arbitraže birokratije. Ta­ da, »samoupravni pluralizam interesa« ustupa mesto politič­ kom sučeljavanju i usklađivanju interesa »nacionalnih drža­ va« i »nacionalnih ekonomija«. To dovodi do naglašenijeg ispoljavanja »konzervativne, retrogradne strane« razvitka repu­ bličke (i pokrajinske) državnosti, čiji su glavni pojavni oblici od uticaja na međunacionalne odnose i na stvaranje i ispoljavanje »nacionalnih interesa«: — jačanje državnosti koja u društvu koje gradi samou­ pravljanje zakonito pothranjuje »nacionalni birokratizam«, ko­ ji, u sprezi sa drugim antisocijalističkim snagama, uspostav­ lja i održava tutorstvo nad »udruženim radom« radničke klase i nad nacijom; — konfrontacija apsolutizovanih »nacionalnih interesa« pretvara se u konkurentsku borbu i u jagmu »nacionalnih dr­ žava« i njihovih birokratija oko prisvajanja ekstra dohotka na tržištu, koje se rastače u »zajedničko tržište«. Republičke i pokrajinske države teže ekspanziji na tom tržištu i istovre­ meno se, usled mogućih »bočnih udara« drugih, zaštićuju raz­ nim barijerama. I ova kretanja su usloviila da je u Jugoslaviji suprotnost samoupravljanja i birokratizacije društva i nacije, danas, do­ segla fazu suzbijanja revolucionarnog — samoupravnog pre­ obražaja društva u korist nacionalističkog i birokratskog po­ sredovanja društvenim životom. To je, u krajnjoj liniji, uslovilo i pojave nacionalnih sukobljavanja koja su na Kosovu do­ stigla tačku prave krize međunacionalnih odnosa. Širenje na­ cionalizma u Jugoslaviji te i na Kosovu pratilac je ovih pro­ cesa. Istovremeno, to je novi činilac suzbijanja revolucionar­ nog preobražaja društva. Nacionalizam se sve jasnije i javnije konstituiše i ispoljava kao zbirni izraz konzervativizma i kontrarevolucionarnog delovanja. Najočigledniji dokaz ovakvog »zaokruživanja« nacionalizma predstavlja eskalacija velikoalbanskog nacionalizma i separatizma. Zato su kriza međuna­ cionalnih odnosa i primer velikoalbanskog nacionalizma i se­ paratizma prava »laboratorija« za spoznavanje razornog dejstva nacionalizma na nacionalni identitet i interes u ime ko­ jega nacionalizam nastupa na međunacionalne i međuljudske odnose ali i za spoznavanje društvenih uslova u kojima se na­ cionalizam rađa i razgoreva. 135

Uzroke eskalacije albanskog nacionalizma i separatizma maguće je svrstati u »blokove«, i to one osobeno kosovske i one opštije-jugoslovenske i šire. Na primer, sigurno je da je jedan »blok« sastavljen od opštejugoslovenskih uzroka, među kojima su porast etatizma i birokratizma, sužavanje i suzbija­ nje samoupravljanja, dominacija političkog voluntarizma nad ekonomijom, neracionalna ekonomska politika, nedovoljna eko­ nomska i opšta razvijenost, nepostojanje adekvatne politike regionalnog, demografskog i ukupnog razvoja, uključujući, na­ ravno, i odgovarajuću populacionu politiku, ali tu je i fede­ ralizacija Saveza komunista, itd. itd. Međutim, opštejugoslovenske karakteristike dobile su na Kosovu svoja, uslovno re­ čeno, »kosovska određenja«. Primera radi, i na Kosovu, kao i u celini Jugoslavije, postoje velike i uočljive socijalne i klas­ ne razlike, ali one nigde nisu tako drastične kao na Kosovu, niti u jednoj drugoj nacionalnoj populacija kao u albanskoj na­ rodnosti. U situaciji takve klasno-socijalne razdeljenosti ne­ ophodne su neke integracione veze. A ove veze su, u opštoj si­ tuaciji dezintegracije društva pod plaštom »nacionalnog prin­ cipa«, nađene u osobenoj nacionalnoj strukturi, odnosno u ka­ rakteristikama tzv. većinskog dela stanovništva, kao što to inače i biva kod svakog zatvaranja u uže, nacionalno-državne granice. Tako su ponuđene »albansko nacionalne integracione veze«, često i s izrazito nacionalističkim predznakom što je iskazano pre svega, kao potiskivanje samosvesnosti o stvarnim socijalno-klasnim determinantama razvoja albanske narodno­ sti i podeli u njoj i kao guranje ove narodnosti u prostore na­ cionalnog sukobljavanja s tzv. vladajućim nacijama. Znači, in­ tegracija u jugoslovensku samoupravnu zajednicu i stvarna nacionalna emancipacija Albanaca, zamenjene su birokratsko-nacionalističkim ciljevima. To je izraženo i u zahtevima za »za­ sebnom republikom«, »Kosovom republikom«, i »etnički či­ stim Kosovom«, itd. Osobeno kosovski uzrok je, na primer, i izraizitija birokra­ ti zacija duha i političkog života na Kosovu, koja je vidljiva od odlučivanja o ekonomskoj politici, zapošljavanja pa preko snaž­ nog političkog voluntarizma, do idejnoteorijske sfere a po­ sebno kroz usmeravanje sistema vaspitanja i obrazovanja. Upravo je u ovim uzrocima i glavni generator antialbanskog rasploženja. A pravi uzrok, barem u ideološko-političkoj sferi, održavanje je snažne biroktratske centralizacije na Ko­ sovu kao i birokratske manipulacije interesima albanske na­ rodnosti. I to, pre svega, zbog toga što se tako održava »posto136

jede stanje« koje, kao što praksa svakodnevno pokazuje, ne omogućuje svestraniji razvoj ni pripadnicima albanske narod­ nosti niti Pokrajini u celini. Rame uz rame sa ovim ide i delovanje velikoalbanskog nacionalizma i separatizma koje »postojeće stanje« prihvata tek kao nužnost ili kao »nešto povoljniju varijantu«, dok kao svoj »pravi« program nudi kroz koncepcije »Etnički čisto Ko­ sovo«, »Kosovo republika«, »Velika Albanija«, itd. itd. Dakle, nudi se sukobljavanje sa drugima a ne napredovanje u sopstvenom a i u interesu drugih. Zbog svega ovoga može se tvrditi da je delovanje biro­ kratskog centralizma i velikoalbanskog nacionalizma i separa­ tizma osnovni uzročnik održavanja ovih odnosa, na Kosovu, ko­ ji su u još jednoj dimenziji suprotstavljeni interesu pripadni­ ka albanske narodnosti. Zapravo, iz ovih odnosa se objektivno podstiče i nepoverenje prema pripadnicima albanske narodno­ sti. A to posebno zato što se i birokratija i nacionalisti prikazu­ ju kao jedini pravi zastupnici interesa albanske narodnosti. I zato bi snažno sredstvo u borbi protiv prisutnog antialbanskog raspoloženja bila praktična akcija na razrešavanju postojećih problema na Kosovu, na suzbijanju velikoalbanskog naciona­ lizma i separatizma kao i birokratskog centralizma. A ovome i te kako bi mogli više da doprinesu, uostalom to je njihova obaveza i spram sopslvene narodnosti, sami pripadnici alban­ ske narodnosti. Među ovima, posebno oni najistaknutiji — po­ litičari i intelektualci. Drugu »liniju« proizvođenja antialbanskog raspoloženja či­ ni delovanje srpskog, crnogorskog i makedonskog nacionaliz­ ma, za koje nije sporno da u svojoj strategiji imaju ugrađenu »borbu protiv Siptara«. Mada deluje da su »po strani«, iz ovog posla nisu izuzeti ni hrvatski, slovenački i drugi naciona­ listi. Bilo da preispituju svoje »savezništvo« sa velikoalbanskim nacionalizmom i separatizmom, bilo da ga i dalje podržava­ ju, u ovom opštijem okviru moguće je suditi i o uticaju svoje­ vrsne »nacionalne psihoze«, koja nastaje među pripadnicima srpske nacije, posebno na Kosovu i u Srbiji, kao i o uticaju na­ cionalnog samoorganizovanja na širenje antialbanskog raspo­ loženja. Reč je o postojanju i podgrevanju »psihoze ugroženosti« kod dela srpskog naroda, posebno kod srpskih nacionalista. Ra­ di se o usvajanju i dogradnji čvrstog sistema predrasuda, uverenja i emocija kroz koji se. kao kroz specijalnu matricu, pro­ puštaju sve one činjenice koje postoje u stvarnosti a govore o 137

potčinjenosti, ugroženosti ili nepoštovanju srpskog nacional­ nog identiteta. Po potrebi se i fabrikuju »odlučujući argumen­ ti«. Naravno, možda je to danas nešto jasnije i javnije izraže­ no kod srpskih nacionalista. Ali, ne zaboravimo da je to jedna od osnovnih odrednica svakog nacionalizma. Upravo, na mi­ tu o »ugroženosti« slovenačke ili makedonske nacije gradi se zagovaranje skoro ksenofobičnog zatvaranja u »svoje grani­ ce«. Ili, ne oslanjaju li hrvatski nacionalisti svoju strategiju i na opasnosti od demografskog »pomora« Hrvata. I drugi (na primer muslimanski i mađarski) nacionalisti lamentiraju nad »ugroženošću« svoje nacije, narodnosti. Uostalom, šta je dru­ go nego to parola »Trepča radi, Beograd se gradi«. No, bitno je da je deo jugoslovenskog društva došao u skoro »fantastič­ nu« situaciju u kojoj svako veruje da je oštećen, da se nad njim vrši ili je već izvršen genocid. Prekopava se po prošlosti Sadašnjici se trga ljudska dimenzija — »duša«. Nastoji se da se sve preokrene u dokaz o ugroženosti. To je samo druga strana ubeđenosti u »pozvanost« i »istorijsku misiju« upravo »moje« nacije i generacije da »namiri stare istorijske račune«. Međutim, ova nacionalistička psihoza i iznad svega posto­ jeća kriza društvenih odnosa izazivaju širu klimu nepoverenja u mogućnosti da se dosledno, na liniji politike nacionalne rav­ nopravnosti, razrešavaju postojeći problemi u međunacional­ nim odnosima. Uz to ide sve manja kritičnost prema tezama 0 ugroženosti i, istovremeno, sve većoj kritičnosti čak i otvo­ renom nepoverenju i odsustvu tolerantnog, strpljivog govora 1 akcije na duži rok. Sve više se veruje u »čvršća« rešenja — rešenja na kraći rok i prečicama. Time su stvorene objektivne mogućnosti za manipulacije s ovom kritičnošću. Manipulacije iz »neformalnih« nacionalističkih i sličnih ali i iz legalnih »stru­ ktura« . Treću »liniju« proizvođača antialbanskog raspoloženja či­ ne nosioci birokratsko-etatističkog viđenja interesa republika i pokrajina koji, ne retko i sa stanovišta neostaljinističke ideo­ logije, pokušavaju da »igraju igru« oko stabilizovanja stanja na Kosovu. Time se »postojeće stanje« održava, pa i pogoršava, a u javnosti širi se nepoverenje u mogućnost njegovog razrešavanja. A antialbansko raspoloženje, odnosno nepoverenje u pripadnike albanske narodnosti samo je jedan nužni element ovog opšteg nepoverenja. I zato, moraju se pokrenuti svi de­ mokratski mehanizmi utvrđivanja istine, ostvarivanja i do­ gradnje strategije d taktike reša/vamja otvorenih pitanja nacio­ nalne emancipacije, međunacionalnih odnosa i jugoslovenstva. 138

Između ostalog, to zahteva i da se reaguje tako da se postoje­ će nepoverenje u samoupravne mehanizme ne pretvori u opštu klimu i širi »naboj« koji vodi nedemokratskim i nesocijalističkim, istovremeno, i antinacionalnim idejama, programi­ ma i akcija. Sve to zahteva odlučnost za rešavanje postoje­ ćih probelma. Na Kosovu to je, najpre i sada, otklanjanje poli­ tičkog delovanja i samih društvenih uzroka albanskog nacio­ nalizma i separatizma. Zbog svega ovoga ne bi trebalo nacionalizam čak ni kao »idejno kretanje« posmatrati izvan stvarnog društvenog kon­ teksta. Tada se zanemaruje uslovljenost i međuuticaj ideja, ideologija i društvene stvarnosti. Unutar ove »zaboravnosti« posebno je potisnuto prepoznavanje veze ideja, ideologija, ide­ oloških pravaca i interesa. Ovo postaje očigledno, naročito, na primeru aktuelnih rasprava o naciji i nacionalizmu. Često se zanemaruje realnost i nužnost postojanja nacije a nacija se posmatra kao nešto posve izmišljeno. S druge strane je shvatanje po kome je nacija jedini, bogomdani oblik zajednice lju­ di. Oba stanovišta susreću se u nepoštovanju realnosti i u one­ mogućavanju stvarne i svestrane emancipacije nacije. Time samo omogućuju produžavanje tendencija nacionalnih, klasnih i drugih neravnopravnosti i nesloboda ljudi. Na opštijem planu ova »zaboravnost« vodi ka iscrpljiva­ njima u tzv. žestokoj kritici »neprijatelja« koje, umnogome, potiskuje stvaralačko traganje za putevima konceptualizcije i praktičnog ostvarivanja nacionalne ravnopravnosti, jugoslovenstva i socijalističkog samoupravljanja. A jedna od posledica žestine ove »kritike« je širenje svojevrsnog defetizma u Sa­ vezu komunista i u društvu. Tako govori »protiv« proizvode kontraučinke. Na primer, ponekad se, opisujući i kritikujući nacionalizam, zapravo dovr­ šava konstituisanje ideologije i doktrine nacionalizma. Verovatno je to izraz i opštije društvene nemoći, nesposobnosti da se menjaju odnosi uspostavljeni u društvenoj stvarnosti. Pri tome je nesporna potreba za razvijenijom idejno-teorijskom kritikom nacionalizma. Dakle, ni taj posao u nas nije preda­ leko odmakao. Jegoslovenska teorijska, marksistička misao a i politička akcija kao da je, i danas, nemoćna kad se susretne s ogromnom energijom i emocijama koje budi nacionalizam, A ko ne ovlada tom energijom i tim emocijama ljudi gubi ne samo političku već i širu, društvenu »borbu«. Primer neuvažavanja društvene uslovljenosti ideologije predstavljaju i »osude« nacionalizma koje nacionalizam vide 139

isključivo kao puke izmišljotine pojedinih ili svih političara, intelektualaca itd. Kao surogat za slobodu proglašava se, ta­ da, kritika nacionalizma a ne nacionalizam sam. Ne vidi se da nacionalizam samo izražava društvenu stvarnost i u njoj ne­ prevladane klasne i nacionalne konfrontacije. Na drugoj stra­ ni su, pak, zagovaranja nacionalizma kao totaliteta nacionalnog življenja ili kao osuda postojanja nacija i međunacionalnih od­ nosa. Tada je, odista, nacionalizam naša sudbina! Nasuprot širenju iluzija o trenutnosti i bliskoj prolaznosti »devijacije« u obličju pojedinih ili svih nacionalizama trebalo bi razvijati stvarnost, istini primerenu svest i akciju na duži rok i uz svrstrano zahvatanje i uklanjanje korena nacionaliz­ ma. Trebalo bi, dakle, uvažavati i da nacionalizam nije pao s neba. On zadovoljava neke potrebe ljudi. I otuda pitanje šta je sa karakterom rada. Šta je sa svojinskim odnosima u Jugo­ slaviji? Kakvi su stvarni proizvodni odnosi u Jugoslaviji a po­ sebno kakvi su na Kosovu ako već imamo kontrarevoluciju? A kada nema odgovora na ovo pitanje — i to teorijske kritike ali i kritike praksom — tada se »nekažnjeno« provlače socijal­ na uporišta i idejni izrazi birokratskog dogmatizma. A kako se održava biroktratizam tako se, uvek, iznova reprodukuje nacionalizam. Na nivou pojavnosti, pre vega u oblasti politike, kulture itd. nižu se nacionalistički incidenti, »ekscesi«. Međutim, uvek je kod nacionalizma, a posebno u sadašnjoj krizi jugoslovenskog društva, u pitanju stalno prisutna retrogradna strana dru­ štvenog razvoja. Ta retrogradna, nazadna strana predstavlja neposredno suprotstavljanje revolucionarnom samoupravnom preobražaju društva. Zato nacionalizam nije samo pitanje »mar­ gina« društva, njegove »periferije«, »provincije«, ili hungana. On to u potpunosti nije čak ni kada se kao takav predstavlja. Nacionalizam je, u biti, vid borbe za usmeravanje razvoja os­ novnih društvenih odnosa. To je izraz klasnih i drugih sukoba. Koreni nacionalizma su i u istorijskom »nasleđu«, pose­ bno u zatečenim razlikama u istorijskom, ekonomskom i kul­ turnom razvitku pojedinih naroda i narodnosti Jugoslavije, kao i u relativno niskom stupnju opšteg društvenog i privred­ nog razvitka. Socijalizam nadvladava »nasleđe«, ali ne sa svo­ je vlastite »osnove« i to zato što je i sama »osnova« socijalisti­ čkog društvenog razvitka u Jugoslaviji protivrečna i sadrži ele­ mente građanskog društva, ali i novog, socijalističkog društva^ Tako, koreni nacionalizma nisu samo u »nasleđu« prošlosti, već i u protivrečnostima društvene stvarnosti socijalizma. 140

Različite društvene protivrečnosti, sukobi i problemi mo­ gu se izraziti nacionalizmom, pa čak i onda kada nisu u nepo­ srednoj vezi s problemima razvitka datog naroda ili narodnosti ili s problemima u razvitku međunacionalnih odnosa. Nacio­ nalizam može biti uzročnik ali i direktan pratilac i eventualnih povreda nacionalne ravnopravnosti u bilo kom obliku. On, do­ duše, može biti i oblik spontanog nedovoljno klasnog i nacio­ nalno interesno osvešćenog reagovanja na težnje birokratskog centralizma i hegemonizma ili, u pojedinim slučajevima, neosvešćena reakcija na postojeće nacionalističke izazove. Ali, to nije dominantan izvor nacionalizma. On se nalazi u suzbijanju samoupravij anj a. Ukoliko se o nacionalizmu govori s obzirom na njegovu klasnu određenost, tada se može reći da je u jugoslovenskom, kao i u drugim socijalističkim društvima, osnovni i najsnažni­ ji birokratski nacionalizam. On se uspostavlja kada se biro­ kratski centralizam usredsredi u »nacionalno-državne« oblike ispoljavajući, u odnosu na širu, višenacionalnu zajednicu, partikularistički odnos i namećući, istovremeno, partikularnu i provincijalnu (nacionalističku) svest kao dominantnu odredni­ cu nacionalne i društvene svesti. To je, zapravo, izraz stanja u kome birokratija uspeva da se nametne za jedinog legitimnog zastupnika opšteg interesa i da svoje uže interese nametne kao »nacionalne«, odnosno kada birokratija uspostavlja takve oddose u kojima i samo »nacionalno ponašanje« poprima znače­ nje nacionalističkog. Taj birokratski, odnosno, »novi nacionalizam« u Jugosla­ viji ima svoje nosioce u birokratsko-etatističkim i tehnokratskim snagama i, uopšte, u povlašćenim društvenim struktura­ ma, koje nastoje da zaustave proces razvitka samoupravljanja. Usled složenosti svog bića i oblika ispoljavanja, nacionalizam se može pojaviti u svim društvenim slojevima i u svim oblasti­ ma društvene stvarnosti. Tako je, na primer, šezdesetih godi­ na u Jugoslaviji nacionalizam postao osnova okupljanja i izvesnih delova seljaštva, omladine, pa i radnika. To posebno po­ tvrđuje eskalacija velikoalbanskog nacionalizma i separatizma na Kosovu. U obnavljanju i reafirmisanju nacionalističke ideologije uloga malograđanske i nacionalistički orijentisane inteligenci­ je od prvorazrednog je značaja. Nacionalizam, kao i svaka ideologija vladajućih slojeva društva, odnosno kao »državotvorna« ideologija, nastoji da se 141

nametne i potčinjenima, odnosno naciji u celini, pa, dakle, i narodu. Ukoliko je otuđenost naroda i posebno radničke kla­ se od rada, proizvoda rada i politike veća, utoliko se više ostva­ ruju i nacionalistička nastojanja. Istorijsko iskustvo uči da se zatvaranja, nacionalističke, šovinističke uskosti i tegobnosti mogu prevladavati samo sve­ stranom otvorenošću, bogatom saradnjom, jačanjem jedinstva radničke klase i celine društva na temelju stvarnog udruživa­ nja rada i samoupravljanja. To pretpostavlja suzbijanje i ot­ klanjanje podržavljenja (etatizma) na svim nivoima; ostvari­ vanje ekonomske ravnopravnosti svih radnika, organizacija udruženog rada, nacionalnih i teritorijalnih zajednica; poviše­ nje stepena jedinstva naroda i narodnosti, posebno jedinstva radničke klase Jugoslavije. Nacionalizam u Jugoslaviji danas gradi svoje političke po­ zicije i na osećanju besperspektivnosti, bespomoćnosti, krize i straha za sutrašnjicu, koji je zahvatio deo građana. On svojim parolama, političkim opredeljenjima, reakcionarnim socijal­ nim ciljevima želi da ponudi »svoj« izlaz iz krize, stvarajući privid jedine društvene sile sposobne da okupi sve snage u okviru jedne nacije. To čini želeći da stvori savez svih društve­ nih grupa bez obzira na njihovo klasno opredeljenje, tvrdeći, pored ostalog, da su klasni odnosi i klasne podele prevaziđeni. Da bi se razumela priroda nacionalizma i njegova nepo­ sredna usmerenost protiv bezbednosti, nezavisnosti i slobode Jugoslavije, važno je uočiti da naše (ali ne samo naše) iskustvo pokazuje da nacionalizam i njegovo podsticanje unutrašnjim i spoljnim propagandnim i drugim merama postaje instrument i oblik destabilizacije unutrašnjih odnosa višenacionalnih dr­ žava ili izazivanja međunarodnih sporova. Dosledno tome, iza­ zivanje nacionalnih sukoba i razdora otvara mogućnost spoljnih pritisaka i spoljnjeg uticaja, pa se i koristi kao sredstvo hegemonije, »unutrašnjeg disciplinovanja« ili politike intere­ snih sfera. Takođe, sa stanovišta međunarodne bezbednosti Ju­ goslavije, važno je uočiti vidljivu povezanost nacionalističkih pretenzija u nekim krugovima pojedinih susednih zemalja i određenih strateških koncepcija blokovskih formacija za slu­ čaj krize u ovom delu sveta. I u povezanosti jačanja nacionali­ zma u zemlji i u susednim zemljama objektivno leži »petokolonaški karakter« nacionalizma u Jugoslaviji. Savremena društvena stvarnost u Jugoslaviji, međutim, poučava o »ozbiljnim teškoćama«, preprekama na putu socija­ lističke — političke i socijalne — revolucije ili, kako se često 142

govori, o »krizi zajedništva«. Te prepreke ili uzroci »krize za­ jedništva« stavljene su, »u snažnoj tendenciji zatvaranja«, is­ ključivo u okvire svojih naroda i narodnosti, odnosno republi­ ka i pokrajina. Činilac koji, u krajnjoj liniji, određuje sve to jeste stalno proširivanje i produbijavanje podržavljenja osnov­ nog društveno-ekonomskog odnosa i daljeg otuđenja čoveka od rada, od drugih ljudi, zajednice i od sebe samog. I upravo zato je na dnevnom redu jugoslovenskog revolucionarnog po­ kreta povratak izvoru — samoupravljanju, shvaćenom kao pro­ ces i pokret uspostavljanja novih društvenih odnosa, ne kao »sistem« i »poredak«. Samoupravljanje je suprotstavljanje procesu i snagama podržavljenja nacije i celine društvenih od­ nosa. Samoupravljanje se, u osnovi, potvrđuje u procesu oslo­ bođenja čoveka od svih oblika otuđenosti, a time i od otuđeno­ sti nacije, nacionalne države, nacionalnog interesa. Time otpo­ činju i procesi nadvladavanja (»odumiranja«) države, njenog ukidanja i stvaranja uslova za prerastanje radničke klase u stvarno vodeću, vladajuću klasu nacije, društva. Razvitak samoupravljanja istorijski je suprotstavljen svim etatističkim procesima koji u uslovima višenacionalnog dru­ štva nužno vode ili ka potiskivanju nacionalnih osobenosti ili ka prenaglašavanju nacionalnih razlika i apsolutnog prioriteta nacionalnih interesa. I jedna i druga težnja vode nacionalizmu, sputavanju ravnopravnog i svestranog razvitka nacija, istovre­ meno, i razvitka samog socijalizma. Nasuprot delovanju etati­ zma, razvitak samoupravljanja i udruživanja rada u svojoj bi­ ti predstavlja prekoračenje političkog nivoa nacionalne eman­ cipacije na kome zastaju i kapitalizam i državni socijalizam. To prekoračenje se ostvaruje u složenom dugotrajnom proce­ su nacionalne emancipacije odumiranjem države, odnosno stvarnim samoupravnim organizovanjem nacije. Time se sa­ moupravljanje istovremeno potvrđuje kao novi vid samoopređeljenja nacije. Unapređenje »stvari« samoupravljanja podrazumeva, po­ red ostalog, i prepoznavanje a zatim kritiku nacionalizma. Za ovo prepoznavanje potrebno je da se analiziraju oblici ispoljavanja nacionalizma u savremenom jugoslovenskom društvu. Dakle, pred zadatkom smo skiciranja portreta nacionalizma i nacionalista. Osnovne teze nacionalizma koji se ispoljava u savremenom jugoslovenskom društvu pokazuju da su u njima sadržani mno­ gi i raznovrsni istorijski nacionalistički mitovi, iskrivljeno vi­ đenje nacije i zloupotrebe postojećih problema u društvu (na 143

primer, socijalne razlike, nezaposlenost, razlike u ekonomskoj razvijenosti, problemi u funkcionisanju političkog sistema, prenaglašavanje republičke državnosti, problemi u ostvarivanju je­ dinstva i zajedništva u SR Srbiji, stanje na Kosovu, posebno iseljavanje Srba i Crnogoraca itd). Koriste se i slabosti i pro­ pusti u delovanju socijalističkih snaga, posebno u delovanju Saveza komunista. Pored više različitih teza, nacionalizmi se ispoljavaju i u isto toliko različitih oblika. Međutim, ipak se nameću dva os­ novna vida — unitarizam i separatizam, koji su, u svojoj osno­ vi, istovetni, jer predstavljaju tendencije nametanja interesa »svoje« nacije drugim nacijama. Unitarizam je sada i ovde ideologija i praksa kojom se, u ime državnog jedinstva, negira pravo nacija na samoodređenje, nacionalnu individualnost i političko-državnu samostalnost. Unitarizam je na stanovištu apstraktnog internacionalizma i određenja klasnog interesa kao internacionalnog, nadnacional­ nog ili čak anacionalnog. Ali, u svojoj suštini, unitarizam izra­ žava hegemonističke interese vladajućih slojeva najjačih i naj­ brojnijih nacija prema »manjim« nacijama. Hegemonizam je, pak, praksa prevlasti date nacije nad jednom ili više drugih na­ cija, odnosno to je favorizovanje interesa jednih a zapostav­ ljanje interesa drugih nacija. Hegemonistička tendencija kod unitarizma je u funkciji izgradnje državnog jedinstva i »vo­ deće« uloge jedne nacije kao garanta i nosioca tog jedinstva. Prema mišljenju unitarista, sa stanovišta klasne borbe i socijalističke revolucije, nacionalno pitanje i nacija je izmišlje­ no, lažno pitanje. To je, navodno, koncepcija »čiste klasne bor­ be«. Glavni politički i društveni oslonac unitarizma je birokratizacija društvenih odnosa. U demokratizaciji društvenih od­ nosa koja u višenacionalnom samoupravnom društvu podrazumeva i svestranu afirmaciju svih naroda i narodnosti, kao i jačanje celine višenacionalne zajednice, unitarizam vidi porast razorne snage centrifugalnih sila, to jest širenje agresivnog nacionalizma. Separatizam je, na nivou polaznih teza i neposrednog po­ litičkog sukobljavanja, suprotstavljen unitarizmu. Međutim, i on se, u krajnjoj liniji, potvrđuje kao favorizovanje i nameta­ nje interesa »svoje« nacije protiv i na štetu interesa drugih na­ cija. I u separatistička nastojanja uključen je hegemonizam. Tako se, na primer, on paternalistički odnosi prema svim »ma­ njim« narodima, posebno prema narodnostima i to iz straha od njihove afirmacije i emancipacije. Separatizam insistira na 144

apstraktnoj nacionalnoj emancipaciji, koja je, kao takva, antiklasna, odnosno protivna interesima radničke klase, pa i sa­ me »svoje« nacije. On se, kao i unitarizam, oslanja na zloupo­ trebu države isključivo kao poluge za ostvarivanje svojih »na­ cionalnih« interesa. Za razliku od unitarizma koji naglašava istovetnost, uniformnost, separatizam prenaglašava razlike i sukobe i potpuno je šlep za sličnosti i bliskosti. Interese »svo­ je« nacije separatizam bi da ostvaruje po cenu razbijanja Ju­ goslavije i potpunog ignorisanja i, što je bitnije, cksploatisanja drugih naroda i narodnosti. Da bi to ostvario, on zagovara au­ tarkiju i zatvaranje u nacionalne okvire, dovodeći time u pi­ tanje šire interese jugoslovenske zajednice. On se »bori« pro­ tiv etatizma »saveznog ranga« da bi jačao »nacionalni etatizam«. U novije vreme učestalije su pojave srpskog nacionalizma koji ima više oblika, i zato ga ne treba svoditi samo na uni­ taristički oblik. Taj oblik srpskog nacionalizma zasniva se, kao i drugi unitaristički pristupi u Jugoslaviji i u drugim socija­ lističkim društvima, na tendenciji birokratskog centralizma. Birokratski centralizam hrani se i nekim unitarističkim idejama nastalim u periodu buržoaske Jugoslavije (na primer, 0 »integralnom jugoslovenstvu« kao negaciji postojećih nacija 1 narodnosti u Jugoslaviji ili o »novoj jugoslovenskoj naciji«). Posebno u Srbiji, on se javlja u ulozi »zaštitnika« jugosloven­ ske integralnosti za koju je, navodno, posebno zabrinut, okriv­ ljujući za sve nedaće i teškoće koje prate društveni razvitak nacionalizam drugih. Srpskoj naciji, kao najbrojnijoj, dodeljuje ulogu čuvara jugoslovenskih interesa, kao i najveću odgo­ vornost za »pravilan« razvitak i budućnost Jugoslavije. U svom ispoljavanju srpski nacionalizam pokušava da se prikri je i iza »nacionalnog romantizma«, »zabrinutosti« za »sudbinu« kulture, jezika i pisma Srba izvan Srbije ili pak »tugovanja« nad »svođenjem Srbije na beogradski pašaluk«. Srbija, navodno, nikad u novijoj istoriji nije bila u težem po­ ložaju — razjedaju je i komadaju albanski nacionalizam, po­ krajinsko autonomaštvo i antisrpska kampanja u drugim re­ publikama. Nakon kontrarevolucionarnih »događaja« na Kosovu, srp­ ski nacionalizam se ispoljava u obličju revanšizma, »odbrambenog« nacionalizma, s naglašenim zahtevima separatističke inspiracije, odnosno sa zahlevom za stvaranje »jedinstvene i samostalne Srbije«. To se izražava i stavom da je Srbija u Ju­ goslaviji samo gubila, dok su drugi dobijali, i da bi trebalo da se okonča s Jugoslavijom, tom »zabludom prošlosti«. To je je­ 145

dna od tačaka koja povezuje srpski sa, na primer, velikoalbanskim, hrvatskim i drugim separatističkim nacionalizmima. To na prvi pogled »očajničko povlačenje« u biti je agresivan na­ stup. Iza teze »Srbija je sama sebi dovoljna« ne krije se izola­ cionizam, već nasrtaj na društveno-političko uređenje i inte­ gritet drugih naroda i narodnosti. On je navodni saveznik u borbi SK i drugih naprednih snaga protiv separatizma drugih koji je iznudio, na primer, »ustavne promene«. Zabrinut za sud­ binu Jugoslavije, za sve poteškoće u društvu okrivljuje Hrvate i, u poslednje vreme, Muslimane i Slovence, zatim, na Kosovu Albance, u Vojvodini Mađare (kao što i nacionalisti iz redova tih naroda i narodnosti grade svoju poziciju na širenju antisrpskog raspoloženja i na poistovećivanju celog srpskog naro­ da s hegemonizmom, velikosrpskim nacionalizmom, unitari­ zmom i centralizmom). Ponaša se paternalistički prema Crnoj Gori, negirajući individualnost crnogorskog naroda i njegove kulture itdv Favorizovanje Hrvata, diskriminacija drugih naroda i na­ rodnosti, posebno Srba, izrazita ekspanzivnost i naglašena se­ paratistička orijentacija — obeležja su hrvatskog nacionalizma. Jedan od osnovnih ciljeva mu je da hrvatsku naciju konstituiše u »jednu i samostalnu državu«. Otuda se i veliča takozvana Nezavisna država Hrvatska, u kojoj se vidi ostvarenje nacio­ nalne državne emancipacije Hrvata. Taj nacionalizam bi da u okrilju Hrvatske okupi sve Hrvate (posebno one iz Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Boke Kotorske itd.). Pri tom, on je za etnički, nacionalistički čistu hrvatsku državu u kojoj neće biti mesta za druge narode i narodnosti, posebno ne za Srbe. Hrvatski nacionalisti, tako, nastoje da podstaknu apsolutizovanje svega onoga što Hrvate odvaja od drugih i što ih isključu­ je iz sao'oraćanja i zajedničkog življenja s drugima (to je i os­ novni motiv navodne brige za hrvatski jezik i kulturu). To sa­ mo govori da je cilj i ovog nacionalizma razbijanje jugoslovenske višenacionalne zajednice. To je kao i ostali nacionalizmi izrazito antikomunistički orijentisani nacionalizam, što se ispoljava njegovim verbalnim i ekscesnim nastupima u kojima se, na primer, veličaju ličnosti poput Pavelića i Artukovića a potcenjuju se ličnosti iz socijalističkog i komunističkog pokre­ ta. Njegova konzervativnost se posebno jasno izražava i kroz tesnu povezanost s klerikalizmom. U toku šezdesetih i naročito početkom sedamdesetih go­ dina taj nacionalizam se uobličio u samostalnu političku ten­ denciju koja je snažno uporište imala u organizacijama »Mati­

146

ce hrvatske«, ali i u pojedinim delovima legalnih struktura i Saveza komunista. Otuda je on i bio činilac tadašnje političke krize u Hrvatskoj i Jugoslaviji. Posle sloma »maspoka« hrvat­ ski nacionalizam je lišen legalnih uporišta i prestao je da deluje kao formalno oblikovana politička tendencija, ali i dalje se oseća u mnogim oblastima društvenog života. Hrvatski na­ cionalisti još zagovaraju tezu o demografskom pomoru Hrvata ili o ekonomskoj eksploataciji Hrvatske od drugih nacija, to jest republika (tvrde, na primer, da je Hrvatska republika s »najdeviznijom privredom i najdeviznijim turizmom, a sa naj­ većim deviznim dugom«). Snažan je, i danas, »antisrpski sin­ drom«. Antisrpstvu hrvatskog nacionalizma svoj »doprinos« daje i »zabrinutost« srpskog nacionalizma za položaj Srba u Hrvatskoj, kao i delujuće antisrpske tendencije kod albanskih nacionalista i separatista. »Program« slovenačkog nacionalizma gradi se, jedinim delom, na pretpostavci da je snaga »domaćeg« (slovenač­ kog) etatizma u ekonomiji, dok je snaga drugih etatizama u političkoj nadmoći. Zbog toga, kažu, Slovenija tre­ ba da vodi borbu za očuvanje političkog odnosa snaga u datim okvirima i da stalno zahteva izmene u ekonom­ skim odnosima i to u korist kapitalno jačih delova Jugoslavije. Naravno, ekonomskoj prevlasti pridružuje se kulturno tutor­ stvo nad vlastitim narodom, kao i političko tutorstvo koje bi trebalo da ostvari odgovarajuće »mudro rukovodstvo« i kreće se od klasičnog katoličkog tutorstva, preko neokonzervativnog antisocijalizma sve do pragmatičnim interesima vođenih delo­ va postojećih snaga republičkog etatizma. Tome služi i pozna­ ta ideja o »nacionalnom pomirenju«. Nacionalisti slovenačku naciju predstavljaju kao zajedni­ cu izvan koje nema života. Njene su oznake, kako kažu, mar­ ljivost, poslušnost i volja za rad, opšte umne sposobnosti za ekonomske i svakojake odluke pri »soli naroda«. Zato će slovenački nacionalista i zagovarati prevlast »marljivih« nad »lenjima«, »kulturnih« nad »nekulturnima«, »naprednih« nad »zao­ stalima« itd. To može navesti na ocenu po kojoj taj nacionali­ zam nije zainteresovan za separatizam, već za predominaciju unutar postojeće jugoslovenske zajednice. Međutim, zahtevi nacionalista za etničkim i kulturnim čišćenjem slovenačkog prostora od radnika iz drugih republika i iz pokrajina, i to po­ sebno čišćenja od onih najslabije plaćenih, neostvariv je van programa separatizma. Uostalom, separatizam u odnosu na jugoslovcnsku zajednicu ugrađen je u zahteve »struje« slovena147

čkog nacionalizma koja je naklonjena ideji »Srednje Evrope«. Da bi ostvarivao svoje ciljeve, slovenački nacionalizam raspre­ da mit o »ugroženosti Slovenaca« kao »malog naroda«. Muslimanski nacionalisti ističu navodnu ekonomsku, versku i ukupnu društvenu potčinjenost i eksploatisanost Musli­ mana u Jugoslaviji. I zato, naročito u nacionalno mešovitim sredinama, nastoje da »prebroje« zaposlene i »one na funkci­ jama« ne bi li dokazali svoju tezu o nacionalnoj ugroženosti. U poistovećenju verskog i nacionalnog ide se ponekad do panislamističkog i fundamentalističkog viđenja sveta, do zahteva za »muslimanskom autonomijom«, pa i nacionalnom državom. Muslimanski nacionalisti panislamističke ideologije izgra­ đuju i zagovaraju ideju o svetskom islamskom poretku i o du­ žnosti Muslimana da se za njega bore bez obzira na to gde se nalazili, da usvoje temeljno nov sistem vrednosti, što bi, u našim prilikama, značilo izdvajanje Muslimana iz jugoslovenske zajednice i orijentaciju njihove svesti, načina mišljenja i postupanja prema fundamentalistički interpretiranoj religij­ skoj i političkoj doktrini. Unutar muslimanskog nacionalizma obnavlja se i već »tra­ dicionalna« težnja muslimanskog nacionalizma ka definiciji Bosne i Hercegovine kao izvorno muslimanske istorijske tvo­ revine (makar i njenog središnjeg dela), zatim aspiracije ka osnivanju nacionalnih institucija. I makedonski nacionalizam gradi mit o ugroženosti Make­ donaca koji propraćuje sistemom uverenja i predstava o »tra­ gičnoj sudbini makedonskoj«. U nastojanju da se sačuva od daljeg »istrebljenja« ili da se okonča »patnja«, Makedonci, po nacionalističkom viđenju, moraju da probude »duh makedon­ ski«, i da se obračunaju sa onima koji ih ugrožavaju. To su, na primer, Albanci, koji se poistovećuju s albanskim nacionalisti­ ma i iredentistima. Zavisno od nacionalističkih »struja«, to mogu biti i Srbi, odnosno Bugari ili Grci. Ipak, središnji mit, lajtmotiv je ujedinjenje Makedonaca u »samostalnu i nezavi­ snu Makedoniju« ili u »Veliku Makedoniju«. Jedan od najeks­ tremnijih oblika tog nacionalizma predstavlja »vančomihajlovistički nacionalizam«, koji polazi od shvatanja o navodno bu­ garskom karakteru slovenskog stanovništva Makedonije i ho­ će da, na tim osnovama, ostvari »ujedinjenu i samostalnu Ma­ kedoniju«. Taj nacionalizam posebno aktivno deluje unutar emigranata iz Makedonije, ali ima svoje zagovornike i u samoj SR Makedoniji. 148

Za makedonski nacionalizam izrazito je karakteristična zloupotreba činjenice stvarnih istorijskih patnji, sukoba i bor­ bi za nacionalnu emancipaciju i rešenje nacionalnog pitanja Makedonaca. Crnogorski nacionalizam bi, u užem smislu, bio oznaka za separatističku ideologiju o potpunoj zassebnosti Crnogoraca. U tom obliku se posebno jasno iskazuje zloupotrebama etno­ geneze i nastojanjem da svoje razlikovanje, pre svega od Sr­ ba, dokaže kao činjenicu najstarije prošlosti. To ide sve do negiranja slovenskog porekla Crnogoraca. Međutim, u širem smislu, on označava i zagovaranje isključivo »srpskog porekla i sadašnjice« Crnogoraca, pri čemu se Savez komunista i soci­ jalističko društvo optužuju kako nastoje da na »antisrpskoj liniji« odvoje Crnogorce od Srba. Dakle, dok nacionalisti prve orijentacije negiraju i činjenicu da su Crnogorci poreklom Sr­ bi, drugi tu činjenicu prenaglašavaju da bi negirali nacionalnu i svaku drugu osobenost Crnogoraca. Unutar crnogorskog nacionalizma naglašen je svojevrsni etnocentrizam i etnoegoizam. Preuveličavaju se pojedine vrednosti Crnogoraca (čojstvo, junaštvo, slobodarstvo itd.). Uz to, snažna je i mitologija državnosti kao garanta crnogorske po­ sebnosti, ali i potcenjivanje svake državnosti, jer ona, navodno, služi samo za to da odvoji Srbe i Crnogorce. No, i u drugom slučaju očigledno je da se preveliki značaj pridaje političko-državnoj komponenti istorije i nacionalnog razvoja. Prema Albancima se ti nacionalisti odnose krajnje nepri­ jateljski, dok Muslimanima osporavaju nacionalni identitet ili se prema njima odnose paternalistički. Nacionalizam pripadnika narodnosti ima, u osnovi, iste društvene korene kao i drugi nacionalizmi u SFR Jugoslaviji. Osobenost mu daje donekle »specifičan ideološki arsenal« (na­ glašeni ostaci buržoaskog, pa i fašističkog ideologizovanja stvar­ nosti i nacionalnog bića ali i opterećenost svojevrsnim stalji­ nističkim sindromom). Takođe, dejstvuje i tzv. »manjinski kompleks«. Među tim nacionalizmima »ističe« se velikoalbanski nacio­ nalizam i separatizam koji je uspeo da razvije svoju »praksu« s mnogobrojnim organizacijama, pripadnicima i ideolozima. Mnogo je i oblika ispoljavanja tog nacionalizma, a specifični su i često protivrečni njegovi »ideološki uzroci«. To je spoj biro­ kratskog (često staljinističkog), nacionalno-romantičarskog, malograđanskog i fašističko-rasističkog »ideološkog arsenala«.

149

Velikoalbanski nacionalisti i separatisti svoje teze i paro­ le naslanjaju na tvrdnju kako, navodno, »nacionalno pitanje Albanaca« nije rešeno na odgovarajući način u vremenima ka­ da se na Balkanu privodio kraju proces konstituisanja nacio­ nalnih država, pa ni po završetku drugog svetskog rata. Prema njihovim tvrdnjama, nacionalno pitanje i ne može biti pravil­ no rešeno unutar višenacionalne društvene i državne zajednice. Zato nude koncept države sa etnički, odnosno nacionalno či­ stom (jednonacionalnom) teritorijom. Tome služi i svojevrsna zloupotreba etnogeneze i istoriografije kojom se dokazuje au­ tentičnost i ekskluzivnost ilirskog porekla Albanaca i njihovo isključivo pravo na »svoju zemlju«. Svi »ne-Albanci« su došlja­ ci, tuđinci na toj zemlji. Za nedovoljnu ekonomsku i drugu ne­ razvijenost Kosova okrivljuju se okolni slovenski narodi, po­ sebno Srbi, Crnogorci i Makedonci. Kosovo i Albanci su, pre­ ma tom viđenju, izloženi eksploataciji i ponižavanju, posebno od Srba i Crnogoraca koji su potpuno poistovećeni s »rankovićevštinom« i velikodržavnim (velikosrpskim) hegemonizmom; negira se pravo na nacionalno postojanje i Makedoncima i Mu­ slimanima koji se, kao i pripadnici romske etničke grupe, pod­ vrgavaju »albanizaciji«. Cilj je ostvarivanje »albanskog Koso­ va« i njegovo proširivanje u »Veliku Albaniju«. To je, dakle, svojevrsni eklektički spoj separatističkog, velikonacionalističkog i iredentističkog stanovišta. Albanski iredentizam ispoljava se kao »udarna grupa« i idejna struja albanskog nacionalizma koja, u osnovi, organizovano deluje u pravcu rušenja teritorijalnog integriteta Ju­ goslavije, tj. otcepljenja delova u kojima žive pripadnici alban­ ske narodnosti i njihovog prisajedinjenja Albaniji. Oni (na pri­ mer, u »verziji« »Komunističke marksističko-lenjinističke par­ tije Albanaca u Jugoslaviji«) »Kosovo-republiku« zamišljaju u najkraćim crtama, na sledeći način: — u teritorijalnom pogledu, zahvatila bi sve krajeve u ko­ jima žive pripadnici albanske narodnosti (Kosovo, delovi za­ padne Makedonije, delovi Crne Gore i neke teritorije na jugu Srbije); — u pogledu društvenog i političkog uređenja, blisko po­ stojećem dogmatsko-staljmističkom režimu u Albaniji, nudi se ukidanje sistema socijalističkog samoupravljanja; — vodeća politička snaga u tako uređenoj »republici« bi­ la bi »Komunistička marksističko-lenjinistička partija Albana­ ca u Jugoslaviji« koju bi isključivo činili Albanci. Politički pro­ gram i ideološka platforma, kao i organizovana struktura i na­ 150

čin delovanja vrlo su joj slični ideološkoj platformi i organi­ zacionoj strukturi Albanske partije rada. Iredentizam je oblik snažnog ispoljavanja albanskog na­ cionalizma (to pokazuju i njegove eskalacije 1968, sedamdese­ tih i osamdesetih godina). Ali to danas nije jedini, pa ni »najutemeljeniji« oblik tog nacionalizma. To su birokratski nacio­ nalizam i partikularizam. Uostalom, iz redova birokratskih i drugih, »srednjih slojeva« regrutuje se i najveći broj veliko albanskih nacionalista, posebno, »ideologa« i lidera. Glavna parola upravo tih slojeva je »Kosovo-republika«, koju su ire­ dentisti prihvatili shvatajući da je njen logični produžetak u ostvarivanju iredentističkog viđenja »Velike Albanije«. Na ide­ ji o »zasebnoj republici« stvoren je intimni savez svih »stru­ ja« albanskog nacionalizma, posebno birokratskog nacionali­ zma i iredentizma. U najnovije vreme je u porastu i mađarski nacionalizam. Njegov lajtmotiv je teza o ugroženosti, asimilaciji i proganja­ nju Mađara. U prvi plan ističe »mađarsku stvar« za koju se treba žrtvovati. Put odbrane mađarskog kulturnog identiteta vidi se u povezivanju s »Peštom« kao kulturnim centrom. Po­ država se predstava o navodnoj kulturnoj suprematiji Mađara nad Slovenima koja proizlazi iz neposrednog pripadanja evrop­ skoj kulturnoj tradiciji, odnosno hiljadugodišnjoj mađarskoj kulturi. Kod jednog dela mađarskih nacionalista javljaju se i teze o potrebi takozvane vertikalne (pa i političke) povezano­ sti mađarske narodnosti u okviru ćele Jugoslavije, u čemu se vidi jedini način zaštite od »delujuće asimilacije«. Ima i teza 0 »Velikoj Mađarskoj«, mada je opšta oznaka tog nacionali­ zma izvesna »suzdržanost« u određenju prema političkom pripadništvu Jugoslaviji i »sudbini« Jugoslavije, posebno »suzdr­ žanost« prema samoupravljanju. Deo tih nacionalista nalazi prostor za svoje delovanje i u okvirima pre svega katoličkog klerikalizma, to jest u kleronacionalizmu. Posebno značajan vid ispoljavanja konzervativnih snaga predstavljaju klerikalizam i kleronacionalizam kao trajna po­ litička obeležja delova verskih zajednica u Jugoslaviji. Tim pu­ tem od religijskih potreba stvara se religijski pokret koji ima cilj da bude socijalno-politički pokret. Kleronacionalizam je težnja da se*religijom i religijskim uverenjima ljudi i delovanjem verskih zajednica manipuliše u političke, antisocijalističke svrhe. U tom pravcu su usmerena 1 nastojanja da se stvaranjem posebnih socijalnih, laičkih gru­ pa ostvari versko-politički interes u političkom sistemu (»bogo151

moljačke grupe«, »pravoslavna hrišćanska zajednica«, razna »bratstva«, »Marijine legije«, »maturantske mise« itd.). Tvrdi se, na primer, da se sve ono što socijalizam nudi već nalazi u hrišćanstvu ili u islamu i to na bolji način. Teži se da se izbri­ še svaka »granica« između verskog i svetovnog, verskog i po­ litičkog, posebno, verskog i nacionalnog i to zbog političkih ci­ ljeva. Pojedinci iz crkvenih »struktura« verskih zajednica zago­ varaju izgradnju političkog sistema na hrišćanskoj, odnosno islamskoj ideologiji (zavisno od toga sa kog se religijsko-konfesionalnog stanovišta nastupa). Iste namere i htenja sadržani su i u aktivnostima usmerenim na minimaliziranje tekovina socijalističke revolucije, naročito bratstva i jedinstva naroda i narodnosti. Posebno se manipuliše nacionalnim osećanjima i vrednostima, međunacionalnim odnosima i prisvaja pravo nosilaca i »čuvara« nacionalne svesti i interesa. Crkva, u očima vernika i šire javnosti, želi da se predstavi kao središte nacio­ nalnog okupljanja i kao vodeća snaga nacije i nacionalne poli­ tike. Klerikalistička i kleronacionalistička maksima je: »što više nacionalnog u crkvi, to jača crkva«. Zapravo, izjednačava­ njem verskog i nacionalnog žele da postignu pravo dela crkve­ ne hijerarhije da posreduje između vernika i društva u svetovnim pitanjima.

152

( 2) RASIZAM

U najranijim pokušajima da se odredi nacija uočavani i analizirani su brojni biološki (posebno rasa) i geografski (po­ sebno klima i teritorija) »činioci« nacije ili »prirodne osnove nacije«. Najpoznatiji primer prenošenja učenja o biološkoj priro­ di čoveka na teren objašnjavanja društvenih pojava, a i na određenje nacije predstavlja insistiranje na rasi kao bitnoj odrednici društva i nacije iskazano u biološko-rasističkim teo­ rijama. Rasističke teorije čovečanstvo dele na »više«, »superiorne« i »niže«, »inferiorne« rase. Razlike među ovim rasama su ne­ premostive, neotklonjive, nasledne i otporne prema promenama spoljnih i unutrašnjih društvenih okolnosti. Promene u dru­ štvu su moguće samo tako što bi »više« rase izvršile preporod društva i to nagoneći »niže« rase na poslušnost i pokornost ili pak potpuno ih uništavajući1. Pogled na svet u kome se nacija određuje pomoću zajedni­ čkog porekla, rasne, krvne zajednice i kome je rasa bitna ka­ rakteristika nacije i to zato što svaka rasa ima osobenu krv, a različite krvi proizvode različiti duh. Prvi je »teorijski uobli­ čio« Gobino u »Essai sur l'inegalite des races humanies« (1835) Polazna tačka ovog stanovišta je borba protiv demokratije i njenog zahteva za jednakošću ljudi, koji Gobino ocenjuje kao nenaučan i protivprirodan zahtev2. Sudbina ljudske rase pre­ dodređena je od samog početka i tu ne može ništa uraditi ni­ kakav ljudski napor. Moralne i intelektualne razlike između rasa očigledna su stvar. Razne rase izgradile su razne oblike Dr Petar Vlahović, Poreklo, razvoj i smisao rasizma sa stanovišta sa­ une predrasude, Antropološko Prof, dr Juraj Kolaković, Historija modernih političkih teorija, »Zrin­ ski«, Čakovec, 1972, str. 60, 61. 153

kulture koje su na različitim visinama i različitog su karakte­ ra i vrednosti. Gobino je, zapravo, zasnovao ideju »totalitarne rase« koja je utirala put kasnijim shvatanjima totalitarne dr­ žave. Gobino nastoji da uništi sve vrednosti osim rase. Njegov »Bog rase« ljubomoran je. Rasa je sve, ostale pojave i snage nisu ništa i nemaju nikakvu od rase nezavisnu i samostalnu vrednost. To važi i za naciju. No, da bi ovo stanovište odbranio Gobino je morao da se obračuna i s religioznim — hrišćanskim učenjem o čovekovom poreklu i opredeljenju. On nika­ ko nije mogao priznati da crnci ili pripadnici žute rase pripa­ daju istoj ljudskoj porodici kojoj i bela rasa. Da bi opravdao ovakvo razbijanje jedinstva ljudskog roda, Gobino je ovaj pro­ blem odredio kao za ljudski um nerazrešiv. Međutim, na putu mu je stajala još samo ideja čovekoljublja i ljudske ravnoprav­ nosti, koju je Gobino ocenio kao besmislicu i prostotu3. I mada je među rasističkim svođenjima nacije na rezultat prirodnog sveta najpoznatiji činilac ovog svođenja u kategoriji »krvi i tlu«4, brojni su i pokušaji da se poveže ovaj činilac s preobraćanjem nacije u zajedništvo nastalo samo po osnovi »krvi« ili postojanja »prirodno određenog nacionalnog karak­ tera«. Tako je, na primer, već u Luterovom apelu »Au den christliehen Adel deutscher Nation« nacija označavala etničko poreklo zajedničke krvi (Blut), ali i duhovnu i moralnu vre­ dnost. A ova zajednica (pleme krvi) zahteva zajedničku otadž­ binu svih Germana5. Tako je, na primer, i Gustav Le Bon podelio rase, odnosno narode u četiri vrste: »Primitivne« (»one ra­ se kod kojih ne nalazimo nikakvog traga kulture, i koje su ostavile periodu koji je susredan sa životinjskim koju su naši pretci prošli iz doba tesanog kamena«. To su Fidrejci i Australijanci); »niže« (»sposobne za začetke civilizacije, ali samo za­ četke. One nikada nisu mogle preći potpuno iz varvarskih obli­ ka civilizacije«. To su crnci); »srednje« (»one su stvorile tipo­ ve viših civilizacija koje su prevazišli samo evropski na­ rodi«. To su Kinezi, Mongoli, sematski narodi); »više rase« (to su indoevropski narodi koji su »jedini bili sposobni za velike pronalaske u umetnosti, nauci i industriji«. Te su rase »stvori­ le uzvišen nivo koji danas dostiže civilizacija«). Kod »civilizoErnst Kasirer, Mit o državi, »Nolit«, Beograd, 1972, str. 233—246. 4. Hugh Seton-Watson, Nacije i države, »Globus«, Zagreb, 1980, str. 333, 334. Frederico Chabod, L'idea di nazione, »Editori Laterza«, Roma-Bari, 1974, pg. 31, 120. 154

vanih naroda«, nema rasa u strogom smislu reči već su to »istorijske rase«, tj. »rase koje su se stvorile slučajevima osvajanja, imigracije, politike itd. i obrazovanjem iz mešavine individua razilčitih porekla«6. U ovim teorijama na delu je i povezivanje pa i poistovećivanje jezika i rase. Za zastupnike ove podele nije važno to što je jezik kulturna tvorevina i što stepen kulturne razvijenosti pojedinih etničkih zajednica ne zavisi ni u čemu od njihove ra­ sne kompozicije, već, pre svega, od objedinjenosti društvenih i prirodnih uslova, istorijskog razvitka naroda i država, kao ni to da se podela ljudi po jezicima ne podudara sa podelom na rase, ni da se jezik i rasa razvijaju nezavisno jedno od drugog. Primer za to pruža podela na arijevske i nearijevske jezike, od­ nosno rase, narode. Pojam »arijevski« prvobitno je bio lingvistički pojam, jer je pojam »Arijevac« nastao iz sanskritske reči »arva« koja oz­ načava »odličnika«, »pripadnika čiste kaste«. Međutim, i tada je upotrebljen kao sinonim za narode koji govore ideoevropske jezike. I sam autor lingvističkog pojma »arijevski« F. M. Miler, predavač iz Oksforda, protestvovao je protiv njegove zloupo­ trebe i još 1888. godine pisao: »Meni se čini etnolog, koji go­ vori o arijskoj rasi, arijskoj krvi, arijskim očima i kosi, upra­ vo tako grešan kao lingvista koji govori o dolikokefalnom rečniku ili brahikefalnoj gramatici. To je slabije nego vavilonska konfuzija jezika — to je najčistija krađa«. Iz srodnosti arijskih jezika neki filozofi, etnolozi, istoričari i drugi izveli su hipotezu o rasnojedinstvenom »arijevskom narodu« nastanjenom u Centralnoj Aziji a potom, migracijama, proširenom u Persiju, Indiju, delom i u Evropu, prenoseći sve osobine »arijevske kulture«. Mada naučno neodrživa ova hipo­ teza pretvorila se u razvijenu političku, ideološku doktrinu ko­ ja je odigrala značajnu ulogu u dovršenju rasističkog, posebno fašističkog poimanja društva, a posebno je imala značajnu monstruoznu ulogu u nacističkim rasističkim pogromima (na primer »Arijevski zakon« protiv Jevreja). Pojam nordijske superiornosti i rasne čistote kao ključni pojmovi nemačkog rasizma, povezani su sa antisemitizmom. Vagneru, Eugenu, Karlu Diringu i mnogim drugima činilo se da su Jevreji nosioci antiteze »nemačkim osobinama«. Uz to, o.

Gustav Le Bon, Psihološki zakoni razvića naroda, »Knjižara Zdravka Spasojevića«, Beograd, str. 15, 27—29. 155

antisemitizam pomešan je i sa poistovećenjem jevrejstva i marksizma, socijalizma, a kao jedan od »krunskih dokaza« i ovog poistovećenja isticano je da je Karl Marks Jevrejin i, uz to, protivnik patriotizma — ljubavi za domovinu. Uostalom, to je i zato što je i sam antisemitizam jedan od najekstremni­ jih oblika rasnog šovinizma. On Jevreje proglašava za krivce za sve društvene, ekonomske i druge nedaće. Antisemitizam je, još od srednjeg veka, povezan sa reakcionarnom politikom. Prvi spoj te vrste ostvaren je sa evropskom reformacijom. Uostalom, jedan od najjasnijih istorijskih primera isticanja zahteva za istrebljenjem »nižih« rasa i za čistotom »više« rase, pruža vladavina Ferdinanda II Katoličkog (1452—1516) tog vatrenog branioca inkvizacije u Španiji, započeta kao masovni pogrom Jevreja i Maura. Naravno, pod »nečiste« svrstavani su i svi oni koji su, posle 1391. godine, prešli na hrišćanstvo. Ova­ kvi »pregledi krvi« vršeni su u Španiji sve do 19. veka. Među­ tim, vrhunac je dostignut sa Hitlerovim planom za »konačno rešenje jevrejskog pitanja«. Izražavajući pre svega shvatanja srednje klase iz koje je ponikao i sam Adolf Hitler »Mein Kampf« koji utemeljuje nacional-socijalističko poimanje prav­ de po kome je »pravedno sve ono korisno nemačkoj naciji«, a nepravedno je sve ono što joj šteti. Borba protiv Jevreja je, naravno, pravedna čak je i »deo genija velikog vođe da posti­ gne da čak i vrlo različiti protivnici izgledaju kao da pripada­ ju samo jednoj kategoriji«. »Kategorija« u koju se usredsređuje sva mržnja su Jevreji7. U Trećem Rajhu rasizam i antisemitizam doživljavaju svo­ ju kulminaciju — postaju državna ideologija i otpočinje praktičko ostvarivanje postavke o svetskoj misiji najviše rase kao vladajućeg naroda (»Röchste Rasse als Herrenvolk«). Već se 7. I 1933. godine, usvaja odredba o očuvanju čistote arijevske rase (tzv. Arierparagraph), odnosno »isključenje svih nearijevaca iz javne službe, polujavnih i kulturnih poziva (lekari, pi­ sci, slikari i si.), svih škola i univerziteta. A u tzv. Nürnberger Gesetre-u (15. IX 1935. godine) pooštravaju se mere protiv nearijevaca, posebno protiv Jevreja. A samo u zadnjoj, tzv. tre­ ćoj fazi biološkog istrebljenja Jevreja (1941—1945. godine) poubijano, ugušeno i spaljeno je oko šest miliona Jevreja. Me­ Enciklopedija Leksikografskog zavoda, knj. 5, Jugosiovenski leksiko­ grafski zavod, Zagreb, 1972, str. 394; C. F. Ware, K. M. Panikkar. J. M. Romein, Historija čovječanstva, XX stoljeće, tom VI, svezak IV, »Na­ prijed«, Zagreb, 1971, str. 22—24. 156

đutim, i pored svih ovih činjenica ne bi se mogla prihvatiti tvrdnja da se »po tradicionalnom nemačkom shvatanju nacija vezuje za rasu«8. I to, pre svega, zato što u »nemačkom tradi­ cionalnom shvatanju« ima i drugih određenja (Hegel, Marks i Engels i brojni drugi autori). Zatim, što rasizam nije isključi­ va »privilegija« Nemačke. O tome svedoči, na primer, i rasi­ stički prezir Arapa prema crncima kao nižim bićima ili isti takav odnos prema crncima belaca sa juga SAD ili iz Južne Afrike. Uopšte, ovakvo »nacionalizovanje« teorije predstavlja olak i nedovoljno argumentovan postupak koji se približava kategoriji stereotipa, pa i predrasuda. Posle ovakve prakse postalo je posve očito da je osnov rasističkog učenja shvatanje o rasnoj superiornosti »čiste ra­ se«. Otuda je i naučno dokazana istina da ne postoje »čiste rase« dovoljni dokaz za tvrdnju o iluzornosti celokupnog ovog učenja te i rasističkog određenja nacije. Ali, iako je ideja o »čistoj rasi« lažna, iluzorna, nenaučna, neistinita ne bi se mo­ glo tvrditi da nije bez uticaja9. Naprotiv, ona, kada se razvije u ideologiju i politiku omogućava da se razviju moćne snage ljudske destruktivnosti. Postaje sredstvo za opravdanje rop­ stva i kolonijalizma10. Uostalom, uverenje da su neke ljudske podvrste biološki i kulturno inferiorne staro je. Još su drevni arijski osvajači Indije smatrali dravidske narode na jugu in­ feriornim zbog njihove tamne puti. I Kinezi su, na primer, isti­ Prof. Jovan Đorđević, Politički sistem, »Privredni pregled«, Beograd, 1973, str. 646.

9.

Na primer, u toku drugog svetskog rata su na liniji ostvarivanja ove ideje ispoljeni krajnje divlji oblici mržnje i uništenja naroda i »rasa«. Otuda je postalo nužno da se nasuprot rasizma razvija i brani ideja o jednakosti rasa i etničkih grupa, što je ušlo i u osnovne postavke delovanja Organizacije ujedinjenih nacija, posebno UNESKO-a. Od posebnog značaja u obnavljanju ove funkcije je »Međunarodna konvencija o ot­ klanjanju svih oblika rasne diskriminacije« koju je donela Generalna skupština OUN, 21. decembra 1965. godine, na osnovu »Deklaracije« o istim problemima usvojene 14. decembra 1960. Od dokumenata speci­ jalnih agencija ističe se »Konvencija o otklanjanju diskriminacije u zaposlenju i profesijama«, koju je usvojila Međunarodna organizacija rada 1958. godine. Sam UNESKO je preduzeo niz aktivnosti (počev od Četvrte sesije Generalne konferencije, 1949) na izučavanju i rasprav­ ljanju ove problematike što je rezultiralo i »Deklaracijom o rasi i ra­ snim predrasudama«, usvojenoj 1967. godine u Parizu. 10.

Carls Darvin, Ćovekovo poreklo i spoljno odabiranje, »Matica srpska«, Novi Sad, 1977, str. 114; Luis Lc Fur, Races, Nationales, Etats, »Felix Alcan«, Paris, 1922, pg. 39. 157

cali svoju kulturnu superiornost prema okolnim »varvarima«. Ali, savremene uzroke rasizma trebalo bi tražiti u društvenom i ekonomskom razvoju, naročito u kolonijalnim društvima (a to su, pre svega, velike nejednakosti u svojini i vlasti, problemi zapošljavanja, stambeni, politički život, obrazovanje i izrica­ nje pravde i slično); u pojedincima i njihovim ličnim slabosti­ ma i sklonostima ka usvajanju i pokazivanju rasnih predrasu­ da, koje, ponekad, čuvaju male grupe, udruženja i društveni pokreti određene vrste, čiji su koreni u društvenom i ekonom­ skom sistemu određene zajednice. Zato je i način rešavanja ovog problema u promeni društvene situacije i u sprečavanju onih koji su puni predrasuda da deluju u skladu sa svojim shvatanjima kao i u borbi protiv ovih lažnih verovanja. A promene u društvenoj strukturi zahtevaju odluku političkog ka­ raktera, ali i aktivnost prosvete, ekonomskog i socijalnog ra­ zvoja, masovnog komuniciranja, prava11. Rasizam se, deiiimično, ikorani i u prvobitnoj, najrud'imentarnijoj predstavi i svesti čoveka o sebi samom i o drugima. O tome govori i to što mnoge ljudske zajednice, posebno one na stupnju sabirača i lovaca, samo sebe nazivaju imenom »čovek«, odnosno »ljudi«. Svi izvan te zajednice su »neljudi«. Ta­ ko su, na primer, za Eskime »Inukik«, odnosno »Inuit« samo Eskimi. A indijanska plemena Papgo, Navaho i Hajda samo sebe nazivaju narodom (»av-av-tam«), kao i indijsko pleme Hotentoti (»koikoin«). Pri tome se polazi od toga da svi koji govore drugim jezikom, koji ja ne razumem, a naročito ako su i različitog izgleda, predstavljaju potencijalne neprijatelje, i, jedinstveno, nisu ljudi. I savremeni čovek nosi svoje podsvesno određenje da je samo on čovek a njegova grupa »mi« ljudi; da je »naša« kul­ tura najviša itd. To je i u osnovi napred naznačenog razlikova­ nja »varvarskih« od »nevarvarskih« naroda kao i u osnovi dok­ trina o izabranim narodima. Ova podela naroda sadržana je već u hrišćanskom određenju neznabožačkih naroda, nacija (Egipćani, Grci, Latini i drugi narodi koji još nisu primili hrišćanstvo ili su se oblikovali pre Hrista)12.*6

Međunarodna deklaracija o rasizmu, »Arhiv za pravne i društvene nau­ ke«, Beograd, 4/1968, str. 113—115. Giambattista Vico, Načela nove znanosti, »Naprijed«, Zagreb, 1982, str. 6, 7, 10, 11. 158

U istoriji gotovo da nema naroda iz koga ne dopiru gla­ sovi o njegovom posebnom mestu u svetskoj istoriji, o njego­ voj misiji koja je jedinstvena za svet. Među »izabranim naro­ dima« posebno i jedno od prvih mesta pripada jevrejskom na­ rodu. Ovaj »princip bogoizabrane grupe« nalazi svoju primenu sve do danas. U stvari, u nacionalnoj eri on doživljava svoju kulminaciju. Na primer, na osobeni način ovakvo verovanje se prenosilo i na Amerikance-SAD-e: »Očigledno da ima mnogo istine u verovanju da je čudesni napredak Sjedinjenih Drža­ va, isto kao i narodni karakter, rezultat prirodnog odabiranja, jer su se najenergičniji, najnemirniji i najodvažniji ljudi iz svih delova Evropa iseljavali za vreme poslednjih deset ili dva­ deset generacija u tu veliku zemlju i u njoj su uspevali naj­ bolji«. Odnosno, piše Darvin, »da onaj narod kod koga se du­ go vremena rađa najveći broj ljudi visoko inteligentnih, ener­ gičnih, hrabrih, odanih zemlji i blagonaklonih, da taj narod mora odneti pobedu nad narodima u kojih toga manje ima«IJ. Pri tome ne uočava, na primer, da su se Sjedinjene Američke Države razvile u najveću svetsku kapitalističku silu pod nizom jedinstvenih istorijskih okolnosti. Najvažnija među njima je da je kapitalistički način proizvodnje reprodukovan na osnovi robovskog rada. I zato je pitanje rase oduvek vodeće političko pitanje na kome je počivala mogućnost solidarnosti radničke klase u SAD. A ni industrijska revolucija i ukidanje ropstva, koje ju je pratilo, nije ukinulo rasizam kao ključno socijalno, ideološko i političko pitanje radničke klase. Takođe, industrij­ ski razvoj bio je povezan s poljoprivrednim krizama u Južnoj i Istočnoj Evropi te se je radnička klasa formirala na imigracij­ skoj osnovi. Na taj način izvorne tradicije belih radnika bile su podređene rasnom ii etmčkotm karakteru proleterskih slojeva*1415. Verovanje u posebnu pozvanost sadržaj je i moderne na­ cionalističke mitologije po kojoj je sve što se odnosi na vla­ stitu naciju primerno i sveto, a kako sveti narod posvećuje i tlo na kome živi. Ono se ne da nikome, dozvoljeno je samo na­ padati na tuđu teritoriju jer ona je »varvarska«1'. Carls Darvin, Čovekovo poreklo i spolno odabiranje, »Matica srpska«, Novi Sad, 1977, str. 136. 14. Stanley Aronovvitz, Marksizam u američkom kontekstu, »Naše teme«, Zagreb, 4/1983, str. 508. 15.

Nikola Dugandžija, Religija i nacija. Centar za kulturnu djelatnost Za­ greb, Zagreb, 1983, str. 113, 114, 230—232, 234; Svetozar Marković, Na­ 159

U rasističkoj i nacionalističkoj ideologiji i mitologiji po­ jam »Tuđeg« i »Tuđinca« koji je, najčešće, nosilac svih nega­ tivnih oznatka ili tačalka presecanja raznih stereotipa, predrasu­ da, egzaltiranih stanja, strahova i stresova. »Tuđe« je, uvek, nasuprot »mome«. Ono je nešto nepo­ znato sa čime se ne treba orođavati, mešati, čak ga ni dodiri­ vati. I to zato što dovodi u pitanje rasnu, nacionalnu, versku ili ideološku pravovernost i čistotu. Ali, i zato što u sebi nosi i iz sebe može da poseje neposredno uništenje »moje rase«, »moje nacije«. Zato bi »tuđe«, »tuđinca«, »tuđice« itd. tre­ balo uništiti. Na njemu bi trebalo pokazati svu svoju »supe­ riornost«. No, ovakav odnos prema »tuđem« i prema »tuđincu« ne gradi se samo na izrazito negativnim predstavama o njemu i potcenjivačkim odnosom prema njemu. Ponekad to je odnos koji nastaje iz straha od »nadmoći »tuđeg«. Ovu situaciju susrećemo, na primer, u svim totalitarnim režimima koji svesno i organizovano podstiču strah od »spoljnjeg i unu­ trašnjeg neprijatelja«, kombinujući ga s predstavama o snazi »neprijatelja«. Istovremeno, zagovara se zbijanje »svojih re­ dova« i »usavršavanje« svojih rasnih ili nacionalnih »vrednosti«, a odnos »nadmoćnog potcenjivanja« svega što je »niže vrednosti« iskazan je u, često raširenim, predrasudama prema islamskom svetu, koje se napajaju iz evropocentrističkog po­ gleda na svet i na društvo. Elementi ovakvog odnosa prisutni su i u mitu o »superiornosti jezika«16. Pod uticajem ovoga mi­ ta osnovna komunikacijska uloga jezika potiskuje se u drugi plan a ističe se njegovo romantičarsko uzdizanje do obogotvorenja. Jezik se tada pretvara u instrument međusobnog optu­ živanja kao i jezičkog i kulturnog »obračunavanja« sa »stran­ cima«, »tuđincima« — zapravo »tuđicama«. Zahteva se jezi­ čka čistota koja je nužno povezana s verovanjem da je sopstveni nacionalni jezik lep, zdrav i razumljiv17. Sve to pak ne­ dostaje »tuđim« jezicima, posebno onima kojima govore za­ čela narodne ekonomije ili nauke o narodnom blagostanju po N. G. Černiševskom (Sabrani spisi, IV, »Kultura«, Beograd, 1960, str. 23, 24); Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, »Radnička štampa«, Beograd, 1974, str. 29. 16. Darko Tanasković, Arapski jezik u savremenom Tunisu, Filološki fa­ kultet Beogradskog univerziteta, Beograd, 1982, str. 18. 17. Tako na primer čini i Bojan Stih u članku: Slovenski narod hic et nunc (To ni nobena pesen, to je ena sama Ijubezen, »Cankarjeva založba«, Ljubljana, 1983, str. 243). 160

jednice ili grupe ljudi koje se smatraju neprijateljskim. U na­ šoj konkretnoj jezičkoj situaciji a na primeru jedinstvenog je­ zika s varijantskim razlikama kakav je srpskohrvatski jezik razvijaju se, čak, tendencije potpunog razdvajanja na dva ili više jezika kao i tendencije »što potpunijeg čišćenja« od »kroatizma« ili od »srbizma«18. Međutim, jezički purizam i »kulturno-jezički nacionali­ zam«, u svojoj biti, jezičko je ispoljavanje užeg ili šireg dru­ štvenog knoflikta. Uostalom, u situacijama krize i međurasnih, međunacionalnih i drugih sukobljavanja stvaraju se okolnosti šrire nesigurnosti što, pak, uslovljava da se kategorija »tuđinca«, »tuđega« pojavljuje kao jedna od bitnih vrednosti, fokusnih tačaka stabilizovanja poljuljanog sistema vrednosti i osećanja. To su situacije u kojima čitave grupe, delovi nacije po­ staju pravi ksenofobi a ksenofobija označava stanje duhova i ispoljavanja strasti u datoj sredini. Dolazi do prenaglašavanja emotivnog odnosa i nesputanim strastima vođenog delovanja što uslovljava, s jedne strane, nacionalističke ili rasističke eska­ lacije i, s druge strane, dalje učvršćivanje nacionalističkih, ra­ sističkih, ideoloških i drugih mitova i predrasuda. »Ksenofobija« je, pak, reč grčkog porekla koja je, kasni­ je, preuzeta u latinskom jeziku, i u tom obliku se sačuvala do današnjeg dana. Ona označava stanje duha ksenofoba, strah od stranca, neprijatelja, tuđinca ili strah od tuđe stvari19. Ona je oznaka i za neprijateljsko držanje prema strancima. To je u biti zatvaranje pred novim, nepoznatim. To je zahtev da se određena grupa ljudi, zajednica, nacija ili čitavo društvo za­ tvori, otuđi od sveta. Ovo zatvaranje je, u svojoj tendenciji, sveopšte — od jezika, preko kulture i politike, sve do ukupnih dru­ štvenih veza. O ovom svedoči i sadašnja zatvorenost Albanije. To je zatvaranje samo prividno »defanzivno« a u svojoj biti i po svojim poznatim istorijskim manifestacijama ono je eks­ panzivno, osvajačko nastojanje. U svojim najranijim poznatim oblicima ksenofobija je ispoljavana kao odraz straha ljudi pred stranim ljudima ili ne­ poznatim stvarima, pojavama i, istovremeno, snažnog uticaja IO.

Mirko Canadanović, Protiv zloupotrebe jezika u nacionalnom pitanju, »Gledišta«, Beograd, 5/1967, str. 698. 19. Larousse du XXe sičcle, Tome slxieme, Librairie Larousse, Paris 1933, pg. 1102; Webster’s Intermediate Dictionary, Merriam-Webster INC, Pu­ blishers Springfield, Massachusetts, USA, 1986, 883.

161

plemenske, klanske zatvorenosti. U modernom društvu kse­ nofobija, u širem društvenom značenju, najčešće, izniče iz šo­ vinističkih, nacionalističkih, rasističkih i religioznih predrasu­ da20. To se možda ponajbolje i najjasnije vidi u ekspanziji im­ perijalizma ili u nemačkim osvajanjima u znaku i za račun »Velikog Rajha«. Međutim, ksenofobija je potencijalno sadr­ žajna u samoj biti modeme države .i u njenom odnosu prema svo­ jim podanicima, odnosno prema strancima. Ova država je nasta­ la na rasparčanosti čovečanstva i zato je održana raznim sred­ stvima sve do rata. Za ovu državu »stranac« je svako ono lice koje nije »domaći državljanin«, koje nije podanik države. Stra­ nac je bez ikakvih ili sa bitno ograničenim pravima21. Od ovak­ vog položaja stranaca pa do situacije predominacije političkog voluntarizma, nacionalističkih i rasnih predrasuda u procenjivanju ko je stranac, tuđinac — tanana je linija. I u savremenom jugoslovenskom društvu sve češće se ispoljavaju znaci masovne ksenofobije i to kako u odnosu po­ jedinih grupa Albanaca prema drugima u Jugoslaviji tako, na primer, i u odnosu pojedinih grupa Slovenaca prema »spoljnom okruženju« i posebno prema »Turcima«, »Jugosima«, »Bo­ sancima«, to jest »stranim radnicima«, ali i u odnosu pojedinih grupa Srba prema Albancima, itd. itd. Ovakav odnos ima svoje istorijske uslovljenosti i pretpostavke ali on je i rezultat savremenog uticaja određenih društvenih činilaca. Među ovim ističu se sveopšta dominacija »logike«, sticanja i zaštite »Moje­ ga«; ukupna društvena nesigurnost i nestabilnost prouzroko­ vana društvenom krizom a posebno pojačana agresivnim na­ stupom velikoalbanskog nacionalizma i separatizma ali i sve prisutnijom političkom manipulacijom ljudima i njihovim osećanjima koja se nastoje usmeriti u pravcu sukobljavanja s drugim nacijama. U tome se vidi sredstvo za odvraćanje paž­ nje od širih društvenih problema a time i od stvarnih uzroka i nosilaca postojeće krize i nestabilnosti. Ostvaruje se prili­ kama primereno »sveto pravilo«: »Dividae et Impera«. Rezul­ tat je, pak, odbijanje svega što je novo, revolucionarno, pa i samoupravnog razvoja. Zato, širenje »ksenofobičnog stanja« ne samo da pojedince i određene grupe ljudi dovodi u stanje Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski zavod, Zagreb, tom 3, 1967, str. 681. Pravna enciklopedija, »Savremena administracija«, Beograd, 1985, str. 1606, 1607.

162

u kome su spremni da čine, i u kome i čine mnoga nečoveštva, ljudima nedostojna dela već i čitavo društvo upućuju u pravcu sveopšte i trajne stagnacije. Ovakvo usmeravanje pojdinaca, grupa ljudi, nacija i društva karakteristično je, u krajnjoj li­ niji, i za rasističke i nacionalističke mitologije i eskalacije. Za­ to se može i reći da je ksenofobija tek jedan od vidova indi­ vidualnog i sociopsihološkog ispoljavanja ove mitologije, eska­ lacije. Rasizmu i nacionalističkoj mitologiji zajedničko je i to da su, u krajnjoj liniji, sredstva ideološkog »opravdanja«, od­ nosno prikrivanja klasne vladavine unutar »svog« naroda, na­ cije, rase kao i nad drugim narodima, rasama22. To je ideolo­ gija porobljivača, ideologija opravdavanja gospodarenja nad porobljenim narodima. Primer Kju-Kluks--Klana u SAD ili ra­ sizma i aparthejda u Južnoj Africi to potvrđuju. Na primer, načelo aparthejda podrazumeva trajnu nadmoćnost Evropljano unutar »evropskog društva« u koje Afrikanac može da stu­ pi isključivo ako pridonosi svojom radnom snagom; zatim, fizičko, kulturno, društveno odvajanje Afrikanaca od Evrop­ ljana i razvoj »afričkog društva« samo na osnovu njegovih tra­ dicija i veština a ne i tradicija i veština »evropskog društva«. Ideja o »izabranoj« rasi (narodu) je pandan klasnoj (staleškoj) diferencijaciji. Međutim, za razliku od klasne diferen­ cijacije, na »izabranost« podjednako može pretendovati svaki pojedinac, rasna ili etnička grupa. U različitim društvima rasizam je, u svojim različitim ob­ licima, služio interesima različitih klasa. U robovlasništvu ra­ sizam služi interesima robovlasnika, koji su tvrdili da bi iz­ jednačavanje ljudi u osnovnim pravima protivrečilo samoj pri­ rodi u kojoj caruje nejednakost. U doba feudalizma on dobija oblik dogme u vidu »plave krvi« gospodarećeg sloja koji je, po prirodi ili od Boga, predodređen da samostalno i samovoljno odlučuje o sudbini potčinjenih. U doba imperijalizma on je ideološko opravdanje za otimanje zemljišta od domorodaca i njihovog potčinjavanja kolonizatorima itd. Stalna oznaka mu je, međutim, u tome da je doktrina društvene represije, koja čoveka vidi samo kroz njegove fizičke osobine. Uzdižući tako životinjsko na nivo vrhovnog zakona ljudske volje i akcije, ova doktrina vodi i u moralnu regresiju. U suštini, to je odri­ canje svake mogućnosti napretka, poboljšanja društvenih, eko­ 22 .

Rene Johnnet, Predgovor (Luis le Fur, Races, Nationality, Etats, »Felix Alcan«, Paris, 1922, pg. VI). 163

nomskih i političkih odnosa. Otuda je on i suprotstavljen po­ imanju istorije kao čovekovog dela. Rasizam izražava lažno verovanje da se pomoću nauke, po­ sebno pomoću biologije može dokazati nepromenljivost posto­ jećih razlika i da se može ovekovečiti potčinjenost ljudi, ljud­ skih grupa i zajednica. U tom cilju, posebno se pribegava zlo­ upotrebi onih naučnih rezultata koji omogućavaju održavanje »higijene« — »čistote« rase. Tako su nastojanja eugenike da razvije metode veštačke selekcije, često poistovećivana sa kri­ minalitetom a potiskivano je i ono što je u nastojanjima euge­ nike stvarno naučno i sa stanovišta ljudskosti legitimno. Stano­ vište je rase zatvoreno i fiksirano i da kado se ono uzme kao stanovište za objašnjenje nacije, tada se princip nacije zamenjuje biološkim ili etnografskim principom. Zapravo, potpu­ no se menja plan rasprave i, istovremeno, sa istorijskog, dru­ štvenog terena prelazi se na teren apriornosti. Ovaj prelaz ogle­ da se u tome što se nacija posmatra kao čoveku urođena »pri­ rodna osobina« koja, zato, čoveka prati od samog njegovog početka. U stvarnosti, nacija to nije. Nacija je istorijska, dru­ štvena pojava. To je zajednica ljudi koja ima svoje tačno odre­ đeno mesto u istoriji. Ako bi se nacija određivala po »krvi« tada bi ispalo da ona postoji od kada i konglomerati zajednica po krvi. Međutim, svekolika istorija pokazuje da to nije tačno, da je nacija pojava modernog društva i da ona ne počiva na zajednici po krvi. Zato se, u teorijskim određenjima nacije, mora voditi računa o tome da se ljudska istorija bitno razli­ kuje od zoologije i da, u ljudskoj istoriji, osim rasnih, antro­ poloških obeležja, postoje i razum, pravda, istina, lepota, vo­ lja, itd. A kako se nijedna nacija ne sastoji samo od jedne ra­ se (odnosno nijedna se ne može pohvaliti »čistom krvlju«), tada je naučno, teorijski korektno da se termin »rasa« ne upo­ trebljava čak ni uslovno u raspravi o naciji. »Rasu« kao antro­ pološki pojam treba i koristiti u njegovom antropološkom zna­ čenju, a pojmove »nacija« i »nacionalitet« u njihovom druš­ tvenom značenju. Uostalom, i sa antropološkog stranovišta, kovanica poput »srpska rasa« ili »francuska rasa« pravi je pravcati non-sens. A kada ovu tezu prenesemo na objašnjavanje međuljud­ skih odnosa, pa i odnosa među nacijama tada, pre svega, u ideologiji i politici, dobijamo rasizam. Barem u Jugoslaviji ne bismo morali da idemo daleko, ni prostorno ni u prošlost, da bismo znali koje su sve krvave posledice primene ovog sta­ novišta u rešavanju nacionalnih pitanja i (među)nacionalnih 164

odnosa. Uostalom, brojni su dokazi i o među i u nama posto­ jećih rasističkih predrasuda i postupaka, na primer prema Romima. Zar nije dovoljna opomena rasistički zahtev za »etnički čistim Kosovom«? Verovatno da i nije za one koji ni­ su ništa naučili ni iz prakse četničke »kame« i »Z«. Za one koji ništa nisu naučili iz pomora ljudi u Jasenovcu, na primer. Ta­ kvi verovatno i ne mogu ništa naučiti. Ali, zato ostali nemaju pravo na mirenje s najnovijim pokušajima oživljavanja ovak­ vih teza. I to, pre svega, zbog demokratije, slobode i elemen­ tarne ljudskosti.

165

(3)

PATRIOTIZAM, UNIVERZALIZAM I INTERNACIONALIZAM

Kao što je već ukazano u teorijskim raspravama, a posebno u ideološkim objašnjavanjima i opravdavanjima, često dolazi do poistovećivanja nacionalističkog opredeljenja, osećanja i aktivnosti s patriotizmom. Ova pojava je omogućena time što su koncepti »nacija«, »nacionalna država« i »otadžbina« nastali i razvijali se u istoj istorijskoj epohi, tačnije počev od 16. veka. Jednu od prvih upotreba reči »patrie« u savremenom zna­ čenju imamo kod Joakim di Belaja, 1549. godine, u spisu »De­ fense et illustration de la langue francaise«, koji govori o pri­ rodnoj ljubavi prema svojoj otadžbini. Takođe u 16. veku, upotrebljava se i reč »patriota« u savremenom značenju i to u pamfletima objavljenim u Flandriji, 1578. godine — »Pismo dobrog patriote dobrim patriotima« (»Lettre d’un Bon patriot aux Bons Patriots«). Ali, od tada se utemeljuju i osobena značenja pojmova »zemlja«, »otadžbina«*1. To se razlikovanje sačuvalo sve do Rusoa, koji i pored razlikovanja »zemlje« i »otadžbina« iska­ zuje, za razliku od Voltera, d'Alambera i Enciklopedista, izvesnu političku nezainteresovanost za ideju i osećanje ljubavi prema otadžbini, mada i sam prema njima ispoljava svojevrs­ nu blagonaklonost. On se zalaže za to da bez obnove republi­ kanskih institucija nema ni otadžbine, ni građanina. Za nje­ govu koncepciju otadžbine i patriotizma bitno je da otadžbina nije shvaćena kao puka »rođena zemlja«, »zemlja predaka«, već kao institucije i zakoni, običaji, navike, vlada, ustav i način postojanja koji iz toga proističe. Otadžbinom bi se mogli na­ zvati odnosi države i njenih podanika. Sa izmenom tih odnosa 1.

Kao u francuskom jeziku, u kojem se razlikuju »pays« i »patrie«, u nemačkom jeziku razlikuju se »Heimat« i »Vaterland« (ili »Mutterland«). Međutim, u engleskom se samo jednom rečju (»country«) označavaju i »zemlja« i »otadžbina«. 166

iščezava i patriotizam . To nije nacionalna ali ni nacionalistička, već kosm opolitska koncepcija otadžbine. Međutim, ima i ele­ menata za zasnivanje i nacionalističke koncepcije otadžbine. Po Rusou neona otadžbine bez građana, a ni građana bez jav­ nog vaspitanja. Javno vaspitanje se, pak, ne ograničava na for­ m iranje, oblikovanje građanina već m ora razviti i »nacionalni karakter«, odnosno svi narodi m oraju im ati »nacionalni karak­ ter«, a ako im nedostaje m oraju početi da ga izgrađuju, zahteva Ruso u »Projektu ustava za Korziku« i u »Razm atranjim a o vladavini u Poljskoj«2. Opšta oznaka Rusoovog poim anja patriotizm a je to da je on ujedno poim anje slobode i nacionaliteta i to često u jednoj reči: »otadžbina«. A to je m isao koja je vodila i italijanski »Risorgimento«, koji teži »novoj slobodi«, koja će omogućiti Italiji da postane »moderna nacija«. Uopšte, veza između patriotizm a i republikanizm a je ka­ rakteristična za francusku misao i društvenu svest 18. veka. Otuda je, verovatno, izveden i zaključak da u buržoaskoj re­ voluciji patriotizam nastupa, pre svega, protiv hrišćanstva, po­ sebno katoličkog univerzalizma koji uopšte ne poznaje patrio­ tizam, kao i da je patriotizam moguć samo tam o gde se repub­ likanskim slobodam a i dem okratskim jednakostim a briše raz­ lika između države i njenih podanika, a na mesto podanika stupa građanin*1. Zato, na primer, Anri Katrteron i označava Rusoa kao jednog od otaca nacionalizma. Na ovakvu ocenu upućuje i Rusoov stav da su patriotizam i ljudskost (humanost) u empiriji nespojive vrline. Svaki patriota je okoreo prema strancima: oni nisu ljudi, nisu ništa u njegovim očima (Ro­ bert Derathć, Patriotisme et nationalisme au XVIIle siede, L'idee de nation, »Presses universitaires de France«, Paris, 1969, pg. 69—78). Među­ tim, smatram da je Frederiko Šabo bio u pravu kada je zaključio da je Ruso, istovremeno otac moderne demokratije i modernog nacionalnog osećanja (L’idća di nazione, »Editori Laterzza«, Bari, 1959, pg. 128). 3. Tako, na primer, Monteskije ističe da patriotizam nije nikakvo prirodno osećanje, već rezultat javnog vaspitanja, koji se izražava u demokratiji (Montesquieu, De l'esprit des lois, (extraits), chap. V. »Libraire Larousse«, Paris, 1969). Međutim, u Engleskoj, Lord Bolingbrok je u »Pismu o duhu patriotiz­ ma« (iz spisa »Ideje o patriotskom kralju«) dokazivao 1738. godine, da ideje kraljevske vladavine i duh slobode nisu nespojivi. One se pove­ zuju u ideju o »patriotskom kralju«, iznad i izvan partija, koji brani i pretpostavlja jedinstvo nacije (Robert Derathe, Patriotisme et nationa­ lisme au XVIIle siede, L'idee de nation, »Presses universitaires de Fran­ ce«, Paris, 1969, pg. 71). 167

Kod prosvetitelja pojam otadžbina ima prevashodno ka­ rakter izbornog zavičaja. Otadžbina je država u kojoj se deluje, pod čijim se blagotvornim zakonima živi. Na taj način otadžbinu određuju i Fridrih Nikolaj (1870. godine) a i Fihte kada, neposredno pre »Govora nemačkoj naciji«, izražava spre­ mnost da se baci u zagrljaj francuskoj republici kao jedinoj mogućoj otadžbini pravednih, to jest otadžbini onih koji vole slobodu ljudi. No, ovom mišljenju, što je bitno, pre odgovara kosmopolitizam, po kome iznad države i naroda uvek stoji čovečanstvo, humanitet. Kosmopolitizam se borio za to da se najvećem broju ljudi sopstvena otadžbina pojavljuje kao naj­ bolja država sa najboljim ustavom i najblagotvornijim zako­ nima. I da svako u njoj vidi zajamčenu slobodu i pravičnost. I Ruso je svoj rodni grad Genf pokazivao kao takvu državu, sve dok mu nije zabranjena knjiga o društvenom ugovoru. Me­ đutim, kada kosmopolitizam preuzme formu racionalnosti, ko­ ja zapravo ne želi da išta zna o razlikama između nacija i dr­ žava (kao što je primer sa nastojanjima Tomasa Džefersona da izgradi američki nacionalni osećaj) tada je on zaklon za jaki nacionalizam. Ali, u Nemačkoj, u 18. veku, patriotizam nije povezan sa republikanizmom već samo sa kosmopolitizmom. Klasična Nemačka bila je kosmopolitska. Naklonost partikularizmu »Ländera« i vladivini ustava, podsticala je više osećanje humano­ sti i građanske slobode nego nacionalnog jedinstva. Zapravo, nacionalno jedinstvo potisnuto je na račun kosmopolitizma — ljudskih i građanskih sloboda. Ali, uskoro je usledio i prelaz od kosmopolitizma ka patriotizmu, pa i nacionalizmu, što je vidljivo već kod Fihtea4. U »Raspravama o Nemačkoj naciji« Fihte pokazuje da ne­ ma stvarne suprotnosti između pravnog patriotizma i kosmo­ politizma. Pravi patriotizam se ne spaja sa partikularističkim patriotizmom već je neophodan uslov za stvaranje autentičnog kosmopolitizma. Patriotizam je volja da se doprinese celokupnom ljudskom rodu, i to, pre svega, kod pripadnika prosvećene nacije. Kosmopolitizam, pak, nije samo mir i harmonija među narodima, to je hod čovečanstva prema većem znanju i razu­ Mada je ovaj prelaz do kraja izveden u raspravi Morisa Bušea, »Raspra­ va o osobenostima sadašnjeg vremena« (1803/1804) i, posebno, u »Patri­ otskim razgovorima« — Patriotizam i njegova suprotnost (1806/1807. godine). 168

mu, ka kraju mračnjaštva i napretku prosvećenosti. Problem je, međutim, da se sazna kako čovečanstvo dostiže taj stadijum. Odgovor je: čovečanstvo će taj cilj dostići pod vodstvom prosvećene nacije. A kako u nemačkoj naciji »najodlučnije le­ ži klica ljudskog usavršavanja« to i uskrsnuće čovečanstva mora poći od nemačkog naroda, a nemački narod je, po Fihteu, jedini pra-narod novog veka. On je jedini sačuvao svoj živi jezik i zato se uzdigao do stvaralačkog pesništva i slobode nauke. I iz ovog kratkog pregleda moglo bi se zaključiti da je upravo 18. vek dao dva sastavna elementa ideji nacije, poima­ nju odnosa patriotizma i nacije kao i patriotizma i nacionaliz­ ma. To su republikanizam (demokratski smisao patriotizma i nacije) i kosmapolitiizam ili, opštiije, univerzalizam a tačnije univerzalna misija »velike nacije« i njene volje za moć. Poimanje patriotizma koji se potvrđuje u ostvarivanju istorijske misije vodeće nacije, začeto kod Fihtea, nastavlja na primer, i Dostojevski, po kome je vodeća nacija u istoriji, na­ cija sa »pravom na viši život«, ona nacija koja je obdarena verom u to da želi i da može da svetu kaže poslednju reč, ob­ navljajući »svoje žive snage«. To je »vera u svetinju svojih ideala; vera u snagu svoje ljubavi i žeđi da se služi čovečanstvu«; u opštečovečansko, u to da će »kad tad pred svetlošću razuma i svesti pasti prirodne pregrade i predrasude, koje su do današnjeg dana smetale slobodnom opštenju naroda ego­ izmom nacionalnih potreba, i da će već tada narodi početi živeti jednim duhom i slično, kao braća, hrleći razumno i toplo opštoj harmoniji«. A ta vera je kod svih Rusa »opšte, živa, preča od svega« i jača rusku nacionalnu ideju. Nacionalna ru­ ska ideja je na kraju krajeva svesvetsko, svečovečansko ujedi­ njenje, zato je preporučljiva za sve Ruse da prekinu sve svoje svađe i da na vreme postanu Rusi i nacionalisti3. Zapravo, kako ističe Robert Derate, sve »velike nacije« sko­ ro fatalno veruju da im je namenjena univerzalna i unifikatorska misija prevazilaženja nacionalnih okvira. Velika nacija na­ stoji da preuzme naprikosnoveno vodstvo pokreta u kome su angažovane, milom ili silom, skoro sve druge nacije. Ali, ni jedna nacija ne može ostvariti univerzalnu misiju koju je ina-5 5. F. M. Dostojevski, Politički spisi. I, »Narodna prosveta«, Beograd, 1934, str. 246—249, 255—257.

169

če sebi zadala a da se ne koristi silom, da ne postane instru­ ment, sredstvo vladanja i sukoba sa drugim nacijama6. Kant se nastavlja na ovu misao ističući da je patriotizam »ako svaki pripadnik date države političku zajednicu smatra majčinim krilom« a zemlju »očinskim tlom« iz koga je izni­ kao i koji mora iza sebe ostaviti kao skupoceni zalog. Svako mora sebe da smatra ovlašćenim da zakonima sveopšte volje štiti prava političke zajednice. Međutim, ne i da je podvrgne pod svoju neuslovljenu volju7. Ali u okviru ove tradicije izvr­ šen je i prelaz od patriotizma ka nacionalizmu. To je obavlje­ no »dvostrukim klizanjem«. Prvo, kod Rusoa i francuske re­ volucije, od republikanizma inspirisanog patriotizmom u pa­ triotizam »nacionalnog karaktera« po shemi: republika je na­ cija, nacija je Francuska; drugo, kod Fihtea i njegovih naslednika, od patriotizma kao ostvarenja »privilegovane« i »predo­ dređene« nacije sa kosmopolitskom »misijom« do ideala čovečanstva pangermanskog lika, odnosno do ideje o nemačkoj na­ ciji, koja je pozvana da za dobro čovečanstva preuzme vodstvo nad drugim narodima. Zapravo, radi se o brkanju ili poistoveoivanjiu nacionalizma i patriotizma sa univerzalnim idealom, kao na primer kod Mancinija. Ovakva linija prisutna je i u marksističkom poimanju socijalizma, koje je ovaj poistovećivalo sa ruskim socijalizmom, to jest ruskim nacionalizmom. Stvar socijalizma se poistovećuje sa sudbinom sovjetske Ru­ sije, SSSR-a, na isti način kao što i SAD nastoje da pod svoju vlast stave sve snage koje služe »idealu slobode« nasuprot »ko­ munizma«. Kosmopolitizam 18. veka (čiji je, možda, poslednji pred­ stavnik Gete) i Herderov univerzalizam (po kome prvo treba biti građanin sveta a onda Nemac) pretrpeli su u 19. veku slom i poslužili kao opravdanje za nacionalizam. Istovremeno, ostva­ rivala se intencija nacionalizma da svoju partikularno-nacionalnu Mi-svest sakrije, zaštiti, da joj pronađe sigurnost i iden­ titet, posebno u revolucionarno izmenjenoj situaciji u jednoj globalnijoj Mi-svesti (na primer, evropskoj ili široj) na koju prenosi nacionalističke emocije.

Robert Derathć, Patriotisme et nationalisme au XVIIle siede (L'idee de nation, »Presses universitaires de France«, Paris, 1969, pg. 83, 84). Imanuel Kant, O uobičajenoj izreci: to bi u teoriji moglo biti ispravno, ali ne vredi za praksu (Um i sloboda, »Mladost«, Beograd, 1974, str. 103). 170

Pri tome bi trebalo imati u vidu i to da je univerzalizam kao ideja, u istorijskom smislu stariji, dugotrajniji od principa nacionalnosti i od nacionalizma. To je deo hrišćanske ideo­ logije ali i racionalističke ideologije revolucionarne građanske klase koja se nastavlja i u ideologiji radničke klase — mark­ sizmu. Temelje hrišćanskog univerzalizma udarili su, u prvim vekovima naše ere, »sveti oci«. Sveti Avgustin je, na primer, u »De civitate« zamišljao »državu božju« kao univerzalno hrišćansko carstvo u kojem će duhovna vlast dominirati nad svetovnom. Nakon raspada Franačkog carstva, čiji je tvorac Karlo Veliki težio da, na tradicijama Zapadne rimske imperije, stvori univerzalnu svetovnu carevinu, Klinijevski pokret je pokušao da reafirmiše Avgustinovu ideju o univerzalnoj crkvenoj dr­ žavi i o premoći papa nad carevima. Glavni ideolog ovog po­ kreta je opat Hildebrand, odnosno papa Grgur VII (sa »Dikta­ tom pape« iz 1073. godine, koji sadrži njegov crkveno-politički program kojim započinje vek i po duga borba carstva i papstva za prevlast nad hrišćanskim svetom Zapadne Evrope). Carevi Svete rimske imperije nemačke narodnosti ali i pa­ pe bili su, počev od 13. veka, sve nemoćniji u težnjama da stvo­ re univerzalnu katoličku imperiju. Veliki jeretički i reformacijški pokret (ailbižamsika jeres, Viklifovo učenje, Husov po­ kret, Luterov i Kalvinov protestantizam) uništiće i duhovno jedinstvo katoličkog sveta. U međuvremenu, u većini zapadno­ evropskih zemalja, završava se period feudalne razdrobljenosti i anarhije i stvaranja najpre staleške, a docnije apsolutne mo­ narhije. U procese geneze kapitalizma, u 15. i 16. veku, Engleska, Francuska, Španija, Holandija i Rusija ulaze kao jedinstvene i čvrste državne teritorije, dok ovim procesima ujedinjavanja i čvršćeg povezivanja nisu zahvaćene upravo one teritorije ko­ je su bile u sastavu Svete rimske imperije: Nemačka i Italija. Ali, ni ovima hrišćanski univerzalizam nije više nudio nikakve perspektive. U razdoblju od 16. do 18. veka, uz pospešivanje procesa stvaranja nacija, ideje hrišćanskog univerzalizma doživljavaju definitivni istorijski poraz. Racionalistička buržoaska ideolo­ gija 17. i 18. veka postavlja idejne temelje na kojima su, u gra­ đanskim revolucijama, izrastale moderne evropske nacije. Naj­ hitnija tekovina ove ideologije je zahtev za izgradnju jednog »racionalnog ili umnog poretka« zasnovanog na teorijama pri­

171

rodnog prava i društvenog ugovora, u kojem bi bila ostvarena ravnopravnost svih »individualnih volja«, to jest jednakost svih pripadnika društva kao posebnosti jedne »opšte volje«. Samo u okvirima jedne državne zajednice pojedinac će, bez obzira na svoje nacionalno, rasno i socijalno poreklo, moći eventu­ alno da računa na pravnu i političku jednakost s ostalim gra­ đanima. »Pravni poredak« buržoskog liberalizma nudio je sva­ kom pojedincu kao ličnosti, a ne pripadniku jedne nacije, jed­ naka prava, te je tako stvorio važan principijelni uslov za pre­ vladavanje nacionalnih i državnih granica kao okvira u kojima se ostvaruju ljudska prava, političke slobode i građanska jed­ nakost. Polazeći od ovih principa revolucionarna buržoaska svest iznedrila je iz »građanskog kosmopolitizma« ideje gra­ đanskog univerzalizma. Prvi nagoveštaj ovih susreće se već u revolucionarnom raz­ doblju 1770—1825. Tako je, na primer, američka politička re­ volucija 1770—1783. ispisala u »Deklaraciji nezavisnosti« jedan od najhitnijih principa ljudske univerzalnosti — princip na­ rodnog suvereniteta. Ovom principu francuska revolucija je dodala parolu: »Sloboda, Jednakost, Bratstvo« i dopunjujući ga i načelom nacionalnog suvereniteta. U Ustavotvornoj skup­ štini alzaški poslanik Merle de Due saopštava svetu: »Danas kad je suverenitet naroda tako sjajno potvrđen ... (ni)pravo nacije se više neće podređivati ugovorima kneževa«. Francuska revolucija je tako javno proklamovala postojeću protivrečnost mladog građanskog društva između opšteljudskih prava i po­ jedinačnih prava nacija. Ustajući protiv sveta feudalizma, crkvenih dogmi i vladar­ skog apsolutizma, građanski ideolozi 17. i 18. veka zastupali su interese ne samo svoje klase već i svih ugnjetenih društve­ nih slojeva. Oni nastupaju u ime »čitavog čovečanstva koje pati«. (Prosvetitelji siu, zato, hjteli da oslobode ćelo čovečamstvo, ailii, tnajpre, jednu određenu Masu.) Politički progresivno društvo, liberalno i demokratsko a po idejno-filozofskom opredeljenju nacionalističko krilo gra­ đanstvo, kroz 19. i 20. vek, nosi buržoaski kosmopolitizam i univerzalizam. I otuda građanski kosmopolitizam dolazi do iz­ ražaja u svim demokratskim i nacionalnim revolucijama, mada im ne daje osnovni ton, zatim, u filantropskim i pacifističkim pokretima. Osnovna teza mu je da je moguće stvoriti jednu međunarodnu zajednicu slobodnih, miroljubivih zemalja po­ stepenim ujedinjavanjem postojećih nacionalnih država. 172

Sve do 20. veka ostao je ovaj pravac na terenu čiste ideo­ loške i propagandne akcije da bi, sa ratnim strahotama izazva­ nim najagresivnijim nacionalizmima, dobio i praktičko-politički smisao u stvaranju Društva naroda (1919. godine), odnosno Ujedinjenih nacija (1945. godine). Ali, ove dve tvorevine nisu uspele da prevladaju dominantan princip buržoaske misli po kojoj je nacionalna država racionalna tvorevina čija je dužnost da se suprotstavi slepim silama prirodnih zakona, koje vode stalnoj borbi u društvu. Nacionalna država treba da izbavi gra­ đansko društvo iz »prirodnog stanja« u kome deluju iracional­ ne sile »spoljne nužnosti« i da ga postavi na humanije osnove »pravnog poretka«. A stvarnost isključive privrženosti nacio­ nalnoj državi, dovela je do toga da su se odnosi među narodi­ ma, u epohi kapitalizma, zasnivali na »prirodnim zakonima« sile. Iz ove protivrečnosti rađa se i buržoaski nacionalizam, ko­ ji se, u fazi borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, zaodevao ruhom univerzalnog pravnog poretka, da bi, po zavr­ šetku svoje revolucionarno-oslobodilačke misije, prešao na me­ tode ekspanzije, hegemonije i dominacije, pozivajući se na »večne zakone prirode«, a za to je, možda, najbolji primer fašistička diktatura. Moglo bi se istaći da je i pojam »otadžbina«, kao i mnogi drugi pojmovi, prevalio put od materijalno, čak fizički, pre­ poznatljive »porodične zemlje«, preko opšteg pojma »zemlja« do posve ideološkog pojma. Ovaj put je uslovljen brojnim i različitim društveno-istorijskim okolnostima, ali se ipak, u opštim crtama, podudara s nastankom i razvitkom modernog gra­ đanskog društva. Konstanta je takođe i to da je ovaj pojam u sebi oduvek uključivao jednu dimenziju koju čini »korelat psiholoških stavova« (individualnih i kolektivnih) i dimenziju »ideološke otadžbine«, mada je život ponekad naglašavao jednu od ovih dimenzija potiskujući drugu. Borba oko patriotizma bila je a i danas je oštra, a u njoj svoje mesto nalazi i nacionalizam (kao što je već pokazano). Patriotizam može da bude kosmopolitski, ali i nacionalistički i šovinistički, naravno, i stvarno nacionalno kao i odista demokratsko-narodno i ljudski »usmeren«. Dakle, i nacionalisti nastoje da sebe predstave kao »stvar­ ne patriote«, nasuprot »nenacionalnim kosmopolitima« i »internacionalistima«, koji su »nacionalni nihilisti«, »antinacionalni« itd. Međutim, istorijska stvarnost na primer, pre i po­ sle prvog svetskog rata, pokazala je, da su ovi drugi najčešće 173

bili najbolji patrioti, a »pravi patrioti« nacionalističke orijen­ tacije antinacionalni. Pri tome se u krajnjoj liniji, to poduda­ ralo s klasnom podelom, na primer na buržoaziju i njen patri­ otizam, odnosno na proleterijat i njegov odnos prema patrio­ tizmu®. To je posebno izraženo u širokom buržoasko-demokratskom pokretu 1848. godine, kada »domovina« prestaje da ozna­ čava feudalni zavičaj i prenosi se na naciju, teritoriju koja pripada naciji; težnju za ekonomskim i političkim razvitkom nacije i za sopstvenom državom. Pojam otadžbine uključuje i određene »tuđine«, »tuđinstva«. Podela na »domaće« i »tuđine« prisutna je kroz ćelu istoriju, ali se menjao kriterij podele. Nekada je to bila vera, zatim, u srednjem veku, pripadništvo feudalnoj državi ili posedu, feudu. U najnovijoj istoriji to je nacionalnost. Odnosno, s nastankom nacionalne države pojam »domaćih« i »tuđina« se istovremeno, uprošćava i usložnjava, jer se povezuje sa dr­ žavljanstvom. No, ideja: država — nacija, sukobljava se, od

Iz ovog zapažanja proistekla su i nastojanja u dogmatski orijentisanoj nauci da se »bliže utvrdi« sadržaj »klasno određenih« poimanja patrio­ tizma i, uopšte, nacionalnog osećanja. Jedan od ovakvih primera je i shvatanje Ziherla, po kome buržoazija u otadžbini nalazi nesmetano pra­ vo na eksploataciju nacija, odnosno njene ogromne većine, radničke klase, kao i pravo na raspolaganje zemljom, to jest na prisvajanje nje­ nih prirodnih bogatstava u ime neograničene privatne svojine; zatim, nesmetano raspolaganje nacijom i zemljom u borbi protiv drugih nacija i zemalja za gospodstvo nad drugima. Međutim, »patriotizam radnog naroda« uključuje u sebe težnju i borbu da domaća priroda, njene lepote i bogatstva postanu izvor blagostanja i napretka za sve radne lju­ de; prema nacionalnoj prošlosti to je odnos stvaralaca prema sopslvenoj tvorevini, prema nagomilanim rezultatima sopstvenog tizičkog i um­ nog rada, prema tekovinama sopstvene borbe za slobodu i napredak; ljubav prema nacionalnom jeziku kao moćnom sredstvu obrazovanja i vaspilanja, prosvećivanja radnih masa za uspešniju borbu za slobodu i napredak; ljubav prema njenoj budućnosti koja treba da nastane iz re­ volucionarne borbe samih radnih masa. On u sebe uključuje istinski in­ ternacionalizam. A ova povezanost internacionalizma i patriotizma uslovljena je sledećim okolnostima: ukoliko su nacije sa svojim nacionalnim, etničkim i političko-ekonomskim teritorijama, nacionalnim tradicijama i kulturama »istorijski formirane i stabilne zajednice« (Staljin) utoliko se sve opštečovečansko, internacionalno može konkretno, praktički ost­ varivati samo kroz nacionalno; radne mase jedne zemlje, rukovođene radničkom klasom, po svojoj neugnjetačkoj prirodi teže mirnoj saradnji s drugim narodima (Boris Ziherl, Komunizam i otadžbina, »Politička biblioteka«, Beograd, 1949, str. 5—7). Čini mi se da bi, u teorijskim razmatranjima, trebalo napustiti ovo umnogome pojednostavljeno i »prelako«, »klasno razlikovanje« sadržaja patriotizma. 174

samog početka, sa teritorijalnom isprepletanošću nacionalnih, rasnih, verskih i drugih grupa. Pitanje »granice« sada se po­ stavlja kao složeno i osetljivo pitanje nacionalnih teritorija. Za socijalizam je bitno usmerenje ka prevazilaženju »tuđinstva«. Prvi korak na ovom putu je ukidanje privatnog vlas­ ništva nad sredstvima za proizvodnju. A novi proizvodni, poli­ tički i kulturni oblici bi se razvijali kroz izraz ukupnog dru­ štvenog stvaranja i kao potvrda socijalističke zajednice. Poje­ dinac bi sve više bivao »pri sebi« u svim vidovima svoga posto­ janja. Zajedništvo ljudi bi se sve više zasnivalo na njihovoj stvarnoj jednakosti i zajedničkim interesima i kolektivnom stvaranju novih proizvodnih i političkih oblika. Ali, ovaj zaklju­ čak je tek relativno tačan. O tome svedoči i primer nacionalističkog ponašanja većine socijaldemokratskih partija u vreme izbijanja prvog svetskog rata, kada su podržale ratnu politiku svojih vlada, ističući se svojim 'socijalpatriotizmom'. Ili, primer staljinističke velikodržavne i nacionalističke ideologije, koja se proširila i izvan granica SSSR-a i, danas, predstavlja skoro opštu oznaku ideo­ logije i prakse vladajućih birokratskih slojeva u ovim dru­ štvima. Kao što je napomenuto patriotizam je i osećanje, »psihičko-moralna kategorija«9. To je vrsta emotivnog i aktivnog izra­ žavanja osećanja pripadnosti jednoj zajednici. Ta zajednica ne mora biti samo nacija, niti jednonacionalna, ona može biti i višenacionalna, internacionalna, pa čak i čitavo čovečanstvo. Patriotizam je ljubav prema kraju, a tek u prenosnom smislu ljubav prema ljudima koji taj kraj nastanjuju. Neko može biti (hrvatski) patriot a da nema (hrvatski) nacionalitet. Biti patriota znači pripadati i voleti ono čemu se pripada. Zato patriotizam, u pravom smislu, ne može biti agresivan i osvajački. On može inspirisati na oslobodilačke poduhvate i imati revolucionarni karakter. Međutim, on zahteva da je i sa­ ma zajednica takva da se može voleti. Rezultat dominacije u odnosima nacije može biti i geno­ cid — trajnije nastojanje ili praksa iskorenjivanja, zatiranja 9.

Međutim, trebalo bi izbeći iskušenje da se poimanje psihičkog, emotiv­ nog a i moralnog, svede na nešto neracionalno, ili čak na nešto potpuno neutemeljeno u stvarnosti, što je inače česta pojava, posebno u marksi­ stičkoj literaturi. 175

celih nacija101. To je nabrutalniji oblik odnosa među nacijama, koji ide čak za fizičkom eliminacijom pripadnika neke nacije“. U okviru jedne države on može biti preduzet od strane većine, zapravo od strane nacije koja je osvojila administrativno-politički aparat. O tome svedoči istorija SAD-a u 19. veku i odnos prema Indijancima, ili, danas, u Brazilu odnos prema Indijan­ cima Amazona. U praksi, genocid može imati razne oblike te i oblik razaranja od strane vojske autohtone nacije, ali može biti i deo ekonomske, socijalne ili kulturne strukture demo­ grafske politike pa sve do medicinskih eksperimenata. To može biti i put da se pripadnici određene nacije nastane na terito­ riju na kojoj nisu do tada živeli stvarajući kolonije i potisku­ jući preživele pripadnike autohtonih nacija u rezervate u koji­ ma su izloženi asimilaciji. Ali, to je i osoben oblik istrebljavanja u procesu konstituisanja, čišćenja nacionalne teritorije, ko­ ja se homogenizuje zatvaranjem. Genocid je moderan izum povezan sa nacionalnom drža­ vom, državom-nacijom. Kod pretkapitalističkih ekspanzija ne­ ma ovakve asimilacije i razmeštanja. Genocid je moguć tek sa stvaranjem nacionalnih pregrada pred »stranim telima« unu­ tar granica. Uspostavljanje dominacije nacije nad nacijom, može da rezultira i asimilacijom — nestajanjem, tj. utapanjem potčinjene nacije u drugu (vladajuću) naciju. 10.

Uobičajeno je da se, kao u Konvenciji o prevenciji i represiji zločinom genocida (predlog) od jeseni 1948, genocid deli na »fizički« i »kulturni«. Prvi je uništenje jedne grupe nacionalne, rasne, religiozne ili političke do potpunog uništenja, smrti, ugrožavanja fizičkog integriteta, stavlja­ njem u uslove žiova koji mogu dovesti do smrti (izumiranja). Drugi je akt razlaganja, uništenja jezika, religije ili kulture nacionalne, religioz­ ne rasne grupe (La protection internacionale des droits del homme, In­ troduction, »Department de 1'information des nations Unies«, 1948, pg. 46, 135, 136). No, osnovno je da je genocid, kao što piše i u rezoluciji us­ vojenoj od Generalne skupštine OUN, 11. decembra 1946. godine, »krše­ nje prava na postojanje grupe ljudi kao što je »homocid« ugrožavanje, kršenje prava individue na postojanje. Genocid je zločin protiv prava ljudi koji civilizovani svet osuđuje (Isto, pg. 97). 11.

Od genocida treba razlikovati okupaciju, koja je vojno zaposedanje ne­ ke zemlje, odnosno vojno podjarmljivanje neke nacije. Pravno ona nije moguća unutar jedne te iste države, ali postoji mogućnost faktičke oku­ pacije neke nacije u granicama iste države. A ona (»faktička okupacija«) postoji u blokovskom sistemu gde se nastoji da se legalizuje »teorija­ ma« ograničenog suvereniteta ili »višim interesima« (Dr Stipe Šuvar, Odnosi u višenacionalnoj zajednici u suvremenom svijetu, »Komunist«, Beograd, 1971, str. 20, 21). 176

Asimilacija je, pak, globalni fenomen (politički, ekonom­ ski, društveni i kulturni)12. Na političkom planu to može biti zagovaranje ideja etatističkog centralističkog razvoja jednonacionalne države, a u višenacionalnim državama, preko uni­ tarističkih institucija, ograničavanje ispoljavanja osobenosti nacija, a posebno nacionalnih manjina. Na jezičkom, kultur­ nom planu politika asimilacije ide za tim da razruši kulturni i jezički identitet potčinjene nacije itd. U teoriji se često ukazuje da asimilacija kao proces u ko­ me neka nacija, etnička zajednica ili grupa »prisvaja«, »guta« pripadnike druge nacije, grupe — može biti dobrovoljna i pri­ nudna, prisilna. Dobrovoljna asimilacija se, po ovim određenjima, najčeš­ će odvija doseljavanjem u druge etničke zajednice i uz posto­ janje orijentacije doseljenika ka što boljem prilagođavanju (akulturaciji) novoj sredini i ostvarenju svojih pojedinačnih ili grupnih interesa. Prisilna asimilacija može obuhvatiti pojedine pripadnike određene nacije, etničke grupe ili delove, odnosno celine ovih nacija — grupa13. Ovoj podeli može se zameriti to što nije posve jasno šta je »prirodno« i »dobrovoljno« odnosno prisilno, jer se ta razlika izvodi samo iz mogućeg stepena (valjda, političke) prisile. Me­ đutim, možda baš istorija naseljavanja američkog kontinenta i asimilacije koje su se na njemu odvijale i odvijaju se, koje inače kao »argument« navodi Šuvar, pokazuju, ili mogu doka* zati i suprotno tvrđenje. Odnosno, ona ne poznaje neke stvar­ no dobrovoljne ili »prirodne« asimilacije, već asimilacije propraćene krvnim sukobima, brojnim ljudskim žrtvama ali i u materijalnim i kulturnim dobrima i vrednostima. To se ogleda U određenim slučajevima, nacija zauzima vladajuću poziciju u državi i može negirati prava na postojanje drugih nacija bez želje da ih fizički eliminiše. Interveniše se u prava njihovih pripadnika kao građana ili se negira njihov »kolektivni entitet« odnosno sistematski se uništava nji­ hov identitet i podvodi se pod identitet vladajuće nacije — to je politič­ ka asimilacija ili etnocid. »Etnocid« je, pak, prevlast (vojna, policijska, kulturna ili druga), neke zajednice nad drugom zajednicom. One se inače ne upotrebljavaju kada ugrožena zajednica pruža aktivan ili pasivan otpor. Dakle, u pitanju je sukob političke prirode među narodima, u kome je narod, narodnosna činjenica od drugostepenog značaja. Dr Stipe Šuvar, Odnosi u višenacionalnim zajednicama u suvremenom svijetu, »Komunist«, Beograd, 1971, str. 19, 20. 177

u uništavanju brojnih etničkih zajednica, naroda i njihovih kultura uz okljaštavanje i siromašenje doseljenika i njihovih kultura i nacionalnih i kulturnih identiteta i vrednosti. Uosta­ lom, dovoljno primera o tome pružile su sve brojnije »etničke istorije«. Uz to otvoreno je i pitanje šta je i koja je to nacija »velika« i ne može li i »mala nacija« u konkretnim društveno-istorijskim, klasnim okolnostima imati hegemonističkih tež­ nji tj. da li je zaista »hegemonija« samo »privilegija« tzv. »ve­ likih nacija« i po čemu su one onda »velike«. Nasuprot ovome patriotizam, kao ljubav prema otadžbini te i naciji, pretpostavlja i ljubav prema čoveku, borbu za pra­ ve ljudske odnose, kao i sve ono univerzalno, kosmopolitsko. A kako čovekov ljudski lik nije nužno suprotstavljen osobenim ulogama i očekivanjima, te ni nacionalnom, on se javlja i u nacionalnom kontekstu, ostvarujući se na poseban, osoben i pojedinačni način. Otuda se i pitanje o ostvarivanju patriotiz­ ma »do kraja« pretvara u pitanje njegovog prevladavanja — u pitanje o stvarnom očovečenju čoveka i izgradnji podruštvljenog čovečanstva. U tom pravcu i idu pojedine tendencije u razvoju modernog građanskog društva, odnosno u razvoju kapitala. U okviru nacije, »nacionalne proizvodnje«, a uz pomoć nacionalne države, kapital se stabilizovao i stvorio uslove za svoj razvitak do svojih sopstvenih »prirodnih« granica, to jest do granica sadržanih u samoj prirodi kapitala. O tome svedoči i rastuća 'internacionalizacija kapitala koja ima za posledicu potiskivanje regionalne nacionalne samodovoljnosti i zatvore­ nosti i razmah svestranog saobraćanja i međuzavisnosti nacija. Procesi internacionalizacije i univerzalizacije ne ostavlja­ ju ni naciju nepromenjenu. Zapravo, usled svoje ekspanzivnosti kapital, tj. kapitalistički način proizvodnje deluje i kao či­ nilac daljeg nastanka i razvitka nacija i povezivanja sveta u jednu (univerzalnu) celinu. On se širi na geografskom prostoru onih nacionalnih sredina u kojima je učvrstio svoje pozicije i razvio se do snage sposobne za ekspanziju u druge sredine. Ovim širenjem kapitalizam razara stari način proizvodnje koji zatiče u ovim sredinama, u meri koja mu omogućuje (kapita­ lističku) eksploataciju zauzetog prostora. Osnovna suprotnost između rada i kapitala, ovim poprima nov vid i prerasta u su­ protnost između kapitala koncentrisanog u razvijenim centri­ ma i stanovništva eksploatisanih područja. Kapitalizam, i ovde deluje kao činilac oblikovanja nacionalnih individualiteta. Ali ne samo kao unutrašnja, nacionalna snaga nego i kao snaga

178

spoljnjeg pritiska koji izaziva otpor i ujedinjenje u otporu, do tada slabo povezanih a često i raznorodnih etničkih delova šire celine. Nacionalni »mikrokosmos« postaje deo veće celine, jer kapitalistički način proizvodnje sopstvenim razvitkom prera­ sta granice ovog »mikrokosmosa«. Istovremeno i sama nacija se izmenila i izgubila »tlo pod nogama«. Dijalektika odnosa kapitala i nacije dovodi do krize odnosa nacije i kapitala tj. do nedovoljnosti »okvira« nacije za dalji razvitak kapitala i do neophodnosti njenog nadvladavanja, kako iznutra — ukida­ njem klasnih razlika, tako i spolja — stapanjem u jednu širu zajednicu ljudi. S druge strane, razvitak kapitala uslovljava to da kapital, pošto ne može da nadvlada svoje sopstveno ogra­ ničenje, ne može više biti osnov utemeljenja ljudskog zajed­ ništva kakvo je nacija. Tendencija stalnog širenja kapitala, donela je sa sobom i pojačanu međusobnu konkurenciju istih težnji kapitala raz­ ličitih nacija, što se ispoljava i preko političkih i drugih suko­ ba nacija za osvajanje tržišta, odnosno »prostora« neophodnog za razmah kapitala. To rezultira i nastojanjem da se uspostavi dominacija nad drugim nacijama i da se potčinjene nacije (njihova radnička klasa, ali i buržoazija), dovedu u zavisan po­ ložaj i da se stave pod kontrolu svog kapitala. Odnose domi­ nacije nacije nad nacijom, izražavaju i koncepti vladajućih nacija — nacija ugnjetača (»Herrschaft«, »Oppressors«) i ugnjetenih (»Unterduckune«, Oppressed«) nacija; »nacija buržuja« i »nacija proletera« itd. Ovi koncepti se ne nalaze u di­ rektnom odnosu sa konceptima »nužne nacije«, odnosno »ve­ like«, »dstorijske nacije«. Akcenat je na tome da nacionalni pokreti ugnjetenih na­ cija (koje ne moraju, usled toga što su ugnjetene, nužno biti »neistorijske«), mogu u sebi da sadrže mogućnosti (potencije) koje mogu, kako je isticao Marks, u borbi revolucionarnog rad­ ničkog pokreta vladaj uče nacije, odigrati ulogu »varnice na napunjenu minu«14. I predkapitalistička istorija poznaje odnose nejednakosti među narodima. To je, uostalom, u antici bio oblik odnosa među narodima koji su grupisani, deljeni po posebnom druš­ tvenom statusu. Ovakav oblik odnosa nalazimo kasnije, na pri­ mer u staroj Irskoj ili u Evropi 18. veka, ili u evropskim ko­ Karl Marx, Revolucija u Kini i u Evropi, (Dela, tom 12, Beograd, 1975, str. 83). 179

lonijama ili danas u Južnoafričkoj Republici. Međutim, on više nije dominantno obeležje epohe. Novo je to da zasnivanje od­ nosa dominacije nacije nad nacijom u kapitalističkim društveno-ekonomskim uslovima i usled delovanja posebnih klasnih interesa vladajućih klasa, vladajućih ali i potčinjenih nacija, omogućava korišćenje potčinjenih nacija kao podloge za eks­ ploataciju, kao »pukih sredstava« u gušenju nacionalnog i re­ volucionarnog otpora odnosima dominacije i eksploatacije. Princip »zavadi pa vladaj«, huškanja jednog naroda na dragi, sredstvo je vladanja nad narodima i prikrivanja sukoba klasa, klasnih interesa iza sukoba među nacijama. Kako su odnosi saradnje i zajedničkog života etničkih i nacionalnih zajednica pretpostavka razmene dobara, inovacija i samih ljudi; za zajedničke proizvodne, kulturne i političko-vojne poduhvate; za participaciju u istim oblicima materijal­ ne i duhovne reprodukcije, odnosno opstanka i razvitka i to sve neophodnija pretpostavka u stepenu u kome čovečanstvo napreduje u savlađivanju prirode, u razotkrivanju tajni kosmosa, u stvaranju novih proizvodnih oruđa i u usavršavanju duhovne proizvodnje — jedino principijelno rešenje je u uspo­ stavljanju ravnopravnih odnosa među nacijama. Sloboda i ravnopravnost nacije je pretpostavka borbe za oslobođenje radničke klase, pretpostavka socijalne revolucije, tj. prevla­ davanja svih onih formi zavisnosti, podjarmljenosti i otu­ đenosti unutar svake od nacionalnih tvorevina. Odnosno, da bi se ostvarila stvarna sloboda i ravnopravnost nacija i savez slobodnih i ravnopravnih nacija zasnovan na zajedničkom interesu »moraju se ukinuti sadašnji svojinski odnosi jer sadašnji svojinski odnosi uslovljavaju uzajamnu eksploata­ ciju naroda: ukinuti sadašnje svojinske odnose, to je interes jedino radničke klase. Samo ona ima i sredstva za to. Pobjeda proletarijata nad buržoazijom istovremeno je pobjeda nad na­ cionalnim i industrijskim konfliktima koji kao neprijatelje suprotstavljaju i dan danas razne narode. Stoga je pobjeda proletarijata nad buržoazijom signal za oslobođenje svih pot­ lačenih nacija«15. Put za to je, revolucija unutar »vladajuće« ali i unutar »potčinjene« nacije. Međutim, nestanak istorijskih pretpostavki nastojanja nacije ne znači automatsko ukidanje pretpostavke njene egzistencije. Samo nacionalno je, kroz istoKarl Marx, Govor o Poljskoj na međunarodnom mitingu u Londonu, 29. novembra 1847, povodom sedamnaestogodišnjice poljskog ustanka od 1830 (Dela, tom 7, Beograd, 1974, str. 339). 180

riju, relativno osamostaljeno. Nacija ne »odumire« već s po­ četnim koracima ukidanja klasnog društva. Ona zadržava zna­ čajnu ulogu i u socijalizmu u kome se, kroz revoluciju, prole­ tarijat konstituiše kao vladajuća snaga (klasa) nacije i usmerava razvitak društva ka ostvarivanju političke, nacionalne i ekonomske jednakosti. Ne više na formalnom već na nivou stvarnosti, na nivou postojećeg realiteta. U procesima univerzalizacije zasnovanim na ekspanzivnosti kapitala prisutni su i činioci, tendencije umanjivanja značaja nacije i nacionalnog zajedništva, ali i suprotne tendencije jačanja značaja nacije (odnosno nacionalnog oslobođenja i razvitka nacije) za dalji razvitak društva. A tek u uslovima preobražaja istorije u odi­ sta svetsku istoriju, »pojedinačne individue biće oslobođene raznih nacionalnih i lokalnih granica«. Cilj komunističke revo­ lucije sastoji se u tome da se »svetsko-istorijska sadejstva in­ dividue preobraze u kontrolu i svesno ovladavanje ovih snaga, koje su izrasle iz međusobnog delovanja ljudi jednih na druge i koje su do sada imponirale individuama i njima ovlađivale kao potpuno strana sila«16. Zapravo, sam razvitak kapitalistič­ kog načina proizvodnje je buržoaziju doveo do neophodnosti prevazilaženja nacionalnih granica. Međutim, to prevazilaženje ona ostvaruje porobljavanjem nacija, njihovom međusobnom borbom i eksploatacijom. Internacionalizam buržoazije, u svo­ joj osnovi, ima tendenciju širenja i razvitka kapitala, kapita­ lističkog načina proizvodnje; koncepciju i centralizaciju eko­ nomske, vojne, političke i ideološke moći do granica koje uopšte može osvojiti kapital; do granica svetskog tržišta. Inter­ nacionalizam buržoazije, otuda, podrazumeva uspostavljanje njene vlasti u internacionalnim razmerama. Međutim, iz bratstva francuske revolucije izrasla je i re­ volucionarna alternativa izražena u stavu »Rat palatama, mir kolibama«. To je mogućnost i put prevladavanja mržnje izme­ đu rasa, nacija, osnov internacionalne saradnje i akcije potla­ čenih. Bratstvo potlačenih koji više ne žele da budu objekti, nije bez protivrečnosti, bez unutrašnjih borbi. No, ipak, pot­ lačenima, proletarijatu neophodna je najšira stvarna interna­ cionalna saradnja, solidarnost na osnovi jednakosti i borbe protiv klasnog ugnjetavanja te i protiv nacionalističkih tenden­ cija. Napredovanje u ovom procesu je klasno sazrevanje rad­ ništva, koje je nacionalno, u radničku klasu koja je, već, inter­ Karl Marx-Fridrih Engels, Njemačka ideologija, »Naprijed«, Zagreb, 1967, str. 425, 426. 181

nacionalna i univerzalna i koja s te pozicije vrednuje i sebe kao radništvo — nacionalno. Proces ovog sazrevanja u nepo­ srednoj je vezi s procesom nacionalnog ujedinjavanja. Među­ tim, za postojeće, savremeno društvo, važi ocena da je inter­ nacionalizam kapitalista odista na delu, a da je, nasuprot nje­ mu, radnički pokret još uvek nacionalno rascepkan. Idejne temelje proleterskog internacionalizma, kao oblika komunističkog univerzalizma, postavili su Marks i Engels, 1848. godine, u Manifestu Komunističke partije. To su bili i idejni temelji međunarodnog povezivanja i organizovanja radničke klase u doba Prve i Druge internacionale. Po ovom stanovištu, radnici nemaju otadžbinu ukoliko se otadžbina temelji na vla­ davini otuđenog rada i kapitala, tj. kapitalističkog načina pro­ izvodnje i vlasti kapitalističke klase; ukoliko su, i dok su, ugnjetana klasa, klasa koja raspolaže jedino svojom radnom sna­ gom koju mora, da bi mogla živeti, iznajmljivati »boljem« delu otadžbine, tj. nacije. Radnici su od otadžbine otuđeni kao što su otuđeni i od izvora vlastite ljudskosti (od rada). Proletari­ jat (socijalnom) revolucijom tek treba da izgradi svoju otadž­ binu i svoju naciju kao zajednicu u kojoj on (proletarijat) neće biti eksploatisana klasa, u kojoj više uopšte neće biti klasa. A da bi se oslobodio, proletarijat mora da postane vodeća snaga vlastite nacije. On mora da osvoji političku vlast, da se podig­ ne do nacionalne klase; do vodeće klase nacije; da se konstituiše kao nacija. Pošto je položaj radnika svih zemalja u biti isti, pošto su interesi isti, njihovi neprijatelji isti, moraju i oni zajednički da se bore, moraju bratimljenju buržuja svih naroda suprotstaviti bratstvo radnika svih naroda. Zapravo, proleter­ ska revolucija ima nacionalno ali i internacionalno obeležje; njeni nosioci i uzroci su nacionalni i internacionalni. I zato rad­ nička klasa ne može, niti srne da se zatvori u usku sferu nacije i nacionalne politike18. Proletarijat bi trebalo, u načelu, u sva­ koj situaciji, da čuva »smisao za pravi internacionalizam, koji ne dopušta da se pojavi nikakav patriotski šovinizam, a s ra­ došću pozdravlja svaki novi korak u proleterskom pokretu, ma od koje nacije on dolazio«19. 18. Proletarijat, posebno komunisti, u različitim nacionalnim borbama isti­ ču i sprovode zajedničke interese celokupnog pokreta (Karl Marks-Fridrih Engels, Manifest komunističke partije, BIGZ - »Kultura«, Beograd, 1972, str. 22). 19. Kar Marx, Predgovor, Fridrich Engels, Nemački seljački rat (Dela, tom 10, Beograd, 1975, str. 630). 182

Radnicima je, u načelu, strano osećanje nacionalne supe­ riornosti koje je, u stvari, egoizam u velikom jer radnici su »ljudi, pripadnici velike internacionalne porodice čovečanstva«, i to pripadnici koji su spoznali da su im interesi »istovetni sa interesima čitavog ljudskog roda«. Oni su pripadnici »jednog i nedeljivog čovečanstva«, »ljudska bića u najintenziv­ nijem smislu te reći«20. Internacionalizam radničke klase nastaje preko nacije. I obrnuto, nacija se potvrđuje internacionalizmom, a internacio­ nalni pokret proletarijata nije moguć ako se ne odvija među samostalnim, nezavisnim nacijama. »U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne individue od strane druge, ukida se i eksploatacija jedne nacije od strane druge. S padom suprotnosti klasa u okviru nacija pada i nepri­ jateljski stav među narodima21. Otuda je krajnji cilj revoluci­ onarnog proletarijata oslobađanje potlačenih individua i čo­ večanstva, ukidanje klasnih i nacionalnih ograničenja i uslova u kojima je moguće postojanje ovih ograničenja, oslobađanje individue, razvijanje njenih ljudskih, stvaralačkih sposobnosti i ostvarenje suštine čovekovog generičkog bića, kao i izgradnja ljudskog društva »podruštvljenog čovečanstva«22. Međutim, u drugoj polovini 19. veka, »utopijski interna­ cionalizam«, »utopijski kosmopolitizam« proletarijata i rad­ ničkog pokreta afirmisao se i učvrstio u obliku nacionalne indiferentnosti. Taj stav je, usled različitih motivacija, uzimao različite oblike ispoljavanja, ali uvek se radilo o odbijanju, potcenjivanju nacionalnog momenta i o obeshrabrenosti pred fenomenom koji je radničkom pokretu »spoljašnji«. U biti, bilo je to prikrivanje nacionalizma socijalista vladajućih nacija23. Fridrih Engels, Radničkoj klasi Velike Britanije, 18. marta 1845, Predgo­ vor (Položaj radničke klase u Engleskoj, »Kultura«, Beograd, 1951, str. 12-13).

21.

Karl Marks-Fridrih Engels, Manifest komunističke partije, BIGZ—»Kul­ tura«, Beograd, 1972, str. 29.

.

22

Karl Marx, Teze o Fojerbahu. (Emst Bloch, Marksove teze o tojerbahu, BIGZ, Beograd, 1976, str. 99 i 123, deseta teza). 23. Iza »utopijskog internacionalizma« zaklanjao se pokret lišen svake kon­ cepcije sopstvenog posmatranja nacionalnog pitanja i paralizovan kolek­ tivnim mentalitetom zarobljenim iluzijama liberalne buržoazije i demo­ kratskog univerzalizma. Zapravo, preuzeta je liberalna etika u nacional­ 183

Bio je to i susret utopijskog internacionalizma i nacionalne osećajnosti sa jakobinskom formom četrdeset osme' koji je imao za rezultat poništavanje nacionalnog pitanja i njegovo udaljavanje iz temeljnih preokupacija socijalista. Bilo je to svojevrsno podređivanje socijalista ideji demokratskog uni­ verzalizma — snu o budućnosti u kojoj će narodi činiti jednu veliku porodicu u kojoj će se živeti bratski i sjedinjeno a koju će predvoditi »univerzalna partija nezavisnih i prijateljskih partija«, kako je pisao Žores24*28.Međutim, sa slomom praktične proleterske saradnje, u prvom svetskom ratu, zadat je ozbiljan udarac ovakvom poimanju ali i celini ideje proleterskog inter­ nacionalizma. Istovremeno, ponašanje proletarijata u prvom svetskom ratu pobudilo je sistematsko marksističko bavljenje nacionalnim fenomenom čije je osnove postavio Lenjin a okto­ barska revolucija skoro da je potrla posledice tog sloma. Bilo je to izvorište za dve struje koje su i danas na delu — dogmatsko učenje sa osnovnim uporištem u Staljinovoj po­ stavci o prioritetu proleterskog internacionalizma nad nacio­ nalnim pitanjem, i autentično revolucionarno traganje za od­ nosima solidarnosti, povezanosti ali, istovremeno, i samostal­ nosti i nezavisnosti nacija i njihovih proletarijata. Za period posle drugog svetskog rata karakteristično je unutar socijalističkog i komunističkog pokreta nastojanje da se proleterski internacionalizam spoji ili jasno odvoji od soci­ jalističkog internacionalizma. Proleterski internacionalizam bi bio radničkoklasna internacionalna saradnja u borbi protiv in­ ternacionalizma i svetske dominacije kapitala i buržoazije, a socijalistički internacionalizam je vezan za odnose među drža­ vama u kojima se izgrađuje socijalizam, to je odnos između »socijalističkih zemalja«. Ovo razlikovanje je poprilično rašireno u savremenoj jugoslovenskoj teoriji. Tako, na primer, A. Grličkov ističe da je socijalistički internacionalizam opredeljenje odnosa klasnog i nacionalnog u odnosima među socijalističkim zemljama. Oz­ nom pitanju sa koncepcijom internacionalne solidarnosti, koja pretpo­ stavlja apstraktnu jednakost nacionalnih prava; uverenje po kome demokratija automatski rešava i ovaj problem, koji se, pak, sadržinski svodi na jezičko-kultume probleme. 24. . . . Gorges Haupt, Les marxistes jace ä la question nationale: L’histqire du problem (Georges Haupt, Michael Lowy, Claudie Weill, Les marxistes et la question nationale, 1848—1914, »Francois Maspero«, Paris, 1974, pg. 28, 29). 184

nake su mu potpuna ravnopravnost, poštovanje suvereniteta, nemešanje u unutrašnje stvari, prihvatanje osobenih puteva u izgradnji socijalizma i međusobna pomoć, solidarnost sa svim progresivnim snagama u svetu, uzdržavanje od prinude kao sredstva za rešavanje međusobnih sporova. Ovakvo određenje zastupa većina savremenih jugoslovenskih teoretičara25. Na ovom stanovištu je i shvatanje »novog internacionaliz­ ma«, kao potrebe uspostavljanja odnosa zasnovanih na prizna­ vanju autonomije i jednakosti svake radničke partije. Nasu­ prot ovakvom razlikovanju proleterskog i socijalističkog inter­ nacionalizma u savremenoj jugoslovenskoj teoriji postoje i sta­ novišta po kojima se radi o jednom te istom, odnosno u uslovima razvoja socijalizma kao svetskog procesa tačnije je govo­ riti o socijalističkom internacionalizmu, jer se tako u ovu od­ rednicu uključuju i narodnooslobodilački i narodni pokreti26. Za ovaj pravac određenja internacionalizma karakteristično je da ne isključuje patriotizam. Radnici treba i mogu da vole svoju socijalističku nacionalnu zajednicu, otadžbinu, ali i da pomažu radničke pokrete drugih nacija, drugih zemalja i celog sveta. Radnički pokret svake zemlje najbolje odgovara zada­ cima i obavezama internacionalizma, ako pravilno vodi sopstvenu borbu za pobedu, za rušenje kapitalizma i izgradnju i razvijanje socijalizma i ako, uz to, pomaže sve druge radničke pokrete kao »bratske saborce«, ali bez hegemonizma, podređi­ vanja i nadređivanja. Unutar ovog pravca mišljenja postoji po­ kušaj i da se bliže odredi značenje internacionalizma u više­ nacionalnim društvima i to kao klasne solidarnosti radničke klase raznih nacija koja učvšćuje jedinstvo radničke klase. Odnosno kao »višeg kvaliteta internacionalne solidarnosti«. Drugi pravac poimanja internacionalizma, takođe snažno pri­ sutan u stvarnosti posle drugog svetskog rata, polazi od toga da socijalističke zemlje čine zajednicu država ili »svet soci­ jalizma«. One sporazumno rešavaju sva krupna ekonomska i256 25. Aleksandar Grličkov, Klasni i nacionalni interesi u procesu ekonomske integracije socijalističkih zemalja, »Socijalizam«, Beograd, 5/1973, str. 506, 507; Stevan Miloradović, Nacionalno pitanje, »Komunist«, Beograd, 1970, str. 32; dr Branko Pribićević, Nacionalno pitanje u savremenom socijalizmu, federalizam i nacionalno pitanje. Savez udruženja za poli­ tičke nauke Jugoslavije, Beograd, 1971, str. 214. 26. Dr Momir Stojković, Odnos nesvrstanosti i internacionalizma, »Marksi­ stička misao«, Beograd, 4/76, str. 51, 52). 185

politička pitanja od međusocijalističkog i međunarodnog zna­ čaja, poštujući svestrani prioritet među socijalističkim drža­ vama i međusobno poštovanje nacije i priznavanje njihovog udela u izgradnji opšte čovekove kulture. Unutar »sveta soci­ jalizma«, »Sovjetski Sovez zauzima položaj prvog među jedna­ kima« jer je to »prva zemlja pobedonosnog socijalizma«, ali i zbog njegove međunarodne uloge velike sile. Zato narodi u državama narodne demokratije moraju smatrati Sovjetski Sa­ vez »svojom otadžbinom i voileti ga ne manje od svoje uže ota­ džbine«, tako i »sovjetski čovek u tim zemljama ne treba da gleda samo izvestan objekt oslobođenja, nego... svoju ota­ džbinu, socijalističke zemlje . . . da se bori za njihov prosperi­ tet, za obezbeđivanje uslova njihovog nesmetanog i pobedono­ snog kretanja ka socijalizmu, ne namećuću im kao šablone spe­ cifičnosti svog razvitka, nego upoznavajući se s njihovim spe­ cifičnostima i pomažući im da od tih specifičnosti iskoriste sve što doprinosi bržem izgrađivanju socijalizma«27 Za ovo sta­ novište karakteristična je i teza o univerzalnosti opštih zako­ nitosti izgradnje socijalizma i, naravno, teza o nemogućnosti njegove izgradnje van »zajednice socijalističkih zemalja« koje zasnivaju supranacionalni koncept internacionalizma. Iz ovog koncepta izvlače se sledeći zahtevi: subordinacija nacionalnih interesa intresima pokreta u celini; nacionalni interesi soci­ jalističkih zemalja najpotpunije se izražavaju u okviru »zajed­ nice socijalističkih zemalja«; vodeći odred, »baza svetske revolicuje« je »sistem socijalističke zajednice«; priznavanje vodeće uloge SSSR-a; obaveznost prihvatanja jednog modela socijaliz­ ma kao univerzalno važećeg; monolitno idejno i akciona jedin­ stvo komunističkog pokreta, izgrađivanje zajedničke taktike i strategije revolucionarne borbe; obaveza socijalističkih zema­ lja da usaglašavaju i koordiniraju unutrašnju i spoljnu po­ litiku. Unutar ovog koncepta zanemaruje se da je internaciona­ lizam princip samoodgovornosti a ne princip spoljne odgovor­ nosti, kao i da internacionalizam može biti prihvaćen samo ako je dosledno sprovedeni demokratizam. Koncepti »vodeće partije«, »vodećeg centra«, »vodeće so­ cijalističke snage«, »jedinstvenog modela puta u socijalizam«, zapravo, ne pružaju nikakve stvarne mogućnosti za usaglašaBoris Ziherl, Komunizam i otadžbina, »Politička biblioteka«, Beograd, 1949, str. 20—22. 186

vanje nacionalnih sa internacionalnim odnosima. Oni su izraz odnosa iz kojih, nužno, izviru sukobi koji vrhunac dostižu na­ padom Kominforma na KPJ 1948. godine kao i intervencijama u Mađarskoj i Poljskoj pedesetih godina i u Cehoslovačkoj 1968. godine. Nakon invazije na Ćehoslovačku ovo stanovište je dopu­ njeno »doktrinom ograničenog suvereniteta«. »Brežnjevljeva doktrina«, u okviru »opštih zakonitosti socijalističke izgrad­ nje«, daje određene slobode nacionalnim osobenostima, ali i pravo na oružanu intervenciju u određenoj zemlji »socijalis­ tičke zajednice«. Ovu »doktrinu« je izložio prvi sekretar KPSS Leonid Brežnjev na V kongresu Poljske ujedinjene radničke partije, u novembru 1968. godine, i po njoj: »Dobro je poznato da je Sovjetski Savez mnogo učinio za stvarno jačanje suvere­ nosti i samostalnosti socijalističkih zemalja. KPSS uvijek se zalagao za to da bi svaka socijalistička zemlja određivala kon­ kretne forme svoga razvitka u socijalizam, vodeći računa o specifičnostima svojih nacionalnih uvjeta. Ali, sigurno je, dru­ govi, da postoje opće zakonomjernosti socijalističke izgradnje, od kojih bi odstupanje moglo dovesti do odstupanja od soci­ jalizma kao takvog. I kada unutrašnje i vanjske snage, nepri­ jateljske socijalizmu, pokušavaju skrenuti pravac razvoja neke socijalističke zemlje, ka restrauraciji kapitalizma, kada dođe do prijetnje socijalizmu u toj zemlji, do prijetnje sigurnosti socijalističke zajednice u cjelini, to nije samo problem naroda te zemlje nego i zajednički problem, briga svih socijalističkih zemalja«. Ova doktrina kao i celina ovakvog pravca poimanja in­ ternacionalizma je, zapravo, pokušaj da se »objasni« nameta­ nje države kao sile iznad društva koja preobražava odnose iz­ među socijalističkih zemalja isključivo u državne odnose i, ti­ me, zapravo, prekida internacionalne veze među radničkom klasom pojedinih nacija. Prioritet je dat ostvarivanju interesa države kao jedinog i samostalnog nosioca moći. Što se tiče savremenog trenutka internacionalizma može se zaključiti da je, u situaciji postojanja blokova, internaciona­ lizam nužno maska za hegemoniju jedne od supersila uz do­ minaciju nacionalizma (sovjetskog, to jest ruskog ili američ­ kog ekspanzionizma ili, najopštije rečeno, anglosaksonskog). A hegemonija je praksa prevlasti neke nacije nad jednom ili više drugih nacija. Hegemonistički odnosi među nacijama dovode do favorizovanja interesa jednih, a zapostavljanja interesa dru­ gih nacija. 187

Verovatno bi rešenje trebalo tražiti u onom poimanju internacionalizma koje uvažava nacionalnu stvarnost, ali se ne zatvara u nju, odnosno po kome nacionalno nije samo sebi svrha i cilj. To je stanovište suprotstavljanja apsolutizaciji na­ cionalnog, ali i apsolutizaciji internacionalnog. Ovo poimanje polazi od saznanja da je nacija, po definiciji, po svom karak­ teru i internacionalna, to je i pokušaj da se identitet nacije utemelji u generičkoj ljudskosti.

188

(4 ) JUGOSLOVENSTVO

Za određenje istorijskog smisla rađanja, oblikovanja i ost­ varivanja jugoslovenstva bitno je da se zna da su jugoslovenski narodi upravo jugoslovenstvom ugradili sebe u svetsku istoriju novijeg datuma. I to, pre svega, ujedinjenjem 1918. godine i oružanom pobedom revolucije, 1945. godine. Međutim, delovanje snažnih, dezintegracionih procesa, parcijalnih sila i in­ teresa uticalo je da se jugoslovenstvo, u prošlosti, najčešće, ispoljavalo samo kao »odbrambeni mehanizam«. Mnogo manje je ono bivalo svesna težnja dominantnih činilaca istorije za izgrađivanjem nove, osobene jugoslovenske civilizacije. No, u svojoj biti, jugoslovenstvo je izraz htenja i akcija za integra­ cijom. Otuda, ono je nužno suprotstavljeno nacionalizmu. Ali, ono je i meta napada nacionalističkih snaga i ideologija. Isto­ vremeno, bivalo je jugoslovenstvo i »osvojeno utvrđenje« po­ jedinih nacionalističkih određenja. Dakle, i jugoslovenstvo je višeslojna društvena pojava, a, zato, i višeznačan termin. Na suprot ovome mnogi se ponašaju kao da je, kad se kaže jugoslovenstvo, odmah, sve jasno, a, nije. Dakle, pogrešno se pret­ postavlja da taj pojam ima jasno značenje. Ako se za odnos prema jugoslovenstvu uzme »nacionalni kriterijum«, videće se da je ono kroz istoriju shvatano razli­ čito. Tako je, na primer, za Hrvate jugoslovenska ideja pred­ stavljala oslobođenje od Austro-Ugarske i to zajedno sa Srbi­ ma, Slovencima i drugim narodima koji su pod njom bili, a tek potom, izvedeno, i zajednicu svih Južnih Slovena. Ova je ideja imala »nacionalnu boju« — u smislu garanta nacionalnog oslo­ bođenja. Pri tome, naravno, to »nacionalno« ne mora da bude u smislu »jedna nacija — jedna država«. Mnogi su nacionalno (oslobođenje) videli i u višenacionalnoj državi. To važi i za Slo­ vence i za Makedonce kod kojih je, pripadništvo jugoslovenskoj zajednici i garant održanja nacionalnog identiteta. Prak­ tično, isto i za Albance. Jer Albanci ili Mađari koji nemaju slo­ 189

venski etnos, potpunu emancipaciju i ravnopravnost izborili su upravo u toj zajednici. Dakle, pojam »jugoslovenstvo« od vremena do vremena, ali i od sredine do sredine u različitim vremenima različito je shvatan. Najopštije rečeno, za ugnjetene južnoslovenske nacije jugoslovenstvo u prošlom veku ide pod ruku sa buđenjem na­ cionalne svesti jer su se one, tada, jedino kroz viziju (ostvare­ nje) slovenske zajednice, mogle oslobađati od tuđinskog jarma. Istovremeno, za vladajuće (i vladarske) slojeve, ali i za progre­ sivnije buržoaske stranke jugoslovenska ideja je bila — drža­ votvorna, ali, opet na različite načine. Za radne slojeve, pak, ova ideja je bila klasno emancipatorska, oslobodilačka u smi­ slu stvaranja ravnopravnije društvene zajednice. Međutim, če­ sto se zaboravlja da različiti slojevi, ne samo klasni, nego i kulturni, civilizacijski i verski različito shvataju integraciju ko­ ja se zove jugoslovenstvo. Dok se birokratski sloj, kao svoje­ vremeno i građanski vladajući sloj zadovoljava jugoslovenstvom kao pitanjem državnog ujedinjenja ili ovakvog ili ona­ kvog uređenja Jugoslavije, dotle to za puk i radničku klasu nije dovoljno. Jedan od oblika ispoljavanja jugoslovenske ideje, odnosno jugoslovenstva je i u publicistici prisutno zagovaranje stava o posebnoj jugoslovenskoj naciji. Postojeći modaliteti viđenja nastanka jugoslovenske nacije su: to je nacija koja postoji naporedo sa drugim nacijama i narodnostima u Jugoslaviji; to je osobeno dvonacionalno osećanje, odnosno istovremeno se pripada svojoj naciji ili narodnosti i »Yu-naciji«; to je nova nacija koja zamenjuje postojeće nacije i narodnosti kao »no­ vo, više jedinstvo«. Ovaj stav nema u osnovi produbljeniju naučnu analizu i obrazloženje. On se, pretežno, kreće u opštim naznakama ili emotivnim izjašnjavanjima »za« »jugoslovensko nacionalno biće« ili »za« posebnu jugosiovensku naciju koje će zameniti postojeće nacionalne individualitete ili pomi­ riti nacionalne podele i sukobe. Pri tome, ističe se da »nacija Jugosloven je izraz volje naših ljudi«'. Postojanje ove nacije dokazuje se jedinstvenim etničkim supstratom, odnosno time da narodi jugoslovenskih zemalja predstavljaju jedinstvenu etničku celinu naporedo sa svojom višenacionalnošću2. Ili, na Jovan Gligorić, Razvoj međunacionalnih odnosa, IC »Komunist«, Beo­ grad, 1983, str. 312. Ferdo Čulinović, Tri etape nacionalnog pitanja u jugoslovenskim zem­ ljama, JAZU, Zagreb, 1963, str. 53. 190

osnovu same činjenice da se ljudi smatraju Jugoslovenima u smislu nacionalne pripadnosti3. Ima i stavova koji izlaze izvan »nacionalnog kruga« zago­ varajući »jugoslovenski politički narod«. Pri čemu se »politi­ čki narod« određuje kao »demos, populus, puk, koji u sebi in­ korporira različite nacije, i te nacije na područjima svojih fe­ deralnih jedinica dakako odlučuju«* 4. Za to se stanovište može reći da i nije rasprava o konstituisanju nove — jugoslovenske nacije, već pre zagovaranje modela demokratskog aktiviranja naroda u vezi i s njegovom posebnom nacionalnom određenošću. Međutim, ukoliko bi to bilo zagovaranje posebnog »politi­ čkog naroda« u smislu »državnog naroda« tada bi to bilo uče­ nje o identičnosti države i nacije a, samim tim, i o novoj naci­ ji koja bi bila identična sa jugoslovenskom državom. Ovakvo tumačenje polazilo bi od brisanja bitne i u stvarnosti postoje­ će razlike nacije i države i potpuno zanemarivalo stvarne istorijske tokove i odnose. A za prvo navedena određenja ju­ goslovenske nacije može se reći da njihova »klasična aparatu­ ra« pri određenju nacije — pomoću etničke bliskosti ili osećanja zajedničke, nacionalne pripadnosti — nije dovoljna za objašnjenje ma koje a posebno ne za objašnjenje postojanja jugoslovenske nacije. Međutim, nacija jeste i politička zajed­ nica. Zato se ne može apriorno isključivati mogućnost nastan­ ka jugoslovenske nacije. Možda je i to moguće ako se razvitak i sve sile — kulturne, političke i ekonomske — usmere u tom pravcu. Iako se nikada ne može sa sigurnošću isključiti i ova­ kav tok integracije na prostorima Jugoslavije ipak, za sada, protiv njega su i činjenice da su na Balkanu, osobito u Jugosla­ viji, mnogobrojni istorijski razlozi — velike seobe i mešanja naroda, međunacionalna sukobljavanja i ratovi, nasilna pre­ krajanja granica od strane balkanskih država ali i od imperi­ jalističkih sila, podele na interesne sfere, itd. itd. — dovele do postojeće izuzetno složene i izukrštane nacionalne i etničke kar­ te Balkana, pa i Jugoslavije. Ovakvo stanje, odnosno razvoj može se delimično obuhva­ titi i pojmom »balkanizacija«. Ovaj pojam je i nastao da bi

Nikola Dugandžija, Jugoslovenstvo, »Mladost«, Beograd, 1985, str. 223-230. 4. Dr Žarko Puhovski, Jugoslavija nije u krizi, »Duga«, Beograd, 4—18. VI 1983., str. 13. 191

ukazao na drobljenja određenih državno-političkih i nacionalno-etničkih zajednica5. Balkanizacija, to političko-državno ogledalo »malih svetova« agrarnih društava i seljačke inferiornosti, unela je u ko­ lektivnu istorijsku svest i »balkanizaciju« jugoslovenstva. Sva­ ko je, zapravo, nastojao da ima »svoje« jugoslovenstvo ili antijugoslovenstvo i to radi ostvarivanja svojih parcijalnih inte­ resa. To je nužno vodilo u izvrtanje ili pojednostavljenje poi­ manja jugoslovenstva. Pojednostavljivanja ove vrste prisutna su i posle drugog svetskog rata upravo kada se verovalo da će se kroz federativno uređenje napraviti čvrsta zajednica u kojoj će svi biti Jugosloveni. Pa, i kad se govorilo o »primatu klasnog«, često, mislilo se na to. Ovakva gledišta se obnavljaju i kroz učenje o tzv. socijalističkim nacijama koja favorizuju političku akciju, volju, odluku. Jugoslovenstvo se često posmatralo i posmatra samo kao stvar politike, kao politička ideja, čak, samo kao oblik poli­ tičkog uređenja odnosa u naciji i između nacija. Otuda i izjed­ načavanje jugoslovenstva i unitarizma u tzv. integralnom jugoslovenstvu. Integralno jugoslovenstvo je, pak, osobena ideologija potiranja nacionalnih individualnosti6. Idejno-teorijska osnova ove »ideologije« je shvatanje da su Srbi, Hrvati i Slovenci »je­ dan troimeni narod« i da u »jedinstvenom narodu« ne može bi­ ti nikakvog državnog podvajanja jer ovo razbija jednu »prirod­ nu celinu«. Jedan od najpoznatijih zagovornika ovog učenja, u teoriji, je Vladimir Dvorniković, koji je i neskriveno poka­ zao da se tu radi i o učenju o »državnom narodu«. On je u tom učenju video mogućnost »da postanemo pred celim svetom, za čovečanstvo, jedna jedinica, jedna etnička, kulturna i državno-politička ličnost, jedna nacija jugoslovenska«7. A u poli­ tičkoj praksi je posebno Organizacija jugoslovenskih naciona­ lista (ORJUNA) nastojala, i fašističkim metodama nasilja, da oživotvori ovo učenje. Zapravo, bio je to samo jedan od vidova

Radomir D. Rakić, O pojmovima »etnos«, »narod«, »nacija«, Gledišta, Beograd, 1—2/1983, str. 17. • 6.

Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, IC »Komunist«, Beo­ grad, 1985, str. 117. Vladimir Dvorniković, Borba ideja, Geca Kon, Beograd, 1938, str. 76. 192

pokušaja da se jugoslovenska ideja stavi u neposrednu funkci­ ju nastanka i opravdavanja režima koji guši svaki nacionalni i socijalni pokret masa. To je, pored diskreditacije jugoslovenske ideje, imalo za rezultat i jačanje partikularističkih tenden­ cija u nacionalnim pokretima. Time se kod jugoslovenskih na­ roda, dodatno, pojačava sindrom »balkanizma« koji se ispoljava kao razdeljenost i rascepkanost društvenih i nacionalnih snaga usmerenih isključivo na ispunjavanje parcijalnih inte­ resa8. Međutim, u integralno jugoslovenstvo su ponekad bile zapretene, skrivene i težnje pojedinaca i grupa za stvarnim jugoslovenskim jedinstvom — tzv. idealni unitarizam demokratski nastrojenih ljudi, koji se, sa svojim zalaganjima za razvoj rav­ nopravnih i humanih društvenih odnosa, ne mogu bez ostatka poistovećivati sa desničarskom idejom integralnog jugoslovenstva. Mada su i oni, često, korišćeni za politikantske igre i u stranačkim borbama. Jednom rečju, integralno jugoslovenstvo je oblik naciona­ lizma. To je »jugoslovenski nacionalizam«, koji je time i su­ protstavljen osnovnoj jugoslovenskoj ideji, samom jugoslovenstvu kao njenom istorijskom obliku. Jugoslovenska ideja odnosno predstava o zajedničkom poreklu i povezanosti sudbine Južnih Slovena posebno se ispoljava kod naroda koji nisu bili pod turskom vlašću i to počev od 16. veka. Od Orbinija, Hektorovića, Gundulića pa do Križanića, Kačića i Dositeja Obradovića sve se jasnije i zaokruženije oblikuje ova ideja. Ona se nužno povezuje s idejom o oslo­ bođenju i jugoslovenskom ujedinjenju. Ovome je izuzetan podsticaj dat srpskim ustanicima (1804—1813. i 1815. godine) i oblikovanjem srpske nacionalne državnosti. Zatim, snažan je uticaj i oslobodilačke borbe Crnogoraca kao i ilirskog pokreta. Tu su i politička delovanja pojedinaca — a posebno Juraja Strosmajera, i, kasnije, Frana Šupila i Ante Trumbića, zatim »Jugoslovenskog odbora« kao i neposredni uticaj i Niške i Krfske deklaracije i, naravno, uspešnog krajnjeg ishoda borbe Srbije u prvom svetskom ratu9. U postojećem istorijskom ras­ 8.

Branislav Gligorijević, Jugoslovenstvo između dva rata, »Jugoslovenski istorijski časopis«, Beograd, 1—4/1986, str. 17—72. 9. Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Jugoslovenski Leksikografski za­ vod, Zagreb, 1967, str. 522—524. 193

poredu snaga i odnosa posle prvog svetskog rata stvorene su istorijske mogućnosti ostvarivanja nacionalne nezavisnosti i jedinstva jugoslovenskih nacija i »nacionalnih manjina«. Me­ đutim, ujedinjenje jugoslovenskih nacija i »nacionalnih manji­ na« je, usled sticanja unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, ostva­ reno stvarnim prisajedinjenjem Srbiji uz prevlast tendencije unifikacije. Prva »zajednička država« je, u ime nacionalne uni­ fikacije, zahtevala i nametala odricanje od stečenih nacional­ nih individualnosti, sprečavala nastanak i razvitak novih na­ cionalnih individualnosti i nastojala da se uspostavi kao nad­ nacionalna državna organizacija koja bi, upravo kao takva, najbolje štitila interese buržoazije svakog naroda, a pre svega, velikosrpske buržoazije i na nju politički oslonjene monarhi­ je. To je ukupni tok nacionalnog razvoja uputilo u pravcu bal­ kanizacije ali i stvaranja integracionih veza među jugoslovenskim nacijama. Snažna je jugoslovenska ideja i u redovima Komunistič­ ke partije Jugoslavije, na primer, u razdoblju od 1920. do 1925. Ona se održava i pored »šokova« koje je već u to vreme po­ čeo da doživljava naš radnički pokret (pre svega od Kominterne). I frakcijske borbe imaju za uzrok različito shvatanje jugoslovenstva i nacionalnog pitanja, i to u većoj meri nego što se to misli. Međutim, KPJ ne bi povela nikoga za sobom da je pozivala samo na klasno ili samo na nacionalno oslobođenje. Iz njene strategije skoro prirodno proistekla je parola o brat­ stvu i jedinstvu, koja je »druga reč« za jugoslovenstvo. Geslo »bratstvo i jedinstvo« bilo je, u uslovima genocida, zagovaranje sprečavanja međusobnog uništenja naroda. I već u ovoj svojoj dimenziji ono je humano i progresivno. Ali, to je i izraz revolucionarnih težnji KPJ i progresivnih snaga Jugo­ slavije. Bilo je to pozivanje na zajedničku borbu protiv oku­ patora i zagovaranje solidarnosti u ovoj borbi. Ova borba nije imala kao cilj samo pobedu nad okupatorima i njegovim saradnicima već i otvaranje perspektive budućim odnosima me­ đu narodima Jugoslavije. I to odnosa zasnivanih na osnovama ravnopravnosti i slobodne volje naroda. Ostvarivanje bratstva i jedinstva značilo je i osvajanje vlasti od strane proletarijata. Iako ono, u uslovima NOR-a, nije imailo posve jedanako nepo­ sredno značenje za svaki od naroda Jugoslavije osnovno zna­ čenje bratstva i jedinstva je za sve bilo jednako, isto. Ono je sadržavalo priznavanje ravnopravnosti svih naroda, i, prven­ stveno, priznavanje prava svih naroda na samoopredeljenje

194

kao i uverenje da će se ovo pravo iskoristiti za stupanje u dr­ žavnu zajednicu sa svim ostalim narodima Jugoslavije10. Jugoslovenstvo danas ne treba svoditi samo na prisećanje prošlosti ni na neku vrstu kolektivno-psihološkog opredeljenja. Danas se jugoslovenstvo obično shvata kao izraz pripad­ nosti jugoslovenskoj socijalističkoj zajednici. Dakle, moguće je biti i nacionalan i Jugosloven. Jugoslovenstvo je i »nado­ gradnja« nacionalnog bića svakog pojedinca. Ali, jugosloven­ stvo je i patriotizam koji ne isključuje nacionalne, regionalne i druge ljubavi. Ovo patriotsko osećanje i ovaj osobeni vid kolektivne identifikacije ne treba identifikovati s nacionalnim, što se često radi. Jugoslovenski socijalistički patrotizam napro­ sto podrazumeva da je neko recimo i Srbin i Sumadinac i da je muško ili žensko. On sa nacionalnim ima posredne veze. Reč je o drugom redu stvari — ne o tome ko si, nego voliš li ili ne voliš Jugoslaviju; hoćeš li je graditi i braniti ili ne; sa stanovišta humanizma, da li ti nekog poštuješ i kao čoveka, a ne samo kao pripadnika neke nacije. To je jedina legitimna ljubav. Jugoslovenstvo kao prava ljubav i smisao za zajedni­ cu hoće takvu zajednicu u kojoj nema napretka i sreće za Ju­ goslaviju, aiko u njoj nisu svi ljudi i svi narodi srećni. Jugoslovenstvo je i pitanje društvene integracije lju­ di koji žive na ovom prostoru. To je i pitanje socijalizacije svake individue u pravcu ostvarivanja socijalno-klasnog, kul­ turnog, ekonomskog, ljudskog i svakog drugog jedinstva. Jugo­ slovenstvo je iskorak iz uskopolitičkog ka višem obliku ljud­ ske emancipacije. Pomoću njega moguće je da se napusti ci­ vilizacijska periferija, odnosno duboka provincija, da se posta­ ne i Evropljanin i građanin sveta.

1U.

Janko Pleterski, Nacije, Jugoslavija, revolucija, IC »Komunist«, Beograd, 1985, str. 381—384. 195

OPORUKA IL I ČEMU »REČNIK 'NACIONALISTE'

Da li je Rečnik nacionaliste štivo koje ima ikakvog značaja za razumevanje rasprava koje se, u nas, sve više vode oko pitanja nacije i nacionalizma? Da li on ma u čemu približava taj govor spoznaji i kritičkom razgraničavanju sa stvarnošću nacije i po­ sebno sa krizom međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji? To su, svakako, pitanja na koje kao autor ne mogu pružiti odgo­ vor, već sam prinuđen da rh očekujem od onih koji su Rečnik pročitali. Ali, u strahu od pravednog suda čitaoca, pribegavam proverenom metodu po kome se zaključak koristi za to da se pojasni šta je pisac hteo da kaže. Hteo sam da kažem to da nije uvek svaki neposredni go­ vor sa »imenovanjem«, a, često, i etiketiranjem nacionalizma i nacionaliste i najdelotvorniji oblik suzbijanja nacionalistič­ ke svesti i prakse. Potrebno je i da se, ponekad, udaljimo od same vatre razbuktalih nacionalističkih strasti i da se uputimo putevima neki bi rekli apstraktnog, odnosno preciznije rečeno, teorijskog i uopštavajućeg mišljenja i govora. Rečju, mora se promišljati celina nazionalizma kao pojave, ali i kao skupa ideja i miitova d mistifikacija. Ovaj Rečnik je krenuo tim pu­ tem i to tako što je samo naznačena mogućnost promišljanja odgovora za koji prevladava opisivanje i izjašnjavanje protiv. Određenje nekih od ključnih pojmova i procesa od značaja za razumevanje nacije i nacionalizma, pretpostavka je izgradnje ovog odgovora, koji, pak, može biti samo kolektivni čin. Na­ ravno, razumevanje nacije i nacionalizma nije isto što i njiho­ vo opravdavanje, puko pristajanje »uz«. Razumevanje je bitna pretpostavka delotvorne kritike nacionalizma. A upravo ova kritika praksom, u nas, kao da pokazuje izvesne znake zamora. Ona se češće upućuje u pravcu ponavljanja opštih idejno-političkih iskaza a ne i celovitog teorijskog promišljanja oslonje­ nog na već osvojena saznanja i iskustva. A da bi se angažovao ukupni raspoloživi demokratski, humani, revolucionarni, stva­ ralački potencijal savremenog jugoslovenskog društva i misli, 196

potrebno je i njeno, barem elementarno, poznavanje, poštova­ nje i priznavanje. Ukoliko je Rečnik i za jotu pomerio, unapredio ovaj odnos, onda je ispunjena i jedna od prikrivenih namera pisca. Priznajem, nameravao sam i da ukažem na puteve mišljenja koje, po mom shvatanju, nije svojim osnovnim du­ hom, opredeljenjem i utemeljenjem postalo deo ideološkog go­ vora o naciji i nacionalizmu. A šta je ideološki govor u nas, danas i ovde? To je ono otkrivanje koje, umnogome, skriva. Otkrivaju se »pojedine manifestacije«, »ekscesi« itd., ali odlaže se razotkrivanje ili potpuno se potiskuje i skriva rasprava o suštini, o stvarnim korenima, nosiocima i putevima socijalne i nacionalne emanci­ pacije ljudi, a time i potiskivanja i prevladavanja nacionalizma kao vida otuđene svesti i prakse ljudi i nacija. Jedna od nje­ govih odlika je i dogmatski odnos prema stvarnosti. Zatim, ideološki govor usmerava se, pre svega, na pitanje davne pro­ šlosti, prapočetka ili budućnosti (što dalje to bolje) i to shva­ ćene kao »sudbine nacije«. Sugeriše se »preskakanje« sadaš­ njosti, a pre svega zanemarivanje stvarnosti i istinskih aktera klasne borbe za razvitak i razotuđenje individue i njene zajed­ nice, te i nacije. A to je pokušaj »previđanja« angažmana na izmeni postojećih uslova i stvaranja novih mogućnosti za ak­ tivno učestvovanje ljudi, stvarno postojećih delatnih indivi­ dua, u pravljenju svoje istorije kao i istorije svoje zajednice, odnosno u stvaranju zajednice same. Iz ove baštine su i danas učestale teze, često i sa »marksističkim«, »socijalističkim« i »revolucionarnim« predznakom, po kojima je nacija sve a lju­ di nisu ništa. Nacija je pretvorena u jedini i sveodlučujući delatni princip istorije. Ona je, a ne sam čovek, dati i zadati »horizont« čovekovog postojanja i delovanja. A sve to, u kraj­ njoj liniji, smera ka tome da se individua, razdrobljena i otu­ đena, zadrži pod vladavinam političkih, odnosno od nje otu­ đenih sila. Nadalje, ovaj ideološki govor ispoljava se i kao »zapostavljanje« sve složenosti, totaliteta konkretne društvene stvarnosti, zatim naoije i nacionalizma. Iz vidokruga se isklju­ čuje sve ono što ne odgovara ideologizovanoj slici društvene stvarnosti, odnosno snagama koje iza ove slike skrivaju svoju vladavinu. A ovo isključivanje upravo i omogućuje da se kao revolucionarne i nacionalne predstavljaju i one ideje ili dru­ štvene snage koje su, u stvarnosti, suprotstavljene revolucio­ narnom pokretu za socijalnu i nacionalnu emancipaciju. I up­ ravo u ovoj tački se, neretko, bučna kritika nacionalizma pre­ obraća u svoju suprotnost — u podršku nacionalizmu i nacio­ 197

nalističkim društvenim snagama. Time se ide nauštrb revolu­ cionarne »komponente«. Ali, istovremeno ide se i nauštrb na­ cionalne »komponente«. Naime, iz ovog vidokruga svaka po­ sebnost, samobitnost i specifičnost prikazuje se ili kao opas­ nost koja ugrožava celinu ili se, pak, celina (u jugoslovenskom slučaju, višenacionalna zajednica) mrvi i svodi na posebnost pri čemu se celina vidi tek kao pribrojavanje posebnosti, zbir nepromenjenih i u sebe zatvorenih posebnosti. Dakle, nacija se svodi na neku drugu pojavu ili na samo neke od svojih ka­ rakteristika, »konstitutivnih elemenata«. I kao što je u Rečniku pokazano, brojne su redukcije ove vrste. Međutim, za savremenu društvenu stvarnost u Jugoslaviji, a i za rasprave 0 naciji i nacionalizmu, posebno je značajan i delatan onaj redukcionizam koji celinu političke prakse, pa i društvenog života i svesti svodi na državu. Zapravo, to je jačanje onih dru­ štvenih procesa koji omogućuju i to da u svetu ideja, u misli ili u društvenoj svesti država guta naciju. Pri tome država se ispoljava kao srž i osnovni cilj nacije i nacionalne emancipa­ cije. Ona postaje neka po sebi objektivna sila. Zapravo, država se obavija osobenom vrstom mistike i misticizma. Istovreme­ no, i nacija izrasta u zemaljsko božanstvo — potpuni i sveti egoizam, koji koristi političku moć da bi razgrejao volju za moć i nastojanja da se preko države izrazi tip i genij nacije. Sve to, u krajnjoj liniji, vodi u pojednostavljenja složenih od­ nosa nacija — klasa ili država — klasa, odnosno država — nacija, na šemu koja je dugo dominirala a i sad je snažna u marksizmu, koja sve svodi na posmatranje dva principa u su­ kobu: nacionalnog i klasnog. S obzirom da ovakvo redukovanje i etatizovanje zamagljuje problem i onemogućava njegovo celovito saznavanje, teorijsko poimanje odnosa nacije i drža­ ve postavlja zahtev za prevlađivanjem etatističke logike, to jest znanja koje je u službi političke moći. U svetu politike, u svetu naše današnjice, nametnule su se dve »odlučujuće sile« — organizovana državna sila i neorganizovana sila narodnih masa. Pri tom se država sve više nameće kao onaj odlučujući protagonista istorije. U tom nastojanju država se pridružila naciji i, na kraju, sebi je podredila. Ovaj proces samo ukazuje na to da država i nacija, u dosadašnjoj 1storiji (u »carstvu nužnosti«), imaju isti koren i isto osnovno usmerenje — održati narušeno jedinstvo društva, da bi mu se omogućilo da, u datim istorijskim okvirima, uopšte opstoji, proizvodi. Međutim, kritičko mišljenje, iako spoznaje da je u modernom građanskom društvu država »protagonista«, »mo­

198

tor« razvoja društva, ne pristaje uz to da je država (a ni na­ cija) stvarni tvorac istorije. To je stoga što se istorija poima kao proces klasne borbe. Uz to, i dosadašnji tok istorije potvr­ dio je poimanje nacije kao totaliteta. Nacija je, u ovom poima­ nju, odrediva i kao politička zajednica, »politički narod«, jer povezuje individue dajući im širi, društveni i politički identitet. Ona je političko ispoljavanje odnosa između individua us­ postavljenih, u krajnjoj liniji, u procesu rada, odnosno pro­ izvodnje i reprodukcije života. Nacija je politički izraz istorijski nastalog i u istoriji utemeljenog zajedništva ljudi za­ snovanog na otuđenom radu. Ali, ona nije samo to. I zato, uko­ liko se želi da se i nacija odredi po onome što ona u društve­ noj stvarnosti doista jeste, onda je ona društveni, istorijski pro­ izvod čiji se temelji nalaze u razvitku rada. Zapravo, nacija je istorijski oblik društvene zajednice ljudi vezan za specifičnu epohu razvitka rada u kojoj (zajednici) su ljudi povezani pre svega društvenim (ekonomskim i političkim) vezama. Nacija je, dakle, objektivno postojeća društvena tvorevina. Ona je pro­ izvod dugog istorijskog razvitka, koji je uslovljen i ranije po­ stojećim činiocima (prirodno-srodničke i etničke veze, tlo, ge­ ografska sredina i si.), ali i aktivnošću ljudi i njihovih kolek­ tiva koja se ispoljava u istoriji, ekonomiji i u kulturi zajednice. Podloga nastanka nacije je na stupnju razvitka rada veza­ nog za istorijski specifičan način proizvodnje (proizvodnju za tržište). Rad određuje oblik zajednice, ali i sam je zajednica. I to ona »stvarna«, »istinska« zajednica ljudi. Nisu u pitanju ljudi »kao takvi« niti, na primer, Srbi »kao Srbi«, već je pita­ nje o vezama među stvarno postojećim i delatnim ljudima, o onome što ih povezuje tako da čine zajednicu — naciju, što ih određuje i kao Srbe. A to je, u krajnjoj liniji, rad koji primar­ no određuje ljude i njihove veze u naciji. Nacionalna poveza­ nost je izvedena, iluzorna zajednica. U svom primarnom odre­ đenju ljudi su najmanji radnici, privatni vlasnici, intelektualci itd., u izvedenom određenju oni su Nemci, Francuzi, Englezi, Poljaci, Srbi, Hrvati itd. — pripadnici nacije. Nacija je, iako izvedena, ipak stvarna — objektivno, realno postojeća zajedni­ ca, to jest istorijski oblik ljudske zajednice koji odgovara mo­ dernoj građanskoj, kapitalističkoj epohi razvitka rada. Nacija nastaje na odgovorajućem istorijski ostvarenom stupnju raz­ vitka proizvodnih snaga — kapitalističkoj podeli rada i kapi­ talističkim proizvodnim odnosima. Nacija je realno postojeći ali ne i homogen totalitet. Ona je poprište sukoba različitih interesa — poprište klasnih bor­ 199

bi. Nacija je unutar sebe razdeljena zajednica. Ona je, istovre­ meno, homogeniziranje, ali i deljenje, ljudi po raznim osnova­ ma: klasno; etničko poreklo; teritorijalno, lokalno, i regional­ no; starosno i polno; po individualnim sudbinama, stvaralaš­ tvima i životima itd. No, nacija je, istovremeno, šira zajednica ljudi od klase, ali i način, sredstvo vladajuće klase da objedini razbacane atome, da ih upregne u kola proizvodnje i življenja na kapitalistički i birokratsko-socijalistički način — da ih, u krajnjoj liniji, potčini eksploataciji. Nacija je, ovde, jedan od »makrokosmosa« — jedan od oblika, načina okupljanja razba­ canih pojedinaca, jer omogućuje povezivanje antagonističkih i suprotstavljenih »elemenata« (klasa, slojeva) u zajednicu pro­ izvodnje i reprodukcije celine života. I zato je ona iluzorna, otuđena a ne stvarna zajednica ljudi. Iako je nacija iluzorna, apstraktna zajednica, a »nacional­ no« često pretvoreno u ideološku kategoriju, oni se ne mogu naprosto »zbrisati«, »zaboraviti«, »ukinuti«, »prevladati«. A to žele mnogi autori i političari u Jugoslaviji, obavljajući, tako, mnogo toga za nacionalizam i njegovo »izdizanje« nacije. Na­ cija i nacionalno su delatni onoliko koliko i svaki drugi oblik političke emancipacije. To potvrđuje istorija modernih, kapi­ talističkih i socijalističkih društava, pa i jugoslovenskog dru­ štva. Otuda, cilj kritičkog, revolucionarnog mišljenja i delovanja nije da odbaci naciju i sve nacionalno, već da se bori za njihovo stvarno prevladavanje razvijanjem onih »klica« nove zajednice ljudi koje su date i u postojećoj društvenoj stvar­ nosti. Nužan je iskorak iz sfere političke u socijalnu emanci­ paciju, to jest stvarno prisvajanje spoznaje da se socijalna emancipacija ne može odlagati za neke unapred određene »fa­ ze«, »etape« koje se, po logici prirodne neminovnosti, smenjuju sa »etapama« političke emancipacije. I iz ovog »ugla« tre­ balo bi razumeti i mnoga prisutna nezadovoljstva postojećom krizom međunacionalnih i uopšte društvenih odnosa u Jugo­ slaviji. Savremena društvena stvarnost u Jugoslaviji odista pou­ čava o »ozbiljnim teškoćama«, preprekama na putu socijalis­ tičke — političke i socijalne — revolucije, ili, kako se često govori, o »krizi zajedništva«. Te prepreke, ili uzroci »krize za­ jedništva« dati su u snažnoj tendenciji zatvaranja isključivo u okvire nacija, koji jednoznačno određeni nacionalnošću pre­ laze u nacionalističko, to jest u okvire čovekove neslobode. Činilac ovog klizanja u nacionalističko je »izgrađivanje« na­ cije samo kao države i uzdizanje države i birokratije kao jed-

200

nog i sveopšteg posrednika u odnosima individua kao i u od­ nosu individua i zajednica. A činilac koji, u krajnjoj liniji, od­ ređuje sve ovo stalno je proširivanje i produbljivanje podr­ žavljenja osnovnog društvenog-ekonomskog odnosa, eksploata­ cija radničke klase, kao i dalje otuđenje čoveka od rada, od drugih ljudi, zajednice i od sebe samog. Sve to čini nužnim da se podsetimo da je puko osvajanje političke vlasti od strane proletarijata, tačnije rečeno uz njegovu pomoć a u njegovo ime i na njegov račun, i uzdizanje do vladajuće klase nacije, ako se pretvori u »krajnji cilj« proletarijata i njegovog revolucionar­ nog pokreta, odista, ostajanje u horizontu onoga što su Marks i Engels, u Manifestu komunističke partije, označili kao nacio­ nalno »u smislu buržoazije«. To je odustajanje od ukidanja, putem revolucije, klasa i otuđene političke vlasti, od ukidanja države i njenog zamenjivanja komunom. To je odustajanje od prevladavanja starih ideja i svesti kao i učvršćivanje nacio­ nalnog zajedništva utemeljenog u otuđenju rada i eksploata­ ciji proletarijata koja je, u biti, nepromenjena i kada je vrši »kolektivni kapitalista« — država. To je, u uslovima savremene društvene stvarnosti u Jugoslaviji, odustajanje od samo­ upravljanja kao procesa revolucionarnog preobražaja celine društvene stvarnosti i lišavanje revolucionarnog pokreta pro­ letarijata opštedruštvenog i opšteljudskog određenja, same re­ volucionarnosti. Otuda je na dnevnom redu jugoslovenskog revolucionar­ nog pokreta povratak k izvoru — samoupravljanju. Naravno, samoupravljanju shvaćenom kao proces i pokret uspostavlja­ nja novih, društvenih odnosa, a ne kao »sistem« i »poredak«. Samoupravljanje je istorijska alternativa radničke klase. Ono je suprotstavljanje procesu i snagama podržavljenja nacije i celine društvenih odnosa, jer je otvaranje procesa stvarnog podruštvljavanja. Samoupravljanje se, u osnovi, potvrđuje u procesu oslobođenja čoveka od svih oblika otuđenosti a time i od otuđenosti kroz i preko nacije, nacionalne države, nacio­ nalnog interesa. Time otpočinju i procesi nadvladavanja (»odu­ miranja«) države, njenog ukidanja i stvaranja uslova za pre­ rastanje radničke klase u stvarno vodeću, vladajuću klasu na­ cije, društva. Ali, otpočinjanje, otvaranje procesa i istorijske perspektive ne bi trebalo zanemarivati a ni zamenjivati, niti poistovećivati sa već ostvarenim, jer tako se stvara kriva svest o stvarnosti i stvarnim mogućnostima revolucionarnog angaž­ mana. A ovaj angažman zahteva i pretpostavlja i kritiku na­ cionalizma. 201

A šta tu može da se učini jednim spisom kakav je Rečnik ’nacionaliste, u kojem se, pri tom, čak ni ne spominje odred­ nica »samoupravljanje« niti se, neposredno, raspravlja o dru­ štvenoj stvarnosti u Jugoslaviji? Sigurno ne mnogo — ako se išta i može učiniti. Ali, ne skrivam ambiciju da, ukazivanjem na neka opštija značenja, izazovem kritički odnos pre svega prema Rečniku samom a onda, možda, i prema onome što u stvarnosti pogoduje nacionalističkim i raznim drugim zbrka­ ma i zloupotrebama reči i pojava. Isprovocirati misao i otpor prema zaokruženim sistemima i uobličenim istinama, pa i onim u Rečniku, ideal je kome se teži. A tek živa misao prava je brana nacionalističkom zarobljavanju misli i strasti ljudi. Uo­ stalom, stanje vladavine nacionalizma označava se kao eufori­ ja koju, pak, karakteriše kolektivna lenjost duha. No, pri tome, posve sam rezervisan prema svim onim od­ ređenjima koja nacionalizam vide samo kroz suženu optiku »neprijatelja« ili kao zbir »(neprihvatljivih« ideja. Smatram da je nacionalizam društvena praksa ali i svest, ideologija, te­ orijska koncepcija kao i konkretno ponašanje ljudi. I zato sam u Rečniku nastojao da ukažem na naglašenu potrebu za kritič­ kom analizom realno postojećih društvenih okolnosti, koje omogućuju i uslovljavaju nastanak, razvitak i održavanje na­ cionalizma, uz polaznu pretpostavku da nacionalizam može, na datom stepenu društvenog, istorijskog razvitka, da zadovolja­ va određene potrebe stvarno postojećih ljudi, individua. Rečju, nacionalizam bi trebalo mnogo više i doslednije posmatrati kao društvenu, istorijsku pojavu, a ne kao puku apstrakciju, to jest »kao takav«. Nacionalizam je, zapravo, istorijski nužan oblik ispoljavanja klasnih interesa. On je, po svojoj biti, u uslovima buržoaskog građanskog društva, okrenut ka očuvanju kapitalisti­ čkih odnosa i privilegovanog društvenog položaja buržoazije. To je ideologija u kojoj je u krajnjoj liniji, sve svedeno na »po­ sao«, te se i otadžbina posmatra, u mogućnostima konjunkture, kao rentabilno preduzeće. Rečju, u odnosu buržoazije i nacije, iskazano kroz nacionalizam, dominira posebni (grupni i lični) interes. Ova saznanja su mnoge autore, posebno marksističke orijentacije, dovela do umnogome pojednostavljenog uverenja da je nacionalizam vezan samo za buržoaziju i to skoro prirod­ nom zakonitošću. Ovakav stav je raširen i u savremenoj jugoslovenskoj teoriji. Međutim, iako je nacionalizam i antiuniverzalizam, s kraja 19. i u 20. veku, u početku imao usku osno­ vicu, vremenom će se on, zadobijajući mase, pretvoriti u poli­

202

tičku snagu velikog razornog dejstva. Vođe i osnovna snaga su mu, uglavnom, iz redova buržoazije (posebno sitne i malo­ građanske), seljaštva, ali, u određenim istorijskim razdobljima, u pojedinim zemljama, i iz delova radničke klase. Otuda se ot­ vara i potpuno jasno ispoljava sudar nacionalizma sa socija­ lističkom revolucijom. Revolucionarni radnički pokret i soci­ jalističke revolucije su ispoljili efikasnost ali i značajne sla­ bosti u borbi protiv nacionalizma; počev od »istorijskog kra­ ha« u saradnji s nacionalnim buržoazijama i socijal-demokratijama Evrope, pa do prakse postojećih socijalističkih država i u njoj naraslog birokratskog nacionalizma. U jugoslovenskom društvu kao da se zanemaruje to da je sukob socijalizma i nacionalizma jedna od najvažnijih opštih crta političkog života poslednjih sto godina. Površno gle­ dano izgleda kao da se je do sada, u direktnim konfrontaci­ jama, nacionalizam pokazao kao jača sila. Za to je argument i veća raširenost, u 20. veku, ratova među nacijama nego bor­ ba klasa. I upravo poniranje ispod ove površne slike zahteva određenje odnosa socijalizma i nacionalizma uopšte i u kon­ kretnim jugoslovenskim uslovima. No, krenimo od još jedne pouke istorije na koju se i u Rečniku ukazuje: u meri u kojoj nastoje da na sebe preuzmu nacionalnu ideju, odnosno predvođenje nacije i nacionalnog pokreta koju je buržoazija nosila, revolucionarne, socijalisti­ čke i komunističke snage i partije prinuđene su da se, sve više i više, razvijaju sledeći nacionalne norme i da prihvate svest o tome da nacija neće više da bude sluškinja, odnosno, kako je socijalistički pokret, u krajnjoj liniji, uslovljen istorijskim, društvenim okolnostima u kojima se razvija, delatno je i nje­ govo nacionalističko pa i rasističko opterećenje. Međutim, uko­ liko je opasnost da ova opterećenja prevladaju ozbiljnija, uto­ liko je i postulat borbe protiv njih obavezniji. Isto važi i za jugoslovensko društvo. Odnosno, iako u socijalizmu postoje povoljnije okolnosti za otklanjanje nacionalizma, to ne znači da socijalistička revolucija sama od sebe likvidira sve ono što osakaćuje čovekovu ličnost i onemogućuje razvoj novih društve­ nih odnosa. I za otklanjanje nacionalizma potreban je dugo­ trajan revolucionarni angažman. I u praksi postojećih socijalističkih društava, te i jugoslovenskog, nastavlja se ovo sukobljavanje s nacionalizmom; uz promenu njegovih vidova i socijalnih sadržaja, menja se i fun­ kcija nacionalizma koji je delimično usmeren ka restauraciji kapitalizma, ali se sve više ukorenjuje u državno-socijalističke 203

odnose i brani ih poput prave švajcarske garde. To možda najizrazitije potvrđuje velikoalbanski nacionalizam i separatizam. Nacionalizam je problem samog osnovnog toka socijali­ stičke revolucije i u praksi ostvarene apsolutizacije države (ko­ ja se, po pravilu, legitimise nacionalnim), odnosno svođenja diktature proletarijata isključivo na državnu vlast. U uslovima ovih društava nacionalizam nastoji da konzervira postojeće društvene odnose, koji su klasni, odnosno postojeće stanje, koje je stanje predominacije političkog i državnog nad dru­ štvenim i ljudskim. Najopštije rečeno, regresivna, konzerva­ tivna suština nacionalizma, u socijalizmu, proističe iz toga što se nacionalizam utemeljuje u etatističko posredovanje intere­ sa i razvoja nacije i zato što je nacionalizam jedan od oblika zadržavanja radničke klase u najamnom položaju. I zato je Rečnik glas više protiv prisutnog poimanja socijalizma kao bes­ konfliktnog društva, društva koje je razrešilo sve probleme i koje pojavu nacionalizma tumači isključivo kao »negativnu pojavu« ili kao »ozbiljan simptom devijacija u razvoju«. Iz ovog odbijanja da se spoznaju i iskažu stvarno postojeće kla­ sne i druge razlike i suprotnosti sledi izostajanje i temeljnijeg razmatranja izvorišta i socijalnih nosilaca nacionalizma. Otu­ da se i ne postavlja pitanje o temeljnim društvenim odnosima i klasnoj borbi u socijalizmu, te se ne postavlja ni ono za so­ cijalizam inače bitno pitanje da li radnička klasa odista vlada proizvodnim i društvenim odnosima. A sve to pogoduje razvoju »novog« nacionalizma, to jest nacionalizma koji u socijalizmu svoje osnovne nosioce nalazi u birokratsko-etatističkim i tehnokratskim snagama i, uopšte, u povlašćenim društvenim strukturama, koje nastoje da zau­ stave proces revolucionarnog razvitka. Pri tome se »širokim masama« »običnog naroda« prepušta uloga jurišnika. Ali, »bi­ rokratski nacionalizam« glavno je uporište nacionalizma u so­ cijalizmu, i uspostavlja se onda kada »nacionalna birokratija« uspeva da svojem viđenju opšteg interesa potčini sve druge in­ terese. Kao osnovni hegemon nacionalnog interesa uspostavlja se birokratija. Ona je, u osloncu na neprevladane odnose pri­ vatne svojine i novouspostavljene odnose državne svojine, to jest u osloncu na još neprevladanu klasnu eksploataciju rad­ ničke klase, od posrednika koji bi trebalo, po načelu, da bude u službi radničke klase, u praksi izrasla u vladajuću klasu dru­ štva i nacije, čija se vladavina, naravno, prostire i nad rad­ ničkom klasom. U biti, nacionalizam je oblik zadržavanja ra­ dničke klase u najamnom položaju. Odnosno, »homogenizacija

204

nacije« izražena u nacionalizmu zakonito vodi ka uspostavlja­ nju klasne hegemonije nad radničkom klasom i nad njenim stvarnim socijalnim i nacionalnim interesima. Ni nacija a ni nacionalna emancipacija ne prolaze bolje od radničke klase. To je stoga što nacionalizam nije, kako se inače sam predstavlja, čovekova sudbina. On je samo jedan od mogućih momenata istorijskog opstanka čoveka koji se kao svojevrsna granica isprečuje na putu čovekovog samopostojanja. Insistiranje na nacionalnom samom po sebi, a posebno u nacionalističkoj obradi, metafizičko je svođenje čoveka na je­ dan od atributa i oblika njegove egzistencije. Ovakvo poimanje ne može čoveka zamisliti drugačije do potčinjenog naciji, na­ cionalnom. Nacionalizam se temelji na jednoj vrsti ekskluzivizma, na stereotipima o raznim materijalnim, kulturnim i društvenim vrednostima »svoje« nacije, bez obzira na stvarne vrednosti. Nacionalizam, zapravo, uspostavlja takav sistem verovanja koji odgovara individualnim i kolektivnim predrasudama o na­ cionalnim vrednostima, a ne i objektivnoj istini. Sve ove pred­ rasude koje su usmerene ka uzdizanju »sopstvene« nacije, uz potcenjivanje drugih, najčešće, nazivaju se »nacionalnim« ili »rasnim karakterom«. U ovom nacionalističkom fetišizovanju »sopstvene naci­ je« pojam »sopstvena nacija« odvaja se od stvarno postojećih ljudi koji čine naciju, od njihovih vrlina i nedostataka i prida­ je mu se oznaka savršenstva. Zapravo, pojam nacije projektuje se u svet ideja s apsolutnom vrednošću. Zatim se, u obratnom procesu, tako izvitopereno shvatanje projektuje na pripadnike »svoje« nacije koji se smatraju moralno ispravnim, društveno vrednim samom činjenicom da su pripadnici date nacije. To sve važi i za njihova dostignuća, uz, istovremeno, omalovaža­ vanje pripadnika druge nacije. Ovaj u biti antihumanistički ekskluzivizam i fetišizam na­ cije negativno deluje na samu naciju. To pokazuje, na primer, odnos prema tradiciji, koja se podvrgava duhu nacionalisti­ čkog subjektivizma a zatim se prošlost i posebno »stara slava« na odgovarajući — »umetnički«, »naučni« i sličan — način prepariraju i, na različite načine, nameću kao način mišljenja mnogih pripadnika nacije. Međutim, verovanje u izuzetne vred­ nosti, odnosno u mit o veličini »svoje« nacije u funkciji je i zaštite postojećeg sistema društvenih odnosa, odnosno inte­ gracije i homogenizacije nacionalne zajednice pod tutorstvom 205

vladajućih klasa. Zato ova integracija i nije opštedruštvena, već partikularna, u krajnjoj liniji, klasna. U nacionalističkoj interpretaciji »klasno-neutralna« nacio­ nalna država najbolje ovaploćuje jedinstvo i interes nacija. I zaista je rastuća snaga nacionalizma, u savremenom svetu, a i u Jugoslaviji, blisko povezana s rastućom snagom države. Etatizam pothranjuje i podstiče nacionalizam i, istovremeno, težnju da još više jača nacionalna država kao osnovni instru­ ment zaštite nacionalnih interesa. Rečnik 'nacionaliste’, kao i svaki rečnik, može biti čitan od početka do kraja, ali mogu se čitati i pojedini njegovi delovi. Autor ovoga spisa se jedino nada da će Rečnik, nije važno kako i koliko, ipak biti pročitan. Samo onaj čitalac koji ga pročita moći će reći da li ga je trebalo i napisati. No, za sada, moramo se pomiriti s činjenicom da je napisan i da je tu, pred nama, poput neke nepogode. A upravo osećanje zatečenosti usred nepogode oseća svako ko se i na kraći rok »bavio« naci­ jom i nacionalizmom. Ta ljupka, zavodljiva i istovremeno ok­ rutna i nepredvidiva lepotica — nacija, više voli da vlada nego da se njome vlada i bavi. Mada je, u istoriji, uglavnom bivalo onako kako ona ne voli. A uz to se skoro na svakom koraku nađu brojni zavodnici i zaštitnici spremni da kazne sve što je po njihovom sudu ljupkoj dami nenaklonjeno, kažnjavajući tada, najčešće, nju samu.

206